Hispanoamericka Knjizevnost i Identitet

THE QUEST FOR IDENTITY IN THE SPANISH-AMERICAN FICTION Knjiţevnost je jezička konstrukcija i prema tome delo mašte. Ali ona se trudi da bude odraz određene stvarnosti, bilo zamišljene bilo postojeće, u kojoj se kreću određeni likovi sa svojim problemima, ţeljama, ambicijama, frustracijama. Jedan od tih problema jeste identitet a kada se projektuje na ravan kolektiva moţemo govoriti već i o nacionalnom identitetu. Kada je u pitanju Latinska Amerika, to jest, konkretnije Hispanska Amerika istraţivač se suočava sa jednom izuzetnom situacijom jer govorimo o narodima jednog kontinenta koje su osvojili španski i portugalski osvajači tako što su poništili sve postojeće i nametnuli svoj jezik, veru, organizaciju društva i uprave, kulturu, kalendar, sistem vrednosti. Međutim, stvarnost nije tako jednostavna i ovde ne moţemo primeniti crno-belu optiku. Jer danas ipak suštinski razlikujemo Meksikanca od Argentinca, Peruanca, Čileanca, Venecuelanca ili Kubanca, da pomenemo samo neke od pripadnika hispanoameričkih nacija. Postavlja se pitanje u kojoj meri je istraţivanje knjiţevnosti validno za razmatranje pitanja nacionalnog identiteta, odnosno zar nije uputnije traţiti odgovore na ova pitanja i dileme u antropologiji, sociologiji ili pravnim naukama. Sticanje nezavisnosti u Latinskoj Americi nije donelo nikakve značajne pomake u društvenom i kulturnom razvoju. Naprotiv, paradoksalno, jedinih tri stoleća mira latinoameričke drţave doţivele su za vreme tri stoleća španske kolonijalne uprave. Međutim, neosporno je da se razmišljanje o nekakvoj posebnosti hispanoameričkih društava u odnosu na špansku kolonijalnu metriopolu pojavilo već za vreme Kolonije. No ne moţe se osporiti da je osvajanje nezavisnosti isto tako predstavljalo jedan dodatni stimulans u traganju za identitetom koji se razlikuje od španskog.Mada i tu, da otvorimo malu zagradu, postavlja se pitanje u kojoj meri moţemo govoriti o španskom nacionalnom identitetu a ne o španskim identitetima.Ali da to pitanje, pak, ostavimo za jednu drugu priliku. Mislim da se svi historičari, sociolozi i istraţivači knjiţevnosti mogu sloţiti da je XIX veka najznačajniji i odlučujući period u kulturnoj istoriji Hispanske Amerike jer je tu epoha u kojoj se formira politička, ekonomska, kulturna i društvena budućnost.Pritisci postoje, tu je pre svega špansko nasleđe, zatim je tu svakako značajna uloga Katoličke crkve a ne treba ni zanemariti uticaje francuske revolucije i ideje anglosaksonskog liberalizma. Tako da se začeci nečega što moţemo nazivati hispanoameričkom kulturom, različitom od španske , ako i postoje, počinju formirati u tom periodu. Polazna tačka u razmatranju ove problematike dakle mora biti problema nacionalnog identiteta. Na pitanje da li se sticanjem nezavisnosti i oslobađanjem od kolonijalne vlasti Španije formiraju nove nacije ili imamo mešavinu rasa koje će u jednom dugotrajnijem procesu oformitu svest o jednoj naciji rekli b ismo da nam je prihvatljiviji ovaj drugi odgovor. Navešćemo nekoliko primera u prilog ove naše teze. Prvo Španija je otkrićem Amerike i osvajanjem kolonija stvorila jednu od najvećih imperija u istoriji zapadne civilizacije. Njena kolonijalna vlast pokrivala je ogromne površine svernoameričkog i juţnoameričkog kontinenta na kojima su ţiveli i formirali svoje drţave različiti narodi. Pomenućemo 1

samo najpoznatije: carstva Asteka, Maja i Inka, ali bi spisak naroda i plemena bio poduţi. Osvajač je svoje teritorije zacrtavao proizvoljno i veoma često su vicekraljevstva ili kapetanije pokrivale teritorije na kojima su ţiveli različiti narodi, ili su pak razdvajali čitave nacije.Nova Španije, primera radi obuhvatala je teritorije Asteka, Tlaskalteka, olmeka, sapoteka, maja, čičimeka, Tolteka i drugih naroda i plemena, da pomenemo samo one najpoznatije, dok je carstvo Inka podeljeno na nekoliko teritorija. To nas dovodi do postavke da formiranje nacionalnog identiteta u Hispanskoj Americi treba posmatrati kao dugoročni proces koji se odvija paralelno sa procesom formiranja nacionalnog identiteta. Ovde je dakle vremensak dimenzija veoma značajna. Prvo svi su hispanoamerički lideri u prvim godinama nezavisnosti poreklom kreolci criollos i veoma svesni svoje prošlosti pa tako i činjnice da je Hispanska Amerika stvorena u dugotrajnom procesu razvoja u kom učestvuju prvenstveno španski elementi, donkele evropski, zatim anglosaksonski i oni autoktoni domorodački. Evropa i Sjedinjene američke drţave su u određenim aspektima uzor a sopstvena prošlost nije teret već značajan element u formiranju nove istorije i vizije budućnosti.vakako je pojava nacionalizma i amerikanizma više u funkciji vizije budućnosti negoli tumačenja prošlosti. Ovde se onda automatski nameće i pitanje originalnosti jer mišljenja smo da je pitanje originalnosti u tesnoj vezi sa pitanjem nacionalnog identiteta. Ali originalnosti u odnosu na šta? Da li se u početnim fazama hispanoamerički pisac oseća u podređenom, inferiornom poloţaju u odnosu na evropske, i posebno u odnosu na španske pisce. Geografski faktor i te kako je značajan. Evropa je daleko, ali sem Meksika, i Sjedinjene američke drţave takođe su daleko. Uvek moramo imati na umu onu čuvenu rečenicu argentinskog pisca i političara Dominga Faustina Sarmienta “En America el amo es la distancia” (u Americi glavna je razdaljina).Dakle, uzori koji se podraţavaju su daleki. Samo jedan malobrojni krug intelektualaca moţe realno da sagleda svoje mesto u univerzalnoj kulturi. Konačno, moramo imati u vidu dugotrajni proces naseljavanja Amerike. U nekim zemljama je ta multi-etnička komponenta naglašena kaošto je to slučaj sa Argentinom, dok je u drugima prisustvo domorodačke populacije naglašenije kao što je to slučaj sa Meksikom ili Peruom. Tako da kada posmatramo Hispansku Ameriku kao celini dobijamo s jedne strane jedinstvo a s druge pluralizam. Međutim, navedeni činioci utiču na intelektualnu atmosferu u hispanoameričkim društvima i stvaraju tenzije između većine i intelektualne manjine. Sve navedeno vodi nas do zaključka da se proces stvaranja nacionalnog identiteta u Hispanskoj Americi ostvaruje na dva nivoa: prvom, to je nacionalni, a drugi to je zajednički, hispanoamerički. Proces treba posmatrati sa stanovišta religije, modela organizacije društva i demokratije. Osvajanje slobode i nezavisnosti nije stvorilo nacije, naprotiv, posle početnih pokušaja naglašavanja nacionalnog prevlada je ideja jedinstva. Jasno je da se borba za nezavisnost nije mogla voditi niti razrešiti isključivo nacionalnim osećanjima. Tek kada hispanoameričke drţave postaju nezavisne počinju da razmišljaju nacionalne simbole kako bi se podstakao nacionalni ponos i samopouzdanje. Nešto veoma teško u zemljama suočenim sa tenzijom između liberalizma i statične neo-feudalne vizije društva koju je u Ameriku donela Španije, izrazitim siromaštvom i ekonomskom zavisnošću od Španije, problemi urbanizacije, dok se anglosaksonski liberalni model dovodi u sumnju već od trenutka kada Severna Amerika otvoreno ispolji svoje aspiracije prema juţnoameričkom kontinentu (mnogo pre doktrine Monroe). 2

Treba uzeti u obzir i činjenicu da je u doba Kolonije u Hispanskoj Americi poimanje nacije različito. Kreolci se ne odriču svog hispanskog porekla jer su upravo zahvaljujući njemu stekli društvene privilegije. Prihvataju anglosaksonski liberalizam i ideje francuske revolucije jer je to put da istisnu Špance i oslobode se španske vlasti. U ime toga počinju da razmišljaju o nacionalnom identitetu ali u prlično apstraktnom vidu.Za Špance je Amerika bila kontinent mogućnosti, šansa da se uzdignu na društvenoj lestvici, da steknu bogatstva zadovolje svoje pojedinačne potrebe tako da ih pitanje nacije nije ni zanimalo. Ma koliko su se hispanoamerikanci borili za slobodu i nezavisnost protiv Španaca Španija predstavlja njihovu najneposredniju sponu sa evropskom kulturom.Uostalom, njihov obrazovni sistem napravljen je po evropskim, tj.španskim uzorima a on je stvarao kulturnu svest. Prvi tragovi nacionalne svetsi javljaju se u doba prosvetiteljstva i romantizma, ali se oni oslanjaju na ideje evropskih intelektualaca od pre pedeset pa čak i sto godina. Uvek citiram meksičkog filozofa Alfonsa Reyesa koji je u jednom tekstu napisao da je Latinska Amerika kasno stigla na banket univerzalne kulture a onda kao svaki zakasneli gost ubrzano preskače etape.Ali dok je evropska filozofijam knjiţevnost i naukla više internacionalistička i konceptualna hispanoamerički pisci Prosvetiteljstva su praktičniji i traţe odgovore za svoje enposredne potrebe i ciljeve. Alonso Bello , Venecuelanac piše pesmu A la agricultura de la zona torrida. Nešto slično dešava se i u doba romantizma ali treba naglasisti da se ideali evropskih romantičara daleko više podudaraju sa teţnjama hispanoameričkih romantičara. Suočeni sa neprestanim borbama za vlast, građanskim ratovima, borbama protiv tiranije i raznih vidova diktature hispanoamerikanci u romantičarskim slobodarskim teţnjama vide idealno sredstvo za ispoljavanje svojih političkih ideja. Nisu slučajno prvi romantičari Argentine Domingo Faustino Sarmiento autor jednog hibridnog dela: Facundo, Esteban Echeverria sa novelom El Matadero ili Jose Marmol sa romanom Amalia. Svi oni imaju zajednički imenitelj: borbu protiv diktature Juana Manuela Rozasa. Ali istovremeno javljaju se i prve klice traganja za nacionalnim identitetom u knjiţevnosti: Konačno, hispanoamerički romantičari pridaju veliku paţnju odnosu čoveka sa prirodom. Ta borba za njih nije puka knjiţevna tema ona je deo svakodnevne borbe za opstanak. Prisustvo prirode je čak i prenaglašeno u meri da opterećuje knjiţevna dela, ali minuciozni opisi ravnica, planina, dţungle koja guta čoveka i njegove napore za urbanizaciju takođe su sastavni deo traganja za nacionalnim identitetom. Jer i danas kada kaţemo Pampa, mislimo na Argentinu, llano mislimo na Venecuelu koje su ovekovečili u svojim delima Jose Hernandez sa Martin Fierrom ili Romulo Gallegos sa romanom Dona Barbara. Ali , upravo ta borba sa prirodom, protiv raznih varijanti diktatorskih reţima, kaudiljizma i kasikizma čini hispanoameričke romantičare pragmatiučnijim od evropskih . Hispanoamerikanci su primorani da traţe rešenja za svoje probleme tako da u njihovim idejama nalazimo jednu zanimljivo mešavinu političkog i teološkog. Sa relativnom stabilizacijom hispanoameričkih drţava i razvojem društava već na prelazu iz XIX u XX vek nalazimo traganja za odgovorima na pitanja koja se tiču nacionalnog identiteta. Nove drţave moraju da stvaraju nacionalni identitet. Više negoli pokušaji da se uklope u univerzalnu kulturu hispanoamerički autori pokušavaju da stvore nešto čosto hispanoameričko, nešto što u sušptini ne bi imalo veze sa evropskom kulturom. Jasno je da je tako enšpto nemoguće ali to vodi onda do toga da se univerzalno diostiţe preko nacionalnog. A to nacionalno zahteva svest o nacionalnom identitetu. Svaki drugi ili drugačiji proces bio bi osuđen na propast jer je evropski primer i tradicija isuviše snaţan da bi se mogao zanemariti. Međutim, to ne sprečava ono što je suštinsko: stvaranje 3

nacionalne kulture. Ako romatizam prevladava u XIX veku jasno je da za formiranje nacionalnog identiteta prošlost pruţa velike tematske mogućnosti. Otuda i veliki broj istorijskih romana. Kako se društva razvijaju tako i raste broj potencijalnih čitalaca . To je uslovljeno razvojem sistema, obrazovanja , visokim natalitetom ali i imigracijom, Razvoj štamšarija, pojava značajnih izdavačkih kuća, razvoj komunikacija koji uslovljavaju i bolju distribucije štamšanih dela , jeftinije knjige. Prvi best seler hispanoameričke knjiţevnosti prema našim saznanjima je roman Maria, kolumbijskog pisca Jorgea Isaacsa koja je samo u Meksiku u XIX veku štampan u nekih 100.000 primeraka. Knjiţevbnost je u uslovima brojnih autoritarnih reţima postala i veoma korišćeno oruđe za političku borbu.Zato političke teme prevladavaju ali kada pisci otkriju kako da se posluţe temama iz nacionalna prošlosti i američkom prirodom roman postaje istovremeno moćan instrument za definisanje i razvoj nacionalnog identiteta. Kada govorimo o identitetu u Hispanskoj Americi očigledno je XIX vek najznačajniji jer je to doba kada čitav kontinent doţivljava potrese promene, prevashodno političke ali kulturne i društvene. Borbe za nezavisnost i slobodu od španske kolonijlane uprave šire se nezadrţivo a različiti regioni ratuju međusobno, dolazi do podele između pristalica nezavisnosti ili liberala i onih koji su verni španskoj metropoli ili konzervativcima. Pokret za nezavisnost podudara se sa romantizmom u knjiţevnosti tako da će se knjiţevnost pokazati kao jedan od činilaca koji vode ka stvaranju jendog zajedničkog senzibiliteta . Kubanski pesnik Jose Maria Heredia svojom pesmom El teocali de cholula jedan je očigledan primer ovog. Borbe za nezavisnost od španske krune koje s evode u raznim španskim vicekraljevstvima stvara potrebu za nacionalnostima. Potrebno je izmisliti nacije, pripadnika nacije, ideal građanina emancipovane zemlje . Osvajajjući nezavisnost od španske krune , latinoameričke zemlje suočavaju se sa potrebom da stvore nacionalni identitet. Taj identitet mora da se definiše a zatim afirmiše. Jer se postavlja se pitanje šta to znači pripadati jednoj ili drugoj zemlji ako smo do juče svi pripadali španskoj kruni i bili pod njenom vlašču, govorili njenim jezikom, imali isti društveni sistem, veru. Knjiţevnbost i umetnosti uopšte tako postaju značajno oruđe konsolidacije nacionalnog identiteta. Deo su strategije definicije nacionalnog jedinstva. Sam pojam nacionalnog identitea i nacionalizma u ovom slučaju prilično se teško definiše. Koji ih faktori određuju? Jezik, geografska teritorija, određene zajendičke kulturne i istorijske osobenosti. Uz činjenicu da je ideja nacije i nacionalkizma neophodna novo stvorenim hispanoameričkim drţavama treba napomenuti da se nacionalizam javlja kao reafirmacija no samo kolektivnmog identiteta već i kao reakcija na bivšu kolonijalnu instituciju. Nacionalizam se javlja, dakle, kao neka vrsta opravdanja za emancipaciju od španske krune čak i u situacijama kada to zahteva prihvatanje određenih kategorija koje su im poricale pravo na nezavisnost. Eric Hobsbawn u Naciones y nacionalismo desde 1780. Barcelona .: Critica , 2000 tvrdi da se konsolidacija ideje nacije i nacionalizma i njeno uklapanje kao sastavnog dela drţave ostavruje u tri etape. Prvo imamo isključivo kulturnu, knjiţevnu i foklornu fazu bez političkih ili nacionalnih implikacija. Slede preteće nacionalne ideje i početne kampanje i politički projekti u korist te ideje a na kraju , u trećoj etapi nacionalistički programi dobijaju podršku narodnih masa. Dakle nacionalizam prethodi stvaranju drţave. Latinska Amerika nije izuzetak . Dovoljno je ukazati na primer Andresa Belja (Andres Bello) i njegovih pesama američkoj prirodi, Hose Hoakina de Olmeda (Jose Joaquin de Olmedo) i njegovih pesama pobedi kod Hunina i Bolivaru. 4

Na prvom mestu zašto hispanoamerička knjiţevnost a ne nacionalne knjiţevnosti hispanoameričkih drţava? Sama hispanoamerička kultura je, po definiciji, kultura u kojoj se ostvaruje sinteza kultura američkih Indijanaca i iberijske sa kasnijim dodatnim elementima afričkih civilizacija i kultura članova kasnijih talasa migracija nehispanskih naroda. Međutim, kada govorimo o hispanoameričkoj knjiţevnosti nikako ne smemo prenebregnuti činjenicu da govorimo o zbiru 19 nacionalnih knjiţevnosti. Sam pojam nacionalnog u Hispanskoj Americi je relativan, jer mora se uzeti u obzir i činjenica da je iberijski osvajač zacrtao granice prema sopstvenom nahođenju, ţeljama, potrebama, ambicijama i kompromisima prilikom raspodele plena, tako da su te proizvoljne linije postale granice koje dele čitave narode i etničke grupe. Ali, ipak Hispanska Amerika čini celinu. Zajedničko svim zemljama jeste kolonijalna prošlost, španski jezik i kulturna metropola: Madrid. To ne znači da je ta celina jedinstvena, koherentna, kompaktna. Moţda je bolje prihvatiti stavove nekih istoričara hispanoameričke knjiţevnosti koji tvrde da je ta knjiţevnost u procesu, u permanentnom kretanju i razvoju. Ona je ujedno i cilj kojem se teţi i namera više nego nešto dato jednom za uvek. Zato je verovatno termin koji više odgovara od pojma jedinstva, duh zajedništva, jer doista je teško govoriti danas o jedinstvu 19 zemalja sa tako različitim društveno-političkim programima razvoja zemlje. Latinska Amerika uopšte, a samim tim i njen većinski hispanski deo, pretrpeo je jedan od najnasilnijih i nepovratnih procesa kolonizacije i samim tim integracije u zapadni svet, i to pre svega putem pokrštavanja. Moderna vremena za zapadni svet počinju sa otkrićem Amerike. Tada je stvorena svest o jedinstvu zemljine površine, a završen mit o granicama i mračnim morima. I kako onda tumačiti 12. oktobar 1492. godine kada Kolumbova flota od tri karavele stiţe do jednog karipskog ostrva za koja on misli da su Zapadne Indije? Otkriće ili krajnje nasilni sudar i razaranje domorodačkih društava? Herman Arsinijegas (Germán Arciniegas) u knjizi Kontinent sedam boja1 ukazuje na čitav niz nesporazuma, grešaka i zabluda kada je u pitanju Latinska Amerika. Prvi nesporazum dolazi sa samim nazivom kontinenta: Amerika. Španci su tokom tri stoleća uporno nazivali te teritorije Zapadne Indije, a njene stanovnike indijancima (indios) jer je Kolumbo za ţivota bio ubeđen da je stigao u Indije, a Katolički kraljevi su prihvatili taj naziv, tako da je bilo praktično nemoguće promeniti ime. Kada se došlo do saznanja da je u pitanju novi svet, jednostavno je imenu Indije dodat pridev Zapadne. Prvi zakoni koje je doneo Karlo V zovu se „Zakoni Indija“ i otuda i „Indijansko pravo“, a još se u XX veku Špance rođene na teritoriji Amerike nazivalo „indiano“ za razliku od domorodca „Indio“. Danas se termin „indiano“ odnosi uglavnom na prošlost, na Špance povratnike iz Amerike koji su uspeli da se obogate. U našem jeziku nesporazumi su još veći jer se naziv indijanac primenjuje isključivo na severnoamerička plemena (Apače, Komanče, Sijukse i ostala plemena) dok se za domorodce kaţe da su indiosi. Iz španskog je preuzeta reč u mnoţini i upotrebljena u jednini, valjda zato što bi se preuzimanjem termina indio u mnoţini dobilo indiji. Da bi se ove protivrečnosti još više zakomplikovale osnivači SAD su svoju zemlju nazvali Sjedinjene drţave, zanemarivši činjenicu da u Americi ima još sjedinjenih drţava: Sjedinjene drţave Meksika, Sjedinjene drţave Venecuele i Sjedinjene drţave Brazila. Poznato je da su osnivači SAD razmišljali o 1

Germán Arciniegas. El Continente de siete colores.Historia de la cultura en América Latina. Buenos Ajres. Editorial Sudamericana. 1965.

5

varijanti imena Kolumbija za svoju zemlju ali je, dok su oni razmišljali, bivše vicekraljevstvo Nove Granade na jugu kontinenta uzelo ime Kolumbija. Simon Bolivar, vođa pokreta za oslobođenje kolonija od španske vlasti zamislio je za celinu teritorija Nove Granade, Kolumbiju, Venecuelu i Boliviju, naziv Velika Kolumbija. I tako ispada da su amerikanci danas nekih 190 miliona stanovnika SAD a ne svih četiri stotine miliona stanovnika kontinenta. A u suštini imamo četiri Amerike: hispano-indijansku Ameriku sa nekih 14.000 000 km2 , portugalsku Ameriku (Brazil)8.500 000 km2, englesku Ameriku ( SAD)9.300 000 km2 i anglofrancusku Ameriku (Kanada) sa 9.900.000 km2. Čak i da ostavimo po strani civilizacije Inka, Asteka ili Maja, pojava Španaca na kontinentu počinje 1492. godine. Od 1500. godine osvajanje napreduje neverovatnom brzinom tako da sve bivše španske kolonije danas imaju 5 stoleća istorije. Santo Domingo je osnovan 1496, San Huan de Puerto Riko 1508, Havana 1515, Panama 1519, Gvatemala 1524, Lima 1535, Buenos Aires 1536, Santijago de Čile 1541. godine. Glavni grad Asteka Tenočtitlan, koji kasnije postaje grad Meksiko, osvojen je 1521. Ali je tada već bio prestonica veća od brojnih evropskih metropola. Poređenja radi Kvebek je osnovan 1603, a prvi američki grad Đejmstaun 1607. Ameriko Vespuči je 1507. utvrdio da otkrivena područja ne pripadaju Aziji i ponudio je naziv Novi svet. Sam pojam Latinska Amerika stvoren je u XIX veku u Francuskoj i korišćenje uglavnom kao kulturni pojam. Odredio je zemlje Amerike sa latinskom i katoličkom tradicijom nasuprot drugoj, anglosaksonskoj i protestantskoj Americi. Peruanski političar i filozof Raul Aja de la Tore (Raúl Haya de la Torre) (1895-1979) zalagao se za pojam Indoamerika da bi naglasio temeljnu komponentu tih društava: domorodačke kulture. Drugi autori podvlače špansko i portugalsko nasleđe i koriste termin Iberoamerika. Meksički pisac Karlos Fuentes ( Carlos Fuentes) ide dalje i pokušava da sagleda etnički pluralizam kontinenta sa pojmom Indo-Afro-Ibero-Amerika. U našoj sredini prevladava uobičajeni naziv Latinska Amerika kako u kulturnom tako i geopolitičkom smislu. Dakle, Latinska Amerika je 1492. primorana da uđe u moderno doba putem ubrzanja vremena razvoja ( meksički filozof Alfonso Rejes (Alfonso Reyes) tvrdi da je LA kasno stigla na banket civilizacija pa je bila primorana da preskače etape) i komunikacija na svetskoj ravni. Ona se gradi tokom kolonijalnog razdoblja pokušavajući da očuva svoj indijanski identitet, nasuprot moderne vizije sveta koja dolazi iz Evrope. Međutim, mora se imati u vidu činjenicu da je Španija, kolonijalna sila koja nameće svoj sistem u Latinskoj Americi, još od vremena Karla V (1519-1558), šampion pravovernog katoličanstva i pokreta kontrareformacije i uporni branilac političkog i verskog poretka koje je proglasio Tridentski sabor ( 1545-1563). Španija je uspela da u Latinsku Ameriku prenese svoju statičnu, feudalnu koncepciju sveta tako da anglosaksonski racionalizam i francuski liberalizam iz XVIII veka nisu mogli da se usade u tom delu kontinenta. Oslobađanje od španske kolonijalne vlasti ne pokreću indijanci već kreolci, naslednici španskih osvajača. Njihove borbe za nezavisnost protiču u znaku protivrečnosti i tenzija između tradicije protivreformacije i modernih ideja vezanih za evropski proces racionalizacije i sekularizacije. Latinoameričke liberalne elite teţe napretku koji donosi XIX vek, ali nisu spremne da izgube kulturne i verske beneficije koje im je ostavilo kolonijalno nasleđe. Ta permanentna tenzija između ovih dveju tendencija prisutna je duţ celokupne istorije Latinske Amerike i ona je uslovila tu burnu istoriju punu vojnih i drţavnih udara, prevrata, zavera, diktatura, tiranija i autokratskih reţima. Paradoksalno su jedinih 300 godina mira u Latinskoj Americi doba španske kolonijalne vlasti. Još jedan problem je neophodno imati u vidu kada se govori o Latinskoj Americi. To je činjenica da evropljani, kolonizatori, latinoamerikance svode još od 1492. na rang „barbara“. Činjenici da su svi kolonizirani narodi „barbarski“ nije isključivo primenjena na Latinsku Ameriku, ali je vaţan podatak 6

da nigde kolonizacija nije sprovedena potpunije i doslednije. A uprkos svemu tome, američki identitet do današnjeg dana pruţa otpor tom procesu i opstaje upravo zahvaljujući toj tenziji između tradicije i modernog koja je karakteriše i razlikuje od ostatka sveta. I upravo ta tenzija između modernog i tradicije čini originalnost Latinske Amerike. Prekolumbovska društva nestala su pred naletom iberijskih kolonijalnih osvajanja. Stvoreno je novo kolonijalno društvo kao originalna društvena sinteza, različita od modela metropole. Taj dugotrajan proces formiranja uslovio je postepeno izviranje nacionalne svesti koja je kolonijalna društva dovela do stvaranja nezavisnih nacija. Ali, da li je taj specifičan nacionalni identitet mogao da se odrţi i po cenu odbijanja svake verske reforme, intelektualne i moralne? Da li se dinamika mešanja rasa mogla ostvariti sa iberijskim modelima društva? To je pitanje koje se i danas postavlja u Latinskoj Americi, posebno danas kada se govori o budućnosti demokratskih političkih i verskih modela, kao i o preraspodeli bogatstava , kada se govori o tranziciji u pravcu demokratije, posle jedne dugotrajne faze autoritarnih reţima, gde su još uvek prisutne, a moţda i naglašenije ekonomske razlike uprkos brojnim programima solidarnosti i ekonomske pomoći. Emancipacija Latinske Amerike kao prevazilaţenja traume osvajanja i otpora kolonijalnoj vlasti koji čine njenu istoriju svodi se na traganje za sopstvenim modelom modernog. Španija i Portugal su od 1492. do 1550. godine zauzele ogromne prostranstva, nepoznata do tada. Prvi protagonist tog osvajanja bio je trgovac i moreplovac iz Đenove Kristifor Kolumbo ( 14511506). Kao preduzimljivi trgovac traţio je nove puteve koji bi mu omogućili pristup dragocenim metalima (srebru i zlatu) i luksuznoj robi ( fine tkanine, začini i parfemi)). Posle neuspešnoj pokušaja u Portugalu, uspeo je da ubedi Katoličke kraljeve Fernanda Aragonskog i Izabelu od Kastilje, posle pobede nad Mavarima u Granadi, da finansiraju njegovu ekspediciju. Imenovan je za admirala okeana, vicekralja i guvernera zemalja koje bude otkrio. Kolumbo je ne samo trgovac koji traţi bogatstva već ga pokreće i određeni duh krstaša. Pripremajući se za put dolazi do saznanja da okean nije tako velik kako se mislilo u to doba i da ga je moguće preploviti. Ubeđen je da postoji i neki četvrti deo sveta (prva tri čine Evropa, Afrika i Azija) i da će naići na ovozemaljski raj. Tako i piše u svom brodskom dnevniku sa prvog putovanja u Ameriku. Kolumbo stiţe u Ameriku i zatiče nešto neočekivano. Priroda, flora i fauna na koju je naišao nisu ni nalik na onu koju poznaje, niti na onu koju je očekivao. Kolumbo je ţitelj mediteranskog područja i ima u glavi jednu sliku prirode. Plovi u potrazi za novim komercijalnim putevima sa idejom da će naići na drugačiju prirodu, ali onu koju je zamislio čitajući putopise Marka Pola. I zatiče treću sliku. Njegov dnevnik i njegova pisma Katoličkim kraljevima jasno pokazuju kako se preklapaju u tekstu te tri slike. I to je nešto što će se pokazati od prvog teksta u kom se pominje Amerika do današnjih dana u hispanoameričkoj knjiţevnosti. Potreba da se evropskom čitaocu prikaţe nepoznata priroda, nova flora i fauna. Primera radi, u španskim hronikama često će se naići na izraz „tigar“, a u pitanju je puma, jer tigrova nema u Hispanskoj Americi, tako da i danas u Hispanskoj Americi reč „tigre“ označava pumu. Kolumbo je od 1492. do 1504. godine obavio četiri putovanja u Novi svet gde su njegovi ljudi od trgovaca i mornara preko noći postali osvajači i kolonisti. Nije proteklo ni pola veka a ceo je kontinent dobio drugu fizionomiju sa podizanjem novih kolonijalnih središta: vicekraljevstva Nove Španije na severu, Perua na jugu i portugalskom teritorijom duţ obale Brazila. Intenzitet španskih osvajanja vidi se iz površine zemlje koju zauzimaju tokom tog razdoblja : 4 000 km2 od 1400. do 1490. godine, 50 000 km2 od 1493. do 1500. godine, 250 000 km2 od 1502. do 1515, 2 miliona km2 od 1520. do 1540, 500 000 km2 od 1540. do 1600. godine2 . 2

Pierre Chaunu. Conquete et exploitation des nouveaux mondes (XVI ème siecle)-Paris. PUF. 1977.

7

Šta je posledica osvajanje čitavog jednog kontinenta koji postaje vlasništvo nekoliko šačica španskih i portugalskih trgovaca, mornara i pustolova? U početku je usledilo razočarenje saznanjem da se nije stiglo do Azije, uz veoma loše ekonomske rezultate. To je i uslovilo Magelanovu ekspediciju koja je 1522. godine dokazala da se, obilazeći novootkriveni kontinent, moţe stići do Azije. Magelanova ekspedicija predstavljala je vrhunsku tačku evropskih istraţivanja do tada: svet više nije bio isti. U evropskoj svesti stvoren je novi svet. Tako se pojam Amerike nametnuo postepeno uslovljen razvojem naučne misli tog doba: to je označilo kraj mitološke i verske misli. Sa Kolumbom se doista rađa jedan novi svet u smislu novog poretka sveta, nove geografije. To će od tada na dalje biti svet u čijem se središtu nalazi Evropa. I posle pronalaţenja novih teritorija, Evropa ih usvaja, ili bolje rečeno nasilno uspostavlja svoju vlast, osvaja ih, vlada njima i postaje središte svetskih kretanja. Ako su istorije do 1492. godine bile istorije regiona počev od tog datuma Evropa postaje središte, a Amerika se svodi na periferiju. U prvoj fazi istorija Amerike je kolonijalna, zatim neokolonijalna, a na kraju do danas nerazvijena. Dakle, kultura koja se nameće Americi je evropocentrična, tako da se kultura, a samim tim i knjiţevnost Amerike razvija u znaku već navedene tenzije između prehispanskog korena i modernog sveta koji uvek dolazi spolja. Jer novootkrivene teritorije nisu bile nenastanjene. Vekovima su se na tlu Amerike razvijale različite civilizacije. U istorijskoj perspektivi moţemo videti da Španci nailaze na tri vrste organizacije društva. Prvo imamo jednostavna društva rudimentarne poljoprivredne proizvodnje kao što su ostrvska plemena na Karibima: Aravak i Sibonej ili u zoni reke Amazona i na obalama Brazila ( Tupi-gvarani). Zatim dolaze društva na srednjoj ravni razvoja, koja dostiţu regionalnu organizaciju i idu u pravcu stvaranja pre-drţavnih struktura kao što je to slučaj sa plemenima zone Srednje Amerike , sadašnje teritorije Kolumbije ili Araukanije na jugu Čilea. Konačno, na najvišem stepenu razvoja su kulture Mezoamerike, Asteci i Maje i regiona Anda, Inke. Oni već imaju visok stepen političke i verske centralizacije, efikasnu poljoprivredu sa sistemom navodnjavanja, proizvodnju tekstila visokog kvaliteta, uz poznavanje tehnike u arhitekturi i vajarstvu. Imaju gustu mreţu verskih centara uz koje idu i razvijene i razuđene mreţe trgovinskih centara. Ernan Kortes (Hernán Cortés) i Bernal Dijas del Kastiljo (Bernal Díaz del Castillo) u opisu prestonice Asteka naglašavaju da glavni trg (današnji velelepni Sokalo), ne moţe da se poredi po veličini sa glavnim trgovima španskih gradova tog doba i da se na njemu okuplja preko 60 000 Asteka koji tu dolaze da bi prisustvovali verskim obredima, ali i da bi trgovali. Mada američki indijanci ne poznaju točak imaju razvijenu mreţu puteva. Španci su zatekli na poluostrvu Jukatana Maje čije je carstvo bili u stanju potpunog raspada . Međutim Asteci i Inke, koji su uspeli u svojim ratnim pohodima da podvrgnu pod svoju vlast sva ostala indijanska plemena odrţavali su piramidalnu strukturu društva : sve je dolazilo iz verskog i političkog centra, bilo da je u pitanju Kusko ili Tenočtitlan. Dolazak Španaca i Portugalaca za te kulture značio je osvajanje i uništavanje. Ljudi koji su došli posle Kolumba i prvih moreplovaca nisu više bili trgovci već osvajači. Treba imati u vidu činjenicu da su Španija i Portugal doţivljavali svoju ekspanziju na Istok i put začina kao borbu hrišćanstva protiv Islama. Španci su završili svoje čišćenje teritorija Iberijskog poluostrva od muslimana tako da je stvoren jedan osvajački mentalitet. Osvajači su plemići bez bogatstva ( idalgi) i pustolovi koji teţe brzom bogaćenju. Osvajači donose na američki kontinent svoje viteške ideale, poimanje časti, prezir prema radu i ţelju da postanu novo plemstvo. Prvi znak toga moralo je biti vlasništvo nad zemljom i moć nad radnom snagom koja će je obrađivati. To je statična vizija sveta, feudalna, srednjovekovna, ali ona će obeleţiti vekovima odnos između novih gospodara i indijanaca. Jer osvajači su ubeđeni u svoje pravo na osvajanje koje je značilo ne samo potčinjenost i obavezan rad, već i obavezu 8

pokrštavanja putem sistema enkomijende3. U kojoj meri smatraju svoje ponašanje legitimnim pokazuje i institucija nazvana requerimiento (zahtev). Naime, prilikom prvog kontakta sa domorodcima španski osvajač bi im pročitao pismo u kojem ih poziva da prihvate vlast španskog kralja i katoličku veru. U slučaju prihvatanja bivali bi pokršteni i postali bi kraljevi podanici, uţivajući navodno svu zaštitu koju im takav status daje. U protivnom vlast i vera nametani su silom oruţja. Postavlja se pitanje kakva je bila potreba za tim čisto pravnim činom kada se moţe zamisliti kako su američki indijanci mogli da prime čin čitanja jednog teksta na jeziku španske kraljevske administracije. Reţim enkomijende i kasnije asijende odredio je strukturu vlasništva nad zemljom koja opstaje u Latinskoj Americi do današnjih dana. Veliki zemljišni posedi u rukama pojedinaca i Crkve omogućili su i nametanje jednog autoritarnog i patrijarhalnog političkog modela vlasti. Veleposednik je neprikosnoveni gazda, patrijarh. Otuda tako veliki broj veleposednika, patrijarha, kasikesa (lokalnih poglavica, a kasnije vlastodrţaca u pojedinim zonama), autoritarnih vođa, tiranina i diktatora u hispanoameričkoj knjiţevnosti.4 Kako je moguće da šačice španskih pustolova sruše tako moćna carstva kao što su bila carstva Asteka i Inka? U pitanju je splet brojnih okolnosti. Pre svega značajnu ulogu igra faktor iznenađenja i indijanski mitovi i legende, prema kojima su indijanske elite u belim vojnicima u Meksiku i Peruu videle boţanstva. Tome treba dodati lukavstvo Kortesa i Pisara koji su pridobili poverenje Moktesume i Ataualpe, a onda masakrirali indijansko plemstvo uz pomoć drugih plemena koja su bila potčinjena Astecima i Inkama. Konačno, značajnu ulogu igra i tehnološka nadmoć: indijanci ne znaju za točak, vatreno oruţje i konje. Čak su i psi koje Španci vode sa sobom, da bi im sluţili u lovu na indijance, izazivali strah kod domorodaca. Tenočtitlan konačno pada u ruke Španaca 1521. godine, Moktesuma je ubijen 1520, a njegov naslednik Kautemok smaknut je 1525. Pisaro je ušao u Kusko 1533. Godine, a Ataulpi je odrubljena glava nešto kasnije. Otpor indijanaca bio je zanemarljiv. Tako je na osnovama besplatnog rada indijanaca, a kasnije i crnaca, dovedenih iz Afrike, stvorena ekonomija koja je bila usmerena na izvoz zlata, srebra i sirovina. Međutim, osvajanje Amerike ne treba svesti isključivo na postavljanje temelja za neofeudalno društvo i ekonomske strukture usmerene na nemilosrdnu eksploataciju indijanske i crnačke radne snage. Mora se imati u vidu da je poduhvat osvajanja sadrţao i ideju osvajanja i kolonizacije duša, evanđelizaciju. Ambicija Karla V bila je da ujedini Evropu i svet pod znakom krsta i Katoličke crkve. Dolazeći iz evrope XVI veka, potresene verskim sukobima i šizmom protestantske reforme , 3

Enkomijenda (encomienda) je kolonijalna španska pravna institucija na osnovu koje se zemlja ne daje osvajaču u vlasništvo ved mu se „poveravaju“ zemlja i indijanci koji na njoj žive. Poverenik ima obavezu da pokrsti indijance a za uzvrat ima pravo da eksploatiše zemlju, da koristi radnu snaga indijanaca na zemlji i u rudnicima i da od njih traži danak. Enkomijenda nije nasledna jer zemlja pripada kralju Španije ali su kolonisti nalazili načina da obezbede zemlju svojim naslednicima. Tokom XVI veka osvajači i njihovi naslednici pokušavali su bezuspešno da promene pravni režim enkomijende ali Kralj , u strahu da se stvori feudalno plemstvo koje bi mu se jednog dana moglo suprotstaviti usvaja nove zakone koji ograničavaju mod poverenika. Ved pri kraju XVI veka režim enkomijende se postepeno zamenjuje asijendom (hacienda), režimom privatne svojine kojim se ipak režim svojine primenjuje samo na zemlju a oslobađa se robovska radna snaga. Herman Arsinijegas u svojoj Istoriji kulture Latinske Amerike navodi da su u Boliviji poslednje enkomijende prodate u prvoj polovini XX veka. Isto tako, suočen sa optužbama o brutalnoj eksploataciji čije su žrtve indijanci , Kralj potpisuje Nove zakone o Indijama ved 1542. godine koje uzimaju u zaštitu indijance i njihova prava tako što su oni kraljevi a ne poverenikovi vazali. 4 Dovoljno je ukazati na najpoznatije: Facundo Dominga Faustina Sarmijenta, Amalia Hosea Marmola, El Zarco Ignasija Manuela Altamirana, Pedro Paramo Huana Rulfa, El Señor Presidente Migel Anhela Asturijasa, La fiesta del rey Ahab Enrikea Lafurkadea, El gran Burundu Burunda ha muerto Horhea Salmee, El otoño del patriarca Gabrijela Garsije Markesa, El recurso del método Aleha Karpentijera, La fiesta del chivo Marija Vargas Ljose

9

sveštenici i misionari koji su se uputili u pohod osvajanja Amerike imaju ambicije da u novom svetu stvore novu prečišćenu Crkvu. To je perspektiva iz koje počinju svoje delo prvi redovi koji stiţu sa osvajačima: franjevci, dominikanci i augustinci, kao i oni koji će stići nešto kasnije na obale Amerike: jezuiti i mercedarijanci. Ne zaboravljajući njihovu ulogu podrške osvajačima i njihovim okrutnim metodama potčinjavanja indijanaca, jedan deo sveštenstva u Americi deluje pod znakom humanističkog pokreta, razvija evanđelizatorsko delo obrazovanja, odbrane i razumevanja za domorodačke tradicije. Neki među njima uspevaju da prenesu kulturnu baštinu indijanaca kao što je to slučaj, među ostalima sa Saagunom (Sahagún), Las Kasasom (Las Casas) i Motolinijom (Motolinía), na primer, kao i da doprinesu njihovom očuvanju u trenutku kada te kulture nestaju pod naletom osvajanja i silom nametnutog pokrštavanja. Treba imati u vidu da su u toku nekoliko decenija indijanci ostali bez svoje vladajuće elite, verske elite i mesta za verske obrede, te da su bili podvrgnuti masovonom pokrštavanju. Ono što je ostalo od indijanskog plemstva učestvuje u asimilaciji, očekujući pogodnosti za svoju decu, koju šalju u škole koje osnivaju osvajači. S druge strane domorodački umetnici ispoljavaju neverovatnu sposobnost za prilagođavanje, vrlo brzo uče zanate i umeće od Španaca i stvaraju jednu hrišćansku umetnost mešanaca koja se najbolje vidi u brojnim baroknim crkvama Latinske Amerike. . Krajem XVI veka kolektivno pamćenje domorodaca pretrpelo je dakle dvostruki udar, demografsku propast i akulturaciju pod naletom hrišćanstva. Istraţivači su utvrdili da je od 25 miliona stanovnika, koliko ih je bili na teritoriji Nove Španije u trenutku dolaska Kortesa (1519), ostalo 1605. godine samo milion, da je od 6 miliona stanovnika zone Anda 1532. godine ostalo 1628. samo milion. U zoni Kariba i Brazila domorodačko stanovništvo je skoro nestalo, tako da su kolonisti bili primorani da uvoze robovsku radnu snagu sa obala Afrike. Ova prava demografska katastrofa uslovljena je pre svega bolestima koje su osvajači doneli iz Evrope, kojima nije uspevao da odoli imunološki sistem indijanaca, zatim oruţano nasilje, raspad organizacije društva kao i bezdušna i sistematska eksploatacija radne snage na velikim zemljišnim posedima i u rudnicima. Smrt starih donosi zaborav drevnih mitova u narodu, gubitak piktografskog pisma i prihvatanje hrišćanskog pogleda na svet od strane indijanske elite. To su odlike prve faze evangelizacije. U toku nekoliko decenija linearna jevrejsko-hrišćanska koncepcija vremena nameće se cikličnom vremenu prekolumbovskih civilizacija. Stvara se verski i svetovni prostor uz novu geografiju svetilišta i svetaca zaštitnika. Kolonijalna društva integrišu se u geopolitičko jedinstvo sa političko-verskim simbolizmom koji je lako prihvaćen jer je sinkretički. Hrišćanstvo ulazi u sve pore svakodnevnog ţivota indijanaca, određuje ritam rada i praznika, nameće liturgijski kalendar i nudi nove strukture vremena. Hrišćanski prostor i vreme postaju sastavni deo domorodačkog društva u postepenom demografskom oporavku tokom XVII i XVIII veka, dok indijanski idoli ostaju prisutni samo kao kultura u podsvesti. Međutim, prvobitni humanistički impuls misionarskih hriščanskih redova vrlo brzo je zaustavljen i podređen interesima kraljevske vlasti i hijerarhije crkve. Crkva vrlo brzo postaje oruđe verske i političke kulture. Crkvena herarhija je desna ruka kraljevske kolonijalne vlasti i vrši ideološki nadzor nad kolonijalnim društvom, braneći ga od prodora modernih ideja koje je nosila protestantska reforma i engleska revolucija . Inkvizicija postaje aparat simbolične i političke moći Crkve, a jezuiti udarna pesnica pokreta protivreformacije. Crkva postaje najveći kolonijalni zemljoposednik raspolaţući u pojedinim zemljama četvrtinom ili čak trećinom obradivog zemljišta5. Jedna od najznačajnijih oblasti ţivota u kolonijama pod nadzorom Crkve bilo je obrazovanje. Time je Crkva 5

Kada je u Meksiku Migel Lerdo de Tehada (1812-1861) doneo zakon o zemlji i oduzeo Crkvi i verskim redovima svu zemlju koja nije bila namenjena verskim obredima, Crkva je bila vlasnik polovine obradive zemlje.

10

obezbedila monopol na obrazovanje kolonijalne elite. Ovde treba imati u vidu da španski i portugalski kraljevi imaju posebna prava u odnosu na Crkvu, tako da kolonijalne crkve zavise neposredno od metropole, a ne od rimskog Pape. Indijanci su tako bili i ostali podređeni u kolonijalnom društvu. Na samom početku osvajanja obično sveštenstvo ustaje protiv zloupotreba osvajača i kolonista. Dominikanac Antonio de Montesinos 1511. godine u propovedi, koja je odjeknula, osuđuje odnos prema indijancima i nemilosrdnu eksploataciju domorodaca na Hispanioli. Drugi dominikanac fra Bartolome de las Kasas postoje veliki branilac indijanaca i u svom delu Kratki izveštaj o uništavanju Indija (Brevísima relación de la destruición de las Indias) opisuje i osuđuje postupke osvajača zbog okrutnog i nepravdenog odnosa prema indijancima. Las Kasas tvrdi da se evanđelizacija indijanaca moţe sprovesti mirnim putem, ubeđivanjem, jer su indijanci ljudska bića, a ne ţivotinje. Ovo dovodi do velikih polemika i osporavanja na Iberijskom poluostrvu. Prvi korak ka poboljšanju poloţaja indijanaca su Novi zakoni o Indijama iz 1542. Godine koji zabranju ropstvo indijanaca. Pritisci kolonista i kolonijalne administracije primorali su Karla V da suspenduje ove zakone 1545. godine ali je već 1550. sazvao u Valjodolidu debatu u kojoj su učestvovali pravnik Huan Hines de Sepulveda i biskup Las Kasas. Teze Las Kasasa prevagnule su 1551. godine. To, ipak, nije promenilo poloţaj indijanaca jer je zakonska zaštita bila relativna. Da se stanje indijanaca nije bitno promenilo kroz vekove, vidi se i iz pojave jednog pokreta u hispanoameričkoj knjiţevnosti u XIX iXX koji je poznat kao indihenizam (indigenismo). Za razliku od indijanizma (indianismo) koji su uveli evropski romantičari stvarajući mit o dobrom i plemenitom divljaku (Šatobrijanova Atala i Poslednji Mohikanac Dţejmsa Fenimora Kupera na pr.) indihenizam uvodi u knjiţevnost problematiku nepravednog poloţaja indijanaca, reţim surove eksploatacije kojoj su podvrgnuti. Najizrazitiji predstavnici ovog pokreta svakako su Klorinda Mato de Turner sa romanom Aves sin nido, Horhe Ikasa sa romanom Huasipungo, Siro Alegrija sa romanom El mundo es ancho y ajeno, Alisides Argedas sa romanom Raza de Bronce i Gregorio Lopes i Fuentes sa romanom El Indio. Pripadnici pokreta vode poreklo iz Kolumbije, Bolivije, Ekvadora, Perua i Meksika, dakle zemalja u kojima je učešće indijanaca u stanovništvu još uvek značajno. Da bi upravljali tako prostranom teritorijom španski su vladari osmislili neophodne političke institucije. Već u XVI veku stvaraju se vicekraljevstva Nove Španije (današnji Meksiko), Perua i Brazila, a u XVIII vicekraljevstva Nove Granade i Reke la Plata. Venecuela i Čile bile su kapetanije. Ogromne razdaljine koje su razdvajale kolonije i udaljenost od metropole predstavljale su ogroman izazov za metropole Madrid i Lisabon, ali vešta organizacija regionalnih institucija, visok nivo koncentracije moći u rukama monarha i njegovog Saveta za Indije, obezbedili su uspešno funkcionisanje kolonije tokom tri veka. Već smo videli kako su osvajanje i nasilno nametanje društvenog poretka, vere i jezika stvorili kolonijalni sistem u kom ţivi čitav niz različitih rasa. Mada u Americi ţive brojne rase i etničke grupe to ne znači da je stvoreno pluralističko društvo. Naprotiv socijalne i ekonomske razlike bile su nepremostive. Međutim, uprkos nepremostivim podelama neke su veze ipak uspostavljene. Proces verskog i kulturnog sinkretizma doveo je do stvaranja kolonijalne kulture koja nije bila puka reprodukcija španske. Posle razaranja prekolumbovskih civilizacija, Španci se u Americi javljaju kao graditelji. Za razliku od španskih gradova na iberijskom poluostrvu koji se šire, ali u suštini nastavljaju srednjovekovni urbanizam uskih uličica koje vode do tvrđave, u Hispanskoj Americi se grade potpuno različiti gradovi. U središtu grada je glavni trg od kojeg polaze pravom linijom trasirane ulice koje vode ka izlazu iz grada. Tako se dobijaju blokovi zgrada pravilno raspoređeni u kvadrate, ulice se ukrštaju u pravom uglu. Gradovi ne podiţu zidine koje bi ih štitile od neprijatelja, 11

sem luka koje se moraju braniti od napada pirata . Na glavnom trgu nalaze se opštinska palata i crkva. Crkva igra izuzetnu ulogu u stvaranju i odrţavanju političkog i društvenog poretka. Hramovi, samostani, bolnice i škole su pod njihovom kontrolom i u neposrednoj su funkciji duhovne moći. Ali taj politizirani katolicizam doprinosi stvaranju nekih manifestacija kolonijalne kulture i civilizacije koja se javljaju kao karakteristične za Hispansku Ameriku : versko narodno pozorište i estetika barokne umetnosti. Kubanski pisac Aleho Karpentijer piše u drugoj polovini XX veka da se barok kao umetnički izraz zadrţao u Hispanskoj Americi do današnjih dana pre svega zato što se indijanska estetika relativno lako uklopila u barokni umetnički izraz, s jedne strane, i zato što je u Americi barok, više nego stil, određeno stanje duha. Hispanoamerički kolonijalni barok preuzima osnovne tendencije španskog baroka i izvodi ih do same krajnosti, u kitnjastim formama koje ukrašavaju oltare, unutrašnjost i fasade hispanoameričkih crkava. Eksploatacija zlata i srebra omogućiće umetnicima da koriste ove dragocene metale za bogato ukrašavanje verskih objekata koji se međusobno takmiče u traţenju originalnih rešenja. Proces stvaranja verskog i društvenog identiteta tekao je sporije, ali se već 1531. godine javlja legenda o tamnoputoj devici (virgen de Guadalupe) u dolini Meksika. Izgradnja Katedrale device Gvadalupe doprinosi bitno stvaranju nacionalne svesti u Meksiku i pokazuje kako se vešto ponašala Crkva. Devica se navodno pojavila pred indijancem Huan Dijegom na mestu kulta asteškoj boginji Tonatcin koja je predstavljala simbol zemlje i majke. Sličnih pojava bilo je i u drugim zemljama. Ali pokrštavanje verskih i društvenih obreda indijanaca, ma koliko bilo neosporno u funkciji jačanja katolicizma, kroz tu praksu i stroge društvene podele omogućiće u kasnijim decenijama i stolećima rekonstrukciju etničkog identiteta. Tako postavljena društva hispanoameričkih drţava svakako nisu mogle biti garant ljudskih prava i sloboda. Borbu za nezavisnost vode bele elite, sinovi osvajača rođeni na tlu Amerike: kreolci. U tom poduhvatu uţivaju podršku mešanaca, ali na unutrašnjem planu ove dve grupacije gledaju na sve načine da zadrţe svoje privilegije i nastavljaju, ako ne i potenciraju eksploataciju indijanaca i crnaca. U takvom reţimu prava ima malo prostora za ispoljavanje drugačijih političkih ideja. Pod pritiskom cenzure brojni napredni mislioci pribegavaju pisanju, pre svega romana kako bi kroz njih iskazali svoje ideje. Mada, i u tom poduhvatu ima protivrečnosti, jer je broj nepismenih u Latinskoj Americi i dalje zastrašujući, tako da se uglavnom obraćaju onoj istoj eliti protiv koje se bore. Prvi roman u Hispanskoj Americi pojavio se tek 1816. godine (Hose Hoakin Fernandes de Lisardi : El Periquillo Sarniento. Pre toga imamo poeziju, pozorište, eseje i traktate. Istoričari knjiţevnosti olako tumače ovu činjenicu kraljevskim dekretom kojim je zabranjen uvoz knjiga iz Španije i cenzurom Inkvizicije. Postoje dela koja se, primenjujući različite kriterijume, mogu smatrati prvim klicama ili najavama romana, ali je neosporno da je Lisardijevo delo prvi pravi hispanoamerički roman. Tako kasnu pojavu romana bilo bi teško objasniti ako se ne bi imali u vidu gore navedene karakteristike španskog osvajanja Amerike. Jer prva štamparija osnovana je u Meksiku 1535. godine uz podršku i odobrenje biskupa Sumarage (Zumárraga), a u Peru je donosi 1582. Italijan Antonio Rikardi (Ricardi). Međutim, ako štamparije omogućavaju stvaranje i širenje pisane reči, zabrana uvoza određene vrste knjiga iz metropole i drugih evropskih gradova, ostavlja posledice. Iz političkih, verskih i moralnodidaktičkih razloga kraljevski dekreti zabranjuju fikcionalnu knjiţevnost u kolonijama. U suštini cenzura se uspostavlja nad svim delima koja nemaju versku sadrţinu. Crkva se bojala da indijanci ne vide u Bibliji i biblijskim legendama samo još jedno fikcionalno delo više. Cilj je očigledan : sprečiti da se američki čitaoci zaraze opasnostima koje nose u sebi profane knjige sa svim štetnim posledicama koje one znače za duhovni ţivot i moral novog društva. Irvin Leonard je svojim 12

istraţivanjima6 u španskim arhivama dokazao da se kraljevski dekreti ne primenjuju u potpunosti, i da romani cirkulišu u španskim kolonijama u tajnosti. Prema Leonardu trgovac Kromberger (Cromberger), koji je od Karla V dobio monopol na trgovinu knjigama u Meksiku 1529. godine u svom popisu inventara iskazuje cifru od 398 primeraka različitih verzija viteških romana Amadís i Oliveros.Dakle romani ipak stiţu do Amerike i čitaju se, mada u ograničenom broju i u atmosferi opasnosti. Đuzepe Belini u svojoj istoriji hispanoameričke knjiţevnosti7 smatra da je taj podatak već dovoljan da dokaţe da nedostatak uzora ne moţe opravdati odsustvo romana u kolonijalnoj Americi. Naprotiv, smatra on, nije bilo romanopisaca, ili bolje rečeno, pisaca koji bi se posvetili čistim fikcionalnim delima. Američke okolnosti nameću se u toj meri da je hronika dugo vremena jedina prozna vrsta. Najprihvatljivije je mišljenje Fernanda Alegrije8 koji tvrdi da je roman cenzurisan od strane moralista XVI veka i kolonijalnih vlasti, da je sprečeno njegovo širenje u Americi, tako da se nije ni mogla stvoriti čitalačka publika. Američki pisci nisu ispoljili veće zanimanje za ovu knjiţevnu vrstu koja im nije mogla doneti koristi, već naprotiv, mogla je da ih ugrozi. Zanimljivo je primetiti, podvlači Alegrija da ni španski pisci koji su posetili Ameriku nisu nigde zabeleţili bilo koju vrstu svojih zapaţanja: Mateo Aleman koji je ţiveo u Meksiku 1608. godine, Tirso de Molina u Santo Domingu od 1616.do 1618, ni Bernardo de Balbuena, u Meksiku i Puerto Riku. Kako to da se među osvajačima i kolonistima nije pojavio pisac romana? Bilo je među njima i pesnika i hroničara, ali ne pišu romane. Deo objašnjenja verovatno leţi u samom karakteru osvajanja Amerike koji sadrţi stalno jednu vrstu krstaškog i misionarskog pohoda. To je knjiţevnost koja nema za cilj zabavu već treba da obavesti Evropu o zbivanjima u Americi i da opravdava poteze kolonijalnih vlasti i Španije kao imperijalne sile. Hispanska Amerika, kako ispravno uočava Alegrija tokom XVI, XVII i XVIII veka pravo je bojno polje u domenu politike i morala, tako da autori smatraju da se najbolje sredstvo za ispoljavanje svojih poruka ne nalazi u romanu već u didaktičkoj prozi i humanističkoj poeziji. Roman je ostavljen po strani iz političkih i intelektualnih razloga. Konačno, treba imati u vidu da je najveći broj Španaca, osvajača i kolonista, posebno u prvim fazama kolonizacija nepismen. To su neki od razloga na koje sam smatrao da je neophodno ukazati da bi se bolje razumela današnja latinoamerička knjiţevnost i umetnost uopšte. Knjiţevnost u Hispanskoj Americi i dalje ima značajnu društvenu funkciju, a pisac se javlja kao neka vrsta vodiča, učitelja i svesti. Za latinoamerikance umetnost je izraz društvenog bića, pisac je pojedinac koji ţivi u određenom društvu i ima u njemu jasno određenu ulogu. Retki su autori koji se zalaţu za moralnu i političku neutralnost, ili za čistu umetnost. Ne zaboravimo da je osnivač jednog čisto esteticističkog pesničkog pokreta Ruben Dario pisao „Odu Ruzveltu“. Izgleda da u hispanoameričkim drţavama, gde je proces nacionalne integracije i definicije nacionalnog identiteta još u toku, gde su ekonomski, razvojni, politički i društveni problemi još uvek veliki, pisac ne moţe da zatvara oči pred svakodnevnim zbivanjima. Zbog toga je svako razmatranje hispanoameričke knjiţevnost neminovno vezano i za socijalne i političke preokupacije koje motivišu pisca ili ih nalazimo u njegovom delu. Đin Franko (Jean Franco) lepo ukazuje u svojoj Istoriji latinoameričke kulture da se u Latinskoj Americi knjiţevni pokreti razlikuju od evropskih. Hispanoamerički Modernizam, Nuevomundizam, Indihenizam, određuju istovremeno i društveni stav, dok se evropski Kubizam, Impresionizam, Simbolizam odnose na tehniku izraza. Ta je razlika izuzetno značajna, jer ukazuje na činjenicu da se umetnički pokreti javljaju kao odgovor na faktore koji su van umetnosti. Nove društvene situacije određuju poloţaj umetnika, a on onda improvizuje ili koristi umetničku tehniku koju smatra 6

Irving Leonard. Los libros del conquistador. Meksiko. Fondo de Cultura Económica. 1979. Giuseppe Bellini. Nueva historia de la literatura hispanoamericana. Trede ispravljeno i dopunjeno izdanje. Madrid. Castalia.1997. 8 Fernando Alegría. Historia de la novela hispanoamericana. Meksiko. Ediciones de Andrea. 1974. 7

13

odgovarajućom za svoje ciljeve. Koreni takvog pristupa umetnosti nalaze se, po mom mišljenju na samom početku pojave Latinske Amerike na svetskoj pozornici: u otkriću i osvajanju Amerike. Bibliografija:

1. Alegría, Fernando. Historia de la novela hispanoamericana. Meksiko. Ediciones de Andrea. 1974. 2. Arciniegas, Germán. El Continente de siete colores.Historia de la cultura en América Latina. Buenos Ajres. Editorial Sudamericana. 1965. 3. Bellini Giuseppe. Nueva historia de la literatura hispanoamericana. Treće ispravljeno i dopunjeno izdanje. Madrid. Castalia.197. 4. Chaunu, Pierre. Conquete et exploitation des nouveaux mondes (XVI ème siecle). Pariz. PUF. 1977. 5. Franco, Jean. La cultura moderna en América Latina. Meksiko. Joaquín Mortiz. 1971. 6. González Echevarría, Roberto y Pupo-Walker, Enrique (ed.). Historia de la Literatura Hispanoamericana, Tomo I, Del Descubrimiento al Modernismo. Madrid. Gredos. 2006. 7. Lambert, Jacques. Amérique Latine, structures sociales et institutions politiques. Pariz.PUF.1963 8. Leonard, Irving. Los libros del conquistador. Meksiko. Fondo de Cultura Económica. 1979.

______________________________________________________________________________ _______________ Španska drţava pretvorena otkrićem Amerike u kolonijalnu metropolu, počinila je u Americi sve moguće greške i nepravde koje poznaje istorija kolonijalizma u svetu. Velesile suparnice u tom poduhvatu osvajanja sveta i potčinjavanja naroda: Engleska, Francuska, Holandija osudile su španski kolonijalni reţim, mada su i one u sličnim situacijama radile iste pa čak i gore stvari. Ono što Španiju razlikuje od drugih kolonijalnih velesila jeste činjenica da je doprinela stvaranju nacija koje su izgradile sopstveni identitet i kulturu, koja je, uz svu svoju vezanost za kulturnu metropolu, našla put sopstvene samostalnosti i samosvojnosti. Španske kolonije nisu samo zemlje u kojima se govori španski jezik i koje su tokom tri stoleća bile primorane da se vladaju prema španskim zakonima. Motivi učesnika u osvajanju bili su različiti: išli su od ličnih ambicija do ţelje za pustolovinama. Sami osvajači organizovani su kao neka vrsta privatnog preduzeća. Vojnici su se javljali dobrovoljno u ekspedicije sa svojim konjem, kremenjačom ili mačem. Time su sticali pravo na učešće u podeli plena: dva dela za vitezove, jedan i po za strelce i jedan za obične pešadince. Prvenstveni cilj učesnika ekspedicija ipak nije bio plen već zemljišni posed. Zemljište je po osvajanju deljeno osvajačima ali je, prema modelu već viđenom prilikom ponovnog osvajanja Španije, ostavljano i poraţenima u slučaju da su prihvatali hrišćansku veru. Tako je, za razliku od drugih kolonijalnih sistema, u Hispanskoj Americi domorocima ostavljeno nešto zemlje. Španski kraljevi podelili su samo jedan deo osvojene teritorije učesnicima u poduhvatu osvajanja. Te zemljišne koncesije i nisu bile tako velike, stoga nisu dovele do stvaranja velikih zemljišnih poseda koji su posledica kasnijih istorijskih, političkih i ekonomskih okolnosti. Stravičan bilans osvajanja i kolonizacije nije prošao nezapaţeno u Španiji. Problem je raspravljan u više navrata i uspostavljene su norme koje su imale za cilj da se ublaţi eksploatacija Indijanaca. Rasprave su otišle dovoljno daleko da je Karlo V 1550. godine bio primoran da suspenduje sva osvajanja kako ne bi išla na štetu indijanskog stanovništva. Posle toga je reč «osvajanje» nestala iz upotrebe i zamenjena je od 1573. 14

godine «pacifikacijom». Bez obzira na neznatne promene u odnosu osvajača prema Indijancima, te polemike su donele i prve zakone o ljudskim pravima, naglašavanje prednosti duhovnih nad materijalnim ciljevima osvajanja, kao i čitav niz zakona poznatih pod imenom «indijansko zakonodavstvo» ( legislación indiana). Indijansko stanovništvo suočilo se u procesu kolonizacije sa problemom osvajanja i problemom integracije u kolonijalno društvo. Sam dolazak Evropljana smanjio je stanovništvo Amerika za više od pola. Uzrok se ne nalazi isključivo u vojnim operacijama već pre svega u epidemijama čitavog niza bolesti koje su osvajači doneli. Otkriće Amerike poništilo je broje teorije o ustrojstvu sveta jer je pokazalo postojanje drugih svetova i nekih drugih ljudskih bića. Ali ujedno značilo je za Špance doseljenike priliku da na novom kontinentu stvaraju svet nalik na onaj koji su ostavljali u Evropi, u Španiji. Jedina razlika sastojala se u tome što su u Americi dobijali priliku da osvoje poloţaje i bogatstva koja im u domovini nisu bila dostupna. Amerika je za Špance postala svet u kom seljaci mogu postati zemljoposednici, sluge gospodari, obični ljudi plemići. Dakle, svet nalik na onaj koji su napustili na Iberijskom poluostrvu, ali sa novim gospodarima, novim imanjima i novim podanicima. Ipak, Nova Španija, kako se u početku zvao Meksiko, nikada neće postati Španija, i njeni stanovnici počinju da se osećaju marginalizovanim stanovnicima sveta. Kreoli se osećaju kao izgnanici zbog opredeljenja svojih očeva. Kao što je to lucidno zapazio meksički filozof Leopoldo Sea ( Leopoldo Zea ) : «Plaćaju u Americi kaznu za krivicu koju nisu počinili. Nalaze se u svetu koji nisu izabrali, zbog jedne ambicije koja nije bila njihova»9.

Ne smemo prenebregnuti ni zaključke I Međunarodnog simpozijuma Iberoameričke knjiţevnosti, odrţanog 1990. godine u Kaseresu u čijim zaključcima nalazimo i ovakve stavove: “ Između ostalog Simpozijum je pokazao da iberoamerička knjiţevnost ne moţe biti obuhvaćena niti shvaćena u potpunosti iz evropske perspektive; ova ne obuhvata celovitost iberoameričkog knjiţevnog iskustva, kao što smo videli u nekim delima svedočanstva i u pričama amazonijskih plemena. A i sam evropski element, usled velikog mešanja i transkulturacije Iberoamerike, postaje različit, kao što i indijansko i crnačko postaju različiti. Uz to, pojam čudesno stvarnog, koji potiče od francuske avangarde, da bi objasnio nedovoljno određenu sloţenost hispanoameričke kulture koja prevazilazi granice, proizvodi nam tolika iznenađenja, koja, kao da se odnosi na stvarnost samu po sebi tešku za shvatanje i usvajanje, pojam iberoameričkog čudesno stvarnog, dakle nosi u sebi već jednu simplifikaciju, stranu adaptaciju i, u određenoj meri, jednu ´laku evropeizaciju´ te kulture.” 10 9

“Pagan en América el castigo de una culpa que ellos no han cometido.Son hombres que se encuentran dentro de un mundo que ellos no han elegido, por obra de una ambición que no ha sido la suya”. Leopoldo Zea. América en la historia.México. Fondo de Cultura Económica. 1957. p. 21. 10 “Por lo demás, el Simposio ha puesto de manifiesto que la literatura iberoamericana no puede ser abarcada ni comprendida totalmente desde una perspectiva europea; ésta no engloba la totalidad de la experiencia literaria iberoamericana, como vimos en algunas obras de la literatura de testimonio y en los relatos de las tribus amazónicas. Y lo europeo mismo, debido a la gran mezcla y transculturación de Iberoamérica, se hace distinto, como también lo indio y lo

15

Na tom istom Simpozijumu, između ostalog, govorilo se o potrebi da se kritički preispita i sam pojam Hispanske Amerike imajući u vidu sve te koegzistencije i mešavine, Indijanaca, crnaca, Evropljana koji čine od latinoameričkog, kontinent “ prekomeran, pustolovan, prepun suprotstavljenih glasova i stavova.”11 Mitsko i magično javljaju u funkciji sporne istorije , prepune sukoba, gde su različite kulture i narodi stigli do sinteze, ali zadrţali različito osećanje za istoriju, društvo i stvarnost. Ako prihvatimo tu postavku moramo raščistiti na samom početku i pitanje postojanja hispanoameričke knjiţevnosti kao određene i definisane umetničke stvarnosti. Napominjemo ovde da je sam pridev hispanoamerički, u stvari istorijski termin . Naime, postojanje hispanoameričke knjiţevnosti uslovljeno je postojanjem Hispanske Amerike kao istorijske stvarnosti. Problem nije tako jednostavan, kako bi se neupućenima moglo činiti na prvi pogled, jer od pristupa tom pitanju zavisi i tretman same hispanoameričke knjiţevnosti; da li će se ona posmatrati kao provincijska , kolonijalna knjiţevnost, ili kao posebna celina . Odgovor smo dali već na samom početku prihvativši stav da je u pitanju jedinstvena i posebna, ali specifična celina. U suprotnom ne bi bilo potrebe da danas razmatramo pitanjima koja razmatramo, jer bi se na tu knjiţevnost primenjivali pojmovi i elementi teorije koja odgovara knjiţevnosti metropole. Ipak, sa stanovišta razvoja teorijske misli, postojanje hispanoameričke kulture i samim tim hispanoameričke knjiţevnosti uslovljeno je nezavisnošću Hispanske Amerike. To ne znači da samim osvajanjem nezavisnosti hispanoamerički narodi dobijaju i hispanoameričku knjiţevnost , kao koherentni sistem, već se jednostavno uočava činjenica da se posle sticanja nezavisnosti odbacuju španski uzori, dominantni do tada, a prihvataju u znatno većoj meri francuski i anglosaksonski. Iz faze kolonijalizma prešlo se u fazu kosmopolitizma da bi se tek kasnije , početkom ovog veka došlo do faze nacionalizma koji u tom kontekstu nema negativnu konotaciju. Dakle, po istorijskoj definiciji hispanoamerička kultura jeste kultura u kojoj se ostvaruje sinteza kulture američkih Indijanaca i španske kulture uz kasnije dodatne elemente afričkih civilizacija i kultura pripadnika kasnijih imigracionih talasa. Kada govorimo o hispanoameričkoj knjiţevnosti govorimo o zbiru nacionalnih knjiţevnosti 19 zemalja. Ali ne sme se gubiti iz vida ni činjenica da je pojam nacionalnog, kako u Hispanskoj , tako i u Latinskoj Americi , relativiziran samom činjenicom da se proces formiranja drţava odvijao na drugačiji način u odnosu na Evropu. Španski osvajači često su delili teritorije crtajući granice na ovčijoj koţi, prema sopstvenim ţeljama, ambicijama i potrebama. Te proizvoljno povlačene linije kasnije su postajale granice drţava. Pre dolaska Kolumba narod Maja ţiveo je na teritoriji današnjih drţava Meksika, Gvatemale, Hondurasa i Belisea, tako da je često teško govoriti o nacionalnim osobenostima knjiţevnosti hispanoameričkih naroda. Specifičnost te celine jeste jedan zajednički jezik: španski, jezik koji su nametnuli osvajači. Zajednička je tim zemljama i kolonijalna prošlost, zajednička im je i kulturna i kolonijalna metropola u prošlosti: Madrid. Upravo će se u odnosu na tu metropolu i javljati u kasnijim fazama razvoja hispanoameričke knjiţevnosti i odnos nacionalnog, univerzalnog i kontinentalnog. Teško je, posle svega, reći da postoji jedna , jedinstvena, koherentna celina koju bi obuhvatio pojam hispanoamerička knjiţevnost, kao knjiţevnost čitavog negro se hacen distintos. Además, el concepto de lo real maravilloso, procedente del vanguardismo francés, para explicar la complejidad desbordante y poco definida de la cultura hispanoamericana, que tantas sorpresas nos produce y que parece aludir a una realidad en sí misma difícil de entender y de asumir, el concepto de lo real maravilloso iberoamericano, pues, conlleva ya una simplificación, una adaptación foránea y, en cierta medida, una europeización fácil de esa cultura.” José Ignacio Uzquiza y Miguel Angel Lama in: Lo real maravilloso en Iberoamérica. Relaciones entre Literatura y Sociedad. Actas del I Simposio Internacional de Literatura Iberoamericana, celebrado en Cáceres, del 19 al 22 de noviembre de 1990. edición a cuidado de José Ignacio Úzquiza González,.Universidad de Extremadura. 1992. p.XI. 11 “ un continente de lo excesivo, en aventura, lleno de voces y actitudes contrapuestas”, ibidem p. XI

16

jednog kontinenta. Pre bi trebalo govoriti o poimanju kontinentalne knjiţevnosti u procesu, u permanentnom kretanju i razvoju. Hispanoamerička knjiţevnost, posmatrana na taj način, postaje cilj kojem se teţi, namera, pre nego jednom za uvek data činjenica. U prilog ovoj tezi govori i činjenica da do danas nije ostvarena ni politička ni kulturna integracija Hispanske Amerike . U skladu sa ovim načinom razmišljanja je i definicija meksičkog dobitnika Nobelove nagrade za knjiţevnost Oktavija Paza (Octavio Paz) iz zbirke ogleda Corriente alterna (Naizmenična struja) koja glasi da je knjiţevnost jedan koherentan sistem knjiţevnih komunikacija, kritički prostor u kom se dela odraţavaju jedna u drugima i učestvuju u dijalogu sa svojim čitaocima . Po njemu taj kritički prostor svakako postoji u Evropi, dok je u Hispanskoj Americi još uvek u procesu formiranja, pisao je Paz krajem šezdesetih godina XX veka. Moramo imati u vidu i stav onih autora koji smatraju da , zapravo, hispanoameričke knjiţevnosti nema sve do XIX veka, do trenutka kada će borbe za nezavisnost uticati u svim zemljama Hispanske Amerike na stvaranje kulture koja bi se razlikovala od španske i zasnivala se na autohtonim vrednostima, sledeći pri tom, uslovno rečeno, modernije, francuske i anglosaksonske, uzore. Sticanje nezavisnosti, međutim, nije doprinelo procesima integracije, već su novonastale drţave, vrlo brzo po sticanju nezavisnosti od španske kolonijalne metropole, u teţnji da potvrde tu svoju samostalnost, ističući nacionalno i samosvojno, veoma često išle putem dezintegracije. San Bolivara i San Martina o panamerikanizmu posle sticanja nezavisnosti u tom trenutku nije naišao na plodno tle. Vođene lokalnim i slabim vlastodršcima, rastrgnute lokalnim borbama za vlast, novonastale drţave ţive u atmosferi u kojoj je egzaltacija domovine primarna. Tako se u sopstvenoj kulturi stalno ističe nacionalno. Ne treba zaboraviti, ipak, da neki od najboljih knjiţevnih stvaralaca imaju pred sobom kontinentalnu, celovitu, perspektivu i zalaţu se svesrdno za integraciju hispanoameričke knjiţevnosti. Poslednji pokušaji te vrste registrovani su na celovit i sistematičan način na Kubi, posle revolucije od 1959. godine, kada je Havana imala aspiracije da se pretvori u kulturnu prestonicu Latinske Amerike, središte napredne misli i levo usmerene inteligencije. Nešto manje ambiciozan, ali ne manje zanimljiv pokušaj te vrste ostvaren je 1973. godine u Čileu, ali je kratko trajao. Za naša izučavanja najznačajnija je konstatacija da će proći nekih pedesetak godina od trenutka sticanja nezavisnosti do pojave modernizma , prvog autentičnog hispanoameričkog knjiţevnog pokreta koji je teţio integraciji knjiţevnog stvaralaštva u svim delovima hispanskog sveta u jedno novo pesničko jedinstvo. Jedna od najpreciznijih definicija hispanoameričke knjiţevnosti moţe se naći u uvodnim napomenama za Leksikon hispanoameričke književnosti , Ljiljane PavlovićSamurović, koja smatra da “pojam hispanoameričke knjiţevnosti obuhvata dela na španskom jeziku koja su napisali ili stvorili u okviru usmene i pismene tradicije, pripadnici svih rasnih i etničkih zajednica i socijalnih grupacija, autohtoni ili doseljeni, i kako dela iz oblasti fikcije, tako i ona čija sadrţina je mitološka, istorijska ili informativno-dokumentarna, počev od otkrića Novog sveta pa do savremenog doba. ”12 Francuski autor Ţak Ţoze (Jacques Joset) u svojoj knjizi La literatura hispanoamericana (Hispanoamerička knjiţevnost)13 smatra da se razvoj tendencija i knjiţevnih vrsta u Hispanskoj Americi kreće unutar sistema tenzija između, ponekad servilnog, poštovanja španske knjiţevne tradicije, kasnije i evropske, i osvajanja kulturne nezavisnosti koja bi bila u stanju da iskaţe sve osobenosti Novog sveta, dajući im , istovremeno, jednu univerzalnu dimenziju. Prema njegovoj tezi, sve do polovine XVIII stoleća hispanoamerička knjiţevnost čini sastavni deo španske knjiţevnosti i tek kasnije poprima samostalne osobenosti. Za ovog autora, a on nije jedini, postepeno se javlja i razvija pravi američki duh ( espíritu americanista), kao posledica prodora idejnih 12 13

Ljiljana Pavlović-Samurović. Leksikon Hispanoameričke književnosti, Beograd. Savremena administracija. 1993. p. 3. Jacques Joset, La Literatura Hispanoamericana. Barcelona. Oikos-tau, s. a. ediciones. 1974. 155 pp.

17

strujanja i društveno-ekonomskih promena koje moramo imati u vidu . Već je rečeno da od trenutka pojave modernizma ima mesta za konstataciju o postojanju izvesnog hispanoameričkog stila koji pojedini autori određuju kao formu sadrţine i koji će se konstantno afirmisati, kako u prozi, tako i u poeziji . Knjiţevna nezavisnost, sticala se putem traganja i otkrivanja sopstvenog knjiţevnog jezika. Tom traganju nema kraja. Činjenica je da su hispanoamerički pisci u stalnom procesu osvajanja jezika za koji poneki ističu da im ga je nametnuo svojevremeno strani osvajač, ali moraju da uvaţe i činjenicu da im je istovremeno omogućio prodor u svet. Ta permanentna teţnja za revolucijom u domenu knjiţevnog jezika uticala je i na evoluciju i bogaćenje samog španskog jezika. Zašto se insistira u toj meri na ovim pitanjima? I druge grupe zemalja povezane su u svetu istorijom ili rasom, jezikom ili verom, političkim ili ekonomskim savezima . Međutim, retko se gde dešava da se svi ti elementi povezivanja podudaraju na istom prostoru kao što je to slučaj sa Hispanskom Amerikom. Devetnaest zemalja zadrţalo je na američkom kontinentu španski jezik, a imale su istoriju, formiranje kulture i knjiţevni razvoj koji su tekli paralelnim tokovima. U toj istoj Americi postojali su autohtoni narodi i kulture, specifični geografski uslovi. Na te narode , kulture i prirodu nametnuli su se zajednički iberijski uzori koji će pogodovati procesu ujedinjavanja. Pitanje identiteta, originalnosti i same prirode nacionalne i kontinentalne kulture biće stalno prisutno u knjiţevnom stvaralaštvu Hispanske Amerike . A , kao što je to potpuno ispravno zaključio Giljermo de Tore (Guillermo de Torre), znak da latinoamerički kontinent poseduje kulturnu autonomiju biće trenutak kada izgubi ili prevaziđe opsesiju svoje kulturne autonomije 14. Novi hispanoamerički roman, a posebno takozvani "bum" romana predstavlja dolazak tog trenutka. Tri veka ţivota pod kolonijalnom upravom Španije ostavila su, bez sumnje, trajne tragove koje, čak ni teţnje za osvajanjem nacionalne nezavisnosti nisu uspele da izbrišu. Posle sticanja nezavisnosti, kada su se ispoljile snaţne tendencije za afirmacijom nacionalnog i kulturnim oslobođenjem od metropole, elementi jedinstva nisu bili izbrisani. U tom smislu i danas se u Hispanskoj Americi ispoljavaju dve tendencije koje se razvijaju uporedo tokom istorijske evolucije: -jedna, koja teţi da naglasi nacionalni identitet i sve što ističe osobenost svake zemlje pojedinačno, i, -druga, koja naglašava zajedništvo Hispanske Amerike. Reč zajedništvo u ovom kontekstu je primerenija, jer je teško govoriti o jedinstvu devetnaest zemalja različitih društveno-političkih sistema.

Ako, pak, prihvatimo ideje Roberta Dţustija (Roberto Giusti), iz članka pod naslovom "Influencia occidental y obra de creación latinoamericana " (Zapadni uticaj i latinoameričko stvaralaštvo) 15 da okviri i struktura romana nisu tvorevina hispanoameričkog sveta, već da su pisci prihvatili evropske uzore, ali da su sadrţina i obrađeni materijali čisto američki, potrebno je tragati za onim što je u materijalu "hispanoameričko", pa onda ukazati na neminovnu transformaciju okvira i strukture uslovljene 14 15

Guillermo de Torre: Claves de la literatura hispanoamericana. Taurus. Madrid. 1959. pp. 80 RobertoF. Giusti. -”Influencia occidental y obra de creación literaria”. in: Cuadernos. 1956. vol. XIX, pp. 30-36

18

materijalom. I, ako je istina da je sama forma asimilirana, toj formi se moraju pridodati osobeni vidovi knjiţevnog izraţavanja. Roman ne moţe biti hispanoamerički zato što se radnja odigrava u pampama ili zato što je glavni junak gaučo ili Indijanac, mada su planine, ravnice, pustinje, dţungle i beskonačne reke, kao što će se videti kroz čitanje, prirodni okvir u formiranju hispanoameričkog romana. Značajan je, u istoj meri, duh ljudi koji se bore, rade, uţivaju, pate i umiru na tim prostranstvima. Ne treba , pored toga, prenebregnuti ni činjenicu da su istorije knjiţevnosti deo zvanične kulture, tj. tumačenja kulture koje nameće klasa na vlasti, a da su klasne razlike u Hispanskoj Americi izrazite. Novi hispanoamerički roman nije se mogao stvoriti preko noći , kako to ispravno tvrdi Karlos Fuentes ( Carlos Fuentes) u studiji La nueva novela hispanoamericana (Novi hispanoamerički roman)16, niti je mogao da se razvija prostim preslikavanjem zapadnih uzora. On se razvijao po etapama koje se ne mogu preskakati. Taj razvoj je bio osoben, hispanoamerički. Roman je pisan u društvenim sredinama u kojima su bile aktuelne teme već obrađene u delima svetski poznatih pisaca, pa je hispanoamerički autor bio izloţen opasnosti provincijalizma i anahroničnosti. U slučaju da je sledio nove pravce, stil i teme evropske avangarde, gubio je čitaoce u sopstvenoj sredini, a nije ni dobijao stranu publiku. Problem je definitivno razrešen pojavom takozvanog "buma" hispanoameričkog romana. U tom hispanoameričkom romanu traţimo, dakle, elemente novog, , originalnog, koji su omogućili hispanoameričkoj knjiţevnosti da se ravnopravno uključi u svetske tokove, i pokušavamo sagledati način na koji se u njemu rešava problem forme i strukture. Jer, upravo se na primeru hispanoameričkog romana šezdesetih godina dokazuje postojanje romana u Hispanskoj Americi, kao definitivno razvijene knjiţevne vrste, sa dovoljno osobenih obeleţja da se zahteva i specifičan pristup. A, ako nas izučavanje teorijske misli i radova nekolicine hispanoameričkih autora i ne dovede do zaključka da postoji jedna izrazito hispanoamerička, nova, teorija romana, sigurno je da njihov teorijski opus dozvoljava da na kraju zaključimo da postoji prisutna svest o osobenosti strukture i proznog izraza na španskom jeziku u Hispanskoj Americi. Kao što je dugi niz godina zajednička odlika hispanoameričkih pisaca romana bila zaokupljenost prirodom , tom surovom, nepobedivom, latinoameričkom prirodom, sa bezgraničnim ravnicama i neprohodnim dţunglama, koja je nemilosrdno lomila čoveka, da bi kasnije, sa naglim razvojem urbanih sredina, došlo do naglašene pojave socijalnih preokupacija u knjiţevnosti, hispanoamerički roman danas odlikuje sinteza gore navedenih elemenata. Šezdesetih godina su i sve prisutnije teorijske preokupacije autora u odnosu na knjiţevni izraz. Dovoljno je ukazati na činjenicu da se kod najistaknutijih autora savremenog hispanoameričkog romana kao što su Karpentijer, Kortasar( Julio Cortázar), Fuentes ( Carlos Fuentes) , Vargas Ljosa( Mario Vargas Llosa) Sarduj, (Severo Sarduy), Benedeti ( Mario Benedetti), Donoso ( José Donoso ) i drugih nailazi na knjige , članke i oglede izrazito teorijske sadrţine. Uporedo sa borbom za političku nezavisnost, za nacionalnu emancipaciju na političkom planu , a zatim i za ekonomsku samostalnost, nastupa borba za emancipaciju na kulturnom planu. Meksički filozof i istoričar Leopoldo Sea ( Leopoldo Zea) ukazuje na ovu činjenicu i kaţe: "Glavna briga latinoameričkih naroda , posle sticanja političke nezavisnosti od metropola sa Iberijskog poluostrva, Španije i Portugala, bila je razlučiti osobenosti svoje kulture, koju su nalazili u protivrečnosti sa načelima koja rukovode kulturu novih nacija koje su se pretvorile u lidere modernog doba i napretka (Engleske, Francuske i Sjedinjenih američkih drţava)" 17 16 17

Carlos Fuentes. La nueva novela hispanoamericana. México. Joaquín Mortiz. 1969. 99 pp. Leopoldo Zea: Latinoamérica y el mundo. Caracas. Universidad Central de Venezuela. 1960. p.17.

19

Ta borba za napuštanje marginalne pozicije u svetu, za usvajanje politike napretka, kao i pojava modernih nacija, koje u svojoj ekspanziji ugroţavaju mogućnost napretka latinoameričkog kontinenta uočava se već u delima Bolivara ( Simón Bolivar ), Sarmijenta ( Domingo Faustino Sarmiento) i Alberdija , Čileanaca Bilbaoa ( Bilbao) i Lastarije (Lastarría), Meksikanca Hose Marija Luisa More ( José María Luis Mora) već u prvim godinama nezavisnosti većine latinoameričkih zemalja. Ta pitanja aktuelna su i u sadašnjem trenutku. A to je ono što čini posebno značajnim pitanje originalnosti u hispanoameričkom knjiţevnom izrazu. Ta knjiţevnost, koja se u svojim začecima razvija na osnovu španskih uzora, koja nešto kasnije podraţava zapadnoevropske uzore, a tridesetih godina ovog veka usvaja i uticaje ruskog realizma, morala je od prvog trenutka da traţi elemente originalnosti. Zbog toga stoji teza da se prvi elementi originalnosti u hispanoameričkoj knjiţevnosti i romanu javljaju u trenutku kada se hispanoamerički pisac suočava sa stvarnošću svog kontinenta, bez obzira na to da li se pod stvarnošću podrazumeva priroda ili društveno stanje. U poređenju sa evropskim knjiţevnostima, teorija romana nije razvijena na području hispanistike, a posebno hispanoamerikanistike. Ali ipak, treba prihvatiti zaključak Hermana i Anjes Guljon ( Germán y Agnés Gullón) koji tvrde : "Od 1925. do 1968, pomalo proizvoljnim datumima, ali korisnim kao granicama jednog razdoblja, sazreva jedna teorija romana sa obe strane Atlantika. "18 Određeni elementi teorije knjiţevnosti mogli su se uočiti u delima Sarmijenta , Ostosa ( Eugenio María de Hostos ) , Montalva( Juan Montalvo), Rodoa( José Enrique Rodo) , Martija ( José Martí) i Marijategija( José Carlos Mariategui), a prvo delo koje se neposredno bavi romanom, prema našim saznanjima, skoro nepoznato u stručnoj literaturi, jeste studija peruanske spisateljice Mersedes Kabeljo de Karbonera (Mercedes Cabello de Carbonera) pod naslovom La novela moderna (Moderni roman). , mada i ono ne bi moglo da se svrsta u čisto teorijska dela19. Već smo ukazali na dela Rejesa i Portuonda . Treba pomenuti još i da je Andres Beljo (Andrés Bello) u doba hispanoameričkog neoklasicizma postavio osnove knjiţevne kritike kao nauke, a da je Pedro Enrikes Urenja (Pedro Henríquez Ureña) ukazao na jedinstvo hispanoameričke knjiţevnosti i potrebu za afirmacijom originalnog hispanoameričkog izraza. U vreme takozvanog "buma " došlo je do podudaranja razvoja knjiţevnog izraza sa teorijskim preokupacijama većeg broja pisaca. To nameće zaključak da je tada sa naglim razvojem stvaralaštva naglašena i potreba za određenim teorijskim sistemom koji bi omogućio odgovarajuće kritičko vrednovanje stvorenih dela. Iz svega navedenog neminovno se nameće zaključak da je pogrešno traţiti trajne vrednosti specifično hispanoameričkog u ţivopisnosti prirode, tradicijama ili običajima, iako nema sumnje da je deo uspeha hispanoameričkih autora uslovljen i tim činiocima. Leopoldo Sea dao je zanimljiv odgovor na to pitanje : " Latinoamerikanac moţe već da da odgovor na instistirajuća i stalna pitanja o svom biću i budućnosti njegove kulture: Latinoamerikanac je samo čovek među ljudima, a

" La principal preocupación de los pueblos latinoamericanos, una vez lograda su independencia política de las metropolis de la Península ibérica, España y Portugal, fue deslindar los caracteres de su cultura, que encontraban en contradicción con los principios que regían la cultura de las nuevas naciones que se habían transformado en líderes de la modernidad y el progreso ( Inglaterra, Francia y los Estados Unidos de Norteamérica). " 18 Germán Gullón y Agnés Gullón .Teoría de la novela. Madrid. Taurus 1974. p.15 "De 1925 a 1968 , fechas un poco arbitrarias pero útiles como límites de un período , una teoría de la novela va cuajando a los dos lados del Atlántico". 19 Mercedes Cabello de Carbonera. La novela moderna. Estudio filosófico. Prólogo de Agusto Tamayo Vargas. Lima. Hora del hombre. 1948. 65 pp. To je reprint izdanja iz 1892. za koje je autor dobio prvu nagradu na konkursu Akademije knjiţevnosti iz Buenos Ajresa. Esej se uglavnom bavi pitanjima realizma i naturalizma u knjiţevnom stvaralaštvu.

20

njegova je kultura konkretan izraz ljudskog . Ništa više, ali i ništa manje. "20 U prošlosti je hispanoamerička knjiţevnost traţila univerzalnost kroz podraţavanje onoga što se smatralo uzorima u svetskoj knjiţevnosti, a danas vidimo stav da se izvor univerzalnosti nalazi u samom hispanoameričkom čoveku i u njegovom umetničkom iskazu. To je pravac koji treba slediti u traganju za nacionalnim osobenostima, obeleţjima i specifičnim elementima knjiţevnog izraza hispanoameričkih naroda. Tu su koreni onog što se moţe smatrati specifičnim osobenostima hispanoameričkog romana, pojave čudesnog realizma, fantastične knjiţevnosti i magičnog realizma. Nacionalno se javlja u funkciji univerzalnog, pa je svest o nacionalnom identitetu, ako nije internacionalistička, onda barem kontinentalna. Pri tom se ima u vidu činjenicu da je američki svet, kako ga danas doţivljavamo, rođen u suočavanju dveju Amerika, jedne anglosaksonske , koja će na svom tlu ostvarivati ideale liberalnog evropskog humanizma i druge iberijske, napregnute u odrţavanju drevnih ideala hrišćanske katoličke zajednice, nasleđenih od kolonijalne metropole. U tom smislu se istorija Hispanske Amerike kreće kroz dijalektički odnos konzerviranja prošlosti, nade u sadašnjost i iščekivanja promena u budućnosti. Hispanoamerička knjiţevnost prestaje da biva produţetak iberijske u trenutku kada Hispanoamerikanac razvija u svojoj sredini svest o hispanoameričkom. U trenutku kada prestane sa pokušajem konzerviranja ili korenitog odbacivanja prošlosti i prevaziđenog društvenog poretka, videće da se u budućnosti reafirmiše prošlost. Elementi ove tendencije mogu se naći već i u doba romantizma, još su naglašeniji u modernizmu, a definitivno se afirmišu sa savremenim romanom. Neki od elemenata ove tendencije mogli su se uočiti već u doba romantizma, još su naglašeniji u toku razdoblja modernizma, ali se definitivno potvrđuju sa savremenim romanom. I samo sa takvim pokušajima afirmacije hispanoameričkog entiteta prošlost prestaje da biva prepreka sa kojom treba korenito raskidati. U već navedenoj studiji Leopoldo Sea nedvosmisleno zaključuje da prošlost i nije sastavni deo bića Hispanoamerikanca, jer se i ne javlja u jedinstvu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već kao nešto što onemogućava odnos sa budućnošću. Sadašnjost predstavlja borbu između prošlosti i budućnosti. Prošlost je ono što se ne ţeli biti, a budućnost ono što se ne moţe biti zbog onog što se ne ţeli, zaključuje Sea. Ostaje, dakle, sadašnjost kao trenutak u kom se razvija svest da se prošlost mora usvojiti na drugačiji način . U tom smislu moţe se reći da je hispanoamerički pisac u prošlosti pokušavao da stvori hispanoamerički roman sluţeći se strukturom, formom, temama i jezikom koji su mu bili strani i posmatrao je sopstvenu stvarnost, da tako kaţemo “tuđim očima”. Zato i ne treba da nas začudi Karpentijerov zaključak kojim završava ogled o savremenom hispanoameričkom romanu : " Prema tome, ne vidim drugi put za našeg pisca romana na ovom pragu XXI veka, do da prihvati častan poloţaj glavnog hroničara, hroničara Amerike , našeg sveta podvrgnutog transcendentalnim promenama, čiji se najave pojavljuju već na mnogim mestima. "21 Jedna od značajnih osobenosti knjiţevnosti i umetnosti uopšte u Hispanskoj Americi jeste skup fenomena koji bi se mogli podvesti pod jedan zajednički imenitelj nazvan "mestizaje" tj. mešanje. Već je ukazano na činjenicu da knjiţevnost u Hispanskoj Americi ne sledi isto evolutivne “ A las insistentes y constants preguntas que sobre su ser y sobre el porvenir de su cultura se ha hecho el latinoamericano, puede ya dar una respuesta: el latinoamericano no es sino un hombre entre hombres, y su cultura una expression concreta de lo humano. No más; pero tampoco menos.” Leopoldo Zea, op. cit. p.25. 21 Alejo Carpentier: "La novela latinoamericana en vísperas de un nuevo siglo", tekst predavanja odrţanog na Univerzitetu Jel 1979. godine, objavljen u : La novela latinoamericana en vísperas de un nuevo siglo y otros ensayos. México. Siglo XXI editores 1981. pp. 25. 20

21

procese kao evropske knjiţevnosti. Španski kritičar Hose Moreno Vilja (José Moreno Villa) rekao je jednom prilikom, na temu umetnosti u Latinskoj Americi, da se u njoj sve dešava kao sneţna lavina. Venecuelanski pisac Arturo Uslar Pijetri ( Arturo Uslar Pietri) zapazio je nešto slično u svojoj knjizi Breve historia de la novela hispanoamericana (Kratka istorija hispanoameričkog romana), rekavši : "hispanoamerička knjiţevnost rađa se mešana i nečista, i nečista i mešana dostiţe svoje najviše izraze. Nema u njenoj istoriji ništa što bi bilo nalik na uredni sled škola, tendencija i epoha koji karakterišu, na primer, francusku knjiţevnost. U njoj ništa ne završava i ništa nije izdvojeno. "22 Drugi istoričar knjiţevnosti Federico de Onis ( Federico de Onís) zapaziće u uvodu za antologiju iberoameričke knjiţevnosti, priređenu pod pokroviteljstvom UNESKO-a u Parizu 1956. godine, kao specifičnu osobenost hispanoameričke knjiţevnosti istovremeno postojanje tendencija i pravaca, opstajanje prošlosti u sadašnjosti , proces vertikalne integracije i povezivanja različitih kulturnih formi koji je odrţavaju ţivom i prisutnom. A Alfonso Rejes na jednom skupu intelektualaca 1936. godine briljantno je sročio zaključak : "Stigavši kasno na banket evropske civilizacije , Amerika ţivi preskačući etape, poţurujući korak i trčeći sa jedne forme na drugu, a da nije bilo vremena da u potpunosti sazre prethodna forma. Ponekad je korak hrabar, a nova forma liči na jelo prevremeno skinuto sa vatre . Tradicija je opteretila manje i to objašnjava odvaţnost . Ali još uvek ostaje da se vidi da li evropski ritam - koji pokušavamo da dostignemo velikim koracima, u nemogućnosti da se ujednačimo sa njegovim odmerenim korakom - predstavlja jedino moguće istorijsko vreme, a niko nije dokazao još uvek da je određeno ubrzanje protivprirodno. "23 Istovremeno je zanimljivo primetiti da će mnogi istoričari knjiţevnosti uočiti da ta asinhronija u odnosu na Evropu, zatim evolutivno ubrzanje i neizbeţna improvizacija donose kao osobenost i određeni senzibilitet koji je više emotivne nego intelektualne prirode. 24 Na kraju, potrebno je ukazati i na ono što većina istoričara knjiţevnosti naziva američkom sintezom. Naime, hispanoamerički pisac, po svom istorijskom poreklu mora ispoljiti svoju odbojnost prema svakom vidu etničke segregacije. Samim tim, naglašava se afinitet prema univerzalnom. Ono što je posebno zanimljivo jeste ravnoteţa tog internacionalizma sa jakom vezanošću za zemlju i neposredne nacionalne probleme domovine. Od već navedenog Giljerma de Torea do meksičkog filozofa Hosea Vaskonselosa (José Vasconcelos) svi govore o otvorenosti američkog kontinenta. De Tore govori o mentalnoj otvorenosti a Vaskonselos uvodi pojam "kosmičke rase" ( “la raza cósmica”) . Jedan i drugi zaključuju da je Amerika prostor kulturnih sinteza i pomirenja suprotstavljenih tendencija. Savremeni roman Hispanske Amerike rađa se četrdesetih godina ovog veka. 25 Datum nije slučajan. Završetkom građanskog rata u Španiji, Arturo Uslar Pietri : Breve historia de la novela hispanoamericana. Madrid. EDIME. 1954. p.161 "la literatura hispanoamericana nace mezclada e impura, e impura y mezclada alcanza sus más altas expresiones. No hay en su historia nada que se parezca a la ordenada sucesión de las escuelas, las tendencias y las épocas que caracterizan, por ejemplo, a la literatura francesa . En ella nada termina y nada está separado. " 23 Alfonso Reyes: "Notas sobre la inteligencia americana " in: Ultima Tule : " llegada tarde al banquete de la civilización europea , América vive saltando etapas, apresurando el paso y corriendo de una forma a otra, sin haber dado tiempo a que madure del todo la forma precedente. A veces el salto es osado y la nueva forma tiene el aire de un alimento retirado del fuego antes de alcanzar su plena cocción. La tradición ha pesado menos y esto explica la audacia. Pero falta todavia saber si el ritmo europeo - que procuramos alcanzar a grandes zancadas, no pudiendo emparejarlo a su paso medido - es el único tiempo histórico posible, y nadie ha demostrado todavía que una cierta aceleración del proceso sea contranatura. " 24 Mariano Picón Salas. Crisis, cambio, tradición. Caracas. 1956 i u Viejos y nuevos mundos. Caracas. Biblioteca Ayacucho. 1983. 685 pp. 25 Donald L. Shaw u svojoj knjizi Nueva narrativa hispanoamericana. Cátedra. Madrid. 1981. smatra da je 1940. godina ključni datum i da se upravo u tom trenutku povlači linija podele između tradicionalnog romana i novog romana u Latinskoj Americi. 22

22

intelektualna elita te zemlje odlazi u izgnanstvo i naseljava zemlje Latinske Amerike, u kojima će u značajnoj meri doprineti procvatu kulturnog i intelektualnog ţivota. S druge strane, svetski rat doneo je potpunu izolaciju Latinske Amerike od Evrope čija su se umetnička stremljenja i inovacije do tada budno pratila. Drugi svetski rat, osim toga, za mnoge je latinoameričke zemlje značio nagli industrijski razvoj, ekonomski procvat i blagostanje pošto su Sjedinjene Američke Drţave sa celokupnom privredom usredsređenom na rat u Evropi i sa Japanom, bile prinuđene da uvoze veliki broj proizvoda. Gradovi se naglo razvijaju kao urbane sredine, stvara se i jača radnička klasa, organizuju sindikalni pokreti. Razvijaju se i srednji slojevi društva, do tada manje prisutni u latinoameričkoj svakodnevici, tako da se stalno povećava i krug potencijalnih čitalaca, prethodno ograničen isključivo na elitu. To ne znači da broj nepismenih i dalje nije zastrašujući , ali to je samo jedna od brojnih protivrečnosti razvoja ovog kontinenta. To je doba kada najveći esejisti ovog kontinenta postavljaju suštinsko pitanje šta je to biti Meksikanac, Argentinac, Čileanac itd. , pokušavajući da problem nacionalne pripadnosti i identiteta postave na filozofske osnove. Postepeno se prevazilaze ţivopisnost i prevlast prirode u romanima , a pogotovu naivne političke poruke. Nacionalni identitet u knjiţevnim delima ne traţi se više u slikovitim i bogatim opisima prirode ili u egzotičnim nacionalnim tradicijama . Teţnja za univerzalnim donela je novom hispanoameričkom romanu sposobnost da se ravnopravno uključi u zapadnu civilizaciju i kulturu, zrelošću u sagledavanju društvene i političke situacije svojih zemalja , kao i stalnim pokušajem da se preispita roman i njegove strukture kao sredstvo umetničkog izraţavanja, da se preobrazi jezik knjiţevnog dela. Kao što kaţe Emir Rodriges Monegal (Emir Rodríguez Monegal), novi latinoamerički pisci : " traţe da obuhvate skriveno značenje tih promena, te revolucije, i, da bi to postigli, usmeravaju pogled na novog čoveka kojeg stvara sada veliki latinoamerički kontinent. Projektuju ka budućnosti svoju viziju tih naroda i tih zemalja. Kao što je slučaj sa svakim umetnikom, ono što vide i opišu danas, sluţiće da se uobliči pogled na svet novih naraštaja. Njihovi romani su ogledala , ali istovremeno i predskazanja. Mislim da je ova poslednja osobenost ono što čini tako izazovnim i tako originalnim novi latinoamerički roman "- kaţe Emir Rodriges Monegal u svojoj studiji Narradores de esta América (Pripovedači ove Amerike)26. Kao naslednici tradicija španske knjiţevnosti, dobri poznavaoci evropskog i američkog romana, upoznati sa novim tehnikama proznog izraţavanja, hispanoamerički pisci ostvaruju sintezu istraţivanja u oblasti tehnike naracije i političke svesti, estetike i etike. "Latinska Amerika u njima nudi novo lice svetu i saopštava svoje nade i svoj bol. Iz haosa i revolucija izdiţe se novi čovek, a novi latinoamerički romansijeri proroci su tog novog čoveka. "27

Emir Rodríguez Monegal. Narradores de esta América. t.II. Buenos Aires. Alfa Argentina. 1974. p. 9 «... buscan captar el sentido oculto de estos cambios, de esta revolución, y para conseguirlo, concentran la mirada en el nuevo hombre que el vasto continente latinoamericano está produciendo ahora. Proyectan hacia el futuro su visión de estos pueblos y estas tierras. Como pasa con todo artista, lo que están viendo y describiendo hoy servirá para moldear la visión de las nuevas generaciones. Sus novelas son espejos y, al mismo tiempo, anticipaciones. Creo que es esta última cualidad la que convierte a la nueva novela latinoamericana en algo tan original y provocativo.» 27 idem. p. 11 «En ellos, la América Latina ofrece un nuevo rostro al mundo y comunica sus esperanzas y sus dolores. Un hombre nuevo está emergiendo del caos y las revoluciones, y los nuevos novelistas latinoamericanos son los profetas de ese hombre nuevo”. 26

23

http://www.smrtnakazna.rs/sr-latnrs/teme/smrtnakaznauknji%C5%BEevnosti/horheluisborhes.aspx

”

24