Henry Miller - Crno Proljece

HENRY MILLER

CRNO PROLJEĆE

TRILOGIJA Naslov izvornika Henry Miller BLACK SPRING

S engleskoga preveo ZLATKO CRNKOVIC 1978 OTOKAR KERŠOVANI ­ RIJEKA CRNO PROLJEĆE Tisak: »RIJEČKA TISKARA«, Rijeka

Mogu   li   biti   kakav   mislim   da   jesam   ili   kakav   drugi misle   da   jesam?   Evo   ovdje   ovi   reci   postaju   ispovijed   pred mojim neznanim i nepojmljivim Ja, neznanim i nepojmljivim za mene. Evo ovdje stvaram legendu u kojoj moram sahraniti sama sebe. Miguel de Unamuno

ČETRNAESTI OKRUG

ŠTO NIJE NA OTVORENOJ ULICI LAŽNO JE, IZVEDENO, TO CE REĆI LITERATURA.

Ja sam patriot — Četrnaestog okruga u Brooklynu gdje sam odrastao. Ostatak Sjedinjenih Država ne postoji za mene osim kao pojam ili historija ili literatura. Kad mi je bilo deset godina, iščupali su me iz rodne grude i presadili na groblje, luteransko groblje gdje su nadgrobni spomenici bili uvijek u redu, a vijenci nisu nikad venuli. Ali   sam   se   rodio   na   ulici   i   odrastao   na   ulici. »Posttehnička   otvorena   ulica   gdje   najljepša   i   naj­sablasnija željezna vegetacija itd....«  Rođen pod znakom Ovna koji daje vatreno, aktivno, snažno i ponešto nemirno tijelo. S Marsom u devetoj kući!1 Roditi   se   na   ulici   znači   skitati   se   cio  život,   biti slobodan.   Znači   nesreću   i   nezgodu,   dramu,   kretanje.   Znači nadasve san. Harmoniju irelevantnih činjenica koja daje vašem skitanju   metafizičku   pouzdanost.   Na   ulici   naučite   kakvi   su uistinu   ljudi;   inače,   ili   poslije,   izmišljate   ih.  Što   nije   na otvorenoj ulici lažno je, izvedeno, to će reći literatura. Ništa od onoga što se naziva  »pustolovinom« ne može se mjeriti s  čari ulice. Svejedno je letite li na  Pol, sjedite li na dnu oceana s 1

U horoskopu postoji dvanaest »kuća« koje predstavljaju pojedine planete. (Prev.)

5

notesom u ruci, obiđete li devet gradova jedan za drugim ili, kao  Kurtz2,  plovite uz rijeku i poludite. Ma koliko bio napet, ma koliko bio nesnosan položaj, uvijek ima izlaza, uvijek ima poboljšanja, utjeha, naknadi, novina, vjera. Ali nekad nije bilo ničega od svega toga. Nekad je  čovjek bio slobodan, divalj, krvoločan ... Dječaci koje si obožavao kad si prvi put sišao na ulicu ostaju   s   tobom   do   kraja  života.   Oni   su   jedini   pravi   heroji. Napoleon,  Lenjin, Al Capone  —  sve je to izmišljotina. Meni Napoleon  nije   ništa   prema   Eddieju  Carneyju  od   kojeg   sam dobio prvu modricu ispod oka. Nijedan čovjek kojeg poznajem ne  čini mi se toliko veličanstven, toliko dostojanstven, toliko plemenit koliko  Lester Reardon  koji je,  šetajući se samo niz ulicu,   ulijevao   strah   i   divljenje.  Jules   Verne  nije   me   nikad odveo   na   mjesta   koja   bi  Stanley   Borowski  istresao   kao   iz rukava   kad   bi   pao   mrak.   Robinsonu   Crusoeu   nedostajalo   je mašte   u   usporedbi   s  Johnnyjem   Paulom.  Svi   ti   dječaci   iz četrnaestog   okruga   imaju   još  čari.   Nisam   ih   izmislio   ni zamislio:   bili   su  živi.   Imena   im   zveče   kao   zlatnici  —  Tom Fowler, Jim Buckley, Matt Owen, Rob Ramsay, Harry Martin, Johnny Dunn, a da i ne spominjem Eddieja Carneyja ili velikog Lestera Reardona. Pa čak i sad, kad kažem Johnny Paul, imena svetaca ostavljaju mi trpak okus u ustima.  Johnny  Paul je bio živi   Odisej  Četrnaestog   okruga;  što   je   kasnije   postao   vozač teretnjaka, irelevantna je činjenica. Prije velike promjene  čini se da nitko nije primjećivao da su ulice ružne ili prljave. Ako su glavni kanali bili otvoreni, začepio si nos. Ako si brisao nos, našao si u rupčiću bale, a ne svoj nos. Bilo je više unutrašnjeg mira i zadovoljstva. Bilo je 2

6

Glavna osoba iz romana Josepha Conrada »Srce tame*. (Prev.)

krčmi, hipodroma, bicikla, lakih  žena i konja kasača.  Život je još  bezbrižno   tekao.   Bar   u  Četrnaestom   okrugu.   U   nedjelju ujutro nitko nije bio obučen. Ako je gospođa  Gorman  sišla u kućnoj haljini, sa sramotom u očima, da se pokloni svećeniku — »Dobro jutro, oče!« — »Dobro jutro, gospođo Gorman!« — ulica se očistila od sveg grijeha. Pat McCarren nosio je rupčić na repu svog redengota; tu je lijepo pristajao i bio mu pri ruci, kao djetelina u njegovu zapučku. Na pivu je bilo pjene i ljudi su zastajkivali da poćaskaju. U   snovima   se   vraćam   u  Četrnaesti   okrug   kao  što   se paranoik   vraća   svojim   opsesijama.   Kad   mislim   na   one čeličnosive bojne brodove u Mornaričkom arsenalu, vidim ih kako leže ondje u nekoj astrološkoj dimenziji u kojoj sam ja popravljač  topova,   kemičar,   trgovac   snažnim   eksplozivima, pogrebnik,   istražitelj   o   uzrocima   smrti,   rogonja,   sadist, odvjetnik i stranka, učenjak, nemiran duh, blesan i bezočnik. Dok   se   drugi   sjećaju   iz   mladosti   nekog   lijepog   vrta, nježne majke, boravka na moru, ja se sjećam, živo kao da mi je kiselinom   urezano   u   pamćenje,   sumornih  čađavih   zidova   i dimnjaka   valjaonice   lima   preko   puta   i   sjajnih,   okruglih komadića   lima  što   su   ležali   razasuti   na   ulici,   neki   sjajni   i svjetlucavi,   a   neki   zarđali,   mutni   i   bakrenasti   tako   da   su ostavljali mrlje na prstima; sjećam se topionice gdje se  žarila usijana   visoka   peć  i   ljudi   prilazili   užarenom   otvoru   peći   s golemim   lopatama   u   rukama,   a   vani   su   stajali   plitki   drveni kalupi,  poput   lijesova,   probodeni  motkama   o  koje  bi  čovjek ogulio   sebi   goljenice   ili   slomio   vrat.   Sjećam   se   crnih  šaka ljevača željeza, pijeska što im se bio toliko duboko uvukao pod kožu da ga ništa nije moglo istjerati, ni sapun, ni trljanje, ni novac, ni ljubav, ni smrt. Kao crni  žig na njima! Ulazili su u

7

visoku peć kao vragovi crnih ruku — a poslije su, s cvijećem na sebi, ležali hladni i ukočeni u svojim nedjeljnim odijelima, čak ni kiša nije mogla isprati pijeska s njih. Sve te lijepe gorile što odoše Bogu na račun s nabreklim mišićima i lumbagom i crnim šakama ... Za   mene   je   cijeli   svijet   bio   obuhvaćen   granicama četrnaestog okruga. Ako se dogodilo šta izvan njega, ili se nije uopće dogodilo, ili nije bilo važno. Ako mi je otac otišao izvan toga svijeta u ribolov, to me nije ni najmanje zanimalo. Sjećam se samo njegova pijana daha kad bi se navečer vratio kući, i kako   otvara   veliku   zelenu   košaru   iz   koje   ispadaju   na   pod buljooka čudovišta što se praćakaju. Kad bi neki čovjek otišao u rat, sjećam se samo da bi se vratio u koju nedjelju poslije podne i, stojeći ispred pastorove kuće, izbljuvao sve što je bilo u njemu i onda to obrisao svojim prslukom. Takav je bio Rob Ramsay,   pastorov  sin.   Sjećam   se   da   su   svi   voljeli   Roba Ramsayja  —  on je bio crna ovca svoje obitelji. Voljeli su ga zato  što   je   bio   propalica   i  što   se   nije   zbog   toga   nimalo ustručavao.   Njemu   je   bilo   svejedno   je   li   nedjelja   ili   srijeda: uvijek ste ga mogli vidjeti kako ide niz ulicu ispod spuštenih platnenih   krovova   s   kaputom   prebačenim   preko   ruke   i   sa znojem  što mu je lijevao niz lice; slabo se držao na nogama i klatio   se   onako   polako   i   neprekidno   kao   mornar   kad   nakon duge plovidbe stupi na kopno; sok od duhana cijedio mu se niz usta, uz srdite i tihe psovke, a katkad i glasne i ružne. Posve nemaran, lakouman čovjek, prostak, bogohulnik. Nije bio Božji čovjek, kao otac mu. Nije, nego čovjek koji je ulijevao ljubav! Njegove   su   slabosti   bile   ljudske   slabosti   i   on   ih   je   nosio gizdavo,   izazovno,   razmetljivo,   kao   banderilje.   Došao   bi toplom otvorenom ulicom u kojoj je glavni kanal pukao i zrak

8

bio   pun   sunca   i   govna   i   psovki,   i   možda   bi   mu   prorez   na hlačama   bio   otvoren   i   naramenice   otkopčane,   ili   bi   mu   se možda prsluk sjajio od bljuvotine. Katkad bi srnuo ulicom, kao bik  što  se sklize  na  sve  četiri,  i tada  bi  se ulica  kao nekim čudom ispraznila, kao da su se otvori kanalizacije rastvorili i progutali otpatke. Ludi  Willy Maine  stajao bi na baraci iznad trgovine bojama, spustio hlače i drkao sve u šesnaest. Tako su stajali usred suha, električnog pucketanja otvorene ulice u kojoj je pukao glavni kanal. Tandem koji je slomio srce pastoru. Takav je on bio tada, Rob Ramsay.  Čovjek koji je bio vječito dobre volje. Vratio se iz rata s odlikovanjima i s ognjem u   utrobi.   Pobljuvao   se   pred   vratima   vlastite   kuće   i   obrisao bljuvotine vlastitim prslukom. Mogao je isprazniti ulicu brže nego mitraljez. Miči mi se s puta! Tako je on radio. A malo poslije, onako dobra srca, onako lijepo, nehajno kako je umio, zakoračio je preko ruba gata i utopio se. Sjećam se dobro njega i kuće u kojoj je stanovao. Jer smo se baš  na pragu kuće Roba  Ramsayja  obično sastajali za toplih ljetnih večeri i gledali  šta se zbiva iznad krčme preko puta.   Po   cijele   su   noći   dolazili   i   odlazili,   a   nitko   se   ne   bi potrudio da spusti zastore. Mogao si se kamenom dobaciti do malog   kabarea   zvanog  »Rit«.   Posvuda   oko  »Riti«  bile   su krčme, a u subotu uvečer stajao je ispred kabarea dugačak red ljudi koji su se pomicali i tiskali i komešali ne bi li došli do karata. U subotu uvečer, kad je  »Djevojka u plavom«  bila na vrhuncu slave, bilo je sigurno da će neka divlja mornarčina iz Mornaričkog arsenala skočiti sa svog sjedala i istrgati  Millie de­Leon  jednu   podvezicu.   A   malo   kasnije   te   večeri   bilo   je sigurno da  će oni naići ulicom i svratiti unutra na obiteljsko vijećanje.   I   uskoro   bi   stajali   u   spavaćoj   sobi   iznad   krčme

9

skidajući tijesne gaćice, a  žene bi odbacivale grudnjake i  če­ šale se kao majmuni, dok su oni dolje lokali pivo i odgrizali jedan drugome uši i susprezali  divlji,  vrištavi smijeh kao da hlapi dinamit. Sve to viđeno s praga kuće Roba Ramseyja dok se   starac   gore   molio   nad   petrolejkom,   molio   se   kao   kakva pogana koza da mu dođe kraj, a kad bi mu dodijalo  moliti, sišao bi u noćnoj košulji, kao kakav stari kućni duh, i mlatio po nama drškom metle. Od subote poslije podne do ponedjeljka ujutro bilo je razdoblje bez kraja, jedna se zgoda pretapala u drugu. Već  u subotu ujutro — kako se to događalo sam bog zna — mogao si osjećati ratne brodove što bijahu usidreni u velikom sidrištu. U subotu ujutro  srce mi  je bilo  u grlu. Vidio  sam kako ribaju palube  i  čiste   topove,  a   teret   onih  morskih  čudovišta  što   su počivala na prljavom staklenastom jezeru sidrišta bijaše sladak teret   na   meni.   Već  sam   sanjario   da   pobjegnem,   da   odem nekamo  daleko.   Ali  sam   dopro  samo   do  druge  obale   rijeke, otprilike do Druge avenije i Dvadeset osme ulice na sjeveru, kružnom   linijom   tramvaja.   Tu   sam   svirao   valcer  »Narančin cvat«, a u međučinovima sam prao oči u  željeznom slivniku. Klavir   je   stajao   u   stražnjoj   prostoriji   krčme.   Tipke   su   bile veoma žute, a ja nisam mogao dosegnuti nogama pedale. Nosio sam baršunsko odijelo jer je baršun bio u modi. Sve  što se zbivalo na drugoj obali rijeke bila je puka ludost: pod ostrugan pijeskom, svjetiljke s kružnim plamenom, slike   od   tinjca   na   kojima   se   snijeg   nije   nikad   topio,  šašavi Holanđani s vrčevima u rukama,  željezni slivnik na kojem se uhvatila   debela   mahovinasta   kora   prljavštine,  žena   iz Hamburga   kojoj   je   guzica   uvijek   visila   preko   sjedalice, dvorište zakrčeno kiselim  kupusom... Sve u tro­četvrtinskom

10

taktu koji vječito odzvanja. Hodam između roditelja, s jednom rukom u majčinu mufu, a s drugom u očevu rukavu. Oči sam čvrsto stisnuo, čvrsto kao školjke kapice koje dižu kapke samo kad plaču. Sav  promjenljivi   vodostaj  i  vrijeme   kakvo  je   bilo  na rijeci meni su u krvi. Još  osjećam kako je bila skliska velika ograda na koju sam se naslanjao u magli i kiši hladnim čelom, kako mi je u ušima odjekivalo prodorno tuljenje feribota koji se odmicao   od   pristaništa.   Još  vidim   kako   se   daske   obrasle mahovinom   na   pristaništu   feribota   ugibaju   dok   mu   velik okrugao pramac češe bokove, a zelena se, sočna voda prelijeva preko   dasaka   pristaništa,   koje   se   nadimaju   i   stenju.   A   gore galebovi kruže i sunovraćaju se ispuštajući neprilične glasove iz nečistih kljunova, promukle, grabežljive glasove neljudskog gošćenja,   usta   prikovanih   uz   otpatke,   krastavih   nogu  što bućkaju zelenozapjenjenu vodu. čovjek prelazi neprimjetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog života u drugi. Iznenada, hodajući ulicom, bila ona   stvarna   ili   u   snu,  čovjek   prvi   put   pojmi   da   su   godine minule, da je sve to zauvijek prošlo i da će živjeti još samo u pamćenju; i onda se pamćenje okreće u sebe blistajući nekako čudno,   neodoljivo,   i  čovjek   prebire   te   prizore   i   zgode neprestano, u snu i u snatrenju, dok hoda ulicom, dok leži s nekom ženom, dok čita neku knjigu, dok razgovara sa strancem ... iznenada, ali uvijek strahovito nametljivo i uvijek strahovito tačno,   ta   sjećanja   salijeću  čovjeka,   izranjaju   kao   dusi   i prožimaju   mu   svaku  žilicu.   Od   tada   nam   se   sve   kreće   na razinama što se mijenjaju — naše misli, naši snovi, naša djela, cio   naš  život.   Paralelogram   u   kojem   se   spuštamo   s   jedne platforme svoje skele na drugu. Od tada hodamo podijeljeni na

11

bezbroj fragmenata, kao kakav kukac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano miče nogama i koja upija atmosferu; hodamo s osjetljivim   vlakancima   koja   pohlepno   upijaju   prošlost   i budućnost,   i   sve   se   stapa   u   glazbu   i   tugu;   hodamo   uz jedinstveni svijet potvrđujući svoju podijeljenost. Sve se, dok hodamo,   raspada   kod   nas   u   bezbroj   fragmenata  što   se prelijevaju. Veliko raspadanje zrelog doba. Velika promjena. U mladim smo danima bili čitavi, i strahota i bol svijeta prožimali su nas skroz­naskroz. Radost i tuga nisu bile oštro razdvojene: stapale   su   se   u   jedno,   kao  što   nam   se  java   stapa   sa   snom. Ustajali smo kao jedno biće ujutro, a noću smo silazili u ocean, posve zaglušeni, grabeći zvijezde i uzbuđenja toga dana. A onda dođe vrijeme kad se iznenada  čini da se sve okrenulo naopako,  živimo u duhu, u mislima, u fragmentima. Ne upijamo više divlju glazbu izvana, s ulica, nego se samo   s j e ć a m o. Kao kakav monomanijak, ponovo proživljavamo dramu mladosti. Kao pauk koji više puta iznova uzima nit i izbacuje je iz sebe, prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. Ako nas uzbude neka debela ženska prsa, uzbudila su nas   debela   prsa   kurve   koja   se   jedne   kišovite   noći   sagnula   i pokazala nam prvi put  čudo velikih mliječnih kugli; ako nas uzbude razmišljanja o vlažnom pločniku, to je zato što nas je u našoj sedmoj godini iznenada prožela slutnja budućeg  života dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuće zrcalo ulice. Ako pogled   na   okretaća   vrata   probudi   u   nama   radoznalost,   to   je zbog sjećanja na jednu ljetnu večer kad su se sva vrata lagano okretala,   a   ondje   gdje   je   svjetlo   padalo   da   pomiluje   sjenu bijahu zlaćani nožni listovi i  čipka i svjetlucavi suncobrani, a kroz pukotine vrata  što su se okretala prodirala je, kao sitan pijesak  što sipi kroz ležište rubina, glazba i tamjan velebnih

12

neznanih tjelesa. Možda, kad su se ta vrata odškrinula i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svijet, možda smo tada prvi put naslutili veliku moć grijeha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima  što se vrte na svjetlosti, dok lijeno stružemo   nogama   po   pilovini   i   dodirujemo   rukama   hladni držak čaše, da tu, za tim malim okruglim stolovima koje ćemo kasnije   gledati   s   toliko  čežnje   i   poštovanja,   da  ćemo  ku,   ili praznu teretnu brodicu; svijet prolazi okrenut naopačke dok bol i svjetlost proždiru iznutricu, slabine pucaju, koplja se utiskuju u hrskavicu, sam oklop tijela otječe u ništavilo. Prolaze kroz tebe   lude   riječi   iz   nekadašnjeg   svijeta,   znakovi   i   znamenje, slova   na   zidu,   pukotine   u   vratima   krčme,   kartaši   sa   svojim glinenim lulama, kukavno stablo uz valjaonicu lima, crne ruke umrljane čak i poslije smrti, čovjek hoda noću ulicom, a most je na pozadini neba nalik na harfu, i upaljene oči sna propa­ ljuju   potleušice,   defloriraju   zidove;   stube   se   ruše   u   gustom dimu, a štakori skaču po stropu; jedan je glas prikovan za vrata i dugačka jeziva bića s dlakavim ticalima i tisuću nogu ispadaju iz cijevi kao grašci znoja. Radosni, krvoločni dusi što zavijaju kao vjetar po noći i psuju kao ljudi toplih nogu; niski, plitki lijesovi u kojima su leševi probodeni motkama; pljuvačka od žalosti što se cijedi u hladno, voštano meso, sažiže mrtve oči, tvrde,   ispucale   kapke   mrtvih  školjki   kapica,  čovjek   hoda naokolo   u   okruglu   kavezu   na   razinama  što   se   mijenjaju, zvijezde i oblaci su ispod pomičnih stepenica, a rešetke kaveza okreću se, i nema muškaraca ni  žena bez repova i pandži, i preko   svih   su   stvari   ispisana   slova   abecede  željezom   i permanganatom.  čovjek   hoda   okolo   naokolo   u   okruglom kavezu,   uz   tutnjavu   brze   topovske   paljbe;   kazalište   gori,   a glumci i dalje izgovaraju riječi svojih uloga; mokraćni mjehur puca, zubi ispadaju, ali je klaunovo kukanje takvo kao da prhut

13

pada.  čovjek  hoda  naokolo,  po noći  bez  mjesečine,  u  dolini kratera, u dolini ugašenih vatara i pobijeljelih lubanja, ptica bez krila. Okolo naokolo  čovjek hoda tražeći stožer i  čvorište, ali su   vatre   posve   ugašene   i   spol   bića   je   skriven   u   prstu   jedne rukavice.  A onda, jednog dana, kao da se najednom meso raspalo, a krv se ispod mesa stopila sa zrakom, najednom cijeli svijet opet huči i sam se kostur tijela topi poput voska. Takav može biti   dan   kad   prvi   put   naiđete   na   Dostojevskoga.   Sjećate   se mirisa stolnjaka na kojem leži knjiga; gledate na sat i svega je pet minuta do vječnosti; brojite predmete na kaminu zato  što vam je zvuk brojeva posve nov zvuk u ustima, zato što je sve novo i staro, ili dotaknuto i zaboravljeno, vatra i mesmerizam. Sad su sva vrata kaveza otvorena i, kuda god pošao, vodi te prav put do beskraja, prav, ispucao put preko kojeg huče valovi i okomljuju se veliki rokovi3  boje mramora i indiga da snesu grozničava jaja. Iz fosforescentnih valova  što udaraju o obalu izlaze, ponosno i propi­njući se, kićeni konji koji su stupali s Aleksandrom, ponosno utegnuti trbusi im blistaju od kalcija, nozdrve im umočene u  laudanum. Sad  je sve snijeg i uši, a velika je Orionova traka prebačena preko oceanskih rašlji. Bilo   je   tačno   sedam   sati   i   pet   minuta,   na   uglu Broadwaya  i Kosciuskove ulice, kad je Dostojevski prvi put sijevnuo na mom obzorju. Dva muškarca i jedna žena uređivali su neki izlog. Od sredine bedara nadolje lutke su bile od same žice. Prazne kutije od cipela ležale su na gomili uz izlog kao lanjski snijeg... Tako se pojavilo ime Dostojevskoga. Neupadljivo. Kao 3

Legendarna ptičurina iz arapskih priča. (Prev.)

14

kakva stara kutija za cipele.  Židov koji mu je izgovorio ime preda   mnom   imao   je   debele   usne;   nije   mogao   izgovoriti Vladivostok,  na   primjer,   ni   Karpati  —  ali   je   Dostojevski izgovarao   božanstveno.   Cak   i   sad,   kad   kažem   Dostojevski, vidim opet njegove velike, ispupčene usne i tanku nit pljuvačke koja se rasteže kao gumena vrpca dok izgovara tu riječ. Između njegova   dva   prednja   zuba   bilo   je   više   mjesta   nego  što   je normalno, a upravo je usred te šupljine podrhtavala i rastezala se riječ Dostojevski, tanka prevlaka sputuma koja se prelijevala i   u   koju   se   zbilo   sve   zlato   sumraka  —  jer   je   sunce   upravo zalazilo više Kosciuskove ulice, i gibanje se gore pretvaralo u proljetnu jugovinu, nekakvo žvakanje i mljevenje kao da lutke na svojim  žicanim nogama proždiru jedna drugu  živu. Nešto kasnije, kad sam došao u zemlju Houyhnhnma4, opet sam čuo odozgo   to   isto  žvakanje   i   mljevenje,   i   opet   je   pljuvačka   u ustima   jednog  čovjeka   podrhtavala   i   rastezala   se   i   blistala prelijevajući   se   na   suncu  što   je   gasnulo.   Ovaj   put   je   to   u »Zmajevu  ždrijelu«:   jedan  čovjek   stoji   preda   mnom   s trskovcem u ruci i lupa smješkajući se pomamno kao Arapin. I opet, kao da mi je mozak uterus, zidovi svijeta su popustili. Swiftovo ime bijaše nalik na jasno, resko pišanje po limenom poklopcu  svijeta.  Gore zeleni  gutač  vatre  kome su osjetljiva crijeva   omotana   nepromočivim   platnom;   dva   golema,   kao mlijeko   bijela   zuba  što   grizu   remen   s   crno   namazanim zupcima, koji je spojen sa streljanom i turskom kupelji; remen sa zupcima  što klizi preko kostura izblijedjelih kostiju. Zeleni zmaj od  Swifta  kreće se po zupcima proizvodeći neprekidno šum nalik na pišanje, meljući sitno i skraćeno patuljke ljudske veličine   koje   usisava   u   sebe   kao   makarone.   U   jednjak   i   iz 4

»Houyhnhruni« su konji obdareni razumom, iz četvrtog dijela »Gulliverovih putovanja« Jonathana Swifta. (Prev.)

15

njega, gore­dolje i oko lopatica i mastoidne delte, pada kroz jamu ponutrice bez dna, ispire grlo i izlijeva se, prepone se šire i skližu, zupci se neumoljivo kreću dalje,  žvaču  žive sve one sitne,   skraćene   makarone  što   vise   na   dlakama   iz   zmajeva crvena ždrijela. Gledam kao mlijeko bijeli smiješak lajavca, taj fanatični   arapski   smiješak   koji   je   potekao   iz   vatre  čarobnog carstva, a onda mirno stupam u zmajev otvoreni trbuh. Između klimavih rebara kostura koji drži zupce što se obrću, prostire se preda   mnom   zemlja  Houyhnhnma;  ono  šištanje,   pišanje odjekuje mi u ušima kao da je jezik tih ljudi od kisele vode. Gore­dolje povrh masnog crnog remena, povrh turskih kupelji, kroz kuću vjetrova, povrh nebeskiplavih voda, između glinenih lula   i   srebrnih   kugli  što   plešu   na   mlazovima   tekućine: infraljudski   svijet   niskih  šešira   i   bendžoa,   svilenih   rupčića   i crnih cigara; karamela  što se proteže od pjega  do Winnipega, pivske boce  što pucaju, vlaknasta melasa i ljuti tamale5, huka valova  i  cvrčanje  u  tiganju,  pjena  i   eukaliptus,   blato,   kreda, konfeti,   bijelo   bedro   jedne  žene,   slomljeno   veslo;  čegrtanje drvenih   rebara,  željezni   dijelovi   za   sastavljanje   igračaka, smiješak koji nikad ne silazi s lica, divlji arapski smiješak s riganjem vatre, crveno ždrijelo i zelena utroba... O,   svijete,   ugušeni   i   propali,   gdje   su   ti   snažni   bijeli zubi? O, svijete  što toneš  sa srebrnim kuglama i  čepovima i pojasevima   za   spašavanje,   gdje   su   ti   ružičasti   skalpovi?   O, glatki   i   bjelančasti,   o,  ćoravi   svijete,   sažvakan   sad   na   sitne komadiće, pod kojim mrtvim mjesecom ležiš, hladan i blistav?

5

Jelo od kukuruza, mesa i bibera, pripravljeno na ulju. (Prev.)

16

TREĆI ILI ČETVRTI DAN PROLJEĆA

I   PISATI   TOPLO   I   PITI   HLADNO,  ŠTONO   REČE TRIMALHION, ZATO STO JE NASA MAJČICA ZEMLJA U  SREDINI, ZAOKRUGLJENA  KAO   JAJE,  I KRIJE  SVE DOBRE STVARI U SEBI, KAO SAĆE

Kuća u kojoj sam proveo najvažnije godine svog života imala je svega tri sobe. Jedna je bila soba u kojoj mi je umro djed. Na sahrani je bol moje majke bila toliko snažna da je malne izvukla djeda iz lijesa. Izgledao je smiješno, moj djed, plačući suzama svoje kćeri. Kao da je plakao što ga sahranjuju. U   drugoj   je   sobi   tetka   rodila   dvojke.   Kad   sam  čuo dvojke, a ona je bila onako mršava i jalova, rekao sam u sebi — zašto dvojke? Zašto ne trojke? Zašto ne četvorke? Zašto da stane? Ona je bila tako mršava i koštunjava, a soba tako mala — sa zelenim zidovima i prljavim željeznim slivnikom u kutu. Pa ipak je to bila jedina soba u kući, koja je mogla donijeti na svijet dvojke — ili trojke, ili magarce. Treća je soba bila alkoven gdje sam ja dobio ospice, vodene   kozice,  šarlah,   difteriju   i   tako   dalje:   sve   one   divne bolesti   iz   djetinjstva   zbog   kojih   se   vrijeme   oteže   u   vječitu blaženstvu i patnji, pogotovo kad se providnost pobrinula za prozor iznad postelje s rešetkama i divovima­ljudožderima koji ih   nadziru   i   s   kojih   se   liju   kaplje   znoja   krupne   kao   alem­ kamenovi, koji su brzi kao rijeka i koji niču, niču kao da je uvijek proljeće i kao da su u tropi­

17

29

18

ma,   s   debelim   komadima   pečenja   umjesto   ruku   i   s nogama   težim   od   olova   ili   laganim   kao   snijeg,   razdvojenih ruku   i   nogu   oceanima   vremena   ili   neizmjernim  širinama svjetlosti, a mala kvrga od mozga skrivena je kao zrno pijeska i nokti na nogama blaženo trunu pod ruševinama Atene. U toj sobi   nisam  čuo   ništa   doli   prazne   riječi.   Sa   svakom   novom, divnom   bolešću   roditelji   su   mi   postajali   sve  šupljo­glaviji. (»Pomisli   samo,   kad   si   bio   mala   beba,   odnio   sam   te   do sudopera i rekao sam ti mali moj sad više nećeš piti iz boce je li a ti si rekao neću i ja sam razbio bocu u sudoperu.«) U tu je sobu laganim korakom (»laganim korakom«, rekao je general Smerdjakov) došla gospođica  Sonowska,  usidjelica neizvjesne dobi, u zelenocrnoj haljini. A s njom je došao vonj starog sira —  spolovilo   joj   se   užeglo   pod   haljinom.   Ali   je   gospođica Sonowska donijela sa sobom i pljačku Jeruzalema i čavle koji su tako probili Isusu ruke da su rupe zauvijek ostale. Poslije križarskih pohoda Crna smrt; poslije Kolumba sifilis; poslije gospođice Sonowske šizofrenija. šizofrenija! Nitko više ne misli na to kako je krasno što je   cijeli   svijet   bolestan.   Nema   orijenta­cione   tačke,   nema sistema zdravlja. Bog bi isto tako mogao biti i trbušni tifus. Nema  apsoluta.   Samo svjetlosne   godine  zadržanog  progresa. Kad   pomislim   na   ona   stoljeća   u   kojima   se   Evropa   borila   s Crnom smrti, shvaćam kako može biti sjajan  život, samo ako smo   ugrizeni   u   pravo   mjesto!   Ples   i   groznica   usred   onog truljenja! Evropa neće možda nikad više tako radosno plesati. A sifilis! Dolazak sifilisa! Pojavio se kao zvijezda danica  što lebdi iznad ruba svijeta.

19

Godine   1927.   sjedio   sam   u  Bronxu6  i   slušao   jednog čovjeka   kako  čita   dnevnik   nekog   narkomana.   Taj   je  čovjek jedva   mogao  čitati,   toliko   se   smijao.   Dvije   pojave   potpuno različite:  čovjek   koji   leži   u   luminolu,   toliko   istegnut   da   mu noge vire kroz prozor, a gornji mu je dio tijela u ekstazi; drugi čovjek, koji je isti taj čovjek, sjedi u Bronxu i piša od smijeha zato što ne razumije. Jest,   veliko   sunce   sifilisa   zalazi.   Slaba   vidljivost: prognoza   za  Bronx,  za   Ameriku,   za   cijeli   suvremeni   svijet. Slaba   vidljivost   pračena   jakim   burama   smijeha.   Bez   novih zvijezda na obzorju. Katastrofe... same katastrofe! Mislim   na   ono   buduće   doba   kad  će   se   Bog   iznova roditi, kad će se ljudi boriti i ubijati za Boga kao što se sad bore i kao što će se još dugo boriti, za hranu. Mislim na to doba kad će   se   zaboraviti   na   rad   i   kad  će   knjige   zauzeti   svoje   pravo mjesto u  životu, kad možda neće više biti knjiga, nego samo jedna velika debela knjiga — biblija. Za mene je knjiga čovjek i   moja   je   knjiga  čovjek   kakav   .sam   ja,   zbunjen  čovjek, nepažljiv  čovjek,   nemaran  čovjek,   pohotljiv,   razvratan, hvalisav, zamišljen, obziran, lažljiv, vraški istinoljubiv  čovjek kakav sam ja. Mislim da u to buduće doba neću izmaći pažnji. Tada će moja povijest postati važna, a pečat koji ostavljam na licu   svijeta   imat  će   značenje.   Ne   mogu   smetnuti   s   urna   da stvaram povijest, povijest po strani koja će, kao čankir, izjesti ostalu   beznačajnu   povijest.   Ja   sebe   ne   smatram   za   knjigu, zapis, dokument, nego za povijest našeg doba — povijest svih doba. Ako sam bio nesretan u Americi, ako sam  čeznuo za 6

Četvrt New Yorka. (Prev.)

20

više   prostora,   za   više   pustolovina,   za   većom   slobodom izražavanja,   bilo   je   to   zato  što   mi   je   sve   to   bilo   potrebno. Zahvalan   sam   Americi  što   mi   je   pomogla   da   shvatim   svoje potrebe. Ondje sam bio na izdržavanju kazne. Sad više nemam potreba. Ja sam čovjek bez prošlosti i bez budućnosti. Ja jesam — i to je sve. Mene se ne tiče šta se vama sviđa, a šta ne sviđa; ja ne marim jeste li vi uvjereni da je ovo što kazujem istina, ili niste.   Meni   je   potpuno   svejedno   hoćete   li   me   ovoga   istog trenutka ostaviti. Ja nisam raspršivač iz kojeg možete istisnuti tanak  škropac nade.  Ja vidim  kako Amerika  širi  nesreću. Ja vidim   Ameriku   kao   crno   prokletstvo   svijeta.   Vidim   kako nastupa duga noć i kako se ona gljivica koja je otrovala svijet suši u korijenu. I tako sluteći kraj — bio on sutra ili za tri stotine godina —  grozničavo   pišem   ovu   knjigu.   I   tako   od   vremena   do vremena   sipam   misli,   moram   više   puta   nanovo   paliti   taj plamen,   ne   pukom   hrabrošću,   nego   i   očajem  —  jer   nema nikoga u koga bih se mogao uzdati da će sve ovo izreći mjesto mene.   Moje   spoticanje   i   pipanje,   moje   traženje   bilo   kojeg   i svakog sredstva izražavanja neka je vrst božanske mucavosti. Ja sam zabliješten veličanstvenim propadanjem svijeta! Svake  večeri,  nakon večere, nosim  smeće  u dvorište. Vraćajući   se,   stanem   s   praznom   kantom   pred   prozorom   na stubištu   i   zurim   u   Sacre   Coeur,   visoko   gore   na   brdu Montmartrea.   Svake   večeri   kad   nosim   dolje   smeće,   mislim kako   stojim   na   visoku   brdu   u   blistavoj   bjelini.   Nikakvo   me sveto srce ne nadahnjuje, ni na kakva Krista ne mislim. Mislim na nešto veće od Krista, na nešto veće od srca, na nešto iznad Boga Svemogućeg — NA SEBE. Ja sam čovjek. To mi se čini dovoljno.

21

Ja   sam   božji  čovjek   i  đavolji  čovjek.   Svakom   svoje. Ništa vječno, ništa apsolutno. Preda mnom je uvijek slika tijela, našeg trojnog boga penisa i testisa. Zdesna Bog Otac; slijeva visi nešto niže Bog Sin; a između njih i iznad njih Sveti Duh. Nikad   ne   mogu   smetnuti   s   uma   da   je   to   sveto   trojstvo čovjekovo djelo, da će pretrpjeti bezbrojne promjene — ali dok god budemo izlazili iz utroba s rukama i nogama, dok god bude zvijezda iznad nas da nas zaluđuju, i trave pod našim nogama da ublažuje  čudo u nama, dotle  će ovo tijelo odgovarati svim napjevima koje budemo zviždukali. Danas   je   treći   ili  četvrti   dan   proljeća   i   ja   sjedim   na Place  Clichy  na suncu. Danas, sjedeći ovdje na suncu, kažem vam da nije ni najmanje važno ide li svijet k vragu ili ne ide; nije važno je li svijet prav ili kriv, dobar ili loš. On jest — i to je dovoljno. Svijet je onakav kakav jest i ja sam ovakav kakav jesam. Ja ovo ne kažem kao Buddha što sjedi prekrštenih nogu, nego   iz   vesele,   nepokolebljive   mudrosti,   iz   neke   unutrašnje sigurnosti. Ovo ovdje vani i ovo u meni, sve to, sve, rezultanta neobjašnjivih   sila.   Kaos  čiji   red   nadmašuje   sposobnost shvaćanja. Nadmašuje ljudsku sposobnost shvaćanja. Kao ljudski stvor koji hoda okolo u suton, u zoru, u neobične   sate,   u   nezemaljske   sate,   osjećanje   da   sam   sam   i jedini toliko me okrepljuje da, kad hodam s mnoštvom i kad se čini da nisam više  ljudski stvor nego puki trunak, ispljuvak, pomislim da sam sam u prostoru, jedno jedino biće okruženo najvelebnijim praznim ulicama,  ljudski  biped  što hoda među neboderima   pošto   su   se   svi   stanovnici   razbježali,   pa   sam hodam, pjevam,  vladam  zemljom.  Ne moram gledati  u džep svoga prsluka da nađem svoju dušu; ona je neprestano u njemu, udara me u rebra, nadima se, nabrekla od pjesme. Ako sam

22

upravo napustio skup na kojem su se svi složili da je sve mrtvo, sad dok hodam ulicama, sam i istove­tan s Bogom, znam da je to laž. Očitovanje smrti neprestano mi je pred očima; ali ta smrt svijeta, smrt koja se neprestano zbiva, ne kreće se s periferije unutra, da me proguta, ta mi je smrt pred samim nogama, kreće se iz mene napolje, moja je vlastita smrt uvijek korak ispred mene. Svijet je odraz mene dok umirem, svijet ne umire ništa više nego što ja umirem, ja ću biti življi za tisuću godina nego što sam u ovom trenutku, a ovaj svijet u kojem sad umirem bit će također življi tada nego što je sada, iako će biti mrtav tisuću godina. Kad se svaka stvar doživi dokraja, nema smrti i nema žaljenja   niti   ima   lažnog   proljeća;   svaki   proživljeni   trenutak otvara   veće,  šire   obzorje   iz   kojeg   nema   drugog   spasa   doli življenja. Sanjari   sanjare   od   vrata   nagore,   tijela   su   im  čvrsto svezana remenjem za električnu stolicu. Zamišljati novi svijet znači  živjeti   svaki  dan u  njemu,  svaka  misao,  svaki  pogled, svaki korak, svaka kretnja ubija i ponovo stvara, smrt je uvijek jedan korak naprijed. Nije dovoljno pljunuti na prošlost. Nije dovoljno proglasiti budućnost, čovjek mora postupati tako kao da   je   prošlost   mrtva,   a   budućnost   neostvariva.  Čovjek   mora postupati tako kao da je idući korak posljednji korak, kao što i jest. Svaki je korak naprijed posljednji  i s njim umire jedan svijet, uključujući i sama sebe. Mi ovdje pripadamo zemlji koja neće   nikad   propasti,   prošlost   nikad   ne   prestaje,   budućnost nikad ne počinje, sadašnjost nikad ne svršava. Svijet nedođije koji držimo u svojim rukama i vidimo, a ipak nije mi. Mi smo ono što se nikad ne završava, što se nikad ne oblikuje da bi se moglo poznati, sve  što postoji, pa ipak nismo cjelina, dijelovi su toliko veći od cjeline da samo Bog matematičar može to

23

izračunati. Smijeh  —  savjetovao je  Rabelais.  Za sve vaše nevolje smijeh! Ali je, zaboga, teško slijediti njegovu zdravu, veselu mudrost   nakon   svih   onih   na­drilijekova   koje   smo   sasuli   niz grlo. Kako se  čovjek može smijati kad mu je podstava  želuca istrošena? Kako se  čovjek može smijati nakon sve one bijede kojom   su   nas   zatrovali   bljedunjavi,   ispijeni,   tužni,   patnički, svečani, ozbiljni, anđeoski duhovi? Ja razumijem obmanu koja ih je nadahnjivala. Opraštam im njihovu genijalnost. Kad pomislim na sve one fanatike koje su raspeli, i na one koji nisu bili fanatici, nego obični idioti, na sve koje su poubijali radi ideja, usne mi se razvlače u osmijeh. Zakrčite sve putove   spasa,   kažem   vam.   Spustite   poklopac   na   Novi Jeruzalem!   Dodirujemo   se   trbusima,   bez   nade!   Oprani   i neoprani, ubojica i putujući propovjednik, ispijeni tipovi i žuti mješanci, prevrtljivci i tvrdoglavci  —  neka se samo  što više zbiju, neka se nekoliko stoljeća frigaju u ovom ćorsokaku! Ili je svijet odviše labav ili ja nisam dovoljno krut. Kad bih   postao   nerazumljiv,   odmah   bi   me   razumjeli.   Razlika između shvaćanja i neshvaćanja sitna je kao zrno, još  sitnija, razlika   od   jednog   milimetra,   od  niti   prostora   između  Kine   i Neptu­na. Bez obzira koliko sam ja zabrazdio, razmjer ostaje isti; to nema nikakve veze s jasnoćom, preciznošću i tako dalje. (Ovo   i   tako   dalje   je   važno!)   Um   griješi   zato  što   je   odviše precizan   instrument;   niti   pucaju   na   kvrgama   mahagonija,   na cedrovini i ebanovini različite materije. Govorimo o stvarnosti kao da je to nešto samjerljivo, vježba na klaviru ili predavanje iz fizike. Crna smrt se pojavila s povratkom križara. Sifilis se pojavio s povratkom Kolumba. I stvarnost  će se pojaviti! Srž

24

stvarnosti, kaže moj prijatelj Cronstadt. U pjesmi napisanoj na dnu oceana ... Prognozirati tu stvarnost znači pogriješiti za milimetar ili za milijun svjetlosnih godina. Razlika je kvantum stvoren presijecanjem   ulica.   Kvantum   je   funkcionalan   poremećaj nastao nastojanjem  da se  čovjek stisne u koordinatni sistem. Koordinata   je   otkaz   od   strane   starog   poslodavca,   to  će   reći gnojna sluz od stare bolesti. Ovo   su   misli   koje   je   rodila   ulica,  genus   epileptoid. Iziđeš  s   gitarom   i  žice   popucaju  —  zato  što   ideja   nije morfološki usađena. Da bi se prisjetio sna, čovjek mora žmuriti i   ne   smije   se   micati.   Na   najmanji   pomak   raspada   se   cijelo tkivo. Na ulici se izlažem razornim, razlučnim elementima koji me   okružuju.   Ja   puštam   da   me   sve   upropaštava   kako   hoće. Saginjem se da zavirim u tajne procesa, više da se pokoravam nego da zapovijedam. Ima velikih gromada moga  života koje su se zauvijek izgubile.   Velike   su   se   gromade   izgubile,   rasule,   potratile   u razgovoru,   djelovanju,   prisjećanju,   snivanju.   Nije   nikad   bilo doba   u   kojem   bih  živio   jednim  životom,  životom   muža, ljubavnika,   prijatelja.   Gdje   sam   god   bio,  čime   sam   god   bio zaokupljen, vodio sam višestruk život. I tako, što god odabrao da   smatram   za   svoju   povijest,   izgubljeno   je,   utopljeno, nerazdvojno stopljeno sa životima, dramom, pričama drugih. Ja   sam  čovjek   staroga   svijeta,   sjeme   koje   je   prenio vjetar, sjeme koje nije moglo procvasti u američkoj oazi gljiva. Ja pripadam bujnom drvetu prošlosti. Ja sam vjeran, tjelesno i duhovno,   ljudima   Evrope,   onima   koji   su   nekoć  bili   Franci, Gali, Vikinzi, Huni, Tatari,  šta ja znam tko. Podneblje je za

25

moje tijelo i dušu ovdje gdje vladaju hitrina i pokvarenost. Ja sam ponosan što n e pripadam ovom stoljeću. Za   one   zvjezdoznance   koji   ne   mogu   slijediti  čin otkrivenja   dodajem   nekoliko   horoskopskih   poteza   kistom   na rubu mog Svijeta smrti... Ja sam čankir, rak koji ide na stranu i natrag i naprijed, kako ga je volja. Krećem se u čudnim tropima i trgujem jakim eksplozivima, tekućinom za balzamiranje,  jaspisom, mirhom, smaragdom,   iž­Ijebljenim  šmrkljima   i   dikobrazovim pandžama.   Zbog   Urana   koji   presijeca   moju   uzdužnu   liniju neobično   volim   pičku,   paprene   tripice   i   mješine.   Neptun dominira   mojim   horoskopom.   To   znači   da   se   sastojim   od vodenaste   tekućine,   da   sam   nepostojan,   sklon   donkihoteriji, nepouzdan, samostalan i nestalan. I svadljiv. S toplim jastukom pod guzicom mogu   izigravati   hvalisavca   ili   lakrdijaša   kao  bilo   tko drugi, bez obzira pod kojim je znakom rođen. To je autoportret koji prikazuje samo dijelove koji nedostaju — sidro, zvono za večeru,   ostatke   brade,   stražnji   dio   krave.   Ukratko,   ja   sam lijenčina koja krade bogu dane. Ja nemam  ama baš  ništa da pokažem od svoga rada osim svog genija. Ali dođe vrijeme, čak i u životu lijenog genija, kad mora prići prozoru i izbljuvati suvišni prtljag. Ako si genij, moraš  to učiniti  —  ako ni zbog čega drugoga a ono zbog toga da sagradiš  svoj vlastiti  mali shvatljivi   svijet   koji   neće   stati   kao   kakav   sat  što   se   navija svakih   osam   dana!   I  što   više   balasta   odbaciš,   to   se   lakše izdigneš nad poštovanje svojih susjeda. Dok se ne nađeš sam u stratosferi. Onda privežeš kamen oko vrata i skočiš na noge. To dovodi do potpunog uništenja anagogijskog tumačenja snova, a

26

i stomati tisa koji je prouzročilo mazanje živinim preparatima. Imaš san za noć i konjski smijeh za dan. I tako, kad stojim za tezgom »Malog Palčića« i vidim ta lica   iz   poluprofila   kako   ulaze   kroz   paklena   vrata   u   podu, koloturima   i   skobama,   vukući   lokomotive   i   klavire   i pljuvačnice, kažem sam sebi: »Sjajno! Sjajno! Sva ta starudija, sva ta mašinerija dolazi mi na srebrnu tanjuru! To je sjajno! To je bajno! To je pjesma koja je nastala dok sam spavao.« Ono malo  što sam naučio o pisanju svodi se na ovo: pisanje nije ono što ljudi misle da jest. Ono je nešto posve novo svaki put kod svakog pojedinca. Valparaiso, na primjer. Kad ja kažem Valparaiso, to znači nešto sasvim drugo od onoga što je ikad   značilo.   Može   značiti   jednu   englesku   pičku   koja   je izgubila sve prednje zube, a pipničar stoji nasred ulice i traži goste.   Može   značiti   anđela   u   svilenoj   košulji   koji   prebire svojim čipkastim prstima po crnoj harfi. Može značiti oda­lisku s mrežom protiv komaraca oko guzice. Može značiti bilo šta ili ništa od svega toga, ali šta god značio, možete biti sigurni da je nešto   različito,   nešto   novo.  Valparaiso  je   uvijek   pet   minuta prije kraja, malo na ovu stranu Perua ili možda sedam—osam centimetara bliže. To su dva i pol kvadratna centimetra koje grozničavo razgledaš zato  što imaš vruć  jastuk pod guzicom i Svetog Duha u crijevima  —  uključujući i ortopedske greške. To znači  »pišati toplo i piti hladno«,  štono rese Trimalhion, »jer je naša majčica zemlja u sredini, zaokrugljena kao jaje, i krije sve dobre stvari u sebi, kao saće«. A sad, moje dame i gospodo, ovim malim univerzalnim ključem za konzerve koji držim u rukama otvorit ću konzervu sardina. Ovim malim ključem za konzerve koji držim u rukama

27

svejedno je hoćete li otvoriti kutiju sardina ili ljekarnicu. Treći je ili  četvrti dan proljeća, kao  što sam vam već  nekoliko puta rekao, i mada je ovo neko jadno, otrcano proljeće koje podsjeća na druga proljeća, pošašavit  ću dokraja od toplomjera. Vi ste mislili   da   ja   sjedim   neprestano   na   Place  Clichy  i   da   pijem aperitif, možda. Zapravo sam doista sjedio na Place Clichy, ali je to bilo prije dvije­tri godine. I doista sam stajao za tezgom »Malog Palčića«, ali je davno tome, a od tada mi jedan rak nagriza vitalne organe. Sve je to počelo u Metrou (prvi razred) rečenicom — »l'homme que j'etais, je ne le suis plus«7. Dok sam prolazio pored ranžirne stanice, mučile su me dvije bojazni  —  prva, da  će mi oči, ako dignem pogled malo više, iskočiti iz glave; druga, da mi ispada šupak. Napetost tako velika   da   je   sva   ideacija   u   tren   oka   postala   romboedarska. Zamislio sam kako cijeli svijet proglašava blagdan da razmišlja o   atmosferskim   smetnjama.   Na   taj   bi   dan   bilo   toliko samoubojstava   da   ne   bi   bilo   dovoljno   kola   da   pokupe   sve mrtvace.   Prolazeći   pored   ranžirne   stanice   na   Porte,   osjećam odvratan smrad iz vagona za stoku. To je ovako: danas cijeli dan i jučer cijeli dan — prije tri­četiri godine, naravno — stoje tu, tijelo uz tijelo, u strahu i znoju. Tjelesa su im prožeta zlom kobi. Dok prolazim pored njih, glava mi je strašno bistra, misli su mi kristalno jasne. Toliko se  žurim da istresem svoje misli da trčim mimo njih u mraku. I ja sam u veliku strahu. I ja se znojim i dašćem, žedan, prožet zlom kobi. Idem pored njih kao pismo  kroz poštu.  Ili ne  ja, nego stanovite  ideje  čiji  sam  ja vjesnik. A na te su ideje već prilijepljene naljepnice i privezane cedulje,   već  su   zapečaćene   i  žigosa­ne   običnim   i   vodenim žigovima. Teku u serijama, moje ideje, kao kalemovi električne 7

Nisam više čovjek koji sam negda bio. (Prev.)

28

žice. Živjeti iznad iluzije ili s njom — pitanje je sad. U meni je jeziv dragulj koji se neće istrošiti, dragulj koji grebe okna na prozorima   dok bježim  kroz  noć.  Stoka  muče  i bleji.  Stoji  u toplom   smradu   vlastitih   izmetina.   Sad   opet  čujem   glazbu kvarteta   u   A­molu,   samrtničke   trzaje  žica.   U   meni   je   jedan luđak koji cijepa i cijepa i cijepa dok ne udari posljednji di­ skord.  Čisto   razaranje,   za   razliku   od   manjih,   prljavijih razaranja. Nema se šta oprati poslije. Kotač  svjetlosti  što se valja put ponora  —  u jamu bez dna.  Ja,  Beethoven,  ja  sam  ga stvorio!  Ja,  Beethoven,  ja  ga uništavam! Od sada, moje dame i gospodo, vi zabavljate Meksiko. Od sada  će sve biti  čarobno i lijepo,  čarobno lijepo,  čarobno divno. Sve čarobnije lijepo i divno. Od sada nema više užeta za rublje ni podvezica ni flanelskog donjeg rublja. Uvijek samo ljeto i sve vjerno originalu. Ako je konj, onda je konj za sva vremena.   Ako   je   apopleksija,   onda   je   apopleksi­ja,   a   nije vidovica.   Nema   kurvi   u   rano   jutro,   nema   gardenija.   Nema mrtvih mačaka u jarku, nema znoja ni znojenja. Ako je nešto usna,   onda   mora   biti   usna   koja   vječno   podrhtava.   Jer   u Meksiku, moje dame i gospodo, uvijek je tačno u podne, a što se sjaji, to je fuksija, a što je mrtvo, mrtvo je i nema peruški za brisanje   prašine.   Ležiš  na   betonskoj   postelji   i   spavaš  kao acetilenska   lampa.  Kad  ti  upali,  puna  šaka  brade.  Kad  ti  ne upali, bijeda, još gore od bijede. Nema arpedža, nema ukrasnih nota, nema kadenci. Ili držiš ključ ili ne držiš ključ. Ili počneš čistom melodijom ili počneš  lizolom. Ali bez  čistilišta i bez eliksira, četvrta ekloga ili Trinaesti arrondissement!8 8

Gradski okrug. (Prev.)

29

30

SUBOTNJE POSLIJEPODNE

OVO JE BOLJE NEGO ČITATI VERGILIJA.

Subota je poslije podne, a ova se subota poslijepodne razlikuje od svih drugih subotnjih poslije­podneva, ali nipošto kao ponedjeljak poslijepodne ili  četvrtak poslijepodne. Ovoga dana, dok se vozim put mosta u Neuillyu, pored Robinsonova otočića na  čijem je kraju hram, a u hramu mali kip nalik na kotiledon u otvoru zvona, imam takav osjećaj da sam kod kuće da mi se  čini nevjerojatno da sam se rodio u Americi. Mirna voda, ribarski čamci, željezni stupovi koji obilježavaju maticu, teglenjaci što nisko leže i tromo zaokreću, crne teretne brodice i  sjajni   podupirači,  nebo  što  se uopće  ne  mijenja,  rijeka  što zavija   i   krivuda,   brežuljci  što   se  šire   i   neprestano   opasuju dolinu,   panorama  što   se   vječito   mijenja   a   ipak   ostaje   ista, raznoličnost i gibanje  života pod stalnim znakom trobojnice, sve je to povijest  Seine  koja mi je u krvi i koja  će ući u krv onih koji  će doći iza mene kad budu prolazili uz ove obale u jednu subotu poslijepodne. Kad sam prešao most u Boulogneu, uz cestu što vodi u Meudon, okrećem se i spuštam niz brdo u  Sevres.  Prolazeći nekom pustom ulicom, vidim malen restoran u vrtu; sunce se probija kroz krošnju i obasjava stolove. Silazim s bicikla. Šta   je   bolje   nego  čitati   Vergilija   ili   učiti   napamet

31

Goethea (alies Vergangliche ist nur ein Gleichnis19 itd.)? Pa,   jesti   vani,   ispod   platnenog   krova,   u   Issy­les­ Moulineauxu  za osam franaka. Pourtant je  suis a Sevres.10  U posljednje  vrijeme  pomišljam  da napišem Journal d'un Fou11 koji sam tobože našao u Issy­les­Moulineauxu. A kako sam taj fou   uglavnom   ja,   ja   ne   jedem   u   Sevresu   nego   u  Issy­les­ Moulineauxu.  I  šta kaže  fou kad dođe konobarica  s  velikim vrčem   piva?   Ne   brinite   za   greške   kad   pišete!   Biografi  će razjasniti sve greške. Mislim na svog prijatelja Carla koji je posljednja  četiri   dana   proveo   započinjući   opis  žene   o   kojoj piše. »Ja to ne mogu! Ja to ne mogu!« kaže on. Pa dobro, kaže fou, dajte da vam j a to napravim. P oč n i t e ! To je najvažnije. Recimo da joj nos nije orlovski? Recimo da joj je božanski lijep? Kad portret loše počinje, to je zato što ne opisujete ženu koju imate na umu: više mislite na one koji će gledati portret, nego na ženu koja vam pozira. Uzmite Van Nordena — on je drugi slučaj. On se dva mjeseca sprema da počne pisati roman. Kad god ga sretnem, ima novi početak za svoju knjigu. Jučer mi je rekao: »Vidiš u čemu je moj problem. Ne radi se samo o tome   kako   da   počnem:   prvi   redak   odlučuje   o   obliku   cijele knjige.   Evo   kakav   sam   početak   napisao   neki   dan:   ,Dante   je napisao pjesmu o mjestu H—. H i crtica zato što ne želim imati nikakva okapanja s cenzurom.« Zamislite   knjigu   koja   počinje   sa   H   i   crticom!   Mali osobni pakao koji ne smije povrijediti cenzore! Primjećujem da Whitman,  kad počinje pjesmu, kaže: »Ja, Walt, u svojoj 37­oj godini   i   u   dobru   zdravlju!   ...   Ja   sam   na   putu   sa   svojom 9

Sve što je prolazno samo je prispodoba. (Prev.) Međutim, ja sam u Sevresu. (Prev.) 11 Dnevnik jednog luđaka. (Prev.) 10

32

vizijom ... Ja sam ludo zaljubljen u sama sebe... Walt Whitman, kozmos, Manhattana sin, plahovit, od krvi i mesa, pohotljiv, jedem, pijem i rasplođujem... Izvadite brave iz vrata! Izvadite i sama vrata iz dovratka ... Sad ili ubuduće, svejedno je meni... Ja postojim kakav jesam, i to je dovoljno ...«. Kod Walta je uvijek subota poslije podne. Ako je ženu teško opisati, on to prizna i stane u trećem retku. Iduće subote, ako   bude   lijepo   vrijeme,   možda  će   dodati   zub   koji   joj nedostaje,   ili   gležanj.   Sve   može  čekati,   vrebati   priliku.  »Ja apsolutno   prihvaćam   Vrijeme.«  A   moj   prijatelj  Carl,  koji   je vitalan kao stjenica, piša u gaće zato što su prošla četiri dana, a on ima samo negativ u ruci.  »Ja ne vidim razloga«, kaže on, »žalo bih ja ikad umro — izuzev kakvog nesretnog slučaja.« A onda   trlja   ruke   i   zavlači   se   u   svoju   sobu   da   doživi   svoju besmrtnost. Živi i dalje kao stjenica u zidnim tapetama. Žarko sunce upire kroz platneni krov. Ja buncam  zato što   umirem   tako   brzo.   Svaka   je   sekunda   važna.   Ne  čujem sekundu koja je upravo otkucala ­ hvatam se kao luđak za ovu sekundu koja se još nije oglasila... šta je bolje nego čitati Vergilija? Ovo! Ovaj trenutak što se širi i što se nije odredio • i kucaj ima ni udarcima, ovaj vječni   trenutak   koji   poništava   sve   vrijednosti,   stupnjeve   i razlike. Ovo  šikljanje gore i napolje iz skrivena vrela. Nema istina da se izreknu, nema mudrosti koja bi se mogla priopćiti, šikljaj i žubor, govorenje svima ljudima u jedan mah, posvuda i na svim jezicima. Sad je najtanji veo između ludila i duševnog zdravlja.  Sad je sve tako jednostavno da se ruga  čovjeku. S ovog   vrhunca   opijenosti  čovjek   se   svali   na   visoravan   dobra zdravlja gdje čita Vergilija i Dantea i Montaignea i sve ostale

33

koji su govorili samo o ovom trenutku, o trenutku koji se širi i koji se uvijek čuje... Priča svim ljudima u jedan mah. Šikljaj i žubor. Ovo je trenutak kad prinosim čašu ustima promatrajući u isto vrijeme muhu koja mi je sjela na mezimac; a muha je isto toliko važna za ovaj trenutak koliko i moja ruka, ili  čaša koju ona drži, ili pivo koje je u čaši, ili misli koje se rađaju iz piva i umiru s pivom. Ovo je trenutak kad znam da se ne treba obazirati na znak na kojem piše  »Versailles^,  ni na znak na kojem piše »Suresnes«, ni na bilo koji znak koji upućuje u ovo ili ono mjesto, nego da uvijek treba ići u mjesto za koje nema znaka. Ovo je trenutak kad pusta ulica u kojoj sam odlučio da sjednem   vrvi   od   ljudi,   a   sve   su   pune   ulice   prazne.   Ovo   je trenutak kad je svaki restoran pravi restoran, ako vam ga nitko nije pokazao. Ovo je najbolje jelo, iako je najgore koje sam ikad okusio. Ovo je jelo koje neće nitko osim genija dotaći — uvijek   nadohvat   ruke,   lako   se   probavlja   i   ostavlja   tek   neu­ tažen.  »Je   li   bio   dobar   rokfor?«  pita   me   konobarica. Božanstven.   Najpljesniviji,   najcrvljiviji,   naj­šugaviji   rokfor koji   je   ikad   proizveden,   pun   crvi   Danteovih,   Vergilijevih, Homerovih, Boccacciovih, Rabelaisovih, Goetheovih, svih crvi koji   su  ikad  postojali  i   zavukli   se  u  sir.  Da  bi  jeo   ovaj  sir, čovjek  mora   biti   genijalan.   Ovo   je   sir   u   kojem   sahranjujem sama   sebe,   ja,  Miguel   Feodor   Francois   Wolfgang  Valentine Miller. Pristup mostu je popločen kaldrmom. Vozim se toliko polagano da svaki kamen  šalje zasebnu i jasnu poruku mojoj hrptenjači   i   dalje   gore,   preko   kralješnjaka,   do   one   ispucale krletke u kojoj pa­moždina pali svoje semafore. I dok prelazim most   u  Sevresu,  gledajući   desno  i  lijevo,  prelazeći  bilo   koji most, bilo to preko  Seine,  Marne,  Ourqa, Aude, Loire,  Lota,

34

Shannona   ili  Liffeyja,  East   Rivera  ili  Hudsona,  Mississipija, Colorada,  Amazone,   Orinoka,   Jordana,  Tigrisa,   Irrawaddyja, prelazeći   bilo   koji   i   svaki   most,   a   ja   sam   ih   sve   prešao, uključujući tu i Nil, Dunav, Volgu, Eufrat, prelazeći most u Sevresu, ja vičem, kao onaj mahnitac sveti Pavao:  »O, smrti, gdje ti je žalac?« Za mnom Sevres, preda mnom Boulogne, ali ovo što prolazi poda mnom, ova Seina koja je potekla odnekud bezbrojem   istodobnih   brizgova,   ovaj   mirni   mlaz  što   teče   iz milijuna,   milijarde   korje­nova,   ovo   mirno   zrcalo  što   nosi   sa sobom oblake i guši prošlost,  što teče sve dalje i dalje i dalje dok   se   između   zrcala   i   oblaka   krećem   poprijeko   ja,   jedno potpuno samostalno biće, svijet kojim se završavaju nebrojena stoljeća, ja i ovo  što prolazi poda mnom i ovo  što plovi nada mnom i sve što nadire kroza me, ja i ovo, ja i ono, združeni u jednom trajnom gibanju, ova Seina i svaka Seina koja je op­ kročena mostom, čudo je čovjeka koji je prelazi na biciklu. Ovo je bolje nego čitati Vergilija... Vozim   se   natrag   prema   St.   Cloudu,   kotač  se   okreće veoma  polagano, brzinomjer  u ispucaloj  sivoj krleci  pucketa kao filmski žurnal. Ja sam čovjek čiji je manometar neoštećen; ja sam  čovjek na stroju i imam vlast nad strojem; vozim se nizbrdo   pritišćući   kočnice;   mogao   bih   isto   tako   zadovoljno tjerati mlin nogama i pustiti da zrcalo prolazi nada mnom, a povijest poda mnom, ili obratno. Vozim se na suncu,  čovjek neosjetljiv   za   sve   osim   za   pojave   svjetlosti.   Brežuljak   St. Clouda   diže   se   lijevo   preda   mnom,   drveće   se   savija   da   me zaštiti, put je ravan i beskrajan, mali kip počiva u zvonu jezera nalik   na   kotile­don.   Svaki   je   Srednji   vijek   dobar,   bilo   u čovjeku, bilo u povijesti. Sunce grije i ceste se pružaju na sve strane i sve ceste vode nizbrdo. Ja ne bih poravnavao cestu ni

35

uklanjao bilo kakve džombe. Svaki udarac  šalje novu poruku signalnom tornju. Pazio sam na sva mjesta u prolazu: da bih obnovio svoje misli, treba samo da obnovim u mislima svoj put, da ponovo osjetim ove džombe. Kod mosta u St. Cloudu zaustavljam se. Ne žurim se — mogu   cijeli   dan   dangubiti.   Ostavljam   bicikl   u   stalku   ispod drveta i idem u pisoar da se popišam. Sve je to divota,  čak i pisoar. Dok stojim tu i gledam u kućna pročelja, snebivljiva mlada  žena naginje se kroz prozor da me gleda. Koliko sam puta stajao tako u ovom nasmiješenom, ljupkom svijetu, sunce se igralo na meni, a ptice ludo cvrkutale, i primijetio neku ženu kako me gleda s otvorenog prozora, osmijeh joj se mrvio na mekane   sitne   komadiće   koje   ptice   skupljaju   u   kljunovima   i pohranjuju kadikad na dnu pisoara, gdje voda umilno romoni, a onda naiđe muškarac s otvorenim prorezom na hlačama i izlije sadržaj svoga mjehura, što se puši, na mrvice što se rastvaraju. Stojeći tako, otvorena srca i proreza na hlačama i mjehura, čini mi se da se sjećam svakog pisoara u koji sam ikad stupio  — sve sami ugodni osjećaji, sve sama bogata sjećanja, kao da mi je   mozak   golem   divan   zatrpan   jastučićima,   a  život   dug drijemež  u jedno vruće, pospano poslijepodne.  Ja mislim  da nije baš  čudno  što je Amerika postavila pisoar usred Pariške izložbe u Chicagu. Držim da mu je tu bilo mjesto i držim da je to pohvala koju bi Francuzi morali cijeniti. Doduše, nije bilo potrebno izvjesiti trobojnicu na njega. Un peu trop fort, ca!12 Pa ipak, kako može Francuz znati da je jedna od prvih stvari koja udari   u   oči   posjetiocu   Amerikancu,   koja   ga   ushiti,   koja   mu razgali srce, taj posvudašnji pisoar? Kako može Francuz znati da je ono što se snažno doima Amerikanca kad gleda pissotiere 12

Tu su malo pretjerali! (Prev.)

36

ili vespasienne, ili kako god hoćete da to nazovete, činjenica da je usred ljudi koji priznaju potrebu da se ovda­onda pomokre i koji znaju isto tako da se pišati ne može bez pišala, a ako se to ne  čini   javno,   da  će   se  činiti   potajno,   i   da   nije   nimalo nepriličnije pišati na ulici nego ispod zemlje, gdje neka stara podrtina pazi na vas da ne počinite kakvu sablazan. Ja sam  čovjek koji piša mnogo i  često,  što kažu da je znak velike umne djelatnosti. Kako bilo da bilo, znam da sam na muci kad hodam ulicama New Yorka. Neprestance se pitam gdje će biti iduća stanica i hoću li moći toliko izdržati. Zimi je, doduše, kad si bez para i gladan, lijepo zadržati se nekoliko minuta u toploj okrepnoj stanici podzemne  željeznice, ali kad dođe proljeće, sasvim je drugačije, čovjek rado piša na suncu, među ljudima koji te odozgo gledaju i smješkaju ti se. I mlada žena, kad sjedne da isprazni mjehur u porculanskoj školjci, nije možda prizor u kojem se može uživati, nijedan čovjek koji ima imalo osjećaja ne može reći da nije lijep pogled na muškarca koji stoji iza limene ploče i gleda svjetinu s onim zadovoljnim, mirnim, rasijanim smiješkom na licu, s onim dugim zanesenim, ugodnim pogledom. Rasteretiti pun mjehur jedna je od velikih ljudskih radosti. Ima   izvjesnih   pisoara   radi   kojih   idem   zaobilaznim putem  —  kao,   primjerice,   trošna  čatrlja   ispred   Doma gluhonijemih,   na   uglu  Rue   St.   Jacques  i  Rue  de   l'Abbede­ l'Epee,   ili  onaj  od  Pneu  Hutchinsona  pokraj  Luksemburškog parka, na uglu  Rue d'Assas  i  Rue Guynemer.  Tu sam, jedne mirisne proljetne noći, ne znam i ne marim kakvim spletom događaja,   ponovo   otkrio   svoga   starog   prijatelja   Robinso­na Crusoea. Cijelu sam noć proveo u sjećanju, u muci i strahu, u radosnoj muci i radosnom strahu.

37

»Čudesa u životu ovoga čovjeka« — piše u predgovoru izvornom izdanju — »nadmašuju sve što se može naći na ovom svijetu; teško da  život jednog  čovjeka može biti raznoličniji.« Otok koji je sad poznat pod imenom Tobago, na ušću grdnoga Orino­ka, trideset milja sjeverozapadno od Trinidada. Gdje je čovjek Crusoe živio u samoći dvadeset i osam godina. Stope na pijesku, tako lijepo ispupčene na koricama. Petko. Kišobran ... Zašto   je   ta   jednostavna   priča   toliko   zastravila   ljude osamnaestog stoljeća? Voici le Larousse13: »... Le recit des aventures d'un homme qui, jete  dans une ile deserte, trouve les moyens de se suf­fire et mćme de se creer un bonheur relatif, que complete l'arrivee d'un autre etre humain, d'un sau­vage, Vendredi,  que Robinson a arrache des mains de ses ennemis  ...  L'interet du  roman n'est  pas dans la verite   psyhologique,   mais   dans   l'abondance   des   details minutieux qui donnent une impression saisis­sante de realite.«14 Dakle,  Robinson   Crusoe  ne   samo  što   je   nekako progurao,   nego   je  čak   stvorio   sebi   neku   relativ­n   u   sreću! Bravo! Jedan čovjek koji je bio zadovoljan relativnom srećom. Kako   neanglosaksonski!   Kako   pretkršćanski!   Osuvremenjući priču,   nasuprot   Larousseu,   mi   tu   imamo,   dakle,   pripovijest jednog umjetnika koji je htio sam sagraditi jedan svijet, priču možda   prvog   pravog   neurastenika,  čovjeka   koji   je   namjerno postao   brodolomac   da   bi  živio   izvan   svog   doba   u   vlastitu 13

Evo šta kaže Larousse (francuska enciklopedija). (Prev.) »Prikaz pustolovina jednog čovjeka koji, bačen na pust otok, uspijeva da se sam snađe i da čak stvori neku relativnu sreću koju upotpunjava dolazak još jednog ljudskog stvora, divljaka, Petka, kojeg je Robinson oteo iz i uku njegovih neprijatelja ... Zanimljivost romana ne leži u psihološkoj istinitosti, nego u obilju sitnih pojedinosti koie stvaraju snažan dojam stvarnosti.« (Prev.) 14

38

svijetu koji je mogao dijeliti s još  jednim ljudskim stvorom, memeun sauvage.15 Važno je istaći da je on, ostvarujući svoju neurotsku pobudu, doista našao relativnu sreću, iako je bio sam na   pustu   otoku,   možda   samo   s   nekom   starom   puškom   i poderanim   hlačama,  čista  pločica,   sa   dvadeset   i   pet   tisuća godina postmagdalenskog  »progresa«  zapretanim u njegovim živčanim   stanicama.   Pojam   relativne   sreće   u   osamnaestom stoljeću! I kad dođe Petko, iako je Petko, ili  V  e n ­d r e d i, puki divljak i ne govori Crusoevim jezikom, krug se zatvara. Volio bih opet pročitati tu knjigu  —  a možda i hoću jednog kišnog   dana.   Izvanredna   knjiga   koja   se   pojavila   na   vrhuncu naše divne faustovske kulture. Ljudi kao Rousseau, Beethoven, Napoleon,  Goethe  na  obzorju.  Cijeli  civilizirani  svijet   ostaje budan noći i noći da je pročita na devedeset i sedam različitih jezika. Slika stvarnosti u osamnaestom stoljeću. Od tada nema više pustih otoka. Od tada, gdje god se čovjek slučajno rodi, tu je i pust otok. Svaki je čovjek svoja vlastita civilizirana pustoš, otok svoga Ja na kojem je doživio brodolom: sreća, relativna ili apsolutna, ne dolazi u obzir. Od tada svatko bježi od sama sebe ne bi li našao kakav imaginaran pust otok, ne bi li doživio taj san   Robinsona   Crusoea.   Pratite   klasične   bjegove   kod Melvillea,   Rimbauda,   Gaugina,   Jacka   Londona,  Henryja Jamesa, D. H. Lawrencea... ima ih na tisuće. Ni jedan od njih nije našao sreću. Rimbaud je našao rak. Gaugin je našao sifilis. Lawrence je našao sušicu — bijelu kugu. Kugu — tako je! Bio to   rak,   sifilis,   tuberkuloza   ili  šta   mu   drago.   Kuga!   Kuga Suvremenog progresa: kolonizacija, trgovina, besplatne biblije, rat, bolest, proteze, tvornice, robovi, ludilo, neuroze, psihoze, rak, sifilis, tuberkuloza, anemija, štrajkovi, otpuštanje radnika, gladovanje,   ni­štavilo,   ispraznost,   nemir,   napor,   očaj, 15

Čak i divljakom. (Prev.)

39

čamotinja,   samoubojstvo,   stečaj,   arterioskleroza, megalomanija,  šizofrenija,   hernija,   kokain,   cijanovodična kiselina,  smrdljive bombe, suzavac, bijesni psi, autosugestija, autointoksikacija,   psihoterapija,   hidro   terapija,   električna masaža,   usisavači,   pemikan,   zobene   pahuljice,   hemoroidi, gangrena.   Nema   pustih   otoka.   Nema   raja.   Nema  čak   ni relativne sreće. Ljudi toliko grozničavo bježe od samih sebe da traže spas pod ledenim santama ili u tropskim močvarama, ili se pak penju na Himalaju ili se guše u stratosferi... Ono što je zastravilo ljude u osamnaestom stoljeću bila je   vizija   svršetka.   Dodijalo   im   je.   Htjeli   su   se   vratiti   tamo odakle su došli, iznova se zavući u majčinsku utrobu. OVO JE DODATAK LAROUSSEU ... Najviše   me   se   dojmilo,   u   pisoaru   pokraj Luksemburškog parka, kako malo znači  što ta knjiga sadrži, važan je bio trenutak kad se  čitala, trenutak koji je sadržavao knjigu,   trenutak   koji   je   konačno   i   za   sva   vremena   postavio knjigu u živu sredinu jedne sobe s njenim sunčanim zrakama, s njenom atmosferom prizdravljanja, s njenim običnim stocima, s njenom  kiparom, s njenim  mirisom  od kuhanja  i pranja,  s njenim  majčinim likom  što se diže velik i nalik na totem, s njenim prozorima što gledaju na ulicu i bacaju u očnu mrežnicu ispremetane radnje lijenih, puzavih spodoba, kvrgava drveća, trolejbusnih   hej,   mačaka   na   krovovima,   pohabanih   noćnih mora sto plešu viseći na uzetima za rublje, vrata krčme