Hose Ortega i Gaset - Posmatrač

March 30, 2017 | Author: Anankaananka | Category: N/A

Share Embed Donate

Report this link

Short Description

Download Hose Ortega i Gaset - Posmatrač...

Description

0

1

Naslov originala José Ortega y Gasset: El Espectador © Herederos de José Ortega y Gasset

Urednik Zoran Hamovi} Likovna oprema Dragana Atanasovi}

Hose Ortega i Gaset

POSMATRA^

Priredila i prevela sa {panskog

Biljana Bukvi}

1998

2

3

Intelektualac kao posmatra~

4

5

Istina i perspektiva

Pilot izdanje Posmatra~a stajalo me je mnogobrojnih pisama ispunjenih simpatijama, zanimanjem, znatièljom. Jedno od njih zavr{ava se re~ima: „Ipak àlim {to ste se isklju~ivo posvetili ulozi posmatra~a.“ Moram hitno umiriti ovog dalekog prijatelja te stoga nazna~iti tek deo onoga {to podrazumevam pod odrednicom Posmatra~. Celovitost misli pritajenih iza te re~i moè se odmotavati jedino tokom ìvota samog dela. Vratite se svom nekada{njem spokoju, daleki prijatelju koji mi pi{ete i koji – da ste blagosloveni! – niste sasvim ravnodu{ni prema onome {to ~inim ili, eventualno, vi{e ne ~inim: ìvot u [paniji, èleli mi to ili ne, obavezuje nas na politi~ku akciju. Bliska budu}nost, vreme dru{tvenih previranja, sve sna`nije }e nas primoravati na nju. Upravo zbog toga ose}am potrebu da ome|im jedan deo svoga bi}a i posvetim ga dubokom razmi{ljanju. Jer to {to se doga|a meni, doga|a se svima. Ve} pola veka u [paniji, a i izvan nje, politika – odnosno, povinovanje teorije korisnom – u potpunosti je zavladala sferom duha. Krajnji izraz toga moè se prepoznati u pragmati~noj filosofiji koja sr` istine, dakle onog teorijskog u verodostojnom zna~enju, pronalazi u prakti~nom, u korisnom. Tako se proces razmi{ljanja svodi na potragu za dobrim sredstvima radi odre|enih ciljeva, ne bave}i se pri tom samim ciljevima. Politika je po mom uverenju upravo to: razmi{ljanje o korisnom. 6

7

Tokom pro{log stole}a vidno je nastojanje svim silama, preterano i isklju~ivo, ka gomilanju instrumenata. Bilo je to doba kulture sredstava. Rat je zatekao Evropljane bez jasnih pojmova o ishodi{nim pitanjima, onima koja se mogu razjasniti samo ~istim i ne-korisnim razmi{ljanjem. Stoga je najprirodnije da, reaguju}i protiv te isklju~ivosti, sada zahtevamo kulturu poslednjih stvari1 nasuprot kulturi sredstava. Sme{tena na nivo drugorazredne duhovne delatnosti, politika, odnosno razmi{ljanje o korisnom, predstavlja zdravu snagu koju ne smemo zanemariti. Ako bih bio u prilici da biram izme|u trgovca i boema, ne bih izabrao ni jedno ni drugo. Ali kada politika zacaruje sve{}u i po~ne da upravlja celokupnim na{im duhovnim ìvotom, to prelazi u vrlo ozbiljnu bolest. Razlog je jasan. Dok korisno prihvatamo samo kao korisno, ni{ta nam se ne moè zameriti. No, ukoliko ta opsednutost korisnim postane osnovna navika na{e li~nosti, kad god budemo traìli istinu, teì}emo da je pobrkamo sa kori{}u. A od korisnog na~initi istinu – definicija je laì. Carstvo politike je, dakle, carstvo laì. Od svega ~emu me je ìvot nau~io, moj najgor~i nauk, onaj {to me najvi{e obespokojava i uzrujava, jeste uverenje da su istinoljubivi ljudi najre|a vrsta na zemlji. Vapiju}im pogledom brodolomnika traìo sam oko sebe ljude kojima bi istina bila va`na, ~ista istina, ono {to stvari jesu same po sebi, a jedva da sam na{ao ijednog. Traìo sam ih u okolini i nadaleko, me|u umetnicima i me|u ratarima, me|u neukim svetom i me|u „u~enima“. Poput Ibn Batute2 uzeo sam hodo~asni~ki {tap i,

kao i on, prokrstario svetom u potrazi za ovozemaljskim svecima, za ljudima ozbiljne i spekulativne du{e kroz koje se prelama kristalni odraz bi}a stvari. I na{ao sam ih svega nekoliko, svega nekoliko, zbog ~ega sam o~ajan! Da, ose}am o~ajnu poti{tenost, jer je du{i neophodno da se nadahnjuje srodnim du{ama, a onaj ko iznad svega voli istinu èli da ga pro`me dah istinoljubivih du{a. Ni{ta drugo nisam na{ao uokolo do politi~are, ljude nezainteresovane da sagledaju svet onakvim kakav jeste, spremne jedino da upotrebe stvari po svom naho|enju. Politika je prisutna na akademijama i u {kolama, u knjizi poezije i u istorijskoj knjizi, u strogom drànju moralnog ~oveka i u raskala{nom pona{anju razvratnika, u frizerskom salonu i u mona{koj }eliji. Politika je i te kako prisutna ~ak i u laboratorijama: hemi~ar i histolog unose u svoje eksperimente bri`ljivo prikrivenu izbornu naklonost. Da bih na kraju, jednog dana, drè}i pred sobom jednu od najslavnijih i najapstraktnijih knjiga koje su se pojavile u Evropi u poslednjih trideset godina, ~uo njenog autora kako kaè na maternjem jeziku: Ja sam iznad svega politi~ar. Taj ~ovek je napisao delo o infinitezimalnoj metodi protiv pobedni~ke militaristi~ke stranke u svojoj zemlji. Potrebno je, dakle, iznova se potvrditi obavezom prema istini, pravom na istinu. U Knjizi o Staleìma Huan Manuel3 kaè: „Svi Staleì na svetu svode se na slede}a tri: prvi se naziva sta-

1 Re~ postrimerías u {panskom jeziku odnosi se na svaku od ~etiri poslednje stvari koje ~ekaju ~oveka: smrt, Bo`ji sud, pakao i slavu na nebu. – Prim. prev. 2 Ibn Batuta (Ibn Battuta, 1304–1378), slavni arapski geograf i istraìva~ iz Tangera u Maroku; od 1325. do 1352. proputovao severnu Afriku, isto~nu Evropu, ju`nu i isto~nu Aziju, {to je opisao u svojim delima. – Prim. prev.

3 Huan Manuel (Infante Don Juan Manuel, 1282–1348) bio je pripadnik kastiljanske vlastele i ne}ak kralja Alfonsa X. Mo}an, bogat, inteligentan i ve{t, u~estvovao je u politi~kom ìvotu tada{nje Kastilje. Pred kraj ìvota se posve}uje literarnom stvarala{tvu; smatra se tvorcem {panske proze; ~uvena su njegova dela Grof Lukanor, zbirka od pedeset i jedne pou~ne pri~e napisana vrhunskim stilom i Knjiga o vitezu i {titono{i. – Prim. prev.

8

9

leòm branitelja, drugi propovednika, a tre}i ratara.“ Oprostite, Infante, svet bi u tom slu~aju bio nepotpun! Traìm da se u njemu, na margini, na|e mesta za stale` nazvan posmatra~ima. Ime mu uìva slavnu genealogiju: smislio ga je Platon. U svojoj Dràvi posebnu misiju dodeljuje onima koje ozna~ava re~ju ′ληθεαµ⊇νεϖ – ljubitelji posmatranja. To su ljudi spekulativnog duha koje predvode filosofi, teoreti~ari, {to }e re}i – oni kontemplativni. Stoga je prvenstvena namera Posmatra~a: da podigne bedem za odbranu od politike meni i onima koji dele moju volju za nepomu}enim vi|enjem, za teorijom. Piscu je, da bi uobli~io svoj trud, potrebna publika, kao {to je likeru potrebna ~a{a u koju se izliva. Zato Posmatra~ jeste potresno obra}anje upu}eno publici sastavljenoj od „ljubitelja posmatranja“, ~itaocima koje bi zanimale stvari bez obzira na posledice, ma kakve one bile, uklju~uju}i ~ak i moralne. îtaocima {to poniru u misli, koji bi se radovali potrazi za fizionomijom objekata u svoj njihovoj osetljivoj, sloènoj strukturi. îtaocima kojima se ne bi ùrilo, svesnim da svaka ~estita misao zahteva op{irno izraàvanje. îtaocima koji bi dok ~itaju, uporedo i sami, u svojim mislima, preispitivali izloène teme. îtaocima koji ne bi zahtevali da budu ube|eni, ali bi istovremeno bili spremni da svakog ~asa doìve preporod napu{taju}i jedan ustaljeni kredo i prihvataju}i neki drugi, nesvakida{nji. îtaocima koji su mo`da, poput autora, sa~uvali antipoliti~ki deli} du{e. Sve u svemu: ~itaocima koji nisu voljni da ~uju pridiku, da budu ostra{}eni na mitingu i da o ljudima i stvarima prosu|uju za kafanskim stolom. Mu{karcima i ènama tako retke }udi obra}a se Posmatra~, knjiga napisana tihim glasom.

Obi~no se, sa Geteom, sivilo teorije suprotstavlja ìvotu, blistavoj dugi bitisanja. Ne}u sada ulaziti u raspravu o pravom smislu takvog su~eljavanja. Ali moram preduprediti naopako razumevanje. Kada pro~itam da je za Aristotela blaènstvo, to jest savr{en ìvot, u teorijskom uve`bavanju, u razmi{ljanju, ose}am u sebi kako mi bes nagriza po{tovanje prema Stagiraninu. îni mi se krajnje preteranom mogu}nost koja proizlazi iz toga – da je Bog, simbol sveg kosmi~kog kretanja, bi}e opsednuto razmi{ljanjem o razmi{ljanju. To svesrdno upinjanje da se do nebesa uzdignu svakodnevni posao i du`nosti koje ispunjavamo na zemlji, taj svrab nezadovoljstva svakog ponaosob onim {to jeste, ukoliko to {to jeste ne izgleda kao ne{to najbolje i vrhunsko, ~ini mi se ostatkom politike koji istrajava ~ak i u najuzvi{enijim dijalektikama. Aristotel èli da od Boga na~ini nenadma{nog profesora filosofije. Daleko sam od toga da stremim ne~em sli~nom. Ne tvrdim da je teoretisanje vrhunski domet; da bi prvo trebalo da filosofiramo, a potom, ako nam se ukaè prilika, da ìvimo. Naprotiv, uveren sam u suprotno. Priznajem jedino da nad spontanim ìvotom teorija treba, s vremena na vreme, {irom da otvori svoje jasne zenice i da tada, dok nastaje, ona mora da se stvara ~isto i tragi~no, u celosti. Zlo – kaè Platon – dolazi u dràve od toga {to svako ponaosob ne izvr{ava svoj zadatak. To je presudno: πÜ σεαψτο¬ πρÜττει. Izgleda mi zadivljuju}e, na primer, to {to Don Huan prepu{ta svom srcu da klizi po mnogolikom ènskom svetu. Razbesnelo bi me kada bi Don Huan teoretisao o ljubavi. Ne: neka radi ono za{ta je stvoren! Jedna èna ga i{~ekuje: moè ponovo da zapo~ne svoju ve~nu avanturu, slatku i gorku, u kojoj se ruè seju a trnje ni~e. Jer on se ne obavezuje da osvoji istinu dok se {epuri poput petla: bilo bi to beskorisno i, sem toga, nepristojno. Bilo je neophodno naglasiti ovu razliku izme|u kontemplacije i ìvota – ìvota sa njegovom politi~kom

10

11

artikulacijom interesovanja, èlja i ube|enja. Jer Posmatra~ ima jo{ jednu, dodatnu nameru: on spekulira, osmatra – ali ono {to èli da vidi jeste ìvot onakav kakav proti~e pred njegovim o~ima. Teoriji se s razlogom prebacuje sivilo, budu}i da se ne bavi ni~im drugim do ispraznim, dalekim i rutinskim problemima. Povest nauke o saznanju pokazuje nam da je logika, osciliraju}i izme|u skepticizma i dogmatizma, gotovo uvek polazila od slede}eg pogre{nog uverenja: ta~ka gledi{ta je la`na. Odatle su proisticala dva su~eljena razmi{ljanja: da, po{to ne postoji drugo stanovi{te sem individualnog, onda ne postoji ni istina – skepticizam; ili, da, po{to istina postoji, onda se mora zauzeti nadindividualno gledi{te – racionalizam. Posmatra~ }e nastojati da se podjednako odmakne od oba ova ishoda, jer se oni udaljavaju od svog polaznog stava. Meni se ~ini da je li~na ta~ka gledi{ta jedina koja omogu}ava sagledanje sveta u njegovoj istinitosti. Sve ostalo je izve{ta~enost. Lajbnic kaè: „Comme une même ville regardée de différents côtés paraît toute autre et est comme multipliée perspectivement, il arrive de même, que par la multitude infinie des substances simples – to jest, svesti – il y a comme autant de différents univers, qui ne sont pourtant que les perspectives d’un seul selon les différents points de vue de chaque monade.“4 Stvarnost, upravo zato {to je to {to jeste i {to se nalazi izvan na{ih pojedina~nih umova, moè dopreti do njih samo umnoàvaju}i se u hiljadu lica i hiljadu slika.

Odavde, iz Eskorijala5, strogog carstva kamena i geometrije u kojem se skrasila moja du{a, vidim u krupnom planu savijenu gorostasnu ruku planinskog masiva Gvadarame {to se pruà ka Madridu. ôvek iz Segovije, sa svoje crvene zemlje, uo~ava u daljini suprotnu padinu. Da li bi bilo smisleno da nas dvojica raspravljamo o tome koje je od ova dva vi|enja istinito? Izvesno je da su oba, a jo{ je izvesnije – upravo zato {to su razli~ita. Kada bi ta na{a planina bila fikcija ili apstrakcija ili halucinacija, zenice segovijanskog posmatra~a mogle bi se podudarati sa mojima. Ali, stvarnost se ne moè druga~ije sagledati sem iz ta~ke koju svaki pojedinac sudbinski zauzima u svetu. Njegova i moja ta~ka gledi{ta su me|usobno povezane, i kao {to se ne moè izmisliti stvarnost, ne moè se ni simulirati sopstveno stanovi{te. Istina, stvarnost, svet, ìvot – zovite to kako èlite – prelama se u bezbroj faseta, u neizmeran broj padina od kojih je svaka okrenuta ka jednoj osobi. Ukoliko je ona znala da ostane verna svojoj ta~ki gledi{ta, ukoliko se oduprla ve~itoj zavodljivosti da se sopstvena mre`nja~a zameni nekom drugom, umi{ljenom, onda }e ono {to ona vidi biti stvarni izgled sveta. Ali i obrnuto: svaki ~ovek ima svoju misiju istine. Tu gde su moje zenice, nisu neke druge; onaj deo stvarnosti koji vide moje zenice, ne vide druge. Nezamenjivi smo, neophodni smo. „Samo me|u svim ljudima bi}e ovaplo}eno ono ljudsko“ – kaè Gete. Unutar

posmatra sa razli~itih strana, te kao da biva umnoèn razli~itim perspektivama, tako se isto doga|a da beskona~no mno{tvo jednostavnih supstanci vidi isto toliko razli~itih svetova koji, me|utim, nisu ni{ta drugo do perspektive jednog jedinog sveta vi|enog iz razli~itih ta~aka svake monade.“ – Prim. prev.

5 Eskorijal (San Lorenzo de El Escorial) – veliki kompleks zgrada od sivog granita na ju`noj padini planinskog venca Sijera de Gvadarame; pored ~uvenog manastira San Lorensa, koji je zadu`bina Felipea II, ~ija je gradnja po~ela 1563. a okon~ana nakon 22 godine, u sastav ovog zdanja ulaze jo{ i kraljevska letnja rezidencija i grobnica {panskih kraljeva, po~ev{i od Karla V. Eskorijal je briljantno sagra|en u strogom klasicisti~kom stilu; poseduje bogatu riznicu umetni~kog blaga; velika manastirska biblioteka sadrì oko 130.000 knjiga i oko 4.000 rukopisa. – Prim. prev.

12

13

4 „Kao {to jedan isti grad izgleda potpuno druga~ije kada se

ljudskog roda svaka rasa, unutar svake rase svaki pojedinac jeste jedan organ percepcije druga~iji od svih ostalih, sli~an pipku koji dopire do drugima nedosti`nih delova sveta. Stvarnost se, dakle, nudi u vidu pojedina~nih perspektiva. Ono {to je nekome u zadnjem planu, drugome je na prvom mestu. Pejza` ure|uje svoje veli~ine i daljine saobrazno na{oj mre`nja~i, a na{e srce stavlja akcente. Vizuelnu i intelektualnu perspektivu umnoàva vrednosna. Umesto da raspravljamo, preto~imo na{a vi|enja u blagorodnu duhovnu saradnju, i poput slobodnih obala {to se sjedinjuju u debeloj re~noj veni, stvorimo bujicu zbilje. Blistavi mlaz ìvota proti~e brzo: zaustavimo ga na tren osetljivom prizmom na{e li~nosti, a na suprotnoj strani, iznad papira ili knjige, prelomi}e se spektar duginih boja. Samo tako se teorija osloba|a molski sivog tona. Posmatra~ }e sagledavati panoramu ìvota sa osmatra~nice svoga srca. @eleo bih da poku{am da neiskrivljeno reprodukujem njegovu jedinstvenu perspektivu. Ono {to bude jasnog poimanja osta}e kao takvo; ali }e i}i i kao sanja ono {to bude satkano od sna. Jer jedan deo, jedan oblik zbilje jeste ma{ta, i u svakoj celovitoj perspektivi postoji ravan u kojoj se odvija ìvot na{ih èlja. Opisiva}u, dakle, padinu koju stvarnost meni {alje. Ukoliko ona nije najslikovitija, jesam li ja kriv? Budu}i da se nalazim u Eskorijalu, jasno je da mi svet izgleda karpetovetonski6. 6 Igra re~i. Karpetovetonske planine se pruàju centralnim delom Iberijskog poluostrva, od istoka ka zapadu, izme|u reka Taho i Duero i ~ine granicu izme|u Stare i Nove Kastilje. Kao {to fizi~ki, odnosno geografski iscrtavaju sredi{nju „nit“ [panije, tako u prenesenom zna~enju pridev karpetovetonski ozna~ava duhovna svojstva koja se ti~u same {panske biti. – Prim. prev.

Eto, takva namera me pokre}e. Kao {to se prime}uje, ona i formalno isklju~uje èlju da ikome nametnem svoja mi{ljenja. Naprotiv: èlim da zarazim ostale kako bi svako od njih ostao veran svojoj perspektivi. Da li }e ne~emu ili nekome biti od koristi Posmatra~? Nisam siguran u to; ali tuma~im kao dobar znamen {to se ova zamisao rodila u eksploziji bezli~ne radosti i vere u budu}nost ljudskog roda. Mnogo pre truba {to pozivaju na juri{e u prolazne bitke, mi koji smo dospeli do polovine ìvotnog puta ve} smo ~uli pojutarje koje Sudbina ogla{ava lova~kim rogom. Proìve}emo ~asove kolektivne i li~ne gor~ine; ali u dnu svesti ose}amo sigurnost i zahvaljuju}i njoj razaznajemo u daljini jednu bolju epohu. Naziremo jedno bogatije, sloènije, zdravije, otmenije, spokojnije doba, plodnije naukom, religijom i zadovoljstvima – u kojem bi se mogle bolje razvijati li~ne razlike i otvarati beskrajne mogu}nosti emocijama, nalik na vrt sa drvoredima topola po kojem se moè {etati u nedogled. No, zdrava nada polazi od volje kao strela od luka. To su{tinom ispunjenije doba zavisi od nas, od na{e generacije. Na{a je du`nost da naslutimo novo; imajmo onda i hrabrosti da ga iskaèmo. Ni{ta ne zahteva toliko ~istote i energije kao ova misija. Jer za nas prianja ono staro sa svim svojim privilegijama {to ih pruàju navika, autoritet i okon~ano delo. Na{e du{e, poput predostro`nih devica, treba da bdiju sa upaljenim lampama i budu na oprezu pred neposrednom opasno{}u. Sa starim se moèmo sresti na svakom koraku: u knjigama, u obi~ajima, u re~ima i na licima ljudi. Ali ono novo, ono novo {to se uputilo ka ìvotu, moèmo prepoznati jedino ukoliko pa`ljivo, postojano i ~isto oslu{kujemo {apate svoga srca. Barjaktare nastupaju}eg, dok se u nama zdruùju stradanje i slava. Prepu{teni smo sami sebi; niko nas ne {titi niti nas usmerava.

14

15

Ukoliko nemamo vere u sebe, sve }e biti izgubljeno. Ukoliko je imamo odvi{e, ne}emo prona}i blago. Dakle, verovati ali ne uzdati se. Da li je to mogu}e? Ne znam da li je mogu}e, ali vidim da je neophodno. Hegel je do{ao do ideje koja veoma lepo odraàva na{u te{ku situaciju, do imperativa koji nam propisuje pravu meru skromnosti i ponosa. „Imajte“ – veli – „smelosti da pogre{ite.“ Kona~no, to je isti onaj princip koji prema najnovijim biolo{kim saznanjima upravlja kretnjama infuzorije u kapi vode: trial and error – poku{aj i proma{aj kao najpouzdaniji na~in da se stigne do cilja.

16

Intelektualac i Drugi

Intelektualac o kome }e se ovde govoriti nije „pisac“, niti „nau~nik“, ni „profesor“, ni „filosof“. Sve su to nazivi zanimanja, odnosno profesija, to jest dru{tvenih uloga, javnih profila koje pojedinac prihvata i koji ~oveku dok ih obavlja ne garantuju ni najmanju autenti~nost nesputane intelektualne vokacije. Ovde }e biti re~i samo o Intelektualcu koji to zaista jeste, bez obzira ~ime se javno i o~igledno bavi. Biti Intelektualac je ne{to {to ne mora nu`no da ima ikakve veze sa ~ovekovim dru{tvenim ja. Ne postaje se Intelektualac zbog drugih, iz ovog ili onog razloga, sa ciljem da se zgrne novac, stekne slava, ili ne potone na uskovitlanoj pu~ini kolektiviteta. Neko je Intelektualac zbog samog sebe, uprkos samom sebi, protiv samog sebe. Neizle~ivo. Nesumnjivo je da pomenuta zanimanja i profesije ne bi postojali da nekada davno nije bilo ljudi koji su bili pisci, nau~nici, profesori ili filosofi u tom neizle~ivom, autenti~nom i izvornom obliku. Sve ono {to predstavlja dru{tvenu ulogu nastalo je kao stvarala~ki put odre|enog pojedinca. Ali, u tome i jeste problem! Od tog oblika ìvota koji je jedan ~ovek stvorio i sudbinski sledio, po njegovom nestanku, ostalo je ne{to nalik na lju{turu iz koje je i{~ezao delotvorni li~ni sadràj: ostao je samo javni „poloàj“, kao bezli~ni kalup u koji bi se prevarantski mogao u{unjati bilo ko. U tom smislu, sve 17

ono dru{tveno, sve ono kolektivno, varljivo je i nije verodostojno – predstavlja pozu, manir, titulu, masku. Naravno da najve}i broj intelektualaca koje sre}emo uokolo nisu to zaista, ve} se samo pretvaraju da to jesu, ponekad s razlogom i od nemale koristi, ~asno sluè}i zanimanju kojem su se dru{tveno zavetovali, „zvanju koje imaju“. Ovaj izraz u na{em jeziku potpuno je pogo|en. Otkriva nam da je zvanje forma ne~eg ljudskog, ali ipak prazna – prazna, jer joj upravo nedostaje ono delotvorno ljudsko. Tu prazninu mora ispuniti ili zaposednuti neko ko joj ponekad sluì, a ponekad, {to je mnogo ~e{}e, to ne ~ini. Svejedno je! Dru{tvo se zadovoljava najmanjim ispunjenjem, odnosno izvr{enjem obaveze nametnute zvanjem. Dru{tvo ima ista o~ekivanja kao i onaj Andaluànin, ubogo mazalo, koji bi zapo~inju}i novu sliku, svestan svog ni{tavnog slikarskog ume}a, sebi obi~no govorio: „Ako ispadne brada..., bi}e ’Sveti Antonije’, a ako ne... ’Bezgre{no za~e}e’!“ Tako je od pamtiveka, i u svakom poretku. Prvo se Juliju Cezaru dogodilo da, sa nesumnjivom originalno{}u, bude Julije Cezar. Kada su ga ubili, rimsko dru{tvo je imalo potrebu da Cezar i dalje postoji. Ali, jedinka po imenu Cezar nestala je zauvek. Od nje je ostala samo {upljina, to jest profil njene neophodnosti koju je ose}ao rimski svet. I od tog ~asa, Cezar je bio samo ta stamena {upljina – jedno zvanje, jedno poglavarstvo koje je trajalo pet vekova. Zvanje nad zvanjima, poglavarstvo par ekselans koje je svet ikad video. No nekim najneverovatnijim udesom desilo se da nijedan od bezbroj slede}ih Cezara nije bio ni izdaleka nalik Cezaru. Mnogi su zaposedali podru~je zvano „Cezar“, ali nijedan to zapravo nije bio. Isto tako u Francuskoj je, pre sto godina, ìveo ~ovek koji je bio neka vrsta pesni~kog uragana ili ìve plime lirizma. Zvao se Viktor Igo. Poput elementarne nepogode – kako rekoh, uragana – uzdrmao je i zaplju-

snuo sve vidove francuskog ìvota. Njegova poezija je sirova, bez otmenosti, bez tajnovitih treperenja, ali je zato kiklopska, {iroke du{e, herkulovska, mikelan|elovska. Sr~anim stihovima opevao je ljubav, ènu, dete, jesenji list, drevnu legendu, slavnu bitku; do neba je uzdizao Napoleona I, kamenovao Napoleona III, polemisao o ~ovekovoj prirodi. Nije bilo ni~eg francuskog, ni ljudskog, pred ~im ne bi gromoglasno zazve~ao svojim ogromnim praporcima u ritmu veli~anstvenog, sveop{teg karnevala. Jasno je da su Francuzi u njemu videli ne{to {to nije postojalo jo{ od Vergilija, Homera i Dantea: narodnog Pesnika, lirizam kao instituciju. I Francuska je od tada uporno nastojala da uvek ima Pesnika, kao {to je uvek imala predsednika Republike, i velis nolis7 silom je popunjavala to mesto, tu veliku javnu {upljinu. Otuda proisti~e tragikomi~na situacija sirotog Pola Valerija, poslednjeg mandarina francuske knjièvnosti, autenti~nog Intelektualca, nepotrebno je i re}i, ali kratkog daha, nimalo narodnog, maniriste koji je, budu}i da je imao malo toga da saop{ti, morao da se prenemaè, kao i svi duhom siroma{ni. Taj ~ovek, koji je mogao biti sjajan saradnik u nekom manje-vi{e provincijskom ~asopisu, postao je, uz pompu, Pesnik Francuske. I od tada je slavni pajac do kraja ìvota morao zadihano galopirati za vlastitim opravdanjem. Dakle, ne me{ajmo stvari. Ovde se govori o Intelektualcu koji je intelektualac sa neo~ekivanom verodostojno{}u, koji je to neizle~ivo, nedoku~ivom i neumoljivom Bo`jom zapove{}u. Kao {to je Cezarima nedostajao cezarizam, svet je krcat intelektualcima sa skromnom dozom intelektualnosti ili potpuno bez nje. Me|utim, nemojte umi{ljati da je Intelektualac neko ko je, neizostavno, veoma pametan. Trebalo bi izbe}i zabunu i po tom pitanju. Intelektualac je naziv za voka-

18

19

7 Htela ne htela. – Prim. prev.

ciju. Talenat je naziv za obdarenost. I mada se vokacija obi~no podudara sa talentom, ima slu~ajeva kada ne idu skupa. Moè se imati sna`na vokacija, a biti li{en talenta. Moè se imati talenat i biti bez ikakve vokacije. Budu}i da je mudro po}i od najgoreg, skoro sve {to nameravam re}i o Intelektualcu vaì i kada bismo pretpostavili da je tupav. Nekoliko godina nakon {to sam zapo~eo svoj knjièvni rad – dakle, davno – jednog lepog dana sam predosetio da }e se Intelektualcu, koji je tokom dva veka bio nadmo}na figura u zapadnim dru{tvima, veoma brzo raspr{iti javni ugled i da }e se, shodno dijalekti~kom ekstremizmu oli~enom u hodu istorije, od toga da je sve, strmoglaviti da bude niko i ni{ta. Niko nije slutio ne{to sli~no budu}i da se i onda, kao i niz godina potom, ~inilo da Intelektualac uìva trenutke svoje vrhunske nadmo}i. Zato sam nemalo ponosan {to sam tako rano prozreo sliku bliske budu}nosti. Sem toga, odmah sam joj prilagodio svoj ìvot, izbegavaju}i a limine8, izvesno je ne sve, ali ve}inu gluposti i gre{aka u koje su drugi upadali. Zaista nikada nisam ra~unao da bi se na mene mogla obra}ati pa`nja, i nisam bio niti sam sada spreman da prihvatim izmi{ljotinu kako do nekoga dopiru moje re~i. To predose}anje sam imao u doba kada, kako sam rekao na nedavnom predavanju o Vivesu9, Intelektualac obi~no doìvljava prvi i strastan susret sa bitnim temama i velikim idejama koje }e razvijati do kraja svog ìvota. Dakle, to nije bilo koje doba. @ivotna hronologija je veoma stroga. Svaka godina donosi ne{to drugo. Unapred. – Pim. prev. Huan Luis Vives (Juan Luis Vives, 1492–1540), istaknuti {panski humanista i filosof. Bio je prijatelj Erazma Roterdamskog; iza sebe je ostavio obimno delo pisano skoro isklju~ivo na latinskom jeziku, ~ije ideje su, na neki na~in, prete~a modernoj psihologiji; originalan i dubok mislilac u oblasti pedagogije. – Prim. prev.

Re~ je o dvadeset i {estoj godini. Nesumnjivo, postoje izuzeci, ali i neka, veoma jasna zakonitost. Na primer, ideje formalisti~kog promi{ljanja, kao {to je matemati~ka misao, ranije se prihvataju. Ali ako je u pitanju promi{ljanje su{tinskijih tema, onih koje se vi{e ti~u sfere ljudskog, dvadeset {esta godina predstavlja obdanicu obasjanu prvim zanosom, kada ogromni orlovi budu}ih ideja zarivaju kandè u mozak mislioca i grabe sa njim, kao sa nevinim jagnjetom, put visina. Jer velike ideje nisu na{e, ve} smo mi njihov plen. Ne ostavljaju ~oveka na miru do kraja ìvota: nemilosrdne i uporne, neprestano kljucaju Prometejevu utrobu. Skoro svaki Intelektualac ima bolesnu jetru. Uostalom, to ìvotno doba nije nimalo zagonetno. Re~ je o godini u kojoj prirodno prestajemo da budemo prevashodno receptivni, i zabacuju}i preko le|a zave`ljaj nau~enog, nevinih mre`nja~a okre}emo se ka svetu. Zapaànje da }e se mase do~epati kormila istorije, kao i da su te mase duboko neobrazovane, pomoglo mi je da predvidim svrgavanje Intelektualca s prestola, budu}i da su intelektualci prethodno po~inili ogromnu gre{ku stvaraju}i kulturu za intelektualce, a ne za ostali svet. Treba naglasiti da veliki za~etnici tako ne{to nisu èleli. Ni Bekon, ni Galilej, ni Dekart, ni [ekspir, ni Servantes. Kao i obi~no, naslednici su oni koji }e sve pro}erdati – ta nadobudna gospoda {to se ra|aju na zemlji koju su preci za njih ve} stekli. Ali ostavimo se toga. Iz raznoraznih razloga, pred nama je ve} Intelektualac li{en svoje dru{tvene nadmo}i, vu~e se, ruku pod ruku sa ostalima, usredsre|en samo na sebe, kao bilo koji ~ovek me|u bilo kojim ljudima. U toj ravni se naro~ito zanimljivo ispoljava njegova osobena ljudska priroda. Kao {to se de{ava sa svakim su{tinskim modusom da se bude ~ovek, Intelektualcu se ~ini da je biti Intelektualac ne{to najprirodnije na svetu, te u po~etku

20

21

8 9

smatra da su i ostali njegovi sugra|ani isti kao on. Jer to je su{tinski modus ljudske prirode: obuhvata sve ljudsko, ali usmereno u odre|enom pravcu. I onaj ko je takav prostodu{no veruje da to zna~i biti ~ovek – poistove}ivati ostale sa sobom, kao Karlos III koji nije pri{ao nijednoj drugoj èni do svojoj ri|okosoj Saksonki, i bio ube|en da sve ène miri{u na rusku koù10, jer je to miris ri|okosih. Zahvaljuju}i ovome, Intelektualac ìvi dobar deo svog ìvota u stalnom quid pro quo11. U opho|enju sa drugima polazi od pretpostavke, kao od ne~ega {to je samo po sebi razumljivo, da su i ostali ljudi tu iz istih razloga kao i on, da pripadaju njegovom soju. Njegov ìvot je tako ~udesan da bi se iskreno prenerazio ukoliko bi otkrio da ostalima nije!... Da, su{ta je istina: ìvot Intelektualca je ~udesan. On stalno ìvi na vrhu nekog Tavora, gde se odvijaju neprestana preobraènja. Svaki trenutak i svaka stvar za njega su preokret, fantazmagorija, veliki spektakl, melodrama, polarna svetlost. Njegov kalendar sadrì samo ~iste svetkovine. @ivot mu prolazi, doslovno ceo ìvot, u radu. Ali, da li se moè nazvati radom delanje Intelektualca? Njegov rad se sastoji upravo u tome da stvara ve~nu svetkovinu. Razume se da su u nekim drugim vremenima naslu}ivali izvesnu boànsku crtu u njemu. Radi li Bog? Da, Bog neprestano dela, naro~ito Bog koji je Vrhovni Tvorac. Da li su dani Postanja bili radni? Zar se ne sti~e utisak da se Bog snu`dio onog dana kada je re{io da se odmori, poput zidara? Da se nije mo`da u biblijskom tekstu potkrala mala gre{ka u izrazu? Ne}e li biti da je, 10 Odnosi se na poseban miris {tavljene tele}e koè koji se u Rusiji dobija primenom jedinstvenog postupka obrade. Na Zapadu prave imitaciju tog mirisa {tavljenjem koè pomo}u ulja iz brezove kore. – Prim. prev. 11 Nesporazum, zbrka u li~nostima, zamena osoba, pometnja kao jedno od sredstava dramske tehnike. – Prim. prev.

nastupanjem prve subote, po{to je stvorio svet i vi{e nije imao {ta da radi, Bog natakao nao~are i bacio se na sastavljanje soneta pod naslovom: Svet? Morala bi se podrazumevati jezi~ka gre{ka, jer, ina~e, da li je pisanje soneta rad ili uìtak? Na stranu s tim, ali Intelektualac stalno, hteo to ili ne, ru{i i ponovo stvara sve {to se nalazi u njegovom okruènju. Zamislite da prisustvujemo prvim danima Postanja. Sitnica od spektakla! Balet, nikad vi|en do sada! Ma kakav Niìnski, tu je Adam! Kakva Pavlova, tu je Eva! I jo{, prvostvorena ptica iz prvostvorene vatre! Dakle, svi dani Intelektualca pomalo su takvi: svaki put iznova prisustvuje ra|anju stvari i prvi im daje blagoslov da budu ono {to jesu. On ide iz iznena|enja u iznena|enje. Njegova svakodnevica sa~injena je isklju~ivo od iznena|enja. Zenice su mu ra{irene od divljenja. Hoda op~injen. Od ro|enja pijan. Izgleda pomahnitalo poput arhan|ela koji se preselio u zemaljsko naselje. Nepotrebno je i re}i: gledano iz odre|enog ugla, izgleda kao doìvotni naivko koji ve~ito pada s Marsa. Dugo mu treba da shvati da je njegovo opho|enje prema bli`njem sme{no. Dugo mu treba da otkrije da taj bli`nji nije intelektualac, ve} upravo Drugi, onaj apsolutno Drugi. Uvek je prime}ivao ne{to ~udno tokom razgovora s bli`njim. Stvari se nikada nisu dobro odvijale. Kao da su {kripali to~kovi dijaloga. Svaki put kada bi on silovito krenuo ka visinama, bli`nji bi mu, ukoliko ga ne bi vukao unazad, bar podmetao klipove. Ali kona~no svi}e dan koji sve razja{njava. Uvi|a, na kraju, kristalno jasno da neslaganje nije slu~ajno, niti izazvano sporednim razlozima: nije re~ o razlici u temperamentima, odnosno telesnim sokovima, niti u darovitostima. Razlikovanje je potpuno. Najve}e mogu}e. Re~ je o dva u korenu suprotna pristupa ìvotu, bitisanja na svetu. Kada to otkrije, Intelektualac ose}a duboku posramljenost, stra{an stid. Shvata da je samo ispao sme{an i ni{ta vi{e. Ima utisak

22

23

da je ìveo nag pred ostalima, u nagosti koja je mu~nija od pukog pokazivanja koè, budu}i da je proveo ceo svoj ìvot pokazuju}i im svoju najdublju intimnost: svoje misli, svoja ose}anja spram sveta, stvari, drugih ljudi, pro{losti, trenutnih doga|anja, budu}nosti koja se pomalja. Sada prime}uje da je to nepristojno ~initi, da poziciju intelektualca treba prikriti, kao da si lopov, ili {pijun, kao da si prostitutka. Razmi{ljati o stvarima – konceptualno ili poetski – jeste ne{to bestidno. Istovremeno je o~ajan i poti{ten zbog saznanja da bli`nji beznade`no nije intelektualac. Ranije je verovao da jeste, mo`da u manjoj meri nego on, da mu eventualno nedostaje dragocena nadarenost, ili da ga ìvot primorava da potiskuje erupcije svoje intelektualnosti. Ovo poslednje bi ga ~esto potresalo, delovalo mu herojski. Taj ~ovek je morao da hrani tuce uku}ana! Samo zato, i ni zbog ~ega drugog, nije mogao kao on prihvatati ìvot! Mada ~esto i intelektualac ima buljuk familije... Ali sada, saznav{i da nije u pitanju ni{ta od toga, suo~ava se sa novom zagonetkom koja po~inje da ga kopka. Kako bli`nji moè da ìvi kao Drugi? Kakva je to vrsta ìvljenja? Potom, kao da èli odagnati no}nu moru, prelazi rukom preko svoga ~ela govore}i: „Stvar se mora isterati na ~istac! U ~emu je razlika izme|u mog ìvota i ìvota tog Drugog?“ Dosetio se: Drugi ìvi uklopljen u svet stvari, koje su jednom za svagda onakve kakve nam se ~ine da jesu. Ni pukom slu~ajno{}u ne dovodi ih u pitanje. Nikada ne dovodi u sumnju svet stvari, ~ak ni ne pomi{lja da je sumnja mogu}a. Stoga one za njega imaju kona~na svojstva; ~itav svet je samo to {to je nadohvat i ni{ta vi{e, takav kakav jeste. Me|u stvarima kojih je Drugi svestan neke su zagonetne, tajnovite, nepoznate, ali mu ova njihova svojstva ne pobu|uju nikakvu posebnu reakciju. Kvaliteti stvari, kao boja ili oblik, izgledaju mu stvarni i prirodni. Ne uzbu|uju ga. Nema za njega razlike izme|u onoga {to misli da zna i

onoga {to mu se prikazuje kao zagonetka. Za njega ne postoji znati ili ne znati. Njegov odnos prema stvarima je jednostavan – on ra~una na njih. Isto kao {to zna da tela imaju teìnu – to jest, ra~una na njihovu teìnu – ra~una tako|e i na to da je rak nepoznanica, da je tajna postojanje sveta, da se ne zna za{to dru{tva idu ka usponu i propasti. Njegov ìvot isklju~uje svako preispitivanje vlastitog okruènja ne bi li ga doveo u pitanje, analizirao, obesnaìo, ponovo pretvorio u opsenu i utvaru. Naprotiv, njegov ìvot proti~e u oslanjanju na ve} postoje}e, u kretnjama unutar tog nesumnjivog, ~vrstog, kompaktnog i kona~nog sveta, prebivanju u njemu, manipulisanju stvarima kako bi se posluìo njima te ih upotrebio u svoju korist {to je vi{e mogu}e. On je ro|eni egoista. Najva`nije mu je da izbije na ~elo, obavi svoj posao, da njemu i njegovima bude dobro. Ukoliko je ~estit, na po{ten na~in. Ukoliko nije, uz smicalice. Kako ni najmanje nije zabrinut niti za svet niti za bilo {ta na svetu, spokojno se posve}uje vlastitom interesu, svojoj li~nosti ili svojoj porodici ili bar svojoj politi~koj stranci. Uvek i samo onom {to doìvljava kao svoje. Intelektualac se, dakle, ne spoti~e o Drugog iz nekih naro~itih i konkretnih pobuda. Spoti~e se, sasvim nesumnjivo, zato {to je njegov osnovni ìvotni stav suprotan, a to je morao primetiti jo{ od prve mimike ili prve re~i. Intelektualcu se ~ini da svet sa kojim se suo~ava postoji samo zato da bi ga on doveo u pitanje. Stvari za njega nisu same po sebi potpune te ih ne ostavlja da mirno po~ivaju, ve} ih smesta analizira, rastavlja, posmatra iznutra, traì njihovu pozadinu; ukratko, stvari koje se pretpostavljaju pretvara u probleme. Na prvi pogled deluje kao ru{itelj i ruke su mu, sli~no kasapinovim, uvek pune utrobe stvari. Ali, sve je potpuno suprotno. Intelektualac ne moè, ~ak i kada bi èleo, da bude egoista u odnosu na stvari. On ih do-

24

25

vodi u pitanje. A to je najve}i znak ljubavi. Stvari ne postoje da bismo ih samo iskoristili, kao {to ~ini Drugi; Intelektualac svoj ìvot posve}uje sluènju njima, stvaraju}i kult njihovog bi}a. Kult je, poput svih mo}nih kultova, krvav; podrazumeva da ih treba skr{iti, zdrobiti, da bi ponovo bile stvorene u vrhunskom sjaju. On zna da stvari ne postoje u svoj svojoj puno}i ukoliko ~ovek ne otkrije njihovu ~udesnu bit zaklonjenu koprenom i tamom. Otuda ìveti za Intelektualca zna~i stalno i freneti~no, iz petnih ìla, raditi na tome da svaka stvar istinski postane ono {to jeste, kako bi se uznela do sopstvene ispunjenosti. Eto zbog ~ega proizlazi da su stvari ono {to zaista jesu tek i jedino u dodiru sa Intelektualcem. To ponekad naslu}uje @ena. I to, naravno, duboko razgnevljuje Drugog. Ali gnev je ovde nedelotvoran. Stvarnost je bespovratno takva. Jer stvari koje Drugi upotrebljava i zloupotrebljava, kojima barata i koje koristi u svom prljavom ìvotu, ba{ sve njih izmislio je Intelektualac. Sve. Automobil i aspirin; cvet, pesmu i ènu. Ili ste vi mo`da mislili da su se sve te stvari, te ~udesne stvari, zatekle ovde tek tako, najednom? Sada }ete vi videti svoje. Sada kada Intelektualac, kao i toliko puta tokom istorije, bude nestao ili makar, poput ptice gnjurca, na~as zaronio do najve}ih dubina. A dubina je ti{ina bez premca. Vide}ete kako }e ono ~udesno iz ~asa u ~as nestajati sa lica zemlje a ìvot, uklju~uju}i i ìvot Drugog, gubi}e dra`, uzbu|enje i zanos. Da bi stvari mogle bivstvovati, èleli vi to ili ne, neophodan je Intelektualac. Ono {to Drugi upotrebljava kao realitete nije ni{ta drugo do gomila starih Intelektual~evih ideja, prepotopski fosilni ostaci njegove fantazije. Kada bi samo Drugi obitavao na planeti, ni{ta ne bi bilo kao {to je sad. Svaka stvar je, uistinu, legenda, aksiom, stih i mit. Zato }e, na kraju, Drugi naljutiti Intelektualca. Nervira ga {to ovaj stvarima ne dopu{ta

da budu, ne bavi se njima, ve} podlo, opako, bezbo`no, koristi njihovo prisustvo. Drugi je, za Intelektualca, bezbo`nik, bezbo`nik u svakom pogledu. To je ~ovek koji ne uzdrhti pred boànskim, a ono je sve. @iveti na svetu a ne zapitati se o njemu, Intelektualcu izgleda kao parazitizam. Sada bi jo{ valjalo re}i da Intelektualac dru{tveno ve} ne postoji, on je parija i prestupnik. Ali izvesno je da Intelektualac, ~im shvati da je bli`nji koji se pred njim nalazi u stvari Drugi, ne samo da ispravlja gre{ku u svom nekada{njem opho|enju prema njemu ve} je i iskreno odu{evljen njim. Uzbu|uje ga, kao sve {to je verodostojno. I uìva da ga gleda onakvog kakav je, kao vrednog i upornog mrava {to pada i opet se diè na noge me|u dìnovskim vlatima trave, spoti~u}i se o sve i sva{ta, dok svojima nosi so~nu semenku sre}no prona|enu. Ma do |avola, ìveo Drugi! Ono {to Intelektualac ne moè da podnese jesu falsifikati kojima je danas na{a planeta zatrpana. Jer postoji Pseudo-Intelektualac, koji nije ni{ta vi{e do Drugi, skriven iza maske pisca, nau~nika, profesora, filosofa. Ali {to je najva`nije, danas se doga|a slede}e: Drugog, pravog Drugog, veoma je te{ko sresti. Zato {to se moderni Intelektualac, kao {to sam ve} rekao, pogibeljno okliznuo stvoriv{i kulturu ideja. O~ito je da se celokupna kultura stvara pomo}u ideja, ali one prvenstveno treba da budu ideje o stvarima, o ose}anjima, o na~elima, o podvizima, o bogovima. Nema razloga da budu ideje o idejama. Me|utim, kultura u poslednjih nekoliko vekova sve vi{e postaje intelektualisti~ka. Iz toga je proiza{lo da je Drugi sada pun ideja, a budu}i nesposoban da barata njima, da vlada njima, on àrko èli da ìvi od ideja i, podrazumeva se, da ima svoje ideje. Ve} sam napomenuo da za Drugog postoji samo ono {to je njegovo. Ranije se to nije doga|alo. On nije èleo da ima ideje. @iveo je od tradicija, uverenja, strasti i pako-

26

27

sti, koji ~ine prirodno ustrojstvo njegovog ìvota. Ali sada àrko èli da promi{lja, za{ta nije stvoren. Mu~no je posmatrati kako se ruka te intelektualne {impanze napreè da {~epa iglu ideje. Ishod je neizbeàn. Spontano ìve}i Drugi je, na svoj na~in, bio vredan divljenja, ali po~ev{i da razmi{lja, postao je malj {to spljeskava ideje, a kako se one motaju po glavama Intelektualaca, spljeskava, usput, i glave Intelektualaca. Potpuno mi je jasno da Intelektualac tokom istorije, s vremena na vreme, biva zadavljen. Shvatam da Drugog uznemirava i dovodi do besa taj ~ovek koji je uvek izvan stvari i koji sam po sebi nije stvar, ve} fluid, oganj, magnet.

28

Svet oko nas

29

ôvekova socijalizacija

Po~ev{i od sredine pro{log veka, zapaà se da je ìvot u Evropi iz dana u dan sve vi{e izloèn o~ima javnosti. To je poslednjih godina vrtoglavo napredovalo. Privatno bivstvovanje, osamljeno ili skriveno, nepristupa~no javnosti, svetu, okolini, postaje sve teè i teè. Ova ~injenica naglo zadobija fizi~ka svojstva. Uli~na buka. Ulica je postala gromoglasna. ôvek je nekada uìvao u ti{ini kao jednoj od najmanjih sloboda. Pravo na odre|enu dozu ti{ine, pogaèno je. Ulica prodire u na{ privatni kutak, osvaja ga i utapa u vrevu javnog. Onaj ko bi poèleo da se prepusti mislima, da se povu~e u sebe, mora se privi}i da to ~ini uronjen u sveop{tu graju, da bude gnjurac u okeanu kolektivne gungule. Fizi~ki se ne dopu{ta ~oveku da bude sam, da bude nasamo sa sobom. @eleo to ili ne, mora da bude sa ostalima. Bezimena buka bulevara i trga poput vlage probija kroz zidove domova. Sve {to je bilo dostojno po{tovanja naspram beskraja javnog, propada iz dana u dan. A naro~ito, porodi~na citadela. @ivot porodice, maju{ne dru{tvene zajednice okrenute ka unutra i narogu{ene prema velikom gra|anskom dru{tvu, sveden je na najmanju meru. [to je zemlja naprednija, porodi~nog ìvota je u njoj manje. Zaista je zanimljiv neposredan uzro~nik njenog ubrzanog isparavanja. Oduvek se tvrdilo da je srce porodice ognji{te; i, kako to ve} obi~no biva, prvo se po30

31

{lo od romanti~nog tuma~enja. Ognji{te je i oltar (Hestija12) i kuhinja. Slava bila oltaru! Porodi~nom, pradedovskom, doma}em svetili{tu!... Ali ~im je postalo te{ko na}i ku}nu poslugu, ognji{te, pradedovski dom, porodi~ni oltar, po~eli su da i{~ezavaju. Na kraju se pokazalo da stub porodice nije bio bog Lar, za{titnik ognji{ta, niti pater familias, ve} jednostavno sluga. âk bi se sa skoro nau~nom strogo{}u mogao formulisati funkcionalni zakon o ovoj pojavi, poput onih koji vaè u fizici: danas u svakoj zemlji ima upravo onoliko porodi~nog ìvota koliko u njoj ima ku}ne posluge. U Sjedinjenim Ameri~kim Dràvama, gde je teè imati sluàvku nego ìrafu, porodi~ni ìvot je stisnut do krajnjih granica. Stoga se smanjila i veli~ina ku}e. êmu, ako se u ku}i ne moè boraviti? Bez posluge, neizbe`no je pojednostavljenje porodi~nog ìvota, a ~im je on postao pojednostavljen, postao je neprijatan. Sloèni polureligiozni ritual pripremanja kulinarskih |akonija – oltar-kuhinja – morao je da se minimizira. Izba~en iz doma, ~ovek se strmoglavio u polje javnog. Lonac je bio bog Lar.* Centrifugiranje porodice. Razlika u broju sati koji su se nekad provodili u ku}i i onih koji se danas provode. U negda{njim dugim i sporim ~asovima okrenutosti ka 12 U starogr~koj mitologiji Hestija je boginja doma}eg ognji{ta; kod Rimljana je to boginja Vesta. – Prim. prev. * Nije re~ samo o stilskoj figuri. U predelima Holandije se tokom evropske istorije odvijao najzgusnutiji „unutra{nji“, odnosno porodi~ni ìvot. Dakle, tamo je postojalo magijsko verovanje u cremaillere, verige o koje je iznad ognji{ta bio obe{en prekrasni lonac ili kotli}, jedan od najtipi~nijih proizvoda belgijske metalurgije. „Svetost ognji{ta u srednjem veku“ – kaè @il Mi{le – „ne po~iva toliko u ognju koliko u cremaillere koje vise iznad njega.“ U ratni~kim pohodima, „kada bi se vojnici razmileli kako bi harali i pusto{ili, ne obaziru}i se pri tom ni na uzrast niti na pol, te zlostavljali ène, devojke i decu, otimali bi i verige, nadaju}i se da }e ih tako mimoi}i njihov gnev“. (Istorija Francuske, tom VIII, str. 4–5). – Prim. aut.

unutra, ~ovek je u sebi podsticao kristalizaciju jednog dela svoga bi}a, privatnog, ne javnog, ~ak antijavnog. Dijagram promene debljine zidova od srednjeg veka do danas mogao bi pokazati pomenutu evoluciju. U XIV veku ku}a je tvr|ava. Danas je zgrada sa spratovima, ko{nica; ona sama predstavlja grad, a zidovi su krhke pregrade koje nas jedva odvajaju od ulice. U XVIII veku ku}e su jo{ uvek prostrane i masivne. ôvek u njima boravi najve}i deo svog ìvotnog veka u skrovitoj i neprikosnovenoj samo}i. Samo}a marljivo kuje na{u du{u kapaju}i na nju iz sata u sat. Poput onostranog kova~a, ona daje na{oj li~nosti ~vrstinu i reljefnost. Pod dejstvom samo}e ~ovek utvr|uje svoju li~nu sudbinu pa moè iza}i na ulicu a da ne postane u potpunosti zatrovan dahom javnog, bezli~nog, lokalnog, kao kaznom. U osami se automatski prosejavaju i razlu~uju na{e ideje, ùdnje, strasti, te razaznajemo one zaista na{e od ostalih bezimenih, ambijentalnih, {to su napadale po nama poput pra{ine po drumu. Ne zna se kako }e se okon~ati ovaj proces. Evropa je do sada, tokom svoje istorije, negovala i {titila individualnost. Stremilo se ka tome da ìvot svaki put sve sna`nije poprima li~no obele`je. To jest, da se svako ponaosob ose}a jedinstvenim u svom ìvljenju, da snosi odgovornost za samog sebe, kako u uìtku, tako i u du`nosti i u bolu. I zar to nije istina, ~ista transcendentna istina o ljudskom ìvotu? Bilo to veli~anstveno ili jadno po ~oveka, ali ìveti, u samoj svojoj biti, zna~i ostati sam – sa sve{}u o jedinstvenoj i isklju~ivoj sudbini koju svako ima. Ne ìvi se u dru{tvu. Svako mora ìveti svojim ìvotom i, kao ~a{u punu gor~ine i slasti, ispiti ga svojim jedinstvenim usnama. ôveku se doga|a da je okruèn dru{tvom; ali to doga|anje ne pretpostavlja sau~esni{tvo. Me|utim, nema sumnje da smo danas izloèni neo~ekivanoj promeni smera. Ve} dve generacije unazad

32

33

Evropljani teè da obezli~e svoj ìvot. Sve prisiljava ~oveka na gubitak jedinstvenosti i rasplinjavanje. Kao {to je ku}a postala porozna, takva je postala i li~nost, pa dah javnog – ideje, pobude, ukusi – prodire u na{ zaklon i svako od nas polako po~inje da ose}a kako bi mogao biti bilo ko. Da li je to samo finta, prolazna promena, korak unazad, odraz za najvi{i skok individualizacije? Ne zna se; ali je ~injenica da u ovom trenutku veliki broj Evropljana izopa~eno uìva u odbacivanju svog individualnog bi}a i pristaje na samorastvaranje u bi}u kolektiviteta. Zadovoljstvo zbog poistove}enja sa masom i gubitka sopstvene, isklju~ive sudbine, zarazno se {iri. ôvek se socijalizuje. To nije novina u ljudskoj istoriji. Skoro da je naj~e{}e bilo tako. Retko je bilo obrnuto: ùdnja da se bude li~an, neponovljiv, nezamenljiv, jedinstven. Sada{nja de{avanja rasvetljavaju nam ~ovekov poloàj u slavnim vremenima Gr~ke i Rima. Li~nosti se nije dopu{tala sloboda da ìvi zbog sebe i za sebe. Dràva je polagala pravo na celokupno ~ovekovo bitisanje. Kada je Ciceron poèleo da se povu~e u svoj toskanski letnjikovac i posveti prou~avanju gr~kih knjiga, bio je prinu|en da se javno izvini i zatraì da mu bude opro{teno privremeno izdvajanje iz tela kolektiviteta. Ogroman zlo~in koji je Sokrata stajao ìvota bila je njegova silovita èlja da poseduje osobenog, li~nog demona; to jest, individualno nadahnu}e. Socijalizacija je uàsno naporna. Ona se ne zadovoljava zahtevom meni upu}enom da ono {to je moje pripada i drugima – odli~na namera koja me nimalo ne ljuti – ve} me primorava da ono {to pripada drugima bude i moje. Recimo, da ja prihvatim tu|e, odnosno sva~ije ideje i ukus. U potpunosti je zabranjeno svako izdvajanje, svako privatno posedovanje, pa ~ak i ube|enja za isklju~ivu, li~nu upotrebu.

Apstraktno boànstvo „kolektiviteta“ opet sprovodi svoju tiraniju i ve} izaziva pusto{enja diljem Evrope. [tampa je sebi dala za pravo da obelodanjuje na{ privatni ìvot, da ga procenjuje, da mu presu|uje. Javna Vlast nas prisiljava da svakoga dana dru{tvu poklanjamo sve ve}i deo na{eg ìvota. ôveku se ne ostavlja kutak za povla~enje, da ostane nasamo sa sobom. Mase protestuju besne na bilo koji vid na{eg ispoljavanja uzdrànosti. Poreklo tog antiindividualnog besa verovatno po~iva u ~injenici da mase duboko u sebi ose}aju nemo} i strah pred sudbinom. Na jednoj izuzetno pronicljivoj i stra{noj stranici Ni~e je zapisao kako su primitivna dru{tva, nemo}na pred ìvotnim neda}ama, svaki originalni, individualni, li~ni ~in progla{avala zlo~inom, a ~oveka koji bi se usudio da svoj ìvot provodi u osami, zlo~incem. Moralo se pona{ati potpuno u skladu sa op{teprihva}enim pravilima. Sada, o~igledno, mnogi opet ~eznu za stadom. Sa àrom se prepu{taju onoj ovci koja jo{ uvek bleji u njima. @ele da gaze kroz ìvot gusto zbijeni, po kolektivnoj stazi, runo uz runo, pognute glave. Zbog toga mnogi evropski narodi tumaraju u potrazi za pastirom i ov~arskim psom. Mr`nja prema liberalizmu ne poti~e iz drugog izvora. Jer, pre nego diskutabilno politi~ko na~elo, liberalizam ozna~ava su{tinsku ideju o ìvotu: uverenje da svako ljudsko bi}e mora ostati slobodno kako bi ispunilo svoju individualnu i neotu|ivu sudbinu.

34

35

Posmatranje kao delanje

Hose Ortega i Gaset je nesumnjivo najve}e i najslavnije ime {panske misli modernog doba. Ro|en je u Madridu, 9. maja 1883. godine, gde je i umro 18. oktobra 1955. Poti~e iz ugledne {panske intelektualne porodice. Otac i deda su mu bili novinari i knjièvnici: maj~in otac je bio osniva~ i vlasnik uticajnog lista El Imparcial u kojem je radio i Ortegin otac. Zato je Ortega ~esto isticao kako je ro|en „iznad {tamparske rotacije“. Prvo obrazovanje sti~e u jezuitskoj {koli Miraflores del Palo u Malagi, u kojoj je savr{eno ovladao starogr~kim i latinskim jezikom. Na jezuitskom univerzitetu u Bilbaou 1897. zapo~inje studije prava, filosofije i knjièvnosti, da bi u svojoj 19. godini, 1902, na univerzitetu u Madridu diplomirao filosofiju i knjièvnost, a 1904. i doktorirao iz oblasti istorije na istom univerzitetu. Potom odlazi u Lajpcig, Berlin i Marburg gde usavr{ava svoja znanja iz filosofije i estetike i upoznaje se sa u~enjem neokantovaca. Posle Nema~ke drì niz izuzetno zapaènih predavanja {irom Evrope i Amerike, oven~an slavom autenti~nog mislioca. Po~etkom 1910, sa dvadeset {est godina, izabran je za profesora metafizike na univerzitetu u Madridu, gde kao predava~, svojom originalno{}u, odmah zadobija simpatije studenata i postaje najomiljeniji profesor. On prema{uje nau~nika koji stvara odre|eni filosofski sistem. Ve} tada dolazi do izraàja njegova su{tinska osobenost: on je mislilac, profesor koji se, polaze}i od svog univerzitetskog predmeta – metafizike, dao u duhovno krstarenje [panijom svoga vremena. Njegova potraga za istinom, za podu~avanjem u razmi{ljanju i razotkrivanjem bi}a stvari, njegova preokupacija onim {to je nazivao „{irenjem duhovne svetlosti“, nije se ograni~avala na katedru ve} se, polaze}i od nje, od knjige i od „modernog intelektualnog trga oli~enog novinama“, potpuno i celim srcem predao beskrajnom

nizu filosofskih, pedago{kih, sociolo{kih, eti~kih, esteti~kih, politi~kih i istorijskih problema koji ~ine okosnicu modernog evropskog ìvota, a nadasve {panskog ìvota. Tako|e je tada uo~ljivo i Ortegino nastojanje ka duhovnoj obnovi [panije koja je 1898, gubitkom svojih poslednjih kolonija – Kube i Filipina, doìvela definitivni slom, potpuni gubitak nekada{nje mo}i i slave. Najumnije {panske glave toga vremena: Unamuno, Asorin, Valje-Inklan, Baroha, A. Ma}ado, Maestu, zdruùju svoje snage u potrazi za izlaskom iz rasula koje je sna{lo njihovu otad`binu i svi oni, poznati kao „generacija ’98“, prepoznaju put obnove u potrazi za autenti~nim {panskim nasle|em i u povratku vlastitim korenima. Po~etak XX veka je doba punog stvarala~kog zamaha te generacije, ali Ortega, mada duhovno blizak njima, ne pripada im, ve} }e biti na ~elu slede}e: generacije Maranjona, Peresa de Ajale, Pikasa, Huana Ramona Himenesa. Naime, za razliku od „generacije ’98“, Ortega se nije zadrào na ~isto esteti~kom odnosu prema [paniji, ve} je oti{ao korak dalje u preispitivanju {panske tradicije, smelo razbijaju}i sva op{ta mesta, okamenjene predrasude i ove{tale fraze, ali i nude}i svoja vi|enja preporoda. Jedno od njih nagovestio je u svojoj prvoj zna~ajnijoj knjizi, Meditaciones del „Quijote“ (Razmi{ljanja o Kihotu), u kojoj je istakao evropeizaciju [panije, podizanje njenog duhovnog nivoa, kao nu`ni i primarni uslov obnove. Pri tom nagla{ava da evropeizacija [panije podrazumeva povratak keltskim korenima, uspostavljanje ravnoteè izme|u njenog mediteranskog i germanskog nasle|a: „Ne primoravajte me da budem samo [panac, ako je [panac za vas samo ~ovek sa sun~ane obale. Ne podsti~ite u mojoj du{i bratoubila~ki rat; ne hu{kajte Iberijca u meni, sa njegovim divljim, mahnitim strastima, protiv plavokosog i plavookog Germana, meditativnog i sentimentalnog, koji uzdi{e u predelima moje du{e gde caruje sumrak.“ Dosledan svojim shvatanjima, Ortega }e se 1914, oslanjaju}i se na svoje dve upori{ne ideje – nacionalizam i liberalizam – baciti u arenu politike i osnovati [panski savez za politi~ko obrazovanje, kao i ~asopis koji }e nasloviti svojom su{tinskom ìvotnom preokupacijom: España. Ne{to kasnije }e u~estvovati u osnivanju jo{ jednog ~asopisa, El Sol, ko-

36

37

ji }e ubrzo ste}i veliki ugled u {panskoj javnosti u periodu pre gra|anskog rata. U istom tom periodu, do po~etka gra|anskog rata, Ortega }e objaviti niz najzna~ajnih dela: Vieja y nueva política (Stara i nova politika), Posmatra~ (El Espectador), España invertebrada (Beski~mena [panija), El tema de nuestro tiempo (Tema na{eg vremena), La deshumanización del arte (Dehumanizacija umetnosti), Mirabeau o el político (Mirabo ili politi~ar), Kant (Kant); sva ona }e biti prevedena {irom Evrope; godine 1923. osniva i ure|uje ~asopis Revista de Occidente, koji }e skupa sa istoimenom izdava~kom ku}om biti ki~ma duhovne obnove i hispansku misao podi}i na evropski nivo. Tokom tridesetih godina, kada objavljuje svoju klju~nu knjigu Pobuna masa (La rebelión de las masas), potom Misión de la Universidad (Misija univerziteta), Goethe desde dentro (Gete iznutra), En torno a Galileo (O Galileju), Meditación de la técnica (Razmi{ljanje o tehnici), ìvot u [paniji poprima dramati~ne tonove i Ortega }e se ponovo osetiti pozvanim da aktivno u~estvuje u njemu. Sa Maranjonom i Peresom de Ajalom osnova}e Grupaciju u slu`bi Republike, grupaciju za „integralnu reformu {panskog ìvota, dràve i dru{tva“. On ma{ta o velikom „nacionalnom frontu“ ili „velikoj nacionalnoj partiji“ koja }e u naciji ujediniti rad i kapital, kritikuje postoje}i republikanski poredak i parlamentarizam sam po sebi, zbog ~ega osvaja simpatije desnice. Me|utim, on }e ovoga puta definitivno biti razo~aran u aktivnu politiku i zauvek }e se distancirati od nje. U vreme izbijanja gra|anskog rata 1936, ne opredeljuje se ni za jednu stranu, ve} u avgustu iste godine napu{ta zemlju. @ive}e u Parizu, Holandiji, Argentini, Engleskoj, Portugaliji i u tom egzilu uglavnom }e }utati o zbivanjima u svojoj otad`bini. Po povratku u [paniju, u jesen 1945, ne}e se vi{e uklju~ivati u javni ìvot ve} }e se u samo}i predati intelektualnom radu i 1948. osnovati u Madridu Institut za dru{tvene nauke. Tada }e se pojaviti nova zna~ajna dela, pomenimo neka od njih: Ideas y creencias (Ideje i ube|enja), Estudios sobre el amor (Studije o ljubavi), Historia como sistema (Istorija kao sistem), Teoría de Andalucía (Teorija o Andaluziji). Posthumno }e mu biti objavljena dela, Qué es la Filosofía? ([ta je Fi-

losofija?), Meditación del pueblo joven (Razmi{ljanje o mladom narodu), Meditación de Europa (Razmi{ljanje o Evropi). No, vratimo se delu koje je trenutno pred nama. Posmatra~ je sastavljen od osam tomova koji su izlazili u periodu od 1916. do 1934. Tih osam knjiga ~ine eseji, predavanja i novinski ~lanci pisani u obliku osobenog, neposrednog autorovog obra}anja svojim ~itaocima, pa stoga mo`da oli~avaju njegove najskrovitije, najli~nije misli jer, kako kaè sam Ortega, Posmatra~eve „ideje, teorije i komentari predstavljaju autorove li~ne zgode i nezgode, njegove avanture“. Sa osmatra~nice svoga srca, on }e duhovnim okom posmatrati probleme koji mu pobu|uju permanentnu pa`nju: problem [panije, filosofije, etike, sociologije ali i probleme svakodnevnog ìvota koji proti~e pred njim, sa svim „sitnicama“ od kojih je satkan. To ne za~u|uje ukoliko se ima na umu da bit njegovog strogog i preciznog filosofskog sistema ~ine ideja i u~enje o ljudskom ìvotu kao radikalnoj stvarnosti (Ja sam ja i moje okruènje) iz kojih }e uslediti nova ideja o umu – vitalnom umu i istorijskom umu – kao suprotnost Kantovoj ideji ~istog uma i Unamunovom dvojstvu um–ìvot. U samo}i vlastite meditacije, posmatra~ }e stavljati na svoj radni sto i pomno razlu~ivati svaku od tih goru}ih tema sa podjednakom intelektualnom strogo{}u koja }e umnoàvati njene perspektive, prodiru}i u njenu dubinu ili drobe}i joj utrobu u nemilosrdnoj potrazi za istinom stvari; za onim {to stvari jesu ili bar izgleda da jesu iz njegove perspektive, upu}uju}i, istovremeno, ~itaoca na puteve vlastitog preispitivanja i mo`da druga~ijeg, ali nu`no li~nog vi|enja istih tih problema. Svaka tema je materija za duboko promi{ljanje i strog ogled, bez obzira da li je re~ o trenutnim pojavama, o ozbiljnim filosofskim pitanjima ili o onim istorijskim, sociolo{kim i politi~kim – temama koje se najsna`nije doti~u njegove [panije, i sa kojima se on neprestano su~eljava preispituju}i ih. Ovakav pristup podrazumeva eti~ku strogost i beskompromisnost ~istog, moglo bi se re}i asketskog, ispitivanja i potrage za istinom. Taj intelektualni napor Ortega }e predstaviti ~itaocu svojim blistavim i veoma izraàjnim stilom, u ~emu mu ne-

38

39

ma ravna, budu}u da filosofima obi~no nije svojstvena literarna virtuoznost. Njegova uzorna proza, sporog ritma, u Posmatra~u dostiè stilsku perfekciju. Ona je precizna te bogata metaforama; budu}i da je stroga, jasna je; proìma ~itaoca ali ga modulacijom svojih misli i podsti~e na uzlet ka vi{im sferama osmatranja ìvota; to je proza koja na tren zatreperi drhtajem vrhunskog poetskog dometa. Na potpuno osoben na~in Ortega je sjedinio vrline rasnog pisca, gospodara re~i, sa dinami~no{}u svojstvenom novinarskom stilu i zanatu koji je ispekao jo{ u najranijoj mladosti i koji mu je nasle|em predalo porodi~no okruènje; to nasle|e je izo{trilo njegovo pronicljivo prodiranje u temu koju razmatra, povremeno obojeno neobi~nom duhovito{}u, i darovalo ga sposobno{}u da uvek jasno oseti puls aktuelnog. Posmatra~ razmi{lja ozbiljno poput nau~nog istraìva~a a svoje misli izraàva na na~in vrhunskog pisca kome je u potpunosti poznata i bliska stvarala~ka mo} jezika, vrednost re~i te knjièvnost kao jedna od lepih umetnosti. Upravo je to {to je Ortega znao i umeo da ono {to duboko promi{lja i lepo iskaè, iritiralo neke koji su poku{ali da mu ospore vrline i domete vrhunskog evropskog mislioca, nesumnjivo jednog od najve}ih koje je dao XX vek, i da ga svedu u razmere izuzetnog pisca. Ortegi to nije smetalo, i sam je rekao da je re~ o „intimnom delu, upu}enom ~itaocima sa intimno{}u, koje ne traì niti èli veliku publiku“. To „intimno delo“ doìvelo je na stotine hiljada primeraka i bilo prevedeno na sve velike svetske jezike a me|u njima, evo, po prvi put, i na srpski. Ovaj izbor eseja odre|ivale su dve te`nje: da se ~italac upozna sa onim Orteginim idejama i razmi{ljanjima koja i danas zra~e originalno{}u i ìvotno{}u, a ti~u se same biti evropskog duha, kao i da se, istovremeno, predstavi razu|enost autorove misli. Stoga su u ovaj izbor uvr{tena i dva eseja koji se nisu pojavili izme|u korica Posmatra~a, ali su po mi{ljenju prire|iva~a, poput dve klju~ne kockice u mozaiku, bili neophodni za sklapanje celovite slike. Re~ je o eseju Intelektualac i Drugi, koji se pojavio prvi put u ~asopisu La Nación iz Buenos Airesa, decembra 1940, i o eseju Srce i glava, objavljenom u istom ~asopisu, jula 1927.

Tako je sklopljena slika ovovekovnih lutanja evropskog duha, lutanja koja najblistaviji {panski mislilac, sa osmatra~nice svoga srca, poput vedrog pesimiste, spoznaje samo kao korak unazad, zalet neophodan za pobedonosni skok neuni{tive i nadmo}ne evropske osobenosti. Skok kojim se doseù visine.

40

41

Biljana Bukvi}

Sadràj Intelektualac kao posmatra~ Istina i perspektiva / 7 Intelektualac i Drugi / 17 Svet oko nas ôvekova socijalizacija / 31 Bolesna demokratija / 36 Naravou~enije: ne budite uzorni / 43 Skica Salome / 50 Pismo mladom Argentincu koji studira filosofiju / 55 Nove starinske ku}e / 62 Crtica Kada nema radosti / 71 Psiholo{ke studije Srce i glava / 75 Antropolo{ke studije Smrt i vaskrsenje / 83 Istorijske studije Ratno tuma~enje istorije / 95 Filosofske studije Dve velike metafore / 113 Bog na vidiku / 132 Putopisi Bele{ke jednog skita~kog leta / 139 Biljana Bukvi} Posmatranje kao delanje / 193

42

43

Bolesna demokratija

Sve dobro {to se dogodi u svetu, u [paniji ima bled odraz. Za razliku od toga, ono lo{e preslikava se neverovatno uspe{no pa ~ak kod nas postaje izraènije nego igde. Dok se u poslednje vreme u~tivost u Evropi ozbiljno srozava, u [paniji je neu~tivost ve} zacarila na svakom koraku. Na{a iznemogla rasa polaskana je pozivom da prihvati plebejsko drànje, kao {to je bolesno telo zahvalno na dozvoli da se po volji ispruì. Plebejizam, koji trijumfuje {irom sveta, u [paniji sprovodi tiraniju. A kako je svaka tiranija puna nedostataka, valjalo bi spremati revoluciju protiv plebejizma, najnepodno{ljivijeg tiranina. Za dolazak tog izuzetno okrutnog suverena moramo zahvaliti trijumfu demokratije. U okrilju ove plemenite ideje u javnu svest uvukla se izopa~ena afirmacija svega {to je nisko i vredno prezira. Koliko puta se desilo isto! Dobra strana neke stvari privla~i ljude i ~im se stave u njenu slu`bu, brzo zaborave da postoje i mnoge druge tako|e dobre stvari sa kojima ju je neophodno dovesti u sklad, zbog ~ega je pretvaraju u jad i bedu. Demokratija kao demokratija, odnosno strogo i isklju~ivo, kao na~elo politi~kog prava, deluje izvanredno. Ali demokratija koja je pobesnela i iza{la izvan sopstvenih okvira, demokratija koja je prodrla u religiju ili umetnost, u misli i gestikulacije, u

srce i obi~aje, jeste najopakija bolest koja moè sna}i jedno dru{tvo. [to je suèniji prostor delovanja svojstven nekoj ideji, to }e, srazmerno nastojanjima da se ona projektuje na sveukupni ìvot, njen uticaj biti sve razorniji. Zamislite da nam ìvot ure|uje neki ostra{}eni vegetarijanac koji stremi da posmatra svet sa visina svog kulinarskog vegetarijanstva: u umetnosti bi zabranio sve sem ba{tenskog pejzaà; u sferi nacionalne privrede podràvao bi prevashodno poljoprivredu; od religije bi jedino prihvatio drevna boànstva ìtarica; za odevanje bi nam dozvolio da biramo samo izme|u tkanina od kudelje, lana ili ùke, a kao filosof tvrdoglavo bi propagirao nekakvu transcendentalnu botaniku. Ali ni{ta manje besmisleno ne deluje ni ~ovek koji bi, poput mnogih danas, stao pred nas i ponosno izjavio: „Ja sam, pre svega, demokrata!“ U takvim situacijama obi~no se setim pri~e o izvesnom mladom crkvenjaku koji nije znao svoju ulogu tokom liturgije i ~im bi ~uo sve{tenika, on bi izgovarao: „Slava i hvala svetom Pri~e{}u!“. Sve dok se sve{tenik, po{to mu se smu~ila njegova upornost, nije okrenuo rekav{i mu: „Drago dete, to je prava re~, ali u pogre{no vreme!“ Nedopustivo je biti pre svega demokrata, budu}i da se ideja demokratije ne odnosi na prvi plan, nije „pre svega“. Politika je sistem sredstava, ona je sastavni deo i dopuna ìvotu, jedna od mnogih stvari kojima treba posvetiti pa`nju i usavr{avati ih kako bi na{ li~ni ìvot bio manje izloèn lomovima, te lak{e postizao svoju puno}u. Politika }e nas mo`da, u nekom dramati~nom trenutku, poput pukotine na brani, mobilisati da pokrenemo na{e najbolje energije u èlji da pospe{imo ili obezbedimo ìvotni napredak, ali ta okolnost nikada ne moè biti normalna. Pitanje politike zahteva najodlu~niju ipravku XIX veka. Naime, u XIX veku ozbiljno je bio izopa~en poriv

0

1

kojim se ure|uje perspektiva te su se ljudi tada, kao poslednjim i kona~nim, bavili onim stvarima koje po svojoj biti mogu da budu samo prethodne. Savr{enstvo tehnike predstavlja savr{enstvo spolja{njih sredstava kojima se podsti~e vitalnost. Stoga najskromniji napor ulaèmo kada se bavimo tehni~kim pobolj{anjima. Na~initi od njega presudni poduhvat na{eg bitisanja, posvetiti mu na{e najdelikatnije i najpostojanije snage, o~igledno zna~i zastranjivanje. Isto se doga|a sa politikom, ~iji je cilj da artikuli{e dru{tvo – kao tehnika prirodu – kako bi se pojedincu otvarao sve {iri prostor za uve}anje li~ne mo}i. Budu}i da je demokratija puka pravna forma, nesposobna da iole usmeri sve one na{e ìvotne funkcije koje nisu u domenu javnog prava, to jest skoro celokupan na{ ìvot, ~im se od nje na~ini jedinstveno na~elo bitisanja, ra|aju se najve}a preterivanja. Sve odjednom dolazi u suprotnost sa samim ose}anjem koje je pobudilo ~e`nju za demokratijom, jer se ona ra|a iz plemenite èlje da se plebs spase bednog poloàja. Dakle, demokrata gaji naklonost prema plebsu, prema svemu {to ga ~ini plebsom, prema njegovim obi~ajima, manirima, intelektualnim odlikama. Ekstremni oblik te naklonosti moè se prepoznati u kredu socijalista – re~ je o pravom religioznom kredu! – kojim se proleterska pamet progla{ava za jedinu istinski sposobnu da se bavi visokom naukom i udovolji moralnim zahtevima. [to se ti~e manira, mogu da kaèm da se moj ìvot podudarao sa procesom u kojem se vi{i poloàj na dru{tvenoj lestvici osvajao prosta~kim opho|enjem. A to zna~i da ~ovek nije izabrao najbolju epohu da se rodi. Jer, pre nego {to su se odabrani krugovi priklonili manirima i re~niku Avasa13, jasno je da je prvo sama epoha poprimila prili~no duboke i pogubne odlike plebsa. Svako takozvano demokratsko tuma~enje nekog ìvotnog ustrojstva koje ne spada u domen javnog prava, neizbeàn je odraz plebejizma.

Izvojevana pobeda demokratskog pokreta protiv toga da se zakonom propisuju privilegije, uspostavljaju kaste itd., proèta je nemalo moralnom izopa~eno{}u koju nazivam plebejizmom; ipak, od nje je bila ja~a plemenita pobuda da se ukine pravna nejednakost. U prethodnom reìmu prava su bila izvor nejednakosti; njima se unapred, pre nego {to bi se ljudi i rodili, odre|ivao njihov poloàj. Stoga smo s razlogom odbijali da takva prava nazovemo pravima, ve} smo ih nazvali privilegijama, daju}i toj re~i pejorativno zna~enje. Zdrav nerv demokratije ispoljava se u izjedna~avanju privilegija, a ne prava. Uo~ite kako „ljudska prava“ imaju negativan smisao, ona su pu{karnica koju nova dru{tvena organizacija, stroè pravno ure|ena od prethodne, podiè iz straha od mogu}eg vaskrsenja privilegija.* Ve} poznatim i osvojenim „ljudskim pravima“ trebalo bi dodati nova i nova, sve dok ne bi i{~ezli i poslednji ostaci politi~ke mitologije. Budu}i da privilegije, kao {to sam ve} rekao, nisu prava, njih ~ine nataloèni ostaci religijskih tabua. Me|utim, nemogu}e je pretpostaviti da }e neka budu}a, nova „ljudska prava“, koja kao na{e otkri}e i trijumf predajemo u ruke dolaze}ih generacija, tako|e imati dalek domet te da }e izmeniti lice dru{tva poput ovih ve} ste~enih ili skoro ste~enih.** Stoga, ako bismo poku{ali da svedemo zna~enje demokratije na njeno delo, izjedna~avanje privilegija, onda se moè re}i da su joj trenuci slave ve} prohujali. Zaista, ukoliko se pravna organizacija dru{tva zadrì na tom polemi~kom i negativnom stupnju, pukom razaranju „religiozne“ organizacije dru{tva, ukoliko ~ovek ne posmatra svoje demokratsko delo isklju~ivo kao prvi napor ka uspostavljanju pravde, kojim smo usekli {iroko re~no korito pravi~nosti da bismo unutar njega stvarali jednu novu pravednu dru{tvenu strukturu – neka bude pravedna, ali neka bude i struktura – tada }e pojedinci istan~ane moralne osetljivosti prokleti demokratiju i okrenuti svoja srca ka pro{losti, nesum-

0

1

njivo organizovanoj na predrasudama; no, ipak organizovanoj. @ivot je, u svojoj biti i pre svega, struktura: ~ak i najgora struktura bolja je nego nikakva. Kako sam prethodno rekao da je nedopustivo biti „pre svega“ demokrata, sada dodajem da je tako|e nedopustivo biti „samo demokrata“. Pravdoljubiv ~ovek ne moè da se zaustavi na izjedna~avanju privilegija, na tome da pravno ozakoni jednakost me|u ljudima u domenu op{te ljudske jednakosti. Ose}a istu neodlo`nu potrebu da ozakoni, proglasi legitimnom, nejednakost me|u ljudima u domenu op{te ljudske nejednakosti. To je kriterijum pomo}u kojeg razaznajemo granicu iza koje se demokratsko ose}anje degeneri{e u plebejizam. Ko god se razbesni kada vidi da se prema jednakima nejednako postupa, ali se uop{te ne potrese kada vidi da se prema nejednakima postupa jednako, nije demokrata, ve} plebejac. Doba kada je demokratija bila zdravo i poletno ose}anje, pro{lo je. Ono {to se danas naziva demokratijom jeste degeneracija ljudskih srca. Ni~e nam je otkrio mehanizam koji funkcioni{e u degenerisanoj javnoj svesti: nazvao ga je pakost. Kada ~ovek ima ose}anje niè vrednosti usled nedostatka odre|enih vrlina – inteligencije, hrabrosti ili otmenosti – posredno nastoji da se potvrdi u vlastitim o~ima nipoda{tavaju}i izuzetnost tih vrlina. Kao {to je izvanredno uo~io jedan poznavalac Ni~eovog dela, nije re~ o lisici i gro`|u. Lisica i dalje po{tuje, kao ne{to najbolje, zrelost ploda, te se zadovoljava samo negiranjem primamljivosti nedosti`nog gro`|a. „Pakosnik“ ide korak dalje: on mrzi zrelost i vi{e voli oporost nezrelog ploda. U pitanju je potpuni preokret vrednosti: vrhunskom se, upravo zato {to je vrhunsko, ~ini capitis deminutio14, a na njegovo mesto trijumfalno se ustoli~uje ono bezvredno. ôvek iz naroda obi~no ima ili je imao zdravu sposobnost divljenja. Kada bi ugledao neku groficu kako

promi~e u svojoj ko~iji, bio bi iskreno ushi}en i sa zadovoljstvom bi okopavao zemlju na planeti na kojoj se povremeno, bar na ten, mogu videti tako prekrasni prizori. On se divi i uìva u rasko{i, ~arobnoj lepoti, kao {to se divimo zlatu i rubinima kojima sunce na umoru slavi svoj zalazak. Ko moè da zavidi zla}anoj rasko{i sutona? ôvek iz naroda nije prezirao sebe: znao je da je razli~it i niì u odnosu na plemstvo; ali njegovo srce nije razjedala otrovna „pakost“. Po~etkom Francuske revolucije jedna ugljarka je kazala izvesnoj markizi: „Gospo|o, sada }e se stvari preokrenuti; mene }e nositi na rukama, a gospo|a }e tegliti ugalj.“ Neki od onih „pakosnih“ drvenih advokata, ni{tarija koji su silom gurali narod u revoluciju verovatno bi je ispravio: „Ne, gra|anko: sada }emo svi biti ugljari.“ @ivimo okruèni ljudima koji nemaju po{tovanja prema sebi, i to skoro uvek s razlogom. Doti~ni bi èleli da se {to pre ukazom proglasi jednakost me|u ljudima; jednakost pred zakonom nije im dovoljna: ~eznu da ~uju sve~anu potvrdu kako smo svi jednaki u meri darovitosti, ose}ajnosti, prefinjenosti i uzvi{enosti srca. Svaki dan kojim se kasni u ostvarenju ove neostvarive uravnilovke predstavlja jo{ jednu surovu obdanicu tim „pakosnim“ stvorenjima, svesnim svoje nepovratne osude da budu intelektualni i moralni plebs na{e vrste. Kada ostanu sami, iz vlastitog srca navire im ose}anje prezira prema sebi. Uzalud im je {to pomo}u prizemnih lukavstava mo`da uspevaju da steknu vi|enije uloge u dru{tvu. Taj prividni dru{tveni trijumf jo{ ih vi{e truje iznutra, razotkrivaju}i im krhku neravnoteù njihovog ìvota kojem svakog ~asa preti pravedno uru{avanje. Pred vlastitim o~ima prikazuju se kao sopstveni falsifikatori, kao tragi~ni kova~i la`nog novca, gde krivotvorena moneta oli~ava samog krivotvorca. Ovakvo duhovno stanje, natopljeno razjedaju}im kiselinama, ~e{}e se ispoljava u onim zanimanjima gde je

0

1

izmi{ljanje nepostoje}ih vrlina manje mogu}e. Zar ima i~eg tu`nijeg od pisca, profesora ili politi~ara bez darovitosti, bez istan~anosti u opaànju, bez uzvi{enosti u karakteru? Kako li ti ljudi, razjedeni dubokim unutra{njim lomom, moraju gledati na sve {to prolazi ispred njih isijavaju}i savr{enstvo i zdravo po{tovanje prema sebi? Upravo zato novinari, profesori i politi~ari bez dara ~ine Vrhovni Stoèr zavisti koja je, kako veli Kevedo15, ve~ito ùta i mr{ava jer grize a ne jede. Ono {to danas nazivamo „javnim mnjenjem“ i „demokratijom“ dobrim delom nije ni{ta drugo do gnojna izlu~evina tih zlobnih du{a.

U svojoj knjizi Beski~mena [panija nagovestio sam jednu doktrinu o nastanku dru{tava koja se drasti~no razlikuje od op{teprihva}enih. Po njoj, ljudsko dru{tvo ima samo spoljne, nebitne sli~nosti sa takozvanim „ìvotinjskim dru{tvima“, koje evolucionizam uzima za polaznu ta~ku njegovog razvoja. Istorijsko dru{tvo je su{tinski razli~ita pojava od ~opora, stada, krda, jata, mravinjaka, ko{nice. Tako|e, nije nastalo ni razvojem porodi~ne zajednice. Pre bi se moglo re}i da se ona pojavljuje kasnije u odnosu na dru{tvo i to kao oblik izvesne unutra{nje inkubacije u njemu samom. Dakle, dru{tvo bi predstavljalo presudnu pojavu koja se ne moè pojednostavljivati. Takvo uverenje podstaklo je Aristotela da govori o ~ovekovom politi~kom nagonu. Ali on ne odre|uje jasno kakva bi bila funkcija tog nagona. Da

li je re~ o ne~emu {to neodre|eno nazivamo te`njom ka druèljubivosti, odnosno ka pukom zbijanju u grupu, te bezobli~nom saìvotu? To ne bi bilo dovoljno. Nema dru{tva bez ~vrste strukture, makar ona bila i veoma jednostavna. Nema dru{tva ukoliko me|u ~lanovima ne postoji svest o pripadni{tvu istoj grupi. Obilje svedo~anstava, pre svega etnolo{kih, primorava nas na pomisao da se dru{tvo ra|a iz nadmo}ne privla~nosti koju jedan ili nekoliko pojedinaca zra~e prema drugima. Nadmo}nost, izuzetnost odre|enog pojedinca automatski budi kod ostalih pokreta~ku snagu privla~enja, sle|enja. Manire, odnosno pona{anje te istaknute li~nosti odu{evljeni sledbenici prihvataju kao nadindividualna na~ela. Ukoliko, dakle, uop{te treba govoriti o nagonu, rekli bismo da se socijalni nagon konkretno sastoji od poriva ka poslu{nosti koju neki ljudi ose}aju prema ~oveku koji je u izvesnom smislu uzoran. Taj dinami~ki odnos izme|u uzornog ~oveka i ùdnje okoline da ga sledi, da mu se prilagodi, pojavljuje se u svim dru{tvima, po~ev{i od najprimitivnijih i iskonskih pa sve do onih najrazvijenijih koja su skoro ve} na izmaku. Tako je hri{}ansku Crkvu, u njenoj najdubljoj su{tini i njenom najdubljem nervu, utemeljio Hristos sa svojim poslu{nicima. Poslu{nost, sle|enje – ili, kako se obi~no kaè jednim pomalo neprikladnim izrazom „opona{anje Hrista“ – predstavljaju dinami~ku stvarnost koja je ustanovila hri{}ansku Crkvu. Tokom svog gigantskog razvoja, jasno je, poprimila je i jo{ mnoga druga svojstva. Ali sva ona ìve zahvaljuju}i toj sredi{njoj aktivnosti, tako da istorijska stvarnost Crkve u svakom trenutku zavisi od izgaranja u poslu{nosti koje bi vernici ose}ali slede}i Isusovu uzornost. Razmi{ljaju}i dalje u tom pravcu, neminovno sti~em snaàn utisak da ukoliko ~ovek postane uzor u ne~emu, dostiè najve}e ~oveku dopu{tene visine. Ali

0

1

Naravou~enije: ne budite uzorni

sveukupna ~ovekova potencija krije u sebi i jednu manu koja je obesnaùje i izvitoperuje. Nasuprot autenti~noj uzornosti, postoji la`na i isprazna uzornost. Prva razlika izme|u njih je u tome {to istinski uzornom ~oveku nikada nije bio cilj da to zaista postane. Povinuju}i se dubokoj nu`nosti svoga bi}a, on se iz dubine srca posve}uje nekoj delatnosti – lovu ili ratovanju, ljubavi prema bli`njem ili nauci, veri u Boga ili umetnosti. Kroz to trenutno, neposredno, spontano predavanje nekom delanju postiè odre|eni stepen savr{enstva i tada se, a da on to nije nameravao, kao neo~ekivana posledica i neo~ekivan ishod, doga|a da postaje uzor drugim ljudima. Kod la`nog uzora duhovna trajektorija suprotnog je smera. On neposredno odlu~uje da bude uzor; u ~emu i na koji na~in drugorazredno je pitanje, koje }e kasnije poku{ati da re{i. Ne zanima ga nikakvo odre|eno delanje; ni u ~emu ne ose}a glad za savr{enstvom. Jedino {to ga privla~i, jedino za ~im ùdi jeste taj socijalni efekat savr{enstva – uzornost. Ne èli da bude veliki lovac ili veliki ratnik, ni dobar, ni mudar, niti svetac. Ne èli, u stvari, duboko u sebi, da bude bilo {ta. Jedino èli da bude drugima, u tu|im o~ima, obrazac i model. On ne prime}uje kontradikciju sadrànu u sopstvenoj nameri. Jer uzornost je automatski i takore}i mehani~ki ishod nekog savr{enstva, a ono se ne postiè ukoliko ne postoji freneti~na ljubav i strasno predavanje odre|enom delanju. U trenutku kada ju je sebi postavio kao cilj, takva uzornost smesta odvra}a njegovu li~nost od iskrenog odu{evljenja za svaku konkretnu aktivnost, tako da mu preostaje puka forma jedne realnosti koja se ostvaruje samo pomo}u nekakvog sadràja. Otuda sledi druga korenita razlika izme|u jednog i drugog tipa uzornosti. Dobar uzor ne moè to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac ne~ega. Lo{ uzor ne stvara ni{ta pozitivno ni vredno. Nije istinski ume{an,

niti mudar, pa ~ak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u o~ima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj su{tini, oli~enje nemorala. Jalovost la`nog uzora neumitna je posledica njegove namere. Kako ne ose}a da ga autenti~no privla~i bilo kakvo pozitivno delanje niti uìva posebnu nadarenost za bilo {ta, stalno }e u svom ìvotu vi{e isticati savr{enstvo u neradu nego u radu. Poznavao sam i jo{ uvek poznajem neke od tih „uzornih“ ljudi i uvek sam se izuzetno zabavljao posmatraju}i lukavstvo kojim izbegavaju sve {to je stvaranje, konkretan posao, dovijaju}i se da jalovost proglase za pozitivnu vrednost. Tako }e la`ni uzor, u intelektualnoj sferi, veoma nagla{avati visokoparno apstraktno rasu|ivanje, insistiraju}i na onom {to je komplikovano, neizvesno i {to je, sve u svemu, su{ta afirmacija ili negacija. Ako posle dubokog razmi{ljanja o ne~emu, ozareni sopstvenim otkri}em, iznesemo svoju tvrdnju, la`ni uzor nam ne}e re}i: „Zaista je tako“, ili pak: „Ne slaèm se, ja mislim suprotno“, ve} }e nam re}i: „Mogu}e je, mogu}e je. Ko }e to znati?“. Posle ovih re~i ostajemo posti|eni, osramo}eni vlastitom umi{ljeno{}u i povr{no{}u, a istovremeno zadivljeni superiorno{}u {to caruje u tom ~oveku koji nikada ne zaboravlja genijalnu istinu da um moè biti u zabludi. I potreban nam je ~itav minut da bismo shvatili da na{a sentenca, uprkos svom sna`nom dogmatskom aspektu, nosi u sebi tu sveop{tu sumnju koja neraskidivo prati svako ljudsko rasu|ivanje i koju samim tim nije ni potrebno uvek formulisati. La`ni uzor tako|e nije po{tovalac knjièvnosti, za koju naravno, kao po pravilu, nema dara. Po njegovom mi{ljenju, knjièvnik se uvek izlaè riziku da mu umetnost bude izgovor za samoisticanje. Budu}i da je la`ni uzor po prirodi do srì ta{t – sve {to radi ~ini kako bi

0

1

ostavio utisak na druge ili, {to je jo{ gore, na samog sebe, po{to se poput Narcisa pretvorio u posmatra~a sopstvenog lika – manija~ki je sklon da svuda prepozna glad za samoisticanjem, jer mu je nepoznata jednostavna i plemenita ljubav prema stvaranju. Ve}ina [panaca ne ide na koridu. Iz ovih ili onih razloga ta svetkovina im je dosadna ili je se gnu{aju. Me|utim, ponekad }e sticajem okolnosti i [panac koji ina~e ne ide na koridu tamo biti prisutan. Retko prisustvovanje kao i vanredni motivi zbog kojih je jednom ili nekoliko puta bio na koridi, daju mu za pravo da sebe ne smatra posetiocem korida. La`ni uzor i u takvoj prilici herojski ne}e pokleknuti. Onaj ko nema obi~aj da ide na koridu, ako ponekad ode, ~ini to upravo zato {to ne pridaje zna~aj tom odlasku. Negativnu i najprostiju ~injenicu da nije posetilac korida la`ni uzor pretvara u pozitivan podvig. Isto se de{ava i kada je re~ o lutriji. Iako ogroman broj na{ih zemljaka ne igra lutriju, ipak ponekad to u~ine; me|utim, la`ni uzor }e i tad, smrtno ozbiljan, odbiti da igra daju}i tom prostom uzdràvanju herojski oreol. Kada putuje, najvi{e }e voleti tre}u klasu. Ne zbog konkretnih razloga – nedostatka novca, èlje da posmatra niè klase – ve} isklju~ivo zbog toga da „ne ide prvom“. Spremnost da se pridaje va`nost bezna~ajnim stvarima nepogre{ivi je simptom la`ne uzornosti i neizbe`no se ispoljava u svemu; jer onaj ko stalno od sebe o~ekuje jedino velike stvari, nije u stanju da se preda nijednoj odre|enoj aktivnosti, budu}i da je opsednut samo sopstvenom uzorno{}u. Umesto da nastoji da se istakne u nekom va`nom zadatku iz sfere vi{ih ljudskih sadràja, posve}uju}i mu se bez afektiranja, la`ni uzor mora prvo da prida va`nost bezna~ajnim stvarima da bi onda u ne~emu mogao biti uzoran. A kako je mnogo lak{e ne raditi nego

raditi, njegov heroizam }e se pre svega sastojati od odricanja i uzdràvanja. La`ni uzor nije svetac, ve} „svetac na kvadrat“, i kao takav buja me|u dekadentnim narodima li{enim silovite gladi za ìvotom. [irom sveta je plebs ose}ao magijsko po{tovanje prema tim ~udnim ljudima koji se uzdràvaju – „svecima na kvadrat“. Za razliku od plebsa, oni najrobusniji slojevi uvek su ih prezirali, jer da bi po{tovali nekog ~oveka, nikada ga ne pitaju {ta ne radi ve}, naprotiv, {ta radi. „Uzoran“ ~ovek mora da kompenzuje ni{tavnost svojih normi (koje su negativno odre|ene i ti~u se bezna~ajnih stvari) ogromnom, preteranom strogo{}u kojom ih se pridràva. Na taj na~in, izbegavaju}i svaki izuzetak od zacrtanog, njegovo pona{anje dobija izvesnu komi~nu veli~anstvenost. Otac Pija Barohe16 imao je obi~aj da ironi~no pripoveda o svojim juna~kim podvizima u koje se ubrajalo i to da nikada nije gledao nijednu E}egarajevu17 dramu i da se jednom zatekao sam samcijat na Puerti del Sol18. Sli~ne stvari, samo shva}ene ozbiljno, ~ine uobi~ajeno herojstvo „uzornih“ ljudi i o njima bi se mogao pisati roman u nastavcima na temu vrline. Moralno savr{enstvo, kao svako savr{enstvo, sportska je vrlina, ne{to {to se rasko{no dodaje onom neophodnom i preko potrebnom. Otuda, kao i u svakom sportu, moralno savr{enstvo treba da sadrì zrno ironije i da sebe doìvljava bez ikakve patetike. Puka moralna ispravnost je ne{to ~ime je besmisleno baviti se, jer predstavlja minimum zahteva. Ali savr{enstvo niko od nas ne zahteva; mi ga sebi name}emo ili mu teìmo apsolutno slobodnim izborom na{e volje i, nesumnjivo, zato {to nam to pri~injava zadovoljstvo. Stoga ~ovek koji je u ne~emu savr{en uìva da ponekad odstupi od vlastitih na~ela i, da tako kaèmo, padne u greh. Ne{to sasvim drugo je idolopoklonstvo prema njima, kao da ona u svojoj biti nose apsolutnu vrednost

0

1

te su sama po sebi neophodna. Na~elo savr{enstva je vredno jednostavno kao cilj u trci. Va`no je tr~ati ka njemu, no onaj ko do njega ne stigne ne}e zbog toga biti ni ubijen, niti osramo}en. Kada je tiranin Sirakuze naredio da mu i{ibaju sina zato {to je suvi{e dobro svirao flautu, postupio je onako kako je trebalo da postupi. Jer samo neko kome je to zanimanje moè besprekorno da svira flautu, a zanimanje flautiste ne prili~i prin~evom sinu. Tako|e je nedopustivo da se od uzornosti i vrline napravi profesija. Zato mudar ~ovek uìva da s vremena na vreme pogazi na~ela koja je sam sebi nametnuo, uìva da naru{i svoju istinsku uzornost kako bi na~inio kratak predah izme|u vlastitog ìvota i apstraktnog savr{enstva koje mu je cilj. Na{e ìvljenje ne treba da bude paradigma, ve} spokojno proticanje izme|u modela, ìvljenje koje nas pribliàva njima i istovremeno ih otmeno zaobilazi. Otprilike onako kako je Ni~e definisao dobru prozu: ona se ve~ito stvara po ugledu na stih, i skoro da se na tren sa njim prepli}e, da bi mu ipak na kraju, u prelomnom trenutku, tiho utekla na prstima.

Skica Salome

U morfologiji ènskog bi}a mo`da ne postoje ~udniji likovi od Judite i Salome, dveju dvoglavih èna, budu}i da svaka od njih ima dve glave: svoju i onu odse~enu. Zanimljivo je da se unutar svake vrste stvarnosti pojavljuju ekstremni slu~ajevi kojima ta vrsta kao da negira samu sebe pretvaraju}i se u svoju suprotnost. Re~ je o grani~nim prirodama koje, mogli bismo re}i, istovremeno pripadaju i jednom i drugom susednom carstvu, poput izvesnih ìvotinja koje se skoro mogu smatrati biljkama, ili nekih hemijskih supstanci koje su na granici ìve plazme. U njima je prisutna tipi~na gre{ka svojstvena svemu {to predstavlja krajnost i ekstrem; tako se ne zna pouzdano da li profil tela, oivi~en linijom njihove konture, pripada telima ili okolnom prostoru koji ih okruùje i obavija. Bri`ljivo usmeravana meditacija, koja se ne bi nasukavala na hridi anegdota niti na sofisti~ku kazuistiku, otkrila bi nam su{tinu ènstvenosti u ~injenici da se jedno bi}e ose}a potpuno ispunjenim samo onda kada se celokupnom li~no{}u predaje drugoj osobi. Sve ostalo {to èna ~ini ili {to ona jeste samo je njeno dopunsko i drugorazredno obele`je. Toj ~udesnoj pojavi muèvnost se suprotstavlja svojim prainstinktom koji podsti~e na osvajanje druge osobe. Postoji, dakle, jedna prestabilirana harmonija izme|u mu{karca i ène; za nju, ìvot je predavanje; za njega, ìvot je osvajanje, i oba ova predznaka }e se, upravo zato {to su suprotna, savr{eno poravnati. Sukob izbija kada se u prainstinktu mu{karca i ène pojave odstupanja i interferencije. Jer pogre{no je pretpostaviti da su konkretan mu{karac i konkretna èna uvek i zaista to u potpunom i ~istom obliku. Podela ljudskih bi}a na mu{karce i ène je, o~igledno, neprecizna; stvarnost nas upoznaje sa silnim gradacijama izme|u jednog i drugog termina. Biologija nam ukazu-

0

1

je da telesna seksualnost toliko neodlu~no lebdi iznad zametka da bi eksperimentalno bilo mogu}e podvrgnuti ga promeni pola. Svaka ìva jedinka predstavlja osobenu jedna~inu u kojoj u~estvuju oba pola, i najteè je prona}i bi}e koje bi oli~avalo „mu{karca od glave do pete“ ili „ènu od glave do pete“. To {to se de{ava sa telesnom seksualno{}u jo{ je o~iglednije u sferi psiholo{ke seksualnosti. Mu{ki i ènski princip, Jin i Jang kod kineskih mislilaca, kao da se uvek iznova nadme}u u svakoj du{i da bi na kraju dali razli~ite obrasce kompromisa koji predstavljaju razne tipove mu{karaca i èna. Tako su Judita i Saloma dva u najve}oj meri iznena|uju}a varijeteta ènskog tipa, budu}i da predstavljaju najkontradiktorniji slu~aj: ènu grabljivicu. Po{to je uzaludna èlja da se saèto i podjednako govori i o jednom i o drugom liku, prinu|en sam da se ograni~im tek na kroki prikaz Salome. Biljka Saloma ni~e samo u vrhovima dru{tva. @ivela je nekad davno u Palestini jedna razmaèna i dokona princeza, a danas bi ona mogla biti k}i nekog bankara ili petrolejskog magnata. Presudno je to da je njeno vaspitanje, u ambijentu neograni~ene mo}i i samovolje, izbrisalo u njenom duhu dinami~ku liniju {to razdvaja stvarnost od uobrazilje. Sve njene èlje uvek su bile zadovoljene a ono {to joj ne bi bilo po volji, bilo bi odstranjivano iz njene okoline. Su{tinski podatak iz legende o Salomi, klju~ njenog psiholo{kog mehanizma krije se u ~injenici da joj se ispunjavaju svi prohtevi. Budu}i da je za nju èlja isto {to i ostvarenje, u njenoj du{i su zakr`ljali svi oni mehanizmi koje mi ostali obi~no primenjujemo kako bismo ispunili na{e èlje. Tako }e se na kraju te neuposlene energije sru~iti na turbinu same èlje, pretvaraju}i Salomu u ~udesnu fabriku ~e`nje, uobrazilje, ma{te. Ve} to je znak izopa~ene ènstvenosti. Jer èna, po svojoj prirodi, manje uo-

braàva i ma{ta nego mu{karac te se, zahvaljuju}i tome, lak{e prilago|ava sudbini koja joj je predodre|ena. Za mu{karca je predmet èlje obi~no ne{to {to je tvorevina uobrazilje, {to prethodi stvarnosti; za ènu, naprotiv, ne{to {to pronalazi u svetu stvarnosti. Tako se, na erotskom planu, ~esto doga|a da mu{karac a priori, kao [atobrijan, stvori fantôme d’amour19, nestvarnu sliku ène kojoj posve}uje sav svoj zanos. Kod ène se to izuzetno retko doga|a, i to ne slu~ajno, ve} upravo zbog oskudice uobrazilje {to karakteri{e ènsku psihu. Saloma je ma{tar poput mu{karca, i kako je taj svet njene uobrazilje najstvarniji i najvredniji deo njenog ìvota, on }e saèti njenu ènstvenost u izvitoperenu muèvnost. Dodajte tome upornost kojom legenda aludira na njeno neoskrnavljeno devi~anstvo. Preterivanje sa telesnim devi~anstvom, nemoderna opsesija da se produì devoja{tvo, obi~no se kod ène povezuje sa mu{kim karakterom. Malarme je, o{trovido pretpostavljaju}i, Salomu smatrao frigidnom. Njeno telo, tamnoputo i gipko, satkano od finih akrobatskih mi{i}a – dok Saloma ple{e – svetluca opto~eno dragim kamenjem i plemenitim metalima, budi u nama sliku „neobljubljenog gmizavca“. Saloma ne bi bila èna kada ne bi imala potrebu da se preda drugome; ali èna puna ma{te i frigidna, predaje se utvari, vlastitom snu. Tako sva njena ènstvenost nestaje u dimenziji uobrazilje. Me|utim, Saloma }e kona~no, uz pomo} svoje ljubavne himere, otkriti rastojanje od stvarnosti do ma{te. Mo}ni tetrarh ne moè i{tancovati mu{karca koji bi odgovarao slici {to se uvrtela u tu odva`nu glavicu. Ova se pri~a, uvek ista, iznova ponavlja: svaka Saloma, iako okruèna izobiljem, tegli svoj mrzovoljni, otu`ni i, u su{tini, gor~inom natopljen ìvot. Nedostaje joj ~vrsto tle na koje bi mogla iskrcati svoj svet utvara i, po-

0

1

put modiskinje {to isprobava haljine na kroja~koj lutki, tako i ona, na mu{karcima koji kraj nje prolaze, ispituje nestvarne konture svoga sna. Jednog prekrasnog dana Saloma je, ipak, poverovala da je na ovom svetu prona{la otelotvorenje svojih snova. Ne pitajmo sada za{to. Mo`da je re~ samo o jednom quid pro quo: podudarnost njenog uzora sa tim ~ovekom od krvi i mesa po imenu Jovan Krstitelj potpuno je negativna. On je nalik njenom idealu samo po tome {to je razli~it od ostalih mu{karaca. Salome su uvek u potrazi isklju~ivo za mu{karcem koji mora da bude toliko razli~it od ostalih, te skoro da pripada nekom novom, nepoznatom polu – jo{ jedan pokazatelj deformisane ènstvenosti. Krstitelj je kosmat i ushi}en; njegov glas se ori pustinjom dok propoveda religiju vodoisceljenja. Saloma nije mogla gore pro}i; Jovan Krstitelj je ~ovek ideja, homo religiosus: su{ta suprotnost Don Huanu koji je homme à femmes20. Tragedija }e neizbe`no prasnuti, poput eksplozivne hemijske reakcije. Saloma voli svoju utvaru; predaje se njoj, a ne Jovanu Krstitelju. On joj je tek puko sredstvo kojim otelotvoruje sopstveno privi|enje. Saloma ne ose}a potrebu da voli tog kosmatog ~oveka, ve} pre glad za njegovom ljubavlju. Upravo ju je njena muèvnost nu`no dovela dotle da u erotski odnos ulazi pona{aju}i se kao mu{karac. Jer mu{karac ljubav doìvljava prvenstveno kao silovitu ùdnju da bude voljen, dok je èni najva`nije da ose}a vlastitu ljubav, toplo strujanje koje iz njenog bi}a zra~i ka voljenom i neodoljivo je vu~e ka njemu. Potrebu da bude voljena ona ose}a samo kao posledicu, ona je u pozadini. Normalna èna, ne zaboravite, sasvim je suprotna grabljivici {to se baca na plen; ona je plen koji se baca pred grabljivicu. Saloma ne voli Jovana Krstitelja, ona ima potrebu da on nju voli, da ona njega osvoji; povinuju}i se toj mu{koj èlji, obru{i}e se na njega svim silama koje

mu{karac obi~no koristi da bi okolini nametnuo svoju volju. Eto za{to ta èna, umesto da kao druge u svojim rukama nosi buket ljiljana, me|u svojim dugim, mermernim prstima drì odrubljenu glavu. Ta glava je njen dragoceni, ìvotni plen. Ritmi~kim korakom, uz uvijanje tela, gavranovskog hebrejskog lica, promi~e kroz legendu, dok joj iznad uko~ene glave i staklastih o~iju izviruje du{a, narogu{ena poput jastreba ili sokola, spremna za napad... No pri~a je isuvi{e zamr{ena i op{irna da bih je ovde mogao ispri~ati celu. Pri~a o tragi~nom flertu izme|u Salome, princeze, i Jovana Krstitelja, intelektualca.

0

1

Pismo mladom Argentincu koji studira filosofiju

Veoma me je obradovalo va{e pismo, dragi prijatelju. Nalazim u njemu ne{to {to je neuobi~ajeno prepoznati kod mladog ~oveka, a posebno kod mladog Ar-

gentinca. Pitate me o nekim stvarima dopu{taju}i mogu}nost da su vam nepoznate. Ta pora neznanja koju ostavljate otvorenom u blistavoj sferi va{eg duha, spas}e vas. Kroz nju }e prodreti jedno nadmo}no znanje. Verujte mi: ni{ta nije tako plodotvorno kao neznanje svesno sebe. Od Platona pa sve do danas najbriljantniji mislioci nisu na{li bolju definiciju znanja od naslova koji je veliki Kuzanski dao jednom svom delu: De docta ignorantia21. Znanje je, prevashodno i iznad svega, u~eno neznanje. Iz jednostavnog razloga {to su re{enja, kada znamo da znamo, u svakom smislu ne{to drugorazredno u odnosu na probleme. Ukoliko se nema jasna predstava o problemima, moè se pogre{no pristupiti njihovom re{avanju. Sem toga, ma koliko da su re{enja izvesna, njihova nespornost zavisi od izvesnosti problema. Dakle, shvatiti neki problem zna~i uo~iti pred sobom konkretno postojanje ne~ega {to ne znamo {ta je; stoga je to znanje o sopstvenom neznanju. Ko strasno ne ose}a tu ìvu ranu, tu {upljinu koju problem dubi u nama, sokratovski uìtak u konkretnom neznanju, nesposoban je za intelektualno ve`banje. Nikada nisam tajio da sam proèt ve}im o~ekivanjima od argentinske mladosti nego od {panske. Kako je ovom mom predose}anju ukazana po~ast da bude rastrubljeno na sve strane, pristajem da ga ukratko defini{em u èlji da ne budem pogre{no shva}en. Sve postojanije prijateljstvo izme|u odre|enih grupa argentinske omladine i moga dela primorava me da im sa predumi{ljajem pohrlim te iskaèm pa`nju, kao {to mi name}e i odre|eni obzir, ali i iskrenost. Utisak koji ostavlja jedna nova generacija povoljan je u potpunosti samo ukoliko nam ona uliva nadu i poverenje. Argentinska mladost koju poznajem nadahnjuje me – za{to to ne re}i? – vi{e nadom nego poverenjem. Nemogu}e je u~initi i{ta va`no na svetu ukoliko se ne objedini slede}i par vrlina: snaga i disciplina. No-

va generacija ima zavidnu koli~inu ìvotne snage, {to je prvi uslov svakog istorijskog poduhvata; zato polaèm nade u nju. Ali istovremeno strahujem da je u potpunosti li{ena unutra{nje discipline – bez koje se snaga topi i isparava; zato nemam poverenja u nju. Nije dovoljna radoznalost da bi se krenulo u susret stvarima; neophodna je i sna`na umna strogost kako bismo zagospodarili njima. U ~asopisima i knjigama za mlade, koji mi stiù iz Argentine, otkrivam – ~ast izuzecima – previ{e emfaze i premalo jasnosti. Kako verovati emfati~nim ljudima? Ni{ta nije toliko preko potrebno Ju`noj Americi kao gu{enje emfaze u svim sferama. Mora se krenuti ka stvarima, mora se krenuti ka stvarima, bez odlaganja. Ju`noamerikanac je, dragi prijatelju – iz razloga koje sada nisam u prilici da izloìm – sklon narcizmu i onome {to vi nazivate „paradom“. Kada posmatra stvari, ne zadràva pogled na njima, ve} nastoji da ih upotrebi poput ogledala u kojem traì sopstveni odraz. Otuda, umesto da prodre u njihovu unutra{njost, skoro uvek ostaje na njihovoj povr{ini, opsednut èljom da prikaè sebe i svoje plasti~ne poze. Ali nauka i knjièvnost ne o~ekuju da poziramo pred stvarima, ve} da mahnito grunemo u njihovu unutra{njost vo|eni mu{kom gla|u za prodiranjem. U vama preovladava osetljivost u odnosu na jasnost i ukoliko to ne promenite, u intelektualnoj sferi – jedinoj na koju se osvr}em – u celini }ete zavisiti od Evrope. Budu}i da ste osetljivi, svaka plodotvorna i blagodatna ideja koja se za~ne u Evropi protre{}e, èleli vi to ili ne, fini prijemnik va{eg organizma; ali, kada potom budete poèleli da reagujete na primljenu ideju – da je podvrgnete proceni, opovrgavanju, vrednovanju i su~eljavanju sa nekom drugom – otkri}ete u sebi tu podlo`nost impresijama, tu neodre|enost – nazovimo je pravim imenom – nedostatak jasnog, sigur-

0

1

nog u sebe, pouzdanog kriterijuma koji se sti~e samo strogom disciplinom. Uvek me je zbunjivao nesklad koji obi~no postoji kod Ju`noamerikanca, nesklad izme|u njegove ~esto sjajne inteligencije i nemo}i za mise au point22, da ima kriterijum. Mo`da u trenucima li~ne iskrenosti svaki pravi ju`noameri~ki intelektualac opaà tu ~udnu, tajanstvenu pojavu nezadovoljavaju}eg nivoa vlastitog kriterijuma. Kolika god da je njegova emfaza ka spolja{njem – emfaza koja se ponekad uzdiè do nadmenosti – trezor nepotkupljivog koji svaki ~ovek nosi duboko u sebi opominje ga da ne bude preterano siguran u sebe pri sloènom upravljanju idejama. Zbog ~ega je to tako? Usudio bih se da pruìm obja{njenje, ali bi me ono primoralo da u|em u pomalo zamr{ena pitanja etni~ke psihologije. Bilo bi neophodno suprotstaviti se tradicionalnom shvatanju koje pretpostavlja da su ljudske du{e manje ili vi{e istovetne u svim vremenima – bez ve}ih razlika sem sadràjnih – i previ|a da su ponekad, po svojoj strukturi (anatomski i fiziolo{ki), potpuno razli~ite. Sem toga, o nekim temama valja raspravljati samo u okruènju odabrane manjine i ne potezati ih kada preti opasnost da budu pogre{no shva}ene. Kona~no, vi i sami moète sebi do~arati nameravano obja{njenje usredsre|uju}i se na ~injenicu da bi argentinsku osetljivost, ovu ve} preterano razvijenu funkciju, budu}i da pripada skupu opaàjnih funkcija, trebalo lokalizovati u perifernoj zoni psihe, dok operisanje kriterijumom, jo{ uvek nepotpuno razvijeno (ponavljam, isklju~ivo u sferi nauke i knjièvnosti), predstavlja poduhvat usmeren od unutra{njeg ka spolja{njem koji napada najintimnije, centralne zone svesti. To bi zna~ilo da je novoj generaciji, kako bi upotpunila svoje veli~anstvene sposobnosti, neophodna stroga unutra{nja disciplina. Voleo bih da vidim kod tih mladih ljudi odlu~an zahtev za njom. Ali doga|a se da

vidim suprotno: nestrpljivu èlju da reformi{u Svet, Dru{tvo, Dràvu, Univerzitet – sve ono {to pripada spolja{njem, a da prethodno ne reformi{u i duboko iznutra ne obnove svoju li~nost. Po tom pitanju nikada ne}u paktirati sa vama i bi}u nepopustljiv. Sve {to, smi{ljeno ili ne, podsti~e mlade ljude da napuste veli~anstven kosmi~ki sport oli~en mlado{}u i udalje se od njega kako bi se bavili takozvanim „ozbiljnim“ stvarima – politikom, reformom sveta – {tetno je. Neka budu sve te stvari „ozbiljne“ koliko god ho}ete, ali svako ko je ~vrsto ube|en da je ono {to je „ozbiljno“ istovremeno va`no i su{tinsko, rob je ~iste predrasude. Politika, reforma jednog neodre|enog formalnog zdanja koje nazivamo Dràvom, uvek je posledica prethodnih verodostojno stvarala~kih delanja. Isto to mislim i o bogatstvu. Stabilno i postojano bogatstvo je, naposletku, emanacija energi~nih du{a i jasnih umova. A ta energija i jasno}a postiù se samo jednostavnim sportskim treningom li{enim koristoljubivosti. Uzmimo, pre svega, ~istu nauku, nauku kojoj nije cilj nikakva prakti~na primena. Kolosalna ~injenica nam skre}e pa`nju da je civilizacija koja je stekla najve}u materijalnu, prakti~nu prevlast nad svetom – evropska – istovremeno bila i civilizacija najnerazumljivije i najnestvarnije matematike. Anti~ki svet je stvorio jedino slabu i nespretnu tehniku – koja je, po mom uverenju, mo`da najkonkretniji uzro~nik njegove propasti – jer nije negovao matematiku i razmi{ljanje sa dovoljnom sportskom rado{}u. Recite mi {ta bi bilo od na{e tehnike bez Dekartove analiti~ke geometrije i bez Lajbnicovog calcul des infiniment petits23! U slede}em radu koji }e mi biti objavljen – Marta i Marija, ili Rad i Sport – vide}ete kako su tokom istorije takozvane „ozbiljne“ i korisne stvari bile samo bedna prelivanja, odba~eni vi{ak, ne{to poput bak{i{a koji je ~isto sportsko nadmetanje ostavljalo za sobom.

0

1

Umesto da pozivam mladog ~oveka u pateti~ne podvige, uz la`no uzvi{en izraz lica, ja bih mu poru~io: „Dragi moj prijatelju: nauka, umetnost, uklju~uju}i i moral, nisu te{ke, sve{teni~ki ’ozbiljne’ stvari. U pitanju je puka igra. Tu igru, budu}i da nam nije dato da je izbegnemo, moèmo, a da se ne obrukamo, i lo{e odigrati ali, ~ak i kao nametnuta, ona uvek zahteva da damo sve od sebe kako bismo je odigrali najbolje {to moèmo. Upravo nedostatak spolja{nje ’ozbiljnosti’ – ona nije neophodna – spontano je obdaruje strogom unutra{njom ’ozbiljno{}u’. Recite mi zar je uop{te potrebno razmi{ljati o tome da li bi se infinitezimalni ra~un mogao izmisliti iz ’ozbiljnih’ pobuda i pod prinudom, iz nasu{ne potrebe i u ta~no odre|eno vreme? Dakle, mladi prijatelju: vi lo{e igrate, ne znate da igrate i morate to da nau~ite.“ O~ekujem mnogo od argentinske intelektualne mladosti, ali ima}u poverenja u nju samo kada vidim njenu re{enost da se veoma ozbiljno posveti velikom sportu – jasno}i uma....................................................... Po ko zna koji put – a izvesno je pre glasova koji sada, izvan [panije, nagove{tavaju ne{to sli~no – napominjem da se istorija odvija u skladu sa velikim biolo{kim ritmovima u koje ubrajam i ritam ìvotnog doba. „Postoje vremena mladi}a i vremena staraca“, rekao sam u Temi na{eg doba. Na~in da se prepozna kojem ìvotnom dobu pripada jedna epoha jeste da se utvrdi da li ono ~ime se zanima i bavi, ono {to joj daje glavno obele`je, ima „ozbiljan“ ili „veseo“ ton. Sve stvari na svetu mogu se podeliti na ove dve vrste tonaliteta. Postoje tu`ni i veseli pejzaì. I ta razlika u njihovoj izraàjnoj nijansi ne poti~e, kako se obi~no misli, od puke projekcije na{ih subjektivnih stanja na po prirodi neutralni pejza`. Tuàn pejza` – neki olovnosivi i modri klanci poput Somosjere, Pikerasa – sam po sebi je ta-

kav. I veseo ~ovek prime}uje naviru}u tugu kojom pejza` pritiska li~nost, ali ga uskiptalost njegove unutra{nje radosti {titi i ~ini imunim. Isto kao kada, po izlasku iz zagrejane prostorije, vatra akumulirana u na{em telu spre~ava da u njega prodre spolja{nja hladno}a koju ose}amo, ne dozvoljava joj da pre|e „crtu“, da pre|e granicu na{e koè. Jasno je da postoje „ozbiljne“ stvari, poput politike i industrije, prava i ekonomije, ali one su ~isti formalizmi i samim tim tu`ne, sive, bez unutra{nje samodovoljnosti. Nesumnjiva je „ozbiljnost“ ~inovnika i ra~unovo|e; uop{teno govore}i, teìna burùja odraz je njegove zaokupljenosti ozbiljnim stvarima. Nasuprot njima, nauka, naro~ito vrhunska nauka – filosofija, smeje se i puca od radosti u Platonovim dijalozima punim graje {to li~i na |a~ku ciku. Nimalo iznena|uju}e ukoliko se prisetimo da je filosofiju izmislila nekolicina nasmejanih staraca u razgovoru sa mladi}ima koji su izlaze}i iz gimnazije ~inili nesta{luke pred svojim vaspita~ima, odnosno „pedagozima“. Dominacija telesnog sporta, prepunog mi{i}ave radosti, mo`da je nagove{taj budu}eg lica ìvota. Izgleda da se Evropa predaje spasonosnoj detinjastosti. O toj temi bih jednog dana èleo potanko da pri~am, jer je smatram vrhunski va`nom. Duboko, instinktivno slutimo da je na{im starim evropskim nacijama, posle etape tu`nog rada kojom je vladala idiosinkrazija burùja i radnika, potrebna etapa detinjastosti i mladala{tva. Jer je duh – ukoliko je uop{te mogu}e razdvojiti ga od krvi i mesa – uvek stariji od tela, budu}i da predstavlja ostatak drevne duhovnosti. Za{to bi, stoga, bilo lo{e da nastupi doba koje bi dalo prednost telu radi uspostavljanja ravnoteè naru{ene preteranim veli~anjem duha, vekovima unazad? Doba oporavka Evrope. Svaki oporavak uga|a telu i uz to svojstveno mu je ne{to, ne znam {ta, {to pripada svetu ~arobne detinjastosti.

0

1

Po madridskim ulicama svakoga dana zati~emo sve ve}i broj „madridskih“ ku}a. I Sevilja je, verovatno, na isti na~in preplavljena „seviljskim“ stilom. Pitam se da li ova pojava predstavlja ohrabruju}u ili poraàvaju}u ~injenicu. Da bi se dobio odgovor, trebalo bi u}i u sr` stvari. A sr` je u glavi vlasnika ili arhitekte koji je naumio da sagradi novu starinsku ku}u. Nova starinska ku}a!... Evo izraza za kojim nisam tragao. Spontano je do{ao pod pero, poput psa kojeg mahinalni pokret na{e ruke poziva da nam se prostre pred nogama. Vrlo rado bih ga drào podalje od ~itaoca do kraja teksta kako on ne bi saznao moj stav o pitanju koje }u razmatrati. Ali vi{e nema leka; ovaj izraz preuranjeno otkriva {krtu naklonost koju gajim ne prema „madridskoj“ ili „seviljskoj“ ku}i, ve} prema stanju du-

ha koji }e 1926. sagraditi ku}u iz XVII ili XVIII veka. Ukoliko analiziramo duhovno stanje onoga ko izvodi takav performans, otkri}emo slede}e ~inioce: Prvo. @elju da se sagradi ne obi~na, ve} ku}a sa stilom. Ovo je jedina hvale vredna komponenta koju nalazim u nadahnu}u tih graditelja ruina i proizvo|a~a starina. Do pre nekoliko godina u Madridu su se podizale samo jednostavne ku}e, bedne stambene zgrade, i nije se iskazala ni najmanja po`rtvovanost u postizanju eventualne privla~nosti oblika. Tri generacije [panaca ispoljavale su najodlu~nije poricanje stila. Da se to odbacivanje svake lepote povinovalo nekom pozitivnom na~elu – kao kod kvekera24 koji odbija svako sluènje estetici, jer mu se ~ini nemoralnim – ogoljenost zgrada bi se pretvorila, protivno nameri, u novu i neo~ekivanu privla~nost, te bi neizbe`no predstavljala stil. Veoma plemenita supstanca lepote ne traì od nas da je smi{ljeno i poimence zahtevamo; dovoljno je da ne budemo licemerni, odnosno da po{tujemo vlastiti ìvot daju}i mu bilo kakav iskren i disciplinovan smer, pa da on automatski bude ispunjen stilom, obojen lepotom. Ove nove ku}e iz XVII i XVIII veka, kojima je sada Madrid preplavljen, najavljuju da {panski ìvot polako zadobija smer i povinuje se disciplini. Njihovi graditelji prinose `rtvu uzvi{enoj lepoti; ~ine gest `rtvenog prolivanja vina kada se odasipa neznatna koli~ina vlastitih dobara u ~ast boànske sile. I lepota, nesumnjivo, sadrì ne{to boànsko. Bar slede}a dva atributa: onostrana je i problemati~na je. Drugo. U trenutku kada je graditelj osetio glad za stilom, neposredan i logi~an korak bio bi da je utoli tako {to }e ga stvoriti. Me|utim, graditeljeva senzibilnost klizi panoramom minule umetnosti koja ~uva ve} stvorene stilove, pa od svih njih bira jedan. îni mi se da takvo pona{anje povla~i za sobom niz korenitih gre{aka. Pobroja}u neke: a) On zaboravlja da je umetnost

0

1

Nove starinske ku}e

uvek stvaranje, a ne odabiranje ve} stvorenog. Stvaranje, ne samo umetnika tvorca ve} i pa`ljivog promatra~a. Jedna glupava estetika navikla nas je da re~ju umetnik nazivamo onoga ko izra|uje delo, kao da onaj ko u njemu istinski uìva ne bi tako|e to morao biti. Stvaranje i prijem dela su u umetnosti recipro~ne operacije. b) Taj zaborav je porodio ideju da se me|u stilovima moè izabrati jedan, kao {to se bira {e{ir u {e{irdìnici, ideju koja pretpostavlja postojanje nekakve esteti~ke samovolje, {to je nespojivo sa dostojanstvom i jedinstvenom su{tinom umetnosti. Zato je ona potvrda i eho ve} pomenutog zaborava. Kad bi se imalo na umu da „osetiti“ umetnost tako|e predstavlja oblik stvarala{tva, onda se ne bi mogla olako podvesti pod ukus postoje}a razuzdanost stvarala~kog izraàvanja, jer „o ukusima ne vredi raspravljati“. Stil koji stvara svaka epoha, i u okviru nje svaki umetnik, ne ispoljava se kao posledica izbora, a pogotovo ne hirovitog izbora. On je jedinstven plod, predodre|en i neminovan, koji zavisi od bi}a epohe i bi}a njom proètog pojedinca. Stoga sledi da: c) Svaka epoha mora imati svoj izvorni stil i on nikada ne moè biti stil neke druge epohe. ôvek koji ima verodostojnu esteti~ku osetljivost opire se da jedan minuli stil oseti svojim; isto tako se opire da prihvati, osim ako ne umi{lja da usvaja, ne~ije tu|e dete kao svoje. Usvajanje je ironi~no, metafori~ko, lukavo smi{ljeno o~instvo. Usvojitelj je „kao“ otac. Na{a naklonost ka bilo kom pro{lom stilu jedino moè biti ironi~na. Oblik te ironije prili~no je razli~it. Recimo, gledano iz ugla danas vladaju}eg stila, vi{e nam se dopadaju oni negda{nji stilovi koji su mu nagla{eno sli~ni. No istovremeno prime}ujemo da je takva sli~nost nadasve apstraktna i pristrasna. Anti~ki stil, iako najsrodniji modernom, ima izvesna svojstva strana dana{njem vremenu. Stoga mu na{a naklonost daruje samo poluprisustvo, izmi{ljenu aktuelnost koja, kona~no, poti~e

od moderne umetnosti. d) Mnogi su uvereni da ta nepristrasnost spram stilova, ta duhovna sloboda {to dopu{ta uìvanje u bilo kojem, ozna~ava nadmo}nu vrlinu, mada upravo ona svedo~i o zakr`ljaloj osetljivosti koja ne opaà su{tinske razlike me|u njima. [to je neko bi}e istan~anije i savr{enije, manje je njegovo ose}anje slobode u ìvotu, a ve}e ose}anje nu`nosti da se povinuje jasno odre|enoj putanji i sudbini. înjenica je da onaj ko podjednako sluì dvema razli~itim stvarima, ne sluì ~asno ni jednoj ni drugoj. Isto je i sa ~ovekom koji misli da podjednako uìva u opre~nim stilovima; on, zapravo, ne opaà finu strukturu nijednog. Nepristrasnost ima smisla isklju~ivo kada delo smestimo u pro{lost da bismo ga pa`ljivo osmotrili dubokim, hladnim i istorijskim pogledom. Nepristrasni smo prema mrtvima: prema slikarima Altamire, prema \otu, prema Ticijanu, prema Velaskezu; ali ne prema Suloagi25 ili prema Pikasu. Nepristrasnost predstavlja drugi oblik ironije. Nedovoljno je zapaèna rasprostranjenost ironije u na{em ìvotu, mo`da zato {to o njoj imamo sku~enu ideju. Uvek se ironi~no ophodimo prema nekoj stvari, ma kojoj sferi ona pripadala, ~im nas ona ne doti~e niti je u sprezi sa su{tinskim jezgrom na{e li~nosti. Na{e „ja“ koje tada uspostavlja odnos sa njom – da bi je procenilo, po{tovalo, volelo ili osudilo – ne predstavlja onu krajnju ta~ku, poslednji oslonac preostalog dela na{e li~nosti, ve} jedno manje ili vi{e la`no „ja“ koje ad hoc upu}ujemo na specijalni zadatak: da se pozabavi objektom. @ivljenjem u dru{tvu obi~no zatomljujemo posredovanje na{eg verodostojnog „ja“ tako {to ovla{}ujemo nekakvo dru{tveno „ja“ – mi smo autori tog izuma – da upravlja na{im re~ima i delima; zato ga sme{tamo na samu periferiju na{eg bi}a, kako bi se posredstvom „konvencionalizama“ povezalo sa dru{tvenim „ja“ ljudi sa kojima se susre}emo.

0

1

I u „istorijskom“ vi|enju jednog umetni~kog dela tako|e deluje to la`no, relativno bestrasno, mlako i puno obzira „ja“. Tre}i oblik ironi~nog odnosa prema pro{lim stilovima je onaj koji nadahnjuje na{u slabost prema „antikvitetima“. Ne unosimo – ne bismo „smeli“ da unesemo, ukoliko ta~no shvatamo {ta se u nama de{ava – ne unosimo, velim, „ozbiljno“ fotelju Luj XV u na{ stan. Drìmo je tu poput nekog ~udovi{nog, rundavog psa: kao duhovit apsurd, kao neobi~nu figuru, upravo zbog njene savr{ene nepovezanosti sa na{im stvarnim ìvotom. Uloga antikvarnice analogna je ulozi zverinjaka. Na{ esteti~ki stav prema starinskom politiranom sekreteru ne razlikuje se mnogo, u su{tinskom smislu, od na{eg ìvotnog stava prema ìrafi. Jedna od neophodnih i prirodnih sposobnosti ìvog organizma je lu~enje – nazovimo to tako – izmi{ljotina, poput dru{tvenog „ja“ o kojem sam ve} govorio. Ali doga|a se da je mnoge ljude progutala pozama{na koli~ina sopstvenih laì. (Naj~e{}e sre}emo osobe kojima je potpuno zagospodario dru{tveni „konvencionalizam“.) Time se obja{njava potreba da se neki salon iz XX veka moè „ozbiljno“ opremiti name{tajem iz XVIII veka. Umesto neposrednog i istinskog po{tovanja, ironi~no po{tujemo davna{nji stil. Tre}e. Graditelju „madridskih“ ku}a presudno nadahnu}e naj~e{}e poti~e iz pobude koja ne pripada sferi estetike. ûo sam kako se govori da postoje „nacionalni“ ili rasni stilovi i da je na{a „du`nost“ da ostanemo verni ~istokrvnoj „tradiciji“. Sve u svemu: ulivamo se u ve~nu temu „nacionalizma“. To osetljivo pitanje valjalo bi posebno razmatrati, kad tad. Danas zaista nisam èleo ni{ta drugo sem da do|em, i da to ima nekog smisla za ~itaoca, do slede}e imperativne formule. Prilikom opremanja stana ili gradnje ku}e ìvotna

nam je du`nost, nadahnuta po{tovanjem prema sebi, da poku{amo prona}i lepotu polaze}i od dana{njih potreba i formi. I bolje je proma{iti sluè}i tom stremljenju nego posti}i pun pogodak zahvaljuju}i banalnoj odluci da se opona{a neki stari stil. Niko ne bi iza{ao na ulicu odeven poput Felipea IV. Napravio bi od vlastitog ìvota i samog sebe jadnu maskaradu. Onda, u ~emu je razlika izme|u izlaska na ulicu u takvoj ode}i i ìvota u novoj starinskoj ku}i? Ku}a je, kako kaù arapski nomadi za svoj {ator, ruho porodice.

0

1

0

1

Kada nema radosti

Kada nema radosti, du{a se povla~i u skroviti kutak na{eg bi}a i od njega pravi svoju jazbinu. S vremena na vreme tu`no zacvili ili pokaè zube svemu {to promi~e pokraj nje. I ~ini nam se da sve ìvo putuje skrhano pod teretom sopstvene sudbine, bez imalo snage da zaple{e s njim na ramenima. @ivot nam pruà panoramu sveop{teg ropstva. Ni treperavo drvo, ni planinski venac koji se talasasto utapa u svoju bol, ni stari spomenik {to uzaludno istrajava u zahtevu da mu se dive, ni ~ovek koji, bilo kuda da se uputio, uvek ima gr~ na licu kao da savladava uzbrdicu – ni{ta i niko ne ispoljava ve}u ìvotnost od one strogo potrebne da nam nahrani bol i podrì bezna|e. Kada nema radosti, ube|eni smo da smo do{li do stra{nog otkri}a. Ukoliko nedostatak radosti poti~e od fizi~kog bola, sa ~udnom o~igledno{}u opaàmo crnu liniju koja oivi~ava svako bi}e i zatvara ga u sebe, bez prozora ka spolja{njem svetu, kako bi rekao Lajbnic, ali i bez beskraja koji je ovaj zadovoljni ~ovek stavio unutar svake jedinke. Pomo}u bola, kao pomo}u mikroskopa, dolazimo do otkri}a o sveop{toj usamljenosti. A kako se dra` i radost i bogatstvo stvari sastoje u njihovim bezbrojnim odsjajima koje me|usobno prelamaju i upijaju – kao da sve zajedno ple{u sardanu26 – sumnja u su{tinsku usamljenost sveta usporava mu puls. Gase se odbljesci {to su svetlucali na njegovim 0

1

bokovima; ni{ta ne zvoni niti odzvanja; usta su nema, u{i gluve, a vazduh iznutra kao paralizovan, nemo}an da zatreperi. Sve uokolo je fantazmagorija, nestvarna svetkovina svetlosti zarobljene na tren iznad gustih ve~ernjih oblaka – mislimo. I skoro da, u nedostatku radosti, uìvamo da se pogledom damo u potragu za povijenim, skrhanim ple}ima svega ìvog {to sledi svoj usamljeni~ki put. Pa slutimo kako svuda postoji neki skriveni nerv i da se neko silno zabavlja ubadaju}i ga ritmi~ki. U zvezdi, u morskom valu, u ~ovekovom srcu, jednoli~no dobuje neiscrpan bol...

0

1

Srce i glava

Tokom pro{log veka gigantski je pro{irena periferija ìvota. Pro{irena i dovedena do savr{enstva: znamo mnogo novih stvari, posedujemo ~udesnu materijalnu i dru{tvenu tehniku. Zbir ~injenica, podataka o svetu kojim barata um prose~nog ~oveka, narastao je basnoslovno. Ta~no, ta~no. Kultura je napredovala, kaè se. Neta~no, neta~no. Ne kultura, ve} samo jedna njena dimenzija, intelektualna kultura. I dok je ona o~igledno napredovala – nauke, podaci, znanja o svetu su nagomilani, a tehnika kojom ovladavamo materijom postala blistava – u potpunosti je zanemareno negovanje drugih sfera ljudskog bi}a, onih koje ne pripadaju intelektu, glavi; nadasve, prepu{teno je stihiji srce koje, ugaslo i bez discipline, pluta licem ìvota. Intelektualni napredak pratilo je emotivno nazadovanje; kulturu glave, nekultura srca. Ve} i ~injenica da se re~ „kultura“ odnosi samo na sferu intelektualnog obelodanjuje po~injenu gre{ku. Naime, potrebno je skrenuti pa`nju da je tu re~, koju su Nemci veoma koristili u svojim delima, prvi put upotrebio jedan [panac, Luis Vives, a on je taj izraz, cultura animi, odabrao da bi njime prvenstveno ozna~io negovanje srca. Ovaj detalj zavre|uje utoliko ve}e po{tovanje ako znamo da je u Vivesovo doba, u renesansi, potpuno vladao intelektualizam: sve dobro se o~ekivalo od glave. Danas pak polako naslu}ujemo da to nije istina, da se u veoma konkretnom i strogom

zna~enju koren glave nalazi u srcu. Zbog toga je apsolutno pogubna neravnoteà u ìvotu dana{njeg Evropljanina, neravnoteà izme|u napredovanja u oblasti intelekta i nazadovanja u emotivnom obrazovanju. Dok se ne postigne ravnoteà izme|u obe ove ~ovekove mo}i, sve dok pronicljivo razmi{ljanje ne po~nu da podràvaju i obezbe|uju ne`na ose}anja, kultura }e biti u smrtnoj opasnosti. Slabost koja se ve} opaà na svakom koraku poti~e iz te bolesne neravnoteè. Zanimljivo je podsetiti se da je jo{ pre jednog veka Ogist Kont zapazio prve simptome te slabosti i o{trovido ih dijagnosticirao kao sr~ani poreme}aj; stoga je, u cilju izle~enja traìo, kako je on govorio, hitnu „organizaciju ili sistematizaciju ose}anja“. Iznena|uje postojanost ~ovekovog uverenja da su misli presudno jezgro njegovog bi}a. Da li je to ta~no? Ukoliko bi nas neko primorao da se osamimo i suo~imo sa jedinstvenim i su{tinskim sredi{tem na{e li~nosti, da li bismo se tada susreli samo sa sopstvenim poimanjem? Bilo gde da na~inimo rez u istoriji, zaista }e uvek ispred nas iskrsnuti ~ovek koji se ~vrsto drì za svoj intelekt, kao za vlastiti koren. Ukoliko se obratimo starodrevnoj indijskoj mudrosti, prona}i }emo re~enice poput ovih iz Veda: „ôvek je ono {to su njegove ideje. Delanje poslu{no sledi misao, poput to~ka ko~ije koji sledi volovski papak.“ Ako na~inimo ogroman skok, ~ak do XVI veka, ~u}emo Dekarta koji iznova ponavlja to isto: Que suis-je? Je ne suis qu’une chose qui pense27. ôvek, mislena trska, re}i }e potom, barokno, Paskal. I obrazloènje koje se nudi uvek je isto. Sve {to postoji u nama, a nije znanje, pretpostavlja ga ili mu sledi. Ose}anja, ljubavi i mr`nje, htenje ili nehtenje, pretpostavljaju prethodno saznanje o objektu. Kako se moè voleti ne{to nepoznato? Kako ga èleti? Ignoti nulla cupido. Nil volitum quin praecognitum28.

0

1

Obrazloènje je toliko sna`no te preti da nemilosrdno spljeska svakoga ko bi se usudio da tvrdi suprotno. Ko bi se usudio da izjavi, a da ne kro~i u sferu apsurda, kako jeste mogu}e voleti ne{to {to nikada nismo videli i o ~emu nemamo nikakvu predstavu? Dakle, kao {to je ve} re~eno, glava ide ispred srca: njegova mo} je drugorazredna, ono poput nerazdvojnog pratioca sledi utabani trag glave. Me|utim, me|utim... Da bismo pojednostavili problem, a da ne pri~inimo veliku {tetu, svedimo saznanje na jedan od njegovih elementarnijih oblika: na vi|enje. Zaklju~ak koji }e iz takvog postupka uslediti i koji }e kao pravilo vaìti za vi|enje, jo{ sna`nije }e vaìti za sloènije oblike saznanja: pojam, ideju, teoriju. Nije slu~ajno da skoro sve re~i kojima se izraàvaju intelektualne funkcije sadrè vizuelne metafore: ideja zna~i vid i vi|enje; teorija je kontemplacija, pa`ljivo promatranje. Dakle, usu|ujem se da postavim pitanje: da li ne{to volimo zato {to smo ga prethodno ve} videli, ili se krajnje ozbiljno moè re}i da sve {to vidimo, vidimo upravo zato {to smo ga voleli ~ak i pre nego {to smo ga videli? Pitanje je od presudnog zna~aja kako bi se razlu~ilo {ta je primarno u ljudskoj li~nosti. U bilo kojem pejzaù, u bilo kojem okruènju da otvorimo o~i, broj vidljivih stvari prakti~no je beskona~an, ali mi svakog trenutka moèmo videti samo njihov ograni~en broj. Zrak vi|enja se mora usredsrediti na malu grupu objekata i skrenuti sa ostalih, napustiti ih. Druga~ije re~eno: moèmo videti jednu stvar ukoliko ne vidimo druge, ukoliko smo privremeno slepi za njih. Videti jedno podrazumeva ne videti drugo, kao {to ~uti jedan zvuk zna~i ne ~uti ostale. Vi{estruko je pou~no imati na umu taj paradoks: u vi|enju, prirodno, nu`no u~estvuje izvesna doza slepila. Da bi se videlo, nije dovoljno da postoji aparat ~ula vida i vidljiv objekat, uvek okruèn drugim vidljivim objektima; preko je po-

trebno da upravimo zenice ka tom objektu i da ih odvratimo od ostalih. Sve u svemu, da bi se videlo, neophodno je usredsrediti se. Ali usredsrediti se upravo zna~i unapred traìti objekat – u izvesnom smislu, predvideti ga pre nego {to ga vidimo. Stoga izgleda da vi|enje pretpostavlja predvi|anje, a ono nije delo ni zenica ni objekta, ve} jedne prethodno date sposobnosti koja je zaduèna da usmeri o~i, da njima istraì okolinu: to je pa`nja. Bez minimuma pa`nje ni{ta ne bismo videli. A pa`nja nije ni{ta drugo do naklonost prema nekim objektima koja u nama ve} unapred postoji. Postavite u jedan isti pejza` lovca, slikara i ratara: o~i svakog od njih vide}e razli~ite detalje polja: u stvari, vide}e tri razli~ita pejzaà. I nemojte re}i da je lovac najvi{e zavoleo svoj lova~ki pejza` po{to je prethodno video slikarev i ratarev. Ne: nije ih ni video, nikada ih zbilja ne}e ni videti. Od samog po~etka, uvek kada se nalazio u polju, usredsre|ivao se skoro isklju~ivo na one elemente predela koji su va`ni za lov. Eto, ~ak i u tako jednostavnom saznajnom postupku kao {to je vi|enje, koji sam po sebi mora biti veoma sli~an kod svih ljudi, bivamo usmeravani unapred odre|enim sistemom interesovanja ili naklonosti, a on nas ~ini prijem~ivim za jedne stvari i neprijem~ivim za druge. Ovu konstataciju pobija zapaànje da se ponekad snaga samog objekta name}e na{oj pa`nji. Ukoliko bi sada, odjednom, u blizini odjeknuo pucanj iz topa, na{a pa`nja bi, u ve}oj ili manjoj meri, napustila psiholo{ke teme koje upravo razmatramo i usredsredila se na buku koju bismo prirodno ~uli. Nesumnjivo je da bi se to dogodilo, ali obja{njenje da je na{a pa`nja pobu|ena pukom fizi~kom ~injenicom buke, bilo bi pogre{no. Kada bi veoma snaàn zvuk uvek prouzrokovao da ga ~ujemo, onda ljudi koji ìve kraj vodopada ne bi bili gluvi za njega; naprotiv, ako bi sna`na buka odjednom prestala,

0

1

~uli bi ne{to {to je fizi~ki manje, {to je fizi~ki ni{tavno: ti{inu. Za ~oveka koji ìvi kraj slapova njihova uobi~ajena buka, ma koliko da je glasna, nema ìvotnu zanimljivost, i stoga nije prijem~iv za nju te je zato i ne ~uje. Topovski prasak iz na{eg primera nametnuo bi nam se iz sli~nih razloga kao i pomenuta ti{ina, a oni se mogu svesti na jedan: zbog novine. Usled hiljadu ìvotnih pogodnosti ~oveka zanima novina i obi~no je uvek brzo opazi. Dakle, prethodno zapaànje ne samo da ne opovrgava na{u tezu nego je upravo potvr|uje. ûjemo sve {to je novo – prasak topa ili ti{inu – jer je u nama unapred budna pa`nja za novine. Videti, uvek zna~i gledati; ~uti, uvek zna~i slu{ati i, u celini, sva na{a saznajna mo} samo je blje{tavi reflektor, kula svetilja ~iji sjajni snop neko, sme{ten iza nje, usmerava ~as ka jednom, ~as ka drugom kvadrantu sveta, raspore|uju}i po beskrajnom i nepomi~nom licu svemira ovde svetlost, tamo senku. ôvek se dakle, u poslednjoj instanci, ne moè svesti na saznanje, budu}i da ono zavisi od izvesnog sistema naklonosti koji mnogo dublje i ve} unapred postoji u nama. Jedan deo tog sistema naklonosti svima nam je zajedni~ki i, zahvaljuju}i njemu, prepoznajemo zajednicu svojstvenu na{oj vrsti i u izvesnoj meri uspevamo da se razumemo; ali na tu zajedni~ku osnovu svaka rasa i svaka epoha i svaki pojedinac dodaju osobenu modulaciju sopstvenih naklonosti i to je ono {to nas deli, razlikuje i ~ini jedinstvenim, {to uslovljava da je pojedincu nemogu}a potpuna komunikacija sa drugom osobom. Podudaramo se samo u sferi najspolja{njijeg i najbanalnijeg; kako materija postaje ne`nija, bitnije na{a, nama dragocenija, nerazumevanje raste, te oni najosetljiviji, poslednji od poslednjih predela na{eg bi}a, zauvek ostaju sudbinski hermeti~ki zatvoreni za bli`nje. Ponekad, poput zarobljene zveri, ska~emo po tom kavezu koji je samo na{e bi}e, silno ùde}i da uteknemo iz

sopstvene tamnice i preselimo se ka prijateljskoj ili voljenoj du{i; no sudbina, mo`da ipak nesalomiva, sputava nas. Du{e, poput nemih zvezda, kruè jedne oko drugih, ali doveka jedne izvan drugih, osu|ene na ve~nu su{tinsku samo}u. Ipak se veoma malo moè po{tovati li~nost koja nikada i nijednom nije zaronila do tih poslednjih dubina same sebe, do dubina gde je neizle~ivo sama.

0

1

0

1

Smrt i vaskrsenje

Sva na{a delanja, a jedno od njih je i razmi{ljanje, ve~ito se niù kao pitanja ili kao odgovori na onaj deo sveta koji za nas postoji u svakom trenutku. Na{ ìvot je dijalog u kojem je pojedinac samo jedan od sagovornika: drugi sagovornik je pejza`, okolina. Kako se moè shvatiti jedno bez drugog? Savremena biologija – sa Ruom, sa Dri{om, sa Pavlovom, sa fon Ikskjulom – po~inje da ispravlja metode XIX veka u prou~avanju ìvotnog fenomena, ne traè}i organsko jedinstvo u izdvojenom telu naspram sredine koja je homogena i istovetna za sve, ve} u funkcionalnoj celovitosti koju ~ine svako pojedina~no telo i njegova sredina. Pauk se ne razlikuje od ~oveka zato {to druga~ije reaguje na stvari, ve} pre svega zato {to vidi jedan druga~iji svet nego ~ovek. I on je upravo isto toliko ìvotno savr{en ili nesavr{en unutar svoga sveta, sa svojim nemilosrdnim lova~kim navikama, koliko i onaj nesre}nik iz Asizija koji, ìve}i u svom svetu, ljubi gnojne ~ireve kugom zaraènih. I {to je u nama dublje i li~nije na{e delanje, ono se sa sve ve}om isklju~ivo{}u odnosi na deo sveta pred nama, i samo na njega. Ponekad otkrivamo u na{em delanju ne{to nalik na nespokoj i oklevanje, na nemir i pometenost. Francuski jezik to stanje veoma istan~ano izraàva re~ju dépaysé29; {to zna~i da smo tada „obespejzaèni“, odnosno da smo izgubili dodir sa na{im pejzaòm. Tu zbrku ne prime}ujemo u spolja{njem svetu, ve} u nama samima. Kao da nam je otkinuta polovina

bi}a, ose}amo bol amputacije u polovini koja nam je preostala. Vratimo mislima pozadinu iz koje su potekle: stidljivo ih naslu}ujemo kao ne{to {to se nalazi u na{em pejzaù, {to se nazire pred na{im o~ima poput brestova du` reke, poput vijugavih dimova iznad seoskih dimnjaka. To isto su prime}ivali i najvrliji ljudi: Dekart ne propu{ta da nam saop{ti kako je do nove sveop{te reformatorske nau~ne metode do{ao izvesnog popodneva u toploj sobi jedne germanske ku}e; a i Platon, otkrivaju}i nam u Fedru nauku o ljubavi, nauku nad naukama, postarao se da nam Sokrata i njegovog prijatelja prikaè kako razgovaraju jednog pakleno vru}eg popodneva, na obali Ilislisa, opruèni u hladu visokog i rasko{nog platana, dok se iznad njihovih glava razliva poj helenskih cvr~aka. Slede}a razmi{ljanja o Eskorijalu30 dogodila su se u vreme praznovanja Uskrsa. Bio je po~etak aprila, kada je na Gvadarami vreme veoma prevrtljivo. Zima {to zami~e jo{ uvek ume da se osorno okrene i u svojoj odstupnici poku{a nekoliko poslednjih nasrtaja na mlado nadiru}e prole}e. Ta borba se bije visoko iznad granitnog ~ela manastira, na{eg velikog lirskog kamena. Tamo se nalazi jedno prili~no {iroko par~e naj~istijeg plavetnila, kao istrgnuto, opkoljeno belim oblacima, oblacima {to ùrno stiù nagomilavaju}i se u ratni~kom vihoru, poput eskadrona konjanika na `drepcima oblih sapi i grudi. To su na{i {panski oblaci koji se gusto nabiraju u vertikalne zavese prekrivaju}i nebo nekim baroknim zanosom; to su oni isti oblaci koje na{i zlatari i na{i skulptori stavljaju iza klonulih glava mnogih Hristova, oblaci slave i pobede nakon smrti. Manastir je ogromna grobnica iznad koje ovo aprilsko nebo li~i na pozornicu pripremljenu za vaskrsenje. Ipak, ne bi bilo zgodno da u|emo u San Lorenso

0

1

preko kamenom poplo~anog platoa: izloìli bismo se opasnosti. Za dane bòja elementarnih sila napravljen je podzemni prolaz koji nam omogu}ava da stignemo zdravi i ~itavi u unutra{njost zdanja. Jer u Eskorijalu prebiva jedno ~udovi{no bi}e, sve od prekosti i sr~anosti, strasti i volje, koje tih dana drì u potpunoj pokornosti celu okolinu. Re~ je o vetru, neukrotivom vetru. Spu{ta se sa Merinere, odozgo sa visova, spu{ta se valjaju}i sve pred sobom i razbija ~elo o zapadni ugao manastira; urlaju}i od bola, po{to u glisandu preleti preko crnomodrih kamenih dirki krovova, skotrljava se niz obronke, u kovitlacima zauzima dolinu i u poslednjem velikom skoku kre}e u pohod na Madrid. Nije bez razloga vetar uvek u ljudskoj ma{ti bio simbol boànstva, ~istog duha. U Bibliji se obi~no Bog predstavlja u obliku neke vrste mo}nog juga, a i Urijela, an|ela ideja, prati i najavljuje siloviti huk vetra. Dok pod materijom podrazumevamo sve {to je nepomi~no, pomo}u ideje duha traìmo princip koji slavi pobedu nad materijom, koji je pokre}e i protresa, uobli~ava i preobli~ava i koji se u svakom trenu bori protiv njene negativne vlasti, protiv njene tragi~ne pasivnosti. I zaista, u vetru otkrivamo stvorenje koje, uz minimum materije, ima maksimum pokretljivosti: njegova bit je kretanje, traènje upori{ta u samom sebi, iskorak iz samoga sebe, dosezanje nedosti`nih daljina prevazilaènjem granica sopstvenog bi}a, ve~no i uvek. Skoro da i nije telo, sav je od akcije: njegova su{tina je njegov nemir. I to je, na neki na~in, kona~no, duh: nemir i drhtaj nad beìvotnom masom Sveta. Ukoliko èlimo da unutar manastira prona|emo ne{to dostojno tog besnog vetra {to {iba platoom ispred manastira i protresa kro{nje drve}a, moramo se uputiti u kapitolske odaje i zadràti pred El Grekovim31 Svetim Mauricijem. Poznato je da je kritski slikar poslao ovo platno Fe-

lipeu II32 konkuri{u}i za zvanje dvorskog slikara. Delo nije zadovoljilo i El Greko ostaje do smrti prikovan za Toledo. Prizor predstavljen na slici jedan je od najzanosnijih iz predanja Zlatne legende33. Tebanska legija, sastavljena od 6.666 vojnika, odbila je da prizna paganska boànstva. Imperator tada nare|uje da bude desetkovana. Po{to je ispunjena decimalna presuda, po`njevene mlade glave i vazduh natopljen reskim mirisom krvi koja isparava, Mauricije okuplja svoje legionare i obra}a im se ovim jednostavnim re~ima: „êstitam vam jer sam video va{u spremnost da umrete za Hrista; sledimo na{e drugove u mu~eni{tvu.“ Taj trenutak, su{tinska vibracija tih re~i, ~ine El Grekovu temu. Na slici je grupa mu{karaca duboko utonulih u sebe, a ipak, i u dubokoj me|usobnoj konverzaciji i komunikaciji. Kao da se svaki od njih spustio do dna svoga bi}a i tamo zatekao ostale. Oni ~ine grupu zaverenika: kuju zaveru o vlastitom nestanku. Ja tu sliku zovem „poziv u smrt“, i u ruci svetog Mauricija, koja podrhtava i uliva poverenje dok njegove re~i ube|uju prijatelje da im je du`nost mreti, suo~avam celu eti~ku raspravu. Izme|u te ruke, kao i ruke na{eg Don Huana kada pod svetlo{}u sve}e u nekom zloslutnom kartaro{kom }umezu stavlja svoj ìvot na jednu kartu, postoji tajna bliskost koja veoma zavre|uje duboko promi{ljanje. Na ovoj slici, kao i na svim italijanskim slikama, likovi imaju izraze koje u prvi mah ne razumevamo. Oni se zaista ne sre}u u obi~nim, svakodnevnim ìvotnim prilikama. Da li to zna~i da su nestvarni? Na{a uro|ena sklonost ka neverici u herojsko ~ini da sumnjamo u stvarnost ovih izraza kojima se iskazuju uzorni podvizi i su{tinska ose}anja. Ne{to poput plebejskog ambijenta podsti~e nas da ìvot odmeravamo metrom na{ih beìvotnih sati. Ali Mauricije je ovde na vrhuncu vlasti-

0

1

tog bitisanja, odbacuje sve ta~ke oslonca sopstvenom ìvotu, odlu~an da ga preda na poklon. Zar mislite da bi ovakvoj volji prili~ilo neko uobi~ajeno drànje? Izrazi lica, ve} sam rekao, predstavljaju reakcije na ono {to se vidi i ~uje, na okolni pejza`. Ne upadajmo u gre{ku pretpostavljaju}i da je Mauricije Tebanac video isti pejza` kao i mi. Naprotiv, moramo po}i od njegovog drànja kao od {ifre krcate zna~enjem da bismo rekonstruisali svet koji sagledava njegova du{a. Sebi postavljamo isto ono pitanje koje postavljamo i pred \okondom: {ta li to, {ta li to vidi ta èna te se tako sme{ka? Drànje svetog Mauricija je eti~ko drànje bez premca. Dobro ili zlo o kojem govori etika uvek je dobro ili zlo jednog htenja, jedne èlje. Stvari nisu ni dobre ni lo{e, ve} je to na{a èlja ili nedostatak èlje. Dakle, uo~ite kako dva potpuno razli~ita zna~enja moè imati re~ èlja. U svakodnevnoj upotrebi, kada kaèmo da ne{to èlimo, ne pretendujemo da tvrdimo da bismo bili zadovoljni ukoliko bismo ostali sami na svetu mi i to ne{to {to èlimo. Ne: na{a èlja za ne~im postoji jer nam ono izgleda neophodno za neku drugu stvar, koju tako|e èlimo zbog ne~eg drugog. Od ovih lanaca èlja, u kojima jedna èlja sluì drugoj, tka se sukno na{eg ìvljenja po navici. Jednim delom du{e sluìmo drugom delu, i tako iz dana u dan. Ovakve èlje – èlje „za“, korisne èlje – pretvaraju prebivali{te na{e du{e u piljarnicu. Ali, kakva je sli~nost mogu}a izme|u tog èljenja u kojem èlja sledi èlju i onoga kada ne{to èlimo zbog njega samog, bez ikakvog daljnjeg cilja? Na{e trgova~ko èljenje, na{a volja u engleskom stilu – a ovo kaèm budu}i da je utilitarizam oli~enje engleskog morala – sve stvari sme{ta u beskona~ne lance u kojima je svaka karika sredstvo za slede}u, te stoga ima relativnu vrednost u odnosu na mesto koje zauzima u nizu. Ali

ona druga~ija vrsta èljenja, nova i mnogo ~istija po svojoj prirodi, izvla~i jednu stvar iz tog lanca i, izdvojeno, ne stavljaju}i je u odnos ni sa ~im drugim, rasko{no i bez ikakve koristi, samom njom je potvr|uje. Pred ovakvim stavom na{e volje svi drugi stavovi imaju puko ekonomsko zna~enje, jer su ~e`nje za stvarima kao sredstvima. Eti~ko èljenje, naprotiv, pretvara stvari u ciljeve, zaklju~ke, poslednje bedeme ìvota, presudne stvari. Tada u nama skon~ava trgova~ko balansiranje, na{ duh prestaje da bude mno{tvo elementarnih jedinki od kojih svaka ima svoju malu sebi~nu ùdnju koju je nu`no zadovoljiti. Na scenu stupa najdublji sloj na{e li~nosti koji, u toj nesvakida{njoj prilici, prikuplja sve na{e rasute snage dovode}i nas u saglasje sa nama samima, budu}i da tada i samo tada bivamo ono {to istinski jesmo, da bi nas spojio sa èljenim objektom, bez ostatka i straha. înilo bi nam se nepodno{ljivim da ìvimo u svetu u kojem èljeni objekat ne bi postojao; sebe bismo videli kao sopstvene utvare, neverne sebi. Zbog toga sveti Mauricije uzima vlastiti ìvot – kao i ìvote svojih legionara – i odbacuje ga daleko od sebe. Upravo zato, jer kada bi ga sa~uvao, to vi{e ne bi bio njegov ìvot. Da bi se uzdigao do sopstvenog bi}a, da bi bio veran sebi, neophodno je da se celovito preda smrti. Uvek je volja da se umre potraga za vaskrsenjem. I sam ~in odricanja od vlastitog ìvota ozna~ava vrhunsku potvrdu li~nosti: predstavlja povratak sa periferije ka sopstvenom duhovnom centru. Ve}ina nas ume da èli samo u ekonomskom zna~enju te re~i: da srlja od objekta do objekta, od dela do dela, bez smelosti da bilo {ta zahteva kao svoj kona~ni cilj. Treba imati talenta za èlje, kao {to se moè imati talenat za razmi{ljanje, ali malo njih je sposobno da povrh onoga {to je dru{tveno korisno i {to upravlja na{im postupcima, koje nam name}e ovakvo ili onakvo pona{anje, otkrije svoje apsolutno li~no htenje. @iveti obi~-

0

1

no zna~i predati se stvarima da nas one nose, umesto da nas vodi vlastita ruka. Stoga obele`je moralnog dela vidim u potpunom proìmanju sa onim {to se èli. Kada ~itavim bi}em ne{to èlimo, bez ostatka, bez straha, u celini – ispunili smo svoju du`nost, jer je na{a najve}a du`nost vernost sebi. Dru{tvo u kojem bi svaki pojedinac imao hrabrosti da bude veran samom sebi, bilo bi savr{eno dru{tvo. [ta zna~i biti ~ovek od integriteta ako ne ~ovek koji je u celosti ono {to jeste, a ne klupko kompromisa, prohteva, ustupaka drugima, tradiciji, predrasudama? U tom smislu Don Huan mi izgleda kao lik izuzetne moralnosti. Uo~ite kako ~asno Don Huan hodi svetom u potrazi za ne~im {to bi potpuno upilo u sebe njegovu snagu voljenja: neutoljivo ùdi da doku~i odre|eni cilj. Ali ne dostiè ga; njegova misao je skepti~na ~ak i kada su mu grudi juna~ke. Izgleda mu da ni{ta nema preimu}stvo nad ostalim stvarima: ni{ta nije vrednije, sve je jednako. No bilo bi van pameti smatrati ga povr{nim ~ovekom. Uvek drì u ruci vlastiti ìvot, i kako mu sve izgleda jednako vredno, pa i njegovo srce, spreman je da ga zaloì za bilo {ta, recimo za àndara herc. To je tragedija Don Huana: on je junak bez cilja. El Greko je ~itavog ìvota slikao smrti i vaskrsenja. Nije mu bilo pojmljivo pasivno ìvljenje. Ljudi na njegovim portretima imaju fosforescentne du{e, hitre da stradaju u poslednjoj buktinji. Se}am se dubokog utiska koji sam doìveo jednog dana pre nekoliko godina u Parizu po{to sam savladao bezbroj stepenika ku}e u ulici Koleknur gde, na poslednjem spratu, Suloaga ima svoj atelje. To je jedna izuzetno skromna, skoro prazna prostorija, i ~ini mi se da usred rasko{i Pariza njena ~etiri zida potvr|uju pravo na pusto{ i surovost koje se naziru u pozadini svakog Suloaginog platna. Samo je na jednom od zidova visila slika: El Grekova Apokalipsa, ili

bolje re~eno donji deo ove kompozicije koju je Suloaga uspeo da prona|e prilikom jednog od svojih krstarenja Kastiljom. Re~ena slika, budu}i da se izdvaja od ostalih u inventaru El Grekovih dobara {to je nedavno primetio gospodin San Roman, mora da je bila jedna od potonjih koje je naslikao Domeniko Teotokopulos, jer li~i na poslednje vi|enje materije tog duha koji }e sagoreti u plamenu vlastitog àra. U krupnom planu, sa leve strane, ogromna figura svetog Jovana, starog devca, ruku podignutih ka nebu, u nedvosmislenom gestu uàsa i prizivanja. A iza njega, ispod ljutog boja koji u visinama biju oblaci, usplamtela i naga tela nadahnuta èljom da se rasto~e i utope u tu skoro duhovnu, prozra~nu dramu nebesa. I ni{ta vi{e. Da li je potrebno i{ta vi{e? Apokalipsa je uzorna slika; pred njom ose}amo, uàsno bliskom, najjednostavniju i najdublju temu slikarstva: malo materije {to }e zaplamsati.

0

1

0

1

Ratno tuma~enje istorije

Ekonomsko tuma~enje istorije jedna je od velikih ideja XIX veka. Od po~etka sam se àrko borio protiv nje, kao i protiv jedne druge, tako|e velike, {ire i radikalnije misli ~ija je ona samo posledica – utilitaristi~kog tuma~enja fizi~kog i duhovnog ìvota. No, ~im sam se borio protiv nje, jasno je da je visoko cenim. Ne shvatam kako se moèmo boriti protiv ne~eg {to ne po{tujemo. Samo nas velike zablude podsti~u da se s njima uhvatimo u ko{tac. A jedna ideja sti~e razmere velike zablude samo onda kada za sobom povla~i izuzetno va`nu istinu. Druga~ije se ne bi mogla odràti na nogama, ste}i vatrene pristalice i umnoàvati se. Velika zabluda uvek predstavlja veliku istinu, preteranu i èstoku. Pojava ove teorije istorije imala je ogroman zna~aj. Moè se re}i da od tog trenutka po~inje da postoji ne{to {to bi zasluìlo da se nazove istorijskom naukom. Ona je odjednom otkrila da hrpa ~injenica o ljudima nije tek naizmeni~no smenjivanje doga|aja izazvanih pukim slu~ajem, nego da iza tog privida kapi vode u kojoj razuzdano bujaju mikrobi, ìvot istorije ima svoju strukturu, jednu duboku zakonitost koja njim neumoljivo upravlja. Iza veoma zamr{ene i promenljive scene na kojoj se odvijaju doga|aji vlada strogo ekonomsko ustrojstvo svake epohe. Ono je supstanca istorijskog procesa. 0

1

Od tada se, ponavljam, istorija ne zadovoljava pripovedanjem pojedina~nih de{avanja, ve} teì da rekonstrui{e sveop{ti mehanizam de{avanja. Me|utim, uloga koja je bila data ekonomskom ~iniocu bila je preuveli~ana, jer je od njega stvarala jedinu autenti~nu istorijsku realnost dok je obezvre|ivala sve ostale – pravo, umetnost, nauku, religiju – progla{avaju}i ih za ~istu „nadgradnju“, puki odraz i projekciju unutra{nje ekonomske mehanike. Upravo u tome je preterivanje, na koje je ve} sto puta ukazano. Ali zahvaljuju}i njemu, zauvek je probu|ena pa`nja za ekonomske ~injenice svake epohe, koje su ranije neopaèno prolazile kraj istoriografa. Kako je bila veli~anstvena ta svetlost {to je napre~ac obasjala tamu pro{losti kada su Marks i njegovi saborci ubacili u duboku pe}inu, punu odjeka i senki, baklju ove smele misli! Delovala je kao o~igledna istina koju su same ~injenice uzvikivale i nametale. I istovremeno – podudarnost je zanimljiva! – dok je bilo o~igledno da poti~e od spolja{njih ~injenica, izgledalo je i da je izronila, kao lirsko proro~anstvo, iz dubine du{a. Skoro uvek se to de{ava sa velikim idejama: istovremeno ih vidimo i spolja i iznutra, kao istine i kao èlje, kao kosmi~ke zakonitosti i kao ispovesti na{eg duha. Mo`da je i nemogu}e otkriti u spolja{njem svetu neku istinu koja ve} nije uobli~ena, poput veli~anstvenog delirijuma, duboko u nama. U slu~aju ekonomskog tuma~enja istorije, nema sumnje da je bilo tako. Dru{tveno bivstvovanje je u XIX veku zaista prvenstveno zavisilo od ekonomskog faktora. Marksova ideja je, bar grosso modo34, bila verodostojna za to stole}e i delimi~no za nekoliko prethodnih. Savremeni ~ovek se malo-pomalo pretvarao u homo oeconomicusa. Zanimalo ga je, iznad svega, da nagomila „sredstva“, „oru|a“. @ivot mu je nadahnjivala ùdnja za korisnim. Do nebesa je uzdizao instrument, oru|e. Frenklin je ve} bio definisao

~oveka kao animal instrumentificuma (danas, posle Kelerovih iscrpnih istraìvanja u „stanici za prou~avanje antropoida“, na Tenerifama, ne moè se spokojno gledati na ovu definiciju). Marks }e zavrteti panoramu istorije oko „sredstava, instrumenata za proizvodnju“. Onaj ko ih poseduje, taj vlada. Istorija je borba da ih se domognemo. Novi, druga~iji oblik instrumenata, uslovljava promenu pejzaà ~ove~anstva. Toliko je vera u instrument sna`no prisutna u mislima tada{njeg vremena da je prostorno veoma udaljeni mislioci, ne znaju}i jedni za druge, otkrivaju u najrazli~itijim sferama. Be~ki arhitekta Gotfrid Semper poku{ava da uspostavi „tektoniku plasti~nih umetnosti“ na osnovu koje rekonstrui{e istoriju umetnosti polaze}i od prvobitne keramike, pretpostavljaju}i da esteti~ki oblici poti~u od instrumenata i tehnike pomo}u kojih se stvara korisni predmet. Evolucija stilova se prevashodno podudara sa evolucijom tehnike za proizvodnju. Darvin, kona~no, ne ~ini ni{ta drugo sem {to re~i „organ“ vra}a njeno etimolo{ko zna~enje – instrument. Organski oblik je zbir oru|a za ìvot. Pa {ta? I same ideje – „istine“ – posmatraju se kao instrumenti, nazivaju se working-hypothese, alat za umni rad. Da li je, sre}om, sve to ~ista zabluda? Nikako to ne mislim. Ovo vi|enje XIX veka – strogo uzev{i, celog savremenog doba – ta~no je; ali ne i jedino ta~no. Korist, posebno ekonomska – „sredstva za proizvodnju i robnu razmenu“ kako kaè Marks – jeste veliki to~ak istorije, ali on je sistemom zup~anika povezan sa mnogim drugim i skupa sa njima se okre}e. Ta ma{ina je mnogo sloènija; toliko sloèna da jo{ uvek ne naziremo njen celovit projekat. I verovatno }e do otkri}a preostalih njenih delova tako|e do}i silom budu}eg niza preterivanja. Njeno otkrovenje }e sobom doneti trenutak mahnitosti, a potom }e biti neophodno vratiti se prisebnosti.

0

1

Ekonomsko tuma~enje istorije ro|eno u pro{lom veku prili~no jasno osvetljava stvarnost na{e epohe; ali, ~im se primeni na neke druge, najednom se uo~ava njegova maglovitost. Ne; istorijom nisu oduvek autokratski vladala sredstva za proizvodnju i robnu razmenu, niti ona jednoli~no po~iva na ekonomskoj borbi izme|u klasa. âk, dru{tvene klase nisu uvek bile ekonomske klase. Mo`da to nikada nisu ni bile u potpunosti, sem tokom poslednja dva stole}a, {to bi onda predstavljalo istorijski izuzetak. Recimo, kaste u Indiji nisu ekonomski ustrojene; najvi{a kasta, bramani, siroma{na je, ne poseduje ni{ta. Verodostojni braman je „onaj koji je shvatio“, onaj koji je mudar prirodom svoje rase i boànskom zapovesti. Veber je ukazao u svojim zadivljuju}im studijama iz sociologije religije da verovanja ne samo da nisu puke posledice vladaju}eg ekonomskog modela ve}, iako izloèna njegovom uticaju, ona i te kako duboko uti~u na njega. Kako, po~ev{i od 1800. godine, sve dublje zalazimo u pro{lost unutar evropskog istorijskog ciklusa, tako Marksova teorija biva sve manje o~igledna. Neki ~inioci, koji danas zaista izgledaju drugorazredni, izbijaju u prvi plan i suvereno modeliraju telo istorije. To nas navodi na pomisao da se ne menja samo koà istorijske stvarnosti, vidljive ~injenice na njenom licu, ve} se, sa svakim novim dobom, menja i su{tinska i skrivena struktura nali~ja dru{tva. Tvrdoglavo nastojati da se utvrdi jedan jedini ve~ni princip koji bi bio vrhovni upravitelj dru{tvenih promena, bila bi glupost. Bliè je istini da su prisutne razli~ite trajne sile koje, druga~ije ustrojene i spojene, donose velike istorijske promene. Nedavno je [eler uo~io da u izvesnim epohama prevlast imaju biolo{ke snage – krv, rasa – {to je slu~aj kod veoma mladih naroda; u drugim epohama kolektivni ìvot tirani{u politi~ki ~inioci – Dràvni razlozi, dinasti~ki interesi itd. – a samo potpuno zrela doba, koja su ve}

na ivici propadanja, uzdiù i progla{avaju ekonomski princip za vladaoca istorije. To zna~i da ne}emo dospeti do zadovoljavaju}eg nivoa razumevanja istorijskog procesa ukoliko prethodno ne prou~imo i ne odvagamo uticaj svake ljudske delatnosti na ostale sfere ìvota. Jedno od tih istraìvanja obuhvatalo bi ono {to nazivam ratnim tuma~enjem istorije. Nije re~ o povratku na neku istoriografiju koja bi pripovedala o bitkama, ve} o tome da se ukaè na plasti~nu mo} koju je u svakoj epohi imao na~in osvaja~akog rata i kojom je delovao na ure|enje ìvota. Iznena|uje da do sada nije bila vi{e iskori{}ena jedna ideja koju je jo{ Aristotel nehajno nagovestio u svojoj Politici rekav{i da je „u svakoj Dràvi Suveren ratnik i u Vlasti u~estvuju oni koji imaju oru`je“. Ova misao mogla bi posluìti kao polazi{te ratnom tuma~enju istorije, koje bi ~inilo savr{en kontrateg ekonomskom tuma~enju. Prema tom tuma~enju, ìvot ne bi u svakoj epohi bio u skladu sa sredstvima za proizvodnju, za stvaranje, ve} naprotiv, sa sredstvima za razaranje. Modifikacija bojnog oru`ja stvara druga~iju konfiguraciju dru{tva. Oblik politike bio bi primeren obliku rata, a javna vlast bi se uvek pojavljivala u rukama onih koji imaju oru`je.

0

1

II Ratnom tuma~enju istorije i Marksovoj ideji zajedni~ko je ube|enje da je borba istorijska stvarnost, kao i to da se u njoj ne bore ljudi, ve} sredstva. îni se da je dru{tvena mo} u svakoj epohi raspodeljena prema kvalitetu i koli~ini sredstava za razaranje koje svaki ~ovek poseduje. Zaista, ova misao o borbi kao supstratu kosmi~ke stvarnosti, kako fizi~ke tako i istorijske, leì

duboko u utrobi moderne du{e. Pre znatièljnog ispitivanja trebalo bi naglasiti ~injenicu da je cela moderna fizika osmi{ljena na osnovu zakona sudara koji je formulisao Ren. Suprotno tome, nau~nici nisu znali {ta da rade sa idejom „sveop{teg privla~enja“ koja je, kao kruna Njutnove mehanike, uvek li~ila na nekakav magijski pojam, heterogen u odnosu na sve ostale nau~ne pojmove, kao banuo iz nekog drugog duhovnog sveta, druga~ijeg od ovog modernog. A ni{ta manje nije zanimljiva sama ~injenica da sa Ajn{tajnom po~inje novo vreme, mo`da zato {to je on bio prvi koji je istakao tu ideju „privla~enja“ i njom, takore}i, proèo celokupnu mehaniku. Nije Marks izmislio mehanizam borbe za obja{njenje istorijskih promena. Jo{ je Gizo tuma~io istoriju Francuske kao ve~ni sukob dve klase: aristokratije i buròazije. Njihova neprestana prepirka, po Gizou, vodi se u oblasti prava. Marks je samo preneo supstancu koja stvara i razvrstava antagonisti~ke dru{tvene grupe iz sfere prava u sferu ekonomije, slede}i Sen-Simona, istinskog oca te tvorevine. Bojim se da je istorija po kojoj je stvarnost borba i samo borba, la`na istorija usredsre|ena jedino na pathos a ne i na ethos ljudskog saìvota; to je istorija dramati~nih trenutaka jednog naroda, ne njegovog ìvotnog kontinuiteta; istorija njegovih mahnitosti, ne njegovog normalnog pulsa; sve u svemu, to nije istorija ve} feljton. Ali to je, naravno, samo po sebi, otkrovenje za nas da je u pro{lom veku bilo sluha isklju~ivo za istorijsku ra{timovanost. Istinu govore}i, taj vek je bio – premda veliki i ekstreman – kloaka u koju su se ulile sve bujice pesimizma {to su, po~ev{i od kraja renesanse, neprestano navirale. Od epohe Don Kihota kazaljka evropske ravnoteè neumoljivo se naginje ka tuzi. (Setite se da su u XIX veku pisali Bajron, [openhauer, Flober i Dostojevski. Ogroman, neverovatan talas

pesimizma!) U èlji da nagovestim deo onoga {to bi podrazumevalo „ratno tuma~enje istorije“ podvu}i }u nekoliko ~injenica. Evropa ne bi bila mogu}a bez Rima, koji stvara njenu prvu skicu i neku vrstu temeljnog ustrojstva. Ali, istovremeno, Rima ne bi bilo da nije bilo Gr~ke. Iz jednostavnog razloga. U jednom trenutku je izgledalo da je Zapad osu|en na orijentalizaciju. Re~ je o epohi u kojoj strahovita persijska nacija hita ka na{em kontinentu. Gr~ka lomi ki~mu njene mo}i sa Miltijadom i Temistoklom na Maratonskom polju i kod Plateje. Kako? Za{to? Kakva se ~udotvorna ~arolija spustila na atinski narod, veoma malobrojan i veoma mlad tada, koja mu je pomogla da uni{ti takvu nacionalnu silu, jednu od najsna`nijih i najzrelijih koje je svet ikada video, Persijance? Da li im je pomogla magija? Nipo{to. Upravo suprotno. Jedan sjajan izum pronicljivog helenskog uma. Gr~ka, Rim, Evropa bili su mogu}i zahvaljuju}i falangi. Persijanci su imali neustra{ivu i ogromnu vojsku, ali su se borili kao bezobli~na masa i zbrkana gomila. Grci, u poretku falange. Izgleda da je ovaj izum pripadao Dorcima i, poput mnogih drugih stvari, bio uvezen u Atinu iz Sparte. Prenosimo u celosti razmi{ljanja najboljeg istori~ara ratovodstva, Hansa Delbrika. Zavre|uju pa`nju: „Homerovi junaci su pojedina~ni ratnici. Da je Hektor mogao da dovede u red i disciplinuje svoje Trojance, sva Ahilova snaga i ume}e raspr{ili bi se pred tim ~vrstim strojevima. Ahil primorava na beg stotine Trojanaca jer je nadmo}niji od svakog Trojanca ponaosob i ne postoji sila koja bi ih okupila protiv njega. âk i da se nekolicina njih ujedinila, ne bi bio mogu} povoljan ishod, jer nije postojala nikakva sigurnost da prvi kome bi zapretilo Ahilovo neproma{ivo koplje ne bi prestra{en utekao; njega bi u begu sledio najbliì, i redom tako dok ne bi pobegla cela trupa. Samo jedna bo-

0

1

lje ure|ena i brojnija grupa, koja nakon dugog obu~avanja i uve`bavanja zna da odrì svoju koheziju i da se povinuje jednom zapovedniku, moè garantovati zajedni~ki opstanak ~ak i u smrtnoj opasnosti. Ose}anje da ostali ne}e podbaciti, koje ispunjava svakog pojedinca, pomaè da se lak{e izdrì jer umanjuje opasnost {to preti svakom ponaosob. Onome ko je opkoljen sa svih strana, fizi~ki je spre~en beg. Kohezija, sama po sebi, stvara ratni~ku snagu; ona prema{uje uticaj pojedinca, te je svejedno da li je on re{en da joj svojim u~estvovanjem doprinese ili ne. Takvu koheziju i zajedni{tvo nazivamo ’takti~kim telom’. Takti~ko telo je mno{tvo ratnika sa jedinstvenom voljom. Ono moè da bude toliko ~vrsto da se u njega mogu uklju~ivati i u ratne svrhe upotrebiti nimalo ratni~ki, pa ~ak i neprijateljski elementi. Kralj Fridrih II Veliki ubacivao je neprijateljske zarobljenike u svoje disciplinovane bataljone. Sveukupna vojna snaga kre}e se izme|u dve krajnosti: li~ne hrabrosti i obu~enosti, sa jedne strane, i ~vrstine takti~kog tela, sa druge; ili, druga~ije re~eno, izme|u vite{tva i discipline. Vrhunski domet je postignut kada se obe sjedine, kao {to je to u~inila spartanska falanga – linearni poredak od prete`no osam redova – u kojoj je svaki pojedinac od detinjstva bio podu~avan juna{tvu i ìveo nadahnut jedino idejom ratni~ke ~asti. Sa~uvana legenda otkriva nam poreklo te falange. Jedan bog je obe}ao Lakedemonjanima da }e uvek pobe|ivati kada u boj budu ulazili uz zvuke flauta i ako se ne budu borili protiv flautista. Boriti se uz flaute zna~i stupati u ritmu, poretku i stroju, sve u svemu, u takti~kom telu. I zanimljivo je primetiti da }e se flaute i bubnjevi, kao ritmi~ka sredstva, ponovo pojaviti u istoriji kada landskneht35 bude priveo kraju rat sa srednjovekovnim ’vite{tvom’ ~iji su pripadnici tako|e bili pojedina~ni borci.“ Eto, tim velikim razornim sredstvom baratali su Atinjani u sudaru sa dìnovskom masom persijske sile na Maratonskom polju.

Drugi rat dobijen je na moru. Temistokle je imao genijalnu zamisao da stvori veliku flotu kojoj bi se udahnula disciplina kopnene vojske. No to je donelo nov ogroman preobraàj atinske unutra{nje politike i ujedno predstavlja zadivljuju}i primer kako rat uti~e na istoriju prava; kako, zaista, prema Aristotelovoj ideji, „upravljaju oni koji ratuju, i u Vlasti u~estvuju oni koji imaju oru`je“, stvaraju}i tako oblike vrhovne vlasti, lik Dràve. Svakom brodu – triremu – bilo je potrebno od 150 do 180 vesla~a: tri reda od po {ezdesetak vojnika, kapetan i kormilari. Atinjani su pripravili ~ak 127 brodova. To pretpostavlja kontingent od nekih 25.000 ljudi. Do tada su ratovali samo slobodni ljudi, nikad robovi, i aristokratija – eupatridi. I struktura atinske dràve je svojom su{tinom po~ivala na aristokratskim na~elima. Kako je bilo neophodno da se za flotu mobili{e sav sposoban mu{ki svet u Atini, moralo se dati oru`je ~ak i tetima, najniòj klasi poreskih obveznika koja nije sluìla u falangi. Upravo stoga velika osvaja~ka politika kojom je Temistokle zapahnuo Atinu nosi sa sobom, usled potrebe za novom vojnom tehnikom, celovito uspostavljanje demokratije. Sa uve}anjem osvaja~ke vojske automatski je usledilo protezanje vrhovne vlasti na najgoru klasu, koja ~ak nije bila ni slobodna. Ova ~injenica je ujedno {amar ekonomskom tuma~enju istorije, budu}i da teti ne osvajaju Vlast po{to su se do~epali sredstava za proizvodnju i robnu razmenu; oni su i dalje siroma{ni i nemaju ni{ta, a sredstva za politi~ki uticaj sti~u tako {to su bogati re{ili da im ih ustupe jer su im teti neophodni za jedno novo ratno ustrojstvo. Vidimo, dakle, da se pro{irenje vojne slu`be na sve pripadnike dràve i demokratija ra|aju skupa, upravo iz osvaja~kih apetita – isto se dogodilo i u XIX veku. Bilo bi dobro da „zagriène demokrate“ duboko razmisle o u~estalosti pojave, tokom istorije, da je osvaja~ka poli-

0

1

tika plod demokratije i, obrnuto, demokratija zalog osvaja~ke politike. Otprilike u to isto doba u Gr~koj postoji jedna strogo aristokratska Dràva: Sparta. îni je samo 12.000 Spartanaca, nasuprot 180.000 helota36 i 50.000 perijeka37. Kako su oni uspevali da drè u pokornosti toliko brojniju masu? Re{enje tajne nudi otkri}e da Spartanci nisu dozvoljavali helotima u~estvovanje u ratovima; najvi{e {to bi im dopustili je da im budu {titono{e, ali nikada im nisu davali oru`je. U njihovoj vojsci je jedino mogao u~estvovati izvestan broj perijeka, ali on nikada nije smeo da nadma{i broj Spartanaca. Kao {to demokratija pretpostavlja vojnu slu`bu svih pripadnika dràve, aristokratija neumitno od ratovanja stvara privilegiju. Uvek upravljaju – kako je nagovestio Aristotel – oni koji imaju oru`je. Srednji vek je sazdan na aristokratskim na~elima, budu}i da je, samo za manjinu, ljubomorno ~uvao tu privilegiju da se bude izloèn opasnosti i u~estvuje u odbrani. Iz nje }e se roditi kult rata, kult vite{kog drànja srednjovekovnog velmoè. Dok mistik koji ùdi da izvojuje veli~anstvenu pobedu na drugom svetu, kle~i i moli za smrt, varvarin Zigvard Silni, Anglo-Danac, grmi u agoniji: „Podignite me! @elim da umrem kao vojnik, a ne izvaljen kao krava. Navucite mi pancirnu ko{ulju, stavite mi {lem, dodajte mi {tit u levu ruku i moju zlatnu sekiru u desnicu, da izdahnem pod oru`jem.“ Ta ljubav prema sredstvu za razaranje koje omogu}ava uìtak u upravljanju preto~ena je u himne pune zanosa ~iji eho odzvanja istorijom, pa nas nimalo ne iznena|uje {to su u svoja slavna vremena Arabljani imali petsto naziva za sablju. III 0

Ponekad je uticaj ratne tehnike na istorijske sudbine do te mere prilago|en sitnicama da izgleda komi~no. Gr~kom istorijom kruì jedno skoro groteskno predanje koje veli da su u doba svog rasula Spartanci molili nadmenu Atiku da im po{alje nekog generala. Kako bi im se narugali, Atinjani su im poslali Tirteja, starog pesnika, grbavog i sme{nog. No on je nau~io lakonske mladi}e da pevaju njegove pesme i u svakoj prilici dovodio ih do pobede. Od tada Sparta po~inje da se oporavlja i njena mo} raste, sve do kona~ne veli~anstvene pobede nad Heladom. îni se da ova maglovita legenda sada biva jasnija. Tirtej je zbilja bio sme{na li~nost, ostareli general i staromodni pesnik. Nove generacije vojnika i pesnika podsmevale su se njegovom arhai~nom stilu u vojnoj strategiji i poeziji. Naro~ito su njegove pesme, ispevane u starinskom metru, odse~nog ritma, suprotstavljali lak{im i lepr{avijim formama nove poezije. Ali ti drevni ritmovi, stvoreni u epohi stroè ratni~ke discipline, bili su njen simbol i imali snagu da zbiju korak kao kod falange. Veoma jednostavan ritam hipnoti{e pojedinca i sna`no ga uglavljuje u jedinstvo takti~kog tela. Zahvaljuju}i tome usledio je trijumf Spartanaca. Tirtej je obnovio drevnu i strogu taktiku. Njegova uloga je na neki na~in sli~na onoj koju je imao Hindenburg38 u poslednjem velikom ratu. Ratni~ka disciplina je od pamtiveka bila jedna od najve}ih istorijskih sila. Svaka druga disciplina, a naro~ito ona koja je neophodna za svaku sloènu industrijsku delatnost, poti~e iz tog duhovnog poretka koji je ~ovek izumeo radi vojevanja. Kada jedan genijalni [panac39 bude poku{ao da zaustavi misti~no rasulo nazvano i oli~eno protestantizmom, prona}i }e lek u svojim vojni~kim navikama i osnova}e „druìnu“ ~ije }e vaspitanje i reìm delovanja proisticati iz moralnih „zapo1

vesti“ koje je on, re~nikom kapetana, nazvao „duhovnim ve`bama“. Jedna od njih su i ~uvene duboke misli o „Dvema zastavama“, koje kao da su mu navirale ispred {atora na bojnom polju u purpurno svitanje budu}eg krvavog dana. (Posle Duhovnih ve`bi usledila je druga strahovita knjiìca „zapovesti“, kojom su se nove istorijske snage organizovale u stra{ne eskadrone: Komunisti~ki manifest. Ne mogu se ~itati njene stranice a da se halucinantno ne ~uje ritmi~ki mar{ jedne beskrajne gomile koja nastupa.) Iznena|uju}a delotvornost pripisana rimskoj pesnici od prvog trenutka njenog pojavljivanja na pozornici istorije posledica je, pre svega, poja~avanja discipline. Atinska vojska imala je samo disciplinu koja mehani~ki proizlazi iz takti~kog tela i njegove uve`banosti. Nedostajao je faktor strogosti. Svaki vojnik je, usred bitke, mogao da se buni pred areopagom protiv svog stratega, koji nije imao nikakva ovla{}enja. Otuda ~esta smenjivanja generala tokom bitke. Rim pak, sasvim suprotno, predaje apsolutna ovla{}enja vojnom poglavaru: konzulu. Kao primer vladaju}e strogosti navodi se jedna od retkih verodostojnih pripovesti o Rimu iz perioda pre punskih ratova: godine 425. konzul Aulije Pastumnije odrubio je glavu svome sinu zato {to je ovaj napustio vojnu formaciju, uhvatio se u ko{tac sa jednim neprijateljskim vojnikom i stupio u pojedina~nu borbu iz koje je iza{ao kao pobednik. Istina je da se rimsko javno telo striktnije od helenskog oblikuje oko anatomije vojske. Bira~i se dele na klase, a princip klasifikacije je struktura oruàne sile. Ona je doìvela zadivljuju}i napredak u odnosu na falangu. Duga~ka i tanka falanga opasno vijuga bojnim poljem. Ima slabu pozadinu i nije te{ko u njoj napraviti klin kroz koji bi prodro neprijatelj. S le|a je uvek mogu}e da bude opkoljena, a na krilima je to stalna opa-

snost. Iz svega proizlazi da prekomerno produèna linija samo naizgled predstavlja snagu. Rimljani su do{li na genijalnu ideju, veoma sli~nu onoj koju su imali stari graditelji kada su iz romanske konstrukcije izvukli prozra~no gotsko zdanje, po{to im je odjednom sinulo da masa produètka zida nije neophodna i da su sasvim dovoljni potporni stubovi. Tada su ukinuli, odnosno izbili zidove i ostavili samo dinami~ke nerve zdanja. Pukim odbacivanjem elegantno su re{ili problem kako da se dobije ve}a, ~vr{}a i svetlija gra|evina. Na isti na~in postupa i Rimljanin, razbija falangu na manje delove i ono {to uklanja s ~ela, prebacuje u pozadinu. Dobija se manipul, takti~ko telo od 120 ljudi, skoro kvadratnog oblika, jednako spreda kao i s bokova, kojem je teè pri}i s le|a i koje je, pre svega, izvanredno pokretno. Kada prva linija negde popusti, vojnici iz pozadine manipula odmah priska~u da je popune. Dakle, manipul se sastoji od dve centurije od po 60 ljudi. Centurija i centurion su kova~i rimske istorije. Centurija je istovremeno bila i izborna jedinica u kojoj se organizovalo glasa~ko telo. Pored ove dve inovacije – konzulovih ovla{}enja i manipula – od ne manje va`nosti su i slede}e: pilum40 i vojni logor. Gr~ki hoplit41 se bori dugim kopljem; Rimljanin, kratkim baca~kim kopljem i na taj na~in razdvaja sukob u dve etape: prvu obuhvata rat na daljinu i ona je ujedno priprema za drugu etapu, neposrednu borbu ma~em. Sem toga, vojska no}u nije odlazila na po~inak a da prethodno nije iskopala {anac oko mesta gde se nalazila, i iza njega pobola plot: ovaj utvr|eni logor, pokaza}e se kasnije, bi}e velika snaga rimskog naroda. Rimski narod! Mo`da bi valjalo da se pozabavimo ta~nim zna~enjem ovog izraza. Uvek kada je javna Vlast progovarala, ona je to ~inila u ime Senata i naroda – Senatus populusque romanus – S.P.Q.R. kako je

0

1

stajalo na zvani~nim skiptrima (oni se i danas pojavljuju u seviljskim litijama, pa je jedan prostodu{ni sportista, zadivljen, pro~itao SPORT). Prvo {to iznena|uje je upravo ta dvojnost: Rim o~igledno nije ne{to jedinstveno, ve} ga ~ini dvojstvo: Senat i narod. Kada je Rim prestao da bude to dvoje i postao jedno – poput dana{njih nacija – prestao je da postoji. Ta dvojnost sadrì neprocenjivu prirodnu snagu, koju bi bilo blagorodno izloìti kao temu za razmi{ljanje savremenim politi~arima. Ona skriva tajnu rimske veli~ine – kaèm tajnu, jer je zaista re~ o zagonetki, o najiracionalnijem dràvnom ure|enju koje je ikada postojalo tokom istorije i uprkos tome, ili mo`da upravo zahvaljuju}i tome, najdelotvornijem. No sada nije prilika da toliko idemo u {irinu. @eleo sam re}i da ukoliko Senatus populusque prevedemo kao Senat i narod, dobi}emo doslovan, ali pogre{an prevod. Pod re~ju narod danas podrazumevamo gra|ansko telo. Me|utim, verodostojno zna~enje re~i populus, onda kada se pojavila, bilo je – oruàno telo. Ukoliko bi neko èleo da izrazi najdublje zna~enje ove sintagme, u skladu sa duhom starog Rima, morao bi da paradoksalno obrne pojmove i kaè: narod i vojska. Rimskom umu Senat je bio sinonim gra|anskog tela: ~inili su ga zemljoposednici, stare porodice ili gens, narod, pleme koje je uìvalo sveto pravo na ènidbu, confarreatio, na osnovu kojeg su mogli da imaju naslednike. Naslednici su nasle|ivali sve, posed i obilje prava, kao jedini sinovi oca, patera, i zato se zovu patriciji. Ostali, u ~isto pravnom smislu, nemaju oca ve} samo za~etnika; oni su nara{taj, proles – odatle poti~e re~ proleteri. Ti stari ratari, gra|ani, bore se sa oru`jem u ruci, ali im je potrebna pomo} u vojnim pohodima te organizuju telo ratnika – populus – sastavljeno od sitnih zemljoposednika iz okolnih ravnica. Momzen dovodi ovu re~ u vezu sa glagolom populari, koji ne zna~i

naseliti, ve} naprotiv, raseliti, poharati. (@rtva nasilja zvala se popa.) Populus prvobitno obavlja samo fizi~ke poslove u ratu, a u politiku ulazi na silu, vojni~kim {trajkovima. îm bi se neprijatelj pribliìo gradu na sedam breùljaka, populus bi odbijao da u~estvuje u ratu. Otuda proisti~u bezbrojna i legendarna povla~enja sa jednog na drugi breg – Aventin, Kapitol, Celijan itd. – o kojima su mnogi u~eni ljudi razbijali glave. îstokrvni Rimljanin iz slavnih vremena Republike nije mogao zamisliti gra|anina koji nije ratar. Iz jednostavnog razloga, jer nije mogao zamisliti da se moè biti gra|anin a ne biti ratnik. Evo za{to. Ratnik se tada sam starao o snabdevanju neophodnim ìvotnim potrep{tinama, {to je bilo nemogu}e ukoliko nije imao svoje imanje. Ali nije mu zemlja neposredno obezbe|ivala vlast, ve} oru`je koje mu je ta zemlja obezbe|ivala. Zbog toga ne}e ste}i politi~ka prava sve dok ne po~ne da se bori, uprkos tome {to je odavno ve} bio zemljovlasnik. Moè se re}i da je posle rata sa Samni}anima42 ovaj ruralni plebs uspeo da zavrne ruku gospodi iz Senata i da se istinski preobrati u populus romanus. Nemogu}e je shvatiti istoriju starog Rima ukoliko se zanemari ta dvojnost izme|u krupnih zemljoposednika koji ìve u gradu i vlasnika sitnih poseda nastanjenih u okolini. Izme|u njih, sve do Cezarove epohe, bukti velika politi~ka borba. Gospoda iz Senata su ~inovnici; ratari iz okoline su ratnici. Oni su potrebni jedni drugima i ta potreba }e biti za~etnik zadivljuju}e, organske kohezije rimskih podviga do II veka pre Hrista. Iz svega se vidi da najgra|anskija i najbezazlenija re~, narod, ona kojoj pribegavaju mirotvorci, ima obespokojavaju}e ratno poreklo. I {to je jo{ zanimljivije, to isto, u nekim jezicima, vaì i za re~ koja simboli{e mir i idilu – selo: na nema~kom ona glasi Dorf, {to je u staronema~kom iz severne oblasti imalo oblik thorp, iz ko-

0

1

jeg poti~e dana{nja re~ trupa; u ruskom jeziku selo je

polk i zna~i puk vojske.

0

1

Dve velike metafore

Kada neki pisac osporava upotrebu metafora u filosofiji, samo pokazuje da ne zna ni {ta je filosofija ni {ta je metafora. Nijedan filosof ne bi zastupao takvo stanovi{te.* Metafora je nezamenjivo duhovno oru|e; ona je oblik nau~nog razmi{ljanja. Neretko se moè dogoditi da nau~nik gre{i u njenoj upotrebi i da onda kada je o ne~emu razmi{ljao posredno ili metafori~ki, biva ube|en da je razmi{ljao neposredno. Takve gre{ke se, jasno, ne mogu oprostiti i zahtevaju ispravku; istu onu koju preduzima fizi~ar kad se zabuni u ra~unu. Niko zbog toga ne}e zaklju~iti da matematiku treba odstraniti iz fizike. Gre{ka u primeni neke metode ne opovrgava samu metodu. Poezija je metafora; ni nauka se metaforom ne koristi ni{ta vi{e. Tako|e bi se moglo re}i: ni ni{ta manje. Sli~an fobiji od nau~ne metafore je i preterani strah od takozvanog „problema re~i“. [to je neki um povr{niji, pokazuje ve}u sklonost da svaku raspravu okvalifikuje kao puku verbalnu polemiku. Me|utim, ni{ta nije tako retko kao autenti~na polemika o re~ima. Jer je jedino dobar poznavalac gramatike kao nauke u stanju da vodi raspravu o re~ima. Za sve ostale re~ nije samo vokabula, ve} uvek izvesno zna~enje koje je prati. To-

kom rasprave o re~ima veoma nam je te{ko da izbegnemo polemiku o njihovim zna~enjima. Ona predstavljaju tradicionalne koncepte koje izlaè stara logika. A kako koncept pak nije ni{ta drugo do misaona usmerenost na neku stvar, pretpostavljene verbalne polemike sve{}e se, zaista, samo na sva|e o stvarima. Ponekad se de{ava da je razlika izme|u dva zna~enja ili dva koncepta – samim tim, izme|u dve stvari – neznatna, {to prakti~nog ili tupog ~oveka ne zanima. Tada se sveti svom sagovorniku, optuùju}i ga za logomahiju. Ljudima slepim za boje najvi{e bi odgovaralo da su sve ma~ke sive. Ali uvek }e postojati i nekolicina sposobna da oseti vrhunski uìtak u sitnim razlikama me|u predmetima; uvek }e biti vrsnih takmi~ara {to }e se nadmetati u istan~anosti, te kada poèlimo da ~ujemo zanimljive ideje, hrli}emo ka njima, polemi~arima o re~ima. Isto tako, ~itaju}i neku filosofsku knjigu, neve{t duh ili duh nesklon meditaciji ne}e biti u stanju da prihvati tek kao metaforu misao koja je isklju~ivo metafori~ka. Prihvati}e in modo recto43 ono {to je re~eno in modo obliquo44, pripisuju}i autoru sopstvenu manu. Filosofska misao, vi{e no ijedna druga, mora stalno blago da se preta~e iz doslovnog u prenosno zna~enje, umesto da se zaustavi na jednom od njih. Kjerkegor pripoveda kako je u nekom cirukusu buknuo poàr. Vlasnik cirkusa, nemaju}i pri ruci nikog drugog, zaduùje klovna da tu vest saop{ti publici. Ali kada je publika stra{nu vest ~ula iz usta klovna, pomislila je da je re~ o jo{ jednoj {ali, pa nije napu{tala {atru. Poàr se pro{irio i publika je stradala kao `rtva pomanjkanja sopstvene umne visprenosti. Metafora ima u nauci dve upotrebe razli~itog ranga. Kada pronalaza~ otkrije neku novu pojavu, to jest kada uobli~i neku novu zamisao, mora da je imenuje. Budu}i da nova re~ drugima ne bi ni{ta zna~ila, prinu-

0

1

Povodom dvestogodi{njice Kantovog ro|enja

|en je da pribegne riznici uobi~ajenog jezika, gde je svaka re~ ve} povezana sa nekim zna~enjem. Da bi bio shva}en, on bira re~ ~ije bi uobi~ajeno zna~enje moglo imati izvesnu sli~nost sa novim. Tako termin sti~e novo zna~enje preko i posredstvom starog, ne napu{taju}i ni staro. To je metafora. Kad psiholog otkrije da se na{e predstave povezuju, kaè da se udruùju, to jest da se pona{aju kao ljudske jedinke. Me|utim, onaj ko je prvi nazvao skup ljudi „socijalnom sredinom“, dao je novo zna~enje re~i „socio“; ona je ranije ozna~avala samo ~oveka koji nekoga sledi, sledbenika, jer poti~e od glagola sequor. Platon je bio ube|en da istinska stvarnost nije ova promenljiva koju vidimo, ve} ona druga, nepromenljiva, koju ne vidimo, ali je savr{eno naslu}ujemo: nenadma{na belina, vrhovna pravda itd. Da bi ozna~io te stvari, nevidljive na{im o~ima, ali ne i na{em umu, uzeo je iz narodnog jezika re~ „slika“. Praslika, ideja – ukazuju}i tako da um vidi savr{enije od o~iju. U èlji da malo pojasnimo temu, prvo }emo odrediti termin „metafora“ kako ne bi izazvao zabunu u uobi~ajenom zna~enju te re~i. Metafora je preno{enje zna~enja. No ~injenica je da mnoga preno{enja zna~enja nisu ono {to nagove{tavamo nazivom metafora. Evo nekoliko o~iglednih primera. „Moneta“, iskovana od metala, ozna~ava predmet koji posreduje u trgovini. „Moneta“ je prvobitno zna~ila: „ona koja upozorava, opominje i predskazuje“. Tim re~ima se prizivala boginja Junona. U Rimu je postojao hram „Junone Monete“ pokraj koga se nalazila i kovnica novca. Predmet koji se tu izra|ivao preuzeo je Junonin epitet. Upotrebljavaju}i re~ „moneta“, danas niko ni ne pomi{lja na oholu boginju. „Kandidat“ je bio ~ovek obu~en u belo. Kada se u starom Rimu birao gra|anin za zvanje magistrata, on bi se predstavljao bira~kom telu u sve~anoj beloj odori.

Danas je kandidat svako ko konkuri{e za neku slu`bu, bez obzira na boju ode}e koju nosi. [tavi{e, danas je u sve~anim prilikama prikladnije obu}i crno odelo. „Stupiti u {trajk“ se na francuskom kaè: semettre en grève. Za{to grève zna~i {trajk? Onaj ko ovu re~ koristi to ni ne naslu}uje, niti ga to zanima. Pomenuta re~ mu jednostavno ozna~ava {trajk. Grève je prvobitno u francuskom jeziku zna~ilo „pe{~ana obala“. Zgrada Gradskog ve}a u Parizu bila je podignuta na obali reke. Ispred nje se pruàla pe{~ana obala, grève, pa je trg ispred Gradskog ve}a nazvan place de la Grève. Na tom trgu su se okupljale skitnice; potom, radnici bez posla koji su tu i{~ekivali neku ponudu. Izraz faire grève dobio je zna~enje „ostati bez posla“, a danas zna~i ciljano napu{tanje radnog mesta. Celu ovu istoriju re~i grève rekonstruisali su filolozi, no radnik je nema na umu kada je upotrebljava. Bili su to primeri preno{enja zna~enja bez metafore. U njima re~ prelazi iz jednog zna~enja u drugo, napu{taju}i pri tom prvobitno. Kada govorimo o „dnu du{e“, re~ „dno“ ozna~ava odre|ene duhovne pojave strane prostornom i telesnom, iz sfere gde ne postoji povr{ina ni dno. Imenuju}i re~ju „dno“ odre|eni deo du{e, jasno nam je da pomenutu re~ ne upotrebljavamo neposredno, ve} posredno u odnosu na njeno doslovno zna~enje. Kada kaèmo „crveno“, odmah i neposredno pomi{ljamo na odre|enu boju. Nasuprot tome, kad kaèmo da du{a ima „dno“, u prvom trenutku pomi{ljamo na dno nekog bureta ili ne~eg sli~nog, a potom zanemarujemo to zna~enje, odbacujemo svaku aluziju na fizi~ki prostor i pripisujemo ga du{i. Da bi bilo metafore, moramo biti svesni te dvozna~nosti. Nepodesno koristimo neki naziv sa sve{}u da je on nepodesan. Ali ako je nepodesan, za{to ga koristimo? Zar ne bismo radije izabrali neki direktan i podesan naziv? Ako

0

1

bi to {to se naziva „dnom du{e“ na{em umu bilo jasno kao {to nam je jasna crvena boja, nema sumnje da bismo imali direktan i poseban naziv kojim bismo ga ozna~ili. Ali ne samo da nam je te{ko da ga imenujemo, nego ~ak i da ga zamislimo. U pitanju je kliska stvarnost {to izmi~e klje{tima na{eg uma. Sada uo~avamo drugu, dublju i bitniju upotrebu metafore u saznajnom procesu. Ne samo da nam je neophodna kako bismo drugima, pomo}u nekog naziva, pribliìli na{e misli ve} nam je i nu`no potrebna kako bismo i sami mogli razmi{ljati o izvesnim sloènim objektima. Osim {to je sredstvo izraàvanja, metafora je su{tinsko sredstvo poimanja. Da vidimo za{to. Stjuart Mil je rekao: kada bi sve {to je vla`no bilo hladno i sve {to je hladno bilo vla`no, i kada bi se to uvek pojavljivalo skupa, verovatno bismo jo{ uvek smatrali da je re~ o jednom te istom kvalitetu. Isto tako, kad bi se na{ ceo celcijati svet sastojao od plavih predmeta i plavetnilo se pruàlo unedogled, najteè bi nam bilo da imamo jasnu i razgovetnu svest o plavetnilu. Kao {to pas lak{e nanju{i komad mesa koji se nji{e, jer tad stvara obla~i} mirisa u vazduhu, tako i opaàj i misao brè love promenljivo od postojanog. Ljudi koji ìve pokraj vodopada obi~no ne ~uju njegov huk, a kada bi se kojim slu~ajem bujica zaustavila na tren, opazili bi ne{to {to se najmanje o~ekuje: ti{inu. Stoga Aristotel defini{e percepciju kao sposobnost opaànja razlika. Uo~ava se ono {to je promenljivo i nestalno, dok se postojano i nepromenljivo niti opaà niti vidi. Upravo zato Gete, paradoksalno i u kantovskom duhu, kaè da stvari ~ine razlike koje im mi odre|ujemo. Ti{ina, koja nije ni{ta sama po sebi, za nas je stvarnost u ~asu kada postane ne{to razli~ito, druga~ije od buke. Kada bi naglo oko nas utihnuli svi {umovi i mi postali brodolomci okruèni morem ti{ine, prepali bismo se kao da se neko strogo, stra{no lice nadnelo nad

nama da nas ispituje. Nisu, dakle, svi objekti podjednako podesni da o njima razmi{ljamo, da o njima steknemo izdvojenu ideju, precizno odre|enu i jasno profilisanu. Na{ duh }e tada morati da se osloni na jednostavne i doku~ive objekte kako bi mogao da razmi{lja o onim sloènim i nepristupa~nim. Zna~i: metafora je intelektualni postupak kojim uspevamo da sagledamo ono {to se nalazi daleko izvan na{e mo}i poimanja. Pomo}u onoga {to nam je najbliè i ~ime najbolje vladamo moèmo uspostaviti misaonu bliskost sa onim nama dalekim i veoma nepristupa~nim. Metafora je dopuna na{oj intelektualnoj ruci i predstavlja, u logici, {tap za pecanje ili pu{ku. To ne zna~i da zahvaljuju}i njoj pomeramo granice poimanja. Njom se samo sluìmo kako bismo prakti~no u~inili pristupa~nim ono {to se ve} nazire u okviru na{ih mogu}nosti. Bez nje bi na na{em misaonom horizontu postojala jedna divlja zona koja bi samo u na~elu bila pod na{om vla{}u, dok bi nam, su{tinski, ostala nepoznata i neukro}ena. Kako metafora ima dopunsku ulogu u nauci, na nju se obra}ala pa`nja samo u poeziji, kojoj je ona sastavni ~inilac. No za estetiku je metafora zanimljiva zbog rasko{nog vatrometa lepote. Stoga nije bilo posvedo~eno da je metafora istina, odnosno uvid u stvarnost. Samim tim se moè zaklju~iti da je poezija u jednoj svojoj dimenziji i istraìvanje, te da otkriva pozitivne i uobi~ajene ~injenice u istoj meri kao i nau~no ispitivanje. U Pesmi posve}enoj gradu Logronju Lope de Vega45 opisuje jedan vrt:

0

1

U fontanama mnogim, vide}e{ kupa se lahor, ~ije su vode, iako razli~ite uvek, al’ uvek kao slo`ni hor. Vide}e{ gde nebo ranjavaju kristalna koplja nepobediva,

i vodenog biserja val {to zemlju celiva; i te{ku draperiju sa odsjajem kristalnim gde se razliva u naborima, bri`ljivo sloènim. Lope de Vega zami{lja vodoskoke fontana kao kristalna koplja. O~igledno je da vodoskoci nisu kristalna koplja. No, uprkos tome, mi smo zadivljeni i o~arani {to ih je tako nazvao. Kao dva suprotstavljena zahteva, poezija aplaudira onome {to nauka prezire. I obe su u pravu. Jedna preuzima od metafore upravo ono {to druga odbacuje. Vodoskok i kristalno koplje su dva konkretna objekta. Konkretan je svaki objekat koji moèmo izdvojeno opaàti. Nasuprot tome, apstraktan objekat moè se opaàti samo skupa sa jo{ nekoliko drugih. Boja je apstraktan objekat, jer se ona uvek vidi rasprostrta po nekoj povr{ini, ogromnoj ili najmanjoj mogu}oj, ovakvog ili onakvog oblika. I obrnuto, povr{ina je vidljiva samo ako ima neku boju. Boja i povr{ina su, dakle, osu|ene da zauvek opstaju zajedno; nikada se ne sre}u jedna bez druge, niti postoje odvojeno, mada su razli~ite. Na{ um, uz izvestan napor, uspeva da ih prividno razdvoji: taj napor se naziva apstrakcijom. Apstrahuje se jedan objekat kako bi se drugi prividno izdvojio i tako jasno razlikovao od njega. Konkretni objekti su sastavljeni od onih elementarnijih, ali i apstraktnijih. Tako, kristalno koplje sadrì, izme|u ostalih mnogobrojnih svojstava, odre|eni oblik i odre|enu boju; }ud mu je da ranjava, u ~emu mu pomaè neka ruka. Na isti na~in, iz vodoskoka moèmo apstrahovati njegov oblik, boju i uzlaznu putanju koja poti~e od hidrauli~nog pritiska. Gledani u celini, vodoskok i koplje razlikuju se umnogome; ali ako izdvojimo samo ta tri apstraktna elementa, otkri}emo da su oni istovetni. Oblik, boja i dinami~nost isti su i kod vodoskoka i kod koplja. Izneti ovakvu tvrdnju zna~i biti stro-

go nau~an, jer ona izraàva realnu ~injenicu: delimi~nu istovetnost izme|u vodoskoka i koplja. Zvezda i broj su ne{to potpuno razli~ito. Me|utim, kad Njutn formuli{e zakon gravitacije i kaè da je sila uzajamnog privla~enja izme|u dva tela direktno srazmerna masama tih tela i obrnuto srazmerna kvadratu njihovog rastojanja, on samo otkriva delimi~nu, apstraktnu istovetnost koja postoji izme|u nebesnih kandila i jednog niza brojeva. Zvezde se me|u zvezdama pona{aju kao brojevi izme|u sebe. Pitagorejac koji bi, drè}i se toga, zaklju~io: „dakle, zvezde su brojevi“, dodao bi Njutnu upravo ono {to i Lope de Vega dodaje istinskoj, iako delimi~noj istovetnosti izme|u kristalnog koplja i vodoskoka. Nau~ni zakon se ograni~ava na potvr|ivanje delimi~ne istovetnosti apstraktnih delova dve konkretne stvari; poetska metafora podme}e potpunu jednakost izme|u njih. To najzad pokazuje da je intelektualna delatnost posve}ena nauci manje ili vi{e istovetna onoj u poeziji i u ìvotnim podvizima. Ove delatnosti se toliko ne razlikuju ponaosob, koliko se razlikuju ustrojstvo i svrha svake od sfera kojima su podre|ene. Samo je o tome re~ kada je u pitanju metafori~ko razmi{ljanje. Iako svuda delatno, u nauci }e ono uvek biti podre|eno druga~ijem, ~ak suprotnom zadatku od onoga koji od njega o~ekuje poezija. Metafora polazi od delimi~ne istovetnosti izme|u dve stvari da bi, potom, iznela la`nu tvrdnju o njihovoj potpunoj istovetnosti. Takvo preterivanje, izvan granica istine, daje joj poetsku vrednost. Ona po~inje da isijava lepotu u ~asu kada njen deli} istine izvodi zaklju~ak. No, s druge strane, nema poetske metafore bez otkrivanja stvarne istovetnosti. Analizirajte bilo koju metaforu i u njenim nedrima }e se uvek, sasvim nedvosmisleno, pojaviti ta pozitivna, rekli bismo nau~na istovetnost izme|u apstraktnih elemenata dveju stvari.

0

1

Nauka upotrebljava metaforu kao sredstvo u obrnutom smeru. Polazi od potpune istovetnosti izme|u dve konkretne pojave, znaju}i da je ona la`na, da bi se potom zadràla samo na delimi~no obuhva}enoj istini. Psiholog koji govori o „dnu du{e“ vrlo dobro zna da du{a nije {to i bure sa dnom; ali èli da nam do~ara postojanje izvesnog psihi~kog sloja koji u strukturi du{e ima istu ulogu kao dno u posudi. Nasuprot poeziji, nau~na metafora usmerena je od ve}eg ka manjem. Prvo potvr|uje potpunu istovetnost, a zatim je negira, zadràvaju}i samo deo nje. Zanimljivo je da verbalno izraàvanje metafore, u praskozorje ljudske misli, neprikriveno ispoljava dvostrukost te operacije koja podrazumeva prvo potvr|ivanje, a potom negiranje. Kada vedski pesnik èli da kaè „~vrst kao stena“, on to izraàva slede}im re~ima: Sa parvato na acyutas – ille, firmus, non rupes. ^vrst je, ali nije stena. Na isti na~in pesnik posve}uje Bogu svoju himnu non suavem cibum, koja je slatka, ali nije {e}erlema. Obala ri~e, „ali nije bik“; kralj je dobar, „ali nije otac“. Junak poseduje izvestan duhovni kvalitet u mno{tvu drugih osobina koje tvore njegov celovit i konkretan lik. Potrebno je da u~inimo veliki napor kako bismo taj kvalitet ome|ili od svega ostalog te o njemu zasebno razmi{ljali. Stoga, zajedno sa vedskim pesnikom, koristimo metaforu o steni. ^vrstina stene je apstraktan pojam koji nam je ve} prili~no poznat i uobi~ajen; u njoj otkrivamo ne{to {to je zajedni~ko sa juna{tvom. Sjedinjujemo stenu i junaka, zatim uz njega ostavljamo ~vrstinu, a odbacujemo stenu. Da bismo o ne~emu mogli izdvojeno da razmi{ljamo, potrebna nam je mentalna oznaka koja bi sabrala na{u mo} apstrakcije, u~vrstila je daju}i joj telo, pruàju}i joj udobno boravi{te. Nazivi, zapisane misaone slike, jesu trezor tih iscrpljuju}ih rasu|ivanja na{eg uma. Kada je objekat o kojem ho}emo da razmi{ljamo veo-

ma neuobi~ajen, moramo se osloniti na ve} poznate oznake i, kombinuju}i ih, iscrtati novi profil. Na{e pismo je prakti~nije od kineskog jer se temelji na mehani~kom principu. Ima oznaku za svako slovo; ali, budu}i da nijedno izdvojeno slovo nema zna~enja, ne izraàva misao, na{em pismu, strogo uzev{i, manjka smisao. Kinesko, me|utim, neposredno ozna~ava ideje te je mnogo bliè misaonom toku. Pisati ili ~itati na kineskom zna~i razmi{ljati i, obrnuto, razmi{ljati je skoro isto {to i pisati ili ~itati. Zbog toga znaci kineskog pisma ta~nije odraàvaju misaoni proces nego znaci na{eg pisma. Tako, kad je hteo da izdvojeno razmi{lja o tugi, Kinez je otkrio da mu nedostaje znak za nju. Tada je spojio dva ideograma: jedan koji je zna~io „jesen“ i drugi koji se ~ita kao „srce“. I tuga je osmi{ljena i zapisana kao „jesen srca“. Pre nekoliko godina46 prodrla je u um tih nebesnika47 ideja republike. U drevnom znakovniku nije bilo slike kojom bi se predstavila ta ~udna ideja. Pedeset vekova Kinezi su ìveli u patrijarhalnoj monarhiji. Bilo je, dakle, neizbe`no da se kombinuju razli~iti znaci, te se tako „republika“ pi{e pomo}u tri znaka koji zna~e „blagost-rasprava-vladavina“. Republika je za Kineze vladavina meke ruke utemeljena na raspravi. Metafora }e tako|e biti jedan od kombinovanih ideograma, {to nam omogu}ava da te{ko dostupnim apstraktnim objektima pruìmo izdvojeno postojanje. Stoga }e njena upotreba biti sve neminovnija kako se vi{e budemo udaljavali od stvari kojima baratamo u svakodnevnom ìvotu. Nemojmo zaboraviti, ljudski um se razvijao malo-pomalo, prema redosledu biolo{kih nu`nosti. Prvo je bilo neophodno da ~ovek makar u najmanjoj meri ovlada sferom fizi~ke stvarnosti. ûlno pojmljive ideje o konkretnim telima prve su se kristalisale i ustalile. One ~ine najstarije, najstabilnije i najudobnije pribeì{te na{ih intelektualnih reakcija. U njima uvek traìmo uto~i{te kad misao izgubi gipkost i poèli da pre-

0

1

dahne. Razlu~iti du{u od ìvog tela ve} podrazumeva trud apstrahovanja, koji se jo{ uvek nije u potpunosti kristalisao i ustalio u na{em umu. Filosof i psiholog moraju ispuniti svoju du`nost da ovladaju ve{tinom opaànja du{evnog. Duh, du{a ili kako god èlite nazvati skup pojava koje pripadaju sferi svesti, stalno je sjedinjen s telom; kad god se o tim pojavama èlelo odvojeno razmi{ljati, uvek se pribegavalo istom na~inu, davala im se telesnost. ôveku je bio potreban vi{emilenijski trud kako bi prepoznao tu ~istu zapretenu du{u koju je ose}ao u sebi ili slutio da obitava u drugim ìvim telima. Nastanak li~nih zamenica upu}uje na povest tog truda i pokazuje kako se polako oblikovala ideja „ja“ u sporoj refleksnoj kretnji od oboda spolja{njeg sveta ka centru unutra{njeg. Umesto „ja“, u po~etku se govorilo „moje meso“, „moje telo“, „moje srce“, „moje grudi“. âk i mi danas, kad sa izvesnim patosom izgovorimo „ja“, spu{tamo ruku na grudi ~ine}i gest koji ukazuje na talog drevnog telesnog poimanja subjekta. ôvek po~inje da sti~e svest o sebi pomo}u stvari koje mu pripadaju. Prisvojna zamenica prethodi li~noj. Ideja „moje“ prethodi ideji „ja“. Zatim se, mnogo kasnije, akcenat preme{ta sa „na{ih“ stvari na na{u dru{tvenu li~nost. Uloga koju imamo u dru{tvu, a ona ina~e ~ini najspolja{njiji obod na{e li~nosti, preuzima predstavu o na{em istinskom bi}u. U japanskom jeziku ne postoje ni „ja“ ni „ti“. Lice koje govori re}i }e za sebe: „bezna~ajni ~ovek“, „neznalica“, a umesto „ti“ govori}e „uvaèno telo“, „visost“ itd. O sebi se govori u tre}em licu, kao da je re~ o nekom od okolnih predmeta, te etikecija preuzima zadatak da nam u datoj situaciji razjasni ko je od sagovornika Bezna~ajan ôvek a ko Uvaèno Telo. U jeziku plemena Hupa (Severna Amerika), zamenica „on“ razli~ita je u zavisnosti od toga da li se odnosi na odraslog ~lana plemena, na dete ili na starca. Treba, dakle, re}i da su dru{tvene titule – poput na{ih „ekselencija“, „svetost“, „eminencija“ –

prethodile jednostavnom „ja“ i „ti“. Stoga nije ~udno {to u leksici postoji tek nekoliko re~i koje izvorno ozna~avaju du{evne pojave. Skoro celokupna terminologija koju psiholog danas koristi ~ista je metafora: re~ sa zna~enjem iz fizi~kog sveta dobija zadatak da sekundarno izrazi du{evne pojave. Na{e unutarnje bi}e, koje nalazimo razlu~uju}i ga od na{eg tela, ipak je relativno konkretno. Ima jo{ apstraktnijih, teè doku~ivih objekata za ~ije promi{ljanje metafora predstavlja daleko potrebnije oru|e. Jasno i razgovetno spoznati neki objekat zna~i razmi{ljati o njemu zasebno, izdvojiti ga snopom misli od svega ostalog. Zbog toga nam je lak{e da uo~imo promenljivo od postojanog. Promena izme{ta sloènu stvarnost, ~ine}i da se njeni elementi pojavljuju razli~ito kombinovani. Vla`no se ponekad pojavljuje skupa sa toplim, a drugi put sa hladnim. Kada se objekat ukloni iz neke kombinacije, ostavlja u njoj obris svoje praznine poput deli}a koji nedostaje u mozaiku. Posledica toga je da }e jedan objekat biti utoliko teè spoznati {to je ve}i broj mogu}nosti u kojima se spaja i prepli}e. Njegova uporna postojanost otupela je na{a ~ula prema njemu. Dakle: postoji jedan objekat koji je uklju~en u sve ostale, koji je njihov sastojak i deo njih, na isti na~in kao {to je crvena nit upredena u svako uè engleske Kraljevske mornarice. Taj sveop{ti, sveprisutni, svemo}ni objekat, koji svuda, u svakom objektu, obznanjuje svoje neumitno prisustvo – na{a je svest. Ne moèmo razgovarati ni o jednoj stvari a da ona nije u sprezi sa nama, i ta njena najmanja veza sa nama je veza svesti. Dva objekta, najrazli~itija koja bi se mogla zamisliti, imaju ipak ne{to zajedni~ko – objekti su za na{ um, objekti su za jedan isti subjekat. Sada je jasno da ni{ta ne moè biti teè spoznati, opaziti, opisati i odrediti do tu sveop{tu, sveprisutnu i

0

1

svemo}nu pojavu: svest. Zahvaljuju}i njoj pojavljuju nam se sve ostale stvari, mi ih shvatamo. Ona je upravo to pojavljivanje i to shvatanje samo po sebi. I}i }e u korak, poput neizbe`nog pratioca, uz svaku drugu pojavu, jednoli~no, neumoljivo, ne odsustvuju}i nikada. Ako smo, zahvaljuju}i tome {to se vla`nost jednom pojavljuje uz hladno}u, a drugi put uz toplotu, uspeli da razlu~imo hladno od vla`nog, kako odrediti ono {to je samo pojavljivanje, svest? Ukoliko je metafora ikad bila neizbe`na, nema sumnje da je to upravo sad. Ova sveop{ta pojava sprege subjekta i objekta, fenomen shvatanja, moè se pojmiti samo pore|enjem sa nekim posebnim oblikom povezanosti {to postoji izme|u objekata. Ishod }e biti metafora. A uvek kada op{tu pojavu tuma~imo posebnom, onom koja nam je pristupa~nija, izlaèmo se riziku eventualnog previda da je re~ o nau~noj metafori pa da ih, kao u poeziji, poistovetimo. Izuzetno je pogibeljno okliznuti se pri ovom poduhvatu. Jer od ideje koju stvorimo o svesti zavisi na{e celokupno poimanje sveta, a od njega pak zavisi na{ moral, na{a politika, na{a umetnost. Eto kako celo zdanje svekolikog sveta i ìvota po~iva na maju{nom, prozra~nom telu jedne metafore. Zaista, dva najve}a razdoblja ljudske misli – anti~ko doba, sa svojim srednjovekovnim produètkom, i moderno doba, zapo~eto renesansom – ìvela su od dva pore|enja; Eshil bi rekao, od senke dva sna. Te dve velike metafore istorije filosofije, sa aspekta poetskih dometa, na najnièm su nivou. I najskromniji pesnik bi ih prezirao. Kako anti~ki ~ovek doìvljava tu iznena|uju}u ~injenicu da se stvari pred nama pojavljuju pruàju}i nam prizor svojih bezbrojnih fizionomija? Obratite pa`nju u ~emu je problem. Gledamo planinski venac Gvadarame. Visok je skoro dve hiljade metara, granitni je i plavi~astosiv. Na{ um nema nikakvu veli~inu; fizi~ki

se ne rasprostire, li{en je boje i ~vrstine. Objekat i subjekat, dakle, poseduju antagonisti~ke atribute, me|usobno se suprotstavljaju, ne mogu imati nikakav uzajamni odnos osim onog kojim isklju~uju jedan drugog. Me|utim, dok gledamo planinu, objekat i subjekat ulaze u pozitivan odnos, stapaju se, postaju jedno. înjenica da postoji svest primorava nas na pomisao da dva potpuno razli~ita pojma istovremeno predstavljaju jedan te isti. To je kontradikcija. I problem. Pred kontradiktornom ~injenicom na{ duh gubi ravnoteù. Taman je pomislio kako je A jednako B, ve} je prisiljen da se ispravi i da misli kako A nije B; i tek {to je nekako pre{ao na to novo stanovi{te, opet mora da se vrati na prvobitno, pa tako ve~no u krug. Od tog sna`nog talasanja razum dobija morsku bolest, nema priliku da se odmori i predahne. Da bi ga se oslobodio, on reaguje; to jest zaokuplja se mi{lju kako da prevlada kontradikciju, da re{i problem. [tap u vodi je i prelomljen i nije prelomljen. [ta }emo sad! Biti ili ne biti, pitanje je: to be or not to be; that is the question. Ovo pitanje sadrì, mogli bismo re}i, dva nivoa. înjenica da mi ne{to shvatamo nesumnjivo otkriva da se to ne{to, u na{em primeru planina, „nalazi“ u nama. Ali, kako moè planina od dve hiljade metara stati u duh koji se fizi~ki ne rasprostire? Prvi nivo bi sadràvao jednostavan opis toga da su stvari prisutne u svesti. Drugi nivo predstavljalo bi obja{njenje kako nastaje, iz kojih razloga i pod kojim uslovima to prisustvo. Obe strane problema moraju ostati jasno odvojene. Ni u anti~ko niti u moderno doba to nije u~injeno. Pobrkan je opis same pojave sa njenim obja{njenjem. Ako bi nas neko pitao: „Za{to je Huan takav?“, mi bismo ga, pre nego {to mu odgovorimo, morali upitati: „Kaì mi ko je Huan?“. Pre rasprave o uzrocima koji su doveli do ovoga {to se sada doga|a u [paniji, bilo bi dobro bar donekle odrediti {ta je to {to se zaista doga|a.

0

1

Za anti~kog ~oveka, kada subjekat shvata postojanje nekog objekta, ulazi sa njim u isti odnos kao kada se dve materijalne stvari sudare, pri ~emu jedna ostavlja svoj trag u onoj drugoj. Metafora o pe~atu koji u vosku ostavlja svoj filigranski, reljefni otisak odmah se ustoli~uje u helenskom umu, da bi vekovima i vekovima potom usmeravala sve ljudske ideje. Ve} se u Platonovom Theaitetu pominje ekmageion, vo{tana plo~a na kojoj pisar stiletom48 ostavlja izrezbarene tragove. Ta slika – i Aristotel }e je ponoviti u svom delu O du{i, knjiga III, poglavlje IV – preslikava}e se tokom celog srednjeg veka, i u Parizu i u Oksfordu, u Salamanki i u Padovi; vekovima }e je u~itelji ubrizgavati u legije mladih glava. Po ovom tuma~enju, subjekat i objekat bili bi isto {to i bilo koja druga dva fizi~ka predmeta. Postoje i traju nezavisno jedan od drugoga i izvan tog odnosa u koji ponekad stupaju. Objekat koji vidimo postojao je i pre no {to je bio vi|en, a postoja}e i dalje, onda kada ga vi{e ne budemo videli; um je i dalje um i ako ne razmi{lja ni o ~emu i ne vidi ni{ta. Kada se um i objekat sudare, potonji ostavlja u umu svoj utisnuti ìg. Svest je utiskivanje, otisak. Pomenuta doktrina doìvljava svest, tj. odnos izme|u subjekta i objekta kao realan doga|aj, realan koliko i sudar dva tela. Zbog toga je nazvana realizmom. Oba elementa su podjednako realna, stvar sa jedne, um sa druge strane, a realno je i dejstvo stvari na um. Na prvi pogled, nikakva nepravda nije naneta nijednom pojmu. Me|utim, ako se malo udubimo, primeti}emo kako prihvatiti mogu}nost da se jedna materijalna stvar utiskuje u drugu nematerijalnu zna~i tretirati ih obe podjednako, odnosno uzeti za ozbiljno pore|enje sa voskom i pe~atom. Subjektu se pri tom ~ini nepravda u korist objekta. Suptilno se ne po{tuje njegova autenti~nost. Iz tog semena ni~e anti~ka koncepcija sveta. Pod pojmom „biti“ ona podrazumeva da se jedna stvar nala-

zi me|u drugima. Sve one postoje oslonjene jedna na drugu i tvore ogromno zdanje sveta. Subjekat nije ni{ta vi{e do jedna od tolikih postoje}ih stvari uronjenih u veliki „okean bi}a“, kako je govorio Dante. Njegova svest je maleno ogledalo, tek puki odraz okoline. „Ja“ ne igra veliku ulogu u anti~kom poimanju sveta. Grci tu re~ nikada nisu koristili u svojoj filosofiji. Platon vi{e voli da kaè „mi“, nadaju}i se da }e zajedni{tvo poroditi snagu. Grk i Rimljanin }e, u skladu s tim, traìti merilo pona{anja, normu, eti~ki zakon, ne bi li li~nost prilagodili kosmosu. Stoik, koji saìma klasi~nu tradiciju, prièljkuje jedino da ìvi „u skladu sa prirodom“, celovito i bestrasno poput prirode. To „ja“, vapiju}e ispruèna ruka slepca – Aristotel kaè da je du{a poput ruke – prinu|eno je da se probija napipavaju}i bogaze sveta kako bi ih pretvorilo u re~no korito kojim }e spokojno te}i. U renesansi – koja daleko od toga da predstavlja povratak anti~koj klasici, kako kaù oni {to poput papagaja ponavljaju sve {to jednom ~uju, ve} je naprotiv njeno prevazilaènje – za sto osamdeset stepeni obr}e se to~ak tuma~enja svesti. Slika vo{tane plo~e neprimerena je ~injenici koju bi èlela razjasniti. Kada pe~at oblikuje vosak, pred nama su o~igledni i pe~at i ìg koji je on ostavio. Moèmo, dakle, porediti pe~at i njegov ìg. Ali gledaju}i planinu Gvadaramu, mi gledamo samo njen otisak u nama, a ne objekat. Da je u pitanju halucinacija, ne bismo primetili ni najmanju razliku. Stoga }e biti uvek riskantna pretpostavka re}i da objekti postoje izvan i nezavisno od na{e svesti. Mi nemamo autenti~nu informaciju o njima, sem kada se nalaze u na{em umu, kada ih vidimo, zami{ljamo ili promi{ljamo. Druga~ije re~eno, ~injenica da su stvari u izvesnom smislu u nama, nesumnjiva je. Za razliku od toga, uvek }e biti sumnjivo i problemati~no postojanje stvari izvan nas. Nesumnjivu ~injenicu razja{njavati pretpostavkom, makar najmanje

0

1

sumnjivom ~injenicom, besmisleno je. Dekart se odlu~io za veliku novinu. Jedino pouzdano postojanje stvari je onda kada se o njima razmi{lja. Stvari, dakle, umiru kao realnosti da bi se rodile kao cogitationes49. Ali „misli“ nisu ni{ta drugo do razli~ita stanja subjekta, samog ja, moi même, qui ne suis qu’une chose qui pense50. Sa te ta~ke gledi{ta, svesni odnos mora dobiti novo tuma~enje, sasvim suprotno anti~kom. Pe~at i vo{tanu plo~u zamenjuje nova metafora: sadrìlac i njegov sadràj. Stvari ne dolaze u svest iz spolja{njosti nego su one njen sadràj – one su ideje. Nova doktrina naziva se idealizmom. Svest, odnosno shvatanje, strogo uzev{i, generi~ki je naziv. Postoji mnogo posebnih oblika shvatanja: nije isto videti ili ~uti, odnosno nije isto opaànje {to i ma{tanje ili pak ~isto razmi{ljanje. Anti~ka filosofija daje prednost opaànju u kojem objekat kao da zaista dolazi do subjekta i utiskuje se u njega. Moderno doba se, naprotiv, usredsre|uje na uobrazilju. U imaginativnoj svesti ne izgleda kao da objekti stiù do nas svojim vlastitim nogama, ve} smo mi ti koji ih proizvodimo. Dovoljno je da smo za to raspoloèni, pa da iz najcrnjeg ni{tavila izvu~emo `drebe kentaura i da ga, u jednom nestvarnom prole}nom danu, dok mu rep i griva vijore na vetru, poteramo u galop preko smaragdnih polja za belim neuhvatljivim nimfama. Imaginacijom stvaramo i poni{tavamo objekte, sastavljamo ih i rastavljamo. Budu}i da sadràji svesti ne mogu do}i iz spolja{njeg sveta – kako planinski masiv moè u}i u mene? – mora}e da izrone iz dubina subjektivnog. Svest je stvaranje, kreacija. Ova naklonost ka svetu uobrazilje tipi~na je za moderno doba. Gete je dlan sveta video kao dlan „ve~ne vragolanke, ve~no mlade Jupiterove k}eri, Fantazije“. Lajbnic }e realnost svesti na monadu, koja je obdarena samo spontanom mo}i predstavljanja. Kant }e zavrteti

svoj sistem, kao ~igru, oko Einbildungskrafta, oko uobrazilje. [openhauer }e nam re}i da je svet na{a predstava, velika fantazmagorija, nestvarno platno pokretnih slika koje projektuje skrivena kosmi~ka sila. Ni mladi Ni~e ne}e druga~ije objasniti svet do kao igrokaz jednog Boga koji se dosa|uje. „Svet je san i dim u o~ima ve~nog nezadovoljstva.“ Za sve to vreme, ja je doìvelo najneverovatniji preokret sre}e. Poput zapleta u isto~nja~kim skaskama – prosjak se probudio kao kraljevi}. Lajbnic se usudio da ~oveka nazove un petit Dieu51. Kant je ja postavio za vrhovnog zakonodavca prirode. A Fihte, neodmeren kao i obi~no, bi}e zadovoljan tek kada izjavi: Ja je sve.

0

1

Bog na vidiku

Zemljina orbita ima svoj perihel i afel: trenutak kada je na{a planeta najblià Suncu i trenutak kada je najudaljenija od njega. Neki zvezdani posmatra~ koji bi ugledao Zemlju u ~asu dok beì od Sunca pomislio bi da mu se ona nikada vi{e ne}e vratiti, ve} da }e se svakoga dana, sve vi{e i vi{e, ve~no udaljavati. No, ukoliko malo pri~eka, vide}e da se Zemlja, blago menjaju}i pravac svoga leta, te zakrivljuju}i sopstvenu putanju, jo{ brè vra}a ka Suncu, kao golubica svom golubarniku i bumerang ruci koja ga je bacila. I na istorijskoj orbiti, sli~no se doga|a sa ~ovekovim umom u odnosu prema Bogu. Postoje epohe odium Dei, velikog bega od boànskog u kojima ta silna planina zvana Bog skoro potpuno nestaje sa linije horizonta. Potom bi usledilo doba zrenja, kada bi naglo, u netaknutoj ~ari jedne devi~anske obale, iz zavetrine izronila hrid boànskog. Sada je kucnuo ~as kada na sav glas treba viknuti iz korpe na jarbolu: Bog na vidiku! Nije u pitanju nikakva pobo`nost; ~ak, mo`da, ni religioznost. Bez namere da to podrazumeva i najmanje neuvaàvanje religija, ali vreme je za pobunu protiv njihove te`nje za isklju~ivim prisvajanjem Boga, {to obi~no ~ine i {to nije za~u|uju}e. Budu}i da su ostale kulturne delatnosti napustile problem boànskog, religija je jedina koja se njim i dalje bavi, zbog ~ega su ve}

skoro svi zaboravili da je Bog tako|e i tema iz sfere svetovnog. Religija je skup naro~itih predanosti koje ljudsko bi}e usmeravaju ka vi{oj stvarnosti: predanost veri, ljubavi, molitvi, kultu. Ali boànski realitet ima i drugu padinu gde se rasplamsavaju druga~ija duhovna delanja, savr{eno strana religioznosti. Zato je neophodno re}i da postoji i jedan lai~ki Bog, i taj Bog, ili to krilo Boga, sada je na vidiku. Ovo periodi~no pojavljivanje i nestajanje boànskog verovatno }e iznenaditi svakog ko misli da je sasvim dovoljno, kako bismo ne{to videli, da to ne{to postoji i da je vidljivo. Ne zapaà se do koje mere je neophodno da bismo videli jedno, da budemo slepi za drugo. Ljudski um je sku~en; u svakom trenutku u njega staje samo nekolicina predmeta. Ukoliko bismo èleli da budemo svesni prisustva svih vidljivih stvari koje su nam pred o~ima u prostoriji u kojoj se nalazimo, ne}emo uspeti da opazimo nijednu. Ne moèmo videti ako ne gledamo, a gledati zna~i fiksirati objekat vizuelnim zrakom, preziru}i, ne-vide}i ostale. Na{ pogled biva usmeravan pa`njom, te voditi ra~una o jednom, istovremeno zna~i zanemariti drugo. I sa na{im umom u celini doga|a se isto kao i sa na{im pogledom. Svetlosni snop na{eg uma osvetljava jedan objekat tako {to sve ostale uranja u tamu. Stoga nije dovoljno da se ne{to nalazi pred nama da bismo ga opazili; potrebno je jo{ i da ga organ receptor potraì i da mu se prilagodi. Oko se prilago|ava vi|enju ne~ega {to je u daljini ili blizini, {to je desno ili levo. Me|utim muskularno prilago|avanje oka posledica je prilago|avanja pa`nje na{e celokupne svesti, tog integralnog organa opaànja. Kao beskona~na panorama, uvek o~igledna, ~itava Vaseljena pruà se pred nama; ali svakog trenutka za nas postoji samo jedan njen deli}. ôvekova pa`nja, poput blje{tavog brodskog reflektora krstari po neizmer-

0

1

noj povr{ini stvarnosti obasjavaju}i ~as jedan, ~as drugi deo nje. To krstarenje pa`nje odre|uje ljudsku istoriju. Svaku epohu oli~ava odre|eno ustrojstvo pa`nje, odre|eni sistem prvenstava i zanemarivog, o{trovidosti i slepila. âk, ukoliko bismo iscrtali profil pa`nje neke epohe, verovatno bismo mogli definisati i nju samu. Epoha koja nam je prethodila odlikovala se veoma neobi~nim ustrojstvom pa`nje koje se, u najkra}em, moè odrediti kao „agnosticizam“. Upravo je ona sa neizrecivim zadovoljstvom skovala ovaj naziv. Ve} nam negativan smisao tog pojma izaziva smeh. To je isto kao kada bi se neko zvao Ne-Pedro ili Ne-Huan. I, zaista, agnostik je onaj „koji ne èli da zna izvesne stvari“. Re~ je, o~ito, o osobi koja svemu pretpostavlja predostro`nost i razboritost: podvigu – povla~enje; pogotku u centar – strah od proma{aja. A ~injenica je da neznanje koje pri~injava zadovoljstvo agnostiku nije neznanje o bilo kojim stvarima, ve} upravo o onim prvim i potonjim. Presudnim. Danas nam ve} biva te{ko da vaskrsnemo sli~no stanje duha. Jer agnostik ne progla{ava neposrednu i „pozitivnu“ stvarnost za jedinu postoje}u – {to bi bilo besmisleno – ve}, naprotiv, priznaje da neposredna stvarnost nije celovita stvarnost; da iza vidljivog mora postojati ne{to, ali upravo zbog svoje biti, ono se ne moè svesti na iskustveno poimanje. Stoga okre}e le|a onostranom i ne haje za njega. Posledica toga je da agnosti~ki pejza` nije ome|en poslednjim granicama. Sve je u njemu prvi plan, zbog ~ega je li{en elementarnog zakona perspektive. Re~ je o kratkovidom pejzaù i osaka}enoj panorami. Sve prvorazredno i presudno, odstranjeno je. Pa`nja je usredsre|ena isklju~ivo na drugorazredno i povr{no. Uz hvale vredne i o{troumne izgovore odustaje se od otkri}a tajne poslednjih stvari, „temeljnih“ stvari, te pogled ostaje prikovan isklju~ivo za „ovaj svet“. Jer

„ovaj svet“ je ono {to preostaje od Vaseljene kada joj istrgnemo sve temeljno: svet bez utemeljenja, bez leì{ta, bez oslonca, mehur {to no{en burom i olujom pluta povrh nekog nedoku~ivog elementa. Agnostik oli~ava organ opaànja prilago|en isklju~ivo neposrednoj stvarnosti. Takvo ~udno ustrojstvo pa`nje biva nam jasnije kada ga uporedimo sa njegovom suprotno{}u: gnosticizmom. Dakle, gnostik polazi od ga|enja prema „ovom svetu“. To neizmerno ga|enje spram svega {to je ~ulima mogu}e opaziti predstavlja jednu od najneobi~nijih pojava u Istoriji. Ve} se kod Platona uo~ava po~etak takve odbojnosti, koja }e kao neukrotiva plima sve vi{e rasti. U I veku ~itav mediteranski Istok pijan je od ga|enja prema zemaljskom te na sve strane, poput zato~ene zveri, traì pukotinu za beg. Du{e poseduju zapanjuju}u prilago|enost onostranom, zapanjuju}u u meri totalne krajnosti i isklju~ivosti. Za njih postoji samo boànsko, to jest samo ono {to je u svojoj biti udaljeno, posredno, transcendentno. Ga|enje spram „ovog sveta“ je toliko da gnosticizam ~ak ne dopu{ta ni mogu}nost da je on Bo`ja tvorevina. Zato je jedna od najsjajnijih figura iz vremena kada je hri{}anstvo bilo u svom povoju, Marsion, ube|en da je svet delo izopa~enog bi}a, velikog neprijatelja Boga. Sledstveno tome, istinska tvorevina istinskog Boga bila bi „izbavljenje“. Stvaranje je bilo naopak poduhvat; dobar, boànski poduhvat jeste „rastvaranje“, to jest izbavljenje. Gnosti~ki pejza` je suprotan „pozitivisti~kom“. Sadrì jedino poslednje granice, nema ni{ta u prvom planu; on, u svojoj biti, predstavlja neki „drugi“ svet. Zato, dok je za agnostika klju~na re~ „iskustvo“ – koja izraàva pa`nju usmerenu na „ovaj“ svet – za gnostika je klju~na re~ „spasenje“, kojom se izraàva èlja za begom iz ovoga sveta i usmeravanje pa`nje na onaj drugi.

0

1

Nasuprot ova dva antagonisti~ka i podjednako isklju~iva prioriteta, na{a pa`nja trebalo bi da bude usredsre|ena na nekakvu sredi{nju liniju, upravo onu koja iscrtava granicu izme|u jednog i drugog sveta. Ta linija pripada „ovom“ svetu, jer se on u njoj okon~ava, i stoga ima obele`je „pozitivnog“. Ali, istovremeno, u toj liniji je i po~etak onostranog te je, tako|e, i transcendentna. Svedoci smo da su danas sve posebne nauke, usled pogubnog dejstva njihovih unutra{njih ekonomija, prinu|ene da se suprotstavljaju toj liniji vlastitih poslednjih problema koji su, u isti mah, i prvi problemi velike nauke o Bogu.

0

1

Bele{ke jednog skita~kog leta

I Na putovanju Kakav neizmerni uìtak, krstariti kastiljanskim puteljcima! Budu}i da je zemlja toliko ogoljena, kao na dlanu vide se putevi priljubljeni uz talase planete. Bacaju se strmoglavce, neustra{ivo, dole u ponor, a ve} slede}eg trena u velikom, gipkom skoku osvajaju breùljak preko puta; naslu}uje se da slede svoju trasu veselo pevu{e}i, iako je nejasno otkuda poti~e ta njihova ve~na, neprikosnovena mladost. Ponekad, po rasplinutim ùtim i crvenim pejzaìma li~e na krupni slikarev potpis. Usred neprestane smene polja s jedne i druge strane, oni oli~avaju vrlu postojanost. Uvek isti, vezuju ~vorove – kamene stubi}e kolobrana – povinuju}i se Direkciji za javne radove, pa spajaju pejzaè razapinju}i i zateù}i niti osnove, da bi potom gustom potkom preplitali kako delove unutar svake pokrajine tako i njih me|usobno, tkaju}i veliki sag [panije. Kada bi jedne no}i nestali, kada bi ih neki drznik ukrao, [panija bi se na{la u pometnji, postala bi bezobli~na masa, svaki busen bi ostao zatvoren u sebe, le|ima okrenut ostalima, divlji i nepristupa~an. Mreà puteljaka je krvotok nacije koji je ujedinjuje i, istovremeno, omogu}ava da 0

1

celim telom struji jedinstvena duhovnost. To je ~esto isticano u traktatima iz politi~ke ekonomije i najednom bivamo iznena|eni primetiv{i da su slu~ajno u pravu. Ali putevi imaju i svoje patnje, neki moralne, drugi telesne. Iznenada, susretne se put sa druga dva ili tri – raskrsnica, trivijum ili kvadrivijum. [ta ~initi? Kojim }e putem nastaviti put? Neodlu~nost je tako mu~na! Jedan od najmudrijih ljudi koje je Izrael ikada imao (ove godine treba da govorim o toj istaknutoj li~nosti u njegovoj otad`bini, Kordobi), veliki Majmonid52, napisao je slavno delo, rezime sveukupne su{tinske mudrosti, i naslovio ga Vodi~ za kolebljive. Naravno! Jedna od najuàsnijih stvari u ìvotu je nedoumica, okolnost kada smo primorani da se odlu~imo za jednu izme|u mnogih jednakih mogu}nosti. [to se vi{e napreè, razum sve vi{e tone u neodlu~nost i sve dublje uvi|a, re~eno sa punim po{tovanjem, su{tinu Buridanovog magarca53 koji je u njemu. Preko je potrebna avanturisti~ka sr~anost, Paskalova „kocka“, pa na raskrsnici zaigrati na „krunu“ ili „pismo“. [to se ti~e fizi~kih patnji, postoji jedna surova, stra{na. Vijuga tako spokojno zemljani puteljak, kad odjednom – tras! – u njega se zariva gvozdeni put. Re~ je o trenutku, ali veoma bolnom, hirur{kom. Dvostruka gvozdena injekcija zabada se u telo zemljanog puteljka probadaju}i ga tu i tamo. Jadni~ak ostaje zauvek bolestan na tom mestu pa je potrebno imobilisati ga dvema rampama i dovesti bolni~ara da bdi nad njim. êsto, dok prolazimo, vidimo gazu natopljenu krvlju kojom bolni~ar ma{e u znak opasnosti. I tako dalje... itd. Peh. Doga|a nam se na visoravni koja se, iza planinskog tesnaca, pruà do Avile. @uto prostranstvo ìtarica grubo naru{avaju ogromne gomile stena boje opala. Kontrast izme|u vatrenozlatne boje ìtnih polja i o{trog, mrtva~ki bledog kamenjara, strmih i

surovih litica, toliko nepojmljivog i neopravdanog, unosi nemir u du{u. ôvek se pita da li je ovo stenje Zemlja izbljuvala ili je kao tvrdo prokletstvo palo sa Neba. Dok mehani~ar, sukub54 ispod trbuha automobila, otklanja kvar, a ja proklinjem sudbinu i sunce koje nas surovo prì, nestaju dva de~aka {to su po{la sa mnom. Gde li su se mogla izgubiti ta deca u neizmernoj pusto{i pejzaà? Prise}am se haiku pesme o umrlom de~aku:

0

1

Kojim lovi{tima danas hodi maleni lovac vilin konjica? I uàs ovog prizora po~e mi zapljuskivati mozak talasima jeze. Ali deca se ubrzo pojavljuju, u daljini, na vrhu jednog od tih stenovitih zamkova, uz veselu ciku, dok vetar vitla malenim propelerima njihovih ruku... Penju se i spu{taju po o{troj pùti stena, skrivaju se, a onda izviruju, odapinju zami{ljene strele i ludiraju se ispod beskrajnog nebesnog svoda. Svet je mekana plastelinska masa za ogromnu de~ju ìvahnost koja je, za tili ~as, od surovog kamenjara napravila veli~anstvenu igra~ku. Mo`da je pomalo neprimerena na{a blagonaklonost spram dece. Prirodnije bi bilo da je obrnuto: da oni na nas gledaju blagonaklono jer ìvot u nama ve} jenjava. Ali oni... Ljubomora, razroga~enost od straha i zadivljenosti, ve~ita uzbu|enost, nadahnjuju ìvotnu snagu deteta, koja dìnovskim `drelom veselo guta velike pejzaè i velika nespokojstva; jednim jedinim pokretom boànske otmenosti ona uzima u svoje ruke to ogromno modroljubi~asto kamenje pretvaraju}i ga u zgodnu igra~ku. Malo dalje odatle nalazi se Martin Munjos de las Posadas – selo prepuno zanimljivih starina. Za{titnica

mesta je Bogorodica koja se pomalo ~udno priziva – Gospa od Prezira. Tijera de Kampos55. @ito, polja zrelog ìta. U nedogled more zlatnog klasja koje se talasa sa naletima vetra. Brodolomci u njemu, èteoci, zamahuju rukama pod pripeklim suncem kako bi se do~epali plave obale horizonta.

II Kolonade i ki{a U ìvotu [panije morala je da nastupi jedna veli~anstvena epoha: epoha u kojoj se grade veliki trgovi sa kolonadama, a one se u nekim varo{icama nadovezuju jedne na druge stvaraju}i cele zasvo|ene ulice. Toliko nam je bliska ova uzvi{ena slika pro{losti da ne uo~avamo jasno njenu veli~anstvenost. Bar meni, priznajem, do sada nije palo na pamet zna~enje ideje grada kao i napora potrebnog za njeno ostvarenje. Pitam se da li dana{nje doba, bez obzira na svu svoju te`nju ka bogatstvu i prohteve za komforom, moè da se pohvali i~im sli~nim. Cena tog poduhvata bila je ogromna za ono vreme. Rasko{na stabla i kapiteli stubova davali su svakoj ku}i izgled palate i obavezivali na masivnu, sloènu i skupu konstrukciju. I jo{ uz to, na onim gradskim mestima gde je zemlji{te bilo najskuplje, vlasnici su se svojevoljno odricali jednog dela kako bi ga pretvorili u javni prolaz. Ta ideja podrazumeva danas nemogu}u duhovnu istan~anost. Pretpostavljala je saglasnost i zajedni~ku `rtvu svih vlasnika u prilog apstrakcije zvane grad. Teìlo se ugodnoj {etnji, bezbednom prolazu, pobedi nad ki{om. U gradu je ki{a odvratna jer predstavlja neopravdanu invaziju kosmosa, prvostvorene prirode, na 0

jedan ogra|en prostor, upravo onaj koji je, poput urbanog, i stvoren zato da bi se bar unutar malog vanprirodnog kruga odstranilo to iskonsko i kosmi~ko. Kod divljaka nas najvi{e zapanjuje ~injenica da je bez gnu{anja prijem~iv za prirodu, {to moè da ìvi valjaju}i se u blatu, u neposrednom dodiru sa zmijom i àbom krasta~om. Trebalo je da nastupi vreme veli~anstvenih mu~nina koje je „tabuiziralo“ polovinu kosmosa progla{avaju}i je odvratnom. I zanimljivo je da se ovo uzvi{eno gnu{anje uglavnom odnosilo na vla`nost. Stanovnici brazilskih Kariba se, po tvr|enju velikog etnologa Karla fon den [ajnena, ne odvajaju jedan od drugog kada vr{e malu nu`du. Uop{te, izgleda ve} dovoljno potvr|ena Bahofenova proro~ka ideja da je prvobitno razdoblje kulture vreme veli~anja blatnjave prirode u kojoj ta kultura ìvi. To je najpohotljivije i najmra~nije doba: ìvot se odvija u sojenicama iznad mrtvaja, monstruozno plodnih – biljkama, insektima, gmizavcima, ljudima. Sa matrijarhatom se uspostavlja prevlast ène, plodne i vla`ne. Boànstva su tu`na i celokupno ljudsko bitisanje proìma teàk i memljiv vazduh kaljuga. Grad je poku{aj izdvajanja koje ~ini ~ovek kako bi ìveo izvan i nasuprot kosmosu, uzimaju}i od njega samo one odabrane, izbru{ene i ome|ene delove. Ali... sada lije ki{a i voda ima neku magijsku mo} sjedinjavanja. Vla`na koà bolje ose}a predmete pri dodiru – stoga kineski mandarini poùdno vlaè prste kako bi potpuno uìvali glade}i kugle od àda. îm smo iza{li iz ku}e, odvratni pljusak ponovo nas stapa sa pejzaòm i neki neuhvatljivi drhtaj, mo`da talog milenijskih iskustava, podse}a nas na ìvot u baru{tinama, na grozne i prljave trenutke prijateljstva sa zmijom i àbom.

Bogorodica od Sita 1

Me|utim, pljusak u polju ponekad je zanosno ~aroban. ûvam u se}anju jednu muzi~ku, skoro betovenovsku, sliku oluje u Kastilji. Pro{lo je od tada ve} dovoljno godina i ta slika je dobila stilizovane obrise. Na sapima mazge pohodio sam mesta Sidovih pute{estvija, koja je, po niti drevnog speva, rekonstruisao uvaèni profesor Menendes Pidal56. Iz Medinaselija, gde je po svoj prilici ìveo tvorac po{tovanja dostojnog juna~kog speva, uputio sam se ka Baraoni de las Bruhas. To je najvi{a oblast u [paniji i jedna od najsiroma{nijih. Puteva skoro da nema. To~ak se ne koristi. Sav prevoz se obavlja na ìvotinjskim le|ima, me|u kojima trijumfuje malena mazga gracioznih linija, mladun~e magarice, jedno zaista ne`no, vi`ljasto magarence, prekrasne nju{ke i finih, tankih nogu. Kad god ugledam te malene mazge, tako tipi~no {panske, tako arhai~ne, uvek pomislim kako skoro u potpunosti predstavljaju ostvarenu ~e`nju velikog Huana Ramona Himenesa57 iz vremena kada je pripremao ilustrovano izdanje svoga dela Sivac i ja – ~arobne knjige, izuzetne i jednostavne istovremeno, ~edne i zvezdane, koju bi na{a dràva, da nije tako zaostala, toliko ruinirana, trebalo da kao nagradu deli deci u svim {kolama {irom [panije. Ilustrator nikako nije uspevao da nacrta magare iz pesnikovih snova, pa je pesnik gorko jadikovao i traìo da mu naslika ne`no, krhko, vi`ljasto magare. „@elim magare od stakla“ – preklinjao je Huan Ramon o~ajnog ilustratora. Da, te malene graciozne mazge skoro kao da su od stakla. Milina je videti ih po kr{evitim vrletima Sijera Ministre, Miedesa, Barkonesa, do kojih se uspinju samo ovca i ~i~ak, poslednji stanovnici nenastanjivog. Bio je mesec avgust, sparan, pun nemira, kada se na ovoj hladnoj zemlji jo{ uvek obavlja ètva. Sela su bila opasana zlatnim pojasom gumana, sa kojih su go-

mile povr{enog ìta svetlucale poput ùtih dragulja. U podne sam stigao u Romaniljos, seoce brodolomac na pu~ini klasja. U{ao sam u kr~mu kako bih se sklonio od prejakog sunca. Njen ulaz je, za razliku od spolja{nje jare, izgledao kao osveàvaju}a tama. Iz tog mraka, trem je li~io na filmsku traku prepunu svetlosti i nekako nestvarnu. Putem su prolazili ratari obu~eni po sorijanski – u pantalonama do ispod kolena, sa maramom preba~enom preko ramena – tela sitnog i ìlavog poput ~okota vinove loze, preplanule puti, sne`nih zuba. Za njima, malene mazge uz zveket klepetu{a oko vrata, natovarene vre}ama zlatnoùtog je~ma, tek povr{enog. Sav narod, i mu{karci i ène, razmileo se po gumnima rade}i uùrbano, jer u to doba prete ki{e te usev moè istruliti ukoliko se brzo ne pokupi. Jedan okrugli, stra{ni, zlokobni, magijski oblak pomalja svoje crno rame na horizontu, unose}i neku ~udnu dramati~nost u pejza`. Iznenada preko praga ulazi kovitlac pra{ine, koji pali tamu bezbrojnim zla}anim svetla{cima: sitnim slamkama {to lete u krug i zaslepljuju. Malo potom snaàn nalet vetra, pa za njim jo{ jedan. Promi~e nekoliko krupnih kapi koje se rasprskavaju u pra{ini na putu. Prolaznici grabe ùrnim korakom. Kapi postaju u~estalije, a onda se prolama sna`na grmljavina. Oblak prekriva horizont. Spu{ta se do druma, u trijumfalnom galopu, kao da na njemu jezdi neki varvarski bog. Po~inje ki{a. Ljudi prolaze tr~e}i. Pljusak postaje sve ja~i. Nova grmljavina drobi oranice. Bi~ munje goni vazdu{aste konje oblaka. Od kovitlaca pra{ine vi{e se ni{ta ne vidi i tada je iznenada u ulaz grunula gu`va mu{karaca i èna koji tu traè uto~i{te. Smeh, cika, spontana razularenost seljana. U kontrasvetlu, prislonjena uz okvir vrata, stoji jedna devojka. Crveni ìpon grli joj bedra a kratka bela bluza zategnuta je poput jedra pod dvostrukim naletima gipkog lahora njenih grudi. Zlatne je kose, boje je~ma, i plavih o~iju, boje kladenca. Stoji na jed-

0

1

noj nozi, a stopalom druge, na ~ijoj visoko podignutoj butini leì sito koje pridràva rukom, oslanja se na dovratak. Kroz graju se ~uje piskutav glas neke starice smeùranog i crnog lica, sibilskih o~iju, koja kazuje bestidnosti, ponesena situacijom, naelektrisana munjom i gomilom. Pri~a o doma}im vilama dok njene zenice vide u vazduhu Prijapa, oploditelja ètve od pamtiveka. Devojka koja stoji u vratima sme{ka se slu{aju}i je i kao da, snagom su{tog devi~anstva, razvodnjava i poni{tava bludnu aluziju. Toliko je lepa i tako ~edna da sam re{io da je oboàvam i da joj se molim kao Bogorodici od Sita. Grmljavina se sti{ava, kovitlaci se smiruju. Nailazi vla`no zahla|enje sa mirisom sena i oblaka. Poneko izlazi iz kr~me. Ponovo se ~uju klepetu{e na malenim gracioznim mazgama i prvi sun~ev zrak zapli}e se u devoj~inoj kosi. Simfonijski crescendo58 ove prirodne pojave prati ne`ni diminuendo59. Pejza` se vra}a svom ritmu. I ja iznova kre}em na put. U suton, sa breùljka obraslog crnikom, nazirem u daljini Baraonu de las Bruhas. Iznad ravnice – jedne od najvi{ih u [paniji – uzdiè se kupasti breùljak. Sa njegovog vrha crkva osmatra okolinu, a ispod nje, za breg se, obavijaju}i ga, ~vrsto priljubilo naselje. îm sam kro~io u njega, zapanjen otkrivam da su mu ìtelji ludi. U silovitom stampedu jure ~as tamo, ~as ovamo, pogleda uprtog u nebo. Narod halucinira i budi halucinacije. Kakva ga je prirodna sila uzela pod svoje? Svet ide kao da sledi nekakvo privi|enje, neki jezik vatre kao na Duhove... Iz jedne ko{nice pobegao je roj p~ela i me{tani su se dali u potragu za njim kako bi ga uhvatili. Roj se kona~no zaustavio na gornjoj ivici kule, najvi{oj ta~ki u selu, i poslednji zrak sunca pretvara ga u sjajan, uskipteli zlatni grozd.

III 0

Grimase zamkova U ovom lovu na pejzaè, {to i jeste na{e putovanje, kapitalni ulovljeni primerci su zamkovi i katedrale. Dok promi~u tako ispred nas, njihovi oblici i hromatizam izgledaju mnogo prefinjenije. Me|utim, ogromna, ~udovi{na pojava katedrale ili zamka na mekoj liniji horizonta ~ini da se trgnemo {irom ra{irenih zenica, spremni da se prepustimo izlivu sna`nog ose}anja. Postoji, nesumnjivo, u dnu na{eg bi}a jedan neuni{tivi ~italac jeftinih romana kao i melodramati~ni mulj koji namah uskipti ~im ova kamena ~udovi{ta gestikuliraju}i u|u u na{e vidno polje... S leve strane, tamo u daljini, plovi kroz ùto klasje katedrala iz Segovije, poput ogromne tajanstvene prekookeanske la|e koja svojom masivno{}u potire ostatak naselja. U ovo doba dana maslinaste je boje i zbog opti~ke varke izgleda kao da se kre}e ka nama gaze}i ìtarice svojom apsidom. Izme|u njenih lukova, ba{ kao izme|u uàdi i pripona nekog jedrenjaka, vide se par~i}i plavetnila... Potom slede zamkovi: Fuentes de Valdepero, Monson, Agilar de Kampo... Iskreno govore}i, mar{ruta koju sam ovog puta izabrao ne obiluje zamkovima. No, nije va`no: kada se neki pojavi, on poput egzorcista deluje na uspomene i ~ini da se u pam}enje useljavaju kule i zup~asti zidovi. Kao stado na zvi`duk pastira, hrle iz mra~nih zatona uspomena, jedan za drugim, drevni zamkovi. Svaki sa sobom vu~e, o bokove opasan, prate}i pejza` koji mu daje osoben izgled, uvek prenagla{en, avetinjski, mese~arski... Evo ga zamak na Atiensi: rascvetava se visoko gore, iznad onog drugog, prirodnog, sa~injenog od stena naglo uzdignutih iznad siroma{ne zemlje. Atiensa, grebena o{trih! – kaè pesnik u Pesmi o Sidu, a zatim, sa izvesnom melanholijom nastavlja: Atiensa, sa kulama koje Mavari podigo{e! Uzdignuta kamena osnova ima oblik karavele na ~ijem 1

pramcu se uzdiè ostatak kule. Sve to se vidi na nekoliko milja izdaleka, u besciljnom plutanju izme|u neba i zemlje. Evo zamka iz Berlange, srebrnaste boje, prilepljenog na ìvoj steni, na ogromnoj, glatkoj, pljosnatoj kre~nja~koj steni koja se, gledano izdaleka, tako|e presijava poput srebra, pa skupa kao da ~ine bareljef na metalnom tanjiru. U njegovom podno`ju su zidine renesansne palate koja je, ako ne gre{im, pripadala vojvodi od Kastilje, a dole, jo{ niè, i sada se nalazi ènski samostan sa prostranim vrtom. Na glavnoj kuli, u rana popodneva, provodio sam duge ~ase posmatraju}i monahinje u daljini kako se zabavljaju u svojoj ba{ti besprekornog izgleda. Jurile bi jedna drugu kao mahnite, odi{u}i zarobljenom ìvahno{}u ljupkog harema, uvek spremnog za duhovna ven~anja... Tu je i zamak iz Mombeltrana; sme{ten je u kotlini u podno`ju planine Gredos, savr{en u celosti, pun oblih formi; bdi nad livadom i pet ku}a iz Mombeltrana koje pasu po njoj... Evo ga zamak iz Leire, tik uz Pirineje, kolevku kraljevine Navare: grub, prost, patuljastih i nezgrapnih lukova – prvi primerak iz doba romanike; njegove arkade su toliko tesne, pa u ma{ti naslu}ujemo {ta bi se dogodilo ukoliko se neki gotski {lem ne bi ta~no podudarao s njima. U pozadini su bukve, ~etinari, celokupna planinska flora. [panija se grani~i sa vla`nom Evropom... Zamak Hadrake. Ponovo {krta zemlja, pepeljaste ili crvene boje. Strma kupa skoro vertikalnih padina, a u ravnoteì, na njenom vrhu, agresivna gromada {to prkosi okolini. Ogromne mimike, gigantske grimase uronjene u onostrani svet pam}enja! Skoro uvek okrnjeni, sme{teni na suverenske visine, zamkovi imaju neki zubast izgled i u golim pejzaìma, sa planinskim vencem u svom podno`ju, ostavljaju utisak kalcinirane vilice kojoj je preostao samo jo{ jedan kutnjak. Sada se, dakle, moè razumeti sasvim izvestan melodramati~ni efekat koji zamkovi podsti~u u na{oj nedovoljno rafiniranoj senzibilnosti. U vizuelnoj fauni ko-

ju putnik-lovac proganja, katedrale i zamkovi predstavljaju neku me|uvrstu, ne{to izme|u ~iste prirode i ~isto ljudskog. Usamljen pejza` bez ijednog zdanja puka je geologija. Varo{ica ili selo nose u sebi odvi{e ljudskog; rekao bih odvi{e gra|anskog, ve{ta~kog. Katedrala i zamak su, naprotiv, istovremeno i priroda i istorija. Izgledaju kao prirodni izdanci na stenovitoj podlozi zemnog {ara, a istovremeno, njihove osmi{ljene linije poseduju znamenje ljudskog. Zahvaljuju}i njima pejza` se poja~ava i preobraàva u scenu. Kamen se, bivaju}i i dalje ono {to jeste, puni dramatikom duhovnog naboja. Ta sinteza }e uvek uìvati tajnu naklonost du{a neokamenjenih u okvirima strogog racionalizma. U su{tini, kada ~ovek iznutra posmatra vlastiti um, u njegovoj gra|anskoj i svakodnevnoj upotrebi, ne po{tuje ga. Naprotiv, kada ga posmatra spolja, kao kosmi~ku pojavu, kao prirodnu silu, taj isti um ga uzbu|uje. Tada opaà da je um, to jest misao, kona~no isto toliko ~ista i prirodna sila poput sile gravitacije ili nagona. Ima epoha u kojima ~ove~anstvo sa ve}om lako}om to zaboravlja i tada ìvi samo ono unutarljudsko, ostaju}i slepo i gluvo za ostatak kosmosa. To su epohe agore, trga, akademije i parlamenta, u kojima se svet nekako neodre|eno zami{lja kao ne{to {to se povinuje op{tinskim zakonima, gde mala ~ovekova pamet odlu~uje o svemu, bez magle i tajnovitosti. To su nesumnjivo jasne epohe, ali uboge, bez ìvotnog soka. Re~ je o „klasi~nim“ epohama u kojima se duh svodi na ograni~eno, provincijalno bivstvovanje, i u kojima previ{e ozbiljno doìvljava sam sebe.

0

1

IV Ideje zamkova

Po{to su uzburkani na{a melodramati~na senzibilnost i romanti~arski mulj koje nosimo u du{i – kao neizbeàn talog u ljudima ~ija su ple}a bremenita dugom istorijom – zamkovi nam upu}uju ideje. Ti isti ~udnovati oblici koji nas uzbu|uju, neposredno potom, pozivaju nas na meditaciju. Njihova privla~nost, pomalo nezgrapna, razmetljivo slikovita, proisti~e, kona~no, iz njihove krajnje egzoti~nosti, kao u slu~aju ìrafe ili okapija60. U su{tini, re~ je o ku}ama koje su izvesni ljudi izgradili da bi u njima ìveli. Ali, u tome i jeste stvar: kako izgleda njihov ìvot ako je zamak dom u kojem se on odvija? O~igledno, u pitanju je jedan sasvim druga~iji ìvot od na{eg i od onoga {to se danas uop{te moè zamisliti. Zato nas pojava kamenog ~udovi{ta sa bicepsima u vidu velikih kula i divljom grivom zup~astih zidova, groteski i konzola, jednim udarcem odbacuje na suprotan pol ~ovekovog opho|enja prema ìvotu. Neki gr~ki ili rimski atrijum, arena, ili pak odeon, izgledaju bliskiji i nama i na{em ìvotu nego ova utvr|enja za napad i odbranu, {to osamljena po obroncima, namrgo|ena i agresivna, ve~ito grizu plavetnilo neba svojim stara~kim vilicama. Zaista, anti~ko postaje srodno modernom kada se zamak umetne kao tertium comparationis61. Zamak predstavlja ono nemoderno u svom apsolutnom obliku. Anti~ko je vi{e „moderno“ no ovo su{tinsko, veli~anstveno varvarstvo. Nije, dakle, za ~u|enje {to se modernizam hrani klasicizmom ni {to moderne nauke i moderne revolucije odjekuju gr~ko-latinskim nazivima. Na{em javnom ìvotu – intelektualnom i politi~kom – bliskiji su agora i forum nego balkon za ma~evanje. I, kona~no, za{to je to tako? Iz veoma jednostavnog i veoma dubokog razloga, zbog su{tinske razlike. Srednji vek je bio doba li~nosti. Antika je doba bezli~nosti. Moderno doba je po povr{ini, svom javnom ìvotu, ta-

ko|e doba bezli~nosti. Danas ~ovek nije ni{ta – nema nikakva prava niti li~ne kvalitete – ukoliko nije gra|anin neke Dràve. Jer Dràva je kolektivitet koji prethodi svakom pojedincu. „Drugi“ imaju prvenstvo u odnosu na nas budu}i da su uslov na{eg dru{tvenog, moralnog i pravnog bivstvovanja. Dakle, primarni ekstrakt na{eg bi}a ~ini osnova satkana od kolektiviteta. Isto se doga|a i u anti~kom svetu. Pojedinac bi ve} na po~etku bio pripadnik nekog grada i samo kao takav imao je ljudsko postojanje. Srednjovekovni gospodin, naprotiv, nije unapred znao za Dràvu. Posedovao je svoja prava samim trenutkom ro|enja ili ih je pak sticao svojom mi{icom. Ta prava su mu pripadala zato {to je on bio li~nost i pre ma kakvog priznavanja od nekog autoriteta. Pravo se pripisivalo li~nosti, bilo je privilegija. Javni ìvot je bio, strogo uzev{i, privatni ìvot. Dràva je usledila kao drugorazredna pojava, kao splet li~nih odnosa. Takav na~in juridi~kog ose}anja nametao je su{tinsku nepostojanost prava. Danas se onaj ko misli da ima odre|eno pravo ose}a sigurnim. Onda je to bilo ne{to nesigurno u doslovnom zna~enju te re~i, ne{to {to niko ne daje niti potpisuje, ve} je imati i zadràti pravo zna~ilo sticati ga iz ~asa u ~as. Vlastelinsko pravo u samom svom korenu nosi rat nasuprot anti~kom i modernom koja }e postati sinonimi za mir. Neka se ovo pogre{no ne shvati te ne pretpostavi da je srednjovekovnom gospodinu pravo ozna~avalo silu. Re~ je o ne~em mnogo suptilnijem. Ose}aj te gospode spram juridi~kih pitanja i{ao je do hiperestezije. Savr{eni „~ovek za“, prema idealu toga doba, morao je biti {kakljiv na sve {to bi eventualno ugroàvalo prava. Nespretnost s kojom se u [paniji pristupalo srednjovekovnim temama – sve do pojave Menendesa Pidala i mladih istori~ara pravne nauke – bila je uzrok {to se u Sidovom liku, prototipu plemi}a, nigde ne nagla{ava

0

1

njegova osobena crta vrsnog poznavaoca prava. Me|utim, upravo to ozna~ava re~ Campeador – „Bojovnik“62. Dakle, ne borac, ve} poznavalac prava; i zato se on uvek spori, jo{ od polaganja zakletve u Santa Gadei koja }e se pretvoriti u izlaganje protiv kralja Alfonsa VI, budu}i da se Sid suprotstavljao njegovom preuzimanju krune. (Nadam se da delo Sidov ìvot Ramona Menendesa Pidala po prvi put jasno ilustruje tu crtu najslavnijeg Kastiljanca bez koje bi on ostao samo izrezbarena groteska na pramcu broda.) Sila ne zna~i pravo za te ljude, ve} pravdu. Germani su veoma kasno prihvatili nadle`nost suda koji presu|uje i ka`njava. Javni sudija obezli~ava spor. Dosledno svojoj personalisti~koj senzibilnosti, ti narodi sa Severa su smatrali da onaj ko misli da ima odre|eno pravo treba sam da ga brani. Za njih je, na neki na~in, jedno te isto imati pravo i mo}i o~uvati ga. Tako je bilo od pamtiveka. „Ni{ta nije izazvalo toliko silovit bes Germana uperen protiv njihovih osvaja~a“ – kaè Sik u svojoj Istoriji propasti anti~kog sveta – „kao to {to su videli da im dele pravdu na rimski na~in. Zato su, me|u zarobljenicima u teutobur{koj {umi birali samo sudije kako bi ih pogubili posle najprefinjenijih mu~enja. I nije sam sadràj prava toliko podsticao ta mu~enja – ius gentium 63 Rimljana bio je i vi{e nego rastegljiv kako bi se prilagodio obi~ajima svih pokorenih naroda – ve} javna pravda sama po sebi, upravo obaveza da se povinuju odre|enom autoritetu kao i njegovo me{anje u privatna pitanja pojedinaca, sve to skupa je ’slobodnom’ Germanu izgledalo nepodno{ljivo.“ Ako od onog spolja{njeg, prividnog, uvek konfuznog i kontradiktornog, zaronimo ka dubinama duha {to nadahnjuje visoka stremljenja germanskog prava, mislim da }emo uistinu prona}i pomenuti otpor prema rastakanju li~nog u sferi javnog. „Sloboda“ je, za Cicerona, zna~ila carstvo utvr|enih zakona. Biti slo-

Podvrgavaju}i hemiju na{e du{e lakmusu zamkova, ~inimo plodonosan ogled. Dobijamo tako, iako ga nismo unapred predvideli, kristalni talog koji predstavlja zakonitost evropskog duha. U prvi mah zamkovi nam nagove{tavaju ìvot potpuno suprotan na{em. Pobegli smo od njih i na{li uto~i{te u anti~kim demokratijama kao nama bliskijim oblicima javnog bivstvovanja – prava i Dràve. No u nastojanju da se osetimo gra|anima poput drevnog Atinjanina ili Rimljanina, otkrivamo neki ~udan otpor u nama. Anti~ka Dràva u potpunosti prisvaja ~oveka ne prepu{taju}i mu ni najmanji deli} njegovog bi}a za li~nu upotrebu. To totalno rastakanje u kolektivnom telu polisa ili civitasa sabija nas u nekakve podzemne korene na{e li~nosti. O~igledno, nismo do te mere strogo i jedi-

0

1

bodan zna~i koristiti se zakonima, ìveti u skladu s njima. Za Germana je zakon uvek ne{to drugorazredno, {to nastaje po{to ~ovek spozna svoju li~nu slobodu i tek tada, svojom slobodnom voljom, on stvara zakon. No, zar nije upravo to princip modernog liberalizma? Zar moderne demokratije, ispod prividne podudarnosti sa anti~kim demokratijama, ne nadahnjuje jedna antagonisti~ka ideja koju nikada nisu doku~ili ni Grci ni Rimljani, ideja da sloboda prethodi zakonu i Dràvi? Demokratija, liberalizam! Ovi pojmovi su toliko zbrkani u dana{njim glavama te paradoksalno zvu~i najprostija istina: liberalizam je plod koji su, rasuti po obroncima, iznedrili zamkovi. Vide}emo za{to.

V Ideje zamkova: liberalizam i demokratija

no gra|ani koliko izgleda kada, poneseni govorni~kim àrom, grmimo po mitinzima i novinskim uvodnicima. Ba{ tada nam se ~ini da nam iza svojih teatralnih grimasa zamkovi otkrivaju riznicu nadahnu}a koja se precizno podudaraju sa onim najdubljim u nama. Njihove kule su podignute da odbrane li~nost od Dràve. Gospodo: @ivela sloboda! Ali, kako smo samo do pre jednog trena uzvikivali: @ivela demokratija!, odjednom se ose}amo pomalo razapeti izme|u oba ova zanosna pokli~a. I zaista, ta razapetost predstavlja evropsku istoriju tokom poslednja dva veka. Liberalizam i demokratija se brkaju u na{im glavama i ~esto, èle}i jedno, uzvikujemo drugo. Stoga je potrebno s vremena na vreme skinuti pra{inu predrasuda sa oba pojma, svode}i svaki od njih na striktno zna~enje. Jer liberalizam i demokratija su dve stvari ~ija polazi{ta nemaju ni{ta zajedni~ko, te }e, na kraju, i njihova stremljenja dobiti antagonisti~ki smisao. Demokratija i liberalizam predstavljaju dva potpuno razli~ita odgovora na dva pitanja politi~kog prava. Demokratija daje odgovor na slede}e pitanje: ko treba da vr{i javnu Vlast? Odgovor glasi: vr{enje javne Vlasti pripada kolektivitetu gra|ana. Ali to pitanje ne razmatra do kojih granica sme da se proteè javna Vlast. Samo se odre|uje subjekat koji je nosilac vlasti. Demokratija predlaè da svi vladamo, to jest da se svi suvereno upli}emo u dru{tvena pitanja. Liberalizam, pak, daje odgovor na jedno drugo pitanje: bilo ko da vr{i javnu Vlast, kakva moraju biti njegova ograni~enja? I nudi slede}i odgovor: javna Vlast, bez obzira da li je sprovodi pojedinac autokrata ili pak ceo narod, ne moè biti apsolutna, jer ~ovek ima izvesna unapred data prava koja su izvan svakog doma{aja Dràve. Re~ je, dakle, o te`nji da se ograni~i uplitanje javne Vlasti. Sada se dovoljno jasno pomalja heterogeni karakter oba principa. Moè se biti veoma slobodoljubiv i ni-

malo demokrati~an, ili pak obrnuto, veoma demokrati~an i nimalo slobodoljubiv. Anti~ke demokratije bile su apsolutisti~ke vlasti, apsolutisti~kije od vlasti ma kog evropskog monarha iz epohe tzv. „apsolutizma“. Grci i Rimljani nisu znali za slobodarsko nadahnu}e. [tavi{e, ideja da pojedinac ograni~ava Dràvnu vlast i da samim tim jedan deo li~nosti ostaje izvan javne jurisdikcije nije se ni mogla nastaniti u klasi~nim umovima. To je germanska ideja, pripada karakteru koji re|a kamen na kamen grade}i zamak. Tamo gde nije dopro germanizam, nije se ukorenio ni liberalizam. Kada su u Rusiji èleli da uklone carski apsolutizam, bila je nametnuta demokratija kao ni{ta manje apsolutisti~ka vlast. Bolj{evik je antiliberal. Javna Vlast teì da nikad i nigde ne prepozna bilo kakvo ograni~enje. Sasvim joj je svejedno da li se nalazi samo u jednim rukama ili u rukama svih. Bila bi dakle najnaivnija zabluda verovati da se snagom demokratije moè izbe}i apsolutizam. Naprotiv. Nema okrutnije autokratije od raspr{enog i neodgovornog samovla{}a demosa. Zato onaj {to svim srcem ljubi slobodu, sa nevericom i podozrenjem posmatra vlastitu demokratsku ostra{}enost i, takore}i, obuzdava samog sebe. Nasuprot javnoj Vlasti, Dràvnom zakonu, liberalizam ozna~ava privatno pravo, privilegiju. Li~nost ostaje, u ve}em ili manjem stepenu, po{te|ena uplitanja vrhovne vlasti, kojima ona uvek teì. Dakle: taj autenti~ni princip privilegije koji pripada li~nosti nije postojao u istoriji sve dok ga za sebe nije izvojevala nekolicina gotskih, frana~kih, burgundskih plemi}a. Sasvim je drugorazredna stvar {to bi nam danas ove ili one privilegije izgledale neprihvatljive. Ono {to je va`no i presudno jeste to {to je na na{oj planeti bio uspostavljen princip slobode ili, kako bi oni jo{ preciznije rekli, „slobodnog raspolaganja samim sobom“. Kasniji razvoj svodio se na raspravu koja je i{la u dva pravca: o vrsti

0

1

akcija i sadràja u kojima li~nost treba da ostane slobodna i, sa druge strane, o tome ko ima pravo na slobodu. Po ovom pitanju, kao i u mnogim drugim stvarima, zapadne buròazije nisu u~inile ni{ta drugo sem {to su opona{ale davno izmi{ljene manire starih feudalnih aristokratija. „Prava ~oveka“ oli~avaju princip slobode i ni{ta vi{e. Kroz njih se apstraktnije i uop{tenije ispoljava pravna senzibilnost srednjeg veka, koju zbog sopstvene kratkovidosti vidimo kao nama stranu i suprotnu. Gospoda iz tih ~udovi{nih ku}a koje nazivamo zamkovima podu~ila su slobodoljublju mase Galo-Romana, Kelto-Iibera, Toskanaca. Zanimljivo je zapaziti da kada u Francuskoj neko iz redova crkve i antiliberala stvara istoriju, uvek insistira na galoromanskom supstratu koji predstavlja apsolutisti~ki faktor u francuskoj naciji. Nasuprot tome, slobodarski duh, ba~en u zasenak zbog predrasuda o srednjem veku koje caruju u poslednje vreme, ne usu|uje se da afirmi{e frana~ki supstrat, mada prema njemu ose}a tajnu privla~nost. Me|utim, francuska slobodarska tradicija pojavljuje se, jasnije nego igde, u nizu dela koja su napisali pripadnici plemstva kako bi, suo~eni sa invazijom kraljeve vlasti, uspostavili svoje nekada{nje privilegije. Tako je kod Bulenvijea, a i kod Monlozijea. (Preporu~ujem za rezime lektiru Lettres sur l’histoire de France, koju Tjeri stavlja iznad svojih Merovin{kih pri~a. Autor ne dovodi u sumnju pitanje koje mi ovde doti~emo. Samim tim, potpuno i spontano se nazire slobodarski duh feudalizma, podrazumevaju}i pod feudalizmom ceo proces od invazije varvara do kraja XIV veka.) Imam utisak da }e se na{e predstave o srednjem veku uskoro promeniti. Jo{ uvek nismo vi~ni jednostavnom i pronicljivom posmatranju ~injenica. Recimo, nema~ki istori~ari, posti|eni {to su njihovi germanski oci bili tako malo demokrati~ni, tvrdoglavo in-

Kona~no, kao {to sam ve} rekao, zamak nije ni{ta drugo do ku}a koju su izvesni ljudi sagradili s namerom da u njoj provedu ìvot. Ali, u tome je stvar: kakav li je morao biti taj ìvot kada je zamak dom? Izgled i svrsishodnost na{eg doma su, u doslovnom zna~enju, odraz na{e svakodnevice. Zamak pretpostavlja rat iz dana u dan, ìvljenje kao ratovanje. Previ{e nam je te{ko ~ak i da zamislimo strukturu du{e kojoj ìveti zna~i ratovati. Po na{em mi{ljenju ìvot je sve drugo, samo ne to. Rat doìvljavamo kao neo~ekivan obrt koji nas je zadesio sa ciljem da nam zatre ìvot. Toliko nam se ~ini negacijom svega {to je po na{em shvatanju ìvot, da u ratu jedva vidimo i{ta vi{e sem smrti. Od Spensera je uobi~ajeno da se ratni~ki duh suprotstavlja industrijskom duhu i da se, bez truna okle-

0

1

sistiraju na o~iglednim ~injenicama kako bi pokazali da su oni ipak znali za javno pravo. Naravno da su znali. Re~ je o odve} su{tinskoj stvari u ìvotu jedne zajednice da bi se kraj nje moglo pro}i, a ne primetiti je. Jedino je pitanje {ta ima prevlast: privatno nad javnim, ili obrnuto. German je vi{e ljubio slobodu nego demokratiju. Mediteranac, pak, vi{e demokratiju nego slobodu. Engleska revolucija je jasan primer liberalizma. Francuska, demokratizma. Kromvel èli da ograni~i vlast kralja i Parlamenta. Robespjer èli da vladaju klubovi. Zato }e droits de l’homme64 sti}i u francusku Ustavotvornu skup{tinu posredstvom Sjedinjenih Ameri~kih Dràva. Francuze – Mediterance – vi{e je zanimala jednakost – égalité.

VI Ideje zamkova: ratni~ki duh

kona~no, svodi na zapaànje da se kultura ne ra|a iz kulture, ve} iz prekulturnih potencija i vrlina ~iji plod sazreva u kulturi. Koren svake kulture je u varvarstvu i svako obnavljanje kulture za~eto je u toj riznici varvarskog, a kada je ona iscrpljena, kultura presu{uje, stagnira i umire. Pogre{no je, dakle, èleti jedno bez drugog. Onaj ko èli novu kulturu sutra, mora u dana{njoj Evropi sa~uvati izvestan minimum varvarskih vrlina. Na{ slavni Kampoamor65 bi rekao:

vanja, sve simpatije upu}uju potonjem. ôvek pro{log veka bio je sre}an ako bi ga okarakterisali kao industrijalca, bez imalo ratni~kih crta. Rat mu je izgledao kao ne{to varvarsko – {to je ìva istina – a varvarstvo kao apsolutno zlo – {to ve} nije tako izvesno. Re~ „varvarstvo“ je, u kolokvijalnoj upotrebi, izgubila svoje pravo zna~enje i zadràla samo ono pejorativno, diskvalifikuju}e. Isti je slu~aj i sa re~ju „divlja{tvo“. Zaboravlja se da i jedna i druga ozna~avaju dve vrste duhovnosti koje tvore dva neizbe`na stupnja istorijskog razvoja, poput detinjstva i mladosti u ìvotu pojedinca. I koliko bi bilo pogre{no smatrati da je jedino normalan i vredan po{tovanja period zrelosti – kao da su detinjstvo i mladost bile dve bolesti – isto toliko bi bilo pogre{no omalovaàvati varvarstvo i divlja{tvo. Neumesno je poklanjati dalju pa`nju op{tepoznatoj ~injenici: civilizacija je k}i varvarstva i unuka divlja{tva. Jasno mi je da bi doba li{ena istorijske svesti, nesposobna da u celokupnoj stvarnosti uo~e svoj razvoj i svoje poreklo, prihvatala samo civilizaciju ne znaju}i da u varvarstvu otkriju i{ta drugo do negativne vrednosti. Bilo bi zaista àlosno kada bi se kulturan ~ovek odrekao svoje kulture i ponovo vratio na nivo varvarina. No mo`da je izuzetno zna~ajno ista}i da bi bilo najsavr{enije kada bi kulturan ~ovek o~uvao ìvom izvesnu riznicu varvarskog, kao {to je nesumnjivo najbolje kada je u li~nosti zrelog ~oveka ostalo nepresu{no vrelo mladosti, pa ~ak i detinjastosti. Svako ko bi upoznao nekog znamenitog ~oveka, bivao bi iznena|en otkri}em da mu je du{a detinja. Razvoj se ne ogleda u tome da danas poni{tava ju~e, ve} naprotiv, u tome da sa~uva ono su{tinsko od ju~e koje je imalo vrlinu da stvori bolje danas. Ova skromna odbrana varvarstva mogla bi se smatrati paradoksalnom ili o{troumnom; ali, u su{tini, re~ je o najjednostavnijoj, jasnoj i o~iglednoj istini. Sve se,

Svaki podvig sadrì dva sastojka: sna`nu èlju da ga ostvarimo i, istovremeno, budi u nama strah od opasnosti koju izaziva. [ta je u odnosu na njih na{a prva reakcija, pre bilo kakve pomisli i rasu|ivanja? Da li je u nama sna`nija èlja za delanjem ili strah koji poziva na beg? Ratni~kim duhom nazivam onu uobi~ajenu sr~anost koja u riskantnosti podviga ne nalazi dovoljan razlog da ga izbegne. Kod industrijskog duha, naprotiv, odlu~uje procena o opasnosti, jer se ìvot shvata kao stalan oprez. Rat je, konkretno, samo jedan od mnogih oblika u kojem se ratni~ki duh moè ispoljiti. Njegova su{tinska crta je da predstavlja smrtnu opasnost. Razume se da bi ta re~ mogla poprimiti obrise sveukupne opasnosti, jer se u ratu smi{ljeno organi-

0

1

Uzgajaju}i salatu u Salernu Dioklecijan je ~esto govorio: leptire leti ne moè da ima onaj ko ne gaji gusenice dok vlada zima. Najbriljantniji umovi danas ose}aju zabrinutost zbog mogu}nosti da su u Evropi ve} iscrpljeni vitalni resursi na kojima nu`no po~iva kultura. A, iznad svega, ratni~ki duh. * * *

zuje i priprema stradanje neprijatelju. Razlog {to u ratni~kom duhu èlja za akcijom nadvladava strah od opasnosti leì jedino u dubokom ose}anju samopouzdanja. I obratno, u ìì industrijskog duha deluje duboko nesamopouzdanje. Varvarska epoha predstavlja vrhunac vere u sebe. To je njena neizmerna vrlina koju bi bilo zgodno nakalemiti na na{e doba zgr~eno od opreznosti i zabrinutosti. Ni divljak koji ìvi u neprestanom strahu, niti kulturan ~ovek koji ìvi ispunjen sumnjom i nesamopouzdanjem, nemaju taj neizmerni dar varvarina: veru u sopstvene snage. Na dekadentnog Rimljanina, punog sumnje u sebe, kolebljivog, pla{ljivog, varvarin je, pre svega, ostavljao utisak bahatog ~oveka. Ta bahatost nije bila ni{ta drugo do prirodno, strahovito samopouzdanje i shodno tome – a ne zbog ta{tine – sna`no samopo{tovanje. Kada budu u{li u odlu~uju}i sukob, Rimljanin – koji je oli~enje vitalne dekadencije – prene}e po{tovanje sa sebe na svoju kulturu i izgleda}e mu divlja~ki {to je German ne}e ni najmanje uvaàvati. Ali German ima previ{e vere u sebe te mu nije bilo potrebno da se dokazuje svojim snishodljivim i kultnim odnosom prema kulturi. Ima mnogo idolatrije, magijskog strahopo{tovanja i poniznosti u toj divinizaciji kulture i stalnom kle~anju pred njenom mo}i. @elimo da nas ona opravda i spase, umesto da sami sebe opravdamo i spasemo. No jasno je da je ratnik jedno, a vojnik ne{to sasvim drugo. Srednji vek nije znao za militarizam. Vojnik predstavlja degeneraciju ratnika koga je korumpirao industrijalac. Vojnik je naoruàni industrijalac, birokrata koji je izmislio barut. Organizovala ga je Dràva za borbu protiv zamkova. Sa njegovom pojavom po~inje rat na daljinu, apstraktni rat topa i pu{ke. 0

VII Ideje zamkova: smrt kao stvarala~ki ~in Vredelo bi se potruditi da u na{e vreme vaskrsne teorijsko su~eljavanje ratni~kog i industrijskog duha. Svet se mnogo promenio od Spensera do danas, a naro~ito sr` sveta – na{e srce. Neznatnim pomeranjima kojima je ono izloèno odgovaraju gigantske promene u globalnoj perspektivi. Spenseru se industrijski duh ~inio vanredno dobrim, a ratni~ki vanredno lo{im. Danas polako uvi|amo da ta dva duhovna modusa, iako suprotstavljena, uti~u jedan na drugi oboga}uju}i i ograni~avaju}i se me|usobno, ne nude}i nam pri tom izbor izme|u jednog ili drugog, ve} plodnu sintezu. U ovome, kao i u svemu ostalom, ispoljava se tipi~na ùdnja na{eg doba da ve~ito teì povezivanju suprotnosti, a ne njihovom isklju~ivanju. Umesto „ili jedno ili drugo“ ose}amo da bi bolje bilo obuhvatiti „i jedno i drugo“. Ratni~ki duh polazi od suprotnog ìvotnog ose}anja u odnosu na ono koje pulsira u industrijskom duhu. To je, kao {to sam ve} rekao, ose}anje pouzdanja u sebe i u svet koji ga okruùje. Nije ~udno {to ga je ono vodilo ka optimisti~koj koncepciji sveta. Jer, zaista zvu~i paradoksalno da u srednjem veku, koji nam je jedna glupava istoriografija oslikala kao vreme mra~nja{tva i teskobe, cvetaju optimisti~ke filosofije, dok se u na{e moderno doba ne moè ~uti skoro ni{ta drugo sem glasova pesimizma. Da nije mo`da ratni~ki duh pun samopouzdanja jer ne poznaje zla ovoga sveta? Nikako: spoznao je, poput [openhauera, svu kosmi~ku bol, sluti opasnost i nagla{ava teskobu ìvljenja. Ali, upravo je u tome stvar!... Pred istom ~injenicom, pred istom bolnom stvarno{}u i opasno{}u spontano zauzima supro1

tan stav. Ratni~ka sr~anost, puna zadivljuju}e gladi za ìvotom, ispija naiskap svoje bitisanje, okom ne trepnuv{i, skupa sa bolom i opasno{}u koje ono nosi u sebi. Njih sagledava kao su{tinski nedeljive od samog ìvota; one ga ni najmanje ne opovrgavaju, te stoga ra~una na njih i, umesto da ìvot organizuje skoro isklju~ivo re{en da ih izbegne, ratnik ih prihvata. Ovo prihvatanje opasnosti koja je na pomolu, bez èlje da je izbegne, ve} da zagazi u nju, upravo je uobi~ajeno za ratnika, to je dom oli~en zamkom. Danas po~injemo da ose}amo iznenadnu simpatiju prema takvoj prirodi gledaju}i je kako u nimalo arhai~nom obliku buja u sportu. Po mom mi{ljenju, razlika izme|u sporta i igre je upravo u tome {to sport uklju~uje opasnost, pa makar se ona ogledala samo u izuzetnom fizi~kom naporu. Umesto da izbegava opasnost, sportista joj hrli u susret, {to ga i ~ini sportistom. Zanimljivo je da je onaj ko ne ose}a naro~itu èlju za ìvotom te bitisanje doìvljava kao sveop{tu teskobu, {to se naj~e{}e doga|a modernom ~oveku, spreman da pristane na sve samo da bi ostao ìv. Moral modernog doba odnegovao je jedno tiransko afektiranje po kojem je sve prihvatljivije nego smrt. Za{to, ako je ìvot tako lo{? Gledano iz drugog ugla, vrhunska vrednost ìvota je sadràna u mogu}nosti da ga izgubimo blagovremeno i blagodatno – kao {to je vrednost novca u tome da ga potro{imo. Odnosno, koliko je uop{te vredan ìvot koji se ne izlaè bilo kakvom riziku, ve} se samo tegli i otaljava u sopstvenoj praznini? Da li }e nam ideal postati ustrojstvo planete kao ogromne bolnice i gigantske klinike? Takvo ose}anje svojstveno je industrijskom duhu, burùjskoj naravi. Po svaku cenu èli da ìvi i ne pristaje da u smrti prepozna najsu{tinskiji atribut ìvota. Stoga dovitljivo primenjuje jedini postupak kojim ga moè produìti, a to je da ga svede na najmanju mogu}u meru, ba{ kao {to ~ine i neke ìvotinjske vrste pa-

daju}i u zimski san. Biolozi su toj pojavi dali ime vita minima. Njome se ìvot produàva srazmerno nekori{}enju. Sti~e se duìna po cenu èstine. Nije li lakomisleno odlu~iti se, tek tako, za ekstenzitet na u{trb intenziteta? Za{to etika dugog ìvota mora da trijumfuje nad etikom uzvi{enog ìvota? Ni etika ni biologija se jo{ uvek nisu dovoljno usredsredile na kapitalnu ~injenicu – neumitnost smrti. Nedavno je jedan veliki fiziolog (Erenberg) pokazao kako se ìvot ne moè definisati bez smrti. @ivot je lan~ani hemijski proces u kojem svaka reakcija neminovno podsti~e slede}u, a ona opet slede}u, sve dok se ne istro{i ceo predodre|eni sudbinski niz. Od prvog trenutka, poput to~ka zakotrljanog na stazi, ispaljeni hitac ìvota hrli ka svom i{~eznu}u: potpuno je isto re}i da se ìvi kao i da se umire. Fenomen umiranja stvara se u samom za~etku. Nemogu}e je menjati nemilosrdni proces: mogu}e je samo ve{ta~ki ga zauzdati, sa malim zaka{njenjem odloìti po~etak svake nove reakcije. @ivot usporenog ritma bi}e duì od onoga ~iji je ritam prestissimo66 ali, u kona~nom ishodu, sa aspekta hemije, u njemu ne}e biti vi{e ìvota. Broj reakcija je istovetan, kao {to je isti broj slika na filmskoj traci gledali ih ubrzano ili usporeno. Ose}anja i misli su strahoviti pospe{itelji hemije ìvota koji je, poput fijuka bi~a, gone u pomamni galop ili, kako bi rekao Grasijan67, oni su: „postiljoni68 ìvota koji uobi~ajenom protoku vremena daju veli~anstveno ubrzanje“. Ali ako se, hemijski gledano, dobija isto usporavanjem ili ubrzavanjem biolo{kog ritma, onda verovatno postoji virtuelna razlika me|u tim brzinama. Zgusnut ìvot poprima druga~ije oblike od onoga koji je razvodnjen u dugom vremenu. Ti oblici predstavljaju razli~ita herojstva, re~ kojom, u su{tini, imenujemo svako unapred i dobrovoljno prihvatanje smrti. Neshvatljivo je za{to imperativ koji nam nalaè da

0

1

ìvotom raspolaèmo po svojoj volji te da njim upravljamo posve}uju}i ga uzvi{enim ciljevima ne treba da se proteè i na smrt. Ako je ona sastavni deo, ~inilac ìvota, onda kao {to treba promi{ljeno utro{iti ìvot, isto tako bi trebalo utro{iti i smrt, celishodno, svrhovito. Neki plemenitiji moral od ovog vladaju}eg ne bi prihvatio na~elo koje nas podsti~e da izbegavamo svaku opasnost sa ciljem da uplovimo u prirodnu smrt. Jer to je hemijska, prisilna, nevoljna smrt, kao smrt zveri ili biljke, a mo`da i kao smrt sveta. îni se da bi bilo ljudski dostojanstvenije upravo upotrebiti ~injenicu i snagu smrti, koriste}i se njome prema ustrojstvu vlastite volje. Taj bolji moral morao bi ~oveku skrenuti pa`nju da mu je ìvot dat kako bi ga smisleno izlagao opasnostima. Industrijski duh }e na kraju, i ne slute}i, biti od pomo}i u ostvarivanju na~ela ratni~kog duha. Nadahnut uàsnim strahom od smrti izmislio je ~udotvorne tehnike za savladavanje Prirode: mehaniku koja otklanja suvi{an fizi~ki napor; medicinu koja umanjuje broj smrtnih slu~ajeva usled bezazlenih bolesti; zajedni~ku ekonomiju koja nam olak{ava materijalnu egzistenciju, ali istovremeno i ukida pravo raspolaganja sopstvenim ìvotom; podlo nas primorava na njegovo dugo trajanje budu}i da ona bdi nad njim. Sve ove zadivljuju}e tekovine uperene protiv hemijske smrti prepu{taju nam na volju potragu za izborom dobrovoljne smrti; jer, kako su u velikoj meri otklonjene prirodne opasnosti, dopu{teno nam je da slobodnije ispitamo neke nove koje }emo sami izmisliti. Na taj na~in se oba suprotstavljena impulsa pribliàvaju istoj ta~ki – jednom novom moralu. Posle dva veka beànja od smrti potrebno je ponovo negovati umetnost umiranja. Skupa sa bezbrojnim bolnicama, bankama i osiguravaju}im dru{tvima, bilo bi sjajno umnoàvati dru{tva za rizik. Kao i u tolikim drugim porecima, sport je spontano zapo~eo ovaj trud vredan na-

{eg doba, bave}i se organizovanjem opasnosti. Hemijska smrt je podljudska. Besmrtnost je nadljudska. Ljudski je samo to da smr}u raspolaèmo slobodno, plemenito i blagodatno. Budimo pesnici ìvljenja koji svom ìvotu znaju prona}i pravu rimu u nadahnutoj smrti.

0

1

VIII Ideje zamkova: ~ast i ugovor Tokom srednjeg veka odnosi me|u ljudima po~ivali su na na~elu poverenja, koje je ukorenjeno u ose}anju ~asti. Moderno dru{tvo se, naprotiv, zasniva na ugovoru. Ni{ta ne moè jasnije pokazati opre~nost izme|u su{tinskih ose}anja koja su ispunjavala ova dva razdoblja. Poverenje je, sama re~ kaè, verovanje utemeljeno na strogom pravilu. ôvek se vezuje za drugog ~oveka nekom skrivenom vezom koja ostaje zakopana duboko u njima. Ugovor je pak cini~na potvrda neverovanja u bli`njeg kada s njim sklapamo dogovor, te ga vezujemo za sebe materijalnim predmetom – papirom ugovora – koji ostaje izvan oba ugovara~a i mo}i }e, u datom ~asu – podlo poput materije – da se ustremi protiv njih. Te{ko priznanje o modernom dobu! Vi{e veruje u materiju, upravo zato {to nema duha, jer nije li~nost. I zaista, ovo doba je poku{alo da uzdigne fiziku na nivo teologije. Analogno prethodnom, onaj ko ne ispuni obavezu iz ugovora naziva se prestupnikom i na njega se sru~uje automatski predodre|ena kazna, spolja{nja kazna, nov~ana ili zatvorska. Me|utim, onaj ko izneveri poverenje i postupi ne~asno, biva progla{en izdajnikom i sva kazna se uglavnom svodi na tu oznaku. To jest kazna ili osuda sastoji se jedino u javnoj poruzi, jer samo poru-

ga ka`njava li~nost, ranjava izunutra. Van pameti je re}i da se u srednjem veku mnogo govorilo o ~asti me|u gospodom iz zamkova, ali da su u stvarnosti oni obi~no bili najdrskiji razvratnici ispunjeni pohlepom i bezo~no{}u. Naravno! I u na{e vreme ugovori ~esto bivaju neispunjeni ili fino izigrani, {to primorava na odràvanje ogromnog sudskog aparata. Kada se porede razli~ita vremena, potrebno je izvr{iti dvostruko ra~unovodstvo. Treba porediti stvarnost jednog sa stvarno{}u drugog doba, i odvojeno njihove ideale ili vaè}a na~ela. Na jednoj strani „aktiva“; na drugoj „pasiva“. Sve drugo bilo bi neumesno. U prirodi svakog ideala je nemogu}nost ostvarenja. Njegova je uloga da se uzdigne iznad stvarnosti i da sa nebesnih visina, simboli~ki, deluje na nju, poput zvezde {to obasjava brod. Sever i Jug nisu luke u koje se moè uploviti: oni su daleka i ultrarealna privi|enja koja odre|uju putanje i {araju pravce. Projektovanje ideala je ~ovekova fiziolo{ka funkcija. Kao {to imamo sistem organa, obdareni smo i zbirom na~ela; i dok nam jedni iscrtavaju odre|eni profil, drugi odre|uju na{ osobeni lik.

Ti ideali, uvek neostvarivi, kona~no su samo jedna od karakteristi~nih stvarnosti svake epohe, jedan od izdanaka biljke zvane ~ovek, ponikao u njoj. I ponekad, dok uronjeni u misli o nekom pro{lom stole}u uo~avamo stalno odsustvo istih onih na~ela koja su neprestano bila proklamovana u to vreme, ne moèmo odagnati sumnju kako sav taj pompezni galimatijas ideala ne}e imati drugi cilj do da u~ini mogu}im jedan dvostruki ìvot, umi{ljen i retori~an, da izazove ve{ta~ku opijenost i zanos i omogu}i nam da se razmahnemo u glu-

mi. Toliko je ljudi koji iz najboljih namera imaju potrebu da, osim svoje stvarne sudbine, priu{te sebi u ìvotu i neku vrstu izmi{ljenog drugog nivoa gde bi mogli izvoditi gala komediju te ostvariti plasti~ne slike vrline, asketizma, `rtvovanja! Ovom soju pripadaju svi umi{ljeni u sopstvenu „misiju“ – spasa politike jednog naroda, reforme dru{tva, o~uvanja ~istote umetnosti. Skoro uvek su to pojedinci koji smu{eno ose}aju nedostatak li~nih sposobnosti za primarnu i stvarnu sudbinu koja im je odre|ena, pa moraju da se bave tim drugim, maglovitim i hirovitim zanimanjem kako bi sebi simulirali kompenzaciju. Stoga }e pisac skromnog talenta – jednog dana bih voleo da razradim ovu uàsnu, tragi~nu temu: „Pisac bez talenta“ – morati da ube|uje samog sebe, a i ostale, da pisati ne zna~i imati ideja, ma{te, Bo`jeg dara, ose}aja za melodi~nost re~i itd., ve} braniti socijalizam ili boriti se za slobodu. [ta bi, zaista, ostalo od doti~nog jadnika kada ne bi verovao u tako ne{to! Jer braniti socijalizam ili boriti se za slobodu veoma je lako; imati ideje, pak, veoma je te{ko, toliko te{ko da mu se to nikad nije ni dogodilo. Ova kompenzatorska funkcija ideala mnogo je ~e{}a nego {to se ~ini. ôvek teì da pomo}u njih dovede u ravnoteù manjkavost svoje stvarne sudbine i upravo zato {to nije ni jak ni zdrav poku{ava da pred ogledalom izigrava vrlog atletu. Priznajem da su mi vrlina i „misija“ nepodno{ljive ukoliko ne posti|uju onoga ko ih poseduje do te mere da svim silama i neprestano nastoji da ih sakrije i kamuflira iza protivre~nih maski. La` u vidu uzvi{ene igre ili veli~anstvenog sporta, {to obi~no karakteri{e ideale, otkriva se malo-pomalo, kako se doti~na epoha primi~e koncu. Tako je bilo i sa vite{kim idealom. Nikad se nije vi{e preterivalo sa „vite{kim“ dvobojima, retorikom i dekorom kao krajem XIV i tokom XV veka, tj. onda kad je dru{tvena stvar-

0

1

Ideali kao sport

nost ve} bila uobli~ena druga~ije, nespojivo sa ovim manirima. Ponekad nas, kod pisaca koji najvi{e veli~aju vite{ka na~ela, koji razglabaju pri~e o turnirima i sluènju damama, o krsta{kim pohodima na nevernike i odbrani ~asti, iznenadi podrugljiva grimasa. „Poslednje razdoblje srednjeg veka jedan je od tih zavr{nih perioda u kojima se ìvot vi{ih krugova skoro sasvim pretvorio u dru{tvenu igru. Stvarnost je opora, gruba i surova; stoga je preto~ena u bajno sanjarenje o vite{kom idealu na kojem se gradi velika fantazmagorija. @elja je da se ìvot predstavi iza maske Lanselota. Re~ je o monstruoznoj i smi{ljenoj samoobmani ~ija se bolna neistinost moè podneti samo uz pomo} blagog podsmeha {to skriva sopstvenu la`. U ~itavoj vite{koj kulturi XV veka vlada krhka ravnoteà izme|u duboke odanosti idealu i lakog podsmeha.“ (Johan Hojzinga, Jesen srednjeg veka) Tako se u jednoj pesmi @ana de Bomona veli: Dok u kr~mama sedimo i rujna vina ispijamo, i dok nas gledaju dame {to nam uz bok sede, dugih, belih vratova, biserima zavodljivo oki}ene, blistavih o~iju, lepotom obasjane – krv nam navire i srca nam biju juna~ki... Tada pobe|ujemo Jomona i Agulana, a oni za drugim stolom, Olivijea i Rolana. Ali kada bojnim poljem na konjima treba da jezdimo, tada o rame {tit obesimo, a ubojita koplja oborimo, i od ljutog mraza skroz pomodrimo. Kada nam, levo i desno, drugovi posustaju, a neprijateljske konjice nezadrìvo ka nama nastupaju, tada bismo rado u neku duboku pe}inu pobegli da nas niko ne prona|e i ne vidi kako smo iz boja odbegli.

jeg prikazivanja. I zato }e se svet zabavljati dok bude ~itao da, ukoliko me pam}enje dobro sluì, Giljermo de Oranhe u jednom vite{kom dvoboju zadaje ali i zadobija ki{u udaraca posle kojih ne moè skinuti {lem ve} je primoran da odjuri do kova~a, stavi glavu na nakovanj i ponovo izdrì isti broj novih udaraca ~eki}em. Ili pak povest o ko{ulji koju pripoveda jedan belgijski trubadur. Izvesna dama redom {alje trojici svojih udvara~a jednu te istu svoju bluzu, pod uslovom da je nose na turniru bez ikakvog oklopa preko. Samo tre}i prihvata surov izazov: biva ranjen, a bluza natopljena krvlju. Takvo juna{tvo nagra|eno je daminom ljubavlju; no njen udvara~ tada zahteva uzvratno `rtvovanje i traì od svoje dame da obu~e i nosi tu bluzu, svu krvavu, na zabavi koja }e se odràti posle turnira.

IX Ideje zamkova: sluge

No upravo ta nedoumica i sumnja u vlastiti ideal dovode do njegovog prekomernog veli~anja i barokni-

Pisci demokratske ortodoksije pocrvene od stida kad pro~itaju da je Servantes sebe nazivao „slugom“ grofa od Lemosa69. Pored nedostatka istorijske svesti, {to im je ina~e svojstveno, oni misle da se tom re~ju poniàva i blati njihov stale`. Me|utim, u ovom Servantesovom izrazu jo{ uvek odjekuje, slaba{nim i potmulim ehom, smisao jedne od najlep{ih i najplemenitijih institucija za~etih u zamkovima. Danas se re~ „sluga“ ne shvata. Njeno etimolo{ko zna~enje – „biti sluga zbog nekoga“ – nema ni~eg zajedni~kog sa uobi~ajenim zna~enjem – „biti ne~iji sluga“. Ipak, opstala je jedina dodirna ta~ka u oba slu~aja, a to je pretpostavka da je gospodar hranilac svoga sluge. Pod „sluènjem“ se podrazumeva pokoran rad, pri ~e-

0

1

mu se za uzvrat dobija izdràvanje, kao plata, nadnica za taj rad. Retko kad se tako jasno pokazuje nemogu}nost izdvajanja jedne ~injenice iz sfere ljudskog ìvota od ostalih prisutnih u nekoj epohi, budu}i da joj samo sve one skupa daju osobenu nijansu. Zato {to su srednjovekovne „sluge“ „sluìle“ svoje gospodare potpuno isto kao {to to ~ine i dana{nje, a ipak, istovetan ~in sluènja imao je krajnje razli~ito zna~enje nekad i sad. Kada u na{e vreme jedan ~ovek sluì drugoga, to predstavlja niì, na izvestan na~in poniàvaju}i posao. Jasno je za{to je tako, jer danas caruje op{teprihva}ena bajka da smo svi jednaki. Sluènje podrazumeva podre|enost i predstavlja delatnost koja po~iva na na~elu povinovanja onom ko je hijerarhijski iznad nas; sluènje razbija nivo jednakosti jer podrazumeva pristanak na sopstvenu degradaciju spu{tanjem ispod tog nivoa. Ali zamislimo na trenutak suprotnu pretpostavku: da su ljudi u biti nejednaki, da su jedni vredniji i zna~ajniji od drugih. Tada }e za onoga ko manje vredi svako pribliàvanje onome ko vi{e vredi biti blagotvorno; preciznije, zna~i}e uspinjanje u hijerarhiji. Dakle, sluènje je organski oblik tog pribliàvanja, a ne tek puka slu~ajnost. Sluènje je, stoga, oblik zajedni~kog ìvota u kojem onaj niì deli deo izuzetnih preimu}stava svojstvenih onom vi{em. Iz tog dubokog razloga, u srednjem veku sluènje oplemenjuje umesto da poniàva, jer predstavlja sredstvo za uspinjanje unutar hijerarhijskog sistema ljudskih vrednosti. U zamkovima se sluènje nije shvatalo kao rad, pa se shodno tome nije ni pla}alo. Na{e ideje iz ekonomije ozbiljno su osiroma{ene i pojednostavljene; skoro da ne znamo za drugi oblik nagra|ivanja sem nov~ane isplate. Ljudski rad se pla}a potpuno isto kao i svaka druga roba. I on, poput robe, ima svoju trì{nu cenu. U srednjem veku sluènje se nagra|ivalo, ali bez pomisli

da se plati. Kako se mogu platiti briga i trud jednog ~oveka prema drugom? Oni bi tada bili omalovaèni i obezvre|eni. Mislim da ono {to danas zovemo „tro{kovi za reprezentaciju“, kao ideja, najpribli`nije odgovara nekada{njoj nagradi za sluènje. To je upravo i ono {to je Servantes o~ekivao od grofa od Lemosa. U srednjem veku je svaki ~ovek koji nije pripadao staleù zanatlija imao jasno nazna~enu dru{tvenu ulogu koju je pratio odre|eni dekor, odnosno odgovaraju}i reìm ìvota. I smatralo se du`no{}u dru{tva da svakom pojedincu obezbedi potrebna sredstva koja bi bila potpora njegovoj dru{tvenoj ulozi i funkciji. Ne, dakle, radi dobrobiti pojedinca, ve} samoga dru{tva, i to je bila obaveza najvi{ih hijerarhijskih krugova. Takva je uostalom i izvanredna doktrina o raspodeli dobara nagove{tena kod svetog Tome. Pravedan princip raspodele nije, kao danas, odre|ivala koli~ina rada koju pojedinac uloì, ve} stepen dopu{tene slobode i rasko{i koju mu je nametao vlastiti nivo. Bogatstvo i obim bogatstva nisu se zasnivali na pravu za posedovanjem, nisu bili posledica pukog sticanja, ve} ih je, potpuno suprotno, odre|ivala obaveza na potro{nju vi{ka, jasno odre|ena za svaki dru{tveni poloàj. Ova ideja poticala je iz tada{njeg op{teprihva}enog ekonomskog modela: pravio se budèt rashoda, umesto budèta prihoda, kako radi moderni kapitalizam. Proizvodnju je odre|ivala potro{nja, a ne kao {to se kasnije dogodilo, da potro{nju odre|uje proizvodnja, {to je, govore}i jezikom upu}enih, su{tinska crta kapitalizma. I {to je – zabeleìmo i to na margini – izopa~enje prirodnog i ispravnog poretka. Jer bogatstvo nije ni{ta vi{e do sredstvo kojim sebi moèmo priu{titi ono {to nam je potrebno ili {to èlimo. Najbolji redosled bi, izgleda, bio da prvo imamo potrebu ili èlju za ne~im, a tek potom da razmi{ljamo o sticanju neophodne koli~ine novca koja nam omogu}ava da to nabavimo. No, modernom ~oveku polazi{te je èlja za

0

1

bogatstvom, odnosno èlja za pukim sredstvom za nabavku. Stoga beskrajno uve}ava proizvodnju, ne zbog potrebe za proizvodom, ve} u èlji da zgrne jo{ ve}e bogatstvo. Tako se proizvod, roba, pretvara u sredstvo, a novac i bogatstvo u krajnji cilj. Ali, i pored svega, jo{ nije re~eno ono najva`nije i najplemenitije {to odlikuje instituciju „slugu“. U srednjem veku su razli~iti sudbinski putevi dovodili do vazalnog poloàja. Bilo je vazala silom prilika, koji su u taj poloàj dospevali sticajem okolnosti, kada bi se sporazumom pot~injavali mo}nijem od sebe. Sem njih, postojali su i „prirodni vazali“, oni koji bi se rodili pod vlastelinskim krovom. Prirodni vazal ne}e nikad, jedino u slu~aju izdaje, mo}i da napusti svoga gospodara. Vlastelin bi obi~no ukazivao ~ast nekolicini svojih prirodnih vazala dovode}i njihovu decu od najranijeg detinjstva u svoju ku}u i svoju porodicu. Tu bi sticali obrazovanje ìve}i skupa u otmenom domu i na vi{em nivou. Gospodar bi ih „sluìo“; to jest podu~avao bi ih, napajaju}i ih moralnom tradicijom koja se od davnina oblikovala u njegovom domu. „Sluga“ bi izvr{avao ku}ne obaveze i bio poput usvojenog deteta, li~no duboko vezan za privatni ìvot svojih gospodara. Po pravilima koja je nalagalo tada{nje vreme, svaki plemi} je slao svoju decu da budu sluge u ku}i plemi}a koji je pripadao slede}em, vi{em stupnju velike dru{tvene hijerarhije. Tako su deca infansona70 bila sluge u ku}ama velmoà, koji su svoju decu slali u ku}e grofova, a ovi svoje potomke u kraljevsku palatu. Vrhunsku po~ast predstavljali bi slu~ajevi poput Sidovog koji je, budu}i da je bio samo infanson, poslao svoje k}eri da sluè na dvoru. (Stih 2086 Pesme o Sidu) To je smisao „ku}ne ~eljadi“, plemenite i vaspitne dru{tvene institucije koja je vekovima postojala u zamkovima. 0

X Nastavljamo putovanje: Kantabrija. Nastupaju grbovi! Zamkovi su nas previ{e zadràli re~itom gestikulacijom svojih zidina. Ali, treba nastaviti putovanje. Uklju~ujemo motor. Automobil kojim sam krenuo na ovo pute{estvije veoma je star i ve} je nekoliko puta prokrstario skoro celom [panijom, verao se po gotovo svim klisurama i jurio po bezbrojnim dolinama du` na{ih prastarih re~nih korita. Sli~an je starom slugi koji gun|a, ali obavlja posao. S vremena na vreme otpao bi mu poneki to~ak i nastavljao da se kotrlja po strnjici; gledaju}i ga kako obdaren nekakvom magi~nom snagom i no{en vetrom hitro grabi napred, pomi{ljali bismo na tren da se pred nama vrti pravi To~ak sre}e. Iza nas ostaje su{na [panija i, preko planina, upravo stupamo u vla`nu [paniju71. Zemlja, do malopre gola, pepeljasta ili crvena, sada je prekrivena obiljem zelenila i uz to suèna i raspar~ana na male ome|ene doline. Vi{e nema ratni~kih zamkova {to grizu plavetnilo krezubom vilicom svojih zup~astih zidina; umesto njih, pojavljuju se kasone72 od zagasitog ili po~a|avelog kamena. Zamkovi Kastilje ostavljaju utisak izgladnelih ratnika. Ova boravi{ta idalga73 nagove{tavaju spokoj i umereno blagostanje. Bogatstvo, nikad. Ne znam ni za jedan pejza` u celoj [paniji koji bi u potpunosti do~arao sliku rasko{i. To bi bio tek poneki kutak, tu i tamo poneko zdanje; recimo Eskorijal. Sa blagim varijantama, tip kasone – senovite, namrgo|ene, natmurene zgrade – ponavlja se od Asturije pa sve do kraja Navare i predstavlja arhitektonsko re{enje koje daje osobenost celoj Kantabriji. U su{tini, kasona nije preterano velika ku}a, ali jasno ostavlja 1

ogroman spomen na sebe. Njena veli~ina nije u njenim dimenzijama, ve} u njenoj pretenziji i proporciji ili, ako bi se tako moglo re}i, u ideji koju ove ku}e imaju same o sebi. (Setimo se da je Vijer de L’Il Adam74 slavu definisao kao ideju o sebi koju svako nosi u svom srcu.) Zaista, ova zdanja poseduju neku ozbiljnost, samousredsre|enost, samodovoljnost, te ih prihvatamo kao palate. U pore|enju sa njima, zamkovi iz prostranih kastiljanskih predela izgledaju nedoraslo, nervozno, uznemireno, pomalo nesigurni u svoju ulogu u svetu. Ova boravi{ta su poput nekih ljudi; na primer Danijela Suloage75, kerami~ara koji je bio ~ovek veoma niskog, skoro patuljastog rasta, no gorostasnih, mikelan|elovskih crta lica; kad god ga se setim, projektuju}i ga na prazno nebo memorije, on zadobija monumentalne razmere. Bio je patuljasti dìn, kao {to su ogromne ove malene ku}e postavljene na po~asnu straù du` kantabrijskih puteljaka. [ta se to de{ava sa njihovim zidovima, tako ozbiljnim i te{kim da se u na{oj ma{ti odjednom nabiraju u strahovit grb? Zanimljivo je primetiti kako u su{noj [paniji ogromni zamkovi skoro da nemaju grbove, ili su oni minijaturni, dok ove ku}e kantabrijskog plemstva krase grbovi kolosalnih dimenzija. Bajkovito se rascvetavaju na golim zidovima ~udesne erupcije plasti~nosti {to poput tumora gordosti ni~u iz kamena, krepkog i asketskog. Zadovoljne svojim potpuno ispunjenim ìvotom, povukle su se iz smelih pustolovina i sada snevaju davna{nje podvige. Taj san o juna{tvu negda{njeg junaka preta~e se kroz zidove u obliku najslavnije fantazmagorije te, poput nepresu{nih gra{ki znoja, izbijaju heraldi~ka fauna, oli~ena baskijskim vukovima, guipuskoanskim76 kitovima, asturijskim medvedima, girlande rasko{nog perja, pesnice s ma~evima, pramci mornarskih brodova. Nemogu}e je na~initi ni nekoliko koraka a da nas pateti~no ne zaustavi neki zid pokazuju}i nam svoje heraldi~ke bicepse.

Tako|e treba skrenuti pa`nju na jednu va`nu podudarnost. Ta zami{ljena linija du` [panije iza koje po~inju da bujaju grbovi istovremeno obeleàva i kraj gradova. Odavno je Korpus Barga77 istakao ~injenicu da na baskijskoj zemlji ne postoji urbano naselje. Ju`njak ne}e mo}i da prepozna svoju ideju grada kad ugleda te ra{trkane ku}e, koje kao da beè jedna od druge ~ine}i sela na severu. Andaluzijski ili kastiljanski grad jeste kompaktna skulptura; kantabrijski grad je takore}i pejza`, centrifugalno naselje gde je svaka zgrada zavitlana ka poljima. Nastavak izlaganja bi nas uveo u neka sloèna razmi{ljanja o kantabrijskom ruralizmu. Budu}i da je cela [panija ruralna, potrebna je velika istan~anost da bi se jasno definisala autenti~na osobenost svakog regionalnog ruralizma. Ali mi se ~ini nesumnjivim da na severu postoji nagon ka urbanoj disperziji. Recimo, nema nacionalne grupacije koja bi bila pozvanija da izgradi urbano naselje, kompaktno i bez pora, nego {to su to ìtelji Bilbaoa. Me|utim, kad je Bilbao trebalo pro{iriti, izbegnuto je zvani~no re{enje predloèno od gradskih vlasti. Istinsko pro{irenje Bilbaoa nije ono koje je tako nazvano urbanisti~kim planom, ve} su to Neguri, Algorta, Las Arenas – centrifugalna naselja sa ravnicom u svom sredi{tu. (Morfologija gradova bila bi izuzetno podsticajna tema!) Dakle, autenti~no urbano naselje podrazumeva dominaciju trga, agore ili foruma. Ako se top defini{e kao rupa okruèna ~elikom, bilo bi sasvim ispravno re}i da je grad prazan prostor, odnosno trg okruèn fasadama. Ostatak ku}e iza fasade nije od su{tinskog zna~aja za grad (neka ~italac osveì svoju predstavu o Atini i Rimu). Ovim se èli re}i da grad postoji samo tamo gde javno ima prevlast nad privatnim, Dràva nad porodicom. U celoj Kantabriji doga|a se suprotno; instinkt konsangviniteta trijumfuje nad politi~kim instinktom i to nam namah obja{njava disperzivnost naselja i hipertrofiju grbova. Kantabrijci i Baskijci su ponosni na po-

0

1

rodi~nu tradiciju i ìve ozareni genealo{kom iluzijom. Porodi~no stablo sna`no grabi deo ravnice, jer mu je potrebno duboko korenje kojim }e hraniti svoju milenijsku vegetativnu sudbinu. Se}am se da sam jednom pro~itao kod oca Gevare78 – ne znam da li u njegovim pismima ili u delu Prezir prema prestonici i pohvala selu – kako je u njegovo vreme svako ko je èleo da ga smatraju bogatim za sebe govorio da je Kastiljanac, no onaj ko bi vi{e voleo da ga smatraju aristokratom govorio bi da je Baskijac. Danas se neko relativno, veoma relativno bogatstvo – u [paniji nema bogatih – preselilo u Kantabriju; ali genealo{ki ponos istrajava i dalje tamo gde je postojao od davnina; unutra{nja vatra zbog koje se u delirijumu preznojavaju heraldi~kim znamenjima prekriveni zidovi kasona i dalje neprestano bukti.

Santiljana del Mar79, svojim izgledom drevnog pozori{nog dekora u kojem bi se bez predaha mogle recitovati desime80 , podsti~e nas da potraìmo utehu u pe}ini Altamiri. Muka nam je od tradicionalne umetnosti; toliko smo je se nagledali pa je veoma te{ko o~ekivati od nje da izazove bilo kakvo po{tovanja vredno dejstvo na na{e nerve. Romanska umetnost, gotska umetnost, renesansa! Na{e reakcije na njih postale su do te mere uobi~ajene, skoro da ve} predstavljaju refleksne radnje. Unapred nam je poznat onaj zup~anik {to }e se pokrenuti u nama pri pojavi lepog dela. Nedostaje nam svekoliko i{~ekivanje avanture i ~uda. Jer, bez njih nema istinske estetske emocije. Ljudi obi~no, dodu{e pogre{no, tako nazivaju jedno udobno, sigurno zadovolj-

stvo, nalik bra~nom, koje se mora roditi u nama svaki put kad nam se neki objekat, veoma poznat, veoma slavan i veoma bez duhovne drame, nanovo prikaè. Re~ je o konvencionalnom doìvljaju koji se, u su{tini, ve} unapred nosi u du{i, pre same pojave dela. To je ono {to dobar burùj voli: da se ne potresa; da se stvari podudaraju sa prethodno stvorenom predstavom o njima; da krivi toranj u Pizi bude zaista kriv; da gotska katedrala ima prelomljene lukove; da Velaskezovo platno poput psetanceta {eni pred svojom ove{talom definicijom. Me|utim, istinska estetska emocija ra|a se samo kod onoga ko se nije pripremio za nju, te ve} uobli~io izraz divljenja. Moglo bi se i ovako razmi{ljati: ukoliko zaista ima toliko lepih stvari kao {to se veli, onda nas njihova lepota moè ili ubiti, budu}i da nas suvi{e ~esto potresa, ili je pak lepota tako mlaka i bezazlena supstanca da ne zavre|uje ni da je pomenemo. Mislim da je umetnost izgubila smisao usled masovnog umnoàvanja i sniàvanja cene. Umetnost bi trebalo smatrati avanturom koja se dogodi tek ponekad, veoma retko. I povrh svega, nenadano. Idemo kroz ìvot brinu}i svoju brigu a onda nas odjednom ne{to {~epa, izbaci iz koè, udahne nam mahnitost, povu~e ka onostranim prostranstvima kao {to boànski jugo ~ini sa prorocima. Nema umetnosti bez ekstaze, u najstroèm zna~enju te re~i: „biti izvan sebe“. ôve~anstvu je potrebno da povremeno protrese drvo umetnosti kako bi sa njega pootpadali svi truli plodovi. Za blagodat same umetnosti neophodno je biti veoma zahtevan; njeno dostojanstvo ne dopu{ta na{u popustljivost, ve} naprotiv, strogo zahteva na{u spremnost da se sa njom uhvatimo u ko{tac, kako bi nas tako primorala na pokornost. Drugim re~ima, ako i dalje nastavimo sa gomilanjem divljenja, svako slede}e stole}e uve}ava}e masu pretpostavljene lepote i krajem

0

1

XI Santiljana del Mar: pre ulaska u pe}inu

narednog milenijuma ni~eg vi{e ne}e biti na planeti do grobalja i muzeja. Trebalo bi istrgnuti umetnost iz ruku dobrog burùja, u ~ijem je ropstvu, i u~initi je neudobnom; to jest verodostojnom. Umesto prilago|avati je tromim du{ama, nu`no je poku{ati ne{to sasvim suprotno: {ibati ljude da bi bili sposobni za nju. Na prvi pogled, ovakav stav moè delovati kao preterivanje. Me|utim, dozvolite mi da se jo{ malo zadrìm na njemu. Problem je mnogo teì i manje kapriciozan nego {to se ~ini u prvi mah. To isto {to se doga|a sa umetno{}u, mada u manjoj meri, doga|a se i sa naukom, te }e mo`da biti jasnije ukoliko se na nju osvrnemo. Smatram da hitno treba ukinuti konvencionalni kult prema nauci propagiran tokom poslednjeg veka. Razlog je slede}i. Onog ~asa kada je zavladala predrasuda u korist nauke, postali smo manje zahtevni prema njoj, a sa druge strane, ra{irila se iluzorna i la`na ideja o njenoj misiji i mo}i. Svest o njenoj koristi posti}i }e se po cenu krivotvorenja te iste koristi. Jednog lepog dana neminovno }e se otkriti prevara i dobar burùj }e tada proglasiti „bankrot nauke“, a mo`da i krah kulture. Potkaza}e svu pseudonauku koja se rodila u okrilju njenog kulta. Ovo nije puka hipoteza. Poslednji rat pruìo je priliku takvim tvrdnjama. Dobar burùj je ìveo u ube|enju kako je misija nauke, a i kulture uop{te, da okon~a ratove i da mu ìvot u~ini udobnim. Mo`da misli i da je misija umetnosti da usre}i i okrepi njegove k}eri. A budu}i da istina nije takva, ve} sasvim suprotna, osvanu}e dan kada }e se okrenuti protiv umetnosti progla{avaju}i je tabuom. Zar nije mudrije smatrati da su umetnost i, na svoj na~in, nauka dve izuzetno problemati~ne stvari, u biti veoma sumnjive, {tavi{e ~iste te`nje nekolicine pojedinaca koji ih neguju iz prostog zadovoljstva, bez ikakve pateti~ne pretenzije, kao {to su mogli da igraju {ah

ili love leptire? Sve {to bi iznad ovog skromnog nivoa uspelo da se afirmi{e imalo bi neporecivu snagu. Umetnost i nauka su nenadani darovi {to padaju pred ~oveka, premda se ne zna ni kako, ni kad, niti iz kojih ~arobnih prostora poti~u. Zato ~ovek ne sme ra~unati na njih niti temeljiti svoj svakodnevni ìvot na tako slabo verovatnim ostrvima. Upravo obrnuto, od ljudi treba zahtevati `rtvu da bi se oslobodili. U davna vremena ~ovek je prolivao malo svog najboljeg vina kao zakletvu na vernost odsutnim bogovima, ne o~ekuju}i pri tom ni{ta veliko od njih. Nauci i umetnosti nije potrebna na{a blagonaklonost, kao ni op{tenarodni niti preterani zanos. Jedino, s vremena na vreme, trun istan~ane pa`nje, budne i kriti~ke – kako bi se uo~ilo eventualno ~udo. Mora se, me|utim, izuzeti jedan deo nauke: eksperimentalni. Ostavimo po strani pitanje nivoa koji mu u hijerarhiji saznanja pripada. Ne preporu~ujemo ga kao znanje, ve} kao korist. U njemu je klju~ tehnike, a za tehniku je zainteresovan ~itav svet. Logi~no je da se od svih ljudi zahteva saradnja na polju tehni~kog progresa, koji sam po sebi nije ni problemati~an niti ~udotvoran. Sasvim je izvesno da bi se, ukoliko se udvostru~i broj laboratorija i pobolj{aju njihove dotacije, te ukoliko se pronalaza~ima obe}a bogata nagrada, skoro u dan mogao predvideti pronalazak leka protiv raka i tuberkuloze, otkri}e novih oblika energije koji bi nam umanjili napor itd., itd. Postoji jedan oblik nauke – tehnika – ka kojoj je po{teno podsticati i usmeravati zanos {irokih masa. Ne}e biti prevarene, ve} }e biti pozvane da se `rtvuju za ono {to ih zaista zanima. Tehni~ka re{enja. Ali umetnost i ~ista nauka ìve od toga da budu problemati~ne i iskreno mogu zanimati samo di~ne ekipe pustolova. Ne podiìmo temelj ni na ~em drugom do na istini, ~vrstom tlu. Ipak, neko }e dodati da i one iziskuju sredstva, socijalnu pomo}. Savr{eno. Neka im

0

1

je obezbe|uju posebne dru{tvene grupe, istinski osetljive na te boànske pustolovine. Ovde, pred ovom pe}inom, gde se izgleda davno rodila umetnost, uvi|amo da je ona vrhunska slu~ajnost. Ne moè se unapred smisliti kao zlo~in ili trgovina. Ti ljudi iz Altamire prona{li su je ne traè}i je. Pojavila se nad njima poput otkrovenja, poput bizona.

Vodi~ otvara gvozdenu kapiju {to {titi crno oko {pilje u koju treba da u|emo. Stupamo na vlaàn, klizav, kamenit teren. Odjednom ose}amo kako nas je tama progutala i po~ela da nas drobi, da nas `va}e svojim nevidljivim ~eljustima. Sigurno je nekakav sli~an ulaz morao postojati i na onom mestu koje se u keltskoj legendi naziva îstili{tem svetog Patrika. Ljudi koji bi se iz njega vratili nikada se vi{e ne bi nasmejali. Zamislite, ovo je muzej! Na{e {krte simpatije prema muzejima umetnosti pomalo su ublaène. Izvanredno, muzej u tami! Ruke gu`vaju tminu napipavaju}i u njoj mogu}e staze, ali noga se spoti~e i u munjevitom propadanju pogibeljno klizi ka sredi{tu Zemlje. Utom vodi~ pali acetilensku lampu. Neukrotiva èlja da vidimo slavne bizone ne da nam mira. Podièmo pogled ka svodu81 pe}ine. No, tamo su heloti! Sablasni, ~udovi{ni! Promi~u povr{inom kamena. Ipak, ne; u pitanju je gre{ka. To {to smo ugledali bile su na{e vlastite drhtave senke koje je na svod projektovala lampa spu{tena na zemlju. A bizoni? Postoji neki ironi~ni oprez kod ovih prvoro|enih figura, koje odbijaju da se olako predaju profanoj mre`nja~i. O~igledno je tlo {pi-

lje danas mnogo uzdignutije nego nekad, te ne omogu}ava dovoljnu udaljenost kako bi se ceo crte`, skoro uvek pozama{nih dimenzija, sklopio u sliku. Potrebno je da vodi~ usmerava na{ pogled, nazna~avaju}i vrhom {tapa konture svake ìvotinje. Me|utim, kako bi se izvo|enjem toga deo po deo osakatilo ~udesno delo, vodi~ je smislio postupak koji se odli~no uklapa sa prizorom, sa mestom, sa magijskim zna~enjem ovih crteà. Lampa projektuje senke turista preko altamirskog dekora, enormno uve}ane. Tako da prvo {to ugledaju jesu njihove vlastite i banalne siluete. (Saiski u~enik luta po svetu u potrazi za istinom; o~ajan i skrhan, vra}a se u saiski hram, prilazi oltaru, cepa veo {to prekriva Izidinu tajnu i otkriva... svoju sliku, vlastiti lik u ogledalu.) Ali, me|u tim senkama titra i senka {tapa u ruci vodi~a; vrh ove senke, virtuelan i bestelesan, klizi po svodu i, poput ~udotvorca, vol{ebno pokre}e svu paleolitsku faunu koju je pre dvadeset hiljada godina zaustavila, danas ljubi~asta, utroba ove pe}ine. Ve} drugi put pose}ujem tajanstvenu pe}inu a utisak zapanjenosti koju je izazvala prva poseta samo je poja~an. Savr{enstvo i sloènost te pe}inske umetnosti uzdrmali su, duboko u nama, legije u~aurenih ideja, odve} sigurnih u sebe. Nema sumnje: pe}ina Altamira jedno je od veli~anstvenih dela nenadano darovano na{em dobu. Jednim udarcem ono je utrostru~ilo horizont ljudske memorije, istorije, civilizacije. I kao svako novo delo velikog kalibra, primorava nas da znatno pro{irimo na{ sistem ideja, kako bi i za njega bilo mesta. Ta ~injenica iznosi na videlo sabla`njavaju}e fasete. Zar nije skandalozno da se slikarstvo – jedna toliko te{ka stvar po re~ima slikara – ve} na po~etku odlikuje savr{enstvom? Zaista, i egipatska umetnost ponudila je sli~nu naznaku. I tamo se odmah stiglo do plasti~nog savr{enstva. Kako su divljaci iz Altamire mogli da izvuku iz sebe istan~anost, ritmi~nost, skladnost, kojima su

0

1

XII Santiljana del Mar: ~udotvorna senka {tapa

oven~ane ove figure? Ipak, razmi{ljamo, na{a za~u|enost je pomalo retori~na. Svakodnevno prime}ujemo sli~nu stvar. Nemali broj najboljih dana{njih umetnika, kada se bolje pogleda, ispoljava paleolitski karakter. Ovo nije re~eno zlonamerno. Re~ je o zapaànju koje su verovatno i mnogi ~itaoci ve} uo~ili. Zadivljuju}a dela stvaraju ljudi primitivne, apsolutno grube du{e. Mu~no je slu{ati ih dok govore o vlastitim delima, jer nam bude sumnju u svoje autorstvo. Zbog toga, kao uostalom i zbog svega ostalog, postoji velika razlika izme|u knjièvnosti i drugih umetnosti. Mada nije nemogu}e, ipak je retko da dobra knjiga zra~i prostim i neukim duhom. Kako objasniti to razli~ito ustrojstvo? Ja ne znam; ali ova ~injenica mi deluje kao ozbiljna primedba slikarstvu i vajarstvu, koja }e ih jednog dana sti}i. Mo`da je poslednji vek sve pretumbao i, uzdiù}i ove dve umetnosti na previsok hijerarhijski nivo, krajnje nepravedno ih poistovetio sa poezijom. Niko se ne ~udi grubosti dobrog rezbara ili tka~a. Vrlo je mogu}e da }e budu}a, neminovna hijerarhijska obnova svih vrednosti i ljudskih delatnosti ponovo nivelisati umetnosti kako bi se izbegla zagonetna zbrka. U nekim slu~ajevima veliku snagu ima argument ad hominem82. Nije potrebno re}i da altamirski slikari nisu bili svesni lepote koju im pripisujemo. Njihova namera nije bila da stvore umetnost, ve} ne{to mnogo va`nije: magiju. Me|u svim tim bizonima, jelenima, divljim konjima i divokozama ima nekoliko ljudskih ruku. U po~etku, sa aspekta racionalisti~kog obja{njenja, pretpostavljalo se da se umetnik dlanom, jo{ uvek vla`nim od supstance kojom je slikao, oslanjao o svod. Ali kasnije je ista takva ruka otkrivena na drugim preistorijskim crteìma. Sem toga, nije u pitanju negativ, otisak ruke, ve} naslikana ruka. Tajna u koju smo kro~ili ulaze}i u ovu {pilju nije ona sama niti banalna tama njenog mra~nog prostora:

ta tajna je du{a primitivnog ~oveka. Po njoj je danas nauka po~ela nespretno da baulja i da ispruènih ruku razmi~e pore tmine. Svakoga dana njegova psiha izgleda nam sve dalja, prili~no druga~ija od na{e. Po na{em shvatanju, dve stvari koje su u ne~emu sli~ne ne moraju imati nikakve me|usobne veze. Munja i oru`je su podudarni u svojoj ubojitosti; ali to nas ne}e navesti na zaklju~ak da su istovetni. Na{i objekti poseduju izvesnu krutost, nekomunikativni su. Primitivni ~ovek ne razmi{lja tako. Iz sli~nosti izme|u dve stvari njegov um izvodi zaklju~ak o njihovoj istovetnosti, o njihovom sudelovanju u istoj supstanci. Ukoliko se ne{to ~ini s jednom stvari, odraàva}e se u drugoj, budu}i da su obe jedna ista stvarnost. Lijane se obavijaju oko stabla drveta poput ruku mu{karca oko voljene ène. Drugim re~ima, ako ~ovek popije sok isce|en iz lijana, grli}e ènu koja ga je njim posluìla. Tako se ra|a magijski napitak. A budu}i da sli~nost postoji ~ak i me|u veoma udaljenim stvarima, sve one }e formirati magijske nizove ili lance i biti udruène u neobi~ne grupe skupova ~iji je ujedinitelj istovetna magijska supstanca. Svet primitivnog ~oveka ima sasvim druga~iju konfiguraciju nego svet na{e stvarnosti i bio bi sli~niji svetu na{e poezije kada bismo je shvatali ozbiljno. Zagristi ruù, za devojku zna~i èlju da njeni obrazi postanu rumeni poput boje latica koje `va}e u ustima. Kod nekih divljih plemena, devojka koja èli sa~uvati zanosnu liniju svojih grudi ne sme da se pribliàva obali mora, jer talasi, budu}i konkavni kao dojke, dok se razbijeni o obalu povla~e postaju konveksni poput opu{tenih grudi koje venu. Kada predugo pada ki{a, vra~ sa ostrvlja u Toresovom moreuzu unosi u sebe, nije zgodno re}i gde, jednu crvenu kuglicu, a zatim je polako izbacuje. To ima za posledicu pobedu Sunca nad oblacima, pa }e ono iznova zablje{tati punim sjajem. Sferni oblik je bio dovoljan da bi se poistovetile zvezda i lopta.

0

1

Primitivna du{a nalazi neku ~udesnu prohodnost izme|u razli~itih stvarnosti, {to omogu}ava prelaz iz jedne u drugu kao da su one ispunjene metafizi~kim porama ili da su gasovite u svojoj biti. To je uslov koji omogu}ava magijsku tehniku i nadahnu}e simbolima. Da zaklju~imo: me|usobna sli~nost odre|enih stvari je izvanredna i ogleda se u njihovim predstavama ili slikama. Nacrtani lik, po na{em shvatnju, ne poseduje nikakvu vlastitu stvarnost i mo`da su zato na{i zahtevi pomalo nepravedni. Naravno da su ~oveku bili potrebni milenijumi kako bi sebe ubedio da naslikani bizon, napokon, vi{e nije bizon. Isto se de{ava i sa imenom koje prvobitni um doìvljava kao jedan od oblika same imenovane stvari. Eskimi veruju da se ~ovek sastoji iz tri dela: tela, du{e i imena. Imenovati, dakle, na izvestan na~in, zna~i posedovati stvar. Zato je bilo veoma uobi~ajeno da se u drevna vremena de~aku daju dva imena: jedno la`no, koje se javno saop{tava i drugo istinsko, za koje zna samo majka, i koje }e kasnije poveriti njegovoj supruzi. Ostatak ove nominalne magije zadrào je i pobo`ni ~italac kada se krsti „u ime Oca, Sina i Svetoga Duha“. Pro~itajmo, kona~no, magijski hijeroglif iz pe}ine u Altamiri: bizon i njemu pridodata ruka poru~uju – mi }emo uhvatiti bizona. Re~ je o hraniteljskom i pomalo tauromahijskom obredu... Izlazimo odavde kako bismo ponovo uputili pogled ka zvezdama.

Velika plaà u Bijaricu zakrivljuje se poput bi~a kako bi dràla u pokornosti svoje ukro}ene hridi. Pola tuceta je tih monstruma oker koè koji izranjaju iz vode i izgledaju na{minkano i la`no. Previ{e su nedostajali ovom golom moru, bez brodova i melanholi~nog protezanja sprudova, te nije ~udo {to njihovo prisustvo budi sumnju. Za{to moraju imati tako neprirodan oblik? Za{to moraju biti iste kao hridi kakve u ma{ti zami{ljaju mlade kasirke? I budu}i da nam ceo Bijaric izgleda ve{ta~ki, razmi{ljamo kako ove hridi, odve} prikladne, nisu posledica spontanog geolo{kog nadahnu}a, ve} ih je tu postavio sindikat za turizam sa ciljem da u~ine zanosnom morsku obalu tako {to }e plavetnilo, uz huk morskih talasa, pretvarati u belinu. I pena zaista opasuje njihove vratove poput sne`nog ~ipkastog okovratnika kakav obi~no nose dresirane foke u cirkusima.

U „Baskijskom restoranu“

Plaè su ènski delovi obala, dok rtovi simboli{u njihovu mu{kost.

Iznad plaè, u prizemlju hotela „Grand“ je „Baskijski restoran“, u koji ulazimo da ru~amo. Velika drvena nadstre{nica oslonjena na nekoliko jarbola natkriljuje prostor sa stolovima. Kroz otvorene bokove, direktno sa mora, dopire slan vetar mlate}i platnene roletne koje pod njegovim naletima fiju~u kao brodska jedra. Imamo utisak da smo zaista na brodu. Na ulazu, mlada Baskijka ma|ioni~arskom brzinom odlaè na{e {e{ire. Predstavlja lep primerak baskijske rase. O~iju pomalo kosih, nosa veoma kratkog, koè zategnute preko jagodica, sve sa blagim nagove{tajem mongolskog tipa koji je tako ~est u baskijske ène. Ubrzo prime}ujemo da smo stigli u presudni ~as plovidbe. Skoro svi stolovi su puni. Trenutak je za hitan manevar. Nostromi, obu~eni u crno, izdaju ùstra nare|enja mornarima i brodskim malima, koji ùrno

0

1

XIII Na plaì

odlaze i dolaze, ponekad sudaraju}i se u gu`vi, nesumnjivo zbog ozbiljnosti kriti~nog trenutka. Za jednim stolom, sam, uko~en, hladnokrvan, neki Englez poput komodora, torpeduje okolinu svojim ogromnim monoklom. Za tili ~as jedan od nostroma stiè i do na{eg stola. Prethodi mu le{. Ve} smo primetili da se taj ritual ponavlja sa svakim novoprido{lim gostom. Sasvim izvesno, re~ je o umilostivljuju}oj `rtvi koja se kod mnogih primitivnih naroda iznosi pred stranca kao znak blagonaklonosti. U pitanju je ogromna riba opruèna preko duga~kog ovalnog tanjira. Riba je sivkastoplava; prekrivena je obrednim èlatinom i raznovrsnim za~inima {to li~e na tetovaù po njenom hladnom telu. Zaista predstavlja umetni~ko delo. Kao da ju je sam Pikaso aranìrao. Izraàvamo divljenje, no ona je ve} kod slede}eg stola kako bi i dalje trijumfovala oven~ana posthumnom slavom. Me|u potro{a~ima najvi{e je Amerikanki. Stari kontinent prepun je Amerikanki koje stiù iz prekookeanskih prostranstava odlu~ne u nameri da sve smu}kaju. Plivaju, veslaju, piju, pu{e, flertuju, igraju golf, ple{u do iznemoglosti, u [paniji se bore s bikovima, i dokazuju svoju kulturu }askaju}i o spiritizmu. Va`no je samo ne zaustavljati se. Preko puta nas su dve Jevrejke, a malo podalje nekoliko dama iz Argentine. Izuzetne, lepr{ave, ne`ne, skoro nestvarne u svojoj besprekornoj garderobi, i jedne i druge deluju krajnje moderno. Me|utim, dok ih gledam, asocijacija je neizbe`na, ne mogu a da iza njihovih prozra~nih profila ne vidim neizmerna stada ovaca. Jevrejke prividno prate biblijska jagnjad a kreolke, bezbroj merino ovaca iz pampe. Ove mr{avice, ove prefinjene i krhke gracije bile bi nezamislive bez ogromnih stada jer i ona svoja runa nose nesvesno. Moj prijatelj i ja usput razgovaramo o veli~anstvenoj

pobedi pastirskih naroda nad hananskim cisternama83 i ju`noameri~kim nanduima84. Ambijent odi{e nekom vedrom òvijalno{}u koja izo{trava um ~ine}i ga gipkim. Zna se da su Francuzi vi~ni tome da za~ine obrok atmosferom istan~anog zanosa. Naro~ito otkad su sklopili savez sa anglosaksonskim koktelom. Me|utim, na{a najdublja divljenja po~inju da se izdvajaju i upravo ih zadobija jedna èna koja ulazi u dru{tvu druge i u pratnji besprekorno otmenog starca. Za{to nam ta èna pobu|uje toliku pa`nju, punu po{tovanja i ne`nosti? Za{to bismo èleli da joj budemo prijatelji, a ova fraza, koja je sada morala biti izgovorena, obavijena je blagim i zna~ajnim osmehom koji kao da je zauzdan nekom duhovnom niti? Sve one ostale, veoma elegantne ène, nisu nam bile ni najmanje zanimljive. Zbog ~ega? Tema je izuzetno sloèna i primorala bi nas da obelodanimo neke pomalo surove tajne. Moralo bi se re}i da elegantna èna ~esto uop{te nije privla~na. [ta da joj radimo? Ne moè se biti sve. Ali to bi, opet, zahtevalo poja{njenje, jer se obi~no ima potpuno pogre{na ideja o eleganciji. Elegancija se pretvara u slu`bu, i kao takva, u ropstvo, najsurovije i najpostojanije. „Elegantna“ èna je po ceo bogovetni dan u slu`bi svoje elegancije. Mora se pojaviti na petnaest mesta dnevno jer je na njih elegantno oti}i. Ona uvek ìvi u gu`vi. To je ve} dovoljno da ne bude zanimljiva. Prekrasna èna koja trenutno zaokuplja na{u pa`nju celim svoji bi}em zra~i neprocenjivim blagom ste~enim ~asovima samo}e. Vidi se da svakim novim danom sebi posve}uje {irok prostor, osloba|aju}i sebe od „drugih“. U hemiji postoje odre|ene kristalizacije koje nastaju samo na najmirnijim mestima, izvan doma{aja i najmanjeg titraja, u najskrovitijem kutku laboratorije. Tako je i za najvaljanije duhovne reakcije {to oboga}uju i kristali{u li~nost potreban mir, duboka opu{tenost, potpuno ne-

0

1

delanje kako bi nastalo ~udotvorno klijanje. Ova se èna ovde ne}e vratiti do kraja leta. Vidi se da ne leti na sve strane, da ne prihvata uobi~ajenu ponudu mogu}nosti, ve} da ih bira i zadràva samo nekoliko, bri`ljivo probranih. I taj boànski gest biranja – kada se odbacuje mno{tvo da bi se zadràlo samo jedno – dominira celom njenom li~no{}u. Zato se svaka elegancija, stigav{i do nje, zaustavlja i ~ini dubok naklon. U njenoj garderobi skladno se prepli}u razli~ite mode, ali za ton sti{ane, kao da ih je neka ruka, poloèna iznad, davno ukrotila. I, kona~no, glavna razlika: ostale ène koje se nalaze ovde izgledaju prisutne celim bi}em. Ona je, pak, stalno odsutna; najbolji deo nje ostao je negde daleko, neraskidivo pridruèn njenoj samo}i, kao nimfe hamadrijade koje nisu mogle da napuste stablo sa kojim su srasle. Otkrili smo razlog na{eg zanimanja. Zanimljivo je ono {to se naslu}uje, a ne vidi se. Ova èna poseduje tajni hinterland85...

Posmatranje kao delanje

Hose Ortega i Gaset je nesumnjivo najve}e i najslavnije ime {panske misli modernog doba. Ro|en je u Madridu, 9. maja 1883. godine, gde je i umro 18. oktobra 1955. Poti~e iz ugledne {panske intelektualne porodice. Otac i deda su mu bili novinari i knjièvnici: maj~in otac je bio osniva~ i vlasnik uticajnog lista El Imparcial u kojem je radio i Ortegin otac. Zato je Ortega ~esto isticao kako je ro|en „iznad {tamparske rotacije“. Prvo obrazovanje sti~e u jezuitskoj {koli Miraflores del Palo u Malagi, u kojoj je savr{eno ovladao starogr~kim i latinskim jezikom. Na jezuitskom univerzitetu u Bilbaou 1897. zapo~inje studije prava, filosofije i knjièvnosti, da bi u svojoj 19. godini, 1902, na univerzitetu u Madridu diplomirao filosofiju i knjièvnost, a 1904. i doktorirao iz oblasti istorije na istom univerzitetu. Potom odlazi u Lajpcig, Berlin i Marburg gde usavr{ava svoja znanja iz filosofije i estetike i upoznaje se sa u~enjem neokantovaca. Posle Nema~ke drì niz izuzetno zapaènih predavanja {irom Evrope i Amerike, oven~an slavom autenti~nog mislioca. Po~etkom 1910, sa dvadeset {est godina, izabran je za profesora metafizike na univerzitetu u Madridu, gde kao predava~, svojom originalno{}u, odmah zadobija simpatije studenata i postaje najomiljeniji profesor. On prema{uje nau~nika koji stvara odre|eni filosofski sistem. Ve} tada dolazi do izraàja njegova su{tinska osobenost: on je mislilac, profesor koji se, polaze}i od svog univerzitetskog predmeta – metafizike, dao u duhovno krstarenje [panijom svoga vremena. Njegova potraga za istinom, za podu~avanjem u razmi{ljanju i razotkrivanjem bi}a stvari, njegova preokupacija onim {to je nazivao „{irenjem duhovne svetlosti“, nije se ograni~avala na katedru ve} se, polaze}i od nje, od knjige i od „modernog intelektualnog trga oli~enog novinama“, potpuno i celim srcem predao beskrajnom nizu filosofskih, pedago{kih, sociolo{kih, eti~kih, esteti~kih, politi~kih i istorijskih problema koji ~ine okosnicu modernog evropskog ìvota, a nadasve {panskog ìvota. Tako|e je tada uo~ljivo i Ortegino nastojanje ka duhovnoj obnovi [panije koja je 1898, gubitkom svojih poslednjih kolonija – Kube i Filipina, doìvela definitivni slom, potpuni

0

1

gubitak nekada{nje mo}i i slave. Najumnije {panske glave toga vremena: Unamuno, Asorin, Valje-Inklan, Baroha, A. Ma}ado, Maestu, zdruùju svoje snage u potrazi za izlaskom iz rasula koje je sna{lo njihovu otad`binu i svi oni, poznati kao „generacija ’98“, prepoznaju put obnove u potrazi za autenti~nim {panskim nasle|em i u povratku vlastitim korenima. Po~etak XX veka je doba punog stvarala~kog zamaha te generacije, ali Ortega, mada duhovno blizak njima, ne pripada im, ve} }e biti na ~elu slede}e: generacije Maranjona, Peresa de Ajale, Pikasa, Huana Ramona Himenesa. Naime, za razliku od „generacije ’98“, Ortega se nije zadrào na ~isto esteti~kom odnosu prema [paniji, ve} je oti{ao korak dalje u preispitivanju {panske tradicije, smelo razbijaju}i sva op{ta mesta, okamenjene predrasude i ove{tale fraze, ali i nude}i svoja vi|enja preporoda. Jedno od njih nagovestio je u svojoj prvoj zna~ajnijoj knjizi, Meditaciones del „Quijote“ (Razmi{ljanja o Kihotu), u kojoj je istakao evropeizaciju [panije, podizanje njenog duhovnog nivoa, kao nu`ni i primarni uslov obnove. Pri tom nagla{ava da evropeizacija [panije podrazumeva povratak keltskim korenima, uspostavljanje ravnoteè izme|u njenog mediteranskog i germanskog nasle|a: „Ne primoravajte me da budem samo [panac, ako je [panac za vas samo ~ovek sa sun~ane obale. Ne podsti~ite u mojoj du{i bratoubila~ki rat; ne hu{kajte Iberijca u meni, sa njegovim divljim, mahnitim strastima, protiv plavokosog i plavookog Germana, meditativnog i sentimentalnog, koji uzdi{e u predelima moje du{e gde caruje sumrak.“ Dosledan svojim shvatanjima, Ortega }e se 1914, oslanjaju}i se na svoje dve upori{ne ideje – nacionalizam i liberalizam – baciti u arenu politike i osnovati [panski savez za politi~ko obrazovanje, kao i ~asopis koji }e nasloviti svojom su{tinskom ìvotnom preokupacijom: España. Ne{to kasnije }e u~estvovati u osnivanju jo{ jednog ~asopisa, El Sol, koji }e ubrzo ste}i veliki ugled u {panskoj javnosti u periodu pre gra|anskog rata. U istom tom periodu, do po~etka gra|anskog rata, Ortega }e objaviti niz najzna~ajnih dela: Vieja y nueva política (Stara i nova politika), Posmatra~ (El Espectador), España invertebrada (Beski~mena [panija), El tema de nuestro tiempo

(Tema na{eg vremena), La deshumanización del arte (Dehumanizacija umetnosti), Mirabeau o el político (Mirabo ili politi~ar), Kant (Kant); sva ona }e biti prevedena {irom Evrope; godine 1923. osniva i ure|uje ~asopis Revista de Occidente, koji }e skupa sa istoimenom izdava~kom ku}om biti ki~ma duhovne obnove i hispansku misao podi}i na evropski nivo. Tokom tridesetih godina, kada objavljuje svoju klju~nu knjigu Pobuna masa (La rebelión de las masas), potom Misión de la Universidad (Misija univerziteta), Goethe desde dentro (Gete iznutra), En torno a Galileo (O Galileju), Meditación de la técnica (Razmi{ljanje o tehnici), ìvot u [paniji poprima dramati~ne tonove i Ortega }e se ponovo osetiti pozvanim da aktivno u~estvuje u njemu. Sa Maranjonom i Peresom de Ajalom osnova}e Grupaciju u slu`bi Republike, grupaciju za „integralnu reformu {panskog ìvota, dràve i dru{tva“. On ma{ta o velikom „nacionalnom frontu“ ili „velikoj nacionalnoj partiji“ koja }e u naciji ujediniti rad i kapital, kritikuje postoje}i republikanski poredak i parlamentarizam sam po sebi, zbog ~ega osvaja simpatije desnice. Me|utim, on }e ovoga puta definitivno biti razo~aran u aktivnu politiku i zauvek }e se distancirati od nje. U vreme izbijanja gra|anskog rata 1936, ne opredeljuje se ni za jednu stranu, ve} u avgustu iste godine napu{ta zemlju. @ive}e u Parizu, Holandiji, Argentini, Engleskoj, Portugaliji i u tom egzilu uglavnom }e }utati o zbivanjima u svojoj otad`bini. Po povratku u [paniju, u jesen 1945, ne}e se vi{e uklju~ivati u javni ìvot ve} }e se u samo}i predati intelektualnom radu i 1948. osnovati u Madridu Institut za dru{tvene nauke. Tada }e se pojaviti nova zna~ajna dela, pomenimo neka od njih: Ideas y creencias (Ideje i ube|enja), Estudios sobre el amor (Studije o ljubavi), Historia como sistema (Istorija kao sistem), Teoría de Andalucía (Teorija o Andaluziji). Posthumno }e mu biti objavljena dela, Qué es la Filosofía? ([ta je Filosofija?), Meditación del pueblo joven (Razmi{ljanje o mladom narodu), Meditación de Europa (Razmi{ljanje o Evropi). No, vratimo se delu koje je trenutno pred nama. Posmatra~ je sastavljen od osam tomova koji su izlazili u periodu od 1916. do 1934. Tih osam knjiga ~ine eseji, predavanja i novinski ~lanci pisani u obliku osobenog, neposrednog au-

0

1

torovog obra}anja svojim ~itaocima, pa stoga mo`da oli~avaju njegove najskrovitije, najli~nije misli jer, kako kaè sam Ortega, Posmatra~eve „ideje, teorije i komentari predstavljaju autorove li~ne zgode i nezgode, njegove avanture“. Sa osmatra~nice svoga srca, on }e duhovnim okom posmatrati probleme koji mu pobu|uju permanentnu pa`nju: problem [panije, filosofije, etike, sociologije ali i probleme svakodnevnog ìvota koji proti~e pred njim, sa svim „sitnicama“ od kojih je satkan. To ne za~u|uje ukoliko se ima na umu da bit njegovog strogog i preciznog filosofskog sistema ~ine ideja i u~enje o ljudskom ìvotu kao radikalnoj stvarnosti (Ja sam ja i moje okruènje) iz kojih }e uslediti nova ideja o umu – vitalnom umu i istorijskom umu – kao suprotnost Kantovoj ideji ~istog uma i Unamunovom dvojstvu um–ìvot. U samo}i vlastite meditacije, posmatra~ }e stavljati na svoj radni sto i pomno razlu~ivati svaku od tih goru}ih tema sa podjednakom intelektualnom strogo{}u koja }e umnoàvati njene perspektive, prodiru}i u njenu dubinu ili drobe}i joj utrobu u nemilosrdnoj potrazi za istinom stvari; za onim {to stvari jesu ili bar izgleda da jesu iz njegove perspektive, upu}uju}i, istovremeno, ~itaoca na puteve vlastitog preispitivanja i mo`da druga~ijeg, ali nu`no li~nog vi|enja istih tih problema. Svaka tema je materija za duboko promi{ljanje i strog ogled, bez obzira da li je re~ o trenutnim pojavama, o ozbiljnim filosofskim pitanjima ili o onim istorijskim, sociolo{kim i politi~kim – temama koje se najsna`nije doti~u njegove [panije, i sa kojima se on neprestano su~eljava preispituju}i ih. Ovakav pristup podrazumeva eti~ku strogost i beskompromisnost ~istog, moglo bi se re}i asketskog, ispitivanja i potrage za istinom. Taj intelektualni napor Ortega }e predstaviti ~itaocu svojim blistavim i veoma izraàjnim stilom, u ~emu mu nema ravna, budu}u da filosofima obi~no nije svojstvena literarna virtuoznost. Njegova uzorna proza, sporog ritma, u Posmatra~u dostiè stilsku perfekciju. Ona je precizna te bogata metaforama; budu}i da je stroga, jasna je; proìma ~itaoca ali ga modulacijom svojih misli i podsti~e na uzlet ka vi{im sferama osmatranja ìvota; to je proza koja na tren zatreperi

drhtajem vrhunskog poetskog dometa. Na potpuno osoben na~in Ortega je sjedinio vrline rasnog pisca, gospodara re~i, sa dinami~no{}u svojstvenom novinarskom stilu i zanatu koji je ispekao jo{ u najranijoj mladosti i koji mu je nasle|em predalo porodi~no okruènje; to nasle|e je izo{trilo njegovo pronicljivo prodiranje u temu koju razmatra, povremeno obojeno neobi~nom duhovito{}u, i darovalo ga sposobno{}u da uvek jasno oseti puls aktuelnog. Posmatra~ razmi{lja ozbiljno poput nau~nog istraìva~a a svoje misli izraàva na na~in vrhunskog pisca kome je u potpunosti poznata i bliska stvarala~ka mo} jezika, vrednost re~i te knjièvnost kao jedna od lepih umetnosti. Upravo je to {to je Ortega znao i umeo da ono {to duboko promi{lja i lepo iskaè, iritiralo neke koji su poku{ali da mu ospore vrline i domete vrhunskog evropskog mislioca, nesumnjivo jednog od najve}ih koje je dao XX vek, i da ga svedu u razmere izuzetnog pisca. Ortegi to nije smetalo, i sam je rekao da je re~ o „intimnom delu, upu}enom ~itaocima sa intimno{}u, koje ne traì niti èli veliku publiku“. To „intimno delo“ doìvelo je na stotine hiljada primeraka i bilo prevedeno na sve velike svetske jezike a me|u njima, evo, po prvi put, i na srpski. Ovaj izbor eseja odre|ivale su dve te`nje: da se ~italac upozna sa onim Orteginim idejama i razmi{ljanjima koja i danas zra~e originalno{}u i ìvotno{}u, a ti~u se same biti evropskog duha, kao i da se, istovremeno, predstavi razu|enost autorove misli. Stoga su u ovaj izbor uvr{tena i dva eseja koji se nisu pojavili izme|u korica Posmatra~a, ali su po mi{ljenju prire|iva~a, poput dve klju~ne kockice u mozaiku, bili neophodni za sklapanje celovite slike. Re~ je o eseju Intelektualac i Drugi, koji se pojavio prvi put u ~asopisu La Nación iz Buenos Airesa, decembra 1940, i o eseju Srce i glava, objavljenom u istom ~asopisu, jula 1927. Tako je sklopljena slika ovovekovnih lutanja evropskog duha, lutanja koja najblistaviji {panski mislilac, sa osmatra~nice svoga srca, poput vedrog pesimiste, spoznaje samo kao korak unazad, zalet neophodan za pobedonosni skok neuni{tive i nadmo}ne evropske osobenosti. Skok kojim se doseù visine.

0

1

Sadràj Biljana Bukvi} Intelektualac kao posmatra~ Istina i perspektiva / 7 Intelektualac i Drugi / 17 Svet oko nas ôvekova socijalizacija / 31 Bolesna demokratija / 36 Naravou~enije: ne budite uzorni / 43 Skica Salome / 50 Pismo mladom Argentincu koji studira filosofiju / 55 Nove starinske ku}e / 62 Crtica Kada nema radosti / 71 Psiholo{ke studije Srce i glava / 75 Antropolo{ke studije Smrt i vaskrsenje / 83 Istorijske studije Ratno tuma~enje istorije / 95 Filosofske studije Dve velike metafore / 113 Bog na vidiku / 132 Putopisi Bele{ke jednog skita~kog leta / 139 Biljana Bukvi} Posmatranje kao delanje / 193

0

1

Hose Ortega i Gaset

POSMATRA^ priredila i prevela sa {panskog Biljana Bukvi}

Izdava~ko preduze}e CLIO Zmaja od No}aja 12 za izdava~a Zoran Hamovi} recenzent Trivo In|i} lektura i korektura Slavica Koledin tehni~ki urednik Gordana Nikoli}

slika na korici Domeniko Teotokopulos, El Greko: Vitez sa rukom na grudima, muzej Prado, Madrid

{tampa AB {tamparija Beograd 0

1

0

1

Hose Ortega i Gaset - Posmatrač

Short Description

Description

Comments

We need your help!