Hunter s. Tompson - Andjeli Pakla

zdls & meteori

2

zdls & meteori

Hanter S. Tompson

ANĐELI PAKLA Naslov originala Hunter S. Thompson HELL'S ANGELS

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

3

zdls & meteori

Mojim prijateljima koji su mi pozajmili novac i svojim milosrđem dozvolili da ostanem nezaposlen. Nijedan pisac ne može da živi bez njih. Još jednom, hvala. H. S. T.

4

zdls & meteori

U sopstvenoj zemlji osećam se kao stranac Ja sam jak, ali nemam snage ili moći Kad pobeđujem osećam se kao gubitnik Kad osvane zora ja govorim laku noć Kad ležim imam užasan strah Da ne padnem. Fransoa Vijon1

— Francois Villon (1431-1463) - Jedan od najvećih pesnika u istoriji francuske književnosti. Za života bio je poznat kao kriminalac koji je proveo mnogo vremena u zatvorima i tamnicama srednjevekovnog Pariza. Njegovo najpoznatije delo nosi naslov „Zaveštanje“. (Prim. prev.) 1

5

zdls & meteori

RASTURITE IH, MOMCI!

6

zdls & meteori

1 Kalifornija, praznični dani povodom Dana Rada... zorom dok magla još uvek gospodari ulicama, banda motociklista u lancima, u iznošenim masnim lavinskima uprljanim u mehaničarskim radnjama, dolazi iz non-stop restorana i jeftinih motela iz Friska, Holivuda, Berdua i istočnog Ouklenda, sa periferije Montereja, severno od Big Sura... Zločinci su ponovo tu, Anđeli Pakla, u stotinak redova, dvojica u svakom, jureći ludo i brzo rano ujutru autoputem, nisko u svojim sedlima, bez ijednog osmeha, zgusnuti jezde kroz saobraćaj i voze se glavnom trakom sa sto pedeset kilometara na čas, prolazeći na centimetre blizu ostalih... kao Džingis Kan na čeličnom konju, nemani sa vatrenim čmarom, koji punom brzinom napada između nogu vaše kćeri otvarajući je kao limenku piva bez pitanja i bez razloga; pokaži mediokritetima kako imaš stila, nek' svi osete miris nasilja kakvog nikada ni videli nisu... Oh, ti nepokolebljivi momci, kako samo oni karaju sve živo... Mali Isus, Šepavi, Slepi Bob, Đavo, Mišar, Zoro, Debeli, Sekirče, Mršavko, Prosjak Teri, Francuz, Buđavi Marvin, Tetka Majls, Prljavi Ed, Čak zvani Patka, Debeli Fredi, Govnar Fil, Čarli Šaržer, Pedofil, Ludi Kros, Dimčić, Mag, Životinja, i još preko hiljade njih... spremni za akciju, sa dugim kosama koje se vijore na vetru, ili šarenim maramama koje su vezane oko glava, minđušama, tetovažama, lancima koji služe kao bičevi, kukastim krstovima i niskim Harli-Dejvidson motorima pored tromih vozila koja se sklanjaju u stranu na autoputu „ 101“, u strahu od formacije motociklista koja podseća na strašan grom...

 Oni sebe nazivaju Anđeli Pakla. Oni jašu, siluju i prepadaju kao razbojnička konjica - i hvale se time kako nijedna policija u državi ne može da stane na put njihovim kriminalnim aktivnostima. (The Man 's Magazine, avgust 1965) Oni nisu loši momci, ako ih posmatramo pojedinačno. Reći ću vam jednu stvar: lakše bih se izborio sa hordom Anđela Pakla nego sa demonstrantima. Kada dođe do gužve, demonstranti su mnogo gori. (Stražar iz centralnog zatvora u San Francisku) Neki od njih su kao životinje. Ponašali bi se kao životinje u bilo kom društvu. Ti momci je trebalo da se rode pre sto godina - ma i onda bi bili oružani razbojnici. (Birni Džarvis, bivši član Anđela Pakla koji je kasnije postao policijski reporter časopisa „San Francisco Chronicle“) 7

zdls & meteori

Mi smo ti jedan procenat, čoveče - jedan procenat koji se ne uklapa i to je sve. Zato nemojte da mi kenjate o bolničkim računima i saobraćajnim propisima uzmi svoju ženu i bendžo i zajaši svoj motor: onda si slobodan. Prokrčili smo svoj put tučom, ostali smo živi zahvaljujući našim jakim čizmama i pesnicama. Mi predstavljamo kraljevstvo među motociklističkim bandama. (Anđeo Pakla koji govori na policijskom ispitivanju)

 ... Skupljanje se nastavljalo, bande motociklista iz cele zemlje sjatile su se u grupama prema Montereju: severno do San Bernardina i Los Anđelesa autoputem „101“; južno od Sakramenta autoputem „50“... južno od Ouklenda, Hejvarda i Ričmonda auto-putem broj „17“; a iz Friska autoputem pored obale. Najbolji među njima, sam vrh elite, bili su Anđeli Pakla... sa mrtvačkim glavama na ramenima svojim kožnih jakni i sa svojim „mamama“ otpozadi na sedištima, koje su zvali „svinjske polutke“. Jahali su svoja Čelična čudovišta sa otmenom plebejskom arogancijom, opravdavajući svoju reputaciju najpokvarenije motociklističke bande u celoj istoriji CHRISTENDOM. Iz San Franciska došli su u odvojenim grupama Cigani Kočijaši, tri gomile ludaka, motociklistički klub broj dva u Kaliforniji koji obožava publicitet; oni su još uvek bili iznad Predsednika, Drumskih Pacova, Noćnih Letača i Znakova Pitanja, takođe iz Bej Ejrija, Gomora... sa Sodomom osamsto kilometara južno od Los Anđelesa, domaćem terenu Sataninih Robova, koji zauzimaju treće mesto u hijerarhiji bandi; sa motorima ručne izrade i pohotom besnih pasa, šljaštećim trakama na glavama i mlađanim blajhanim devojkama sa krvavim očima; Robovi su bili buržoazija Los Anđelesa i njihove žene su jezdile pribijene na vozačevim leđima dok su jahali na sever na godišnje okupljanje sa Anđelima Pakla, koji su bili naklonjeni „Hordi Los Anđelesa“... dok Robovi tome nisu mnogo poklanjali pažnje jer su oduvek imali podršku drugih južnih bandi - Lopovskih Pogrebnika, Čeličnih Konjanika, Galopirajućih Gusaka, Komančerosa, Izgubljenih Satanista i ostalih otpadnika u obliku ljudskih čireva koji bi baš kao i članovi motociklističkih bandi - sa juga ili severa - ušli u sukob bilo sa kim za paket piva ili nekoliko dobrih lanaca.

* Oduvek sam govorio i još uvek to ponavljam, ne postoji izlaz iz ćorsokaka sadašnjice. Ako bismo držali oči širom otvorene bili bismo totalno zgroženi nad užasima koji se događaju oko nas... Odustali bi od naših hobija, napustili svoje poslove, odbili naše obaveze, prestali da plaćamo sve poreze i obaziremo se na zakone i sve ostalo. Može li čovek ili žena koji potpuno vlada sobom da odjednom

8

zdls & meteori

krene da čini lude stvari koje se danas očekuju od njega ili nje u bilo kom trenutku? (Henri Miler, „ Svet seksa''- primerak iz hiljadu komada koje je štampao J. N. H, za prijatelje H. Milera, 1941.) Ljudi bi jednostavno morali da nauče da nam se sklanjaju s puta. Razbićemo svakog ko nam zasmeta. (Anđeo Pakla u obraćanju policiji) Bolje je vladati u paklu nego služiti u raju. (Džon Milton, „Izgubljeni Raj“)

 Prvog maja 1964, ujutru, Prosjak Teri se probudio go sa ranama po celom telu. Prethodne noći su stali da podmažu motore ispred jednog bara u Ouklendu gde su sreli devetoricu Đavola (neprijatelji iz istočnog motociklističkog kluba). „Prebio sam jednog od njih nekoliko godina ranije“, objašnjavao je, ,,i oni to nisu zaboravili. Bio sam sa još dva Anđela, međutim, oni su otišli malo pre mene. Čim su otpalili na svojim zverima, jebeni Đavoli su me napali ispred bara. Razglavili su me prilično dobro, pa smo ostatak noći proveli tražeći smrdljive pičke.“ Potraga je bila uzaludna pa se nekoliko sati pre svitanja Teri odvezao nazad do kućice svog drugara Kržljavog u San Leandru, gde je živeo sa ženom i dvoje dece. Kada je tog leta Teri došao iz Sakramenta da traži postao u Bej Ejriju, Kržljavi mu je ponudio da se preseli kod njega. Njihove žene su se lepo slagale, a Teri je pronašao posao na montažnoj liniji u fabrici Dženeral Motorsa doprinoseći sopstvenim prisustvom da se kičma radničke snage još malo savije pod teretom nezaposlenosti, kao kad bi ukrstili Džoa Paluku i lutajućeg Jevrejina. On je visok oko dva metra i težak preko sto kilograma, sa ogromnim masivnim rukama, velikom bradom i dugom crnom kosom do ramena. Njegov ludački karakter verovatno još nije zabeležen u psihijatriji. Pored toga, za svojih dvadeset I sedam godina života narokao je prilično dugačak dosije u policiji: višestruka hapšenja, sitne krađe poput mažnjavanja baterije u marketu, do silovanja i posedovanja ilegalnih opijata, kao i snošaja na javnim mestima - a sve to bez ijednog stvarnog svesnog zločina, krivice koju je mogao da učini svaki hrabriji građanin u pijanstvu i nasilničkim trenucima životinjske slabosti. „Optužba za silovanje je potpuno sranje“, kaže on. ,,A i većina drugih optužbi takođe. Nikada za sebe nisam pomislio da sam kriminalac. To ne ide tako - ja nisam dovoljno pokvaren i ohol za te stvari. Sve što sam uradio, učinio sam zato što sam smatrao da tako treba.“ A onda, malo kasnije: „Ali pretpostavljam da 9

zdls & meteori

suviše izazivam sreću, čak iako nisam kriminalac. Pre ili kasnije će me oterati iza rešetaka za jednu od ovih prokletih optužbi, a onda doviđenja, Teri, za dugo dugo godina. Mislim da je vreme da otpalim na istok, možda za Njujork, ili za Australiju. Znaš, u mladosti sam bio član udruženja glumaca i živeo u Holivudu. Do đavola, mogu da uspem bilo gde, čak i kad sam potpuno sjeban.“ Neke druge subote možda će se probuditi oko dva ili tri popodne, i onda otići sa gomilom svoje braće da pronađu Đavole i lancima od njih naprave krvavi ljudski žele. Ali Prvi maj je najvažniji događaj u kalendaru Anđela Pakla; to je godišnje okupljanje cele motociklističke bande, ogromno trodnevno pijančenje koje se uvek završi nekim divljačkim incidentom. Nijedan Anđeo nizašta na svetu ne bi propustio ovo okupljanje. Čak ni po cenu zatvora ili ozbiljne telesne povrede. Prvomajsko okupljanje bande je njihov odgovor novogodišnjoj večeri; to je vreme za oblivanje nenormalnim količinama vina i masovno tucanje. Zavisno od vremena i količine međugradskih poziva koji se obave te nedelje, hiljade motociklističkih ludaka će se pojaviti već potpuno pijano u trenutku dolaska. Već oko devet izjutra Teri i Kržljavi su ustali. Osveta Đavolima je morala da sačeka. Danas je dan proslave. Teri pali cigaretu, a onda proučava rane na svom telu. Oblači masne i iznošene leviske bez ikakvih gaća, duboke teške čizmetine i crvenu košulju koja zaudara na vino i motorna ulja. Kržljavi pije pivo dok njegova žena pristavlja vodu za kafu. Decu su odveli rođacima još sinoć. Sunce je već pržilo napolju. Preko zaliva, San Francisko je još uvek bio malo pokriven maglom. Motori su bili ispolirani i naliveni gorivom. Sve što je ostalo da se uradi je da se skupi lova i marihuana, pa da se na kraju obuku zloglasne „boje“. Najvažnije od svega su „boje“... uniforma koja ističe prepoznatljiv identitet... Javni tužilac Kalifornije ih opisao sa znatnom preciznošću, ali u nejasnom i ograničenom zvaničnom dokumentu sa naslovom „Anđeli Pakla - motociklistički klub“. Amblem Anđela Pakla, tzv. „boje“, sastoje se prvenstveno od minijaturnih šarenih lobanja koje su nalepljene na šlem. Malo ispod krila sa amblemom nalaze se slova ,,MC“2. Preko ovoga nalazi se traka sa natpisom „Anđeli Pakla“. Ispod amblema nalazi se zakrpa na kojoj se nalazi grad iz koga potiče član. Ove oznake se obično nalaze na ramenima rukava teksas-košulja. Osim navedenog, primećeno je da članovi nose i reprodukcije nemačkih kukastih krstova. Mnogi od njih imaju brade i duge, neočešljane kose. Neki od njih nose i minđuše na jednom uvetu. Primećeno je i učestalo nošenje kaiševa koji su napravljeni od ispoliranih lanaca motora i mogu da posluže kao opasno oružje kada se skinu. Anđeli Pakla vole velike teške američke motore (Harli-Dejvidson). Članovi kluba obično koriste nadimak kao svoje „legalno“ ime, i nose ga ispod imena 2

– MC - Motociklistički klub. (Prim. prev.) 10

zdls & meteori

motociklističkog kluba. Neki klubovi smatraju da bi inicijali trebalo da budu tetovirani, što je cena koja mora da se plati u procesu inicijacije. Obično je najuniverzalniji zajednički imenitelj za Anđele Pakla smrdljivost njihovih tela. Inspektori su u izveštaju naveli da ovi ljudi, i muškarci i žene, strašno zaudaraju, i da im je potrebno hitno kupanje. Otisci prstiju su veoma efektan način identifikacije s obzirom da ogroman procenat Anđela pakla ima kriminalni dosije. Neki članovi Anđela Pakla, baš kao i neki članovi drugih „ozloglašenih“ motociklističkih bandi, pripadaju elitnoj grupi koja se zove „Jedan procenat“ i sastaje se jednom mesečno na različitim lokacijama u Kaliforniji. Lokalni Anđeli Pakla se obično sastaju jednom nedeljno... Uslov za članstvo u elitnom klubu „Jedan Procenat“ je za sada nepoznat... Neki članovi nose simbol sa brojem „13“. U izveštaju je precizirano da simbol predstavlja trinaesto slovo alfabeta ,,M“ znak raspoznavanja za one koji koriste marihuanu. Ovaj kompaktni opis je pomalo užegao. Kriminalni portret je poprilično tačan, osim pokušaja hokus-pokusa oko „Jednog procenta“. Svi Anđeli nose ovu oznaku, baš kao i mnoge druge bande. Ta oznaka simboliše da su oni ponosi što pripadaju jednom procentu bajkera koje je „Američka motociklistička organizacija“ odbila da prizna. ,,A. M. O.“ je savez motocikala, skutera i svih drugih većih dvotočkaša, organizacija koja se brzo širi i kojoj je potreban ugledan imidž - imidž koji Anđeli Pakla neprestano kvare. ,,Mi njih osuđujemo“, tvrdi direktor ovog saveza. „Bili bi osuđivani čak i da jašu konje i mazge, voze skejtborde, bicikle ili daske za surf. Nažalost, oni voze motore.“ A.M.O. tvrdi da govori u ime svih pristojnih motociklista, a to je oko pedeset hiljada članova, što je manje od pet procenata od milion i po registrovanih motocikala u Sjedinjenim Državama. Kako je jedan ugledan časopis primetio ostalo je mnogo nepobrojanih zločinaca. Teri i Kržljavi su otišli od kuće oko deset sati, vozeći lagano, u niskoj brzini oko tri kilometra kroz centar Ouklenda, svesni pogleda ostalih vozača motora i ljudi na ulicama, poštujući sve saobraćajne znakove i ograničenja brzine, a onda, odjednom naglo ubrzavajući na pola bloka od kuće Tomija, potpredsednika lokalnog ogranka, gde su ostali čekali. Tomi živi u mirnom stambenom kraju u istočnom Ouklendu... u starom kraju sa malim, nekada belim kućicama i sićušnim travnjacima koji su se na pojednim mestima izlizali od generacija momaka koji raznose Ouklend Tribunal. Sada, u ovo praznično jutro, komšije su se nalazile na verandama ili prozorima dnevnih soba, gledajući kako se grozna parada postaje sve brojnija. Oko jedanaest i trideset, tridesetak Anđela Pakla je bilo tamo, blokirajući pola uzane ulice, pucajući, ispijajući pivo, farbajući svoje duge brade u drečavo zeleno, turirajući svoje motore, doterujući garderobu i nagovarajući sve ostale da im se pridruže. Devojke su stajale mirno u grupi, noseći kratke nezategnute majčice, marame i štrokave bluze, nakostrešene kose, svetle karmine, delujući kao oprezne duše koje su postale zlobne i nervozne od previše životne 11

zdls & meteori

gorčine u mladosti. Kao i Anđeli, devojke su uglavnom bile u ranim dvadesetim - mada su neke očigledno bile tinejdžerke, a neke su bile dobrostojeće kurve u godinama koje su se nadale dobrom provodu za vikend. Na bilo kom okupljanju Anđela Pakla, bilo da ih je petorica ili sto pedesetorica, jasno se znalo ko je glavni: Ralf „Soni“ Barger, Vrhovni Vođa, visok oko metar i osamdeset, težak osamdesetak kilograma, magacioner iz istočnog Ouklenda, najhladnija glava u masi uspaljenih ludaka, žilavi i inteligentni diplomata kad dođe do akcije. On je fanatik, filozof, svađalica i lukav kao političar. Naravno, svakoj odluci on daje konačnu dozvolu. Za ouklendske Anđele on je Ralf. Svi drugi zovu ga Soni... mada kad zabava postane suviše divlja i svi se totalno otkače, možete čuti da ga zovu i Prec, Papa i Tata. Bargerova reč se ne dovodi u pitanje, mada bi mnogi mogli da ga razglave za dva minuta ako bi došlo do tuče. Ali do sukoba nikada ne dolazi. On teško da kad i podiže glas - osim kada ima posla sa autsajderima. Bilo koji disident se ponaša pristojno na sastancima petkom uveče, ili se jednostavno utopi u sliku tako da se njegovo ponašanje nikada ne kosi sa ponašanjem grupe Anđela. Okupljanje kod Tomija bilo je malo neorganizovano, a to je bilo zbog toga što je Soni bio u rehabilitacionom centru, služeći pola godine zbog posedovanja marihuane. Sa Sonijem u zatvoru, ostali su akciju održavali na minimumu - čak je i snažni Tomi vodio neorganizovanu masu poprilično dobro. Imao je dvadeset i šest, godinu dana manje od Bargera: plav, uredno obrijan, sa svojom ženom i dvoje dece, zarađujući oko sto osamdeset dolara nedeljno kao građevinski radnik. Znao je da on samo popunjava upražnjeno Bargerovo mesto, ali je takođe znao i da ouklendski Anđeli moraju da izgledaju jako i odlučno na prvomajskom okupljanju. Bilo Šta drugo, bio bi neoprostiv gubitak koji bi vratio duhovno vođstvo u južnu Kaliforniju, u San Bernardino (ili Berduu) ogranak - do osnivača - koji su celu stvar i započeli hiljadu devetsto pedesete, osnivajući prvi i jedini ogranak skoro petnaestak godina. Ali, policija je ozbiljno pritisla jug, pa su Anđeli morali da pronađu utočište u Bej Ejriju. Godine hiljadu devetsto šezdeset i pete, Ouklend je bio na putu da postane glavni grad carstva Anđela Pakla. Pre polaska se puno razgovaralo o tome kako su se Đavoli usudili da učine fatalnu grešku i napadnu samog Anđela. Govorkalo se o nekom neobjašnjivom ludilu ili možda nekoj čudnoj drogi. Ipak, ovakvi planovi o klanju govedine odložili su se3 i zaboravili kada je grupa krenula autoputem na laganu dvosatnu vožnju do Montereja. Oko podneva je bilo toliko toplo da su mnogi Anđeli skinuli svoje košulje i raskopčali prsluke pa su „boje“ lepršale iza njih dok su ostali vozači u saobraćaju buljili u gole grudi. Trake autoputa bile su prepune poreskih obveznika koji se krenuli da uživaju u prvomajskim praznicima, a onda su se iznenada suočili s užasom dok su Anđeli prolazili... Životinjska rulja na velikim – Mesec dana kasnije, Đavoli su raspustili svoju bandu - terorisani serijom presretanja. tuča i šibanja lancima do smrti; Anđeli Pakla su ih lovili jednog po jednog dok ih sve nisu uništili. „Takve stvari se veoma retko događaju“. objasnio je Teri kasnije. „Drugi klubovi se obično ne kače sa nama, jer znaju da ako to slučajno urade, to je njihov kraj.“ (Prim. prev.) 3

12

zdls & meteori

motorima, sa ogromnom bukom i dugim kosama, koja je spremna da sve što joj se nađe na putu polomi i siluje... mnogi od Anđela su skretali naglo ulevo i ulazili u makazice ostalim učesnicima u saobraćaju. Kod San Hozea, na oko sat od Ouklenda, rulju su zaustavile dve patrole Saobraćajne policije, prouzrokujući polusatni zastoj na autoputu „17“ i „101“. Neki ljudi su zaustavili automobile samo da bi posmatrali. Mnogi drugi su usporili na dvadeset ili trideset kilometara na čas. Sav saobraćaj se usporio i zakrčio. „Napisali su kazne svima kojima su to mogli“, kaže Teri. ,,Za gluposti kao što su: sedišta su suviše nisko, volani suviše visoko, nepostojanje oba ogledala, suvozač se ne drži rukama za vozača - zahtevali su sve moguće vrste jebenih priznanica i sve ostale proklete stvari koje su mogle da im padnu na pamet. Saobraćaj se zbilja potpuno zakrčio, ljudi su samo buljili u nas, a onda, konačno, božja pomoć - pojavio se kapetan Saobraćajne policije i dobro natrljao nos prokletnicima što su izazvali saobraćajni kolaps, ili kako god je on to nazvao. Svi Anđeli su se slatko nasmejali, a onda otišli.“

* Ovde se lepo odnose prema nama (u Montereju). Obično nas izbace iz većine drugih gradova. (Francuz iz Berdua, u obraćanju reporteru nekoliko sati pošto su Anđele izbacili iz grada)

 Između San Hozea i okretnice za Monterej, autoput „101“ prolazi pored bogataških rančeva Santa Kruz Mountejn. Anđeli Pakla, vozeći po dvojica u svakoj traci izgledaju kao atrakcija u gradićima kao što su Kojoti i Gilroj. Ljudi izlaze iz kafana i marketa da bi videli Hune iz velikog grada. Lokalni policajci nervozno čekaju na raskrsnicama nadajući se da će Anđeli proći mirno i da neće izazvati nevolje. Kao da se neka ozloglašena gerila iz Vijetnama, kretala brzo u organizovanoj formaciji kroz centar grada tražeći da zakolje nekoga iz mase. Anđeli su se trudili da izbegnu bilo kakve nevolje na putu. Bilo kakvo hapšenje donelo bi najmanje tri dana u zatvoru - a to bi značilo da od tako očekivane zabave, kakvo je godišnje okupljanje, ne bi bilo ništa. Takođe, Anđeli znaju da bi bilo koji prekršaj - saobraćajna kazna ili remećenje javnog reda i mira bio tretiran kao opiranje hapšenju, a to bi značilo trideset dana zatvora, obavezno šišanje i najmanje sto pedeset dolara kazne. Sada, posle mnogo bolnih lekcija koje su naučili, Anđeli prolaze kroz male gradove kao što se trgovci iz Čikaga paze policijskih radara za merenje brzine na putu u Alabami. Ideja je bila da sigurno stignu na cilj - a ne da usput nabijaju rogove policijskim patrolama.

13

zdls & meteori

Ovoga puta cilj je bio veliki bar „Kod Nika“, bučno mesto u glavnoj ulici čiji je vlasnik tip sa imenom Del Monte, blizu Kenuri Roua u centru Montereja. „Prošli smo pravo kroz centar grada, kroz svu tu gužvu“, seća se Teri. „Mnogi momci poznaju vlasnika, ali ne i ja, jer sam u vreme kada su se Anđeli upoznali sa njim, bio u zatvoru. Stigli smo tek oko tri popodne zato što smo neke morali da sačekamo na benzinskoj pumpi usput, jer su kasnili. Tada nas je bilo oko četrdesetak ili pedesetak na motorima. U Berduu ih je bilo oko sedamdeset i pet, a cele noći su stalno pristizali novi. Do sledećeg jutra bilo nas je oko trista.“ Navodno, glavni razlog okupljanja bio je novac koji su Anđeli morali da skupe kako bi poslali telo svog kompanjona, sada već bivšeg Anđela, njegovoj majci u severnu Karolinu. Kenet „Pajser“ Bimer, potpredsednik ogranka u San Bernardinu, pregažen je od strane kamiona nekoliko dana ranije u pustinji zvanoj Džakumba, blizu San Dijega. Pajser je umro u najboljoj tradiciji bajkera: kao beskućnik, bez igde ičega osim svoje odeće i velikog srebrnastog Harlija. Ostali su smatrali da je najmanje što mogu da učine - da pošalju ostatke njegovoj porodici u Karolinu. ,,To je stvar koja mora da se obavi“, kaže Teri. Skorašnja smrt druga stvorila je određeno osećanje ,,da se obavlja svečana i sveta stvar“, koje čak ni policija nije mogla da se naruga. Takva vrsta počasti neodoljivo deluje čak i na policajce: poslednja počast za palog druga, sa „bojama“ koje se šalju njegovoj majci i uparađenoj svečanosti koja celu stvar čini stvarnim i autentičnim. Policija Montereja bila je spremna na „trenutno primirje“ dok su Anđeli odavali poslednju počast palom drugu. Bio je to prvi put posle mnogo godina da su bajkeri osetili gostoprimstvo civila - a ispostaviće se da je i poslednje, jer kada je sledećeg dana sunce izašlo i obasjalo predivnu subotu, silovanje u Montereju bilo na manje od dvadesetčetiri časa od pojavljivanja kao udarna vest u svim medijima. Anđeli Pakla uskoro će biti poznati širim zemlje. Njihov imidž pijanica, silovatelja i dželata postaće poznat čitaocima novina i časopisa: Njujork Tajms, Njuzvik, Nejšn, Tajm, Tru, Eskvajr i Satrdej Ivning Poust. Za šest meseci svi manji gradovi u Sjedinjenim Državama ozbiljno će se naoružavati na najmanji prizvuk i glasinu o dolasku (ili uopšte) prolasku Anđela Pakla. Sve tri velike televizijske mreže pratiće ih kamerama, a biće osuđeni i od Senata, tačnije od strane Džordža Marfija. Čudno kako i izgleda, ova banda kostimiranih siledžija koja se skupila tog jutra u Montereju nesvesno je naginjala ka tome da „napravi nešto veliko“, kako bi to ljudi iz šoubiznisa rekli, a skoro sav taj uspeh duguju toj retkoj silovateljskoj maniji koju su danonoćno plasirali američki novinari, podsećajući na pticu rugalicu kojoj nikad nije dosta masturbacije. Ništa ne donosi takav uspeh kod urednika kao dobro silovanje. „Stvarno smo uzbudili javnost tim“, objasnio je jedan od Anđela pakla. Po izveštaju novina, najmanje dvadestorica ovih odvratnih klipana, ščepalo je dve tinejdžerke (četrnaestogodišnjakinju i petnaestogodišnjakinju) sa njihovog randevua i odvezlo ih do obale mora ,,gde su ih jedan po jedan, višestruko seksualno zlostavljali“. 14

zdls & meteori

VIŠESTRUKO... SILOVANJE ČETRNAESTOGODIŠNJAKINJE I PETNAESTOGODIŠNJAKINJE... OD STRANE SMRDLJIVIH, DUGOKOSIH SILEDŽIJA Zamenika šerifa pozvao je telefonom bivši momak jedne od devojaka i rekao da su „kada su stigli na plažu privučeni velikom logorskom vatrom videli tuce pijanih motociklista oba pola. Dve uplakane, histerične devojke buljile su neprirodno u mrak i dozivale upomoć. Jedna je bila potpuno gola, dok je druga bila ogrnuta džemperom.“ Ovo je, blagi Bože, bila slika koja je uzburkala krv i pomutila mozak svakog čoveka koji je imao žensko dete. Dve nevine mlade američke devojke, kidnapovane su i silovane na plaži kao arapske kurve. Jedan od momaka rekao je policiji da su oni pokušali da spasu devojke, ali nikako nisu mogli da stignu do njih jer je u tom trenutku došlo do erupcije zadovoljstva kod dugokosih - devojke su prinudno počele da izvode striptiz. Tamo na obali, na pesku, na romantičnoj mesečini, okružene zlobnim, pohotnim pogledima... one su izgubile nevinost, opet i opet i opet. Sledećeg jutra je Prosjak Teri bio uhapšen kao jedan od četvorice Anđela koji je silom optužen za silovanje, koje povlači zakonsku kaznu od jedne do pedeset godina zatvora. On je porekao optužbu za krivično delo, baš kao i Tetka Majls, Buđavi Marvin i Ludi Kros - ali nekoliko sati kasnije, sva četvorica bačena su iza rešetaka sa minimalnom kaucijom od hiljadu i sto dolara ponaosob u zatvor u Montereju, u Salinasu... tamo daleko u Štajnbekovom kraju 4, oazi zelene salate koju generacijama uzgajale pametne seljačine koje su preotele zemlju od Apača, a koji sada plaćaju malo manje pametne seljačine da nadgledaju uboge Meksikance čiju je prirodnu nadarenost za poljoprivredne radove fino objasnio sveznajući senator Marfi: „Salata raste nisko iznad zemlje da radnici ne bi morali stalno da se saginju.“ Zaista. A kako je senator Marfi Anđele Pakla takođe nazvao „najnižim oblikom životinja“, pretpostavljamo da sledi to da su oni pogodni za nepromišljeno silovanje nezaštićenih žena, koji bi sigurno jurili sa svojim penisima kao čarobnim štapićima. Što i nije mnogo daleko od istine, ali povodom drugih stvari, a ne onih u koje nas senator ubeđuje da verujemo. Niko nije naravno ni pomišljao, dok su se u subotu okupljali „Kod Nika“, da će Anđeli odjednom postati poznati široj javnosti zbog zločestog silovanja - da će privući ogroman publicitet, kao recimo Bitlsi ili Bob Dilan. U suton, dok je – Džon Stajnbek John Steinbeck) - Slavni američki književnik, rođen je u Salinasu (Kalifornija) l902. (Prim. Prev.) 4

15

zdls & meteori

narandžasto sunce zalazilo oko kilometar daleko iza mora, glavni događaj večeri bio je potpuno ne isplaniran tako da glavne ličnosti - ili žrtve - skoro da nisu privukle pažnju bučne rulje koja je zaglušila Nikov bar i spičila na tamnu ulicu. Teri je rekao da je primetio cure i njihove momke samo kao deo celokupne rulje. „Glavni razlog zašto ih pamtim je to što sam se zapitao šta bela trudna devojka radi u masi nadrndanih tipova. A onda pomislih da je to njena stvar ionako ništa nisam hteo da karam. Sa mnom je bila moja stara guska - sada više nismo zajedno, ali tada nam je išlo prilično dobro a i ona nije dozvoljavala da jebem druge žene u njenom prisustvu. A povrh svega, jebe ti se za neke strance kada si u društvu starih prijatelja koje nisi video godinu iii dve.“ Jedina stvar sa kojom su se Teri i svi ostali Anđeli složili - u vezi sa susretom sa „žrtvama“ - je da „su jebeno sigurni da cure nisu izgledale kao četrnaestogodišnjakinje ili petnaestogodišnjakinje; čoveče, te devojke su izgledale kao neko ko je zagazio u dvadesete.“ (Policija je kasnije potvrdila godine devojaka, ali sve druge informacije u vezi sa njima - uključujući i njihova imena - ostale su u tajnosti prema instrukcijama kalifornijske policije datim novinarima koji su razgovarali sa žrtvama silovanja.) ,,Ne mogu čak da kažem ni da li su te devojke bile lepe ili ne“, nastavio je Teri. „Jednostavno ne mogu da se setim. Sve što mogu sa sigurnošću da tvrdim je da nije bilo nikakvih problema u Nikovom baru. Policija je bila tamo, ali samo da zadrži ljude. To nam se dešava gde god da se pojavimo: saobraćaj se zakrči, lokalni grubijani se prišunjaju, mlade devojke se nabacuju, a majmuni koji stalno vise u Nikovom baru hteli su da nam pokvare zabavu. Policija je učinila dobro što je ostala po strani. Bilo gde da odemo, uvek se pojavi neki lokalni badža koji jednostavno želi da proveri koliko smo jaki. Da policija nije bila tamo, definitivno bismo nekog ozbiljno povredili. Do đavola, niko od nas ne želi sranja kada je okupljanje. Sve što hoćemo je da se opustimo i prozajebavamo.“ Kruže priče da Anđeli Pakla imaju čudne ideje za opuštanje i relaksaciju. Ako su oni, povrh svega, „najniži oblik životinja“, čak ni senator Marfi ne bi mogao da očekuje od njih da se okupe u pijanu hordu i razonode se igrama kao što su stoni tenis ili vist5. Njihovi piknici su još od ranije poznati kao najluđi oblici idiotske zabave, a može se pretpostaviti da svaka mlada devojka koja se pojavi u dva posle ponoći na žurci Anđela Pakla mora da izazove da masa pijandura proključa. Tako da je potpuno prirodno da su dve devojke privukle mnogo više pažnje kad su stigle na plažu neko ranije u baru „Kod Nika“. Jedna strana ovog neobičnog slučaja potpuno je zanemarena od strane većine novina koje su ga propratile. Kako su se te dve mlade devojke uopšte našle na pustinjskoj plaži tako kasno sa nekoliko stotine pijanih motociklista siledžija? Da li ih je neko kidnapovao iz bara? A ako i jeste, šta su one tamo uopšte i radile četrnaestogodišnjakinja i petnaestogodišnjakinja - provedeći celu noć u baru 5

– Vist - Igra sa 52 karte. (Prim. prev.)

16

zdls & meteori

prepunom pijanih motociklista, članova jedne od najozloglašenijih bandi u zemlji? Ili su ih ugrabili na ulici - možda na semaforu - i vezali za Harlija odvodeći ih u noć, dok su one histerično zapomagale pred užasnutim pogledima očevidaca? Policijski stratezi, razmišljajući kako da izoluju Anđele, došli su na ideju da ih postave u kamp daleko od grada, na jednoj dini koja se od svoje rastresitosti sama pretvorila u plažu - između Monterej zaliva i Fort Orda, vojnog trening centra. Glavni razlog bila je buka; zveri su smestili na takvo mesto gde mogu da se međusobno šibaju do iznemoglosti i besne do mile volje, bez straha da bi mogli da ugroze građane - a ako se stvari otmu kontroli, regruti od preko puta začas mogu bajonetima da reše stvari. Policija je postavila patrole na autoputu, u slučaju da Anđeli toliko podivljaju i požele da se vrate u grad, ali nije bila isplanirana mogućnost da neko od nedužnih građana može da doleti iz grada u kamp zbog radoznalosti ili već ko zna čega. Žrtve su rekle policiji da su otišle na plažu zato ,,što su želele da vide motocikliste“. Bile su radoznale - čak i posle nekoliko sati u baru „Kod Nika“, gde je inače bila tolika gužva, da su mnogi motociklisti radije izlazili da pišaju na parking no da čekaju u redu za toalet. ,,Te ribice nisu došle tamo da pevaju božićne pesmice“, kaže Teri. „Bile u napaljene i flertovale su sa nama. Bilo im je zanimljivo da se zezaju sa nama. Sve više i više momaka je počelo da bulji u njih preko dina i dobacuje... „uuujjjaaa, pičice“, i takve stvari, znate već i sami. Momci devojaka su samo nestali; više ih uopšte nismo videli. Nisam siguran kako se sve završilo. Sve što znam je da je bilo nekoliko mama gore na dinama, ali ja i moja stara smo otišli veoma brzo jer smo se razbili ko čepovi. Bio sam toliko razvaljen da nisam mogao ni da je jebem.“ Nijedne poznatije novine nisu navele verziju Anđela Pakla, ali, šest meseci kasnije, igrajući bilijar u jednom baru u San Francisku, Francuz se otvorio i progovorio o događaju po svom sećanju: „Jedna od devojaka bila je belkinja i trudna, a druga je bila crnčuga - bile su sa pet crnih klinaca. Muvale su se u baru otprilike oko tri sata, napijajući se i pričajući sa nekim Anđelima, a onda su pošle na plažu sa nama - njih dve i ostalih pet klinaca. Svi su stajali u krugu oko vatre, ispijajući vino. Neki od momaka su pričali sa curama - naravno pokušavajući da ih smuvaju - i ubrzo je neko upitao ribe da li žele da se malo napale - razumete već, da li žele da dunu malo trave? One su se složile i otišle su sa nekim momcima do dina. Kresnule su se sa nekoliko tipova, a onda je crnkinja želela da ode, ali trudna belkinja se stvarno mnogo napalila i htela je još; izdržala je četvoricu ili petoricu, ali se posle toga poprilično ohladila. Za to vreme, jedan od onih klinaca otišao je po policiju - i to je sve što se dogodilo.“ „Sledećeg jutra“, kaže Teri, „otpalio sam sa nekim - ne mogu da se setim s kim - do nekih restorančića na autoputu na doručak. Kad smo se vratili nazad do plaže videli smo blokadu na putu, sa te dve ribice u policijskim kolima koje su 17

zdls & meteori

nas sve posmatrale. Nisam imao pojma šta se dešava, dok jedan od pajkana nije rekao: ,,Ti si taj“, i onda su mi stavili lisice. A te proklete devojke su se smejurile u kolima... ,,Ha, ha, to je jedan od njih.“ I tako su me optužili za silovanje. Kad smo stigli u zatvor, ja sam im rekao: „Hej ljudi, hoću da me proverite. Pozovite doktora da me pregleda. Nisam imao nikakve odnose već dva dana.“ Ali oni nisu hteli. Marvin, Majls i Ludi Kros su već bili tamo, tako da sam ukapirao da smo velikim govnima dok nam ne odrede kauciju. Kada sam saznao da je jedanaest hiljada dolara, znao sam da je slučaj na staklenim nogama.“ U međuvremenu, na plaži Marina, ostali Anđeli su se organizovali i odvezli severno autoputem „156“ do sledećeg okruga. Onima koji su zaostali hitno je dojavljeno da krenu. Sporedne puteve blokirali su policajci sa desetinama zamenika šerifa sa šlemovima - mnogi od njih bili su iz okolnih država - bacajući „rukavicu u lice“ bandi motociklista. Saobraćaj je bio zaustavljen kilometrima, dok se čupava rulja kretala polako putem, menjajući kurs kad god im se neko sumnjiv približi. Buka je bila nepodnošljiva i teško je zamisliti kako su takav spektakl doživeli mnogi zaostali turisti koji su se vraćali sa letovanja, i koji su se zaustavili pored puta i propustili bučnu hordu da prođe. Zbog blizine vojne baze, oni su nesumnjivo mislili kad su čuli izdaleka, da prave prolaze nekakvim vojnim tenkovima, ili makar nekim opako bučnim vojnim vozilima, a onda kad su stali videli su rulju raščupanih ludaka koji su ličili na čopor bolesnih ovaca; oh, Bože, kakvu je noćnu moru to prouzrokovalo kalifornijskom udruženju turističkih radnika. Na granici okruga na autoputu 101, reporter novina San Francisko Hronikl razgovarao je sa Mršavkom, čovom visokim sto devedeset a teškim oko sto dvadeset kila, sa ogromnim repom koji se protezao preko celih leđa. On je kasnije postao poznat širom države kada je u Berkliju napao mirovne demonstrante protiv Vijetnama . ,,Mi smo samo obični momci“, rekao je Tomi. „Mnogi od nas rade. Polovina je u braku, pretpostavljam, a nekoliko do nas poseduje i svoje kuće. Samo zato što volimo da jašemo na motociklima, policija nam pravi probleme gde god da se pojavimo. Optužba za silovanje je lažna i to s razlogom. Sve je već unapred bilo isplanirano da bi nam smestili. .,Sve je to sranje“, rekao je Tomi. „Naći ćemo advokata koji će naše momke osloboditi za dva sata. Ne razumem zašto ljudi jednostavno ne mogu da nas ostave na miru? Sve što želimo je da se okupimo i malo prozajebavamo - baš kao masoni, ili neka druga grupa.“ Ali štampa je već uveliko plasirala naslove kao što je: ANĐELI PAKLA SILUJU. Masoni nisu imali takav publicitet još od XVIII veka, kada je Kazonova preskakao balkone stvarajući bratstvu loš imidž. Možda će Anđeli jednog dana kad postanu senilni postati boemi poput nekih likova iz masonske lože; ali će dotada neka druga grupa „stvarati“ ludorije za naslovne strane novina: možda Hovercraft banda ili neka druga grupa kreativnih neandertalaca. 18

zdls & meteori

A šta je trend u Kivanisu? Kolaju glasine da je u Ouklendu u modi nova garderoba militarističkog tipa koja bi mogla drastično da promeni spoljni imidž kluba. U ovim nestabilnim vremenima lako se može predvideti da će jednog nedeljnog jutra, za desetak ili dvadeset godina, kada grupa sredovečnih muškaraca u crnim blejzerima sa grbovima Anđela Pakla na ramenima, pošto su stavili svoje kuće pod hipoteke, krenuti da podstiču naslove tipa: BANDA KIVANISA SILOVALA: ČETVORICA UHVAĆENA, OSTALI SU U BEKSTVU, VOĐE SE JOŠ UVEK TRAŽE. A u nekom šokiranom američkom gradu, šef policije će izjaviti - kako je šef Montereja hiljadu devetsto šezdeset i četvrte rekao za Anđele Pakla - ,,Oni nisu dobrodošli nazad, upravo zbog atmosfere koju stvaraju.“

19

zdls & meteori

STVARANJE PRETNJE, 1965

20

zdls & meteori

2 Dnevna štampa je zli princip modernog sveta, i vreme će sigurno objasniti ovu činjenicu sa sve većom i većom istinitošću. Kapacitet novina za degeneraciju je sofisticirano bez granica, jer može da propada sve niže i niže zahvaljujući izboru čitalaca. Bar će uzdignuti onaj talog čovečanstva koji nijedna država ili vlada ne mogu da kontrolišu. (S. Kjekegor, Poslednje godine: Dnevnici 1853-55) Najbolja stvar kod Anđela je to što mi ne lažemo jedni druge. To naravno ne važi za one koji dolaze iz spoljnog sveta, zato što stalno moramo da se borimo protiv njih njihovim oružjem. Do đavola, većina ljudi koje sretneš u životu nikada neće da ti kaže istinu ni oko čega. (Zoro, jedini Brazilac među Anđelima Pakla) Bio je to deo tajne priče. (Artur Džunior Slezinger, objašnjavajući šta je podmetnuo novinarima sa lažnim objašnjenjem za rat u Zalivu svinja)

* Političari, baš kao i urednici i policajci, veoma oštro reaguju na priče o silovanju, a senator okruga Monterej Fred Far nije bio nikakav izuzetak. On je prednjačio u osuđivanju vinovnika incidenta na plaži - bande silovatelja koja je zastrašivala njegove birače. Njegova reakcija na naslove u novinama bila je brza i glasna. Far je zahtevao da se odmah povede istraga oko Anđela Pakla i svih drugih grupa slične vrste, čije nepripadanje društvu omogućava drugima da ih nazivaju „neuglednima“. U ilegalnom svetu velikih motora i svih mogućih ludo tutnjavih mašina, ovo novo, uslojavanje izazvano prozivkom političara u medijima, učinilo je Anđele Pakla većim od svih. A i oni su, na kraju krajeva bili Broj Jedan - kao Džon Dilindžer6. Javni tužilac, Tomas Linč, novajlija u ovom poslu, reagovao je brzo u cilju istrage. Poslao je upitnike stotinama šerifa, okružnim tužiocima i šefovima policijskih stanica, pitajući ih za informacije o Anđelima Pakla i ostalim „neuglednim grupama“. Takođe, upitao ih je i za izvesne sugestije o tome kako bi zakon s njima mogao da izađe na kraj. Prošlo je šest meseci dok su svi odgovori koji su stigli bili sortirani u izveštaj od oko pedesetak stranica, koji je bio čitljiv kao sinopis noćne more Mikija – Džon Dilindžer (John Dilinger 1903-1934) - Slavni američki kriminalac. poznat kao nezaustavljivi pljačkaš banki. (Prim.prev.) 6

21

zdls & meteori

Spilejnija7. Ali je po pitanju nekog ozbiljnijeg rešenja, bio poprilično nejasan. Država će sistematizovati podatke o ovim propalicama, insistirati na energičnijim gonjenjima, staviti pod prismotru sve moguće kandidate za tako nešto, itd. Pažljivi čitalac će steći utisak da, čak i ako su Anđeli čudovišta kakva se čine da jesu, nije ostalo mnogo toga što bi policija mogla da uradi - a to je „namirisao“ i gospodin Linč, ali je morao da odmah deluje, pogađate, iz političkih razloga. Izveštaj je bio koloritan, interesantan, jako pristrasan i dosledno alarmantan prava stvar za halabuku koja je tako potrebna novinarima. Bilo je u izveštaju ludačke akcije, besmislene destrukcije, orgija, tučnjave, perverzija i čudnog paradiranja sa nevinim žrtvama, tako da je čak i na papiru i biranom policijskom rečniku bilo potpuno jasno i najglupljem policijskom reporteru. Potražnja za izveštajem od strane listova i časopisa je bila toliko velika da je gospodin Linč morao da štampa drugo izdanje. Čak su i Anđeli Pakla imali kopiju. Najuzbudljiviji deo izveštaja bio je naslovljen sa „Siledžijske aktivnosti“, precizan opis aktivnosti bande u proteklih deset godina. 2. aprila 1964, grupa od osmorice Anđela Pakla, upala je u Ouklendu u kuću jedne žene, i isterala njenu prijateljicu iz kuće. Onda je uz pretnju oružjem silovala ženu u prisustvu troje male dece. Kasnije tog jutra, ženske pripadnice Anđela Pakla pretile su ženi da u slučaju da se usudi da sarađuje sa policijom - njeno lice biće isečeno žiletom. Rano ujutru 2. juna 1964, tri Anđela Pakla uhvatili su devetnaestogodišnju devojku u malom baru severno od Sakramenta, i dok su je dvojica držala na podu toaleta, treći joj je skinuo odeću. Žrtva je imala menstruaciju u tom periodu; njen uložak sklonjen je i treći član bande počinio je kunilingus... Rano ujutru 25. oktobra iste godine, devetorica Anđela Pakla i dva ženska kompanjona uhapšeni su od strane policije Gardena i šerifovih pomoćnika koji su primili poziv iz bara u gardeni. Policijski izveštaj navodi na je „grupa uništila ceo bar pošto je neko slučajno posuo čašu piva na jednog pripadnika grupe. Bar je zatečen u ruševinama: sve je bilo polomljeno, a stolovi za bilijar bili su mokri od piva i uriniranja... Linčov izveštaj predstavlja hroniku osamnaest sličnih pustošenja i još stotinu drugih koji se podrazumevaju. Štampa širom zemlje objavljivala je u udarnim vestima, zajedno sa saopštenjem Linča, da će policija konačno stati na put ovakvim problemima. Većina kalifornijskih urednika posvetila je veliku pažnju ovoj priči jednog dana ili malo više, a onda su je zanemarili. Anđeli Pakla su bili u udarnim vestima i pre, a Linčov izveštaj - baziran na pregledu starih policijskih izveštaja - sadržao je malo novijih vesti. – Miki Spilejni (Mickey Spillane, rođen 1918.) - Poznati američki pisac detektivskih romana. Njegovi likovi cesto su opsednuti isčašenim nasiljem ili perverznim seksualnim radnjama. (Prim. prev.) 7

22

zdls & meteori

Anđeli su stavljeni za opskurnost na stub srama još jednom, ali plimu je pokrenuo dopisnik Njujork Tajms iz Los Anđelesa koji je dugačkim i jezivim izveštajem prokomentarisao Linčov izveštaj. On se pojavio u Tajmsu šesnaestog marta na naslovnoj strani u dve šlajfne, što je bio sav podsticaj koji je priči bio potreban: gruvanje je počelo. Tajm je započeo sa naslovom „Divljaci“ u levom uglu prve strane. Njuzvik je sve to ulančao sa naslovom „Divljaci“ na desnom delu. A kada se prašina malo slegla, nacionalni mediji su uzeli stvari u svoje ruke. Bilo je tu seksa, nasilja, kriminala, raznih ludorija i prljavština - sve u jednom paketu. Sledi deo članka iz magazina Njuzvik iz devetsto šezdeset i pete, koji opisuje prvomajsko okupljanje godinu i po ranije: Oko dve stotine motociklista u crnim kožnim jaknama urliču na travnjaku približavajući se jedni drugima u blizini gradića Potrervil koji se nalazi u južnoj Kaliforniji, Njihova razjarenost ostavila je tragove opscenitosti u lokalnim barovima. Zaustavljali su automobile i otvarali im vrata pokušavajući da se dočepaju žena iz automobila. Neke od ženskih pripadnica su ležale na sredini ulica i sugestivnim pokretima imitirale masturbaciju. U jednom baru, grupa motociklista prebila je šezdesetogodišnjeg čoveka i pokušala da otme kelnericu. Tek kada se sedamdesetak policajaca iz okolnih gradova, udružujući se sa saobraćajnom policijom, policijskim psima i vodenim šmrkovima uključilo u akciju, razbojnici su se uplašili i brzo popeli na Harli-Dejvidson motore i pobegli iz grada. Njuzvik i Tajm su „invaziju“ iz šezdeset i treće uporedili sa filmom Divljak, baziranom na sličnom incidentu u gradu Holister (Kalifornija) devetsto četrdeset i sedme, u kome je glavnu ulogu tumačio Marlon Brando... koji je Tajm opisao kao „isečak iz života čopora zločestih motociklista siledžija koji se zovu Crni odmetnici.“ Ali film Divljak je brzo pao u zaborav, piše Tajm, zato što su „likovi bili previše divlji, i nasilje koji su počinili nije bilo uverljivo i moguće, toliko da učini da lakoverna publika poveruje.“ Ko bi, na kraju krajeva, mogao da poveruje da banda Huna na dvotočkašima mogla da napadne i zastraši baš ceo grad u Kaliforniji? Tajm nije poverovao. Bar ne hiljadu devetsto četrdeset i sedme, kada se prvi takav incident dogodio; a nije ni pedeset i treće, kada je film prvi put prikazan; a nije čak ni deset godina kasnije kada se slična stvar dogodila, samo u drugom gradu. Ali dvadeset i šestog marta šezdeset i pete, osamnaest godina posle prvog tzv. motociklističkog zlostavljanja građana u Americi, Tajm je konačno ukapirao celu stvar, tako da su njihovi urednici odmah alarmirani. Huni stvarno postoje! Krili su se osamnaest godina, glancajući svoje motore i uljeći svoje lance, dok javni tužilac Kalifornije nije odlučio da ih predstavi štampi. Zapadni dopisnik novina Tajm nije gubio ni časa u obaveštavanju glavešina u kući, koji su odmah plasirali vest na super udarnom mestu: Poslednja nedelja u filmu Divljak postoji - i to u stvarnom životu oko nas!“

23

zdls & meteori

„Linč je zadivio javnost planinom dokaza o Anđelima Pakla“, piše Tajm... ova zlokobna grupa ozbiljno deluje... Slučaj silovanja prouzrokovao je Linčovu istragu. Prošle jeseni, dve tinejdžerke su kidnapovane od svojim momaka i silovane od strane nekoliko članova bande.“ Ovo je bila vapijuća kleveta, jer su sve optužbe protiv četvorice članova Anđela Pakla odbačene mesec dana od njihovog podnošenja. U želji da priča bude što krvoločnija, a samim tim i senzacionalnija, novinari su očigledno prevideli stranicu Linčovog izveštaja na kojoj piše jasno ,,da bi svaka moguća naredna istraga mogla da se dovede u pitanje jer je navodno silovanje bilo iznuđeno izjavama žrtava koje nisu prepoznale počinitelje.“ U pismu od dvadeset i petog septembra šezdeset i četvrte, javni tužilac okruga Moterej zatražio je od suda da optužene oslobodi - što je bilo saglasno mišljenju porote. Svemu tome doprineo je i komentar šerifovog advokata okruga Monterej: „Doktor koji je pregledao devojke nije pronašao tragove silovanja“, rekao je on. ,,A povrh svega, jedna od devojaka je odbila da svedoči, dok je drugu testirao detektor laži koji je pronašao da je njen iskaz prilično nepouzdan.“ Ovo je bilo poprilična glupost, tako da Tajm nikako nije mogao da joj pronađe mesta u svojoj senzacionalnoj vesti. Umesto u umerenijem, članak je još podigao nivo optužbi, potkrepljujući to falsifikovanom statistikom: Otkriven još pedesete u Fontani, gradiću udaljenom oko dvadesetak kilometara od Los Anđelesa, klub sada broji oko četristo pedeset članova u Kaliforniji. Njihov dosije za seksualne perverzije, promet droga i tuče dugačak je nekoliko metara. U njemu se nalazi 874 teška prekršaja (silovanje, ubistvo), 300 razbojničkih prekršaja (krađa), 1682 lakša prekršaja (tuča) i 1023 verbalna prekršaja (vređanje ličnosti). Samo osamdeset i pet osoba je osuđeno na zatvor ili rehabilitacione centre. Ništa nije sveto članovima ovakvih grupa. Njihov obred inicijacije, na primer, zahteva od svakog novog člana da sa sobom dovede ženu ili devojku (oni ih zove „ovce“) koja je spremna da sa bilo kojim pripadnikom bande stupi u seksualni odnos. Ali njihove omiljene aktivnosti su, očigledno, zastrašivanje gradova... Tajm je posle ovoga „pustio u javnost“ priču o invaziji u Potervilu otprilike u isto vreme kad i Njuzvik. U nastavku članka pisalo je: Kada nisu u braku nekom pripadnicom bande, Anđeli ponekad imaju seksualne odnose sa decom nekog člana ili sa neudatim ženama koje se druže sa bandom obično, oni iznajme neku kućicu na ivicu grada, gde menjaju žene i devojke, drogiraju se, i sa zajedničkom strašću popravljaju motore. U međuvremenu, Anđeli kradu motore i delove za iste - oni čak imaju ogromni kamion i skladište gde sklanjaju i popravljaju ukradene mašine. Kasnije, oni odlaze na svojim motociklima da pronađu nove inspiracije za svoje prljavo i odvratno ponašanje. 24

zdls & meteori

Bilo je jasno da nema mesta za ovakve pojave u Velikom Društvu, a Tajm je bio empatičan u stavu da se oni moraju zaustaviti. Spremni članovi društva, naučiće pameti ove odvratne grubijane. Članak se završavao sa prizvukom trijumfa: (...) Sve lokalne institucije za zakon i red sada su snabdevene dosijeima o svakom članu Anđela Pakla, i svim sličnim grupama, baš kao i svi špijunski odredi koji će pokušati da udu u trag ovim bitangama gde god da se nalaze. „Više im neće biti dozvoljeno da ugrožavaju živote, sigurnost i mir poštenih građana ove države.“ (Linč) Za dostignuće tog cilja pomolio se hiljade i hiljade građana države Kalifornije. Nije bilo sumnje da se dosta ljudi molilo te nedelje u Kaliforniji, ali nisu svi baš bili tako puni odobrenja. Anđeli Pakla su se gadno nasmejali kad su pročitali kakvo su smeće novine plasirale u javnost o njima. Druge motociklističke bande su na Anđele gledale sa izvesnom dozom zavisti. Kalifornijske policajce je hvatala jeza od prospekta koje su dobili o pripadnicima motociklističkih grupa. A mnogobrojne čitaoce novina Tajm obasipao je ozbiljan strah koji je sigurno pretvorio u paranoju8. Ono što je značajno u vezi sa ovakvim Tajmovim stavom je, ne njegov persiflirani odnos prema stvarnosti i činjenicama, već njegova snaga. U martu šezdeset i pete, Anđeli Pakla praktično nisu ni postojali. Klub je, po njihovom računu, brojio svega osamdeset i pet glava u celoj Kaliforniji. Rutinsko policijsko zastrašivanje učinilo bi nemogućim da članovi nose svoje „boje“ u bilo kom gradu osim u Ouklendu. Broj članova u ogranku u San Francisku smanjio se, proterivanjem i hapšenjem nekih članova, na jedanaesti Originalni ogranak u Berduu (uključujući i Fontanu) toliko je degradirao, da je ostalo samo nekoliko članova koji su rešili da „potonu zajedno sa brodom“. U Sakramentu su dve vedete, šerif Džon Mizerli i saobraćajni policajac Leonard Šatoan, toliko zagorčavale život Anđelima da su oni već planirali veliko preseljenje za Ouklend... a čak je i tamo bilo teško za življenje. „Nikada nismo znali kada će ti govnari da upadnu u El Adob i postoje nas uza zid sa uperenim sačmaricama“, seća se Soni Barger. „Čak smo počeli da pijemo na šarlatanskim mestima kakvo je Sinners Club samo zato što su imali zadnji izlaz i jedan veliki prozor gde je moglo lako da se zbriše. Baš smo bili u govnima. Stalno u nokdaunu.“

8

– Time je dana kada je objavljen članak prodao 3.042.902 primerka. (Prim. aut.)

25

zdls & meteori

* Dobar reporter, ako izabere pravi pristup, može da razume čak i mačku uli Arapina. Izbor pristupa je glavni problem; ako je on pogrešan, reporter ostaje na kraju zbunjen sa promašenim ciljem. (I. J. Libling)

* U vreme podnošenja famoznog izveštaja, po opštem priznanju, država Kalifornija se već petnaest godina bavila problemom kriminalne zavere najopasnije vrste - ipak, u izveštaju na pet gusto kucanih stranica o siledžijskim aktivnostima Anđela Pakla - gde je bilo okrivljeno od desetak do stotine zločinaca - izveštaj je pominjao samo šesnaest hapšenja i dve osude. Šta čovek da pomisli o svemu tome? U jednom delu izveštaja napisano je da je od četristo pedeset i tri identifikovana Anđela Pakla, sto pedeset i jedan počinio težak prestup. Ovakva vrsta statistike omogućava poreskim obaveznicima veru u pravne institucije sistema... A bilo to i duplo prosvetljenje ako su četristo šezdeset i tri Anđela Pakla stvarno postojala u vreme kada je statistika zvanično objavljena. Nažalost, u to vreme bilo je jedva stotinak. Od šezdesete broj članova nikad nije prelazio broj dvesta, a takođe, jedna trećina pomenutog broja samo je nosila ime Anđeo Pakla... Bivši članovi, koji su se ili poženili ili suviše ostareli, oblačili bi „boje“ samo jednom ili dvaput godišnje zbog nekog velikog događaja, poput prvomajskog okupljanja. Linčov izveštaj takođe pominje nekoliko vrsta ovakvih okupljanja, ali njihov opis nije u potpunosti objektivan. Iz očiglednih razloga, policajci su retko kad posmatrači zločina u progresu, tako da obično moraju da se oslone na informacije koje saznaju od drugih. Njuzvikova verzija napadu u Portervilu je doslovno prepisana iz Linčovog izveštaja. Još jedna verzija tog događaja se pojavila petog septembra šezdeset i treće, u Portervilskom Farm Tribjunu. Članak je napisao reporter Tribjuna Bil Rodžers koji je i bio svedok pomenutog događaja. Naslov je glasio: DOŠLI SU, VIDELI SU, ALI NISU POBEDILI. Portervilska policija je saznala u subotu ujutru da će motociklistička banda iz Kalifornije možda napasti Portervil tokom vikenda. Oko podneva, motociklisti su počeli da se sakupljaju kod glavne ulice i Oliva, sa „Orlovima“ koji su se nalazili u samom centru pijane mase. Neki od motociklista su bili u Muri Parku. Niko od onih koje smo videli nije se ponašao nedolično. Predveče, veliki broj motociklista je stigao i usidrio se kod glavne ulice i Oliva. Naš telefon se usijao. Ljudi su hteli da znaju šta će gradske vlasti poduzeti po tom 26

zdls & meteori

pitanju. Tražili su od nas da pozovemo Nacionalnu gardu i zatražimo od njih da donese i naoruža građane ručnim sekirama i sačmarama. Oko pola sedam proverili smo glavnu ulicu. Šou samo što je počeo. Oko 200 motociklista, uključujući i žene i poneko dete, postajali su užasno glasni; neki od njih su na ulici zaustavljali i maltretirali pešake i ljude na motorima; oko 100 ili možda malo više motociklista, bilo je parkirano na istočnoj strani glavne ulice. Vratili smo se u policijsku stanicu. Toriđian i Serl su držali stvari pod kontrolom kod motociklista, a Poraco im se pridružio. Još uvek nije bilo nikakvog nasilja, ili bilo kakvog drugog razloga da bi policija nekog uhapsila. Bio je to slučaj u kome se čeka da se situacija sama od sebe razvije. Doneta je odluka da se Muri Park zatvori. Oko osam uveče, policijski radio je javio da je motociklistička grupa krenula na istok. Postojala je mogućnost da više neće prilaziti gradu. Ali, samo nekoliko minuta kasnije, javljeno je da je izbila tuča u klubu na periferiji grada u Dojl koloniji. Zatražena su i ambulantska kola. Takođe, javljeno je da se banda vraća nazad u grad. Doneta je odluka da je motociklistička banda zadrži van grada... Tokom večeri policijska telefonska centrala bila je usijana od poziva ljudi koji su za sebe tvrdili da su građani, i koji su zahtevali zaštitu, vređajući policiju. Saobraćaj je bio teško zakrčen u glavnoj ulici; oko 1500 građana je stajalo oko glavne ulice i Oliva i posmatralo šta će se dogoditi. Motociklistička banda, možda njih oko 300 siledžija u tom trenutku, u stanju divljačkog pijanstva, ometalo je saobraćaj, razbijalo flaše na ulici koristeći pogani jezik vređajući sve ostale, ponašajući se kao da se na nekoj svojoj zabavi. Policija je bila ometena gustim saobraćajem i masom građana koja je sve to posmatrala. Probijali smo se kroz gužvu u policijskim kolima dok je šef kroz megafon pozivao narod Portervila da se skloni sa ulice. Rezultat - niko se nije sklonio; dok su drugi pristizali da vide šta će se dogoditi, motociklistički klan je zviždao policiji. Glavna ulica je bila blokirana od Gardena do Oliva i zatvorena za saobraćaj; saobraćajna policija je bila na jugu, a redovna policija na severu. Teritorija se brzo očistila od saobraćaja; grupa motociklista je shvatila šta policija radi: prepušta im slobodno blok glavne ulice. Oko pola deset uveče policajci odreda za uzajamnu pomoć sakupili su se u gradskoj policijskoj stanici. Toridian im je objasnio plan akcije - trebalo je da se spuste južno glavnom ulicom u kolima, a onda da južno pola bloka pešaka dođu do motociklista; niko ne sme da ide na sever. Jedinice Saobraćajne policije ostaće južno od Oliva i glavne ulice. Naređeno im je da ne reaguju na psovke i vređanja ili će dobiti otkaz i otići u zatvor. Vatrogasna kola bila su postavljena kod Penijeve trgovine; policija je krenula sa pendrecima i sačmarama, bez sirena, samo sa rotacionim svetlima. 27

zdls & meteori

Motociklistički klan se grupisao na sredinu ulice, neki od njih su legli na asfalt. Toriđian je predvodio policijske snage, govoreći kroz megafon: „Imate pet minuta da napustite grad. Krenite.“ Prkos je oslabio. Motociklisti su krenuli. Neki od njih su se opirali, pa je nekoliko uhapšeno. Vatrogasci su krenuli niz ulicu terajući motocikliste šmrkom. Jedan od motociklista je krenuo na motoru na sever i bio je oboren vodenim šmrkom. Mnogi od bandita su krenuli na jug i nastavili da idu. Neki su se zaustavili kod sportskog centra. Policija je krenula da očisti Muri Park. Pretražila je sva moguća skrivališta i haustore. Vođe tri glavna kluba odvedena su u policijsku stanicu na ispitivanje, dok su ostali motociklisti čekali kod sportskog centra. Anđeli Pakla su pripretili zahtevom: da ako uhapšeni članovi ne budu pušteni, svi ostali motociklisti će doći da ih oslobode. Toriđian je rekao da je jedino mogu da ih oslobode ako plate zakonom određenu kauciju. Policajci sa puškama bili su spremni da deluju ako se dogodi bilo šta slično. Oko pola tri posle ponoći neki motociklisti su krenuli nazad u Portervil. Toriđian ih je presreo na mostu blizu glavne ulice. Rekao im je da se vrate nazad ili će biti uhapšeni, a njihovi motori oduzeti i zaplenjeni. U zoru, nekoliko motociklista je još uvek bilo u okolini grada. Međutim, svaka opasnost od nasilja i razbojništva bila je prekinuta i sprečena.

* Čovek koji sve shvati i pojave naziva pravim imenom, teško da bi mogao da uopšte hoda ulicama a da ne bude žigosan kao državni neprijatelj. (Lord Halifaks)

* Malo manje upadljiv primer kako policijski izveštaj može da ima tendenciju da previše dramatizuje Anđele Pakla je okupljanje koje se dogodilo četvrtog jula hiljadu devetsto šezdeset i četvrte u Vilitsu, šumskom gradiću sa oko trideset i pet hiljada stanovnika u zapadnoj Kaliforniji. Oficijalnu verziju prati objašnjenje domaćice iz San Franciska, gospođe Teri Vitrajt, čiji je muž rođen u Vilitsu. Dve verzije nisu kontradiktorne, ali razliku u tački gledišta je očigledna i sugeriše da aktivnosti Anđela Pakla često zavise od onog ko ih opisuje. Evo šta je gospođa Vitrajt napisala u pismu koje je datirano dvadeset i devetog marta šezdeset i pete godine: Dragi Hantere,

28

zdls & meteori

Prvi put sam u životu videla Anđele Pakla na proslavi 4. jula u Vilitsu (Kalifornija). Vilits je maleni grad koji je udaljen oko 50 kilometara od San Franciska. Svake godine za 4. juli grad organizuje karneval, paradu, ples, itd. Otišli smo tamo, i u glavnoj ulici u Vilitsu videli smo Anđele Pakla koji su zauzeli skoro blok i po, izlazili i ulazili u jedan veoma popularan bar. Mi (Lori, Barbi, Teri i ja) šetali smo niz ulicu i onda je odjednom jedan čovek, koji je nosio crnu kožnu jaknu, čizme, prljavu crnu majicu, itd., zgrabio Lori za ruku i pričao sa njom izvesno vreme. Pitao je kako se zove i gde živi, a sve vreme je bio vrlo ljubazan i fin. Ovo se desilo oko pola tri popodne. Kasnije te večeri otišli smo do jedne starije žene gde smo bili smešteni dok smo bili u gradu. Oni ima sestrića koji se zove Lari Džordan. On je Indijanac koji ima oko 27, 28 godina. On je takođe rođak Fila Džordana, profesionalnog igrača u NBA koji je nastupao za Njujork Nikse i Detroit Pistonse. Ali, vratiću se na Larija Džordana; oko pola osam te večeri pojavila se neka devojka na vratima koja je plakala i zapomagala: „Elejn, Elejn, pomozi mi.“ Potrčala sam do vrata i videla tamo i Larija kome je krv curila niz vrat i slepoočnicu. Elejn, njegova ujna, bila je u šoku, tako da sam ga ja odvela do kupatila i očistila i previla. Na nekoliko mesta bio je isečen nožem ili brijačem od strane Anđela Pakla. Nikada nismo utvrdili zašto su ga napala šestorica ili sedmorica Anđela Pakla, ali on takav tip koji je pun sebe i misli da je bolji od svih. Ali on nije tip koji voli da se tuče, ali nije ni tip koji bi dozvolio da ga neko provocira ili vređa. To je malo teško objasniti, mislim da bi čovek morao da ga poznaje da bi to razumeo. Ako poznajete nekog Indijanca, onda razumete o čemu govorim. Teri se vratio (on je bio otišao do marketa) i posle razgovora sa Larijem i kraćeg ubeđivanja, strpao ga je u kola i odvezao u bolnicu. Svi su, naravno zbog proslave, bili prilično pijani, i hteli su da se skupe zajedno i oteraju Anđele Pakla iz grada, ali nisu. Jedan drugi naš poznanik koji se zove Fric Bači, takođe je pretučen od strane Anđela Pakla. On je otišao kući po pušku, ali ga je policija uhvatila i odvela u zatvor na jednu noć. Sve u svemu, nije previše štete načinjeno, ali se neko nespokojstvo uvuklo među građane, jer niko nije znao šta će se sledeće dogoditi i niko nije smeo da se opusti i zabavlja kao što se to obično i čini kada je proslava 4. jula. Javni tužilac ovako je opisao događaj: 4. jula 1965., na poziv istog barmena koji je ranije radio na proslavi Anđela Pakla u Rodeu, ouklendski Anđeli Pakla odlučili su se da proslavu naprave u Vilitsu. Grupa koja se kretala napred, i koja se sadržala oko 30 članova, stigla je u grad dan pre. Do podneva 4. jula bilo je oko 120 motociklista i njihovi ženskih kompanjona koji su se skupili u lokalnom baru. Kao dodatak onima iz Ouklenda, došli su Anđeli iz Veleha i Ričmonda, kao i članovi „Mofo“ kluba iz San 29

zdls & meteori

Franciska. U periodičnoj tuči između motociklista i građana korišćene su pivske flaše, lanci i limenke piva. Zabeleženo je da su neki članovi, oni koji nisu pili pivo, gledali tuču a da se nisu mešali. Kada je policija opozvana, ovi ljudi su sakupili srču od flaša i polili pivom mesta na podu na kojima je bila krv, kako bi policiji otežali ispitivanje. Kada je jedan od građana otišao do kuće, i doneo posle nekoliko minuta pušku, policija ga je uhapsila. U pomoć su pozvani Kalifornijska Saobraćajna policija i šerif okruga Medoćino. Grupa je onda dobila instrukcije od šefa policije da napusti grad. Posle odlaska iz grada, neki Anđeli Pakla su se tukli između sebe, ali nijedan građanin nije bio umešan. Linč-Njuzvikov raport o Portervilskom incidentu bio je maglovit što se tiče detalja, ali zato brutalan kada je u pitanju imidž Anđela Pakla, plasiran kao zastrašujući i ekstremno opasan za stanovništvo. Radi poređenja, verzija očevica gospođe Vitrajt bila je bledunjava, prilično tiha i spora, dok je policijska verzija nabrekla od tenzije i snage opisa. Nema mnogo podataka o stvarnim činjenicama, ali različitost u naglašavanju i kontekstu jeste i razlika između udarne vesti i nekog malog članka na sredini lista, i tako je kod svih velikih novina i magazina. Da li su Anđeli Pakla stvarno „preuzeli grad“ - kao što se često optužuju da čine - ili su samo zakrčili glavnu ulicu i izazivali lokalne badže na dvoboj u ispijanju piva i tuči? Ako bi stvari sagledali u širem kontekstu, onda bi se neumitno istaklo pitanje, koliko uopšte mogu da budu opasni Anđeli Pakla? I koliko mogu ozbiljno da priprete životima ljudi u Kaliforniji... ili Ajdahu, Arizoni, Mičigenu, Njujorku, Indiani, Merilendu, Floridi, Nevadi, Kanadi i svim drugim mestima čiji su se građani osetili uplašeni od njih na ovaj ili onaj način?

30

zdls & meteori

3 Zaista se plašim za svoju zemlju kada se setim da je Bog pravedan. (Tomas Džeferson) 9

* Ako uvažimo Linčove procene, onda nas kriminalna karta Kalifornije navodi da Anđele Pakla posmatramo kao bandu sitnih prevaranata i siledžija. Policija je izbrojala četiri stotine šezdeset tri Anđela Pakla: dvesta pet u Los Anđelesu, dvesta trideset i tri u oblasti San Franciska i Ouklenda, a svi ostali su raštrkani širom zemlje. Ovo jadno odstupanje od realnosti čini da se teško prihvati neka druga statistika. Dubiozan paket nam govori da su Anđeli Pakla počinili hiljadu lakših prekršaja i sto pedeset težak zločin (krađa vozila, provala, napad). Ovo je količnik prekršaja za sve vreme postojanje klana i za sve članove od kojih mnogi više nisu aktivni. Sveobuhvatna statistika Kalifornije za godinu šezdeset i treću nam pokazuje da je izvršeno: hiljadu ubistava, dvanaest hiljada teških telesnih napada, šest hiljada seksualnih prekršaja i dvadeset i četiri hiljada krađa. Godine šezdeset i druge broj saobraćajnih nesreća se popeo na četiri hiljade, dok je godinu dana ranije bio tri hiljade i osamsto. Hapšenja zbog droge su šezdeset i četvrte uvećana za sto jedan procenat u odnosu na maloletnička hapšenja zbog marihuane; dok članak u San Francisko Ekgemineru kaže: „Venerične bolesti među tinejdžerima od petnaest do devetnaest godina su se udvostručile u odnosu na protekle četiri godine.“ Čak iako se uzme u obzir rast populacije, maloletnička hapšenja se u svim kategorijama uvećavaju za deset procenata više svake godine. Krajem šezdeset i pete guverner Edmund Braun, demokrata, osuđivan je od strane republikanaca za zanemarivanje povećanja kriminala - republikanci tvrde da je kriminalna stopa skočila za sedamdeset procenata za sedam godina guvernerove vlasti. Uzimajući u obzir ove podatke koji nisu toliko isticani u javnosti, teško je razumeti kakvo bi poboljšanje za red i mir prosečnog građanina Kalifornije donelo to da svakog motociklistu u državi (po policijskim izveštajima njih je 901) uhapse u roku od 24 časa. Ako je „Saga o Anđelima Pakla“ dokazala nešto, dokazala je neverovatnu moć Njujorške štampe. Anđeli Pakla kakve danas znamo, virtualno su delo Tajma, Njuzvika i Njujork Tajmsa. Tajms je šampion u superteškoj kategoriji u američkom novinarstvu. Devet od deset priča koje objave u potpunosti opravdavaju njihovu reputaciju. Ipak, urednici ne preteruju u – Tomas Džeferson (Tomas Jefferson 1743-1826) - Jedan od tvoraca Deklaracije Nezavisnosti i treći američki predsednik. (Prim. prev.) 9

31

zdls & meteori

zahtevima za nepogrešivost činjeničnog stanja, i tada baš kao i sad, oni su u stanju da mnogo više naduju stvar nego što ona to stvarno jeste. Bilo bi beskorisno pokušavati da se napravi lista njihovih grešaka, i pored toga svrha ovog huškanja nije osuđivanje jedne novine ili časopisa - nego da se osvetli potencijalni masovni efekat bilo koje priče čija je kompletna osnovna struktura potpisana i raširena ne samo od strane Tajma i Njuzvika, nego i časopisa koji uživa ogroman ugled, Njujork Tajmsa. Tajms je uzeo Linčov izveštaj bez prethodnog ozbiljnog proveravanja činjenica i prosto ga preštampao u sažetoj formi. Naslov je glasio: KALIFORNIJA PREDUZIMA OZBILJNE KORAKE U ISKORENJIVANJU TERORIZMA BANDE SILEDŽIJSKIH MOTOCIKLISTA. Obim članka bio je manje-više ispravan, ali je sve ostalo bila čista fikcija: „Jedan bar je tajno pozvao u goste grupu siledžijskih motociklista. Oni su kidnapovali i silovali jednu devojku. Čak su otišli tako daleko, da su pretili oružjem očevicima - govoreći im da im se sprema kobna osveta ako nekome kažu o onome što su videli. Vlasti su imale problema da pronađu očevice koji bi svedočili, tako da su morale da obustave hapšenje i odbace optužbe protiv počinioca.“ Ovaj incident se nikada nije desio. On je kreiran, jednom vrstom novinarske montaže, od dopisnika koji je izmestio činjenice. Ali za Tajms ne pišu budale, niti su urednici u listu idioti. Svako ko je radio za novine više od dva meseca zna kako se od običnog izveštaja o aktivnostima osiguravajućeg društva može napraviti najluđa priča, bez straha da bi se poverenje čitalaca moglo izgubiti. Ono što se iznosi, u suštini je umešnost štampanja priče bez ikakve legalne odgovornosti za to. Reč „navodno“ je ključna u ovom umeću. Druge ključne reči su ,,taj-i-taj je rekao (ili tvrdio), tako nas je izvestio, prema izvoru“. U Četrnaest novinskih šlajfni, Tajmsova priča sadrži 9 ovakvih odrednica. One dve presudne su u holivudskom stilu: „„navodno silovanje od strane bande“, na ovogodišnjoj prvomajskoj proslavi dve devojke, stare četrnaest i petnaest godina, silovane su od strane pet do deset članova motociklističke bande „Anđeli Pakla“ na plaži kod Motereja.“ Nigde se u priči ne navodi ili citira da je prošlo podosta vremena otkada se odustalo od optužbe za događaj u Motereju - kako piše na jednoj stranici već poznatog nam izveštaja. Kao zaključak prepoznaje se kurvinsko pristrasno novinarstvo, neznatni poslić u vidu pričice od koje ne bi bilo ništa da nije objavljena u većini američkih novina... Ali Tajms je šampion čak i kad greši, a efekat ovog članka je taj da se celoj priči da pečat uvažavanja koju neumitno proizvodi ovaj gigant - iako je, u stvari, ovaj incident histerično napumpan i politički motivisan. Čak i da Tajms i Njuzvik nikad nisu objavili ni slovo o ovom događaju, ostali masovni mediji iz Njujorka ga definitivno ne bi promašili. Društveni rak je već bio neotkriven - od strane vodećih nacionalnih novina. A onda, nedelju dana kasnije eksplozija iz duplog topa Tajm-Njuzvik pogodila je Anđele i odnela ih pravo na vrh. Ono što je usledilo bio je neverovatan publicitet. Anđeli koji su

32

zdls & meteori

osamnaest godina bili uspavani, odjednom (za šest meseci) postali su ekstra popularni, što je naravno moralo da im se obije na glavu. Do silovanja u Motereju, oni su bili samo banda sitnih razbojnika koju su znali samo kalifornijska policija, i naravno nekoliko hiljada poklonika. A onda su naprasno postali najveća i najzločestija banda motociklista u državi. U krugovima motociklističkih bandi, njihov primat ostao je isti - a nikog drugog nije bilo briga. A onda, kao rezultat silovanja u Motereju, vesti o njima ispunile su naslovne strane svih dnevnih novina u Kaliforniji, uključujući i one u Los Anđelesu, Sakramentu i San Francisku - jednostavno su svakodnevno kreativno kopirali vesti o ovom događaju koje su reporteri Tajma i Njuzvika pronalazili. U nekim člancima pisano je kako su motociklisti pekli žrtve kao kobasice na plaži, a njihovi momci su se borili kao tigrovi da ih spasu - kada se odjednom pojavilo oko četiri hiljade Anđela Pakla koji su ih opkolili i rekli: ,,Ne brinite se, klinci. Došli smo da vam smuvamo ribe za trpanje.“ (A onda, prema jednom drugom izveštaju: „Jedan bradati je prislonio svoje, dlakama obavijene usne, na devojčine. Ona je vrištala i otimala se. On i još jedan Anđeo su je, dok je sve vreme vrištala, odvukli u mrak. Iz tame je odjeknuo snažan vrisak koji je značio samo jedno...“) ANĐELI PAKLA SILOVALI TINEJDŽERE 4000 MOTOCIKLISTA IZVRŠILO JE INVAZIJU NA MONTEREJ A samo dva od navedenih osamnaest zločinstava posle prvomajskih praznika devetsto šezdeset i četvrte izvedeno je na sud, prema Linčovom izveštaju; i u oba slučaja su bile u pitanju tuče. Ovi podaci su bili dostupni štampi kako na dan silovanja u Montereju tako i šest meseci kasnije, kada je javni tužilac sazvao konferenciju za novinare i izneo neke dezinformacije. Do tada, niko nije pokazivao neko ozbiljno interesovanje... Ili jednostavno niko nije imao vremena, jer je ujesen šezdeset i 1964. štampa sve raspoložive snage koristila za događanja oko izbora. Bilo je to, posle svega, pravo čudo. Sve to je izneseno samo da bi se održao balans - neko je morao da održava stabilni puls nacije. Čak se ni senator Goldvoter nije dočepao Anđela Pakla. „Kriminal na ulicama“, dobitna kombinacija za njega; milioni ljudi je uplašeno zbog bande siledžija koja tumara ulicama u susedstvu sirotinjskih kvartova. Demokrate bi ovo nazvale rasističkim klevetanjem... Ali šta bi tek rekli da je Goldvoter upozorio birače na armiju zločestih narkomana siledžija kojih ima na hiljade u Kaliforniji, a sa ograncima u celoj državi; nije moguće da im se uđe u trag, jer se razmnožavaju brzo kao pacovi. A kreću se tako brzo na svojim zastrašujućim mašinama da ogroman broj njih može da se pojavi bilo gde, u svakom trenutku, i opljačka i uništi društvo? 33

zdls & meteori

* Prljavi Huni! Kao pacovi se množe u Kaliforniji i razmnožavaju ka istoku. Slušajte urlikanje Harlija. Čućete ih izdaleka kao grom. A onda će povetarac doneti miris skorenjene krvi, sperme i masti... Buka će se pojačavati i pojačavati, a onda će se oni pojaviti na zapadnom horizontu - krvavih očiju, sa tragovima pljuvačke na usnama i ponašanjem urođenika iz džungle... Oni će silovati vaše žene, opljačkati vaše prodavnice alkoholnih pića i ponižavati gradonačelnika vašeg grada na glavnom trgu...

 Sada postoji nagoveštaj. Svo to mambo-džambo sranje oko „kriminala na ulicama“, suviše je nejasno. Ono što je Goldvoteru bilo potrebno je jasno utvrđen koncept „kriminala na autoputu“, motorizovanog kriminala, od koga niko nije siguran. A prvi put kada ga demokrate izazovu, on će mahati ispred njih fotografijama najprljavijih Anđela Pakla i čitati odlomke iz novina: „Odvukli su je, dok je vrištala, u mrak...“, „barmen jedva pri svesti, puzio je niz šank dok su mu Anđeli tetovirali čizmama rebra...“ Nažalost, nijedan kandidat bilo koje stranke nije se dotakao priče o Montereju, tako da je stvar, pošto nije bilo drugih koje bi to interesovalo, ubrzo skliznula sa nišana javnosti. Od septembra šezdeset i četvrte marta sledeće godine, Anđeli Pakla napravili su niz tučnjava koje nisu dospele u javnost, kao i par čarki sa policijom u Los Anđelesu i Bej Ejriju. Silovanje u Montereju im je donelo toliki publicitet, da nije više bilo zanimljivo baviti se njima. Svaki minut proveden na ulicama bio je ozbiljan rizik za svakog ko nosi jaknu sa bojama Anđela Pakla. Za njih je bilo gore nego ikad - osim u Ouklendu10 - a kazna, ukoliko je neko uhvaćen, obavezno je strahovito žestoka. Na vrhuncu ovog usijanja bivši Frisko Anđeo mi je rekao: „Ako bih dao otkaz na poslu i sutra se vratio da ponovo jašem sa Anđelima, izgubio bih svoju vozačku dozvolu za mesec dana, boravio bih stalno kratkotrajno u zatvoru, debelo bih se zadužio kod jemca 11, i bio bih „lovljen“ od strane policije dok ne bih napustio grad.“ U to vreme, zezao sam i – Postojala je ozbiljna razlika u vrsti pritiska koji su Anđeli „trpeli“ u Ouklendu nego bilo gde drugde. U Ouklandu nije bilo političkog pritiska koji se ogledao u očiglednim policijskim zlostavljanjima - stvar je više bila lične prirode. nešto slično kao „obaranje ruku“. Barger i njegovi ljudi slagali su se prilično dobro sa policijom. U mnogim slučajevima, sa naravno nekoliko izuzetaka, jedni se prema drugima ophode sa sličnim emocijama. I policija i Anđeli Pakla ovo poriču. Svaka asocijacija na mentalnu kompatibilnost biće opovrgnuta od strane obe grupe - kao da je u pitanju kleveta za komunizam. Ali činjenica da su jedni i drugi mnogo slični jasna je svakom ko je makar jednom video rutinsku kontrolu barova u koje zalaze Anđeli. Odvojeno, jedni druge proklinju do smrti, i krhko primirje često biva poništeno ludačkim jurnjavama i žestokim sukobima koji retko dospevaju u policijske izveštaje. Ipak. u pozadini buke i besa, i jedni i drugi igraju istu igru, obično sa sličnim pravilima. (Prim. aut.) 11 – U Americi postoje tzv. jemci, ljudi koji su nešto slično kao privatni advokati. Oni plaćaju i vade ljude iz zatvora novcem, garantuju kod suda za njih, i često naplaćuju papreno svoje usluge. Najbolji primer za ovo objašnjenje je film K. Tarantina Dieki Braun. (Prim. prev.) 10

34

zdls & meteori

nazivao beznadežnim paranoikom. A onda sam kupio veliki motocikl i počeo da jezdim oko San Franciska i Ist Beja. Motor je bio poprilično uglađen, marke B. S. A., i nije imao ama baš nikakve sličnosti sa motorima Harli-Dejvidson, a „moje boje“ je predstavljala obična meklaud jakna, zadnja stvar koju bi jedan Anđeo Pakla obukao. Za tri nedelje posle kupovine motora, bio sam uhapšen tri puta i skupio toliko poena12 da sam izgubio vozačku dozvolu - koju sam povratio skoro svakodnevnim smaranjem. Nikada je ne bih tako brzo povratio da nisam plaćao ogromne kaucije i fanatično insistirao u postupcima protiv mene, što je izgledalo kao priča koja nikada neće da se završi sa svim tim sudijama, advokatima, policajcima i ostalima koji su mi stalno govorili da je moj slučaj izgubljen. Pre nego što sam kupio motor, imao sam vozačku dozvolu dvanaest godina i napisali sam samo dva saobraćajna prekršaja - oba zbog prebrze vožnje -jedan u Pajkvilu (Kentaki), a drugi negde blizu Omahe. To što sam izgubio dozvolu za samo tri nedelje bio je ogroman šok za mene. Situacija je bila toliko loša da su se čak i ugledni motociklisti žalili da su stalno uznemiravani. Policija je zvanično odbijala da to potvrdi, ali malo posle Božića te godine policajac iz San Franciska rekao je jednom reporteru: „Sredićemo taj šljam. Tražili su rat, i dobiće ga.“ „Na koga tačno mislite?“ upitao je reporter. „Znate vi na koga mislim“, rekao je policajac. „Anđeli Pakla, siledžije i manijaci na motorima.“ „Mislite na svakog ko vozi motor?“ pitao ga je reporter. „Nevini će morati da pate zajedno sa krivcima“, odgovorio mu je policajac. „Kada sam završio priču“, priseća se reporter, „pokazao sam je policajcu i otrčao na ulicu ispred Palate pravde. On se nasmejao i pozvao drugog policajca. 'Pogledaj ovog', rekao mu je, 'beži da ne bi najebo.'„ Jedini značajan proboj štampa je učinila tokom zime devetsto šezdeset i četvrte godine, kada se u San Francisko Hronikly pojavila serija članaka bazirana na nekim žurkama Anđela Pakla u Frisko ogranku - u diskoteci u kojoj su vršene stalne racije i koja je zatvorena skoro u isto vreme kada se pomenuta serija članaka pojavila. U međuvremenu, ogranak Anđela u Ouklendu se poprilično proširio zbog izbeglica. Iz Berdua, Hejvarda, Sakramenta, Anđeli su bežali u nekoliko preostalih utočišta. Do decembra, Bargerov ogranak je brojio toliko članova da su počeli da im ponestaju neprijatelji - pa su polako počeli da prelaze most i napadaju Frisko Anđele. Barger je osetio da je Frisko ogranak, koji je dozvoljavao svojim članovima da se okupljaju samo do jedanaestorice, toliko obeščastio tradiciju Anđela Pakla da bi ih trebalo kazniti i oduzeti im ,,boje“. A onda je objavio da ukida Frisko ogranak i naredio im da mu predaju jakne sa obeležjima. Anđeli iz Frisko ogranka su to odbili, ali su se prilično uplašili kada – U Americi se za saobraćajne prekršaje, pored novčane kazne, dobijaju i poeni - tako da onaj ko „skupi dovoljno poena“, gubi vozačku dozvolu na određeno vreme. (Prim.prev.) 12

35

zdls & meteori

su se Anđeli iz Ouklenda stuštili na njih kao besni psi. „Čoveče, samo smo sedeli u nekom baru“, izjavio je jedan od njih, „kulirali, pijući pivo i igrajući bilijar, kad bi se odjednom na vratima pojavili kao sotone sa lancima i razjebali nas.“ „Konačno smo ih sjebali, onako tvrdo i muški“, rekao je jedan Anđeo iz Ouklenda. „Otišli smo do mesta gde su visili i upalili jedan od motora. Trebalo je to videti - zapalili smo ga nasred ulice, čoveče, a onda upali unutra i šibali ih do besvesti. Kakva je to bila tuča! Izlupali smo ih kao šnicle!“ To se desilo u decembru. Sledeća dva meseca bilo je zatišje... A onda je došao izveštaj javnog tužioca, neviđena glupost koja je otvorila još more mogućnosti. Sve se potpuno promenilo za trenutak. Bili su banda vucibatina koja je grebe za svaki dolar... a sledećeg dana opsedali su ih horde novinara, fotografa, dokumentarnih pisaca i svakakvih ljudi iz šou-biznisa koje je zanimala samo ozbiljna lova. Do polovine šezdeset i pete, Anđeli su postali poznati kao glavna panamerička avet. Pored toga što su se pojavili u naslovnim stotinama dnevnih novina i svakakvih magazina, Anđeli su pozirali televizijskim kamerama i odgovarali na pitanja u tok-šouima na radiju. Davali su redovno izjave štampi i cenjkali se sa holivudskim dilerima droge i urednicima magazina. Proganjali su ih mistici i pesnici, hrabrili su ih studenti-buntovnici, pozivali su ih na žurke i koktele liberali i intelektualci. Cela stvar postala je previše čudna i ostavila je dubok trag u ponašanju šačice Anđela koji su još uvek hrabro nosili boje. U njima se razvio a prima-donna kompleks - zahtevali su novac za svaki intervju ili poziranje fotografima. Njujork Tajms se ozbiljno obrušio na ovakve zahteva; kao primer navodim izveštaj iz Los Anđelesa drugog jula šezdeset i pete, u kome piše: „Čovek koji se predstavio kao ,,PR“13 Anđela Pakla izašao je pred novinare i ponudio da proda fotografije sa žurke koju su Anđeli imali za vikend - zahtevao je da mu se plati od petsto do hiljadu dolara. Takođe, ponudio se da organizuje intervjue sa nekim članovima za koje tražio sto dolara za svaki, ili mnogo više ako bi se u to uključile i fotografije. Taj čovek je rekao da može biti „mnogo opasno“ za bilo koga ko želi da ode u San Bernandino bar gde se grupa obično okuplja. Dodao je da bi bilo pametno da se unapred plati ,,zaštita“. Takođe je izjavio da je jedan magazin platio hiljadu dolara samo za dozvolu da njihov fotograf provede sa grupom jedan vikend.“ Izveštaj je bio kombinacija istine i potpunog apsurda, jedinjenje koje proizvela činjenica da je dopisnik Tajmsa iz Los Anđelesa imao ozbiljnu dugotrajnu averziju prema svemu što je povezano sa Anđelima Pakla. Njegovi razlozi bili su fenomenalni; obećali su mu da će ga prebiti ukoliko napiše priču o Anđelima a prethodno ne plati njihovom ogranku. Nijedan novinar ne voli da ga ucenjuju novcem kada ima zadatak, a normalna reakcija je - ili makar tako obično

13

– Public relation - Čovek za odnose sa javnošću. (Prim. prev.)

36

zdls & meteori

novinari reaguju - brza odluka da se „baci na priču“ kao buldog na meso i napiše je po svaku cenu. Tajmsova reakcija bila je mnogo suptilnija. Oni su pokušali da ignorišu Anđele nadajući se da će oni sami otići. A to je potpuno suprotno od onoga što se dogodilo. Priča je krenula da zauzima sve veće i veće razmere, a čudovišta koja je sam Tajms napravio vratila su se da ga progone. Ovde imamo šaku siledžija, bez ikakvog legalnog statusa čak i u San Bernandinu, koja zahtevaju hiljadu dolara od bilo kog novinara koji želi da provede s njima makar i jedan vikend. Mnogi Anđeli su se s tim jednostavno zajebavali, ali pri ovakvom stanju stvari, bilo je nekoliko njih koji su tražili poštenu lovu za učinjenu uslugu... A njihove zahteve je učinio mogućim Jedan magazin“ koji je platio hiljadu dolara (tako tvrdi Tajms) ili hiljadu dvesta dolara (kako tvrde Anđeli). Pitanje ovakvog „potraživanja“ je veoma nezgodno, pa čak i da urednici priznaju da su spremni ili da su plaćali za ovakve stvari, novinari/fotografi koji obavljaju ovakve zadatke će učiniti sve da izbegnu da se etiketiraju. Anđeli su u početku otvoreno priznavali da su uzimali novac, ali su kasnije to poricali kad ih je Soni Barger opomenuo da mogu da ulete u probleme za poreznicima. Međutim, taj Lajfov fotograf proveo je poprilično vremena sa Anđelima, radeći na foto-sešnu koji nikada neće biti objavljen. Ono što pokazuje i drugu stranu priče je i zanimljiv podatak - novac koji su Anđeli zaradili je došao od ideje čoveka koji zarađuje preko sto hiljada dolara godišnje zastupajući poznate face, prvenstveno iz sveta mode, ali iz drugih grana šou-biznisa. Ovaj tip je bio ,,PR“ kome su dobro bili poznati „koraci“ Tajmsa. On je bio upoznat sa Anđelima još kada su počinjali u Berduu, ali on nikada nije bio njihov ,,PR“ - imao je sa njima usmeni dogovor, razmenili su brojeve telefona i to je sve. Voleo je da prati lude novinske priče, a njegova energičnost omogućavala mu je da ,,ima njuh“ za isplative investicije. (On je u leto šezdeset i pete rukovodio Klubom obožavalaca Anđela Pakla i prodavao odlično majice sa njihovim „logom“... Sve dok Anđeli nisu objavili da će uništiti svaku majicu koji vide na nekome, tačnije, da će na licu mesta pocepati i majicu i njenog vlasnika.) On je, na kraju krajeva, potpuno izvrnuo dotadašnji stav ogranka Anđela Pakla iz Berdua, zahtevajući novac od svakog ko bi želeo da ih vidi. I zato što niko (osim Jednog magazina“) nije hteo da plati, i zato jer takođe niko nije provalio njegov blef, čovek se pola godine predstavljao kao osoba koja je kontakt za Anđele iako on više nije bio blizak s njima. Anđeli 1/ Berdua su napravili istu grešku kao i Dik Nikson - prerano su dostigli svoj vrhunac. Publicitet za silovanje u Montereju i dve lokalne tuče koje su usledile je dobio toliku pažnju medija da je ono malo ljudi koji su tvrdoglavo i dalje nosili „boje“ bilo saterano u ćošak oni su bili primorani da se ponašaju više kao izbeglice nego buntovnici. Reputacija ogranka je venula. Sredinom avgusta šezdeset i pete - dok je akcija u Ouklendu još uvek tutnjala - Los Anđeles Tajms je ovako opisao situaciju u 37

zdls & meteori

Berduu: ANĐELI PAKLA NESTAJU U DOLINI, POLICIJA JE UKROTILA KLUB ODMETNIKA. Antrefile je glasio: „Policija je izjavila da su svi mogući motociklisti u dolini San Fernanda pod kontrolom. Potpuno su locirani i izazivaju samo neznatne incidente. Ako se nekoliko njih ohrabri da se pojavi zajedno na ulicama“, izjavio je narednik, „prva policijska patrola će ih zaustaviti i ispitati. Ako ne mogu da pronađu ništa drugo, policajci će ih po ovlašćenju kazniti zbog saobraćajnih prekršaja. To je dovoljno da ih sklonimo sa ulice, a to ih stvarno gnjavi i izluđuje.14 Održavali smo kontrolni punkt kod Gormana na grebenskom putu da bismo zaustavili i obeshrabrili kada su grupe iz severne Kalifornije - one su postajale suviše aktivne - pokušale da se presele u Los Anđeles. Imali smo i druge punktove na autoputu pored pacifičke obale, posebno blizu Malibua. Počeli su da se prilično granaju i razdvajaju. Imali smo listu od dve i po hiljade imena članova poznatih klubova, ali nismo se zamarali time da sačuvamo njihove adrese. Oni su se konstanto kretali. Menjali su svoje adrese, svoja imena; čak su menjali i svoje boje svojih kosa.“ U Fontani, srcu ogranka u Berduu, Anđeli nisu skretali mnogo pažnje na sebe i nisu bili terorisani. „Četvoro ili petoro njih zajedno je okej“, rekao je policijski inspektor Lari Valas. „Ali ako zateknemo hordu, desetoro, dvanaestoro ili više njih, momentalno ih hapsimo.“ U svojoj kancelariji Valas čuva suvenir koji ga podseća na to šta Anđeli znače za njega. U ramu od pola metra sa metar nalazi se reprodukcija slike Modiđijanija koju je konfiskovao od Anđela. Na slici je žena pospanog izgleda, dugog vrata, sa preterano malim ustima. Čelični krst je bio naškraban iznad njene glave, a reč „upomoć“ je bila upletena u njenu kosu. Davidova zvezda je kao ogrlica visila oko njenog vrata koji je bio pečatiran kukastim krstom. Postoji i rupa od metka na njenom grlu i crtež metka koji je probio lobanju iza nje. Tu i tamo, na slici su razbacane maksime Anđela Pakla: Zauvek drogiran Zauvek razvaljen Časni policajcu, da sam znao da sam Tako bolestan, nikada – Ova taktika je ubrzo postala popularna i među policijom u drugim državama. a nije imala nikakve veze sa Anđelima Pakla. Ovo se specijalno odnosilo na kontrolu mase i polovinom 1966. postalo je standardna procedura za opštenje sa miroljubivim demonstrantima u Berkliju. Policija je nasumično hvatala ljude i preko radio-veze proveravala njihov saobraćajni dosije. Ako bi nekoliko trenutaka kasnije iz štaba stiglo obaveštenje da osoba nije platila makar i jednu saobraćajnu kaznu. čak i onu za pogrešno parkiranje. ..klijent bi bio ..odveden sa ulice“ - što je policijski eufemizam za „odvođenje u zatvor“. (Prim. aut.) 14

38

zdls & meteori

se ne bih ni drogir'o. Anđeli su preživeli u Berduu, ali nikada nisu povratili ugled koji su imali kasnih pedesetih i ranih šezdesetih. Kada su se konačno povratili, nisu imali mnogo toga da ponude - osim grozne reputacije i lukavog agenta za štampu. Oto, predsednik ogranka, nikako nije mogao da sakupi družinu. Sal Mineo je nudio tri hiljade dolara za učešće bande u filmu, ali Anđeli nikako nisu mogli da sakupe kvorum: neki su ležali u zatvoru, neki su prestali da budu članovi a mnogi od najboljih su otišli na sever u Ouklend - ili „Božiju zemlju“, kako su je neki zvali - a onda je Soni Barger uzeo stvari u svoje ruke i nije bilo govora o tome da će Anđeli potonuti. Ali Oto je takođe želeo akciju, a imao je priličan broj ljudi koji su ga podržavali. Zajedno su uspeli da postignu poslednji veliki potez - iscrpan šou za novinara iz Ivning Pousta. Članak se u Poustu pojavio novembra šezdeset i pete, i mada je bio kritički intoniran, Anđeli su mnogo više bili impresionirani njegovim kvantitetom nego kvalitetom. A ipak je na njih ostavio značajan efekat. Oni su, na kraju krajeva, bili na naslovnici, zajedno sa princezom Margaretom. Bili su istinske zvezde koje su pokorile ceo svet. Jedino što im je smetalo je to što nisu bili bogati. („Sve ove pičkice nas koriste kako bi napravili senzacionalnu vest“, rekao je Barger novinaru Pousta, ,,a mi ne dobijamo ni prokletog centa od toga.“) Ouklendski Anđeli stvarno nisu bili deo Los Anđeleske pogodbe, ali su najzad dobili skoro petsto dolara za fotografije koje su prodali Poustu, tako da je bilo teško zamisliti ih kao potpuno eksploatisanu manjinu.

* Mi smo otmena banda heroja, Trajemo već deset godina, U gradu smo poznati Kao Četa Bombaša... Kod nas je uvek frka Uz muziku tvrdog roka, I galone benzina. Možemo da sjebemo bruklinske čuvare Ako samo požele da se pare, Jurimo kao đavoli Kada su uslovi varljivi Preko sto pedeset na sat. A devojčice, naše dragane, Zaljubljuju se u jarane 39

zdls & meteori

Kad nas vide smrdljive i masne kao skuša To je odlika Čete Bombaša (stihovi iz „Čete Bombaša“, Džona Alisona)

* Moje druženje sa Anđelima je trajalo oko godinu dana, ali se nikada stvarno nije završilo. Neke od njih sam dobro upoznao, a sa nekima sam se fenomenalno provodio. U početku - zastrašen mnogim groznim pričama - bio sam nervozan čak i kad sam pio sa njima. Upoznao sam nekolicinu Frisko Anđela jednog prelepog popodneva u smrdljivoj prčvarnici zvanoj Dipej Hotel, koja se nalazila u južnoj industrijskoj zoni San Franciska, pored dokova. Moj kontakt je bio Francuz15, jedan od najsitnijih i najlukavijih odmetnika koji je bio jedan od vlasnika garaže za popravku automobila sa imenom Boks Šop, tamo negde preko Ivans avenije. Francuz ima dvadeset i devet godina, vešt je mehaničar i bivši član mornarice. Visok je malo više od metar i po, a težak otprilike sedamdeset kilograma. Anđeli su mi rekli da se ne plaši ničega i da je uvek spreman da se sa svakim pobije. Njegova žena je vitka, tiha plavuša koja više voli folk muziku nego tučnjave i lude žurke. Francuz odlično svira gitaru i bendžo. Boks Šop je uvek pun automobila, ali svi oni ne pripadaju klijentima. Francuz i nekoliko drugih Anđela rukovode svime i stalno se rotiraju, radeći od četiri do dvanaest sati dnevno, ali s vremena na vreme prekidaju posao i odlaze na vožnju motorima, ludu trku po opasnim krivinama ili jeftino iznajmljuju jedrenjak. Razgovarao sam sa Francuzom telefonom i dogovorio se da se nađemo sledećeg dana u Dipej, gde je uobičajeno odlazio za vreme svoje popodnevne pauze. Kada sam stigao tamo, pronašao sam ga kako igra bilijar sa Rejom Seljom, Ludim Rokom i mladim Kinezom koga su zvali Ping-Pong. Čim sam ušao u bar, odmah sam iz poštovanja skinuo svoj Palm Bič sako da bih se utopio u atmosferu; a izgledalo je da se ljudima koji su se nalazili unutra svideo takav potez. Francuz me je toliko dugo ignorisao da mi je postalo neugodno, a onda mi je uputio jedva primetan osmeh pre nego što je jednu od kugla snažnim udarcem saterao u gornji levi ugao. Naručio sam kriglu piva i gledao. Nije se mnogo toga dešavalo. Govorio je pretežno Ping-Pong i ja nisam bio siguran šta da mislim o njemu. On nije nosio nikakve „boje“ a ja nikada nisam čuo za Anđela Pakla koji je Kinez; međutim, on je govorio kao da je član veteran. (Kasnije su mi rekli da Ping-Pong ima opsesiju da zalazi u barove i klubove i da većinu svog vremena provodi oko Boks Šopa i Dipeja. On nema motor, ali to pokušava da kompezuje time što nosi magnum.357 sa prćastom cevkom za pojasom. Ali Anđele nije impresionirao. Oni već imaju člana koji je Kinez, mehaničar u lokalnom servisu Harli-Dejvidsona; ali on je ćutljiv, tih i pouzdan tip, nimalo nalik Ping-Pongu, 15

– Francuz iz Frisko ogranka, a ne iz Berdua. (Prim. aut.)

40

zdls & meteori

koji čini bandu poprilično nervoznom. Oni su ukapirali da je Ping-Pong rešio da ih impresionira i oni se plaše njegove preterane revnosti. On toliko želi da pokaže da je klasa, kažu oni, da je verovatno podesan da ih sve otkuca.) Kad se partija bilijara završila, Francuz je seo pored mene za šank i pitao me šta želim da znam. Razgovarali smo više od sat vremena, ali me je način na koji je razgovarao činio nervoznim. S vremena na vreme bi jednostavno zastao, dozvoljavajući da moja pitanja ostanu bez odgovora i gledao me sa jedva primetnim tužnim osmehom... Aluzijom na neku lokalnu foru koju je mislio da kapiram. Atmosfera bi se teško mogla nazvati prijatnom; podsećala je na mnogo dima u zagušljivoj prostoriji, a vremenom sam pretpostavio da je fokusirana na mene - što je bila istina još otkako sam je pojavio na vratima, ali su pogledi na mene brzo zamrli. Osećaj pretnje je ipak ostao; to je neizbežan deo atmosfere kada ste sa Anđelima Pakla. Njihov karakter je godinama ispunjen takvom vrstom gostoprimstva da oni to više i ne primećuju. Oni se namerno toliko nadrkani prema strancima da čak i kad žele da budu prijateljski nastrojeni - ponašaju se odvratno loše. Video sam kako nekada pokušavaju da zabave ljude sa strane pričajući im priče za koje smatraju da su veoma smešne - ali koje su u suštini toliko strašne i gadljive za slušaoca koji ima drugačiji smisao za humor od njih. Neki od članova razumeju ovaj komunikacijski jaz, ali mnogi drugi se uvrede kad čuju da „normalni ljudi“ smatraju takve priče užasnim. Oni se naljute kad čitaju o tome koliko ih smatraju prljavim, ali umesto da odu i kupe neki dezodorans, oni se namerno trude da budu još prljaviji. Samo nekoliko kultivisanih članova miriše normalno. Oni sa ženama i stalnim devojkama se kupaju često koliko i svaki poluzaposlen čovek, ali pokvare takav utisak time što retko kada skidaju svoju regularnu odeću16. Ovakva vrsta preterivanja je osobenost njihovog stila. Jak smrad koji ih prati nije toliko proizvod odvratnog mirisa tela koliko je to miris njihovih masnih oporih uniformi. Svaki Anđeo regrut mora da u procesu svoje inicijacije nosi nov par leviski i odgovarajući jaknu sa isečenim rukavima i amblemom na leđima. Ceremonija varira od ogranka do ogranka, ali je glavna odlika ovog događaja uvek skrnavljenje nove uniforme regruta. Kofa đubreta i pišaćke koja je sakupljena za vreme okupljanja će biti sipana na glavu novopridošlice dok izgovara svečanu zakletvu. Ili će se regrut skinuti potpuno go i biti poliven kofom sa mešavinom blata i svega i svačega, dok će ga ostali gaziti. Ovako „namirisanu“ garderobu član će morati da nosi svaki dan dok ona potpuno ne istruli. Leviske će se potopiti u ulju, a onda ostaviti da noće u septičkoj jami pritisnute motorom. Kada se toliko pocepaju da više ne mogu da se nose, biće zamenjene novim leviskama koje su već prethodno prošle „proces inicijacije“. Mnoge jakne su toliko prljave da se „boje“ na njima više ne mogu – Žene Anđela Pakla su generalno protiv toga. „Moj čovek je jednom otišao i nije se kupao dva meseca“, seća se devojka iz Ričmonda. „Želeo je da se ponaša u skladu s reputacija koja nas prati... Imala sam sinuse i nisam ništa mogla dobro da namirišem, ali je u jednom trenutku tako odvratno zasmrdeo da sam mu rekla: 'Idi i dovuci krevet iz druge sobe - neću da spavam s tobom dok se ne okupaš.'„ (Prim. aut) 16

41

zdls & meteori

videti, ali član ne sme da skine jaknu dok se potpuno ne raspadne. Stanje u kome je garderoba koju nose članovi je zaštitni znak. Potrebna je godina ili dve dok se takva garderoba toliko raspadne da se čovek oseća kao da je stvarno „položio maturu“. Francuz i ostali Anđeli u Dipeju su želeli da znaju da li sam ih pronašao prateći njihov miris. Kasnije te noći, na obaveznom nedeljnom okupljanju, primetio sam da nekolicina nosi skupocene košulje od veštačke vune i ski-jakne ispod „boja“. Kada se bar zatvorio oko dva po ponoći, petorica Anđela su pošla sa mnom u moj stan na pijanku do jutra. Sledećeg dana sam saznao da je jedan od njih toliko prljav da ga od milošte zovu „hodajuća farma buba“. Otišao sam do dnevne sobe da potražim vaške i druge sitne životinjke, ali nisam pronašao ništa. Nervozno sam čekao desetak dana misleći kako su možda životinjke izlegle jajašca iz kojih će izaći nove, ali se nikakve bube ili već šta nisu pojavile. Mnogo smo slušali Bob Dilana te noći i dugo posle toga sam se svaki put kad bih čuo neku njegovu pesmu setio kraba i raznih odvratnih životinjica. To se desilo u rano proleće devetsto šezdeset i pete. Do sredine leta postao sam toliko uvučen u celu priču da više nisam bio siguran da li radim istraživanje o Anđelima Pakla ili polako postajem deo njih. Provodio sam dva-tri dana nedeljno u barovima koje posećuju Anđeli, išao u njihove domove, prisustvovao njihovim okupljanjima i ludovao na njihovim žurkama. U početku sam ih držao na distanci od mog privatnog života, ali su nekoliko meseci moji prijatelji koji bi dolazili do mene u bilo koje doba dana ili noći, u kući zaticali Anđele Pakla. Njihovi odlasci i dolasci su izazivali periodične svađe sa komšijama. Kada je glas stigao do mog gazde Kineza (u to vreme sam iznajmljivao kuću), on je poslao emisare da saznaju šta ja to radim u stanu. Jednog jutra sam poslao Prosjaka Terija da otvori vrata pokušavajući da tako izbegnem iseljenje zbog neplaćene kirije, ali je taj čin predstave ubrzo prekinut jer se mnogo automobila odjednom stvorilo ispred moje zgrade koje je pozvala komšinica od preko puta. Bila je veoma ljubazna kada me je zamolila da kažem Anđelima da pomere motore da bi isparkirala kola, ali sledećeg dana me je priupitala da li su ,,ti momci“ moji prijatelji. Ja sam odgovorio da jesu, i četiri dana kasnije je stigao pismeni nalog za iseljenje. Mogućnost silovanja je bila veoma prisutna; blok je morao da bude očišćen. Nije prošlo mnogo vremena i ja sam se iselio; tek tada sam shvatio da je ta žena bila očajno preplašena. Videla je grupu Anđela kako dolazi i odlazi iz mog stana, ali kad ih je bolje zagledala i čula zastrašujući zvuk njihovih mašina, osetila je kako joj nervi zadrhte svaki put kad čuje motocikl. Zlostavljali su je svaku noć i dan - brundajući i škripeći ispod njenog prozora - a ona nikada nije pomislila da se zvuk motora članova motociklističke bande ne razlikuje mnogo od svakog visokoturažnog motora koji se može videti na svakih pola bloka. Ona bi popodne izlazila u svoju baštu i zalivala je šmrkom zureći u svaku Hondu koja bi došla sa obližnjeg brda i prošla pored kliničkog centra. U to vreme cela ulica je potpuno poludela zbog Anđela Pakla. Bilo je to mnogo više nego što bi svaki 42

zdls & meteori

stanodavac mogao da podnese. U stvari, njihove posete su bile ništa više primetne od glasnije muzike; nekoliko motora na trotoaru i povremeno razbijanje prozora na zadnjem delu kuće. Većina sranja se desila onih noći kada Anđeli Pakla nisu dolazili: jedan od najuglednijih posetilaca, čuveni reklamni agent iz Njujorka, postao je užasno gladan jedne noći posle teške pijanke i ukrao je šunku iz friždera u obližnjem stanu; drugi gost je zapalio signalnom raketom moj dušek pa smo morali da ga izbacimo kroz prozor na zadnjem delu kuće; jedan gost je totalno pošašavio od pića i izleteo na ulicu divljajući visokotonažnom trubom koja se koristi na brodovima za signal za nevolju; ljudi su ga proklinjali sa najmanje dvadesetak prozora i on je jedva izbegao ozbiljne telesne povrede kad se odjednom ispred njega pojavio čovek u pidžami, sa ogromnim belim buzdovanom, koji je istrčao sa stepeništa kuće. Jedne noći je lokalni advokat vozio svoj automobil trotoarom i toliko jako udario moju limenu kantu za smeće daju je bacio pravo pod točkove nadolazećeg autobusa - buka je bila tolika kao da se dogodila teška nesreća. Moj komšija odozgo mi je rekao da je zvučalo kao da se folcvagen smrskao. „Buka me je izbacila pravo iz kreveta“, rekao je. „Ali kad sam pogledao kroz prozor sve što sam mogao da vidim bio je autobus. Pomislio sam da je auto udario haubom u autobus i da se podvukao po njega. Čulo se nepodnošljivo škripanje metala. Pomislio sam da su se ljudi izgnječili kao krompir u tom sudaru.“ Jedan od najgorih incidenata u to doba nije izazvao nikakve pritužbe komšija: bila je to najprirodnija demonstracija vatrenog oružja koja se dogodila oko pola četiri jednog nedeljnog jutra. Iz razloga koje nikada neću razumeti, potpuno sam uništio moj prozor na zadnjem delu kuće sačmarom sa prečnikom cevke od dvanaest centimetara. To mi nije bilo dovoljno pa sam stvar dokrajčio tako što sam ispraznio celu burence magnuma.44. Nastavio sam sa još malo pucnjave, onog odvratnog pijanog cevarenja i razbijanja stakla. A ipak, komšije nisu uopšte reagovale. Neko vreme sam verovao da je neki čudovišni bočni vetar apsorbovao svu buku i nekako je preneo do mora, ali kad su me isterali iz stana shvatio sam da sam pogrešio. Svaki pucanj bio je zabeležen u sećanju komšija kao da su vodili brodski dnevnik. Jedan stanar iz zgrade mi je rekao da je stanodavac bio ubeđen, posle svih priča koje je čuo, da se u mom stanu svakodnevno lomi, da se događaju tuče, orgije i razuzdano puškaranje. Čak je čuo i priče o tome da su motorima ulazili i izlazili na vrata. Nikada niko nije bio uhapšen zbog ovih incidenata, ali po govorkanju komšija, sve to bilo je povezano sa Anđelima Pakla koji su se sastajali u mom stanu. Verovatno je zato policija tako brzo došla na izvrši tobožnji uviđaj; niko nije želeo da mu se Anđeli Pakla osvete. Malo pre nego što sam se iselio, stanodavac je poslao svoje rođake, dosadne Mandarine, odlučujući da mi naplati svaku štetu koja se dogodila. Bili su poprilično zbunjeni, ali im je stvarno laknulo, kada su videli da je stan u potpunom redu. Nije bilo Anđela Pakla na vidiku, a jedini motor koji je postojao 43

zdls & meteori

je bio parkiran na trotoaru. Kada su odlazili, zastali su na trotoaru, proučavajući motor i razgovarajući na svom čudnom jeziku. Pomalo sam strahovao kako bi mogli da mi konfiskuju motor zbog zaostale kirije, ali sam čuo kako jedan od njih kaže na engleskom nešto o tome kako se dive „njegovoj eleganciji“. Stanovac je lično bio u nedoumici oko toga da li Anđeli Pakla ugrožavaju njegovu imovinu. Sve žalbe komšija su morali da mu prevedu na kineski, a sumnjam da je mogao u potpunosti da ih ukapira. Ne poznavajući dobro engleski jezik, on nije mogao najbolje da razume američke mas-medije, a naravno da nikako nije mogao da shvati zašto su se komšije tako uzrujale. Ljudi koje je poslao da me upozore na zaostalu kiriju takođe nisu imali pojma o bandi motociklista. Bili su prestrašeni od mog šteneta dobermana, ali nisu se nimalo uplašili kada su tog jutra pozvonili na vrata i suočili se sa Prosjakom Terijem. On je bio budan cele noći i prilično iznemogao od pilula i vina. Taj dan je bio hladan i padala je kiša, pa je Teri na putu do mene svratio do prodavnice Vojske Spasa17 i kupio nešto što je ličilo na rutu koja je preostala od nekog krznenog kaputa za trideset i devet centi. Izgledalo je kao nešto što je Marlen Ditrih nosila dvadesetih godina. Porubi su mu dosezali do kolena, a rukavi su ličili na dve ovce bez glava koje je zalepio za ruke. Sa kaputom na sebi ličio je na čoveka koji je imao oko sto pedeset kila... Sa bradom, teškim čizmama i ogromni crnim naočarima ličio je na nekog neandertalca ili slepca koji je zalutao u civilizaciju. Kada sam ga pustio da otvori vrata, mislio sam da ću rešiti sve probleme u vezi sa stanarinom. Čim su oni otišli niz hodnik, mi smo otvorili novi paket piva18 i čekali da čujemo krike i bat nogu koje trče. Ali sve što smo čuli bila je kratak razgovor koji je više podsećao na mumlanje. Nekoliko sekundi kasnije, Teri se vratio u dnevnu sobu. „Dođavola, čoveče, nisu čak ni pobegli“, rekao je on. ,,Za njih sam ja samo još jedan Amerikanac. Dva bakutanera su mi se samo nacerila, a jedan mali tip koji je govorio engleski je bio tako ljubazan da me je skroz uzdrmao. Rekao sam da si odavno izašao i da ne znam kada ćeš da se vratiš. Ali su oni rekli da će čekati.“ Teri je bio u sobi ne više od pola minuta, kad smo čuli neku gungulu na ulici. Policija je došla po motore, pa je Teri odmah požurio napolje. Nastala je rasprava koja je privukla pažnju gomile komšija. Kinezi nisu tome pridavali nimalo značaja. Oni su došli da razgovaraju o novcu i nije ih zanimala rasprava između policije i nečega što je ličilo čudovište koje je izašlo iz neke rupe u Mongoliji. Mnogo ljudi je prišlo da čuje raspravu kad je videlo Terijev amblem na leđima, tako da su mogli da vide i razumeju svađu možda i na nekom višem nivou - mada se sve vrtelo oko toga da li će Teri i Buđavi Marvin (koji je ostao u stanu) biti kažnjeni sa petnaest dolara svaki zato što su blokirali trotoar, ili će možda

– Vojska Spasa (Salvation Army) - Internacionalna hrišćanska dobrotvorna organizacija koja ima svoje ..ekspoziture“ u preko 80 zemalja sveta. Osnovana je 1865. u Londonu. (Prim. prev.) 18 – U Americi pivo se obično pakuje u mrežicama koje sadrže 6 limenki piva. (Prim. prev.) 17

44

zdls & meteori

zakon biti milosrdan i dozvoliti im da pomere motore desetak koraka dalje gde se nalazi mesto za zakonom dozvoljeno parkiranje. Policajci su očigledno uživali u celoj stvari. Rutinska žalba za parkiranje se pretvorila u dramatičan sukob sa jednim od najozloglašenijih Anđela Pakla. Najgore što su policajci mogli da urade je da napišu kaznu od trideset dolara, ali im je trebalo dvadesetminuta da se odluče na tako nešto. Konačno, policajac koji je od početka imao glavnu reč je iznenada izavadio blokčić za kazne i prezrivo okrenuo lađa Teriju. ,,U redu, u redu“, brecnuo se on. „Samo pomerite ove prokletinje sa trotoara! O Bože, trebalo bi obojicu da vas kaznim, ali...“ Policajac je bio mlad, ali se odmah videlo da nije bez iskustva. Cela situacija je podsećala na Amboja Duka koji nije smeo da tuži Binga Krozbija19 kad je ovaj pljuvao po zvonu crkve Sent Meri.

– Bing Krozbi (Bing Crosby 1903 - 1977) - Slavni američki pevač. tekstopisac i glumac. Stekao je veliku popularnost na radiju kada je ovaj medij bio tek u usponu. Njegov „opušteni“ način pevanja i uopšte nastupa, bio je model koji su mnogi drugi pop muzičari kasnije neodoljivo kopirali. Do sredine 70-ih prodao je 400 miliona kopija svojih ploča. Bio je veliki ljubitelj sporta i umro je od srčanog udara dok je igrao golf. (Prim. prev.) 19

45

zdls & meteori

4 Podsećaju me na Divljeg Bila Hikoka20, kao da su deca Bilija Kida - oni su poslednji američki heroji, veruj mi, čoveče. (Ed „Veliki Tata“ Rut) Uništite te propalice. (Njuzvik-mart 1965)

* Nisu baš svi iz bande bili srećni što su postali poznate ličnosti. Anđeli iz Frisko ogranka su bili napadani u nekoliko navrata pošto se pojavila serija članaka u Hroniklu - i novinari su ih pratili na svakom koraku. S one strane zaliva u Ouklendu situacija je bila posve promenljiva. Posle sedam godina potpunog ignorisanja od strane medija, odmetnici iz ovog kraja postali su više nego oprezni - posebno kada su u pitanju bila okupljanja, a specijalno onih iz Berdua. Oni su došli u Ouklend da bi se sakrili, a ne da bi privlačili pažnju, i poslednje što im je trebalo bio je fotograf koji je želeo da ih slika za novine. Za nekolicinom njih je bila raspisana poternica u južnom delu Kalifornije za kradu, remećenje javnog reda i mira i neplaćanje alimentacije. Čak je i najmanja fotografija u zadnjem delu novina mogla da ih odvede u zatvor; fotograf koji ih je slikao u Ouklendu, ili intervju u kome se pominju njihova imena... Sve je to lako moglo da dospe u neke novine u San Bernandinu već sledećeg jutra. Posle toga bilo bi samo pitanje vremena kad će ih policija pronaći i strpati u zatvor. Publicitet je takođe imao loš efekat na njihovu moguću zaposlenost ili zaposlenost uopšte. Krajem šezdeset i četvrte, oko dve trećine odmetnika je imalo stalan posao, a samo godinu dana kasnije svega jedna trećina njih je radilo. Teri je bio otpušten za svog posla u Dženeral Motorsu na montažnoj traci, samo nekoliko dana pošto se pojavio članak u Truu, avgusta šezdeset i pete. „Samo su mi rekli da idem“, slegao je ramenima i rekao. „Bez ikakvog objašnjenja, ali su momci koji su radili sa mnom rekli da je poslovođa totalno poludeo kad je video članak u novinama. Pitao je jednog tipa koji radi sa mnom da li me je ikada video kako uzimam drogu i da li me je ikada čuo kako pričam o silovanju koje je izvršila banda - i mnogo sličnih sranja. Sindikat mi je rekao da će se boriti za mene, ali mnogo me zabole kurac - postoje i drugi načini da čovek zaradi za hleb.“

– Divlji Bil Hikok (Wild Bill Hickok 1837-1876) - Američki graničar, skaut, špijun i kockar koji je postao legenda zahvaljujući svom razuzdanom tivotu. (Prim. prev.) 20

46

zdls & meteori

Članovi motociklističke bande nisu baš bili mnogo traženi na tržištu rada. Sa nekoliko izuzetaka, pa čak i onih sa odličnim preporukama i koji su bili vešti u nekom zanatu, radije su uzimali socijalni minimalac koji im je sledovao kao nezaposlenima... On im omogućuje da spavaju do podne, provode puno vremena vozeći svoje motore i mogućnost da rade honorarno kad god to požele. Neki od njih su vežbali da provaljuju, drugi su pljačkali automobile, a treći krali motore i povremeno radili kao makroi. Mnoge od njih su izdržavale žene i devojke koje su imale dobre plate, a radile su kao sekretarice, konobarice i igračice u noćnim klubovima. Nekoliko mladih odmetnika je još uvek živelo sa roditeljima, ali oni nisu voleli da govore o tome i odlazili su kući samo kad su morali - posle celonoćnih pijanstava, kada su bili mrtvi gladni, ili kada su bili prinuđeni da isprose neki dolar iz kućnog budžeta. Oni Anđeli koji su radili su obično zahtevali pola smene, ili su često menjali poslove - zarađujući dobru lovu jedne nedelje a sledeće nemajući ni za cigarete. Radili su kao lučki radnici, kućepazitelji, vozači kamiona, mehaničari, prodavci i, jednom rečju, prihvatali su svaki posao za koji bi se dobijala nedeljna plata a na kome nije bilo potrebno mnogo se zalagati. Otprilike je jedan od deset imao stalan posao i redovna primanja. Skip iz Ouklenda je radio kao nadzornik na montažnoj liniji u Dženeral Motorsu i zarađivao je oko dvesta dolara nedeljno; imao je svoju kuću i čak neke sitne deonice na berzi. Mršavko, narednik u ouklendskom klanu i šef za akcije, bio je „nadzornik za kreditiranje“ u jednoj lokalnoj mreži banaka. On ima Kadilak i sto pedeset dolara nedeljno za „uterivanje dugova“ onim ljudima koji kasne za isplatom kredita21. „Susrećemo se sa mnogo neplatiša u ovom poslu“, kaže on. „Obično prvo ja pozovem njih. Dugo se predstavljam kao neko drugi dok nisam siguran da imam na liniji pravog tipa. A onda mu kažem: „Slušaj me dobro, kučkin sine, imaš dvadeset i četiri sata da dođeš ovamo i doneseš lovu.“ Od ovoga se obično useru u gaće i odmah dođu i donesu nam novac. Ako se to ne desi, onda se ja odvezem do njegove kuće i lupam na vrata dok ih neko ne otvori. Jednom sam imao posla sa jednim pametnjakovićem koji je pokušao da mi pobegne. Onda sam ja pozvao par drugara i platio im par dolara da pronađu pedera i nauče ga pameti. To uvek upali. Još nikoga nisam morao lično da izgazim za lovu.“ Postoji i neki drugi odmetnici sa stalnim primanjima, ali većina Anđela radi sporadično svakojake fizičke poslove. Teško je pronaći pristojan posao ako imaš dugu kosu i minđušu u svakom uvetu... Obično se to desi samo u slučaju da je poslodavac toliko očajan da prima bilo koga ili ako je neuobičajeno tolerantan... Ali prijaviti se za neki posao kao član „zločinačke bande“ koja je poznata u celoj državi je hendikep koji se prevazilazi samo ako je osoba posebno talentovana za neku vrstu posla - a postoje i Anđeli koji su takvi. Ipak, većina njih nema nikakvu školu i nikakvo ozbiljnije obrazovanje, a naravno nema i nikakve ekonomske i – Brojna suđenja krajem 1965., i nastavak istih u junu 1966. primorali su Mršavka da izostane sa posla (i kasnije ga izgubi) - na suđenjima se raspravljalo o optužbi za silovanje. (Prim. Aut) 21

47

zdls & meteori

socijalne kredite koji bi „nadjačali“ šarenoliki policijski dosije i fino poznavanje motora22. Bajkerima je više od svega stalo da ih stav koji „zastupaju“ Čežnjivo pronese do prihvatanja u svetu koji nije stvoren za njih. Njihova stvarna motivacija je u instinktivnom samopouzdanju da uspeju da se ostvare onakvi kakvi jesu. Oni su prezreni od društva i potpuno su svesni toga. Za razliku od obrazovanog, konvencionalnog sveta koji će sa minimumom zalaganja uspeti da opravda svoje sigurno mesto na društvenoj lestvici, prognani motociklisti vide budućnost kao nemogućnost čoveka da ostvari svoje želje ako nije sposoban da se adaptira na uslove savremenog društva koji se stalno menjaju. U svetu koji se razvija u cilju prilagođavanja ljudima koji su stručnjaci, fantastična mašinerija Anđela Pakla je osuđena da izgubi, a to im smeta. Ali umesto da se mirno potčine svojoj kolektivnoj sudbini, oni su sebi postavili zadatak u kome postoji samo ,,non-stop osveta“. Oni uopšte ne očekuju da pobede, ali s druge strane, oni nemaju šta ni da izgube. Iako im je to što su postali javne ličnosti onemogućilo da imaju stalan posao, ono što ih je još više razočaralo je shvatanje da slava ne ide uvek zajedno sa novcem. Nedugo pošto su ih novine i magazini ustoličili kao slavne ličnosti, mnogi od njih su počeli da pričaju o tome „kako će iz svega toga izaći bogati“, a njihov strah od skorog istrebljenja je prouzrokovao ozlojeđenost što su „upotrebljeni“ u cilju što većeg tiraža novina i časopisa. Oni nisu bili sigurni kada će bogatstvo doći, ili zašto, ili čak i da li su ga zaslužili... Ali im se činilo poprilično sigurno da će ih „isplata“ čekati na kraju njihovog puta. Ovo osećanje je dostiglo zenit kada su izašli na naslovnoj strani Pousta - nekoliko nedelja posle toga jedino o čemu su pričali bio je novac. Bili su uključeni u svakakve vrste trgovine, u mnoge transakcije u kojima su manipulisani i često prevareni... Bilo da su hteli da zarade brzu i laku lovu, bilo da su se trudili da ostanu kul i postave planove kao kraljevi koji očekuju nagradu u večnosti. Niko od njih nije shvatao da su sve vreme „nosili praznu korpu“ dok ponude nisu počele lagano da jenjavaju. Anđeli nisu mogli da shvate da su za društvo oni samo trend, upravo zato što su bili tako slavni. Ali jednog dana telefon je jednostavno prestao da zvoni i igra je bila završena. Oni su još uvek razmišljali o lovi, ali su se svi njihovi snovi o bogatstvu rasturili kao kula od karata. Lova je bila svuda oko njih, ali oni nisu mogli nikako da je se dočepaju. Bio im je potreban dobar agent ili neko ko bi im brzo doneo novac, ali oni ni tu nisu uspeli da se snađu. Nije bilo nikoga ko bi ubedio Sal Minea da im plati tri hilljade dolara koliko su tražili da bi glumili u filmu. I nije bilo nikoga nagovorio producente Merv Grifin šoua da im plate dve hiljade dolara za učestvovanje; s njim se takođe pregovaralo nekakvom filmu. (Bog zna da sam pokušao sve, ali me Anđeli još – Sredinom 1966. rat u Vijetnamu je učinio da Anđeli zarađuju pristojne sume novca. Obim protoka naoružanja kroz ouklendsko pristanište zahtevao je veliki broj najamnih radnika. Niko. pa čak ni Anđeli, nije mogao da bude odbijen. (Prim. aut) 22

48

zdls & meteori

uvek krive jer misle da sam ih ja zajebao za dve hiljadarke koje su zahtevali. Tužna istina glasi: ljudi Merva Grifina jednostavno nisu hteli da plate... Možda su se tako poneli jer su načuli da je Les Krejn već dogovorio sa Anđelima da im isplati neku siću.) Bilo je i drugih koji su pokušali da odmetnike navedu natanak led: novinar iz San Franciska koji je saznao da je Anđele kontaktirao čovek iz jedne velike televizijske kuće, koji im je ponudio lovu za čudnu uslugu - hteo je da televizijska ekipa sa kamerama uživo prenosi kad Anđeli sledeći put budu terorisali neki grad. Anđeli su zahtevali sto dolara za svakog člana koji učestvuje u terorisanju grada koji televizijski gledaoci izaberu. To mora da ih je dovelo u ozbiljno iskušenje jer je televizijska industrija pokazala zabrinutost sa blagostanje društva - njihova ponuda bila je odbijena. Anđeli su bili posebno ponosni na njihovu naslovnu stranu u Poustu, mada su se na naslovnici našli previše opskurni i potpuno netipični članovi bande. Poust se ipak odlučio da da prednost Anđelima da se predstave svojoj višemilionskoj publici23, umesto dato mesto zauzme Skip Von Bagening, bivša zvezda rok muzike i prodavac u supermarketu koji izgleda kao idealni službenik agencije za pogrebne usluge. Skip je dobar tip, ali utrapiti ga publici i predstavljati ga kao Anđela Pakla je slično kako kad bi ponovo snimali Divljaka sa Sal Mineom umesto Marlon Branda u glavnoj ulozi. Oko šest meseci pošto je izašao na naslovnici Pousta, Skipu su oduzete ,,boje“ i izbačen je iz kluba. ,,On nikada nije shvatao Anđele kao svoju porodicu“, rekao je jedan član. „Bio je prokleti folirant koji se stalno razmetao“. Kako su odmetnici postajali sve više i više popularniji, njihov odnos prema tome je bio sve više dvosmislen. U početku, gotovo sve što je pisano o njima preuzimano je iz Linčovog izveštaja, na šta su oni bili besni ističući neprofesionalnost novinara koji su tako aljkavi i pristrasni. Govorili su o urednicima i reporterima kao o izmetu ljudskog roda, masi korumpiranih idiota s kojima ne vredi razgovarati ni pod kojim okolnostima. Svaki nepovoljan članaka izazvao je lavinu žestokog nezadovoljstva kod Anđela, ali su oni ipak uživali u tome što daju intervjue i Što ih fotografišu, umesto da se povuku i ignorišu celu stvar, oni su se trudili da novim intervjuima i reportažama promene sliku javnosti o njima. Samo jednom su postali ozbiljno neprijateljski nastrojeni prema svemu što ima veze s medijima. Ovo se desilo neposredno pošto su objavljeni članci u Tajmu i Njuzviku. Sećam se kad sam Ludom Roku pokušao da pokažem Članak u Tajmu dok je radio kao noćni čuvar u „Hiltonu“ u San Francisku. „Potpuno bih poludeo kada bi počeo da čitam takve stvari“, rekao je. ,,To nema veze sa istinom. Sve je to samo gomila sranja“. Frisko Anđeli su hteli da me išibaju lancima zbog opštih principa. Kasnije, kad sam sreo ouklendske Anđele, bilo je govorkanja o tome da me zarobe - zbog onoga što je Njuzvik napisao o njima. Nisu se potpuno – Prema podacima Poustove službe koja radi sa čitaocima, na kraju 1965. broj čitalaca je dostigao broj od oko 6.670.000. (Prim. aut.) 23

49

zdls & meteori

smirili sve dok se moj članak o motociklistima nije pojavio u Nejšnu, tada su shvatili da iznosim i razloge za i razloge protiv. Kasnije te godine, a posebno posle njihovog političkog debija - u krvavom obračunu sa mirovnim demonstrantima na Berkli univerzitetu - Anđeli su prestali da se smeju člancima u novinama u o njima. Ton reportaža je počeo da se menja, naročito u San Francisko Egzamineru i Ouklend Tribjunu. Čak i u San Francisko Hroniklu, listu koji se uvek podrugljivo podsmevao Anđelima Pakla, Lucijus Bib je posvetio svoju nedeljnu kolumnu posmevajući se demonstrantima u Berkliju, a završavajući je rečima: „Anđeli Pakla su se pojavili pokazujući pravi osećaj za stvarnost koji fali javnosti kompletne Istočne obale“. Sada su stvari delovale poprilično ujednačeno - bilo da su Anđeli bili prevareni od strane medija bilo da je to što su pisali bila istina. Nepristrasni izveštači i listovi su našli da je ublažavanje istine vrlo čudno. Recimo Egzaminer, koji je Anđele uvek prikazivao sa strahom i prezirom, odjednom je video Anđele kao neshvaćene patriote. Egzaminer je skoro pogrešio u proceni tako teških događaja, ali je ostao uticajan među grupom onih koji se plaše da se kralj Džordž III24 još uvek krije negde u Argentini. Tribjun je slična vrsta novina, ali bez te slobode da tako konfuzno odstupa od gledišta kao Egzaminer. Na primer, devetsto šezdeset i Četvrte Harst se odrekao Golvotera, dok je Tribjun nastavio da ga podržava. Kao što se i očekivalo, gospodin Nouland je uspešno rukovodio senatorovom kampanjom u Kaliforniji, tako da nije teško shvatiti koga je Tribjun podržavao. U nekim krugovima tribjun smatraju za klasičan primer ono što antropolozi nazivaju „atavistička endemija“25. Lucius Bib je bio klasa za sebe, ali njegovo mišljenje nije imao velikog značaja još od vremena kad se postavljala bodljikava žica po prerijama... Ali je ipak tada svakodnevno pisao, kao što to radi i sad, i povremeno bi izbacio nešto što se moglo smatrati klasikom novinarstava; a Hronikl je, iz samo njima poznatih razloga, nastavio da štampa njegove tekstove čak i posle njegove smrti početkom šezdeset i šeste. Za tri godine čitanja lista nikada nisam čuo da ga je neko ozbiljno shvatio, sve dok nekoliko Anđela Pakla nije donelo njegovu kolumnu meni ozbiljnih lica i sa izvesnim ponosom. Kada sam se nasmejao, oni su se uvredili. U članku ih je poredio sa teksaškim rendžerima - a sa stavom na koji su navikli dok su čitali šta su novine pisale o njima, ovo je izgledalo kao lansiranje u orbitu slavnih. Kada sam pokušao da im objasnim da je Lucius najobičniji šarlatan, oni nisu hteli da poveruju u tv. „Sranje, čoveče, ovo je prvi put da sam pročitao nešto dobro o nama“, rekao je jedan od njih, ,,a ti pokušavaš da mi kažeš da je ovaj tip idiot... Dođavola, pa ovo je bolje od svega što si ti ikada napisao o nama“. – Džordž III (George III. 1738-1820) - Kralj Velike Britanije i Irske od 1760. do 1820. Predvodio je Britaniju u čuvenom sedmogodišnjem ratu i pobedio, ali je izgubio svoje američke kolonije. Borio se protiv revolucije i Napoleonove Francuske. Bio je jedan od najuticajnijih ljudi Evrope svog vremena. (Prim. Prev.) 25 – Sve je to donelo dobru zaradu, za razliku od Egzaminera - koji se konačno 1965. povukao i spojio sa Hroniklom, sada jedinim jutarnjim listom u San Francisku. Egzaminer nije želeo da listovi izlaze kao jedna novina, pa se je svoje izdanje štampao poslepodne. (Prim. aut.) 24

50

zdls & meteori

Što je bila istina, pa sam se osećao poprilično loše u vezi s tim. Nikada mi nije palo na pamet da poredim Mršavka sa Batom Mastersonom26. XII Terija sa Bilijem Kidom. Ili Sonija sa Bufalo Bilom. Čak i posle svega što je Veliki Tata rekao o tome, još uvek ne vidim ozbiljniju povezanost... A onda je došao Bib, sa njegovim poređenjem sa teksaškim rendžerima, gde su se Anđeli odmah prepoznali.

* Zašto ti poričeš mišljenje javnog mnjenja? (Anglo-saksonski moto)

* Šta god još da je rečeno o Anđelima, niko ih nikada nije optužio za umerenost, a ovakva vrsta novinarskog stava je bila melem na njihov dugo zlostavljani ego. Anđeli su počeli da gledaju na iznenadnu slavu kao na potvrdu onog što su uvek pretpostavljali: oni su bili retka, fascinantna stvorenja („Probudi se i ukapiraj, čoveče, mi smo teksaški rendžeri“). Bio sam šokiran ovim zakašnjelim prepoznavanjem, i premda oni nikada nisu shvatali vreme u kom žive, bili su generalno zadovoljni rezultatom. U isto vreme su povratili svoj tradicionalni stav prema novinarima: nisu svi novinari rođeni lažovi - bilo je izuzetaka tu i tamo, oni koji su imali muda i želju da pišu o pravim stvarima.

– Bat Masterson (Bat Masterson 1853-1921) - Kockar. krčmar, službenik zakona i novinar. Imao je veliki ugled na Divljem Zapadu. Na kraju karijere je dogurao čak do šerifa okruga Njujork. Jedno vreme je sarađivao sa, takođe slavnim šerifom, Vajatom Erpom. (Prim. prev.) 26

51

zdls & meteori

5 On nosi crne masne farmerke i motociklističke čizme, I crnu kožnu jaknu sa orlom na leđima. Ima divlji motor koji je brži od metka, Taj ludak strah je i trepet na autoputu „101“. (Džuboks hit s kraja pedesetih)

* Klima u Kaliforniji je idealna za motore baš kao i za daske za surf, kabriolete i bazene. Većina bajkera su vikendaši koji nikome ne mogu da učine nažao - nisu mnogo opasniji od skijaša na vodi i gnjuraca. Ali još od kraja Drugog svetskog rata, Zapadna Obala je teritorija na koju su se sjatile bande i mladi divlji ljudi na motociklima koji su tumarali na autoputevima u grupama od deset do trideset. Zaustavljali su se samo kad ožedne ili kad se odluče da kampuju i usput popiju pivo i naprave glasnu žurku. Neverovatan publicitet hiljadu devetsto šezdeset i pete učinio je da ovaj fenomen deluje kao nešto novo, međutim, čak i u rangu Anđela Pakla postoje oni koji smatraju da su originalne face otišle sa scene sredinom pedesetih - jer su se mnogi od njih poženili, uzeli kuće na dugoročnu otplatu ili jednostavno umrli. Cela stvar je nastala, kažu oni, krajem četrdesetih, kada su se mnogi bivši marinci vratili tradicionalnom obrascu: koledž, brkovi, posao, deca - svim neophodnim preduslovima za siguran život. Ali, nisu svi učinili tako. Kao zanesenjaci koji su otišli na zapad posle Ejpomatoksa27, bilo je na hiljade veterana koji su četrdeset i pete izričito odbili da se vrate idealima koji su važili pre rata. Oni nisu želeli da učestvuju u takvom poretku, već nezavisnost - vreme da odluče kako će u budućnosti delovati. Nervoza i nizbrdica na kojoj su se nalazili; zoločesta vrsta Angsta koja uvek dolazi posle ratova... Sužen osećaj za vreme jedan od puteva koji vode tamo je na velikom motoru. Do četrdeset i sedme država je bila puna motora, a skoro svi su bili američke proizvodnje - čelična čudovišta marke Harli-Dejvidson i Indian28 Tuce šljaštećih Harlija, bez njihovih gospodara, zauzimalo je kompletan parking ispred bara EI Adob. Anđeli su pucali, smejali se i pili pivo - ne obraćajući pažnju na dva tinejdžera koja su stajala po strani i posmatrala masu, delujući uplašeno. – Ejpomatoks (Appomattox) - Grad u državi Vridžinija u kome je general Robert E. Li konačno potpisao predaju generalu Jusisu S. Grantu. Time je okončan čuveni građanski rat u SAD-u. (Prim. prev.) 28 – Motori marke Indian se više ne proizvode. (Prim. aut) 27

52

zdls & meteori

Konačno je jedan od njih skupio hrabrosti da se obrati mršavom, bradatom odmetniku koga su zvali Debeli: „Čoveče, mi obožavamo vaše motore. Prelepi su.“ Debeli ga je pogledao, a onda se osvrnuo na motocikle. „Drago mi je što ti se dopadaju“, rekao je. ,,Oni su sve što imamo.“ (septembar 1965.)

* Anđeli Pakla šezdesetih nisu bili toliko zainteresovani poreklom svojih duhovnih predaka. ,,Ti momci više nisu ovde“, rekao mi je Barger. Ali neki su ipak bili - premda šezdeset i pete nije bilo lako da se pronađu. Neki su bili mrtvi, neki su bili u zatvoru, a neki, koji su počeli da „žive normalnim životom“, hteli su da izbegnu publicitet. Jedan od njih koje sam uprkos svemu uspeo da pronađem zvao se Dosadni Bobo. Našao sam ga jednog popodneva na Sausalito jahti u luci, s druge strane zaliva San Franciska. On je dovodio u red brodsku opremu spremajući se za plovidbu do Kariba. Njegovu posadu su sačinjavali, kako mi je rekao, šesnaestogodišnji sin, dva Anđela Pakla koja su bila sposobna za plovidbu morem i njegova devojka - upadljiva plavuša britanskog porekla koja se sunčala na palubi u plavom bikiniju. Dosadni je jedan od jedina dva doživotna člana u Frisko ogranku Anđela Pakla. Drugi, Frenk, povukao se iz sveta odmetnika posle sedam godina na funkciji predsednika Frisko kluba - sada surfuje negde u Južnom Pacifiku. Frenk je Džordž Vašington za Anđele; njegovo ime se pominje sa poštovanjem, u svim drugim ograncima baš kao i u Frisku. ,,On je bio najbolji predsednik koga smo ikada imali“, kažu Anđeli. ,,On nas je držao zajedno i bio je dobar za nas.“ Frenk je imao stila, a voleo je i da postavlja standarde - od zlatne minđuše koja je bila oivičena ljubičastom bradom ispod donje usne do minđuše u nosu koju je nosio kadgod je imao pravu publiku za takvu vrstu predstave29. U vreme svoje vladavine, od pedeset i pete do šezdeset i druge, Frenk je imao siguran posao kao ugledni kamerman. Međutim, bilo mu je potrebno mnogo više akcije nego što je to sam posao mogao da mu donese. Za ovo su mu služili Anđeli, njegov ventil za humor i fantazije, utočište sa sve vrste agresija i povremena šansa za rastanak sa svešću radnim danom; kao golem sa ogromnom sabljom koji može da uzdrma ljude do kojih na drugi način ne bi mogao da dospe. Frenk je toliko razumeo stvari30 i napredovao da je otišao do Holivuda i kupio pulover sa plavo-zelenim štraftama kao onaj koji je nosio Li Marvin u filmu The Wild One. Frenk ju je nosio odrpanu, ali ne samo za zabave i okupljanja. Kada bi osetio da su Anđeli proganjani preko svake norme, on bi se pojavio u kancelariji šefa policije noseći svoj holivudski pulover i zahtevajući pravdu. Ako mu to ne – Valja uzeti u obzir da se u to vreme ovakve vrste pirsinga bile novotarija. (Prim. Prev.) – U originalu: hip - derivat izraza hep sa početka veka u značenju ,,obožavalac džeza i progresivne muzike“ i šire. „koji razume stvari“, a sa pojavom buntovne intelektualne omladine (bitnika) 50-ih, poprimio je značenje „onaj koji prezire i otuđuje se od uskogrudnog malograđanskog materijalizma“. (Prim. Prev.) 29 30

53

zdls & meteori

bi uspelo, otišao bi potom do Američke Građanske Unije za slobode31 - korak koji je vođa ouklendskog klana Barger odbijao da prizna zbog njegovog „komunističkog“ prizvuka. Za razliku od Bargera, Frenk je imao suvonjav smisao za humor i veoma sofisticiran instinkt za samoodržanjem. Za sedam godina na čelu onoga što je bio najveći i najluđi ogranak Anđela Pakla, i onda i sad, on nikada nije bio uhapšen i u klubu nikada nije bilo unutrašnjih neslaganja i tučnjave. Čak i Anđeli ovaj rekord smatraju neverovatnim. Dosadni Bobo je morao da se bori sa sedam Anđela tokom samo jedne nedelje da bi izborio mesto potpredsednika - čak sa trojicom za jedno veče - morao je da ih išiba do krvi. Ali to je Bobova kazna; pre nego što je postao Anđeo Pakla bio je jedan od najperspektivnijih boksera u srednje teškoj kategoriji u San Francisku i nije bio veliki problem za njega da skenja nekoliko kafanskih siledžija. Kasnije, kada je postao ekspert u karateu, sa zadovoljstvom je uništio još nekoliko generacija novih izazivača. Anđeli ga cene kao značajnog čoveka za akciju. ,,Takvog majstora u tuči je uvek dobro imati pored sebe“, kaže jedan. „Ali mora malo da se smiri kad je sa svojim drugarima. Neki momci bivaju lako pretučeni i onda posle zbog toga zlostavljaju ljude.“ Dok se nije povukao, Bobo je bio zajeban takmac, posebno u barovima na doku. Njegove kolege su izbegavale da piju s njim, i to iz veoma pametnih razloga. On nije neko s kim bi pijanstvo bilo prijatno. Jednom, kad su ga ozbiljno uvredili, slomio je jednim karate udarcem klupu debelu oko dvanaest centimetara u Palati pravde. Čak je i policija malo zazirala od njega. Imao je karate školu i uživao u „borbama na smrt“ - karate verziji tuča ,,bez ikakvih granica“ koje su postale popularne u eri Džona L. Salivena32. Nije neophodno da jedan od boraca umre, ali se borba nastavlja sve dok neko ne bude više u stanju da ustane, iz bilo kod razloga... A ako ipak neko i pogine, svi su na to pripremljeni, premda publika pažljivo posmatra borce. Doduše, smrt nekada može biti i sasvim slučajna33. Nesrećno, Bob je ubio jednog Japanca u noći kada je jedna novinarka koja piše kolumnu o društvenim problemima u San Francisku došla sa par prijatelja da upozna Boboa u ovom neobičnom izdanju. Posledica svega - bare krvi kao iz horor filmova, ludačko vrištanje i panika u publici. Niko iz publike nije povređen, ali bio je to svirep šou. Nedugo posle ovog događaja Bobovo ime je bilo izbrisano sa spiska na kome su se nalazili oni koji imaju licencu karate instruktora. I bilo je samo tada, posle iscrpljujuće zločestog demoralisanja publike, da se Bobo okrenuo pisanju. Nekoliko godina pre toga on se već odrekao motora „zbog – American Civil Liberties Union-Organizacija koju je u Njujorku 1920. osnovao Rodžer Boldvin. Organizacija bazira svoj rad u trima oblastima: sloboda izražavanja, savest, i dve kategorije koje se izjednačavaju: pošten sudski proces za sve, i jednakost svih pred zakonom. (Prim. prev.) 32 – Džon Saliven (John L Sullivan 1858-1918) - Slavni američki bokser, poznat i pod nadimkom „Veliki Džon“ ili „Bostonski siledžija“. (Prim. prev.) 33 – Smrtni slučajevi su veoma retki. Borba se obično prekida kad navijači bilo kod borca odluče da je meč nepovratno izgubljen. (Prim. aut) 31

54

zdls & meteori

bolesti“. Posle dugogodišnjeg kurirovanja za motocikliste, on je slučajno pročitao Rubajat od Omara Kajama i odlučio se da i on mora da objavio neke svoje ideje. I on je to mogao, međutim, samo pod uslovom da se šeta ulicama u već poznatoj garderobi. „Osećao sam se kao kurva“, rekao je on, ,,ali sam rekao uredniku da idemo do kraja. Dođavola, nisam mogao da provedem ostatak svog života kao kurir.“ Dosadni Bobo je čak i studirao nešto, ali nisam siguran kako bih to mogao da nazovem. On je živi spomenik za sve što su Anđeli Pakia želeli da propagiraju, ali što samo nekolicina radi. Dosadni Bobo je Totalni Bajker, i na neki način on to uvek uspeva. Kao i Frenk, on je prošao kroz celi period aktivne borbe sa zakonom a da nijednom nije bio uhapšen. „Sve što je potrebno je osećaj da se u pravom trenutku čovek ispred policije povuče“, kaže on. „Kadgod sam imao problema sa zakonom jednostavno sam se držao po strani i ćutao. Ako me ikada nešto upita policajac ja mu odgovorim ljubazno i oslovljavam ga sa „gospodine“. To je veoma pametno uraditi, i to je sve. A na kraju krajeva, mnogo je jeftinije nego otići u zatvor.“ Bobo je bio motociklista dugo vremena pre nego što se priključio Anđelima Pakla. Seća se kad je jedne noći prošao na uglu Livenvota i Marketa u centru San Franciska i video rulju bajkera ispred bilijar-kluba „Antons“. Svratio je i rekao zdravo, a nedugo posle toga je i sam bio deo grupe bajkera koja je sebe nazivala, pola u šali, Market-ulični Komandosi. Motori su bili veoma retki pedesetih, i ljudi koji su ih jahali su bili veoma srećni kad bi pronašli srodnu dušu. „Mogao si da odeš u bilo koje doba dana ili noći“, priseća se Bobo, ,,i tamo bi uvek bilo najmanje desetak motora na parkingu. Ponekada bi ih za vikend bilo i preko pedeset. Čak smo i tih godina bili problem za policiju. Biznismeni su se žalili da motori smetaju mušterijama koje bi hteli da parkiraju vozila ispred radnji.“ Ulični Komandosi su se držali po strani, bez mnogo akcije i uzbuđenja, otprilike oko godinu dana. A onda, početkom 1954. film Divljak je stigao u grad i stvari su se promenile. Otišli bi do Foksovog bioskopa na Market Stritu“, kaže Bobo. „Bilo je pedesetak naših, sa krčazima vina u crnim kožnim jaknama... Sedeli smo na balkonu, pušili cigare, pili vino i cerekali se kao majmuni. Svi smo mogli da vidimo sebe na platnu. Svi smo bili Marlon Brando. Mislim da sam film pogledao četiri ili pet puta.“ Komandosi su se još uvek zaluđivali sa Divljakom kada je nadošao drugi talas - koji se otelotvorio u liku proroka Rokija, mesije koji je doneo Reč iz Sautlenda. Deset godina kasnije, Birni Džarvis, policijski izveštač San Francisko Hronikla, i bivši Anđeo Pakla, opisao je istinito trenutak istine u Članku34: Jednog vrelog letnjeg dana 1954., zgodni provincijalac, sa ogromnom bradom, zaškipio je gumama svog Harli-Dejvidsona pri kočenju na okupljnju motociklista u San Francisku. 34

- Za magazin „Muškarac“. (Prim. aut.)

55

zdls & meteori

Na sebi je imao izbledeloplavu Levis jaknu na kojoj su rukavi bili isečeni nožem; takođe, nosio je i amblem sa mrtvačkom glavom i krilima koji je kasnije postao tako poznat Kalifornijskim zakonodršcima. Mogli ste da primetite znojne mrlje ispod pazuha na njegovoj majici dok se rvao sa pola metra višim momkom za prestiž. Lakim udarcem iz zloba, pokvario je mirno nedeljno popodne na Market Stritu. Položio je svoj motor na trotoar, i glancao ga dronjavom maramicom. Pogledao je oko sebe, a onda nonšalantno uvukao svoje masne ruke u još masniji džins. To je bio Roki. Nikoga nije zanimalo njegovo prezime zato što je on bio „klasičan“ i zato što je bio Anđeo Pakla iz Berdua. Tridesetak bajkera sa uglancanim čizmama i kosom koja kao da je češljana roštiljem, posmatralo je njegov dolazak, ne bez izvesne sumnje, jer je on, u to vreme, bio stranac a svi oni pajtaši dugo vremena... Komitet za doček je bio spreman da primi nove članove u Anđele Pakla. Mada su nije bilo većih problema sa pridošlicama tog dana, Anđeli su konstantno bili u zavadi sa zakonom... Roki je bio izabran za predsednika novog ogranka Anđela Pakla zato što je stvarno dobro vozio motor i zato što je imao stila. „Mogao je da vrti krofnu na klinovima tog motora, čoveče; bio je hitar kao mačka“, seća se jedan Anđeo. Bajkeri su brzo pronašli švalju koja je napravila duplikate amblema koji je Roki nosio i nije prošlo mnogo vremena a da ste mogli da ih vidite kako jezde ulicama San Franciska. Amblem „Anđeli Pakla - Frisko“ koga okružuje mrtvačka glava sa krilima košta 7,50 dolara i obično se ušije na Levis jaknu. Bela pozadina brzo bi bila uprljana krvlju i svim drugim vrstama tečnosti koje su mogle da tu dospeju u kafanskim tučama. „Slušaj čoveče, nismo mi krivi što se žale“, kaže jedan veteran dok otpija prepunu kriglu piva. „Uđemo lepo u bar a onda neko počne da dobacuje neke gluposti i proba da nas izbaci napolje - e, onda se mi bijemo. Šta drugo čovek može da uradi?“ Policijski izveštaji stalno primoravaju Anđele da se premeštaju sa jednog okupljališta do drugog - što su obično jeftini non-stop restorani ili sale za bilijar - i to traje oko nedelju dana, dok ih pritužbe zbog buke i nedoličnog ponašanja ne dovedu u sukob sa zakonom. „Progonimo te bitange na motorima iz Market Strita zato što se trkaju kroz prepune ulice. Mnogi od njih voze ukradene motore i mi moramo da ih proverimo“, kaže Ružni Ted, policajac na motoru koga su tako prozvali neki Anđeli Pakla sa kojima se poznaje.

56

zdls & meteori

„Zvali smo ga Ružni Ted zato što je stvarno bio ružan, zao i lud, čoveče. Jurio je kao lud da nas uhvati, a kad bi nas sustigao gađao bi nas knjigama“.35 „Toliko me je pritiskao da sam morao da pronađem dobar posao kako bih mogao da platim saobraćajne kazne koje mi je pisao i ne odem u zatvor“, kaže jedan Anđeo kome je dozvola bila oduzimana četiri puta zbog saobraćajnih prekršaja. Jedan komičan incident koji se dogodio pre nekoliko godina, povezan je sa obeležjima Anđela Pakla i još uvek služi za zajebanciju među članovima ove motocilističke bande. Anđeo koga su zvali „Mutavi“ je zaustavljen zbog prebrze vožnje od strane policajca blizu plaže u Santa Kruzu jednog nedeljnog popodneva. Mutavi se ponosno razmetao „bojama“ na svojoj odrpanoj Levis jakni. „Skidaj to“, ukratko je napisao policajac u blokčetu koje mu je ponudio Mutavi, budući da je bio i gluv i nem. Mutavi je skinuo svoju Levis jaknu ispod koje se videla kožna jakna sa simbolom Anđela Pakla. „Skidaj i to“, naredio je iznervirani policajac koji se ponovo poslužio blokčetom i olovkom Mutavog. Ispod jakne nalazio se pamučni džemper - tako prekriven amblemom kluba. „Baci i to dole“, naškrabao je besno policajac. Ispod džempera se nalazila potkošulja. Na njoj se takođe nalazio amblem. „Okej, pametnjakoviću, skini i to“, napisao je sada ozbiljno iznerviran policajac. Pakosno se smeškajući, Mutavi je skinuo potkošulju i isprsio grudi na kojima je bio istetoviran simbol Anđela - mrtvačka glava sa krilima. Policajac je nemoćno raširio ruke, predao kaznu Mutavom i ubrzanim korakom došao do automobila. Otišao je za sekund. Mutavi se samo pakosno smeškao. Bio je spreman da ide do kraja. Na pantalonama i gaćama je takođe imao obeležja Anđela Pakla. „Imao je stvarno dobru majku“, složili su se prijatelji Mutavog.

* Ljudi nas mrze samo zato što smo Anđeli Pakla. Zbog toga ih mi namerno dovodimo do ludila. To ih manje ili više izluđuje, to je sve. (Džimi iz Ouklenda)

– Ružni Ted je 1966. prošao kroz crveno svetlo u policijskom automobilu na kome nisu bila uključena uzbunjujuća svetla. Na mestu suvozača bila je njegova žena. Zakucali su se u dugački autobus. U sudaru je poginula njegova žena a on je dugo vremena posle toga bio u kritičnom stanju u bolnici. (Prim. aut.) 35

57

zdls & meteori

* Mnogi od Anđela su diplomci koji su došli iz drugih bajkerskih klubova... A neki od njih, kao recimo Pijani Ratnici, bili su strah i trepet nekada baš kao što su to Anđeli danas. Pijani Ratnici, a ne Anđeli Pakla, su podigli Holisterski ustanak koji je poslužio kao predložak za film Divljak. Bilo je to 1947, kada je prosečni član Anđela Pakla šezdesetih imao manje od deset godina. Holister je u to vreme bio grad koji je brojao oko četiri hiljade stanovnika; zemljoradničko-stočarska zajednica koje se nalazila na sat brze vožnje južno od Ouklenda, daleko u brdima Diablo planinskog okruga. Stanovnici ovog grada bili su poznati devetsto četrdeset i sedme jedino po proizvodnji belog luka koje je koštao sedamdeset i pet centi i koji je konzumirala cela država. Holister je bio a u neku ruku i ostao - vrsta grada koju je Holivud pokazao u filmskoj verziji „Istočno od raja“.36 I tako su se četvrtog jula te godine građani Holistera okupili u vekom broju kako bi proslavili ovaj praznik. Tradicionalna obeležja Dana nezavisnosti zastave, orkestar, devojke sa palicama, itd. - prethodili su istovremenom događaju, godišnjem okupljnju motociklista, njihovom penjanju uz planinu i trci motora. Prethodne godine su učestvovali ljudi udaljeni hiljadama kilometara... seljaci, farmeri, mehaničari iz provincija, veterani - grupa finih momaka koji, eto ipak, vole i voze motore. Nadmetanje u penjanju i trka, te četrdeset i sedme u Holisteru, dovukla je ljude udaljene mnogo kilometara... Mnogo kilometara i mnogo takmičara. Kada je sunce izašlo tog jutra 4. jula sedam policajaca je nervozno je pijuckalo kafu posle neprospavane noći u kojoj su pokušali da nekako kontrolišu masu od oko tri hiljade motociklista. (Policija je rekla da ih je bilo četiri hiljade; veterani su rekli da ih je bilo dve hiljade - pa je verovatno bilo oko tri hiljade motociklista.) Bilo je jasno, bez ikakve sumnje da je Holister bio prepun motociklista, pa hiljadu njih manje ili više nije činilo nikakvu razliku. Rulju je bilo teško kontrolisati; kad je osvanula zora, ceo grad bio je preplavljen praznim ili razbijenim pivskim flašama, a motociklisti su se stalno trkali međusobno u glavnoj ulici. Pijane tuče pesnicama uskoro su se pretvorile u tuče neviđenih razmera. Legenda kaže da su motociklisti bukvalno preuzeli grad: prkosili policiji, maltretirali lokalne žene, pljačkali barove i gazili svakog ko bi im se našao na putu. Ludilo koje se desilo tog vikenda ispunilo je dovoljno novinskih stubaca da bi zainteresovalo opskurnog producenta Stenlija Kramera i mladog glumca koji se zvao Brando. Malo pre svoje smrti devetsto šezdeset i šeste godine brbljivi holivudski komunista Heda Hoper, zabeležila je ovo zločinstvo Anđela Pakla i kasnije to pripisala popularnosti filma Divljak. Ovo ju je navelo da za celokupni fenomen odmetnika okrivi Kramera, Branda i sve ostale koji su bili povezani s filmom. – Istočno od raja (East od eden) - Čuveni roman američkog književnika Džona Štajnbeka po kome je 1955. Elija Kazan snimio istoimeni film sa Džejms Dinom u glavnoj ulozi. (Prim.prev.) 36

58

zdls & meteori

Istina je da je Divljak - uprkos svojoj naglašenoj fikcionalnosti - bio film inspirisan žurnalizmom. Umesto da institucionalizuje uobičajeno znanje, u stilu Tajma, on je ispričao priču koja je bila tek početak i na koju je neizbežno uticao film. On je učinio da odmetnici stvore romantičnu sliku o sebi, razumljiv odraz onoga što je samo nekoliko njih bilo u stanju da vidi u ogledalu, što je ubrzo postalo bajkerski odgovor na „The Sun also Rises“37. Ta slika nije opravdana, ali teško da se za široku prihvaćenost može kriviti film. Divljak je bio oprezan u tome da razgraniči „dobre odmetnike“ i „loše odmetnike“, ali je na ljude mnogo više uticao Brando umesto Li Marvina, čija je uloga zlikovca mnogo više bila bliža stvarnom životu nego Brandov portret zbunjenog heroja. Oni su sebe videli kao moderne Robin Hudove... Divlje, muške životinje, čiji su prirodni instinkti izgubljeni u borbi za ispoljavanjem sopstvene ličnosti, i onih drugih koji provedu ostatak svog nasilničkog života u traganju za osvetom svetu koji povredio kada su bili mladi i nesposobni da se brane. Još jedan holivudski doprinos o Anđelima Pakla je njihovo ime. Anđeli tvrde da su dobili ime po slavnom bombarderu iz Drugog svetskog rata koji je bio stacioniran blizu Los Anđelesa, i čije se osoblje trkalo na motorima u tom rejonu u slobodno vreme. Drugi kažu da su Anđeli dobili ime po filmu iz hiljadu devetsto tridesete sa Džin Harlou38 u glavnoj ulozi; film je bio baziran na ideji scenariste o avionskoj eskadrili koja je možda, a možda i nije, postojala za vreme Prvog svetskog rata. Film se zvao Anđeli Pakla i nema sumnje da se još uvek prikazivao devetsto pedesete, kada su se neumorni veterani koji su osnovali prvi ogranak Anđela u Fontani još uvek razmišljali šta da rade sa sobom. I dok je ime možda nastalo pre nego što je bilo koji član Anđela Pakla rođen, ono je bilo izgubljeno u nekoj mračnjačkoj bazi u južnoj Kaliforniji sve dok ga Holivud nije proslavio i takođe „napravio“ sliku divljih ljudi na motorima - sliku koja je kasnije usvojena i drastično modifikovana novom vrstom izgnanika koje čak ni Holivud nije mogao da smisli dok se nisu pojavili u „ljudskom obliku“ na kalifornijskim autoputevima. Koncept „motociklističke bande“ je jedinstven u Americi kao i džez. Ništa takvo nikada nije postojalo. Na neki način oni su se pojavili kao poluodnegovan anahronizam, kopija ljudi iz ere Divljeg Zapada. S druge strane, oni su bili novotarija baš kao i televizija. Apsolutno nije bilo presedana, u godinama posle Drugog svetskog rata, za velike bande siledžija na motorima koje su uživale u nasilju, obožavajući da su na putu, razmišljajući samo o tome kako da jašu na motorima hiljadu kilometara svakog vikenda... Da žive na visokoj nozi sa drugim bandama bajkera u nekom zaselku koji je potpuno nepripremljen da se izbori i sa – The Sun also Rises (Sunce se ponovo rađa)-Roman koji je izašao 1926. i doneo prvi veliki uspeh, kasnije svetski poznatom, američkom piscu Ernestu Hemingveju. U romanu se govori u grupi bivših patriota u Španiji i Francuskoj - članovima ..izgubljene generacije“ (lost generation), frazi koju je Hemingvej prezirao kada ga je kasnije proslavila. (Prim. prev.) 38 – Džin Harlou (Jean Harlow 1911-1937) - Čuvena američka glumica koja je bila „plavokosa seks-bomba“. Glumila je u ozvučenom rimejku nemog filma „Anđeli Pakla „iz 1930. (Prim. prev.) 37

59

zdls & meteori

tucetom miroljubivih turista. Mnogi živopisni predeli i zabačena sela su osetili prve talase turizma ne od porodica koje dolaze u fordovima i ševroletima, nego od jata pijanih „gradskih tipova“ na motorima. Gledajući unazad, mnogi očevici Holisterske pobune tvrde kako je stvar izgledala mnogo strašnije nego što je to prikazano u filmu. Mnogo prihvatljiviji i prirodniji komentar o Holisterskoj „pobuni“ je podatak da je policijska jedinica od samo dvadeset i devet ljudi kompletan šou stavila pod kontrolu do podneva petog jula. Do ponoći većina motociklista je otišla iz grada, u najboljem stilu Tajma, da pronađe nova mesta pogodna za terorisanje i mučenje građana. Oni koji su ostali učinili su to na zahtev policije; njihova kazna je iznosila od dvadeset i pet dolara za saobraćajne prekršaje do devedeset dana u zatvoru za remećenje javnog reda i mira. Pretpostavlja se da je u neredima učestvovalo od šest do osam hiljada ljudi, od kojih je pedeset smešteno u bolnicu zbog povreda. (Radi boljeg pogleda na teror bajkera valja izneti činjenicu da je četrdeset i pet hiljada Amerikanaca poginulo u saobraćajnim nezgodama prošle godine.) Niko nikada nije optužio Anđele Pakla za okrutna ubistva, bar ne na sudu... Ali ono što može da zaprepasti čoveka je šta bi se desilo da su bajkeri makar smatrani odgovornim za smrt tri ili četiri osobe, nesrećnim slučajem ili bilo kako drugačije. Verovatno bi svaki čovek na motoru u Kaliforniji bio nasilno zaustavljen na ulici i pretvoren u ljudski hamburger. Zbog mnogo razloga koji su obično kontradiktorni, pojava i zvuk čoveka na motoru deluju neprijatno na ogromnu većinu Amerikanaca koji voze kola. U jednom vreme kada se podigla tutnjava oko Anđela Pakla, reporter Njujork Herald Tribjuna39 je napisao dugačak članak o bajkerskoj sceni i odlučio da produži svoje istraživanje u pravcu da „postoji nešto u pojavi motocikliste koji prolazi što mnoge vozače automobila dovodi u iskušenje da počine ubistvo“. Skoro svako ko je izvesno vreme vozio motor će se složiti sa ovom konstatacijom. Autoputevi su preplavljeni ljudima koji voze kao da im je jedini cilj u životu da preteknu nekog - okrivijujući ga za sve što ime se loše dogodilo u životu. Jedina stvar koja ih zadržava da voze u svojoj traci je strah od smrti, zatvora i parnice koju mogu da izgube... I mnogo im je lakše da se sukobe sa nekim na motoru nego sa drugim automobilom teškim oko petsto kila ili betonskom bankinom. Motociklista mora da se ponaša u saobraćaju kao da svi drugi žele da ga ubiju. Nekoliko njih su ubice, a mnogi koji to nisu su podjednako opasni - zato što je jedino što može da zauzda njihovu neopreznost, ukorenjenu naviku da tako voze - strah od kažnjavanja - legalnog ili telesnog; i ne postoji nijedan način na koji bi motociklista mogao da zapreti bilo kojoj osobi u kolima40. – Više ne postoji. (Prim. aut) – Dosadni Bobo nam je ispričao priču o čoveku u „velikom novom automobilu“ koji ga je naterao da siđe sa autoputa 40 jednog nedeljnog popodneva 1950. godine. „Prokleti mali skot je stalno vozio blizu mog repa“. kaže Bobo, „dok konačno nisam skrenuo i zaustavio se. Ostali momci su to videli, pa smo onda odlučili da kučkinog sina naučimo lekciju koju zaslužuje. Čoveče, navalili smo na njega kao osice... Šibali smo njegovu haubu 39 40

60

zdls & meteori

Motor je totalno ranjiv; jedina odbrana na njemu je manevrisanje, i svaka potencijalna nesreća može biti fatalna - pogotovo na autoputu, gde ne postoji mesto na koje bi čovek mogao da padne a da ne bude trenutno pregažen od strane drugih učesnika. Uprkos ovim opasnostima, Kalifornija - gde su autoputevi način života - je po svim merilima najveće nacionalno tržište motora.

lancima. slomili smo njegovu antenu i polomili svaki prozor koji smo mogli da zahvatimo...I sve to pri brzini od preko 100 km/č. On nije čak ni usporio. Totalno se usrao.“ (Prim. aut.)

61

zdls & meteori

6 Prisustvujemo tome da Anđeli Pakla polako dostižu status mita. Postali su narodni heroji - njihovo ponašanje je postalo primer za većinu omladine koja o tome može samo da fantazira (sem ako se ne uključi u mafiju); legendarni šampioni koji su došli da spasu ugnjetavane i proganjane. Jedan stariji motociklist, koji je bio svedok kada je policija hapsila njegove drugove u okrugu princa Džordža41, prokomentarisao je to rečima: „Samo čekajte da Anđeli čuju za ovo! Doći će sutra i razjebati celo ovo mesto!“ (Članak iz časopisa „Trans Action“ (avgust 1966), koji su napisali dva psihologa, koji su pomagali policiji da spreči teror nad gradom koji se pripremao da bude domaćin nacionalne trke motora) Lupio sam ga u lice. Odmah se opametio. Nazvao me je propalicom. Mora da je stvarno glup. (Anđeo Pakla objašnjava strancu)

* Sve navike i naklonosti koje oni ga je uznemiruju društvo; odmetnici se ne slažu s tim priklanjajući se tradicionalnom konceptu ,,oko za oko“, koji najviše i plaši ljude. Anđeli Pakla ništa ne rade polovično, a prognanik koji ide do krajnjih granica je definitivno problem, hteo on to da bude ili ne. Ovo, pored čega postoji i verovanje u osvetu zbog svakog poniženja ili uvrede, čini da su Anđeli toliki problem policiji, ali je baš zbog toga javnost toliko morbidno fascinirana njima. Njihova tvrdnja da nikada prvi ne prave nered i probleme je verovatno istinita više ili manje, ali ideja da provokaciju shvataju itekako ozbiljno je njihov glavni problem koji niko izgleda nerazume. Ipak, oni se drže veoma prostog pravila: u bilo kojoj raspravi ili svađi, član Anđela Pakla je uvek upravu. Ne slagati se sa mišljenjem Anđela Pakla je uvek greška - a biti istrajan u tome je već otvorena provokacija. Uprkos svemu što o Anđelima Pakla kažu psihijatri i frojdovci kastratori, oni su jaki, zli i potencijalno opasni kao krdo divljih veprova. Kad tuča počne, svako prijateljstvo i fetiš za kožnu garderobu ostaju po strani, što može nažalost da posvedoči svako ko se ikada posvađao njima. Kada upadnete u svađu sa grupom odmetnika motociklista, vaše šanse zavise od toga koliko ste udaljeni od nekog

– Deo države Merilend (okrug zahvata centralno-južni deo) u kome se nalaze vojna vazduhoplovna baza. Istraživački poljoprivredni centar. itd. (Prim.prev.) 41

62

zdls & meteori

tvrdog predmeta na kome lako možete da slomite pivsku flašu. U ovoj ligi, ferplej je samo za matore liberale ili mlade budale. Mnoge od „žrtava koje padaju zbog svađa“ su ljudi koji su gledali previše vesterna; oni su žrtve Džon Vejn kompleksa, koji prouzrokuje da počnu da se razmeću u trenutku kad pretrpe bilo kakvu uvredu. Ovo ne izaziva veliki problem u mnogim društvenim slojevima, ali u baru koji često posećuju motociklisti, to je najveća moguća glupost. ,,Oni uvek traže nekoga ko bi ih isprovocirao“, kaže jedan policajac iz San Franciska. „Ako se jednom upetljaš s njima ostaje ti da ideš na sve ili ništa. Stranac koji ne želi ništa da ima s njima ne sme da reaguje ako jedan od siledžija kaže nešto pogrdno o njegovoj ženi, jer zna da će morati da se tuče sa četvoricom ili petoricom Anđela a ne samo s jednim. Ljudi bi to trebalo da znaju.“ Jedan Frisko Anđeo je to objasnio bez mnogo okolišanja: „Naš moto je jednostavan, čoveče: „Svi na Jednog i Jedan na Sve.“ Potuci se sa jednim Anđelom i imaćeš ih dvadeset i pet na vratu. Mislim, totalno će ti polomiti pičku, bejbi.“ Bajkeri doživljavaju moto „Svi na Jednog“ toliko ozbiljno da se on nalazi na desetom mestu u njihovom zakoniku koji stoji okačen u svakom ogranku: „Kada se Anđeo pobije sa osobom koja nije Anđeo, svi drugi Anđeli imaju obavezu da učestvuju u tuči.“ Odmetnici nikada ne znaju, od jednog trenutka do drugog, kada će morati da se uhvati u koštac sa nekim ko ne poštuje i okalja njihove „boje“. Ovo što sledi je maglovito, ali ipak dovoljno instruktivno objašnjenje o obračunu sa bivšim Anđelom koji se zove Fil i njegovim xke jaguarom. Nekoliko sati pre incidenta, Fil je pio i raspravljao se u drumskoj kafani sa nekoliko članova Ouklendskog kluba. Konačno, oni su mu rekli da ode ili će ga izgaziti. Fil je izašao napolje, seo u svoj jaguar i odvezao ga pedesetak metara od parkinga. Onda ga je nagazio do daske i zaleteo se u parkirane motore Anđela kao buldožer. Čak je i slomio nogu jednom Anđelu koji je pokušavao da pomeri svoj motor. Evo kako je ova situacija opisana u Linčovom izveštaju: 4. novembra 1961., stanovnik San Franciska je vozeći preko Rodea, verovatno pod uticajem alkohola, udario motor koji je pripadao Anđelu Pakla i bio parkiran ispred bara. Grupa Anđela je pojurila vozilo, sustigla ga i izvukla osobu iz vozila i pokušala da uništi taj veoma skup automobil. Barmen je tvrdio da ništa nije video, ali je konobarica identifikovala policajcima one koji su počinili napad. Sledećeg dana je prijavljeno policiji da je jedan član bande Anđela Pakla pretio da će ubiti tu konobaricu, baš kao i jednu drugu ženu koja je takođe radila kao konobarica. Muški svedok je identifikovao petoricu učesnika u napadu, uključujući i predsednika Valeho Anđela Pakla i Valeho „Drumskih Pacova“ (koji su se stopili sa Anđelima), koji je savetovao policajca da zbog svog straha 63

zdls & meteori

od osvete članova kluba ne želi da svedoči o činjeničnom stanju kome je prisustvovao. Motocikliste obaraju kolima svakog dana u celom SAD-u, ali kada u incidentu učestvuje banda motociklista, onda je to nešto drugo. Umesto da stvar sredi tako što bi se izmenjali brojevi osiguranja ili, u najgorem slučaju, lični argumenti sa par pesnica, Anđeli Pakla su izgazili vozača (bivšeg člana) i „pokušali da demoliraju vozilo“. Upitao sam jednog od učesnika da li je policija preuveličala ovaj aspekt priče, ali je on rekao da nije; uradili su najprirodniju stvar: razbili šarove, ulubili vrata, slomili prozore i odstranili značajne elemente motora. Još jedan poučan okršaj desio se ubrzo posle incidenta u Montereju, kada su se odmetnici još uvek osećali jaki. Počeo je kao svakodnevni akt osvete, ali nije mogao da prođe. Možda baš iz ovog razloga, policijski reporter je ostao neuobičajeno uzdržan: 19. septembra 1964, velika grupa Anđela Pakla i Sataninih Robova se uzajamno složila u jednom baru na južnoj granici Los Anđeles okruga, parkirajući svoje motore i automobile na ulicu u takvom rasporedu da su blokirali jednu traku. Oni su rekli policajcima da su tri člana kluba skoro dobila zabranu ulaska u bar i da su zato došli da ga unište. Čim je čuo njihov dolazak, vlasnik bara je zaključao sva vrata, pogasio sva svetla i nije nikako bilo moguće ući unutra, pa je grupa demolirala ogradu od betona. Kada je policija stigla, članovi grupa su ležali na trotoaru i na ulici. Bili su zamoljeni da napuste grad, što su oni nerado i učinili. Kada su odlazili, nekoliko njih je dobacilo da će se vratiti ponovo i uništiti bar. Sve u svemu, bio je to poprilično miroljubiv i tih obračun, osim onog demoliranja ograde, i sve je to zabeleženo u izveštajima kao rutinska pobeda reda i zakona. To je takođe i dobar primer totalno-osvetničke etike: kad te neko zamoli da više ne dolaziš u bar, ti prosto ne nokautiraš vlasnika - nego se vratiš sa armijom i potpuno razbucaš lokal, uništiš celu zgradu i sve što ti stoji na putu. Nema kompromisa. Ako se neko pravi pametan, pukni ga u facu. Ako te žena odbije, siluj je. Ovako se misli o kompletnom delovanju Anđela Pakla. To je takođe i deo priče koji obavezno stiže do urednika novih magazina. Dovoljan dokaz je kombinovano svedočenje sto četvrtog odeljenja policije da odmetnici nisu u stanju da primete da njihovi divljački kodovi ne mogu da funkcionišu ni u jednom nivou društva osim u njihovom sopstvenom... A ipak, božanski beo, potpuno ispravan svet mora biti upozoren da ovakvi kodovi i danas postoje među ljudima. Oni naravno postoje, i takođe se drže jedni uz druge, kako je i apostrofirano u završnom paragrafu izveštaja kalifornijskog javnog tužioca:

64

zdls & meteori

Grupa traži da eksploatiše takozvani „gangsterski kod“ koji se ogleda u lojalnosti grupi i zastrašivanju osoba koje bi možda mogle da svedoče na sudu protiv njih. Bilo je primera da Anđeli Pakla kažnjavaju svedoke telesnim zlostavljanjem. Ako je žrtva ili svedok žena, žena-član Anđela Pakla je spremna da učestvuje u pretnjama koje bi obeshrabrile svedočenje. Problem koje se javlja u praksi je taj što u mnogo različitih slučajeva i žrtva i svedok žive u istoj sredini, baš kao i Anđeli Pakla. Dok silovanja bande i prinuđivanje na seksualne perverzije mogu da se dogode, žrtva i svedok uobičajeno nisu viša društvena klasa pa su prema tome podložni običajima „kafanskog društva“. Veruje se da je jedini mogući prilaz rešenju ovog problema da inspektori u istrazi prate, prepoznaju i preduzimaju sve neophodne korake da bi zaštitili žrtve i svedoke pre i posle suđenja. Neće mnogo članova kafanskog društva naći utehu u ovim rečima. Anđeli i njihovi nezgrapni saveznici su mnogo duže kivni na svedoke nego što policija misli da je neophodno da se svedoci štite, a policija gubi interesovanje za zaštitu svedoka otprilike pet minuta pošto porota pročita presudu. Nijedan barmen koji je prouzrokovao hapšenje nekog Anđela napuniće gaće svaki put kad čuje zvuk motora na ulici ili bat kožnih čizmi pred njegovim vratima. Anđeli nemaju nameru da traže svoje neprijatelje od jednog mesta do drugog, ali zato provode mnogo vremena u barovima jer su skloni tome da ožedne bilo kad i bilo gde. Kad se jednom neprijatelj locira, vesti o tome kruže suviše brzo. Dovoljno je da se dva ili tri Anđela, u roku od pet minuta, stvore ispred bara, totalno ga demoliraju i pošalju čovek u bolnicu. Šanse da budu uhapšeni su minimalne... Ali ako se čak i to desi, šteta koju su učinili je već napravljena. Osuđena žrtva - kao što je to onaj vlasnik bara u Saut Gejtu, koji je pretrpeo samo gubitak betonske ograde u prvom napadu - zna da će dok god to mesto postoji neke stvari biti očigledne: ono je već markirano, i dok god postoje Anđeli Pakla i Satanini Robovi, postoji šansa da se neko od njih nekada vrati i završi davno započeti posao. Hijerarhija odmetnika se stalno menja, ali njihov duh nije nimalo drugačiji nego onaj iz pedesete, kada je formiran prvi ogranak Anđela, tada u senci Pijanih Ratnika. Osnova ostaje ista: opasni siledžija na velikom i brzom motoru. A Kalifornija takve pojave odgaja već godinama. Mnogi od njih su nezavisni, neistaknuti i ne pripadaju nijednom ogranku Anđela Pakia, već im na leđima piše samo - „Bez kluba“, ili „Vuk Samotnjak“ ili ponekada samo „Jebi se“. Možda oko petsto njih ili malo više, u svakom slučaju manje od hiljadu, pripada klubovima kao što su Ciganski Kočijaši, Noćni Letači, Komančerosi, Predsednici i Satanini Robovi. A oko sto pedeset njih - to od devetsto šezdeset i šeste pripadaju eliti, Anđelima Pakla. Jedina razlika između Anđela Pakla i drugih klubova je u tome što su Anđeli najekstremniji. Mnogi od ostalih su obično vikendaši odmetnici, ali Anđeli 65

zdls & meteori

„igraju svoje uloge“ sedam dana u nedelji: oni nose svoje „boje“ kod kuće, na ulici a ponekad čak i na poslu; odlaze na svojim motorima u kupovinu u bloku. Anđeo se bez svojih „boja“ oseća ranjivo i kao da je go - poput viteza koji nema svoj oklop. Jednom je jedan policajac u Sakramentu pitao dva metra visokog i preko 100 kilograma teškog Anđela: „Šta je tvoj cilj u životu?“ ,,Da me niko ne smara dok jašem sa svojim „bojama“, odgovorio je on. Glavna razlika između odmetnika i ostatka društva je u tome što odmetnici imaju tendenciju da se promene za trenutak, i mnogi ugledni klubovi su menjali svoj imidž preko noći. Sve što je potrebno je velika svađa, policijski izveštaj i malo publiciteta... I oni odjednom postaju odmetnici. U mnogim slučajevima to obično vodi raspadu kluba, jer se većina starih članova oseća uvređeno i ne može da veruje da je to moglo da se dogodi. A onih nekoliko članova koji su izazvali fras neće više biti dobrodošli u uglednim krugovima. Tehnički, oni postaju „nezavisni“, ali to nije odgovarajući termin jer svaki bajker koji važi za takvog je već odmetnik sam po sebi. Sve što mu je potrebno je klub kome bi se priključio, a on će ga pre ili kasnije pronaći. Motociklističko bratstvo se drži veoma tesno sa obe strane zakona - a najekstremnija gledišta zastupaju Američka motociklistička organizacija i Anđeli Pakla. Ne postoji status između, a ljudi koji su dovoljno ozbiljni u vezi sa članstvom u A. M. A. neće lako podneti da budu odbijeni. Kao i oni koji su se obratili u komuniste ili katolike, i Anđeli Pakla koji su nekada bili članovi A.M.A. svoju ulogu shvataju mnogo ozbiljnije od drugih. Što se tiče Anđela, oni su suviše dezorganizovani da bi mogli da imaju jasnu sliku o svetu oko sebe, ali oni se dive inteligenciji a neke od njihovih vođa imaju visoko izražene sposobnosti. Predsednik ogranka nema nikakav mandat, i oni koji su jaki, kao Barger, ostaće neizazvani od drugih sve dok ne odu u zatvor, poginu ili iz nekog ličnog razloga reše da se odreknu „boja“. Odmetnici veoma poštuju snagu, čak i ako moraju da stvore sopstvenu sliku o njoj. Uprokos razarajućim moćima kojima raspolažu mašine koje voze i obožavaju, oni insistiraju na tome da je u životu glavno biti „pravedan Anđeo“, što zahteva ozbiljnu poslušnost klanu. Oni imaju duboko razvijen osećaj pripadanja, i razumeju da zavise jedni od drugih. Zbog ovoga, oni prezrivo gledaju na nezavisne, koji se obično osećaju tako jadno - budući da su već jednom usvojili etiku odmetnika - da su spremni da učine bilo šta samo da bi ponovo postali članovi nekog kluba. ,,Ne znam zbog čega“, kaže jedan bivši Anđeo Pakla, ,,ali čovek uvek mora da pripada nekom klubu. Ako ne pripada, nikada nigde neće biti totalno prihvaćen. Ako ne nosiš nikakve „boje“, onda se nalaziš negde između - i onda si niko i ništa.“ Ovaj očajnički osećaj pripadanja je presudan u odmetničko mistici. Kao su Anđeli Pakla prognani iz društva, kao što to oni otvoreno priznaju, onda je više nego potrebno da brane jedni druge od napada „ovih drugih“ - zlobnih mediokriteta, neprijateljskih bandi i naoružanih agenata policije. Kad neko udari 66

zdls & meteori

Anđela koji je sam, baš svako od njih oseća da mu je priprećeno. Oni su toliko posvećeni svojoj slici sveta, da svako ko se usudi da „uprlja boje“ mora da računa na obračun sa celom armijom.  Mnogo je zvanih, ali malo izabranih. (Sveti Matej) * Otkako se saznalo za Linčov izveštaj, Anđeli su odbili toliko novih ponuda za članstva da je jedan od njih rekao da je sve to ličilo na „kugu koja donosi skakavce“. Većinu ponuda su uputili nezavisni bajkeri, koji su iznenada osetili potrebu za kompanjonima i ugledom... Ali u jednom slučaju se Anđeo zauzeo za ceo klub: Znak Pitanja, iz Hejvarda, koji je uskoro postao Hejvard ogranak Anđela Pakla. Druge ponude došle su skroz iz Indijane, Pensilvanije, Njujorka, Mičigena, pa čak i iz Kvebeka... A kada te ponude ne prihvate kao dobrodošle, onda nekoliko motociklističkih klubova sa Istoka jednostavno napravi svoja obeležja i prosto počnu da se nazivaju Anđeli Pakla42. Godine 1966, Anđeli Pakla su smatrali da im je dobro da se ograniče na Kaliforniju, ali ako je opšti odgovor na njihov publicitet bilo kakav indikator, oni su prosto morali da razmišljaju o proširenju, hteli oni to ili ne. Ime nije zaštićeno autorskim pravima, a čak i da jeste, pretnja tužbom ne bi mnogo zastrašila nijednu bandu motociklista koja bi želela da ga prisvoji. Anđeli se jedino nadaju da mogu da kontrolišu da se njihov ugled širi selektivno, samo među najvećim i najopakijim klubovima, ali pod obaveznim uslovom da oni terorišu sve druge bande koje pokušaju da koriste njihovo ime. Anđeli neće imati nikakvih problema da svoje ime prošire na Istok43, ali iz dana u dan realnost toga da je neko odmetnik motociklista iz Kalifornije je stvar koju je teško bio gde „presaditi“. Motori su stvar koja zahteva sunce; mogu biti veoma opasni i neugodni za vožnju po kiši i snegu. Bande bajkera u Njujorku, Čikagu ili Bostonu mogu da „deluju“ u stilu Anđela Pakla samo nekoliko meseci – Klub koji se zove „Detroitski Odmetnici“ odlučio je da svoj identitet približi onome koji su imali Anđeli. U januaru 1966., 44 odmetnika je uhapšeno u policijskoj raciji ispred prodavnice alkohola. Policajci su im pronašli osamnaest pištolja. Raciju su podstakle komšijske žalbe u kojima je naglašeno da „Odmetnici“ svojim prisustvom izazivaju strah u bloku. „Dolaze ko bi ga znao odakle“, rekao je stanar iz obližnje zgrade. ,,A onda piju tamo dole. Kada se napiju, žene iz kraja su veoma uplašene.“ Policija je izjavila da su odmetnici većinom građevinski radnici i radnici sa benzinskih pumpi, u rasponu godina od 18 do 33 godina. Uprkos tome što su uniforme ..Odmetnika“ elegantne - crne kožne jakne i satenske košulje - jedan komšija ih je opisao kao „dronjavce“. Kasnije tokom 1966.. osnovano je ilegalan ogranak Anđela Pakla u Detroitu. Posle nekoliko javnih hapšenja. vođe su se žalile Bargeru da ih primi u nacionalni centar. (Prim. aut.) 43 – U avgustu 1966.. Anđeli su zvanično izmenili svoj simbol - gde „Anđeli Pakla“ stoje na vrhu lobanje. a „Kalifornija“ ispod. Od novih ogranaka na Istoku i Srednjem Zapadu se očekuje da postanu operativni u 1967. biće im dozvoljeno da nose tradicionalni amblem, ali sa imenom sopstvene države. t Pensilvanija je udvostručila broj registrovanih motociklista između 1964. (35.196) i 1965. (72.055). Druge države sa velikim brojem motociklista su Florida i Ilinois. sa više od 50.000 ponaosob u 1965., uključujući i odmetnike. (Prim. aut.) 42

67

zdls & meteori

godišnje, dok u Kaliforniji odmetnici mogu da budu stalno u pokretu - osim u planinama - kad god to zažele. Ovaj činilac se ogleda i u prodaji motora u celoj zemlji: godine 1964. u Njujorku je registrovano dvadeset i tri hiljade motora, dok ih u Kaliforniji ima dvesta tri hiljade četristo dvadeset. S druge strane, u Njujorku je 1964. bilo dva puta više motora nego 1961, kada ih je bilo samo deset hiljada. Služeći se jednoprocentnom smicalicom A. M. A.-a, neki sociolog bi mogao da izvede zaključak da će 1970. samo u Njujorku biti petsto potencijalnih Anđela Pakla - oko pet puta više nego što je brojila grupa kojom je štampa tako umešno bombardovala javnost 1965. - a do 1970. će svaki ogranak Anđela imati agenta za medije. Prema podacima industrije za proizvodnju motora, u Sjedinjenim Državama se registrovano oko milion i po motora u 1965, sa prosekom od četiri vozača na svaki registrovani motor. (Ovo je potpuno nestvaran podatak; jedan zarez pet bilo bi mnogo realnije.) Po podacima industrije, kakogod, penjemo se do brojke od šest miliona bajkera, sa više od milion samo u Kaliforniji. (Ovo je mnogo sumnjivo; ne samo zbog toga što je bazirano na podatku od 4,1 vozača po motoru, nego prvenstveno zbog toga što je reč „motor“ korišćena bez ikakve specifikacije, pa stvara sliku da su autoputevi Kalifornije prepuni ogromnih i brzih motora.) Ali ipak ove procene nisu tako zastrašujuće. Prema magazinu Sajkl Vorld i Los Anđeles Tajmsu, „porast prodaje na tržištu motora se baziran na prodaju motora sa malim kubikažama koji predstavljaju oko devedeset procenata celokupnog tržišta“. Ono što industrija naziva „motorom sa malom kubikažom“ se mnogo razlikuje od „velikih čudovišta“ ili Harlija 74, a većina malih motora, piše Sajkl Vorld, ,,se koristi za zabavu, prevoz do škole i izlete u pustinju pravih sportista“. Drugim rečima, formula za današnju prodaju motora je: „Što lakši sa manjim motorom, jedanko je zabava i uvaženost“. A na osnovu ovih podataka, industrija predviđa (sa brojkom od 4,1 vozača po motoru) „ludost“ od 8.894.000 motociklista u Sjedinjenim Država u 1967.1 opet, procene industrije su previše naduvane, ali uzimajući u obzir rastuću popularnost prevoza na dvotočkašima, procena od, recimo, šest miliona za 1976. ne bi bila daleko od istine... A to bi, naravno, značilo oko šezdeset hiljada Huna, ili kraj civilizovanog sveta. U uslovima čiste zarade, industrija motora liči na rudnik zlata. Ovo je moje prisećanje na noćnu moru sada davne 1958: ... Upravo sam stigao u Njujork sa štekom od 1.000 dolara. A onda sam jednog lepog popodneva u oktobru požurio da izađem iz metroa na Tajm Skver... Izbegao sam par prosjaka, grupu džankija, dva transvestita i jednog Jehovinog svedoka koji priča kao Elmer Davež... A onda, na jednom uzanom trotoaru blizu Vojnog regrutnog centra Sjedinjenih Država, zadržao me je mladi Japanac koji je tvrdio da je jedan od braće Honda... Rekao mi je da je švorc i spreman na sve; da mu je potrebna lova da bi kupio avionsku kartu nazad do Tokija... Ponudio mi je da za 894 dolara preuzmem njegov deo u poslu koji je već sklopljen i potpisan, i mahao mi je ugovorom gde se u svojstvu svedoka pominju imena nekih bitnih 68

zdls & meteori

advokata čija imena nisam ni hteo da znam... Pokazao mi je i pasoš i hrpu šema za motore koji bi trebalo da budu proizvedeni; nije bilo sumnje da je zaista jedan od braće Honda... Saslušao sam ga do kraja, usrdno se nasmešio i prošao pored njega dobacujući mu kvoter44 odbijajući tako ludu sreću koja me je iznenada zadesila, i žureći na nekoliko bezvrednih razgovora za posao. Čak i sada bi svaki čovek koji ima malo osećaja da udari tamo odakle bi lova mogla da potekne kao pišaćka uzeo sav svoj novac, i umesto da ga potroši na kupovinu motora, on bi kupio deonice Honde - ili bilo kog drugog od još tridesetak proizvođača, uključujući i Harli-Dejvidson, koji je uprkos konceptu iz kamenog doba za menadžment i tehnologiju još uvek jedini američki proizvođač motora. Priča o Harli-Dejvidsonu i domaćem tržištu motora je jedno od najsumornijih poglavlja u istoriji američkog slobodnog preduzetništva. Po završetku Drugog svetskog rata u Sjedinjenim Državama je bilo oko dvesta hiljada registrovanih motora, a samo nekoliko njih je bilo inostrane proizvodnje. Tokom pedesetih godina, dok je H-D još uvek objedinjavao svoj monopol, prodaja motora se udvostručila, a onda utrostručila. Harli je imao zlatan rudnik ispred svojih očiju - do 1962-63. godine - dok nije krenuo masovni uvoz. Do 1964. bilo je blizu milion registrovanih motora, a Honde manjih kubikaža su se prodavale toliko brzo da japanski tovarni brodovi nisu stizali da ih dopreme u tolikom broju. Grupa stručnjaka iz H-D-a je još uvek razmišljala da li da napravi duplikat orijentalnih motora kada su iznenada „bombardovani na svojoj teritoriji“ od strane bočnih konkurenata - birmingenskog koncerna za proizvodnju sitnog oružja iz Engleske45. B.S.A. (koji takođe proizvodi i Trijumf46) je odlučio da izazove Harli na njihovom terenu i u njihovoj klasi, bez obzira na startni hendikep koji se ogleda u visokim porezima. Do 1965, kada je bilo pedeset posto više motora nego prethodne godine, monopol H-D-a je morao da se izbori na dva fronta. Jedini sigurni kupci na koje su mogli da računaju su bili policajci i odmetnici, dok su Japanci „kupili kajmak“ sa njihovim jeftinim motorima a B. S. A. ih tukao na njihovom terenu. Do kraja 1966., dok je potražnja za motorima još uvek rasla, Harli je prodavao u proseku samo oko deset procenata motora nego ranije na domaćem tržištu i borio se da održi čak i tu brojku. Sa svom mašinerijom i mozganjem koje se prilagođava motorima od 1200 kubika, kompanija ima malo nade da se takmiči na tržištu lakih i srednje lakih motora sve makar do 1970... Ali su još uvek u vrhu klase najtežih motora, a i 1966. Harliji su pobeđivali na mnogo velikih trka, bar koliko i B. S. A ili Trijumfi. Međutim, ovako maglovita jednakost nije održana i na tržištu. Mnogi motori HD su originalni ručne izrade, napravljeni za neke od najboljih vozača u Americi i sa mnogo većim motorima nego što ih imaju njihovi britanski konkurenti. Harli – Quarter - 25 centi. (Prim. prev.) – U originalu: Birmingham Small Arms Ltd of England-u nastavku skraćeno kao B.S.A. (Prim. prev.) 46 – Takođe čuveni model motora. (Prim. prev.) 44 45

69

zdls & meteori

mora još i da izbaci model koji bi mogao da se takmiči sa japanskim i evropskim motorima - na ulici, trkalištu ili pesku - u uslovima težine, cene, performansa i veličine motora. Ovo je poprilično dobra lekcija za neuspeh Harlija-Dejvidsona da održi korak na tržištu koje je nekada potpuno kontrolisao. Nemoguće je pronaći pandan ovome na automobilskom tržištu. Šta da je Ford, na primer, bio jedni američki proizvođač automobila na kraju Drugog svetskog rata? Da li bi oni izgubili 90% svoje prodaje na tržištu do 1965? Monopol sa jakom zaštitnom tarifom je dovoljan za prvu poziciju čak i na Jo-Jo tržištu. Kako bi se ponašali kraljevi JoJo tržišta da su potpuno pali, za manje od desetak godina, i da su svi njihovi kupci Anđeli Pakla i policajci?

70

zdls & meteori

7 U uspešnoj demokratiji takođe postoji društvo pobednika i gubitnika, a svaki čovek koji nije u stanju da izjednači ili makar da gaju iluziju o tome je po definiciji neprivilegovan. (Narednik Kazado, sportski tip, sa dobrim osećajem za akciju i odlučnošću da povede prvi) Oni su horda zločestih, dugokosih poštenjačina. To je sve. A to je dovoljno da se nekom stvarno smuče. (Kraljica San Francisko transvestita) Anđeo Pakla koji je živeo u 37 Ulici u Sakramentu je stalno prijavljivan zbog dobacivanja koja je upućivao ženama koje su prolazile blizu njegove kuće... „Bejbi, hajde da se kresnemo“, ili „Hej, lepotice, dođi i malo sedi Tatici na facu“. Policajac, pošto je proverio ove žalbe, prvo je zapretio Anđelu zatvorom, a onda ga prezrivo upitao ,,da li može da nađe nešto pametnije što bi radio“. Anđeo je razmislio trenutak a onda odgovorio: ,,Ma ne. Ukoliko ne bih mogao da jebem policajca“. (Iz razgovora sa policajcem sa ulica Sakramenta)

* •Današnji bum u kategoriji lakih motora je u vezi sa odmetnicima koliko i lažni Fan klub Anđela Pakla koji je prodavao majice sa pravim Anđelima Pakla. Mali motori su dobri za zabavu, njima se lako upravlja i relativno su sigurni... Dok su oni veliki kao bombe na dva točka - odmetnici koji ih jašu bi radije išli pešaka nego vozili Honde, Jamahe ili Suzukije. Sigurnost i ugled su poslednje što žele; njihove mašine su opasne, temperamentne i veoma skupe u svakom pogledu47, nikada nije postojao odmetnik koji je video svoj motor drugačije nego kao srce King Konga, a nikada nije bio bi onaj ko je drugačije gledao na dobru čistunsku zabavu osim sa dubokim prezirom... Što je i jedan od razloga što izbegavaju čak i minimum bezbednosnih i sigurnosnih mera koje većina motociklista shvata ozbiljno. Nikada nećete videti Anđela Pakla koji nosi kacigu za motor. Niti ikada nose kožne jakne u stilu Brando-Dilan sa „srebrnim fantomskim lancima“, koje su obično povezivane sa motociklističkim siledžijama i onima kojima je kožna garderoba fetiš. Ljudi koji ne znaju ništa o motociklima nikada ne mogu da razumeju ovakva gledišta. Teške kožne jakne su standardna garderoba čak i u „New York Medison Avenue“ motociklističkom klubu, bandi – Godine 1966. u Kaliforniji, saobraćajna dozvola za Harlija 74 starog godinu dana je koštala je 49 dolara. (Prim. aut.) 47

71

zdls & meteori

na jednom višem, legalnom nivou, čiji su članovi zubari, filmski producenti i psihijatri iz Nacionalnog udruženja. Ted Delevet, filmski producent, objašnjava zašto on i drugi nose kožne jakne. „Ako si praktičan, onda moraš tako da se obučeš“, kaže on. „Ako se oklizneš, mnogo je jeftinije da pocepaš kožnu jaknu nego sopstvenu kožu.“ A takođe je i mnogo manje bolno. Sa dvadesetak centimetara ranjenog mesa na leđima je nezgodno živeti, a i sporo zarasta. Profesionalni trkači na motociklistima, koji su to naučili na zajeban način, nose kacige, rukavice i kompletnu garderobu od kože. Ali ne i Anđeli Pakla. Oni ne žele da učestvuju ni u čemu što je bezbedno. A ipak nose poluprozore i zaštitne naočare čudnog oblika, ali to je više iz fazona nego zbog zaštite. Anđeli ne žele da niko drugi pomisli da se plaše povreda. Kožne jakne su bile u modi sredinom pedesetih i mnogi odmetnici su prišili svoje „boje“ na njih. Ali kako je njihova reputacija sve više jačala, i kako je policija počela ozbiljno da ih goni, jedan Frisko Anđeo Pakla je dobio ideju o „prenosivim bojama“, onima koje mogu da se sakriju kad je situacija uzavri. Ovo je bio početak ere teksas-prsluka. U početku su mnogi odmetnici nosili „boje“ na vrhu svojih kožnih jakni, ali kad je južna Kalifornija postala zajebano mesto za tako nešto, Berdu ogranak je pokrenuo pionirsku ideju prsluka, bez jakni - samo „boje“. Sledeći korak je, logično, bio napuštanje Levisa, a onda će imidž biti kompletan - ništa osim čizmi, prsluka i bizarnih dekorativnih slika genitalija. Nekoliko starijih bajkera još uvek nosi kožne jakne, posebno u oblasti zaliva, gde su zime veoma hladne, ali to definitivno više ne pripada njihovom stilu, i svaki nezavisni bajker koji se prijavi za članstvo u Anđelima Pakla biće odbijen kao „otrcan i kukavica“ ako se pojavi u kožnoj jakni. Niko ko vidi hordu Anđela Pakla na putu ih neće zaboraviti. Njihov dolazak na benzinsku pumpu izaziva paniku među radnicima. Jednostavno, nije lako izaći na kraj sa sveopšte poznatim ubicama i siledžijama koji se dovezu, i jedan po jedan zahtevaju po galon ili dva benzina. Jedne subote ujutru stao sam na jednu benzinsku pumpu u blizini Ouklenda na autoputu „50 „ i razgovarao ljubazno sa radnikom oko neverovatno visokih temperatura tih dana... Kada se odjednom pumpa napunila odmetnicima na motociklima koji su turirali svoje mašine, vrišteći i vozeći tamo-amo. „O, Bože!“ reče radnik. Njegovo ponašanje je odjednom postalo rastrojeno. Zaboravio je koliko mu dugujem novca i ostavio me da sam dopunim svoj hladnjak dok se zastrašeno gledao ka odmetnicima. Bila je to velika, sasvim nova pumpa, sa četiri radnika, ali kombinovano društvo (Anđeli Pakla - Cigani Kočijaši) je potpuno preuzelo kontrolu čim je stiglo. Sami su sebi sipali benzin, gađali se limenkama piva i preturali po policama sa proizvodima tražeći ulje za teške motore. Petorica ili šestorica motociklista je prosto sedela na svojim mašinama i posmatrala. Radnici su se oprezno kretali i gledali, stalno se nadajući da odmetnici neće nešto pokušati da ukradu pred njihovim očima. Otvorena krađa bi izazvala akciju, a niko to nije želeo. Svako ko 72

zdls & meteori

je ikada imao posla sa masom Anđela složiće se da je ovo jedno od najgorih pitanja: trenutak kad krenete da protestvujete zbog manje krađe, uvrede ili načinjene štete... Da li je vredno rizikovati svađu koja može da se završi krvavom tučom? Da li je jeftinije jednostavno pustiti karavan siledžija da ode sa desetak litara ulja i stotinu litara benzina koje nisu platili - ili bi čovek trebalo da rizikuje svoju glavu i sve moguće prozore i insistira da odmetnici plate, do poslednjeg dolara, za sve što su uzeli? Ova dilema je posebno loša za zaposlene. Radnik na benzinskoj pumpi koji se suočava sa bandom Anđela Pakla je kao službenik u banci koga je prepao maskirani naoružani provalnik. Da li bi radnik na pumpi trebalo da rizikuje da bude prebijen, kao što bi i službenik banke trebalo da rizikuje da spasi novac banke koji je i ovako osiguran? Ako Anđeli imaju dobar osećaj oni će posećivati samo benzinske pumpe koje su uzete u zakup sa vlasnicima koji su tada odsutni. Razliku lako može primetiti, za samo nekoliko minuta, svako ko je bio radnik na benzinskoj pumpi, a mnogi odmetnici radili su na pregršt pumpi. Ali oni kad su u grupi preziru da imaju bilo kakav plan, i radije se tvrdoglavo oslanjaju na šaroliko neznanje i slučajno biraju benzinske pumpe čiji vlasnici rade dvanaest sati dnevno, koji su svoju životnu ušteđevinu uložili u licencu i čije se telo naduje od adrenalina kad dođu u situaciju da budu opljačkani od strane bande siledžija. Takvi ljudi drže skriveno oružje ispod kase - zbog siledžija i lopova iz komšiluka - a takođe i pod pazuhom ispod svojih simpatičnih radnih odela. Mnoge incidente sa Anđelima na benzinskim pumpama izazovu vlasnici koji se uspaniče iz totalno pobesne kad ih vide na svojoj pumpi. Neki ljudi znaju da ovakve situacije iskuliraju, ali drugi naprosto opasno polude. Anđeli plaše ove „ludake“, kako ih oni nazivaju, zato što su oni u stanju da zapucaju potpuno bez razloga, kao što su u stanju da pucaju i kad razlozi to nalažu. Ali neka Bog ima milosti za one koji opale pušku na grupu Anđela Pakla, a onda se uklone. Postoje strašne priče oko ovakvih događaja, ali u svakom pojedinačnom slučaju, žrtva je mogla da se spase čak iako je zapucala prva, a kasnije to pravdala samoodbranom. Na skali vrednosti Anđela Pakla jedina stvar koja je gora od ostavljanja nekoga na cedilu je divlji antagonista koji ne može da se probije. Ovakvi ljudi dobijaju ono što zaslužuju - napad na bilo koju ljudsku prepreku, plus ponižavajući šut u dupe i prezir za čoveka koji pokuša da igra po njihovim uslovima i razočara... Ili se makar čini da su to njihovi uslovi, ali samo ako se zanemare. Čudna istina je da se Anđeli kolebaju samo po pitanju poštovanja sopstvenih uslovljavanja - ili ponovo, ono što izgleda kao uslovljavanje - i oni su uopšteno prijemčljivi, za bilo koju akciju van svog terena, prema ljudima koji nemaju predrasude za obim njihove odgovornosti i uhvate u koštac sa stvarima i budi pritom nasilni. Oni su toliko svesni svoje reputacije „pobesnelih pasa“ da osećaju neku vrstu perverznog zadovoljstva u tome da budu tihi i fini.

73

zdls & meteori

Vlasnik benzinske pumpe blizu grada Sijere gde je kamp Anđela (mesto dešavanja priče Marka Tvena48 Celebrated Jumping Frog of Calaveras County) seća se svog prvog susreta sa Anđelima sa izvesnim strahom i čuđenjem: „Oko tridesetak njih je dojedrilo do moje pumpe jedne noći. Rekli su mi da im je potrebno mesto za popravku njihovih motora. Dobro sam ih pogledao i rekao im da je mesto njihovo, a onda sam otpalio odatle što sam brže mogao.“ To je normalna reakcija za čoveka koji potpuno sam noću radi na pumpi u planinama - jer čak i odluka da se tuče do smrti ne bi mnogo promenila stvari, s obzirom da ima za protivnike tridesetak baraba. „Posle sat vremena ili malo više, konačno sam se ohrabrio da se vratim i vidim šta je ostalo od moje pumpe“, kaže on. „Anđeli su upravo završavali. Nikada se tako nisam iznenadio u celom svom životu. Mesto je bilo netaknuto. Oprali su svaki alat koji su koristili benzinom i vratili ga na mesto na kome su ga našli. Čak su i oribali pod. Pumpa je izgledala zapravo čistije nego kad su došli.“ Ovakve prile su uobičajene, čak i među policajcima. Ovo je svedočenje vlasnika bara u Portervilu: „Naravno da su ušli njihovim motorima u lokal; čak su i polomili nekoliko pločica dok su to izvodili. Ali pre nego što su otišli, platili su svaku sitnicu koju su polomili - čak i slomljene čaše. Nikada u životu nisam prodao toliko piva. Oni su ovde dobrodošli u svako doba.“ Svaki trgovaca koji je malo pognuo glavu zaradio je dobru lovu na Anđelima Pakla. Sve što rizikuju je poštovanje, a goli strah je njegova najčistija forma. Svaki čovek koji prećutno prizna da je zastrašen je potpuno siguran osim ako u tome ne pretera... A to se obično često dešava preobraćenim homoseksualcima koji su alkosi ili narkomani i nisu u stanju da se kontrolišu kada su u „društvu siledžija“. Odmetnici skoro uvek polude u lošem trenutku. Sećam se jedne žurke kada su odlučili da zapale jednog uvređenog studenta sa Berklija. A onda, kada je domaćin protestvovao, napravili su omču oko nožnog članka žrtve i rekli da će ga vući motorima. Ovo je takođe izazvalo proteste, pa su se smirili i obesili mu jednu ruku za krovnu gredu koja je postojala u dnevnoj sobi. Posle jedno pola sata vremena, popustili su i presekli kanap, pritom nezadovoljno klimajući glavama u mrtvoj tišini. Jadnik nije ispustio ni reč za vreme svog teškog iskušenja. Delovao je ošamućeno; nije bilo znakova bola i ja sam odmah zaključio da je on već računao na ovako nešto. Docnije je on otišao napolje i sedeo najednom panju nekoliko sati, ne ispuštajući nijednu reč; sve vreme je drhtao kao čovek koji se povratio posle nekog neviđenog vrhunca. Anđeli su stvarno obožavani u sado-mazohističkim krugovima, i mada su kao grupa siledžija na motociklima stalno optuživani da imaju nenormalne sklonosti, moja sumnja u takve iskaze se pokazala potpuno tačnom jednog popodneva kada mi je jedan Frisko Anđeo rekao: „Dođavola, naravno; naravno da bih bilo kad – Mark Tven (Mark Twain 1835-1910) - Što je pseudonim od Samjuel Landhorn Klemens. Čuveni američki pisac i humorista koji je stekao svetsku slavu romanima o avanturama dečaka, posebno sa delima: Avanture Toma Sojera (1876), Život na Misisipiju (1883) i Avanture Haklberi Fina (1884). (Prim.prev.) 48

74

zdls & meteori

dozvolio da mi neko ispuši kitu za deset dolara. Baš pre neku noć u jednom baru u centru grada prišao mi je jedan peder sa novčanicom od deset dolara... Položio je pored mene i upitao me šta ću da popijem. Rekao sam: „Dupli Džek Danijels, bejbi“, pa je onda on rekao barmenu: „Dva takva za mene i mog prijatelja“, a onda je seo pored mene za šank i izduvao mi je kitu kao nijedna žena do sad. Morao sam da se smešim barmenu i da se pretvaram da sam kul.“ Nasmejao se. „Dođavola sa mnom i četiri klinca i ženom koja se nadrkava na sve što može da liči na seks eksces. Ma to je sranje, čoveče - mogu da me nazovu pederom onog dana kada dozvolim jednom od ovih toplih bratića da mi ga izduva za manje od deset zelembaća... Čoveče, ronio bih ispod vode i pokarao ribu za te pare, samo mi recite ko plaća.“ U kom stepenu Anđeli Pakla mogu da budu ili da ne budu latentni sadomazohisti ili prikriveni homoseksualci je za mene - posle skoro godinu dana provedenog u konstantnom druženju sa odmetnicima na motociklima - skoro potpuno irelevantno. Neki književni kritičari insistiraju na tome da je Ernest Hemingvej bio mučeni peder, a da je Mark Tven proganjan do kraja svog života zbog sklonosti ka sodomiji. To je dobar način da se uskomešaju akademski krugovi za par meseci, ali to neće promeniti ni reč od onoga što su ovi ljudi napisali, niti će uništiti svet koji je tema njihovog stvaralaštva. Možda su kopita stvarno bila fetiš Manoleta49, i možda je zaista patio do odvratnih hemoroida zbog mnogih noći koje je proveo po svakakvim sobama po Španiji... Ali on je bio veliki matador i teško je poverovati da bilo kakva frojdovska teoretisanja mogu imalo da pomrače njegovu slavu. Iz istog razloga, ponašanje Anđela Pakla nikada neće da se promeni ili potčini ni za trenutak ako ih svaki list u ovoj zemlji bude proglašavao za brutalne homoseksualce - čak i da oni to jesu. Takođe je značajno da nikada nisam čuo nikoga ko je lično bio upleten u bilo šta sa Anđelima Pakla - da se slagao sa frojdovskim gledištima, verovatno zato što svako ko je proveo malo vremena sa Anđelima zna da napravi razliku između odmetnika na motociklima i homoseksualaca kojima je kult koža. Svaki bar koji je pun Anđela Pakla na svom parkingu ima red uglađenih motora. U „kožnom baru“ na zidovima vise nadrealistički izrazi motora, i ponekad, ali ne i uvek, jedan ili dva velika, frizirana Harlija koja su parkirana ispred - sa kompletnim štitnicima od vetra, radijima i crvenim plastičnim „bisagama“. U osnovi, stvar se razlikuje kao profesionalni ragbista i pobesneli obožavalac. Jedan je surovi izvođač u jedinstvenom uglu stvarnosti; drugi je kultista, pasivan obožavalac koji želi da se takmiči u stilu koji ga fascinira zato što je beznadežno udaljen od stvarnosti u koju uroni svakog jutra kad ustane iz kreveta. Prema Linčovom izveštaju: „Dok homoseksualce izgleda privlače Anđeli Pakla, ne postoje informacije koje nagoveštavaju da su Anđeli Pakla kao grupa 49

– Manolete (1917-1947) - Jedan od najvećih španskih matadora svih vremena. (Prim. prev.)

75

zdls & meteori

homoseksualci. Oni se izgleda prvobitno zanimaju za heteroseksualne kontakte. Neke heteroseksualne perverzije su zabeležene u policijskim izveštajima, ali sagledavane u kontekstu one su samo znak privlačenja pažnje, „bivanja drugačijim“ i izvođene su samo da u cilju šokiranja drugih. Ove i druge „akcije koje izazivaju pažnju“ su karakterizovale Anđele kao „grupu koja voli da se pokazuje“. Sigurno je da Linčov izveštaj nije poslednje što će biti izrečeno o Anđelima, ali je priroda i pristrasnost ovog dokumenta takva da bi i najmanji znak bilo kakve homoseksualne radnje ili akcije bio nepobitno istaknut. U izveštaju postoji toliko mnogo referenci na kunilingus, da je reč felacio upadljivo izostavljena. Nema sumnje da ima frojdovskog razgranavanja čak i u ovom propustu - ali opet, mislim da ona definitivno stoje po strani. Svaki pokušaj da se Anđeli Pakla razjasne esencijalnim homoseksualnim fenomenom bio bi odbijanje da se ozbiljno angažuje, samozadovoljavajuće odbacivanje stvarnosti što je kompleks i tumor kao i sve u američkom društvu.

* Motor je očigledno seksualni simbol. To se naziva falusni simbol koji se kreće. To je produžetak jednog tela, snaga koja se nalazi između nogu. (Dr Bernard Dajmondsa Univerziteta za kriminologiju u Kaliforniji, 1965.)

* Najbolja javna veza između odmetnika na motociklima i homoseksualaca je film koji se zove Dolazak Škorpiona. To je svojevrsni andergraund klasik, snimljen ranih šezdesetih u režiji mladog obećavajućeg umetnika iz San Franciska Keneta Andžera50. On nikada nije tvrdio da Škorpion ima bilo kakve veze sa Anđelima Pakla, a skoro kompletan film je i sniman u Bruklinu u saradnji sa grupom motociklista koji su toliko loše organizovani da se nisu ni smarali time da sebi nađu neko ime. Za razliku od filma Divljak, Andžerovo delo nema u sebi novinarske ili dokumentarne namere. To je umetnički film sa rock ’n’ roll pozadinom, bizaran komentar o Americi u XX veku, koja koristi motocikliste, kukaste krstove i agresivnu homo-seksualnost kao novu kulturnu trilogiju. U vreme kad su Anđeli Pakla pridružili kulturnom mejnstrimu, Andžer je već snimio još nekoliko drugih filmova koji se imali snažnu homoseksualnu osnovu, – Kenet Andžer (Kenneth Anger, r. 1930.) - Nezavisni američki režiser i autor. Školovao se u Americi gde je snimio svoj prvi uspešan film Vatromet (1947). Onda se preselio u Pariz i priključio se književnom krugu čiji su članovi bili Žan Kokto i Anais Nin. Snimio je nekoliko filmova u Evropi od kojih je najpoznatiji Zečiji mesec (1950). Kada se vratio u Ameriku snimio je film po kome ga i danas prepoznaju Dolazak Škorpiona (1963). dokumentarac o motociklistima u Njujorku. Andžer je osamdesetih godina napisao i nekoliko knjiga o skandalima u istoriji američkog filma. (Prim. prev.) motori koje ne voze ni poštari? Čoveče, nemoj mi reći da to ima neke veze s nama. I sam znaš da nema.“ 50

76

zdls & meteori

i činilo se da se oseća uvređenim u pogledu toga da bi mogao da bude toliko ,,iza vremena“ da proizvede nešto tako banalno kao tematski dokumentarac. I pored svega, „Scoprio Rising“ se prikazivao u San Francisku 1964, u bioskopu na severnoj obali koji se zvao Film, gde je Andžer živeo na spratu u to vreme, i reklamirao film na trotoaru isečcima iz novina o Anđelima Pakla. Umešanost je bila tako očigledna da su čak i Anđeli iz San Franciska otišli da provere o čemu se radi. to ih nimalo nije pomerilo iz koloseka. Nisu bili su ljuti, samo istinski uvređeni. Osećali su da je njihovo ime iskorišćeno u komercijalne svrhe. „Meni se dopao film, čoveče“, rekao mi je Francuz. „Ali on nije imao nikakve veze s nama. Svi smo mi uživali. Ali kada smo izašli napolje i videli sve te isečke iz novina o nama, poređane kao reklame, jebeno smo se iznervirali. Bio je to loš trip, čoveče, skroz pogrešno. Mnogi ljudi su bili prevareni, i zbog toga sada moramo da podnesemo svo to sranje o nama kao pederima. Totalno sranje. Je 1' si video kako su ti majmuni obučeni? I oni glupavi motori koje ne voze ni poštari? Čovječe, nemoj mi reći da to ima neke veze s nama. I sam znaš da nema. Andžer se složio s ovim, ali prećutno. Nije bilo potrebe da pokvari brzi uspon filma... A i pored svega toga, jedan od najlepših talenata u homoseksualnom repertoaru je sposobnost da se prepozna homoseksualnost u drugima, skoro bez izuzetka. I tu je iskrsnuo fenomen: Anđeli su omogućili onu vrstu realnosti koja je filmu Dolazak Škorpiona nedostajala. Tajnovito pederikasti faktor je omogućio štampi elemenat čudnog kaprica koji su pomešali sa izveštajima o silovanju - tako da su odmetnici sebe potisnuli do najniže tačke prljave fascinacije. Više nego ikada pre, oni su sebe zavili u auru nasilja i erotske misterije... Siledžijski satiri51, spremni da se sažive sa bilo čim na zemlji, i u svakom kontekstu.

– Satiri - U grčkoj mitologiji su predstavljeni kao stvorenja u ljudskom obliku, ali sa karakteristikama jarca. Verovalo se da su satiri požudna bića i vinopije. (Prim.prev.) 51

77

zdls & meteori

8 Ovi divljaci sa njihovim motorima i nacističkom garderobom imaju svoje privilegije u svetu - a i za sve u njemu. Oni su opasnost, prokleto ozbiljna opasnost koja svake godine postaje sve veća i veća. (Policajac na Floridi koji citira iz ,,Opasnosti čovečanstva“, februar 1966.) Oni obožavaju svoje motore. Unose ih u svoje domove noću. Spavaju na izlomljenim krevetima, ali njihovi motori su tako čisti da na sebi nemaju nijednu mrlju. (Policajac u Los Anđelesu, 1965.)

* Što su više Anđeli tumarali po svom terenu, to je verovatnije da su izazivali paniku. Grupa Anđela viđena na po prvi put na autoputu je uvreda za svakog ko normalno gleda na dešavanja u Americi; toliko je bizarno da naliči bolesnoj halucinaciji... A ovo je kontekst u kome termin „odmetnik“ dobija svoj pravi smisao. Videti samog Anđela kako vrišteći juri kroz saobraćaj - prkoseći svim pravilima, granicama i obrascima je dovoljno da se motocikl shvati kao instrument anarhije, oruđe prkosa a možda čak i kao oružje. Anđeli Pakla kada jure mogu izgledati poprilično budalasto. Njihova nespretna gluma i ništavni razgovori mogu biti interesantni nekoliko sati, ali izvan početne začuđenosti, njihova pojava je monotona i obeshrabrujuća kao maskembal za decu sa posebnim potrebama. Ima nečega patetičnog u tome kad se horda muškaraca okuplja svake večeri u istom baru, shvatajući sebe veoma ozbiljno u svojim oronulim uniformama, nemajući čemu da se nada osim možda šansi za novu tuču ili redaljku kod neke pijane spremačice. Ali nema ništa patetičnog kad ugledate Anđela na njegovom motoru. Sveukupno - čovek i mašina zajedno - je mnogo više nego zbir delova. Motor je jedina stvar u životu koju je on apsolutno magistrirao. To je njegov jedini zadovoljavajući validni statusni simbol, baš kao što sisatu holivudsku glumicu izjednačavaju sa njenim telom. Bez toga, on nije ništa bolji od nekog ološa na ulici. I on to zna. Anđeli nisu sposobni za mnoge stvari, ali se odnose sa inspiracijom zaljubljenog čoveka kada su u pitanju motori. Soni Barger, čovek koji nije sklon sentimentalnim izlivima, jednom je definisao reč „ljubav“ kao ,,osećanje“ koje je slično onome kad „nešto toliko voliš kao svoj motor. Pa da, mogao bih da kažem da je to ljubav.“ Činjenica da su mnogi Anđeli praktično napravili svoje motore od ukradenih, trampljenih ili naručenih delova samo polovično objašnjava duboku privrženost 78

zdls & meteori

koju oni imaju za njih. Morate da vidite odmetnika kako opkoračuje svoje čudovište i počinje da skače po starter pedali da bi potpuno razumeli šta to znači. To je kao da vidite žednog čoveka kad pronađe vodu. Njegovo lice se izmeni; celo njegovo držanje se ozrači nekom sigurnošću i autoritativnošću. On sedi tako trenutak dok velika mašina huči između njegovih nogu i onda nestane... Nekada to učini polako, kulerski, a nekada škripeći točkovima i tandarajući pored obližnjih prozora - ali uvek sa stilom, sa posebnim elanom. I odlazeći u velikom stilu na kraju svake kafanske noći, on odleprša od drugih sa najboljom mogućom slikom sebe. Svaki Anđeo je ogledalo u zajedničkom divljenju društva. Oni odvraćaju s krivog i vraćaju na pravi put jedni druge, u dobru i u zlu, u glupostima i pametnim stvarima... I svake noći, kad nastupi fajront, džuboks zapeva neku stvar Normana Lubofa, svetla u baru se priguše i oni pijani odjezde po mesečini. Da li su Anđeli Pakla pravi umetnici na motociklima ili nisu, teško je prosuditi. Sa izuzetkom od nekoliko trka, odmetnici su isključeni iz svih zvaničnih takmičenja, tako da ne postoji trka koja bi im mogla doneti zvanično priznate poene52. Njihovi motori se potpuno razlikuju od trkaćih i motora za egzibicije, pa čak i od drugih motora za vožnju po putu. Anđeli pripovedaju priče o isprašivanju profesionalnih motociklista u nezvaničnim takmičenjima... Ali, takođe, postoje i priče o tome kako su odmetničke mašine ponižavane od strane Dukatis kroserica. Možda su priče tačne, a možda i nisu - ali na obe strane rasprave još uvek traju. Motori su dizajnirani sa specijalne namene: vožnju po pesku, trkanje, putovanja ili jednostavno za vozikanje po naselju. Svi oni mogu da se trkaju... Ali mogu i konji i psi, pa niko ne odgaja konje da jure kengure ili ubacuje pse da se trkaju u Kentaki Derbiju53. Industrije motora se već decenijama trude da naprave genijalni model za sve moguće namene, ali to dosad niko nije uspeo. Ne postoji opravdano poređenje između vožnje po blatu ili takmičenja sa vožnjom motora u saobraćaju, po danu ili po noći, na gradskim ulicama i autoputevima. Sasvim drugačije veštine su tu u pitanju, i sasvim različita vrsta refleksa. Neki od najbržih trkačkih motora uopšte nemaju kočnice, što bi izazvalo trenutnu smrt u saobraćaju - pa ipak, mnogi profesionalni vozači tvrde kako je vožnja po autoputevima mnogo opasnija od trkanja motorima. Trkači po pesku slično misle: neki od njih se nisu ni mučili da dobiju dozvolu za vožnju u saobraćaju. Don Mek Gvajer, veteran profesionalnog motociklizma i dugogodišnji. mehaničar u Ričmondu, tvrdoglavo govori kako samo ludak ili mazohista može da vozi motor u saobraćaju. „Posmatrajmo stvari na ovaj način“, - Ovo je stvar zajedničkog dogovora. Anđeo u civilu bi mogao da učestvuje na zvaničnom takmičenju A.M. A. za cenu od dva dolara, koliko je kartica za takmičare. Ovo bi mu omogućilo da se takmiči, ali bi ga takođe obavezalo da podnese molbu za prijem u članstvo A. M. A. - što bratstvo odmetnika nikada ne bi tolerisalo. Povelja Anđela Pakla je veoma eksplicitna po pitanju konfliktno-interesnih situacija. Nijedan Anđeo ne sme biti član bilo kog drugog motociklističkog kluba ili organizacije. Ako bi osoba bila član A. M. A.. to bi ga koštalo njegovih „boja“. (Prim. aut.) 53 – Kentaki Derbi (Kentucky Derby) - Jedan od najčuvenijih američkih konjičkih trka. Prva trka održana je davne 1875. godine. (Prim.prev.) 52

79

zdls & meteori

kaže on, ,,u bilo kojoj vrsti trke svi znaju da idu u istom smeru i svi znaju šta rade. Niko se ne brine o ludacima i pijancima, ili recimo o bakicama koje izleću iz slepih ulica. U tome je đavolska razlika; možeš da se koncentrišeš na svoj motor i imaš potpunu kontrolu. Tu i tamo se neko povredi, ali slomljena kost je najteža od svih povreda - samo par prokletih ljudi pogine. A autoputevi! O, Bože! Voziš se brzinom od oko sto kilometara na čas, poštuješ ograničenje brzine, i to je sve što možeš da uradiš da bi se sklonio ljudima sa puta. Ako je put malo mokar - još i vlažan od magle - u nevolji si šta god da se desi. Ako usporiš, zalepiće ti se za rep i pokušati da te izguraju iz trake. Ako ubrzaš da bi napravio malo prostora, neki kreten će iznenada zakočiti baš ispred tebe - Bog će znati zašto, ali to se dešava stalno. Jedna takva stvar i pretvoriš se u mleveno meso. U trenutku kad zgaziš na kočnicu, gotov si; motori se zanose mnogo drugačije nego automobili. A kad padneš sa motora, bićeš srećan ako te pregaze samo dva puta.“54 Tokom 1965, više od hiljadu ljudi je poginulo a motociklističkim nesrećama u Sjedinjenim Državama. U automobilskim nesrećama je poginulo blizu pedeset puta više ljudi, ali rastući broj mrtvih u motociklističkim nesrećama prouzrokovalo je da Američka zdravstvena organizacija označi motocikliste kao „ozbiljnu zdravstvenu opasnost u našem društvu“. Anđeli Pakla izgube u proseku oko četiri člana svake godine na putevima, ali uzimajući u obzir kako većina njih vozi, 4% smrtnosti godišnje je veliko priznanje njihovoj veštini. Harli 74 je verovatno jedini motor koji može ozbiljno da ošteti automobil, a Anđeo koji juri poput vetra u saobraćaju naliči na ludački opasan tornado. Odmetnici su pravi eksperti na svojim životinjama, a u njihovom iščašenom svetu u kome žive jedino po sopstvenim pravilima, oni mogu da nadmaše skoro bilo koga. Krajem pedesetih, pre nego što su Anđeli postali tako poznati, Pit iz Frisko ogranka, bio je jedan od najboljih trkača u severnoj Kaliforniji. Njega je sponzorisao lokalni Harli-Dejvidsonov diler i on je sakupio punu sobu trofeja. Ne samo da je nosio „boje“ Anđela Pakla na trkama, nego je i dolazio na iste sa svojom ženom, lepom plavušom, koja je sedela iza njega. Drugi vozači su dovozili svoje motore u prikolicama, tretirajući ih kao vaze iz dinastije Ming. „Pit je stvarno umeo da učini da motor leti putem“, priseća se jedan od Anđela. „Stvarno je imao stila kada bi izašao na trku i naravno pobedio. Kada bi izašao na stazu čoveče, on bi samo zamenio svećice - podigao upravljač i sve te stvari i isprašio ostala metalna Čudovišta u trci.“ Na početku šezdesetih, Pit se povukao iz Anđela, smatrajući da mu je dosta. Ubrzo posle svog tridesetog rođendana, on se preselio sa ženom i dvoje dece u mali grad u Sijerama, gde je pokušao da se povuče i vodi miran život mehaničara. Njegovo povlačenje je trajalo oko dve godine i sigurno bi potrajalo duže da – Ovde valja imati u vidu činjenicu da se autoputevi u Americi mnogo razlikuju od onih u našoj zemlji i u regionu: kako po ogromnom broju traka. tako i po mnogo većem broju vozila. (Prim. prev.) 54

80

zdls & meteori

Anđeli nisu postali poznati. Ali mamac publiciteta i novog prostora za akciju su bili previše. Početkom 1965, Pit se vratio u grad, nazdravljajući sa svojim starim drugarima, odbacujući svoju porodicu i ubrzano tražeći delove kako bi napravio svoj novi motor. Kao i većina drugih Anđela, i on je cenio fabričke proizvode samo kao potencijal - skupinu dobrog sirovog materijala, ali ne i kao mašinu koju bi čovek koji zna šta hoće poželeo da nazove svojom.55 Odmetnici vole da doživljavaju njihove motore kao tvorevine koje su napravili po sopstvenoj ideji, ma koliko apstraktnoj, a i izgrade takvu ljubav prema njima da je autsajderima teško da to razumeju. Izgleda im kao poza, ili čak i kao perverzija - što možda i jeste, ali za bajkere je sve to veoma stvarno. Svako ko je nekada imao jednu od ovih zveri će uvek osećati neku čudnu naklonost prema njima. Ne za male motore, nego za ogromne skupocene temperamentne aždaje, koje reaguju na ubrzanje kao konj koga pošibate, koji će leteti uzdignuti na jedan točak tridesetak metara po trotoaru kao ispaljen metak. Mali motori mogu da budu zabavni, kako ljudi iz industrije vole da kažu, ali i folksvageni su takođe zabavni, baš kao i vazdušne puške. Veliki motori, Ferariji i revolveri Magnum .44 su nešto što je uzvišenije od zabave; oni su ljudske rukotvorine koje su tako snažne i uzbudljive u svom carstvu da izazivaju čovekove mogućnosti da ih kontroliše, da isproba njihove krajnje granice i mogućnosti. Postoji nešto ogromno kao planina što stvara mistika Velikog Motora u životu svakog Anđela Pakla. Ili kako oni kažu: ,,Tu mu je mesto, čoveče. Tu postoji.“ Ne slaže se baš svako sa ovakvim poimanjem. Nekada sam imao veliki motor, a pre njega dva skutera, ali to je samo stoga što su bili veoma lako dostupni i jeftini kad sam imao malo više love. Nema mesta za mistiku u ovakvoj vrsti traljavog pragmatizma. A kada sam rekao Anđelima da razmišljam da kupim motor za sebe, odmah su bili spremni da mi pomognu. Glavna stvar je bila, naravno, kupiti Harli-Dejvidson. Ponudili su mi nekoliko njih na prodaju, ali kupiti noviji modeli bilo je poprilično skupo... Postojali su i jeftini: motor od hiljadu petsto dolara po ceni od četiristo dolara je teško odbiti, ali voziti ukraden motor je problem - teško je objasniti policajcu zašto se broj motora ne slaže sa brojem iz vozačke dozvole. Postoje načini da se i ovo izblefira, ali kazna za to je zatvor, a meni se nije išlo iza rešetaka. Neuspešno sam pokušavao da mi Anđeli pronađu jeftin, korišćen - i legalan - Harli 74, napravljen po poslednjoj modi odmetnika. A onda, kao neki avangardni odmetnik, odlučio sam se za lakši i brži Harli Sportster. Posle pritiska iz jednog uglednog kampa probao sam i Trijumf Bonevil, pa čak i staloženi B. M. W. Na kraju sam se ipak odlučio za Sportster, Bonevil i B. S. A. Sva tri modela su bila lošija od uglednog Harlija 74, pa čak i od verzije koju su sklepali Anđeli - koja je bila sve samo ne respektabilna - i nije mogla da stane na crtu sa novijim i najboljim modelima bez friziranja i veoma dobrog vozača. To što se nisam ipak odlučio da kupim B. S. A. nije stvar love; 55

- Kada je konačno sastavio motor, on je razvijao oko 160km/h za 12 sekundi na pravom putu. (Prim. aut.)

81

zdls & meteori

stvar je u tome da mi je trebalo mesec dana dosadnog zapitkivanja i razmišljanja, balansom od hiljadu petsto dolara, da shvatim da Harliji u osnovi i nisu toliko superiorne mašine. Kasnije, kada sam već vozio mašinu nekoliko meseci, shvatio sam da je razlika između Anđela na svom čudovištu i vozača na trkačkom Trijumfu nije uopšte u motoru. Anđeli izazivaju svoju sreću do kraja. Oni drastično rizikuju uopšte ne razmišljajući o posledicama. Kao pojedinci oni su toliko puta hapšeni, maltretirani i poraženi na sve moguće načine da oni ne žele da budu pristojni ili pažljivi kad su već toliko puta doterani do same ivice. Posebna veza između Anđela i njegovog motora očigledna je i za nekog ko ne zna baš ništa o motorima. Dok je skupljao građu za svoj članak u večernjem subotnjem izdanju Pousta, Bil Marej je gledao polusatni televizijskim dokumentarac koji je snimila stanica iz Los Anđelesa u nejasnoj kooperaciji sa Berdu Anđelima. Jedan od četiri izabrana uzorka, po Marejevim rečima, „bila je neartikulisana životinja iza tamnih naočara za sunce koja se zvala Slepac Bob. (On je besno objašnjavao šta će se desiti svakome ko pokuša da nešto uradi njegovoj devojci. „Ako je sa mnom, onda je sa mnom“, rekao je on, meljući kroz svoju prljavu vilicu.)“ Marejev stav u vezi s Anđelima bio je totalno prezriv, ali je ipak bio zadivljen kada je video jednu životinju kao jezdi na motoru. „Najsnažniji momenat tog televizijskog dokumentarca“, kaže on, ,,bio je kada je Slepac Bob, koji se za vreme intervjua ponašao kao aljkavi prizemni neandertalac, pokazao kako on upravlja motorom na autoputu. Vozio je veliku snažnu mašinu sa lakoćom, upravljajući opušteno s jednom rukom, dok mu je vetar duvao u lice a njegova usta razvukla su se u osmeh koji je pokazivao koliko uživa u vožnji. Vozeći jednu biljku na sedištu pozadi sebe, ovaj tikvan trenutno je izazvao nepobitno poštovanje...“ Sa retkim izuzecima, odmetnički motor je Harli 74, planina od motocikla koja dolazi iz fabrike iz Milvokija i teži preko trista pedeset kilograma; međutim, kad je Anđeli očerupaju težina se spusti na oko dvesta pedeset kilograma. U žargonu u motociklističkom sveta, Harli se naziva „svinjom“, a odmetnički motori su „svinjski but“. U osnovi, to su iste mašine koje vozi i policija, s tim što su njihove mašine opremljene svom mogućom vrhunskom dodatnom opremom za razliku od dinamičnih modela koje prave Anđeli Pakla. Sličnost je kao kod fabrički proizvedenog Kadilaka i friziranog modela za trke. Anđeli se odnose prema standardnom Harliju 74 kao „vagonu“, a član jedanaest njihovog zakonika u vezi s tim je potpuno isključiv: „Anđeo ne sme da nosi boje ako jaše na vagonu s nekim ko nije Anđeo“. Svinja ili „čoper“ ima malo teži ram, maleno sedište i masivni motor od hiljadu i dvesta kubnih centimetara. Ovo je skoro dva puta veća težina nego što je imaju Trijumf Bonevil ili B.S.A. Svetleća Raketa, sa svojih šesto pedeset kubnih centimetara može da dostigne brzinu od oko dvesta kilometara na čas. Honda Super Orao ima motor od trista pet kubnih centimetara a maksimalnu brzinu oko sto šezdeset kilometara na čas. Kolumnista 82

zdls & meteori

losanđeleskog Tajmsa je jednom opisao „svinje“ kao „vrstu motora kojom su nemački kuriri gazili pse i kokoške - i ljude - u Drugom svetskom ratu: sirove brutalne mašine, koje odgovaraju takvim vozačima.“ Ne postoji ništa na putu - sa izuzetkom nekoliko sportskih ili trkačkih automobila - koji mogu da se takmiče u brzini sa prepravljenim odmetničkim Harlijem 74 dok god ima mesta da se prođe „kroz gužvu“ ili da se „zajebe drtina“ i iskoristi prednost jačeg motora. Zbog njegove veličine i razlike u tehnici proizvodnje ma koji normalno opremljen Harli 74 može jedva da pretekne Hondu od trista pet kubika, a teško Trijumf ili B. S. A. sa duplim karburatorom. Nije neobično da Englezi koji voze ove mašine izazivaju policajce na Harlijima kako bi ih ponizili. Čak i kalifornijske saobraćajne patrole, sa njihovim friziranim Dodžovima, gledaju na velike britanske motore ili na odmetnike „Čopere“ kao na pretnju njihovoj slici kraljeva-na-putu. Jednom me je saobraćajna patrola u automobilu zaustavila zbog prebrze vožnje; vozili su dugo na samo pola metra iza mog repa pre nego što sam shvatio da me prate. Uključili su sirenu u poslednjem trenutku, pa sam normalno stao - prilično potresen. Kada sam pitao policajca zašto je vozilo tako blizu iza mene, odgovorio je: „Mislio sam da ćeš naglo da skreneš ka izlazu i pobegneš“. Rekao sam da mi tako nešto nije ni palo na pamet - što je stvarno bilo istina u tom trenutku, mada bih sada to uradio. „Pa, moram da ti kažem da je dobro što to nisi uradio“, odgovorio je. „Poslednja bitanga na motociklu koja je pokušala da mi pobegne je poginula. Vozio sam blizu njegovog repa sve dok nije načinio grešku, a onda sam ga pregazio.“ Svako ko čezne za pogibeljnim nadmetanjem sa policijom može da za hiljadu trista do hiljadu četristo dolara kupi motor izgraviran na dvesta kilometara na čas. Ali izvući toliko veliku brzinu iz Harlija 74, zahteva znatne napore i veštinu. Prvi korak je promena odnosa težine i snage. Anđeli prepravljaju skoro u potpunosti svoje mašine, čak odlaze tako daleko da odstranjuju prednje kočnice. Prepravljanje naravno totalno izmeni fabrički model, ali većina odmetničkih motora su takođe užasno snažne mašine, sa velikom blatobranima, više ventila i većim prečnikom cilindra. Sve što imaju od dodatne opreme je ono što je neophodno po zakonu: stop-svetlo, ogledalo i držač za ruke za suvozača. Fanatik može da zameni ogledalo malecnim ogledalom koje koriste zubari, što je sa tehničke strane legalno. Druge modifikacije uključuju i upola ručno skraćen rezervoar, skidanje prednjeg blatobrana i skraćeni zadnji blatobran koji je toliko mali da se njegov kraj završava na početku točka; veoma visoko postavljen volan i tako malo sedište koje naliči na kožni blokčić na vrhu mašine; produžene prednje viljuške koje čine prednji deo uzdignutim; pedala, ili „samoubilačko“ kvačilo (koje se tako zove zato što je potrebno u deliću sekunde promeniti brzinu i prikočiti, obe radnje se čine levim stopalom) i mnoge druge raznovrsnosti kao što su skupljeni prigušivači, malena dupla prednja svetla, prednji točak koji je tanji od zadnjeg, 83

zdls & meteori

visoki hromirani bodeži (koji se zovu „šipke za pičkice“) na suvozačevoj držaljki za ruke - i svakakve hromirane umotvorine i ukrase u šljaštećim bojama. Čoper je obično malo umetničko delo koje košta oko tri hiljade dolara da se napravi, bez plaćene ruke koja bi to obavila. Od ispoliranih hromiranih zubaca do savršeno balansiranih superlakih zamajaca i rezervoara ofarbanog u razne boje, to je predivna, graciozna mašina koja je tako blizu mehaničkog savršenstva, da ju je teško zamisliti kako piči usamljena u noći na autoputu u rukama neke pijane bitange koja svakog trenutka može da se zakuca u drvo ili čeličnu bankinu. Ovo je jedan od mnogo paradoksa koji su vezani za Anđele Pakla. Štagod da manjka u pojedinačnoj slici o njima, nadoknađuje se u neverovatnoj lepoti njihovih mašina... A ipak, svako od njih može da uzme motor na kome je radio šest meseci i uništi ga za nekoliko sekundi u pogibeljno brzoj vožnji u krivini koja garantuje nesreću za svakog ko u nju uđe sa više od osamdeset km/h. To se zove „otići na drugu stranu“ - gadno iskustvo koje je jedan Anđeo tobože opisao ovako: „Svi smo mi bili s one strane, bejbi. Znaš li šta je to? To je kada ti motor prokliza u krivini i krene da se diže para pri brzini od oko sto kilometara na čas... On hoće da proklizi na drugu stranu krivine, bejbi, sve dok ne udari u ogradu ili u meko rame ili kakogod da zovu to sranje, a onda ode u kurac... To je ono što se zove „otići u velikom stilu“, bejbi.“ Jedne noći u zimu 1965, seo sam na sopstveni motor sa suvozačem iza - i otišao ,,na drugu stranu“, na od kiše klizavom putu severno do Ouklenda. Ušao sam u očigledno opasnu krivinu sa oko sto deset kilometara na čas, najviše što je moglo u drugoj brzini. Mokar put me je sprečavao da se nagnem dovoljno da bih kompenzovao ogromnu inerciju, i negde na polovini krivine sam shvatio da zadnji točak više uopšte ne prati prednji. Sam motor odlazio je na stranu ka teretnim vagonima koji su stajali i ništa nisam mogao da uradim osim da se čvrsto držim i nadam. Za trenutak je sve bilo neverovatno mirno, čudna, začuđujuća tišina... A onda je odjednom odjeknulo kao da me je pogodila bazuka, ali bez nepodnošljive buke. Ni jelen na proplanku ni čovek na bojnom polju nikada ne čuju hitac koji ih ubije - baš kao što i čovek koji odlazi na drugu stranu na motoru doživi isti osećaj tišine. Bilo je varnica koje je izazvao hromirani čelik u dodiru sa asfaltom, odvratan udar koje telo doživi pri prvom padu... A posle svega, ako imate sreće, nastupi mrak 1/ koga se probudite u nekoj bolnici sa skalpom koji vam visi pred očima i košuljom natopljenom krvlju koja se zalepila za grudi dok medicinsko osoblje bulji u uverava se međusobno da „ovaj ludi kopilan nikada neće da nauči neke stvari“. Nema ničega romantičnog u teškoj nesreći, i jedina uteha koja dođe sa mnogobrojnim povredama je da je čovek živ. Moj suvozač je pao sa motora u velikom luku i udario u železničke šine i polomio butnu kost, pri čemu su mu se oštre ivice probile mišić i kost dok se kotrljao niz vlažni šljunak. U bolnici su morali da operu završetke kostiju pre nego što su ih ponovo sastavili... Ali mi je

84

zdls & meteori

on rekao da ga ništa nije bolelo sve do sledećeg dana, čak ni dok je ležao na kiši i pitao se da li će neko ko je video pad pozvati hitnu pomoć da nas pokupi. Nema nijednog Anđela Pakla koji nije vozeći doživeo neku nesreću, a prirodna suma toga je da je njihov strah od saobraćajki ublažen viteškom prezrivošću prema fizičkim povredama. Neupućeni to mogu da nazovu ludošću ili nekim drugim ezoteričnijim terminima... Ali Anđeli su navikli na takvu vrstu sveta gde je nasilje uobičajeno kao prosuto pivo i oni žive s tim sa onom vrstom lakonosti koju imaju skijaši sa rizikom od slomljene noge. Ovo opušteno prihvatanje krvoprolića je ključ za strah koji izazivaju među osobama koje se strogo drže društvenih konvencija. Čak i loš ulični borac ima ogromnu prednost u odnosu na Amerikanca iz srednje klase koji se nije potukao još od puberteta. To je prosto stvar iskustva - kad bivate pogođeni ili pretučeni toliko puta da jednostavno zaboravite onu užasnu paniku koja fine ljude spopada kada upadnu u ozbiljnu tuču. Čovek koji je lomio tri puta nos u tučama će rado rizikovati ponovo tako nešto, ne razmišljajući mnogo o tome. Nikakva obuka u borilačkim veštinama ne može ovo da vas nauči - sem ako instruktor nije sadista, pa je čak i tada to je skoro nemoguće jer će učenikovo iskustvo biti veštački usađeno i ograničeno. San Francisko je veliki karate grad: 1965, bilo je, u gruboj proceni, oko sedam hiljada učenika karatea koji su pohađali kurseve, vežbajući svuda okolo zaliva... ali u skoro svakom baru možete da čujete priču o tome kako je barmen „pretukao momka koji je pokušavao da se razbacuje poznavanjem karatea“. Nije mnogo važno koliko ovih priči je stvarno istinito. Činjenice su očigledne: razlika između preživljavanja i ubijanja u psihičkoj krizi su skoro uvek stvar uvežbanih refleksa. Barmen kome je celo telo puno ožiljaka iz borbi će udarati brže i jače od novajlije koji trenira karate i koji nikada nije bio povređen u tuči. Iz istih razloga, Anđeo Pakla koji je bio ,,s druge strane“ dovoljno puta može da se s tim sprda će voziti motor razuzdano i sa stilom koji je posledica bolnog iskustva.56 Posle izvesnog vremena provedenog sa Anđelima, toliko sam se navikao da viđam rane, zavoje i lica prepuna modrica, da sam to prosto prihvatao bez raspitivanja o tome kako se to dogodilo. Dobre priče o zarađenim ranama su i ovako uobičajeno na tapetu, dok su one loše glupave i predvidljive kao šale u tokšou. U većini tuča su protivnici autsajderi koji i ne shvataju u šta se upuštaju. Ljudi koji ih poznaju su veoma svesni etičkog pravila ,,svi na jednog“, koje inače nigde nije zapisano u njihovim zakonima. Anđeo na svom terenu je siguran kao onaj koji beži od mafije u italijanski kraj u gradu. U inat ovom zlokobnom imunitetu, oni obično precenjuju sebe i bivaju pregaženi od strane ljudi koji ili ne znaju za ove stvari ili ih za njih baš briga. Čak

– Pet Anđela je poginulo u tučama ili saobraćajkama u 1964., a trojica 1965. - i trojica dosad u 1966., a sve to zajedno sa jednim koji je ozbiljno ranjen u stomak i sa još jednim koji je trajno paralizovan od vrata naniže, takođe od metka. (Prim. aut.) 56

85

zdls & meteori

i Barger, koji već osmu godinu predsedava Ouklendskim ogrankom, priznaje da su mu nekoliko puta lomili nos, vilicu i izbijali zube. Ali samo jedna saobraćajna nesreća sa motorom je mnogo pogubnija od desetak krvavih tuča. Šašavi Soni iz ogranka Berdu ima čelične šipke u glavi, ugrađeno veštačko rame, plastičan zglob i dubok ožiljak na licu - sve to od saobraćajki. Dobio je nadimak kad su ostali Anđeli shvatili da čelične šipke u glavi čudno deluju na njegov mozak. Kada su se Anđeli iz Berdua okupljali u Santa Ani u oktobru 1964, Šašavi Soni je sam navalio na građanstvo. Velika grupa se okupila na uglu ulice da čuje njegov žestoki govor protiv policije, suda i socijalne strukture uopšte. Kasnije je završio u zatvoru zbog prevelikog broja saobraćajni kazni.

86

zdls & meteori

CIRKUS SILEDŽIJA I ZAKONOM PROPISANO SILOVANJE U BAS LEJKU

87

zdls & meteori

9 Kako su se Anđeli toliko namnožili da su postali tako divlji? Odgovor je da to nije bilo lako. Morali su da rade prekovremeno i uvežbavaju prepredenost, okrutnost i kukavičluk. (Istiniti detektivski magazin, avgust 1965.) Prošao sam svo moguće obrazovanje i sve te porodične govnarije. To je totalno sranje. Ljudi, drago mi je što su me Anđeli primili u članstvo! Nikada nisam hteo da budem bilo šta drugo osim Anđeo Pakla i to je to. (Odgovor na pitanje)

* Do sredine leta 1965, Anđeli Pakla su već bili tema najmanje dva naučna istraživanja, a nema sumnje da postoje i neki drugi radovi u kojima su zastupljeni. Ipak, na celoj teritoriji Kalifornije bilo je ljudi čiji je stvarni ili umišljeni odnos prema odmetničkim motociklistima bio previše ličan da bi dopustio ikakvo apstrahovanje i sociološku perspektivu ka opasnosti. Na svakog ko je ikada video Anđela Pakla uživo, dolazio je broj od pola hiljade onih koji su bili zastrašeni glupavim kokodakanjem medija. Tako da nije bilo previše iznenađenja kada se uzburkalo od tenzije koju je stvaralo javno mnjenje kako se bližio 4. juli. U petak uveče, dan pre okupljanja, pozvao sam ,,Box Shop“. Nikada nisam bio na okupljanju, a sve je govorilo da će ovo biti prava bomba, pa sam odlučio da se pripremim i informišem. Francuz je želeo da ga uverim da ne vodim nikoga sa sobom pre no što mi je otkrio mesto okupljanja: ,,Da, skupljamo se na Bas Lejku“, rekao je. ,,To je oko trista kilometara istočno odavde. Malo sam zabrinut oko svega toga. Možda će biti nevolje. Nadamo se da ćemo moći da se okupimo i dobro provedemo, ali sa svim ovim publicitetom bojim se da će svaki jebeni policajac ove države da bude tamo.“ Postojali su dobri razlozi za prisutnost policije: štampa je nedeljama unazad pisala o ovom događaju. Junajted Pres Internešnal sa sedištem u Los Anđelesu je 24. juna pisao: POLICIJA ZABRINUTA ZBOG OKUPLJANJA ANĐELA PAKLA 4. JULA. Ovo je navelo da kancelarija javnog tužioca Linča primi „razne izveštaje“ o tome šta Anđeli Pakla planiraju za svoje godišnje okupljanje. (Jedan od ovih „izveštaja“ je poticao od uzaludnog pokušaja da se reportaža sa godišnje julske žurke proda Njujork Tajmsu i ostalim zainteresovanim medijima. Glasine o žurci

88

zdls & meteori

su se raširile tako brzo da je televizijska kuća N.B.C. snimila emisiju o tome u Njujorku.) Tada, krajem juna, skandal koji su izazvali motociklisti u Lakoniji (Nju Hempšir), dospeo je na naslovne strane novina širom zemlje. Štampa u Kaliforniji je istakla da su vlasti u Lakoniji okrivile za celu stvar Anđele Pakla. Izdanje Lajfa od 2. jula je sadržalo veliki članak o dešavanju u Lakoniji, sa slikama izgorelih automobila, policajaca sa bajonetima, kao i sa kolekcijom zaplenjenog oružja: sekirama, šipkama, mačetama, lancima i bičevima. Rečeno je da je oko petnaest hiljada motociklista podivljalo u malom odmaralištu u Novoj Engleskoj, tuklo se s policijom i palilo razne zgrade dok su ih Anđeli Pakla podsticali. Poslato je očigledno upozorenje Kaliforniji. Ako šačica Anđela Pakla može da napravi takve probleme pet hiljada kilometara od kuće, užasno je i pomisliti šta će se dogoditi kada se ceo klan bude okupio na svom terenu na Zapadnoj obali. Bas Lejk je maleno odmaralište blizu nacionalnog parka Jozemit u Sijera Nevadi. Anđeli su neodlučno pokušali da destinaciju sačuvaju u tajnosti, ali je sujeta nekih prevagnula odlučnost, a kada je jednom vest procurela, niko više nije mogao da zaustavi njeno širenje. Policija je dobila tačno mesto okupljanja od „neimenovanih izvora“, štampa je dobila vest od policije, a kada je to došlo u medije ličilo je na radio-dramu Orsona Velsa57. Jutarnje vesti u subotu 3. jula su davale utisak da svi građani Bas Lejka moraju da ustanu u odbranu protiv nadmoćnijeg neprijatelja jer im je sudbina podelila loše karte. Čak ni vesti na radiju nisu bile sigurne na kom će se mestu odmetnici tačno okupiti. Bili su veoma pažljivi u tome da svoje informacije pripišu policijskim izveštajima, koji su takođe govorili - slagajući se sa novinskim vestima toga jutra - da Anđeli Pakla nameravaju da udare na sve između graničnih linija Tihuane i Oregona. Los Anđeles Tajms je spekulisao da se blizu plaže u Malibuu moglo da dođe iz događaja kao iz filma Divljak, s tim što će u ovom slučaju biti prave krvi i neće biti Marlona Branda. San Francisko Egzaminer je izveštavao da Anđeli Pakla planiraju da napadnu godišnju proslavu „Lavljeg kluba“ proizvođača pasulja i ruralnom Marin Kauntiju, koji se nalazi severno od Golden Gejta. Dok je Hronikl pisao o tome kako Anđeli planiraju da unište dobrotvornu predstavu pasa vodiča za slepe, takođe u Marin Kauntiju. ANĐELI PAKLA SE OKUPLJAJU Najmanje desetak organizacija u celoj državi su bile upozorene da budu ,,u stanju pripravnosti za invaziju“. Sve ovo je stvarno podgrejalo prazničnu – Adaptirajući roman H. Dž. Velsa „Rat svetova“ kao radio-dramu, slavni američki režiser Orson Vels (Orson Welles 1915-1985) je izazvao skandal neviđenih razmera. Naime, služeći se oblikom simuliranih vesti, u radiodrami (koja je izvedena 1938.) je objavljeno da Nju Džersi napadnut od strane Marsovaca. Hiljade slušalaca je u panici krenulo da beži ne shvatajući simulaciju. (Prim. prev.) 57

89

zdls & meteori

atmosferu. Bilo je tu mnogo vikend-planinara koji su žudeli da se opuste i odmore daleko od kampova sa kolima prepunim hot-dogova, roštilja i badminton reketa... i svi oni su se pitali da li će pregurati vikend bez traumatičnih iskustava ili šibanja lancima. Ranija okupljanja odmetnika u Bas Lejku ogledala su se u činjenicama iz zastrašujućih priča iz policijskih zapisnika, žrtava i očevidaca. Sada je, po prvi put, stvarno bilo moguće prisustvovati okupljanju. Trebalo je samo prosejati kroz sito sve glasine i izabrati pravu lokaciju okupljanja.58 Kalifornijska saobraćajna policija je objavila da poseduje nove sisteme za praćenje, radijske sisteme koji su specijalno napravljeni da lociraju svako okupljanje motociklista i dojave njihovo kretanje policijama u svim okolnim državama, tako da nikakve aktivnosti ne mogu da ih iznenade. Ali nisu objavili nikakve planove koji bi mogli da osujete pretnju. Rasprostranjena zabluda o Anđelima pakla je da su oni prima facie ilegalni, i da će svaki njihov potencijalni ršum na okupljanju biti jednostavno priklješten hapšenjem cele bande u trenutku kada se budu pojavili na autoputu. Bila bi to zanimljiva legalna situacija za analiziranje, pošto će policajci koji će učestvovati u hapšenju teško naći validne razloge za hapšenje. Nema ničega ilegalnog u vožnji motora od jednog grada do drugog; hiljadu Anđela Pakla bi moglo da vozi od Njujorka do Los Anđelesa bez rizikovanja da budu uhapšeni ako ne bi prekršili nijednu stavku zakona. Svi Anđeli su bili svesni ovoga, i pre nego što su krenuli na okupljanje, oni su još jednom preispitali svoju rutu na mapi i razmenili informacije o gradovima pored kojih prolaze a koji bi mogli da budu potencijalno opasni... zbog različitih ograničenja brzine, nedostatka znakova, neobičnih zakona, ili bilo čega drugog što bi prouzrokovalo da „padnu“. Mnogi od njih su vozili motore po celoj državi Kaliforniji već godinama unazad i znaju koji bi gradovi mogli da budu neprijateljski raspoloženi. Oko pedesetak kilometara južno od San Franciska, na primer, nalazi se selo koje se zove Hef Mun Bej, gde se motociklisti hapse čim se pojave. Anđeli ovo znaju i zato će pokušati da izbegnu ovo mesto. Ako žele, oni mogu da ovakva očigledna zlostavljanja sigurno dobiju na sudu - ali to bi iziskivalo vreme i novac, a Hef Mun Bej njima nije nimalo zanimljiv. To i nije neko mesto gde bi mogli dobro da se provedu. Rino već spada u drugu kategoriju. Mnogo godina su Anđeli svoja četvrtojulska okupljanja održavali u Rinu, ali kada je desetak Anđela uništilo jednu kafanu 1960, „Najveći mali grad na svetu“ je doneo novi član u zakonu, gde piše da je ilegalno da više od dva motociklista voze zajedno unutar granica grada. Nema znakova koji upućuju na ovo u ulasku u grad, a i takav zakon bi sigurno mogao da bude potučen na sudu ako bi trojica turista na motorima došli sa Istoka i zaglavili u zatvoru zato što su samo vozili zajedno kroz grad, ali nije sve baš tako. Zakon daje policiji u Rinu legalno oružje protiv Anđela Pakla. A Čak bi i Anđeli verovatno ovo mogli da obore na sudu ako su spremni da: 1) 58

– Ili pozvati Boks Šop... (Prim. aut.)

90

zdls & meteori

provedu vikend u zatvoru, 2) polože minimum sto dolara za kauciju, 3) vrate se u Rino posle nekoliko nedelja sa advokatom i izjasne se da nisu krivi i dogovore datum suđenja, 4) putuju još jednom u Rino, ponovo sa advokatom, da raspravljaju na sudu o optužbi, 5) verovatno da se treći put vrate u Rino ili blizu Karson Sitija da se žale višem sudu ako je presuda bila nepovoljna, 6) da imaju dovoljno novca u slučaju da moraju da budu u situaciju da ubede Vrhovni sud Nevade da neki lokalni zakoni u Rinu povređuju ustavom zagarantovana prava građana, da su iracionalni i skloni diskriminaciji.59 Pravda nije jeftina u ovoj zemlji, i ljudi koji insistiraju na njoj obično padaju u očaj ili poseduju neku sopstvenu odlučnost koja se graniči sa monomanijom. Anđeli Pakla nisu od ove vrste - čak i kad to znači da moraju da se odreknu zadovoljstva grada Rina. Oni se trude da izbegavaju mesta gde su im šanse poprilično loše i gde su stvari unapred uperene protiv njih, bilo to legalno ili nekako drugačije... a obično su prilično sigurni mogućnosti koje im se pružaju. Okupljanja su prvobitno žurke, a ne ratne igre, a povrh svega, zatvori u malim gradovima znaju da budu suviše dosadni. Uzimimo u obzir sve moguće alternative koje su na raspolaganju šefu policije u zabačenom gradu od dvadeset hiljada stanovnika - sa policijskim odredom od dvadeset i petoricom ljudi - kad dobije vest da od trista do petsto odmetnika na motociklima planira da poseti njegov grad za nekoliko sati. Najgora stvar je što on mora sebi da prizna da je za devet godina čuvanja banaka razmenio desetine metaka sa dvojicom lopova iz Los Anđelesa. Ali to je bilo odavno, a od tada njegov posao bio je miran i tih... saobraćajke na autoputu, tinejdžerske tuče i tuče pijanaca za vikend u lokalnim barovima. Ništa što je doživeo nije ga pripremilo da se suoči, oči u oči, sa armijom neandertalaca siledžija, banditima današnjice... poznatim ubicama koji gaze po policajcima kao po žabama krastačama, a kada se jednom otrgnu kontroli, jedino što može da ih smiri je brutalna sila. Čak iako je uzbunio sve legalne snage i ako zatvor koje poseduje ima dovoljno mesta da ih sve primi, još uvek ostaje otvoreno pitanje kako ih pokoriti. Dvojica iz odreda su bolesna, dvojica su na odmoru, tako da ih ostaje dvadeset i jedan. Sabrao je neke cifre u svom blokčetu: dvadeset i jedan čovek, svaki sa pumparicom (pet metaka) i revolverom (šest metaka); što mu daje šanse na otvorenom, u pažljivo isplaniranoj zasedi, gde uništava dvesta neprijatelja ostavljajući tako još stotinak koji mogu da podivljaju od straha i besa. Oni bi mogli da počine neverovatnu štetu, a i zaseda ne sme da se uzme u obzir zbog njihovog ogromnog publiciteta. Šta bi guverner najprogresivnije države u zemlji imao da kaže o namernom masakru nad dvesta građana od strane zabačene brđanske policije na Dan nezavisnosti? – Anđeli razumeju ovu uvreženu pristrasnost protiv njih i trude se da izbegnu pojavljivanja na sudu koliko je to god moguće. Odmetnik koji se suočava sa porotom zna da mora sa skrati svoju kosu, obrije bradu i pozajmi od nekog kravatu. Iskustvo ih je naučilo da moraju da igraju po pravilima države kad se pojave na sudu. Jednom je optužba protiv Frisko Anđela bila odbačena jer policajac koji ga je uhapsio nije mogao da ga identifikuje u sudnici. Bez duge kose i svojih „boja“, odmetnik je izgledao kao hiljade drugih ljudi. (Prim. aut.) 59

91

zdls & meteori

Drugo rešenje je pustiti odmetnike da uđu u grad i pokušati da se stave pod kontrolu, makar dok nešto ne učine... ali to bi dovelo do borbe prsa u prsa a bez prethodnog upozorenja: neprijatelj će imati vremena da se nadrogira i napije, vremena da pripremi za dejstvo svoje oružje i da odabere teren. Uz celonoćne pokušaje, nekih pedesetak ili u najboljem slučaju sedamdeset i petoricom ljudi za popunjenje snaga može biti prosleđeno iz okolnih gradova i okruga... ali za vreme prazničnog vikenda nijedan policijski odred nema mnogo ljudi za pozajmicu, a čak bi i oni mogli da budu instant opozvani u slučaju da odmetnici naglo promene kurs i zaustave se na nekom neočekivanom mestu da popiju pivo. Ceo ratni plan bi u tom trenutku morao da bude potpuno promenjen. Anđeli nikada nisu vodili veliku bitku sa snagama reda i mira, ali su zato napadali pojedinačno policajce ili nekada trojicu ili Četvoricu i to tako često da se policija u većini gradova prema odnosi pažljivo ili se ophodi sa najvećom mogućom silom. Odmetnici ne dele uvažavanje srednje klase za autoritete i nemaju poštovanja prema „znački“. Oni mere autoritet policajca po njegovoj odlučnosti i snazi da ga primeni. Neke priče o bučnoj svađi u Holisteru, godine 1947., govore da su lokalni policajci bili zatvoreni u sopstveni zatvor od strane besnih motociklista koji su onda „preuzeli grad“. Ali jedini Anđeo koji još uvek nosi „boje“ a bio je prisutan u Holisteru opovrgava većinu priča koje su nastale tokom godina. „Otišli smo tamo samo da bi napravili žurku“, objašnjava on. „Nijednog trenutka nismo makljali građane ili tako nešto. Naravno, pravili smo mnogo buke i jurili smo neke ljude koji su nas gađali kamenjem. Kad su se murijaši uspaničili, stavili smo dvojicu u kante za đubre i poklopili ih njihovim motorima, i to je sve.“ Godinu dana nakon Holistera, dakle, 1948, oko hiljadu motociklista je napravilo žurku u Riversajdu, u blizini Los Anđelesa. Trkali su se kroz grad, bacali petarde na policiju i uopšteno zlostavljali građanstvo. Jedan svežanj petardi pogodio je automobil vazduhoplovstva u centru grada. Kada je oficir vazduhoplovstva zatrubio motociklisti su skočili na krov auta, skakali po njemu, razbili sve prozore, udarali vozača i vrištali na njegovu do smrti preplašenu ženu. Pre nego što su ih pustili rekli su im da nikada više ne trube pešacima. Šerif Keri Rejburn je zapretio jednoj grupi napadača i naredio im da odu iz grada, a oni su ga prezrivo išamarali, istrgnuli mu značku i pocepali uniformu. Kada je šerif pozvao pojačanje, odmetnici su pobegli. Mnogo pre ere međusobnog pomaganja susednih policijskih stanica, zameci divljih odmetnika su imali bolji osećaj i nisu se olako upuštali u borbu sa naoružanim policajcima. Čak i danas oni će stati na crtu policiji samo u slučaju da ona prekorači svoja ovlašćenja data zakonom... pobuna u nastajanju, isterivanje ispred TV-kamera, ili bilo koje sukobljavanje s masom u cilju njenog ponižavanja60. Zbog ovoga, mnoštvo Anđela Pakla koji se okupljaju u – U avgustu 1966., tri Anđela su stavljena u pritvor zbog napadanja policajca koji je prekinuo bdenje nad jednim Anđelom Pakla u južnom San Francisku. „Vase ponašanje ne možemo da tolerišemo“, rekao je sudija 60

92

zdls & meteori

planinskom kraju je đavolski zajebana stvar za ruralne policajce koji moraju s tim da se nose. Trik je u tome da se masa kontroliše bez ikakve provokacije, ali odmetnici se veoma lako daju isprovocirati. Jednom kada se takav šou otrgne kontroli, vrlo brzo će biti povređenih, stvoriće se loš publicitet i šansa da karijera krene nizvodno zbog sudskih ukora za svakog policajca koji izgubi glavu i koristi ekstremne mere, kao što su pucanje u masu i pogađanje pogrešne osobe. Američke snage zakona i reda nikada nisu bile obučavane da kontrolišu velike grupe pobunjenih građana, već da zaštite društvene strukture od kriminalnih radnji ili osoba. Pretpostavka koja leži ispod svega toga je da su policija i građanstvo u prirodnom savezu protiv zli i opasnih siledžija, koji bi zasigurno trebalo da budu uhapšeni na licu mesta i upucani ako se opiru. Međutim, postoje indikacije da taj „prirodni savez“ možda dolazi od Maginot Line61. Sve češće i češće policija se nalazi u konfliktu sa celim blokom građanstva, a da niko od njih nije kriminalac u tradicionalnom shvatanju te reči, ali mnogi od njih su potencijalno opasni - za policiju - kao i svaki naoružani prestupnik. Ovo je delimično tačno u situacijama gde su umešani crnci i tinejdžeri. Pobuna Vatsa u Los Anđelesu 1965. je klasičan primer sa novo rešavanje ovakvih stvari. Cela zajednica se tako svetila policiji da je nacionalna garda morala da se umeša. Ipak su nekoliko pobunjenika bili kriminalci - makar dok pobuna nije počela. Moguće je da je Amerika razvila potpuno novu vrstu suštinski društvenih kriminalaca... osobe koje su bile pretnja za policiju i tradicionalnu društvenu strukturu čak i kada nisu kršile zakon... zato što su na Zakon gledale sa prezrenjem a na policiju sa sumnjom, a takva ozlojeđenost može da eksplodira bez upozorenja i na najmanju provokaciju. Neki od najspektakularnijih zločina Anđela Pakla su tehnički legalni prekršaji, kao „nepristojno i lascivno ponašanje“ i „ometanje reda i mira“. Ovo su rutinski prekršaji, koji se u policijskim izveštajima obično opisuju kao „ozbiljne nepristojnosti“. Hiljade ljudi je notirano svake godine zbog opscenosti na javnim mestima, za tuču u barovima, i trkanje vozilima na prometnim mestima. Ali kad petsto divljaka koji dolaze iz društva neandertalaca uzruja mirnu društvenu zajednicu i počne da piša po ulicama, gađa se međusobno pivskim konzervama i trka tandrkajućim motociklima po seoskom trgu... šok

Hauard Hartli kada je pročitao presudu. „Ova radnja „hajde da naučimo pameti policajce“ ne sme da prođe nekažnjeno. Ponašali ste se kao paraziti. Niste pokazali nikakvo poštovanje prema državnim službenicima ili prema sebi. Vaše neprijateljstvo prema zakonu je izvan svakog razumevanja.“ Trojica Anđela je priznalo krivicu za ono što se tada smatralo novim odnosom prema zločincima koji povrede snage zakona, tačnije policajac, tako da su umesto da podnesu žalbu na manje opiranje pri hapšenju, oni su se izložili ka novim i još žešćim zakonskim kaznama. Prvi - Lej Rozberi, star 22 godine iz Hejvarda - je dobio godinu dana zatvora i pet godina uslovno. Rej Hačison III. takođe 22 godine, bio je pošteđen teže kazne jer je časno otpušten iz vazduhoplovne akademije; on je dobio šest meseci zatvora i tri godine uslovno. Ken Krejk, takođe 22 godine, ostvario je rekord kao bivši izviđač i dobio je 90 dana zatvora. Prim. Aut.) 61 – Mažino linija - odbrambena barijera u severoistočnoj Francuskoj koju je 1930. sagradio tadašnji ministar odbrane Andre Maginot, po kome je barijera i dobila ime. (Prim. prev.)

93

zdls & meteori

efekat na građanstvo je opasniji nego Dilindžerov62 stil, napad mašinkom na lokalnu banku - koja je, na kraju krajeva, osigurana. Nekoliko ljudi će pasti i „plakati“ nad prospektom federalnog depozita osiguravajuće korporacije i opravdati pretenzije... ali izveštaj o stotinama prljavih siledžija koji en route planinsku oblast može dovesti kompletnu populaciju u paniku i želju da se naoruža. Ovakva je bila situacija tog 3. jula 1965. godine. Bas Lejk je bio napet tih dana. Kopije Lajfa od 2. jula, uključujući Lakoniju, bile su istaknute na policama gradskih marketa. Građani su očekivali najgore. Prosuđujući iz svog publiciteta koji ih je pratio, najoptimističnije prognoze su predviđale pijane tuče i uništavanje javne imovine, zastrašivanje građanstva i mogućnost nanošenja telesnih povreda u svakom trenutku. Verovatno je i da će odmetnici lišiti grad svih mogućih zaliha piva, kako to već tradicionalno rade gde god da se pojave. A ako divljaci u potpunosti opravdaju svoju reputaciju onda se svakako očekuje holokaust požara, pljačkanja i silovanja. Kad je vikend počeo, atmosfera u Bas Lejku podsećala je na zaselak u Kanzasu koji se priprema za tornado.

– Džon Dilindžer (John Dillinger 1902-1934) – Čuveni pljačkaš banaka u Americi, čija je kratka karijera pljački i neverovatnih bekstava od juna 1933. do jula 1934. praćena na naslovnim stranama svih velikih listova. (Prim. prev.) 62

94

zdls & meteori

10 Čoveče, kad si imao petnaest ili šesnaest godina da li si ikada pomislio da ćeš završiti kao Anđeo Pakla? Kako li sam se samo uopšte spetljao s vama ludacima?... Isuse, skinuo sam se iz vojske i vratio u Ričmond, počeo da vozim motor, oblačeći se u maskirne uniforme i čiste pamučne majice, čak sam nosio i kacigu... A onda sam sreo vas, momci. Počeo sam da budem sve odrpaniji i odrpaniji, prljaviji i prljaviji, da prosto nisam mogao da verujem u to... Onda sam izgubio posao i počeo sve vreme da provodim na okupljanjima ili sam se pak spremao za njih - Isuse, još uvek ne mogu da verujem u sve ovo. (Debeli D“ Anđeo Pakla iz Ričmonda) Šta znači to „ispravno“? Jedina stvar oko koje se brinemo je šta je ispravno za nas. Mi imamo sopstvenu definiciju onoga što je „ispravno“. (Anđeo Pakla koji je potonuo u bezdane filozofije)

* Po informacijama koje mi je prosledio Francuz, okupljanje je iz El Adoba, drumske kafane na istoku u 14 ulici u Ouklendu, trebalo da krene u osam ujutru. (Do jeseni 1965., El Adob je bio nezvanični štab Ouklendskog ogranka i žižna tačka za sve aktivnosti Anđela Pakla u severnoj Kaliforniji - ali u oktobru je kafančina bila srušena zbog proširivanja parking prostora, pa su Anđeli morali da s premeste u Sinister klub.) Jutarnja vremenska prognoza saopštila je da će u celoj državi vreme biti prilično toplo, ali je zora u San Francisku bila tipično maglovita. Uspavao sam se, i žurbi sam zaboravio da ponesem kameru. Nije bilo vremena za doručak, ali sam ipak uspeo da pojedem jedan sendvič sa puterom od kikirikija dok sam stvari prebacivao u auto... vreću za spavanje i mini-frižder za pivo u prtljažnik, diktafon na sedište i ispod vozačevog sedišta skriveni Luger bez metaka. Šaržer sam nosio u džepu, jer sam pomislio da ase mi svakako biti od koristi ako stvari postanu čupave. Novinarska legitimacija je stvar koja može biti mnogo korisna, ali u zajebanim situacijama pištolj najbolje može da sačuva glavu. Kad sam napustio stan bilo je već skoro osam, i negde na maglovitom Bej Bridžu između San Franciska i Ouklenda, čuo sam kako radio deklamuje: Sijera zajednica u Bas Lejku je odmah uzbunjena ovog jutra čim se saznalo za invaziju ozloglašene motociklističke bande „Anđeli Pakla“. Policija pod teškim 95

zdls & meteori

naoružanjem, zajedno sa šerifovim zamenicima, postavila je blokade na svim putevima koji vode do Bas Lejka. Šerif okruga Madera, Marlin Jang, izvestio nas je da su helikopteri i druge snage za brza delovanja u pripravnosti. Okolne snage zakona, uključujući i patrole okruga Kern su alarmirane i spremne na pokret. Prethodni izveštaji navode da su se Anđeli Pakla već masovno skupili i Ouklendu i San Bernandinu. Ostanite na istoj frekvenciji za još informacija o ovom događaju. Među onima koji su nameravali da ostanu na istoj frekvenciji bilo je nekoliko hiljada nenaoružanih poreskih obveznika en route da provedu praznik u blizini Bas Lejka i Josemita. Morali su da budu ažurni, nervozni i pospani od pakovanja u poslednjem trenutku i požurivanja dece da doručkuju... kad je radio objavio upozorenje da idu pravo u vrtlog nečega što će uskoro postati ratna zona. Oni su čitali o Lakoniji i drugim izlivima besa Anđela Pakla, ali se takva zločinstva uvek čine dalekim - zastrašujućim ovog puta, i potpuno stvarnim, ali bez one mučnine u stomaku kada se shvati da ste ovoga puta vi u tome. Sutrašnje novine neće pisati o ljudima koji su pretučeni i terorisani 5.000 kilometara daleko, već baš o mestu gde vi sa vašom porodicom planirate da provedete vikend.

* Anđeli Pakla... banda koja siluje i ubija... pogledaj svoju ženu i decu na zadnjem sedištu; misliš li da možeš da ih zaštitiš od bande velikih mladih siledžija koji podivljaju od pića i droge?... Pamtiš li ovakve slike? Veliki ružni ulični manijaci koji se ne plaše od policije, vole da se tuku, vrte lance i velike alatke, noževe - i nemaju nimalo milosti.

* Most je bio preplavljen turistima koji su hteli da na vreme zauzmu mesto. Ja sam kasnio dvadeset ili trideset minuta, a kada sam stigao blizu trga koji je bio nedaleko od kraja mosta u Ouklendu, pitao sam čoveka koji je obezbeđivao izlaznu rampu da li je video nekog Anđela Pakla koji je prošao pre mene. „Kučkini sinovi su tamo“, rekao je i mahnuo rukom. Nisam razumeo o čemu govori dok nisam prošao jedno trista metara od kapije i odjednom video veliku grupu ljudi i motociklista koji su okupili oko sivog kamiona kome je na boku bio iscrtan kukasti krst. Oni su se pomerili van magle, ali su ostavili veoma loš uticaj na saobraćaj. Bilo je sedamnaest izlaznih rampi sa mosta prema istoku, ali svi su se sjatili u samo tri koje su bile najdalje od ove grupe. Sva vozila u saobraćaju su se gužvala. Ovakvi prizori su uobičajeni za poslepodne, ali u maglom ispunjeno praznično jutro začinjeno užasnim spektaklom koji se pomaljao iz magle, sve je izgledalo mnogo gore nego obično. Svi oko mene su trubili i vozila su bila mnogo 96

zdls & meteori

blizu jedna drugih; glave su bile okrenute nadesno; ovakva vrsta prekida u saobraćaju se dešava kada se u blizini dogodila neka nesreća, a mnogi vozači su otišli na pogrešne rampe predugo buljeći u čudovišta sa strane - ako su slušali radio - na kome je obaveštenje bilo samo nekoliko trenutaka ranije. A sada sve to uživo; smrdljivo istetovirano ljudsko meso... Opasnost. Bio sam dovoljno blizu pa sam mogao da prepoznam i Cigane Kočijaše, oko dvadesetoricu njih, kako cupkaju oko kamiona dok čekaju preostale zakasnele lutalice. Nisu obraćali nimalo pažnje na saobraćaj, ali je njihovo prisustvo bilo dovoljno da izazove poglede. Osim svojih „boja“, u potpunosti su ličili na bandu Anđela Pakla: duge kose, brade, crne jakne sa pocepanim rukavima... i neizbežni niski motocikli, od kojih su mnogi imale „prikačene“ vreće za spavanje i devojke koje su lenjo sedele na malim pomoćnim sedištima. Bilo oko osam i petnaest kada sam stigao u El Adob. Parking je bio prepun motora. Svratio sam do restorana u centru Ouklenda da dopunim svoje zalihe kafom i sačekam da se odmetnici potpuno okupe. Većinu na parkingu u El Adobu su činili Cigani Kočijaši. Grupa od pedesetak Anđela već je otišla za Bas Lejk. Predstavio sam se i odmah počinio grešku. Već se pročulo da će ovo okupljanje dozvati ljude sa svih strana, i pomisao da će još jedan pisac biti u krdu ne bi trebalo da nikoga previše uzbudi... što je bilo sasvim razumljivo, pa nisam upitao Kočijaše da li bi moje prisustvo uopšte i bilo poželjno na okupljanju, a nisam smatrao ni da će me previše smarati i ako pomisle da sam sa Anđelima. Bak, ogromni Indijanac na purpurnom Harliju, malo kasnije mi je rekao da su mislili da sam prerušeni policajac. Ipak, dobrodošlica je bila okej, pa sam odlučio da ostanem sa Zajebantima dok ne krenu i potrude se da stignu druge. Oni su krenuli pre nekoliko minuta i znao sam da će poštovati ograničenje brzine. Pregršt Anđela koji su krenuli na praznično okupljanje će obično militi kroz saobraćaj sa oko sto dvadeset kilometara na čas, koristeći sve tri trake na autoputu ili vozeći pravo kroz centralnu ako ne postoji drugi način da prođu... zato što znaju da ih čeka mnogo pandura napred. Ali kada se odmetnici kreću u masi pod budnim okom saobraćajne policije, oni pokušavaju da tako poštuju propise da bi im i konvoj američkih vojnika pozavideo. Anđeli su se ponašali pritajeno skoro celu godinu. Kod kuće, na njihovom terenu, oni su nekako uspeli da se kultivišu sa lokalnom policijom. Ali skoro svakog letnjeg dana jedno od mnogobrojnih ogranaka možda odluči radi po svome; dvadesetorica ili tridesetorica jakih, ludih i brzih manijaka jezdi putevima u malim gradovima i iznenadno napada kao banda pirata nekog nesrećnog kafedžiju čija je jedina uteha u količini popijenog piva koja svakog trenutka može da mu se obije o glavu ako situacija izmakne kontroli i počnu razna sranja. Uz malo sreće, izvuci će se sa par tuča, slomljenih čaša ili buke i javnog takmičenja u seksu koje uključuje u sebe sve od striptiza do svršavanja u nečije čizme. 97

zdls & meteori

Nezavisni ispadi često dolaze u žižu interesovanja medija i o njima se obično piše, ali na njihovim glavnim okupljanjima - Praznik rada i četvrti jul - dolazi do pravih ludiranja i naslovne stranice se pune. Najmanje dva puta godišnje se odmetnici iz cele države skupe negde u Kaliforniji i naprave veliku terevenku. Okupljanje za Anđele ima više značenja: žurka, izložba i vežbanje u solidarnosti. „Nikada ne saznaš koliko stvarno ima Anđela dok ne odeš na veliko okupljanje“, kaže Zoro. „Neki poginu, neki odustanu, a neki odu u bajbok; a tu je naravno i uvek neko nov ko se pridruži. Zato su okupljanja tako važna - saznaš koje na tvojoj strani.“ Potreban je jak vođa kao Barger da bi održao neophodnu disciplinu i prebacio veliku grupu Anđela Pakla na mesto gde je okupljanje. Nevolje vrebaju skoro iza svakog ugla. (Anđeli ne žele to da priznaju, ali probleme koji nastaju dok se ne stigne na okupljanje obično izazivaju prestrašeni i iznervirani građani koje sreću usput.) Ne bi imali nikakvih problema da stignu od Bej Ejrija do Bas Lejka ako bi hteli da putuju inkognito, obučeni kao ostali vikendaši, vozeći se u Fordovima i Ševroletima. Ali ovako nešto ne dolazi u obzir. Oni nose svoju odeću za žurke, trudeći se da budu što upadljiviji. „Ljudi su već uplašeni samo zato što smo Anđeli Pakla“, objašnjava Zoro. „Zbog toga mi volimo da ih dovodimo do ludila. To ih manje ili više izbaci iz koloseka, i to je sve. Oni mrze sve koji se razlikuje od onoga što oni smatraju za ispravno.“ Svako ko je video Anđela na okupljanju složiće se s tim da su ruralni Kaliforničani skloni da s prezrenjem gledaju na takvu vrstu spektakla jer se ona kosi s njihovim životnim stavovima. „Normalni“ odmetnik koji iz dan u dan ometa saobraćaj, pojaviće se na okupljanju sa bradom ofarbanom u fluorescentno zeleno ili crveno, sa očima sakrivenim iza narandžastih naočara i mesinganim prstenom u nosu. Ostali nose plaštove i poveze za glave slične onima koji nose Apači, ili ogromne naočari i Pruske šlemove. Minđuše, Wehrmacht šeširi i nemački kukasti krstovi su praktično deo njihove uniforme - kao i izlizane leviske, pocepani rukavi na jaknama i sve one fine tetovaže: „mamica“, „Doli“, „Hitler“, „Džek Trbosek“, kukasti krstovi, bodeži, lobanje, ,,LSD“, „Ljubav“, „Silovanje“, i neizbežni amblem Anđela Pakla. Mnogi od njih nose i druge, mnogo ezoteričnije dekoracije - simbole, brojeve, pisma i tajne motoe - ali nekoliko od ovih nikada nisu imali neko javno značenje dok odmetnici nisu počeli da razgovaraju sa novinarima. Prvi znak koji je došao do izražaja je broj „13“ (koji označava uživaoca marihuane). Drugi, kao simbol „DFFL“ (Droga zauvek, zauvek napucan)63 i Plejbojev zec64; ove simbole je izneo u javnost Tru magazin, koji je takođe objasnio i obojena pilotska krila: – Skraćenica od: Dope forever, forever loaded. (Prim. prev.) – Ovo je, otprilike, izrugivanje onome što bi kod nas, recimo, predstavljala „Nimalo me ne pogađa to što ljudi misle da smo loši“, kaže jedan drugi. „Mislim da je to ono što nas u stvari pokreće. Mi se borimo protiv društva i društvo se bori protiv nas. I to mi ni malo ne smeta.“ 63 64

98

zdls & meteori

crvena označavaju da je njihov nosilac počinio kunilingus ženi koja je imala menstruaciju, crna označavaju da je isto to učinio crnkinji, a braon da je učinio akt sodomije. Kalifornija ima zakone protiv „povređivanja javne pristojnosti“, ali iz nekog razloga oni se veoma retko primenjuju na Anđele Pakla, čije je samo postojanje vređanje svih javnih pristojnosti. „Kad uđeš na neko mesto gde ljudi mogu da te vide, trudiš se da deluješ što odvratnije i odurnije možeš“, kaže jedan. „Mi smo potpuni izgnanici iz društva autsajderi protiv zajednice. 1 mi tako želimo da bude. Mi ismevamo sve što je dobro. Mi smo kopilad za sve druge, baš kao što su i oni kopilad za nas.“ „Nimalo nas ne pogađa to što ljudi misle da smo loši“, kaže jedna drugi. „Milim da je to ono što nas u stvari pokreće. Mi se borimo protiv društva i društvo se bori protiv nas. I to mi nimalo ne smeta.“ Postoji nekoliko Anđela koji neće ići tako daleko u svojim namerama da ostave loš utisak na osobe koje se strogo drže društvenih konvencija - verovatno jer bi ta loša ravnoteža uticala da danima posle toga vrište u snu - ali takođe je tu umešana i određena količina humora. Šašavi Soni je jednom objasnio „bizarno odevanje“ Anđela kao jednu vrstu šale - znate već, kao „džinovska maskaradu“. Što je u određenom smislu i tačno, ali ne kapiraju svi njihov smisao za humor... što može da se graniči od trbuhozborstva Džekija Glisona65 do pritajenog smeha koji može da izazove kada čovek poseče lice komadom stakla razbijene pivske flaše.

* Čudan ulov u skloništu bande SAN DIJEGO, 18. jul (UPI) – Četiri mrtvačka kovčega, dve krstače i nacistički amblemi su pronađeni u subotu u skrivenom štabu motociklističke bande gde su tri njena člana uhapšena zbog posedovanja ilegalnih narkotika. Takođe su pronađeni i stolica visoka metar i po, preparirana sova, orijentalni mač i uredno složeni motociklistički trofeji, navodi se u izveštaju policije.

* Ne sećam se nikakvog smeha tog jutra u El Adobu. Zakasneli Anđeli su nastavili da pristižu, i pre su se utapali gde god su mogli nego što bi prethodno tražili svoje. Tu i tamo bi poneko vozio motor na jednom točku po parkingu. Ostali bi čučali na zemlji i koristili poslednje trenutke pre polaska za podešavanje karburatora, a ostali koji nisu imali šta da rade su mirno stajali pored svojih - Džeki Glison (Jackie Gleason 1916-1987) - Čuveni američki komičar, čija je najpoznatija uloga bila u tumačenju Ralfa Kramdena u televizijskoj seriji Honevmooners. (Prim.prev.) 65

99

zdls & meteori

motora, pušeći cigarete i dodajući između sebe limenke piva. Bil, predsednik Kočijaša, bio je u ozbiljnom razgovoru sa Prljavim Edom, predsednikom hejvarskih Anđela Pakla. Hač, potpredsednik Kočijaša, stajao je blizu mojih kola sa dva Anđela i slušao vesti sa radija. „Čoveče, ove pičkice su totalno u frci“, rekao je jedan od Anđela. „Nadam se da neće sakriti ribe.“ Sigurna informacija da ih odred za hitne operacije zajedno sa pandurima čeka negde na putu - informacija koja je upravo bila ponovo potvrđena sa radija - već je unela izvesne promene u njihove planove za okupljanje. Čovek koji je uobičajeno vodio njihove „dame“, nije poveo devojke sa sobom zbog mogućnosti izbijanja ozbiljnog obračuna sa snagama zakona. Kada ste zatvoreni u nekom smrdljivom gradiću, to je loše samo po sebi, ali kada su vam žena ili devojka zatvoreni u istom zatvoru - umesto u rodnom gradu gde su veoma lako dostupni advokati i jemci - je vrste duple opasnosti koju su Anđeli naučili da izbegavaju. Kada sam sreo takve dugogodišnje članove kao što su Soni, Teri, Mršavko, Tomi i Zoro bez njihovih žena, shvatio sam da odmetnici ovaj put očekuju ozbiljne nevolje. Ali umesto da se trude da ih izbegnu kao što su to činili ranije, oni su ovaj put rešili da se potpuno suoče sa njima. „Nije da smo se toliko napalili da to baš bude Bas Lejk“, kaže Barger, ,,ali zbog svega onoga što o nama plasiraju novine i mediji, govoreći da nas tamo moraju zaustaviti, ne smemo da se povučemo. Ovo je okupljanje koje nećemo izbegavati ili nas više nikada neće ostaviti na miru. Ne želimo nikakve nevolje, ali ako se one ipak dogode, niko neće moći da kaže da smo pognuli glave.“ Ovakvi razgovori su se vodili na parkingu kada je oko osam i trideset radio pustio rock 'n' roll pesmu „Naš svet“. Sagradili smo svoj svet – U kome nema mesta ni za koga. Sva svoja kajanja ostavili smo iza sebe... Pesma je učinila da mi cela ova scena bude kristalno jasna. Dok sam tako samo sedeo u kolima sipajući sebi kafu tog prohladnog jutra, kada bi svi mi verovatno trebali da budemo u krevetu kod kuće, probao sam da pesmu „uglavim“ u scenu čiji sam bio deo. U početku mi je sve izgledalo kao još jedan napušeni tinejdžerski san sa dobrim ritmom sa đuskanje: I znam da ćeš pronaći Svoj mirKad živimo u svom svetu.

100

zdls & meteori

Naš svet... i onda, dobri Isuse, sinulo mi je da sam ja upravo u centru svega toga, sa masom ispravnim tipova što nijedan čovek ne bi mogao da porekne... čudne skitnice na talasu koji se diže, Džinovski Borci, Divljaci, Motociklistički Odmetnici. Imao sam osećaj da će se svakoga trenutka pojaviti režiser i reći ,,rez“ ili „akcija“. Sve je bilo suviše čudno da bi bilo stvarno. U mirno subotnje jutro u Ouklendu, ispred odrpanog bara koji kao da su napravili Turci, ova čudna skupina boraca za sopstvenu pravdu se skupila... noseći ambleme „Anđeli Pakla“ i „Cigani Kočijaši“, i sada su bili anksiozni zbog pojavljivanja na njihovom godišnjem okupljanju za Dan nezavisnosti... Reli Čudovišta koji je bio previše prljav za Holivud, okrutna parodija lude i kulersko-melodramatične scene koja je proslavila Branda. Ipak, kompletnu akciju su potvrdili Tajm, Njuzvik i Nju Jork Tajms. Bar je sa te strane bilo stvarno. Grant Vud66 bi to možda nazvao Savremena Amerika. Ali nije bilo umetnika u blizini - ni fotografa, a ni potrčka iz njujorške štampe. Radio je trabunjao o nadolazećem rušenju resursa Kalifornije od strane armije od oko petsto siledžija na motociklima, a na vidiku nije bilo čak ni nekog novinara koji bi telegrafski mogao da izveštava iz prve ruke. Kako se ispostavilo, štampa je prikupljala informacije za članke od policije, telefonski - što je izgledalo potpuno čudno u odnosu na publicitet koji su oni sami stvorili odmetnicima. Konačno, predsednik Kočijaša je rekao nekoliko reči i svi smo otpalili sa parkinga. Vodeći motori su spičili na ulicu, a ostali su ih pratili. Sve to u užasnoj buci i tandrkanju. Ali buka se uskoro utišala. U vreme kada je formacija izašla na autoput, koji je bio samo nekoliko blokova udaljen, vozači su se postavili po dvojica u svakoj traci, mirno održavajući brzinu od oko sto kilometara načas. Svi su izgledali smrknuto i odlučno; niko nije razgovarao između sebe.

* Ovde je čovek koji nema nikakav identitet. Ali je večeras uznemirio policiju Los Anđelesa i vatrogasce Los Anđelesa. Zbog njega je pozvana i nacionalna garda. Večeras, on je neko. Večeras on ima svoj identitet. (Rivernd G. Mensfild Kolins, Vats ministar, govoreći o talasu pobuna 1965.)

* Kao najozloglašenija proslava u godini, bilo je neizbežno da njihov put do Bas Lejka privuče veliku masu zastrašenih građana usput. U Trasiju, gradu koji se nalazi u blizini autoputa „50“, ljudi su istrčavali iz radnji samo da bi ih bolje pogledali. Stao sam u jednoj klimatizovanoj prodavnici pića da kupim pivo kada su odmetnici prolazili kroz grad. ,,O, Svemogući Bože!“ uzviknuo je prodavac. 66

– Grant Vud (Grant Wood 1892-1942) - Poznati američki slikar. (Prim. prev.)

101

zdls & meteori

Požurio je do vrata i ostavio ih otvorena - sav vreo vazduh i buka ušli su unutra. Stajao je nekoliko minuta napolju sa rukom na ramenu jedne mušterije koja je takođe istrčala s njim. Sav centar Trasija bio je tih osim buke koju su stvarali motociklisti. Odmetnici su prolazili sporo kroz glavnu ulicu, baš kao što su se dogovorili, kako bi se držali u čvrstoj formaciji i dalje bez razgovora i sa poprilično smrknutim licima. A onda, na istočnoj granici grada, odjednom su ubrzali do stotke i nestali sa vidika. U Modestu, gradu kroz koji prolazi autoput „99“, bilo je rulje na trotoarima i fotografa u centru grada. Neke od fotografija su se kasnije pojavile u Asosijeted Presu... divni snimci, Dan nezavisnosti u Kaliforniji, sa domorocima koji razgovaraju preko brda u najnovijem stilu Zapadne obale. Dok se glavni deo odmetnika bližio ka zakonom određenoj divnoj destinaciji, bilo je i drugih, lutalica koje su kasnile i žurile da ih stignu. Negde blizu okretnice kod Manteke, kvartet iz pravca El Kerita je prošao pored mene. Odmah sam ih raspoznao u retrovizoru: odvajali su se od saobraćaja i žurili. Video sam ih pre nego što sam čuo buku... i odjednom bili pored moji kola, ispunjavajaći mirne sunčeve zrake tog jutra i zaglušujuću muziku sa radija glasnim tandrkanjem. Saobraćaj se pomerao udesno kako bi ih propustio. Ispred mene je bio karavan sa nekoliko dečice pozadi. Upirali su prstom u siledžije dok su prolazili, kao da mogu da ih dodirnu prstom. Cela traka u saobraćaju je usporila; motori su prošišali tako brzo da su neki ljudi verovatno pomislili da se njihova vozila uopšte i ne kreću. Ovako iznenadna pojava odmetnika sve je duboko ustalasala. Central Veli je zdrava, bogata zemlja farmera. Postoje ručno ispisane reklame uz put koje reklamiraju svež kukuruz, jabuke i paradajz za prodaju iz drvenih ambara i ostava; u poljima traktori idu sporo preko brazdi i njihovi vozači imaju velike žute kišobrane namontirane iznad sedišta. To je atmosfera u kojima se polja zaprašuju avionima i konjima i stokom. Ali ne i za odmetnike motocikliste: oni su bili potpuno van vremena i prostora, baš kao crni muslimani na vašaru u državi Džordžija. Pogled na ove izbeglice iz društva velegradskih saluna kako jure po zemlji Normana Rokvela67 bio je nešto što se teško prihvata. Bilo je to bezobrazno, neprirodno i arogantno.

– Norman Rokvel (Norman Rockwell 1984-1978) - Čuveni ilustrator naslovnih strana. Postao je poznat po ilustracijama za naslovnice dnevnika .,Saturday Evening Post. (Prim.prev.) 67

102

zdls & meteori

11 Da nije bilo odrpanih i neobrazovanih, bezobličnih čudaka i nesposobnjakovića, bezrazložnih i apsurdnih, beskonačnih oblika divnih ljudskih punoglavaca, horizont ne bi izgledao tako svetlo. (Frenk Mur Kolbi, Imedžinari Obligejšons)

* Anđeli Pakla su kao grupa često tvrdoglavo glupi, ali nisu bez savoir-faire, i njihove predrasude za putovanje u krdu daleko su od nekog ozbiljnog poimanja šoubiznisa. Oni nisi su u stanju da priznaju iščašenost svojih stavova i greške u njihovoj kolektivnoj ličnosti. Nema sumnje da su ovo faktori, ali glavni razlog je čisto pragmatične prirode. „Ako želiš da te panduri ostave na miru, moraš da ih ozbiljno prodrmaš“, objašnjava Barger. „Ako napravimo neku scenu sa manje od petnaest motora, odmah će nas uhapsiti. Ali ako nas ima sto ili dvesta, onda nam oni daju prokletu pratnju, pokažu malo poštovanja. Policajci su kao i svi drugi: ne žele više problema od onoliko sa koliko misle da mogu da izađu na kraj.“ Ovo je očigledno bilo istinito za Bas Lejk, koji je već ugostio jedno okupljanje Anđela Pakla 1963., koje je dalo povoda da se umeša lokalna crkva. Zbog ove prethodne uvrede društva - zajedno sa strahom od proterivanja turista - snage zakona okruga Madera su odlučile da upotrebe novu strategiju protiv Anđela Pakla. Javni tužilac, Everet L. Kofi, doneo je dokument - „legalno održavanje reda“ u kome je postavio stavke koje će zabraniti da se odmetnici nikada više ne pojave u okrugu Madera. Ili je makar to bio cilj te ideje. Negde oko podneva je postalo očigledno, jer su tako govorile vesti na radiju, da se nekoliko bandi Anđela Pakla zaista uputilo ka Bas Lejku. Ipak, bilo je nekoliko izveštaja iz okruga severne i južne Kalifornije, koji su govorili da su oni ,,u pripravnosti za invaziju“. A ovo je zbog toga Što se štampa na različite načine snašla da ubedi međusobno različite reportere da ima zapravo od petsto do hiljadu Anđela Pakla - pa tako kada se samo dvesta njih pojavilo u Bas Lejku i mediji i policija su bili sigurni da će ostali udariti negde drugde. Kada se petorica Frisko Anđela pojavila u okrugu Marin, istog trenutka su bili okruženi i praćeni šerifovim zamenicima koji su znali da su oni samo izvidnica za ostalu mnogobrojnu bandu. (Tužna istina je da je Francuz sa par ortaka iz ,,Box Shopa“ otkazao svoj dolazak na okupljanje, želeći da izbegne nevolje, i odlučio je da ode sa drugarima na miran vikend. Ispalo je da su ih šikanirali mnogo više nego da su krenuli za Bas Lejk.) Ako je Anđelima bio potreban dokaz da učvrste svoja ubeđena o tome „kako su mnogi jači kad su u većoj grupi“, dobili su ga za četvrti jul. Jedini odmetnici 103

zdls & meteori

koji nisu na putu šikanirani od strane policije bili su oni koji su organizovali i išli zajedno. Nekoliko samostalnih frakcija odmetnika su maltretirani i kažnjavani celim putem. Naknadno je pažljivim brojanjem Anđela Pakla utvrđeno da ima ne više od trista motociklista, uključujući i sve druge klubove. Gde sedalo onih sedamsto odmetnika da provede vikend, niko nije znao; a ako je gospodin Linč znao, onda o tome nije želeo da govori.68 Negde blizu Modesta, otprilike na pola puta između Ouklenda i Bas Lejka, čuo sam kako su na radiju javili da su blokade puta postavljene da bi sprečile odmetnike da uđu u oblast gde su odmarališta. U to vreme ja sam bio odmah iza konvoja Anđeli-Kočijaši, ali daleko iza glavnog kontigenta Anđela koji je otišao iz El Adoba pre nego što sam ja stigao. Hteo sam da budem uz njih kada stignu do Bas Lejka, jer vesti su javljale da je veliki okršaj neizbežan. Postoje dva puta da se stigne do Bas Lejka sa autoputa „99“. Znao sam da će Anđeli da idu južno do Madere i onda autoputem „41“, širokim, dobro asfaltiranim autoputem, sve do Jozemita. Drugi put je kraći za otprilike sedamdeset i pet kilometara, ali je on kao lavirint, loše asfaltiran i vodi preko planina. Išao je preko Merseda i penjao se uz Tatl, Planadu, Maripozu i Butdžek. Po mapi, zadnjih trideset kilometara puta bilo je neasfaltirano. Moj auto je brektao i točkovi su krivudali celim putem još iz San Franciska, ali sam nekako uspeo da ga dovedem u red kada sam stao u podnožju. Samo dva odmetnika, obojica zalutali, počinili su grešku i krenuli ovim putem. Prošao sam jednog; klečao je nad kartom pored pomoćne benzinske pumpe blizu Mormon bara. Drugi, sa devojkom koja je sedela iza njega, neprestano je kenjao i psovao dok sam ih preticao kod brda blizu Maripoze. U podne je temperatura bila oko četrdeset stepeni Celzijusa i braonkasta kalifornijska brda su izgledala kao da bi mogla da se zapale svakog trenutka. Jedino zelenilo u pejzažu bile su ivice hrastova u podnožju doline. Ljudi koji se razumeju u biljke tvrde da ove retke vrste čvornastih hrastova postoje samo na dva mesta u svetu - Kaliforniji i Jerusalemu. U svakom slučaju, ona dobro gore, i ako se trava ispod njih zapali, glavni posao vatrogasnih ekipa biće da obuzda vetar koji čeka plamenčić vatre pa da krene na njih kao armija nevoznih devica. Vozio sam iza vatrogasnog kamiona kada nas je odjednom odmetnik sustigao. Verovatno mu je ova monotono spora vožnja dosadila, pa je odlučio da prebaci u drugu... jureći tako dok nije išao bok uz bok sa mnom, a onda je prebacio u treću i odmaglio. Čovek iz vatrogasne ekipe je buljio kao da je video polarnog medveda kako pretrčava put. Motociklista je prohujao u trenutku, ali su jeka i tandrkanje kroz vetar ostali kao kod nadletajućeg aviona. I u tom trenutku je vatrogasac letimice video dugokosog vozača, kukasti krst na njegovom rezervoaru i devojku pozadi - prizor tako neopisivo čudan brđanskim očima da su oni samo zinuli. – Gospodin Linč je konstantno odbijao da govori o Anđelima Pakla. Ova tema izgleda da ga je postidela. Kao javnu tužilac najpopularnije zemlje u S.A.D.-u, on je živi svedok teorije da je ćutanje mudrost. Guverner Braun je njegov dobar prijatelj i mecena. (Prim. aut.) 68

104

zdls & meteori

Nekoliko kilometara zapadno od Maripoze, duboko u planinama, čuo sam kao radio izveštava: „Motociklistički klub Anđeli Pakla su stigli u Bas Lejk, i javljeno nam je da članovi hoće da se infiltriraju u oblast odmarališta. Vlasti, naoružane sudskim nalogom, snabdevaju blokade puteva ljudima kako bi zaustavile motocikliste da prodru za praznični vikend.“ Ako su blokade puta strateški postavljene one mogu samo da spreče sastajanje u javnim mestima za kampovanje u nacionalnim šumama i nateraju odmetnike da se sakupe, i po običaju na njihovim okupljanjima, divljaju u nekom okrugu gde bi bile pod budnim okom snaga zakona. Blokada kod Ouak-hursta, blizu granice nacionalne šume, mogla bi da dovede do toga da Anđeli budu uhapšeni ili zbog blokiranja autoputa ili zbog prolaza kroz privatne posede. Uz malo mašte, blokade puta bi mogle da budu tako podeljene da jedna primora grupu Anđela da krenu na jug, a druga da krenu na sever. Vlasti nisu oskudevale u metodama kojima bi mogli da zaustave okupljanje Anđela Pakla u Bas Lejku. Ali bila je to ista stara priča: policija je očekivala najmanje petsto divljaka; blokade puta bi ih zadržale, ali koliko dugo? I šta onda? Ideja da bi Anđeli prešli trista šezdeset kilometara zbog žurke i onda se vratili zbog blokade na petnaestak kilometara od njihove destinacije je nelogično priželjkivanje. Onda bi sigurno bilo nasilja, krvavog obračuna na glavnom autoputu, sa prazničnim zaglušenjem saobraćaja kilometrima pozadi. Alternativa je bila jednostavno ih pustiti da prođu, ali to je bila suviše velika opasnost sa mogućim tragičnim posledicama. Bila je to ozbiljna zagonetka, težak izazov za pravdu i društvenu mašineriju okruga Madera. Na benzinskoj pumpi u Maripozi pitao sam za puteve do Bas Lejka. Radnik, dečačić od petnaestak godina, savetovao me je da ne idem tamo. „Anđeli Pakla će rasturiti to mesto“, rekao je. „Postoji priča o njima u magazinu Lajf. Bože, zašto bi neko išao u Bas Lejk? Ti momci su strašni. Uništiće celo mesto.“ Rekao sam mu da sam majstor karatea i da želim da budem tamo u akciji. Kada sam polazio upozorio me je da se čuvam i ne rizikujem. „Anđeli Pakla su gori nego što misliš“, rekao je. „Krenuće na tebe sačmarama“. Sledeći problem na putu kao da je bio preslikan iz Luisovog i Klarkovog dnevnika69. Kola su bila u tako lošem stanju, da sam shvatio da ću morati da ih jednostavno napustim pre kraja vikenda i vratim se u San Francisko jednim od onih kamiona sa kukastim krstovima. Zabavljao sam se time što sam brbljao u diktafon o tome kako je suludo da pratim bandu psihopata iz metropole u ovakvom vrsti vukojebine. Put nije čak ni bio ucrtan na karti. S vremena na vreme bih prošao pored montažnih kućica koje su ostale iz doba potrage za zlatom. Da nije bilo radija, osećao bih se potpuno odvojen od civilizacije, ako neki usamljeni lovokradica koji želi da se obogati u severnoj Montani70.

– Kapetan Luis i poručnik Klark bili su vođe prve američke ekspedicije do pacifičke obale i nazad. Ekspedicija je trajala od 1804. do 1806. godine. (Prim. prev.) 70 – To je dom bande najvećih grizlija u Sjedinjenim Državama - oko 400 njih. (Prim. a.) 69

105

zdls & meteori

Negde oko dva popodne dospeo sam do predivnog asfalta autoputa „41“, južno do Bas Lejka. Tražio sam vesti na skali radija kad sam prošao pored kioska za hot-dog i video dva bajkera sumnjičavo parkirana pored puta. Okrenuo sam se za trista šezdeset stepeni i parkirao pored motora. Sreo sam Đavola i Mišara kako razmišljaju o merama bezbednosti. Mišar, raniji član ogranka iz Berdua, je Anđeo Pakla koji je došao pravo iz zatvora. On je čudna kombinacija opasnosti, opcesnosti, elegancije i istinski je skeptičan prema svemu živom. On okreće leđa fotografima i misli da su svi novinari agenti tajne službe koji žive u nekim rovovima bez dna u skrivenim delovima kuća koje nijedan Anđeo Pakla nikada ne može da upozna, osim kap zatvorenik - a i tada samo da bi mu se odsekla ruka za primer drugima. Postoji predivan spoj kod Mišara: on je bodljikavo prase među ljudima, sa šiljcima koji su uvek nakostrešeni. Ako bi dobio nova kola na lutriji i saznao to od trenutne devojke koja bi donela loz sa njegovim imenom, on bi to shvatio kao trik da na prevaru izgubi vozačku dozvolu. Opovrgao bi i rekao da je devojka plaćena kurva, prebio bi sponzora lutrije i menjao kola za petsto sekonala i zlatan bič za teranje stoke. Mišar mi se sviđa, ali nikada nisam sreo nikoga van Anđela da misli da zaslužuje bilo šta bolje od dvanaest sati batinanja po tabanima. Jednog jutra me je pozvao Marej, jer se bacio na neka istraživanja za članak u Poustu, i ja sam ga uverio da je potpuno bezbedno da ode do Bargerove kuće u Ouklendu i napravi intervju. Onda sam se vratio na spavanje. Nekoliko sati kasnije, telefon je zazvonio. Bio je to Marej koji je vrištao. Rekao mi je da je tiho razgovarao sa Bargerom kada se odjednom suočio sa nekim ludakom krvavih očiju koji mu je pod nos stavio nešto što je ličilo na mali top i rekao: ,,Ko si stvarno ti, jebem li ti mater?“ Opis nije odgovarao nijednom Anđelu koga sam ranije sreo, pa sam pozvao Bargera telefonom i upitao šta se dogodilo. ,,To je bio Mišar, dođavola“, rekao je Barger cerekajući se. „Znaš i sam kakav je“. Zaista. Svako ko je ikada sreo Mišara zna kakav je. Mareju je trebalo nekoliko sati da se smiri pošto ga je upoznao, ali nedeljama kasnije - posle dužeg razmišljanja i distance od četiri i po hiljade kilometara - on je još uvek afektiran zbog incidenta koga je opisao ovako: Razgovarali smo prijatno oko pola sata kada se u jednom trenutku Barger nasmejao i rekao: ,,Pa, niko nikada nije napisao ništa lepo o nama, ali s druge strane mi nikada nismo ni uradili nešto dobro da bi neko tako pisao o nama.“ Druželjubiva atmosfera počela je očigledno da se menja kada su četvorica ili petorica Anđela, uključujući i Mršavka koji je zadužen u ogranku za oružje, došla i pridružila nam se. Jedan od njih, mrzovoljni tip sa velikom crnom bradom koga su zvali Mišar, igrao se šeširom od svinjske kože i štapom koje je negde pokupio; mahao je na nas tim štapom dok je govorio i udarao me s vremena na vreme. Odjednom sam skapirao da bi on stvarno uživao da nekoga isprebija tim štapom. A jedini kandidat za tako nešto u sobi bio sam ja. Znao sam da Barger i ostali 106

zdls & meteori

Anđeli nemaju ništa protiv mene, ali znao sam i da ako Mišar krene da me šiba štapom, verovatno će ga zaustaviti tek u trenutku kada me bude ozbiljno povredio. Opirati se tome bi bilo potpuno glupo, upravo zbog koda po kome bi svi prisutni Anđeli ustali u odbranu starog drugara Mišara i ja bih verovatno bio kontuzovan. Osetio sam ozbiljnu opasnost u sobi, i čim sam mogao da odem a da to ne izgleda kao bežanje (što bi takođe moglo da bude fatalna greška), rekao sam zdravo Soniju i otpalio iz kuće. Naveo sam Marejev slučaj jer on daje određeni osećaj ravnoteže. Njegovo viđenje Anđela se veoma razliku od mog. Mišar je jedini koji ga je stvarno udarao. Od ostalih se samo plašio. Činjenica je da je njihova prisutnost bila uvreda za sve za šta je on smatrao da je pristojno. Možda je bio u pravu, i na neki način nadam se da jeste, zato što bi to doprinelo zadovoljenju - osećaju kulture i čvrstine starog sveta - koji sam dobio slažući se sa njim sada i onda. U stvari, Mišar nije tako opasan. On ima oštar osećaj za dramatičnost i sklonost da stvari učini čudnim. Šešir od svinjske kože Marej je povezao sa skupocenim slamnim šeširima iz Paname sa svilenim delovima. Prodaju iz za oko 18 dolara u najboljim prodavnicama u San Huanu i nose ih američki biznismeni na celim Karibima. Mišarov štap - koji je Marej video kao neku vrstu batine - je integralni deo njegove uniforme, njegovog imidža. Uz Zoroa, Mišar među Anđelima najviše polaže na modu. Osim njegovih „boja“ i pažljivo oblikovane brade, on izgleda skoro kao neki akademac. On je u kasnim dvadesetim, visok je, žilav i koščat. Tokom dana sa njim se može bez problema zajebavati, ali uveče, on počinje da guta sekonale, koji na njega imaju efekat kao što pun mese deluje na vukodlake. Oči mu postanu staklast, onda počne da reži na džuboks i klati se po prostoriji u zajebanom raspoloženju. Do ponoći on postane prava opasnost, ljudski vulkan koji jedva čeka da se na nekoga prospe. Moj prvi susret sa Mišarom je bio pored kioska za hot-dog nedaleko od Bas Lejka. On i Đavo su sedeli za stolom ispred kioska proučavajući zakonski dokument od pet stranica koji su dobili nešto ranije. „Postavili su blokadu na putu za Korsgold“, rekao je Đavo. „Svako ko tamo dođe dobije jednu od ovih - uz obavezno slikanje kada ga preuzmeš.“ „Taj smrdljivi kučkin sin“, reče Mišar. „Ko?“ pitao sam. „Onaj smrad Linč. Ovo je njegovo maslo. Voleo bih da propustim kroz šake tog majmuna.“ A onda mi je odjednom pružio dokumenat preko stola. „Evo, pročitaj ti ovo. Možeš li ti da mi kažeš šta sve ovo znači? Naravno da ne možeš! Niko ne može da razume ovo sranje!“ Naslov dokumenta je bio: NAREDBA KOJI POKAZUJE ZBOG ČEGA PRELIMINARNI SUDSKI NALOG NE BI TREBALO PUSTITI U OPTICAJ I DRUGE PRIVREMENE MERE ZABRANE. U potpisu je stajalo da je 107

zdls & meteori

podnosilac žalbe „Narod države Kalifornija“, a kao tuženi „Džon Daz I i drugih petsto, koji se pojavljuju pod imenom i amblemima ANĐELI PAKLA, ili LOPOVI MRTVAČKIH KOVČEGA, ili SATANINI ROBOVI, ili ČELIČNI KONJANICI, ili CRNO I PLAVO, ili LJUBIČASTO I ROZE, ili CRVENO I ŽUTO, neakcionarska društva.“ Namera ove naredbe bila je jasna, ali specifičan jezik je bio nejasan i arhaičan, kao i lista optuženih, koja je verovatno bila preuzeta ili neke „žute štampe“ koja datira iz kasnih pedesetih. Ono što je izneseno je privremeni sudski nalog primenljiv na svakog ko je fotografisan u činu primanja istog od policije, protiv: 1) kršenja svakog javnog reda, mira i zakona... 2) svakog ponašanja koje je nepristojno ili suviše agresivno... ili 3) nošenje ili posedovanje, sa ciljem upotrebljavanja u svrsi oružja, bilo kojih noževa, kaiševa, omči, skraćenih sačmarica, metalnih šipki, noževa na otvaranje, lanaca, ili bilo koje vrste vatrenog oružja... Naveden je incident, iz razloga opravdanja naredbe, koji se pre dve godine desio u maloj crkvi u Pajnsu: „Tuženi su bili pijani... i ušli u gorepomenutu crkvu bez odobrenja i uzeli mnogo horskih odora, obukli iste i paradirali pešaka i na motociklima ponašajući se razvratno i koristeći opscesne reči. Bilo je potrebno da zamenik šerifa ozbiljno zapreti gore pomenutim da bi vratili odore i izašli.“ Na drugoj strani dokumenta zatičemo tužni prizvuk, gde piše da je ,,već dobro poznato u državi Kalifornija“ da članovi ovih društava „zastrašivanjem, napadanjem i drugim nasilnim sredstvima, pokušavaju da stave pod svoju kontrolu oblast u kojoj se sakupe; da izbijanje nasilja proizvodi takve radnje čiji su rezultat povrede i mogući gubici života članova zajednice; i da je jedini razumni način sa svaku individuu da izbegne ovakvo nasilje - ostanak kod kuće ili napuštanje oblasti u kojoj su članovi ovih grupa prisutni.“ Na Mišarovo veliko interesovanje, ipak nisam mogao da odgovorim nikakvim objašnjenjem i rastumačim mu ovaj dokument. (A ni nekoliko nedelja kasnije, jedan advokat iz San Franciska nije mogao da mi objasni dokument.) Kako se ispostavilo, ni policija okruga Madera nije mogla da objasni, ali je objašnjenje njihovog naređenja bilo veoma jasno: na prvi znak nevolje pohapsiti sve na motociklima i strpati u zatvor, i pri tom odbiti kauciju. Đavo je bio više depresivan nego besan pri ovakvom stanju stvari. „Samo zato što nosim veliku bradu“, mrmljao je, „žele da me strpaju u zatvor. Gde to ide ova zemlja?“ Pokušavao sam da smislim odgovor kad je naišla kola saobraćajne patrole i zaustavila se na par metara od mesta gde smo sedeli. Dvojica policajaca su samo sedela i buljila u nas, dok su im sačmarice stajale na vozačkoj tabli. A onda je piskavi glas sa njihovog radija odjednom počeo da govori o kretanjima Anđela Pakla: „Nisu prijavljena hapšenja u Frisnu... velika grupa na autoputu 90... grupa od dvadesetorice članova je zaustavljena na blokadi puta zapadno od Bas Lejka...“ 108

zdls & meteori

Počeo sam da pričam u diktafon, nadajući se da će to zapaziti, što bi možda moglo da ih uzdrži od pucanja na svu trojicu ako radio iznenada naredi da „otvore paljbu“. Đavo se srozao u stolicu, pijuckajući sok od narandže i buljeći u nebo. Mišar je izgledao kao da kipti od besa, ali se ipak kontrolisao. Obojica su, gledajući površno, bili upadljivi: obojica visoki, mršavi, obučeni za vožnju, ali ne i neuredni - brade uredno podšišane, srednje dugačka kosa, a nisu imali ni nikakvo oružje ili nešto što bi moglo tome da naliči. Bez obeležja Anđela Pakla ne bi mogli da privuku nikog osim par turista iz Los Anđelesa koji su već upućeni u te stvari. U to vreme, Đavo nije tehnički bio član Anđela Pakla. Nekoliko godina ranije on je bio jedan od članova ogranka u Sakramentu - koji je, kao i Frisko ogranak, bio više okrenut boemskom viđenju stvari. Prosjak Teri je bio još jedan član Anđela iz Sakramenta. Oni su se uvek dobro slagali sa tim bitničkim elementom iz Sakramenta, i kada se ogranak premestio u Ouklend, oni su doneli nešto od tog uticaja sa sobom. Originalni ouklendski Anđeli su bili teške siledžije i svađalice - čistog roda, kako oni to vole da kažu - i nikada nisu imali bližih kontakata sa džezom, poezijom i svim elementima protesta i bunta kakvi su se gajili u Berkliju i San Francisku. Zbog ovog konflikta u pozadini iznenadnog ujedinjenja u Ouklendu sa Anđelima, koji su bili izbeglice iz Sakramenta i Berdua, sve ovo imalo je uznemiravajući efekat na celu scenu. Znatiželjnik kao i mnogi drugi, Đavo je takođe bio i član ogranka iz Berdua, ali sada - u svojoj dvadeset i sedmoj godini - on je dva puta razmišljao pre nego što bi se ponovo nekome priključio. Članstvo se ne menja automatski. Drugarstvo da, i prihvatanje nekog Anđela u ogranak koji je izabrao je uvek sređena stvar, ali uvek postoji period čekanja... da bi stvari bile jasne. U Đavolovom slučaju period čekanja bio je obostran. On je hteo da se vrati na koledž u jesen, rekao je. On je već dao prvu godinu na tom koledžu na jugu; hteo je da bude komercijalni umetnik, i njegov blok sa slikama motora je pokazivao da ima talenta. „Nisam siguran da li želim da se ponovo priključim Anđelima“, rekao je jedne večeri. „Ali ja mrzim da gubim prijatelje. Ponekad pomislim da bi bilo bolje da napustim klub i smirim se i probam nešto drugo, ali je tako nešto teško saopštiti Anđelima.“ Đavolov prijatelj, koji inače nije Anđeo, predskazao je: „Priključiće im se ponovo. Ma dođavola. on ne zna kako da to ne učini.“71 Nas trojica smo samo sedeli tamo, brbljajući, kada su patrolna kola odjednom pošla u rikverc, napravila polukrug na parkingu i okrenula se ka autoputu. Brzo sam završio svoje pivo i dohvatio diktafon kada se iznenada začula ogromna buka oko nas. Sekundama kasnije, čopor motociklista je projurio preko brda na zapad. I Đavo i Mišar su požurili na autoput, mašući i vrišteći od sreće. Put je bio prepun motora. Kiosk sa hot-dogom je bio na kresti brda iznad Bas Lejka; bila je to poslednja geografska prepreka za Anđele do njihove detinacije. Policija je, pametno, uspela da nagomila najmanje stotinak motociklista na blokadi puta 71

– Đavo bi se eventualno odvojio od Anđela i usmerio ka Berkli - LSD sceni. (Prim. aut.)

109

zdls & meteori

gde su im čuvena naredba ceremonijalno uručena - i onda ih pusti sve odjednom. Pa umesto da pristignu tiho i pojedinačno, odmetnici su došli na vrh brda u čoporu... mašući, vrišteći i dolazeći u talasu, i tako se predstavljajući građanima u zaista zastrašujućem spektaklu. Disciplina sa autoputa je potpuno zaboravljena; sada je to totalno ludilo. Pogled na Đavola i Mišara kako se raduju pored puta, naveo je Malog Isusa da podigne ruke i pusti trijumfalne uzvike. Motor mu je zakrivudao pa se umalo nije sudario sa Šaržerom Čarlijem i Pedofilom. Anđeo koga nikada nisam video je prošao pored, jezdeći na trotočkašu i držeći noge pravo kao da je jahač rodea. Endi iz Ouklenda, koji nije imao vozačku dozvolu, vozio je ženu napred na rezervoaru da bi mogla da zgrabi volan u slučaju da se panduri pojave. Buka je bila ravna lavini ili kao da eskadrila bombardera prolazi. Iako sam znao Anđele, nije bi bilo baš sasvim jasno ono što vidim. Bili su kao Džingis Kan, Morganovi Jahači, Divljak i Silovanje u Nankingu, sve zajedno. Đavo i Mišar su skočili na njihove motore i otpalili da bi se pridružili svom krdu. Dok sam ulazio u svoj auto, još jedan motor se zaustavio na parkingu. Bio je to odmetnički B.S.A., retka životinja u ovoj ligi, a na njemu je bio zdepasti, nabijeni tip u kasnim tridesetim sa Nikon kamerom od četristo dolara koja mu visi za vratom... Don Mor, tada fotograf Ouklendskog Tribjuna. Osim Nikona i nedostatka „boja“, izgledao je kao ljutiti i zločesti Anđeo Pakla, i to sa dobrim razlogom. On je bio veteran motociklizma, koji je vozio više od mnogih Anđela Pakla. Za razliku od svojih savremenika, on je razvio makar jedan od svojih talenata i napravio ime u svetu biznisa i novca, ali se nikada nije odrekao motora. U Ouklendu je nosio plavo odelo na posao i vozio belog „Tunderbirda“, ali kad su Anđeli otišli na okupljanje, pridružio im se u starom „Beezeru“. Nosio je čizme, izlizane leviske i jaknu bez rukava, pokazujući tako tetovaže na obema rukama. Izgledao je kao Roki Marćano72 i govorio tako.73 Kratko smo popričali o događanjima ovog vikenda, ali za to vreme i zadnji motor je prohujao preko brda i obojica smo želeli da ga stignemo. Pratio sam ga vijugavim putem do Bas Lejka i uskoro smo obojica bili na repu karavna motociklista. Odmetnici nisu kršili ograničenje brzine, ali su stalno menjali brzine vozeći napred nazad i tako stvarali nepodnošljivu buku, sekući krivine i vrišteći na ljude pored puta... radeći sve što je moguće da bi ubrizgali maksimalan stepen traume svojim dolaskom civilnom stanovništvu. Da sam bio građanin Bas Lejka u to vreme, otišao bih kući i napunio svako oružje koje posedujem.

– Roki Marćano (Rocky Marciano 1923-1969) - Slavni američki bokser u teškoj kategoriji koji je ostao neporažen. Pobedio je u 49 borbi, od toga 43 nokautom. Poginuo je u avionskoj nesreći. (Prim. prev.) 73 – Ne zadugo posle okupljanja u Bas Lejku, Mor je postao počasni član Anđela pakla. (Prim. aut.) 72

110

zdls & meteori

12 Svi znaju da su naši konjanici pakosni. Oni se bore zato što su gladni. Naša imperija je okružena neprijateljima. Naša istorija je napisana krvlju, a ne vinom. Vino pijemo kad proslavljamo naše pobede. (Entoni Kvin kao Atila u filmu Hun Atila)

* Bas Lejk u stvari nije grad, već oblast odmarališta - niz malih naselja oko izduženog jezera kao sa razglednica, koje je dugačko oko deset kilometara a široko oko kilometar i po. Pošta se nalazi na severnoj strani jezera u svežnju zgrada i radnji koje sve poseduje čovek sa imenom Vilijams. To je bila tačka na kojoj su se Anđeli sastajali... ali lokalni šerif, grdosija koju su zvali Mršavi Bakster, je odlučio da zadrži Anđele van ove oblasti tako što je postavio drugu blokadu na oko pola kilometra od centra. Bila je to Baksterova odluka i on ju je pravdao sa tri odreda policajaca i tucetom lokalnih rendžera. U vreme kada sam stigao tamo, odmetnici su se stajali sa obe strane autoputa - Barger je čekao šerifa da sa njim porazgovara. Šerif je objasnio vođi Anđela da je za njih obezbeđen kamp, pažljivo izabran, koji se nalazi u planinama iznad grada, tamo gde im niko „neće dosađivati“. Bakster je visok oko dva metra i građen je kao defanzivac Baltimorskih Koltova. Barger je visok jedva metar i osamdeset, ali nijedan od njegovih ljudi nije sumnjao da bi on sjebao šerifa ako stvari slučajno izmaknu kontroli. Mislim da ni šerif nije sumnjao u to, baš kao i ja. Postojao je čeličan, misaoni kvalitet u vezi s Bargerom, instiktivno uzdržavanje koje čini da autsajderi osećaju da mogu da izađu na kraj s njim. Ali tu je takođe i prikrivena zloćudnost, egocentrični fanatizam koji je kaljen osmogodišnjim vojevanjem na čelu izgnanika koji su, tog znojavog popodneva, bili odmeravani od strane šerifa, njegovog oružja i šake mladih rendžera koji su ga podržavali. Nije bilo sumnje u to ko bi pobedio kad bi došlo do sukoba, ali je bilo na Bargeru da odluči da li bi se pobeda isplatila. On je odlučio da odu u planine, i njegova četa ga je pratila bez pogovora ili žaljenja. Rendžer koji im je pokazao put, zvučao je kao da se mesto nalazi na desetak minuta vožnje po neasfaltiranom putu. Gledao sam kako horda odmetnika odlazi u tom pravcu, a onda sam porazgovarao sa dvojicom rendžera koji su ostali na blokadi puta. Izgledali su pomalo napeti, ali su se nasmejali kada sam ih upitao da se plaše da bi Anđeli Pakla mogli da preuzmu grad. Imali su sačmarice u prtljažniku kamiona, ali su one ostale tamo za vreme sučeljavanja. Obojica su imali po dvadesetak godina, i izgledali su veoma staloženo, s obzirom na sav publicitet koji je pratio odmetnike i predstavljao ih kao veoma opasne momke s 111

zdls & meteori

kojima je trebalo da se sretnu. To sam kasnije pripisao uticaju Mršavog Bakstera, jedinog pandura zbog koga se Barger povukao. Bilo je oko pola četiri popodne kada sam krenuo prljavim putem do mesta određenog za Anđele. Pola sata kasnije još uvek sam pratio tragove motociklista, koji su bili poput buldožerovih, i prolazio kroz nešto što je izgledalo kao deo džungle na Filipinima. Bilo je tako strmo da sam morao da vozim u prvoj brzini; ševrdalo je kao staza za jelene a mesto određeno za kamp je bilo tako visoko da je samo magla mogla da deli nas od Menhetn Ajlanda s druge strane kontinenta. Nije bilo ni traga od vode, a Anđeli su od silnog puta đavolski ožedneli. Bili su zabačeni na livadi na nekih petnaest hiljada kilometara nadmorske visine u Sijera planinama, i bilo je očigledno da je u pitanju nameštaljka. Nije im smetalo što su morali toliko da se penju, ali sada su se osećali prevarenim i želeli su da se osvete. U takvom osećanju je prednjačio Barger, koji je osećao da ga je šerif nasamario. Kamp je bio pogodan samo za kamile i planinske koze. Pogled je bio predivan, ali kamp bez vode za četvrti jul je beskoristan kao prazna limenka piva. Malo sam osluškivao viku i svađanje, a onda sam rešio da se spustim sa planine i pozovem vašingtonske novine za koje sam tada pisao i kažem im da sam spreman da im pošaljem priču o najvećoj pobuni decenije. Na putu dole susreo sam neke odmetnike na motorima kako idu nagore. Oni su zaustavljeni blokadom puta kod Bas Lejka i upućeni do njihovog kampa. Frisko kamion sa kukastim krstovima je vozio u prvoj brzini, sa dva motora u prikolici i trećim koji je vozi tridesetak metara za njima u velikom oblaku prašine. Bajker je dobro držao sa zaštitnim naočarima i maramicama vezanim oko nosa i usta. Njega je pratio crveni Plimont koji je svirao kad sam dospeo blizu njega. Stao sam, i mada nisam prepoznao auto, zagledao sam. Bili su to Lari, Pit i Dimčić, novi predsednik Frisko ogranka. Nisam ih video još od one noći kad sam ih sreo u Depau. Pit, trkač, radio je kao kurir u gradu, a Lari je rezbario toteme od panjeva koji su se nalazili u prednjem dvorištu Anđela. Imali su kvar na auto-putu blizu Modesta i ustopirali su tri lepe devojke koje su im ponudile pomoć. Odavde se stvorio Plimont, pa su sada i devojke bile s njima u akciji. Jedna je sedela u krilu Pita na zadnjem sedištu, oskudno obučena i ludački se smejala dok sam im objašnjavao problem oko njihovog kampa. Oni su ipak odlučili da nastave, pa sam im rekao da se vidimo kasnije u gradu... ili već gde, i u tom trenutku sam pomislio da će to verovatno biti u zatvoru. Spremalo se veoma ozbiljno sranje. Uskoro će Anđeli početi da silaze sa planine en masse, i neće biti raspoloženi da pregovaraju. U Karolini kažu da su „brđani“ mnogo drugačiji od „ljudi koji žive u ravnici“, a kao osoba koja je rođena u Kentakiju sa više planinske nego ravničarske krvi, naginjao sam da u to poverujem. Ovo je bila jedna od teorija o kojima sam razmišljao celim putem od San Franciska. Za razliku od Portervila i Holistera, Bas Lejk je planinsko društvo... i ako još uvek važi staro pravilo Apača, ljudi se ovde mnogo teže ljute ili paniče, ali kad jednom polude onda apsolutno više nemaju milosti ni za koga. Kao i Anđeli, i oni imaju tendenciju da se u kritičnim 112

zdls & meteori

situacijama „vrate“ svom sopstvenom domorodačkom osećaju za pravdu - koji je sličan zakonima primitivnog čoveka. Mislio sam da će planinski tip čoveka biti mnogo tolerantniji za bučno i upadljivo ponašanje Anđela, ali - u poređenju sa njihovim ravničarskim rođacima - mnogi su brži u osveti na prvi dokaz uvrede ili psovanja. Na putu dole sa planine, čuo sam da na vestima javljaju da su se Anđeli Pakla uputili ka Bas Lejku i da je na pomolu veliki incident. Takođe su pomenuli da je detektiv iz Los Anđelesa upucao jednog osumnjičenog koji je priveden zbog ispitivanja za silovanje njegove ćerke dan ranije. Pogled na osumnjičenog koga vode kroz hol policijske stanice je bio previše za detektiva koji je odjednom izgubio kontrolu i počeo da puca. Rečeno je da je žrtva Anđeo Pakla, i novine koje se prodaju u Bas Lejku tog popodneva pisale su na naslovnim stranama: ANĐEO PAKLA UPUCAN ZBOG SILOVANJA. (Osumnjičeni, koji je inače preživeo, bio je skitnica star dvadeset i jednu godinu. Kasnije se saznalo da on nije imao nikakve veze sa Anđelima Pakla i silovanjem ćerke detektiva... on je prodavao kuvare, od vrata do vrata, kada su ga namamili u kuću gde su se skupljali narkomani i opaki momci. Detektiv je priznao da je izgubi kontrolu i pucao u pogrešnog čoveka; kasnije se u odbrani pozvao na privremeno ludilo i bio oslobođen od svih optužbi od strane velike porote u Los Anđelesu.) Bilo je potrebno nekoliko dana da štampa odvoji silovanje-pucanje od Anđela Pakla, a u međuvremenu su naslovne strane bile preplavljene lažnim vestima. Povrh priča o Lakoniji, uključujući i onu u Lajfu, radio je unapred zastrašivao a štampa takođe predviđala - upravo ovo, silovanje Anđela Pakla u Los Anđelesu, i to samo malo pre novinskih izdanja za treći jul. Uz svo ovo vatreno optuživanje, nisam osećao da bi trebalo da potvrdim krivicu kada sam konačno uspostavio vezu Bas Lejk - Vašington i počeo da objašnjavam šta se dogodilo. Stajao sam u staklenoj telefonskoj govornici u centru Bas Lejka - koji se sastojao od male pošte, velikog supermarketa, bara i salona za koktel i nekoliko živopisnih ustanova od crvenkastog drveta koje su izgledale lako zapaljive. Dok sam govorio, Don Mor je parkirao svoj motor prošao je blokadu puta na osnovu svoje novinarske propusnice - i objasnio mi da je u žurbi da se javi Tribjunu. Moj urednik u Vašingtonu mi je govorio kako da sastavim tekst, ali ja nisam želeo da učinim to dok pobuna još nije krenula, sa znacima ozbiljnih povreda na obe strane i uništavanjem javne imovine... a i tada sam hteo da pošaljem samo književne varijacije standardnih vesti: Ko, Šta, Kada, Gde i Zašto. Još uvek sam razgovarao kada sam opazio neočešljanog momka sa pištoljem za pojasom koji je prišao Moru i rekao mu da ode iz grada. Nisam mogao dobro da čujem razgovor, ali sam video da Mor pokazuje masu kartica, legitimacija, propusnica... Mogao sam da primetim da mu je potreban telefon, tako da sam se složio sa svojim čovekom u Vašingtonu da će istog trenutka biti obavešten o bilo

113

zdls & meteori

kakvim promenama i spustio slušalicu. Mor je momentalno ušao u govornicu i ostavio me da se sam nosim sa masom koje se u međuvremenu okupila. Na sreću, moja garderoba je bila suviše autentična da bi mogli sa nekim da me poistovete. Nosio sam leviske, Velington čizme i Montana pastirsku jaknu preko bele tenis-majice. Razdrljeni grubijan me je pitao ko sam. Dao sam mu moju karticu i pitao ga šta će mu taj veliki pištolj za pojasom. „Znaš ti zašto“, rekao je. „Prvi od ovih kučkinih sinova koji mi se samo obrati, dobiće metak pravo u stomak. To je jedini jezik koji oni razumeju.“ Klimnuo je glavom u pravcu Mora koji je bio u telefonskoj govornici, i ništa u njegovom tonu me ne bi navelo da pomislim dabi mene možda oslobodio te namere. Video sam da mu je za pojasom Smit & Veson .357 Magnum sa skraćenom cevkom - dovoljno moćan da napravi rupe u glavi cilindra na Morovom B.S.A.-u, ako je potrebno ali kada se upotrebi na čoveka, teško je promašiti. Pištolj je pogađao i do sto pedeset metara, a i mnogo više u rukama nekoga ko stvarno zna da se služi njime. Nosio je policijsku futrolu za pištolj na pojasu koji je držao njegove braon pantalone, uzdignut visoko na desni kuk i u poziciji da bi brzo mogao da se upotrebi. Ali je bio veoma svestan da ima pištolj i znao je da ako ga upotrebi može da napravi pravi pokolj. Pitao sam ga da li je zamenik šerifa. ,,Ne, ja radim za gospodina Vilijamsa“, rekao je još uvek proučavajući moju karticu. Onda je podigao pogled. „Šta radiš ti sa ovom ruljom motociklista?“ Objasnio sam mu da sam samo novinar koji pokušava da pošteno odradi svoj dan na poslu. Klimnuo je glavom, još uvek proučavajući moju karticu. Rekao sam mu da može da je zadrži, i izgleda da ga je to zadovoljilo. Stavio je u džep svoje braon košulje, a onda nakačio palac za pojas i upitao me šta želim da znam. Ton njegovog pitanja nagovestio mi je da imam oko šezdeset sekundi da dobijem priču. Slegnuo sam ramenima. ,,Pa, ne znam baš. Pomislio sam da procunjam, možda i uhvatim par beležaka.“ Klimnuo je glavom sa razumevanjem. „Stvarno? E pa onda napiši da smo spremni za njih. Daćemo im ono što traže.“ Prašnjava ulica je bila tako prepuna turista da nisam odmah primetio osobenosti grupe koja nas je okruživala. Oni uopšte nisu bili turisti; stajao sam u sredini od oko sto volontera74. Petorica ili šestorica su nosila one iste braonkaste košulje i pištolje. Na prvi pogled izgledali su kao horda seljačkih momaka kao i svaki prostaci u selendrama u Sijerama. Ali kad sam bolje pogledao, video sam da nose batine od drveta dok drugi imaju ogromne lovačke noževe za pojasevima. Nisu izgledali zločesto, ali su očigledno organizovani i spremni da polupaju neke glave. – U originalu: vigilante - razbojnik, odnosno član ili volonter odbora za gradsku zaštitu koji kažnjava kriminal. (Prim. prev.) 74

114

zdls & meteori

Trgovac Vilijams je unajmio nekoliko privatnih revolveraša da zaštiti svoju investiciju kraj jezera; ostali su volonteri siledžije koji čekaju po ceo da za tuču sa gradskim dugokosim momcima koji nose lance i smrde na opasnost. Setio sam se raspoloženja Anđela na planini i očekivao sam da svakog trenutka čujem prve motore kako sa brda silaze u grad. Bila bi to stvarno opasna tuča, a ako ne računamo pištolje, i prilično izjednačena. U tom trenutku vrata govornice su se otvorila, i iza mene je izašao Mor. Pogledao je radoznalo u rulju, a onda podigao kameru i napravio par snimaka. Uradio je to tako opušteno kao svaki novinar koji slika Amerikance na pikniku. Onda je seo za motor, startovao ga i odjezdio prema blokadi puta. Glavurde su izgledale zbunjeno pa sam iskoristio priliku i odšetao se do kola. Niko ništa nije rekao a i ja se nisam okretao, ali sam svakog trenutka očekivao da će me neko raspaliti po bubrezima. Uprkos novinarskim akreditacijama, i Mor i ja smo bili identifikovani kao odmetnici. Bili smo gradski momci, uljezi, a u ovim okolnostima jedini neutralni su turisti, koji se lako prepoznaju. Na mom putu iz grada pitao sam se da li bi neko u Bas Lejku pristao da trampi moju „aspensku“ garderobu za fluorescentnu havajsku košulju i par elegantnih sandala. Situacija kod blokade puta je bila iznenađujuće mirna. Motori su ponovo bili parkirani sa obe strane autoputa, i Barger je razgovarao sa šerifom. Sa njima je bio i šef planinskim rendžera za tu oblast, koji je vedrim glasom objašnjavao za drugi kamp koji je postavljen za Anđele... Vilou Kov, nekih tri kilometra od glavnog puta i pravo na ivici jezera. Zvučalo je suviše dobro da bi bilo istinito, ali je Barger rekao da će njegovi ljudi pratiti rendžerski džip i proveriti o čemu se radi. Čudna povorka je sporo išla niz autoput a onda skrenula pored borova i došla do kampa. Tada nije bilo mesta nikakvim primedbama. Vilou Kovu je falio samo automat za besplatno pivo pa da sve bude savršeno. Desetina Anđela je skočila sa svojih motora i uskočila u jezero potpuno obučena. Ja sam parkirao ispod drveta i malo razgledao okolo. Bili smo na malom poluostrvu Bas Lejka, odsečeni od autoputa i oko kilometar od borove šume. Sve je bilo veoma idilično i to nije bilo mesto gde bi se moglo orgijati. Ali uzmi šta ti se daje odmetnici su ga okupirali kao pobedička vojska. Šerif Bakster i šef rendžera su objasnili Bargeru da postoje samo dva pravila kojih se moraju pridržavati: 1) da ga ostave čisto u nezagađeno kako su ga i zatekli, 2) da se drže tog mesta i ne ugrožavaju odmarališta na drugoj strani jezera, koja su puna turista. Soni se složio, i prva kriza tog vikenda je prebrođena. Odmetnički klan, koji je sada brojao oko dvesta članova, imao je na raspolaganju privatno kraljevstvo, bez razloga za žalbu. Pored toga, glava Anđela se zarekao da će svoje ljude držati pod kontrolom. Situacija u kojoj se našao Barger bila je potpuno neprirodna. Umesto da provede vikend trkajući se sa svojom pijanom legijom od jednog neprijateljskog terena do drugog, opsedan sve vreme od okrutnih vlasti naoružanih puškama i značkama, on će se sa svojim ljudima naći u prijatnom ćorsokaku... stanju retke 115

zdls & meteori

izjednačenosti sa ostatkom čovečanstva, koji jedino mogu da naruše tako što će počiniti namerne uvrede - kršeći dogovor koji je Šef potpisao svojom rečju. Dogovor je obavljen u holivudsko-indijanskom stilu. Bilo je neke dečje prostodušnosti u dijalogu između Bargera i predstavnika vlasti: „Ako budeš iskren sa nama, Soni, i mi ćemo biti otvoreni s tobom. Ne želimo nikakve probleme i znamo da vi momci imate pravo na kampovanje na jezeru kao i svi drugi. Ali onog trenutka kad napravite problem nama ili bio kome drugom, doći ćemo po vas sa teškim naoružanjem - dolina će se pretvoriti u barut.“ Barger je klimnuo glavom, i izgledao je kao da razume. „Nismo došli ovde da bi pravili probleme, šerife. Kako smo načuli, vi ste imali probleme dočekujući nas.“ ,,Pa šta si ti očekivao? Čuli smo da dolaziti ovde na žurku; da sve uništite.“ Bakster se na silu nasmešio. „Ali nema razloga da ne uživate kao i svi drugi. Vi momci znate šta radite. Ne postoji ništa loše u vezi s vama. Mi to znamo.“ Onda se Barger nasmejao, veoma smušeno, i učinio je to sa grimasom koja je govorila da će reći nešto veoma smešno. „Manite se toga, šerife. Znate da smo svi veoma zajebani jer da nije tako ne bismo ni bili ovde.“ Šerif je slegao ramenima i odšetao do kola, ali je jedan od zamenika priskočio i nastavio razgovor i uskoro počeo da govori o petorici ili Šestorici iskeženih Anđela kao u osnovi pristojnim momcima. Barger je otišao po nekoliko piva. Stao je na sredinu brisanog prostora i zatražio neku alkoholnu donaciju. Bili smo tamo već pola sata i za to vreme moje zalihe piva pretrpele su ozbiljne posledice. Dimčić je opazio mini-frižider u mojim kolima. Nisam planirao da se razmećem pivom po kampu jer sam pažljivo rasporedio svoje zalihe za vikend, ali u ovim okolnostima nisam imao izbora. Nije bilo razloga da se plašim, ali se nije dovodilo u pitanje ni to da sam kupio pivo s namerom da bih ga podelio sa svima u kritičnim trenucima gorušice. Kako se dogodilo, jedva da sam imao novac za benzin za povratak do San Franciska. Jedna pregrada je potpuno otišla tako da nisam bio u stanju da kupim ni jednu limenku piva za vikend bez unovčavanja čeka, što nije dolazilo u obzir. Povrh toga, ja sam - možda i još uvek - jedini novinar koga su Anđeli sreli a da nemam plaćene troškove, pa sam još uvek bio zabrinut za njihovu reakciju kada im budem saopštio da sam poprilično siromašan i da moram da se oslonim na svoje zalihe alkohola. Moja naklonjenost hmelju je veoma velika, a nikako nisam imao nameru da provedem vikend bez piva na užarenom suncu. Kada se pogleda unazad, to je izgledalo kao sitnica, ali u tom trenutku to uopšte nije bila beznačajna stvar. Bio je to bolesno izabran trenutak da bacim svoj novac u vodu... sisanje pene više nije prolazilo. Negde u kakofoniji maglovitosti i šuštanja koje su pratile moje skladište, sećam se da sam rekao, nikome posebno: ,,U redu, dođavola, tu stvar smo mogli mnogo bolje upotrebiti.“ Ali nije bilo razloga da se veruje u tako nešto. U trenucima njihove nemoći Anđeli sve 116

zdls & meteori

novinare izjednačavaju sa Tajmom i Njuzvikom. Samo nekoliko njih me je znalo, a ostali nisu bili previše srećni kada sam počeo da sakrivam zalihe piva, uprkos ispijanju naiskap grozničavih količina. Mnogo sati kasnije, kada je kriza piva prošla, osetio sam se glupavo što sam brinuo. Odmetnici o tome nisu razmišljali. Njima je bilo normalno da piju moje pivo kao što im je bilo normalno da i ja pijem njihovo. Do kraja vikenda popio sam tri ili četiri puta više piva nego što sam poneo... i čak i sada, gledajući unazad na godinu dana provedenih u ispijanju piva sa njima, mislim da sam gledao unapred. Ali tako se ne drži voda. Uprkos njihov fetišu ka kukastim krstovima, finansijska veza među Anđelima je čisti komunizam: ,,za svakog prema njegovim potrebama, za svakog prema njegovim željama.“ Trenutak i duh razmene su isto tako važni kao i snaga. Koliko god da se dive sistemu slobodne razmene, oni ne mogu tako nešto da priušte među sobom. Etika koja kod njih važi više je tipa ,,Ko ima, taj i deli“. Ne postoji nikakav dogovor u vezi s tim ili neka dogma, oni jednostavno ne bi mogli da opstanu drugačije. Ali ništa od ovoga nije bilo vidljivo tog popodneva u Bas Lejku dok sam gledao kako moja zaliha nestaje Bargerovim potraživanjem. Iako je šerif Bakster otišao, šest zamenika se pridružilo kampu koji im je izgleda bio baza. Pričao sam sa jednim kada nam se Barger pridružio sa rukom punom novčanica. „Šerif je rekao da će nam u marketu pored pošte prodati piva koliko god nam bude potrebno“, rekao je. „Šta kažeš da iskoristimo tvoja kola? Moglo bi biti nevolje ako pođemo jednim od kamiona.“ Nisam imao ništa protiv a i zamenik se složio, pa smo izbrojali lovu na putu do kola. Bilo je sto dvadeset dolara u novčanicama i petnaest dolara u metalu. Onda, na moje zaprepašćenje, Soni mi je predao novac i poželeo mi sreću. „Pokušaj da požuriš“, rekao je. „Svi su prilično ožedneli“. Ja sam insistirao da neko pođe sa mnom da mi pomogne oko utovarivanja piva... ali pravi razlog je bio što nisam želeo da krenem sam. Znao sam da odmetnici žive u gradovima gde se cena paka75 kreće od sedamdeset i devet centi do dolar i dvadeset i pet centi. Ali mi nismo bili ni blizu grada, a, ono što sam takođe znao iz dugogodišnjeg iskustva, je da male radnje u provincijama imaju mnogo više cene jer nemaju veliku konkurenciju. Jednom, u blizini granice Juta-Nevada, morao sam da platim pak tri dolara, a ako će se nešto slično deseti i u Bas Lejku, želeo sam da imam pouzdanog svedoka - recimo Bargera lično. Po normalnoj gradskoj ceni za sto trideset i pet dolara mogao bih da dobijem oko trideset kutija piva, ali u Sijerama bih mogao da dobijem oko dvadeset, ili možda petnaest u trgovinama koje imaju više cene. Anđeli nisu bili u poziciji da nauče lekciju iz tržišne ekonomije, pa sam mislio da bi je bolje razumeli ako bi im je neko od njihovih ljudi objasnio. Šaljući

75

– U originalu: Six pack - Šest limenki piva koje se prodaju u mrežici.

117

zdls & meteori

siromašnog pisca da nabavi pivo za sto trideset i pet dolara bilo je isto što i - kako bi Hruščov rekao za Niksona - „poslati jarca da čuva kupus“. Pomenuo sam ovo na putu do grada Soniju i Pitu koji su pristali da krenu sa mnom. „Sigurno bi se vratio sa pivom“, rekao je Soni. „Čovek mora da bude prilično glup da pobegne sa lovom za pivo“. Pit se nasmejao. „Dođavola, mi čak znamo i gde živiš. A i Francuz je takođe rekao da imaš sasvim dobru cicu.“ Rekao je to u šali, ali sam shvatio da je silovanje moje žene bila prva ideja kad je pomišljao o osveti. Barger, kao pravi političar što u stvari i jeste, promenio je temu. „Pročitao sam članak koji si napisao o nama“, rekao je. „Bio je okej“. Članak je izašao pre mesec dana ili malo više, i dobro se sećam noći u mom stanu kada je jedan od Frisko Anđela rekao, sa pivskim osmehom na licu, da ako im se ne bude svidelo ono što sam napisao, svratiće neke noći da mi razbiju vrata, poliju stan benzinom i kresnu šibicu. Te noći smo svi bili dobro raspoloženi, i sećam se da sam im pokazao sačmaricu sa duplom cevkom na zidu i odgovorio, sa osmehom, da bih skenjao najmanje dvojicu pre nego što bi uspeli da pobegnu. Ali nijedno od ovih nasilja ne bi prošlo tek tako, pa sam pretpostavio da ili nisu pročitali članak ili su rešili da žive sa tim što sam rekao. Pored svega toga, posebno sam bio zabrinut što se to pomenulo, a posebno od strane Bargera, čije je mišljenje automatski postajalo mišljenje svih Anđela Pakla. Napisao sam članak sa mišlju da više nikada neću da imam kontakata ni sa jednom motociklističkom bandom, koje sam nazvao „gubitnicima“, „glupavim ubicama“ i „zlim siledžijama“. Nijedan od ovih termina nisam želeo da pojašnjavam dok sam bio opkoljen u kampu u Sijerama sa 200 pijanih odmetnika. „Šta radiš sad?“ upitao me je Barger. „Pišeš li nešto drugo?“ „Aha“, rekao sam. „Knjigu.“ Slegnuo je ramenima. ,,Pa, mi ne tražimo ništa osim da se zna istina76. Kao što sam već rekao, nema mnogo toga dobrog što bi mogao da napišeš o nama, ali ne shvatam šta ljudima daje za pravo da jednostavno izmišljaju razne stvari o nama... svo to sranje, dođavola, zar sama istina nije dovoljno loša za njih?“ Skoro da smo stigli do Vilijamsovih radnji, kad sam se odjednom setio mog raščupanog inkvizitora sa jako napucanim stavom. Okrenuli smo se na dnu brda i ja sam neupadljivo parkirao kola oko pedesetak metara od radnje. Prema zameniku šerifa koji je bio u kampu, prodaja je već ugovorena. Sve što je trebalo je da platimo, natovarimo pivo i odemo. Soni je imao lovu, a što se mene tiče, ja sam bio samo šofer. Bilo mi je potrebno oko petnaestak sekundi da shvatim da je nešto sjebalo plan. Čim smo izašli iz kola rulja je krenula ka nama. Bilo je veoma toplo i tiho, i mogao sam da osetim prašinu koja se podigla oko parkinga. Marica okruga - Nekoliko meseci kasnije odlučili su da im istina ipak nije dovoljna. Želeli su da dobiju i lovu. Ovo je stvorili tenziju, koja je prerasla u ozlojeđenost i konačno nasilje. (Prim. aut.) 76

118

zdls & meteori

Madera je bila parkirana na drugom kraju tržnog centra sa dvojicom pandura u njoj. Masa je stala blizu vozila i formirala živi zid na trotoaru ispred radnje. Očigledno je da nisu bili informisani o transakciji. Otvorio sam prtljažnik mojih kola, misleći da će Soni i Pit da odu po pivo. Ako bi situacija postala čupava, mogao sam da uskočim u prtljažnik i zaključam se, a onda da izbijem zadnje sedište i odvezem se kad sve bude gotovo. Nijedan od Anđela nije krenuo ka radnji. Saobraćaj se zaustavio i turisti su stajali sa strane na sigurnom odstojanju, posmatrajući. Scena je ličila na Holivud: obračun, Tačno u podne, Rio Bravo. Ali bez kamera i muzike u pozadini nije izgledalo isto. Dugu tišinu je prekinuo onaj raščupani momak koji je istupio par koraka napred i viknuo: „Bolje da odvučete svoje guzice odavde. Nemate nikakve šanse.“ Krenuo sam da porazgovaram sa njim, misleći da mu objasnim sve oko dogovora za pivo. Nisam zaboravio na to da bi moglo da dođe do ozbiljnog meteža, ali nisam želeo da se to desi tada, sa mojim kolima u sredini i sa mnom kao učesnikom. Bilo bi ružno: dva Anđela i pisac protiv stotinu seoskih siledžija na prašnjavoj ulici u Sijerama. Raščupani je saslušao šta sam mu rekao, a onda zavrteo glavom. „Gospodin Vilijams se predomislio“, rekao je. A onda sam začuo Sonijev glas odmah iza mene: ,,Ma zajebi to! I mi možemo da se predomislimo.“ On i Pit su došli da se pridruže razgovoru, a sada se i masa pomerila napred da bi podržala raščupanog, koji inače nije izgledao ni najmanje zabrinut. Pa, pomislio sam, to je to. Sranje. Dvojica policajaca u marici se nisu ni pomerila; nije im se žurilo da raščiste stvari. Biti prebijen od mase je veoma strašno iskustvo... kako kad te uhvati loš talas dok surfuješ: nema ničega što možeš da uradiš osim da se nadaš da ćeš da preživiš. To mi se dogodilo dva puta, u Njujorku i San Huanu, a delile su me sekunde od toga i u Bas Lejku. Sve je to sprečilo sumnjivo kašnjenje šerifa Bakstera. Masa se pomerila da propusti njegov veliki auto sa upaljenim rotacionim svetlima. „Mislim da sam vam već rekao da ne prilazite gradu“, brecnuo se. „Došli smo po pivo“, odgovorio je Soni. Bakster je zavrteo glavom. ,,Ne, Vilijams nema dovoljno zaliha. Morate da odete do marketa sa druge strane jezera. Oni imaju dovoljno piva.“ Odmah smo otišli. Kao i kod prvog kampa, i prvi kontakt za pivo je imao sve znakove nadolazeće katastrofe. Bakster je možda ili možda nije znao šta radi, ali je zaslužio priznanje za pojavljivanje sa lukavom i genijalnom strategijom. Dolazio je samo nekoliko puta za vreme celog vikenda, ali uvek u kritičnim trenucima i uvek sa rešenjem. Posle razrešenja sa pivom, Anđeli su počeli da gledaju na njega sa skrivenim simpatijama, i do ponoći prvog dana to je prouzrokovalo da Barger oseća skoro ličnu odgovornost blagostanje svih u Bas Lejku. Kad god je Bakster nešto sredio, zadužio je Anđele. Čudno breme skoro da je uništilo Bagerov praznik. Nepredvidljivost u održavanju reda i brojni dogovori koje se uspostavio sa šerifom, prouzokovali su da bude konstantno 119

zdls & meteori

zabrinut. Jedno od nekoliko zadovoljstava koje je mogao sebi da priušti bilo je to da i Bakster neće biti spokojan. Na putu sam razmišljao o tome kakva nas vrsta rulje očekuje kod sledeće radnje. ,,Oni gadovi su hteli da nas izgaze“, rekao je Pit. ,,Da, i to bi im bilo poslednje“, promrmljao je Soni. „Onaj šerif nije svestan koliko je blizu pravog rata.“ Ovo opažanje nisam shvatio mnogo ozbiljno, ali kada se vikend završio znao sam da se Soni nije šalio. Ako bi Bargera izgazila rulja provincijalaca, ništa manje od bataljona naoružane vojske ne bi moglo da zadrži odmetnike u osveti. Sam napad na predsednika bio bi dovoljno loš, ali u ovim okolnostima - kada je policija dogovorila prodaju piva - to je bio dokaz podlije prevare, duple zamke, i Anđeli bi uradili tačno ono što su svi u Bas Lejku očekivali od njih. Većina bi završila vikend u zatvoru ili bolnici, ali oni bi to i očekivali. Bio bi to dobar ustanak, ali gledano unazad, više ne mislim da bi prvobitni okršaj odgovarao. Mnogi od seljana bi izgubili želju za borbom kad bi shvatili da njihovi protivnici naneli ozbiljne povrede svakom na koga bi naišli. Veliki Frenk iz Friska 77, na primer, ima crni pojas u karateu i on ulazi u tuču s namerom da ljudima vadi očne jabučice iz duplji. To je tradicionalan potez u karateu i nije teško da ga izvede svako ko zna šta radi... mada se on ne uči na časovima „samoodbrane“ koje pohađaju domaćice, biznismeni i razdražljivi prodavci koji ne žele da tolerišu lopove koji ih maltretiraju. Namera je da se protivnik demorališe, a ne da se oslepi. ,,Ne izvadiš mu stvarno oči“, Veliki Frenk objašnjava. „Samo učiniš da malo iskoče iz duplji. To toliko boli da se većina tipova odmah onesvesti.“ Američki momci uzavrele krvi se ne tuku na ovakav način. Niti udaraju teškim lancima ljude u leđa... a kada se nađu u tuči gde se ovakve stvari dešavaju, imaju dobre razloge da smatraju da su slabiji. Jedno je kada te udare u nos, a drugo kada ti iskolače očne jabučice ili lupe mehaničarskim ključem po zubima. Pa da je ipak došlo do potpunog obračuna tog popodneva, lokalni stanovnici bi posle prvog okršaja bili istrebljeni. Bilo bi potrebno izvesno vreme da se policija sakupi, a u međuvremenu bi odmetnici porušili sve što mogu na Vilijamsovom vlasništvu - razbili bi prozore, polupali rashladne vitrine za pivo i verovatno opelješili nekoliko kasa. Nekoliko bi bilo upucano od strane raščupanog i njegove ekipe, ali bi većina pokušala da pobegne na prvi zvuk policijskih sirena. Ovo bi dovelo do potera i proganjanja, a Bas Lejk je daleko od domaćeg terena Anđela i verovatno mnogi ne bi uspeli da prevare blokade puta na putu do kuće. Barger je ovo znao i zato nije želeo takav scenario. Ali je takođe znao da ni osećaj za gostoljubivost ni zabrinutnost za socijalnu pravdu nije doveo pandure do odmarališta. Bakster je imao u rukama bombu i morao je da je drži pažljivo da ne bi eksplodirala. U ovome je bila Bargerova moć - njegovi ljudi bi se sigurno 77

– Ili Frenk broj dva - ne legendarni Frenk, bivši odmetnik i predsednik. (Prim. aut.)

120

zdls & meteori

ponašali kao zveri ako bi ih nešto na to ozbiljno navelo. Ali to bi potrajalo samo onoliko koliko bi bilo potrebno da se stvari smire. Džon Foster Duis78 bi možda to nazvao „ravnoteža terora“, promenljiv nerešeni rezultat zbog koga se nijedna strana ne bi potresala. Da li je ovo poželjna situacija za krševitu granu američkog društva i da li bi joj to bilo bitno? Koliko god sučeljavanje u Bas Lejku zvučalo čudno i nestvarno slušaocima radija u Njujorku ili Čikagu, niko prisutan nije sumnjao u ono što vidi. Ispravno ili ne, to se događalo, i dok su se Anđeli smeštali u Vilou Kovu, čak bi i sudska zabrana domorodaca bila nevažna. Odmetnici su jednostavno morali da se snalaze od trenutka do trenutka. Nisam želeo da se fizički mešam, ali posle tesnog bekstva kod Vilijamsove radnje čvrsto su me identifikovali sa Anđelima pa nije bilo smisla da pokušam ponovo da se vratim i budem neutralan. Barger i Pit kao da su želeli da me učlane. Dok smo se vozili oko jezera govorili su mi o važnosti „boja“. Pit kao da je bio zbunjen što je takvo pitanje uopšte bilo otvarano. „Dođavola“, rekao je, ,,u tome je cela stvar.“ Drugi market je bio u centru glavne turističke oblasti, i kad smo stigli tamo masa je bila toliko zbijena da je jedino mesto za parking bilo između benzinske pumpe i sporednog ulaza. Ako bi došlo do nevolje, ne bi imali gde da pobegnemo. Na prvi pogled masa je izgledala gore nego ona od koje smo malo pre bili spašeni. Ali ovo je ipak bila drugačija rulja. Oni su očigledno čekali satima da se Anđeli pojave, i sada, kada su ova dvojica izašla iz kola, žagor oduševljenja ispunio je mesto. Oni nisu bili domoroci, već turisti - ljudi iz gradova, iz doline i sa obale. Radnja je bila puna novina koje su pisale o silovanju Anđela Pakla u Los Anđelesu, ali niko nije izgledao uplašeno. Znatiželjna masa okupila se oko odmetnika dok su se pogađali sa vlasnikom, čovekom uskog lica koji je stalno govorio: ,,Ne brinite, momci - ja ću vam pomoći.“ Bio je agresivno prijateljski nastrojen, čak do te mere da je stavio ruku na Pitovo rame dok mu je pokazivao put do polica sa pivom. Ja sam kupio novine i otišao do bara i mesta za ručanje na drugom kraju radnje. Dok sam čitao članak o silovanju čuo sam kako devojčica iza mene pita: ,,A gde su oni, mamice? Rekla si da ćemo da ih vidimo.“ Okrenuo sam se da pogledam dete, kratkonogu vilu kojoj su tek nikli zubi i još jednom zahvalio Bogu što je moje potomstvo samo muško. Bacio sam pogled na majku i zapitao se šta je to u njenom mozgu nateralo da razmišlja o tome u ova divna vremena. Imala je oko trideset i pet, kratku plavu kosu i bluzu bez rukava koju je dopola uvukla u tesne bermude. Bila je to veoma živa slika... u vrelo kalifornijsko popodne, žena u najboljim godinama sa San Trope naočarima se muva u marketu kod odmarališta, vukući sa sobom ćerku koja je tek krenula u osnovnu, i čekajući u sredini željne mase dolazak Siledžijskog Cirkusa, koji se reklamira u Lajfu. – Džon Duls (John Foster Dulles 1888-1959) - Američki sekretar za vreme mandata predsednika Ajzenhauera (1953-1959). Bio je zadužen za glavna pitanja u vezi sa hladnim ratom sa SSSR-om posle Drugog svetskog rata. (Prim. prev.) 78

121

zdls & meteori

Sećam se proleća prošle godine, kada sam jedne noći vozio od San Franciska do Big Sura i čuo na radiju vest o plimskom talasu koji će udariti na kalifornijsku obalu oko ponoći. Nešto pre dvadeset i tri časa stigao sam u Hot Springs Ladž koji se nalazi na litici odmah iznad okeana - i požurio unutra kad sam čuo alarm. Bilo je kasno, i jedini ljudi koji su još uvek bili budni bili su petorica ili šestorica domorodaca koji su sedili ispred za stolom od crvenog drveta na kome je bilo nekoliko flaša vina. Oni su već bili čuli upozorenja i čekali su da se stvar konačno desi. Ogroman plimski talas, Bože - bilo je to nešto što je vredelo čekati. Iste te noći, prema tužnim policijskim izveštajima, više od deset hiljada ljudi sjatilo se na plažu okeana u San Francisku, praveći nezapamćenu celonoćnu gužvu na priobalnom autoputu. I oni su bili radoznali, a da je talas udario kao što je planirano, većina njih bi bilo mrtvo. Na sreću, talas je udario negde između Honolulua i Zapadne obale... Masa od oko pedeset ljudi skupila se i gledala dok smo utovarivali pivo. Neki hrabri tinejdžeri su nam pomogli. Čovek koji je nosio šorts od madrasa i crne biznismenske čarape stalno je upitkivao Sonija i Pita da mu poziraju za njegovu kameru. Jedan drugi čovek, takođe u bermudama, pažljivo mi je prišao sa strane i pitao me: „Reci mi, da li ste vi stvarno nacisti?“ ,,Ne ja“, rekoh. ,,Ja sam Kivanian.“ Mudro je klimnu glavom, kao da je to znao sve vreme. ,,Pa šta je onda ovo što čitam?“ pitao je. „Znaš već, ovo o kukastim krstovima.“ Pozvao sam Sonija koji je pokazivao našim pomagačima kako da zaglave kutije sa pivo kod zadnjeg sedišta. „Hej, ovaj čovek želi da zna da li si nacista.“ Očekivao sam da počne da se smeje, ali on to nije učinio. Porekao je uobičajenim rečima o kukasnim krstovima (,,To ne znači ništa, mi to kupujemo u sekndhendovima“), i taman kad se učinilo da je čovek zadovoljan odgovorom, Barger je ispucao neumesan oglas koji ga je učinio popularnim među novinarima Bej Ejrija. „Ali postoji mnogo toga u toj zemlji čemu se mi divimo“, rekao je, misleći na Nemačku pre Drugog svetskog rata. ,,Oni su disciplinovani. Ničega se na plaše. Možda nemaju uvek prave ideale, ali bar poštuju svoje vođe i zavise jedni od drugih.“ Publika je delovala kao da bi to ponovo želela da čuje, a ja sam u međuvremenu predložio da se vratimo u Vilou Kov. Svakog trenutka sam očekivao da neko počne da kenja o logoru Dahau79 i onda neki besni Jevrejin nasrne na Bargera stolicom. Ali nije bilo znakova da bi se bilo šta tako moglo dogoditi. Atmosfera je bila tako čudno duhovno srodna, da smo prešli u zadnji deo radnje i jeli hamburgere i pili pivo. Skoro da sam bio potpuno opušten, kad sam odjednom začuo motore napolju i video kako se masa gura na vratima. Malo kasnije, Skip iz Ričmonda je pojavio, govoreći kako su toliko dugo čekali pivo – Dahau - Prvi koncentracioni logor u Nemačkoj. Osnovan je 10. marta 1933. samo pet nedelja pošto je Hitler postao kancelar. Nalazio se na periferiji istoimenog grada, 16 kilometara od Minhena. Postaje model i trening centar za sve ostale SS-organizovane kampove. (Prim. prev.) 79

122

zdls & meteori

da su odlučili da ga sami potraže. Stiglo je još nekoliko Anđela, iz istoga razloga, i vlasnik se zbunjeno sklonio iza bara, uslužujući njuške sa finim entuziazmom: „Pijte momci, ali polako - kladim se da ste đavolski žedni posle duge vožnje, a?“ Čovekov stav je bio veoma pilićarski. Kada smo odlazili došao je do kola i rekao nam da se brzo vratimo, ,,sa drugim momcima“. Uzimajući u obzir okolnosti, pažljivo sam slušao njegovo rekla-kazala mjaukanje sa prizvukom ludila u njegovom glasu. Možda on i nije vlasnik, pomislih... Možda je vlasnik pobegao sa svojom porodicom u Nevadu, ostavljajući seosku ludu da vodi radnju i snalazi se sa divljacima na svoj način. Ko god da je bio, maleni napaljenko je upravo prodao osamdeset i osam 88 pakova piva, svaki po dolar i po i garantovao sebi dobru prodaju do kraja vikenda... Bez trošenja ijednog novčića, smirio je životinje sa Zapadne obale, pouzdano upadljive manijake koji bi svojim ludostima učinili da tradicionalni vatromet nad jezerom izgleda kao dečja igra. Jedino oko čega je morao da se brine je da takva akcija može lako da se preokrene u njenu suprotnost, uništavajući i profit i mušterije u brutalnoj erupciji nečega što bi sledećeg dana novine opisale kao: SILOVANJE U BAS LEJKU: VATRA I PANIKA U PLANINSKOJ OBLASTI; POLICIJA SE BORILA SA ANĐELIMA PAKLA KOJI SU POBEGLI Građani bi to verovatno podneli, ali bi ih sigurno zatekli naoružane i nadrkane. Niti bi bilo čudno na naiđemo da policiju koja je neprirodno napeta. Ovo je prvo veliko okupljanje još od Montereja, i ogroman publicitet koji je pao na ovaj događaj bio je nešto što nisu želeli ni odmetnici ni policija. Stvari kao što su blokade puta i sudski nalozi su problemi za obe strane. Ideja pažljivo ograđenog kampa bila je isprobavana i pre, ali nikada nije dala rezultata, osim noću, kada se odmetnici ne kreću mnogo po okolini. Međutim, pravi šok bila je situacija sa pivom. Anđeli su se uvek ponosili jednim doprinosom koji neizbežno učine svakom društvu koga posete. Uprkos teroru koji prati njihovo ime, oni ostavljaju mnogo dolara u lokalnim barovima. Zbog ovoga oni smatraju nezamislivim da iko odbije da im proda pivo - a posebno bez unapred datog fer upozorenja, što bi prouzrokovalo da dovezu pun kamion piva iz grada. Ali u Bas Lejku situacija je bila drugačija. Građani su imali skoro celu nedelju da se spreme, a u subotu ujutru oni su računali na najgore. Pored mera bezbednosti oni su računali da će siledžije biti mnogo manje opasne ako nemaju dovoljno alkohola za napijanje. Bilo je to jasno svima koji su bili zabrinuti - čak i prodavcima piva - a pored svega mislili su da će vikend proći bez velike zarade pošto je publicitet Anđela već rasterao veliki broj turista i primorao ih da odu drugde. Koji bi to čovek poveo svoju porodicu do kampa koji je bojno polje, mesto koje će sigurno opsednuti armija zlih ološa? Pitanje još uvek ostaje, ali ne menja činjenicu da su ljudi iz cele Kalifornije došli da provedu vikend u seoskim blagodetima Bas Lejka. Kada budu sklonjeni 123

zdls & meteori

iz motela i regularnih kampova oni će spavati pored okretnica i prljavih jaruga. Do ponedeljka ujutru obala jezera će ličiti na travnjak Bele kuće posle inauguracije Endrju Džeksona. Rulje je bilo abnormalno mnogo čak i za veliki letnji praznik. Kaliforničani su poznati po tome što mnogo vremena provode na otvorenom; godine 1964., blizu Los Anđelesa, hiljade vikend kampera je moralo biti zaustavljeno barijerama od dolaska u oblast koju je zahvatio šumski požar. Kad je požar bio pod kontrolom, barijere su otvorene i odmaralište je brzo popunilo svoje kapacitete. Tamošnji novinar je rekao da su kamperi „postavili svoje šatore blizu panjeva koji su se još uvek pušili“. Jedan čovek koji je poveo svoju porodicu objasnio je kako ,,nemaju neko drugo mesto na koje bi otišli, a imaju samo dva dana“. Patetičan komentar stvara patetičnu recepciju. Ali ništa tako prosto i opipljivo ne može objasniti sposobnost mase u Bas Lejku. Svako ko stvarno nije želeo da bude u društvu odmetnika imao je dovoljno vremena da pronađe sigurno mesto za kamp. Policijski izveštaji o mogućem „udaru Anđela Pakla“ podigli su Bas Lejk na vrh svake liste. Mora da je bilo lakoumno otkrovenje za Trgovačku komoru Bas Lejka da prisustvo Anđela Pakla - daleko da ima posledice kuge - može mnogo da doprinese za poboljšanje turizma. Jezivo je to uzeti u obzir. Ako samo prisustvo Anđela Pakla doziva toliki broj turista onda je logično da neki direktor u sektoru turizma razmišlja ovako: sledeće godine, dovesti dve bande iz Vatsa i nahuškati ih jedne protiv drugih u tuči na glavnoj plaži... sa vatrometom iznad dok lokalni srednjoškolski orkestar svira Bolero ili ,,They Call the Wind Maria“.

124

zdls & meteori

13 To je bio problem kod Portervila - postavili su da u centru grada 4.000 ljudi pazi na nas 200. (Prosjak Teri)

* Poslednje što smo kupili u marketu za pivo bile su desetine konzerva konjskog mesa za Pitovog lovačkog psa. Pas je već bio i na drugim okupljanjima i očigledno je već shvatio duh proslave. Jeo je konstantno, nikada nije spavao i imao duge periode zavijanja bez nekog posebnog razloga. Vozili smo nazad do kampa veoma sporo. Auto je bio tako prepunjen sa pivom da sam jedva mogao da upravljam, i svaka džomba na putu činila je da se prednja osovina neprirodno mrda. Kada smo stigli do okretnice kod Vilou Kova, auto nije hteo da je popne uz prašnjavo brdo koji je vodilo kroz borovu šumu... tako da sam se vratio i uhvatio ubrzanje pa se starudija popela uz brdo kao topovsko đule. Postignuto ubrzanje nas je prenelo preko brda, ali je tresak sjebao desni blatobran i gumu. Kola su se tako iskrenula da su blokirala celu stazu. Trebalo nam je dosta vremena dok smo uz pomoć dizalice zamenili gumu i ponovo krenuli. Trenutak posle toga, iza nas se pojavio purpurni kamion koji se popeo uz brdo. Ritam vikenda počeo je da se ubrzava... velika dostava piva, sa ulubljenim limenkama, izazvala je smeh i žagor oduševljenja kada je Soni rulji ispričao šta nam se dogodilo. Bili smo odsutni oko dva sata, ali je mir u međuvremenu sačuvao dolazak nekoliko kola sa pivom i devojkama. Do šest, sav brisani prostor bio je put automobila i motora. Moj auto nalazio se u sredini, služeći kao javni frižder. Za vreme Bargerovog odsustva, drugi predsednici ogranaka naredili su da se sakupe drva za logorsku vatru. Zadatak je poveren novajlijama u svakom ogranku - to je tradicija koju niko ne dovodi u pitanje. Posle svega, kako je Mršavko rekao. Anđeli Pakla kao i svako drugo bratstvo, i kao i svi drugi, imaju fin osećaj za ritual, hijerarhiju i organizaciju. U isto vreme, oni su ponosni na neke svoje jedinstvenosti, karakterističnu vrstu pogleda na život koja ih razdvaja od Elka80 i „Phi Delts“. Neizbežni članovi drugih bratstava dovode u pitanje tradiciju Anđela - nazivajući ih ekscentricima, ili kriminalcima. Među mnogim kontroverzama su Silovanje, Napadanje i Miris Tela. Još jedna posebnost, ne toliko poznata javnosti, je ogroman prezir odmetnika ka telefonima u kućama i poštanskim sandučićima, tačnije adresama za pisma. Sa retkim izuzecima, oni su dodelili ovaj 80

- Elk - Organizacija u Sjedinjenim državama koja ima sličnu poglede na svet kao Kju Kluks klan.(Prim.prev.)

125

zdls & meteori

aspekt stvarnosti njihovim različitim ženama, „mamama“, devojkama ili prijateljskim kurvama čija su vrata uvek otvorena, danji ili noću, svakome ko nosi „boje“. Odmetnici se osećaju veoma ugodno u njihovoj nepristupačnosti. To ih spašava od nevolja sa naplaćivanjem računa, osvetnika i rutinskih policijskih hapšenja. Oni su izopšteni iz društva baš kao što to i žele, ali nemaju problema u pronađu jedan drugog. Kad Soni leti za Los Anđeles, Oto ga sačeka na aerodromu. Kad Teri odlazi u Fresno, on brzo pronađe predsednika ogranka, Reja - koji egzistira u nekoj vrsti misterioznog limba i može se pronaći samo ako se zna broj tajnog telefona, koji se stalno menja. Ouklendski Anđeli smatraju da je zgodno da koriste Bargerov broj, na kome s vremena na vreme proveravaju poruke. Neki koriste različite salune gde su dobro poznati. Anđeo do koga želite da dođete će vam ili negde zakazati sastanak ili sigurno biti pored nekog telefona u određeno vreme. Jedne noći sam pokušao da dogovorim susret sa mladim Anđelom Rodžerom, koji je inače povremeni disk džokej. Ispalo je da je nemoguće. Nije mogao da mi kaže sa sigurnošću gde će biti sledećeg dana. ,,Ne zovu me džabe Rodžer Stanar“, rekao je. „Jednostavno idem tamo gde me put nanese. Jednom kad počneš da brineš zbog toga, obesićeš se - a to je kraj čoveče, gotov si.“ Nije koristio kreditne kartice, nije želeo čak ni zdravstveni karton. Daje ubijen te večeri, ne bi ostavio iza sebe nikakve otiske prstiju, nikakav dokaz ili lični trag osim motora - koga bi drugi brzo razgrabili. Anđeli Pakla smatraju nepotrebnim da ostave testamente, a njihove smrti ne zahtevaju mnogo papirologije... Vozačka dozvola istekne, policijski dosije ide u arhivu, motor promeni vlasnika, a obično nekoliko „ličnih papira“ iz novčanika odlazi u kantu za smeće. Upravo zbog njihovog lutalačkog načina života, njihova mreža mora da bude funkcionalna. Izgubljena poruka može da dovede do ozbiljnog problema: Anđeo koji je u bekstvu može da bude uhapšen; nedavno ukraden motor nikada neće doći do njegovog pravog vlasnika; paket marihuane može promašiti krajnju vezu; ili gledano uvećano, ceo ogranak nikada neće dobiti ni reči o okupljanju ili velikoj žurci. Mesto okupljanja se čuva u tajnosti što je to duže moguće - u nadi da će policajci morati da pogađaju. Predsednici ogranaka lokaciju saznaju međugradskim telefonskim razgovorima, a onda je svaki saopštava svojim ljudima noć pre okupljanja, ili na sastanku ili „pušta reč da ide“ među barmenima, konobaricama i upućenim ribama koje imaju kontakte. Sistem je veoma efikasan, ali nikada stoprocentno, pa su 1966. Anđeli odlučili da je jedina nada da mesto okupljanja drže u tajnosti dok ono zapravo ne počne. Barger je to jednom pokušao, ali je policija uspela da pronađe odmetnike radio prenosom od jedne tačke do druge. Praćenje radiom je jedina stvar koja policajcima uliva samopouzdanje i kontrolu. Što je istina, sve dok se ne pojave lapsusi... ali se može predvideti da će na jednom od ovih praznika gde ima mnogo ljudi konvoj Anđela 126

zdls & meteori

nestati kao cilj na ekranu radara. Sve što je potrebno je jedna od retkih žurci koju odmetnici oduvek priželjkuju: ranč sa velikom farmom i prijateljski nastrojenim vlasnikom, deo zabačenog prostora gde policija ne zadire, gde mogu da se svi napiju i poskidaju goli i padaju jedni na druge kao koze u krdu, dok svi ne popadaju od iscrpljenosti. Vredelo bi kupiti policijski radio, samo da bi čovek mogao da čuje paniku:

* „Grupa od njih 80 je upravo prošla Sakramento, i ide severno autoputem 50, bez ispada; zaputili su se do Lejk Taho oblasti...“ 75 kilometara severno, u Plejservilu, šef policije energično razgovara sa svojim ljudima i naređuje im da se postave sa sačmaricama sa obe strane autoputa, južno od granica grada. Dva sata kasnije oni još uvek čekaju i dispečer u Sakramentu nestrpljivo zahteva izveštaj o rešavanju krize u Portervilu. Šef nervozno raportira da nije bilo susreta i traži da njegove umorne trupe odu kući i uživaju u praznicima. Dispečer, koji sedi komunikacijskoj sobi u štabu saobraćajne policije u Sakramentu, odgovara da ostanu i čekaju dok on proveri okolo... nekoliko trenutaka kasnije njegov glas počinje da vrišti iz zvučnika: „Svinjo! Lažeš! Gde su oni?“ ,,Ne nazivaj me svinjom“, kaže šef u Plejservilu. „Nikada nisu ni došli dovde“. Dispečer proverava svuda po severnoj Kaliforniji, bez rezultata. Policijska kola sa sirenama koje vrište jure gore-dole po auto-putu, proveravajući svaki bar. Ništa. 80 najopasnijih siledžija u državi tumara okolo pijano negde između Sakramenta i Rina, željni silovanja i pljačkanja. Biće to još jedan skandal kalifornijskih snaga reda i mira... jednostavno izgubiti hulje, ceo konvoj, baš tu na glavnom autoputu... glave se moraju pognuti dole. Do sada, odmetnici su već daleko odmakli nekim privatnim putem, skrenuli sa autoputa još kod znaka: FARMA SOVA, NE PRILAZI. Oni su van domašaja zakona ako se vlasnik ne bude bunio. U međuvremenu, još jedna grupa od njih 50 nestaje u blizini. Policija proverava sve žurke na autoputu, proverava tragove ispljuvaka, gareža i krvi. Dispečer još uvek besni preko svog mikrofona; glas dežurnog policajca pukne dok odgovara na hitne ćaknute zahteve od veza iz San Franciska i Los Anđelesa: „Izvinite, to je sve što mogu da vam kažem. Izgleda da oni imaju...aaa... naše informacije da su oni... da su nestali, da, nema ih.“

* Jedini razlog što se to nije dogodilo je što Anđeli Pakla nemaju pristup privatnim posedima u provincijama. Jedan ili dvojica tvrde kako imaju rođake koji poseduju farme, ali nijedna od tih priča nije omogućila ostalima da ih posete 127

zdls & meteori

za piknik. Anđeli nemaju mnogo kontakata sa ljudima koji imaju svoju zemlju. Oni su gradski momci, ekonomski i emocionalno, kao i telesno. Najmanje jedna generacija a ponekad i dve dolaze od ljudi koji nikada nisu imali ništa u životu, čak ni auto. Anđeli Pakla definitivno pripadaju fenomenu niže klase, ali njihovo poreklo nije neminovno siromašno. Uprkos nekim lošim trenucima, izgleda da njihovi roditelji normalno žive. Mnogi odmetnici su sinovi ljudi koji su došli u Kaliforniju ili pre ili za vreme Drugog svetskog rata. Mnogi su izgubili vezu sa svojim porodicama, i ja nikada nisam sreo Anđela koji tvrdi da ima rodni grad u onom značenju u kom ovaj termin koriste ljudi koji ga možda razumeju. Prosjak Teri je, na primer, iz Detroita, Norfolka, Long Ajlanda, Los Anđelesa, Fresna i Sakramenta. Kao dete, on je živeo po celoj zemlji, ne u siromaštvu već u stalnom seljakanju. Kao i mnogi drugi, i on nema korene. Totalno je u vezi sa sadašnjicom, trenutkom, akcijom. Najviše je bio stabilan tri godine, radeći u Obalskoj straži odmah posle završene srednje škole. Od tada je polovično radio kao podšišivač drveća, mehaničar, statista na filmu, fizički radnik i promoter razne robe. Pokušao je da studira, ali je napustio koledž posle dva meseca da bi se oženio. Posle dve godine, dvoje dece i brojnih svađa, brak se završio razvodom. Dobio je još jedno dete, sa svojom drugom ženom, ali ni ta zajednica nije dugo trajala. Sada, posle dva hapšenja za silovanje koja su dobila ogroman publicitet, on sebe vidi kao „dobru priliku“. Uprkos njegovom spektakularnom hapšenju zbog silovanja, on procenjuje da je ukupno proveo u zatvoru oko šest meseci - devedeset dana zbog upada na privatan posed i ostalo zbog saobraćajnih prekršaja. Teri je jedan od Anđela koji su najviše hapšeni; panduri se uvrede Čim ga ugledaju. U jednom nizu, u 1964. i 1965, on je platio oko dve i po hiljade dolara jemcima, advokatima i zbog saobraćajnih prekršaja. Kao i većina drugih Anđela on krivi pandure što je postao svakodnevni odmetnik. Najmanje polovina Anđela Pakla su ratne bebe, ali to je veoma širok pojam. Ima takođe ratnih beba i u mirovnim organizacijama, akcionarskim društvima i borbama u Vijetnamu. Drugi svetski rat ima dosta veza sa poreklom Anđela Pakla, ali morate baš da suzite ratnu teoriju da biste „pokrili“ Prljavog Eda, u njegovim ranim četrdesetim, i Sekirčeta iz Ouklenda, koji je dvadesetak godina mlađi. Prljavi Ed je dovoljno star da bude otac Sekirčetu - što je i moguće, jer je on „napumpao“ više riba nego što može da se seti. Lako je ući u trag mistici Anđela Pakla - pa čak i njihovom imenu i amblemima - potrebno je setiti se Drugog svetskog rata u Holivuda. Ali njihovi geni i stvarna istorija sežu čak i dalje u prošlost. Drugi svetski rat nije originalni kalifornijski bum, već preporod stvari koja se dogodila u tridesetim i koja je

128

zdls & meteori

otupela kad je ratna ekonomija zahvatila Kaliforniju kao nova Valhala81. Godine 1937. Vudi Gatri82 je napisao pesmu koja se zove ,,Do-Re-Mi“. Refren je bio: Kalifornija je bašta raja Blaženstvo za tebe i mene, Verovao ili ne, Neće ti bili lako dobro, Ako ne znaš Do-Mi-Re. Pesma je izražavala frustrirana osećanja više od milion Okija83, Arkija i brđana koji su dugo putovali do Golden Gejta i sve što su našli je bio samo još jedan teško zarađen dolar. Dok su ova gospoda stigla, Westward movement84 je već počeo da se ustoličava. „Kalifornijski način življenja“ bio je stara igra muzičkih stolica85 - ali je bilo potrebno da prođe neko vreme dok je ova vest stigla do Istoka, a u međuvremenu se Zlatna Groznica86 nastavila. Pridošlice su ostale tamo nekoliko godina, množeći profit - dok rat nije počeo. A onda su se ili uključivali ili tražili posao na tržištu. U svakom slučaju, oni su bili Kaliforničani kad se rat završio. Jedini preostali način življenja je bio nazad auto-putem 66, i njihova deca su odrasla u novom svetu. Linkhorni su konačno pronašli svoj dom. Nelson Algrin87 je pisao o njima u ,,A walk on the wild side“, ali priča je ispričana pre nego što su prešli Roki planine. Dav Linkhorn, sin Ludog Fica, otišao je da potraži svoju sreću u Nju Orleansu. Deset godina kasnije on bi otišao u Los Anđeles. Algrinova knjiga sadrži najbolji istorijski opis američkog belog ološa koji je ikada napisan88. Proučio je Linkhornovo poreklo još od prvih talasa slugu koji su – Valhala - U skandinavskoj mitologiji - dvor u kome žive ratnici-ubice pod vođstvom boga Odina. Krov dvora sastoji se od štitova. Ratnici prave gozbu od veprova koje su ubili preko dana i međusobno se tuku. (Prim. prev.) 82 – Vudi Gatri (Woody Guthrie 1912-1967) - Američki pevač i kompozitor. Mnoge njegove pesme su postale klasici. a u njima se govorilo o običnim ljudima i njihovim svakodnevnim brigama. (Prim. Prev.) 83 – Okie - U Kaliforniji tako zovu poljoprivredne najamne radnike. skraćeno od Oklahoma. odakle su suša i peščane oluje (1932-1937) oterale osiromašene farmere u lutanju „trbuhom za kruhom“. (Prim. prev.) 84 – Westward movemenl - Populacija Evropljana koja je živela u zemlji na kopnu Sjedinjenih država a nije imala granice. Takav proces je počeo nedugo posle iskrcavanja prvih kolonijalnih trupa na obalu Atlantika. (Prim. prev.) 85 – Muzičke stolice - Igra u kojoj plesači igraju oko stolica kojih ima jedna manje nego igrača. Kad muzika stane, plesači žure da zauzmu stolice. (Prim. prev.) 86 – Zlatna groznica (Gold Rush) - U 19. veku nastala je „epidemija“ za novootkrivenim zlatnim naslagama. Velike zlatne groznice su se desile u Sjedinjenim Državama, Australiji, Kanadi i Južnoj Africi. Prva groznica dogodila se u Severnoj Americi u Suters Milu. blizu reke Sakramento u Kaliforniji 1848. godine. (Prim. prev.) 87 – Nelson Algrin (Nelson Algren 1909-1981) - Američki pisac čiji su romani opisivali živote siromašnih i njihov ponos, humor i želje. Najpoznatiji njegov roman ..Čovek sa zlatnom rukom“ štampan je 1949. godine. Film zasnovan na romanu snimljen je 1956. godine. (Prim. prev.) 88 – - Priča koja se zove „Barn Burning“, od V. Foknera, je takođe klasik belog ološa. Ona sadrži dimenziju humanosti koja Algrinovom opisu manjka. 81

129

zdls & meteori

zapljusnuli ove obale. Ovo je bio talog društva sa Britanskih ostrva - propalice, vezane vreće, kriminalci, dužnici, društveni bankroti svih vrsta - svi su oni spremni da pristanu na ugnjetavačke poslove od budućih poslodavaca u zamenu za život u Novom Svetu. Oni su istrpeli kao robovi godinu ili dve - tokom kojih ih je gazda hranio i davao im krov nad glavom - a kada je vreme njihovog ropstva prošlo, oni su se okrenuli sopstvenim putevima u budućnost. U teoriji i u kontekstu istorije prevara je imala obostranu prednost. Svaki čovek koji je dovoljno očajan da proda sebe u ropstvo je prethodno duboko zgrešio u svojoj staroj zemlji, pa su tako šanse da stvori sebi dom u novoj zemlji solidne. Posle perioda teškog rada i bede on će biti slobodan da iskoristi šta god video u zemlji koja izgleda beskrajno puna prirodnih bogatstava. Hiljade zagarantovanih slugu je došlo, ali dok su oni zaradili svoju slobodu, obalna zemlja je već razdeljena. Neraspodeljena zemlja se nalazila na zapadu, preko Aledžnisa. Tako da su se usmerili kanovim državama - Kentakiju i Tenesiju; njihovi sinovi usmerili su se na Mizuri, Arkanzas i Okiahomu. Seljenje je postalo navika; sa već izumrlim korenima u Starom Svetu i nikakvih u Novom Svetu, Linkhorni nisu ni razmišljali o tome da se skrase i obraduju neku zemlju. Ropstvo je takođe postalo navika, ali to je bilo samo privremeno. Oni nisu bili pioniri, nego ljigavi pratioci kampova originalnog Westwar'd movement. Dok su Linkhorni stigli bilo gde, zemlja je već bila zauzeta - tako da su oni malo tu radili i nastavili dalje. Njihov svet je bio nasilan, pijani limb između očajničkih rupa i Big Rok Kendi planine. Nastavili su da idu na zapad, jureći poslove, glasine, i poljoprivredna dobra od rođaka koji su bili ispred njih. Živeli su na površini zemlje, kao armija crva, uzimajući sve što su mogli pre nego što bi krenuli dalje. Bilo je to preživljavanje dan-za-dan, a uvek je bilo još zemlje na putu na zapad. Neki su ostajali pozadi i njihova potomstva su još uvek tamo - u Karolini, Kentakiju, zapadnoj Virdžniji i Tenesiju. Bilo je otpadaka sa sve vreme puta: brđana, Okija, Arkija - sve su to isti ljudi. Teksas je živi spomenik tog soja. Kao u južna Kalifornija. Algrin ih je zvao „žestoki momci koji žude“ sa „osećanjem da su bili prevareni“. Pirati, naoružani i pijani - legija kockara, svađalica i kurvomana. Upadajući u grad u smeću A-kategorije sa ćelavim gumama, bez auspuha i sa jednim svetlom... - tražeći kratkotrajne poslove, bez postavljanja suvišnih pitanja i po mogućstvu bez odbijanja novca za porez od plate. Samo uzmi lovu, napuni rezervoar na najjeftinijoj pumpi i spiči na put, sa pintom na sedištu i radiom na kome Edi Arnold zavija dobre stara kantri melodije o domu slatkom domu, zelenoj travi doma mog, i ružama za mamicin grob. Algrin je napustio Linkhorne u Teksasu, ali svako ko se vozi zapadnim autoputevima zna da ni oni nisu ostali tamo. Nastavili su da se kreću sve dok jednog dana krajem 1930-ih nisu stali na vrh jednog kalifornijskog brda i predeli u podnožju Pacifik - kraj puta. Stvari su bile u početku teške, ali ne teže od onih 130

zdls & meteori

koje su preživljavali na stotinama drugih mesta. A ona je došao rat - svi gradovi su se natapirali love, bilo je čak dosta zelembaća i za Linkhorne. Kad se rat završio, Kalifornija je bila puna veterana koji su tražili načine da potroše svoje bonuse dobijene za otpuštanje iz službe. Mnogi od njih su ostali na Obali, i dok su njihovi novi radio-prijemnici emitovali brđansku muziku, oni su kupili nove motocikle - ne znajući baš zašto, ali u nestabilnoj, ahasferskoj atmosferi tog vremena, to se činilo kao prava stvar. Oni nisu bili kao Linkhorni, ali u prethodne četiri godine rata nametnuta demokratija je izbrisala tako mnogo starih razlika da su čak i Linkhorni bili zbunjeni. Njihov obrazac međusobno unutrašnjih brakova se rasuo i njihova deca su se mešala slobodno i bez nasilja. Do 1950. mnogi Linkhorni su učestvovali u novčanoj ekonomiji; posedovali su pristojne automobile, čak i kuće. Drugi su, međutim, propali zbog pritiska i nastavljali po diktatu gena. Postoji priča o Linkhornu koji je postao bogati prodavac automobila u Los Anđelesu. On se oženio prelepom španskom glumicom i imao vilu na Beverli Hilsu. Ali posle dekade bogatstva on je spiskao ogromne količine novca i nije mogao da spava noću. Počeo je da se iskrada iz kuće kroz ulaz za sluge i odlazio do benzinske pumpe, udaljene nekoliko blokova, gde je čuvao sjajni Ford iz 1937. bez blatobrana... i provodio ostatak noći viseći po jeftinim barovima i kafanama za kamiondžije, oblačeći se štrokavo u iznošenu majicu sa Bardalovim znakom na leđima. Uživao je grebajući se za pivo i šibajući kurve koje su prezrivo odbijale njegove grube zahteve. Jedne noći, posle dugog bančenja, kupio je nekoliko tegli domaćeg viskija koje je popio vozeći brzo kroz Beverli Hils. Kada ga je njegov stari Ford konačno izdao, napustio ga je i pozvao taksi kojim se odvezao do automobilske agencije. Razbio je sporedna vrata i uzeo brzi kabriolet i odvezao se na autoput 101, gde se trkao sa nekim ludacima iz Pasadene. Izgubio je i toliko pobesneo da je pratio ovaj drugi auto dok nije stao na semaforu - gde se zakucao otpozadi u njega pri brzini od oko sto kilometara na čas. Publicitet ga je upropastio, ali su ga njegovi uticajni prijatelji spasli od zatvora plaćajući psihijatra koji se na sudu pozvao na ludilo. Proveo je godinu dana u bolnici; a sada, po nekim pričama, poseduje prodavnicu motora u San Dijegu. Ljudi koji ga poznaju kažu da je srećan - iako je njegova vozačka dozvola opozvana zbog brojnih prekršaja, njegov posao na ivici bankrotstva, a njegova nova žena, iznurena bivša kraljica lepote iz Zapadne Virdžinije, poluludi alkoholičar. Ne bi bilo fer reći da svi odmetnici motociklisti nose Linkhorn gene, ali svakom ko je proveo malo vremena pored prirođenih Anglo-Saksonskih plemena iz Apači neće trebati više od nekoliko sati sa Anđelima pakla da oseti jak deja vu. Imaju isti prezir prema autsajderima, istu ekstremno plahovitu narav i akciju, i čak i ista imena, oštre crte lica i izdužena tela koja nikada ne izgledaju prirodno, osim ako niste na nečemu.

131

zdls & meteori

Mnogi od Anđela su očigledno Anglo-Saksonci, ali stav Linkhorna je zarazan. Nekoliko odmetnika sa meksikanskim ili italijanskim imenima ne samo da se ponašaju kao i drugi nego nekako i liče na njih. Čak i Kinez Mel iz Friska i Čarli, mladi crnac iz Ouklenda, imaju tipičan Linkhorn hod i manire.

132

zdls & meteori

14 U osnovi oni su isti kao crnci. Kad su sami ne prave više problema od bilo kog drugog - ali u čim se nađu u grupi, oni sve rasture. Stvarno to urade. (Policajac iz San Franciska)

* Upravo pred sumrak tog prvog popodneva, iznenadna neprijatna tenzija je preplavila kamp. Ljudi su dolazili i odlazili nekoliko sati, ali nisu žurili. Čudna dobrodošlica kod marketa za pivo je potkopala šerifov ukaz o držanju podalje od turista, i mnogi odmetnici su otišli da bi ispitali gostoprimstvo. Atmosfera u Vilou Kovu bila je svečana. Novi dolasci su pozdravljani uzvicima, poljupcima, obaranjem na zemlju i polivanjem pivom. Zamenici šerifa su fotografisali. U početku sam mislio da oni to rade zbog dokaznog materijala, ali kad sam video kako saleću Anđele da zauzmu živopisne poze i skaču u jezero obučeni, shvatio sam da su panduri fascinirani kao svako ko je prvi put došao u zoološki vrt u Bronksu. Jedan od njih mi je rekao kasnije: „Dođavola, voleo bih da imam kameru, ovo je najluđa stvar koja sam ikada video. Ljudi mi ne bi verovali da ih nisam fotografisao. A kad samo pokažem slike deci!“ Nešto pre ručka, bez nekog očiglednog razloga, tempo je opao. Barger i nekoliko odmetnika je otišlo sa dva zamenika; skočili su na motore i nestali niz stazu. Oko desetak odmetnika je otišlo u grupi i svi su izgledali smrknuto. Nekoliko trenutaka kasnije i dva policijska automobila su otišla. Mnogi bajkeri su bili zadovoljni što je Barger otišao da sredi šta god da se desilo, ali njih dvadesetorica se okupilo oko Mršavka, u sredini kampa, i ljutito mrmljalo zbog vesti sa policijskog radija o „napadu na motociklistu“. Nisu znali o kome se radi, ili čak da li je to jedan od njih. (Sutradan je bila zakazana trka motocikala sa jednog strmog brda u blizini Jozemita, i bilo je mnogo uvaženih bajkera u okolini. Neko je rekao da je grupa koja nosi „boje“ Sedmi Sinovi viđena u blizini Maripoze, ali niko od Anđela nije nikada čuo za taj klub, ili čak znao da li su odmetnici.) Kada skup Anđela i njihovih saveznika čuje da je ,,motociklista“ napadnut, to je preteći signal da je nekakav neprijatelj u blizini. Barger i njegova pratnja su bili odsutni skoro sat vremena i mnogi drugi bi insistirali da krenu da ih traže, da Mršavko nije insistirao da sačekaju dalje vesti. Sećam se da je neko proklinjao nebranjeni položaj: „Isuse, gledaj gde smo! Prokletnici nas drže ovde u zamci! Nema nikakvog drugog puta osim te jedne staze!“

133

zdls & meteori

Vilou Kov je prirodni Dankirk89. Posmatrao sam dvojicu preostalih zamenika; kad oni krenu, odlazim i ja... njihovo odaljavanje može da znači samo to da su stvari izmakle kontroli negde drugde i da će kamp Anđela biti sledeći. Nisam želeo da budem ovde kad članovi odbora za gradsku samozaštitu krenu u ratni poklič kroz drveće. Ali zamenici nisu odlazili, i malo pre mraka Bargerova patrola se vratila dobro raspoložena. Izgleda da je Prljavi Ed mirno vozio pored jezera kad mu je petorica mladića, koji su izgledali prijateljski nastrojeni i bili pešice, mahalo da stane. Svestan da treba održavati dobre odnose sa publikom, Ed je stao da pročavrlja s njima. Ono što je usledilo, prema jednoj verziji, bio je beskrupulozan napad iz zasede: ,,Da li ćete svi sutra da pobegnete?“ pitao ga je jedan. Samo što je Ed odgovorio da neće, šesti mladić se stvorio iza njega. „Oborio me je sa motora“, kaže Ed. „Udario me je sa šipkom dugačkom oko dva metra i širokom desetak centimetara. Glava mi je eksplodirala. Mislio sam da me je udarila lokomotiva! Šestorica momaka je bilo pijano. Jedini razlog zbog kod su me napali je da bi se zato čulo“, žali se Ed. ,,Oni su 'ortaci', i bili su pijani oko pet dana. Drugi građani u kampu su se uplašili da ćemo da se vratimo i pregazimo ih. Neki od njih su se toliko uplašili da su počeli da pakuju svoje šatore i odlaze. „Bolje Pobeći nego Nagrabusiti“, rekli su. Ovaj apsurdni i obmanjivi izveštaj pojavio je u radnjama kao „brza vest“ sa naslovom „Prava istina o Anđelima Pakla i drugim 'odmetničkim' motociklističkim grupama“. To je plasirao neki fotograf koji je uhapšen kasnije tog vikenda zbog „ometanja pravde“ i, iako sadrži neke odlične fotografije, tekst je očigledno sastavio neko ko voli Vitakera Čejmbersa. Ipak Prljavi Ed sada insistira - zbog Širenja u javnosti - da je „Prava istina“ verzija koja je veoma blizu istini. I pored toga podrugljivo se smeška sintagmama kao što su „Šestorica momaka je bilo pijano... Bolje Pobeći nago Nagrabusiti“... i ludačkim tvrdnjama koje je nekako osetio, ali da to nije video, o tačnoj dužini i širini šipke koja ga je napucala. Dvadesetak godina odmetništva učinili su da štampu i takav svet smatra nedostojnim. Nikada više on neće verovati novinaru baš kao i panduru ili sudiji. Za njega svi su oni isti - džukele koje jure okolo i smišljaju đavolske optužbe koje obrušavaju na njega godinama unazad. On zna da negde iza te zavere postoji Šef koji piše njegovo ime na tabli za uputstva - sa naređenjem pored: „Uhvatite ovog momka, ne dajte mu oko da otvori, on je nepopravljiv.“

– Dankirk je grad i luka koji se nalazi pored jezera Eri, zapadno od Fredonije i 64 km jugozapadno od Bafala. (Prim.prev.) 89

134

zdls & meteori

Prljavi Ed je odmetnik ceo svoj život. On je radio kao mehaničar za motore i automobile u gradovima oko Ist Beja, ali nikada nije imao profesionalnu ambiciju. Visok je oko dva metra, težak oko sto dvadeset kilograma i liči na pijanog rvača. Proćelav je, a krajevi kose su mu sivi. Kad bi obrijao svoju orijentalnu bradu izgledao bi kao neko ko se proslavio. Takav kakav je, on izgleda opasno. Kasnije te noći, stojeći pored logorske vatre sa pivom, kratko je govorio o susretu. Osam šavova u njegovoj glavi koštali su ga pojedinačno po dolar, i morao je da plati u kešu. To je bio najgori deo - morao je da plati. Dođavola, za osam dolara mogao je da kupi kutiju piva i benzin za nazad do Ouklenda. Ed nije smeo da toliko priča o svojim akcijama kao mlađi Anđeli, i morao je da svoj imidž održava duplo tvrđim nego što jeste. On je bio tu duže od svakoga, što je dovoljno dugo da kapira da neće imati simpatije ako počne da pokazuje znake starosti. Nekoliko mlađih Anđela bi zaškripalo gumama u okretanju na putu i otutnjalo nazad da se suoči sa petoricom siledžija koji su dobacivali uvrede. Ali bi i Prljavi Ed. On bi ušao motorom u reku da se fajta sa mužjakom losa ako bi pomislio da se zver okomila na njega. Verovatno je sreća to što su ga klinci oborili sa motora pre nego što je stigao da ozbiljno povredi nekoga od njih. Oni su rekli policiji da su se uspaničili kad su ga videli kako se njiše okolo i ide na njih, za šta su mislili da nije normalno. Činjenica da su slučajno sa sobom imali olovnu šipku pri ruci nikoga nije iznenadila. Napadači tinejdžeri su uhapšeni - ,,da se osiguraju da nećemo da ih ubijemo“, objasnio je Bargera onda su ih odvezli njihovim kućama gde su upozoreni da izbegavaju svaki kontakt sa odmetnicima do kraja vikenda. Činjenica da su uhapšeni je Bargeru opravdala potrebu da pređe preko incidenta. Da napadačima iz zasede nije određen kućni pritvor, Anđeli bi nastojali da se osvete - možda ne odmah, ali bi pretnja promenila kompletan ton vikenda. Kako se ispostavilo, formalno hapšenje je sve zadovoljilo. Barger nije bio zadovoljan, ali kada je sagledao alternative i porazgovarao sa Baksterom, odlučio se da nametnutom primirju da još jednu šansu. Njegovi legionari su se složili, što bi učinili u svakom slučaju - čak i da ih pozove u frontalni napad na šerifovu kuću. Ali kada se odlučio za obazrivost, mir i još piva ostalima je stvarno laknulo. Sačuvali su obraz bez borbe i imali još dva dana za žurku. Odmetnici ne prezaju od tuče, čak i ako postoje dobre Šanse da nastradaju, ali hapšenje je ono što može da bude veoma skupo. Kada su u zatvoru, onda neko mora da položi kauciju, a pošto nisu pouzdani građani, nemaju stalan posao ili imovinu ili makar prijatelje koji mogu da garantuju za taj iznos, Anđeli nemaju kome da se okrenu osim njihovom prijatelju jemcu. Svaki ogranak ima jednog, koji je uvek u stanju pripravnosti. Ako je potrebno on će voziti trista kilometara u gluvo doba noći samo da bi Anđela izvadio iz zatvora. Njegov honorar za ovu uslugu je 10% sume za koju garantuje; a u ruralnim situacijama gde su stvari stalno na ivici kontrole, Anđeo koji zaglavi u zatvoru će verovatno imati 135

zdls & meteori

maksimalnu kauciju, koja je oko pet hiljada dolara za pijanstvo i napad, ili dve i po hiljade dolara za razvratno ponašanje... gde jemcu ostaje neto petsto ili dvesta pedeset dolara. Ovi honorari se ne vraćaju; to je kamata na kratkoročnu pozajmicu. Ali Anđeli su tako dobre mušterije da im jemci daju grupni popust, smanjujući honorar zavisno od okolnosti. Odmetnici cene njihove jemce i retko im podvaljuju, mada su nekad tako duboko u dugovima da moraju da im vraćaju u nedeljnim ratama od deset ili petnaest dolara. Jemac Frisko ogranka je imao iznenadnu sreću od četrdeset i šest hapšenja jedne noći, pri sto do dvesta šetrdeset i dva dolara po svakom90. Izvršena je racija na klupsku kuću i oni koji su uhvaćeni - uključujući i osamnaest devojaka - bili su optuženi sa mogućnošću žalbe zbog „sumnje: 1) pljačke, 2) napade sa smrtonosnim oružjem, 3) posedovanje marihuane, 4) skrivanje begunaca, 5) zaveru sa skrivenim beguncima, 6) navođenje maloletnika na delikvenciju“. Bilo je to spektakularno hapšenje, koje su posvećene mnoge naslovne stranice u štampanim listovima, ali sve optužbe bile su odbačene kad su Anđeli podneli žalbu zbog lažnog hapšenja. Nijedan od četrdeset i šest Anđela nije bio gonjen, a kamoli osuđen... ipak sva hapšenja su prouzrokovala onih 10% od kaucije da bi bili izbavljeni iz zatvora. Nije bilo drugog načina. Oni nemaju prijatelje koji su bogati ili spremni da polože dve i po hiljade dolara u kešu ili hipoteci u sred noći, ili makar sledećeg dana. Ček ne može da sredi stvari, a nijedan sud nikada ne bi pustio Anđela Pakla na osnovu pismene obaveze pred sudom. Jedini put iz buvare je da lovu donese jemac, a oni jedino odgovaraju na poziv onima sa dobrim kreditom. Odmetnik koji ih je prevario u prošlosti, sedeće u zatvoru neodređeno vreme. Jemac ouklendskog ogranka je zgodna sredovečna žena sa platinasto plavom kosom koja je zove Doroti Konors. Ona ima kancelariju od borovog drveta, vozi beli Kadilak i odnosi se prema Anđelima nežno, kao prema svojoj deci. „Ovi momci čine kičmu mog posla“, kaže ona. „Obične mušterije dođu i odu, ali Anđeli uvek po redosledu, svake nedelje dolaze do moje kancelarije i isplaćuju dugove. Oni su stalne platiše.“ Situacija u Bas Lejku je mnogo komplikovanija zbog sudske zabrane, koja, prema policiji, isključuje svaku mogućnost kaucije, čak i na 10%. Uprkos ovome, raspoloženje u sumrak u Vilou Kovu je bilo srećno i raskalašno. Prevladalo je osećanje da su sve krize prošle i da ozbiljno pijančenje može da počne. U saglasnosti sa njihovom etikom uspeha u svim stvarima, revnosno napijanje Anđela teško da može da se podvede pod ljudsko. Kad piju, oni to čine do kraja. Dok kuće oni se retko napijaju, ali na žurkama oni se potpuno rastave od razuma vrište gluposti i trče bezglavo jedni na druge kao slepi miševi u pećini. Logorska vatra je uvek opasnost. Najednom okupljanju, Teri je uskočio u vatru i opekao se tako gadno da je završio u bolnici. Oni koji izbegnu vatru i uzdrže se da ne – Sve ovo nije plaćeno, pa su Frisko Anđeli morali da nađu novog jemca. Novi čovek im je naplaćivao strogih 10%. (Prim. aut.) 90

136

zdls & meteori

razbijaju pesnicama stakla na automobilima, završe tumarajući na motorima i tražeći neka mesta gde ima ljudi i gde mi mogli da nastave šou. Godine 1957. nekoliko stotina bajkera napravilo je katastrofalno okupljanje u kampu Anđela, gde je Američka motociklistička organizacija postavila veliku trku u parovima sa tradicionalnim takmičenjem u skokovima. Mnogi najbolji vozači u zemlji su bili tamo, zajedno sa nekih tri stotine motociklista koji podležu svakom opisu. Anđeli nisu bili pozvani, ali su se uprkos tome pojavili - znajući da će svojim prisustvom oskrnaviti okupljanje. A.M.A. ima sve vrste motociklista - od onih koji voze Honde od pedeset kubika do ljubitelja Harlija 74 - ali su u centru vozači koji se takmiče, bilo da su profesionalci ili amateri, oni koji svoje motore doživljavaju veoma ozbiljno i troše mnogo novca na njih, kao što ih i voze preko cele godine. Njima je dobra žurka kada raspravljaju o prenosu zupčanika ili kako najbolje prevaliti neku strminu. Za razliku od odmetnika, oni često polaze na duge vožnje sami ili u grupi od dvojice ili trojice... i često u oblasti gde se bilo ko na motoru automatski smatra Anđelom Pakla, životinjom koja siluje i koja ne zaslužuje da jede i pije pored civilizovanog sveta. Oni su zbog ovoga ogorčeni, i mnogi od njih ne mogu čak ni da diskutuju o Anđelima a da se ne razbesne. Odnos ovih dveju grupa nije tako otrovan kao recimo odnos sova i vrana - koje napadaju jedne druge čim ih ugledaju - ali se osnovni stavovi mnogo ne razlikuju. Kao što to nije poznato široj publici, mnogi bajkeri koji se takmiče su imali bolna iskustva sa odmetnicima, zato što se kreću u veoma malom svetu. Njihovi putevi se ukrštaju u mehaničarskim radnjama, na trkama ili kioscima sa hamburgerima koji rade do kasno u noć. Prema uglednim motociklistima, Anđeli su odgovorni sa zlokoban motociklistički imidž. Oni krive odmetnike za mnoge neprijatne situacije koji su doživeli jer poseduju motor - od policijskih maltretiranja do javne sramote zbog velikih godišnjih stopa osiguranja. Ugledni članovi A.M.A. su ljudi koji su potpuno povezani. Mnogi su opasni i nečasni kao i svaki Anđeo Pakla, i tu je suština - uglavnom takmičarski vozači i mehaničari - koji će se potruditi da se posvađaju sa odmetnicima. A.M.A. zvanično poriče ovo, iz očiglednih razloga, ali skoro u istom dahu oni osuđuju Anđele kao kriminalni ološ. Čuo sam da policajci motociklističke odmetnike nazivaju „najgorim od najgorih“ i „šljamom planete“, ali oni to čine sa izvesnom samokontrolom. Mnogi panduri se ogorčeno zabavljaju popularnošću Anđela Pakla. Suprotno tome, ljudi iz A.M.A. su uvređeni; to je kao reakcija mase sova na dodeljivanje Nobelove nagrade za mir ratnom diktatoru vrana. U Sakramentu u jesen 1965, šaka Anđela Pakla posetila je nacionalni šampionat u motociklizmu i kasnije, na parkingu, pobila se sa dvojicom ljudi koji su ih vređali. Niko nije bio povređen, i Anđeli, petorica njih, odvezlo se prema San Francisku. Odmakli su daleko kad su ih dva automobila puna vozača i mehaničara izgurala sa puta... jedan od njih je kasnije rekao: „Prebili smo do krvi, bitange; nisu mogli da ustanu; plakali su“. 137

zdls & meteori

Na katastrofalnom okupljanju u kampu Anđela godine 1957, odmetnici su bili brojno nadmašeni sa deset prema jedan, ali protivnici nisu mogli da sakupe dovoljno hrabrih da se suoče sa njima. Anđeli su stigli ranije i kupili kompletnu zalihu piva iz četiri bara, koju su popili na pašnjaku nekoliko kilometara udaljenom od mesta gde se trke održavaju. Do sumraka većina odmetnika je bilo pijano kao čep, i onda je neko predložio da odu i provere A.M.A. kamp i reakcija je bila automatska. Njihovo vrištanje je uplašilo građane koji su pozvali šerifa. Čopor odmetnika je zauzeo obe trake na uzanom putu... turirajući svoje motore i šarajući svetlima ka drveću i prozorima spavaćih soba dok su dolazili. Oni su samo odlazili na žurku, rekli su kasnije, ali žurka nikada nije ni počela. Vodeći motor se popeo na brdo i obrušio na grupu motociklista pored puta brzinom od preko sto šezdeset kilometara na čas. Dva odmetnika poginula su u frasu, koji je odmah privukao veliku masu. Nije bilo dovoljno policije da situaciju drži pod kontrolom, i tuča je zahvatila i motocikliste koji su stajali sa strane. Rotaciona svetla i sirene su samo doprinele konfuziji, koja je postajala još gora kako se tuča širila. Nastavilo se celu noć i većinu sledećeg dana - ne tučom na svih poljima, već serijom okršaja koja je primorala lokalnu policiju da juri s jednom mesta na drugo. Na listi gubitaka stajale su dve smrti, tuce teških povreda i konačni zaključak koji potvrđuje staro pravilo da su ruralne zajednice geografski izolovane od „gradskih nevolja“. Kamp Anđela je bio glavni podsticaj za razvijanje koncepta međusobnog pomaganja, policijske verzije vođenja rata, što znači da svaki grad ili zaselak u Kaliforniji, bez obzira koliko izolovan, može da zatraži pomoć od najbliže nadležne policije u slučaju velike opasnosti. Nema zvanične liste ovih hitnih poziva, ali i ako je ima, svaka glasina o poseti Anđela Pakla stajaće na vrhu.

138

zdls & meteori

15 Činjenica je da ljudi koji su siromašni ili izloženi diskriminaciji nisu obavezno obdareni specijalnim kvalitetima kao što su: pravda, plemenitost, milosrđe i sažaljenje. (Sol Alinski91)

* Da bi zaustavili mogućnost da Anđeli pijani tumaraju van kampa tokom noći, Bakster je zaveo policijski čas u dvadeset i dva sata. U to vreme, svako ko se nalazio u kampu je morao da ostane, i niko drugi nije mogao da uđe. Ovo je zvanično objavljeno malo pošto je pao mrak. Zamenici su se još uvek trudili da budu prijateljski nastrojeni i uveravali su Anđele da će policijski čas u mnogome doprineti njihovoj zaštiti kao i zaštiti drugih. Stalno su govorili o „rulji građana koja će doći kroz drveće sa puškama za lov na jelene“. Da bi sprečila ovo, policija je postavila stražarska mesta na tački gde se put za Vilou Kov spaja sa autoputem. U međuvremenu, planina piva je došla na sredinu kampa. Bio je to dodatak originalu od dvadeset i dve kutije u mojim kolima. Kad je pao mrak, polovina koja je već bila prazna, pa sam prebacio preostalo pivo na zadnje sedište a moju opremu u prtljažnik. Odlučio sam da bih svako simbolično rastrojstvo mogao da predupredim osiguravši svoje vlasništvo, čak i po cenu toga da ga izgubim - što će se verovatno i desiti, s obzirom da nije prošlo mnogo vremena pre nego što kamp postane životinjski tor. Reporter Los Anđeles Tajmsa koji se pojavio sledećeg dana rekao je da kamp liči na „Danteov Pakao“. Ali on je stigao u podne, kada je većina odmetnika bila mirna i ošamućena od divljanja prethodne noći. Ako mu je popodnevno zatišje izgledalo odvratno, onda su scene pored logorske vatre mogle da mu trajno oštete um. Ili možda ne, jer je policijski čas od dvadeset i dva sata imao drastični efekat na ponašanje. Uklanjanje svih oštrih predmeta iz kampa primoralo je Anđele da se okrenu sopstvenim izvorima zabave. Većina onih koji su otišli bile su devojke: one su stvarno uživale dok zamenici nisu objavili da do početka policijskog časa sve moraju da odu ili da ostanu celu noć. Implikacije nisu bile prijatne - u deset će se zakon povući, zapečatiti oblast i pustiti da orgije počnu. Celo poslepodne prizor je ulepšavalo desetak mladih cura iz mesta kao što su Fresno ili Modesto i Mersed koje su nekako davale duh okupljanju i očigledno želele da naprave pravu žurku od njega. Anđelima nikada nije palo na pamet da – Sol Alinski (Saul Alinsky 1909-1972) - Američki društveni planer koji je stimulisao stvaranje mnogih društvenih organizacija. (Prim. prev.) 91

139

zdls & meteori

neće ostati cele noći - ili celog vikenda - tako da je to bio popriličan šok kada su otišle. Tri medicinske sestre koje su pokupili Lari, Pit i Dimčić ranije tog dana su hrabro odlučile da ostanu - ali onda, u zadnjem trenutku, i one su otišle. „Čoveče, ovo ne mogu da podnesem“, rekao je jedan Anđeo dok je gledao kako poslednja kola odlaze niz stazu. „Sva ta vrela pičkica, protraćena'. Ona mala sa perikom i crvenim cipelicama je bila moja\ Smuvali smo se! Kako je samo mogla da ode?“ Bio je to loše po skoro svim standardima. Sve devojke su nosile tesne pantalone i bluze bez rukava, otkopčane do pola, uvcrkane kose i neboplavih očiju... zrela, putena tela, napaljena celo poslepodne („O, Bet, zar te ovi motori naprosto ne teraju da se ovlažiš?“). To, bejbi, navlažena za otvoren put... i odoše one, kao kaluđerice koje su čule pištaljku, dok su, pogođeni tugom, Anđeli samo stajali i gledali. Mnogi od njih su ostavili sopstvene žene kod kuće, izbegavajući probleme, ali sada kada su ti problemi proćerdani, neće biti ni nikakve druge šeme. Ovo je najteže primio Prosjak Teri, koji je momentalno zgutao LSD i proveo narednih dvanaest sati zaključan u prikolici kamiona ispod cirade, vrišteći i plačući pod prismotrom nekog boga koga je skoro zaboravio, ali koji se te noći spustio na vrh drveta ,,i samo zurio - čoveče, on me je samo gledao, i kažem ti, uplašio sam se kao malo dete.“ Drugi Anđeli su odmaglili do marketa za pivo čim je objavljen policijski čas, ali njihove nade za zabavu sa turistima su pale u vodu kada se mesto zatvorilo ravno u dvadeset i dva časa. Nije bilo druge nego vratiti se u kamp i tamo blejati. Policija je bila popustljiva za kasne dolaske, ali kad jednom uđeš, nema izlaženja. Vreme između dvadeset i dva časa i ponoći je bilo predviđeno za masovnu potrošnju. Oko dvadeset i tri časa, zagnjurio sam se u auto i malo se snimao na diktafonu, ali moj monolog su stalno prekidali ljudi koji su se naginjali kroz zadnje prozore i pokušavali da otvore prtljažnik. Satima je bilo toliko piva u kampu da niko nije brinuo oko toga da će nestati, ali odjednom je sve nestalo. Umesto da uzimaju po jedno pivo, svi koji u došli do kola uzimali pak od šest komada. Potera je počela. Bilo je to kao pljačka banke. Za nekoliko minuta zadnje sedište je bilo prazno. Bilo je još uvek dvadesetak ili tridesetak pakova od po šest komada blizu logorske vatre, ali te rezerve niko nije hteo da dira. Limenke su otvarane jedna po jedna. Niko nije želeo da na početku okupljanja uništi javne zalihe. Tako nešto ne priliči... i ako bi gomilanje postalo suviše očigledno, oni koji su planirali da piju celu noć mogu da postanu nasilni. U ovo vreme, tripovi od različitih droga mešani su sa pićem i nije moglo da se pretpostavi šta će ko da uradi. Divlji urlici probijali su se kroz tamu. Ponekad bi se začuo zvuk tela koje je u jezeru... prskanje vodom i vika. Jedina svetlost je dolazila od logorske vatre, gomile panjeva i grana visokih oko pet i širokih oko dva metra. Svetlost je obasjala ceo prostor, bacajući odsjaje po Harlijima parkiranim na ivici tame. U narandžastom odsjaju teško je bilo raspoznati lica osim ako nisu blizu tebe. Tela su postala siluete; samo su glasovi ostali isti. 140

zdls & meteori

Bilo je oko pedesetak devojaka u kampu, ali su skoro sve bile „stare dame“ njihovo mešanje sa „mamama“ ili „čudnim ribama“ bilo bi veoma rizično. Stara dama može biti stalna devojka, žena ili neka razbludna kučka koja se svidela nekom odmetniku. Kakva god bila ta veza, ona pretpostavlja da je obećana, osim ako ne pokaže očigledno suprotne znake zbog kojih će biti ostavljena. Anđeli su veoma strogi u vezi s ovim, insistirajući da nijedan član ne sme da krši svetost druge veze. Ovo je istina, ali samo do izvesne mere. Za razliku od vukova, stare dame se ne sparuju za života, a ponekad čak ni za mesec dana. Mnoge su legalno venčane, sa nekoliko dece, i egzistiraju potpuno odvojeno od opšteg promiskuiteta. Druge su granični slučajevi koje se prosto predomisle s vremena na vreme... One manevrišu lojalnošću ne gubeći svoj čin, uspostavljajući isto tako Čvrstu vezu sa nekim Anđelom kao što su prethodno imale sa nekim drugim. Ovo može biti i promenljivo. Kao lepota i poštenje, promiskuitet je prirodan - makar među Anđelima. Stara dama koja se predomišlja suviše često, ili možda samo jednom, shvatiće da je niže rangirana kao mama, što znači da može biti svačije vlasništvo. Postoje velike i male mame na okupljanjima Anđela. One putuju kao deo družine, kao oxpeckers92, koje potpuno razumeju šta mogu da očekuju: one su slobodne u bilo koje vreme, na svaki način, svakom Anđelu, prijatelju ili uvaženom gostu - individualno ili bilo kako drugačije. One takođe razumeju da onog trenutka kada ne žele da budu takve mogu da odu. Većina se muva uokolo nekoliko meseci, a onda ode negde drugde. Neke su tu već godinama, ali ova vrsta posvećenosti zahteva skoro nadljudsku toleranciju za poniženje i zlostavljanje. Termin „mama“ je sve što je ostalo od originalnog izraza „Hajde da napravimo neku mamu“, koji je kasnije skraćen na „Hajde da stvorimo mamu“. Druga bratstva to drugačije nazivaju, ali je značenje isto - devojka koja je uvek slobodna. Svuda pominjani deo Linčovog izveštaja kaže da se te devojke nazivaju „ovce“, ali ja nikada nisam čuo nekog Anđela da koristi tu reč. To zvuči kao kreacija nekog policijskog inspektora koji je oživeo svoja seoska sećanja. Mame nisu lepe, mada neke nove i mlađe imaju neku vrstu poremećene lepote koja propada tako brzo da se to može objasniti jedino ako se vidi, u periodu od nekoliko meseci, da bi se osetila ta tragedija. Kada jednom devojke počnu da gledaju tako, lako ih je uzeti zdravo za gotovo. Jedne noći u Sakramentu Anđeli su ostali bez love za pivo i odlučili da mamu Lorejn postave na aukciju u baru. Najveća ponuda je iznosila dvanaest centi, a devojka se smejala zajedno sa drugima. U jednom drugom slučaju, Mag je vodio mamu Beverli na okupljanje u Bejkersfildu kad je ostao bez goriva. „Možeš li da veruješ“, seća se on, ,,Da nisam mogao da pronađem ni jednu benzinsku pumpu na kojoj bi mi dali besplatan galon goriva u zamenu za nju.“ Štampani mediji su puni svedočenja ljudi koji su – Vebsterov rečnik oxpeckers definiše kao male ptice tamnog perja koje se hrane insektima koje nalaze na leđima stoke i divljih životinja. (Prim. aut.) 92

141

zdls & meteori

ponosni što su „prodali svojevoljno svoje talente“, ali ljudi koji shvataju da njihov jedini talenat ne vredi petnaest centi ili galon goriva nisu tako često citirani. Niti obično iza sebe ostavljaju dnevnike. Bilo bi zanimljivo čuti, ponekad, kako se stvarno osećaju oni koji su postavljeni na aukciju, spremni da služe u sve svrhe, i prodavani za dvanaest centi. Mnoge mame ne misle o tome, a još rede pričaju. Njihovi razgovori obično idu od tračeva i sirovih flertova, do branjenja i predavanja za male količine novca. Ali s vremena na vreme od neke od njih se može čuti i nešto elokventno. Dona, zdepasta, dobro građena brineta, koja je otišla na sever posle egzodusa iz Berdua, jednom je rekla nešto pametno. „Svako veruje u nešto“, rekla je. „Neki ljudi veruju u Boga. Ja verujem u Anđele.“ Svaki ogranak ima nekoliko mama, ali samo ouklendski uspeva da zadrži pet ili šest u isto vreme. Među drugim odmetničkim klubovima situacija varira. Cigani Kočijaši nisu orijentisani na mame kao Anđeli, ali Satanini Robovi su toliko oduševljeni da odvode obične žene da istetoviraju „Imovina Sataninih Robova“ na levom delu dupeta. Robovi misle da brendiranje daje devojkama osećaj sigurnosti i pripadnosti. To briše i svaku sumnju oko rangiranja u grupi. Brendiranoj individui je rečeno da će iskusiti snažan i trenutan osećaj privrženosti, jedinstvo sa organizacijom, a onih nekoliko koje pristanu ulaze u posebnu elitu. Anđeli nisu fleksibilni po pitanju brendiranja svojih žena, ali će praksa verovatno to demantovati zato što neki od njih misle da to „elegantno“.93 „Ona je bila prava devojka za to“, kaže jedan. „Stvarno je to želela. Neke devojke to neće. Razumeš me, ko želi da ode kod ginekologa sa velikom tetovažom na kojoj piše da pripada Sataninim Robovima? Ili šta ako devojka nekad odluči da odustane i uda se? Čoveče, zamisli prvu bračnu noć. Ona skine spavaćicu i eto ga. Vau!“ Bilo je oko dvadesetak Robova kod Bas Lejka, ali se oni nisu mnogo mešali s drugima. Usidrili su se na malom uglu obale, parkirali okolo svoje motore i provodili većinu vikenda ležeći okolo sa svojim ženama i pijući njihovo vino. Cigani Kočijaši su se manje zadržali, ali njihovo ponašanje je bilo čudnovato potčinjeno prisustvu mnogo Anđela Pakla. Za razliku od Robova, nekoliko Cigana je povelo devojke, pa su stalno brinuli od nekog Anđela poludelog od tableta, koji bi ih provocirao na tuču u kojoj bi Anđeli sigurno pobedili. U teoriji konfederacija Anđela Pakla je prijateljski nastrojena prema drugim odmetnicima, ali u praksi polovina ogranaka Anđela se često sukobljava sa različitim klubovima oko teritorija. U San Francisku Kočijaši i Anđeli ga je dugotrajno neprijateljstvo, ali se Kočijaši dobro slažu sa ostalim ograncima Anđela. Slična situacija je godinama preovladavala u oblasti Los Anđelesa, gde su Anđeli iz Berdua imali sporadične tuče sa Robovima, Komančerosima i Prevarantima Smrti. A ipak su – Na početku februara 1966. godine, Teri i Frisko Anđeo koji se zove Džordž Zan su uhapšeni zbog „doprinosa delikvenciji“ 15-godišnje devojke koja je imala na leđima istetovirano „Imovina Anđela Pakla“. Ona je takođe imala i gonoreju, ali to Anđele brine koliko i gadan zadah. (Prim. aut.) 93

142

zdls & meteori

ova tri kluba nastavila da govore dobro o svakom Anđelu Pakla u državi osim o prljavim gadovima iz Berdua, koji se šibali na tuđim terenima. Sve ovo se međutim promenilo, posle silovanja u Montereju, koje je rezultiralo neizdrživim usijanjem da su Anđeli iz Berdua bili primorani na očajničku saradnju sa Robovima i drugim klubovima u Los Anđelesu, koji se nisu mnogo popravili. Satanini Robovi još uvek predstavljaju nekog i nešto u odmetničkim krugovima, ali su oni izgubili svoj uticaj početkom šezdesetih.94 Drugi odmetnici govore da se Robovi nikada nisu oporavili od gubitka Ludog Džeka, njihovog legendarnog predsednika, koji je imao toliko stila da je čak i Anđelima ulivao izvesno strahopoštovanje. Priče o Ludom Džeku još uvek kruže kadgod se klan sastane. Prvi put sam čuo o njemu od opuštenog Sakramento Anđela koji se zove Delbert: „Čoveče, taj je otišao mnogo daleko. Ponekad bi divljao tri ili četiri dana na tabletama i vinu. Nosio je par zarđalih klešta sa sobom i mi smo ga viđali sa Čudnim ribama. Čoveče, on bi ih bacio na zemlju i počinjao da im vadi zube prokletim kleštima. Jednom sam bio sa njim u nekoj rupi gde konobarica nije htela da nam posluži kafu. Džek se preskočio preko šanka i kleštima joj izvadio tri ili četiri prednja zuba. Neke stvari koje je radio terale bi te da povraćaš. Jednom je iščupao svoj zub u baru. Ljudi nisu mogli da veruju. Mnogi od njih su pobegli kada su videli da je ozbiljan. Kada je to konačno učinio, položio ga je na šank i zatražio da ga trampi za piće. Pljuvao je krv na pod, ali je šanker bio toliko šokiran da nije rekao ništa.“ Burna trogodišnja vladavina Ludog Džeka završila se 1964. godine. Nekoliko odmetnika zna šta mu se dogodilo. „Čuo sam da je stvarno ozbiljno nastradao“, rekao je jedan. ,,Iskušavao je svoju sreću toliko koliko je jedan čovek mogao“. Bajkeri nerado govore ozbiljno o bivšim drugarima koji su loše završili; implikacije su suviše depresivne. Ludi Džek, sa svojom sklonošću ka honorarnom zubarstvu, nije bio tip koji bi se mirno povukao. Šta god da se desilo - bilo da je stavljen u zatvor, ubijen ili primoran da se anonimno povuče - on postoji u legendama odmetnika kao ludi kralj, nepredvidivo čudovište koje je uvek sve nadjačavalo. Njegov gubitak bio je demoralizujući udarac za Satanine Robove, čiji je duh već bio posrnuo zbog stalnog pritiska policije. Krajem 1964. klub se nalazio na ivici raspuštanja. Robovi, zajedno sa nekoliko ogranaka Anđela Pakla, spašeni su od izumiranja zbog Linčovog izveštaja koji im je stvorio zloglasni imidž u celoj zemlji. To je dalo odmetnicima nešto čime mogu da budu zadovoljni, ali to nikada neće postati – Robovi su ugled povratili osvetom leta 1966, kada su tridesetorica njih opljačkala stambenu zgradu u Van Nuisu, predgrađu Los Anđelesa. U subotu ujutru. 6. avgusta. tri Roba su bila primorana da napuste stan jer su dobili nalog na iseljenje. iako su bili u stanu samo nedelju dana. U subotu uveče, trojica iseljenika su se vratila i izvršila bučan prepad i lomila i pljačkala nekoliko sati. Uplašeni stanari su zaključali njihova vrata dok su odmetnici razbili 16 prozora i 33 dela nameštaja bacila u bazen. Robovi su pretili svojim bivšim komšijama budućim napadima ako iko pozove policiju - što je neko konačno uradio. ali ne pre nego što su motociklisti otutnjali u noć, jureći ka novim horizontima itd. (Prim. aut.) 94

143

zdls & meteori

veliko ukoliko ne prestanu da se bore međusobno. Barger je među prvima shvatio ovo, a i drugi klubovi nisu daleko od tog saznanja. Njihova duga borba za jednakost je odjednom postala uzaludna. Publiciteti koji su Anđeli dobili, doneo im je takav prestiž da drugi klubovi nisu imali izbor osim da se pridruže većini ili budu uništeni. Proces konsolidacije trajao je tokom 1965, a u vreme održavanja okupljanja u Bas Lejku to je bila tek prva faza. Od desetak klubova koji postoje u državi, samo su Kočijaši i Robovi imali dovoljno samo pouzdanja da se pojave kod Bas Lejka u značajnim snagama. Pojedinačni ogranak Anđela možda može da izgubi nadmoćnost, ali kada su svi oni zajedno, nema sumnje u to ko je glavni. Kada se sve uzme u obzir, bilo je zajebano vreme za Robove da se pojavljuju sa svojim ženama, koje su obično čupave, plave lepotice - iskušenje za pijanog Anđela Pakla koga ne zanimaju - zašto i zbog čega - da bi se zadovoljio. Do dvadeset i tri sata bilo je jasno da je svaka devojka u kampu ne samo obećana, već i zauzeta. Iz žbunova se čulo meškoljenje, smejurenje i uzdisanje, ali stotinak ili malo više bajkera koji su ostali oko logorske vatre bili su diskretno uočljivi. Mnogi su izgubili dosta energije u tradicionalnim ratnim igrama. Na nekim ranijim okupljanjima oni su oformili dva tajna ratna društva: „The Lodge“ i ,,U-Boat 13“. U svakom trenutku, na znak ranije pripremljenog signala, banda ,,U-Boat“ obrušiće se na nesrećne „Lodge“ partizane, zatrpavajući ih telima. Ostali iz bande „Lodge“ će onda doći da ih spasu, skačući na gomilu. To je ličilo na komešanje oko izgubljene lopte između Čikago Medveda i Grin Bej Čistača95, samo što je u Bas Lejku rulja brojala oko 50 ili 60 ljudi. Sećam se da sam video Dimčića, koje je težak oko sto deset kilograma, kako šprinta tridesetak metara i nabija glavu u gomilu sa pivom u svakoj ruci. A ipak nije bilo povreda. Bajkeri nisu atletski građeni kao neki bivši članovi srednjoškolskih ekipa, ali većina njih je uvek u dobroj formi. Oni ne vežbaju, ali njihov način života čini da i ne moraju. Oni i ovako obično zarađuju lovu radeći fizičke poslove, a kada ne rade oni žive na hamburgerima, krofnama i na šta god nalete. Mnogi su naduveni od piva, ali ta naduvenost ima malo sličnosti sa tradicionalnom naduvenošću kancelarijskih službenika. Čak i nekoliko debelih Anđela više liči na pivsku burad nego na vodene balone. Postoje oni koji tvrde da bajkerima ne treba hrana zato što svu svoju energiju dobijaju iz pilula. Ova zamena stvarno nije moguća, i svako ko je probao može to da potvrdi. Ovo su droge koje stimulišu skrivenu energiju, ali su one bezvredne i onesposobljavajuće ako energije tamo uopšte i nema. Ako se malo veća doza uzme na prazan stomak, ove pilule za polet prouzrokuju nervnu zatupljenost praćenu umorom, depresijom, drhtavicom i hladnim znojem. Anđeli njima slobodno trguju na crnom tržištu, a da pilule stvarno mogu da budu zamena za hranu onda bi ih oni koristili u velikim količinama, jer bi one pojednostavile njihove živote. Oni se u stvari hrane gde god stignu. Devojke kuvaju za njih, konobarice im daju ,,na crtu“ masne obroke, a i oni su uvek oženjeni ljudi, čije 95

– Timovi iz američkog ragbija. (Prim. prev.)

144

zdls & meteori

žene retko šta sprečava da kuvaju za petoricu li šestoricu iz bratstva u svako doba dana ili noći. Prema njihovom kodu, nijedan Anđeo nije nikada ispred drugog. Gladni odmetnik će uvek biti nahranjen od drugih koji imaju hranu... a ako su vremena mnogo teška, oni će tragati za hranom u supermarketima i ukrasti sve što mogu da ponesu. Retko koji prodavac će se usuditi da zaustavi opasnog siledžiju koji beži sa dve šunke i tri litra mleka. Odmetnici nisu apologetični u vezi s krađom hrane, čak iako je to protivno njihovom ponosu. Oni više vole da misle da tako nešto ne moraju da rade - ali ako ipak to čine, oni su lukavi. Dok jedan krade šunku ili bifteke, drugi će napraviti gužvu koja će privući paž nju prodavcima. Treći će puniti ranac konzervama i povrćem na drugom kraju radnje... i onda će svi pobeći u isto vreme da različitim izlazima. To uopšte nije teško. Sve što je potrebno je biti bezobrazan, opasno nastupiti i ne obraćati pažnju šta će drugi o tome da pomisle. A što se tiče policije, dok oni stignu na mesto zločina, hrana će se već kuvati dvadesetak blokova dalje. Odmetnici nisu toliko snalažljivi kada dođe do jake pometnje u svetu u kome postoje, ali njihovi instinkti su jako izraženi. Oni su naučili iz iskustva da se neki zločini verovatno kažnjavaju, a neki ne. Kada Anđeo Pakla, na primer, želi da obavi međugradski poziv, on će obično platiti telefon. Ostaviće depozit koji je potreban za prva tri minuta, stavljajući operateru do znanja da će ga upozoriti kad završi razgovor. Kad konačno završi razgovor, operater će mu reći koliko novčića treba da ubaci u crnu mašinu... ali umesto da plati, on će se smejati, prosipati skaredne uvrede u slušalicu i spustiti. Za razliku od normalnog Amerikanca iz srednje klase, bajkeri nemaju stečenog udela u sistemu koji oličava glas telefonskog operatera. Vrednosti tog sistema su njemu potpuno nebitne. Njega baš briga za to, a i pored toga, on zna da telefonska kompanija ne može da ga uhvati. Tako da on obavi svoje razgovore, ispsuje operatera i ode da dalje srećno pustoši.

145

zdls & meteori

16 Psihopate, kao i deca, ne mogu da odlože uživanje u zadovoljstvima; i ovo je jedan od osobina koja leži u njihovim univerzalnim karakteristikama. On ne može da čeka na erotsko zadovoljenje koje konvencija zahteva da prethodi poterom pre ubistva: on mora da siluje. On ne može da čeka na razvitak prestiža u društvu: njegova egoistična ambicija ga vodi da se pojavi na naslovnim stranama zbog smelih istupanja. Kao crveni konac, prevlast ovog mehanizma za trenutnim zadovoljenjem upravlja istorijom svakog psihopate. To objašnjava ne samo njegovo ponašanje već i nasilnu prirodu njegovih dela. (Rober Lindner, Buntovnik bez razloga)

* Na okupljanju se svi raznesu. Kad dođe ponoć, Vilou Kov kamp postane ludnica. Ljudi sa staklastim očima ulaze u jezero i sede tamo. Drugi se svađaju s motorima ili bulazne vređajući svoje prijatelje koje ne mogu da prepoznaju. Nisam želeo da se mešam sa poremećenom gomilom oko logorske vatre, pa sam otišao do mog auta, na ivici mraka, i priključio se grupi Cigana Kočijaša. Oni su se još uvek držali po strani, prepuštajući Anđelima da vode šou. Hač, portparol, koji izgleda ima sklonosti ka filozofiranju, želeo je da razgovara. Šta je stvarno smisao ove proklete stvari oko motociklističkih bandi? On nije tvrdio da zna, ali je želeo da istraži. ,,Mi nismo stvarno loši“, rekao je. „Ali nismo ni dobri. Ne znam, dođavola. Ponekad mi se sve ovo sviđa, a ponekad i ne. Ali ono što me stvarno izluđuje su novinari. Ne smeta mi što nas nazivaju siledžijama i takvim imenima, ali zašto? Čak i kad napravimo neko stvarno loše sranje, oni nas uvek pogrešno protumače. Kad čitam te stvari ne mogu ni da se prepoznam. Dođavola, verovatno bi trebalo da te razbijemo samo zato što si novinar.“ Ostali su se smeškali, ali mi je palo na pamet da slična opažanja mogu kasnije da izazovu drugačije reakcije, kad piće počne da deluje. A ipak mi se činilo da ako bajkeri stvarno ne žele nijednog novinara, oni bi me oterali iz kampa mnogo ranije. Malo pre nego je pao mrak, Mršavko je oterao dva kamermana koji su tvrdili da su iz C.B.S.-a, nedugo potom upozorio me je oko korišćenja diktafona, govoreći da će ga baciti u vatru ako ga vidi. Osim kad poziraju ili u unapred dogovorenim situacijama, većina Anđela je nepoverljiva prema fotografisanju ili snimanju čak i razgovoru sa čovekom sa beležnicom. Trake i filmove smatraju posebno opasnim zato što ne mogu da se poreknu. Ovo je istina čak i u mirnim situacijama, gde slučajna fotografija može da uslika čoveka na mestu zločina koji još nije počinjen. Anđeo koji je uhapšen pod optužbom za ubistvo bez 146

zdls & meteori

predumišljaja u Ouklendu uvek može da nađe svedoka koji će se zakunuti da je bio u San Francisku te noći - ali je potpuno gotov ako neke novine objave fotografiju na kojoj razgovara sa žrtvom desetak minuta pre fatalne tuče. Audio snimci takođe mogu da budu inkriminacija, posebno ako se jedan od bajkera naguta tableta i napije i počne da brblja o onome što senator Marfi zove „njihove divlje radnje i prkošenje pristojnosti“. Ovo se dogodilo. U jednom slučaju, Barger je uzeo traku sa tri sata snimka od novinara i pažljivo obrisao sve što može da navede na inkriminaciju. Od tada je objavio da niko ne daje nikakve intervjue bez njegove prethodne provere. Cigani nisu, međutim, odgovorni Bargeru, i tada su bili spremni da govore s novinarom koji može da im omogući da se popnu stepenicama uspeha. Hač je bled momak, visok oko metar i osamdeset, sa gustom plavom kosom i licem koje bi studio Artura Mareja96 sigurno primetio. Radi kao fizički radnik s vremena na vreme, ali gleda da ostane slobodan sa socijalnu pomoć, koja se u bajkerskim klubovima naziva 52-26 Klub. Sa dvadeset i sedam godina on egzistira na rubu biroa za nezaposlene, radeći samo u hitnim slučajevima. Kada sam ga video nekoliko nedelja kasnije u stanu njegovih roditelja, u bogatom kraju San Franciska, govorio je o bajkerima sa nekom vrstom lenje objektivnosti koja bi se teško mogla upariti sa njegovom zabrinutošću oko boljih zapažanja štampe. Nisam bio odmah potpuno svestan toga, ali malo kasnije sam shvatio da ako bi bajkeri bili primorani da biraju između konstantno lošeg publiciteta ili pristrasnog i nikakog publiciteta uopšte, oni ne bi oklevali da izaberu ovo prvo. Dok smo Hač i ja razgovarali, jedan Kočijaš se priključio razgovoru. Predstavio se kao Bruno, ili Harpo, ili nešto slično tome, i predao mi svoju podsetnicu. Mnogi bajkeri nose poslovne podsetnice, neki od njih veoma detaljne. Francuz iz Friska ima crne sa srebrnkastim slovima. Ideja o podsetnicama je rođena kada su Frisko Anđeli, žaleći zbog svog lošeg imidža, odlučili da pridobiju javnost na svoju stranu pomažući svakom motociklisti koga je zadesila nekakva nevolja i ostavljajući mu karticu na kojoj je s jedne strane pisalo „Pomogao ti je član Anđela Pakla, Frisko“, a sa druge „Kad uradimo nešto dobro, niko to ne pamti. Kad uradimo nešto loše, svi to ne zaboravljaju“. To nije baš bilo toliko otmeno kao ostavljanje srebrnog metka, ali su oni osećali da je bolje išta nego ništa. Nekoliko godina su Frisko Anđeli nudili svoje mehaničarske talente svakom motociklisti sa problemima, ali to je bilo pre publiticiteta. Sada bi to bilo veoma rizično. Razmotrimo reakciju sredovečnog situiranog prodavca građevinskog materijala, koji je zajedno sa ženom i dvoje dece u porodičnom Mustangu na udaljenom i zabačenom autoputu 101. Nešto u motoru je počelo da zvecka i on izlazi da proveri šta je. Odjednom začuje huk motora. Tuce Anđela Pakla prilazi – Artur Marej (Arthur Murray 1895-199/J-Američki instruktor plesa koji je prvi osnovao plesne dvorane i sam ples približio običnim ljudima. Do 1965. posedovao je oko 350 studija u 50 zemalja širom sveta. (Prim. prev.) 96

147

zdls & meteori

i staje, silazi sa motora i hoda ka njemu. Brzo se dosetivši, on iščupa kontrolnu šipku za ulje i počne da udara siledžije. Njegova uplašena žena iskače iz kola i trči kao obližnjem polju kukuruza izbegavajući stabljike kao gušter. Deca su šćućurena, čovek je prebijen, a nekoliko trenutaka kasnije pojavljuju se kola saobraćajne policije. Odmetnici su u pritvoru sa kaucijom od tri hiljade dolara za težak napad i pokušaj silovanja. Nedelju dana kasnije, kada su stvari razjašnjene i optužbe odbačene, čovek se izvinjava... ali je svaki Anđeo siromašniji za trista dolara, a „učtive kartice“ će ostaviti kod kuće sledeći put. Bajkeri još uvek nose kartice, ali ne na raznim autoputevima. Mnogi pokazuju samo ambleme kluba, imena članova i uvek prisutan znak 1 %. Ne štampaju adrese i brojeve telefona. One se nekada nalaze na poleđini kartica, ali se stalno menjaju pa je nemoguće smatrati ih aktuelnim. Mnoge kartice koje ja imam sadrže tri ili četiri broja telefona, a skoro svi su isključeni zbog neplaćanja. Ne znam zbog čega sam izgubio Brunovu (ili Harpovu) karticu, ali se sećam njega zato što mi je ukrao puno pivo. Nisam mogao da verujem, jer mi je naširoko pričao o tome kako želi da ne steknem loš utisak u Kočijašima. S vremena na vreme odložili bismo pivo na zadnji deo kola na koji smo se naslanjali. Pre nego što je otišao otvorio sam novu konzervu piva, spustio je i video kako je BrunoHarpo vešto menja sa svojom koja je bila prazna. Pomenuo sam ovo Haču, ali je on slegao ramenima i rekao: ,,To je verovatno samo navika, jedan od onih trikova koje pokupiš kad piješ u baru a švorc si.“ Ovakve navike su duboko raširene u društvu bajkera. Oni mogu biti prijateljski nastrojeni prema autsajderima, ali nemaju svi jednak odnos prema međusobnom prijateljstvu. Neki će besmisleno ukrasti, ne zbog navike ili prinude, dok će se dugi mučiti da bi zaštitili naivne autsajdere od brzoprstih iz bratstva, koje ne treba sažaljevati ili osuđivati, nego pomno posmatrati97. Postoji priča o Anđelu koji je otišao u kupatilo u domu stranca kod koga je bio u poseti. Dok je bio tamo, preturao je po sandučetu za lekove i pronašao bočicu narandžastih pilula koje su ličile na „deksadrin“ - brzo ih je pojeo. Kasnije, kada mu je bilo muka, rekao je domaćinu oko pilula i glupavo upitao da li je pogrešio. Ispostavilo se da je uzeo ogromnu dozu kortizona, droge koja se koristi protiv aritmije, nepredvidljivih reakcija i čudnih neželjenih efekata. Čovek čije je pilule Anđeo pojeo nije bio srećan i rekao mu je da će verovatno izaći osip od temperature i rane koje će ga držati u agoniji nedeljama. Kad je čuo ovo, bajker se nervozno povukao u - čijem god je krevetu spavao u to vreme. Osip se nikada nije pojavio, ali je rekao da se osećao bolesno i malaksalo i „čudno po celom telu“ oko deset dana. Kada se oporavio, rekao je da ga je incident naučio dragocenu lekciju: neće više brinuti oko toga kakve pilule guta, zato što njegovo telo dobro podnosi sve što unese u njega. – Za godinu dana mog neobaveznog druženja sa Anđelima. ukrali su mi samo dve stvari: Linčov izveštaj je bila prva stvar: a druga je teški klasični italijanski nož sa zatupljenim sečivom koji sam držao na okviru kamina i koji mi je služio za otvaranje pisama. (Prim. aut.) 97

148

zdls & meteori

Lopov mog piva naterao me je da odem preko proplanka po drugo. U ovo vreme je svima koji su stajali okolo logorske vatre bilo jasno da je planina piva skoro otišla. Za sat vremena ili malo više, oni koji nisu sakrili pivo biće žedni. To će stvoriti tenziju i gomila će biti uporna u tome da se dopremi još piva. U drugom slučaju, moraće da podele svoju žeđ ili da se biju. Neki ljudi su previše stondirani i razbijeni da bi se brinuli oko piva, ali jezgro od oko pedesetak pijanica koji nameravaju da ostanu na nogama cele noći započeli su težak proces skupljanja love. Sada je kamp potpuno dezorganizovan. Barger je nestao negde među drvećem, a oni koji su ostali oko vatre teško da su imali novac. Činjenica da su sve radnje u Bas Lejku bile zatvorene je bila nebitna. Mršavko je rekao da ima „pajtosa“ koji drži market na autoputu. On će otvoriti market u svako doba noći ako se neko odšunja pozadi i pokuca na prozor njegove spavaće sobe. Pažljivo sam slušao njegovo izlaganje zato što sam pretpostavljao ko će sve to da obavi. Policija neće dopustiti nijednom Anđelu da napusti kamp, a jedini koji nisu bili Anđeli u okolini smo ja i klinac koji je dolutao ranije i sada brinuo kako će da se vrati kući. Dok nije rekao, svi su mislili da je on nečiji prijatelj, ali je u stvari bio slepi putnik. Niko se nije zabrinjavao oko toga da mu pomogne da ode iz kampa, ali on je insistirao da mora da sretne neke prijatelje koji su kružili gore-dole po autoputu, tražeći ga. Za trenutak je stajao pored vatre do Mršavka, i taj kontrast je izazivao uzbuđenje. Uredan klinac od oko 16 godina, koji nosi belu majicu i braon pantalone, udišući planinski vazduh i gledajući sve vrste izopačenosti i noseći jaknu na kojoj je ušiveno, „Otići ću brzo u raj zato što sam već odslužio svoje u paklu“. Zajedno su ličili na prilike na nekoj zloslutnoj slici, portret strašnog suda na kome se ljudska životinja suočava sa sobom... kao duplo žumance jajeta koje je izleglo i pile i zver. Mršavko bi bio dobar novinar ili agent glumaca. Ima dobar osećaj za „kontakte“, i stalno zna šta se dešava: na tržištu droga, u podzemlju, šta je najnovije i tome slično. On je okoreli korisnik telefona. Međugradski pozivi njemu ništa ne znače. U Ouklendu on ima nekoliko govornica na kojima prima pozive na račun onoga ko zove iz Bostona, Providensa, Njujorka, Filadelfije i Bog će ga još znati odakle. On operiše kao veliki kriminalac, uvek proverava akciju, šanse, mogućnosti. Kad sedi u baru licem je okrenut vratima. Dok drugi Anđeli piju i besciljno razgovaraju, Mršavko smišlja nemoguće kontakte, nove akcije i sve sitne stvari koje mogu da iskrsnu svakog trenutka. Visok je oko dva metra i dvadeset i njegova težina varira između sto dvadeset i sto trideset kilograma, zavisno od toga koliko misli - što se tako lako predomisli da je verovatno najopasniji od Anđela i takođe jedan od najsmešnijih. Ostali se brže potuku, ali ne naprave ni polovinu štete koliko on može. Mršavko povređuje ljude. Kada se naljuti totalno izgubi kontrolu i njegovo ogromno telo postaje smrtonosno oružje. Teško je uvideti kakvu bi ulogu mogao da ima u Velikom Društvu.

149

zdls & meteori

Dok se skupljala lova za pivo, svetla automobila pomaljala su se kroz drveće. Nekoliko motora je došlo posle dvadeset i dva sata, ali ovo je prvi auto, i njegovo pojavljivanje je izazvalo komešanje. Ispostavilo se da je Prljavi Fil, bivši predsednik Frisko ogranka, koji je objasnio da je sakrio petnaest godišnju devojku na autoputu i da mu je potrebna pomoć da je sprovede kroz blokade puta. Ovo je iskristalisalo stvari. Odlučeno je da se sve uradi odjednom. Fil i ja ćemo otići za pivo, probati da provučemo dečaka kroz blokadu na putu, i povesti Pita i Dimčića do tačke u šumi gde bi mogli da lociraju devojku. Fil je izgledao svakako samo ne prljavo. Nosio je ravne pantalone, belu košulju i plavi džemper od kašmira. Mnogo se pomučio dok je ušao u kamp, kaže, zato što panduri nisu verovali da je Anđeo. Pre je ličio na policajca u civilu, ili možda mišićavog izbacivača iz nekog kluba na Sanset Stripu. Njegov auto, novi beli Ševrolet Impala, nije pripadao ovde baš kao i njegova garderoba. Oko stotinak metara od autoputa on je pokazao gde se devojka krije i dvojica Anđela su krenula kroz šumu po nju. Mi smo nastavili stazom do blokade. Bilo je tri policijska auta i najmanje desetak policajaca, sa kapetanom saobraćajne policije sa belom šapkom. Naš slepi putnik sedeo je na zadnjem sedištu, i samo što je kapetan počeo da zapitkuje kuda smo se to uputili, jedan auto je prošao pored nas i klinja je počeo da viče: ,,To su oni! To su oni!“ Pritisnuo sam sirenu nekoliko puta i kola su se zaustavila, dečak je izašao, i nekoliko sekundi kasnije oni su otišli. Policija je mislila da smo ih prevarili. „Kažeš da je taj mali bio tamo sve vreme?“ pitao je jedan. ,,Da li je povređen? Šta se tamo dešava?“ „Ništa“, rekao sam. „Dosadno je. Idi i sam se uveri. Iznenadićeš se.“ Kapetan, koji je mumlao da sam mu dao lažnu novinarsku legitimaciju, rekao mi je da ne možemo da izađemo. Nastupila je duga rasprava u kojoj sam se pozvao na slobodu štampe i pravo građana da kupi pivo u svako vreme, i mogućnost da će Anđeli samo otići da potraže pivo ako se mi vratimo. ,,A gde će te da ga kupite?“ upitao je kapetan. „Sve radnje su zatvorene“. „Ići ćemo daleko koliko god bude potrebno“, rekao sam. „Imamo vremena napretek“. Oni su se na brzinu izdogovarali i rekli da možemo da idemo - misleći, u to nema sumnje, da ćemo da se vozimo stotinak kilometara do Madere da bismo pronašli otvoren bar. Kada smo odlazili, jedan od pandura se nasmejao i rekao: „Srećan put“. Deset minuta kasnije parkirali smo pored nečega što je trebalo da bude market Mršavkovog prijatelja, ali nismo bili sigurni. Bilo je mnogo dalje nego što je on rekao i mnogo veće nego što je opisao. Zbog ovoga sam malo oklevao da odem pozadi i pokucam na mračan prozor. Ako smo pogrešili market, mogli smo ozbiljno da najebemo. Ali vredelo je pokušati, pa sam pokucao i bio spreman na sprint iza ugla na prve zvuke otkočene puške. Niko nije odgovorio, pa sam pokucao ponovo. Svakog trenutka sam očekivao da čujem ženu kako vrišti: 150

zdls & meteori

,,Henri! Ovde su! O, Bože, oni su došli po nas! Pucaj, Henri, pucaj!“ A čak i da me Henri ne upuca u glavu, sigurno će pozvati policiju koja će nas uhapsiti za pokušaj pljačke i pokušaj provale u market piva u gluvo doba noći. Konačno sam čuo kako se nešto komeša unutra, i neko je povikao: ,,Ko si ti?“ „Prijatelj Mršavka“, rekao sam brzo. „Treba nam pivo“. Upalilo se svetlo i pojavilo se prijateljsko lice. Čovek je izašao u bademantilu i otvorio radnju. Nije delovao nimalo neraspoloženo. ,,Da, dobri stari Mršavko“, rekao je. ,,On je prava faca, zar ne?“ Složio sam se, i dao mu trideset i pet dolara koje su Anđeli sakupili kod vatre. Fil je dodao još pet dolara, i otišli smo sa osam kutija. Čovek je toliko poštovao Mršavka, da nam je naplatio samo dolar i četvrt po paku od šest komada, umesto dolar i po koliko smo plaćali na drugim mestima. Kad smo se vratili do blokade puta, kapetan je uperio baterijsku lampu na zadnje sedište i šokirao se kad je video pivo. Bili smo odsutni manje od pola sata. „Gde ste ga nabavili?“ pitao je. „Dole niz put“, rekao sam. Zavrteo je glavom iznenađeno i propustio nas u kamp. Očigledno, bilo je tu nekog prljavog posla. Malo mi ga je bilo žao. Bio je ovde, i bdeo na autoputu celu noć, i zakleo se da će štititi građane Bas Lejka, i neki ljudi će verovatno pretrpeti pljačkanje od Anđela Pakla ako podivljaju a on je pomogao da se siledžije napiju. U kampu smo dočekani sa uzvicima odobravanja i klicanjem. Naših osam kutija su sredile stvari. Oni mudri su se vratili svom skrivenom skladištu, a negde oko četiri veliki kontigent sa juga pojavio se sa još nekoliko kutija. Ostatak noći je bio više pitanje izdržljivosti nego uživanja. Mag, dvadesetšestogodišnji vozač kamiona iz Ouklenda, stajao je kraj vatre i stalno ložio. Kada ga je neko upozorio da ne sagori sve zalihe prve noći, on je odgovorio: ,,Pa šta, dođavola? Evo je cela šuma. Imamo dovoljno drveta.“ Mag je jedan od najzanimljivijih Anđela zato što je njegov um izgleda potpuno imun na poglede i principe američkog stila života u XX veku. Kao i većina drugih, i on je napustio srednju školu, ali njegova tezga sa kamionima mu donosi pristojne prihode tako da ne mora mnogo da brine. On vozi kamion kad god ga pozovu - nekada šest dana nedeljno a ponekad samo jedan - i on kaže da uživa u poslu posebno posle dugog odsustva. Jedne noći u Ouklendu, pojavio se noseći belu majicu ispod „boja“ i činilo se da je veoma zadovoljan sobom: „Odradio sam pravedno danas svoj posao posle dugo vremena“, rekao je. „Istovario sam osamnaest hiljada kilograma smrznutih pilića danas, čak sam i ukrao jedno. Osećam se dobro što sam malo radio za promenu.“ Mag obožava pilule, a kada se naradi, onda mnogo priča. Uprkos svojoj kromanjonskoj pojavi, on ima jedinstveno dostojanstvo sa kojim se može odnositi jedino po njegovim uslovima. On se lako vređa, ali nasuprot drugima, on pravi razliku između slučajne uvrede i one koja je učinjena s namerom. Umesto da udara ljude koji mu se ne sviđaju - u stilu Debelog Fredija, nabijenog Meksikanca, umetnika u tuči ouklendskog ogranka - Mag će jednostavno okrenuti leđa. Njegovi stavovi su začinjeni moralom koji izgleda više instinktivan nego naučen. 151

zdls & meteori

On je veoma ozbiljan, i iako su mnoge njegove priče čudne i pune digresija, on je ispunjen nekog vrstom primitivnog hrišćanstva i velikim delom učenjem Darvina. Mag je započeo pobunu u Portervilu 1963. godine. On je bio onaj ko je, prema pisanju novina, „nemilosrdno prebio“ starca u kafani. Ovo je Magova verzija: „Sedeo sam na kraju bara, samo ispijajuću pivo i gledajući svoja posla, kad se ta stara bitanga pojavila, uzela moje pivo i bacila mi ga u facu. „Šta radiš to, dođavola!“ viknuo sam i naglo ustao. ,,O-ho“, rekao je tip, „napravio sam grešku“. Pa sam ga klepio jednom desnicom i on se savio. A onda još jednom i tu je pao. Onda sam ga finiširao još jednim udarcem i ostavio ga da leži tu na podu. To je sve. Dođavola, šta bi ti uradio da ti je neki kučkin sin bacio pivo u lice?“ Jedne noći u Ouklandu, Mag i ja smo uleteli u dug razgovor o pištoljima. Očekivao sam uobičajena sranja o „dum-dum“ mecima, „pucanju u vazduh“ i „kuliranju tipova sa šipkom“, ali Mag je govorio više kao kandidat za olimpijski tim. Kada sam opušteno pomenuo mete veličine čoveka, on se brecnuo: „Nemoj da mi govoriš o pucanju u ljude. Ja ti govorim o šibicama“. I govorio je. On ima Luger .22 revolver, skup, sa velikim burencetom, precizno napravljen pištolj o kome nijedna bitanga nikada ne bi razmišljala. Onih dana kad ne radi, on odlazi na otpad i pokušava da pogodi glavu šibice. „Đavoski je teško“, kaže on. „Ali s vremena na vreme pogodim i zapalim neku“. Mag je mnogo samostalniji od većine Anđela. On je jedan od retkih kome ne smeta da ti kaže pravo ime. Oženjen je tihom devojkom koja izgleda zrelo i zove se Lin. On je retko vodi na žurke Anđela koje mogu da postanu raskalašne. Obično dolazi sam i ne govori mnogo osim ako se ne odluči da proguta par pilula, što učini da brblja kao Lord Bakli. U Bas Lejku, on je revnosno potpaljivao vatru kao čovek koji je pojeo amfetamine kao kokice. Plamenovi osvetljavaju njegove naočare i njegov „Naci“ šlem. Ranije tokom dana, on je odsekao svoje leviske u predelu kolena lovačkim nožem, izlažući pogledima svoje čvrste bele noge oko tridesetak centimetara pre nego što su ponovo nestale u crnim motociklističkim čizmama. Bilo je to kao efekat opscesne imitacije bermuda. Malo pre zore, stajao sam blizu vatre i slušao kako Mag iznosi jedan od svojih elegantnih predloga. Govorio je dvojici Anđela i devojci, trudeći se da ih ubedi: „Hajde da nas četvoro odemo u žbunje“, rekao je. „Ispušićemo malo trave, lansirati se u orbitu, ne osećajući jebeni bol - a ako ona želi da se malo pojebe sa nama, zašto da ne?“ Sačekao je momenat, ali pošto nije bilo odgovora, nastavio je: ,,Vi ste Anđeli, zar niste? Nikada vas nisam maltretirao? Kažite je l' jesam? Nikada niste morali sa mnom zapinjete. Pa šta nije u redu? Hajdemo u žbunje da izduvamo malo trave. Ona je Anđeo žena. Dođavola, voziće se na talasu s nama.“ U tom trenutku, ne čekajući odgovor, Mag je svesno zarotirao kukove, ne pomerajući stopala, i urinirao u vatru. Bilo je glasnog zviždanja kada je deo 152

zdls & meteori

žeravice postao crn. Smrad je učinio da se ljudi pomere u stranu. Možda je to bio signal za parenje, karnevalski gest koji je trebalo da ukine svu nelagodnost, ali sve što je napravio bilo je da načini nastranim svoj akt. Anđeo čija je žena u ovoj situaciji podvođena nije bio baš srećan s ovim, i Magovo nepromišljeno povlađivanje bešici dalo je drugima dobar izgovor da se pomere, tražeći mesto u pravcu duvanja vetra. Malo kasnije, na drugoj strani vatre, čuo sam dvojicu Anđela nekoliko koraka iza mene. Sedeli su na zemlji, naslonili se najedan motor i ozbiljno razgovarali dok su dodavali jedan drugom džoint. Prisluškivao sam trenutak, stojeći im okrenut leđima, ali sve što sam čuo bila je nedvosmislena rečenica: „Čoveče, dao bi svu travu na ovom svetu samo da sredim ovaj haos u mojoj glavi“. Brzo sam se pomerio u stranu, nadajući se da me neće prepoznati. U mojim kolima sam zatekao nekoliko ljudi kako pretura po zadnjem sedištu tražeći pivo. Oni su bili dugo u šumi i nisu znali da je druga isporuka u međuvremenu stigla. Jedan od njih bio je misteriozni Rej, predsednik Fresno ogranka. Čak ni Anđeli nisu razumeli Reja. Previše je prijateljski nastrojen prema autsajderima, predstavlja se pravim imenom i uvek trlja dlanove jedan o drugi. Nema ničega pretećeg u njegovoj pojavi osim veličine - oko dva metra, sa stotinak kilograma. Njegova plava kosa je kratka po anđeoskim standardima, a njegovo lice bi bilo pogodno za naslovnu stranu magazina za mlade izviđače. Neki bajkeri ga nazivaju društvenjakom, implicirajući da je njegova veza sa Anđelima više diletantska nego očajnička. Što je verovatno istina. Rej izgleda kao neko ko ima više mogućnosti, pa drugi pretpostavljaju da će eventualno odustati ako nabasa na nešto bolje u budućnosti. Nešto kao lakši fizički rad ili siguran posao sa dobrom lovom. Rej ima dvadeset i pet godina i uživa u tome da bude Anđeo, ali on nije u potpunosti posvećen - i zbog ovoga, on je kost u grlu onim odmetnicima koji nemaju čak ni iluziju da imaju izbor. Ako se Rej preseli u Ouklend moraće da se pokaže đavolski dobro pre nego što ga Barger primi u svoj ogranak. Moraće da prebije policajca u javnosti, ili da siluje konobaricu. Samo tada, kada zapali mostove iza sebe ka starom konvencionalnom svetu, biće dobrodošao u legiju prokletih. Ali Rej je zadovoljan i želi da ostane u Fresnu, gde pravi divlje žurke i postiže dobre rezultate u trgovini motociklima. On je tako vatren pobornik motora da Anđeli i u Los Anđelesu i oko Bej Ejrija, koriste njega kao neku vrstu putujuće kuće. On putuje stalno, i uvek na motoru. Jednog vikenda će biti u Blu Blejzes baru u Fontani, proveravajući zajebanciju u Berduu, a sledećeg će biti kod Lua u Siners klubu u Ouklendu... veselo prenoseći izveštaje, trljajući dlanovima i trudeći se da organizuje žur. Kada je zaoštrilo oko promene građanskih prava u Alabami, Rej je seo na motor i otišao sve do Selme - ne da bi marširao, već samo da bi video šta se dešava. „Pomislio sam da su crnci možda izmakli kontroli“, objašnjava on sa osmehom. ,,Pa sam otišao dole da ih proverim.“

153

zdls & meteori

Kada je Rej sreo Bila Mareja u Fontani i saznao da ovaj piše članak za Satrdej Ivning Poust, pozvao ga je u Fresno i dao mu specijalne instrukcije kako da ga pronađe. „Kad dođeš u grad“, rekao je on, „odi do Blekstoun avenije i pronađi Ratklif stadion. Pitaj za mene preko puta ulice na benzinskoj pumpi. Nekad me je teško pronaći, ali oni znaju gde se nalazim.“ Ali nešto je krenulo pogrešno i Marej je potrošio pola dana uzaludno proveravajući tragove - koji su svi bili lažni, zato što je Rej mislio da je Marej pandur. On je, međutim, pronašao kuću u kojoj su Fresno Anđeli nedavno priredili žurku. To je ostavilo takav utisak na njega da je brzo napustio grad. Evo kako on to opisuje: Kuća se nalazila 200 ili 300 metara od Blekstoun avenije, koja je glavni put severno za Jozemit, i bila je slična mnogima u kraju - jednospratna, sa belom ogradom, tri sobe i malenim dvorištem napred sa uobičajenom mogućnošću za proširivanje. Manje-više, bilo je teško promašiti. Delovi ograde bili su polomljeni, sve prozori bili su razbijeni, jedan stub je zakršio ulazna vrata, i jedna grana od dva mala drveta u dvorištu bila je polomljena i stajala je groteskno u dvorištu; tu je stajala jedna stolica sa polomljenim rukohvatima. Na poleđini stolice crvenim mastilom napisane su reči: Anđeli Pakla 13 „svastika“ 69 Di - Berdu Ušao sam u kuću i stao u centar nečega što je nekada verovatno bila dnevna soba. Bilo je to teško zaključiti, zato što nikada nisam video takav potpuni haos: svaki komad nameštaja bio je uništen; rusvaj se nalazio na podu - slomljeno staklo, pocepana odeća, prazne limenke, flaše od piva i vina, posuđe, kutije. Svaka vrata su bila iščupana i velika rupa stajala je tamo gde je nekada bio klima-uređaj koji je izvađen. Reč „panduri“ bila je napisana iznad rupe u krevetu koja je služila kao meta za boce i sve drugo što im se našlo pri ruci. Ispod je bilo napisano „Jea, Fresno“, i ispod još jedan kukasti krst. Svi zidovi bili su izrovareni... Najbliže komšije su ugledni ljudi čija kuća je samo nekoliko metara dalje; oni kažu da je kuću iznajmila jedan devojka koje je izgledala kao normalna osoba. Sledećeg jutra, motociklisti su počeli da pristižu; bilo ih je između 20 i 25, uključujući i devojke, i njihova žurka trajala je skoro dve nedelje, dok konačno nije policija došla, a da je niko nije pozvao. Niko nije protestvovao ili zvao upomoć. Čovek koji je živeo u kući direktno iza ove, i koji je probdeo svaku noć tokom te dve nedelje, objasnio je i zašto. „Sigurno nećeš da se kačiš s armijom“, rekao je. ,,Oni to ne bi podneli. Oni su kao grupa životinja.“

154

zdls & meteori

17 rapere: uhvatiti, brzo se zadovoljiti... (Rečnik latinskog jezika)

* Fresno Anđeli obično ne donose novosti, ali kada to ipak učine, onda je to nešto neobično, nešto istinski gadno za one koji su skloni konvencijama. Jedno od ovih bilo je brutalno „silovanje“ u gradiću Klovis, u blizini Fresna, u centralnoj dolini. Kada je priča došla u novine, građani i okolini bili su prilično uplašeni. Majka petoro dece, tridesetšestogodišnja udovica, tvrdila je da je odvučena iz bara gde je mirno pila pivo sa drugom ženom, a onda odneta u napuštenu kolibu iza bara i silovana iznova i iznova od strane petnaestorice ili dvadesetorice Anđela Pakla i konačno opljačkana za sto pedeset dolara. Takva priča se pojavila u listovima u San Francisku sledećeg dana, i održavana u životu još nekoliko dana ženinim tvrdnjama da su joj telefonom pretili životom ako odluči da svedoči protiv svojih napadača. Onda, četiri dana nakon zločina, žrtva je uhapšena i optužena za „seksualne perverzije“. Istinita priča je iskrsnula, rekao je šef policije grada Klovisa, kada je žena „suočena sa očevicima. Naša istraga dokazala je da nije bila silovana“, rekao je šef. „Ona je učestvovala u razvratnim radnjama sa najmanje trojicom Anđela Pakla pre nego što je vlasnik naredio da odu. Ona ih je ohrabrivala u kafani, a onda odvela u napušteni deo iza bara... Ona nije opljačkana, jer je prema rečima žene koja je bila s njom u društvu u baru, otišla od kuće ranije te večeri sa pet dolara na igranku u bar.“ Ovaj incident se nije pojavio u izveštaju javnog tužioca, ali je bio uvažavan kao i svaki koji se dogodio i to je jedna od klasičnih priča o Anđelima Pakla. Ovo je stil zavere koju je skovao O' Henri. Neko bi trebalo da istraži i statistički iznese mišljenje javnog mnjenja u Fresnu, mereći izliv reakcija posle prve verzije „silovanja“, a takođe i posle prave istine. Kao i silovanje u Montereju, dobijeni slučaj u Kovisu bi advokatima koji zastupaju optužnicu bio mnogo bliže da je žrtva stvarno bila zastrašena i morala da ćuti. Priča u Klovisu je interesantna ne zbog toga šta se dogodila, već zbog potpuno razlike između optužbe i stvarnosti. Ovo je bila manija silovanja, stari sodomizam, veliki ključ za ceo fenomen Anđela Pakla. Niko nije objektivan po pitanju silovanja. To je strah, uzbuđenje i misterija jednom. Žene premiru od silovanja, i negde u dubini svake materice nalazi se buntovni nervni završetak koji golica znatiželju kad god je ta reč pomenuta. Ovo 155

zdls & meteori

je još više zastrašujuće, zato što nagoveštava glavnu izopačenost i tajnu požudu toliko opasnu da se čak i misli o njoj. Muškarci govore o silovanju s prezirom, a o žrtvama govore kao da one nose neki tragičan žig. Oni su saosećajni, ali uvek svesni. Silovane žene se razvode od svojih muževa - koji ne mogu da podnesu groznu istinu, vizije, mogućnost da to stvarno nije silovanje. To je ključ te neizrecive misterije. Svi su čuli za vic o advokatu koji je iskoristio pero i mastilo da oslobodi svog klijenta optužbe za silovanje. Rekao je poroti da ne postoji takva stvar kao što je silovanje, i dokazao je tako što je naterao svedoka da stavi pero u flašu - koju je mrdao tako spretno da je svedok na kraju odustao. To zvučalo kao neki vic Madera Kotona98, ili mudrost nekoga ko je bio sličan kao on - neko ko nikada ne bi savio ruku između lopatica. Svaki advokat koji kaže da ne postoji tako nešto kao silovanje trebalo bi da bude dovučen na javno mesto od strane tri ogromne perverznjačine i sodomisan tačno u podne, dok ga posmatraju svi njegovi klijenti. U Kaliforniji se svake godine prosečno prijavi više od tri hiljade slučajeva mogućih silovanja - skoro tri dnevno. Ovo bi bila opaka statistika da nije beznačajna. Prosečne godine 1963, prijavljeno je tri hiljade pedeset i osam silovanja. Ali samo dvesta trideset i jedan slučaj je izveden na sud, a samo sto pedeset i sedam silovatelja je osuđeno. Nema načina da se zna koliko je stvarno silovanja zapravo počinjeno. Mnoga prolaze neprijavljeno ili su zataškana od strane žrtava koje se plaše publiciteta i mogućeg poniženja na javnom suđenju. Žrtve silovanja koje razmišljaju o svom ugledu često odbijaju da podnesu tužbu, a samo nekoliko javnih tužilaca će ih prisiliti na svedočenje. Silovatelj koji se ograniči na žene iz srednje i više klase je na prilično sigurnom terenu. Ali on može sebi lako oduzeti život ako su mu plen žene kojima u životu mrlja silovanja ne znači mnogo. Izvodeći žrtvu da svedoči na otvorenom suđenju, sposoban tužilac može da ponovo stvori „napad“ tako živopisno i pohotno u detaljima da će i najkrotkiji okrivljeni izgledati sudu kao izopačeni Hun. Mali procenat slučajeva silovanja koji se izvedu na sud pokazuju da država sudi samo kada je sigurna u zločin. Uprkos ovom, sedam od deset suđenja za silovanje u Kaliforniji završi se osudom, dok je brojka za sve druge teške prestupe osam od dese. Manija silovanja je tako kompleksan fenomen da će eventualno morati da se savlada predsednikovim dekretom. Blue-ribbon komisija će morati to da ispita, zajedno sa uzajamnom pomoći i fetbek sindromom. U međuvremenu, Anđeli Pakla će i dalje biti hapšeni za silovanje sa jednoličnom pravilnošću. To je postalo poznato kao jedna od njihovih specijalnosti - posebno silovanje bande, kao najbolnija i najdegradirajuća vrsta seksualnog napada. Mada je većina članova bila uhapšena za silovanje s vremena na vreme, za petnaest godina samo oko pet članova je bilo osuđeno. Bajkeri insistiraju na tome da ne siluju, ali policija kaže – Mader Koton (Mather Cotton 1663-1728) - Američki crkveni ministar koji je slavljen od strane puritanaca. Kombinovao je mistične procedure (verovao je u postojanje čarolija i u ubrizgavanje malih boginja). (Prim. prev.) 98

156

zdls & meteori

da to rade neprekidno. Počinioce je teško naći, kako policija tvrdi, zato što mnogo žena nerado svedoči, a i onih nekoliko koji se spremne obično se predomisle kad Anđeli - ili neke od mama - zaprete da će ih iseći ili ,,predati“ celom klubu. U julu 1966, četiri Anđela je otišlo na suđenje u Sonoma okrug za moguće silovanje - na žurci Anđela - devetnaestogodišnjeg modela iz San Franciska. Devetnaestorica Anđela je uhapšeno, ali je advokat okruga na sud izveo samo četvoricu - Terija, Mršavka, Buđavog Marvina i Maga Dva99 - i stavio ih pred porotu bez imalo sumnje da će izvući četiri osude. Dve nedelje kasnije, pošto su trojica advokata Anđela unakrsno ispitala žrtvu, porota od jedanaest žena i jednog muškarca donela je oslobađajuću presudu. Trebalo im je manje od dva sata da donesu jednoglasnu odluku. Postoji izvesna količina istine u zastrašujućim osudama, ali ne dovoljna da objasni zašto su Anđeli tako često optuženi i retko osuđeni. Najveći deo istine leži u problemu definisanja akta silovanja u reči onoga što se stvarno dogodilo. Očigledno, ako je žena odvučena sa ulice i primorana na bludne radnje protiv svoje volje, to je silovanje. Ipak, Anđeli kažu da se to nikada nije dogodilo. „Zašto rizikovati pedeset godina kazne zatvora za silovanje?“ kaže jedan. „Dođavola, silovanje i nije tako zabavno - ne ako je stvarno - a i mi dobijamo svu moguću jebadu samo ako se muvamo okolo. Hriste, jebao sam ženu koja mi je na semaforu to predložila; nisam stigao ni da joj kažem zdravo, a ona je već otkopčala moj šlic. A ako se ništa ne desi slučajno, uvek mogu da pozovem i raspitam se ko je napaljen.“ „Naravno, jebemo koliko možemo da stignemo“, kaže drugi. „Ali nikada još nisam čuo devojku da vrišti: „Silovanje!“ - dok se sve ne završi i ona počne da razmišlja o tome. Budimo iskreni, mnogo žena ne može da svrši ako je puni samo jedan momak, jednostavno ne vide u tome dovoljno zadovoljstva. Ali problem je što nekada devojka želi da se prestane pre nego što mi svršimo, ili možda kad ona odvede petnaestak tipova u prikolicu kamiona a neko joj ukrade koji dolar iz torbice - ona odlepi i razbesni se i poželi da sve nas sjebe. Ili možda smo nekada odbijeni od naših riba, a tu je ona kako skroz gola stoji u rulji Anđela Pakla, i odjednom - ona je bila silovana. Šta mi možemo da kažemo? To je automatsko hapšenje. Ali sve što mi treba da uradimo je da joj pošaljemo advokata koji će joj šapnuti sve o čemu će se govoriti na sudu, i ona onda odluči da povuče optužbe. Većina naših silovanja nikada i ne stigne do suda.“ Postoje priče čak i u policijskim izveštajima o devojkama koje su slobodno priznale da su spavale sa dvojicom ili trojicom Anđela a onda pozvale upomoć. Kako da porota protumači svedočenje u kome je prvo kresanje bilo iz ljubavi, sledeća dva iz uživanja, a svi ostali su je silovali? Žrtva navodnog silovanja u Ouklendu došla je u bar jedne večeri sa Anđelom koga je upoznala noć pre toga i počela da se kreše s njim u pozadinskoj sobi za bilijar. Jedan od drugih Anđela 99

– Drugi Mag-Ne onaj iz Ouklenda. (Prim. aut.)

157

zdls & meteori

je gledao, video šta se dešava, i prirodno, prišao i stajao nekoliko sekundi. Devojka je protestvovala, ali kada je njen ljubavnik zapretio da će je udariti, smirila se. Kada se treći uključio, devojka je shvatila šta je čeka i postala histerična, prouzrokujući da barmen pozove policiju. Jedna druga devojka je vozila motor po Los Anđelesu i insistirala da se priključi klubu. Anđeli su joj rekli da može, ali samo ako pokaže da ima stila. „Čoveče, kako luda riba“, rekao je jedan. „Došla je na žurku sledeće noći sa velikim psom bernandincem, i kakvu je jebadu izvela! Kažem ti, skoro da sam potpuno odlepio.“ Čežnjivo se nasmejao. „Posle toga, pokarala se sa svima. Bože, kakva je to kučka bila. Totalno je poludela kad je shvatila da nećemo da je pustimo da se priključi klubu. Nazivala nas je raznim govnarskim imenima, a onda je otišla do telefonske govornice i pozvala policiju. Svi smo bili uhapšeni za silovanje, ali nikada ništa više nismo čuli u vezi s tim, zato što je ribica zbrisala sledećeg dana. Niko je otada nije više video.“ Kad god čuje reč „silovanje“, Prosjak Teri ispriča priču o „stamenoj ribi koja se jedne noći spustila taksijem do El Adoba - stvarno je dobro izgledala ta riba. Platila je taksisti i stajala tamo minut, gledajući u nas... a onda, čoveče, prešla je preko parkinga kao da je u njen i pitala nas šta dođavola buljimo. Onda je počela da se smeje. ,,U redu!“ viknula je. „Jebaću se, pušiću vam kite i ispušiću mnogo gandže, pa hajde da počnemo!“ Vau! Nismo mogli da verujemo. Ali tako mi Boga, ona nije lagala. Odveli smo je iza jednog starog kamiona koga smo tada imali. Vrištala je kao luda da hoće još kada se bar zatvorio. Morali smo da je odvedemo iz države.“ Anđeli su puni priča o devojkama koje su ih tražile. Oni se trude da ulepšaju oboje: i priču i devojku, ali nekoliko do ovih priča su sigurno izmišljene. Posle mnogo dugih noći koje sam proveo sa Anđelima, ne sećam se mnogo u kojima se makar jedna devojka nije podala masi, ili kome god se stvar dizala. Obično su to bile mame, ali s vremena na vreme se pojavi „čudna riba“ ili „nova pička“, kako Anđeli vole da ih nazivaju. Većina njih je izgleda pod utiskom da je „bila“ sa jednim od Anđela, a ponekad to tako i ispadne. Nova pička bi malo igrala, popila par piva, a onda otpalila u noć sa njenim Šejnom. Druge devojke su, međutim, odvedene u prikolicu kamiona i nisu viđene sledećih nekoliko sati. Sa nekoliko retkih izuzetaka, činjenica kresanja sa bandom u obližnjem kamionu ili na zadnjem sedištu ne uzbuđuje previše. Od tridesetak bajkera ili malo više koji se skupljaju za vikend noću kod El Adoba, polovina njih bi rizikovala da prošeta preko parkinga za svaku ribicu koja je slobodna. Devojka bi možda bila punjena satima, ali samo zato što bi je grupa od njih desetak uzimala po više puta. Svaki bajker čija je žena u blizini bi galantno ignorisao seks akciju. Žene i stalne devojke tako nešto ne trpe. One ne vređaju direktno mame, ali one opažaju strogu društvenu barijeru. Jedna od žena iz Ouklenda, lepa, crnokosa devojka koja se zove Džin, misli da su mame prilično nežne osobe, rođeni gubitnici. „Jednostavno mi je žao devojaka kao što je mama Beverli“, kaže ona. ,,One misle da moraju da 158

zdls & meteori

pristanu na sve samo da bi bile u društvu tipova kao što su Anđeli. Ali postoji mnogo takvih devojaka. Jednom je na žurci u Ričmondu došla devojka koju niko pre toga nije video i počela da pokazuje svoje gole fotografije. Onda je otišla u drugu sobu sa petoricom tipova. Čoveče, trebalo je da vidiš devojke koje se sjate oko Anđela na okupljanju, i to samo zato što su Anđeli. Ako bilo koja devojka tvrdi da su je silovali Anđeli, to je verovatno zato što se sama pojavila i to tražila.“ To zvuči malo surovo. Ono u šta nema sumnje je da su devojke koje traže Anđele Pakla u nekoj vrsti pohotne žurbe, a neke su i poremećene kurve, ali nekoliko od njih stvarno želi da ih banda siluje. To je veoma ružno iskustvo činjenica da Anđeli prećutno to klasifikuju kao oblik kazne. Devojka koja prijavi nekog odmetnika, ili ako ga napusti zbog nekoga pogrešnog, može očekivati da „ugasi“, kako oni kažu, ili ,,da vuče voz Anđela“. Neki od momaka će je pokupiti jedne noći i odvesti je do kuće gde ostali sede i nemaju šta da rade. To je izričita ceremonija, kao spaljivanje veštice; devojku će skinuti, držati na podu i smenjivati se na njoj po starini. Kazna je organizovana na mestu gde svako može da gleda, uključujući i mame i žene, mada većina žena Anđela oprezno izbegava ovakve predstave. Neće je ni svi odmetnici uzeti. Bludniče obično Anđeo kome je šteta načinjena i šačica drugih sa sklonostima ka ovakvim disciplinama. Svaki ogranak ima par ljubitelja ovakvih akcija; oni su obično najpakosniji do svih... ne najjači, već oni koji su neprijateljski nastrojeni, dan i noć, u svim mogućim situacijama. Na žurci posle nekoliko meseci pošto sam sreo Anđele, onda kad su moje prisustvo konačno prihvatili, prisustvovao sam sceni koja još uvek lebdi u mom mozgu, negde između prijateljskih orgija i silovanja bande. Anđeli nisu organizovali tu žurku, ali su bili pozvani, i njih dvadesetak ili tridesetak se pojavilo na žurci koja je, kasnije se to ispostavilo, trajala dva dana. Skoro odmah nekoliko bajkera je zapazilo devojku, bivšu ženu jednog gosta, koja se složila da se potuca sa dvojicom u maloj kući koja je bila odvojena od glavne kuće u kojoj se održavala žurka. Što je uradila, srećom, sa izabranom trojicom. Ali brzo se raširio glas o „novoj mami“, i uskoro ona je bila okružena velikom grupom gledalaca... pijući, kreveljeći se i kratko se tucajući se sa svakim ko se pojavio. Sačuvao sam izgužvanu žutu beležnicu sa te noći; nisam mogao da dešifrujem sve što sam napisao, ali nešto od teksta ide ovako: „Lepa devojka od oko dvadeset i pet godina leži na drvenom podu, dvojica ili trojica su na njoj sve vreme, jedan kleči između njenih nogu, jedan joj sedi na faci a neko pored joj drži noge... zubi i jezik i stidne dlake, prigušeno svetlo u kućici, znoj i sperma se presijavaju na njenim butinama i stomaku, crveno-bela haljina joj je zadignuta iznad dojki... ljudi stoje pored vičući, bez pantalona, čekajući prvi ili treći put na njoj... devojka se trza i stenje, ne opire se, izgleda pijana, nepovezana, nesvesna, kao da se davi...“ To nije bila posebno seksualna scena. Moj utisak je da je to bila osveta. Atmosfera u sobi je bila nategnuta i nervozna, skoro histerična. Mnogi ljudi su 159

zdls & meteori

imali jedan snošaj, a onda ili gledali ili se vraćali na žurku. Ali najžešće je bilo kada su je osmorica ili desetorica jebala nekoliko sati. Sve u svemu, ona je svršila na različite načine ne manje od pedeset puta, a verovatno i više. U jednom trenutku, kada se akcija malo usporila, nekoliko Anđela je otišlo do njenog bivšeg muža, koji je inače bio mrtav pijan. Doveli su ga u kućicu i insistirali da je došao red na njega. U sobi je bilo veoma nervozno, i samo nekoliko odmetnika je želelo da stvari odu tako daleko. Ali pogled na njenog bivšeg čoveka učinio je da se devojka prene iz ošamućenosti i prekine tenziju. Nagnula se napred, odmarajući se na laktovima, i upitala ga da je poljubi. On je to učinio, i klateći se na nogama pao na nju, i tucao je dok su ostali klicali. Posle toga, devojka se malo odmorila i onda vratila na žurku bez nekog posebnog izraza na licu, i igrala sa nekoliko ljudi. Kasnije su je odveli na još jedan sešn. Kada se kasnije konačno ponovo pojavila, video sam je kako se trudi da igra sa njenim bivšim mužem, ali sve što je mogla je da mu se obesi za vrat i mrda napred-nazad. Izgledala je kao da nije ni čula muziku - rock 'n' roll bend sa repertoarom za đuskanje. A šta bi porota mogla da donese od ovog - pretpostavljajući da su mogli da znaju sve činjenice, okolnosti i razgranavanje? Ako je devojka silovana, zašto nije protestvovala ili zatražila nečiju pomoć? Anđeli jesu bili brojno nadmoćni, ali to nije ona vrsta zabave koju bi želeli da prekinu zbog nečega što-bi-mogloda-postane-mama. Bilo je dosta prilika uokolo, a da je neko protestvovao banda silovatelja bi morala da prestane. Ali niko se nije uzbuđivao oko toga, i jedan ili dvojica ne-Anđela gosta su se konačno priključili. Devojka je imala nekoliko šansi da napusti žurku i zove policiju, ali to nije dolazilo u obzir. Devojka koja se pojavi na žurkama Anđela Pakla ne misli o policiji kao o zaštiti. Ali seks je samo jedan aspekt u širokoj definiciji silovanja. Reč potiče od latinske reči rapere, „uzeti silom“; i prema Vebsterovom rečniku, savremeni prevod je: 1) „zločin seksualnog snošaja sa ženom ili devojkom nasilno i bez njenog pristanka“, 2) ,,akt iskorišćavanja i uzimanja silom“, 3) pljačkanje ili uništavanje, kao za vreme vođenja rata“. Tako da su Anđeli Pakla, po nekoliko definicija, uključujući i njihovu, praktični silovatelji... i u ovoj nizbrdici polovine dvadesetog veka, oni se mnogo ne razlikuju od nas ostalih kao što se to ponekad čini. Oni su samo mnogo očevidniji.

160

zdls & meteori

18 Sada su Boni i Klajd Barou banda Sigurno ste čitali o tome Kako pljačkaju i kradu I kako oni koji ih cinkare Obično umiru ili su mrtvi. Postoje mnoge neistine u njihovim opisima, Oni nisu tako nemilosrdni; Oni mrze sve zakone, Cinkaroše, očevice i pacove. Kažu da su hladnokrvne ubice, Kažu da su bezdušni i zli. Ali ja kažem ovo ponosno, Nekada sam poznavao Klajda Kad je bio pošten, čestiti i čist. (Boni Parker koja je imala devet zareza na pištolju kad je Teksaška policija konačno ubila) Dan & noć Ko god se slomi; on se oslika & gori Ali!!! Jednog dana on će se slomiti i - goreće – I biće takođe oslikan Ali!!! Sada je gotov i trči – Jak - On nije besan Ali MOLIM TE ne shvataj ga pogrešno Zato što ako se ti SLOMIŠ To će sigurno biti tvoje dupe! (Pesma pronađena na zidu žurke Anđela Pakla)

161

zdls & meteori

* Niko nije bio silovan u Vilou Kovu. Nestašica čudnih riba dovela je bajkere do pijanog očaja, a u vreme kada sam odlučio da pođem na spavanje, nije bilo nijedne trezne njuške u kampu. Polovina od pedesetak ili malo više odmetnika stajalo je pored vatre i gubilo svaki kontakt sa realnošću. Samo su stajali kao zombiji i buljili isprazno u plamenove. Drugi su se malo premišljali, a onda odjednom počeli da viču gluposti, Čiji odjeci oko jezera su ličili na vrištanje maloumnika. S vremena na vreme nešto bi eksplodiralo u vatri, i iskre i žar bi poletili u svim pravcima. Pre nego što sam otišao na počinak, proverio sam još jednom zaključana vrata i dobro zatvorio prozore da neko ne bi mogao spolja da ih otvori. Anđeli su veoma zlobni kada se neko onesvesti na žurci, i jedna od njihovim tradicija kojima se najviše ponose je da ne spavaju prvu noć na okupljanju. Nekoliko puta kada sam tražio nekoga rečeno mi je da se ,,on sakrio da se slomi“. Neko vreme sam mislio da se taj termin koristi kada se neko overdozira ili obezdani - onesposobljena žrtva se srušila među drveće kao bolesna životinja, da izdrži svoj delirijum bez unemiravanja drugih. Ali slomiti se nije ništa nesrećnije nego klonuti glavom, od pića ili prosto od umora. Kada se ovo desi - a ako nesrećnik nije našao sigurno mesto da se sakrije - ostali će odmah početi da ga muče. Najčešća kazna za slomljavanje je tuširanje pišaćkom; oni koji su još uvek na nogama se tiho prikradu uspavanom i popišaju ga od glave do pete. Druge kazne su mnogo sofisticiranije. Buđavi Marvin se naširoko divi svom kažnjavanju onih koji se slome. On je jednom vezao Terija kod priključka za struju, popišao ga i onda priključio na mrežu. Džimi iz Ouklenda, jedan od mirnijih Anđela, seća se kako se srušio na okupljanju u Sakramentu i bio zapaljen. „Majmuni su obojili moje naočare u crno, premazali me celog karminom i onda me zapalili“, priča on i kezi se. Mag se jednom probudio na zabavi i video da je sav vezan lisicama za olovne nogare stola, sa dve kutije šibica koje mu gore u krilu. „Molio sam nekog da se popiša na mene“, kaže on. „Čoveče, goreo sam.“ Kako se zora bližila, bilo je manje od dvadesetak tela koja su se kretala u kampu. Jedan od Kočijaša s kojim sam razgovarao ranije postao je fasciniran rečju „skrenuti“. Zapamtio je kada sam mu se obratio i rekao da je ovaj kamp loše „skrenuo“. Ponovio je reč i nasmejao se, a onda otišao da se s njom malo zabavlja. Nekoliko sati kasnije, čuo sam ga kako saleće jednog drugog Kočijaša: „Kaži, čoveče, hajdemo do grada da nekog skrenemo“. Do četiri ujutru reč je narasla kao tumor u njemu i on je nesvesno lutao oko vatre i zaustavljajući ljudi i pitajući: „Šta ćeš da uradiš ako ti kažem da ću da te skrenem?“ Ili: „Kaži, čoveče, možeš li da mi pozajmiš malo skretanja do jutra? Boli me.“ Onda se rastrojeno smejao i oteturao do ostatka planine piva, koja se u to vreme sastojala od praznih. S vremena na vreme, neki bajker bi, ne uspevajući da nađe punu konzervu, pobesneo i počeo da šutira prazne u svim pravcima dok neko ne bi došao i 162

zdls & meteori

pomogao mu. I pored svih drugih zvukova, kao i uvek, bilo je tu turiranje motora. Neki od Anđela bi seo na svoj motor i pustio ga da malo radi na ler-gasu, a onda ugasio motor i vratio se u masu. Izgledalo je kao da mu to daje novu energiju, slično punjenju baterije. Poslednji zvuk koji sam čuo te večeri pred spavanje, bio je mirno upaljeni motor blizu mojih kola. Sledećeg jutra sam se probudio uz istu buku, ali ovoga puta ona je bila zaglušujuća. Očigledno je neki neprijatelj dopuzao tokom noći i sjebao sve karburatore, tako da su svi morali ponovo da ih podese. Bila je velika gužva oko vatre koja je još uvek gorela, i u sredini mase sam video Bargera kako razgovara sa malim ćelavim čovekom. On je bio novinar Los Anđeles Tajmsa, i bio je prilično uznemiren, iako je bilo nekoliko zamenika šerifa u kampu. On je zapisivao i znojio se kao čovek koji je došao u tvrđavu kanibala da zaprosi vođinu kćer. Predstavio se kao Džeri Koen. Samo što je krenuo da objašnjava šta želi, Mršavko je dotrčao do Bargera, zagrlio ga i uvalio mu veliki vlažni poljubac u usta. Ovo je bio garantovan udarac za normalne ljude, i Anđeli su radosni zbog reakcije koju izaziva. ,,Ovi to ne mogu da podnesu“, kaže Teri. „Svaki put polude od toga - posebno ako ga ugrizeš za jezik“. Prisustvo fotografa neodoljivo privlači Anđele da se mahnito ljube u usta, ali ja ih nikada nisam video da to rade između sebe, kad nikoga nije bilo u blizini koga bi to šokiralo. To je elemenat koji postoji pored šoubiznisa i kada su s vremena na vreme stvarno ozbiljni, Anđeli to objašnjavaju kao, Jedan od načina da se pokaže svetu da su braća“. To je malo rastrojen način pozdravljanja. Jedne noći, pošto sam poznao Anđele već mesecima, ušetao sam se u Hajd In u San Francisku i pridružio se grupi za barom. Dok sam posezao za novčanikom za lovu za pivo, umalo nisam bio oboren s nogu od strane letećeg tela koje je bacilo na mene pre nego što sam mogao da vidim ko je. Sve je bilo crno, i moja prva misao je bila da su se konačno okrenuli protiv mene i da je sve gotovo: a onda sam osetio dlakavi poljubac i čuo smeh. Roni, sekretar ogranka u Ouklendu, izgledao je uvređen time što ga nisam pogledao kada sam se svima javio pri ulasku i uzvratio zdušnim poljupcem. To je bila ozbiljna greška u društvu i dokaz da će me odmetnici ubuduće smatrati samo do pola podesnim. Smatrali su da sporo učim, da sam granični tip sa delićem pravog potencijala. Moja prva greška je bila što sam kupio engleski motor, uvreda koju sam samo delimično iskupio uništavajući ga u sudaru pri velikoj brzini gde sam ozbiljno povredio glavu. Saobraćajna nesreća mi je obezbedila minimalni status koji je trajao dok se nisam izblamirao sa poljupcem. Posle toga su se odnosili prema meni sa blagom ravnodušnošću, kao da sam nečiji mlađi brat sa neizlečivom bolešću - „Pustimo jadnu budalu da se ponaša kako želi; sami Bog zna da je to najmanje što možemo da učinimo za njega.“100 Tretirali su čoveka iz Los Anđeles Tajmsa na sličan način, ali on nikada nije prevazišao osećanje koje ga je obuzimalo - da će ga neko klepiti otpozadi čeličnom šipkom i smrskati mu mozak. Bila je to veoma smešna situacija. Mislio 100

- Jednog dana mi je dato na znanje da ne misle svi baš tako. (Prim. aut.)

163

zdls & meteori

sam da će Koen izvaliti nešto kao: „Predsednik Barger, pretpostavljam?“ Ali on je bio previše nervozan. Ranije je razgovarao sam policijom, i glava mu je bila prepuna užasnih priča; verovatno je već zamišljao kako će izgledati članak koji će neko drugi napisati posle njegove smrti: „... reporter se borio, ali beskorisno. Motociklisti poludeli od droge brzo su mu isekli delove tela, koje su pekli na vatri. Vapaji su plovili iznad jezera... preživeo je ali...“ Čudna istina je da je Koen napustio Bas Lejk sa jednim od najdužih i najiskrenijih intervjua koji Barger ikada ikome dao. Glava Anđela je tog jutra bio iznenađujuće dobro raspoložen. Sunce je grejalo, ljudi su bili sigurni, i šta god da ga mu se desilo prethodne noći očigledno je dobro uticalo na njega. Koenovo ponašanje je bilo sve, samo ne neprijateljsko. Mnogi novinari ili podržavaju bajkere, ili postavljaju takva pitanja na koje će odgovori ličiti na zapise iz Linčevog izveštaja. Jedne noći u Ouklendu sam posmatrao tipa iz nekog lista sa Ist Beja kako čini obe ove greške odjednom. Došao je u El Adobe i odmah zatražio da kupi malo marihuane. A onda, dok su bajkeri odlučivali da li je on krastava žaba ili inspektor za narkotike, tip je izvadio svoju travu i ponudio je okolo. Ni ovo nije upalilo, iako bi možda probio led da je zamotao džoint za sebe. Onda se ponudio da plati turu pića, govoreći stalno bop žargonom. Anđeli su ga malo tolerisali, ali posle nekoliko piva on je počeo da postavlja pitanja o Hitleru i silovanjima bandi i sodomiji. Konačno mu je Soni rekao da će mu podšišati glavu lancem ako ne odjebe odatle za trideset sekundi. Još jedan novinar je ostario od straha zato što je bio suviše saosećajan. „Postoji nešto jezivo u vezi s tim tipom“, rekao mi je Barger. ,,On je ili pandur ili je lud - a ako nije nijedno do toga, onda mora da koristi nešto o čemu mi ne znamo ništa.“ Što se pokazalo kao istinito. Njegova veza sa Anđelima je od nelagodne došla do kritične, a poslednji put kad sam razgovarao s njim, rekao mi je da ga oni stvarno traže. Bio je zabrinut što je kupio Magnum .357. „Prokleto si u pravu da sam se usrao“, rekao mi je. „Ako dođu ovde pucaću da ubijem“. To izgleda da je zadovoljilo Anđele. „Poludeli kučkin sin je tražen zbog straha“, rekao je jedan. „Možda će mu to pomoći da se malo sredi.“ Koen nije napravio nijednu od ovih grešaka. Postavljao je veoma uopštena pitanja i onda stajao mirno, znojeći se i mrdajući nogama, dok je njegov diktafon skupljao odgovore. Skoro da sam mogao da čujem kako peva kad je Barger počeo: ,,Mi Anđeli živimo u našem svetu. Želimo da nas samo puste na miru da budemo individue.“ Ovo su neki od dragulja koje je Koen sakupio tog jutra, skoro svi od Bargera: Mi smo u stvari konformisti. Da bi bio Anđeo, moraš da potvrdiš pravila našeg društva, a pravila Anđela su najjača na svetu... Na prvom mestu su nam naši motori. Možemo da uradimo sa motorima ono što niko drugi ne može. Drugi mogu da probaju, ali ne mogu to da postignu. Anđeo može da ga rastavi [motor] i da ga ponovo sastavi za manje od dva sata. Ko drugi to može?... Ove stvarčice 164

zdls & meteori

[nacistička obeležja i šeširi] - to je samo da bi šokirali ljude, da im damo do znanja da smo individualisti, da skapiraju da smo Anđeli... Ne bi bilo nikakvih problema ako bi nas samo ostavili na miru. Jedino nasilje se dešava kada ljudi krenu na nas. Dva Anđela će otići u bar i nekoliko pijanih momaka će započeti tuču, ali nas krive za to. Naša dva momka će ih složiti na pod. Svaka dva Anđela mogu da razbiju bilo kojih pet drugih tipova... Moraš da želiš da budeš Anđeo. Mi ne primamo svakog. Mi ih prvo posmatramo. Moramo da znamo da li će se držati naših pravila... Barger je mirno govorio skoro sat vremena, potpuno svestan da je sniman i fotografisan. S obzirom na to, bio je to kraj ere, jer je uskoro naknadno shvatio da je mudrost koju je izneo i da poze koje je zauzeo pred kamerama vrede lovu, a u vreme kada se članak pojavio, njegovo dobro raspoloženje već se pretvorilo u žuč. Ostalo vreme boravka u Bas Lejku bilo je relativno mirno. Mnogi Anđeli su proveli nedeljno popodne u prodavnicama pića, paradirajući za poplavu turista. Polivali su se pivom međusobno, ćaskali razvratno sa građanima i fino se proveli razgaljujući sve prisutne. Jedan starac im je kupio pivo, a sredovečna žena im je postavljala uvredljiva pitanja, dok se kasa neprestano punila novcem. U kampu je bilo napetosti kada su se u Vilou Kov spustila tri velika hidroplana puna mišićavih momaka i devojaka u bikinijima. Oni su neminovno tražili tuču, ali su naišli ,,na tvrd kamen“, kako je to rekao jedan od Anđela, i neko vreme izgledalo je da će se desiti nešto loše. Policija nije imala naredbe za odbijanje napada po vodi, i kada su hidroplani stigli, nije bilo zamenika u kampu. Ljudi na hidroplanima su imali po dvadesetak godina i nosili su svetle uzane kupaće gaće i kratke plave kose sa šminkerskim frizurama koje se čak i kad su bile pokvašene vodom nisu kvarile. Bilo je oko dvadesetak muških primeraka i pet ili šest devojaka koje su ličile da demode devojke na francuskoj rivijeri. Privezali su hidroplane za neko drveće blizu obale a prekoputa bajkerskog kampa i počeli lenjo da se igraju bacajući i daveći devojke i dodajući pivo napred i nazad, ali potpuno ignorišući odmetnike. A pedesetak metara dalje, Anđeli Pakla skupili su se u svom štrokavom sjaju. Nije bilo preplanulih, bikinija i satova otpornih na vodu sa ove strane. Odmetnicu su stajali na kamenitoj plaži u džokejskim šortsevima, mokrim leviskama i zamršenim bradama koje su činile da njihova koža bude još bleđa i buđavija. Neke od devojka su nosile prslučiće i vruće pantalone, druge su se utegle koliko god su mogle u toreadorske pantalone, a nekoliko je plivalo u običnim muškim majicama. To je ličilo na godišnji piknik grobarske smene upotpunjene nezaposlenim rudarima u Batu, Montana. Anđeli se nisu mnogo trudili da plivaju. To nije u njihovom stilu, a samo nekoliko i zna da pliva. „Sranje, čoveče, potonuo bih kao kamen kad bih ušao u 165

zdls & meteori

vodu“, kaže jedan. „Pretpostavljam da bih mogao da naučim kad bih želeo, ali koji će mi to kurac? Verovatno bih se kupao jednom godišnje.“ Konačno, posle malo šegačenja, neki od mišićavih momaka su došli do Anđela da im odgovore na neka pitanja koja su im ovi dovikivali u vezi s brodovima. Hteli su da znaju sve oko motora, koji su izgledali tako veliki da odmetnici nisu mogli da shvate kako se ta strana hidroplana ne potopi. Jedan je imao četristo konjskih snaga i V-8 ubrizgavanje. Ovo je bio jedini jezik na kome su ove dve grupe mogle da komuniciraju, ali je poslužio svrsi. Posle polusatnog razgovora o kupovini i nekoliko piva, jedan od mišićavih momaka je ponudio nekim Anđelima da ih provoza. Kada su se vratili bili su vidno uzbuđeni. „Čoveče, ona velika zverka piči kao luda preko jezera“, rekao je jedan. „Nisam mogao da verujem. Ta mašina je stvarno moćna!“ Jedini incident na okupljanju dogodio se u nedelju noću, malo pre nego što se prodavnica pića zatvorila u deset. Anđeli koji su bili tamo celog dana bili su totalno pijani kada je došlo vreme za polazak, ali su oni insistirali na tome da mogu uspravno da stoje. Kad god su u grupi, pijani ili trezni, oni odlaze bučno kao kad avion uzleće - jedan po jedan, brzo i uzastopno, i sa neverovatnom bukom. Osnovna ideja je da im individualni polasci omoguće da se ne sudare, ali su Anđeli razvili ritual koji spada u domene velike drame. Redosled odlazaka nije važan, ali su ritam i stil od presudne važnosti. Oni pažljivo podešavaju svoje karburatore, tako da se motori pale na prvo okidanje. Odmetnik čija zver neće da zavrišti na prvi dodir kao grom, oseća to kao veliku mrlju. To je isto kao kada se puška zakoči u vrevi ratnog puškaranja ili kad glumac ukenja ključne reči: „Biti ili ne biti... gavran reče“. Ovako nešto se dogodilo kod prodavnice pića. Velika rulja okupila se pored puta da gleda finale. Fotograf se pomamno muvao uokolo, bleskajući blicem svakih nekoliko sekundi. Ali Anđeli su bili suviše pijani da bi vozili. Neki od njih su podešavali svoje karburatore a onda besneli i skakali stalno na stratere. Drugi su srljali kroz masu divlje vrišteći. Mnogi od njih su nosili kutije piva, što je prouzrokovalo da imaju još manju kontrolu. Oni koji su poletili na prvi start, pokušavali su sa na jednom točku održavaju ravnotežu pre nego što bi morali da promene brzinu. Bak, veliki Kočijaš, zakucao se u policijski auto i odveden je pravo u zatvor, gde je proveo sledećih trideset dana. Frip iz Ouklenda je odleteo sa puta i udario u drvo, slomio članak i blokirao saobraćaj na uskom putu blizu jezera. Velika gužva se stvorila i svi su želeli da pomognu. Jedini prisutni policajac bio je zamenik šerifa Madera okruga koji je tvrdio da nema ovlašćenja i odbio je da pozove privatnu hitnu pomoć dok neko ne potpiše da se slaže da plati račun. Ovo je izazvalo neslaganje i proteste mase. Fotograf je izgubio glavu i počeo da proklinje zamenika. Jedan od četvorice ili petorice Anđela je odmaglio prema Vilou Kovu. Konačno je fotograf rekao da će pristati da plati račun i zamenik je pozvao hitnu pomoć. 166

zdls & meteori

Nekoliko trenutaka kasnije dvojica zamenika sa šlemovima su dojurila na scenu, svaki sa nemačkim ovčarom na povocu. Bilo je gužve i vike i guranja dok su ljudi pokušavali da se sklone od pasa. Sirena je zavijala dole niz put, ali policijski automobili nisu mogla da prođu kroz saobraćajnu gužvu. Neki policajci su napustili automobile i dotrčali mašući pendrecima i vičući: „Odbij! Odbij!“ Bargerova jedinica je stigla nekoliko sekundi posle policije i njih saobraćajna gužva nije mogla da zaustavi. Dok su prolazili između automobila, njihova svetla su se ludački mrdala stvarajući dodatnu napetost. Kratkim pogledom uočio sam Bagera kako se probija kroz gužvu do povređenog Anđela. Jedan policajac sa šlemom je pokušao da ga zaustavi i bio oboren od strane ogromnog Prljavog Eda koje je bio pored. Video sam da Ed dolazi, ali nisam mogao da verujem svojim očima. Prljavi Ed ga je u trku udario i istovremeno ga uhvatio rukom za uniformu. Policajac je poskočio iznenađeno unazad, pokušavajući da ga udari pendrekom. Jedan od zamenika je skočio na Eda i njih dvojica bi započeli pravi rvački meč da pre toga fotograf nije pokušao da ih rastavi. Tada, iz razloga o kojima možemo samo da spekulišemo, policajci su uhapsili fotografa umesto Anđela. Dvojica iz patrole Kern okruga obuhvatila su mu ruke, ignorišući njegove žalosne uzvike, i oborila ga ne zemlju dok konačno nije ućutao. Onda su ga strpali u maricu koja je u međuvremenu stigla sa šerifom Baksterom koji je pokušavao da smiri situaciju. Pronašao je Bargera i ubeđivao ga da kola hitne pomoći dolaze po njegovog momka. Njegov dolazak je rešio stvari, mada su Soni i ostali Anđeli stajali na licu mesta dok Frip nije spakovan i prebačen u bolnicu. Prljavi Ed je vrebao iz pozadine izgledajući opasno, ali nije pravio nasilne pokrete. Policija ga je ignorisala, ali je šerif Bakster otišao do marice i počeo da urliče kao lav na nesrećnog fotografa unutra, optužujući ga da je hteo da raspali pobunu. „Ludi kučkin sine, trebalo bi da uđem unutra i polupam ti tu ludu glavu!“ vikao je, a za trenutak sam pomislio da će to i da uradi. Sva tenzija vikenda skupila se u njegovom glasu dok je grdio jedinog neprijatelja koga je mogao da nađe, a da nije imao saveznike. Uhvatiti Prljavog Eda bi bilo kao staviti upaljač u granatu, ali fotograf je bio bespomoćan kao bokserski džak. On nije imao armiju iza sebe da ga podrži, da ga osveti ako mu se nešto desi; a da stvari budu još gore, priznao je da je honorarac - reč koja za policiju znači da je propalica koja ne može čak ni da nađe posao. Da su mene uhvatili te noći pre bih rekao da pripadam Opijum Tangu101 nego da sam honorarni pisac. Policija se uvek pažljivije odnosi sa ljudima koji su zaposleni, čak i kod Tonga. Jedina stvar koja je bolja od toga je novčanik pun šarenih akreditiva... članskih kartica, svi vrsta, koje su pune čudnih reči i nepoznatih kodova koji aludiraju na vezu sa različitim Pauer Kombajnsom, bezbrojnim uticajima koje ni pametni policajac ne može da provali. Na nesreću, fotograf ništa od ovoga nije posedovao, tako da je zadržan u zatvoru tri dana, i kažnjen sa sto šezdeset u sedam dolara za ometanje zakona i 101

– Opijum Tang-Tajno kinesko društvo. (Prim. prev.)

167

zdls & meteori

pušten na slobodu uz upozorenje da izbegava Madera okrug dok je živ. Pre nego što su ga odveli, dao mi je ključeve od svog novog Sanbima i rekao da je u njemu kamera koja vredi dve hiljade dolara. On me uopšte nije poznavao, ali sigurno da nije bilo ničega u mojoj suvonjavoj figuri što je nagoveštavalo da ću prodati i auto i kameru prvom prilikom. A on nije bio u dobroj poziciji; jedina alternativa bila je da ostavi auto da stoji na putu tri dana. Na sreću, on je pokupio dva autostopera ranije toga dana, koji su se nadali da će ustopirati neki teretni kamion od Los Anđelesa do Fresna, a onda ponovo otići da vide šta se dešava sa Anđelima Pakla. Pristali su da se voze s njim do Madere, gde su fotografa uhapsili. Iz nekog razloga pratili su me skroz do zatvora. Mogli su jednostavno da odu. Niko nije znao njihova imena i gde idu, ali vlasnik kola nije bio u poziciji da se žali. U zatvoru su nam rekli da niko ne može da govori sa zatvorenikom dok ne bude uplaćena kaucija. Ona je iznosila dvesta sedamdeset i pet dolara i jedini slobodan jemac je odbio da učestvuje u slučaju. Rekao je da je previše propalica bilo uokolo tog vikenda. Stoperi su parkirali Sanbima na ulicu i dok je jedan otišao da ostavi ključeve na prijavnici, pandur koji je bio prisutan kod gužve i koji je tada stigao, rekao mi je da će me uhapsiti zbog skitničarenja sledeći put kada me bude video. Nije vredelo da se s njim raspravljam oko toga, pa sam ostavio autostopere na autoputu 101 i vozio na sever oko sat vremena, sve dok nisam bio siguran da su granice Madera okruga iza mene. Onda sam se zaustavio na nekom putiću pored aerodroma da odspavam. Sledećeg jutra pomišljao sam da se vratim do Bas Lejka, ali nisam želeo da potrošim dan ispijajući piva i slušajući istu staru dosadnu buku. Doručkovao sam sa gomilom farmera u restoranu na autoputu 101 a onda se odvezao do San Franciska. Zbog praznika je saobraćaj bio prilično zakrčen, ali jedino pravo usko grlo bilo je u Trejsiju, gde se masa ljudi sjatila zbog trke oldsmobila. Negde zapadno od Ouklenda pokupio sam dvojicu mladića koji su mi rekli da su pobegli iz vojne škole. Nisu tačno znali gde žele da idu, ali je jedan rekao da ima rođaka u Ukiji, pa su mislili da tamo provedu neko vreme. Dao sam im paklu cigareta i ostavio ih na semaforu u Ouklendu. Jutarnje novine u ponedeljak ujutru su bile pune članaka u pobuni. Los Anđeles Tajms je imao ogroman članak od osam šlajfni na naslovnoj strani: PRAZNIČNA POBUNA - TRUPE SU SUZAVCEM UGUŠILE POBUNU OMLADINE - ČETIRI ODMARALIŠTA NA SREDNJEM ZAPADU POREMEĆENA BORBAMA ILI TUČAMA I POLICIJOM. A priča na naslovnoj strani u Njujork Tajmsu je glasila:

168

zdls & meteori

POBUNA MLADEŽI IZBILA U TRI DRŽAVE; 25 POVREĐENIH 325 PRIVEDENIH - PREKO NOĆI SE PROŠIRILO NA JOŠ ČETIRI ODMARALIŠTA, 200 UHAPŠENIH KOD JEZERA DŽORDŽ TARMOIL. Izgledalo je da su jedini ljudi sa kojima nije bilo problema za praznik bili Anđeli Pakla. Vodeći listovi u San Francisku su ovo zabeležili. Naslovna strana u Hroniklu: FRONT ANĐELA PAKLA OSTAO MIRAN. Ali je Egzaminer okrenuo na drugu stranu: POLICIJA IŠČUPALA KRILA ANĐELIMA, MOTOCIKLISTI SU KROTKI OTIŠLI IZ MADERE. Jedina priča o motociklistima nalazila se u Junajted Presu a dolazila je iz Sijuks Sitija. Bila je veoma kratka: Tridesetak članova motociklističke bande sa imenom „Odmetnički klub Srednjeg zapada“, danas je napustilo grad od 90.500 stanovnika posle celovikendnog šikaniranja građana. Oni su blokirali saobraćaj, vozili po trotoarima i igrali „žmurke“ sa policijskim automobilima. Izveštač je rekao da je banda izjavila da će doći u Sijuks Siti da mu ,,da malo stila“. U Hroniklovoj priči o Anđelima policija je izjavila da još uvek nije odlučila šta da radi sa sudskom zabranom u okrugu Madera. Očigledno je nešto nije bilo u redu, jer je sudski nalog pozvao Anđele da je pojave na Okružnom sudu u Maderi šesnaestog jula ili da zauvek ostanu van okruga. „Policija se plaši da bi moglo biti problema“, piše u članku, „zato što je banda zapretila da će ostati u Bas Lejku do 16. jula ili se vratiti tog dana sa pojačanjem.“ Gradske vlasti su se suočile sa izborom između poništavanja naredbe ili ugošćavanja još jednog okupljanja - i Barger je rekao da ima nameru da se vrati nazad i raspravlja u slučaju. Nepotrebno je reći, nalog je bio ukinut. Bilo je to od početka jasno, a čak se ni policija nije obavezala da primeni te mere. Završni komentar o sagi u Bas Lejku koji se pojavio u Egzamineru kao mali članak na naslovnoj strani, glasio je: POBEDA ZA ANĐELE PAKLA. U njemu je pisalo da je naredba suda povučena na zahtev javnog tužioca, istog čovek koji ga je zahtevao dve nedelje ranije. Gledano unazad, postojalo je jednoglasna saglasnost da su i štampa i policija odradile spektakularan posao. Postojao je ogroman publicitet, ogromno prisustvo policije i ogromno ispijanje piva da potvrdi njihovu zabrinutost. U galaksiji pobuna Širom zemlje i naglih promena među civilima, Bas Lejk je bio zvezda mira. Postojala su razna objašnjenja, neka sa zloslutnim dodatnim značenjem. Jedno od ovih došlo je od policijskog potparola koje je rekao da je manjak nasilja prouzrokovan činjenicom da je „tamo bilo skoro toliko policajaca koliko

169

zdls & meteori

motociklista“. On je procenio snage zakona u Bas Lejku na preko stotinu, i svi su radili prekovremeno.102 Anđeli imali svoje objašnjenje situacije. Oni su omalovažavali ideju da ih je policija prosto fizički nadjačala. Nikako. Po činjenici pravog brojnog stanja oni su primorali i policiju i građane da ih ostave na miru. Obe strane tvrde kako je zbog njihove brojčane snage sprečena kriza, a sigurno su do izvesnog stepena i jedni i drugi u pravu. Ali mislim da je stvarno objašnjenje mnogo složenije. Čudna ambivalencija društvenih osećanja je održala konfrontaciju u Bas Lejku tako nepouzdano balansiranom sve vreme. Zbunila je Anđele skoro toliko koliko i policiju; oni su došli da se suoče sa čvrstim frontom građanskog nasilja... a onda, bez razloga za koji bi se mogli nadati da će ga razumeti, oni su postali karakteristika vikenda, glavni šou, divlji i razvratni dokaz da Bas Lejk još uvek zna da napravi pompeznu svečanost za četvrti jul. Opasnost od nasilja preobražena je u dramatičnu tenziju. To je definitivno donelo uzbuđenje u vazduhu. Raspoloženje publike bilo je euforično, čak i erotično. Bilo je i incidenata, ali ne mnogo... a kada je sve bilo gotovo, najozbiljniji prekršaj bilo je ponašanje fotografa iz Los Anđelesa. Ako ništa drugo, vikend je bio spomenik slobodne preduzetljivosti. Teško je reći šta bi se desilo da odmetnici nisu mogli da kupe pivo, ali ozareni čovek u turističkom marketu bio je vizionar koji je pokrenuo talas. Posle prve kupovine, Anđeli su bili dobrodošli ili makar tolerisani svuda osim u Vilijamsovim radnjama - koje su čak i članovi odbora za gradsku samozaštitu napustili kada je postalo očigledno da je akcija s druge strane jezera. Jadni Vilijams je ostavljen da drži građansku vreću; on je preduzeo hrabre mere, njegov imidž bio je sav u herojstvu... a u ponedeljak uveče, kada su Anđeli konačno otišli, zaradio je slobodno vreme da ode do obale jezera i zuri ponosno i zamišljeno, kao Getsbi103, pod odsjajem zelenog neonskog svetla kafana s druge strane vode, gde drugi broje njihov novac.

– Još jedan interesantan komentar o spektaklu u Bas Lejku pojavio se oko mesec dana posle svega. Sredinom avgusta u Vats oblasti u Los Anđelesu eksplodirao je masovni ustanak koji je trajao 4 dana. Ubijeno je 33 ljudi. stotine je bilo povređeno, a imovinska šteta je procenjena ni vise od milion dolara. Ipak, Vats je eksplodirao bez ijednog reda napisanog o tome od strane štampe, a policija Los Anđelesa je bila tako nepripremljena da je morala da se mobilizuje nacionalna garda da stvari vrati pod kontrolu. (Prim. aut.) 103 – Tompson misli na Getsbija, glavnog junaka čuvenog romana Veliki Getsbi (1925), američkog književnika Skota Ficdžeralda. (Prim. prev.) 102

170

zdls & meteori

DOP KABALA I VATRENI ZID

171

zdls & meteori

19 Oni se napijaju i puše travu i gutaju pilule... dođavola, apsolutno sve je moguće. Zapadaju u neku vrstu ludila, kao životinje, i pocepaće te na deliće, sa lancima, noževima, otvaračima na limenkama, svime što im se nađe pri ruci. (Detektiv iz Fontane)

* Motociklistički odmetnici su optuživani da održavaju mrežu dopa104, složenu prodaju i isporuku s jedne obale na drugu. Federalni agenti za narkotike kažu da su Anđeli Pakla preneli marihuanu u vrednosti od više od milion dolara iz južne Kalifornije za Njujork između 1962. i 1965. godine, šaljući avionskim pošiljkama kutije sa natpisom „delovi za motore“. To je mnogo trave, čak i po uličnoj maloprodajnoj ceni. „Mreža“ je otkrivena krajem 1965, kada je prema Los Anđeles Tajmsu „osam osoba, koje je sebe identifikovalo kao članove [Anđela Pakla], priznalo krivicu na sudu u San Dijegu za krijumčarenje sedamdeset i pet kilograma marihuane iz Meksika u Sjedinjene Države u San Jisidro“. Osuđeni krijumčari su imalo malo, a verovatnije ništa, sa Anđelima, uprkos njihovim navodnim tvrdnjama o članstvu. Trojica od osmorice su bila iz Njujorka, a od petorice iz Los Anđelesa, dve su bile devojke. Znači ostalo ih je samo trojica koji su možda mogli da budu Anđeli, ali bajkeri kojima sam pomenuo njihova imena su rekli da nikada nisu čuli za njih. Možda su lagali, ali sumnjam; obično su oni ponosni na bilo kakvu povezanost sa naslovnim stranama. Što opet nema previše veze sa stvarnošću, jer je sedamdeset i pet kilograma trave neznatna količina od onoga što se svake nedelje prenosi preko meksičke granice uprkos revnosti američkih graničara. Ova gospoda mrze dop kao što mrze greh; a kada ga jure, on znaju kome treba da budu za petama: bitničkim perverznjačinama i dlakavim frikovima. Ljudi sa bradama su stalno šikanirani. Prešao sam granicu kod Tihuane najmanje desetak puta, ali samo jednom sam bio zaustavljen i pretresen - posle nedelju dana ronjenja kod Bejdža na kalifornijskoj obali, kada smo se nas trojica vratili u Sjedinjene Države sa bradama od nedelju dana. Na granici su nam postavili standardna pitanja, mi smo im dali standardne odgovore i bili smo odmah privedeni. Agenti carine su oduzeli naš kamionet, pun opreme za kampovanje i ronjenje, i odvezli ga u posebne prostorije gde su pretraživali sat i po. Našli su nekoliko boca pića, ali ne dop. Nisu mogli da veruju. Onda su nam pretražili vreće sa spavanje i šasiju vozila. Konačno, pustili su nas uz upozorenje ,,da budemo pažljiviji“ ubuduće. 104

- Dop je u žargonu naziv za drogu, uglavnom za heroin. (Prim. prev.)

172

zdls & meteori

U međuvremenu, na autoputu, velike količine dopa krijumčari su prevozili sa osmehom. Oni su nosili kravate i poslovna odela, vozeći poslednje modele sa rent-a-kara sa dodacima za električne brijače. Nisam primetio da nijedan bajker ide ka granici, ali ako se neki slučajno pojavi biće sigurno maltretiran i šikaniran. Ljudi koji žive od krijumčarenja narkotika u Sjedinjenim Državama operišu po istom principu kao umetnici sa lažnim čekovima, koji po pravilu ne nose brade, minđuše i kukaste krstove. Zbog kafanskog mentaliteta ovo preovladava među carinskim službenicima, nijedan trgovac marihuanom ili bilo čim ilegalnim ne bi napravio grešku i koristio Anđele Pakla kao krijumčare. To bi bilo isto kao i poslati na granicu auto koji je ofarban velikim crvenim slovima „Opijum ekspres“ sa obe strane. Ako bi Bog pravednih mogao da se spusti jedne noći i ugljeniše svakog Anđela Pakla i pretvori ga u pepeo, promet marihuane na meksičkoj granici teško da bi bio umanjen. U februaru 1966, trojica čoveka u ukradenom kamionu su prošla carinu sa oko pola tone marihuane. Stigli su sve do Los Anđelesa, gde su ih nekoliko dana kasnije uhapsili preko anonimnog dojavljača - koji je bio bogatiji za oko sto hiljada dolara nagrade. Anđeli su previše upadljivi da bi se upustili u ozbiljno trgovanje narkoticima. Oni nemaju čak ni dovoljno kapitala da bi funkcionisali kao preprodavci, tako da svoju kupovinu obično obavljaju u malim količinama po visokim cenama. Trojica ili četvorica će pušiti džoint dok ne postane tako mali da moraju da ga drže sečicama za struju105 - koje bajkeri nose upravo u tu svrhu. Ljudi koji stvarno imaju pristup marihuani mogu sebi da priušte da puše u velikim lulama ili nargilama... a ako su veliki trgovci travom, onda retko kad puše izvan zaključanih vrata. Sklonost ka pušenju marihuane nije deo formule za uspeh u društvu koje je orijentisano ka profitu. Da je Horacio Aldžer106 rođen u blizini polja gde se uzgaja trava, njegove priče bi izgledale mnogo drugačije. Bio bi nezaposlen i većinu vremena bi provodio smejuljeći se i odbijajući proteste prijatelja i mecena, govoreći: ,,Ne smaraj me, bejbi - nikad se ne zna.“107 Anđeli insistiraju na tome da nema narkomana u klubu, a po pravnim i medicinskim definicijama to je istina. Narkomani su fokusirani; fizička potreba za bilo čim na šta nabasaju primorava ih da budu selektivni. Ali Anđeli uopšte – U originalu: alligator clip - Vrsta malenih sečica koje se obično koriste da bi se presekli mali kablovi na uređajima koji koriste struju. Kod se one obično zovu sečice, pa je prevod ovog termina mali kompromis. (Prim. prev.) 106 – Horacio Aldžer (Horatio Alger Jr.. 1832-1899) - Američki pisac: napisao preko sto romana, ukupno prodatih u preko dvadeset miliona kopija. Tompsonu je kao ironijski predložak za persiflažu „američkom snu“ u Paranoji u Las Vegasu poslužio zaplet koji je Aldžer ..otkrio“ i na početku svoje spisateljske karijere a kasnije kopirao mnogo puta: siromašni mladić iz provincije odlazi u svet u potrazi za srećom i svojim požrtvovanim radom i zalaganjem stiče nagradu - dolazi do bogatstva koje je proizvod iznenadne sreće. Smatra se tvorcem ideje „američkog sna“. (Prim. prev.) 107 – Mladi Anđeli - pogotovu oni koji su se priključili posle velike lavine publiciteta - su mnogo više umešani u podzemlje droge nego veterani. Oni su manje oprezni po pitanju rizika prodavanja i posedovanja Anđeli su oduvek bili konzumenti, ali 1966. oni su se više usmerili ka poslovnom učešću - kao što je prodavanje droge u većim količinama. (Prim. aut.) 105

173

zdls & meteori

nisu fokusirani. Oni posežu za drogom kao žrtve gladi koje nalete na hranu. Oni koriste sve što je dostupno, a ako je rezultat vrišteći delirijum, onda još bolje. Oni tako otvoreno konzumiraju marihuanu da je teško razumeti kako nisu u zatvoru zbog toga. U Kaliforniji su zakoni o travi izraz najprimitivnije američke politike. Dve presude zbog posedovanja jednog džointa - ili makar i desetog dela jednog - poslaće osobu u zatvor minimum dve godine. Treća presuda za posedovanje znači minimum pet godina. Kazne su utvrđene zakonom, bez obzira na sve okolnosti koje sudija može da prihvati kao olakšavajuće. Osim rizika, situacija sa marihuanom u Kaliforniji mnogo je slična sa prohibicijom 20-tih godina XX veka. Trava je svuda; hiljade ljudi je puši tako često kao što uzima aspirine. Ali činjenica da je nešto ilegalno rađa neku vrstu kulta, podzemlje trave čiji odmetnici su primorani da se skrivaju kao špijuni, sastaju se u tamnim sobama da bi razmenili svoja kriminalistička zadovoljstva od ruke do nervozne ruke. Mnogi duvaju samo zbog rizika. Samo nekolicina može da „odlepi“ bez poznavanja tog sablasnog iskušenja, ali Anđeli Pakla duvaju tako dugo i često da ih više ne zbunjuje konfuzija koju stvaraju mistični efekti. Izgleda da ih marihuana opušta, ali ne i više od toga. Mnogi od njih se prema njoj odnose sasvim normalno, kao prema pivu ili vinu. Ako se trava nađe u blizini, oni je puše, ali retko kad troše novac na nju. Kada žele da plate, oni više vole neke stvari koje mogu jače da im pomute mozak. U Bas Lejku to su bile pilule. Malo pošto je pao mrak u subotu, stajao sam sa grupom Anđela pored vatre, govoreći o pobuni u Lakoniji, kad se neko pojavio sam velikom plastičnom kesom i počeo da deli šakom sadržaj. Kad je došao moj red ispružio sam ruku i dobio oko tridesetak malih belih pilula. Za trenutak sam prestao da govorim, dok su bajkeri uzimali pilule zalivajući ih pivom. Pitao sam koje su to pilule a neko mi je odgovorio: „Gimnastika, čoveče. Beniji. Pojedi ih, daće ti snagu.“ Pitao sam ga od koliko su miligrama, ali on nije znao. „Uzmi oko desetak“, savetovao me je. ,,A ako te ne urade, uzmi još.“ Klimnuo sam glavom i pojeo dve. Izgledale su kao da imaju svaka po pet miligrama, što je dovoljno bensedina da održi čoveka budnog i pričljivog nekoliko sati. Deset pilula, ili pedeset miligrama, poslaće svakog osim nekog tabletomana u bolnicu sa simptomima akutnog delirijum tremensa. Kasnije me je nekoliko Anđela uverilo da su njihovi beniji stvarno od ,,pet“ - bar su oni za tu dozu platili. Nikada mi nisu rekli koliko je koštala kompletna trgovina, ali su mi jednom ponudili koliko god želim u dilu: trideset i pet dolara za hiljadu pilula, ili duplo skuplje od istih pilula koje su mogle da se nađu u apoteci, sa receptom. Ispostavilo se da nisu čak ni od ,,pet“ već pre od ,jednog“. Kada sam to shvatio i video da dve pilule uopšte ne deluju, uzeo sam još nekoliko, a još posle toga još. Do zore, progutao sam dvanaest - što je, ako su bili iskreni, trebalo da prouzrokuje da grizem drvo kao dabar. A kako se ispostavilo, samo su mi pomogle da budem na nogama oko četiri sata više nego što bih mogao u suprotnom. Sledećeg dana sam rekao bajkerima da su ih prevarili, ali se oni nisu mnogo uzbudili. „Nemamo 174

zdls & meteori

izbora“, rekao je jedan. „Ako kupuješ robu na crno, moraš da uzmeš ono što ti se nudi. Ali koga uopšte boli kurac za to? Ako su ti slabe, onda ih uzmi više. Sigurno nam neće nestati.“ Beniji („gimnastika“ ili „beli“) su osnova u bajkerskoj dijeti - kao trava, pivo i vino. Ali kada govore od tome da se „raspiče“, akcija se mora popeti na viši nivo. Sledeći stepen na skali su sekonali („crveni“ ili „crveni đavoli“), barbiturati koji se normalno koriste kao sedativi, ili sredstvo za smirenje. Oni takođe uzimaju amital („plavi raj“), nembutal („žute jakne“) i tuinal. Ali oni najviše vole crvene - koje uzimaju sa pivom i benijima ,,da bi ih održali budnim“. Kombinacija dovodi do đavolskih efekata. Barbiturati i alkohol mogu da budu fatalan miks, ali bajkeri kombinuju dovoljno simulanata sa njihovim depresantima da ipak ostanu živi, ako ne već racionalni. Pravi Anđeo će na okupljanju uzimati sve živo, u bilo kojoj kombinaciji ili nizu. Sećam se žurke koja je trajala dva dana, nekoliko meseci posle Bas Lejka, na kojoj je Teri dan počeo s pivom, pojačao se travom u podne, a onda još piva, pa još jedan džoint pre večere, a onda crveno vino i šaka benija da bi ostao budan... još trave na sredini večeri, zajedno sa crvenima da ne bi ostao rasparen, a onda kroz celu noć još piva, vina, benija, i još crvenih da bi se malo odmorio... pre nego što je odmaglio na još dvanaest sati, na istoj dijeti, ali ovoga puta sa flašom burbona i petsto miligrama LSD-a, da bi sasekao mogućnost dosade koja je nailazila. Ovo je prilično ekstremna dijeta, i ne mogu svi Anđeli da izdrže ceo spektar stimulacija, depresija, halucinacija, pijanstva i šibanja umora za četrdeset osam sati. Mnogi pokušavaju da se ograniče na kombinacije - kao što su pivo, trava i sekonal; ili džin, pivo i beniji ili vino i LSD. Ali neki će sve ovo pomešati pa preko svega upucati metradin ili DMT i pretvarati se u totalne zombije kako vreme odmiče.

175

zdls & meteori

20 Jedini način da se oni zaustave je hapšenje, hapšenje, hapšenje. (Šef policije u Los Anđelesu, Vilijam Parker (nedavno preminuo), objašnjavajući pobunu crnaca)

* Mogućnost da Anđeli Pakla imaju mrežu droge dovodi do, još jednom, proširenja zabrinutosti. Da li se Anđeli šire na istok? Prema Njujork Dejli Njuzu, prljave hulje su već tamo. Jedne noći kad je izmaglica bila oko reke oni su se obrušili na kapiju mosta Džordž Vašinton, pretukli lancima čuvara koji je primetio da su bisage na njihovim motorima pune droge i seksualnih pomagala. Njuz su pustile vest na naslovnoj strani koja je bola oči: TEROR NA TOČKOVIMA. ONI SU MOTOCIKLISTIČKA BANDA KOJA SE ZOVE ANĐELI PAKLA, I ONI UŽIVAJU U SEKSU I NASILJU. Iznad naslova stajala je fotografija Mršavka koji se smeje trojici policajaca iz Berklija. Natpis ispod konstatovao je da je bradati Mršavko, „kome je krv tekla sa šaka, prebijen tokom tuče koja je izbila poslednje nedelje kada su slobodno razmahani Anđeli napali protesnu grupu demonstranata protiv rata u Vijetnamu. Visoki Mršavko i druga dvojica su u pritvoru, a policajac je pretpeo lom noge u borbi prsa u prsa.“ Mora da su tekst pomešali sa pričom na sledećoj strani koja se zove „Udarcem ubijena lepota“. Nema drugog objašnjenja za čudan tekst o „krvi koja teče sa šaka...“ Čijih šaka? Slika pokazuje tri para šaka i nijedne ne krvare. I zašto se Mršavko smeje? Da li je histeričan posle udaranja protestanata? Ako je tako, zašto je bilo neophodno da se on pretuče? Koji policajac je slomio nogu? I zašto se ostali smeju?108 Fotografija je veoma uznemirujuća, ali ona ispod je to još više - posebno za Anđele. Ona pokazuje osumnjičene u tesnoj garderobi koji su uhvaćeni u Grinvič Vilidžu za pokušaj ranjavanja AWOL marinaca. Oni nisu izgledali drugačije nego bilo ko drugi ko je mogao da bude uhapšen za ranjavanje marinaca, osim što su sva četvorica nosili jakne sa natpisom „Anđeli Pakla“ na leđima. Nije bilo amblema, ni mrtvačkih glava; bez imalo stila... a ipak su oni tvrdili da su Anđeli Pakla. Njihovo hapšenje je model policijskog zapisnika koji je sačinjen – Mršavko je uhapšen zbog vređanja policajca čija je noga slomljena. Policajac koji je bio na licu mesta je rekao da je video Mršavka koji je to učinio sa flašom. Devet meseci kasnije, posle dugog procesa, optužbe su odbačene i smanjene na ,,ometanje reda“: Mršavko je platio 150 dolara kazne. Optužba za prekršaj je odbačena zbog snimaka koji pokazuju kako Mršavko pada na policajčevu nogu posle udaranja u glavu od strane drugog policajca. (Prim. autora.) 108

176

zdls & meteori

novinarski. Nekoliko sati posle zločina famozna četvorica su uhapšeni - „sasvim slučajno“, piše Njuz - u istoj bolnici gde je marinac povređen. Oni su se samo pojavili u „jaknama, čizmama, noseći zlatne minđuše... da vide da li se može ukloniti cista sa vrata jednog od njih.“ Ovo je odmah ustanovilo motiv i prvoosumnjičenog - čoveka sa cistom. Ona je pritiskala vrh njegove moždine, prouzrokujući veliki bol. Stalni bol koji je trpeo učinio je da izgubi kontrolu i napadne marinca koji je tu prolazio. Cela grupa je lutala besciljno kroz Vilidž nekoliko sati, kao čopor hijena, dok se nisu našli ispred bolnice, pa su odlučili da uđu i odstrane zlokobnu cistu koja je u stvari i izazvala probleme. „Policija ih je brzo privela“, piše Njuz, ,,i pronašla noževe, kažu oni [policija], kod sve četvorice. Dvojica su identifikovani kao vinovnici ranjavanja, a svi su optuženi zbog nošenja oružja.“ (Nijedan od ove četvorice nije posedovao motocikil, a osim natpisa na leđima, izgledali su kao kuglaški tim iz Bronksa.) A onda dolazi šok: „Četvorica su drsko izjavila da su došli u grad da „prodrmaju Njujork“, i da se između 15 i 24 drugih Anđela još uvek muva po gradu.“ Nema sumnje da su ostali otišli u podzemlje, jer uopšte nisu pominjani u priči „Teror na točkovima“ ili bilo gde drugde. Posle plasiranja Terora u Menhetnu, Njuz su dale glupavo sumiranje glasina iz Tajma i Njuzvika, selekcije iz Linčovog izveštaja i isečaka iz starih novina. U članku je jasno pisalo, međutim, kako između petnaest i dvadeset i četiri Anđela Pakla još uvek luta negde po Menhetnu. Možda su oni tamo. Sa malo sreće možda pronađu jednog od petorice razbijene od opijuma koji je specijalizovao redukciju ciste. Da je Njuz sabrao dva i dva shvatio bi ko je prouzrokovao veliko zamračenje struje te jeseni. Bila je to zavera Anđela Pakla da preuzmu podzemnu železnicu i utrostruče cenu. Posle nedelja komplikovane sabotaže i restrikcije struje, odmetnici su pokušali da potpuno prekinu veze ispod Jejl Kluba kada je jedan njihov član, koji je patio zbog ujeda osica, totalno upao u rastrojstvo i povezao glavni strujni prekidač metroa sa osnovnim strujnim transformatorima Empajer Stejt Bildinga. U eksploziji su svi oni poginuli, ali su njihove kosti odneli vodeni pacovi i nije bilo drugih dokaza. Kao i obično, Anđeli su pobedili kaznu. A i Njuzu je promakla senzacionalna vest.

* ANĐELI PAKLA SUOČENI SA ZATVOROM ZA MOTOCIKLISTIČKI OKRŠAJ U NJU HEMPŠIRU (Njujork Poust, jun 1965.)

177

zdls & meteori

* Prekid struje u Nju Jorku nije prvi put da su Anđeli Pakla zbunili sile reda i izvukli se nekažnjeno. Oni su neverovatno lukavi. Snage zakona porede njihovo lukavstvo sa snajpom109, prepredenom zveri koju su mnogi videli ali malo njih ikada uhvatilo. Jedine druge životinje koje su za ovo sposobne su vukodlak i Anđeli Pakla, koji imaju mnoge zajedničke osobine. Fizička sličnost je očigledna, ali je mnogo važniji transforma-cionifaktor, čudna sposobnost da promene svoju fizički strukturu, i stoga „nestanu“. Anđeli Pakla su veoma ćutljivi o ovome, ali to je dobro poznata činjenica među javnim službenicima. Jedan od najboljih primera kako je ovo moguće, pokazalo se u Lakoniji, Nju Hempšir, „motociklističkoj pobuni“ u junu 1965, koja je dobila više publiciteta od bilo kog drugog događaja u istoriji motociklizma. Bilo je na naslovnim strana svih novina, od obale do obale. Naslov u Njujork Tajmsu je glasio: MOTOCIKLISTIČKA POBUNA UGUŠENA, GRAD NJU HEMPŠIR OČIŠĆEN. San Francisko Egzaminer je dodao još malo poleta: TEROR ANĐELA PAKLA NA MOTOCIKLISTIČKOJ TRCI U NJU HEMPŠIRU POLICIJA ZAUSTAVILA SNAŽNU POBUNU. Broj terorista je varirao od pet hiljada u Njujork Poustu do dvadeset i pet hiljada u Nešanal Obzerveru, ali dvadeset hiljada manje-više nije činilo veliku razliku. Svi su se složili da je to bio surov i snažan napad. Glavešina udarenog zaseoka, tridesetpetogodišnji patriota Piter Lisard, okrivio je za sve Anđele Pakla. On je rekao da su oni to „unapred isplanirali“ i „trenirali u Meksiku za pustošenje“. U ponedeljak, dva dana posle gužve, ugledni građani Lakonije su se sakupili u Tavern hotelu da čuju svog glavešinu kako objašnjava šta se dogodilo. Prema Lisardu i komesaru za bezbednost Robertu Rodsu, Anđeli Pakla su oformili prsten oko cele oblasti. ,,Oni nisu dozvoljavali nikome da ode. Sve se to dogodilo za nekoliko minuta. Tu je bilo takođe i marihuane. Da li su komunisti iza ovoga?“ Izveštači su naveli citat sa tankim velom zabavljanja, ali je to bilo najmanje mesec dana posle početnih članaka, a loše sagledani izveštaji o pobuni u Lakoniji bili su napumpani svedočenjima iz prve ruke od onih koji nisu imali udela u štampanju. Čak i članak u Lajfu, kada se pažljivije čita, nagoveštava da su mnogi od „pobunjenika“ delovali u samoodbrani kada su policija i nacionalna garda krenula svim silama bespoštedno u zbrkani napad suzavcem, bajonetima, pendrecima, i sačmarama koje su ispaljivale gumene metke. Mnogi od uhapšenih nisu čak ni vozili motocikle, a tip koji se zove Samjuel Sandovski je osuđen na godinu dana zatvora posle hapšenja na parkingu gde nije bilo nijednog znaka pobune. Prema očevicima, jedini prekršaj Sandovskog je bio to što se prenagljeno povukao sa linije vatre. Policija je koristila najjaču taktiku protiv pobune, koju se vežbali više od dva meseca. Lokalni šef policije, Harold Nolton, pozvao je dvesta gardista, čezdeset vojnika i deset volontera iz Civilne odbrane, uz njegovih 109

– Retka vrsta ptice koja je neobično tiha i napada iz zaklona. (Prim. prev.)

178

zdls & meteori

dvadeset i osam regularnih policajaca. „Vežbali smo deset nedelja kontrolu gužve i taktiku za pobunu“, rekao je šef. „Ali to smo radili u tajnosti. Nismo želeli da ih izazivamo.“ Naravno da jeste. Mala armija je trenirala samo za simbolične svrhe. Kao i Anđeli Pakla - ni oni ne žele da izazivaju ljude, ali uspevaju veoma često da budu isprovocirani. Jedan izveštaj je citirao građanina koji je rekao: „Srećom, ispostavilo se da je nacionalna garda trenirala u blizini. Da nije bilo njih, ovaj grad bi se pretvorio u opustošenu ruinu - i ne postoji način da vam objasnim koliko bi naših žena silovala banda, koliko bi građana bilo ubijeno od strane tih buđavih propalica na motorima. Hvala Bogu na trupama!“ Gospod se dobro pobrinuo za Lakoniju te noći; njegove trupe su došle i pucale po celom mestu. Jedan od najkritičnije povređenih bio je fotograf sa imenom Robert Luis, koji je pogođen u lice dok je pokušavao da fotografiše. Od sedamdeset prijavljenih nesreća, šezdeset i devet je bilo na „neprijateljskoj“ strani110. Lajf je citirao sedmnaestogodišnjeg dečaka koji je rekao: „Izvukli su me iz kola i oborili pendrekom... onda mi je jedan pandur stavio nogu na glavu dok me je drugi vezivao lisicama.“ Čak je i jedna od glavnih žrtava pobune, berberin Armand Bejron, čija su kola upalili pobunjenici, pripisao svoje povrede trupama Svevišnjeg. Dok je pokušavao da pobegne udaren je preko usta pendrekom i oboren kad ga je u kuk pogodio gumeni metak gardiste. Pobuna u Lakoniji je jedna od najpredvidljivijih eksplozija u istoriji građanskih nereda. Glavni događaj vikenda bio je - ili četrdeset i četvrta godišnjica Nju Ingland turneje i relija (prema izveštajima iz Lajfa), ili dvadeset i šesta Nju Ingland motociklistička trka (prema Nešonal Obzerveru). Drugi organizatori su imali drugačije nazive: A.M.A. je zvala to ,,160-kilometarski Nacionalni šampionat u trkanju na stazama“. Ali svako ime opisivalo je veliko, tradicionalno motociklističko okupljanje. Motociklisti koje se nisu trkali zvali su Nju Ingland „skitničarska trka“, i bila je to scena u kojoj su svi oni želeli da učestvuju. Ideja je bila ista kao kod okupljanja Anđela Pakla, samo na mnogo većem nivou. Lakonija, sa populacijom od petnaest hiljada ljudi zimi i četrdeset i pet hiljada ljudi leti, privuče između petnaest i trideset hiljada motociklista za vikend trke. One se održavaju svake godine još od 1939. kada je izgrađen Belknap centar izvan Lakonije kao zimski ski-centar i letnje odmaralište. Vilijam Šejtinger, iz okoline Konkorda, je osnivač i Američke motociklističke organizacije i trka u Lakoniji. Trke nisu održane 1964. zbog pobune prethodne godine. „Svako ko zna bilo šta o tom događaju mogao je da predvidi sat kada će pobuna krenuti (ponovo)“, rekao je Voren Varner, menadžer suokruga Belknap oblasti. „Ovde je bilo pobuna i pre, ali niko ih nije video jer su bile van grada. Imali smo 70 lokalnih i državnih policajaca ovde, ali oni su pogledali rulju i – Isti obrazac za ranjene i poginule preovladao je i u pobuni Vatsa u avgustu. Od 34 mrtvih, 33 bili su crnci. (Prim. aut.) 110

179

zdls & meteori

odlučili da se uopšte ne mešaju. Motociklisti su bacali ogromne petarde, mahali noževima i lancima, i bacali pivske konzerve na policiju. Oni su zapalili vatre, zgrade su gorele, žičara je krenula usred noći i pokvarila se, piknik drveni stolovi su iščupani za potpalu. Ljudi iz grada koji su želeli ove trke nisu bili u blizini i nisu želeli da budu u blizini. Pokušao sam da raspravim sa njima o pobuni, ali su me oni uvek pobijali sa „niko ih nije video, pa u čemu se onda razlika...“„ Godine 1964. nova staza za trke je izgrađena izvan jurisdikcije Lakonije, i okupljanje se ponovo dogodilo 1965. Ekonomska komora u Lakoniji je sa entuzijazmom priložila pet hiljada dolara u propagandne svrhe... što je, na kraju krajeva, prilično dobra investicija, pošto komora procenjuje da motociklisti troše između dvesta pedeset i petsto hiljada dolara tokom vikenda kada traju trke. Ovo izgleda kao velika suma, ali s obzirom na broj motociklista, to je samo između dvadeset pet i pedeset dolara po osobi - od čega većina ode na motele, radnje sa suvenirima, drumske kafane i radnje koje prodaju hamburgere. Gradonačelnik Lisard kaže da je događaj „uvek bio dobar početak turističke sezone“, i da je ekonomija patila 1964. kada su trke suspendovane. Bivši gradonačelnik Džerald Morin, distributer piva u Lakoniji, procenjuje da su oko petnaest hiljada kutija piva prodane motociklistima tokom vikenda godine 1965. ,,Očigledno, trke su dobre za našu ekonomiju“, rekao je kada je pobuna krenula. ,,Ne bi trebalo da donosimo nikakve odluke dok su nam još emocije tako jake. Trebalo bi sačekati da se glave ohlade.“ U isto vreme, gradonačelnik Lisard rekao je mnogo otvorenije: „Čak i ljudi koji žele (trke) možda malo sumnjaju dok ne odlože njihov zarađeni novac u banke.“ Frici Baer, publicista Asocijacije trgovaca motociklima - koja sponzoriše trke - nabacio je težinu prestiža na stranu gradonačelnika i distributera piva: „Verujem da ako preguramo ovu godinu loš element više neće da se vrati. Duboko u svom srcu osećam da se loši elementi neće vratiti u državu Nju Hempšir kad vide kako se nosimo s njima.“ Gospodin Baer nije definisao ,,loš element“, ali verovatno to ne uključuje nikoga ko bi želeo da nabavi motor u Nju Inglandu. U svakom slučaju, neki od njih su morali da se suoče sa priličnom strogošću, pod merama novog zakona o pobuni koji je Junajted pres internešanal objasnio kao „žurbu zakonodavnog tela“ samo nedelju dana pre trka u Lakoniji. Zakon je predvideo kazne do hiljadu dolara za zatvaranje do tri godine za osobe koje vode nerede i uništavaju imovinu tokom pobune. Stari zakon je predviđao maksimalne kazne do dvadeset i pet dolara. Uprkos glasinama u vreme donošenja, novi zakon ne sadrži kazne za potapanje stolica u vodu. Čak i kad je zakon donešen, telefonske govornice na autoputevima blizu Lakonije bile su ispisane parolama: DOĐITE NA POBUNU - VIDITE KAKO VIR BIČ GORI U SUBOTU UVEČE. Vir Bič je deo kod jezera van grada, sa vodom na jednoj strani, i kafanama, zabavnim centrom i kuglanama na drugoj. U devet uveče u subotu, u glavnoj ulici tog dela, bilo je oko četiri hiljade pijanih180

zdls & meteori

od-piva turista od čega je pola vozilo motocikle. Masa je počela da se pojavljuje na krovovima obližnjih zgrada i policija je čula skandiranje: „Dižemo pobunu!“ Negde u to vreme je gospodin Bejron dovezao svoj auto - iz nekih posebnih razloga, nema sumnje - pravo u sredinu rulje. On je otišao ,,da se provoza“, kako je objasnio kasnije, vodeći sa sobom ženu, sina, ženu svog sina i svoju unučad: Duana, dve godine, i Brendu, osam meseci staru. U vreme kad je gospodin Bekron počeo da klizi kroz masu, stvari su već izmakle kontroli. Ljudi su bacali limenke piva sa krovova. Policija je tvrdila da je neko uništio fire-call boxes111 i odsekao telefonske linije do štaba policije, iako je ovo teško da je bilo neophodno. Policiji nisu bili potrebni telefoni da bi čula pet hiljada ljudi kako skandira: „Sieg Heil!“ dok se neko popeo da okači kukasti krst na jarbol za zastavu na početku plaže. Onda je rulja počela da trese automobile napred i nazad - uključujući i auto gospodina Bejrona, koji se nalazio u sredini. Bejron je izveo svoju porodicu napolje, niko od njih nije bio povređen, i gledao kako su mu prevrnuli naopačke auto, a onda je jedan od pobunjenika zapalio šibicom razliveni rezervoar. Plamen je zahvatio celu ulicu otprilike u vreme kada su gardisti stupili na scenu sa bajonetima i gumenim mecima. Sa njima je bila lokalna žandarmerija koja je pucala sačmaricama. Rulja se rasturila, mnogi od njih bili su oslepljeni suzavcem. Policija je gađana petardama, kamenjem i limenkama piva „ali oni su nosili šlemove, a i njihovih deset nedelja treninga im je pripomoglo. Prema šefu Noltonu, oblast gde je nastala pobuna je očišćena za petnaest minuta, ,,ali je bilo potrebno još sat vremena da se očiste i sporedne uličice.“ Ova druga akcija obuhvatila je i obilaženje osumnjičenih. Postoje fotografije ljudi koji su obarani sa motora, podsticani da napuste vreće za spavanje bajonetima, i prema Asosijeted Presu, „policija je isterivala ljude registrovane u hotelima...“ Svako ko bi sledećeg dana čitao naslovne strane novina pomislio bi da je cela oblast Lakonije bila ruina sa paljevinama, sa razbesnelim ratnicima koji pucaju jedni na druge skriveni iza ostataka uništenih automobila. Ali nije bilo baš tako. Ratni zakoni države proglašeni u subotu uveče završeni su do nedelje kada su počele finalne trke, koje su održane bez incidenata. Prodaja alkohola koja je bila zabranjena tokom pobune, sada je funkcionisala. U nedelju ujutru bilo je izveštaja o golom čoveku koji je dežurao na aveniji sa velikim natpisom: HONI SOIT QUI MAL Y PENSE. Gradonačelnik Lisard je proveo taj dan istražujući pobunu, a u ponedeljak je tvrdio da iza svega stoje komunisti, sa Anđelima Pakla kao njihovim potrčcima. Gradonačelnik, šef policije i lokalni komesar za bezbednost su se složili da su Anđeli Pakla „prouzrokovali sve nevolje“. Oni su zaveru kovali mesecima.

– Fire - call boxe je mala telefonska govornica kojom se obaveštavaju vatrogasci o požaru. Služi samo u ovu svrhu. (Prim. prev.) 111

181

zdls & meteori

„Ali neće se vratiti“, naglasio je komesar za bezbednost. ,,A i ako se vrate, bićemo spremni za njih, baš kao i ovog puta.“ Posle svega, niko nije poginuo ili bio osakaćen, a imovinska šteta je procenjena na nekoliko hiljada dolara. Drugi trgovci su se složili. ,,Oni će [motociklisti] biti pozvani da se vrate“, rekao je vlasnik Vinipisiki plesne dvorane u Vir Biču. Predsednik Nacionalne banke Lakonije rekao je da je pobunu izazvala „manjina“ koja je naučila dobru lekciju i neće se više vratiti. Jedan od nekoliko disidentskih glasova u gradu bio je Voren Varner, koji je nadgledao trke više od petnaest godina, kada su one bile smeštene na starim stazama u Belknapu. „Apologete će čekati šest meseci ili malo više“, predvideo je on. „Onda će oni početi da podmeću ideju da su pobune prouzrokovane policijskom brutalnošću ili bandom Anđela Pakla iz Kalifornije i time da se sve može kontrolisati. Ali slušajte, u masi od dvadeset hiljada motociklista ima najmanje dve hiljade koji nisu ništa bolji od životinja. Biće pobune čak iako se nijedan klub ne odluči da dođe.“ Lokalni novinar koji nije bio saveznik pivske i industrije hamburgera je sve video mnogo dramatičnije: „Motociklisti mogu da spale Vir samo ako to žele. Lakonija je grad koji igra ruski rulet. Pet puta od šest potezanja oroza i ništa strašno se neće desiti. Ali šesti put će prosuti mozak.“112 Ovo se nije podudaralo sa teorijom glavešine da loši vetrovi duvaju sa udaljenih mesta. Izgleda da su se svi složili da je nešto rusko bilo u vazduhu te noći, ali ja sam bio radoznao po pitanju meksičkog uticaja i roli Anđela Pakla. Zapravo, nisam mogao da verujem da je gradonačelnik rekao one stvari koje su citirane kada je analizirana pobuna. Bile su suviše apsurdne. Odlučio sam se da ga pozovem i proverim - ne samo njegove reči, već i nasumične činjenice oko broja hapšenja. Iz nekog razloga štampa nikako nije mogla da pogodi koliko je pobunjenika bilo uhapšeno. Ovo je uobičajen činilac u hronikama, i u mnogim slučajevima je to lako otkriti. Ne postoji nikakvo dešifrovanje u vezi s tim, niti nijansiranje i senčenje. To je naprosto broj koji svako može da dobije od policijskog deska - ako ne odmah, onda makar dvadeset i četiri sata posle događaja. Mnogi novinari pretpostavljaju da su te informacije precizne, jer je taj policajac čovek koji ih unosi u glavni zapisnik. Osam različitih članaka u Lakoniji nosilo je sedam različitih verzija konačnog broja hapšenja. Ovo je lista koju sam napravio nedelju dana posle pobune: Njujork Tajms...“oko 50“ Asosijeted Pres... „najmanje 75“ San Francisko Egzaminer... „najmanje 100, uključujući i 5 Anđela Pakla“ Nju Jork Herald Tribjun... 29 Lajf... 34 – Vikend-trke u Lakoniji su održane po rasporedu 1966. godine. Bilo je masovnog policijskog pritiska i nije bilo pobune, možda zato što je jedini Anđeo Pakla koji je bio prisutan utonuo u LSD. (Prim. aut.) 112

182

zdls & meteori

Nešenal Obzerver... 34 Nju Jork Dejli Njuz... „više od 100“ Nju Jork Poust... „najmanje 40“ Nema sumnje da postoji neko objašnjenje za ovu različitost, ali pošto nikada nije iskrsnulo, nije bilo neke utehe za svakog ko je morao da se bakće sa štampom. Nije bilo iznenađenje da se osam članaka dalo osam različitih gledišta pobune, zato što nijedan reporter ne može da bude prisutan u svakoj situaciji i zato što dobijaju različite informacije od različitih ljudi. Ali trebalo bi se ponovo uveriti da bi se našla većina u saglasnosti nečega tako osnovnog kao što je broj hapšenja; učinilo bi da ostale informacije mogu lakše da se podnesu. Sedam nedelja posle pobune, jedanaestog avgusta, Asosijeted Pres je konačno došao do tačnih brojki, ali tada nikog nije bilo briga za to, i koliko ja znam to nikada nije ni bilo objavljeno. Zapisnik Okružnog suda Lakonije beleži trideset i dva hapšenja. Među njima nije bilo Anđela Pakla, ni građana Kalifornije, i nijedne osobe zapadno od Adirondaka. Sudski pisar je zabeležio: „jedanaest tuženih iz Masačusetsa, deset iz Konektikata, četiri iz Nju Jorka, tri iz Kanade, tri iz Nju Džersija i jedan iz Nju Hempšira.“ Od ovih, sedam je dobilo po godinu dana zatvora, a jedan šest meseci. Bilo je deset kazni od dvadeset i pet do petsto dolara. Optužbe protiv dvanaestorice njih su odbačene, jedan je bio nevin, a jedanaest od proglašenih krivim su podneli žalbe. Gradonačelnik Lisard je bio dovoljno ljubazan da kaže sudu da mi pošalje ove brojke. Došle su kao blago iznenađenje, zato što je tokom našeg telefonskog razgovora Lisard rekao da je „trideset i tri pobunjenika kažnjeno i osuđeno“, i da su ,,oni sa kriminalnim dosijeom zaradili hiljadu dolara kazne godinu zatvora.“ On mi je takođe poslao paket fotografija koje su napravljene za vreme pobune, ali ni na jednoj nije bilo ni znaka od Anđela Pakla. Većinom su slikani tinejdžeri u svetlim džemperima i mokasinama. Oni su izgledali kao putnici koji su u prolazu među pobunjenicima. Gradonačelnik je takođe nabrojao i fotografije njega i šefa policije, koje su načinjene Polaroid kamerom, ali su one brzo požutele i izbledele. Razgovarali smo telefonom jednog četvrtka ujutru skoro sat vremena. Bio sam tako fasciniran da nisam mogao da prekinem razgovor. Gradonačelnik je govorio na veoma egzotičan način. Bilo je očigledno da je on bio čovek koji je marširao kroz život po ritmovima nekog bubnja koji ja nikada nisam čuo. Očekivao sam da porekne one izraze čudne inteligencije koje su njemu pripisivali u Njujork Tajmsu... ali ne, on je bio ponosan na njihovu pronicljivost i želeo je da bude citiran i ubuduće. Nisam odmah pomenuo Anđele Pakla i on je počeo da se udaljava govoreći o predvodnicima, komunistima i narkoticima. Imao je informaciju da su četiri Anđela Pakla uhapšena u Konektikatu, na putu 183

zdls & meteori

do Lakonije sa „tovarom droge, hladnim oružjem i skraćenom sačmarom“. Nije bio siguran da li su ta četvorica trenirala južno od granice. „Radije ne bih govorio o tome odakle imamo informaciju da su trenirali u Meksiku“, rekao je. ,,To je poverljivo. Ali ja sam je odmah dostavio F.B.I.-u. Oni je povezuju sa komunističkim frakcijama. Imamo neke slike na kojima nose kukaste krstove.“113 Kada sam ga upitao koliko je Anđela Pakla bilo uhapšeno odgovorio je nijedan, ili u svakom slučaju nijedan koji je priznao. Čak ni one četiri propalice u Konektikatu nisu priznaje da pripadaju Anđelima. U jednom trenutku je neko u Lakoniji video kola sa kalifornijskim tablicama, ali ona su nestala. Otprilike na polovini našeg razgovora, osetio sam jak miris transformacionog faktora, ali teško da sam bio spreman da čujem posebnu zvrčku gradonačelnika u vezi s tim. Bilo je mnoštvo Anđela Pakla među pobunjenicima, „ali su oni nestali“, objašnjavao je, ,,iza vatrenog zida“. Dok je on detaljno obrazlagao ovo, ja sam proverio kalendar da bih se uverio da slučajno nisam izgubio osećaj za dane. Ako je bila nedelja, možda se on upravo vratio iz crkve i bio pun uzvišenog, biblijskog stanja svesti. U svakom trenutku sam očekivao da čujem kako su se Anđeli odvezli na motorima pravo u more, koje se raširilo po sredini i propustilo ih da prođu. Lisard nije želeo da daje detalje u vezi s bekstvom; on je želeo da predstavnici zakona svuda budu upozoreni na metode Anđela. Znanje je moć, mislio je on. Tako mi je Lisard opisao, ono što je zvučalo kao racionalno, kako su Anđeli - pre pobune - polili benzinom glavni izlazni put. A onda, na vrhuncu nasilja, samo malo pre nego što je trebalo da budu uhapšeni, otutnjali su iz grada velikom brzinom... a zadnji koji je prešao liniju od benzina bacio je Šibicu na nju. Veliki plamen eksplodirao je u noći, čineći gonjenje nemogućim. Da, bila je to stara tehnika vatrenog zida, zaveštanje Boer rata114. Bila je strahovito uspešna u Lakoniji. Snage zakona su zaustavljene u svojim trakama, tako blizu vreline, da je ona verovatno uništila kristale u njihovim toki-vokijima. Da su Anđeli Pakla bili malo manje pametni, mogli su da budu presretnuti, preko opšte uzbune, negde između Nju Hempšira i Kalifornije. Ali oni su se vratili bezbedno, sa dovoljno vremena da otresu prašinu sa svoje garderobe za okupljanje u Bas Lejku samo dve nedelje kasnije. Nije bilo neslaganja sa takvim mudrijašenjem, i kada se klan sastao bio je to glavni predmet konverzacije. Svi su želeli da čestitaju svojim junacima koji su se izvukli... ali iz nekog razloga niko nije o tome ni progovorio. Jedini Anđeo koji je o tome znao nešto više od ostalih koji su o pobuni čitali u novinama, bio je Mršavko, čija bivša žena ga je zvala sa govornice u Lakoniji kada su neredi bili na vrhuncu. Jedna od slabosti okupljanja u Bas Lejku bila je Mršavkova objava da nije bilo Anđela u Lakoniji. – Nijedan kukasti krst nije se mogao videti na fotografijama koje mi je poslao, a pretpostavljam da nisu bile mnogo ubedljive, pa ih je zaobišao. (Prim. aut.) 114 – Boer rat (1899-1902), vođen je između Velike Britanije i dve afričke republike. (Prim. prev.) 113

184

zdls & meteori

„Moja bivša žena bila je tamo“, rekao je razočaranim bajkerima, ,,i da je neko od naših bio tamo, ona bi mi to rekla. Ti tipovi iz Kvebeka su bili tamo - ta rulja sebe naziva Banditima sa istoka. Pokazali su da stvarno imaju stila. Možda bi trebalo da se udružimo s njima.“ Vesti su prouzrokovale da ostali ćute i bulje i vatru. Konačno, neko je ispalio. „Sranje, to je masa amatera - da smo mi bili tamo ne bi nas tako lako pohapsili. Čoveče, petnaest hiljada motora u jednom gradu - to me je stvarno razočaralo.“ Kada je komešanje posle prvih divljih članaka smirilo, niko nije mislio, čak ni u uglednom motociklističkim krugovima, da Anđeli Pakla imaju bilo kakve veze s nevoljama u Lakoniji. Sajkl Vorld, koji sebe naziva „američka vodeća novina za motocikle“, okrivio je francusko-kanadske bajkere, izbeglice sa „šugave strane motociklizma u istočnom delu Sjedinjenih Država“, i „radikalne ludake, od kojih su neki članovi snaga reda i zakona u gradovima oko Lakonije...“

185

zdls & meteori

21 Laži! Vi lažete! Vi lažete protiv mojih momaka! (Ma Barker)115

* Krajem leta 1965. godine, Anđeli su postali faktor koje je učestvovao u društvenom, intelektualnom i političkom životu severne Kalifornije. Oni su pominjani gotovo svakodnevno u štampi, i nijedna poluboemska žurka ne bi ispunila očekivanja ako nije bilo snažnih glasina - koje je u opticaj puštao domaćin - da će i Anđeli takođe prisustvovati. Bio sam nejasno zahvaćen ovim sindromom, pošto je moje ime počelo da se vezuje za Anđele i bilo je nekog nagoveštaja u vazduhu da ja mogu da ih navedem na ono što želim. Ovo nikada nije bila istina, ali činio sam onoliko koliko sam mogao da bajkere spojim sa besplatnim pićem i akcijom koja se činila korisna. U isto vreme nerado sam želeo da budem odgovoran za njihovo ponašanje. Njihova istaknutost na listama gostiju činila je neizbežnim da će se izvesna količina pljačkanja, napada i lopovluka pojaviti ako društveni vrtlog pređe u pun galop. Sećam se jedne žurke na kojoj su me deca i mlade majke ugnjavile zato što se Anđeli Pakla nisu pojavili. Većina gostiju bili su ugledni intelektualci sa Berklija, čija slika o motociklističkim odmetnicima nije imala dodirnih tačaka sa realnošću. Rekao sam Anđelima o žurci i dao im adresu - tog stambenog kraja u Ist Beju - ali sam se nadao da neće doći. Okolnosti su garantovale nevolju: hektolitri piva, divlja muzika i nekoliko desetina mladih devojka koji su tražile uzbuđenja dok su njihovi muževi i raznolika pratnja želeli da razgovaraju o „otuđenju“ i „stvaranju revolta“. Čak bi i tuce Anđela brzo sveli situaciju na neizdrživ zajednički imenilac: „Koga ćemo da karamo?“ Bio je to ponovo Bas Lejk, ali sa drugačije odgojenim voajerizmom: ovoga puta bio je to moderni establišment Bej Ejrija, koji je usvojio Anđele tako žudno kao i svaka masa turista u zaturenoj prodavnici pića u Sijerama. Odmetnici su stvarno bili privremena moda. Oni su bili veliki, prljavi i uzbuđujući... za razliku od Bitlsa, koji su bili mali, čisti i previše popularni da bi bili u modi. Kako su Bitsli bili aut, napravio se vakum koji je omogućio da Anđeli budu in. A odmah iza odmetnika je dolazio Rut koji je govorio: ,,Oni su Divlji Bili Hikoks, deca Bilija Kida - oni su poslednji američki heroji, čoveče.“ Rut se toliko zainteresovao za Anđele da je počeo da proizvodi ikone da bi proslavio njihovo postojanje - plastične imitacije nacističkih šlemova sa ludim sloganima („Hrist je – Ma Barker (1872-1935) - Majka bande razbojnika čiji su pripadnici bili i njeni sinovi Artur, Herman i Fred. Banda je otimala konvoje sa platama radnika i pljačkala pošte i banke 20-ih i 30-ih prošlog veka. (Prim. prev.) 115

186

zdls & meteori

bio džanki“) i kukaste krstove, koje je prodavao u radnjama za tinejdžere od obale do obale. Jedini pravi problem sa novim imidžom Anđela bio je to što ga sami odmetnici nisu razumeli. Bili su u nedoumici što ih ljudi sa kojima nemaju ništa zajedničko tretiraju kao simbolične heroje. Ipak, oni su dobili pristup celom rezervoaru žena, pića, droge i akcije - kojih su žudno želeli da se dočepaju, a simboličnost nek' je prokleta. Ali oni nikada nisu mogli da igraju rolu koja se očekivala od njih i da insistiraju na improvizaciji. Ovo je zamrsilo njihove kanale za komunikaciju, što je učinilo da budu nervozni... a posle kratkog zaokreta kod upućenih u krugu žurki, svi osim njih nekoliko, odlučili su da je lakše i jeftinije, na duge staze, da kupuju svoje piće i muvaju manje komplikovan soj pičkica. Jedina uspešna veza koju sam napravio Anđelima bio je Ken Kizi116, mladi romanopisac koji je tada živeo u šumama blizu La Honde, južno od San Franciska. Tokom 1965. i 1966. godine, Kizi je dva puta uhapšen zbog posedovanja marihuane i morao je da pobegne u selo da bi izbegao dugu zatvorsku kaznu. Njegovo druženje sa Anđelima Pakla nije moglo dobro da deluje na odnos sa snagama reda i zakona, ali je on to ipak radio, i to s oholom revnošću. Ja sam sreo Kizija jednom avgustovskog popodneva u studijima K.Q.E.D., obrazovnoj TV-stanici u San Francisku. Popili smo nekoliko piva u obližnjoj kafani, ali sam ja bio prinuđen da odem ranije zato što sam imao neki rezervoar brazilske izrade koji sam morao da odnesem Francuzu do Boks Šopa. Kizi je rekao da će krenuti sa mnom, i kad smo stigli tamo on se odmah dobro složio sa četvoricom ili petoricom Anđela koji su tamo radili. Posle nekoliko sati jedenja, pijenja i duvanja trave, Kizi je pozvao Frisko ogranak u La Hondu na žurku za predstojeći vikend. On i njegov bend „Obešenjaci“117 imali su oko šest jutara zemlje, sa dubokim potokom između kuće i autoputa, i neviđenom masom koja je tu obitavala. Kako se zadesilo, devet optužbi za marihuanu protiv Kizijeve menažerije su u petak odbačene; ovo je u dobar čas objavljeno u subotnjim listovima, koji su se pojavili u La Hondi samo malo pre nego što je Kizi okačio veliki znak na kapiji sa natpisom: VESELI OBEŠENJACl ŽELE DOBRODOŠLICU ANĐELIMA PAKLA. Znak, u crvenim, belim i plavim bojama, bio je dugačak oko osam metara a širok oko tri. Imao je veoma loš uticaj na komšiluk. Kada sam stigao tamo, otprilike sredinom popodneva, pet šerifovih automobila okruga San Mateo već je bilo parkirano na autoputu ispred Kizijevog imanja. Oko desetak Anđela je već stiglo i bilo sigurno iza kapija, a dvadesetak drugih bilo je en route. Trava je fino mirisala. – Ken Kizi (Ken Kesey r. 1935.) - Poznati američki beat književnik. Njegovu najpoznatiju knjigu Let iznad kukavičijeg gnezda zvali su „Kizijevom biblijom“, zbog glavnog junaka koji je „žrtvovao svoj život da bi drugi mogli da žive“. (Prim. prev.) 117 – Pranksters - Bend s kojim je Kizi putovao u jednom autobusu širom Amerike 60-tih godina. (Prim. prev.) 116

187

zdls & meteori

Poveo sam ženu i malog sina sa sobom, i želeli smo da odemo do plaže na kratki obrok pre nego što se pridružimo svečanosti. Nekoliko kilometara niz put stao sam u velikoj radnji u San Gregoriju; to je prolazno mesto bez prave populacije osim onih koji rade u centru na opsluživanju okolnih farmi. U pozadini radnje gde su se nalazile alatke i konjska oprema bilo je tiho, ali u prednjem delu gde se nalazio bar bilo je bučno i nervozno. Ljudi nisu bili srećni zbog dešavanja pored puta. „Prokleti narkomani“, rekao je sredovečni farmer. „Prvo je marihuana, sada su Anđeli Pakla. O, Bože, on nas samo uvaljuje u još veća govna!“ „Bitnici!“ rekao je neko drugi. ,,Ne vrede ni kofu pišaćke.“ Bilo je reči o tome da se podele sekire iz radnje i ode ,,da se počisti mesto“. Ali neko je rekao da je policija već na zadatku: „Strpaće ih u zatvor zauvek ovog puta, svakog od tih prokletnika...“ Tako da su sekire ostale u stalažama ovog puta. Kad je pala noć, Kizijeva enklava je bila puna ljudi, muzike i raznobojnog osvetljenja. Policija se fino pridodala pored autoputa sa njihovim rotacionim svetlima na parkiranim kolima... crvena i narandžasta svetla su osvetljavala drveće i zemlju pored puta. Ranije tog proleća, na Kizijevo imanje je upala racija od sedamnaest policajaca sa nekoliko pasa, pod vođstvom ozloglašenog federalnog agenta za narkotike Vilija Vonga. Kizi i dvanaestorica njegovih prijatelja bilo je uhapšeno i optuženo za posedovanje marihuane, ali je većina optužbi odbačena posle proveravanja nepravilnosti naloga za pretres. Kratko nakon racije agent Vong je prebačen van ove oblasti, a lokalna policija nije više pokušavala da probije kapije. Zadovoljili su se time da vrebaju autoputem s druge strane potoka i proveravaju sve one koji dolaze i odlaze. Zamenici lokalnog šerifa su zaustavljali i proveravali učestalu bujicu univerzitetskih profesora, skitnica, advokata, studenata, psihologa i prvoklasnih hipija. Nije bilo mnogo toga što je policija mogla da uradi osim radio provere za neplaćene saobraćajne prekršaje, ali oni su to činili sa neumornom odlučnošću. S vremena na vreme oni bi isterali očiglednog pijanca ili nekog totalno stondiranog, ali tokom nekoliko meseci intezivnog bdenja oni su zapravo uhapsili manje od petoro begunaca za neplaćene saobraćajne prekršaje. U međuvremenu, žurke su postajale sve više glasnije i divlje. Bilo je veoma malo marihuane, ali u izobilju LSD-a, koji je onda bio legalan. Panduri su stajali pored autoputa i gledali preko potoka u scenu koja mora da je sekla same korene njihovih uverenja. Tu su bili svi ti ljudi koji su divljali, vikali, i igrali polugoli na zvuke rock 'n' rolla koji su se probijali kroz drveće iz masivnih pojačala, teturali i spoticali kroz lavirint psihodeličnih svetala... DIVLJE, dato božanskom rukom, i bez zakona da ga zaustavi. Onda, sa dolaskom Anđela Pakla, policajci su preuzeli inicijativu - a raison d'entre, kao što se desilo - i oni su brzo utrostručili stražu. Kizi je konačno preterao. Sa hordom bitnika i akademaca koje jedu neku vrstu nevidljive droge 188

zdls & meteori

bilo je teško izaći na kraj, ali banda trulih siledžija na motorima bila je opipljiva opasnost kako se zakon i nadao.118 Prva žurka, na kojoj su učestvovali samo članovi Frisko ogranka, bila je uspešna. Negde oko ponoći, Pit, trkač, cerekao se dok se kopao po skladištu piva, i rekao: „Čoveče, ovde je jebeno fenomenalno. Nismo znali šta da očekujemo kad smo dolazili, ali ispostavilo se da je super. Ovaj put je ha-ha, a ne ćut-ćut.“ Mnogi Anđeli su imali odbrambeni stav i pozirali su dok se nisu dovoljno napili, a nekoliko njih nikada nije prevazišlo ideju da će biti provocirani i išibani svakog trenutka... ali kao grupa, oni su izgleda shvatili da ako žele neku tenziju moraće sami da je stvore. Kizijevi ljudi bili su prezauzeti sopstvenim raspičivanjem da bi se brinuli za nešto tako sirovo i realistično kao što su Anđeli Pakla. Druge zverke muvale su po žurci (beležim, pesnika Alena Ginzberga i Ričarda Alperta, LSD gurua), i mada ih Anđeli nisu znali, zajedno su tvorili balans istaknutih ličnosti. To je bio prvi Ginzbergov susret sa Anđelima, i on je ubrzo postao njihov poklonik. Kasnije te večeri, kada je postalo jasno da su sve koji su napustili zabavu zaustavili panduri, Ginzberg i ja smo se odvezli da vidimo šta sve to znači. Folksvagen koji je otišao ispred nas zaustavljen je pola kilometra niz autoput i ljudi iz njega su bili odvedeni na ispitivanje. Naša ideja je bila da stignemo na lice mesta sa diktafonom, ali čim smo malo požurili zaustavio nas je drugi šerifov auto. Izašao sam napolje sa mikrofonom u ruci i upitao u čemu je problem. Kad su videli mikrofon, panduri su se ućutali i postavljali samo neophodna pitanja. Jedan je zatražio da vidi moju dozvolu, a drugi je pokušao da ignoriše Ginzberga, koji se veoma uljudno raspitivao i stalno ponavljao zašto su svi koji su napustili žurku bili privedeni. Policajac je stajao raširenih nogu, sa rukama na leđima i skamenjenom facom, i glupavo buljio. Ginzberg je nastavio da ga zapitkuje dok je drugi zamenik otišao do kola da proveri moju dozvolu. Uživao sam slušajući taj susret na diktafonu. Zvučalo je da smo Ginzber i ja uzrujano postavljali retorička pitanja jedan drugom, sa policijskim radijom koji je mrmljao u pozadini. Svakih nekoliko trenutaka drugačiji glas bi dolazio sa jednosložnom izjavom, ali na naša pitanja nikada nismo dobili odgovor. Nekoliko trenutaka nije bilo nikakvog razgovora - samo zvuk Ginzberaga kako mrmlja neko istočnjačku ragu119, mešajući se povremeno sa spastičnim glasom iz štaba sa policijskog radija. Situacija je bila tako smešna da su malo kasnije čak i panduri počeli da se

– Nekoliko meseci kasnije, kada je Kizi došao na suđenje zbog prve optužbe za marihuanu, jedan od uslova koji su mu prišili na njegovu relativno laku kaznu od 6 meseci zatvora, bila je da proda svoje imanje i napusti okrug San Mateo - trajno. Što je on i uradio, ali se odselio malo dalje nego što su vlasti mislile da hoće. Godine 1966., 31 januara, Kizi je položio kauciju i nestao. Njegov testament je pronađen u njegovom napuštenom autobusu na obali severne Kalifornije, ali čak ni policija nije verovala da je mrtav. Rezultati moje sopstvene istrage su nejasni, mada sam uspeo - posle mnogo meseci kopanja - da pronađem njegovu novu adresu: U. S. Embassy c / o Agriculture Attache Asuncion, Paraguay. (Prim. aut.) 119 – Raga -Tradicionalni melodijski obrazac u indijskoj muzici. (Prim. prev.) 118

189

zdls & meteori

smeju. Njihovo odbijanje da govore izgledalo je kao neprirodna zamena uloga, totalno naglašeno našim zabavljanjem. Zamenik kome je ostavljeno da se bakće s nama je znatiželjno gledao u Ginzberga. Iznenada je upitao: „Koliko je potrebno da bi ti porasla tolika brada?“ Ginzberg je prestao da mrmlja, malo porazmislio o pitanju, a onda odgovorio: „Oko 2 godine - ne, mislim da je 18 meseci.“ Pandur je zamišljeno klimao glavom... možda je mislio da njemu poraste slična, ali nije bio u mogućnosti da investira toliko vreme; 12 meseci, okej, ali 18 - pa, šef će mu napraviti ozbiljne probleme. Razgovor je ponovo utihnuo dok se zamenik nije vratio sa izveštajem da nemam neplaćenih prekršaja. Tada sam rekao da ću isključiti diktafon ako pristanu i na najobičniju konverzaciju. Oni su se složili, pa smo malo razgovarali. Anđele Pakla su snimali, rekoše oni, a ne Kizija. Pre ili kasnije će ti manijaci napraviti neko sranje, a i šta kog đavola oni ovde traže? Bili su radoznali oko toga kako sam uspeo da pronađem toliko materijala o njima. „Kako ih ubediš da govore?“ upitao je jedan. „Nikada te nisu prebili? Puštaju te da se muvaš oko njih? Koja je stvarna priča u vezi s njima? Da li su stvarno tako loši kao što smo čuli?“ Rekao sam da su Anđeli verovatno lošiji nego što su oni čuli, ali da mene nikada ne maltretiraju. Zamenici su rekli da ne znaju ništa više o Anđelima Pakla od onoga što su pročitali u novinama.120 Mi smo dobro prošli osim kazne koju su mi na kraju uručili - zbog slomljenog zadnjeg stop-svetla. Ginzber je pitao zašto je vozač Folksvagena odveden u policijskom automobilu. Posle nekoliko minuta, stigao je odgovor sa radija: nekoliko meseci nije platio saobraćajnu kaznu, koja je sa dvadeset dolara porasla, kako već rastu kazne u Kaliforniji, na pedeset i sedam dolara - što je moralo da bude isplaćeno pre nego što bi begunac mogao da bude pušten na slobodu. Ni Ginzberg ni ja nisam imali pedeset i sedam dolara, pa smo uzeli ime osuđenog, misleći da pošaljemo neko od njegovih prijatelja kad se vratimo kod Kizija. Ali ispostavilo se da ga niko nije poznavao, i koliko ja znam, on je još uvek u gradskom zatvoru Redvud. Žurka se nastavila dva dana i dve noći, a jedina druga kriza bila je kada je belosvetska književna inspiracija121, protagonista nekoliko skorašnjih romana122, stajao go na privatnoj strani potoka i vrištao dug, brutalan klevetnički govor protiv policajaca koji su se nalazili samo dvadesetak metara s druge strane. On se – U leto 1966. godine, šerif okruga San Mateo. Erl Vajtmor - ključna osoba u Kizijevom uznemiravanju - je zaprljao svoju značku u skandalu sa bukmejkerima. Velika porota je, na osnovu dokaza koje je priložio javni tužilac, pripremala tužbu po kojoj šerif Vajtmor umešan u sistem isplata i policijske zaštite lokalnim bukmejkera. (Prim. aut.) 121 – Ime je izbrisano na preporuku advokata originalnog izdavača. (Prim. a.) 122 – Ovde se verovatno radi o osobi koja se zove Nil Kesidi; čuvenom američkom piscu i kultnom učesniku tadašnjih kulturnih zbivanja u Sjedinjenim Državama. Kesidi je poslužio kao i literarni predložak (čitaj stvarnosni pandan) i Dž. Keruaku za lik Dina Morijatija u kultnom romanu „Na putu“. (Prim.prev.) 120

190

zdls & meteori

klatio i vikao prodornim pogledom pod svetlima koju su padala sa verande, držeći pivsku flašu u ruci i preteći pesnicom objektima svog prezira: ,,Vi skriveni jeboludnici! Šta do kurca nije u redu s vama? Dođite ovamo da vidite šta imamo da vam damo... prokleta da su govna koj'ma su pune vaše duše!“ Onda bi se smejao i mahao flašom. ,,Ne zajebavajte se sa mnom, vi govnoljubi! Dođite ovamo. Dobićete svaku jebenu stvar koju zaslužujete.“ Srećom, neko ga je odvukao nazad na žurku. Bio je još uvek go i vikao. Njegov pijani izazov pandurima mogao je da prouzrokuje pravu katastrofu. U Kaliforniji i mnogim drugim državama policija ne može da upadne na nečiji privatan posed osim ako: 1) postoji razumno uverenje da je počinjen zločin ili 2) ako su „pozvani“ od strane vlasnika ili stanara imanja. Njegov performans mogao je da bude interpretiran na oba načina da su panduri bili u takvom raspoloženju, i u toj fazi večeri, diverzantska grupa ne bi mogla da pređe most bez nasilja. Anđeli nisu bili u raspoloženju da budu uravnoteženi i bili su suviše pijani da bi brinuli oko posledica. Nije bilo potrebno dugo da priče o La Hondi dospeju i među druge ogranke Anđela. Izviđački odred iz Ouklenda je proverila i vratila se sa vatrenim izveštajima, pa je La Honda ubrzo postala meka za Anđele iz cele severne Kalifornije. Dolazili bi nenajavljeno, obično u rupama od pet do petnaest, i ostajali dok im ne dosadi ili ponestane LSD-a, koji je samo nekoliko njih probalo pre povezivanja sa Kizijem. Mnogo pre nego što su odmetnici otkrili La Hondu, neobuzdane esid žurke su već prouzrokovale alarmantno stanje među uglednim ljubiteljima LSD-a naučnicima, psihijatrima i drugima u poljima naučnog posmatranja ponašanja čoveka, koji su osetili da bi droga smela da se uzima samo u „kontrolisanim eksperimentima“, u kojima će glavnu ulogu imati pažljivo provereni subjekti pod okolnostima posmatranja iskusnih „vodiča“. Takve mere predostrožnosti trebalo je da budu osiguranje protiv loših tripova. Svaki potencijalni „poludeli“ koji iskoči van procesa proveravanja može se brzo srediti lekovima za smirenje u momentima kada pokazuje znake žudnje za krvlju ili pokušaja da razbije svoju glavu da bi bolje pogledao šta se nalazi unutra.123 Ljudi koji su učestvovali u kontrolisanim eksperimentima misle da bi javne LSD orgije vodile ka katastrofi za njihova sopstvena istraživanja. Bilo je malo optimizma oko toga šta će se desiti kad se Anđeli - koji obožavaju nasilje, silovanje i kukasti krst - nađu u masi upućenih intelektualaca, marksističkih radikala i pacifista. Bila je to nervozna stvar za razmatranje Čak i ako bi se od nekoga očekivalo da bude strejt124... ali to naravno nije dolazilo u obzir. Kada su – Postoji manjinsko mišljenje među uživaocima esida, da zvanične pripreme za kontrolisani LSD eksperiment mogu da prouzrokuju više loših tri-Jova nego što mogu da spreče. Mnogi „subjekti“ su tako kruto indoktrinirani onim što su čitali i čuli da u vreme kad konačno progutaju kapsulu, njihove reakcije su već jasno izražene u njihovim umovima. Kad iskustvo odstupi od njihovih prethodno zamišljenih utisaka - ili se obruši zajedno s njima - oni su skloni da paniče. A panika je uvek loš trip, sa ili bez esida. (Prim. aut.) 124 – Straight - Čiste glave, bez konzumiranja droga i alokohola. (Prim. prev.) 123

191

zdls & meteori

svi pijani, stondirani ili napucani, nema nikoga sposobnog da vodi objektivne zabeleške, nema vodiča da olakša poludelim, nema racionalnog gledaoca koji bi bacio u vatru ili sakrio mesarske noževe... nema kontrole uopšte. Ljudi koji uobičajeno posećuju Kizijeve žurke nisu tako zabrinuti kao oni koji su samo čuli o njima. Enklava je bila javna samo u smislu da je svako ko je želeo mogao da prođe kroz kapiju na mostu. Ali jednom unutra, čovek koji ne poznaje prilike bio bi nateran da bude veoma zbunjen. Esid frikovima nije moguće da budu govorljivo gostoljubivi; oni fiksirano bulje u strance, ili gledaju pravo kroz njih. Mnogi gosti bi se stvarno uplašili i nikada se ne bi vratili. Oni koji ostanu uglavnom u sebi imaju boemski buntovnički element, čiji osećaj za nezavisnost im omogućuje da poštede jedan drugog fokusiranja na njihovo lično nepripadanje. Zato su uvek postojali panduri, preko potoka, koji su mogli da upadnu svakog trenutka.125 Ali čak i među Obešenjacima bilo je dovoljno nesigurnosti oko Anđela, pa je prva žurka bila primetno laka na LSD-u. Onda, kad je izgledalo da opasnost od nasilja bledi, došao je esid u izobilju. Anđeli su ga koristili oprezno na početku, nikada ne donoseći svoj, ali im nije trebalo dugo da pronađu izvore i na svom terenu... tako da je svakom okupljanju u La Hondi prethodilo generalno skupljanje kapsula, koji su oni odnosili do Kizija i distribuirali, za lovu ili nešto drugo. Kada su odmetnici LSD jednom prihvatili kao pravu stvar, oni su manipulisali s njim sa nepromišljenom revnošću i povratili iz nesvesti druga zadovoljstva. Ranije tog leta donet je konsenzus da svaka droga koja je dovoljno jaka da učini da čovek ne može da vozi motor ne treba da se koristi... ali kada je opšti otpor nestao posle nekoliko Kizijevih žurki, Anđeli su počeli da gutaju LSD kad god su mogli da ga se dočepaju - što je bilo zaista često, usled njihov brojnih kontakata sa podzemljem tržišta droge. Za nekoliko meseci jedino njihovo ograničenje u potrošnji bio je nedostatak novca. Kad bi im neko dao neograničeno korišćenje esida, polovina Anđela bi verovatno svoj mozak ugljenisala za manje od mesec dana. Njihova potrošnja je prevazilazila granice ljudske tolerancije. Pričali su malo manje, i mnogi su prestali da pričaju uglas. LSD je garantovan lek protiv dosade, bolest ne manje preovlađujuća među Anđelima Pakla nego u svim drugim segmentima Velikog Društva... a popodneva u El Adobu, kada se ništa ne dešava i nema mnogo love za pivo, neko kao Džimi ili Teri ili Skip bi se pojavili sa kapsulama i onda bi svi odleteli u miran trip Negde Drugde. Suprotno svim očekivanjima, mnogi Anđeli su postajali začuđujuće miroljubivi na esidu. Sa jednim izuzetkom ili možda dva, sa njima je bilo mnogo lakše složiti se tada nego kad su bili totalno trezni i strejt na njihovoj teritoriji. – Gledano unazad, mislim da su se panduri uzdržavali ne zato što su shvatali da svako ilegalno hapšenje može da ih postidi kasnije na sudu, već sam siguran da su znali da će ako dovoljno dugo čekaju maloumnici u Kizijevoj enklavi uništiti jedni druge. Tako su spašavali poreske obaveznike od skupih ročišta i komplikovanih suđenja. (Prim. aut.) 125

192

zdls & meteori

Esid je poništio mnoge njihove uslovne reflekse. Bilo je malo mrzovoljne prepredenosti ili spremnosti na tuču koja obično preovladava u njihovim stavovima u odnosima sa strancima. Njihova agresivnost ih je napustila; oni su izgubili uznemirenost, sumnjivi kvalitet divljih životinja kad osete zamku. Bila je to stvarno čudno, i ja još uvek ne mogu to potpuno da razumem. Vremenom sam imao nespokojan osećaj da je to samo zatišje pred buru, da oni nisu dovoljno uzeli da bi osetili pun efekat i da će pre ili kasnije sve srušiti nekom vrstom zakasnele paklene reakcije. A ipak, bilo je dovoljno dokaza da je droga delovala. Anđeli nemaju obzira prema onome što psihijatri smatraju granicom sigurne doze; oni dupliraju, pa čak i tripliraju preporučene maksimume, često uzimajući osamsto ili hiljadu miligrama u rasponu od dvanaest sati. Neki upadaju u duge napade plakanja i cviljenja, brbljajući bezvezne zahteve ljudima koje niko drugi ne može da vidi. Drugi padaju u katatonički očaj i ne govore ništa satima, a onda se vrate u život sa pričama o putovanju u udaljene zemlje i viđanju neverovatnih prizora. Jedne noći, Mag odlutao u šumu i bio iznenada pogođen panikom; vrištao je upomoć dok neko nije otišao i doveo ga nazad na svetlost. Jedne druge noći, Prosjak Teri je bio ubeđen da će umreti kao osoba i vratiti se u život kao petao, koga će ispeći na vatri kada muzika prestane. Na kraju svake pesme on je trčao do kasetofona i vikao ,,Ne! Ne! Ne dozvolite da stane!“ Bajker čije ime sam zaboravio, „skijao“ se sa skoro vertikalne sto metarske litice pri prisustvu policije; svi su ga bodrili kad je skočio sa ivice i nekako uspeo da održi ravnotežu dok su mu pete čizama bacale pozadi ogromne količine prašine. Jedini izliv nasilja bio je kada je na Kizijevim ulaznim stepenicama Anđeo pokušao da zadavi svoju ženu, pola sata posle uzimanja svog prvog LSD-a - i poslednjeg. Moje iskustvo sa esidom je ograničeno u uslovima totalne kontrole količine, ali različito u zavisnosti od društva i okolnosti... a ako bih mogao da ponovim jedan od nekoliko doživljaja, onda bih izabrao jednu od žurki Anđela Pakla u La Hondi, sa totalno ludačkim svetlima, policajcima na putu, skulpturom Rona Boiza kako se pomalja kroz drveće, i svih velikih zvučnika koji vibriraju od Dilanove Mister Tambourine Man126. Bila je veoma električna atmosfera. Ako su Anđeli pružali osećaj opasnosti, oni su takođe i činili stvari zanimljivijim... i mnogo življim nego bilo šta nalik kontrolisanom eksperimentu ili krtom okupljnju obrazovanih tragača za istinom koji traže mudrost u kapsuli. Pojesti esid sa Anđelima je avantura; oni su bili previše neuki da znaju šta da očekuju i suviše divlji da se brinu zbog toga. Oni samo progutaju stvar i pokušaju da izdrže... što je verovatno isto tako opasno kao što eksperti tvrde, ali je mnogo, mnogo interesantnije nego sedeti u nekoj sterilnoj komori sa snishodljivim vodičem i šačicom naučnika. Koliko ja znam, nije bilo slučajeva da odmetnik pobesni na LSD-u; možda je psiha ovih propalica suviše neplodna da podrži onu vrstu tajnog ludila koje prouzrokuje život na esidu. Zakonodavci pozivaju na zabranu LSD-a – Ova pesma je pratila Hanter S. Tompsona kroz ceo život. sve do smrti. U testamentu koji Kostavio posle samoubistva, Tompson je zahtevao da ova pesma bude izvođena na njegovoj sahrani. Opširnije o ovome u pogovoru. 126

193

zdls & meteori

zbog zločina koje su počinili inteligentni napadači iz više srednje klase koji nemaju istoriju zločina. Ubistvo mesarskim nožem pokrenulo je istragu Senata Sjedinjenih Država. Navodni ubica, brlijantan student postdiplomac, rekao je da se vozio tri dana na LSD-u i da ne može da se seti šta je uradio127. Zakonodavno telo države Kalifornija donelo je strog zakon o LSD-u posle saslušanja zvaničnog svedočenja policije Los Anđelesa o tome kao droga prouzrokuje da se ljudi goli pentraju po drveću, trče vrišteći po ulicama i puze na sve četiri da bi jeli travu po travnjacima. Drugi LSD slučajevi uključuju ubistva, samoubistva i ludačka ponašanja svih vrsta. Student sa Berklija je odšetao do prozora na trećem spratu i rekao: „Kad sam već u tripu mogao bih da skoknem i do Evrope.“ Pad ga je na mestu ubio . Nijedan od ovih incidenata ne obuhvata elemenat američkog društva koji je povezan sa zločinačkim ponašanjem. Kao nameštanje cena, utaja poreza i pronevera, psihodelični zločini izgleda da su porok viših klasa. One nemaju nikakve veze sa cenom LSD-a, koja se kreće od sedamdeset i pet centi za kapsulu ili kocku, do pet dolara - što je maksimalna cena za dvanaest satni trip neodredivog intenziteta. Za razliku od toga, heroin, koji je definitivno porok niže klase, košta većinu zavisnika najmanje dvadeset dolara dnevno, a obično i mnogo više.128 Zaključci su malo nejasni u ovom trenutku, ali navala LSD zakona u 1965. i 1966. godine će verovatno obustaviti svako značajnije istraživanje za mnogo godina. U međuvremenu, Kizijev Eksperiment bi trebalo zabeležiti, razmisliti i možda ga proširiti od strane istraživača sa sličnim ubeđenjima. Iako je u skraćenoj formi, on je osuđen od strane konvencionalnih mudrosti u pogledu: 1) prirode LSD-a, 2) strukture i fleksibilnosti ličnosti siledžija ili 3) sa obe ove stavke.129 Jedan od najboljih događaja u La Hondi desio se na prvomajskim praznicima vikenda 1965, na prvu godišnjicu silovanja u Montereju. U to vreme publicitet Anđela bio je na vrhuncu i oni su konstantno bili u vestima medija. Reporteri i fotografi su visili oko El Adoba skoro svakog vikenda - postavljajući pitanja, fotografišući i nadajući se nekoj akciji koja bi sutradan mogla da bude na naslovnim stranama. Ouklendska policija je dodelila specijalan zadatak četvorici ljudi da prati u stopu Anđele sve vreme. Oni su se zaustavljali u baru s vremena – U junu 1966. godine. (Prim. aut.) – Za razliku od Evrope u kojoj je najskuplja droga kokain. u Americi je to heroin. (Prim. prev.) 129 – Posle tri ili četiri meseca hroničnog preterivanja u konzumaciji esida, većina Anđela je počela da smanjuje. Nekoliko njih je pretrpelo grozne halucinacije i ostavilo drogu. Neki su rekli da se plaše da će poludeti ili da će droga prouzrokovati da unište svoje motore. Do 1966. samo je još nekoliko njih uzimalo esid stalno. Jedan od ovih mi je rekao da je LSD nešto najbolje što mu se dogodilo. „Nikada više nisam brinuo otkada sam prvi put progutao kapsulu“, rekao je. U septembru 1966. Kizi se nenajavljeno vratio u Kaliforniju i napravio seriju kratkih pojavljivanja na “andergraud“ žurkama i konferencijama za štampu On je rekao da je odlučio, posle šest meseci južno od granice, da se vrati u Ameriku kao „stalni begunac i so u ranama Džej Edgara Huvera“ (tadašnji direktor FBI-a - Prim. prev). Kizijev crveni kamion je bio ili suviše spor. ili je vozač bio nevešt. da bi izbegao Huverove pse 11 vreme kad je ovo pisano, on je dugovao više od 30.000 dolara kaucije i čekao suđenje za optužbe koje su mogle da ga pošalju u zatvor na 1 do 5 godina. Moje mišljenje je da je Kizi trebalo da ostane u Asunsionu i nađe posao (Prim. aut.) 127 128

194

zdls & meteori

na vreme, smejući se dobroćudno na bujicu uvreda, i muvali se okolo samo toliko da bi uverili odmetnike da znaju da su praćeni. Anđelima su godile ove posete; bili su mnogo srećniji da govore sa pandurima nego sa reporterima ili čak sa simpatičnim strancima, koji su često posećivali El Adob u sve većem broju. Uprkos rastućoj ozloglašenosti odmetnika, ouklendska policija nikada ih nije terala na „samrtni ropac“ kao što su drugi ogranci to trpeli. Čak i na vrhuncu vatre, Bargerov ogranak je imao specijalan odnos sa lokalnim policijom. Bager je to objašnjavao kao potencijalni zajednički front protiv glasina koje su već neko vreme kružile, da crnci spremaju ustanak u istočnom Ouklendu, koji su i crnci i Anđeli Pakla smatrali za svoju teritoriju. Panduri, rekao je, računaju da Anđeli „drže crnce u liniji“. „Oni se mnogo više plaše čamuga nego što se plaše nas“, rekao je Soni. „Zato što ih ima mnogo više od nas“. Odnos Anđela sa ouklendskim crncima bio je isto tako ambivalentan kao i sa pandurima. Njihova rasna diskriminacija je čudno podeljena, tako da su pojedinci „dobri momci“ na jednoj strani, a masa „ludih čamuga“ na drugoj. Jedan od Nomada (bivši Sakramento ogranak) delio je stan sa crncem umetnikom koji posećuje sve žurke Anđela bez imalo zbunjenosti i nelagodnosti. Odmetnici ga zovu „stvarno dobar mačak“. ,,On je umetnik“, rekao mi je Džimi jedne noći na žurci u Ouklendu. ,,Ne razumem se mnogo u umetnost, ali kažu da je dobar.“ Čarli je još dobar momak. On je žilav mali crnac koji je tako dugo „jaše“ sa Anđelima da je neki od njih postide kada objašnjavaju zašto nije član. „Dođavola, ja se divim maloj bitangi“, kaže jedan, ,,ali on nikada neće da se priključi nama. On misli da hoće, ali neće... ma sranje, potrebno je samo dva glasa protiv, a mogao bih da ti kažem ko će to biti samo da je okrenem i osmotrim po sobi.“ Nikada nisam pitao Čarlija zašto nije, jahao“ sa Ist Bej Zmajevima, odmetnički klub u kome su svi članovi crnje; kao Zvečarke u San Francisku. Zmajevi imaju istu vrstu poluspremnog elana kao i Anđeli, a kad grupa njih jezdi autoputem, to je nešto stvarno spektakularno. Oni nose šarene šlemove i njihovi motori su neukusan miks čopera i kamiona za đubre - svi Harliji 74. Zmajevi, kao i Anđeli, uglavnom su u dvadesetim i manje-više nezaposleni. Baš kao i Anđeli, i oni žude za akcijom, nasiljem i tome slično.130 Odmah pošto sam sreo ouklendske Anđele, i dugo pre nego što sam saznao da Zmajevi uopšte postoje, stajao sam na ulazu u El Adob jednog dosadnog petka uveče, kada se odjednom parking napunio sa dvadesetak velikih hromiranosjajnih motora koje je jahala su najluđa grupa crnaca koje sam ikada video. Oni su pristigli, turirajući svoje motore, i sjahali s takvom lakoćom, šepureći se s samopouzdanjem, tako da je moj prvi impuls bio da bacim pivo i pobegnem. Bio – Zvečarke su uopšteno starije. Klub datira još od dana kad i Pijani Fajteri. ..Zvečarke su imale mnogo stila u starim vremenima“. jadikuje jedan od ouklendskih Anđela. „Ali sada samo sede u baru i igraju Aomme“(Prim. aut.) 130

195

zdls & meteori

sam oko Anđela dovoljno dugo da skapiram šta misle o „čamugama“... a sada su oni bili ovde, banda crnih komandosa je banula pravo na komandno mesto Anđela Pakla. Pomerio sam se sa ulaza na mesto gde sam mogao da imam čist sprint na ulicu kad počne šibanje lancima. Bilo je oko tridesetak Anđela u baru te noći i mnogi od njih su požurili napolje, još uvek noseći piva, da vide posetioce. Ali niko nije izgledao kao da je spreman na tuču. Kad su Zmajevi ugasili njihove motore, Anđeli su ih dočekali s prijateljskom zajebancijom o tome „kako će pozvati pandure da bi priveli bitange koje uteruju strah u kosti građana“. Barger se rukovao sa Luisom, predsednikom Zmajeva, i pitao šta se dešava. „Gde se vi momci krili?“ rekao je Soni. „Ako dolazite stalno ovde moraćete da ponesete dokumenta“. Luis se nasmejao i predstavio Sonija, Terija i Đavola nekim novim članovima Zmajeva. Većina crnih bajkera izgleda da je znala Anđele po nadimcima. Neki su otišli u bar, dok su se drugi muvali po parkingu, rukujući se sa drugima i diveći se motorima. Razgovaralo se uglavnom o motorima, i iako je delovalo prijateljski, bilo je takođe i malo rezervisano. Tada me je Soni upoznao sa Luisom i nekolicinom drugih. ,,On je pisac“, rekao je Barger sa osmehom. „Sam Bog zna šta piše, ali je dobar čovek“. Luis je klimnuo glavom i rukovao se sa mnom. „Kako si?“ rekao je. „Ako Soni kaže da si okej s njima, onda si i okej s nama.“ Rekao je to sa tako širokim osmehom da sam mislio da će početi da se smeje. Onda me je potapšao po ramenu, na brz prijateljski način, kao da me uverava da me smatra intelektualnim tipom, ali nije želeo da upropasti šalu dozvoljavajući Soniji da se ubaci. Zmajevi su ostali oko sat vremena, a onda su otpalili gde god da su išli. Anđeli ih nisu pozvali na buduće žurke, i ja sam osećao da su obe grupe doživele olakšanje što je sve prošlo tako glatko. Izgleda da su Anđeli zaboravili sve u vezi sa Zmajevima čim su se oni izgubili s vidika. El Adob se uskomešao još jednom... porodična pivska dosada, prčvarnica u kojoj trešti džuboks, motori dolaze i odlaze, kugle kloparaju na bilijarskom stolu, kad ljudi provode toliko vremena zajedno, jedini način da ubiju dosadu je da raznesu nekim opijatom svoje umove. Soni je otišao rano, kao i obično, a kad je zajahao svoj crni Sportster na parkingu, setio sam se Zmajeva i upitao zašto su tako prijateljski nastrojeni prema Anđelima. ,,Mi nismo stvarno bliski“, odgovorio je, ,,i nikada nećemo biti dok god sam ja predsednik. Ali oni se razlikuju od većine crnaca. Oni su slični nama.“ Nikada nisam više ponovo video Zmajeve u El Adobu, ali drugi crnci koji su došli tamo imali su drugačiji doček. Jednog vikenda, vrele noći krajem avgusta, grupa od četvorice crnaca je došla. Svi su imali po dvadesetak godina i nosili su sportske jakne bez rukava, a jedan od njih je bio toliko visok da je morao da se savije kad je ulazio. Bio je visok preko dvesta deset centimetara i težak između sto trideset i sto pedeset kilograma. Mesto je bilo puno, ali četvorica crnaca su nekako uspeli da nađu mesto za barom, i onaj veliki se upustio u prilično prijateljski razgovor sa Don Morom, fotografom koji je upravo postao počasni 196

zdls & meteori

član Anđela. Ostali bajkeri su ignorisali pridošlice, ali oko pola sata od njihovog dolaska, Mor i crni Golijat su se porečkali. Predmet svađe nikada nije razjašnjen, ali je Mor rekao kasnije da je kupio „velikom crnji“ dva piva dok su razgovarali. „Onda je on naručio još jedno“, objašnjavao je Mor, ,,i ja sam mu rekao da ću pre dozvoliti da me jebe nego što ću da platim i to pivo. To je sve što mu je trebalo, čoveče. Tražio je nevolju samim tim što je došao ovde. Kada sam mu rekao da sam kupi sebi prokleto pivo jer sam platio prethodne dve ture, on je postao sarkastičan - pa sam mu rekao da izađe napolje.“ Ova dvojica su se potukla na parkingu pre nego što su drugi Anđeli shvatili da će biti tuče, ali u vreme kad je prvi udarac zadat, zona borbe se pretvorila u prsten gledalaca. Mor je krenuo da svog velikog protivnika bez prethodnog upozorenja; on je skočio napred i ljuljnuo crnjinu glavu - i to je bio kraj borbe. Crnac se obamrlo zanjihao dok su drugi navalili na njega. On je istovremeno udaran u stomak, bubrege i ostale delove glave. Jedan od njegovih prijatelja je pokušao da mu pomogne, ali je naletao na Mršavkovu podlakticu i pao unesvešćen. Druga dvojica su bili dovoljno pametni da pobegnu. Čudovište se za trenutak zateturalo pozadi, i navalilo napred, još uvek se teturajući, dok nije udaren sa strane i poslat da se opruži. Trojica bajkera je pokušalo da ga zadrži, ali on je skočio i banuo u bar. Nije izgledao povređen, ali je krvario iz nekoliko manjih posekotina, pošto je udaran tako često, iz tako mnogo različitih pravaca, pa je izgubio orijentaciju. Ponovo je pao, ali je brzo ustao i podbočio se na džuboks. Do tada je bio pokretna, trzajuća meta i samo dva ili tri Anđela su uspela da ga dobro udare. Ali je sada bio u škripcu. Ništa se nije dogodilo otprilike pet sekundi. Crnac je očajnički gledao da nađe prostor za beg, i još uvek ga je tražio kad ga je Teri snažno spucao u levo oko. On je pao nazad na džuboks i polomio staklo, a onda se sručio na pod. Za trenutak je izgledao gotov, ali posle nekoliko šuteva u rebra, on je povukao jednog napadača i vratio se na noge. Još uvek je stojao, kad ga je Endi, najnežniji i najmanje pričljiviji Anđeo, pogodio ludim udarcem iz trka u desno oko. Normalan čovek bi od toga dobio frakturu lobanje. Kada je pao, Soni ga je zgrabio za okovratnik i okrenuo ga na leđa. Onda mu je nabio čizmu u usta. Sada je bio bespomoćan i lice mu je bilo prekriveno krvlju, ali ga je Soni zgazio još nekoliko puta. Konačno, odvukli su ga ispred i bacili na parking sa licem okrenutim ka asfaltu. Prvi policijski auto stigao je baš kad se tuča završila. Dva druga su stigla iz različitih pravaca, a onda je došla marica, pa konačno i hitna pomoć. Anđeli su insistirali na tome da je žrtva izvadila nož pa je morala biti savladana. Policajci su tražili okolo baterijskim lampama, ali nož nisu pronašli. Crnja nije bio u stanju da išta poriče, mada se povratio iz nesvesti skoro odmah i bio je u stanju da hoda do kola hitne pomoći. Ovo je izgleda zadovoljilo policiju, makar u to vreme. Napravili su nekoliko beležaka i upozorili Sonija da će žrtva možda hteti da ih tuži kada se povrati iz šoka, ali stvorio se utisak da smatrali da je slučaj već zatvoren... prirodna pravda je preovladala. 197

zdls & meteori

Prebijanje nikada nije dospelo do suda, ali je veoma uzburkalo Anđele. Nisu nimalo sumnjali da će crnci probati da se osvete. I sledeći put ih neće biti samo četvorica. Nikako. Sledeći put će to biti masovna odmazda. Verovatno će napasti u noći bez mesečine... čekaće skoro do fajronta, nadajući se da će uhvatiti Anđele pijane i bespomoćne, i onda će ih napasti. Turobna neonsko zatišje na istoku 14e ulice će biti sklonište za životinjske zviždućuće signale. Talas po talas znojavih crnih tela će se primaći komandnom mestu - Dogi restoranu na istoku 23-e ulice - i kretati tiho kroz ulice do perimetra njihovog napada, oko trista metara od El Adoba. Onda, na unapred dogovoreni zvižduk, prvi talas crnaca će se stuštiti preko 14-e ulice, ignorišući crveno svetlo, i obrušiti se na Anđele sa njihovim divljačkim oružjem ručne izrade. Svaki put kad sam razgovarao sa Anđelima u nedeljama posle incidenta sa Velikim Crncem, upozorili su me da je čep već spreman da izleti. „Prilično smo sigurni da će biti u subotu uveče“, Soni bi mi rekao. „Dobili smo vest od doušnika“. Uveravao sam ga da želim da budem prisutan kada se dogodi napad. Nekoliko meseci ranije smejao bi se celoj stvari kao nekoj vrsti izopačene, adolescentske obmane... ali posle celog provedenog leta u pijano-krvavim tučnjama u kafanama u istočnom Ouklendu, promenio sam svoje ideje o stvarnosti i ljudskim životinjama. Pred kraj leta, jednog vikenda, noću, parkirao sam svoj auto na parkingu El Adoba. Neko izgovorio moje ime i zviznuo s velike visine i ja sam klimnuo glavom šačici Anđela koja je stajala blizu ulaza. Ponovo sam čuo taj zvižduk, ali niko od ovih ljudi nije mogao ništa da izgovori. Onda sam shvatio da je neko na krovu. Sonijeva glava je provirivala preko ispupčene ivice. „Pozadi“, šištao je. „Tamo su merdevine“. Pozadi zgrade, u zbrci kanti za đubre, pronašao sam oko šest metara visoke merdevine koje vode do krova. Popeo sam se i našao Sonija i Zoroa kako leže u uglu, skoro nevidljivi u zbrci kartona prelivenih katranom. Soni je imao AR-16, najnoviju američku pušku, a Zoro M-l karabin. U gomili iza njih bilo je mnogo municije u kutijama i šaržerima, baterijska lampa i termos kafe. Čekali su čamuge, rekli su mi. Ovo je ta noć. Ipak nije bila - ali su Anđeli održavali stražu na krovu El Adoba skoro mesec dana dok se nisu uverili da su crnci totalno zastrašeni. Jednom popodneva, kada je tenzija bila na najvišem nivou, Barger i još petorica bajkera, odvezli su se streljane u Almedi. Nosili su na leđima svoje puške i uputili se kroz centar Ouklenda. Telefon policije su usijao od poziva o teško naoružanim Anđelima Pakla koji se kreću južno od centra grada. Odmetnici su svoje nenapunjene puške nosili istureno i pazili na ograničenje brzine. Osećali su da im treba malo vežbe gađanja... a ako je njihova pojava izazivala loš efekat u javnosti, pa, to je bio problem javnosti, a ne njihov. Mnogi Anđeli su znali da nije dobro da otvoreno nose oružje, ali neki od njihovih domova su ličili na privatne oružarnice - noževi, revolveri, automatske 198

zdls & meteori

puške i čak jedan ružno sklepan auto sa mitraljezom na vrhu. Oni ne vole da govore o svom naoružanju... to je njihova jedina sigurna politika protiv dana kada će se Glavni Pandur odlučiti na obračun, a Anđeli su bili apsolutno sigurni da će taj dan doći. * Ne, ja ih ne bi nazvao „rasistima“. Ne stvarno. Možda negde duboko u suštini oni to i jesu. Primetili ste, nema crnaca Anđela. Ali Anđeli nisu za svakoga, i to ih čini anticrncima kao i za sve druge. (Policijski inspektor okruga San Bernandino) * Jezikom politike i javnih odnosa, Anđeli su „vrhunac“ imali u jesen 1965. godine. Vreme od prvomajskog okupljanja do Kizija bio je razočaranje svih vrsta, zato što su gradovi širom države bili spremni za invaziju, čekajući da budu silovani i opljačkani. Nacionalna garda pozivana je sa tako udaljenih tačaka kao što su Parker (Arizona) i Klaremont (Indijana). Kanadska policija postavila je specijalnu graničnu stražu blizu Vankuvera, Britanske Kolumbije; a u Kečumu (Ajdaho), građani su postavili mitraljez na krov dragstora u glavoj ulici. „Spremni smo za te siledžije“, rekao je šerif. „Polovinu ćemo staviti u zatvor, a polovinu na groblje.“ Izlet Anđela u La Hondi bio je tužan antiklimaks za štampu. Odmetnici su putovali čudno, vozeći velikom brzinom, ali to nije bilo pravo kraljevstvo straha i nasilja. Ono što je ostalo u sećanju tog vikenda je osnovni ton govora Prosjaka Terija koji je isporučio policiji na autoputu. On je držao mikrofon povezan na neke snažne zvučnike i iskoristio priliku da rastereti svoj um... obraćajući se policiji na veoma direktan način, govoreći o moralu i muzici i ludilu, a završavajući sa visokočednom porukom koji šerifovo odeljenje u San Mateu neće zaboraviti: „Upamtite ovo“, vrištao je on u mikrofon. „Samo zapamtite da dok vi stojite ovde na hladnom putu, obavljajući pravedno svoju dužnost i gledajući na nas kao na seksualne manijake i narkomane koji se dobro zabavljaju... pomislite samo na vaše žene kod kuće sa nekim starim prljavim Anđelom Pakla koji puže među njenim butinama!“ A onda izliv divljačkog smeha, koji se jasno čuo na otvorenom putu. „Šta mislite o tome, vi bezvredni kerovi! Boli vas? Donećemo vam malo čilija ako nam je slučajno ostalo... ali nemojte da žurite kući, pustite vašu ženu da uživa.“ Bilo je teško znati, u trijumfalnom haosu tog prvomajskog praznika, da su Anđeli bili na ivici da upropaste jednu od najboljih veza koju su ikada imali. Razbijanje gradova je bila stara zabava, i panduri su postajali napeti zbog toga. 199

zdls & meteori

Hipi drogeraška scena je bila znak nove dimenzije - drugačija vrsta kazne - ali je rat u Vijetnamu postajao sve više i više predmet javnosti koji su i Anđeli forsirali. Tokom nekoliko meseci oni su se sve više mešali u politiku, ali to je bila nejasna slika i jedan od najkonfuznijih elemenata bila je njihova geografska blizina od Berklija, tvrđave radikalizma Zapadne Obale. Berkli je bio odmah do Ouklenda, sa ničim između njih osim linije na mapi i nekoliko saobraćajnih znakova, ali su na mnoge načine oni tako različiti kao Menhetn i Bronks. Berkli je univerzitetski grad i, kao i Menhetn, magnet za intelektualce u prolazu. Ouklend je magnet za ljude koji žele honorarne poslove i jeftine kuće, koji ne mogu da priušte sebi da žive u Berkliju, San Francisku ili u predgrađu Bej Ejrija gde stanuje srednja klasa131. To je bučno, ružno i zloslutno mesto, sa onom vrstom očaranosti kakvu Čikago ima za Senburga132. To je takođe i prirodno okruženje siledžija, svađalica, tinejdžerskih bandi i rasista. Ogroman publicitet Anđela Pakla - koji je za petama na široko poznatom studentskom ustanku u Berkliju - bio je interpretiran u liberalno-radikalnointelektualnim krugovima kao signal za prirodan savez. Iznad toga, agresivnost Anđela, antisocijalni stav - njihovo otuđenje, pre svega - imali su ogromnu privlačnost za više estetske temperamente Berklija. Studenti koji su jedva imali petlju da potpišu peticiju ili ukradu čokoladicu iz marketa, bili su fascinirani pričama o uništavanju gradova od strane Anđela Pakla ili uzimanju onoga što žele. A ono najvažnije, Anđeli su imali reputaciju da prokose policiji, da se protive autoritetu, a za frustrirane studente to je zaista bila snažna slika. Anđeli ne masturbiraju, oni siluju. Oni se ne pojavljuju sa teorijama, pesmicama i citatima, nego sa bukom, mišićima i velikim mudima. Medeni mesec je trajao oko tri meseca pukao je šesnaestog. oktobra, kada su Anđeli napali demonstrante protiv Vijetnama na granici Ouklend-Berkli. Egzistencijalni heroji koji su delili džointe sa liberalima sa Berklija na Kizijevim žurkama odjednom su se pretvorili u otrovne zveri koje su nasrnule na te iste liberale pesnicama i povicima „Izdajice“, „Komunisti“ i „Bitnici“! Kada je došlo do komešanja, Anđeli Pakla su stali na stranu policije, Pentagona i „Društva Džon Birč“133. Tog dana nije bilo radosti u Berkliju, a Kejzi134 je očigledno poludeo. Napad je bio odvratan šok za one koji su videli Anđele Pakla kao pionire ljudskog duha, ali za svakog ko ih je bolje poznavao to je bilo potpuno logično. Kolektivna gledišta Anđela su oduvek bila fašistička. Oni su insistirali, i izgleda – Zvanična populacija Ouklenda je blizu 400.000, ali je on centar ogromnog širenja grada zvanog Ist Bei. sa populacijom od skoro 2.000.000 - skoro dva puta više od San Franciska. (Prim. aut.) 132 – Karl Senburg (Carl Sanburg 1878-1967) - Američki pesnik. romanopisac i istoričar. Njegova najčuvenija pesma Čikago, strahovita je kritika prvenstveno ovog grada, a onda i američkog društva uopšte. (Prim. prev.) 133 – Društvo Džon Birc je privatna organizacija koju je 1958. osnovao Robert Velč Džunior (1899-1985). penzionisani proizvodač bombona iz Bostona, u cilju borbe protiv komunizma i širenju drugih različitih ultrakonzervativnih ciljeva. Džon Birč je bio misionar Baptističke crkve i obaveštajac američke vojske. koga su 1945. ubili kineski komunisti. Time je on, u društvenom pogledu, posta prvi heroj Hladnog rata. (Prim. prev.) 134 – Vilijam Kejzi (William Casey 1913-1987) – Tadašnji vodeći čovek Niksonove predsedničke kampanje i njegov blizak saradnik. a kasnije za vreme mandata Ronalda Regana i direktor CIA. (Prim. prev.) 131

200

zdls & meteori

verovali, da je fetiš kukastog krsta ne više od antidruštvenog vica, garantovana obmana poštenih (poreskih obaveznika) - svih onih koje s prezirom nazivaju „građani“. Ono što su stvarno mislili je Srednja Klasa, Buržoazija, Buržuji - ali Anđeli ne znaju ove termine i sumnjičavi su prema svakome ko pokuša da im ih objasni. Ako su želeli da budu prepredeni u obmani građana, oni bi trebalo da odbace kukaste krstove i ukrase njihove motore srpom i čekićem. Tada bi stvarno izgledali kao sam pakao na autoputu... stotine ubica komunista tumara zemljom na velikim motorima, tražeći nevolju. Prvi okršaj dogodio se u subotu popodne, na sredini puta protesnog marša od kampa u Berkliju do ouklendske vojne baze, krajnju tačku špedicije i materijalnu granicu za Daleki Istok. Nekih petnaest hiljada demonstranata je išlo niz Telegrafsku aveniju, jednu od glavnih ulica u Berkliju, i došlo licem u lice - na kraju grada - sa četristo policajaca iz Ouklenda koji su činili živi zid, noseći šlemove i opremu za razbijanje demonstracija. Oni su se razvili u klinastu formaciju, sa šefom policije u sredini, koji deli naređenja preko mnogo tokivokija. Bilo je očigledno da protesni marš neće preći granicu Ouklenda bez tuče. Prišao sam sučeljavanju sa ouklendske strane - ali čak i sa diktafonom, kamerom i novinarkom akreditacijom - trebalo mi se skoro pola sata da dođem do „ničije teritorije“ od policijskog zida. Mnogo ljudi - neki čak novinari sa legitimacijom - morali su da se vrate nazad. Ja još uvek ne mogu da razumem kako se desetak Anđela Pakla, očigledno sa namerom da napravi probleme, uspela da prođe i napadne vođe protestnog marša koji su pošli napred da se posavetuju sa šefom policije. Mršavno je jurišao, lomeći sve one koji nisu imali sreće i našli mu se na putu. Anđele je brzo savladala policija Berklija, ali ne pre nego što su uspeli da udare par ljudi, polome neke transparente i unište ozvučenje koje su protestanti imali u kamionu. Ovo je bila zloglasna borba koja je rezultirala lomom noge policajca. Sve je to bilo nesporazum, kažu upućeni komandosi, objašnjavajući napad: Anđele su prevarili panduri, okrenuli su se tajnom desnom bloku, i sigurno je da će oni prilagoditi svoju vernost čim budu čuli šta se tačno desilo. Ali rezultat je bio mnogo više komplikovan nego što su upućeni to mislili. Još jedan protest protiv Vijetnama bio je organizovan za sredinu novembra, a u međuvremenu bilo je mnogo sastanaka između vođa antiratnih demonstracija i Anđela Pakla. Barger je sedeo u dnevnoj sobi i strpljivo slušao sve što su oni imali da kažu, a onda sve to prosto zanemario. Ljudi iz Berklija dokazivali su dugo i dobro, ali izgleda da nikada nisu shvatili da se razgovor vodi na različitim frekvencijama. Nije važno koliko su oni mogli da slože bradi, hapšenja ili esida; Soni je smatrao da su kukavice - i to je to. Anđeli, kao i svi drugi motociklisti odmetnici, su rigidni antikomunisti. Njihovi politički stavovi su ograničeni na istu vrstu retrogradnog patriotizma koje motiviše „Društvo Džon Birč“, „Kju Kluks Klan“ i „Američku nacističku organizaciju“. Oni su slepi za ironiju njihovih uloga... vitezi lutalice sudbine iz 201

zdls & meteori

koje su već bili ekskomunicirani. Anđeli će biti među prvima koji će biti iza rešetaka ili ubijeni ako se političari s kojima se oni slažu dođu ikada na vlast. Nedeljama koje su prethodile drugom protesnom maršu, Alen Ginzberg je proveo mnogo vremena pokušavajući da ubedi Bargera i njegove ljude da ne napadaju demonstrante. Odmetnici nikada nisu sreli nego kao što je Ginzberg: smatrali su ga skoro prorokom. „Onaj prokleti Ginzberg će nas sve jebeno preobratiti“, rekao je Teri. ,,Za tipa koji nikada nije strejt, on je najtrezveniji kučkin sin koga sam ikad video. Čoveče, trebalo je da budeš tu kada je rekao Soniju da ga voli... Dođavola, Soni nije znao šta da mu odgovori.“ Anđeli nikada nisu stvarno razumeli šta je Ginzberg mislio, ali njegova agresivna iskrenost i činjenica da ga je Kizi voleo, naterali su ih da ponovo razmisle o napadanju protesnog marša za koji je on očigledno mislio da je Prava Stvar. Malo pre novembarskog marša, Ginzberg je objavio ovaj govor u „Berklijskoj žaoci“: Alen Ginzberg ANĐELIMA Ovo su misli - želje - zabrinutih demonstranata Da će ih Anđeli napasti iz obesti, ili zbog publiciteta, ili da oteraju vatru sa sebe ili da steknu ugled policije & štampe To je svesna nagodba koju su napravili sa ouklendskom policijom ili nesvesna prisnost, prećutno razumevanje, obostrana simpatija da će Ouklend prestati da proganja Anđele ako Anđeli napadnu & rasture demonstrante & podignu bunu. Da li je nešto od ovoga istina, ili je to paranoja manje uravnoteženih demonstranata? Dok god su Anđeli dvosmisleni i ne daju ponovna uverenja da im se može verovati da će biti mirni, zabrinute duše, prirodno nasilni, nesigurni, histerični među demonstrantima će imati izgovor za politiku samoodbrane kroz nasilje, racionalizaciju njihovog unutrašnjeg nasilja. To ostavlja demonstrante pred izborom odbrane sebe kroz silu po objašnjenju straha & pretnje, neobuzdavajući iracionalniju manjinu buntovnika 202

zdls & meteori

ili u najboljem, braneći sebe, nonšalantno i sa kontrolom ALI KRITIKOVANI ZBOG NEZAKONITOSTI. Ili ne braneći sebe, i verovatno napušteni od policije, (zato što nemamo jasno uverenje od ouklendske policije da će oni iskreno pokušati da održe red i čuvaju naše zakonom regulisano pravo na protestni marš) ako napadnete, & naterate nevine pacifiste, omladinu & stare dame da budu uhapšeni I KRITIKOVANI KAO NEODGOVORNE KUKAVICE Od vas, od štampe, od javnosti & od ljubitelja nasilja levičara & desničara. A kako je KZV135 usvojio politiku pacifizma za demonstrante, ONI JEDNOSTAVNO NE ŽELE DA SE TUKU. I koji će probati od marša da naprave RADOSNI SPEKTAKL.

* Da li Anđeli imaju neka pitanja za KZV? Neke sumnje koje bi sad mogle da budu raščišćene? Koji je glavni prigovor? Šta Anđeli planiraju da urade 20. novembra? Da li stvarno imaju neki plan? Hajde da napravimo plan sa kojim će svi biti sigurni. Zato što plašljivci oko KZV na javnim sastancima veruju da je imidž Anđela ,,da vole da tuku ljude iz obesti“ i prirodno je da na taj način stičeš lošu reputaciju posebno ako si konačno našao grupu koju možeš da pretučeš sa izvesnim društvenim odobravanjem, privremeno, & saglasnost policije. Ti ne želiš da se „promeniš“, ti želiš da budeš ti, 135

– KZV - Komitet za Vijetnam. (Prim. prev.)

203

zdls & meteori

& ako to uključuje sadizam, ili prinudno neprijateljstvo, ovo je situacija iz koje možeš da se izvučeš. ALI NIKO NE ŽELI DA ODBIJE DUŠE, ANĐELA PAKLA ili da ih promeni MI SAMO NE ŽELIMO DA BUDEMO PREBIJENI.

* Protestni marš se trudi da pokaže, kako teror u Vijetnamu stvara isti teror ovde u našoj zemlji dopuštajući javnosti tu okrutnu psihologiju koja odobrava uništavanje žutaća u Vijetnamu Ovo je zarazno za humane ljudske odnose ovde dozvoljavajući da javnost masovno optužuje ljude koji se s tim ne slažu rast masovnog neprijateljstva, masovne hipokrizije, masovnog konflikta masa demonstranata nisu POLITIČKE, oni su PSIHOLOŠKE GLAVE koji ne žele da se zemlja usmeri na navici zaslepljujućeg nasilja & nesvesne okrutnosti & egoizma A NE KOMUNIKACIJE - sa spoljašnjim svetom ili usamljenim manjinama u Americi kao što ste vi i mi I crnci I žutaći I komunisti I bitnici I Birčeri I čak tzv. građani Ja se plašim da jednom ljudi koji mrze nas mirovne demonstrante & puštaju da nas tučete - plašeći se nas pacifista 204

zdls & meteori

a onda će još uvek radeći ovo sa strahom i mržnjom u srcu, preobratiti tebe da se plašiš od sebe, takođe, ili će te upitati da ih usmeriš na druge manjine crnce? Postavljajući ultimatum tebi i svakom drugom. (Ovo je obrazac crnokošuljaša u Nemačkoj koji su koristili okrutni političari, & ropili ih i koncentracionim logorima, mislim.)

* Kažem da uglavnom nismo političari. A ti kažeš da si ravnodušan prema politici. Ali ti se držiš politike i govoriš o geopolitičkim pozicijama potpomažući napadanje Vijetnama. * Šta će DRUGO, osim politike, skinuti vatru sa Anđela Pakla?

* To je pritisak u svima, ne samo u tebi da ideš u rat, da budeš regrutovan, da okreneš novac ratnim poslovima & ekonomijom, da te unište bombe, da budeš uhapšen zbog trave Da bi smanjio pritisak, moraš prvo da ugušiš pritisak U SEBI Pronaći Mir znači prestati da mrziš sebe prestati da mrziš ljude koji mrze tebe prestati da reflektuješ BES OVO SU LJUDI KOJI NISU BESNI VEĆINA MIROVNIH DEMONSTRANATA NIJE UZAVRELA Oni žele da im se pridružiš i oslobodiš vatru u sebi & i u svima nama. 205

zdls & meteori

Uzmi strah - Ankcioznu Paranoju od nas, i od policije, od svih koji se plaše PONOVO UVERI, ponašaj se jasno da sve ponovo uveriš budi ljubazan a ne okrutan i to će ti biti zapamćeno i uzvraćeno. Primoravajući sebe, druge i policiju u ugao Uvećavaš bes. Rasturanje Vijetnama neće smanjiti bes – Čak i ako se cela zemlja priključi Anđelima Pakla Svet će primeniti bes & svet će biti uništen – što se zamalo desilo s Hitlerom) Da, vreme je da se skine vreli simbol kukastog krsta i da se on vrati Indijancima & Miroljubivim Misticima & Kalkuta pušačima gandže Možeš li da zamisliš da isto postupaš sa Srpom i Čekićem? Video sam Davidovu zvezdu & tu je M13 & LSD & crnački srp da napravi SREĆU pozadi tebe.

* Pozivam Bitnike ili Vijetnike da idu putem koji nije uobičajen za sve - prepoznatljiv i prihvatljiv za sve - tražite put na kome svi možemo da živimo zajedno bez besa & predrasuda. Moje želja je da delimo, a ne da MONOPOLIZUJEMO sliku, zato što ne želim da budem SAM na Zemlji. Ne želim da neko nepotrebno pati zbog mene, ili bilo kog drugog - ti, Policija, Vijetnamci, ceo ljudski rod. * Šta znači sići sa staza besa 206

zdls & meteori

za tebe? Ako prestaneš da pretiš drugima, onda će te ljudi ostaviti na miru. Da li si prestao da pretiš miroljubivim demonstrantima? Ako pretiš, onda mora da ŽELIŠ pritisak? Mi se trudimo da ga skinemo s tebe & sa nas & sa policije & S.A.D.-a & sa Vijetnama. Pritisak je ljudski, emocionalan, on nije zakon prirode.

* Koliko Anđela može da potkopa vašu političku poziciju, na stranu sa taktikom i smanjenjem vatre? Koliko njih mrzi demonstrante? Stvarno želi da ih prebije? To je tvoja & Mršavkova lična greška, ili šta u stvari svi vi želite? Ako razumete TRAVU zašto onda ne razumete celu generaciju koja se protivi ratnom huškanju, takođe razume travu i svesna je & spontana & dugokosa & oni su vaša prirodna braća. Radije nego rigidni moralistički tipovi koji svojom ratobornošću stvaraju negativan imidž Amerike? Velika slika - koju će svi prihvatiti - je vaša idealna Slika VITMENOVSKA slobodna duša, drugarstvo, takođe i Otvoren Put! Molim vas da budete drugovi, prijatelji, dobri, ljubavnici, zbog ogromne većine miroljubivih demonstranata koji se dive & poštuju vašu usamljenost & borbu & radije će s vama biti mirni prisni prijatelji nego zastrašeni razbesneli paranoični neprijatelji koji se međusobno tuku. Ovo verovatno važi i za policiju koja ima ljudska tela ispod uniformi. Postoje neke rigidne duše - koje veruju da je univerzum zao – Uplašene od seksa & trave & motocikala & MIRA čak iako bi sve bilo mirno i tiho 207

zdls & meteori

plaše se od života, ne shvatajući njegovu bezazlenu prazninu – Ovo su ljudi na kojima bi trebalo da poradimo - donoseći im ljubav pomerajući naše i njihove umove omekšavajući ih, proširujući njihovu svest a i našu u tom procesu ne tukući se jedni protiv drugih Svi razdvojeni identiteti su bankrotirali – Građani, bitnici, Jevreji, crnci, Anđeli Pakla, komunisti & Amerikanci. Intervencija Anđela Pakla & Mršavka je verovatno delovala dobro – naterala vođe & demonstrante da se zagledaju unutar sebe da odmere koliko je njihov marš slepa agresija motivisana besom & konfuznom željom da pronađu nekoga da OKRIVE & da se bore & Vrište ILI koliko će marš biti akt slobodnog izražavanja mirnih ljudi koji mogu da kontrolišu svoju mržnju i da pokažu američkom narodu kako da kontroliše svoj strah & mržnju i da jednom zauvek prestane da vrši pritisak koji vodi uništenju planete i uzme učešće u našem GAŠENJU BESA na zemlji. (Predato kao govor na San Hoze državnom koledžu, u ponedeljak, 15. novembra 1965, pre studenata i predstavnika Bej Ejrija Anđela Pakla) Uprkos Ginzbergovim željama, Soni mi je rekao nedelju dana pre marša da će se sastati sa „najvećom ruljom odmetnika na motorima koja je ikada viđena u Kaliforniji“. Alen i njegovi prijatelji misle dobro, rekao je, ali oni jednostavno ne kapiraju šta se dešava. Tako da je bilo pravo iznenađenje kada su, 19. novembra - dan pre protestnog marša - Anđeli sazvali konferenciju za novinare i objavili da 208

zdls & meteori

neće postaviti barikade. Objašnjenje, koje je dato novinarima u mimeografskoj formi, glasilo je: „Iako smo izneli svoje namere o kontrademonstracijama s prezirom ka ovoj neameričkoj aktivnosti, mi verujemo da je u interesu javne bezbednosti i u cilju zaštite dobrog imena grada Ouklenda, i ne želimo da svojim prisustvom potvrdimo KZV... zato što naša patriotska zabrinutost može da bude isprovocirana od strane ovih ljudi i navede nas na nasilje... i da naše fizičko prisustvo može samo navesti na simpatije za ovu bandu izdajica.“ Vrhunac konferencije za novinare bilo je Bargerovo čitanje telegrama koji je već poslao Njegovoj Ekselenciji, predsedniku Sjedinjenih Država: PREDSEDNIKU LINDONU DŽONSONU 1600 Penn Ave. Washington D. C. Dragi gospodine predsedniče, U svoje ime, i u ime mojih kolega, dobrovoljno stavljam na raspolaganje grupu lojalnih Amerikanaca za linije okršaja u Vijentamu. Mi osećamo da će grupa treniranih gorila [sic] demoralisati Vijetnamce u cilju širenja slobode. Na raspolaganju smo Vam za trening i službu odmah. Iskreno, RALF BARGER DŽUNIOR Ouklend, Kalifornija Predsednik Anđela Pakla Iz razloga koji nikada nisu otkriveni, gospodin Džonson nije odgovorio na Bargerov zahtev i Anđeli nikada nisu otišli u Vijetnam. Ali nisu ni napali protestni marš 20-og novembra, i neki ljudi su nagađali da će se odmetnici pridružiti.

* Mi nemamo problem sa policijom u ovom društvu - mi imamo problem sa ljudima. (Bivši šef policije u Ouklendu)

* Otprilike u ovo vreme moj dugotrajni raport sa Anđelima je počeo da se pogoršava. Sav humor je ispario kada su počeli da igraju uloge koje su im dodeljivali novinski članci, a i nije bilo više tako zabavno praviti pijanke s njima. 209

zdls & meteori

Čak su i imena izgubila svoju magiju. Umesto Bagmaster, Štrokavi i Džomba, bilo je Luter Jang, E. O. Stana i Normalni Skarlet III. Nije bilo više misterije; previše izlaganja je smanjilo opasnost na sveobični zajednički imenilac - grupni portret je postao sve više razumljiv što je dovelo do toga da bude manje proganjan. Devet meseci sam živeo u svetu koji je izgledao, na prvi pogled, kao nešto originalno. Još od početka je bilo očigledno da opasnost ima malo sličnosti sa javnim imidžom, ali je bilo izvesnog zadovoljstva u tome da se podeli zabava Anđela u gunguli koju su stvorili. Kasnije, kada su sve više i više privlačili pažnju, mistika se tako istrošila da je konačno postala providna. Jednog popodneva sam sedeo u El Adobu i posmatrao kako Anđeo prodaje punu šaku barbiturata dvojici bubuljičavih klinaca koji nisu imali više od šesnaest godina, i shvatio da koreni ove radnje nisu u nekom tradicionalnom američkom mitu, već pravo ispod mojih nogu u novoj vrsti društva koje tek počinje da dobija svoj oblik. Videti Anđele Pakla kao čuvare stare „individualističke“ tradicije „koja je učinila ovu zemlju tako velikom“ je samo bezbolan način da se izbegne da se vidi ono što su oni u stvari - ne neki neiskorišćeni marginalci, već prvi talas budućnosti s kojim ništa u našoj istoriji nije spremno da izađe na kraj. Anđeli su prototipovi. Njihov nedostatak obrazovanja nije ih učinio samo kompletno beskorisnim za visoku tehnološku ekonomiju, već im je dao i vremena da razviju snažnu ozlojeđenost... i da je prenesu u destruktivni kult koji masovni mediji uporno nastoje da prikažu kao vrstu nastrane izolovanosti, privremeni fenomen koji će se ubrzo ugasiti jer je privukao pažnju policije. Ovo je ponovo osigurana tačka gledišta koja će to postati još više kad policija uzme učestvovanje u tome. Nažalost, oni to neće uraditi. Panduri koji poznaju Anđele samo iz novinskih članaka se ponekad plaše njih, ali izgleda da upoznatost rađa prezir, i policajci koji poznaju Anđele iz iskustva obično ih odbacuju kao precenjenu opasnost. S druge strane, najmanje 90% od tuce pandura s kojima sam razgovarao u celoj Kaliforniji su ozbiljno zabrinuti za ono što oni nazivaju „nadolazeći talas bezakonja“, ili „opasni trend oko manjka poštovanja prema redu i zakonu“. Za njih su Anđeli Pakla samo simptom mnogo opasnije stvari... Nadolazećeg Talasa. „Uglavnom su to tinejdžeri“, rekao mi je mladi policajac u Santa Kruzu. „Pre pet godina bilo je samo bitno razgovarati sa njima i reći im na prijateljski način sa čim mogu, a sa čim ne mogu da se izvuku. I tada su bili isto ovako divlji, pretpostavljam, ali si znao da će te bar razumno saslušati.“ Slegnuo je ramenima, nameštajući specijalne šaržere za .38 koji su mu se nalazili za pojasom. ,,A sada je, dođavola, drugačije. Nikad ne znaš kada će neki klinac da te začas izbode, ili izvuče pucu, ili možda samo da jednostavno pobegne. Ni najmanje ne zaziru od značke. Izgubili su svo poštovanje prema nama, sav strah. Dođavola, radije bih hapsio desetak Anđela Pakla svakog dana nego što bih prekinuo jednu tuču na srednjoškolskoj žurci s pivom. Sa motociklističkom bandom bar znaš protiv čega 210

zdls & meteori

se boriš, ali ovi klinci su sposobni da urade bilo šta. Ozbiljno ti kažem, od njih me podizale žmarci. Nekada sam sve to razumeo, ali danas više ne.“ Trendovi i problemi čuvara reda i zakona nikada nisu interesovali Anđele, mada, čak i posle privremenog popuštanja zategnutosti sa ouklendskom policijom, oni još uvek gledaju na policajce jednostavno kao na neprijatelje. Niti se mnogo zanimaju za njihovu emocionalnu ili ideološku vezu sa drugim buntovnim elementima društva. Za njih su sva poređenja ili arogantna ili uvređujuća. „Postoje samo dve vrste ljudi na svetu“, objašnjavao je jedne noći Mag, „Anđeli, i ljudi koji bi želeli da budu Anđeli“. Ipak, čak ni Mag ne veruje stvarno u to. Kada se žurka fino zahukta, sa pivom i ribama, biti Anđeo je prilično dobra stvar. Ali u neka usamljena popodneva, kada se boriš protiv zubobolje i trudiš se da užicaš neki dolar da bi platio saobraćajnu kaznu, a stanodavac je promenio bravu na vratima i neće da ti da ključ dok ne platiš zaostalu kiriju... onda nije zabavno biti Anđeo. Teško je da se smeješ kad su ti zubi toliko truli da bole sve vreme a nijedan zubar neće ni da ih pipne ukoliko mu ne platiš unapred. Tako da pomaže da veruješ, kad istrulelo telo počne da boli, da je bol mala cena koju plaćaš za višu nagradu - to što si pravedan Anđeo. Ovaj lepršajući paradoks je stub odmetničkih uverenja. Čovek koji je ispucao sve moguće opcije ne može sebi da priušti luksuz promene puta. On mora da iskoristi štagod da je ostalo, i ne sme sebi da prizna - bez obzira koliko se često na to podseća - da ga svaki dan njegovog života vodi sve više u ćorsokak. Mnogi Anđeli razumeju gde su, ali ne i zašto, i oni veoma čvrsto stoje na tlu sa večnim istinama koje govore da se samo nekoliko krastavih žaba pretvori u Šarmantne Prinčeve. Ostali su jednostavno krastave žabe, i bez obzira koliko mnogo su magičnih devica ljubili ili silovali, oni će prosto ostati takvi... Krastave žabe ne stvaraju zakone ili menjaju neke osnovne strukture, ali jedan ili dvojica žilavih i pronicljivih mogu da naprave neke snažne promene na svom životnom putu. Žaba koja veruje da je ostvarila pazar pre nego što je čak i znala s kim se pogađa će obično biti simpatična zbog opasnosti, osvetoljubivom ignorisanju koje „boje“ Anđela Pakla nalažu u pogledu na čovečnost. Nema mnogo duševne razlike između osećanja da je neko prevaren i etike totalne osvete, ili makar neke vrste nasumične osvete koja dolazi s uvredom javne pristojnosti. Odmetnički stav je patetično antidruštven, mada većina Anđela, kao individue, su prirodno društvena stvorenja. Kontradikcija je duboko ukorenjena i ima svoje paralele na svakom nivou američkog društva. Sociolozi to zovu „otuđenje“ ili ,,rasulo“. To je osećaj da si odsečen, ili ostavljen od strane društva da budeš deo čega god te ono smatra. U jako motivisanim društvima, žrtve rasula su obično ekstremni slučajevi, izolovani jedan od drugog drugačijim gledištima ili ličnim kapricom previše tajnim za neko jasnije objašnjenje. Ali u društvu bez centralne motivacije, koje je toliko u nedoumici sa samim sobom da njegov predsednik [Ajzenhauer] oseća pozvan da sastavi Komitet za 211

zdls & meteori

nacionalne ciljeve, osećaj otuđenja će verovatno postati popularan - posebno među ljudima koji su dovoljno mladi da se otarase krivice koju bi trebalo da osećaju za cilj ili svrhu koji nikada nisu ni razumeli. Neka stari ljudi žive u stidu zbog razočarenja. Zakoni koje su doneli da zabrane mit nisu više važni; tzv. američki način života izgleda kao nasip napravljen od jeftinog cementa, sa mnogo više pukotina kroz koje curi voda nego što zakon ima prstiju da ih zapuši. Amerika proizvodi masovno rasulo još od kraja Drugog svetskog rata. To nije stvar politike, već osećaja za nove stvarnosti, užurbanost, bes i ponekad očaj u društvu gde se najviši autoriteti hvataju za slamku. U uslovima Velikog Društva Anđeli Pakla su kao vrsta gubitici - pobeđeni, štetočine i mrgudi. Oni su škart koji traži način da izjednači rezultat u svetu u kome su oni samo problem. Anđeli Pakla nisu vizionari, nego krajnji konzervativci, i ako su možda preteče ili avangarda nečega što nije „moralna revolucija“ u modi na koledžima, nego brzo rastuća legija mladih koji se mogu zaposliti i čija neiskorišćena energija će neizbežno naći istu vrstu destruktivnog oduška koji „odmetnici“ kao Anđeli Pakla traže godinama. Razlika između radikalnih studenata i Anđela Pakla je što su studenti buntovnici protiv prošlosti, dok se Anđeli bore protiv budućnosti. Njihovo jedino zajedničko polje delovanje je prezir prema sadašnjosti, ili status quo. To se podrazumeva bez pominjanja da su neki radikalni studenti sa Berklija i desetine drugih univerziteta, isto tako divlji i agresivni kao i bilo koji Anđeo Pakla - i nisu svi Anđeli okrutne ubice i potencijalni nacisti. Ovo je posebno bila istina pre nego što su Anđeli stekli toliko popularnost u javnosti. Pre 1965. godine bilo je najmanje polovina Anđela koje je bilo baš briga šta se dešava na Berkliju. Da su bili ozbiljno zainteresovani šta se dešava u hajci na levičare, oni bi se pojavili na tribinama gde može slobodno da se govori. Ali oni se tamo nisu pojavili. Nisu se čak ni šepurili u masi da bi se njihove slike pojavile u novinama. Niti - otprilike u isto vreme - zlostavljali JEZGRO linije buntovnika na Trgu Džeka Londona u centru Ouklenda! Čak i u proleće i u rano leto 1965, sa veličinom svoje reputacije siledžija, oni su ignorisali nekoliko zlatnih prilika da se spoje i sa borcima za prava građana i sa KZV-om. Jednostavno ih je bilo baš briga. Ili bar ih nije bilo dovoljno koji se interesuju... a čak se ni sada svi oni ne interesuju. Ali teret slave doprineo je da Anđeli Pakla budu veoma svesni svog ugleda; počeli su da Čitaju novine kao političari, tražeći da li su pominjane stvari koje su rekli ili učinili. A kako su se sve više i više petljali s novinarima, bilo je neizbežno da budu pitani da prokomentarišu dnevne događaje. („Reci mi, Soni, da li Anđeli Pakla imaju neki stav prema ratu u Vijetnamu?“... „Šta misliš o Pokretu za građanska prava, Mršavko?) Odgovori su činili zanimljive vesti, i nije prošlo mnogo vremena da Anđeli otkriju da mogu da sazovu konferenciju za novinare136, – Na jednoj konferenciji za novinare, održanoj u kancelariji jemca Anđela u centru, prebrojao sam 42 novinara i 13 mikrofona ispod Bargera dok je govorio - i 5 televizijskih kamera. (Prim. aut.) 136

212

zdls & meteori

zajedno sa TV-kamerama koje su prenosile obraćanje i izjave. Mediji su to voleli, i iako su mnogi stavovi Anđela prenošeni s izvesnim humorističnim tonom, odmetnici to nisu primećivali. Oni su videli veliku stvar u tome što sebe mogu da vide na televiziji, a u vreme kad su stvari postale ovakve kakve jesu danas, nije bilo sumnje u neku ideološku devijaciju unutar kluba. Barger i ostali referenti govorili su u ime cele organizacije, i svako ko se s tim nije slagao mogao je da skine svoje „boje“. To, naravno, niko nije učinio, iako su Barger i možda još dvojica ili trojica bili jedini Anđeli koji su imali neku vrstu političke svesti. Ali ako se Soni žalio na tamo neke demonstrante, onda su se, zaboga, svi oni žalili. I tako je to bilo. Ipak, bilo je trunke dokaza, da se oko kraja 1965, učestalo sakupljanje u La Hondi imalo postepeni efekat. Jednog popodneva nekoliko nedelja pre političke krize, Teri je sedeo u El Adobu, i ispijajući pivo pametno govorio o razlici između Anđela i radikalno nastrojenih ljudi s kojima je terevenčio: „Znaš, nešto mislim da nećemo da uspemo“, rekao je. ,,Ovi drugi ljudi makar imaju put. I oni su takođe zajebi, ali oni su konstruktivni. Mi smo previše prokleto negativni. Mi smo u suštini suviše destruktivni. Ne vidim nijedan izlaz za nas ako ne uspemo da budemo malo drugačiji, pored toga što uništavamo sve oko sebe.“ Šest meseci ranije jedini stvarni problem Anđela bio je da gledaju da izbegnu zatvor, ali sada su oni bili angažovani, i morali su da sede na sastancima sa drugim ljudima koji su bili angažovani. Nekoliko odmetnika je napredovalo u ovoj novoj borbi, ali za većinu je to bilo samo smaranje. I za one koji su mogli da pogledaju unazad na dekadu ili malo više neprijateljske izolacije, ovo im je izgledalo kao kraj te ere.

* Ne bi moglo da se otkrije više mehanizama koji sami sebe poražavaju nego što ih je razvilo društvo u postupcima s kriminalom. To proglašava njegovu karijeru u tako bučnim i dramatičnim formama, da i on i društvo prihvataju suđenje kao spremnu osvetu. On postaje svestan sebe kao zločinca i društvo očekuje da on zadovolji svoju reputaciju, a društvo ga neće odobriti ako on to ne učini. (Frenk Tenenbaum, „Zločin i društvo“) * Daleko od toga da se smatraju frikovima, Anđeli Pakla su logičan produkt kulture koja sada tvrdi da je šokirana njihovim postojanjem. Generacija koja je predstavljena od urednika Tajma živi tako dugo u svetu punom celuloidnih odmetnika sa buđavim zubima i masnim kosama da nije više sposobna da se suoči sa pravim stanjem stvari. Dvadesetak godina oni su sedeli sa svojom decom i gledali jučerašnje odmetnike kako dižu paklenu larmu u jučerašnjem svetu... a 213

zdls & meteori

sada podižu decu koja misle da je Džesi Džejms televizijski glumac. Ovo je generacija koja je otišla u rat zbog Mame, Boga, i Jabukovom Putera - Američkog Načina Života. Kada su se vratili, oni su krunisali Ajzenhauera i povukli se u lakomisleni komfor televizijskih ekrana da suptilno ga je američku istoriju koju im servira Holivud. Za njih pojava Anđela Pakla mora da je izgledala kao predivan javni štos. U naciji preplašenih glupana ima žalosnog pomanjkanja odmetnika, a onih nekoliko koji su diplomirali su uvek dobrodošli: Frenk Sinatra, Aleksandar King, Elizabet Tejlor, Raul Djuk137... oni imaju to „nešto posebno.“ Čarls Starkveder ima takođe nešto posebno, ali on nije mogao da nađe agenta, i umesto da oproba svoju životnu snagu u Holivudu, on je odlepio u Vajomingu i pobio desetak ljudi iz razloga koje nije mogao da objasni. Pa ga je država osudila na smrt. Bilo je i drugih odmetnika koji su propustili da osvoje sve 50-ih. Leni Brus138 je bio jedan od njih; on nikada nije bio dovoljno dobar za televiziju. Brus je mnogo obećavao do 1961. kada su ljudi koje je prokazivao tako pronicljivo, odjednom shvatili da je ozbiljan. Kao što je Starkveder bio ozbiljan... i kao što su Anđeli Pakla ozbiljni. Malo pošto se članak pojavio u Poustu, Asosijeted Pres je objavio sledeći dopis iz Detroita: „Banda od sedam tinejdžera terorista - trinaest, četrnaest i petnaest godina starih - je otkrivena, policija je objavila juče. Policija je rekla da su dečaci podmetali požare, vršili oružane pljačke i zlostavljali životinje. Banda je obično nosila kukuljice, napravljene od jastučnica. Oni sebe nazivaju ,,Odmetnici“i objekti koje napadaju su Jevreji, crnci i studentska bratstva.“ Nekoliko meseci ranije, Junajted Pres Internešanal je objavio vest iz Dalasa: BANDA BLOKIRALA SPAŠAVANJE. Vatrogasci su pokušali da dođu do zgrade koja je gorela u južnom Dalasu u četvrtak uveče, kada ih je blokirala grupa od 60 mladića koji su vikali i dizali paklenu buku i odbili da se pomere sa ulice. Varogasci su pozvali policiju. Nekoliko marica sa policajcima i psima uspelo je da rastera mlade izgrednike, koje su opisali kao „divlje siledžije“. Omladina se pretila i borila se s policijom. Vatrogasci koji su onda uspeli da prođu do mesta požara, pronašli su izgorelo telo Patrika Čejbersa, starog dve godine. Ali bilo je prekasno. Kada je dete stiglo u bolnicu, doktori su objavili da se mrtvo. Detetova majka, gospođa Ženeva Čejmbers, stara 31 godinu, i susetka, gospođa Džesi Džouns, stara 27 godina, odvedene su u bolnicu zbog šoka. – Raul Djuk je pseudonim koji je Tompson često koristio. (Prim. prev.) – Čuveni američki komičar koji je Cesto bio u sudarima sa zakonom zbog javnog neposrednog kritikovanja američkih društvenih anomalija. Nastupao je u restoranima, klubovima i barovima. Dastin Hofman je briljirao glumeći ovog komičara u filmu ,.Leni“. (Prim. prev.) 137 138

214

zdls & meteori

„Ako vaša policija želi nevolju, došla je na pravo mesto, a mi ćemo se pobrinuti i za vas, takođe“, citirao je jednog od mladića portparol vatrogasaca. Vatrogasci su rekli da dok su pokušavali da reanimiraju bebu na travnjaku, nekoliko dečaka je potrčalo i „pokušalo da zgazi nogama mrtvu bebu“. Žena i dva čoveka, iz mase od 400 ljudi, su uhapšeni. Policija je izjavila da je žena grebala i šamarala policajca. Čovek je skočio na policajca pokušavajući da spreči ženu u napadu na policajca. * Ako to objaviš, doći ću, pronaći ću te i ubiti. Ne zanimaju me posledice. Ja ću biti upropašćen. Ja samo za to živim. (Danijel Baroz, organizator Američke nacističke partije, novinaru Njujork Tajmsa koji je iskopao dokaz da je Baroz Jevrejin) To što ste bili ja sam To što sam ja, vi ćete biti. H. Himler, Hitlerov saradnik (citat nažvrljan za zidu žurke Anđela Pakla)

* Sada, tražeći epitete, teško je nazvati Anđele Pakla drugim imenom osim mutanti. Oni su urbani odmetnici sa ruralnom etikom i novim improvizovanim stilom samoodržanja. Njihova sopstvena slika potiče uglavnom od celuloida, iz vestern filmova i sučeljavanja u televizijskim šouima, koji su naučili većinu njih sve što znaju o društvu u kome žive. Samo nekoliko njih čita knjige, a u većini slučajeva se njihovo formalno obrazovanje završava u petnaestoj ili šesnaestoj godini. Ono malo što znaju o istoriji dolazi od masovnih medija, počinjući sa stripovima... pa ako oni sebe vide u prošlosti, to je zato što ne mogu da shvate uslove sadašnjice, a mnogo manje uslove budućnosti. Oni su sinovi siromašnih ljudi i skitnica, gubitnika i sinova gubitnika. Njihova biografija je porazno obična. Kao ljudi, oni su kao i milioni drugih ljudi. Ali u njihovom kolektivnom identitetu, oni imaju jedinstvenu fascinaciju tako očiglednu da su je čak i novinari prepoznali, mada ne bez cinizma. U njihovom ritualnom flertovanju sa stvarnošću, novinari su Anđele videli kao mešavinu strahopoštovanja, humora i terora - potvrđenu, kao i uvek, ropskom posvećivanju javnim apetitima, koje većinu novinara zbunjuje i stvara izvestan prezir kod njih, pa su odavno napustili zadatak da to razumeju i prepustili ga ekspertima i šačici ljudi koji prave ankete. 215

zdls & meteori

O široko prihvaćenoj privlačnosti Anđela vredi porazmisliti. Za razliku od većine drugih buntovnika, Anđeli su odustali od nade da će se svet promeniti zbog njih. Oni pretpostavljaju, na osnovu dobrih dokaza, da ljudi koji vode društvenu mašineriju imaju malo koristi od odmetnika motociklista, pa se oni pomiruju s tim da budu gubitnici. Ali umesto da gube tiho, jedan po jedan, oni su se udružili sa nepromišljenom vrstom lojalnosti i iskočili van obruča, u dobru i u zlu. Oni možda nemaju odgovor na to, ali još uvek nisu nokautirani. Jedne noći, na polovini njihovog nedeljnog sastanka, pomislio sam na Džo Hila139 koji je neposredno pre izvršenja kazne rekao pred streljačkim odredom: ,,Ne oplakujte me. Organizujte se.“ Sa sigurnošću se može tvrditi da nijedan Anđeo Pakla nikada nije čuo za Džo Hila ili znao o njegovom delu s neke slike, ali postoji nešto veoma slično u njihovim stavovima. Njegov sindikat je imao ozbiljan šematski plan novog društva, dok Anđeli Pakla žele samo da prkose društvenoj mašineriji. Nikada nema razgovora među Anđelima o „izgradnji boljeg sveta“, a ipak su njihove reakcije na svet u kome žive ukorenjene s istom vrstom anarhičnog, ilegalnog ubeđenja koje su izazvale naoružani bes društva na sindikat. To je ista vrsta samoubilačke lojalnosti, ista vrsta rituala unutar grupe i nadimaka, i iznad svega, isto osećanje konstantnog rata sa nepravednim svetom. Sindikalci su bili gubitnici, baš kao što su i Anđeli... a da svaki gubitnik danas u ovoj zemlji vozi motor, ceo sistem autoputeva bi morao da bude modifikovan. Postoji važna razlika između reci „gubitnik“ i „odmetnik“. Prvi su pasivni a drugi aktivni, a glavni razlog što su Anđeli tako dobra kopija je što su oni simuliraju sanjarenja miliona gubitnika koji ne nose nikakva prkosna obeležja i koje ne znaju kako da budu odmetnici. Ulice svakog grada su krcate ljudima koji bi dali sav novac koga mogu da se dočepaju da budu transformisani - makar na jedan dan - u dugokose, tvrde momke, koji prkose policajcima, iznuđuju besplatna pića od uplašenih barmena i onda otutnje iz grada na velikom motoru posle silovanja bankareve ćerke. Čak i ljudi koji misle da bi Anđele trebalo istrebiti nalaze da se lako identifikuju s njima. Oni ulivaju fascinaciju, međutim protiv volje, što se graniči sa psihičkom masturbacijom. Anđeli ne vole da ih nazivaju gubitnicima, ali su naučili da s tim žive. ,,Da, pretpostavljam da jesam“, rekao je jedan. „Ali gledaš u jednog gubitnika koji će da napravi đavolsko sranje pre nego što ga obore.“

– Džo Hil (Joe Hill 1879-1915) - Amerikanac švedskog porekla. Kompozitor i osnivač sindikata Svetskih industrijskih radnika. (Prim. prev.) 139

216

zdls & meteori

22 Onaj ko od sebe napravi zver lišava se bola što je čovek. (Dr. Džonson)140 Susedi su odjednom eksplodirali sa morbidnim uzbuđenjem rulje. Histerična žena se pomahnitalo probila napred, vrišteći u skoro seksualnoj ekstazi, grebući i boreći se s agentima i policijom u njihovim pokušajima da dohvate telo. Jedna sisata žena sa vezanom crvenom kosom probila je kordon i umočila svoju maramicu u krv, stavila je u svoju znojavu haljinu i odmaglila niz ulicu... (Iz izveštaja o smrti Džona Dilindžera) Oko Božića, akcija se usporila i Anđeli su „sišli“ s naslovnih stranica. Mršavko je izgubio posao, Soni se povlačio po dugom suđenju zbog pokušaja ubistva141, a El Adob je demoliran teškim maljem za rušenje. Anđeli su lutali od jednog do drugog bara, ali bilo im je teže da ustanove novo mesto za gluvarenje, nego da ga održe. U San Francisku je bilo isto tako dosadno. Francuz je proveo tri meseca u bolnici kada je kanta benzina eksplodirala pravo ispred njega, a Dimčić je otišao u zatvor posle svađe sa dva pandura koji su prekinuli rođendansku žurku Anđela. Zima je uvek dosadna za bajkere. Mnogi moraju da odlaze na posao da bi ostali kvalifikovani za osiguranje za nezaposlene sledećeg leta, a i suviše je hladno da žurke na otvorenom dok konstantna kiša čini vožnju motorom neugodno opasnim. Izgledalo je da je pravo vreme da se neke stvari srede, pa sam napustio bajkerske krugove. Teri je dolazio s vremena na vreme da me obaveštava. Jednog dana se pojavio s slomljenom rukom, govoreći da je sjebao motor, njegova stara dama ga je ostavila a crnje su mu digle kuću u vazduh. O kući sam čuo od Bargerove žene, Elzi, koja je održavala komunikacijski servis u njihovoj kući u Ouklendu. Tokom jedne od sporadičnih tučnjava između Anđela i ouklendskih crnaca, neko je bacio bombu ručne izrade kroz prozor kuće koju je Teri iznajmio u istočnom Ouklendu. Vatra je uništila sve slike Merilin u kući. Ona je lepa devojka od oko devetnaest godina, sa dugom plavom kosom i uglednom porodicom iz jednog od gradova u dolini. Ona je živela sa Terijem skoro šest meseci, prekrivajući zidove svojim umetničkim slikama, ali nije mogla da preživi bombe. Razvod je nastupio čim su se preselili u novi stan. „Kad sam se vratio – Samuel Jonson (1709-1784) - Engleski književnik. Ovo je takođe epigraf najpoznatijeg Tompsonovog dela „Paranoja u Las Vegasu“. (Prim. prev.) 141 – Koje se završilo s obrazloženjem porote i eventualnom redukcijom optužbe na „napad sa smrtonosnim oružjem“ - gde je Barger proglašen krivim. Morao je da odsluži zatvorsku kaznu u trajanju od 6 meseci. (Prim. aut.) 140

217

zdls & meteori

jedne noći, jednostavno je nije bilo“, kaže Teri. „Sve što je ostavila je poruka: „Dragi Teri, jebeš ga.“ I to je bilo to.“ Ništa drugo se nije dogodilo do januara, kada je Keva Majls poginuo. On je vozio svoj motor kroz Berkli kada je kamion izleteo iz bočne ulice i udario ga od napred. Slomio je obe noge i zaradio frakturu lobanje. Ležao je u komi šest dana, a onda preminuo u nedelju ujutro, na manje od dvadeset i četiri sata od njegovog tridesetog rođendana - ostavljajući ženu, dva deteta i ponosnu devojku, En. Majls je bio predsednik Sakramento ogranka. Njegov uticaj je bio tako veliki da je 1965. premestio ceo klub u Ouklend, tvrdeći da policija čini život nemogućim zbog stalnih šikaniranja. Bajkeri su se jednostavno pokupili i preselili, ne dovodeći u pitanje Majlsovo mudrovanje. Njegovo pravo ime je bilo Džejms, ali su ga Anđeli zvali Keva. „Pretpostavljam da je to zato što je bio nekako materinski nastrojen“, kaže Đavo. „Majls je bio veliki, veliki čovek. Starao se o svima. Brinuo se. Mogao si uvek da se osloniš na njega.“ Prema meni je Majls bio prilično na distanci. Nije verovao piscima, ali nije bilo ničega zlog u njemu; a jednom kad je odlučio da zbog mene neće da zaglavi u buvaru, sprijateljili smo se. Bio je građen kao nabijeni fizički radnik, sa okruglim licem i velikom, gustom bradom. Nikada o njemu nisam mislio kao o bitangi. Imao je uobičajeni policijski dosije za Anđele Pakla: pijanstvo, remećenje javnog reda i mira, skitničarenja, sitne krađe i pregršt zlosutnjih „sumnji“ o optužbama koje nikada nisu došle do suda. Ali njega nisu opsedali isti demoni koji motivišu i druge. On nije bio zadovoljan svetom, ali nije razmišljao o tome, i njegovi apetiti za osvetom nisu se protezali iznad specifičnih nepravdi koje su učinjene Anđelima ili njemu lično. Mogli ste da pijete s Majlsom bez opasnosti da bi mogao da prebije nekoga pored ili da smota vaše pare iz novčanika s šanka. On nije bio takav. Kao i većina vođa Anđela Pakla, bio je inteligentan i imao kvalitet samokontrole u koji su ostali mogli da se pouzdaju. Kada sam čuo da je poginuo, pozvao sam Sonija da se raspitam oko sahrane, ali kad sam ga konačno pronašao, detalji o pogrebu su već bili na radiju i u novinama. Majlsova majka je organizovala sahranu u Sakramentu. Odmetnički karavan će se okupiti kod Bargerove kuće u jedanaest ujutru u četvrtak. Anđeli su išli na mnogo sahrana svojih ljudi, ali do ove sahrane, oni nikada nisu vozili sto pedeset kilometara glavnim autoputem da bi bili u pogrebnoj povorci. Postojala je i mogućnost da će policija grada Sakramenta pokušati da ih zadrži van grada. Dogovori su kružili od ponedeljka do četvrtka telefonima. Ovo neće biti sahrana u stilu Džeja Getsbija; Anđeli su želeli da sve bude na visokom nivou. Majlsov status tu nije igrao bitnu ulogu; smrt svakog Anđela zahteva snažnu predstavu za ostale. To je oblik afirmacije - ne za mrtve, nego za žive. Ne postoje utvrđene kazne za one koji se ne pojave, zato što niko nije neophodan. U jeftinoj usamljenosti to je činjenica koja je naglašena u životu svakog bajkera - sahrana 218

zdls & meteori

je sumorno podsećanje da je pleme manje za jednog člana. Lanac ima jednu kariku manje, i neprijatelj je za jednu stepenicu bliži, a braniocima sudbine je potrebno nešto da prebrode jezu. Sahrana je vreme kada je prebrojavaju lojalni, i vreme da se vidi ko je otišao. Nema sumnje oko toga da se ovo preskoči, zbog neprospavane noći ili vožnje koja može da potraje mnogo sati na hladnom vetru da bi se stiglo na vreme. U rano jutro u četvrtak motori su počeli da pristižu u Ouklend. Većina bajkera je već bilo u Bej Ejriju, ili makar stotinak kilometara unutar, ali šačica Sataninih Robova je vozila celu noć u sredu, osamsto kilometara iz Los Anđelesa, da bi se priključili karavanu. Drugi su došli iz Fresna, San Hozea i Santa Rouze. Bilo je tu Dželata, Vezanih Vreća, Predsednika, Noćnih Letača, Krstaša i nekih koji nisu imali nikakve boje. Ružnjikavi čovečuljak je nosio maslinasto-žutu jaknu sa rečju „Usamljenik“ na leđima, napisanu malim, plavim slovima koja su izgleda pisana ručno. Prelazio sam most Bej kada je desetak Cigana Kočijaša projurilo bučno, ignorišući ograničenje brzine. Razdvojili su se da bi obišli auto s obe strane. Nekoliko sekundi kasnije, oni su nestali napred u magli. Jutro je bilo hladno i saobraćaj na mostu je bio usporen, osim za motore. Dole u luci, tovarni brodovi su stajali u liniji na pristaništu. Povorka je krenula tačno u jedanaest sati - sto pedeset motora i oko dvadesetak automobila. Nekoliko kilometara severno od Ouklenda, kod Karningez mosta, bajkeri su dobili policijsku pratnju čiji je zadatak bio da ih drže pod kontrolom. Saobraćajna automobilska patrola policije je pratila karavan celim putem do Sakramenta. Vođe Anđela, vozeći jedan pored drugog u desnoj traci, poštovali su ograničenje brzine. Na čelu je bio Barger, sa pretorijanskom konjicom: Mag, Tomi, Džimi, Mršavko, Zoro, Čarli Šaržer i Pedofil. Spektakl je poremetio saobraćaj celim putem. Izgledali su kao nešto sa druge planete. Ovo je bio „šljam planete zemlje“, „najniži oblik životinja“, armija štrokavih silovatelja... koji su za pratnju do glavnog grada države imali saobraćajnu policiju sa kolima sa žutim rotacionim svetlima. Staložena brzina povorke činila je situaciju neprirodno svečanom. Čak ni senator Marfi ne bi mogao da pogreši i ovo nazove opasnim. Bile su to iste bradate face; isti simbolične minđuše, kukasti krstovi i mrtvačke glave koje se keze i lepršaju na vetru - ali ovoga puta nije bilo odeće za žurku, bez preterivanja radi sablažnjavanja građana. Oni su još uvek igrali svoje uloge, ali je nije bilo uobičajenog humora. Jedina nevolja na putu iskrsnula je kada je povorka zaustavljena posle zaustavljanja na poslednjoj benzinskoj pumpi, jer je neko ukrao četrnaest litara motornog ulja. Anđeli su uveravali jedni druge da je to bio neki ološ iz jednog od automobila na kraju karavana, neki govnar bez stila. U Sakramentu nije bilo znakova šikaniranja. Stotine znatiželjnih gledalaca se poređalo pored puta do kapele i groblja. Unutar kapele bilo je puno Džimovih prijatelja iz detinjstva koji su stajali pored njegovog tela, unajmljeni sveštenik i 219

zdls & meteori

tri nervozna čuvara. Oni su znali šta dolazi - banda Tetke Majlsa, stotinak siledžija, divljih bitangi i bizarnih devojaka u tesnim levisicama, ogrtačima i platinastim perikama. Majlsova majka, debela sredovečna žena u crnini, plakala je na klupi u kapeli, okrenuta licem ka mrtvačkom kovčegu. Oko pola dva stigao je karavan bajkera. Troma tutnjava motora zatresla je staklene prozore mrtvačnice. Policija je pokušavala da normalizuje saobraćaj dok su televizijske kamere pratile Bargera i možda stotinak bajkera ispred vrata kapele. Mnogi odmetnici su čekali ispred dok je služba trajala. Stajali su mirno u grupama, naslonjeni na motore i ubijali su vreme lenjo razgovarajući. Teško da je iko govorio o Majlsu. U jednoj grupi flaša viskija je kružila. Neki od bajkera su razgovarali sa gledaocima, pokušavajući da objasne šta se dešava. ,,Da, tip je bio jedan od naših vođa“, rekao je jedan Anđeo starcu sa bejzbol kapom na glavi. „Bio je mnogo dobar čovek. Neka svinja je proletela pored znaka stop i ubila ga. Došli smo ovde da ga sahranimo s bojama“. U kapeli je sveštenik držao čudan govor skupini o tome kako je „nadnica za greh smrt“. Ličio je na drogiranog Normana Rokvela142 i cela scena mu je očigledno bila odvratna. Nisu sve klupe u kapeli bile ispunjene, ali gužva onih koji su stajali je bila sve do vrata. Sveštenik je govorio o „grehu“ i „opravdanju“, praveći pauze s vremena na vreme, kao da je očekivao da će publika nešto da opovrgne. „Nije meni dato da ikome sudim“, nastavio je. „Niti je moje da ikoga veličam. Ali je na meni da upozorim da će se ovo desiti tebi. Ne znam da li neki od vas filozofiraju o smrti, ali znam da nam je Bog napisao u Bibliji da ne treba da se radujemo smrti rđavih... Isus nije umro zbog životinja, on je umro zbog čoveka... Šta god da kažem o Džimu, to neće ništa promeniti, ali mogu da propovedam Jevanđelje za tebe i ja imam odgovornost da te upozorim da ćeš odgovarati pred Bogom.“ Publika se mrdala i znojila. U kapeli je bilo toliko toplo da se činilo da je sam Đavo čekao u predsoblju, spreman da odbrani rđave čim se ceremonija završi. „Koliko vas“, upitao je sveštenik, „koliko vas se zapitalo na putu ovamo KO JE SLEDEĆI?“ U ovom trenutku nekoliko Anđela na klupama je ustalo i izašlo napolje, tiho proklinjući način života koji su davno napustili. Sveštenik je ignorisao ove buntovničke znake i počeo sa pričom o tamničaru koji se žrtvovao. „Kakvo sranje!“ promrmljao je Mršavko. On je stajao mirno u pozadini nekih pola sata, lipteći u znoju i gledajući sveštenika ispod oka kao da će ga sačekati kasnije i izbiti mu sve zube. Mršavkov odlazak prouzrokovao je da i petorica, šestorica drugih takođe izađu. Sveštenik je osetio da gubi publiku, pa je priču o tamničaru brzo priveo kraju. Nije bilo muzike i rulja je stala u red jedan po jedan. Prošao sam pored kovčega i šokirao se kad sam video Tetku Majlsa uredno obijanog, ležeći mirno 142

– Norman Rokvel (Norman Rocfovell 1894-1978) - Čuveni ilustrator lista Satrdej Ivning Poust. (Prim. prev.)

220

zdls & meteori

u plavom odelu, beloj košulji sa širokom kestenjastom kravatom. Njegova jakna Anđela Pakla, prekrivena egzotičnim amblemima, stajala je na postolju blizu njegovih nogu. Pozadi je bilo trinaest venaca, od kojih su neki nosili imena drugih odmetničkih klubova. Jedva da sam prepoznao Majlsa. Izgledao je mnogo mlađe od dvadeset i devet koliko je imao, i veoma obično. Ali njegovo lice je izgledalo veoma mirno, kao da nije bio iznenađen time što se nalazi u kovčegu. Ne bi mu se svidela odeća koju je nosio, ali pošto Anđeli nisu platili sahranu najbolje što su mogli da učine je da se uvere da će njegove „boje“ staviti u sanduk pre nego što bude zapečaćen. Barger je stajao pozadi s onima koji su nosili kovčeg da se uveri da će sve biti u redu. Posle svega, više od dvesta bajkera je na motociklima pratilo pogrebna kola do groblja. Pozadi Anđela bili su svi drugi klubovi, uključujući i Ist Bej Zmajeve - i, prema radio komentatoru, „pregršt tinejdžera na motorima koji su izgledali tako svečano da biste pomislili da je upravo umro Robin Hud.“ Anđeli su kapirali ovo. Teško da su svi čitali o Robinu Hudu, ali oni su razumeli da je paralela kompliment. Možda su mlađi bajkeri u to verovali, ali bilo je tu mesta na margini za jednu ili dve prijateljske iluzije. Oni koji su bili u tridesetim, iii čak i stariji, živeli su suviše dugo sa svojim buđavim imidžom da bi mislili o sebi kao o herojima. Oni su shvatali da su heroji uvek „dobri momci“, a videli su dovoljno kaubojskih filmova da znaju da dobri momci uvek pobeđuju na kraju. Činilo se da taj mit ne uključuje u sebe i Majlsa, koji je bio ,jedan od najboljih“. Ali sve što je on dobio na kraju bile su polomljene noge, smrskana glava i primedbe sveštenika. Samo njegov identitet Anđela Pakla pomogao mu je da ne ode u grob kao anonimus - baš kao svaki običan radnik. Kako se dogodilo, sahrana je bila široko medijski propraćena: Lajf je objavio sliku povorke ka groblju, televizijske vesti su objavile sahranu sa svečanim prioritetom, a Hronikl je na naslovnoj strani objavio: ANĐELI PAKLA SU SAHRANILI SVOG ČLANA - CRNE JAKNE I NEOBIČNO POŠTOVANJE. Tetka Majls bi bio zadovoljan. Odmah posle sahrane, karavan je ispraćen iz grada zbijenim redom policijskih automobila, sa zavijajućim sirenama. Primirju je došao kraj. Na kraju grada, Anđeli su otutnjili nazad ka Ričmondu, preko Beka ka San Francisku, gde su svi probdeli noć, što je policiju izludelo sve do zore. U nedelju uveče održan je sastanak u Ouklendu da bi se potvrdio Majlsov naslednik - Veliki Al. Bio je to tih sastanak, ali bez namrgođenosti kakva je bila na sahrani. Benši143 cviljenje koje je izgledalo tako glasno u četvrtak, sada je potpuno nestalo. Posle sastanka je organizovana žurka u Siners klubu, a do fajronta bajkeri su već odredili datum za sledeće okupljanje. Anđeli će se okupiti u Bejkersfildu, prvog dana proleća.

143

– Benši je u irskoj mitologiji vila koja kuknjavom predskazuje smrt. (Prim. prev.)

221

zdls & meteori

* Celog mog života, moje srce traži ono što ne može da imenuje. (Zapamćeni stih iz davno zaboravljene pesme)

* Mesecima kasnije, kada sam retko viđao Anđele, još uvek sam imao u zaveštanju veliki mašinu - dvesta kilograma hroma i velike crvene buke da me odvede na priobalni autoput i protrese me u tri ujutru, kad svi panduri vrebaju na autoputu 101. Moj prvi sudar je totalno uništio motor i bilo je potrebno nekoliko meseci da se remontuje. Posle toga odlučio sam da ga vozim drugačije: prestao sam da rizikujem u krivinama, uvek sam nosio kacigu i pokušavao da povremeno snizim brzinu na onu koja je ograničena zakonom... moje osiguranje je već bilo otkazano, a moja vozačka dozvola je visila na ivici oduzimanja. Pa sam tako uvek polazio noću, kao vukodlak; isterao bih mašinu na čestitu vožnju niz obalu. Krenuo bih od Golden Gejt parka, misleći da samo obiđem nekoliko dugih krivina i razbistrim glavu... ali u toku nekoliko sledećih minuta, bio bih na plaži sa zvukom motora u ušima, a onda se popeo na prazan put i spičio ga sve do Santa Kruza... nije bilo čak ni benzinske pumpe u celih sto kilometara puta; jedino svetlo bili su non-stop restorani oko Rokvej Biča. Nije bilo kacige tih noći, kao ni ograničenja brzine a ni usporavanja u krivinama. Momentalna sloboda parka bila je slična onoj kad jedno nesrećno piće pogura pokolebanog alkoholičara da se više ne uzdržava od alkohola. Izašao bih iz parka pored fudbalskog terena i stao za trenutak na znaku stop, pitajući se da li znam nekoga koje možda tu oko ponoći parkirao auto. A onda u prvu brzinu, zaboravljajući automobile i puštajući da zver podivlja... 60, 70 km/h... onda u drugu brzinu i zavijajući kroz svetla Linkoln Veja, ne brinući mnogo za zelena ili crvena svetla na semaforima, već samo za nekog drugog ludog vukodlaka, koji je možda izašao, previše sporo, da bi krenuo da svoju vožnju. Nema mnogo ovakvih... i sa tri trake u širokoj krivini, motor koji ide brzo ima mnogo mesta da obiđe skoro bilo šta... a onda u treću brzinu, bučnu brzinu, gurajući do sto dvadeset što je početak vrištanja vetra u ušima, pritisak na očne jabučice sličan onom kad se skoči u vodu sa velike visine. Savijen napred, daleko pozadi na sedištu, kruto se držeći za volan kad motor počne da poskakuje i zanosi se na vetru. Zadnja svetla daleko napred postaju bliža, dalja, i odjednom - zaaapppp - prolazeći nagnut dole u krivini pored zoološkog vrta, gde se put okreće ka moru. Dine su pljosnate ovde, a kad su vetroviti dani pesak se njiše preko autoputa, gusta prašina smrtonosna je kao klizavo ulje... trenutni gubitak kontrole, pad, točak se zanese i možda će se sledećeg dana u novinama pojaviti vest od nekoliko 222

zdls & meteori

centimetara teksta: „Neidentifikovani motociklista poginuo je prošle noći jer nije uspeo da savlada okretnicu na autoputu 7.“ Zaista... ali ovog puta nije bilo peska, pa menjač podižem u četvrtu brzinu, i sada nema nikakvog zvuka osim vetra. Zavrnite ga skroz do kraja, ispravite volan da se igla popne na 160 km/h, a vetar peče oči koje se naprežu da vide centralnu liniju, trudeći se da uoče marginu zbog refleksa. Ali pod punim gasom, postoji samo jedna margina i tu nema mesta za greške. To mora da se uradi kako treba... i tada počinje čudna muzika, kada iskušavate svoju sreću toliko da strah počinje da vas stimuliše i vibrira kroz obe ruke. Jedva možete da vidite pri 160 km/h; suze idu nazad tako brzo da ispare pre nego što dopru do očiju. Jedini zvuci su vetar i dosadno tandrkanje koje se čuje pozadi od prigušivača. Gledate belu liniju i trudite se da idete uz nju... pičeći kroz okretnicu desno, pa onda levo i dole niz brdo ka Pacifiku... usporavate sada, pazeći na pandure, ali samo do sledećeg mraka i ponovnih nekoliko sekundi na ivici... Ivici... Ne postoji pošten način da se ovo objasni zato što su jedini ljudi koji znaju gde je ivica, otišli preko. Drugi - živi - su oni koji su provocirali svoju kontrolu toliko koliko su mislili da mogu da izdrže, a onda se povukli, usporili, ili uradili šta god da su morali kad dođe vreme da se izabere između Sada i Kasnije. Ali ivica je još uvek Negde Tamo. Ili je možda Unutra. Asocijacija motociklista sa LSD-em nema slučajno publicitet. Oboje vode ka kraju, mestu gde je sve jasno.

223

zdls & meteori

POST SKRIPTUM Na Praznik rada 1966. godine, previše sam iskušavao sopstvenu sreću i bio zlo izgažen od strane četvorice ili petorice Anđela kojima se učinilo da sam hteo da ih iskoristim. Manji nesporazum odjednom je postao veoma ozbiljan. Nijedan od onih koji su me skenjali nije bio iz grupe koju sam smatrao svojim prijateljima - ali oni su bili Anđeli, i to je bilo dovoljan uzrok za druge da učestvuju po obrušavanju jednog iz bratstva na mene. Prvi udarac sam dobio bez nagoveštaja ili upozorenja i za trenutak sam pomislio da je to samo jedna od onih pijanih nezgoda s kojima čovek mora da se pomiri u ovoj ligi. Ali u sekundi sam napucan otpozadi od strane Anđela s kojim sam razgovarao samo nekoliko momenata ranije. A onda su kao čopor krenuli da me mlate. Kada sam pao dole, letimice sam video Mršavka, koji je stajao na ivici akcije. On je bio jedino poznato lice koje sam mogao da vidim... a ako bilo koja osoba koja nije Anđeo ne želi da vidi neku osobu među napadačima, ta osoba je Mršavko. Vikao sam mu za pomoć - ali više iz očajanja nego iz nade. A ipak, Mršavko je bio taj koji me je izvukao iz čopora koji me je gazio pre nego što su uspeli da mi polome glavu ili prepone. Čak i dok su mi teške čizme šutirale glavu napred i nazad, mogao sam da čujem Mršavka negde iza mene kako govori „Hajde, de, dosta je bilo“. Pretpostavljam da mi je pomogao više nego što sam razumeo, ali i da nije uradio ništa više, dugujem mu veliku uslugu što je sprečio jednog od bajkera da mi baci na glavu veliki kamen. Mogao sam da vidim kako zla svinja pokušava da me sjebe kamenom koji je podigao sa dve ruke uvis iznad glave kao Godzila. Mršavko ga je milosrdno zadržao da ne baci kamen na mene... a onda, tokom zatišja u akciji šutiranja, on me je izvukao i podigao na noge i požurio me prema autoputu. Niko me nije pratio. Napad se završio sa istom neobjašnjivim iznenađenjem kao što je i počeo. Nije bilo bučnih posledica, tada a ni kasnije. Nisam ih ni očekivao - ne više nego što bih očekivao da jato ajkula objasni svoju pomamu. Ušao sam u svoja kola i odjurio, pljujući krv po tabli s instrumentima i nastrano ševajući preko obe trake oko ponoći na autoputu, sve dok mi jedno oko nije konačno uspelo da fokusira pogled. Nisam odmakao mnogo, kada sam shvatio da Mag spava na mom zadnjem sedištu. Zaustavio sam kola i probudio ga. On se stresao kada je video moje krvavo lice. „Isuse Hriste!“ promumlao je. ,,Ko nas juri? Trebalo je da me probudiš!“ „Nema veze“, rekao sam ja. „Bolje izađi. Ja odlazim.“ On je tupo klimnuo glavom, a onda naglo iskočio da se susretne sa neprijateljem. Ostavio sam ga da stoji na šljunku pored puta.

224

zdls & meteori

Moja sledeća stanica bila je bolnica u Santa Rozi, oko sedamdeset i pet kilometara južno od privremenog logora Anđela. Čekaonica ispred sobe za hitne slučajeve bila je puna ranjenih Cigana Kočijaša. Najozbiljnija povreda bila je polomljena vilica, rezultat okršaja sa šipkom Anđela Pakla ranije te večeri. Cigani su mi rekli da idu na sever da išibaju Anđele. „Biće to jebeni pokolj“, rekao je jedan. Složio sam se i poželeo im sreću. Nisam želeo da učestvujem - čak ni sa sačmarom. Bio sam umoran, prebijen i otečen. Moje lice izgledalo je kao da ga je pregazio točak Harlija, i jedina stvar koja me je održavala budnim bio je spastičan bol od slomljenog rebra. Bio sam u lošem tripu... brzom i divljem u nekim trenucima, a sporom i gadnom u drugim, ali u ravnoteži je izgledalo kao bummer. Na putu nazad do San Franciska, pokušavao sam da smislim odgovarajući epitaf. Želeo sam nešto originalno, ali misli nisu mogle da mi pobegnu od eha komentara Mistaha Kurca iz srca tame: „Užas! Užas!... Istrebite sve zveri!“ Činilo mi se prikladno, ako ne i potpuno opravdano... ali posle pretrpljenog tako koncentrisanog udarca stvarnosti, nisam bio mnogo zabrinut oko pravde.

225

zdls & meteori

VRELI ASFALT MARGINE Ova delo predstavlja dragocen dokument o životu i aktivnostima Anđela Pakla - autentičnu dokumentarnu prozu - iz pera prvaka gonzo novinarstva Hantera S. Tomspona koji je proveo oko godinu dana družeći se i prateći ovu zloglasnu bandu motociklista. „Svedočenje“ koje čitamo na stranicama ovog dela ima i jednu višu dimenziju stvarnosti, zato što danas Anđeli Pakla imaju drugačiji status i aktivnosti nego 1965. godine kada je ova knjiga pisana. Anđeli Pakla su 60-ih bili svojevrstan kontrakulturni fenomen. Njihov pogled na svet se odlikuje krajnje radikalnim stavovima. Tako su se u njihovom sistemu vrednosti našli: buntovništvo prema matičnoj kulturi, prezir prema konformističkom načinu života, implicitna kritika potrošačkog društva, te mržnja prema organima vlasti i svim ljudima koji se bespogovorno pokoravaju zakonima. Stoga, ne iznenađuje što su Anđeli bili u konstantnom sukobu s predstavnicima policije i vojske. Oni su se svojim izgledom i ponašanjem suprotstavljali glavnim idejama Američkog sna: imperativu materijalne dobiti i individualizmu. Naime, Članstvo u Anđelima Pakla je podrazumevalo podređivanje kolektivnim ciljevima. Iako sve ovo ukazuje da bi oni aktivno trebalo da se bore za promene, stvarni društveni angažman Anđela bio je neznatan. Danas, Anđeli imaju više od 50 ogranaka širom sveta - čak i u tako udaljenim zemljama kao što su, recimo, Švedska i Rusija; to pokazuje da su se oni umnogome uklopili u okvire vladajuće kulture. Knjigu je 1966. godine objavila izdavačka kuća Rendom Haus i prvo izdanje je rasprodato u rekordom roku, o čemu govori i podatak da se našla na listi bestseler izdanja Njujork Tajmsa. Tompson je imao i izvesne probleme sa medijima jer se na većini promocija širom Amerike obično pojavljivao pijan - što ne iznenađuje previše one koji poznaju život i delo ovog zaista uvrnutog pisca. Druženje sa Anđelima završilo se skoro tragično (posle tuče sa nekolicinom članova Tompson je završio u bolnici sa teškim telesnim povredama). Problemi su nastali kada su Anđeli saznali da Tompson objavljuje delove knjige koju je pisao o njima u magazinima. Bajkeri su smatrali da i oni zaslužuju deo honorara koje je Tompson dobijao. On je odbio da im da i dolara, pa je u fatalnoj tuči zamalo izgubio glavu. Hanter S. Tompson je rođen 18. jula 1937. u Luizvilu, država Kentaki. Odrastao je kao siromašan dečak u okruženju bogatih malograđanskih porodica i od malih nogu se isticao britkom inteligencijom i delikventnim ponašanjem. Sa 17 godina je uhvaćen u pokušaju pljačke lokalnog marketa. Iako tek jedan od trojice optuženih, zbog slabog društvenog ugleda svoje porodice jedini on biva osuđen na godinu dana popravnog doma, uz uslov da se po isteku kazne mora prijaviti u vojsku. Još kao pitomac američkog vazduhoplovstva počinje da 226

zdls & meteori

uređuje interne novine i da pod pseudonimom sarađuje sa lokalnim, civilnim medijima. Iz vojske ga otpuštaju časno 1958. godine uz tvrdnju da ga je „nemoguće klasifikovati“. Od tog trenutka počinje nemirni život budućeg doktora žurnalistike. Četiri godine bio je izveštač sa Kariba i iz Južne Amerike. Kao predvodnik Frik Pauer stranke, 1969. godine se kandidovao za lokalnog šerifa i što je još čudnije - izgubio je više nego tesno. Otprilike tada se i upoznaje sa Oskarom Akostom, „nestašnim“ advokatom iz Paranoje u Las Vegasu. Opisano legendarno putovanje u Las Vegas se zaista zbilo 1971. godine. Ovo remek-delo postbitničke književnosti objavljeno je 1972. godine i do danas je prodato u više od 3 miliona primeraka. U proleće 1974. godine Akosti se gubi svaki trag. Neki veruju da se pridružio mafiji, a neki misle da su ga ubili dileri droge. Policija do danas nije razrešila slučaj. Do svoje smrti Tompson je objavio desetak knjiga i preko hiljadu članaka u časopisima i magazinima (Njujork Herald Tribjun, Kurijer-Žurnal, Nejšn, Nešnal Obzerver, San Francisko Igzaminer, Roling Stoun, Ramparts magazin...); takođe, Tomspon je napisao pregršt pisama. Daglas Brinkli, jedan od njegovih biografa, pronašao je u zaostavštini više od 20.000 pisama. Film „Where The Buffalo Roam“ iz 1980. snimljen je po isečcima nekoliko Tompsonovih dela, uključujući i Paranoju u Las Vegasu. Scenario je napisao Džon Kej, dok je film režirao Art Linson sa Bilom Marejem kao Hanterom Tompsonom i Piterom Bojlom kao Akostom, koji u fdmu nosi ime Karl Laslo. Posle premijere, Tompson je izjavio da je film prilično loš i da liči na crtać. Međutim, pohvalno se izrazio o glumi Bila Mareja. Teri Gilijam nije prvi režiser koji se zainteresovao da prenese na veliko platno Paranoju u Las Vegasu; pre njega su pokušali i odustali: Martin Skorseze (koji je želeo da Džek Nikolson tumači glavnu ulogu), Oliver Stoun, Aleks Koks, kao i Dejvid Linč. Ipak, u maju 1998. film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu u režiji pomenutog Teri Gilijama (ex-Monty Pyton). Glavni glumci vršili su neverovatne pripreme za uloge koje su im bile namenjene u filmu. Benisio del Toro se ugojio 18 kilograma do početka fdma, a takođe je i predano istraživao život i karakter Oskara Akoste. Džoni Dep je proveo mesec dana na Tompsonom ranču u Koloradu da bi što bolje izučio njegove navike, ponašanje i osobenost čudnovatog stila. Slavni holivudski glumac je otišao tako daleko da je menjao svoj automobil za Tompsonov crveni kadilak kabriolet, čitaocima i fanovima poznatiji kao Crveni morski pas, vozeći se po Kaliforniji i pripremajući se za ulogu. Garderoba koju Dep nosi u fdmu pozajmljena je od Tompsona. Najpoznatiji gonzo književnik se čak i nakratko pojavljuje u fdmu, kao flashback u muzičkom klubu Matriks, gde Tompson sedi za stolom a Dep prolazeći komentariše: „Majko Božija! Eno me tamo!“ Hanter S. Tompson je 20-og februara 2005. izvršio samoubistvo pucajući iz jedne od svojih mnogobrojnih pušaka sebi u glavu. Na sahrani, 22-og februara 2005., po Tompsonovoj poslednjoj želji, njegov pepeo je ispaljen iz njegovog specijalno dizajniranog topa visokog oko 50 metara u obliku palca koji pritiska 227

zdls & meteori

„pejotl dugme“ za start njegove omiljene pesme: ,,Mr. Tambourine Man“ muzičara i pesnika Boba Dilana. Crveni, zeleni, žuti i plavi vatromet je lansiran zajedno sa njegovim pepelom po njegovom ranču u Aspenu (Kolorado). Džoni Dep, poznati američki glumac i blizak Tompsonov prijatelj, finansirao je sahranu pošto su to vlasti u Aspenu odbile. Dep je novinarima svoj postupak kratko objasnio: „Samo sam hteo da omogućim svom prijatelju da ode onako kako je želeo.“ Mnoge poznate ličnosti prisustvovale su sahrani: američki senator Džon Keri, bivši američki senator Džordž Mekgovern, glumci Bil Marej i Šon Pen, muzičari Lajla Lovet, Džon Outs, Bob Dilan i mnogi drugi. Nekoliko dana posle Tompsonove smrti, njegov prijatelj i ilustrator Paranoje u Las Vegasu, Ralf Stedman (umetnik, dizajner i strip-crtač), napisao je: „Još pre 25 godina rekao mi je da bi živeo kao u okovima kad ne bi postojala mogućnost da izvrši samoubistvo kad poželi. Ne znam da li je to herojski ili idiotski čin, ali je bio neizbežan. Mislim da je osnovna ideja svih njegovih dela u tome da on stvarno misli ono što piše. Ako vas to zabavlja, pa, to je okej. Ako vas to prosvetli, to je još bolje. Ako se pitate da li on otišao u raj ili pakao - budite bezbrižni, Hanter će proveriti šta se dešava i u jednom i u drugom. Jednostavno, nikada nije podnosio da se dosađuje.“ Oko tri meseca posle Tompsonove smrti, časopis Roling Stoun objavio je poslednje pronađene reči kultnog književnika, navodno napisane četiri dana pre samoubistva sa naslovom Ragbi sezona je gotova: „Nema više utakmica. Nema više bombi. Nema više trčanja. Nema više zajebancije. Nema više plivanja. 67ma. To je 17 godina posle 50-e. 17 više nego što sam želeo ili mi je bilo potrebno. Dosadno je. Stalno sam zlovoljan. Nema zajebancije - ni za koga. 67-ma. Postao si gramziv. Podnesi svoju ulogu, starče. Opusti se - Ovo neće boleti.“ Oko godinu dana pre tragične smrti, na jednoj književnoj večeri prilikom potpisivanja knjiga, Tompson je ustao, zamolio sve prisutne za tišinu i svečano izjavio da će svakom ko plati 5.000 dolara potpisati knjigu sopstvenom krvlju koju će izvući iz tela na licu mesta. Nenad Župac

NAPOMENA PREVODIOCA U prevodu Anđela Pakla napravljen je mali pravopisni izuzetak. Obe reči imena ove motociklističke bande pisana su velikim slovom - to je ustupak 228

zdls & meteori

prevodioca (u dogovoru s lektorom) anarhističkoj ideologiji ovih odmetnika; dakle, pobuni protiv svakog mogućeg sistema, pa i jezičkog.

* Zahvaljujem se Milanu Cakiću što mi je svojim sugestijama sociološkog karaktera povremeno osvetljavao ovaj kontrakulturni fenomen kada je njegova snaga zamračila čistinu moje prevodilačke svesti.

229