Hugo Claus - Hladni Ljubavnik

Hugo Klaus

Hladni ljubavnik

Prevod s holandskog Ivana Šćepanović

Arhipelag Beograd, 2012.

1. „Nisam se izdirao”, reče on. Ona se osloni o sto dugim jednakim prstima iskićenim prstenjem koje je dobila od muža fabrikanta tekstila iz Kortrejka. Jedan s topazom i jedan sa agatom. Zlatna narukvica sa zmijama koje se preplićuje iz Đenove. „...kome možeš tek tako da dovikneš: 'Stani, izlazim ovde, a ti, vozaču, teraj dalje.'“ Ona se kratko nasmeja. „Sad možeš da kažeš kako sam ti poslednja dva meseca stvarno bila šofer po Italiji. Stvarno. I sobarica. I majka.” Pri udahu ispusti suv zvuk i zavali se u pletenu stolicu. Bilo joj je trideset pet godina, mada to verovatno nije bilo tačno. Najstarijem detetu (imala ih je troje) bilo je trinaest godina, rekla je. Ali Edvard nije znao decu a ona nije ponela fotografije na put. Ni pasoš joj nikada nije video. „Imali smo lepo letovanje”, reče ona. „Naročito je bilo lepo u Veneciji.” Začas je napunila kofere, minđuše u Sijeni, haljine u Torinu, knjiga s freskama iz Pompeje (neko je obradio fotografije, goli ljudi i žene dobili su filmska lica, ukočeno držanje kao na starim modnim slikama, tako da su postale erotskije nego nekadašnje originalne figure, čudnije, snažnije, komičnije), duboko dekoltovane cipele, četiri para iz Firence, tri iz Rima. „Na šta misliš? Zašto mi se podsmevaš?” Mora da ga je gledala ispitivački iza zatamnjenih naočara, prodornim pogledom kao u iznenađene kokoške ili učiteljice koja pokušava da pronađe ko je bacio ceduljicu. „Ne podsmevam ti se.” „Do malopre smo bili dobri prijatelji”, reče ona. „I nesporazume smo brzo rešavali. Ali prevarila sam se, mislila sam da si drukčiji. To mi se uvek dešava. I pored prethodnog upozorenja, nikad ne slušam, uvek se vežem za nekog. To se dešava ženama kao što sam ja. Šta se tu može? Čovek se ne može promeniti.” Ona šmrcnu, prsti joj se pomeriše iza naočara. „Kako možeš?” uzviknu. „Kao kad šoferu nasred puta kažeš: 'Stani, ovde izlazim!' Kako je to moguće?” Muve su se skupile po iscurelom sladoledu i u njegovoj praznoj čaši. sunce se

nadnelo nad suncobran tako da je sad sedela na svetlu ali nije ni primetila. .Jesi li to tako planirao? Koliko si dugo o tome razmišljao? Ipak si mogao da mi kažeš, zar ne? Kada je počelo? U Đenovi? U Rimu?” Njen glas izgubi visinu. „Edvarde, neću da idem sama kući. Razmisli. Dobro. Odlučio si da me pustiš da se sama vraćam u Belgiju, dobro, ali razmisli. U autu. I ponovo odluči u Nici. Ili još ranije, na granici. Mogli bismo da odsednemo u Ventimilja. I malo razmisli o svim za i protiv. Šta misliš o tome? Oh. neću da se vratim u Kortrejk tom razmaženom detinjastom čoveku što vreba kao pauk u uglu. Šta da radim? Razmisli malo. Hajde.” Znojila se na suncu a puder je obrisala tako da su se videle gole crvene pruge kože. Nelagodno se vrpoljila na stolici. Mora da su joj butine bile vlažne. „Razmisli malo dok se vozimo. Ovde ipak ne možemo ostati. Inače nećemo stići večeras do Ventimilja.” „Ovo selo me podseća na Alken”, reče on i zagleda se u beli prašnjavi put koji je nestajao između stena u crnoj ovalnoj rupi. „To je selo u Limburgu gde je živeo moj deda. Jedno sam popodne sedeo isto ovako kraj puta kad je pored mene proleteo auto u plamenu. Tek tako. Pred mojim očima.” Široki put bio je isti, samo što je ovaj imao sa strane palme. U Alkenu su pored biciklističke staze mlade breze. Svetlost je bila nešto jasnija i oštrija. Jednog avgustovskog popodneva iz daljine se lagano približavao plavi fijat a Edvard, u polju pored puta, vide kako pozadi iz auta kulja plamen, tanak i beo i bez dima. Fijat se približavao i plamen je postajao sve veći i obuhvatio je ceo krov. Kada je stigao do Edvarda, plamen je postao narandžast, mešao se s kovrdžavim crnim dimom i kuljao je kroz prozor. Auto se tada zaustavi, čovek iskoči iz njega i izvuče prijatelja za ramena dok su vrata gorela. Obojica padoše pored auta koji je cvrčao i drhtao u crnom dimu. Prvi čovek kleče na desno koleno i stade da vuče prijatelja, koji je bio nepokretan. Trebalo mu je četvrt časa da ga je pomeri tri metra a Edvard je to sve gledao sa obližnjeg polja. Seljaci dotrčaše i zasuše motor zemljom. Kasnije je čuo kako su se pozadi u autu nalazili filmovi koji su se upalili. Ona završi rečenicu prikrivenog značenja koju je otpočela pre više časova zaobilazno. „Ne možeš sad poricati da si bio srećan u Veneciji. Sam si to priznao.” „Priznao”, pomisli on, kao da je bio u pitanju neki nezamisliv skandalozan čin izvršen u potaji, zagušen lažima, nešto veoma delikatno i odvratno, što čovek može da poveri svojoj ljubavi ili „prijatelju” u trenutku slabosti. „Nikada nećeš naći ženu koja te razume kao ja.”

„Jedi taj sladoled. Istopiće se sasvim”, reče on. Telo joj je bilo lepo i zrelo, starala se o njemu, svakog dana je vežbala; pohotljivo telo se rascvetalo od prijatne toplote desetina ljubavnika, starih i mladih, veštih i nežnih. A sada je bilo pregrejano, zgnječeno i izdajničko. „Pođi sa mnom, Edvarde”, prošapta. Mladi čovek, koji kao da je dotle spavao ili se odmarao, ustade i pozva kelnera. Plati i uputi se prema putu a ona pođe za njime. Nalete na njega kad se naglo zaustavio. Iza blokova kuća čulo se more. „Slušaj, Karla”, reče joj u lice. „Da se vozimo još malo”, reče ona užurbano, opipa šešir i lako ga zabaci. „Nekoliko kilometara našim autom (još nikad nije rekla „naš auto”) pored mora. A onda ću te dovesti dovde, obećavam.” „Ne.” . „Hajde.” Stade da mu steže ruku. „Ne mogu sama da se vraćam.” On joj skide naočare za sunce. Oči su bile zakrvavljene, rubovi crni i sivi, ona zaplaka i zatrepta. Liznu suzu, sivu prugu duž nozdrve i osmehnu se držeći vrh jezika između usana a onda čvrsto uhvati Edvarda obema rukama. „Uradio si to da me malo mučiš, o, znala sam”, uzviknu ona, „o, kako sam opet nasela.” On blago odgurnu njene ruke i natače joj naočare za sunce. Ona ih namesti a onda krenu onim svojim usporenim korakom (bila je u preuskoj plavoj haljini) prema autu, tamnocrvenim otvorenim kolima. On joj pomože da uđe. „Vrisnuću strašno glasno.” „Nećeš”, reče on pitomo. „Čekaj samo.” Ona okrenu prema njemu lice i on je poljubi u slani obraz. Lice joj se trzalo, slobodno i nezavisno do vrata koji je ostajao prav u bujnom dekolteu. „Znala sam da će i to doći, ali ne tako brzo. Ne tako brzo.” „Ipak smo se dogovorili.” „A još jutros... u Đenovi...”, vrisnu ona.

„Nisam to jutros još znao.” „Ali zašto? Zašto?” Plakala je. Ruka s volana zaluta na sirenu koja oštro vrisnu. Oboje se trgoše a onda zavlada mir. Ona obrisa lice maramicom i izduva nos. „Karla.” Ona prepoznade ton, pokori mu se. Ruka iskićena prstenjem stade da pretura po torbici i izvuče odatle tanak svežanj novčanica od deset hiljada. „Slušaj, kaži mi pošteno, jutros u Đenovi, da li si znao da ćeš me pustiti da se sama vraćam kući?” „Ne. Sinulo mi je tek usput, u autu.” Ona ga uze za ruku koja je držala novčanice, okrete je, poljubi mu dlan, protrlja o njega nos i ispucale usne. Kad je otišla, doviknula je nešto što nije mogao da razazna od buke motora, nešto što mora da je bilo definitivno, nešto surovo ili neobično tiho. On mahnu prema kolima iznad kojih se video njen šešir kao neka streljačka meta i pomisli: želi da joj još i mahnem a ne zna da će se od toga njen poljubac brže osušiti na mom dlanu. Osmehujući se, on krenu prema selu koje je bilo stisnuto između stena, bregova i nevidljivog mora. Kuće su bile okrečene kocke oko tri urušene kule. On poruči kafu na terasi moderne kafane koja je gledala na more, voda je bila nepokretna, s ljubičastim i maslinastim flekama. Pod kafane prelazio je u nasip, poljski mozaik, zupčasti kamenčići pažljivo su u krugovima utisnuti u zažarenu smolu. Slagači poda bi povremeno koraknuli unazad i skupljenih očiju posmatrali svoje delo, kao nekadašnji slikari portreta. Onda bi odjednom, hitro, stavili crni kamenčić na bledu površinu. Mladež na licu. Oko bradatog starca koji je klimao glavom kao sveštenik sedeli su preplanuli ljudi u ribarskoj odeći. Govorili su o njemu, ali nije ih mogao čuti jer je iz kafane s radija odjekivala promukla raspuknuta napolitanska pesma. Ne, bila je to gramofonska ploča. Nejasno obeležen prostor između žbunova bio je verovatno predviđen za igranje. Bio je tu i podijum. Onda je zaspao. Selo se zvalo Perena, nije bilo turista, a za sobu se može odmah obratiti gospođi Lečini, reče kelner. On pokaza kuću, bio je to najviši krov u selu, crna kupola među palmama. „Odmah do vode”, reče kelner. „Ona je Ruskinja, a sobe su veoma uredne. I sobarice su uredne. Jedna od njih, Franka, kćerka je onog tamo, Livija.” Ribar klimnu glavom smejući se. „Amerikanac?” On podiže dva razmaknuta prsta.

„Ne.” Edvardov jezik bio je još lepljiv i gorak od spavanja. „Lepe sobe”, reče ribar Livio. „Sve se dobro održava, kao kod tebe kod kuće u Americi.” Smejao se uzdržano i gostoljubivo jednoj od čudnih ptica iz velikog jata koje svake godine preplavi kraj čudnim jezicima, čudnom odećom. „Ja sam Belgijanac”, reče Edvard. „Ovamo dolazi mnogo Belgijanaca za vreme sezone. A i mnogo Nemaca, ali više ih ide u Finale Ligure ili u Alasio.” „Tim bolje.” „Moj bratanac je fotograf, reče Livio, „stanuje odmah do sinjore Lečini. Ako ti zatreba fotografija.” Iz visokih planina što su se nadnosile nad selom drečavo zelenim visovima i brdima s vinogradima i livadama naiđe voz, dugačak crv sazdan od pravilnih oblika koji se izvlačio iz stenovitog zida i promicao dalje. U hladnom sivom holu kuće gospođe Lečini devojka mu reče da će ga gospođa odmah primiti. Njena široka nenašminkana usta osmehivala su se stidljivo. „U redu. Franka.” „Nisam ja Franka. Ona gore namešta krevete.” Pocrvene, namesti čuperak i izgubi se. Niza stepenice je silazila starica ne oslanjajući se na štap koji je ispružila ispred sebe kao beskoristan dosadan predmet odista slepe osobe. On oprezno izgovori ime i stisnu njenu hladnu koščatu ruku. Lice koje je nekada bilo veoma lepo sada je izgledalo kao mek ali zategnut svežanj urezotina. Nije bila pogurena. „Ličite na mog nećaka Rikarda”, reče i uputi se u salon sa ovalnim prozorima obojenih okana, onda sede kao neki poglavica usred svojih relikvija, starih ustakljenih portreta sa uvojcima, bronzanih statua generala s brkovima, između čaša i porcelana. Nekada su se zbog nje samoubijali blistavi i žestoki oficiri u snegom zavejanoj domovini, davnih i neopozivo prošlih zima zdrhtali pred njenim oštrim osmehom, tamnomrkim opasnim pogledom koji je živeo još samo prikriven, ali nije zgasnuo. Dobio je vrtnu kuću koja je bila malo po strani i pogodna za nekoga kome je bio potreban mir. („Upravo sam završio ispite koji su me iscrpli”, rekao je a ona mu je poverovala. Pronašao je dobar tonalitet.) Nije bilo ključeva, sutra će ih dobiti.

Prava i ozbiljna, kao da je u šetnji s neodgojenim dvorskim damama što se kikoću u senici prestolonaslednika, ona mu pokaza sobe s vlažnim oslikanim zidovima i verovatno s paucima skrivenim u pukotinama. Kupatilo, prašnjavo i propalo, gledalo je u vrt. Iza vrta, a to je bilo iznenađenje, svetlost i jak šum - on ugleda obalu što se moćna i zrnasta pružala i blistala. U vodi su se mlade žene igrale kao krv crvenom loptom i vrištale. „Sviđa vam se?” upita starica. On klimnu glavom bez reči. Kada je ostao sam u osunčanoj sobi. skide se i uvuče u sveže namešteni krevet. Opruge zaškripaše. Između oštećenih prljavih zidova stajao je ovalni pisaći sto uvrnutih sjajnih nogu poput veoma tankih stubastih ženskih nogu. Čaršavi su mirisali na štirak. Nisam mesecima spavao, pomisli. Uzdržan oštar uzvik stiže do njega. Sova u sobi? Ne preko dana. Ne. To je sigurno dečačić ili žena na obali. A Karla nije bila tu. Bio je umoran. Osmehujući se, pruži se raširenih ruku i nogu po belom, suvom, prostranom polju od kreveta.

2. U prodavnici koja je mirisala na mrki sapun i sir Edvard se raspita kakva je to kula na ulazu u Perenu, kao neka osmatračnica, klin zabijen u more. „Nekada su ovde vladali Saraceni, sinjor Edoardo”, reče piljar, „i čini se da im je ovde bilo dobro. U svakom slučaju, sagradili su kulu otpornu na nevreme. I ne samo u Pereni, sinjor Edoardo, već širom Rivijere.” „Sve do Španije”, reče Inđenjere, stariji čovek i dalje besprekorno uredan, u svetio sivoj odeći, koji je zakrvaljenim očima požudno gledao Lučiju, najmlađu piljarevu kćer. „Si, Inđenjere, certo”, reče piljar i izgledalo je kao da popušta nejasnom ali snažnom preklinjanju svetlosivog čoveka; on namignu Edvardu i stade da izvlači gajbe s paradajzom. Sve do kraja vrta. Inđenjere se saže. Njegovi prsti u belim pamučnim rukavicama bez oklevanja opipaše Lučijine grudi. Ona okrenu ljubazno lice prema Edvardu, ali svetlosivi uzviknu: „Ali sinjor Eduardo možda ima nešto protiv šale!” „Lud sam za šalama”, reče Edvard. „Ana!” uzviknu devojka a njena sestra dođe da naplati Edvardu, glasno izgovarajući artikle i cene dok je pisala račun. „Pazi. Inđenjere, ne tako jako”, reče Lučija. Inđenjere baci sa Edvardom pogled u vrt gde je piljar ređao gajbe i prošapta uzbuđeno: „Ove device su zeleni plodovi, sinjor Edoardo.” Lučija se zakikota, Prodavnica je uvek bila pusta u to doba dana, ljudi u Pereni su spavali posle ručka a najčešće je i piljar išao u krevet. Bilo je tiho. Samo su se mogli čuti ujednačeni zvuči ventilatora i automatskih hladilica s papirnim trakama iznad mesa i kolača i Anin unjkavi glas: „Papričice, pedeset pet, tikivice šezdeset.” Inđenjere skliznu nedužno i gipko iza šanka. „Ćao”, reče Edvard devojci a „a rivederla” starcu koji je uzdisao. Inđenjere se uvek pojavljivao u to doba, gotovo svakog dana, otac je svaki put nestajao u kuhinji ili u vrtu na bezglasnu naredbu napadača u svetlosivom odelu i

gamašnama. Edvard već deset dana satima leži na plaži. Ne misli ni na šta, sunce peče. U početku su mu se priviđali prizori koji su se mešali i kojih se čvrsto držao: Karla brzo otkopčava prsluče, baca ga u sobu i plovi prema njemu kao mornar prema mladoj devojci; njegov otac, pokojni doktor Julijan Herst, koji je ležao zavaljen pa su ljudi (očeva braća, kućepaziteljka i njen sin, nekoliko pacijenata i on) mogli da mu vide nozdrve; voštana boja očeve kože i senke oko očiju, kao da ga nisu dobro umili; kuća u Belgiji koju su susedi nekada izbegavali, jer se svake noći i svakog dana u nepredviđeno vreme razlegalo iz nje hrapavo dozivanje s prvog sprata, a susedi su znali šta je to; staje u kojima su nekada davno bile skrivene očeve čeze, vrt o kome se više niko ne stara. Onda se pojaviše plave i veoma crne mrlje u vrtu iza Edvardovih očiju. Ležao je predugo na suncu. On ustade, stavi gumene naočare i zaroni u mlaku vodu, u tečno uznjihano carstvo, u jato vrludavih providnih ribica. Između pećina stiže do lelujavih polja morske trave i uhvati se za njihove kožaste kaiše. U slepoočnicama mu je zujalo, a grudni koš mu je bio gibak i ulegnut bolno oštro dok su mu nevidljive ruke koje nije osećao otvorile usta i napunile ih slanom vodom. On se prepuštao i ostajao da lebdi, promičući kroz slojeve vode gde se svetlost filtrirala i postajala sve belja, do površine koja se rasprskavala u ogledalima što su se razbijala u penu. Zaslepljen je plutao na leđima s vodom u ušima. Vazduh je bio težak, danima je bio kraj vode. Deca iz obližnjeg manastira igrala su se oko njega a u pesku su sedele četiri nasmejane kaluđerice koje su ih čuvale. Jedno od dece, mongoloidni dečačić, stalno je kružilo oko Edvarda, unezverenog pogleda, skupljenih usta i ispruženih ruku podražavao je voz i urlao. Huuhuuhuu. Ostala deca bacala su na njega šljunak i šutirala ga ali on se nije dao uznemiriti, ostajao je i dalje nedostupan. „Kako se on zove?”' upita mongoloid i strovali se pored Edvarda, lokomotiva je sad usporila, zapenušane usne mrmljale su tiho prolaženje preko šina i kroz tunele. Kaluđerice su ga podšišale veoma kratko pa mu se ulubljena glava još jasnije isticala. „Koji on?' „On.” Dete pokaza na Edvardove grudi. „Ja?” „Da, on.” Dečak stavi prljavu šaku na Edvardovu ključnjaču. „Kako se on zove?” upita Edvard i dodirnu snažno telašce kao u neke životinjice. „Mario.” „Ja se zovem Napoleon.” Dečak zaboravi lokomotivu i oproba ime ustima, obrte ga u ustima tri-četiri puta i uzviknu: „Napoleon!”

Ponekad je Inđenjere prolazio nasipom i u znak pozdrava dodirnuo bi štapom slamni šešir. Ili je Edvardu prilazio poštar i pričao o korupciji u administraciji. „Za sve su krivi crveni.” „Naravno”, reče Edvard. „Ali podjednako i demohrišćani.” „Ni oni nisu bolji.” „Niko od njih ništa ne valja”, reče poštar. Edvard ga pogleda u oči. „Znaš, Postino, ponekad poželim da te vidim na čelu države.” „Trebalo bi da uradimo nešto divno”, sanjario je poštar i šmrktao. „Što bismo to pićem zalili! Bože, bože, što bismo se napili!” Bio je mali i zadihan, zlopatio se na biciklu po brežuljcima Perene. „Noge su mu prekratke a glava preteška”, izjavila je gospođa Lečini. Svako veče pozivala je Edvarda na čašu vina i pričala mu dnevne događaje koji su neprimetno zalutali u njeno nepresušno bljuvanje sećanja. „A kakav tek glas ima taj naš Postino! Kada treba da uruči reklamne ili štampane stvari, sve odjekuje kroz kuću, kroz ceo kraj, sve dok Franka ili Marija ne siđu. Ne, ne dolazi u moje odaje. Za takvo nešto proletarijat je danas suviše fin. E, da je taj znao moju majku u Sankt Peterburgu... Ta bi ga izudarala. No, drag je to čovek. Kad idem na odmor bratu u Firencu, uvek mi Šalje pisma s nekoliko reči na koverti: prijateljski ili srdačni pozdravi od Rika Kripe, vašeg Postina. Zar to nije divno, gospodine Edoardo?” I ne sačekavši, ne zastavši da udahne, prinela bi prste okovratniku: „Žena mu je bolesna, da se čovek rasplače. Poznato mi je, jer muž mi je imao šećernu bolest. Bolesnici su veoma teški a može li čovek da po ceo dan pravi lice kao Bogorodica? Njegova žena boluje od srca. Pred vratima uvek visi oglas, nije li tako? 'Orman na prodaju', ili 'dečja kolica', 'Nekorišćeni sto na prodaju'. Ono što je moj muž imao bilo je čak gore...” Edvard nije slušao, bio je odsutan, slušao je stotine morskih školjki napolju i drugi tihi zvuk koji se probijao kroz glas sinjore Lečini, jer je bio siroviji, kraći, teži. „Imao je šećer”, reče sinjora Lečini. Edvardova mati je imala rak i susedi je nikada nisu viđali, mati šaputavog glasa koja je za Edvardovog oca i domaćicu bila stranac koji se najradije izbegava. „Bio je mostograditelj i ja sam ga svuda pratila, kako dolikuje ženi. Novgorod,

Bukurešt, London.” Sinjora Lečini ponovo napuni čašu. „Ponekad se pitam, sinjor Edoardo, kako mlad čovek kao vi izdržava u ovakvoj zabiti kao što je Perena. Nikada vas ne viđamo da se družite s nekim. Vi to još ne znate, sinjor Edoardo, još ste suviše mladi, ali slušajte šta kažem: stičite prijatelje dok ste mladi, stičite mnogo prijatelja. Mnogi će otpasti, ali ako ih ima mnogo, neke ćete i sačuvati i neće vam se desiti kao meni ovde da sedite sami u svom salonu, bez mačeta i kučeta s kojim bi progovorili.” I tako je to išlo u nedogled, to romorenje je lebdelo u sobi između uvojaka kose i portreta - tužbalica starice koja je koketovala svojom usamljenošću na najnametljiviji način. Jer svakom s kim je razgovarala ispričala bi koliko je usamljena, ribarima, poštaru, svesteniku, mesaru; niko toga nije bio pošteđen, svi su je slušali po dužnosti. I Edvardova mati se žalila. Danonoćno. Veoma se mučila pre nego što je umrla, godinama je umirala i sve te godine iz zatvorene sobe, u smradu mokraće i lekova, slala je po kući Morzeove signale, pevala zamuckujući od bola. Oštar prodoran glas, kao u ljutitog starca koji plače, i to bi trajalo u nedogled. Ponekad je čvrsto držala Edvardovu ruku i vodila ju je na svoje znojavo lice i govorila dubokim, gotovo dečjim šapatom. „Ostaviću te samog, ali još ne.” Ili: „Desiće se to veoma brzo, tako bih želela da se brzo dogodi.” - „Ko će se starati o tebi? Hoćeš li se umivati svakog jutra?” I kao zvuk makaza kroz papir suvo krkljanje: „Pričekaj da budeš malo stariji, dušo, pričekaj dok ti više nije potreban, a onda ga odbaci kao kamen.” I još: „Edvarde, kad me više ne bude i kada budeš odabrao poziv (mislila je da mu je dvanaest godina, tri meseca pre smrti, a njemu je tada bilo dvadeset, ona uzviknu: „Nateraću ga da ti kupi one slagalice”), onda se više ne osvrći na njega. Izbaci ga napolje, ako možeš. Molim te, Edvarde.” Edvardov otac je bio doktor i bio je poznat u gradu. Kao da je leteo kad je prolazio pored ženine sobe, a onda je teško trupkao po drvenim stepenicama. Kada je morala da vrši nuždu noću, ili bi zatražila čašu vode ili injekciju i kada je plakala kao neki jadni starac, spavao je i nije se budio. Preko dana slao joj je domaćicu koja nije htela da ostaje u kući i preko noći. Jednog popodneva Edvard se pope na Saracenski breg, vrh koji se nadaleko uzdizao iznad obale. Staza je vodila u sve višim krugovima do vrha gde se nalazila Saracenska kula. Kamenje staze bilo je prilično razmaknuto, tako da je morao da preskače. Bilo je i opasnih odrona pored strmog stenovitog zida. Sav u znoju, stigao je do vrha, do bezoblične ruševine. Tu je duvalo i on sede zadihan na zidić koji je imao osmatračnice na jednakim razmacima i sav je bio prekriven imenima, srcima, srpovima i čekićima, „Živeo Duče”, i kukastim krstovima. Ispod njega, duž peščane kore s bučnim talasima, ležala je Perena kao školjka čiji su spoljašnji planinski

grebeni činile provalije. Jezgro školjke bili su ružičasti i oker krovovi i žlebovi peskovitih puteva. Čamci su ležali nepokretno a stenje je izgledalo kao kamenje koje se skotrljalo s velikog planinskog bedema. Edvard se nasloni na zidić i zagledao se u more, tu nepomičnu površinu. Kraj se nije video, nizija je prelazila u nebo kao ravnomerna siva senka. Pored lica mu prolebde naglašeni poznati miris i dečije šuškanje, čak je bio prisutan i vlažni topli miris glasa: „Edvarde, dušo.” Glas nije dopirao dalje. Edvard poče tvrdoglavo da broji, da množi. „Dvadeset četiri puta dvadeset četiri je pet stotina, pet stotina sedamdeset šest.” Cifre su oticale u maglu. Sedeo je tu dugo, gušteri su mu pretrčavali preko butine, sunce se pomerilo a znoj na vratu je postao leden. Nije prestajao da se boji, nije prestajao da se lepi uz rub zida tako da mu se ošto kamenje zida zarivalo u dlan. Onda popusti. Poče da zviždi. Zapeva promuklo. Oslobodi se zida, oslobodi bolne uzdrhtale šake. Ponovo se zagleda u morsku površinu. „Bojim se visine”, reče glasno. Povratak je bio mučan i on nikako nije mogao da umiri telo, dvaput je seo na zaravnjen kamen na stazi da bi se smirio. Kad se vratio u selo, već se bilo smrklo. Veče je klizilo kao oblak a on je ležao potrbuške na pesku. Svetla na moru su se približavala. Seoski zvuci su utihnuli a posle nekog vremena odjeknu dozivanje pastira, prigušeno i otegnuto, čuše se i uzvici ribara koji su lovili lignje. Jaka svetiljka na brodiću pomeri svetlost u vodi poput noža koji se topi. Ribar je stajao uspravan i snažan, probijajući sebi put. Čamci su plakali jedni za drugima u mrklom mraku. „Ćao” reče neko. Sobarica Marija sede pored njega. On joj dade cigaretu. „I tvoj otac hvata lignje?” „Da”, reče ona. „ali ne ovde. On živi u Varigoti.” „Gde je Moreti?” Njen verenik baštovan, polugluv namrgođen čovek. „Kod dospođe. Opravlja osvetljenje. Misli da je pregoreo osigurač.” „Moreti je spretan. Pronaći će već kvar.” Ona se prezrivo nasmeja i spusti se bliže na laktove. Crvena svetlost njene cigarete dizala se i spuštala dok je lagano klimala glavom. Onda on primeti kako češe vrat ispod guste crne kose. „Star je za svoje godine, taj Moreti, a ja sam mlada. Svi u selu to kažu. Šta ti misliš?”

„Mene se to ne tiče.” „Znam. Ali reci nešto. Bilo šta. Reci nešto o tome.” „Koliko ti je godina?” „Dvadeset četiri. A njemu je trideset šest. Ali tu se ništa ne može. Otac zavisi od gospođe a ona to želi. Šta ja tu mogu?” „Možeš da ga varaš.” „Ali prvo treba da se udam. Zar ne?” Ona podiže koleno da bi skinula cipelu i istresla pesak. „Šta ti tražiš ovde u Pereni?” upita promuklo. Dosta kasnije, kad su čamci s posadom već bili zamakli prema obližnjoj luci, ona reče: „Gospođa kaže da si došao da se odmaraš. Ali ne veruje u to. Moreti kaže da tu nešto nije u redu. Zašto? Šta si to uradio?” Njena ruka milovala ga je po leđima a onda se zakači zatupastim noktima za rub džempera na potiljku. Devojka je skliznula postrance po njemu. „Nikad nas neće videti”, prošapta mu u potiljak. „Ni gospođa ni Moreti ne mogu nas videti, ugurala sam karton između lampi.” „Idi”, reče on, ali tako tiho da ni sam nije čuo. Ruka na njegovom kolenu krenu nagore i tamo se primiri, a onda se odjednom pokrenu. On je zgrabi za ruku i povuče je. drugom rukom odupre se o njen kuk. Ona se pomeri dva metra dalje i ostade na kolenima. „Zašto ne, gospodine Edoardo, zašto ne? Nisam dovoljno lepa?” „Pa ti ovde radiš”, reče on. Ona se udalji brzo uz šuštanje peska. On stade da baca šljunak u vodu. Ribari su nadirali, lampe su ostavljale žute pruge po vodi. Na terasi bara Tivoli sedeo je stari ribar Nono koji ne pozdravi Edvarda. Posle nekog vremena, sedeći tako jedan kraj drugog, starac reče: „Sinjor Edoardo, moj sin kaže da vas je svojevremeno video u Bremenskoj luci gde je zarobljen. „To nije moguće.” „I da je bio u vašoj kući s prijateljem Đuliom. Imate ženu i decu i bili ste u uniformi. U nemačkoj uniformi. „Ne.” „To kaže Manilio. Prepoznao vas je.”

„Ne protivrečite”, prošapta kelner Rikardo. Nono je bio pijan, nepokretan, okamenjen bradonja koji je mrmljao: „S nemačkim šlemom.” „Hoće li sutra biti lepo vreme, Nono?” upita kelner stišavajući ga. Nono je proricao lepo ili loše vreme. Znao je da li će ulov biti dobar, da li će žena roditi dečaka, devojčicu ili blizance, davao je deci imena i recepte za riblju čorbu. Seljaci su ga poštovali. Prilazili su: „Nono, kakva će biti cena grožđa na tržnici u Lotorneu?” Nono bi otpljunuo pored peskovitih nogu i zagledao se kraj sagovornika u planine. „Ako bude okruglo i zeleno, cena će biti loša. Ako bude duguljasto i žuto, cena ce biti dobra.” Seljaci što su stajali u krugu oko njega klimnuli bi glavama i stavili pred njega dvolitarsku dnevnu dozu vina. Bio je sujetan. Svake nedelje u podne odlazio je u Lotorne gde se nasip crneo od Šetača, sedao na klupu pored prodavnice u kojoj su ljudi kupovali razglednice. Među razglednicama bilo ih je i s njegovim preplanulim kao isklesanim kestenastim licem s belom bradom, iz profila, ili poluprofila, naspram pozadine od ribarskih mreža ili stena. Sedeo je na klupi u lanenim pantalonama i plavom džemperu po kome je bilo ribljih krljušti i gledao ravnodušno zadihane šetače. Uvek je nosio sa sobom pet-šest razglednica sa svojim potpisom, čak i kada je išao na more. Prodavao ih je turistima skuplje nego u prodavnici, potpisivao ih pažljivo s naličja i tražio napojnicu. „Vreme će opet biti lepo”, reče Nono, „čak previše suvo. Ali šta me briga. Čak ako pada i kiša, od sutra me svaki dan plaća italijanski film.” On uperi pomni pogled u mladog čoveka pored sebe. Plavetnilo u njegovim očima bilo je veoma svetio. „Stigli su ti prijatelji. Možeš da budeš zadovoljan.” „Nemam ja nikakve prijatelje”, reče Edvard. „Hajde, hajde”, prošapta kelner. „Sve si odlično pripremio, sinjor Eduardo, mora da se ponosiš sobom. Ali nemoj misliti da mi ovde u selu ništa nismo znali, da pripadaš filmskom preduzeću. Misliš da ribari zato što su ribari pojma nemaju o svetu?” Nono napravi ozbiljno lice, kao onda kad ga je Edvard video okruženog prijateljima kako klima glavom kao pop: „Sinjor Edoardo, dobro si obavio svoj posao. Bravo. Ali i Bog zna da je ovo običan kraj.” „Kakav posao?”

„Taj špijunski posao. Da vidiš ko bi u selu mogao da igra u filmu. I to istražio na svetom putu prijateljstva. Zar nismo ovde već popili pokoju čašu u ime prijateljstva?” „Naravno da nismo!” „Direktor filma u Lotorneu je ozbiljan čovek. 'Commendatore', rekao je, pazi dobro, Rikardo: Commendatore. 'Čast nam je da te zamolimo da s nama sarađuješ na filmu. Obavešteni smo' -hej, obavešteni su, sinjor Edoardo! - 'i mislimo da ćeš nam u potpunosti odgovarati'.” „I šta sad?” „Ko poznaje filmadžije? Neko iz sela? Niko iz sela ne zna filmadžije. Ko ih je obavestio o meni? Ko je ovamo došao u skupocenom autu s američkom filmskom zvezdom? Neko iz sela? Ne, sinjor Eduardo! I da te skromno pitam: ko zna Nona koji je najsnažniji ribar u Pereni i koji zna sve o fotografiji i poziranju za fotografije? Ko? Ne ostaje ti drugo do da to priznaš, sinjor Edoardo.” „U redu. Čestitam ti na filmu. Ako baš hoćeš da to priznam.” „On se i dalje opire, čuješ li to, Rikardo?” „Donesi nam litar, Rikardo.” Nono se smesta primiri. „Popićemo taj litar i zaboraviti celu stvar. Ali Bog zna da sam taj filmski posao dobio zato da bih mogao da stavim nov nadgrobni spomenik na Lukin grob. Radim to za svog pokojnog sina Luku, radim to protiv svoje volje, sinjor Edoardo.” „Ništa ne znam o tvom filmu, Nono.” Kad bi Nono počeo o utopljenom sinu Luki, nije bilo kraja pa je bilo bolje da ga naljuti. „Hahaha! Celo selo to zna samo sinjor Edoardo koji se celog bogovetnog dana izležava u pesku i sluša ogovaranja sinjore Lečini nema o tome pojma. Sinjor Edoardo, prijateljstvo se ne plaća. Odoh ja sad u Lotorno i Perena će morati da se snalazi bez mene. Videće kako će joj odsad biti bez igde ikoga ko ima malo mozga u glavi.” „Dobro ćeš zaraditi?” upita Edvard. „Kao da ne znaš!” „Ali koji je to film?” „Nono naziva strancima sve ljude koji dolaze iz svejedno kog grada, Pariza,

Bornea ili susednog Pijemonta. Grad zamišlja kao prostrano seosko polje koje ne zna, koje ne može da podeli na zalive, uvale, poluostrvca, i gde nesigurno hoda izgubljen i ponosan i tvrdoglav, gde svi misle da mogu da izrabljuju ribara. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje. I znate šta, sinjor Edoardo, povraća mi se ne samo od vašeg tajanstvenog ponašanja, već mi je i žao što nemate prefinjeno oko. Što ne znate da razlikujete nekog ko sve zna o fotografiji od šupljoglavca iz vojske koji čitavog života nije pušku ni uzeo u ruke i bio penzionisan dvadeset godina pre vremena jer ima astmu!” „Šta!” uzviknu Edvard. „Zar i narednik igra u filmu?” Nono zasikta i zapuhta sebi u bradu. Popiše još litar. Narednik je bio čovečuljak odsečnog uspravnog hoda koji je nosio o ramenu kišobran kao pušku. Bio je Nonov smrtni neprijatelj, niko nije znao zašto. „Ali šta tamo igrate? Koga igrate?” Nono pogleda zaprepašćeno koliko mu je dozvoljavalo dostojanstvo, zažmuri na jedno oko, zagleda se u mladića iz grada, izdajnika. „Pa sebe, naravno”, i besramno nastavi da laže. „Već sam ranije igrao u filmovima.” „Pa, kako se zove taj film?” „Zar ne znaš?” „Slušaj, ti nepoverljivi starče, ništa ja ne znam o celoj toj filmskoj zavrzlami niti mislim niti bi mi ikada palo na pamet da te filmadžijama prodajem ni za jednu liru jer bi me ismejali. Niko te neće, čak i da im se plati.” „Lukav si ti momak, sinjor Edoardo. Opraštam ti. Jer ljutnja samo povišava stomačnu kiselinu, i ja tu ništa ne mogu.” „I ti si lukav čovek.” „I Rikardo je lukav čovek. Donesi nam litar, Rikardo i sedi s nama. Sinjor Edoardo nas časti zato što mu opraštamo.” „Baš si motori lisac”, Edvard smehom odagna loše popodne, loše veče, ispunjeno pijanim Nonovim glasom i Rikardovom zabrinutošću. „Sećanja, žene i njihova tela, gorčina, sve to ovde nestaje”, pomisli. „Ostaću ovde da živim. Dokle god mogu.” Dopustiše Nonu da slobodno priča o nadgrobnoj ploči za Lukin grob koju će

poručiti i nastaviše da do zore piju oporo domaće vino. Sve se više rasvetljavalo, brdo na zapadnoj strani izgledalo je kao meteor. Još su sedeli na terasi kad je selo oživelo i prve žene se razvikale a đaci prošli pored njih. I tada se pred barom Tivoli zaustavi kombi filmske ekipe Agaton. „Eno ga”, uzviknu narednik kroz prozor. „Konačno! Požuri, Nono, treba da smo tamo u devet sati, a sad je deset do devet!” „Čuj ti generala”, promrmlja Nono. „General s penzijom”, doviknu Rikardo zavidljivo. Narednik i njegova kći sedoše pozadi, a Nono se s mukom uvuče do vozača i mahnu likujući onoj dvojici na terasi. Niz lice su mu se slivale suze, a kad je auto zalazio za krivinu kod terase, on im se isplazi.

3. Bioskop u Pereni sastojao se od velike livade na koju su svako veče dovlačili stolice a belo platno kačio je na stenoviti zid upravnik bioskopa, usamljen čovek koji je putovao iz sela u selo s prastarim filmovima, među kojima je bilo i italijanskih istorijskih u dva-tri dela. Prve redove su to veče kao uvek zauzeli starci i deca. Upravnik je išao unaokolo raznoseći flašice s limunadom i slatkiše u kutiji. Edvard kupi smotanu trakastu holandsku bombonu drop, pusti je da se odmota kao pertla i ostane da mu visi iz usta. Crvenokosi dečačić u redu ispred njega gledao je razrogačenih očiju kako se „pertla” diže i na kraju nestaje između usana. On prošapta nešto majci ali ona se ne okrenu. Upravnik zapevuši: „Oranžada, karamele!” Bio je premoren i očajan. Bio je u zavadi s komitetom za svetkovanje u Pereni, a osim toga, kako Nono kaže, glavni konkurent mu je bio polubrat koji je redovno, nedaleko od bioskopa, priređivao vatromete. Tada se u bioskopu čula zaglušujuća pucnjava i povici ljudi dok su na platnu izdajnik i pozitivni glavni junak filma strasno otvarali usta kao ribe na suvu, a iznad i oko platna rasprskavale su se žute i plave svetlosti, pa su ljudi odlazili s bioskopske livade, psovali upravnika i pristupali masi koja je vrištala. Nono je tvrdio kako su se zbog kvarova na električnoj mreži svaka dva dana Perena i uvala između mora i planina pretvarali u smrvljenu i razbucanu kapelu sa upaljenim svećama, što je bilo posledica rada moćnih filmskih projektora. Poslednjih dana Nono se više nije mogao videti. Njegov sin Manilio je pričao u baru Tivoli kako Nono sad stanuje s filmadžijama u Lotorneu. Videli su ga jedno veče u hotelskom baru kako igra po nekom divanu, kako pada s njega i ostaje da leži. Svi ljudi iz bara su mu sipali na glavu pivo ili viski i pevali neku pesmicu. „A on je ležao”, reče Manilio, „i više nije mogao da ustane.” - „Uvek se rado smejao dobroj šali”, reče kelner Rikardo. - „Da, ali ne kod kuće”, reče Manilio. Pojavile su se reklame. Pošto su deca zavrištala i svi zapljeskali, ugasiše se lampioni. Filmski žurnal od pre više meseci. Edvard vide starog Nona kako mu s brade kaplje pivo i viski a on peva, stenje i igra i svoj ostareli dan utapa u najdivljije, najoholije slavlje svog života. Pomisli na svog oca koji je bio pijandura s naočarima i doktorskom diplomom na zidu, visoka mrtva pijandura. Tridesetak ljudi u mraku glasno je pričalo i komentarisalo, deca su jurcala

zadihano tamo-amo i razbacivala stolice. Onda poče neki dokumentarac u boji o prašumi. Drečave slike su povremeno bile precrtane širokim srebrnim prugama, ponekad su u filmsku sliku ulazile srebrne mrlje, zraci i krstovi. Platno je lepršalo gore-dole, parni brodić s putnicima istraživačima promicao je kao da ga je letnji vetar naizmenično naduvavao i izduvavao. Čak i u glasu govornika javljali su se tajni ropci i eksplozije. Prašuma, koja se rado otvarala i rečne okuke ropski ispresavijala naspram brodića s kamermanom, odjednom podiže barikadu. Stani! Nosači i vodiči više nisu sekli hlorofilno zelenilo već su počeli da drhte. Beli vođa se namršti, njegova plava žena gledala je obeshrabreno ispod tropskog šlema lijana, gde je visila blistava lopta crvena kao krv. Haka-hijuka-jula, uzviknuše crnci. Opasnost, prevede glavni nosač. I zaista, između grana koje su se širile dahtali su oslikani ljudi držeći nestrpljivo koplja i lukove. Dva metra iznad platna iz stenovitog zida protutnja pravilno ispresecana traka a oštar zvuk nadjača prašumu i tam-tamove. Kad je voz prošao, govornik povrati svoj tronuti glas i reče da su ti divljaci prvi put u životu videli belce. Edvard se zavali i nastavi da zvaće gorku bombonu. Sad su se svi primirili. Deca su se nagla napred. Zajedno su se šunjali po žbunovima, punili revolvere, i mirili se uz klanjanje i uspravljanje, poklanjali bakarnim divljacima dečije igračke. „Kojim jezikom govore divljaci?” upita crvenokosi dečak u redu ispred njega. „Italijanskim, naravno”, reče mati, „zar ne čuješ?” Nebo se naoblači. Možda će pasti kiša. Šta tražim ovde? pomisli Edvard. Letovanje se negde mora završiti. Gde? Kada? Kad više ne bude novca. A onda? Spiker priča o piranama i upozorava da tamo, u toj žutoj blatnjavoj reci, vrvi od ribica. Vidi kako su krvožedne te grozne ubice.” Iz jarkozelenih žbunova, među ravnim prastalim listovima, promoli se krokodil, pogleda oko sebe i odvrluda kroz vodu koja se odmah uzdiže i zaprska. „Prekasno!” uzviknu spiker. Edvardu zastade dah a u grlu zalupa žila kucavica. Krokodil besno zamlatara repom i zaora njime unaokolo široke raspršene brazde po vodi. Repa odjednom više nije bilo a krokodil se zatrese, zadrhta kao da ga drma električna struja, pope se uz glinovito tlo. Na dve prednje noge. U hlorofilnom zelenilu zatrese gornjim delom tela s razjapljenom zapenušalom njuškom i pokrenu donji deo tela na kojem više nije bilo ni mesa ni živaca, odgmiza s kosturom koji su piranje očistile do belila. Polukrokodil odvuče svoj beli kostur s rebrima još pola metra, dok su uljaste pirane iskakale iz njegove utrobe u vodu. Blizu Edvarda začu se promukao zvuk. Prigušen polukrik kao da je umakao pri orgazmu. On ugleda devojku. Sedela je iza njega, glavu je naslonila na prekrštene podlaktice preko stolice ispred sebe. Bila je veoma mlada. Usne su joj bile vlažne i u uglovima su blistale

bale. Prstima je poduprla šiljato lice sa očima razrogačenim zbog prizora koji je upravo videla. Dok je pampa iščezavala ispod aviona koji je nestajao u slovima KRAJ, ona naglo ustade i uputi se ka izlazu. On krenu za njom. Bila je u crnoj žersejskoj bluzi obučenoj naopako pa se dekolte nalazio na leđima gde je koža bila preplanula i glatka. Ona okrenu prema njemu grozničavo lice, klimnu glavom kao da ga poznaje. „Ako staviš ruku u vodu gde su te ribe, izvadićeš samo patrljak, zar ne?” „Nisam tamo nikad bio”, reče Edvard grubo i nespretno. „Ni ja.” „Niti bi ikada gurnuo ruku u tu vodu.” Ona se osmehnu i oni ćuteći nastaviše da idu nasipom. Bila je gotovo bez šminke, samo su uglovi očiju naglašeni crnim crticama. „Žedna sam”, reče ona. „I ja.” „Ima li negde u blizini kafić?” „Naravno, eno tamo.” Rikardo im namignu kad su prošli pored njega prema zadnjoj terasi koja je gledala na more. More je izgledalo pusto, neće više biti kiše. Devojka je htela viski. „Ako bih sad ovde sedela ovako”, reče ona i nagnu se napred tako da su joj grudi gotovo ležale na stočiću, „a ispod stola me proždiru pirane, šta bi ti rekao?” „Uplašio bih se.” „Sreća što ih ovde nema.” „Misliš!” „Šta!” ona se nasmeja preglasno, rado. On zamoli Rikarda da stavi ploču s nekom oveštalom napolitanskom pesmom s morire i mai piu u svakoj strofi. „Vidim, pitaš se zašto sam odmah pošla s tobom. Videla sam već drugi film. Blue Skies. Pre više godina, kad sam bila zaljubljena u Binga”, reče ona izazivački. „Zato nisi došla s njim.” „Znaš, Bing je ćelav kao jaje. Nosi periku. Violeta mu ju je jednom smakla s glave na nekom stavlju u Holivudu. Je l' je znaš? Violeta Legini.” „Ne.” „Svake nedelje je u novinama.” „Nikad ne čitam novine”

„Ne znaš da čitaš italijanski? Govoriš dobro.” „Da, ali nikad ne čitam novine.” „Ni u Americi?” „Nisam ja Amerikanac.” „Izgledaš kao Amerikanac. Trebalo je da večeras odemo u Vareze, Violeta i ja. Ali ona je otišla s Palom. Znaš li Pala?” „Ne.” „Ni njega? Odakle si ti, zaboga? On je veoma poznat, igrao je u četiri američka filma. Sve devojke su zaljubljene u njega. Lep čovek, ali kad ga upoznaš, deluje nestvarno. Kao da lice nije njegovo.” „Znači igaraš u filmu u Lotorneu?” „Da.” „Onda znaš Nona?” „Ne.” „Neki starac što igra na divanu i peva vojničke pesmice.” „O, taj”, reče ona sa omalovažavanjem. „Je l' ti je neki rod? Deda, tako nešto?” „Ne, samo ga znam.” Bila je lepa. Povremeno je gladila čuperke crne kose iza ušiju prstima s lakiranim noktima. Nešto odsutno i nametljivo ju je uznemirilo. „Krokodil”, pomisli on. Nije nosila lančiće ni prstenje i Edvard je uze za zapešća koja su bila hladna i krhka. „Pusti me.” „Zašto?” „Eto tako. Ljuta sam.” „Zašto?” „Ne znam.” Sedeli su ćuteći. Rikardo ponovo nasu viski i ostavi im flašu. Devojka podiže mačka Ignacija i stavi ga sebi za vrat, odakle je mačak gledao preplašeno a onda je skliznuo. Ona odjednom vrisnu: „Taj gad me grebe!” i snažno ga tresnu na zemlju. Pokreti su joj bili žusti i gipki a kad je vrisnula, zabacila je glavu te

su joj se napele dvostruke žile na vratu a usta otvorila pa su sitni zubi prkosno iskočili. Golo pazuho bilo je blistava plava šupljina. „Kakav zao mačak.” Protrlja vrat. „To je mačka. Ženske se nikad ne podnose.” „Šta ti o tome znaš!” Ona ustade i razgleda ploče. „Nema bogzna šta”, zaključi. „Kako se zoveš?” upita Edvard. „Jija. Jija Venturi. Nisi nikad ni za mene čuo? Mislila sam da me znaš pa da si zato pošao za mnom. Prošle nedelje bila mi je slika u Il Domu, s Violetom. Ali ti ne čitaš novine, to sad znam. Ipak izgledaš kao Amerikanac. „Zbog pantalona.” „Vojničke pantalone.” „I Amerikanci imaju automobile i frižidere.” „Znači, nemaš auto?” Devojka se namršti. Stroge blistave oči bile su joj crnje od kose. Pogleda njegov plavi džemper, kaki pantalone, sandale. „Ne”, dodade, „ti nemaš auto.” Pili su a on je milovao njenu kratku razbarušenu kosu. „Priznaj da sam hrabar čovek kad mi je uspelo da bez kadilaka namamim skupu pomodnu ženu u svoju razbojničku jazbinu.” „Nije to tvoja jazbina.” „Nije? Treba li da pozovem svoje pomoćnike.” „Razbojnik nema kadilak već divljeg belog konja.” „I razbojnik ne ide u bioskop.” „Spazila sam te odmah u bioskopu”, reče devojka Jija i počeša potiljak. „Ali ne kad se pojavio krokodil...” „Ne.” Ona poskoči. Stajali su jedno pored drugog kraj balustrade. Od vode su se nazirali samo daleki blistavi penušavi vrhovi talasa. Sivo devojačko lice imalo je bele pege po nosu i jagodičnim kostima. „Ko si ti?” upita ona. „Nisam razbojnik.”

„Nisam te viđala ovde ranije.” „Jesi, prošle godine, jednog utorka.” „Ti si potpuno lud. Opasan ludak... Kako se zoveš?” „Edvard.” „Vidiš. Ime ludaka”, reče mudro, i kao za sebe, kao mala devojčica svojoj lutki, ali glas joj je bio pijan. „Slušaj, Edvarde, ako ti se kadilak pokvario, kako ću se vratiti kući?” On joj nasu još jednu čašu, Rikardo donese svež led i iskezi joj se iza leđa. „Rikardo, kako može mlada dama da se vrati kući u Lotorne?” Nije više bilo ni autobusa, ni voza, ni taksija, ni kočija. Išli su nasipom, spustili se betonskim stepenicama na obalu. Preko šljunka i po pesku koji je čvrst i vlažan ležao pored vode koja se kretala. Kada su stigle do stena koje su okruživale selo, popeše se opet na glavni put. Stiskala ga je čvrsto za ruku. „Srećom”, reče ona nelagodno, „ti si pristojan opasan ludak.” Štucnu. „Violeta je otišla s Palom. On je lud za njom. Svi su ludi za njom.” Lagano su išli pored stenovitih zidova, kroz tunele koji vonjaju na trulež i zemlju, duž biciklističke staze kroz vedru noć. Automobili su jurcali pored njih, svetla su ih zaslepljivala, kamioni su brisali na pola metra od Edvarda. „Oni to namerno rade da nas uplaše”, reče devojka krupnim glasom. „Je l' se bojiš?” „Ti bi hteo da kažem: 'Ne kad sam pored tebe?'“ „Da.” „Ha, znala sam. Oh, sutra ću izgledati kao leš. Sad je sigurno četiri sata. Što će Sanmarko da psuje! On je naš režiser, ni to, naravno, ne znaš. Takođe opasan ludak, taj Sanmarko.” Kad se put nešto proširio i kad su se mogla videti svetla Lotornea, ona ga poljubi. Njen jezik dotače i oseti njegov. Onda ga odgurnu. „Dođi.” Ona priđe sporije i umornije. „Jesam li kurva? Šta misliš, Edvarde, jesam li kurva?” „Nisi”, reče on oklevajući, iznenađen. „Ipak je tako. I to se tebe ne tiče.” Ne, ne tiče me se. Ona se nasmeja, širok naučen osmeh koji je izgledao gotovo prirodno. Parfem joj se mešao s mirisom tela,

jak i nametljiv. Dah joj je bio sladunjav i bazdio je na viski i nešto slatko, razrogačene oči gustih namazanih trepavica, zaobljeni kukovi u pantalonama koje su bile utegnute i nabrane preko trbuha i ispod njega, sve se primicalo preblizu, nestvarno, zbunjujuće. Kad ju je ponovo poljubio, on joj otkopča prsluče i oseti glatku hladnu kožu, čvrst vršak; mlado ždrebe, divlje ždrebe, pomisli. „Dosta, ne možemo ostati ovde.” „Što da ne?” „Sanmarko će pobesneti i imaću da platim kaznu. Srećom, Leona će me zaštiti. To je njegova sestra.” Nisu više razgovarali, a uto se pojavi Lotorne i hotel Eden s dve kule i ogradom od kovanog gvožđa. Okrugle obojene svetiljke davale su drveću nestvarni oreol a devojci zelenu boju i podočnjake. Devojka se zaustavi kod bočnog krila. „Juhu, Violeta.” „Neće da otvori prozor”, reče ljutito. „Čuje me, ali se pravi kao da...” Baci kamenčić na okno. „Violeta, gaduro jedna, Violeta!” To je potrajalo petnaestak minuta i hotel zaškripa tajnim sponama usred noćnih insekata. Devojka je bila uznemirena. Njene krupne vlažne oči prikucale su se za zatvoreni prozor. „Nije se još vratila. Čekam je cele noći. Violeta.” U hodniku se upali svetio i obasja stepenice i redove palmi. „Brzo!” Ona otrča za ugao a on za njom, padoše iza nekog rododendrona. Plakala je bezglasno. „Znala sam da će tamo ostati!” U vrtu je stajao povijen čovek u sobnom ogrtaču s prigušenom ručnom lampom. On se počeša po krstima i nervozno doviknu u prazno, vrtu, ogradi, nekome: „Vrata će ostati otvorena. Ali me više ne budi.” On uđe kloparajući papučama i ugasi svetio. „Video nas je” reče Edvard. „Nije. čeka da uđemo u hol a onda će naglo upaliti svetio i upisaće kaznu.” Promenila se otkad je ušla u okrilje tamnozelenog kruga hotela Eden, bila je uvređena. Negde neki dečačić uzviknu: „Jija, jesi to ti?” A nekoliko prozora dalje neka devojka se nagnu preko prozora.

„Rozi je li Violeta kod tebe?” „Dobro znaš da nije.” On uđe za Jijom u svetlost ispod platana. Rozino šiljato lice i kratko podšišana kosa utonuli su u gola mršava ramena. „Dođi odmah gore, Jija. Imam cigarete, nove, iz Đenove.” Kad je devojka iza njega krenula, Edvard reče iza njenih leđa: „Ne.” Ona se žustro okrenu. „Moraš.” Čvrsto ga uhvati za krsta. „Deco!” uzviknu Rozi. „Kako ti se čini, Rozi?” Jija ga je čvrsto držala za džemper. „Zgodan je.” „Zove se Edvard”, uzviknu Jija. „Zdravo, Edvarde. Dođi odmah. Imam cigarete.” I-a-e-te, zvučalo je pomalo mračno, slabićki, ženski. „Dobro de”, reče Jija, „ako nećeš, ne moraš. Idi kući.” Ona ga pusti. „Da li me je Rozi dovoljno dobro videla?” On se uputi prema ogradi. Promukli dečački Rozin glas još je pričao uzbuđeno preteće koještarije. Svako igra neku igru, pomisli Edvard, što ne bi i Jija? Više se ne osvrnu i već je bio na nasipu među patuljastim raslinjem kad ga Jija zadihana stiže uzlepršale kose poput tečnih čekinja. „Nemoj da se ljutiš.” Kao da su već stigli dotle, u ono veoma dogledno vreme, kad njihova tela ne mogu da su u istoj prostoriji a da se ne dotiču, glade, vrhovi njenih noktiju napipaše njegova rebra a on oseti prodoran miris njenog tela. Radnici na putu su im dobacivali. „Ljuta sam”, reče Jija, „mislila sam da će mi biti svejedno, da ću pokupiti prvu seljačinu na putu da ga dovedem u hotel da bih je nervirala. Oprosti mi.” „Ne brini, Rozi će to već ujutru ispričati Violeti.” „Da.” „Onda si ipak zadovoljna.” Ona malo poćuta. „Da”, reče jogunasto. On pređe ulicu, onda se okrenu, htede da joj mahne, ali već je bila otišla. On preskoči na obalu i nastavi brzim pravilnim korakom kao nekada kada je trenirao, oseti prijatan bol u plućima od vazduha i ubrzo

ugleda Saracensko brdo što se nadnosilo nad Perenom.

4. On se probudi zato što je neko bio u sobi, prisustvo koje mu je uznemirilo san. Sobarica Marija stajala je pored pisaćeg stola, držala je porcelansku vazu s cvećem. „Cveće je od gospođe.” Usne su joj bile crvene, debelo našminkane, raščešljana kosa padala joj je rastresito pored ušiju. U toj besprekorno beloj kecelji ličila je na tužnu imitaciju sobarice iz nekog vodvilja. Čekala je dok joj se divio, a onda se uputi vratima bez vrćenja kukova, što je, kao i njeno našminkano pošteno seljačko lice. davalo nepotpunu, čak groteskniju notu tom podražavanju. „Koliko je sati?” „Tri.” Ona se požudno okrenu. „Hvala.” Ona zatvori vrata i više ne uđe. Ni sledećeg dana. Satima je slušao gospođu Lečini dok je jela praline i ruske kolačiće, i pričala o svojoj kćeri koja je pobegla s nekim probisvetom, pijanistom. „Ovde, na moje oči, dok sam stajala i gledala otvorenih očiju, on joj je svirao. Dozvolila sam mu da uđe zato što mi ga bilo žao, jer kako je izgledalo, patio je od tuberkuloze. A onda jednog jutra, ne rekavši majci ni reč, samo je otišla.” Posle više godina ćerka joj je pisala kako joj je muž ostao bez nogu, tramvaj ih je odsekao, i moli majku za oproštaj. Ali stara nikad nije odgovorila. Bilo joj je Žao, ali ponos joj nije dozvoljavao. „Večeri su duge, nemam ni mače ni kuče, ni prijatelja, osim vas, naravno, gospodine Edoardo...” Nije slušao, samo je klimao glavom. Sedeo je pored mora i s mongoloidnim Mariom bacao šljunak u daljinu. A kad nije bilo talasa, bacao ih je tako da su odskakivali po površini dok je Mario vikao i frktao: „Napoleon, Napoleon.” Ostala deca koja bi se ponekad skupila oko njih nisu se više usuđivala da ćuškaju Marija. A Mario je, istovremeno ponosan i uplašen, držao Edvarda za ruku i lajao na njih. Kad bi već bilo kasno a Mario, koji bi stalno zalutao, otišao predaleko, kaluđerica s belom kapom krenula bi u potragu za njim

podražavajući lokomotivu. On bi se odmah pojavljivao hukćući u njenoj senci. Selo je bilo mirnije bez Nona i tri dana posle susreta s Jijom Venturi Edvard se odveze autobusom u Lotorne. S brda, Lotorne je ličio na skupu igračku koja je izašla iz upotrebe, razbijenu na oveštale blokove prevučene blistavim ljuspama: upravo okrečene kuće, reklamni posteri, benzinske pumpe. Autobus se zaustavio nedaleko od hotela Eden na kome se vijorila zastava a unaokolo je vladala pijačna gužva, sa zevačima1 i vikačima koje su filmadžije dolazile da vide. Nije znao šta da radi. Na hotelu su kapci na prozorima bili zatvoreni i obasjani suncem. Počeo je da se preznojava. Prošetao je po Lotorneu. Negde je jeo. Kad se vratio, hotel i vrt su izgledali napušteno, tu su bili još samo reflektori i ogromna lanena platna. Starije dame jele su u vrtu sladoled. Uputio se za masom radoznalaca prema nasipu. Čovek u kupaćim gaćicama, s belom kapom na glavi i u planinarskim cipelama stajao je na nekoj platformi, prodrao se nešto u mikrofon a policajci su smesta počeli da mlataraju rukama i potiskuju sabijenu masu ljudi iza linije od užadi i crvenih kočeva. Filmadžije su bile razgolićene, prepečene kao cigle ili crvene kao rakovi, namazani uljem. Drali su se, bili su užurbanih pokreta i u drečavim bojama. Edvard je raspoznao kamermana, pomoćnike, šminkerke, glumce. Upravo su snimane tri glumice oko plave stasite žene u drečavo žutim pantalonama, koje su pričale o nečem trivijalnom i smešnom, a onda su prasnule u smeh. Ponavljale su to šest puta, tu neljudsku, gipku a ipak mehaničku igru pokreta, šapata, šest puta su se te četiri žene pljesnule po butinama od zadovoljstva. Pomoćnici s naočarima za sunce rastrčali su se na sve strane kao klupko koje je umaklo i razmotava se; dospevali su u jaku svetlost. udaljavali se i vrištali šu. Drugi glumci, premazani žutom bojom, ležali su u stolicama na sklapanje. Pored krupnog čoveka u šorcu sedela je Jija i on joj je držao ruku nemarno, kao torbu ili knjigu. Kao da su se spazili istovremeno, ona ustade iz ležaljke i mahnu u njegovom pravcu. On uzvrati mahanjem. Ona reče nešto smejući se krupnom čoveku koji pogleda prema Edvardu i mahnu. Edvard stiže do hotela Eden. Oči su ga pekle od stida. Ona nije bila žuto našminkana kao drugi već svetlije, više ružičasto. Krupni čovek koji mu je mahnuo neobično prezrivo i s odbojnošću bio je, naravno, Pala, čovek sa ženama i tri jaguara, o kome je čak dospođa Lečini često govorila s divljenjem. Dok se vraćao autobusom, sa osećanjem nemira i gorčine u ustima, kao pri buđenju posle pijančenja, zamišljao je kako pred Jijom sređuje poniženog Palu, dok ga je pribrana lica udarao u trbuh i prepone. „Pozliće mi”, pomisli. „Moram Palu da

sredim nekom kiselinom, kao nekog ogromnog puža solju.” Jijine tamne, gotovo crne usne. zadovoljno su se osmehivale kad je mahnula. Ali i kad je nešto ogavno rekla o njemu dok joj je krupan tip golicao ruku, ne, držao ju je kao knjigu. Sobarica Marija pričala je sa svojim baštovanom naspram manastirskog zida, a kada je prošao bez pozdrava, on je ču kako viče, kao iza leđa: „Ćao, Moreti.” Mahnu korpicom. „Moram da odnesem Inženjeru ovo grožđe i smokve.” To što dobro poznaje Inženjera i što je kao piljareva kći slušala njegove priče pobudi u njemu naglo požudu i on zadrhta i gumu ruku u džep pantalona. Ona se zagleda u njega. Pođe s njim u vrtnu kućicu i uđe u sobu. Pre nego što je uspela da se baci na krevet, on navali na nju. Nešto kasnije: „Tako brzo?” - „Da.” - „Ah!” - milovao ju je gde joj se haljina nadizala preko grudi. Nije joj video telo, samo razbacane raštrkane deliće koji su se dali u besomučnu trku. I otvoreno oko u kome su iskočile žilice, pola usta (otvorena, kad je potpuno ležala, savitljiva i veoma odrasla rasporena sipa) koja su zadihano uzvikivala, kosa čista i gusta na beloj koži glave. On zatraži cigaretu i pošto je njegovim grudima i preponi rekla reči od milja na svom dijalektu, dok ju je pritiskao nadole i ponovo tonuo u prisnu uspaljenost, ona mu se unese u lice kosim nezadovoljnim očima. „Tražiće te gospođa Lečini.” „Još neće.” „Da, da!” Kad se nije ni pomerila, on reče: „Ili Moreti.” Ona sede, namesti haljinu. „To nije trebalo da kažeš, gospodine Edua, ružno je reći tako nešto.” Ona skupi kosu. On prepoznade bol uvrede bez smisla, bez cilja. Stade kraj prozora. Ona, koju je povredio ljudski trut, namesti ponovo krevet, rastrese jastuke i poravna ih.

5. Da je Jija bila sama, sasvim bi drukčije mahnula rukom, drugim prstima, novije lice s već tajanstvenim izrazom, samo njemu upućenim. Barmen u hotelu Eden reče kako sinjorina Venturi ne sme da se budi, to je naređenje administracije. Naime, bila je na noćnom snimanju do četiri ujutru. Edvard mu zahvali i nastavi da lagano pije kafu. Debeo mlađi čovek u belom lanenom odelu sav se zaneo i počeo da viče kako je Sanmarko pravi kopilan koji flertuje s demohrišćanima radi reputacije. Neprekidno je brisao lice i pio ogromne čaše gazirane vode. U baru ga niko nije slušao. Neka ružna žena pedesetih godina koja je izgubila strpljenje reče neprijateljski: „Budi srećan što ti je dao ulogu, Banko.” „Kao da je imao izbora!” viknu Banko. „Zar ne znaš da ga je Čeruči naterao? I čekaj samo šta će biti kad Čeruči čuje kako se ponaša prema meni.” „Markiz Čeruči je iz dobre porodice, ali je prava budalčina”, reče čovek s lisičijim licem koji je zadržao na glavi slamnati šešir. „Dragi moj grofe, dozvoli mi...” „Ništa ne dozvoljavam”, reče lisac i nastavi da razgovara s prijateljima. Sav zajapuren, Banko se odvuče do Edvardovog stola. „Igrate li večeras?” „Ne.” „Nisam vas još video ovde. Kada počinjete? Ili možda niste još nikada igrali? Sanmarko uzima ponekad ljude sa ulice. Jeste li jedan od tih? Došli ste da vidite kako to izgleda? Ah, znam sve to tako dobro, to osećanje. Kad sam počinjao, kao da mi je tlo izmicalo pod nogama. Gadno osećanje, zar ne?” „Uopšte nije.” „Zato što ne znaš šta je to.” Pošto Edvard nije bio glumac, mogao je slobodno da mu se obraća na ti, sigurno je to pomislio. Banko sede. „Slušaj šta će ti savetovati iskusni matori pacov.” „Mladog neiskusnog pacova boli dupe šta ćeš mu reći.” „Hihihi”, zasmeja se Banko i lupi rukom o stakleni rub stola. „Dobar si”, štucnu,

„sjajan si.” Odjednom pogleda ozbiljno. „Pogledaću šta mogu da učinim za tebe. Možda ću čak srediti da kažeš nekoliko reči. Govoriš li već nešto?” „Gde?” „Bravo! Uspećeš. Oprezan si. Sjajno. Nisi kao ja koji ne razmišlja kad govori. No, ne može svako da bude spontan. Nema veze. Kazaću Sanmarku koju dobru reč o tebi. Koliko sad zarađuješ?” „Ništa ne zarađujem.” „Šta onda radiš ovde? Možda tu stanuješ? Ili radiš na engleskoj verziji?” „Ne.” „Ma ti si ipak glumac? Ne?” Banko uzdahnu. „Utoliko bolje. Pojma nemaš čega si se spasao. Srećan si ti čovek. Pogledaj mene. Koliko sam težak?” „Osamdeset kila.” „Ne, ozbiljno.” On poskoči, ispravi se, stavi ruke na bokove, lice mu se razvuče u izveštačen osmeh. „Devedeset?” „Sto deset! A znaš li koliko sam imao pre četiri nedelje? Osamdeset devet. I zbog toga šest meseci nisam jeo špagete, niti popio čašu vina uz obrok! Išao sam u saune, svaki dan prelazio dva kilometra ili vozio bicikl. I svakog dana sam se merio i beležio obim struka!” On se zagleda Edvardu u oči. „Staneš pred ogledalo go, i ne stojiš kao vojnik ili kao na slici, ne, stojiš obično, u pirodnom položaju, bez penemaganja, a onda uzmeš svog Antonija, to je čovek od kartona kojeg ti je poslao institut, staviš ga pored sebe i porediš mere šest meseci.” „Budalčino”, preseče ga liščev glas i svi se nasmejaše. „Da, budalčina, dragi moj grofe, možete to reći mirne duše.” Banko se tresnu pesnicom u grudi. „Jesam budalčina, znam, ali samo zato što vas sve slušam, što me upućujete na pogrešan put.” Sad su se čak i kelneri smejali, a Banko ohrabren, nastavi predstavu razmahavši se bučno. Bar je bio dupke pun cirkus, a on je stajao u osvetljenom peščanom krugu. „Te večeri”, on nastavi s pričom. Edvard primeti po licima da se očekuje neizbežna šala i da se lica već krive i mreškaju. „U deset sati kod Kanove, nikad to neću zaboraviti, Čeruči ulazi i vidi me. Kaže da mu je drago što me vidi posle toliko vremena, jer bio je bolestan, žuč, čini mi se, a onda se odjednom trgne prestrašeno ili se pretvarao. Ali, dragi moj Banko, šta se to dogodilo s tobom? Izgledaš dobro, to je

istina, ali to je prava katastrofa. Tražim te već nedelju dana za jednu sjajnu ulogu u novom Sanmarkovom filmu, ulogu koju je Petrini na moj zahtev napisao specijalno za tebe. 'Lepo', kažem ja. - 'Da, ali sad to nije moguće, dragi Banko.' - 'A zašto?' 'Zaboga, čoveče, pa ti uopšte nisi više ta ličnost, treba da imaš bar dvadeset kilograma više. Kao nekada.' I moj agent koji kod Kanove vreba kao pauk u mreži, povuče se i reče: 'Ako ispustiš tu ulogu svog života, nemoj mi više telefonirati i ja ću raskinuti naš ekskluzivni ugovor, pa možeš da ideš na socijalnu pomoć.'“ Barom se razlegao grohotan smeh, ružnoj ženi su potekle suze od smejanja. Banko je izigravao ljigavog agenta, Sanmarka, Čeručija i sebe, kao karikature, tromo, nespretno, detinjasto. Ali preterao je, glumio je prebrzo, preglasno. Zanesen, suviše se približio stočićima, tako da je zadihani smeh lagano nestajao i napetost je popustila, kao da niko više nije mogao da podnese potajno zbrzano intimisanje sa znojavim debelim mladim čovekom. „Šta sam ja, harmonika, koju svako razvlači i skuplja kako mu se hoće?!” uzviknu on još jednom, ali je bio svestan tišine koja je zavladala posle smeha. On dođe za Edvardov sto po čašu mineralne vode. Kad se ružna žena strpljivo sabrala i uputila ka liftu, on krenu za njom. Grof i njegovi prijatelji pili su neku zelenu sirupastu tečnost, verovatno italijanski perno, Edvard to poruči. Piće se zvalo pineta, na flaši je nacrtan šiljat zelen bor. Popio je četiri čaše. Piće je bilo gorko i jako. „Nema te, crnogrivi konjiću. Očekujem te u tvojoj pozlaćenoj stalaktitskoj rupi među povredljivim debeljcima. grofovima s lisičijim licem, ljudima tvog soja. Spadaš u njih, znaš njihove pokrete, naučene osmehe koji poprimaju prirodnost, držanje i izraze lica pri ulagivačkoj ili bezbednoj svetlosti. Kao i ti, drže cigaretu ili čašu kao ukras ispred sebe, govore kao da između uvek jednakih i belih zuba ispuštaju skupe lomljive ukrase. Soj osmeha. Mislio je na tečne čekinje njene kratke kose, krunične listiće orhideje crne kao noć.” „Nema crnog cveća”, reče on, „i još niko nije stvorio crnu ružu.” „Ne”, reče barmen, „još im to nije pošlo za rukom.” Vreme je prolazilo. Vrućina je popuštala, na vrt su se spuštala siva isparenja i ubrzo nestajala. U bar su dolazili novi ali uvek isti ljudi, a barmen ga je sve vreme gledao ispitivački. „Izlaziš prilično dobro na kraj s tim pinetama.” „U tome sam na strica, strašno jakog čoveka, zvali smo ga Plava ruža.” Piće, u stvari, nije bilo lepo. ali on popi još dve čaše. Već je bio odlučio da se vrati u Perenu, kad se pored njega stvori Pala u crnom puloveru u kome je izgledao

veoma vitak. „Došao si Jiji u posetu?” Edvard klimnu glavom. „Pričala mi je o tebi.” Pala pričeka. „Došao su u lošem trenutku. Mora da odmara do šest sati.” „Ko kaže?” „Ja kažem”, reče Pala. Njegovo pravilno preplanulo lice podsećalo je na lica s reklama za lule i duvan za lule, s krupnijom gradom nosa i jagodičnih kostiju. I on drži čašu kao ukras, pomisli Edvard, i kad se smeje otkriva lakirane ili polirane zube. „Jesu li to pravi zubi?” upita. „Pijan si”, reče Pala srdačno. „Ali ako hoćeš, pomoći ću ti da odeš do Jijine sobe.” „Naravno, ti sve možeš. Ti svakome u svemu možeš pomoći. Ti si tako jak.” „Hajde.” Pala mu položi ruku na rame i zadrža je tamo dok su napuštali bar. „Pazi”, prošapta Pala kad su stali pred jednim vratima na drugom spratu. On zatvori nos s dva prsta i kucnu na vrata. „Si”, odgovori devojački glas koji nije bio Jijin. „Sobar, gospođice”, reče Pala kroz nos. Kad se vrata odškrinuše a onda širom otvoriše, Pala snažno gurnu unutra Edvarda koji nalete na golu plavušu. Da bi održao ravnotežu, on je čvrsto uhvati, dok je slušao kako Pala podvriskujući silazi niza stepenice. Plavuša je bila veoma nauljena i nosila je samo majušne ružičaste gaćice. Ona opsova glasno dva-tri puta, on se bleskasto nasmeja. Na širokom krevetu koji je zauzimao pola sobe ležala je Jija pokrivena novinama. „Edvarde, smesta se okreni”, uzviknu Jija. Soba, pravo stakleno zvono, kavez, zatvarala je potpuno zvuke, vazduh, drhtaje spoljašnjeg sveta. Nije on naglo stigao u taj kavez kroz neku poderotinu već polako, kroz rastegljiv otvor. I šta sad, pomisli. Dok je poslušno stajao licem okrenut vratima, čitao je upozorenje na četiri jezika. „Zabranjeno bacati predmete kroz prozor, Jija, inače će odmah doći policija, piše ovde jasno.” „Možeš da se okreneš.” Platinasta plavuša, koja je u drečavim žutim pantalonama snimala na plaži uz tajnovito šaputanje i mnogo smeha, bila je Violeta. Držala je u rukama gole grudi i masirala ih kružno pred ogledalom. Jija je obukla svileni kućni ogrtač sa cvetovima i zlatnim pticama. „Ko je ovaj momak?” upita Violeta s mračnim osmehom koji je sadržao nešto od one nervozne obilnosti drhturavog blistavog tela. „Još ćeš dovući u sobu sve ribare iz

sela?” „Nisam ja ribar”, reče on. „Smrdiš na ribu.” „Hoću da razgovaram s Jijom.” „Ah, umukni već jednom”, reče Jija, bez naglaska, bez razmišljanja. Nije mogao da prodre do nje. Zar se promenila u toj sredini? Sedela je u krevetu i pravila se da čita novine. Šta je očekivao? Da će mu poleteti u naručje raširenih ruku? Violeta polako očisti poprsje od bele klizave pene. Uperi u njega ljutite ćilibarske oči. „Odmah si me ščepao za grudi, ribare.” Napuderisa tamne svetlucave bradavice i zaogrnu se frotirskim ogrtačem. „Nisam ja nikakav ribar”, reče Edvard. U selu misle da je Amerikanac, Banko misli da je glumac, Violeta misli da je ribar. Dostaje bilo. „Ja sam Veliki Nepoznati.” „Šteta. A ja baš ludujem za ribarima. Zar ne, Jija?” „Umukni, Ma Vest.” A onda istim mirnim glasom, kao da je htela da razvuče njegovu prazninu, možda da probudi s mukom i žestinom nešto što se krilo u tom glasu, ona reče: „Edvarde, daj mi cigaretu.” „Ne!” uzviknu Violeta. „Da, Edvarde.” Violeta opsova. „Uvek isto.” Lica kao u lutke, zavrišta: „Dosta mi je što te čuvam.” Soba je bila raskošna, s debelim tepisima boje crnog vina, s niskim modernim nameštajem, svežim cvećem. On je stajao usred svega toga kao da nešto isporučuje. „Odvratno. Dobro znaš da ne smeš da pušiš. I teraš me da se gušim u ovom zagušljivom suvom vazduhu. Nikad ne otvara prozore, Edvarde!” Zar misli da u njemu tek tako ima neočekivanog saveznika? „Ništa ja tebe ne teram”, reče joj Jija, „imaš sama svoje četiri sobe.” On dodade Jiji cigaretu, pripali je, sede u crvenu kožnu fotelju. U sobi je mirisalo na petnaest žena. „Bio sam već ovde. Ali ti si morala da se odmaraš, tako su mi rekli dole. Jesi li se odmorila?”

„Da, tata.” „Jesi li sinoć snimala?” „Dvanaest sati bila sam našminkana i u tesnom korsetu, i svaki sat su me došminkavali. I nisam smela da sednem da se haljina ne izgužva, nisam smela ništa da pijem da se ne bih znojila. I cele noći nisam nijednom došla na red.” „Redžina je za to kriva. Hoće da te kinji”, reče Violeta. „Pa njoj je preko pedeset, šta hoćeš?” Lice između crne neujednačene kape od kose odjednom je budno i na oprezu. „Pst.” „Miševi”, reče Violeta tiho. „Taj Pala je pravi gad”, reče Jija neobično oštro. „Zato što ju je prigrlio, misli da je Gari Kuper.” „Kako su mu samo tanke noge.” Violeta to viknu. Tajnovita igra mora da je doprla do Pale i na višečasovnom rastojanju. Uskoro će još i da zaigraju i zabadaju igle u njegovu voštanu figuricu. „Gad viri kroz ključaonicu kod nedužnih devojaka.” Izazvan, prizvani Pala odgovori grlenim glasom. „Juhuhu.” Vrata se naglo otvoriše i tresnuše o zid pod pritiskom razgalamljenih muškaraca i žena koji nagrnuše u sobu oko kreveta, kao ogromne šarene bube isturenih pipaka. „Znale smo”, uzviknu Violeta. „Čule smo Beline klompe”, viknu Jija. On htede nešto da kaže jer je osetio preteče prisustvo iza, ali ne pronađe reči. „Haha”, reče. Oni popadaše po krevetu i oko njega, pet uspaljenih spodoba koje su upale u kavez, u to zvono, i sad su se muvale po čednoj prostoriji i buljile u njega. „Nemam grbu!” Oni se nasmejaše. „Ko je ovaj protagonista?” upita jedna od žena. „Zaboga, Bela, zar se više ne sećaš Lorensa Olivijea? Kako je, stari Lari?” reče Pala. „Loše.” „O, Lari”', rekoše žene, a Jija zaguguta gledajući ga kao da ga tek sad prepoznaje.

Banko pomilova Violetu po ramenima preko frotirskog ogrtača. „Nadam se da Lorens Olivije nije toliko bezobrazan kao Banko sinoć. Inače će morati da stoji u uglu.” „Zna li Lari da se igra žmurke?” upita drugi čovek, mršav i bledunjav. „To Sanmarko više ne dozvoljava”, reče Bela, ona u klompama. „Boli me dupe za Sanmarka”, reče Pala. „Edvarde, ti znaš onog starca iz Perene, onog s bradom?” On klimnu Jiji glavom. „On je kriv što više ne smemo da se igramo žmurke u hotelu”, reče mršavi bledunjavko glasom kao da će se zaplakati. „Nono.” „Da, Nono.” „Pao je.” „I šta onda?” upita Edvard promuklo. „Umro je.” „Nije. Paolo, samo je polomio nogu.” „Šteta što nije poginuo”, reče Paolo kao razmaženo dete. „Povredio je glavu”, reče druga žena. Njeno dugo tužno lice virilo je iz šala. Bila je smirena i stara. Majka odrasle nevaljale dece, tako je izgledala. „I sad je u bolnici u Đenovi.” Igrali su se žmurke i Nono se skotrljao niza stepenice. „Niko o tome ništa ne zna u Pereni”. reče Edvard. „Kad se to dogodilo?' „Prošle nedelje.” Sobarica dogura stočić na točkićima s flašama i ledom. Ni Nonov sin nije ništa znao. Nono je, naravno, bio suviše ponosan da bi sam o tome pričao. Svi su pričali o Nonu koji je bio uspaljenko i pijandura, rekli su. Ali izuzetno dobar glumac, rekao je Pala. Pili su, a onda je Banko izigravao smrt gangstera. Stalno pod kišom metaka, sevao je zabrinuto očima i onda se uzlepršalih rukava i na vrhovima prstiju uspeo na nebo. Ali Pala, đavo, uvukao se u nebo i vesto izboksovao gangstera u stomak. Banko je ostao bez daha, držao se za trbuh i iskežen od bola strovalio se pred Edvardove noge. „U pakao, u pakao”, uzvikivale su žene.

„Ja sam đavolova ljubavnica i ja sam opaka, mnogo opasnija od njega”, reče gospođa Bela i uštinu ispruženog Banka za vrat. Bio je prebledeo. Neće izdržati da se smeje, njegov ponos će se izliti kroz suze, bližio se čas nevoljnog predavanja, pomisli Edvard. Je li to bila predstava za njega, to što se sad dešavalo? Njihova igra bila je još lažnija, uvrnutija, besmislenija od one za režisera, ali on je osećao da tu pripada, prepoznao je pregrejane pokrete, grčevito keženje. „Samo se ja ne usuđujem kao oni.” Pio je i pomno mahao Jiji kao da je na brodu koji odlazi i kezio se. „Uskoro neću više moći da prestanem.” Majka bezobrazne dece ležala je na trbuhu pored Jije i posmatrala ga je. On uzvrati pogledom, zatvori oduzeto oko. Bio je jednooki gusar, a ona je bila smirena i mudra. Bela uze zalet i naskoči Banku na leđa. Pade nezgrapno, namerno mlatarajući nogama u vazduhu, jedna klompa joj pade na pod, druga tresnu Edvarda po zglobu. „Au.” Ona dopuza na širokim kolenima i protrlja mu zglob. „Slatka nožica”, promrmlja. On je buljio u njen beli mišićavi vrat. Možda je Nonu mnogo gore? Šta ovi o tome znaju? Mora javiti Nonovom sinu. On odgurnu Belu, namignu smirenoj starijoj ženi i duboko udahnu. Ostavi vrata poluotvorena, glasovi odmah postadoše prigušeniji, kao da je njegovo prisustvo u sobi bilo prodorno vrištavo. „Hteo bih da telefoniram.” „Ujaku koga zovu Plava Ruža?” upita barmen. On odvede Edvarda u mali salon. Dok je Edvard okretao broj bara Tivoli, neko mu dodirnu rame. „Moram li stalno da trčim za tobom?” reče dubok glas. On slušalicom pomilova Jijin obraz. „Uvek idem veoma polako, pa imaš dovoljno vemena da me stigneš.” „Kome telefoniraš? Ženi? Da ćeš večeras kasno stići kući?” On klimnu glavom. „I da ću dovesti devojku. Biće oduševljena. Želi da te upozna.” „Je li lepa?” „Predivna je.” „Oh.” „Ima rak kože. I samo jednu nogu, ali i nju moraju odseći.” „Oh, ti si baš opasan ludak.” Sitnom šakom ga munu u rebra. „Zove se Patricija”, reče i privuče je k sebi. Bila je topla i mršava. „Zove se Jija”, reče devojka.

„Ne, jer Jija ima obe noge.” On je dodirnu između skuta od kineske (italijanske ili jugoslovenske) svile gde je koža bila vlažna, debela i presavijena. Ona preklopi kućni ogrtač. „Oho, što si brz.” Čekali su. „Kako ti se čini Violeta?” „Lepa je.” To nije trebalo da kaže. To se nije očekivalo od njega. „Da”, reče Jija. „Vidimo se kroz deset minuta u baru.” „Brže.” „Možda.” „Lep ujak”, reče barmen. Spodobe u baru su pričale - prijatan zatvoren krug odabranih koji su morali da provedu jesen u tom zaostalom selu. Sad je čuo da je ružna žena Redžina, Sanmarkova sestra. „Hoćemo li na noćno kupanje?” upitaše je dva zategnuta momka. Ona je gugutala i uvijala se pod pritiskom nasilnih glasova dva petlića. Edvard uhvati njihove zavereničke poglede koji su je lagali, kad jedan reče: „Draga Redžina, kad bi znala koliko smo nestrpljivi, ne možemo da dočekamo veče!” Grof s lisičijim licem je spavao, sa isušenih usana iskradalo se sitno hrkanje. Njegovi prijatelji pričali su o honorarima. Veče je već poodmaklo. ali kelneri se nisu vukli, nisu bili povijeni kao rano ujutru, nisu kasnili. „Sad znaš, Simeone, da me više niko neće videti u nekom filmu. Radim to za pedeset hiljada dnevno, ali savest mi nije mirna. Mislim na svoju umetničku savest. Bog zna da to činim zbog svoje ćerkice. Ta njena škola je preskupa, jeste, ali...” To ga podseti na Nonovu priču. Kao da je svako iz potajnih razloga igrao na filmu, kao da je film bio sraman posao, kao da se Soj osmeha nije usuđivao da bude odgovoran za sebe. Nono je igrao žmurke zavezanih očiju i pao je. Blago njemu. Ko igra pada. „Prejaki bokovi”, uzviknu jedan od zaverenika. „Naravno ne, Redžina. Žena se prepoznaje pre svega po bokovima!”

„Znam te”, reče žena. „ti bi da budeš u gro planu.” „Sve što kažem ti protumačiš pogrešno, ali može ti se”, reče mladić ogorčeno, „ti si šef.” „Hajde, ćuti, Riko”, umiri ga ona. On napravi zaprepašćenu mučeničku facu i ispusti samrtnički ropac, ispruži ruke oprezno i grčevito po trbuhu. „Vidiš? Tako treba da me Pala obori. Kad Sanmarko ne vidi, to mora da bude u krupnom planu.” „Dobro de”, reče Redžina, krupan plan s rukama na trbuhu. Mladić se okrenu i ode. „Znaš dobro da Sanmarko to ne želi”, viknu ona za njim. „Zato što sve krupne planove mora da igra Violeta!” „Tu ja ništa ne mogu.” „Samo pusti brata da bude s Violetom pa ćeš videti šta će se dogoditi.” On joj šapnu nešto u uho, ostali mladići klimnuše glavama slažući se a ona se trže, istegnu glavu kao kokoška. „To nam je ispričao engleski fotograf.” Redžina, visoka i zbunjena, ode u vrt u kojem se smračivao. „Ta baš voli svog brata”, reče Riko. „Prestrašiće se kad to bude čuo”, reče neko. „Violeta je već mnogo gore stvari ispričala o svima nama.” Jija se pojavi u ružičastoj haljini bez rukava, s ljubičastim usnama i umornim crnim očima a Riko zviznu u znak divljenja. Čim je našla Edvarda, uze ga ra ruku, pozva barmena: „Platiće kasnije”, i odvuče ga napolje. „Brzo, jer su mi za petama.” Ona otrča kroz vrt, Edvard za njom. Zastadoše na parkingu. „Violeta mi to nikad neće oprostiti. Rekla sam da idem u toalet.” „Ne mora ona uvek da bude pored tebe.” „Ne.” Oklevala je. „Ne zavisiš valjda od nje?” „Ne.” Okači se o njegovu ruku. U nekom restoranu kraj mora pojeli su dinju sa šunkom (ne pastašutu, od toga se ona goji, to je bilo prvo što ga je podsetilo na rituale koji idu uz filmove, potajna

prisna sramota pripadnika Soja osmeha), pečene račiće, jastoga, kalamare. „Na šta misliš?” „Na tebe”, reče on, „a ti?” „Na tebe.” „Odlično. Počinješ da učiš.” „Nisam te očekivala”, reče Jija, „tako si upao u moju sobu. Bila sam iznenađena, zato sam se ružno ponašala. Trebalo je da te vidim u polumraku, među stenjem i drvećem. Kao što sam te videla prvi put. Prestrašila sam se danas jer nisi više bio onaj isti.” Pili su hladno belo vino. „Bilo je tako svetio u sobi i Violeta te je videla.” „Zar nije trebalo?” „I ti si se bio prestrašio. I bio si tako nespretan. Pocrveneo si kad si video Violetu.” „Nije istina.” „Jesi, jesi. Misliš da je lepa? Uzbudljiva za muškarce? Uzbudljivija od mene?” „Ne.” Jija je bila mlada, manje ženstvena. „Znam je veoma dugo. Iz Eksperimentalnog centra. Ona ne zna da glumi, ali zna da se koristi telom. Kako da graciozno kreće kukovima i vratom, kako da našminka velike sive oči. Ume još nešto: da postigne ono što hoće. Bez ikakve muke dobija filmske uloge, publicitet, novac, muškarce. Muškarci se roje oko nje kao muve.” Oči su joj blistale, pili su konjak uz kafu. Noć je svetlela jasno iznad planina. On plati (imao je još za tri nedelje štedljivog života) i odvede je na nasip. „Veliki medved”, reče Jija prestrašeno, „gde je Veliki medved?” Tražili su, ali nije bilo dovoljno zvezda. Naspram njih šetali su ljudi u odelima od šantunga, prigušenih glasova i pokreta. Za njima se vukao pas. Treba li da ga uzmu? „Pripitomiću ga”, reče Jija. „Pa nisi ponela svoj beli štap.”

„Nisam ja slepac.” On joj ispriča kako pse krote u polumraku s belim štapom čiji je kraj, otprilike deset centimetara, obojen crno. „Pre nego što pas shvati da kraj ne prestaje belim delom i da skokove treba proceniti drukčije, dobro se nadobija batina.” „Tako i treba. Najlukaviji pobeđuje.” „Uvek.” „Što bi ti skakao da si pas”, reče Jija. „Dobro bih te išćuškala pa bi sve tresao glavom i tražio.” „Ujeo bih te.” Prošli su selo, išli pored dugih stena koje je zapljuskivala voda. U moru su ležala ostrva stena, kao preveliki preistorijski nilski konji što grme i sijaju. „Zveri!” Jija mrdnu jezikom između otvorenih usana. „Šta da radimo ako se popnu na plažu? Moraš ih ubiti. Muškarac si.” „Suviše su debele, nema tog metka koji može da prođe kroz njih. „Hajde, poubijaj ih.” „Mirovaće, ne brini.” Ona kleknu u pesak. „Užasne su”, prošaputa. „Kad se u selu ugase svetla, popeće se i dugim jezicima lizaće ljubavnike što ovde leže, brzo, oh, tako su strašne.” „Motrićemo na njih.” „Mi nismo ljubavnici.” Voda se približavala u zbijenim talasićima. „Nismo”, reče on. Pripali dve cigarete, jednu joj gurnu u usta. Dohvati joj nogu, otkopča kaišić na sandali i poče da joj trlja prste. „Dobar početak”, reče ona podrugljivo. On pređe na zglob, na blago maljavu nogu, oblinu kolena. „Sad je dosta.” „Zašto?” „Eto tako. Dosta.” U njenom glasu nije bilo nimalo ljutnje. Pretvara se. pomisli on i uhvati je za ruku, visoko kod ramena i gurnu je nadole, ali ona iskliznu i sede povijenih leđa, napeta, na oprezu. „Pazi se.” Glas joj je bio pevljiv.

„Misliš da sam jedan od tvojih prijatelja iz hotela s kojim možeš da se igraš?' On ču sopstveni glas, kao u raspaljenog i prevarenog seljaka, kao u igrača koji više ne prepoznaje pravila igre. „Samo ti pričaj.” „Šta ti, zapravo, hoćeš?” On se približi. Iz restorana na obali odjeknu ciganska muzika i zadrža se nad vodom. On se opusti a ona dozvoli da bude uhvaćena. Kad je poskočio i stao da otresa pesak s nogu, gotovo je bila iznenađena. Ali pesak se samo premestio a on se nije dovoljno istegnuo, ona se samo okrenu i pade na stomak raširenih nogu. „Ne prilazi mi.” Držala je ispred sebe stisnutu pesnicu, ne odbrambeno ili zaštitno već kao da drži nož. „Budi mirna.” „Isti si kao svi muškarci. Pohlepan i kukavica. Misliš da možeš da me spopadaš zato što si mi platio večeru. Nisi me kupio.” „Ti si me dovela ovamo. To si unapred smislila.” Ona se nasmeja prisno i podsmešljivo. „Sve vreme sam mislila na to. Mislila sam: neka dođe, nek se približi, dođe što bliže a onda može što se mene tiče...” On je stajao pravo i nije se obazirao. Sandale su mu bile pune peska. Okrenut prema muzici i selu, ču njeno Juhu”, blag uzvik. „Magarčino”, viknu ona i to se razleže obalom. Ona pritrča, obujmi ga. „O, baš si prava mazga!” „Nisam ja tvrdoglav.” „Ne želim više da te vidim, nikad više.” Trljala je nos o njegove grudi. „Vraćamo se?” Ona odmahnu glavom sa unezverenim bledim licem. „A zašto ne?” „Ne sme se.” „Opet počinješ?” „O. treba li da to pismeno potvrdim, magarčino!” reče ona i stavi njegovu ruku sebi na struk na neravni široki pojas, zavrte kukovima dok se nije dobro smestila u njegovoj šaci. Šetali su s mukom dok su se pri svakom koraku dodirivali. Shvatio je to tek na nasipu. Sedeli su dugo na klupi, posmatrali sve ređe prolaznike.

„Više te neću pustiti.” „Ni ja tebe.” To zazvuča čudno u njegovim ustima, gotovo ogorčeno.

6. Vreme - dotada smenjivanje sunca, plaže, obamrlosti i razblaženo ispiranje sećanja s proverenom iznenađenošću prilikom penjanja na Saracensko brdo ili neočekivano iskakanje sobarice Marije iz njegovih spretnih šaka - sad se promenilo, postalo neprepoznatljivo. Nestrpljiv sam, pomisli Edvard u vrtu hotela Eden. Pošto je pre dva dana suviše brzo otišao posle čaja, dospođa Lečini ga više nije pozivala. Na isti takav nervozni način nedavno je posle brze i divlje igre ostavio sobaricu nezadovoljenu i zahvalnu da spava. (Mogao je da zamisli Jiju u pokretima oblijeg, punijeg i mekšeg tela, ali je brzo odagnao takvu misao.) Sad je svaki dan bio u hotelu Eden. Imao je novca još za jednu nedelju pošto je kupio sivo laneno odelo i crne šimike. Uz to, dospođa Lečini je neočekivano iskrsnula s računom za struju i nije se sećala da je kućicu iznajmila uključujući sve troškove. Čak će sledeće nedelje podneti račun za gas. Gde da nađe novac? Može da piše stricu u Antverpen. Ili Karli? Da li se već vratila u Kortrejk? Naravno. Jija koju su šminkali reče: „Više crnila kod očiju.” Armando, čuveni filmski frizer, ispusti prestrašeno gugutav krik. „Ali, dušo, te crne pruge će se videti u gevaert-coloru!” „Baš me briga, hoću izdužene oči.” „S plavim, dušo! Svetloplavim potezima u uglu, dušo, tako bi Đina!” „Zato što ima okrugle oči, dragi Armandino.” Svađali su se okolišeći i s mnogo reči od milja. Armando je lepršao naokolo, a ona je konačno bila gotova pa se pridružila Edvardu u vrtu, gunđajući zlovoljno, s crvenim jagodičnim kostima i tamnom mazotinom na bradi, kose uvijene u zamrljan peškir. „Sedi.” „Ne mogu, jer bi mi korset odmah pukao. Gde je Violeta?” „Pojma nemam.” „A upravo si pričao s njom.”

„Pala ju je odveo.” „O čemu ste pričali? Šta ti je rekla?” „Ništa naročito.” „Ništa?” „Ništa.” „Šta si mislio dok si tu sam sedeo?” „Na ovo.” On je tapnu ispod pupka. „O, što si brzoplet. Je li to način da se mlada devica zavede? Gde su lepe reči o mesecu i ruži?” Frizer uzviknu: „Jija, Sanmarko je stigao! Brzo!” Moglo se videti da je režiser stigao na teren. Oko reflektora i motora gužva se ubrzala, uvećala, asistenti su kaskali, drugi su gurali gledaoce uz hotelsku ogradu. Sanmarko, koji je bio poznat prvenstveno po tome što je skupljao pokrivala za glavu, nosio je danas na glavi meksikansku kapu sa šarenim trakama na vratu. Zbog belog uskog tela ličio je na učenika koji izigrava gusara. On uze mikrofon i besmisleno viknu prepunom podivljalom vrtu: „Brže.” Namignu kameri, klimnu glavom i viknu u mikrofon: „Gde je Pala?” Jija ulete u pokretan krug što bruji. Violeta mu je rekla da je Jija još dete koje ona mora da čuva kao majka, inače će se dogoditi nesreća. Šta je to trebalo da znači? Violeta se ophodila prema Jiji pre kao prema nižoj od sebe, bar kad je bio u njegovom prisustvu. S dosadom, razmaženo, puštala je Jiju da dodiruje knjige, pudrijeru ili čašu s viskijem, a ova je uvek iznova reagovala jogunasto i začuđeno. Znači, Violeta je to radila zato što je on prisutan. Znala je šta želi, Violeta, ali šta je želela? U hotelu se nalazio i jedan Amerikanac koji je učestvovao u pisanju scenarija za I cospiratori, Zaverenici, crvenokosi momak sa staračkim licem. Ostao je u Italiji upravo zbog Violete. Jedno veče kad su se zajedno vratili iz Đenove mercedesom, on ju je napastvovao, kako je to ona nazvala. Otada je provodio život kajući se i pokušavajući da joj priđe kako bi sve izgladio. Ona je ostajala nepomirljiva, uzela je brilijante, kratku krznenu jaknu, nove haljine i oterala ga. Ili bi detinjasto rekla: „Zatvori vrata, DŽeri. Dodaj mi tu tašnu, Džeri”, i pogladila bi se po čelu usporeno dok joj je lakat ostao podignut a sisa isturena.

I Banko je bio zaljubljen u nju, ali kao neki crv. Kad bi se napio, izmakli bi mu delići bojažljivih ljubavnih izjava. Mlađani Riko napravio je mnoštvo njenih slika. „Oženio bih se njom da nije tako prosta prema kelnerima”. tvrdio je. „Iako nisam u Partiji, njeno ponašanje prema kelnerima nervira čoveka.” Sanmarkova sestra ružna Redžina sede pored Edvarda. „Ti nikako da odeš. Zar ti se predeo Lotornea toliko sviđa?” „Pre bi se reklo ovaj smireni tihi vrt.” Njen brat se upravo snažno prodra u mikrofon. U taktu njegovog raspuknutog glasa kamera se vozila tamo-amo i asistenti su naginjali ekrane da bi uhvatili svetlost u svoje jasne ćudljive zasede. „Umetnost mora da uguši i razbije prirodu”, reče Redžina. Na njenom bezbojnom licu videla su se iskrivljena oštra usta. Reči je izgovarala ispitivački i sa ironičnim prizvukom, kao da će se smesta predomisliti u nedoumici. Njen strah je poticao iz ružnoće, usta su izražavala njeno gađenje zbog toga. „Da bi se nešto stvorilo, mora nešto da se uništi, zar ne?” „Ali ono što se uništi...” zazvuča prejako, suviše lično, ona to oseti i pokaza bradom prema Pali. „Slušaj. Pazi dobro. Sad će pokriti Sejmandi ramenom.” Pala to uradi. Gotovo neprimetno Pala povuče nagore krupno ispupčeno rame i sede između kamere i nežnog lica Rozi Sejmandi. „Tako je lukav. Svakoga izigra. Veoma tvrd orah, taj naš Pala. Za bolje osvetljenje zgazio bi i rođenu majku. Sad znam dobro da nećeš dobiti neka druga bolja obaveštenja, ali Pala u svemu veoma uživa. Šta misliš čime se bavio pre nego što je postao filmski glumac? Ili ti je to Venturi tome ispričala?” (Venturi, ime s platnog spiska.) „Nije.” „Kelner u sportskom kafiću. Onda je postao maser. Pomoćni maser za fudbalere. Onda je sreo Alesija i preselio se kod njega. Dve godine. I lansiranje u najboljim Alesijevim filmovima. Oženio se Izom Mančini koja je bila petnaest godina starija od njega i bila čuvena u doba Musolinija. Kada su posle oslobođenja upali u kuću da joj odseku kosu, pobegao je Alesiju. S njim je napravio Crnog vieza, prva nagrada na šest festivala. Sad zarađuje osamnaest do dvadeset miliona po filmu, ali je zadržao kelnerski mentalitet.” „Ne glumi loše.”

„Ne”, prizna ona, „dovoljno je da stane pod svetio i da se malo okrene i na platnu ljudi vide samo Palu. Ali nemoj misliti kako ne radi na tome. Kad bi samo znao koliko dosađuje Sanmarku! Moj brat ga mrzi. Ja isto.” „Zašto ga onda tvoj brat uopšte uzima?” Ona ga pogleda, mati čiji je sin došao da se žali na drugove koji ga zadirkuju. Sažaljenje i čuđenje. „Šta misliš kakvi ljudi prave film? Jesi li ikada video producenta kako slobodno ide?” „Slobodni u svojim kavezima. Jesu li to stvarno oni uspaljeni debeljci s debelim novčanicima i havanom u ustima, kao u crtaćima?” „Ti si baš nevernik. Uzeću te jednom.” „Hvala. Radije ne bih.” On je ponudi pićem. Vrt je bio oskrnavljen, isprobadan histeričnim glasovima, oštrim svetlostima, polugolim komičarima i njihovim pomoćnicima. „Uzeću te”, i Karla je to rekla, otvoriće mu svet i to se završilo kao u pokeru: blefiranje i razgolićavanje i gubljenje, nije se tu ništa moglo učiniti. Karla, lepa i sportska, izgubila je. Da nije možda on izgubio? Bila je to varljiva igra. Bezbojno lice pričalo je o hotelskim tarifama, vremenu, bratu. „Kad bi bila neka kuća, neko prihvatilište kuda bih mogao da odem, gde me neko očekuje”, pomisli Edvard. „Šta ste radili pre nego što ste prešli na film?” Nije se usudila da kaže, morao je da obeća da to neće reći nikome, pogotovu ne maloj Venturi. Onda prošapta: „Učiteljica.” Pa naravno, mogao je toga da se seti. Ubedljiv ton, pravo držanje. Laka igra s nevaljalom decom, tim filmadžijama. „Ovim se bavim da bih pomogla bratu.” „Ali i zarađujete mnogo više.” „Nije vredno muke. Svi me mrze jer sam pas čuvar. Moram brinuti da Riko ne slomi vrat kad hoda po krovu da bi prijatelje oborio s nogu, da pazim da Silvana i Violeta ne odu u isto vreme frizeru, inače će jedna drugoj počupati kosu, da čekam da Jija Venturi stigne kući pre jedanaest sati...” Čekala je. „Ne volite Jiju, zar ne?” „Ne. Nijednu od tih devojaka koje misle jedino na zadovoljstvo i koje, kad nešto ne ide kako treba, nadu s mukom nekog muškarca ili od mene uzajmljuju novac. Znaju li one šta je to savest, te male što slučajno imaju prijatne njuškice? I šta je život.”

Zapravo, ona je to njemu govorila, htela je da kaže: i ti se možeš kupiti ili iznajmiti. Bila je učiteljica i znala je dobro nevaljalu decu. On je gledao nedužno, kao neko ko je posuo prašak za svrab ispod učiteljičine stolice. Grof priđe, skide slamnati šešir i pokloni se. „Gospođa Smeralda jurca po hotelu”, reče. „Bolje da je potražite.” Prigovarajući, nastavi šetnju tim svojim jahačkim nogama koje su patile od gihta. „Moram da idem. Ta žena je udata za stolara iz Lotornea i hoće na film po svaku cenu. Rekli su joj da je Pala smrtno zaljubljen u nju i otada dosađuje svima, čak i Sanmarku.” Sam u ležaljci, s martinijem ispred sebe, gledao je kako podne promiče. Skrinovi koji su hvatali sunce, privlačeni su postepeno u sve uži krug dok se odvijala neumorna borba bikova, igračke egzibicije, nadmetanje i vrištanje pripadnika Soja osmeha. Razmišljao je o pismu koje je trebalo da pošalje Karli. „Najdraža, ako još mogu da te tako zovem, već nedelju dana ležim u krevetu i doktor tvrdi...” Bolje da ne čeka odgovor već da odmah piše i stricu. „Najdraži stride Vileme, trenutno zbog nesrećnog pada (pisati lepršavo kao što je stric Vilem, nekadašnji pomorski oficir lepršavo opisivao svoje doživljaje) koji me je koštao dva rebra, prinuđen sam...” Valjda će jedno od to dvoje ipak zagristi mamac. Inače, preostaje još i HristiJan. „Hristijane, zaljubio sam se u neku italijansku devojku koja se zove Jija. Kod koje još ništa nisam postigao, ali nećeš još dugo čekati da ti tvoj Edvard javi kako je um tres belle et tres douce princesse izgubila nevinost, ali nemam više novaca da kupim čarape, poslednji par mi se juče raspao, a moram da kupim i žilete (bile su to istine kao kao što su čarke, pritvorstva). I imam za hranu tačno do sledeće nedelje. Zato mi pošalji bar pet hiljada franaka.” Zvižduk u mikrofon. Sunce se povuklo, namazane spodobe i pomagači se raspršiše. „Pričekaj načas”, reče Jija, „nije još svršeno.” Debela žena u letnjoj haljini na krupne cvetove i s turbanom na glavi reče zabrinuto nešto Sanmarku koji slegnu ramenima. „Obećali ste mi to”, uzviknu ona. Njene oči uokvirene podočnjacima nisu se skidale s njega. „Hoće žena na film. Iz sela je”, reče Jija. Pošto je Pala prošaptao nešto Sanmarku na uho, režiser odjednom promeni ponašanje. „Dobro, dospođo”, reče on topeći se od ljubaznosti. „Odmah ćemo da napravimo probu, vrlo brzo.”

Žena ga poljubi u obraz i namesti turban, povuče haljinu oko obešenih grudi. Pala uze nekoliko štapića za šminkanje i prevuče krečno beli sloj po nosu, obrazima, bradi. Preko čela povuče ljubičastu prugu. „Treba da izgledate zabrinuti”, objasni on, „to mora da se vidi na filmu u boji.” „Na filmu u boji”, uskliknu žena i sva se presamiti. „Zar nije bolje da audiciju odložimo do sutra?” upita Sanmarko. „O, ne. Danas, još danas. Osećam da ću sada dobro igrati.” Asistenti su se bezglasno smejali, zaklanjajući usta šakama, Sanmarko ih oštro prekori, Smeralda se pretvori u čudovišni totemski stub. Pala joj smače turban, a kad je prestrašeno pokušala da namesti kosu boje mahagonija, on je obgrli i istrese kutiju pudera na njenu kosu i protrlja vrhovima prstiju. „Osedeli ste za svoje godine jer vam je dete upravo umrlo”, reče on naglašavajući. Sanmarko se okrenu i osloni se na Roka, umirući od smeha. „Mamma mia”, reče Jija. „Pa taj Pala je prava svinja!” Sanmarko podiže prst. „Sad, dospođo, dolazite odande i...” „Ali dekolte se ne vidi”, umeša se Riko. Žena požudno popusti, stade da petlja po haljini dok joj se grudi ne razgolitiše sve do bradavica, ustalasane i bele. Pala razmaza puder odozgo, a žleb između dojki oboji plavim štapićem. „Predivno”, izjaviše asistenti, „lepše nego u Đine.” Srećna i ponosna, žena sve poverova. „Nervozna?” upita Pala. „Malčice.” Ona zatrepta jako namazanim plavim očnim kapcima. „Ne plašite se, ja sam tu.” Pala joj stisnu ruku. Pošto je policija otišla posle pet sati, gledaoci nagrnuše u malom krugu oko Sanmarka i stadoše da hrabre dospođu Smeraldu. „Kakva šteta što Džulio ne može da te vidi”, reče jedna meštanka, „što bi se ponosio tobom.” „Svetla”, naredi Sanmarko i dade uputstva. „Vi dolazite odande, upravo ste čuli da vam je dete umrlo. I... odjednom vidite svog ljubavnika...” „To sam ja.” Pala joj dobaci uspaljen pogled. „Vi se trgnete... i kažete: 'O, mio amore!'“

„Ali pada kiša”, Banko se probi napred. „Pa... naravno”, reče Sanmarko. „Momci, uređaj za kišu.” „Ne, ja ću se za to pobrinuti.” Banko nestade. Sanmarko je dovikivao naredbe kroz mikrofon operaterima. Svi su se razludeli i seljaci su naslućivali da nešto nije u redu ali nisu to pokazivali. „Tišina.” - „Pažnja.” - „Akcija!” Jedan asistent lupi „klapnom” i najavi: „Audicija sinjore Smeralde.” „Napred!” prodra se Sanmarko. „Napred!” uzviknuše asistenti. Oklevajući, neovozemaljska pojava se pokrenu kod ograde. „Hodaj!”-„Trči!” Njene mokre grudi su se njihale, ispupčeni trbuh takođe, napuderisana kosa iznad očaravajuće maske stajala je uspravno, kao neko sivo gnezdo. „Brže!” Raskrečenih nogu. trčala je na visokim potpeticama. „Stani!”-„Prestraši se!” Biće ispruži odbojno debele bele ruke ispred sebe i njen pogled, gotovo nevidljiv usred mrlja boje, bio je bleskast. „Mio amore”, promuca jecajući i baci se Pali o vrat, a on je odgurnu jer se šminka skidala. Sad su svi urlali od smeha. „Skupa šala”, reče Edvard. „Zašto?” „Pa svetla, film...” „Nisi, valjda, mislio da je u kameri film?” začudi se Jija a on se oseti povređen jer je uvučen u igru i naseo je kao Smeralda. „Sjajno”, reče Sanmarko, „sjajno. Još jednom sve ponoviti, još malo bolje, ako može, jer će stići i kiša.” Pala je obuzdavao ženu koja je jecala. „To su samo moji živci”, promuca Smeralda. „tako je važno, tako sam dugo ovo čekala.” „Bilo je divno”, reče Pala, „ali ako možete, treba još snažnije da se prepadnete. Ne plašite se, niko vas neće pojesti. I ono 'mio amore' s malo više osećanja, malo nežnije. Ipak ste nekad bili zaljubljeni, zar ne, gospođo?”

„Naravno.” Ona obrisa suze. „Akcija!” Počeše iznova. Prisutni su se cepali od smeha. Samo žena ništa nije videla, gegala se a Riko i Banko su trčkali pored nje i prskali je baštenskim crevom. Sivo gnezdo na njenoj glavi pretvorilo se u mokar kolač sa čupercima, koža joj je bilo prekrivena kapljicama, tanka odeća je potamnela i bila skroz mokra pa su joj se oblici presijavali. Ona potrča, zape. Prestrašeno obrisa šminku, grudi su joj se njihale, kao da ih je neko dizao i spuštao. „O, mio amore”, prošapta ona. „Glasnije!” Pod stalnim mlazom vode izgledala je kao akvarel koji se raspada. „O, mio amore!” vikala je. Za trenutak to zazvuča neobično stvarno i prodorno se razleže vrtom. Svi su se tresli i previjali od smeha. Smeraldi je dopušteno da sedne na Sanmarkovu stolicu. „Pravo remek-delo”. reče Pala. „Kad mogu da vidim sebe? Da li sam dobro glumila? A glas, je li dobro zvučao?” „Imate veoma dobar glas”, reče režiser, „daleko ćete doterati.” Asistenti se ponovo zaceniše. „O, nadam se”, reče Smeralda stidljivo. Iscrpljena, stisnu grudi. Drhtala je. Više ništa nije rekla. Starice iz sela je okružiše i čestitaše joj. „Bilo je tako lepo, dušo.” „Izgledala si kao prava glumica.” - „Odakle ti samo to?” - „Prestrašila si se tako istinski.” „Neko joj mora pomoći”, reče crvenokosa devojka Rozi. „Pa pomozi joj”, dreknu Jija. Da imam novca, pomisli Edvard, doneo bih joj neko toplo piće, ali imam još samo za nedelju dana života. Trebalo je da je odvraćam da se ne prepusti tako lako, ali da li bi mi verovala? Ne bi. „Naprosto mi je pozlilo od te predstave”, reče Rozi dečačkim promuklim glasom. „A malopre si se ipak smejala sa ostalima”, reče Edvard. „Ja tu ništa ne mogu da učinim. Mislila sam da ću pući od smeha kad se saplela.” „Bože, potpuno je mokra”, reče Banko. „Zašto me niko nije probudio?” vrisnu Violeta kad su joj ispričali o ženi goloj do

pupka koja je skočila na Palu i poljubila ga. „U ovom selu nikad se ništa ne događa, svaki dan se roštiljam pod lampama i da se ne okrenem, umrla bih od dosade u krevetu. I kad se nešto lepo dešava, niko me ne obavesti. Onda me puste da ležim. Niko se ne obzire na mene. Mogla sam tamo da ležim mrtva i niko ne bi primetio.” Rozi ponudi cigarete unaokolo, ali su samo ona i Banko pušili. Mirisale su blago na trave. S gramofona se širila nestvarna žestoka muzika, s drugim deonicama trombona koje su unosile nemir i razvlačile se. Violeta se zagleda u Edvarda, bok joj je ležao kao izvajan i valovit na krevetu. „Jadna Smeralda”. reče ona. „pravo je srce, ima već četiri moje fotografije s potpisom.” Edvard pomisli: „Svakog dan izgubim nešto, i to nije samo vreme jednog dana. Šta ću s tim stalno obnovljenim gubitkom? Čovek s trombonom oduva svoj gubitak i posle je umoran i čudno zadovoljan, i opet je otvoren i budan za sledeći dan. A ja, ja sedim na steni i gledam, a nema šta da se vidi. Bara koja se mreška a da to i ne primećuješ.” Sedeli su, odjednom zvono oglasi večeru za tehničare (Edvardu je bio poznat dnevni red hotela i filma), pričali su, Rozi i Jija o bojenju kose, Banko i Violeta o muzici. Govorili su opšta mesta a Banko je odgovarao kako je ona očekivala, pružajući joj odskočnu dasku za nejasne rečenice koje je negde pročitala. Pre je to čula, pomisli Edvard, jer Violeta je čitala samo džepna izdanja na kojima je plavuša s korica ličila na nju ili čija se junakinja (o tome je pročitala pozadi na knjizi ili u samom naslovu) zvala Violeta ili Viola. Onda odlučiše da idu svi zajedno u bioskop. „Znači, ni večeras”, prošapta on dok je hodao s Jijom napred. „Ne”, reče devojka i osmehnu se Violeti i Rozi. Violeta priđe, uze ga pod ruku, a Jija smesta uradi isto. „Šta ćeš sa ovakvim haremom, ribare?” zadirkivala je Violeta. „Ono što i ti očekuješ.” „Oho”, povikaše devojke uglas. Ponovo selo sa žuboravim zvucima i treštanje vode. Jija nije bila zadovoljna, Violeta je uživala, a Rozi i Banko su hodali u oblaku svog dima, u toj pokretnoj sobi. Njegovo telo je bilo uzbuđeno i pritiskalo je devojke, ponovo se probudio nemir. Laknulo mu je, zapravo, kad ga je devojka odbila i kada se ništa nije ostvarilo, ni snovi a ni telo se nisu smirili.

„Kako da joj doskočim?”

7. Proveo je četiri duga dana u Pereni, spavao je preko dana, uveče je igrao briskolu s Nonom koji se oporavio. Gospođa Lečini ga kratko pozdravi pri susretu u vrtu. Mogao je još sve da popravi, da stavi prst na ranu i da je tako izleči, nekada bi to svakako uradio, jer je imao novca da jede samo još tri dana. Ali ga je pritiskao neki neobjašnjiv ponos, neki dosad nepoznat oklop. Kad i kako je to počelo? Jija je imala broj telefona i adresu dospođe Lečini, ali nije od nje bilo ni traga ni glasa. Dopustio je onoj sobarici da mu se približi, da ga upozna, da mu se blago, gotovo očajnički predaje. Baštovan je to znao i motrio je na Edvarda. Trebalo je da se još iste godine venčaju, rekla je Marija. Nono je zadobio priličan udarac i ostario je dvadeset godina. Sedeo je u grubim crnim lakiranim kolicima koja je sin i protiv njegove volje posudio od narednika čija je žena bila oduzeta. Noga nikako da zaraste, bio je suviše star, rekao je Nono. Raspoloženje mu se moglo povratiti samo posle mnogih čaša vina. Kao izgovor za to, Edvard i on su se kartali u litar za partiju. Svako jutro Edvard je vozio Nona koji je pevao iz sveg glasa kući gde ga je čekao sin da ga grdi dok ga stavlja u krevet. Velika kuća po kojoj je lutala dospođa Lečini kupala se u tišini. Ponekad je u vrtu bilo golubova. Posmatrao je njihovo besmisleno šetkanje. Ponekad su trljali kljunove jedan drugom, zabacivali glave i spuštali ih poput ručke na pumpi. Buljili su glupavim okruglim očima oko sebe a onda kljucali sopstveno perje. Bio je srećan prve nedelje u Pereni, sad je to shvatio, spreman na novi dan, novo more, nova brda. Nije mogao da povrati to stanje. Zamišljao je kako Jija razgovara s hotelskim gostima. Kako s napetim izrazom šminka oči, maže usta, ivicu usana ocrtava tamnije crvenom olovkom, ponekad u nepredvidive dane donja usna je deblje namazana, obrve su popunjene naviše izvijeno. I s mukom se sećao njenog lica koje se otvaralo i u trzajima opuštalo kad se krokodil izvukao iz vode na dve prednje noge. Jednom je ostao kod Jije u hotelu Eden za vreme noćnog snimanja, usred kamera što zumiraju, usijanih reflektora, pospanih asistenata, apatičnih glumaca oko Sanmarka koji je žustro delao i vikao. „Pazi”, reče Jija, „da te ne primeti, ne podnosi strance pri unutrašnjem snimanju.” „Čak ni tvoje ljubavnike?”

„Ti nisi moj ljubavnik.” A onda razvlačeći dubokim glasom: „Nisi, valjda, uvrteo u glavu da sam zaljubljena u tebe?” „Naravno da nisam.” „Kakva je to larma tamo pozadi?” zaurla Sanmarko. „Ne mogu više”, uzdahnu grof. Imao je samo da kaže igračici: „Izgledaš kao sirena, Miranda.” „Kako ono beše?” „Izgledaš kao sirena, Miranda”, reče Sanmarko. „Ah, da, naravno.” Sanmarko je „otkrio” grofa u svom bridž klubu. Otkad se počelo sa uzimanjem tipova sa ulice za glavne uloge, hteo je da lansira ljude iz visokog sveta. Dobar publicitet, producenti su klimnuli glavama. U međuvremenu, Sanmarko je morao svaku rečenicu, svaki pokret deset puta da prikaže uz pomoć posebnog asistenta koji je sad spavao. „Motor.” „Šta treba da kažem?” upita grof. „Izgledaš kao sirena, Miranda”, reče Sanmarko tiho. „Star je”, promrmlja Jija, „veoma star i veoma bogat.” „Ne mogu više.” Grof klonu. „Moram da pojedem sendvič.” Snimanje se prekide. Po svim divanima, stolicama, debelim ćilimima sedeli su i ležali tehničari koji su se smenjivali. Banko je novinama hladio Sanmarka. Samo je grof s toskanskom cigarom u uglu usta razdragano brbljao. „Gladan sam”, reče Edvard. „I ja” Napolju na stepeništu hotela pojedoše sendviče. Slepi miševi su proletali oko gusto zbijenog drveća. „Jesam li ja slepi miš, Edvarde?” „Da.” „Sisam li krv?” „Da.” Šta sam još?”

„Puma.” „Šta još?” „Sve zveri.” „Jesam li čamac?” „Ne, ne smem da plovim na tebi.” „Ne”, reče ona krotko. „Sanjala sam da se nalazim u torti u obliku čamca. Morala sam da naglo iskočim i zaigram na stolu pred debelim tipovima u smokinzima.” „To si pokupila iz Singing in the Rain.” „I onda su me ti debeli tipovi ščepali, svi zajedno, a pre toga su se potukli. I jedan po jedan me je uzimao. I kad se sve završilo, pojavio se neko kao ti, visok i preplanuo, pevao je, i onda smo zajedno pevali.” Ona poče da pevuši. „Treba li ti debeli da dođu? Ili su možda već bili? Hoćeš da mi kažeš kako su debeljci u smokinzima već bili pa se ne usuđuješ? Radije bi da priču malo ulepšaš i zasladiš?” Ona briznu u plač i odjuri uza stepenice. Posle četiri duga dana stiže razglednica iz Lotornea. „Završila sam s filmom. Sutra uveče biće neko slavlje. Hoćeš li da dođeš? Violeta i ja bismo to veoma volele. Jija.” On ode isto popodne i nađe Violetu i Palu kako igraju ping-pong. Pala je lako pobeđivao snažnim bezosećajnim udarcima. „Ćao, kapetane”, reče Pala. „Gde si ti, ljubavi?” Violeta ga poljubi u obraz. „Bio sam umro.” „Haha.” Pala stisnu Violetino rame kroz njen beli džemper. Ja sam gazda, govorila je snažna muška ruka. Kad je upitao za Jiju, Violeta se srdačno iskezi. „Nisi čuo da je dolazila naša nacionalna tragetkinja Sabina Kora. Obećala je Jiji ulogu u svojoj novoj reviji. Malu Jiju nisi mogao odvojiti od nje.”

„Kao da to nije bio i tvoj slučaj nekada, dušo.” „Pala, jedva je i znam!” „Zar nisi tada stanovala u Albergu Prinčipe, pre dve godine? Na istom spratu?” „Povremeno.” „Hahaha.” Edvard demonstrativno odvrati pogled s njih. Uvek iste istorije, uvek prepričavane aluzije, proste i besmislene. Čim bi se u razgovoru promenilo neko ime, automatski bi s njim povezali neko drugo ime, najradije muškarce i žene, ili s nekom novčanom situacijom i filmskom ulogom uz to. Niko se nije tome smejao, bilo je to predanje čiji su se oblici poštovali, tradicija u koju su se zavist i osveta sasvim potpuno i glatko uklapali i uobličavali. S tom slabašnom solidarnošću je Soj osmeha u hotelu Eden, uključujući i Jiju, četrnaest dana pio samo votku ili šartrez ili nosio beo svilen šal. Pala ponudi Edvardu viski. „Sviđa ti se ovde, zar ne?” „Da.” „I meni, olala. Pripadam ovde”, reče Violeta. Pala htede da ga izazove. „Znaš li da sam odličan poznavalac ljudi. No u tvom slučaju nisam ni do čega došao, istraživao sam, dobro te proučavao, ali sam odustao jer te nisam provalio.” „Šta nisi provalio?” „Šta si. Šta radiš. Neko vreme mislio sam da si možda slikar.” „Ne, nisam.” „Ni Jija to ne zna”, reče Violeta prekorno. „Nije me pitala.” „Muzičar si, zar ne, dušo?” „Nisam”, reče on proračunato sporo. „Ništa ne radim.” „Šta!” reče Pala. „Ništa?” „Smem li?” „Naravno. Ali mislio sam da nemaš novca. Tako je bar rekla Jija.” Edvard oseti kako mu je krv grunula u glavu. Oseti pritiskanje, poznato

poniženje. A onda bes. Otkud je Jija to mogla znati? O, da, nije imao dovoljno novca u poslednje vreme za plaćanje skupih restorana na nasipu. „I dobro je što je to izbrbljala”, reče Pala, „inače bi morao da platiš četiri hiljade lira.” „Ja? Kome?” „Nije trebalo da to kažeš. Jija će ti iskopati oči”, reče Violeta. „Zar nisi prošle nedelje zvirnuo u kameru?” On klimnu glavom zbunjeno. Pitao je Sanmarka i režiser mu je to dobroćudno, gotovo podstičući ga dozvolio i odveo ga je do kola s kamerom i stajao je pored njega u vožnji. Seti se da su se asistenti i Banko čudno iskezili, ali on na to nije obratio pažnju, oni su uvek izmišljali razne šale. U čemu je stvar? „Da, dušo, svako ko pogleda kroz kameru, osim kamermana i Sanmarka, mora da plati kaznu. A ko se vozi kolima s kamerom, dušo, plaća dve flaše šampanjca.” „Je li to onda Jija platila?” „Rekla je Sanmarku da nemaš novaca.” „I nemam.” „Od čega onda živiš?” „Ne živim.” I ne popivši do kraja viski, on izađe iz hotela. Kod garaže i parkinga, na putu kući, zaustavi ga neki čovečuljak: „Dottore, dottore. Vi ste dottore koji stanuje kod gospođe Lečini, zar ne? Vi ste dobar čovek. Ne kao ostali. Da li biste hteli da se vratite u hotel sa mnom?” „Zašto?” „Inače me neće pustiti da uđem.” „Ne vraćam se više.” „Niste videli moju ženu? Naziva sebe Smeraldom, debela žena sa crvenom kosom.” „Jeste li vi stolar?” Pljosnata seda glava klimnu potvrdno. „Ja sam njen zakoniti muž i ljudi su mi oduzeli zakonitu ženu.” On dohvati

Edvarda za nadlakticu, a onda ga smesta pusti. „Mogu li vas počastiti, dottore? Onda ćete se malo odmoriti, i ako onda hoćete da uđete...” „Ne.” „Hajde, dottore, ovde je hladovina.” U nastupu nepromišljene hrabrosti uloži krajnji napor i ugura Edvarda na terasu najbližeg kafića. „Šta pijete, dottore?” „Pivo.” „Ništa više? Sigurno? Liker možda.” „Ne.” Čovečuljak je gledao ispred sebe utučeno i češkao se po glavi. Kad se kelner udaljio, on reče: „Možda bi trebalo da se obratim policiji?” „Što da ne?” „Ne smem. Majka mi je još živa. Umrla bi zbog toga. A ipak me žena tera na takvo nešto. Ja sam joj zakoniti muž.” „A je li ona stvarno u hotelu? Nisam je video.” „Naravno da nije.” On podrignu, onda stiša glas. Srknu, proguta. „Ona se zaljubila, bar tako misli, u Stanlija. Onog s monoklom. Onog što igra generala u filmu. Sama to kaže kad dođe kući da spremi jelo za dvoje, za tri dana unapred - zamislite, dottore, špageti za dvoje za tri dana! - A deca, sama kaže, više je ne zanimaju otkad je srela tog glumca. Šta da radim?” On tresnu rukom o ivicu stola. „Moja porodica se raspala zbog tog filma!” uzviknu on i Edvard vide koliko je ta predstava ustalasala njegovu vezu, koliko je ta predstava oduzela od njegovih osećanja i postala stvarnija (grozomorna, kao u njihovim operama) od bilo kog mogućeg osećanja. „Onaj visoki čovek što govori engleski, dottore, sigurno ga znate. I ona će novac svoje tetke povući iz manastira i prebaciti ga u Holivud!” On stisnu rukama slepoočnice, zaljulja ulubljenu glavu. Putem je nailazila povorka, šarena skupina koja je hodala polako, uzdržano oko male žene teške grade koja je držala u naručju dečačića ili kepeca svetle kose. Edvard prepoznade Sabinu Koru, a kraj nje, s leve strane, nešto višu ali šiljatiju Jijinu siluetu. Dva mladića u cvetnim košuljama i u šorcevima išla su iza njih. Sed gospodin u besprekorno belom odelu držao je suncobran iznad glave Sabine Kore. Ćutali su, čak je i zvuk drvenih sandala bio prigušen u auri tišine, progutala ga je prejaka sunčeva

svetlost. Sabina Kora s naočarima za sunce na licu namazanom uljem ličila je na ogromnu žabu koja može da se maskira i svakog trenutka munjevito odskoči, odvoji se od povorke i razbije predeo u užarenu srču. Ima li tu moć i nad ljudskim stvorovima? Išla je tako. Jija pored nje, služavka, spremna da uhvati njene reči, pokrete i da ih obožava. Sad kad ju je video tako pažljivu i poniznu, Edvard oseti kako ga napušta ono poniženje koje je doživeo malopre pred Palom i Violetom. U njenom prisilno usporenom kretanju osećala se nemoć. Gledao ju je. Danje kao pesak curio između prstiju. Dok je čekao autobus, on ispriča stolaru gde se u vrtu nalazi otvor prema stenama, kroz koji se Jija ponekad noću provlačila, i pomisli: „Ne mogu to više da podnesem. Opet bežanje!” Ako tako potraje, bolje da kupi pretplatnu autobusku kartu Perena-Lotorne. Ali neće potrajati. Njeno filmovanje je gotovo, uskoro će otići u Rim, svom impresariju, svom Ujka Turiju, kako ga je zvala. Šta je još preostalo? Bila se se sažalila, platila je za njega šampanjac i svi u hotelu su to očigledno primetili, razmetala se svojim žrtvovanjem. Mogao je još da telefonira u hotel, da kaže koju podsmešljivu reč. Zar nije mogao da upadne u povorku, kao igrač ragbija u svetu procesiju, kao lisica u kokošarnik? Ranije bi to možda i uradio. Sad mu je bilo dvadeset pet. Šta se to s njim dogodilo? Kakvo je to oklevanje. nesigurnost, i kad se uvuklo u njega? Smrću oca doktora? Rat je mogao dobro da iskoristi. Mogao je biti vojnik samo u zbrci, odustajanju, to ga je jačalo, promenjen, mogao je da bude vojnik koji zapoveda; čini zlo zato što ne može drukčije, da bude prinuđen na to neumitnim zakonima. Nož, pomisli on, mašinka. Žene to obožavaju, uvijaju se unaokolo. Pomisli kako je sa oduševljenjem slušao kako za vreme rata padaju bombe (dok je slušao kako baka i otac prestrašeno jure u podrum) i kako je sam u potkrovlju posmatrao nebo koje je bilo ispresecano sevanjem i želeo da to traje, a srce mu je snažno lupalo. Sad više nije bilo mesta za takvu vrstu energije, za takve trenutke gađenja i uspaljenog ponosa. Nije više mogao da izdrži takve trenutke, nije ih više želeo.

8. Prodao je jaknu Nonovom sinu i uzajmio je pet hiljada lira od sobarice. Morao joj je obećati da ništa neće reći baštovanu. Perena je odjednom postala suviše bučna, jer se u dogovoru s hotelskim sindikatom stuštilo jato nemačkih turista u taj kraj. Na plaži su ležala potpuno bela i crvena tela, na putevima su se čuli odsečni i grleni glasovi. Nemački muškarci su išli uvek u skupinama od pet-šest posebnim korakom predviđenim za godišnji odmor, s proračunatom obilnom gipkošću zglobova. Sprijateljili su se s većinom meštana, u baru Tivoli pričale su se ratne uspomene tiho ili glasno. Žene su bile neprijatnije i mirnije. Jedno veče Edvard je razgovarao s jednim Nemcem koji mu na italijanskom bez akcenta reče da se na njemu vidi da nije turist ali ni meštanin. Može li da se predstavi? Demel. Prava šteta što ovaj godišnji odmor mora da provodi u takvom bednom društvu zbog finansijske situacije. Bio je u Flandriji kao vojnik. Pristojni ljudi. Voleo bi da tamo živi. „Ja ne”, reče Edvard. „O, vi ste još mladi.” Demel je pričao o Veneciji gde je živeo četrnaest godina, onda saže glavu, ruku na kojoj je bio prsten zaroni u belu glatku kosu, onda je lagano protrlja kao da je nasapunjena, sa obe ruke. Pokret nekoga ko hoće nešto da naturi uz blago i trajno nasilje. I Demel postade neko drugi, neko koga poznaje, sed, neko veoma umoran ko krši ruke dok govori: „Mladiću, grešiš. Ne mrzim tvoju majku, ali joj zameram što me je varala, to je sve. Ne mogu to da zaboravim. Ne više.” („Ona je bolesna, tata!” uzviknuo je. - „To nema nikakve veze”, reče sedi čovek jedva čujno. „Rogonjo”, uzviknuo je i otac je hteo da ga udari ali se nije usudio zato što je on bio mlađi i snažniji.) Bolje da je otac umro mnogo ranije. „Podsećate me na nekog koga znam”, reče Edvard. „Ne zvuči laskavo.” „Ne. Mislim da je odvratno.” „Veoma ste nevaspitani.” „Žao mi je”, promuca Edvard. „Izvinite.” Kelner uveze Nona na terasu a on

pobeže brzo u noćno selo koje je brujalo od nemačkih pesama i usnih harmonika. Susreti su iskočili iz šina. Razgovori utihnuli, kao da ih je rukom zadržavao i pretvarao u stojeću otrovnu vodu. Nije više mogao da bude sam a nikoga nije mogao da podnese. „Moram se tome naučiti. Da nosim sa sobom prijatan usamljen prostor. To može.” Kad je stigao do vrtne kućice, primeti da je zaboravio da ugasi svetio. Ne, otišao je još po danu. Da li je sobarica mislila da se neće vratiti pre četiri-pet ujutru kao obično pa sad njuška? On prođe tiho pored žbunja. Na njegovom krevetu sedela je Jija i držala je na krilu belu mačku. „Ćao.” „Ćao. Dobro si se sakrio, Edvarde.” Lice joj je bilo otečeno i debelo napuderisano. „Jesi li morala dugo da me tražiš?” „Ne.” „Kako si došla?” „Banko me je doveo.” Dostižno i blizu. Bilo je kao ranije, igra koja se stalno ponavlja i počinje s verom. „Lepo ti je ovde. Pored vode. Uveče se dobro čuje.” U uglu sobe stajala su dva nova teška kofera. „Ne boj se. Neće tu ostati dugo, htela sam samo da te vidim pre nego što potražim hotel.” „Zar ne ideš u Rim?” Umoran i vidljiv talas prođe preko gotovo ponosne glave i zabačenih ramena do donje usne na koju su se oslanjali zubi i on smesta koraknu, ne prema njoj već pored nje, kao da je hteo da sedne na krevet, kad ona ukoso pade pored njega a mačka poskoči. Lice joj je ležalo na njegovom hladnom i vlažnom laktu. „Violeta!” uzviknu prigušeno i reče nešto, a on pomisli: „Violeta je glupa i razuzdana. Saobraćajna nesreća u brzom jaguaru. Trovanje ostrigama ili dagnjama u mesecu kad se školjke ne love.” „S Palom”, razumeo je toliko, „venčaće se u Rimu. Piše u svim novinama. A nije mi rekla ni reč. Pojma nisam imala. „Šta se to mene tiče?” reče on hladno i olako.

„Ne tiče te se. Nemaš nikakve veze sa mnom.” On joj dobaci peškir. „Izbacili su me iz hotela.” Razmazivala je pljuvačku po očnim kapcima i pričala dok je buljila izbliza u ručno ogledalce. Sve je to bilo podlo i izdajničko delo Redžine Sanmarko. Administracija filma joj je bila obećala da će za vreme filma stanovati i jesti besplatno u hotelu. Sad se ispostavilo da se snimanjem koje se pominje podrazumevalo samo njeno snimanje. Morala je još da plati zaostali iznos za sobu, a cene su ispale užasno visoke. „Iz toga sam se nekako izvukla.” Ona se osmehnu zažarenih očiju između rubova koji su treptali, izvuče ogromnu torbu ispod kreveta. „Za nas.” Dva hladna pileta u masnom papiru, tri flaše kjantija, jedan magnum šampanjac, biskviti i kocka sira. Pošto poslednjih dana nije mogla da dobije obroke u hotelu, a imala je na to pravo, zatražila je glavne sastavne delove. Posle žestoke svađe sa šefom i direktorom hotela, uz odbojno gunđanje filmadžija, samo s lisičastim grofom na svojoj strani koji je opako psovao i govorio da su hotelsko osoblje i uprava, svi odreda, komunisti, dobila je prepunu torbu namirnica. Od te priče sva se zarumenela. „Reci, da li bih u zamenu za polovinu ovoga mogla da spavam ovde, na divanu u sobi? Samo jednu noć.” Promicali su noćni leptiri, plašljive senke. „Ostavila si otvorene prozore”, reče on. Ona ih zatvori. „Nije li prevelika razlika kad se uporedi s tvojom sobom u Edenu?” „Bila sam bolesna u toj sobi, srećna sam što sam izašla iz nje. A onda onaj miris terpentina za čišćenje nameštaja i trave.” „I na Rozine cigarete.” „Imam ih u koferu. Hoćeš?” „Ne. A ti?” „Ponekad.” Ćutali su, noćni leptiri su šuškali nalećući na usijanu lampu. Kad su zajedno odneli u kuhinju flaše, pilići, kutije, on pomisli: „Počinje.” Ona pažljivo stavi haljine u orman. „Inače će se izgužvati tamo u koferu.” Jija izbaci kroz kuhinjski prozor u vrt Marijino uvenulo cveće koje je sobarica ostavila na stolu misleći da ga Edvard čuva za uspomenu, a on se nije usuđivao da ga ukloni. Postavila je sto, izvadila gramofon, brbljala je uzbuđeno i pritvorno. Jeli su.

„Šampanjac je za kasnije”, reče ona. „Za kasnije”, ponovi on. „Kasnije večeras.” On klimnu glavom. Šake i usne su im bile masne od pečenog pileta. Baštovan, ispriča on, briše ruke od ulja, ostataka hrane i vina o svoju kosu, a onda brzo stavi kapu na glavu. „Nedavno je Violeti bilo pretopio u restoranu, ali kelner nije hteo da otvori prozor. Onda je prinela licu pileće krilo i počela da se njime hladi. Svi su gledali. Onda je kelner otvorio prozor.” „Sutra će moći da jede ribu pola sata pošto je uhvaćena”, reče on. Druga flaša kjantija je bila prazna. „Edvarde, šta misliš o meni?” „Prvo ti reci.” Baciše novčić i on je morao prvi da kaže. „Prijatna.” „Ništa više?” „Ne.” Pričali su o ljudima s filma. Gospođa Smeralda je sad boravila u hotelu s Kucuom, statistom. Spremaju se da odu u Holivud. Sanmarko je imao mali flert s Rozi koji je nadgledala njegova sestra. A Rozi je sve mršavija, kuda to vodi? Banko se više nego ikad ustručava da uđe u vodu. Jednog jutra ustao je u pet sati da bi se okupao dok nikog nema na plaži jer se stideo razgolićenog mlohavog tela. Plutao je u vodi sav srećan, bez ustručavanja, beo i debeo, kad se Pala prišunjao sa skupinom obaveštenih. Sklonili su Bankovu odeću i kada je izašao iz vode, zaigrali ukrug oko njega pa su im se pridružili i rani šetači s nasipa a on se u kupaćim gaćicama morao vratiti u hotel uz njihove poklike. Riko je slomio domali prst i dobio od osiguranja sedam stotina hiljada lira. „A Sabina Kora?” „Ah, ta.” Jija je već smislila laži. „Stanuje li još u hotelu?” „Verovatno.” Naslućivala je da on zna nešto više o tome. Došlo je do mirnog prekida između njih dve. Zamak od peska koji se srušio i koji je progutala morska voda. Pili su.

„Ona je loša osobe. Skroz-naskroz pokvarena”, reče devojka. „Ona je velika glumica.” „Možda baš zbog toga.” „I ti želiš da budeš glumica.” „Ja sam već dovoljno pokvarena.” Ona se pobedonosno nasmeja. „Uzela sam Violeti gramofon i polovinu ploča što je trebalo da joj se naknadno pošalje. O, što će besneti. Izvrištaće se da će se čuti po ćelom American Hotelu.” Odjednom prestade. „Violeta je uz to prilično i kurva. Razglasila je po svim novinama kako će se udati za Palu.” „Zar nije tako?” „Naravno da nije. On je još oženjen sa Izom Mančini. A osim toga...” Pravila je kafu. U vrtu teška šuštava paučina. Ona reče: „Sve će ipak ostati isto. Ma koliko se čovek opirao, kao ja njoj. Mislila sam da će to značiti i kraj mog života, konačno... kao što su mi rekli da se to lako može desiti. Ali opet sam hladna. Šta mi Violeta sad znači?” Oklevajući, gurala je reči ispod onih koje je, zapravo, htela da kaže. Nadala se da će ono što bude dovoljno glasno rekla postati stvarnost. Nemoć i osveta su razdirali njene rečenice. „Sutra će se sve opet promeniti”, reče on. „Ali još nije sutra.” „Srećom”, reče Edvard. „Srećom, šta hoćeš da kažeš, Edvarde?” Dok ju je držao za ramena, pomisli: Ovako Pala drži žene u hotelu Eden, sve žene, i on stade da gnječi, otkrivajući time pritisak konjanika, ukrotitelja pasa. Na prstima oseti sićušne ugrize njenih usana. „Don Rafaele, jutro sviće, predaj oružje”, recitovala je deo dijaloga iz I Cospiuratori, što je često činila, šaputava Toska bez glasa. O, amore mio, Smeraldin krik upućen Pali. Onda je zajednički repertoar bio iscrpljen pa su ostali da sede bespomoćno. On se približi njenom zbunjenom licu, napetom telu koje je zgrčeno sedelo na travi i baci se na nju. Ona odskoči u stranu. Napolju su odzvanjale nemačke pesmice. „Onaj prejaki glas je Štajnov”, reče on. „On

ima samo jednu ruku i veoma se time ponosi. Ceo dan šetka u kupaćem kostimu a Nemice su nežne prema njemu.” Vratiše se ponovo u paučinu drveća, stigoše do kuće koja se izdvajala nezavisno od krošnji, slepih miševa. „Edvarde, mogu li sad da još ostanem?” „Plaćaš za to.” Ona se lako razodenu i uputi se u kupatilo u prslučetu i gaćicama, s neko vrstom požudne veselosti. On se ne pomeri u stolici. Kad se moj stakleni kavez razbije, živeću u njenom svetu, kuda me ona to mami? Ona doviknu: „Dodaj mi onaj ljubičasti peškir”, ali on izađe. Selo što bruji, a onda ponovo blisko prigušeno kapanje vode u kupatilu. On pokupi sobaričino cveće i baci ga u vinski vrč ljudske veličine kraj garaže. Ispod verovatno Bankovog automobilskog kariranog ćebeta na divanu je ležala sklupčana Jija. „Zdravo”, reče ona, dete s podočnjacima. On razmače pokrivač. Bila je u plavoj pižami s ruskim okovratnikom. Noć sa insektima ostala je napolju. „Izgledaš kao da si ljut. Ne ozbiljan kako treba, već ljut.” „Zdravo”, reče on. Potraja neko vreme. „Moj stric spava ovde. On je kepec.” „Baš tužno.” On prikači na vrata karticu. „Probudite me u jedanaest sati. Hvala.” I onda vide devojku kako sedi u belom metalnom krevetu. Čim ga je videla, poče da se bacaka tamo-amo pa su opruge zaškripale a svetloplave grudi su se pomerale. Jasno su gledali jedno drugo. Ona pritisnu njegovu glavu sebi na grudi i pogladi mu kosu. „Slušaj.” „Možemo”, reče ona, istovremeno grčevito i prijateljski. „Imam one Violetine stvarčice.” On joj smače donji deo pižame, razmače joj kolena. „Gola sam”, reče ona nervozno. Od grimase njeno lice mu se učini čudnije, tajnovitije nego ikada ranije, nego to veče. On ugasi veliko svetio i pokri malu lampu crvenim šalom na bele tufne. Soba, kavez, postade smeđasto crvena kao neki prljavi salon. „Lampa je zver, znaš li koja zver? Svitac. O, brzo ga ubij”, reče Jija s nekim dubokim, zlim grlenim oduševljenjem.

On je pronađe u mraku. Dozivala je. Noć potraja. Ujutru sede pored otvorenog prozora umoran i zadivljen. Planine su bile svetlije u nestvarnoj bezobličnoj svetlosti. Jija je spavala i povremeno je pružala ruku i mlatarala njom, on dopusti da ga uhvati za zapešće, zatvori joj prste. „Nije počelo dobro”, reče on, „moraš se još navići na mene, onda će sve biti bolje. A onda, pomisli iznenada: prekasno je. Predaleko. Obično je tako. Ali možda će to s tobom biti u redu. Voleo bih to.”

9. Jija je grančicom udarala po žbunju ostavljajući trag od zelenih komadića koji su se zavrtali na suncu. Kako su se peli, brda su postajala šira dok ne stigoše do nazubljene zaravni, okamenjene livade. „Gledaj, sneg se kreće.” Ona pokaza prema vrhovima planina koji su nestajali u belom vazduhu. „To je magla”, reče on. Popeli su se glatkim obronkom, napustili planinski put i mogli su se vratiti samo preko drugog obronka. Povratak. „Plašiš li se, Jija?” „Ne. A ti?” „Ni ja.” „Plašiš se isto kao ja.” „Plašim se, ali samo zbog tebe.” „O, prevarantu jedan”, uzviknu ona. (O, ljubavniče, o, opasniče.) Na usamljenom bregu video se put sa serpentinama koji je vodio dalje, tu se nalazila skupina kockastih zgrada s otvorima i galerijama. „Utvrda.” Utvrda je bila iste boje kao stene, crvenkaste i sive, sa žutim spojevima. Možda tu žive ljudi. Ništa se nije kretalo, ali možda spavaju. Oko utvrde nije bilo ni vinograda ni polja. Ispostavilo se da je staza bila veoma teška. Morali su da preskaču jarkove i on bi se povremeno okliznuo. Jija ga je nagovorila da obuče espadrile jer su mu lepo stajale, ali đonovi od kanapa nisu se zadržavali na glatkim stenama. Povremeno bi se kamen odronio i otkotrljao naniže udarajući o stene. Više nisu videli more, ali su i dalje osećali njegov miris. Posle dva sata stigli su do svežeg senovitog puta između niskih glinenih zidova koji su okruživali utvrdu. Oveštala muzička kutija koju su primetili iz daljine pretvorila se u grube zbijene napukle zidove u koje su uzidana okna. Zavese od užadi visile su na ulazima kuća. Svi su spavali ili nisu bili živi. Uske galerije i lukovi povezivali su stanove. Na metalnoj kutiji čučala je devojčica crnačkog izgleda. Ona brzo pobeže kad ih je ugledala. Upozorila je majku koja je stajala na ulazu u jednu kocku. „Gospođo u muškim pantalonama”, nasmeja se majka, „ne mogu da vas vidim, ali Marča kaže da ste lepi, gospođice, i vi gospodine. Učinite nešto za jadnu slepu majku,

gospodine.” Devojčica povuče Jiju za kaiš. „Mama. mama, ona ima narukvicu.” „Slepa majka”, zanovetala je žena dalje. Iza nje je virio bradonja koji skide kapu s glave. „Buon giorno, excellenza.” On pogladi šlepu ženu. Podsećao je na Nona jadnim istrošenim izgledom. „Bolestan sam.” Jija stavi ruku iza leđa, protrese savijenim prstima isturivši domali prst i kažiprst, što je značilo: daleko bilo, što je uvek radila kad su u pitanju bolesni, mrtvi, bogalji. „Gubi se”, reče Jija. Galerija je bila pokrivena i bazdila je. „Eccellenza, došli ste da vidite ruševine, vi ste poznavalac starih gradova, odmah sam primetio, dozvolite mi da vam objasnim...” „Ne.” Jija ubrza korak. Čovek je imao neku kožnu bolest, žute ljuspice su mu prekrivale lice i ruke. „Saraceni su stigli ovamo još mnogo pre nego što je postojala Italija, to znate...” Jija baci pregršt sitnine iza njega na zemlju a bradonja neočekivano brzo, kao i devojčica i njena majka, jurnuše i stadoše da prebiraju po tamnoj peskovitoj zemlji. Edvard je išao iza Jije, galerija se otvorila u krivinu. Ušli su u zatvorenu okruglu prostoriju visokih kamenih zidova koji su nekad držali kupolu. Delovi ulegnutih greda su štrčali uvis. Jesu li starac i majka probudili ostale stanovnike utvrde? Čuli su se glasovi, šapat se širio, pomeranje metalnog nameštaja ili sipki. Širio se natruo miris, vreo i gust. „Jesi li video kako je starac hteo da me uhvati?” „Ne.” „Oh, eno ga opet.” Čovek je. stajao na krivini koja se otvarala prema galeriji, pored nazidanog stuba. „Eccellenza, ovo je bila sala za okupljanje kaluđera.” „Baš lepo”, reče Edvard. On se uputi pravo prema čoveku koji se u poslednjem trenutku izmače i Jija prođe kroz slobodan otvor. „Mama”, uzviknu devojčica. istočnjačka molitva na nebu, „ona ima zlatne cipele.” „Šta tražite ovde?” upita mrk krupan čovek grubim štucavim naglaskom. Kroz otkopčanu neuvučenu košulju svetlucao je naduven trbuh bez malja. „Nije ovo mesto

za vođenje ljubavi.” „Nije, Frančesko”, zapevuši starac ponizno, „to sam im već rekao.” „Ko bi još vodio ljubav u ovakvoj smrdljivoj rupi!” dreknu Jija. Mrki čovek zadrža dah, trbuh mu zadrhta, on skrsti ruke. „Gospodine, ne razgovaram sa ženama, vama se obraćam. Ovo je moja kuća i vi ste upali u nju bez kucanja i pozdrava...” „Mama, ima cipele sa zlatnim pertlama”, zakrešta devojčica i izbeže udarac debeljkove noge. „Tražimo put do sela”, reče Edvard. „Pokaži im put”, reče debeli starcu. A onda Jiji: „I da vas ovde više nisam video.” Na šljunkovitom puteljku prema dolini upita Jija: „Šta bi radio da me je debeli ščepao? Da li bi ga prebio?” „Šta bi ti uradila?” „Ne znam.” Ta dva dana otkad je stanovala kod njega, a on budno motrio na nju, nije se uopšte menjala. Ostajali su kod kuće, jeli, spavali i danju i noću u rastegljivom ritmu. Sa čvrstom sigurnošću pozdravljali su jedno druge posle svakog kratkog odsustvovanja, iznenađeni što su se pronašli posle žestoke igre, dremanja i novog buđenja. Samo je Jijin udeo u igri bio nepotpun, uopšte nije popuštala, ostajala je uporna u otporu protiv sopstvenog tela. On je naslućivao neku pretnju, neko opasno dejstvo u kome nije mogao da učestvuje. Onda su pojedene zalihe koje je Jija donela i oni su izašli na svetio dana. Prošetali su po Pereni, pozdravljali meštane, obavljali kupovinu a kad bi se vratili, krevet je bio presvučen, ostaci jela, opušci raspremljeni, papir s vrata je nestao. Bilo je tu i novo cveće. Jijuje zanimalo da li je sobarica lepa, lepša od nje. „Hajde, idemo da se penjemo na planinu”, reče on i pomisli: Marija je motrila kad smo otišli, našla tragove, kao ranjeni jelen jurila po sobi. obavila tvrdoglavo svoj posao. Možda je čak stavila pod jastuk stidnu dlaku da bih mislio na nju.” Pošto su pronašli put nazad, hteo je da stignu kući što kasnije. Mrtvi umorni, strovalili su se u trščane stolice u baru Tivoli. „Čuj, mogu li ovde da se okupam?' upita Jija Rikarda.

„Šta”, uzviknu Edvard, „da oskrnaviš sveto mesto gde sam te sreo prvi put.” „Ja sam tebe prvi put videla u bioskopu. Mislila sam: ovog ću da sredim.” „Nisi to pomislila.” „Nisam. Dopao si mi se i nadala sam se da ceš mi možda prići. Ali pošto to nisi uradio, ja sam se tebi obratila. Bila sam besna.” „Zato što je Violeta otišla?” Ona klimnu glavom. „Upoznali smo se zbog Violete”. reče on, „dokle god te to boli, držaćeš me se. Da Violeta nije otišla u Rim, ne bi ti ni došla ovamo.” „Verovatno ne bih. „Vidiš.” „Znaš li uvek šta ne želiš?” “Ne”, reče on smesta. Jeli su presne dagnje a onda riblju čorbu. „Hej, Edoardo, gde si to bio? Imam za tebe poslić.” Rikardo dogura kolica sa starim Nonom do njihovog stola. Nono pozdravi Jiju a kada ju je prepoznao, iskezi se: „Opet neko ko je igrao u mom filmu. Je li ti prijateljica? Lepa je, ali suviše mršava na izvesnim mestima.” „Šta ti o tome znaš!” dreknu Jija. „Ne obraćaj na njega pažnju, Jija, on bi to jako želeo da sazna.” Nono se nasmeja. Pili su grapu. „Ah, moj film, srećan sam što se sve završilo”, uzdahnu Nono kao da je on režiser tog filma. „Samo da čuješ”, reče Jija. „Znaš li da se svakog dana svađao zato što mu uloga nije bila dovoljno dugačka, što nije mogao dovoljno da priča ili da pokazuje bradu u drugom planu. Sanmarko je snimio metre i metre koji neće biti upotrebljeni samo da mu ne zakera.” „Šta? Neće biti upotrebljeni!” Nono se sav zajapuri. „Naravno.” „To ne sme da mi priredi! Tužiću ga!” „Ah, Nono, snimićemo već film s tobom i sa mnom u glavnim ulogama”,

umirivala ga je Jija a to se starcu dopade. On pogleda s ponosom po terasi i zaustavi Rikarda koji je prolazio. „Još jednu turu grape, i... Rikardo, zar ne bi trebalo da gospođicu koja je igrala u mom filmu zamoliš za autogram?” „Sa zadovoljstvom”, reče Rikardo. „Gospođice, molim vas, jednu fotografiju s vašim potpisom za mog prijatelja Rikarda.” Kada je video da Jija nema kod sebe fotografije, Nono postade nepoverljiv i sumnjičav pa zaključi kako ona uopšte i nije prava glumica. On je nagovori da potpiše razglednicu s njegovim likom. A Riccardo com vivissimi auguri, Jia Venturi. „Vidi se po rukopisu”, reče on licememo. Ispostavilo se da se poslić koji je imao za Edvarda sastoji u donošenju tovara cigareta i najlonki iz Đenove s Maniliom. „O, što si mi opasan švercer”, zagrakta Jija na putu prema kući. Da li je sobaricia vrebala iza zasede? Tražio je neki trag, dah njenog teškog mirisa trava kada su noću ulazili u sobu. Ni pod jastukom nije bilo ničega. Sledećih dana video ju je nekoliko puta u vrtu, išla je brže, pognute glave. Edvardova i Jijina kuća postala je prostranija, obuhvatala je sad šator na plaži, brda i vodu. Plivali su. Pronašli su izdvojenu plažu, kao neku platformu u uvali koja je bila pokrivena vodom za vreme plime. Išli su goli, ronili s gumenim naočarima, parili se nespretno i bolno u vodi. Izazivala ga je da skine sa stene prevelikog morskog ježa i on ga je izneo s prstima punim bodlji. Isisavala je krv iz njegovih prstiju. „Nemoj da se ljutiš, ne gledaj tako”, nasmejala se, „aha, besan golać.” Jednog jutra je ispod vrata ležala neka poruka. Gospođa Lečini htela je hitno da razgovara s njime. U salonu koji je mirisao na tamjan dok se čuo crv u hrastovom bifeu, mirna uspravna žena objasni mu da ne može više da ostane u vrtnoj kućici. Dolazi njen brat iz Firence i želi da boravi u vrtnoj kućici. „Shvatam.” „Utoliko bolje”, reče ona prijateljski. „Ali ne prihvatam.” Ona se ne trže, očekivala je otpor. Lagano sede u plišanu fotelju, ukrsti šake ispred sebe tako da su se vrhovi prstiju dodirivali. „Ne želim da vas vređam, ali ne dugujem vam nikakvo objašnjenje. Nemamo nikakav ugovor o iznajmljivanju, mogu vas izbaciti svakog trenutka. Znate, postoji nešto što se zove dostojanstvo, čast ili, u nedostatku toga, lepo ponašanje. Neću da

trpim da mi u kuću dovodite ženu o čijem statusu ne želim sad da raspravljam i da s njom živite kao da ste u braku. Nisam to trpela ni od rođene kćeri.” „Platio sam vam do kraja meseca.” „Mislila sam da ste drukčiji.” Njene zelenkastosmeđe oči bile su bistre i velike. „I ja sam mislio da ste vi drukčiji.” To zazvuča banalno u njenom svetilištu. „Mogu tek kroz tri dana da odem, moram prvo na neki poslovni put u Đenovu.” „Hoću da je kućica prazna sutra uveče.” „A ako ne bude?” „Vratiću vam najamninu do tridesetog.” „U redu, neću vas više uznemiravati.” On baci pogled u hodnik i susedne sobe, ali ne vide sobaricu. Da nema sad drugi posao? Stara gospođa Lečini nije ništa rekla u vezi s njom. Sigurno je sve znala o njihovom odnosu. Njeno prećutkivanje te stvari ličilo je na saučesničku ucenu. Izgleda da je u svojoj usamljenosti tkala opasne mreže.

10. U baru Tivoli nije bilo slobodnih soba. Rikardo se odao da je baštovan gospođe Lečini uručio njeno pismo gospodinu Mučiju, podnadulom vlasniku bara. Muči je izjavio da Edvard nije poželjna ličnost po mišljenju istaknutih ličnosti u selu. „Jesi li zaveo matoru Lečini?” upita Nono. „Nekada davno sam to pokušavao, nikada mi nije uspelo. Sad ona traži mene, ali ne bih za sve novce ovog sveta... Fuj. Ne kloni, mladiću, dođi k meni, i gotova stvar.” Plovidba čamcem sa cigaretama donela je Edvardu deset hiljada lira i on se s Jijom uselio u okrečenu sobu gde je nekada spavao Nonov drugi sin Luka. Nastradao je na moru, svud su visile njegove slike, ribar, biciklist, sa seljančicom koja je ličila na Mariju. Nono skloni fotografije i osušeni šimširov venac. „Evo!” Iako je bilo podne, on podiže kapke na prozorima, brbljajući brzo kao da je hteo da nervoznim trzajem rastera telesni miris pokojnika. U sobi se nalazio orman, krevet i dve stolice. Jija unese gramofon i Edvard zaigra s njom, dok je Nono udarao ritam komadom drveta po stolu. Kuća je bila daleko od sela, u ribarskom naselju. Ujutru, dok je Jija još spavala, s kolenima gotovo uz grudi i zauzimajući gotovo ceo krevet, Edvard se ponekad vozio s Maniliom. Raznosili su ribu pravo u seosku fabriku konzervi i pekli kod kuće svoj deo. Jija i Edvard su igrali tenis u baru Tivoli, šetali do susednih opština, nikada do Lotornea. Večeri su proticale ritualno, s briskolom, pokerom i vinom, nešto umerenije zbog Jijinog prisustva, ali stalni gosti bara Tivoli ubrzo su je upoznali i ponovo su postali bučni. Jednog dana bila je oluja u kojoj se udavio Demel koji je s prijateljem odveslao predaleko. Na obali se okupilo celo selo, Nemci su kršili ruke i bili očajni. Hteli su da pošalju spasilački čamac, ali oluja je bila prejaka. Demelovog prijatelja su talasi gotovo izbacili, svi su ga hrabrili povicima dok je mahao u zaglušujućoj buci. U beloj mlohavoj masi koja je udarala, rasprskavala pahuljice i ključala, mlatarao je rukama i potonuo kraj obližnjih najnižih stena. Demela su našli sledećeg dana. Mada je Jija izigravala pagansko dete mora sa zadovoljstvom i predanošću, Edvard je zaključio da to ona, možda i ne znajući, igra loše. Nastupala bi tišina u

kojoj mu je izmicala, povlačila se u svoje tajnovito područje o kome on nije imao pojma. Tada bi sedela širom otvorenih žudnih očiju i puštala da se odvija zabrinuta ili dirljiva predstava, usta su joj se otvarala, žvakala je i prenula bi se kad bi on pekinuo tišinu, obično s neizbežnim pitanjem: „Šta to radimo? Šta ćemo da radimo?” Kada su odlučili da idu u Francusku, ispostavilo se da Jija nema više novca. Nisu otišli u Francusku a i leto je bilo prošlo. „Voliš li me?” Njeni prsti, kao neke krive nožice krabe ili pauka - neke od tih razgranatih sporih životinjica kojih se bojala i koje su je privlačile poput bolnih magneta - gurale su očne kugle, nozdrve, zavlačili su se u otvore, kačili se u rupicu na bradi, iza ušiju. „A ti mene?” „Ne više.” „Ni ja tebe.” Krevet zaškripa. Gde je taj svet u kome su još pre četvrt sata hodali nagi i uspaljeni kao ljubavnici? „Suviše se dugo poznajemo”, reče ona. „Dva meseca.” „Svaki dan se vidimo, nema te ljubavi koja bi to izdržala.” „Sve je postalo navika.” „Ne mogu više da te vidim. Uvek ista mrka kosa, isti blago povijen nos. iste bore na obrazima.” „Dosta mi je tvojih očiju, onog noćnog škripanja zubima.” Niko se ne nasmeja. „Pripazi”, uzviknu devojka prigušeno„ još će sve biti istina.” „Sve je istina.” „Nije!” vrisnu ona i malom vlažnom rukom mu začepi usta. „Nije”, reče on u njen dlan. „Bojim se. Nemamo više novca.” „Pisao sam stricu u Antverpen.” „Pre dve nedelje. Neće ti ni odgovoriti. Plašim te se. Ti si opasan ludak koga treba zatvoriti. Niti radiš, niti se baviš nečim, očekuješ od svih da ti trpaju hranu u usta.” „A ti si mnogo bolja. Natrackaš lice, neko uperi u tebe lampu i kameru i dobiješ svake nedelje ček.” „Pojma ti nemaš. Misliš da tek tako stigneš odmah pod te lampe, kamere. Pojma

ti nemaš.” „Sreća moja”, reče on oštro. „Šta si hteo da kažeš?” Njihovi razgovori bi se Često pretvarali u nelagodnu tišinu koja je spopadala ove dve pripijene životinjice, tu decu, ljubavnike, špijune - čekali su, igra se ukočila i zgrušala - trenutak je nezamenjljiv, nepopravljiv. Izrasta korenje. „I ja sam nekad bio glumac”, reče on, „u nekom komadu o Filipu Dobrom s drugim teškim stihovima. Bio sam jedan od ubica.” „Da”, reče Jija. „Morali smo da ubijemo sveštenika. Mnogo kasnije mladića koji je igrao sveštenika Nemci su zaista streljali.” „Imaš urokljivo oko.” Ona ispruži prema njemu stisnutu šaku sa ispruženim kažiprstom i malim prstom. „Šta želiš da jedeš?” „Ribu.” Svakodnevna otrcana šala: drugog nije ni bilo. Riba i jaja, kako jedu svi ribari. On vide kako petlja oko sipe. Njena naga bliska figura u frotiru, crn nanesen potez na mirnom moru, držala je jednom rukom komade sivih životinjica koji su se pretvarali u sluz, odmičući ih što dalje od sebe, bacala ih je u vodu. „Drhti od užasa, naprasitosti, pohote”, pomisli on. Udarala je sipe pola sata i razmekšala ih na kamenu. Skuvala ih je sa lignjama i začinima, paradajzom. Nono je srkao. „Ovu filmsku zvezdu ne puštam više iz kuće. Moj želudac ne sme više da se vraća na one splačine koje sam ranije ovde jeo.” „O, baš si pokvaren”, reče njegov sin. „Jeo si ti ovde sasvim dobro. Presnu ribu i kjanti, na tome je živeo gospodin!” „Filmske zvezde znaju šta i kako”, reče Nono odlučno. Bilo je jasno da je i sebe ubrajao u tu grupu. „Nisam više filmska zvezda, Nono, ja sam sad supruga.” „Čija?” upita Nono začuđeno. „O, baš si pokvaren”, uzviknu Edvard.

Miris sveže pokošene trave koji je dopirao s brda, povici noćnih ribara na hobotnice, kaluđerice poput čudnih ogromnih ćubastih skakutavih ptica koje su pratile su decu iz kolonije, sve je to lagano nestajalo i selo je posivelo. Fotograf i mesar su se preselili u zimsko boravište. Piljareve kćeri bile su na odmoru u planini, ispričao je Inženjer. „Znaš li ko će biti besan na mene, ko više neće hteti da me vidi? Ujka Turi”, reče Jija. „Zna me skroz-naskroz, nije to od mene očekivao. Otkad su završeni I cospiratori, nisam mu nijednom pisala. I ko zna šta će mu Violeta napričati!” Ujka Turi, zapravo, nije bio njen ujak, samo ga je tako zvala. Upoznali su se u Cinecitta, gde je radila kao statista. On joj je obezbedio prvi filmski ugovor s tri reči. Otada je bio njen impresario i uzimao je petnaest procenata. „Šta još uzima?” „Ništa više.” „Ništa?” „U početku je jednom pokušao da me pipka, ali sam se razgalamila pa je odustao od takvih stvari. Taj se zalepio za mene. O, misliće da sam našla novog impresarija.” Kada su popušili sve američke cigarete od provizije iz Đenove, prešli su na domaće nacionali. „Nikad mi nije bilo gore”, nasmeja se Jija, „imam još dva para čarapa, a ti nemaš ni zimsku jaknu, ni zimsko odelo, hahaha. Pisaću Ujka Turiju.” Sastaviše zajedno poslovno pismo sa osećajnim postskriptumom, ali prođe nedelju dana bez odgovora. „Sabina Kora je bila zaljubljena u mene”, reče Jija jedno veče kao da se tek sad setila toga. Loše je to odglumila. „Znaš li šta mi je tada predložila?” „Da se pojaviš u njenoj reviji.” „Otkud znaš? Violeta ti je rekla?” „Da.” „I šta sad?” upita ona izazivački. „Ništa. Ne tiče me se.” „Ticalo te se. Jer sam te tada već znala, već si bio zaljubljen u mene. Ipak sam to uradila s tom matorom kučkom. Stidim se, Edvarde.” „Sad lepo možeš da ubereš plodove.”

„Hoćeš, dakle, da se pojavim u njenoj reviji?” „Ništa ja neću.” „Pričekaćemo.” Sve su rede odlazili u bar Tivoli i Rikardo reče da je trebalo da im uruči račun po nalogu gospodina Mučija, ali on to, naravno, nije uradio. Zna da je Edvard galantan, ali ipak, sme li da ih časti jednim litrom? Da, naravno. Jednog podneva Edvard se nađe pred Inženjerovim praznim teniskim igralištem koje je poštar upravo polivao. „Gotovo s letovanjem, Nemci su otišli”, uzviknu poštar i uperi pema njemu prskalicu. Voda se rasprši u gustu rešetku. „Mladiću”, reče poznati oholi glas iza njega. „Mladiću”, reče dospođa Lečini. „Iznenađena sam što vas ovde vidim. Rekli su mi da živite kod ribara, ali nisam mogla da poverujem. Često sam mislila na vas. I koliko sam se prevarila, i to u ovim godinama. I da sam nasela na lice koje izgleda pošteno. Ne mogu nikako da se pomirim s pokvarenošću...” Gledao je to namršteno lice, tu sivu često pranu kosu, figuru pravu kao sveća, kao da je vidi prvi put, tu ženu koja je htela da sjedini dobrotu, pravičnost i poštenje u nemogući spoj. „To što ste učinili, gospodine, naprosto je podlo. Već je dva meseca bolesna.” „Ko?” upita on nespretno. „Hoćete sve da zaboravite. Poznato mi je to, ali ne ide to tako. Podlost ostaje, ona se ne zaboravlja, samo oprašta.” „Je li vam sve ispričala?” upita on kroz stari refren. „Doktor mi je rekao. Tek onda mi je priznala. „Kakav doktor? Je li joj se nešto dogodilo?” „Smirite se”, preseče ga ona. „Ne mora celo selo da čuje kako se na mene dere bitanga vašeg tipa. Već ste mi naneli dovoljno štete. Sve sam sredila. Ne bojte se. Neko mora da raščisti svinjac.” „Zabranjujem vam...” „Nigde vas nije bilo otkad sam vas izbacila iz kućice sa onom ženom. I to s pravom. Ali ta spodoba dobro vas je obradila, no niste za bolje.”

„Gde je Marija?” „Ne, gospodine.” Ona podiže sive prste u rukavicama. „Već ste isuviše uradili. Ne širite zlo dalje.” „Hoću da joj objasnim. Nisam znao.” „Ne?” Njeno mirno lice se iskezi, prezir smeni dostojanstvo i prisilnu samilost. „Ne želim više da vas vidim u selu. Marija je još maloletna, može vas to skupo stajati.” „Rekla je da joj je dvadeset pet godina”, htede da kaže. On joj okrenu leđa, očekivao je da će osetiti njenu kandžu u filcanoj rukavici između vrata i ramena. Pred očima su mu se besomučno rojile slike. Na crkvenom stepeniku on pade na kolena ispred nje u belom i baštovana sa očima gluvaća. Tamnooko dete krivih nožica dogega do njega. Pada. ali ne može da ga uhvati. Morao je pravičnom da dovikne: „Dete je baštovanovo!” ali laž poskoči u njegovoj koži. Kako je dobila dete? Žene sa sela su jake i plodne a ona je seoska devojka. Vodeći jednolični život prema godišnjim dobima u Pereni, pretvorila se u ženu oštrog profila, s požudnim glasom koji se gipko pretvorio u jedan od stotina svakodnevnih povika u oker-ružičastom ribarskom naselju. „Hoće li te Sabina Kora i dalje za reviju?” upita on uveče. „Možda.” „Ne možemo ovde večno ostati.” „Ura! Rim!” Stade da ga divlje ljubi i udara u slabine. „O, ne mogu da dočekam da se spakujem.” Poslednje večeri su tiho i potišteno pili s Nonom. Rikardo je uzeo na sebe da sutra ujutru pruži otpor gospodinu Mučiju u vezi s neplaćenim računom. Kasnije, u gostoljubivoj ušuškanoj noći, ležali su na obali između čamaca koji su mirisali na kartan i užad. „Volela bih da mogu da ponesem pesak u Rim”, reče Jija, „posula bih njime svoj daščani pod, ceo krevet... Šta ti je? Jesi li tužan što napuštaš Perenu?” Marija me traži tamo iza žive ograde, pomisli on, i baštovan je spopada, s pravom, i gospođa Lečini je na njegovoj strani jer sad se treba brže venčati, i gospođa Lečini je sve sredila, rekla je to. Šta ja tu treba da uradim? Šta je trebalo da uradim? Šta? Devojka ga povuče za džemper.

„Još sam ovde.” „Koliko dugo?” „Još veoma dugo”, reče ona. Koračali su usnulim selom, kraj dugog drvoreda čempresa koji vodi do manastira, duž mesečinom izobličenih tamnosivih stabala smokava što su ličila na skupine podvodnih pipaka u moru. Stupali su na nasip s mozaicima i palmama.

11. Jija je otišla sa Ujka Turijem u Teatro Principe gde je trebalo konačno razgovarati o uslovima ugovora. O, taj Ujka Turi bio je pravi odani batler, dobar prijatelj kuće, vešt posrednik s više od jedne karte u rukavu, koji je sve dovodio u red, davao nalog kolikim će slovima biti Jijino ime ispisano na plakatu, kolika joj je plata i koliko dobija za putne troškove, i tako dalje. Edvard je ipak bio na oprezu jer mu se čovek činio neodređeno tajanstven i ljigav. Kad je danas prvi put sreo Ujka Turija. taj dobrodržeći očuvani čovek masirane i namirisane arapske kože, s tri prstena i platinskom narukvicom nije mu se nijednom obratio. Samo je pri odlasku uz osmeh klimnuo glavom, kao da je uvučen u neku zaveru. Jija je u prisustvu Ujka Turija zauzela prema njemu stav uglađenog odstojanja kao da je htela da njegovoj pojavi da neku drugu, ukaljanu vrednost usred tih uglađenih elegantnih Italijana brzih nasraejanih kretnji, gde je on, u sakou od tvida, neizbežno otkrivao da je stranac. Edvard se zbog toga osećao nelagodno i već se spremao da ode, kad Ujka Turi (koji je možda osetio njegovu nelagodnost) odjednom poče da priča o odnosu Sabine Kore i Violete koji je prošle nedelje spektakularno prekinut. „Mislio sam da će se Violeta udati za Palu”, reče Edvard. „Neće. Naravno da neće”, reče Jija brzo. „To sam od tebe čuo.” „Mora da si me pogrešno razumeo”, preseče ga Jija. U svakom slučaju, dve žene su priredile sjajnu svađu, ispriča Ujka Turi. Svi su videli kako je Violeta prevrnula punu pepeljaru u Sabinino krilo, a onda se izvinila s najodvratnijim osmehom. A Violeta je trebalo da bude druga subreta u Sabininoj reviji, da joj ugovor nije na čudesan način poništen. Onda Ujka Turi reče kako Jija mora više da se pojavljuje, da se da videti. Zašto ne bi sad otišli do Kanove? „Kako da ne, u ovim prnjama!” Jija cimnu haljinu. „Za to ćemo se smesta pobrinuti, golubice.”

„Odoh ja u grad”, reče Edvard, otvori vrata Ujka Turijevog mercedesa i mahnu im. Uputi se na trg Esedru s fontanom koja prska neravnomerno, a onda prema stanici. Rim, taj preko dana bučni grad, sa stotinama vespi, a noću stakleni prostor gde su ruševine nečujne, bio mu je dobro poznat. Karla, a to vreme je prohujalo s vihorom, želela je da sve vidi i zna, uzdajući se u svoje putne vodiče. Između dva vođenja ljubavi u turističkom kampu videli su sve što je bilo u tim knjižicama, i Edvard sad nije imao želju da ponovo vidi išta od te poplave statua, minijatura, ukrasa na stubovima, iskopina, ruševina, tapiserija i mozaika. Seo je na klupu i mirno posmatrao kako mu iz vidnog polja nestaju živčani tipovi, bogalji, deca, žene. Na staničnim novinskim kioscima bilo je najnovijih džepnih knjiga. On kupi tri detektivska romana. Na odeljku italijanske književnosti stajao je natpis: „Hej, kučkin sine što kradeš knjige, pazi se dobro jer si nadrljao, ščepaću te za grlo i izbiću ti oba oka. Đakomo Mancu, poslovođa.” Edvard pokaza na iskošena i od uzbuđenja izobličena slova. „Trebalo bi da ga to uplaši.” „Ne mogu da ga uhvatim”, reče poslovođa umorno. „Danas mi je već odneo dve knjige.” „Samo strpljivo i habro.” „Uhvatiću ga ja već.” Gledao je nepoverljivo u ispupčenja, prevoje na Edvardovoj odeći kao moguća skrovišta za knjige. „To sam ja”, htede Edvard da kaže, no može se desiti da mu poslovođa poveruje i pozove policiju. On se odveze autobusom u Monte Mario gde se na brdu nalazio srebrni balon, kao neko ukleto nemoguće vozilo koje će se jednog dana odvezati i poleteti uvis. Vojnici su šetali sa sluškinjama, jesen se prikradala neprimetno, osim na sivkastom nebu koje je sadržalo kišu. Tibar sa svojim čeličnim sjajem, mostovima, kompleksima zgrada, ruševinama između kojih su se vrzmali ljudi, među kojima je i Jija hodala i pričala tajne lako, slobodno. Kad se vratio kući u iznajmljenu nameštenu sobu, gazdarica mu reče da prave veliku buku kad se noću vraćaju kući. Da je znala da su pozorišni ljudi, ne bi ih ni pustila u kuću. Uostalom, ne može ih držati više od nedelju dana, jer njenom mužu je potreban noćni mir. Mogli su je bar upozoriti da su pozorišni ljudi. „No, eto”, reče ona blaže, „gospođa je veoma lepa.”

On klimnu glavom. I da li je video današnje novine? Ne? Ona mu pokaza novine. Na nestvarnoj fotografiji videle su se dve zagrljene žene. Pisalo je još da će mlada starleta Jija Venturi koja mnogo obećava ovih dana debitovati u svetu revije pod zaštitom Sabine Kore. Jiji su na slici usta bila neuobičajeno široka i blistava, Sabina Kora ličila je na gangstera preobučenog u ženu. „Lepo”, reče on. Čitao je malo detektivski roman, onda ga je tresnuo o zid, sačekao da se smrači u oknima a porcelanske lutke, somotske fotelje, Isus s razbuktalim srcem na kaminu utonu u senku i sakri se onda negde u sobi. U sobi koja se beskrajno širila i više nije bilo prepreka u neprobojnoj pomrčini. „Čekam”, reče on glasno.

12. Ugovor je potpisan, preselili su se, počele su probe. Ujka Turi nije dozvoljavao da Edvard ide s Jijom u pozorište a on se nije usprotivio, lutao je Rimom, tim prodorno bučnim selom. Ili je slušao žalopojke građana na svoje nove stanove. Neki novinar je bio ogorčen što mora da se bavi agenturom i ne može da ide sam na put kad mu se hoće. Žena s vanbračnim detetom obožavala je Musolinija koga se nije ticalo da li su žene s decom udate ili ne. De Gasperi je sve dečje dodatke ukinuo ili smanjio. „Možete li to da zamislite, sinjor Edoardo?” Najprijateljski ji je bio grbavi mladić koji je uvek pričao o fudbalu i spavao u sobi bez prozora. Zato mu je u sobi bilo zagušljivo i vruće, a uveče je ponekad ostavljao otvorena vrata. Miris njegovog kreveta i lavande mešao se s kuhinjskim mirisima. Ponekad je Edvard odlazio po devojku u bar kraj pozorišta. U šest sati, rekla je, ali to bi uvek bilo više časova kasnije. Obično je dolazila s muškarcima koje bi ostavljala pred barom sa umornim prisnim osmehom. Ponekad je dovodila muškarce: Lefija, detinjastog lepog uglađenog igrača bez ijedne bore na čelu koji je pri pozdravljanju uvek veoma dugo držao Edvardovu ruku; Minara, sićušnog ćelavog komičara koji je pričao ljutito na preterano otrovan način jer je svaka ljutnja pokvarena aluzija neke igrive lepršave šale; Bikoru, propalog mrzovoljnog prvaka ljubavnih uloga iz dvadesetih godina koji se jedva čuo iz trećeg reda, koji je svakog dana odlazio u saunu radi održavanja linije mada je znao da to nije dobro za njegovo srce. Svake nedelje bio je sve sivlji, propaliji. Ali po rečima Minara, to propadanje traje već dvadeset godina. Kad su probe trajale dve nedelje, mogao je da je čeka u njenoj loži ili iza kulisa. Revija je bila nerazmrsivo klupko. Svakog dana su pisci menjali tekst, engleske devojke nisu razumele ni reč od onog što je vikao režiser Menasi kad bi njihov italijanski baletmajstor načas nestao, dekor je rasklapan, cepan, spajan. Posmatrana iza kulisa, gde je obično sedeo s jednim od pisaca, krupnim čovekom konjaste glave i zakrvavljenih očiju, revija je bila sumanuti balet pri somotastoj ili drečavozelenoj svetlosti, kuckanju potpetica poslenika Rase osmeha što se kikoću i jurcaju po daščanom podu kao pošašaveli detlići u taktu Menasijevih naredbi. „Bolonja!”. uzviknu Menasi, kroz papirnatu trubu. Pisac pored Edvarda poniknu u sebe do poda, sakri se iza komada dekora, čučnu i reče zadihano: „Nisam ovde, samo neka se dernja.

Ionako moram opet sve ponovo da napišem.” „A što?” „Zato što Sabina Kora dolazi za nedelju dana i treba za nju pronaći neku prokletu lošu ulogu. Onda ona može da urla i vrišti i da se za vreme proba koncentriše samo na tu ulogu. Mora da se oseća kao da je svi bojkotuju, onda reaguje dobro, radi kao luda. Jedino ja tu nadrljam, zato što treba da smislim novu novcatu ulogu za nju.” Jija je na pozornici morala još jednom da odigra valcer sa starim Bikorom. Njen crveni svileni ogrtač je lepršao, isturila je noge u crnim mrežastim čarapama, a onda je sve bilo gotovo. Bikora zagrme da se okreće prebrzo, objasni joj on, i da publika nije videla njegovo lice sa izrazom čežnje za izgubljenom mladošću pošto je sad još jednom, poslednji put, odigrao taj valcer. „Mislim da je lepše kad igramo brže.” Kad je stari otišao, reče Edvard: „Pazi, inače bi srce moglo da mu otkaže usred predsave.” „To je njegov san. Veoma mu se dopada ta ideja”, reče Bolonja. „Ipak ne smeš dopustiti da padne”, reče Minaro oštro. „Ne”, reče Jija promuklo. Previše je pušila. On se seti kako joj je zbog toga Violeta uvek oštro prebacivala i kako je Jija tada ostavljala duvan čitave nedelje. To više nije činila. Prođoše engleske devojke, sve iste, visoka deca iz neke pansionske škole od kojih se zahtevalo da razuzdanost i grube šale ostanu u granicama pristojnosti. Kad je Sabina Kora došla, počela je velika svađa s režiserom i mada su oboje znali da su te svađe pantomime i da slede određeni program, iživljavali su se u veoma jakim nastupima grdnje i psovanja. Sabina Kora, raskrečenih mršavih nogu, s rukama na kukovima, sa snažnom maskom pezira i vulgarnosti, izražavala je opscenost punu narodske razdraganosti, što je imalo uspeha kod tehničara i satista. Menasi. ta sova s naočarima debelih stakala, ispuštao bi krik koji se nepromenljivo završavao pretnjom da će smesta napustiti pozorište ako se ona ne urazumi i povinuje njegovim uputstvima. S mukom i namerno polako uvlačio se u svoj kaput. „Gubi se, gubi se!” urlala je Sabina Kora. a on se korektno, po dogovoru, okrenu. Ne, nikuda on ne ide! On je režiser, on izdaje naređenja. Otići će kad mu se bude htelo! Kad bi se iza kulisa ili iz sale čulo kako je neko anonimno prasnuo u smeh, Menasi je ljutilo zaračunavao globu. Jija ju je često dobijala, ali Sabina Kora bi uvek ubedila režisera da poništi kaznu.

13. Kada se nije kontrolisala - a zašto bi to uopšte radila u pozorištu, toj prisilnoj porodici? - Sabina Kora je imala bujno telo, rimsku figuru koju je Jija naslućivala ma koliko bila mršava: uska ramena, tanak struk koji odjednom nestaje i bokove, guzove i butine koji se slobodno pružaju kao pun vrč koji se oslanja o snažne noge. Sabina Kora je hodala kao mornar, uzvikivala je najsirovije reči, ali to je bila povezana igra, bila je svesna svoje narodske nonšalantnosti. Da li je bila lepa? Edvard to nije znao. Dugačko lice sa užagrenim životinjskim očima, inteligentan smeh dopirao je i do muškaraca i do žena kao stalni poziv koji traži ime, smisao. Privlačila je. A šta se dalje dešavalo s bićima u njenim šakama, između njenih kolena svakako nije bilo uporno i lagano podrivanje već nešto poput snažnog glodanja finog drveta. On se nasmeja. „Ona je drvoseča”, reče on Bolonji koji ništa nije shvatila, ali nije zatražila objašnjenje. Gotovo stidljivo promrmlja: „Tvoja devojka će dobiti novu scenu. Nemoj mi to zameriti.” Pored njih prođe asistent s crvenim balonima poput nekog stilizovanog naduvanog cvetnog buketa i namignu Edvardu i Bolonji. „Morao sam to da uradim”', reče visoki pisac. „Sinoć mi je Menasi telefonirao u tri sata kako smesta moram da dođem u njegovu vilu, ako sam dobro shvatio. Šta taj zamišlja da sam ja? Jedan od njegovih poštara, raznosača telegrama?” Jija je ponovo morala da šetka po pozornici preterano njišući bokovima. „Ona još nema pojma”, reče Bolonja. Bikora, sav presamićen i šunjajući se kao zli vuk u crtanim filmovima, pratio je Jiju u stopu. Devojka je morala da se naglo okrene i uzvikne: „O.” Jija uzviknu: „O!” „Dobro je.” Menasi dade znak asistentu, ovaj podiže Jijin džemper nagore i asistent ugura pod njega dva balona. Devojčino napeto lice, usta razvučena u oštru stisnutu boru, potraži Edvardov pogled. On se nasloni na ravno kartonsko drvo. Ona zatrese glavom, produži da šetka ponovo njišući bokovima. Ogavne lopte koje kao da su izrasle iz njenih ključnjača kretale su se nezavisno i odvratno, ona je prenosila te vibracije kao neki jogunasti deo tela koji pati od elefantijazisa. „Napred!” Bikora se sudari s njom, podiže ruku i jedan balon polete uvis uz

veseli zvuk, a devojka povređeno poskoči. Ona uzviknu: „O!”, kako se od nje tražilo, ali previsoko. Dohvati desnu dojku koja više nije bila opterećena usamljenom beskorisnom oteklinom levo. Bikora se preterano uplaši, lica okrenuta publici a onda se vrati, zli vuk razbojnik. On otpeva brzu strofu, njegova požudna ruka se ponovo diže i on bočnu. Pošto je to Jija predvidela i balon držala zaštitnički, on popusti uz prostački uzdah. Jija ostade da stoji ubogaljena i spljoštena, kao da je amputirana i odjednom nije više imala najneophodnije organe. „To neću da radim”, reče ona. „Šta!” prodra se Menasi. „A šta vi to uopšte radite u ovoj reviji, ako smem da pitam? Plaćamo vam petostruko za ono što radite, znate li vi to, gospođice?!” Sabina Kora joj priđe proračunato lagano, pomilova je po bokovima, skloni joj pramen kose sa čela. „Zašto nećeš, Jija?” „Neću”, reče Jija. Uputi se prema kartonskom drvetu gde nađe Edvarda. Zaplaka. „Ovamo!” prodra se Menasi. „Neću!” doviknu Jija nevidljivom. „Deset hiljada lira kazna. Još jednom, gospođice, hoćete li da dođete?” Bolonja pomilova Jiju po glavi. „Ako se ne vratiš, svakog minuta dobićeš novu kaznu od deset hiljada lira. Ili će raskinuti s tobom ugovor.” Mršavo lice ostade nepromenjeno, usred šminke suze su izgledale kao kapljice glicerina. „Moraš se vratiti”, reče Edvard. „Zar i ti?” reče devojka. Edvard požele da precrta taj trenutak, taj razgolićujući trenutak koji ih je tako brzo stavio na dve suprotne strane. Hteo je da popravi situaciju, da bude savitljivija, prihvatljivija, možda da kaže kako nema svrhe da se u tom trenutku opire uvređenom Menasiju. Znao je da to ona neće prihvatiti, zato reče: „Idemo kući?” Ona zatrepta naizmenično jednim pa drugim okom kako bi ravnomerno rasporedila suze, kako bi ih uklonila, onda šmrknu i uđe ponovo u zelenu svetlost. Poče sve iznova i sad je Sabina Kora držala Jiju čvrsto kad je trebalo gurnuti dva balona pod Jijin džemperić. Jija je morala da popusti kaiš. Obline četiri balona proširiše joj telo, bilo je sad preveliko za zajedljivo mršavo lice niz koje su se slivale suze. „Nije se prolepšala”, reče Bolonja. „Nije”, reče Edvard podrhtavajući.

„Baloni su premali”. prodra se Menasi i začkilji očima da vidi učinak svojih reči. „Moram dobro da pazim šta radim svojom iglom, gospodine Menasi”, reče Bikora kašljucajući, „zaista bih voleo da usred komada...” „Ponovo, gospođice.” Osvrtanje, sudaranje, lak usklik „O!”, groteskno iznenađenje strašnog vuka. Jija nastavi da stoji krotko. Onda Sabina Kora reče: „Ne, Menasi, mislim da je ipak bolje da za ovo uzmeš neku drugu statistkinju.” „Jesi čuo”, reče Bolonja, „ona sve žene u reviji osim sebe naziva statistkinjama. Nikada neće neku ženu nazvati drukčije. Toga se drži čitavog svog života.” „To sasvim liči na nju”, reče Edvard. „Draga Sabina, u pravu si.” Menasi naredi da dovedu drugu devojku. Na putu do kuće Jija nije više plakala. U sobi zavlada tišina. „Odoh u bioskop”, reče on. Ležala je potrbuške na krevetu, spljeskavši suvo belo lice o jastuke. „Vidimo se kasnije”, reče on nepokretnoj devojci.

14. Engleske devojke igrale su Mladićev san. Lefi je ležao polunag. Nimfe su se izvijale, sitno koračale i rojile oko njega, njihova igra je bila neodređena, bez živaca. Samo je Klarisa, prva igračica, igrala u grčevitom isprekidanom ritmu koji, kako se činilo, njena oštra ispala rebra nisu mogla da izdrže. Kraj suviše hladne glatke pozadine sa usporenim devojkama, uz Lefijev oznojeni torzo ležala je bahantkinja, raspuštena i divlja, i zajedno su se stapali. „Bravo”, reče Menasi. „Još jednom.” „Nikada nećemo biti gotovi”, reče Minaro, utegnut u Brigelino2 tamnozeleno odelo. On obrisa ćelavu glavu velikom svilenom maramicom s monogramom. Bila je to poslednja nedelja proba i Jija gotovo nije imala šta da radi u reviji. Ponekad bi upadala u neki skeč, nekoliko puta je igrala i izlazila pognuta pozdravljajući u pasareli na kraju predstave. Bila je nezadovoljna. Lagano je popuštalo razdvajanje koje je Edvard u početku pratio sa zanimanjem kada se pretvorila u pero lako nestvarno biće u mrežastim čarapama, sa ogromnim plavo ocrtanim srnećim očima i kad se potpuno nedvosmisleno rastala od nabusite razočarane devojke s napoleonovskom kosom uveče veoma kasno u sobi. U tom nezadovoljstvu se razvijala obojenost, nedodirljivost i uzdržanost, zajedno s rimskim detetom. Nije više pokušavao da joj priđe. Jedva su razgovarali, više se nisu ni dodirivali. Provodio je sate kod njenog frizera i krojačke. U početku ju je neprimetno pratio, čekao napolju, ona se uvek vraćala u sobu a on je ostajao s mlakim parališućim ljutitim osećanjem. „Bolonja ipak sasvim lepo zarađuje na svima nama. Znoji li se Bolonja ikada? Jesi li ikad video Bolonju kako se znoji, Edvarde? Ja nisam”, reče Minaro prezrivo. „Ti se previše znojiš”, reče Edvard. „Priznaj, Bolonja, šta radiš osim što tu i tamo na zahtev Sabine ili Menasija dopišeš pokoji red koji, moraš priznati, svako može da nađe na stranicama s vicevima.” Visoki pisac klimnu glavom. „Šta misliš, po čemu se poznaje veliki pisac za revije, a?” „Po automobilu svog agenta.”

„Po ovom”, reče Bolonja i podiže uvis srednji prst, napipa žulj koji je verovatno nastao od pritiska pera na prst. „Po žulju.” Dugo je buljio u pozornicu gde je Lučija, druga subreta, pevala neku pesmicu o dijamantima koji su najbolji devojački prijatelji dok je vrtela trbuhom, širila noge, njihala se i s rukom u rukavici čerupala ogroman crn slamnati šešir. „Vidi ti ovo, za ime boga.” Minaro skliznu, stade iza Lusi s rukama na bokovima i kao stvarna senka zavrte bokovima s njom. Sabina Kora, koja je stajala među kulisama i držala Jiju za ruku, zaguguta. Lučija besno lupnu nogama o pod, a Menasi otera ćelavog kepeca uz kaznu. Usred mirisa šminke i žena, Edvard se uputi prema gvozdenim stepenicima ka Jijinoj loži. Tamo sede, pogleda se u zamrljanom ogledalu. „Voleo bih da me iznenada, na neku šokantan način izneveri.” Bilo je lakše početi s paranjem na negativnoj strani nesigurne promenljive spone koja ih je vezivala. Negativan je, na primer, bio novac. Od Karle ga je uzimao bez griže savesti i bez zadovoljstva. O, kako ju je pored ćudljivih šala u vezi s njenim mužem, nju, tako sportsku, povređivao pojačanom pohlepom s kom bi smotao novčanice od po deset hiljada i trpao ih u džep na grudima! Kod Jije je po tom pitanju bilo, kao i drugim pitanjima, pre nenaviknutost, pomalo uznemirujuća, u sloju ravnodušnosti, u hladnoći koju je primetio da nastaje. Osećao je da se tome mogao odupreti. Smeđi mladić u ogledalu plašljivo se osmehnu. Za mnogo toga sam spreman, pomisli, svega mi je dosta, ali sve znam. Zašto? Crvenokosa devojka s pletenicom i korpom o mci gurnu vrata. Stade kraj stola za šminku, a onda sede. „Ko si ti?” upita on. „Vrata su bila otvorena, a u hodniku je tako hladno.” „Kako se zoveš, Crvenkapica?” Devojka stade da uvrće plehani krstić koji joj je visio oko vrata. „Ja sam sobarica dospođe Lučije Margerite Kanale.” „Jesi li gladna?” Kad je klimnula glavom, on joj dade pet stotina lira i posla je po sendviče. Ona se vrati sa čokoladom i tortom sa šlagom, podeli sve ozbiljno i poče da jede. Mora svako veče da dođe po Lučiju i odvede je kući, reče ponosno. Ali ponekad je bilo gospode u loži. Onda je morala da čeka u hodniku. „Ako je sad tamo?” „Neki čovek sa zelenim šeširom. Ima pet automobila”, uzviknu ona pobedonosno.

„Kako se zove?” „To ti neću reći.” „Čak ni meni?” „Ne.” I kao da se približio nekoj od njenih ugroženih oblasti, ona se pognu, uputi se vratima i načas se u dovratku osvrnu. „Ćao”, reče tužno i iščeznu. Kao neki pacovčić, na kakvog je Jija posigurno ličila kad je bila dete. Vreme protiče brzo, iskoristi ga dobro, reče on ogledalu.

15. Šminka je bila razmazana, Jija opipa svoje kao kreč belo lice. Uzdržavala se, znala je da je ružna kad plače. I sad je još morala da se ponovo našminka. Ranije - to ranije je poprimalo neizmerne razmere - bila je samouverenija, hrabrija. „Ništa se ne može uraditi”, ponavljao je. „Ali ugovor je ugovor. Ne mogu me tek tako izbaciti.” „Možda treba da se posavetuješ sa Ujka Turijem.” „Zvala sam ga, ali ga nije bilo”, rekla je devojka. „Ljubomoran je na tebe. Dokle god si sa mnom, neće mrdnuti ni prstom.” „Treba li da se izgubim?” „Ne”, reče ona brzo. „Neću dozvoliti da mi taj tip drži lekcije.” „Bravo”, reče on. Bravo ne od ljubavi već od besa i tvrdoglavosti. Ona opsova. Potpuno neočekivano uprava je odlučila da je Jija preplaćena za ono što radi u reviji i honorar joj je prepolovljen. Iza toga stajao je Menasi. Ko dobije više od pet kazni, može da bude otpušten bez formalnosti. „Po mom mišljenju Sabina stoji iza toga”, reče Minaro. „Pitao sam je otvoreno: 'Šta misliš o Jiji?' Odgovorila je: 'Nemam vremena da se bavim statistkinjama', odgovorila je i podigla nos tako graciozno. 'Ali jedno ti mogu reći', rekla je, 'ta Jija je troma i nepretna kao neka krava.'“ „Nije istina”, uzviknu Jija. „Ona to nije rekla.” „Nije, pogrešio sam. Nije rekla ono o kravi, ali je rekla da si troma i nespretna.” Jija još više razdrlji bluzu, krenu na nesigurnim visokim potpeticama u scenu s Pigalom, uz javansku melodiju koja je izgubila sjaj i ličila je na napolitansku uspavanku. „E pa, hajdemo”, reče to nekoj brkatoj spodobi s kariranom kapom. „Glasnije”, salom se razleže Menasijev glas. „Matorog je juče posetila policija kod kuće”, reče Minaro. „Neki dostavljač

telegrama ga je tužio.” „Kao da policija ikad išta učini kad je u pitanju neko kao što je Menasi”, reče Bolonja. Lefijevo lepo mladićko lice umotano u beli šal podrhtavalo je, nos se kretao kao u zeca. „Sramota. Ti raznosači telegrama nisu ni potrebni, ali to je ipak napad na naš privatni život. I bez toga nam je već teško.” Minaro i Lefi objasniše stvar Edvardu. Rado su govorili o svom prokletom životu. Menasi je kao toliki drugi slao sebi telegrame koje su mu noću dostavljali kući mladi poštari. „Onda počneš da tražiš sitninu.” Minaro grčevito poče da pretražuje džepove. „Ništa ne nalaziš, pozoveš mladića da uđe, pogledaš brzo telegram. 'Oh', uzvikneš, 'Madona, la mia povera cara mamma, oh, oh.' Minaro dohvati Lefijevu ruku koja se sa ustručavanjem prepustila slabašnoj prljavoj kandži. 'Sam sam na svetu', počneš da plačeš, 'nemam više nikoga...'Onda sipaš liker, poštar te teši. Ponekad je to uspešno, ponekad uz napojnicu. Ili prema tarifi.” „Moraš to jednom da probaš, Edvarde”, iskezi se Bolonja. „Kad Jija nije kod kuće”, reče Minaro. „Onda bolje pozovi mene”, nasmeja se Lefi. U sali odjeknu povišeni kreštavi Menasijev glas. „Počni”, a Jija reče: „E pa, idemo?” Onda se začu Menasijev glas, sad veoma nejasno. „Šeta po gledalištu. Uvek to radi kad je besan ili se boji.” „Počnimo.” Ali pre nego što je glas završio grmljavinu po galerijama, Jija dreknu glasno, ali oštrije, divljački: „E pa, idemo? E pa, idemo? E pa, idemo? E pa, idemo, budalčino!” „Kapuči, zabeleži: kazna dve hiljade lira!” „Da”, vrisnu Jija, „ti to treba meni da isplatiš zbog svog bezobrazluka!” Odjednom zavlada tišina i oni začuše samo disanje čoveka koji se približava, s naočarima i zdepast među balerinama, uzdignuta kažiprsta. „Vi ste ispali.”

„Reći ću to Sabini.” „Samo recite!” prodra se režiser. Razvi maramicu i mahnu. „Sve recite. Svi recite sve što znate. Znate šta, baš me briga za sve!” Okretao se besno oko sebe, naočare su mu se nakrivile. Kad Jija prođe pored njega, Edvard htede da je uhvati, ali ona zaurla: „Ostavi me na miru.” Pope se gvozdenim spiralnim stepenicima koji vode u ložu Sabine Kore. „Šta uopšte tražiš s njom?” upita Bolonja. „Ne zna šta će od sebe u poslednje vreme.” „Ne znam.” Kad je prošao pored poluotvorenih vrata lože Sabine Kore, vide Jiju kako pažljivo puderiše Sabinine grudi zelenom četkicom. Sabina Kora mu namignu. Išao je kroz park Vile Borgeze, posmatrao bogataške sinčiće kako dobijaju časove jahanja. Konje što preskaču prepone. Kad bi konj zapeo i oborio belu rampu, morao je da stane ispred nje i onda bi dobio udarac bičem po zadnjim nogama, po desnoj ili levoj, a jahač bi dobacivao nešto, neku kletvu koja je trebalo da urazumi konja. Vojnici su se vukli u parovima. Statua Vitorija Emanuela na konju neće poleteti uvis jer je od bronze i dobro je pričvršćena za postolje. Kraj jezerceta s hramom i motornim čamcima sedele su majke s decom i njihovo brbljanje ga je zapljuskivalo. Onda se oblaci navukoše i nebo se smrači. Tibar je bio srebrnast sa zlatnim mazotinama i vrtlozima. Nigde talasa, samo vrtlozi. Po danu je reka bila blatnjavo žuta, ponekad u predvečerje zelena kao trava i prepuna zvukova, insekata, glasova koji su se s mukom probijali kroz isparenja. Sad su harmonike svirale a ispod lampiona igrali su ljudi po daščanom podu gde su se preko dana sunčali. Išetale su prve kurve. Jija je sedela u krevetu. Kad ju je upitao kako je, reče da je Sabina obećala da će da zauzda Menasija. Sve će sad ići bolje, jer, dušice, dušice, kroz četiri dana krećemo za San Remo. On skliznu kraj nje u poznatu toplinu. Mora sad brzo da spava, reče ona, ujutru je snimanje. Noć između ormana, stola, zavesa, kao prašina. Ležala je otvorenih očiju. Usta su joj se micala kao da jede nešto veoma kiselo. „Ne ide više, Edvarde. Oprosti mi”, reče ona kao izazov. On pomisli: „Nikad mi i nije pripadala. Je li to moja krivica? Naravno.”

16. Obala San Rema s prostranim belim nasipima, visokim i razgranatim palmama, hotelskim krovovima poput trbušastih zvona, izgledala je sasvim drukčije od skučenog krajolika Perene. Edvard je stajao u vrtu Casina kad je svanulo. S mora je duvao vetatr, oštar i slan. Jija je bila na probi u okrugloj plišanoj sali, niko nije smeo da pobegne. Prigušeno i otegnuto odjeknu po stoti put ista melodija, isti ritam. Onda se pojavi Bolonja jedva čkiljeći naduvenim očima zakrvavljenih rubova koji kao da su bili oivičeni karminom. Gotovo ne prepozna Edvarda. „Čitava revija je usrana. Ništa. Ništa. Naprosto ne znam šta ću.” „Takav je put do premijere.” Pepeo sa cigarete pade na Bolonjinu kravatu; umoran, on nemarno otrese pepeo. „Potpuno sam propao. Ne od svog posla, jer posao ipak pruža određeno zadovoljstvo. Ne, propao sam od popuštanja, kukavičluka, pregovaranja, sporazumevanja. Svaki idiot koji me plaća nameće mi svoje mišljenje, savet, upozorenje, a ako dovoljno plaća, onda i naređuje. Posle toliko godina, a već sam dvadesetak godina u ovom poslu, svako bi načisto propao. U ovom poslu pobeđuju najslabiji, oni koji znaju da popuštaju. Aja svaki put pružam otpor. O, to ne primećuješ ako me plaćaš, onda držim zatvorena usta, radim tačno ono što tražiš, commendatore”; poput škrga, usne potražiše vlažni rub čaše, „ali u međuvremenu pružam otpor. Ne iz sve snage već na sitno, kroz primedbe, bez formulisanja. Tim reagovanjem na sitno samo se osećam poniženo.” Do njih dopre prva toplota, poslednji dašak povetarca kroz koji ujutru klizi toplota. „Nije ni tebi bolje, Edvarde, mladiću.” „Nije.” Pomisli: „Možda” „Mlad si.” (I ovaj se već čvrsto hvata za to, brani se svojim godinama kao nekim štitom). „A imaš i Jiju.” „Jeste”, reče Edvard. „Hajde da uđemo.” Menasi je trupkao nogama kao dete koje nije dobilo ono što traži. Topot njegovih

cipela po drvenom podu najavljivao bi nevolju, uplašio bi čopor da svi iz revije nisu već bili zasićeni, oguglali slušajući mesecima to trupkanje. Ipak se u neverovatno krupnom oku u staklu naočara pojavi nešto mračno, neki povređeni ponos, čega ranije nije bilo. Kraj Menasija se pojavi strog uštogljen čovek u smokingu. „Zovite direktora!” vrisnu Menasi. „Ja sam direktor”, reče uštogljeni. „Smesta mi dovedite vlasnika! Predsednika komiteta! Ovo je pravi skandal!” On zaječa. oko koje je kroz stakla naočara izgledalo kao ostriga izbulji se a onda ugasi. Menasija odjednom spopade grč što se odrazilo na njegovom licu, on zaroni lice u šake i skotrlja se na čilim. Ostade tamo da leži i reče glasom koji se smesta povratio: „Dobro. Dobro. Neću više da radim. Gotovo. Premijera se otkazuje. Gotovo je s revijom dospođe Kore.” On se osloni na laktove. „Zato što je direktor magarac.” Smoking se ne pomeri. „Upravo magarac, kao što sam već rekao!” Menasi blago zaječa, pritisnu glavu o složene isprepletene spirale čilima. Uštogljeni ga pogleda odozgo, a onda reče okupljenoj ekipi koja je upravo radila na gusarskoj sceni i čekala nesrećnih premorenih lica da se izuzetno, van svih pravila, dozvoli jedino gospodinu Menasiju da puši za vreme scena. „Hvala, direktore.” Menasi čučnu. onda se podiže, zaječa. „Maestro! Allegro!” Morski razbojnici dovedoše u red svoje napoleonovske šešire, brkove i sablje, napraviše krug oko Sabine Kore koja je silazila podruku s Minarom, jednookim kapetanom. Statisti su bičevali po leđima nevidljive robove. Smeđeputi domoroci skakutali su unaokolo. Menasi dohvati direktora za ruku. „Vi razumete umetnika. Umetniku je potreban njegov otrov. On iz otrova destiluje lepotu.” Direktor slegnu ramenima i prođe pored njega. „Ne mogu bez pušenja!” uzviknu Menasi za njim jadajući se. Posle Gusara dođe Kolumbov dolazak, a onda Markizov bal. Edvard nije više hteo da čeka Jiju. To je njen poziv, ona se tu oseća dobro, kao puž u svojoj kućici. Čak i kad su je ponižavali, povređivali, ismevali, osećala se kao kod kuće. Nije joj trebalo njegovo rame za plakanje niti uteha! Ne bih joj ga ni ponudio, to rame za plakanje, pomisli. Kako sam se prirodno navikao na to odbijanje! Bulevar je bio prolaz u kamenom vrtu, gde je tu i tamo bilo zelenila, patuljastih

palmi. „Ali ako odbijaš, onda i ne učestvuješ.” Ide kroz uske puteljke unutrašnjeg grada. „Hteo bih da učestvujem, ali ne mogu, deformisao sam se. Sam sam za to kriv, više nego bilo ko drugi, ali hoću li to istraživati? Ili neću? „Uspostaviti dugotrajno upitno vreme?” Jutarnje nebo dizalo se kao da je isfiltrirano iz San Rema, tog obasjanog ispranog grada. Dok prolazi kroz staklenik, zamišlja da je plod. Naravno, prolećni plod. Kroz pet godina biće mu tek trideset. Tražio je plod. Dunja, pomisli. Stade da ćuška svoju nadlakticu. Edvard. Dunja. Jija. Lešnik. Nije bilo smešno, ali potraja sve do hotela. Zdravo, Jija, u tom šuškavom trbušastom zvonu.

17. On ču njen lak nesiguran korak i još neki drugi, muški korak koji se vukao po podu u zamornim cipelama. „Sei stata una meraviglia. Bila si fantastična.” On prepoznade Basa, drugog igrača. Tapete su bile zelene sa srebrnim pticama, buljio je u njih dok se ptice ne pokrenuše. Vrata Jijine sobe se zatvoriše, ali ne sasvim. Igrač prošapta: „Ciao, piccola.” „Ciao”, reče Jija. Edvard se uspravi, ruka mu je sad spavala. Basov korak sad nije više oklevao dok je nestajao.Vrata sobe su ostala otvorena. Zašto? Čekao je. Bilo je pet sati. Čekao je od jedan sat. Bacio je pogled kroz prozor a onda je zaspao. Nije želela da on bude u sali, čak ni u zgradi, od toga je bila nervozna i to joj je kvarilo premijeru. Onda ju je posle predstave čekao u bočnoj uličici kod ulaza za umetnike, koji je bio kao neki uzdignuti hodnik metra, posle bujice završnih talasa aplauza, poplave večernjih haljina i smokinga, zviždanja portira za taksi, tutnjave automobila, posle jednog sata, dok su iscrpljene devojke i članovi orkestra odlazili, video ju je u poslednjem teškom naletu koji ih je sve odjednom izbacio na ulicu uz vrištanje, uzvike, komplimente, ljutnju i ljubomornu sreću. Bila je uklještena između Lee i Sabine Kore. I nije ga tražila pogledom. Nije ni pokušala da ga nađe, da prepozna senku skrivenu iza nekih velikih američkih kola. Bila je srećna u bezbednom bliskom društvu, u svakodnevnoj proverenoj veseloj šaputavoj igri u koju on nije imao pristupa, toj produženoj predstavi. „A sad da proslavimo!'“ uzviknula je Sabina Kora, a lukovi uzdignutog sumračnog metroa odjeknuše od njenog glasa, smeha razbrbljale prisne skupine, što je razvejalo svu nervozu protekle predstave, noseći sa sobom i šireći poslednje drhtaje, Jija se nije ni osvrnula na praznu ulicu, tajanstveni auto, blistave plakate. On u hodniku skide cipele i gurnu njena otvorena vrata. Ležala je na krevetu raširenih ruku i nogu, promenjena nagužvana suknja podigla joj se do butina. On joj se približi s Basovim pogledom. Usta su joj bila priljubljena na rame u zaspalom nedovršenom poljupcu. Znojila se. Ni traga od karmina. Obrve nisu više bile glatke linije već red čekinja koje su strčale i koji se nije istanjio na spoljnim krajevima. Strano biće u omotu od tafta. Nije spavala, bila je utonula u nekakvu nesvest koja

nikako da prođe. „Jija!”, reče on promuklo. Grudi joj se pokrenuše. On joj otvori oko, ono ostade da bulji, ništa ne vide, oko koje nije okruglo, čija je beonjača blistavo bela, ženica tamnomrka. On mahnu rukom ispred njega kao što na filmu čine detektivi pred slepcem, onda se oko zgrči. „Haha!” reče on. On joj protrese glavu, nije ga videla. Začepi joj nos, disanje se povrati isprekidano i uz krkljanje. „Idi”', reče ona i okrenu se na trbuh. On je povuče za kosu od čega joj se glava zabaci i ona se polupridiže. „Idi, dušo.” On je ispusti u jastuke. Kad joj je otkopčao haljinu i opipao prstima hladno glatko telo s vatrenim prugama od korseta iz neke scene, spopade ga nesavladljiv bes, suviše je dugo čekao, i on stade da je udara iz sve snage. Ona zaječa tek kad mu se ruka umorila, obrazi i brada su joj se zažarili, iz očiju su lile suze. „Gde si bila?” upita on glasom svog oca. „Ništa”, reče ona. Ruka mu se podiže, ali bilo ga je prošlo, teren mu je bio poznat. „Lea je bezobraznica”, reče ona pijano, „draga i bezobrazna.” „Ti si mrtva”, dreknu on, „mrtva pijana.” Glave zarivene u jastuk, disala je slobodnije. Zaspa sa ustima priljubljenim na vlažnu mrlju. Sutra će izgledati loše, šminka neće mnogo pomoći. „Jadno dete”, reče Lefi u dovratku. Edvard se nasmeja. „Ti si čekao Basa, ja Jiju.” Lefijeva kosa bila je pažljivo lakirana i umotana u beli šal kao na sceni; on pride, četrdesetogodišnje dete koje je nesrećno. Prebaci pokrivač preko Jije. „Bilo bi dobro da sutra napraviš obloge, veoma tople obloge. Ako ne možeš, pozovi me.” „Ti to baš voliš?” „Pomažem prijateljima koliko mogu”, reče Lefi uvređeno. „Šta je uradila? Je li te prevarila?” „Da. S Basom.” „Neee.” Izgledao je kao da će zaplakati, možda će lice bez bora uznemiriti očajničkim prstima tako da će ostati urezi, tragovi njegovih godina, stvarnih, istinskih godina. „Priznala mi je.”

„Ma, hajde, Edvarde. Naravno, šališ se?” „Naravno.” „Znao sam. Oh, nepopravljiv si.” Lefi ga uhvati ispod ruke pa se uputiše prema liftu. „Jesi li čuo kako cela sala uzvikuje moje ime, svi su ustali, počeli da mašu i uzvikuju: Lefi! Lefi! I kako sam prošao pasarelu! To je moja tajna, znaš, Edvarde, niko od mene nije očekivao da ću pasarelu preći u skokovima. Minaro bi mi samo poželeo da poginem! Šta misliš o mom poslednjem dvostrukom skoku? Lea je bila pobesnela jer sam stigao do nje. Ili je bilo malo isforsirano? Suviše atletski? Da, znam ja to dobro, ali možda u varijeteu treba više naglašavati...” On zape. Zadrhta od iznenadnog hladnog vazduha na hotelskom ulazu, čvrsto gurnu Edvardovu ruku pod svoj lakat. „Ne znam šta da radim, Edvarde.” Dečački glas u svetlu ranog jutra zazvuča slabašno kukavički. „Ne znam kako je s drugima, ali meni umetnost nije dovoljna. Potrebna mi je naklonost. Neko. As tim Basom nikad ništa neće biti. Možda gazato volim. Saosećajan sam. Ali jesam li seronja, Edvarde? E to Minaro govori o meni iza leđa, seronja.” Nađoše bar koji je još bio otvoren, gde su radnici nešto raspravljali, čudan neki soj koji ustaje u zoru. „Vidi, Edvarde, Orion je još na nebu.” Pili su kafu. „Šta ti je to na usni, Edvarde?” „Groznica.” „Ili te je Jija ujela? Ja to nikada ne bih uradio. Opasno je. Ljudski ujedi su opasniji od ujeda pacova ili svinje, jesi li to znao?” Ne slušaj. Ne odgovaraj. Dok se polako razdanjivalo a na nasipu se pojavili ljudi, Lefi je ponovo mirno otpočeo monolog sećajući se pomno trijumfa od prošle noći. Drhtao je. „Svi su uzvikivali: Lefi, Lefi!”

18. Očešljana kosa bila je skupljena u ćubu. Oči poput pukotina i naduveno lice pobuđivali su u njemu sledećeg dana neko gotovo prisno domaće osećanje. „Izgledaš kao klovn.” „Znam”, reče ona. „Ne, ne znaš. Bio je to klovn koga sam jednom kao mali video u cirkusu. Sa crvenim čuperkom i ogromnim šiljatim nosem.” Ona zvrcnu nos i protrlja ga. „I keftao je kao jazavičar. Da crkneš od smeha. „Bolesna sam.” „Popila si suviše.” „Prebio si me.” „Ko greši, mora da bude kažnjen.” „Jesi li još ljut?” „Nisi me sinoć videla kod izlaza, blizu svetiljke?” „Bio si tamo? Tražila sam te ali te nisam videla.” „Lažeš. Stajao sam sasvim kod izlaza, mahao sam. Viknuo sam: Jija! I ti si to lepo videla, ali si odmah skrenula pogled i ismejala me zajedno sa svojim prijateljicama.” Ona se malo zamisli. „Nije istina, nisi bio tamo.” „Kako možeš da znaš? Bila si mrtva pijana.” Pila je šampanac u Sabininoj loži. A onda je otišla s Leom. „Svako je s nekim otišao. Pojma nemaš šta je to premijera. Nisam mogla ni da sedim ni da stojim, bila sam kao živa u toplomeru, a onda je stigao šampanjac. Pila sam iz flaše pet minuta i svi su pljeskali. Znala sam da čekaš kod kuće. krenula sam prema vratima, ali me je Lea s divana ščepala i povukla za članak i onda sam se okrenula, a soba je bila puna ljudi koji su se smejali i pričali jedni s drugima tako prijateljski i presrećno zato što je sve proteklo uspešno. Odjednom mi više nije bilo

važno što su to bitange koje me guraju laktovima, koji me guše u lice ili ogovaraju iza leđa, koji na pasareli prave zbrku, više me sve to nije zanimalo, a bili su svi tako uzbuđeni, tako topli u toj opštoj zbrci pa sam poželela da i ja budem deo svega toga, da...” „Nikad ti to neću oprostiti.” „Zašto nećeš? Zašto nećeš?” Ona upriliči svoje davno zaboravljeno lice puno ljubavi, svoj nekadašnji noćni pogled, ali crte lica, rasejane i otečene, nisu više sarađivale. „Šta je onda Baso radio u tvojoj sobi?” „Je li bio ovde?' Htela je da dobije na vremenu, da smisli nešto. „Znaš ti to dobro.” „Doveo me je kući taksijem. Milovao me je po vratu, i ja njega.” „Je li ti se to sviđalo?” „Da. Bila sam suviše popila. Kad mi je ušao u krevet, dopustila sam mu...” „Znaš, sve sam to čuo.” „Nisam mislila na tebe.” Sobarica je pevala u hodniku dok je usisivač bez prestanka treštao i povremeno se zagrcnjavao. U Pereni je bilo golubova. Da li je želeo da ga laže, da brzo uzvikne kako je to nemoguće - čak i van pameti da ona može, makar po rukama i stopalima, da podnese toplotu nekog drugog tela, neko drugo maženje? Zapravo, jeste. „Moraš to zaboraviti, ja to želim, Edvarde.” „Odsad ću dolaziti i na pasarelu. da te uzmem za ruku i odvedem te u hotel.” „Samo izvoli.” „Ili da spakujem kofer i vratim se u svoju zemlju?” „Može i to, ako ti se hoće.” „To želiš? „Ne.” „Još ne?” „Još ne.”

Bila je sigurna u sebe, znala je da on ne želi da ode, čučeći u krevetu dok joj se vraćala boja, a pokreti ponovo bivali sigurni. Ležao je s glavom u njenom krilu, ona mu je provlačila prste kroz kosu. „Zašto nisi potajno ipak došao u pozorište? To sam zapravo želela. Igrala sam samo za tebe.” Za njega to bedno igranje, istanjene reči. pokreti koji nisu imali vremena da na pozornici budu nepristojni! „Znaš, Sabina je u poslednjem trenutku morala da pozdravi ceo niz suigrača, pa eto, stala je tako uza me, poklonila mi se i namignula mi.” Razmišljao je on o odlasku, koji kofer da ponese, koju jaknu, koje cipele i da li je možda bolje da sačeka do petka uveče kad bude primila nedeljnu zaradu. Može sasvim mirno da joj uzme nedeljnu zaradu, ona će se već nekako snaći. Stajao je već u mislima na jutarnjoj ulici mašući prema zatvorenom prozoru gde je spavala. „Lea je bila tako uzbuđena. Svi će jutros patiti od mamurluka. I Baso će plakati što Lefi nije bio tamo!” Vozovi koji čekaju! On zamisli kako je ušao u prvi koji je naišao. Mogao je da kupi kartu u vozu koji je u pokretu i doplati kaznu, ali to odjednom nije bilo moguće jer mu je napolitanski čistač cipela ukrao novac iz unutrašnjeg džepa. Na izlasku u Napulju, posle policijskog pretresa, stajao je bez odeće, bez novca, praznih džepova, i nije imao šta da jede. U parku na klupi neka prljava starica podelila je s njim hladne špagete. Sve je to isto. I to sve vodi nizbrdo, pomisli kraj Jijinog gipkog tela. Nedostaju samo podaci. Samo najnoviji podaci mogu nam biti poznati. „Nešto nije u redu? Ne boj se, neće se više dogoditi.” Posle velikog bola dolazi formalno osećanje. I to osećanje bilo je prisutno. I on ga nije mogao podneti, pokušavao je da ga odagna smehom. Da smo venčani, poljubili bismo svoje burme u ovakvom trenutku, pomisli, ili bismo posetili njene roditelje. „Još nešto, dečko, prošle noći, bolje reći jutros rano kad si ušao u moju sobu i isprebijao me, šta si posle toga radio?” „Ništa.” „A, je li?” Prestraši ga ono što je pretpostavljala i reče: „Sei morbida”, ali to je bila

pogrešna reč, shvatio je prekasno. Morbido znači meko, trebalo je da kaže morbosa. Devojka se zakikota. „Nije istina”, uzviknu on pomno, „nisam te ni pipnuo.” „Ako je onda? Sobarica?” On je se oslobodi. Htela je da ga poljubi, ali njegova skorela usta bila su bolna. Ona, mačka u uglu kreveta, pomisli kako mu se lice izobličilo od gađenja, ali reče tvrdoglavo: „Ipak si to bio ti, jutros.” „Moraš da pozoveš sobaricu da ti donese vrele obloge”, reče on. „Hvala ti na brizi.”

19. Vreme se odužilo, ali bilo je podnošljivo, naročito u Đenovi, gde je Edvard mogao da stalno iznova prati pijačno poslovanje po složenim ulicama sa zastavicama od rublja poput rasutih jedara. Više nije odlazio uveče na predstave. Jijuje sačekivao samo kad nije bilo nekog slavlja s neuhvatljivim direktorima, poznatim ličnostima ili novinarima. Ali svaki treći dan bilo je neko slavlje. Neizbežno, uvek se vraćala kući pijana. Čuo bi je kako u sobi udara o nameštaj i pevuši. Ponekad bi je uveče sreo s društvom na ulici, na primer sa Sabinom Korom, na pragu nekog noćnog kluba, dok su fotografi radili svoj posao. Magnezijum nije hteo da sarađuje pa su dve zagrljene žene u svetlim mantilima morale da ponavljaju ulazak u klub. Sve se to odvijalo s lakoćom, smesta bi se pojavljivali uobičajeni osmesi koji su otkrivali zdrave jednake zube. Ličile su jedna na drugu. Jija mu nešto dobaci a jedan od fotografa (iz navike ili igre radi?) zablesnu ga blicem. On bi se brzo udaljio videvši sve zvezde, plamenove, zelene sužavajuće krugove iza zatvorenih kapaka. Bio je strahovito besan. „Ona spada u tu bandu sebi sličnih moljaca što kruže oko sveće, tom Soju osmeha.” Obično bi je ponovo video kod kuće oko dva sata po podne kako doručkuje u krevetu. Danas nije. Ručao je u restoranu na krovu nekog solitera. Đenova je ležala tamo dole, zaboravljena, u starom gradu jasno podeljena odbrambenim zidovima, komadima crnog hleba i sa smešno uskim kockama na brežuljcima po kojima su išli tramvaji i autobusi. Kasnije je pala kiša, ali njemu se nije vraćalo u pansion, u apartman koji je mirisao na naftalin, gde je vratar uvek sedeo u holu s celom porodicom. Popio je suviše ruma, a rum je bio suviše skup, tako da je oko pet sati dao liftboju poslednjih sto lira. Blizu stanice bio je vašar. Kiša je razjurila sve, samo su vašarski prodavci ostali kao prikovani u drečavo obojenim kućercima. Vrteška, čiji su vagončići bili divovske glave bogova i boginja, ličili su na odrubljene pramce brodova, okretala je veoma sporo svoj račvasti točak. Poželeo je da se provoza, ali više nije imao novca. Iskrivljen čovek sa čekinjastom bradom koji je stajao pored motora reče mu kako može da plati uveče ili sutradan. Edvard stupi u svet koji se lagano okretao. Njegov vagončić se zvao Neptun i bog je isturio dršku svog trozupca koji je bio polomljen prefarban bilijarski štap boje vina. Svaki put kad bi prošao pored iskrivljenog

čoveka, ovaj bi se nasmejao, vrteška bi se brže okretala a on bi mahnuo čoveku, vrteška se sve brže okretala, kuće i Monlagne russe su proletale, a on je mahao čoveku koji je pravio lica. „Dosta”, doviknu a more se povuče, pronađe svoje granice. „Je l' ti se dopalo?” upita iskrivljeni. „Jeste, platiću ti večeras.” „Ili sutra. Verujem ti.” Na nekom uzvišenju stajale su dve arapske devojke, jedna je bila u kineskom kostimu, druga, s kokošijim perom u kosi, imala je na obrazima kredom nacrtane krugove. Narodi sveta zvao se šator. Čim su ga ugledale kako gacka kroz bare, po tucaniku koji se pretvorio u blato, devojka s perom utrča u šator i odmah zakrklja glas s gramofona da upravo za tri sekunde počinje predstava, poučna i prijatna. Glas raskošan i sirov među napuštenim čudovišnim vozilima, ravan trg pod kišom bio je usmeren na njega, unutra šapat koji je neobjašnjivo bio prejak. Arapska devojka koja je ostala napolju čekala je raskoračena, skrštenih ruku, da nije bila tako krhka, bio bi to rvački stav, a ovako bilo je to iščekivanje, radoznalost koja nije otupela. Pogled igračice, trgovkinje, prostitutke, bio je izazivački kao u Jije prvih nedelja. „Predstava počinje, igre raznih naroda sveta izvodiće se ovde pred vama. Božanstveni Lotosov Cvet, sto lira, pedeset lira za gospodu vojna lica i decu ispod deset godina, poučan spektakl. Voda mu obli potiljak, arapska devojka vrtela je bokovima, koračajući sitno, s dva podignuta kažiprsta kraj ozbiljnog lica. On se primače. „Predstava počinje”, reče ona blatnjavom trgu, s njemu namenjenom intonacijom. Zašto to radi? Zašto igra ovde? Je li to porodično preduzeće? U svakom slučaju bila je dovoljno lepa da bi mogla da zaradi mnogo više novca u mornarskoj kafani sto metara dalje. Plašio se da je neka tajna bolest uzrok tog usamljenog neveštog prostačkog koketiranja. Ili nije znala za bolje. Možda i nije želela ništa drugo. Zavideo joj je. Lagano ode do „Tamare, žene s kobrom”, starice u penjoaru koja je pričala đacima, dečacima i devojčicama, koji su upravo pristigli, kako joj kobra noću spava kraj nogu i ponekad hvata miševe. Uto se pojavi sivkasto sunce, kiša prestade. Oko Tamare su se muvala dva patuljka u zelenim helankama. Iz ramena i slabina štrcale su im zelene žice, verovatno je trebalo da izigravaju pauke, nije baš bilo sasvim jasno.

Onda zastade pred plakatom s fotografijom žene s dve glave. U večernjoj haljini, žena je sedela u rokoko stolici. Dve glave su se lepo uklapale u beo pun vrat i smejale su se ljubazno; u pozadini se dizao mesec iznad blistavih planina. Bila je to neka mračna rabota, svetlokose glave kao da su se od nekog čudnog straha stisnute jedna uz drugu, telo isprepletenih ruku zatvaralo je opasne nabore. To bi rado hteo da vidi. Gusenica se odmota i raširi krila preko ljudi koji su vrištali, smejali se, ljubili se. Vašarski trg odjednom je bio prepun. Iznad kuća grmeli su vagoni Montague russe. Žene su gugutale kraj šatri streljana. Trg, koji se sve do tog trena vijugavo, prostirao između tezgi, odjednom se, kao neko blistavo polje, pretoči u nasip. Niske palme bile su poređane duž ulice, trunje na nebu. U moru koje je izgledalo kao cement i magla, iznad čitave površine brisao je nisko avion-matični brod. Nepokretan, s palubom, ravnom i glatkom kao voda, sa okruglim topovskim cevima uperenim ka obali. „Ranjiv sam. Nalazim se u samom centru. Ništa me ne štiti.” Vašar postade nečujan.

20. „Bolesna sam. Sedi kraj mene. Drži me za ruku.” On sede kraj nje. „Šta bi rekao da sam trudna? Da li bi se prestrašio?” On slegnu ramenima. Čulo se kucanje njenog ručnog sata na mermernoj ploči toaletnog stočića. On ga skloni. „Dobiću bebu”, reče ona. „Da li me još voliš?” (Prevarena devica plašila se da će je ostaviti njen bogati zavodnik baron fon Bogatašević.) „Ne. Više ne. Gospođice, naša ljubav je prošla, kao proleće.” „Znala sam”, reče Jija. Na licu je imala crvene mrlje. Znači, bilo je istina. Loša cirkulacija krvi, vrtoglavice... „Je li istina?” uzviknu on i vide kako se skupila, s borama oko nosa, senkama oko očiju. Ili je to sinoćna šminka. On protrlja mesto, žuta masna šminka ostade mu na prstima. „Više me ne voliš.” „Volim.” Obuze ga talas nežnosti, što nije podnosio, što dopuni ljutnju, podri je. „Hajde da je zadržimo”, reče on. Ona poskoči i povuče ga za kosu. „Glupirala sam se, nije tačno”, nasmeja se Jija. On joj strgnu ćebe, stadoše da se rvaju, a on se smejao pri poznatim zbližavajućim fazama koje je bitka poprimala. Kad su se primirili i ostali da leže, ona mu jezikom poravna bore na čelu. „Moglo je lako da bude istina”, reče. „Svaki put se plašim.” „Jesu li i ostali zabrinuti kao ja?” upita on. Ona mu stisnu usne. U svetloplavoj kvadratnoj sobi krevet im je ponovo bio kao neko ostrvo. „Srećna sam”, reče Jija. „Dobro je to reći glasno dok se tako osećaš. Inače će tek tako proći i čovek se više ničega neće sećati. Sad još postoji moj glas. Da čuva sećanja. Za kasnije.”

„Možda ti to neće biti potrebno kasnije.” Njen prostački smeh: „Na šta to misliš?” „Od tebe zavisi.” „Baš si glupav, Edvarde, i detinjast. Ti si opasan ludak (glas joj je bio nejasniji, dublji, te iste reči kao da je rekla pre mnogo godina na zažarenoj, na hladnoj plaži) „ti, izgleda, misliš da sreća traje zato što to želiš, da sreća zavisi od tebe.” „Da.” „U protivnom bio bi nesrećan. Da. Prirodno.” Nešto kasnije: „Ako misliš da će na taj način nešto biti od moje karijere! Ujka Turi je u pravu. Dokle god si u mojoj blizini, mogu odmah da se pokupim i odem u Činečita i stanem u red za statiste. Trebalo bi, zapravo, da mi platiš odštetu za svaki dan koji provedeš sa mnom. Potpuno me uništavaš.” „I ti mene uništavaš.” Ona se protegnu. „Dogovorila sam se sa Sabinom za fotografije, moram da pođem s njom, posle toga idemo kod nekog gospodina Matasinija, vlasnika nekog pozorišta u Milanu.” „Ali ti to nećeš uraditi.” Ona mu se opet privuče. „Ne. Večeras idem da pijem penušavce i da jedem piletinu s nekim ko će me držati za ruku. „Da li ga znam?” „Neki opasan ludak.” On se ponovo začudi, pomilova joj čuperke crne kose, tog crnog smekšanog ježa koji se bio sklupčao na njenoj glavi, nisko sve do vrata. Kako je neuhvatljiva, kako je čudna, pomisli. „Postao si drugi čovek”, reče Jija. „Ne znaš kakav sam bio ranije. Misliš da sam onakav kakvog me sad želiš, kakvog ćeš me uvek želeti.” „Ranije si bio kakvog sam te želela.” „Ne”, reče on. „Ti si ranije bila onakva kakvu sam ja želeo.” „Ne”, uzviknu ona. „Brzo!” uzviknu i čvrsto ga zagrli.

Tama u njenim očima se zadrža, usne pređoše jedna preko druge, njeni zubi su nešto tražili, nije mogao da odgonetne šta je u pitanju. Ni sledećeg dana. Ni ostalih dana, kasnije. Razmenjivali bi nagle reči. Rečenice poput tela koja se taru, sputana. „Šta želiš?” „Ništa.” „Jesi li tužna?” „Nisam.” „Šta je onda u pitanju?” „Ne znam.” Kad bi pokajničke, crno uokvirene oči izvele svoje divljanje i on se predao, milovao je, ona je doživljavala prikriveno duboko zadovoljstvo uz golubije gugutanje. „Šta hoćeš? Hoćeš Leu?” „Ne.” „Sabinu?” „Ne”, reče ona naglašeno. Torino, koji je ekipa zvala italijanski Pariz, utonuo je onda u metar dubok sneg, grad po kome su šetale elegantne lutke. U pansionu u kome su stanovali, udaljenom dvadesetak metara od pozorišta, dani su bili dugi, presečeni samo brzim večernjim odlascima do pozorišta kroz sneg. A onda je nastupilo topljenje, ulice i galerije Torina postale su jasnije, s krovova je bez prestanka kapalo. Te nedelje su nastradala četiri gradska planinara. Edvard je čitao detektivske romane koji su ličili jedan na drugi, ređao tri vrste pasijansa koje je znao. Kombinacije su mu bile prisnije od Jijinih kućnih životinja. „Kad prvi žandar ispadne iz igre (jer sam je bio žandar, mlad, nedužna figura u igri, haha), spakovaću kofer i još večeras ću za vreme predstave otići na stanicu.” Žandar je ispao, ali on nije otišao. Čekao je Jiju na snegu kraj Kavurovog spomenika. U podnožju su ležali beskućnici pod šatorskim krilima. „Mogu tu da im se priključim, ali ništa se neće promeniti, baš ništa”, pomisli.

21. Sabina je iznenada po podne sazvala vanrednu probu. Osećao se nelagodno usled te zverske dreke, treštanja duvačkih instrumenata, ukočene nepodnošljive usrdnosti glumaca. Činilo se kao da svako, zadovoljan, pokušava da uveća njenu nervozu jer su skečeri (u nedostatku publike koja stimuliše, ili namerno?) hodali polako, bez smisla. Oznojen i nasmejan, Lefi je iza kulisa pričao s Minarom. „Stalno traži da se igra sve brže, sve ejdetskije. Ništa ne zna o igranju, a to njeno dete još manje, ali ona ipak hoće još brže. To me izluđuje. Još mi ni maser nije tu.” „Možda Edvard može da ti pomogne.” Minaro namignu. „O, ne. On me mrzi”, reče Lefi. „Ja?” „O, nemoj misliti da to ne znam, Edvarde. Loš si. Licemeran. Misliš da ne znam kako si Leu podbadao da mi razbarušuje kosu za vreme Mladićevog sna? „Zar ona radi takve stvari?” nasmeja se Edvard. „Svinje” prodra se Sabina Kora i zatopta nogama. „Radite to namerno.” Sklopi oči i besno provuče prstima kroz kosu. „Ali mi saosećamo s tobom, dušo”, reče Menasi. „Pojma vi nemate šta je to majčinsko srce.” Nestrpljivi prsti tražili su put po nabreklim grudima, po otečenoj štitnoj žlezdi, ispod brade. Ona zapljeska rukama. Svetla su se morala ponovo proveriti. „Ova svetla su dosad stotinu puta dobro funkcionisala, zašto bi baš večeras zakazala?” reče Lefi. „I šta to dete ima od svega ovog?” reče Minaro. Slepo dete Sabine Kore prisustvovaće večeras predstavi. „Jesi li već video detinjeg oca, Edvarde?” Minaro pokaza prema visokom izblajhanom čoveku u beloj jakni od kamilhara koji je stajao pored Sabine. „Zar nije lep?” Minarove sitne očice na ćelavoj okrugloj glavi sevnuše s mržnjom, uplašemo. Sabina Kora se nasmeja razjapivši usta, udarajući opuštenim prstima platinastog

detinjeg oca u krsta. „Grebator i izelica”, reče Jija. „Dođe samo kad mu je potreban novac.” „Ima ovde još jedan grebator”, reče Edvard. „Ne. Nisi ti to”, reče ona smrknuto. Njihov odnos nije više imao bocke niti prijateljske prste što pretražuju već je sve proticalo lagano. „Kad se mrtav umoran, trom i pijan noću strovalim kraj nje i ona me dodirne dvoumeći se, kakvo se to veliko i gorko osećanje diže?” On joj dunu u kosu na potiljku, u prevoje srebrnog okovratnika. Odelo crveno kao krv sa srebrnim prugama na grudima da je prisan ličan izgled, kao pižama ili frotirski ogrtač. Naravno, nastanjivala je nastranu maskirnu odeću. „Misliš loše o meni.” „Ne, Jija. Nikad.” Kad je prošao kraj njih, platinasti čovek preterujući zašmrkta prema kulisama što bazde na znoj i šminku. Minaro ga pozdravi usrdno: „Ćao, Porteze.” „Sklanjaj se s puta, polutane. “ „Čuješ li ti ovo?” reče Minaro prebledevši nasmrt. Onda kroz zvučnike loža i na pozornici odjeknu duboki glas Sabine Kore, tiši nego obično, nejasniji. „Prego, attenzione”, reče glas ostarele žene bez lica, ali sa oteklom štitnom žlezdom, s grlom koje se zatvara. „Prego, igrajte dobro vešeras. Prego. Za moje dete, u sali. Biću vam na tome veoma zahvalna. Prego.” „Četiri puta prego. Preterala je”, reče Minaro. Uveče je slepo dete, debeo dečak kovrdžave kose, sedelo u četvrtom redu. Otac mu je sve objašnjavao. Iz teksta Sabine Kore bile su izbačene sve dvosmislene reći, orkestar je svirao glasnije, činilo se kao da su engleske devojke i Lefi mahali prisnije u Mladićevom snu.

22. U Milanu se preko noći ponovo smrzavalo ono što bi se danju raskravilo. Edvard i Jija su noću klizili zagrljeni kroz puste prolaze sa svodovima gde se čulo gugutanje golubova, kroz iskrzani sivi karton grada. Ona se oslanjala na tanko oprljeno drvo lifta koji se penjao. Zidovi lifta bili su izgrebani ključevima i noževima, puni srca, golih žena, imena. Da smo ljubavnici, pomisli on, poljubili bismo se dole kraj vrata lifta, usne nam se ne bi razdvajale sve vreme dok lift ide, s mukom, s rukama koje traže, napipali bismo i otvorili vrata s rešetkama, pronašli svoju sobu! Dok su išli hodnikom, čulo se šuštanje centralnog grejanja kao neko podzemno grgotanje. „Jesi li umorna?” „Nisam.” Pansion je mirisao na kakao i tepihe, a njihova soba na Jijino telo. Kroz prozor se video Il Duomo i krovovi, površine kutije s igračkama; na staklenoj kupoli Galerije ležali su papiri, krpe, cigarete, kutije. „Hoćeš da se kartaš?” „Ne.” Sedela je u stolici koje su zbog točkova zvali kočija. On je izduvavao kolutiće dima, male u velike, jedan gotovo četvrtast, jedan duguljast. „Izgledaš kao zverka kad to radiš.” „A inače ne?” „Opet kao neka zver, ali manje.” „Daj mi novac da odem u bioskop.” „Ne dam.” On savi od hartije aviončić i baci ga kroz prozor. Aviončić stade tromo da kruži nadole, kao bolestan leptir. „Ništa ne umeš da radiš”, reče Jija, „ništa ne umeš da radiš.” „Umem da sviram na klaviru.”

Sneg je padao u sitnim pahuljicama. Ranije (i to ranije je imalo svoje dimenzije, sezona ljubavi se rastegnula), usne su joj bile punije, koža glađa. Ili je nije jasnije video? „Jesi li umorna?” „Nisam.” Ona opsova. Bilo je suviše hladno da se otvori prozor, dim mu je štipao oči. „Sinoć me je pratio neki čovek”, reče Jija. „Poznata mi je ta priča.” „Nećeš da čuješ, je li?” Priča se ponegde menjala. Čovek bi joj se obratio u liftu, ili ju je pratio u uskoj uličici, ili ju je čak načas dirnuo kad je uplašena uskakala u tramvaj. Ili se u tramvaju gurao uz nju i duvao joj u lice duvanski dah - to se nikada nije menjalo, uvek je bio prisutan vreo, loš dah koji je bazdio na duvan. Ponekad je čovek bio veoma krupan i jak. Ponekad vitak i prljav. Prošle nedelje je zavijao za njom kao mačak. „Kažeš kako priču više ne možeš da slušaš, da ne možeš da podneseš da me neko gleda.” „Ne mogu to da podnesem.” Stajao je pored prozora okrenuvši joj leđa, grad je palio svetla. „Bio je to neki matorac sa zakrvavljenim očima. Potrčala sam, čula njegovo dahtanje odmah iza sebe, pomislila sam: pluća će mu se raspasti. Ali više nije mogao da izdrži, bednik.” „Jesi li se uplašila?” Podsticao ju je. „Naravno.” „Hajdemo na spavanje.” „Nema šta drugo da se radi.” „Nema.” „Volela bih da jednom imam dete. Možda. Ali sad sam još premlada za to. Ne ide uz moju karijeru. Mada od nje ništa neće biti dok god si u mojoj blizini.” „Nije to više tako daleko”, reče on. Svetio na Velikom magazinu, zeleno i crveno, zatrepta, napravi slova. „Ali za mene je ipak prekasno.”

„Naravno da nije. Pred tobom je još sve vreme ovog sveta.” „Želela bih da te nema”, reče ona. Kraj njenog lica što se kretalo, sedela je duguljasta buba. Svetlost ju je zaoblila. Ispupčena mrlja od mastila. „Spava”, pokaza Edvard. „Skloni je!” dreknu Jija. „Ubij je!” Sumanuto skoči na njega, zgrabi ga za ruku. „I buba ima pravo na život kao i ti.” On izvuče ispod ormana cipelu s gumenim đonom i podiže je. „Čekaj”, reče Jija prigušeno, približi se, oklevajući. „Debela je”, prošapta, „i crna. Ne zna šta je čeka.” Ona odgurnu bubu postrance četkicom kojom boji usne. „Meka je”, ali joj ispružena ruka zadrhta i buba naglo skliznu sa zida iza divana. Jija se saže oslonjena na laktove i stade da bulji u mračnu rupu. „Hej, bubice”, mamila ju je, „izađi, moraš da umreš.” Dok se tako istezala i savijala a nevidljivo lice okrutno gugutalo, ona pobudi u njemu ponovo strast kao neko novo nedodirljivo biće. On joj podiže suknju. „Mir. Uhvatila sam je.” Ona se protegnu i tresnu cipelom ispod divana. Preznojena, osvrnu se oko sebe, osloni na kolena. Kad je pomerila divan, u svetlosti se ukaza spljeskana buba koja je još mrdala nožicama. Između ljuspica bilo je pene i neka masa s telim i oker mrljama. „Još je živa”, zadrhta Jija, „zgazi je!” „Neću.” „Hajde! Brzo!” On spusti nogu na bubu, protrlja đonom po drvenom podu. Bute više nije bilo. Ona otvori usta, ovlaži usne. „Dođi.” On je razvuče po ćilimu kao neku raščerupanu lutku što ne može ni da se uspravi ni da viče ni da plače. „Jao”, dreknu ona i lutka se još više izlomi. Kasnije joj se opet u oči vrati ono snežno nebo a na usne, nabubrele, dečije i suve, nelagodan smešak zadovoljstva. Usred noći ona ga prodrma i probudi. „Da li će sve bube iz susedstva doći da se svete?”

„Sasvim moguće. Ništa ne prođe nekažnjeno.” „Ne? Stvarno to misliš, Edvarde?” „Da.” „Neću da umrem. Zagrli me.”

23. Vratili su se u Rim brže nego što su očekivali. Putovanje je, zapravo, proteklo u nekoj omamljenosti, s grozničavim, oštrim i opasnim trenucima vedrine. Slično jednoličnoj tutnjavi točkova u vozu koji je prolazio pored mora, čuli su statiste koji su raspredali i proširivali svoje prepirke i rasprave do rituala. „Hej, a tvoj trbuščić, Masimo?” -„Kosa ti je predugačka, Lefi. Treba da odeš do Đorđa, on to radi jeftinije ako mu kažeš da te ja šaljem.” - „Kako možeš da nosiš žut prsluk, Minaro, s takvim obrvama!” Edvard nije mislio ni na šta, lebdeo je porozno i grčevito, sve dok nije video Jiju koja je spavala prekoputa njega kako se osmehuje, obuzeta svojim tajnim životom čiji je on deo bio sve manje. Nije se pitao kakav će biti ishod njihovog zajedničkog života, predosećao je raskid koji će verovatno doći iznenada i pored toga što se očekuje; ali ga je zanimalo (ne, pomisli, čeznuo je očajnički) da zna kakav će obim, kakav će obrt poprimiti zbog njene posebnosti, što nije mogao da nasluti u njenom nepomičnom, oštrom licu. Albatrosi ili galebovi nadnosili su se na nebu, voda je udarala o nasipe, glumci su spavali. Lefi sa otvorenim bezobličnim ustima. Onda su opet bili tamo, na osunčanom trgu ispred glatke stanice koja je odjekivala. Jija je telefonirala Ujka Turiju koga nije bilo. Načas su oklevali, stavili su kofere u garderobu, uleteli u neki bioskop gotovo plašeći se da pogledaju jedno drugo, da nešto odluče, da dodirnu početak vremena koje se pred njima pružalo i trebalo tek da se doživi.

24. Neprestano šuštanje, nije usisivač, nije lift. Zavese su bile razmaknute, pod ružičast, nepoznati uzorci s reckavim crtežima. Luksuzni burdelj. Je li to šum vode u cevima? Edvard nije prepoznao sobu. Posigurno nije tu bio ranije, izgledala je kao bolnička soba za milionere. Voda prestade da šumi i ispusti lak umirujući zvuk. „Ćao, mladiću.” Mlad čovek s dečijim licem pruži mu čašu gazirane vode. „Ne gledaj tako ljuto, matori dečko. To je Andrusova so.” „Hvala.” Edvard otpi, jezik kao da mu je bio od kartona, oči su mu zasuzile. „Ja sam Đenio. Stanujem ovde. Ali možete da uzmete apartman, trenutno sam kod prijatelja.” Edvard klimnu glavom. „Pitam se šta li devojke vide u tebi. Nisi ružan, jeste, ali uopšte nisi njihov tip. Nedostaje ti šmek, ono nešto. „Tebi ne.” „Grazie.” Đenio u džemperu žutom kao kanarinac, u odelu od šantunga na srebrne i crne crtice, smeh, podsmešljive oči, da, Đenio je spadao u Rasu osmeha. „Bože, što ste bili pijani! A što je Jija vrištala! Bio si potpuno smlavljen, to je bilo jasno, ali ona dva poslednja krika, mamma mia! Mogao sam ih čuti čak kod suseda. Sad su ženske sasvim obične. Znaš li da je Violeta moja sestra? Ne, stvarno? Ne usuđuje se da to ikome kaže, ja sam, zapravo, oženjen petnaest godina starijom ženom. Violeta misli da je to pravi užas. Čak je jednom nekome rekla da sam umro, pre osam godina, za vreme bombardovanja. Možeš misliti!” „Odoh na spavanje”, reče Edvard. Uto se vratila i Violeta, la belle dame sans mersi, koju Edvard nije prepoznao sinoć u pozorištu Orsini pre nego što ga je oslovila po imenu i poljubila i obujmila mu lice punačkim rukama. Sedela je u četvrtom redu s direktorom Mnemo-Films i za vreme pauze i posle bila je u Jijinoj loži. U foajeu pozorišta pozvala je Edvarda, plava gipka žena sa opalom među grudima: „Edvarde, dušo”, i odmah mu je bilo jasno: gospodarica se vratila, oprezna divlja mačka sa ispruženim kandžama vratila se sa svojih divljih putešestvija. Popili su zajedno šampanjac u pozorišnom baru, igrali u Ticci's klubu, posle kod Alfreda, pa kod Renca i Joena. Onda je on otišao,

bespomoćan pred šaputanjem, neprekidnim cmakanjem zbog razdraganog ponovnog susreta Jije i Violete, te uljudne i prikrivene igre koju su izvodile (za njega?). I u Via del Babuino Jija ga je povukla i bleda kao mrtvac mu saopštila kako je bolje da stanuju kod Violete i Đenija u American Hotelu. "A zašto?” „Jevtinije je i mogu da se viđam s ljudima koji mi pomažu.” „A ako ja neću da pođem s tobom?” „To je jedino rešenje, dušo.” Sad leži obučen, preznojava se na divanu i sluša Đenija koji je šarmantan pevač, kako je rekao, ali uskoro će preći na dramu. Da, kao Sinatra. Uto se pojaviše i devojke u frotirskim ogrtačima i Edvard potraži tragove napetog, nepoznatog lica crne devojke i ne nađe ga, noć nije ostavljala tragove, bar ne sad. „Živeo Edvard, lenji kralj”, uzviknu Violeta, priskoči mu i cmoknu ga. „Hajde, idemo u Via Veneto.” Gde su, naravno, nekoliko sati kasnije sreli Ujka Turija u suviše plavom, suviše letnjem odelu, čarobnika koji je tražio svoj nestali čarobni štapić. Ispitivački je gledao trojku mutnim okom i ubrzo je doznao istinu u vezi s njima, jer Violeta reče besramno razdragano kako će Jija odsad stanovati s njom. „Jedno morate da znate”, Ujka Turi skide lagano rukavice i zagleda se u njih kao da su siva koža koju je zgulio, „neću se mešati kad dođe do svađe.” „To se nama nikada ne dešava”, reče Violeta. „Nadajmo se.” Čika Turi otpi svoj chinotto, pogleda zgađeno u Vija Veneto u pokretu. Do svađe je došlo. Izazvao ju je Đenio, koji je svaka tri-četiri dana tražio novac, svaki put je s nemilosrdnim osmehom izjavljivao kako njih troje imaju bezbedan besplatan krov nad glavom. Pošto bi svaki put posle izmamljenog novca smesta pobegao, Violeti su preostajali samo Jija i Edvard da na njima iskaljuje svoju ozlojeđenost. Nekoliko nedelja kasnije, reče Edvardu da kupi prnje, ionako nije imao šta tu da traži, razbi dve Sinatrine ploče i pobi se s Jijom. Ova ju je lako savladala. Te tuče bi se obično završavale kikotanjem, zverskim kricima, milovanjem. Edvard je posmatrao, pušio, zatvoren, u Violetinom kućnom ogrtaču. Ništa se nije menjalo. U pitanju je bilo uzeti ili ostaviti.

Dani su prolazili. Pustio je da se ta obnovljena veza učvrsti, da se pod njegovim prepoznavanjem, njemu na oči, okrene protiv njega. Čekao je. Jija gotovo više i nije razgovarala s njim. Obično je sedeo leđima naslonjen na cevi od grejanja i slagao pasijans. Devojke su pričale glasno da su ga čule iz svoje sobe kako u snu govori: „Crvena desetka na crnog žandara”, i smejale se prodorno i prisno. Po podne je odlazio u bioskop a uveče u pozorište da sačeka Jiju i odvede je Violeti, kući. Dani kao da su bili uspavali, tako je bar izgledalo. Preko dana devojke su se izležavale u krevetu i pušile, slušale radio ili su pred ogledalom isprobavale cipele, haljine, čarape. Kad bi otišle, on bi raščistio sve te nestvarne mirišljave prnje, savio bi ih i gurnuo u ormane. Naslonjen na radijator, on reče: „Gospodara nereda u uglu salona napustiše njegove sluge. Pacovi napustiše brod koji tone.” Izgledalo je kao da se zima nikada neće završiti, ali revija se ipak jedne večeri završila i kad su se devojke s Đenijom nedelju dana posle toga vratile kući po ko zna koji put s nekog slavlja podigle su neopisivu larmu. Jutro se već belelo između traka zavesa, i Edvard polubudan i poluživ, začu Violetu: ,3aš si opasnica, sva slatka a pokvarenog srca”, i nestvarni Jijin glas: „Poruči sok od paradajza, sve mi se vrti u glavi.” „Da nije Edvarda, udala bih se za tebe”, reče Violeta. „Hahaha.” Jija zaštuca i promumla: „Mogle bismo da se venčamo dok on. štuc, spava. Kad se probudi, videće bračni par. Đenio će biti gradonačelnik.” „Hajde da ga probudimo golicanjem.” Ali Jija nije bila za to. Edvard je osećao njihove oštre i preteče poglede, on lagano isplazi jezik, pokuša da njime dotakne nos, ali nije išlo, lice mu se bilo od spavanja izgužvano; on uvuče jezik, podiže jednu obrvu, začu uzdržanu tišinu devojaka. „Čudno se budi taj tvoj prijatelj”, reče Violeta. „Bububu”, reče Edvard. Onda mu smakoše pokrivač i stadoše da ga udaraju jastucima. „Hej, uhvatiću te za prst, uhvatiću te za prst”, Violeta posegnu rukom u njegove prepone. Jija mu skoči za vrat i pritisnu ga nadole uz svoje toplo telo koje je mirisalo na bademovo ulje i puder. „Uhvatila sam ga.” Telefon pade pored Edvarda koji dohvati

slušalicu slobodnom rukom, druga je otresala Violetinu zaposlenu ruku, i prinese slušalicu ustima uzvikujući: „Upomoć! Upomoć!” Nato mu Jija stisnu vrat butinama i on izgubi dah. Plavih izbuljenih očiju sa svetlim kolutovima koji nisu bili šminka i kao u deteta napućene donje usne, prkosnog prćastog nosa, Violeta je bila pet centimetara udaljena od njegove glave. Video je žilice u njenim beonjačama, zrnastu šminku, crnu tačku pored nosa. Onda joj šutnu nogu iz sve snage a ona ga smesta ogreba po obrazu šiljatim ljubičastim noktima. Đenio se nemarno približi i odgurnu Edvardove ruke pozadi gde ih Jija čvrsto stegnu. Violetine grudi se naduvaše, ona stade da psuje i proklinje, opscena buka, i stade da trlja nogu. „Smiri se, dušo”, reče Đenio na svoj izveštačen način, „susedi će se uznemiriti.” „On mora da se gubi, zvaću policiju.” Violeta poče histerično da vuče Edvarda za pižamu. „Smiri se, dušo.” Đenio je žvakao nevidljivu žvaku. „Uplašio se da Enio ne dozna da ovde stanujete”, reče Edvard. Enio je bio advokat koji je plaćao najamninu za Đenija. „Tako je.” Bleskast ali zadovoljan smešak pojavi se na Đenijevim usnama, bio je zadovoljan što ga je Edvard napao, time mu je dao pravo da uzvrati, i već se pripremio za traženje odštete: „Sam si to tražio, matori dečko.” „Ostavi ga na miru”, viknu Jija. „Policiju, Đenio! Moram da dobijem odštetu. Noga mi je povređena.” „Nisam to od tebe očekivao, matori dečko. Zaista nisam. Valjda shvataš da neću dozvoliti da me vređaš.” Violeta nikako da se smiri. „A ja neću dozvoliti da me ubogaljiš! Jija, nemoj reći da to nisi videla. Ima da svedočiš!” Nije bilo izlaza. Barikade su podignute. Edvard oslobodi ruke, gurnu ih u džepove. Lagano je popuštalo grozničavo plamsanje, glava mu je bila usijana, erekcija se nastavila. Ali Gospodar Nereda savlada mrsku rulju što je dahtala. „Nedostajaću vam, zar ne?” „Naravno, matori dečko.” „Napolje!” vrisnu Violeta. A Jiji reče blažim tonom: „Isprati ga do lifta.” „Hvala, ljubavi”, uzvrati Jija oštro.

Takav kraj se nije očekivao, ali Edvard nije bio iznenađen. Već se bio pomirio da Jiju više neće videti, da je ostavlja u toj mrtvoj tački kad je sve ispalo isuviše jasno, kad ču Jijin oštar odgovor Violeti. Sad je morao da je sačeka. Da Violeta nije podstakla Jiju da ga isprati do lifta, izašao bi na vrata ne osvrnuvši se. U pižami. Obuče se, ponižen zbog odlaganja, dok su mu pratili svaki pokret. U hodniku sretoše noćnog portira koji je nosio sok od paradajza. „Nisi baš poranio”, reče Edvard. „Scusate, signore.” Dugačko napolitansko a. Bio je to znak, ali kakav? „Da je portir stigao ranije, ne bi me najurili, igra bi načas prestala, Violeta me ne bi onako pomno ispipkala tim odvratnim rukama, i ja se ne bih ritao.” On se uputi prema liftu, između žilica na crvenkastom mermeru, pod neonskim svetlom na crnom linoleumu. Više nije bilo školjke koju je zamišljao u sebi. On reče: „Telefoniraću ti.” „Nemoj da se ljutiš, Edvarde. Nije više bilo ničega između nas, to i sam znaš. zar ne? Zajedno smo došli do toga, zar ne?” „Naravno.” „Nisam te hrabrila, zar ne?” „Nisi.” „Shvataš da više nije moglo tako, zar ne? Nismo dovoljno jaki, nismo odlučni. Takvo stanje nije dobro. To ni Ujka Turi nije više želeo. Samo mi je Violeta mogla pomoći.” Čekao je mučni kraj oskudnih reči koje su se nizale, želeo je da ode od njenog držanja, njenih namrštenih iscrtanih obrva. „Zbogom, Edvarde.” „Zbogom.” „Buona notte.” „Buona notte.” „Poznato ti je da ne mogu da volim nijednog muškarca. A tebe sam takoreći volela.” „Nije bilo potrebno.”

„Nije.” „Dobro. Odoh ja onda.” „Violeta je kriva”, reče Jija. „Oprosti mi.” Ona obrisa poderanim rukavom krv s njegovog obraza. „Imaš li para? Čekaj.” Onda se odvuče unutra. Vrati se na prstima; dekolte je otkrivao male čvrste grudi, ogrlica je ležala na ključnjačama, prstom je čeprkala po poderotini na rukavu. „Ecco. Adesso lascia mi.” Evo, a sad me ostavi. „Si.” „Ciao.” „Ciao.” Grad se pretvorio u svakodnevno postepeno bučno stakleno zvono, automobili su kružili poslušno oko Pjace Barberini, gde je srce, fontana između kamenih ljudi prskala i šuštala. „Ciao.” Seo je na ogradu. Neki taksista reče kako će biti lep dan. Posigurno. Uskoro će proleće biti u punom jeku. Posigurno. Brzo je prošlo. Nekoliko dobačenih reči, podrignutih gestova. „Ciao.” Grad se otvorio. On prebroja novac kraj Vile Borgeze, ispred prostranog maslinastozelenog polja po kome su hodali vojnici i kasali jutarnji jahači. Dovoljno da preživi mesec dana. Dobro. Kraj još nije bio na vidiku.

25. Vratio se u apartman na Via Apiji, niko ga nije pitao šta je s Jijom i svake nedelje odlazio je s grbavkom na fudbal. Satima je sedeo i igrao dame s neudatom majkom koja je izdavala taj apartman, kao glavni stanar-upravnik, i znala sve postojeće zakone u vezi s nezakonitom decom. Vanbračno dete Viktorija igralo se na balkonu i zvalo ga je Zoi Edoardo. Ponekad je autobusom odlazio u okolinu grada, posećivao neku od katedrala sa izguljenim izlizanim blistavim mozaicima, razgovarao s prorocima utonulih očiju, neobuzdanim, nedodirljivim. Davao im je imena. Dobijao je na vremenu, nije znao šta to, zapravo, treba da znači u njegovom slučaju, ponekad bi glasno rekao: „Dobiti na vremenu.” Posetio je i Vilu d'Este. Bilo je to umetničko delo, pretrpana tura, poput neke čarolije, hirovita, čvrsta kao kamen. Vrt je bio svež, voda na sve strane. Između simetrične živice, drvoreda i fontana iskrsavale su povremeno realistične skulpture mladića ili obojenih žena herkulovskih oblika, bez desne sise. Ponekad između čudovišta koja iz svakojakih usta, simbola mnogih grehova, bljuju vodu, a usred žalosnih lipa. isprskan, orošen, sedeo je neko kao on. neki zaspali Englez, s bradicom, gamašnama i sa štapom sa srebrnom jabukom, ili dečačić s crnim uvojcima koji glasno i predano broji njuške čudovišta i imenuje ih: „Oholost, Pohlepa, Toto, Sofija Loren.” Nedeljom ujutru bi obavezno odlazio na buvlju pijacu. U šarenoj nejasnoj masi osećao se bezbedno, bezimeno, komad drveta koji pluta. U mesecu koji ima r, kao što je mart, mogao je da jede presne dagnje. Posle razređenog morskog ukusa, režanj kokosovog oraha, lubenice. Ispred ulaza u pijacu stoje slepci koji se deru, kukaju. Neka debela žena sve ih je nadjačavala: „Gospodo i dame, pomozite slepoj majci.” Pored nje je sedeo njen izgladneli žgoljavi čovečuljak koji je klimao glavom, držao oprezno slepu majku za ogromnu belu mišicu i govorio: „Imamo i karamele, pet lira komad. Domaće.” Nešto dalje stajao je mladić sa izgorelim očima, oko crnih naočara koža je bila naborana i boje crnog vina, svirao je na harmonici i pevao. Većina slepaca je tiho mrmljala i nije slušala pesmu svojih menadžera. Neki jednooki na štakama podiže patrljak ruke: „Ako se ljudi ne sažale na mene, ne znam na koga će.” Edvard dade svima ponešto. Pomislio je: „Da sam ja slep, meni niko ništa ne bi

dao, siguran sam u to.” Pozadi su se vrzmale nervozne žene koje su prodavale upaljače i kremenove za upaljače. Mlade i ružne, bezobličnih tela, neokupane, veselih lica, stiskale su te metalne bube pred Edvardovim licem. Njihov smeh je pozivao, nije ulivao poverenje. I neposredno pred početak pijace sa stotinom prodavaca koji su svi nekada bili vojnici na najudaljenijim i najopasnijim bojištima i koji su svi pokazivali svoje ordenje ili ga kačili na tekstilnu robu koju su nudili, neka slepa mati stajala je posebnom milošću na drugom mestu, ne sa ostalim slepcima na ulazu. Na otečenim oblim žućkastim grudima ležalo joj je dete. Dete nije sisalo, lizalo je bradavicu. „Tu već odavno nema ničega”, rekao je čovek pored Edvarda. A i dete je imalo bar osam godina. Otac mršav i usukan reče: „Pomozi nam. Posluži se Kolom sreće. Dvadeset lira.” Edvard se vrzmao među improvizovanim Arabljanima, srednjo-vekovnim Jevrejima, među mladim gangsterima koji su pokušavali da privuku pažnju turista ili su ih psovali: „Hej, cafom, hej finoccio!” Jije nije bilo tu, ali on je mislio na nju jasnije, pomnije nego ikad, znao je da je njeno postojanje dostižno, da je tu, pri ruci, u nekom svakodnevnom poznatom stavu, kao da je neka od tih mrkih prodavačica američkih cigareta i upaljača. Dok se vraćao tramvajem, u mirisu lizola, jevtinog briljantina i životinja, mislio je: „Nisam poštovao figure u igri. Šta se od mene očekivalo? Da li je trebalo da budem vitez zalutale devojke koji ju je vratio na put obične prihvatljive ljubavi? Njenu urođenu okrutnost koja je iz sažaljenja i straha od usamljenosti prerasla u požudu doživljavao sam kao zanos. Posle zanosa dolazi praznina. Ja se nalazim negde u sredini.” Pokušavao je da to sebi objasni. Tramvaj je išao dalje. U vonju siromaštva, on je ponovo gradio figure od omamljenosti, izdajničke praznine i brkao ih je gotovo sistematski. Jija je bila vižljasta devica u crnoj lepršavoj haljini koja je nosila poderotine, kukice, trougliće, pipke, sve vreme sa odvraćenim dečjim licem dok ga je uzbuđivala do tražene, poželjne neumoljive dužnosti. Odjednom oseti kako je dotada živeo u nekoj grčevitoj nadi da će se ona vratiti. A kad je kraj njega? Unizio bi je do nivoa bogalja, bespomoćne osobe - a ona je imala i ruke i noge i govorila je prisno, prividno nepovređena, a on sam je bio truplo koje se kotrljalo prema njoj. Kad je tramvaj usporio, on iskoči. Kod Kanove je pio za barom, između devojaka s konjskim repovima, impresarija. mladih petlića, ali ne vide nikog ko bi mogao da je zna.

26. Jedno veče došao je iz bioskopa umoran i ošamućen jer je čitav dan slagao pasijans, tako da su se čak i u filmskom kadru pojavljivale karte u jednakim redovima što se istanjuju nadole - čak je i dvostruka konjska glava koja se nalazila na poleđini karata iznenada iskrsla kad je sa ulice video svetlost u svojoj sobi i smesta znao (posigurno znao da to nisu ni gazdarica ni Viktorija ni grbavko) da ga ona čeka. Poče da se dvoumi, htede da se vrati pored garaže, ali vratar koji je čistio i išao postrance, prinudi ga da uđe kezeći se dvosmisleno. „Zdravo, Edvarde”, reče devojka. Kraj kreveta su stajala tri nova nabubrela žuta kožna kofera i on pomisli kako se na brzinu spakovala, ubacila ih u taksi i kako ih je iznela gore uz pomoć isluženog vratara. Šta li je to u njima osim odeće? Verovatno nove cipele, šalovi, narukvice. Nagađao je još da je u pitanju i nešto neobično, nešto što je u tajnosti nosilo njenu naklonost prema Violeti. Možda neki dessous ili pantalone s natpisom: „Ljubičice i mesečina”, „Violina i zlatni crni gusari”. „Ništa me ne pitaj, Edvarde.” „Neću.” Nije bilo šta drugo da se kaže. Njene koščate uske ruke čupkale su krevetski pokrivač. „Smršao si. Mislila sam da si se već vratio u svoju zemlju, svuda sam se raspitivala o tebi, ali niko te nije video sve dok prekjuče nisam čula da si bio kod Kanove.” „Očekivao sam te tamo.” „Lepo”, reče ona. Kosa joj je bila drukčije očešljana, duža, s jednim uvojkom nadole, što ju je činilo stariom. I glas joj je bio promukliji. Mlatarala je nogama. „Ona žena isprva nije htela da me pusti unutra, ali sam je smekšala. Zajedno smo popile kafu u kuhinji. Viktorija je porasla, zar ne?” Devojka zastade, osvrnu se oko sebe. „Naravno, možeš ovde da ostaneš”, reče Edvard. „Ipak smo stari znanci.” „Nemoj tako. Molim te.” „A kako onda želiš da se ponašam?”

„Dođi ovamo.” Krevet zaškripa, ona mu steže glavu. „Mršavko jedan glupavi.” Ona zagnjuri njegovu glavu sebi u vrat. Sad moram da ljubim vreli suvi vrat. Možda da ga ližem. On protrlja usne po njenoj koži. Karanfilići. Karanafilići i borove iglice. Nepoverenje i blaženstvo. Ježić je spustio bodlje, kosa kao talas. Jesu li se očekivale reči? On prošapta: „Ostani”, na uvo koje se providelo, tanko i ružičasto sa iznenađujuće oštrim rubovima i probušenom resicom. Naslućivao je osmeh na tom odvraćenom, bliskom licu koje nije mogao da zna. „Ti si jedini muškarac koga mogu da podnesem”, reče ona. „Lepo od tebe”, reče on tvrdo, snebivajući se. „Vidi.” Ona ga odgurnu od sebe, baci se na kolena, krevet zaškripa (grbavko i gazdarica su to morali čuti, očekivati) i podiže džemper. Odmah iznad prslučeta belog kao sneg, pokaza na ispupčenje grudi: „Edv” ispisano plavim mastilom jasnim ali drhturavim slovima. „Niže nije moglo”, nasmeja se a on to koketovanje dožive kao šamar, kao da ga je ogrebala noktima. „Inače bi mi se prsluče uprljalo. Radila sam na tome celo popodne. Bila sam kao luda kad te nisam mogla naći u gradu, onda sam te tu ispisala, gde te niko ne može videti. Pogledaj.” Ispod pupka je stajalo „ard”. „Jesi li ponosan? Na koliko se žena nalazi tvoje ime? Reci, šta si radio dok me nije bilo? Jesi li divljao?” On klimnu glavom. „S kim? Gde?” „S tobom.” Ona udahnu i nasmeja se od srca, veselih zuba i naboranih umornih očiju one prve devojke Jije koju je nekad znao. Nije potrajalo dugo a Viktorija i njena mati kucnuše na vrata i pozdraviše Jiju kao da je već nisu videle, kao da je to tek sad bilo prvo pozdravljanje kad je tu i Edvard. Zajedno su večerali u kuhinji, slušali radio. Gazdarica je posmatrala obnovljene mladence, njen sivi udovički pogled tražio je zanos, ushićen treptaj oka, prikrivene ljubavne reči, prividno nemarno dodirivanje. Igrali su kanastu do kasno u noć. Kasnije u sobi Jija reče kako Violeta nije u gradu već na imanju Rosana Marinija. S kojim će uskoro igrati u Tu, solamente tu. „A ti?” „Eh, ja.”

„Koliko će dugo Violeta odsustvovati?” „Ne znam, Edvarde. Stvarno ne znam.” U svetlu lampe sa štitnikom ona pokaza neki broš. Rak s prevelikim tamnocrvenim srcem. „Ovo sam dobila od Violete. Možemo ga sutra ili preksutra prodati...” „Imam još nešto novca.” „Ne, sutra ćemo ga prodati. Kako ti se sviđa?” Ona dunu u rubin da bi bolje sijao. „Volela bih da imam takvu haljinu. Zablistala bih u njoj kao dragi kamen. Niko, baš niko, ne bi se usudio da mi priđe.” Ona se strovali na krevet a on ostade čučeći kraj njega. „Ne smeš se ljutiti, Edvarde. Znaš li zašto sam se vratila?” „Zato što želiš da si sa mnom.” „To je istina”, reče ona posle kratkog ćutanja. Krevetnina na kojoj je ležala bila je plava kao sapun, boja dečijih sapuna u obliku prasića, golubova ili dečjih glava. Njena ruka s bakarnim prstenom, prošarana žilama i tanka, pronađe njegov vrat. „Volela bih da nikad više ne moram da odem.” Sedeli su. U hladnoći u kojoj su se izuzetno zgrušali, osmehivali su se. Više od toga nije moglo; bili su zauvek rastavljeni. Kad je ustao jer su ga spopali grčevi u nogama, sve je prošlo, čak i trenutak u kome su pokušali da se približe, nesavršen, suviše vezan za sećanja koja su uništavala njihovu tek obnovljenu vezu tako brzo, s toliko nepoverenja. Ona je ubrzo zaspala. On se vrteo u fotelji. Razmišljao je kako sutra treba da se odvaži i zatraži divan ili dušek od gazdarice, slušao je Jijino disanje, video prema liniji svetla kako se zavesa kreće. Dva dana kasnije Jija se vratila od juvelira sva zajapurena. Rubin je bio obično uglačano staklo. U radnji je gotovo pala u nesvest. Juvelir je na kraju kupio kamen za pet stotina lira. „A ako je rubin ipak bio pravi?” Nije na to ni pomislila. „Šta misliš?” „Daje bio lažan.” „Violeta ga je dobila od nekog Persijanca”, reče Jija sanjalački. „Pravog Persijanca, nikada još takvog nismo bile videle. Bio je princ, tvrdio je, ali mu nismo verovale sve dok nije Violeti dao broš.” Onda se nasmeja oštro. „Oh, kad bude čula da je išla u krevet za 500 lira!” Njen budalasti smeh činio ju je ružnom, Edvard skrenu pogled.

Provodili su zajedno lanac dana. sna. Jija je svakog dana kupovala narukvicu, parfem ili fular, njemu donosila najlonske košulje ili turske cigarete; jeli su dva puta dnevno u nekom restoranu za Soj osmeha gde su ogovarali, svakog dana su se vraćali kući pijani i mrtvi umorni. Igrali su kanastu s gazdaricom, Viktoriju učili najnovijim prostačkim izrazima, namigivali pukovniku koji je stanovao prekoputa njih, izmišljali tajne, mrske psovke za sebe, a jedno veče je Jija potražila novčanicu od 5000 lira koju je još trebalo da ima u tašni, ali je nije našla. Optužila je gazdaricu, grbavka i Edvarda, a onda se setila da je 4500 izgubila na nekoj kasnoj maloj partiji karata s Lefijem i Basom. Bila je hirovita, a on, papirnati harlekin čije su konce povlačile njene nemarne divlje uske ruke, reče: „Možda bih mogao da negde potražim posao.” Ona podiže obrve i prasnu u smeh. Gde? U Galeriji. Hahaha. Što da ne? Onda se naljuti. „Zašto traćim život s takvim idiotom, zašto upropašćujem karijeru zbog jednog opasnog ludaka?” Oči joj se ispuniše neizmernim besom i nemoći. Zaplaka. „Koliko ćemo još dugo živeti? Šta misliš?” „Možda ne dugo. Možemo da padnemo pod autobus.” „Šta da radim?” Dvanaest puta je telefonirala Sabini Kori, ali nje nije bilo. Naravno. Svaka idila u svoje vreme, na svom mestu. On joj je prao leđa, rukama joj grejao noge kad su bile hladne. Odvezivao je zlatne trake na njenim sandalama, češkao je po kosi, po hladnoj koži glave. Odgovarao je na pitanja: „Kakvo je vreme? Koliko je sati? Šta ćemo da radimo?” Ustalio se neki zajednički život, ritual da se zajedno jede, oblači, spava, bez prostora za igranje igara, bez predanosti, u siromaštvu. U Galeriji, pod izvijenim kupolama, u gužvi i žamoru, između statista što sikću, stalno se smeju, među kojima se odmah mora prepoznati samosvesno držanje, trbuh i oklembešena koža impresarija, okruženog skupinama komičara, žonglera, šarmantnih pevača, akrobata, umetničkih žviždača, nasmejanih policajaca, saksofonista, Jija je tražila i nije našla nikoga ko bi mogao da joj obezbedi posao. Nije bilo nijednog mesta u revijama što kruže Italijom, u nekom od tih pacovskih gnezda sa otrcanim, pohabanim spodobama poslednjeg ranga što su se držale jedne drugih iz samozaštite i prinudne solidarnosti. Crvenokose četrdesetogodišnjakinje debelih usana kojima je iz očiju kapala beladona i čija su se ramena i kukovi kretali pod žudnim zvižducima odobravanja momaka sa ulice, popunjavale su mesta prvih, drugih, trećih subreta. Nije

išlo. Jiju koju su saletali masni ljigavi posrednici, stizala je kući veoma kasno i padala je kao klada na jastuke u krevetu. Ponekad bi hodala po sobi kao lisica u kavezu. Stajala kraj prozora. Ili sedela čučeći gola na velikom jastuku, kolena podignutih i raširenih, svetio zlato s bakarnim sjajem u senci i igrala se svojim lančićima i narukvicama, tiha, raskrečena, otvorenih stidnih prevoja, kao neka stara dugo čuvana mrtva princeza. Ponekad je u snu govorila naglas, stenjala: „Suviše sam uska. Boli.” I njen miris na sveže pokošenu travu ispunjavao je sobu. On se nije micao.

27. Kad više nisu imali novaca, gazdarica je svaki dan tražila da plate stanarinu i gas. Svakog dana je u kupatilu pevala sve glasnije, grdila Viktoriju sve glasnije da bi ih podsetila kako žive u njenoj kući, kako ugrožavaju njenu skupo plaćenu privatnost. Kad bi grbavko u hodniku sreo Jiju kad je odlazio ili se vraćao u svoju sobu koja je bazdila na uginule životinje, podizao bi ruku kao da se brani (kao da je uz to i slep) i doticao joj leđa ili niže i šaputao: „Scusate.” „Od njega bih mogla sve da dobijem”, smejala se Jija, „možda čak i dvadeset hiljada lira. Ali ja to ne radim. Zbog tebe.” „Samo ti radi ono što ne bi trebalo.” „Budalo.” Ona poljubi Edvarda u obraz, obrisa karmin. Piljar i prodavac u trafici gde su imali velike dugove stadoše da se raspituju o njima kod vratara. Ovaj to ispriča gazdarici (koja je morala da održava svoju reputaciju što je bolje mogla kod ostalih stanara zbog vanbračnog deteta) i stanje je postalo neizdrživo. Edvard zatraži od grbavka zajam. „Možda bih mogao da u banci pronađem nešto za vas, da radite kao vozač ili tako nešto, ili u službi za pakovanje kod mog nećaka. On ima fabriku tekstila”, reče grbavko. „Sjajno. Ali novac mi je smesta potreban.” „Zašto necradite, gospodine? Nema u tom ničeg sramnog.” „Naravno da nema. I ja bih voleo da radim, ali ne mogu ništa da nađem što bi mi odgovaralo.” „Šta zamišljate da ste?!” dreknu grbavko naprasito i tresnu vrata kuhinje kad su se ulazna vrata snažno zalupila. Prekoputa, na balkonu, penzionisani pukovnik je zalivao cveće. Mora da je bilo oko pola dvanaest, posle će da čita novine, još kasnije će mu njegova domaćica doneti aperitiv. Sve prazne flaše koje su našli u kuhinji i podrumu Jija i Edvard su odneli nekom piljaru koji ih nije znao i s novcem koji su dobili odvezli su se taksijem u restoran na Via Flaminiji, gde su statisti, besposličari, novinari mogli da jedu na kredit. Kad su izašli odatle, uzbuđeni i ugrejani od vina i rakije, kraj pločnika se naglo

zaustavi mercedes. „Colombina mia, goubice moja”, prodra se ćelavi impresario Kineti. „Odoh ja”, reče Edvard. „Nemoj”, reče Jija. „Ah, golubice.” Kineti pomno poljubi Jiju. „Kako ti je brat?” „Ti znaš, Kinetija, zar ne?” „Naravno, sestrice”, reče Edvard. „Hahaha. Deco”, Kineti uštinu Jiju za obraz, „imam nešto vanredno za vas. U Alhambri kroz četrnaest dana. Atomska Jija. Nova subreta u Foskovoj reviji. Šta kažeš na to, golubice?” „Kod Foska? I ne pomišljam na takvo nešto.” Subreta se porodila. Zašto Jija ne bi uskočila? Najmanje šest-sedam hiljada dnevno. „Naravno da Jija hoće!” uzviknu Edvard. „Ti se ne mešaj”, reče Jija ljutito. „Dobro.” „Uskoro ti niko više neće znati ni ime, golubice. Ovako ćeš, zaboga, ponovo ući u opticaj! Isteklo ti je u Galeriji, tamo te je već svako video.” „Ne treba mi takva vrsta spektakla.” „Trebaće ti i te kako, dušo”, reče Kineti a mislio je na Edvarda. „Imam nekog ko se stara o meni.” Jija taknu Edvardov obraz vrhom nokta. Bilo je to ponižavajuće, blago, neprijatno. Time je između njih napravljeno odstojanje koje je bilo manje nego ono između njih dvoje zajedno i Kinetija. „Telefoniraj mi, dušo. Dajem ti pet dana.” Kod kuće je bilo gužve zbog flaša. Koristeći se gazdaričinom ljutnjom, grbavko je zatražio njihovu sobu i gazdarica se složila. Bili su invalidi, nepotpuna bića, u njenim očima, očima ulice koja šapuće, celog sveta. Njihov odnos bio je gori od onog koji je grbavko imao s nekom javnom ženom. U sobi, tihoj i hladnoj kao akvarijum, Edvard reče: „Našoj luci preti opasnost.” „Fuj, taj gad.” Jija, bolesna, iritirana, pažljivo je savijala tanku, punu cigaretu.

„Neće taj grbavko dobiti našu sobu.” Pruži mu cigaretu, on povuče vreo gorak dim. Izmišljali su najodvratnije laži o grbavku i smejali su se pri tome. To ih je povezivalo. Kao da nisu imali preča posla, kao da su bili nekom svetu punom nejednakosti koji ih je napastvovao. „Zašto nećeš da nastupaš u Alhambri?” „To je najgori avanspettacolo u gradu. Posle toga se više ne dobija nikakva uloga na filmu.” „Ali nema ništa drugo.” „Ti si za to kriv”, reče ona iz senke oštrim tonom. On pokuša da pribegne jedinom pokretu koji je preostao u njihovom zajedništvu, pratio je rukom liniju njene vilice, suvu poznatu kožu koja je bila zategnuta. „Ne znam da igram.” „Znaš, znaš.” Kineti im je dao deset hiljada unapred i pozajmio im je gramofon. Edvard je učio Jiju da igra. Bila je stroga sveštenica s nepomičnom glavom i telom čiji su pokreti bili u nekom fiksiranom ritmu. Čvrsti nabori njenog trbuha oker boje, njena karlica u blagom pokretu gore-dole, a onda kao pomahnitala oko neke nevidljive ose. „Ponovo polako, sad, pusti ih da povrate dah, te seljačine što pomno bulje.” Ponovo se vraćao na odeljke s gramofona i podsticao joj kretnje. Oprezno je gladila svoja rebra, buljila u prazninu kao da je tražila nešto ili nekog ko bi tu besramnu izloženu glad (ne prirodnu, poznatu glad) mogao u jednom trenu da utoli. Odrekli su se mrežastih čarapa, pera, sačuvali su samo crno čipkano prsluče i jednu dugu preteču traku između butina koja je bila zmija što odskače. Posle dve nedelje vežbanja za koje vreme se Jija predavala strpljivo, bez izgleda na nadu, srasla je sa svoje tri igračke tačke: Il bolero, Mezzanotte, Fuoco Nero. U snu mu se priviđalo njeno do sakatosti izuvijano telo što se trese, pupak što izbacuje bisere, butine što mu stiskaju glavu. Ali ujutru, u tvrdoglavom mračnom licu koje je ležalo u krevetu nikada nije prepoznavao opasnu igračku noći i plesa. Nikad mu još nije bila tako tuđa, i to upravo sad kad je kreirao tu napetu fantaziju između njih. Jijino telo u plesu koje je njegovu zamisao ocrtavalo i izvodilo s velikom tačnošću, izazivalo je smeh na neki gorak način pun naboja. Ona je to primećivala, ali nejasno. Živeli su ne razgovarajući. Grbavko i susedi su se žalili gazdarici, pa su sad puštali gramofon veoma tiho.

„Ne voliš me, Edvarde, inače mi nikada ne bi dopustio da ovo radim.” „Ne može drukčije.” „Neko ko me voli ne bi me dao.” Nežna rečenica kao u dečijoj pesmici, poslovica koja ne podnosi rešenje, ne podnosi pitanje. „Ah.” Počinjala je iznova, dizala se duž kreveta, povijala između odjednom podignutih zavesa. obučena u srebrni mantil s crnim ljiljanima kojim se koristio kardinalu iz neke revije Sabine Kore i koji je Lefi ukrao za nju. Šetala je a srebro je blistalo. „Sad.” Njena butina oker boje uznemiravajuće razgolićena skliznu u pukotinu na mantilu i nestade. Jijino lice imalo je istovremeno gord i prijatan izraz, dete koje je zrelo za udaju, dodirljivo i koje očekuje ritual napasnika. Njene grudi, lake i pune, podigoše se, mantil spade. „Da.” Oglasio se solo s klarineta, igra poče i ona se pretvori u pauka, leptira, sokola u letu i ponovo u uzdrhtalo dete. Karlica joj se tresla u usamljenom prstenu. To nije bilo podesno za neki avanspettacolo, efekti su bili suviše misteriozni, suviše prisni, ali Edvard je zabranio Jiji bilo kakav osmeh, bilo kakvo suvišno talasanje. Ona je nagađala da je njegova upornost u tom pogledu neki izgovor i popustila je. Ona stade: „Šta sad?” „Zamisli da te tamo bočne morski jež.” „Au!” vrisnula je a između raširenih butina poskoči zmija od trake i razgoliti sjajni svileni trougao koji je zvala cuorino, srdašce, nisko i mračno srce koje je bilo otvoreno. „Šta je?” upita ona. „Ništa.” „Šta ti je?” „Ništa. Ostavi me na miru.” Ona se obuče. Kako je prošlo? Da li je dobro uradila? Hoće li cafoni, oni mamlazi, reagovati? „Možda.” „Mamlazi će ježeve bodlje osetiti na sopstvenom trbuhu. Haha. To će ih naučiti pameti. - Šta misliš, da pokažemo igru grbavku?” „Ne!” dreknu Edvard besno.

Jija se nasmeja. Taj ples, poziv deteta (ili zečića koji prkosi sokolu), on je izmislio, ugladio i hteo je da bude gospodar te igre u kojoj kao da je bio suigrač. Prvi put. Kao da harlekin povlači i njegove konce. Bio je ljubomoran na jednu igračicu, sebe je već bio osnažio protiv mase ljigavih masnih zadihanih stranaca koji će preplaviti Alhambru kricima i zviždanjem za vreme prvog nastupa, kad Jija jednog jutra reče preko telefona: „Ne, Kineti, ne ide, još nisam spremna za tu igru; ne, još ne ide.” Zadovoljan zbog odlaganja, Edvard reče: „Šta ti je? Nešto ne ide?” „Ćao, Kineti.” Ona spusti slušalicu. „Znači, više ne želiš da nastupaš?” „Ne mogu.” „Ne treba da se bojiš.” „Ne bojim se. Ali to uništava moje šanse za film.” „To smo već ranije znali.” „Ali sad se sve promenilo. Imam novi film u izgledu.” „S kim? Otkud to?” Bilo mu je jasno. Jija oliza unutrašnju stranu zapešća. On je dohvati za ruku, gotovo i sam iznenađen sopstvenom nasilnošću, i zavrnu joj zglob prema sebi. Ispod pomerene ćilibarske narukvice videle su se dve neodređene tamnocrvene ranice. Ranice nisu bile stare, preko njih je bila razapeta tanušna kožica, svileni papirić. „Kad sije opet videla?” „Prošle nedelje”, reče Jija. Mogao je to da zna, da oseća kako će doći do toga. Zagledao se u pukovnika koji je napolju na balkonu čitao novine. Gde li je još Violetina cigareta opekla devojku? Možda po grudima, po butini? Violeta, na odstojanju (u kakvoj tajnoj sobici, u kakvoj odori osvete i požude?), htela je, naravno, da pokaže kako neočekivano, kako moćno njeno gospodarenje može uvek da izroni, a Jija ju je poslušno sledila. Ili ju je Jija potražila, preklinjala? U svakom slučaju je namerno ponela svoje zapešće i svoje usne. To ga uplaši. Poslednjih nedelja, od plesa, ne, zapravo, od povratka u ružičasti grad Rim gde miris ulja i fraskatija omamljuje poput isparenja Jijine kože, Jijine kose, kad je odustajao od odbrane i dodirnuo je odviknuto, računao je na svoju ravnodušnost i pokornost a onda se odjednom suočio s bolnom nemoći, očajanjem koje je ličilo na strast. „Prošle nedelje”. reče Jija. „Nije mi žao. Edvarde, nimalo.” Glas joj je bio

drukčiji, kao da je Violetin povratak bio dovoljan da prizove onu ropsku, divlju Jiju iz Hotela American koju više nije priznavao. „Drugog dana njihovog braka”, reče on i pokuša da ne zapinje, da se ne trese, „muškarci nekog plemena koje znam brzim zamahom sekire odsecali su svojim ženama noge ispod kolena.” Ona isturi vrh jezika, zapalaca njime između zuba. „Tako su ostajale kod kuće i mogle su dovoljno brzo da hodaju, spravljaju hranu, da raspremaju i tako to.” „A kako se zove to pleme?” „Skibi”, reče on. „Otkrio ga je neki francuski pukovnik.” Nastavio je da zuri u balkon prekoputa, video je njen odraz na oknu kako se smeška zbog njegove ljutnje, njegove izdajničke ožalošćenosti. Kraj balkona su bili niski krovovi, pukovnikova glava bila je crvena s mrkim mrljama. Iznad kuća nebo se protezalo plavo kao u rimskoj sceni u reviji Sabine Kore. „Voleo bih da se na Rim spusti gusta magla”, reče on. „Ili da padne sneg.” „I ja.” „Sećaš se Torina? Kako je grad bio miran?” „Ovde se sneg nikad ne zadrži.” U francuskom kardinalskom ogrtaču s ljiljanima ramena su joj štrcala napred kao da je stisnuta u nevidljivi oklop. „Violeta joj sedi za vratom, pritiska joj leđa.” Ona se približi a on postade oprezan. Šakom mu prede preko pršljenova. Blago ga gricnu za vrat i gumu u krsta. „Ne miči se”, prošapta ona. Iz sve snage on joj potpeticom nagazi nogu. On poskoči i odmah, pre nego što je mogla da vrisne, palčevima joj stisnu grlo. ali ona mu iskliznu iz ruku, kao neko sklisko dete u kardinalskom ogrtaču, zatvori se u kupatilo gde je nekoliko trenutaka kričala kao preplašeni kakadu.

28. Pomirenje nikako da uspe. Tražili su jedno drugo u pojedinačnim iskidanim rečenicama kojima su hteli da se dopunjuju. U restoranima za statiste jeli su na Violetin račun. „Ja sam kao golubarnik”, reče Edvard, „uvek mi se vratiš. Nisam na to baš mnogo otporan.” „Držiš me u svojoj moći, Edvarde. Možda i više od Violete. Ne pravi se kao da to ne znaš. Ne smej se.” U gotovo praznom restoranu, među stolovima punim ostataka jela i flaša, među raštrkanim stolicama, kao da je potpuno sam na nekom neizmernom kamenom prostranstvu, igrao je neki dečak. Vrteo se raširenih ruku, posrtao, udarao o stolove. Kad se potpuno umorio od vrćenja, on sede, ispi ostatak iz neke čaše i nastavi mahnitu igru. Tog puta je raširio kecelju pred očima, mora da je mislio kako mu se vrti u glavi od vihora stolova, stolica i zidova što slobodno kruže. „Pašće”, prošapta Jija. Dečak se okrenuo naviše, stao, a onda se zavrteo na prstima i pao na pod. Kelner mu priđe i pomože mu da ustane. Dečak zažmirka unezvereno u prostor poput strovaljenog slepog miša. „Konačno”, reče Ujka Turijev glas. „Jija, moram s tobom hitno da razgovaram.” „Mi jedemo poslednji put zajedno. Oproštajna večera. Što god da kažeš više se ništa ne može promeniti”, reče Edvard matorom lutku. „Jija, insistiram. Hoću samo s tobom da razgovaram. Nasamo.” „Ne želim da on ode, Ujka Turi.” „Ja sam tvoj staratelj.” „I ostalo”, reče Edvard. „Insolent, kakav bezobraznik.” Ujka Turi je spadao u generaciju koja je klicala D'Anunciju Fjumeu, njegov francuski imao je zreo, pun zvuk. Njegovo savršeno napuderisano šiljato lice je u boljim vremenima najavljivalo dvoboj; on se nakašlja,

pogleda opasno ljubičastim očima. „Shvatate li, gospodine, šta radite? Ne verujem. Šta, zapravo, hoćete od Jije?” „Ujka Turi...” „Ćuti, Jija. Dovoljno je odrastao da može sam da odgovori. Gospodine, mora se prestati s takvim neodgovornim besmislenim načinom života. Znate li, gospodine, da bih mogao da vas prijavim policiji? Vi ste gost u našoj zemlji, tolerišemo vas, ali do izvesne mere.” Onda se naglo okrenu prema Jiji: „Koliko sati dnevno spavaš, Jija?” „Deset.” „Ništa ti ja ne verujem. Izgledaš užasno.” Jija smesta iskoristi trenutak, opipa svoje obraze. „Slušaj dobro, juče sam se čula s Palom. U poslednje vreme nema dovoljno publiciteta. Sad hoće da se veri.” „Opet”, reče Edvard Ujka Turijevim zaprepašćenim falsetom. „On se još nikad nije zvanično verio, gospodine. Slušaj, Jija, držim ja Palu u šaci. Igra on pod mojom palicom, ne može ništa bez mene. Inače bi mogao da izbriše iz glave svaku šansu za novi Latuadin film. A sad ozbiljno, slušaj me dobro.” „I nemoj da se smeješ”, reče Edvard. To zazvuča detinjasto, bedno, nije bilo na njegovoj visini. „Ja sam romantičar. Verujem u mladost, Jija, ti to znaš, poznaješ me. Ovo je poslednji put i Bog mi je svedok da sam se već i ranije, i pored tvoje neodgovornosti, usuđivao da ti verujem. Još ovaj put, a onda je sve gotovo. Neopozivo gotovo. Uselićeš se u moj apartman u Excelsioru. Bićeš pod mojim nadzorom. Otići ćeš doktoru, pregledaćeš pluća...” Edvardu poče da zuji u glavi, pritisak na želudac nije popuštao. Ujka Turijev iskusni natmureni dopadljivi glas naneo je neopozivu štetu gipkom i čvrstom telu kraj njega, tajnim prožderanim organima. „Tri nedelje odsad i Pala se više neće moći obuzdati, kroz tri nedelje privući ćemo pažnju. Koktel u Excelsioru. Epoca će objaviti fotografije u boji. To je čitav posao. Više te ne puštam. To je poslednje što za tebe mogu da učinim. Obećao sam tvom ocu, zakleo se da ću o tebi brinuti, ali ako ti to ne želiš, ja ti ne mogu pomoći. Ovo ti je poslednja prilika, devojčice.”

Već je često govorio tako, proklinjao i upozoravao visokim glasom, trebalo je to čuti, ali njegova pretnja se uvlačila pod kožu Jijinog pokornog lica. Ujka Turi podiže prst kao neki sveštenik. Edvard klimnu glavom. Jija to uze kao suvišno odobrenje i reče: „Vidimo se večeras, Ujka Turi. U osam sati.” „Neću vas pozdraviti, gospodine”, reče čika Turi i poljubi Jiji dlan. Dečak koji je pao pride njihovom stolu sa suzama u očima, prekorno. znao je po njihovom tvrdoglavom ćutanju da su oni vinovnici njegovog okretanja sve dok nije pao. „Ćao.” „Ćao, sinjora”, reče dečak. („Kad napustim ovu zemlju, neću više čuti taj prisni visoki 'ćao', taj otegnuti zvuk koji sadrži poziv, otvorenost, rastanak, zadovoljstvo.”) „Izigravao sam vetrenjaču”, reče dečačić. „Ali vetrenjača je pala!” „Meni se to sviđa, sinjora.” „Da padaš?” Dečak klimnu glavom kao da se izvinjava. „Meni ne”, reče Jija, okrenu se Edvardu. „Brzo ću umreti.” „Baš si blesava.” „Ujka Turi je u pravu. Nije mi mnogo ostalo. Ako hoću da imam ono što volim („ono što strahovito želim, ono što ću grčevito ščepati”, pomisli on), moram da sam veoma brza i spretna. Moram se potruditi. To još može. Ubrzo neće više moći. Ima stotine stvari...” „Koje želiš? Koje su to stvari?” „Ti to ne bi razumeo. Na primer, pravi rubin.” „Onda moraš u Persiju.” „Što da ne?” Igrala se viljuškom, ispisivala njom svoje ime na salveti. „Ranije si mogao da me zadržiš. Ali nisi izašao iz svoje ljušture; nisi mogao da počiniš nasilje koje bi me oslobodilo sveta rubina, bundi od nerca, malih proba. Uz to, Violeta je bila tu. Ona ipak uvek pobedi. Ujka Turi mi proriče ranu smrt i u pravu je. On zna kako stvari stoje. On godinama zna mog doktora.”

„Ah.” „A ti, ti si tako nepristupačan.” Sad je zauvek pobegla od onog što je nazivala njegovom nepristupačnošću. „Trebalo je ipak da me voliš, zar ne?” „Ne dozvoljavaš mi to.” „Eto vidiš”, reče ona obeshrabreno. Inoxydable pisalo je na viljušci koja se žešće, oštrije, urezivala u salvetu. Francuska ili belgijska viljuška. On dade jabuku dečačiću koji je pažljivo slušao. „Jednostavno ne želim”, reče on grubo. „Dabome”, reče ona, ustade, sleže ramenima u mantilu; prava i uska leđa nosila su crnu kosu kao neko gnezdo. Ona se više ne osvrnu. Dečak spusti jezgro jabuke na njegov tanjir. „Grazie, signor, era buono.” „Queste mele sono una canonata, prava stvar”, reče kelner. Očekivao je da će se vratiti, tražio je pogledom njenu nervoznu priliku, njeno bledo lice. Platio je, otišao u jeftin bioskop, na avanspettacolo, predpredstavu koja je trajala tri i po sata. Sedeo je bezbedno u mraku, u zbijenoj masi. Svetleća mađioničareva žena podigla se nepovređena iz sanduka sa ukucanim ekserima, debele devojke su poskakivale, bio se pretvorio u led a sad se kravio. „Bog nereda se kravi”, reče, „ledene kugle njegovog nosa pretvaraju se u mlazeve vode koji će potopiti ceo bioskop.” Po noći je ponovo pronašao njihovu plavu sobu, kako je očekivao ali nije verovao za vreme svog neodlučnog, odugovlačenog povratka kući, bila je zgomilana, prekrivena trakama, novinama i komadićima vate, polupraznim flašicama i tubama šminke, lišena prslučića, čarapa i gaćica, kimona, osamnest pari cipela. Iznad kreveta je Jija prikucala svoju sliku na zid, u uglu nestvarnog smešnog dekoltea koji je otkrivao njene neznatne, sunderaste gumene grudi pisalo je: „Perdonami.” Oprosti mi. On iscepa fotografiju. Onda je opet sastavi i zalepi na parče belog kartona. Dva dana nije otvarao prozore ne bi li zadržao njen parfem Mitsouko. Očekivao je da će ga gazdarica zadirkivati, ali ona nije razgovarala s njim. Očigledno je imala probleme s Viktorijom ili s vratarom prema kome se uvek ophodila zlovoljno učtivo. Rekao joj je da izgleda zabrinuto, tužno, ako je nešto, može li joj nekako pomoći? Odmahnula je. Uskoro je Viktorijin rođendan. Kakav će poklon kupiti ćerkici? Lutku ili odeću?

„Svakako odeću.” Nasmejala se mrgodno. „Nemam za to novca.” Deset dana kasnije dva policajca su noću obavestila grbavka da je gazdarica izvršila samoubistvo za vreme predstave Toska u Karakalinim termama. Progutala je pilule i našli su je posle predstave. Na grudima joj je bila ceduljica s rečima: „Nemojte ništa reći mojoj ćerki.” U njenoj torbici pronašli su još jednu ceduljicu, kockasti četvrtasti papirić iz bloka u koji je beležila Edvardove račune, ispisanu na brzinu, s mnogo grešaka, gde je dala objašnjenje. Htela je da Viktoriji kupi haljinicu za rođendan, ali nije imala novca; mislila je čak da napravi haljinicu od onog nabranog papira, možda Viktorija ništa ne bi primetila, tog jednog jedinog dana, tek joj je šest godina, ali odjednom nije više imala hrabrosti i predala je dušu i telo Svetoj Devici, i Svetoj Riti, zaštitnici njene ćerkice. Vratar je rekao da se stan mora isprazniti pošto je stigao novi glavni stanar, da će se stanarina svakako podići, i ko je još mogao očekivati tako užasan kraj? „Niko”, rekao je Edvard. U kući se više nije moglo stanovati, grbavko je ceo dan puštao preglasno radio i sad je stalno držao otvorena vrata svoje sobe koja je bazdila na uginule životinje. Kad se kasnije pojavio plakat za Tosku, Edvard je otišao na predstavu na otvorenom. Toska je bila diva iz devetnaestog veka, na visokim potpeticama, sa ogromnim širokim šlepom crvenim kao krv koji se oko nje upetljavao kad bi se u nastupu strasti morala naglo da okrene. U trećem činu, kad je šef policije počeo da je zavodi, sedela je, onako raskošno obla, sva zgrčena u svom korsetu, zabrinuto je kretala gornji deo tela koji se obrtao oko struka. A kasnije, u ružičastoj haljini na crvenoj sofi terala je lepezom boje bilijarskog stola neku uspaljenu pticu iz džungle. „E muoio disperato”, pevao je Taljavini. Umirem očajan. Ponovio je na bis, malo je progutao završetke i skratio izdisaj. Između dva trošna stuba Termi, prenatrpani totemski stubovi iz nekog divovskog preistorijskog carstva, tenor koji je umirao bio je sen koja se jedva pomerila na čitavoj razglednici; na neko udaljenoj klupi sedela je gazdarica, štucala je, tražila vazduh, držala se za trbuh, srce, mozak joj je pucao. „Prisiljen sam da se vratim na sever”, pomisli Edvard.

29. Često je odlazio u narodnu kuhinju gde su posluživale tri lenje žene koje su sve pogrešno donosile i svaki put pogrešno naplaćivale, uvek u svoju korist. Jedini kelner Đovani takođe je bio nepošten, ali je bar bio brz i lukav. Padala je kiša, blato na ulicama se u odvodima istanjivalo u vodu oker boje. Cipele su mu propuštale. O, što je smrdela ta narodna kuhinja. Unaokolo se vrzmalo četrnaest mačaka. I čaše su bile loše oprane, lepile su se od masnih mrlja. Đovani se konačno pojavio da naplati. Koliko parčeta hleba? Nijedno. „Vidi ti to. Nikad niko ne uzima hleb. Ovde nikad niko ne uzme ni parčence hleba, a uveče su sve korpe prazne i ko to treba da plati? Matora budala Đovani! I ti stranci (upotrebio je reč „forestijeri”, šumari, kojom je podrazumevao te vikinške drvoseče crvene kao cigle) ne jedu hleb za vreme obroka, to je laž, čista laž, jedu ti više hleba od samih Ialijana!” Sabrao je. Dvesta lira. Plus dvadeset napojnica. On klimnu glavom, umoran, isprepadao. Najgore u njegovom poslu je što mu je tu bila žena. „Ostali ljudi, službenici, radnici, odlaze u kancelariju ili u fabriku, rade osam sati a posle su slobodni. Kod kuće ih čeka žena. Jedu lepo zajedno, pričaju a onda odu u bioskop. A kod mene i uveče i u podne, preko cele nedelje, ona stalno gleda šta radim i dovikuje: Đovani, Đovani, kad misli da radim nešto pogrešno ili kad se šalim s mušterijama. Oh, dođe mi da je ubijem.” Bila je to crnokosa obojena žena, dvadeset godina mlada od njega. Kad je ušla, rukovala se sa svima za stolom. „Hoćeš čašu vina?” „Ne, nije vino za mene”, reče Đovani, „pravi mi kiselinu.” Neki Turčin upita kakva je džigerica to veče. Đovani se zamisli, zatrese žutom koščatom glavom, usta mu se razjapiše, razmišljajući podiže ruku s prljavom salvetom i obrisa glavu. Onda izjavi: „Il fegato. Ma delicioso, signor! Delicioso!” Džigerica. Izvrsna je, gospodine. Izvrsna je. Onda usisa četiri skupljena prsta i otvori ih prema Turčinu. „Ah, taj Đovani”, uzdahnu Turčin. „Pravo je čudo, gospodine”, reče Edvard.

„Gospodin Halim.” „Možete mu tražiti ceo jelovnik, gospodine Halime, najčudnijim redom i on će van uvek doneti tačno kako ste tražili. Pravo čudo od deteta, jer tek mu je četrdeset. I pošten kao zlato.” „Ne kao one žene. Zato uvek sedim u ovom uglu. Nikad kod onih žena. Ali i ostali gosti misle kao ja. Zato ovde nikad nema slobodnog mesta. Svi hoće ovde da sede.” Čudesno laki spori Turčinov glas nije bio u skladu s njegovim napetim ozbiljnim licem, sanjivim kosim očima. „Mogu li vam ponuditi piće, gospodine Halime?” „Hvala vam. Nikad ne pijem. Nije dobro da Turčin pije. Moj brat, taj pije. Izuzetno je prijatan momak. Taj moj brat. Možda ga znate. I on ponekad dolazi ovamo da jede. Ali on mnogo pije i onda se uzbudi, razbija prozore i stigne u zatvor. Bolje je da mi Turci ne pijemo, lako se uzbudimo.” „Devojka nije došla?” „Ne, bolesna je”, reče Edvard. „Znam dobrog doktora. I zubara. Ali i on je doktor.” Đovani se nasloni na sto, vrat mu je bio neokupan. „Moja žena može da ti da adresu.” „Pluća su u pitanju.” „To može da bude veoma opasno. I moja žena to ima.” Kraj vrata je neki starac pevao, visoko i kreštavo, u bučnoj sali što pljeska, zvecka, punoj isparenja. Kelnerica Simoneta bila je razdražljiva, pod slojem pudera drhturila je vlažna naborana koža lica. Onako prastara, muvala se između stolova. Sedam sati. Već je bio u bioskopu. Šta sad? Možda da ode na još jednu predstavu? I šta onda? U odvodu je bila žuta pahuljasta pena. Negde u svetu živela je umorna ćilibarska devojka hitrih reči koje su se pretvarale u noževe koji probadaju. Osvetljeno veče s poznatim izlozima. U nekom zelenom autu sedela je elegantna žena koja je zamišljala da je nevidljiva i koja je gurnula prst u nos, pri čemu joj se pola lica pretvorilo u besnu grimasu. On je gledao kroz automobilski prozor. Ona se trže, izvuče prst iz nosa. Bila je vrele krvi, bilo joj je bar trideset pet godina. Onda se osmehnu besramno.

U nekoj knjižari stajale su slike raznih ljudskih rasa. Eskimi koji se smeju. Veče je bilo toplije, ili se možda zažario od vina? Ljudi su prolazili pored njega, bića koja jednom vidiš pa nikad više. Zgomilane kuće, redovi kuća, osvetljena mesta, gomile trgova, nabubrele građevine. Na Pjaci del Popolo starica je prodavala mimoze, klimala izboranom glavom i šaputala im nežno kao detetu ili nekoj dragoj životinji: „Lepe su, lepe”, gledajući svojih pet-šest grančica. Uzdrhtala koža Tibra koji je preko dana žut a oko šest sati zelen kao trava, a sad je olovne boje s blistavim okruglim vrtlozima. Nepokretni niski brodići. On sede na kameni stepenik, pantalone mu se skvasiše. Odjednom se neko zakikota dva metra dalje. To se upravo dovukla neka starica u olinjaloj pohabanoj bundi i u izbledelim dronjcima. Noge su joj bile vatreno crvene, prekrivene krastama i prašinom. Dovukla se kao neki ranjeni morski pas, umotan u krpe da ne raspadne. Ona namigu. U daljini je zatrubio auto. Po vodi su plovile kutije, daske. Leti, na suncu, bila su tu čitava jata sivih ribica. Ponekad ružičastih. „Još im nije vreme”. reče nasukana baka. „Kome?” „Pacovima.” On ustade. „Znači, ne voliš pacove?” nasmeja se ona vedro razjapivši usta u kojima se video hleb. „Ne čine nikome zlo. Cakani su.” On se uputi ka mostu, praćen njenim smehom i žabljim dozivanjem. Jednom je boravio s nekim prijateljem u seoskoj kući. Uveče su šetali kroz polja koja se još nisu bila sveza, puna komaraca, po treperavoj zemlji koja se pružala kao vazduh. I dok su slušali kako se približava noć, čuli su tajni, kroz noć razvejani zov žaba što se nadnosio nad prostorom, poziv na buđenje. Povratak na Pjacu del Popolo. Prolazak kraj kamene žene što stiska razgolićene duguljaste kamene grudi. Neki čovek što rže prodaje kornjače. Povremeno gurne jednu u lice radoznalom prolazniku. „Je li ova dobra?” pita mlada devojka. „Odlična je”, uzvikuje prodavac i zavija životinju u hartiju. Devojka odlazi držeći paketić ispod ruke, okruglasta nezgrapna torbica. Šta li će biti s kornjačom? S tom ispupčenom ljušturom, s tim crvom na četiri ljuspaste noge, s glavom koja se njiše? Kod rvača Marčela on poruči dvostruki konjak. „Kako je gospođica?” „Otišla je na Siciliju”, reče Edvard. „Hoće da živi na ostrvu.” „Kao da Rim nije ostrvo, sa Šelbom i njegovom bandom”, reče Marčelo

prezrivo. „Ah. tako je draga, ali mora još mnogo toga da nauči.” „To joj i ja kažem ponekad.” „To nikada ne bi smeo da kažeš nekoj ženi.” Radnici se nasmejaše. On ponovo poruči konjak. „Pazi dobro”, reče Mačelo, „jer će jednog dana stvarno otići na Siciliju. Ne smeš o tome tako olako da pričaš.” „Jesi li je skoro video?” „Bila je ovde upravo večeras.” „Sama?” „Ne, s nekom visokom plavušom. Neka filmska zvezda.” „Ti Sicilijanci!” uzviknu neki uspaljeni radnik. „Mamma mia! Što su mali”, on pokaza sebi do kolena, „ali što su opasni. Delle belve. E potenti! Zveri. A što su moćni! Kad sam se rodio, ocu je bilo osamdeset pet, pravi Sicilijanac!” „Onda se sigurno ne sećaš oca dobro.” „I te kako dobro!” „Da nije možda još živ?” „Nažalost, nije. Bilo mi je pet godina kad je umro. I za peti rođendan mi je dao nalivpero s mojim inicijalima. Kao da mi je pred očima. Majka je bila luda za njim. I, pazi sad, bilo joj je dvadeset sedam godina kad se udala za njega. Poginuo je u nekoj železničkoj saobraćajnoj nesreći. „Inače bi sad pio ovde konjak s nama”, reče Marčelo. „Najgore je”, reče neki radnik s bledim licem kao pun mesec, „kad je dete tuđe. To je najgore na svetu.” „Plamen”, pomisli Edvard. „Plavičasti kerozinski plamen koji nam se nalazi u tkivu. Nosimo ga u sebi. Hladan je. Istovremeno i vreo. Iskače iz hladne kože kao trajna groznica.” Mnogo kasnije iz olovnog neba pade poneka kapljica; on prođe pored Pjace Kavur gde su taksisti čekali. Ali preostalo mu je bilo još samo trista lira. Palata pravde grbila je svoja mnogobrojna leđa, a u parku je na klupi sedela žena pored drvenih dečjih kolica u kojima su se nalazile porcelanske figure, bakarne cevi,

lutke, šrapneli granate. Spavala je. Bilo joj je preko pedeset godina, kosa obojena u neverovatno crvenu boju. Lice je bilo gotovo bez bora ali ogrubelo od svakojakog vremena, počivalo joj je na laktu. Ona otvrori sivo oko. „Šta ćeš ti tu?” Polje iza njegovih očiju se upali kad je začuo prisno kretanje jezika, vazduh koji se obilno oslobodio između jezika, zuba i nepca, šapat koji ga je držao budnog u grozničavim noćima u nekoj zemlji, u nekom vremenu koje je smatrao izgubljenim. Nikad proteran, i dalje prisutan. „Je l' ti nije hladno?” upita on glupavo. „Šta je bilo?” „Mogu li da sednem pored tebe?” Gledala ga je ispitivački. „Nešto su ti ružno uradili, zar ne?” On obori oči, obraze. „Zovem se Mikaela.” „Edoardo.” „Imaš li novca?” „Trista lira.” On nerado pokaza novac i gurnu joj ga u ruku. „Za tebe.” Pređe prstima po njenom čudesno elastičnom obrazu i zagladi joj crvenu kosu iza uha. „Ti si mali prevejanko.” On uzvrati smehom, nije mogao da se zaustavi, kao da ga je podbadalo nešto što nije mogao da obuzda. Dahtao je. Ali suze su tekle i dalje. „Koliko ti je godina?” upita ona. „Sto deset. U martu.” Ona odškrinu malo crnu rupu usta u kojoj su bili krnjeci zuba. Kad se podigla, lice joj poprimi svakodnevne grube bore, brada pade na star otekao vrat, izgledala je mnogo starija. „Šta da radim sa svojim kolicima?” „Ostavi ih napolju.” „Ni govora. Čekaj, idem da ih ostavim kod Petronija.” Ona ih odveze, metalni točkovi su tandrkali po praznoj ulici. Podigao se svež vetar, vetar od tečnog stakla. „Pazi. Nemoj da probudiš portira.” On je pogura uza stepenice. Njena nezgrapna

prilika s mukom se pela, oko vrata joj se njihala olinjala lisica. Na prstima su prošli kroz zagušljivi hodnik. „Imaš lepu sobu.” Gledala je žudno plave tapete. On joj nasu maršalu, onda su otpijali lepljivu slatku tečnost i čekali. Bilo je četvrt do tri ujutru. Mikaela proviri kroz zavesu napolje. „Opet pada kiša.” Podiže ruku i izvadi češalj iz kose. „Dakle?” reče on učtivo. „Hoćeš poljubac?” Napolju zalaja pas. „Ne”, reče on promuklo. „A šta hoćeš? Zašto je trebalo da dođem? U svakom slučaju, sad neću da odem, po ovakvoj kiši.” „Možeš, naravno, da ostaneš.” On joj pruži flašu s maršalom. Ona čučnu, ostade da čupka odeću, sede na stolicu, lisicu stisnu Čvrsto oko vrata, protrlja obla leđa o naslon stolice. „Baš lepa soba.” On joj pokaza Jijinu fotografiju. „To mi je žena.” „Lepa je. Ali nešto mi je poznata.” „Svi je znaju. Ljudi se na ulici okreću za njom, niko je ne zaboravlja.” „Hoće li doći večeras? Hi-hi-hi.” „Neće. Ona je glumica.” Mogao je da joj kaže šta god hoće. „I ja sam nekada igrala. S balonima, što je tada bilo u modi.” On ugasi svetio, leže na krevet. „Čuj, može li svetio da ostane?” „Ne.” „Mogu li onda da razmaknem zavesu?” Soba se osvetli a senka balkona pade na pod u dugačkim odsečcima. Njena pahuljasta senka reče: „Ne volim mrak.” „Ja volim.” U sobi su glasovi visili u vazduhu kao neki divovski leptiri, susretali se. Njen stari nesigurni glas, njen prodorni šapat odneo je pobedu. „Nikad nisam mogla da spavam u mraku. Mati je uvek ostavljala prigušeno svetio pored kreveta.” Mrmljala je neku mračnu priču a onda je utonula u san, ili je bar nije više čuo u odaji bez zvuka gde su zidovi narastali a rešetke balkona se razvijale kao lepeza.

Preznojavao se a neko mu je pritiskao trbuh sve dok mu visoki talasi nisu zapljusnuli glavu koja je tonula kao papirni brod. U strahovito suva usta grunu voda, niti morske trave šibale su mu oko nosa i stiskale ga, suviše mlitavi, predugi prsti. „Mrtva sam”, reče Jija, njeni dugi prsti u rukavicama oko njegovog nosa. Stajala je, ležala je, okretala se. Neoštećeno lice, grudi koje dahću prilazile su mu. Usta su joj sijala kao da su lakirana, tamnoplavi očni kapci poput gotovo providnih listića. Nosila je helanke, mrežaste čarape. Zatvorena čahura gde se njen seks skrivao poput ptice u brodskoj užadi bila je vlažno gnezdo crnih kovrdžavih niti. Iz lakiranih usta curio je mlaz krvi. Šta treba da radi? Da joj stavi led na grudi kako bi se krv u njoj zgrušala? „Lezi mirno”, viknu on. Od tog čudnog zvuka Jija se probudi. Staro disanje u fotelji zape, prekinu se, nastavi se ponovo. Napolju su tandrkala neka kola. A sada čekati jutro, vegetalno zeleno jutro u kome duva vidljiv vetar, sa suncem, gde se ljudski dah meša.

30. Na povratku s buvlje pijace gde je sve što je imao - pamučne pantalone, sandale, kišobran, najlonske košulje, gramofonske ploče - morao da proda za četvrtinu onog što je očekivao, seo je na terasu kod Rozatija („ovo je poslednji put, moram sad dobro sve da pogledam, ovog puta, sve da usisam”). „Ah, izdajniče, tradittore.” Lefi se probi između stolica. „Ćao.” „Hej, čoveče, tražim te po celom gradu. Ima nešto ogromno za tebe. („Nemam više niša zajedničko s tim svetom izrazitog naglašavanja, superlativa, preterano savršenih izraza.”) Slušaj, u Ulisu traže osam mladića. Prijatelji Ulisa. Do pojasa razgolićeni, atletski tipovi. Upravo si taj tip. A šef produkcije Karlo je moj najbolji prijatelj, uradiće sve što ga zamolim. Hej, momče, imaš sreću što si me sad sreo. Odmah ću mu telefonirati.” „Ne, Lefi. Vraćam se u Belgiju. Sutra u dvanaest sati.” „Ne može. nikako. Pa ovo ti je životna šansa.” „Ipak odlazim.” „Ubiću se.” „Tu više ništa ne mogu.” „A ja mogu? Šta ću ja bez tebe? Dio mio, pa ti si najnezahvalniji bezobraznik koga znam. Ostavljaš nas na cedilu, nas koji te toliko volimo, da bi tamo rio i bagerisao po snegu i ledu severa. No, dobro, znaš najbolje šta radiš. U svakom slučaju, večeras ćemo ipak da slavimo. Mi smo dobošari starog benda. (Nisam nikad čuo za stari bend Rase osmeha. Drže li se jedni drugih samo na tankim nitima?) Aspetta, čekaj, ima neka zabava večeras kod debelog Banka, noga mu je u gipsu; mislim da se zabava još nije završila. O, ludo ćemo se smejati! Uostalom, i Jija će biti tamo.” „Jesi li siguran?” „Još jutros smo razgovarali telefonom!” Mladićevo lice nije lagalo. „Može li u nedaroviti mehur Rima, koji ću ubrzo napustiti, prodreti još jedan delić sreće, zaslepljujući, nov? Moram je još jednom videti, drukčije ne može”,

pomisli Edvard. Uostalom, nije li upravo zato, s tom sramnom nadom što u njemu tinja, otišao da sedi na terasi kod Rozatijal Lefi ga je vodio kroz uski kameni hodnik duž Rimskog foruma koji je bazdio na mokraću i stotine mačaka. Zatim pored plesnivih urušenih zidina na Pjaci del Grilo. Portir, s kapom u rukama, iskezi se kao da je bio upućen u igru: „Najlepše dame već su otišle, gospodine Lefi.” „Gledaj svoja posla.” Portir nastavi da se kezi u liftu. Edvard pomisli: „Ovo izlišno putovanje još je jedan suvišan nepotreban rastanak koji još više zamućuje ionako nejasno povlačenje.” Lefi je stajao u liftu na prstima da bi izgledao viši od portira. „Ecco signori.” „Budalčina”, reče Lefi. U hodniku je gorela uljana svetiljka ispred mermernog Hermesa kome je neko obojio pupak u crveno, zvezda koja je preminula, pauk, a onda se otvoriše vrata Bankovog apartmana, napolje pokulja sladunjav neugodan dim. „Ćao, ćao. ćao!” Tapšali su Edvarda po ramenima, Lefija su iscmakali. „Uđite, slavlje još nije završeno.” Na divanima, na punim belim ćilimima, u foteljama, ležali su pripadnici Rase osmeha i svi gestikulirali istim usporenim pokretima. Na stolu za ping-pong spavao je mlad čovek, oko njega su žene kikotale, golicale ga slamčicama iz limunade. „Edvarde, carissimo, najdraži, mislio sam da si odavno otišao”, uzviknu Pala. „I ja.” Edvard zaviri u dnevnu sobu, u spavaću, zape o raširene noge, izbeže zagrljaj, svud nasmejani zaglađeni glumici, scenaristi, dekorateri što odmahuju glavom. Dim se lelujao u visini njegovih usta u belim razlivenim potezima. „Ćao.” Bila je tu, stajala je pored Violete, videla ga je kad je ušao. Njene uske plavo-zelene prugaste pantalone zategnute oko butina; kako se približavao, iz nje je sve jače izbijao sladunjav miris trava. Omamljene oči. Usta koja prigušuju nervozno zevanje. Kraj nje je Violeta držala ostatak pikavca u zaštitničkoj šaci. „O, Edvarde, što si žut večeras”, reče Violeta. Svi prasnuše u smeh kao po komandi, kao u nekom usporenom ringišpilu, između pokreta letenja, ona mu je mahala kao da je u nekom kilometrima dalekom vozu koji odlazi. „Dođi.” Jija ga je odvela u kuhinju. Kroz otvoren prozor videle su se ruševine

Foruma, nazubljene senke i rupe osvetljene mesečinom. Na stolnjaku od mušeme sedeo je debeli Banko u gaćama i pušio, skrivajući pikavac u šaci na isti đački način kao Violeta. Ispred njega ispružena noga, sasvim prava i nezavisna, u zavojima, a iz nje su virili krvavo-ružičasti prsti. On povuče dim iz cigarete i dodade je Jiji. „Mladi moj prijatelju, dragi prijatelju.” Banko raširi ruke da ga zagrli, ali Edvard mu ne priđe. „Tu quoque, Edoardo. došao si da se raduješ mojoj muci.” Banko se nasmeja prodorno, izbočine grudi i krsta mu zadrhtaše. „Nema me”, viknu povišenim tonom. „Ljudi stavljaju gips, etiketu, čoveku koga nema. Aplaudiraju jednoj sablasti, zagipsanoj sablasti.” „Slušaj.” „Nemoj ništa da kažeš.” On gurnu prst na Jijina usta. Njen kuk mu dodirnu butinu i on se odmače; nije mogao da podnese njen poremećeni pogled, natečeno grlo. „Ovo je mesto, vreme i devojka”, pomisli on. „Mogao bih još danima da ostanem u Rimu. Kad bih ostao ovde, u toj zadimljenoj kući, i kad bih je uzeo ovde na ćilimu, ispred Bankove noge, svi majmuni Rase osmeha bi zapljeskali, čak i Violeta. Nije teško. Ona je izgladnela zbog nečeg nesnosnog što je izjeda iznutra. Ona se sad nasmeja besno, ne pomerivši nijedan mišić na licu. Sad mi pripada, za sva vremena.” „Odlaziš.” „Sutra u podne.” „Više te neću zadržavati.” „Nemoj.” „Prvo se stavi elastična čarapa oko noge”, mrmljao je Buda na kuhinjskom stolu, „a onda se stavlja gips, pa komadi vate, pa trideset pet metara zavoja.” „Okoreo si. Ne zanimaju te ljudi. Jesu li svi ljudi takvi, tamo na severu, zamrznuti još u kolevci?” Beonjača joj je plutala u glicerinu. U oštro isklesanom uhu nalazio se metalni ukras s plavim kamenom u sredini. „Nije više trebalo da dolaziš. Ne sad. Već sam se pozdravila s tobom, znala sam da te ovde više nema.” „Još sam tu.”

„Ne. Nisi više.” Slušala je Violetu u susednom salonu, glas koji je bio veoma blizu i kao da je lagano hodao po užetu. „Nisi mogao da pronađeš ljubav, zar ne? Nisi mogao da se ponašaš kao da ljubav postoji, zar ne?” Držao se njene tvrdoglavosti koja je htela da se probije kroz maglu gde je bila zatočena, on ju je sledio u toj magli, stupio u njenu ranjivu gipku žilavu prisutnost. Ali ga je odbilo nešto što je prizvala, jedan jedini dug trenutak (bez izgleda, bez nade, bez doma) i taj trenutak pripao je Violeti, mada se Jija tome još opirala. „Ostao sam predugo”, pomisli on, „priklješten u tom odsustvu ljubavi. Bio sam hladan prema njoj koliko i ona prema meni, te smo se tako možda i dotakli.” „Misliš kako možeš da izdržiš to stalno bežanje, Edvarde?” „Dušo.” Violeta obgrli Jiju oko struka. „Je l' se žuti čovek ljuti na tebe? Ne smeš ništa ružno da joj uradiš, Edvarde.” „Oh, dabogda svi pocrkali”, reče Banko nespretno. Jija stisnu petougaonu staklenu pepeljaru. Edvard je nagađao koliko je lako da joj istrgne pepeljaru iz tih prstiju punih prsenja, da prozirno oružje uhvati svetlost velikog lustera kad Jiju udari u obrvu, u slepoočnicu ispresecanu žilicama, našminkanu. „Bojim se.” Pratio je pokrete njenih usana kao da je gluvonem. Može li svakog trenutka da grune krvava pena iz njih? „Zašto?” „Da ćeš me zaboraviti.” On se bezglasno nasmeja. Više nije bilo nikakve prepreke, nije više imalo da se čeka nešto odlučujuće. Njeno hladno lice, ta nenaborana uljana mrlja, umaklo mu je, iščilelo je. I njeno savitljivo telo, uske gumene grudi. U sobi je neko udarao nogama o parket, neko je igrao. Možda Violeta, ledena igračica tanga, teniserka. Jijinu šminku je dobro nanela vešta Violetina ruka, naravno; sloj palačinke, blistave usne prekrile su sad njenu živu kožu zauvek. On prizva poslednjeg banderilja, uzviknu, ali borba je davno bila završena i on je to znao. „Deco, morate svi da napišete svoje ime na moju nogu”, reče Banko. „Mastilom, inače će se izbrisati.”

„Ostani.” Rekla je to gotovo nečujno. On joj poljubi znojavo zapešće. „Nemoj da ideš. Ne sad, Edvarde.” Dole, pod crvenim osvetljenim lukom, stajao je portir koji podiže kapu. „Buona notte.” „Buona notte.” Nije se više osvrnuo. Neće ga pratiti brze oštre potpetice po vlažnoj kaldrmi. Nije bilo potrebno te se nije ni dogodilo. „Hop”, reče on, „pravo u svetlu i sivu zemlju tamo gore na severu.” ___

O piscu

Hugo Klaus (puno ime: Hugo Moris Žilijen Klaus; Briž, 1929-Antverpen, 2008), najznačajniji flamanski pisac u XX veku. Jedan od klasika moderne evropske književnosti. Romansijer, pripovedač, pesnik, dramski pisac, esejista, slikar i filmski reditelj. Živeo je u Belgiji, osim jednog perioda u mladosti kada je po nekoliko godina živeo u Parizu i u Italiji. Pisao je na holandskom, ali je neke pesme napisao i na engleskom jeziku. Neobično plodan pisac, Klaus je u svakom žanru kojim se bavio napisao mnoštvo knjiga i u svakom od njih je oblikovao nezaobilazna dela moderne literature. Objavio je preko dvadeset romana, među kojima su najpoznatiji: Lov na divlje patke ili Metsirsovi, Nesvršena prošlost, Belladonna, U vezi sa Dedeom, Žil i noć, Hladni ljubavnik, Čuda, Godina Raka, Želja, Tuga Belgije, Sabljarka, Glasine. Izabrane pesme Huga Klusa objavljene su 2004: Pozdravi. Klaus je napisao 35 drama. Pedesetih godina XX veka, u vreme dok je živeo u Parizu, Klus je aktivno prisutna u krugovima avangardnih slikara. Bio je jedan od osnivača pokreta Kobra (Kopenhagen-Brisel-Amsterdam). Slike Huga Klausa nalaze su u značajnim flamanskim i evropskim muzejima i galerijama.

Klaus je režirao sedam filmova od 1964. do 2001. godine koji su prikazani na mnogim međunarodnim filmskim festivalima i imali uspeh kod publike i kritike. Dobitnik je čitavog niza velikih belgijskih, holandskih i evropskih književnih nagrada. Klaus je 1986. godine dobio Holandsku nagradu za književnost. Romani, drame i pesme Huga Klausa prevedeni su na gotovo sve evropske i na sve veće svetske jezike.

Napomene [←1] Drvene figure otvorenih usta iznad starinskih apoteka u Belgiji. - Prim. prev. [←2] Brigela (ital. Brighella), lik italijanske komedije del arte, prvobitno nitkov i pohotnik, kasnije komičan sluga, a na kraju samo sluga u livreji. - Prim. prev.