Henrik Sjenkijevic - Potop

HENRIK SJENKJEVIČ

POTOP Preveo sa poljskog Lazar R. KNEŽEVIĆ DEČJE NOVINE, 1989.

By

DEO PRVI

UVOD

Bila je u Žmuđi moćna porodica Biljeviči, poreklom od Mendoga,

sa razgranatim rodbinskim vezama i najviše poštovana u celom Rosjenjskom kraju. Do velikih dostojanstava nisu Biljeviči nikada dospevali, najviše do okružnih, ali su na bojnom polju činili zemlji velike usluge, za koje su u svoje vreme bili bogato nagrađivani. Njihovo porodično gnezdo, koje i danas postoji, zvalo se takođe „Biljeviči“, ali, sem njih, imali su mnogo drugih imanja, i u okolini Rosjenja i dalje ka Krakinovu, oko Laude, Šoje, Njevjaže, pa čak do iza Ponjevježa. Docnije su se raspali na nekoliko porodica, čiji su se članovi izgubili iz očiju. Sastajali su se svi samo onda kada se u Rosjenjama, na ravnici zvanoj Stani (stalež), vršila smotra žmuđske zamanice. Ponekad su se nalazili i pod stegovima1 litavske redovne vojske i na saborima, a pošto su bili imućni i imali uticaja o njima su morali voditi računa čak i svemoćni u Litvi i Žmuđi Rađivili. Za vlade Jana Kazimira starešina svih Biljeviča bio je Herakliuš Biljevič, pukovnik lake konjice, potkomornik upitski. On nije stanovao u rodnome gnezdu, koje je u ovo vreme imao Tomaš, mačonoša rosjenjski, a Herakliušu su pripadali Vodokti, Ljubič i Mitruni, blizu Laude, opkoljeni, kao morem, imanjima male vlastele. Osim Biljeviča u okolini je bilo samo nekoliko većih porodica, kao Solohubi, Bontvili, Šilinzi, Korizni (mada je i male vlastele tih prezimena bilo dosta); uostalom, ceo sliv Laudin bio je gusto pokriven takozvanim okolicama ili, govoreći običnije, selima, naseljenim, u istoriji Žmuđi Pojam stega ne treba vezivati za njegovo današnje značenje — zastavu. Steg je arhaična reč koja označava manju, nezavisnu vojnu jedinicu brojnosti od 80-150 ljudi, vrlo često pod komandom nekog feudalca ili nezavisnog zapovednika. Svaki steg je imao svoje jedinstveno obeležje, najčešće zastavu po kojoj je bio prepoznatljiv, i iz tog razloga je reč steg u novije vreme pomalo izgubila svoje prvobitno značenje i postala sinonim za zastavu. (Prim. Disco Ninja) 1

slavnom i čuvenom, laudanskom vlastelom. U drugim oblastima porodice su uzimale imena od sela ili sela od porodica, kao na primer u Podljasju, a ovde, u laudanskome slivu, bilo je drukčije. Ovde su u Morezima stanovali Stakjani, koje je tu u svoje vreme naselio kralj Batori za junaštvo pokazano kod Pskova. U Volmontovičima, na plodnoj zemlji, rojili su se Butrimi, najveći junaci u svoj Laudi, čuveni zbog svoje ćutljivosti i teške ruke, koji su u vreme sabora, napada ili ratova navikli ići složno i ćutke. Zemlju u Drožejkanima i Mozgama obrađivali su mnogobrojni Domaševiči, čuveni lovci; ti su kroz šumu Zjeljonku po tragu gonili medvede čak do Viljkomježa. Gaštovti su živeli u Pacuneljama: njihove su devojke bile toliko čuvene lepotice da su najzad sve lepe devojke u okolini Krakinova, Ponjevježa i Upite zvali pacuneljkama. Solohubi Mali bili su bogati konjima i odličnom marvom, gajenim po šumskim pašnjacima; a Gošćeviči u Goščunima cedili su katran, zbog čega su ih zvali Gošćevičima Crnim ili Dimnim. Bilo je još sela i još porodica. Mnoga od tih imena postoje i danas; ali većinom ni sela nisu onde gde su bila, i ljudi u njima zovu se drugim imenima. Naišli su ratovi, nesreće, požari, nije se uvek gradilo na starim zgarištima, ukratko, promenilo se mnogo šta. Ali je nekad stara Lauda cvetala kao u prvo vreme, i laudanska vlastela došla je do najvećeg ugleda kad se pre malo godina, boreći se kod Lojova protiv pobunjenih kozaka, veoma proslavila pod komandom Januša Rađivila. A svi su iz Laude služili u stegu staroga Herakliuša Biljeviča; bogatiji, kao drugovi, sa dva konja, siromašniji sa jednim, najsiromašniji kao prosti konjanici. Uopšte je to bila hrabra vlastela i veoma je volela viteški zanat. Zato se opet manje razumevala u poslovima koji su se ticali sabora. Znali su da kralj boravi u Varšavi, Rađivil i pan Hljebovič, starosta, u Žmuđi, a pan Biljevič u Vodoktima, u Laudi. To im je bilo dovoljno; a glasali su onako kako mi rekne pan Biljevič, u uverenju da on hoće ono što hoće pan Hljebovič, a da ovaj opet ide sa Rađivilom. Rađivil je kraljeva ruka u Litvi i Žmuđi, a kralj je gospodar Poljske, otac svega vlasteostva. Pan Biljevič je, uostalom, bio više prijatelj no štićenik silnih oligarha u Biržama — i to veoma cenjen, jer je na svaki poziv imao hiljadu glasova i hiljadu laudanskih sabalja, a sablje u rukama Stakjama, Butrima, Domaševiča ili Gaštovta nije olako uzimao još niko u ono vreme. Tek docnije se izmenilo sve, kad je nestalo pana Herakliuša Biljeviča. A nestalo je toga oca i dobrotvora laudanske vlastele godine 1654.

Rasplamteo se tada duž cele istočne granice Poljske strašan rat. Pan Biljevič već nije pošao u taj rat, jer mu to nisu dopustili godine i gluvoća, ali su Laudanci pošli. No kad stiže glas da je Rađivil potučen kod Šklova, a laudanski steg pri napadu na najamničku francusku pešadiju skoro sav isečen — stari pukovnik, udaren kapljom, ispusti dušu. Taj glas doneo je neki pan Mihal Volodijovski, mlad ali vrlo proslavljen ratnik, koji je mesto pana Herakliuša, po nalogu Rađivilovom, vodio Laudance. A i njihovi su ostaci došli na svoje baštine utučeni, izmučeni, iznureni glađu i, poput cele vojske, grdeći velikoga hetmana što je, uveren u strah od svoga imena, u slavu pobedničku, s malom vojskom udario na deset puta jačeg neprijatelja, a time upropastio i vojsku i celu zemlju. Ali usred opštih jadikovki nijedan se glas ne ču protiv mladoga pukovnika, pana Ježi Mihala Volodijovskoga. Naprotiv, oni koji su preživeli poraz dizali su ga do neba, pričajući čuda o njegovom vojničkom iskustvu i delima. I jedina je uteha preostalim Laudancima bila pričanje o junačkim delima koja su počinili pod komandom pana Volodijovskoga: kako su se u jurišu probili, kao kroz dim, kroz prve gomile novih vojnika; kako su potom, naišavši na francuske najamnike, celu najbolju regimentu na sabljama razneli, a pan Volodijovski je svojom rukom ubio pukovnika te regimente; kako su se najzad, opkoljeni i zapali u unakrsnu vatru sa sve četiri strane, očajnički izvukli iz vrtloga, ginući mnogo, ali i slomivši neprijatelja. Slušali su sa tugom, ali i sa ponosom, ove priče oni Laudanci, koji su, ne služeći u redovnoj vojsci, bili dužni ići samo zamanički. A svi su se nadali da će se zamanica, kao poslednja odbrana, ubrzo pozvati. I već je unapred bilo odlučeno da u tom slučaju pan Volodijovski bude izabran za laudanskog zapovednika, jer iako nije bio mesni građanin, među njima nije bilo slavnijega od njega. Preživeli vojnici su pričali o njemu još i to da je on i samoga hetmana spasao. Zbog toga ga je cela Lauda skoro na rukama nosila, i svi su se otimali o njega. Naročito su se svađali Butrimi, Domaševiči i Gaštovti kod kojih će duže ostati u gostima. A on je toliko zavoleo ovu ponositu vlastelu da, dok su ostaci Rađivilove vojske odlazili u Birže da se tamo koliko-toliko oporave od poraza — on sa ostalima nije hteo, nego je, idući od sela do sela, najzad izabrao stalno boravište u Pacuneljama, kod Gaštovta, na baštini pana Pakoša Gaštovta, starešine celih Pacunelja. Ono, istina, pan Volodijovski ne bi nikako ni mogao ići u Birže, jer je pao u postelju; najpre su ga spopale groznice, posle mu se od uboja kod Cibihova oduzela desna ruka. Tri kćeri Pakoševe, čuvene lepotice, stale

su ga negovati i zaklele se da će potpuno izlečiti tako čuvenoga viteza; a vlastela pak, sva bez izuzetka, zabavi se pogrebom svoga pređašnjeg vođe, pana Herakliuša Biljeviča. Po pogrebu otvoriše pokojnikov testament, iz kojega se vide da je stari pukovnik za naslednicu celokupnog imanja, osim sela Ljubiča, odredio svoju unuku Aleksandru Biljevičevu, kćer upitskoga lovca, a staralaštvo nad njom, dok se ne uda, poverio svoj vlasteli laudinskoj. „… Koja, kao što je meni bila prijatelj (govorio je testament) i ljubavlju ljubav vraćala, neka i siročetu tako bude, a u ovom vremenu pokvarenosti i nevaljalstva, kad od ljudske samovolje niko bezbedan i siguran biti ne može — neka siroče iz pijeteta prema meni od nesreće čuva. Paziti takođe imaju da ona imanje na miru uživa, sa izuzetkom sela Ljubiča, koje panu Kmićicu, mladome stegonoši oršanjskom dajem, darujem i zapisujem da u tome kakve smetnje ne bi imao. A ko bi se ovoj mojoj ljubavi prema svetlome Andžeju Kmićicu čudio ili video u tome nepravdu prema mojoj unuci Aleksandri, treba da zna da sam ja sa ocem plemenitoga Andžeja Kmićica još od mladosti pa do dana smrti bio u prijateljstvu i bratskoj ljubavi. Sa njim sam ratovao i život mi je mnogo puta spasao, a kad su mi zloba i invidia1 panova Sićinskih imanje hteli oteti — i tu mi je pomogao. Stoga ja, Herakliuš Biljevič, potkomornik upitski i nedostojni grešnik, pred strogim Božjim sudom danas stojeći, pre četiri godine (živ još i idući po zemaljskoj dolini) otišao sam mačonoši oršanjskom panu Kmićicu, da bih mu obrekao zahvalnost i stalno prijateljstvo. Tako smo zajednički odlučili, po starom vlastelinskom i hrišćanskom običaju, da se naša deca, a naime njegov sin Andžej i moja unuka Aleksandra, imaju uzeti da bi od njih poniklo potomstvo na slavu božju i korist Poljske. Što ja najviše želim i moju unuku Aleksandru na poslušnost ovde napisane volje obavezujem, sem ako bi pan stegonoša oršanjski (što ne daj Bože!) rđavim delima slavu svoju okaljao i nečasnim bio oglašen. A ako bi svoju rođenu baštinu izgubio, što se na onoj strani, oko Orše, lako desiti može, i onda ima s blagoslovom za njega se udati, pa ma i Ljubič upropastio, ne osvrćući se nimalo na to. No ipak, ako bi, po naročitoj milosti božjoj, unuka moja htela slavi njegovoj svoje devičanstvo žrtvovati i kaluđersku rizu obući, onda joj je slobodno to učiniti, jer slava božja pre ljudske treba da ide... 1

Zavist.

Eto na takav je način raspolagao svojim imanjem i unukom pan Herakliuš Biljevič, čemu se niko nije mnogo čudio. Pana Aleksandra je odavno znala šta je čeka, a vlastela su odavno slušala o prijateljstvu Biljeviča i Kmićica; uostalom, mozgovi su u vreme poraza bili zauzeti drugim stvarima, te se ubrzo o testamentu prestalo i govoriti. Samo je u dvoru u Vodoktima neprestano govoreno o Kmićicima, upravo o panu Andžeju, jer ni stari mačonoša nije već bio u životu. Mladi se kod Šklova borio sa svojim ličnim stegom i oršanjskim dobrovoljcima. Docnije ga je nestalo; ali se pije mislilo da je poginuo, jer smrt tako znatnoga čoveka sigurno ne bi prošla nezapaženo. Kmićici su bili u Orši znatan rod i gospodari velikoga imanja, ali je te krajeve uništio plamen rata. Srezovi i celi okruzi pretvarali su se u pusta polja, imanja propadala, ljudi ginuli. Posle Rađivilovog poraza niko više nije davao jačega otpora. Gosjevski, poljni hetman, nije imao vojske; krunski hetmani su se sa ostatkom vojske borili u Ukrajini i nisu mu mogli pomoći, kao god ni Poljska država, iscrpena ratovima sa kozacima. Talas je plavio zemlju sve dalje, odbijajući se ponegde samo o tvrde zidove; ali su i zidovi padali jedan za drugim, kao što je pao Smolensk. Vojvodina smolenska, u kojoj su bila Kmićicova imanja, smatrana je kao izgubljena. U opštoj zabuni, u opštem strahu, ljudi su se rasturili kao lišće rasuto vetrom, i niko nije znao šta je bilo sa mladim oršanjskim stegonošom. No kako do žmuđskoga starostva rat još nije bio došao, laudanska se vlastela povratila malo od šklovskoga poraza. Okolice se stadoše skupljati i većati i o javnim i o privatnim poslovima. Butrimi, najorniji za rat, govorahu da bi trebalo ići u Rosjenje na zamanički skup, pa odatle Gosjevskom, da osvete šklovski poraz; Domaševiči lovci počeše ići po šumama, Rogovskom prašumom čak do neprijateljske vojske, donoseći vesti pri povratku; Gošćeviči Dimni sušili su na dimu meso za idući pohod. Što se tiče privatnih poslova, odlučiše da pošalju umešne i iskusne ljude da potraže pana Andžeja Kmićica. Ove su savete držale laudanske starešine pod predsedništvom Pakoša Gaštovta i Kasijana Butrima, dva najstarija čoveka — a sva vlastela, kojoj je poverenje ukazano od pokojnoga pana Biljeviča veoma laskalo, zarekoše se da verno izvrše testament i da o pani Aleksandri vode roditeljsku brigu. Stoga, dok su se u vreme rata, čak i u krajevima gde rat nije dopro, javljale svađe i neredi, na obalama Laude sve je ostalo mirno. Nikakve se raspre nisu dešavale, nije bilo nikakva upada u imanja mlade naslednice; nisu pomerani sinori, nisu sečeni obeleženi borovi na međama šuma, nisu napadani pašnjaci. Naprotiv, i inače bogatoj naslednici pomagala je čime je koja okolica mogla. Stakjani sa

reke slali su slanu ribu, iz Volmontoviča, od mrgodnih Butrima, dolazilo je žito, od Gaštovta seno, od Domaševiča lovaca divljač, od Gošćeviča Dimnih smola i katran. O pani Aleksandri niko nije govorio drukčije no „naša pana“, a lepe su Pacuneljke izgledale pana Kmićica onako isto nestrpljivo kao i ona sama. Međutim vlasteli su došli pozivi, te se počeše kretati u Laudi. Ko je od dečka postao čovek, koga godine nisu obrvale, taj je morao jahati konja. Jan Kazimir je došao u Grodno i tu je naznačio mesto opštega zbora. Tamo se i išlo. Krenuli su ćutke prvi Butrimi, za njima ostali, a Gaštovti naposletku, kao što su svagda činili jer im je bilo žao da ostave Pacuneljke. Vlastela iz drugih krajeva otišla su u malom broju, i zemlja je ostala bez odbrane; ali je pobožna Lauda otišla sva. Pan Volodijovski nije otišao, jer još nije mogao vladati rukom, te je kao vojski1 ostao među Pacuneljkama. Opusteše okolice i samo su starci sa ženama sedeli uveče kraj vatre. Mirno je bilo u Ponjevježu i Upiti — svuda su očekivane novosti. I pana Aleksandra se zatvorila u Vodoktima, ne viđajući nikoga sem slugu i svojih laudanskih staralaca.

Vojski — starao se o bezbednosti u oblasti kad je vojska odlazila na zamanicu. Tada je zamenjivao vojvodu ili upravnika oblasti. 1

I

Došla je nova godina 1655. Januar je bio hladan, ali suh, jaka zima pokrila je svetu Žmuđ lakat debelim, belim kožuhom; šume su se povijale i lomile pod težinom inja, sneg je zasenjivao oči danju pri sunčanoj svetlosti, a noću pri mesečini promicale su neke časovite varnice po smrznutoj površini; zverovi su dolazili do ljudskih stanova, a jadne ptičice kljuvale su u prozore pokrivene injem i snežnim cvećem. Jedne večeri sedela je pana Aleksandra u sobi za mlađe sa dvorskim sluškinjama. To je bio stari običaj Biljeviča. Kad nije bilo gostiju, provodili su večeri sa mlađima, pevajući pobožne pesme i krepeći svojim primerom prost svet u veri. Pa tako je činila i pana Aleksandra, i to tim lakše što su njene dvorske devojke bile skoro sve vlastelinke, uboge sirote. One su radile svaki posao, pa i najprostiji, i bile sluškinje kod gospođa, ali su se zato učile lepom ponašanju, i s njima je postupano bolje no sa prostim sluškinjama. No među njima je bilo i seljanki, koje su se poglavito razlikovale govorom, jer mnoge nisu znale poljski. Pana Aleksandra i njena rođaka, pana Kuljvjecova, sedele su u sredini, a služavke sa strane na klupama, sve su prele. U velikom kaminu sa niskom nastrešnicom, gorela su borova debla i panjevi, čas gasnući, čas opet plamteći svetlim, velikim plamenom, ili bacajući varnice, prema tome kako je dečko kraj kamina dodavao granja i luča. Kad plamen bukne jače, vide se pocrneli drveni zidovi ogromne sobe, sa neobično niskom tavanicom sa gredama. O gredama su visile o konopcima raznobojne zvezdice, načinjene od testa, koje su se tresle u toploti, a iza greda pomaljali su se smotuljci češljanoga lana, koji su visili s obeju strana kao turski zaplenjeni stegovi. Skoro sva je tavanica bila njima pokrivena. Po crnim zidovima sijali su kao zvezde kalajni sudovi, veći i manji, koji su ležali ili bili naslonjeni na dugim hrastovim policama. U dnu kraj vatre čupavi Žmuđanin obrtao je žrvanj, koji je silno

hučao, pevušeći monotonu pesmu; pana Aleksandra je ćutke prebirala zrna na brojanicama; prelje su prele, ne govoreći ništa jedna drugoj. Svetlost od plamena padala je na njihova mlada, rumena lica, a one pak, s rukama podignutim uz kudelju, levom čupkajući meki lan, desnom obrćući vretena, prele su revnosno, kao da se nadmeću, podsticane oštrim pogledima pane Kuljvjecove. Ponekad su, ipak, pogledale jedna drugu sjajnim očima, a ponekad u panu Aleksandru, kao da su očekivale hoće li brzo narediti da Žmuđanin prestane mleti, pa da počnu pobožnu pesmu; ali s radom nisu prestajale, no su prele i prele, vili su se konci, vrktala vretena, igrale igle u rukama pane Kuljvjecove, a čupavi Žmuđanin hučao žrvnjem. Ponekad bi ipak prekinuo rad, očevidno se nešto kvarilo u žrvnju, jer se u isto vreme čuo njegov ljutit glas: — Crkao! Pana Aleksandra digne glavu, kao probuđena tišinom koja nastaje posle uzvika Žmuđaninovih; tada joj plamen obasjava lice i ozbiljne plave oči, koje gledaju ispod crnih obrva. Bila je to lepa devojka, plave kose, bele kože i nežnih crta. Imala je lepotu beloga cveta. Crna haljina činila ju je dostojanstvenijom. Sedeći kraj ovoga kamina bila je zadubljena u misli kao u san; sigurno je premišljala o svojoj sudbini, jer je bila neizvesna. Testament ju je određivao za ženu čoveku kojega nije videla deset godina, a pošto je navršila tek dvadesetu ostalo joj je samo detinjsko sećanje na jednoga nemirnoga dečka, koji je za svoga bavljenja s ocem u Vodoktima više išao po močvarama s puškom, no što je na nju gledao. „Gde li je i kakav li je sad?“ — to su pitanja koja su se tiskala u misli ozbiljne pane. Znala ga je, doduše, još i iz pričanja pokojnoga potkomornika, koji je četiri godine pre smrti bio preduzeo daleki put do Orše. Dakle, prema tim pričama, imao je on biti „vitez vrlo hrabar, ali strašna prznica“. Po onom dogovoru o uzimanju dece, zaključenom između staroga Biljeviča i Kmićicova oca, trebalo je da taj vitez dođe odmah u Vodokte, da joj se udvara; međutim planu veliki rat i vitez, mesto devojci, ode na Brestečko polje. Tamo ranjen, lečio se kod kuće; potom je negovao bolesnoga i na samrti oca; zatim je opet bio rat — i tako prođoše ove četiri godine. Sad je od smrti staroga pukovnika prošlo već dosta vremena, a o Kmićicu se ništa ne čuje. Imala je, dakle, o čemu premišljati pana Aleksandra, a možda je i tugovala za neznankom. U čistome srcu, baš zato što ljubavi nije poznalo, nosila je veliku gotovost da ljubi. Samo je bila potrebna varnica,

pa da na tom ognjištu plane plamen, miran ali svetao, ravnomeran i, kao sveti oganj litavski, večit. Obuzimao ju je nemir, čas mio, čas neprijatan, a duša joj je neprestano zadavala sebi pitanja na koja nije bilo odgovora ili, bolje, odgovor je tek imao da dođe iz daljine. Prvo je pitanje bilo: da li će se on dobrovoljno oženiti njome i hoće li gotovošću odgovoriti na njenu gotovost? U ovim vremenima roditeljski ugovori o dečjem braku bili su obična stvar, i deca su, ma i po smrti roditelja, vezana blagoslovom, najčešće izvršavala ugovor. U samom, dakle, raspolaganju njenom rukom nije ona videla ništa neobično; ali pošto se dobra volja ne slaže uvek sa dužnošću, plavu devojčinu glavicu mučila je i ta briga: „Hoće li me on zavoleti?“ A posle navali na nju već jato misli, kao jato ptica na usamljeno drvo u prostranoj ravnici. Ko si ti? Kakav si? Jesi li živ? Ili si možda negde poginuo?... Jesi li daleko ili blizu?... Otvoreno srce devojčino, kao vrata otvorena da prime dragoga gosta, nehotice je vikalo daljini, šumama i snežnim poljima, pokrivenim mrakom: „Hodi, junače, jer ništa gore na svetu nema od čekanja“. Uto, kao u odgovor na poziv, spolja, upravo iz ovih snežnih daljina mrakom pokrivenih, ču se glas zvonceta. Pana zadrhta, ali, pribravši se, odmah se seti da je iz Pacunelja slano skoro svake večeri u domaću apoteku za lekove mladome pukovniku; tu misao potvrdi pana Kuljvjecova, govoreći: — To je od Gaštovta za lek. Neujednačeni zvuk zvonceta na rudi zvonio je sve jače, najzad naglo prestade: očevidno su se saonice ustavile pred kućom. Vidi ko je došao — reče pana Kuljvjecova onome Žmuđaninu kod žrvnja. Žmuđgnin izađe iz sobe, ali se odmah vrati i, hvatajući opet za ručicu od žrvnja, reče ravnodušno: — Panas Kmitas.1 — I reč postade delo! — uzviknu pana Kuljvjecova. Prelje pođipaše, kudelje i vretena popadaše na zemlju. A pana Aleksandra đipi; srce joj je tuklo kao maljem, na licu se pojavi rumenilo, pa posle bledoća; ali se hotimice okrete od kamina da bi sakrila uzbuđenje. Utom se na vratima pojavi neka stasita prilika, u bundi i sa šubarom na glavi. Mladi čovek dođe nasred sobe i, poznavši da je u sobi za 1

Pan Kmićic!

mlađe, upita zvonkim glasom, ne skidajući kape: — Hej, a gde je vaša gospodarica? — Ja sam — odgovori dosta sigurnim glasom Biljvičeva. Čuvši to, pridošlica skide kapu, baci je na zemlju i, poklonivši se, reče: — Ja sam Andžej Kmićic. Oči pane Aleksandre munjevito ošinuše Kmićicovo lice, pa se opet oboriše k zemlji; ali za to vreme ipak uspe devojka da vidi plavu kao žito, jako podbrijanu kosu, mrku kožu, sive oči oštra pogleda, crne brkove i lice mlado, orlušasto, a veselo i junačko. A on se podboči levom rukom, desnom se maši brkova i reče: — Još nisam u Ljubiču bio, no sam ovde kao ptica leteo da se poklonim pani lovčanki.1 Pravo iz logora me je ovamo doterao vetar, daj Bože srećan. — Jeste li znali za smrt deda-potkomornika? — upita pana. — Nisam znao; ali sam ga srdačnim suzama oplakao, dobrotvora moga, kad sam za njegovu smrt čuo od vlastele koja su mi došla iz ovih krajeva. Iskren je to bio prijatelj, gotovo brat pokojnoga oca. Sigurno znate da je pre četiri godine čak u Oršu dolazio k nama. Tada mi je i vas obećao, i pokazao mi sliku, nad kojom sam noću uzdisao. Došao bih ovamo ranije, ali rat nije majka: ženi ljude jedino smrću. Ovaj smeli govor zbuni malo devojku te, hoteći ga izbeći, reče: — Dakle još niste videli svoga Ljubiča? — Biće vremena i za to. Ovde mi je preča služba i draže zaveštanje, koje bih prvo hteo da nasledim. Samo mi se vi nešto tako od kamina obrćete da vam još ni oči nisam mogao videti. Eto tako! Okrenite se, a ja ću proći do ognjišta! Eto, tako! Rekavši to, smeli ratnik uhvati Oljenku, koja se tome nije nadala, za ruku i okrete je vatri, obrnuvši je kao čigru. A ona se još više zbuni i, pokrivši oči dugim trepavicama, stajaše zastiđena svetlošću i svojom lepotom. Kmićic je najzad pusti i udari se rukom po kontušu: — Tako mi Boga, retkost! Platiću sto misa mome dobrotvoru što mi te je zapisao. Kad ćemo svadbu? — Još ima vremena, još nisam vaša — odgovori Oljenka. — Ali bićeš, ma ovu kuću zapalio! Bogami, mislio sam da je ona slika ulepšana, ali sad vidim da je slikar mnogo hteo a malo dao. Sto batina je za njega i da mala peći, a ne ovu lepotu kojom oči napajam. 1

Lovčanka — lovčeva kći.

Divno je tako zaveštanje dobiti, puška me ubila! — Pravo mi je pokojni deda kazao da ste plahoviti. — Takvi smo svi mi u Smolenskoj vojvodini, ne kao vaši Žmuđani. Jedan, dva, i mora biti kako hoćemo, inače smrt! Oljenka se osmehnu i reče već sigurnim glasom, pogledavši viteza: — E, onda sigurno Tatari kod vas stanuju? — Svejedno! A vi ste moja i po volji roditelja i po srcu. — Po srcu! To još ne znam. — Probajte da ne budete, nožem ću se udariti. — Sa smehom to govorite, ali još smo u sobi za služinčad. Izvolite u sobe. Posle dugog puta sigurno će vam i večera dobro doći, izvolite! Tu se Oljenka obrte pani Kuljvjecovoj: — Vi ćete, tetice, s nama? Mladi stegonoša pogleda oštro: — Tetica? — reče. — Kakva tetica? — Moja, pana Kuljvjecova. — Onda i moja! — odgovori on, spremajući se za ljubljenje ruku. — Bogami, pa ja imam u stegu druga koji se zove Kuljvjec-Hipocentaurus. Da nije rođak, molim? — On je od moje porodice — odgovori klanjajući se stara pana. — Dobar momak, ali vetropir kao i ja! — dodade Kmićic. Međutim dečko dođe sa lampom te pređoše u predsoblje gde pan Andžej skide bundu, a odatle na drugu stranu, u gostinske sobe. Čim oni odoše, prelje se zbiše u gomilu i okupiše govoriti i praviti primedbe sve u jedan mah. Gizdavi mladić dopao im se veoma, te nisu štedele reči, nadmašujući jedna drugu hvalom. — Sjaj od njega bije — reče jedna. — Kad je ušao mislila sam da je kraljević. — A oči ima kao ris, čisto probija — odgovori druga. — Takvome se nemoj protiviti! — Najgore je protiviti se! — odgovori treća. — Panu okrete kao vreteno! Ali vidi se da mu se mnogo dopala, jer kome se ona i ne bi dopala? — Ali ni on nije gori, ne boj se. Da ti takav padne u deo, pošla bi i do Orše, mada je to, valjda, na kraju sveta. — Srećna pana! — Bogati su uvek srećni! Ej, ej! Zlato je to, ne vitez. — Pričaju Pacuneljke da je i onaj pukovnik što je kod njih, kod staroga Pakoša, lep kavaljer. — Ja ga nisam videla, ali šta je on prema Kmićicu! Ovakvoga više u

svetu nema! — Crkao! — viknu iznenada Žmuđanin, kome se opet nešto u žrvnju bilo pokvarilo. — Odlazi ti, čumo, sa tim tvojim psovkama! Ostavi nas na miru, ne možemo da se čujemo!... Jest, jest, teško je naći boljeg od pana Kmićica na celom svetu. Sigurno ni u Kjejdanima nema takvoga. — Ovakav samo u snu dolazi... — Da hoće i u snu da dođe... Tako su razgovarale vlastelinke u čeljadskoj sobi. Međutim u trpezariji je postavljeno navrat-nanos, a u gostinskoj sobi je razgovarala pana Aleksandra nasamo sa Kmićicom, jer je tetka Kuljvjecova bila otišla da spremi večeru. Pan Andžej nije skidao pogleda s Oljenke, a oči su mu sijale sve jače; najzad reče: — Ima ljudi kojima je bogatstvo milije od svega; neki radi plena u rat idu, neki vole konje; ali ja te ni za kakvo blago ne bih dao. Bogami! Što više gledam, sve bih se radije oženio, makar i sutra. Te obrve sigurno sagorelom plutom izvlačiš? — Slušala sam da sujetne tako rade, ali ja ne. — A oči kao s neba! Od zbunjenosti ne umem da govorim. — Niste baš mnogo zbunjeni kad tako besno navaljujete, čisto mi je čudno. — Takav je naš smolenski običaj: na žene ili u vatru ići smelo. Moraš, kraljice, na to navići, jer će tako uvek biti. — Moraćete se, pane, odvići, jer tako ne može biti. — Možda ću se i pokoriti, posekli me dabogda! Veruj ili ne veruj, ali ja bih za tebe nebo skinuo! Za tebe, kraljice moja, gotov sam se i običaju drugom učiti, jer znam da sam prostak, vojnik, i više sam bio po logorima no po dvorskim odajama. — Ne mari to ništa, jer je i moj deda bio vojnik, ali zahvaljujem za dobru volju! — odgovori Oljenka i oči joj tako milo pogledaše u pana Andžeja da mu srce namah omekša kao vosak, te reče: — Ti ćeš me na koncu voditi! — O, niste vi od onih što se na koncu vode! Najteže je sa nestalnima. Kmićicu sinuše beli, vučji, zubi pri osmehu. — Šta! — reče. — Malo li su kaluđeri polomili o mene pruća u školi da bih postao stalan i zapamtio razne lepe izreke, vodilje života... — A koju ste najbolje zapamtili? — „Kad voliš, padaj k nogama“, evo ovako!

To rekavši, već je bio na kolenima, a devojka povika, krijući noge pod stolicu: — Zaboga! To u školi nisu predavali! Budite mirni, naljutiću se... i tetka samo što nije došla... No on, klečeći jednako, diže glavu i gledaše joj u oči: — Neka i čitav steg tetaka dođe, ja ne odstupam. — Ustanite. — Već ustajem. — Sedite. — Već sedim. — Vi ste izdajica, Juda. — Nije istina, jer ja kad ljubim, ljubim iskreno!... Hoćeš li da se uveriš! — Da se niste usudili! Ali se pana Aleksandra smejala, a on se čisto sijao od mladosti i veselja. Nozdrve su mu podrhtavale, kao mladome ždrepcu plemenite pasmine. — O, o! — govorio je. — Kakve su to očice, pa tek lišce! Spasavajte me svi sveti, jer neću moći da izdržim! — Ne treba sve svece zvati. Sedeli ste četiri godine, niste ovde ni privirili, pa sedite i sad! — Čudna mi čuda! Poznavao sam samo sliku. Narediću da se taj slikar smolom namaže pa posle u perje uvalja i da se tako po Upiti bičem goni. Reći ću ti iskreno: ako hoćeš, oprosti, a ako nećeš, odseci mi glavu! Mislio sam onda, gledajući onu sliku: da je lepa, jeste, ali lepih ima dosta na svetu — imam vremena! Pokojni otac me je gonio da idem, a ja jedno te jedno: imam vremena! Ženidba neće propasti, devojke ne idu u rat i ne ginu. Nisam se sasvim protivio očinjoj volji, Bog mi je svedok, ali sam hteo najpre ratovati, i doista sam na svojoj koži osetio rat. Sada tek uviđam da sam bio glup, jer sam mogao i oženjen ići u rat, a ovde su me čekale divote. Hvala bogu što me sasvim nisu isekli. Dopusti da ti poljubim ručice. — Bolje da ne dopustim. — Onda neću ni da pitam. Kod nas u Orši vele: traži, a ne daju li — uzmi sam! Tu se pan Andžej zalepi za devojčinu ručicu i okupi je ljubiti, a devojka se nije mnogo branila da ne bi pokazala zlovolju. Uto uđe pana Kuljvjecova pa, videći šta se dešava, pogleda u nebo. Ne dopade joj se ta poverljivost, ali ne smede ih karati, no ih pozva na večeru.

Pođoše, dakle, njih dvoje, uzevši se pod ruku, kao rođeni, u trpezariju, u kojoj je stajao postavljen sto, a na njemu dosta svakovrsnih jela, naročito razna suha mesa i pokriveno mahovinom staklo vina, koje daje snagu. Dobro je bilo mladima, čilo i veselo. Pana je već bila večerala, te samo Kmićic zasede i stade jesti onako isto živo, kao što je pre toga razgovarao. Oljenka ga je gledala sa strane, rada što jede i pije, a posle, kad on utoli prvu glad, stade ga opet ispitivati: — Dakle ne dolazite iz Orše? — Zar ja znam otkud!... Danas sam bio ovde, sutra onde! Prikradao sam se neprijatelju kao vuk ovcama, i što se moglo otkinuti, ja sam kidao. — A čudo ste se smeli protiviti onakvoj sili, pred kakvom je i sam veliki hetman morao uzmaknuti? — Čudo sam smeo? Ja sam na sve gotov, takva mi je narav. — To je govorio i pokojni deda... Sreća te niste poginuli. — O, poklapali su mene tamo kapom i rukom kao pticu u gnezdu, ali kad me pokriju ja uteknem, pa na drugom nekom mestu ujedem. Toliko sam im dodijao da sam ucenjen... Divna suva guščetina! — U ime oca i sina! — uzviknu s istinskom preneraženošću Oljenka, gledajući u isti mah s obožavanjem ovoga mladića, koji je govorio u isto vreme i o uceni svoje glave i o guščetini. — Valjda ste imali veliku vojsku za odbranu? — Imao sam, razume se, svoje dragone, vrlo junačne, ali mi ih je za mesec dana nestalo. Potom sam išao s dobrovoljcima, koje sam kupio gde sam mogao, ne probirajući. Dobri su to junaci u bojevima, ali lole nad lolama! Ovi što nisu izginuli, pre ili posle biće gavranima hrana... Tu se pan Andžej opet nasmeja, iskapi čašu vina i dodade: — Takvih lupeža vi još niste videli, đavo ih odneo! Oficiri su sve vlastela iz naših krajeva, gospodskoga roda, dobri ljudi, ali svaki je osuđen za ponešto. Sede sad u Ljubiču, jer šta sam znao s njima? — To ste vi s celim stegom došli k nama? — Dabome. Neprijatelj se zatvorio u gradove, jer je strašna zima. A i moji su se ljudi otrcali kao metle od mnogoga čišćenja, te mi je knez vojvoda odredio zimovnik u Ponjevježu. Bogami, to je dobro zaslužen odmor. — Jedite, molim vas. — Za vas bih i otrov pojeo!... Ostavio sam, dakle, jedan deo mojih jadnika u Ponjevježu, jedan deo u Upiti, a bolje drugove sam pozvao u goste u Ljubič. Ti će doći da vam se poklone.

— A gde su vas Laudanci našli? — Našli su me pošto sam i inače išao u Ponjevjež na zimovnik. I bez njih bih došao ovamo. — Pijte. Za vas bih i otrov popio. — Ali o dedinoj smrti i o testamentu sigurno su vam tek Laudanci kazali? — Da, o smrti oni. Gospode, budi milostiv mome dobrotvoru. Jeste li vi poslali k meni te ljude? — To i ne pomišljajte! Ja sam mislila o žalosti i molitvi, više ni o čemu... — I oni su tako govorili... O, drski neki ljudi!... Hteo sam da ih nagradim za trud, a oni se naljutiše i stadoše zajedati da možda oršanjska vlastela prima muštuluke, ali laudanska ne! Vrlo su me gadno zajedali! A ja, slušajući to, pomislih: kad nećete novac, daću vam po sto batina. Na to se pana Aleksandra uhvati za glavu: — Isuse, Marija! I vi ste to učinili? Kmićic pogleda, začuđen. — Ne plašite se... Nisam učinio, mada se sve u meni uzbuni na takve šljivare, koji misle da su nam ravni. Ali sam pomislio: izvikaće me ni za šta u okolini za nasilnika i još će me pred tobom opasti. — To je velika sreća! — reče, odahnuvši duboko, Oljenka — jer vas inače ne bih mogla videti. — A zašto? — Mala je to vlastela, ali starodrevna i slavna. Pokojni deda uvek ju je voleo i s njom išao u rat. Čitav vek su zajedno proslužili, a u miru ih je primao u kuću. To je staro prijateljstvo našega doma, koje i vi morate poštovati. Imate, uostalom, srca i nećete pokvariti ovu svetu slogu u kojoj smo živeli dosad. — Pa ja o tome ništa nisam znao. Neka me poseku ako sam znao! A priznajem da mi to golo vlastelinstvo nikako ne ide u glavu. Kod nas je seljak — seljak, a vlastela je sva bogata i ne jaše po dvojica jednu kobilu... Bogami, takvi odrpanci nisu ni prineti Kmićicima ili Biljevičima, kao što čikov nije ni prineti štuki, iako je i to riba. — Deda je govorio da imanje ništa ne znači, nego krv i poštenje, a oni su pošteni ljudi, inače ih deda ne bi postavio meni za staraoce. Pan Andžej se zapanji i iskolači oči. — Njih? Za staraoce vam deda postavio? Svu vlastelu laudansku?... — Jeste. Vi se nemojte mrštiti, jer je pokojnikova volja sveta. Čudno

mi je kako vam izaslanici nisu to kazali! — Lepo bi se... ali to je nemoguće! Ta ovde ima dvadesetak sela... pa zar se svi oni o vama dogovaraju? Zar će i o meni većati, jesam li im po volji ili nisam?... More, nemojte se šaliti, jer mi se sva krv buni. — Pane Andžej, ja se ne šalim... Svetu i pravu istinu govorim. Neće oni većati o vama, ali ako ih ne odbijete, ne budete oholi, onda ćete ne samo zadobiti njihovu, no i moju ljubav. Biću vam zajedno s njima zahvalna celoga života... celoga života, pane Andžeju... Glas joj je podrhtavao, kao slatka molba, ali se njemu obrve ne razvedoše i bejaše natušten. Ne planu, doduše, iako su mu časovito preletale kao munje po licu, ali odgovori prezrivo i oholo: Tome se nisam nadao! Poštujem volju pokojnikovu, no mislim da je pan potkomornik tu vlasteosku sitnuriju mogao učiniti vašim staraocima do moga dolaska; ali od kako sam ja tu nogom kročio, niko drugi, osim mene, staralac neće biti. Ne samo ova sitnurija, nego ni sami biržanski Rađivili nemaju tu nikakva posla. Pana Aleksandra se uozbilji i odgovori, po kratkom ćutanju: — Zlo činite što se zanosite ohološću. Uslove pokojnoga dede ili treba sve primiti ili sve odbaciti — tu druge nema. Laudanci neće dosađivati niti se nametati, jer su oni čestiti i mirni ljudi. Nemojte ni pomišljati da će vam oni biti teški. Kad bi se ovde pojavile kakve razmirice, onda bi se mogli umešati; ali ja mislim da će sve biti dogovoreno i mirno, i onda to staralaštvo kao i da ne postoji. On poćuta još malo, pa onda odmahnu rukom i reče: — Istina je da će venčanje sve završiti. Nemamo se o šta prepirati, samo neka oni sede mirno i ne pletu mi se, jer, bogami, ja ne dam nikome da mi se natresa; uostalom, oni nisu tako važni. Dopustite da venčanje bude ubrzo, to će biti najbolje. — Ne pristoji sad o tome govoriti, za vreme žalosti. — Uh, a hoću li dugo morati da čekam? — Sam deda je napisao, ne duže od pola godine. — Osušiću se dotle kao iver. Nego da se više ne ljutimo. Već ste me počeli gledati kao kakvog zločinca. A dabogda te, kraljice moja zlatna! Što sam ja kriv kad mi je priroda takva: kad se na nekoga naljutim, ja bih ga iskidao, a kad me ljutina prođe, onda bih ga zašio! — Strašno je s takvim živeti — odgovori malo veselije Oljenka. — E pa! U vaše zdravlje! Krasno vino, a kod mene sablja i vino, to je glavno. Kako, strašno sa mnom živeti? Vi ćete mene sputati svojim očicama i pretvoriti u roba, mene koji nisam hteo trpeti nikoga nad sobom. Eto i sad! Više sam voleo sa svojim stežićem ići za svoj račun,

nego se klanjati panovima hetmanima... Kraljice moja zlatna! Ako ti se što kod mene ne dopada, ti oprosti, jer sam se ponašanju učio pred topovima, a ne kod žena — u vojničkoj vrevi, ne pri lauti. Kod nas je nemiran kraj, sablju iz ruku ne puštamo. Stoga, ako je kogod tamo i osuđen, ako ga i jure presudama zbog toga — to je ništa! Svet ga poštuje samo ako je hrabar. Exemplum1: moji drugovi, koji bi negde na drugome mestu odavno bili u okovima... ipak su časni kavaljeri. Čak i žene kod nas idu u čizmama i sa sabljama, i predvode čete, kao što je činila pana Kokosinjska, strina mojega poručnika, koja je sad junačkom smrću umrla, a sinovac se pod mojom komandom za nju svetio, iako je za života nije voleo. A i gde se mi možemo učiti otmenosti, ma i iz najboljih porodica? Ali mi vrlo dobro znamo ovo: kad je rat — napred, kad je sabor — deri se, a ne pomogne li jezik — onda za sablju! Tako je to! Takvoga me je pokojni potkomornik poznavao, i takvoga za tebe izabrao. — Ja sam svagda rado slušala dedu — odgovori devojka, obarajući oči. — Ta daj mi opet ruke da ih poljubim, moja slatka devojko! Bogami, mnogo si mi se dopala! Toliko me je ljubav zaludela da ne znam kako ću pogoditi Ljubič, koji još nisam video. — Daću vam vođu. Neka, moći ću i bez njega. Navikao sam ja da se potucam noću. Imam slugu iz Ponjevježa, on sigurno zna put. A tamo me čeka Kokosinjski sa društvom... velika su to vlastela kod nas, ti Kokosinjski, koji se pečate Pipkom... Toga su na pravdi boga proglasili nečasnim zato što je panu Orpiševskom spalio kuću i oteo kćer, a ljude posekao... Krasan drug!... Daj opet ručice. Vidim ja da je vreme ići. Utom na velikom gdanjskom satu u trpezariji poče lagano da otkucava ponoć. — Pobogu! Vreme je, vreme! — povika Kmićic. — Ništa više neću ovde postići. A voliš li me makar malo. — Drugi put ću odgovoriti. Valjda ćete me pohađati? — Svaki dan! Sem da se zemlja poda mnom provali. Posekli me!... Rekavši to, Kmićic ustade pa oboje izađoše u predsoblje. Saonice su već čekale pred hodnikom, te on obuče bundu i stade se praštati, moleći je da se vrati u odaje, jer iz hodnika bije hladnoća. — Laku noć, kraljice mila, — govorio je — spavaj slatko, jer ja neću oka sklopiti misleći na tvoju lepotu. 1

Primer.

— Samo da ne naiđete na neko zlo. Bolje je da vam dam čoveka s fenjerom, jer kod Volmontoviča ima i vukova. — A što, valjda sam ja koza da se bojim vukova? Vuk je vojniku prijatelj, jer se često od njegove ruke nahrani. A imam i pušku u saonicama. Laku noć, najmilija, laku noć! — Zbogom! Rekavši to Oljenka se povuče, a pan Kmićic pođe hodniku. Ali uz put, kroz odškrinuta vrata od čeljadske sobe, ugleda nekoliko pari očiju u devojaka, koje nisu bile legle da bi ga videle još jedanput. Njima pan Andžej, po vojničkom običaju, posla rukom poljubac i izađe. Ubrzo zazvoni zvonce, pa stade zvoniti, najpre glasno pa sve slabije i slabije, dok ne prestade. U Vodoktima zavlada takva tišina da začudi panu Aleksandru; u njenim su ušima još zvonile reči pana Andžeja, još je čula njegov srdačan, veseli smeh, u očima joj stajala bujna prilika mladićeva, a sad, posle one bujice reči, smeha i veselosti, nastala je ova čudna tišina. Devojka je naprezala sluh da čuje još bar ono zvonce na saonicama. Ali ne! Ono je već zvonilo tamo negde u šumama oko Volmontoviča. I devojku obuze silna tuga — nikad se nije osećala ovako usamljena. Lagano uze sveću, pređe u ložnicu i kleče da čita molitve. Počinjala je pet puta dok ih nije izgovorila kako treba. Ali joj potom misli, kao na krilima, poleteše onim saonicama i onome momku u njima... Šuma s jedne strane, šuma s druge, po sredini širok put, i on ide... pan Andžej! Tu se Oljenki učinilo da vidi, kao na javi, plavu kosu, sive oči i nasmejana usta, u kojima su blistali beli zubi kao u mladoga psa. Uzalud je ozbiljna devojka htela od sebe odbiti da joj se vrlo mnogo dopao ovaj ognjeviti mladić. Uznemirio ju je malo, malo uplašio, ali toliko i privukao tom svojom ognjevitošću, tom veselom slobodom i iskrenošću. Čisto se stidela što joj se dopao čak i zbog svoje gordosti, kad ono, na spomen o staraocima, diže glavu kao turski at i reče: „Ni sami biržanski Rađivili nemaju tu posla“... To nije neki mekušac, to je pravi čovek! — mislila je devojka. Vojnik kakve je deda najviše voleo... A i zaslužuju! Tako je premišljala devojka — i čas ju je obuzimala ničim nepomućena milina, čas nemir; ali i taj nemir bio je nekako sladak. Potom se stade svlačiti, kad vrata škripnuše i uće tetka Kuljvjecova sa svećom. — Strašno ste dugo sedeli! — reče. — Nisam htela da vam smetam da se prvi put dobro izrazgovarate. Izgleda čestit momak. A tebi kako se dopao? Pana Aleksandra isprva ništa ne odgovori, samo, već bosa, pritrča

tetki, zagrli je oko vrata i, naslonivši svoju plavu glavu na njene grudi, reče mazno: — Tetice, ah tetice! Oho! — promrmlja stara devojka, dižući uvis oči i sveću.

II

U dvoru u Ljubiču, kad pan Andžej stiže pred njega, prozori su se svetleli i galama se čula čak u dvorištu. Posluga, čuvši zvonca, ispade pred trem da pozdravi gospodara, jer je znala od njegovih drugova da će doći. Pozdravila ga je pokorno, ljubeći ga u ruku i pripadajući mu k nogama. Stari upravnik Znjikis stajao je u tremu s hlebom i solju i klanjao mu se do zemlje; svi su pogledali uznemireno i radoznalo kako li budući gospodar izgleda. A on baci kesicu s talirima na služavnik i zapita za drugove, začuđen što niko nije izišao pred njega, domaćina. No oni nisu mogli izići, jer su skoro tri sata sedeli za stolom, zabavljajući se čašama; a možda nisu ni čuli zvuk zvonceta. Ali kad on uće u sobu, iz svih se grudi zahori gromki uzvik: Haeres! Haeres dođe!“ 1 i svi drugovi pođipaše smesta i stadoše da mu prilaze s čašama. A on se podboči i stade se smejati, videvši da su se već snašli u njegovoj kući i uspeli da se odomaće pre njegova dolaska! Smejao se sve jače, videvši kako preturaju stolice uz put, i povode se, i idu sa pijanačkom ozbiljnošću. Pred svima je išao pan Jaromir Kokosinjski koji se pečatio Pipkom, čuven vojnik i svađalica, sa strašnim ožiljkom preko čela, oka i obraza, s jednim brkom dužim i jednim kraćim, poručnik i prijatelj pana Kmićica, „čestit drug“, osuđen na gubitak časti i glave u Smolenskoj vojvodini za otmicu devojke, ubistvo i paljevinu. Njega su sad branili rat i zaštita pana Kmićica, koji mu je bio vršnjak, a imanja su im se u Oršanjskom srezu graničila, dokle pan Jaromir nije svoje proćerdao. Išao je sada držeći obema rukama bokal i pehar pun medovine. Za njim je išao pan Ranjicki, grba Suhe Komnate, rodom iz Mšćislavske vojvodine, iz koje je bio prognat što je ubio dva vlastelina baštinika. Jednoga je ubio na megdanu, a drugoga bez boja, iz puške. Imanja nije imao, mada je bio nasledio maćehine zemlje po očevoj smrti. Rat je i njega čuvao od dželata. Bio je na megdanu nesravnjiv borac. Treći po redu bio je Rekuć 1

Naslednik! Naslednik dođe!

Ljeljiva, na kome nije ležala krv, osim neprijateljska. Ali je on imanje prokockao i propio — i već tri godine se držao pana Kmićica. Za njim je išao četvrti pan Uhljik, i on iz Smolenska, za razjurivanje suda lišen časti i na smrt osuđen. Pan Kmnćic ga je štitio, jer je vrlo lepo svirao u sviralu. Sem njih tu je bio i pan Kuljvjec-Hipocentaurus, rastom Kokosinjskom ravan, a snagom ga je još i nadmašivao — i Zend jahač, koji je umeo podražavati svako zvere i svaku pticu, čovek sumnjivog porekla, mada se izdavao za kurlandskoga vlastelina; budući bez imanja obučavao je Kmićicove konje i za to primao platu. Ovi opkoliše nasmejanoga pana Andžeja; Kokosinjski diže pehar uvis i zapeva: Ispij-der s nama, gospodaru mili, Gospodaru mili! Da piješ s nama od sad do mogile1 Od sad do mogile!... Ostali ponoviše u horu, posle čega Kokosinjski uruči Kmićicu pehar, a njemu odmah dade drugi pan Zend. Kmićic diže pehar i povika: — U zdravlje moje devojke! — Vivat! Vivat!2 — viknuše svi uglas, tako da okna zveknuše u olovnim ramovima. — Vivat! Proći će žalost, doći će veselje! Osuše se pitanja: — Kako izgleda? Hej, Jendruse, vrlo lepa? Je li onakva kakvom si je zamišljao? Ima li takve u Orši? — U Orši? — povika Kmićic. — Nisu joj naše oršanske devojke ni za mali prst!... Sto mu gromova, u svetu je nema! — To smo ti i želeli — odgovara pan Ranjicki. — Pa kad će svadba? — Kad se svrši žalost. — Glupost, žalost! Deca se ne rađaju crna, nego bela! — Kad bude svadba, neće biti žalosti! Oštro, Jendruse! — Oštro, Jendruse! — stadoše vikati svi zajedno. — Oršanjski stegonošići jedva čekaju da siđu s neba na zemlju — reče Kokosinjski. 1 2

Mogila — grob. Živela! Živela!

— Nemoj da čekaju siročići! — Milostivi panovi, — utanji Rekuć Ljeljiva — da se naroljamo na svadbi kao zemlja. — Dragi moji ovnići, — odgovori Kmićic — poštedite me, ili bolje, idite do sto đavola, da razgledam malo svoju kuću. — Batali to! — reče Uhljik. — Sutra razgledanje, a sad zajedno za sto: još stoji tamo nekoliko punih bokastih flaša. — Mi smo već ovde razgledali i za tebe. Zlatna jabuka je ovaj Ljubič! — reče Ranjicki. — Konjušnica odlična, — reče Zend — ima dva tatarska, dva husarska odlična, par žmuđanskih, par kalmika, i svakog soja po par, kao oči u glavi. Ergelu ćemo sutra videti. Ovde Zend zarza kao konj, a ostali su se čudili kako lepo ume i smejali se. — Zar je ovde tako uređeno? — upita obradovani Kmićic. — I podrumu je kao što treba, — zapišta Rekuć — burad zatvorena smolom, a plesnive boce stoje u redu kao stegovi. — Onda, hvala bogu! Sedajmo za sto! — Za sto! Za sto! No tek što sedoše i nališe čaše, a Ranjicki opet đipi. — U zdravlje potkomornika Biljeviča! — Budalo! — odgovori Kmićic. — Kako to? Piješ u zdravlje mrtva čoveka? — Budalo! — ponoviše ostali. — U zdravlje domaćinovo! — U vaše zdravlje! — Dabogda nam ovde bilo dobro! Kmićic nehotice baci pogled po trpezariji i ugleda na pocrnelom zidu od tisovine red strogih očiju, uprtih u njega. Te su oči gledale sa portreta starih Biljeviča, koji su visili nisko, na dva lakta od poda, jer je i zid bio nizak. Nad slikama u dugom, neprekidnom nizu visile su lobanje zubrova, jelena, losova, sa vencima od rogova, neke već pocrnele, očevidno vrlo stare, neke sjajne od beline. Sva četiri zida bila su njima okićena. — Ovde mora da je odličan lov, jer vidim dosta zverinja — reče Kmićic. — Sutra odmah da pođemo, ili prekosutra. Treba i okolinu upoznati — odgovori Kokosinjski. — Blago tebi, Jendruse, kad imaš gde glavu skloniti! — Ne kao mi — jeknu Ranjicki. — Da ispijemo za utehu — reče Rekuć.

— Ne! Ne za utehu — odgovori Kuljvjec-Hipocentaurus. — Nego još jednom za zdravlje Jendrusa, našega ljubljenoga pukovnika! On nas je, milostivi panovi, primio ovde u Ljubič, nas jadne izgnanike, bez krova nad glavom. — Pravo kaže! — povika nekolicina. — Nije Kuljvjec glup kao što izgleda. — Jadni smo ti mi! — pištao je Rekuć. — U tebi nam je jedina nada da nas jadnike nećeš izbaciti napolje. — Ostavite! — reče Kmićic. — Što je moje to je i vaše! Na to svi poustajaše i počeše da ga grle. Od silne ganutosti suze linuše niz ova surova i pijanačka lica. — U tebi je sva nada, Jendruse! — vikao je Kokosinjski. — Dopusti da noćivamo makar na pasuljevini, ne goni! — Nemojte budaliti! — govorio je Kmićic. — Ne goni, ionako su nas izagnali, nas vlastelu i velikaše! — govorio je žalosno Uhljik. — Do sto đavola, ta ko vas goni! Jedite, pijte, pa šta hoćete još do vraga? — Ne poriči, Jendruse, — reče Ranjicki, po čijem licu izađoše pege, kao na risovoj koži — ne poriči, mi smo sasvim propali... Tu zastade, metnu prst na čelo, kao da nešto krupno misli, pa najedanput reče, pogledavši ukočenim očima po ostalima: — Osim ako se sreća promeni! A svi odmah graknuše: — Što da se ne promeni! — Još ćemo se mi naplatiti! — I doći do imanja! — I do položaja! — Bog pomaže nevine! Bićemo srećni, panovi! — U vaše zdravlje! — viknu Kmićic. — Posvetile ti se reči, Jendruse! — odgovori Kokosinjski, podmećući mu svoje bucmaste obraze. — Dabogda nam pošlo na bolje! Zdravice se stadoše nizati, glave pušiti: govorili su svi bez reda, a svaki je samo sebe slušao, sem pana Rekuća, jer je on oborio glavu na grudi i dremao. Malo potom Kokosinjski zapeva: „Lan trlila na trlici!“ — a na to pan Uhljik izvadi iz nedara sviralicu i stade pratiti, a pan Ranjicki, majstor u mačevanju, mačevaše se rukom s nekim nevidljivim neprijateljem, govoreći poluglasno: — Ti ovako, ja ovako! Ti boc, ja fik! Jedan, dva, tri — šah! Gorostasni Kuljvjec-Hipocentaurus beše iskolačio oči i posmatrao

neko vreme Ranjickoga, pa onda odmahnu rukom i reče: — Baš si budala! Maši koliko hoćeš, ali Kmićicu ipak nećeš odoleti! — Jer njemu niko ne može, ali ti probaj! — I sa mnom ne možeš na pištolje. — U dukat metak! — U dukat! Ali gde i u šta? Ranjicki pogleda oko sebe, pa uzviknu, pokazujući glave: — Među rogove! U dukat! — U šta? — upita Kmićic. — Među rogove! U dva dukata! U tri! Dajte pištolje! — Pristajem! — uzviknu pan Andžej. — Neka bude u tri! Zende, pištolje! Svi stadoše da viču sve glasnije i da se pogađaju; za to vreme Zend izađe u trem i ubrzo se vrati s pištoljima, vrećicom zrna i rogom baruta. Ranjicki uze pištolj. — Pun? — upita. — Pun! — U tri, četiri, pet dukata! — grmeo je pijani Kmićic. — Mir! Promašićeš, promašićeš! — Pogodiću, gledajte!... Eno u onu glavu, među rogove... jedan... dva... Svi pogledaše u veliku losovu glavu koja je visila prema Ranjickom, a on pruži ruku. Pištolj mu se tresao u ruci. — Tri — viknu Kmićic. Pucanj grunu, soba se napuni dimom. — Promašio, promašio! Eno gde je rupa! — vikao je Kmićic, pokazujući rukom crni zid sa koga je zrno odbilo iver. — Imam još jednom da gađam! — Ne! Daj meni! — vikao je Kuljvjec. U taj mah upade posluga preplašena pucnjem. — Napolje! Napolje! — viknu Kmićic. — Jedan! Dva! Tri!... Opet grunu pucanj i sad odlete komađe od razbijene lobanje. — Dajte i nama pištolje! — povikaše svi zajedno. I pođipavši, stadoše udarati pesnicama poslugu da požuri. Ne prođe ni četvrt časa a soba je grmela od pucnjave. Dim je zaklonio svetlost sveća i lica strelaca. Grohot pištolja pratio je glas pana Zenda, koji je graktao kao gavran, kliktao kao soko, zavijao kao vuk, rikao kao bik. Svaki čas ga je prekidalo zviždanje zrna; komadi su odletali od lobanja, cepke od zidova i sa okvira portreta; u toj gunguli pogađani su i Biljeviči, a Ranjicki, pomahnitavši, stade da ih seče sabljom.

Zapanjena i uplašena posluga stajala je kao poludela gledajući istreštenih očiju ovu zabavu koja je ličila na tatarski napad. Psi počeše da laju i arlauču. Sva se kuća uzbuni. U dvorištu se skupiše gomilice sveta. Dvorske služavke prilažahu prozorima i, prislanjajući lica uz okna, spljeskavajući noseve, gledahu šta se radi unutra. Najzad ih spazi pan Zend, zviznu tako oštro da svima pisnu u ušima, pa viknu: — Panovi braćo! Senice pod prozorima! Senice! — Senice! Senice! — Da poigramo! — derali su se neobuzdani glasovi. Pijana rulja izlete kroz trem u hodnik. Mraz ne otrezni glave, koje su se pušile. Devojke, vrišteći iz sveg glasa, razbegoše se po celom dvorištu, a oni su ih jurili i svaku uhvaćenu vodili u sobu. Ubrzo poče igranje, u dimu, po polomljenim kostima, iverju, oko stola na kome je prosuto vino pravilo čitava jezera. Eto tako su se zabavljali u Ljubiču pan Kmićic i njegova divlja družina...

III

Idućih nekoliko dana pan Andžej je odlazio svaki dan u Vodokte i svaki dan se vraćao sve zaljubljeniji i sve se više divio svojoj Oljenki. I pred drugovima ju je hvalio do nebesa, pa im jednoga dana reče: — Dragi moji ovnići, poći ćete danas da se poklonite, a potom sam se dogovorio s devojkom da idemo svi u Mitrune, da se prosankamo po šumi i vidimo to treće dobro. Ona će nas tamo dočekati ljubazno, a i vi budite pristojni, jer ću svog iseckati onoga koji bi je ma čime uvredio. Kavaljeri veselo skočiše da se oblače, i ubrzo su četiri para saonica vozila veselu mladež u Vodokte. Pan Kmićic je sedeo u prvim, veoma ukrašenim, koje su imale oblik belog medveda. Vukla su ih tri kalmička konja, zaplenjena u ratu, u kićenoj opremi, sa vrpcama i paunovim perjem, po modi koju su Smolenčani primili od daljih suseda. Terao ih je momak, koji je sedeo na medveđem vratu. Pan Andžej, u zelenom kadifenom plaštu, zakopčanom zlatnom kopčom a postavljenom samurovinom, u samur-kalpaku sa čapljinim perom, bio je veseo, radostan, i govorio panu Kokosinjskom, koji je sedeo pored njega: — Slušaj, Kokoško! Preterali smo one dve večeri mnogo, naročito prve sa onim glavama i portretima. Pa onda devojke! Uvek đavo natenta Zenda, a posle o čiju se glavu bije? O moju! Bojim se da se ne pročuje, jer se ovde tiče moga glasa. — Obesi se ti o tvoj glas, jer za drugo ne vredi, kao god ni naši. — A ko je tome kriv ako ne vi? Imaj na umu, Kokoško, da su me i u Oršanjskom srezu smatrali zbog vas za đavola i oštrili na meni jezike kao noževe na tocilu. — A ko je pana Tumgrata vodio pored konja na ciči? Ko je posekao onoga Poljaka što je pitao: da li u Oršanjskom srezu idu već na dve noge ili još na četiri? Ko je ranio panove Vizinjske, oca i sina? Ko je poslednji sabor razjurio? — Sabor sam razjurio u Oršanjskom srezu, a ne na kom drugom mestu, to je naša domaća stvar. Pan Tumgrat mi je oprostio na samrti; a

što se tiče ostaloga, nemoj mi prigovarati, jer se dvoboj može desiti i najnevinijemu. — Stoga ti ja nisam sve ni imenovao, pa ti nisam kazao ni za vojničke istražne pozive, da te dva čekaju u logoru. — Ne mene, no vas, jer sam ja kriv samo to što sam vam dopustio da pljačkate građane. Nego, ostavimo to, jezik za zube, Kokoško, i ne pričaj ništa Oljenki, ni o dvobojima, a naročito o onom gađanju u portrete i o devojkama. Ako bi se to izdalo, ja ću na vas da bacim krivicu. Posluzi i devojkama sam već kazao ako koje samo reč rekne da ću kaiše skidati s njega. — Potkuj se, Jendruse, kad se tako bojiš devojke. Drukčiji si bio ti u Orši. Vidim već, vidim da ćeš ići sa brnjicom, i to ti ne valja! Neki drevni filozof kaže: „Ako nećeš ti ženu, ona će tebe!“ Već si dopustio da te sasvim zauzdaju. — Glup si, Kokoško! A što se tiče Oljenke, i ti ćeš se premeštati s noge na nogu kad je vidiš, jer se ženska sa onakvom pameću ne može naći! Ona dobro odmah pohvali, a zlo uvek osudi, jer ona sudi prema vrlini, ona joj je mera. Tako ju je pokojni komornik vaspitao. Ti hoćeš pred njom da se pohvališ smelošću i kažeš joj kako si pogazio zakon, a odmah posle te je stid: ona ti odmah rekne da čestit vlastelin ne treba to da čini, jer je to protiv otadžbine... Ona to rekne, a tebi kao da neko odvali šamar, i posle se čudiš kako to i sam nisi pojmio... Ih, bruke! Strašno smo zabrazdili, pa se sad treba stideti pred vrlinom i nevinošću... A najgore su one devojke!... — Baš nisu bile najgore. Čuo sam da su ovde po selima vlastelinke krv s mlekom, a nisu ni najmanje s raskida. — Ko ti je to pričao? — upita živo Kmićic. — Ko mi je pričao? Ko bi drugi nego Zend? Juče je, probajući šarca, išao do Volmontoviča; projezdio je samo drumom ali je video silu devojaka, jer su se vraćale s večernja. „Mislio sam, veli, da ću s konja pasti, tako su lepe i umiljate.“ A čim u koju pogleda, ona mu odmah pokaže zube. Nije ni čudo! Svi su bolji momci otišli u Rosjenje, a seničicama je dosadno samima. Kmićic ga munu u rebra. — Da odemo, Kokoško, jedne večeri; tobož smo zalutali — a? — A tvoj glas? — Ih, do đavola! Onda jezik za zube! Idite sami kad je tako, ili, bolje, okanite se i vi! Ne bi prošlo bez kavge, a ja hoću sa ovdašnjom vlastelom da živim u slozi, jer je nju pokojni potkomornik odredio za staraoce Oljenki.

— Pričao si nam to, ali ja nisam hteo verovati. Otkuda on u tolikoj ljubavi sa šljivarima? — On je išao s njima u rat, i još sam u Orši čuo kako je govorio da su ti iz Laude čestiti ljudi. Ali da ti pravo kažem, Kokoško, i meni je sprva bila čudno, jer mu to izlazi kao da ih je postavio meni za čuvare. — Moraš im se prilagoditi i do crne zemlje klanjati. — Pre će oni pocrkati. Miran budi, jer se ljutim. Oni će se meni klanjati i služiti. To je steg spreman na prvi poziv. — Tome će stegu neko drugi komandovati. Pričao je Zend da među njima ima neki pukovnik... Zaboravio sam ime... Volodijovski, kako li? On im je kod Šklova komandovao. Izgleda da su se hrabro borili, ali su i stradali! — Slušao sam o jednom Volodijovskom, slavnom ratniku... Nego, evo se već vide i Vodokti. — O, lepo je svetu ovde u Žmuđi, jer je svuda divan red. Stari je morao biti odličan domaćin... I dvor je, vidim, kako se samo poželeti može. Njih ovde neprijatelj ređe pali, pa mogu podizati dosta zgrada. — Mislim da o onoj razuzdanosti u Ljubiču ona još ne može znati — reče kao za sebe Kmićic. Potom se obrte drugu: — Draga Kokoško, ja naređujem tebi, a ti ponovi ostalima, da se ovde morate ponašati pristojno; a neka mi samo neko ma u čemu pogreši, tako mi boga, na kaiše ću ga iseći! — Ala su tebe osedlali! — Osedlali, ne-osedlali — ti jezik za zube! — „Ne pričaj o Kati, već jezik za zube!“ — reče ravnodušno Kokosinjski. — Pucaj bičem! — viknu Kmićic kočijašu. Momče što je stajalo na vratu beloga medveda, izmahnu bičem i vrlo lepo izvede pucanj; ostali kočijaši ugledaše se na njega, te stigoše usred pucnjave, čilo, veselo, kao pokladni pohod. Sišavši sa saonica, uđoše prvo u trem, veliki kao žitnica, neokrečen, a odatle ih odvede pan Kmićic u trpezariju, ukrašenu, kao u Ljubiču, glavama ulovljene divljači. Tu se zaustaviše, pogledajući pomno i radoznalo u vrata susedne odaje, iz koje je trebalo da izađe pana Aleksandra. Pri tome su, očevidno imajući na umu Kmićicovu opomenu, razgovarali među sobom tiho, kao u crkvi. — Ti si rečit momak — šaputao je pan Uhljik Kokosinjskom — pa ćeš je pozdraviti u ime svih nas. — Smišljao sam putem, — odgovori pan Kokosinjski — ali ne znam

hoće li biti dosta dobro, jer mi je Jendrus smetao. — Samo odvažno! Neka bude što bude! Evo je već!... Pana Aleksandra odista uđe i zastade malo na pragu, kao da se začudi tolikom društvu, a i pan Kmićic stojaše kratko vreme kao ukopan od divljenja njenoj lepoti, jer ju je dotle viđao samo uveče, a ona je po danu izgledala još lepša. Oči su joj imale boju različka, crne obrve nad njima odbijale su se kao abonos od beloga čela, a plava se kosa blistala kao kruna na glavi kraljičinoj; gledala je smelo, ne obarajući oči, kao gospođa koja u svojoj kući dočekuje goste, svetla lica koje se još jasnije odbijalo od crne bundice opervažene samurom. Ovakve otmene i dostojanstvene devojke još nisu videli ovi ratnici navikli na drugu vrstu žena, te su stali u red kao na pregled stega, i, stružući po patosu nogama, klanjali se takođe u redu, a pan Kmićic polete napred pa, poljubivši devojku više puta u ruku, reče: — Evo sam ti, drago moje, doveo svoje brojne drugove s kojima sam bio u poslednjem ratu. — To je za mene ne mala čast — odgovori Biljevičeva — dočekivati u domu tako dostojne vitezove o čijoj sam čestitosti i otmenom ponašanju slušala već od pana stegonoše. To rekavši, uhvati krajevima prstiju haljinu i, podignuvši je malo, pokloni se neobično otmeno, a pan Kmićic se ugrize za usnu, ali u isti mah i pocrvene od zadovoljstva što je njegova devojka govorila tako smelo. Čestiti vitezovi, stružući jednako nogama, gurkahu u isto vreme pana Kokosinjskoga. — Dede! Govori! Pan Kokosinjski izađe korak napred, nakašlja se i poče ovako: — Svetla pano, kćeri potkomornikova... — Lovčeva — popravi Kmićic. — Svetla pano, kćeri lovčeva i nama veoma milostiva dobrotvorko! — ponovi zbunjeni pan Jaromir. — Oprostite što sam se u dostojanstvu prevario... — To je nehotična omaška — odgovori pana Aleksandra — i ništa neće škoditi tako rečitom vitezu... — Svetla pano, kćeri lovčeva i nama veoma milostiva dobrotvorko!... Ne znam šta mi, u ime cele Oršanjske zemlje, slaviti pristoji, da li vašu lepotu i vrlinu ili neiskazanu sreću našega komandanta i ratnog druga, pana Kmićica, jer, da uzletim pod oblake, da se popnem i u same oblake... same, velim, oblake... — Ta silazi već jednom s tih oblaka! — uzviknu Kmićic.

Na to vitezovi složno prsnuše u grohotan smeh; ali najednom, setivši se Kmićicove zapovesti, uhvatiše se rukama za brkove... Pan Kokosinjski se zbuni do najvećega stepena, pocrvene i reče: — Onda pozdravljajte sami, pogani jedni, kad mene zbunjujete! Utom se pana Aleksandra opet uhvati vrhovima prstiju za haljinu. — Ne bih mogla, panovi, da izađem s vama na kraj u rečitosti, — reče — ali znam da nisam dostojna tih počasti koje mi ukazujete u ime cele Oršanjske zemlje. Pa se opet pokloni, neobično otmeno, a oršanjskim ubojicama bi nekako nelagodno pred ovom ljubaznom devojkom. Trudili su se da se pokažu kao ljudi učtivi, ali im nije išlo od ruke. Stoga stadoše sukati brkove, gunđati, stavljati ruke na sablje, dokle Kmićic ne reče: — Došli smo ovamo kao u mesojeđe, s namerom da vas uzmemo i provozamo kroz šumu do Mitruna kako smo sinoć ugovorili. Saonik je odličan, a vreme je, hvala bogu, mrazno. — Ja sam već poslala tetka-Kuljvjecovu u Mitrune da nam spremi obed. A sad pričekajte časak, panovi, da se malo toplije obučem. To rekavši, obrte se i ode, a pan Kmićic priskoči drugovima: — A šta, mili moji ovnići? Zar nije kneginja?... Šta veliš, Kokoško? Mene je, veliš, osedlala, a što si se ti pred njom zbunio kao đačić? Gde si ti takvu video? Nije me trebalo zbunjivati, mada, ne poričem, nisam se nadao da ću govoriti tako otmenoj devojci. — Pokojni je potkomornik — reče Kmićic — dugo s njom boravio u Kjejdanima, na dvoru kneza vojvode, ili kod Hljebovičevih, i tamo je ona stekla ovakvo otmeno ponašanje. A lepota — a?... Još ne možete da dođete k sebi! — Pokazali smo se kao glupaci? — reče ljutito Ranjicki. — Ali je najveći glupak Kokosinjski. — O, izdajniče! Što si me muvao laktom! Trebalo je da govoriš ti s tim tvojim pegavim usnama! — Mir, ovnići, mir! Slobodno vam je da se divite, ali da se svađate — ne. — Ja bih za nju u vatru skočio — povika Rekuć. — Seci me, Jendrus, ali ovo ne poričem! No Kmićic nije mislio seći, naprotiv, bio je zadovoljan, gladio brkove i ponosno gledao drugove. U taj mah uđe pana Aleksandra, s kalpakom od kunovine pod kojim se njeno belo lice činilo još belje. Iziđoše u trem. — Hoćemo li se voziti ovim saonicama? — upita ona, pokazujući na

beloga medveda. — U životu nisam videla lepših. — Ja ne znam ko se pre mene u njima vozio, jer su zaplenjene. Sad ćemo se u njima voziti nas dvoje i biće vrlo zgodne, jer je i kod mene u grbu devojka na medvedu. Ima Kmićica u čijim su grbovima stegovi, ali su ti poreklom od Filona Čarnobiljskoga, a taj nije iz porodice od koje vode poreklo veliki Kmiti. — A ovoga maloga medveda kad ste zaplenili? — Pa sad, u ovome ratu. Mi, bedni exules,1 koji nemamo nigde ništa, imamo samo ono što nam da boginja rata kao plen. A kako sam ja toj gospi verno služio, ona me je i nagradila. — Dao bi bog srećniju boginju, jer ta jednoga nagradi, a celoj dragoj otadžbini suze mami. — To će promeniti Bog i hetmani. To govoreći, Kmićic je uvijao devojku ćebetom iz saonica, lepim, od beloga sukna, postavljenim vučetinom; zatim sede i sam, viknu kočijašu: „kreći!“ i konji poleteše u trk. Hladan vazduh šinu ih po licu te zaćutaše; čulo se samo škripanje snega pod saonicama, frktanje konja, topot i kočijaševa vika. Najzad se pan Andžej naže Ošenki: — Je li vam dobro? — Dobro — odgovori ona, dižući zarukavlje i mećući ga na usta da bi se sačuvala od hladnog vazduha. Saonice su jurile kao vihor. Dan je bio vedar, hladan. Sneg se iskrio kao da neko sipa varnice po njemu; sa belih krovova na seoskim kućama, nalik na snežne kupe, dizali su se u vazduh visoki stubovi dima. Jata vrana poletala su pred saonicama, po golom drveću kraj puta, silno gačući. Na tri-četiri stotine metara od Vodokta izleteše na širok put, u tamnu šumu, koja je stajala gluva, stara i tiha, kao da spava pod teškim snegom. Drveće promičući pred očima, izgledaše da beži nekud iza saonica, a oni su leteli sve brže i brže, kao da konji imaju krila. Od takve vožnje mozak se muti i čovek se opija, te se opi i pana Aleksandra. Zavalivši se, ona sklopi oči, podajući se potpuno brzini. Oseti slatku nemoć i učini joj se da ju je ovaj oršanjski bojarin oteo, pa juri kao vihor, a ona, blizu nesvesti, nema snage da se odupre ni da vikne... I lete, lete sve brže... Oljenka oseća da je nečije ruke grle... oseća, najzad, na usnama kao neki užareni i vreo pečat... Oči neće da joj se otvore, kao u snu. I lete — lete! Sanjivu devojku probudi tek pitanje: 1

Izgnanici.

— Voliš li me? Ona otvori oči: — Kao dušu svoju! — A ja na smrt i život! I opet se Kmićicov kalpak od samura naže nad Oljenkin od kune. Sad ni sama nije znala šta je više opija: poljupci ili ova čarobna vožnja. I lete dalje, i jednako kroz šumu, kroz šumu. Drveće beži u pozadinu čitavim pukovima. Sneg škripi, konji frkću, a oni srećni. — Ovako bih želeo da se vozim do na kraj sveta! — povika Kmićic. — Šta mi radimo? Ovo je greh! — šapnu Oljenka. — Kakav greh! Hajde još da grešimo! — Nemoguće. Mitruni su već na pomolu. — Daleko ili blizu, svejedno je! I Kmićic ustade u saonicama, diže ruke uvis, pa stade vikati kao da mu radost nije mogla stati u prepune grudi: — Hej-ha! Hej-ha! — Hej! A hop! Hoop! Ha! — odazvaše se drugovi iz zadnjih saonica. — Zašto panovi, tako podvikujete? — pitala je devojka. — Pa tako, od radosti. Dede i ti podvikni! — Hej-ha! — razleže se zvonak, tanak glasić. — Kraljice ti moja! Pred noge ću ti pasti! — Društvo će se smejati. Posle zanosa obuze ih veselost bučna, mahnita, kao što je i vožnja bila mahnita. Kmićic stade da peva: „Gleda devojka, gleda iz dvora, Na bujna polja! Majko, vitezi idu od šume, Oj, teško meni! Ćeri, ne gledaj, rukama oči Zatisni belim, Da ti iz grudi srce ne skoči I ne zarati sa njima.“ — Ko te je naučio tako lepim pesmama? — upita pana Aleksandra. — Rat, Oljenka. Mi smo to u logoru s tugom pevali. Dalji razgovor prekide silan poklič iz stražnjih saonica: „Stoj! Stoj! Hej, stani!“ Pan Andžej se osvrte, ljutit i začuđen otkuda je drugovima palo na

pamet da ih viču i zaustavljaju, kad na nekoliko desetina koraka iza saonica spazi konjanika, koji je jurio u najvećem trku. — Zaboga! Ovo je moj narednik Soroka. Moralo se tamo nešto dogoditi! — reče pan Andžej. Narednik dopade i zaustavi konja tako silno da sede, pa stade da govori zadihano: — Pane komandante!... — Šta je, Soroka? — Upita gori, tuku se! — Isuse i Marija! — vrisnu Oljenka. — Ne boj se; ti... Ko se tuče? — Vojnici i meštani. Na trgu je požar. Meštani se uzjogunili i poslali u Ponjevjež po vojsku, a ja sam dotrčao ovamo po vas. Jedva dišem. Za vreme ovog razgovora stigoše i ostale saonice. Kokosinjski, Ranjicki, Kuljvjec-Hipocentaurus, Uhljik, Rekuć i Zend, iskočivši na sneg, skupiše se oko njih. — A oko čega? — upita Kmićic. — Meštani nisu hteli da dadu hranu ni za konje ni za ljude, jer nije bilo naredbe; vojnici su počeli da uzimaju silom. Opseli smo gradskog načelnika i ostale, koji su se zatvorili na trgu. Počelo se pucati i mi zapalismo dve kuće. Sad je strašna uzbuna i oni zvone u zvona... Kmićicove se oči zapališe gnevom. — Onda i mi treba da trčimo u pomoć! — uzviknu Kokosinjski — Ćifte ugnjetavaju vojsku! — vikao je Ranjicki, čije lice odmah pokriše crveni, beli i modri pečati. — Šah! Šah, panovi! Zend se nasmeja kao sovuljaga, te se konji poplašiše, a Rekuć gleda u nebo i dere se: — Udri, ko u boga veruje! Spalimo ćifte! — Mir! — dreknu Kmićic da šuma odjeknu, a najbliži mu, Zend, povede se kao pijan. — Nemate vi tamo posla! Ne treba tamo seče!... Sedajte svi u dvoje saonice pa u Ljubič, a meni ostavite jedne. Tamo čekajte dokle ja ne pošaljem za pomoć. — Kako to? — usprotivi se Ranjicki. Ali mu pan Andžej metnu ruku pod grlo i samo mu oči još jače sinuše. — Ni bele! — odseče grozno. Svi umukoše. Videlo se da su ga se bojali, mada su svi bili sa njim na ti. — Vrati se, Oljenka, u Vodokte — reče Kmićic — ili idi po tetkuKuljvjscovu u Mitrune. Eto, i ovo nam propade. Znao sam da oni tamo

neće proći s mirom... Ali će odmah biti mirnije, samo će nekoliko glava odleteti. Budi zdrava i spokojna, ja ću se žuriti natrag... Potom je poljubi u ruku, uvi u ćebe, sede na druge saonice i viknu kočijašu: — U Upitu.

IV

Prođe

nekoliko dana, a Kmićic se nije vraćao; ali su mesto toga došla tri laudanska vlastelina u Vodokte da se izveste kod pane. Došao je Pakoš Gaštovt iz Pacunelja, onaj što je gostio u svome domu pana Volodijovskoga, seoski patrijarh, čuven zbog bogatstva i šest kćeri, od kojih su tri bile za tri Butrima, a svaka je dobila po sto kovanih talira miraza, osim nameštaja i spreme. Drugi je došao Kasijan Butrim, najstariji čovek u Laudi, koji je dobro pamtio Batorija, a sa njim Pakošev zet, Juzva Butrim. Ovaj, iako u najboljim godinama, nije imao više od pedeset, nije bio otišao u zamanicu u Rosjenje, jer mu je u kozačkim ratovima topovsko zrno odbilo stopalo. Zbog toga su ga zvali hromac ili Juzva Beznogi. Bio je to strašan vlastelin, medveđe snage i velike pameti, ali surov, zajedljiv, oštar u sudu prema ljudima. Zbog toga su ga se malo pribojavali kao sudije, jer nije umeo praštati ni sebi ni drugima. Bio je opasan i kad se malo napije, ali se to dešavalo retko. Oni su, dakle, došli devojci, koja ih dočeka ljubazno, iako se odmah setila da su došli kao izvidnica u želji da čuju što o Kmićicu. — Jer mi hoćemo da mu se poklonimo, ali izgleda da se još nije vratio iz Upite — govorio je Pakoš — te smo došli do tebe, draga, da pitamo kad ćemo moći. — Mislim samo što nije došao — odgovori devojka. — Radovaće vam se on, prijatelji, od sveg srca, jer je mnogo dobroga slušao o vama, i pre od dede i sad od mene. — Samo da nas ne dočeka kao Domaševiče kad su mu odneli glas o pukovnikovoj smrti! — progunđa mrgodno Juzva. Devojka ču i odmah odgovori živo: — Vi se na to nemojte ljutiti. Možda ih i nije dočekao dosta ljubazno, ali je meni priznao svoju pogrešku. Treba još imati na umu da se vraćao iz rata u kome se toliko namučio! Vojniku se ne treba čuditi ako se i na svoga obrecne, jer je vojnička narav oštra kao sablja. Pakoš Gaštovg, koji je hteo lepo sa celim svetom, odmahnu rukom i

reče: — Nismo se baš mnogo ni čudili! Zver na zver regne kad se iznenada ugledaju, pa što ne bi čovek na čoveka! Mi idemo u stari Ljubič da se poklonimo panu Kmićicu, da ga zamolimo da se druži s nama, u rat i u lov da ide, kao pokojni pan potkomornik. — Pa kaži nam, draga, je li ti se dopao ili nije? — pitao je Kasijan Butrim. — Mi smo dužni to da pitamo. — Hvala vam na brizi. Pan Kmićic je čestit momak, a kada bih što protivno i opazila ne bi bilo lepo o tome govoriti. — Ali ništa nisi opazila, draga naša dušo? — Ništa! Uostalom, niko ovde nema prava da mu sudi, ili, bože sačuvaj, da mu pokaže nepoverenje. Bolje zahvalimo Bogu! — Našto pre vremena zahvaljivati! Kad se bude imalo zašto, onda zahvaljujmo, a ako ne bude nećemo ni zahvaljivati — odgovori turobni Juzva, koji je, kao pravi Žmuđanin, bio oprezan i smotren. — A jeste li govorili o svadbi? — upita opet Kasijan. Oljenka pokri oči rukama. — Pan Kmićic hoće što pre... — Nije nego! Još da neće! — progunđa Juzva. — Valjda je lud! A koji to medved ne bi meda iz košnice? Ali našto hitati, zar ne bi bilo bolje videti kakav je? Oče Kasijane, kažite, već jednom šta imate, nemojte dremati kao zec u podne pod brazdom. — Ja ne dremam, nego gledam u glavu šta da kažem — odgovori starčić. — Isus je rekao. Kako Kuba Bogu, tako Bog Kubi! Pa ni mi panu Kmićicu zla ne želimo, da ni on nama ne poželi, što daj bože, amin! — Samo neka bude kako mi želimo — dodade Juzva. Biljevičeva stušti svoje sokolove obrve i reče ponosito: — Imajte na umu, panovi, da ne dočekujemo slugu. On će ovde biti gospodar, i ima da se čini po njegovoj volji, ne po našoj. On će vas u staralaštvu zameniti. — To znači da se mi više ne mešamo? — upita Juzva. — To znači da mu budete prijatelji, kao i on vama što hoće. Pa on ovde čuva svoje vlastito dobro, a svaki to čini po svojoj volji. Zar nije tako, oče Pakošu? — Sasvim je tako! — odgovori pacuneljski starčić. A Juzva se opet obrte starome Butrimu: — Ne dremajte, oče Kasijane! — Ja ne dremam, nego u glavu gledam. — Onda kažite šta vidite. — Šta vidim? Evo šta vidim... Pan Kmićic je veliki vlastelin, od

velike krvi, a mi smo sitna vlastela! Vojnik uz to slavan, on se jedini borio protiv neprijatelja kad su svi klonuli. Daj bože takvih što više! Ali društvo ima rđavo!... Pane susede Pakošu, šta ste ono od Domaševiča čuli? Da su sve to ljudi nevaljali, protiv kojih postoje presude, osude i sudska isleđenja. To su dželatski sinovi. Teški su bili neprijatelju, ali su i građanstvu teški. Palili su, pljačkali, nasilja činili! Eto tako je! Da su samo nekoga posekli ili i napali na koga, to se i poštenim ljudima dešava, ali oni su živeli kao pravi Tatari, i davno bi potruleli u zatvorima da nije zaštite pana Kmićica, koji je moćan pan! On ih voli i zaklanja, a oni se obisli o njega kao leti obadi o konja. Sad su ovamo došli i već svako zna kakvi su. Ta prvoga su dana u Ljubiču pucali — i na koga? — na slike pokojnih Biljeviča, što pan Kmićic nije smeo dopustiti, jer su oni njegovi dobrotvori. Oljenka pokri oči rukama. — Ne može biti! Ne može biti! — Može, jer je bilo! Dopustio je da se puca na dobrotvore s kojima treba da se orodi! A potom su dvorske služavke uvukli u sobe radi razvrata!... Tfu, da bog sačuva! To kod nas nikad nije bilo!... Prvi dan su počeli pucanjem i nevaljalstvom! Prvi dan!... Ovde se stari Kasijan naljuti i stade da lupa štapom o pod; Oljenkino se lice beše osulo tamnim rumenilom, a Juzva reče: — A ona vojska pana Kmićica, što je ostala u Upiti, valjda je bolja? Kakvi oficiri, takva i vojska! Panu Solohubu pokrali marvu neki ljudi, vele da su pana Kmićica; mejzagolske seljake, koji su vozili katran, pobili su na drumu. Ko? Opet oni! Pan Solohub je otišao panu Hljeboviču na tužbu, a sad opet u Upiti nasilje! Sve je to protiv Boga! Ovde je bilo mirno kao nigde, a sada moraš noću da puniš pušku i stražariš, i zašto? Zato što je došao pan Kmićic s društvom. — Oče Juzva, ne govorite tako! Nemojte! — povika Oljenka. — Nego kako da govorim? Ako pan Kmićic nije kriv, onda što drži takve ljude, što sa takvima živi? Vi mu, velmožna pano, kažite da ih otera, ili preda dželatu, jer inače neće biti mira. A je li lepo pucati u slike i činiti javnu sablazan? Ta sva okolina samo o tome govori! — Šta ja treba da činim? — pitala je Oljenka. — Možda su to i rđavi ljudi, ali je on sa njima ratovao. Zar će ih oterati na moju molbu? — Ako ne otera, — progunđa tiho Juzva — onda je i on onakav! Utome se u devojci poče da buni krv protiv tih drugova, ubojica i kockara. — Uostalom, neka bude tako! Mora ih oterati! Neka bira, mene ili njih! Ako je istina to što govorite, a još danas ću znati je li istina, onda im

to neću oprostiti, ni pucanje ni razvrat. Ja sam jedna i slaba sirota, a njih je oružana gomila, ali ih se neću uplašiti... — Mi ćemo ti pomoći! — reče Juzva. — Zaboga! — govorila je Oljenka, padajući u sve veću vatru. — Neka rade što hoće, ali ne ovde u Ljubiču... Neka budu kakvi hoće, to je njihova stvar, njihove glave odgovaraju, ali neka pana Kmićica ne podgovaraju... na razvrat... Stidno! Sramno... Mislila sam da su samo nezgrapni vojnici, a oni su, vidim, nedostojne izdajice, koji i sebe i njega kaljaju. Tako je! Nevaljalstvo im je iz očiju virilo, ali ja, glupa, nisam to videla. Dobro! Hvala vam što ste mi otvorili oči... Znam šta treba da radim. — Tako! Tako! Tako! — reče stari Kasijan. — Iz tebe govori vrlina, a mi ćemo ti pomoći. — Nemojte kriviti pana Kmićica, jer ako nešto i učini ružno, mlad je, a oni ga navode na iskušenje, oni podgovaraju, oni podstiču na razvrat primerom i navlače sramotu na njegovo ime. Tako je! Ako budem živa, neće to dugo trajati. Gnev se kupio sve više u Oljenkinom srcu i mržnja prema drugovima pana Kmićica rasla, kao što raste bol u rani skoro zadanoj. A doista u njoj su strašno ranili i žensko samoljublje i poverenje s kojim je celo svoje čisto osećanje dala panu Andžeju. Stidela se i za njega i za sebe, a ovaj unutrašnji gnev i stid tražili su pre svega krivce. A vlasteli je bilo milo što vidi ćerku svoga pukovnika tako strogu i što ona oglašuje rat do istrage oršanjskim nevaljalcima. A ona nastavi, sjajnih očiju: — Tako je! Oni su krivi i moraju otići, ne samo iz Ljubiča, no iz cele okoline. — Ni mi ne krivimo pana Kmićica, srce naše — reče stari Kasijan. — Mi znamo da ga oni navode na iskušenje. Nismo mi ovde došli sa zlobom i otrovom protiv njega, nego sa žalošću što kraj sebe drži raspusnike. A i zna se da je mlad, lud. I pan starosta Hljebovič u mladosti je ludovao, a sada upravlja nama svima. — A pas? — reče potreseno pacuneljski blagi starčić. — Pođeš sa mladim u polje, a on, budala, mesto da trči za zverinjem, igra ti se oko nogu i vuče te za skute. Oljenka htede nešto da kaže, pa najedanput briznu u plač. — Ne plači! — reče Juzva Butrim. — Ne plači, ne plači!... — rekoše dva starca. I tešili su je, ali je nisu mogli utešiti. Po njihovu odlasku ostade briga, nemir, i neko osećanje da je uvređena, i od njih i od pana Andžeja.

Ponositu devojku je sve više bolelo to što ga je trebalo braniti, pravdati i izvinjavati. A ono društvo! Male su se devojčine pesnice stiskale pri pomisli na njih. Pred oči joj izađoše, kao na javi, lica pana Kokosinjskoga, Uhljika, Zenda, Kuljvjec-Hipocentaura i ostalih, i na njima opazi, što ranije nije videla: da su to bila razvratna lica, na koja su udarali svoje pečate majmunisanje, razvrat i zločin. Ollnku poče obuzimati dotle strano osećanje mržnje, kao živa vatra. No u ovoj nevolji sa svakim trenutkom rasla je ljutina i na Kmićica. — Stidno! Sramno! — šaputala je devojka bledim usnama. — Svake večeri odlazio je od mene sluškinjama!... I osećala se poniženom. Nesnosan teret nije joj dao da diše. Padao je mrak. Pana Aleksandra je hodala po odaji brzo, a u duši joj je neprestano kipelo. Nije to bila priroda kadra podnositi udarce sudbine, a da se ne brani. U ovoj devojci je tekla viteška krv. Htela bi odmah da počne borbu sa tom gomilom zlih duhova — odmah! Ali šta joj ostaje?... Ništa, samo suze i molba da pan Andžej razjuri na sve četiri strane te sramotne drugove. A ako to ne htedne? Još nije smela da misli o tome. Razmišljanja joj prekide dečko koji unese naručje smrekovine za kamin i, bacivši ga pored njega, stade da izgrće ugljevlje ispod pepela. Oljenka se iznenada odluči na nešto. — Kosteče, — reče — pojaši odmah konja pa idi u Ljubič. Ako se pan već vratio, zamoli ga da dođe ovamo, a ako nije, onda neka nadzornik, stari Znjikis, jaše i odmah s tobom dođe, samo živo! Dečko baci nekoliko cepki luča na ugljevlje, zatrpa ih panjićima suhe smreke pa istrča iz sobe. Jasan plamen stade da bukti i da liže u kaminu. Oljenki bi odmah malo lakše na duši. — „Možda će to Gospod Bog još izmeniti“ — pomisli — „a može biti nije ni bilo onako zlo kako su staraoci govorili... I ubrzo ode u posluginu sobu da, po prastarom običaju Biljeviča, sedi sa služavkama, pazi na predenje i peva pobožne pesme. Posle dva časa uće ozebao Kostek. — Znjikis je u tremu — reče. — Pan još nije došao u Ljubič. Devojka skoči. Nastojnik u tremu pripade joj k nogama. — Kako zdravlje, svetla pano?... Bog ti dao najbolje! Uđoše u trpezariju; Znjikis se zaustavi kod vrata. — Šta se čuje kod vas? — upita devojka. Seljak odmahnu rukom. — The! Pana nema...

— Znam, on je u Upiti. Nego kod kuće, šta se dešava? — The!... — Slušaj, Znjikise, govori slobodno, vlas ti s glave neće faliti. Vele da je pan dobar, samo mu je društvo raskalašno? — Da je samo, pano, raskalašno! — Govori iskreno. — Kad mi, pano, nije slobodno... bojim se... — Zabranili su mi. — Ko je zabranio? — Pan... — E? — reče devojka. Nasta ćutanje. Ona je išla brzo po sobi, stisnutih usana i namrštenih obrva, a on ju je pratio očima. Najedanput stade pred njega. — Čiji si ti? — Pa Biljevičev. Ja sam iz Vodokta, ne iz Ljubiča. — Nećeš se više vraćati u Ljubič... Ovde ćeš ostati. Sada ti naređujem da pričaš sve što znaš! Seljak, kako je stajao na pragu, kleče. — Svetla pano, ja neću da se vraćam, tamo je strašni sud!... Ono su, pano, lupeži i razbojnici, tamo čovek za život nije siguran. Biljevičeva se obrte u mestu kao strelom pogođena. Problede veoma, ali upita mirno: — Je li istina da su pucali u dvorani na slike? — Kako da nisu! I devojke su vukli po sobama, i svaki dan isti razvrat. U selu plač, u dvoru Sodoma i Gomora. Volovi se peku, ovnovi se peku... Nad narodom se vrši nasilje... Konjušara su juče ni kriva ni dužna ubili. — I konjušara ubili?... — Dabogme! A najgore je devojkama. Već im nije dosta dvorskih, nego ih love i po selu. Opet nasta kratko ćutanje. Žarka rumen obli devojčino lice i više se ne raziđe. — Kad se tamo nadaju panu? — Oni, pano, ne znaju, ali sam čuo kako govore da treba sutra celo društvo da ide u Upitu. Naredili su da konji budu spremni. Treba i ovde da svrate da vas mole za sluge i za prah, jer im tamo mogu zatrebati. — Hoće i ovamo da svrate?... To je dobro. Idi ti sad, Znjikise, u kuhinju. Više se nećeš vraćati u Ljubič. — O, Bog ti dao zdravlja i sreće! Pana Aleksandra je znala šta je htela, pa je znala i šta treba da radi.

Sutradan je bila nedelja. Rano izjutra, dok još vlastelinke iz Vodokta nisu otišle u crkvu, dođoše panovi Kokosinjski, Uhljik, KuljvjecHipocentaurus, Ranjicki, Rekuć i Zend, a za njima na konjima naoružana posluga iz Ljubiča, jer su odlučili da idu u pomoć Kmićicu u Upitu. Devojka izađe pred njih mirna i ponosita, sasvim drugačija od one koja ih je dočekala pre nekoliko dana; jedva im je klimnula glavom na duboke poklone. No oni mišljahu da je odsustvo pana Kmićica čini tako opreznom i ne primetiše ništa. Odmah se, dakle, istače pan Jaroš Kokosinjski, smeliji no prvi put, pa reče: Svetla pano lovčanko! Svratili smo ovde uz put za Upitu da bismo vam se poklonili i za auxilia1 zamolili: kao za prah, puške, i za naredbu posluzi da odmah jaše i pođe s nama. Uzećemo na juriš Upitu i pustiti ćiftama malo krvi. — Čudi me, — odgovori Biljevičeva — panovi, što idete u Upitu kad sam ja čula kako vam je pan Kmićic naredio da mirno sedite u Ljubiču, a mislim da je njegovo zapovedati a vaše kao potčinjenih slušati. Vitezovi, čuvši ove reči, pogledaše se zaprepašćeno. Zend napući usta, kao da hoće da zvizne kao ptica, Kokosinjski se poče gladiti širokim dlanom po glavi: — Bogami, — reče — mislio bi neko da govorite slugama pana Kmićica. Istina je da treba da sedimo kod kuće, ali kako je već četvrti dan, a Jendrusa nema, došli smo do uverenja da je tamo neki veliki lom u kome će i naše sablje biti od koristi. Pan Kmićic nije otišao u boj, nego da kazni samovoljne vojnike što bi se i vama moglo desiti kad ne biste poslušali naredbu. Uostalom, tamo bi se načinili metež i seča mnogo pre kad biste vi otišli. — Teško nam je sa vama raspravljati. Molimo samo za prah i za ljude. — Ljude i prah ne dam, jeste li čuli? — Da li ja dobro čujem? — reče Kokosinjski. — Kako ne date? Kmićicu, Jendrusu, za spas ne date? Više volite da ga snađe kakvo zlo? — Najgore što mu se može desiti — to je vaše društvo. Ovde devojčine oči počeše sipati munje i, dignuvši glavu, ona pristupi nekoliko koraka bliže ubojicama, a oni se povukoše u čudu. — Izdajice! — reče. — Vi njega kao zli duhovi na greh navodite, vi 1

Pomoć.

ga nagovarate! Ali znam ja vas već, vaš razvrat, vaše nečasne postupke. Zakon vas goni, ljudi od vas okreću glave, a sramota na koga pada? Na njega — zbog vas prognanika i nevaljalaca! — Hej! Tako vam rana božjih, drugovi, čujete li? — povika Kokosinjski. — Hej! Šta je ovo? Da ne spavamo, drugovi? Biljevičeva kroči još korak i, pokazujući rukom vrata, reče: — Napolje odavde! Ubojice pobledeše kao mrtvaci i ni jedan ne mogade reči da rekne. Samo im zubi stadoše škripati, ruke se otimati ka balčacima, a oči sipati zle munje. Ali ubrzo obuze ih strah. Ta ovaj dom je pod zaštitom silnoga Kmićica, ta ova je drska devojka njegova zaručnica. Stoga progutaše nemo gnev, a ona je jednako stajala blistavih očiju, pokazujući prstom vrata. Najzad pan Kokosinjski reče, isprekidanim od besa glasom: — Pošto su nas ovde ovako ljubazno dočekali... onda... ne ostaje nam ništa drugo... no da se poklonimo učtivoj domaćici i da idemo zahvaljujući na gostoprimstvu... To rekavši, pozdravi kalom hotimice ponizno do same zemlje, a za njim pozdravljahu i ostali, izlazeći redom. Kad se vrata zatvoriše za poslednjim, Oljenka pade iscrpena na stolicu, dišući teško, jer nije imala snage koliko odvažnosti. A oni se skupili na savet pred tremom, oko konja, ali nijedan ne hte prvi da progovori. Najzad Kokosinjski reče: — Šta velite, dragi ovnići? — A šta? — Dobro vam je? — A tebi je dobro? — Ej, da nije Kmićica! Ej, da nije Kmićica! — reče Ranjicki, trljajući grčevito ruke. — Proveselili bismo se ovde s devojkom svojski!... — Hajde, zavadi se s Kmićicom! — zapišta Rekuć. — Izići mu na megdan! Lice Ranjickog je sve bilo pokriveno pegama, kao risova koža. — I ići ću i njemu i tebi, ubojico, gde hoćeš. — Vrlo dobro! — reče Rekuć. Obojica se latiše sabalja, ali se gorostasni Kuljvjec-Hipocentaurus stavi među njih. — Ove mi pesnice! — reče, mašući kao nekim somunom. — Ove mi pesnice! — ponovi. — Prvome koji izvadi sablju razbiću glavu. — To rekavši, gledaše čas jednog, čas drugog, kao da pita koji će

prvi da okuša, ali se oni, posle ovakvog pitanja, odmah smiriše. — Kuljvjec ima pravo — reče Kokosinjski. — Moji mili ovnići, sad nam treba sloge više nego ikad... Ja bih savetovao da idemo što brže Kmićicu da ga ona ne bi pre videla, jer bi nas namolovala kao đavole. Dobro te niko nije na nju lanuo, mada su i mene svrbele ruke i jezik... Hajd’mo Kmićicu. Ako će ona da ga nadraži protiv nas, onda bolje da ga mi pre nadražimo. Ne daj Bože da nas on napusti. Odmah bi podigli hajku na nas, kao na vukove. — Tričarije! — reče Ranjicki. — Ništa nam ne mogu. Sad je rat; zar se malo ljudi potuca bez krova i hleba? Skupićemo družinu, drugovi, pa neka nas posle svi sudovi gone. Daj ruku, Rekuć praštam ti! — Bio bih ti uši odsekao, — pisnu Rekuć — ali pomirimo se! Obojicu nas je snašla ista nevolja. — Terati napolje ovakve kavaljere! — reče Kokosinjski. — I mene, u čijim žilama teče senatorska krv! — dodade Ranjicki. — Čestite ljude! Kolenoviće! — Zaslužne ratnike! — I izgnanike! — Nevine sirote! — Čizme su mi postavljene, ali mi se opet noge mrznu — reče Kuljvjec. — Što da stojimo ovde kao prosjaci, neće nam izneti vrućega piva. Nikakva posla ovde nemamo. Jašimo pa hajd’mo. Momke vratimo, jer ne vrede bez pušaka i oružja, pa hajdemo sami. — U Upitu. — Jendrusu, prijatelju našem čestitom, da mu se potužimo. — Samo da se ne mimoiđemo. — Na konje, drugovi, na konje! Pojahaše i pođoše lagano, preživajući gnev i stid. Iza kapije Ranjicki, kojega je ljutina još držala, okrete se i popreti pesnicom dvoru. — Ej, krvi, krvi! — Da hoće samo s Kmićicem da se zavadi, — reče Kokosinjski — došli bismo ovamo opet sa zapaljenim trudom. — To može da bude. — Bog nam pomogao! — dodade Uhljik. — Paganska kći, besna tetrebica! Tako psujući i ljuteći se na devojku, a ponekad grdeći jedan drugoga, stigoše do šume. Tek što prođoše prvo drveće, grdno jato vrana zakruži im nad glavom. Zend odmah stade da gače što ga glas donosi; hiljade glasova odgovoriše mu ozgo. Jato se toliko spusti da se već konji počeše plašiti od šuštanja krila.

— Zatvori usta! — viknu na Zenda Ranjicki. — Još ćeš izgakati neku nesreću! Gaču nad nama ove vranetine kao nad strvinama. Ali su se ostali smejali, te je Zend gakao i dalje. Vrane su se spuštale sve niže, pa su jezdili kao usred oluje. Budale! Nisu umeli da odgonetnu rđavo predskazanje. Iza šume se ukazaše Volmontoviči, kojima kavaljeri pođoše kasom, jer je mraz bio vrlo jak i oni veoma ozebli, a do Upite je bilo još prilično daleko. Ali u samom selu moradoše ići lakše. Na širokom seoskom putu bilo je puno sveta, kao obično u nedelju. Butrimi i njihove žene i kćeri vraćali su se peške i na saonicama iz Mitruna, sa oproštaja grehova. Vlastela je pogledala na neznane konjanike, domišljajući se donekle koji su. Mlade vlastelinke već su slušale o orgijama u Ljubiču i o slavnim razvratnicima koje je pan Kmićic doveo, te su ih posmatrale još radoznalije. A oni su jezdili ponosito, s lepim vojničkim držanjem, u zaplenjenim kadifenim plaštovima, pod kalpacima od risovine i na dobrim konjima. Videlo se da su odlični ratnici: izgled živ i smeo, desna ruka naslonjena na bok, glava dignuta. Nisu se sklanjali nikome, jezdeći u redu i vičući s vremena na vreme: „S puta!“ Poneki Butrum pogleda ispod oka, ali se skloni, a oni razgovaraju o selu. — Pogledajte, panovi, — govorio je Kokosinjski — kako su ovde ljudi krupni, svaki je kao divlji bik i svaki gleda kao vuk. — Da nije uzrasta i sabalja, mogao bi čovek pomisliti da su seljaci — reče Uhljik. — Pogledajte samo te sablje! Prave motke, tako mi boga! — primeti Ranjicki. — Rado bih se s kojim ogledao. Ovde pap Ranjicki poče golom rukom da se mačuje. — On bi ovako, ja bih ovako! On bi tako, ja ovako — i šah! — Lako možeš sebi pribavit to gaudium1 — primeti Rekuć. — S njima ne treba mnogo. — Ja bih više voleo s ovim devojkama da se ogledam — reče naglo Zend. — Sveće, ne devojke! — uzviknu oduševljeno Rekuć. — Šta govorite: sveće? Jele! A usne u svake kao šafranjikom namazane. — Teško je i na konju se održati na ovakav prizor! Ovako razgovarajući izađoše iz sela i opet pojezdiše kasom. Posle pola časa putovanja stigoše do krčme, zvane „Doli“, koja je bila na pola 1

Zadovoljstvo.

puta između Volmontoviča i Mitruna. Butrimi i njihove žene obično su ovde svraćali pri odlasku i vraćanju iz crkve da se odmore i ogreju zimi. Stoga momci pred njom videše dvaestinu saonica i toliko osedlanih konja. — Da se napijemo rakije, hladno je! — reče Kokosinjski. — Neće škoditi! — odgovori jednoglasan hor. Sjahaše s konja, privezaše ih za direke, a oni uđoše u krčmu, vrlo prostranu i tamnu. Zatekoše silan svet. Vlastela, sedeći na klupama ili stojeći kraj kelneraja, pila je vruće pivo, a neki piće od masla, meda, rakije i trava. Svi su bili Butrimi, ljudi visoki, natmureni i tako ćutljivi da se u odaji skoro nije ni čuo razgovor. Svi odeveni u sive kapute od domaćega sukna ili od rosjenjske sargije, postavljene jagnjetinom, s kožnim pojasima, sa sabljama u crnim gvozdenim kanijama. Zbog ove jednolikosti u odelu ličili su na vojnike. Ali su to bili ljudi stariji od šezdeset godina ili dečaci ispod dvadeset. Ovi su ostali kod kuća zbog zimskog mlaćenja žita; ostali, ljudi u najboljoj snazi, bili su otišli u Rosjenje. Ugledavši oršanjske kavalire, odstupiše od kelneraja i stadoše da ih posmatraju. Lepa vojnička oprema dopade se ovoj ratničkoj vlasteli, a ponekad neko i progovori: „Ovi su iz Ljubiča?“ — „Da, družina pana Kmićica!“ — „Dakle, to su oni?“ — „Dabogme!“ Kavaljeri su pili rakiju, ali je ono piće od meda i masla suviše mirisalo. Oseti ga prvi Kokosinjski i naruči. Onda sedoše za sto i kad doneše bakrače, koje se pušilo, stadoše da piju, razgledajući odaju, vlastelu, žmirkajući jer je bilo potamno. Prozore je zasuo sneg, a dugi, niski otvor od kamina, u kome je gorela vatra, bio je sasvim zaklonjen nekim prilikama, leđima okrenutim odaji. Kad je već piće počelo da struji po žilama kavaljera, raznoseći im po telu prijatnu toplinu, ožive u njima veselje, izgubljeno posle dočeka u Vodoktima, i Zend poče iznenada da gače kao vrana, tako tačno da se svi okretoše njemu. Kavaljeri su se smejali, vlastela počeše prilaziti razveseljena, osobito mladi, snažni momčići, širokih pleća i bucmastih obraza. Prilike oko peći obrtoše se odaji i Rekuć prvi spazi da su to žene. A Zend zažmurio, pa gače li, gače — najednom prestade, a malo posle prisutni čuše glas zeca kad ga dave psi; zec je pištao u poslednjim mukama, sve slabije, tiše, zatim pisnu očajno i umuče zanavek — a mesto njega jelen riknu gromko, kao u vreme parenja. Butrimi su stajali u čudu, mada je Zend već prestao. Očekivali su da čuju još nešto, ali čuše samo piskavi glas Rekućev:

— Senice sede oko kamina. — Gle, istina! — reče Kokosinjski, mećući šaku nad oči. — Cela istina! — povika Uhljik. — Samo je u odaji tako mračno da nisam mogao da raspoznam. — Radoznao sam šta one tamo rade? — Možda su došle na igranku. — Čekajte da zapitam — reče Kokosinjski. I dignuvši glas, upita: — Mile neveste, a šta to radite pokraj peći? — Grejemo noge — odazvaše se tanki glasovi. Tada kavaljeri ustadoše i priđoše kaminu. Na dugačkoj klupi sedelo je desetak žena, starijih i mlađih, držeći bose noge na panju pred kaminom. S druge strane klade sušile su se od snega vlažne čizme. — To vi grejete noge? — pitaše Kokosinjski. — Pa smrzle su nam se. — Vrlo lepe nožice — zapišta Rekuć, naginjući se panju: — No, odmaknite se odatle! — reče jedna vlastelinka. — Ja bih da se primaknem, ne odmaknem, pošto znam nešto bolje za smrzle nožice, a to je: samo poigrati veselo, pa će hladnoća otići. — Ako je do igre, onda da igramo — reče pan Uhljik. — Ne treba ni ćemaneta ni basa, ja ću vam svirati u sviralu. I izvadivši iz kožne futrole kraj sablje nerazdvojnu sviralu, poče da svira, a kavaljeri priskočiše devojkama i stadoše ih vući s klupe. One su se tobož branile, ali više rečima no rukama, jer nisu bile baš toliko sraskida. Možda bi se i vlastela razigrala, jer protiv igranja nedeljom, posle službe i o mesojeđima, niko se ne bi mnogo bunio, ali je glas „družine“ bio već isuviše poznat u Volmontovičima, te prvi gorostasni Juzva Butrim, onaj što nije imao jednog stopala, ustade s klupice i, prišavši Kuljvjec-Hipocentaurusu, uhvati ga za prsa, zaustavi i reče natmureno: — Ako vam je do igranja, onda izvolite sa mnom!... Kuljvjec-Hipocentaurus zažmiri i stade ljutito mrdati brkovima: — Više volim s devojkom, — odgovori — a sa vama mogu posle... Uto pritrča Ranjicki, s licem već išaranim pečatima, jer je osetio kavgu. — Ko si ti, razbojniče? — upita, mašajući se sablje. Uhljik prestade da svira, a Kokosinjski viknu: — Hej, drugovi, u gomilu, u gomilu! Ali već za Juzvom nagrnuše Butrimi, snažni starci i gorostasni mladići; i oni se stadoše zbijati, mumlajući kao medvedi.

— Šta hoćete, tražite batine? — pitao je Kokosinjski. — Eh, šta da se razgovaramo, odlazite! — reče ravnodušno Juzva. Na to Ranjicki, koji nije želeo da se prođe bez boja, udari Juzvu balčakom u grudi da odjeknu po celoj odaji i viknu: — Udri! Sablje sinuše, razleže se vrisak žena, zveka sabalja, gužva i metež. Utom se gorostasni Juzva izmače iz borbe, dokopa grubo otesanu klupu iskraj stola i, dignuvši je kao laku daščicu, uzviknu: — Mesta! Mesta! Diže se prašina s poda i zakloni borce, ali u gužvi počeše da se odazivaju jauci...

V

Istoga

dana uveče stiže pan Kmićic u Vodokte, na čelu sto i nekoliko ljudi, koje je poveo iz Upite da ih pošalje u Kjejdane velikom hetmanu. On je i sam uvideo da u onako malome mestu nema smeštaja za veći broj ljudi i da se, posle iscrpenosti mesta, vojnik mora latiti nasilja, osobito vojnik koji se može držati u zaptu samo strahom od komandanta. A dovoljno je bilo pogledati u dobrovoljce pana Kmićica, pa doći do uverenja da je goru vrstu ljudi teško bilo naći u celoj Poljskoj. Kmićic nije ni mogao imati boljih. Posle poraza velikoga hetmana neprijatelj je preplavio ceo kraj. Ostatak redovne litvanske vojske povukao se privremeno u Birže i Kjejdane da bi se tamo uredio. Smolenska, vitepska, polocka, mšćislavska i minska vlastela ili su pošla za vojskom, ili se sklanjala u još nezauzete vojvodine. Ljudi smelijega duha među vlastelom išli su u Grodno, panu podblagajniku Gosjevskom, jer su tamo određivale zborno mesto kraljeve naredbe, koje su pozivale zamanicu. Avaj! Malo ih je bilo koji su poslušali naredbe, pa čak i oni što su pošli za glasom dužnosti skupljali su se tako sporo da u ovom času uistinu niko nije davao otpora, osim pana Kmićica, koji je to činio na svoju ruku, pobuđen više viteškim duhom, no patriotizmom. Lako je bilo razumeti što je, u nedostatku redovne vojske i plemstva, uzimao ljude kakve je mogao naći — dakle one koje nije vukla dužnost prema hetmanima i koji nisu imali šta da izgube. Skupili se, onda, oko njega probisveti bez kuće i kućišta, ljudi najnižih staleža, vojni begunci, podivljali šumari, varoške sluge ili lupeži van zakona. Oni su se nadali da u stegu nađu skloništa, a pri tom i da se napljačkaju plena. U gvozdenim Kmićicovim rukama pretvorili su se u hrabre vojnike, hrabre do mahnitosti i da je sam Kmićic bio čestit čovek mogli bi Poljskoj učiniti znatnih usluga. Ali je Kmićic i sam bio samovoljnik, u kome je duša kipela bez prestanka; uostalom, otkuda je imao uzimati hranu, i oružje, i konje, pošto kao dobrovoljac, koji nije imao čak ni pismenih punomoćja, nije mogao očekivati od državne blagajne nikakve pomoći. Stoga je

uzimao silom, često od neprijatelja, a često od svojih. Otpora nije podnosio i za najmanji je strogo kažnjavao. U neprestanim izvidnicama, borbama i napadima, podivljao je, svikao na prolivanje krvi, tako da je jedna sitnica mogla da mu uzbuni srce, inače po prirodi dobro. Zavoleo je ljude gotove na sve i neobuzdane. Ime mu uskoro posta čuveno po zlu. Manji neprijateljski odredi nisu smeli izlaziti iz varoši i logora u kraju u kome se nalazio strašni partizan. Ali se i građanstvo, upropašćeno ratom, bojalo njegovih ljudi malo manje nego neprijatelja. Naročito gde ih Kmićic nije lično držao na oku, gde su komandovali njegovi oficiri — Kokosinjski, Uhljik, Kuljvjec, Zend i posebno najdivljiji i najsuroviji, iako od velikog kolena, Ranjicki — tamo se uvek moglo pitati: jesu li to branioci ili napadači? Kmićic je kažnjavao ponekad i svoje ljude, kad mu što nije bilo pravo, bez milosti, ali je češće bio na njihovoj strani, ne mareći za zakone, za suze i život ljudski. Drugovi, sem Rekuća, na kome nije bilo nevine krvi, još su podgovarali mladoga zapovednika da što više popušta uzde svojoj bujnoj mašti. Eto takva je bila Kmićicova vojska. Sad je baš bio uzeo svoje golaće iz Upite da ih pošalje u Kjejdane. Kad se, dakle, zaustavio pred dvorom u Vodoktima, pana Aleksandra čisto se prenerazi kad ih ugleda kroz prozor — toliko su ličili na razbojnike. Svaki drukčije naoružan, jedni pod šlemovima, otetim od neprijatelja, drugi pod kozačkim kalpacima, pod kapama, pod kapuljačama, neki u izbledelim plaštovima, neki u kožusima, s’ puškama, kopljima, lucima i sekirama, na mršavim, čupavim konjima, sa opremama poljskim, moskovskim, turskim. Oljenka se umiri tek onda kad pan Andžej, čio i veseo kao uvek, upade u odaju i odmah vatreno okupi da joj ljubi ruke. A ona, iako je ranije odlučila da ga primi ozbiljno i hladno, ipak nije mogla savladati radost koju joj učini njegov dolazak. Uz to je možda i žensko lukavstvo igralo izvesnu ulogu, jer je trebalo reći panu Andžeju da otera drugove, te je vešta žena htela prvo da ga pridobije za sebe. A posle, tako ju je iskreno pozdravljao, s toliko ljubavi da se i ostatak ljutine istopi kao sneg kraj plamena. „Voli me, nema sumnje“! — pomisli. O on je govorio: — Već sam se toliko rastužio da sam celu Upitu hteo da spalim, samo da što pre tebi poletim. Posmrzavale se, dabogda, one ćifte. — I ja sam se bojala da tamo ne dođe do tuče. Hvala Bogu te ste

došli. — Eh, kakva tuča! Vojnici počeli malo ćifte da propuštaju kroz šake... — Ali ste vi to smirili? — Odmah ću ti ispričati sve kako je bilo, dragulju moj, samo da sednem malo, jer sam umoran. Ej, toplo je ovde! Divno je u ovim Vodoktima kao u istinskom raju. Ovde bi čovek rado celoga veka sedeo i gledao u divne oči, i nikad ne bi izlazio... Ali ne bi ništa smetalo ni napiti se čega toploga, jer napolju je strašan mraz. — Odmah ću narediti da vam ugreju vina s jajima i sama ću doneti. — A podaj i mojim obešenjacima kakvo burence rakije i naredi da ih puste u štalu da se od marvine pare malo zagreju. Kabanice su im vetrom postavljene i strašno su se smrzli. — Ničega im neću požaliti pošto su vaši vojnici. Rekavši to osmehnu se tako da Kmićicu sinuše oči i izvuče se tiho kao mačkica da u služiteljskoj sobi sve uredi. Kmićic je hodao po odaji i gladio se io kosi, ili sukao mlade brčiće, premišljajući kako da joj kaže šta se u Upiti desilo. — Treba priznati pravu istinu, — mrmljao je, sebi pod nos — nema druge, ma se drugovi smejali kako me već vode na uzici... Pa je opet hodao, i opet kosu na čelo nagonio; najzad postade nestrpljiv što se devojka dugo ne vraća. Međutim momče unese svetlost, pokloni se do pasa i izađe, a zatim odmah uće ljupka domaćica, noseći oberučke kalajni služavnik, na njemu lonče iz koga se pušila mirisna para zagrejanoga madžarca, i pehar, od rezana stakla, s grbom Kmićica. Stari Biljevič dobio ga je u svoje vreme od oca pana Andžeja kad je bio kod njega u gostima. — Pan Andžej, ugledavši domaćicu, pritrča joj. — Hej! — uzviknu. — Obe su ti ručice zauzete, nećeš se izvući! I naže se preko služavnika, a ona je zabacivala svoju plavu glavicu, branjenu jedino vrelom parom iz lončeta. — Izdajico! Ostavite me na miru, inače ću upustiti služavnik. No on se ne poboja pretnje, a posle uzviknu: — Tako mi boga, od ovakve naslade može se pamet pomutiti! — Vama se odavno već pomutila... Sedite, sedite. On sede poslušno, a ona mu nasu vina u pehar. — Sad pričajte kako ste u Upiti sudili krivcima. — U Upiti? Kao Solomon. — Onda hvala Bogu... Na srcu mi leži da vas svi u okolini smatraju za pravična i ozbiljna čoveka. Dakle, kako je bilo?

Kmićic povuče dobro vino, odahnu i reče: — Moram pričati od početka. Bilo je ovako: tražile su ćifte s predsednikom opštine bonove za hranu od velikoga hetmana ili od pana podblagajnika. „Vi ste (govorili su vojnicima) dobrovoljci i ne možete vršiti rekviziciju. Stanove dajemo po dobroj volji, a hranu ćemo dati onda kad se dokaže da će nam se platiti.“ — Jesu li imali pravo ili nisu? — Pravo su po zakonu imali, ali su vojnici imali sablje, a, po starom običaju, ko ima sablju uvek ima veće pravo. Kažu oni onda ćiftama: „Sad ćemo na vašoj koži napisati priznanice!“ I odmah je nastao metež. Predsednik sa ćiftama zatvorio se u ulici, a moji su ih opsedali; nije moglo proći bez pucanja. Zapalili siroti vojnici dve-tri žitnice da ih uplaše, a i nekoliko su ćifta smirili... — Kako smirili? — Ko dobije sablju po glavi, taj se smiri zanavek. — Pobogu, pa to je ubistvo! — Baš sam ja tada stigao. Vojnici mi se odmah okupiše tužiti kako ih ugnjetavaju i kako ih nevine gone. „Želuci su nam prazni“ — govorili su — „Šta da činimo?“ Naredio sam predsedniku da dođe. Dugo se premišljao ali je ipak došao sa još trojicom. Pa kad okupiše plakati: „Pa neka baš i ne daju priznanice“, — vele — „ali zašto tuku, zašto pale? Jelo i piće bismo dali za lepu reč, ali su oni hteli slanine, medovine, đakonija, a mi smo i sami siromašni ljudi, toga nemamo. Mi ćemo se braniti zakonom, a vi ćete odgovarati sudu za svoje vojnike.“ — Bog će vas blagosloviti — povika Oljenka — ako ste postupili pravedno, kako pristoji. — Ako sam postupio pravedno? Tu se pan Andžej iskrivi kao ćak koji ima da prizna krivicu i stade da navlači kosu na čelo. — Kraljice moja! — povika najzad žalosnim glasom. — Dragulju moj!... Nemoj se ljutiti na mene. — Šta ste to uradili? — pitala je nemirno Oljenka. — Naredio sam da se udari po sto batina predsedniku i odbornicima — izgovori jednim dahom pan Andžej. Oljenka ne odgovori ništa, nego nasloni ruke na kolena, obori glavu na prsa i zaćuta. — Odseci mi glavu! — uzviknu Kmićic. — Ali ne ljuti se!... Još nisam priznao sve... — Još? — jeknu devojka. — Jer oni su posle poslali u Ponjevjež za pomoć. Došlo je sto glupih

momaka s oficirima. Momke sam rasterao, a oficire... Tako mi Boga, ne ljuti se!... naredio sam da ih gone gole kamdžijama po snegu, kao što sam jednom s panom Tumgratom učinio u Orši... Biljevičeva diže glavu; stroge su joj oči plamtele ljutinom, a na obrazima se pojavi skerletno rumenilo. — Vi nemate stida ni savesti! — reče. Kmićic pogleda u čudu, zaćuta za časak, pa onda upita promenjenim glasom: — Govoriš li istinu ili se praviš? — Govorim istinu, taj je postupak dostojan razbojnika, a ne viteza... Govorim istinu, jer mi vaš glas leži na srcu, jer me je stid što ste tek došli, a već vas celo građanstvo smatra za nasilnika i prstom na vas pokazuje!... — Šta je meni stalo do vašega građanstva! Deset kuća jedan pas čuva, i opet nema mnogo posla. — Ali nema beščašća na tim siromasima, nema sramote ni na čijem imenu. Nikoga ovde neće sud osuditi, sem vas! — O, neka te za to glava ne boli. Svaki je svoj gospodar u našoj Poljskoj, samo ako ima sablju u ruci i može da skupi bilo kakvu četu. Šta mi mogu, koga se ja ovde bojim? — Ako se vi ne bojite nikoga, vi znate da se ja bojim Božjega gneva... i suza se ljudskih bojim, i nepravde. A sramotu ni s kim neću da delim: iako sam slaba žena, ipak mi je čast imena milija no mnogome koji se naziva vitezom. — Tako ti Boga! Ne preti mi odbijanjem, jer me još ne poznaješ. — O, verujem da vas ni moj deda nije poznavao. Kmićicove oči počeše da sipaju varnice, ali i u njoj zaigra biljevičevska krv. — Besnite i škrgućete zubima! — govorila je ona smelo dalje. — Ja se neću uplašiti, mada sam sama, a vi imate čitav steg razbojnika pod sobom; nevinost me moja brani... Mislite ja ne znam da ste u Ljubiču pucali na slike i da devojke dovlačili za razvrat?... Vi m e i e ne poznajete ako mislite da ću ćutati pokorno. Hoću poštenje od vas i nikakav testament mi ne može braniti da to tražim... Naprotiv volja je moga dede da budem žena jedino poštena čoveka... Kmićic se očevidno zastide od postupka u Ljubiču, jer obori glavu i upita tišim glasom: — Ko ti je govorio o tom pucanju? — Sva vlastela u okolini o tome govori. — Platiću ja tim šljivarima i izdajicama za ljubaznost! — odgovori

natmureno Kmićic. — Ali to se desilo u pijanstvu... s drugovima... pošto se vojnici ne umeju uzdržati. A što se tiče devojaka, ja ih nisam dovlačio. — Znam da vas to oni bestidnici, oni razbojnici na sve nagovaraju... — Oni nisu razbojnici, ono su moji oficiri... — Ja sam te vaše oficire isterala iz svoje kuće... Oljenka je očekivala da će on planuti; međutim, s najvećim čuđenjem opazi da saznanje o isterivanju drugova ni najmanje ne uzbuni Kmićica, čak suprotno, činilo se da mu popravlja raspoloženje. — Isterala si ih? — upita. — Da. — I oni otišli? — Da. — Bogami, ti si junak! Strašno mi se to dopada, jer je opasno sa onakvima zametati kavgu. Mnogi je već za to teško platio. Nego, oni znaju za respekt pred Kmićicom!... Vidiš, izišli su pokorno, kao ovnići — vidiš! A zašto? Jer me se boje! Ovde pan Andžej pogleda hvalisavo Oljenku i poče da suče brk, a nju sasvim naljuti ova promenljivost raspoloženja i ova neumesna hvalisavost, te reče ponosito i s naglaskom: — Vi morate birati između mene i njih, druge nema. Kmićic se pravio da ne opaža ovu odlučnost s kojom je Oljenka govorila, i odgovori nemarno, skoro veselo: — A šta da biram kad imam i tebe i njih! Vi možete raditi u Vodoktima što god hoćete, ali ako moji drugovi nisu ovde učinili nikakve nepravde, ni nasilja, onda zašto bih imao da ih teram? Ti ne razumeš šta znači služiti pod jednom zastavom i ratovati zajedno... Nikakva krvna veza ne vezuje kao takva služba. Znaj da su mi oni, malo je, hiljadu puta spasli život; a što ih zakon goni, utoliko pre im ja moram dati utočišta. To su skoro sve vlastela i kolenovići, osim Zenda, koji je sumnjivog porekla; ali onakvog dresera konja nema u svoj Poljskoj. Sem toga, kada bi ga čula kako podražava glasu svake životinje i ptice i ti bi ga zavolela. Ovde se pan Andžej nasmeja, kao da nikad nije bilo povoda ni za kakvu ljutnju, ni za kakav nesporazum među njima, a ona stade da krši ruke, videći kako joj se izmiče iz ruku ova vetrogonjasta priroda. Sve ovo što mu je govorila o javnom mnenju, o potrebi ozbiljnosti, o rđavom glasu, klizilo je po njemu kao strela po oklopu. Neprobuđena savest ovoga ratnika nije umela da oseti njeno bunjenje protiv svake nepravde, protiv svake nečasne samovolje. Kako, onda, da se pridobije, kako da mu se govori?

— Neka bude volja Božja! — reče najzad. — Pošto me se odričete, onda idite svojim putem! Bog će ostati nad siročetom! — Ja se tebe odričem? — pitao se Kmićic u najvećem čudu. — Da! Ako ne rečima, a ono delima; ako ne vi mene, a ono ja vas... Jer ja neću poći za čoveka na kome leže ljudske suze i krv, kojega prstom pokazuju, zovu proterancem, razbojnikom i drže ga za izdajicu. — Za kakvog izdajicu?... Ne dovodi me do ludila da ne bih učinio nešto što bih docnije žalio. Neka me grom odmah ubije, neka me đavoli danas oderu ako sam ja izdajica, ja, koji sam branio otadžbinu onda kada su svi ruke opustili. — Vi je branite, a činite isto što i neprijatelj, jer je gazite, jer ljude u njoj mučite, jer za zakone božanske ni ljudske ne marite. Ne! Ma mi i srce prepuklo, neću vas takvoga, neću!... — Nemoj mi govoriti o odbijanju, jer ću pobesneti! Spasite me, anđeli! Ne htedneš li me dragovoljno, uzeću te i bez toga, ma svi golaći iz sela, ma i sami Rađivili, čak i sam kralj, i svi đavoli rogovima branili pristup, ma đavolu dušu prodao... Ne pozivajte zlih duhova, jer vas mogu čuti! — uzviknu Oljenka, pružajući preda se ruke. — Šta ti od mene hoćeš? — Budite pošteni!... Oboje ućutaše i nasta tišina. Samo se čulo teško disanje pana Andžeja. Poslednje Oljenkine reči najzad razbiše oklop njegove savesti. Osećao se ponižen. Nije znao šta da joj odgovori, kako da se brani. Zatim poče hodati brzim koracima po odaji; ona je sedela nepomično. Nadnela se nad njih nesloga, razdraženost i žalost. Bilo im je teško zajedno, i ovo dugo ćutanje postajalo im sve nesnosnije. — Zbogom! — reče naglo Kmićic. — Idite, pane, i neka vas Bog nadahne drukčije! — odgovori Oljenka. — Idem! Gorko mi je bilo tvoje piće, gorak hleb! Žučju i sirćetom sam ovde napojen! — A vi valjda mislite da ste mene slašću napojili? — odgovori ona glasom u kome su drhtale suze. — Zbogom! — Zbogom... Kmićic pođe vratima, najednom se obrte, pritrča joj, uhvati je za obe ruke i reče: — Rana ti Hristovih! Hoćeš li da na putu mrtav padnem s konja? Tada Oljenka briznu u plač; on je obgrli oko pasa i držaše je svu

drhtavu u naručju, govoreći kroz stisnute zube: — Neka me bije ko u Boga verujte! Neka bije, ne žali! Najzad prasnu: — Ne plači, Oljenka! Tako ti Boga, ne plači! Šta sam ti kriv! Učiniću sve što hoćeš. One ću poslati... u Upiti popraviću... živeću drukčije... jer te volim... Tako ti Boga! Srce će mi prepući... učiniću sve... samo ne plači... i voli me i dalje... Tako ju je umirivao i milovao, a ona, isplakavši se reče: — Idite već. Bog će nas složiti. Ja se ne ljutim, samo me boli srce... Mesec se već visoko bio izdigao nad bela polja kad pan Andžej pođe natrag u Ljubič, a za njim krenuše vojnici, otegnuvši se kao zmija po širokom drumu. Išli su kroz Volmontoviče, ali kraćim putem, jer je mraz zaledio baruštine, te se po njima moglo ići bez opasnosti. Narednik Soroka priđe panu Andžeju. — Pane komandante, a gde ćemo se mi smestiti u Ljubiču? — upita. — Odlazi! — odgovori Kmićic. I jezdio je na čelu, ne govoreći nikome ništa. Srce mu je bilo puno žalosti, ponekad gneva, ali najviše ljutine na samoga sebe. Ovo je bila prva noć u njegovu životu u kojoj se obračunavao sa savešću, i taj mu je obračun bio teži od najtežega oklopa. Došao je u ove krajeve s načetim dobrim glasom, pa šta je učinio da ga popravi? Prvoga dana dopustio je pucnjavu i razvrat u Ljubiču, i slagao je da u tome nije učestvovao, a jeste; posle je dopuštao svakoga dana. Dalje: vojnici su učinili krivdu građanima, a on je to dopunio. Još gore, napao je ponjevješku posadu, potukao vojnike, a oficire pustio gole po snegu... Povešće protiv njega parnicu — on će izgubiti. Osudiće ga na gubitak imanja, časti, a možda i glave. A sad neće moći, kao ranije, da skupi četu oružanoga ološa i da se podsmeva zakonima, jer namerava da se ženi, da se nastani u Vodoktima, da služi ne na svoju ruku, no u redovnoj vojsci; tamo će ga zakon naći i uhvatiti. Sem toga, ma mu sve prošlo bez kazne, ima nečega ružnoga u tim postupcima, ima nečega nedostojnoga jednoga viteza. Možda će se samovolja moći izravnati, ali će sećanje na nju ostati, i u ljudskim srcima i u njegovoj savesti, i u Oljenkinoj duši... Ovde, kad se seti da ga ona ipak još nije odbila, da je na polasku pročitao u njenim očima oproštaj, učinila mu se dobra kao nebeski anđeli. I evo, dolazilo mu je da se vrati, ne sutra no odmah, što konj može potrčati, i da joj padne pred noge, i da je moli za oproštaj, i da ljubi one slatke oči koje su danas suzama orosile njegovo lice. Hteo je i sam da brizne u plač i osećao da toliko voli tu devojku koliko nikoga u životu nije voleo. „Svete mi Bogorodice!“ — mislio je u

duši. „Učiniću što ona traži; nagradiću drugove bogato i poslaću ih kud ih oči vode, jer je istina da me oni navode na zlo.” Ovde mu pade na pamet da će ih sad u Ljubiču, najverovatnije, zateći pijane ili s devojkama, i spopade ga tako silna ljutina da bi najradije napao nekoga sabljom, ma i ove vojnike, i sekao ih bez milosti. — Daću ja njima! — gunđao je, sučući ljuto brke. — Još me nisu poznali kao što će sad... Pa stade da bode konja ostrugama, da priteže uzde i da ga seca, te se konj pomami, a Soroka, videvši to, šaputaše vojnicima: — Komandant je pomahnitao. Ne dao Bog da mu kogod padne pod ruku... I doista je pan Andžej pomahnitao. Okolo je bila mrtva tišina. Mesec je blago svetleo, nebo se blistalo hiljadama zvezda, ni najmanji vetrić nije ljuljao granja — samo je u viteževu srcu besnela bura. Put do Ljubiča učinio mu se dug, kao nikada. Neki dotle nepoznat strah naletao je na njega iz mraka, iz šumskih dubina i ispod meseca oblivena zelenkastim sjajem. Najzad ga obuze umor, pošto je celu prošlu noć proveo u Upiti u pijančenju i bančenju. No on je hteo umor umorom da ubije, da se otrese nespokojstva brzim jahanjem, te se obrte vojnicima i komandova: — Trkom!... Polete kao strela, a za njim ceo odred. I kroz ovu šumu i preko pustih polja leteli su kao ona paklena povorka krstaških vitezova o kojima narod u Žmuđi priča da se s vremena na vreme, u sjajnim noćima, javljaju i jure kroz vazduh, objavljujući rat i neobične nesreće. Topot se čuo za njima i pred njima; konji se počeše pušiti, i tek kad se iza zavojice pojaviše snežni krovovi u Ljubiču, oni smanjiše brzinu. Kapiju nađoše otvorenu širom. Kmićica začudi kad se dvorište napuni ljudima i konjima što niko ne izađe da vidi ni da upita ko je. Nadao se da će naći prozore osvetljene, čuti glas Uhljikove svirale, violina, ili vesele uzvike za gozbom; međutim, samo se na dva prozora od trpezarije videla slaba svetlost, inače je bilo tamno, tiho, gluvo. Narednik Soroka skoči prvi s konja da pridrži streme komandantu. — Idite, spavajte! — reče Kmićic. — Ko nađe mesta u služiteljskoj odaji neka tamo i spava, a ostali po konjušnicama. Konje smestite u štale, žitnice, i položite im sena iz plevne. — Razumem! — odgovori narednik. Kmićic sjaha. Vrata na tremu bila su širom otvorena i trem hladan. — Hej, ima li koga? — viknu Kmićic. Niko se ne odazva. — Hej! — ponovi glasnije.

Ćutanje. — Opili se! — progunđa pan Andžej. I obuze ga tolika jarost da poče zubima da škripi. Idući ovamo, tresao se od ljutine na pomisao da će zateći pijanku i razvrat; sad ga je ova tišina dražila još više. Uće u trpezariju. Na golemom stolu goreo je lojani žižak crvenom, dimljivom svetlošću. Struja vazduha, koja uće iz trema, povi svetlost tako da u prvi mah pan Andžej nije mogao ništa da vidi. Tek kad treperenje prestade, spazi red prilika koje su ležale jedna do druge uza zid. — Mrtvi pijani, šta li? — progunđa nespokojno. Zatim priđe nestrpljivo prvome s reda. Lice mu nije mogao videti, jer je bilo u senci, ali po belom kožnom pojasu, i po beloj navlaci za sviralu, poznade pana Uhljika i poče ga gurkati nogom. — Ustajte, lole jedne! Ustajte!... Ali je pan Uhljik ležao nepomično, s rukama klonulim nemoćno pored tela, a pored njega su ležali ostali: nijedan ne zenu, ne mrdnu, ne probudi se, ne progunđa. U taj mah Kmićic primeti da svi leže na leđima, u istom položaju, i neka strašna slutnja steže mu srce. Priskoči stolu, zgrabi drhtavom rukom žižak i prinese ga njihovim licima. Kosa mu se nakostreši na glavi, tako mu se strašan prizor ukaza pred očima... Uhljika je izuzetno mogao poznati po belom pasu, jer su lice i glava bili jedna bezoblična masa, krvava, gadna, bez očiju, nosa i usta — jedino su golemi brkovi strčali iz ove strašne mase. Pan Kmićic je svetlio dalje... Drugi po redu ležao je Zend, s iskeženim zubima i iskolačenim očima, u kojima se caklilo predsmrtno zaprepašćenje. Treći po redu, Ranjicki, imao je oči sklopljene, a po celom licu pečate bele, krvave i tamne. Pan Kmićic je svetlio dalje... Četvrti je ležao pan Kokosinjski, najmiliji Kmićicu, jer je bio stari bliski sused. On je izgledao kao da mirno spava, samo sa strane, na vratu, videla mu se velika rana, sigurno zadana vrhom sablje. Peti po redu ležao je gorostasni pan Kuljvjec-Hipocentaurus sa županom pocepanim na prsima i mnogim zasecima na licu. Pan Kmićic je prinosio žižak svakome licu, i kad najzad šestome, Rekuću, zasvetli u oči, učini mu se da nesrećnikovi kapci uzdrhtaše malo od svetlosti. Stoga spusti žižak na pod i stade polako da drma ranjenika. — Rekuću, Rekuću! — zovnu. — Ja sam, Kmićic! Pored kapaka poče drhtati i lice, a oči i usta otvarahu se i zatvarahu naizmenice.

— Ja sam! — reče Kmićic. Rekućeve se oči časkom sasvim otvoriše — poznade prijateljevo lice i jeknu tiho: — Jendrus!... Popa!... — Ko vas pobi?! — uzviknu Kmićic, hvatajući se za kosu. — Bu-tri-mi... — odazva se glas tako tih da se jedva čuo. Potom se Rekuć proteže, ukoči, otvorene se oči iskolačiše — i izdahnu. Kmićic priđe nemo stolu, ostavi žižak — sede na stolicu i poče da prevlači rukom preko lica, kao čovek koji se probudio iza sna pa još ne zna da li je budan ili još sanja. Zatim opet pogleda u tela u mraku. Hladan mu znoj izbi po čelu, kosa mu se diže na glavi, i najednom dreknu tako strašno da okna zveknuše na prozorima. — Ovamo ko je živ! Ovamo!... Vojnici, koji su se nameštali u služiteljskoj odaji, čuše ovaj krik i trkom upadoše u sobu. Kmićic im pokaza rukom leševe pored zida. — Pobijeni! Pobijeni! — reče promuklo. Oni nagrnuše da vide; neki su dotrčali s lučem i počeše svetleti u oči pokojnicima. Posle prvoga čuđenja nasta žagor i uzbuna. Dotrčaše i oni što su već bili polegali po konjušnicama i štalama. Ceo se dom osvetli i napuni ljudima, a usred toga meteža, dozivanja, pitanja, jedni su pobijeni ležali pored zida ravno i tiho, ravnodušni prema svemu i — protivno svojoj prirodi — spokojni. Duše su im izašle, a tela nisu mogli probuditi ni trube za bitku, ni zveka pehara za gozbu. Međutim, u vojničkom žagoru su sve više preovlađivali uzvici pretnje i jarosti. Kmićic, koji je dotle bio kao van sebe, đipi naglo i podviknu: — Na konje!... Sve živo polete vratima. Ne prođe ni pola časa, a više od sto konjanika letelo je što konj može potrčati širokim, snežnim drumom, a na njihovom čelu pan Andžej, kao da je u njemu zli duh, bez kape, s golom sabljom u ruci. U noćnoj tišini razlegali su se divlji uzvici: — Udri! Kolji! Mesec je upravo dospeo na najveću visinu na svome nebeskom putu kad se naglo njegov sjaj poče mešati i slivati s crvenim sjajem, koji kao da je izlazio ispod zemlje; postepeno se nebo crvenelo sve jače, bi rekao od ruđenja zore, na najzad krvava, crvena svetlost obli celu okolinu. Jedno more od plamena besnelo je nad velikim zaseokom Butrima, a divlji vojnik Kmićicov, usred dima, požara i varnica, koje su

se u stubovima dizale uvis, klao je bez milosti preneražene i oslepele od straha stanovnike... Pođipaše iza sna stanovnici bliskih zaseoka. Veće i manje gomile Gošćeviča Dimnih, Stakjana, Gaštovta i Domaševiča skupljahu se po putevima, pred kućama i, gledajući požar, pronošahu od usta do usta uzbudljive vesti: „Sigurno je neprijatelj upao i pali Butrime... Ono nije običan požar!“ Grohot pušaka, koji se s vremena na vreme čuo iz daljine, potvrćivao je ove pretpostavke. — Hajdemo u pomoć! — vikali su smeliji. — Ne dajmo da nam braća ginu... A dok su ovako govorili stariji, mlađi, koji zbog zimskoga vršaja nisu otišli u Rosjenje, već su sedali na konje. U Krakinovu i Upitu već su zvonila zvona. U Vodoktima tiho kucanje u vrata probudi panu Aleksandru. — Oljenka! Ustani! — zvala je pana Franćiška Kuljvjecova. — Uđite, tetka. Šta je to tamo? — Volmontoviči gore. — U ime oca i sina i svetoga duha! — Pucnjava se čak ovde čuje, tamo je bitka! Bože, smiluj nam se! Oljenka vrisnu, zatim skoči iz postelje i stade se žurno oblačiti. Telo joj je drhtalo kao u groznici. Ona se jedina odmah dosetila kakav je neprijatelj napao nesrećne Butrime. Malo posle upadoše probuđene žene iz cele kuće, s plačem i jecanjem. Oljenka pade na kolena pred ikonom, one pođoše za njenim primerom i sve stadoše da čitaju molitve za umrle. Jedva behu u polovini, kad silna lupa zatrese vratima na tremu. Ženskinje pođipaše i vrisnuše od straha: — Ne otvaraj! Ne otvaraj! Lupa se udvostruči, bi rekao vrata će iskočiti iz šarki. Međutim u gomilu ženskinja upade dečko Kostek. — Panjenka, — reče — neki čovek lupa, da otvorim ili da ne otvorim? — Je li sam? — Sam je. — Idi otvori! Dečko otrča, a ona uze sveću i ode u trpezariju, a za njom pana Franćiška i sve prelje. Tek što metnu sveću na sto, a u tremu se ču zveka gvozdene zasovnice, škripa otvaranih vrata i pred očima ženskinja pojavi se pan

Kmićic, strašan, crn od dima, krvav, zadihan i sumanutih očiju. — Konj mi je kod šume pao! — uzviknu. — Gone me!... Pana Aleksandra upre u njega oči: — Vi ste spalili Volmontoviče? — Ja!... Ja!... Htede još nešto da govori kad se s puta i od šume ču vika i topot konja, koji se primicao neobično brzo. — Ðavoli, po moju dušu!... Dobro!... — viknu Kmićic kao u groznici. Pana Aleksandra se u taj mah okrete preljama: — Ako budu pitali, reći ćete da ovde nema nikoga, a sad u služiteljsku sobu, pa donesite sveće. Zatim Kmićicu: — Vi tamo! — reče, pokazujući susednu sobu. I uguravši ga skoro silom kroz otvorena vrata, zatvori ih odmah. Međutim oružani ljudi su napunili dvorište i u tren oka Butrimi, Gošćeviči, Domaševiči i drugi upadoše u kuću. Ugledavši domaćicu, zadržaše se u trpezariji — a ona, stojeći sa svećom u ruci, preprečavala je put ostalim vratima. — Ljudi, šta se to dešava? Šta tražite ovde? — pitala je, ne trepćući pred groznim pogledima i zlokobnim sjajem golih sabalja. — Kmićic je spalio Volmontoviče! — povikaše u horu vlastela. — Pobio je ljude, žene, decu! Kmićic je to učinio!... — Mi smo njegove ljude pobili! — reče Juzva Butrim. — A sad hoćemo njegovu glavu!... — Njegovu glavu! Krv! Iseći razbojnika! — Gonite ga! — povika pana. — Što ovde stojite? Gonite! — Zar se nije tu sklonio? Mi smo konja našli kod šume... — Nije ovde! Kuća je bila zaključana! Tražite u konjušnicama i štalama. — Utekao je u šumu! — uzviknu jedan vlastelin. — Napred, panovi braćo! — Mir! — grmnu snažnim glasom Juzva Butrim. — Pano! — reče. — Nemoj ga kriti!... To je proklet čovek! Oljenka diže obe ruke uvis: — Proklinjem ga zajedno s vama!... — Amin! — povikaše vlastela. — U staje i u šumu! Naći ćemo ga! Napred na razbojnika! — Napred! Napred! Opet se razleže zveket sabalja i koraci. Vlastela su ispadala iz trema

i sedala na konje. Jedan deo je tražio još neko vreme po stajama, konjušnicama, štalama, šupama. Zatim se glasovi stadoše udaljavati ka šumi. Pana Aleksandra je osluškivala, dokle se sasvim ne izgubiše, pa onda zakuca grozničavo na vrata sobe u koju je sakrila pana Andžeja. — Nema više nikoga! Izađite! Pan Kmićic istetura iz sobe, kao pijan. — Oljenka! — poče. Ona zatrese raspuštenim vlasima, koje su joj kao plašt pokrivale pleća. — Neću da vas vidim, znam! Uzmite konja i odlazite odavde!... — Oljenka! — jeknu Kmićic, pružajući ruke. — Krv je na vašim rukama, kao na Kainovim! — uzviknu, odskačući, kao da je videla zmiju. — Odlazite, zanavek!...

VI

Dan

osvanu bled i osvetli gomilu ruševina u Volmontovičima, zgarišta od kuća, sporednih zgrada, izgorele ili isečene mačem leševe ljudske i konjske. U pepelu, usred ugljevlja koje se gasilo, gomilice bledih ljudi tražile su izgorela tela ili ostatke stvari. To je bio dan žalosti i nesreće za celu Laudu. Mnogobrojna vlastela odnela su doduše pobedu nad Kmićicovim odredom, ali tešku i krvavu. Osim Butrima, kojih je najviše izginulo, nije bilo zaseoka u kome udovice nisu oplakivale muževe, roditelji sinove, ili deca roditelje. Utoliko je teže bilo Laudincima da pobede napadače što najsnažniji ljudi nisu bili tu, samo su starci ili vrlo mladi momci učestvovali u boju. Pa ipak od Kmićicovih ljudi nije ostao ni jedan. Jedni su poginuli u Volmontovičima, braneći se tako uporno da su se i ranjeni borili, ostale su pohvatali sutradan po šumama i pobili bez milosti. Sam Kmićic kao da je u vodu utonuo. Gubili su se u pretpostavkama šta je s njim bilo. Neki su tvrdili da je pobegao u prašumu Zjeljonku, pa odatle u Rogovsku, gde bi ga valjda samo Domaševiči mogli pronaći. A mnogi su tvrdili da će pobeći Hovnjaskomu i dovesti neprijatelje, ali su to, u najmanju ruku, bile prerane bojazni. Međutim su ostaci Butrima došli u Vodokte i tamo se ulogorili. Dom je bio pun žena i dece. Što nije moglo da stane, otišlo je u Mitrune, koje je pana Aleksandra cele stavila na raspolaganje pogorelcima. Sem toga, oko stotinu naoružanih ljudi, koji su se smenjivali po redu, stanovalo je u Vodoktima radi odbrane, jer se očekivalo da pan Kmićic neće klonuti i da svakog dana može pokušati da otme devojku s oružjem u ruci. I znatnije u okolini porodice, kao Šiljinzi, Solohubi i drugi, poslale su dvorske kozake i hajduke. Vodokti su ličili na grad koji se nada opsadi. A među oružanim ljudima, među vlastelom, među gomilama žena, išla je pana Aleksandra, bleda, bolna, slušajući plač i kletve na pana Kmićica, koje su kao mačevi, probijale njeno srce, jer je ona bila posredni uzrok svih nesreća. Zbog nje je došao u ovu okolinu taj mahniti

čovek, koji je narušio mir i ostavio krvavu uspomenu, pogazio zakone, pobio ljude, kao Turčin, pohodio sela ognjem i mačem. Čisto je bilo čudo kako je jedan čovek mogao za ovako kratko vreme da učini ovoliko zala, i to čovek ni sasvim rđav ni sasvim pokvaren. Ako iko, to je pana Aleksandra, koja ga je najbolje poznavala, dobro znala. Bila je čitava provalija između samoga pana Kmićica i njegovih dela. Ali baš zbog toga je pani Aleksandri zadavala strašan bol misao da je taj čovek, kojega je zavolela svim prvim poletom mladoga srca, mogao da bude drukčiji; da je u sebi imao vrlina koje su ga mogle učiniti uzorom viteza, kavaljera, suseda; da je mesto preziranja, mogao zadobiti divljenje i ljubav sveta — mesto kletava, blagoslov. Stoga se devojci ponekad činilo da ga je neka nesreća, neka velika a nečista sila navela na sva ova nasilja koja je počinio, i onda ju je obuzimala neizmerna žalost za tim nesrećnim čovekom, i srce joj opet punila neugasla ljubav, podsticana svežom uspomenom na njegovu vitešku priliku, na reči, zakletve, na ljubav. Međutim u gradu je protiv njega dignuto sto tužbi, sto mu je parnica pretilo, a pan starosta Hljebovič poslao je momke da hvataju prestupnika. Zakon ga je morao osuditi. Ipak je od presuda do njihovih izvršenja bilo još daleko, jer je u Poljskoj nastajao sve veći nered. Strašni rat se nadneo nad zemljom i primicao krvavim koracima ka Žmuđi. Silni Rađivil biržanjski, koji je jedini mogao zakonu pribaviti snagu oružjem, bio je suviše zauzet javnim poslovima, a još više zadubljen u velike zamisli o svojoj porodici, koju je hteo uzdignuti iznad svih ostalih u zemlji, ma i po cenu opštega dobra. A i ostali su velikaši mislili više o sebi no o Poljskoj. Još od kozačkoga rata pucali su svi spojevi u jakoj zgradi ove Poljske. Zemlja naseljena, bogata, puna hrabroga viteštva, postajala je tuđinski plen, a opet samovolja i neposlušnost dizale su sve više glavu i mogle se podsmevati zakonu, toliko su snage osećale u sebi. Ugnjeteni su mogli naći najbolju i skoro jedinu odbranu od ugnjetača u svojim sabljama; stoga se ni Lauda, podižući tužbe protiv Kmićica u gradovima, dugo još nije skidala s konja, spremna da silu silom odbije. No prođe mesec, a o Kmićicu nije bilo glasa. Ljudi počeše lakše da dišu. Bogata vlastela odazvaše oružanu pomoć, koju su bila poslala u Vodokte na stražu. Sitnija vlastela tugovala su za poslovima i zabavama po zaseocima, te se i ona stadoše postepeno razilaziti. I dok se ratničko raspoloženje smirivalo što je vreme više odmicalo, ovoj sirotoj vlasteli

sve je više dolazila volja da odsutnoga goni zakonom i u sudovima traži zadovoljenja za nepravde. Jer iako samoga Kmićica presude nisu mogle dosegnuti, ostao je Ljubič, veliko i lepo imanje, za pretrpljenu štetu gotova naknada i plata. Volju za parnicom podržavala je kod Laudanaca vrlo vatreno pana Aleksandra. Dvaput su se kod nje skupljali na savetovanje starešine, i ona je u ovim savetovanjima ne samo uzimala udela, nego im je predsedavala, zadivljujući sve nimalo ženskom pameću i sudom tako tačnim da bi joj mnogi advokat mogao pozavideti. Htele su laudanske starešine da zauzmu Ljubič oružjem i da ga dadu Butrimima, ali ih je „panjenka“ odlučno odvratila. — Ne vraćajte nasilje za nasilje, — govorila je ona — jer ćete i vi učiniti krivicu; neka pravda bude sva na vašoj strani. On, silan i sa jakim vezama, naći će i u sudovima pomoćnika i, ako vi date i najmanje povoda, možete dočekati novu nepravdu. Neka vaša stvar bude toliko jasna da svaki sud, ma od rođene mu braće bio sastavljen, ne mogne drukčije no da presudi u vašu korist. Govorite Butrimima da ne uzimaju ni sprava ni marve, no da Ljubič sasvim ostave na miru. Što im treba, daću im iz Mitruna, gde svega ima više no što je ikad bilo u Volmontovičima. A ako bi se pan Kmićic vratio ovamo, neka i njega ostave na miru, dokle se ne donesu presude, i neka na njegov život ne posežu. Imajte na umu da samo dotle, dokle je on živ, imate od koga tražiti naknadu za štete. Tako je govorila mudra i oštroumna devojka, a oni su hvalili njenu mudrost, ne primećujući da je odlaganje moglo izići i u korist pana Andžeja ili, bar, da mu život obezbeđuje. A možda je Oljenka i htela da obezbedi taj nesrećni život od nenadna slučaja? Ali su vlastela poslušala, jer su odavno, od starine, bila privikla smatrati za sveto sve što reknu Biljeviči — i Ljubič je ostao netaknut — i pan Andžej, kad bi se vratio, mogao bi neko vreme sedeti mirno u Ljubiču. Ali se on ne vrati. Mesto toga posle mesec i po dana dođe devojci izaslanik s pismom, neki stran čovek, nikom poznat. Pismo je bilo od Kmićica i glasilo je: „Srcem zavoljena, najdraža, neprežaljena Oljenka! Svakome je stvoru urođeno, a naročito čoveku, ma i najgorem, da se za svoje krivde svetiti mora, i koji bi mu kakvo zlo učinio, tome on vrlo rado vraća. A što sam ja isekao onu drsku vlastelu, Bog vidi da to nije bilo ni iz kakve surovosti, nego zato što su moje drugove — mimo prava božanskog i čovečanskog — bez obzira na njihovu mladost i visoko poreklo, tako nemilostivom smrću pomorili kakva ih nigde, čak ni kod kozaka i Tatara, ne bi mogla snaći. Neću poricati da je i mnome skoro nadljudski

gnev ovladao; ali ko će se čuditi gnevu koji od prolivene prijateljske krvi vodi poreklo? Duhovi pokojnih Kokosinjskoga, Ranjickoga, Uhljika, Rekuća, Kuljvjeca i Zenda, u naponu snage i slave nevino isečenih, naoružali su moju ruku baš onda kada sam ja — pozivam se na Boga! — o slozi samo i prijateljstvu sa svom laudanskom vlastelom mislio, hoteći svoj život sasvim da promenim, prema slatkim savetima tvojim. Slušajući tužbe protiv mene, ne odbacuj ni moje odbrane i presudi pravedno. Žao mi je sada onih ljudi u zaseoku, jer su možda i nevini stradali, ali vojnik, sveteći krv bratsku, nevine od krivaca razlikovati ne ume i nikoga ne poštuje. Kamo sreće da se nije desilo to što mi je u tvojim očima naškodilo. Za tuđe grehe i krivice, za pravedni gnev, ja najteže ispaštam, jer, izgubivši tebe, u očajanju spavam i u očajanju se budim, ne mogući tebe ni ljubavi da zaboravim. Pa neka me, nesrećnoga, sudovi osude, neka sabori presudu osnaže, neka me trubom oglase, neka me proglase nečasnim, neka mi zemlja propadne pod nogama, sve ću podneti sve ću pretrpeti, samo me ti, tako ti Boga, ne izbacuj iz srca. Učiniću sve što zatraže, daću Ljubič, daću posle odlaska neprijatelja i imanja oršanjska, i njih nek uzmu; imam u šumi zakopanih rubalja iz plena, neka i njih uzmu, samo mi reci da ćeš mi veru održati, kao što ti pokojni ded sa onog sveta naređuje. Spasla si mi život, pa spasi mi i dušu, dopusti da krivde popravim, dopusti da život nabolje izmenim, jer ja vidim kad me ti ostaviš da će me i Bog ostaviti, i očajanje će me navesti na još gora dela...“ Koliko li se milostivih glasova odazvalo u Oljenkinoj duši u odbranu pana Andžeja, ko da pogodi, ko da ispiše! Ljubav, kao i šumsko seme, s vetrom brzo leti, ali kad kao drvo u srcu izraste, onda je, valjda, samo sa srcem možeš iščupati. Biljevičeva je bila od onih što poštenim srcem silno ljube, te suzama obli ovo Kmićicovo pismo. No ipak nije mogla na prvu reč sve da zaboravi, sve da oprosti. Skrušenost Kmićicova bila je sigurno iskrena, ali je duša ostala divlja i neobuzdana priroda sigurno se nije toliko izmenila ovim događajima da bi se o budućnosti moglo misliti bez bojazni. Ne reči, no je dela trebalo za budućnost panu Andžeju. Uostalom, kako je mogla reći čoveku koji je okrvavio celu okolinu, čije ime niko sa obeju obala Laude nije izgovarao bez kletve: „Doći, za leševe, požar, krv i suze dajem ti svoju ljubav i svoju ruku.“ Stoga mu odgovori drukčije: „Kao što sam vam kazala da neću da vas znam, ni da vas vidim, tako ću i istrajati u tome, ma mi srce prepuklo. Ovakve krivde, kakve ste vi ovde ljudima učinili, ne plaćaju se ni imanjem ni novcem, jer se mrtvi

dići ne mogu. Vi piste ni izgubili imanje, nego dobar glas. Neka vam ona vlastela, koju ste popalili i pobili, oprosti, pa ću vam i ja oprostiti; neka vas ona primi, pa ću vas i ja primiti; neka se ona prva za vas zauzme, pa ću je i ja poslušati. A kako se to nikad ne može desiti, vi tražite na drugome mestu sreće, i najpre božanski, ne ljudski oproštaj, jer vam je božanski potrebniji...“ Pana Aleksandra poli suzama svaku reč u pismu, zatim ga zapečati Biljevičevim pečatom, i sama ga iznese izaslaniku. — Odakle si? — upita, obuhvatajući pogledom čudnu priliku poluseljaka, polu-sluge. — Iz šume, panočko. — A gde je tvoj pan? — To mi nije slobodno kazati... Ali on je daleko odavde; ja sam pet dana putovao i konja upropastio. — Evo ti talir! — reče Oljenka. — A tvoj pan nije bolestan? — Zdrav je on, junak, kao bik. — A nije gladan, nije siromah? — On je bogat pan. — Pođi zbogom. — Klanjam se do zemlje. — Reci panu... čekaj... reci panu... neka mu Bog pomaže... Seljak ode i opet stadoše prolaziti dani i nedelje bez vesti o Kmićicu; mesto toga dolazile su javne, jedna nesrećnija od druge. Moskovska vojska pod Hovanjskim sve je više plavila Poljsku. Ne računajući ukrajinskih zemalja, u samoj Velikoj Kneževini vojvodine: polocka, smolenska, vitepska, mšćislavska, minjska, i novogrudska, bile su zauzete; samo deo vojvodina: viljnanske, bžesko-litavske, trocke i žmuđsko starostvo disali su slobodno, ali su se i oni iz dana u dan nadali gostima. Vidi se da je na poslednji stepen nemoći sišla Poljska kad nije mogla dati otpora baš onoj vojsci koja se sve do sada potcenjivala i koja je uvek bila pobeđivana. Istina je da je tu vojsku pomagala neugašena i stalno obnavljana buna Hmjeljnickoga, prava stoglava aždaja; no i pored bune, pored iscrpljenih snaga u ranijim ratovima, i državnici i ratnici jemčili su da je sama Velika Kneževina mogla i bila u stanju ne samo navalu da odbije, nego još da prenese svoje stegove pobednički i van granica. Za nesreću, unutrašnja nesloga smetala je ovoj mogućnosti, parališući napore i onih građana koji su bili spremni da žrtvuju živote i imanja. Međutim, u još nezauzetim zemljama bilo je na hiljade begunaca, vlastele i prostoga naroda. Varoši, varošice i sela u Žmuđi bili su puni

ljudi dovedenih porazima do bede i očajanja. Domoroci nisu mogli sve ni da smeste, ni da im dadu hrane — stoga su često umirali od gladi, naročito ljudi nižega staleža; često su silom uzimali ono što im nije davano, te su neredi, bojevi i razbojništva bili sve češći. Zima je bila neobična u svojoj surovosti. Došao je, najzad, i april, a sneg je bio debeo ne samo po šumama, nego i po poljima. Kad se prošlogodišnja hrana potroši, a nova još ne stiže, poče harati glad, sestra rata. I širila je svoju vladavinu sve dalje. Po izlasku iz kuće nije bilo teško naići na leševe po polju, pokraj puta, skočanjene, pojedene od vukova, koji su, namnoživši se neobično, u čitavim čoporima dolazili u sela i zaseoke. Njihovo se urlanje mešalo sa ljudskom vikom za pomoć; jer po šumama, po poljima i odmah oko sela svetlele su noću vatre, na kojima su bednici grejali promrzle udove; a kad bi neko prolazio, onda bi trčali za njim, moleći za novac, za hleb, za smilovanje, kukajući, preklinjući i preteći u isti mah. Sujeverni strah obuze ljude. Mnogi su govorili da su ovako neuspešni ratovi i nesreće, dotle nečuvene, vezani za kraljevo ime. Rado se tumačilo da slova JCR utisnuta na novcima znače ne samo Joannes Casimirus Rex1 nego i Initium Calamitatis Regni.2 A kad je u oblastima još nezauzetim od neprijatelja nastajao ovakav strah i nered, lako je domisliti se šta se dešavalo u onima koje je već gazila ognjena noga rata. Sva je Poljska bila u neredu, razdirana strankama, bolesna i u groznici, kao čovek pred smrt. Predskazivani su i novi ratovi, spoljni i unutrašnji. I doista povoda nije nedostajalo. Razne moćne u Poljskoj porodice, obuzete neslogom, gledale su se kao neprijateljske države, a za njima čitavi krajevi i srezovi činili su protivničke tabore. Tako je upravo bilo u Litvi, gde se velika mržnja između Januša Rađivila, velikoga hetmana, i Gosjevskoga, poljnoga hetmana i podblagajnika Velike Kneževine Litve, pretvorila skoro u otvoren rat. Na strani podblagajnikovoj bile su moćne Sapjehe, kojima je odavno bila trn u oku moć Rađivilove porodice. Njihove pristalice su zaista teško teretile velikog hetmana: da je on, želeći jedino slavu za sebe, vojsku kod Šklova upropastio i kraj predao pljački; da je više, no sreće Poljskoj, želeo za svoju porodicu pravo zasedanja u saborima Nemačkoga carstva; da je čak pomišljao i na nezavisnu krunu, da je katolike gonio... I dolazilo je već i do boja među pristalicama dveju strana, tobož bez znanja šefova; a šefovi su slali jedan protiv drugoga žalbe u Varšavu, 1 2

Jan Kazimir Kralj. Početak Propasti Kraljevine.

njihova je svađa imala odjeka i u saborima — a na mestu je potpomagala neposlušnost i obezbeđivala nekažnjivost, jer je ovakav jedan Kmićic mogao biti uveren u zaštitu jednoga od ovih velikaša čim bi stao na njegovu stranu. A za to vreme je neprijatelj išao napred, odbijajući se ponegde jedino o gradiće, inače slobodno i bez otpora. U takvim prilikama svi su u Laudi morali biti na oprezi i pod oružjem, osobito što hetmani nisu bili blizu, jer su se obojica borila s neprijateljskom vojskom. Nisu, doduše, mogli mnogo da učine, ali bar su ga manjim odredima štrpkali i branili pristup još slobodnim vojvodinama. Zasebno je i Pavel Sapjeha davao otpor i zadobijao slavu. Januš Rađivil, proslavljeni ratnik, čije je i samo ime, do šklovskoga poraza, bilo strašno neprijatelju, postiže najzad nekoliko znatnijih uspeha. Gosjevski se čas tukao, čas kušao da pregovorima zadrži neprijatelja; obe su vojskovođe skupljale vojsku sa zimovnika i otkuda su mogli, znajući da će se na proleće opet razgoreti rat. Ali je vojske bilo malo, blagajna prazna, a zamanica iz već zauzetih vojvodina nije se mogla kupiti, jer ju je neprijatelj zadržavao. „Trebalo je i o tome misliti pre šklovske bitke“ — govorile su pristalice Gosjevskoga — „sad je već prekasno.“ I doista bilo je prekasno. Krunska vojska nije mogla doći u pomoć, jer je sva bila u Ukrajini i imala grdne muke sa Hmjeljnickim, Šeremetom i Buturlinom. Jedino su vesti o junačkim bojevima u Ukrajini, o osvojenim gradovima, o nečuvenim pohodima, malo krepile klonula srca i podsticale na odbranu. Tako isto su se široko slavila imena krunskih hetmana, a pored njih se sve češće pominjalo i ime pana Stefana Čarnjeckoga; ali slava nije mogla da zameni vojsku, niti da posluži mesto pomoći, te su litvanski hetmani ustupali lagano, ne prestajući da se kavže uz put. Najzad se Rađivil zaustavio u Žmuđi. Zajedno s njim vrati se i privremeno spokojstvo u Laudu. Samo su kalvini, ohrabreni blizinom poglavara, dizali po varošima glave, čineći krivde i napadajući crkve, ali su se zato poglavice različitih dobrovoljačkih družina i partija, neznano čijih, koje su, tobož kao pristalice Rađivila, Gosjevskoga ili Sapjehe, pljačkale kraj, posakrivale u šume i raspustile svoje lupeže — te su mirni ljudi odahnuli. A pošto je od sumnje lako preći na nadu, to je odmah bolji duh zavladao u Laudi. Pana Aleksandra je sedela mirno u Vodoktima. Pan Volodijovski, koji je jednako stanovao u Pacuneljama i baš sada počeo polako da ozdravlja, puštao je vesti da će na proleće doći kralj s

najamničkim stegovima, pa će ceo rat uzeti drugi obrt. Ohrabrena vlastela stadoše izlaziti s plugovima na njive. I snegovi su okopneli i na brezama se pojavili prvi pupoljci. Lauda se izlila široko. Nebo je bilo vedrije nad okolinom. U ljude je ulazio bolji duh. Uto se desi događaj koji opet pomuti laudansku tišinu, odvoji ruke od raonika i ne dopusti sabljama da se pokriju crvenom rđom.

VII

Pan Volodijovski, slavni i stari ratnik, iako mlad čovek, sedeo je, kao što je rečeno, u Pacuneljama kod Pakoša Gaštovta, najstarijeg čoveka u Pacuneljama, koji se smatrao kao najbogatiji vlastelin među svom sitnom vlastelom laudanskom. I doista je tri ćerke, koje su bile za Butrimima, opremio bogato čistim srebrom, davši svakoj po sto talira, osim kućnoga nameštaja, i tako lepu devojačku opremu da ni mnoga vlastelinka od velike porodice nije imala bolje. Ostale tri kćeri bile su neudate; one su negovale pana Volodijovskoga, kome je ruka čas ozdravljala, a čas se opet kočila kad nastane rđavo vreme. Svi su Laudanci vodili mnogo računa o toj ruci, jer su je videli na radu kod Šklova i Sepjeljova, i bilo je opšte mišljenje da je bolju ruku mučno bilo naći u celoj Litvi. Stoga je mladi pukovnik bio neobično poštovan u celoj okolini. Gaštovti, Domaševiči, Gošćeviči i Stakjani, pa i ostali, slali su revnosno u Pacunelje ribu, pečurke i divljač, i seno za konje, i katran za kola, da i vitezu i njegovoj posluzi bude svega dosta. Kad god se oseti gore, otimali su se ko će pre otrčati po lekarskog pomoćnika u Ponjevjež; ukratko, svi su se nadmetali u uslugama. Panu Volodijovskom toliko je bilo dobro da je, iako je u Kjejdanima mogao imati i bolje ugodnosti i čuvenoga lekara, ipak stanovao u Pacuneljama, a stari Gaštovt rado ga je gostio i skoro prašinu pred njim brisao, jer mu je neobično podiglo ugled u celoj Laudi to što ima tako čuvenoga gosta, koji bi i samome Rađivilu mogao učiniti čast. Pošto su potukli i proterali Kmićica, pođoše vlastela omiljenome panu Volodijovskom na savet i doneše odluku da ga ožene panom Aleksandrom. „Što da joj tražimo muža po belom svetu“ — govorahu starešine na naročitom sastanku, na kome se većalo o tome „kad se ona izdajica nečasnim delima toliko okaljao da, ako je u životu, mora biti predan dželatu; a posle ga je i pana morala već izbaciti iz srca, jer je tako naročitom odredbom u testamentu bilo predviđeno. Neka je onda uzme pan Volodijovski. Kao staraoci možemo to dopustiti; tako će i ona dobiti

čestita kavaljera, i mi suseda i vođu.“ Kad je to mišljenje bilo jednoglasno primljeno, pošle su starešine najpre panu Volodijovskom, koji, ne misleći mnogo, na sve pristade, a zatim „panjenki“, koja, još manje misleći, odlučno odbi. — „Ljubičem“ rekla je — „samo je pokojnik imao prava raspolagati, i to imanje ne može biti oduzeto panu Kmićicu dokle god ga sudovi ne osude na smrt, a što se tiče moje udaje, o tome nemojte ni pominjati. Isuviše imam u sebi bola da bih o nečem takvom mogla da mislim... Onoga sam iz srca izbacila, a toga, ma bio i najdostojniji, ne dovodite, jer za njega nikako neću.“ Nije se imalo šta reći na ovako odlučno odbijanje i vlastela se vratiše kući veoma ožalošćena. Manje se ožalostio pan Volodijovski, a najmanje Gaštovtove: Terka, Mariška i Zonja. To su bile krupne i rumene devojke, kosa im je bila kao lan, oči kao nezaboravci, a pleća široka. Pacuneljke su uopšte bile čuvene po lepoti; kad su išle u gomili crkvi, bi rekao: cveće na livadi. Pored toga, stari Gaštovt ni na vaspitanje nije žalio. Orguljaš iz Mitruna naučio ih je čitanju, pevanju crkvenih pesama, a najstariju, Terku, i sviranju na lauti. Imajući dobra srca, brižljivo su negovale pana Volodijovskoga, nadmećući se među sobom u pažnji. O Mariški se govorkalo da je zaljubljena u mladoga viteza; ali u tom pogovaranju nije bila sva istina, jer su sve tri, ne samo ona, bile do ušiju zaljubljene. A i on je njih veoma voleo, osobito Marišku i Zonju, jer je Terka imala običaj da se stalno žali na muško neverstvo. Često u dugim zimskim večerima stari Gaštovt, napivši se malo više krupnika,1 ode da spava, a one ostanu da sede sa panom Volodijovskim pored kamina: dražesna Terka prede kudelju, slatka Mariška češlja perje, a Zonja navija preću sa vretena na motčice. Ali kad pan Volodijovski počne da priča o ratovima koje je preturio preko glave, ili o divotama koje je video po velikaškim domovima, onda rad prestane, devojke ga gledaju kao u dugu i svaki čas poneka uzvikne u čudu: „Ah, ja ne živim na svetu! O, dragi moji!“ — a druga odgovara: „Cele noći oka neću sklopiti!“ Pan Volodijovski, pak, što je bolje ozdravljao i već ponekad mogao sabljom slobodno da vlada, bio je sve veseliji i sve je radije pričao. Tako su jedne večeri zaseli kao i obično pred kaminom, iz koga je živ plamen obasjavao celu mračnu odaju; ali se odmah stadoše zadirkivati. Devojke su htele priču, a pan Volodijovski je molio Terku da mu što otpeva uz lautu. 1

Krupnik — piće od rakije i meda.

— Pevajte vi! — odgovori ona, odbijajući lautu, koju joj je pan Volodijovski nudio. — ja imam rad. Idući po svetu, morali ste naučiti razne pesme. — Dabogme da sam naučio. Ali sada da se pogodimo ovako: ja ću prvi, a vi posle. Rad neće propasti. Kad bi ovako molila neka žena, sigurno se ne biste protivili, a muškarca uvek odbijate. — Jer tako i treba. — Zar i mene tako prezirete? — Eh, otkud! Pevajte već. Pan Volodijovski kucnu neskladno u lautu, napravi smešan izraz na licu i zapeva pogrešnim glasom: Ja sam ovde loše sreće, Nijedna me cura neće!... — E, to nije istina! — prekide Mariška, zarumenevši se kao malina. — Ovo je vojnička pesmica, — reče pan Volodijovski — koju smo pevali na zimovnicima sa željom da se kakva dobra duša na nas sažali. — Ja bih se prva sažalila. — Hvala vam. Kad me tako, onda nemam zašto duže da pevam i lautu predajem u dostojnije ruke. Terka ovoga puta ne odbi laute, jer ju je dirnula pesma pana Volodijovskoga, u kojoj je u stvari bilo više lukavstva no istine; stoga kucnu odmah u strune, stište usta i poče da peva: Ne idi u šumu brati jorgovan, I ne veruj momku, kao psu! Jer svaki momak ima u sebi otrov, Kada te voli, reci mu: „šibe!“ Pan Volodijovski se toliko razveseli da se podboči od radosti i povika: — Dakle svi su momci izdajice? A vojnici, draga moja? Pana Terka jače stište usne, pa otpeva s udvojenom snagom: Jošte gori psi, jošte gori psi! — Ne gledajte vi pa Terku, ona je uvek takva — reče Mariška. — Kako da ne gledam — reče pan Volodijovski — kad je ceo vojnički stalež tako ružno nagrdila da od stida ne znam kuda oči da

denem. — Vi prvo tražite da vam pevam, a posle mi se rugate i podsmevate — odgovori naljućena Terka. — Ne napadam ja na pevanje, nego na sadržinu za vojnike strašnu — odgovori vitez. — Što se tiče pevanja, moram priznati da ni u Varšavi nisam čuo tako divnog podrhtavanja glasom. Vi samo da obučete pantalonice, pa biste mogli pevati u crkvi svetoga Jana, a ona je saborna i kraljevski par ima u njoj svoju galeriju. — A zašto bi je u pantalonice trebalo obući? — upita najmlađa Zonja, zainteresovana pomenom Varšave i kraljevskog para. — Jer tamo u horu ne pevaju žene, samo ljudi i mladi muškarci; jedni tako debelim glasovima kako nikakav bik ne može da rikne, drugi tako tanko da se ni na violini tanje ne može. Slušao sam ih mnogo puta kad sam sa našim velikim i neprežaljenim maloruskim vojvodom išao na izbor našega sadašnjega milostivoga kralja. To je pravo čudo, čisto duša se iz čoveka otima! Mnogo je tamo muzičara: tamo je Forster, slavan nežnim podrhtavanjem glasa, i Kapula, i Ban Batista, i Elert, prvak na lauti, i Marek, i Mjelčeveki, divan kompozitor. Kad svi zajedno zasviraju i zapevaju u crkvi, kao da slušaš serafimske horove na javi. — Sigurno! Zacelo! — reče, sklapajući ruke, Mariška. — A jeste li kralja često viđali? — upita Zonja. — Razgovarao sam s njim kao sad sa vama. Posle berestečke bitke za glavu me je stisnuo. Hrabar je to vladar i tako dobar, da ga mora voleti ko ga samo jednom vidi. — Mi ga i bez viđenja volimo!... A ima li uvek krunu na glavi? — Što bi svaki dan nosio krunu, za to treba gvozdena glava. Kruna stoji u crkvi, zbog čega joj i važnost raste, a kralj nosi crn šešir, ukrašen brilijantima od kojih se svetli peo zamak. — Vele da je kraljev zamak lepši i od Kjejdanskoga? — Od Kjejdanskoga? Ništa je prema njemu Kjejdanski! To je velika građevina, sva zidana, drvo se i ne vidi. Naokolo su dva reda soba, jedna od druge lepša. U njima biste videle razne ratove i pobede naslikane na zidovima, na primer: dela Zigmunta III i Vladislava; ne može čovek da se nagleda, jer je sve kao živo; čudo je što se ne kreće i što oni koji se biju ne viču. Nego to niko ne može da podražava, ma bio najbolji slikar. Neke su, opet, sobe cele od zlata; stolice i klupe bisom ili zlatotkanicom prevučene, stolovi od mermera i alabastera, a šta je sepeta, kutija, satova, koji i danju i noću pokazuju vreme, to se ni na volovskoj koži ne može ispisati. Samo kralj i kraljica po onim sobama idu i uživaju u blagu; a uveče imaju pozorište za još veće uživanje...

— A šta je to pozorište? — Kako da vam to objasnim... to je mesto gde igraju komedije i divno izvode talijanske igre. To je jedna odaja velika kao malo koja crkva, sva u divnim stubovima. Na jednoj strani sede oni što hoće da gledaju, na drugoj su dekoracije. Ove se dižu i spuštaju; jedne se šrafovima obrću na razne strane; jednom pokazuju tamu s oblacima, drugi put prijatnu svetlost; na vrhu nebo sa suncem ili zvezdama, dole vidiš nekad strašni pakao... — O, Isuse! — uzviknuše Pacuneljke. — ...sa đavolima. Ponekad nepregledno more, na njemu laće i sirene. Jedne se ličnosti spuštaju s neba, druge izlaze ispod zemlje. — Jedino pakao ne bih htela da vidim — povika Zonja — i čudo mi je kako ljudi od tako strašnog prizora ne pobegnu. — Ne samo da ne beže, nego još i pljeskaju od uživanja, — odgovori Volodijovski — jer je sve to udešeno, nije istinito i ne nestaje ga kad se čovek prekrsti. Tu nema udela zao duh, nego ljudska dosetljivost. Čak i biskupi dolaze tamo s kraljem i kraljicom, i razni dostojanstvenici, koji posle zajedno s kraljem sedaju za večeru, pre spavanja. — A izjutra i danju šta rade? — To zavisi od raspoloženja. Izjutra, kad ustanu, kupaju se. Tamo ima jedna soba u kojoj nema poda, nego rupa obložena kalajem, koji se sija kao srebro, i u toj rupi voda. — Voda u sobi... jeste čule? — Da... i nadolazi ili opada, kako se hoće; može da bude topla ili sasvim hladna, jer tamo postoje cevi sa slavinama koje dovode i hladnu i vruću vodu. Obrnete slavinu, a ono teče, toliko da možete i plivati, kao u jezeru. Nijedan kralj nema takvoga zamka kao naš milostivi gospodar, to je poznato, to kažu i strani poslanici. Tako isto nijedan kralj ne vlada ovako valjanim narodom, jer iako ima raznih dobrih naroda na svetu, ipak je Bog naš narod u svom milosrđu naročito ukrasio. — Srećan je naš kralj! — uzdahnu Terka. — Sigurno bi bio srećan da nije državnih poslova, da nije nesrećnih ratova, koji Poljsku pritiskuju zbog grehova i nesloge naše. Sve je to na kraljevim plećima i još mu na saborima čine prekore za naše grehe. A šta je on kriv što neće da ga slušaju?... Teška su vremena naišla na domovinu, teška kao nikada dosad. Najslabiji nas neprijatelj već potcenjuje, nas koji smo sa turskim carem doskora srećno ratovali. Tako, eto Bog kažnjava oholost. I hvala mu što mi već ruka radi dobro u zglobovima... jer je vreme, krajnje vreme, setiti se mile domovine i poći u rat. Grehota je u ovakvim prilikama badavadžisati.

— Samo nemojte govoriti o odlasku. — Teško da može biti drukčije. Dobro mi je ovde među vama, ali što mi je bolje, to mi je gore. Neka mudri tamo na saborima mudruju, a vojnik čezne za ratom. Dok je života, dotle ima službe. Posle smrti Bog, koji gleda u srca, najbolje nagrađuje one koji ne služe radi napredovanja, nego iz ljubavi prema otadžbini... a izgleda da je sve manje takvih i zato je nastalo za nas tako teško vreme. Mariškine oči počeše da se vlaže, pa se najzad napuniše suzama, koje se sliše na rumene jagodice. — Vi ćete otići i zaboraviti, a mi ćemo ovde uvenuti. Ko će nas ovde braniti od napasnika? — Otići ću, ali ću zahvalnost sačuvati. Retko ima ovako čestitih ljudi kao u Pacuneljama!... Vi se još bojite toga Kmićica? — Dabogme da se bojimo. Ovde majke decu plaše njime, kao vukodlakom. — Neće se on više vratiti; a ako se i vrati, neće imati uza se one razvratnike koji su, ceneći po onome što ljudi govore, bili gori od njega. Čak je šteta što se onako dobar vojnik tako okaljao i izgubio dobar glas i imanje. — I devojku... — I devojku. Mnogo o njoj lepoga govore. — Ona sirotica sad po ceo dan samo plače i plače... — Hm! — reče pan Volodijovski. — Valjda ne plače za Kmićicom? — Ko to zna! — reče Mariška. — Onda utoliko gore za nju, jer se on više neće vratiti; pan hetman je vratio deo laudanskih vojnika kući, te sad i vojske ima. Bez suda bismo ga odmah isekli. Mora on znati da su se Laudanci vratili, te ni nosa neće pokazati. — Vele da će naši opet otići, — reče Terka — jer su dobili dopuste samo za kratko vreme. — Eh, — reče pan Volodijovski — hetman ih je raspustio zato što nema novaca u državnoj blagajni. Prava nesreća! Kad su ljudi najpotrebniji, moraju da se raspuštaju... Nego, laku vam noć, vreme je da se spava. A neka koja od vas ne sanja Kmićica, plamenim mačem... Rekavši to pan Volodijovski ustade s klupe i spremaše se da pođe; no tek što kroči jedan korak ka sobi a u tremu se načini uzbuna i neki glas poče da viče pred vratima: — Hej, vi! Tako vam Boga, otvorite brže, brže!... Devojke se strašno poplašiše; pan Volodijovski otrča u ložnicu po sablju; ali još se on i ne vrati, a Terka otvori i u odaju upade nepoznat

čovek, koji kleče pred viteza. — Pomoć, svetli pukovniče!... Pana je oteta! — Kakva pana? — U Vodoktima... — Kmićic! — uzviknu pan Volodijovski. — Kmićic! — uzviknuše devojke. — Kmićic! — ponovi izaslanik. — Ko si ti? — upita pan Volodijovski. — Nastojnik iz Vodokta. — Mi ga poznajemo! — reče Terka. — On vam je donosio lekove. Utom iza peći izađe sanjivi stari Gaštovt, a na vratima se pojaviše dva momka pana Volodijovskoga, koje je larma izmamila iz odaje. — Sedlaj konje! — viknu pan Volodijovski. — Jedan neka ide Butrimima, drugi neka mi privede konja! — Kod Butrima sam ja već bio, — reče nastojnik jer je tamo najbliže. Oni su me poslali vašoj milosti. — Kad je pana oteta? — pitao je Volodijovski. — Malo pre... Tamo još sluge ubijaju... ja se dokopah konja. Stari Gaštovt protre oči. — Šta? Pana oteta? — Jeste... Kmićic ju je oteo! — reče pan Volodijovski. — Idemo u pomoć. Pa se obrte izaslaniku: — Idi Domaševičima, — reče — neka dođu s puškama! — Dede i vi, koze! — podviknu starac ćerkama. — Dede, odmah u selo, budite vlastelu, neka pašu sablje! Panu je oteo Kmićic... a? Bože oprosti! Razbojnik, ubojica... a? — Hajdemo i mi da budimo, — reče pan Volodijovski — biće brže. Hajte! Konji su, čujem, već spremni. I doista malo posle pojahaše; sa njima dva momka: Ogarek i Siruć. Svi pođoše putem, između seoskih kuća, lupajući u vrata, u prozore i vičući što igda mogu: — Za sablje! Za sablje! Pana u Vodoktima oteta! Kmićic u okolini!... Čujući ovu viku, poneki bi ispadao iz kuće da vidi šta je to i, razumevši u čemu je stvar, okupljao i sam da se dere: „Kmićic u okolini! Pana oteta!“ — i, derući se tako, jurio vrat da slomi stajama da sedla konja, ili u kuću da u mraku, na zidu, napipa sablju. Sve je više glasova ponavljalo: „Kmićic u okolini!“ Nastade uzbuna u zaseoku, svetiljke počeše da se svetle, razleže se plač žena, lavež pasa. Najzad vlastela izađe na put, delom na konjima, delom pešice. Nad gomilom ljudskih

glava svetlucale su sablje, koplja, džiliti, pa čak i gvozdene vile. Pan Volodijovski baci pogled na odred, odmah posla nekolicinu na razne strane, a on sa ostatkom krenu napred. Konjanici su išli na čelu, pešaci za njima, i uputiše se u Volmontoviče da se združe sa Butrimima. Bilo je deset uveče, noć jasna, jer mesec još nije bio zašao. Oni od vlastele koje je veliki hetman otpustio, odmah se urediše; ostali, naročito pešaci, išli su manje uredno, zveckajući oružjem, razgovarajući i zevajući glasno, a ponekad i psujući đavolskoga Kmićica što ih je probudio iz slatkoga sna. Tako doćoše do Volmontoviča, ispred kojih im pođe u susret oružan odred. — Stoj! Ko ide? — povikaše iz toga odreda. — Gaštovti! — Mi smo Butrimi, Domaševiči su već stigli. — Ko vam komanduje? — upita pan Volodijovski. — Juzva Beznogi, pane pukovniče. — Imate li vesti? — Odveo ju je u Ljubič. Prešli su preko močvara da ne bi prolazili kroz Volmontoviče. — U Ljubič? — pitao je začuđeno pan Volodijovski. — Zar se on tamo misli braniti? Ta Ljubič nije tvrđava? — Uzda se u snagu, vidi se. Ima oko dve stotine ljudi. Sigurno hoće i pokretnosti da uzme iz Ljubiča; imaju kola i prilično tovarnih konja. Mora da nije znao za povratak naših vojnika, jer smelo dejstvuje. — Tim bolje po nas! — reče pan Volodijovski. — Onda nam neće umaći. Koliko imate pušaka? — Mi Butrimi oko tridesetak, Domaševiča dvaput toliko. — Dobro. Neka pedeset ljudi s puškama ode, pod vašom komandom, da brani prelaz preko baruština — živo! Ostali će poći sa mnom. Ne zaboravite sekire! — Razumem! Nasta pokret. Mali odred pođe trčećim korakom ka baruštinama, pod komandom Juzve Beznogog. Međutim stiže nekoliko Butrima, ranije razaslanih na razne strane. — Gošćeviča nema? — upita pan Volodijovski. — A, vi ste to, pane pukovniče!... Hvala bogu! — povikaše pridošlice. — Gošćeviči već idu... čuju se kroz šumu. Vi znate da ju je odveo u Ljubič? — Znam. Neće daleko s njom otići. Kmićic zaista nije uzeo u račun jednu opasnost za svoje drsko

preduzeće; nije znao da su mnogobrojna vlastela došla kući. Držao je da su zaseoci prazni, kao što je bilo za njegovog prvog boravka u Ljubiču; međutim, sad, računajući Gošćeviče, bez Stakjana, koji nisu mogli stići na vreme, pan Volodijovski je mogao izvesti protiv njega oko trista sabalja — i to ljudi naviklih na borbu i izvežbanih. I doista je sve više vlastele pristizalo Volodijovskom. Stigoše najzad i Gošćeviči, koji su dotle očekivani. Pan Volodijovski sastavi odred i čisto mu je srce igralo pri pogledu na veštinu i lakoću s kojom su se uredili. Na prvi se pogled moglo poznati da su ovo vojnici, ne obična neuredna vlastela. Pan Volodijovski obradova se još i pri pomisli da će ih ubrzo povesti dalje. Pođoše, onda, kasom ka Ljubiču, onom šumom kroz koju je Kmićic nekada prolazio. Bilo je već uveliko posle ponoći. Mesec je izišao na nebo i osvetlio šumu, put i vojnike, razlomio blede zrake na vrhovima kopalja, prelamao se na sabljama. Vlastela su tiho razgovarala o neobičnom događaju koji ih je izvukao iz postelje. — Dolazili su ovamo razni ljudi, — govorio je jedan od Domaševiča —mislili smo da su izbeglice, a ono su sigurno bile njegove uhode. — Dabogme. I svaki dan su dolazili neki prosjaci u Vodokte, tobož po milostinju — odgovori drugi. — A kakva je to vojska sa Kmićicem? — Posluga iz Vodokta veli da su kozaci. Sigurno se Kmićic slizao sa Hovanjskim ili Zoltarenjkom. Dosad je bio razbojnik, a sad je neprikriveni izdajnik. — Kako bi to on mogao kozake čak ovamo da dovede? — Sa tako velikom družinom nije lako provući se. Ta prvi bi ga naš steg zaustavio na putu. — Prvo, mogao je ići kroz šume, a drugo, zar malo panova prolazi s dvorskim kozacima? Ko da ga raspozna od naših; ako su ih pitali, kazali su da su dvorski sejmeni. — Braniće se on žestoko, — reče jedan od Gošćeviča — jer je junačan i odlučan, ali će naš pukovnik izići s njim na kraj. — A i Butrimi su se zarekli, ma svi do jednoga izginuli, da im neće odavde umaći. Oni su najkivniji na njega. — Ba! A ako ga posečemo, od koga ćemo onda tražiti odštetu? Bolje bi bilo uhvatiti ga živa i predati sudu. — Kakav sud kad su sad svi glave pogubili. Je li vam poznato što se govori, da i sa Šveđanima može da nastane rat? — Da ne da Bog!... Moskovska sila i Hmjeljnicki! Samo još Šveđani fale, pa bi Poljskoj došao kraj.

Utom pan Volodijovski, koji je išao napred okrete se i reče: — Mir tamo, panovi! Vlastela umukoše, jer se Ljubič već video. Posle četvrt časa primakoše se na dvesta metara od dvora. Svi su prozori bili osvetljeni; svetlost je padala čak u dvorište, u kome je bilo puno oružanih ljudi i konja. Nigde straža, nikakve opreznosti — očevidno je pan Kmićic i suviše verovao u svoju snagu. Prišavši još bliže, pan Volodijovski jednim pogledom poznade kozake, s kojima se toliko naratovao još za života velikoga Jeremije, a docnije pod Rađivilom, te progunđa tiho: — Ako su ovo tuđi kozaci, onda je ovaj ubojica prevršio meru. Pa gledaše dalje, zadržavši ceo odred. U dvorištu je bio strašni metež. Jedni su kozaci svetleli buktinjama, drugi su trčkarali na sve strane, izlazili iz kuće i opet se vraćali, iznosili stvari, tovarili pakete na vozove; treći su izvodili konje iz konjušnica, marvu iz štala; vika, dozivanja i zapovesti ukrštali su se sa sviju strana. Svetlost od buktinja obasjavala je kao neku svetoivansku selidbu zakupca na novo imanje. Kšištof Domaševič, starešina Domaševiča, priđe panu Volodijovskom. — Vaša milosti, — reče — ceo Ljubič hoće da natovare na vozove. — Neće odvesti — odgovori pan Volodijovski — ne samo Ljubiča, no ni svoje rođene kože. Ipak ne poznajem Kmićica, koji je iskusan vojnik. Nijedne straže. — Jer ima veliku silu; izgleda mi da će biti oko trista ljudi. Da se mi nismo vratili iz vojske, mogao bi po belom danu proći sa vozovima kroz sve zaseoke. — Dobro! — odgovori pan Volodijovski. — Nego do dvora vodi samo ovaj jedan put? — Samo ovaj, jer su pozadi ribnjaci i baruštine. — To je dobro... Sjašite, panovi! Poslušna vlastela odmah poskakaše sa sedala; zatim se pešački redovi nanizaše u dugu liniju, pa stadoše opkoljavati dvor zajedno sa sporednim zgradama. Pan Volodijovski sa glavnim odredom pođe pravo kapiji. — Čekati komandu! — reče tiho. — Ne pucati pre komande! Jedva je dvadesetak koraka razdvajalo vlastelu od kapije kad ih ugledaše najzad iz dvorišta. Desetak ljudi pritrča plotu i naže se preko njega, oštro gledajući u pomrčinu, i preteći glasovi stadoše da viču: — Hej! Koji ste vi? — Stoj! — komandova pan Volodijovski. — Pali! Namah grunuše sve puške što su ih vlastela imala; ali se još odjek i

ne odbi od zgrade, a opet se ču komanda pana Volodijovskog: — Trčećim korakom! — Udri! Ubij! — odgovoriše Laudanci, jureći napred kao bujica. Kozaci odgovoriše vatrom, ali nemadoše vremena da ponovo napune. Vlasteoska masa dopade do kapije, koja odmah pade pod pritiskom oružanih ljudi. Nasta boj u dvorištu, između kola, konja, paketa. Napred su išli zbijeni silni Butrimi, najopasniji u borbi hladnim oružjem i najkivniji na Kmićica. Išli su kao što čopor divljih veprova ide kroz šumsko šiblje, lomeći, gazeći, obarajući i sekući besno; za njima su jurili Domaševiči i Gošćeviči. Kmićicovi su se junački branili iza kola i svežnjeva; počeše da pucaju i sa svih kućnih prozora i sa krova, ali retko, jer su buktinje bile pogažene i pogašene, te je teško bilo razlikovati neprijatelje od prijatelja. Ubrzo potisnuše kozake iz dvorišta prema kući i sporednim zgradama; jeknuše glasovi za milost. Vlastela su pobeđivala. No čim ostade sama u dvorištu, odmah se pojača vatra iz kuće. Svi se prozori načičkaše puškama i grad zrna poče sipati u dvorište. Najveći deo kozaka sklonio se u kuću. — Pod kuću! Na vrata! — komandova pan Volodijovski. I doista, uza same zidove nisu mogli da ih gađaju iz pušaka ni sa prozora, ni sa krova. Ipak je položaj opsadnika bio težak. O jurišu na prozore nije bilo ni misliti, jer bi ih tamo dočekala vatra pravo u lice; stoga pan Volodijovski naredi da se seku vrata. No ni to mu nije išlo lako, jer su vrata bila osobito jaka, od hrastovih talpina, nabijenih mertečkim klincima, o čije su se glave krzale sekire, ne mogući da dohvate drvo. Najjači ljudi kušali su s vremena na vreme da ih izvale ramenima, pa i to uzaludno. Vrata su imala iznutra gvozdene zasovnice, a sem toga poduprli su ih i koljem. Ipak su Butrimi pomamno sekli. Na kuhinjska su vrata jurišali Domaševiči i Gošćeviči. Posle jednoga sata napora, smeniše se ljudi kod sekira. Neke su talpine ispale, ali se na njihovome mestu pojaviše grlići od mušketa. Grunuše ponovo pucnji. Dva Butrima padoše na zemlju s prostreljenim grudima. Drugi, mesto da se zbune, sekli su još bešnje. Po zapovesti pana Volodijovskoga zatvoriše rupe svežnjima od plaštova. U taj isti mah se čuše uzvici s puta, to su Stakjani dolazili u pomoć braći, i za njima naoružani seljaci iz Vodokta. Dolazak nove pomoći očevidno poplaši posadu, jer odmah neko stade da viče iza vrata: — Stani, tamo! Ne seci! Slušaj!... Stoj, do sto đavola!... Razgovorimo se!...

Volodijovski naredi da prestanu, pa upita: — Ko govori? — Oršanjski stegnoša Kmićic! — glasio je odgovor. — A s kim govori? — Pukovnik Ježi Mihal Volodijovski. — Klanjam se! — reče glas iza vrata. — Nije vreme za pozdrave... Šta hoćete? — Ja bih imao više prava da pitam: šta hoćete vi? Ne poznajete ni vi mene ni ja vas... zašto me napadate? — Izdajniče! — drnu se pan Mihal. — Sa mnom su Laudanci koji su se vratili iz vojske, i oni imaju s vama obračun za razbojništvo i za krv nevino prolivenu, i za tu devojku koju ste sad oteli. A znate li šta znači raptus puellae?1 Morate to glavom platiti! Nasta kratko ćutanje. — Ne biste me nazvali drugi put izdajnikom — reče opet Kmićic — da nas ne dele ova vrata. — Pa otvorite ih... to vam ne branim. — Najpre će mnogi laudanski pas izvrnuti šape. Nećete me uhvatiti živa! — Onda ćemo vas izvući mrtvoga. Nama je svejedno. — Slušajte dobro i zapamtite što ću vam reći. Ako nas ne ostavite, imam ovde burence praha i fitilj već zapaljen; dići ću u vazduh sve koji su tu i sebe... tako mi boga! A sad me izvolite uhvatiti! Tada nastade poduže ćutanje. Pan Volodijovski je uzalud tražio odgovora. Vlastela se stade zgledati, preneražena. Toliko je u rečima Kmićicovim bilo divlje energije da su pretnji poverovali svi. Cela je pobeda mogla jednom varnicom biti u prah razneta i Biljevičeva izgubljena zanavek. — Pobogu! — promrmlja jedan Butrim. — To je mahnit čovek! On je kadar to da učini. Najednom panu Volodijovskom sinu, kako je mislio, srećna misao. — Ima drugi način! — viknu. — Izići, izdajniče, da se nas dvojica ogledamo sabljama! Neko vreme ne bi odgovora. Srca u Laudanaca kucahu neskopojno. — Sabljama? — upita najzad Kmićic — To može da bude! — Ako niste kukavica, onda će i biti. — Časna reč da ću otići slobodno? 1

Otmica devojke.

— Časna reč... — Ne može biti! — povikaše neki Butrimi. — Mir, panovi, do sto đavola! — grmnu pan Volodijovski. — A ako nećete, onda neka sebe i vas baca u vazduh. Butrimi umukoše, ali ubrzo jedan od njih reče: — Biće kako vi hoćete... — Pa šta je tamo? — pitao je zajedljivo Kmićic. — Zečići pristaju. — I zakleće se na mačevima, ako vi hoćete. — Neka se zakunu! — U gomilu ovamo, panovi, u gomilu! — vikao je pan Volodijovski vlastelu oko zidova i kuće. Ubrzo se svi skupiše kod glavnih vrata i namah puče glas na sve strane da Kmićic hoće da baci kuću u vazduh. Stoga stojahu kao okamenjeni od užasa; međutim, pan Volodijovski diže glas, pa govoraše usred grobne tišine. — Sve vas ovde, panovi, uzimam za svedoke da sam pana Kmićica, oršanjskoga stegonošu, pozvao na megdan i obećao mu, ako me pobedi, da će otići slobodno, nemajući u tome od vas nikakvih smetnji, na što mu se na balčacima morate zakleti Bogom najvišim i svetim krstom... — Čekajte malo! — viknu Kmićic. — Otići ću slobodno sa svima ljudima i panu sa sobom odvesti. — Pana će ostati ovde, — odgovori pan Volodijovski — a ljudi će ići u ropstvo vlasteli. — To je nemoguće. — Onda leti u vazduh! Mi smo nju već prežalili, a što se tiče ljudi, pitajte ih šta više vole... Opet nasta ćutanje. — Neka bude tako — reče najzad Kmićic. — Ako je ne otmem danas, oteću je kroz mesec dana. Nećete je sakriti pod zemlju! Zaklinjite se! — Zaklinjite se! — ponovi pan Volodijovski. — Zaklinjemo se najvišim bogom i svetim krstom. Amin! — No, izlazite, izlazite sad! — reče pan Mihal. — Žuri vam se na onaj svet? — Dobro, dobro! Samo brže. Zasovnice, koje su držale vrata iznutra, stadoše da škripe. Pan Volodijovski se povuče, a za njim vlastela, da naprave mesta. Odmah se otvoriše vrata i na njima se pojavi pan Andžej, visok i vitak kao jablan. Već je bio osvit i prvi bledi zraci padoše mu na smelo, viteško i mlado lice. Stanuvši na vrata, pogleda smelo u gomilu vlastele i reče:

— Poverovao sam vam... Bog zna da li sam dobro učinio, ali sad ne mari!... Ko je tu pan Volodijovski? Mali pukovnik izađe napred. — Ja sam! — odgovori. — Oho! Ne ličite mnogo na gorostasa — reče Kmićic, prigovarajući viteževu rastu. — Očekivao sam krupnijeg čoveka, mada vam moram priznati da ste iskusan vojnik. — Ja to vama ne mogu priznati, jer ste zanemarili da postavite stražu. Ako ste i na sablji kao na komandi, onda neću ni imati posla. — Gde ćemo se tući?... — upita živo Kmićic. — Ovde... dvorište je ravno kao sto. — Pristajem. Spremajte se za smrt. — Tako ste sigurni? — Vidi se da niste dolazili u Oršu, čim sumnjate... Ne samo da sam siguran, no mi vas je žao, jer sam slušao da ste slavan vojnik. Stoga poslednji put velim: ostavite me na miru! Ne poznajemo se... zašto jedan drugome da smetamo? Zašto me napadate?... Devojka mi po testamentu pripada, kao i ovo imanje, i bog vidi da ja tražim samo svoje... Istina je da sam isekao vlastelu u Volmontovičima, ali neka bog sudi ko je tu prvi pretrpeo nepravdu. Bili moji oficiri razvratnici ili ne bili, to je sporedno, dovoljno da ovde nikome zla nisu učinili, a pobijeni su svi do jednoga, kao besni psi, zato što su hteli u krčmi da poigraju sa devojkama. Neka, dakle, bude krv za krv! Posle su mi i vojnike isekli. Ranama Hristovim ću se zakleti da sam došao ovamo bez rđavih namera, a kako su me dočekali?... Ali neka bude nepravda za nepravdu. Još ću nešto i dodati, štetu naknaditi, susedski. Više volim tako, nego drukčije... — A kakvi su to ljudi sada s vama došli? Otkuda ste uzeli te pomoćnike? — upita pan Volodijovski. — Odakle sam da sam. Nisam ih uzeo protiv otadžbine, nego radi svoje privatne stvari. — Takvi li ste vi?... Dakle, radi svoje privatne stvari s neprijateljima ste se udružili? A čime ćete im za tu uslugu platiti, ako ne izdajom?... Ne, braco, ne bih vam ja smetao da pregovarate s ovom vlastelom, ali pozvati neprijatelja u pomoć, to je druga stvar. Nećete mi podvaliti. Zauzimajte stav, zauzimajte, jer vidim da ste se uplašili, iako se izdajete sa oršanjskoga majstora. — Sami ste hteli! — reče Kmićic, zauzimajući stav. No se pan Volodijovski nije žurio i, još ne vadeći sablje, razgleda nebo. Već je svitalo. Na istoku se prva zlatna i plava pruga pruži kao svetao pramen, ali je u dvorištu bilo još prilično mračno, a pred kućom je

bio sasvim mrak. — Lepo počinje dan, — reče pan Volodijovski — ali se sunce neće skoro roditi. Možda biste vi da nam posvetle? — Sve mi je jedno. — Panovi! — viknu pan Volodijovski vlasteli — trknite koji po buktinje i luč, biće nam svetlije za ovu oršanjsku igru. Vlastela, koju ovaj šaljivi ton mladoga pukovnika veoma ohrabri, potrča živo u kuhinju; neki počeše da kupe pogažene buktinje i posle nekog vremena preko pedeset crvenih plamenova sinu u bledom jutarnjem mraku. Pan Volodijovski ih pokaza sabljom Kmićicu. — Pogledajte, pravi pogreb! A Kmićic odmah odgovori: — Pukovnika sahranjuju, pa mora biti sjaja! — Pravi ste zmaj!... Međutim je vlastela ćutke napravila krug oko vitezova; svi su digli buktinje uvis, za njima su stali ostali, radoznali i nespokojni; u sredini su se protivnici merili očima. Nastala je mrtva tišina; samo se čulo kako komadići od buktinja padaju na zemlju. Pan Volodijovski je bio veseo kao štiglic u lepom jutru. — Počinjite! — reče Kmićic. Prvi zvek odjeknu u srcima svih gledalaca; pan Volodijovski zadade udarac, kao od bede, pan Kmićic odbi pa zadade on, pan Volodijovski odbi. Oštra zveka je postajala sve brža. Svi su zaustavljali disanje. Kmićic je napadao besno, a pan Volodijovski je levu ruku zabacio za leđa i stajao mirno, praveći ovlašne, vrlo male, skoro neprimetne pokrete; činilo se da hoće samo sebe da zakloni, a da poštedi neprijatelja — ponekad se povuče za mali korak, ponekad kroči napred — očevidno ispitivao je Kmićicovu veštinu. Kmićic se zagrevao, Volodijovski je bio hladan, kao majstor koji proba učenika, i sve spokojniji; najzad na veliko čudo vlastele, progovori: — Da se porazgovaramo, — reče — neće nam biti dugo vreme... Aha, to je ta oršanjska metoda?... Vidi se da tamo sami mlatite pasulj, jer vi mlatarate kao motkom... Strašno ćete se umoriti. Zar ste zaista u Orši najbolji?... Taj je udarac u modi samo kod sudskih momaka... Taj je kurlandski... dobar je za odbranu od pasa. Pazite na vrh od sablje... Nemojte tako iskretati ruku, jer evo šta će se desiti... Dignite!... Poslednju reč izgovori pan Volodijovski jako, u isti mah načini poluobrt, šaku i sablju povuče k sebi i, pre no što gledaoci shvatiše šta znači dignite — već je Kmićicova sablja, kao izvučena igla iz konca, uzletela iznad glave pana Volodijovskoga, i pala mu iza leđa; a on reče:

— To se zove izljuskivati sablju. Kmićic je stajao bled, sumanuta pogleda, uzdrhtao, začuđen ne manje od laudanske vlastele; a mali se pukovnik skloni malo u stranu i, pokazujući sablju ma zemlji, reče ponovo: — Dignite! Jedan časak činilo se da će Kmićic kidisati na njega golim rukama... Već je bio spreman da skoči, već je pan Volodijovski primakao balčak grudima i naperio vrh, ali pan Kmićic skoči sablji i napade strašnoga protivnika. Gledaoci počeše glasno da žagore i krug se smanji, a iza njega se načini drugi, treći. Kmićicovi su kozaci zavlačili glave između ramena vlastele, kao da su ceo vek proživeli s njom u najvećoj slozi. Nehotični uzvici čuše se ovde-onde među gledaocima; ponekad bi odjeknuo neuzdržljiv, grčevit smeh; svi poznadoše majstora nad majstorima. A on se strašno zabavljao, kao mačka s mišem — a naizgled je sve nemarnije radio sabljom. Levu ruku skide s pleća i zavuče u čakšire. Kmićic se penušio, režao, najzad mu kroz stisnuta usta izađoše promukle reči: — Svršavajte... pane!... Poštedite od sramote! — Dobro! — reče Volodijovski. Ču se kratak, strašan fijuk, zatim prigušen krik... u isti mah Kmićic raširi ruke, sablja mu ispade na zemlju... i on pade licem pred noge pukovniku.... — Živ je, — reče Volodijovski! — nije pao na leđa! Pa, uzevši skut od Kmićicova župana, poče da otire sablju. Vlastela zalarma sva u glas, a u toj larmi se čulo sve jasnije: — Dotući izdajicu!... Dotući! Iseći!... I nekoliko Butrima potrča s golim sabljama. Najednom se desi čudo, bi rekao: mali pan Volodijovski poraste pred očima; sablja najbližega Butrima odlete iz ruku tragom Kmićicove, kao da je vihor dohvati — a pan Volodijovski podviknu, blistavih očiju: — Nazad!... Nazad!... Sad je on moj, ne vaš!... Dalje!... Svi umukoše, bojeći se gneva ovoga čoveka, a on reče: — Ne treba mi ovde klanica!... Vi, kao vlastela, morate znati viteški običaj, ranjenika se ne pristoji dotući. To se ne čini ni neprijatelju, a kamoli tek protivniku pobeđenom u dvoboju. — On je izdajnik! — progunđa jedan Butrim. — Takvoga se pristoji dotući. Ako je on izdajnik, onda treba da bude predan panu hetmanu, da iskusi kaznu i posluži za primer drugima. Uostalom, kako sam vam

rekao, sad je on moj, ne vaš. Ako preživi, možete ga sudom goniti, a od živoga ćete pre dobiti zadovoljenja, no od mrtva. Nego, ko tu ume rane da zavija? — Kših Domaševič. On odavno previja sve u Laudi. — Neka ga odmah zavije, pa ga onda prenesite na postelju, a ja idem da obradujem onu jadnu devojku. Rekavši to pan Volodijovski metnu sablju u kanije, pa uće kroz isečena vrata u kuću. Vlastela stade da hvata i vezuje Kmićicove ljude, koji su od tada imali da oru njive po zaseocima. Predavali su se bez otpora; samo nekoliko desetina iskoči kroz zadnje prozore i pobeže ka ribnjacima, ali su tamo pali u ruke Stakjanima. Istovremeno vlastela stade da pljačka kola, na kojima se nađe dosta obilat plen; neki su savetovali da se opljačka i kuća, ali su se bojali pana Volodijovskoga, a možda je i prisustvo Biljevičeve zadržavalo smelije. Svoje izginule, tri Butrima i dva Domaševiča, položiše na kola, da ih hrišćanski sahrane, a za Kmićicove mrtve narediše seljacima da iskopaju zajedničku raku iza bašte. Međutim, pan Volodijovski, tražeći devojku, pretrese celu kuću i nađe je tek na kraju kuće, u riznici, u koju su vodila mala teška vrata iz ložnice. To je bila sobica sa uskim prozorima i gustim rešetkama, četvrtasta; zidovi su bili toliko debeli da Volodijovski vide, ako bi Kmićic i digao kuću u vazduh, da bi ova sobica sigurno ostala čitava. I on steče bolje mišljenje o Kmićicu. Devojka je sedela na škrinji, blizu vrata, oborene glave, lica skoro pokrivena vlasima, i ne diže glave kad vitez uće. Sigurno je mislila da je Kmićic ili neko od njegovih ljudi. Pan Volodijovski zastade na pragu, skide kapu, nakašlja se nekoliko puta i, videći da ni to ne pomaže, reče: — Milostiva pano... slobodni ste!... Tada ispod raspuštenih vlasi pogledaše u viteza plave oči, a zatim se iz njih pomoli lepo lice, iako bledo i nekako nesvesno. Pan Volodijovski se nadao zahvaljivanju, izlivima radosti; međutim, ona je sedela nepomično i gledala nesvesno; stoga vitez reče opet: — Dođite, pano, k sebi. Bog je pogledao na nevinost... Slobodni ste i možete se vratiti u Vodokte. Sad je u njenom pogledu bilo više svesti. Ustavši sa škrinje, zabaci vlasi i zapita: — Ko ste vi? — Mihal Volodijovski, pukovnik dragona vojvode viljnjanskoga. — Čula sam boj... pucnje?... Kazujte... — Tako je. Mi smo došli da vas spasemo...

Biljevičeva se sasvim osvesti. — Hvala vam! — reče brzo, tihim glasom, u kome se ogledao smrtni nemir. — A sa onim šta je bilo?... — Sa Kmićicom? Ne bojte se: leži bez duše na dvorištu... i to sam učinio ja, bez hvale. Volodijovski reče ovo s izvesnom hvalisavošću; no ako je očekivao divljenje, onda se prevario potpuno. Biljevičeva ne odgovori ni reči, mesto toga povede se i stade rukama da traži oslonac iza sebe, najzad klonu na onu istu škrinju sa koje je maločas ustala. Vitez joj živo priđe: — Šta vam je!... — Ništa... ništa... Čekajte malo... dopustite... dakle pan Kmićic je ubijen? — Šta me se tiče pan Kmićic! — prekide Volodijovski. — Ovde ste vi glavno! Tada se njoj naglo vrati snaga, jer opet ustade i, pogledavši ga pravo u oči, podviknu ljutito, nestrpljivo i očajno: — Živoga vam boga, odgovarajte! Ubijen?... — Pan Kmićic je ranjen — odgovori u čudu pan Volodijovski. — Živ je?... — Živ. — Dobro! Hvala vam... Pa se još kolebljivim korakom uputi vratima. Volodijovski postaja malo, mičući snažno brkovima i vrteći glavom; potom progunđa sam za sebe: — Da li mi ona zahvaljuje što je Kmićic ranjen ili što je živ? Kad izađe za njom, zateče je u ložnici, gde stoji kao skamenjena. Četiri vlastelina iznosila su u taj mah pana Kmićica; prva dvojica su išla postrance, a u njihovim rukama visila je bleda glava pana Andžeja, sklopljenih očiju i sa kapljama crne krvi u kosi. — Polako vi tamo! — govorio je iza njih Kših Domaševič. — Polako preko praga. Neka mu neko pridrži glavu. Polako!... — A čime da pridržimo kad su nam ruke zauzete — odgovoriše ovi napred. U taj mah im priđe pana Aleksandra, bleda kaogod i Kmićic, i podmetnu mu obe šake pod besvesnu glavu. — To je panjenka! — reče Kših. — Ja sam... pažljivo... — odgovori tiho. Pan Volodijovski je gledao i micao brkovima.

Međutim Kmićica položiše na postelju. Kših poče da mu pere glavu vodom, zatim metnu ranije spremljeni melem na ranu i reče: — Sad samo neka leži mirno... To je gvozdena glava kad od onakvoga udarca nije pukla nadvoje. Možda će i ozdraviti, mlad je. Ali je žestoko udaren... Onda se obrte Oljenki: — Dajte, panjenko, da vam perem ruke... Evo, tu je voda. Milostivo srce imate kad se za takvoga čoveka niste bojali da se umrljate krvlju. To govoreći, brisao joj je maramicom ruke, a ona je bledela i menjala se. Volodijovski joj opet pritrča. — Vi nemate više ovde posla. Pokazali ste hrišćansko milosrđe prema neprijatelju... sad idite kući. I ponudi joj ruku, no ona ga i ne pogleda, nego se okrete Kšihu Domaševiču i reče: — Pane Kšištofe, izvedite me! Iziđoše oboje, a za njima i pan Volodijovski. U dvorištu, kad je ugledaše, vlastela počeše da kliču i da je pozdravljaju, a ona je išla bleda, uzdrhtala, stisnutih usta i plamenih očiju. — Živela naša pana! Živeo naš pukovnik! — vikahu snažni glasovi. Sat docnije vraćao se pan Volodijovski na čelu Laudanaca ka zaseocima. Sunce se već rodilo, jutro je bilo veselo, pravo prolećno. Laudanci su išli drumom u neurednoj gomili i razgovarali o noćašnjim događajima, slaveći do nebesa pana Volodijovskoga, a on je jezdio zamišljen i ćutljiv. Iz glave mu nisu izlazile one oči ispod spuštenih vlasi, ona prilika vitka i divna, iako povijena od tuge i bola. — Čudo kako je lepa! — gunđao je sam za sebe. — Prava kneginjica... Hm! Spasao sam joj čast, a sigurno i život, jer ako barut i ne bi digao riznicu, ipak bi ona umrla od samoga straha... Treba da je zahvalna... Ali ko će žensko da razume... Gledala me je kao kakvo slušče, ne znam da li od kakvog ponosa, ili od zabune...

VIII

Ta mu misao nije dala spavati iduće noći. Nekoliko dana je samo mislio o pani Aleksandri i video da mu je duboko ušla u srce. Pa laudanska vlastela htela su da ga žene njome! Ona ga je, istina, odbila bez razmišljanja, ali onda ga nije ni znala ni videla. Sad je nešto sasvim drugo. On ju je viteški oteo iz ruku nasilnika, izlažući se kuršumima i sabljama; prosto ju je osvojio, kao tvrđavu... Pa čija je ona, ako nije njegova? Može li mu išta odbiti, ma i ruku? Kako bi bilo da pokuša? A kad bi se iz zahvalnosti javila u njoj ljubav, kao što se često događa, da spasena devojka odmah ruku i srce daje izbavitelju! Pa kad baš i ne bi odmah osećala prema njemu ljubav, utoliko pre bi trebalo da se on za to postara. A ako se ona još seća i voli onoga? „Ne može biti!“ — pomisli pan Volodijovski. „Da ga nije odbila, ne bi je on silom otimao.“ Pokazala je doduše prema njemu neobično milosrđe, ali to je ženski, biti milostiv prema ranjenicima, ma bili i neprijatelji. Mlada je, bez zaštite, vreme je da se udaje. Za manastir očevidno nema naklonosti, inače bi već otišla. Imala je dosta vremena. Onako lepoj devojci neprestano će dosađivati razni kavaljeri: jedni zbog imanja, drugi zbog lepote, treći zbog visokog porekla. More, milo će joj biti da ima ovakvu zaštitu, čiju je snagu mogla videti rođenim očima. — A i tebi je vreme da se okućiš, Mihale! — govorio je sam sebi pan Volodijovski. — Mlad si još, ali vreme brzo prolazi. Bogatstva nećeš zaslužiti, možeš dobiti samo više rana na telu. A i ljubavnom zamlaćivanju biće kraj. Ovde panu Volodijovskom prođe kroz glavu ceo niz devojaka za kojima je uzdisao u životu. Bilo je među njima i vrlo lepih, i od visokoga roda, ali nije bilo ni milije ni valjanije. Ta ovu su porodicu i ovu devojku slavili ljudi iz cele okoline i iz očiju joj se videlo takvo poštenje da se bolja žena ne bi mogla ni poželeti.

Osećao je pan Volodijovski da mu se javila sreća, kakva mu se drugi put teško može javiti, i to tim više što joj je učinio ovoliku uslugu. — Šta tu otezati! — govorio je sebi. — Šta mogu bolje da dočekam? Treba okušati. Jest, ali tu je rat. Ruka je zdrava. Sramota je vitezu udvarati se kad otadžbina pruža ruke i moli za pomoć. Pan Mihal je imao čestito vojničko srce, pa iako je služio skoro od dečaštva, iako je sudelovao u svima ratovima koji su se vodili za njegovo vreme — iako je znao šta je otadžbini dužan i nije mislio na odmor. Ali baš zato što nije služio radi dobiti, počasti, nagrade, i što mu je savest u tome pogledu bila čista, osećao je svoju vrednost i to mu je dodavalo nade. „Drugi su se svađali, a ja sam se tukao“ — mislio je. „Gospod će vojnika nagraditi i sada će mu pomoći.“ Ipak uvide, pošto nije bilo vremena za udvaranje, da treba brzo raditi i metnuti sve na kocku; otići, zatražiti ruku odmah, pa ili posle brzih oglasa venčati se, ili biti odbijen. — Bio sam već odbijen, pa mogu i sad! — gunđao je pan Volodijovski, mičući žutim brkovima. — Šta mi škodi! Ipak je bilo nešto u ovo brzoj odluci što mu se nije sviđalo. Zadavao je sebi pitanje: da li, idući da je prosi ovako odmah posle spasavanja, neće ličiti na poverioca koji traži da mu se dug plati što pre i sa zelenaškim interesom? — Možda to neće biti ni kavaljerski? Eh, ali za šta se može tražiti zahvalnost, ako ne za uslugu? A ako se ova žurba ne svidi devojci, ako se napući na to, onda joj se može reći: „Draga pano, ja bih se i godinu dana udvarao i gledao ti u očice, ali sam vojnik, a tamo grube zovu u rat!” — Baš ću da idem! — govorio je sebi pan Volodijovski. Ali mu ubrzo druga jedna misao pade na um. A ako ona odgovori: „Onda idite u rat, dragi vojniče, a posle rata ćete mi se udvarati godinu dana i gledati u očice, jer ja čoveku kojega ne poznajem duše i tela odmah ne dam.“ Onda će sve propasti. Da će propasti, to je pan Volodijovski osećao odlično; jer, ostavivši na stranu devojku, koju za to vreme može neko drugi uzeti, nije on bio siguran ni u svoju stalnost. Savest mu je govorila da se u njemu samom ljubav palila kao slama, ali se i gasila kao slama. — Onda će sve propasti!... I onda, potucaj se i dalje, vojniče beskućniče, od logora do logora, iz boja u boj, bez krova, bez ikoga

svoga. Osvrći se posle rata na sve četiri strane, ne znajući, van oružnice, gde glavu da skloniš! Na kraju pan Volodijovski nije znao šta da radi. Bi mu nekako tesno u pacuneljskoj kućici i zagušljivo, te uze kapu da izađe malo na put i ogreje se na majskome suncu. Na pragu naiđe na jednoga od Kmićicovih ljudi, koji je pripao starome Pakošu. Kozak se grejao na suncu i udarao u banduru. — A šta ti tu radiš? — upita pan Volodijovski. — Sviram, pane — odgovori kozak, dižući izmršavelo lice. — A odakle si? — pitao je dalje pan Mihal, zadovoljan što ima čime da prekine misli. — Izdaleka, pane, od Vjahle. — Pa što nisi pobegao, kao i ostali tvoji drugovi? O, vucibatino jedna! Oprostila vam vlastela život u Ljubiču da bi imala radnika, a vi ste pouticali čim su vam skinuli veze. — Ja neću uteći. Ovde ću crći, kao pas. — Toliko ti se ovde dopada? — Kome je bolje u polju, taj beži, a meni je bolje ovde. Ja sam imao prostreljenu nogu, a ovde mi ju je zavila vlastelinka, starčeva ćerka, i lepu reč rekla. Takve lepotice ja očima nisam video... Zašto da idem odavde? — Koja ti se toliko dopala? — Mariška. — I ti ćeš da ostaneš? — Ako crknem, onda će me izneti, ako ne, ostaću. — Zar misliš da od Pakoša zaslužiš ćerku? — Ne znam, pane. — Pre bi on takvome golji dao smrt, no ćerku. — Ja imam dukata u šumi zakopanih: dve pregršti. — Od pljačke? — Od pljačke, pane. — Da imaš u pun lonac, ti si seljak, a Pakoš vlastelin. — Ja sam putni bojarin.1 — Ako si putni bojarin, onda si gori od seljaka, jer si izdajnik. Kako si samo mogao da služiš neprijatelju? — Ja mu nisam ni služio. Putni bojarin — u Litvi neplemić, ali slobodan čovek, između seljaka i vlastelina, nosio je starosna pisma. 1

— Pa otkud vas je pan Kmićic uzimao? — Sa druma. Ja sam služio kod pana poljnoga hetmana, ali se posle steg razišao, jer se nije imalo šta jesti. Kući se nisam mogao vraćati, jer je spaljena. Neki su pošli na drum da pljačkaju, pošao sam i ja. Pan Volodijovski se silno začudi, jer je sve dotle držao da je pan Kmićic napao Oljenku sa odredom pozajmljenim od neprijatelja. — Dakle vas pan Kmićic nije dobio od Trubeckoga? — Među nama je bilo najviše tih koji su ranije služili kod Trubeckoga i Hovanjskoga, ali su od njih pobegli na drum. — A zašto ste pošli s panom Kmićicom? — Zato što je on slavan ataman. Nama su pričali koga on pozove da ide s njim, tome kao da je napunio kesu talirima. Stoga smo mi pošli. Ali Bog nije dao. Pan Volodijovski stade da maše glavom i da premišlja da su ipak ovoga Kmićica suviše ocrnili; zatim pogleda iznurenoga bojarina i opet zavrte glavom. — Toliko je voliš? — Da, toliko, pane. Pan Volodijovski ode od njega, a na polasku pomisli: to je odlučan čovek! Taj nije lupao glavu, zavoleo je i ostaje. Takvi su najbolji... Ako je odista putni bojarin, onda je to isto što i seoski vlastelin. Kad iskopa svoje dukate, možda će mu starac dati Marišku. A zašto? Zato što nije lomio prste, nego se uzjogunio da je dobije. I ja ću da se uzjogunim. Tako razmišljajući išao je pan Volodijovski putem po suncu; ponekad bi zastao i upro oči u zemlju ili pogledao u nebo, pa opet nastavio put, dok iznenada ne ugleda kako leti jato divljih pataka. Onda poče da po njima vrača: da ide ili da ne ide?... Iziđe mu da ide. — Idem, nije druge! I krete se kući. No uz put svrati u konjušnicu, pred čijim su vratima njegova dva momka bacala kocke. — Siruć, — reče pan Volodijovski — a je li opletena Basjorova griva? — Opletena je, pane pukovniče. Pan Volodijovski uće u konjušnicu. Basjor mu se javi od jasala; vitez mu priđe, potapša ga po slabini, zatim stade da broji pletenice na vratu. — Ići... ne ići... ići... Vradžbina opet ispade povoljno. — Sedlajte konje, a vi se obucite lepo — naredi pan Volodijovski. Pa onda brzo ode u kuću i stade da se oblači. Obu visoke konjičke

žute posuvraćene čizme sa zlatnim ostrugama i nov, crven mundir; uz to mač u čeličnim kanijama, vrlo lep, sa branikom zlatom izvezenim, poluoklop od sjajna čelika, koji je pokrivao samo gornji deo grudi do grla; imao je i kalpačić od risovine sa lepim čapljinim perom, ali kako je on pristajao samo uz poljsko odelo ostavi ga u škrinji, a na glavu metnu švedski šlem sa čelenkom, pa izađe pred hodnik. — Kuda to idete? — pitao ga je stari Pakoš, koji je sedeo na banku. — Kuda idem? Treba da onu vašu panu zapitam za zdravlje, jer bi mogla smatrati da sam neki prostak. — Sve se na vašoj milosti blista. Svaka je devojka ćurka! Sem pana očiju da nema, pa da se u vas odmah ne zaljubi... U tom naiđoše dve mlađe Pakoševe ćerke, vraćajući se sa podnevne muže, svaka sa kablicom u ruci. Ugledavši pana Volodijovskoga, stadoše kao ukopane, u čudu. — Kralj, nije kralj? — reče Zonja. — Vaša milost kao na svadbu! — dodade Mariška. — Može biti i svadbe, — nasmeja se stari Pakoš jer ide u pohode našoj pani. Starac i ne dovrši, a kabao izlete iz Mariškinih ruku i mleko se proli čak do nogu pana Volodijovskoga. — Pazi kad nešto držiš! — reče ljutito Pakoš. — Što ti je koza! Mariška ne reče ništa, diže kabao, pa ode tiho. Pan Volodijovski posede konja, a za njim se urediše dva njegova momka, pa pođoše utroje u Vodokte. Dan je bio lep. Majsko sunce je odsijavalo na naprsniku i šlemu pana Volodijovskoga, tako da, kad bi išao između vrba, izdaleka bi se činilo da to drugo sunce ide putem. — Baš sam radoznao da li ću se vratiti s prstenom ili s korpom. — Šta kažete, vaša milosti? — upita Siruć. — Glup si! Momak povuče nazad konja, a pan Volodijovski nastavi: — Sva sreća što mi ovo nije prvina. Ova mu je misao davala neobičnu hrabrost. Kad stigoše u Vodokte, pana Aleksandra ga ne poznade odmah, te joj je morao ponoviti svoje ime. Tada ga primi ljubazno ali ozbiljno i s izvesnom usiljenošću. A on se predstavio vrlo lepo, jer iako je bio vojnik, ne dvoranin, ipak se bavio dugo na raznim dvorovima i kretao po društvima. Pokloni joj se, dakle, sa velikim poštovanjem i, metnuvši ruku na srce, reče: — Došao sam ovamo da vas upitam za zdravlje, da nije od straha

pretrpelo kakvu štetu, što sam bio dužan učiniti sutradan, ali nisam hteo da dosađujem. — Veoma je lepo od vas što, izbavivši me od onakve opasnosti, još ste me se i setili... Sedajte, pane, jer ste mi mio gost. — Poštovana pano! — odgovori pan Mihal. — Kad bih ja vas zaboravio, onda ne bih bio dostojan one milosti koju mi je Bog ukazao kad mi je dopustio da pomognem tako dostojnoj ličnosti. — Ne! Ja sam dužna da zahvalim Bogu prvo, pa onda odmah vama... — Kad je tako, onda zahvalimo oboje, jer ga ja ni za što više ne molim, no samo da mogu i dalje da vas branim, kad god zatreba. To rekavši pan Volodijovski mrdnu uvoštanjenim brkovima, koji su mu štrčali poviše nosa, jer je bio zadovoljan što je odmah ušao in medias res1 i svoje osećanje izneo kao na dlanu. A ona je sedela zbunjena i nema, ali lepa kao prolećni dan. Lako rumenilo oblilo joj obraze, a oči pokrila dugim trepavicama od kojih su padale senke na jagodice. „Dobar znak ova zabuna“ — pomisli pan Volodijovski. I, hraknuvši, nastavi: — Vi znate da sam ja posle smrti vašega dede komandovao Laudancima? — Znam, — odgovori Oljenka — pokojni deda nije mogao da ide u poslednji rat, ali mu je bilo veoma milo kad je čuo kome je knez vojvoda viljnjanski dao taj steg i pričao je da vas zna po glasu kao slavnoga ratnika. — Zar je tako o meni govorio? — Lično sam slušala kako vas je u nebesa dizao, a posle su i Laudanci to isto činili. — Ja sam prost vojnik, nedostojan da me uznose ne samo do nebesa, nego ni iznad ostalih. No ipak mi je milo što vam nisam sasvim nepoznat, jer nećete pomisliti da vam je neznan i nepouzdan gost pao s kišom iz oblaka. Uvek je milo čoveku kad zna s kim ima posla. Mnogo se ljudi skita koji se zovu kolenovićima i kite dostojanstvima, a ovamo bog zna ko su, možda često nisu ni vlastela. Pan Volodijovski je hotimice ovako naveo razgovor da bi o sebi mogao reći ko je, a i Oljenka odmah odgovori: — U vas niko neće posumnjati, jer i ovde, u Litvi, ima vlastele toga imena. 1

U srce stvari.

— Ali ti se pečate Osorjom, a ja sam Korčak Volodijovski i mi smo poreklom iz Ugarske, od jednoga Atilinoga dvoranina koji je, gonjen od neprijatelja, učinio zavet Bogorodici da će iz paganske vere preći u katoličku, ako živ umakne. Taj je zavet održao, pošto je srećno preplivao tri reke, baš one što ih u grbu nosimo. — Dakle vi niste rodom iz ovih krajeva? — Nisam, milostiva pano. Ja sam iz Ukrajine, od maloruskih Volodijovskih, pa i danas imam tamo selo, koje je sad neprijatelj zauzeo; ali ja od mladosti služim u vojsci, manje mareći za bogatstvo no za uvrede koje otadžbini čine tuđinci. Služio sam od najmlađih godina pod vojvodom maloruskim, našim neoplakanim knezom Jeremijom, sa kojim sam i u svima bojevima bio. Bio sam i kod Mahnuvke i kod Konstantinova, i zbarašku sam glad izdržao, a posle Berestečka kralj me je lično stisnuo za glavu. Bog mi je svedok, milostiva pano, da se nisam ovde došao hvaliti, ali hoću da znate, da nisam nikakav čankoliz, koji se samo hvali, a krvi žali, nego da mi je život protekao u poštenoj službi, u kojoj se steklo nešto slave, a savest ničim nije okaljala. Ovo mogu posvedočiti i mnogi pošteni ljudi. — Kamo da su svi kao vi! — uzdahnu devojka. — Vama je sigurno na misli onaj nasilnik što je na vas smeo dići bezbožnu ruku? Pana Aleksandra upre oči u pod i ne odgovori ništa. — On je dobio svoje, — nastavi pan Volodijovski — pa, iako su mi rekli da će ozdraviti, ipak se od kazne neće izvući. Svi su ga čestiti ljudi osudili, čak i preterano, jer vele da se udružio s neprijateljima da bi od njih dobio pomoć, što nije istina, pošto oni ljudi s kojima je na vas napao nisu uzeti od neprijatelja, nego sa druma. — Otkuda to znate? — upita živo devojka, dižući na pana Volodijovskoga svoje plave oči. — Od samih onih ljudi. Čudan je čovek taj Kmićic, jer kad sam mu ja pre dvoboja prebacio izdaju, on nije porekao, iako sam ga bez razloga osumnjičio. Vidi se da je u njemu đavolski ponos. — I vi svuda govorite da on nije izdajnik. — Nisam govorio, jer ni ja nisam znao, ali ću od sada govoriti. Ta ne pristoji se tako klevetati ni najcrnjeg dušmanina. Oči pane Aleksandre zaustaviše se po drugi put na malom vitezu s izrazom simpatije i zahvalnosti. — Vi ste tako čestit čovek, tako čestit, kao retko ko!... Pan Volodijovski okupi da mrda brkovima od zadovoljstva. Na stvar, Mihale! — pomisli.

Zatim glasno: — Još više ću vam reći!... Način pana Kmićica osuđujem, ali mu se ne čudim što je tražio vas kojoj bi i sama Venus mogla biti sluškinja. Očajanje ga je navelo na zlo i sigurno će ga opet navesti, ako mu se ukaže prilika. I kako kod tako neobične lepote da ostanete sami i bez zaštite? Ima još takvih Kmićica u svetu, ima ih još koje ćete zaneti, i izložiti se mnogim opasnostima. Bog mi je ukazao milost te sam mogao da vas oslobodim, ali mene već zovu trube Gradivove...1 Ko će vas onda čuvati?... Milostiva pano! Vojnike bede da su prevrtljivi, ali nepravedno. Ni u meni nije srce od kamena i nije moglo ostati ravnodušno prema tolikim divnim dražima... Ovde pan Volodijovski kleče na oba kolena pred Oljenku: — Pano, — reče klečeći — nasledio sam steg od vašega dede, pa dopustite da i unuku nasledim. Poverite mi zaštitu nad sobom, dopustite da okušam slast uzajamne ljubavi, uzmite me za stalnoga zaštitnika, pa ćete biti i spokojni i bezbedni, jer i kad odem u rat samo ime će vas braniti. Pana je bila đipila sa stolice i slušala u čudu pana Volodijovskoga, a on je nastavljao: — Siromašan sam vojnik, ali sam vlastelin i čestit čovek, i zaklinjem se da nećete naći ni na mome grbu ni na mojoj savesti nikakve mrlje. Možda grešim što hitam, ali je i to razumljivo, jer me zove otadžbina, koju ni radi vas neću da napustim... Zar me nećete utešiti? Zar mi nećete dati nade? Zar mi nećete reći lepe reči? — Vi tražite od mene ono što je nemogućno... Tako mi Boga, to ne može da bude! — odgovori sa strahom Oljenka. — Od vaše volje zavisi... — Baš zato odmah odgovaram: ne! Ovde pana stušti obrve: — Pane, dugujem vam mnogo, ne poričem. Tražite što god hoćete, sve ću dati, osim ruke. Pan Volodijovski ustade. — Vi me nećete, je l’ te? — Ne mogu! — I to je vaša poslednja reč? — Poslednja i neporečna. — A možda vam se samo hitnja nije svidela? Onda mi dajte nade! 1

Bog rata.

— Ne mogu, ne mogu!... — Nema, dakle, ovde za mene sreće, kao što je nije bilo ni na drugim mestima. Pano, nemojte mi nuditi nagrade za uslugu, jer nisam po nju došao; a što sam tražio ruku, nisam tražio na ime nagrade, nego po dobroj volji. Kad biste mi rekli da je dajete zato što morate, opet je ne bih primio. Kad nema volje, nema ni sudbine. Odbili ste mene... dabogda vam niko gori ne pao u deo. Izlazim iz ovoga doma kako sam i ušao... samo se više neću vratiti. Ovde me nipodaštavaju. Neka bude i tako. Budite srećni, ma i sa onim Kmićicom, jer ste možda baš zbog toga i ljuti što sam među vas stavio sablju. Kad vam je on bolji, onda vi odista niste za mene. Oljenka se uhvati rukama za slepoočnice i ponovi nekoliko puta: — Bože, bože, bože! Ali taj njen bol ne smiri pana Volodijovskoga, koji se pokloni i izađe pakostan i ljutit; zatim odmah pojaha konja i ode. — Noga moja više tamo neće kročiti! — reče glasno. Siruć, jezdeći pozadi, odmah priđe. — Šta kažete? — Glup si! — odgovori pan Volodijovski. — To ste mi već kazali kad smo išli ovamo. Nasta ćutanje; zatim pan Mihal opet poče da gunđa: — Nezahvalnošću su me tamo nahranili... Preziranjem za ljubav nagradili... Moraću ostati do groba neženjen. Tako je suđeno. Neka ide do đavola takav udes!... Čim zaprosiš — odbiju... Nema pravde na ovome svetu!... Šta je to rđavo ona videla na meni? Ovde pan Volodijovski stušti obrve i stade da napreže misli; najednom se udari rukom po kolenu. — Znam već! — uzviknu. — Ona onoga još voli... ne može biti drukčije. No ta mu opaska ne razvedri lice. Tim gore po mene, — pomisli malo posle — jer ako ga ona posle svega onoga još voli, onda će ga večito voleti. Što je mogao najgore da učini, što je već učinio. Otići će u rat, zadobiti slavu i popraviti glas... I ne treba mu u tome smetati... pre mu treba pomoći, jer je to korisno otadžbini... Dabome! On je dobar vojnik... Nego, čime li je samo tako zadobi? Ko to da pogodi... Poneki ima tu sreću, čim pogleda žensko, a ono odmah gotovo za njim i u vatru... Da je da čovek zna čime se to postiže, ili da dobije neku čaroliju, pa bi se moglo nešto postići. Zaslugom ništa ne postižeš kod žene. Lepo je rekao pan Zagloba da su lisica i žena najprevrtljivija stvorenja na svetu. A ipak mi je žao što je sve

propalo! Strašno je lepa, i čestita žena, kako pričaju. Ponosna je kao đavo... Ko zna hoće li poći za njega, iako ga voli, jer ju je teško prevario i uvredio... Ta on je mogao mirno doći do nje, a ipak je više voleo da se svađa... Ona je kadra da se odrekne i udaje i dece... Meni je teško, ali je i njoj, jadnici, možda još i teže... Ovde panu Volodijovskom dođe žao Oljenke, te stade da vrti glavom i cokće ustima, najzad reče: — Neka joj Bog pomaže! Ne ljutim se na nju! Nije meni ovo prvo odbijanje, a njoj je prvi bol. Ona jadnica jedva diše od briga, a ja sam joj još prebacio zbog toga Kmićica i prelio čašu žuči. Nije bilo lepo da to činim, treba da popravim. Kuršumi me ubili, baš sam bio grub. Napisaću joj pismo da mi oprosti, a posle, šta mogu, pomoći ću joj. Dalja mu razmišljanja prekide Siruć koji opet priđe i reče: — Molim vas, eno tamo, tamo na brdu, pana Harlampa, ide s nekim. — Gde? — Eno onamo! — Zaista se vide dva konjanika, ali je pan Harlamp ostao kod kneza vojvode viljnjanskog. Pa čemu ga iz takve daljine poznaješ? — Pa po kulašu. Njega sva vojska poznaje. — Zaista, vidi se kulšast konj... Ali može biti neko drugi. — Kad ja i njegov hod poznajem... To je sigurno pan Harlamp. Pognaše brže konje, a to isto učiniše i oni konjanici, te pan Volodijovski ubrzo poznade da to odista ide pan Harlamp. To je bio poručnik pjatihorskog stega litvanske redovne vojske, davnašnji poznanik pana Volodijovskoga, stari dobar vojnik. Nekad su se on i mali vitez mnogo svađali, ali docnije, služeći i ratujući zajedno, zavoleše se. Pan Volodijovski mu priskoči živo i, raširivši ruke, povika: — Kako si, Nosonja?! Otkuda ti ovde? Njegov drug, koji je doista zaslužio nadimak, jer je imao vrlo veliki nos, pade u zagrljaj pukovniku, pa se pozdraviše radosno; zatim, odahnuvši, reče: — Došao sam baš k tebi s naredbom i novcem. — S naredbom i novcem? A od koga? — Od kneza vojvode viljnjanskoga, našega hetmana. Šalje ti ovlašćenje da odmah vrbuješ vojnike, i još jedno za pana Kmićica, koji takođe mora biti u ovoj okolini. — I za pana Kmićica?... Pa kako ćemo udvoje vrbovati u istoj okolini? — On ima da ide u Troke, a ti ćeš ostati u ovoj okolini.

— A otkuda si znao gde da me tražiš? — Sam se hetman za tebe raspitivao, pa su mu ljudi iz ove okoline, koji tamo još služe, rekli gde te mogu naći i ja sam išao nasigurno... Tamo si ti još u velikoj milosti!... Slušao sam kako je sam knez govorio da se nije nadao nikakvom nasleđu od maloruskog vojvode, a međutim je nasledio najvećega viteza. — Dao mu bog da nasledi i bojnu sreću... Velika je za mene čast što imam da vrbujem i odmah ću početi... Vojnika ovde ima dosta, samo ako imadnu čime da se opreme. A jesi li doneo dovoljno novaca? — Kad odeš u Pacunelje, izbrojaćeš. — Dakle i u Pacunelje si već stigao? Samo se čuvaj, jer je tamo lepih devojaka kao maka u bašti. — Zato je tebi i prijao boravak tamo... Čekaj-der, imam i jedno privatno pismo od hetmana tebi. — Onda daj! Pan Harlamp izvadi pismo s malim Rađivilovim pečatom, a pan Volodijovski ga otvori i stade da čita: „Pane pukovniče Volodijovski! Znajući vašu iskrenu nameru da služite otadžbini, šaljem vam ovlašćenje za vrbovanje, ali ne kao što se obično radi, nego što brže, jer je periculum in mora.1 Ako želite da nas obradujete, onda neka steg do kraja jula, a najdalje do polovine avgusta bude opremljen i spreman za put. Brine nas gde ćete dobiti dobrih konja, naročito što i novaca šaljemo malo, pošto više nismo mogli iskamčiti od pana podblagajnika, koji je još uvek prema nama neraspoložen. Polovinu tog novca podajte lično panu Kmićicu, kome pan Harlamp takođe nosi ovlašćenje. Očekujemo od njega da će nam u tome revnosno poslužiti. No, kako nam je do ušiju došla vest o njegovim nasiljima u upitskom srezu, najbolje je da vi njegovo ovlašćenje uzmete od Harlampa i sami ocenite da li da mu ga date. Ako biste smatrali da je učinio velike krivice, koje povlače gubitak časti, onda mu nemojte davati; bojimo se da naši neprijatelji, kao pan podblagajnik i pan vojvoda vitepski, ne dignu graju što ovakve poslove poveravamo nedostojnim ljudima. Ali ako biste, ocenivši da tamo nema ništa krupno, dali ovlašćenje, onda neka se Kmićic trudi da svojom revnosnom službom zagladi krivice; a neka ne ide ni na kakva sudska ročišta, jer pripada našem hetmanskom sudu i sudićemo mu samo mi, niko drugi, no tek pošto svrši posao. Ovu našu preporuku smatrajte kao 1

Opasnost u otezanju.

dokaz poverenja, koje ukazujemo vašoj pameti i vernoj službi. Januš Rađivil, knez od Birža i Dubinaka, vojvoda viljnjanski.“ — Strašno se pan hetman brine kako ćeš naći konje — reče pan Harlamp kad mali vitez završi čitanje. — Razume se da će za konje biti teško — odgovori pan Volodijovski. — Sila će ovdašnje male vlastele doći čim čuje, ali oni imaju samo žmuđske tegleće konje, ne baš zgodne za službu. Za dobar uspeh morali bi im se svima dati drugi konji. — To su dobri konji, znam ih ja odavno, strašno izdržljivi i okretni. — Ba! — reče pan Volodijovski. — Ali su mali, a narod je ovde visok. Kad oni stanu u red na takvim konjima, ti bi rekao: steg jaše na psima. To je nevolja!... Ja ću se revnosno latiti posla, jer se i meni hita. Ostavi mi ovlašćenje za Kmićica, kako pan hetman naređuje, ja ću mu ga dati. U najzgodnije mu je vreme došlo. — A što? — Jer se ovde vladao tatarski i devojke uzimao u ropstvo. Više ima parnica i ročišta no kose na glavi. Nema ni nedelju dana kako sam s njim delio megdan. — E! — reče Harlamp. — Ako si se ti sa njim tukao, onda on sad leži. — Ali mu je već bolje. Za nedelju dve dana biće zdrav. Šta se tamo čuje de publicis?1 — Po starome, rđavo... Pan podblagajnik Gosjevski jednako je s našim knezom u zavadi, a kad se hetmani ne slažu, onda ni poslovi ne mogu da budu u redu. A malo smo se popravili i ja mislim, samo da ima sloge, izišli bismo na kraj sa ovim neprijateljem. Daće bog te ćemo još za njima otići i u njihovu domovinu. Svemu je kriv pan podblagajnik! — A drugi vele da je baš veliki hetman. — To su izdajice. To tako priča vojvoda vitepski, jer su se on i pan podblagajnik odavno slizali. — Vojvoda vitepski je čestit građanin. — Zar si i ti na Sapjehinoj strani, protiv Rađivila? — Ja sam na strani otadžbine, na čijoj su strani dužni svi da budu. 1

O javnim poslovima.

To i jeste zlo što se čak i mi vojnici delimo na stranke, umesto da se bijemo. A da je Sapjeha čestit građanin, to bih kazao i samome knezu, iako pod njim služim. — Pokušavali su neki čestiti ljudi da ih izmire, ali nisu uspeli — reče Harlamp. — Strašno sad sprema nešto novo. Očekivali smo da kralj dođe sa zamanicom — ali uzalud! Vele da može zatrebati na nekoj drugoj strani. — Valjda u Ukrajini? — Zar ja znam! Samo je jednom poručnik Brohvič ispričao što je čuo sopstvenim ušima. Došao je od kralja Ticenhauz našem hetmanu, pa su se zatvorili i tamo nešto dugo razgovarali, što Brohvič nije mogao da čuje, ali kad su izlazili, onda je svojim ušima, ponavljam, čuo kako je pan hetman rekao: „Zbog toga može biti nov rat.“ Strašno smo tamo svi lupali glave šta je to moglo da znači. — Sigurno je rđavo čuo! S kime da bude nov rat? Nesar nam sad želi više dobra no našim neprijateljima, pošto mu je bolje da bude na strani prosvećenoga naroda. Sa Šveđanima još nije isteklo primirje i neće isteći još za šest godina, a Tatari pomažu nama u Ukrajini što ne bi činili bez volje Turaka. — Ni mi nismo mogli ništa da pogodimo. — Jer ništa nije ni bilo. Nego ja hvalim boga što imam nov posao. Već sam i tugovao za ratom. Dakle ti hoćeš da predaš ovlašćenje Kmićicu. Pa rekao sam ti da pan hetman tako naređuje. Moram i inače da ga pohodim, jer je takav viteški običaj, a sa ovlašćenjem imam još više razloga. Hoću li mu ovlašćenje dati, to je druga stvar; promisliću se, jer je to ostavljeno mojoj volji. — Meni je to i zgodnije, pošto žurim. Imam i treće ovlašćenje za pana Stankjeviča; posle mi je naređeno da idem u Kjejdane, da primim top koji će tamo doći; zatim u Birže, da vidim je li sve spremno za odbranu. — I u Birže? — Da. — To mi je čudno. Nikakvih novih pobeda nije neprijatelj odneo, te mu je daleko do Birža, na kurlandsku granicu. A pošto, kao što vidim, opremaju nove stegove, imaće ko da brani čak i one krajeve koji su već pali pod neprijatelja. Kurlanđani valjda i ne misle da ratuju s nama. Oni su dobri vojnici, ali ih je malo, i sam bi ih Rađivil mogao udaviti jednom rukom. — I meni je to čudno, — odgovori Harlamp — utoliko pre što mi je

naređeno da se žurim i dato mi uputstvo, ako što ne nađem u redu, da odmah javim knezu Boguslavu, koji će poslati inženjera Petersona. — Šta bi to moglo da bude? Samo da ne bude kakvog građanskog rata. Neka nas Bog od toga čuva! Već i ovako, čim se tu umeša knez Boguslav, ne može biti dobra. — Nemoj govoriti protiv njega ništa. To je junak. — Ne poričem ja njemu junaštvo, ali je on više Nemac, ili Francuz, no Poljak... I ne mari nimalo za Poljsku, no samo za dom Rađivila, da njega što više uzdigne, a sve ostalo da smanji. On i u knezu vojvodi, našem hetmanu, podstiče gordost, koje on i bez njega ima dovoljno, i sve svađe sa Sapjehama i Gosjevskim jesu njegovi plodovi. — Veliki si ti, vidim, državnik. Treba, Mihale, da se što pre oženiš da ne bi takva pamet propala. Volodijovski pogleda oštro u druga. — Da se ženim?... A? — Razume se! A možda se ti ovde negde i udvaraš, jer si, vidim, obučen kao za paradu. — Kako bi bilo da me ostaviš na miru! — More, priznaj... — Neka svaki svoje korpe ređa, a ti za tuđe ne pitaj, jer i ti si dosta dobio. Baš je sad vreme da se misli na ženidbu, kad imam vrbovanje na glavi. — A hoćeš li biti u julu spreman? — Za kraj jula biću, ma konje iz zemlje iskopao. Hvala bogu što mi je taj posao došao, inače bih crkao od dosade. I doista su vesti od hetmana i izgledi na težak posao učinili panu Volodijovskome veliku olakšicu i, pre no što stigoše do Pacunelja, skoro nije ni mislio o neprilici koja ga je pre jednog sata snašla. Glas o ovlašćenju za vrbovanje brzo puče po celom zaseoku. Odmah dođoše vlastela da čuju je li istina, a kad pan Volodijovski potvrdi, učini to silan utisak. Dobra volja je bila opšta, samo su se neki brinuli što je trebalo poći krajem jula, pred žetvu. Pan Volodijovski posla glasnike i u druga sela i u Upitu, i znatnijim vlasteoskim domovima. Uveče dođe nekoliko Butrima, Stakjana i Domaševiča. I onda stadoše jedan drugog nagovarati i pokazivati sve veću volju i pretiti neprijateljima, i obećavati sebi pobede. Jedini su Butrimi ćutali, ali im to nije uzimano za zlo, jer se znalo da će oni poći svi do jednoga. Sutradan zabruja u svima zaseocima, kao u košnicama. Ljudi više nisu govorili o panu Kmićicu, ni o pani Aleksandri, no samo o budućem pohodu. I pan Volodijovski je od srca oprostio Oljenki odbijanje, tešeći

se pri tom pomišlju da ono nije poslednje, kao što ni ljubav nije bila poslednja. Međutim malo se premišljao šta da učini sa Kmićicovim ovlašćenjem.

IX

Za pana Volodijovskoga nasta vreme naporna rada, pisanja pisama i odlazaka u okolinu. Iduće nedelje već je prešao u Upitu i tamo počeo vrbovanje. Rado su mu grunula vlastela, manja i veća, jer je bio čuven. Naročito su dolazili Laudanci, kojima je trebalo nabavljati konje. Stoga se pan Volodijovski vrteo kao čikov; no, kako je bio okretan i nije žalio truda, išlo mu je dobro. U to vreme je pohodio u Ljubiču i pana Kmićica, koji je već bio prilično prezdravio i za koga se, iako još nije ustajao iz postelje, znalo da će ozdraviti. Očevidno, ukoliko je pan Volodijovski imao tešku sablju, utoliko je imao laku ruku. Poznade ga pan Kmićic odmah i malo poblede kad ga vide. Nehotice posegnu rukom za sablju nad posteljom, ali se trže kad vide gostu osmeh na usnama, te mu pruži izmršavelu ruku i reče: — Hvala vam na pohodi. To je ljubaznost dostojna takvoga kavaljera. — Došao sam da vas upitam da li se još ljutite na mene — reče pan Mihal. — Ne ljutim se, jer me nije pobedio makar ko, nego majstor nad majstorima. Jedva sam ostao živ. — A kako je sa zdravljem? — Vi se sigurno čudite kako sam ispod vaše ruke izišao živ? I sam priznajem da to nije laka stvar. Ovde se pan Kmićic osmehnu: — No, još nije propala stvar. Dovršićete me kad htednete. — Nikako nisam došao s tom namerom... — Vi kao da ste đavo — prekide Kmićic — ili imate čaroliju. Bog vidi da mi sad nije do samohvalisanja, jer se vraćam sa onoga sveta, ali sam pre megdana s vama uvek mislio: ako nisam u Poljskoj prva sablja, a ono sam sigurno druga. Međutim — čudo neviđeno! Ta ja ni prvi udarac ne bih odbio da ste vi hteli. Recite mi gde ste se tako izučili? — Imalo se malo urođena dara, — odgovori pan Mihal — a i otac

me je odmalena učio. On mi je često govorio: „Bog ti je dao mali rast, ako te se ljudi ne budu bojali, onda će ti se podsmevati“. Posle sam, služeći u stegu maloruskog vojvode, doučio ostalo. Bilo je tamo nekoliko njih koji su smelo mogli sa mnom da se bore. — Zar je moglo biti takvih? — Moglo je, jer je bilo. Bio je pan Podbipjenta, Litvin visoka roda, koji je poginuo u Zbaražu... Gospode, daj mu duši rajsko naselje!... Čovek tako grdne snage da je bilo nemogućno zakloniti se, jer je mogao da preseče i zaklon i protivnika. Pa je bio još i Skšetuski, moj iskreni prijatelj i najbolji drug, o kome ste morali slušati. — Razume se! On je izišao iz Zbaraža i probio se kroz kozake. Ko za njega nije čuo?!... Dakle vi ste iz takvoga društva? I zbaraščik?... Klanjam se! Klanjam! Čekajte!... Pa ja sam i za vas čuo kod viljnjanskog vojvode. Svakako vam je ime Mihal; no kako sveti Mihal predvodi svu nebesku vojsku i toliko je već odneo pobeda nad paklenim stegovima, više volim da mi je on zaštitnik. — Sigurno je da se Ježi ne može meriti s Mihalom. — Vi ste onaj Volodijovski o kome se pričalo da je posekao Bohuna. — Ja sam. — No, od takvoga nije žao čoveku da dobije po glavi. Dao bi bog da možemo postati prijatelji. Vi ste me, doduše, nazvali izdajnikom, ali ste se u tome prevarili. Rekavši to, pan Kmićic se namršti, kao da ga rana nanovo zabole. — Priznajem da sam se prevario, — odgovori pan Volodijovski — ali ne čujem to tek od vas, jer su mi to već vaši ljudi kazali. I znajte da inače ne bih ovamo došao. — Mnogo su ovde oštrili jezike na meni, — govorio je ogorčeno Kmićic — ali neka bude što bude. Imam mnogo mana, priznajem, ali su me i ljudi ovde rđavo dočekali... — Vi ste najviše sebi naškodili spaljivanjem Volmontoviča i poslednjom otmicom. — Ali me zato i muče parnicama. Već imam puno ročišta za sud. Ne dadu mi bolesnome da ozdravim. Spalio sam Volmontoviče, istina je, a i nešto se ljudi pobilo; pa ipak neka Bog sudi da li sam to učinio iz obesti. Te iste noći, pred spaljivanjem, bio sam se zarekao da živim sa svima u slozi, da pridobijem ovdašnje šljivare, da odobrovoljim čak i ćifte iz Upite, jer sam tamo zaista učinio nasilje. Onda se vratim kući i šta zatičem? Zatičem svoje drugove pobijene kao volove, gde leže pored zida! Kad sam saznao da su to učinili Butrimi, onda je đavo ušao u mene... i osvetio sam se svirepo... Hoćete li poverovati zašto su ih

pobili?... To sam posle saznao od jednoga Butrima, kojega sam napao u šumi: pobili su ih zato što su u krčmi hteli da igraju sa devojkama!... Ta ko se ne bi osvetio? — Dragi moj pane! — odgovori Volodijovski. — Istina je da je suviše oštro postupljeno s vašim drugovima, samo da li je njih vlastela pobila? Nije! Pobio ih je njihov raniji glas, koji su ovamo doneli, jer da se kakvim učtivim vojnicima prohtelo da igraju, sigurno ih za to ne bi potukli. — Jadnici! — govorio je Kmićic, idući za svojom mišlju. — Kad sam ovo sad ležao u groznici, svakoga su večera ulazili eno na ona vrata, iz one sobe... Viđao sam ih oko postelje, kao na javi, modre, izubijane, a jednako ječe: „Jendruse! Plati misu za našu dušu, jer smo na mukama!“ Kažem vam, kosa mi se na glavi dizala, jer su i na sumpor mirisali... Misu sam već platio da im štogod pomogne. Nasta kratko ćutanje. — A što se tiče otmice — nastavi Kmićic — vama niko nije mogao kazati da mi je ona spasla život kad me je vlastela gonila; ali mi je posle rekla da odlazim i da joj ne izlazim na oči. Šta mi je onda ostajalo?! — Ipak je to tatarski način. — Vi valjda ne znate šta je ljubav, i do kakvoga očajanja može da dospe čovek kad izgubi ono što je najviše voleo. Ja ne znam šta je ljubav? — uzviknu ljutito Volodijovski... — Od kako sam sablju počeo da pašem, uvek sam bio zaljubljen... Istina je da se subjectum1 menjao, jer mi se nigde ljubav nije ljubavlju vraćala. Da nije toga, ne bi bilo od mene vernijega Troila. — Kakva mi je to ljubav kad se predmet menja — reče Kmićic. — Onda ću vam ispričati nešto drugo, što sam svojim očima gledao. U prvo vreme bune Hmjeljnickoga Bohun, ovaj isti što posle Hmjeljnickoga ima najveći ugled među kozacima, ote Skšetuskom ljubljenu devojku, kneginju Bulihovu. Ono vam je tek bila ljubav! Sva je vojska plakala videći očajanje Skšeutskoga, jer mu je brada u dvadeset i nekoj godini osedela, a on pogodite šta je uradio? — Otkud mogu da pogodim! — Evo. Kako je otadžbina bila u nevolji, ponižena, kako je surovi Hmjeljnicki slavio pobedu, on nije ni išao da traži devojku. Bol je žrtvovao Bogu i tukao se u svima bojevima pod knezom Jeremijom, dok se u Zbaražu nije pokrio takvom slavom da mu i danas ime svi sa 1

Predmet.

poštovanjem izgovaraju. Uporedite sad njegov postupak sa svojim, pa vidite razliku. Kmićic je ćutao i grickao brkove. Volodijovski nastavi: — Zato je Skšetuskoga Bog nagradio i dao mu devojku. Odmah posle Zbaraža su se uzeli i već imaju troje dece, mada on nije prestao da služi. A vi, praveći nerede, pomagali ste time neprijatelju i umalo život niste izgubili, da i ne govorim o tome što ste pre nekoliko dana mogli i devojku da izgubite. — Kako to, — reče Kmićic, sedajući u postelji — šta je s njom bilo? — Ništa nije bilo, nego se našao čovek koji je tražio njenu ruku i hteo da je uzme za ženu. Kmićic veoma poblede, upale mu oči stadoše da sipaju varnice. Htede da ustane, čak đipi za časak i povika: — Ko je bio taj đavolski sin? Tako vam živoga boga, kazujte! — Ja — reče Volodijovski. — Vi? Vi? — pitao je u čudu Kmićic. — A kako to?... — Tako. — Izdajniče, to vam neće proći olako!... A ona?... Tako vam boga, kažite sve!... Ona vas je primila? — Odbila odmah i bez razmišljanja. Nasta trenutak ćutanja. Kmićic je disao teško i upijao se očima u Volodijovskoga, a ovaj reče: — Zašto me zovete izdajicom? Valjda sam vam brat ili svat? Valjda sam prekršio datu reč? Pobedio sam vas na megdanu i mogao sam činiti kako mi je volja. — Po starom običaju, to bi jedan od nas krvlju zapečatio. Ako ne sabljom, iz puške bih vas ubio, pa posle neka me đavoli uzmu. — Morali biste me iz puške ubiti, jer, da me nije odbila, ne bih primio megdan. Zašto bih imao da se tučem? A znate li što me je odbila? — Što? — ponovi kao odjek Kmićic. — Jer voli vas. To je bilo više no što je slaba bolesnikova snaga mogla da podnese. Kmićicova glava pade na uzglavlje, čelo se osu obilatim znojem, i on ležaše neko vreme nemo. — Strašno mi je muka — reče malo posle. — A otkuda... znate da ona... voli mene? — Jer imam oči i gledam, jer imam razum i cenim; upravo sada, kad sam dobio korpu, sve mi je jasno. Prvo onda, kad sam posle megdana otišao da joj kažem da je slobodna, jer sam vas posekao, odmah se onesvestila i, umesto da mi zahvali, prezrela me; drugo, kad su vas ovde

Domaševiči unosili, ona vam je pridržavala glavu, kao majka, i treće, kad sam joj zatražio ruku, tako me je dočekala, kao da mi je neko opalio šamar. Ako vam ti razlozi nisu dovoljni, onda je to stoga što ste udareni po glavi pa vam se razum pomutio. — Kad bi to bilo istina! — odgovori iznemoglo Kmićic. — Ovde mi na rane među razne meleme... ali ne bi bilo boljega melema od vaših reči. — Zar vam izdajnik takav melem meće? — Oprostite mi. Nikako mi u glavu ne ide ta sreća da bi ona još htela. — Ja sam rekao da vas ona voli, nisam rekao da vas hoće... To je nešto sasvim drugo. — Ako me ne htedne, onda ću da razbijem glavu o zid. Druge nema. — Moglo bi imati kad biste vi imali iskrenu nameru da izgladite svoje krivice. Sad je rat, možete ići, možete učiniti znatne usluge dragoj otadžbini, proslaviti se junaštvom, glas popraviti. I ko je bez greha? Ko nema krivica na savesti? Svaki ima... Ali za pokajanje i popravku svakome je otvoren put. Vi ste grešili nasiljem, odsad ga izbegavajte; grešili ste protiv domovine, praveći nerede u vreme rata, sada je spasavajte; činili ste nepravde ljudima, nagradite ih... Eto vam puta boljega i pouzdanijega no razbijanje glave. Kmićic je pažljivo posmatrao Volodijovskog, zatim reče: — Vi govorite kao moj iskren prijatelj. — Nisam vam prijatelj, ali uistinu nisam ni neprijatelj. A one me je devojke žao, iako me je odbila, jer sam i ja njoj kazao tešku reč na rastanku. Zbog odbijanja se neću obesiti, nije mi prvina, a uvrede nisam navikao pamtiti. Ako, dakle, vas nagovorim na dobar put, to će takođe biti moja zasluga za otadžbinu, jer ste vojnik dobar i iskusan. — Zar se ja još mogu na taj put vratiti? Toliko me ročišta čeka! Iz postelje treba odmah na sud... Sem da bežim odavde, a to neću. Tolike parnice! A za svaku moram biti osuđen. — Evo, ovde je za to lek! — reče pan Volodijovski vadeći ovlašćenje. — Ovlašćenje za vrbovanje! — uzviknu Kmićic. — Za koga? — Za vas! Ne morate ići nikakvom sudu, jer pripadate hetmanskom, a slušajte što mi vojvoda piše. Tu pan Volodijovski pročita Kmićicu privatno Rađivilovo pismo, odahnu, mrdnu brkovima i reče: — Eto, kao što vidite, od mene zavisi hoću li vam ovlašćenje dati ili ga zadržati.

Neizvesnost, strah i nada odbiše se na Kmićicovom licu. — A vi šta ćete da učinite? — upita tiho. — A ja vam ovlašćenje dajem — reče pan Volodijovski. Kmićic u prvi mah ništa ne reče, spusti glavu na uzglavlje i neko vreme gledaše u tavanicu. Najednom oči počeše da mu se vlaže i u tim očima neznani gosti — suze — pojaviše se na trepavicama. — Neka me konjima rastrgnu! — reče najzad. — Neka me živa oderu, ako sam ja video čestitijega čoveka od vas... Ako ste zbog mene dobili korpu, ako me Oljenka, kao što velite, voli, drugi bi se time više svetio, tim dublje bi me gurnuo... A vi mi pružate ruku i vadite kao iz groba! — Jer neću iz ličnih razloga da žrtvujem dragu otadžbinu, kojoj vi još možete učiniti znatnih usluga. Ali ću vam reći, da ste one kozake pozajmili od Trubeckoga ili Hovanjskoga, ja bih ovlašćenje zadržao. Sva je sreća što to niste učinili. — Primer, primer od vas treba ostali da uzimaju! — odgovori Kmićic. — Dajte mi ruku. Bog će mi dati da vam se kakvim dobrom odužim, jer ste me do smrti obavezali. — Onda dobro, posle o tome! A sad... slušajte dobro! Ne treba ni pred kakve sudove ići, nego prionuti na posao. Ako zadužite otadžbinu, onda će vam i ova vlastela oprostiti, jer su to ljudi vrlo osetljivi prema časti otadžbine... Još možete pogreške da popravite, da zadobijete dobar glas i u slavi, kao u suncu, da idete, a već znam jednu devojku koja će vam smisliti nagradu za života. — E! — uzviknu oduševljeno Kmićic. — zar da ja ovde trulim dok neprijatelj domovinu gazi. Hej, ima li tamo koga? Ovamo! Momče, čizme daj!... Ovamo! Neka me grom u ovim prnjama udari ako duže budem u njima ostao! Pan Volodijovski se osmehnu na to, pa reče: — Duh vam je jači od tela, jer telo još ne može da vas posluži. I onda stade da se prašta, a Kmićic ga nije puštao, zahvaljivao mu je i hteo da ga počasti vinom. I doista je već bilo skoro veče kad Volodijovski krete iz Ljubiča i uputi se Vodoktima. — Najbolje ću je za oštru reč nagraditi — govorio je sam sebi — kad joj kažem da Kmićic ustaje ne samo iz postelje, nego i iz sramote... Nije on još sasvim pokvaren, nego je velika prznica. Strašno ću je obradovati i držim da će me sad bolje dočekati, no kad sam joj samoga sebe nudio... Ovde dobri pan Mihal uzdahnu i promrmlja: — Da mi je znati je li kojagod u svetu i meni suđena?

U sličnim razmišljanjima stiže u Vodokte. Čupavi Žmuđanin istrča do kapije, ali nije hitao da je otvori, no reče: — Pana nije kod kuće. — Otišla? — Pa otišla. — Kuda? — Ko je zna! — A kada će se vratiti? — A ko je zna! — Govori ljudski. Nije kazala kada će se vratiti? — Neće se, valjda, ni vraćati, jer je otišla s kolima i sa sanducima. Po tome cenim da ide daleko i na dugo. — Tako? — promrmlja pan Mihal. — Eto šta sam učinio!...

X

Kad topliji sunčevi zraci počinju da se probijaju kroz zimsku opnu oblaka i kad drveće prvi put potera, a zeleni ozimi usevi proklijaju na vlažnim njivama, obično u ljude ulazi i bolja nada. No proleće 1655. godine ne donese obične utehe zabrinutom svetu u Poljskoj. Cela njena istočna granica, od sever pa do iza Divljih polja na jugu, bila je opasana kao nekim ognjenim pojasom i prolećni pljuskovi nisu mogli da pogase požare, naprotiv, ovaj je pojas postajao sve širi i zahvatao sve prostranije krajeve. A pored toga na nebu se pojaviše rđavi znaci, koji su nagoveštavali još veće poraze i nesreće. Malo, malo pa su se od oblaka, koji su preletali preko nebesa, gradile kao neke visoke kule, kao neka tvrđavska krila, pa se posle rušile s tutnjavom. Gromovi su udarali u zemlju još pokrivenu snegom, borove su šume žutele, a grane se uvijale u čudne, kržljave oblike, zverinje i ptice lipsavali su od neke neznane bolesti. Najzad su se i na suncu javljale neke neobične pege, koje su imale oblik ruke koja drži jabuku, probijeno srce i krst. Ljude je obuzimao sve veći strah, a kaluđeri su se gubili u nagađanjima šta bi ovi znaci mogli da znače. Čudan neki nemir obuzimao je sva srca. Predskazivani su novi ratovi, i najednom, bog zna otkud, zlokobna vest poče da ide od usta do usta po selima i varošima da se od Švedske strane primiče oluja. Po izgledu ništa nije potvrđivalo tu vest, pošto je zaključeno primirje sa Švedskom imalo snagu još za šest godina, pa se govorilo o opasnosti od rata i na saboru, koji je kralj Jan Kazimir sazvao 19. maja u Varšavi. Sve više uznemirenih pogleda obrtalo se Velikopoljskoj, na koju se bura najpre mogla sručiti. Lješčinski, lenčicki vojvoda, i Naruševič, poljni pisar litvanski, odoše kao poslanici u Švedsku. Ali njihov odlazak, umesto da umiri zabrinute, izazva još veće nespokojstvo. „To poslanstvo miriše na rat“ — pisao je Januš Rađivil. „Da navala ne preti sa te strane, zašto bi ih slali?“ — govorili su drugi. „Ta tek što se vratio iz Štokholma raniji poslanik Kanazilj; nego se

jasno vidi da ništa nije uspeo kad su odmah posle njega poslali tako ugledne senatore.“ Ipak razboritiji još nisu verovali u mogućnost rata. „Nikakva povoda“ — tvrdili su oni — „Poljska nije dala, a primirje važi u svoj svojoj snazi. Kako bi se pogazile zakletve, prekršili najsvečaniji ugovori i razbojnički napao siguran sused? Uz to, Švedska još pamti rane koje joj je poljska sablja zadala kod Kirholma, Pucka i Tšćane. Pa i sam Gustav Adolf, koji u celoj Evropi nije našao dostojna protivnika, podlegao je nekoliko puta panu Konjecpoljskom. Neće Šveđani onako veliku stečenu vojničku slavu izlagati nepouzdanom slučaju s protivnikom kome nikad u boju nisu mogli odoleti. Istina je da je Poljska iscrpena i oslabljena ratom, ali sama Pruska i sama Velikopoljska, koja u poslednjim ratovima nije nimalo prepatila, biće dovoljne da proteraju taj gladni narod i da ga preteraju preko mora u njegove gole krševe. Neće biti rata!“ Na to su bojažljivi opet odgovarali da se još pre Varšavskog sabora savetovalo, po kraljevoj želji, na vojvodskom saboru u Grodnu, o odbrani velikopoljske granice, da su razrezivani porezi i vojnici, što se ne bi činilo da opasnost nije blizu. I tako su se ljudi kolebali između bojazni i nade, mučna neizvesnost je pritiskivala duše ljudske, kad je naglo preseče naredba Boguslava Lješčinskoga, velikopoljskoga generala, da se skuplja vlasteoska zamanica iz poznanjske i kaljiške vojvodine radi odbrane granice od švedske navale... Nestade svake sumnje. Poklič: „Rat!“ razleže se po celoj Velikopoljskoj i svima zemljama Poljske države. To nije bio samo rat, nego novi rat. Hmjeljnicki pomagan od Buturlina, besneo je na jugu i istoku; Hovanjski i Trubecki na severu i istoku, Šveđani su se primicali sa zapada. Ognjeni pas pretvarao se u ognjeni obruč. Država je bila kao opsednuti logor. A u logoru je bilo zlo. Već je jedan izdajnik, Rađejovski, pobegao iz njega i bio u napadačevom šatoru. On ih je vodio na gotov plen, on pokazivao slabe strane, on je imao da nagovara posadu na izdaju. A sem toga nije nedostajalo ni mržnje ni zavisti; nije nedostajalo velikaša zavađenih među sobom ili ljutih na kralja zato što im nije dao tražene položaje, i u svakom trenutku spremnih da potčine opšte interese svojim privatnim; nije nedostajalo jeretika željnih da svoju pobedu zasnuju ma i na grobu otadžbine; a još više je bilo nasilnika, i tromih i lenih, zaljubljenih u sebe same, u svoj nerad i svoje uživanje.

Pa ipak, bogata i dosad neoštećena ratom Velikopoljska bar nije žalila novaca za odbranu. Varoši i vlasteoska sela davali su toliko pešaka koliko je razrezano, i pre no što je vlastela krenula lično u logor, išli su već tamo šareni pukovi lanove pešadije, pod komandom rotmistara, 1 koje je sreski sabor izabrao od ljudi iskusnih u ratu. Vodio je, dakle, pan Stanislav Dembinjski pešake poznanjske, pan Vladislav Vlostovski košćanske, a pan Golc, čuveni vojnik i inženjer, valecke. Kaljiškim seljacima komandovao je rotmistar pan Stanislav Skšetuski, brat od strica Jana, čuvenoga zbarašca. Pan Kacper Žihljinski vodio je konjinjske mlinare i kmetove. Od Pazdara išao je pan Stanislav Jaračevski, koji je proveo mladost u inostranim ratovima; od Kcinje pan Pjotr Skoraševski, a pan Kosljecki od Nakla. No se niko nije mogao meriti u vojnom iskustvu sa panom Vladislavom Skoraševskim, čije su mišljenje slušali čak i velikopoljski general i vojvode. Kod Pile, Ujšća i Vjeljuna ulogoriše rotmistri vojsku iz sliva reke Noteće, čekajući dolazak vlastele pozvane na zamanicu. Pešaci su kopali šančeve od jutra do mraka, neprestano se osvrćući da li dolazi željno očekivana konjica. Međutim stiže prvi velikaš, pan Andžej Truđinski, vojvoda kaljiški, i nastani se u kući predsednika opštine, s mnogim slugama u beloj i plavoj livreji. Očekivao je da će se oko njega odmah zgrnuti kaljiška vlastela, no kad niko ne dođe, posla po rotmistra, pana Stanislava Skšetuskoga, koji je kopao šančeve iznad reke. — A gde su moji ljudi? — upita odmah posle pozdrava rotmistra, kojega je znao od detinjstva. — Kakvi ljudi? — reče pan Skšetuski. — Pa kaljiška zamanica? Na crnpurastom rotmistrovom licu pojavi se osmeh poluprezriv, polubolan. — Svetli vojvodo, — reče — pa sad je vreme striženju ovaca, a rđavo opranu vunu neće u Gdanjsku da kupuju. Svaki je sada vlastelin na ribnjaku, pri pranju, ili kod vage, s pravom misleći da Šveđani neće pobeći. — Šta kažete? — odgovori uplašeno vojvoda. — Nema još nikoga? — Nikoga živoga, sem lanove pešadije... A posle, i žetva je blizu. Dobar domaćin ne odlazi od kuće u to vreme! — Šta mi to govorite? 1

Rotmistar — komandir čete, po činu ravan kapetanu.

— A Šveđani neće pobeći, no će doći još bliže — ponovi rotmistar. Rohavo vojvodino lice pocrvene. — Šta me se tiču Šveđani!... Ali će mene biti sramota od ostalih kad budem ovde sam kao prst. Skšetuski se opet osmehnu. — Dopustite mi da vam kažem — reče — da su ovde Šveđani glavno, a sramota sporedno. Uostalom, neće biti sramote, jer ne samo kaljiške, nego nema ni nikakve druge vlastele. — Poludela je! — reče pan Gruđinjski. — Nije, nego je uverena, ako ona ne htedne Šveđanima da će Šveđani sigurno doći njima. — Čekajte! — reče vojvoda. Pa pljesnu u dlanove i naredi sluzi da mu donese mastila, pera i hartije — zatim sede i stade da piše. Posle jednoga sata posu pismo, zvrcnu ga prstom, pa reče: — Šaljem ponovo poziv da dođu najdocnije pro die 27. praesentis,1 i držim da bar toga poslednjega roka non deesse patriae.2 A sad mi recite: imate li kakvih vesti o neprijatelju? — Imamo. Vitemberg vežba svoju vojsku u logoru kod Dame. — Ima li je mnogo? — Jedni vele sedamnaest hiljada, drugi da je ima više. — Hm! Nas ni toliko neće biti. Kako vi mislite, hoćemo li moći da se odupremo? — Ako vlastela ne dođe, onda nema ni govora... — Doći će, što da ne dođe! Poznato je da zamanica uvek okleva. Ali sa vlastelom oduprećemo se? — Nećemo — reče suvo Skšetuski. — Svetli vojvodo, mi i nemamo vojnika. — Kako nemamo vojnika? — Vi znate dobro, kaogod i ja, da je sva vojska u Ukrajini. Nisu nam ovamo poslana ni dva stega, mada sada jedini bog zna koja je oluja opasnija. — Ali pešadija, ali zamanica? — Od dvadesetak seljaka ako je jedan video rat, a od deset jedan zna kako se puška drži. Posle prvih bojeva biće oni dobri vojnici, ali ne sad. A što se tiče zamanice, upitajte svakoga koji se makar malo razume 1 2

Dana 27. ovoga meseca. Neće napustiti otadžbine.

u ratu, da li zamanica može odoleti redovnoj vojsci; još vojsci kao što je švedska, veteranima iz luteranskog rata, naviklim da pobeđuju. — Zar toliko uznosite Šveđane iznad svojih? — Ne uznosim ja njih nad svoje, jer kad bi ovde bilo petnaest hiljada vojnika onakvih kao kod Zbaraža, kvarđanih i konjice, onda ih se ne bismo plašili, ali sa našim daj bože da što učinimo. Vojvoda metnu ruke na kolena i oštro pogleda pravo u oči Skšetuskome, kao da hoće u njima da pročita neku skrivenu misao. — Onda što smo mi ovamo došli? Da ne mislite da je bolje predati se? Na to pan Stanislav pocrvene i reče: — Ako mi je takva misao pala na pamet, naredite da me nabiju na kolac. Na pitanje verujem li u pobedu, odgovaram kao vojnik: ne verujem! — ali što smo ovamo došli, to je druga stvar, na koju kao građanin odgovaram: zato da damo neprijatelju prvi otpor, da, zadržavši ga na sebi, dopustimo ostaloj zemlji da se pribere i digne na oružje, da svojim telima zadržimo navalu dotle dokle jedan na drugoga ne popadamo! — To je pohvalna namera, — odgovori hladno vojvoda — ali je vama vojnicima lakše govoriti o smrti, no nama na koje će pasti sva odgovornost za toliku vlasteosku krv, uzaludno prolivenu. — Vlastela i ima krv da bi je prolivala. — Tako je, tako je! Svi smo mi spremni da izginemo, uostalom to je najlakša stvar. No ipak nama, koje je proviđenje učinilo vođama, dužnost nalaže da ne tražimo samo slave, nego da se osvrnemo i na korist. Rat već kao da je i počeo, to je istina, ali je Carolus Gustavus1 rođak našem kralju i mora to imati u vidu. Zbog toga treba probati i pregovore, jer se ponekad više može postići rečju no oružjem. — To nije moj posao! — odgovori suvo pan Stanislav. Vojvodi, očevidno, pade to isto na pamet, jer klimnu glavom i otpusti rotmistra. No je Skšetuski imao samo upola pravo u onome što je govorio o tromosti vlastele pozvane na zamanicu. Istina je da je do svršetka striže ovaca malo ko došao u logor između Pile i Ujšća, ali se 27. juna, to jest o roku određenom drugim pozivom, počeše skupljati u priličnom broju. Svakodnevni oblaci prašine, koji su se dizali zbog stalno lepoga vremena, objavljivali su približavanje sve novih i novih odreda. I išla su 1

Karol Gustav.

vlastela bučno, na konju i na kolima, sa gomilom slugu, sa kredencima, s kolima i obiljem svega na njima, i toliko opterećena bojnim opremama da je mnogi nosio svakojaka oružja za trojicu, počevši od kopalja, pušaka, karabina, sabalja, gadara i, u ovo vreme odbačenih, husarskih čekića za razbijanje oklopa. Stari praktičari poznavali su po samom naoružanju ljude neupoznate s ratom i neiskusne. I doista, od sve vlastele u Poljskoj, velikopoljska je bila najmanje ratnička. Tatari, Turci i kozaci nisu nikad gazili njenu zemlju, i ona je od vremena ratova sa krstašima skoro zaboravila kako izgleda rat u zemlji. Ko je od velikopoljske vlastele osećao u sebi bojnu volju, taj je stupao u redovnu krunsku vojsku i tamo se borio isto tako dobro kao svaki drugi; ali oni, opet, koji su više voleli da sede kod kuće, pretvorili su se u prave domaćine, koji uživaju samo u imanju i ugodnom životu, u bogate privrednike koji zasipaju pruske trgove vunom i žitom. Stoga sad, kad ih je švedska navala odvojila od mirnoga života, činilo im se da se za rat ne može poneti suviše oružja, niti poneti dovoljno hrane, ni povesti dovoljno slugu za čuvanje gospodara i stvari. Čudni su to bili vojnici, s kojima su rotmistri teško dolazili do sporazuma. Dolazi, na primer, vlastelin sa kopljem dugim devetnaest stopa i pancirom na grudima, ali pod slamnim šeširom (zbog vrućine); drugi se za vreme egzercira žali na vrućinu, treći zeva, jede ili pije, četvrti zove momka, a niko nije smatrao za neumesno da u stroju razgovara tako glasno da komande oficira niko nije mogao da čuje. I teško je bilo zavoditi disciplinu, jer su se braća na to silno ljutila, kao na stvar protivnu građanskoj slobodi. Objavljivane su, doduše, „naredbe“, ali niko nije hteo da ih sluša. Gvozdeno đule na nogama ove vojske bila su nebrojena kola, konji povodnici i tovarni, marva određena za hranu, a osobito sluge za čuvanje šatora, nameštaja, prosa, tarane i bigosa,1 koje su zbog bilo čega izazivale svađe i meteže. Protiv ovakve vojske dolazio je od Ščećina i nadodranjskih nizija Arvid Vitemberg, stari vojskovođa, kome je mladost protekla u tridesetogodišnjem ratu, vodeći sedamnaest hiljada veterana, savršeno disciplinovanih. S jedne strane je bio neuredan poljski logor, sličan varoškoj gomili, šuman, pun larme, prepiraka o naredbama komandanata i nezadovoljstva, sastavljen od čestitih seljaka, na mestu proglašenih za 1

Poljsko nacionalno jelo od kiselog kupusa.

pešadiju, i od vlastele odvojene od striže ovaca; s druge strane su išle strašne, neme vojničke kare, koje su se na jedan znak komandanta kao mašina tačno razvijale u linije i polukruge, postrojavale se u klinove i trokute tačno kao mač u ruci mačevaoca; nakostrešenih puščanih cevi i kopalja, pravi ratnici, hladni, spokojni, prave zanatlije koje su u zanatu doterale do majstorske veštine. I ko je od iskusnih ljudi mogao da sumnja kakav će biti ishod sudara i na čiju stranu će pasti pobeda? No je vlastele dolazilo sve više, a još pre toga stali su se skupljati velikaši iz Velikopoljske i ostalih oblasti, sa telesnom stražom i slugama. Ubrzo posle pana Gruđinjskog stiže u Pilu silni vojvoda poznanjski, pan Kšištof Opaljinjski. Trista hajduka, u crvenim i belim uniformama i naoružanih mušketima, išlo je pred vojvodinim kočijama; gomila dvorana, vlastele, okruživala je njegovu dostojnu osobu; za njima je u bojnome poretku išao odred rajtarije1 u istoj uniformi kao i hajduci; sam se vojvoda vozio u kočijama sa budalom, Stahom Ostroškom, čija je dužnost bila da putem veseli sumornoga gospodara. Dolazak tako znatnoga velikaša dade svima hrabrosti i nade: jer onima što su gledali skoro kraljevski sjaj vojvodin, ovo gospodstveno lice na kome su se, ispod ispupčenog kao svod čela, sijale razumne i oštre oči, ovu senatorsku dostojanstvenost u celokupnom držanju, jedva je moglo pasti na pamet da bi kakav nesrećni udes mogao pasti u deo ovakvoj sili. Ljudima, sviklim na poštovanje položaja i ljudi, činilo se da ni sami Šveđani neće smeti da dignu bezbožnu ruku na ovakvoga velikaša. Naprotiv, oni u čijim je grudima kucalo plašljivo srce, odmah su se osetili bezbedniji pod njegovim krilima. Stoga su ga pozdravili radosno i vatreno; orili su se uzvici duž ulice kojom je lagano išao kući predsednika opštine, a glave su se klanjale pred vojvodom, koji se vrlo lepo video kroz prozore od pozlaćenih kočija. Na ove je poklone odgovarao s vojvodom i Ostroška tako dostojanstveno i ozbiljno, kao da su jedino njemu namenjeni. Jedva je pala prašina posle dolaska vojvode, a dotrčaše glasnici s vešću da dolazi njegov brat od strica, vojvoda podljaski, Pjotr Opaljinski, sa svojim šurakom Jakobom Rozdraževskim, vojvodom inovroclavskim. Ovi su doveli svaki po sto pedeset oružanih ljudi, osim dvorana i slugu. Potom nije bilo dana a da ne dođe poneki velikaš, kao pan Senćivoj Čarnkovski, šurak Kšištofov i kaljiški kastelan; Maksimilijan Mjaskovski, 1

Rajtarija — konjica naoružana na nemački način.

kastelan kšivinjski, i Pavel Gembicki, gospodar međurečki. Varošica se toliko prepuni da nije bilo dovoljno kuća ni za same dvorane, Susedne livade šarenile su se od šatora zamaničke vojske. Bi rekao da su se sve raznobojne ptice sletele iz cele Poljske u Pilu. Treperile su crvene, zelene, plave, modre, bele boje, na bluzama, županima, plaštovima i kontušima, jer pored zamanice, u kojoj je svaki vlastelin nosio drukčije odelo — pored velikaških slugu — i pešadija svakog sreza bila je u drukčijim uniformama. Došli su i trgovci koji su, ne mogući da se smeste na trgu, podigli niz baraka na kraju varošice. U njima su prodavali vojničke potrebe, od odela do oružja i jela. Poljske kuhinje su se pušile i danju i noću, šireći u dimu miris od bigosa, prosa i pečenja — u drugim barakama se prodavalo piće. Pred barakama bilo je uvek puno vlastele, oružane ne samo mačevima nego i kašikama, koja je jela, pijuckala i razgovarala, čas o neprijatelju koji se još nije pojavljivao, čas o velikašima kojima se nisu žalili prigovori. Kroz gomile vlastele hodao je Ostroška, u odelu od samih šarenih krpa, sa žezlom ukrašenim praporcima i glupim izgledom. Čim se gde pojavi, odmah ga opkole, a on sipa ulje na vatru, pomaže da se ogovaraju velikaši i zadaje zagonetke, kojima se vlastela utoliko više smejala, ukoliko su bile zajedljivije. U njima nije štedeo nikoga. Jednoga dana naiđe pred barake sam poznanjski vojvoda i umeša se u vlastelu, razgovarajući ljubazno sa svakim i žaleći se pomalo na kralja što nije poslao nijedan kvarćani steg. — Ne misle o nama, panovi — govorio je — i ostavljaju nas bez pomoći. Kažu u Varšavi da je i u Ukrajini malo vojske, i da hetmani ne mogu da izađu na kraj sa Hmjeljnjickim. Šta ćete! Milija im je, vidi se, Ukrajina nego Velikopoljska... U nemilosti smo, panovi, u nemilosti! Poslali su nas ovamo kao na klanicu... — A ko je kriv? — upita pan Šljihting, sudija vehovski. — A ko je za sve nesreće u Poljskoj kriv? — odgovori vojvoda. — Razume se, nismo mi, braćo vlastelo, koji je svojim prsima zaklanjamo. Slušaocima se veoma svide što se „grof od Bnjina i Opaljnice“ ravna sa njima i priznaje da su braća, te pan Košucki odmah odgovori: — Svetli vojvodo! Kad bi tamo kod veličanstva bilo više takvih savetnika, kao vi, sigurno nas ovamo ne bi poslali na klanicu... Ali tamo, verovatno, savetuju oni što se niže klanjaju. — Hvala vam, pane brate, na lepoj reči!... Kriv je onaj što sluša rđave savetnike. Tamo su im naše slobode trn u oku. Što više vlastele

izgine, tim će se lakše zavesti absolutum dominium.1 — Zar da ginemo zato da nam deca ječe u ropstvu? Vojvoda ništa ne odgovori, a vlastela počeše da se zagledaju i čude. — Dakle tako? — vikali su mnogi. — Dakle zato su nas ovde poslali pod nož? A verujemo! Ne od danas govore o absolutum dominium!... Ali kad je tako, umećemo i mi da vodimo računa o svojim glavama! — I o svojoj deci! — I o svojim imanjima, koja će neprijatelj igne et ferro2 pustošiti! Vojvoda je ćutao. Na čudan je način ovaj vođa hrabrio svoje vojnike. — Kralj je svemu kriv! — vikali su sve više. — A sećate li se, panovi, vlade Jana Oljbrahta? — upita vojvoda. — Za vlade kralja Oljbrahta je izginula vlastela! Izdaja, panovi braćo! — Kralj, kralj je izdajica! — viknu neki smeo glas. Vojvoda je ćutao. Utom Ostroška, stojeći pored vojvode, udari se nekoliko puta rukom po bedrima i zakukurika tako glasno da se sve oči upreše u njega. Zatim viknu: — Panovi, braćo slatka! Saslušajte moju zagonetku! S pravom promenljivošću martovskog vremena ljutina zamaničara u času se pretvori u radoznalost i želju da čuju neku novu budalinu dosetku. — Slušamo! Slušamo! Budala stade da trepće kao majmun i da recituje piskavim glasom: Za bratom se utešio krunom i ženom, No dopusti da slavu sa bratom sahrane, Potkancelara otera — i danas se slavi Što je sam potkancelar... kod potkancelarovice. — Kralj! Kralj! Tako mi boga! Jan Kazimir! — stadoše da viču sa sviju strana. I ceo skup grunu u jedan grohotan smeh. — Puška ga ubila, kako je vešto sročio! — vikala su vlastela. Vojvoda se smejao kao i ostali; najzad, kad se malo stiša, reče 1 2

Apsolutna vlast. Ognjem i mačem.

ozbiljno: — I zato sad mi moramo da lijemo krv i gubimo glave... Eto do čega je došlo!... Nego, evo ti, budalo, dukat za dobru zagonetku. — Kšištofiću! Kšiho moj mili! — odgovori Ostroška. — Zašto napadaš druge što drže budale kad i ti mene ne samo držiš, nego mi i zasebno plaćaš za zagonetke?... Daj mi još dukat, pa da ti kažem drugu zagonetku. — Ovako isto dobru? — Samo dužu... Daj najpre dukat. — Evo! Budala opet zalepeta rukama kao petao krilima, opet zakukurika, pa povika: — Panovi braćo, slušajte! Ko je ovo? Ličnu korist grdio, pravio se Katon, Od sablje više voleo pero iz guščijeg repa, Izdajnikovo imanje tražio, i kad ga ne dobi, Odmah totam Rempublicam1 oštrim ritmom šiba. Kad bi sablju voleo, bilo b’ manje bede, Jer satirom sigurno ne uplaši Šveđane. A on, jedva vojničkih videvši nevolja, Već, po izdajnikovom primeru, gotov je izdati kralja. Svi prisutni odgonetnuše i ovu zagonetku, kao i ovu raniju. U gomili se čuše dva-tri prigušena smeha, pa onda nasta mrtva tišina. Vojvoda pocrveneo i još više se zbunio što su sve oči bile u njega uprte, a budala pogledaše čas jednoga vlastelina, čas drugoga, pa najzad reče: — Niko od vas ne pogađa ko je to? A kad ćutanje bi jedini odgovor, onda se Ostroška najbezobraznije okrete vojvodi: — A ti, Kšiho, zar ti ne znaš o kome je nevaljalcu bila reč?... Ne znaš?... Onda plati dukat! — Evo! — odgovori vojvoda. — Bog ti vratio!... A reci mi, Kšiho, da slučajno nisi ti tražio potkancelarstvo posle Rađejovskog? — Nije vreme za šale! — odgovori Kšištof Opaljenjski. 1

Celu državu.

I pozdravi kapom sve prisutne. — Klanjam se, panovi!... Vreme mi je u vojni savet. — U porodični savet, hteo si da kažeš, — dodade Ostroška — jer ćete se tamo svi rođaci savetovati kako da kidnete. Zatim se obrte vlasteli i, podražavajući vojvodu pri poklonu, reče: — A vi to jedva i čekate! Pa pođoše obojica; ali još ne odmakoše ni dvaestinu koraka, a vojvoda ču grohotan smeh, koji se orio još dugo, dok se ne izgubi u opštem logorskom žagoru. Vojni je savet odista imao sednicu i poznanjski mu je vojvoda predsedavao. Čudan je to bio savet! U njemu su učestvovali svi velikaši koji se nisu razumevali u rat. Jer velikopoljski velikaši nisu išli, niti su mogli ići za primerom onih litvanskih ili ukrajinskih „kraljića“ koji su živeli u večitom ognju, kao salamandre. Tamo je svaki vojvoda ili kancelar bio vojskovođa kome je oklop utiskivao u telu večite crvene pruge, kome je mladost prošla u stepi ili u šumi na istočnoj strani, u zasedama, bojevima, poterama, u logorima ili taborima. Ovde su velikaši vršili samo službu, pa iako su po potrebi išli u zamanicu, ipak nisu nikad zauzimali za vreme rata glavne komande. Dubok mir uspavao je vojnički duh potomaka onih vitezova kojima nekad gvozdeni odredi krstaški nisu mogli da odole; pretvorio ih u državnike, naučenjake i književnike. Tek ih je surova švedska škola naučila onome što su bili zaboravili. Međutim, sada, u savetu, velikaši su se pogledali nesigurnim očima, i svaki se plašio da progovori prvi, očekujući šta će reći „Agamemnon“, vojvoda poznanjski. „Agamemnon“ se opet ni sam nije razumevao ni u čemu i opet je svoj govor počeo žalbama na kraljevu nezahvalnost i tromost, na lakomislenost sa kojom su cela Velikopoljska i oni dati pod nož. Ali, zato, kako je bio rečit, kako je samo veličanstveno izgledao kao pravi rimski senator: glavu je pri govoru držao podignutu, crne su mu oči sipale munje, usta gromove, a proseda se brada tresla od zanosa kad je slikao buduće poraze svoje domovine. — Jer u čemu domovina pati — govorio je — ako ne u svojim sinovima?... A mi ovde prvi ćemo propatiti. Po našim zemljama, po našim privatnim dobrima, stečenim zaslugama i krvlju predaka, proći će najpre noga tih neprijatelja, koji kao oluja idu na nas od mora. I zašto mi trpimo? Zašto će nam oteti naša stada, pogaziti useve, popaliti sela našim radom podignuta? Jesmo li mi činili nepravde Rađejovskom koji je, nepravično osuđen i kao razbojnik gonjen, morao da traži tuđinsku

zaštitu? Ne!... Da li mi neodložno tražimo da ta prazna titula „kralj švedski“, koja je već toliko krvi koštala, bude očuvana pod potpisom našega Jana Kazimira? Ne!... Dva rata razgaraju se na dvema granicama — pa je li trebalo izazvati i treći?... Ko je kriv neka mu Bog, neka mu otadžbina sudi... A mi operimo ruke, jer smo nevini za ovu krv koja će biti prolivena... I tako je dalje grmeo vojvoda; ali kad dođe do suštine stvari, nije umeo dati dobra saveta. Onda poslaše po rotmistre koji su komandovali lanovom pešadijom, a naročito po pana Vladislava Skoraševskoga, koji je bio ne samo slavan i nesravnjiv vitez, no i stari ratnik, koji zna rat kao očenaš. Njegove su savete ne jednom slušali i pravi zapovednici; utoliko su žudnije očekivani sad. Pan Skoraševski savetovaše da se načine tri logora: kod Pile, Vjeljunja i Ujšća, tako blizu da bi u slučaju napada mogli da se pomažu uzajamno; a sem toga da se ceo prostor, zahvaćen lukom tih logora, utvrdi šančevima koji bi gospodarili prelazom. — Kad se već pokaže — govorio je pan Skoraševski — na kome će mestu neprijatelj da pokuša prelaz, onda ćemo se mi skupiti iz sva tri logora i dati mu otvor. Ja ću pak, sa vašim dopuštanjem, poći s malim odredom do Čapljinka. To je neodrživ položaj i ja ću se na vreme povući; ali ću tamo najpre saznati o neprijatelju i izvestiti vas. Svi se složiše sa ovim mišljenjem i u logoru poče malo življi rad. Vlastele se najzad skupi blizu petnaest hiljada. Lanovci su kopali šančeve na prostoru od šest milja. Ujšće, glavni položaj, zauze sa svojim ljudima vojvoda poznanjski. Jedan deo vlastele ostade u Vjeljunju, drugi u Pili, a pan Vladislav Skoraševski ode u Čapljinak da odatle motri na neprijatelja. Nasta juli; dani su bili stalno lepi i žarki. Sunce je u ravnici toliko žeglo da se vlastela sklanjala u šume, pod drveće, u čijoj su senci neki naredili da se podignu šatori. Tamo su priređivane bučne i hučne gozbe, a još više je larme pravila posluga, osobito pri kupanju i pojenju konja, koje su triput dnevno, po nekoliko hiljada zajedno, terali na Noteću, i Brdu, svađajući se i tukući oko najboljeg prilaza obali. Ipak je moral, iako se loznanjski vojvoda trudio da ga oslabi, u početku bio dobar. Da je Vitemberg prispeo u prvim danima jula, verovatno bi naišao na snažan otpor, koji bi se u toku borbe mogao pretvoriti u nepobedan bes, kao što je često bivalo. Jer je ipak u žilama tih ljudi, ma koliko odviklih od rata, tekla viteška krv.

Ko zna da neki novi Jeremija Višnjovjecki ne bi Ujšće pretvorio u Zbaraž i zapisao u tim šančevima novu sjajnu vitešku slavu. Ali je, na nesreću, vojvoda poznanjski mogao samo da piše, a ne i da se tuče. Vitemberg, koji je poznavao ne samo rat, nego i ljude, možda navlaš nije žurio. Dugogodišnje iskustvo učilo ga je da je nov vojnik najopasniji u prvom oduševljenju i da mu često ne nedostaje junaštva, nego vojničkog strpljenja koje daje jedino vežbanje. Ume on često da navali, kao oluja, na najstarije pukove i da pređe preko njihovih leševa. To je gvožđe, koje dok je zažareno dršće, živi, sipa varnice, pali, ništi, a kad se ohladi, onda je samo mrtva stvar. I doista, kad prođe nedelja dana, pa druga, pa poče i treća, dug nerad poče da dosađuje zamanici. Žege su bile sve jače. Vlastela nisu htela da izlaze na egzercir, izgovarajući se time što „konji, ujedani od obada, neće da stoje mirno, a kako su u močvarnom predelu, od komaraca se ne može živeti... Posluga se sve više svađala za hladovita mesta, za koja je među vlastelom dolazilo do sabalja. Poneki, udarivši uveče na vodu, izlazio je kradom iz logora, da se više ne vrati. Ni ozgo nije nedostajalo rđavih primera. Baš je pan Skoraševski javio iz Čapljinka da su Šveđani već blizu kada u vojnom savetu dadoše odsustvo panu Zigmuntu iz Grudne Gruđinjskom, starostiću sredskom, za koje se veoma zauzeo stric mu Andžej, vojvoda kaljiški. — Ako ja imam ovde da izgubim glavu... — govorio je — neka bar sinovac nasledi posle mene uspomenu i slavu da moja zasluga ne propadne. Pa se onda stade raznežavati nad mladošću i nevinošću svoga sinovca, i iznositi njegovu štedrost s kojom je opremio sto vrlo dobrih pešaka za Poljsku. I vojni savet je usvojio stričevu molbu. Izjutra, 16. jula, odlazio je pan starostić sa desetak slugu otvoreno iz logora kući, skoro uoči opsade i bitke. Gomile vlastele ispraćale su ga podsmevkama čak do iza logora, a te je gomile predvodio Ostroška, koji je izdaleka vikao za njim: Svetli pane starostiću, dajem ti u grb i prezime nadimak: Deest.1 — Vivat Deest!2 — Gruđinjski! — klikoše vlastela. — I nemoj plakati za stricem! — vikao je dalje Ostroška. — On mrzi Šveđane kaogod i ti, i samo neka se pokažu, odmah će im okrenuti leđa. 1 2

Begunac. Živeo Begunac!

Mladome je velikašu krv udarila u obraze; ali se pravio da ne čuje pogrde, no je samo udarao konja mamuzama i razbijao gomile da se što pre nađe van logora i daleko od svojih gonilaca, koji naposletku, ne pazeći na rod i dostojanstvo, počeše da ga gađaju grudama zemlje i da viču: — Evo ti grude, Gruđinjski! U-ha! U-ha! Hop! Zec! Mačak! Načini se takav lom da je sam vojvoda poznanjski dotrčao sa nekoliko rotmistara da umiri vlastelu i objasni da je starostić uzeo odsustvo samo za nedelju dana, radi vrlo važnih poslova. Ipak je rđav primer dejstvovao — i toga istoga dana nađe se nekoliko stotina vlastele, koji ne htedoše da budu gori od pana starostića, iako su odlazili s manjom pratnjom i tiše. Pan Stanislav Skšetuski, kaljiški rotmistar i brat od strica zbarašca Jana, čupao se za kosu, jer su i njegovi lanovci, idući za primerom vlastele, počeli da „ističu“ iz logora. Opet se sastade vojni savet, u kome su vlastela htela bezuslovno da učestvuju. Nasta burna noć, puna vike, svađe. Sumnjali su jedni na druge da će pobeći. Uzvici: „Ili svi, ili niko!“ — preletali su od usta do usta. Svaki čas su pucali glasovi da vojvode odlaze — i vladao je toliki metež da su se vojvode po nekoliko puta morale pokazivati uzbunjenim gomilama. Nekoliko hiljada ljudi stajalo je do svanuća na konjima, a vojvoda poznanjski je jahao kroz njihove redove gologlav, sličan rimskom senatoru, i svaki čas izgovarao krupne reči: — Panovi braćo! S vama ću živeti i umreti! Dočekivali su ga ponegde pozdravima, ponegde zajedljivim uzvicima. A on, čim bi stišao gomile, vraćao bi se u savet, umoran, promukao, opijen veličinom svojih reči i ubeđen da je te noći učinio domovini neocenjive usluge. Ali je u savetu imao manje reči na ustima, jer se čupao za bradu i za kosu od očajanja, ponavljajući. — Savetujte, panovi, ako umete... Ja perem ruke od ovoga što će se dogoditi, jer je sa ovakvom vojskom nemoguće braniti se. — Svetli vojvodo! — odgovori pan Stanislav Skšetuski. — Sam će neprijatelj stišati ovu nepokornost i nered. Neka samo topovi zagrme, neka dođe do odbrane, opsade, ta će ista vlastela u interesu svojih glava morati da bude na bedemima, a ne da se svađa u logoru. Tako je već često bivalo! — Čime da se branimo? Topova nemamo; samo naše topčiće, dobre za pucanje na gozbama. — Pod Zbaražem je Hmjeljnicki imao sedamdeset teških topova, a

knez Jeremija samo desetak lubarda i kumbara. — Ali je imao prave vojnike, ne zamaničare; svoje stegove, u svetu čuvene, a ne vlastelu od striže ovaca. — Da pošaljemo po pana Vladislava Skoraševskog — reče pan Senćivoj Čarnkovski, poznanjski kastelan. — Da ga postavimo za logorskog starešinu. On ima dobar glas kod vlastele i moći će da je održi u zaptu. — Da se pošalje po Skoraševskog! Što da sedi u Drahinju ili Čapljinku — ponovi pan Andžej Grućinjski, vojvoda kaljiški. — Tako je! To je najbolje! — povikaše ostali. I poslaše glasnika panu Vladislavu Skoraševskom — drugih odluka nisu donosili, no su govorili i mnogo se žalili na kralja, kraljicu, na nedostatak vojske i na to što su ostavljeni sami sebi. Iduće jutro ne donese ni utehe ni spokojstva. Naprotiv, nered je bio još veći. Neko iznenada pusti glas da su inoverci, osobito kalvini, uz Šveđane i gotovi da prvom zgodnom prilikom preću neprijatelju. Što je bilo još gore, taj glas ne pobiše ni pan Šljihting, ni panovi Kurnatovski, Edmund i Jacko, takođe kalvini, ali ljudi iskreno odani otadžbini. Naprotiv, i sami potvrdiše da inoverci prave zasebno kolo i dogovaraju se pod vođstvom poznatoga kavgadžije i bezdušnika pana Reja, koji je u mladosti služio kao dobrovoljac u Nemačkoj, na luteranskoj strani, i bio veliki prijatelj Šveđana. Stoga, čim se te sumnje razneše među vlastelom, namah sinu nekoliko hiljada sabalja i u logoru nastade prava bura. — Hranimo izdajnike! Hranimo zmije gotove da ujedu svoju majku! — vikala su vlastela. — Dajte ih ovamo!... — Da ih pobijemo!... Najverolomnija izdaja, panovi braćo!... Da iščupamo kukolj, inače ćemo svi propasti. Opet su vojvode i rotmistri morali da stišavaju, ali im je to bilo još teže no juče. Uostalom, i sami su bili uvereni da je pan Rej gotov na otvorenu izdaju, jer je bio potpuno primio tuđinske običaje i, sem govora, nije imao ničega poljskoga. Doneše odluku da ga oteraju iz logora, što je odmah malo stišalo ljude. Ipak su se još dugo čuli uzvici: — Dajte ih ovamo! Izdaja! Izdaja! Najzad u logoru nasta neko čudno raspoloženje. Jedni klonuše duhom i postaše tužni. Ti su išli nemo, nesigurnim korakom, duž opkopa, gledajući bojažljivo i sumorno u ravnice kroz koje je imao da dođe neprijatelj, ili su šapatom širili sve crnje glasove. Neke je obuzelo neko mahnito, očajničko veselje i gotovost na smrt. Zbog te gotovosti priređivane su gozbe i pijanke da se poslednji dani

provedu veselo. Neki su opet mislili o spasenju duše i provodili noći u molitvama. Samo u celoj ovoj gomili niko nije mislio o pobedi, kao da je ona bila sasvim nemogućna, iako neprijatelj nije bio brojno jači: imao je više topova, i vojsku bolje izvežbanu, i zapovednika koji je znao šta je rat. I dok je tako s jedne strane poljski logor kipeo, bučao, pirovao, bunio se, stišavao, kao more šibano vihorom, dok je zamanica saborisala kao kad se bira kralj — s druge strane, kroz prostrane zelene podvodne lugove oko Odre, nastupali su spokojno švedski odredi. Napred je išla brigada kraljevske garde; vodio ju je Benedikt Horn, grozan vojnik, čije se ime sa strahom izgovaralo u Nemačkoj; vojnici odabrani, krupni, pod zupčastim šlemovima sa obodom preko ušiju, u žutim kožnim bluzama, oružani mačevima i mušketima, hladni i istrajni u boju i spremni na svaki mig zapovednikov. Karol Šeding, Nemac, vodio je sledeću, vestgotlandsku brigadu, sastavljenu od dva puka pešadije i jednoga teške rajtarije, u oklopima bez naramenika; jedna polovina pešaka imala je muškete, druga koplja; u početku bitke mušketari su bili na čelu, a u slučaju konjičkog napada povlačili se iza kopljanika, koji su pobijali jedan kraj koplja u zemlju, a drugi okretali protiv konja. Pod Tšćanom, za vlade Zigmunta III, jedan husarski steg razneo je na sabljama i kopitama tu istu vestgotlandsku brigadu, u kojoj su sada služili poglavito Nemci. Dve smalandske brigade vodio je Irvin, zvani Bezruki, jer je u svoje vreme, braneći zastavu, izgubio desnu ruku, ali je u levoj imao takvu snagu da je jednim udarcem odsecao konjsku glavu; to je bio ratnik sumoran, koji je voleo samo rat i prolivanje krvi, surov i prema sebi i prema vojnicima. Dok su drugi „kapetani“ u neprekidnom ratovanju postali ljudi od zanata, voleći rat rata radi, on je ostao pređašnji fanatik i ubijao je ljude pevajući pobožne molitve. Brigada vestsmalandska išla je pod Drakenborgom, a helzingerska, sastavljena od strelaca u celom svetu čuvenih, pod Gustavom Oksenstjernom, rođakom slavnoga kancelara, mladim vojnikom koji je mnogo obećavao. Estgotlandskom je zapovedao pukovnik Fersen, a neriškom i vermlandskom komandovao je sam Vitemberg, koji je bio i glavni zapovednik cele armije. Sedamdeset i dva topa usecala su brazde po vlažnim lugovima, a svega vojnika bilo je sedamnaest hiljada, strašnih pljačkaša cele Nemačke, a boju tako veštih da se, osobito s pešadijom, mogla sravniti jedino francuska kraljeva garda. Za pukovima su išla kola i šatori, a pukovi su išli u redu u svakom trenutku spremni za bitku.

Šuma kopalja strčala je nad masom glava, šlemova i šešira, a u toj šumi plovile su ka poljskoj granici velike plave zastave, s belim krstovima u sredini. Svaki dan se smanjivao prostor koji je razdvajao dve vojske. Najzad, 27. jula, u šumi pred selom Hajnrihsdorfom ugledaše švedski odredi prvi put poljski granični stub. Kad ga vide, cela vojska kliče uglas, jeknuše trube, talambasi i doboši, i razviše se sve zastave. Vitemberg izjaha na čelo, u pratnji sjajnoga štaba, a svi su pukovi prolazili pored njega, pozdravljajući oružjem, konjica sa isukanim mačevima, topovi sa zapaljenim fitiljima. Bilo je podne, vreme prelepo. Šumski vazduh je mirisao na smolu. Siv, suncem obasjan put, kojim su išli švedski stegovi, izlazeći iz Hajnrihsdorfske šume, gubio se na vidiku. Kad, idući njime, vojska izađe iz šume, pogled joj otkri predeo veseo, nasmejan, svetlucav od žućkastih njiva svakovrsnih žita, mestimice zasađen dubravama, mestimice zelen od livada. Ovde-onde iz gomilice drveća, iza dubrava, čak tamo daleko, dizao se dim u nebo; na pašnjacima se videla marva. Onamo, gde se na livadama blistala široka razlivena voda, hodale su mirno rode. Neka tišina i blagost pokrivale su ceo ovaj kraj, u kome su tekli med i mleko. I izgledalo je da postaje sve prostranije i da širi ruke vojsci, kao da ne dočekuje napasnike, nego goste od boga poslane. Na taj prizor vojska ponovo kliče sva uglas, osobito rođeni Šveđani, navikli na golu, bednu, divlju prirodu u svojoj domovini. Srca pljačkaša iz siromašnoga naroda napuniše se željom da otmu sva blaga koja su im bila pred očima. Oduševljenje obuze redove. Ali su najamnici, prekaljeni u ognju tridesetogodišnjeg rata, očekivali da im to neće biti lako, jer je u ovoj plodnoj zemlji stanovao mnogobrojan i junačan narod, koji je umeo da je brani. Još se u Švedskoj pamtio strašni poraz kod Kirholma, gde je tri hiljade konjanika pod Hotkjevičem satrlo u prah osamnaest hiljada najodabranijih švedskih vojnika. U kućama Vestgotlanda, Smalanda ili Dalekarlije pričalo se o tim krilatim vitezovima kao o divovima iz sage.1 Još je svežija bila uspomena na bitke za vlade Gustava Adolfa, jer nisu izumrli ljudi koji su u njima sudelovali. Ta ovaj je skandinavski orao, pre no što je preleteo celu Nemačku, dva puta polomio kandže o vojsku pana Konjecpoljskoga. 1

Saga — istorijsko i mitološko predanje Skandinavaca.

Stoga se sa radošću u švedskim srcima mešala i izvesna bojazan od koje nije bio slobodan ni sam glavni zapovednik Vitemberg. Pogledao je pukove pešadije i konjice kao pastir svoje stado; zatim se obrte jednom debelom čoveku, pod šeširom s perom i svetlom perikom, čije su mu vlasi padale na ramena. — Vi me uveravate — reče — da se sa ovom snagom može potući vojska u Ujšću? Čovek pod svetlom perikom osmehnu se i odgovori: — Možete se potpuno osloniti na moje reči, za koje sam gotov da jemčim glavom. Da je u Ujšću redovna vojska i koji od hetmana, onda bih ja prvi savetovao da se ne hita i pričeka dok njegovo veličanstvo kralj stigne sa celom vojskom; ali protiv zamanice i tih velikopljoskih velikaša naša je snaga predovoljna. — A neće li im poslati kakve pomoći? — Pomoć im neće poslati iz dva razloga: prvo zato što je sva redovna vojska, koje uopšte ima malo, zauzeta u Litvi i u Ukrajini; drugo, što u Varšavi ni kralj Jan Kazimir, ni kancelari, ni senat, još neće da veruju da bi njegovo veličanstvo kralj Gustav, i pored primirja i poslednjih poslanstava, pored gotovosti za ustupke, zaista otpočeo rat. Verujući da će se mir u poslednjem trenutku zaključiti... ha, ha! Ovde debeljko skide šešir, obrisa lice crveno od znoja, pa dodade: — Trubecki i Dolgoruki su u Litvi, Hmjeljnicki u Ukrajini, a mi ulazimo u Velikopoljsku... Eto dokle je dovela vlada Jana Kazimira! Vitemberg ga pogleda začuđeno i zapita: — A vi se radujete tome? — A ja se radujem tome, jer će moja nepravda i moja nevinost biti osvećene; a sem toga već vidim kao na dlanu da će vaša sablja i moji saveti metnuti ovu novu, najlepšu i svetu krunu, na glavu Karola Gustava. Vitemberg upre pogled u daljinu, obuhvati njime šume, dubrave, lugove i plodne njive, pa reče: — Da! Lep je ovo kraj i plodan... A i vi možete biti uvereni da posle rata njegovo veličanstvo neće poveriti uprave nikome drugome. Debeljko ponovo skide šešir. — Ni ja ne želim drugoga gospodara — reče, dižući oči ka nebu. Nebo je bilo vedro i čisto, nikakav grom ne pade i ne satre izdajnika... koji je svoju zemlju, koja je već stenjala i bila iscrpena dvama ratovima, predavao na ovoj granici pod vlast neprijatelju. Jer čovek koji je razgovarao sa Vitembergom bio je Hjeronim Rađejovski, bivši krunski potkancelar, sada prodan Šveđanima protiv

otadžbine. Stajali su neko vreme ćutke; međutim su poslednje dve brigade, neriška i vermlandska, prešle granicu, a za njima počeše ulaziti topovi; trube su neprestano svirale, a treštanje talambasa i lupa doboša zaglušivali su korake vojnika i punili šumu zlokobnim odjecima. Najzad je krenuo i štab. Rađejovski je jahao kraj Vitemberga. — Oksenstjern se ne vidi, — reče Vitemberg — bojim se da mu se što nije desilo. Ne znam da li je to bio dobar savet slati ga kao trubača s pismima u Ujšće. — Dobar je, — odgovori Rađejovski — jer će osmotriti logor, videće zapovednike i saznaće šta se tamo misli, a to nikakav komordžija ne bi učinio. — A ako ga poznadu? — Jedini ga Rej poznaje, a on je naš. Uostalom, i da ga poznadu, neće mu učiniti ništa, još će ga snabdeti za put i nagraditi... Poznajem ja Poljake i znam da su gotovi sve da učine samo da se pred tuđincem pokažu kao učtiv narod. Sav je naš napor u tome da nas tuđinci hvale... Za Oksenstjerna možete biti spokojni, jer mu ni dlaka s glave neće faliti. Nema ga, jer je i vreme za povratak bilo kratko. — A kako mislite, hoće li naša pisma imati kakvo dejstvo? Rađejovski se nasmeja: — Ako mi dopustite da budem prorok, onda da vam predskažem šta će da bude. Pan vojvoda poznanjski je prosvećen i učen čovek, te će nam vrlo uljudno i vrlo učtivo odgovoriti; ali, kako voli da predstavlja Rimljanina i njegov će odgovor biti strašno rimski; prvo će reći da više voli proliti i poslednju kap krvi, no da se preda, da je smrt bolja od sramote, a ljubav prema otadžbini nalaže mu da pogine za nju na granici. Rađejovski stade da se smeje još glasnije, a i Vitembergovo se surovo lice razvedri. — Vi ne mislite da je on kadar i da učini kako piše? — upita. — On? — odgovori Rađejovski. — Istina je da voli otadžbinu, ali mastilom, a kako to jelo nije baš najhranljivije i njegova je ljubav mršavija čak i od njegove budale koja mu pomaže da pravi stihove. Siguran sam da će za rimskim odgovorom doći želje za zdravlje, napredak, stavljanje u službu, i najzad molba da poštedimo dobra njegova i njegove porodice, za šta će nam opet biti zahvalan, zajedno sa svima svojim rođacima. — A kakav će naposletku biti rezultat naših pisama? — Da će im ubiti moral sasvim, da će panovi senatori početi s nama

pregovore i da ćemo celu Velikopoljsku, posle nekoliko pucnjeva uvetar, da zauzmemo. — Kamo sreće da budete pravi prorok... — Ubeđen sam da će biti tako, jer poznajem te ljude, a imam i prijatelja i pristalica u celoj zemlji, i znam kako treba da radim... A da ništa neću propustiti, jamči za to nepravda koja me je snašla od Jana Kazimira i ljubav prema Karlu Gustavu. Sad su kod nas ljudi osetljiviji prema svojim imanjima, nego prema celini Poljske. Sve ove zemlje, kroz koje ćemo sad prolaziti, to su imanja Opaljinjskih, Čarnkovskih, Gruđiljskih i, kako su baš oni u Ujšću, biće mekši prilikom pregovora. Što se tiče vlastele, njoj samo zajemčite slobodu zborisanja, pa će i ona poći putem vojvoda. — Svojim poznavanjem zemlje i ljudi ukazujete njegovom veličanstvu usluge, koje ne mogu ostati bez znatne nagrade. Iz ovoga što od vas čujem, zaključujem da ovu zemlju mogu smatrati već kao pašu. — Možete vaša milosti! Možete! — ponovi žurno nekoliko puta Rađejovski. — Onda je zauzimam u ime njegovog veličanstva Karola Gustava — odgovori ozbiljno Vitemberg. Dok je ovako švedska vojska iza Hajnrihsdorfa počela da gazi velikopoljsku zemlju, još ranije, 18. jula, stiže u poljski logor švedski trubač s pismima za vojvode od Rađejovskoga i Vitemberga. Pan Vladislav Skoraševski odvede ga lično poznanjskom vojvodi, a vlastela iz zamanice zijala je u „prvoga Šveđanina“, diveći se njegovom muškom izgledu, junačkom licu, žutim brkovima, podignutim uvis i raščešljanim na krajevima, i uistinu gospodskom izgledu. Gomile su ga pratile do vojvode, poznanici su dozivali jedan drugoga, pokazivali su ga prstom, smejali se malo čizmama sa vrlo visokim sarama i dugom pravom maču, koji su nazivali ražnjem, a koji je visio o pasu bogato izvezenom srebrom; a i Šveđanin je bacao radoznale poglede ispod široka šešira, kao da hoće da oceni logor i izbroji vojsku, ili je posmatrao gomile vlastele, čije je istočnjačko odelo očevidno za njega bilo novina. Najzad ga uvedoše vojvodi kod koga su bili skupljeni svi velikaši iz logora. Odmah pročitaše pisma i počeše savetovanje; a trubača preporuči vojvoda svojim dvoranima, da ga počaste po vojničkom običaju; od dvorana ga uzeše vlastela i, diveći mu se jednako, kao čudu, stadoše namrtvo da piju s njim. Pan Skoraševski ga je posmatrao isto tako pažljivo, ali zato što je sumnjao da je to neki oficir prerušen u trubača; najzad uveče kaza i

vojvodi tu sumnju; ali ovaj odgovori da to ne čini ništa, i ne dade da ga uhapse. — Ma bio i sam Vitemberg — reče — došao je ovamo kao poslanik, i mora na miru otići... Još ću narediti da mu se da deset dukata za put. Trubač je za to vreme razgovarao pokvareno nemački sa onom vlastelom koja su, zbog svojih veza sa pruskim varošima, razumevala taj jezik, i pričao im o pobedama koje je Vitemberg odneo po raznim zemljama, o snazi koja ide na Ujšće, a naročito o topovima dotle neznanoga dometa, kojima se ne može odoleti. I uplaši se od toga vlastela prilično, a po logoru odmah počeše da kruže preterane vesti. Te noći skoro niko u celom Ujšću nije spavao, jer prvo oko ponoći dođoše ljudi koji su zasebno logorovali u Pili i Vjeljunju. Velikaši su većali o odgovoru do beloga dana, a vlasteli je vreme prolazilo u razgovoru o švedskoj snazi. S nekom grozničavom radoznalošću pitali su trubača o vođama, vojsci, načinu borenja, i širili su od usta do usta svaki njegov odgovor. Blizina švedske vojske davala je neobičnu zanimljivost svima sitnicama, koje nisu bile od one vrste koja može dati hrabrosti. U svanuće dođe pan Stanislav Skšetuski s vešću da su Šveđani već stigli u Valč, na dan hoda od poljskoga logora. Namah nastade strašno komešanje; većina konja, zajedno sa slugama, bila je na paši po livadama, te su navrat-nanos slali po njih. Srezovi su pojahivali konje i skupljali se po stegovima. Za neizvežbane vojnike vreme pred bitku je najstrašnije, stoga je dugo vreme vladao metež, dokle rotmistri ne uspeše da povrate kakav-takav red. Nije se čula ni komanda, ni trube, samo glasovi sa svih strana: „Jane! Pjotre! Onufri! Ovamo!... Ubili te dabogda! Daj konje!... Gde je moja posluga?... Jane! Pjotre!“ Da je u taj mah pukao samo jedan top, metež bi se lako mogao pretvoriti u paniku. Ipak srezovi počeše postepeno da se uređuju. Urođena sposobnost vlastele za rat zamenjivala je donekle nedostatak izvežbanosti i oko podne je logor imao već prilično uredan izgled. Pešadija je bila na bedemima, slična cveću u svom raznobojnom odelu; dim se dizao sa zapaljenih fitilja, a van opkopa, pod zaštitom topova, lugove i livade bili su pokrili sreski stegovi konjice, u redu, na dobrim konjima, čije je rzanje odjekivalo u obližnjim šumama i ispunjavalo srca bojnim zanosom. Međutim je poznanjski vojvoda odaslao trubača s odgovorom manje-više onakvim kako je predskazivao Rađejovski, prema tome i ljubaznim i rimskim; zatim odluči da pošalje izvidnicu na severnu obalu Noteće, da uhvati koga neprijateljskog vojnika.

Pjotr Opaljinski, vojvoda podljaski, brat od strica vojvode poznanjskog, imao je da pođe lično sa izvidnicom i svojim dragonima, kojih je sto pedeset doveo u Ujšće, a sem toga preporučeno je panovima rotmistrima Vladislavu Skoraševskom i Skšetuskom da pozovu dobrovoljce od vlastele iz zamanice da i ona pogleda u oči neprijatelju. Jezdila su, dakle, njih dvojica ispred redova, koji su pružali očima uživanje svojom opremom i držanjem. Pan Stanislav, crn kao gavran, kao svi Skšetuski, lica muška, surova, ukrašena dugim kosim ožiljkom od mača, sa crnom dugom bradom koja se na licu lelujala; pan Vladislav, debeljušan, dugih plavih brkova, otromboljene donje usne i sa crvenim kolutovima oko očiju, blag i dobar, manje je podsećao na Marsa, ali je i to bila prava vojnička duša, koja je kao salamandra uživala u ognju, vitez koji je poznavao rat kao svojih deset prstiju, i bio nenadmašno smeo. Obojica su, obilazeći otegnute redove, ponavljali svaki čas: — Dederte, panovi, ko hoće dobrovoljno na Šveđane? Ko je rad da omiriše barut? Dederte, ko hoće dobrovoljno? — Tako su prejezdili već prilično — bez rezultata, jer iz redova nije niko izlazio. Čekali su jedan na drugoga. Bilo ih je koji su i imali volje, i koje nije zadržavao strah od Šveđana, nego snebivanje. Mnogi je gurkao suseda laktom i govorio: „Ako ti pođeš i ja ću.“ Rotmistri su postajali nestrpljivi kad najednom, pošto stadoše na granicu gnjeznanskog sreza, neki čovek u šarenom odelu izlete na jednom konjčiću, ne iz redova nego iza reda, i povika: — Panovi zamaničari, ja ću biti dobrovoljac, a vi budale! — Ostroška! Ostroška! — povikaše vlastela. — Isto tako dobar vlastelin kao i vi! — odgovori budala. — Phi, do sto đavola! — uzviknu pan Rosinjski, podsudija. — Dosta ludorije! Idem ja! — I ja, i ja! — povikaše mnogi. — Jedanput me majka rodila, jedanput ću i umreti! — Naći će se još takvih kao ti! — Svakome je slobodno! Neka se ovde niko ni nad kim ne uznosi! I kao što se dotle niko nije javljao, tako sad počeše da se javljaju vlastela iz svih srezova, da se prestižu konjima, da zakačinju jedan drugog i da se svađaju. U času se javi oko pet stotina konjanika, i još su neprestano izlazili iz redova. Pan Skoraševski stade da se smeje svojim srdačnim, dobrim smehom, i reče: — Dosta, panovi, dosta! Ne možemo svi ići! Zatim on i Skšetuski urediše ljude i odoše napred. Pan vojvoda podljaski pridruži im se pri izlazu iz logora. Videli su

se kao na dlanu kako preplivavaju Noteć — zatim se videše još nekoliko puta na zavojicama, pa se izgubiše. Posle pola časa vojvoda poznanjski naredi da se ljudi razilaze po šatorima, jer uvide da ih ne može držati u bojnim redovima kad je neprijatelj daleko još dan hoda. Ali su postavljene mnogobrojne straže, nije dopušteno da se konji vode na pašu i izdata je zapovest da na prvi tih glas trube svi imaju da sedaju na konje i da budu spremni. Svršilo se očekivanje, neizvesnost, završile se odmah svađe i prepirke, naprotiv: blizina neprijatelja, kao što je rekao pan Skšetuski, podigla je moral. Prvi srećan boj mogao ga je podići čak vrlo visoko, i uveče se desi događaj koji je izgledalo kao novo srećno predskazanje. Baš je zalazilo sunce, obasjavajući jakim, zasenjivim bleskom Noteć i šume preko nje, kad se preko reke vide prvo oblak prašine, a posle kretanje ljudi u tom oblaku. Sve živo izađe na opkope da vidi kakvi su to gosti; utom od straže dotrča dragon iz stega pana Gruđinjskoga i javi da se izvidnica vraća. — Izvidnica se vraća!... Vraćaju se srećno!... Nisu ih pojeli Šveđani! — išlo je od usta do usta po logoru. A oni, u providnim oblacima prašine, primicali su se sve bliže, idući lagano, pa počeše da prelaze Noteć. Vlastela su ih posmatrala s rukama nad očima, jer je blesak bivao sve jači i sav je vazduh bio presićen zlatnim i purpurnim sjajem. — Hej! Nešto ih je više no kad su odlazili! — reče pan Šljihting. — Zarobljenike valjda vode, tako mi boga! — uzviknu jedan vlastelin, očevidno kukavica, koji ni svojim očima nije hteo da veruje. — Zarobljenike vode! Zarobljenike vode!... Međutim su se oni primakli već toliko da su se mogla i lica razlikovati. Napred je jezdio pan Skoraševski, klimajući po svom običaju glavom i razgovarajući veselo sa Skšetuskim, za njima je veliki odred konjanika opkoljavao nekoliko desetina pešaka sa okruglim šeširima. To su odista bili zarobljenici Šveđani. Taj prizor vlastela ne izdržaše, no poleteše napred vičući: — Vivat Skoraševski! Vivat Skšetuski! Guste gomile odmah opkoliše odred. Jedni su gledali zarobljenike, drugi se raspitivali: „kako je to bilo“ — neki su pretili Šveđanima. — Aha! A šta?! Lepo vam je sad!... S Poljacima vam se prohtelo da ratujete? Eto vam sad Poljaka!... — Ovamo ih!... Na sablje!... Da ih isečemo!... — Aha, svinje! Aha, plundraši! Okusili ste poljske sablje! — Panovi, nemojte vikati kao dečurlija, jer će zarobljenici pomisliti

da vam je rat prvina! — reče pan Skoraševski. — To je obična stvar da se u ratu zarobljava. Dobrovoljci iz patrole gledali su ponosito vlastelu, koja ih zasuše pitanjima. — Pa pako? Jesu li vam se lako dali? Jeste li imali muke? Dobro se biju? — Dobri su momci, — odgovori pan Rosinjski — branili su se silno, ali nisu od gvožđa. Sablja ih seče. — Ipak vam nisu mogli odoleti, a? — Nisu mogli izdržati nalet. — Panovi braćo, čujete li što vele: nalet nisu mogli izdržati!... Jeste videli?... Nalet, to je glavno!... — Pamtite, samo s naletom!... To je najbolji način protiv Šveđana! Da je u taj mah vlasteli naređeno da jurne na neprijatelja, nesumnjivo bi imala dovoljno naleta, ali se neprijatelj nije video — mesto toga, već duboko u noć, jeknu truba pred predstražama. Dolazio je drugi trubač s pismom od Vitemberga, kojim poziva vlastelu na predaju. Gomila, čuvši za to, htede da iseče izaslanika, ali vojvode uzeše pismo u pretres, iako mu je sadržina bila bezočna. Švedski general je javljao da Karol Gustav šalje vojsku svome rođaku Kazimiru, kao pomoć protiv kozaka i, prema tome, Velikopoljaci su dužni da se predadu bez otpora. Pan Gruđinjski, čitajući to pismo, nije mogao da savlada ljutine, i tresnu pesnicom o sto, ali ga poznanjski vojvoda odmah smiri pitanjem: — Verujete li vi u pobedu?... Koliko se dana možemo braniti?... Hoćete li vi da primite odgovornost za toliku vlasteosku krv, koja sutra može biti prolivena?... Posle dugog savetovanja odlučiše da ne odgovaraju, no da čekaju dalji razvoj. Nije se čekalo dugo. U subotu, 24. jula, javiše straže da se sva švedska vojska pojavila pred Pilom. U logoru zazuja kao u košnici uoči rojenja. Vlastela su pojahivala konje, vojvode su obilazi le bojne redove, izdajući suprotne naredbe, dokle najzad pan Vladislav ne uze svu vlast, i, uredivši sve, izjaha na čelu nekoliko stotina dobrovoljaca da okuša čarkanje s one strane reke i navikne ljude na neprijatelja. Konjica je išla dosta rado, jer je čarkanje obično bilo niz bojeva u malim grupama ili pojedince, a takvih se bojeva vlastela, izvežbana u rukovanju sabljom, nije nimalo plašila. Pređoše, dakle, reku i stadoše pred neprijatelja, koji s primicao sve bliže i crnio na vidiku kao tek izrasla šuma. Konjički i pešački pukovi su se razvijali, zahvatajući sve

širi prostor. Vlastela se nadala da će odmah nagrnuti k njoj čarkaši, rajtari, ali se oni nisu videli. Mesto toga na brežuljcima, udaljenim nekoliko stotina koraka, ustaviše s male gomilice ljudi i konja, i počeše da se vrte u mestu. Videvši to pan Skoraševski komandova bez oklevanja: — Levo, nazad! No još komanda ne bi čestito ni izgovorena, a na brežuljcima se pojaviše beli, dugi pramenovi dima i kroz vlastelu proleteše kao neke ptice, zatim odjeknu pucanj, i u isti mah čuše se jauci nekoliko ranjenika. — Stoj! — viknu pan Vladislav. Ptice preleteše drugi i treći put — i opet fijuku odgovoriše jauci. Vlastela nisu poslušala komandu, no su odstupala sve brže, derući se i vapeći za nebesku pomoć — zatim odred u času pršte po ravnici i polete trkom ka logoru. Pan Skoraševski je psovao — ništa nije pomoglo. Oteravši ovako lako čarkaše, Vitemberg je napredovao dalje, dok se ne zaustavi prema Ujšću, pravo pred šančevima koje su branila kaljiška vlastela. Poljski topovi otvoriše paljbu odmah, ali Šveđani nisu odgovarali. Dim se mirno skupljao u čistom vazduhu i pravio duga povesma, koja su se širila između dve vojske a kroz rupe u njima vlastela je videla kako se pešački i konjički švedski pukovi razvijaju sa strašnim spokojstvom, kao da su uvereni u pobedu. Na brežuljcima su nameštani topovi, kopani rovovi, ukratko, neprijatelj se uređivao ne obazirući se ni najmanje na zrna, koja nisu doletala do njega, no su samo obasipala peskom i zemljom one što su kopali rovove. Još je jednom poveo pan Stanislav Skšetuski dva stega kaljišana, hoteći smelim napadom da zbuni Šveđane, ali nisu pošli rado; odred se odmah razvukao u neodređenu gomilu, jer dok su smeliji gonili konje napred, plašljiviji su ih hotimice zadržavali. Dva puka rajtarije, poslana od Vitemberga, posle kratke borbe oteraše vlastelu s bojnog polja goneći je do pod sam logor. Međutim, pade mrak i završi ovu borbu bez krvi. Ipak su topovi pucali do same noći, pa onda umukoše ali se u poljskom logoru diže tolika vreva da se čula na drugoj obali Noteće. Nastala je najpre stoga što je nekoliko stotina zamaničara pokušalo da u mraku pobegne iz logora. Ostali su to opazili, počeli da prete i da ne daju. Isukaše se sablje. Reči: „Ili svi, ili niko“ opet su preletale od usta do usta. Ali je sa svakim časom bilo sve verovatnije da će otići svi. Planu veliko nezadovoljstvo prema vođama: „Poslali nas s golim trbusima protiv topova!“ — vikali su zamaničari.

Ljutili su se i na Vitemberga što nije poštovao vojničke običaje i poslao čarkaše protiv čarkaša, no je naredio da se na njih iznenada puca topovima. „Svaki radi kako mu je bolje“ — govorili su — „ali je običaj svinjskoga naroda ne stati prsa u prsa.“ Drugi su otvoreno očajavali. „Isteraće nas odavde topovima kao jazavce iz jame“ — govorili su očajnici. „Logor je rđavo postavljen, šančevi rđavo iskopani, mesto za odbranu nije zgodno.“ S vremena na vreme čuli su se glasovi: „Panovi braćo! Spasavajte se!“ A drugi su vikali: „Izdaja! Izdaja!“ Bila je to strašna noć: metež i nered rasli su svakog časa; naredbe niko nije slušao. Vojvode su bile pogubile glave, pa nisu ni pokušavale da zavedu red. Nesposobnost i njihova i zamanice videla se jasno kao na dlanu. Vitemberg bi te noći mogao iznenadnim napadom osvojiti logor s najvećom lakoćom. Nasta svanuće. Osvanu sumoran, oblačan dan, i osvetli uskomešanu gomilu ljudi, koji su izgubili moral, kukali, bili većinom pijani, spremniji za sramno bekstvo no za borbu. Da bi zlo bilo još veće, Šveđani su noću kod Bembova prešli Noteć i opkolili poljski logor. S ove strane skoro nije ni bilo opkopa i nije se imalo iza čega braniti. Trebalo se zaštititi opkopom bez i najmanjeg oklevanja. Skoraševski i Skšetuski su preklinjali da se to učini, ali više niko nije hteo da zna ni za šta. Vođe i vlastela imali su na ustima jednu reč: „pregovarati!“ Poslaše parlamentare. Kao odgovor dođe iz švedskoga logora sjajna povorka, na čijem su čelu jezdili: Rađejovski i general Virc, obojica sa zelenim grančicama. Jezdili su kući u kojoj je stanovao vojvoda poznanjski, ali se Rađejovski uz put zaustavljao u gomili vlastele, pozdravljao grančicom i šeširom, smeškao se, pozdravljao poznanike i govorio snažnim glasom: — Svetli panovi, braćo moja draga! Ne bojte se! Ne dolazimo ovamo kao neprijatelji! Od vas samih zavisi da se kap krvi više ne prolije. Ako hoćete mesto tiranina, koji gazi vaše slobode, koji misli o absolutum dominium,1 koji je domovinu doterao do krajnje propasti, ako hoćete, ponavljam, gospodara dobroga, divnoga, ratnika toliko proslavljenoga da će se na samo njegovo ime raspršiti neprijatelji Poljske — onda se stavite pod zaštitu svetloga Karola Gustava... Svetli panovi, braćo moja draga! Evo vam nosim jemstvo za sve privilegije vaše, za vaše lične i 1

Apsolutnoj vlasti.

verske slobode. Od vas samih zavisi vaš spas... Svetli panovi! Svetli kralj švedski poduhvata se da uguši kozačku pobunu, da završi litvanski rat, i on jedini to može. Smilujte se nesrećnoj otadžbini, ako prema sebi nemate milosti... Ovde izdajnikov glas zadrhta, kao da ga guše suze. Vlastela slušahu u čudu, ponegde neko viknu: „Vivat Rađejovski, naš potkancelar!“ — a on je prolazio dalje i opet pozdravljao nove gomile, i opet se čuo njegov zvonki glas: „Svetli panovi, braćo moja draga!“ Najzad on i Virc sa celom pratnjom uđoše u dom vojvode poznanjskog. Vlastela se zgrnuše pred kućom tako gusto da se po glavama moglo preći, jer su osećala i shvatala da se u toj kući rešava sudbina ne samo njihova nego i cele otadžbine. Iziđoše vojvodine sluge u skerletnoj livreji i stadoše pozivati uglednije „ličnosti“ unutra. Ovi uđoše žurno, a za njima se probi nekoliko neuglednih; ostali, pak, ostaše pred vratima, gomilahu se pod prozorima, čak naslanjahu uši na zid. Vladala je duboka tišina. Oni do prozora čuli su s vremena na vreme žagor zvonkih glasova iz odaje, kao odjek svađe, prepirke, sporova... Sat je prolazio za satom — savetovanju nije bilo kraja. Najednom se spoljna vrata otvoriše s treskom i na njih ispade pan Vladislav Skoraševski. Prisutni se povukoše zaprepašćeni. Ovaj čovek, obično toliko tih i blag, o kome se govorilo da rane pod njegovom rukom zarastaju, sad je izgledao strašno. Oči su mu bile crvene, pogled sumanut, odelo poderano na grudima; oberučke se držao za kosu i, upavši ovako, kao grom, među vlastelu, vikaše strahotnim glasom: — Izdaja! Ubistvo! Sramota! Sad smo Švedska, nismo više Poljska! I stade da riče očajno, da plače grčevito i da čupa kosu, kao čovek koji gubi pamet. Unaokolo je vladala grobna tišina. Neko strašno osećanje obuze sva srca. A Skoraševski polete, stade da trči među vlastelom i da viče glasom najvećeg očajanja: — Na oružje! Na oružje ko u Boga veruje! Na oružje! Na oružje! Tada u gomili poče neko šuškanje, neki šapati trenutni, nagli, isprekidani, kao prvi naleti vetra pred olujom. Kolebala su se srca, kolebali se mozgovi a u ovoj opštoj nesuglasici osećanja tragični glas je vikao jednako: Na oružje! Na oružje! Ubrzo ga prihvatiše i dva druga: pana Pjotra Skoraševskoga i pana Skšetuskoga — za njima prihvati i Klođinski, hrabri rotmistar

poznanjskoga sreza. Sve više vlastele stade da se kupi oko njih. Naokolo nastade grozno šuškanje, plamenovi stadoše da prelaze preko lica i da suču iz očiju, počeše da treskaju sablje. Vladislav Skoraševski savlada prvo uzbuđenje, pa stade govoriti, pokazujući na kuću u kojoj se držao savet: — Čujte, panovi braćo, oni tamo domovinu prodaju kao Jude i sramote je! Znajte da više ne pripadamo Poljskoj. Malo im je bilo da predadu neprijatelju u ruke vas sve, logor, vojsku, topove. Dabogda ih pobili! Još su potpisali u svoje i vaše ime da se odričemo jedinstva sa domovinom, odričemo se kralja, da će cela pokrajina, gradovi, tvrđave i svi mi pripadati za večna vremena Švedskoj. Da se vojska predaje, to se dešava, ali ko ima prava da se udružuje sa strancima, da prelazi drugome narodu, da se odriče svoje krvi?! Panovi braćo, to je sramota, izdaja, ubistvo, oceubistvo!... Spasavajte domovinu, panovi braćo! Tako vam imena božjega! Ko je vlastelin, ko je pošten, spasavajte domovinu! Živote dajmo, krv prolijmo! Nemojmo da budemo Šveđani, nemojmo, nemojmo!... Bolje da se nije ni rodio onaj ko danas bude štedeo krvi!... Spasavajmo majku!... — Izdaja! — kliče već nekoliko desetina glasova. — Izdaja! Iseći!... — S nama ko je pošten! — vikao je Skšetuski. — Na Šveđane! Na smrt! — dodade Klođinski. I pođoše dalje kroz logor, vičući: „K nama! U gomilu! Izdaja!“ — a za njima pođe već nekoliko stotina vlastele s golim sabljama. No je neizmerna većina ostala na mestu, a i od onih što su pošli poneki, opazivši da ih je malo, počinjao je da se osvrće i da zaostaje. A, međutim, vrata na kući u kojoj se držao savet otvoriše se opet i na njima se pojavi pan vojvoda poznanjski, Kšištof Opaljinjski, s desne mu strane general Virc, s leve Rađejovski. Za njima su išli: Andžej Karol Gruđinjski, vojvoda kaljiški, Maksimilijan Mjaskovski, kastelan kšivinjski, Pavel Gembicki, kastelan međurečki i Andžej Slupski. Kšištof Opaljinjski držao je u ruci svitak pergamenta sa visećim pečatima; glava mu je bila podignuta, ali lice bledo a pogled nepouzdan, mada se očevidno usiljavao da izgleda veseo. Obuhvati očima gomile i usred mrtve tišine stade da govori snažno, ali malo promuklo: — Panovi! Današnjega dana predali smo se pod zaštitu svetloga kralja švedskoga. Vivat Carolus Gustavus rex!1 Tišina odgovori vojvodi; najednom odjeknu jedan glas:

1

Živeo kralj Karol Gustav!

— Veto!1 Vojvoda povede očima u pravcu toga glasa, pa od govori: — Ovde nije sabor, te ni veto nije na svome mestu. A ko hoće da zabranjuje, neka ide na švedske topove naperene na nas, koji za jedan sat mogu od logora da načine ruševinu. Ovde zaćuta, pa malo posle upita: — Ko je rekao: veto? Niko se ne javi. Vojvoda ponovo uze reč i govoraše još snažnije: — Sve će povlastice vlastele i sveštenstva biti očuvane, po-re-zi neće biti po-ve-ća-ni, a biće kupljeni onako isto kao i dosad... Nikome se neće činiti nepravda, ni otmice; vojska njegovog veličanstva kralja nema pravo boravljenja na vlasteoskim dobrima, niti da uzme što sem onoga što je uzimala do sada i redovna vojska. Ovde prestade i pažljivo osluškivaše vlasteosko šuškanje, kao da je hteo da shvati njegovo značenje zatim mahnu rukom: — Pored toga, imamo reč i obećanje generala Vitemberga, dato u ime njegovog veličanstva kralja, ako ceo naš kraj pođe za našim spasonosnim primerom, da će švedska vojska odmah poći u Litvu i Ukrajinu i neće prestati ratovati sve dotle dokle sve zemlje i svi gradovi ne budu Poljskoj povraćeni. Vivat Carolus Gustavus rex! — Vivat Carolus Gustavus rex! — povika nekoliko stotina glasova. — Vivat Carolus Gustavus rex! — zvonilo je sve jače u celom logoru. Ovde se pred svima poznanjski vojvoda obrte Rađejovskom i zagrli ga srdačno, zatim zagrli Virca; potom svi stadoše da se grle. Vlastela pođe za primerom velikaša i radost postade opšta. Vikalo se “živeo” već tako da je odjekivala sva okolina. Ali vojvoda poznanjski zamoli dragu braću još za malo mira, pa reče snažnim glasom: — Panovi! General Vitemberg poziva nas danas na gozbu u svoj logor da pri čaši vina zaključimo bratski savez sa junačkim narodom. — Vivat Vitemberg! Vivat! Vivat! Vivat! — A posle, panovi braćo, — dodade vojvoda — da se raziđemo kućama i u ime boga počnemo žetvu s tom mišlju da smo danas spasli domovinu. — Docniji vekovi daće nam za pravo! — reče Rađejovski. — Amin! — dovrši vojvoda poznanjski. Utom spazi da oči mnoštva vlastele gledaju i posmatraju nešto više, 1

Zabranjujem!

iznad njegove glave. On se obrte i vide svoju budalu koja je, propevši se i držeći se jednom rukom za dovratak, pisala ugljenom na zidu, iznad samih vrata: „Mane — Tekel — Fares.“1 Nebo se bilo osulo oblacima i spremalo za oluju.

Mane, thecel, phares — izmereno, ocenjeno, podeljeno. Proročka pretnja koju je nevidljiva ruka napisala u dvorani u kojoj je Baltizar držao svoj poslednji pir u času kad je Kir, persijski car, ulazio u Vavilon. 1

XI

U selu Bužecu, u zemlji Lukovskoj, na granici vojvodine podljaske, a koje je u to vreme pripadalo panu Skšetuskom, u voćnjaku, između dvora i ribnjaka, sedeo je na klupi starac, a kraj njegovih nogu igrala se dva muškarčeta: jedan od pet, drugi od četiri godine, oba crna i opaljena kao Cigančići, a rumena i zdrava. I starac je još izgledao snažan, kao bik. Godine mu nisu pogrbile široka ramena; iz očiju, upravo iz oka, jer je na jednome imao belo, bilo mu je zdravlje i raspoloženje; brada mu je bila seda, ali izgled odlučan i lice crveno, ukrašeno na čelu širokim ožiljkom, kroz koji se videla kost. Dva muškarčeta, uhvativši za uši na sari od njegove čizme, vukla su je na suprotne strane, a on je gledao ribnjak, obasjan sunčevim zracima, po kome je plivalo sijaset riba i lomilo glatku površinu. — Ribe igraju — mrmljao je sam sebi. — Ne bojte se, još ćete bolje igrati kad se ribnjak isprazni, ili kad vas kuvarica bude nožem strugala. Zatim se obrte muškarčićima: — Okanite se, lole jedne, sare, jer ako joj neko otkine uho i ja ću njemu. Ih, ala ste kao čigre! Idite, valjajte se po travi, a mene ostavite na miru! Longinčiću se ne čudim, on je mlađi, ali Jaremka treba već da je pametan. Uzeću kojega obešenjaka pa baciti u ribnjak! Ali je starac, vidi se, strašno voleo decu, jer se nijedan ne uplaši od pretnje; mesto toga stariji, Jaremka, stade još jače da tegli saru, da tupka nogama i govori: — Budi ti, deda, Bohun, pa otmi Longinčića. — Odlazi kad ti kažem, govnovalju, ti balavče, ti šuto jare! — Budi ti, deda, Bohun! — Daću ja tebi Bohuna, počekaj, samo majku da zovnem! Jaremka pogleda u kućna vrata, ali videvši da su zatvorena i ne videći nigde majke, ponovi i treći put, napućivši ustašca: — Budi ti, deda, Bohun! — Umoriće me ovi obešenjaci, nije vajde... Dobro, biću Bohun, ali

samo jedanput. Da bog sačuva! Pamti, više da mi ne dosađuješ. Rekavši to starac malo zastenja, diže se s klupe, zgrabi maloga Longinčića i, puštajući divlje uzvike, poče da ga nosi ka ribnjaku. No je Longinčić imao junačkog branioca u Jaremki, koji se u ovakvim prilikama nije zvao Jaremka, nego pan Mihal Volodijovski, dragonski rotmistar. Pan Mihal, dakle, naoružan lipovim štapićem, koji je u iznenadnim slučajevima zamenjivao sablju, polete trkom za debelim Bohunom, stiže ga brzo, pa stade seći po nogama bez milosti. Longinčić, igrajući ulogu mame, vrištao je, Bohun je vrištao, Jaremka-Volodijovski je vrištao; ali je junaštvo, najzad, pobedilo i Bohun, ostavivši svoju žrtvu, poče bežati natrag pod lipu, pa, dopadnuvši do klupe, pade na nju, hripljući strašno i govoreći: — Uh, lole!... Biće čudo ako se ne ugušim... No još nije bio kraj njegovim mukama, jer malo posle stade pred njega Jaremka, porumeneo, razbarušene kose i raširenih nozdrva, sličan malom kočopernom jastrebu, i stade da govori, još energičnije no prvi put: — Budi, deda, Bohun! Posle mnogo navaljivanja i svečanog obećanja, datog od oba muškarčića, da će sad ovo biti sigurno poslednji put, događaj se opet ponovi vrlo tačno; zatim posedaše sva trojica na klupu i Jaremka poče da navaljuje: — Dedice, kaži ko je bio najveći junak. — Ti, ti! — odgovori starac. — I kad porastem biću vitez? — Sigurno ćeš postati, jer je u tebi dobra vojnička krv. Neka ti da Bog da budeš kao otac, jer bi pri junaštvu bio manje dosadan. Razumeš? — Kaži koliko je tata poubijao? — Pa kazivao sam više od sto puta! Pre biste izbrojali listove na ovoj lipi, no sve neprijatelje koje smo ja i vaš otac pobili. Da imam dlaka na glavi koliko sam samo ja pobio, vlasuljari bi u lukovskom srezu pare napravili — samo od šišanja. Nitkov bio ako sam sla... Ovde se pan Zagloba — jer je to bio on — seti da se ne treba kleti ni zaklinjati pred dečacima, te iako je, u nedostatku drugih slušalaca, voleo da priča i deci o svojim ranijim podvizima, ovoga puta umuče, naročito još i stoga što se ribe u ribnjaku stadoše još više praćakati. — Trebaće reći baštovanu — reče — da noćas baci mreže; puno je krupne ribe i kraj samih obala. Utom se otvoriše kućna vrata, koja su vodila u baštu, i na njima se

pojavi žena, lepa kao podnevno sunce, visoka, snažna, crnokosa, tamnorumena lica i očiju kao kadifa. Treći muškarčić, trogodišnjak, crn kao ahat, držao joj se za suknju, a ona natkri oči rukom, pa stade gledati u pravcu lipe. To je bila pana Helena Skšetuska, iz porodice kneževa Buliha. Ugledavši pana Zaglobu sa Jaremkom i Longinčićem pod lipom, pođe nekoliko koraka ka šancu punom vode i viknu: — Hodite ovamo, deco! Sigurno tamo dosađujete dedi? — Što dosađuju! Baš su bili vrlo mirni — odgovori pan Zagloba. Deca potrčaše majci, a ona reče: — Šta vi, tata, volite danas da pijete, vino ili medovinu? — Imali smo svinjsko meso o ručku, biće zgodnija medovina. — Odmah ću poslati. Nego nemojte da dremate napolju, jer je groznica sigurna. — Danas je toplo i nema vetra. A gde je to Jan, ćerčice? — Otišao je do žitnica. Pana Skšetuska je zvala pana Zaglobu ocem, a on nju ćerčicom, mada nisu bili ni u kakvom srodstvu. Njena je porodica živela u Zadnjeparju, u negdašnjoj državini Višnjovjeckoga, a za njega je jedini bog znao odakle je bio rodom, pošto je on sam razno pričao. Ali u vreme kad je ona bila devojka Zagloba joj je učinio velike usluge i izbavio iz strašnih opasnosti, te su ga i ona i muž poštovali kao oca, i u svoj okolini bio je poštovan, i zbog velike dosetljivosti i zbog neobična junaštva, o kome je dao mnogo dokaza u raznim ratovima, osobito u kozačkim. Ime mu bilo čuveno u celoj Poljskoj, sam kralj je voleo njegove priče i duhovitost, i uopšte govorilo se više o njemu no i o panu Skšetuskom, iako se ovaj nekad provukao iz opsednuta Zbaraža kroz svu kozačku vojsku. Malo posle odlaska pane Skšetuske, donese momče pod lipu bokal i čašu. Pan Zagloba nasu, zažmuri i stade pažljivo da proba. — Znao je Bog zašto je stvarao pčele! — promrmlja. Pa stade piti lagano, dišući pri tom duboko, pogledajući na ribnjak i preko njega, čak tamo na crne i modre šume, koje su se pružale dokle oči mogu dogledati, iza druge obale. Bilo je dva časa po podne, a nebo bez oblaka. Lipov cvet je padao bez šuma na zemlju, a na lipi, u lišću, zujao je čitav orkestar pčela, koje odmah počeše da padaju na ivicu od čaše i da kupe slatko piće maljavim nožicama. Nad velikim ribnjakom, iz udaljenih trstika, zaklonjenih maglovitom daljinom, uzletala su ponekad jata divljih plovaka, utvi ili divljih gusaka i lebdela u plavom vazduhu, slična crnim krstićima;

ponekad trokut ždralova zacrni se visoko na nebu, kričeći glasovito — inače je bilo tiho, spokojno, puno sunca, veselo, kao što to biva prvih dana avgusta, kad su žita već dozrela, a sunce čisto prosipa zlato na zemlju. Starčeve su se oči čas dizale k nebu, prateći jata ptica, čas se opet gubile u daljini, ali sve sanjivije ukoliko je u bokalu nestajalo medovine, kapci su mu postajali sve teži i teži — pčele su pevale na razne glasove svoju pesmicu, kao hotimice za spavanje posle ručka. — Da, da, Bog je dao lepo vreme za žetvu — promrmlja pan Zagloba. — I seno je lepo pokupljeno, i žetva će brzo biti svršena... Da, da... Ovde sklopi oči, pa ih opet otvori za časak — promrmlja još: „Zamorila me dečica...“ — i sasvim zaspa. Spavao je pozadugo, ali ga posle nekog vremena probudi lak, hladniji, povetarac, a i razgovor i koraci dva čoveka, koji su brzo dolazili k lipi. Jedan je bio pan Jan Skšetuski, čuveni zbaražanin, koji se pre mesec dana vratio od hetmana iz Ukrajine i bio kod kuće, lečeći se od nastupne groznice, drugoga pan Zagloba nije poznavao, mada je rastom, držanjem, pa i crtama lica bio veoma sličan Janu. — Predstavljam vam, oče, — reče Jan — svoga brata od strica, Stanislava Skšetuskoga iz Skšetuševa, rotmistra kaljiškoga. — Vi toliko ličite na Jana, — odgovori pan Zagloba, žmirkajući i oterujući ostatak sna sa kapaka — da bih ja, kad bih vas ma gde sreo, odmah rekao: „Skšetuski!“ Hej, da dobra gosta! — Milo mi je da se upoznam s vama, — odgovori Stanislav — utoliko pre, što mi je ime bilo dobro poznato, jer ga viteštvo iz cele Poljske s poštovanjem izgovara i za primer navodi. — Ne hvaleći se, činilo se što se moglo, dokle je bilo snage u kostima. Još i sad bi čovek rado okušao rat, jer consuetudo altera natura.1 Nego što ste vas dvojica tako zabrinuti, te je Jan pobledeo. — Stanislav je doneo strašne vesti — odgovori Jan. — Šveđani su ušli u Velikopoljsku i već je celu zauzeli. — Šta? — reče Zagloba. — Kako to celu je zauzeli? — Jer su je poznanjski vojvoda i ostali kod Ujšća predali neprijatelju — odgovori Stanislav Skšetuski. — Pobogu!... Šta vi govorite... Predali se! — Ne samo da su se predali, no su potpisali ugovor, po kome su se 1

Navika je druga priroda.

odrekli kralja i Poljske... Od tada tamo treba da bude Švedska, ne Poljska. — Za milost božju! Za rane Hristove!... To valjda svet propada?... Šta ja čujem?... Još sinoć smo Jan i ja razgovarali o toj opasnosti od Šveđana, jer se govorilo da idu; ali smo obojica bili ubeđeni da će se sve lepo svršiti, u najgorem slučaju odricanjem našega kralja Jana Kazimira od titule švedskoga kralja. — A u stvari, počelo je od gubitka pokrajine i svršiće se bog zna čime. — Prestanite, jer će me krv ugušiti!... Kako to?... I vi ste bili u Ujšću?... I vi ste sve to gledali svojim očima?... Ta to je bila najcrnja izdaja, u istoriji nečuvena! — I bio i gledao, a da li je bila izdaja, ocenićete sami kad me saslušate. Bili smo u Ujšću, zamanica i lanova pešadija, ukupno oko petnaest hiljada ljudi i čuvali smo Noteć ab incursione hostili.1 Istina prave je vojske bilo malo, a vi, kao iskusan vojnik, najbolje znate da li nju zamanica može da zameni; a osobito velikopoljska, koja je odvikla od ratovanja. Pa ipak, da je bilo vođe, mogao se po starinski dati otpor neprijatelju i zadržati ga bar dotle, dokle država ne bi smislila kakvu pomoć. Ali čim se Vitemberg pojavio, odmah počeše pregovori, pre no što se i kap krvi prolila. Zatim je došao Rađejovski i svojim nagovorima učinio to što sam rekao, to jest i nesreću i sramotu kakvih dosada nije bilo. — Kako? Niko se nije opirao?... Niko nije protestovao? Niko nije onim nitkovima rekao u oči da su izdajnici?... Svi su, dakle, pristali na izdaju otadžbine i kralja?... — Propada poštenje, a s njim i Poljska, jer su skoro svi pristali... Ja, dva pana Skoraševska, pan Ćišvicki i pan Klođinski činili smo što smo mogli da izazovemo otpor kod vlastele. Pan Vladislav Skoraševski umalo nije poludeo; trčali smo po logoru od sreza do sreza, i Bog vidi, nije bilo preklinjanja koje nismo upotrebili. Ali šta je to pomoglo, kad je većina više volela da ide s kašikama na gozbu koju im je Vitemberg priredio, no sa sabljama u boj. Kad su to videli, čestitiji su se razišli na sve strane — jedni kućama, drugi u Varšavu. Panovi Skoraševski otišli su u Varšavu i prvi će odneti kralju glas, a ja, nemajući žene ni dece, došao sam ovamo bratu, verujući da ćemo još jednom zajedno poći na neprijatelja. Sreća te sam vas našao kod kuće! 1

Od neprijateljskih upada.

— Dakle vi ste pravo iz Ujšća? — Pravo. Na putu sam se zadržavao samo koliko je trebalo zbog konja, pa ipak mi je jedan crkao od umora. Šveđani već moraju biti u Poznanju i odatle će se brzo razići po celom kraju. Ovde svi zaćutaše. Jan je sedeo sa rukama na kolenima, oči upro u zemlju i utonuo u sumorne misli, pan Stanislav je uzdisao, a pan Zagloba, ne povrativši se još, gledao je zaprepašćeno čas u jednoga, čas u drugoga... — Rđavi su ovo znaci — reče u neko doba sumorno Jan. — Ranije je na deset pobeda padao jedan poraz i svet smo zadivljavali junaštvom. Danas dolaze ne samo porazi nego i izdaje — ne samo pojedinaca, nego celih pokrajina. Neka se Bog smiluje otadžbini!... — Zaboga, — reče Zagloba — video sam u svetu mnogo štošta, čujem, razumem, pa ipak ne mogu da verujem... — Šta misliš da radiš, Jane? — upita Stanislav. — Sigurno je da neću ostati kod kuće, mada me groznica još trese. Ženu i decu treba negde bezbedno skloniti. Pan Stabrovski, moj rođak, kraljev je lovac u Bjalovješkoj prašumi i stanuje u Bjalovježi. Ma cela Poljska pala u ruke neprijatelju, tamo ipak neće pogoditi. Sutra ću odmah poslati ženu i decu. — I to neće biti suvišna opreznost, — odgovori Stanislav — jer iako je od Velikopoljske dovde daleko, ipak, ko zna da plamen neće zahvatiti i ove krajeve. — Trebaće javiti vlasteli — reče Jan — da se skuplja i misli o odbrani, jer ovde još niko ni o čemu ni zna. Pa se obrte Zaglobi. — A vi, oče, hoćete li s nama, ili ćete Heleni praviti društvo u prašumi? — Ja? — odgovori pan Zagloba. — Da li ću s vama? Sem da mi noge puste žile u zemlju, onda ne bih pošao; pa i onda bih nekoga zamolio da me iskrči. Tako mi se opet jede švedsko meso, kao vuku ovnovina! Ah, lupeži, čakširani, čarapari!... Vaši im po listovima šetaju, pa ih noge svrbe, te stoga ne mogu da sede kod kuće, nego idu u tuđe zemlje... Znam ja njih, psine, jer sam još pod panom Konjecpoljskim s njima ratovao — a hoćete li da znate ko je zarobio Gustava Adolfa, onda upitajte pokojnoga pana Konjecpoljskoga. Ništa više ne kažem! Znam ja njih, ali i oni mene znaju... Ne može biti drukčije, nego su lopovi sazna li da je Zagloba ostareo. Tako li je? Počekajte samo, videćete ga opet!... Gospode Bože svemogući! Zašto si ovu jadnu Poljsku tako razgradio, da sve susedne svinje sad ulaze u nju i već su tri njene najlepše provincije

prerile! Dotle smo došli! Ali ko je tome kriv ako ne izdajnici? Nije zaraza znala koga da uzme, pa uzela čestite a ostavila izdajnike. Daj Bože još jednom zarazu na pana vojvodu poznanjskoga i na kaljiškoga, a osobito na Rađejovskoga s celom porodicom. A ako hoćeš da stekneš paklu više građana, onda pošalji sve one što su potpisali predaju u Ujšću. Ostareo Zagloba? Ostareo? Videćete! Jane, savetujmo se odmah šta ćemo, jer ja bih već da sam na konju. — Zacelo treba se savetovati kuda ćemo. U Ukrajinu hetmanima teško je provući se, jer je njih tamo neprijatelj odsekao od Poljske, i imaju slobodan put jedino ka Krimu. Sreća te su sad Tatari na našoj strani. Po mome mišljenju treba da idemo kralju u Varšavu, da branimo dragoga gospodara. — Samo da imamo za to vremena — odgovori Stanislav. — Kralj mora sad žurno skupljati stegove, i pre no što mi stignemo, krenuće na neprijatelja, a može čak i bitka da bude. — I to može da bude. — Hajdemo, onda, u Varšavu, samo brzo — reče Zagloba. — Poslušajte... Istina je da su naša imena strašna neprijatelju, ali ipak nas trojica nećemo mnogo učiniti; stoga bih ja savetovao ovako: sazovimo vlastelu kao dobrovoljce, koliko se može, da bar mali steg odvedemo kralju! Lako ćemo ih na to nagovoriti, jer i inače moraju ići kad bude oglašena zamanica, pa im je svejedno — a kazaćemo da će onaj, koji pre zamanice pođe, obradovati kralja. S većom silom se može više i postići, a i dočekaće nas raširenih ruku. — Nemojte se čuditi mojim rečima — reče pan Stanislav — ali, posle onoga što sam video, toliko mi je zamanica postala odvratna, da više volim ići sam, no sa gomilom ljudi koji ne znaju za rat. — Onda vi ne poznajte ovdašnju vlastelu. Ovde vi nećete naći ni jednoga koji nije služio u vojsci. Sve su to ljudi iskusni i dobri vojnici. — Sem ako je tako. — A što bi bilo drukčije? Nego stanite malo! Jan već zna, kad ja počnem da mislim, da nađem puno načina. Zbog toga sam živeo veoma prisno s vojvodom maloruskim, knezom Jeremijom. Neka Jan posvedoči koliko je puta taj, u svetu najveći ratnik, poslušao moj savet i uvek je dobijao. — Ta govorite, oče, što ste hteli reći, jer gubi mo vreme — reče Jan. — Šta sam hteo reći? Evo šta sam hteo reći: ne brani kralja i otadžbinu onaj što se drži kralju na skute, nego onaj koji tuče neprijatelja; a onaj tuče najbolje, koji služi pod velikim zapovednikom. Što da idemo na nesigurno u Varšavu, kad je kralj možda otišao već u

Krakov, u Lavov ili u Litvu; ja vam savetujem da bez odlaganja idemo pod zastavu velikoga litvanskoga hetmana, kneza Januša Rađivila. On je iskren i ratoboran. Iako mu prebacuju oholost, on se sigurno neće pokoriti Šveđanima. To je bar zapovednik i hetman kako treba. Teško će tamo biti, to je istina, jer se ima posla sa dva neprijatelja, ali ćemo zato videti pana Mihala Volodijovskoga, koji služi u redovnoj litvanskoj vojsci, i opet ćemo se, starinski, skupiti u gomilu, kao pre. Ako ne savetujem dobro, onda neka me prvi Šveđanin na lancu odvede u ropstvo. — A ko zna? A ko zna? — odgovori živo Jan. — Možda je tako najbolje. — I još ćemo Halšku i decu odvesti, jer ćemo ići baš kroz prašumu... — I služićemo u vojsci, ne u zamanici — dodade Stanislav. — I tući ćemo se, nećemo zborisati, niti jesti po selima kokoške i sir. — Vidim da vi možete voditi prvu reč ne samo u ratu, no i u savetu — reče pan Stanislav. — Zar nije? A? — Zaista! Zaista! — reče Jan. — To je najbolji savet. Po starinski, poći ćemo zajedno s Mihalom. Poznaćeš, Stanislave, najboljega vojnika u Poljskoj i moga iskrenoga prijatelja, brata. Hajdemo sada Heleni, da joj kažemo da se i ona sprema za put. — A zar ona već zna za rat? — upita pan Zagloba. — Zna, zna, jer je Stanislav prvo pred njom pričao. Sva je u suzama, jadnica... Ali kad sam joj rekao da treba ići, odmah mi je rekla: „idi!“ — Da mi je sutra da pođem! — uzviknu Zagloba. — Pa i hoćemo sutra, i to pre svanuća — reče Jan. — Ti, Stanislave, moraš biti mnogo umoran posle puta, ali ćeš se do sutra odmoriti koliko možeš. Ja ću još danas poslati sa pouzdanim ljudima konje u Bjalu, u Losicu, Drohičin i Bjeljsk, da bi svuda imalo svežih za promenu. A iza Bjeljska odmah je prašuma. Kola sa stvarima krenuće takođe danas. Žalosno je iz dragoga kutka poći u svet, ali božja volja! To me teši, što za ženu i decu neću brinuti, jer je prašuma najbolja tvrđava. Hajdemo u kuću, jer je vreme da se postaramo za put. Odoše. Pan Stanislav, veoma umoran, tek što se najede i napi, ode da spava, a pan Jan i pan Zagloba stadoše da spremaju za put. I kako je kod pana Jana vladao veliki red, kola i ljudi odoše još te večeri, noću, a sutradan, po danu, pođoše za njima kočije, u kojima je sedela Helena s decom, i jedna stara devojka koja je živela kod njih. Pan Stanislav, Zagloba, pan Jan i pet momaka jezdili su oko kočija. Cela je povorka iš la brzo, jer su

po varošima čekali odmorni konji. Tako idući, i ne odmarajući se ni noću, petoga dana stigoše u Bjeljsk, a šestoga već uđoše u prašumu od Hajnovščizne. Odmah ih obuhvati pomrčina ogromne šume, koja je u ovo vreme pokrivala nekoliko desetina kvadratnih milja, sastavljajući se s jedne strane neprekinutim pojasomizađ sa prašumom Zjeljonkom i rogovskom, s druge sa pruskim šumama. Nikakav napadač nije nikad gazio ove mračne dubine, u kojima je novajlija mogao zalutati i lutati sve dok ne padne od iznemoglosti, ili dok ne postane plen divljih zverova. Noću su se tu čuli rika zubrova i medveda, zajedno sa urlanjem vukova i promuklim lavežom risova. Nesigurni putevi vodili su kroz čestake ili preko proplanaka, pored polomljenog i iščupanog drveća, baruština i strašnih uspavanih jezeraca, ka razbacanim selima šumskih čuvara, katranara i hajkača, koji često celoga veka ne izlaze iz prašume. Jedino je do Bjalovježe vodio poširi drum zvani Suhi put, kojim su kraljevi išli u lov. Tim su putem išli i Skšetuski od Bjeljska i Hajnovščizne. Pan Stabrovski, kraljev lovac, stari usamljenik i bećar, sedeći neprestano kao zubar u prašumi, dočeka ih raširenih ruku, a decu umalo ne uguši poljupcima. Živeo je samo sa hajkačima, ne videći vlasteoskog lica, sem kad dvor dođe u lov. On je upravljao celim lovačkim gazdinstvom i svima katranarnicama u prašumi. Veoma se zabrinu na glas o ratu, o kome ču tek od pana Skšetuskoga. A često se dešavalo da se u Poljskoj ratuje, da umre kralj, a do prašume o tome ni glas ne dođe; glasove je donosio samo lovac, pri povratku od litvanskoga podblagajnika, kome je jednom u godini bio dužan polagati račune o prašumskom gazdinstvu. — Ovde će biti vrlo dosadno, — govorio je pan Stabrovski Heleni — ali bezbedno kao nigde u svetu. Nikakav neprijatelj neće prodreti kroz ove zidove, a ako bi i pokušavao, hajkači bi mu pobili sve ljude. Lakše je osvojiti celu Poljsku — što ne daj bože — nego prašumu. Dvadeset godina već živim ovde, pa je ni ja ne poznajem, jer ima mesta gde je nemoguće prići i gde samo zverovi žive, a možda i zli duhovi imaju svoje stanice, u koje se sklanjaju od zvuka crkvenih zvona. Ali mi živimo po božjem zakonu, jer u selu ima kapelica u koju dolazi jednom godišnje sveštenik iz Bjeljska. Biće vam ovde kao u nebu, ako vam dosada ne dodija. Zato drva za gorivo ima dosta... Pan Jan se radovao od sveg srca što je našao ovakvo sklonište za ženu; ali ga je pan Stabrovski uzalud zadržavao i gostio.

Prenoćivši samo, kretoše vitezovi sutradan u svanuće kroz prašumu na dalji put, vođeni kroz šumski lavirint od vođa koje im je lovac dao.

XII

Kad pan Jan Skšetuski sa bratom Stanislavom i panom Zaglobom, posle teškoga puta kroz prašumu, stiže najzad u Upitu, pan Mihal Volodijovski umalo ne polude od radosti, osobito što davno nije imao o njima vesti, a o Janu je mislio da je sa kraljevim stegom, u kome je bio poručnik, u Ukrajini kod hetmana. I stade da ih redom grli, a izgrlivši ih, opet se vraćao i trljao ruke; a kad mu kazaše da hoće pod Rađivilom da služe, još se više obradova što se neće skoro rastati. — Hvala Bogu što se opet skupljamo, mi stari Zbarašci — govorio je. — Čoveku je i rat miliji kad oseća drugove oko sebe. — To je bila moja misao, — reče pan Zagloba — jer su oni hteli da idu kralju... Ali im ja rekoh: a što se ne bi s panom Mihalom setili starih vremena? Ako nam Bog da sreće kao sa kozacima i Tatarima, onda ćemo mnogoga Šveđanina imati na duši. — Bog vas je nadahnuo tom mišlju! — reče pan Mihal. — Nego mi je čudo, — reče Jan — što ste već znali i o Ujšću i o ratu. Stanislav je išao k meni koliko su konji mogli izdržati, a i mi smo tako isto ovamo išli, držeći da ćemo prvi javiti nesreću. — Morala je ta vest doći ovamo preko Jevreja, — reče Zagloba — jer oni uvek sve znaju prvi, i imaju takvu korespondenciju da, kad neki izjutra kine u Velikopoljskoj, uveče mu u Žmuđi i Ukrajini već kažu: nazdravlje. — Ne znam otkuda, ali već dva dana kako mi znamo, — reče pan Mihal — i poraženost je ovde strašna... Prvoga dana još i nismo verovali, ali drugoga više niko nije poricao... Reći ću i više: još se nije ni zaratilo, a bi rekao: ptice o ratu pevaju u vazduhu, jer su svi u isto vreme i bez razloga počeli da govore o njemu. I naš knez vojvoda mora da mu se nadao i nešto znao pre ostalih, jer se vrteo kao muha u ključaloj vodi i tu skoro došao u Kjejdane. Vrbovanje se vrši ima već dva meseca. Vrbovao sam ja, Stankjevič i nekakav Kmićic, oršanjski stegonoša, koji je, kako

sam čuo, već opremljen steg odveo u Kjejdane. Taj je bio najbrži od nas... — A poznaješ li ti, Mihale, dobro kneza vojvodu viljnjanskoga? — upita Jan. — Kako ga ne bih poznavao, kad sam celog sadašnjeg rata bio pod njegovom komandom. — Šta znaš o njegovim namerama? Je li on čestit? — Ratnik je odličan; ko zna nije li posle kneza Jeremije najbolji... Potukli su ga, istina, sad, ali je imao šest hiljada vojnika protiv osamdeset... Pan podblagajnik i pan vojvoda vitepski strašno ga za to osuđuju, veleći da je sa onako malom vojskom udario na onu strašnu silu samo zato da ne bi delio slavu sa njima. Bog jedan zna kako je bilo... Ali se borio junački i nije žalio ni svoga života... A ja, koji sam sve gledao, reći ću samo ovo: da je samo imao dovoljno vojske i novaca, noga neprijateljska ne bi umakla iz ovoga kraja. Ja držim da će on sad iskreno biti protiv Šveđana i da ih nećemo čekati ovde, no ćemo poći u Livonsku. — A iz čega to izvodiš? — Iz dva razloga: prvo, knez će hteti da popravi svoj glas, malo poljuljan posle cibihovske bitke, i drugo, što on voli rat... — Tako je, — reče Zagloba — znam ja njega, jer smo zajedno išli u školu i ja sam mu radio pismene zadatke. Uvek je voleo rat i stoga je više voleo da se druži sa mnom, no sa ostalima, jer sam i ja više voleo konja i koplje, nego latinski. — Sigurno da on nije vojvoda poznanjski, sigurno je on drukčiji čovek — reče pan Stanislav Skšetuski. Volodijovski stade da ga ispituje o svemu što se desilo u Ujšću i za kose se čupao, slušajući pričanje; najzad, kad pan Stanislav završi, reče: — Imate vi pravo! Naš je Rađivil za takve stvari nesposoban. Ohol je on kao đavo, i čini mu se da u svetu nema veće porodice od Rađivila, to je istina. Otpora ne podnosi, istina je — i na pana podblagajnika Gosjevskoga, čestita čoveka, ljut je što ne igra kako Rađivili sviraju. Ljut je i na kralja što mu nije dovoljno brzo dao bulavu litvanskoga velikog hetmana... Sve je to istina, kao i to, da više voli živeti u gadnim zabludama kalvinskim no preći u pravu veru; da katolike ugnjetava gde god može; da podiže jeretičke bogomolje... Ali bih se ja zakleo da bi on više voleo da prolije i poslednju kap svoje ohole krvi, no da potpiše predaju kao što je ona u Ujšću... Imaćemo rata do guše, jer nam neće zapovedati piskaralo, nego ratnik. — Tako mi kaži! — reče Zagloba. — Mi ništa više i ne tražimo. Pan Opaljinski je piskaralo, i odmah se pokazalo šta je kadar... To je

najpodlija vrsta ljudi! Svaki od njih, čim samo izvuče pero iz guskine trtice, odmah misli da je svu pamet posrkao... Takav drugome čini zamerke, a kad dođe do sablje njega nigde ni od korova. I ja sam u mladosti pravio stihove, da bi ženska srca plenio, i bio bih pana Kohanovskoga u kozji rog sabio s njegovim šaljivim pesmicama, ali je posle vojnička priroda pobedila. — Još i to ću vam reći, — reče Volodijovski — čim se ovde vlastela krene, skupiće se dosta ljudi, samo ako bude dosta novaca, jer je to najvažnija stvar. — Zaboga, neću zamaničare! — povika pan Stanislav. — Jan i pan Zagloba znaju već moje mišljenje, a vama ću reći da više volim biti sluga u redovnom stegu, nego hetman cele zamanice. — Ovdašnji je narod hrabar — odgovori pan Volodijovski — i vrlo vešt. Imam za to primer u mome vrbovanju. Nisam mogao da primim sve koji su se javili, a među ovima što sam primio, nema nijednoga koji ranije nije služio. Pokazaću vam taj steg i uveravam vas, da ne znate od mene, ne biste ni pomislili da nisu stari vojnici. Svaki je pečen i kaljen u ognju, kao stara potkovica, a u redu stoje kao rimski trijariji. Neće s njima Šveđani izići tako lako na kraj, kao u Ujšću s Velikopoljacima. — Nadam se da će Bog sve to izmeniti — reče Skšetuski. — Vele da su Šveđani dobri momci, ali opet nikad nisu mogli da odole našoj redovnoj vojsci. Uvek smo ih tukli — to je već utvrđeno — tukli smo ih čak i onda, kada ih je vodio najveći vojskovođa kojeg su imali. — Doista, strašno sam radoznao da vidim šta znaju, — odgovori pan Volodijovski — da nije toga što dva druga rata istovremeno pritiskuju otadžbinu, nimalo mi ne bi bilo krivo zbog ovog. Okušali smo i Turke i Tatare i kozake i koga ti nismo — pravo je sad da i Šveđane okušamo. U Poljskoj jedina je nezgoda što je sva vojska s hetmanima zauzeta u Ukrajini. Ali ovde već vidim šta će biti. Knez vojvoda će dosadašnji rat ostaviti panu podblagajniku Gosjevskom, poljnom hetmanu, a on će se zabaviti Šveđanima. Biće teško, zaista! Ipak, imajmo nade da će nam Bog pomoći. — Hajdemo onda odmah u Kjejdane! — reče pan Stanislav. — I ja sam dobio naredbu da mi steg bude spreman, a ja da se kroz tri dana javim u Kjejdanima — odgovori pan Mihal. Nego, moram da vam pokažem ovu poslednju naredbu, jer se iz nje jasno vidi da knez vojvoda misli na Šveđane. — Rekavši to pan Volodijovski otključa kovčežić ispod prozora na klupi, izvadi iz njega tabak previjen nadvoje, razvi ga i stade da čita:

„Pane pukovniče Volodijovski! S velikom smo radošću pročitali vaš raport, da je steg već opremljen, i da može u svako doba krenuti. Držite ga na oprezu i pripravna, jer nastaju tako teška vremena, kakvih još nije bivalo, a sami dođite što brže u Kjejdane, gde ćemo vas nestrpljivo očekivati. Ako biste čuli kakve glasove — nemojte im verovati dok iz naših usta ne čujete. Postupićemo onako kako nam Bog i savest nalažu, bez obzira na sve što ljudska zloba i mržnja mogu da izmisle protiv nas. Ali nam je u isti mah milo što nastaju takve prilike, u kojima ćemo moći pokazati ko je iskren i pravi prijatelj Rađivilova doma i ko je spreman da mu služi čak i in rebus adversis.1 Kmićic, Njevjarovski i Stankjevič već su doveli ovamo svoje stegove; vaš neka ostane u Upiti, jer može biti tamo potreban, a možda ćete otići u Podljasje pod komandu moga brata od strica, svetloga kneza Boguslava, koji tamo ima pod sobom znatne delove naše vojske. O tome svemu ćete podrobno saznati iz naših usta — a u međuvremenu vam preporučujemo tačno izvršenje zapovesti i očekujemo vas u Kjejdanima. Januš Rađivil, knez od Birža i Dubinaka, vojvoda viljnjanski, veliki hetman litvanski.“ — Tako je, iz toga se pisma vidi nov rat — reče Zagloba. — A što knez piše da će uraditi kako mu Bog naređuje, to znači da će tući Šveđane — dodade pan Stanislav. — Čudi me samo, — reče pan Skšetuski — što piše o vernosti prema Rađivilovom domu, ne prema otadžbini koja znači više od Rađivila i kojoj treba hitnije pomoći. — Takav im je velikaški običaj, odgovori Volodijovski — mada se ni meni to u prvi mah nije svidelo, jer i ja služim otadžbinu, ne Rađivile. — A kad si to pismo dobio? — upita Jan. — Jutros, i baš sam posle podne hteo da pođem. Vi ćete se večeras odmoriti od puta, a ja ću se sutra sigurno vratiti, pa ćemo odmah krenuti sa stegom kuda budu naredili. — Možda u Podljasje — reče Zagloba. — Knezu konjušaru — reče pan Stanislav. — I knez konjušar Boguslav je sada u Kjejdanima — odgovori Volodijovski. 1

U nevolji.

— To je zanimljiv čovek, obratite pažnju na njega. Veliki vojnik i još veći vitez, ali nema u njemu ni za groš Poljaka. Nosi se tuđinski i govori nemački ili francuski, kao da orahe krca, i možeš ga slušati čitav sat a da ništa ne razumeš. — Knez Boguslav se kod Berestečka lepo pokazao, — reče Zagloba — i opremio lepu četu nemačke pešadije. Oni što ga izbliže poznaju ne hvale ga baš mnogo, — nastavljao je pan Volodijovski — jer voli samo Nemce i Francuze, što je prirodno, pošto mu je majka Nemica, ćerka brandenburškog elektora, uz koju njegov pokojni otac ne samo što nije dobio nikakva miraza, nego, kako su ti kneževići goli, još je on morao da plati. Ali Rađivilima je stalo do toga da u Nemačkoj carevini, čiji su kneževi, imaju suffragia,1 pa se stoga rado orođavaju s Nemcima. To mi je pričao pan Sakovič, stari sluga kneza Boguslava, koji mu je dao starostvo ošmjansko. On i pan Njevjarovski, pukovnik, bili su s knezom Boguslavom u inostranstvu, po raznim prekomorskim zemljama, i uvek su mu služili kao svedoci pri dvobojima. — Zar je toliko dvoboja imao? — pitao je pan Zagloba. — Koliko kose na glavi! Mnoge je on kneževe i grofove tuđinske, francuske i nemačke, posekao, jer je, kažu, vrlo naprasit i hrabar, pa za svaku sitnicu poziva na dvoboj. Pan Stanislav Skšetuski trže se iz misli i reče: — Slušao sam i ja o knezu Boguslavu, jer je nama blizu elektor, kod koga on stalno boravi. Pamtim još i što mi je otac pričao, kad se otac kneza Boguslava ženio elektorovom ćerkom, da su ljudi zamerali što se tako velika porodica, kao Rađivilova, orođava s tuđincima; ali izgleda da je to bolje bilo, pošto sad elektor, kao Rađivilov srodnik, mora biti naklonjen Poljskoj, a od njega mnogo zavisi. To, što velite da su oni siromasi, to nije tako. Razume se, kad bi ko prodao sva dobra porodice Rađivila, da bi mogao kupiti elektora sa celom kneževinom, ali je današnji izborni knez Fridrih Viljem skupio prilično novaca i ima dvadeset hiljada vrlo dobrih vojnika, s kojima bi se smelo mogao boriti sa Šveđanima, što bi bio dužan i učiniti kao kletvenik Poljske države, ako ima Boga u srcu i pamti sva dobročinstva koja je Poljska učinila njegovoj porodici. — Hoće li on to učiniti? — upita Jan. — To bi bila crna nezahvalnost i verolomstvo s njegove strane, kad 1

Izborno pravo.

bi drukčije postupio — odgovori Stanislav. — Teško je to računati na tuđu zahvalnost, a osobito na jeretičku — reče pan Zagloba. Pamtim toga vašeg izbornoga kneza kad je bio još dečak: uvek je bio podmuklica, bi rekao: samo sluša što mu đavo na uho šapuće. Kazao sam mu to u oči, kad sam bio s pokojnim Konjecpoljskim u Pruskoj. I on je luteranac kao i švedski kralj. Daj Bože da se još ne udruže protiv Poljske... — Znaš šta, Mihale? — reče naglo Jan. — Neću danas da se odmaram, no idem s tobom u Kjejdane. Sad je bolje ići noću, jer je danju žega, a hteo bih što pre da izađem iz neizvesnosti. Za odmor ima vremena, jer knez sigurno sutra neće krenuti. — Utoliko pre, što je naredio da steg ostane u Upiti — odgovori pan Mihal. — Dobro velite! — povika pan Zagloba. — Idem i ja! — Onda hajdemo svi zajedno — dodade pan Stanislav. — Upravo ćemo sutra izjutra biti u Kjejdanima — reče pan Volodijovski — a u putu se može i na sedlu slatko ispavati. Posle dva časa, potkrepivši se malo jelom i pićem, kretoše vitezovi na put i još pre sunčeva zalaska stigoše u Krakinovo. U putu im je pan Mihal pričao o okolini, o čuvenoj laudanskoj vlasteli, o Kmićicu i o svemu što se skoro dogodilo. Priznao je i svoju ljubav prema Biljsvičevoj, nesrećnu, kao obično. — Sva je sreća, što je rat blizu, — govorio je — jer inače strašno bih patio, pošto ponekad mislim da mi je takva crna sudbina, i da ću verovatno i umreti kao momak. — Neće ti se desiti nepravda, — reče pan Zagloba — jer to je pošteno i Bogu drago stanje. I ja sam odlučio da u njemu ostanem do smrti. Ponekad mi je žao što neću imati kome da ostavim slavu i ime, jer iako volim Janovu decu kao svoju, ipak Skšetuski nisu Zaglobe. — O, nevaljalče! — reče Volodijovski. — Ti si to tako rano odlučio, kao vuk da ne kolje ovce, kad su mu svi zubi poispadali. — Nije istina! — reče Zagloba. — Nije tako davno bilo, pane Mihale, kad smo bili zajedno na izboru kralja u Varšavi. Pa za kim su se sve žene osvrtale, ako ne za mnom?... Sećaš li se kako si se žalio što ni jedna neće tebe da pogleda? Nego ako ti je toliko stalo do ženidbe, onda se ne brini. Doći će i tvoj red. Tu ne pomaže traženje, i baš ćeš onda naći kad ne tražiš. Sad je ratno vreme i svake godine gine sijaset valjanih momaka. Neka samo i ovaj švedski rat potraje, pa će devojke sasvim pojevtiniti, i tucetima ćemo ih kupovati po vašarima. — Mogu i ja poginuti — reče pan Mihal. — Dosta mi je ovoga

potucanja po svetu. Nikad vam neću moći iskazati koliko je valjana i lepa ona devojka Biljevičeva. Čovek bi je voleo i mazio kao nešto najlepše... Ne! Morali su đavoli dovesti onoga Kmićica... Mora da joj je nešto dao, ne može biti drukčije, jer da nije toga, sigurno mene ne bi odbila. Eno, pogledajte! Upravo iza onoga brežuljka su Vodokti, ali kod kuće nema nikoga, jer je ona otišla bogzna kud... To bi bilo moje sklonište, tu bih život završio... Medved ima svoj brlog, vuk svoju jamu, a ja, eto, samo ovo kljuse i ovo sedlo na kome sedim... — Vidim da te je ubola kao trn — reče pan Zagloba. — Sigurno, jer kad se setim, ili kad prođem i vidim Vodokte, još mi je žao... Hteo sam klin klinom da isteram, pa sam otišao panu Šilingu, koji ima vrlo lepu ćerku. Jednom sam je u putu video izdaleka i mnogo mi se dopala. Odem, dakle — i šta mislite — oca nisam zatekao, a pana Kahna je mislila da nije došao pan Volodijovski, nego njegov sluga... Toliko sam tu uvredu primio k srcu, da više nisam ni išao... Zagloba stade da se smeje. — Dabogda te Mihale! Sva je stvar u tome da nađeš ženu tako sitnu kao što si ti. A kud li se dela ona obešenica, što je bila dvorkinja kneginje Višnjovjecke, i koju je pokojni pan Podbipjenta — Bože, budi mu milostiv! — hteo da uzme? Ta je bila zgodna za tebe, jer je bila sitna kao koštica, mada su joj oči bile strašno sjajne. — To je Anusja Borzobahata Krasjenjska — reče pan Jan Skšetuski. — Svi smo u svoje vreme bili u nju zaljubljeni, pa i Mihal; Bog bi znao šta je sad s njom. — Da je da je čovek nađe i uteši! — reče pan Mihal. — Čim je pomenuste, meni dođe nekako toplo oko srca. To je bila divna devojka. Da hoće Bog dati da je nađem!... Ej, divna su bila ta stara lubnjanska vremena; ali se više nikad neće vratiti. A valjda neće više biti ni onakvoga vojskovođe kao što je bio naš knez Jeremija. Čovek je znao da će u svakoj bici pobediti. Rađivil je veliki vojskovođa, ali nije onakav, niti mu se s onakvim srcem služi, jer on nema ni one očinske ljubavi prema vojniku, niti se poverava, smatrajući se kao neki vladalac, mada Višnjovjecki nisu bili gori od Rađivila. — Ne mari — reče Jan Skšetuski. — Sad je u njegovim rukama spas otadžbine i, pošto je spreman da za nju pogine, neka ga Bog blagoslovi. Tako su razgovarali vitezovi, jezdeći po noći, čas o prošlim vremenima, čak o sadašnjem teškom vremenu u kome su tri rata jednovremeno pala na Poljsku. Posle su počeli da čitaju očenaš i večernje molitve, a kad ih svršiše, spopade ih sanjivost, te stadoše da dremaju i da se ljuljaju u sedlima.

Noć je bila lepa, topla, nebo osuto hiljadama zvezda; a oni su, jezdeći nogu pred nogu, spavali slatko, i tek kad poče da sviće probudi se prvi pan Mihal. — Panovi, otvorite oči, Kjejdani se već vide! — uzviknu. — Šta? A? — reče Zagloba. — Kjejdani? Gde? — Pa eno onamo! Vide se kule! — Lepa neka varošica — reče Stanislav Skšetuski. — Vrlo lepa, — odgovori Volodijovski — i po danu ćete se o tome još bolje uveriti. — To je baština kneza vojvode? — Jeste. Pre je bila Kiškova, pa ju je otac sadašnjega kneza dobio u miraz uz Anu Kiškovu, kćer vojvodića vitepskoga. U svoj Žmuđi nema tako uređene varoši, jer Rađivili ne puštaju u nju Jevreje, sem po naročitom dopuštenju. Medovina je tu čuvena. Zagloba protre oči. — Pa to su tu neki valjani ljudi. Kakva je ono grdna zgrada na ono j uzvišici? — Ono je nov zamak, zidao ga je sadašnji knez Januš. — Utvrđen? — Nije, ali je divan za stanovanje. Nisu ga utvrdili, jer još od krstaških vremena neprijatelj nikad nije dolazio u ove krajeve. Onaj šiljati vrh koji vidite u sredini varoši, tr je od parohijske crkve. Podigli su je krstaši još u pagansko vreme, docnije je bila data kalvinima, ali ju je popa Kobiljinjski ponovo dobio parnicom za katolike od kneza Kšištofa. — Hvala Bogu! U takvom razgovoru stigoše do prvih kućica u predgrađu. Međutim bilo je sve vidnije i sunce je počelo da se raća. Vitezovi su radoznalo razgledali nepoznatu varoš, a pan Volodijovski je objašnjavao: — Ovo je jevrejska ulica, u kojoj stanuju oni Jevreji, koji imaju dozvolu. Idući njome izlazi se pravo na trg. Oho, već se svet budi i počinje izlaziti iz kuća. Pogledajte šta je konja pred kovačnicom, i sluge nisu u Rađivilovoj livreji. Mora biti neki sastanak u Kjejdanima. Uvek je puno vlastele i velikaša, a ponekad dolaze čak i iz inostranstva, jer ovo je glavno mesto jeretika iz cele Žmuđe, koji ovde pod zaštitom Rađivila vrše svoje mađije i sujeverice. Evo i trga! Pazite samo kakav je časovnik na opštinskoj kući! Lepšega valjda nema ni u Gdanjsku. A ova, što mislite da je crkva sa četiri kule, to je kalvinska bogomolja, u kojoj svake nedelje hule na Boga — a ono onamo je luteranska crkva. Mislite da su ovde stanovnici Poljaci ili Litvanci — Bože sačuvaj! Sami Nemci i Škotlanđani, a najviše Škotlanđana! Oni su odlični pešaci, osobito seku

strašno bojnim sekirama. Knez ima jedan škotski puk od samih kjejdanskih dobrovoljaca. Ih, šta je tovarnih kola na trgu! Sigurno je neki skup. Ovde nema ni jedne gostionice, nego se odseda kod poznanika, a vlastela u zamku, u kome ima zgrada dugačkih nekoliko desetina lakata, određenih samo za goste. Tamo primaju svakoga lepo, ma i na godinu dana, na knežev trošak, a ima ih koji celoga veka tu borave. — Čudno mi je kako grom nije zapalio onu kalvinsku bogomolju! — reče Zagloba. — Kao da znate da se to dogodilo. U sredini, između četiri kule, bilo je kube kao kapa, u koje je jednom udario grom, te ništa nije ostalo. Tu, u podzemnoj grobnici, leži otac kneza konjušara Boguslava, Januš, onaj što je bio u buni protiv Zigumnta III. Njegov mu je hajduk raspolutio glavu, te je tako poginuo bedno, kao što je i živeo grešno. — A kakva je ovo velika zgrada, nalik na zidanu šupu? — upita Jan. — To je fabrika hartije, koju je osnovao knez, a ono pored nje je štamparija, u kojoj se štampaju jeretičke knjige. — Pfuj! — reče Zagloba. — Kuga pomorila ovu varoš, gde čovek udiše samo jeretički vazduh. Tu bi mogao i Lucifer da vlada isto tako dobro kao i Rađivil. — Dragi moj, — reče Volodijovski — ne huli na Rađivila, jer mu ubrzo otadžbina može biti zahvalna za spas... I nastaviše put ćutke, razgledajući varoš i čudeći se uređenju, jer su ulice bile popločane kamenjem, što je u ono vreme bilo čudo. Prešavši trg i zamačku ulicu, ugledaše na uzvišici velelepnu zgradu, koju je skoro sazidao knez Januš. Nije bila utvrđena, ali je veličinom premašala ne samo palate, nego i zamkove. Zgrada je bila na brežuljku i gledala na varoš, koja joj je bila u podnožju. S obe strane glavne zgrade pružala su se krila, niža, zalomljena pod pravim uglovima i opkoljavajući ogromno dvorište, zatvoreno spreda gvozdenom ogradom, od dugih šiljatih kočeva. U sredini ograde dizala se jaka zidana kapija, na njoj grbovi Rađivila i varoši Kjejdana, orlova noga sa crnim krilom na zlatnom polju, a kraj nogu crvena potkovica sa tri krsta. Nisko u kapiji bila je stražara i škotski stražari, radi parade, ne radi odbrane. Bilo je rano, ali je u dvorištu već bilo živo jer se pred glavnom zgradom vežbao puk dragona u plavim prslucima i pod švedskim šlemovima. Njihov dugi red baš je stojao mirno, s golim mačevima u rukama, a oficir, hodajući ispred fronta, nešto im je govorio. Oko stroja, i dalje pored zidova, sijaset slugu u raznim livrejama zijalo je u dragone, čineći razne primedbe i opaske.

— Tako mi Boga, — reče pan Mihal — ta ono Harlamp vežba puk! — Šta? — povika Zagloba. — Zar onaj s kim si u vreme izbora kralja imao da se tučeš u Lipkovu? — Onaj. Ali mi odonda živimo u prijateljstvu. — Jeste, Boga mi! — reče pan Zagloba. — Poznajem ga po nosu, koji mu viri ispod šlema. Dobro te su viziri izišli iz mode, jer taj vitez nijedan ne bi mogao da spusti; nego njemu i ovako treba naročiti oklop za nos. Međutim pan Harlamp, ugledavši Volodijovskoga, pođe k njemu kasom. — Kako si, Mihalko? — povika. — Dobro što si došao. — Bolje što prvo tebe nalazim. Ovo je pan Zagloba, s kojim si se upoznao u Lipkovu, ne, još ranije, u Sjenjici, a ovo su panovi Skšetuski, Jan, rotmistar kraljevog husarskog stega, zbaražanin... — Zaboga! Dakle vidim najvećega viteza u svoj Poljskoj! — uzviknu Harlamp. — Klanjam se! Klanjam se! — A ovo je Stanislav, rotmistar kaljiški — nastavi Volodijovski — koji dolazi pravo iz Ujšća. — Iz Ujšća?... Onda ste gledali strašnu sramotu... Znamo već šta se tamo desilo. — Baš zato što se tamo desilo ono, ja sam došao ovamo, u nadi da se ovde tako što neće desiti. — U to možete biti uvereni. Rađivil nije Opaljinski. — To smo i mi govorili sinoć u Upiti. — Pozdravljam vas, panovi, radosno u ime svoje i kneževo. Milo će biti knezu kad vidi takve vitezove, jer mu veoma trebaju. Hajte kod mene, u oružnicu, u moj stan. Sigurno ćete se preobući i prihvatiti, a i ja ću vam praviti društvo, jer sam vežbanje već završio. Pa onda opet otrča pred stroj i komandova odrešitim zvonkim glasom: — Na levo! U dvojne redove! Kopita zazvoniše na kaldrmi. Red se udvoji, pa se polovine opet udvojiše, dok se ne urediše po četvorica, i kretoše hodom ka oružnici. — Dobri vojnici — reče Skšetuski, posmatrajući znalačkim okom mehaničke pokrete dragona. — U ovom rodu služi samo sitno plemstvo i putni bojari — odgovori pan Volodijovski. — Bože moj! Odmah se vidi da nisu zamaničari! — uzviknu pan Stanislav. — Ali što im je Harlamp poručnik — pitaše Zagloba. — Da li se varam, ali sećam se da je on služio u pjatihorskom stegu i nosio srebrni

gajtan na ramenu? — Jeste — reče Volodijovski. — Ali ima već dve-tri godine kako komanduje dragonskim pukom. To je stari i prekaljen vojnik. Međutim Harlamp, poslavši dragone, priđe našim vitezovima. — Izvolite za mnom... Eno, onamo je oružnica, iza palate. Posle pola časa sedeli su upetoro za činijom kuvana piva, dobro zabeljena kajmakom, i razgovarali o ratu. — A šta se ovde kod vas čuje? — pitao je pan Volodijovski. — Kod nas se čuje svaki dan nešto novo, jer se ljudi gube u pretpostavkama i pronose svaki čas nove glasove — odgovori Harlamp. — A u stvari jedini knez zna šta će biti. Krupno nešto on premišlja, jer iako se pravi veseo i prema ljudima je ljubazan kao nikad, ipak je strašno zamišljen. Noću, vele, ne spava, nego hoda po sobama i sam sa sobom nešto govori, a danju se po čitave sate dogovara s Harasimovičem. — Ko je taj Harasimovič? — upita pan Volodijovski. — To je upravnik iz Zabludova, u Podljasju, neugledan čovek, i izgleda kao da đavola u nedrima nosi; ali je poverenik knežev i verovatno zna sve njegove namere. Po mome mišljenju, iz tih će dogovora iznići strašan i uporan rat sa Šveđanima, koji mi svi jedva čekamo. Međutim samo pisma dolaze: od Kurlandskoga kneza, od Hovanjskoga i od elektora. Ima ih ovde koji govore da knez pregovara s Moskvom da je uvuče u savez protiv Šveđana; drugi vele protivno; ali izgleda da ni s kim neće biti saveza, no rat, kao što rekoh, i s jednima i s drugima. Vojske sve više dolaze, pišu se pisma vlasteli najvernijoj Rađivilima, da se skupljaju. Svuda je puno oružanih ljudi!... Ej, moji panovi! Ko dođe pod žrvanj, taj će biti samleven; ali će nam ruke biti do lakata krvave, jer kad Rađivil jednom pođe u boj, neće više pregovarati. — To mi daj! To! — reče Zagloba, tarući ruke. — Već se mnoga švedska krv osušila na mojim rukama, i još dosta će se osušiti... Malo je još u životu onih starih vojnika koji me se sećaju ispod Pucka i Tšćane; ali oni, koji još žive, nikad neće zaboraviti... — A knez Boguslav je ovde? — pitao je pan Volodijovski. — Razume se. Sem toga očekujemo danas neke velike goste, jer se gornje sobe spremaju, a doveče će biti banket. Sumnjam, Mihale da ćeš danas moći doći do kneza. — Pa on me je sam pozvao za danas. — Ne mari, strašno je zauzet... Uz to... ne znam da li vam mogu o tom govoriti... nego kroz jedan sat i onako će svi znati... te ću reći... ovde se događaju neke čudne stvari. — Šta to? Šta to? — pitao je Zagloba.

— Treba prvo da znate da je pre dva dana ovde došao pan Judicki, malteški kavaljer, o kome ste morali slušati. — Dabogme — reče Jan — veliki je to vitez. — Odmah za njim došao je i poljni hetman Gosjevski. Čudili smo se mnogo, jer je poznato u kakvom takmičenju i neprijateljstvu živi poljni hetman s našim knezom. Neki su se radovali što je nastala sloga među njima i govorili da je tu slogu izazvao baš švedski napad. I ja sam tako mislio; međutim su se sinoć njih dvojica zatvorili na dogovor, pozatvarali sva vrata, niko nije mogao čuti o čemu su se savetovali; samo nam je pan Krepštul, koji je stražario pred vratima, pričao da su nešto raspravljali veoma glasno, a naročito poljni hetman. Posle ih je sam knez otpratio do ložnica, pa je onda, zamislite samo, (ovde pan Harlamp spusti glas) postavio stražu pred njihovim vratima. Pan Volodijovski đipi s mesta. — Zaboga, nije moguće! — Pa ipak je tako... Pred jednim i pred drugim stoje Škotlanđani s puškama i imaju naredbu, pod pretnjom smrti, da nikoga ne puštaju, ni da uđe ni da izađe... Vitezovi se pogledaše u čudu, a ni pan Harlamp nije bio manje začuđen svojim rečima, pa ih je gledao iskolačenih očiju, kao da od njih očekuje rešenje zagonetke. — To znači da je pan podblagajnik stavljen u zatvor?... Veliki hetman zatvorio poljnoga? — govorio je Zagloba. — Šta to znači? — Zar ja znam! I Judicki, onakav vitez! — Pa morali su kneževi oficiri govoriti o tome, nagađati razloge... Ništa niste čuli? — Pitao sam još noćas Harasimoviča... — Pa šta vam je kazao? — pitao je Zagloba. — Nije hteo ništa da govori, samo je metnuo prst na usta i rekao: „To su izdajnici!“ — Kako izdajnici?... Kako izdajnici? — vikao je Volodijovski, hvatajući se za glavu. — Ni pan podblagajnik Gosjevski nije izdajica, ni pan Judicki nije izdajica. Ta cela ih Poljska zna kao čestite ljude, koji vole otadžbinu. — Danas nikome nije verovati, — odgovori sumorno Stanislav Skšetuski. — Zar Kšištof Opaljinjski nije smatran za Katona? Zar nije drugima prebacivao mane, prestupe, ličnu korist? A kad je došlo do nevolje, prvi je izdao, i ne sam, no je celu pokrajinu povukao. — Ali ja za pana podblagajnika i za pana Judickoga glavu dajem — vikao je Volodijovski.

— Nemoj, Mihalko, davati glave ni za koga — odgovori Zagloba. — Sigurno ih nisu bez razloga zatvorili. Morali su nešto zgrešiti, ne može biti drukčije... Kako? Knez se sprema za strašan rat, i svaka mu je pomoć draga... Pa koga onda može zatvarati, ako ne one koji mu smetaju za rat?... I ako je tako, ako su ona dvojica smetala, onda hvala Bogu što su ih pretekli. Treba ih baciti u podzemne tamnice... Nitkovi!... U ovakvom času praviti zavere, dogovarati se s neprijateljima, raditi protiv otadžbine, velikom vojskovođi smetati u preduzeću. Tako mi Bogorodice, i ovo je malo što ih je snašlo! — Čuda su to, takva čuda da u glavu ne idu, — reče Harlamp — jer, da ostavimo što su to visoki dostojanstvenici, zatvoreni su bez suda, bez sabora, bez volje cele Poljske, a to ni sam kralj nema prava da učini. — Tako je! — uzviknu pan Mihal. — Vidi se da knez hoće da zavede kod nas rimske običaje — reče Stanislav Skšetuski, — i da postane diktator. — Pa neka bude i diktator, samo nek tuče Šveđane — odgovori Zagloba. — Ja prvi dajem votum1 da mu se poveri diktatura. Jan Skšetuski se zamisli, pa malo docnije reče: — Samo da ne postane protektor, kao onaj Englez Kromvel, koji se nije ustezao da digne bogohulnu ruku na svoga kralja. — Eh, Kromvel! Kormvel je jeretik! — uzviknu Zagloba. — A knez vojvoda? — upita ozbiljno pan Jan Skšetuski. Na to svi zamuknuše, pa sa strahom pogledaše u tamnu budućnost; samo se pan Harlamp odmah naljuti i reče: — Služio sam pod knezom vojvodom od mladosti, iako sam malo mlađi od njega, jer je prvo, još kao mladić, bio moj rotmistar, zatim poljni hetman, pa sad veliki. Znam ga bolje no vi, i poštujem ga i volim ga, pa stoga molim da ga ne sravnjujete sa Kromvelom, da vam ne bih morao reći štogod, što mi, kao domaćinu, ne bi priličilo... Ovde pan Harlamp poče strašno da miče brkovima i malo ispod oka da pogleda u pana Jana Skšetuskoga, na što pan Volodijovski upre u pana Harlampa oštar i hladan poglsd, kao da mu kaže: „Lani samo!“ Brka se na to odmah trže, jer je pana Mihala neobično poštovao, a bilo je i opasno s njim se zavađati, te nastavi, već mnogo blaže: — Knez jeste kalvin, ali nije napustio pravu veru radi jeresi, no se u njoj rodio. Nikad on neće postati ni Kromvel ni Rađejovski ni Opaljinjski, ma Kjejdani u zemlju propali. Nije to takva krv, nije takav 1

Glas.

rod!

— Da je i đavo, i da ima rogove na glavi, — reče pan Zagloba — utoliko bolje, jer će imati čime Šveđane da bode. — Ali da pan Gosjevski i pan Judicki budu zatvoreni?... No! No? — govorio je mašući glavom Volodijovski. — Nije knez suviše ljubazan prema gostima, koji su mu poverovali. — Šta pričaš, Mihale! — odgovori Harlamp. — Ljubazan je kao što nikad nije bio u životu... Otac je on sad pravi prema vitezovima. Sećaš se kako je pre uvek bio namršten, a u ustima imao samo reč: „služba!“ Više se čovek bojao da izađe pred njega no pred kralja; a sad svaki dan ide među poručnike i vojnike, pa razgovara, pa svakoga pita za porodicu, za decu, za imanje, i svakoga oslovljava po imenu i pita ga da mu se u službi ne čini nepravda. On, koji neće da ima ravna među najvećim velikašima, juče, ne, pre neki dan, išao je pod ruku s mladim Kmićicom, čisto očima nismo verovali, jer iako su Kmićici velika porodica, ipak je on mladić, i kažu da ima silne krivice, o čemu ti znaš najbolje. — Znam znam — reče Volodijovski. — Je li Kmićic odavno ovde? — Sad nije, jer je juče otišao u Čejkiške, po puk pešadije koji je tamo. Niko sad nije kod kneza u milosti kao Kmićic. Kad je odlazio, knez je gledao za njim neko vreme, pa posle rekao: „Za sve je taj čovek, gotov je i samoga đavola za rep zadržati, ako mu ja naredim!“ To smo čuli svojim ušima. Istina je da je Kmićic doveo steg kakvoga u svoj vojsci nema. Ljudi i konji kao zmajevi. — Nema se šta reći, dobar je on vojnik i uistinu gotov na sve — odgovori pan Mihal. — Čuda je, vele, činio u poslednjem ratu, i glavu su mu ucenili, jer je komandovao dobrovoljcima i ratovao na svoju ruku. — Dalji razgovor prekide ulazak novoga lica. Bio je to vlastelin od svojih četrdeset godina, živ, okretan kao čikov, sitna lica, tankih usana, obraslih retkim dlakama, i malo kosih očiju. Nosio je župan s tako dugačkim rukavima, da su mu sasvim pokrivali šake. Kad uće, savi se nadvoje, pa se ispravi brzo, kao opruga, zatim se opet nisko pokloni, zavrte glavom kao da je vadi ispod svoga pazuha, i stade da govori brzo, glasom nalik na škripanje zarđale zastavnice: — Klanjam se, pane Harlampe, klanjam se, ah! Klanjam se, pane pukovniče, najpokorniji sluga! — Klanjam se, pane Harasimoviču — odgovori Harlamp. — Šta vi želite? — Bog je dao goste, znamenite goste! Došao sam da se stavim na službu i da zapitam za dostojanstvo.

— Zar su vama došli, pane Harasimoviču? — Sigurno ne meni, jer toga nisam ni dostojan... Ali kako zastupam odsutnoga maršala, došao sam da pozdravim, pokorno da pozdravim... — Daleko ste vi od maršala, — odgovori Harlamp — jer je maršal dostojanstvenik i baštinik, a vi ste, s oproštenjem, samo podstarosta zabludovski. — Sluga slugu Rađivilovih! Tako je, pane Harlampe. Ne poričem, Bože me sačuvaj... No kako me je knez, čuvši za goste, poslao da pitam koji su, vi ćete odgovoriti, pane Harlampe, odmah, pa da sam i hajduk, a ne podstarosta zabludovski. — Odgovorio bih ja i majmunu, kad bi došao po naredbi — reče nosonja. — Slušajte, dakle, i zapišite imena, ako niste u stanju da zapamtite. Ovo je pan Skšetuski, zbaražanin, i njegov brat od strica, Stanislav. — Veliki Bože, šta čujem! — uzviknu Harasimovič. — Ovo je pan Zagloba. — Veliki Bože! Šta čujem!... — Kad ste se vi toliko zbunili od moga imena, — reče Zagloba — onda možete pojmiti kako će se neprijatelji na bojnome polju morati da zbunjuju. — A ovo je pan pukovnik Volodijovski! — dovrši Harlamp. — I to je čuvena sablja, a uz to Rađivilova — reče, poklonivši se Harasimovič. — Knezu glava puca od rada, ali će ipak za takve vitezove naći vremena, sigurno će naći... Međutim, čime vas mogu uslužiti?... Ceo vam zamak stoji na raspolaganju, a i podrum. — Slušali smo za čuvenu kjejdansku medovinu — reče brzo Zagloba. — Da, — odgovori Harasimovič — čuvena je medovina u Kjejdanima, čuvena! Odmah ću poslati da birate. Nadam se da ćete se ovde duže zabaviti. — Mi smo i došli da ne idemo od kneza vojvode — reče pan Stanislav. — Pohvalna je vaša namera, tim pohvalnija što nastaju ovako mučna vremena. Kad to reče, Harasimovič se zgrči, i postade tako mali, kao da se za čitav lakat smanjio. — Šta se čuje? — pitao je pan Harlamp. — Ima li kakvih novosti? — Knez cele noći nije oka sklopio, jer su došla dva glasnika. Zlo se

čuje, i sve crnje. Carolus Gustavus1 je već ušao za Vitembergom u Poljsku; Poznanj je već zauzet, cela Velikopoljska zauzeta, Mazovše će ubrzo biti zauzeto; Šveđani su već u Loviču, sasvim blizu Varšave. Naš kralj je pobegao iz Varšave, koju je ostavio bez odbrane. Danas, sutra, Šveđani će ući u nju. Vele da je i veliku bitku izgubio, da hoće da beži u Krakov, pa odatle u tuđe zemlje, da moli za pomoć. Zlo je, svetli panovi. Mada ih ima koji vele da je to dobro, jer Šveđani ne čine nikakvih nasilja, ugovore pošteno drže, u veri smetnje ne čine, danke ne uzimaju, slobodu poštuju. Zbog toga svi dobrovoljno primaju zaštitu Karla Gustava... Skrivio je naš gospodar, Jan Kazimir, strašno skrivio... Propalo je već sve za njega, propalo!... Čovek da se zaplače, ali je propalo, propalo! — A što se, do đavola, tako vijete, kao čikov kad ga u lonac meću! — grmnu pan Zagloba. — I o nesreći govorite kao da vam je milo? Harasimovič se učini da nije čuo i, dignuvši oči uvis, reče još nekoliko puta: — Propalo je sve, zanavek propalo!... Trima ratovima neće odoleti Poljska... Propalo!... Božja volja!... Božja volja!... Jedini naš knez može Litvu da spase... Zlokobne reči su još zvonile, a Harasimoviča nestade, kao da u zemlju propade; vitezovi su sedeli sumorno, pritisnuti bremenom strašnih misli. — Da čovek poludi! — uzviknu najzad Volodijovski. — Pravo kažete — reče Stanislav — daj Bože rat, rat što pre, u kome se čovek ne gubi u nagađanjima, ne podaje se očajanju, nego se tuče. — Da čovek zažali za prvim vremenom Hmjeljnjickoga, — reče Zagloba — jer je i onda bilo poraza, ali bar nije bilo izdajnika! — Ovakva tri strašna rata, kad se ni za jedan nema snage! — reče Stanislav. — Nama ne nedostaje snage, nego morala. Daj, Bože, da ovde dočekamo nešto bolje — govoraše turobno Jan. — Tek na bojnom polju ću odahnuti! — reče Stanislav. — Da je da što pre vidimo toga kneza — reče Zagloba. Želja mu se ispuni brzo, jer posle jednoga časa dođe opet pan Harasimovič s još nižim poklonima i izveštajem, da knez želi hitno da vidi panove. Digoše se odmah, jer su već bili obučeni, i pođoše. Harasimovič, izvevši ih iz oružnice, provede ih kroz dvorište, u kome je već bilo puno 1

Karol Gustav.

vojnika i vlastele. Na nekoliko mesta se živo raspravljalo, očevidno o onim istim novostima koje je vitezovima doneo zabludovski podstarosta. Na svima se licima video jak nemir i neko grozničavo očekivanje. Pojedine grupe oficira i vlastele slušahu govornike, koji su, stojeći u sredini, živo gestikulirali. Uz put su se čule reči: „Viljno gori! Viljno spaljeno!... Ni traga, ni pepela! Varšava zauzeta!... Nije istina, još nije zauzeta!... Šveđani su već u Malopoljskoj! Sjerađani će dati otpor!... Neće! Poći će tragom Velikopoljaka! Izdaja! Nesreća! O, Bože, Bože! Ne zna čovek kuda da dene ruke i sablju!” Takve reči, jedne od drugih strašnije, udarale su o uši vitezova, a oni su išli, probijajući se s mukom za Harasimovičem, kroz vojnike i vlastelu. Mestimice su poznanici pozdravljali pana Volodijovskoga: „Kako si Mihale? Zlo je s nama! Ginemo! Klanjam se, pane pukovniče! A kakve to goste vodite knezu?“ Pan Mihal nije odgovarao, hoteći da izbegne zadržavanje, i tako stigoše do glavne zgrade, u kojoj su kneževi janičari, odeveni u pancire i ogromne bele kape, čuvali stražu. U tremu i na glavnim stepenicama, ukrašenim naročitim drvećem, bila je još veća stiska no u dvorištu. Tu se govorilo o hapšenju Gosjevskoga i viteza Judickoga, jer se stvar već bila pročula i uzbunila duhove do najvišeg stepena. Čudilo se, gubilo u nagađanjima, bunilo se, ili se hvalila kneževa opreznost; a svi su se nadali da čuju rešenje zagonetke iz usta samoga kneza, te je reka od glava plovila po širokim stepenicama gore, u svečanu dvoranu, u kojoj je u ovaj mah knez primao pukovnike i znatniju vlastelu. Sluge, razmeštene duž kamene ograde, pazile su da ne bude suviše velike navale, govoreći svaki čas: „Polako, svetli panovi, polako!” — a gomila je išla ili se zaustavljala, kad sluga pregradi put halebardom, da bi oni napred imali vremena da uđu u dvoranu. Najzad, kao nebo plavi svodovi dvorane sinuše kroz vrata i naši poznanici uđoše. Pogled im prvo pade na uzvišicu u dnu dvorane, zauzetu sjajnom povorkom vitezova i vlastele u lepom, raznobojnom odelu. Napred je stajala prazna stolica, isturena više od ostalih, s visokim naslonom, završenim pozlaćenom kneževskom mitrom ispod koje je visila crvena kadifa opervažena samurom. Kneza još nije bilo u dvorani, ali Harasimovič, vodeći junačke vitezove, protisnu se kroz skupljenu vlastelu do jednih vratanaca, skrivenih u zidu pored uzvišice; tu im reče da ostanu, a on uđe. Ubrzo se vrati s izveštajem da knez moli. Dva Skšetuska sa Zaglobom i Volodijovskim uđoše u jednu omanju sobu, vrlo vidnu, postavljenu kožom, sa zlatnim cvetićima, i stadoše,

videvši u dnu, za stolom pokrivenim hartijama, dva čoveka u živom razgovoru. Jedan, još mlad, odeven kao stranac i s perikom sa dugim uvojcima, koji su padali na ramena, šaputao je nešto na uho starijem drugu, a ovaj je slu šao namršteno i s vremena na vreme klimao glavom; toliko je bio zanet razgovorom, da u prvi mah i ne obrati pažnju na pridošlice. Bio je to čovek od četrdeset i nekoliko godina, divovskoga rasta i plećat. Bio je odeven u poljsko skerletno odelo, zakopčan pod grlom skupocenim kopčama. Lice mu je bilo veoma krupno, sa crtama iz kojih je bila oholost, ozbiljnost i snaga. To je bilo ljutito lavovsko lice ratnika i vladara u isti mah. Dugi, otromboljeni brkovi davali su mu sumoran izgled, i celo lice je, u svojoj veličini i snazi, izgledalo kao istesano, snažnim udarcima dleta, od mramora. Obrve su mu u taj mah bile spuštene, usled napregnute pažnje, ali se lako videlo, kada ih stušti gnev, da je onda teško ljudima ili vojsci na koje padnu gromovi toga gneva. U njemu je bilo nečega tako velikoga, da se vitezovima činilo da je ne samo ova soba, nego i ceo zamak za njega pretesan. I doista ih nije prevario prvi utisak, jer je pred njima sedeo Januš Rađivil, knez od Birža i Dubinaka, vojvoda viljnjanski i hetman veliki litvanski, velikaš toliko silan i ponosit, da mu je u svem neizmernom bogatstvu, u svima dostojanstvima, čak u Žmuđi i Litvi bilo pretesno. Mlađi njegov drug, u perici i tuđinskom odelu, bio je knez Boguslav, brat od strica Janušu, konjušar velike kneževine Litve. Još je nešto šaputao na uho hetmanu, pa onda reče glasno: — Ostavljam, dakle, svoj potpis na dokumentu i odlazim. — Kad ne može drukčije, onda idite, — reče Januš — mada bih više voleo da ostanete, jer se ne zna šta može biti. — Vi ste smislili kako treba, a tamo treba dobro pripaziti, pa vas stoga preporučujem Bogu. — Neka Bog štiti ceo naš dom i slave mu da. — Adieu, mon frere.1 — Adieu.2 Dva se kneza rukovaše, zatim konjušar izađe brzo, a veliki se hetman okrete vitezovima. — Oprostite, panovi, što ste čekali, — reče niskim, laganim glasom 1 2

Zbogom, dragi brate. Zbogom.

— ali su sad i pažnja i vreme rastrgnuti na sve strane. Čuo sam već vaša imena i u duši se obradovao što mi Bog u ovakvo vreme šalje takve vitezove. Sedite, dragi gosti. Ko je od vas pan Jan Skšetuski? — Ja sam, na službi vašoj kneževskoj svetlosti — reč Jan. — Vi ste starosta... uh... zaboravio sam... — Nisam nikakav starosta — odgovori Jan. — Kako? — reče knez, mršteći svoje krupne obrve. — Nisu vam dali starosta za ono što ste učinili u Zbaražu? — Nikad to nisam tražio. — Jer su vam bili dužni dati bez traženja. Kako to? Šta vi govorite? Ničim vas nisu nagradili? Zaboravili sasvim? To mi je baš čudo. Nego, to ne treba nikoga da čudi, jer danas dobijaju nagrade samo oni koji imaju meka leđa, pa se lako savijaju. Vi niste starosta, molim!... Neka je hvala Bogu što ste ovamo došli, jer mi ovde nemamo tako kratko sećanje i nijedna zasluga neće ostati bez nagrade, kao ni vaša, pukovniče Volodijovski... — Ništa još nisam zaslužio... — Ostavite to meni, a sada uzmite ovaj dokumenat, već potvrđen u Rosjenjima, po kom vam dajem Dutkjemje na doživotno uživanje. Nije to rđav komad zemlje i sto plugova je u njemu izlazilo svake jeseni na oranje. Uzmite i to, jer ne mogu da dam više, i recite panu Skšetuskome da Rađivil ne zaboravlja svoje prijatelje, niti one koji su pod njegovom komandom učinili usluge otanbini. — Svetli kneže!... — promuca zbunjeni pan Mihal. — Ne govorite ništa i praštajte što je tako ma lo, ali kažite, kažite tim panovima, da neće propasti onaj koji svoju sudbinu u zlu i u dobru veže sa Rađivilovom. Nisam kralj, ali — kada bih bio — Bog mi je svedok da nikad ne bih zaboravio jednoga Jana Skšetuskoga ili jednoga Zaglobu... — To sam ja! — reče živo Zagloba i izađe napred, jer je već postajao nestrpljiv što ga još ne pominju. — Pogađam da ste vi, pošto mi je rečeno da ste već čovek u godinama. — U školu sam išao sa vašim dostojnim ocem, i kako je od detinjstva voleo viteštvo, bio je prema meni osobito naklonjen, jer sam i ja više voleo koplje, no latinski. Panu Stanislavu Skšetuskom, koji je Zaglobu malo znao, bilo je čudno to slušati, pošto je još juče govorio u Upiti da nije s pokojnim knezom Kšištofom, nego sa samim Janušem išao u školu, što je bilo nemogućno, jer je knez Januš bio mnogo mlađi.

— O, molim — reče knez — to ste vi rodom iz Litve? — Iz Litve! — odgovori odrešito pan Zagloba. — Onda pogađam da ni vi niste dobili nikakve nagrade, jer smo mi Litvanci već navikli da nas hrane nezahvalnošću... Tako mi Boga, kada bih vam dao što vam s pravom pripada, onda meni samome ne bi ostalo ništa. Nego takva je sudbina! Mi dajemo krv, život, imanja, i niko nam za to ni glavom ne klimne. He, šta ćete! Kako seju tako će i požnjeti... Tako nalažu Bog i pravičnost... Vi ste posekli preslavnoga Burlaja i odsekli tri glave kod Zbaraža? — Burlaja sam ja posekao, svetli kneže, — reče Zagloba — jer su govorili da se s njim nijedan čovek ne može meriti, pa sam hteo mlađima da pokažem da se junaštvo nije sasvim ugasilo u Poljskoj... A što se tiče tri glave, to se moglo u žaru borbe desiti... Ali kod Zbaraža je to učinio drugi. Knez zaćuta za časak, pa opet reče: — Zar vas ne boli to prezrenje kojim su vas nagradili? — Šta da se radi, svetli kneže, iako je čoveku neprijatno — odgovori Zagloba. — Utešite se, jer se to mora promeniti... Već za ovo što ste ovamo došli, ja sam vam dužnik, pa iako nisam kralj, kod mene se na obećanjima ne završava... — Svetli kneže, — reče na to živo i malo ponosito pan Skšetuski — nismo mi ovamo došli po nagrade i bogatstva... Nego, pošto je neprijatelj napao otadžbinu hoćemo da joj pomognemo svojim životom pod komandom tako proslavljenoga ratnika. Moj brat Stanislav gledao je u Ujšću bojazan, nered, sramotu i izdaju, i na kraju neprijateljevu pobedu. Ovde ćemo služiti pod velikim vojskovođom i vernim braniocem otadžbine i kralja. Ovde neprijatelja ne čekaju pobede i trijumfi, nego poraz i smrt... Eto zašto smo došli da vam ponudimo službu. Mi smo vojnici, hoćemo da se bijemo i žuri nam se u boj. — Ako vam je to želja, onda ćete i u tome biti zadovoljeni — odgovori knez ozbiljno. — Nećete dugo čekati, mada ćemo prvo krenuti na drugoga neprijatelja, jer treba da osvetimo viljnjanski požar. Danas, sutra, poći ćemo tamo, i daće Bog te ćemo s interesom vratiti nepravde... Neću duže da vas zadržavam, jer i vama treba odmora, a i ja imam premnogo posla. Nego dođite večeras ovamo, možda će biti i kakve lepe zabave pred pohod, jer se sila ženskinja sklonila pod naše okrilje u Kjejdane. Pane pukovniče Volodijovski, primite goste kao u svojoj kući i pamtite, što je moje to je i vaše!... Pane Harasimoviču, recite tamo u dvorani skupljenim panovima da neću doći, jer nemam kad, a večeras će

saznati sve što žele... Budite, panovi, zdravi i budite Rađivilu prijatelji, jer mu je sad mnogo do toga stalo. Kad to reče, ovaj silni i ponosni velikaš stade pružati redom ruku, panu Zaglobi, dvojici Skšetuskih, Volodijovskom i Harlampu, kao sebi ravnima. Sumorno mu se lice razvedrilo srdačnim i ljubaznim osmehom, i ona nepristupačnost, koja ga je obično obastirala kao crn oblak, bila se potpuno izgubila. — To je vođa, to je ratnik! — govorio je Stanislav, kad su se u povratku tiskali kroz gomilu vlastele u dvorani. — U vatru bih za njega skočio! — povika Zagloba. — Jeste li opazili kako sve moje osobine zna napamet?... Toplo će biti Šveđanima kad ovaj lav rikne, a ja ga popratim. Nema takvoga velikaša u svoj Poljskoj, a od starih samo jedan, knez Jeremija, i drugi pan Konjecpoljski otac, što su mogli da se s njim nadmeću. Ovo nije neki kastelančić, koji je prvi od roda seo u senatorsku stolicu i još čakšire na njoj nije poderao, a već digao nos i vlastelu naziva mlađom braćom, i naređuje da mu se napravi slika, da bi, i kad jede, imao svoje senatorstvo pred sobom, pošto ga iza sebe ne može videti... Pane Mihale, došao si do imanja!... Vidi se već, ko se o Rađivila samo očeše, taj odmah pozlati izlizani plašt. Ovde je, vidim, lakše dobiti unapređenje, no kod nas kilo divljaka. Zavučeš ruku u vodu žmurećki i odmah uhvatiš štuku. To mi je velikaš nad velikašima! Bog ti dao sreće, pane Mihale! Zbunio si se, kao mlada posle venčanja, nego to ne mari!... Kako se ono zove, to tvoje doživotno dobro? Dutkovo, kako li?... Paganska imena u ovoj zemlji. Kad tresneš orahe o zid, ti upravo kažeš ime sela ili vlastelina. Nego neka je samo prihod dobar, pa se jezik može i pomučiti. — Zbunio sam se strašno, priznajem, — reče pan Mihal, — jer što veliš da se ovde lako napreduje, to nije tačno. Često sam slušao stare vojnike kako prebacuju knezu tvrdičenje, a sad, izgleda, počinju da se izlivaju blagodeti . — Zadeni ti taj dokumenat za pojas, učini to za moju ljubav... A ako se još kogod bude žalio na kneževu nezahvalnost, onda ga izvuci iz pasa i tresni ga time po zubima. Boljeg dokaza nećeš naći. — Jedno vidim jasno, da knez pridobija ljude, — reče pan Jan Skšetuski — i da pravi neke planove za koje mu je potrebna pomoć. — A zar ti nisi čuo za te planove? — odgovori Zagloba. — Zar ti nije rekao da idemo da osvetimo viljnjanski požar?... Govorili su da je on opljačkao Viljno, pa hoće da pokaže da ne samo tuđe neće, nego je gotov i svoje da da... Lepo je to samoljublje, Jane. Daj nam, Bože, više takvih senatora!

U takvom razgovoru izađoše opet u dvorište, u koje su svaki čas ulazili čas odredi konjice, čas gomile oružane vlastele, čas kola u kojima su dolazile ugledne ličnosti iz okoline sa ženama i decom. Spazivši to, pan Mihal odvuče sve do kapije, da gledaju ko sve dolazi. — Ko zna, pane Mihale, danas je tvoj srećan dan... Možda je među ovim vlastelinkama i žena za tebe — reče pan Zagloba. — Pogle, evo dolaze jedne otvorene kočije, i u njima sedi nešto belo... — Ne ide to još devojka, nego onaj koji me može venčati s njom — odgovori oštrooki pan Volodijovski — jer izdaleka poznajem da je ono biskup Parčevski sa popom Bjalozorom, viljnjanskim arhiđakonom. — Zar oni pohode kneza, iako je kalvin? — Šta da rade; kad je potrebno radi javnih poslova, moraju održavati veze. — O, ala je ovde puno sveta! Ala je bučno — reče radosno pan Zagloba. — Čovek je već zarđao u selu, kao stari ključ u bravi... Ovde ćemo se setiti boljih vremena. Rđa bio ako danas ne počnem da se udvaram nekoj devojci, lepojci! Dalje reči pana Zaglobe prekidoše vojnici, koji ispadoše iz stražare i stadoše u dva reda, da dočekaju biskupa; a on pođe, praveći znak krsta na obe strane, blagosiljajući vojnike i bližu vlastelu. — Ljubazan domaćin, knez, — reče Zagloba — što ovako odaje poštovanje biskupu, iako sam ne priznaje crkvenih vlasti... Daj, Bože, da to bude prvi korak vraćanju u pravu veru. — E, nema od toga ništa! Mnogo se za to trudila njegova prva žena, pa ništa nije uspela, i umrla je od jeda... Nego što li to Škotlanđani ne idu u stražaru? Opet će naići neki dostojanstvenik. I doista u daljini se pojavi čitava povorka vojnika. — To su Ganhofovi dragoni, poznajem, — reče Volodijovski — ali neke kočije idu u sredini. — Oho, ovo je neko veći od žmuđanskoga biskupa — povika Zagloba. — Čekaj, evo ih već. — Dvoje kočija u sredi. — Da. U prvoj je pan Korf, vojvoda vendenjski. — Šta! — uzviknu Zagloba. — To je onaj poznanik iz Zbaraža I doista, vojvoda ih poznade, a najpre Volodijovskoga, kojega je češće viđao, te se, u prolazu, naže iz kočija, i viknu: — Pozdravljam vas, stari drugovi!... Evo, vodimo goste! U drugim kolima, sa grbom kneza Januša, za zapregom od četiri bila ždrepca, sedela su dva čoveka gospodstvena izgleda, odevena

tuđinski, pod šeširima širokih oboda, ispod kojih su im plavi uvojci od perika padali po ramenima, na čipkane, široke okovratnike. Jedan, vrlo debeo, nosio je šiljatu plavu bradu i brkove rastrešene na krajevima i zaviljašene; drugi, mlađi, sav u crnom, izgledao je manje viteški, ali je možda imao još viši položaj, jer mu je o vratu blistao zlatan lanac završen nekakvim ordenom. Obojica su, očevidno, bili stranci, jer su radoznalo posmatrali zamak, ljude i odelo. — Kakvi li su ovo đavoli? — pitao je Zagloba. — Ne znam, nikad ih nisam video — odgovori Volodijovski. Utom kola prođoše i stadoše okruživati dvorište, da dođu pred glavni deo zamka, a dragoni ostadoše pred kapijom. Volodijovski poznade oficira koji im je komandovao. — Tokaževiču! — viknu. — Hodite ovamo! — Klanjam se, pane pukovniče! — A kakve to nitkove vozite? — To su Šveđani. — Šveđani? — Da, i znatni ljudi. Onaj debeli, ono je grof Levehaupt, a onaj tanji, ono je Benedikt Šite, baron fon Duderhof. — Duderhof?! — reče Zagloba. — A šta hoće oni ovde? — upita pan Volodijovski. — Bog bi ih znao! — odgovori oficir. — Mi ih pratimo od Birža. Sigurno su došli da pregovaraju s našim knezom, jer smo u Biržama čuli da knez skuplja veliku vojsku i da hoće da napadne na Livoniju. — Aha, vucibatine! Uplašili ste se! — vikao je Zagloba. — Tamo Velikopoljsku napadate, kralja proterujete, a ovde se klanjate Rađivilu, da vas u Livoniji ne izmlati. Počekajte! Bežaćete vi u vaše Duderhofe, pa će vam čarape spadati! Sad ćemo mi s vama da podunderamo. Živeo Rađivil! — Živeo! — ponovi vlastela pored kapije. — Defensor patriae!1 Branilac naš! Na Šveđane, panovi, na Šveđane! Načini se kolo. Sve se više vlastele skupljaše iz dvorišta, na što pan Zagloba skoči na jednu coklu u zidu, pa stade da viče: — Slušajte, panovi braćo! Ko me ne zna, reći ću mu da sam stari zbaražanin, koji je evo ovom starom rukom posekao Burlaja, najvećeg hetmana posle Hmjeljnjickog; ko nije čuo za Zaglobu, taj je, vidi se, za vreme prvog rata sa kozacima ljuštio grašak, pipkao kokoške ili napasao telad, što od ovako čestitih vitezova ne očekujem. 1

Branilac otadžbine.

— To je veliki vitez! — začuše se mnogobrojni glasovi. — Nema većeg u Poljskoj!... Slušajte!... — Slušajte, panovi braćo! Stare kosti htele su da se odmore; bolje bi mi bilo da se izležavam, sir s kajmakom da jedem, po baštama da šetam i jabuke da berem, ili da zabacim ruke na leđa pa da nadgledam žeteoce, ili da devojke po plećima tapšem. Sigurno bi me i neprijatelj, u svome interesu, ostavio na miru, jer i Šveđani i kozaci znaju da imam potešku ruku, da da Bog da je moje ime poznato vama, kao što je poznato hostibus.1 — A kakav to pevac tako ponosito poje? — upita naglo neki glas. — Ne prekidaj! Poginuo dabogda! Vikali su neki. Ali Zagloba doču. — Oprostite, panovi tome petliću! — viknu. On još ne zna sa koje je strane rep a s koje glava. Vlastela prsnuše u grohotan smeh, a zbunjeni upadičar povuče se brzo iza gomile, da izbegne podsmevke kojima ga okupiše. — Vraćam se na stvar! — govorio je Zagloba. — Dakle, repeto,2 trebalo bi da se odmaram, ali kako je otadžbina u mukama, kako neprijatelj gazi našu zemlju, ja sam ovde, panovi braćo, da se zajedno s vama oduprem hostibus,3 u ime one majke koja nas je sve othranila. Ko uz nju danas ne stane, ko joj u pomoć ne potrči, taj nije sin, nego pastorak, taj nije dostojan njene ljubavi. Ja, starac, idem, neka bude božja volja, i ako bude trebalo da poginem, onda ću poslednjim dahom vikati: na Šveđane, panovi braćo, na Šveđane!... Zakunimo se svi da ne puštamo sablju iz desnice dokle ih iz domovine ne proteramo!... — Mi smo i bez zakletve na to spremni! — povikaše mnogobrojni glasovi. — Poći ćemo kud nas naš knez hetman povede; stići ćemo gde ustreba! — Panovi braćo!... Videli ste kako su dva čakširana došla u zlatnim kolima. Znaju oni da se s Rađivilom nije šaliti. Ići će za njim po sobama i ljubiti ga u lakat, da ih ostavi na miru. Ali knez, panovi braćo, od koga se vraćam iz saveta, uveravao me je u ime cele Litve, da nema ništa od pregovora, da nema ništa od pergamenata, nego rat i rat! — Rat! Rat! — ponoviše, kao odjek, slušaoci. 1 2

3

Neprijateljima. Ponavljam. Neprijateljima.

— No kako i vođa, — nastavljaše Zagloba — utoliko smelije radi ukoliko je u svoje vojnike pouzdaniji, pokažimo mu, panovi braćo, naše osećaje. Dede, dakle, pođimo pod njegove prozore i kliknimo: Napred na Šveđane! Za mnom, panovi braćo! Rekavši to skoči sa cokle i pođe napred, a gomila za njim, pa tako dođoše pod same prozore, praveći sve veću i veću larmu, koja se najzad pretvori u jedan ogroman poklič: — Na Šveđane! Na Šveđane! Ubrzo ispade iz trema pan Korf, vojvoda vendenjski, veoma zbunjen, za njim Ganhof, pukovnik kneževe rajtarije, pa obojica stadoše da stišavaju vlastelu, da mole da se raziđu. — Zaboga! — govorio je pan Korf. — Tamo gore se okna tresu, i ne znate u koliko ste nezgodan čas počeli da vičete. Kako možete da vređate poslanike i dajete primer neposlušnosti! Ko vas je na to naveo? — Ja! — odgovori Zagloba. — Kažite knezu u ime svih nas, da ga molimo da bude čvrst, jer smo gotovi da i poslednju kap krvi prolijemo uz njega. — Hvala vam u ime pana hetmana, hvala vam, ali se sad raziđite. U pamet se, panovi, tako vam Boga, u pamet se! Inače ćete otadžbinu potpuno upropastiti! Medveđu uslugu čini domovini onaj koji danas vređa poslanike. — Šta se nas tiču poslanici! Hoćemo da se bijemo, ne da pregovaramo! — Raduje me vaša revnost! Doći će i tome brzo vreme, i vrlo brzo. Odmorite se sad pred pohod. Vreme je za rakiju i zakusku! Zlo je tući se prazna trbuha. — Istina je, ima pravo! — povika prvi pan Zagloba. — Istina je, baš je pogodio. Pošto knez zna naše osećaje, nemamo više nikakva posla ovde! I gomila se stade razilaziti, a najveća se uputi gostinskim zgradama, u kojima su već bili postavljeni mnogi stolovi. Pan Zagloba je išao na čelu, a pan Korf i pukovnik Ganhof odoše knezu, koji je bio u savetu s poslanicima, s biskupom Parčevskim, sa popom Bjalozorom, s panom Adamom Komorovskim i s panom Aleksandrom Mježejevskim, dvoraninom kralja Jana Kazimira, koji je privremeno boravio u Kjejdanima. — Ko je to tamo izazvao dreku? — upita knez, sa čijega se lavljega lica ljutina još nije izgubila. — Onaj vlastelin što je tek došao, čuveni pan Zagloba! — odgovori vojvoda vendenjski.

— Hrabar je to vitez, — odgovori knez — ali prerano počinje da mi se ističe. Pa prizva pukovnika Ganhofa i poče nešto da mu šapuće na uho. — Međutim je pan Zagloba, zadovoljan sobom, išao svečanim korakom u donje dvorane, imajući u za se panove Skšetuski i pana Volodijovskoga, kojima je govorio tiho: — Šta velite, amici?1 Čim sam se pojavio, odmah sam probudio kod ove vlastele ljubav prema domovini. Lakše je sad knezu da isprati poslanike praznih ruku, jer samo treba da se pozove na naše glasove. Neće to, mislim, proći bez nagrade, mada mi je najviše stalo do časti. Što si tako stao, pane Mihale, kao okamenjen, i oči si upro u one kočije kod kapije? — To je ona! — reče, mičući brkovima, pan Mihal. — Boga mi, ona je! — A ko? — Biljevičeva... — Ona što te je odbila? — Jeste. Gledajte, molim vas, gledajte! Zar da čovek ne crkne od žalosti? — Pričekajte malo! — reče Zagloba. — Treba dobro videti! Za to vreme kola, napravivši krug, primakoše se k njima. U njima je sedeo dostojanstven vlastelin, prosedih brkova, a pored njega pana Aleksandra: lepa kao uvek, mirna i ozbiljna. Pan Mihal upre u nju žalostan pogled i pokloni se duboko šeširom, ali ga ona ne spazi u gomili. Zagloba, pak, reče, gledajući joj nežne, plemenite crte: — To je neko velikaško dete, Mihale, i mnogo nežno za vojnika. Priznajem da je lepa, ali ja više volim one za koje nisi odmah siguran da li je top ili žena! — Ne znate ko je ovo došao? — upita pan Mihal vlastelina pored sebe. — Kako da ne znam! — odgovori vlastelin. — To je pan Tomaš Biljevič, mačonoša rosjenjski. Svi ga ovde poznaju, jer je on stari Rađivilov sluga i prijatelj.

1

Prijatelji.

XIII

Knez se toga dana ne pokaza vlasteli sve do večera, jer je ručao sa poslanicima i nekolikim velikodostojnicima, s kojima se ranije savetovao. Ipak su izdate naredbe pukovnicima da dvorski pukovi, a osobito pukovi pešadije pod stranim oficirima, budu u pripravnosti. U vazduhu je mirisalo na barut. Zamak, iako neutvrđen, bio je opkoljen vojskom, kao da će se pod njegovim zidovima voditi bitka. Očekivao se pohod najdalje sutra izjutra i za to je bilo vidnih znakova. Nebrojene kneževe sluge bile su zauzete tovarenjem na kola oružja, skupocena nameštaja i kneževe blagajne. Harasimovič je pričao vlasteli da će kola ići u Tikoćin, u Podljasje, jer bi bilo opasno da blago ostane u neutvrđenom kjejdanskom zamku. Spremane su i vojničke potrebe, koje će ići za vojskom. Proču se da je poljni hetman Gosjevski bio zatvoren zato što nije hteo da pridruži svoje stegove, koji su bili u Trokama, Rađivilovim, te je time izlagao propasti ceo pohod. Uostalom, pripreme za pohod, pokret vojske, kloparanje topova izvlačenih iz oružnice i onaj nered koji uvek prati prve časove vojničkog pohoda, odvratili su pažnju na drugu stranu, i učinili da vlastela zaborave na zatvaranje pana Gosjevskoga i viteza Judickog. Vlastela, obedujući u prizemnim dvoranama gostinskih zgrada, nisu ni o čem drugom govorila do o ratu, o požaru Viljna, koje je već deset dana gorelo, sve jače, o vestima iz Varšave, o napredovanju Šveđana i o njima samima, protiv kojih, kao protiv verolomnika koji napadaju suseda, i pored ugovora koji je važio još za šest godina, bunila su se srca, mozgovi, i u dušama rasla mržnja. Glasovi o brzom napredovanju, o predaji Ujšća, poplavi Velikopoljske sa svima gradovima, o napadu na Mazursku i neizbežnom zauzeću Varšave, ne samo što nisu izazivali straha, no su, naprotiv, podsticali hrabrost i volju za bojem. To je bilo stoga što su već svi znali uzroke ovakvoga švedskoga uspeha. Nisu se još ni jednom sukobili ni sa pravom vojskom,

ni sa pravim vojskovođom. Rađivil je bio prvi ratnik od zanata s kojim su imali da se mere, a koji je, međutim, uživao potpuno poverenje u svoje vojničke sposobnosti kod skupljene vlastele, naročito što su i njegovi pukovnici jemčili da će potući Šveđane na otvorenom polju. — Ne može biti drukčije — govorio je pan Mihal Stankjevič, stari i iskusan vojnik. — Sećam se ranijih ratova i znam da su se uvek branili u tvrđavama, u utvrđenim logorima, iza opkopa; nikad nisu smeli da prime bitku na otvorenom polju, jer su se strašno bojali konjice, a gde su, uzdajući se u silu, i primili, tamo su dobili batine. Nije pobeda dala u njihove ruke Velikopoljsku, nego izdaja i nesposobnost zamanice. — Tako je! — reče pan Zagloba. — To je slab narod, jer je zemlja strašno neplodna, i nemaju hleba, nego melju borove šišarke i od takvoga brašna prave lepinje, koje smrde na smolu. Drugi idu pored mora i žderu sve što talasi izbace; još se i tuku oko tih đakonija. Tamo je strašna sirotinja, pa zato i nema naroda lakomijega na tuđe, jer čak i Tatari imaju ad libitum1 konjskoga mesa, a oni ponekad ne vide mesa čitavu godinu i stalno su gladni, sem kad se desi obilat ribolov. Ovde se Zagloba obrati panu Stankjeviču: — A kad ste se vi upoznali sa Šveđanima? — Pod knezom Kšištofom, ocem sadašnjega pana hetmana. — A ja pod panom Konjecpoljskim, ocem današnjega stegonoše. Žestoko smo nekoliko puta Gustava Adolfa u Pruskoj potukli i silu ljudi zarobili; tamo sam potpuno poznao i njih i sve njihove načine. Silno su im se načudili naši seljaci, jer treba znati da su Šveđani, kao narod koji je jednako u vodi i iz mora vuče najviše prihoda, exquitissimi2 gnjurci. Stoga smo ih terali da se takmiče, i šta mislite: baciš bitangu u jednu rupu u ledu, on ti ispliva na drugu, pa još drži živu haringu u zubima... — Zaboga, šta govorite? — Ne digao se s ovoga mesta, ako to nisam više od sto puta svojim očima gledao; i još druge njihove čudne običaje. Sećam se i toga, toliko su se pogojili od pruskoga hleba, da posle nisu hteli da se vraćaju. Pravo veli pan Stankjevič, nisu oni snažni vojnici. Pešadija im je i kako-tako, ali konjica, bože se požali, jer konja u njihovoj domovini nema, te ne mogu od mladosti da se nauče jahanju. — Izgleda da nećemo prvo na njih — reče pan Ščit — nego za Viljno da se osvetimo? 1 2

U izobilju. Nesravnjivi.

— Da. Ja sam to knezu savetovao, kad me je pitao šta o tome mislim — odgovori Zagloba. — Ali čim svršimo s jednima, odmah ćemo poći na druge. Mora da se tamo znoje oni poslanici. — Ljubazno ste ih dočekali, — reče pan Zalenski — ali ništa, jadni, neće učiniti, a najbolji su dokaz naredbe izdate vojsci. — Bože moj, Bože moj! — reče pan Tvarkovski, rosjenjski sudija. — Kako to odmah u opasnosti dolazi volja... Umalo nismo pali u očajanje kad smo imali posla s jednim neprijateljem, a sad možemo na oba. — Ne može ni biti drukčije — odgovori Stankjevič. — Često se dešava da pustiš da te tuku dotle, dokle ne izgubiš strpljenje, pa se posle, ni sam ne znaš otkuda, naću i snaga i volja. Zar smo malo propatili, malo podneli?... Oslanjali smo se na kralja i krunsku zamanicu, ne računajući svoju snagu, a sad treba da se odlučimo ili za jedno ili za drugo; treba ili oboje tući, ili propasti sasvim... — Bog će nam pomoći! Dosta je toga otezanja! — Stavili su nam pod grlo vrh od sablje! — Stavimo i mi njima! — Da pokažemo krunovcima kakvi su ovde vojnici! Neće kod nas biti Ujšća, kao što je Bog na nebu! I ukoliko su se praznile čaše, utoliko su se pušile glave i raslo vojničko raspoloženje. Tako na ivici provalije poslednji napor često donosi spasenje. Razumele su to ove gomile vojnika i ova vlastela, koju je tako nedavno još pan Kazimir pozivao onako očajnim pismima u Grodno na zamanicu. Sad su sva srca, svi mozgovi bili obrnuti Rađivilu; sva su usta izgovarala to strašno ime, s kojim je doskora uvek išla pobeda. I doista je samo od njega zavisilo da skupi rasturene, da pokrene uspavanu snagu domovine, pa da se nađe na čelu sile, dovoljne da povoljno svrši oba rata. Posle obeda zvali su knezu redom pukovnike: Mirskoga, koji je komandovao hetmanskim oklopničkim stegom, pa posle Stankjeviča, Ganhofa, Harlampa, Volodijovskoga i Solohuba. Čudili su se malo stari vojnici, što ih na savetovanje zovu pojedinačno, ne sve zajedno; ali je to bilo milo čuđenje jer je svaki odlazio s nekom nagradom, s nekim očiglednim dokazom kneževe milosti; a u zamenu je knez tražio samo vernost i poverenje, koje su mu oni i bez toga od srca dali. Još se pan hetman brižno raspitivao je li se vratio pan Kmićic, i naredio da mu jave čim dođe. Kmićic se vratio, ali tek dockan uveče, kad su dvorane već bile osvetljene i gosti počeli da se skupljaju. U oružnici, u koju je otišao da se preobuče, zastade pana Volodijovskoga i upoznade se sa ostalim društvom.

— Mnogo mi je milo što vidim vas i slavne prijatelje — reče, drmajući ruku maloga viteza. — Kao da sam brata video! To možete da verujete, jer ja ne umem da se pretvaram. Istina je da ste mi glavu ružno posekli, ali ste me posle na noge postavili, što vam nikad neću zaboraviti. Svakome govorim, da nije vas, ja bih sad bio iza rešetke. Dabogda se takvi na kamenu rađali. Ko drukčije misli, taj je budala; i neka me đavo odnese ako mu uši ne odsečem. — Ostavite to. — U vatru ću sa vama poći, dabogda propao! Neka vadi sablju ko ne veruje! Ovde pan Andžej poče da vodi izazivačkim pogledom po oficirima; ali niko ne poreče, jer su svi voleli i poštovali pana Mihala; samo Zagloba reče: — Ognjevit neki vojnik, dželat ga posekao! Osećam da ću vas grdno zavoleti zbog te ljubavi prema panu Mihalu, jer mene treba pitati šta on vredi. — Više no svi mi! — odgovori Kmićic sa svojom običnom vatrenošću. Zatim pogleda panove Skšetuske, Zaglobu, pa dodade: — Molim za oproštaj, panovi, neću nikoga da vređam, jer znam da ste čestiti ljudi i veliki vitezovi... Nemojte da se ljutite, jer ja bih od sveg srca da zaslužim vaše prijateljstvo. — Ništa ne škodi, — reče Jan Skšetuski — što na umu to na drumu. — Hajde da se poljubimo! — reče pan Zagloba. — Meni to ne treba reći dvaput! I zagrliše se. Potom pan Kmićic uzviknu: — Moramo se danas napiti, nema druge! — Meni to ne treba reći dvaput! — ponovi, kao odjek, Zagloba. — Izvući ćemo se ranije u oružnicu, a piće ću ja pripremiti. Pan Mihal stade da mrda silno brkovima. „Nećeš ti imati volje da se izvlačiš,“ — pomisli, gledajući Kmićica „samo dok vidiš ko će biti tamo u dvorani...“ I već zausti da kaže Kmićicu, da su pan mačonoša rosjenjski i Oljenka došli u Kjejdane; ali mu bi nekako nelagodno oko srca, te okrete razgovor. — A gde je vaš steg? — upita. — Ovde. Spreman. Dolazio mi je Harasimovič i doneo kneževu naredbu, da u ponoć ljudi budu na konjima. Pitao sam da li ćemo krenuti svi, rekao je: nećemo!... Ne razumem šta to znači. Od ostalih oficira jedni imaju tu istu naredbu, drugi nemaju. Ali je tuđinska

pešadija sva dobila. — Možda će jedan deo vojske poći noćas, a drugi sutra — reče Jan Skšetuski. — U svakom slučaju ja ću ovde s vama da se napijem, a steg neka ide... Posle ću ga za sat stići. U taj mah upade Harasimovič. — Svetli stegonošo oršanjski! — pozva, klanjajući se na pragu. — A šta? Da nije požar? Evo me! — reče Kmićic. — Knez vas zove! Knez vas zove! — Odmah, samo da se obučem. Momče! Kontuš i pas, inače smrt. Momče u času pruži ostatak odela i, posle nekoliko minuta Kmićic, obučen kao za svadbu, ode knezu. Svetlost je od njega bila, toliko je bio lep. Župan mu je bio od srebrotkanice, izvezene zlatnim zvezdicama od kojih je padao sjaj na celu priliku, a zakopčan velikim safirom pod grlom. Na to kontuš od plave kadife, beo, neizmerno skupocen pojas, tako tanan da se kroz prsten mogao provući. Srebrnasta sablja, posuta safirima, visila mu o pasu o svilenim gajtanima, a za pas je zadeo i rotmistarski buzdovan, koji je pokazivao čin. Divno je krasilo ovo odelo mladoga viteza i među svim ovim svetom, skupljenim u Kjejdanima, teško bi bilo naći lepšega čoveka. Pan Mihal uzdahnu gledajući ga i, kad Kmićic ode, reče panu Zaglobi: — S takvim se ne takmiči kod žena! — Oduzmi mi samo trideset godina! — reče Zagloba. I knez je već bio obučen kad je ušao Kmićic, i tek je komornik sa dva crnca bio izišao iz sobe. Bili su sami. — Bog ti dao zdravlja što si požurio! — reče knez. — Na službi, svetli kneže. — A steg? — Po zapovesti. — Jesu li to pouzdani ljudi? — U vatru, u pako će poći! — To je dobro! Takvi mi ljudi trebaju... i takvi, kao ti, gotovi na sve... Neprestano govorim da na tebe najviše računam. — Svetli kneže, ne mogu se moje zasluge ravnati sa zaslugama starih vojnika, ali ako imamo poći na neprijatelja otadžbine, onda, Bog vidi, neću ostati u pozadini. — Ne oduzimam ja starima zasluga, — reče knez — mada... mogu

naići takve pericula,1 tako teške prilike, da će se i najverniji pokolebati. — Neka bedno propadne onaj koji vas u opasnosti napusti! Knez pogleda oštro u Kmićica. — A ti... nećeš napustiti?... Mladi vitez porumene. — Svetli kneže!... — Šta hoćeš da kažeš? — Ispovedio sam vam sve svoje grehove i toliko ih je mnogo, da ih samo vaše očinsko srce može da oprosti... Ali u tim svima grehovima nema jednoga: nezahvalnosti. — Ni verolomstva... Ispovedio si mi se kao ocu, i ja sam ti ne samo oprostio kao otac, no sam te i zavoleo kao sina... koga mi Bog nije dao i zbog čega mi je često vrlo teško. Budi mi prijatelj! Rekavši to knez mu pruži ruku, a mladi je vitez prihvati i bez ustezanja poljubi. Dugo su obojica ćutala; najednom knez upre oči u oči Kmićicu i reče: — Biljevičeva je ovde! Kmićic poblede i poče da muca nešto nerazumljivo. — Naročito sam po nju poslao, da se taj nesporazum među vama svrši. Videćeš je odmah, jer joj je žalost za dedom istekla. A danas, mada Bog vidi koliko mi je glava pucala od posla, razgovarao sam i sa mačonošom rosjenjskim. Kmićic se uhvati za glavu. — Čime ja da vam se odužim? Čime da se odužim?... — Kazao sam jasno panu mačonoši da je moja volja da se vi uzmete što pre; i on neće biti protivan. A naredio sam mu i da devojku lagano pripremi. Imamo vremena. Od tebe sve zavisi; a ja ću biti srećan ako ti nagrada dođe iz mojih ruku, daj Bože da dočekam i mnogo drugih, jer ti treba da se uzdigneš visoko. Nisu za koleno kao što je tvoje, sreska dostojanstva... Znaš li da si ti rođak porodice Kiško, a Kiškova je moja mati... Treba samo da se smiriš, a tu je ženidba najbolji lek. Uzmi, dakle, tu devojku, kada ti je za srce prirasla i pamti ko ti je daje. — Svetli kneže, ja ću da poludim!... Život, krv moja, vaši su!... Šta treba da radim da se odužim? Šta? Kazujte, svetli kneže! Zapovedajte! — Dobrim za dobro mi vrati... Imaj vere u mene, imaj poverenja da što god činim, činim za opšte dobro. Ne ostavljaj me kad budeš video 1

Opasnosti.

izdaju i otpadništvo drugih, kad zloba poraste, kad i mene samoga... Ovde knez naglo prekide. — Zaklinjem se, — reče vatreno Kmićic — i dajem vitešku reč da ću do poslednjega daha biti uz vas, svoga vođu, oca i dobrotvora! Kad to reče, Kmićic pogleda očima punim vatre u kneza i čisto se uplaši od promene koja naglo nastade na njegovom licu. To je lice bilo crveno, žile nabrekle, kapi znoja gusto pokrile ispupčeno čelo, a oči bacale neobičan sjaj. — Šta je vašoj svetlosti? — upita nespokojno Kmićic. — Ništa! Ništa!... Rađivil ustade, ode brzim korakom do klecala pa, uzevši s njega raspeće, stade govoriti brzim, prigušenim glasom: — Zakuni se na ovaj krst da me nećeš napustiti, do smrti!... Pored sve gotovosti i zanosa, Kmićic ga je gledao neko vreme u čudu. — Na ovo raspeće Hristovo... zakuni se!... — navali hetman. — Na to raspeće Hristovo... zaklinjem se! — reče Kmićic, stavljajući prste na raspeće. — Amin! — dodade svečano knez. Odjek visoke sobe ponovi negde pod svodom: „Amin“ i nastade duga tišina. Samo se čulo disanje snažnih Rađivilovih grudi. Kmićic nije skidao sa hetmana začuđenih očiju. — Sad si već moj... — reče najzad knez. — Uvek sam bio vaš, — reče žurno mladi vitez — ali molim vas da mi kažete, molim da mi objasnite šta ovo znači. Zašto ste sumnjali u to? Da vam što ne preti? Je li kakva izdaja, ili kakva zavera otkrivena? — Primiče se čas iskušenja, — reče mrgodno knez — a što se tiče neprijatelja, zar ne znaš da bi me pan Gosjevski, pan Judicki i pan vojvoda vitepski u provaliju survali. Da! Jača neprijatelj doma moga, širi se izdaja i prete opšti porazi. Zato velim: primiče se čas iskušenja... Kmićic umuče, ali poslednje kneževe reči ne razbiše tamu koja je pokrila njegov razum, i uzalud se pitao šta može u ovaj mah da preti silnome Rađivilu. Ta imao je vojsku veću nego ikad. U samim Kjejdanima i okolini bilo je toliko vojske, da bi sudbina celoga rata nesumnjivo bila drukčija da ju je knez imao pre Šklova. Gosjevski i Judicki nisu ga doduše voleli, ali je obojicu imao u rukama i pod stražom, a vojvoda vitepski je bio isuviše čestit čovek, isuviše dobar sin otadžbine da bi se, uoči novoga pohoda na neprijatelja, moglo bojati s njegove strane kakvih smetnja i spletaka. — Bog vidi, ništa ne razumem! — uzviknu Kmićic, ne umejući da

krije svojih misli. — Još danas ćeš razumeti sve — odgovori Rađivil. — A sad hajdemo u dvoranu. Pa uze pod ruku mladoga pukovnika i uputi se s njim vratima. Prođoše nekoliko soba. Izdaleka, iz ogromne dvorane čuli su se zvuci muzike, kojom je upravljao Francuz, naročito doveden od kneza Boguslava. Sviran je i menuet, koji se u to vreme igrao na francuskom dvoru. Blagi tonovi mešali su se sa žagorom mnogobrojnih ljudskih glasova. Knez Rađivil zastade osluškujući. — Daj Bože, — reče malo posle — da svi ovi gosti koje sam primio pod krov, ne preću sutra mojim neprijateljima. — Svetli kneže, — odgovori Kmićic, — nadam se da među njima nema švedskih pristalica... Rađivil zadrhta i zastade naglo. — Šta hoćeš da kažeš? — Ništa, svetli kneže, samo to, da se tamo vesele čestiti vojnici. — Hajdemo... Vreme će pokazati i Bog oceniti ko je čestit... Hajdemo! Pored samih vrata stajalo je dvanaestak paževa, divnih dečaka, obučenih u kadifu i zakićenih perima. Kad videše hetmana stadoše u dva reda, a knez, približivši se, zapita: — Kneginja je već ušla u dvoranu? — Jeste, svetli kneže! — odgovoriše dečaci. — A gospoda poslanici? — I oni. — Otvaraj! Oba se krila otvoriše jednovremeno, potok svetlosti linu i obasja ogromnu priliku velikoga hetmana, koji se, imajući za sobom pana Kmićica i paževe, pope na uzvišicu, na kojoj su bile stolice za otmenije goste. Odmah nasta komešanje u dvorani, sve se oči okrenuše prema knezu, pa onda jedan opšti uzvik iz stotinu grla: — Živeo Rađivil! Živeo! Neka nam hetmanuje! Živeo! Knez je otpozdravljao glavom i rukom, pa onda stade da pozdravlja goste na uzvišici, koji su ustali kad je on ušao. Od znatnijih, osim kneginje, bili su tu dva švedska poslanika, poslanik moskovski, vojvoda vendenjski, biskup Parčevski, popa Bjalozor, pan Komorovski, pan Mježejevski, žmuđanski starosta pan Hljebovič, hetmanov pašenog jedan mladi Pac, pukovnik Ganhof, pukovnik Mirski, poslanik kneza Kurlandskoga i nekoliko kneginjinih dama.

Pan hetman, kao dobar domaćin, poče pozdrav od poslanika, s kojima izmenja nekoliko ljubaznih reči, zatim pozdravi ostale, pa onda sede na stolicu sa samurovim nebom i gledaše u dvoranu, u kojoj su još uzvikivali: — Živeo!... Nek nam hetmanuje!... Živeo!... Kmićic, skriven iza samurovog neba, takođe je gledao gomilu. Pogled mu je skakao s lica na lice, tražeći među njima drage crte one koja je u taj mah zauzimala svu dušu i srce viteževo. Srce mu je kucalo da iskoči... „Ona je tu! Sad ću je videti, govoriću s njom!...“ ponavljao je u mislima... I tražio je, tražio sve žudnije, sve nespokojnije. Eno onamo! Iznad pera od lepeze vide se neke crne obrve, belo čelo i plava kosa. Ona je! Kmićic zadržava disanje, kao od straha da ne poplaši priviđenje; ali se pera kreću, lice se otkriva ne! To nije Oljenka, nije ona draga i najdraža. Pogled leti dalje, obuhvata one lepe prilike, klizi po perima, atlasu, po divnim kao rascvetano cveće licima i vara se jednako. Nije ona, pa nije! I najzad, čak tamo u dnu, pored prozora, zasvetluca nešto belo i vitezu potamne pred očima — ona je, Oljenka; ono je ona draga i najdraža. Muzika opet zasvira, gomile se kreću, kreću se dame, promiču sjajni kavaljeri, a on, kao slep i gluv, ništa ne vidi, samo nju; i gleda tako žudno, kao da je prvi put vidi. Ona ista Oljenka iz Vodokta, a drukčija. U ovoj ogromnoj dvorani, i u ovoj gomili izgleda nekako manja, i lice joj je sitnije, bi rekao detinje. Eto! Da je uzmeš u naručje i prigrliš. A ipak je ona ista, iako je drukčija: one iste crte, ona slatka usta, iste trepavice koje bacaju senku na obraze, i ono isto čelo vedro, spokojno, ljubljeno... Ovde se uspomene, kao munje, počinju ređati kroz glavu pana Andžeja: ona čeljadska soba u Vodoktima gde ju je video prvi put, i one mirne sobice u kojima su sedeli zajedno. Kakva slast i pri samoj uspomeni!... Pa ono sankanje u Mitrune, kad ju je ljubio!... Posle su ih ljudi počeli razdvajati i buniti protiv njega. „Grom to spalio dabogda!“ — uzviknu u duši pan Kmićic. „Šta sam imao i šta sam izgubio! Kako je bila bliska a kako je sad daleka!“ Sedi onamo, kao strankinja, a i ne sanja da je on tu. I gnev, ali u isti mah i neizmerna žalost obuze pana Andžeja, žalost za koju ne nađe drugih reči, no samo uzvik u duši, koji ne izađe na usta: „Ej ti, Oljenka, ej ti!... Ne jednom je pan Andžej besneo protiv samoga sebe za svoje ranije postupke, i dolazilo mu je da naredi svojim ljudima da ga povale i

odbroje mu sto batina; ali se nikad nije naljutio kao sad, kad je opet vide posle dugoga vremena, još lepšu no obično, divniju no što je i zamišljao. U taj mah bi se rado iskalio na samom sebi, ali, pošto je bio među svetom, u otmenom društvu, mogao je samo da stisne zube i, kao da hoće da zada sebi još veći bol, da rekne sam sebi: — Tako ti i treba, šmokljane! Tako ti i treba! Međutim zvuci muzike opet umukoše i mesto njih pan Andžej ču hetmanov glas: — Pođi za mnom! Kmićic se trže kao iza sna. Knez siđe sa uzvišice i umeša se među goste. Na licu mu je bio blag i dobrodušan osmejak, koji je, činilo se, još više isticao njegov veličanstveni izgled. To je bio onaj isti gospodstveni velikaš koji je, kad je u svoje vreme prihvatao kraljicu Mariju Ludviku u Njeporentu, zadivljavao, začuđavao i bacao u zasenak francuske dvorane, ne samo raskošju no i udvornošću; onaj isti o kome je sa onakvim poštovanjem pisao Žan Laburer u izveštaju o svome putu. Sada se svakog časa zaustavljao kod važnijih dama, uglednije vlastele i pukovnika, imajući za svakog gosta po koju ljubaznu reč, zadivljavajući prisutne svojim pamćenjem i zadobijajući u času sva srca. Oči prisutnih pratile su ga kud god se makne, a op se postepeno približi panu mačonoši rosjenjskom, Biljeviču, pa reče: — Hvala ti, stari prijatelju, što si došao, možda bih imao pravo i da se ljutim. Nisu Biljeviči sto milja od Kjejdana, a ti si rara avis1 pod mojim krovom. — Vaša svetlosti, — odgovori mačonoša, poklonivši se duboko — nepravdu čini otadžbini onaj koji vam oduzima vreme. — A ja sam već mislio da se osvetim, i da ti dođem u Biljeviče; a držim da bi lepo dočekao staroga logorskoga druga. Čuvši to pan mačonoša pocrvene od sreće, a knez nastavi: — Samo vremena, vremena nikad nemam... Ali kad rođaku, unuku pokojnoga pana Herakliuša budeš udavao, onda ću sigurno doći na svadbu, jer sam to dužan vama oboma. — Daj Bože, da se dvojka što pre uda. — Predstavljam ti pana Kmićica, stegonošu oršanjskoga, od onih Kmićica što su rođaci Kiškovima, a preko njih i Rađivilima. Morao si to ime čuti od Herakliuša, jer je on Kmićice voleo kao braću... 1

Retka ptica.

— Klanjam se, klanjam — reče pan mačonoša, kome malo zaimponova veličina roda mladoga viteza, naglašena od samoga Rađivila. — Pozdravljam pana mačonošu i stavljam mu se na službu — reče smelo i ne bez izvesnog ponosa pan Andžej. — Pan pukovnik Herakliuš bio mi je otac i dobrotvor; i mada se docnije njegov posao pokvario, ipak ja nisam prestao voleti sve Biljeviče, kao da su od moje rođene krvi. — Naročito — reče knez, metnuvši ljubazno mladiću ruke na rame — nije prestao voleti jednu Biljevičevu, što mi je odavno priznao. — I svakome ću to u oči kazati — reče vatreno Kmićic. — Polako, polako! — odgovori knez. — Vidiš, pane mačonošo, ovaj je kavaljer od sumpora i vatre, zbog čega je i grešio malo; no kako je mlad i pod mojom naročitom zaštitom, držim, kad nas dvojica stanemo moliti, da ćemo uspeti da skinemo osudu pred tim lepim sudijom. — Vaša svetlost će učiniti što htedne! — odgovori mačonoša. — Sirota devojka će morati da uzvikne, kao ona paganska sveštenica Aleksandru: „Ko da ti se odupre!“ — A mi ćemo se, kao i onaj Makedonac, zadovoljiti tim proroštvom — reče, smejući se, knez. — Nego dosta o tome! Odvedi nas sada svojoj rođaci, jer i ja želim da je vidim. Neka se popravi taj posao pana Herakliuša što se bio pokvario. — Izvolite, svetli kneže!... Eno onde ona sedi pod zaštitom pane Vojnilovičeve, naše rođake. Samo, molim vas, oprostite joj ako se zbuni, jer nisam imao vremena da je pripremim. Predviđanja pana mačonoše bila su opravdana. Srećom Oljenka nije tek sad spazila pana Andžeja pored hetmana, te je mogla malo da se pribere — pa ipak umalo je ne napusti prisebnost. Pobledela je kao platno, noge joj zadrhtale, i gledala je u mladoga viteza kao što bi gledala u duha sa onoga sveta. I dugo očima nije verovala. Ta ona je zamišljala da se ovaj nesrećnik ili potuca negde po šumama, bez krova nad glavom, napušten od svih, gonjen od suda kao divlja zver; ili zatvoren u kuli gleda očajno kroz gvozdenu rešetku veseli božji svet. Jedini je Bog znao kako joj je strašan bol često grizao srce i oči za ovim osuđenikom; jedini Bog zna koliko je suza prolila u samoći zbog njegove sudbine, tako strašne iako zaslužene — a međutim, on je u Kjejdanima, slobodan, pored hetmana, ponosit i odeven u zlatotkanicu i atlas, s pukovničkim buzdovanom za pasom, podignuta čela, zapovednički smela lica, i sam veliki hetman, sam Rađivil, meće mu prijateljski ruku na rame. U devojčinom srcu se spletoše čudna i suprotna osećanja; neko veliko olakšanje, kao da joj neko skide breme s leđa; neka žalost što su

toliko sažaljenje i brige bili izlišni; i razočarenje koje oseti svaka poštena duša kad vidi potpunu nekažnjivost za teške grehe i prestupe; i radost i osećanje vlastite nemoći; i divljenje koje se graničilo sa strahom, prema ovome junaku koji je umeo da ispliva iz takve dubine. Međutim su knez, mačonoša i Kmićic završili razgovor i počeli se približavati. Devojka pokri oči trepavicama i podiže ramena kao ptica krila kad hoće da sakrije glavu među njih. Bila je potpuno uverena da idu k njoj. Ne gledajući videla ih je, osećala da su sve bliže i bliže, da su već tu, da su zastali. Toliko je u to bila uverena da je, ne dižući očiju, ustala i poklonila se duboko knezu. A on je doista stajao pred njom i govorio: — Muka mi Hristovih!... Sad se ne čudim mladiću, jer se ovaj pupoljak divno rascvetao... Pozdravljam te devojko, pozdravljam od sveg srca i duše dragu unuku moga Biljeviča. Poznaješ li me? — Poznajem, svetli kneže! — odgovori devojka. — A ja tebe ne bih poznao, jer sam te poslednji put video još mladu i nerazvijenu; ne kao sad... Nego podigni te zavese sa očiju... Tako mi Boga, srećan je gnjurac koji takav biser ulovi!... A evo pred tobom takvog očajnika, u osobi ovoga kavaljera... Poznaješ li i njega? — Poznajem — šanu Oljenka, ne dižući očiju. — To je veliki grešnik i dovodim ti ga na ispovest... Odredi mu ispaštanje kakvo hoćeš, ali mu ne odbijaj razrešenja, da ga očajanje ne bi navelo na još teže grehe. Onda se knez okrete panu mačonoši i pani Vojnilovičevoj: — Ostavimo mlade, jer ne pristoji biti pri ispovedanju, a meni i moja vera to zabranjuje. Ubrzo pan Andžej i Oljenka ostadoše sami. — Srce joj je kucalo kao golubici kad nad njom zalebdi jastreb; a i on je bio potresen. Ostavila ga obična smelost, plahovitost i pouzdanje. Dugo su oboje ćutali. Najzad se on prvi javi niskim, prigušenim glasom: — Nisi se nadala da me vidiš, Oljenka? — Nisam — šanu devojka. — Zaboga! Da je Tatarin pored tebe, manje bi bila uplašena. Ta ne boj se! Pogledaj šta je ovde sveta. Nikakvo te zlo neće snaći od mene. Pa i sami da smo, ne bi se imala čega bojati, jer ja sam se zakleo da ću te poštovati. Imaj poverenje u mene! Ona za časak podiže oči i pogleda ga: — Kako mogu da imam poverenja? — Istina je, grešio sam, ali to je već prošlo i neće se više ponoviti...

Kad sam posle onog dvoboja sa Volodijovskim ležao u postelji, blizu smrti, onda sam rekao: nećeš je uzimati silom, sabljom, no ćeš je poštenim delima zaslužiti i izraditi oproštaj... Ta ni u nje nije srce od kamena i mržnja će joj proći; videće popravku, pa će oprostiti... Dakle, zakleo sam se da ću se popraviti, i održaću... I odmah me je Bog blagoslovio, jer je došao Volodijovski i doneo mi ovlašćenje za vrbovanje. Mogao je da mi ga ne da, a dao je; valjan čovek! Zbog toga nisam više ni sudu morao ići, jer sam prešao pod hetmanov. Ispovedio sam knezu sve grehove, kao ocu; a on ne samo što mi je sve oprostio, no je obećao da će sve to udesiti i braniti me od ljudske zlobe. Neka ga Bog blagoslovi... Neću biti izgnanik, Oljenka, s ljudima ću se pomiriti, povratiću dobar glas, otadžbini ću učiniti usluge, nepravde ću popraviti... Oljenka, a šta ti na to veliš?... Zar mi nećeš reći lepu reč? I stade gledati u nju pažljivo, i sklapati ruke kao da joj se moli. — Mogu li ja verovati? — odgovori devojka. — Možeš, tako mi Boga, i treba! — odgovori Kmićic. —Vidiš, u to su poverovali i knez hetman i pan Volodijovski. Oni znaju sve moje postupke, a poverovali su... Vidiš?... Zašto samo ti da mi ne veruješ?... — Jer sam videla ljude kako plaču zbog vas... Jer sam videla grobove još travom neobrasle... — Oni će obrasti, a suze ću ja obrisati. — Najpre učinite to. — Daj mi samo nadu da ću i tebe dobiti kad to učinim... Lako je tebi reći: „Najpre učini to“. A ako ja učinim, a ti za to vreme pođeš za drugoga? Bože spasi, Bože sačuvaj od toga, jer bih poludeo. Tako ti Boga, Oljenka, daj mi uverenja da te neću izgubiti, kad se s tom vašom vlastelom izmirim. Sećaš li se? Sama si mi to napisala, a ja pismo čuvam, i kad mi je na duši vrlo teško ja ga pročitavam. Ništa drugo neću, samo mi još jednom reci da ćeš čekati, da nećeš poći za drugoga. — Vi znate da mi to nije dopušteno po testamentu. Jedino mogu u manastir. — E, grdno bi me usrećila! Tako ti Boga ne govori o manastiru, jer me žmarci podilaze na samu pomisao. Ne govori, Oljenka, inače ću ti sad tu pred svima pasti pred noge i moliti da to ne činiš. Pana Volodijovskoga si odbila, znam, jer mi je sam to pričao. On me je i podsticao da te pridobijem dobrim delima... Ali šta bi to vredelo, ako bi ti stupila u kaluđerice? Reći ćeš mi da treba biti pošten radi poštenja... a ja ću ti odgovoriti da te volim kao očajnik i neću ni za šta drugo da znam. Kad si otišla iz Vodokta, čim sam ustao, počeo sam da te tražim. Opremio sam steg, svaki mi je časak bio zauzet, nisam imao vremena da

jedem, da spavam, a ipak nisam prestajao da te tražim. Tako mi je došlo, da mi bez tebe nema ni života ni mira! Toliko se to već uvuklo! Samo sam od uzdisanja živeo. Saznao sam, najzad, da si kod pana mačonoše, u Biljevičima. I onda sam se borio s mislima, kao sa medvedom: da idem ili da ne idem... Ali nisam smeo da idem, da mi ne bi preselo. Najzad sam rekao: nisam učinio ništa dobro... neću da idem... Naposletku se knez, moj dragi otac, smilovao na mene, i pozvao vas u Kjejdane, da bih bar oči mogao da napojim svojom ljubavlju... pošto polazim u rat. Ne tražim da odmah sutra pođeš za mene... Ali da bar lepu reč od tebe čujem, bar da se osiguram, biće mi lakše... Moja ti dušo jedina... Ne želim da poginem, ali se u boju svakome to može desiti, jer se neću za druge zaklanjati... pa si dužna da mi oprostiš, kao što se samrtniku oprašta. — Neka vas Bog čuva i vodi — odgovori devojka mekim glasom, po kome pan Andžej poznade da su njegove reči imale dejstva. — Zlato moje čisto! Hvala ti i za to. A nećeš u manastir? — Još neću. — Bog te blagoslovio! I kao što s proleća sneg kopni, tako se među njima poče topiti nepoverenje, i osećali su se jedno drugom bliži no malo pre. Srca su im bila lakša, oči bolje videle. A ipak ona ništa nije obećala, i on je bio toliko pametan da ništa sad ne traži. Ali je ona osećala da joj nije slobodno, da ne pristoji zatvarati mu put za popravku, o kojoj je govorio ovako iskreno. U njegovu iskrenost nije sumnjala ni časka, jer on nije bio čovek koji ume da se pretvara. No glavni razlog što ga nije odbila ponovo, što mu je ostavila nadu, bio je taj što je u dubini duše još volela ovoga junaka. Tu je ljubav pritislo brdo gorčine, razočarenja i bola; ali je ljubav živela, gotova uvek da veruje i da bezgranično prašta. — On je bolji od svojih postupaka, — mislila je devojka — i više nema onih što su ga na zlo navodili; mogao bi valjda samo iz očajanja opet što učiniti, pa neka ne očajava nikad. I dobro se srce obradova što je oprostilo. Na Oljenkine jagodice izbi rumenilo, sveže kao ruža pod jutarnjom rosom, oči su imale blag i živ sjaj, i bi rekao: cela se dvorana zasijala od njih. Prolazili su ljudi i divili se lepome paru, jer se takvih dvoje ni sa svećom nisu mogli naći u celoj dvorani, u kojoj je bio sakupljen cvet vlastele i vlastelinki. Uz to su oboje, kao da su se dogovorili, bili jednako obučeni, jer je i ona imala haljinu od zlatotkanice, zakopčanu safirom, i kontuš od plave venecijanske kadife. „Mora da su brat i sestra“ — govorili su oni što ih nisu poznavali; ali su drugi odmah stavljali primedbu: „Nije mogućno, jer mu se oči suviše svetle kad pogleda u nju“.

Međutim u dvorani maršal dade znak da je vreme sedati za sto i odmah nastade živ pokret. Grof Levenhaupt, sav u čipkama, išao je na čelu, pod ruku sa kneginjom, čije su skute nosila dva prelepa paža; za njim je baron Šite vodio panu Hljebovičevu, za njima biskup Parčevski s popom Bjalozorom, obojica nešto zabrinuti i namršteni. Knez Januš, koji je pri hodu ustupao mesto gostima, ali za stolom sedao do kneginje na najviše mesto, vodio je panu Korfovu, vojvotkinju vendenjsku, koja je već nedelju dana boravila u Kjejdanima. I tako je išao čitav niz parova, kao stobojna zmija, i pružao se i prelivao. Kmićic je vodio Oljenku, koja je ovlaš naslonila ruku na njegovu, a on je pogledao sa strane na njeno nežno lice, srećan, sjajan kao buktinja, najveći velikaš među ovim velikašima, jer je bio blizu najvećega blaga. Tako su, uz zvuke muzike, ušli u trpezariju koja je izgledala kao neka zasebna zgrada. Sto je imao oblik potkovice, postavljen za trista osoba, i povijao se pod zlatom i srebrom. Knez Januš, kao predstavnik kraljev i rođak mnogih kraljeva, zauze pored kneginje najviše mesto, a svi su prolazili pored njih, klanjajući se duboko i zauzimali mesta po dostojanstvu. Ali, kako se činilo gostima, hetman je očevidno imao na umu da je ovo poslednja gozba pred strašnim ratom, u kome će se rešiti sudbina ogromnih država, te nije bio spokojan. Pravio se veseo, smešio se; ali je izgledao kao u groznici. Ponekad bi mu vidljiv oblak padao na strašno čelo i bliži su mogli videti da je to čelo obliveno krupnim graškama znoja; ponekad bi mu pogled preleteo po skupljenim ljudima, zadržavao se ispitivački na licima raznih pukovnika; ponekad bi opet stuštio lavlje obrve, kao da ima probod ili kao da ovo ili ono lice izaziva u njemu gnev. I čudna stvar, da su i velikaši pored njega: poslanici, biskup Parčevski, popa Bjalozor, pan Komorovski, pan Mježejevski, pan Hljebovič, pan vojvoda vendenjski i ostali bili tako isto rasejani i nespokojni. Dva krila ogromne potkovice zvonila su već veselim razgovorom i običnom larmom pri gozbama, a vrh njen je ćutao sumorno, ili šaputao retke reči, ili izmenjivao rasejane i često strašljive poglede. To nije bilo nikakvo čudo, jer su niže sedeli pukovnici i vitezovi, kojima je bliski rat pretio najviše smrću. A lakše je poginuti u ratu, nego snositi odgovornost za njega. Ne brine se vojnička duša kad otkupi krvlju grehe i poleti s bojnoga polja na nebo — samo onaj obara tešku glavu, samo onaj raspravlja u duši s Bogom i savešću, ko uoči odsudne bitke ne zna kakav će pehar dati sutra otadžbini da ispije. Tako su i tumačili oni niže.

— Uvek je takav pred svakim ratom, razgovara sa svojom dušom — govorio je stari pukovnik Stanjkjevič Zaglobi — ali što je sumorniji, tim gore za neprijatelja, jer će na dan bitke sigurno biti veseo. — Pa i lav pred borbu reži, — odgovori pan Zagloba — da bi u sebi izazvao što jaču mržnju na neprijatelja. A svaki veliki vojskovođa ima svoj naročiti običaj. Hanibal je bacao kocke, Scipio Afrikanac recitovao pesme, pan Konjecpoljski, otac, razgovarao o ženama, a ja rado odspavam pred bitku, mada ne bežim ni od čaše s dobrim prijateljima. — Pogledajte, i biskup Parčevski je bled kao hartija! — reče Stanislav Skšetuski. — Jer sedi za kalvinskim stolom i lako može što pogano da pojede — objasni tiho Zagloba. — U piće, vele stari ljudi, nema đavo pristupa, i njega svuda možeš da piješ; ali jela, osobito supe, treba se čuvati. Tako je bilo i na Krimu, kad sam ja bio u ropstvu. Tatarske mule, ili sveštenici, umeli su tako da zgotove ovnovinu s belim lukom, da kad je neko okusi, odmah je gotov da napusti svoju veru i da primi njihovog lopovskog proroka. Ovde Zagloba spusti glas još niže: — Ne govorim ovo da vređam kneza; ali vam savetujem da prekrstite jelo, jer ko se čuva i Bog ga čuva. — Šta vi govorite!.... Ko se Bogu preporuči pred jelo, tome neće biti ništa; kod nas u Velikopoljskoj ima luteranaca i kalvina sijaset, ali nisam čuo da meću u jelo vradžbine. — Kod vas u Velikopoljskoj ima sijaset luteranaca, stoga su se odmah i snjušili sa Šveđanima, — odgovori Zagloba — pa sad idu zajedno s njima. Da sam na kneževome mestu, ja bih i one poslanike onamo psima isterao, a ne bi im đakonijama creva nabijao. Gledajte samo onoga Levenhaupta. Ždere kao da će ga kroz mesec dana poterati na vašar, vezana uzicom za nogu. Još će za ženu i decu nabiti džepove kolačima... Zaboravio sam kako se onaj drugi prekomorac zove. Dabogda... — Upitajte, oče, Mihala — reče pan Skšetuski. Pan Mihal je sedeo nedaleko, ali ništa nije ni čuo ni video, jer je sedeo između dve devojke; s leve strane mu je bila Elžbjeta Sjeljavska, dostojanstvena devojka od svojih četrdeset godina, a s desne Oljenka Biljevičeva, do koje je s druge strane sedeo Kmićic. Pana Elžbjeta je tresla glavom, okićenom perjem, nad panom Mihalom i nešto mu živo pričala, a on ju je s vremena na vreme gledao ukočenim pogledom, odgovarao svaki čas: „Da, milostiva pano, tako je!“ i nije razumevao ni reči, jer mu je cela pažnja bila na drugoj strani. Lovio je uhom svaki zvuk Oljenkinih

reči, šuškanje njene haljine od zlatotkanice, i od žalosti je tako micao brčićima, kao da hoće da poplaši panu Elžbjetu. — Ah, divna je ovo devojka!... Ah, lepotica je! — govorio je u duši. — Ta pogledaj, Bože, na moje jade, jer od mene nema većeg siročeta. Duša mi cvili za nekom dragom ženom a na koju god pogledam, tamo se već nastanio neki drugi vojnik. Kuda ja jadni potukač da se denem?... — A posle rata, šta mislite da radite? — upita naglo pana Elžbjeta Sjeljavska namestivši usne kao za poljubac i hladeći se lepezom. — Da idem u kaluđere! — odgovori nabusito mali vitez. — A ko to o kaluđerstvu govori na gozbi? — povika veselo Kmićic, naginjući se preko Oljenke. — Oho, to pan Volodijovski! — Vama to ne pada na pamet? Verujem! — reče pan Mihal. U taj mah mu slatki Oljenkin glas zabruja u ušima: — Ne vi ne treba na to da mislite. Bog će vam dati ženu po srcu i čestitu, kaogod što ste i vi čestiti. Dobri pan Mihal odmah se razneži. — Da mi neko u flautu svira, ne bi mi bilo milije slušati. Sve veći žagor za stolom prekide im dalji razgovor, jer već počeše da kruže čaše. Raspoloženje je bilo sve bolje. Pukovnici su se prepirali o budućem ratu, mršteći se i bacajući vatrene poglede. Pan Zagloba je pričao celom stolu o opsadi Zbaraža, a slušaocima je krv udarala u lice i u srcu raslo oduševljenje i odvažnost. Moglo se učiniti da je duh besmrtnoga „Jareme“ doleteo u ovu dvoranu i viteškim dahom napunio duše vojničke. — Ono je bio vođa! — reče pukovnik Mirski, koji je komandovao celom Rađivilovom husarijom. — Jednom sam ga samo video, a pamtiću ga dok sam živ. — Jupiter sa gromovima u ruci! — uzviknu stari Stankjevič. — Ne bi dovde došlo, da je on živ!... — Ta on je iza Romana naredio da se seku šume, da bi načinio drum do neprijatelja. — On je odneo berestečku pobedu. — I u najtežem času uze ga Bog... — Bog ga je uzeo, — reče glasno pan Skšetuski — ali je on ostavio testament za buduće vojskovođe, velikaše i celu Poljsku: da se ni s jednim neprijateljem ne pregovara, nego svi da se tuku!... — Da se ne pregovara! Da se tuče! — ponovi više od deset silnih glasova. — Da se tuče! Da se tuče!... U dvorani je bila nastala velika vrućina i uzburkivala krv ratnicima, te su pogledi sevali kao munje, a podbrijane se glave pušile.

— Naš knez, naš hetman biće izvršilac toga testamenta — reče Mirski. Utom ogromni časovnik u vrhu dvorane stade da izbija ponoć, a u isti mah zatresoše se zidovi, zveknuše žalosno prozori, i u dvorištu grmnu top. Razgovori umukoše, nasta tišina. Najednom u vrhu stola počeše da viču: — Biskup Parčevski pao u nesvest! Vode! Načini se uzbuna. Neki pođipaše sa sedišta, da bolje vide šta se desilo. Biskup nije pao u nesvest, no je veoma iznemogao, te ga je maršal pridržavao za ramena na stolici, dokle ga je vojvotkinja vendenjska prskala vodom po licu. U taj mah drugi top potrese prozore, a za njim treći, četvrti... — Vivat1 Poljska! Pereant hostes!2 — viknu Zagloba. Ali mu dalji pucnji zaglušiše govor. Vlastela stadoše da ih broje: — Deset, jedanaest, dvanaest... Prozori su svakome pucnju odgovarali žalosnim zvekom. Plamenovi od sveća povijali su se od potresa... — Trinaest, četrnaest... Biskup nije naučio na topove. Pokvario je svojim strahom zabavu, jer se i knez zbunio. Pogledajte, panovi, kako ukočeno sedi... Petnaest, šesnaest... Grme kao u boju! Devetnaest, dvadeset! — Mir! Knez hoće da govori! — stadoše vikati na raznim delovima stola. Nasta potpuna tišina i svi se pogledi upreše u Rađivila, koji je stajao, sličan gorostasu, s čašom u ruci! Ali kakav prizor videše gosti!... Kneževo je lice bilo u taj mah prosto strašno, jer nije bilo bledo nego modro i iskrivljeno, kao grčem, osmehom koji se knez trudio da izvede. Disanje mu je, obično kratko, postalo još kraće; široke se grudi nadimale pod zlatotkanicom; oči pokrio do polovine kapcima, a na licu mu neka groza i ledena hladnoća, kakve bivaju na crtama koje se koče pred smrt. — Šta je knezu! Šta je to? — šaputalo se naokolo uznemireno. I zlokobna slutnja steže sva srca, na licima se pojavi plašljivo očekivanje. Međutim on poče da govori kratkim, isprekidanim od sipnje glasom: — Panovi!... Mnoge među vama... začudiće... ili sasvim prestrašiti 1 2

Živeo. Neka propadnu neprijatelji.

ova zdravica... ali... ko ima poverenja u mene i veruje mi... ko uistinu hoće dobra otadžbini... ko je veran prijatelj moga doma... taj će je prihvatiti voljno... i ponoviće za mnom: — Vivat Carolus Gustavus rex!1... od današnjega dana milostivi nam vladar! — Vivat!2 — ponoviše dva poslanika, Levenhaupt i Šite, i nekoliko oficira iz najamničke vojske. pamet. Najzad se ču nekoliko Ali u dvorani nastade gluva tišina. Pukovnici :e preneraženo, kao da se pitaju glasova na raznim krajevima stola: — Da li dobro čujemo? Šta je ovo? Pa opet nastade tišina. Neiskazana groza, pomešana sa čuđenjem, ogledala se na licima, i svi opet pogledaše u Rađivila, a on jednako stoji i diše duboko, bi rekao: neki je strahovit teret zbacio sa grudi. Boja mu se lagano vraća u lice; potom se obrati panu Komorovskom i reče: — Vreme je da se obnaroduje sporazum koji smo danas potpisali, da bi panovi znali čega imaju da se drže. Čitajte! Komorovski ustade, razvi pergamenat pred sobom i poče da čita strašni sporazum, koji je počinjao ovako: — „Ne mogući bolje i probitačnije postupiti u ovom najburnijem vremenu, posle gubitka svake nade u pomoć svetloga kralja, mi, panovi i staleži Velike Kneževine Litvanske, primorani neophodnošću, stavljamo se pod zaštitu svetloga kralja švedskoga pod ovim uslovima: 1.) Složno ratovati protivu zajedničkoga neprijatelja, izuzevši kralja i krunu poljsku; 2.) Velika Kneževina Litvanska neće ulaziti u sastav Švedske, no će s njom biti združena onako kao dosada s Krunom, to jest, da narod narodu, senat senatu, i viteštvo viteštvu u svemu budu ravni. 3.) Svi imaju pravo glasa na saborima. 4.) Sloboda veroispovesti ima biti nenarušena...” Tako je pan Komorovski čitao dalje, usred tišine i užasa, pa kad dođe do odeljka: „... Akt ovaj potvrđujemo svojim potpisima za sebe i svoje potomke, obećavamo držati se njega i jemčimo“ — u dvorani nastade žamor, kao kad prvi dah bure prođe kroz šumu. Ali, pre no što bura, naiđe, sedi kao ovca pan Stankjevič uze reč i stade da moli: — Svetli kneže! Ušima svojim nećemo da verujemo! Tako vam rana 1 2

Živeo Karol Gustav, kralj. Živeo.

Hristovih! Zar ovako da se uništi delo Vladisavljevo i Zigmunta Avgusta? Zar je mogućno, zar pristoji napuštati braću, napuštati otadžbinu, i s neprijateljem uniju zaključivati? Svetli kneže, setite se imena koje nosite, zasluga koje ste domovini učinili, neokaljane dosad slave roda svoga, pa pocepajte i izgazite taj sramni dokumenat! Znam da ne molim samo u svoje ime, nego u ime svih ovde prisutnih, vojnika i vlastele. Ta i mi imamo pravo da rešavamo o svojoj sudbini. Svetli kneže, ne činite to, još je vreme!... Smilujte se na sebe, smilujte na nas, smilujte na Poljsku! — Ne činite to! Smilujte se, smilujte! — odazvaše se mnogobrojni glasovi. I svi pukovnici pođipaše sa svojih mesta pa pođoše k njemu, a sedi Stankjevič kleče na sredini dvorane, između dva krila od stola, a naokolo je zvonilo sve jače: — Ne činite to! Smilujte se na nas! Rađivil diže svoju snažnu glavu i munje gneva stadoše da mu preleću po čelu; najednom planu: — Zar vama pristoji da prvi dajete primer neposlušnosti? Zar vojnicima pristoji da svoga vođu, hetmana, napuštaju i da protestuju? Vi li hoćete da budete moja savest? Vi mene da učite šta treba učiniti za dobro otadžbine? Nije ovo sabor i niste ovde pozvani na glasanje, a pred Bogom ja primam odgovornost! I lupnu se šakom u široke grudi, gledajući blistavim okom u vojnike, pa onda viknu: — Ko nije sa mnom, taj je protiv mene! Poznavao sam ja vas, znao sam šta će da bude!... A vi znajte, da mač visi nad vašim glavama!... — Svetli kneže! Hetmane naš! — molio je stari Stankjevič. — Smilujte se na sebe i na nas! Ali mu dalje reči prekide Stanislav Skšetuski, koji se dokopa oberučke za kosu, pa stade da viče očajnim glasom: — Ne molite ga! Ništa ne vredi! On je tu guju odavno u srcu nosio!... Teško tebi, Poljska državo! Teško nama svima! — Dva velikodostojnika na dva kraja Poljske prodaju otadžbinu! — reče Jan Skšetuski. — Prokletstvo ovome domu, sramota i gnev Božji! Čuvši ovo, pan Zagloba dođe sebi od zapanjenosti i planu: — Zapitajte ga šta je uzeo od Šveđana. Koliko su mu dali? Koliko su mu još obećali? Panovi, braćo, to je Juda Iskariot! Dabogda umro u očajanju! Dabogda ti rod izumro! Dabogda ti đavo dušu izvukao! Izdajniče! Izdajniče! Po triput izdajniče! Utom Stankjevič, u zanosu očajanja, izvadi pukovničku bulavu iza

pasa i tresnu je pred noge knezu. Drugu baci Mirski, treću Juzefovič, četvrtu Hoščic, petu, bled kao mrtvac, pan Volodijovski, šestu Oskjerka — po podu su se valjale bulave, a jednovremeno u ovoj lavljoj pećini, lavu u oči, sve je više usta izgovaralo strašnu reč: — Izdajniče!... Izdajniče!... Sva krv linu u glavu gordome velikašu: pomodreo, bi rekao: sad će pasti mrtav pod sto. — Ganhof i Kmićic k meni!... — riknu strahovitim glasom. U taj mah četvora dvokrilna vrata na dvorani otvoriše se s treskom i odredi škotske pešadije uđoše, grozni, nemi, s mušketima u ruci. Od glavnih vrata vodio ih je Ganhof. — Stoj! — viknu knez. Zatim se obrte pukovnicima: — Ko je sa mnom, neka pređe na desnu stranu dvorane! — Ja sam vojnik, hetmanu služim! Bog neka mi sudi... — reče Harlamp, prelazeći na desnu stranu. — I ja! — dodade Mjelješko. — Neće biti moj greh! — Protestovao sam kao građanin, kao vojnik moram da slušam — dodade treći, Njevjarovski, koji, iako je ranije bacio bulavu, sad se očevidno bio uplašio od Rađivila. Za njima pređe još nekoliko pukovnika i prilična gomila vlastele; ali Mirski, najstariji po činu, i Stankjevič, najstariji po godinama, i Hoščic, i Volodijovski, i Oskjerka, ostaše na mestu, i sa njima dva Skšetuska, pan Zagloba i ogromna većina vitezova iz teških i lakih stegova, i vlastele. Škotska pešadija ih opkoli kao zidom. Kmićic u prvom trenutku, kad je knez počeo zdravicu, u čast Karolu Gustavu, đipi sa ostalima s mesta, oči mu se ukočiše i stajaše kao okamenjen, govoreći pobledelim usnama: — Bože!... Bože!... Bože!... Šta sam ja učinio? U taj mah tih, ali za njegovo uho jasan glas prošaputa blizu: — Pane Andžeju!... A on se ščepa rukama za kose: — Proklet sam zanavek!... Dabogda me zemlja progutala!... Na licu Biljevičevoj izbiše plamenovi, a oči, kao zvezde svetle, upre u Kmićica: — Sram neka bude one koji su uz hetmana!... Birajte!... Bože svemogući... Šta vi radite!... Birajte!... — Isuse! Isuse! — jeknu Kmićic. Međutim, dvorana se orila od vike, bacale se bulave pred noge knezu; ali im se Kmićic ne pridruži. Ne krete se ni onda kad knez viknu:

„Ganhof i Kmićic k meni!“ — ni kad škotska pešadija uđe u dvoranu — no stajaše razdiran bolom i očajanjem, ludačkog pogleda i pomodrelih usta. Najednom se okrete Biljevičevoj i pruži joj ruke. — Oljenka!... Oljenka!... — jeknu žalosno, kao dete koje snalazi nepravda. No ona se povuče s odvratnošću i grozom: — Dalje... izdajniče! — odgovori ponosno. U taj mah Ganhof komandova: „Napred!“ i odred Škotlanđana, opkoljavajući sužnje, pođe ka vratima. Kmićic pođe za njima nesvesno, ne znajući kuda ni zašto ide. Gozba je bila svršena...

XIV

Još te iste noći, knez se dugo savetovao s panom Korfom, vojvodom vendenjskim, i sa švedskim poslanicima. Rezultat obznane ugovora prevario je njegova očekivanja i otkrio mu strašnu budućnost. On je hotimice hteo da obznana bude na gozbi, kad su ljudi razdragani, dobre volje i skloni da pristanu na sve. Nadao se svakojako i otporu, ali je računao i na pristalice; međutim, jačina protesta prešla je njegova očekivanja. Sem nekoliko desetina vlastele kalvina i šake oficira stranog porekla, koji kao stranci nisu imali u ovome pravo glasa, svi su se izjasnili protiv ugovora s Karolom Gustavom, ili bolje sa njegovim feldmaršalom i šurakom Magnusom de la Gardi. Knez je, doduše, naredio da se zatvore protivne vojničke starešine, ali šta to vredi? Šta će na to reći stegovi redovne vojske?... Zar neće zatražiti svoje pukovnike? Zar se neće pobuniti i hteti silom da ih otmu? A u tom slučaju šta će ostati gordome knezu, sem nekoliko dragonskih pukova i najamnika pešadije? Posle... ostaje još ceo kraj, sva oružana vlastela — i Sapjeha, vojvoda vitepski, strašni protivnik Rađivilova doma, gotov na rat sa celim svetom u ime celine Poljske države. Ovi pukovnici, kojima se ne mogu glave odseći, ovi poljski stegovi, otići će k njemu; Sapjeha će biti na čelu sve vojske, a knez Rađivil će ostati bez vojske, bez pristalica, bez vrednosti... Šta će onda da nastupi?... To su bila strašna pitanja, jer je i položaj bio strašan. Knez je dobro razumevao da će onda i ugovor, na kome je u potaji toliko radio, silom okolnosti izgubiti svoju vrednost, a onda će ga i Šveđani nipodaštavati, ili se čak i svetiti za prevaru. Istina, dao im je Birže kao zalogu vernosti, ali se time još više oslabio. Karol Gustav je bio spreman da daje obema rukama nagrade i počasti silnome Rađivilu — slaba i napuštena od svih, prezreće ga. A ako prevrtljiva sreća da pobedu Janu Kazimiru, onda će nastati krajnja propast za ovoga velikaša, koji još jutros nije imao sebi ravna u celoj

Poljskoj. Po odlasku poslanika i vendenjskog vojvode, knez se uhvati, za teško od briga, čelo obema rukama, pa stade ići brzim koracima po sobi... Spolja su se čuli glasovi škotskih stražara i kloparanje kola vlastele, koja su odlazila. Odlazila su tako nekako brzo i žurno, kao da se zaraza pojavila u velelepnom kjejdanskom zamku. Strahoviti nemir razdirao je Rađivilovu dušu. Ponekad mu se činilo da osim njega ima još neko, pa ide za njim i šapuće mu na uho: napuštenost, uboštvo, i uz to sramota... Ta on, vojvoda viljnjanski i veliki hetman, već je bio zgažen i ponižen! Ko bi juče zamislio da će se u celoj Poljskoj i Litvi, čak i u celom svetu naći čovek koji bi mu smeo vikati u oči: „Izdajica!“ Pa ipak je on to čuo i još je živ, a i oni koji su tu reč izgovorili, i oni su živi. Možda, kad bi ušao u onu dvoranu gde je bila gozba, opet bi čuo kako odjek usred venaca i pod svodovima ponavlja: „Izdajica! Izdajica!“ I lud, besan gnev spopadao je na mahove oligarha. Nozdrve su mu se širile, oči sipale munje, žile iskakale na čelu. Ko se ovde sme opirati njegovoj volji?... Pomahnitala misao iznosila mu je pred oči sliku kazni i muka za buntovnike, koji su se usudili da ne idu kao psi za njegovim nogama. I video je njihovu krv kako teče sa dželatskih sekira, slušao krcanje kostiju na točku i kupao se, uživao i sitio krvavim priviđenjima. Ali kad ga trezvenije razmišljanje podseti da iza tih buntovnika stoji vojska, da im se ne mogu nekažnjeno poseći glave; onda se nesnosan, pakleni nemir vraćao i punio mu dušu, a neko je opet počinjao da mu šapuće na uho: „Napuštenost, uboštvo, sud i sramota... — Kako to? Dakle Rađivilu čak nije slobodno ni da odlučuje o sudbini zemlje? Održati je uz Jana Kazimira ili dati Karolu Gustavu? Dati, odrediti, darovati kome hoće? Velikaš pogleda u čudu preda se. — Pa šta su Rađivili? Pa šta su bili juče? Šta je govoreno uopšte u Litvi?... Zar je sve to bila varka? Zar uz velikoga hetmana neće stati knez Boguslav sa svojim pukovima, za njima ujak elektor brandenburški, a za svom trojicom Karol Gustav, kralj švedski, sa svom pobedničkom vojskom, pred kojom je nedavno još drhtala Nemačka koliko je duga i široka? Pa i ova Poljska država pruža novom gospodaru ruke, i ona se predaje na sam glas o približavanju severnoga lava. Ko će se odupreti toj nesavladivoj sili. S jedne strane švedski kralj, brandenburški elektor, Rađivili, po potrebi i Hmjeljnjicki sa svom vojskom i vlaški gospodar i Rakoci

erdeljski, bezmalo pola Evrope! S druge, pan vojvoda vitepski s panom Mirskim, s panom Stankjevičem, sa ona tri vlastelina iz Lukova i sa nekoliko pobunjenih stegova!... Šta je to? Šala? Komedija?... Ovde knez stade da se smeje glasno. — Tako mi Lucifera i celoga paklenoga sabora, mora da sam poludeo!... Neka baš svi idu vojvodi vitepskom! Ipak mu se lice opet nasumori: — Ovi silni samo će silnoga pustiti u zajednicu. Rađivil koji baca Litvu pod švedske noge biće dobrodošao... Rađivil koji traži pomoć protiv Litve biće omalovažen. Šta da se radi? Najamnički oficiri istrajaće uz njega, ali je njihova snaga nedovoljna: i ako poljski stegovi preću vojvodi vitepskom, onda će on držati sudbinu zemlje u rukama. Uostalom, svaki najamnički oficir izvršavaće zapovest, ali neće biti uz Rađivile svom dušom, neće biti uz njih s oduševljenjem, ne samo kao vojnik, nego i kao pristalica. Ovde neophodno treba imati ne strance, nego svoje ljude, koji bi mogli povući i druge imenom, junaštvom, slavom, smelim primerom, gotovošću na sve... Treba imati u zemlji pristalica, makar radi izgleda. A ko je od tih svojih pristao uz kneza? Harlamp, stari, oronuo vojnik, dobar za službu i ni za šta više; Njevjarovski, nevoljen u vojsci i bez uticaja; za njim nekolicina drugih još manje vrednosti. Niko od drugih, niko od onih za kojim bi pošla vojska, niko od onih koji bi mogli biti propovednici započetog dela. Ostajao je Kmićic, mlad, preduzimljiv, drzak; veoma proslavljen vitez, znamenita roda, na čelu silnoga stega, delimično o njegovu trošku opremljena, čovek kao stvoren za vođu svih drskih i nemirnih duhova u Litvi, a uz to pun oduševljenja. Kad bi se on zauzeo za stvar Rađivilovu, zauzeo bi se s verom kakvu daje mladost, išao bi za svojim hetmanom slepo i apostolovao bi u njegovo ime, a takav apostol vredi više no čitavi pukovi, no čitave regimente najamnika. Svoju bi veru umeo uneti u duše mladih vitezova, povući ih za sobom i napuniti ljudima Rađivilov tabor. Ali se i on pokolebao očevidno. Nije, istina, bacio svoju bulavu pred noge hetmanu, ali nije ni stao uz njega u prvi mah. „Ni na koga se ne može računati, ni u koga pouzdati“ pomisli turobno knez. „Svi će oni preći vojvodi vitepskom i niko neće sa mnom da deli... „Sramotu!“ — šanu mu savest. „Litvu“ — odgovori s druge strane ponos. U sobi se smrači, jer su sveće već dogorevale, samo je kroz prozore

ulazila srebrnasta mesečina. Rađivil se zagleda u tu svetlost i zamisli duboko. Postepeno stade nešto da se muti u toj svetlosti, javljale se neke prilike, i sve ih je bilo više, i na kraju knez ugleda kao neke vojske, koje su išle k njemu s visine širokim tragom od mesečine. Idu pukovi oklopnički, husarski i laki petihorski, šuma od zastava plovi nad njima, a na čelu jezdi neki čovek, bez šlema na glavi, očevidno trijumfator koji se vraća iz pobedničkog rata. Naokolo tišina i knez jasno čuje glas vojske i naroda: „Vivat defensor patriae! Vivat defensor patriae!“;1 vojska prilazi sve bliže; već se vođino lice može raspoznati. Bulavu drži u ruci; po broju tugova može se poznati da je to veliki hetman. — U ime Oca i Sina! — viče knez. — To je Sapjeha, to je vojvoda vitepski! A gde sam ja? Šta je meni određeno? „Sramota!“ — šapuće savest. „Litva!“ — odgovara ponos Knez pljesnu dlanovima; iz susedne sobe odmah uđe Harasimovič i previ se nadvoje. — Svetlosti! — reče knez. Harasimovič useknu sveće, zatim izađe i ubrzo se vrati sa svećnjakom u ruci. — Svetli kneže! — reče. — Vreme je spavanju; već su drugi petli pevali. — Neću! — reče knez. — Zadremao sam bio i mora me gušila. Šta ima novo? — Jedan vlastelin je doneo pismo iz Njesvježa od kneza stavioca, ali nisam smeo ući nezvan. — Daj brže pismo! Harasimovič dade zapečaćeno pismo, knez ga otvori i stade čitati: „Neka vas Bog čuva i zadrži od namera koje mogu našem domu da donesu večitu sramotu i propast. I za samu takvu nameru treba misliti pre o rasi, no o vladanju. I meni veličina našega doma leži na srcu, a najbolji je dokaz moj trud u Beču da dobijemo pravo glasa na saborima nemačkoga carstva. Ali ni otadžbine, ni kralja svoga ni za kakvu nagradu ni vlast zemaljsku neću da izdam, da ne bih iz takvog semena požeo sramotu za života i večne muke posle smrti. Pogledajte na zasluge predaka i neokaljanu slavu, pa se opametite, za milost božju, dokle još za to ima vremena. Neprijatelj me opseda u Njesvježu, i ne znam hoće li 1

Živeo branilac otadžbine!

ovo pismo doći do vas; no iako mi svakoga časa preti smrt, ja ne molim Boga da mene spase, nego da vas zadrži od tih namera i navede na put poštenja. Ako se kakvo zlo već i učinilo, još je recedere1 slobodno i treba grehe zagladiti brzom popravkom. A od mene se ne nadajte pomoći, jer ja unapred izjavljujem da ću, bez obzira na krvnu vezu, svoju vojsku združiti sa panom podblagajnikom i vojvodom vitepskim, i svoje ću oružje sto puta pre okrenuti protiv vas, no što ću dobrovoljno pristati na tu sramnu izdaju. Bogu vas preporučujem. Mihal Kazimir Rađivil, knez od Njesvježa i Olice, stavilac V. K. Litve.” Dovršivši pismo, hetman ga spusti na kolena i stade klimati glavom, s bolnim osmehom na licu. — I ovaj me napušta, rođena krv me se odriče, što sam hteo naš dom da ukrasim dosad nepoznatim sjajem!... He, šta mogu! Ostaje Boguslav, i taj me neće napustiti... S nama su elektor i Karol Gustav, a ko neće da seje, taj neće ni da žanje... „Sramotu!“ — šanu savest. — Hoće li vaša svetlost dati odgovor? — pitao je Harasimovič. — Nema odgovora. — Mogu li da idem i da pošaljem sobare? — Čekaj... Jesu li straže dobro razmeštene? — Jesu. — Ordonansi razaslani stegovima? — Jesu. — Šta radi Kmićic? Udarao je glavom o zid i vikao da je proklet. Praćakao se kao čikov. Hteo je da beži za Biljevičima, straže ga nisu pustile. Trgao je sablju, morali su da ga vežu. Sad leži mirno. — Mačonoša rosjenjski je otišao? — Nije bilo naredbe da se zadrži. — Zaboravio sam! — reče knez. — Otvori prozore jer je zagušljivo i sipnja me guši. Harlampu reci da ide u Upitu po steg i odmah ga dovede ovamo. Daj mu novac da odmah isplati prvu četvrt i dopusti im da se napiju... Kaži mu da će dobiti Didkjemje, mesto Volodijovskog. Sipnja 1

Povratiti se.

me guši... Čekaj! — Naređujte svetli kneže. — Šta radi Kmićic? — Kao što sam vam rekao, leži mirno. — Zaista, kazao si... Naredi da ga pošalju ovamo. Treba s njim da govorim. Naredi da mu skinu veze. — Svetli kneže, to je lud čovek... — Ne boj se, idi! Harasimovič ode; knez izvadi iz venecijanskog pisaćeg stola kutiju s pištoljima, otvori je i metnu pištolje pod ruku na sto, za koji sede. Posle četvrt časa uće Kmićic, praćen od četiri škotska pešaka. Knez naredi vojnicima da idu. Ostaše nasamo. Izgledalo je, kao da u vitezovom licu nema nijedne kapi krvi, tako mu je bilo bledo; samo su mu oči grozničavo svetlele, ali je bio miran, rezigniran, ili je izgledao kao utonuo u beskrajno očajanje. Kratko vreme su obojica ćutali. Progovori najpre knez. — Zakleo si se na raspeće da me nećeš ostaviti. — Biću proklet ako tu zakletvu ne održim; biću proklet ako je održim — reče Kmićic. — Sve mi je jedno! — Ma te i u zlo vodio, ti nećeš odgovarati. — Pre mesec dana pretile su mi osude i kazne za ubistva... Danas mi izgleda da sam onda bio nevin kao dete. — Pre no što izađeš iz ove sobe, osetićeš se razrešen od svih ranijih krivica — reče knez. Najednom, promenivši ton, upita s nekom poverljivom dobroćudnošću: — A kako ti ceniš, šta sam ja bio dužan učiniti prema dvojici neprijatelja, stoput jačih, od kojih nisam mogao da odbranim ovu zemlju? — Da poginete! — odgovori žustro Kmićic. — Da čovek pozavidi vama vojnicima, kojima je slobodno tako lako zbaciti teško breme. Poginuti! Ko je gledao smrti u oči i ne plaši je se, za toga nema ništa prostije. Vas glava ne boli za to i nikome ne pada na pamet, da kad bih ja sad poveo uporan rat i, ne praveći ugovora, poginuo, da onda u ovoj zemlji ni kamen na kamenu ne bio ostao. Ne dao Bog da se tako desi, jer onda moja duša ni u nebu ne bi našla mira. O, terque, quaterque beati1 koji možete da poginete!... Zar ti misliš da i 1

Triput, četiri put blaženi.

meni nije život dotužio, da ja nisam željan večita sna i odmora? Ali treba čašu žuči i gorčine ispiti do dna. Treba spasavati ovu nesrećnu zemlju i radi njena spasa poviti se pod novim teretom. Neka me zavidljivci bede da sam ohol, neka govore da otadžbinu izdajem zato da sebe uzdignem, Bog me vidi, Bog ceni da li ja želim da se uzdignem, i da li se ne bih odrekao kad bi moglo biti drukčije... Pa nađite vi, koji me ostavljate, sredstvo za spasenje; pa pokažite put vi, koji ste me izdajnikom nazvali, i ja ću još sad pocepati taj dokumenat i sve stegove izbuditi, da na neprijatelja pođemo. Kmićic je ćutao. — No, što ćutiš? — viknu Rađivil. — Postavljam te mesto mene za velikog hetmana i viljnjanskog vojvodu, a ti ne gini, jer to nije nikakva veština, nego spasi zemlju: brani zauzete vojvodine, osveti požar Viljna, brani Žmuđ od švedskog napada, ba! brani celu Poljsku, proteraj van granica sve neprijatelje!... Udari samotreći na hiljade, i ne gini!... I ne gini, jer ti nije dopušteno, nego spasi zemlju!... — Nisam hetman ni viljnjanski vojvoda — odgovori Kmićic — i što nije moj posao, o tome ne brinem... Ali ako je do toga da samotreći udarim na hiljade, udariću! — Onda slušaj, vojniče: pošto nije tvoj posao da spasavaš zemlju, onda ostavi to meni i veruj! — Ne mogu! — reče stisnutih zuba Kmićic. Rađivil mahnu glavom: — Nisam računao na one druge, nadao sam se ovome što se desilo, ali sam se u tebi prevario. Ne prekidaj me i slušaj... Postavio sam te na noge, oslobodio od suda i kazne, privio na grudi kao sina. Znaš li zašto? Jer sam mislio da imaš dušu smelu, gotovu za velika preduzeća. Bili su mi potrebni takvi ljudi, to ne krijem. Nije bilo oko mene nikoga ko bi se usudio da pogleda u sunce smelim okom. Bilo je ljudi maloga duha i malih sposobnosti. Takvima nikad ne pokazuj druge staze, samo onu po kojoj su svikli da idu i oni i njihovi očevi, jer će graknuti da ih vodiš na stramputice. E pa dokle smo, ako ne do ponora, došli svi tim starim stazama? Šta se to događa sa ovom Poljskom koja je nekad celom svetu mogla da preti? Ovde knez metnu glavu u šake i triput ponovi: — Bože!... Bože!... Bože!... A posle nastavi: — Naišla su vremena gneva Božjega, vremena takvih poraza i takvoga pada, da se običnim načinima više ne izlečismo od te bolesti; a kad ja hoću da upotrebim nove, koji jedini mogu doneti spas, onda me

ostavljaju čak i oni na čiju sam gotovost računao, koji su bili dužni da mi veruju, koji su mi se na vernost na raspeću zakleli... Za krv i rane Hristove! Zar ti misliš da sam se ja zanavek predao pod zaštitu Karola Gustava, da ja zaista mislim da združim sa Švedskom ovaj kraj, da će ovaj ugovor, za koji sam nazvan izdajnikom, trajati duže od jedne godine?... Što me gledaš tako začuđeno? Još ćeš se više začuditi kad sve saslušaš... Još ćeš se više uplašiti, jer će se ovde dogoditi nešto čemu se niko ne domišlja, niko ne zamišlja, što pamet obična čoveka ne može da shvati. Ali kažem ti, ne dršći, jer je u tome spas ovoga kraja, ne povlači se, jer kad nikoga ne nađem da mi pomogne, onda ću možda i ja poginuti; ali će sa mnom poginuti i Poljska i vi svi — zanavek! Ja jedini mogu da je spasem, ali za to moram da skršim i zgazim sve prepreke. Teško onome ko mi se odupre, jer će ga sam Bog preko mene satrti, pa bio to pan vojvoda vitepski, bio pan podblagajnik Gosjevski, bila vojska, bila neposlušna vlastela. Hoću da spasavam otadžbinu, i svi su mi putevi, svi načini za to dobri... Rim je u časovima nesreće postavljao diktatore — takva čak i veća, trajnija vlast mi treba... Ne goni me oholost ka njoj — ko oseća snagu neka je i uzme! Ali kad nema nikoga, ja ću je uzeti, sem da mi ovi zidovi padnu na glavu. Kad to reče, knez diže obe ruke uvis, kao da uistinu hoće da podupre svodove koji se ruše; u njemu je bilo nečega tako gorostasnoga, da je Kmićic široko otvorio oči i gledao u njega, kao da ga nikad dotle nije video — najzad upita promenjenim glasom: — Čemu vi težite?... Šta hoćete?... — Hoću... krunu! — uzviknu Rađivil. — Gospode Isuse!... Nasta trenutak grobne tišine — samo se sovuljaga na kuli stravično zasmeja. — Slušaj, — reče knez — vreme je da ti se kaže sve... Poljska propada... i propasti mora. Nema više za nju spasa. Sada prvo treba ovaj kraj, ovu našu užu domovinu spasti od propasti... a potom... potom sve obnoviti iz pepela, kao što se Feniks obnavlja... Ja ću to da učinim... i tu krunu, koju hoću, metnuću kao teret na glavu da iz ove velike grobnice izvučem nov život... Ne dršći! Zemlja se ne raspada, sve stoji na starome mestu, samo vremena nova nastaju... Predao sam ovaj kraj Šveđanima da njihovim oružjem drugoga neprijatelja zadržim, isteram van granica, povratim što je izgubljeno i u njegovoj rođenoj prestonici mačem mir iznudim... Čuješ li me? Ali u onoj krševitoj, gladnoj Švedskoj nema dosta ljudi, dosta snage, dosta sabalja da ovu neizmernu Poljsku državu zauzmu. Mogu pobediti dva-triput našu vojsku; održati nas u

poslušnosti ne mogu... Kad bi svakoj desetorici ovdašnjih ljudi dali za stražara po jednog Šveđanina, ipak za mnoge desetine ne bi bilo stražara... I Karol Gustav zna to dobro, pa neće i ne može da zauzme celu Poljsku... Zauzeće Kraljevsku Prusku i najviše deo Velikopoljske — i time će se zadovoljiti. No da bi ovim osvojenim zemljama mogao u budućnosti mirno da vlada, mora da raskine savez Krune sa nama, jer inače ne bi mogao da opstane u onim provincijama. Šta će dakle biti s tim krajem? Kome će ga dati? Ako ja odbacim tu krunu, koju mi Bog i sreća na glavu meću, onda će ga dati onome koji ga je u ovaj mah uistinu osvojio... No Karol Gustav nije rad da to čini, da susednu silu suviše ne ojača i ne stvori sebi strašnoga neprijatelja. Samo ako ja krunu dobijem, onda će morati tako da bude... Imam li ja, dakle, pravo da je odbacim? Mogu li dopustiti da se dogodi ono što će nas sasvim upropastiti? Po deseti i po stoti put pitam: gde je drugo sredstvo za spasenje? Neka, dakle, bude volja božja! Uzimam taj teret na pleća. Šveđani su uza me, elektor, naš rođak, obećava pomoć. Oslobodiću kraj od rata! Od pobeda i proširenja granica počeće vladanje moga doma. Procvetaće mir i napredak, oganj neće paliti sela i varoši. Tako će biti i tako biti mora... Tako mi pomogao Bog i sveti krst — jer osećam u sebi snagu i moć s neba mi dane, jer hoću da usrećim ovu krajinu, jer nije tu još kraj mojih zamisli... I ovim se svetilima nebeskim kunem, ovim treperavim zvezdama, neka samo imadnem snage i zdravlja, celu ću zgradu, koja se sad ruši, podići opet i načiniti jačom no što je dosad bila. Vatra je sukala iz zenica i očiju knezu i celu mu je priliku obastirao neki neobičan sjaj. — Svetli kneže! — kliče Kmićic. — Razum to ne može da obuhvati, glava puca, oči se boje da pogledaju preda se! — Potom, — nastavi Rađivil, kao da ide za daljim tokom svojih misli — potom... Jana Kazimira neće Šveđani lišiti države, ni vlade, no će ga ostaviti u Mazurskoj i Malopoljskoj. Bog mu nije dao poroda. Potom će nastati izbor... Koga će izabrati na presto, ako hoće dalji savez sa Litvom da održe? Kad je ona kruna došla do snage i srušila krstašku silu? Onda kad je na njen presto zaseo Vladislav Jagjelo. I sad će tako biti... Poljaci ne mogu na presto pozvati nekoga drugoga, nego onoga koji ovde bude vladao. Ne mogu i neće to učiniti, jer će propasti, jer će im između Nemaca i Turaka vazduha nestati, jer im ovako kozački rak prsa nagriza. Ne mogu! Slep je ko to ne vidi; glup je ko to ne razume! A onda će se obe zemlje opet združiti i sliti u jednu silu, u mome domu! Onda ćemo videti hoće li oni skandinavski kraljići opstati u sadašnjim pruskim i velikopoljskim osvojenim zemljama. Onda ću im reći: quos

ego!1 I ovim stopalom ću im pritisnuti mršava rebra, i stvoriti silu kakve svet nije video, o kakvoj istorija nije pisala, a možda ćemo i do Carigrada krst, mač i oganj poneti i grozićemo neprijatelju, mirni unutra! Veliki Bože, koji zvezde obrćeš, daj mi da spasem ovu nesrećnu zemlju za slavu tvoju i celoga hrišćanstva, daj mi ljude koji će razumeti misli moje i u izbavljenju hteti da pomognu. Ja sam tu!... Ovde knez raširi ruke i diže oči uvis: — Ti me vidiš! Ti mi sudiš!... — Svetli kneže! Svetli kneže! — povika Kmićic. — Idi! Ostavi me! Baci mi buzdovan pod noge! Prekrši zakletvu! Nazovi izdajnikom!... Neka u ovoj trnovoj kruni, koja mi je na glavu metnuta, nijedan trn ne fali! Upropastite ovaj kraj, gurnite ga u ponor, odbijte ruku koja ga izbaviti može i idite na božji sud... Tamo neka nam presude... Kmićic pade na kolena pred Rađivilom. — Svetli kneže! Ja sam s vama do smrti! Oče otadžbine! Izbavioče! Rađivil mu metnu obe ruke na glavu, pa opet nasta ćutanje... Samo se sovuljaga jednako smejala na kuli. — Sve ćeš dobiti što si želeo i žudio — reče svečano knez. — Ništa te neće mimoići, i više ćeš dobiti no što su ti majka i otac želeli. Ustani, budući hetmane veliki i vojvodo viljnjanski... Na nebu poče da sviće.

1

Ovako ću ja vas.

XV

Panu

Zaglobi je već silno bučala glava kad je po triput kresnuo strašnome hetmanu u oči reč „izdajnik“. No sat docnije, kad mu je vino izvetrilo iz ćelave glave i kad se obreo sa dvojicom Skšetuskih i panom Mihalom u kjejdanskoj podzemnoj tamnici, uvide u nevreme kakvoj je opasnosti izložio i svoju i svojih drugova glavu, i zabrinu se veoma. — A šta će sad da bude? — pitao je, gledajući utučeno maloga viteza, u koga je imao naročito poverenje u teškim prilikama. — Neka život ide do đavola! Sve mi je jedno! — odgovori Volodijovski. — Doživećemo takvo vreme i takvu sramotu, kakve svet i ova država dosad nisu videli! — reče Jan Skšetuski. — Samo da doživimo, — progovori Zagloba — mogli bismo dobrim primerom da povratimo vrline i kod drugih... Ali hoćemo li doživeti? To je glavno... — Strašno, da čovek ne veruje! — govorio je Stanislav Skšetuski. — Gde je ovako što bilo? Spasite me, panovi, jer osećam da mi se u glavi muti... Dva rata, treći kozački... i još uz to izdaja kao neka zaraza: Rađejovski, Opaljinjski, Gruđinjski, Rađivil! Nije druge, nastaje kraj sveta i strašni sud! Da se hoće zemlja provaliti pod našim nogama! Tako mi Boga, svest gubim! I zametnuvši šake na potiljak, stade da hoda po podrumu uzduž i popreko, kao divlja zver u kavezu. — Da počnemo molitve, ili šta? — reče najzad, — Bože milostivi, spasi! — Umirite se! — reče Zagloba. — Ovo nije vreme za očajanje! Pan Stanislav iznenada stište zube, obuze ga jarost. — Dabogda vas ubili! — viknu na Zaglobu. — Vaša je misao da se ide izdajniku! Dabogda vas obojicu osveta postigla! — Opameti se, Stanislave! — reče oštro Jan. — Ovo što se desilo

niko nije mogao da predvidi... Trpi, jer ne trpiš samo ti, ali znaj da je naše mesto ovde, a ne na drugom mestu... Bože milostivi, smiluj se ne na nas, nego na ovu jadnu otadžbinu! Stanislav ništa ne odgovori, samo je lomio prste, da su pucali u zglavcima. Zaćutaše. Samo je pan Mihal zviždukao očajno kroz zube i izgledao ravnodušan prema svemu što se oko njega dešavalo, mada je u samoj stvari on patio dvostruko; prvo zbog domovine, a drugo, što je hetmanu odrekao poslušnost. Za ovoga vojnika do srži u kostima to je bila užasna stvar. Hiljadu puta bi više voleo da je poginuo. — Nemoj da zviždućeš, Mihale! — reče mu Zagloba. — Sve mi je jedno! — Šta to znači? Niko od vas neće da pomisli ima li spasa? A ipak za to vredi pomučiti mozak. Zar da trulimo u ovoj tamnici kad je svaka ruka potrebna otadžbini? Kad jedan čestit mora da posluži za deset izdajica!? — Otac ima pravo! — reče Jan Skšetuski. — Ti jedini nisi oglupeo od bola. Kako misliš? Šta onaj izdajnik namerava s nama? Smrću nas valjda neće kazniti? Pan Volodijovski prsnu u očajnički smeh. — A kao zašto neće? Radoznao sam!... Zar on nema svoj sud? Zar on nema mač? Valjda ne poznajete Rađivila? — Šta trabunjaš! Kakvo to on pravo ima?... — Nada mnom — hetmansko, a nad vama — nasilje! — Za koje bi morao odgovarati... — Kome? Švedskom kralju? — E, divno me tešiš! Nema šta da se kaže! — Ja i ne mislim da te tešim. Zaćutaše. Neko vreme su se čuli samo koraci škotskih pešaka pred vratima od tamnice. — Nije druge, — reče Zagloba — ovde se mora upotrebiti kakvo lukavstvo. Niko mu ne odgovori, te on malo docnije opet progovori: — Ne mogu da verujem da ćemo biti osuđeni na smrt. Kad bi se za svaku reč u brzini ili u pijanstvu rečenu rubila glava, onda nijedan vlastelin u ovoj državi ne bi išao s glavom. A neminem captivabius?1 Je li to tričarija? 1

Pravo da se ne može biti zatvoren bez presude.

— Eto vam primera na meni i na vama! — reče Stanislav Skšetuski. Ovo je bilo u brzini, ali čvrsto verujem da će se knez predomisliti. Mi smo strani ljudi, ni na koji način ne potpadamo pod njegov sud. Mora on paziti na javno mnenje i ne može počinjati nasiljem, da ne bi izazivao vlastelu protiv sebe. Ne! Isuviše nas je, da bi nam svima glave odrubio. Nad oficirima ima pravo, to mu ne mogu poricati, ali mislim da će voditi računa i o vojnicima, koji će sigurno zatražiti svoje oficire... A gde je tvoj steg, pane Mihale? — U Upiti. — Reci mi samo, jesi li ti siguran da će ti tvoji ljudi biti verni? — Otkud mogu da znam? Vole me prilično, ali znaju da je hetman stariji. Zagloba se zamisli za trenutak. — Daj mi onda za njih zapovest da me u svemu slušaju, kao tebe sama, ako među njih dođem. — Vama se čini da ste već slobodni. — Ne smeta ništa. Bivao sam u gorim neprilikama, pa me je Bog spasao. Daj naredbu za mene i za oba pana Skšetuska. Ko se prvi izvuče, taj će odmah poći stegu i dovesti ga da spase ostale. — Šta trabunjaš! Šteta da se gubi vreme u brbljanju! Ko će odavde da se izvuče! I na čemu da napišem zapovest? Imaš li hartiju, mastilo, pera? Ti si glavu izgubio. — Očajanje! — reče Zagloba. — Daj mi bar tvoj prsten. — Evo ti, i ostavi me na miru! — reče pan Mihal. Pan Zagloba uze prsten, natače ga na mali prst, pa stade da hoda zamišljeno. Međutim se dimljivi žižak ugasi i oni ostaše u potpunoj pomrčini; samo se kroz rešetke od visokoga prozora videlo nekoliko treperavih zvezda na vedrom nebu. Zaglobine oči se nisu odvajale od te rešetke. — Da je pokojni Podbipjenta živ i da je s nama, — promrmlja starac — on bi izvukao rešetku i za jedan sat bili bismo van Kjejdana. — A hoćeš li mene da podigneš do prozora? — reče naglo Jan Skšetuski. Zagloba i pan Stanislav stadoše uza zid i u času je Jan stojao na njihovim ramenima. — Trešti! Tako mi boga, trešti! — povika Zagloba. — Šta vi govorite! — odgovori Jan. — Još nisam ni počeo da vučem. — Neka se popne i tvoj brat, nekako ću vas već držati... Često sam žalio pana Mihala što je ovako sitan, a sad žalim što nije još sitniji, jer bi

mogao da se provuče kao serpens.1 Ali Jan skoči s ramena. — Dabogda se u stubove soli pretvorili, kao Lotova žena. Ovde je pomrčina da bi je rukama mesio. Skoro će i osvit. Mislim da će nam doneti što za jelo, jer ni luteranci ne more sužnje glađu. A možda će Bog poslati hetmanu pamet. Noću se u čoveku često budi savest, a i đavoli grešniku dosađuju. Je li mogućno da u ovom podrumu postoji samo jedan ulaz? Na danu ćemo osmotriti. Glava mi je nekako teška, pa ne mogu da smislim nikakvo lukavstvo — sutra će Bog pomoći dosetljivosti, a sad počnimo molitve i preporučimo se svetoj Bogorodici u ovom jeretičkom zatvoru. I stadoše se moliti Bogorodici, pa posle obojica Skšetuskih i Volodijovskih zamukoše, imajući pune grudi jada. A Zagloba je tiho gunđao: — Ne može biti drukčije, — gunđao je — nego će nam sutra reći: aut, aut!2 „budite uz Rađivile, pa ću vam oprostiti sve“. Samo ćemo da vidimo ko će koga da prevari. Bacate u zatvor vlastelu, bez obzira i na godine i na zasluge? Dobro! Ko izgubi neka žali! Budala će biti ozdo, a pametan ozgo. Obećaću što god hoćete, ali sa onim što budem održao nećete ni čizama zakrpiti. Kad vi otadžbini reč ne držite, onda je čestit svaki koji ni vama ne održi. Ali je sigurno da na Poljsku nailazi krajnja propast, pošto se njeni najveći velikodostojnici udružuju sa neprijateljem... To se još u svetu nije desilo i sigurno je da čovek može da pomeri pameću. Da li u paklu ima dosta muka za takve izdajnike? Šta je tome Rađivilu bilo tamo? Zar mu je malo ova otadžbina dala te ju je kao Juda prodao, i to baš u času najvećih nesreća, u vreme tri rata?... Pravedan je, pravedan tvoj gnev, Bože, samo kazni što pre. Neka tako bude — amin! Samo da je što pre da se oslobodimo odavde — spremiću ti ja pristalica, pane hetmane! Poznaćeš kako su plodovi izdajstva slatki. Još ćeš ti mene smatrati prijateljem; ali ako ne nađeš boljih, onda ne idi nikad u lov na medveda, sem ako ti život omrzne... Tako je razgovarao sam sa sobom pan Zagloba. Međutim, prođoše dva-tri sata i poče da sviće. Bleda svetlost, ulazeći kroz rešetke, razbijala je postepeno tamu u podrumu i izvlačila iz nje sumorne vitezove, koji su 1

Zmija.

2

Ili, ili.

sedeli uza zid. Volodijovski i dva Skšetuska dremali su od umora, ali kad se razvide bolje, iz dvorišta se čuše koraci vojnika, zveket oružja, topot kopita i zvuci truba na kapiji. Vitezovi pođipaše na noge. — Dan nam ne počinje mnogo srećno! — reče Jan. — Daj Bože da se svrši srećno — odgovori Zagloba. — Znate li šta sam noćas smislio? Sigurno će nam oprostiti život, ako htednemo da primimo Rađivilovu službu i da mu pomažemo u izdaju. Mi treba da pristanemo na to, da bismo se dočepali slobode i poslužili otadžbini. — Neka me Bog čuva da ne potpisujem izdaju, — odgovori Jan — jer, iako bih posle napustio izdajnika, ipak bi mi ime, na sramotu mojoj deci, ostalo među izdajnicima. To ja neću učiniti, više volim da umrem. — Ni ja! — reče Stanislav. — A ja vam unapred kažem da ću učiniti. Na lukavstvo — lukavstvo, a posle šta bog da. Niko neće pomisliti da sam to učinio dobrovoljno i iskreno. Neka toga zmaja Rađivila đavoli odnesu. Videćemo još ko će pobediti. Dalji im razgovor prekidoše krici u dvorištu. U njima su se opažali zlokobni naglasci gneva i uzrujanosti. U isto vreme su odjekivali pojedinačni glasovi komande i odjeci koraka čitavih gomila i teško kloparanje, kao od topova. — Šta se tamo dešava? — pitao je Zagloba. — Boga mi, možda je to kakva pomoć nama? — Ovo je zacelo neobična galama — odgovori Volodijovski. — Podignite me do prozora, jer ću ja najpre razaznati šta je... Jan Skšetuski ga uze pod pazuha i diže ga kao dete uvis, a pan Mihal se uhvati za rešetku i stade pažljivo da viri u dvorište. — Ima nešto! Ima! — reče živo. — Vidim ugarsku dvorsku pešadiju, kojom je Oskjerka komandovao. Strašno su ga voleli; a on je u zatvoru; sigurno ga traže. Zaboga! Stoje u bojnom redu. Poručnik Stahovič je sa njima, a on je Oskjerkin prijatelj. U taj mah se krici pojačaše. — Ganhof dolazi pred njih... Govori nešto sa Stahovičem... Kakva vika!... Vidim, Stahovič i dva oficira odlaze od stega. Sigurno idu hetmanu kao izaslanici. Tako mi Boga, u vojsci se širi buna. Topovi su napereni na Ugre, a i škotski puk je u bojnom redu. Vlastela iz poljskih stegova skupljaju se uz Ugre. Bez njih ne bi imali ove smelosti, jer je disciplina u pešadiji strašna... — Tako mi Boga! — kliče Zagloba. — U tome je naš spas!... Pane Mihale, a ima li mnogo poljskih stegova?... Jer da će se pobuniti, hoće. Husarski Stankjeviča i pancirski Mirskoga nalaze se dva dana hoda

od Kjejdana — odgovori Volodijovski. — Da su ovde, ne bi ih smeli zatvarati. Čekajte... Ovde je Harlampova dragonija, jedan puk, Mjelješkov drugi; oni su uz kneza... I Njevjarovski je pristao uz kneza, ali je njegov puk daleko... Dva škotska puka... — To su četiri uz kneza. — I artiljerija pod panom Korfom: dva puka. — Oho, mnogo. — I Kmićicov steg, strašno opremljen... šest stotina ljudi. — A Kmićic na čijoj je strani? — Ne znam. — Niste ga videli? Je li bacio sinoć bulavu, ili nije? — Ne znamo. — Ko je, dakle, protiv kneza? Koji stegovi? — Prvo, očevidno ovi Ugri. Dvesta ljudi. Zatim grupa vlastele iz stega Mirskoga i Stankjeviča. Nešto vlastele... i Kmićic, ali ovaj nije siguran. — Dabogda!... Tako mi Boga... Malo! Malo!... — Ovi Ugri vrede za dva puka. Stari i izvežbani vojnici. Čekajte... Pale fitilje kod topova, miriše na boj... Skšetuski su ćutali, Zagloba se vrteo kao u groznici. — Udri izdajnike! Udri pse! Ej, Kmićic, Kmićic! Sve zavisi od njega. Je li to odvažan vojnik? — Kao đavo... Gotov na sve. — Ne može biti drukčije, on će biti na našoj strani. — Buna u vojsci! Eto dokle je hetman doveo! — uzviknu Volodijovski. — Ko je tu buntovnik? Vojska ili hetman koji se pobunio protiv vlastitog kralja? — pitao je Zagloba. — Bog će to oceniti. Čekajte. Opet je tamo neko komešanje. Jedan deo Harlampovih dragona prilazi uz Ugre. U tom puku služe sama dobra vlastela. Čujete li kako viču? — Pukovnike! Pukovnike! — vikali su grozno glasovi u dvorištu. Pane Mihale, za rane Božje, vikni im da pošalju po tvoj steg i po drugove husare i pancirlije. — Ćuti! Zagloba stade sam da viče: — Pošaljite po ostale poljske stegove, pa pod nož izdajnike!... — Ćuti! Najednom, ne u dvorištu, nego iza zamka, gruhnu kratak plotun mušketa.

— Isuse, Marija! — uzviknu Volodijovski. — Pane Mihale, šta je to? — Sigurno su streljali Stahoviča i ona dva oficira što su pošla u deputaciju! — reče grozničavo Volodijovski. — Ne može biti ništa drugo! Za Boga jedinoga! Onda se nikakva milost ne može očekivati. Grohot pušaka prekide dalji razgovor. Pan Mihal se uhvati čvrsto za rešetku i pritište uz nju čelo, ali jedno kratko vreme nije mogao ništa da vidi, sem nogu škotskih pešaka, postavljenih ispod prozora. Plotuni mušketa postaše sve brži, najzad grmnuše topovi. Suhi udarci zrna o zid iznad tamnice čuli su se jasno, kao udarci grada. Zamak se ljuljao iz temelja. — Mihale, skači dole, poginućeš tamo! — povika Jan. — Nipošto. Zrna idu više, a iz topova na suprotnu stranu. Nipošto ne bih sišao. I pan Volodijovski, uhvativši se još jače za rešetku, sav se uvuče u udubljenje od prozora, gde mu već nije trebala potpora ruku Skšetuskoga. U podrumu se smrači, jer je prozor bio mali i pan Mihal ga je, iako sitan, potpuno zatvorio, ali su zato oni dole imali svakog trenutka vesti s bojnog polja. — Vidim sad! viknu Mihal. — Ugri su se naslonili na zid, otuda pucaju... Ha! Bojao sam se da se ne zbiju u ćošak, jer bi ih topovi začas smoždili. Izvežban vojnik, tako mi boga! Bez oficira zna šta treba! Opet dim! Ne vidim ništa... Pucnji se prorediše. — Bože milostivi, ne odlaži kaznu! — vikao je Zagloba. — Šta je sad, Mihale? — pitao je Jan. — Škotlanđani idu na juriš. — Sto mu gromova, moramo ovde da sedimo! — uzviknu Stanislav. — Već su stigli! Halebardnici! Ugri ih dočekuju na sablje! Ah, Bože! Što ne možete da vidite! Kakvi vojnici! — I tuku se među sobom, mesto s neprijateljem. — Ugri pobeđuju! Škotlanđani se povlače na levom krilu! Tako mi Boga, Mjelješkovi dragoni prilaze Ugrima!... Škotlanđani su između dve vatre, Korf ne može da tuče topovima, jer bi tukao i Škotlanđane. Vidim već i Ganhofove mundire među Ugrima. Idu na juriš na kapiju. Hoće da izađu odavde. Idu kao oluja! Sve lome! — E? Šta? Više bih voleo kad bi osvojili zamak — povika Zagloba. — Ne mari! Sutra će se vratiti sa stegovima pana Mirskoga i Stankjeviča... Uh, Harlamp pogibe!... Ne! Ustaje, ranjen... Već, već su pred kapijom... Šta je to? Kao da i škotska straža prilazi Ugrima, jer

otvara kapiju... Prašina se koluta s one strane. Kmićica vidim! Kmićic! Kmićic s konjicom upada kroz kapiju! — Na čijoj strani? Na čijoj strani? — vikao je Zagloba. Za časak pan Mihal ne dade odgovora, ali za vrlo kratak časak; za to se vreme čuše vreva, zveket oružja i krici s udvojenom snagom. — Već su gotovi! — viknu strahovito Volodijovski. — Ko? Ko? — Ugri! Konjica ih razbila, gazi, seče! Zastava je u Kmićicovoj ruci!... Kraj, kraj! Rekavši to pan Mihal se sasulja iz udubljenja i pade u naručja Jana Skšetuskoga. — Ta udrite me! — vikao je. — Udrite, jer sam ja toga čoveka imao pod sabljom i ostavio ga u životu; ja sam mu odneo ovlašćenje za vrbovanje! Pomoću mene je opremio taj steg, s kojim će se sad protiv otadžbine boriti. Znao je koga je primao: skotove, zločince, razbojnike, hulje, onakve kao i sam što je. Da mi je još jednom da se sukobimo sabljom... Bože, produži mi život da ubijem toga izdajnika, jer se kunem da više živ neće izići iz mojih ruku... Međutim su vika, topot konja i plotuni odjekivali još svom snagom; ali su postepeno počeli da slabe i sat docnije tišina zavlada u kjejdanskom zamku, prekidana jedino odmerenim koracima škotskih patrola i odjecima komande. — Pane Mihale, pogledaj opet šta je bilo — molio je Zagloba. — Našto? — odgovori mali vitez. — Ko je vojnik taj će pogoditi šta je bilo. Uostalom video sam ih razbijene... Kmićic ovde slavi pobedu! — Konjima ga dabogda rastrzali, ubojicu, prokletnika! Dabogda hareme tatarske čuvao!

XVI

Pan

Mihal je imao pravo. Kmićic je slavio pobedu. Ugri i deo dragona Mjelješkovih i pana Harlampa, koji se pridružio njima, pokrili su gustim trupovima kjejdansko dvorište. Jedva je nekoliko desetina umaklo i rasturilo se u okolini zamka i varoši, kuda ih je gonila konjica. Pohvatano je još mnogo, a ostali se ne zaustaviše čak do logora Pavla Sapjehe, vojvode vitepskog, kome su prvi morali doneti strašni glas o izdajstvu velikoga hetmana, o njegovom prelazu Šveđanima, o hapšenju pukovnika i otporu poljskih stegova. Međutim je Kmićic, sav pokriven krvlju i prašinom, izišao sa zastavom ugarskoga puka u ruci pred Rađivila, koji ga je dočekao raširenih ruku. Ali pana Andžeja nije opila pobeda. Naprotiv, bio je sumoran i ljutit kao da je radio protiv volje. — Svetli kneže, — reče — neću da slušam pohvala i sto bih puta više voleo boriti se sa neprijateljima domovine, no sa vojnicima koji bi joj mogli koristiti. Čoveku se čini kao da je sam sebi pustio krv. — A čija je krivica, ako nije tih buntovnika? — odgovori knez. — I ja bih više voleo da ih vodim pod Viljno, i tako sam hteo i da učinim... A oni su više voleli da se pobune protiv starešina. Što je bilo ne može se povratiti. Trebalo je i treba dati primer. — Šta mislite činiti sa sužnjima? — Svakom desetom kuršum u čelo. Ostatak izmešati s drugim pukovima. Poći ćeš danas stegovima Mirskoga i Stankjeviča, odnećeš im moju naredbu da budu spremni za polazak. Postavljam te za regimentara nad ta dva stega i nad trećim pana Volodijovskoga. Namesnici ti se imaju pokoravati i u svemu te slušati. Hteo sam tome stegu prvo da pošljem Harlampa, ali on nije ni za šta... Predomislio sam se. — A u slučaju otpora? Jer u stegu Volodijovskoga su Laudanci, koji mene strašno mrze. — Objavićeš da će Mirski, Stankjevič i Volodijovski odmah biti

streljani. — Onda oni mogu poći za Kjejdane, da ih otmu. Pod Mirskim služe sve sama znatnija vlastela. — Povešćeš puk škotske i puk nemačke pešadije. Prvo ćeš ih opkoliti, pa im onda pročitati naredbu. — Kako vi hoćete. Rađivil nasloni šake na kolena i zamisli se. — Mirskoga i Stankjeviča bih rado streljao, da nisu ne samo u svojim stegovima, nego i u celoj vojsci, pa i u celom kraju čuveni... Bojim se dreke i otvorene pobune, čiji smo primer već imali pred očima... Srećom su, blagodareći tebi, dobili dobar nauk i dvaput će se promisliti svaki steg, pre no što na nas ustane. Treba brzo raditi, da buntovnici ne bi prešli vojvodi vitepskom. — Vi ste rekli samo o Mirskom i Stankjeviču, a niste ništa pomenuli o Volodijovskom i Oskjerki. — I Oskjerku moram poštedeti, jer je to znatan čovek i ima velike porodične veze; ali Volodijovski je iz Male Rusije i nema ovde veza. Sposoban je to vojnik, istina je! I računao sam na njega... Tim gore što sam se prevario. Da đavo nije doneo one skitnice, njegove prijatelje, možda bi drukčije postupio; ali posle ovoga što se desilo, čeka ga kuršum u čelo, kaogod i dva Skšetuska, i onoga trećega bika, koji je prvi počeo da riče: „Izdajica! Izdajica!“ Pan Andžej đipi kao da ga usijanim gvožđem opekoše. — Svetli kneže! Vojnici pričaju da vam je Volodijovski kod Cibihova spasao život. — Učinio je svoju dužnost i za to sam mu hteo dati Ditkjemje na doživotno uživanje... Sad me je izdao, i narediću da ga streljaju. Kmićicove oči stadoše da sipaju varnice, a nozdrve da se šire. — Svetli kneže, to ne može biti! — Kako ne može biti? — upita Rađivil, mršteći se. — Molim vas, svetli kneže — govoraše u zanosu Kmićic — da Volodijovskom dlaka na glavi ne fali. Vi ćete mi oprostiti... Molim vas!... Volodijovski je mogao da mi ne da ovlašćenje za vrbovanje, jer ste ga vi njemu poslali i na volju mu ostavili. A on je dao!... Izvukao me iz propasti... Zbog toga sam prešao pod vaš sud... Nije se ustezao da me spasava, iako je prosio istu devojku... Dugujem mu zahvalnost, i zakleo sam se da ću mu se odužiti!... Vi ćete mi učiniti ljubav da ni njega ni njegove prijatelje nikakva kazna ne stigne. Vlas ne treba da im padne s glave i, tako mi Boga, neće pasti dok sam ja živ!... Molim vas, svetli kneže!

Pan Andžej je molio i ruke sklapao, ali su mu u rečima i protiv njegove volje zvonili gnev i pretnja i jed. Neuzdržljiva priroda otimala je maha. I stajao je nad Rađivilom s licem sličnim razdraženoj grabljivici, s očima koje su sipale varnice. A i hetman je imao buru na licu. Pred njegovom gvozdenom voljom i despotizmom povijalo se dosad sve u Litvi i Maloj Rusiji — niko mu se nikad nije smeo protiviti, niko moliti da pomiluje jednom osuđene, a sad je Kmićic molio samo prividno — ustvari zahtevao. A položaj je bio takav, da mu je skoro bilo nemogućno odreći. Despot je odmah u početku izdaje osetio da će često morati da podleže despotizmu ljudi i prilika, da će biti zavisan od sopstvenih pristalica, daleko manjega značaja, da će ovaj Kmićic, kojega je hteo pretvoriti u verna psa, pre biti pripitomljeni vuk, koji je u razdraženju gotov da dokopa zubima gospodara za ruku. Sve je ovo uzbunilo ponositu rađivilovsku krv. Odluči da se odupre, jer ga je i urođena strašna osetljivost gonila na otpor. — Volodijovski i ona trojica moraju poginuti! — reče dignutim glasom. — Ali je to značilo dometnuti baruta u vatru. — Da ja nisam Ugre potukao, oni ne bi poginuli! — prasnu Kmićic. — Šta? Već mi prebacuješ svoje usluge? — pitaše grozno hetman. — Svetli kneže, — reče plahovito pan Andžej — ne prebacujem... Molim... Preklinjem... Ali to neće biti. Ti su ljudi u celoj Poljskoj slavni... Ne može biti!... Ne može biti!... Neću da budem Juda Volodijovskom. Poći ću za vama u vatru, ali mi ne odbijajte tu milost... — A ako odbijem? — Onda naredite da me streljaju!... Neću da živim!... Neka me gromovi smožde!... Neka me đavoli živa u pakao odvedu! — Opameti se, nesrećniče, pred kim to govoriš? — Nemojte da me dovodite do očajanja! — Molbu sam mogao da uslišim, na pretnje neću da se osvrćem. — Ja molim... Preklinjem!... I pan Andžej pade na kolena. — Dopustite mi da vam služim srcem, ne pod moranje, inače ću poludeti! Rađivil ne odgovori ništa. Kmićic je klečao, preko lica su mu kao munje preletali bledilo i rumenilo. Videlo se, još samo časak, pa će strahovito planuti. — Ustani! — reče Rađivil. Pan Andžej ustade.

— Umeš da braniš prijatelje, — reče knez — imam dokaz da ćeš i mene braniti i nećeš me napustiti nikad. Samo te je Bog stvorio od šalitre, nije od mesa, i pazi da ne sagoriš. Ne mogu ništa da ti odbijem. Čuj me, dakle: Stankjeviča, Mirskoga i Oskjerku hoću da pošljem Šveđanima u Birže; neka dva Skšetuska i Volodijovski idu sa njima. Glave im tamo neće odseći, a što će za vreme rata posedeti, na miru, to je i bolje. — Hvala vam, svetli kneže, oče moj! — kliče pan Andžej. — Polako... — reče knez. — Ja sam poštovao tvoju zakletvu, isuviše, sada ti poštuj moju... Onome starome vlastelinu... Zaboravio sam kako mu je ime... onome đavolskome rikavcu, koji je došao sa Skšetuskima, zapisao sam u duši smrt. On me je prvi nazvao izdajnikom, on je govorio o primanju mita, on je podbunio ostale, jer možda ne bi došlo do ovoga otpora, da nije bilo njegove drskosti. (Ovde knez tresnu pesnicom o sto). Pre bih se nadao smrti, pre smaku sveta, nego da bi neko meni, Rađivilu, smeo u oči da dovikne: „Izdajnik!“ U oči, pred ljudima! Nema takve smrti, nema tih muka koje bi bile dovoljne za takav zločin. Nemoj me moliti za njega, jer ti to ništa ne vredi. Ali pan Andžej nije lako odustajao, kad nešto preduzme. Samo se sad nije naljutio ni planuo. Naprotiv, uhvativši hetmana za ruku, stade da je pokriva poljupcima i da moli tako srdačno, kako je samo on umeo. — Nikakvom vezom ni lancem ne biste toliko privezali moje srce, koliko tom milošću. Ali nemojte je činiti upola, ni delimično, nego celu... Svetli kneže, ono što je taj vlastelin sinoć govorio, to su mislili svi. I ja sam to isto mislio, dokle mi niste otvorili oči... Neka me oganj sprži ako to nisam mislio... Čovek nije kriv što je glup. Uz to je taj vlastelin bio pijan, te što mu je bilo na srcu to je i viknuo. Mislio je da brani otadžbinu, a teško je nekoga kažnjavati što voli otadžbinu. Znao je da se izlaže smrti, pa je opet viknuo što mu je bilo na ustima i na srcu. On mene niti greje niti hladi, ali je panu Volodijovskom kao brat, ili kao otac. On bi zbog njega bio u neizmernom očajanju, a ja to ne želim. Takva je moja narav, kad nekome želim dobra, ja bih dušu za njega dao. Kad bi mene ko poštedeo, a prijatelja mi ubio, poželeo bih mu da ga đavo odnese. Svetli kneže, oče moj, dobrotvore, zaštitniče, učinite celu milost, poklonite mi toga vlastelina, i ja ću vam svu svoju krv pokloniti, ako ćete sutra, danas, sad! Rađivil stade da gricka brkove. — Zapisao sam mu sinoć smrt u duši. — Što je hetman i vojvoda viljnjanski zapisao, to veliki knez litvanski i, daj Bože, budući kralj poljski, kao milostiv vladar, može da

izbriše... Pan Andžej je govorio iskreno, što je osećao i mislio; ali da je bio najveštiji dvoranin, ne bi mogao naći boljega sredstva za odbranu svojih prijatelja. Oholo se lice velikaševo razvedri — i on sklopi oči, kao da uživa u zvucima tih titula, kojih još nije imao. Malo posle reče: — Toliko si me okupio, da ti ništa ne mogu da odbijem. Ići će svi u Birže. Neka tamo kod Šveđana otkaju za krivice, a posle, kad bude to što si rekao, traži za njih nove milosti. — Razume se, tražiću, i daj Bože što pre! — odgovori Kmićic. — A sad idi, odnesi im dobar glas! — Glas je dobar za mene, ne za njih, jer ga oni sigurno neće primiti sa zahvalnošću, naročito što se nisu ni nadali onome što im je pretilo. Neću im otići, jer bi to izgledalo kao da im se hvalim svojim zauzimanjem. — Onda radi kako hoćeš. Ali kad je tako, nemoj gubiti vremena, no idi odmah po stegove pana Mirskoga i Stankjeviča, jer te odmah posle čeka drugi put, koji sigurno nećeš izbegavati. — Kakav, svetli kneže? — Otići ćeš da od moje strane umoliš pana Biljeviča, mačonošu rosjenjskoga, da zajedno s rođakom dođe k meni u Kjejdane, da ostane za vreme rata. Razumeš? Kmićic se zbuni. — On to neće hteti... Otišao je besan iz Kjejdana. — Nadam se da ga je bes već prošao; u svakom slučaju povešćeš ljude pa ako ne htednu dragovoljno, metnućeš ih u kočije, opkoliti dragonima i dovesti. Vlastelin je bio mek kao vosak; kad sam s njim razgovarao, rumeneo je kao devojka i klanjao se do zemlje; ali se i on uplašio od švedskog imena kao đavo od bogojavljenske vodice, i otišao. Treba mi on ovde i zbog mene i zbog tebe. Nadam se da ću još načiniti od toga voska sveću kakvu htednem i zapaliti kome htednem. Biće bolje ako tako bude... A ako ne, onda ću imati taoca. Biljeviči mnogo mogu u Žmuđi, jer su skoro sa svom vlastelom u srodstvu. Kad jednoga, i to najstarijega, dobijem u ruke, ostali će dvaput promisliti pre no što će preduzeti štogod protiv mene. A za njima i za tvojom devojkom stoji ceo laudanski mravinjak, koji, kad bi otišao u logor pana vojvode vitepskog, sigurno bi bio primljen raširenih ruku... To je važna stvar, toliko važna da se predomišljam da li da od Biljeviča počnem. — U stegu Volodijovskoga su sami Laudanci. — Staraoci tvoje devojke. Kad je tako, onda prvo dovedi nju. Samo čuj: ja se poduhvatam da rosjenjskoga mačonošu prevedem u našu veru,

ali devojku ti sam pridobijaj kako umeš. Kad ja obratim mačonošu, on će ti pomoći da devojku obratiš. Ako pristane, onda ću vas odmah venčati... Ne pristane li, uzmi je i bez toga. Posle kiše japundže na trnje... Sa ženskinjom je to najbolji način. Poplače, pokenjka kad je povuku pred oltar, ali sutradan pomisli da đavo nije onako strašan kako ga slikaju, a treći dan se još raduje. Kako ste se sinoć proveli? — Kao da mi je šamar udarila! — Šta ti je rekla? — Nazvala me izdajnikom... Umalo me kaplja nije udarila. — Takva li je besna? Kad joj budeš muž, kaži joj da ženama više liči kudelja nego javni poslovi i drži je na uzdi. — Vi nju ne poznajete. Kod nje je odmah: pošteno ili nepošteno, i prema tome sudi; a na pameti mnogi bi joj čovek mogao pozavideti. Dok se čovek osvrne, ona već pogodi kako treba. — Pogodila je i tebe u srce... Trudi se da i ti nju pogodiš. — Da hoće Bog dati. Jednom sam je oteo oružanom rukom, ali sam se posle zakleo da to više neću učiniti... I što mi govorite da je silom vodim pred oltar, to neću moći, jer sam i sebi i njoj obećao da više neću upotrebljavati nasilja... Sva je nada u tome, da vi uverite pana mačonošu da mi ne samo nismo izdajnici, nego da hoćemo dobro otadžbini... Kad se on uveri, i nju će uveriti, a onda će me drukčije gledati. Sad idem u Biljeviče i dovešću ih ovamo oboje, jer me strah da ona ne stupi gde u manastir... Ali ću vam reći istinu, iako je za mene velika sreća da gledam tu devojku, više bih voleo udariti na svu silu švedsku, no sad pred njom da se pojavim, jer ona ne zna za moje poštene želje i smatra da sam izdajnik. — Ako hoćeš, poslaću tamo koga drugoga, Harlampa ili Mjelješka. — Ne, bolje da idem ja... Harlamp je i ranjen. — Onda i bolje. Harlampa sam hteo sinoć da pošljem stegu Volodijovskoga, da nad njim uzme komandu, a po potrebi i da ga primora na poslušnost; ali je on čovek nezgrapan i pokazalo se da ni svoje ljude ne ume da drži u zaptu. Nikakva vajda od njega. Idi, dakle, najpre po mačonošu i devojku, pa posle po one stegove. U krajnjem slučaju ne štedi krvi, jer treba Šveđanima pokazati da imamo snagu i da se nećemo poplašiti od bune... Pukovnike ću odmah pod pratnjom poslati; nadam se da će to Magnus de la Gardi smatrati kao dokaz moje iskrenosti... Mjelješko će ih otpratiti. Teško ide u početku! Teško! Već vidim da će pola Litve biti protiv mene. — Ne mari, svetli kneže! Ko ima čistu savest, taj se nikoga neće pobojati.

— Mislio sam da će bar svi Rađivili stati uz mene, međutim, pogle šta mi piše knez stavilac iz Njesvježa. Ovde hetman dade Kmićicu pismo Kazimira Mihala. Kmićic ga prelete očima. — Da ne znam vaših namera, mislio bih da on ima pravo i da je najčestitiji velikaš u svetu. Bože, daj mu svako dobro!... Govorim što mislim. — Idi već! — reče malo nestrpljivo knez.

XVII

No

Kmićic nije otišao ni toga dana ni sutradan, jer odasvuda počeše stizati u Kjejdane strašne vesti. Predveče stiže glasnik s izveštajem da stegovi pana Mirskog i Stankjeviča sami idu na hetmanovu stolicu, spremni da oružanom rukom traže svoje pukovnike; da je među njima strašno ogorčenje i da su drugovi poslali deputaciju svima stegovima oko Kjejdana i dalje, čak u Podljasje, do Zabludova, sa izveštajem o hetmanovoj izdaji i pozivom da se skupljaju u gomilu radi odbrane otadžbine. Uz to je bilo lako predvideti da će mnoštvo vlastele preći pobunjenim stegovima i stvoriti veliku silu, protiv koje će biti teško braniti se u neutvrćenim Kjejdanima; osobito što se nije moglo pouzdano računati ni na sve pukove koje je Rađivil imao pod rukom. To je pobrkalo hetmanu sve račune i planove, ali, umesto da klone, činilo se da ga to još podstiče. Odluči da sam lično, na čelu škotskih pukova, rajtarije i artiljerije pođe protiv buntovnika i da zgazi vatru u začetku. Znao je da su vojnici bez pukovnika samo jedna neuređena gomila, koja će prsnuti od samoga hetmanovoga imena. Odlučio je da ne žali krvi i da zaplaši primerom celu vojsku, svu vlastelu, pa i svu Litvu, da ne sme ni da mrdne pod njegovom gvozdenom rukom. Imalo se ispuniti sve što je namerio, i ispuniti se njegovom sopstvenom snagom. Još istoga dana otišlo je nekoliko najamničkih oficira u Prusku radi novih vrbovanja, a Kjejdani su se rojili od oružanih ljudi. Škotski pukovi, najamnička rajtarija, Mjelješkovi i Harlampovi dragoni i „ognjeni ljudi“ pana Korfa, spremali su se za pohod. Kneževi hajduci, posluga, građani iz Kjejdana imali su da pojačaju kneževu vojsku, i najzad bi odlučeno da se pohita sa ispraćajem zatvorenih pukovnika u Birže, gde ih je bilo sigurnije držati no u neutvrđenim Kjejdanima. Knez se s razlogom nadao da će njihovo odašiljanje u onu udaljenu tvrđavu, u kojoj je po ugovoru već morala biti švedska posada, uništiti kod pobunjenih vojnika nadu da će ih osloboditi, i tim samim i samu bunu lišiti razloga.

Pan Zagloba, braća Skšetuski i Volodijovski imali su da dele sudbinu ostalih. Bilo je već veče, kad u tamnicu uđe oficir sa fenjerom u ruci i reče: — Spremite se, panovi, da pođete sa mnom. — Kuda? — upita nespokojno pan Zagloba. — To ćete videti... Brže, brže! — Idemo. — Iziđoše. U hodniku ih opkoliše škotski vojnici, naoružani mušketima. Zagloba je bio sve nespokojniji. — Valjda nas na smrt ne bi vodili bez sveštenika, bez ispovesti? — šanu na uvo Volodijovskom. Zatim se obrati oficiru: — Kako vam je ime, molim? — A šta se vas tiče moje ime? — Jer imam mnogo rođaka u Litvi i milo je čoveku da zna s kim ima posla. — Nije vreme hvaliti se; ali je budala ko se stidi svoga imena... Ja sam Roh Kovaljski, ako hoćete da znate. — Valjan je to rod! Ljudi dobri vojnici, ženske poštene. Moja je baba bila Kovaljska, ali je umrla pre moga rođenja... A vi ste od Vjeruša ili od Koraba Kovaljskih? — Šta me tu po noći ispitujete. — Jer ste mi sigurno rođak, pošto nam je i telesni sastav jednak. Imate krupne kosti i pleća sasvim kao moja, a ja sam se baš umetnuo na babu. — No, onda ćemo se u putu objasniti... Imamo vremena! — U putu? — reče Zagloba. — I veliki mu teret spade s grudi. Odahnu kao meh i odmah se raspoloži. — Pane Mihale, — šanu — nisam li ti govorio da nam neće glave odseći? Međutim izađoše u dvorište. Već je bila mrkla noć. Ovde-onde gorele su buktinje ili svetlucali fenjeri, bacajući slabu svetlost na grupe pešaka raznih rodova oružja i konjanika. Celo je dvorište bilo zakrčeno vojskom. Očevidno se spremalo za pohod, jer se svuda videlo užurbano kretanje. Mestimice su u pomrčini svetlucale cevi od mušketa ili koplja, konjska kopita zvonila su po kaldrmi; pojedini konjanici su protrčavali između stegova; sigurno su oficiri raznosili zapovesti. Kovaljski zaustavi sprovodnike i sužnje pred grdno velikim kolima sa lotrama, sa zapregom od četiri konja.

— Sedajte, panovi! — reče. — Ovde već neko sedi — reče, penjući se teško Zagloba. — A naši kovčezi? — Kovčezi su pod slamom — odgovori Kovaljski. — Brže, brže! — A ko tu sedi? — pitao je Zagloba, upirući oči u tamne prilike, opružene na slami. — Mirski, Stankjevič, Oskjerka! — javiše se oni. — Volodijovski, Jan Skšetuski, Stanislav Skšetuski, Zagloba! — odgovoriše naši vitezovi. — Zdravo! Zdravo! — Zdravo! Vozićemo se u dobrom društvu. A kud nas voze, ne znate? — Idete, panovi, u Birže! — reče Kovaljski. Pa onda komandova. Pedeset dragona opkoliše kola i kretoše. Sužnji počeše da razgovaraju tiho. — Hoće da nas predadu Šveđanima! — reče Mirski. — To sam i očekivao. — Više volim da sedim među neprijateljima, nego među izdajnicima — odgovori Stankjevič. — A ja bih više voleo kuršum u čelo, — uzviknu Volodijovski — no da sedim skrštenih ruku za vreme ovog nesrećnog rata. — Ne huli, pane Mihale, — odgovori Zagloba — jer sa kola, samo ako se ukaže prilika, možeš umaći, iz Birža takođe, a sa kuršumom u čelu teško je bežati. Ali sam ja znao unapred da onaj izdajnik to neće smeti. — Rađivil da nešto ne sme! — reče Mirski. — Vidi se da ste došli iz daleka i da ga ne poznajete. Kome se on zarekne da se sveti, taj kao da je već u grobu; a ne pamtim slučaja da je kome oprostio i najmanju krivicu. — Pa ipak nije smeo da digne ruku na mene! — odgovori Zagloba. — Ko zna da li i vi ne dugujete meni što ste ostali u životu. — A to zbog čega? — Zbog toga što mene krimski han strašno voli, jer sam otkrio zaveru protiv njega, kad sam bio na Krimu u ropstvu. A i naš milostivi gospodar Jan Kazimir me takođe voli. Nije smeo hulja Rađivil da se zavadi sa takva dva vladara, jer bi ga i u Litvi mogli domašiti. — Eh, šta vi govorite! Mrzi on kralja kao đavo bogojavljensku vodicu, i još bi vas gore gonio kad bi znao da ste kraljev ljubimac — odgovori Stankjevič. — A ja držim, — reče Oskjerka — da hetman nije hteo da se umrlja našom krvlju, da ne bi na sebe navukao mržnju, ali bih se zakleo da ovaj

oficir nosi Šveđanima u Birže naredbu da nas tamo odmah streljaju. — Oho! — reče Zagloba. Zaćutaše za časak; međutim su kola već stigla na kjejdanski trg. Varoš je spavala, na prozorima nije bilo svetlosti, samo su psi ispred kuća besno lajali na povorku. — Svejedno — reče Zagloba. — Ipak smo dobili u vremenu, može nam kakav slučaj pomoći, a može i kakvo lukavstvo pasti na um. Ovde se okrete starim pukovnicima: — Vi mene malo poznajete, ali pitajte moje drugove u kakvim sam sve bio nevoljama, pa sam se ipak uvek izvlačio. Kažite mi samo kakav je ovaj oficir što komanduje sprovodom? Da li bi se mogao nagovoriti da ne služi izdajnika, no da bude uz otadžbinu, i da se pridruži nama? — To je Roh Kovaljski od Koraba kovaljskih — odgovori Oskjerka. — Ja ga poznajem. Isto tako biste mogli nagovoriti njegova konja, jer ja ne znam ko je gluplji. — Pa kako su ga postavili za oficira? — On je kod Mjelješka u dragonima, nosi zastavu, a za to ne treba pameti. A postavili su ga za oficira zato što se knezu dopao zbog pesnice, jer lomi potkovice i rve se sa pripitomljenim medvedom, i još nije naišao ni na jednoga kojega nije oborio. — Toliko je jak? — Da je jak, jak je; a pored toga, da mu starešina rekne: razbi zid glavom, on bi bez i časa razmišljanja stao udarati glavom. Naređeno mu je da nas odvede u Birže, i odvešće nas ma se zemlja provalila. — Molim! — reče Zagloba, koji je s velikom pažnjom slušao. — Ipak je to neki odlučan momak. — Jer su kod njega odlučnost i glupost udružene. Inače, kad ima vremena, a ne jede, onda spava. Čudna stvar, koju ne biste verovali; on je jednom u oružnici prospavao četrdeset i osam sati, i još je zevao kad su ga svukli sa kreveta. — Strašno mi se taj oficir sviđa, — reče Zagloba — jer uvek volim da znam s kim imam posla. Rekavši to obrati se Kovaljskom: — Priđite bliže! — reče zaštitničkim tonom. — Zašto? — upita Kovaljski, prigoneći konja. — Nemate li rakije? — Imam. — Dajte! — Kako: dajte!? — Tako, pane Kovaljski, da to nije slobodno, onda biste imali

naredbu da ne dajete; a pošto nemate naredbe, onda dajte. — A? — reče u čudu pan Roh. — Zaista! Valjda moram? — Morali, ne morali, ali vam je slobodno; a lepo je pomoći rođaku i starijemu koji bi, da se oženio vašom majkom, mogao kao ništa biti vaš otac. — Otkuda ste mi vi rođak? — Jer ima dve grane Kovaljskih. Jedni su Vjeruši i u grbu im je jarac na štitu naslikan, s podignutom zadnjom nogom, a drugi Kovaljski imaju u grbu korab1 na kojoj je njihov predak Kovaljski došao preko mora iz Engleske u Poljsku, i ti su moji rođaci, a to zbog babe, a i stoga što je i meni korab u grbu. — Zaboga! Pa vi ste mi zaista rođak! — Zar ste vi Korab? — Korab. — Moja krv, živoga mi Boga! — uzviknu Zagloba. — Dobro te smo se našli, jer sam ja u Litvu stvarno i pošao Kovaljskima. No iako sam ja u nevolji, a ti na konju i u slobodi, rado bih te zagrlio, jer je svoj — svoj. — Šta vam ja mogu? Naredili su mi da vas odvezem u Birže, i ja ću vas odvesti... Krv je krv, a služba je služba. — Zovi me ujakom! — reče Zagloba. — Evo vam, ujače, rakije! — reče pan Roh. — To mi je dopušteno. Zagloba primi rado čuturicu i sit se napi. Ubrzo mu se prijatna toplina stade razlivati po svima udovima, glava mu se razvedri, a i um. — Pa siđi s konja! — reče panu Rohu. — Sedi malo na kola, da porazgovaramo, jer bih želeo da mi što pričaš o rodbini. Ja poštujem službu, ali to ti je dopušteno. Kovaljski ne odgovori odmah. — Nije bilo zabrane! — reče najzad. I ubrzo je već sedeo na kolima pored pana Zaglobe, ili bolje, opružio se na slami, kojom su kola bila zastrta. Pan Zagloba ga srdačno izgrli. — Pa kako je tvoj stari?... Uf, zaboravio sam kako mu je ime. — I njemu Roh. — I opravdano, opravdano. Roh rodi Roha... To je već po predanju. I ti treba svoga sina da nazoveš Rohom da bi svaki lonac imao svoj poklopac. A jesi ženjen? — Dabome da sam ženjen! Ja sam Kovaljski, a ovo je gospođa 1

Lađu.

Kovaljska, druge neću. Mladi oficir prinese očima pana Zaglobe balčak teške dragonske sablje i ponovi: — Druge neću! — Imaš pravo! — reče Zagloba. — Strašno mi se dopadaš Roše, sin Rohov. Vojnik je najbolje zbrinut kad nema druge žene, do te; i to ću još da ti kažem: pre će obudoviti ona nego ti. Šteta samo što sa njom nećeš imati malih Rohova, jer vidim da si bistar kavaljer i šteta bi bilo kad bi ti rod izumro. — Eh! — reče Kovaljski. — Ima nas šest braće. — I svima je ime Roh? — Kao da znate da je svakome, ako ne prvo, a ono drugo ime Roh, jer je to naš naročiti zaštitnik. — Pa da srknemo još malo! — Pa dobro. Zagloba opet naže čuturicu, ali je ne ispi, no je dade oficiru i reče: — Naiskap! Naiskap! — Šteta što ne mogu da te vidim! — nastavi. — Noć je tako tamna, da se prst pred okom ne vidi. Slušaj Roše, a kuda se spremala ona vojska iz Kjejdana, kad smo polazili? — Pa na buntovnike. — Bog zna ko je tu buntovnik: ti ili oni? — Ja buntovnik? Kako to? Šta mi moj hetman naredi, ja vršim! — Ali hetman ne vrši ono što njemu kralj naređuje, jer mu sigurno nije naredio da se udružuje sa Šveđanima. Zar ti ne bi više voleo da tučeš Šveđane, nego da mene, svoga rođaka, njima predaješ? — Možda bih i voleo, ali kad naređuju, ja slušam! — I gospođa Kovaljska bi više volela. Znam ja nju. Među nama govoreći: hetman se pobunio protiv kralja i otadžbine. Nemoj to nikome kazivati, ali je tako. I vi, što mu služite, tako isto se bunite. — To meni ne pristoji da slušam. Hetman ima svoga starešinu, a ja svoga, hetmana, i Bog bi me kaznio kad bih mu se protivio. To je nemogućno! — Pošteno govoriš... Ali pazi ovo: kad bi ti pao u ruke onih buntovnika, onda bih i ja bio slobodan, i ti ne bi bio kriv, jer nec Hercules contra plures!...1 Ne znam gde se ti stegovi nalaze, ali ti moraš znati... i, vidiš, mogli bismo malo skrenuti k njima. 1

Ni Herkul ne može ništa protiv mnogih.

— A kako to? — Pa kad bi ti hotimice naišao na njih? Ne bi bila tvoja krivica ako bi nas oni oteli. Ne bi imao mene na duši... a imati rođaka na duši, veruj mi, to je težak teret! — Eto, šta vi, ujače, govorite? Boga mi ću da siđem s kola i pojašim konja. Neću vas imati na duši ja, nego pan hetman. Dok sam ja živ od toga neće biti ništa! — Ništa — pa ništa! — reče Zagloba. — Volim to što govoriš iskreno, iako sam ti ja pre bio ujak nego Rađivil hetman. A da li ti znaš, Roše, šta je to ujak? — Ujak je ujak. — To si vrlo pametno izveo; ali ipak, tamo gde oca nema, veli sveto pismo, slušaćeš ujaka. To je, Roše, kao i očinska vlast, kojoj je greh protiviti se... Jer uzmi u račun i ovo, ko se oženi, taj lako može da bude otac; ali u ujaku teče ista krv koja i u majci. Ja nisam, doduše, brat tvoje majke, ali je moja baba morala biti tetka tvoje babe; stoga imaj na umu, da dostojanstvo nekolikih pokolenja leži u meni, jer kako smo svi na ovom svetu smrtni, onda vlast prelazi s jednoga na drugoga, i ni hetmanska, ni kraljevska ne može da je poriče, niti ma koga da nagoni da joj se protivi. Što je istinito, to je i sveto! Ima li veliki hetman, ili recimo, i poljni, pravo da naredi, ne vlastelinu i drugu, nego ma kakvom prostom vojniku da napada na oca, majku, na dedu, ili na staru, oslepelu babu? Odgovori na to, Roše. Ima li pravo? — A? — upita sanjivo Kovaljski. — Na staru, oslepelu babu? — ponovi pan Zagloba. — Ko bi se onda hteo ženiti i rađati decu, ili dočekati unuke?... Odgovori na ovo, Roše? — Ja sam Kovaljski, a ovo je gospođa Kovaljska — reče još sanjivije oficir. — Kad hoćeš, neka je i tako! — odgovori Zagloba. — I bolje što nećeš imati dece, jer će manje glupaka ići po svetu. Zar nije, Roše? Zagloba načulji uši, ali ne ču nikakva odgovora. — Roše! Roše! — zovnu tiho. Pan Roh je spavao kao zaklan. — Spavaš?... — progunđa Zagloba. — A pričekaj... da ti skinem taj gvozdeni lonac s glave, smeta ti. Plašt te guši pod grlom, još bi te krv ugušila. Kakav bih ja bio rođak kada te ne bih spasao. Ovde se ruke pana Zaglobe stadoše pažljivo kretati oko glave i grla Kovaljskoga. Na kolima su svi spavali dubokim snom; vojnici su takođe klimali na sedlima, oni napred su pevušili tiho i osmatrali put pred

sobom, jer je noć, iako bez kiše, bila vrlo oblačna. Ipak, posle nekog vremena, vojnik, koji je odmah za kolima vodio konja, ugleda u mraku plašt i sjajan šlem svoga oficira. Kovaljski, ne zaustavljajući kola, siđe i klimnu da mu dadu konja. Ubrzo je bio na njemu. — Pane, komandante, a gde ćemo da stanemo na odmor? — upita narednik, prišavši mu. Pan Roh ne odgovori ni reči, no pođe napred, prođe lagano one što su jezdili na čelu, i nestade ga u mraku… Najednom do dragonskih ušiju dopre topot konjskoga trka. — Trkom komandant ode — govorili su među sobom. — Sigurno hoće da vidi ima li kakve krčme blizu. Vreme je da se već konji nahrane, vreme je! Međutim, prođe pola sata, sat, dva, a pan Kovaljski je jednako jezdio napred, jer se nije video. Konji se veoma zamoriše, osobito u zaprezi, i počeše da idu polako. Zvezde su se uklanjale s neba. — Trkni-der koji do komandanta, — reče narednik — kaži mu da konji jedva vuku noge, a zaprežni ne mogu dalje. Jedan vojnik ode napred, ali se posle jednog sata vrati sam. — Komandanta nema ni od korova — reče. — Morao je čitavu milju izmaći. Vojnici stadoše da gunđaju nezadovoljno. — Lako je njemu, on se po danu naspavao, a i sad u kolima, a ti se tepaj noću poslednjim dahom i konjskim i svojim. — Ta krčma je na tri-četiri stotine metara, — reče vojnik što je išao napred — mislio sam da ću ga tu naći, ali bože sačuvaj!... Osluškivao sam da čujem konja... Ništa se ne čuje. Ðavo ga znao kud je otišao. — Staćemo tamo i bez njega, — reče narednik — konji treba da se odmore. I doista stadoše pred krčmicom. Vojnici sjahaše s konja, pa jedni počeše da lupaju na vrata, drugi da dreše zavežljaje sena sa sedala, da konje bar iz ruku nahrane. Sužnji se na kolima probudiše kad kola stadoše. — A kuda se to vozimo? — pitao je stari pan Stankjevič. — Ne mogu u pomrčini da razaznam, — odgovori Volodijovski — naročito što ne idemo na Upitu. — Valjda se iz Kjejdana ide preko Upite u Birže? — upita Jan Skšetuski. — Jeste. No u Upiti stoji moj steg i knez, vidi se, bojao se da se on ne pobuni, te je naredio da se ide drugim putem. Odmah iza Kjejdana

skrenuli smo na Daljinovo i Krokve, a otuda ćemo bez sumnje na Bejsagolu i Šavlje. To je malo s puta, ali će zato Upita i Ponjevjež ostati udesno. Tamo uz put nema nikakvih stegova, jer su svi koji su bili dovedeni u Kjejdane da budu pod rukom. — A pan Zagloba — reče Stanislav Skšetuski — spava slatko i hrče, umesto da misli o lukavstvima, kako se zaricao. — Neka spava... Vidi se da ga je zamorio razgovor sa tim glupavim komandantom, kome je rekao da mu je rođak. Hteo je da ga pridobije, ali nije uspeo. — Ko Rađivila nije napustio radi otadžbine, taj ga sigurno neće napustiti ni zbog dalekoga rođaka. — Jesu li oni zaista rođaci? — upita Oskjerka. — Oni? Oni su rođaci kao vi i ja — odgovori Volodijovski. — Jer što je pan Zagloba govorio o zajedničkom grbu, ni to nije istina, jer ja dobro znam da je njegov grb Včelje. — A gde li je pan Kovaljski? — Mora biti kod vojnika, ili u krčmi. — Hteo bih ga zamoliti da mi dopusti da sednem na nekoga vojničkog konja, — reče Mirski — jer su mi se kosti ukočile. — Na to sigurno neće pristati, — odgovori Stankjevič — jer je noć mračna: lako bi se moglo kljuse mamuznuti i umaći. Ko bi vas posle stigao! — Daću mu časnu reč da neću pokušavati da bežim; uostalom, još malo pa će i osvit. — Vojniče, a gde je komandant? — upita Volodijovski jednoga dragona u blizini. — A ko ga zna? — Kako: ko ga zna? Kad ti kažem da ga zovneš, onda ga zovni. — Kad mi ni sami ne znamo, pane pukovniče, gde je on — odgovori dragon. — Kako je sišao s kola i otišao napred, još se nije vratio. — Kaži mu, kad se vrati, da hoćemo da govorimo s njim. — Razumem, pane pukovniče! — odgovori vojnik. Sužnji zaćutaše. S vremena na vreme razlegalo se samo zevanje na kolima; u blizini su konji rskali seno. Vojnici oko kola dremali su naslonjeni na sedlo. Ostali su tiho razgovarali ili jeli, šta je ko imao, jer se pokazalo da je krčmica bila napuštena i da niko u njoj nije stanovao. Već je noć počela da bledi. Na istočnoj strani tamno nebo postade malo sivo, zvezde su se lagano gasile i prosipale slabu, treperavu svetlost. Zatim i krčmin krov postade siv, drveće pokraj nje poče da se

iviči srebrom. Konji i ljudi su izgledali kao da se pomaljaju iz senke. Ubrzo su se već i lica mogla razaznati, i žuta boja plaštova. Šlemovi počeše da odbijaju jutarnji sjaj. Pan Volodijovski raširi ruke i proteže se, razglavivši pri tom vilice od uha do uha, zatim pogleda u uspavanoga pana Zaglobu; najednom se trže nazad i uzviknu: — Puška ga ubila! Zaboga! Pogledajte, panovi! — Šta se desilo? — pitali su pukovnici, otvarajući oči. — Pogledajte! Pogledajte! — vikao je Volodijovski, pokazujući prstom spavača. Sužnji pogledaše u pokazanom pravcu i svi se začudiše: pod kabanicom i kapom pana Zaglobe spavao je snom pravednika pan Roh Kovaljski, a Zaglobe nije bilo na kolima. — Umakao, tako mi Boga! — reč zapanjen Mirski, osvrćući se na sve strane, kao da još ne veruje očima. — To je prepreden lisac, đavo ga odneo! — uzviknu Stankjevič. — Skinuo šlem i žuti plašt sa ove ludije, pa umakao na njegovom rođenom konju! — Kao da je u vodu propao! — A rekao je da će se lukavstvom izvući. — Neće ga više videti! — Panovi, — reče oduševljeno Volodijovski — ne poznajete vi još toga čoveka, a ja vam se još sad kunem da će on još i nas izbaviti. Ne znam kako, kad, na koji način, ali se kunem! — Boga mi, da čovek ne poveruje! — reče Stanislav Skšetuski. Utom vojnici opaziše šta se desilo. Među njima nasta galama. Jedni preko drugih potrčaše kolima i stadoše da blenu u svoga komandanta, koji je tvrdo spavao u kabanici od kamilje dlake i kapi od risovine. Narednik stade da ga drmusa bez snebivanja. — Pane komandante! Pane komandante! — Ja sam Kovaljski... a ovo gospođa Kovaljska — mrmljao je pan Roh. — Pane komandante, utekao sužanj! Kovaljski sede u kolima i otvori oči. — Šta!... — Sužanj utekao, onaj debeli vlastelin što je s vama razgovarao. Oficir se osvesti. — Ne može biti! — uzviknu preneraženo. — Kako to? Šta se desilo? Kako je pobegao? — U vašem šlemu i plaštu, vojnici ga nisu poznali, noć je bila

mračna. — Gde je moj konj? — viknu Kovaljski. — Nema konja. Onaj vlastelin je na njemu pobegao. — Na mome konju? — Da. Kovaljski se uhvati za glavu. Isuse nazarenski! Kralju jevrejski! A zatim viknu: — Dajte mi tu psinu, tu hulju što mu je dao konja! — Pane komandante, vojnik nije ništa kriv. Noć je bila mračna, prst se pred okom nije video, a on vam je skinuo šlem i plašt. Prošao je baš pored mene, pa ni ja ga nisam poznao. Da vi niste seli na kola, ne bi on to mogao učiniti. — Udrite me! Udrite me! — vikao je nesrećni oficir. — Šta da radimo, pane? — Udri ga! Hvataj! — To ništa ne vredi. On je na vašem konju, a to je najbolji konj. Naši su strašno umorni, a on je u prve petle umakao. Nećemo ga stići! — Traži vetar u polju! — reče Stankjevič. Kovaljski se okrete besno sužnjima: — Vi ste mu pomogli da pobegne. Ja ću vas... Pa steže grdne pesnice i poče im prilaziti. Utom Mirski reče oštro: — Nemojte da se derete i vodite računa da govorite sa starijima od sebe. Pan Roh zadrhta i nehotice se ispravi, jer je odista njegovo dostojanstvo prema jednome Mirskome bilo ništavno i svi su ga ovi sužnji premašali za čitavu glavu dostojanstvom i ugledom. Stankjevič dodade: — Kuda su vam rekli da nas vodite, vodite nas, ali glasa ne dižite, jer sutra možete biti pod komandom svakoga od nas. Pan Roh iskolači oči, pa ćutaše. — Nema se šta reći, pane Roše, učinili ste glupost — reče Oskjerka. — To, što velite da smo mu pomogli, to je ludorija, jer, prvo, spavali smo, kao i vi, a drugo, svaki bi pre pomogao sebi no drugome. Ali vi ste učinili glupost! Ničije krivice tu nema sem vaše. Ja bih prvi naredio da vas streljaju za to, jer da se oficir uspava kao dabar, a sužnju da dopusti da pobegne sa njegovim vlastitim šlemom i plaštom, pa još i na njegovom konju, to je stvar koja se nije desila otkako je sveta. — Stari lisac prevario mladoga — reče Mirski.

— Isuse, Marija! Pa ja ni sablje nemam! — uzviknu Kovaljski. — Valjda njemu sablja ne treba? — reče, smešeći se, Stankjevič. — Pravo veli pan Oskjerka: učinili ste glupost. I pištolje ste morali imati u kuburama? — Imao sam... — reče kao bez svesti Kovaljski. Najednom se zgrabi oberučke za glavu. — I kneževo pismo biržanjskom komandantu! Šta ću, nesrećnik, sad da činim?!... Propao sam!... Dabogda me puška ubila!... — To vas neće mimoići — reče ozbiljno Mirski. — I kako ćete nas sada voditi u Birže?... Šta će biti kad reknete da nas dovode kao sužnje, a mi, stariji po činu, kažemo da vi treba da budete bačeni u tamnicu! Kome mislite da će verovati?... Zar mislite da će nas švedski kralj zadržati samo zato što će ga pan Kovaljski za to zamoliti? Pre će on poverovati nama i zatvoriti vas. — Propao sam! Propao sam! — ječao je Kovaljski. — Glupost! — reče Volodijovski. — Šta da radimo, pane komandante? — upita narednik. — Idi u sto đavola! — dreknu Kovaljski. — Zar ja znam šta da radimo?... Kuda da idemo?... Dabogda te grom ubio!... — Idite, idite u Birže!... Pa ćete videti!... — reče Mirski. — Okreni u Kjejdane!... — viknu Kovaljski. — Ako vas tamo ne postave uza zid i ne streljaju pristajem da obrastem u čekinju — reče Oskjerka. — I kako ćete izići pred hetmana? Čeka vas sramota i kuršum u čelo, ništa drugo. — Jer ni za što drugo i nisam! — uzviknu jadni mladić. — Glupost, pane Roše! Samo vas mi možemo spasti — reče Oskjerka. — Znate da smo bili spremni s hetmanom poći na kraj sveta i poginuti za njega. Imali smo više zasluga i veći čin nego vi. Prolivali smo ne jednom krv za otadžbinu i svagda ćemo je rado proliti; ali je hetman izdao otadžbinu, predao ovaj kraj u ruke neprijatelju, stupio s njim u savez protivu našega kralja, kome smo se zakleli na vernost. Zar mislite da je vojnicima kao što smo mi bili lako odreći poslušnost starijem, postupiti protiv discipline, protiviti se svome hetmanu? Ali ko je danas sa hetmanom, taj je protiv otadžbine! Ko je danas sa hetmanom, taj je izdajnik kralja i Poljske!... Zato smo mi pobacali bulave pred noge hetmanu, jer su poštenje i dužnost i vera i čast to nalagali. I ko je to učinio, zar ja jedan? Ne! I pan Mirski, i pan Stankjevič, najbolji vojnici, najčestitiji ljudi!... Ko je uz njega ostao?... Razbojnici!... A vi što ne pođete za primerom boljih od sebe i pametnijih i starijih? Hoćete da navučete sramotu na svoje ime? Da budete proglašeni za izdajnika?... Uđite u

sebe, zapitajte savest šta treba da činite: da li uz Rađivila izdajicu — izdajicom da postanete, ili da pođete s nama, koji hoćemo za otadžbinu poslednji dah da pustimo, poslednju kap krvi za nju da prolijemo?... Bolje da nas je zemlja progutala, pre no što smo morali hetmanu da odričemo poslušnost... Ali bolje da nam duše ostanu večito u paklu, no da izdamo kralja i otadžbinu radi Rađivilove koristi!... Ovaj govor, izgleda, učini silan utisak na Roha. Oči istreštio, usta otvorio, pa malo posle reče: — Šta vi od mene tražite? — Da sa nama zajedno pođete vojvodi vitepskom, koji će se izjasniti za otadžbinu. — Kako ću, kad imam naredbu da vas vodim u Birže! — Govori ti sad s njim! — reče Mirski. — Mi hoćemo da ne poslušate naredbu... da hetmana napustite i pođete s nama, razumite jednom! — reče nestrpljivo Oskjerka. — Govorite vi što god hoćete, ali od toga nema ništa... Ja sam vojnik! Šta bih ja vredeo kad bih hetmana napustio. Nije moje da mislim, no njegovo; nije moja volja, no njegova. Ako on pogreši, on će odgovarati i za mene i za sebe, a moja je pseća dužnost da ga slušam!... Ja sam vam prost čovek, što ne mogu rukom ne mogu ni glavom... Ali znam da sam dužan slušati, pa kraj! — Onda radite kako hoćete! — reče nabusito Mirski. — Pogrešio sam i to — nastavi pan Roh — što sam naredio povratak u Kjejdane, jer su mi naredili da idem u Birže... Nego sam oglupeo zbog ovog vlastelina koji, iako mi je rođak, učinio mi je ono što ni tuđin ne bi... Bar da nije rođak, ali rođak! Boga u srcu nije imao, kad mi je konja uzeo i kneževa me pisma lišio i smrtnu kaznu mi navrat navukao... To mi je rođak? A vi ćete stići u Birže, pa posle neka bude što bude! — Ne treba gubiti vreme, pane Oskjerka — reče Volodijovski. — Okrećite u Birže šeprtlje! — komandova dragonima Kovaljski. I opet okretoše u Birže. Pan Roh naredi jednome dragonu da sedne na kola, a on pojaha njegova konja, pa jezđaše pored sužanja, ponavljajući još neko vreme: — Rođak, pa da tako što uradi! Sužnji, slušajući to, iako nesigurni u svoju sudbinu, nisu mogli da se uzdrže od smeha, dok najzad Volodijovski ne reče: — Utešite se, pane Kovaljski, jer je on varao i mnogo bolje od vas... Hmjeljnickoga je on lukavstvom nadmašio, i kad se tiče lukavstva, s njime se ne može niko takmičiti.

Kovaljski ne odgovori ništa, samo se odmače malo od kola bojeći se podsmeha. Stideo se, uostalom, i od sužanja i od svojih vojnika. Toliko je bio utučen, da je bilo žalost pogledati ga. Međutim pukovnici su razgovarali o panu Zaglobi i njegovom čudotvornom bekstvu. — To je odista čudna stvar, — govorio je pan Volodijovski — da nema u svetu neprilike iz koje se taj čovek ne bi izvukao. Gde ne uspe junaštvom i snagom, tu se izvuče lukavstvom. Drugi gube hrabrost, kad im zapreti smrt, ili se mole bogu, čekajući šta će da bude, a on odmah počinje da radi glavom i uvek nešto smisli. On je po potrebi hrabar, kao Ahil, ali više voli da ide za Odisejevim primerom. — Ne bih želeo da ga čuvam, ma ga u lance okovali, — reče Stankjevič — jer ništa što pobegne, nego još čoveka izloži podsmehu i sramoti. — Razume se! — reče pan Mihal. — Sad će on Kovaljskoga dok je živ ismevati, a ne dao Bog nikome da njemu padne pod jezik, jer poganijega u svoj Poljskoj nema... A još kad počne, kao što ume da ukrašava, onda ljudi pucaju od smeha... — Ali, velite, u potrebi ume i sabljom da rukuje? — upita Stankjevič. — Razume se! Ta on je pred celom vojskom posekao pod Zbaražem Burlaja. — Nije valjda! — uzviknu Stankjevič. — Takvoga još nisam video! — Već nam je veliku uslugu učinio svojim bekstvom, — govorio je Oskjerka — jer je odneo hetmanovo pismo, a ko zna šta je tamo bilo protiv nas napisano... Ne verujem ja da će švedski komandant u Biržama poslušati nas pre no Kovaljskoga. To neće biti, pošto ćemo mi stići kao sužnji a on kao zapovednik sprovoda... Ali da tamo neće znati šta s nama da rade, to je nesumnjivo. U svakom slučaju, neće nam odseći glave, a to je glavno. — I ja sam to govorio samo onako, — reče Mirski — da Kovaljskoga sasvim zbunim... Ali što velite da nam neće poskidati glave, to baš nije velika uteha. Sve tako ispada, da je bolje ne živeti, jer je već sigurno da će sad planuti još jedan rat, i to građanski, i to će biti nesumnjiva propast. Što bih ja, starac, to gledao? — Ili ja, koji pamtim drukčija vremena! — reče Stankjevič. — Ne treba tako da govorite, jer je božansko milosrđe veće od ljudske pakosti, a njegova svemoguća ruka može nas izvući iz propasti baš onda kad se najmanje nadamo. — Svete su vaše reči — reče Jan Skšetuski. — I nama, ljudima iz

stega pokojnoga kneza Jeremije, teško je živeti sad, jer smo navikli na pobede; a ipak bi se još otadžbini poslužilo, samo da Bog da najzad vođu; ne izdajnika, nego takvoga kome bi čovek mogao da veruje svom dušom i srcem. — Istina je, istina! — reče Volodijovski. — Čovek bi se tukao i dan i noć. — A ja vam velim da je ovo najgore, — reče Mirski — jer zbog toga svaki luta po mraku i pita se šta da radi... I neizvesnost ga davi kao mora. Ne znam kako je vama, ali mene rastrže i duševni nemir... I kad pomislim da sam ja bacio bulavu hetmanu pred noge, da sam bio povod za otpor i bunu, onda mi se i ostatak sede kose od straha kostreši. Da!... Ali šta da činiš pred javnom izdajom? Blago onima koji takva pitanja nisu morali da postavljaju i u duši da traže odgovor! — Vođu, vođu nam daj, Bože milostivi! — reče Stanjkevič, uznoseći oči u nebo. — Kažu da je vitepski vojvoda veoma čestit čovek? — upita Stanislav Skšetuski. — Jeste! — reče Mirski. — Ali on nema ni velike ni poljne bulave, i dokle ga kralj ne obdari bulavom, on može samo na svoju ruku da radi. Neće on poći Šveđanima, ni kome drugome, to je izvesno! — Pan Gosjevski, poljni hetman, u sužanjstvu je kod Rađivila. — I on je čestit čovek — reče Oskjerka. — Kad sam to čuo, čisto sam se ukočio, i odmah slutio neko zlo. Pan Mihal se zamisli, pa malo posle reče: — Bio sam jednom u Varšavi i otišao u dvor, a naš milostivi kralj, kako voli vojnike i kako me je hvalio posle Berestečke bitke, odmah me poznao i pozvao na obed. Na tom sam obedu video i pana Čarnjeckoga, jer je u njegovu čast i bila gozba. Kralj se malo ćevnuo, pa stao da stiska pana Čarnjeckoga za glavu, i naposletku rekao: „Kad bi nastupilo takvo vreme, da me svi napuste, ti ćeš mi ostati veran!“ Svojim sam ušima to čuo, kao proročanskim nadahnućem kazano. Pan Čarnjecki od uzbuđenja skoro nije mogao da govori, samo je ponavljao: „Do poslednjega daha! Do poslednjega daha!“ I onda se kralj zaplakao... — Ko zna da to nisu bile proročanske reči, jer su vremena poraza već nastala! — reče Mirski. — Pan Čarnjecki je veliki ratnik — odgovori Stankjevič. — Nema usta u Poljskoj koja ne bi njegovo ime izgovarala! — Pričaju — reče Skšetuski — da Tatari, koji pomažu panu Reveri Potockom protiv Hmjeljnjickoga, toliko vole pana Čarnjeckoga, da neće da idu onamo gde njega nema.

— To je cela istina! — reče Oskjerka. — Slušao sam kad je to pričano u Kjedanima pred knezom hetmanom; svi smo ga onda strašno hvalili, a knezu se to ne dopade, jer se namršti pa reče: „On je krunski logorski starešina, ali bi isto tako mogao kod mene u Tikoćinu da bude podstarosta.“ — Vidi se da ga je invidia1 već nagrizala. — Poznato je da zločin ne može da podnese sjaj poštenja. Tako su razgovarali zasužnjeni pukovnici; zatim razgovor opet pređe na pana Zaglobu. Pan Mihal je uveravao da se od njega mogu nadati pomoći, jer on nije čovek koji bi ostavio prijatelje u nevolji. — Uveren sam — govorio je — da je on pobegao u Upitu, gde će naći moje ljude, ako ih još nisu zarobili ili u Kjejdane silom odveli. S njima će sam poći da nas spase, sem ako oni ne bi hteli poći, čemu se ja od njih ne nadam, jer je u stegu najviše Laudanaca, a oni me veoma vole. — Ali to su i rađivilovski stari klijenti — primeti Mirski. — Jesu; ali kad čuju o predaji Litve Šveđanima, o zatvaranju poljnoga hetmana, pana kavaljera Judickoga, vas i mene, to će ih strašno odbiti od Rađivila. To su poštena vlastela, a već pan Zagloba ništa neće propustiti da ocrni hetmana; i on će to umeti bolje no ma koji od nas. — Jeste! — reče Stanislav Skšetuski. — A mi ćemo za to vreme stići u Birže. — To ne može da bude, jer mi obilazimo, da obiđemo Upitu, a od Upite je put prav kao strela. Da pođu i dan docnije, pa i dva, ipak bi mogli stići u Birže pre nas i preprečiti nam put. Ta mi sad tek idemo u Šavlje, pa odatle tek da okrenemo na Birže; a vi treba da znate da je od Upite do Birža bliže no od Šavlja. — Zaista je bliže i put je bolji, jer je drum — reče Mirski. — Eto vidite. A mi još nismo ni u Šavljima. I doista, tek pred veče ugledaše brdo, zvano Saltuves-Kalnas, ispod koga su bile Šavlje. Uz put su opazili da je već vladala uznemirenost u svima selima i varošicama kroz koje su prolazili. Očevidno je glas o hetmanovom prelasku na stranu Šveđana bio pukao po celoj Žmuđi. Ponegde su vojnike pitali da li je istina da će kraj zauzeti Šveđani; ponegde su videli masu seljaka kako ostavljaju sela sa ženama i decom i stokom, pa odlaze u guste šume, kojima je ceo predeo bio gusto pokriven. Mestimice je držanje seljaka bilo skoro preteće, jer su od dragona mislili da su Šveđani. Po vlasteoskim selima pitali su ih otvoreno ko su i kuda idu, i kad je Kovaljski, umesto da odgovori, 1

Zavist.

naređivao da se sklanjaju s puta, dolazilo je do meteža i pretnje, tako da su tek napereni mušketi mogli da otvore put. Glavni drum od Kovna na Šavlje i Mitavu bio je pokriven kolima i kočijama u kojima su išle vlasteoske žene i deca, želeći da se od rata sklone u Kurlandiju. U samim Šavljima, koji su bili kraljevsko dobro, pije bilo nikakvih hetmanskih stegova, ni ličnih ni redovnih; tu su opet zasužnjeni pukovnici prvi put videli švedski odred od dvadeset pet rajtara, koš su krenuli iz Birža kao izvidnica. Gomile Jevreja i varošana blenule su u nepoznate ljude, a i pukovnici su ih posmatrali radoznalo, a osobito pan Volodijovski, koji dotle nikad nije video Šveđane; gledao ih je, dakle, lakomim očima, kao vuk stado ovaca, i pri tom je mrdao brčićima. Pan Kovaljski se objasni s oficirom, reče mu ko je, kuda ide, koga sprovodi, i zatraži da oficir pridruži svoje ljude njegovim dragonima, radi veće bezbednosti na putu. Ali je oficir odgovorio da ima naredbu da prodre što dublje u zemlju, da bi se uverio o stanju, da se, prema tome, ne može vraćati u Birže; mesto toga izjavi da je put svuda bezbedan, jer mali odredi, poslani iz Birža, prolaze predeo u svima pravcima, a neki su poslani čak do Kjejdana. Odmorivši se dobro, čak do ponoći, i nahranivši veoma umorne konje, pođe pan Kovaljski sa sužnjima dalje, skrećući od Šavalja na istok kroz Johaviškjelje i Posvut ka Biržama, da bi izišao na prav drum, koji je išao iz Upite i Ponjevježa. — Ako nam pan Zagloba priteče u pomoć, — reče u svanuće Volodijovski — onda će mu na ovome drumu biti najlakše da nam prepreči put, jer je već mogao da stigne iz Upite. — Možda on tamo negde vreba — reče Stanislav Skšetuski. — Ja sam imao nade dok nisam video Šveđane, — odgovori Stankjevič — ali mi se sada čini da za nas nema nade... — Zaglobina je stvar da ih obiđe ili prevari, a on će to umeti... — Samo on ne poznaje predeo. — Ali Laudanci znaju, jer voze kudelju, duge i katran čak do Rige, a u mome ih je stegu puno. — Šveđani već mora da su zauzeli sve varošice u okolini Birža. — Lepi su oni vojnici što smo ih videli u Šavljima, mora se priznati, — govorio je mali vitez — sve kršni momci!... Jeste li primetili kako su im konji dobro uhranjeni? — To su livonski konji, vrlo snažni — reče Mirski. — I naši oklopnici i pancirlije kupuju konje u Livonskoj, jer su naši sitni. — Ali što im je pešadija! — upade Stankjevič. — Konjica, iako lepo izgleda, manje je dobra. Dešavalo se, kad naš steg, osobito oklopnički ili

pancirni, jurne na te rajtare, oni ne izdrže ni dok bi pročitao dva očenaša. — Vi ste već imali s njima posla u ranija vremena, — odgovori mali vitez — a ja moram samo da gutam pljuvačku. Kažem vam, kad sam ih sad video u Šavljima, i one njine žute brade kao kudelje, prsti me zasvrbeše. Ej, rada bi duša u raj, a moraš da sediš na kolima i uzdišeš!... Pukovnici umukoše ali se videlo da nije samo pan Volodijovski osećao ovakvo prijateljstvo prema Šveđanima, jer ubrzo do ušiju sužanja dopre razgovor dragona oko kola: — Videli ste ove poganske psine, — govorio je jedan — trebalo je da se s njima tučemo, a sad ćemo im konje timariti... — Dabogda sve to grom spalio! — progunđa drugi dragon. — Mir, naučiće te Šveđani učtivosti metlom po glavi, u štali! — Ili ja njih. — Budalo! Bolji su od tebe hteli da se s njima tuku, pa ei video šta je bilo! — Najveće vitezove im vodimo, kao psu u zube. Natresaće se nad njima, majku im čivutsku. — Bez Jevrejina se s takvom barabom ne možeš razgovarati. I komandant je morao u Šavljima poslati po Jevrejina. — Kuga ih pomorila! Ovde prvi vojnik spusti malo glas i upita: — Vele da najbolji vojnici neće da služe s njima protiv svoga kralja? — Razume se! Zar nisi video Ugre, zar pan hetman nije pošao na one što neće. Još se ne zna šta će biti. Pa i naših je dragona prilično pristalo uz Ugre, i sve će ih, izgleda, streljati. — Eto im nagrade za vernu službu! — Čivutska služba!... — Stoj! — odjeknu iznenada glas pana Roha, koji je jahao na čelu. — Kuršum ti grlo zapušio! — progunđa glas blizu kola. — Šta je? — pitali su vojnici jedan drugoga. — Stoj! — odjeknu opet komanda. Kola stadoše. Vojnici ustaviše konje. Dan je bio lep, svetao. Sunce već izgrejalo — i pri njegovoj svetlosti videli su se na drumu, napred, oblaci prašine, kao da stado ili vojska ide nasuprot. Ubrzo se kroz prašinu vide svetlucanje, bi rekao: neko prosipa iskre po prašini — svetlost je treperila sve jače, kao upaljene sveće opkoljene dimom. — To se svetlucaju vrhovi od kopalja! — uzviknu pan Volodijovski. — Vojska ide. — Sigurno neki švedski odred.

— Kod njih samo pešadija ima koplja, a tamo se prašina kreće brzo. To je konjica, to su naši! — Naši, naši! — povikaše dragoni. — U bojni red! — jeknu glas pana Roha. Dragoni opkoliše kola. Panu Volodijovskom su gorele oči. — To su moji Laudanci sa Zaglobom! Ne može biti drukčije! Još je samo stotinu, dve metara rastavljalo nepoznate konjanike od kola, i rastojanje se svaki čas smanjivalo, jer su oni dolazili kasom. Najzad se iz prašine pomoli jak odred vojnika, u dobrome poretku, kao za napad. Ubrzo su bili još bliže. U prvom redu, malo udesno, pod tugom1 išao je neki krupan čovek s bulavom u ruci. Čim ga je pan Volodijovski spazio, odmah viknu: — To je pan Zagloba! Tako mi Boga, pan Zagloba! Osmeh razvedri lice Jana Skšetuskaga. — On! Niko drugi! — reče. — I pod tugom! Već se proglasio za hetmana. Po tome bih ga svuda poznao... Taj će i umreti onakav kakav se rodio. — Neka mu Bog da zdravlja! — reče Oskjerka. Pa onda metu šake oko usta i stade da viče: — Pane Kovaljski! To vam rođak ide u pohode! Ali pan Roh nije čuo, jer je baš tada uređivao svoje dragone. I treba mu odati priznanje, iako je imao šačicu ljudi, a otuda jurio na njega ceo steg, ipak se nije zbunio ni klonuo duhom. Izbacio je dragone u dva reda pred kola, a oni se razvili i stali da ih opkoljavaju na tatarski način, polukrugom. No su očevidno hteli najpre da pregovaraju, jer su stali da mašu zastavom i da viču: — Stoj! Stoj! — Napred! Korakom! — komandova pan Roh. — Predaj se! — vikali su s puta. — Pali! — komandova u odgovor Kovaljski. Nastade gluvo ćutanje: ni jedan dragon ne opali. I pan Roh zaneme za časak, pa onda jurnu kao besan na svoje dragone. — Pali, psine! — riknu strahovitim glasom i jednim udarcem pesnice obori s konja najbližega vojnika. Ostali se stadoše povlačiti ispred pobesnela čoveka, ali nijedan ne Tug — konjski rep privezan na vrhu koplja koji se nosio kao zastava a označavao je i visok zapovednički čin. 1

izvrši komande. Najednom prsnuše na sve strane, kao poplašeno jato divljih plovaka. — Ipak bih ja ove vojnike streljao! — progunđa Mirskn. Međutim Kovaljski, videvši da su ga njegovi ljudi napustili, okrete konja ka napadačima. — Tamo mi je smrt! — kliknu očajnim glasom. I sunu na njih kao jastreb. Ali još ne pređe ni pola puta, iz redova pana Zaglobe grunu pucanj šešane; sečenice zaprašiše po drumu, konj pana Roha pobode nos u prašinu i pade, pritisnuvši konjanika. U isti mah jedan vojnik iz stega pana Volodijovskoga izlete kao munja napred i ščepa za vrat oficira, koji se dizao. — To je Juzva Butrim! — povika. Volodijovski. — Juzva Beznogi! Pan Roh opet dokopa Juzvu za skut i skut mu osta u ruci; pa se onda staše nositi kao dva jastreba, jer su obojica imali divsku snagu. Butrimu puče streme, a on pade na zemlju i preturi se, ali pana Roha ne pusti, i obojica načiniše jednu kuglu, koja se valjala po drumu. Dotrčaše ostali. Oko dvadeset ruku dokopa pana Kovaljskoga, koji se otimao i trzao, kao medved u mreži; odbacivao je ljude kao divlji vepar pse, opet se dizao i nije se predavao. Hteo je da pogine, a međutim je čuo desetine glasova, koji su ponavljali: „Živa! Živa!“ Najzad ga snaga ostavi — i onesvesti se. A Zagloba je već bio kod kola, ili bolje u kolima, i grlio Skšetuske, maloga viteza, pana Mirskoga, pana Stankjeviča i Oskjerku, pri čemu je vikao zadihano: — Aha! Ima vajde i od Zaglobe! Zapržićemo sad Rađivilu čorbu! Panovi, slobodni smo i imamo ljudi! Odmah ćemo krenuti da mu pustošimo dobra! A šta, je li uspelo lukavstvo?... Da nije ovo upalilo, ja bih se na drugi način spasao, pa i vas!... Sasvim me zagušilo, ne mogu da dišem! Na rađivilovska dobra, panovi, na rađivilovska dobra! Još vi ne znate o njemu što ja znam!... Dalje izlive prekidoše Laudanci, koji su prestižući se trčali da pozdrave svoga pukovnika. Butrimi, Gošćeviči Dimni, Domaševiči, Stakjani, Gaštovti tiskali su se oko kola, a silna grla drala su se bez prestanka: — Vivat! Vivat!1 — Panovi! — reče mali vitez kad se malo stišalo. — Najmiliji drugovi! Hvala vam na ljubavi!... Strašna je to stvar što moramo 1

Živeo! Živeo!

hetmanu da odričemo poslušnost i da dižemo ruku na njega, ali kad je izdaja javna, ne možemo drukčije. Nećemo da napustimo otadžbinu i našega milostivoga kralja... Vivat Ioanes Casimirus rex!1 — Vivat Ioanes Casimirus rex! — grmnu trista glasova. — Dobra rađivilovska napasti! — kliče Zagloba. — Ispraznimo mu žitnice i podrume! — Konje za nas! — komandova mali vitez. Otrčaše po konje. Međutim Zagloba reče: — Pane Mihale, komandovao sam ovim ljudima mesto tebe i priznajem da su se junački pokazali... Ali, kad si sad slobodan, predajem komandu u tvoje ruke. — Primite vi komandu, kao najstariji po činu! — reče pan Mihal Mirskom. — Ni na pamet mi ne pada! Što će meni to! — odgovori stari pukovnik. — Onda pan Stankjevič? — Ja imam svoj steg i tuđ neću da uzimam! Ostanite vi komandant; ceremonija je sečka, satisfakcija ovas! Znate vi ljude, ljudi vas, a najbolje će se pod vama boriti. — Učini tako, Mihale, učini jer to i nije laka stvar — reče Jan Skšetuski. — Pa neka bude. Rekavši to pan Mihal uze bulavu od pana Zaglobe, u času uredi steg za pohod, pa kretoše, on sa drugovima na čelu. — A kuda ćemo? — upita Zagloba. — Da vam pravo kažem, ni sam ne znam, jer još o tome nisam mislio — odgovori pan Mihal. — Vredi se posavetovati šta da činimo — reče Mirski — i moramo to odmah učiniti. Samo mi, prvo, dopustite da u ime sviju izjavim zahvalnost panu Zaglobi, što nas nije zaboravio i što nas je ovako uspešno izbavio t rebus augustis.2 — Zar nije? — reče gordo pan Zagloba, dižući glavu i sučući brkove. — Bez mene biste bili u Biržama!... Pravda zahteva da se prizna, da će Zagloba izmisliti ono što niko drugi ne bi... Mihale, u gorim smo 1

Živeo kralj Jan Kazimir.

2

Iz opasne nevolje.

nevoljama bivali! Sećaš li se kako sam te spasao, kad smo ono s Halkom bežali od Tatara, a? Pan Mihal bi mogao odgovoriti, da onda nije spasao Zagloba njega nego on Zaglobu; ali on je ćutao i samo počeo da miče brkovima. A stari vlastelin je nastavljao: — Nije potrebno zahvaljivati, danas ja vas, sutra vi mene, a sigurno me nećete ostaviti u nevolji. Toliko mi je milo što vas vidim slobodne, kao da sam odneo najglavniju pobedu. Pokazuje se da nisu prestarele ni glava ni ruka. — Ti si, znači, odmah otišao u Upitu? — upita Mihal. — A kud sam imao da idem? U Kjejdane? Kurjaku u čeljusti da ulazim? Razume se u Upitu, i možete mi verovati da nisam žalio kljuseta, a dobro je bilo! Juče izjutra već sam bio u Upiti, a u podne smo pošli Biržama, na ovu stranu, gde sam se nadao da ću naići na vas. — A čudo da su vam moji ljudi odmah poverovali? — reče pan Mihal. — Nisu te poznavali, sem dvojice-trojice, koji su te videli kod mene. — Nisam s tim imao nimalo teškoća, jer sam, prvo, imao tvoj prsten, a posle, ljudi su baš tada čuli da ste zatvoreni i da je hetman izdao. Zatekao sam kod njih izaslanike od stega pana Mirskoga i pana Stankjeviča, da se skupljaju u gomilu protiv hetmana izdajice. Kad sam tada kazao da vas vode u Birže, kao da je neko pobo štap u mravinjak. Konji su bili na paši, poslaše odmah sluge da ih dovedu, i u podne već smo bili na putu. Razume se da sam preuzeo komandu, jer mi je to pripadalo. — A otkuda ste, oče, tug uzeli? — upita Jan Skšetuski. — Mislili smo, izdaleka, da je hetman. — E! Sigurno nisam gore izgledao? Otkuda sam tug uzeo? U isto vreme sa izaslanicima iz pobušenih stegova došao je i od hetmana pan Ščit, sa naredbom za Laudance da idu u Kjejdane, i sa tugom da bi zapovest bila važnija. Naredio sam da ga odmah zatvore, a tug da se nosi nada mnom, da bih time prevario Šveđane. — Zaboga, kako je sve lepo smislio! — kliče Oskjerka. — Kao Solomon! — dodade Stankjevič. Pan Zagloba je rastao kao kvasac. — Nego sad da vidimo šta ćemo dalje — reče. — Ako ćete me strpljivo saslušati, da vam kažem što sam uz put smislio. Ne savetujem da sada počinjemo rat sa Rađivilom, i to iz dvojakih razloga: prvo, oprostite za poređenje, on je štuka a mi smo grgeči. Bolje je grgečima da se nikad glavom ne okreću štuki, jer lako može da ih proguta, nego

repom, jer onda brane oštra peraja. Neka ga đavo što pre na ražanj natakne i poliva katranom, da ne pregori. — Drugo? — upita Mirski. — Drugo, — odgovori Zagloba — kad bismo mu kakvim slučajem dopali ruku, skuvao bi nam takvu poparu, da bi sve svrake u Litvi imale o čemu da krešte... Pogledajte šta je bilo u pismu koje je Kovaljski nosio komandantu u Birže, i poznajte pana vojvodu viljnjanskoga, ako ga do sad niste poznavali! Pa otkopča župan, izvadi pismo iz nedara i dade ga Mirskom. — Ba! Nemački ili švedski? — odgovori stari pukovnik. — Ko od vas ume da ga pročita? Pokaza se da jedini pan Stanislav Skšetuski zna malo nemački, pošto je on često odlazio u torunj, ali pisano ni on nije umeo. — Onda ću vam ja kazati sadržinu — reče Zagloba. — Kad su u Upiti vojnici poslali na livade po konje, bilo je malo vremena, te ja naredim da dovuku za zulufe Jevrejina, za kojega svi tamo kažu da je strašno pametan, i on, imajući sablju za vratom, pročita expedite1 sve što je u njemu, i meni prevede. Dakle, pan hetman preporučuje biržanskom komandantu i, radi dobra kralja švedskoga, naređuje, da prvo isprati sprovodnike, pa da nas onda sve, bez izuzetka, strelja, ali tako da se to ne pročuje. Pukovnici pljesnuše rukama od čuda, osim Mirskoga, koji, poklimavši glavom, reče: — I meni, što ga poznajem, bilo je čudno, i nikako mi nije išlo u glavu kako nas pušta žive iz Kjejdana. Moralo je biti nekih razloga koje mi ne znamo, a zbog kojih on sam nije mogao da nas osudi na smrt. — Sigurno mu je bilo do javnoga mnenja. — Možda. — Ipak je čudo kako je nečovečan! — reče mali vitez. — Ta nedavno smo mu ja i Ganhof spasli život. — A ja služim pod njegovim ocem i pod njim trideset i pet godina! — reče Stankjevič. — Strašan čovek! — dodade Stanislav Skšetuski. — Stoga je takvome bolje ne ulaziti u čeljusti — reče Zagloba. — Neka ga đavo nosi! Izbegavajmo s njim bitku, a mesto toga opljačkajmo mu dobra uz put. Hajdemo vojvodi vitepskom da bismo imali neku zaštitu, nekoga starešinu nad sobom, a uz put uzmimo što se može iz 1

Brzo.

ćilera, konjušnica, štala, žitnica i pivnica. Čisto mi se duša na to smeje i budite uvereni da me niko tu neće nadmašiti. Što možemo skupiti novca na dobrima — uzmimo i to. Ukoliko bučnije i snabdeveniji odemo vojvodi vitepskom, utoliko će nas primiti radije! — On će nas i ovako primiti rado — odgovori Oskjerka. — Ali je dobar savet da se ide k njemu, i boljega niko neće smisliti. — Svi ćemo glasati za to — dodade Stankjevič. — Dabogme! — reče pan Mihal. — Dakle vojvodi vitepskom! Neka on bude taj vođa za koga smo molili Boga. — Amin! — rekoše ostali. Pa su jezdili neko vreme ćutke, dok se pan Mihal ne poče vrteti na sedlu. — A kako bi bilo da i Šveđane malo drpnemo uz put? — reče najzad, pogledajući drugove. — Moje je mišljenje, ako se ukaže prilika, zašto da ne? — odgovori Stankjevič. — Sigurno je Rađivil uveravao Šveđane da celu Litvu ima u ruci i da će svi rado napustiti Jana Kazimira, pa neka se pokaže da to nije istina. — I opravdano — reče Mirski. — Ako nam kakav odred naiđe pod ruku, da ga pregazimo. Slažem se s tim da na samoga kneza ne napadamo, jer mu ne možemo odoleti. To je veliki ratnik! Ali, izbegavajući boj, vredelo bi probaviti nekoliko dana oko Kjejdana. — Da mu opustošimo dobra? — upita Zagloba. — Ne zato! Nego da skupimo više ljudi. Moj i pana Stankjeviča steg dobeći će k nama. Ako su već razbijeni, što je mogućno, opet će pojedinci dolaziti k nama. A pridružiće se i nešto vlastele. Odvešćemo panu Sapjehi više vojnika, s kojima će lakše moći što da preduzme. Zaista je taj račun bio dobar, a kao prvi primer mogli su da posluže dragoni pana Roha, koji su svi, osim njega samog, prišli bez ustezanja panu Mihalu. Takvih se moglo naći u Rađivilovoj vojsci više. Uz to se moglo pretpostaviti i da će prvi napad na Šveđane izazvati otpti ustanak u tome kraju. Odluči, dakle, pan Volodijovski da te noći krene ka Ponjevježu, da skupi koliko još može laudanske vlastele u okolini Upite, pa da odatle uđe u Rogovsku prašumu, u koju će se, kako se nadao, skloniti ostaci razbijenih pobunjenih stegova. U međuvremenu je stao na odmor pored reke Laveče, da se ljudi i konji nahrane. Tu su ostali do noći, gledajući iz leštara na drum, kojim su prolazile sve nove i nove grupe seljaka, koje su bežale u šumu od očekivanog švedskog napada.

Vojnici, poslani na put, dovodili su s vremena na vreme pojedine seljake da bi se štogod raspitali o Šveđanima, ali se od njih malo šta moglo saznati. Seljaci su bili uplašeni, i svaki je pojedini govorio da Šveđani samo što nisu naišli, ali tačnih vesti niko nije mogao dati. Kad se sasvim smrče, pan Volodijovski naredi da se jaše; ali, pre no što pođoše, do ušiju im jasno dopre zvuk zvona. — Šta je to? pitao je Zagloba. — Za večernje je već suviše dockan? Pan Volodijovski je pažljivo slušao neko vreme. — To je na uzbunu! — reče. Zatim pođe duž stroja. — A ne znate li koji — pitao je — koje je selo ili varošica na toj strani? — Klavani, pane pukovniče! — odgovori jedan od Gošćeviča. — Mi tamo nosimo potašu. — Čujete li zvona? — Čujemo! To je neobično! Pan Mihal dade znak trubaču i odmah se ču slab zvuk trube u mračnoj česti. Steg se krete. Svi su upirali oči u pravcu odakle se čulo sve jače zvonjenje; i nije se uzalud gledalo, jer ubrzo sinu na vidiku crvena svetlost i pojačavaše se svaki čas. — Požar! — šaptali su vojnici. Pan Mihal se naže Skšetuskome: — Šveđani! — reče. — Okušaćemo! — odgovori pan Jan. — Samo mi je čudo što pale. — Morao se vlastelin odupreti, ili su se digli seljaci ako su napali na crkvu. — Dobro, videćemo! — reče pan Mihal. I dunu na nos od zadovoljstva. U taj mah Zagloba dokasa k njemu. — Mihale! — Šta je? — Već vidim da ti je švedsko meso zamirisalo. Sigurno će biti boja, a? — Kako Bog odredi! Kako Bog odredi! — A ko će sužnja čuvati? — Kakvog sužnja? — Pa nije mene, nego Kovaljskoga. Vidiš, Mihale, strašno je važna

stvar da on ne umakne. Imaj na umu da hetman ne zna ništa što se desilo, i ni od koga neće saznati ako mu Kovaljski ne javi. Treba narediti pouzdanim ljudima da ga čuvaju, jer je za vreme borbe lako uhvatiti maglu, osobito još, tu se može upotrebiti i lukavstvo. — On je sposoban za lukavstvo koliko i ona kola na kojima sedi. Ali imaš pravo da treba nekoga ostaviti pored njega. Hoćeš li ti da ga za to vreme čuvaš? — Hm! Žao mi je boja!... Istina, ja noću kraj vatre skoro ništa ne vidim. Da se tučemo danju, nikad me ne bi na ovo privoleo... Ali pošto publicum bonum 1 to zahteva, neka bude tako! — Dobro. Ostaviću ti pet-šest ljudi za pomoć, a ako bi pokušao da beži — kuršum u čelo. — Zgnječiću ga ja prstima kao vosak, ne boj se... Ali onamo je svetlost sve veća. Gde da se zadržim s Kovaljskim? — Gde hoćeš. Nemam sad vremena! — reče pan Mihal. I odjaha napred. Požar se sve više širio. Vetar duhnu od strane vatre i sa zvonjenjem donese odjek pucnjave. — Kasom! — komandova Volodijovski.

1

Opšte dobro.

XVIII

Dojezdivši

blizu sela, usporiše hod i ugledaše široku ulicu osvetljenu plamenom tako da bi se čiode po njoj mogle kupiti, jer je sa obe strane gorelo po nekoliko kuća, a druge su se lagano palile od njih, pošto je vetar bio vrlo jak i nosio varnice, na susedne krovove i čitave snopove varnica, nalik na ognjene ptice. Na ulici je plamen osvetljavao veće i manje gomile ljudi, koji su se živo kretali u raznim pravcima. Ljudska vika mešala se sa jekom zvona na skrivenoj u drveću crkvi, sa rikom marve, lavežom pasa i retkim pucnjima. Prišavši bliže, vojnici pana Volodijovskoga ugledaše rajtare u okruglim šeširima, ali ih nije bilo mnogo. Jedni su se borili sa gomilama seljaka naoružanih motkama i vilama, pucajući na njih iz pištolja i nagoneći ih iza kuća, u vrtove; drugi su izgonili mačevima na put volove, krave i ovce. Neki, koji su se jedva mogli nazreti u čitavim brdima od perja, navešali su o sebe pernatu živinu, koja je još lepršala krilima u predsmrtnim mukama. Dvadesetak ih je držalo konje, svaki po dva ili tri, koji su pripadali drugovima, svakojako zauzetim pljačkanjem kuća. Put u selo bio je malo nizbrdan, kroz brezov gaj, te su Laudanci, neviđeni, videli napad neprijatelja na selo kao neku sliku obasjanu požarom, pri čijem su se blesku mogli razlikovati tuđinski vojnici, seljaci, žene, koje su vukli konjanici, i neuređene gomilice ljudi koji su se branili. Sve se to kretalo živo, kao lutke u vertepima, derući se, psujući, kukajući. Požar je u seocetu plamteo i huktao sve strašnije. Pan Volodijovski, približivši se sa stegom širom otvorenoj seoskoj kapiji, naredi da se uspori hod. Mogao je on da kidiše i jednim udarom da smlavi napadače, koji se ničemu nisu nadali; ali je mali vitez odlučio da „okuša Šveđane“ u potpunoj, otvorenoj borbi, te je naročito udešavao da ga oni vide. I doista je nekoliko rajtara, koji su stajali kod seoske kapije, opazilo

steg koji se približavao. Jedan od njih otrča oficiru, koji je stajao s golim mačem usred oveće grupe konjanika nasred puta, i stade mu govoriti nešto, pokazujući rukom na onu stranu sa koje je silazio sa svojim ljudima pan Volodijovski. Oficir zakloni oči rukom i pogleda, zatim mahnu rukom i odmah truba jeknu usred izmešane vike ljudi i rike marve. I ovde su naši vitezovi mogli da se dive izvežbanosti švedskoga vojnika; jer tek što jeknuše prvi zvuci, a jedni rajtari stadoše ispadati iz kuća, drugi pobacaše upljačkane stvari, ostaviše volove, ovce, pa potrčaše konjima. Dok bi okom trenuo stadoše u red, pri čemu se srce maloga viteza ispuni divljenjem, tako su vojnici bili odabrani. Sve momci visoki i snažni, u kaftanima sa kožnim pojasima preko ramena, u jednakim crnim šeširima, sa visokim okovratnicima; svi su imali jednake mrke konje i stajali kao zid, sa mačevima k ramenu, pogledajući oštro ali mirno ka putu. Iz reda se izdvoji oficir s trubačem, očevidno hoteći da vidi ko su ti što se približavaju ovako lagano. Nesumnjivo je mislio da je ovo neki Rađivilov steg, od koga se nije nadao kavzi. Stao je, dakle, mahati mačem i šeširom, a trubač je neprestano trubio u znak da hoće pregovore. — Neka neko opali na njih iz šešane — reče mali vitez — da znaju čemu se od nas mogu nadati. Pucanj jeknu, ali sečenice ne dobaciše, jer su bili predaleko. Oficir je još mislio da je to neki nesporazum, jer je stao samo jače da viče i da maše šeširom. — Opalite i drugi put! — naredi pan Volodijovski. Posle drugoga pucnja oficir se okrete i vrati se, iako ne baš žurno, svojim ljudima, koji takođe u kasu pođoše k njemu. Prvi je red Laudanca već ulazio u kapiju. Švedski oficir viknu nešto svojim ljudima; mačevi, koje su sve dotle rajtari držali k ramenu, spustiše se i obesiše o kajase — a svi jednovremeno povadiše pištolje iz kubura i nasloniše ih na unkaše, sa cevima uvis. — Odličan vojnik! — progunđa Volodijovski, videći brzinu i skoro mehaničku složnost njihovih pokreta. Potom se osvrte na svoje, da vidi jesu li u redu, namesti se u sedlu i komandova: — Napred! Laudanci se poviše po sedlima i poleteše kao vihor.

Šveđani ih pustiše blizu, pa onda opališe pištolje; ali je plotun malo škodio Laudancima, jer je samo nekolicina ispustila uzde i povila se na oblučje, ostali dopadoše i sudariše se sa rajtarijom prsa u prsa. Litvanski su laki stegovi još upotrebljavali koplja, koja je u krunskoj vojsci imala samo husarija; ali je pan Volodijovski, nadajući se boju u stisci, naredio te su ih pre toga poboli kraj puta, stoga odmah dođe do sabalja. Prvi juriš ne uspe da raskine Šveđane, ali ih potisnu nazad tako da su stali uzmicati, sekući i bodući rapirima, a Laudanci su ih besno gonili pred sobom duž ulice. Trupovi su počeli da padaju gusto. Stiska je bivala sve veća: zveket sabalja je rasterao seljake iz široke ulice, u kojoj se vrelina od zapaljenih kuća nije mogla podneti, jer su kuće od druma i ograda bile odvojene baštama. Šveđani, potiskivani sve jače, povlačili su se lagano ali uvek u dobrom poretku. A i teško im je bilo da se rasture, jer su jaki plotovi zagrađivali put s obe strane. Ponekad pokušaju da se zaustave, ali ne mogu da odole. Ovo je bila čudna bitka, u kojoj su se, zbog razmerno uskoga mesta, borili samo prvi redovi, a zadnji su jedino mogli da potiskuju prednje. No baš stoga borba se pretvorila u besnu seču. Pan Volodijovski, umolivši najpre starije pukovnik i Jana Skšetuskoga da za vreme napada paze na vojnike, uživao je do mile volje u prvome redu. I svaki čas je poneki švedski šešir padao pred njim na gomilu, kao da tone; ponekad je rapir, izbijen iz ruku rajtarovih, uzletao, fijučući, iznad stroja, a u isti mah je odjekivao strašan ljudski krik i opet je šešir padao; zamenjivao ga je drugi, drugoga treći; ali je Volodijovski išao stalno napred, njegove su male oči sijale kao dve zlokobne varnice, i nije padao u vatru niti se zanosio, nije mahao sabljom kao motkom; ponekad, kad pred sobom nije imao nikoga na dohvat sablje, okretao je lice i kacigu malo desno ili levo i obarao, dok bi okom trenuo, rajtara pokretom po izgledu beznačajnim, i strašan je bio zbog tih pokreta malih a munjevitih, skoro neljudskih. Kao što žena pri branju konoplje utone u nju tako da je ona potpuno zakloni, ali po padanju krunica lako poznaješ njen put, tako se i on gubio trenutno iz očiju u gomili krupnih ljudi; ali tamo gde su oni padali kao klas pod srpom žeteočevim koji podseca stabljike ozdo, tamo je baš bio on. Stanislav Skšetuski i mrki Juzva Butrim, zvani Beznogi, išli su odmah za njim. Najzad švedski stražnji redovi počeše da izlaze iz ograda u prostraniji vrt pred crkvom i zvonikom, a za njima izađoše i prednji.

Razleže se oficireva komanda, koji je očevidno želeo da sve svoje ljude jednovremeno uvede u boj, i dotle izdužen pravougaonik rajtara razvi se u času u širinu, u dugu liniju, hoteći celim frontom da se odupre. Ali Jan Skšetuski, koji je pazio na opšti tok bitke i predvodio čelo stega, ne pođe za primerom švedskoga kapetana, nego prvo kidisa svom silinom u smaknutom stroju koji, naišavši na već slabiji švedski zid, probi ga u trenutku kao klinom, pa skrete trkom ka crkvi, ka desnoj strani, dolazeći tim pokretom za leđa polovini Šveđana, a na drugu jurnuše s rezervom Mirski i Stankjevič, imajući pod sobom deo Laudanaca i sve dragone Kovaljskoga. Uzavreše sada dve bitke, ali ne potrajaše dugo. Levo krilo, na koje je udario Skšetuski, ne uspe da se uredi i rasturi se prvo; desno, u kome je bio i sam oficir, duže je davalo otpora, ali, suviše razvučeno, poče da se lomi, da se meša, najzad pođe za primerom prvoga. Vrt je bio prostran, ali za nesreću bio je sa svih strana ograđen visokim plotom, a suprotne vratnice je crkvena posluga, videći šta se događa, zatvorila i poduprla. Rastureni Šveđani su zbog toga trčali u krug, a Laudanci su jurili za njima. Ponegde su se tukli u ovećim gomilama, po nekoliko desetina, sabljama i rapirima; ponegde se boj prometnuo u niz megdana i čovek se sudarao sa čovekom, rapir se ukrštao sa sabljom, ponekad grune pištolj. Ovde-onde je rajtar, izmakavši ispod jedne sablje, jurio pravo pod drugu. Ovde-onde se Šveđanin ili Litvanac izvlačio ispod oborenoga konja i odmah padao pod udarcem sablje koja ga je čekala. Sredinom vrta trčali su zahuktani konji bez jahača, raširenih od straha nozdrva i lepršave grive; neki su se ujedali, neki oslepeli i pobesneli obrtali su sapi gomili boraca i tukli ih kopitama. Pan Volodijovski, obarajući mimogred rajtare, tražio je očima po vrtu ofncira; pajzad ga ugleda gde se brani od dva Butrima i priskoči mu. — U stranu! — viknu na Butrime — u stranu! Poslušni vojnici odskočiše — a mali vitez pritrča i sudari se sa Šveđaninom, da su konji popadali na sapi. Oficir je očevidno hteo bodom da skine protivnika s konja, ali pan Volodijovski podmetnu balčak svoga dragonskoga paloša, okrete munjevitim polukrugom i rapir pršte. Oficir se saže kuburama, ali u taj mah, posečen po jagodici, ispusti uzde iz levice. — Živoga uhvatiti! — viknu Volodijovski Butrimima. Laudanci uhvatiše ranjenika i pridržavahu ga, jer se ljuljao na sedlu, a mali vitez jurnu u dubinu vrta, pa je i dalje jezdio među rajtarijom,

gaseći ih pred sobom kao sveće. Ali su Šveđani već svuda stali da podležu, veštijoj u mačevanju i megdanima, vlasteli. Neki su uzimali mačeve za oštrice i pružali balčake protivnicima, neki su bacali oružje; reč „pardon“ čula se sve češće na bojištu. No se na to nije osvrtalo, jer je pan Mihal naredio da se samo nekoliko njih poštedi; ostali, videći to, laćali su se ponovo oružja i umirali kako dolikuje vojnicima, posle očajne odbrane, otkupljujući obilatom krvlju svoju smrt. Sat docnije ginuli su ostaci. Seljaci jurnuše gomilom, putem od sela, u vrt, da hvataju konje, dotuku ranjenike i pljačkaju poginule. Tako se svrši prvi sukob Litvanaca sa Šveđanima. Za to je vreme pan Zagloba, stojeći podalje u brezovoj šumici, s kolima na kojima je ležao pan Roh, morao da sluša njegove gorke prekore, što je kao rođak ovako nedostojno sa njim postupio. — Upropastili ste me, ujače, sasvim, jer me ne samo u Kjejdanima čeka kuršum u čelo, nego će i večita sramota pasti na moje ime. Od sada ko bude hteo reći: tikvan, može reći: Roh Kovaljski! — I doista, malo će ih se naći koji bi to hteli da poriču — odgovori Zagloba — a najbolji je dokaz to što se ti čudiš što sam te uhvatio na udicu, ja, koji sam krimskoga kana obrtao kao čigru. Valjda si ti, balavče, mislio da ću te ja pustiti da me sprovedeš u Birže, sa onako čestitim ljudima, pa da predaš u čeljusti Šveđanima najveće ljude, decus1 poljske države? — Pa ja vas nisam vodio od svoje volje. — Ali si bio dželatov sluga, a to je za vlastelina stid, to je sramota koju moraš oprati, inače ću se odreći i tebe i svih Kovaljskih. Biti izdajica gore je no biti nevaljalac, ali biti pomoćnik goremu i od nevaljalca, to je najgore! — Ja sam hetmanu služio! — A hetman đavolu! Eto ti... Glup si ti, Roše znaj to jednom za svagda, i u prepirke se ne upuštaj, nego se drži meni za skut, pa ćeš još moći da postaneš čovek, jer je, to treba da znaš, mnogi preko mene dobio to unapređenje. Dalji im razgovor prekide pucnjava, jer baš tada poče borba u selu. Zatim je pucnjava prestala, ali je žagor trajao jednako i vika je dopirala čak do ovoga sklonitoga mesta u breziku. 1

Ukras.

— Pan Mihal već radi — reče Zagloba. — Nije on veliki, ali je nasrtljiv kao zolja. Naljuskaće se tamo onih prekomorskih đavola kao graha. Više bih voleo da sam tamo, no ovde, ali zbog tebe moram samo da slušam iz ovoga brezika. Takva li je tvoja zahvalnost? Je li to postupak dostojan rođaka? — A zašto ja treba da budem zahvalan? — Zato što tobom izdajnik ne ore kao volom, iako si za oranje najsposobniji, jer si glup a zdrav, razumeš?... Ej! Tamo je sve žešće... Čuješ li?... To sigurno Šveđani onako riču kao telad na paši. Ovde se Zagloba uozbilji, jer je bio malo nespokojan; najednom reče, gledajući oštro u oči Rohu: — Kome želiš pobedu? — Razume se našima. — A vidiš! A što ne Šveđanima? — Jer i ja bih voleo da ih tučem... Naši su naši! — Savest se u tebi budi... A kako si mogao svoju krv Šveđanima da vodiš? — Jer sam imao zapovest. — Ali sad nemaš zapovesti? — To je istina. — Tvoja vlast je sad pan Volodijovski, niko više! — Pa jest... tako mu dođe! — Imaš da radiš ono što ti pan Volodijovski zapoveda... — Pa moram. — On će ti zapovedati da se prvo odrekneš Rađivila i da ne služiš više njemu, nego otadžbini. — Kako to? — pitao je Roh, češući se po glavi. — Zapovest! — podviknu pan Zagloba. — Razumeš! — odgovori Roh. — Onda dobro! Prvom prilikom tući ćeš Šveđane! — Kad je zapovest, onda je zapovest! — odgovori Kovaljski i odahnu duboko, kao da mu težak teret spade s grudi. I Zagloba je bio zadovoljan, jer je imao s panom Kovaljskim svoje planove. Stadoše, dakle, zajedno da slušaju odjeke bitke i slušahu još čitav sat, dok se sve ne utiša. Zagloba je bio sve nespokojniji. — Je li mogućno da nisu uspeli? — Vi ste, ujače, stari ratnik, a možete tako što da govorite! Da su potučeni vraćali bi se pored nas gomilama. — Tako je... Vidim da i tvoja pamet za ponešto vredi.

— Čujete li topot! Idu voljno. Morali su iseći Šveđane. — Samo da li su to naši? Da pođem da izvidim, šta li? Rekavši to, pan Zagloba spusti sablju na kajas, pa uze pištolj u ruku i krete napred. Ubrzo spazi pred sobom crnkastu masu, kako se kreće lagano putem; u isti mah ču razgovor. Napred je jahalo nekoliko ljudi, razgovarajući glasno, i panu Zaglobi odmah dopre do ušiju poznati mu glas pana Mihala, koji je govorio: — Dobri momci! Ne znam kakva im je pešadija, ali je i konjica odlična! Zagloba mamuznu konja. — Kako ste? Kako ste? Već me je nestrpljenje obuzimalo i hteo sam da poletim u boj... A je li ranjen koji? — Svi su zdravi, hvala Bogu! — odgovori pan Mihal. — Ali smo dvadeset i nekoliko dobrih vojnika izgubili. — A Šveđani? — Pobili smo ih do noge. — Mihale, morao si tamo uživati kao pas u hladu. A je li bilo lepo mene staroga ostavljati ovde na straži? Umalo mi duša nije ispala, toliko mi se htelo švedovine. Žive bih jeo! — Možeš dobiti i pečenih, jer ih je dvaestina i izgorela. — Neka ih psi jedu. A jeste li uzeli što zarobljenika? — Komandira i sedam rajtara. — Šta misliš sa njima? — Naredio bih da ih povešaju, jer su kao razbojnici napali na nevino selo i ljude ubijali. Ali Jan veli da to ne ide. — Slušajte, panovi, šta mi je za ovo vreme palo na um. Ne vredi ih vešati, naprotiv, treba ih pustiti u Birže što pre. — A što to? — Znate me kao vojnika, poznajete kao državnika. Pustimo Šveđane, ali im ne kazujmo ko smo. Naprotiv, govorimo da smo Rađivilovi ljudi, da smo po hetmanovoj zapovesti isekli ovaj odred, da ćemo i dalje tući sve na koje naiđemo, jer se hetman samo lukavo pretvarao da prelazi Šveđanima. Oni će se tamo hvatati za glave i strašno ćemo hetmanovo poverenje potkopati. Boga mi, ako ova misao ne vredi više od vaše pobede, neka mi izraste rep kao konju. Jer uzmite u obzir samo to da će ovo pogoditi i Šveđane i Rađivila. Kjejdani su od Birža daleko, a Rađivil od Magnusa još dalje. Pre no što se objasne zašto i kako, gotovi su da se potuku! Zavadićemo izdajnika s napadačima, a ko će tu najviše dobiti ako ne Poljska?

— Divan je to savet i zacelo pobede vredan, puška ga ubila! — reče Stankjevič. — U vas je kancelarska pamet, — dodade Mirski — jer da će im to pobrkati račune, hoće. — Sigurno je da tako treba učiniti — reče pan Mihal. — Još sutra ću ih pustiti, ali sad neću ništa da znam, jer sam strašno umoran... Tamo je bilo vrućina kao u peći... Uf! Sasvim su mi ruke utrnule... A ni oficir ne bi mogao danas ići, jer je ranjen... — Kako samo da im to sve kažemo! Šta vi, oče, savetujete? — pitao je Jan Skšetuski. — I o tome sam razmišljao — odgovori Zagloba. — Kovaljski mi je pričao da među njegovim dragonima ima dva Prusa, koji znaju dobro nemački i otresiti su ljudi. Neka im oni to kažu nemački, a taj jezik Šveđani sigurno znaju, pošto su toliko godina u Nemačkoj vojevali. Kovaljski je već naš dušom i telom. Krasan je to čovek i velika će biti korist od njega. — Dobro! — reče Volodijovski. — Neka neko od vas bude ljubazan i uredi to, jer ja već ni glasa nemam od umora. Javio sam već ljudima da ćemo ostati do sutra ovde, u breziku. Hrane će nam doneti iz sela, a sada da se spava! O stražama će voditi brigu moj poručnik. Znate li da vas skoro ne vidim, toliko mi se oči sklapaju... — Panovi, — reče pan Zagloba — ima jedan stog odmah iza brezika, hajdemo tamo, naspavaćemo se do mile volje, pa sutra na put... Ovamo se više nećemo vraćati, sem sa panom Sapjehom protiv Rađivila.

XIX

Otpočeo je, dakle, u Litvi građanski rat koji je, pored dve navale na granice Poljske i sve upornijega ukrajinskoga rata, prepunio meru nesreće. Redovna litvanska vojska, iako tako malobrojna da nijednome ponaosob neprijatelju ne bi mogla uspešno da se odupre, razdelila se na dva tabora. Jedni su, osobito najamničke čete, bili uz Rađivila; drugi su, a oni su bili većina, proglašujući hetmana izdajnikom, protestovali oružjem protiv sjedinjenja sa Švedskom, ali bez jedinstva, vođe, plana. Vođa je mogao biti vojvoda vitepski, ali je on u taj mah isuviše bio zauzet odbranom Bihova i očajnom borbom u dubini zemlje da bi se odmah mogao staviti na čelo pokreta protiv Rađivila. Međutim su i napadači, smatrajući svaki celu zemlju kao svoju sopstvenost, stali da šalju jedan drugom preteća poslanstva. Iz ovih njihovih svađa moglo je u budućnosti proizići spasenje Poljske; ali, pre no što je među njima došlo do neprijateljskih koraka, u celoj Litvi zavlada neopisan nered. Rađivil, prevaren u računu o vojsci, odluči da je primora na poslušnost. Jedva je pan Volodijovski stigao sa svojim odredom po klavanjskom boju do Ponjevježa, a do ušiju mu dođe glas da je hetman uništio stegove Mirskoga i Stankjeviča. Jedan deo je silom pridružen Rađivilovoj vojsci, drugi je pobijen ili rasteran na sve četiri strane. Ostaci su se potucali pojedinačno ili u gomilicama po selima i šumama, tražeći skloništa od osvete i potere. Svakoga dana su begunci prilazili odredu pana Mihala, povećavajući njegovu snagu, a i donoseći najrazličitije novosti. Najvažnija je bila o pobuni redovnih stegova u Podljasju, oko Bjalostoka i Tikoćina. Pošto je ruska vojska zauzela Viljno, imali su ovi stegovi da brane pristup u krunske zemlje. No saznavši o hetmanovoj izdaji stvorili su oni savez, na čije su čelo stala dva pukovnika: Horotkjevič i Jakub Kmićic, brat od strica najvernijega Rađivilovoga

pomagača Andžeja. Ime ovoga poslednjega vojnici su izgovarali sa grozom. On je bio glavni pomagač pri razbijanju stegova Stankjeviča i Mirskoga, on je streljao bez milosti uhvaćene drugove. Hetman mu je verovao slepo i baš u poslednje vreme poslao ga je protiv stega Njevjarovskoga, koji mu je, ne idući za primerom svoga pukovnika, odrekao poslušnost. Ovaj poslednji izveštaj pan Volodijovski sasluša s velikom pažnjom, zatim se obrte pozvanim u savet drugovima i reče: — Šta biste, panovi, kazali kad bismo mi, mesto da pohitamo pod Bihov, vojvodi vitepskom, pošli u Podljasje tim stegovima što su osnovali savez? — Iz usta si mi to izvadio — reče Zagloba. — Bićemo bliže svome zavičaju, a uvek je među svojima bolje. — Begunci kažu još i to — reče Jan Skšetuski — da su slušali kako je kralj naredio nekim stegovima da se vrate iz Ukrajine, da bi na Visli dali otpor Šveđanima. Ako se to potvrdi, onda bismo se mogli naći među starim drugovima, mesto što se ovde potucamo od nemila do nedraga... — A ko će tim stegovima zapovedati? Da li znate panovi? — Kažu krunski logorski starešina — odgovori pan Volodijovski. — Nego to više ljudi nagađaju no što znaju, pošto pouzdane vesti nisu mogle još doći. — Ma kako da je, — reče Zagloba — predlažem da se ide u Podljasje. Možemo tamo one pobunjene stegove povući za sobom i odvesti kralju, a onda to sigurno neće proći bez nagrade. — Pa neka tako bude! — rekoše Oskjerka i Stankjevič. — Stvar nije laka, — govorio je mali vitez — provući se u Podljasje, jer će se trebati hetmanu kroz prste provlačiti; ali da probamo. Kad bi pri tom sreća donela da Kmićica gde na putu dokopamo, rekao bih mu na uho nekoliko reči, od kojih bi koža na njemu pozelenela... — Zaslužio je on to! — reče Mirski. — Jer što tamo neki stari vojnici, koji su čitav vek pod Rađivilima proslužili, idu s hetmanom, nije im se čuditi; ali ona ubojica služi jedino iz lične koristi i zadovoljstva koje u izdajstvu nalazi. — Dakle u Podljasje? — upita Oskjerka. — U Podljasje! U Podljasje! — povikaše svi zajedno. No stvar nije bila manje teška, kako je govorio Volodijovski, jer da se dođe u Podljasje trebalo je prolaziti pored Kjejdana, kao pored pećine u kojoj je bio lav. Drumovi i šume, varošice i sela bili su u Rađivilovim rukama; malo iza Kjejdana bio je Kmićic, sa konjicom, pešadijom i topovima. A hetman

je već znao o bekstvu pukovnika, o pobuni stega Volodijovskoga, o klavanjskoj bici, i ova poslednja ga je toliko razjarila, da su se bojali za njegov život, jer mu je napad sipnje bio za neko vreme prekinuo disanje. A imao je prava da se ljuti, čak i da očajava, pošto mu je ova bitka navukla na glavu čitavu buru švedsku. Prvo su, odmah posle nje, počeli mestimice da seku manje švedske odrede. To su činili seljaci i pojedina vlastela na svoju ruku, ali su Šveđani to stavljali na račun Rađivilu, osobito stoga što su oficir i vojnici, posle bitke poslani u Birže, priznali pred komandantom da je na njih udario Rađivilov steg po njegovoj zapovesti. Posle nedelju dana stiglo je pismo knezu od Biržanskoga komandanta, a posle deset dana od samoga Magnusa de la Garde, glavnoga zapovednika švedske vojske. „Ili vi, svetli kneže, nemate snage i ugleda“ — pisao je ovaj poslednji — „a u takvom slučaju kako ste mogli sklapati ugovor u ime cele zemlje? — ili hoćete prevarom da upropastite vojsku njegovog veličanstva. Ako je tako, milost moga gospodara odvraća se od vas i kazna će vas brzo stići ako ne pokažete kajanja i pokornosti i ako vernom službom svoju krivicu ne popravite“... Rađivil posla odmah glasnike s objašnjenjem kako je i šta je bilo; ali je šiljak ostao u ponosnoj duši i bolna rana počela da se pozleđuje sve gore. On, čija je reč doskora drmala ovim krajem, većim od cele Švedske — on, za čiju bi polovinu dobara mogli da se kupe svi švedski plemići; on, koji se svome vlastitom kralju protivio, mislio je da je vladaocima ra van i u svojoj gordosti kao po suncu hodio — morao je sada da sluša pretnje jednoga švedskoga generala, morao je da sluša lekcije o kajanju i vernosti. Istina, ovaj general bio je kraljev zet, ali ko je bio i sam taj kralj, otimač prestola koji je po pravu i kolenu pripadao Janu Kazimiru? A na prvome mestu hetmanov se bes obrnuo protiv onih koji su bili povod za ovo poniženje, i zakle se u sebi da će izgaziti nogama pana Volodijovskoga, pukovnike koji su sa njima bili i ceo laudanski steg. S tom namerom se krenuo protiv njih i kao što šumu opkoljavaju lovci mrežama, da bi ulovili vučje leglo, tako je on njih opkolio i stao goniti bez odmora. Međutim došao mu je glas da je Kmićic potukao steg Njevjarovskoga, vlastelu razagnao ili isekao, proste vojnike uzeo u svoj steg, te mu je hetman naredio da mu pošalje deo vojske, da bi tim sigurnije udario. „Ti ljudi“ — pisao je hetman — „za čiji si me život onako pametljivo molio, a naročito Volodijovski sa onim drugim probisvetom, pobegli su

na putu u Birže. Poslali smo namerno s njima najglupljega oficira, da ga ne bi mogli pridobiti, ali i taj je ili izdao ili su mu podvalili. Danas Volodijovski ima ceo laudanski steg i begunci ga pojačavaju. U Klavanima su isekli sto dvadeset Šveđana, razglašujući da to čine po našoj zapovesti, zbog čega je između mene i Magnusa nastao veliki nesporazum. Ceo se posao može pokvariti zbog tih izdajica, kojima bismo, da nije bilo tvoga zauzimanja, naredili, kao što je Bog na nebu, da se glave odseku. I tako za milost ispaštamo, mada se uzdamo u Boga da će ih osveta brzo stići. Stigle su nam još vesti da se u Biljevičima, kod rosjenjskoga mačonoše, skuplja vlastela i protiv nas se dogovora — to treba sprečiti. Konjicu ćeš nam poslati svu, a pešadiju ćeš otpraviti u Kjejdane, da čuva zamak i varošicu, jer se od onih izdajnika, sve može očekivati. Ti pak otidi sa kojom desetinom konjanika u Biljeviče i mačonošu sa sinovicom odvedi u Kjejdane. Sada je ne samo tebi, no i nama do toga stalo, jer ko njih ima u rukama, taj ima celu Laudu, u kojoj se vlastela, po primeru Volodijovskoga, počinju buniti protiv nas. Harasimoviča smo poslali u Zabludovo sa uputstvima kako da postupi sa konfederatima. Tvoj bratučed Jakub ima veliki ugled među njima, pa mu napiši, ako misliš da pismom možeš nešto kod njega da postigneš. Uveravajući te u našu čvrstu milost, preporučujemo te Božjoj milosti.“ Pročitavši ovo pismo, Kmićic je bio zadovoljan u duši što su pukovnici uspeli da umaknu iz švedskih ruku i želeo je potajno da i iz Rađivilovih umaknu — ali opet izvrši sve njegove zapovesti, konjicu posla, pešadijom osigura Kjejdane, pa je čak i šančeve oko zamka i varošice počeo da kopa, zaričući se, čim svrši taj posao, da pođe u Biljeviče po mačonošu i devojku. „Silu neću upotrebiti, sem u krajnjem slučaju“ — mislio je a ni u kom slučaju neću Oljenku nagoniti. Uostalom, nije moja volja, nego kneževa zapovest! Neće me ona primiti ljubazno, znam to, ali će dati Bog te će se o mojim namerama uveriti, da služim Rađivilu ne protiv otadžbine, nego radi njenoga spasa. Ovako razmišljajući radio je revnosno na pojačanju Kjejdana, koji će u budućnosti biti sedište njegove Oljenke. Za to vreme je pan Volodijovski bežao pred hetmanom, a ovaj ga je uporno gonio. No pan Mihal je bio u velikom škripcu, jer su od Birža krenuli ka jugu znatni švedski odredi, istok je bio zauzet carskom vojskom, a na putu za Kjejdane vrebao je hetman. Pan Zagloba nije nimalo bio zadovoljan ovakvim stanjem stvari i sve se češće obraćao panu Volodijovskom s pitanjem: — Mihale, tako ti Boga, hoćemo li se probiti ili nećemo?

Ovde se o probijanju ne može ni govoriti! — odgovarao je mali vitez. — Ti znaš da ja nisam kukavica i da ću udariti na koga hoćeš, ma i na samoga đavola. Ali hetmanu ne mogu odoleti, jer se ja s njim ne mogu meriti!... Sam si rekao da smo mi grgeči a on štuka. Učiniću što god mogu da se izvučemo; ali ako dođe do boja, onda otvoreno izjavljujem da će on nas potući. — Pa će narediti da nas iseckaju i dadu psima. Pobogu! U svačije druge ruke, samo ne u Rađivilove!... A kad je tako, zar ne bi bilo bolje okrenuti Sapjehi? — Sad je već prekasno, jer nam zatvaraju put i hetmanova i švedska vojska. — Ðavo me natentao te sam nagovorio Skšetuske da dođu Rađivilu! — očajavao je pan Zagloba. No pan Mihal još nije gubio nade, osobito stoga što su ga i vlastela pa čak i seljaci izveštavali o hetmanovom kretanju, jer su se sva srca odbila od Rađivila. Izvlačio se, dakle, pan Mihal kako je umeo, a umeo je divno, pošto se skoro od detinjstva svikao u ratu sa Tatarima i kozacima. A naročito su ga proslavili, nekada u Jeremijinoj vojsci, marševi pred čambulima, izviđanja, iznenadni napadi, munjeviti pokreti u čemu je bio iznad ostalih oficira. Sada se, zatvoren između Upite i Rogova s jedne strane, a Njevjaže s druge, vrteo na prostoru od nekoliko milja, jednako izbegavajući bitku, mučeći Rađivilove stegove, čak i štrpkajući ih pomalo, kao vuk od ogara gonjen, koji se nekad blizu lovaca provuče, a kad mu se psi suviše primaknu, on se obrne i pokaže svoje bele zube. No kad je stigla Kmićicova konjica, hetman je poseo njom najmanje stazice i lično je došao da nadgleda da se dva krila od mreže sastanu. To je bilo kod Njevjaže. Mjelješkov i Ganhofov puk i dva stega konjice pod komandom samoga kneza napravili su luk, čija je tetiva bila reka. Pan Volodijovski je sa svojim pukom bio u sredini luka. Imao je doduše pred sobom jedini prolaz, koji je išao preko močvarne reke, ali su baš preko puta stajala dva škotska puka i dvesta Rađivilovih kozaka, uz to šest poljskih topova nameštenih tako da ni pojedinac pod njihovom vatrom ne bi mogao preći na drugu stranu. Tada se luk poče skupljati. Sredinu mu je vodio sam hetman. Srećom po pana Volodijovskoga noć i oluja s pljuskom prekidoše nastupanje, ali je zato opkoljenima ostalo samo deset hektara livade, obrasle šibljem, između polukruga Rađivilove vojske i reke, koju su s druge strane čuvali Škotlanđani.

Sutradan, tek što je osvit obeleo vrhove šiblja, pukovi pođoše napred, dođoše do reke i stadoše nemi od čuda. Pan Volodijovski je propao u zemlju — u šiblju nije bilo žive duše. I sam se hetman zapanjio, a potom su pravi gromovi pali na glave oficira, komandanata pukova koji su čuvali prelaz. I opet je kneza spopao tako silan napad sipnje, da su se prisutni pobojali za njegov život. No je gnev savladao i samu sipnju. Dva oficira, kojima su bile poverene straže na obali, bila su osuđena na smrt; ali je Ganhof najzad umolio kneza da se prvo ispita kako je zver mogla da umakne iz zamke. I doista pokazalo se da je Volodijovski, koristeći se pomrčinom i pljuskom, uveo iz šiblja ceo steg u reku i, plivajući ili gazeći pored obale, provukao se pored samoga Rađivilovoga desnoga krila, koje je dodirivalo korito. Nekoliko konja, zapalih poviše trbuha u blato, pokazivali su mesto na kome je izišao na desnu obalu. Iz daljih tragova lako je bilo videti da je svom konjskom brzinom otišao ka Kjejdanima. Hetman je iz toga odmah pogodio, da je ovaj imao nameru da se probije Horotkjeviču i Jakubu Kmićicu na Podljasje. Ali da prolazeći kraj Kjejdana ne zapali grad ili ne pokuša da opljačka zamak? Grozan strah steže hetmanovo srce. Veći deo njegove gotovine i dragocenosti bio je u Kjejdanima. Kmićic je doduše bio dužan da ih osigura pešadijom, ali ako to nije učinio, grad je mogao lako da postane plen drskoga pukovnika. Jer Rađivil nije sumnjao da će Volodijovski imati smelosti da udari na samu stolicu kjejdansku. Mogao je imati dovoljno i vremena pošto je, izvukavši se u početku noći, ostavio poteru najmanje šest sati za sobom. U svakom slučaju, trebalo je što brže pohitati u pomoć Kjejdanima. Knez ostavi pešadiju i poteče sa celom konjicom. Kad stiže u Kjejdane, Kmićica ne zateče, ali nađe sve u miru i dobro mišljenje o veštini mladoga pukovnika dvaput se pojača kad vide iskopane šančeve i na njima poljske topove. Toga istoga dana ih je pregledao s Ganhofom, a uveče mu reče: — On je to uradio sam, bez moje naredbe, i tako ih je dobro podigao, da bi se moglo dugo braniti čak i protiv artiljerije. Ako taj čovek ne slomi vrat u mladosti, može se popeti visoko. Bio je još jedan čovek kome je hetman morao da se divi, ali se ovo divljenje mešalo sa besnilom, jer je taj čovek bio pan Mihal Volodijovski. — Brzo bih svršio s bunom — govorio je Ganhofu — da imam dve takve sluge... Kmićic je možda okretniji, ali nema onoga iskustva, a onaj je vaspitan u Jeremijinoj školi, s one strane Dnjepra.

— Naređujete li da ga gonimo? — upita Ganhof. Knez ga pogleda i reče s naglaskom: — Tebe će potući, preda mnom će pobeći. Malo docnije nabra čelo i reče: — Ovde je sada sve mirno, ali ćemo morati uskoro krenuti u Podljasje, da svršimo sa onima. — Milostivi kneže, — reče Ganhof — čim se mi odavde krenemo, svi će se latiti oružja protiv Šveđana. — Koji svi? — Vlastela i seljaci. U isti će se mah, ne zadovoljavajući se samo Šveđanima, obrnuti i protiv disidenata, jer oni svu krivicu za ovaj rat bacaju na nas, da smo mi prišli neprijatelju, pa ga čak i doveli. — Meni je do brata Boguslava. Ne znam može li tamo u Podljasju da izađe na kraj sa konfederatima. — Ovde se tiče Litve, da se ona održi u poslušnosti prema nama i švedskom kralju. Knez stade da hoda po sobi, govoreći: — Kad bi se Horotkjevič i Jakub Kmićic mogli nekako uhvatiti... Dobra će mi tamo napasti, uništiti, opljačkati, kamen na kamenu neće ostaviti. — Sem da se s Magnusom sporazumemo da on, dok mi budemo u Podljasju, pošalje ovamo što više vojske. — S Magnusom... nikad! — odgovori Rađivil kome talas krvi jurnu u glavu. — Ako s kime, onda sa samim kraljem. Nije mi potrebno da pregovaram sa slugama kad mogu sa gospodarom. Kad bi kralj izdao naredbu Magnusu, da mi pošalje oko dve hiljade konjanika pod komandu, to bi bilo drugo... Ali Magnusa neću da molim. Trebalo bi nekoga poslati kralju, vreme je da se sa njim počnu pregovori. Mršavo lice Ganhofovo porumene malo, a oči mu sinuše od želje. — Kad biste, milostivi kneže, naredili... — Ti bi pošao, znam; ali da li bi došao, to je druga stvar. Ti si Nemac, a za tuđinca je opasno ulaziti u pobunjenu zemlju. Ko zna gde se sada kralj nalazi i gde će biti kroz pola meseca ili mesec? Treba po svoj zemlji ići... Sem toga... ne može to da bude!... Ti nećeš ići, jer tamo treba poslati svoga i od visokoga roda, da bi se kralj uverio da me sva vlastela nisu napustila. — Neiskusan čovek može mnogo da naškodi — reče nesmelo Ganhof. — Tamo poslanik neće imati drugoga posla, do da preda moja pisma i donese odgovor, a objasniti da nisam ja zapovedio da se potuku

Šveđani kod Klavanja svaki ume. Ganhof je ćutao. Knez opet stade nemirno hodati po sobi i po čelu mu se moglo videti da se bori sa mislima. I doista, otkako je napravio ugovor sa Šveđanima, nije zaznao ni časa mira. Proždirala ga gordost, grizla savest, jeo neočekivani otpor zemlje i vojske; preneražavala ga nepouzdana budućnost, pretnja propasti. Kidao se, jeo se, noći provodio bez sna, gubio zdravlje. Oči mu upale, omršao; lice, ranije crveno, postalo modrikasto, a skoro svakoga sata dodavala se po koja seda vlas u brkovima ili kosi. Ukratko, živeo je u muci i povijao se pod teretom. Ganhof ga je pratio očima po sobi; imao je još malo nade da će se knez predomisliti i njega poslati. Ali knez najednom stade i udari se po čelu. — Dva stega konjice na konje, smesta! Sam ću komandovati. Ganhof ga pogleda u čudu. — Pohod? — upita nehotice. — Idi! — reče knez. — Daj Bože da ne bude dockan.

XX

Kmićic, dovršivši šančeve i obezbedivši Kjejdane od iznenadnoga napada, nije mogao duže odlagati odlazak u Biljeviče po pana mačonošu rosjenjskoga i Oljenku, osobito i stoga što je hetmanova naredba bila jasna, da ih u Kjejdane dovede. Ali se panu Andžeju nije žurilo i, kad je najzad krenuo sa pedeset dragona, obuze ga takav nemir, kao da ide na unapred propali juriš. Osećao je da tamo neće biti ljubazno dočekan, i drhtao je pri pomisli da će se vlastelin usprotiviti možda i oružjem, i da će u takvom slučaju morati da upotrebi silu. Odlučio je najpre da nagovara i moli. U toj nameri, da bi svome dolasku oduzeo svaki izgled oružanoga napada, ostavi dragone u krčmi, udaljenoj oko stotinu metara od sela a oko tri-četiri stotine od dvora; on pak, samo sa narednikom i jednim dečkom, krete dalje, naredivši namerno spremljenim kolima da dođu malo docnije. Bilo je posle podne i sunce se već dobro klonilo zapadu, ali je iza burne i kišovite noći dan bio lep i nebo čisto; samo je mestimice na zapadnoj strani bilo išarano ružičastim oblačićima koji su zalazili lagano za vidik, nalik na stado ovaca koje odlazi iz polja. Kmićic je jezdio kroz selo uznemirena srca i nespokojno, kao Tatarin koji se, ulazeći prvi pred čambulom u selo, obazire na sve strane neće li gde opaziti oružane ljude u zasedi. Ali tri konjanika ne privukoše ničije pažnje, samo su bosa seoska deca bežala s druma ispred konja; seljaci pak, videći lepoga oficira, skidali su pred njim kape do zemlje. A on je jezdio napred i, prošavši selo, ugleda pred sobom dvor, staro gnezdo Biljeviča, a iza njega prostrane vrtove, koji su se završavali čak tamo na niskim livadama. Kmićic još više uspori hod i stade da razgovara sam sa sobom; očevidno je spremao odgovore na pitanja, a međutim je zamišljeno pogledao zgrade. To nije bila nimalo velikaška stolica, ali se na prvi pogled pogađalo da tu boravi vlastelin više no srednjega stanja. Sam dom, okrenut leđima vrtu a licem drumu, bio je ogroman, ali drven.

Borovi zidovi su potamneli od starosti tako da su okna u prozorima izgledala prema njima bela. Nad zidovima dizao se ogroman krov sa četiri dimnjaka u sredini i dva golubarnika u uglovima. Čitavi oblaci belih golubova bili su na krovu, čas poletajući s lepršanjem krila, čas padajući kao bele pahuljice na crnu šindru, čas lepršajući oko direka koji su držali trem. Ovaj trem, ukrašen štitom na kome su bili naslikani grbovi Biljeviča, kvario je srazmeru, jer nije bio na sredini, nego sa strane. Videlo se da je dom ranije bio manji, pa je docnije dograđen s jedne strane, iako je i dograđeni deo tokom godina tako pocrneo, da se ničim nije razlikovao od starog. Dve sporedne zgrade, veoma dugačke, dizale su se s obe strane dvora, sučeljavajući se s njim tako da su činile kao dva kraka od potkovice. U njima su bile gostinske sobe, upotrebljavane pri velikim skupovima, kuhinje, ostave, šupe za kola, konjušnice za konje za vožnju, koje su gospodari voleli da imaju pod rukom, stanovi za činovnike, poslugu i dvorske kozake. U sredini prostranoga dvorišta rasle su stare lipe, na njima rodina gnezda; niže, među drvećem, čučao je medved na točku. Dva đerma po stranama dvorišta i krst sa raspećem između dva koplja na ulazu dopunjavali su sliku ove stolice imućnoga vlastelinskoga kolena. S desne strane doma, među gustim lipama, dizali su se slamni krovovi žitnica, štala za marvu, košara za ovce i ambari. Kmićic ujaha kroz dvokrilne vratnice, širom otvorene, kao ruke vlastelina koji čeka gosta. Prepeličari, koji su se vukli po dvorištu, odmah oglasiše tuđinca i iz sporedne zgrade ispadoše dva momčeta da pridrže konje. U isti mah se na vratima glavnoga doma pojavi neka ženska prilika, u kojoj Kmićic odmah poznade Oljenku. Srce mu zakuca življe i, bacivši dečku uzdice, uputi se tremu gologlav, držeći u jednoj ruci sablju, u drugoj kapu. Ona postaja malo, kao čarobno priviđenje, zaklonivši rukom oči od sunca na zahodu, pa naglo nestade, kao da se uplašila od gosta. „Zlo!“ — pomisli pan Andžej. „Sklanja se od mene!“ Bi mu neprijatno, utoliko neprijatnije što su mu pre toga ovaj lepi zalazak sunca, ovaj dvor i mir svud okolo bili ispunili srce nadom, iako možda on nije bio svestan toga. Imao je obmanu da dolazi verenici koja će ga dočekati sa sjajnim očima od radosti i rumenilom na jagodicama. I obmana se raspršila. Samo što ga je ugledala, pobegla je kao od

zloga duha, a mesto nje izađe pan mačonoša, nespokojan i namršten. Kmićic mu se pokloni i reče: — Odavno sam vam hteo učiniti dužno podvorenje, ali ranije u ovom burnom vremenu nisam mogao, iako mi volje nije nedostajalo. — Veoma sam vam zahvalan i molim u odaje — odgovori mačonoša, gladeći kosu na glavi, što je obično činio kad je bio zbunjen ili nepouzdan u sebe. I skloni se u stranu, da bi gosta propustio napred. Kmićic u početku ne hte da uće prvi, te se nutkahu jedno vreme; najzad pan Andžej pođe pred mačonošom i ubrzo se nađoše u sobi. Tamo zatekoše dva vlastelina: jedan je, čovek u godinama, bio pan Dovgird iz Plemborga, bliski sused Biljevičev, drugi pan Hudzinjski, zakupac iz Ejragole. Kmićic primeti čim čuše njegovo ime kako im se lica promeniše, a oni se obojica nakostreššpe kao buldozi kad vide vuka; on ih pogleda izazivački, zatim odluči da se pravi kao da ih ne vidi. Nastade mučno ćutanje. Pan Andžej poče da se ljuti i da grize brkove, gosti su ga neprestano gledali ispod očiju, a mačonoša je gladio kosu. — Popijte, pane, s nama čašicu rđave, vlasteoske medovine — reče u neko doba, pokazujući bokal i čašice. — Molim! Molim!... — Popiću sa vama! — reče dosta nabusito Kmićic. Pan Dovgird i Huzdinjski stadoše da duvaju na nos, smatrajući odgovor kao uvredu za sebe, ali ne htedoše u prijateljskoj kući da zapodevaju kavgu odmah u početku, i to još sa ubojicom koji je imao strašnu slavu u celoj Žmuđi. Ali ih je ljutilo ovo omalovažavanje. Međutim je mačonoša pljesnuo u dlanove za slugu i naredio mu da donese četvrtu čašicu; zatim je nali, prinese svoju ustima i reče: — U vaše zdravlje... Milo mi je što vas vidim u svome domu. — Radovao bih se iskreno, ako bi bilo tako. — Gost je gost... — odgovori poslovicom mačonoša. Malo posle, osećajući da je, kao domaćin, dužan da podržava razgovor, zapita: — A šta se čuje u Kjejdanima? Kako je zdravlje pana hetmana? — Nije najbolje, pane mačonošo — odgovori Kmićic. — U ovim nemirnim vremenima ne može drukčije ni biti... Mnogo jada i brige ima knez... — Verujemo! — reče pan Hudzinjski. Kmićic ga je gledao jedan časak, zatim se obrte mačonoši i ovako nastavi: — Knez, imajući obećanu pomoć od presvetloga kralja švedskoga,

nadao se da će moći bez oklevanja krenuti na Viljno protiv neprijatelja i osvetiti tamošnja još neugašena zgarišta. Vama mora biti poznato da danas Viljno u Viljnu treba tražiti, jer je sedamnaest dana gorelo. Vele da se u ruševinama samo crne podrumi, koji se još puše... — Nesreća! — reče mačonoša. — Dabogme da je nesreća, koju je trebalo osvetiti, ako se već nije mogla sprečiti i načiniti slične ruševine od neprijateljske prestonice. I ne bi od toga bilo daleko, da nije nekih svađalica, koji sumnjajući u najlepše namere čestitoga gospodara, izdajicom ga oglasiše i protive mu se oružjem, mesto da idu sa njim na neprijatelja. Nije, dakle, nikako čudo što mu zdravlje nije dobro, kad on, kojega je Bog odredio za velike stvari, vidi da mu ljudska pakost sprema sve veće smetnje, zbog kojih celo preduzeće može da propadne. Najbolji prijatelji kneževi su ga prevarili; oni u koje se najviše uzdao, ostavili su ga ili su prešli njegovim neprijateljima. — Tako se desilo! — reče ozbiljno mačonoša. — To mu je veliki bol, — odgovori Kmićic — i ja sam lično slušao kneza, gde kaže: „Znam da i pošteni rđavo o meni misle, ali zašto u Kjejdane ne dođu, što mi u oči ne kažu šta imaju protiv mene i ne saslušaju moje razloge?“ — A na koga li to knez misli? — upita mačonoša. — U prvome redu na vas pane, prema kome ima istinsko poštovanje, a sumnja da ste mu neprijatelj. Mačonoša stade brže gladiti kosu pa, videći da razgovor uzima neželjeni pravac, pljesnu u dlanove. Sluga se pojavi na vratima. — A zar ne vidiš da se smrkava?... Svetlosti! — prasnu mačonoša. — Bog vidi — nastavi Kmićic — da sam i sam nameravao dužno podvorenje učiniti, ali sam u isti mah došao i po zapovesti kneza, koji bi lično ovamo došao, da je vreme zgodnije... — Premali smo mi! — reče mačonoša. — To vi nemojte govoriti, jer je poznato da se susedi pohode; samo knez časa slobodnoga nema, te je meni rekao ovo: „Izvini me kod Biljeviča, što lično k njemu ne mogu, ali neka on k meni dođe sa sinovicom, i to odmah, jer sutra ili prekosutra ne znam gde ću biti!“ Eto, pane, sa pozivom dolazim i radujem se što ste oboje u dobrom zdravlju, jer kad sam naišao video sam panu Aleksandru na vratima, samo je odmah iščezla, kao magla na livadi. — Tako je, — reče mačonoša — ja sam je poslao da vidi ko je došao. — Čekam odgovor, pane mačonošo! — reče Kmićic.

U taj mah sluga unese svetiljku i metnu je na sto; pri svetlosti od sveća videlo se veoma zbunjeno mačonošino lice. — Počast je to za mene velika, — reče — ali odmah ne mogu... Vidite da imam goste... Budite ljubazni pa me pred knezom hetmanom izvinite... — Pa to, pane mačonošo, nije nimalo smetnja, pošto će panovi ustupiti knezu. — I mi imamo jezike u ustima, pa možemo za sebe odgovarati! — reče pan Hudzinjski. — Ne čekajući šta će ko o nama odlučiti! — dodade pan Dovgird iz Plemborga. — Vidite, pane mačonošo, — odgovori Kmićic, praveći se da prima za gotovo nabusite reči vlasteoske — znao sam da su to ljubazni vitezi. Uostalom, da ih u čemu ne bih uvredio, pozivam i njih u ime kneževo u Kjejdane. — To je suviše ljubaznosti! — rekoše obojica. — Imamo druga posla. Kmićic pogleda u njih osobitim pogledom, a zatim reče hladno, kao da govori nekoj četvrtoj osobi: — Kad knez moli, nije dopušteno odbijati! Na to se oni digoše sa stolica. — Dakle to je moranje? — reče mačonoša. — Pane mačonošo, — odgovori živo Kmićic — ovi će panovi poći hteli ne hteli, jer mi se tako prohtelo, ali što se vas tiče, neću da upotrebljavam silu i molim vas najljubaznije da se volji kneževoj izvolite pokoriti. Ja sam na službi i imam naredbu da vas odvedem; ali dokle ne izgubim nadu da ću molbom što postići, dotle neću prestati da molim... i zaklinjem vam se da vam tamo dlaka sa glave neće faliti. Knez hoće da se razgovori s vama i hoće da se u ovom nemirnom vremenu, kad se čak i seljaci skupljaju u oružane gomile i pljačkaju, u Kjejdanima nastanite. To je sve! Biće tamo s vama postupano s dužnim poštovanjem, kao sa gostom i prijateljem, dajem na to časnu reč. — Kao vlastelin protestujem! — reče pan mačonoša. — A i zakon me štiti! — I sablje! — povikaše Hudzinjski i Dovgird. Kmićic se nasmeja, nabra obrve i reče: — Vi, panovi, ostavite te sablje, jer ću narediti da vas obojicu postave uz žitnicu i streljaju! Na to se oni uplašiše i stadoše pogledati čas jedan u drugoga, čas u Kmićica, a mačonoša uzviknu: — Najstrašnije nasilje protiv vlasteoske slobode, protiv privilegija!

— Neće biti nasilja ako se dobrovoljno pokorite, — odgovori Kmićic — i za to imate dokaz u tome, što sam dragone ostavio u selu, a ovde sam došao sam da vas molim kao sused suseda. Nemojte odbijati, jer je sad takvo vreme da je teško imati obzira prema odbijanju. Sam će vam se knez za ovo izviniti i budite uvereni da ćete biti primljeni kao gost i prijatelj. Imajte na umu i to, kad bi trebalo da bude drukčije, da bih ja sto puta više voleo dobiti kuršum u čelo, nego ovamo po vas dolazili. Vlas neće pasti ni sa jedne Biljevičeve glave dok sam ja živ! Pomislite, pane, ko sam ja, setite se pana Heraklijuša, njegovoga testamenta i promislite da li bi knez hetman izabrao mene, kada bi nameravao da s vama rđavo postupi. — Onda zašto upotrebljava nasilje, zašto pod moranje da idem? Kako da mu ja poverujem, kad cela Litva govori o ugnjetavanju pod kojim ječe čestiti građani u Kjejdanima? Kmićic odahnu, jer po glasu i rečima poznade da se mačonoša počinje kolebati u svome otporu. — Dragi pane! — reče skoro veselo. — Među susedima primoravanje često u ljubavi initium1 ima. A kad vi dragome gostu točkove s kola poskidate i koš od kola u ambar zatvorite, zar to nije primoravanje? A kada mu naređujete da pije, iako mu vino već na nos curi, zar to nije primoravanje?... A ovde, ma morao da vas vežem i vezanoga među dragonima da odvedem u Kjejdane, znajte da je to radi vašega dobra... Pomislite samo: pobunjeni vojnici se skitaju i čine bezakonja, seljaci se kupe, švedska vojska se primiče, a vi mislite da ćete se u tom vrtlogu sačuvati od nesrećnog udesa da vas jedni ili drugi danas-sutra neće napasti, neće opljačkati, spaliti, neće posegnuti na imanje ili na vas same?... Što, valjda su Biljeviči tvrđava? Odbranićete se od njih? Šta, dakle, knez hoće za vas? Sigurnosti, jer vam samo u Kjejdanima ništa ne preti; a ovde će doći kneževa posada, koja će vam imanje čuvati, kao oči u glavi, od svake vojničke samovolje, i ako vam jedne vile budu nedostajale, pristajem da mi uzmete celo imanje. — Da li mogu verovati vašim rečima? — Kao Zaviši! — odgovori Kmićic. U taj mah pana Aleksandra uće u odaju. Kmićic živo pođe k njoj, ali se najednom seti šta je bilo u Kjejdanima, i njeno ga hladno lice prikova na mestu, te se samo izdaleka nemo pokloni. Mačonoša stade pred nju. 1

Izvor.

— Imamo da idemo u Kjejdane! — reče. — A zašto? — upita ona. — Jer knez hetman moli... — Veoma ljubazno!... Kao sused!... — dodade Kmićic. — Da, vrlo ljubazno, — reče s izvesnom gorčinom mačonoša — ali ako ne pođemo dobrovoljno, onda ovaj kavaljer ima naredbu da nas dragonima opkoli i silom odvede. — Ne dao Bog da dotle dođe! — reče Kmićic. — A nisam li vam govorila — reče pana Aleksandra — bežimo što dalje, jer nas ovde neće ostaviti na miru... Eto i obistinilo se! — Šta da se radi! Šta da se radi! Protiv nasilja nema leka! — uzviknu mačonoša. — Tako je, — reče pana — ali mi u taj sramni dom ne treba dragovoljno da idemo. Neka nas razbojnici uzmu, vežu i vode... Nećemo samo mi pretrpeti gonjenje, neće samo nas osveta izdajnika dostići; ali neka znaju da više volimo smrt od sramote. Tu se obrte s izrazom najvećeg prezrenja Kmićicu. — Pa vežite nas, pane oficire ili pane dželate, i na konjima sprovedite, jer drukčije nećemo poći. Krv jurnu u lice Kmićicu; činilo se za časak da će prasnuti strašnim gnevom, ali se savlada. — Ah, pano! — odgovori prigušenim od uzbuđenja glasom. — Nemam u vašim očima milosti, kad hoćete da me načinite razbojnikom, izdajnikom i nasilnikom. Neka Bog sudi ko ima pravo: da li ja, služeći hetmanu, ili vi, koji me kao psa prezirete. Bog vam je dao lepotu, ali srce tvrdokorno i neumoljivo. Volite da i sami propatite da biste nekome još veći bol paneli. Prevršujete meru, pano, tako mi Boga, prevršujete meru, a to nije dobro! — Lepo devojka veli! — uzviknu mačonoša, kome se naglo povrati smelost. — Nećemo ići dobrovoljno!... Vodite nas dragonima. Ali se Kmićic nimalo nije osvrtao na njega, toliko je bio potresen i duboko dirnut. — Uživate u ljudskoj muci — govorio je dalje Oljenki — i nazvali ste me izdajicom bez suda, ne saslušavši razloga, ne dopustivši mi da kažem ni reči u svoju odbranu. Neka i tako bude!... Ali u Kjejdane ćete poći... dobrovoljno, nedobrovoljno, svejedno. Tamo će moje namere na javu izaći, tamo ćemo se uveriti da li ste me s pravom uvrediti, tamo će vam savest reći ko je od nas bio kome dželat... Druge osvete neću... Ali takvu moram imati. I ništa više od vas ne tražim, jer ste zatezali luk dokle ga niste prelomili... Guja leži pod vašom lepotom kao pod cvetom!

Dabogda vas... Dabogda vas... — Nećemo da idemo! — reče još odlučnije mačonoša. — Tako nam Boga! — povikaše Hudzinjski i Dovgird iz Plemborga. Tada se Kmićic obrte njima, ali je već bio vrlo bled, jer ga je ljutina gušila a zubi mu cvokotali kao u groznici. — More! — reče. — More, ne probajte!... Konji se čuju, moji dragoni idu! Neka još koš rekne da neće! Doista se kroz prozor čuo topot mnogobrojnih konjanika. Svi videše da nema pomoći, a Kmićic reče: — Pano! Za dva očenaša imate biti u kočijama, inače će vaš dragi stric dobiti kuršum u čelo. I videlo se da ga sve jače obuzima jarost, jer naglo grmnu, da prozori zveknuše: — Na put! Ali se u isti mah vrata od trema otvoriše tiho i jedan tuđ glas zapita: — A kuda to, pane kavaljeru? Svi se skameniše od čuda i sve se oči uperiše u vrata, na kojima je stojao neki čovečić u panciru i s golom sabljom u ruci. Kmićic ustuknu za korak, kao da je video vampira. — Pan... Volodijovski! — uzviknu. — Na usluzi! — odgovori čovečić. Pa dođe na sredinu odaje; za njim uđoše u gomili: Mirski, Zagloba, dva Skšetuska, Stankjevič, Oskjerka i pan Roh Kovaljski. — Aha! — reče Zagloba. — Uhvatio kozak Tatarina, a Tatarin ga drži za gušu. Rosjenjski mačonoša stade da govori: — Ma ko da ste, vitezi, spasite građanina kojega uprkos zakona, rođenja i dostojanstva hoće da hapse i zatvaraju. Spasite, panovi, braćo, slobodu vlastelinsku! — Ne bojte se! — odgovori pan Volodijovski — već su dragoni ovoga viteza u vezama i spas je sad potrebniji njemu no vama. — A najpre mu treba sveštenik! — reče pan Zagloba. — Pane viteže, — govorio je Volodijovski Kmićicu — nemate sa mnom sreće, jer vam već drugi put stajem na put... Niste se nadali meni? — Nisam! — reče Kmićic. — Mislio sam da ste u kneževim rukama. — Baš sam se iz tih ruku izvukao!... A znate da je za Podljasje ovuda put... Nego da ostavimo to. Kad ste prvi put ovu devojku oteli, izazvao sam vas na sablje... je li tako?... — Tako je! — reče Kmićic, mašivši se i nehotice rukom za glavu. — Sad je druga stvar. Onda ste bili ubojica, što se među vlastelom

često dešava i ne povlači beščašće... Danas više niste dostojni da se pošten čovek sa vama tuče. — A zašto to? — upita Kmićic. I diže ponosno glavu uvis, pa stade gledati Volodijovskome pravo u oči. — Jer ste izdajica i otpadnik, — odgovori pan Volodijovski — jer ste čestite vojnike, koji su ostali uz otadžbinu, ubijali kao dželat, jer zbog vašega udela ova nesrećna zemlja stenje pod novim jarmom!... Ukratko: birajte smrt, jer je, tako mi Boga, vaš poslednji čas došao. — A s kakvim to pravom hoćete da mi sudite i da izvršite presudu? — pitaše Kmićic. — Dragi pane, — odgovori ozbiljno Zagloba — čitajte očenaš, mesto što nas pitate o pravu... A ako imate što da kažete u svoju odbranu, onda govorite brzo, je nikoga živog nećete naći koji bi se za vas zauzeo. Jednom vas je, slušao sam, ova pana ovde izmolila iz ruku pana Volodijovskoga; ali posle ovoga što ste sad učinili, ni ona se neće zauzeti za vas. Ovde sve oči nehotice pogledaše u Biljevičevu, čije je lice u taj mah bilo kao od kamena istesano. Stojala je nepomično, oborenih očiju, hladna, ledena; ali ne kroči ni koraka, ne reče ni reči. Tišinu prekide Kmićic: — Ja ovu panu za zauzimanje ne molim. Pana Aleksandra je ćutala. — Ovamo! — povika pan Volodijovski, obrnuvši se vratima. Čuše se teški koraci, koje je zlokobno pratio zvek mamuza i šest vojnika sa Juzvom Butrimom na čelu, uđoše u sobu. — Uzmite ga — komandova Volodijovski — izvedite van sela i streljajte. Teška Butrimova ruka spusti se na Kmićicov okovratnik, za njom dve druge učiniše to isto. — Nemojte dopustiti da me drpaju kao psa! — reče Volodijovskom pan Andžej. — Sam ću poći! Mali vitez mahnu na vojnike koji ga odmah pustiše, ali opkoliše; a on izađe mirno, ne govoreći nikome ništa, samo čitajući tiho očenaš. I pana Aleksandra izađe na suprotna vrata u dalje odaje. Prođe jednu i drugu, sa opruženim pred sobom rukama u mraku; najednom joj se u glavi zamuti, u grudima nestade daha i pade kao mrtva na pod. A među sakupljenima u prvoj sobi nasta za neko vreme ćutanje; prekide ga u neko doba rosjenjski mačonoša: — Zar više nema milosti za njega?

— Žao mi ga je, — odgovori Zagloba — jer je muški išao na smrt! Na to će Mirski: — On je streljao preko deset vlastelina iz moga stega, osim onih koje je u boju pobio! — I iz moga — reče Stankjevič. — A ljude Njevjarovskoga je do nogu isekao. — Morao je imati zapovest od Rađivila — reče pan Zagloba. — Panovi, Rađivilovu osvetu ćete navući na moju glavu, — primeti mačonoša. — Vi morate bežati. Mi idemo u Podljasje, jer su se tamo digli čitavi stegovi protiv izdajnika, a vi se spremite odmah sa nama. Nema drugoga puta. Možete se skloniti u Bjalovježu, gde stanuje bliski rođak pana Skšetuskoga, dvorski lovac. Tamo vas niko neće naći. — Ali će mi pokretnost propasti. — Nju će Poljska naknaditi. — Pane Mihale — reče iznenada Zagloba — da trknem i vidim da nema kod onoga nesrećnika kakvih zapovesti hetmanovih. Setite se šta sam našao kod Roha Kovaljskoga. — Pojašite konja. Još je vreme, jer će se docnije hartija okvasiti. Hotimice sam naredio da ga vode van sela da se ovde pana ne bi prestrašila od pucnja, pošto su one osetljive i plašljive. Zagloba izađe i ubrzo se začu topot konja na kome je odjahao, a pan Volodijovski se obrte mačonoši: — A šta radi vaša rođaka? — Sigurno se moli za ovu dušu koja odlazi pred božji sud... — Neka mu Bog da večni pokoj! — reče Jan Skšetuski. — Da ne služi dobrovoljno Rađivila, ja bih prvi za njega progovorio, ali je on, ako nije hteo biti uz domovinu, mogao da ne prodaje dušu Rađivilu. — Tako je! — reče Volodijovski. — On je kriv i zaslužio je ovo što ga je snašlo — reče Stanislav Skšetuski — ali bih više voleo da je na njegovome mestu Rađivil, ili Opaljinjski... ah, Opaljinjski! — Koliko je on kriv, najbolji vam je dokaz — utače se Oskjerka — što ova devojka, kojoj je bio zaručnik, ni reči za njega nije našla. Ja sam lepo video da je bila na muci, ali je ćutala, jer kako da se zauzima za izdajicu?! — A volela ga je nekad od srca, znam to — reče mačonoša. — Dopustite da odem i vidim šta je s njom, jer je ovo za ženu teška prilika. — I spremajte se za put — doviknu mali vitez — jer mi, čim nam se konji malo odmore, krećemo dalje. Suviše smo blizu Kjejdana, a Rađivil

se morao tamo vratiti. — Dobro! — reče vlastelin. Pa izađe iz sobe. Posle jednog trenutka ču se njegov preneražen uzvik. Vitezovi potrčaše za glasom, ne znajući šta je; dolete i posluga sa svetlošću i ugledaše mačonošu kako diže Oljenku, koju je našao gde leži, bez svesti, na podu. Volodijovski mu priskoči u pomoć, te je njih dvojica metnuše na sofu, a ona nije davala nikakva znaka da je živa, Stadoše je povraćati. Dotrča stara ključarka s lekovima i najzad devojka otvori oči. — Ništa vi ovde ne možete pomoći, — reče stara ključarka — vratite se u sobu, a mi ćemo se već pomoći. Mačonoša izvede goste. — Voleo bih da svega ovoga nije bilo — govorio je zbunjeni domaćin. — Mogli ste uzeti sa sobom onoga nesrećnika i tamo ga negde uz put ubiti, a ne kod mene. Kako sad da se ide, da se beži, kad je devojka jedva živa?... Još će se i razboleti... — Desilo se — reče Volodijovski. — Metnućemo panu u kočije, jer vi morate bežati pošto Rađivilova osveta nikoga ne štedi. — Možda će se pani tako pre povratiti snaga — reče Jan Skšetuski. — Postoje ugodne kočije, spremne i zapregnute, Kmićic ih je doveo — reče Volodijovski. — Idite, pane mačonošo, kažite pani kakva je stvar, da se bekstvo ne može odložiti pa neka pribere snagu, Mi moramo ići, a do ujutru mogu ovde biti Rađivilovi vojnici. — Imate pravo, — reče mačonoša — idem! Ode i posle nekog vremena vrati se sa sinovicom, koja se ne samo povratila nego i obukla za put. Samo je u licu bila veoma rumena i oči su joj bile grozničavo sjajne. — Hajd'mo, hajd'mo!... — reče, ulazeći u sobu. Volodijovski izađe za časak na trem da pošalje ljude po kola, zatim se vrati i svi se stadoše spremati da pođu. Ne prođe ni četvrt sata a kroz prozore se ču kloparanje kola i konjski topot po kaldrmi, kojim je dvorište pred hodnikom bilo popločano. — Hajdmo! — reče Oljenka. — Na put! — povikaše oficiri. U tom se vrata otvoriše širom i pan Zagloba upade kao bomba u sobu. — Zadržao sam izvršenje! — uzviknu.

Oljenka od rumene postade u času bela kao kreda; činilo se da će opet da padne u nesvest; ali niko ne obrati na nju pažnju, jer su sve oči bile uprte u Zaglobu koji je disao kao kit, trudeći se da se povrati. — Zadržao si izvršenje? — upita začuđeni Volodijovski — a zašto? — Zašto?... da odahnem... Pa zato što bismo da nije bilo ovoga Kmićica, da nije bilo toga čestitoga viteza, mi visili na kjejdanskom drveću... Uf!... Dobrotvora svoga smo hteli da ubijemo, panovi!... Uf!... — Kako to može biti? — povikaše svi zajedno. — Kako može biti? Čitajte ovo pismo, imaćete odgovor. Ovde Zagloba dade pismo Volodijovskom a ovaj ga stade čitati, prekidajući svaki čas i pogledajući drugove, jer je ovo bilo ono pismo u kome je Rađivil gorko prebacivao Kmićicu što ih je na njegovo zauzimanje oslobodio smrti u Kjejdanima. — Šta velite? — govorio je uz svaki prekid Zagloba. Pismo se završavalo, kao što je poznato, preporukom da Kmićic dovede mačonošu i Oljenku u Kjejdane. Pan Andžej ga je očevidno imao pri sebi zato da bi ga u slučaju potrebe pokazao mačonoši ali do toga nije došlo. Pre svega nije bilo nikakve sumnje da bi, bez Kmićica, oba Skšetuska, pan Volodijovski i Zagloba bili bez milosti pobijeni u Kjejdanima, odmah posle onoga čuvenoga ugovora s Magnusom de la Gardi. — Panovi! — reče Zagloba. — Ako i sada naredite da ga streljaju, onda ću, tako mi Boga, ostaviti vaše društvo i neću da znam za vas!... — O tome ne može biti ni reči — odgovori Volodijovski. — O! — reče Skšetuski, hvatajući se oberučke za glavu — kakva sreća, oče, što ste pismo odmah tamo pročitali, a niste se prvo vratili k nama. — Vas su morali u mladosti fosforom hraniti! — uzviknu Mirski. — A, zar ne? — reče Zagloba. — Svaki drugi bi se vratio ovamo da sa vama čita pismo, a za to bi vreme onome glavu nabili olovom. Ali čim su mi doneli pismo, koje su našli kod njega, mene odmah nešto taknu, a i inače sam po prirodi vrlo radoznao... A tamo su dvojica išli s fenjerima napred i već bili na livadi. Onda im kažem: posvetlite mi malo da vidim šta piše ovde... I stao sam da čitam... I, kažem vam, čisto mi se smrači, kao da me je neko pesnicom po ćeli tresnuo. „Zaboga,“ velim „pane viteže, pa zašto ovo pismo niste pokazali?!“ A on na to: „Zato što mi se nije svidelo!“ Toliko je ponosan obešenjak čak i pred smrću. Ali ja, kad ti ga dokopam, pa kad ga stanem grliti, „Dobrotvore“ velim „da nije tebe, nas bi već vrane pojele! Naredih onda da ga vrate i ovamo dovedu, a ja

umalo nisam konja satro, da bih vam kazao što se dogodilo... Uf!... — Čudan je to čovek, u kome, vidi se, ima isto toliko dobra koliko i zla — reče Stanislav Skšetuski. — Kada takvi ne bi hteli... Ali pre no što dovrši, vrata se otvoriše i vojnici uvedoše Kmićica. — Slobodni ste, pane viteže — reče Volodijovski — i dokle smo živi, nijedan vas od nas neće napasti. Kakav ste to očajnik, kad niste ovo pismo odmah pokazali? Ne bismo vas mučili. Tu se obrte vojnicima: — Idite i sedajte svi na konje! — Vojnici izađoše, i pan Andžej osta sam na sredini sobe. Lice mu je bilo mirno, ali naoblačeno i sa izvesnim je ponosom gledao oficire pred sobom. — Slobodni ste! — ponovi Volodijovski. — Idite kud hoćete, ma i Rađivilu; ali je teško videti viteza od čestita kolena koji pomaže izdajniku protiv domovine. — Promislite, pane dobro, — reče Kmićic — jer vam unapred izjavljujem da idem upravo Rađivilu. — Pristanite uz nas, neka grom tresne u toga kjejdanskoga tiranina! — povika pan Zagloba. — Bićete nam prijatelj i najmiliji drug, a domovina majka će vam oprostiti što ste joj skrivili. — Nikako! — reče odlučno Kmićic. — Bog će oceniti ko bolje služi otadžbinu, da li vi, koji na svoju odgovornost počinjete građanski rat, ili ja, koji služim gospodaru koji jedini može da spase ovu nesrećnu Poljsku. Idite vi svojim putem, a ja ću svojim! Nije vreme da vas nagovaram, niti bi to vredelo, samo vam iz dna duše kažem: vi ste ti koji gubite otadžbinu, vi ste ti koji smetate njenome spasenju. Izdajicama vas neću nazvati, jer znam da su vam namere poštene, ali evo kako stoji stvar: otadžbina tone. Rađivil joj pruža ruku, a vi mačevima tu ruku bodete i u zaslepljenosti nazivate izdajnikom njega i sve one koji su uz nju. — Zaboga! — reče Zagloba. — Da nisam video kako ste odvažno išli na smrt, pomislio bih da vam je strah pamet pomerio. Pa kome ste se zakleli: Rađivilu ili Janu Kazimiru? Švedskoj ili Poljskoj? Pamet ste izgubili! — Znao sam da vas ne vredi nagovarati... Zbogom ostajte! — Čekajte još malo, — reče Zagloba — jer je ovde u pitanju važna stvar. Recite nam, je li vam Rađivil obećao da će nas poštedeti, kad ste ga za to molili u Kjejdanima? — Jeste! — odgovori Kmićic. — Imali ste za vreme rata da ostanete u Biržama.

— Onda poznajte svoga Rađivila, koji ne samo otadžbinu, ne samo kralja, nego i svoje vlastite sluge izdaje. Evo vam pisma komandantu biržanskom, koje sam našao kod oficira koji je komandovao pratnjom. Čitajte! Pan Zagloba pruži hetmanovo pismo Kmićicu. Ovaj ga uze i stade preletati očima, a pri čitanju mu je krv sve više nailazila u lice a rumenilo stida za svoga vođu sve jače mu je oblivalo čelo. Najednom zgužva pismo u ruci i baci ga na zemlju. — Zbogom ostajte! — reče. — Bolje da ste me ubili! I izađe iz odaje. — Panovi, — reče po kratkom ćutanju Skšetuski — teško je s ovim čovekom, jer on veruje u svoga Rađivila kao Turčin u Muhameda. I ja sam mislio, kaogod i vi da mu služi iz koristoljublja, ali nije tako. Nije to rđav čovek, samo je zaluđen. — Ako je u svoga Muhameda dosad verovao — reče Zagloba — onda sam mu tu veru đavolski potkopao. Biće među njima krupnih reči, jer je to čovek koji će samome đavolu, a kamo li Rađivilu, skočiti u oči. Tako mi Boga, kad bi mi neko darovao tursku ergelu, ne bih se radovao toliko, koliko se radujem što sam ga izbavio od smrti. — Istina je, — reče mačonoša — vama on ima da zahvali za život, niko to neće poricati. — Neka on ide s milim bogom! — reče Volodijovski. — Savetujmo se sad šta da radimo. — A šta bi? Pojahati pa na put... I kljusad se malo odmorila — odgovori Zagloba. — Tako je. Treba da idemo što pre. A hoćete li i vi s nama? — upita Mirski mačonošu. — Ja ovde neću proći s mirom, te moram i ja ići... Ali ako vi hoćete odmah da polazite, onda ću vam reći iskreno da mi nije zgodno da odmah polazim. Pošto je onaj ostao živ, neće mi odmah spaliti imanje, niti će me ubiti, a na takav put treba ponešto i poneti. Bog jedan zna kada ću se vratiti... Treba štošta rasporediti, malo bolje stvari sakriti, stoku poslati susedima, sanduke spakovati. A imam i nešto malo gotovine koju bih takođe poneo. Do svanuća ću biti spreman, ali ovako na juriš ne mogu. — A mi ne možemo da čekamo, jer nad nama visi mač — odgovori Volodijovski. — A gde mislite da se sklonite? — U šumu, po vašem savetu... Bar ću devojku ostaviti tamo, jer ja još nisam star i moja sablja može poslužiti domovini i kralju. — Onda zbogom ostajte... Daj Bože da se u bolje vreme nađemo.

— Neka vas Bog nagradi što ste mi pritekli u pomoć. Sigurno ćemo se tamo negde na bojnome polju naći. — Ostajte zdravo! — Srećan put! I stadoše se praštati redom, a zatim je svaki prilazio pani Aleksandri. — U šumi ćete naći moju ženu i muškarčiće, zagrlite ih mesto mene i budite zdravi — reče Jan Skšetuski. — I setite se kadgod vojnika koji, iako nije imao s vama sreće, ipak bi učinio sve za vas! — dodade Volodijovski. Za njima su prilazili ostali. Najzad priđe i Zagloba. — Primite, divni cvete, i od starca oproštaj! Izgrlite panu Skšetusku i moje obešenjake. Divna su to deca! Mesto odgovora, Oljenka ga uhvati za ruku i pritište je nemo na usne.

XXI

Te iste noći, najviše dva sata po odlasku odreda Volodijovskoga, naiđe u Biljeviče na čelu konjice sam Rađivil, koji je išao Kmićicu u pomoć, bojeći se da ovaj ne padne u ruke Volodijovskom. Čuvši šta se desilo, uze mačonošu sa Oljenkom i krete se u Kjejdane, ne davši čak ni konjima da se odmore. Hetman je silno bio potresen, slušajući događaj iz usta samoga mačonoše, koji je sve opširno pričao, hoteći da svrati sa sebe pažnju groznoga velikaša. Zbog toga nije smeo ni da protestuje protiv odlaska u Kjejdane i u duši se radovao što se bura na tome svršila. Rađivil opet, iako je na mačonošu sumnjao da mu je protivnik i da je vodio pregovore protiv njega, imao je isuviše briga da bi se u taj mah toga sećao. Bekstvo pana Volodijovskoga moglo je izmeniti stvari u Podljasju. Horotkjevič i Jakub Kmićic, koji su tamo bili na čelu stegova združenih protiv hetmana, bili su dobri ratnici, ali nedovoljno na glasu, te ceo taj savez nije imao mnogo vrednosti. Međutim, sa Volodijovskim su utekli i ljudi kao što su Mirski, Stankjevič i Oskjerka, i ne računajući maloga viteza, svi oficiri po izboru i veoma poštovani. Istina, u Podljasju je bio i knez Boguslav koji se sa dvorskim stegovima odupirao konfederatima, očekujući pri tom stalno pomoć od ujaka elektora; ali je ujak elektor oklevao, očevidno je čekao događaje; a protivnička je vojska jačala i svaki dan su joj stizale pristalice. Hetman je jedno vreme hteo sam da pođe u Podljasje i jednim mahom da uništi buntovnike; ali ga je zadržavala pomisao da će, ako on samo kroči iz Žmuđe, odmah ceo kraj ustati, a u tom slučaju vrednost Rađivila pašće u švedskim očima na nulu. Stoga je knez premišljao ne bi li bolje bilo sada sasvim ostaviti Podljasje i kneza Boguslava povući u Žmuđ. To je bilo potrebno i hitno, jer su s druge strane stizale strašne vesti o radu vojvode vitepskoga. Pokušavao je hetman da se pogodi sa njim i da ga zadobije za svoje namere, ali je Sapjeha vratio pisma bez

odgovora. A, međutim, se govorilo da na javnim dražbama prodaje sve što može, srebro pretapa u novac, stoku prodaje za gotov novac, čak goblene i ćilime zalaže kod Jevreja, imanja daje pod zakup i kupi vojsku. Hetman, od prirode lakom i za novčane žrtve nesposoban, nije u početku hteo verovati da neko bez ustezanja sve svoje imanje baca na oltar domovine; ali ga je vreme uverilo da je tako bilo uistinu, jer je Sapjeha svaki dan jačao u vojničkoj snazi. Prilazili su mu begunci, mesna vlastela, rodoljubi, Rađivilovi neprijatelji, i još gore — pređašnji prijatelji, i još crnje, čak i hetmanovi rođaci, kao knez lovac Mihal, o kome je došao glas da je naredio da se svi prihodi sa dobara još nezauzetih od neprijatelja dadu za vojsku vojvodi vitepskom. Eto, tako je pucala od temelja i ljuljala se zgrada koju je sagradila oholost Januša Rađivila. Cela se Poljska imala smestiti u toj zgradi, a međutim se ubrzo pokazalo da ni samu Žmuđ ne može da primi. Položaj je sve više postajao bezizlazan, jer je, na primer, protiv vitepskoga vojvode Rađivil mogao da pozove švedsku vojsku, koja je zauzimala sve više zemlje, ali bi to bilo priznati svoju nemoć. Uostalom, odnosi hetmana i švedskoga generalisimusa bili su od klavanjske bitke, zahvaljujući zamisli pana Zaglobe, pomućeni i pored objašnjenja; među njima su vladali netrpeljivost i nepoverenje. Hetman, polazeći u pomoć Kmićicu, nadao se da će možda još i uništiti Volodijovskoga; ali kad ga je i taj račun prevario, vraćao se u Kjejdane ljutit i natmuren. Čudilo ga je i što nije na putu za Biljeviče naišao na Kmićica, a to se desilo stoga što se pan Andžej, čije je dragone pan Volodijovski odveo, vraćao sam, te je pošao kraćim putem, kroz šume, izbegavajući Plemborg i Ejragolu. Pošto je celu noć proveo na konju, u podne idućega dana stiže hetman s vojskom natrag u Kjejdane i prvo mu je pitanje bilo gde je Kmićic. Odgovoriše mu da se vratio, ali bez vojnika. Ovo poslednje je hetman već znao, ali je želeo da od samoga Kmićica čuje izveštaj, te naredi da ga odmah pozovu. — Nisi uspeo kao ni ja — reče kad Kmićic stade preda nj. — Kazao mi je već rosjenjski mačonoša da si pao u ruke onoga maloga đavola. — Da! — reče Kmićic. — I pismo te moje spaslo? — O kome pismu govorite? Jer oni, pročitavši ono što su našli kod mene, pročitali su mi u naknadu drugo, koje ste pisali biržanskom komandantu. Mrko se lice Rađivilovo pokri kao nekim krvavim oblakom. — Dakle ti znaš?

— Znam! — odgovori vatreno Kmićic. — Kako ste, svetli kneže, mogli tako sa mnom postupiti? Prostome vlastelinu je sramota kršiti reč, a šta li tek knezu i vođi... — Ćuti! — reče Rađivil. — Neću da ćutim, jer sam tamo pred onim ljudima ja morao za vas da crvenim! Nagovarali su me da pređem k njima, a ja nisam hteo i rekao sam im: „Rađivilu služim, jer je sa njim pravo, sa njim poštenje!“ Na to su mi pokazali ono pismo: „Vidi kakav je tvoj Rađivil!“ — a ja sam morao da zatvorim usta i da gutam stid.... Hetmanove usne stadoše podrhtavati od besa. Obuze ga divlja želja da skine tu drsku glavu s ramena i već, već je dizao ruke da pljesne za poslugu. Gnev mu je zamaglio oči, sprečavao disanje i sigurno bi Kmićic skupo platio svoju naprasitost da ne bi iznenadnog napada sipnje, koji u taj mah spopade kneza. Lice mu pocrne, đipi sa stolice i rukama stade da mlati po vazduhu, oči mu se izbuljiše a iz grla se otrže promukao rik, u kome Kmićic jedva razumede: — Gušim se!... Na uzbunu se zgrnu posluga, dvorski lekari, i stadoše povraćati kneza, koji je odmah izgubio svest. Povraćali su ga skoro sat, a kad najzad stade da daje znake života, Kmićic izađe iz sobe. U hodniku srete Harlampa, koji se već bio zalečio od rana i uboja, koje je dobio u boju sa pobunjenim Oskjerkinim Ugrima. — Šta ima novo? — upita brkajlija. — Već se povratio! — odgovori Kmićic. — Hm! Ali jednoga dana može i da se ne povrati! Zlo za nas, pane pukovniče, jer kad knez umre, njegova ćemo dela mi platiti. Sva je nada u Volodijovskome, da će stare drugove štititi; zbog toga ću vam baš i reći (ovde pan Harlamp spusti glas): milo mi je što se izvukao. — Toliko mu je bilo tesno! — Kako tesno! Zamislite samo, u onome leštaku, u kome smo ga bili opkolili, bilo je vukova i nisu umakli, a on je umakao. Puška ga ubila! Ko zna, ko zna nećemo li ga morati za skute hvatati, jer je nekako oko nas kuso. Vlastela se strašno od našega kneza odbijaju i svi kažu da više vole pravoga neprijatelja Šveđanina, čak i Tatarina, nego otpadnika. Eto kako je! A knez, opet, naređuje te se sve više građana hvata i zatvara — što je, među nama govoreći, protivno zakonu i slobodi. Doveli su danas pana mačonošu rosjenjskoga!... — E? Dakle doveli su ga? — Dabogme, i još sa rođakom. Devojka kao badem! Može vam se čestitati!

— A gde su ih smestili? — Na desnom krilu. Lepe su im odaje date, ne mogu se tužiti, sem na to što im je straža pred vratima. A kad će svadba, pane pukovniče? — Još nisu pogođeni svirači za tu svadbu. Zbogom, pane! — reče Kmićic. I oprostivši se sa panom Harlampom, ode u svoj stan. Besana noć, njeni burni događaji i poslednji sukob sa knezom zamorili su ga toliko, da se jedva držao na nogama. A uz to, kao što utruđenome i izubijanom telu svaki dodir pričinjava bol, tako je njemu i duša bila obolela. Prosto Harlampovo pitanje: „Kad će svadba?“ žacnu ga silno, jer mu namah izađe pred oči, kao živo, ledeno Oljenkino lice i njena stisnuta usta, onda kad je njeno ćutanje potvrđivalo njegovu smrtnu pre sudu. Sporedno je da li bi njena molba mogla da ga izbavi, da li bi se pan Volodijovski osvrtao na nju! Sva žalost i sav bol, koje je Kmićic osećao u taj mah, bili su u tome što ona nije rekla tu reč. A ranije se dvaput nije ustezala da ga spase. Zar je već tolika provala bila među njima, zar je tako silno ugasla u njenom srcu, ne više ljubav, nego prosta naklonost koja se i prema tuđinu može imati, prosto sažaljenje koje treba imati prema svakome? Što je više o tome mislio, sve mu se surovija činila Oljenka, osećao je sve veću žalost na nju, sve jaču uvredu. „Pa šta sam toliko učinio“ — pitao je sam sebe „da me preziru kao da me je Crkva anatemisala! Pa i da je rđavo Rađivilu služiti, ja se ipak osećam u tome nevin, jer s rukom na srcu mogu reći da ne služim radi unapređenja, ni radi dobiti, ni radi nagrade, nego što u tome vidim korist za otadžbinu — pa zašto sam bez suda osuđen?...“ — Dobro, dobro! Neka i tako bude! Neću ići da se perem od neučinjenih krivica niti da molim za milost! — govorio je sebi po hiljadu puta. A ipak bol nije prestajao, naprotiv, pojačavao se sve više. Vrativši se u svoje odaje, leže pap Kmićic u postelju i pokušavaše da zaspi; ali i pored svekolikoga umora nije mogao. Ubrzo ustade i poče da hoda po sobi. S vremena na vreme je metao ruku na čelo i govorio glasno: — Nije druge, srce je u te devojke tvrdokorno. I opet: — Tome se od tebe nisam nadao!... Dabogda ti Bog za to platio!... U takvim mu mislima prođe sat-dva, najzad ga umor savlada, te poče da drema, sedeći na postelji; ali pre no što zaspa, probudi ga knežev dvoranin, pan Škilonđ, i pozva knezu. Rađivil se već osećao bolje i disao je slobodnije; ali mu se na olovnom licu videla velika iznurenost. Sedeo je u dubokoj naslonjači

prevučenoj kožom, imajući kraj sebe lekara, kojega otpusti čim je Kmićic ušao. — Bio sam već jednom nogom na onome svetu, a zbog tebe! — reče panu Andžeju. — Svetli kneže, nisam ja kriv; kazao sam što sam mislio. — Neka to više ne bude. Ne dodaj, bar ti, terete na breme koje nosim, i znaj, što tebi praštam, drugome ne bih. Kmićic je ćutao. — Ako sam naredio — nastavi knez — da se u Biržama pogube oni ljudi, kojima sam na tvoju molbu oprostio u Kjejdanima, to nije stoga što sam hteo da te varam, nego da ti žalost uštedim. Popustio sam prividno, jer sam prema tebi slab... A njihova je smrt bila neophodna. Zar sam ja dželat, zar misliš da prosipam krv samo zato da bih oči crvenom bojom napojio?... Ali kad poživiš duže, uvidećeš, kad neko hoće nešto u svetu da postigne da mu nije slobodno žrtvovati veće stvari radi manjih. Oni ljudi trebalo je da poginu, ovde, u Kjejdanima, jer pogledaj šta se zbog tvoga zauzimanja desilo: u zemlji otpor podstaknut, građanski rat počet, prijateljstvo sa Šveđanima pomućeno, drugima dat rđav primer od koga se buna širi kao zaraza. I ne samo to: morao sam docnije ja lično da pođem na njih i da se pred celom vojskom obrukam; ti umalo od njihove ruke nisi poginuo; a sada će otići u Podljasje i postati vođe bune. Gledaj i uči se! Da su poginuli u Kjejdanima, svega toga ne bi bilo. Ali si ti, moleći za njih, mislio samo o svojim simpatijama, a ja sam ih poslao na smrt u Birže, jer sam iskusniji, jer vidim daše, jer iz iskustva znam da, ako se u trku ma i na mali kamen saplete, lako se padne, a ko padne može se više ne dići, i utoliko pre ukoliko je trčao brže... Da Bog sačuva koliko su zla počinili ti ljudi! — Toliko oni ne vrede da bi mogli pokvariti celo preduzeće vaše svetlosti. — Da nisu ništa više učinili sem toga što su zbog njih nastale između mene i Magnusa nesuglasice, pa bi šteta bila neocenjiva. Stvar se već objasnila da ono nisu bili moji ljudi; ali pismo s pretnjama, koje mi je Magnus napisao, ostalo je i to mu pismo neću oprostiti!... Jeste Magnus zet kraljev, ali je vrlo sumnjivo da li bi mogao postati mojim i da li Rađivilov prag ne bi za njega bio previsok... — Vaša svetlost neka pregovara sa kraljem, a ne sa njegovim slugama. — Tako ću i da učinim... I ako me brige ne ubiju, naučiću onoga Šveđanina pameti... Ako me brige ne ubiju, a lako se time može svršiti, jer mi ovde trnja ni bola niko ne štedi... Teško mi je!... Teško!... Ko bi

verovao da sam ja onaj isti koji sam bio kod Lojova, kod Žečice, Mozira, Turova, Kijeva i Berestečka?... Cela Poljska je gledala samo u mene i u Višnjovjeckoga, kao u dva sunca!... Sve je drhtalo pred Hmjeljnjickim, a on je drhtao preda mnom. I ona ista vojska, koju sam u vreme sveopštih poraza vodio iz pobede u pobedu, danas me je ostavila i ruku na mene, kao oceubica, diže... — Pa nisu svi, jer ih ima koji u vašu svetlost još veruju! — reče dosta ljutito Kmićic. — Još veruju... dokle ne prestanu? — odgovori s gorčinom Rađivil. — Velika je njihova ljubaznost!... Dao bi Bog samo da se njome ne otrujem... Bajonet za bajonetom svaki od vas zabija u mene, mada mnogome to ni na um ne pada... — Vi gledajte na namere, ne na reči. — Hvala na savetu... Od sada ću pažljivo gledati kakvo će mi lice svaki prostak pokazivati... i revnosno se truditi da se svakome dopadnem... — Gorke su to reči, svetli kneže. — A život je sladak?... Bog me je stvorio za velika dela, a ja moram, evo, da gubim snagu u sreskom ratu, kakav bi zaselak sa zaseokom mogao voditi. Hteo sam da se merim sa silnim vladaocima, a pao sam tako nisko da moram nekakvoga pana Volodijovskoga po svojim dobrima da lovim. Mesto da svet zadivljujem svojom silom, ja ga zadivljujem svojom slabošću; mesto za zgarište Viljna da vratim zgarištem Moskve, moram da ti zahvalim što si Kjejdane šančićima potkopao... Tesno mi je... i gušim se... Ne samo stoga što me sipnja davi. Nemoć me ubija... Nerad me ubija... Tesno mi je i teško!... Razumeš?... — I ja sam mislio da će poći drukčije!... — reče natmureno Kmićic. Rađivil stade da diše teško. — Pre no što mi druga kruna pripadne, trnovu su mi već metnuli. Naredio sam pastoru Adersu da pogleda u zvezde... Odmah je uspostavio sliku i veli da su znaci rđavi, no da će to proći. Međutim podnosim muke... Noću mi nešto ne da da spavam, nešto hoda po sobi... Neka lica mi zaviruju u krevet, a ponekad me podilazi jeza... To znači da smrt pored mene prolazi... Podnosim muke... Moram biti još na izdajstva i odmetanja spreman, jer znam da ih ima koji se kolebaju... — Nema više takvih! — odgovori Kmićic. — Ko je hteo da se odmetne taj je već otišao. — Ne varaj, i sam vidiš da ostatak Poljaka počinje da se osvrće za sobom. Kmićic se seti šta je čuo od Harlampa, i zaćuta.

— Ne mari! — reče Rađivil. — Teško je, strašno je, ali treba istrajati... Nemoj govoriti nikome ovo što si od mene čuo... Dobro te je ovaj napad danas naišao, jer se više neće ponoviti; a baš mi za danas treba snage, jer hoću da priredim gozbu i da pokažem veselo lice, da bih osokolio ljude. I ti se razvedri, i ne govori ništa nikome, jer ja samo tebi ovo govorim, da me bar ti ne bi mučio... Ljutina me je danas zanela... Pazi da se to ne ponovi, jer ti glava igra. Ali već sam ti oprostio... Ovih šančeva, kojima si Kjejdane opkopao, ni sam se Peterson ne bi postideo... Idi sad, a pošalji mi Mjelješka. Doveli su danas begunce iz njegova stega, same prostake. Narediću mu da ih poveša sve do jednoga... Treba dati, primer... Zbogom... Danas će biti veselo u Kjejdanima!...

XXII

Rosjenjski je mačonoša imao muke s panom Aleksandrom, dokle je pristala da ide na ovu gozbu, koju je hetman priredio za svoje ljude. Morao je moliti skoro sa suzama upornu i smelu devojku i preklinjati, da se tu tiče njegove glave, da svi, ne samo vojnici nego i građani iz okoline Kjejdana moraju doći pod pretnjom kneževoga gneva; pa kako se onda mogu protiviti oni koji su ostavljeni na milost i nemilost strašnoga čoveka! Ne hoteći strica izlagati opasnosti, pana je popustila. I doista, skup je bio veliki, jer su mnoga okolna vlastela došla sa ženama i kćerima. Ali je vojnika bilo najviše, a osobito oficira tuđinskih pukova, koji su skoro svi ostali uz kneza. Sam on, pre no što se pojavio pred gostima, napravio je vedro lice, kao da ga nikakva briga nije morila — jer je želeo tom zabavom da kod građana i vojske ne samo okrepi duh, nego i da pokaže da je sve građanstvo uz njega i da su samo razuzdani ljudi protivni sjedinjenju sa Švedskom; želeo je pokazati da se kraj raduje sa njim zajedno, te nije štedeo truda ni troška da zabava bude veličanstvena i da se glas o njoj raznese što dalje po okolini. Tek što se, dakle, smrče, stotine se buradi sa smolom zapališe na drumu za zamak i u dvorištu; s vremena na vreme su grmeli topovi a vojnicima je naređeno da veselo kliču. Stizala su jedna za drugim kola i kočije, vozeći krupniju i sitniju okolnu vlastelu. Dvorište se napuni kolima, konjima i slugama, gostinskim i domaćim. Gomile u kadifi, zlatotkanici i skupocenim krznima napuniše takozvanu „zlatnu“ dvoranu; i kad se, najzad, pojavi knez, blistajući od dragog kamenja i s ljubaznim osmehom na obično natuštenom i od bolesti ispijenom licu, prvi oficiri klikuše složno: — Živeo knez hetman! Živeo vojvoda viljnjanski! Rađivil naglo baci pogled po skupljenim građanima da se uveri hoće li i oni pristati uz vojnike. Odista je nekoliko glasova iz plašljivih grudi ponovilo uzvik, te se knez odmah stade klanjati i zahvaljivati za iskrenu i „jednodušnu“ ljubav.

— S vama, panovi, — govorio je — izići ćemo na kraj sa onima koji hoće da upropaste otadžbinu! Bog vam platio! Bog vam platio! Pa je pošao po dvorani, zastajao pred poznanicima, ne štedeći u govoru titula: „pane brate“ i „dragi susede“ — i mnogo se natmureno lice vedrilo pod uticajem toplih zrakova velikaševe ljubaznosti. — Neverovatno je — govorili su oni koji su doskora s mržnjom gledali njegove postupke — da bi ovakav vlastelin i ovako visok senator želeo zla otadžbini. Ili nije mogao postupiti drukčije no što je postupio, ili u tome ima neka tajna, koja će biti na korist Poljskoj! — I doista već imamo više mira od drugoga neprijatelja, koji neće da se oko nas zavadi sa Šveđanima. — Daj Bože da se sve okrene nabolje! No je bilo i takvih koji su vrteli glavom, ili pogledom govorili jedan drugom: „Nalazimo se ovde, jer nam je nož pod grlo podnesen.“ Ali su ti ćutali, dokle su ostali, spremniji za pomirljivost, govorili glasno, toliko glasno da bi ih knez mogao čuti: — Bolje je gospodara promeniti, nego Poljsku upropastiti! — Neka Kruna misli o sebi, a mi o sebi. — Pa ko nam je dao primer, ako ne Velikopoljska? — Extrema necessitas, extremis nititur rationibus!1 — Tentanda omnia!2 — Uložimo svu veru u našega kneza i oslonimo se potpuno na njega. Neka on ima Litvu i vlast u ruci. — Dostojan je on i jedne i druge. Ako nas on ne spase, propali smo... U njemu je salus.3 — Bliži nam je on nego Jan Kazimir, jer je to naša krv! Rađivil je lovio lakomim uhom ove govore koje su diktovali bojazan ili laskanje, i nije primećivao da su oni dolazili od ljudi slabih, koji bi ga u opasnosti prvi ostavili, iz usta ljudi koje je svaki vetrić mogao poljuljati kao vodu. I opijao se ovim rečima, i zavaravao sam sebe ili svoju savest, ponavljajući od čutih mišljenja ono koje ga je po izgledu najviše pravdalo: — Extrema necessitas, extremis nititur rationibus!4 Još kad, prolazeći mimo velike grupe vlastele, ču iz usta pana Krajnja se nevolja laća krajnjih sredstava! Sve se mora okušati! 3 Spas. 4 Krajnja se nevolja laća krajnjih sredstava! 1 2

Južica: „Bliži nam je on, no Jan Kazimir!“ — lice mu se razvedri sasvim. I samo poređenje sa kraljem laskalo je njegovom ponosu, ge odmah priđe panu Južicu i reče: — Imate pravo, pane brate, jer je u Janu Kazimiru na oku krvi samo četvrtina litvanske, a u meni i nema druge... A ako je dosada četvrtina zapovedala oki, od nas zavisi da se to promeni... — I mi smo gotovi da okanicom nazdravimo vašoj svetlosti! — odgovori pan Južic. — Baš ste mi pogodili želju! Veselite se, panovi braćo! Hteo bih celu Litvu ovde dozvati! — Za to bi je trebalo još više okrojiti — reče pan Ščanjecki iz Daljnova, čovek smeo i oštar i na jeziku i na sablji. — Šta pod tim razumete? — upita knez, uprevši u njega oči. — Da je srce vaše svetlosti prostranije od Kjejdana. Rađivil se osmehnu usiljeno i pođe dalje. U taj mah mu priđe maršal s izveštajem da je večera spremna. Gomile počeše grnuti za knezom u onu istu dvoranu u kojoj je nedavno proglašena unija sa Švedskom. Tamo je maršal određivao zvanicama mesto prema činu, prozivajući svakoga po imenu i činu. No se videlo da su kneževe zapovesti i u tome pogledu bile ranije izdate, jer je Kmićicu dopalo mesto između rosjenjskoga mačonoše i pane Aleksandre. U oboje zadrhtaše srca kada čuše svoja imena zajedno izgovorena i oboje se ustegoše u prvi mah ali im sigurno pade na um da bi opirati se značilo privući sveopštu pažnju na sebe, te sedoše jedno do drugoga. Bilo im je zlo i teško. Pan Andžej se odluči da bude ravnodušan, kao kad bi kraj njega sedela kakva nepoznata osoba. No ubrzo razumede, da niti će on moći da bude tako ravnodušan, niti je ta osoba tako nepoznata da bi mogli voditi običan razgovor. Naprotiv, oboje opaziše da u ovoj gomili osoba i najrazličitijih osećanja, slučajeva, strasti, on misli samo na nju, ona na njega, i upravo im je zbog toga ovako teško. Jer oboje nisu hteli ni mogli kazati iskreno, jasno i otvoreno sve što im je ležalo na srcu. Imali su zajedničku prošlost, ali nisu imali budućnosti. Pređašnja osećanja, poverenje, poznanstvo čak, sve je bilo pokidano. Nije bilo ničega zajedničkoga, sem osećanja prevarene nade i žalosti. Kad bi ova poslednja veza pukla, oni bi bili slobodniji — ali je jedino vreme moglo doneti zaborav, sad je za to bilo prerano. Kmićicu je bilo toliko rđavo da je skoro trpeo mučenje; a opet, ni za šta na svetu; ne bi ustupio ovo mesto koje mu je maršal odredio. Uhom je lovio šuštanje njene haljine, pazio, praveći se da ne pazi, na svaki njen pokret, osećao toplinu koja je bila od nje; i sve mu je to skupa davalo

neko bolno uživanje. Ubrzo primeti da i ona tako isto pazi, mada tobož na njega ne obraća pažnje. Obuze ga nesavladiva želja da je pogleda, te stade da baca kose poglede, dokle ne ugleda vedro čelo, oči sa tamnim trepavicama i belo lice, nenamazano bojom kao u ostalih devojaka. Još je uvek bilo u ovome licu za njega nešto toliko privlačno, da mu jadno srce uzdrhta od žalosti i bola. „I kako ovolika upornost može da se smesti u ovako anđelskoj lepoti!“ — pomisli. No je uvreda bila prejaka, te odmah dodade u duši: „Ne marim za tebe, neka te drugi uzme!“ I najednom oseti, kad bi taj neko „drugi“ pokušao da se koristi njegovim dopustom, da bi ga na komadiće iseckao. Pri samoj pomisli na to obuze ga strašan gnev. Smiri se tek kad se seti da baš on, a ne ko drugi, sedi kraj nje i da niko, bar u ovaj mah, oko nje ne obleće. „Onda ću još jednom da je pogledam, pa ću posle da se okrenem na drugu stranu“ — pomisli. I opet stade da baca kose poglede, no baš u taj mah i ona učini to isto, i oboje brzo oboriše oči, strašno postiđeni, kao da su u grehu uhvaćeni. I pana Aleksandra borila se sa sobom. Iz svega što se dogodilo, iz Kmićicova postupanja u Biljevičima, iz Zaglobinih i Skšetuskovih reči, videla je da je Kmićic u zabludi; ali nije bio onoliko kriv, nije zasluživao onoliko prezrenje, onako bezobzirnu osudu, kako je ona ranije mislila. Pa on je one čestite ljude spasao od smrti, i toliko je imao divnoga ponosa da, kad je pao u njihove ruke, nije hteo da pokaže pismo koje ga je moglo opravdati, ili bar izbaviti od smrti; nije rekao ni reči i pošao je u smrt dignute glave. Oljenku je vaspitao stari ratnik, koji je preziranje smrti stavljao na čelo svih vrlina, pa je i ona poštovala junaštvo iz dna duše, te se nije mogla odupreti nehotičnome divljenju ovom rogatom, viteškom junaštvu, koje se iz tela može isterati možda samo s dušom. Razumela je i to, ako je Kmićic služio Rađivila da je to činio s potpuno dobrom verom — i kolika li je tek nepravda bila prema njemu sumnja da je svesna izdajica! Pa ipak mu je ona prva nanela tu nepravdu, nije ga poštedela ni uvrede, ni prezira — nije mu htela oprostiti ni pred smrću! „Popravi nepravdu” — govorilo joj je srce. „Sve je među vama svršeno, ali si dužna priznati mu da si ga nepravedno osudila. Dužna si to i prema sebi...“ No u toj je devojci bilo i mnogo ponosa pa možda čak i nešto tvrdoglavosti te joj odmah pade na pamet da ovome vitezu sigurno do

toga više nije stalo, i rumen joj obli lice. „Kad mu nije stalo, neka mu i ne bude!“ — pomisli u duši. Ipak joj je savest govorila dalje da, mario pobeđeni ili ne mario, ona treba da popravi nepravdu, Ali je s druge strane i ponos navodio sve nove razloge. „Ako, što može da bude, on ne bi hteo slušati, onda bi se samo uzalud sramotila. A drugo, kriv ili prav, činio to svesno ili u zaslepljenosti, dovoljno je da je sa izdajnicima, sa neprijateljima domovine, i da im pomaže da je upropaste. Otadžbini će biti svejedno da li on nema razuma ili poštenja. Bog ga može opravdati, svet mora i dužan je da ga osudi i izdajničko će mu ime ostati. Tako je. Ako i nije kriv, zar nije pravo prezirati onoga koji ni toliko razuma nema da ne ume da razlikuje zlo od dobra, ni zločin od vrline. Ovde gnev obuze devojku i obrazi joj se zapališe. „Neću ništa da kažem!“ — pomisli. „Neka trpi što je zaslužio. Dokle god ne vidim pokajanje, dotle imam pravo da osuđujem... Zatim obrte pogled Kmićicu, kao da se uveri neće li već videti pokajanja na njegovom licu. Baš tada je i nastupio susret njihovih očiju, posle čega se zastideše oboje. Pokajanja na njegovom licu Oljenka možda i nije videla, ali je videla bol i veliku patnju; videla da je to lice bilo bledo kao posle bolesti, i obuze je duboko sažaljenje, suze su joj silom navirale u oči, te se naže još više nad sto da ne bi izdala uzbuđenje. A za to je vreme gozba lagano oživljavala. U početku su svi bili pod mučnim utiskom; ali je sa čašama raslo i raspoloženje kod zvanica. Žagor je rastao. Najzad je knez ustao. — Panovi, molim za reč! — Knez hoće da govori... Knez gospodar hoće da govori — vikali su sa svih strana. — Prvu zdravicu napijam za zdravlje presvetloga kralja švedskoga, koji nam daje pomoć protivu neprijatelja i, vladajući sad ovom zemljom, neće je pustiti iz ruku dokle god ne uvede mir. Ustanite, panovi, jer se ova zdravica pije stojeći. Zvanice ustadoše, sem žena, i napuniše čaše, ali bez klicanja, bez oduševljenja. Pan Ščanjecki iz Daljnova govorio je lagano nešto susedima, a oni su grizli brkove da se ne zasmeju; očevidno je ismevao švedskoga kralja. Tek kad je knez podigao drugu čašu u zdravlje „dragih gostiju“, ljubaznih prema Kjejdanima, koji su došli čak i iz daleka da posvedoče

poverenje u namere domaćinove — odgovori mu gromko klicanje: — Hvala! Hvala od srca! — U zdravlje kneževo! — Našega litvanskoga Hektora! — Živeo! Živeo knez hetman, vojvoda naš! Uto pan Južic, već malo napit, viknu što ga grlo donosi: — Živeo Januš prvi, veliki knez litvanski! Rađivil pocrvene sav, kao devojka koju prose; ali opazivši da ostali ćute i pogledaju ga začuđeno, reče: — I to je u vašoj vlasti, ali mi to prerano želite, pane Južic, prerano! — Živeo Januš prvi, veliki knez litvanski! — ponovi s upornošću pijana čoveka pan Južic. Pan Ščanjecki ustade i diže čašu: — Tako je! — reče hladno. — Veliki knez litvanski, kralj poljski i car nemački! Opet nastade kratko ćutanje — najednom gosti prsnuše u smeh. Oči im se iskolačiše, brkovi su im se micali na pocrvenelim licima i tresli se od smeha, koji se odbijao od svodova dvorane i trajao dugo; i kako je naglo počeo, tako je naglo i izumro na svačijim ustima, pri pogledu na kneza, čije se lice menjalo kao duga. No Rađivil savlada strašni gnev, koji ga obuze, i reče: — Vi se šalite, pane Ščanjecki! Vlastelin nadu obraze i, nimalo zbunjen, odgovori: — I to je izborni presto, a mi nikad ne možemo da poželimo previše za vašu kneževsku svetlost. Kad kao vlastelin možete postati kraljem poljskim, onda kao knez nemačkoga carstva možete i na to carsko dostojanstvo biti podignuti. Toliko vam je daleko ili blizu do jednoga koliko i do drugoga, i ko vam to ne želi, neka ustane, a mi ćemo ga odmah na sabljama razneti. Tu se obrte gostima: — Neka ustane koji ne želi carsku nemačku krunu panu vojvodi viljnjanskom! Razume se, niko nije ustao. A nije se više ni smejalo jer je u glasu pana Ščanjeckoga bilo toliko bezočne zluradosti da je sve obuzeo nehotičan nemir, šta li će se dogoditi... Ali se nije dogodilo ništa, samo se raspoloženje pokvarilo. Uzalud je dvorska posluga svaki čas nalivala čaše. Vino nije moglo rasterati sumorne misli u glavama zvanica, ni sve veći nemir. I Rađivil je s teškom mukom prikrivao gnev, jer je osećao da se, zahvaljujući zdravicama pana Ščanjeckoga, smanjio u očima vlastele i da je, namerno

ili nenamerno, ovaj vlastelin usadio u skupljenu vlastelu uverenje da vojvodi viljnjanskom nije bliže do velikokneževskoga prestola no do nemačke krune. Sve je bilo obrnuto na šalu, na podsmeh — a zabava je uglavnom bila data da bi se duhovi navikli na buduću vladu Rađivila. Uz to se Rađivil bojao i toga da ovo ismevanje njegove nade rđavo ne utiče i na oficire posvećene u tajnu. I doista se na njihovim licima videla duboka klonulost. Ganhof je punio čašu za čašom i izbegavao knežev pogled, a Kmićic nije pio, ali je gledao u sto pred sobom namršteno, kao da o nečem premišlja ili se bori u mislima. Rađivil zadrhta na misao da u tome mozgu svakoga časa može sinuti svetlost i izvući istinu iz senke, a onda će ovaj oficir, jedini beočug koji vezuje ostatak poljskih stegova sa Rađivilima, prelomiti taj beočug, pa ma time i svoje srce iz grudi iščupao. Kmićic je preko mere bio težak knezu, i da nije čudne slave, koju mu je dao sticaj događaja, odavno bi pao kao žrtva svoje smelosti i hetmanova gneva. No se knez u tom času varao, držeći da on u taj mah ima zle misli, jer je pan Andžej sav bio zauzet Oljenkom i onom dubokom nesuglasicom koja ih je delila. Ponekad mu se činilo da voli ovu devojku kraj sebe iznad svega u svetu; zatim je osećao prema njoj toliku mržnju da bi joj zadao smrt kad bi mogao, i njoj i sebi. Život mu se tako zamrsio da je ovoj prostoj prirodi postao pretežak, Osećao je ono što oseća divlja životinja, obavijena mrežom iz koje ne može da se izvuče. Nespokojno i sumorno raspoloženje cele zabave dražilo ga je u najvećem stepenu. Bilo mu je prosto nesnosno. A zabava je bila sve gora i gora. Prisutnima se činilo da gostuju pod krovom od olova, koji se naslanja na njihove glave. Međutim, u dvoranu uće novi gost. Knez, ugledavši ga, uzviknu: — To je pan Suhanjec, od brata Boguslava! Sigurno s pismima? Pridošlica se pokloni nisko. — Tako je, presvetli kneže!... Idem pravo iz Podljasja. — Dajte pisma, pa sedajte za sto. Panovi će oprostiti što ne odlažem čitanje, iako sedimo za stolom, jer može biti vesti koje ću vam saopštiti. Pane maršale, molim vodite računa o dragome poslaniku. To govoreći, knez uze iz ruku pana Suhanjeca svežanj pisama i stade žurno da lomi pečate sa prvoga. Prisutni su bili uprli radoznale oči u njegovo lice starajući se da iz njega pogode sadržinu. No prvo pismo nije javljalo ništa dobro, jer

kneževo lice pocrvene i oči mu sinuše divljim gnevom. — Panovi braćo! — reče hetman. — Knez Boguslav mi javlja da oni koji su više voleli da prave konfederaciju no da idu na neprijatelja pod Viljno, sada pustoše moja sela u Podljasju. A i lakše je po selima sa ženama ratovati... Dostojni vitezovi, nema se šta reći!... Ne mari! Nagrada ih neće mimoići!... Zatim uze drugo pismo, no tek što baci pogled, a lice mu se razvedri osmehom pobede i radosti. — Vojvodina sjeradska predala se Šveđanima! — uzviknu. — I, po primeru Velikopoljske, primila zaštitu Karola Gustava. A malo posle opet: — Evo poslednjih vesti! Mi smo pobedili! Panovi, Jan Kazimir je potučen kod Vidave i Žarnova!... Vojska ga napušta! Sam on se povlači prema Krakovu. Šveđani idu za njim. Piše mi brat da i Krakov mora pasti! — Radujmo se, panovi! — reče čudnim glasom pan Ščanjecki. — Da, radujmo se! — ponovi hetman, ne primetivši ton pana Ščanjeckoga. I radost je bila od celoga kneza, lice mu postade umah nekako mlađe, oči dobiše sjaja; drhtavim od sreće rukama razlomi pečat poslednjega pisma, pogleda, sinu sav kao sunce i uzviknu: — Varšava zauzeta!... Živeo Karol Gustav! Tek sad opazi da je utisak koji ove vesti čine na prisutne, sasvim različan od utiska koji on ima. Svi su sedeli nemo, gledajući nepouzdanim pogledima preda se. Neki su se mrštili, drugi pozaklanjali lica rukama. Čak ni hetmanovi dvorani, čak ni ljudi slaboga duha nisu se smeli radovati s knezom na glas da je Varšava zauzeta, da Krakov mora pasti i da vojvodina za vojvodinom napušta pređašnjega gospodara i predaje se neprijatelju. Uz to je bilo nečega nakaznoga u ovom zadovoljstvu s kojim glavni zapovednik polovine vojske poljske države i jedan od njenih najvećih senatora objavljuje njene poraze. Knez uvide da mora ublažiti utisak. — Panovi, — reče — prvi bih plakao s vama kad bi se ticalo štete za Poljsku, ali ovde Poljska štete ne trpi, nego gospodara menja. Mesto nesrećnoga Jana Kazimira, imaće velikoga i srećnoga ratnika. Vidim već sve ratove svršene i neprijatelje potučene. — Imate, svetli kneže, pravo! — odgovori Ščanjecki. — Na dlaku su to isto govorili Rađejovski i Opaljinjski kod Ujšća... Radujmo se, panovi! Smrt Janu Kazimiru!... To rekavši, pan Ščanjecki odmače šumno stolicu, ustade i izađe iz

dvorane. — Najbolja vina koja imamo u podrumu! — uzviknu knez. Maršal otrča da izvrši zapovest. U dvorani nasta žagor. Kad prvi utisak prođe, vlastela stadoše da pretresaju vesti i da raspravljaju. Raspitivali su pana Suhanjeca o pojedinostima iz Podljasja i susedne Mazurske, koje su Šveđani već bili zauzeli. Ubrzo uvaljaše u dvoranu osmoljenu burad i počeše vaditi čepove. Raspoloženje se vraćalo i postepeno postajalo sve lepše. Sve češći glasovi staše govoriti: „Bi što bi! Nema se više kud!“ — „Možda će biti bolje! Treba se pomiriti sa sudbinom!“ — „Knez neće dati da nas oštete!“ — „Bolje je i nama, no drugima... Živeo Januš Rađivil, vojvoda naš, hetman i knez!“ — Veliki knez litvanski! — kliče opet pan Južic. No mu ovaj put ne odgovori ćutanje, ni smeh, naprotiv, desetpetnaest promuklih glasova dreknu odmah: — Želimo to! Od srca i duše želimo! Živeo nam! Neka vlada! Velikaš ustade, crven u licu kao komad skrleta: — Hvala vam, panovi braćo!... — reče ozbiljno. U dvorani od sveća i disanja postade zagušljivo, kao u amamu. Pana Aleksandra se naže preko Kmićica rosjenjskom mačonoši. — Teško mi je, — reče — hajdemo odavde. I doista joj je lice bilo bledo a čelo se osulo znojem. Ali Orsjenjski mačonoša pogleda nesigurno u hetmana, bojeći se da mu napuštanje stola ne bude uzeto za zlo. U ratu je to bio hrabar vojnik, ali se strašno plašio Rađivila. Međutim, na njegovu nesreću, hetman reče u taj mah: — Neprijatelj mi je onaj koji sa mnom sve zdravice do dna ne ispije, jer sam danas veseo. — Jesi čula? — reče mačonoša. — Striče, ja ne mogu duže, meni je teško! — reče ona moleći. — Onda otidi sama — odgovori mačonoša. Devojka ustade, trudeći se da se izvuče a da ničiju pažnju ne privuče, ali nije imala snage, te se uhvati za naslon od stolice. Najednom je obuhvati silna junačka ruka i pridrža je, skoro već onesveslu. — Ja ću vas izvesti! — reče pan Andžej. I ne tražeći dopuštanja, obgrli joj stas kao gvozdenim obručem; ali mu je ona težila sve jače, najzad, pre no što stigoše do vrata, klonu nemoćno na njegovu ruku. Onda je on uze na ruke lako, kao dete, i iznese iz dvorane.

XXIII

Istoga večera, po svršetku gozbe, pan Andžej je želeo da se vidi s knezom, ali mu je odgovoreno da je knez zauzet poverljivim razgovorom sa panom Suhanjecom. — Došao je, dakle, sutradan izjutra i odmah je bio pušten knezu. — Svetli kneže, — reče — došao sam s molbom. — Šta hoćeš da ti učinim ? — Ne mogu ovde duže da živim. Svaki je dan za mene veća muka. Nikakve koristi od mene u Kjejdanima. Smislite mi neku dužnost, pošaljite me kud hoćete. Čuo sam da će pukovi ići na Zoltarenjka. Poći ću s njima. — Rado bi se Zoltarenjko poigrao s nama, ali ne može, jer je ovde švedska zaštita, a ni mi na njega ne možemo bez Šveđana... Grof Magnus se strašno lagano kreće i zna se zašto! Što mi ne veruje! Negozar ti je toliko rđavo u Kjejdanima, pored nas? — Vi ste, svetli kneže, prema meni ljubazni, pa ipak mi je toliko rđavo da vam ne umem ispričati. Istinu govoreći, mislio sam da će drukčije sve da bude... Mislio sam da ćemo se tući, da ćemo živeti u ognju i dimu, na sedlu dan i noć. Za to me je Bog stvorio; a ovde sedi, slušaj raspravljanja i svađe, truli u neradu, ili idi u lov na svoje, mesto na neprijatelja. Ne mogu da izdržim, prosto ne mogu... Sto puta više volim smrt, tako mi Boga! — Znam već otkuda to očajanje dolazi. Ljubav je to, ništa više! Kad zađeš u godine, smejaćeš se tim mukama. Video sam sinoć da ste jedno na drugo ljuti, i sve ljući. — Niti je meni do nje, niti njoj do mene. Što je bilo, svršeno je! — A šta, ona se sinoć razbolela? — Jeste. Knez poćuta malo. — Savetovao sam ti već, a i sad ti savetujem — reče hetman — ako ti je do nje stalo, uzmi je s njenom voljom ili bez njene volje. Narediću da

vas venčaju. Biće malo dreke i plača... Ne mari! Po venčanju uzećeš je u svoj stan... i ako sutradan bude plakala, onda si niko i ništa! — Ja vas molim za neku vojničku dužnost, ne za venčanje! — odgovori oštro Kmićic. — Onda je nećeš? — Neću. Ni ja nju, ni ona mene! Ma se duša u meni iskidala, neću je ni za šta moliti. Hteo bih samo biti što dalje da na sve zaboravim, dok mi se pamet ne pomuti. Ovde nema nikakva posla, a nerad je od svega najgori, jer jed mori čoveka kao bolest. Setite se i sami, kako vam je još sinoć bilo teško, dokle dobri glasovi nisu stigli... Tako je meni danas i tako pe biti. Šta mogu da činim? Da se uhvatim za glavu da je gorke misli ne bi razbile i da sedim? Šta ću ovde dobiti od sedenja? Bog zna kakvo je ovo vreme, Bog zna kakav je ovo rat, koji ne mogu ni da razumem ni pameću da shvatim... od čega je još teže. Evo, tako mi miloga Boga, ako me kako ne upotrebite, onda ću pobeći, skupiću četu i tući ću... — Koga? — upita knez. — Koga? Otići ću pod Viljno, pa ću štrpkati, kao što sam Hovanjskoga štrpkao. Pustite sa mnom moj steg, pa će i rat početi! — Tvoj mi steg ovde treba protiv unutrašnjega neprijatelja. — Pa to me i boli, otuda i jeste muka, stražariti skrštenih ruku u Kjejdanima ili juriti za nekakvim Volodijovskim, kojega bi čovek voleo imati uza streme, kao druga! — Imam za tebe posao — reče knez. — Pod Viljno te ne puštam, a ni steg ti ne dam. Ako li pak postupiš protiv moje volje, skupiš družinu i odeš, znaj da tim samim prestaješ da mi služiš. — Ali ću poslužiti otadžbini! — Otadžbini služi onaj ko meni služi. Već sam te jednom u to uverio. A seti se i toga da si mi se zakleo. Najzad, kad postaneš dobrovoljac, onda ćeš odmah izići ispod moje inkvizicije,1 a tamo te čekaju sudovi sa presudama... Radi svoga dobra ne treba to da činiš. — Šta sad tamo sudovi znače! — Iza Kovna ništa, ali ovde, gde je kraj još miran, nisu još prestali da rade. Možeš doduše ne ići na sud, ali će se presude doneti i stajati nad tobom sve do mirnijih vremena. Koga oni jednom osude, toga će i kroz deset godina podsetiti, a već laudanska će vlastela pripaziti da te podsete. 1

Ovde: hetmanov sud.

— Pravo da vam kažem, kad dođe ispaštanje, ja ću mu se i predati. Pre sam bio gotov sa celom Poljskom da ratujem i da sa presudama činim što i pokojni pan Lašč, koji je naredio da mu se njima kabanica postavi... Ali mi je sada neki čir izišao na savesti. Čovek se boji da ne ode dalje no što bi hteo i duševni ga nemir za svašta obuzima. — Toliko si savestan? Nego ostavimo to! Kazao sam ti, ako hoćeš odavde da ideš, da posao za tebe imam i vrlo važan. Ganhof mi ga jednako traži i pominje mi svaki dan. Već sam mislio da mu ga dam... No ipak to ne može da bude, pošto mi za to treba neko čuven, od dobra imena i ne tuđinskoga nego poljskoga, koje bi samo sobom svedočilo da me nisu svi napustili i da ima još moćnih ljudi koji su uza me... Ti si mi baš kao naručen, jer si i smeo i više voliš da se tebi klanjaju, no da se ti klanjaš. — O čemu se radi svetli kneže? — Treba ići na dalek put... — Danas sam spreman! — I o svom trošku, jer ja imam vrlo malo novaca. Jedna mi je dobra neprijatelj oduzeo, druga naši pustoše, dohodak ne dolazi na vreme; sva, pak, vojska, koja je sa mnom, prešla je na moj trošak. Sigurno mi pan podblagajnik, koji je kod mene pod ključem, neće pozajmiti novaca, jedno što neće, drugo što ni sam nema. Što ima državnih novaca, to uzimam bez pitanja; ali šta je to? Od Šveđana ćeš, opet, svega dobiti pre no novaca, jer se i njima kad vide paru tresu ruke. — Vi bez potrebe o tome govorite! Ako pođem, ići ću o svom trošku. — Ali tamo treba mnogo trošiti, ne žaliti. — Ništa ja neću žaliti. Hetman se razvedri, jer odista nije imao gotovine, mada je nedavno opljačkao Viljno, a bio je i po prirodi tvrdica. Istina je bilo i to da su prihodi od njegovih nebrojenih dobara, koja su se pružala od Livonije do Kijeva i od Smolenska do Mazurske, prestali da dolaze, a troškovi za vojsku su svaki dan rasli. — To mi se sviđa! — reče. — Ganhof bi mi odmah zakucao na kasu, a ti si drukčiji čovek. Slušaj, o čemu se radi. — Slušam. — Prvo ćeš krenuti u Podljasje. Periculosa1 je to put, jer su tamo konfederati, koji su izišli iz logora i rade protiv mene. Kako ćeš se od 1

Opasan.

njih izvući, to je tvoje. Onaj bi te Jakub Kmićic možda poštedeo, ali se čuvaj Horotkijeviča, Žeromskoga, a osobito Volodijovskoga s njegovom laudanskom četom. — Bio sam već u njihovim rukama i ništa mi nije bilo. — Onda dobro. Svratićeš u Zabludovo, gde sedi Harasimovič. Naredićeš mu da skupi što može novaca od prihoda, od državnih danaka i od kuda god mogne i meni pošalje, ali ne ovde, no u Tiljžu, gde su već moje stvari. Što bude mogao da založi od dobara ili pokretnosti, neka založi; što se bude moglo uzajmiti od Jevreja, neka uzajmi... Drugo, neka promisli o konfederatima, eda bi ih kako upropastio. Nego to već nije tvoj posao, daću mu svojeručni uput. Ti mu predaj pismo pa kreći odmah u Tikoćin, knezu Boguslavu. Ovde hetman prekide i stade teško da diše, jer ga je duži govor vrlo mučio. Kmićic ga je gledao žudno, jer mu se duša otimala na put i osećao je da će taj put, pun neočekivanih događaja, biti melem za njegove unutrašnje muke. Hetman ubrzo nastavi: — Ne mogu da budem pametan zašto knez Boguslav još sedi u Podljasju! ? Zaboga! Može upropastiti i mene i sebe. Pazi dobro na ovo što govorim, jer iako ćeš mu dati moja pisma treba da ih živom rečju možeš potkrepiti i objasniti sve što se ne može napisati. Dakle, znaj dobro da su sinoćne vesti bile dobre, ali ne onako dobre kako sam vlasteli kazao, pa čak ne ni onoliko dobre koliko sam i ja u prvi mah mislio. Šveđani odista pobeđuju; zauzeli su Velikopoljsku, Mazursku, Varšavu, vojvodina sjeradska im se predala, gone Jana Kazimira ka Krakovu i Krakov će opsesti, to je pouzdano. Braniće ga Čarnjecki, onaj skoro ispečeni senator, ali opet, moram priznati dobar vojnik. Ko može da predvidi šta će se dogoditi?... Šveđani, doduše, umeju da osvajaju tvrđave, a nije bilo ni vremena da se Krakov pojača. Ipak se onaj šareni kastelan može držati mesec, dva, tri. Događaju se ponekad i čuda, kao ono, svi znamo, kod Zbaraža... Prema tome, ako se bude uporno držao, đavo može sve naopako da okrene. Uči se političkoj veštini. Znaj, prvo, da u Beču neće rado gledati sve jače snaženje Švedske i mogu dati pomoć... A i Tatari, to znam dobro, skloni su da pomažu Janu Kazimiru, na kozaštvo i Moskvu krenuće kao bujica, a onda će ukrajinska vojska pod Potockim doći u pomoć... Danas je Jan Kazimir očajnik, a sutra može njegova sreća da pretegne... Ovde je knez opet morao dati odmora utruđenim prsima, a pan Andžej je imao čudno osećanje, o kome odmah nije sam sebi davao računa. Evo on, pristalica Rađivilov i švedski, oseća neku radost pri

pomisli da se sreća može okrenuti od Šveđana. — Pričao mi je Suhanjec, — nastavi knez — kako je bilo kod Vidave i Žarnova. U prvom sudaru na še... hteo sam reći: poljske prednje straže, povališe Šveđane logom. To nije zamanica... i Šveđani su morali mnogo izgubiti od smelosti. — Ali je pobeda bila na oba mesta njihova? — Bila je, jer su se Janu Kazimiru pobunili stegovi, a vlastela su izjavila da će stajati u bojnom poretku, ali se tući neće. Ipak pokazalo se da u boju Šveđani nisu bolji od kvarđane vojske. Neka se desi koja pobeda, i duh se može promeniti. Neka dođe Janu Kazimiru novac da izda platu, pa se vojska neće buniti. Potocki nema mnogo vojske, ali su to osobito izvežbani stegovi i nasrtljivi kao osice. Tatari će doći s njim, a uz to elektor ne odgovara našim očekivanjima. — Kako to? — Ja i Boguslav smo računali da će on odmah ući u savez sa Šveđanima i sa nama, jer znamo šta treba misliti o njegovim osećajima prema Poljskoj... Ali on je preterano oprezan i misli samo o svome dobru. Očevidno čeka da vidi šta će biti, a za to vreme ulazi u savez, ali sa pruskim gradovima, koji su uz Jana Kazimira. Mislim da se tu krije neka izdaja, sem da elektor nije elektor, ili da sasvim sumnja u švedski uspeh. No dok se to ne razjasni, savez protiv Šveđana postoji i neka im noga u Malopoljskoj poklizne, odmah će Velikopoljska i Mazurska ustati, Prusi će sa njima, a može se dogoditi... Ovde se knez strese, kao preneražen pretpostavkom. — Šta se može dogoditi? — upita Kmićic. — Da noga švedska iz Poljske ne izađe! — odgovori sumorno knez. Kmićic stušti obrve pa ćutaše. — Onda, — nastavi niskim glasom hetman — i naša bi sreća pala tako nisko, kao što je pre bila visoko... Pan Andžej đipi sjajnih očiju, rumen u licu i uzviknu: — Milostivi kneže, pa šta je to?... Zašto ste mi nedavno govorili da je Poljska propala i da se jedino u društvu sa Šveđanima, pomoću vas i vašega budućeg vladanja može da spase!?... Čemu treba da verujem? Onome što sam onda čuo, ili ovome danas? A ako je ovako kako sada govorite, onda zašto se držimo Šveđana, mesto da ih tučemo?... Ta srce na to igra! Rađivil je surovo gledao u mladića. — Drzak si! — reče. Ali Kmićic je već jezdio na svome zanosu, kao na konju. — Posle o tome kakav sam ja! Sada mi dajte odgovor na ovo što

pitam. — Daću ti odgovor ovaj: — reče knez s naglaskom — ako se stvari tako obrnu, onda ćemo udariti na Šveđane. Pan Andžej prestade da šikće na nos, pa se udari po čelu i reče: — Glup sam! Glup sam! — To ti ne poričem — reče knez — i dodajem da u drskosti prelaziš granicu. Znaj, dakle, da te i šaljem zato da oceniš kako će sreća da se obrne. Hoću dobro otadžbini, ništa više. Ovo što sam govorio samo su pretpostavke koje se mogu i ne ispuniti, i sigurno se neće ispuniti. Ali treba biti oprezan. Ko hoće da ga voda ne odnese, mora umeti da pliva, a ko ide šumom u kojoj nema staza, mora često da staje i da promišlja kuda treba da ide... Razumeš li? — Jasno kao sunce. — Recedere1 nam je dopušteno i treba, ako za otadžbinu bude tako bolje; no nećemo moći ako knez Boguslav i dalje ostane u Podljasju. Očevidno je izgubio glavu, šta li? Ako tamo ostane, mora se izjasniti za jednu ili drugu stranu; ili za Šveđane ili za Jana Kazimira, a to bi baš bilo najgore. — Glup sam, jer opet ne razumem! — Podljasje je blizu Mazurske, pa ili će ga Šveđani zauzeti, ili će iz pruskih gradova doći pomoć protiv Šveđana. Onda će trebati da se bira. — Pa zašto knez Boguslav ne bi birao? — Jer dok on ne izabere, dotle Šveđani više vode o nama računa i moraju nas mititi, tako isto i elektor. A ako ja moradnem recedere2 i udariti na Šveđane, onda on treba da bude posrednik između mene i Jana Kazimira... On ima da mi olakša povratak, a to ne bi mogao kada bi se izjasnio za Šveđane. I kako u Podljasju mora ubrzo da bira, neka ide u Prusku, u Tiljžu, i tamo čeka događaje. Elektor sedi u markgrofstvu i Boguslav će biti najvažnija ličnost u Pruskoj, te može Pruse potpuno preuzeti u ruke, umnožiti vojsku i biti na čelu znatne sile... A onda će i jedni i drugi dati što zatražimo, samo da nas dvojicu imaju uza se, i naš dom ne samo što neće pasti, no će se i podići, a to je glavno. — Vi ste govorili da je glavno dobro domovine! — Ne hvataj se za svaku reč, pošto sam ti ranije rekao da je to svejedno, i slušaj dalje. Znam dobro da se knez Boguslav, iako je potpisao akt unije sa Švedskom ovde u Kjejdanima, ipak ne smatra za 1 2

Vraćati se natrag. Vraćati se natrag.

švedskoga privrženika. Neka pusti glas, a ti to čini uz put, da sam ga ja primorao da potpiše mimo njegove volje. Svet će lako u to poverovati, jer se često dešava da i rođena braća pripadaju raznim strankama. Na taj će način on moći da uće u savez sa konfederatima, da pozove vođe k sebi, tobož radi pregovora, pa da ih pohvata i u Prusku pošalje. To će biti dopušten način i za domovinu spasonosan, jer će je inače ti ljudi sasvim upropastiti. — Je li to sve što imam da uradim? — upita donekle razočarano Kmićic. — To je samo deo, i ne najvažniji. Od kneza Boguslava ćeš poći s mojim pismima samome Karolusu Gustavu. Ja ovde ne mogu s grofom Magnusom da se složim od one nesrećne klavanjske bitke. Jednako me gleda popreko i ne prestaje misliti, ako Šveđanima noga poklizne ili ako Tatari udare na onoga drugoga neprijatelja, da ću se ja okrenuti protiv Šveđana. — Zaključujući iz ovoga što ste mi govorili, on s pravom zamišlja. — S pravom ili bez prava, tek ja neću da tako bude i da mi on zagleda kakve adute imam u rukama. Uostalom, on mi je i lično nenaklonjen. Nesumnjivo on mnogo štošta piše kralju o meni, a jedno od dvoga sigurno: ili da sam slab ili da sam nepouzdan. To treba sprečiti. Pisma ćeš moja dati kralju; ako bi tebe pitao o klavanjskoj bici, kazaćeš kako je bilo, ništa oduzeti. Možeš mu priznati da sam ja te ljude na smrt osudio, a ti si ih izmolio. Ništa ti za to neće biti, a možda će se iskrenost dopasti. Grofa Magnusa nećeš neposredno pred kraljem optuživati, jer mu je to šurak... Ali ako bi te kralj onako uzgred zapitao kako ovde svet misli, reci mu da žale što grof Magnus nedovoljno ceni hetmana za njegovo iskreno prijateljstvo prema Šveđanima; da je našem knezu (to jest meni) za to veoma žao. Ako uspita da li je istina da me je sva redovna vojska napustila, kazaćeš mu da to nije istina, a za dokaz navešćeš mu sebe. Kazuj se pukovnikom, jer to i jesi... Reci da su pristalice pana Gosjevskoga pobunile vojsku, ali dodaj da među nama postoji smrtna omraza. Reci, kad bi mi grof Magnus poslao malo topova i konjice, da bih ja odavno satro konfederate... da je to opšte mišljenje. Inače, na sve motri, oslušni šta se u kraljevoj okolini govori i javljaj ne meni, nego, ako se ukaže prilika, knezu Boguslavu u Prusku. Možeš i po elektorovim ljudima, ako na njih naiđeš. Ti, čini mi se, znaš nemački? — Imao sam druga kurlandskoga vlastelina, nekakvoga Zenda, kojega su mi Laudanci posekli. Od njega sam prilično naučio nemački jezik. A često sam bio i u Livoniji... — To je dobro.

— A gde ću naći švedskoga kralja? — Naći ćeš ga gde bude. U ratu može danas biti na jednome mestu, sutra na drugom. Ako ga nađeš pod Krakovom, to je i bolje, jer ćeš dobiti pisma i za druge osobe, koje u tim krajevima žive. — To ću i drugima ići? — Jeste. Moraš dospeti do pana krunskoga maršala Ljubomirskoga, za koga mi je mnogo stalo da priđe k nama. To je moćan čovek, i u Malopoljskoj mnogo od njega zavisi. Kada bi on hteo iskreno da stane uza Šveđane, onda Jan Kazimir ne bi imao šta da radi u Poljskoj. Kralju Švedskom nemoj kriti da ideš k njemu od moje strane, da ga pridobiješ za Šveđane... Nemoj to da kažeš naročito, nego se u brzini tobože izgovori... To će mnogo privući njegovo prijateljstvo. Da da Bog da pan Ljubomirski uz nas pristane... On će se ustezati, to znam; ipak se nadam da će moja pisma pretegnuti, pošto ima jedna stvar zbog koje on mora mnogo voditi računa o mome prijateljstvu. Kazaću ti u čemu je stvar, da bi znao kako da se tamo ponašaš. Već odavno pan maršal obilazi oko mene, kao oko medveda u česti, i stara se da me ispita, da li bih svoju jedinicu dao za njegova sina Herakliuša. To su još deca, ali bi se mogao napraviti ugovor do koga je njemu mnogo stalo, više no meni, jer ovakve naslednice nema u svoj Poljskoj; a kad bi se dva imanja spojila, u svetu im ne bi bilo ravna... Lep je to zalogaj! A šta li tek, kad bi se pan maršal ponadao, da bi njegov sin i velikokneževsku krunu mogao dobiti uz moju kćer kao miraz... Tu nadu u njemu probuditi, i on će nesumnjivo pasti u iskušenje, jer više misli na svoj dom, no na Poljsku... — Pa šta da mu govorim? — Ono što ja ne budem mogao da napišem... Ali to treba vešto ulivati. Neka te Bog čuva da se ne izdaš, kako si od mene čuo da želim krunu. Za to je još prerano... Ali reci da ovde sva vlastela u Žmuđi i u Litvi o tome govore i rado bi to htela; da sami Šveđani o tome javno govore; da si to i u kraljevoj okolini slušao... Pazićeš ko je od dvorana maršalov poverenik, pa ćeš mu nagovestiti ovu misao: neka Ljubomirski priđe uz Šveđane, a kao nagradu zatraži brak Herakliuša sa Rađivilovom ćerkom, a posle neka pomaže Rađivila da postane veliki knez, pa će to vremenom Herakliuš naslediti. Ne samo to: nagovesti i to, kad bi Herakliuš metnuo litvansku krunu, da bi ga vremenom pozvali i na poljski presto, i tako bi se u dve porodice mogle sjediniti dve krune. Ako tamo ovu misao oberučke ne prihvate, onda su oni mali ljudi. Ko visoko ne gleda i od velikih se zamisli uplaši, taj neka se zadovolji palicom, bulavicom, kastelanijicom, neka služi i povija leđa, preko posluge do milosti dolazi, jer ni za šta drugo i nije!... Mene je za nešto

drugo Bog stvorio i stoga smem da se mašim rukom za sve što je u čovečjoj moći, i da dođem do one granice koju je sam Bog postavio ljudima! Ovde knez odista pruži ruke kao da njima dohvata neku nevidljivu krunu, i sinu sav kao buktinja; ali mu uto od uzbuđenja opet nestade daha. Ubrzo se umiri i reče isprekidano: — Eto... dok duša leti... ka suncu... bolest kazuje svoje memento...1 Neka bude što hoće... Više volim da me smrt nađe na prestolu... nego u kraljevoj čekaonici... — Da zovnem lekara? — upita Kmićic. Rađivil stade da maše rukom. — Ne treba... ne treba... već mi je bolje... To je sve što sam ti imao reći... Sem toga, otvaraj dobro oči i uši.... Pazi i na to šta će Potocki da rade. Oni idu u gomili i verni su Vazama... i jaki... Konjecpoljski i Sobjeski takođe se ne zna na koju će stranu... Gledaj i uči se... Evo i zagušljivost je prošla... Jesi li razumeo sve expedite?2 — Jesam. Ako u čemu pogrešim, sam ću biti kriv. — Pisma sam već napisao, samo još nekoliko. Kad misliš da pođeš? — Još danas! Što pre!... — Zar nemaš nikakve molbe za mene? — Svetli kneže!... — poče Kmićic. I prekide. Reči su mu s mukom izlazile iz usta, a na licu se ogledahu usiljenost i zbunjenost. — Govori slobodno! — reče knez. — Molim — reče Kmićic — da se ovde rosjenjskom mačonoši i njoj... kakva krivda ne učini!... — Budi uveren. Nego vidim da ti tu devojku još voliš? — Ne može biti! — reče Kmićic. — Zar ja znam!... Sad je volim, sad je mrzim... Ðavo jedini zna! Svršeno je sve, kao što sam rekao... samo je muka ostala... Ne želim ja nju, ali ne želim ni drugi da je uzme... Nemojte to da dopustite... Ni sam ne znam šta govorim... Treba da idem, što pre! Vi nemojte paziti na moje reči. Bog će mi vratiti pamet, samo da odem odavde... 1

Opomenu.

2

Jasno.

— Razumem ja, dokle se osećaj ne ohladi, pa iako čovek sam neće, ipak ga peče misao da će drugi uzeti. No, budi spokojan, nikoga ovde neću pustiti, a odavde neće otići! Ubrzo će biti svuda tuđinske vojske i opasno!... Najbolje da je pošaljem u Tauroge, blizu Tiljže, gde se kneginja nalazi... Budi spokojan, Jendrek!... Idi spremaj se za put i doći k meni na ručak... Kmićic se pokloni i izađe, a Rađivil stade da diše duboko. Radovao se odlasku Kmićicovu. Ostajali su mu njegov steg i njegovo ime, kao privrženika, a za samoga njega manje je mario. Naprotiv, Kmićic na putu mogao mu je učiniti znatne usluge; u Kjejdanima mu je već odavno bio težak. Hetman je bio pouzdaniji u njega izdaleka no izbliza. Divlja Kmićicova smelost i naprasitost mogle su svakog časa izazvati u Kjejdanima svađu i prekid suviše opasan po obojicu. Odlazak je uklanjao opasnost. — Idi, đavole sušti, i služi! — progunđa knez, pogledajući na vrata na koja je izišao oršanjski stegonoša. Zatim zovnu paža i posla ga po Ganhofa. — Uzećeš Kmićicov steg — reče mu — i komandu nad celom konjicom. Kmićic odlazi na put. Preko Ganhofovoga hladnoga lica prelete kao radosni blesak; mimoilazila ga je misija, ali je dobijao veći čin. Pokloni se, dakle, i reče: — Vernom službom odužiću se za milost. Zatim se ispravi pa čekaše. — Imaš li kakav glas? — reče knez. — Svetli kneže, došao je jutros jedan vlastelin iz Vilkomježa i doneo vest da pan Sapjeha ide s vojskom na vas. Rađivil uzdrhta, ali u času savlada uzbuđenje. — Možeš ići! — reče Ganhofu. Zatim se zamisli duboko.

XXIV

Kmićic prionu vrlo živo da se sprema za put, a i da izabere ljude koji će ga pratiti, jer je odlučio da ne ide sam, jedno zbog bezbednosti, a drugo i zbog svoga poslaničkoga ugleda. Hitalo mu se i hteo je krenuti još toga večera ili, ako rđavo vreme ne popusti, sutradan izjutra. Našao je šest pouzdanih ljudi, koji su još odavno pod njim služili, u onim boljim vremenima, kada je, pre dolaska u Ljubič, četovao protiv Hovanjskog; stare oršanjske ubojice, gotove da idu s njim na kraj sveta. To su bili sve vlastela i slobodni seljaci, poslednji ostaci negda silne družine, koju su Butrimi isekli. Na čelo im je stao narednik Soroka, negdašnji Kmićicov sluga, stari i veoma izvežbani vojnik nad kojim su visile mnogobrojne osude za još mnogobrojnija nedela. Po obedu dade hetman panu Andžeju pisma i objavu za švedske komandante, sa kojima se mladi poslanik mogao naći u većim gradovima; oprosti se sa njim i otpusti ga prilično nežno, skoro očinski, preporučujući mu da bude oprezan i pametan. Međutim, predveče vreme stade da se prolepšava, slabo jesenje sunce granu nad Kjejdanima i zađe za crvene oblake, razbacane u dugim povesmima po zapadu. Ništa nije smetalo polasku. Kmićic je baš pio za polazak sa Ganhofom, Harlampom i nekoliko drugih oficira, kada već u sumrak uće Soroka i upita: — Hoćemo li da pođemo, pane komandante? — Kroz jedan sat — odgovori Kmićic. Konji i ljudi su spremni, već su u dvorištu. Narednik izađe, a oni se stadoše još češće kucati peharima, iako se Kmićic više pravio da pije, no što je odista pio. Nije mu prijalo vino, niti mu je udaralo u glavu, niti ga veselilo, dok se ostalima već vrtelo u glavi. — Pane pukovniče, govorio je Ganhof — preporučite me pažnji kneza Boguslava... To je veliki vitez, kome nema ravna u svoj Poljskoj. Kad odeš tamo, kao da si otišao u Francusku. Drugi govor, drugi običaji,

a svaki se tamo može naučiti lepom ponašanju, bolje no na kraljevom dvoru. — Sećam se kneza Boguslava pod Berestečkom — reče Harlamp. — Imao je puk dragona, potpuno obučen po francuskom načinu, a vršio je podjednako i konjičku i pešačku službu. Oficiri su bili sami Francuzi, sem nekoliko Holanđana, a i vojnici su većinom bili Francuzi. A svi kicoši. Od njih se širio miris kao u nekoj apoteci. U boju su strašno boli rapirima, i pričali su za njih da čim koji probode čoveka, odmah mu kaže: „Pardonnez-moi”1 — toliko su bili ljubazni čak i prema ološu. A knez je Boguslav jezdio među njima sa maramicom na špadi,2 uvek nasmejan, i u najvećem okršaju, jer je takva francuska moda, da se smeje usred krvoprolića. Lice mu je bilo narumenjeno, a obrve ugljem izvučene, na što su stari vojnici gledali popreko i nazivali ga evnuhom. I odmah po bici donosili su mu nove okovratnike da bi bio uvek lepo obučen, kao za zabavu, a kosu su mu gvožđem pekli, praveći od nje čudne grgurice. Ali je to hrabar čovek, koji je prvi i u najžešći okršaj išao. On je i pana Kaljinovskoga pozvao na dvoboj, što mu je tamo nešto prebacio, te je kralj morao da ih miri. — Nema se šta reći! — reče Ganhof. — Lepih ćeš se stvari tamo nagledati, a videćeš i samoga švedskoga kralja, koji je, posle našega kneza, najveći ratnik. — I pana Čarnjeckoga — dodade Harlamp. — Sve se više o njemu govori. — Pan Čarnjecki je uz Jana Kazimira i stoga je naš neprijatelj! — odgovori surovo Ganhof. — Čudne se stvari u svetu događaju — reče zamišljeno Harlamp. — Da je neko pre godinu-dve dana rekao da će Šveđani doći ovamo, mi bismo svi mislili da ćemo ih tući, a, međutim, pogledajte, panovi... — Ne samo mi, no ih je sva Poljska primila raširenih ruku! — reče Ganhof. — Jeste, tako je! — reče zamišljeno Kmićic. — Sem pana Sapjehe, pana Gosjevskoga, pana Čarnjeckog i krunskih hetmana! — reče Harlamp. — Bolje o tome ne govoriti — odgovori Ganhof. — No, pane pukovniče, vratite nam se zdravo... unapređenje vas Oprostite. Špada — vrsta mača tankog ali tupog sečiva i oštrog vrha, namenjena isključivo za nanošenje uboda ili vežbu. (primedba Disco Ninja) 1 2

ovde čeka... — I pana Biljeviča — dodade Harlamp. — Vas se ne tiče Biljevičeva! — odgovori ljutito Kmićic. — Dabome da ne, jer sam već premator. Poslednji put... Čekajte, panovi... kad ono beše?... Aha, poslednji put u vreme izbora današnjega nam milostivoga kralja Jana Kazimira... — Odviknite vi jezik od toga! — prekide Ganhof. — Danas nama vlada milostivi Karol Gustav. — Zaista... Consuetudo altera natura...1 Dakle, poslednji put, za vreme izbora Jana Kazimira, našega raskralja i velikoga kneza litvanskoga, strašno sam se zaljubio u jednu devojku iz svite kneginje Višnjovjecke. Primamljiva je bila to lolica... Ali čim sam je hteo izbliže zagledati, odmah mi je pan Volodijovski podmetnuo sablju. Trebalo je da se sa njim tučem, no je među nas stao Bohun, koje ga je Volodijovski kao zeca iščerečio. Da ne bi toga, ne biste me sada gledali živoga. No onda sam bio gotov da se bijem i sa đavolom. Volodijovski se, uostalom, zalagao za nju samo per amititiam,2 jer je ona bila zaručena s drugom, još gorom ubojicom... Ej, kažem vam, mislio sam da ću uvenuti... Niti mi je bilo do jela ni do pića... Tek kad me je knez poslao iz Varšave čak u Smolensk, tek onda sam i ljubav istresao putem. Ništa bolje od putovanja za takve jade. Na prvoj milji već mi je bilo lakše, a još pre no što sam stigao do Viljna, nije mi ni na um padala, te sam tako i do sada istrajao u momaštvu. Tako vam je! Ništa bolje od putovanja za nesrećnu ljubav! — Tako, dakle, vi velite? — upita Kmićic. — Zacelo! Neka đavoli odnesu sve lepotice iz cele Litve i Poljske, meni više nisu potrebne. — I bez oproštaja ste otišli? — Bez oproštaja, samo sam bacio za sobom crveni končić; a to mi je savetovala jedna stara žena, veoma iskusna u ljubavni stvarima. — U vaše zdravlje! — upade Ganhof, obraćajući se opet panu Adžeju. — U zdravlje! — odgovori Kmićic. — Hvala od srca. — Do dna! Do dna! Vama je vreme jahati, a i nas služba traži! Neka vas Bog vodi i dovede. — Zbogom ostajte! — Bacite za sobom crveni končić, — reče Harlamp — ili na prvom 1 2

Navika je druga priroda. Iz prijateljstva.

konaku prospite sami na vatru vedro vode. Pamtite... ako hoćete da zaboravite! — Ostajte zbogom! — Nećemo se brzo videti! — A možda negde na bojnom polju — dobaci Ganhof. — Daj Bože kao drugovi, ne kao neprijatelji. — Drukčije ne može biti! — odgovori Kmićic. I oficiri izađoše. Časovnik sa kule izbi sedam. U dvorištu su konji tupkali kopitama o kamene ploče, a kroz prozor su se videli ljudi kako čekaju spremni. Čudan nemir obuze pana Andžeja. Ponavljao je: „Idem! Idem!“ Mašta mu je nizala pred očima neznane krajeve i gomilu nepoznatih lica koje će videti, a u isti mah ga je obuzimalo čuđenje na misao o tome putu, kao da o njemu nikad dosad nije mislio. „Treba pojahati konja i poći, a što će se dogoditi, dogodiće se... Što će biti, biće!“ — mislio je. Sada pak, kad su konji već frktali u dvorištu i čas za odlazak izbijao, osećao je da će tamošnji život biti tuđ, a sve sa čime se saživeo, na što se navikao, sa čim je i nehotice srastao i dušom i srcem, sve će ostati u ovome kraju, u ovoj okolini, u ovome mestu. I pređašnji će Kmićic ostati ovde, a tamo će otići kao neki drugi čovek, tako tuđ svima, kao i svi tamo što su tuđi. Tamo treba da mu počne sasvim nov život, a Bog jedini zna da li će imati za to volje. Panu Andžeju je duša bila smrtno iznurena i stoga se u ovaj mah osećao nemoćan prema tim novim izgledima i novim ljudima... Pomislio je da mu je ovde bilo zlo, a i tamo će biti zlo, ili bar veoma teško. „Nego vreme je! Vreme! Treba metnuti kapu na glavu i odlaziti! Zar baš bez oproštaja? Može li se biti onoliko blizu, pa posle ovoliko daleko da se ne rekne ni reč, no ode? Eto do čega je došlo! Ali šta da joj kažem?... Da li otići i reći: „Pokvarilo se sve... Idite vi svojim putem, a ja ću svojim?“ Našto, našto to govoriti, kad je i bez govora tako! Ta on nije više njen verenik, kao što ni ona nije i neće biti njegova žena. Propalo je, prekinulo se što je bilo, i neće se vratiti, i neće se vezati nanovo. Šteta za vreme, reči i nove muke. „Neću da idem“! — mislio je Kmićic. No s druge strane ih još vezuje volja pokojnikova. Treba se s druge strane lepo i bez gneva dogovoriti o večnom rastanku i reći joj: „Vi me nećete, stoga vam vraćam reč. Smatrajmo oboje kao da testamenta nema... i neka svako traži sreće gde može.”

Ali ona može odgovoriti: „Ja sam to već davno vama izjavila, zašto mi sada to govorite?“ „Neću da idem! Neka bude što hoće!“ — pomisli pan Kmićic. I nabivši kapu na glavu izađe iz sobe u hodnik. Hteo je prosto da posedne konja i što pre da se nađe van kapije. Najednom, u hodniku, kao da ga nešto ščepa za kosu... Obuze ga tolika želja da je vidi, da progovori s njom da je prestao razmišljati: da li da ide ili ne, prestao je umovati, trčao je, ili bolje jurio zatvorenih očiju, kao da hoće u vodu da skoči. Pred samim vratima, ispred kojih je straža već bila povučena, naiđe na slušče rosjenjskoga mačonoše. — Je li pan mačonoša u sobi? — upita. — Pan mačonoša je sa oficirima u oružnici. — A pana? — Pana je u sobi. — Idi reci da pan Kmićic polazi na dalek put i želi da je vidi. Momče posluša zapovest, ali pre no što se vratio sa odgovorom, Kmićic pritište ručicu na bravi i uđe. — Dolazim da se sa vama oprostim, — reče — jer ne znam da li ćemo se u životu još videti. Najednom se obrte momčetu: — Što stojiš tu? — Pano, — nastavi Kmićic, kad se vrata za slugom zatvoriše — hteo sam otići bez oproštaja, ali nisam mogao. Bog jedini zna kada ću se vratiti i hoću li se vratiti, jer se slučaj lako može dogoditi. Bolje da se ne rastajemo s gnevom u srcu i sa mržnjom, da ne bi božja kazna na koje od nas pala. Oh, mnogo, mnogo bi se imalo reći, a opet jezik ne može sve da kaže. No! Sreće nije bilo, volje božje, vidi se, nije bilo, i sad možeš ti, čoveče, glavom u zid lupati, ne pomaže ti ništa! Nemojte vi mene kriviti, pa neću ni ja vas. Više na onaj testament ne treba obraćati pažnju, jer, kao što sam rekao: ne vredi ljudska volja protiv božje. Neka vam Bog da sreću i mir. Glavno je da mi jedno drugom oprostimo grehe. Ne znam šta će me zadesiti tamo kuda idem... Ali mi je nemogućno više da izdržim u patnji, u svađi, u bolu... Čovek se o četiri zida u sobi lupa, bez pomoći, pano, bez pomoći! Nemaš ovde šta drugo da radiš, samo da se kidaš i jedeš, samo da po ceo dan misliš, dokle glava ne zaboli, o nesrećnom položaju, i da na kraju ništa ne izmisliš... Treba mi ovaj put, kao ribi voda, kao ptici vazduh, jer bih inače poludeo! — Neka Bog da i vama sreće! — odgovori pana Aleksandra. Stajala je pred njim kao oglušena odlaskom, viđenjem i rečima pana

Kmićica. Na licu joj se ogledala zbunjenost i čuđenje, i videlo se kako se bori sa sobom, da se pribere; a za to je vreme iskolačenim očima gledala u mladoga junaka. — Ja na vas nisam uvređena... — reče posle kratkog ćutanja. — Kamo sreće da svega toga nije bilo! — odgovori Kmićic. — Neki je zli duh ušao među nas i kao morem nas rastavio. Niti tu vodu prepliva, niti je pregazi... Nije se činilo ono što se htelo, nije se išlo kuda se nameravalo, no kao da je nešto guralo, dok oboje nismo izišli na bespuće. Ali, pošto ćemo se rastati, bolje je i izdaleka doviknuti: „Bog vas pratio!“ Treba još da znate da su uvreda i gnev drugo, a žalost drugo. Gneva sam se oprostio, ali žalost u meni traje — možda ne na vas. Zar ja sam znam na koga i zašto?... Da mislim, ništa neću smisliti; ali mi se čini da će biti lakše i vama i meni kad se porazgovaramo. Vi smatrate da sam izdajnik... i to me najviše boli, jer tako mi dušina spasenja, izdajica niti sam bio niti ću biti! — Više to ne mislim!... — reče Oljenka. — O, kako ste mogli to i da pomislite ma i za jedan sat... Znali ste da sam ranije bio spreman na samovolju: da posečem, da upalim, da ubijem, to je nešto drugo, ali da izdam zbog koristi, zbog unapređenja — nikad!... Sačuvaj me ti, Bože, i sudi... Vi ste žensko i ne možete razumeti u čemu je spasenje otadžbine, pa vam se ne pristoji kriviti niti osuđivati. A zašto ste okrivili?... Zašto ste osuđivali?... Bog s vama!... Znajte, dakle, da je spasenje u knezu Rađivilu i u Šveđanima, a ko drukčije misli, osobito koji radi, taj baš otadžbinu upropašćuje. No nije vreme da raspravljam, vreme je da idem. Znajte samo da nisam izdajica, niti prodana duša. Dabogda poginuo ako ikada to budem... Znajte, da ste me nepravedno prezreli, nepravedno na smrt osudili... Ovo vam kažem pod zakletvom i na odlasku, i kažem zato da bih odmah rekao: praštam od srca, ali zato i vi meni oprostite! Pana Aleksandra se već sasvim pribrala. — Što velite da sam nepravedno sumnjala, to je istina i krivica koju priznajem... i za oproštaj molim. Tu joj glas ustrepta i plave se oči zališe suzama, a on stade da govori u zanosu: — Praštam! Praštam! Ja bih vam i smrt svoju oprostio!... — Neka vas Bog prati i navede na pravi put, da biste svrnuli sa toga kojim lutate... — Ostavi to! Ostavi to! — povika grozničavo Kmićic. — Da ne bi opet nesporazum među nama nastao. Lutao, ne lutao, ne govori o tom! Neka svaki po svojoj savesti čini, a Bog će oceniti namere. Bolje što sam

ovde došao, što nisam otišao bez oproštaja. Daj mi ruku za srećna puta... To mi je sve, jer te sutra već neću videti, ni prekosutra, na za mesec, možda nikad... Ej, Oljenka!... I u glavi mi se muti... Oljenka! Zar se više nećemo videti?... Obilne suze, kao zrna bisera, stadoše da joj padaju sa trepavica na obraze. — Pane Andžeju... ostavite izdajice... i sve može da bude... — Mir...! More mir!... — odgovori Kmićic isprekidano. — Nemoguće!... Ne mogu... Bolje ništa ne govori... Kamo sreće da su me ubili! Manja bi muka bila... Zaboga, što nas ovo snalazi?!... Zbogom ostaj!... Poslednji put... A posle neka mi tamo negde smrt oči sklopi... Što plačeš?... Ne plači, poludeću!... I u najvećem zanosu zgrabi je skoro silom i, mada se opirala, stade da joj ljubi oči, usta, zatim joj pade pred noge — najzad đipi kao mahnit i, uhvativši se za kosu, izlete iz sobe, vičući: — Ni đavo ovde ne pomaže, kamo li crveni končić!... Kroz prozor ga je još videla kako pojahuje žurno; zatim sedam konjanika kretoše. Škotlanđani, na straži pred kapijom, odadoše počast oružjem; zatim se kapija zatvori za konjanicima, i više se nisu mogli videti na mračnom putu, između drveća. Nastala je i potpuna noć.

XXV

Kovno i ceo kraj na levoj obali Viljije, kao i svi putevi bili su zauzeti od neprijatelja, te pan Kmićic ne mogade da ide u Podljasje velikim drumom koji je vezivao Kovno sa Grodnom, a odatle išao do Bjalistoka, nego udari bočnim putevima iz Kjejdana pravo naniže, niz Njevjažu do Njemena, koji pređe blizu Viljaka i nađe se u vojvodini trockoj. Ceo je taj, uostalom ne veliki, deo puta prešao mirno, jer je taj predeo bio tako reći pod rukom Rađivilovom. Varošice i poneka sela bili su zauzeti od hetmanskih dvorskih stegova, ili od malih odreda švedske rajtarije, koje je hetman hotimično istakao tako daleko prema odredima Zoltarenjkovim, koji je bio odmah preko Viljije, da bi se lakše našla prilika za sukob i rat. Rad je bio i Zoltarenjko da „prodžumbusa“ Šveđane — po hetmanovim rečima, ali oni, čiji je on bio pomoćnik, nisu hteli sa njima rata, ili su bar želeli da ga odlože što se najduže može. Stoga je Zoltarenjko dobio najstrožije zapovesti da ne prelazi reku, a u slučaju da sam Rađivil sa Šveđanima krene na njega da se odmah povlači. Zbog toga je kraj na desnoj obali reke Viljije bio miran; no kako su se preko reke pogledale s jedne strane kozačke, a s druge švedske i Rađivilove straže, mogao je svakoga časa jedan pucanj raspaliti nov rat. Predviđajući to, svet se ranije sklonio u sigurna mesta. Stoga je kraj bio miran, ali pust. Svuda je pan Andžej video opustele varošice, motkama poduprte prozorske kapke na dvorovima i čitava sela bez stanovnika. Njive su takođe bile puste, jer se ove godine nisu sejale. Prost narod se krio u neprohodne šume, kuda je nosio i gonio sav svoj imetak, a vlastela su bežala u susednu Elektorsku Prusku, za ovaj mah potpuno obezbeđenu od rata. Jedino je, dakle, po putevima i šumskim stazama bilo neobično kretanje, jer su broj begunaca povećavali još i oni koji su mogli umaći sa leve obale Viljijine, ispod jarma Zoltarenjkova. Njihov je broj bio ogroman, osobito seljaka, pošto su vlastela, koja

dotle nisu s leve obale umakla, bila odvedena u ropstvo, ili su izginula na pragovima svojih domova. Nailazio je, dakle, pan Andžej svaki čas na čitave gomile seljaka, sa ženama i decom, kako gone pred sobom stada ovaca, čopore konja i goveda. Ovaj deo trocke vojvodine uz Elektorsku Prusku bio je bogat i naseljen, te je bogat narod imao šta da sklanja i čuva. Bliska zima nije plašila begunce, koji su više voleli da čekaju bolje dane u šumi, u kolibama zatrpanim snegom, nego u rodnim selima, očekujući smrt od neprijatelja. Kmićic je često prilazio begunačkim gomilama ili vatrama, koje su noću gorele u šumskim čestama. Svuda, gde god je nalazio ljude s leve obale Viljije, od Kovna ili još i iz daljih krajeva, slušao je strahovite priče o svirepostima Zoltarenjka i njegovih saveznika, koji su istrebljivali stanovništvo bez obzira na godine i pol, palili sela, sekli čak i voće po baštama, ostavljajući samo zemlju i vodu. Nikad tatarske čete nisu ostavljale za sobom ovakvu pustoš. Nisu zadavali stanovništvu samo smrt, prvo su ga mučili neiskazanim mukama. Mnogo je od tih ljudi bežalo umno poremećeno. Ti su noću ispunjavali šumske dubine strašnim kricima; ostali, ma da su već prešli na ovu stranu Njemena i Viljije, mada su ih već šume i česte i močvari odvajali od Zoltarenjkovih četa, bili su jednako kao u groznici, u očekivanju napada. Mnogi su pružali ruke Kmićicu i oršanjskim konjanicima, moleći za spas i milost, kao da je neprijatelj bio odmah iza njih. Bežale su u Prusku i vlastelinske kočije sa starcima, ženama i decom; za njima su išla prosta kola sa poslugom, nameštajem, hranom, stokom i stvarima. Sve u neredu, strahu i žalosti što odlazi u izgnanstvo. Pan Andžej je tešio ponekad ove nesrećnike, govoreći im da će Šveđani brzo preći reku i oterati neprijatelja daleko. Tada bi begunci pružali ruke ka nebu i govorili: — Neka Bog da zdravlje, neka da sreću knezu vojvodi što je taj dobri narod za našu odbranu doveo. Kad Šveđani uđu, mi ćemo se vratiti svojim kućama, svojim zgarištima... I blagosiljali su kneza svuda. Od usta do usta išli su glasovi da će odmah preći Viljiju na čelu svoje i švedske vojske. Unapred su hvalili švedsku „skromnost“ disciplinu i lepo ponašanje prema stanovništvu. Rađivila su zvali litvanskim Gedeonom, Samsonom, izbaviocem. Ovi ljudi iz sela koja su se još pušila od krvi i požara gledali su ga kao spasioca. A Kmićic, slušajući ove blagoslove, želje, ove gotovo molitve,

učvršćivao se u veri prema Rađivilu i mislio u duši: „Eto kakvome gospodaru služim! Sklopiću oči i poći slepo za njegovom sudbinom. Strašan je on ponekad i nerazumljiv, ali ima veću pamet od ostalih, bolje zna šta nam treba, i u njemu je jedinome spas.“ Bi mu u srcu lakše i lepše na tu pomisao, te je jezdio dalje s većom nadom, deleći dušu između tuge za Kjejdanima i razmišljanja o nesrećnom stanju domovine. Tuga je rasla sve više. Crveni končić za sobom nije bacio, prvu vatru vedrom vode nije ugasio, jer je, prvo, osećao da to ništa ne vredi, a drugo, nije hteo. „Ej, da je ona ovde, da sluša ovaj plač i jauk, ne bi molila Boga da me preobrati, ne bi mi govorila da grešim, kao oni jeretici koji su pravu veru ostavili. Nego ne mari! Pre ili posle ona će se uveriti, poznaće da je ona na krivome putu... A onda će biti samo što Bog naredi. Možda ćemo se još u životu i sresti.“ I tuga se pojačavala u mladome momku; ali ujedno i uverenje da ide pravim putem, a ne krivim dade mu mir, odavno neznan. Teške misli, jed, sumnja, napuštali su ga postepeno, te je jezdio napred, uranjao u nepregledne šume skoro veselo. Otkako se, posle slavnog četovanja protiv Hovanjskoga, vratio u Ljubič, nije osećao da mu je ovako lepo u svetu. Imao je brkati Harlamp pravo, ništa bolje od putovanja za duševne brige i jade. Zdravlje mu je bilo čelično, a veselost mu se vraćala sve više, kao i želja za pustolovinama. Video ih je pred sobom, smešio se na njih i gonio pratnju bez odmora, jedva se zaustavljajući na kratke konake. Pred duševnim očima bila mu je neprestano Oljenka, uplakana, ustreptala u njegovom naručju kao ptica, i govorio je: vratiću se. Ponekad je prolazilo ispred njega hetmanovo lice, natmureno, ogromno, strašno. Ali može biti baš zato, što se od njega udaljavao sve jače, to mu je lice postajalo skoro drago. Dosada se pokoravao Rađivilu, sada je počinjao da ga voli. Dosada ga je Rađivil dokopavao, kao vodeni vrtlog što dokopava i privlači sve što u njegov krug uće, sada je Kmićic iz sve duše osećao da hoće da plovi zajedno s njim. I iz daljine je rastao taj ogromni vojvoda sve više u očima mladoga viteza i dobijao skoro natprirodne razmere. Često je na konaku, kad svede oči da zaspi, pan Andžej viđao hetmana kako sedi na prestolu, viši od borovih vrhova. Kruna mu na glavi, lice ono isto: sumorno, ogromno, u rukama mač i skiptar, a pod nogama cela Poljska. I u duši se klanjao toj veličini. Treći dan putovanja ostavili su daleko za sobom Njemen i ušli u

predeo još šumovitiji. Na putevima su neprestano nailazili na gomile begunaca, a vlastela, koja nisu mogla da nose oružja odlazila su skoro bez izuzetka u Prusku, ispred neprijateljskih odreda koji su, nedržani ovde na uzdi kao na Viljijinim obalama od švedskih i Rađivilovih pukova, zalazili često duboko u predeo, do samih granica Elektorske Pruske. Pljačka im je bio glavni cilj. Često su te čete samo prividno pripadale Zoltarenjkovoj vojsci, a u stvari nisu priznavale ničiju komandu — prosto razbojničke družine, takozvane „partije“, kojima su ponekad komandovali i mesni razbojnici. One su izbegavale sukob s vojskom, pa i sa varoškim stražama, nego su napadale omanja sela, dvorove i putnike. Njih je takva vlastela hvatala na svoju ruku sa svojim dvorskim ljudima i vešala ih o borove kraj puta, ali je ipak bilo lako naići u šumama na njihove velike odrede, te je pan Andžej morao sad biti neobično oprezan. Ali malo dalje, u Piljviškama, na reci Šešupi, našao je već pan Kmićic stanovnike koji su mirno sedeli kod svojih kuća. Oni mu ispričaše da je pre nekoliko dana napao na starostvo jak Zoltarenjkov odred, oko pet stotina ljudi, koji bi po običaju do noge isekao svet a mesto spalio, da nije naišla neočekivana pomoć, kao da je s neba pala. Već smo bili Bogu dušu dali — govorio je zakupnik krčme u kojoj je pan Andžej odseo — kad utom sveci poslaše nekakav steg. U prvi mah pomislismo da je to nov neprijatelj, a ono bili naši. Oni odmah kidisaše na Zoltarenjkove lupeže i za sat ih do noge satrše, a osobito što je i s naše strane data pomoć. — Kakav je to bio steg? — pitao je pan Andžej. — Bog ih poživeo!... Nisu kazivali ko su, a ni mi nismo smeli da pitamo. Nahranili su konje, uzeli što je bilo sena i hlebova, i otišli. — A odakle su došli i kuda su pošli? — Došli su od Kozlove Rude, a otišli na jug. A mi, što smo pre hteli da bežimo u šume, predomislili smo se i ostali, jer nam je pan podstarosta rekao da, posle ovake nauke„ neprijatelj neće skoro svratiti k nama. Kmićica silno zainteresova ova bitka, te nastavi da pita: — I ne znate ko je tome stegu pukovnik? — Ne znamo, ali smo pukovnika videli, jer je na trgu razgovarao s nama. Mali je i tanak kao igla. Ne izgleda da je onakav ratnik kakav jeste... — Volodijovski! — uzviknu pan Kmićic. — Bio on Volodijovski ili ne, ruke mu se posvetile, Bog mu dao

hetman da postane! Pan Andžej se zamisli duboko. Očevidno je išao istim putem kojim je prošao pre nekoliko dana pan Volodijovski sa Laudancima. To je bilo i prirodno, jer su obojica išli u Podljasje. Ali mu pade na um da, žureći se, može lako naići na maloga viteza i pasti mu u ruke, a u tom bi slučaju sva Rađivilova pisma bila u vlasti konfederata. Takav bi slučaj mogao da pokvari celu njegovu misiju i bogzna kakve sve štete da nanese Rađivilovom preduzeću. Stoga odluči da ostane koji dan u Piljviškama da bi laudanski steg imao vremena da odmakne što dalje. A, posle, i ljudi i konji, idući skoro bez odmora od Kjejdana (jer su dosad pravili male odmorke uz put), grebalo je da se odmore, te pan Andžej naredi da se sa konja skinu tovari i da se razmeste u krčmi. Sutradan se uveri da je postupio razumno i mudro, jer samo što se obukao, a krčmar dođe. — Donosim vam novost, pane — reče. — Je li dobru? — Ni zlu ni dobru, nego da imamo goste. Veliki dvor došao je jutros rano i odseo u starostinom domu. Ima puk same pešadije, a koliko je konjice, kočija, šta je posluge!... Svet je mislio da je sam kralj došao. — Koji kralj? Krčmar stade da obrće kapu u rukama. — Ono, istina, sad imamo dva kralja, ali ni jedan od njih nije došao, nego knez konjušar. Kmićic đipi. — Koji knez konjušar? Knez Boguslav? — Da milostivi pane. Brat od strica kneza vojvode viljnjanskoga. Pan Andžej pljesnu rukama u čudu. — Evo se nalazimo! Krčmar, razumevši da je njegov gost poznanik kneza Boguslava, pokloni se niže no pređašnjega dana, pa izađe iz sobe, a Kmićic stade žurno da se oblači, i posle jednoga sata već je bio pred starostinim domom. U celom se gradiću rojilo od vojnika. Pešadija je slagala puške u kupe na trgu, konjica je već sjahala i pozauzimala obližnje kupe. Vojnici i dvorani u najrazličitijoj nošnji stajali su pred kućama ili su šetali ulicama. Oficiri su govorili francuski i nemački. Nigde poljskoga vojnika, nigde poljske uniforme, mušketiri i dragoni odeveni čudno, drukčije čak i od tuđinskih stegova koje je pan Andžej viđao u Kjejdanima, jer nisu imali nemačku, nego francusku nošnju. Ali su vojnici bili lepi i tako otresiti, da se svaki redov mogao smatrati za

oficira, te ih se pan Andžej nije mogao nagledati. A i oficiri su njega gledali radoznalo, jer se bio obukao u kadifu i dibu, a za njim je išlo šest ljudi u novoj opremi. U dvorištu starostinoga dvora vrzli su se dvorani, sve u francuskoj nošnji: paževi sa okruglim kapicama sa perjanicom, sluge u kadifenim kaputima, konjušari u švedskim, visokim čizmama sa okruglim sarama. Očevidno knez nije nameravao da se zadržava duže u Piljviškama i svratio je samo na otpočinak, jer kočije nisu sklonjene pod šupu, a konje su konjušari hranili iz limenih sita koja su držali u ruci. Kmićic kaza oficiru na straži pred kućom ko je i zašto ide, a ovaj ode da izvesti kneza. Ubrzo se vrati s izveštajem da knez hoće odmah da vidi hetmanova izaslanika, pa pokazujući mu put uće s njim u kuću. Prošavši trem, nađoše u prvoj trpezariji nekoliko dvorana gde sede s nogama ispruženim po stolicama i slatko dremaju, jer su očevidno vrlo rano morali poći sa poslednjega konaka. Pred vratima druge sobe oficir se zaustavi i, poklonivši se panu Andžeju, reče nemački: — Tamo je knez. Pan Andžej uće i zastade na pragu. Knez je sedeo pred ogledalom, nameštenim u uglu, i tako je pažljivo posmatrao svoje lice, tek namazano rumenilom i belilom da ne obrati pažnje na posetioca. Dva su mu sobara, klečeći pred njim, zakopčavala na prevojima nogu kopče od visokih putničkih čizama, a on je lagano raščešljavao prstima bujnu, ravno ošišanu na čelu kosu otvoreno plave perike, ili, možda, baš i njegove guste kose. Bio je to još mlad čovek, od svojih trideset i pet godina, a izgledao je najviše od dvadeset i pet. Kmićic ga je poznavao, ali ga je ipak gledao radoznalo, jedno zbog velikog vojničkog glasa kojim se slavio knez Boguslav, a koji mu je došao poglavito od megdana sa raznim inostranim velikašima, i drugo zbog njegova osobita izgleda, koji je morao za svagda zapamtiti svako ko ga je jedom video. Knez je bio visok jake građe, ali mu se nad širokim ramenima dizala glava tako mala, kao da je skinuta sa nekoga drugoga tela. Lice mu je bilo tako isto neobično sitno, skoro detinje; ali ni na njemu nije bilo srazmere, jer je imao veliki rimski nos i ogromne oči, neiskazane lepote i sjaja, sa skoro orlovskom oštrinom pogleda. Prema očima i nosu ostatak se lica, okružen još dugim gustim pramenovima kose, gubio skoro sasvim; usta su mu bila skoro detinjska, nad njima mali brčići koji su mu jedva pokrivali gornju usnicu. Nežnost lica, pojačana rumenilom i belilom, činila ga je sličnim devojci, a u isti mah drskost, ponos i samopouzdanje koje mu se ogledalo u obličju

nisu dopuštali da se zaboravi da je to onaj čuveni chercheur de noises1 kako su ga zvali na francuskom dvoru, čovek kod kojega je oštra reč lako izlazila iz usta, ali špada još lakše iz korica. U Nemačkoj, u Holandiji i u Francuskoj pričana su čuda o njegovim vojničkim delima, svađama, sukobima i megdanima. On je u Holandiji kidisavao u najveći bojni okršaj, među nesravnjene pukove španjolske pešadije, i svojom kneževskom rukom otimao zastave i topove; on je na čelu pukova kneza od Oranža osvajao baterije za koje su iskusne vođe smatrale da su neosvojive; on je na Rajni, na čelu francuskih mušketara, razbijao teške nemačke stegove, prekaljene u tridesetogodišnjoj vojni; on je ranio na megdanu u Francuskoj najčuvenijega među francuskim vitezovima megdandžiju, kneza de Femuj; drugi čuveni kavgadžija, baron fon Gec, molio ga je klečeći da mu oprosti život; on je ranio barona Grota, zbog čega je od brata Januša morao da sluša gorka prebacivanja što ponižava svoje kneževsko dostojanstvo pristajući na boj s ljudima nižim od sebe; on je, najzad, pred celim francuskim dvorom, na zabavi u Luvru, ošamario markiza de Rije zato što mu je nešto „ružno“ rekao. Megdani, deljeni inkognito po manjim mestima, krčmama i mehanama, nisu se ni uzimali u račun. To je bila mešavina mekuštva i neobuzdanoga junaštva. U vreme retkih i kratkih pohoda zavičaju bavio se zađevicama s porodicom Sapjeha i lovom. Ali su mu tada šumari morali tražiti mečke sa mladuncima, kao mnogo opasnije i bešnje, na koje je išao oružan jedino kopljem. Uostalom, bilo mu je dosadno u zavičaju i, kako je rečeno, dolazio je nerado, najčešće za vreme rata; velikom pobedom odlikovao se kod Berestečka, Mohiljeva, Smolenska. Rat je bio njegov elemenat, mada mu je bistri i okretni um bio tako isto sposoban za diplomatske spletke. U njima je umeo da bude strpljiv i istrajan, mnogo istrajniji no u raznim ljubavima, čiji je dugi niz dopunjavao istoriju njegova života. Knez je, na dvorovima na kojima se bavio, bio strah i trepet za muževe koji su imali lepe žene. Sigurno zbog toga nije bio ni ženjen, mada je i po visokom poreklu i po skoro neocenjivom bogatstvu bio jedna od najboljih partija u Evropi. Bili su mu navodadžije sami kralj i kraljica Francuske, Marija Ludvika poljska, knez od Oranža i ujak elektor brandenburški, ali je on više voleo svoju slobodu. — Miraz mi ne treba, — govorio je cinički — a ostalih uživanja i 1

Kavgadžija.

ovako imam dovoljno. Tako je došao do trideset i pet godina. Kmićic je, stojeći na pragu, posmatrao radoznalo njegovo lice koje se videlo u ogledalu, a on je zamišljeno provlačio prste kroz kosu na čelu; najzad, kad pan Andžej hraknu jednom-dvaput, on reče, ne okrećući glave: — A ko je to? Da nije glasnik od kneza vojvode? — Nije glasnik, ali jeste od kneza vojvode! — odgovori pan Andžej. Tada knez obrte glavu i, videvši gizdava mladića, poznade da nema posla sa običnim slugom. — Oprostite, pane viteže, — reče ljubazno — vidim da sam se prevario u činu. Ali mi je ipak vaše lice poznato, mada ne mogu da se setim imena. Vi ste dvoranin kneza hetmana? — Zovem se Kmićic, — odgovori pan Andžej — ali nisam dvoranin, nego pukovnik otkako sam knezu hetmanu doveo svoj steg. — Kmićic! — uzviknu knez. — Onaj isti Kmićic, slavan iz poslednjega rata, što je četnički napadao Hovanjskoga, a docnije prilično dobro radio za svoj račun?... Ta ja sam mnogo štošta čuo o vama. Pa onda stade da posmatra pažljivije i s izvesnim dopadanjem pana Andžeja, jer, po onome što je čuo o njemu, smatrao je da liči na njega. — Sedite, pane viteže — reče. — Rad bih da vas izbliže poznam. A šta se čuje u Kjejdanima? — Evo pisma pana hetmana — odgovori Kmićic. Sobari dovršivši zakopčavanje kneževih čizama, izađoše, a knez izlomi pečat i stade da čita. Ubrzo mu se na licu pojaviše dosada i mrzovolja. Baci pismo pod ogledalo i reče: — Ništa novo! Savetuje mi knez vojvoda da pređem u Prusku, u Tiljžu ili Tauroge, što ja, kao što vidite, baš sad činim. Ma foi!1 Ne razumem brata... Javlja mi da je elektor u markgrafstvu i da ne može da prođe kroz Šveđane u Prusku, a u isti mah piše da mu se kosa diže na glavi što se sa njim ne sporazumevam o radu i pomoći. A kako ja to mogu? Kad izborni knez ne može da se probije kroz Šveđane, onda kako može moj glasnik? Sedeo sam u Podljasju zato što ni sam imao šta da radim. Kazaću vam, dragi viteže, da mi je bilo dosadno kao đavolu na ispaštanju. Medvede, koji su se nalazili oko Tikoćina, pobio sam; tamošnje žene zaudaraju na kožuhe, a moje nozdrve ne mogu da podnesu taj miris... Nego!... Razume li vi nemački ili francuski? 1

Vere mi.

— Razumem nemački — reče Kmićic. — Onda hvala Bogu!... Govoriću nemački, jer će mi od vašega jezika usne ispucati. Rekavši to knez isturi donju usnu i stade da je dodiruje ovlaš prstima, kao da hoće da se uveri nije li se nadula ili ispucala; potom pogleda u ogledalo i nastavi: — Čuo sam da u okolini Lukova nekakav vlastelin Skšetuski ima vanredno lepu ženu. To je daleko!... No ipak sam poslao ljude da mi je ugrabe i dovedu... Međutim, da li ćete verovati, pane Kmićicu, nisu je našli kod kuće. — To je sreća, — reče pan Andžej — jer je to žena čestitoga viteza, slavnoga zbaražanina, koji se iz Zbaraža probio kroz svu vojsku Hmjeljnjickoga. — Muža su opsedali u Zbaražu, a ja bih ženu u Tikoćinu... Mislite li da bi se i ona branila onako isto uporno. — Pri takvoj opsadi ne bi vam trebalo vojnoga saveta, pa neka se prođe i bez moga mišljenja! — odgovori oštro Kmićic. — Tako je! Ne vredi o tome ni govoriti — odgovori knez. — Vraćam se na stvar: imate li vi još kakvih pisama? — Što sam imao za vas, dao sam, a sem toga imam za švedskoga kralja. Nije li vam poznato, gde treba da ga tražim? — Ništa ne znam. Otkuda bih znao? U Tikoćinu ga nema, to mogu da vam jamčim, jer kad bi tamo samo jednom zavirio, odrekao bi se vlade nad celom Poljskom. Varšava je već u švedskim rukama, kao što sam vam pisao, ali ni tamo nećete naći kralja. Mora biti pod Krakovom, ili u samome Krakovu, ako dosad nije krenuo u Kraljevsku Prusku. U Varšavi ćete saznati sve. Po mome mišljenju Karol Gustav mora povesti računa i o pruskim varošima, jer ih ne može ostaviti iza sebe. Ko bi se nadao, dok cela Pruska napušta vladaoca, dok sva vlastela prilazi Šveđanima, dok se vojvodine predaju jedna za drugom — dotle baš pruski gradovi, Nemci i protestanti, neće ni da čuju za Šveđane, i spremaju se na otpor. Oni hoće da izdrže, oni da spasavaju Poljsku i održe Jana Kazimira! Počinjući ovaj posao, mislili smo da će biti obratno, da će prvenstveno baš oni pomoći nama i Šveđanima pri sečenju ovoga somuna, koji vi zovete Poljskom. Kad oni ni da čuju! Sva je sreća što knez elektor pazi na njih. Već im je nudio pomoć protiv Šveđana, ali mu oni iz Gdanjska ne veruju i vele da imaju i sami dovoljno snage... — Mi u Kjejdanima već znamo za to — reče Kmićic. Ako nemaju dovoljno snage, u svakom slučaju imaju dobar nos, — govorio je dalje knez, smejući se — jer je ujaku elektoru toliko stalo do

Poljske, koliko, držim, i meni, ili knezu vojvodi viljnjanskom... Vi ćete dopustiti, kneže, da to oporeknem — reče naprasito Kmićic. — Knezu vojvodi viljnjanskom je toliko stalo do Poljske, da je za nju spreman dati poslednji dah i proliti poslednju kap krvi. Knez Boguslav prsnu u smeh. — Mladi ste vi, viteže, mladi ste! Nego ostavimo to! Ujaku elektoru je stalo do toga da se dokopa Kraljevske Pruske, i jedino im zato i nudi svoju pomoć. Kad je jednom bude imao u ruci, kad u gradove uvede svoju posadu, biće gotov da se sutradan izmiri sa Šveđanima, pa čak i s Turčinom, i sa đavolom. Neka mu još Šveđani dodadu parče Velikopoljske, pa će im svom snagom pomagati da zauzmu ostatak. Nevolja je samo što i Šveđani oštre zube na Prusku, i otuda nesporazum između njih i elektora. — Sa čuđenjem slušam vaše reči — reče Kmićic... — Hteo sam da pomahnitam u Podljasju — odgovori knez — što sam morao toliko vremena da sedim besposlen... Ali šta sam mogao da uradim? Bio je između mene i kneza vojvode dogovor da ja, dok se stvari u Pruskoj ne razbistre, ne prilazim otvoreno Šveđanima. A tako je i trebalo, jer će tako kapidžik ostati otvoren... Poslao sam čak i tajne glasnike Janu Kazimiru i javio mu da sam spreman pozvati zamanicu u Podljasje, samo neka mi pošalju proglas. Kralj, kao kralj, možda bi se i prevario, ali mi kraljica nikako ne veruje, te ga je morala odgovoriti od toga. Da nije žena, sada bih bio na čelu sve podljaske vlastele i, što je važnije, ovi konfederati koji sada pustoše dobra kneza Januša ne bi imali kud, nego bi se stavili pod moju komandu. Javno bih bio pristalica Jana Kazimira, a u stvari, imajući u ruci vojsku, pogađao bih se sa Šveđanima. Ali ona žena zna kako trava raste i pogađa i najtajnije misli. Ona je pravi kralj, ne kraljica. Više ona ima pameti u malome prstu, nego kralj u celoj glavi. — Knez vojvoda... — poče Kmićic. — Knez vojvoda — prekide nestrpljivo Boguslav — večito odocnjava sa svojim savetima; piše mi u svakom pismu: „uradi to i to“, a ja sam to već davno uradio. Knez vojvoda, sem toga, gubi i glavu... Jer, slušajte viteže, šta on od mene zahteva... Ovde knez uze pismo i stade da čita glasno: „Sami vi budite u putu oprezni, a o onim lupežima konfederatima, koji su se protiv mene pobunili i pljačkaju u Podljasju, postarajte se da ih rasturite da ne bi išli kralju. Spremaju se na Zabludovo, a tamo su pića jaka; kad se napiju, neka ih poubijaju, svaki domaćin svojega. Jer ne ostaje ništa bolje. Kad bi se poglavari potukli, sve bi se to rasturilo“.

Ovde Boguslav baci ljutito pismo na sto. — Slušajte samo, pane Kmićic, — reče — dakle ja imam u isto vreme da idem u Prusku i da udesim pokolj u Zabludovu? U isto vreme da budem tobož pristalica Jana Kazimira i rodoljub, a i da ubijam one ljude koji kralja i otadžbinu neće da izdaju? Pa je li to pamet? Zar to ide jedno s drugim? Ma Foil! Knez hetman gubi glavu! Ta ja sam i sad, evo, dolazeći ovamo u Piljviške, sreo na putu ceo neki pobunjen steg koji ide u Podljasje. Ja bih ga vrlo rado satro, makar jedino iz uživanja; ali dokle god nisam otvoren švedski pristalica, dokle god je ujak elektor prividno sa pruskim gradovima, dakle i sa Janom Kazimirom, ja ne mogu da činim tako nešto, Boga mi ne mogu... Najviše što sam mogao, to je da se pretvaram pred tim buntovnicima, kao što su se i oni preda mnom pretvarali, iako su sumnjali da sam u vezi sa hetmanom, jer nisu imali crno na belo. Tu se knez zavali ugodno u naslonjači, opruži noge i, splevši nemarno ruke iza glave, nastavi: — Ej, galimatijas je u ovoj vašoj Poljskoj, galimatijas je!... Ovakvoga čega u celom svetu nema! Pa umuče za časak; očevidno mu neka misao pade na um, jer se udari po perici i upita: — A vi nećete u Podljasje? — Kako ne bih! — reče Kmićic. — Moram ići tamo, jer imam pismo sa uputstvima za Harasimoviča, podstarostu u Zabludovu. — Gle! — reče knez — Harasimovič je ovde sa mnom. Ide sa hetmanovim stvarima u Prusku, jer smo se bojali da tamo ne padnu u konfederatske ruke. Čekajte, narediću da ga zovnu. Ovde knez viknu sobara i naredi mu da zovne podstarostu, a sam reče: — Ovo je dobro ispalo. Uštedećete put... Mada... možda je i šteta što nećete u Podljasje, jer je među konfederatskim starešinama i vaš imenjak... Mogli biste ga privući. — Ne bih imao za to vremena, — reče Kmićic — jer veoma žurim švedskom kralju i panu Ljubomirskom. — A, dakle imate pisma i za pana krunskoga maršala? Pogađam već čega se tiče... Nekad je pan maršal mislio da ženi sina ćerkom Januševom... Da neće sad hetman na zgodan način da nastavi pregovore?... — To baš i hoće. — Oboje su još deca... Hm! To je tugaljiva misija, jer hetmanu ne priliči da prvi povede o tome govor. Pri tom...

Ovde knez sabra obrve: — Pri tom od toga nema ništa... Nije za Herakliuša kći kneza hetmana. To vam ja kažem! Hetman treba da razume da njegovo imanje mora ostati u ruci porodice Rađivila. Kmićic pogleda začuđeno kneza, koji je hodao sve brže po odaji. Najednom se zaustavi pred panom Andžejom i reče: — Dajte mi časnu reč da ćete odgovoriti pravo na moje pitanje. — Kneže, — reče Kmićic — lažu samo oni koji se boje, a ja se nikoga ne bojim. — Je li vam knez naredio da krijete od mene pregovore s panom Ljubomirskim. — Kada bih imao takvu naredbu, ne bih o panu Ljubomirskom ni pominjao. — Moglo vam se omaći. Dajte reč! — Dajem — reče Kmićic, mršteći se. — Skinuli ste mi teret sa srca, jer sam mislio da knez vojvoda i sa mnom vodi dvoličnu igru. — Ne razumem vas. — Nisam hteo u Francuskoj da se ženim Rohanovom, ne brojeći tridesetak drugih kneginjica koje su mi nuđene... Znate li zašto? — Ne znam. J — er postoji ugovor između mene i kneza vojvode da njegova kći i njegovo imanje rastu za mene. Kao veran sluga Rađivilov možete znati sve. — Hvala na poverenju... Ali se vi, kneže, varate... Ja nisam sluga Rađivilov. Boguslav iskolači oči. — Nego čiji ste? — Ja sam hetmanski, nisam dvorski pukovnik, a uz to rođak knezu vojvodi. — Rođak? — Ja sam u srodstvu sa Kiškama, a hetmanova je mati iz te porodice. Knez Boguslav je gledao neko vreme u Kmićica, na čijem se licu pojavi laka rumen. Najednom pruži ruku i reče: — Molim za oproštaj, rođače, i čestitam na srodstvu... Poslednje reči biše izgovorene s nekom nemarnom, ili pretvornom ljubaznošću, u kojoj je ipak bilo nečega neposredno uvredljivoga za pana Andžeja. Obrazi mu se zarumeneše još jače i već je otvorio usta da kaže nešto oštro, kad se vrata otvoriše i upravnik Harasimovič pojavi se na

pragu. — Ima pismo za vas — reče knez Boguslav. Harasimovič se pokloni knezu, pa onda panu Andžeju, koji mu dade pismo. — Čitajte! — reče knez Boguslav. Harasimovič poče da čita: „Pane Harasimoviču! Sad je vreme pokazati odanost dobroga sluge gospodaru. Što god možete da sakupite novaca i vi u Zabludovu i pan Pšinjski u Orelu… — Pana Pšinjskoga su konfederati posekli u Orlu, — prekide knez — zato pan Harasimovič beži... Podstarosta se pokloni i nastavi čitanje: „...i pan Pšinjski u Orlu, bilo poreza, bilo trošarine, zakupa...“ — Već su ih konfederati pokupili — prekide opet knez Boguslav „...pošaljite mi što najpre možete (čitao je dalje Harasimovič). Ako možete i koja sela susedima ili građanima da založite, uzimajući što više novaca za njih; i gde god se ukaže prilika da ih dobijete, trudite se i meni šaljite. Konje i sve stvari što se god tamo nalaze, pa i u Orlu veliki svećnjak i ostalo, slike i nameštaj, a najpre one topove što su u hodniku kod vrata pošaljite, jer se treba bojati otmice...“ — Opet pozan savet, jer topovi idu sa mnom! — reče knez. „...Ako bi bilo teško sa ležištima, onda samo topove bez ležišta, pa i to pokriti, da se ne zna šta se vozi. A te stvari što pre proturiti u Prusku, čuvajući se najviše onih izdajnika koji su digli bunu u mojoj vojsci i pljačkaju mi starostva...“ O, da pljačkaju, pljačkaju! Sve će odneti! — prekide opet knez. „...pljačkaju mi starostva i spremaju se na Zabludovo, idući očevidno kralju. S njima je teško tući se, jer ih ima mnogo, ali se mogu ili dobro opiti pa noću poklati (svaki domaćin može to da učini), ili im u piće sipati otrov, ili, što tamo nije teško, udariti na njih dobrovoljnom četom da im se otme plen...“ — No, ništa novo! — reče knez Boguslav. — Možete, pane Harasimoviču, ići i dalje sa mnom. — Ima još i dodatak — odgovori podstarosta. I nastavi čitanje: „...Vina, ako je nemogućno izvesti (jer ga ovde kod nas nikad neće biti dovoljno), onda što brže za gotov novac rasprodati...“ Ovde pan Harasimovič sam prekide i uhvati se za glavu. — Ej, doboga! Vino ide za nama na pola dana puta i sigurno je palo u ruke onoga pobunjenoga stega, što je prošao blizu nas. Biće štete za

nekih hiljadu dukata. Vi ćete mi, milostivi kneže, posvedočiti da ste mi vi sami naredili da čekam dokle ne potovare burad na kola. Strah pana Harasimoviča bio bi još veći da je poznavao pana Zaglobu i da je znao da se nalazi baš u onome stegu. Međutim, knez Boguslav se nasmeja i reče: — Neka im bude na zdravlje! Čitajte dalje! „...a ako se kupac ne nađe...“ Knez Boguslav se zaceni od smeha: — Već se našao, — reče — samo mu treba dati na kredit. „...ako se kupac ne nađe (čitao je žalosno Harasimovič), onda zakopati u zemlju, ali da više od dvojice ne zna za to. Ipak ostaviti poneko bure u Orlu i Zabludovu, i to od boljih i slađih vina da bi se slakomili na njih, pa metnuti dosta otrova da bar starešine pocrkaju, pa će se onda ostali razbeći. Tako vam Boga, odano mi poslužite u tome, samo tajno, za ime božje!... Ili će sami naći i popiti, ili, tobož da se pridobiju, može im se to piće pokloniti . Podstarosta dovrši čitanje, pa stade gledati u kneza Boguslava, kao da očekuje od njega uputstva, a knez odgovori: — Vidim da moj brat mnogo misli o konfederatima, šteta samo što, kao uvek, suviše dockan... Da je pre dve nedelje, ili i pre nedelju dana smislio ovu dosetku, moglo bi se pokušati. A sad nas ostavite, pane Harasimoviču, niste nam više potrebni. Harasimovič se pokloni i izađe. Knez Boguslav stade pred ogledalo i poče pažljivo da se razgleda, pri čemu je ovlaš mrdao glavom desno i levo, čas se odmicao od ogledala, čas primicao, čas tresao uvojcima kose, čas pogledao iskosa, ne obraćajući ni malo pažnje na Kmićica, koji je sedeo u senci, obrnut leđima prozoru. Ali da je bacio jedan jedini pogled na lice pana Andžeja, video bi da se u mladom poslaniku događa nešto čudno, jer je Kmićicovo lice bilo bledo, čelo mu se osulo krupnim kapima znoja, a ruke drhtale grčevito. U jedan mah ustade sa stolice, pa odmah opet sede, kao čovek koji se bori sa sobom i savlađuje da ne plane od ljutine ili očajanja. Najzad mu se crte skupiše i ukočiše; očevidno je svom snagom silne volje i energije naredio sebi mir i zavladao sobom potpuno. — Svetli kneže, — reče — iz ovoga poverenja koje mi knez hetman poklanja, vidite da on nema nikakve tajne od mene. Ja pripadam i telom i imanjem njemu; uz njegovu i vašu sreću može i moja porasti, stoga, kud vi pođete, i ja ću... Na sve sam spreman! Ali, iako za te poslove služim i krećem se u njima, ipak ne razumem potpuno sve, i ne mogu

svojim slabim razumom da prodrem u sve potankosti. — Pa šta želite, pane viteže, ili bolje lepi rođače? — upita knez. — Molim da me naučite, jer bi me bilo sramota kad ne bih ništa naučio od takvih državnika kao što ste vi. Samo ne znam da li ćete mi sve iskreno kazati? — To će zavisiti od vašega pitanja i moga raspoloženja — odgovori Boguslav, ne prestajući da gleda u ogledalo. Kmićicove oči sinuše za časak, ali je govorio i dalje mirno: — Dakle ovako je: knez vojvoda sve svoje postupke pravda dobrom i spasenjem Poljske države. I stoga mu Poljska ne silazi sa usana. Molim vas da mi kažete iskreno, jesu li to samo izgovori, ili je knezu odista cilj samo dobro Poljske. Boguslav baci oštar, letimičan pogled na pana Andžeja. — Ako bih vam rekao da su to samo izgovori, da li biste vi pomagali i dalje? Kmićic sleže nemarno ramenima: — Razume se! Kao što sam rekao, moja će sreća porasti sa vašom. Samo neka to bude, ostalo mi je svejedno. — Postaćete čovek! Pamtite da vam ja to proričem. Ali zašto brat nikad nije govorio s vama iskreno? — Možda zato što je povučen u sebe, a možda onako, nije mu palo na pamet! — Imate bistru pamet, jer je prava istina da je on povučen u sebe i nerado pokazuje pravu kožu. Tako mi Boga, tako je! Takva mu je narav. Ta on i kad sa mnom govori, čim se zaboravi, odmah počne da začinjava govor ljubavlju prema otadžbini. Tek kad mu se ja u oči nasmejem, on se trgne. Tako je! Tako je!... — Dakle, to su samo izgovori? — pitao je Kmićic. Knez okrete stolicu, sede na nju kao na konja, i, stavivši ruke na naslon, poćuta malo kao da se predomišlja, pa onda reče: — Slušajte, pane Kmićic! Kada bismo mi, Rađivili, živeli u Španiji, u Francuskoj, ili u Švedskoj, gde sin dolazi posle oca, i gde kraljevsko pravo potiče od samoga Boga, onda, ostavivši na stranu neke domaće ratove, neka izumiranja kraljevskoga roda, neke vanredne događaje, služili bismo zacelo kralju i otadžbini, zadovoljavajući se jedino najvišim dostojanstvima koja nam pripadaju po rodu i po bogatstvu. Ali ovde, u ovoj zemlji, gde kralj nema božijeg prava, nego ga vlastela stvaraju, gde je sve in liberis suffragiis,1 s pravom smo se pitali: zašto da vlada Vaza a 1

U slobodnom glasanju.

ne Rađivil?... Još da ostavimo Vaze, jer oni vode poreklo od naslednih kraljeva, ali ko će nam zajemčiti, ko će nas osigurati da posle Vaza neće vlasteli prasnuti u glavu da posade na kraljevski i velikokneževski presto recimo pana Harasimoviča, ili kakvoga pana Mjelješka, ili kakvoga pana Pjeglasjeviča iz Pasje Vuljke. Phi! Zar ja najposle znam koga?... A mi, Rađivili i kneževi nemačkoga carstva, treba li po starome da prilazimo da ljubimo ruku njegovom kraljevsko-pjeglasjevičevskom veličanstvu?... Pfuj! Do svih rogatih đavola, viteže, vreme je da se s tim svrši!... Pogledajte pri tom na Nemačku, koliko bi tamo samostalnih kneževa, s obzirom na bogatstva, moglo da nam bude podstarosta. Pa ipak imaju svoju nezavisnost, pa ipak vladaju, pa ipak nose krune na glavi i zauzimaju mesta ispred nas, mada bi po pravdi trebalo da nam nose skute od plašta. Vreme je da se s tim svrši, pane viteže, vreme je da se izvrši ono što je još moj otac zamišljao. Ovde knez ožive, ustade sa stolice i stade da hoda po sobi. — To neće proći bez teškoća i glavobolje, — nastavi — jer olicki i njesvješki Rađivili neće da nam pomažu. Znam da je knez Mihal pisao bratu da pre treba da mislimo o rasi no o kraljevskom plaštu. Neka on o njoj misli, neka ispašta grehove, neka pospe glavu pepelom, neka mu jezuiti čvorugaju kožu šibama; pošto je zadovoljan dostojanstvom stavioca, onda neka celoga čestitoga života, čak do čestite smrti, čestito seče ugojene petlove! Mi ćemo se pomoći i bez njega i nećemo skrstiti ruke, jer je baš sada vreme. Poljsku đavoli nose, jer je već toliko nemoćna, toliko je propala da se više nikome ne može odupreti. Svi ulaze u nju kao kroz razgrađen plot. Ovo što je sad sa Šveđanima, nije se nikada u svetu do sada događalo. Mi, pane viteže, možemo doduše da pevamo Te Deum laudanus,1 ali je ipak ovo nečuveno i neviđeno... Kako to, napadač udara na zemlju, napadač poznat po svojoj grabljivosti, pa ne samo što ne nailazi na otpor, nego sve živo napušta dosadašnjega vladaoca i juri novome: magnati, vlastela, vojska, tvrđave, varoši, svi!... Bez poštenja, slave, časti, stida!... Istorija ne daje još jedan ovakav primer! Pfuj! Pfuj! pane viteže! U ovoj zemlji žive podlaci bez savesti i samoljublja... I ovakva zemlja da ne propadne? Tražili su švedsku ljubaznost! Imaće je! Već tamo u Velikopoljskoj Šveđani uvrću vlastelu!... I tako će biti svuda — ne može biti drukčije, jer takav narod mora propasti, mora biti prezren i najmiti se u službu susedu!...

1

Tebe Boga hvalimo.

Kmićic je bio sve bleđi i ostatkom snage je uzdržavao nastup ludila; ali se knez, sav zanet svojim govorom, opijao svojim rečima i svojim razumom, pa je, ne obraćajući pažnju na slušaoca, nastavljao: — Postoji, pane viteže, običaj u ovoj zemlji, kad neko umire, da mu rođaci u poslednjem času izvlače jastuk ispod glave da se duže ne bi mučio. Ja i knez vojvoda viljnjanski odlučili smo da baš tu uslugu učinimo Poljskoj. No, kako mnogi grabljivci vrebaju nasleđe i mi nećemo moći da uzmemo sve, hoćemo da i nama pripadne makar jedan deo, i to ne ma kakav. Kao rođaci imamo na to pravo. Ako li vas ovim poređenjem nisam ubedio i nisam uspeo da budem dovoljno jasan, onda ću vam reći drukčije. Poljska je bala crvenoga sukna koju vuku Šveđani, Hmjeljnjicki, Severnjaci,1 Tatari, elektor i svi koji žive okolo. A ja i knez vojvoda viljnjanski smo rekli da od toga sukna i nama mora ostati u ruci toliko da bude dovoljno za plašt; stoga ne samo što ne smetamo da se vuče, nego i mi vučemo. Neka Hmjeljnjicki ostane pri Ukrajini, neka se Šveđani i Brandenburžanin raspravljaju oko Pruske i Velikopoljske, neka Malopoljsku uzima Rakoci ili ko bliži, Litva mora pripasti knezu Janušu, i s njegovom ćerkom — meni! Kmićic ustade naglo. — Hvala vam, kneže, to sam samo hteo da znam. — Odlazite, pane viteže? — Da. Knez pogleda pažljivije u Kmićica i tek sad opazi njegovo bledilo i uzbuđenje. — Šta vam je, pane Kmićic? — upita. — Izgledate kao mrtvac. — Umor me je oborio s nogu i u glavi mi se muti. Zbogom, kneže, pre odlaska doći ću opet da se poklonim. — Onda požurite, jer i ja odlazim posle podne. — Kroz jedan sat najdalje doći ću. Pa se pokloni i izađe. — U drugoj odaji sluge ustadoše kad on uđe, ali on prođe kao pijan, ne videći nikoga... Na pragu se uhvati oberučke za glavu i stade ponavljati skoro s jaukom: — Isuse nazarenski, kralju jevrejski! Isuse, Marija, Josife! Nesigurnim korakom prođe dvorište, pored straže od šest halabardera. Iza kapije stajahu njegovi ljudi s narednikom Sorokom na čelu. — Za mnom! — reče Kmićic. 1

Rusi.

Pa krete kroz varoš gostionici. Soroka, stari Kmićicov vojnik, koji ga je poznavao odlično, opazi odmah da se u mladom pukovniku dešava nešto neobično. — Pazi! — reče tiho ljudima. — Teško onome na koga se naljuti! Vojnici ubrzaše korak ćutke, a Kmićic nije išao, no skoro trčao napred, mašući rukama i govoreći nešto nerazumljivo. Do Sorokinih ušiju dolazili su samo isprekidani izrazi: „Trovači, verolomnici, izdajnici... Zlikovac i izdajnik... Obojica su takvi...“ Zatim poče pominjati imena starih drugova. Imena: Kokosinjski, Kuljvjec, Ranjicki, Rekuć i ostala ispadahu iz njegovih usta jedno za drugim. Nekoliko puta pomenu Volodijovskoga. Slušao je to u čudu Soroka i obuzimao ga je sve veći strah, i u duši je mislio. „Ovde se mora proliti neka krv... Ne može biti drukčije...“ Međutim stigoše u gostionicu. Kmićic se odmah zatvori u sobu i skoro čitav sat ne dade znaka života. A vojnici su za to vreme, i bez naredbe, spremali tovare i sedlali konje. Soroka im je govorio: — To neće škoditi, treba biti na sve spreman. — Pa mi smo i spremni! — odgovorile su stare ubojice, sučući brkove. I doista, ubrzo se pokazalo da je Soroka dobro poznavao svoga pukovnika, jer se Kmićic iznenada pojavi na tremu, bez kape, samo u košulji i čakširama: — Konje sedlaj! — viknu. — Osedlani su. — Spremaj tovare! — Spremni su. — Dukat na glavu! — uzviknu mladi pukovnik, koji pored sve grozničavosti i uzbuđenja opazi da mu ovi vojnici unapred pogađaju misli. — Hvala, pane komandante! — rekoše svi zajedno. Dvojica će uzeti tovarne konje i poći odmah ka Dembovi. Kroz varoš ići polako, iza varoši pognati konje u trk, i ne zaustavljati se čak do šume. — Razumem!... Četvorica će nabiti puške sečenicama. Za mene osedlajte dva konja da i drugi bude spreman. — Znao sam ja da će nešto biti — progunđa Soroka. — A sad narednik za mnom! — komandova Kmićic.

I kako je bio, samo u čakširama i razdrljenoj na grudima košulji, izađe sa trema, a Soroka je išao za njim, otvarajući široko oči od čuda; tako su došli čak do đerma u dvorištu. Tu se Kmićic zaustavi i, pokazujući na vedro koje je visilo o đermu, reče: — Sipaj mi vode na glavu! Narednik je iz iskustva znao koliko je opasno bilo pitati dvaput za naredbu, te uhvati motku i zagnjuri vedro u vodu, zatim ga žurno izvuče i dočepavši ga u ruke, pljesnu vodu na pana Andžeja, a pan Andžej stade da pršti i da duva kao kit, da pritiskuje mokru kosu, pa viknu: — Još. Soroka ponovi radnju i pljuskaše vodu iz sve snage, kao da hoće da ugasi plamen. — Dosta! — reče najzad Kmićic. — Poći sa mnom, pomoći ćeš mi da se obučem! Pa pođoše obojica u gostionicu. Na kapiji sretoše onu dvojicu sa tovarnim konjima. — Polako kroz varoš, van varoši u trk! — ponovi im Kmićic. Pa uđe u odaju. Pola časa docnije pojavi se opet, već potpuno obučen za put: u visokim čizmama od jalovičine kože i kaftanu od jelena, opasan kožnim pasom, za kojim je bio zadenut pištolj. Vojnici spaziše i to, da mu ispod kaftana viri kraj od pancira, kao da se spremio za boj. I sablja mu je bila podignuta visoko da bi se lakše dohvatio balčak; lice mu je bilo prilično mirno, ali surovo i strašno. Bacivši pogled na vojnike da li su gotovi i oružani kako treba, posede konja i, bacivši dukat gostioničaru, izjaha iz gostionice. Soroka je jašio pored njega, ostala trojica iza njih, vodeći povodnika. Ubrzo se nađoše na trgu punom Boguslavljevih vojnika. Među njima je već bilo nastalo kretanje, jer su očevidno bile izdate zapovesti da se spremaju za put. Konjica je pritezala kolane i zauzdavala konje, pešadija je uzimala puške sa kupa ispred kuća, u kola su prezani konji. Kmićic se trže iz zamišljenosti. — Slušaj, stari, — reče Soroki — od starostinoga dvora drum ide dalje, ale ne treba li se vraćati preko trga? — A kuda idemo, pane pukovniče? — U Dembovu. — Onda baš sa trga treba proći pored dvora. Trg će ostati iza nas. — Dobro! — reče Kmićic. Malo posle progunđa poluglasno, sam za sebe:

— Ej, da su mi oni živi sad! Malo je ljudi za ovakvo preduzeće, malo! Za to vreme projezdiše trg i počeše skretati starostinom dvoru, koji je bio za pola duži dalje pored druma. — Stoj! — reče naglo Kmićic. Vojnici stadoše, a on im se obrte; — Jeste li spremni za smrt? — upit kratko. — Spremni! — odgovoriše jednoglasno oršanjske ubojice. — Ulazili smo Hovanjskome u grlo, pa nas nije pojeo... Sećate li se? — Sećamo se! — Danas treba preduzeti veliku stvar... Ako uspe, onda će vas naš milostivi kralj učiniti vlastelom... Ja vam jamčim!... Ako ne uspe, poći ćete na kolac! — Što da ne uspe! — reče Soroka, čije oči stadoše da sevaju, kao u staroga vuka. — Uspeće! — rekoše ostala trojica: Bilous, zavratinjski i Ljubjenjec. — Moramo uhvatiti kneza konjušara! — reče Kmićic. Pa umuče, hoteći da ispita utisak koji će učiniti ova mahnita misao na vojnike. A i oni umukoše, gledajući u njega kao u dugu; jedino im se brćići micahu i jedino im lica postadoše grozna i ubojička. — Kolac je blizu, nagrada je daleko! — reče Kmićic. — Malo nas je! — progunđa Zavratinjski. — To je gore no sa Hovanjskim! — dodade Ljubjenjec. — Vojska je sva na trgu, a u dvoru samo straža i dvaestinu dvorana, — reče Kmićic — koji se ničemu ne nadaju, čak ni sabalja nemaju. — Vaša će milost uložiti svoju glavu, pa što ne bismo i mi svoje? — odgovori Soroka. — Slušajte! — reče Kmićic — Ako ga prevarom ne uhvatimo, silom nećemo moći... Slušajte! Ja ću ući u sobe i ubrzo ću izići s knezom... Ako knez sedne na moga konja, onda ću ja sesti na drugoga, pa ćemo poći... Kad odmaknemo za sto ili sto pedeset koraka, onda će ga dvojica uhvatiti za mišice, pa u trk, što konj može izdržati! — Razumem! — reče Soroka. — Ako ne izađemo, — govorio je dalje Kmićic, — a začujete pucanj u sobi, onda raspalite iz pušaka po stražarima i čim ispadnem na vrata dajte mi konja. — Biće tako! — reče Soroka. — Napred! — komandova Kmićic. Pođoše, i posle četvrt časa stadoše pred kapijom starostinoga dvora. Na kapiji je, kao i pre, stajalo šest halabardera, a četvorica pred vratima

trema. Po dvorištu se kretalo oko kola nekoliko konjušara i kočijaša, koje je nadgledao neki važan dvoranin, tuđinac — kao što se moglo poznati po odelu i vlasulji. Dalje, blizu šupe za kola, prezani su konji u još dvoja kola, gorostasni dvorski momci tovarili su na njih sanduke i sepete. To je nadgledao čovek, sav u crno obučen, po licu nalik na lekara ili astrologa. Kmićic se prijavi, kao i prvi put, preko dežurnog oficira koji se odmah vrati i pozva ga knezu. — Kako ste, viteže? — reče veselo knez. — Tako ste me nenadno ostavili da sam pomislio da su se u vama pobunili obziri od mojih reči, i držao sam da nećete više ni doći. — Kako bih mogao da se pre polaska ne poklonim! — reče Kmićic. — No! Mislio sam i to da je knez znao koga šalje u poverljivu misiju. Koristiću se i ja vama, jer ću vam dati nekoliko pisama za razne važne ličnosti i za švedskoga kralja. Ali što ste tako naoružani, kao za bitku? — Jer idem među konfederate, a baš sam čuo ovde u varoši, a i vi ste mi to potvrdili, da je skoro ovuda prošao konfederatski steg. Čak i ovde u Piljviškama strašno su preplašili Zoltarenjkove ljude, jer ih je vodio čuven vitez. — A koji to? Pan Volodijovski, a sa njim su i pan Mirski i pan Oskjerka i dva pana Skšetuska: jedan onaj zbaražanin, čiju ste ženu vi hteli da opsedate u Tikoćinu. Sve se to pobunilo protiv kneza vojvode, a šteta, jer su silni ratnici. Šta da se radi! Ima još tako glupih ljudi u ovoj Poljskoj koji neće da vuku crveno sukno sa kozacima i Šveđanima. — Glupih je svuda u svetu, a osobito u ovoj zemlji — reče knez. — Evo vam pisama, a sem toga, kad vidite švedsko veličanstvo, priznajte mu, tobož poverljivo da sam ja u duši njegov pristalica, kaogod i moj brat od strica, samo se za neko vreme moram pretvarati. — Ko se ne mora pretvarati! — odgovori Kmićic. — Pretvara se svaki, osobito ako hoće da učini nešto važno. — Razume se da je tako. Izvršite, pane viteže, misiju dobro, pa ću vam biti zahvalan i neću dopustiti da me knez vojvoda nadmaši u nagradi. — Kad ste tako ljubazni, kneže, onda ću unapred zamoliti za nagradu. — Eto ti! Sigurno vas tamo knez vojvoda nije suviše bogato opremio na put. U njegovoj blagajni leži zmija. — Bože sačuvaj da ja tražim novac; nisam ga hteo od kneza hetmana, neću ga ni od vas. O svome ruhu i kruhu jesam, i o svome ću

ostati. Knez Boguslav pogleda začuđeno mladoga viteza. — E, onda vidim da Kmićici zaista nisu od onih što gledaju u tuđe ruke. Pa čega se to tiče, pane viteže? — Stvar je u ovome, kneže. Ne promislivši dobro u Kjejdanima, poveo sam konja vrlo plemenite pasmine da bih se pred Šveđanima pokazao. Neću preterati ako reknem da boljega u kjejdanskim konjušnicama nema. Sada mi ga je žao i strah me da se ne bi oštetio po putevima, krčmama ili od napora. A kako se rđav slučaj lako dešava, može pasti i u neprijateljske ruke, makar onoga pana Volodijovskoga, koji me lično veoma mrzi. Stoga sam namislio da vas zamolim da ga primite na čuvanje i upotrebu, dokle ga ja u zgodnije vreme ne zatražim. — Onda mi ga bolje prodajte. — Ne mogu, jer bi to bilo kao da prodajem prijatelja. Više od sto puta taj me je konj izneo iz najvećega bojnoga meteža, jer ima i tu vrlinu da u boju strašno ujeda neprijatelja. — Zar je tako dobar? — upita knez Boguslav, živo zainteresovan. — Da li je dobar? Kad bih bio uveren da se nećete naljutiti, kladio bih se u sto dukata da ni vi nemate onakvoga u svojim konjušnicama. — Možda bih se i ja kladio, da nije toga što sad nije vreme probati konje. Rado ću ga sačuvati, mada bih, ako mi se dopadne, više voleo da ga kupim... Nego gde je to čudo? — Pa ovde, drže ga ljudi pred kapijom. Ali da je čudo, čudo je, jer, bez preterivanja, i sultan može pozavideti na ovakvom konju. Nije od ovdašnjih — anadolski je; samo mislim da se i u Anadolu jedan ovakav našao. — Onda hajdemo da ga vidimo. — Na službi. Knez uze šešir, pa izađoše. Pred kapijom Kmićicovi ljudi držahu dva potpuno osedlana konja, od kojih jedan, doista od odlične pasmine, crn kao gavran, sa strelicom na čelu i belom kičicom na desnoj prednjoj nozi, zarza lako kad vide svoga gospodara. — To je taj! Pogađam! — reče knez Boguslav. — Ne znam da li je takvo čudo kao što velite, ali je zaista dobar konj. — Privedite mi ga! — Naredi Kmićic. — Ili pe! Čekaj! Sam ću ga uzjahati! Vojnici dovedoše konja i pan Andžej ga pojaha, pa ga stade projahivati pored kapije. Pod veštim jahačem konj se učini dvaput lepši. Slezina mu je lupala u kasu, ispupčene oči dobile još jači sjaj, i izgledalo

je da mu iz nozdrva suče plamen, a grivu mu vetar razlepršao. Pan Kmićic je opisivao krugove, menjao hodove, najzad nalete na samoga kneza tako da su konjske nozdrve bile jedva korak od njegova lica, pa viknu: — Alt!1 Konj se odupre na sve četiri noge i stade kao ukopan. — Šta velite? — reče Kmićic. — Kao što se kaže: oči i noge jelenove, hod vučji, nozdrve losove, a grudi devojačke! — reče knez Boguslav. — Ima sve što treba. I razume nemačku komandu? — Jer ga je vežbao moj obučilac konja, Zend, koji je bio iz Kurlandije. — A je li brz? — Vetar vas na njemu neće stići! Tatarin mu neće pobeći. — Morao je biti dobar obučilac, jer vidim da je i veoma obučen. — Da li je obučen? Nećete verovati, ali on ide tako u redu da, kad red ide trkom, možete pustiti uzde i on neće ni za pola glave izići napred. Ako hoćete da probate, i ako na dve duži izađe napred samo za pola glave, onda ću vam ga dati džabe. — Bilo bi najveće čudo da sa puštenom uzdom ne izađe napred. — I čudo i zgoda, jer su obe ruke slobodne. Često se dešavalo da sam u jednoj ruci imao sablju a u drugoj pištolj, a on je išao slobodno. — Da, ali ako red skreće. — Onda skreće i on, ne pokvarivši linije. — Nemogućno! — reče knez. — To nijedan konj neće učiniti. Video sam u Francuskoj konje kraljevih musketara, veoma dobro obučene da ne bi kvarili dvorske parade, pa ipak je trebalo uzdom upravljati. — Taj konj je pametan kao čovek... Probajte vi sami. — Daj! — reče po kratkom premišljanju knez. Sam Kmićic mu pridrža konja, a knez skoči lako u sedlo i stade da tapše konja dlanom po sjajnom vratu. — Čudna stvar, — reče — najbolji konji se u jesen menjaju, a on kao da je sad iz vode. A na koju stranu da pođemo? — Poći ćemo prvo u redu i, ako dopuštate, na drugu stranu, ka šumi. Tamo je put ravan i širok, a prema varoši bi nam mogla smetati kakva kola. — Onda neka bude ka šumi! 1

Stoj!

— Na dve dužine trkom! Pustite konju uzde pa u trk... Dva čoveka sa obe strane, ja ću malo pozadi. — U red! — komandova knez. Red stade i obrte konjske glave ka šumi. Knez je bio u sredini. — Napred! — komandova on. — Iz mesta u trk... Marš! Red pođe i posle kratkog vremena jurio je kao vihor. Oblak prašine zakloni ih od očiju dvorana i konjušara, koji su, skupljeni u gomilicu pred kapijom, radoznali, posmatrali trk. Obučeni konji u najvećoj brzini, hripljući od napora, pretrčaše već duž i više, a knežev konj, iako nezauzdan uzdom, odista nije izišao ni za jedan col. Pretrčaše i drugu duž, Kmićic se obrte, pa videći iza sebe samo oblake prašine kroz koje se jedva video starostin dvor, ali ljudi pred njim nikako, viknu strahovitim glasom: — Hvataj ga! U tom trenutku Bilous i gorostasni Zavratinjski ščepaše kneza za ruke da mu kosti počeše pucati u zglavcima i, držeći gvozdenim šakama, stadoše bosti ostrugama svoje konje. Knežev je u sredini jednako išao u redu, ne izostajući niti izlazeći i cola napred. Čuđenje, preneraženost, vetar koji ga je šibao po licu, oduzeše knezu Boguslavu u prvi mah govor. Pokuša dva-tri puta da se otrgne, ali bez uspeha, samo ga od izvrnutih ruku prođe oštar bol. — Šta to znači!... Razbojnici!!! Ne znate ko sam ja!... — ciknu najzad. U tom ga Kmićic udari ustima od pištolja među lopatice. — Ne vredi se opirati, inače kuršum u krsta — uzviknu on. — Izdajniče, — reče knez. — A šta ste vi? — odgovori Kmićic. Pa lećahu dalje.

XXVI

Jurili su dugo kroz šumu, tako brzo da je izgledalo da borovi pored puta beže natrag od straha; prolazili su krčme, šumarske kuće, katranare, a ponekad kola, pojedinačna ili u grupi; knez Boguslav se s vremena na vreme povijao u sedlu, hoteći da okuša otpor, no su mu se tada ruke izvijale još bolnije u gvozdenim šakama Kmićicovih vojnika, a pan Andžej mu je ponovo prislanjao cev od pištolja među lopatice, a jurili su dalje, dokle bela pena ne poče da pada sa konja. Najzad trebalo je smanjiti brzinu, jer su i ljudi i konji jedva disali, a Piljviške su ostale toliko daleko da je prošla svaka mogućnost potere. Jezdili su, onda, neko vreme korakom, ćuteći, obastrti oblakom pare koja se dizala od konja. Knez za dugo vreme nije progovorio, očevidno se trudio da se umiri i povrati hladnokrvnost, pa, kad to postiže, upita: — Kuda me vodite? — Saznaćete to na kraju puta svetli kneže — reče pan Kmićic. Boguslav zaćuta, pa posle nekog vremena opet reče: — Naredite ovim pratiocima da me puste, jer će mi ruke izglaviti. Ako im to naredite, onda će prosto biti obešeni, inače će biti nabijeni na kolac. — To su vlastela, nisu prostaci, — odgovori Kmićic — a što se tiče kazne kojom im pretite, ne zna se koga će prvo snaći smrt. — Znate li vi na koga ste digli ruke? — upita knez vojnike. — Znamo — odgovoriše oni. — Milion mu rogatih đavola! — prasnu knez — Hoćete li narediti ovim ljudima da me puste, ili nećete? — Narediću da vam vežu ruke ostrag, tako će biti zgodnije. — Nemogućno!... Sasvim ćete mi izglaviti ruke. — Drugoga bih naredio da puste na reč da neće pobeći, ali vi umete reč da kršite — odgovori Kmićic. — A ja vam dajem drugu reč — odgovori knez — da ću ne samo

prvom zgodom umaći iz vaših ruku, no ću vas konjima rastrgnuti kad u moje padnete. — Bog će dati što će biti! — odgovori Kmićic. — A ja više i volim iskrenu pretnju, nego lažna obećanja. Pustite mu ruke, samo držite konja za vođice, a vi, kneže, gledajte ovamo! Evo, treba samo da pritisnem obarač pa da vam smestim kuršum u krsta, a promašiti neću, jer nikad ne promašam. Sedite, dakle, mirno na konju, nemojte pokušavati da pobegnete! — Malo mi je stalo, pane viteže, i do vas i do vašega pištolja. I onda opruži utrnule ruke da ih ispravi i povrati od ukočenosti, a vojnici uhvatiše s obeju strana konja za vođice, pa su ga vodili dalje. — Ne smete da mi pogledate u oči, pane Kmićicu, no se krijete ostrag. — Naprotiv! — odgovori pan Andžej, pa, pognavši konja, odgurnu u stranu Zavratinjskoga, a on uhvati kneževog konja za vođice i pogleda Boguslava pravo u oči. — A kako vam se čini moje kljuse? Jesam li slagao za jednu jedinu vrlinu? — Dobar konj! — odgovori knez. — Ako hoćete, kupiću ga! — Hvala lepo! Zaslužuje on bolju sudbinu, no da nosi izdajnika. — Glupi ste, pane Kmićicu! — Jer sam verovao u Rađivile! Opet nastade kratko ćutanje, koje prekide prvi knez: — Kažite mi, pane Kmićicu, — reče — jeste li vi uvereni da ste pri zdravoj pameti? Jeste li se upitali, mahniti čoveče, šta ste uradili? Zar vam nije palo na pamet la bi sad bolje za vas bilo da vas majka nije ni rodila? I da se na tako drzak postupak ne bi usudio niko, ne samo u Poljskoj, no ni u celoj Evropi? — Onda, vidi se, nema mnogo smelosti u toj Evropi, jer sam ja vas uhvatio, držim i neću pustiti. — Nije druge, on je poludeo! — uzviknu kao za sebe knez. — Moj dragi kneže, — odgovori pan Andžej — u mojim ste rukama, i s tim se pomirite i nemojte uzalud trošiti reči. Potera neće stići, jer onamo vaši ljudi još misle da ste dobrovoljno pošli s nama. Kad su vas moji ljudi hvatali za ruke, niko to nije video, jer nas je oblak prašine bio zaklonio, a i da nije oblaka ne bi izdaleka videli ni konjušari ni straža. Dva sata će vas čekati, trećega će postati nestrpljivi, četvrtoga i petog će biti uznemireni, a u šestom će poslati ljude u izvidnicu. Za to vreme mi ćemo biti iza Marjampolja. — Pa šta je s tim?

— To je da nas neće stići; a da su i odmah pošli, opet nas ne bi stigli, jer su vaši konji tek s puta, a naši su odmorni. A kada bi, nekim čudom i stigli, opet ništa ne bi vredelo, jer kao što me ovde vidite, tako bih vam smrskao glavu... što ću i učiniti, ako se drukčije ne bude moglo. Tako stoji stvar! Rađivil ima dvor, vojsku, topove, dragone, a Kmićic šest ljudi, pa ipak Kmićic Rađivila za vrat drži. — Šta dalje? — reče knez. — Ništa dalje! Dalje ćemo ići onamo kud ja budem hteo. Zahvalite vi Bogu što ste još živi, jer da ja nisam naredio jutros da mi prospu desetak vedara vode na glavu, vi biste već bili na onom svetu, iliti u paklu, zbog dva razloga: kao izdajnik i kao kalvin. — I smeli biste to učiniti? — Bez hvale, kneže, ali nećete lako naći postupak na koji se ja ne bih usudio, a najbolji dokaz imate na sebi. Knez pogleda pažljivije u junaka, pa reče: — Ðavo vam je na licu napisao da ste na sve gotovi, a i to je istina da imam dokaz na sebi... Reći ću vam i to da ste uspeli čak i mene da zadivite smelošću, a to nije laka stvar. — Sve mi je jedno. Zahvalite Bogu što ste još živi, pa kvit! — Ne, pane viteže! Pre svega vi zahvalite za to Bogu... Jer ako mi samo jedna vlas padne s glave, onda znajte da će vas Rađivili naći i pod zemljom. Ako računate na to što smo sada nesložni, te vas njesvješki i olipki neće goniti, to se varate. Krv Rađivilova mora biti osvećena, strašan primer mora biti dat, inače ne bismo mogli živeti u ovoj Poljskoj. Ni u inostranstvu se ne možete sačuvati! Nemački car će vas izdati, jer sam ja nemački knez, elektor brandenburški je moj ujak, knez od Oranža njegov pašenog, francuski kralj i njegovi ministri su moji prijatelji. Gde da se sklonite?... Turci i Tatari će vas prodati, ma im morali pola imanja dati. Kuta na zemlji nećete naći, ni takvih prašuma, ni takvih naroda... — Čudno mi je to — reče Kmićic — što se vi, kneže, unapred toliko brinete o mom zdravlju, vi, velika ličnost, Rađivil!... A ja samo da pritisnem obarač... — To ne poričem... Često se već u svetu dogodilo da je veliki čovek ginuo od prostakove ruke. Pa i Pompeja je sluga ubio, pa i francuski su kraljevi ginuli od ljudi niskoga porekla, pa, da ne idem dalje, i mome se velikome ocu to isto desilo... Nego ja pitam vas, šta dalje? — Eh, šta me se tiče! Nikad se ja nisam mnogo brinuo o tome šta će biti sutra. Ako dođe da se zarati sa svima Rađivilima, ipak bog zna ko će kome dosaditi. Pa odavno mi mač stalno visi nad glavom, a ipak čim zažmurim zaspim kao hrčak. Još nešto, ako mi bude malo jedan Rađivil,

uhvatiću drugoga, trećega... — Tako mi Boga, viteže, silno mi se dopadate!... Jer, ponavljam vam, valjda ste se vi jedini u Evropi mogli usuditi na ovako nešto. Niti se brine, niti pomišlja šta će biti sutra! Volim smele ljude, a sve ih je manje u svetu... Eto, uhvatio Rađivila i drži ga kao svoga. A gde su se takvi odgajili? Odakle ste? — Oršanjski stegonoša! — Pane stegonošo oršanjski, žao mi je što Rađivili gube čoveka kao što ste vi, jer se s takvim ljudima mnogo može učiniti. Da se ne tiče mene... Hm! Ne bih žalio ništa da vas pridobijem... — Prekasno! — reče Kmićic. — To se razume — odgovori knez. — Suviše kasno! Ali vam obećavam da ću narediti da vas samo streljaju, jer ste dostojni da umrete vojničkom smrću... Pravi ste đavo! Usred mojih ljudi me uhvatio! Kmićic ne odgovori ništa, a knez se zamislio nešto, pa onda uzviknu: — Najzad, idite do đavola! Ako me pustite odmah, neću se svetiti! Daćete mi samo reč da nikome nećete pričati ovo što se desilo, a i ljudima ćete narediti da ćute. — Nemogućno! — reče Kmićic. — Hoćete otkup? — Neću. — Pa zašto ste me, do đavola, uhvatili! Ne razumem! — Mnogo bi imalo da se priča! Saznaćete docnije. — A šta možemo činiti u putu, ako se nećemo razgovarati? Priznajte jedno, da ste me uhvatili u času gneva i očajanja... pa sad ni sami ne znate šta ćete sa mnom? — To je moja stvar! — odgovori Kmićic. — A da li ne znam šta ću, pokazaće se uskoro. Na licu kneza Boguslava ukaza se nestrpljenje. — Niste suviše razgovorni, pane stegonošo oršanjski, — reče — ali mi bar odgovorite iskreno na jedno pitanje: jeste li već išli u Podljasje s gotovom namerom da me uhvatite, ili vam je docnije, u poslednjem trenutku, palo na pamet? — Na to vam mogu iskreno odgovoriti, jer i meni samome gore usta da vam kažem zašto sam napustio vašu stranu, i dok sam živ, dokle budem mogao da dišem, više se na nju neću vratiti. Knez vojvoda viljnjanski me je prevario, i najpre me je naveo te sam mu se na raspeću zakleo da ga neću ostaviti do smrti... — I to lepo držite... Nema se šta reći!...

— Da! — uzviknu naprasito Kmićic. — Ako sam dušu izgubio, ako moram biti proklet, to je zbog vas... Ali se predajem božijemu milosrđu... i više volim dušu izgubiti, više volim večito goreti, nego duže grešiti svesno i dobrovoljno, nego duže služiti znajući da služim grehu i izdajstvu. Neka mi se Bog smiluje... Više volim goreti! Stoput više volim goreti... jer bih goreo i kada bih uz vas ostao. Nemam ništa da izgubim... Ali ću bar na božijem sudu reći: „Nisam znao na što sam se zaklinjao, a kad sam uvideo da sam se na izdaju otadžbine, na propast poljskoga imena zakleo, onda sam zakletvu prekršio... Sada mi, Gospode, sudi!“ — Na stvar, na stvar! — reče mirno knez Boguslav. Ali je pan Andžej teško disao i neko vreme jezdio ćutke, namršten i očiju uprtih u zemlju, kao čovek pritisnut nesrećom. — Na stvar! — ponovi knez Boguslav. Kmićic se trže kao iza sna, odmahnu glavom, pa stade da govori: — Verovao sam knezu hetmanu kako rođenom ocu ne bih. Sećam se one gozbe kad nam je prvi put kazao da je pristao uz Šveđane. Šta sam ja onda prepatio, šta sam prošao, Bog će mi uzeti u obzir! Drugi, čestiti ljudi, bacali su mu bulave pod noge, izjašnjavajući se za otadžbinu, a ja sam stojao kao panj, s bulavom, sa stidom i sa sramotom, ponižen, na muci... jer mi je u oči rečeno: izdajniče!... I ko je rekao!... Oh!... Bolje da se ne sećam, da se ne bih zaboravio, da ne bih poludeo i vama odmah skresao pištolj u glavu... Vi ste to, vi, izdajnici, prodane duše, vi ste me dotle doveli! Tu pan Kmićic stade gledati strahovitim pogledom kneza, a mržnja mu izbi sa dna duše na lice, kao zmaj koji je izišao iz pećine na dnevnu svetlost, a knez Boguslav je gledao u junaka mirnim, neustrašivim okom, pa najzad reče: — Naprotiv, pane Kmićicu, to me zanima... Govorite dalje!... Kmićic pusti vođice kneževa konja i skide kapu, kao da hoće da rashladi vrelu glavu. — Te iste noći — nastavi — otišao sam knezu hetmanu, jer je i sam naredio da me dovedu. Mislio sam: odreći ću mu službu, prekršiću zakletvu, udaviću ga evo ovim rukama, prahom ću dići Kjejdane u vazduh, pa onda neka bude što hoće! A i on je znao da sam ja za sve sposoban — poznavao me je! Video sam ja lepo kako je preturao prstima po kutiji u kojoj su bili pištolji. Ne mari — mislim ja — ili će me promašiti ili ubiti. Al je on stao da me ubeđuje, stao da mi govori, da mi pokazuje takve mogućnosti, meni prostaku, da se izdaje za takvoga spasioca, da, znate li, kneže, šta se dogodilo? — Ubedio je žutokljunca! — reče Boguslav.

— Da sam mu pao pred noge — povika Kmićic — i oca, jedinoga izbavioca domovine u njemu video, da sam mu se predao kao đavolu, dušom i telom, da sam bio spreman za njega, za njegovo poštenje s kule kjejdanske glavački da skočim! — Pogađao sam da će takav biti kraj — primeti Boguslav. — Šta sam izgubio u toj službi, o tome neću govoriti; ali sam mu učinio važne usluge: održao sam u poslušnosti svoj steg, koji je sad tamo ostao, dabogda na njegovu propast — ostale, koji su se bunili, većinom isekao... Umočio sam ruke u bratsku krv misleći da je to neophodna necesitas1 za otadžbinu. Često me je duša bolela kad sam naređivao da se streljaju dobri vojnici; često se plemenita duša bunila protiv njega, kad mi je dva-tri puta obećao nešto, pa posle nije održao. No sam mislio: ja sam glup, on je mudar! Tako treba! Tek sad, kad sam iz onih pisama saznao za otrove, čisto mi se srž u kostima smrzla! Šta je to? Zar takav rat? Hoćete da trujete vojnike? I to treba da bude hetmanski? To treba da bude Rađivilovski? Ja li treba takva pisma da nosim?... — Ne razumete se u politiku, pane viteže — prekide Boguslav. — Neka je gromovi spale! Neka je vode lukavi Talijani, ne vlastelin koga je bog obdario plemenitijom krvlju no ostale, ali i obavezao da ratuje sabljom, ne apotekom, i da ne sramoti imena. — Dakle ta su vas pisma toliko uvredila da ste odlučili da napustite Rađivile? — Ne pisma! Dao bih ja njih dželatu, ili u vatru bacio, jer ja to mogu, ali nisu pisma. Odrekao bih se poslaništva, ali gledišta ne bih napustio! Zar ja znam! Stupio bih i u dragone, ili bih skupio novu četu i opet po starome napadao Hovanjskoga. Ali mi je odmah pala na um sumnja: a ako oni i otadžbinu hoće da otruju, ovako isto kao ove vojnike?... Bog je dao te nisam planuo, iako mi je glava gorela kao granata, te sam se osvestio, te sam imao snage da kažem sebi: povuci ga za jezik, pa ćeš saznati celu istinu — ne izdaji šta ti je na srcu, izdaj se za odroda, za gorega i od samih Rađivila, i vuci ga za jezik. — Koga? Mene? — Da! I Bog mi je pomogao te sam ja, prostak, nadmudrio državnika, te vi, kneže, smatrajući me za poslednjega nitkova, niste sakrili ni jedne vaše podlosti, sve ste priznali, sve kazali, kao da ste na dlanu napisali! Kosa mi se na glavi dizala, ali sam slušao i saslušao do kraja!... O, izdajice! O, arhiđavoli! O, oceubice!... Kako vas samo grom do 1

Potreba.

sada nije pobio? Kako vas samo zemlja do sada nije progutala?... Dakle sa Hmjeljnjickim, sa Šveđanima, sa elektorom, sa Rakocijem i sa samim đavolom se dogovarate o propasti ove Poljske?... Dakle hoćete plašt iz nje za sebe da iskrojite? Da prodate? Da podelite? Da rastrgnete kao vuci ovu vašu majku? Takva je, dakle, vaša zahvalnost za sva dobročinstva kojima vas je obasula, za one položaje, časti, dostojanstva, imanja, starostva, za bogatstva na kojima vam inostrani kraljevi zavide?... I spremni ste da se ne osvrćete na one suze, na muke, na ugnjetavanje? Gde je u vas savest? Gde vera, gde poštenje?!... Kakva li su vas to čudovišta porodila!... — Pane viteže, — prekide hladno knez Boguslav — imate me u rukama i možete me ubiti, ali za jedno vas molim: nemojte mi biti dosadni! I umukoše obojica. Ipak se iz Kmićicovih reči jasno pokazivalo da je vojnik uspeo izvući celu nagu istinu iz diplomate, i da je knez učinio veliku neopreznost, veliku pogrešku, izdavši najtajnije misli i svoje i hetmanove. To je ubolo njegovo samoljublje, pa, ne hoteći da krije rđava raspoloženja, reče: — Nemojte samo to pripisivati svojoj pameti, pane Kmićicu, što ste od mene doznali istinu. Govorio sam otvoreno, jer sam mislio da se knez vojvoda bolje razume u ljudima i da će poslati čoveka dostojna poverenja. — Knez vojvoda je poslao čoveka dostojna poverenja, — odgovori Kmićic — ali ste ga već izgubili. Od sada će vam služiti samo nitkovi! — Ako način na koji ste me uhvatili nije bio nitkovski, onda neka mi u prvoj bici špada za dlan priraste. — To je majstorija! U teškoj sam se školi ja učio. Hteli ste da poznate Kmićica, evo vam ga! Neću otići praznih ruku našem milostivom gospodaru. — I mislite da će mi vlas sa glave pasti od Jana Kazimira? — To je stvar sudija, ne moja. Najednom Kmićic zadrža konja. — A pismo kneza vojvode? Imate li ga pri sebi? — I kad bih imao, ne bih ga dao — reče knez. — Pisma su ostala u Piljviškama. — Pretresite ga! — komandova Kmićic. Vojnici opet ščepaše kneza za ruke, a Soroka mu poče pretresati špagove. Ubrzo nađe pismo. — Evo jednoga dokumenta protiv vas i vaših poslova — reče,

uzimajući ga, pan Andžej. — Iz njega će saznati poljski kralj šta nameravate, saznaće i švedski, iako mu sada služite, da ipak knez vojvoda zadržava sebi slobodu recedere1 ako bi se Šveđanima noga pokliznula. Izaći će na javu sva vaša izdajstva, sve spletke. A imam i druga pisma: švedskom kralju, Vitembergu, Rađejovskom... Veliki ste vi i silni, a ipak ne znam neće li vam biti tesno u ovoj otadžbini kad vam oba kralja smisle nagradu dostojnu vaših izdajničkih dela. Oči kneza Boguslava blesnuše zlokobnim sjajem, ali ubrzo savlada gnev i reče: — Dobro, viteže! Na smrt i život među nama!... Sukobićemo se!... Možete nam umnožiti brige i učiniti mnogo zla; ali ću samo reći, niko do sada nije u ovoj zemlji smeo učiniti što ste vi učinili, i teško vama i vašima. — Ja lično imam sablju za odbranu, a svoje imam čime otkupiti! — reče Kmićic. — A imate mene kao taoca — reče knez. I pored sve ljutine odahnu mirno; razumede jedno u taj mah, da ni u kom slučaju njegovom životu ništa ne preti, jer je on bio isuviše potreban Kmićicu. Odluči da se time koristi. Međutim su opet pošli kasom i posle jednoga časa ugledaše dva konjanika, od kojih je svaki vodio po par tovarnih konja. To su bili Kmićicovi ljudi, poslati napred iz Piljvišaka. — Kako je tamo? — upita ih Kmićic. — Konji su nam se mnogo umorili, jer se nismo odmarali nikako. — Onda ćemo se odmoriti. — Vidi se neka kuća na zavojici, možda je krčma. — Neka narednik pođe napred da spremi obroke. Krčma, ne krčma, treba stati!... — Razumem, pane pukovniče! Soroka pusti konja, a oni pođoše polako za njim. Kmićic je jahao s jedne strane knezu, Ljubjenjec s druge. Knez se potpuno smirio i nije više navodio na razgovor pana Andžeja. Činilo se da je umoran od puta ili od položaja u kome se nalazio, te je glavu obesio malo na grudi, a oči su mu bile priklopljene. Ipak je s vremena na vreme bacao kose poglede čas na Kmićica, čas na Ljubjenjca, koji su držali vođice njegova konja, kao da osmatra koga će mu lakše biti da obori da bi se dokopao slobode. Međutim se približiše zgradi kraj puta, na ivici šume. Nije to bila 1

Da odstupi.

krčma, nego kovačnica i kolarnica ujedno, u kojoj su se putnici zadržavali da prekuju konje ili oprave kola. Između same kovačnice i puta bilo je malo dvorište, neograđeno plotom, retko obraslo ugaženom travom; delovi kola i pokvareni točkovi ležali su razbacani ovde-onde, ali od putnika nije bilo nikoga, samo je Sorokin konj stajao vezan za direk. Sam Soroka je razgovarao pred kovačnicom sa kovačem Tatarinom i sa njegova dva pomoćnika. — Nećemo imati baš dobru hranu, — reče, osmehujući se, knez — ničega ovde neće oiti. — Imamo hrane i rakije sa sobom — reče Kmićic. — To je dobro! Trebaće nam snage. Stadoše. Kmićic zadenu za pas pištolj, skoči sa sedla i, predavši konja u ruke Soroki, uhvati opet za vođice kneževoga konja, kojega uostalom Ljubjenjec nije puštao s druge strane. — Izvolite, kneže, sići s konja! — reče pan Andžej. — A zašto? Ješću i piću sa sedla — reče knez, naginjući mu se. — Molim na zemlju! — povika preteći Kmićic. — A ti u zemlju! — grmnu strahovitim glasom knez i, istrgnuvši brzinom munje pištolj iza Kmićicova pasa, skresa mu u samo lice. — Isuse, Marija! — uzviknu Kmićic. U taj mah konj pod knezom, udaren ostrugama, prope se tako da se skoro potpuno ispravi, a knez se savi na sedlu, kao zmija, ka Ljuojenjcu, i svom snagom silne ruke udari ga cevlju među oči. Ljubjenjec dreknu strahovito i pade s konja. Pre no što ostali mogoše razumeti šta se desilo, pre no što se povratiše od čuda, pre no što im uzvik groze izumre na usnama, Boguslav ih razbaci kao oluja, ispade iz dvorišta na put i polete kao vihor ka Piljviškama. — Hvataj! Drži! Udri! — jeknuše divlji glasovi. Tri vojnika koji su još sedeli na konjima potekoše za njim; no Soroka dokopa mušket, naslonjen na zid, pa stade nišaniti na begunca, ili bolje, na njegova konja. Konj se bio opružio kao srna i leteo je kao strela puštena s tetive. Grunu pucanj. Soroka jurnu kroz dim da bolje vidi rezultat; natkri rukom oči, gledao je kratko vreme, pa najzad uzviknu: — Promašen! U taj mah Boguslav nestade na zavojici, a za njim i gonilaca. Tada se narednik obrati kovaču i njegovim pomoćnicima, koji su još gledali s nemom preneraženošću na ovo što bi, pa naredi: — Vode!

Kovačevi pomoćnici otrčaše na đeram, a Soroka kleče kraj nepomičnog pana Andžeja. Kmićicovo lice bilo je pokriveno garom od metka i mrljama krvi — oči su mu bile sklopljene, leva obrva, očni kapak i levi brk osmuđeni. Narednik mu stade prvo ovlaš pipati prstima lobanju. Pipao je dugo i pažljivo, pa progunđa: — Glava je čitava... No Kmićic nije davao ni znaka života, a krv mu je iz lica tekla obilato. Međutim su kovači doneli vedro vode i krpe za brisanje. Soroka onako isto polako i pažljivo stade da pere Kmićicovo lice. Najzad se ispod krvi i gara pojavi rana. Zrno je zadrlo duboko u levi obraz i potpuno otkinulo kraj od uha. Soroka stade da ispituje da li je jagodica smrskana. Ubrzo se uveri da nije i odahnu duboko. U isti mah Kmićic, pod uticajem hladne vode i bola, poče davati znake života. Lice mu stade drhtati, prsa se nadimati od disanja. — Živ je!... Ništa mu neće biti! — povika radosno Soroka. I suza se skotrlja niz narednikovo razbojničko lice. Uto se na zavojici pojavi Bilous, jedan od ona tri vojnika što su otišla u poteru za knezom. — Šta je bilo? — upita Soroka. Vojnik odmahnu rukom: — Ništa! — A hoće li se ona dvojica brzo vratiti? — Oni se neće ni vratiti. Narednik spusti drhtavim rukama Kmićicovu glavu na prag od kovačnice, pa ustade. — Kako to? — Pane naredniče, ono je čarobnik! Prvi ga stiže Zavratinjski, jer je imao najboljega konja, a i zato što mu je dopustio da ga stigne. Na naše mu oči istrže sablju iz ruku i vrhom probode. Jedva smo imali kad da viknemo. Vitkovski je bio bliže i pritrča u pomoć... A onaj ga poseče pred mojim očima... kao da ga grom udari!... Ni zenuo nije... A ja nisam čekao na red... Pane, on je još kadar da se vrati! — Nemamo ovde posla! — viknu Soroka. — Na konje! I odmah stadoše da vezuju nosiljku između konja za Kmićica. Dva vojnika su, po narednikovoj zapovesti, stala s mušketima na drum, bojeći se povratka strašnoga čoveka. No knez Boguslav, u uverenju da je Kmićic mrtav, vraćao se mirno u Piljviške. U mrak već srete ga čitav odred teških konjanika, poslan od

Patersona, koji se uznemirio zbog kneževog dugog odsustva. Oficir, videvši kneza, izjaha preda nj. — Milostivi kneže... Nismo znali... — Ne mari! Projahivao sam konja u društvu onoga viteza od kojega sam ga kupio. A malo docnije dodade: — I platio dobro.

DEO DRUGI

I

Verni Soroka je nosio svoga pukovnika kroz duboke šume, ni sam ne znajući kuda da ide, šta da čini, kuda da se okrene. Kmićic je ne samo bio ranjen, nego i zagluhnut od pucnja. Soroka je s vremena na vreme kvasio krpu u kovi o sedlu i vlažio mu lice: ponekad je zastajao da zahvati sveže vode na potocima i jezerima šumskim; ali ni voda, ni odmori, ni kretanje konja nisu uspeli u prvi mah da povrate prisebnost panu Andžeju — ležao je kao mrtav, te su vojnici, manje iskusni od Soroke u stvarima koje su se ticale rana, počeli da se brinu da li je živ. — Živ je — odgovori Soroka. — Kroz tri dana sedeće na konju kao svaki od vas. I, doista, posle jednoga sata Kmićic otvori oči i iz usta mu izađe samo jedna reč: — Piti! Soroka mu nasloni limenu čuturicu s čistom vodom na usne; ali se pokaza da otvaranje usta zadaje panu Andžeju nesnosan bol — nije mogao da pije. No prisebnosti više nije gubio; ipak ni o čemu nije pitao, kao da se ničega nije sećao; oči su mu bile široko otvorene i gledao je tupo u šumu, u plavo nebo koje se videlo kroz čestu iznad glava i u svoje drugove; gledao je kao čovek probuđen iza sna ili otrežnjen od pića i puštao je, ne govoreći ni reči, da ga Soroka previja, nije ječao pri drešenju zavoja, naprotiv, hladna voda kojom je narednik ispirao ranu činilo se da mu prija, jer se ponekad osmehivao očima. A Soroka ga je tešio: — Sutra, pane pukovniče, bunilo će proći. Daće Bog te ćemo se sakriti. I doista, predveče bunilo poče da popušta, jer pred samim sunčevim zalaskom Kmićic pogleda prisebnije i najednom upita: — Kakav je to šum? — Kakav šum? Nema nikakvoga — odgovori Soroka.

— Očevidno, šumilo je samo u glavi panu Andžeju, jer je veče bilo lepo. Sunce na zahodu, prodirući kosim zracima u čestu, presićavalo je zlatnim sjajem šumsku tamu i oivičavalo crvenilom borova stabla. Vetar nije duvao — samo je mestimično sa leska, breza i grabova padalo lišće, ili plašljiva zver pravila lak šum, bežeći u čestu od konjanika. Veče je bilo hladno, pa ipak je pana Andžeja počela da hvata groznica, jer je nekoliko puta ponovio: — Kneže, među nama je na smrt i život! Najzad se potpuno smrče i Soroka je već mislio na konak; no pošto su ušli u vlažnu šumu i blato počelo da šljapka pod kopitama, oni su jezdili dalje da bi dospeli do visokih i suhih delova šume. Jezdili su čitava dva sata, ne mogući da preću preko blata. Međutim, opet postade vidnije, jer je bio izašao pun mesec. Najednom Soroka, jezdeći napred, skoči sa sedla i stade pažljivo da ispituje zemljište. — Konji su išli ovuda, — reče — vide se tragovi u blatu. — Ko je tu mogao prolaziti, kad nema nikakva puta? — reče jedan od vojnika koji su pridržavali pana Kmićica. — Ali tragovi postoje — i to čitava gomila! Eno onamo, između borova, vidi se kao na dlanu. — Možda su goveda išla. — Nemogućno. Nije vreme šumskoj paši, vide se jasno kopita, morali su neki ljudi ovuda prolaziti. Dobro bi bilo naći makar šumarsku kućicu. — Onda hajdemo tragom. — Napred. Soroka ponovo pojaha konja, pa pođoše. Tragovi od kopita u tresetnom zemljištu neprestano su bili razgovetni, a neki, ukoliko se na mesečini moglo oceniti, izgledali su potpuno sveži. Ipak su konji upadali do kolena i više. Već su se vojnici zabrinuli da li će preći, ili će se pojaviti još veće močvari, kad im posle pola sata do nozdrva dopre miris od dima i smole. — Ovde mora biti katranara — reče Soroka. — A eno, onamo, vide se varnice — reče jedan vojnik. I zaista, u daljini se ukaza pramen crvenkastog dima, obasjanog plamenom, oko koga su vrcale iskre podzemne vatre. Kad se približiše, vojnici ugledaše kuću, bunar i veliku šupu od borovih brvana. Konji, iznureni putovanjem, stadoše da ržu — mnogobrojna rzanja odgovoriše im iz šupe, a u isto vreme pred konjanicima se pojavi neka prilika u kožuhu sa vunom izvrnutom

napolje. — A ima li mnogo konja? — upita čovek u kožuhu. — Seljače, čija je to katranara? — reče Soroka. — Ko ste vi? Otkuda ste ovamo došli? — pitao je opet katranar, glasom u kome se ogledala preneraženost i čuđenje. — Ne boj se! — odgovori Soroka. — Nisu razbojnici! — Idite vi svojim putem, nemate ovde nikakva posla! — Jezik za zube, pa vodi kući dokle molimo. Ne vidiš, prostačino, da nosimo ranjenika. — Ko ste vi? — Pazi da ti puškom ne odgovorim. Bolji od tebe, slugo! Vodi nas kući, inače ćemo te u tvome sopstvenom katranu skuvati. — Sam se od vas ne mogu odbraniti, ali biće nas više. Glave ćete ovde pogubiti! — Biće i nas više, vodi! — Onda hajdete, nije moj posao. — Što imaš za jelo da daš, daj — i rakije. Nosimo pana koji će platiti. — Samo ako živ ode odavde. U takvom razgovoru uđoše u kuću, u kojoj je na kaminu gorela vatra, a iz lonca na ognjištu rasprostirao se miris dinstanog mesa. Odaja je bila prilično prostrana. Soroka odmah pri ulasku primeti da je pored zidova stajalo pet drvenih kreveta sa posteljom od mnogobrojnih ovčijih koža. — To ovde stanuje neka družina — šanu on drugovima. — Potprašite puške i budite na oprezu! Ovoga seljaka čuvajte, da ne pobegne. Neka noćas družina spava napolju, jer mi iz kuće nećemo. — Panovi neće doći danas — reče katranar. — I bolje, nećemo se svađati oko stana; a sutra ćemo mi otići — odgovori Soroka. — A sad izvadi meso u činiju, jer smo gladni, i konjima ovsa ne žali. — A otkuda ovas u katranari, pane vojniče? — Čuli smo konje u šupi, pa mora biti ovsa; katranom ih ne hraniš. — To nisu moji konji. — Tvoji ili ne tvoji, tek oni moraju jesti, kao i naši. Živo, čoveče, živo, ako ti je koža mila! Katranar ne odgovori ništa. Za to su vreme vojnici namestili uspavanog pana Andžeja na krevet — potom zasedoše za večeru i lakomo počeše jesti meso iz lonca sa bigosom,1 kojega se nađe veliki 1

Bigos — poljsko nacionalno jelo od kiselog kupusa.

lonac na kaminu. Bilo je i prosa, a u sobici do odaje nađe Soroka veliku bocu rakije. No on srknu samo malo, a ostalima ne dade da piju, jer je odlučio da se noćas bude u pripravnosti. Ova prazna kuća sa krevetima za šestoricu i sa šupom u kojoj je rzao čopor konja, učinila mu se čudna i podozriva. Verovao je prosto da je to razbojničko gnezdo, tim više što je u istoj sobici iz koje je izneo rakiju našao mnogo oružja, povešanoga o zidove, i burence praha, a i drugih raznih stvari, očevidno pokradenih po vlastelinskim dvorovima. U slučaju da se odsutni stanovnici ove kuće vrate, od njih se ne samo nije moglo očekivati gostoprimstvo, nego ni milosrđe, te Soroka odluči da vojnički posedne kuću i održi se u njoj silom ili pregovorima. To je bilo neophodno i s obzirom na Kmićicovo zdravlje, kome je putovanje moglo biti sudbonosno, a i s obzirom na opasnost za sve. Soroka je bio vojnik kaljen i prekaljen, kome je bio nepoznat samo jedan jedini osećaj — osećaj straha. Pa ipak ga je sad obuzeo strah kad se setio kneza Boguslava. Služeći mnoge godine pod Kmićicom verovao je slepo ne samo u junaštvo, nego i u sreću mladoga gospodara: video je mnogo puta njegova dela, koja su drskošću nadmašala svaku meru i graničila se skoro sa bezumljem, a ipak su uspevala i prolazila nekažnjeno. Učestvovao je sa Kmićicom u svim „podilascima“ pod Hovanjskoga, uzimao učešća u svim tučama, napadima, otmicama, i došao do uverenja da mladi pan sve može, sve ume, iz svake nevolje da se izvuče, a svakoga koga hoće da u nju baci. Kmićic je, dakle, za njega bio oličenje najveće sile i sreće — a evo sad je udario tuk na luk. Ne! Očevidno je pan Kmićic naišao na boljega od sebe... Kako to? Jedan čovek koji je već bio u Kmićicovim rukama, uhvaćen, bez oružja, uspeo je da se otrgne iz njegovih ruku, i ne samo to, nego da obori i samoga Kmićica, da mu pobije vojnike, i da ih uplaši toliko da su pobegli iz straha da se on ne vrati? To je bilo čudo nad čudima i Soroka je gubio pamet misleći o tome — svemu se on nadao na ovom svetu, samo ne ovome da se može naći neko koji bi pana Kmićica pobedio. — Zar se već svršila naša sreća? — gunđao je, razgledajući u čudu oko sebe. Stoga, iako je ranije išao slepo za panom Kmićicom na stanove Hovanjskoga, opkoljene vojskom od osamdeset hiljada, sada ga je, pri spomenu na onoga dugokosog kneza devojačkih očiju i rumena lica, obuzimao sujeveran strah. Ni sam nije znao šta da čini. Prestrašavala ga

je pomisao da sutra ili prekosutra treba izići na drumove na kojima ih može sresti sam strašni knez ili njegova potera. Stoga je baš i svrnuo s druma u duboke šume — i sad je želeo da ostane u ovoj šumskoj kući, dokle potere ne bi udarile lažnim tragom ili se umorile. No kako mu se ni ovo skrovište iz drugih razloga nije činilo bezbedno, hteo je da bude načisto šta će, i zbog toga naredi vojnicima da stražare na vratima i prozorima, a on reče katranaru: — Uzmi fenjer pa hajde sa mnom. — Sem da velemožnom panu lučem posvetlim, jer nema fenjera. — Onda svetli lučem; ako spališ šupu i konje, meni je svejedno. Posle takvih reči se fenjer odmah nađe u sobici. Soroka naredi seljaku da ide napred, a on je išao za njim s pištoljem u ruci. — Ko stanuje u ovoj kući? — pitao ga je uz put. — Panovi stanuju. — Kako se zovu? — To mi nije slobodno da kažem. — Izgleda mi, čoveče, da ćeš dobiti kuršum u glavu. — Pane, — odgovori katranar — da sam slagao neko ime, vi biste se morali njime zadovoljiti. — Tako je! A ima li mnogo tih panova? — Ima stari pan i dva njegova sina, i dva momka. — Šta su oni, vlastela? — Naravno da su vlastela. — I ovde stanuju? — Nekad ovde, a nekad bogzna gde. — A ovi konji otkuda su? — Panovi dovode, a otkuda, Bog zna. — Kaži pravo, ne pljačkaju li tvoji panovi na drumu ? — Zar ja, moj pane, znam? Izgleda mi da kradu konje, a kome, to me se ne tiče. — A šta rade s konjima? — Ponekad uzmu desetinu, dvanaest, koliko bude, pa odlaze, a kuda, to ne znam. U takvom razgovoru stigoše do šupe iz koje se čulo frktanje konja, pa uđoše unutra. — Posvetli! — reče Soroka. Seljak diže fenjer uvis i stade da osvetljava konje, koji su stajali u redu uza zid. Soroka je razgledao jednoga po jednoga znalačkim okom, mahao glavom, mljackao jezikom i gunđao:

— Pokojni pan Zend bi voleo... Ima poljskih, moskovskih... a ovaj uštrojeni je nemački... i ona kobila isto tako... Valjani konji. A šta im dajete? — Da ne slažem, pane, zasejao sam ovde dve njivice ovsem još s proleća. — Dakle tvoji panovi od proleća dovode konje? — Ne, nego su mi poslali slugu sa naredbom. — To si ti njihov? — Bio sam njihov dok nisu pošli u rat. — U koji rat? — Zar ja znam, pane. Otišli su daleko, još prošle godine, a vratili su se letos. — A čiji si sad? — Ovo su kraljeve šume. — Ko te je to naselio u katranari? — Kraljev šumar, rođak mojih panova, koji je zajedno s njima dovodio konje; ali kad je jednom otišao s njima, više se nije vratio. — A nisu li tvojoj gospodi tu dolazili kakvi gosti? — Ovde niko ne može doći, jer su naokolo blatišta, a samo jedan prolaz, čudno mi je, pane, kako ste vi došli, jer ko ne pogodi, taj se udavi u blatu. Soroka htede u prvi mah reći da poznaje dobro i ove šume i taj prolaz, ali po kratkom razmišljanju nađe da je bolje ćutati, nego upita: — A jesu li velike ove šume? Seljak ne razumede pitanje. — Kako? — Daleko se pružaju? — Eh, ko ih je prešao: jedne se završavaju, druge počinju, a bogzna gde ih nema. Ja tamo nisam bio. — Dobro! — reče Soroka. Pa naredi seljaku da se vrati i sam ode u kuću. Uz put je razmišljao šta treba da radi i kolebao se. S jedne strane mu je dolazila volja da, koristeći se odsutnošću stanovnika, uzme konje kao svoje i da beži sa plenom. Plen je bio skupocen i konji su se veoma svideli starome vojniku; ali ubrzo nadvlada iskušenje. Lako je uzeti, ali šta dalje? Baruštine naokolo, jedan izlaz — kako da se pogodi? Slučaj je poslužio jednom, ali može da ne posluži drugi put. Ići tragom kopita ne vredi, jer su stanovnici sigurno imali toliko pameti da su hotimice napravili lažne i varljive tragove koji su vodili pravo u baruštine. Soroka je poznavao dobro postupanje ljudi koji kradu ili otimaju konje.

Mislio je, dakle, i premišljao, pa se najednom lupi pesnicom po glavi. — Baš sam budala! — progunđa. — Pa uzeću seljaka na konopac i narediću da me izvede na drum. Ali se strese kad izreče poslednju reč. — Na drum? A tamo je onaj knez i potera... — Petnaest konja treba izgubiti! — pomisli stari prepredenjak tako žalosno, kao da je one konje odgajio od malena. — Nije druge, svršila se naša sreća. Treba sedeti u kući dokle pan Kmićic ne ozdravi, sedeti s odobrenjem stanovnika ili bez odobrenja, a šta će posle biti, to je već pukovnikova stvar. U tom razmišljanju stigoše do kuće. Oprezni vojnici su stajali pred vratima pa, iako su videli izdaleka kako fenjer svetluca u pomrčini, onaj isti s kojim su Soroka i katranar otišli, ipak im narediše da kažu ko su, i tek onda ih pustiše u kuću. Soroka izdade zapovest da se stražari smene oko ponoći, a on leže na krevet pored Kmićica. U kući zavlada tišina, samo su zrikavci počeli običnu svirku, u susednoj sobi su miševi šuškali po nagomilanim stvarima, i s vremena na vreme budio se bolesnik i očevidno sanjao u bunilu, jer su do Sorokinih ušiju dolazile njegove nerazumljive reči: — Milostivi kralju, oprosti... Oni su izdajice... Sve ću njihove tajne kazati... Poljska je crveno sukno... Dobro, imam vas, kneže... Drži!... Milostivi kralju!... Ovuda, tamo je izdaja! Soroka se podizao na krevetu i slušao; ali je bolesnik, viknuvši nekoliko puta, ponovo padao u san, pa se opet budio i vikao: — Oljenka! Oljenka! Ne ljuti se!... Tek oko ponoći umiri se potpuno i zaspa tvrdo. I Soroka stade da drema, ali ga odmah probudi tiho kucanje u vrata od kuće. Oprezni vojnik smesta otvori oči, pa đipi na noge i izađe. — Šta je? — upita. — Pane naredniče, katranar pobegao. — Do sto đavola! Odmah će nam dovesti razbojnike. A ko ga je čuvao? — Bilous. — Pošao sam sa njim da napojim naše konje — pravdao se Bilous. — Naredio sam mu da izvlači vedro, a ja sam držao konje... — Pa šta je bilo? Skočio u bunar? — Nije, nane naredniče, nego među drva, kojih je mnogo oko bunara, pa u jame od krečevine. Pustio sam konje, jer ako i pobegnu, ovde su drugi, i pojuri za njim, ali sam odmah upao u jamu. Noć,

pomrčina, lopov poznaje mesto, i pobegao je... Kuga ga umorila! — Dovešće nam on đavole, dovešće... Grom ga spalio!... Narednik poćuta, pa onda reče: — Nećemo legati, treba stražariti do jutra; svaki čas mogu doći. I, dajući primer ostalima, sede na prag s mušketom u ruci, a vojnici posedaše oko njega, razgovarajući tiho, pevušeći poluglasno, ili osluškujući neće li usred noćnog šuštanja šume čuti topot i frktanje konja. Noć je bila lepa i vidna od mesečine, ali šumna. U šumi je kipeo život. Bilo je vreme parenja, te je prašuma ječala od rike jelena. Ovi glasovi kratki, promukli, puni gneva i jarosti, razlegali su se svud unaokolo, po svoj šumi, daleko i blizu, ponekad sasvim blizu, kao na sto koraka od kuće. — Ako oni naiđu, i oni će rikati, da nas prevare — reče Bilous. — Eh, ove noći neće. Dok seljak stigne do njih, i svanuće — odgovori drugi vojnik. — Na danu bi se, pane naredniče, mogla pretresti kuća i kopati malo oko zidova, jer ako ovde stanuju razbojnici, mora biti i blaga. — Najbolje je blago u onoj konjušnici — odgovori Soroka, pokazujući rukom na šupu. — A uzećemo ih? — Glupi ste! Ovde nema izlaza, okolo su same baruštine. — A ipak smo došli ovde. — Bog nas je proveo. Živa duša ovamo ne može doći, niti otići, ako ne zna puta. — Po danu ćemo naći. — Nećemo, jer su oni hotimice načinjeni vijugavim i tragovi su lažni. Nije trebalo puštati seljaka. — Zna se da je drum na dan puta — reče Bilous — i na onoj strani... Pa pokaza istočnu stranu šume. — Ići ćemo dok ne izađemo, to je sve! — Misliš da ćeš biti pan kad izađeš na drum? Bolji ti je ovde razbojnički kuršum, nego tamo konopac. — Kako to, oče? — reče Bilous. — Jer nas tamo sigurno traže. — Ko, oče? — Knez. Ovde Soroka zaćuta, a zaćutaše i ostali, obuzeti strahom. — Hej, — reče najzad Bilous — ovde zlo, tamo zlo; ni kud majci, ni kud u devere!

— Nagnali su nas u klopku; ovde razbojnici, a tamo knez — reče drugi vojnik. — Grom ih, dabogda, spalio! Više volim imati posla sa razbojnikom nego sa onim vešcem, — odgovori Bilous — jer da je onaj knez veštac, jeste. Ta Zavratinjski se sa medvedom hvatao ukoštac, a on mu sablju istrgao kao detetu. Ne može biti drukčije, no ga je opčinio, jer sam još i to video kad je posle kidisao na Vitkovskog da je porastao kao bor. Da nije bilo toga, ne bih ga ja živoga pustio. — I onako si budala što ga nisi napao. — Šta sam ja mogao, pane naredniče? Mislio sam ovako: jaše najboljega konja, kad god htedne može pobeći, a ako napadne, ja se neću odbraniti, jer se sa vešcem čovek ne može boriti! Nestaće ti ga ispred očiju, ili će se u prašinu pretvoriti... — Istina je, — reče Soroka — kad sam ja pucao na njega, kao da ga je magla obastrla... i promašio sam... S konja svaki može da promaši, pošto se konj kreće, ali sa zemlje, to mi se, ima deset godina, nije desilo. — Šta tu ima da se govori! — reče Bilous. — Bolje da prebrojimo: Ljubjenjec, Vitkovski, Zavratinjski, naš pukovnik — i sve je jedan čovek oborio, i to bez oružja; i to ljude od kojih je svaki ne jednom sa četvoricom izlazio na kraj. Bez đavolske pomoći ne bi on to mogao. — Preporučimo dušu Bogu, jer ako je on veštac, onda će mu đavo pokazati put i ovamo. — A i bez toga ima dugačke ruke, kao onaki pan... — Mir! — reče naglo Soroka. — Nešto šuška u lišću. Vojnici umukoše i načuljiše uši. U blizini su se odista čuli neki teški koraci, pod kojima je opalo lišće šuštalo vrlo razgovetno. — Konji se čuju! — šanu Soroka. No koraci stadoše da odmiču od kuće, a ubrzo zatim zaori grozna i promukla jelenova rika. — To su jeleni! Mužjak se javlja košutama, ili plaši drugoga rogonju. — U celoj šumi veselje, kao da se đavo ženi! Opet zamukoše i stadoše da dremaju; samo je narednik ponekad dizao glavu i osluškivao časak, posle čega bi mu glava opet padala na grudi. Tako prođe oko dva časa, najbliži borovi od crnih postadoše sivi, a vrhovi su se beleli sve jače, kao da ih je neko obojio rastopljenim srebrom. Jelenska rika je prestala i u šumi beše zavladala potpuna tišina. Praskozorje je lagano počelo da prelazi u svitanje, bela i bleda svetlost počela je da usisava ružičaste i zlaćane zrake; najzad nasta potpun dan i obasja iznurena lica vojnika koji su tvrdo spavali pred kućom. Uto se vrata otvoriše, na njima se pojavi Kmićic i povika:

— Soroka! Ovamo! Vojnici pođipaše. — Zaboga, vi ste ustali — reče Soroka. — A vi ste pospali kao zaklani; mogli bi vam glave odseći i baciti preko plota, pre no što bi se iko probudio. — Stražarili smo do jutros, pane pukovniče, pospali smo tek kad se razdanilo. Kmićic se osvrnu oko sebe. — Gde smo? — U šumi, pane pukovniče. — To i ja vidim. Ali kakva je ovo kuća? — To ni mi ne znamo. — Hodi za mnom! — reče pan Andžej. — Pa uće u kuću. Soroka uće za njim. — Slušaj! — reče Kmićic, sevši na krevet. — To je knez na mene pucao? — Da. — A šta je s njim bilo? — Umakao. Nasta kratko ćutanje. — To je zlo! — reče Kmićic. — Vrlo zlo! Bolje je bilo ubiti ga, no pustiti. — Mi smo to i hteli, ali... — Ali šta? Soroka ispriča ukratko šta se desilo. Kmićic je slušao začudo mirno, samo mu oči počeše plamteti, a na kraju reče: — Onda je on pobedio, ali ćemo se opet naći. Što si svrnuo s puta? — Bojao sam se potere. — Imao si pravo, jer je sigurno bila. Premalo nas je sad za Boguslavovu silu... đavolski premalo... Uz to on je otišao u Prusku, a tamo ga ne možemo goniti, treba čekati... Soroka odahnu. Pan Kmićic se očevidno nije bojao tako mnogo kneza Boguslava, čim govori o poteri. Ovo pouzdanje pređe odmah i na staroga vojnika, navikloga da misli glavom svoga pukovnika i da oseća njegovom dušom. Međutim, pan Andžej se duboko zamisli, najednom se trže i stade da traži oko sebe rukama. — A gde su moja pisma? — upita. — Kakva pisma? — Koja sam imao pri sebi... Bila su u pojasu; gde je pojas? — pitao je

grozničavo pan Andžej. — Pojas sam vam ja otkopčao da biste lakše disali, eno ga onamo. — Daj! Soroka mu pruži kožni pojas, postavljen mekom učinjenom kožom, u kojoj su bili špagovi koji su se vezivali uzicom. Kmićic ih rasteže i povadi žurno hartije. — Ovo su propusnice za švedske komandante, ali gde su pisma? — reče vrlo uznemireno. — Kakva pisma? — ponovi Soroka. — Trista mu gromova! Hetmanova pisma švedskom kralju, panu Ljubomirskom, i ostala što sam imao... — Ako ih nema u pojasu, onda ih nema nigde. Morala su se izgubiti u putu. — Na konje, pa tražite! — grmnu strahovito Kmićic. Ali još zapanjeni Soroka ne stiže ni da izađe čestito iz odaje, a pan Andžej se sruči na krevet kao da mu snage nestade i uhvativši se oberučke za glavu, stade da kuka: — Jao!... Moja pisma, moja pisma!... Međutim su vojnici otišli, sem jednoga kome je Soroka naredio da stražari pred kućom. Kmićic ostade sam u odaji i poče da premišlja o svome položaju, kome se nije moglo pozavideti. Boguslav umakao. Panu Andžeju je pretila strašna i neizbežna osveta silnih Rađivila. I ne samo njemu, nego svima koje je voleo, ili, kratko govoreći, Oljenki. Znao je Kmićic da se knez Januš neće ustezati da ga udari onde gde bude mogao da ga rani najbolje, to jest osvetiti se na Biljevičevoj. A Oljenka je bila u Kjejdanima, na milosti i nemilosti strašnoga velikaša, čije srce nije znalo za milost. Što je više razmišljao o svom položaju, tim je više dolazio do uverenja da je on prosto strašan. Posle hvatanja Boguslava Rađivili će ga smatrati za izdajnika; pristalice Jana Kazimira, Sapjehini ljudi, pobunjeni konfederati u Podljasju smatraju ga takođe za izdajicu, za prodanu dušu Rađivilovu. Među tolikim taborima, strankama i tuđim vojskama koje su u taj mah pritiskivale polja u Poljskoj, nije bilo nijednoga tabora, nijedne stranke, nijedne vojske, koja ga nije smatrala za najvećega i najgorega neprijatelja. Već postoji ucena Hovanjskoga za njegovu glavu, a sada će je odrediti Rađivili, Šveđani — i ko zna da je nisu odredili i privrženici nesrećnoga Jana Kazimira. „O, lepo sam udrobio, sad ću da kusam!“ — mislio je Kmićic. Hvatajući kneza Boguslava, hvatao ga je zato da ga baci pred noge konfederata, da ih nepobitno uveri kako prekida sa Rađivilima, i da se iskupi i dobije pravo da se bori za kralja i otadžbinu. S druge strane je Boguslav, u njegovim rukama, bio garancija Oljenkine

bezbednosti. Ali sad, kad je Boguslav pobedio Kmićica i umakao, ne samo što je prestala Oljenkina bezbednost, no je nestalo i dokaza da je pan Kmićic iskreno napustio službu Rađivilima. Svakojako mu je otvoren put konfederatima, i ako naiđe na odred pana Volodijovskoga i njegovih prijatelja pukovnika, možda će mu pokloniti život; ali hoće li ga primiti za druga, hoće li mu poverovati, neće li pomisliti da je došao da uhodi, ili da kvari moral i ljude privlači Rađivilu? Ovde se seti da je na njemu konfederatska krv, seti se da je on prvi potukao pobunjene ugre i dragone u Kjejdanima, da je rasterivao pobunjene stegove i primoravao ih na predaju, da je streljao neposlušne oficire i ubijao vojnike, da je šančevima opasao i utvrdio Kjejdane, a time osigurao Rađivilovu pobedu u Žmuđi... „Kako, dakle, mogu tamo da idem?“ — pomisli. „Ta njima bi kuga bila miliji gost, no ja!... Sa Boguslavom na omči kraj sedla mogao bih, ali samo sa pričanjem i golim rukama!...“ Da ima bar ona pisma, onda ako se njima i ne bi iskupio pred konfederatima, imao bi bar zbog njih kneza Januša u ruci, jer su ta pisma mogla potkopati poverenje prema hetmanu čak i kod Šveđana... Za njihovu cenu mogla bi se Oljenka spasti... No nekakav zao duh je učinio te je i pisama nestalo. Pomislivši na sve to Kmićic se uhvati i drugi put za glavu. — Izdajnik sam za Rađivile, izdajnik za Oljenku, izdajnik za konfederate, izdajnik za kralja!... Izgubio sam slavu, čast, sebe, Oljenku!... Rana na licu još ga je pekla, ali ga je u duši pekla vatra stoput bolnija. Jer je pored svega ovoga patilo i njegovo viteško samoljublje. Ta bio je od Boguslava sramno pobeđen. Ono što ga je u Ljubiču pobedio pan Volodijovski nije ništa, tamo ga je pobedio čovek oružan, kojega je izazvao na megdan, ovde zarobljenik bez oružja, kojega je imao u rukama. Svakog časa je u Kmićicu raslo saznanje u kakvu je strašnu i sramotnu nevolju zapao. Što ju je duže razmatrao, sve je jasnije uviđao njenu očajnost i zapažao sve nove crne kutove iz kojih su virili: stid, sramota, propast za njega samoga, za Oljenku, nepravda za otadžbinu — i najzad ga obuzeše strah i čuđenje. — Zar sam ja to sve počinio? — pitao je sam sebe. I kosa mu se diže na glavi. — Ne može biti! Sigurno me još trese groznica! — povika. — Majko božja, to ne može biti!... „Slepa, glupa ubojice!“ — reče mu savest. „Zar nisi mogao da budeš uz kralja i otadžbinu, nisi mogao da poslušaš Oljenku!“

I dohvati ga žalost kao vihor. Ej, kad bi mogao sebi da kaže. Šveđani protiv otadžbine, ja na njih! Rađivil protiv kralja — ja na njega! Ala bi mu u duši bilo jasno i prozračno! Ala bi skupio četu ubojica od zla oca i od gore majke i ludovao s njima, kao Ciganin na vašaru, i iznenada napadao Šveđane i gazio ih čista srca, čiste savesti! Ala bi onda stao pred Oljenku, u slavi kao u suncu, i rekao: „Nisam više prognanik, nego defensor patriae,1 ljubi me kao što ja tebe ljubim!“ — A sad šta? Ali ohola duša, svikla da sebi popušta, nije htela da prizna odmah svu krivicu. Rađivili su ga ovako uvalili. Rađivili doveli do propasti pokrili sramom, vezali mu ruke, lišili časti i ljubavi. Ovde pan Kmićic škrgutnu zubima, pruži ruke ka Žmuđi, na kojoj je hetman Januš sedeo kao vuk na lešini — pa stade da viče, glasom prigušenim od jarosti. — Osvete! Osvete! Najednom pade na kolena usred odaje i stade govoriti. — Obećavam ti, Hriste gospode, da ću te izdajice goniti, napadati!... Zakonom, ognjem i mačem terati, dokle mi je pare u ustima, daha u grlu i života na svetu! Tako mi, kralju nazarenski, pomozi! Amin! No mu neki unutrašnji glas reče u taj mah. „Služi domovini, osvetu ostavi za posle...“ Oči pana Andžeja gorele su grozničavo, usne se spekle i sav on se tresao kao u vrućici, mahao je rukama i, govoreći glasno, išao, ili bolje jurio, po odaji, udarao laktovima o krevete, pa najzad opet pade na kolena. — Nadahni me, Hriste, šta da činim da ne poludim! Utom ču pucanj, koji je šumski odjek odbijao od bora do bora, dokle ga nije doneo, kao tresak, do kuće. Kmićic skoči i, istrgnuvši sablju, ispade pred trem. — Šta je to? — upita vojnika na pragu. — Pucanj, pane pukovniče. — Gde je Soroka? — Otišao je da traži pisma. — Na kojoj je strani pucano? Vojnik pokaza istočni deo šume, obrastao gustim žbunjem. — Tamo! 1

Branilac otadžbine.

U taj mah ču se topot još nevidljivih konja. — Pazi! — viknu Kmićic. No se u česti pojavi Soroka, jureći što konj može potrčati, a za njim drugi vojnik. Obojica dojuriše do kuće pa, skočivši s konja, nanišaniše iza njih, kao iza bedema, mušketima na čestu. — Šta je tamo? — upita Kmićic. — Gomila ide! — odgovori Soroka.

II

Nasta tišina; no ubrzo u obližnjoj česti poče nešto da se krši, kao da idu divlje svinje; ali ovo kršenje, ukoliko opet nasta tišina. — Koliko ih tamo ima? — upita Kmićic. — Oko šest, a možda i osam, jer nisam mogao tačno da ih izbrojim — odgovori Soroka. — Onda je dobro! Neće nam odoleti! — Neće, pane pukovniče, ali moramo nekoga živa uhvatiti i staviti ga na muke, da nam pokaže put. — Biće za to vremena. Pazi! Jedva Kmićic reče: „pazi!“ — a pramen beloga dima diže se iz česte i bi rekao: ptice zalepršaše po obližnjoj travi, na tridesetak koraka od kuće. — Pucano iz šešane dramlijama! — reče Kmićic. — Ako nemaju mušketa, onda nam ništa neće moći, jer iz šešana od česte neće dobaciti. Soroka, držeći jednom rukom mušket, naslonjen na sedlo njegova konja, drugu šaku namesti kao trubu oko usta, pa stade da viče: — A neka se pokaže koji iz česte, odmah će se nogama pokriti! — Nasta kratka tišina, zatim se iz česte ču grozan glas. — Ko ste vi? — Bolji od onih što pljačkaju po drumovima. — Kakvim ste pravom napali našu kuću? — Razbojnik pita za pravo! Naučiće vas dželat pravu, idite dželatu! — Isteraćemo vas odatle dimom, kao jazavce! — Pa hodi! Pazi samo da se tim dimom sam ne ugušiš. Glas u česti umuče, očevidno su se napadači dogovarali. Međutim Soroka šanu Kmićicu: — Trebaće nekoga domamiti i vezati, imaćemo i taoca i vođa. — Eh! — reče Kmićic — ako neko dođe, doći će na reč. — Prema razbojnicima može se i ne držati reč. — Bolje ne dati — reče Kmićic.

Utom se iz česte čuše nova pitanja: — Šta hoćete vi tu? Ovde sam Kmićic uze reč: — Kako smo došli, tako bismo i otišli, kad bi ti, budalo, umeo da budeš uljudan i kad ne bi počinjao šešanom. — Nećeš se tu održati, doveče će nas doći sto konjanika. — Predveče će doći dvesta dragona, a baruštine te neće odbraniti, jer ima ih tamo koji će proći, kao i mi što smo. — To ste vi vojnici? — Dabome da nismo razbojnici. — Iz koga stega? — A jesi li ti hetman? Nećemo i tebi kazivati. — Onda će vas vuci tu oglodati. — A vas gavranovi okljuvati. — Kazujte šta hoćete, do sto đavola! Zašto ste došli u našu kuću? — Pa hodi ovamo! Nećeš iz česte cepati grlo. Bliže! Bliže! — Na reč? — Reč je za vitezove, ne za razbojnike. Hoćeš — veruj, nećeš — nemoj! — Može li udvoje? — Može! Malo posle se iz česte, udaljene na stotinu koraka, pojaviše dva čoveka, visoka i plećata. Jedan malo pogrbljen, morao je biti u godinama, drugi je išao pravo, samo je vrat radoznalo pružao prema kući; obojica su bili u polukožusima postavljenim sivim suknom, kakve je nosila manja vlastela, visoke kožne čizme i kape od krzna, natučene na oči. — Koji je ovo đavo! — progunđa Kmićic, posmatrajući pažljivo ova dva čoveka. — Pane pukovniče, — povika Soroka — možda je čudo, ali ovo su naši ljudi. Oni, međutim, priđoše na nekoliko koraka, ali nisu mogli da raspoznaju ove pred kućom, jer su ih zaklanjali konji. Najednom Kmićic izađe napred. Ali ga oni ne poznadoše, jer mu je lice bilo zavijeno, ali zastadoše i stadoše ga meriti radoznalo i nemirnih očiju. — A gde je drugi sin, pane Kjemljiču? — upita pan Andžej. — Da nije slučajno poginuo? — Ko je to? Kako? Šta? Ko govori? Šta? — reče stari čudnim, nekako strašljivim glasom. Pa stade nepomično, razjapivši usta i iskolačivši oči; utom sin, koji

je, kao mlađi, imao oštriji pogled, smače naglo kapu s glave. — O, zaboga! Isuse! Oče, ovo je pan pukovnikov! — uzviknu. — Isuse, slatki Isuse! — preuze stari. — To je pan Kmićic! I obojica stadoše mirno, kao što potčinjeni pozdravljaju svoje starije, a na licima im se ogledahu strah i čuđenje. — Ha, lupeži jedni, — reče osmehujući se pan Andžej — iz šešane me pozdravljate. Ovde se stari okrete i stade da viče: — Hodite ovamo svi! Hodite! Iz česte izađe još nekoliko ljudi, među kojima drugi sin starčev i katranar; svi su jurili vratove da polome s gotovim oružjem, jer nisu znali šta se dogodilo. No starac opet viknu: — Na kolena, vucibatine, na kolena! Ovo je pan Kmićic! Koja je ono budala pucala? Dajte ga ovamo! — Pa vi ste, oče, pucali — reče mladi Kjemljič. — Lažeš! Lažeš kao pseto! Pane pukovniče, ko je mogao znati da ste vi u našoj kući! Bogami, očima još ne verujem! — Ja sam, glavom! — reče Kmićic pružajući mu ruku. — O, Isuse, — odgovori starac — takav gost u šumi! Očima ne verujem! Čime da vas ugostimo? Da smo se bar nadali, da smo bar znali... Pa se obrte sinovima: — Trknite tamo koji, budale, u podrum, donesite medovine! — Dajte, oče, ključ od katanca! — reče jedan od sinova. Starac stade da traži u pasu, a u isto vreme podozrivo je gledao u sina. — Ključ od katanca? Nego znamo te, cigane; više ćeš sam popiti no što ćeš doneti. Šta? Sam ću otići. Hoće ključ od katanca! Idite samo te uklonite panjeve, a ja ću sam otvoriti i izneti. — Kao što vidim, imate podrumče sakriveno pod panjevima, pane Kjemljiču? — reče Kmićic. — Zar se može što sačuvati s ovakvim razbojnicima! — odgovori stari, pokazujući na sinove. — Oca bi pojeli. Vi ste još tu! Idite sklonite panjeve. Tako li slušate onoga koji vas je rodio? Mladi otrčaše živo iza kuće, gomili nasečenih panjeva. — Po starom, kako vidim, sa sinovima u neslozi? — upita Kmićic. — Ko bi s njima bio u slozi... Tući se umeju, plen zadobiti umeju, ali kad dođe da dele s ocem, onda moram iz grla da im izvlačim svoj deo... Takva mi je uteha! A momci kao bikovi! Molim vas izvolite u kuću, ovde je mnogo hladno. Zaboga, takav gost, takav gost! Ta mi smo pod vašom

komandom više plena zadobili nego cele ove godine... Siromaštvo je sad, nevolja. Zla vremena, i sve su gora, a i starost nije radost!... Molim u kuću. Zaboga! Ko bi se vama ovde nadao!... Stari je Kjemljič govorio začudo brzo i žalosno, a pri govoru bacao brze i uznemirene poglede na sve strane. Bio je to starac koščat, gorostasan, lica večito iskrivljena i namrgođena. Oči su mu bile kose, kaogod i kod dva mu sina, obrve nakostrešene, a tako isto i brkovi ispod kojih je strčala neobično isturena donja usna, koja mu je pri govoru dolazila čak pod nos, kao kod ljudi koji nemaju zuba. Njegova je starolikost činila čudnu protivnost čvrstini tela, koje je odavalo neobičnu snagu i okretnost. Pokreti su mu bili brzi, kao da ga opruga pokreće; glavu je neprestano okretao, trudeći se da obuhvati sve što je bilo oko njega, i ljude i stvari. Prema Kmićicu je postajao svakoga časa sve ponizniji, sve više se u njemu isticala uslužnost prema pređašnjem zapovedniku, bojazan, a možda divljenje, ili i odanost. Kmićic je poznavao Kjemljiče dobro, jer su otac i dva sina služili pod njim u ono vreme kad je u Beloj Rusiji na svoju ruku ratovao sa Hovanjskim. Bili su to vojnici hrabri, a surovi koliko god i hrabri. Sin, Kosma, nosio je neko vreme steg u Kmićicovom odredu, ali se ubrzo odrekao ove osobite počasti, jer mu je smetala da pljačka. Među kockarima i rasipnicima, iz kojih se sastojao Kmićicov odred, koji su danju propijali i gubili ono što su noću krvavo otimali od neprijatelja, Kjemljiči su se odlikovali velikom lakomošću. Brižljivo su gomilali pljačku i krili se po šumama. Uzimali su osobito pohlepno konje, koje su docnije prodavali po dvorovima i varošicama. Otac se tukao ne gore od sinova bliznaka, ali im je posle svake bitke otimao najveći deo plena, žaleći se pritom i tužeći da mu čine nepravdu, preteći očinskim prokletstvom, kukajući i naričući. Sinovi su vrčali na njega, ali po prirodi dosta priglupi, puštali su da ih ugnjetava. I pored neprestanih svađa i prepiraka, u boju su besno branili jedan drugoga, ne štedeći krv. Drugovi ih nisu voleli, ali su ih se bojali, jer su u tučama bili strašni. Čak su i oficiri izbegavali s njima kavgu. Jedini je Kmićic izazivao kod njih neopisan strah, a sem njega pan Ranjicki, pred kojim su drhtali kad bi mu se u ljutini lice išaralo. A kod obojice su poštovali visoko poreklo, jer su Kmićici od starih vremena vodili prvu reč u Orši, a u Ranjickom je tekla senatorska krv. U odredu se govorilo da su nagomilali veliko blago, ali niko nije znao pouzdano da li je u tome bilo što istine. Jednoga ih je dana poslao Kmićic s nekoliko slugu i čoporom zaplenjenih konja — od toga vremena ih je nestalo. Kmićic je držao da su poginuli, vojnici su govorili

da su pobegli s konjima, jer je to za njih bilo preveliko iskušenje. Sada, kad ih je pan Andžej video zdrave, kad su u šupi blizu kuće rzali neki konji, a radost i pokornost staroga se mešala s nespokojstvom, pan Andžej pomisli da su vojnici imali pravo. Stoga, kad uđoše u kuću, sede na krevet i, podbočivši se, stade da gleda pravo u oči starome, pa onda upita: — Kjemljiču, a gde su moji konji? — O, Isuse, slatki Isuse! — jeknu stari. — Zoltarenjkovi ljudi su ih oteli, potukli nas, poranjavali, rasterali, gonili šesnaest milja, jedva smo živi umakli. O, majko presveta! Više nismo ni vas ni odred mogli da nađemo. Dognali su nas čak ovamo u ove šume, na glad i bedu, u ovu kuću, u ova blatišta... Hvala Bogu te ste vi živi i zdravi, iako, vidim, ranjeni... Kako bi bilo da previjemo, lekovitih trava da metnemo... A oni moji sinčići otišli da sklone panjeve, pa ih nema. Šta li lole tamo rade? Kadri su vrata da razbiju i dođu do medovine. Glad je ovde i nevolja — ništa više! Pečurkama se hranimo, ali za vas će se naći i jela i pića... One konje su nam pohvatali, oteli... Ne vredi ni govoriti! I nas su službe kod vaše milosti lišili; parčeta hleba u starosti nema, sem da nas vi prigrlite i opet u službu primite. — Može se i to desiti — odgovori Kmićic. U taj mah uđoše starčevi sinovi, Kosma i Damjan, blizanci, krupni momci, nezgrapni, ogromnih glava obraslih neobično gustom i kao čekinja tvrdom kosom, neravnom, palom po ušima, koja im je pravila fantastične ćube po lobanji. Kad uđoše, stadoše kod vrata, jer pred Kmićicom nisu smeli da sednu, i Damjan reče: — Podrum je odgrnut. — Dobro, — reče stari Kjemljič — idem da donesem medovine. Ovde značajno pogleda u sinove. — A one konje su Zoltarenjkovi ljudi uzeli — reče s naglaskom. Pa izađe iz odaje. Kmićic je gledao dva Litvanca, koji su stajali kraj vrata, kao sekirom grubo od debala istesana, pa naglo upita: — Šta vi sad radite? — Otimamo konje! — odgovoriše jednovremeno blizanci. — Od koga? — Od koga stignemo. — A najviše? — Od Zoltarenjkovih. — To je dobro, od neprijatelja je slobodno otimati; ali ako i od svojih otimate, onda ste podlaci, ne vlastela. Šta sa tim konjima radite?

— Otac prodaje u Pruskoj. — A je li vam se dešavalo da otimate Šveđanima? Jer ovde su negde blizu švedske čete? Jeste li napadali Šveđane? — Napadali smo. — Jeste li napadali pojedince, ili male odrede? A kad su se branili, šta ste vi onda? — Ubijali smo — Aha, ubijali ste! Onda imate račun i kod Zoltarenjkovih i kod Šveđana, i sigurno se ne bi lepo proveli kad biste im pali u ruke? Kosma i Damjan su ćutali. — Vodite opasan posao, i dostojniji lupeža nego vlastele... A nije mogućno da protiv vas nema i kakvih presuda. — Kako da nema! — odgovoriše Kosma i Damjan. — Tako sam i mislio. Odakle ste vi? — Mi smo ovdašnji. — Gde je otac pre toga živeo? — U Borovičku. — Je li selo bilo njegovo? — Delio ga je sa Kopistinjskim. — A šta je s njim bilo? — Posekli smo ga. — I morali ste bežati pred zakonom. Zlo je s vama Kjemljiči, i na granama ćete završiti! Dželat će vam posvetleti, nije druge. Utom vrata od odaje škripnuše i uće stari, noseći gostaru medovine i dve čaše. Kad uće, pogleda najpre uznemireno u sinove i pana Kmićica, pa onda reče: — Idite zatrpajte podrum. Blizanci izađoše odmah, a otac nasu medovine u jednu čašu, a drugu ostavi praznu, čekajući hoće li mu Kmićic dopustiti da pije sa njim. No Kmićic ni sam nije mogao da pije, jer je čak i govorio teško, toliko mu je rana dosađivala. Videći to, stari reče: — Ne ide medovina na ranu, sem da se ona zalije, da pre zaraste. Dopustite da razgledam i previjem, jer se ja u tome razumem kaogod i ranar. Kmićic pristade, te Kjemljič skide zavoj, pa stade pažljivo da razgleda. — Koža je odrana, ne mari! Kuršum je prešao po vrhu, ali se nadulo. — Zato mi samo i dosađuje.

— Nego ovome nema ni dva dana. Sveta Bogorodice! Mora da je neko strašno izbliza pucao na vas. — A po čemu ceniš? Jer ni sav prah nije izgoreo; pod kožom stoje crna zrnca, kao kukolj. To će vam ostati. Sad samo hleba s paučinom metnuti. Strašno izbliza je neko pucao, dobro te vas nije ubio! — Nije mi još bilo pisano. Pa izgnječi hleba s paučinom, pane Kjemljiču, i previj što brže, jer imam s tobom da govorim, a vilice me bole. Stari pogleda sumnjivo u pukovnika, jer se poboja da taj razgovor ne bude opet o konjima, koje su im tobož kozaci oteli, pa ipak opet prionu na posao, izgnječi prvo okvašen hleb, i kako za paučinu u kući nije bilo teško, odmah previ Kmićica. — Dobro mi je sad, — reče pan Andžej — sedi Kjemljiču. — Po zapovesti pana pukovnika — odgovori stari, sedajući na ivicu od klupe i pružajući nespokojno svoju sedu, čekinjastu glavu prema Kmićicu. No Kmićic, umesto da pita i razgovara uze, glavu u ruke i zamisli se duboko. Potom ustade i poče da hoda po odaji, s vremena na vreme je zastajao pred Kjemljičem i gledao u njega rasejanim pogledom, očevidno je nešto premišljao, borio se u mislima. Tako proteče oko pola sata, stari se vrpoljio sve nemirnije. Najednom se Kmićic ustavi pred njim. — Kjemljiču — reče — gde su najbliži oni stegovi što su se pobunili protiv kneza vojvode viljnjanskog? Stari stade da žmirka sumnjivo. — Hoćete li vi k njima? — Ja ne tražim da pitaš, no da odgovaraš. — Govore da će se u Sčučinu ulogoriti jedan steg, onaj što je poslednji prošao ovuda iz Žmuđi. — Ko je govorio? — Sami vojnici iz stega. — Ko ih je vodio? — Pan Volodijovski. — Dobro. Zovi mi Soroku! Stari izađe i ubrzo se vrati s narednikom. — A pisma jesu li se našla? — upita Kmićic. — Nema, pane pukovniče — odgovori Soroka. Kmićic puče prstima. — Hej, zlo je, zlo! Možeš ići, Soroka. Za ta pisma, što ste pogubili,

zaslužili ste da visite. Možeš ići. Kjemljiču, imaš li ovde hartije za pisanje? — Valjda će se naći — odgovori stari. — Makar dva lista i pera. Staroga nestade u sobici koja je očevidno bila stovarište svakojakih stvari, ali je tražio dugo. Za to je vreme Kmićic hodao po odaji i govorio sam sa sobom. — Bilo pisama, ne bilo, — govorio je — hetman ne zna da su se izgubila i bojaće se da ih ja ne objavim. Imam ga u ruci!... Prepredenost na prepredenost! Zapretiću mu da ću ih poslati vojvodi vitepskom. Tako je! Uzdam se u Boga da će se od toga uplašiti. Dalja mu razmišljanja prekide stari Kjemljič, koji, izišavši iz sobice, reče: — Ima tri lista, ali nema pera i mastila. — Nema pera? A zar nema ptica u šumi? Mogla bi se koja ubiti. — Ima jastreb prikovan za šupu. — Idi, donesi krilo! Kjemljič otrča žurno, jer je u Kmićicovu glasu bilo nestrpljenja i neke grozničavosti. Ubrzo se vrati sa jastrebovim krilom. Kmićic ga uze, istrže pero i stade da ga zarezuje svojim nožem. — Poslužiće! — reče, posmatrajući ga pri svetlosti. — Ali je lakše rezati ljudima glave, nego pera! A sad još mastila. Pa zasuka rukav, ubode se jako u ruku i umoči pero u krv. — Idi sad Kjemljiču — reče i ostavi me. Stari izađe iz odaje, a Kmićic odmah stade da piše: „Otkazujem vam službu, kneže, jer izdajnicima i otpadnicima neću više da služim. A što sam se zakleo na raspeće da vas neću ostaviti, Bog će me od toga razrešiti — a ako bi i kaznio, više volim da gorim za svoju pogrešku, nego li za javnu i hotimičnu izdaju svoje domovine i svoga gospodara. Vi ste me prevarili, te sam bio kao slep mač u vašoj ruci, brz da prolijem bratsku krv. Za to vas pozivam na božji sud, da nam tamo presude na čijoj je strani bila izdaja, a na čijoj čista namera. A ako li se kad sretnemo, onda, iako ste vi silni i možete ne samo jednoga čoveka, nego i celu Poljsku smrtno raniti, a ja imam jedino sablju u ruci, ipak ću svoje zatražiti i goniti vas, za što će mi moja žalost i moja griža savesti dati snage. A vi već znate da li sam ja od onih koji i bez dvorskih stegova, i bez zamaka i topova mogu da naškode. Dokle sam živ, svetiću vam se tako da ni dana ni časa nećete moći biti sigurni. To će biti tako sigurno, kao što je ovo moja krv kojom pišem. Imam vaša pisma, koja vas mogu upropastiti ne samo kod kralja poljskoga, nego i kod Šveđana,

jer je u njima izdajstvo Poljske očito, kao i to da ste spremni napustiti i Šveđane, samo ako im noga poklizne. Da ste i dvaput silniji — propast je vaša u mojoj ruci, jer potpisu i pečatu svako mora da veruje. Prema tome vam izjavljujem ovo: ako bi tamo vlas pala s glave onih koje ja volim, a koji su ostali u Kjejdanima, onda ova pisma dokumente šaljem panu Sapjehi, a kopije ću štampati i rasturati po svojoj zemlji. Imate, kneže, da birate: ili ćete mi posle rata, kad nastane mir, dati Biljevičeve, a ja vama pisma, ili, ako ja budem čuo rđav glas, pan Sapjeha će ih odmah pokazati Magnusu. Vama se hoće krune, ali ne znam samo da li ćete je onda imati na što metnuti, pošto će glava pasti od poljske ili švedske sekire. Bolje je, čini mi se, izvršiti razmenu — jer, iako se ja osvete ni posle neću odreći, ipak ćemo se onda privatim1 raspravljati. Preporučio bih vas Bogu, da vi sami više ne cenite đavolsku pomoć od božje. — Kmićic. N. Z. Konfederate, kneže, nećete potrovati, jer će biti takvih koji će ih, prelazeći iz đavolske u božju službu, opomenuti da ni u Orlu, ni u Zabludovu piva ni piju.“ Ovde pan Kmićic skoči i uze hodati po odaji. Lice mu je gorelo, jer ga je njegovo vlastito pismo zapalilo kao oganj. Ovo je pismo bilo kao objava rata Rađivilima; ali on je osećao u sebi neku natprirodnu snagu i bio spreman, ako ćete i odmah, da se udari prsa u prsa sa silnom porodicom koja je tresla celu zemlju. On, prosti vlastelin, prosti vitez, on, prognanik zakonom gonjen, on, koji se niotkuda nije nadao pomoći, zamerio se svima tako da je svuda bio smatran za neprijatelja; on, nedavno pobeđen, osećao je sada u sebi toliku snagu da je već video nekim proročkim okom poniženje kneževa Januša i Boguslava i svoju pobedu. Kako će voditi rat, gde će naći pristalice, na koji će način pobediti, nije znao — i štaviše: nije ni mislio o tome. Samo je verovao duboko da čini ono što je dužan, da će pravo i pravda, pa prema tome i Bog, biti na njegovoj strani. To ga je ispunjavalo pouzdanjem bez granica i mere. U duši mu znatno laknu. Otvarali su se pred njim neki sasvim novi predeli. Samo da sedne na konja i ode tamo, pa će doći do časti, do slave i do Oljenke. — Ta vlas joj s glave neće pasti, — govorio je sebi s nekom grozničavom radošću — pisma će je odbraniti... Čuvaće je hetman kao oči u glavi... kao ja sam! Dakle našao sam spas! Ja sam mali crvić, a ipak će se uplašiti od moje žaoke. 1

Kao privatni ljudi.

Naglo mu pade na um i ova misao: — A kako bi bilo da i njoj napišem? Izaslanik koji ponese pismo hetmanu, može i njoj da ga preda potajno. Kako da je ne izvestim da sam prekinuo sa Rađivilima i da idem da tražim drugu službu? Ta mu se misao u prvi mah veoma svide. Zasekavši ponovo ruku, umoči pero i poče pisati: „Oljenka, ja više nisam rađivilovski, jer sam najzad progledao...“ Pa naglo prekide — pomisli časkom, pa onda reče sam sebi: „Neka odsada za mene svedoče dela, ne reči; neću da pišem!“ Pa pocepa list. Mesto toga napisa na trećem kratko pismo Volodijovskom, ovim rečima: „Pane pukovniče! Niže potpisani prijatelj opominje vas da budete na oprezu, i vi i ostali pukovnici. Bila su hetmanova pisma knezu Boguslavu i panu Harasimoviču da vas truju ili narede seljacima da vas ubijaju na prenoćištima. Harasimoviča nema, jer je sa knezom Boguslavom otišao u Prusku, u Tiljžu, ali slične zapovesti mogu biti izdate i ostalim upravnicima. Njih se vi čuvajte, i ništa od njih ne primajte, a noću ne spavajte bez straže. Znam pouzdano i to da će pan hetman uskoro poći s vojskom na vas, očekuje samo konjicu, koju treba da mu pošalje general de la Gardi u jačini od hiljadu i pet stotina konjanika. Dakle, pazite da vas ne iznenadi i pojedinačno ne potuče. A najbolje, pošaljite pouzdane izaslanike panu vojvodi vitepskom da on lično što pre dođe i uzme komandu nad svima. Prijatelj vam to savetuje — verujte mu! Dotle budite u gomili, neka jedan steg bira stan blizu drugoga da biste mogli jedan drugom pomagati. Hetman ima malo konjice, samo nešto dragona i Kmićicove ljude, ali nepouzdane. Kmićica lično nema, njemu je hetman poverio neku drugu misiju, jer izgleda da mu više ne veruje. A i on nije onakva izdajica kako pričaju, nego je zaveden. Bogu vas preporučujem. — Babinjič.“ Pan Andžej nije hteo da potpisuje svoje ime, jer je držao da ono u svakome mora izazvati odvratnost, i naročito nepoverenje. „Ako budu mislili da će im bolje biti da beže ispred hetmana, nego zajednički da mu prepreče put, onda videvši moje ime, odmah će posumnjati da hoću namerno da ih skupim u gomilu da bi hetman jednim udarom mogao s njima da svrši, pomisliće da je to nova prevara, a od nekakvoga Babinjiča pre će primiti opomenu.“ Pan Andžej je bio uzeo ime Babinjič po gradiću Babinjiči, koji se nalazio blizu Orše i koji je od davnina pripadao Kmićicima. Napisavši, dakle, ovo pismo, na čijem je završetku stavio nekoliko

nesmelih reči u svoju odbranu, oseti novu utehu na pomisao da evo ovim pismom već čini prvu uslugu ne samo panu Volodijovskom i njegovim prijateljima, nego svima pukovnicima koji nisu hteli napustiti otadžbinu radi Rađivila. Osećao je pri tom da će se ova nit snovati dalje. Prilike u koje je zapao bile su odista teške, skoro očajne, ali se ipak našao neki izlaz, neki način, neka uska staza koja ga je mogla odvesti na drum. No sad, kad je po svoj verovatnoći Oljenka bila obezbeđena od osvete kneza vojvode, a konfederati od iznenadnog napada, postavi pan Andžej sebi pitanje: šta će on dalje. Prekinuo je sa izdajnicima, spalio za sobom mostove, hteo sad da služi otadžbini, da joj prinese na žrtvu snagu, zdravlje, život — ali kako da to učini? Kako da počne? Šta prvo da uradi? I opet mu pade na pamet: — Ići konfederatima... Ali ako ne prime, ako proglase izdajnikom i poseku, ili još gore, oteraju? — Bolje da poseku! — uzviknu pan Andžej i pocrvene od stida i osećanja svoje sramote. — Dakle lakše je spasti Oljenku, lakše konfederate, nego svoju rođenu slavu. Ovde su tek počinjale uistinu očajne nevolje. I opet junačka duša poče da kipi. — A kao da ne mogu raditi ono što sam i protiv Hovanjskoga radio? — reče sam sebi. — Skupiću četu pa ću napadati, paliti, seći Šveđane. Nije mi to novina! Niko im se nije odupro, ja ću im se odupreti, dokle ne dođe trenutak kada će, kao što je Litva pitala, i cela Poljska zapitati: ko je taj junak koji jedini sme da ulazi lavu u čeljusti? Tada ću ja skinuti kapu i reći: „Gledajte, to sam ja, Kmićic!“ I obuze ga tako žarka želja za ovim krvavim poslom da je već hteo da izleti iz odaje, da naredi Kjemljičima, njihovim momcima, svojima, da jašu i polaze. Ali pre no što stiže do vrata, oseti kao da ga nešto udari u grudi i odbi od praga. Stade na sredinu odaje, pa gledaše preda se, zapanjen. „Kako? Zar time neću izbrisati krivice?“ I odmah poče prepirku sa rođenom savešću. „A gde je ispaštanje za krivice?“ — pitala je savest. „Za to treba nešto drugo!“ „Šta?“ — upita Kmićic. „Pa čime možeš zagladiti krivice, ako ne nekom službom teškom i neizmernom, a poštenom i čistom kao suza... Zar je to služba: skupiti gomilu lopuža pa leteti s njima kao vihor po polju i šumi? Zar je ne želiš

zato što ti boj miriše kao psu pečenje? To je zabava, ne služba — mesojeđe, ne rat — razbojništvo, ne odbrana domovine! — A činio si tako protiv Hovanjskoga, i šta si dobio? I razbojnici po šumama gotovi su da napadaju švedske odrede, a otkuda ćeš ti naći druge ljude? Namučićeš Šveđane, ali ćeš namučiti i građane, navući ćeš na njih osvetu, i šta Neš postići? Hoćeš budalo, da se olako izvučeš od posla i ispaštanja.“ Tako je govorila u panu Kmićicu savest, a on je znao da je ona u pravu, te su ga obuzimale ljutina i neka žalost na rođenu savest, što je govorila tako gorku istinu. — Šta da počnem? — reče najzad. — Ko će me savetovati, ko će me spasti? Ovde pod panom Andžejom stadoše kolena nekako da se povijaju, dok najzad ne kleče kraj kreveta i stade glasno da se moli Bogu, da moli od sve duše i srca: „Isuse, gospode mili“ — govorio je — „kao što si se na krstu smilovao na razbojnika, tako se smiluj i na mene. Ja želim da se operem od svojih grehova, da počnem nov život i otadžbinu pošteno da služim ali ne znam kako, jer sam glup; prosveti me, nadahnu, uteši u očajanju mome i spasi u milosrđu svome, inače ću propasti“... Ovde panu Andžeju glas zadrhta, stade da se bije u široke grudi da je sve ječalo u odaji i da ponavlja: — Budi milostiv meni grešniku! Zatim, sklopivši ruke i pruživši ih uvis, nastavi: — A ti, presveta Bogorodice, od jeretika u ovoj kraljevini vređana, zauzmi se za mene kod svoga sina, prići mi u pomoć, ne napuštaj me u nevolji i bedi mojoj da bih tebi mogao služiti, tvoje uvrede osvetiti i u času smrti imati te za zaštitnicu moje nesrećne duše! I dok je ovako molio, iz očiju mu stadoše kapati krupne suze, najzad spusti glavu na krevet i osta ćuteći, kao da čeka rezultat svoje žarke molitve. U odaji nasta tišina; samo je spolja dolazilo jako šuštanje borova. Utom zaškripa iverje pod teškim koracima iza prozora i dva glasa stadoše da razgovaraju: — A šta mislite, pane naredniče, kuda ćemo odavde poći? — Zar ja znam! — odgovori Soroka. — Poći ćemo nekud, možda čak do kralja, koji pod švedskom rukom ječi. — Je li istina da su ga svi ostavili? — Ali ga Bog nije ostavio. Kmićic ustade naglo s kreveta, a lice mu je bilo vedro i mirno, ode pravo vratima od trema, otvori ih i reče vojnicima:

— Opremite konje, vreme je da se ide!

III

Vojnici se uzmuvaše, jer su želeli da izađu iz šume u svet, tim pre što su se još bojali potere od Boguslava Rađivila, a stari Kjemljič ode u kuću, misleći da može zatrebati Kmićicu. — Vaša milost hoće da ide? — reče, ulazeći. — Da! Izvešćeš me iz šume. Znaš ovde sve staze. — Znam, ja sam odavde... A kuda ćete da idete? — Kralju. Stari se povuče u čudu. — Sveta Bogorodice! — uzviknu. — Kome kralju? — Razume se neću švedskom. Kjemljič se ne samo ne povrati, nego stade da se krsti. — Onda vi valjda ne znate šta vele ljudi, da se kralj sklonio u Šlesku, jer su ga svi napustili. Čak je i Krakov opsednut. — Ići ćemo u Šlesku. — Eh, a kako ćete proći kroz Šveđane? — Bilo vlastelinski, bilo seljački, bilo na sedlu, bilo peške, svejedno je, samo da se prođe! — Tu i vremena strašno treba... — Imamo vremena dosta... Ali bih želeo što pre. Kjemljič prestade da se čudi. Stari je bio isuviše prepreden, a da se ne domisli da postoji neki naročit i tajan razlog ovom Kmićicovom preduzeću, i odmah mu hiljade pretpostavaka stadoše prolaziti kroz glavu. No, kako Kmićicovi vojnici, kojima je pan Andžej bio naredio da ćute, nisu ništa kazali ni starome ni sinovima o hvatanju kneza Boguslava, onda mu se najverovatnija pretpostavka učinila da ovo sigurno knez vojvoda viljnjanski šalje mladoga pukovnika u nekoj misiji kralju. U tome mišljenju utvrđivalo ga je to što je Kmićica smatrao za vatrenoga pristalicu hetmanovog, i znao je o njegovim zaslugama prema hetmanu, jer su konfederatski stegovi razneli o njima glas po celoj podljaskoj vojvodini, stvarajući o Kmićicu mišljenje da je okrutnik i

izdajica. — Hetman šalje poverenika kralju, — pomisli stari — to sigurno znači da hoće da se pogodi s njim i napusti Šveđane. Morala mu je već dojaditi njihova uprava.... Što bi inače slao? Stari se Kjemljič nije dugo mučio da razreši tu zagonetku, jer mu je bilo stalo do nečega sasvim drugoga, naime do toga: kakvu bi korist on mogao da izvuče iz ovih okolnosti. Dakle, ako se dodvori Kmićicu, dodvoriće se ujedno i hetmanu i kralju, što neće biti bez znatne nagrade. A naklonost takvih panova pridaće se i ako dođe do odgovornosti za stare grehe. Uz to će sigurno biti rata, zemlja će se zapaliti, a onda plen sam pada u ruke. Sve to bi milo starome, koji je i bez toga bio svikao slušati Kmićica, a nije prestao da ga se boji kao vatre, gajeći prema njemu i neku vrstu ljubavi, koju je pan Andžej umeo da izazove kod svih potčinjenih. — Vi morate — reče — preći celu Poljsku da dospete do kralja. Švedski odredi još nisu ništa, jer se varoši mogu obići i ići šumama. No je gore to što je i po šumama, kao obično u nemirna vremena, puno razbojničkih četa koje napadaju putnike, a vi imate malo ljudi... — Poći ćeš sa mnom Kjemljiču, zajedno sa sino vima i ljudima koje imaš, pa će nas biti više. — Ako vi naredite, poći ću i ja, ali sam ja čovek siromašan. Kod nas je samo nevolja, ništa drugo. Kako bih ja, onda, ostavio ovo malo krova? — Što uradiš, to će ti se platiti, a i za vas je bolje izneti glave odavde dok su vam još na ramenima. — Svi sveci gospodnji!... Šta vi to govorite?... Šta?... Kako?... Šta meni nevinome ovde preti? Kome mi smetamo?... Na to će pan Andžej: — Poznaju vas ovde, lupeži! Imali ste zajedničko selo sa Kopistinjskim i posekli ste ga; onda ste pobegli od sudova i služili kod mene; onda ste mi odveli zaplenjen čopor konja... — Bože sačuvaj! Sveta Bogorodice! — povika stari. — Čekaj i ćuti! Onda ste se vratili u staro gnezdo i počeli ste pljačkati po okolini, kao razbojnici, uzimajući svuda konje i plen. Nemoj poricati, jer ti ja nisam sudija, a sam najbolje znaš da li ja govorim istinu... Uzimate konje Zoltarenjkovim ljudima, to je dobro, uzimate Šveđanima, to je dobro. Ako vas uhvate, kožu će vam odrati, ali to je njihova stvar. — Pristoji se to, pristoji, jer neprijatelju uzimamo — reče stari. — Nije istina, jer napadate i svoje, što su mi tvoji sinčići već priznali, a to je već prosto razbojništvo i ljaga za vlasteosko ime. Sram vas bilo,

razbojnici!... Seljaci treba da ste, a ne vlastela! Stari lisac pocrvene na to i reče: — Vaša milost nam čini nepravdu, jer mi, imajući na umu naš stalež, ne postupamo kao seljaci. Mi noću ne izvodimo konje ni iz čijih konjušnica. Drugo je oterati čopor sa livade, ili oteti. To je dopušteno, i u tome nema nikakve ljage u ratno vreme za vlastelina. Ali konj u konjušnici je svetinja i valjda će ga samo Ciganin, Jevrejin, ili seljak ukrasti, nikad vlastelin! Mi to, vaša milosti, ne činimo. Ali rat je rat! — Ma i deset ratova bilo, samo se u boju može uzeti plen, a ako ga po drumu tražiš, onda si lupež! — Bog je svedok naše nevinosti. — Ali ste ovde već zakuvali. Kratko govoreći, bolje vam je da odete odavde, jer ranije ili docnije konopac vam ne gine. Ako pođete sa mnom, vernom službom ćete zagladiti krivice i povratiti čast. Uzimam vas u službu, a u njoj će i koristi biti više no u tim konjima. — Poći ćemo s vašom milošću svuda, provešćemo vas kroz Šveđane i kroz razbojnike, jer pravo da vam kažem, ovde nas zli ljudi strašno gone, a zašto? Zašto?... Za naše uboštvo — ni za što drugo, no za uboštvo!... Možda će se i Bog smilovati na nas i spasti nas u našoj nevolji! Ovde stari Kjemljič i nehotice stade da trlja ruke, a oči mu sinuše. „Od ovih poslova“ — pomisli „zakipeće u zemlji kao u kotlu, a onda se samo budala neće koristiti.“ Utom ga Kmićic pogleda oštro. — Samo ne pokušavaj da me izdaš, — reče preteći — jer nećeš uspeti, a onda te jedini Bog može spasti. — Mi nismo takvi — reče turobno — i neka me Bog pokara ako mi je takva misao i na um pala. — Verujem, — reče po kratkom ćutanju Kmićic — jer je izdaja nešto još gore od razbojništva, i mnogi razbojnik to neće učiniti. — Šta vaša milost sad zapoveda? — zapita Kjemljič. — Prvo ima dva pisma koja treba brzo poslati. Imaš li pametnih ljudi? — Kud imaju da idu? — Jedan neka ide knezu vojvodi, ali ne treba da ga vidi. Nek samo preda pismo prvom kneževom stegu, pa nek se vraća, ne čekajući odgovor. — Katranar će poći, on je pametan i iskusan. — Dobro. Drugo pismo treba odneti u Podljasje; pitati za laudanski steg pana Volodijovskoga, pa predati pukovniku lično u ruke... Stari stade lukavo da žmirka i pomisli:

„Ovo je, vidim, rad na sve strane, kad se već i sa konfederatima njuše; biće gužve, biće!... Onda reče glasno: — Vaša milost, ako to nije mnogo hitno pismo, mogli bismo ga uz put dati nekome po izlasku iz šume. Mnoga vlastela ovde vole konfederate i svaki će ga rado odneti, a nama će ostati jedan čovek više. — To si se pametno setio, — jer je bolje da onaj koji odnese pismo ne zna od koga je ono. A hoćemo li brzo izići iz šume? — Kako vi hoćete. Možete ići i dve nedelje, ili sutra izići. — Onda ćemo to posle, a sad me Kjemljiču, slušaj pažljivo. — Slušam vas pažljivo, vaša milosti. — Oglasili su me — reče Kmićic — u svoj Poljskoj za okrutnika i hetmanovu pa čak i švedsku prodanu dušu. Kada bi kralj znao ko sam ja, mogao bi mi ne verovati i prezreti moju dobru volju, za koju Bog vidi je li istinita! Pazi, Kjemljiču! — Pazim, vaša milosti. — Naredićeš sinovima, a i slugama. Ma sa njih kaiše sekli, ja se zovem Babinjič. Zato mi odgovarate glavom! — Tako će i biti, vaša milosti. Idem da naredim sinovima, jer njima treba lopatom u glavu sipati. Takva mi je radost od njih... Bog me kaznio za stare grehe... Eto tako je to... Hoćete li dopustiti da ja još nešto reknem? — Govori slobodno. — Izgleda mi da će bolje biti ako ne kažemo ni vojnicima, ni slugama kuda idemo. — Tako ima i da bude. — Dosta je neka znaju da ide pan Babinjič, ne pan Kmićic. A drugo: ako hoćete da krenete ia put, dobro bi bilo sakriti čin vaše milosti. — Zašto? — Jer Šveđani daju propusnice znatnijim ljudima, a ko nema propusnice, toga vode komandantu. — Ja imam propusnice za švedske komandante! U lukavim Kjemljičevim očima blesnu čuđenje, ali, promislivši malo, reče: — Dopustićete opet da kažem šta mislim? — Ako ćeš dobro savetovati, a ne zanovetati, onda govori, jer vidim da si čovek dovitljiv. — Ako imate propusnice, utoliko bolje, jer se mogu u nevolji pokazati; ali, ako vi idete po poslu koji treba da ostane tajna, onda je bolje propusnice ne pokazivati. Ne znam jesu li one izdate na ime

Babinjiča ili na pana Kmićica, ali ako se pokažu, onda ostane trag, i potera je lakša. — Imaš potpuno pravo! — reče Kmićic. — Više volim da zadržim propusnice za drugo vreme, ako se bez njih može proći. — Može, vaša milosti, i to u seljačkom odelu, ili još lakše u odelu siromašnoga vlastelina, a ja baš imam nešto takvih stvari, kao kapa i sivih kožuha, baš onakvih kakve nosi mala vlastela. Uzevši mali čopor konja, moglo bi se ići sa njima, tobož po vašarima, i zalaziti sve dublje, čak do Loviča i Varšave. To sam ja, s oproštenjem, još u mirno vreme činio, i tamošnje puteve znam. Nekako u ovo vreme pada vašar u Suboti, a na njega idu iz daleka. U Suboti ćemo znati za druga mesta gde ima vašara, pa sve dalje, sve dalje... A i Šveđani manje obraćaju pažnju na siromašnu vlastelu, jer je njih silesija po svim vašarima. Ako li nas upita kakav komandant, mi ćemo se s njim objasniti, a manje odrede ako Bog i sveta Bogorodica dadu, možemo pregaziti. — A ako nam konje oduzmu, jer su u ratno vreme rekvizicije obična stvar? — Ili će kupiti ili oduzeti. Ako kupe, onda nećemo ići s konjima, nego po konje u Subotu, a ako oduzmu, nadaćemo dreku i na tužbu ćemo ići čak u Varšavu i Krakov. — Imaš bistru pamet, — reče Kmićic — vidim da ćete mi biti od koristi. Ako baš Šveđani ove konje i uzmu, naći će se ko će ih platiti. — I inače sam hteo ići s njima u Elk, u Prusku, i to se dobro slaže, jer nam je baš tuda put. Od Elka ćemo granicom, pa ćemo preprečiti na Ostrolenku, a otuda prašumom čak do Pultuska i Varšave. — A gde je ta Subota? — Blizu Petka, vaša milosti. — Šališ se Kjemljiču? — Otkud bih smeo! — odgovori stari, skrštajući ruke na prsima i obarajući glavu. — Nego se tamo tako čudno zovu varošice. To je iza Loviča, vaša milosti, ali ima dosta da se ide. — I vašari su veliki u toj Suboti? — Nisu kao u Loviču, ali ima jedan u ovo vreme na koji se čak iz Pruske vode konji i sveta se sila sleže. Sigurno ove godine neće biti gore, jer je tamo mirno. Šveđani svuda vladaju i po varošima imaju posade. Kad bi neko i hteo da se pobuni, ne može. — Onda primam tvoj predlog!... Poći ćemo s konjima, koje ću ti unapred platiti, da ne bi štetovao. — Hvala vam za spasenje. — Spremi samo kožuhe, kape i proste sablje, jer odmah polazimo. I

reci sinovima i slugama ko sam ja, kako se nazivam i da idem s konjima, a vi ste najmljeni za pomoć. Idi! A kad se stari okrete vratima, pan Andžej mu reče: — I niko me neće zvati milošću, nm komandantom ni pukovnikom, nego vi, a po imenu Babinjič! Kjemljič izađe, a posle jednog sata svi su već bili na konjima, spremni da krenu na daleki put. Pana Kmićica odevena u sivu sitnovlastelinsku haljinu, u izlizanoj šubari i sa uvezanim licem, kao posle kakvog kafanskog megdana, bilo je teško poznati, i ličio je uistinu na nekog propalicu vlastelina, koji se vuče od vašara do vašara. Pratili su ga ljudi tako isto odeveni, naoružani prostim sabljama, sa dugim bičevima za gonjenje konja i sa omčama za hvatanje kad se razbegnu. Vojnici su pogledali začuđeno svoga pukovnika, praveći tiho razne primedbe na njegov račun. Čudno im je bilo što je sad pan Babinjič, ne pan Kmićic; što mu moraju govoriti vi, a najviše je na to slegao ramenima i micao brkovima stari Soroka, koji je, gledajući u strašnoga pukovnika kao u dugu, gunđao Bilousu: — Vala mi to vi kroz grlo neće proći. Neka me ubije, ali ja ću mu kao i pre odati čast koja mu pripada! Zapovest je zapovest! — odgovori Bilous. — Ali se pukovnik strašno izmenio. Nisu znali vojnici da se u panu Andžeju promenila i duša kao i spoljašnjost. Polazi! — komandova iznenada pan Babinjič. Bičevi zapucaše, konjanici opkoliše čoporić konja koji su se zbili u gomilu, pa kretoše.

IV

Idući

samom granicom između vojvodine trocke i Pruske, išli su kroz prostrane šume i bespuća poznata samo Kjemljičima, dok ne uđoše u Prusku i stigoše do Lenga ili, kako ga je stari Kjemljič nazivao, do Elka, gde čuše vesti o javnim poslovima od izbegle vlastele, koja se pred Šveđanima sklonila pod elektorovu vlast, zajedno sa ženama, decom i pokretnošću. Leng je izgledao kao logor, ili bi se pre moglo reći da se u njemu drži neki vašar. Vlastela su pila pod hladnjacima prusko pivo i razgovarala, a svaki čas je poneko donosio vesti. Ne pitajući ništa, no samo slušajući pažljivo, saznade pan Babinjič da su se Kraljevska Pruska i u njoj jaki gradovi odlučno izjasnili za kralja Jana Kazimira i već sklopili s elektorom ugovor da se zajednički brane od svakoga neprijatelja. Govorilo se i to da znatniji gradovi, i pored ugovora, nisu hteli da prime elektorovu posadu bojeći se da ovaj lukavi knez, kad se jednom ugnezdi u njih oružanom snagom, ne htede posle silom da ih prisvoji, ili da se u odsudnom trenutku izdajnički ne udruži sa Šveđanima, za što je po urođenoj prepredenosti bio sposoban. Vlastela su osuđivala ovu nepoverljivost građana, ali pan Andžej, znajući za elektorove tajne pregovore sa Rađivilima, samo se ujedao za jezik da ne bi kazao sve što je znao. Od toga ga je zadržavala misao da je u elektorovoj Pruskoj bilo opasno govoriti protiv elektora, i drugo, što neznatnome vlastelinu, koji je došao na trg s konjima, nije pristojalo da se meša u zamršene političke stvari, o kojima su najveštiji državnici lomili glavu. Prodavši, dakle, nekoliko konja i dokupivši nove, išli su dalje duž pruske granice, ali sada već drumom iz Lenga u Šćećin, koji je bio u samom uglu mazurske vojvodine, između Pruske s jedne i vojvodine podljaske s druge strane. Ali pan Andžej nije hteo da ide u sam Šćećin, a to zato što je saznao da u varoši boravi jedan konfederatski steg, kojim komanduje pan Volodijovski.

Očevidno je pan Volodijovski morao ići manje-više istim putem kojim je sad išao i Kmićic, i zadržao se u Šćećinu bilo da se kratko vreme odmori pred samom podljaskom granicom, bilo da provede neko vreme, jer je tu lakše bilo naći hrane za ljude i konje, nego u već mnogo ispražnjenom Podljasju. Ali pan Kmićic nije hteo sad da se sretne sa slavnim pukovnikom, jer je držao da ga, bez drugih dokaza sem reči, neće moći uveriti u svoj povratak i iskrenost namera. Zbog toga na dve milje od Šćećina naredi da skrenu na zapad, ka Vonsošu. Što se tiče pisma panu Volodijovskom, odluči da ga pošalje po prvoj pouzdanoj prilici. Međutim, ne svraćajući u Vonsoš, zaustaviše se u drumskoj krčmi, zvanoj Pokšik, i rastovariše za prenoćište, koje je obećavalo da će biti ugodno, jer u krčmici, sem krčmara Prusa, nije bilo nikoga od gostiju. No tek što je Kmićic sa trima Kjemljičima i Sorokom seo za večeru, a spolja se ču kloparanje točkova i topot konja. Kako sunce još nije bilo zašlo, Kmićic izađe pred krčmu da vidi ko dolazi, jer je bio radoznao nije li kakva švedska patrola, ali umesto Šveđana ugleda karuce, za njima dvoja teretna kola i oružane ljude oko kola. Na prvi pogled moglo se poznati da dolazi neka važna ličnost. Karuce su imale zapregu od četiri dobra pruska konja, krupnih kostiju i ugnutih leđa, na jednom prednjaku sedeo je momak i držao dva lepa psa na uzici; na sedištu kočijaš i pored njega hajdučić u ugarskom odelu, a na zadnjem sedištu sam pan, podbočen, sa bundom od vučetine bez rukava, zakopčanom čestim zlatnim pucima. Ostrag su išla dvoja kola, dobro natovarena, a pored svakih po četiri sluge, naoružane sabljama i puškama. Sam pan je bio još vrlo mlad, iako važna ličnost, od jedva dvadeset i nekoliko godina. Lice mu je bilo bucmasto, rumeno, a i po svemu ostalom se poznavalo da na jelo nije žalio. Kad karuce stadoše, hajdučić skoči da mu pomogne da siđe, a pan, spazivši Kmićica na pragu, mahnu rukavicom i viknu: — Hodi-der, prijatelju! Kmićic, umesto da priđe, vrati se u krčmu, jer ga naglo obuze gnev. Nije još svikao ni na sivu haljinu ni da ga neko zove rukavicom. Vrativši se, dakle, sede za sto i nastavi da jede. Nepoznati pan uće za njim. Kad uće zažmiri, jer je u krčmi bilo mračno, pošto je samo u kaminu gorela mala vatra. — A zašto niko ne izlazi kad ja dolazim? — reče nepoznati pan. — Jer je krčmar otišao u sobu, — odgovori Kmićic — a mi smo

putnici kao i vi. — Hvala na obaveštenju. A kakvi putnici? — Vlastelin sa konjima. — A i društvo takođe vlastela? — Sirotinja, ali vlastela. — Onda se klanjam, klanjam se, panovi. Kud Bog da? — S vašara na vašar da prodamo konje. — Ako ovde noćite, sutra ću videti, možda ću i ja što izabrati. A dotle dopustite mi da i ja sednem za vaš sto. Nepoznati pan je pitao, doduše, hoće li mu se dopustiti, ali takvim tonom kao da je u to bio potpuno siguran. I nije se prevario, jer mladi trgovac s konjima odgovori učtivo: — Molimo lepo vašu milost, iako nemamo pa što da molimo, jer vas možemo počastiti samo pasuljem s kobasicom. — Imam ja u kolima bolje đakonije, — odgovori ne bez izvesne gordosti mladi pan — ali su u mene vojnički nepci, i pasulj s kobasicama, ako je dobro zgotovljen, volim više od svega. Kad to reče (a govorio je vrlo lagano, iako je gledao brzo i pažljivo), sede na klupu, a kad se Kmićic pomače da mu napravi mesta dodade ljubazno: — Molim, molim, nemojte se stešnjavati. Na putu se ne vodi računa o dostojanstvu, a ako me baš i laktom gurnete, neće mi kruna pasti s glave. Kmićic, koji je baš pružao nepoznatome činiju s pasuljem, i koji, kako rekosmo, još nije bio svikao na ovakvo postupanje prema sebi, nesumnjivo bi je razbio o glavu nadmenog mladića da u ovoj nadmenosti nije bilo nečega što je zabavljalo pana Andžeja, stoga ne samo uzdrža ljutinu, no se osmehnu i reče: — Takva su vam danas vremena, vaša milosti, da i sa najviših glava krune spadaju: exemplum,1 naš kralj Jan Kazimir po pravu treba da nosi dve, a nema ni jedne, sem trnove... Na to nepoznati pogleda oštro u Kmićica, pa onda uzdahnu i reče: — Sad su takva vremena da je bolje ne govoriti, osim s poverenicima. A malo posle dodade: — Ali ste to mudro izveli. Morali ste negde po dvorovima služiti kod pametnih ljudi, jer vam govor pokazuje više vaspitanje no što vam 1

Primer.

je položaj. — Družeći se sa ljudima čulo se ponešto, ali nisam služio. — A otkuda ste rodom, molim? — Iz zaseoka, iz vojvodine trocke. — Ne mari... što ste iz zaseoka, samo kad ste vlastelin, to je glavno. A šta se čuje tamo u Litvi? — Ništa novo, ima dosta izdajica. — Izdajica, velite? A ko su to, molim, izdajice? — Oni što su kralja i Poljsku napustili. — A kako je knez vojvoda viljnjanski? — Bolestan je, kažu: ne može da diše. — Daj mu, Bože, zdravlja, valjan je ono pan! — Za Šveđane valjan, jer im je vrata širom otvorio. — To vi, vidim, niste njegov privrženik? Kmićic opazi da ga nepoznati, neprestano tobož dobrodušno zapitkujući, ispituje. — Šta se to mene tiče! — odgovori. — Neka o tome drugi misle... Ja se bojim da mi Šveđani ne oduzmu konje. — Onda ih je trebalo na mestu prodati. Eto i u Podljasju se nalaze oni stegovi što su se pobunili protiv hetmana, a oni sigurno nemaju konja na pretek. — To ja ne znam, jer kod njih nisam bio, iako mi je jedan pan u prolazu dao pismo za jednoga od njihovih pukovnika da mu ga ja zgodnom prilikom predam. — Pa kako vam je taj pan mogao dati pismo, kad ne idete u Podljasje? — Jer u Šćećinu boravi jedan konfederatski steg, i onaj mi je pan rekao: ili ćete sami predati, ili ćete naći priliku kad budete prolazili pored Šćećina. — To se dobro udesilo, jer ja idem u Šćećin. — I vi bežite od Šveđana? Nepoznati, umesto odgovora, pogleda u Kmićica i zapita hladno: — A što vi velite: i vi, pošto vi ne samo ne bežite, nego među njih idete i prodavaćete im konje, ako vam ih silom ne oduzmu? Na to Kmićic sleže ramenima. — Rekao sam: i vi, jer sam u Lengu video mnogu vlastelu koja se od njih sklonila, a što se mene tiče, neka im svi čine usluge kakve ja želim da im činim, pa neće ovde dugo mesta zagrejati... — I ne bojite se da to govorite? — pitao je nepoznati. — Ne bojim se, jer nisam strašljiv, a posle, vi idete u Šćećin, a tamo

svi govore glasno šta misle, i daj Bože da se što pre od pričanja pređe na delo. — Vidim da ste pametan čovek, više nego što bi se s obzirom na vaš položaj moglo očekivati — reče nepoznati. — Ali kad tako ne volite Šveđane, zašto se udaljujete od stegova koji su se pobunili protiv hetmana? Zar su se oni pobunili zbog neizdate plate ili samovolje? Nisu! Nego što nisu hteli da služe hetmanu i Šveđanima. Bolje bi bilo onim jadnim vojnicima ostati pod hetmanom, a opet su više voleli izložiti se imenu buntovnika, gladi, nesanici i mnogim teškim nevoljama, nego ratovati protiv kralja. Da će među njima i Šveđanima doći do rata, to je pouzdano, a možda bi već i došlo da su Šveđani stigli u ovaj kut... Počekajte, stići će, doći će ovde, a onda ćete videti: — I ja misli da će ovde najpre rat početi — reče Kmićic. — Eh, ako tako mislite, a imate iskrenu mržnju prema Šveđanima (a iz očiju vam se vidi da govorite istinu, ja se u tome razumem), onda zašto ne pristanete uz one čestite vojnike? Zar već nije vreme, zar im ne treba ruku i sabalja? Zar malo tamo služi čestitih ljudi, koji su više voleli svoga gospodara, nego tuđega, i sve će ih više biti. Vi idete iz onih krajeva koji još nisu poznali Šveđane, ali oni što su ih poznali prolivaju gorke suze. U Velikopoljskoj, mada im se dobrovoljno pokorila, vlasteli već zavlače prste u cevi od mušketa, pljačkaju, rekviriraju i uzimaju sve što mogu... U ovoj vojvodini nije ništa bolje. General Stenbok izdao je proglas da svaki mirno sedi kod kuće, pa će poštovati i njega i njegovo imanje. Ali bože sačuvaj! General jedno, a niži komandanti drugo, tako da niko nije siguran da će dočekati jutra, niti je siguran da će sačuvati imanje. Svaki hoće da uživa u onome što ima, da to mirno uživa i da mu bude dobro. A onda naiđe ma kakva skitnica, pa „daj“! Ako ne da, nađu ti krivicu da te sa imanja oteraju, ili i ne traže krivice, no prosto ubiju. Mnogi je već gorke suze prolivao, sećajući se pređašnjega gospodara, a svi potišteni gledaju u konfederate, neće li od njih doći spas otadžbini i građanstvu... — Vaša milost — reče Kmićic — vidim, ne želi Šveđanima bolje no ja. Nepoznati se obazre nekako strašljivo oko sebe, ali se brzo umiri i nastavi: — Želim da ih kuga pomori, i to pred vama ne krijem, jer vidim da ste čestiti, a i da niste, nećete me vezati i odneti Šveđanima, jer se neću dati, imajući oružanu pratnju i sablju o pasu. — Možete biti uvereni da to neću učiniti; naprotiv, dopada mi se vaša hrabrost. A i to mi se sviđa što se niste ustezali ostaviti imanje, na

kome će se neprijatelj sigurno svetiti. Veoma je pohvalna takva ljubav prema otadžbini. Kmićic je i nehotice počeo da govori zaštitničkim tonom, kao starešina potčinjenom, ne uzevši u obzir da su se takve reči mogle činiti čudne u ustima sitnog vlastelina — trgovca konjima; no očevidno ni mladi pan nije obratio na to pažnju, jer je samo stao lukavo da žmirka, pa odgovori: — Valjda sam ja glup? Kod mene je prvo pravilo da moje ne propada, jer treba poštovati ono što je Bog dao. Ja sam sedeo mirno do žetve i vršaja. Tek kada sam sve plodove prodao u Pruskoj, i zemljoradničke sprave i svu pokretnost, onda sam pomislio: vreme je za put! Sada neka mi se svete, neka uzmu što god im se svidi. — Ipak ste ostavili zemlju i zgrade. — Eh, ja držim vonsoško starostvo pod zakup od mazurskoga vojvode, a baš sad mi je istekao rok. Još nisam platio poslednju ratu, niti ću je platiti, jer, kako čujem, i pan vojvoda mazurski je sa Šveđanima. Neka mu zato rata propadne, a meni će dobro doći gotov novac. Kmićic stade da se smeje. — Dabogda vas! Vidim da ste ne samo hrabar kavaljer, nego i mudri! — Nego? — odgovori nepoznati. — Mudrost je najvažnija stvar. Nego nisam o mudrosti s vama govorio. Zašto, kad osećate nepravdu prema otadžbini i milostivom kralju, ne odete onim čestitim vojnicima u Podljasje i ne stupite u steg? I Bogu ćete ugoditi, i možete biti srećni, jer se već mnogome desilo da je od siromašnog plemića u ratu postao veliki vlastelin. Po vama se vidi da ste odvažni i odlučni, pa kad vam poreklo ne stoji na putu, možete brzo doći do kakva-takva imanja, ako bog da plena. Samo da se ne rasipa ono što padne u ruke, pa će i kesa nabreknuti. Ne znam da li imate što imanja ili nemate, ali mogli biste imati: s kesom nije teško naći imanje pod zakup, a od zakupa s božjom pomoći ni do baštine nije daleko. I tako, počevši od sluge, možeš da umreš i kao pan, ili na kakvom položaju, samo ako budeš radio, jer ko radi, tome Bog pomaže. Kmićic je grickao brkove, jer mu je došlo da prsne u grohotan smeh, lice mu je podrhtavalo i krivilo se, jer ga je s vremena na vreme od sasušene rane spopadao bol. Neznanko je nastavljao. — A tamo će vas sigurno primiti, jer im ljudi treba, a uostalom, dopali ste mi se i uzimam vas pod zaštitu, pod kojom možete biti uvereni da ćete i napredovati.

Ovde mladić diže ponosno svoje bucmaste obraze, pa stade gladiti brčiće; najzad reče: — Hoćete li da stupite u službu kod mene? Nosićete za mnom sablju i nadziravaćete poslugu. Kmićic ne mogade više, no prsnu u iskren, veseo smeh, te mu svi zubi sinuše. — A što se smejete? — upita neznanko, mršteći se. — Od radosti zbog te službe. No se mladić ozbiljno naljuti i reče: — Glup je ko vas je naučio takvom ponašanju, i pazite s kim govorite, da ne prevršite meru u intimnosti. — Vi ćete oprostiti, — reče veselo Kmićic — jer baš ne znam s kim govorim. Mladi pan se podboči: — Ja sam pan Ženđan iz Vonsoša — reče oholo. Kmićic je već otvarao usta da kaže svoje novo ime, kad se vrata otvoriše i Bilous uće žurno u krčmu. — Pane koman... Ovde vojnik preseče, zadržan groznim pogledom Kmićicovim, zbuni se, zaveza, pa najzad jedva izgovori: — Molim vas, ljudi neki, idu, — Otkuda? — Od Šćećina. Sad se pan Kmićic malo zbuni, ali savladavši brzo zabunu, reče. — Budite na oprezi. Ide li ih mnogo? — Imaće desetinu konjanika. — Neka su vam puške spremne. Idi! Zatim, kad vojnik ode, okrete se panu Ženđanu iz Vonsoša i reče: — Da nisu slučajno Šveđani? — Pa k njima idete — odgovori pan Ženđan, koji je od nekog vremena gledao začuđeno mladoga vlastelina — i morate naići na njih a pre a posle. — Više bih voleo i Šveđane nego neke razbojnike, kojih je svuda puno... Ko ide s konjima, mora ići oružan i biti na oprezi, jer su oni vrlo primamljivi. — Ako je istina da se u Šćećinu nalazi pan Volodijovski, — odgovori Ženđan — onda je ovo sigurno njegova patrola. Pre no što se nastane, hoće da se uvere je li kraj bezbedan, jer sa Šveđanima u susedstvu teško bi bilo mirno sedeti... Čuvši to, pan Andžej se prošeta po krčmi, pa sede u najmračniji kut,

gde je nadstrešnica od kamina bacala najjaču senku na jedan ugao stola; za to vreme ispred trema ču se topot i frktanje konja, a malo posle u krčmu uđe nekoliko ljudi. Onaj na čelu, gorostasan čovek, lupao je drvenom nogom o neuglačane daske kojima je krčma bila patosana. Kmićic ga pogleda i srce mu zakuca življe. — To je bio Juzva Butrim, zvani Beznogi. — A gde je gazda? — upita, zastavši na sredini. — Evo me! — odgovori krčmar. — Na službi. — Za konje obroke. — Ja nemam obroka, sem da vam ovi panovi pozajme. I krčmar pokaza na Ženđana i konjske trgovce. — Čiji su to ljudi? — upita Ženđan. — A ko ste vi? — Starosta iz Vonsoša. Ženđana, kao zakupca starostva, obično su njegovi ljudi zvali starostom, pa se i on sam tako zvao u važnijim prilikama. Ali se Juzva Butrim zbuni videći s kako visokom ličnošću ima posla, te skide kapu i reče blago: — Klanjam se, svetli pane... U mraku se ne može poznati dostojanstvo. — Čiji su to ljudi? — ponovi Ženđan, podbočivši se... — Laudanski, iz pređašnjeg biljevičevskog stega, sada pana Volodijovskoga. — Zaboga! Dakle pan Volodijovski je u Šćećinu? — Jeste, sa ostalim pukovnicima, koji su došli iz Žmuđi — Hvala Bogu, hvala Bogu! — govorio je obradovani pan starosta. — A koji su to pukovnici s panom Vol odi j ovskim ? — Bio je pan Mirski, — reče Butrim — ali ga je kaplja u putu udarila, a s njim su pan Oskjerka, pan Kovaljski, dva pana Skšetuska... — Koji Skšetuski? — uzviknu Ženđan. — Da jedan od njih nije pan Skšetuski iz Burca? — Ne znam otkuda je, — odgovori Butrim — nego znam da je pan Skšetuski zbaraški. — Ih, doboga! To je moj pan! Ovde Ženđan opazi kako takav uzvik čudno zvuči u ustima pana staroste, pa dodade: — Moj pan kum, hteo sam reći. Pan starosta ovo nije izmislio, jer je zaista prvoga sina Skšetuskoga, Jaremku, držao na krštenju kao prikumak.

Međutim su Kmićicu u kutu počele da naviru misli u glavu. Prvo mu se duša uzbuni kad vide ovoga groznoga šljivara, i ruka se nehotice maši sablje. Znao je Kmićic da je Juzva bio glavni vinovnik što su mu isečeni drugovi, i da je bio njegov najveći neprijatelj. Stari pan Kmićic naredio bi odmah da ga uhvate i konjima rastrgnu, ali se današnji pan Babinjič savlada. Naprotiv, obuze ga bojazan na pomisao, ako ga vlastela poznadu da otuda mogu nastati razne opasnosti za dalji put i celo preduzeće... Stoga odluči da ne dopusti da ga poznaju, te se sve dublje povlačio u senku; najzad se nasloni laktovima na sto i, uzevši glavu u šake, stade se praviti da drema. Ali u isto vreme šanu Soroki pokraj sebe: — Idi u konjušnicu, neka konji budu spremni. Idemo noću! Soroka ustade i izađe. Kmićic se pretvarao da i dalje spava. Razne uspomene stadoše da mu se vrzu po glavi. Ovi ga ljudi podsetiše na Laudu, Vodokte, i onu kratku prošlost koja je minula kao san. Kad maločas Juzva reče da pripadaju pređašnjem biljevičevskom stegu, panu Andžeju srce zaigra u grudima na samo ime. Pade mu na um da je bilo ovako isto veče, ovako je isto u kaminu gorela vatra, kad je on, kao sa snegom, iznenada pao u Vodokte i prvi put video u čeljadskoj sobi Oljenku među preljama. Sad je kroz sklopljene kapke video kao na javi tu vedru, spokojnu devojku — sećao se svega što se desilo, kako je ona htela da mu bude anđeo čuvar, da ga učvrsti u dobru, da sačuva od zla, da mu pokaže prav, čestiti put. Da ju je slušao, da je slušao!... Ta ona je znala šta treba činiti, na čiju stranu stati; znala je gde je vrlina, poštenje, dužnost — i prosto bi ga uzela za ruku i vodila, da je hteo da je sluša. Ovde ljubav, podstaknuta uspomenama, toliko navali u srce pana Andžeja, da je bio spreman svu krv da istoči, samo da joj padne pred noge, i u ovom času gotov bi bio da zagrli čak i ovoga laudanskoga medveda što mu je drugove pobio, samo zato što je bio iz onoga kraja, što je pominjao Biljeviče i što je viđao Oljenku. Iz zamišljenosti ga trže tek njegovo vlastito ime, koje nekoliko puta ponovi Juzva Butrim. Zakupnik iz Vonsoša raspitivao je o poznanicima, i Juzva mu je pričao šta je bilo u Kjejdanima od poznatog hetmanovog ugovora sa Šveđanima — pričao je, dakle, o položaju vojske, o zatvaranju pukovnika, o ispraćanju u Birže i srećnom spasenju. U tom pričanju ponavljalo se Kmićicovo ime, pokriveno svom strahotom izdajstva i svireposti. O tome da su pan Volodijovski, Skšetuski i Zagloba dugovali život Kmićicu, Juzva nije znao, no je ovako pričao šta se desilo u Biljevičima:

— Uhvatio je naš pukovnik toga izdajnika u Biljevičima, kao lisicu u jami, i odmah naredio da ga vodimo i ubijemo. Ja sam ga lično vodio s velikom radošću što ga je božja ruka domašila, i svaki čas sam mu svetlio u oči fenjerom, da vidim neće li pokazati skrušenost. Ali ne. Išao je smelo, ne vodeći računa što će izići pred božji sud. Takva neka okorela priroda. A kad sam mu savetovao da se bar prekrsti, on mi odgovori: „Jezik za zube, slugo, pa gledaj svoj posao!“ Postavili smo ga onda iza sela, pod krušku, i ja sam već počeo komandu, kad pan Zagloba, koji je išao s nama, naredi da ga pretresu, da nema kakvih pisama kod sebe. I doista se nađe pismo. Kaže pan Zagloba: „posvetli!“ — pa odmah stade da čita. Samo što poče, pa kad ti se zgrabi za glavu. „Isuse, Marija! Vraćajte ga u dvor!“ On skoči na konja i ode, a mi ga vratismo, misleći da će narediti da ga stave na muke pre smrti, ne bi li saznali od njega nešto. Ali ne! Pustiše izdajnika na slobodu. Nije moje da ulazim u to šta su tamo pročitali, ali ja ga ne bih pustio. — A šta je bilo u tim pismima? — upita zakupnik iz Vonsoša. — Ne znam šta je bilo, mislim samo da je moralo biti još oficira u kneževim rukama, pa bi on odmah njih streljao, kad bi mu Kmićica ubili. A može biti da se naš pukovnik smilovao i na suze pane Biljevičeve, jer se bila onesvestila, te su je jedva povratili... A ipak... ne smem da govorim, ali rđavo su učinili, jer koliko je taj čovek zla počinio, ne bi se ni sam Lucifer postideo. Cela Litva od njega plače, a koliko udovica, koliko siročadi, koliko sirotinje se na njega žali, to samo Bog zna! Ko njega ubije, taj će imati zasluge na nebesima i kod ljudi, kao da je besnoga psa ubio. Ovde razgovor pređe opet na pana Volodijovskoga, na panove Skšetuske, na stegove u Podljasju. — Za hranu je teško, — govorio je Butrim — jer su dobra kneza hetmana sasvim već ispražnjena, ni za čoveka ni za konja ne može se u njima naći ništa, a što ima vlastele, ona je siromašna, sedi po zaseocima kao kod nas u Žmuđi. Stoga su pukovnici rešili da se podele na po sto konja, na svaku milju ili dve. Ali kad dođe zima, ne znam šta će biti. Kmićic, koji je slušao strpljivo dok se o njemu govorilo — pomače se sad i već otvori usta da iz svoga tamnoga kuta rekne: „Onda će vas hetman tako podeljene hvatati rukom jednog po jednog kao rakove iz torbe.“ Ali se u taj mah otvoriše vrata i na njima se pojavi Soroka, koga je Kmićic bio poslao s naredbom da se konji spreme za put. Svetlost od vatre padala je pravo na surovo narednikovo lice; Juzva Butrim ga pogleda, gledao ga je pozadugo, pa se okrete Ženđanu i reče:

— Je li to čovek vaše svetlosti?... Ja ga odnekud poznajem! — Nije — odgovori Ženđan — to su vlastela koja idu s konjima na vašare. — A kuda idete? — upita Juzva. — U Subotu — odgovori stari Kjemljič. — A gde je to? — Blizu Petka. Juzva, kaogod ranije i Kmićic, primi taj odgovor za neumesnu šalu, pa reče namrštivši se: — Odgovaraj kad te pitaju! — Kakvim pravom pitaš? — Mogu ti i na to odgovoriti: ja sam poslan u patrolu da vidim nema li u okolini sumnjivih ljudi. I čini mi se da ih ima, koji neće da kažu kuda idu. Kmićic, bojeći se da se ne izrodi kakva svađa, reče, ne mičući se iz mračnoga kuta: — Ne ljutite se, vojniče, jer su Petak i Subota varošice, kao i druge, u kojima se s jeseni drže vašari za prodaju konja. A ko ne verujete, upitajte pana starostu, koji mora znati za njih. — Razume se! — reče Ženđan. Na to će Butrim: — Kad je tako, onda je drugo. Ali što ćete u te varoši? Možete i u Šćećinu konje prodati, jer nam mnogi fale, a oni što smo ih u Piljviškama zaplenili ne vrede ništa, jer su svi izubijani. — Svaki ide onamo gde mu je bolje, a mi znamo svoj put — odgovori Kmićic. — Ne znam gde je vama bolje, ali nama nije bolje da vi Šveđanima vodite konje i nosite im izveštaje. — Čudno je to — reče zakupnik iz Vonsoša. — Ti ljudi grde Šveđane, a nekako hitaju da odu do njih. Pa se obrte Kmićicu: — A ni vi mi ne ličite mnogo na konjarskoga trgovca, jer sam na prstu video i prsten kojega se mnogi pan ne bi postideo... — Ako vam se toliko dopao, onda ga kupite od mene, jer sam ja za njega u Lengu platio pola talira — odgovori Kmićic. — Pola talira?... Onda nije pravi, ali je odlično napravljen... Pokažite ga. — Evo. — A vi ne možete doći?... Treba ja da dođem? — Ja sam grdno umoran.

— E, moj brajko, reklo bi se da hoćete da sakrijete lice! Čujući to, Juzva ne reče ni reči, nego priđe kaminu, izvuče razgoreo ugarak i, držeći ga visoko nad glavom, ode pravo Kmićicu i zasvetle mu u oči. Kmićic se uspravi u svoj svojoj visini i jedan trenutak gledahu se oči u oči — najednom ugarak ispade iz Juzvinih ruku, rasipajući hiljade varnica. — Isuse, Marija! — uzviknu Butrim. — Kmićic. — Ja sam! — odgovori pan Andžej, videći da se više ne može sakriti. No Juzva stade da doziva vojnike, koji su bili ostali pred tremom. — Ovamo! Ovamo! Drž’te! Pa se onda obrte panu Andžeju: — Ti li si, prokletniče, izdajniče! Ti li si, oličeni đavole! Jednom si izmakao iz mojih ruku, a sad prerušen ideš Šveđanima? Ti li si, Judo, dželate ljudi i žena? Sad si moj! Pa ščepa za gušu pana Andžeja, a i ovaj njega; ali se pre toga dva Kjemljiča, Kosma i Damjan, digoše s klupe, dohvatajući razbarušenom kosom čak do tavanice, i Kosma upita: — Oče, da bijemo? — Udrite! — odgovori stari Kjemljič, vadeći sablju. Utom vrata pukoše i Juzvini vojnici upadoše u krčmu; ali odmah za njima, skoro na njihovim leđima, uđoše i Kjemljičevi momci. Juzva je bio uhvatio levom rukom za gušu pana Andžeja, a u desnoj je već držao go mač, praveći oko sebe vihor i munje. No i pan Andžej, iako nije imao tako strašnu snagu, ščepao je njega, kao kleštima, za grlo. Juzvi se oči izbuljiše, htede balčakom da zdruzga Kmićicovu ruku ali ne uspe, jer Kmićic ugrabi i udari ga balčakom svoje sablje po glavi. Juzvini se prsti, koji su držali protivnika, namah otvoriše, a on se zaljulja i povede nazad pod udarcem. Kmićic ga još gurnu da bi imao mesta, pa svom snagom šinu sabljom po licu. Juzva pade na leđa, kao hrast, udarivši temenom o pod. — Udri! — viknu Kmićic, u kome se odmah probudi stara ubojica! No nije morao da podstiče, jer je u krčmi vrilo kao u loncu. Dva su mlada Kjemljiča sekla sabljama, a ponekad boli glavama, kao dva bika, obarajući svakim udarcem po čoveka na zemlju; odmah za njima išao je stari, sagibajući se do same zemlje, i provlačeći svaki čas vrh sablje kroz ruke svojih sinova. Ali Soroka, svikao na bojeve po krčmama i u teskobi, pravio je najveći lom. On je napadao protivnike tako izbliza, da ga nisu mogli

udariti sabljom, i izbacivši svoja dva pištolja u gomilu, tukao je sada njihovim jabukama po glavama, razmrskavajući noseve, izbijajući zube i oči. Kjemljičeva čeljad i dva Kmićicova vojnika pomagali su panovima. Gužva je prešla od stola u drugi kraj krčme. Laudanci su se branili, besno, ali otkako je Kmićic, oborivši Juzvu, jurnuo u gužvu i odmah oborio drugoga Butrima, pobeda se stala kloniti na njegovu stranu. I Ženđanove sluge su upale u krčmu sa sabljama i puškama, no iako je Ženđan vikao: „udri!“ — nisu znale šta da rade, ne mogući da razlikuju protivnike, jer Laudanci nisu nosili nikakve uniforme. Stoga su u gužvi starostini momci dobijali i od jednih i od drugih. Ženđan se oprezno držao van borbe, želeći da raspozna Kmićica i da ga pokaže svojim ljudima da ga ubiju iz puške, ali pri slaboj svetlosti od luči Kmićic mu se neprestano gubio iz očiju; čas se pojavljivao kao crveni đavo, čas se gubio u senci. Otpor Laudanaca slabio je sve više i više, jer im hrabrost oduze Juzvin pad i strašno Kmićicovo ime. Ali su se borili uporno. Međutim se krčmar provuče tiho pored boraca s vedrom u ruci, pa ga pljesnu na vatru. U krčmi nastade potpun mrak; borci su se zbili u tako tesnu gomilu da su se mogli tući jedino pesnicama; za kratko vreme vika prestade i samo se čulo teško disanje i topot čizama. Utom kroz izvaljena vrata ispadoše prvo Ženđanove sluge, pa Laudanci, pa Kmićicovi. Nasta jurnjava po tremu, po korovu pred tremom i po šupi. Jeknu nekoliko pucanja, pa onda vika i vriska konja. Zametnu se boj kod Ženđanovih kola, pod koja se bila sklonila njegova čeljad; i Laudanci su pod njima tražili sklonište, a onda su momci, držeći da su napadači, izbacili na njih nekoliko pušaka. — Predajte se! — vikao je stari Kjemljič, provlačeći vrh sablje kroz paoce od točkova i bodući nasumice ljude pod kolima. — Stoj! Predajemo se! — odgovori nekoliko glasova. I odmah čeljad iz Vonsoša stade da izbacuje ispod kola sablje i puške, najzad su njih same izvlačili za vrat mladi Kjemljiči, dokle stari ne viknu: — Kolima! Uzimajte što vam pod ruku padne! Živo! Živo! Kolima! Mladi ne čekahu da im se ponovi, no kidisaše da otkopčavaju pokrivače, ispod kojih su se ukazivali Ženđanovi sanduci. Već počeše i sanduke izbacivati, kad najednom grmnu Kmićicov glas: — Stoj! I Kmićic, potkrepljujući rukom zapovest, stade da ih udara pljoštimice krvavom sabljom. Kosma i Damjan odskočiše žurno u stranu.

— Vaša milosti!... Nije slobodno? — upita pokorno stari. — Dalje! — viknu Kmićic. — Potraži mi starostu! Kosma i Damjan odmah jurnuše, a za njima stari, i posle četvrt časa vratiše se natrag, vodeći Ženđana koji, ugledavši Kmićica, pokloni se duboko i reče: — Molim vas, milostivi pane, nepravda mi se ovde čini, jer ja ni s kim nisam tražio kavge, a što idem u pohode poznanicima, to je slobodno svakome... Kmićic, naslonjen na sablju, disao je teško i ćutao, te Ženđan nastavi: — Ja nisam ni Šveđanima ni knezu hetmanu činio nikakve štete, no sam išao panu Volodijovskom, jer mi je on stari poznanik i zajedno smo ratovali u Ukrajini... I zašto bih ja tražio kavgu! Nisam bio u Kjejdanima i nimalo me se ne tiče šta je tamo bilo... Ja gledam da iznesem čitavu kožu i da sačuvam ovo što mi je Bog dao... A to nisam ukrao, no s mukom zaradio... Mene se ne tiče cela ta stvar! Neka mi paša milost dopusti da slobodno idem... Kmićic je teško disao, gledajući rasejano u Ženđana. — Molim pokorno, vaša milosti — poče opet starosta. — Vi ste videli da ja te ljude nisam poznavao, niti im bio prijatelj. Napali su vas, i dobili su šta su tražili, ali zašto ja da patim, zašto moje da propada? Šta sam ja skrivio? Ako ne može biti drukčije, ja ću se od vaših vojnika otkupiti, iako kao siromah čovek nemam bogzna šta... Daću im po jedan talir, da im umor ne bude bez ičega... Daću im po dva... a i vaša će milost takođe primiti od mene... — Pokrijte ta kola! — naredi naglo Kmićic. — A vi uzmite ranjenike, pa idite do đavola! — Pokorno zahvaljujem — reče pan zakupnik iz Vonsoša. Utom priđe stari Kjemljič, izbacujući napred donju usnu s ostacima zuba i zavapi: — Vaša milosti... to je naše... Ogledalo pravičnosti... to je naše... Ali ga Kmićic pogleda tako da se starac samo zgrči, i ne smede više ni da proglavi. Ženđanova čeljad jurnu da preže konje. A Kmićic se opet okrete panu starosti: — Uzmite sve ove ranjene i pobijene, odvezite ih panu Volodijovskom i recite mu od moje strane da mu nisam neprijatelj, a možda bolji prijatelj no što on i misli... Hteo sam da ga prođem, jer sad još nije vreme da se vidimo. Možda će docnije doći to vreme, ali danas, niti bi mi on poverovao, niti bih ja imao čime da ga uverim... Možda

kasnije... Pazite! Kažite mu da su ovi ljudi napali mene i da sam se ja morao braniti. — Uistinu je tako i bilo — reče Ženđan. — Čekajte... Kažite još panu Volodijovskom da se kupe u gomile, da će Rađivil, čim samo dobije konjicu od Magnusa, odmah poći na njih. Možda je već i na putu. On i knez konjušar su u dogovoru sa elektorom, te je opasno stajati blizu granice. A pre svega neka budu u gomili, jer će inače ludo propasti. Vojvoda vitepski hoće da se probije u Podljasje... Neka mu ide u susret da mu u slučaju potrebe ukažu pomoć. — Sve ću kazati, kao kad bi mi za to bilo plaćeno. — Iako ovo Kmićic govori, iako Kmićic opominje, neka mu veruju, neka se posavetuju sa ostalim pukovnicima i imaju na umu da će u gomili biti jači. Ponavljam, hetman je već na putu, a ja panu Volodijovskom nisam neprijatelj. — Kad bih ja imao neki znak od vaše milosti, to bi bilo još bolje — reče Ženđan. — Našto vam znak? — Jer bi i pan Volodijovski odmah bolje poverovao u iskrenost vaše ljubavi i pomislio bi da u tome mora biti nešto, kad šalje znak. — Onda evo vam ovaj pečat, — reče Kmićic — iako mojih znakova ima dosta na glavama tih ljudi, koje ćete odvesti panu Volodijovskom. Pa skide prsten sa prsta. A Ženđan ga primi živo, pa reče: — Zahvaljujem vam pokorno, pane. Sat docnije Ženđan, zajedno sa svojim kolima i čeljadi samo malo izubijanom, išao je mirno ka Šćećinu, vozeći tri ubijena i ostale ranjene, među kojima Juzvu Butrima sa presečenim licem i razbijenom glavom. Idući, pogledao je na prsten, čiji je kamen divno blistao na mesečini, i premišljao o tom čudnom i strašnom čoveku koji, učinivši tolika zla konfederatima i toliko dobra Šveđanima i Rađivilu, ipak je očevidno hteo da spase konfederate od propasti. — Jer ovo što je savetovao, ovo je iskreno — govorio je za sebe Ženđan. — Uvek je bolje biti u gomili. Ali što opominje? Valjda iz ljubavi prema panu Volodijovskom, što mu je poklonio život u Biljevičima. Valjda iz ljubavi? Jeste, ali knezu hetmanu može na zlo izići ta ljubav. Čudan čovek. Rađivilu služi, a našim ljudima želi dobra... I ide Šveđanima... To ja ne razumem... A malo posle dodade: — Darežljiv pan... Samo zlo je stajati mu na put. Tako isto teško i tako isto neuspešno kao Ženćan, lomio je glavu stari Kjemljič, želeći da nađe odgovor na pitanje: kome pan Kmićic služi?

— Kralju ide, a tuče konfederate koji su uz kralja. Šta to znači? I Šveđanima ne veruje, jer se krije... Šta će s nama biti? Pa, ne mogući da dođe ni do kakva zaključka, obrte se ljutito sinovima: — Lupeži! Bez blagoslova ćete pocrkati! A niste mogli bar mrtve da pretresete? — Bojali smo se! — odgovoriše Kosma i Damjan, Jedini je Soroka bio zadovoljan i kaskao veselo odmah iza svoga pukovnika. „Već nas je zli udes prošao“ — mislio je „čim smo one potukli. Radoznao sam koga li ćemo sad tući!“ I to mu je bilo svejedno, kaogod i kuda idu. Kmićicu niko nije smeo prići, niti ma šta pitati, jer je mladi pukovnik jezdio mrk kao noć. I strašno se jedio što je morao da potuče one ljude, pored kojih bi rado stao u red što pre. Ali kad bi se čak i predao, i dopustio da ga odvedu panu Volodijovskom, šta bi ovaj pomislio kad bi čuo da su ga uhvatili prerušena, na putu Šveđanima i sa propusnicama za švedske komandante. „Stari me gresi stižu i gone...“ — govorio je sebi Kmićic. „Pobeći ću što dalje mogu, a ti me, Bože, vodi...“ I stade da se moli usrdno i da se brani od savesti, koja mu je govorila: „Opet leševi za tobom, i nisu švedski...“ „Bože, budi mi milostiv!...“ — odgovarao je Kmićic. „Idem gospodaru svome, tamo će početi moja služba...”

V

Ženđan

nije nameravao da ostane na konaku u Pokšiku, jer od Vonsoša do Šćećina nije bilo daleko — hteo je samo da odmori konje, osobito one što su vukli teretna kola. Kad mu je, dakle, Kmićic dopustio da produži put, nije gubio ni časa, i sat docnije već je ulazio u Šćećin u mrklu noć i, kazavši stražama ko je, razmesti se na trgu, jer su kuće bile zauzete vojnicima, koji i tako svi nisu mogli da se smeste. Ovaj se Šćećin smatrao za varoš, ali uistinu to nije bio, jer nije imao još ni bedema, ni opštinske kuće, ni sudova, ni pijarističkog kolegijuma koji je podignut tek za vlade kralja Jana III, a domova malo, i više seljačkih kuća no domova. Varoš se zvao jedino zato što su kuće bila u kvadratu, praveći trg, uostalom malo manje kaljav od bare pored koje je bio podignut. Naspavavši se pod toplom bundom od vučetine, Ženđan dočeka jutro i odmah ode panu Volodijovskom, koji ga, ne videvši ga bogzna otkad, dočekao radosno i odmah odvede u stan panova Skšetuskih i Zaglobe. Ženđan se čak rasplaka kad vide pređašnjega pana sa kojim je, služeći mu verno mnoge godine, toliko nevolja preturio preko glave i najzad došao do imanja. Ne stideći se, dakle, pređašnje službe, stade da ljubi ruke panu Skšetuskom i da govori tronuto: — Moj pane... pane moj... U kakvim se vremenima opet nalazimo!... Tada svi stadoše da se žale na zla vremena — najzad pan Zagloba reče: — Ali ti, Ženđane, uvek sediš sreći u nedrima i, kao što vidim, postao si pan. Sećaš li se, nisam li ti predskazivao, ako te ne obese da ćemo od tebe imati radosti!... Pa kako si sad? — Moj gospodine, zašto bi me vešali kad ja nisam ništa učinio ni protiv Boga ni protiv zakona. Služio sam verno, a ako sam koga izdao, onda valjda neprijatelja, a to još smatram za zaslugu. A što sam ponegde ponekog razbojnika veštinom satro, kao buntovnike, ili onu vešticu — sećate li se? — ni to nije greh; a baš i da jeste, onda je vaš, ne moj, jer ja sam baš od vas naučio majstorije.

— A, nije istina!... Gle ti njega! — reče Zagloba. — Ako hoćeš da ja za tvoje grehe posle smrti zapevam, onda mi za života daj njihove plodove. Sam uživaš sve ono blago što si kod kozaka nakupio, pa će te samoga zato u paklu istopiti na čvarke! — Bog je milostiv, moj pane, mada nije istina da ja sam uživam, jer sam prvo rđave susede sasvim upropastio parnicom i obezbedio roditelje koji sad mirno sede u Ženđanima nemajući više nikakve kubure, jer su Javorski postali prosjaci, a ja dalje zarađujem koliko mogu. — Dakle ti ne živiš u Ženćapima? — upita pan Jan Skšetuski. — U Ženđanima žive roditelji, a ja stanujem u Vonsošu, i ne mogu se potužiti, jer mi je Bog pomogao. Ali kad sam čuo da ste vi u Šćećinu, nisam mogao da sedim mirno, jer sam pomislio: vreme je da se opet krenem! Ako će biti rat, neka bude! — Ta priznaj — reče Zagloba — da su te Šveđani oterali iz Vonsoša. — Šveđana još nema u Vidskoj zemlji, sem što nailaze male patrole, i to oprezno, jer ih seljaci strašno mrze. — Onda mi donosiš dobru vest, — reče Volodijovski — pošto sam ja sinoć naročito poslao patrolu da sazna što o Šveđanima, jer nisam znao može li se bezbedno u Šćećinu odmoriti. Sigurno te je ta patrola ovamo dovela? — Ta patrola? Mene? Ja sam nju doveo, ili bolje dovezao, jer tamo nema ni jednoga čoveka koji bi mogao da se sam održi u sedlu. — Šta?... Šta ti govoriš?... Šta se to desilo? — pitao je Volodijovski. — Jer su ih strašno potukli — objasni Ženđan. — Ko ih je potukao? — Pan Kmićic. Panovi Skšetuski pođipaše s klupa, pitajući obojica u isti mah. — Pan Kmićic? Šta bi on tu radio?... Da nije sam knez hetman došao ovamo? Brzo! Kazuj odmah šta se desilo? No pan Volodijovski ispade iz odaje, hoteći lično da vidi razmere poraza i ljude, stoga Ženđan reče: — A što da pričam, bolje pričekati dok se pan Volodijovski vrati, jer se to najviše tiče njega, a šteta da se more usta i dvaput jedno isto priča. — A jesi li video Kmićica svojim očima? — upita Zagloba. — Kao što vas vidim! — I govorio si s njim? — Kako ne bih govorio, kad smo se u Pokšiku, nedaleko odavde, našli. Ja sam odmarao konje, a on došao na konak. Više od sata smo razgovarali jer nije bilo šta drugo da se radi. Ja sam grdio Šveđane, a i on

takođe... — Šveđane? I on grdio? — pitao je Skšetuski. — Kao đavole, iako je k njima išao. — Je li mnogo bilo vojske s njim? — Nikakve s njim vojske nije bilo, samo nekoliko slugu, istina oružanih i s takvim njuškama da valjda ni oni što su sekli svete mladence po Irodovoj zapovesti nisu imali groznijih ni ružnijih. Rekao mi je da je siromašni vlastelin, i pričao da ide s konjima po vašarima. Ali iako su imali oko dvaestinu konja, ipak meni nije tako izgledalo, jer je i ličnost drukčija, i ponašanje nije kao kod trgovaca s konjima, a i lep sam prsten na prstu video... Baš ovaj! Ovde Ženđan iznese slušaocima pred oči sjajni skupoceni kamen, a pan Zagloba se udari rukom po kolenu i uzviknu: — Već ga je od njega iscigančio! Po tome jednome poznao bih te, Ženđane, na kraju sveta! — Oprostite, nisam cigančio, jer sam i ja vlastelin, ravan svakom drugom, a ne Ciganin, iako zakupljujem imanja, dokle Bog ne dopusti da se nastanim na svome. A ovaj mi je prsten pan Kmićic dao kao znak da je istina ono što je rekao, a ja Nu vam odmah verno ponoviti njegove reči, jer mi se čini da se tiče naše kože. — Kako to? — upita Zagloba. Utom uđe pan Volodijovski, sav usplahiren i bled od ljutine, tresnu kapu o sto i povika: — To prelazi uobraženje! Tri čoveka ubijena, Juzva Butrim posečen, jedva diše! — Juzva Butrim?... Ta to je čovek medveđe snage! — reče u čudu Zagloba. — Njega je na moje oči sam pan Kmićic oborio — upade Ženđan. — Dozlogrdio mi je već taj pan Kmićic! — prasnu Volodijovski. — Gde se samo taj čovek pojavi, ostavlja za sobom lešine, kao kuga. Dosta je! Sad smo kvit, glava za glavu... Ali sad je drugi račun... Ljude mi je pobio, napao dobre momke... Pri prvom viđenju naplatiću mu se... — Što je istina, istina, nije on njih napao, no oni njega, jer se on bio sklonio u najmračniji kut da ga oni ne poznaju — reče Ženđan. — A ti, umesto da si pomogao mojima, ti ga još braniš! — reče ljutito pan Volodijovski. — Ja govorim istinu... A što se tiče pomaganja, moji su hteli da pomognu, ali nisu mogli, jer u gužvi nisu znali koga da tuku, koga da štede, te su i sami stoga stradali. Što sam otuda izišao živ i sa stvarima, imam da zahvalim jedino milosti pana Kmićica, jer čujte kako je sve to

bilo.

Ovde Ženđan stade da opisuje potanko boj u Pokšiku, ništa nije izostavio, a kad je naposletku kazao i ono što mu je Kmićic naredio da rekne, svi se veoma začudiše. — I on je lično to govorio? — pitao je Zagloba. — Lično — odgovori Ženđan. — Ja (veli) panu Volodijovskom i konfederatima nisam neprijatelj, iako oni drukčije misle. Docnije će se to pokazati, a međutim, zaboga miloga, neka budu u gomili, jer će ih vojvoda viljnjanski pohvatati jednog po jednog, kao rakove iz torbe.“ — I rekao je da je vojvoda već na putu? — upita Jan Skšetuski. — Rekao je samo da čeka švedsku pomoć, pa će odmah poći u Podljasje. — Šta vi, panovi, o tome mislite? — upita Volodijovski, gledajući u drugove. — Čudna stvar! — odgovori Zagloba. — Ili taj čovek izdaje Rađivila, ili nama sprema neku prevaru Ali kakvu? Savetuje da budemo u gomili, a kakva nas šteta može otuda snaći? — Da propadnemo od gladi — odgovori Volodijovski. Baš sad imam vest da će i Žeromski i Kotovski i Ljipnjicki podeliti stegove na po nekoliko desetina konjanika i rasturiti ih po svoj vojvodini, jer u gomile ne mogu da se ishrane. — A ako Rađivil zaista naiđe? — upita Stanislav Skšetuski. — Ko će mu se onda odupreti? Niko nije umeo odgovoriti na to pitanje, jer je doista bilo jasno kao sunce, kad bi veliki hetman litvanski uistinu naišao i konfederatsku vojsku zatekao rasturenu da bi je onda uništio s najvećom lakoćom. — Čudna stvar! — ponovi Zagloba. I posle kratkog ćutanja nastavi. — Svakojako je Kmićic već dokazao da nas voli. Pomislio bih da je napustio Rađivila... Ali u takvom slučaju ne bi se prerušen prokradao, i to kuda — Šveđanima! Ovde se obrte Ženđanu. — A govorno ti je da ide u Varšavu? — Da! — reče Ženđan. — No, tamo je već švedska vlast. — Već je do sada morao i naići na Šveđane, ako je išao celu noć — odgovori Ženđan. — Jeste li ikada videli takvoga čoveka? — upita Zagloba, gledajući drugove. — Da je u njemu zlo sa dobrim pomešano, kao pleva sa zrnom, to je

nesumnjivo, — reče Jan Skšetuski — ali da bi u ovom savetu, što nam sad daje, bilo izdaje, to odlučno poričem. Ne znam kuda ide, zašto se prerušen prokrada i uzalud bih time glavu razbijao, jer je to neka tajna... Ali savetuje dobro, opominje iskreno, na to bih se zakleo, kaogod i na to, da je za nas jedini spas da poslušamo taj savet. Ko zna da li mu opet nećemo dugovati život. — Zaboga, — uzviknu Volodijovski. — Kako Rađivil može da dođe, kad mu na putu stoji Zoltarenjkova vojska i pešadija Hovanjskoga. Drugo smo mi! Jedan steg promakne, pa ipak smo u Piljviškama morali sabljama da prokrčimo put. Drugo je Kmićic, koji se prokradao sa nekoliko ljudi; ali kako će knez hetman da prođe s celom vojskom? Sem da one prvo potuče... Još pan Volodijovski i ne dovrši govor, kad se vrata otvoriše i uće slušče. — Izaslanik s pismom za pana pukovnika — reče. — Pusti ga! — odgovori Volodijovski. Slušče izađe i ubrzo se vrati s pismom. Pan Mihal razlomi pečat i stade da čita: „Što sinoć nisam stigao da kažem zakupniku iz Vonsoša, to pišem sada. Hetman i sam ima za vas dovoljno vojske, ali hotimice čeka švedsku pomoć da bi na vas išao pod autoritetom švedskoga kralja. Jer kad bi ga Rusi napali, onda bi morali udariti na Šveđane, a to bi značilo rat sa švedskim kraljem. A to oni neće smeti da učine bez izrične naredbe, jer se boje Šveđana i neće na sebe uzimati odgovornost za zapodevanje rata. Uvideli su već da Rađivil hotimice svuda hoće da im podmetne Šveđane; i kad bi oni samo jednoga ubili, odmah bi nastao rat. Ni sami Rusi ne znaju šta će sada, kad se Litva predala Šveđanima, stoje u mestu čekajući šta će da bude i ne ratujući dalje. Zbog toga ni Rađivila neće zadržati, niti će mu smetati, a on će poći pravo na vas i redom vas tući, ako se vi ne skupite u gomilu. Tako vam Boga, učinite to i hitno pozivajte vojvodu vitepskoga, jer je i njemu sada lakše da vam dođe kroz rusku vojsku, dokle još stoji kao brljiva. Hteo sam vas opomenuti pod drugim imenom, da biste lakše poverovali, no pošto se već izdalo od koga je opomena, potpisujem svoje. Propast je ako ne poverujete, jer ni ja više nisam onaj što sam bio, daće Bog, još ćete drukčije o meni čuti. — Kmićic.“ — Hteo si da znaš kako će Rađivil doći k nama, evo ti, imaš odgovor! — reče Jan Skšetuski. — Istina je!... Dobre razloge daje! — odgovori Volodijovski. — Ne samo dobre, odlične razloge! — povika Zagloba. — Tu ne

može biti sumnje. Ja sam prvi pravilno ocenio toga čoveka, pa iako nema prokletstva koje na njega ne bi bilo bacano, ja vam kažem da ćemo ga mi još blagosiljati. Kod mene je dovoljno da čoveka pogledam, pa da znam šta vredi. A sećate li se kako mi se dopao u Kjejdanima? A i on nas voli kao vitezove, i kad je moje ime prvi put čuo, umalo me nije ugušio od divljenja, i zbog mene vas je sve spasao. — Vi se baš nimalo niste promenili — primeti Ženđan. — A po čemu bi to pan Kmićic imao da se divi više vama, nego mome panu, ili panu Volodijovskom? — Glup si ti! — odgovori Zagloba. — Tebe je odmah ocenio, i što te zove zakupcem, a ne glupakom iz Vonsoša, to je samo iz učtivosti. — Onda se možda i vama iz učtivosti divio? — odgovori Ženđan. — Gle kako ovca bode; oženi se ti, pane zakupniče, pa ćeš još bolje bosti... Ja ti jamčim! — Sve je to lepo, — reče Volodijovski — ali kad nam on toliko želi dobra, zašto sam nije došao, umesto što nas kao vuk obilazi i ljude nam ujeda! — Nije tvoja pamet za to, pane Mihale — odgovori Zagloba. — Što mi odlučimo, ti izvršuj, pa nećeš rđavo proći. Da ti pamet vredi koliko sablja, do sada bi bio već veliki hetman, mesto pana Revere Potockog. A što je Kmićic imao ovamo da dolazi?... Da nije radi toga da mu ovako isto ne veruješ, kao što ne veruješ ni njegovom pismu, zbog čega bi odmah moglo doći i do velike svađe, jer je on ponosit kavaljer? I, recimo da ti i poveruješ, šta bi rekli ostali pukovnici, kao Kotovski, Žeromski, ili Ljipnjicki?... Šta bi rekli tvoji Laudanci, zar ga ne bi isekli, čim bi ti samo glavu okrenuo? — Otac ima pravo, — reče Jan Skšetuski — on nije mogao da dođe. — Onda zašto ide Šveđanima? — ponovi tvrdoglavi pan Mihal. — A đavo će ga znati da li Šveđanima, đavo će znati šta je u onu ludu glavu moglo prasnuti! Nas se to ne tiče, koristimo se mi opomenom, ako hoćemo da iznesemo glave. — Tu se nema šta premišljati — reče Stanislav Skšetuski. — Treba što pre obavestiti Kotovskoga, Žeromskoga, Lipnjickoga, i onoga drugoga Kmićica — reče Jan Skušetuski. — Pošlji im, Mihale, što pre vest, ali im nemoj pisati ko opominje, jer sigurno ne bi poverovali. — Mi ćemo jedini znati čija je zasluga, i u svoje vreme nećemo propustiti da to razglasimo! — uzviknu Zagloba. — Hajde, živo Mihale! — A sami ćemo krenuti pod Bjalistok i svima tamo zakazati sastanak. Dao bi Bog vojvodu vitepskoga što pre! — reče Jan. — Iz Bjalistoka će trebati da mu se pošlju izaslanici od vojske. Ako

da Bog, izići ćemo na oči panu hetmanu litvanskom — govorio je Zagloba — sa ravnom, ili i većom snagom. Mi ga ne možemo napadagi, ali pan vojvoda vitepski, to je nešto drugo. I divan je to pan! I valjan! Nema mu ravna u svoj Poljskoj! — Poznajete li vi pana Sapjehu? — upita Stanislav Skšetuski. — Da li ga poznajem? Znao sam ga kad je bio deran, nije bio veći od moje sablje. Ali je i onda još bio kao anđeo. — Ta on je sad pretvorio u novac ne samo dobra, ne samo srebro i dragocenosti, nego vele čak i kopče sa amova, samo da što više skupi vojnika protiv neprijatelja domovine — reče pan Volodijovski. — Hvala Bogu te se bar jedan takav našao, — reče Stanislav — jer sećate li se kako smo ono i Rađivilu verovali? — Hulite! — uzviknu Zagloba. — Vojvoda vitepski! Koješta! Živeo vojvoda vitepski!... A ti, Mihale, šalji pisma! Živo šalji! Neka čikovi ostaju u ovom ščučinskom blatu, a mi ćemo u Bjalistok, gde ćemo može biti i drugih riba dobiti... A tamo Jevreji za šabat peku i divne zemičke. No, bar će jednom početi rat! Ja jedva čekam... A kad smlatimo Rađivila, onda ćemo i na Šveđane. Pokazali smo im već šta umemo!... Na posao, Mihale, jer periculum in mora.1 — A ja idem da spremim steg! — reče pan Jan. I sat docnije nekoliko glasnika odlazilo je, što konj može potrčati, u Podljasje, a za njima ubrzo krete i ceo laudanski steg. Starešine su jezdile na čelu, dogovarajući se i diskutujući, a vojnike je vodio pan Roh Kovaljski, namesnik. Išli su na Osovjec i Gonjondz, ka Bjalistoku, gde su se nadali i ostalim konfederatskim stegovima.

1

Opasno je oklevati.

VI

Pisma pana Volodijovskoga o Rađivilovom pohodu nađoše odziva kod svih pukovnika, rasturenih po celoj podljaskoj vojvodini. Neki su već bili izdelili stegove na manje odrede da bi lakše prezimili, neki su dopustili vlasteli da se rasturi po privatnim kućama, tako da je pod zastavama ostalo samo po nekoliko vlastelina i po nekoliko desetina njihovih prostih vojnika. Pukovnici su to dopustili delom iz bojazni od gladi, a delom što je bilo teško održati u zaptu stegove, koji su već jednom odrekli poslušnost vlasti, pa su sad bili skloni da se protive i svojim zapovednicima za najmanju stvar. Kad bi se našao neki ugledniji zapovednik i odmah ih poveo u boj protiv ma kojega od dva neprijatelja, ili i protiv Rađivila, disciplina bi zacelo ostala nepovređena: ali se pokvarila u neradu u Podljasju, gde je vreme prolazilo samo u puškaranju sa Rađivilovim zamcima, u pljačkanju dobara kneza vojvode i u pregovorima sa knezom Boguslavom. U tim okolnostima vojnik se samo navikavao na samovolju i ugnjetavanje mirnih stanovnika. Neki vojnici, osobito prosti i sluge, pobegavši ispod zastave, obrazovali su čete i bavili se razbojništvom po drumovima. Tako je ova vojska, koja je, ne prišavši neprijatelju, bila jedina nada kralja i rodoljuba propadala svaki dan. Podela stegova na sitne odrede dovršila je rasipanje. Istina je da je u gomili bilo teško ishraniti se, ali se možda i nerazložno preterivalo u toj bojazni, jer je bila tek jesen, a rodilo je bilo vrlo lepo — sem toga nikakav neprijatelj nije bio dotle uništio ognjem i mačem vojvodinu. Uništile su je donekle pljačke konfederatskih vojnika, onako kao što je same vojnike uništio nerad. Jer prilike su se tako čudno složile da je neprijatelj ostavio na miru ove stegove. Šveđani, plaveći zemlju od zapada i idući na jug, nisu još došli do toga kuta što ga je Podljasje činilo između mazurske vojvodine i Litve — a s druge strane vojske Hovanjskoga, Trubeckoga i Srebrnoga stajale su u zauzetim oblastima mirno, kolebajući se, ili bolje ni same ne znajući šta da čine. U Maloj Rusiji su Buturlin i Hmjeljnjicki kao i dotle

slali pojedine odrede, i baš su u poslednje vreme potukli kod Grudeka šaku vojske koju je predvodio veliki krunski hetman, pan Potocki. Ali je Litva bila pod švedskom zaštitom. Pustošiti je i zauzimati dalje, značilo bi, kao što je s pravom primetio u svome pismu Kmićic, što i oglasiti rat strašnim Šveđanima, koji su izazivali opšti strah. „Bilo je, dakle, kratko vreme odmora od Rusa“ — i neki iskusniji ljudi proricali su čak da će se oni obrnuti, kao saveznici Jana Kazimira i Poljske, protiv švedskoga kralja, čija snaga, kad bi postao gospodarem cele Poljske, ne bi imala ravne u Evropi. Stoga Hovanjski nije napadao ni Podljasje ni konfederatske stegove, a oni, lišeni vođa, rastureni, nisu napadali, niti su bili kadri da napadnu ma koga, ili da preduzmu što važnije od pljačke Rađivilovih dobara. Mesto toga su propadali. Ipak su pisma pana Volodijovskoga o Rađivilovom pohodu koji im je pretio trgla pukovnike iz sna i nerada. Počeše da skupljaju stegove, da pišu naredbe, pozivajući rasturene vojnike pod zastave i preteći kaznama onima koji ne bi došli. Prvi je Žeromski, najugledniji među pukovnicima i čiji je steg bio u najboljem stanju, pošao ne zadržavajući se, Bjalistoku; za njim je stigao iste nedelje Jakub Kmićic, istina samo sa sto dvadeset ljudi — potom su se stali pribirati vojnici Kotovskoga i Ljipnjickoga, pa se, pojedince ili gomilicama, skupljala dobrovoljno i sitna vlastela iz okolnih sela, kao Zjenćinkovi, Sviderski, Javorski, Ženđani, Mazovjecki; dolazili su dobrovoljci čak iz vojvodine ljubeljske, kao Karvovski i Turovi; s vremena na vreme stizao je i poneki imućniji vlastelin s kakvom-takvom pratnjom dobro oružanih slugu. Poslati su izaslanici od stegova u rekviziciju da kupe novac i hranu na priznanice, ukratko, svuda je nastao rad, žurno se spremalo za rat, i kad je pan Volodijovski sa svojim laudanskim stegom stigao, bilo je već nekoliko hiljada ljudi pod oružjem; nedostajao im je samo zapovednik. Sve je to bilo i dosta neuređeno i dosta neposlušno, ali ni onako neuređeno ni onako neposlušno kao ona velikopoljska vlastela koja su pre nekoliko meseci imala kod Ujšća da brane prelaz od Šveđana. Jer ovi iz Podljasja, iz ljubeljske vojvodine i Litve, bili su ljudi upoznati s ratom, i nije bilo među ovim dobrovoljcima, sem dečaka, ni jednoga koji nije mirisao barut i „iz burmutice boga Gradiva1 nije šmrkao burmuta.“ Svaki je to u svome veku činio ili protiv kozaka, ili protiv Turaka, ili protiv Tatara; bilo ih je i takvih koji su pamtili i švedske ratove. A sve je 1

Gradiv — bog rata.

nadmašio vojničkim iskustvom i rečitošću pan Zagloba, i milo mu je bilo što se našao u ovom vojničkom zbegu, u kome se nije savetovalo suha grla. Nadmašio je, dakle, ugledom i najuglednije pukovnike. Laudanci su pričali kako bi, da nije bilo njega, Volodijovski, Skšetuski, Mirski i Oskjerka poginuli od Rađivilove ruke, jer su ih već vodili na smrt u Birže. On sam nije krio svojih zasluga i odavao je sebi punu pravdu da bi svi znali koga imaju pred sobom. — Ne volim da se hvalim, — govorio je — niti da govorim o nečemu što nije bilo, jer je kod mene istina najglavnija stvar, što može i moj sestrić posvedočiti. Ovde se okretao panu Rohu Kovaljskom, koji je tada izlazio iza leđa pana Zaglobe i govorio snažnim glasom: — Ujak... ne... laže! I teško dišući, prelazio je očima po prisutnima, kao da traži ko bi mu smeo to poreći. No niko nikad nije poricao, te je pan Zagloba počinjao da priča o svojim davnim junaštvima: kako je još za života pana Konjecpoljskoga dvaput učinio da bude pobeđen Gustav Adolf, kako je docnije nasamario Hmjeljnickoga, šta je činio pod Zbaražem, kako ga je knez Jeremija u svemu slušao i kako mu je poveravao vođenje ispada... — A posle svakoga ispada, — govorio je — kad bismo po pet ili po deset hiljada razbojnika pobili, Hmjeljnicki je od očajanja lupao glavom o zid i govorio: „Niko drugi nije to učinio, no onaj đavo Zagloba!“ A kad je već došlo do zborovskih razgovora, onda me je han razgledao kao neko čudo i molio me za sliku, jer je hteo da je pošalje na poklon sultanu. — Takvi nam danas trebaju više no ikad! — govorili su slušaoci. A kako su mnogi i pre toga čuli o neobičnim delima pana Zaglobe, jer su o njima kružile priče po celoj Poljskoj, kako su i sveži događaji u Kjejdanima, kao oslobođenje pukovnika i klavanjska bitka sa Šveđanima, potvrdili staro mišljenje, slava mu je rasla sve više, a pan Zagloba išao je u njoj kao u suncu, svima na vidiku, svetliji i sjajniji od ostalih. — Kad bi takvih bilo hiljadu u državi, ne bi došlo do ovoga što se dogodilo! — govorilo se u logoru. — Hvalimo Boga što bar jednoga imamo među sobom! — Ta on je prvi Rađivila nazvao izdajnikom. — I čestite ljude iz njegovih ruku istrgao i uz put Šveđane u Klavanjima tako potukao da ni svedok nije umakao. — Prvu je pobedu on odneo.

— Ako da Bog nije i poslednju! Pukovnici, kao Žeromski, Kotovski, Jakub Kmićic i Ljipnjicki, takođe su gledali Zaglobu s velikim poštovanjem. Otimali su ga jedni od drugih i tražili od njega savet za svašta, diveći se pameti, skoro junaštvu ravnoj. A upravo su se sada savetovali o važnoj stvari. Poslali su doduše izaslanike vojvodi vitepskom da dođe i primi komandu, ali kako niko nije dobro znao gde se u ovaj mah pan vojvoda nalazi, izaslanici su otišli i kao da su u vodu pali. Bilo je vesti da su ih uhvatile Zoltarenjkove izvidnice koje su dolazile do Volkoviska, pljačkajući na svoju ruku. Onda pukovnici u Bjalistoku odlučiše da izaberu privremeno regimentara, koji bi sve do dolaska pana Sapjehe komandovao svima. Ne treba ni govoriti da je svaki pukovnik, izuzimajući pana Volodijovskoga, mislio na sebe. Nasta agitovanje i pridobijanje. Vojska izjavi da hoće da uzme udela u izboru, i to ne preko poslanika, nego na zboru, koji se odmah za to obrazova. Volodijovski, posle savetovanja sa svojim drugovima, preporučivao je vatreno pana Žeromskoga, koji je bio čestit, ozbiljan, a pri tom je ulivao poštovanje vojsci i samom lepotom i senatorskom bradom do pojasa. Uz to je bio vešt i iskusan vojnik. On je iz zahvalnosti preporučivao pana Volodijovskoga, ali su se Kotovski, Ljipnjicki i Jakub Kmićic opirali tome, tvrdeći da se ne može birati najmlađi po godinama, jer regimentar mora i kod građanstva ulivati najveće poštovanje. — Pa ko je tu najstariji? — upitaše mnogobrojni glasovi. — Ujak je najstariji! — uzviknu iznenada pan Roh Kovaljski tako gromkim glasom da svi obrtoše glavu k njemu. — Šteta samo što nema stega — reče pan Jahovič, namesnik pana Žeromskoga. Ali drugi stadoše da viču: — A šta to mari! Zar mi moramo baš pukovnika da izaberemo?... Zar to ne zavisi od naše volje? Zar nije slobodno biranje? I za kralja je slobodno birati svakoga vlastelina, a kamo li za regimentara... Utom pan Ljipnjicki, koji nije voleo Žeromskoga i nije hteo ni na koji način da on bude izabran, uze reč: — Tako je! Imate pravo da glasate kako hoćete! A ako ne izaberete pukovnika, i bolje, jer neće biti nikome krivo, niti će ko kome zavideti. Onda nasta strahovita larma. Mnogobrojni glasovi povikaše: „Da se glasa! Da se glasa!“ — a drugi: ,Do je ovde od pana Zaglobe slavniji? Ko veći vitez? Ko iskusniji ratnik? Pana Zaglobu molimo... Živeo pan

Zagloba! Živeo regimentar!“ — Živeo! Živeo! — deralo se sve više grla. — Na sablje protivnike!... — vikahu plahovitiji. — Nema protivnika! Unanimitate!1 — odgovarale su gomile. — Živeo! On je — Gustav Adolf pobedio! On je Hmjeljnjickome dozlogrdio! — I same pukovnike spasao! — I Šveđane u Klavanjima potukao! — Vivat! Vivat! Zagloba dux! Vivat! Vivat!2 I gomile stadoše da bacaju kape uvis, da trče po logoru i traže pana Zaglobu. A on se zapanji i zbuni u prvi mah, jer to dostojanstvo nije tražio, hteo ga je za pana Skšetuskoga i ovakvom se obrtu stvari nije nadao. Stoga, kad gomila od nekoliko hiljada poče da kliče njegovo ime, nestade mu daha i pocrvene kao cvekla. Utom ga opkoliše drugovi; ali u zanosu sve su tumačili lepo, jer videći njegovu zabunu, stadoše da viču: — Pogledajte! Porumeneo kao devojka! Smernost mu je ravna junaštvu! Živeo i vodio nas u pobedu! Utom dođoše i pukovnici, radi-neradi, da mu čestitaju dostojanstvo, a neki su se možda i radovali što je protivnike mimoišlo. Samo je pan Volodijovski nešto mrdao brkovima, začuđen ne manje od pana Zaglobe, a Ženđan, otvorivši oči i usta, gledao je s nevericom, ali i sa poštovanjem, u pana Zaglobu koji se lagano povraćao, a malo docnije se podbočio i zabacio glavu, primajući čestitanja sa ozbiljnošću koja je odgovarala dostojanstvu. Prvi mu je čestitao Žeromski u ime pukovnika, a zatim u ime vojske održa vrlo rečit govor drug iz stega pana Kotovskoga, pan Žimirski, navodeći izreke raznih mudraca. Zagloba je slušao, klimao glavom, pa kad govornik završi, pan regimentar održa ovaj govor: Panovi Kad bi neko hteo utopiti pravu zaslugu u predubokom okeanu, ili zatrpati je nebotičnim Karpatima, ona bi ipak kao da ima osobinu zejtina isplivala na površinu, ispod zemlje bi izbila da svetu u oči kaže: „Ja sam ona koja se svetlosti ne plašim, suda ne bojim, nagradu čekam.“ Ali kao dragi kamen u zlato, tako vrlina u skromnost treba da 1 2

Jednoglasno! Živeo! Živeo! Zagloba vođ! Živeo! Živeo!

bude umetnuta, stoga vas pitam, panovi, stojeći ovde pred vama: Zar nisam svoje zasluge krio? Zar sam se pred vama hvalio? Zar sam ovo dostojanstvo, kojim ste me ukrasili, tražio? Vi ste sami sagledali moje zasluge, jer ja sam i sad još gotov da ih poričem i da vam kažem: ima ovde boljih od mene, kao pan Žeromski, pan Kotovski, pan Ljipnjicki, pan Kmićic, pan Oskjerka, pan Skšetuski, pan Volodijovski, tako veliki vitezovi kakvima bi se i sama drevnost mogla dičiti... Zašto ste mene, a ne koga od njih, izabrali sebi za vođu? Još je vreme... Skinite mi ovo dostojanstvo s pleća, pa dostojnijega tim plaštom ukrasite! — Ne može biti! Ne može biti! — riknuše stotine i hiljade glasova. — Ne može biti! — ponoviše pukovnici obradovani javnom pohvalom i hoteći ujedno da pred vojskom pokažu svoju skromnost. — Vidim i ja da ne može biti drukčije! — odgovori Zagloba. — Neka se onda vaša volja ispuni. Zahvaljujem vam od srca, panovi braćo, i držim, ako da Bog, da se nećete razočarati u poverenju koje ste mi ukazali. Kao vi uz mene, tako i ja obećavam da ću do smrti ostati uz vas, a donela nam pobedu ili propast neispitana sudbina — ni sama nas smrt neće rastaviti, jer i po smrti delićemo slavu jedan s drugim! Strašan zanos ovlada skupom. Jedni potrgoše sablje, drugi počeše da plaču; panu Zaglobi znoj kapima pokri ćelu, ali je zanos u njemu rastao. — Uz našega zakonitoga kralja, uz našega izabranika i uz milu otadžbinu staćemo! — viknu. — Za njih da živimo! Za njih da umiremo! Panovi braćo! Otkako je ova otadžbina otadžbinom nikad ovakve nesreće na nju nisu pale! Izdajnici su otvorili vrata i više nema ni pedi zemlje, osim ove vojvodine, gde ne gospodari neprijatelj. U vama je nada otadžbine, a vaša u meni, u vas i u mene cela Poljska je uprla oči! Pokažimo joj da ne pruža ruke uzalud! Kaogod što vi od mene junaštvo i veru, tako i ja od vas tražim disciplinu i poslušnost, a kad budemo složni, kada primerom svojim otvorimo oči onima koje je neprijatelj zaveo — onda će pola Poljske k nama nagrnuti! Ko ima Boga i veru u srcu, taj će stati uz nas, sile nebeske će nam pomoći, i ko će nam onda odoleti?! — Tako je! Boga mi, tako je! Solomon veli: Tući! Tući! — vikali su gromki glasovi. A Zagloba pruži ruke severu i stade da viče: — Hodi sada, Rađivile! Hodi, pane hetmane! Pane jeretiče! Luciferov vojvodo! Čekamo te, ne rastureni no u gomili, ne u neslozi no u slozi, ne sa hartijama, ugovorima, nego sa mačem u ruci! Čeka te ovde čestita vojska i ja, regimentar. Hajde! Hodi! Izići Zaglobi na megdan!

Pozovi đavole u pomoć i okušajmo se!... Hajde! Pa se opet obrte vojsci i vikaše dalje da se po celom logoru razlegalo: — Zaboga, panovi! Proroštva mi pomažu! Sloge samo, pa ćemo potući one nitkove, plundraše, čarapare, ribojede i ostale vašljivce, bradonje, kožuhare što se i leti u saonicama voze!... Dočekaćemo ih tako da će pete pogubiti u bežanju. Neka bije one psine svako živi! Neka bije ko u Boga veruje, kome su poštenje i otadžbina dragi! Nekoliko hiljada sabalja sinu namah. Gomile opkoliše pana Zaglobu, tiskajući se, gazeći gurajući i derući se: — Vodi nas! Vodi! — Sutra ću vas povesti! Spremajte se! — kliče u zanosu Zagloba. Ovaj je izbor bio ujutru, a posle podne vršen je pregled vojske. Stajali su, dakle, stegovi na horoščanjskim livadama, jedan do drugog u potpunom redu, s pukovnicima i stegnošama na čelu, a pred pukovima je jezdio regimentar, pod tugom, sa bulavom u ruci i čapljinim perom za kapom. Bi rekao: rođen hetman! Tako je pregledao redom stegove, kao što pastir pregleda stado, a vojnici su čisto dobijali novu hrabrost pri pogledu na ovako gospodstvenu ličnost. Svaki je pukovnik izjahivao redom k njemu, a on je sa svakim porazgovarao, ponešto pohvalio, ponešto zamerio, te su čak i oni komandanti koji u početku nisu bili zadovoljni izborom morali priznati u duši da je novi regimentar vrlo iskusan u vojnim poslovima i da mu komandovanje nije novina. Jedini je pan Volodijovski nekako čudno mrdao brkovima, kad ga je novi regimentar potapšao na pregledu pred ostalim pukovnicima po ramenu i rekao: — Pane Mihale, zadovoljan sam tobom, jer je steg uređen kao nijedan. Istraj samo tako i dalje, pa možeš biti uveren da te neću zaboraviti. — Boga mi, — šanu pan Volodijovski Skšetuskome — vraćajući se sa smotre — šta bi mi drugo mogao i pravi hetman da kaže. Toga istoga dana pan Zagloba posla izvidnice i kuda je trebalo i kuda nije. Kad su se vratile sutradan izjutra, sasluša pažljivo sve izveštaje, pa onda ode u stan pana Volodijovskoga, koji je stanovao zajedno sa Skšetuskima. — Pred vojskom moram čuvati dostojanstvo — govorio je ljubazno — ali kad smo sami, možemo i dalje biti intimni... Ovde sam prijatelj, ne starešina! Vaš savet takođe neću prezreti, iako imam svoju pamet, jer znam da ste ljudi iskusni, kao malo koji ratnik u celoj Poljskoj. Dočekaše ga, dakle, po starinski i uskoro zavlada potpuna

„intimnost“, samo Ženđan nije smeo da bude sa njim kao pre i sedeo je na samoj ivici klupe. — Šta, oče, misliš da radiš? — upita Jan Skšetuski. — Pre svega održati red i disciplinu, i dati posla vojnicima, da se ne pokvare od nerada. Video sam ja dobro, pane Mihale, da si ti kao sisanče mljackao kad sam one izvidnice slao na sve četiri strane sveta, ali sam ja to morao učiniti, da bih navikao ljude na službu, jer su se mnogo zaparložili. To jedno, a drugo, šta nama nedostaje? Ne ljudi, jer ih se našlo i naći će se dovoljno. Ona vlastela što je iz mazurske vojvodine pobegla od Šveđana u Prusku, takođe će doći ovamo. Ljudi i sabalja biće dosta, samo hrane nema, a bez toga nikakva vojska ne može izdržati u polju. Prema tome mislim da naredim izvidnicama da donose što god im padne šaka: marvu, ovce, svinje, žito, seno, i iz ove vojvodine i iz Vidske zemlje u Mazurskoj, koja takođe nije dosad videla neprijatelja i ima svega u izobilju. — Ali će vlastela vikati da se do neba čuje, — primeti Skšetuski — ako im se rod i stoka uzmu. — Više za mene znači vojska nego vlastela. Neka viču! Uostalom, neće se uzimati džabe, jer ću narediti da se izdaju priznanice, kojih sam toliko spremio noćas da bi za njih mogli rekvirirati pola Poljske. Novaca nemam, ali posle rata i kad oteramo Šveđane Poljska će to platiti. Šta vi meni pričate! Vlasteli je gore kad gladna vojska robi i pljačka. A mislim da pretresem i šume, jer čujem da je tamo pobeglo mnoštvo seljaka sa stokom. Neka ova vojska zahvali svetome duhu što ju je nadahnuo da mene izabere za regimentara, jer se niko drugi ovde ne bi mogao ovako snaći. — Vaša milost ima senatorsku glavu, to je sigurno! — reče Ženđan. — Šta? Zar nije? — reče Zagloba, obradovan laskanjem. — Ni tebe, lolo, nisu bili u teme. Brzo ću te učiniti namesnikom, samo neka se uprazni mesto. — Zahvaljujem pokorno vašoj milosti... — odgovori Ženđan. — Evo kako ja mislim! — nastavi Zagloba. — Najpre skupiti toliko hrane, kao da ćemo morati izdržavati opsadu, onda ćemo načiniti utvrđeni logor, pa posle neka dođe Rađivil sa Šveđanima ili sa đavolima. Nitkov bio ako ovde drugi Zbaraž ne načinim! — Tako mi Boga, to je divna misao! — uzviknu Volodijovski. — Nego otkuda da uzmemo topove? Pan Kotovski ima dve haubice, u Kmićica jedan haberdar, u Bjalistoku ima četiri oktave koje su imale biti poslate u tikoćinski zamak; jer vi ne znate da je pan Vjesolovski odredio Bjalistok da izdržava

tikoćinski zamak, i ovi su topovi još lanjske godine kupljeni od dažbina; a to mi je kazao pan Stempaljski, ovdašnji gubernator. Veli da ima i baruta za sto metaka na svaki top. Izići ćemo na kraj, panovi, samo me vi pomažite iskreno, a ne zaboravljate ni telo, koje bi se rado napilo čega, pošto je već i vreme za to. Volodijovski naredi da se donese piće, pa su dalje razgovarali pri čašama. — Mislili ste da ćete imati neku lutku regimentara — govorio je Zagloba, srkućući lagano staru medovinu. — Nunuam!1 Nisam tražio tu počast, ali kada ste mi je dali, onda mora biti poslušnosti i reda. Znam ja šta znači svako dostojanstvo, i videćete da li svakome neću dorasti. Drugi Zbaraž ću ovde pripremiti, pravi drugi Zbaraž! Zadaviće se dobro Rađivil, zadaviće se i Šveđani pre no što me progutaju. Ili bih voleo da naleti Hovanjski, tako bih ga sahranio da ga ni za strašan sud ne bi našli. Nisu daleko, neka dođu! Neka pokušaju! Medovine, Mihale! Volodijovski nasu, pan Zagloba iskapi, stušti obrve i, kao da se nečega priseti, reče: — O čemu sam ono govorio! Šta li sam hteo?... Aha, medovine, Mihale! Volodijovski nasu opet. — Kažu — govorio je Zagloba — da i pan Sapjeha voli u dobrom društvu da povuče. Nije čudo! Svaki valjan čovek to voli. Samo se izdajice, koji imaju neiskrene misli prema domovini, boje vina, da se ne bi izgovorili. Rađivil pije brezov sok, a po smrti će piti katran. Tako mi boga! Pogađam unapred da ćemo se ja i Sapjeha zavoleti jer smo jedan na drugoga nalik kao dva konjska uha, ili kao par čizama... I uz to on je jedan regimentar, ja drugi, ali ću ja ovde sve udesiti da on, kad dođe, nađe sve spremno. Mnogo je stvari na mojoj glavi, ali šta ću! Nema ko u otadžbini da misli, pa misli ti, stari Zagloba, dokle budeš mogao da dišeš. Najgore je što nemam kancelarije. — A šta će ti, oče, kancelarija? — upita Skšetuski. — A što kralj ima svoga kancelara? A što kod vojske mora da postoji vojni pisar? I inače treba poslati u neku varoš da mi načine pečat. — Pečat?... — reče oduševljeno Ženđan, gledajući sa sve većim poštovanjem pana Zaglobu. — A na šta ćete da udarate pečat? — pitao je Volodijovski. — U ovako prijateljskom društvu možeš mi, Mihale, govoriti ti. Neću ja da udaram pečat, nego moj kancelar... To prvo upamtite! 1

Nikad!

Ovde pan Zagloba pogleda ponosno i dostojanstveno u prisutne, tako da Ženđan skoči s klupe, a pan Stanislav Skšetuski promrmlja: — Honores mutant mores.1 — Šta će mi kancelarija? Čujte samo — nastavi Zagloba. — Pre svega znate da ove nesreće, koje su pale na našu otadžbinu, po mome mišljenju nisu došle zbog čega drugog, no zbog raspuštenosti, zbog samovolje i preteranog izobilja, medovine, pane Mihale, izobilja, velim, koje nas kao zaraza mori. No u prvom redu zbog jeretika, koji sve smelije hule na pravu veru, na štetu naše presvete zaštitnice, koja je zbog te bestidnosti mogla pasti u opravdan gnev... — To pravo veli! — rekoše svi. — Jeretici su prvi i pristali uz neprijatelje, a ko zna nisu li ih oni i doveli?! — Exemplum2 veliki hetman litvanski! — No kako i u ovoj vojvodini, gde sam ja regimentar, ima dosta jeretika, kao u Tikoćinu i drugim varošima, zato će se, da bi se dobio u početku božji blagoslov za naše preduzeće, izdati naredba da se oni što žive u zabludi za tri dana pokrste, a onima koji to ne učine da se uzapti imanje za vojne potrebe. Vitezovi se zagledahu u čudu. Znali su da je pan Zagloba pun dosetljivosti i veštine; ali nisu mislili da bi pan Zagloba mogao biti ovakav državnik i ovako umeo da sudi o javnim poslovima. — I vi se pitate — reče pobedonosno Zagloba — otkuda ću uzeti novaca za vojsku?... A konfiskovana imanja? A sva dobra Rađivilova, koja će tim samim preći u svojinu vojsci? — A hoće li zakon biti na našoj strani? — upade Volodijovski. — Danas je vreme kada onaj koji ima sablju ima i pravo! A kakvo pravo imaju Šveđani i svi ostali neprijatelji koji gospodare u Poljskoj? — Istina je! — odgovori ubeđeno pan Mihal. — I nije dovoljno samo to! — povika, padajući u vatru, Zagloba. — Druga će se naredba izdati vlasteli vojvodine podljaske i onih krajeva u susednim vojvodinama koji još nisu u neprijateljskoj vlasti, da dođu kao zamanica. Vlastela ima da naoruža momke da bismo imali dovoljno pešadije. Znam ja da bi se mnogi rado digao, ali očekuje neku naredbu i neku vlast. Sada će imati i vlast i naredbe. — Ti odista imaš pameti za velikoga krunskoga kancelara! — kliče pan Volodijovski. 1

Počasti menjaju naravi!

2

Primer.

— Medovine, pane Mihale!... Treće pismo poslaće se Hovanjskome, da ide do đavola, a ako ne, onda ćemo ga najuriti iz svih varoši i zamaka. Stoje ti oni, doduše, u Litvi mirno, i ne osvajaju zamkove, ali Zoltarenjkovi kozaci pljačkaju u gomilama od po hiljadu i dve ljudi. Neki ih, dakle, zadrži, inače ćemo ih mi tući. — Zacelo, mogli bismo to da radimo, — reče Jan Skšetuski — vojska se ne bi parložila. — Mislim ja o tome, i baš danas šaljem ka Volkovisku nove izvidnice, ali et haec facienda et haec non omittenda.1 Četvrto pismo hoću da pošaljem našem izabraniku, dobrome gospodaru, da ga u tuzi utešim, neka vidi da još ima ljudi koji ga nisu napustili, da još ima srdaca i sabalja spremnih na njegov mig. Neka u tuđini ima bar tu utehu naš otac, naš dragi gospodar, naša krv jagelonska koja mora da se potuca eto... eto... Ovde se pan Zagloba zagrcnu, jer je već bio dobro pijan, pa onda gruhnu u plač od žalosti za nesrećnom sudbinom kraljevom, a pan Mihal odmah uze da ga prati malo tanje. I Ženđan je kenjkao, ili se pravio da kenjka, a Skšetuski su bili naslonili glave na ruke i nemo sedeli. Neko vreme potraja tišina, pa se najednom pan Zagloba drnu: — I onaj elektor! — prasnu. — Kad je sklopio ugovor s pruskim gradovima, onda neka izlazi protiv Šveđana, neka ne pregovara na obe strane, neka učini on što je veran kletvenik dužan da učini, neka ustane u odbranu svoga gospodara i svoga dobrotvora. — Ko će pogoditi neće li se on izjasniti za Šveđane? — reče Stanislav Skšetuski. — Izjasniti za Šveđane? Onda ću se i ja njemu izjasniti! Pruska je granica blizu, a ja imam nekoliko hiljada sabalja! Zaglobu neće prevariti! Kao što me ovde vidite, kao što sam regimentar nad ovom čestitom vojskom, tako ću ga ognjem i mačem pohoditi. Nema hrane, lepo! Naći ćemo je dovoljno na pruskim gumnima. — Majko božja! — kliče u zanosu Ženđan. — Vaša milost će već i krunisanim glavama odoleti! — Odmah ću mu napisati: „Gospodine elektore! Dosta ste vrdali! Dosta je izvijanja i oklevanja! Napadnite Šveđane, inače ja dolazim u Prusku! Drukčije se ne može...“ Mastila, pero, hartije! Ženđane, ti ćeš odneti pismo! 1

I jedno se mora učiniti, i drugo se ne sme propustiti.

— Odneću! — reče zakupnik iz Vonsoša, obradovan novim dostojanstvom. Ali pre no što panu Zaglobi spremiše mastilo, pera i hartije, pred kućom se ču vika i gomile vojnika zacrneše se pred prozorima. Jedni su klicali „Živeo!“ — drugi su halakali kao Tatari. Zagloba sa drugovima izađe da vidi šta je. Pokaza se da su vozili one oktave o kojima je govorio pan Zagloba, a koje su izazvale radost kod vojnika. Pan Stempaljski, gubernator Bjalistoka, priđe panu Zaglobi i ovako progovori: — Svetli regimantaru! Od onoga doba kada je besmrtne uspomene pan maršal Velike Kneževine Litvanske odredio bjalistočke prihode za snabdevanje tikoćinskoga zamka, ja, upravnik tih prihoda, verno i pošteno sve prihode davao sam u korist toga zamka, što i delovodnim protokolima mogu pred svom Poljskom dokazati. Tako radeći više od dvadeset godina, snabdevao sam taj zamak prahom, topovima i hranom, smatrajući za svetu dužnost da svaka para ide na ono na što je maršal Velike Kneževine Litve odredio da ide. Ali, kad je promenom prilika tikoćinski zamak postao najveća potpora neprijateljima otadžbine u ovoj vojvodini, ja sam pitao boga i svoju savest: da li i dalje da ga ojačavam? Nisam li dužan blago i vojničke stvari iz ovogodišnjih prihoda nagomilane vašoj svetlosti u ruke predati?... — Dužni ste... — prekide dostojanstveno pan Zagloba. — Stoga samo za jedno molim, da vaša milost izvoli posvedočiti pred celom vojskom, i meni to napismeno potvrdi, da ništa od tih dobara nisam upotrebio u svoju korist, no sam sve dao u ruke državi, predstavljenoj ovde dostojno vladom svetloga regimentara. Zagloba klimnu glavom u znak pristanka i odmah stade da pregleda protokole. Pokaza se da, osim oktava sakrivenih na tavanu od žitnica, ima i trista vrlo dobrih nemačkih mušketa, dvesta moskovskih nadžaka za pešadiju, odbranu bedema i šančeva, i šest hiljada zloti gotovine. — Novac da se razdeli vojsci — reče Zagloba — a što se tiče mušketa i nadžaka... Ovde se osvrte oko sebe. — Pane Oskjerka, — reče — uzećete ih i obrazovati pešački puk... Ima ovde nešto pešaka među Rađivilovim beguncima, a koliko ne dostane, probraćete među mlinarima. Pa se onda obrte svima prisutnima: — Panovi! Imamo novaca, imamo topove, biće pešadije i hrane...

Takva je moja uprava za početak! — Vivat!1 — kliče vojska. — A sada, panovi, neka se svi momci rastrče po selima za ašove, lopate i motike. Načinićemo utvrđen logor. Drugi Zbaraž! Samo vlastelin, nevlastelin, neka se ne stidi lopate, no na posao! Rekavši to pan regimentar ode u svoj stan, praćen klicanjem vojske. — Boga mi, ovaj čovek ima pametnu glavu, — govorio je Janu Skšetuskom Volodijovski — i stvari počinju da idu bolje. — Samo da Rađivil odmah ne dođe, — upade Stanislav Skšetuski — jer je to vojskovođa kakvoga nema u svoj Poljskoj, a naš je pan Zagloba dobar za snabdevanje logora, ali se ne može meriti sa onakvim ratnikom. — Tako je, — odgovori Jan — ako dođe do čega, mi ćemo ga pomagati savetom, jer se on u ratovanju manje razume. Uostalom, njegovo će se upravljanje završiti čim dođe pan Sapjeha. — Ali dotle može mnogo dobra da učini — reče pan Volodijovski. I doista je ovoj vojsci bio potreban ma kakav zapovednik, ma i pan Zagloba, jer od dana njegova izbora u logoru je zavladao bolji red. Sutradan, čim svanu počeše da prave šančeve na bjalistočkim jezerima. Pan Oskjerka, koji je služio u tuđinskim vojskama i razumevao se u utvrđivanju mesta, upravljao je celim poslom. Za tri dana, dakle, načini se vrlo jak opkop, uistinu malo nalik na zbaraški, jer su mu bokove i pozadinu branila blatna jezera. Taj opkop je osokolio vojnike; cela vojska oseti da ima neki oslonac pod nogama. Ali se još jače osokoliše pri pogledu na hranu koju su dovozile jake izvidnice. Svakodnevno su dogonjeni u opkop volovi, ovce, svinje, svakodnevno su dolazila kola sa žitom i senom. Neka su dolazila čak iz lukovske zemlje, neka čak iz vidske. Tako isto su sve više stizala vlastela, manja i veća, jer kad je pukao glas da već postoji uprava, vojska i regimantar, ljudi osetiše veće poverenje. Stanovnicima je bilo teško hraniti „celu diviziju“, ali, prvo, pan Zagloba za to nije pitao, a drugo, bolje je bilo dati za vojsku polovinu, a ostalo mirno uživati, nego biti izložen svakog časa da sve uzmu razbojničke gomile, koje su se bile mnogo umnožile i pljačkale kao Tatari, a za koje je pan Zagloba naredio da se gone i uništavaju. — Ako se pokaže takav kao hetman kao što je domaćin, — govorili su o novom regimetaru u logoru — onda Poljska još ne zna koliko velikoga čoveka ima. Sam pan Zagloba mislio je s izvesnim nemirom na dolazak Januša 1

Živeo.

Rađivila. Sećao se svih Rađivilovih pobeda; tada bi hetmanova prilika dobijala neke čudovišne oblike u uobrazilji novoga regimentara, koji je u duši govorio: „Oh ko će se onome zmaju odupreti! Govorio sam kako će se on mnome zadaviti, ali će on mene proždreti kao krmača pile.“ I zaklinjao se u sebi da neće biti odsudnu bitku s Rađivilom. „Biće opsada“, — mislio je „a to uvek traje dugo. A mogu se pokušati i pregovori, a za to vreme će stići Sapjeha.“ U slučaju da ne stigne, Zagloba odluči da u svemu sluša pana Jana Skšetuskog, jer se sećao koliko je visoko knez Jeremija cenio toga oficira i njegove vojničke sposobnosti. — Ti, Mihale, — govorio je Volodijovskome — samo si za napad stvoren, ili te čovek može poslati i sa izvidnicom, pa i povećom, jer umeš da se snađeš i da napadneš na neprijatelja kao vuk na ovce; ali da ti dadu da komanduješ celom vojskom, ne, ne, prodavnicu pameti nećeš otvoriti, jer je nemaš za prodaju, a Jan je regimentarska glava i, kad bi mene nestalo, on bi me jedino mogao zameniti. Međutim, dolazile su različite vesti: jednom je javljeno da Rađivil ide preko elektorove Pruske, drugi put da je potukao Hovanjskoga i zauzeo Grodno i da odatle ide s velikom vojskom; ali je bilo i takvih koji su tvrdili da to nije Rađivil potukao Hovanjskoga, nego Sapjeha uz pripomoć kneza Mihala Rađivila. No izvidnice nisu donosile nikakvih pouzdanih vesti, sem da je pod Volkovisk došao odred Zoltarenjkovih ljudi, oko dve hiljade, i ugrožava grad. Cela je okolina već bila u ognju. Sutradan posle izvidnica počeše da pristižu i begunci, koji potvrdiše vest, javljajući uz to da su građani poslali izaslanike Hovanjskom i Zoltarenjku s molbom da se poštedi varoš, na što su dobili od Hovanjskoga odgovor da je to samovoljna družina koja nema nikakve veze sa njegovom vojskom. A Zoltarenjko je dao građanima savet da se otkupe, no oni, kao siromašni ljudi, posle skorašnjega požara i nekoliko pljačkanja, nisu imali čime. Molili su, stoga, za milost pana regimentara da im on pohita u pomoć, dokle se vode pregovori o otkupu, jer docnije neće imati vremena. Pan Zagloba odabra hiljadu i po dobrih ljudi, među njima i laudanski steg, pa pozva Volodijovskoga i reče mu: — No, pane Mihale, vreme je da pokažeš šta znaš! Otići ćeš Volkovisku i uništiti one razbojnike što prete neutvrđenom gradu. Nije ti prvina takav pohod, i držim da smatraš za počast što tebi poveravam taj zadatak. Pa se onda obrte ostalim pukovnicima:

— Ja moram da ostanem u logoru, jer je sva odgovornost na meni, to je jedno, a drugo, ne pristoji mome kode na razbojnike. Neka samo velikom ratu pokazati ko je bolji, da li pan hetman ili pan regimentar... Volodijovski ode rado, jer mu je u logoru bilo dosadno i čeznuo je za bojem. A i određeni su stegovi išli radosno, s pesmom; a regimentar je stojao na konju, na bedemu, i blagosiljao ih znakom krsta. Bilo ih je koji su se i čudili što pan Zagloba ispraća ovaj odred ovako svečano, ali se on sećao da su i Žulkjevski i drugi hetmani imali običaj da ispraćaju stegove pri polasku u boj — uostalom, voleo je da čini sve svečano, jer mu je to dizalo ugled kod vojnika. No tek što se stegovi izgubiše u daljini, a on već postade uznemiren. — Jane, — reče — a kako bi bilo da pošaljemo Volodijovskom još malo ljudi? — Ostavite se toga — odgovori Skšetuski. — Volodijovskom je ići na takve pohode kao pojesti tanjir kajgane. Bože moj, ta on celoga veka ništa drugo nije ni radio. — Jeste, ali ako ga napadne pregolema sila?... Nec Hercules contra plures...1 — Šta ima da se govori o onakvom ratniku! Oceniće on sve dobro, pre no što udari, i ako je tamo suviše velika sila, otkinuće što bude mogao i vratiće se, ili će sam zatražiti pomoć. Možete vi, oče, spavati mirno. — Aha! Znao sam ja koga šaljem! Nego ti kažem da mi je taj pan Mihal morao nešto dati, toliko sam slab prema njemu. Sem pokojnoga pana Podbipjente i tebe, nikoga toliko nisam voleo... Ne može biti drukčije, morao mi je onaj švrća nešto dati. Prošla su tri dana. U logor je neprestano donošena hrana, a i dobrovoljci su pristizali, ali o panu Mihalu ni traga ni glasa. Nemir pana Zaglobe je rastao te, i pored toga što mu je Skšetuski govorio da Volodijovski ni na koji način nije mogao da se već vrati iz Volkoviska, posla sto Kmićicovih lakih konjanika po vesti. Ali izvidnica ode, i opet prođoše dva dana bez vesti. Tek sedmoga dana, u sivi magloviti sumrak, momci poslati po hranu u Borovnjike vratiše se vrlo žurno natrag u logor, s izveštajem da su videli neku vojsku koja je izlazila iz šuma iza Borovnjika. — Pan Mihal! — uzviknu radosno Zagloba. 1

Ni Herkul ne može ništa protiv mnogih...

Ali su momci poricali. Nisu im otišli u sretanje baš zato što su videli neke nepoznate zastave, kakvih nije bilo u vojsci pana Volodijovskoga. A uz to je sila bila veća. Momci, kao momci, nisu umeli da joj kažu tačan broj; jedni su govorili da ih ima oko tri hiljade, drugi pet, pa i više. — Uzeću dvadeset konjanika, pa im idem u susret — reče pan Ljipnjicki. Ode. Prođe sat i dva, pa najzad javiše da se primiče ne izvidnica, nego čitava velika vojska. I ne zna se zašto, po logoru najednom puče glas: — Ide Rađivil! Taj glas, kao električna varnica, potrese i uzbuni ceo logor. Vojnici ispadoše na opkope, neki su bili uplašeni; nije se stajalo u potrebnom redu; jedina je Oskjerkina pešadija zauzela određeno mesto. Međutim kod dobrovoljaca nasta u prvi mah prestravljenost. Od usta do usta širile su se najrazličitije vesti. „Rađivil je potukao do noge Volodijovskoga i onu drugu Kmićicovu izvidnicu“ — govorili su jedni. „Ni svedok poraza nije utekao“ — govorili su drugi. „I evo sad pan Ljipnjicki kao da je u zemlju propao.“ — „Gde je regimentar? Gde je regimentar?“ Utom dotrčaše pukovnici i počeše da zavode red, i kako je, osim malo dobrovoljaca, ostalo bio sve sam stari vojnik, odmah se urediše, čekajući šta će da bude. Pan Zagloba, kad je čuo uzvik: „Ide Rađivil!“ — zbuni se veoma; ali u prvi mah ne htede da veruje. Šta bi onda bilo od Volodijovskog? Zar bi pustio da ga tako opkole da nijedan čovek ne umakne s izveštajem? Pa ona druga izvidnica? Pa pan Ljipnjicki? „Nemogućno!“ — ponavljao je u sebi pan Zagloba, brišući čelo koje mu se strašno znojilo. „Taj zmaj, taj ubica, taj đavo da već stigne iz Kjejdana? Zar već dolazi poslednji čas?“ Međutim se sa svih strana sve mnogobrojniji glasovi vikali: „Rađivil! Rađivil!“ Pan Zagloba prestade da sumnja. Skoči i upade u stan Skšetuskoga. — Jane, spasavaj! Sad je vreme! — Šta se desilo? — upita Skšetuski. — Rađivil ide! Sve ostavljam tebi, jer je o tebi knez Jeremija govorio da si rođeni vojskovođa. Ja ću nadgledati, ali ti savetuj i vodi! — To ne može biti Rađivil — reče Skšetuski. — A odakle vojska dolazi? — Od Volkoviska. Vele da su opkolili Volodijovskoga i onu drugu izvidnicu, što sam tu skoro poslao.

— Volodijovski bi se pustio da ga opkole? Onda ga vi, oče, ne poznajete. To se on vraća, niko drugi. — Kad vele da je sila strašna. — Hvala Bogu! Onda je pan Sapjeha. — Zaboga, šta govoriš? Ta javili bi, Ljipnjicki im je otišao u susret. — Baš to je dokaz da ne ide Rađivil. Poznali su ko je, pridružili im se, pa se sad vraćaju zajedno. Hajdemo! Hajdemo! — Odmah sam to rekao! — kliče Zagloba. — Svi su se zabrinuli, a ja sam pomislio: nemogućno! Odmah sam to pomislio! Hajdemo! Živo, Jane, živo! A oni se zbunili... ha! Obojica izađoše žurno i, popevši se na opkope, na kojima je već stajala vojska, počeše da idu uzduž; Zaglobino je lice bilo veselo, zastajao je svaki čas i vikao da ga svi čuju: — Panovi braćo! Imamo goste! Nemojte se plašiti! Ako je to Rađivil, onda ću mu ja pokazati kud se vraća u Kjejdane! — Pokazaćemo mu! — vikala je vojska. — Zapalite vatre na opkopima! Nećemo da se krijemo, neka nas vide, spremni smo! Zapalite vatre! Odmah naneše drva i četvrt časa docnije zapali se ceo logor, te se nebo zarušene kao od večernje svetlosti. Vojnici su, obrćući se od svetlosti, gledali u pomračinu ka Bobrovnjikama. Neki su vikali da već čuju škripu i topot. Utom se u pomračini razleže izdaleka pucnjava mušketa. Pan Zagloba zgrabi Skšetuskoga za skut. — Počinju paljbu! — reče uznemireno. — U pozdrav! — odgovori Skšetuski. Posle paljbe čuše se radosni usklici. Nije se moglo duže sumnjati; minut docnije dopade na penom pokrivenim konjima nekoliko konjanika, vičući: — Pan Sapjeha! Pan vojvoda vitepski! Samo što to čuše vojnici, kao nabujala reka jurnuše sa opkopa i potrčaše u susret, vičući tako da bi neko, čujući izdaleka ove glasove, mogao pomisliti da je to vriska stanovništva neke varoši koje kolju. Zagloba, pojahavši konja, izjaha takođe na čelu pukovnika pred opkope, okićen svima znacima svoga dostojanstva: pod tugom, sa bulavom i čapljinim perom za kalpakom. Malo posle ujaha pan vojvoda vitepski u osvetljeni krug, na čelu svojih oficira, imajući i pana Volodijovskoga uza se. Bio je to čovek u zrelim godinama, srednjeg rasta, lica ne lepa, ali razumna i dobroćudna. Brkovi su mu već bili sedi, ravno podsečeni nad gornjom usnom, i tako

isto seda bradica, što ga je činilo nalik na stranca, iako se oblačio poljski. Ma koliko da je bio proslavljen vojničkim delima, ličio je više na državnika no na ratnika; oni što su ga bliže poznavali govorili su takođe da je u liku pana vojvode zastupljena više Minerva1 no Mars.2 No i pored Minerve i Marsa, ovo lice imalo je u ovo vreme još ređi ukras, to jest poštenje koje mu se, potičući iz duše, ogledalo u očima, kao sunčeva svetlost u vodi. Na prvi pogled poznadoše da je to čovek čestit i pravičan. — Mi smo vas čekali kao oca! — vikali su vojnici. — Ipak je došao naš vođ — govorili su tronuto drugi. — Vivat! Vivat!3 Pan Zagloba mu poteče u susret na čelu pukovnika, a on ustavi konja i stade da pozdravlja kalpakom od risovine. — Svetli vojvodo! — poče Zagloba. — Kada bih starodrevnih Rimljana, pa i samoga Cicerona ili, idući dublje u starinu, onoga slavnoga Atinjanina Demostena imao rečitost, ipak ne bih umeo iskazati onu radost koja je ispunila srca naša pri pogledu na vašu svetlu ličnost. Raduje se u srcima našim cela Poljska, pozdravljajući najmudrijega senatora i najboljega sina, tim većom radošću što je ona neočekivana. Evo stajali smo na ovim opkopima pod oružjem spremni, ne da pozdravljamo, no da se borimo... Ne da slušamo radosne usklike, nego bronzane gromove... Ne da prolivamo suze, nego krv svoju!... Kad je, dakle, stojezična fama raznela da to dolazi branilac otadžbine a ne izdajnik, vojvoda vitepski a ne veliki hetman litvanski, Sapjeha a ne Rađivil... No se panu Sapjehu očevidno žurilo da uđe u logor, jer najednom mahnu rukom s dobrodušnom, iako gospodskom nemarnošću, pa reče: — Ide i Rađivil. Kroz dva dana evo ga već ovde. Pan Zagloba se zbuni, jedno što mu se prekinuo nit misli, i drugo, šta je glas o Rađivilovu dolasku učinio veliki utisak. Stoga postoja malo pred panom Sapjehom, ne znajući šta dalje da govori, ali se brzo pribra i, izvadivši brzo bulavu iza pasa, reče svečano, sećajući se šta je bilo u Zbaražu: — Mene je vojska učinila svojim vođom, ali ja predajem ovaj znak u

Boginja mudrosti. Bog rata. 3 Živeo! Živeo! 1 2

dostojnije ruke, da bi mlađima dao primer kako se pro publico bono1 najviših počasti odriče. Vojnici stadoše da kliču, ali se pan Sapjeha samo osmehnu i reče: — Pane brate, samo da vas Rađivil ne nabedi da bulavu dajete iz straha od njega. On bi to voleo! — Poznaje on mene, — odgovori Zagloba — i neće pomisliti da sam se uplašio, jer sam ga ja prvi u Kjejdanima napao i ostale Povukao primerom. — Kad je tako, onda vodite u logor — reče Sapjeha. — Pričao mi je uz put Volodijovski da ste odličan domaćin i da se kod vas ima šta jesti, a mi smo umorni i gladni. Pa onda pođe napred, a za njim i ostali, te uđoše u logor usred neizmerne radosti. Pan Zagloba se seti kako o panu Sapjehi pričaju da voli gozbe i čaše, pa odluči da dostojno proslavi dan njegova dolaska. I doista, priredi tako veličanstvenu gozbu, kakve dotle u logoru nije bilo. Svi su jeli i pili. Pri čaši je pan Volodijovski .pričao šta je bilo pod Volkoviskom, kako ga je iznenada opkolila mnogo veća vojska, koju je izdajnik Zoltarenjko poslao u pomoć, kako je već bilo teško, kad je dolazak pana Sapjehe najednom izmenio očajnu odbranu u najveću pobedu. — Dali smo im takav pro memoria2 — govorio je — da se više neće pomoliti iz logora. Zatim razgovor pređe na Rađivila. Vojvoda vitepski je imao vrlo sveže vesti i znao je od poverljivih ljudi o svemu što se desilo u Kjejdanima. Pričao je, dakle, da je litvanski hetman poslao švedskom kralju nekakvoga Kmićica s pismom i s molbom da zajednički udare s dve strane na Podljasje. — Čudo mi je to nad čudima! — uzviknu Zagloba. — Jer da nije toga Kmićica, mi se još ne bismo skupili u gomilu i Rađivil nas je, da je naišao, mogao pojesti jednoga po jednoga, kao sjedljecke đevreke. — Pričao mi je sve to pan Volodijovski — odgovori Sapjeha — i ja iz toga izvodim da vas on mora osobito voleti. Šteta što nije uz otadžbinu. Ali takvi ljudi, koji vide samo sebe, nikome dobro ne služe i gotovi su svakoga da izdaju, kao u ovom slučaju Kmićic Rađivila. — Samo među nama nema izdajica, i svi smo gotovi da do smrti budemo uz vas — reče Žeromski. 1 2

Za opšte dobro. Spomen.

— Verujem da su ovde sve sami čestiti vojnici, — odgovori vojvoda — i nisam ni pomislio da ću ovde naći ovakav red i bogatstvo, a za to moram biti zahvalan panu Zaglobi. Pan Zagloba pocrvene od zadovoljstva, jer mu se nekako dotle činilo, iako se vojvoda ponaša prema njemu ljubazno, da se ipak ne ophodi s onakvim priznanjem kako bi bivši regimentar želeo. Stade, dakle, da priča kako je upravljao, šta je uradio, šta je sve skupio, kako je topove doneo i pešadiju obrazovao, najzad koliko je morao da vodi opširnu prepisku. I ne bez hvalisavosti ispriča o pismima izgnanom kralju, Hovanjskom i elektoru. — Posle moga pisma mora se elektor jasno izjasniti uz nas ili protiv nas — reče ponosito. No je vitepski vojvoda bio veseljak, a možda se malo i napio, pa pogladi brkove, osmehnu se zajedljivo i reče: — Pane brate, a nemačkom caru niste pisali? — Nisam! — reče u čudu Zagloba. — To je šteta, — reče vojvoda — govorio bi ravan s ravnim. Pukovnici prsnuše u grohotan smeh, ali pan Zagloba odmah pokaza da je pan vojvoda, ako je hteo biti kosa, u njemu naišao na kamen. — Svetli pane, — reče — elektoru mogu da pišem, jer sam i ja, kao vlastelin, elektor, i nije davno bilo kako sam davao glas za Jana Kazimira. — To ste dobro izveli — odgovori vojvoda vitepski. — Ali sa onakvom veličinom kao što je car ne dopisujem se — nastavi Zagloba — da na mene ne bi primenili jednu izreku koju sam čuo u Litvi... — A kakva je to izreka? — „Kad je neko lude glave, iz Vitepska mora da je!“ — odgovori nezbunjeni Zagloba. Čuvši ovo, pukovnici se uplašiše, ali se vojvoda vitepski zanese i uhvati za trbuh od smeha. — E divno mi je vratio!... dete da vas zagrlim!... Kad budem hteo da se brijem, onda ću pozajmiti vaš jezik! Gozba se produži do neko doba noći; prekide je tek dolazak neke vlastele od Tikoćina koja doneše vest da Rađivilove izvidnice dolaze već do te varoši.

VII

Rađivil

bi odavno udario na Podljasje da ga razni uzroci nisu zadržavali u Kjejdanima. Prvo, čekao je švedsku pomoć, sa kojom je Magnus de la Gardi hotimice odugovlačio. Iako je švedski general bio po krvi rođak samome kralju, ipak ni poreklom, ni ugledom, ni krvnim vezama nije mogao da se ravna sa tim litvanskim velikašem; a što se tiče bogatstva, iako u ovaj mah Rađivilova riznica nije imala gotovine, ipak bi polovinu kneževih dobara mogli podeliti svi švedski generali i opet smatrati da su bogati. Stoga, kad je po sili prilika ispalo te se Rađivil našao u zavisnosti od Magnusa, nije general umeo sebi da odrekne to zadovoljstvo da ovome velikašu ne pokaže tu zavisnost i svoju nadmoćnost. A Rađivilu nije trebalo pomoći da potuče konfederate, jer je za to imao i svoje vojske dovoljno, ali su mu Šveđani trebali iz onih razloga koje je Kmićic naveo u pismu panu Volodijovskom. Od Podljasja su Rađivila odvajale čete Hovanjskoga, koje su mogle da mu prepreče put; a kad bi Rađivil išao sa švedskom vojskom, onda bi svaki neprijateljski korak od strane Hovanjskoga morao biti smatran kao izazivanje Karola Gustava. Rađivil je u duši hteo to, stoga je nestrpljivo očekivao da dođe makar jedan švedski steg i, ljuteći se na Magnusa, često je govorio svojim dvoranima: — Pre nekoliko godina smatrao bi za čast kad bi od mene dobio pismo, i potomcima bi ga testamentom ostavio, a sad se ponaša kao starešina! Na to jedan vlastelin, zajedalo i nebojša poznat u svoj okolini, usudi se jednom da mu odgovori: — To je po onoj izreci, svetli kneže: kako ko seje, tako i žanje. Rađivil je planuo gnevom i naredio da ga zatvore u kulu; ali ga je drugi dan pustio i obdario zlatnim pucetom, jer se o vlastelinu govorilo da ima gotovine, a knez je hteo da od njega pozajmi novaca. Vlastelin je puce primio, ali novaca nije dao.

Najzad dođe švedska pomoć od osam stotina konjanika teške konjice; trista pešaka i sto lakih konjanika poslao je Magnus pravo u tikoćinski zamak, hoteći za svaki slučaj da u njemu ima svoju posadu. Vojska Hovaljskoga je propustila ove ljude, ne čineći im nikakve smetnje, i oni su srećno stigli u Tikoćin, jer se to događalo onda kad su još konfederatski stegovi bili rastureni po celom Podljasju i bavili se jedino pljačkanjem Rađivilovih dobara. Očekivalo se da će knez, dobivši željenu pomoć, krenuti odmah; ali je on još odugovlačio. Razlog za to bile su vesti iz Podljasja o neradu u toj vojvodini, o nedostatku jedinstva među konfederatima i nesporazumima između Kotovskog, Lipnjickog i Jakuba Kmićica. — Treba im dati vremena — govorio je knez — da se počupaju. Poješće se oni sami, i te će vojske nestati bez rata, a mi ćemo za to vreme udariti na Hovanjskoga. Ali najednom stadoše dolaziti suprotne vesti; pukovnici se ne samo nisu potukli među sobom, no su se skupili u jednu gomilu pod Bjalistokom. Knez je lupao glavu šta je moglo biti povod ovakve promene. Najzad ime Zaglobe, kao regimentara, dođe do kneževih ušiju. Javiše i o obrazovanju utvrđenog logora, o snabdevanju vojske, o topovima koje je u Bjalistoku iskopao Zagloba, o rašćenju konfederatske snage i dobrovoljcima koji su dolazili sa strane. Knez Januš pade u takvu jarost da Ganhof, neustrašiv ratnik, nije smeo dan i noć da mu priđe. Najzad bi data zapovest stegovima da se spremaju na put. Za dan je cela divizija bila spremna; jedan puk nemačke pešadije, dva škotske, jedan litvanske; pan Korf je vodio artiljeriju; Ganhof je uzeo komandu nad konjicom. Sem Harlampovih dragona i švedskih rajtara bila je laka konjica Njevjarovskoga i teška kneževa konjica, u kojoj je namesnik bio Sljizenj. To je bila znatna sila i sastavljena od samih veterana. Sa ovolikom je vojskom knez, za vreme prvih ratova sa Hmjeljnjickim, odneo one pobede koje su mu ime okitile besmrtnom slavom; sa istom tolikom vojskom potukao je Turke, Nebabu, potukao do noge kod Lojova vojsku od nekoliko desetina hiljada preslavnoga Kšečovskoga, uništio Mozir, Turov, uzeo jurišem Kijev i tako pritesnio u stepama Hmjeljnjickoga da je ovaj morao tražiti spasa u pregovorima. Ali je zvezda ovoga silnoga ratnika očevidno zalazila, jer ni sam nije imao dobrih slutnji. Pogledao je u budućnost i nije video ništa jasno. Otići će u Podljasje, razneće na konjskim kopitama buntovnike, narediće da se odere mrski Zagloba — pa šta će dobiti? Šta će posle? Kakva će nastati promena udesa? Hoće li onda udariti na Hovnjaskoga, osvetiti cibihovski poraz i okititi glavu novim lovorom? Knez je govorio tako, ali

je sumnjao, jer su se upravo počeli pronositi glasovi da će severne vojske, bojeći se rašćenja švedske snage, prestati da ratuju, a možda će čak zaključiti savez sa Janom Kazimirom. Sapjeha ih je još štrpkao i tukao gde je mogao, ali je u isto vreme i pregovarao s njima. Te iste namere imao je i pan Gosjevski. A u slučaju odstupanja Hovanjskoga zatvorilo bi se i to polje rada, nestalo bi za Rađivila poslednje prilike da pokaže svoju snagu; a kada bi još Jan Kazimir uspeo da sklopi savez i gurne na Šveđane dotadašnje neprijatelje, onda bi se sreća mogla okrenuti na njegovu stranu, protiv Šveđana, a tim samim protiv Rađivila. Iz Poljske su, doduše, stizale knezu najbolje vesti. Uspeh Šveđana premašio je sva očekivanja. Vojvodine su se predavale jedna za drugom; u Velikopoljskoj su vladali kao u Švedskoj, u Varšavi je upravljao Rađejovski; Malopoljska nije davala otpora; Krakov je imao da padne svakog časa; kralj, napušten od vojske i vlastele, sa slomljenim u srcu poverenjem u svoj narod, pobegao je u Šleziju, i sam se Karol Gustav čudio kako je lako uništio ovu silu, koja je do sada uvek pobeđivala u ratovima sa Švedskom. No je baš u ovoj lakoći Rađivil video opasnost za sebe, jer je slutio da, zaslepljeni uspehom, Šveđani neće voditi o njemu računa, neće se osvrtati na njega, osobito kad se nije pokazao onako silan i moćan u Litvi, kako su svi mislili, ne izuzimajući ni njega samoga. Hoće li mu onda švedski kralj dati Litvu, ili bar Belu Rusiju? Zar neće više voleti da nekim istočnim okrajkom Poljske umiri večno gladnog suseda da bi imao odrešene ruke u ostaloj ? To su bila* pitanja koja su neprestano mučila dušu kneza Januša. Dane i noći provodio je u nemiru. Podozrevao je da se ni Magnus de la Gardi ne bi smeo ponašati prema njemu ovako oholo, skoro prezrivo, kad se ne bi nadao da će kralj odobriti takvo postupanje, ili još gore, kad ne bi imao već gotovih uputstava. „Dokle stojim na čelu nekoliko hiljada ljudi“ — mislio je Rađivil „dotle će još voditi računa o meni, ali kad mi nestane novaca i kad se najamnički pukovi razbegnu — šta će biti?“ A upravo prihod od ogromnih dobara nije došao; jedan veliki broj tih dobara, rasturen po celoj Litvi i čak do kijevskoga Poljesja, ležao je upropašćen, a podljaska su potpuno opljačkali konfederati. Ponekad se knezu činilo da pada u propast. Od svih njegovih poslova i zavera moglo mu je ostati jedino ime izdajnika — ništa više. Strašila ga je još i druga mora — mora smrti. Skoro svake noći pojavljivala se ona pred zavesama i mahala mu rukom, kao da veli:

„Hajde u tamu, na drugu stranu neznane reke...“ Kad bi stao na vrhunac slave, kad bi ovu tako strasno žuđenu krunu mogao, ma za jedan dan, ma za jedan čas da metne na glavu, primio bi ovu strašnu, nemu utvaru smela pogleda... Ali umreti i ostaviti posle sebe sramotu i ljudsko preziranje, izgledalo je ovome velikašu, kao sam đavo oholome, pakao za života. Stoga se često, kad je bio sam, ili sa svojim astrologom kome je potpuno verovao, hvatao za glavu i govorio prigušenim glasom: — Gorim! Gorim! Gorim! U takvim prilikama spremao se za pohod u Podljasje, kad mu na dan pre polaska javiše da knez Boguslav dolazi iz Tauroga. Na sam glas o tome knez Januš, pre no što i vide brata, kao da ožive, jer je ovaj Boguslav donosio sa sobom mladost, slepu veru u budućnost. U njemu se imala nastaviti Biržanska grana, za njega je samo još knez Januš radio. Saznavši da dolazi, hteo je da mu ide u sretanje, no kako običaj nije dopuštao izlaziti pred mlađega, on posla po njega pozlaćena kola i ceo steg Njevjarovskoga radi pratnje, a sa šančeva koje je načinio Kmićic i sa samoga gradića naredi da se puca iz merzera, kao da dočekuje kralja. Kad braća, posle ceremonijalnog pozdrava, ostaše najzad nasamo, Januš zagrli Boguslava, pa stade da govori uzbuđeno: — Odmah mi se mladost vratila!... Odmah mi se i zdravlje vratilo! No knez Boguslav ga pažljivo pogleda i reče: — Šta je vama, kneže? — Nemojmo da se knezamo kad nas niko ne čuje... Šta mi je? Bolest me nagriza, dok ne padnem kao trulo drvo... Nego ostavimo to! Kako su moja žena i Mariška? — Otišle su iz Tauroga u Tiljžu. Zdrave su obe, a Mape je kao ružin pupoljak; divna pe to biti ruža kad procveta... Ma foi!1 Lepše noge u svetu niko nema, a kosa joj pada do same zemlje... — Toliko ti se učinila lepa? To je dobro. Bog te je nadahnuo te si svratio ovamo. Bolje mi je kad te vidim!... Nego šta mi de publicis2 donosiš?... Šta radi elektor? — Znaš da je sklopio ugovor sa pruskim gradovima? — Znam. — Samo što mu mnogo ne veruju. Gdanjsk nije hteo da primi 1 2

Vere mi! O javnim poslovima.

njegovu posadu... Imaju Nemci dobar nos. — I to znam. A nisi mu pisao? Šta misli o nama? — O nama?... — reče rasejano Boguslav. Pa stade da razgleda po sobi, zatim ustade; knez Januš je mislio da nešto traži, ali on pritrča ogledalu, koje je bilo u kutu, i nakrenuvši ga zgodno, stade da prevlači prstom desne ruke po celom licu, najzad reče: — Koža mi je na putu malo ispucala, ali će do sutra to proći... Šta elektor o nama misli? Ništa... Pisao mi je da nas neće zaboraviti. — Kako to, neće zaboraviti? — Imam pismo, pokazaću ti ga... Piše, ma šta se desilo, on nas neće zaboraviti... A ja mu verujem, jer mu i njegova korist tako nalaže. Elektor mari za Poljsku koliko i ja za staru vlasulju, i rado bi je dao Šveđanima, samo da se on dočepa Pruske; ali švedska moć počinje da ga uznemirava, pa je rad da za budućnost ima gotovoga saveznika, a imaće ga ako ti sedneš na litvanski presto. — Da hoće tako da bude!... Ne želim ja taj presto radi sebe! — Možda se u početku neće moći dobiti cela Litva, ali će se dobiti najmanje Bela Rusija i Žmuđ. — A Šveđani? — Šveđani će takođe voleti da ih mi pregradimo od istoka. — Balsam mi ulivaš... — Balsam! Aha!... Jedan čarobnik u Taurogama hteo je da mi proda balsam, o kome je govorio da će onaj ko se njime namaže biti obezbeđen od sablje, mača i koplja. Odmah sam naredio da ga namažu pa da ga sluga udari kopljem, i zamisli samo... skroz ga probilo!... I knez Boguslav stade da se smeje, pokazujući pritom zube, bele kao slonova kost. Ali Janušu se nije svideo ovaj razgovor, te opet poče de publicis. Poslao sam pisma švedskom kralju i mnogim drugim velikašima — reče. — Morao si i ti dobiti pismo preko Kmićica. — Čekaj-der! Ja sam zbog toga donekle i došao. Šta ti misliš o Kmićicu? — To je vatra, usijana glava, opasan čovek koji ne može da trpi ćem, ali je on jedan od onih retkih ljudi koji nam služe s dobrom verom. — Zacelo, — odgovori Boguslav — mene umalo nije uslužio nebeskom krunom. — Kako to? — upita uznemireno Januš. — Kažu, pane brate, da te spopadne gušenje čim se žuč u tebi pokrene. Obećaj mi da ćeš strpljivo i mirno slušati, pa ću ti ja ispričati o tvome Kmićicu nešto po čemu ćeš ga poznati bolje no što si ga dosad

poznavao. — Dobro, biću strpljiv, samo pričaj. — Čudo me je izvuklo iz ruku toga suštog đavola — odgovori knez Boguslav. I stade da priča o događaju u Piljviškama. Nije manje čudo bilo što knez Januš ne dobi napad sipnje, ali se, mesto toga, moglo misliti da će ga kaplja udariti. Sav se tresao, škripao zubima, zatvarao oči prstima, najposle poče da viče promuklo. — Tako li je?... Dobro!... Samo je zaboravio da je njegova kopiljuša u mojim rukama. — Savladaj se, tako ti Boga, i slušaj dalje! — odgovori Boguslav. — Pokazao sam se, dakle, prema njemu viteški, i ako ovaj događaj ne budem zapisao u dnevnik, niti se njime budem hvalio, biće samo od stida što me je onaj prostak prevario kao neko detence, mene, o kome je Mazaren govorio da mi u spletkama i veštini nema ravna na celom francuskom dvoru. Nego da ostavimo to... Držao sam iznajpre da sam toga tvoga Kmićica ubio, ali sad imam u ruci dokaz da se izvukao. — Ne mari, naći ćemo ga! Iskopaćemo ga makar iz zemlje!... A dotle ću mu ja ovde zadati bolniji udarac, no kad bih ga živa odrao. — Nikakva mu udarca nećeš zadati, samo ćeš naškoditi svome zdravlju. Slušaj! Idući ovamo primetio sam jednoga konjanika na šarenom konju, koji je stalno išao blizu mojih karuca. Primetio sam ga baš stoga što je konj bio šaren i naposletku sam naredio da ga zovnu. Kuda ideš? — U Kjejdane. — Šta nosiš? — Pismo knezu vojvodi. — Naredio sam da mi preda to pismo i, kako među nama nema tajni, pročitao sam ga... Evo! Pa pruži knezu Janušu Kmićicovo pismo, koje je ovaj pisao u šumi kad je polazio sa Kjemljičima na put. Knez ga prelete očima, zgužva besno i stade da viče: — Istina je! Tako mi Boga, istina! On ima moja pisma, a u njima ima stvari koje bi i švedskoga kralja ne samo navele na sumnju, nego bi za njega mogle biti smrtna uvreda... Tu ga spopade štucanje i očekivani napad naiđe. Usta su mu se široko otvorila i brzo hvatala vazduh, ruke su kidale odelo pod grlom. Knez Boguslav, videvši to, pljesnu u dlanove, i kad posluga dotrča, reče: Spasavajte kneza, a kad se povrati, zamolite ga da dođe u moju sobu. Ja ću se dotle malo odmoriti. I ode. Dva sata kasnije Januš, krvavih i podnadulih očiju, i modra lica, kucnu na vrata Bogusavljeve sobe. Boguslav ga dočeka, ležeći u postelji,

s licem namazanim bademovim mlekom, koje je trebalo da koži da mekotu i sjaj. Bez vlasulje na glavi, bez rumenila na licu i sa nacrnjenim obrvama izgledao je mnogo stariji nego potpuno obučen, ali knez Januš ne obrati pažnje na to. — Ipak sam razmislio — reče — da Kmićic ne može objaviti ona pisma, jer kad bi to učinio, tim samim bi napisao smrtnu presudu za svoju devojku. Razumeo je on dobro da me samo tako ima u rukama, ali ni ja ne mogu da se osvetim, i to me jede, kao da nosim be sna psa u grudima. — Ta pisma u svakom slučaju treba povratiti — reče Boguslav. — Ali guo modo?1 — Moraš mu poslati nekog veštog čoveka; neka ide, neka se sa njim sprijatelji i u zgodnoj prilici uzme pisma a njega udari nožem. Treba obećati veliku nagradu... — Ko će se ovde toga primiti? — Da je to u Parizu, ili u Nemačkoj, za dan bih našao stotinu dobrovoljaca, ali u ovoj zemlji čak ni te robe nema dovoljno... — A treba da bude naš čovek, jer će se stranca čuvati. — Onda ostavi to meni, ja ću možda naći nekoga u Pruskoj. — Hej, da ga nešto živa uhvate i predadu meni u ruke! Platio bih mu sve ujedno. Kažem ti, njegove drskosti su prelazile svaku meru. Zato sam ga i poslao, jer je i mene napadao, jer mi je za svaku sitnicu skakao u oči, kao mačak, jer mi je naturao svoju volju u svačemu... Više od sto puta već sam imao u ustima naredbu da ga streljaju... Ali nisam mogao, nisam mogao... — Reci mi je li on zaista naš rođak? — Zaista je rođak Kiškov, a preko njih i naš. — To je pravi đavo... i veoma opasan protivnik. — On? Mogao si mu narediti da ode u Carigrad i svuče sultana sa prestola, ili da švedskom kralju iščupa bradu i donese u Kjejdane! Šta je sve on ovde za vreme rata počinio! — Vidi se i po njemu. A zakleo se da će nam se do smrti svetiti. Srećom je dobio od mene nauk da s nama nije lako. Priznaj da sam rađivilovski s njim postupao, i kad bi se kakav francuski kavaljer mogao pohvaliti sličnim delom, lagao bi povazdan o njemu, sem kad spava, jede i ljubi; jer oni, kad se skupe, lažu jedan drugoga tako da je i suncu sramota da sija... 1

Na koji način.

— Istina je da si ga pridavio, ali bih više voleo da se to nije desilo. — A ja bih više voleo da ti biraš bolje pomoćnike, koji imaju više poštovanja prema Rađivilima. — Ta pisma! Ta pisma! — Braća poćutaše jedan časak, pa onda Boguslav reče: — A kakva je to devojka? — Biljevičeva. — Biljevičeva ili Mjelješkova, svejedno. Ja ne pitam kako se zove, nego je li lepa. — Ja ne gledam na takve stvari, ali se zacelo ni poljska kraljica ne bi postidela onakve lepote. Poljska kraljica? Marija Ludvika? U vreme Sen-Mara možda je i bila lepa, ali sad psi laju kad je vide. Ako je tvoja Biljevičeva takva, onda je zadrži za sebe... Ali ako je zaista divna, onda mi je daj u Tauroge, pa ću ja s njom zajedno smisliti osvetu Kmićicu. Januš se promisli malo. — Ne dam ti je, — reče najzad — jer ćeš je ti silom uzeti, a onda će Kmićic objaviti pisma. — Ja da upotrebim silu prema jednoj vašoj devojci?... Bez hvale, imao sam ja posla s malo boljim od nje, pa ni jedne nisam silom uzimao... Jednom samo, ali to je bilo u Flandriji. Bila je glupa... zlatareva ćerka... Posle su naišli španski pešaci, te je to otišlo na njihov račun. — Ti ne znaš onu devojku... Iz čestite kuće, prava čestitost, bi rekao: kaluđerica. — Poznajemo se i sa kaluđericama... — A uz to nas ona mrzi, jer je rodoljub... Ona je Kmićica odvratila od nas... Nema takvih mnogo među našim ženskinjama... Pamet potpuno muška... i najvatrenija pristalica Jana Kazimira. — Onda ćemo mu umnožiti branioce... — Nemogućno, jer će Kmićic objaviti pisma... Moram je čuvati kao oči u glavi... do boljeg vremena. Posle ću je dati tebi ili tvojim dragonima, sve mi je jedno. — Dajem ti časnu reč da je neću primoravati, a reči koje privatno dajem uvek držim. U politici je drugo... Ta ja bih se stideo samoga sebe, kad ne bih sam mogao uspeti. — Nećeš uspeti. — Onda ću u najgorem slučaju dobiti šamar, a to od žene nije sramota... Ti ideš u Podljasje, pa šta ćeš s njom? Povesti je nećeš, ovde je

nećeš ostaviti, jer će doći Šveđani, a devojka treba da ostane comme otage1 uvek u našim rukama... Zar nije bolje da je odvedem u Tauroge... a Kmićicu ću poslati ne ubicu, nego izaslanika s pismom, u kome ću da napišem: daj pisma, daću ti devojku. — Tako je, — reče knez Januš — to je dobar način. — A ako mu je — nastavi Boguslav — vratim ne baš onakvu kakvu sam je uzeo, to će biti i početak osvete. — Ali dao si reč da nećeš upotrebiti silu? — Dao sam, i opet kažem da bi me bilo sramota... — Onda moraš uzeti i njenoga strica, rosjenjskoga mačonošu, koji ovde boravi sa njom. — Neću. Vlastelin sigurno nosi po vašem običaju slamu u čizmama, a ja to ne mogu da podnesem. — Ona neće hteti da ide sama. — To ćemo još videti. Pozovi ih večeras na večeru da je vidim i ocenim vredi li pažnje, a ja ću dotle smisliti nešto. Samo, tako ti Boga, ne govori joj ništa o Kmićicovom delu, jer bi ga to u njenim očima uzdiglo i utvrdilo u vernosti prema njemu. A za večerom ne poriči ništa, ma šta ja govorio. Videćeš moja sredstva i setićeš se sopstvene mladosti. Knez Januš odmahnu rukom i ode, a knez Boguslav podmetnu obe ruke pod glavu i poče da premišlja o sredstvima.

1

Kao talac.

VIII

Na

večeru, pored rosjenjskoga mačonoše sa Oljenkom, pozvaše i znatnije kjejdanske oficire i nekoliko dvorana kneza Boguslava. On sam dođe tako nagizdan i divan da su se oči za njim otimale. Vlasulja mu je bila u finim talasavim loknama: lice je, nežnošću boje, podsećalo na mleko i ružu; brčić je izgledao kao od svile, a oči zvezde. Bio je u crnom odelu, u kaftanu sašivenom od štofanih i kadifenih pola, sa rasečenim rukavima, koji su se zakopčavali duž ruke. Oko vrata je imao široku jaku od najlepših brabantskih čipaka, neocenjive vrednosti i takve iste narukvice. Zlatan lanac padao mu je na grudi, a preko desnoga ramena, duž celoga kaftana, išao je do levoga bedra kajas od špade, od holandske kože, ali tako posut dijamantima da je izgledao kao mlaz svetlosti. Tako isto se blistao od ditamanata i balčak od špade, a na pređicama od cipela blistala su dva najveća, velika kao lešnici. Cela pojava je izgledala ponosna, otmena i lepa. U jednoj ruci držao je maramicu od čipke, drugom je pridržavao šešir, po ondašnjem običaju obešen o balčak a ukrašen nakovrčenim crnim, neobičnim dugim, nojevim perima. Svi su, ne izuzimajući ni kneza Januša, gledali u njega s divljenjem i poštovanjem. Knezu vojvodi su padale na um mlade godine, kad je ovako isto sve na francuskom dvoru bacao u zasenak lepotom i bogatstvom. Te su godine bile već daleko; ali se sada hetmanu činilo da je ponovo oživeo u ovom sjajnom kavaljeru koji je nosio isto ime. Razveseli se, dakle, knez Januš i, prolazeći pored brata, dotače kažiprstom njegove grudi. — Sjaj bije od tebe, kao od meseca — reče. — Da se za Biljevičevu nisi tako nagizdao? — Mesecu je lako zavući se svuda — odgovori hvalisavo Boguslav. Pa onda stade da razgovara sa Ganhofom, uz koga je možda hotimice stao da bi se istakao, jer je Ganhof bio neobično ružan; lice mu je bilo mrko i nagrđeno boginjama, nos kao u kraguja, a brkovi

zaviljašeni; izgledao je kao duh mraka, a Boguslav pored njega kao duh svetlosti. Utom uđoše dame: gospođa Korfova i Oljenka. Boguslav baci na nju oštar pogled i, poklonivši se najpre gospođi Korfovoj, već je bio naslonio prste na usta da Biljevičevoj, po kavaljerskom običaju, pošalje poljubac, kad, opazivši njenu otmenu, a ponositu i ozbiljnu lepotu, u času promenu taktiku. Uze šešir u desnu ruku i, prišavši devojci, pokloni se tako nisko da se skoro previ nadvoje, lokne od vlasulje padoše mu s obe strane ramena, mač dobi horizontalan položaj, a on ostade tako, mašući navlaš šeširom i čisteći perima, u znak poštovanja, pod pred Oljenkom. Udvornije se ne bi mogao pokloniti ni pred francuskom kraljicom. Biljevičeva, koja je znala da je on došao, seti se odmah ko je pred njom, te uzevši vrhovima prstiju haljinu, pokloni mu se tako isto duboko. Svi su se divili njihovoj lepoti i udvornom ponašanju, vidnom po samome pozdravu, koje je bilo nepoznato u Kjejdanima, jer je kneginja Janušova, kao Vlahinja, više volela istočnjačku raskoš no udvornost, a kneginjica je bila još devojčica. Uto Boguslav diže glavu, zabaci lokne od vlasulje na pleća i, stružući nogama, priđe živo Oljenki; u isto vreme dobaci pažu šešir i uze nju za ruku. — Očima ne verujem... i valjda u snu vidim ovo što vidim, — govorio je, vodeći je stolu — ali recite mi, lepa boginjo, kakvim ste čudom sišli sa Olimpa u Kjejdane! — Iako sam prosta vlastelinka, ne boginja, — odgovori Oljenka — ipak nisam takva prostakuša da bih vaše reči smatrala za što drugo no za udvornost. — Da sam i najudvorniji, vaše bi vam ogledalo reklo više no ja. — Reklo bi ne više, nego iskrenije, — odgovori ona, zatvarajući usta po ondašnjoj modi. — Da u ovoj sobi ima bar jedno, odmah bih vas odveo pred njega... Ovako, ogledajte se u mojim očima, pa ćete videti nije li im divljenje iskreno. Ovde Boguslav nakrete glavu i pred Oljenkom sinuše njegove oči, krupne i crne kao kadifa, a slatke, pronicljive i vrele. Pod uticajem njihova žara devojčino se lice prevuče skerletnim rumenilom, spusti kapke i odmače se malo, jer oseti kako joj Boguslav pritište mišicu uza se. Tako stigoše stolu. On sede kraj nje i videlo se da ;e njena lepota zaista učinila neobičan utisak na njega. Očekivao je da će naći vlastelinku čilu kao košutu, nasmejanu i brbljivu kao sojka, i crvenu kao

makov cvet, a našao je ponositu devojku, u čijim se crnim obrvama gledala nesalomljiva volja, u očima razum i dostojanstvenost, u celom licu vedar detinjski mir, i uz to tako otmenu u celoj pojavi, tako dražesnu i divnu da bi na svakom kraljevskom dvoru mogla postati glavni predmet poštovanja i udvaranja prvih kavaljera u zemlji. Njena neiskazana lepota izazivala je divljenje i požudu; ali je ona ulivala u isto vreme i neko poštovanje, koje ih je suzbijalo, te je Boguslav i nehotice pomislio: „Suviše sam joj rano pritegao ruku... s ovakvom treba politikom, ne drskošću...“ No ipak odlučio je da zadobije njeno srce i osećao je divlju radost pri pomisli da će doći čas kad će mu se ova veličanstvena devojka i ova prečista lepota predati na milost i nemilost. Strašno Kmićicovo lice stajalo je kao smetnja tome snu, ali je za drskog mladića ono bilo jedan podstrek više. Pod uticajem ovih osećanja sav je sinuo, krv mu stade da vri kao u istočnjačkog ždrepca, sve mu sile oživeše neobično i svetlost je bila od njega kao od dijamanata. Za stolom nasta opšti razgovor, ili bolje pretvori se u opšti hor pohvala i laskanja Boguslavu, koje je sjajni kavaljer slušao s osmehom, bez prevelikog zadovoljstva, kao stvar običnu i svakidašnju. Prvo je govoreno o njegovim vojnim delima i megdanima. Imena pobeđenih kneževa, markiza, barona, sipana su kao iz rukava. I sam on je s vremena na vreme nemarno dobacio po jedno više. Slušaoci su se čudili, knez Januš zadovoljno gladio svoje duge brkove, najzad Ganhof reče: — Kad bogatstvo ili poreklo i ne bi bili smetnja, ipak ja ne bih želeo stati knezu na put, i samo mi je čudo kako se nalaze tako drski ljudi. — Šta ćete, pane Ganhofe! — reče knez. — Ima ljudi gvozdena lica i pogleda divlje mačke, čiji sam izgled zastrašuje, ali meni bog to nije dao... Od moga se lica neće uplašiti čak ni devojka. — Kao što se noćni leptir ne boji buktinje — odgovori, mazeći i kriveći se, gospođa Korfova — dokle na njoj ne sagori. Boguslav se nasmeja, a gospođa Korfova nastavi, ne prestajući da se krivi: — Vojnici više vole megdane, a mi žene rado bismo čule što i o vašim ljubavnim doživljajima, o kojima su nam čak ovamo dolazile vesti. — Neistinite, gospođo, neistinite... Sve je to u putu poraslo... Provodadžisali su mi, to je istina... Njeno veličanstvo francuska kraljica bila je tako ljubazna... — Kneginjicu de Rohan — upade Januš. — Drugu, de la Fors, — dodade Boguslav — no kako srcu ni sam

kralj ne može narediti da voli, a imanja, hvala bogu, ne moramo da tražimo u Francuskoj, od toga brašna nije moglo biti hleba... Devojke su bile dobre, zaista, i ne može se zamisliti koliko lepe, ali kod nas ima još i lepših... i ne bih morao iz ove sobe izlaziti, pa da nađem takve... Ovde baci dug pogled na Oljenku, koja, praveći se da ne čuje, poče da govori nešto rosjenjskom mačonoši, a gospođa Korfova opet uze reč: — Ima i ovde dosta lepih, samo ih nema koje bi vama, kneže, odgovarale bogatstvom i poreklom. — Dopustićete, gospo, da to poreknem, — odgovori živo Boguslav — jer, prvo, ja ne mislim da je poljska vlastelinka nešto niže od Rohana i Forsa, a drugo, nije Rađivilima prvina da se žene vlastelinkama, o čemu i istorija daje mnogobrojne primere. Uveravam vas i u to, da će ona vlastelinka, koja postane Rađivilova, i na samom francuskom dvoru imati prvenstvo nad tamošnjim kneginjama. — Pravi pan!... — šanu Oljenki rosjenjski mačonoša. — Ovako sam ja uvek mislio, — nastavi Boguslav — mada sam se ne jednom stideo za poljsku vlastelu, kad je sravnim sa inostranom, jer se tamo nigde ne bi desilo što se ovde desilo, da svi napuste svoga vladara, pa čak i da su gotovi da posegnu na njegov život. Francuski će plemić i najgore učiniti, ali svoga vladara neće izdati. Prisutni počeše u čudu da pogledaju jedan u drugoga i u kneza. Knez Januš se namršti i naježi, a Oljenka upre svoje plave oči s izrazom divljenja i zahvalnosti u Boguslavljevo lice. — Oprostite, kneže, — reče Boguslav, okrećući se Janušu, koji još ne stiže da se povrati — znam da vi niste mogli postupiti drukčije, da bi cela Litva propala da ste bili poslušali moj savet; ali ipak, poštujući vas kao starijega i voleći kao brata, neću prestati da se s vama prepirem za Jana Kazimira. Ovde smo svoji, te govorim što mislim: vladar kakav se ne može prežaliti, dobar, ljubazan, pobožan, a meni dvostruko drag! Ta ja sam ga prvi od Poljaka doveo kad su ga pustili iz francuskoga sužanjstva. Dete sam skoro bio onda, ali utoliko pre neću to nikad zaboraviti, i rado bih dao svoju krv da ga zaklonim bar od onih koji spremaju napad i na njegovu svetlu ličnost. Janušu, iako je već razumeo Boguslavljevu igru, ipak se ona učini suviše smela i preterano opasna za ovako sićušan cilj, te, ne krijući nezadovoljstvo, reče: — Zaboga, o kakvim to namerama protiv života našega bivšega kralja govorite, kneže? Ko to namerava? Gde se takvo čudovište moglo naći u poljskom narodu?... To se, tako mi Boga, od kako je sveta u Poljskoj nije desilo!

Boguslav obori glavu. — Nema više od mesec dana — reče tužno — kad sam iz Podljasja išao u Elektorsku Prusku, u Tauroge, dođe k meni jedan vlastelin... od čestite porodice... Taj vlastelin, ne znajući moja prava osećanja prema našem milostivom kralju, mislio je da sam mu i ja neprijatelj, kao i ostali. I on je, za znatnu nagradu, obećavao da ode u Šlesku, da uhvati Jana Kazimira i, živa ili mrtva, da ga preda Šveđanima... Svi zanemeše od užasa. — A kad sam ja ljutito i s gađenjem odbio taj predlog, — završi Boguslav — taj čovek, bez stida i srama, reče mi: „Idem Rađejovskome, on će kupiti i svaku funtu odmeriti zlatom...“ — Ja nisam prijatelj bivšem kralju, — reče Januš — ali, kad bi meni učinio takav predlog, naredio bih bez suda da ga postave uza zid i šest mušketara prema njemu. — U prvi mah i ja sam hteo tako da uradim, — odgovori Boguslav — ali je razgovor bio u četiri oka i ceo bi svet graknuo pa tiraniju i samovolju Rađivila! Poplašio sam ga samo da bi ga i Rađejovski i švedski kralj, pa čak i sam Hmjeljnjicki, za to kaznili smrću; ukratko, doveo sam toga zločinca dotle da se odrekao namere. — To nije ništa! Nije ga trebalo pustiti živa, jer je najmanje zaslužio kolac! — uzviknu Korf. Boguslav se naglo okrete Janušu: — I ja se nadam da ga kazna neće mimoići i prvi glasam da običnom smrću ne umre, a vi ga, kneže, jedini možete kazniti, jer je to vaš dvoranin i vaš pukovnik... — Zaboga! Moj dvoranin?... Moj pukovnik? Koji je to?... Ko?... Kazujte! — Zove se Kmićic! — reče Boguslav. — Kmićic?!... — rekoše svi, preneraženo. — To nije istina! — viknu iznenada Biljevičeva, ustavši sa stolice, a oči su joj sipale varnice i grudi se talasale. Nasta mrtva tišina. Jedni se još nisu povratili od strašne Bogusavljeve novosti, drugi se zapanjili zbog drskosti ove devojke, koja je smela mladome knezu reći u oči da laže; rosjenjski mačonoša poče da muca: „Oljenka! Oljenka!“ — a Boguslav napravi tužno lice, pa reče bez ljutine: — Ako vam je to rođak ili zaručnik, onda žalim što sam ovo kazao, ali ga izbacite iz srca, jer on nije dostojan vas... Ona je stajala još malo u bolu, u plamenu i zaprepašćenosti, ali joj se lice lagano hladilo, dok ne postade ledeno i bledo; sede opet na stolicu i

reče: — Oprostite, kneže... Nisam imala pravo da poričem... Taj je čovek na sve sposoban... — Neka me Bog kazni ako osećam što drugo, osim sažaljenja — odgovori blago knez Boguslav. — To je bio njen zaručnik — reče knez Januš — i ja sam želeo taj brak. Čovek je bio mlad, vatren, počinio je dosta čuda... Spasao sam ga od zakona, jer je dobar vojnik. Znao sam da je bio i da će biti ubojica... Ali da vlastelin bude kadar za tako nečasno delo, tome se ni od njega nisam nadao. — To je bio rđav čovek, davno sam to znao! — reče Ganhof. — I niste me opomenuli? Zašto? — upita prekorno Januš. — Jer sam se bojao: pomislićete da zavidim, pošto je on svuda imao prvenstvo. — Horribile dictu et auditu!1 — reče Korf. — Panovi, — viknu Boguslav — ostavimo sada to! Kad je vama teško to slušati, kako li je tek pani Biljevičevoj. — Molim vas, kneže, da ne obraćate pažnju na mene, — reče Oljenka — ja mogu već sve da čujem. No je već i večera bila pri kraju; prineše vodu za pranje ruku, pa onda knez Januš ustade prvi i dade ruku gospođi Korfovoj, a knez Boguslav Oljenki. — Izdajnika je Bog već kaznio, — reče joj — jer ko je vas izgubio, nebo je izgubio... Nema ni dva sata kako sam vas poznao, dražesna panjenka, a voleo bih da vas gledam večno, ne u bolu i suzama, nego u uživanju i sreći. — Hvala — odgovori Oljenka. Kad dame odoše, muškarci se opet vratiše za sto, da potraže utehe u čašama, koje su se često punile. Knez Boguslav je pio kao smuk, jer je bio zadovoljan sobom. Knez Januš je razgovarao s rosjenjskim mačonošom. — Ja sutra odlazim s vojskom u Podljasje — reče mu. — U Kjejdane će doći švedska posada. Bog zna kad ću se vratiti... Vi ne možete ostati ovde s devojkom, jer je i za nju nepristojno među vojnicima. Poći ćete oboje s knezom Boguslavom u Tauroge, gde devojka može naći mesto kod moje žene među dvorkinjama. — Svetli kneže, — odgovori rosjenjski mačonoša — bog nam je dao te imamo svoja imanja, zašto da idemo u tuđe zemlje. Velika je čast za 1

Strašno je reći i čuti!

nas što se vi o nama brinete... Ali, ne hoteći da zloupotrebimo tu naklonost, više bismo voleli da se vratimo pod svoj krov. Knez nije mogao da kaže mačonoši sve razloge zbog kojih ni za kakvu cenu nije hteo da ispusti Oljenku iz ruku, ali jedan deo kaza sa svom grubom otvorenošću velikaša. — Ako hoćete da uzmete to kao naklonost, i bolje... Ali ću vam ja reći da je to i opreznost. Vi ćete tamo bite talac; vi ćete mi odgovarati za sve Biljeviče, koji, to znam dobro, nisu moji prijatelji i gotovi su da pobune Žmuđ kad ja odem... Dajte im savet da budu mirni i ne napadaju Šveđane, jer za to odgovara glava vaša i vaše sinovice. Na to mačonoša očevidno izgubi strpljenje, jer odgovori živo: — Uzalud bih se pozivao na svoja vlastelinska prava. Sila je na vašoj strani, a meni je svejedno gde ću sedeti u tamnici; čak više volim tamo, no ovde! — Dosta! — reče preteći knez. — Da je dosta, dosta je! — odgovori mačonoša. — A Bog će dati te će i nasilja svršiti i zakon opet zavladati. Ukratko, nemojte mi pretiti, jer se ne bojim! Boguslav spazi munje gneva na licu Januševom, te se primače živo. — Šta je posredi? — reče, stavši među njih. — Rekao sam panu hetmanu — odgovori razdraženo mačonoša — da više volim zatvor u Taurogama, no u Kjejdanima. — U Taurogama nema zatvora, ima samo moj dom, u kome ćete biti kao kod svoje kuće. Znam da hetman hoće da gleda u vama taoca, ja vidim samo dragoga gosta. — Hvala vam, kneže — odgovori mačonoša. — Ja vama zahvaljujem. Kucnimo se i ispijmo zajedno, jer vele da prijateljstvo treba odmah zaliti, da ne bi svenulo u začetku. I Boguslav odvede mačonošu stolu, gde se stadoše vrlo često kucati i nazdravljati jedan drugom. Sat docnije vraćao se mačonoša malo kolebljivim korakom u svoju sobu, govoreći poluglasno: — Valjan pan! Čestit pan! Poštenijega sa fenjerom nećeš naći... Zlato! Čisto zlato... Rado bih krv za njega prolio. Međutim braća ostaše nasamo. Imali su još da razgovaraju, a uz to su došla i neka pisma, po koja su poslali paža da ih uzme od Ganhofa. — Svakako, — reče Januš — nema ni trunke istine u tome što si govorio o Kmićicu? — Svakako... Sam znaš najbolje. Ali šta? Priznaj! Zar Mazaren nije imao pravo? Jednim udarcem osvetiti se strašno neprijatelju i napraviti

prolom u ovoj tvrđavi... Šta? Ko bi to umeo? To se zove spletka, dostojna prvoga dvora u svetu! A pravi je biser ta Biljevičeva, pa je dražesna, pa je otmena, pa gospodstvena kao da je od kneževske krvi! Mislio sam da ću iz kože izići! — Pamti da si dao reč... Pamti da ćeš nas upropastiti ako onaj objavi pisma. — Pa obrve! Pa kraljevski pogled, čisto te poštovanje obuzima... Otkuda u ovakvoj devojci skoro kraljevsko veličanstvo?... Video sam jednom u Antverpenu Dijanu, fino izvezenu na goblenu, gonjenu psima radoznaloga Akteona... Sušta ona! — Pazi da Kmićic ne objavi pisma, jer bi nas onda psi udavili. — Nije tako! Ja ću Kmićica pretvoriti u Akteona i udaviti psima. Na dva sam ga polja već potukao do noge, a sukobićemo se mi opet! Dalji razgovor prekide ulazak paža s pismom. Vojvoda viljnjanski uze pismo od paža i prekrsti ga. Uvek je tako činio da bi se osigurao od rđavih vesti; zatim, umesto da otvori, stade pažljivo da ga zagleda. Najednom se promeni u licu. — Sapjehin grb na pečatu! — uzviknu. — Ovo je od vitepskoga vojvode. — Otvori brže! — reče Boguslav. Hetman otvori i stade da čita, prekidajući s vremena na vreme uzvicima: — Ide u Podljasje!... Pita imam li kakvih poruka za Tikoćin!... Podsmeva mi se!... Gore još, jer slušaj šta piše dalje: „Hoćete li, kneže, građanski rat, hoćete li još jedan mač da zabodete u grudi otadžbini? Onda hodite u Podljasje, čekam vas i uzdam se u Boga da ću vašu oholost svojim rukama kazniti... Ali ako imate milosrđa prema domovini, ako vas je savest pokrenula, ako, kneže, žalite ranija dela i hoćete da se popravite, onda ja ustupam. Umesto da počinjete građanski rat, pozovite zamanicu, dignite seljake i udarite na Šveđane, dok se sigurni Magnus ničemu ne nada i nikakve opreznosti ne pokazuje. Od Hovanjskoga nećete u tome imati nikakve smetnje, jer meni dolaze iz Moskve glasovi da oni sami misle da udare na Livoniju, iako to drže u tajnosti. Uostalom, ako bi Hovanjski što i hteo, ja ću ga zadržati na uzdi i, samo da mogu pouzdano verovati, pomogao bih vam svom snagom da spasemo otadžbinu. Sve to zavisi od vas, jer je još vreme da se povratite i pokajete grehe. Tada će se javno pokazati da niste primili švedsku zaštitu radi svoje lične koristi, nego da odvratite propast od Litve. Neka bi vas, kneže, Bog tako nadahnuo, za što ga ja

svaki dan molim, iako me vi bedite da vam zavidim. P. S. Čuo sam da je opsada Njesvježa dignuta i da knez Mihal hoće da se sjedini s nama, čim samo popravi štetu. Pogledajte, kneže, kako čestiti iz vaše porodice rade i pođite za njihovim primerom, a u svakom slučaju promislite da je sad u vas i nož i pogača.“ — Jesi li čuo? — reče, završivši čitanje, knez Januš. — Čuo sam... pa šta? — odgovori Boguslav, gledajući oštro u brata. — Treba se svega odreći, sve poreći, svoj posao pokvariti svojim rođenim rukama... — I zavaditi se sa silnim Karolom Gustavom, a prognanome Janu Kazimiru pripasti nogama da bi se smilovao da ti oprosti i ponovo primi u službu... a i pana Sapjehu moliti za posredovanje... U Januševo lice jurnu krv. — Jesi li primetio kako mi piše: „Popravi se, pa ću ti oprostiti“ — kao starešina potčinjenom! — Drukčije bi pisao kad bi mu šest hiljada sabalja zapretilo glavi. — Ipak... — tu se knez Januš zamisli sumorno. — Ipak šta? — Za otadžbinu bi možda bio spas učiniti kako Sapjeha savetuje. — A za tebe? Za mene? Za Rađivile?... Januš ništa ne odgovori, nasloni glavu na sastavljene pesnice i mišljaše. — Neka tako bude! — reče najzad. — Neka se ispuni... — Šta si odlučio? — Sutra polazim u Podljasje, a kroz nedelju dana udariću na Sapjehu. — Onda si Rađivil — reče Boguslav. I rukovaše se. Malo posle Boguslav ode da spava. Januš ostade sam. Prođe nekoliko puta teškim korakom preko sobe, najzad pljesnu u dlanove. Paž sobar uđe. — Neka astrolog dođe kroz jedan sat k meni s gotovom figurom — reče. Paž izađe, a knez opet stade da hoda i da čita svoje kalvinske molitve. Zatim poče poluglasno da pevuši psalm, prekidajući često, jer mu je daha nestajalo, i pogledajući kroz prozor u svetlucave zvezde na nebu. Postepeno se u zamku gasila svetlost, ali, osim astrologa i kneza, još jedno je stvorenje bdilo u svojoj sobi, naime Oljenka Biljevičeva. Klečeći pred svojom posteljom, splela je obe ruke nad glavom i

šaputala sklopljenih očiju: — Smiluj se nad nama... Smiluj se nad nama! Prvi put otkako je Kmićic otišao nije htela, nije mogla da se moli za njega.

IX

Pan

Kmićic je doduše imao Rađivilove propusnice za sve zapovednike, komandante i upravnike švedske, da ga svuda propuštaju i ne čine mu smetnje, ali se on nije smeo koristiti njima. Nadao se da je knez Boguslav odmah iz Piljvišaka poslao glasnike na sve strane Šveđanima, sa izveštajem o događaju i naredbom da se Kmićic uhvati. Zbog toga je pan Andžej promenio ime i položaj. Obilazeći, dakle, Lomžu i Ostrolenku, kuda su opomene najpre mogle stići, gonio je svoje konje ka Pšasnišu, odakle je preko Pultuska želeo da ode u Varšavu. No pre Pšasniša pravio je krug ka pruskoj grani ci, na Vonsoš, Koljno i Mišinjec, stoga što su Kjemljiči, poznavajući dobro tamošnje prašume, znali tajne šumske prolaze, a pored toga su imali i svoje „veze“ među Kurpljanima, od kojih su u potrebi mogli očekivati i pomoć. Zemlju duž granice bili su većim delom zauzeli Šveđani, koji su se opet, ograničavajući se na zauzimanje većih varoši, nerado upuštali u mirne i neispitane šume, naseljene narodom oružanim, lovačkim, koji nikad nije izlazio iz šume i bio tako divljačan da je baš stoga pre godinu dana kraljica Marija Ludvika naredila da se podigne kapelica u Mišinjecu i namestila u njoj jezuite, koji su imali da šumsko stanovništvo poučavaju u veri i da im ublažavaju običaje. — Što duže ne nailazimo na Šveđane — govorio je stari Kjemljič — to bolje za nas. — Jednom moramo naići — odgovorio je pan Andžej. Ko ih sretne blizu poveće varoši, toga ne smeju da napadaju, jer u varoši ima uvek neka vlast i neki stariji komandant, kome se može žaliti. Ja sam se već o tome raspitivao, i znam da postoje naredbe švedskoga kralja koje zabranjuju nasilje i pljačku. Ali manji odredi, poslati daleko od komandantovih očiju, ne vode računa o naredbama i pljačkaju mirno stanovništvo. Išli su, dakle, šumama, ne nailazeći nigde na Šveđane, noćivajući po

katranarama i šumskim naseljima. Među Kurpljanima, mada dotle niko nije video Šveđane, kružile su najrazličitije vesti o zauzeću zemlje. Pričalo se kako je došao narod iza mora, koji ne razume čovečiji govor, ne veruje u Hrista, Bogorodicu, ni u sve svece, i neobično grabljiv. Drugi su pričali o neobičnom lakomstvu tih neprijatelja na stoku, kože, orahe, med i suve pečurke, i ako im se to nije davalo, onda su palili šumu. Neki su tvrdili protivno, da su to vukodlaci, koji se rado hrane ljudskim mesom, a naročito devojačkim. Pod uticajem tih strašnih glasova, koji su prodrli u najdublje šume, počeše Kurpljani da „osećaju svoju dužnost“ i da se skupljaju po šumama. Oni koji su pravili potašu i katran, i oni koji su skupljali hmelj, i drvoseče i ribari, koji su razapinjali mreže po obraslim obalama reke Rosoge, i zamkari, i lovci, i pčelari, i dabrolovci, skupljali su se sada u povećim naseljima, slušajući pričanja, kazujući jedan drugom vesti i savetujući se kako da isteraju neprijatelja, ako bi se pojavio u prašumi. Kmićic, idući sa svojom pratnjom, često je nailazio na veće ili manje gomile tih ljudi, u košuljama od težine i kožama od vuka, lisice ili od medveda. A često su mu u klisurama i tesnacima preprečavali put, pitajući: — Ko si ti? Da nisi Šveđanin? — Nisam! — odgovarao je pan Andžej. — Nek te Bog brani! Pan Andžej je posmatrao radoznalo ove ljude, koji su živeli večito u šumskom polumraku, čija lica nije nikad opalilo sunce; divio se njihovom rastu, smelosti pogleda, iskrenosti govora i nimalo seljačkom držanju. Kjemljiči, koji su ih poznavali, uveravali su pana Andžeja da od njih nema boljih strelaca u svoj Poljskoj. I doista primetio je da su svi imali dobre nemačke puške, koje su u Pruskoj dobijali u razmenu za kože. Molio je da mu pokažu svoju veštinu u gađanju, i čudio joj se, a u duši je mislio: „Kad bi trebalo da kupim družinu, ovde bih došao!“ U samome Mišinjecu zateče veliki skup. Preko sto strelaca stalno je stražarilo kod misionara, jer su se bojali da će Šveđani najpre ovamo naići, osobito još i stoga što je ostrolenški starosta naredio te se prosekao put kroz šumu da bi kaluđeri misionari mogli imati „pristup u svet“. Hmeljari, koji su svoju robu nosili čak u Pšasniš tamošnjim čuvenim pivarima i zbog toga se smatrali kao iskusni ljudi, pričali su da u Lomži, u Ostrolenci i Pšasnišu sve kipti od Šveđana, koji tamo vladaju kao kod svoje kuće i prikupljaju i porez.

Kmićic stade da nagovara Kurpljane da ne čekaju da Šveđani dođu u šume, no da udare na Ostrolenku i počnu rat, a sam se nudio da ih vodi. I naišao je kod njih na veliku volju, ali ih dva kaluđera odvratiše od toga mahnitoga postupka, govoreći im da pričekaju dok cela zemlja ustane da ne bi preuranjenim istupom navukli na sebe strašnu neprijateljsku osvetu. Pan Andžej ode, ali mu bi žao propuštene prilike. Osta mu samo uteha što se uverio da, neka ma gde plane, u ovim krajevima neće nedostajati branilaca ni državi ni kralju. „Ako je ovako i po drugim krajevima, onda bi se moglo počinjati“ — mislio je. I njegova je vatrena priroda hrlila počinjanju, ali je razum govorio: „Kurpljani neće sami pobediti Šveđane... Proći ćeš komad zemlje, videćeš, osmotrićeš, pa ćeš posle poslušati kraljevu naredbu.“ Išao je, dakle, dalje. Izišavši iz dubokih šuma na ivice, u kraj gušće naseljen, vide po svima selima neobičnu živost. Po putevima je bilo puno vlastele, na kočijama, lakim kolima, karucama ili na konju. Sve je to išlo u najbliže varoši i varošice da pred švedskim komandantima polože zakletvu na vernost novome vladaru. Za to su im davana uverenja, koja su imala da čuvaju njih lično i njihova imanja. U stolicama zemalja i okruga oglašavane su „kapitulacije“ koje su osiguravale slobodu vere i privilegije vlasteli. Vlastela je išla na traženu zakletvu ne toliko rado, koliko žurno, jer su otpornima pretile razne kazne, a osobito oduzimanje imanja i pljačka. Govorilo se da su mestimice Šveđani već počeli, kao ranije u Velikopoljskoj, da sumnjivima zavlače prst u cevi od mušketa. Govorilo se sa strahom još i to da su na bogatije hotimice bacane sumnje, da bi ih opljačkali. Prema svemu tome bilo je opasno ostajati u selu, te su imućniji odlazili u varoš da bi, sedeći pod neposrednim nadzorom švedskih komandanata, izbegli optužbe da kuju zavere protiv švedskog kralja. Pan Andžej je pažljivo osluškivao šta govori vlastela, pa iako sa njim nisu hteli mnogo da razgovaraju, kao sa siromaškom, ipak je toliko razumeo da ni najbliži susedi, pa čak ni prijatelji ne govore među sobom o Šveđanima i novoj vladavini iskreno. Žalilo se doduše glasno na „rekvizicije“, a odista je imalo i na što, jer su u svako selo, u svaku palančicu dolazile naredbe komandanata da se dostave velike količine žita, soli, stoke, novaca, i te su naredbe često prelazile mogućnost, osobito što su, po utrošku jedne pošiljke, tražene druge; ko, pak, nije davao, tome su slali izvršitelje koji su uzimali trostruko.

Ali su prošla stara vremena! Svaki se naprezao koliko je mogao, otkidao od svojih usta i davao i plaćao, žaleći se i kukajući, a u duši je mislio kako je ranije bilo drukčije. Javno su se tobož tešili da će ove rekvizicije prestati kad prođe rat. To su obećavali i sami Šveđani, govoreći da će kralj, čim samo zavlada celom državom, početi da vlada očinski. Vlastela koja su napustila svoga kralja i otadžbinu, koja su pre ovoga, tu skoro još, nazivala tiraninom dobroga Jana Kazimira, bedeći ga da teži apsolutnom vladanju, koja su mu se protivila u svemu, protestujući na sreskim i okružnim skupštinama, a u želji za novinama i promenom došla dotle da skoro bez otpora priznaju gospodarem napadača, samo da imaju kakvu promenu — stidela se sad i da se žale. Pa Karol Gustav ih je oslobodio od tiranina, pa oni su dragovoljno napustili pravoga vladara, pa imali su promenu koju su želeli onako silno. Zbog toga ni najbliskiji nisu govorili iskreno među sobom šta misle o ovoj promeni, rado slušajući one koji su tvrdili da su i napadi, i rekvizicije, i pljačke, i zaplene, samo privremeni, samo tereti koji će proći čim se Karol Gustav učvrsti na poljskom prestolu. Teško je, pane brate, teško, — govorio je ponekad vlastelin vlastelinu — ali smo ipak dužni da se radujemo novome vladaru. To je veliki vladar i ratnik; ukrotiće on kozake, Turčina će zadržati a severne susede odbiti od granica, i mi ćemo sa Švedskom zajedno procvetati. — Pa i da nismo radi — odgovarao je drugi — šta možemo protiv ovolike sile? S motikom na sunce ne možeš... Ponekad se pozivalo na skoro položenu zakletvu. Kmićic se ljutio, slušajući ovakve razgovore i rasuđivanja, a jednom, kad jedan vlastelin reče pred njim u gostionici da mora biti veran onome kome se zakleo, pan Andžej se drnu i reče: — Mora da imate dvoja usta, jedna za prave a jedna za lažne zakletve, jer ste se zakleli i Janu Kazimiru! Tu je bilo mnogo i druge vlastele, jer se to desilo nedaleko od Pšasniša. Kad čuše Kmićicove reči, svi se promeniše; na nekim se licima videlo divljenje smelosti pana Andžeja, neki pocrveneše, najzad najugledniji reče: — Niko ovde nije gazio zakletvu pređašnjem kralju. Sam nas je on oslobodio od nje kad je pobegao iz zemlje, ne osećajući sposobnost da je brani. — Dabogda vas pobili! — podviknu Kmićic. — A kralj Lokjetek koliko je puta morao da beži iz zemlje, pa se svaki put vraćao, jer ga

narod nije napuštao, jer se onda još bojalo Boga? Nije Jan Kazimir pobegao, nego su prodane duše odbegle od njega i sad ga ujedaju da bi svoje krivice pokrile pred Bogom i ljudima! — Suviše smelo govoriš, mladiću. A odakle si ti koji hoćeš nas, ovdašnje ljude, da učiš bogobojažljivosti? Pazi da te Šveđani ne čuju! — Kad hoćete da znate, onda pu vam reći da sam iz Kneževske Pruske i podanik sam elektorov... Ali kako sam od slovenske krvi, osećam ljubav prema otadžbini i sramota me je zbog neosetljivosti ovoga naroda. Ovde ga vlastela, zaboravivši na ljutinu, opkoli i stade da ispituje, radoznalo i žudno: — Dakle vi ste iz Kneževske Pruske?... Pa dede, pričajte šta znate! Šta radi elektor? Ne misli da nas spasava od ugnjetavanja? — Od kakvog ugnjetavanja?... Vi volite novoga gospodara, pa nemojte da pričate o ugnjetavanju. Kako ste posejali, tako i žanjite. — Volimo jer ne možemo drukčije. S mačevima vam za vratom stoje. Ali vi pričajte kao da mi ne volimo. — Dajte mu da što popije da mu se jezik odreši. Govorite slobodno, među nama ovde nema izdajica. — Svi ste vi izdajice! — grmnu pan Andžej. — I neću s vama da pijem, slugeranje švedske! Pa izlete iz odaje, tresnuvši vratima, a oni ostaše postiđeni i u čudu; nijedan se ne maši sablje, niko ne pođe za Kmićicom da se osveti za uvredu. A on krete pravo u Pšasniš. Na nekoliko duži od grada opkoli ga švedska patrola i odvede u komandu. U ovoj patroli bilo je samo šest rajtara i podoficir sedmi, te Soroka i tri Kjemljiča stadoše da ih pogledaju lakomo, kao vuci ovce, pa onda zapitaše očima Kmićica neće li narediti da se s njima pozabave. I pan Andžej je osećao veliko iskušenje, osobito još što je blizu tekla Vengjerka s obalama obraslim u trsku, no se uzdrža i pusti da ga mirno odvedu u komandu. Tamo reče komandantu ko je, da je iz elektorove zemlje i da svake godine ide s konjima u Subotu. I Kjemljiči su imali uverenja, kojima su se snabdeli u Lengu, te im komandant, i sam pruski Nemac, nije pravio teškoće, samo je pitao kakve konje vode i želeo da ih vidi. A kad ih Kmićicove sluge, po njegovom traženju, dovedoše, on ih razgleda pažljivo i reče: — Ja ću ih kupiti. Drugome bih oduzeo, ali pošto si ti iz Pruske, neću te oštetiti.

Kmićicu ne bi pravo; kad bi došlo do prodaje, on bi time izgubio razlog da ide dalje i trebalo bi da se vrati u Prusku. Stoga dade tako visoku cenu da je skoro dvaput nadmašila pravu vrednost. Preko svakog očekivanja oficir niti se naljuti, niti se pogađao. — Dobro — reče. — Ugnajte konje u štalu, a ja ću vam odmah platiti. Kjemljiči se obradovaše, ali se pan Andžej naljuti i poče tiho da psuje. Ali se nije imalo kud, morali su dati konje. Inače bi na prodavce odmah pala sumnja da nisu pravi trgovci. Međutim se oficir vrati i dade Kmićicu parče ispisane hartije. — Šta je ovo? — reče pan Andžej. — Novac, ili isto što i novac — priznanica. — A gde će mi platiti? — U glavnom stanu. — A gde je glavni stan? — U Varšavi — odgovori oficir, smeškajući se zlobno. — Mi prodajemo samo za gotovo... Šta to znači? Šta je to?... — poče da kuka stari Kjemljič. — Dveri nebeske! No mu se Kmićic obrte i, gledajući ga preteći, reče: — Za mene je komandantova reč gotov novac, do Varšave ćemo rado poći, jer se tamo kod Jermena može kupiti dobra roba, za koju će u Pruskoj skupo platiti. Zatim kad oficir ode, pan Andžej reče Kjemljiču da bi ga utešio: — Mir, lupežu! Ove su priznanice najbolje propusnice, jer sa njima možemo čak u Krakov, s tužbom da neće da nam plate. Lakše je iz kamena vodu istisnuti, nego novac od Šveđana... Ali baš to mi ide na ruku. Lupež misli da nas je nasamario, a ne zna kakvu nam je uslugu učinio... A tebi ću za konje ja platiti da ne bi štetovao. Stari odahnu i jedino iz običaja ne prestade da jadikuje još neko vreme. — Odrali, upropastili, do prosjačkog štapa doveli! Ali se pan Andžej radovao, jer je video pred sobom otvoren put. Unapred je predviđao da mu ni u Varšavi neće platiti, a verovatno i nigde — moći će, dakle, da ide sve dalje, tobož tražeći pravdu, ma i do švedskog kralja, koji je bio pod Krakovom, opsedajući staru prestonicu. Međutim, odluči da prenoći u Pšasnišu, da odmori konje i, ne ostavljajući lažno ime, da ostavi kožu siromašnog vlastelina. Primetio je da siromašnoga prodavca konja svi nipodaštavaju i da će ga pre svaki napasti, ne bojeći se odgovornosti za golju. A teže mu je bilo u ovoj koži da dobije pristupa kod imućnije vlastele i otuda teže da sazna šta ko

misli. Uze, dakle, odelo koje je odgovaralo njegovom položaju i poreklu, pa ode u krčme da se narazgovara sa braćom vlastelom. Ali ga ono što ču ne obradova. Po gostionicama i kavanama vlastela su pila za zdravlje švedskoga kralja i za sreću zaštitnika kucala se sa švedskim oficirima i smejala se dosetkama koje su oni pravili na račun kralja Jana Kazimira i Čarnjeckoga. Strah za svoju kožu i imanje toliko je načinio ljude podlacima, da su se umiljavali napasnicima, podražavajući žudno njihovo dobro raspoloženje. No je i podlost imala svojih granica. Vlastela su dopuštala da se šale na njen račun, na račun kralja, hetmana, pana Čarnjeckog, samo ne na račun vere, i kad jedan švedski kapetan izjavi da je luteranska vera isto tako dobra kao i katolička, mladi pan Grabovski, ne mogući da podnese hule, udari ga u slepo oko ušicom od sekirice pa, koristeći se gužvom, umače iz kavane i izgubi se u gomili. Stadoše da ga gone, ali dođoše vesti koje skretoše pažnju na drugu stranu. Došli su glasnici s izveštajem da se Krakov predao, da je pan Čarnjecki u ropstvu i da je uništena poslednja brana švedskome gospodarstvu. Vlastela oneme u prvi mah, ali Šveđani stadoše da kliču i da se vesele. U hramu svetoga duha, u hramu bernardincaca i u nedavno podignutom od gospođe Mostovske manastiru bernardinaca, narediše da zvone zvona. Pešaci i konjanici izađoše na trg u bojnom poretku i stadoše da pucaju iz topova i mušketa. Potom se izvaljaše burad s rakijom, medovinom i pivom, za vojsku i građane, zapališe se burad s katranom i veselilo se do pozne noći. Šveđani poizvlačiše varošanke iz kuća da s njima igraju i vesele se. A usred gomila razuzdanih vojnika vukle su se gomile vlastele, koja su pila zajedno sa rajtarijom i morala se praviti vesela što je pao Krakov i što je pobeđen pan Čarnjecki. Kmićicu se zgadi, te se rano vrati u svoj stan u predgrađu, ali nije mogao da spava. Morila ga je groznica i u dušu mu navreše sumnje, da se nije predockan vratio s puta kad je već cela zemlja bila u švedskim rukama. Padalo mu je na pamet da je već sve propalo i Poljska se nikad neće dići od pada. „Ovo već nije nesrećan rat“, — mislio je — „koji se može završiti gubitkom kakve oblasti, ovo je potpuna propast, ovo cela Poljska postaje švedska oblast... Sami smo tome krivi, a ja više no ostali.“ Ta ga je misao pekla, a savest grizla. San je bežao od njega... Ni sam nije znao šta da čini: ići dalje, ostati gde je ili se vraćati?... Sad i da skupi četu i počne napadati Šveđane, goniće ga kao razbojnika, ne kao vojnika.

Uostalom, već je u nepoznatom predelu, u kome ga niko ne poznaje. Ko će uz njega da pristane? Zgrtali su se oko njega neustrašivi ljudi u Litvi kad ih je pozivao kao preslavni Kmićic; ali ovde, ako je ko i čuo za Kmićica, smatrao ga je za izdajnika i švedskoga prijatelja, a pouzdano niko nije čuo za Babinjiča. Ništa to ne vredi, ništa ne vredi ići ni kralju, jer je predockan... Ništa ne vredi ići ni u Podljasje, jer ga konfederati smatraju izdajnikom, ne vredi se vraćati u Litvu, jer tamo vlada Rađivil, ne vredi ostajati, jer ovde nema nikakva posla. Najbolje bi bilo umreti, pa ne gledati na ovaj svet i pobeći od griže savesti! Ali zar će na onome svetu biti bolje onima koji su se nagrešili a ničim svoje grehe nisu otkajali, no će stati na sud sa svom njihovom težinom? Kmićic se prevrtao na postelji, kao da je ležao na postelji za mučenje. Ovako nesnosnih muka nije trpeo ni u Kjemljičevoj šumskoj kući. Osećao se snažan, zdrav, preduzimljiv, duša mu se otimala da što počne, da radi, a ovde svi putevi zatvoreni; sem da lupaš glavom o zid, nema izlaza, nema spasa i nema nade! Namučivši se cele noći, skoči pred zoru, izbudi ljude, pa krete dalje. Išao je prema Varšavi, ali ni sam nije znao zašto i zbog čega. Pobegao bi u Siču od očajanja da se vremena nisu promenila i da Hmjeljnicki nije s Buturlinom baš u to vreme pritiskao velikoga krunskoga hetmana kod Grutka, raznoseći pri tom oganj i mač na jugoistočne krajeve Poljske i puštajući čak do Lublina svoje grabljive odrede. Na putu za Pultusk svuda je pan Andžej nailazio na švedske odrede, koji su pratili kola sa hranom, žitom, hlebom, pivom i čopore svakovrsne stoke. Uz čopore i kola išle su gomile seljaka, ili sitne vlastele, plačući i kukajući, jer su ih s kolima terali po nekoliko milja. Srećan je bio onaj kome su dopustili da se vrati s kolima, jer se to retko dešavalo, pošto su, posle odnošenja hrane, Šveđani gonili seljake i sitnu vlastelu na radove, na popravljanje gradića, zidanje magacina, štala. Vide pan Kmićic i to da su Šveđani u okolini Pultuska strožije postupali s narodom nego u okolini Pšasniša i, ne mogući da shvati razloge, ispitivao je uz put vlastelu. — Što dalje odmaknete ka Varšavi, — odgovori jedan — videćete da su sve strožiji ugnjetači. Gde tek dođu i još se ne obezbede, tu su ljubazniji, sami objavljuju kraljeve naredbe protiv ugnjetača i kapitulacije; ali gde se već osećaju sigurni, i gde su u blizini poseli kakve gradiće, tamo odmah sva obećanja krše, ne vode računa ni o čemu, čine nasilja, deru, pljačkaju, čak dižu ruke na crkve, na duhovnike i svete

kaluđerice. Ovde nije još ništa, ali šta se radi u pravoj Velikopoljskoj — to čovek ne može da iskaže... I vlastelin stade da priča šta se radi u Velikopoljskoj, kakve gadosti, nasilja i ubistva čini surovi neprijatelj, kako se prsti zavlače u puščane cevi, kako more mukama da bi saznali gde ima novaca, kako je otac provincijal Branecki ubijen u samom Poznanju, a prost narod muče tako strašno da se kosa na glavi diže kad se samo i pomisli. — Doći će do toga svuda — govorio je vlastelin. — Kazna božja... Strašni sud je blizu... Sve je gore i gore, a niotkuda spasa!... — Čudi me to, — reče Kmićic — jer ja nisam odavde i ne znam narav ovdašnjega sveta, što vi tako strpljivo snosite ta nasilja, pošto ste vlastela i hrabri ljudi. — A sa čim da se pobunimo? — odgovori vlastelin. — Sa čim? U njihovim su rukama gradići, tvrđave, topovi, municija, mušketi, a nama su čak i lovačke puške oduzete. Bila je još nada u pana Čarnjeckoga, ali kad je on u okovima, a kralj u Šleskoj, ko o otporu i da pomisli?... Ruku ima, ali nema ništa u rukama, i glave nema... — I nade nema! — reče gluvo Kmićic. Ovde prekidoše razgovor, jer stigoše švedski odred koji je gonio kola, sitnu vlastelu i „rekvizicije“. Čudan je to bio prizor. Brkati i bradati rajtari sedeli su na uranjenim, kao bikovi, konjima; svaki se podbočio desnom rukom, nakrivio šešir, obesio desetine gusaka i kokošaka o sedlo, pa jezdi u oblaku perja. Gledajući u njihova ratnička i ponosna lica, lako je bilo poznati kako su se osećali gospodari, veseli i bezbedni. A sitna vlastela je išla pešice pored kola, mnogi bosi, glave oborene na grudi, zbunjena, plašljiva, često bičevima gonjena da požuri. Kmićicu, kad to vide, počeše da drhću usne, kao u groznici, i stade govoriti vlastelinu s kojim je išao: — Uh, ruke svrbe, ruke svrbe, ruke svrbe! — Mirni budite, za ime božje! — odgovori vlastelin. — Upropastićete sebe, mene, i moju decu. No je pan Andžej video često još čudnije prizore. Ponekad, među rajtarskim odredima, viđao je gde idu s njima manje ili veće grupe poljske vlastele, sa oružanim momcima, vesele, pevajući, pijane, a sa Šveđanima i Nemcima kao braća. — Šta je ovo? — pitao je Kmićic. — Jednu vlastelu gone i ugnjetavaju, sa drugom se druže? Mora da su okorele prodane duše ovi što su s vojnicima? — To su ne samo okorele prodane duše, nego nešto gore, jeretici — odgovori vlastelin. — Oni su nama katolicima teži od Šveđana; oni

najviše pljačkaju, pale dvorove, otimaju devojke, vrše privatne osvete. Cela je zemlja od njih u strahu, jer im sve prolazi bez ikakve kazne, i kod švedskih komandanata lakše ćeš naći pravde protiv Šveđana, no protiv naših jeretika. Svaki ti komandant, čim pisneš, odgovori: „Nemam ja pravo da ga gonim, jer nije moj čovek — idite vašim sudovima“. A kakvi su sad sudovi i kakva izvršna vlast kad je sve u švedskim rukama? Gde Šveđanin ne pogodi, tamo ga jeretik odvede, a na crkve i duhovnike oni ih najviše podbadaju. Tako se oni svete majci otadžbini što im je, kad su u ostalim hrišćanskim zemljama bili gonjeni zbog svojih nedela, ona dala utočište i osigurala im i slobodu pogane vere... Ovde vlastelin prekide i pogleda nespokojno Kmićica. — Nego vi rekoste da ste iz Kneževske Pruske, možda ste i vi luteranac? — Neka me Bog od toga sačuva — odgovori pan Andžej. — Iz Pruske jesam, ali iz porodice od pamtiveka katoličke, jer smo mi u Prusku došli iz Litve. — Onda hvala Bogu, jer sam se bio uplašio. Moj pane, guod attinet1 Litve, i tamo ima dosta otpadnika, i imaju načelnika u silnome Rađivilu, koji se pokazao toliko veliki izdajnik da se valjda s jedinim Rađejovskim može meriti. — Dabogda mu đavoli dušu iščupali pre Nove godine! — uzviknu s puno mržnje Kmićic. — Amin! — odgovori vlastelin. — Još i njegovim slugama, njegovim pomoćnicima, njegovim dželatima, o kojima su čak do nas došle vesti, a bez kojih se on ne bi usudio da radi na propast ove zemlje. Kmićic poblede i ne odgovori ni reči. A ne upita, ne smede da upita o kakvim to pomoćnicima, slugama i dželatima govori ovaj vlastelin. Idući polako, stigoše u pozno veče u Pultusk; tamo pozvaše Kmićica u biskupovu palatu, ili zamak, da kod komandanta objasni ko je. — Snabdevam konjima vojsku njegovoga veličanstva kralja — reče pan Andžej — i imam priznanice s kojima idem u Varšavu po novce. Pukovnik Izrael (tako se zvao taj komandant) osmehnu se ispod brka i reče: — O, žurite se, žurite, i pri povratku uzmite kola, da imate na čemu nositi novac. — Hvala na savetu — odgovori pan Andžej — i bez toga razumem da mi se vaša milost podsmeva... Ali ću ja po svoje ići, ma morao i 1

Što se tiče.

samom milostivom kralju. — Idi, svoje ne praštaj! — reče Šveđanin. — Lepu sumicu imaš da primiš. — Doći će vreme kada ćete mi platiti! — reče na odlasku Kmićic. U samoj varoši naiđe opet na gozbe, jer je veselje zbog zauzeća Krakova imalo da traje tri dana. No saznade da se u Pšasnišu, možda hotimice, uveličala švedska pobeda; pan kastelan kijevski nije pao u ropstvo, nego je dobio pravo da izađe iz grada s vojskom, oružjem i zapaljenim fitiljima pored topova. Govorilo se da će u Šlesku. Mala je to bila uteha, ali ipak uteha. U Pultusku je bilo dosta vojske koja je odatle imala, pod komandom Izraela, da ode na prusku granicu da zaplaši elektora; stoga ni varoš ni zamak, iako je bio vrlo prostran, ni predgrađa, nisu mogli da smeste vojnike. Tu je prvi put Kmićic video vojsku smeštenu u crkvi. U velelepnoj gotskoj crkvi, koju je podigao pre više od dvesta godina biskup Gižicki, boravila je najamnička nemačka pešadija. Unutrašnjost svetinje bila je osvetljena kao u času vaskrsnuća, jer su na kamenom podu gorele vatre. Kotlovi su se pušili na vatrama. Oko buradi s pivom kupili su se tuđinski vojnici, stari razbojnici, koji su celu katoličku Nemačku porobili i kojima sigurno nije prvina bila da noće u crkvi. Stoga se unutra čula graja i vika. Promukli glasovi pevali su logorske pesme, čula se vriska i smeh žena, koje su se u ono vreme obično vukle za vojskom. Kmićic stade na otvorena vrata; kroz dim pri crvenim plamenovima ugleda crvene, raspaljene pićem brkate najamnike, kako sede na buradima i piju pivo, neke kako bacaju kocke, neke kako prodaju odežde, neke kako grle bludnice, obučene u odelo sjajnih boja. Dreka, smeh, zveka čaša i mušketa, odjeci koji su se odbijali od svodova, zaglušivali su ga. Glava mu se zavrte, oči ne hteše da veruju u ovo što vide, dah mu zamre u prsima; pakao ga ne bi gore prenerazio. Najzad se zgrabi za kosu i pobeže, govoreći u ludilu: — Bože, zauzmi se! Bože, kazni! Bože, spasi!

X

U

Varšavi su odavno gospodarili Šveđani. Pošto se Vitemberg, pravi upravnik grada i komandant posade, nalazio u ovaj mah u Krakovu, upravljao je u njegovom odsustvu Rađejovski. Ne manje od dve hiljade vojnika bilo je u pravome gradu, ograđenom bedemima, i u podgrađima uz bedeme, u kojima su se nalazile velelepne crkvene i svetovne građevine. Grad i varoš nisu bili oštećeni, jer ih je pan Veselj, starosta makovski, predao bez boja, a on je sa posadom pobegao žurno, bojeći se osvete svoga ličnoga neprijatelja Rađejovskoga. No kad je pan Kmićic počeo da razgleda izbliže i pažljivije, opazio je na mnogim domovima tragove grabljivih ruku. To su bili domovi stanovnika koji su pobegli iz varoši, ne hoteći da podnese tuđinsku upravu, ili koji su se oduprli kad su Šveđani prodirali na bedeme. Od velikaških palata po podgrađima samo su one sačuvale staru velelepnost čiji su vlasnici dušom i telom stali uz Šveđane. Ostala je, dakle, u svoj velelepnosti palata Kazanovskih, jer ju je sačuvao Rađejovski, i njegova sopstvena, i pana stegnoše Konjecpoljskog, i ona koju je sazidao Vladislav IV a koja se posle zvala Kazimirovska; ali su duhovničke zgrade bile prilično porušene; Denhofova je bila upola srušena, kancelarska, ili takozvana Osoljinjska u Reformatskoj ulici opljačkana potpuno. Kroz prozore su izvirivali nemački najamnici, a onaj skupoceni nameštaj, koji je pokojni kancelar s velikim troškom donosio iz Italije, one florentinske kože, holandski gobleni, fini pisaći stolovi ukrašeni sedefom, slike, bronzani i mermerni kipovi, mletačka i gdanjska ogledala, najfinije staklo — ili su još bili na gomilama u dvorištu, ili su već spakovani čekali da ih, kad bude vreme, pošalju Vislom u Švedsku. Te su skupocenosti čuvale straže, ali su se kvarile na vazduhu i kiši. Na mnogo drugih mesta mogao si videti to isto, jer iako se prestonica predala bez boja, ipak je na Visli stajalo preko trideset ogromnih šlepova, spremnih da odnesu plen.

Varoš je izgledala tuđinska. Na ulicama se govorilo više stranim jezicima, no poljskim; svuda si nailazio na vojnike švedske, nemačke, francuske, engleske i škotske najamnike, u najraznovrsnijem odelu, u šeširima, u čunastim grebenastim šlemovima, u kaftanima, oklopima, poluoklopima, u čarapama ili švedskim čizmama sa sarama kao kante. Svuda tuđinsko šarenilo, tuđinsko odelo, tuđinska lica, tuđe pesme. Čak su i konji imali drukčiji izgled od onoga na koji se oko naviklo. A nakupilo se i mnoštvo Jermena, mrkih lica i crne kose, pokrivene raznobojnim kapcima; oni su došli da kupuju plen. Ali je najviše začuđivala masa Cigana, koji su se, ne zna se zašto, zgrnuli iz cele zemlje za Šveđanima u prestonicu. Njihove su čerge stajale blizu Ujazdovske palate i po celom kaptolovom delu čineći kao neku zasebnu platnenu varoš u varoši opkoljenoj zidom. Usred ovih raznojezičnih gomila domoroci su se skoro gubili: a i radi svoje bezbednosti više su sedeli zatvoreni po kućama, izlazeći malo i idući žurno ulicama. Ponekad samo neke vlasteoske kočije, žureći preko Krakovskog predgrađa ka zamku, opkoljene hajducima, slugama ili vojskom, u poljskom odelu, podsećale su da je ovo poljska varoš. Jedino nedeljom i praznikom, kad zvona oglase službu, narod je izlazio iz kuća i prestonica je dobijala stari izgled, mada su i tada pred crkvama stajali kao ograda redovi tuđinskih najamnika, da posmatraju ženskinje, da ih vuku za haljine kad prođu oborenih očiju, da se smeju, a ponekad i da pevaju bezobrazne pesme pred crkvama, naročito u trenutku kad se pevalo na službi. Sve je to prošlo kao u snu pored začuđenih očiju pana Andžeja. Ali dugo u Varšavi mesta ne zagreja, jer nije poznavao nikoga, te nije imao pred kim da otvori dušu. Čak ni sa onom poljskom vlastelom koja je boravila u varošima i sedela po javnim gostionicama, pograđenim od vremena kralja Zigmunta III u Dugoj ulici, nije pan Kmićic stupio u bliže odnose. Oslovljavao je doduše ponekoga, da bi saznao novosti, ali su to bili švedski vatreni privrženici, koji su, očekujući povratak Karola Gustava, obletali oko Rađejovskog i oko švedskih oficira, u nadi da će dobiti starostva, oduzeta privatna i crkvena dobra, i drugu pljačku. Svaki je od njih zasluživao da mu se pljune u oči, od čega se pan Kmićic uostalom nije mnogo ustručavao. Jedino je od građana slušao kako žale ranije vreme, pogruženu otadžbinu i dobroga kralja. Šveđani su ih nemilostivo gonili, oduzimali kuće, otimali porez, zatvarali. Govorilo se i to da esnafi imaju skrivenog oružja, osobito prodavci oružja, mesari, krznari i moćni krojački esnaf, da neprestano izgledaju

povratak Jana Kazimira, ne gube nadu, i pri najmanjoj pomoći spolja bili bi spremni da udare na Šveđane. Kmićic, slušajući to, ušima nije verovao i u glavu mu nije išlo da ljudi niskoga staleža i niskoga položaja pokazuju više ljubavi prema otadžbini i vernosti prema zakonitome vladaru, nego vlastela, koja je dužna da sa rođenjem donese ta osećanja. Ali su baš vlastela i velikaši pristajali uz Šveđane, a prost narod je najviše imao volje da se odupre i često se događalo, kad su Šveđani radi pojačanja Varšave gonili prost narod na radove, da su prostaci više voleli podnositi šibanje i zatvor, pa i samu smrt, nego da pomažu utvrđenje švedske vlasti. Iza Varšave je vrilo kao u košnici. Sve su puteve, varoši i varošice pritisli vojnici, velikaši i vlastelinske pratnje, velikaši i vlastela u službi Šveđana. Sve je bilo uzeto, opkoljeno, osvojeno, sve je bilo tako švedsko, kao da je ovaj kraj oduvek bio u njihovoj ruci. Pan Andžej nije sretao nikoga drugoga, nego ili Šveđane ili švedske pristalice, ili ljude pale u očajanje, ravnodušne, koji su do dna duše bili ubeđeni da je već sve propalo. Niko na otpor nije ni mislio, izvršavane su mirno i žurno takve naredbe od kojih bi polovina, ili i deseti deo nesumnjivo izazvao ranije opoziciju i protest. Strah je došao do toga stepena da su čak i oni kojima su činjene nepravde glasno slavili milostivoga zaštitnika poljske države. Ranije se često događalo da je svoje rođene, građanske i vojne izvršitelje vlastelin dočekivao s puškom u ruci i na čelu oružanih slugu — danas su određivane poreze kako se Šveđanima svidelo da odrede, a vlastela su ih davala tako pokorno, kao što ovca daje vunu strižačima. Često se dešavalo da je jedna poreza naplaćivana dva puta. Uzaludno je bilo braniti se priznanicama — dobro je bilo ako izvršitelj oficir nije umočio priznanicu u vino i nagnao tužioca da je pojede. Ni to nije bilo ništa! „Vivat protector!“1 — vikao je vlastelin, a kad bi oficir otišao, on bi naredio momčetu da se brzo popne na krov i gleda ne ide li drugi. I kad bi se samo sve svršilo na švedskim porezima; ali su gori od neprijatelja bili i tu kao i svuda izdajnici. Naplaćivalo se za stare stvari, za stare uvrede, zagrtane meće, zauzimane livade i šume, a švedskom je prijatelju sve prolazilo bez kazne. A najgori su bili disidenti. Ni to nije sve. Od nesrećnih ljudi, očajnika, samovoljnika i kockara bile su se skupile oružane družine. One su napadale i seljake i vlastelu. Pomagali 1

Živeo zaštitnik!

su im švedski i nemački pljačkaši i lupeži svake vrste. Kraj je bio u plamenu; nad varošima je lebdela oružana vojnička pesnica, u šumi je napadao razbojnik. O podizanju Poljske, o spasavanju, o zbacivanju jarma niko nije ni mislio... Nade niko nije imao... Desilo se da su blizu Sohačeva nemački i švedski razbojnici opseli pana Luščevskoga, sohačevskoga starostu, iznenadivši ga na privatnom dobru, u Strugama. Ovaj, budući vojničkoga duha, iako star, branio se snažno. Uto baš naiđe pan Kmićic, pa kako mu je strpljenje nabreklo kao čir, gotov da se provali za malo šta, provali se sad u Strugama. Dopusti Kjemljičima da „lemaju“, a i on udari na opsađivače tako silno da ih razbi, iseče, nikoga ne poštede, i naredi da se čak i zarobljenici potope. Pan starosta, kome pomoć pade kao s neba, dočeka zahvalno izbavioca i odmah ga stade gostiti; a pan Andžej, videći pred sobom ugledna čoveka i državnika, a pri tom čoveka staroga kova, priznade mu svoju mržnju prema Šveđanima, i stade ga pitati šta misli o budućnosti Poljske, u nadi da će mu pan starosta uliti kakav balsam u dušu. Ali je pan starosta imao sasvim drukčije mišljenje o događajima, te reče: — Moj dragi pane, ne znam šta bih vam kazao da ste me zapitali onda, kada sam imao još riđe brkove i razum slabiji od telesnih strasti; no danas imam sede brkove i iskustvo od sedamdeset godina na vratu, vidim buduće stvari jer sam blizu groba, pa ću vam reći da švedsku silu ne samo mi, čak i da se vratimo iz svojih zabluda, nego ni cela Evropa ne može slomiti. — Kako je to mogućno? Otkuda je to došlo? — povika Kmićic. — Kad je to Švedska bila tolika sila? Zar poljskoga naroda nema više, zar ne možemo imati više vojske? Zar je ta vojska ikad ustupala Šveđanima u junaštvu? — Našega naroda ima deset puta toliko; bogatstva nam je Bog toliko dao da u mome sohačevskom starostvu rodi više pšenice no u celoj Švedskoj, a što se tiče junaštva, ja sam lično bio kod Kirholma, gde smo sa tri hiljade husara u prah satrli osamnaest hiljada najboljih švedskih vojnika. — E pa, kad je tako — reče Kmićic, kome oči sinuše kad se pomenu Kirholm — kakvi su onda zemaljski razlozi, te ih i danas ne možemo pobediti? — Prvo to — govorio je starac lagano — što smo se mi smanjili, a oni su porasli, što su nas oni pomoću nas samih, našim rukama, zavojevali, kao što su ranije zavojevali Nemačku pomoću Nemaca. Takva je božja volja, i nema te sile, ponavljam, koja bi im se danas mogla

odupreti. — A ako se vlastela opameti i skupi oko kralja, a ako svi dokopaju oružje, šta vi onda savetujete da se učini, i šta sami mislite da uradite? — Tada ću poći sa ostalima, poginuću, i svakome ću savetovati da pogine, jer će potom nastati takva vremena da je bolje ne gledati ih... — Ne mogu doći gora, zaista ne mogu!... To je nemoguće!... — uzviknu Kmićic. — Vidite, pane, — reče starosta — pre propasti sveta i pre strašnoga suda doći će antihrist, i rečeno je da će tada rđavi ovladati pravednima, đavoli će po svetu ići, veru protivnu pravoj propovedati i u nju ljude preobraćati. Po dopuštenju božjem zlo će svuda pobediti, sve do onoga časa kada anđeoski trubači oglase propast sveta... Ovde se pan starosta zavali u naslonjaču u kojoj je sedeo, sklopi oči, pa nastavi tihim, tajanstvenim glasom: — Rečeno je da će se vrgnuti prilike... Prilike na suncu u obliku ruke i mača bile su... Bože, budi milostiv nama grešnima!... Zli nadvlađuju pravedne, jer Šveđani i njihovi privrženici pobeđuju... Prava vera pada, jer se evo luterani dižu... Ljudi, zar ne vidite da se dies irae, dies irra1 primiče... Ja imam sedamdeset godina, stojim na obali Stiksa, čamdžiju i čamac čekam... Ja vidim!... Pan starosta umuče, a Kmićic stade da gleda u njega sa strahom, jer su mu razlozi izgledali opravdani, zaključci tačni, te se uplaši od suda i zamisli duboko. No pan starosta nije gledao u njega, nego preda se, i naposletku reče: — I kako onda pobediti Šveđane, kad je to božje dopuštenje, izrična volja, u proroštvima pogođena i predskazana. O, u Čenstohovu treba da idu ljudi, u Čenstohovu!... I starosta opet zamuče. Sunce je baš zalazilo i zavirivalo u sobu samo jednim krajičkom, te se prelamalo duginim bojama kroz mutna staklena okna, uokvirena olovom, i pravilo sedmobojne pruge na podu. Ostatak sobe bio je u tami. Kmićica je sve jače obuzimao strah i ponekad mu se činilo, neka se samo ova svetlost ugasi, da će namah anđeoski trubači objaviti strašni sud. — O kakvim to proroštvima govorite? — upita najzad starostu, jer mu se ćutanje učini još strašnije. Starosta, umesto odgovora, obrte se vratima susedne sobe i viknu: 1

Dan gneva, dan onaj.

— Oljenka! Oljenka! — Zaboga! — povika pan Kmićic. — Koga to zovete? U ovom trenutku verovao je u sve, verovao je da će se njegova Oljenka, čudom preneta iz Kjejdana, pojaviti pred njim. — Oljenka! Oljenka! — ponovi starosta. Vrata se otvoriše; uđe ne Biljevičeva, nego lepa, vitka, visoka devojka, malo na Oljenku nalik po izrazu dostojanstva na licu i mirnoj vedrini. Bila je bleda, možda bolesna, a možda preplašena od malopređašnjeg napada, i išla je oborenih očiju, tako nekako lako i tiho, kao da je neki povetarac nosi. — Ovo je moja ćerka — reče starosta. — Sinovi nisu kod kuće. Oni su sa panom krakovskim, a time i sa našim nesrećnim izabranikom. Pa se obrte kćeri: — Zahvali prvo ovome junačkome kavaljeru za spas, a posle nam pročitaj proročanstvo svete Brigite. Devojka se pokloni panu Andžeju pa izađe. Ubrzo se vrati sa štampanim listovima u ruci, i stavši u ovoj svetlosti duginih boja, poče da čita zvonkim i slatkim glasom: — Proročanstvo svete Brigite: „Pokazaću ti najpre pet kraljeva i države njihove: Gustav, sin Erikov, magarac leni, pošto je zanemario pravu veru i prešao u lažnu. Odbacivši apostolsku veru, uveo je u kraljevinu luteransku, stavljajući mrlju na svoju slavu. Pogledaj Knjigu propovednikovu, gde o Solomonu veli da je uprljao slavu svoju idolopoklonstvom...“ — Čujete li, pane? — upita starosta, pokazujući Kmićicu palac leve ruke, a ostale držeći spremne za brojanje. — Čujem. — „Erik, sin Gustavov, vuk, zbog nezasite gramzivosti“ — čitala je devojka — „čime je navukao na sebe mržnju svih ljudi i brata Jana. Prvo je Jana (sumnjajući da pravi zavere sa Dancima i Poljacima) u ratu pobedio pa, uhvativši ga zajedno sa ženom, četiri godine ga je u tamnici držao. Jan najzad iz tamnice izvađen i promenljivošću sreće pomognut, pobedivši Erika, liši ga krune i u večitu tamnicu baci. To je nepredviđeni slučaj!“ — Pazite! — reče starosta. — Ovo je već drugi. Devojka je čitala dalje: — „Jan, brat Erikov, ponosni orao, trostruki pobedilac Erika, Danaca i Rusa. Sin njegov Zigmunt izabran na poljski presto, u njegovoj krvi čestitost stanuje. Slava izdancima njegovim!“ — Razumete li? — upita starosta.

— Neka Bog umnoži godine Janu Kazimiru! — odgovori Kmićic. — „Karol, knez Sudermanije, ovan, jer kao što ovnovi vode stado, tako je on Šveđane doveo do nepravde. Taj se dizao protiv pravičnosti.“ — To je već četvrti — prekide starosta. — „Peti, Gustav Adolf, — čitala je devojka — ubijeno jagnje, no ne bez mrlje, čija je krv bila povod neredima i neslozi.“ — Da! To je Gustav Adolf — reče starosta. — O Kristini nema pomena, jer su nabrojani samo ljudi. Čitaj sad završetak, koji se odnosi tačno na današnje vreme. Devojka je čitala ovo: „Šestoga ću ti pokazati, koji će kopno i more uzbuniti i proste ožalostiti... koji će čas moje kazne u svoje ruke položiti. Ako brzo svoje namere ne ostvari, preći će na nj sud moj i ostaviće državu u nevolji i biće kako je pisano: bunu seju, a nevolju i bol će požnjeti. Ne samo da ću pohoditi tu kraljevinu, nego i varoši bogate i snažne, jer je dozvat gladni, koji će njihova bogatstva progutati. Biće dosta zla unutrašnjega i u izobilju nesloge. Gospodariće glupi, a mudraci i starci neće dići glave. Pašće čast i istina, dok ne dođe onaj koji će ublažiti moj gnev i koji neće žaliti duše svoje iz ljubavi ka istini.“ — Eto vam! — reče staroasta. — Sve se tako potvrđuje da bi valjda samo slep sumnjao — odgovori Kmićic. — Zato ni Šveđani ne mogu biti pobeđeni — odgovori starosta. — Dok ne dođe onaj koji neće požaliti duše svo je iz ljubavi ka istini! — uzviknu Kmićic. — Proročanstvo ostavlja nadu. Dakle ne čeka nas sud, nego spasenje! — Sodoma bi bila pošteđena da se u njoj našlo deset pravednih, — odgovori starosta — ali ih se toliko nije našlo. Tako isto se nije našao onaj koji neće požaliti duše iz ljubavi ka istini i čas suda će kucnuti. — Pane starosto, pane starosto, nije mogućno! — odgovori Kmićic. Pre no što starosta odgovori, otvoriše se vrata i u sobu uće čovek, ne mlad, u panciru i s mušketom u ruci. — Pan Ščebžicki? — upita starosta. — Da, — odgovori došljak — čuo sam da su vas razbojnici opseli, pa hitam u pomoć sa slugama. — Bez božje volje vlas čoveku neće pasti s glave — odgovori starac. — Već me je ovaj kavaljer oslobodio nevolje... A otkuda idete? — Iz Sohačeva. — Jeste li čuli što novo? — Svaka je novost sve gora, pane starosto. Nova nesreća...

— Šta se desilo? — Vojvodine: krakovska, sandomirska, maloruska, ljubeljska, belska, volinjska i kijevska predale su se Karolu Gustavu. Akt su već potpisali i poslanici i Karol. Starosta stade da klima glavom, pa se obrte Kmićicu. — Pogledajte, — reče — i vi još mislite da će se naći onaj koji svoje duše neće požaliti iz ljubavi ka istini? Kmićic stade da se čupa za kosu. — Očajno! Očajno!— govorio je u zanosu. A pan Ščebžicki nastavi: — Vele još da i ostatak vojske, koji se nalazi pod panom hetmanom Konjecpoljskim, odriče poslušnost i hoće da ide Šveđanima. Hetman među njima nije siguran za život i mora da učini što oni hoće... — Bunu seju, a nevolju i bol će požnjeti — reče starosta. — Ko hoće da se pokaje za grehe, vreme mu je! No Kmićic ne mogaše da sluša duže ni predskazanja ni novosti; hteo je što pre da krene i da rashladi glavu na vetru. Ustade, dakle, i poče da se prašta sa starostom. — A kuda tako žurno? — zapita ga starosta. — U Čenstohovu, jer sam i ja grešnik! — Onda vas ne zadržavam, iako sam rad da vas ugostim; ali je taj posao hitniji, jer je dan suda blizu. Kmićic izađe, a za njim izađe i devojka, hoteći da ga mesto oca isprati, jer je starosta bolovao od nogu. — Ostajte u dobrom zdravlju, panjenka, — reče Kmićic — ne znate koliko sam vam naklonjen! — Ako ste mi naklonjeni, — odgovori na to devojka — onda mi učinite jednu uslugu. Vi idete u Čenstohovu... evo vam dukat... uzmite ga, molim, i podajte da se odsluži služba u kapeli... — Za koga? — upita Kmićic. Proročica obori oči, tuga joj pade na lice, a u isti mah obraze joj obli lako rumenilo, pa odgovori tiho, slično šumoru lišća: — Za Andžeja, da bi ga Bog povratio s grešnoga puta. Kmićic ustuknu dva koraka, istrešti oči i od čuda jedan časak ne mogade da progovori. — Za rane Hristove! — reče najzad. — Kakva je ovo kuća? Gde sam ja?... Sama proročanstva, predskazanja i znaci... Vi se zovete Oljenka i dajete za službu grešnoga Andžeja!... To ne može biti prost slučaj, to je prst božji... to... to... poludeću!... Bogami, poludeću!... — Šta je vama?

Ali je on zgrabi za ruke i stade da ih trese. — Proričite mi dalje, govorite do kraja! Ako se taj Andžej vrati na pravi put i izgladi krivice, hoće li mu Oljenka ostati verna?... Govorite, odgovarajte, jer neću otići bez toga!... — Šta vam je? — Hoće li mu Oljenka ostati verna? — ponavljao je Kmićic. Devojka briznu u plač. — Do poslednjega daha, do smrtnoga časa! — odgovori jecajući. Još i ne doreče, a pan Kmićic joj koliki je dug pade pored noge. Ona htede da beži, on je ne pusti i, ljubeći joj stopala, govoraše: — I ja sam grešni Andžej koji želi da se vrati!... I ja imam svoju dragu Oljenku. Neka se vaš povrati, a meni moja ostane verna... Neka vaše reči budu proročanstvo... Balsam i nadu ulili ste mi u namučenu dušu... Bog vam platio, Bog vam platio! Pa skoči, posede konja i odjezdi.

XI

Reči starostine kćeri ispuniše Kmićica velikom nadom i tri dana mu nisu izlazile iz glave. Danju na konju, noću na postelji, razmišljao je o ovome što se slučajno desilo, i uvek je dolazio do zaključka da ovo ne može biti prost slučaj, nego pre božji znak i predskazanje i, ako istraje, ako s dobroga puta ne svrne, baš sa ovoga koji mu je Oljenka pokazala, da će mu devojka ostati verna i pokloniti mu raniju ljubav. Jer kad starostina kći — razmišljao je pan Andžej — ostaje verna svome Andžeju, koji još nije počeo da se popravlja, onda ni za mene, koji nameravam iskreno da služim otadžbini, časti i kralju, još nije ugasla nada! No s druge strane nije panu Andžeju nedostajalo ni briga. Nameru je iskrenu imao, ali da nije s njom odocnio? Da li je još ostao ma koji put, ma koji način? Poljska je svakim danom izgledala sve više pogružena, i teško je bilo zatvarati oči pred strahovitom istinom da joj nema spasa: ništa Kmićic nije više želeo, no da počne neki posao; ali nije video voljne ljude. Na putu je viđao sve nove ljude i nova lica, ali njihov izgled, slušanje njihova razgovora i prepiraka samo mu je oduzimalo ostatak nade. Jedni su dušom i telom prešli u švedski tabor, tražeći u njemu lične koristi; ti su pili, terevenčili i veselili se kao na daći, utapajući u vinu i razvratu stid i vlasteosku čast. Drugi su u nepojmljivom slepilu raspravljali o sili kakva će biti Poljska sjedinjena sa Švedskom, pod skiptrom prvoga vojskovođe u svetu; a takvi su bili najopasniji, jer su bili uvereni da orbis terrum1 mora prikloniti glavu pred takvim savezom. Treći, kao pan starosta sohačevski, ljudi čestiti i naklonjeni otadžbini, ispitivali su prilike na nebu i na zemlji, ponavljali proročanstva i, videći božju volju i neumitnu sudbinu u svemu što se 1

Ceo svet.

događa, dolazili do zaključka da nema nade, da nema spasa, da se primiče propast sveta — te bi bilo ludo i misliti na zemaljsko oslobođenje, a ne na nebeski spas. Neki su se, najzad, krili po šumama ili spasavali život u inostranstvu. Tako je, dakle, pan Kmićic nailazio samo pa razvratne, pokvarene, lude, ili plašljive, ili očajne; nije nailazio na one koji veruju. A međutim švedska sreća je rasla. Vest da se i ostatak vojske buni, dogovara, preti hetmanima i hoće da pređe Šveđanima, bila je svaki dan sve verovatnija. Glas da se pan stegnoša Konjecpoljski sa svojom divizijom predao Karolu Gustavu, pukao je kao grom po svima krajevima Poljske, i izagnao poslednju veru iz srdaca, jer je pan Konjecpoljski bio zbaraški junak. Za njim pođoše pan starosta Javorski i knez Dimitrije Višnjovjecki, kojega ne zadrža ni besmrtnom slavom ovenčano ime. Počeše već da sumnjaju i u pana maršala Ljubomirskoga. Oni koji su ga dobro znali tvrdili su da kod njega slavoljublje nadmaša razum i ljubav prema otadžbini, da je dosada ostao uz kralja, jer mu je laskalo što su sve oči bile u njega uprte, što su ga i jedni i drugi mamili, molili, što mu je govoreno da je sudbina domovine u njegovoj ruci. Ali se pred švedskom srećom počeo kolebati, odugovlačiti, i sve je više puštao na volju svojoj gordosti i pokazivao jasno nesrećnom Janu Kazimiru da ga može i spasti i konačno upropastiti. Kralj izbeglica sedeo je u Glogovi, i od šake vernih koji su delili s njim sudbinu svaki dan ga je poneko ostavljao i prelazio Šveđanima. Tako se slabi lo u danima nesreće, čak i oni kojima pošteno srce naredi da idu poštenim i trnovitim putem. Karol Gustav primao ih je raširenih ruku, nagrađivao, obasipao obećanjima, ostale verne stavljao u iskušenje i mamio, sve više prostirao svoju vladavinu; sama sreća mu je sklanjala s puta sve prepreke, poljskom snagom je Poljsku osvajao, bez boja pobeđivao. Veliki broj vojvoda, kastelana, činovnika krunskih i litvanskih, čitave gomile oružane vlastele, čitavi stegovi nesravnjene poljske konjice nalazili su se u njegovom logoru, gledajući u oči novome gospodaru, spremni na njegov mig. Ostatak krunske vojske sve je jače vikao na svoga hetmana: „Idi, prikloni sedu glavu pred kraljem Karolom... Idi, jer hoćemo da služimo Šveđanima!“ — Šveđanima! Šveđanima! I, da potkrepe reči, vadile se hiljade sabalja.

A u isto vreme rat je neprestano plamteo na istoku. Strašni Hmjeljnjicki opet je opseo Lavov, a odredi njegovih privrženika, obilazeći neosvojive bedeme Zamošća, plavili su celu vojvodinu ljubeljsku, dopirući do samoga Lublina. Litva je bila u rukama Šveđana i Hovanjskoga. Rađivil je počeo rat u Podljasju; elektor je oklevao i svakog časa je mogao zadati smrtni udarac Poljskoj; a za to vreme se utvrđivao u Kraljevskoj Pruskoj. Poslanstva sa svih strana išla su švedskom kralju, čestitajući mu srećno zavojevanje. Približila se zima, lišće je opadalo sa drveća, jata gavranova, vrana i čavki, napustivši šume, letela su iznad sela i gradova. Iza Pjotrkova Kmićic je opet ušao u švedske odrede, koji su držali sve puteve i drumove. Neki su, posle osvojenja Krakova, išli ka Varšavi, jer se govorilo da Karol Gustav, primivši zakletvu vernosti od južnih i istočnih vojvodina, i potpisavši „kapitulacije“, samo još čeka da se preda i onaj ostatak vojske pod panovima Potockim i Lanckoronjskim, pa će odmah na Prusku, i zato šalje vojsku napred. Pana Andžeja nisu nigde ometali u putu, jer vlastela uopšte nije izazivala sumnje, i mnoštvo je oružane vlastele išto zajedno sa Šveđanima; drugi su išli u Krakov, bilo da se poklone novome gospodaru, bilo da dobiju od njega štogod, te nikoga nisu pitali ni za propusnice ni za pasoš, utoliko pre što u blizini Karola, koji se pravio ljubazan, nisu smeli nikoga da uznemiruju. Poslednji konak pre Čenstohove desio se Andžeju u Krušinu; ali tek što se smestio, dođoše gosti. Prvo je naišao švedski odred od oko stotinu konjanika, pod komandom nekoliko oficira i nekoga uglednog kapetana. Bio je to čovek sredovečan, dosta otmen, krupan, snažan, plećat, oštra pogleda, pa iako je nosio stranačko odelo i potpuno ličio na stranca, ipak je, ušavši u krčmu, oslovio pana Andžeja najčistijim poljskim jezikom, pitajući ga ko je i kuda ide. Pan Andžej reče sad da je vlastelin iz sohočevskog okruga, jer bi oficiru moglo izgledati čudno kad bi elektorov podanik došao čak ovamo. Međutim, čuvši da pan Andžej ide švedskome kralju da se žali da neće da mu isplate dužnu sumu, taj mu oficir reče: — Najbolje je moliti se pred glavnim oltarom, i vi imate pravo što idete samome kralju, jer iako on ima hiljadu poslova, ipak nikoga ne odbija da sasluša, a već vas vlastelu toliko voli da vam Šveđani već zavide. — Samo da bude novaca u blagajni... — Karol Gustav nije vaš pređašnji Jan Kazimir, koji je morao da zajmi čak i od Jevreja, jer što god je imao davao je čim ga ko zamoli.

Uostalom, samo ako izvesno preduzeće uspe, biće u blagajni novaca. — O kakvom preduzeću govorite? — Vrlo malo se poznajemo, pane kavaljere, da bih vam mogao poveriti tajnu. Znajte samo to da će kroz nedelju, dve dana blagajna švedskoga kralja biti teška koliko i sultanova. — Onda će mu neki alhemičar napraviti novaca, jer ih u ovom raju ni od kuda ne može dobiti. — U ovom kraju? Dovoljno je smelo pružiti ruku. A mi smelosti imamo. Dokaz je u tome šta gospodarimo ovde. — Tako je! Tako je! — reče Kmićic. — Vrlo nam je milo ovo gospodarenje, naročito ako nas naučite kako da zgrćemo novac kao iverje... — Ti su načini bili u vašoj vlasti; ali biste vi više voleli da pomrete od gladi, nego da odande uzmete novac. Kmićic pogleda oštro oficira. — Jer ima mesta na koje se čak i Tatari boje da dignu ruku! — reče. — Suviše ste dosetljivi, pane kavaljere, — odgovori oficir — nego imajte na umu da ne idete za novac Tatarima već Šveđanima. Dalji razgovor prekide dolazak novoga odreda. Oficir ga je očevidno očekivao, jer istrča brzo iz krčme. Kmićic izađe za njim i stade na vrata od trema da vidi ko dolazi. Prvo stigoše zatvorene kočije, sa zapregom od četiri konja, opkoljena odredom švedskih rajtara, i zaustaviše se pred krčmom. Onaj oficir što je razgovarao sa Kmićicom, priđe im živo i, otvorivši vratanca, pokloni se duboko čoveku koji je sedeo unutra. „Mora da je neko znatan“ — pomisli Kmićic. Međutim iz krčme izneše zapaljene buktinje. Iz kočija izađe jedan otmen čovek, obučen u crno kao stranac, u plaštu do kolena, postavljenom lisičinom, i pod šeširom s perjem. Oficir uze buktinju iz ruke jednoga oficira i, poklonivši se opet, reče: — Ovuda, ekselencijo! Kmićic se povuče brzo u krčmu, a oni uđoše odmah za njim. Oficir se pokloni i treći put, pa reče: — Ekselencijo, ja sam Vejhard Vžeščovič, prvi intendant njegovog veličanstva kralja Karola Gustava, poslan s pratnjom u susret vašoj ekselenciji. — Drago mi je poznati tako uglednoga kavaljera — reče u crno odeveni čovek, vraćajući poklon. — Hoćete li se, ekselencijo, zadržati duže, ili odmah produžiti?... Njegovo veličanstvo želi da vas što pre vidi.

— Nameravao sam da se zadržim u Čenstohovi radi molitve, — odgovori došljak — ali sam u Vjeljunju dobio vest da mi njegovo veličanstvo naređuje da hitam, te ćemo se samo malo odmoriti, pa krenuti dalje, a dotle vratite moju pratnju i zahvalite kapetanu koji je komandovao. Oficir ode da izda naredbu. Pan Andžej ga zaustavi. — Ko je to? — upita. — Baro Lizola, carski poslanik, koji ide sa brandenburškoga dvora našem kralju — odgovori oficir. Pa izađe, i ubrzo se vrati. — Zapovesti vaše ekselencije su izvršene — reče baronu. — Hvala — odgovori Lizola. I sa velikom, iako gospodskom ljubaznošću, pokaza Vžeščoviču mesto prema sebi. — Vetar nešto počinje napolju da zviždi — reče — i kiša seče. Možda ćemo morati duže da se odmaramo. Nego da porazgovaramo do večere. Šta je ovde novo? Čuo sam da su se malopoljske vojvodine predale njegovoj švedskoj milosti. — Da, ekselencijo. Njegovo veličanstvo čeka još da se preda ostatak vojske, pa će odmah u Varšavu i u Prusku. — Zar je sigurno da će se predati? — Vojnički izaslanici su već u Krakovu. Uostalom, ne mogu drukčije, jer nemaju izbora. Ako ne preću nama, Hmjeljnjicki će ih satrti. Lizola obori svoju pametnu glavu na prsa. — Strašno, nečuveno! — reče. Razgovor se vodio nemačkim jezikom. Kmićic nije propuštao nijedne reči. — Ekselencijo, — odgovori Vžeščovič — što je bilo, moralo je biti. — Može biti; ali je teško nemati sažaljenja prema ovoj sili, koja je na naše oči pala, i ko god nije Šveđanin, mora mu biti žao. — Ja nisam Šveđanin, ali kad sami Poljaci ne žale, ne žalim ni ja — odgovori Vžeščovič. Lizola ga pogleda pažljivo. — Da, vaše prezime nije švedsko. Koje ste narodnosti, molim? — Ja sam Čeh. — Molim! Dakle podanik nemačkoga cara!... Znači, imamo istoga gospodara. — U službi sam njegovoga veličanstva kralja švedskoga — odgovori Vžeščovič, poklonivši se. — Ja nimalo ne želim da povredim tu službu, — odgovori stari

Lizola — ali su takve službe privremene, a vi, kao podanik našega milostivoga gospodara, ma gde bili u službi, ne možete nikoga drugoga smatrati za prirodnoga starešinu. — To ja ne poričem. — Stoga ću vam i reći iskreno da naš gospodar žali ovu sjajnu Poljsku, sudbinu njenoga divnoga monarha, i ne može ljubazno ni rado gledati one svoje podanike koji pomažu propast prijateljske države. Šta su vama učinili Poljaci, te ih toliko ne volite?... — Mnogo štošta bih, ekselencijo, mogao na to da odgovorim, ali se bojim zloupotrebiću vaše strpljenje. — Vi mi izgledate ne samo odličan oficir, nego i pametan čovek, a meni moj položaj naređuje da gledam, slušam, ispitujem razloge; pričajte, dakle, ma i najopširnije, i ne plašite se da ćete mi zamoriti strpljenje. Naprotiv, ako se kadgod javite u službu caru, što vam veoma želim, naći ćete u meni prijatelja koji će vas opravdati i braniti ako vam se bude današnja služba htela uzeti za zlo. — Onda ću reći sve što mislim. Kao mnoga vlastela, mlađi sinovi, i ja sam pošao da potražim sreću van otadžbine; došao sam, dakle, ovamo, gde je i narod srodan i stranci se rado uzimaju u službu. — Rđavo su vas primili? — Dali su mi solane na upravljanje. Našao sam pristup do hleba, do ljudi, i do samoga kralja. Sada služim Šveđanima, pa ipak, kada bi me kogod hteo smatrati kao nezahvalnika, morao bih to odmah pobiti. — A zbog čega? — Pa zbog čega bi se moglo tražiti od mene više no od samih Poljaka? Gde su danas Poljaci? Gde su senatori ove kraljevine, kneževi, velikaši, vlastela, vitezovi, ako nisu u švedskom logoru? A oni prvi treba da znaju šta treba da rade, gde je spas a gde propast za njihovu otadžbinu. A ja idem za njima; i onda, ko od njih ima pravo da me nazove nezahvalnikom? Po čemu to ja, stranac, treba da budem verniji poljskom kralju i Poljskoj nego oni sami? Zašto bih prezirao tu službu ja, kad oni sami mole za nju? Lizola ne odgovori ništa. Nasloni glavu na ruku i zamisli se. Moglo bi izgledati da sluša zviždanje vetra i šum jesenje kiše, koja poče da udara u prozore na krčmi. — Govorite dalje, — reče najzad — doista, čudne mi stvari pričate. — Ja tražim sreću onamo gde je mogu naći, — reče Vžeščovič — a što ovaj narod propada, ne moram se o tome brinuti više no on sam. Uostalom, i da se ja brinem, ništa to ne bi pomoglo, jer oni moraju propasti!

— A zašto to? — Prvo, zato što sami tako hoće; drugo, što oni to zaslužuju. Ekselencijo, ima li u svetu još koje zemlje u kojoj bi se moglo videti ovoliko nereda i samovolje?... Kakva je ovde uprava? Kralj ne upravlja, jer mu ne dadu... Sabori ne upravljaju, jer ih rasturaju... Nema vojske, jer neće da plaćaju porez; nema poslušnosti, jer se poslušnost protivi slobodi; nema pravde, jer nema ko da vrši presude i svaki jači ih gazi; nema u ovom narodu vernosti, jer su, evo, svi napustili svoga vladara; nema ljubavi prema otadžbini, jer su nju dali Šveđanima za obećanje da im neće smetati da žive kao i dosad — u samovolji... Gde bi se na drugome mestu moglo nešto ovako desiti: koji bi narod u svetu pomogao neprijatelju da mu porobi sopstvenu zemlju? Ko bi ovako napustio kralja, ne zbog tiranije, ne zbog zlih dela, nego zato što je došao drugi silniji? Gde je onaj koji bi svoj lični interes više voleo, a javni interes više pogazio? Šta oni imaju, ekselencijo?... Neka mi neko navede jednu jedinu vrlinu: bilo čvrstinu karaktera, bilo pamet, bilo veštinu, bilo istrajnost, bilo uzdržljivost? Šta oni imaju? Konjicu dobru? Da! I ništa više... Pa i Numiđani su se slavili svojom konjicom, i Gali su, kao što se može čitati kod rimskih istoričara, imali slavne konjanike, pa gde su? Propali, kao i ovi što moraju da propadnu. Ko bi hteo da ih spasava, taj bi samo uzalud traćio vreme, jer oni sami neće da se spasavaju!... Jedino mahniti, samovoljni, zli izdajnici žive u ovoj zemlji! Vžeščovič izgovori poslednje reči sa istinskim nastupom mržnje, čudnim kod stranca koji je našao hleba u tome narodu ali se Lizola nije čudio. Vešti diplomata je poznavao svet i ljude, znao je da onaj koji ne ume srcem da se oduži svome dobrotvoru, vatreno traži u njemu krivice da bi njima pokrio svoju vlastitu nezahvalnost. A možda je i priznavao da Vžeščovič ima pravo, te nije protestovao; umesto toga zapita iznenada: — Pane Vejharde, jeste li vi katolik? Vžeščovič se zbuni. — Jesam, ekselencijo! — odgovori. — Čuo sam u Beču da ih ima koji nagovaraju kralja Karola Gustava da zauzme Jasnogorski manastir!... Je li to istina? — Ekselencijo, manastir je blizu šleske granice i Jan Kazimir može lako dobijati pomoć od njega. Moramo ga zauzeti da tome stanemo na put... Ja sam prvi skrenuo pažnju na to, i sgoga je njegovo veličanstvo poverilo meni tu misiju. Ovde Vžeščovič najednom prekide, seti se Kmićica koji je sedeo u drugom kutu krčme i, prišavši mu, upita:

— Pane kavaljere, razumete li nemački? — Ni reči, pa da mi neko zube vadi! — odgovori pan Andžej. — Šteta, hteli smo da vas zamolimo za razgovor. Pa se onda obrte Lizoli. — Ima ovde jedan vlastelin, ali ne razume nemački, možemo govoriti slobodno. — Nemam ništa tajno da kažem, — odgovori Lizola — ali pošto sam i ja katolik, ne bih želeo da se svetome mestu učini kakva nepravda... A kako sam uveren da i svetli car deli ovo mišljenje, moliću njegovo veličanstvo kralja da poštedi kaluđere. A vi se ne žurite sa zauzimanjem, do nove odluke. — Imam izrična, mada poverljiva uputstva; samo ih od vas ne tajim, jer hoću uvek da služim caru, svome gospodaru. Ali mogu vas umiriti da sveto mesto neće biti ni u čemu obesvećeno. Ja sam katolik... Lizola se osmehnu i, hoteći da izvuče tajnu od neiskusnijega, upita šaleći se: — Ali ćete kaluđerima pretresti riznicu? Neće proći bez toga, a? — To se može desiti — odgovori Vžeščovič. — Presvetoj Bogorodici nisu potrebni taliri u priorovoj riznici. Kad svi plaćaju, onda neka plaćaju i kaluđeri. — A ako se budu branili? Vžeščovič se nasmeja. — U ovoj zemlji niko se neće braniti, a danas već niko i ne može. Imali su za to vremena!... Sad je predockan! — Predockan! — ponovi Lizola. Na tome se završi razgovor. Posle večere oni odoše. Kmićic ostade sam. Ovo mu je bila najgora noć otkako je pošao iz Kjejdana. Slušajući reči Vejharda Vžeščoviča morao je iz sve snage da se savlađuje, da mu ne vikne: „Lažeš, pseto!“ i da ne kidiše na njega sabljom. I to nije učinio jedino stoga što je, na žalost, osetio i priznao istinu u strančevim rečima, strašnu, žestoku kao oganj, ali pravu pravcatu. „Šta bih mogao da mu reknem?“ — govorio je u sebi. „Čime, sem pesnicom, da poreknem? Kakve dokaze da navedem?... Istinu je lajao... Dabogda ga ubili!... A i ovaj carski diplomata priznao mu je da je već sve svršeno i za svaki otpor predockan.“ Kmićic je možda ovoliko patio najviše zato što je ovo predockan bilo osuda ne samo za otadžbinu, nego i za njegovu ličnu sreću. A već mu je bilo dosta toga mučenja; već ga je i snaga izdavala, jer čitave nedelje nije slušao ništa drugo, nego: da je sve propalo, da više nije vreme, da je

predockan. Nijedan zračak nade nije mu pao nigde na dušu. Idući sve dalje, zato je ovoliko žurio, zato je danju i noću jezdio, da bi pobegao od tih predskazanja, da bi najzad našao kakav predeo, kakvoga čoveka, koji bi mu ulio makar jednu kap utehe. Međutim, nailazio je na sve veću klonulost, sve veće očajanje. Najzad su Vžeščovičeve reči prepunile ovu čašu gorčine i žuči; pokazale mu jasno ono što je dosad bilo osećanje, da nisu otadžbinu ubili toliko Šveđani, Rusi i kozaci, koliko ceo narod. „Mahniti, samovoljni, zli i izdajnici žive u ovoj zemlji“ — ponavljao je za Vžeščovičem pan Kmićic — „i nema drugih... Kralja ne slušaju, sabore rasturaju, porez ne plaćaju, neprijatelju sami pomažu da osvoji ovu zemlju. Moraju propasti!“ „Doboga, da je samo jednu laž da mu nađem! Zar sem konjice, nema u nas ničega dobroga, nikakve vrline, samo jedino zlo?“ Pan Kmićic je tražio u duši odgovor. Toliko je već bio namučen i putovanjem i brigama i svačim što je preturio preko glave da mu se počelo mutiti u mozgu. Oseti da je bolestan i obuze ga samrtni umor. U mozgu mu je nastajala sve veća zbrka. Prolazila su lica i poznata i neznana, ona koja je znao ranije, i ona koja je sreo na putu. Ova su lica raspravljala kao na saboru, navodila mudre izreke, proročanstva, a svima je bilo stalo do Oljenke. Ona je očekivala spas od pana Kmićica, ali ga je Vžeščovič zadržao za ramena i, gledajući ga u oči, govorio: „Predockan! Što je švedsko, švedsko je!“ — a Boguslav Rađivil se smejao i povlađivao Vžeščoviču. Pa onda svi stadoše da viču: „Predockan! Predockan! Predockan!“ — pa dokopaše Oljenku i nestade ih sa njom negde u mraku. Kmićicu se učinilo da su Oljenka i otadžbina jedno isto, i da je obe izgubio i dobrovoljno izdao Šveđanima. Onda ga je obuzimala tako silna žalost da se budio i gledao začuđeno oko sebe, ili osluškivao vetar koji je u kaminu, u zidovima, u krovu, zviždao na razne glasove i svirao kroz sve pukotine, kao na orguljama. Ali su se priviđenja vraćala. Oljenka i otadžbina opet su se slivale u njegovom mozgu u jedno biće, koje je Vžeščovič odvodio, govoreći: „Predockan! Predockan!“ Tako je pan Andžej proveo u grozničavom stanju celu noć. U trenucima svesti mislio je da će se razboleti ozbiljno, i već je hteo da viče Soroku da mu pušta krv. Ali je već počelo da sviće. Kmićic skoči i izađe pred krčmu. Tek je prva svetlost razgonila pomrčinu; dan se nagoveštavao lep;

oblaci su se pozbijali u gomilice i povesma na zapadu, ali je istok bio čist! na nebu, koje je postepeno bledelo, svetlucale su zvezde nezaklonjene isparenjima. Kmićic izbudi ljude, sam se obuče u praznično odelo, jer je bila nedelja, pa kretoše dalje. Posle rđave besane noći Kmićic je bio umoran i dušom i telom. Ni ovo jesenje jutro, bledo ali sveže, rosno i lepo, nije moglo da rastera tugu sa viteževa srca. Nada je u njemu bila izgorela do poslednje trunke i ugasila se kao lampa u kojoj je nestalo gasa. Šta će mu doneti ovaj dan? Ništa! Istu tugu, istu brigu, pre će dodati tereta duši, no što će joj olakšati. Išao je, dakle, ćutke uprvši oči u neku sjajnu tačku na vidiku. Konji su frktali, predskazujući lepo vreme; ljudi počeše da pevaju sanjivim glasovima jutarnju molitvu. Međutim sve se više razdanjivalo, nebo od bledoga postade zeleno i zlatno, a ona tačka na vidiku stade toliko da se blista, da su oči počele da žmirkaju od toga bleska. Ljudi su prestali da pevaju i svi su gledali na tu stranu, najzad Soroka reče: — Čudo, šta li?... Tamo je zapad, a kao da se sunce rađa? Doista je ona svetlost rasla pred očima, od tačke postade krug, od kruga točak — izdaleka bi rekao da je neko obesio iznad zemlje ogromnu zvezdu, koja prosipa neizmeran sjaj. Kmićic i njegovi ljudi gledahu u čudu ovu svetlosnu pojavu, treperavu, sjajnu, ne znajući šta imaju pred očima. Utom od Krušina naiđe jedan seljak s kolima sa lotrama. Kmićic mu se obrte i spazi da seljak drži kapu u ruci i, gledajući u onu svetlost, moli se Bogu. — Seljače, — upita pan Andžej — a šta se ono onako svetli? — Jasnogorska crkva! — odgovori kmet. — Hvala presvetoj Bogoridici! — uzviknu Kmićic i skide kapu s glave, a to isto učiniše i njegovi ljudi. Posle toliko dana briga, sumnje i obmana, pan Andžej naglo oseti da se sa njim dešava neko čudo. Tek što su mu reči: „Jasnogorska crkva!“ odzvonile u ušima, a tuga otpade od njega, kao da ju je neko rukom odneo. Viteza obuze neka neiskazana bojazan, puna poštovanja, ali u isti mah i neka nepoznata radost, velika i blaga. Od te crkve, koja je plamtela na brdu u prvim sunčanim zracima, bila je nada, za koju pan Kmićic odavno nije znao, poverenje koje je zalud tražio, nesavladiva sila na koju je hteo da se nasloni. Ušao je u njega kao neki novi život i počeo da kruži

po žilama zajedno s krvlju. Odahnu duboko, kao bolesnik koji se budi iz groznice i nesvesti. A crkva je sijala sve jače, kao da je svu sunčevu svetlost u sebe uzela. Ceo je predeo ležao u njenom podnožju, a ona ga je gledala s visine, bi rekao: njegov stražar i stvaralac. Kmićic dugo nije mogao očiju da odvoji od toga sjaja, nasićivao se i blažio njime. Njegovi su ljudi bili ozbiljni i bojažljivi. Utom se ču zvuk zvona u tihom jutarnjem vazduhu. — Sjaši! — komandova pan Andžej. Svi poskakaše sa sedla i, kleknuvši na drum, počeše molitve. Kmićic ih je glasno čitao, a vojnici su odgovarali u horu. Za to vreme naiđoše nova kola; seljaci videći ljude gde se mole bogu na drumu, pristadoše uz njih i gomila je postajala sve veća. Kad su najzad svršili molitve, ustade pan Andžej, a za njim i njegovi ljudi; ali su dalje išli pešice, vodeći konje za uzde i pevajući: „Zdravo, svetle dveri“. Pan Andžej je išao tako čilo kao da ima krila na ramenima. Na zavojicama puta crkva je čas nestajala, a čas se opet pojavljivala. Kad je zaklone brda i klanci, Kmićicu se činilo da svet obastire tama, ali kad opet sine, onda se razvedre i sva lica. Tako su išli dugo. Hram, manastir i bedemi oko njega videli su se sve jasnije, postajali sve velelepniji, ogromniji. Ugledaše najzad i varoš u daljini, a pod brdom čitave nizove kuća i domova, koji su pored grdno velikoga hrama izgledali kao ptičja gnezda. Bila je nedelja, te kad je sunce dobro odskočilo, put se zaroji kolima i pešacima koji su išli na službu. Sa visokih kula stadoše da zvone veća i manja zvona, ispunjavajući vazduh divnim zvucima. U tom prizoru i u tim glasovima bila je neka sila, neka neizmerna veličanstvenost, a ujedno i mir. Ovo parče zemlje u podnožju Jasne Gore nije ni najmanje ličilo na ostali predeo. Svet se crnio oko manastirskih zidova. Pod brdom je bilo na stotine kola, kočija, karuca, dvokolica; žagor ljudi mešao se sa rzanjem konja povezanih za direke. Dalje nadesno, pored glavnog puta koji je vodio na brdo, videli su se čitavi redovi dućančića u kojima su prodavani zapisi na metalu i na vosku, sveće, ikone, naplećnjaci. Talas ljudski valjao se svuda slobodno. Kapije su bile širom otvorene; ko je hteo ulazio je; na bedemima, kraj topova nije ni bilo vojnika. Očevidno je hram i manastir čuvala sama svetinja mesta — a možda se verovalo pismima Karola Gustava, kojima im je zajemčio bezbednost.

XII

Od

tvrđavske kapije seljaci i vlastela, građani iz raznih predela, svet svih godina obojega pola i svih staleža idu ka hramu na kolenima, pevajući pobožne pesme. Ta reka teče vrlo lagano i tok joj se zaustavlja svaki čas, kada se tela suviše zbiju. Nad gomilom se viju zastave svih boja. Za časak pesma umukne i svet počinje da čita litanije, i onda se žubor njihovih reči razleže s jednoga kraja na drugi. Između pesme i pesme, između litanije i litanije gomile zaćute i metanišu, ili poležu na zemlju raširenih ruku; čuju se samo molbeni i piskavi glasovi prosjaka koji, sedeći pored dveju obala ljudske reke, pokazuju svetu svoje osakaćene udove. Njihovo se bogorađanje meša sa zvekom sitnoga novca, bačenoga u metalno ili drveno čanče. Pa opet ljudska reka poteče dalje i opet zabruje pesme. Što se talas primiče bliže vratima hrama, oduševljenje raste i pretvara se u zanos. Vidiš ruke podignute k nebu, oči uznete, lica bleda od uzbuđenja ili raspaljena molitvom. Staleške se razlike izgubile; seljačke struke izmešale se sa kontušima, vojnički kožusi sa žutim građanskim kaputima. Na vratima od hrama tišina se još povećala. Tela su činila ne više reku, nego most, tako zbijen da bi se moglo preći po glavama i ramenima a da se nogom ne dodirne zemlja. Prsima je nedostajalo daha, telima prostora, ali duh koji ih je oživljavao, davao im je gvozdenu otpornost. Svako se molio, niko nije mislio ni o čemu drugom; svako je držao na sebi stisku i teret cele ove mase, ali niko nije padao i, potiskivan od hiljada, osećao je u sebi snagu za hiljade, i s tom snagom gurao napred, pogružen u molitvu, u zanos, u ushićenje. Kmićic, idući na kolenima sa svojim ljudima u prvim redovima, uđe među prvima u hram, zatim ga tok unese u čudotvornu kapelu, gde gomile padoše ničice, plačući, obuhvatajući rukama pod i ljubeći ga u zanosu. Tako je radio i pan Andžej; i kad se najzad osmelio da digne glavu, osećanje uživanja, sreće, a i smrtnoga straha, oduzeše mu skoro

svest. U kapeli je bila neka crvena tama, koju nisu potpuno rasterivali ni plamičci od sveća pred oltarom. Raznobojna svetlost ulazila je i kroz obojena okna, i svi ti zraci, crveni, ljubičasti, zlatni kao vatra, treperili su na zidovima, klizili po rezbarijama, prelomima, probijali se u zamračene kutove, otkrivajući neke nerazgovetne predmete, kao uspavane. Tajanstveni odsjaji raspršivali se i udruživali s mrakom tako neprimetno da je nestajalo svake razlike između svetlosti i senke. Sveće na oltaru imale su zlatne krugove oko plamena. Dim iz kadionica pravio je neku purpurnu maglu; bela odežda kaluđera koji je prinosio žrtvu treperila je od polutamne svetlosti duginih boja. Sve je ovde bilo poluvidno, polutamno, nezemaljsko: svetlost nezemaljska, mrak nezemaljski — tajanstveno, svečano, blagosloveno, prepuno molitve, obožavanja, svetinje... Iz glavne lađe u hramu čuo se šum izmešanih ljudskih glasova, kao ogroman šum mora, a ovde je vladala duboka tišina, prekidana samo glasom kaluđera koji je pevao zaupokojene molitve. Ikona je još bila zaklonjena, te je očekivanje gušilo dah u prsima. Videle su se samo oči uprte na jednu stranu, nepomična lica, kao da su već rastavljena od zemaljskog života, ruke sklopljene pred ustima, kao kod anđela na ikonama. Pevanje kaluđerovo pratile su orgulje, tonovima blagim i slatkim, koji su izlazili kao iz nekih nadzemaljskih flauta. Ponekad se činilo da izviru kao voda iz kladenca, pa su opet padali tihi i česti, kao majski pljusak. Utom jeknuše trube i bubnjevi — svi uzdrhtaše. Zavesa na ikoni razmače se na obe strane i potok blistave svetlosti pokulja ozgo na verne. Jauci, plač i krici razlegoše se u kapeli. „Salve Regina!”1 — grmnu vlastela. — Monstra te esse matrem!”2 A seljaci su vikali: „Presveta device! Zlatna device! Kraljice anđelska! Spasi, pomozi, uteši, smiluj nam se!” Dugo su se čuli ti krici, zajedno sa jecanjem žena, sa žalbama nesrećnih, s molbama za čudo bolesnih ili sakatih. Iz Kmićica umalo duša ne izađe; osećao je samo da ima pred sobom bezgraničnost, koju ne može ni da pojmi ni da obuhvati, a pred kojom se 1 2

Zdravo Kraljice! Pokaži da si nam majka!

sve gubi. Šta su bile sumnje prema ovome uverenju koje celo biće nije moglo da smesti; šta je nevolja prema ovoj utesi; šta je švedska snaga prema ovoj otadžbini; šta je ljudska zloba prema ovoj zaštiti?... Ovde mu misli prestaše i pretvoriše se u osećanja; zaboravi se, zanese, prestade da razaznaje ko je, gde je... Činilo mu se da je umro, da mu duša leti sa zvucima orgulja, meša se sa dimom iz kadionica; ruke, navikle na mač i prolivanje krvi, diže uvis, pa kleče u zanosu, u ushićenju. Međutim služba se završavala. Pan Andžej ni sam nije znao kako se ponovo našao u glavnoj lađi. Sveštenik je držao propoved s predikaonice, no Kmićic zadugo još išta nije čuo, ništa razumeo, kao što naglo probuđen čovek ne zna gde se završava san i počinje java. Prve reči koje ču bile su: „Tu će se izmeniti srca i duše povratiti, jer ni Šveđani ne mogu savladati tu snagu, niti će onaj koji ide po mraku pobediti istinitu svetlost!“ „Amin“ — reče u duši Kmićic i stade da se bije u grudi, jer mu se sada činilo da je grešio teško, držeći da je sve propalo i da niotkud nema nade. Kad se svrši služba, on ustavi prvoga kaluđera i kaza mu da, u interesu hrama i manastira, želi da se vidi sa priorom. Prior ga primi odmah. Bio je to čovek zrelih godina, koji se već približavao kraju života. Lice mu je bilo neobično vedro. Crna gusta brada uokvirivala mu je lice, oči su mu bile plave kao nebo, mirne, a pogled oštar. U svojoj beloj mantiji izgledao je prosto kao svetac. Kmićic ga poljubi u rukav, a on ga stište za glavu i upita: ko je i otkuda dolazi? — Dolazim iz Žmuđi — odgovori pan Andžej — da služim presvetoj devi, namučenoj otadžbini i napuštenome gospodaru, protiv kojih sam dosad grešio, što ću sve opširno ispričati na ispovesti, i molim da još danas, ili sutra pre svanuća, budem ispoveđen, jer me žalost zbog krivica goni na to. Svoje pravo prezime kazaću vam takođe, poštovani oče, pod tajnom ispovesti, ne drukčije, jer ono navodi ljude da mi ne veruju i može da mi smeta u popravljanju. Pred svetom hoću da se zovem Babinjič, po jednom mom imanju, koje je neprijatelj zauzeo. Međutim, donosim vam važnu novost, koju saslušajte, oče, strpljivo, pošto se tiče ovoga svetoga utočišta i manastira. — Hvalim vaše namere i želju da se popravite — odgovori prior Kordecki. — Što se tiče ispovesti, brzo ću vam ispuniti želju, a sad slušam. — Dugo sam putovao, — reče na to Kmićic — mnogo sam video i namučio se ne malo... Svuda se utvrdio neprijatelj, svuda jeretici dižu

glave, pa čak i sami katolici prelaze u logor neprijatelju, koji, osmeljen time, kao i zauzećem dveju prestonica, sada namerava da digne svoju bezbožnu ruku na Jasnu Goru. — Od koga imate tu vest? — upita otac Kordecki. — Noćio sam ove noći u Krušinu. Došli su tamo Vejhard Vžeščovič i carev poslanik Lizola, koji se vraćao sa brandenburškoga dvora i ide švedskome kralju. — Švedski kralj nije više u Krakovu — odgovori na to prior, gledajući oštro u oči panu Kmićicu. No pan Andžej ne obori pogleda i nastavi: — Ne znam ja je li on tamo ili nije... Znam da je Lizola išao k njemu, a Vžeščovič je poslan da smeni pratnju i da ga vodi dalje. Njih dvojica su razgovarali preda mnom nemački, ne pazeći se ni malo od mene, pošto nisu mislili da bih ja mogao razumeti njihov govor; a ja ga od detinjstva znam kao i poljski, te sam razumeo da je Vejhard nagovorio da se manastir zauzme i dođe do blaga, i da je za to dobio dopuštenje od švedskoga kralja. — I vi ste to čuli svojim ušima! — Da, kao što sad stojim ovde. — Biće kako Bog hoće! — reče mirno prior. Kmićic se uplaši. Držao je da kaluđer naziva božjom voljom naredbu švedskoga kralja i ne pomišlja na otpor, te reče zbunjeno: — U Pultusku sam video crkvu u švedskim rukama, vojnike kako igraju karte u svetom utočištu, burad piva na oltarima i javne ženske sa vojnicima. Kaluđer je stalno gledao pravo u oči vitezu. — Čudna stvar, — reče — iskrenost i istina vam govore iz očiju... Kmićic se zaplami. — Neka ovde mrtav padnem, ako nije istina ovo što govorim! — U svakom slučaju to su važne vesti, o kojima se moram posavetovati. Vi ćete dopustiti da pozovem starije oce i nekoliko znatne vlastele, koja stanuju ovde kod nas, i pomažu nas savetom u ovim strašnim danima. Vi ćete dopustiti... — Rado ću pred njima ovo ponoviti. Otac Kordecki ode i posle četvrt časa vrati se sa četiri starija kaluđera. Ubrzo potom uđe pan Ružic-Zamojski, mačonoša sjeradski, čovek ugledan; pan Okjeljnjicki, stegonoša vjeljunjski; pan Pjotr Čarnjecki, mlad kavaljer strašnoga ratničkoga izgleda, sličan hrastu po uzrastu i snazi, i još neka vlastela raznih godina. Otac Kordecki im predstavi pana

Babinjiča iz Žmuđi, pa onda ponovi pred svima Kmićicove vesti. A oni se čuđahu veoma i počeše da mere očima pana Andžeja, ispitivački i nepoverljivo, i kad niko ne hte prvi da progovori, otac Kordecki reče: — Neka me Bog sačuva od toga da pomislim da ovaj kavaljer ima rđavu nameru ili da laže, ali mi ove vesti koje je doneo izgledaju tako neverovatne da sam smatrao da treba zajedno da ih ispitamo. U najiskrenijoj nameri mogao je ovaj kavaljer da se prevari, ili rđavo da čuje, ili rđavo da razume, ili namerno da bude naveden na zabludu od kakvih jeretika. Da strahom napune naša srca, da izazovu nered u svetome mestu, da ometu službu, to je za njih beskrajna radost, koje se niko u svojoj zlobi ne bi odrekao. — To mi se čini vrlo verovatno — odgovori otac Nješkovski, najstariji u skupu. — Trebalo bi prvo znati nije li ovaj kavaljer i sam jeretik — reče Pjotr Čarnjecki. — Katolik sam kao i vi! — odgovori Kmićic. — Treba najpre da ocenimo okolnosti — upade pan Zamojski. — Okolnosti su takve — reče otac Kordecki — da bi samo Bog i presveta Deva hotimice mogli poslati na neprijatelja zaslepljenost da prevrši meru svojih bezakonja. Inače se on nikad ne bi usudio da potegne mač na ovo sveto utočište. Nije svojom snagom on ovu Poljsku zavojevao, sami njeni sinovi su mu pomogli u tome; ali, ma koliko naš narod nisko pao, ma koliko da greši, i samome grehu ima granice koju ne bi smeo preći. Vladara je svoga ostavio, Poljsku napustio, ali svoju majku i zaštitnicu nije prestao da poštuje. Ruga nam se i prezire nas neprijatelj, pitajući šta nam je od pređašnjih vrlina ostalo. A ja ću odgovoriti: sve su propale, ali je ipak nešto ostalo, jer su ostali vera i poštovanje presvete Deve, na kome temelju ostalo može da se sagradi. I vidim jasno, neka bi jedno švedsko topovsko zrno okrznulo ove svete zidove, onda će se i najokoreliji odvratiti od Šveđana, od prijatelja postaće neprijatelji, potegnuće svoje mačeve na njih. Ali i Šveđani vode računa o sebi i razumeju ovo dobro... Stoga, ako Bog, kao što rekoh, hotimice nije poslao na njih slepilo, nikad oni na Jasnu Goru neće smeti da udare, jer bi se taj dan preokrenula njihova sreća, a mi bismo se opametili. Kmićic je slušao u čudu reči oca Kordeckoga, koje su bile u isti mah i odgovor na ono što je iz Vžeščovičevih usta čuo protiv poljskoga naroda. Ali povrativši se od čuda, reče: — A zašto, poštovani oče, da ne verujemo da je Bog baš dao slepilo neprijatelju? Uzmimo na um njihovu oholost, njihovu gramzivost na

zemaljska blaga, uzmimo na um nesnosno ugnjetavanje i namete, koje čak i na sveštenstvo udaraju, pa ćemo lako razumeti da se oni neće ustezati ni od kakvog bezakonja. Otac Kordecki ne odgovori neposredno Kmićicu, nego se obrte celome skupu i nastavi: — Ovaj kavaljer kaže da je video poslanika Lizolu, koji ide švedskome kralju; kako to može biti, kad ja imam od krakovskih paulinaca pouzdanu vest da kralj nije u Krakovu, ni u celoj Malopoljskoj, pošto je odmah po zauzeću Krakova otišao u Varšavu? — To ne može biti, — odgovori Kmićic — a najbolji je dokaz to što čeka na predaju i zakletvu vernosti kvarćane vojske pod panom Potockim. — Zakletvu ima da primi u ime kraljevo general Duglas — odgovori prior — tako mi iz Krakova pišu. Kmićic zaćuta; nije znao šta da odgovori. — Ali ću dopustiti — nastavi prior — da švedski kralj nije hteo da vidi careva poslanika i hotimice se s njim razmimoišao. Voli tako da radi Karol: iznenada da dođe, iznenada da ode; uz to ga ljuti carevo posredovanje, te rado verujem da je otišao, praveći se da ne zna za poslanikov dolazak. Manje me i to čudi što je poslao grofa Vžeščoviča, tako znatnu ličnost, u susret poslaniku s pratnjom, jer je možda hteo da bude ljubazan i da poslaniku zasladi pilulu razočarenja; ali kako da se poveruje da će grof Vžeščovič odmah da poverava namere baronu Lizoli, koji je katolik, prijatelj cele Poljske i našega prognanog kralja! — Neverovatno! — reče otac Nješkovski. — Ni meni to ne ide u glavu — dodade pan mačonoša sjeradski. Vžeščovič je i sam katolik i naš prijatelj — reče jedan pater.1 — I taj kavaljer veli da je to čuo svojim ušima? — upita žustro pan Pjotr Čarnjecki. — Pomislite i to — dodade prior — da ja imam zaštitno pismo od Karola Gustava, po kome hram i manastir imaju za svagda biti slobodni od zauzeća i boravka u njemu. — Treba priznati — reče dostojanstveno pan Zamojski — da u tim vestima ništa nije jedno s drugim u vezi: Šveđanima bi bila šteta, ne korist, da udare na Čenstohovu, kralja nema te Lizola nije mogao k njemu ići, Vžeščovič mu se nije mogao poveravati; dalje, on nije jeretik nego katolik, nije neprijatelj manastiru nego njegov dobrotvor, najzad, 1

Otac.

da ga baš đavo i navodi na iskušenje, ne bi smeo napasti protiv naredbe i kraljevog zaštitnog pisma. Pa se obrte Kmićicu: — Šta na to velite i zašto, u kakvoj nameri, hoćete da zaplašite poštovane oce i nas ovde? Kmićic je stojao kao optuženik pred sudom. S jedne strane ga je obuzimalo očajanje, jer, ako mu ne poveruju, manastir će postati plen neprijatelju, s druge strane bilo ga je stid, jer je i sam znao da sve okolnosti govore protiv njegovih vesti i da lako može da bude smatran kao lažov. Pri pomisli na to, gnev ga je raskidao, budila se u njemu urođena plahovitost, bunilo uvređeno samoljublje, budio se stari, poludivlji Kmićic. No se toliko lomio sa sobom, dok se nije slomio, prizvao svu strpljivost i, govoreći u duši: „Za grehe moje! Za grehe moje!...“ — odgovori, menjajući se u licu: — Što sam čuo, ponavljam još jednom: Vejhard Vžeščovič ima da napadne na manastir. Rok ne znam, ali mislim da će biti ubrzo... Ja opominjem, a na vas će pasti odgovornost, ako ne poslušate!... Na to pan Pjotr Čarnjecki odgovori s naglaskom: — Polako, kavaljere, polako... Ne dižite glas! Pa onda reče skupljenima: — Dopustite meni, poštovani oci, da postavim neka pitanja ovome došljaku... — Vi nemate prava da me vređate! — podviknu Kmićic. — Nemam ni volje — odgovori hladno pan Pjotr. — Ali ovde se tiče manastira i presvete Bogorodice. Stoga vi morate ostaviti na stranu uvredu, ili ako ne na stranu, ono za neko vreme, jer budite uvereni da ću vam svagda izići na megdan. Vi donosite vesti, mi hoćemo da ih proverimo, pa je pravo i ne treba da vas čudi; a ako ne htednete da odgovarate, onda ćemo mi pomisliti da se bojite da se ne zapletete. — Dobro! Pitajte! — reče Babinjič kroz stisnute zube. — Eto vidite. Vi velite da ste iz Žmuđi? — Da. — I dolazite ovamo da ne biste služili Šveđanima i izdajniku Rađivilu? — Da. — A ipak tamo ih ima koji mu ne služe i stoje uz domovinu, postoje stegovi koji su odrekli poslušnost, tamo je pan Sapjeha, pa što niste njima otišli? — To je moja stvar! — Aha, vaša stvar! — reče Čarnjecki. — Onda ćete mi možda na

druga pitanja odgovoriti? Ruke pana Andžeja su drhtale, oči se upile u teško bakarno zvonce pred njim na stolu, i sa toga zvonceta prenosile se na glavu pitačevu. Spopadala ga je mahnita, neodoljiva želja da zgrabi to zvonce i tresne njime po glavi pana Čarnjeckoga. Stari Kmićic sve je više savlađivao pobožnoga i skrušenoga pana Babinjiča. Ali se prelomi još jednom i reče: — Pitajte! — Ako ste iz Žmuđi, onda morate znati šta se dešava na izdajnikovu dvoru. Imenujte mi one koji su mu pomogli da upropasti otadžbinu, imenujte one pukovnike koji su ostali uz njega. Kmićic pobele kao platno, ipak kaza nekoliko imena. Pan Čarnjecki sasluša i reče: — Imam ja prijatelja, kraljeva dvoranina, pana Tizenhauza, koji mi je pričao još o jednom, najčuvenijem. Ne znate ništa o tom arhilupežu?... — Ne znam... — Kako to? Niste čuli za onoga što je prolivao bratsku krv, kao Kain?... Niste čuli, dok ste boravili u Žmuđi, o Kmićicu? — Poštovani oci! — uzviknu iznenada pan Andžej, tresući se kao u groznici. — Neka me duhovna osoba pita, sve ću podneti... Ali tako vam živoga Boga, ne dopuštajte ovom šljivaru da me muči duže!... — Ostavite ga na miru — reče otac Kordecki panu Pjotru. — Nije ovde u pitanju ovaj kavaljer. — Samo još jedno pitanje — reče pan mačonoša sjeradski. Pa se obrte Kmićicu i upita: — Vi niste očekivali da mi nećemo poverovati vašim vestima? — Ni najmanje — odgovori pan Andžej. — A kakvu sve nagradu za njih očekivali? Pan Andžej, umesto odgovora, zavuče grozničavo obe ruke u mali kožni tobolac, koji mu je visio na trbuhu o pasu, pa izvadi i prosu na sto dve šake bisera, smaragda, tirkiza i drugog dragog kamenja. — Evo vam! — reče isprekidano. — Nisam po novac ja ovamo došao!... Ne za vaše nagrade!... Ovo su biseri i drago kamenje... Sve je plenjeno... Sa bojarskih kalpaka poskidano!... Da vidite ko sam ja!... Treba li meni nagrada?... Hteo sam ovo da dam presvetoj devi... ali tek posle ispovesti... s čistim srcem... Evo... Evo... Toliko mi treba nagrada... Imam i više... Dabogda vas!... Svi umukoše u čudu, jer ovo prosipanje dragog kamenja iz tobolca, kao da je prekrupa, učini silan utisak; svaki se i nehotice pitao: kakva bi razloga imao ovaj čovek da izmišlja, kad mu nije bilo stalo do nagrade? Pan Pjotr Čarnjecki se zbuni, jer je čovek takav: tuđa snaga i

bogatstvo zasenjuje. A i sumnje mu otpadoše, jer kako bi se moglo zamisliti da bi ovaj veliki gospodin, koji ovako sipa drago kamenje, hteo da zaplaši kaluđere radi dobiti? Prisutni se zagledahu među sobom, a on stajaše nad dragim kamenjem glave dignute nalik na glavu razdraženoga orlića, s ognjem u očima i rumenilom na licu. Sveža rana preko slepoočnice i obraza bila mu je pomodrila, i strašan beše pan Babinjič, preteći divljim pogledom Čarnjeckome, na koga se, naročito naljutio. — Kroz samu vašu ljutinu probija istina, — reče otac Kordecki — ali to drago kamenje uzmite, jer Bogorodica ne može da primi ono što joj se nudi u gnevu, ma i opravdanom. Uostalom, kao što sam rekao, niste ovde u pitanju vi, nego vesti koje su nas uplašile i zgrozile. Bog zna nema li u tome kakva nesporazuma, ili omaške, jer, kao što ste i sami videli, vaš se govor ne slaže sa istinom. Kako onda da isterujemo pobožan svet, da sprečavamo pristup presvetoj devici i da držimo kapije zatvorene i dan i noć? — Kapije držite zatvorene! Tako vam miloga Boga, kapije držite zatvorene!... — povika pan Kmićic, kršeći ruke, da mu prsti stadoše da pucaju u zglavkovima. U glasu mu je bilo toliko istine i očajanja da prisutni nehotice zadrhtaše, kao da je opasnost već tu, a pan Zamojski reče: — I inače pazimo na okolinu, i zidovi se opravljaju. Danju možemo puštati svet na službu, ali treba biti oprezan, ma samo zbog toga što je kralj Karol otišao, a Vitemberg, kažu, upravlja gvozdenom rukom u Krakovu, i ugnjetava sveštenstvo kaogod i svetovnjake. — Mada ne verujem u napad, ipak protiv opreznosti nemam ništa! — odgovori pan Pjotr Čarenjcki. — A ja ću poslati Vžeščoviču kaluđere — reče otac Kordecki — s pitanjem: da li kraljevo zaštitno pismo ništa više ne vredi? Kmićic odahnu. — Hvala Bogu!Hvala Bogu! — uzviknu. — Pane kavaljere, — reče mu otac Kordecki — Bog vam platio za dobru nameru... Ako ste nas s razlogom opomenuli, imaćete večitu zaslugu prema svetoj Bogorodici i otadžbini; ali se nemojte čuditi što smo vašu reč primili s nepoverenjem. Često su nas ovde već plašili; jedni su to činili iz mržnje prema veri, da bi smanjili poštovanje prema Presvetoj; drugi iz lakomosti, da bi što dobili; treći samo zato da bi doneli novost i stekli ugleda među svetom, a možda ih je bilo i koji su bili prevareni, kao što mislimo da su i vas prevarili. Čudno je satana kivan na ovo mesto, i trudi se svim silama da ometa molitve i što manje

vernih da pripusti na njih, jer ništa tako ne dovodi pakleni dvor do očajanja, kao obožavanje one koja je zmiji sprštila glavu... A sad, vreme je večernju. Izmolimo njenu milost, preporučimo se njenoj zaštiti, pa neka svako ide da spava mirno, jer gde će biti mir i bezbednost, ako ne pod njenim krilima? I raziđoše se svi. Kad se večernje svrši, sam otac Kordecki uze na ispovest pana Andžeja i ispovedao ga je dugo u već praznoj crkvi, potom je pan Andžej ležao kao krst pred zatvorenim vratima od kapele čak do ponoći. Oko ponoći vrati se u ćeliju, probudi Soroku i naredi da ga pre spavanja šiba, dok mu ramena i pleća ne ogrezoše u krv.

XIII

Sutradan

izjutra u manastiru nasta čudno i neobično kretanje. Kapije su bile doduše otvorene i nije branjen pristup vernima, služba se služila kao i obično, ali je posle službe naređeno svima stranima da napuste manastirski krug. Sam otac Kordecki, u društvu pana mačonoše sjeradskoga i pana Pjotra Čarnjeckog, razgledao je potanko palisade i opkope, koji su održavali zidove spolja i iznutra. Naređeno je takođe da se ponegde nešto popravi; kovači u varoši dobiše naredbu da grade čaklje, džide, kose na dugačkim kosištima, nasađene, kao bajoneti, mačuge i teško kolje, nabijeno klincima. A pošto se znalo da je u manastiru i bez toga bilo dosta sličnoga oružja, odmah se stade govoriti po svoj varoši da manastir očekuje skori napad. Nove odluke kao da su potvrđivale te glasove. Pred noć je već dvesta ljudi radilo oko zidova. Dvanaest teških topova koje je još pred opsadu Krakova poslao krakovski kastelan, pan Zaršicki, namešteno je na nove lafete i postavljeno gde treba. Iz manastirskih podruma kaluđeri i sluge iznosili su đulad, koja je stavljana u gomile pored topova; iskotrljavana su burad s prahom, drešene veze mušketa i razdavane posadi. Na kulama i bastionima postaviše stražare da paze danju i noću na okolinu, pored toga poslaše izvidnike u Pšistajnu, Klobuck, Kšepice, Krušine i Mstov. U, i inače obilno snabdevene manastirske žitnice, dolazila je hrana iz varoši, iz Čenstohovke i ostalih manastirskih sela. Glas kao grom puče po celoj okolini. Varošani i seljaci stadoše da se kupe i savetuju. Mnogi ne htedoše da veruju da bi ikoji neprijatelj smeo napasti na Jasnu Goru. Tvrdilo se da će samo Čenstohova biti zauzeta, ali je već i to uzbunilo svet, osobito kad ih neko podseti da su i Šveđani jeretici, koje ništa neće zadržati i koji su gotovi da hotimice uvrede presvetu. Stoga se dvoumilo, sumnjalo i verovalo naizmenice. Jedni su kršili ruke, očekujući neobične pojave na zemlji i na nebu, očevidne znake

božjega gneva; drugi su padali u nemoćno i nemo očajanje, treće je obuzimala silna ljutina, kao da su im se glave zapalile. A kad ljudska mašta jednom razvi krila za let, namah stadoše da kruže vesti sve drukčije i drukčije, sve grozničavije, sve čudovišnije. I kao što, kad neko zabode štap ili baci žara u mravinjak, izlaze rojevi, klupčaju se, rasturaju i skupljaju, tako uzavreše varoš i okolna sela. Posle podne gomile građana i seljaka, zajedno sa ženama i decom, opasaše manastirske zidove i držahu ih kao u opsadi, plačući i kukajući. O samom zalasku sunca ode k njima otac Kordecki i, ušavši u gomilu, upita: — Ljudi, šta ste došli ovamo? — Došli smo da budemo posada u manastiru, da čuvamo Bogorodicu — vikali su muškarci, mašući motkama, vilama i drugim seljačkim oružjem. — Hoćemo poslednji put da pogledamo svetu devicu! — jaukale su žene. Otac Kordecki pope se na jedan odlomak od stene i reče: — Paklene kapije ne mogu odoleti silama nebeskim. Umirite se i ohrabrite se. Neće jeretička noga stupiti u ove svete zidove, neće luteranska i kalvinska jeres praviti mađije u ovom utočištu časti i vere. Zaista ne znam da li će ovamo doći drski neprijatelj, ali to znam, ako ovamo dođe, da sa stidom i sramom mora odstupiti, jer će njegovu moć skršiti veća moć, zloba će se njegova slomiti, sila satrvena biti i promeniće se sreća njegova. Ohrabrite se! Ne vidite vi ovu našu zaštitnicu poslednji put, naprotiv, još ćete je gledati u većoj slavi i nova čuda ćete videti. Ohrabrite se, utrite suze i ukrepite se u veri, jer zaista vam kažem — a ovo ne govorim ja, nego duh božji govori kroz mene — da neće Šveđani ući u ove zidove — milost će odozgo doći, i mrak neće ugasiti svetlosti, kao što ni ova noć, koja se danas približava, neće smetati božjem suncu da se sutra rodi! A baš je bio sunčev zalazak. Senka je već bila pokrila okolinu, samo je hram goreo crveno na poslednjim sunčevim zracima. Kad to vide svet, kleče oko zidova i namah se okrepiše srca. Međutim na zvonarama počeše da oglašuju večernje. Otac Kordecki poče da peva „Anđeo gospodnji“, a za njim čitave gomile. Vlastela i vojnici na zidovima udružiše se sa njima, i manja zvona su ih pratila, i činilo se da cela gora peva i zvoni, kao ogromne orgulje, koje se razležu na sve četiri strane sveta. Pevalo se do mrkla mraka; kad su polazili, otac Kordecki ih je

blagosiljao, pa na kraju reče: — Ko je od ljudi služio u vojsci, ume da rukuje oružjem i oseća u sebi junačko srce, neka sutra ujutru dođe u manastir. — Ja sam služio! Ja sam bio u pešadiji! Ja ću doći! — vikali su mnogi. I gomile se raziđoše lagano. Noć prođe mirno. Svi se probudiše s radosnim usklikom: „Nema Šveđana!“ No ipak su zanatlije celoga dana dovozile naručeno oružje. A izađe i naredba trgovcima nasitno, čiji su dućani bili pored istočnoga zida, da robu prenesu u manastir; a i u samome manastiru nisu prestajali radovi oko zidova. Osiguravane su osobito takozvane „prepreke“, to jest tesni otvori u zidovima, koji nisu bili vrata, ali su mogli poslužiti za ispade. Pan Ružic-Zamojski naredio je da ih zatrpavaju gredama, opekama, zemljom, tako da bi po potrebi mogli biti lako razgrađeni. Celoga su dana, takođe, dolazila kola sa žitom i namirnicama; dođoše i nekoliko vlasteoskih porodica koje je bio poplašio glas da će neprijatelj ubrzo doći. Oko podne dođoše ljudi poslani juče u izvidnicu, ali nijedan nije video Šveđane, čak nije ni čuo za njih, sem o onima koji su boravili u Kšepicama. Ipak se u manastiru ne zanemariše pripreme. Po naredbi oca Kordeckoga dođoše građani i seljaci koji su ranije služili u pešadiji i poznavali vojničku službu. Dadoše ih pod komandu panu Zigmuntu Mosinjskom, koji je čuvao severoistočnu kulu. A pan Zamojski je celoga dana razmeštao ljude, upućivao šta ko ima da radi, ili se savetovao u trpezariji sa kaluđerima. Kmićic je radosno posmatrao vojničke pripreme, vežbanje vojnika, topove, hrpe mušketa, lukova, džida i raklji. Ovo je bio njegov pravi elemenat. Usred ovih groznih mašina, usred tišme, priprema i vojničke groznice bilo mu je dobro, lako i veselo. Bilo mu je tim lakše i veselije što je ispovedio ceo svoj život, kao što čine samrtnici, i preko nade dobio oproštaj, jer je sveštenik ocenio njegove namere, iskrenu želju da se popravi, i go da je na taj put već stupio. Tako se, dakle, pan Andžej otresao tereta pod kojem je skoro već padao. Određeno mu je teško ispaštanje, i svaki dan su mu leđa krvarila pod šibom Sorokinom; naređeno mu je da bude pokoran, a to je bilo još teže, jer toga nije imao u srcu, naprotiv, imao je oholost i hvalisavost; naređeno mu je, najzad, da čestitim delima potvrdi popravku, ali mu je to opet bilo najlakše. Ni on ništa više nije želeo ni žudeo... Sva mu se

mlada duša otimala za delima, jer je pod delima očevidno razumeo rat i tučenje Šveđana od jutra do mraka, bez odmora i milosti. I kako se baš lep, baš divan put otvorio za to! Tući Šveđane ne samo u odbrani otadžbine, ne samo u odbrani vladara kome se zakleo na vernost, nego još i u odbrani kraljice anđelske — to je bila sreća iznad njegovih zasluga. Kud su se dela ona vremena kad je stajao na raskrsnici, pitajući se kuda da pođe; gde su ona vremena kad nije znao šta da počne, kada se svuda sretao sa sumnjom i počeo da gubi nadu? A ovde su se ljudi, ovi beli monasi i ova šaka seljaka i vlastele, spremali za odbranu, za borbu na smrt i život. Ovo je bio jedini ovakav kut u Poljskoj, i baš je on u njega naišao, kao da ga je vodila neka srećna zvezda. Uz to je još verovao u svetu pobedu, ma sva švedska sila opkolila ove zidove. Stoga je u srcu imao molitvu, radost i zahvalnost. U ovom je raspoloženju šetao po zidovima vedra lica, razgledao, zagledao i video da se dobro radi. Znalačkim okom video je po samim pripremama da ih vrše iskusni ljudi, koji će umeti da se pokažu i onda kad dođe do boja. Divio se mirnoći oca Kordeckoga prema kome je osetio veoma veliko poštovanje; divio se čvrstini karaktera pana mačonoše sjeradskoga, pa čak ni pana Čarnjeckoga, iako se mrštio da njega, nije gledao popreko. Ali je ovaj vitez pogledao u njega strogo i, susrevši ga na zidu, sutradan po povratku manastirskih izaslanika, reče: — Nešto nema Šveđana, pane kavaljere i, ako ne dođu, onda će vaš dobar glas psi pojesti. — Ako bi njihov dolazak štogod škodio manastiru, onda neka moj dobar glas pojedu psi! — odgovori Kmićic. — Više biste voleli da im ne mirišete barut. Znamo mi te vitezove što su im čizme postavljene zečijom kožom! Kmićic obori oči kao devojka. — Bolje bi bilo da se okanete svađe — reče. — Šta sam vam skrivio? Zaboravio sam ja svoje uvrede, zaboravite i vi svoje. — A nazvali ste me šljivarom — reče oštro pan Pjotr. — Molim! A ko ste to vi? U čemu su to Babinjiči bolji od Čarnjeckih?... Neko senatorsko koleno? — Moj dragi pane, — odgovori veselo Kmićic — da mi nije naređena pokornost, da nije onih šiba koje mi, za davne grehe, seku leđa, ja bih vas odmah nazvao još i drukčije, nego me strah da opet ne zapadnem u stare grehe. A što se tiče ko je bolji, Babinjiči ili Čarnjecki, to će se videti kad dođu Šveđani.

— A kakav li to položaj mislite dobiti?... Zar mislite da će vas učiniti jednim od komandanata? Kmićic se uozbilji. — Posumnjali ste da mi je stalo do nagrade, a sad govorite o položaju. Znajte, dakle, da nisam ovamo došao da dobijam položaje, jer bih na drugome mestu mogao dospeti do većih. Ostaću prost vojnik, ma i pod vašom komandom. — Zašto? — Zato što me ne marite i mogli biste da me kinjite. — Hm! Nije vajde! Lepo je to od vas što hoćete da ostanete prost vojnik, pošto se vidi da vam je ponos strašan i teško vam ide pokornost. Rado biste se tukli? — To će se videti sa Šveđanima, kao što sam već rekao. — Eh, a ako Šveđani ne dođu? — Onda znate šta, pane? Poći ćemo da ih tražimo! — reče Kmićic. — Tako mi se dopadate! — uzviknu pan Pjotr. — Mogla bi se lepa četica skupiti... Ovde je Šleska blizu i odmah bi se nakupilo vojnika. Starešine, kao i moj stric, dale su reč, ali od prostih čak nije ni tražena. Mnogo bi ih se moglo imati na prvi poklič! — I dobar primer bi se dao drugima! — reče oduševljeno Kmićic. — A i ja imam šačicu ljudi... Da ih vidite samo na radu! — Pa... pa...— reče pan Pjotr — tako mi Boga!... Hajde da se poljubimo! — Hajde! — reče Kmićic. I, ne misleći dugo, zagrliše se. Baš u taj mah naiđe tuda otac Kordecki i, videvši šta se desilo, stade da ih blagosilja, a oni mu odmah kazaše šta su se dogovorili. Kaluđer se samo osmehnu mirno i ode dalje, rekavši kao za sebe: — Bolesniku počinje da se vraća zdravlje. Do večeri se svršiše pripreme i tvrđava je bila potpuno spremna za odbranu. Ničega joj nije nedostajalo: ni hrane, ni praha, ni topova, samo zidova dovoljno jakih i dovoljno posade. Čenstohova, ili bolje Jasna Gora, iako od prirode i veštački utvrđena, računala se u omanje i slabije tvrđavice u Poljskoj. A što se tiče posade, moglo se imati ljudi koliko se hoće, ali kaluđeri hotimice nisu opterećivali manastir velikom posadom da bi hrana duže trajala. Stoga ih je bilo, osobito među tobdžijama Nemcima, koji su bili uvereni da se Čenstohova neće odbraniti. Budale! Mislili su da nju sem zidova ništa više ne brani; nisu znali šta su srca nadahnuta verom. Otac Kordecki, pobojavši se da ne rašire

među ljudima sumnju, udalji ih sve, sem jednoga koji se smatrao za majstora svoga zanata. Toga istoga dana dođe Kmićicu stari Kjemljič sa sinovima i zamoli da ih oslobodi od službe. Pan Andžej se drnu. — Psine! — reče. — Dobrovoljno se odričete ovakve sreće i nećete da branite presvetu devicu!... Dobro, neka bude! Novac za one konje dobili ste, ostalo ćete odmah dobiti! Pa izvadi kesicu iz sanduka i baci im je na zemlju. — Eto vam vašega ajluka! Više volite da van zidova pljačkate! Više volite da budete razbojnici, nego branioci Bogorodičini! Bežite mi ispred očiju! Niste ni dostojni da budete ovde, niste dostojni ni da budete u hrišćanskom društvu!... Nedostojni ste da umrete smrću kakva nas ovde čeka!... Napolje! Napolje! — Nedostojni smo, — odgovori stari, šireći ruke i obarajući glavu — nedostojni smo da naše oči gledaju jasnogorski sjaj. Kapijo nebeska! Zvezdo jutarnja! Utočište grešnih! Nedostojni smo, nedostojni! Pa se saže nisko, tako nisko da se skoro predvostruči, i u isti mah mršavom, grabljivom rukom dokopa kesicu sa poda. — Ali i van zidova — reče — nećemo prestati da služimo... Vaša milosti... U slučaju opasnosti javićemo sve... Otići ćemo gde treba... Učinićemo što treba... Vaša milost će imati van zidova sluge gotove... — Napolje! — ponovi pan Andžej. I oni izađoše, klanjajući se nisko, jer ih je davio strah i bili su srećni što se svršilo na ovome. Predveče ih već nije bilo u tvrđavici. Dođe noć tamna i kišna. Bio je osmi novembar. Nastajala je rana zima i sa talasima kiše sletale su na zemlju prve pahuljice vlažnoga snega. Tišinu su prekidali jedino otegnuti glasovi stražara koji su vikali od kule do kule, „čuvaaaj!“ — u pomrčini je promicala ponegde bela mantija oca Kordeckoga. Kmićic nije spavao, bio je na zidinama sa panom Čarnjeckim, sa kojim je ćaskao o preživelim ratovima. Kmićic je pričao tok rata sa Hovanjskim, ne govoreći, razume se, ništa o svom udelu, a pan Čarnjecki je pripovedao o sukobima sa Šveđanima kod Pšedboža, Žarnovaca i u okolini Krakova, pri čemu se malo hvalisao i govorio: Činilo se koliko se moglo. Svakoga, vidite, Šveđanina kojega sam uspeo da oborim, obeležavao sam čvorom na kajasu. Imam već šest čvorova, a, ako Bog da, biće i više! Zato i nosim sablju sve više pod pazuhom... Ubrzo mi kajas neće biti ni za šta, ali neću podrešiti čvorove, samo ću na svaki čvor metnuti po tirkiz, i posle rata ću ga obesiti kao

zavet. A imate li vi već koga Šveđanina na savesti? — Nemam! — odgovori sa stidom Kmićic. — Blizu Sohačeva razbio sam jednu četu, ali su ono bili razbojnici. — Zato biste sigurno mogli gomilu Rusa da zarežete? — A, njih bi se našlo. — Sa Šveđanima je teže, jer retko koji da nije čarobnik... Od Finaca su naučili da upotrebljavaju čarolije i svaki ima po dva-tri đavola na usluzi, a ima ih koji imaju i po sedam. Oni ih u boju strašno čuvaju... No ako dođu ovamo, onda im đavoli ništa ne mogu pomoći, jer ovde, dokle god se kula vidi, đavolska moć ne može ništa da učini. Jeste li vi čuli za to? Kmićic ne odgovori, zavrte glavom i poče pažljivo da osluškuje. — Idu! — reče iznenada. — Šta? Boga vam! Šta vi govorite? — Konjicu čujem. — To tutnji vetar s kišom. — Rana mi Hristovih, to nije vetar, to su konji! Imam uho strašno izvežbano. Ide silna konjica... i već su blizu, samo je baš vetar zaglušivao. Pomoć! Pomoć! Kmićicov glas razbudi u blizini zadremale i skočanjene stražare; ali još se ne izgubi, a dole, u mraku, pisnuše trube i stadoše da sviraju dugo, žalosno, strašno. Svi pođipiše iz sna, zapanjeni, preneraženi, pitajući jedan drugoga: — Da ovo ne oglašuju trube strašni sud u ovoj gluvoj noći?... Zatim kaluđeri, vojnici, vlastela, stadoše da izlaze u dvorište. Zvonari otrčaše zvonima i ubrzo jeknuše sva: velika, manja i mala, kao na požar, mešajući svoju jeku sa odjekom truba, koje ne prestajahu. Baciše zapaljene fitilje u burad sa smolom, naročito spremljenu i privezanu na lance, pa ih onda čekrcima izvukoše uvis. Crvena svetlost obli podnožje stene i Jasnogorci ugledaše prvo odred konjanika trubača, koji su bili najbliži, sa trubama na ustima, iza njih duge i duboke redove rajtarije sa razvijenim zastavama. Trubači su trubili još neko vreme, kao da bi hteli ovim bakarnim zvucima da iskažu svu silu švedsku i da sasvim preneraze kaluđere; naposletku umukoše; jedan od njih izdvoji se iz reda i, mašući belom maramom, približi se kapiji. — U ime njegovog veličanstva — viknu — presvetlog kralja Šveđana, Gota i Vandala, velikoga kneza od Finske, Estonije, Karelije, Breme, Verde, Šverina, Pomeranije, Kašuba i Vandalije, kneza od Rutije, gospodara Ingrije, Vismarka i Bavarske, grofa palatina rajnskoga,

Julijaha, Klivije, Berga... otvorite! — Pustite! — ču se glas oca Kordeckoga. Otvoriše, ali samo vratanca u kapiji. Konjanik se zakoleba za časak, pa siđe s konja, uđe u krug zidova i, ugledavši gomilicu belih mantija, upita: — Ko je među vama starešina bratstva? — Ja sam! — reče otac Kordecki. Konjanik mu dade zapečaćeno pismo, a sam reče: — Pan grof će očekivati odgovor kod crkve svete Barbare. Otac Kordecki pozva odmah na savet u zbornicu kaluđere i vlastelu. U putu pan Čarnjecki reče Kmićicu: — Pođite i vi! — Poći ću samo iz radoznalosti, — reče pan Andžej — inače sam tamo nepotreban. Od sada neću ustima služiti presvetoj Devi. Kad svi posedaše u zbornici, otac Kordecki otkide pečate, pa poče čitati: „Nije vam nepoznato, poštovani oci, sa kakvim sam osećanjem i sa kakvim srcem bio svagda naklonjen tome svetome mestu i vašem bratstvu, a takođe i sa kakvom sam vam istrajnošću ukazivao zaštitu i obasipao vas dobročinstvima. Stoga bih želeo da budete uvereni da moja blagonaklonost prema vama nije prestala ni u sadašnje vreme. Ne kao neprijatelj, no kao prijatelj dolazim danas. Bez straha stavite pod moju zaštitu svoj manastir, kao što iziskuje vreme i sadašnje okolnosti. Na taj način dobićete mir koji želite i bezbednost. Obećavam vam svečano da će svetinje ostati netaknute, dobra vam neće biti uništena, sam ću podneti sve troškove, pa ću vam sredstva čak i umnožiti. Razmislite, dakle, dobro, koliko ćete imati koristi ako me zadovoljite i poverite mi svoj manastir. Imajte na umu i to da vas veća nesreća može postići od groznoga generala Milera, čije će zapovesti biti utoliko teže što je on jeretik i neprijatelj istinite vere. Kad on dođe, onda se morate prikloniti neizbežnosti i ispuniti njegovu volju, i uzaludno ćete žaliti s bolom u dušama i telima što ste prezreli moj blagi savet.“ Sećanja na Vžeščovičeva skorašnja dobročinstva silno potresoše kaluđere. Bilo ih je koji su verovali u njegovu blagonaklonost i hteli u njegovim savetima da vide samo izbegavanje budućih zala i nesreća. No niko nije uzimao reči, čekajući šta će reći otac Kordecki; a on poćuta neko vreme, samo su mu se usne micale čitajući tihu molitvu, pa onda reče: Zar bi istinski prijatelj dolazio noću i ovako strašnim glasom truba

plašio uspavane sluge božje? Zar bi dolazio na čelu ovih oružanih hiljada koje sad stoje pod zidovima? Zašto nije došao samopeti, samodeseti, pošto je, kao dobrotvor, mogao očekivati samo radostan doček? Šta znače ove strašne čete, ako ne pretnju u slučaju da mi manastira ne htednemo dati?... Braćo draga, setite se i toga da nikad ovaj neprijatelj nije održao reči, ni zakletve, ni zaštitnog pisma. Ta i mi imamo kraljevo, koje nam je dobrovoljno poslano, a u kome je izrično obećanje da manastir ima ostati slobodan od zauzeća, pa ipak evo stoje pod zidovima, trubeći svoju laž bakarnim zvucima. Braćo draga, neka svaki upravi srce ka nebu, da bi ga sveti duh nadahnuo, pa onda savetujte, govorite što kome nalažu savest i gledište na dobro svetoga pribežišta. Nasta tišina. Utom se javi Kmićic: — Čuo sam u Krušinu — reče — kako je Lizola pitao: „A hoćete li pretresti monasima riznicu?“ — na što je Vžeščovič, ovaj što stoji pod zidovima, odgovorio: „Majka božja ne potrebuje talire u priorovoj riznici.“ Danas vam, poštovani oci, taj isti Vžeščovič piše da će sam snositi troškove i još će vam imanje uvećati. Ocenite njegovu iskrenost! Na to odgovori otac Mjeljecki, jedan od starijih u skupu, a uz to nekadašnji vojnik: — Mi živimo u uboštvu, a ovo blago gori u slavu presvete Deve pred njenim oltarima. Ali, i ako bismo ga skinuli sa oltara da kupimo bezbednost svetome mestu, ko nam jamči da će je oni održati, da bezbožnim rukama neće zderati zavetne darove, da neće uzeti crkvene utvari? Zar se lažljivcima može verovati? — Bez provincijala, kome smo dužni poslušnost, ništa ne možemo da odlučujemo! — reče otac Dobroš. A otac Tomicki dodade: — Rat nije naša stvar, stoga da čujemo šta će da kažu ovi vitezovi koji su se sklonili u ovaj manastir, pod okrilje Bogorodičino. Ovde svi pogledaše u pana Zamojskoga, najstarijega godinama, ugledom i položajem, a on ustade i reče ovako: — Vaše se sudbine tiče, poštovani oci. Sravnite, prema tome, neprijateljevu snagu sa otporom koji mu možete dati prema svojim silama i sredstvima, pa idite za svojom voljom. A kakve vam savete mi, gosti, možemo dati? No ipak, pošto nas pitate, poštovani oci, gata da se radi, ja odgovaram: dokle nas nevolja ne primora, neka daleka od nas bude pomisao da se predamo. Jer je nečasna i nedostojna stvar otkupljivati se sramnom pokornošću od verolomnoga neprijatelja.

Sklonili smo se ovde po svojoj volji, sa ženama i decom, predajući se zaštiti presvete Device; prema tome smo s nepokolebljivom verom odlučili da živimo sa vama, pa ako bog htedne, i da umiremo sa vama. Zaista bolje nam je tako, nego primiti nečasno ropstvo, ili gledati na skrnavljenje svetinja... O, zacelo ova majka svemogućega Boga, koja je nadahnula srca naša željom da je branimo od bezbožnih i gotovih na hulu jeretika, priteći će u pomoć pobožnim naporima svojih slugu i podupreti opravdanu odbranu!... Ovde pan mačonoša sjeradski zamuče; svi su razmišljali o njegovim rečima, krepeći se njihovom družinom, a Kmićic, kao što je svagda radio pre no što promisli, skoči i poljubi starca u ruku. Prisutni se ukrepiše ovim prizorom, svaki je video dobar znak u ovom mladićkom oduševljenju, a želja da se manastir brani poraste i obuze sve. Utom se desi i novo predskazanje; iza prozora od trpezarije ču se iznenada drhtav i star glas crkvene prosjakinje Konstancije, kako peva pobožnu pesmu: Zalud mi pretiš, husito strogi, Zalud đavolske zoveš u pomoć rogove, Uzalud pališ i krvi ne žališ, Mene ne pokori! Ma ovde došle pogana hiljade, Na zmajevima doletela vojska, Ništa ne mogu mač, oganj, ni ljudi, Jer ja ću pobediti! — Evo nam opomene — reče otac Kordecki — koju nam Bog šalje kroz usta stare prosjakinje. Branimo se, braćo, jer zaista nikad još opsađeni nisu imali pomoći kakvu ćemo imati mi! — Rado ćemo poginuti! — uzviknu pan Pjotr Čarnjecki. — Ne verujmo verolomnima! Ne verujmo jereticima, ni katolicima koji su primili službu kod zloga duha! — vikali su drugi, ne puštajući da dođu do reči oni koji su hteli da budu protivni. Odlučiše još da pošalju dva kaluđera Vžeščoviču, s izjavom da će kapije ostati zatvorene i da će se opsađeni braniti, na što im kraljevo zaštitno pismo daje pravo. Ali su poslanici od svoje strane imali da mole pokorno Vžeščoviča da se okane namere, ili bar da je odloži za vreme dok kaluđeri ne upitaju

za dopuštenje oca Teofila Bronjevskoga, provincijala njihovog reda, koji se u taj mah nalazio u Šleskoj. Poslanici, otac Benedikt Jaračevski i Marceli Tomicki, izađoše na kapiju, a ostali ih očekivahu uzburkana srca u trpezariji, jer je ipak ove monahe, nenavikle na rat, obuzimao strah pri pomisli na je kucnuo čas i došao trenutak kada treba da izaberu između dužnosti i gneva i osvete neprijateljeve. Ali jedva prođe pola časa, a dva monaha se opet pojaviše pred savetom. Glave su im bile oborene na prsa, na licima tuga i bledilo. Ćutke predadoše ocu Kordeckome novo pismo od Vžeščoviča, a on ga uze iz njihovih ruku i pročita glasno. To su bili osam uslova predaje, pod kojima je Vžeščovič tražio da se manastir preda. Kad dovrši čitanje, prior gledaše dugo u lica sakupljenih pa onda reče svečano: — U ime oca i sina i svetoga duha! U ime prečiste i presvete Bogorodice! Na bedeme, draga braćo! — Na bedeme! Na bedeme! — grmnuše svi uglas u trpezariji. Ubrzo potom jasan plamen obasja podnožje manastira. Vžeščovič je naredio da se zapale zgrade pored crkve svete Barbare. Požar, obuzevši stare kuće, jačao je sve više i više. Uskoro se stubovi crvenoga dima digoše ka nebu, a usred njih sijali su sjajni jezici plamena. Naposletku se po zidovima razli jednostavna svetlost. Pri svetlosti od požara videli su se odredi konjanika, koji su se brzo kretali s mesta na mesto. Počeše obična vojnička nasilja. Rajtari su izgonili iz štala marvu, koja je, trčeći u strahu, žalosno rikala; ovce, zbijene u čopore, naletale su kao slepe u vatru. Miris od izgoretine raziđe se na sve strane i dopre do visine manastirskih zidina. Mnogi branioci prvi put videše krvavo obličje rata, i srca im utrnuše od straha kad videše kako vojnici jure ljude i seku ih mačevima, kad videše kako vuku za kose žene po dvorištu. A pri krvavom sjaju od požara sve se videlo kao na dlanu. Dreka, pa čak i reči, dopirale su jasno do ušiju opsađenih. Pošto se manastirski topovi ne javiše dotle, rajtari su sjahivali s konja i prilazili do samoga podnožja gore, mašući mačevima i mušketama. Svaki čas doleti po neki snažan čovek, u žutom rajtarskom kožuhu, pa sklopivši ruke oko usta, grdi i preti opsađenima, koji to slušaju strpljivo, stojeći kraj topova i zapaljenih fitilja. Pan Kmićic je stajao pored pana Čarnjeckoga, baš prema crkvi, i sve odlično video. Jagodice mu behu silno porumenele, oči postale nalik na

dve sveće, a u ruci je držao divan luk, koji je nasledio od oca, a ovaj ga je zadobio kod Hoćima od jednog čuvenog age. Slušao je, dakle, pretnje i grdnje, pa najzad, kad jedan gorostasan rajtar pritrča pod stenu i poče da se dere, pan Andžej se okrete Čarnjeckom: — Zaboga, grdi presvetu Bogorodicu... Ja razumem nemački, huli užasno!... Ne mogu da izdržim! I spusti luk, ali pan Čarnjecki udari po njemu rukom. — Bog će ga kazniti za huljenje, — reče — a otac Kordecki nije dopustio da mi prvi pucamo, sem ako oni počnu. Samo što on završi, a rajtar prisloni kundak od mušketa uz obraz, pucanj gruhnu, a zrno, ne dobacivši do zidova, pade negde u pukotine od stene. — Sad je slobodno? — reče Kmićic. — Slobodno! — odgovori Čarnjecki. Kmićic se, kao pravi ratnik, začas umiri. Rajtar, natkrilivši oči šakom, gledaše za zrnom, a on zateže luk, prevuče prstom po tetivi, koja cvrkutnu kao lasta, pa se onda naže i povika: — Trup! Trup! U isti mah strašna strela žalosno zviznu, rajtar upusti mušket, diže obe ruke uvis, zabaci glavu i pade na leđa. Kratko vreme se praćakao kao riba izvađena iz vode i kopao zemlju nogama, pa se opruži i ostade nepomičan. — To je jedan! — reče Kmićic. — Zavežite na kajas! — reče pan Pjotr. — Konopac sa zvona neće biti dovoljan, ako Bog da! — uzviknu Kmićic. Utom do trupa dopade drugi rajtar, želeći da vidi šta mu bi, ili možda da mu uzme kesu; ali strela zviznu opet, i drugi pade na grudi prvome. U taj mah gruhnuše poljski topovi, koje je Vžeščovič doveo sa sobom. Nije on mogao iz njih da poruši tvrđavu, kao što nije mogao misliti ni da će je osvojiti imajući samo konjicu, ali je naredio da se puca da bi zaplašio kaluđere. Ipak je početak bio učinjen. Otac Kordecki se pojavi kod pana Čarnjeckog, a sa njim je išao otac Dobroš, koji je komandovao manastirskom artiljerijom u vreme mira, i pucao o praznicima, zbog čega je među monasima smatran kao odličan artiljerac. Prior prekrsti top i pokaza ga ocu Dobrošu, a ovaj zasuka rukave i poče da nišani u livadu, između dve zgrade, gde je bilo desetak konjanika, a među njima i jedan oficir s mačem u ruci. Dugo je nišanio

otac Dobroš, jer se ticalo njegovoga dobroga glasa. Najzad uze fitilj i prinese ga valji. Pucanj gruhnu i dim zakloni vidik. No ga skoro odmah vetar rastera. U livadi između zgrada ne beše više ni jednoga konjanika. Nekoliko njih, zajedno sa konjima, ležahu, ostali su se bili razbegli. Kaluđeri počeše da pevaju na zidovima. Pesmu je pratio tresak zgrada koje su se rušile oko crkve svete Barbare. Posta mračnije, samo su nebrojene varnice uzletale uvis pri padu greda. Kod Vžeščoviča opet zasviraše trube, ali im se glas poče udaljavati. Požar je dogorevao. Pomrčina je zahvatala podnožje Jasne Gore. Ovdeonde ču se rzanje konja, ali sve dalje, sve slaoije. Vžeščovič se povlačio ka Kšepicama. Otac Kordecki kleče na bedemu. — Marija! — Majko Boga jedinoga! — reče silnim glasom. — Učini da se onaj koji za njim dođe udalji ovako isto sa stidom i nemoćnim gnevom u duši! Dok se on ovako molio, nad glavom mu se iznenada razmakoše oblaci i jasna mesečina obele kule, zidove, priora na kolenima i zgarišta spaljenih zgrada oko crkve svete Barbare.

XIV

Idućega

dana nasta mir u podnožju Jasne Gore, te se kaluđeri koristiše time i još revnosnije se latiše priprema za odbranu. Vršene su poslednje popravke oko zidova i bedema, spremano je još više sredstava za odbijanje juriša. Iz Zdebova, Krovodre, Ljgote i Grabuvke dođe još desetak seljaka, koji su nekad služili u lanovoj pešadiji. Njih primiše i predadoše braniocima. Otac Kordecki je radio za dvojicu i trojicu. Služio je službu, predsedavao savetu, nije napuštao ni dnevne ni noćne molitve, a u međuvremenu obilazio zidove, razgovarao sa vlastelom i seljacima, a pri tom je na licu i celom držanju imao neki takav mir kakav mogu imati skoro samo kameni kipovi. Gledajući u njegovo lice, pobledelo od nespavanja, moglo se držati da taj čovek spava slatkim i lakim snom; no tiha rezignacija i gotovo veselost koja mu je bila iz očiju, usta koja su stalno šaputala molitve, kazivali su da bdi, i misli, i moli se, i žrtvuje se za sve. Iz te duše, upravljene svom snagom ka Bogu, tekla je vera kao miran i dubok potok; svi su je pili punim ustima, i ko je imao dušu bolesnu ozdravljao je. Gde se zabeli njegova mantija, tamo se lica razvedravaju, oči se smeju, a usta govore: „Dobri naš otac, utešilac, branilac, nada naša“. Ljubili su mu ruke i mantiju, a on se osmehivao kao zora i išao dalje, a oko njega, nad njim i pred njim, išli su poverenje i vedrina. No nije zanemarivao ni zemaljska sredstva za spas; oci su ga zaticali u ćeliji ako ne na kolenima, ono gde piše pisma, koja je slao na sve strane. Pisao je Vitembergu, glavnom komandantu u Krakovu, moleći da se smiluje na sveto mesto; i Janu Kazimiru, koji je u Opolju činio poslednje napore da spase nezahvalni narod; i panu kastelanu kijevskom, koji je držan časnom rečju kao na lancu u Sjevježu; i Vžeščoviču, i pukovniku Sadovskom, Čehu i luterovcu, koji je služio pod Milerom, a koji se, imajući plemenitu dušu, trudio da odvrati groznoga generala od napada na manastir.

Pred Milerom su se borile dve struje. Vžeščovič, razjaren otporom 8. novembra, činio je sve što je mogao da generala skloni na napad; obećavao je kao dobitak neizmerno blago, tvrdio da u celom svetu ima jedva nekoliko hramova koji bi se mogli po bogatstvu meriti sa čenstohovskim, odnosno jasnogorskim. A Sadovski je ovako pobijao: — Generale, — govorio je Mileru — vama koji ste osvojili toliko tvrđava da su vas nemački gradovi s razlogom prozvali Poliocertesom, poznato je koliko krvi i vremena može koštati i najslabija tvrđava ako opsađeni hoće da se bore do kraja, na smrt i život. — Ali se monasi neće braniti? — pitao je Miler. — Ja baš mislim da hoće. Ukoliko su bogatiji, utoliko će se braniti upornije, pouzdani ne samo u moć oružja, nego u svetinju mesta koje katoličko sujeverje celoga ovoga kraja smatra kao inviolatum.1 Dovoljno je setiti se nemačkoga rata; koliko su često kaluđeri davali primer hrabrosti i upornosti čak i onde gde su sami vojnici posumnjali u uspeh! Tako će biti i sad, tim pre što tvrđava nije tako slaba kako grof Vejhard hoće da je predstavi. Nalazi se na stenovitom brdu u kome je teško graditi potkope; zidovi, i ako nisu bili u dobrom stanju, sigurno su već do sad popravljeni, a što se tiče količine oružja, municije i hrane, onako bogat manastir ima ih neiscrpne. Fanatizam će oživeti srca i... — I mislite, gospodine pukovniče, da će me nagnati da dignem opsadu? — To ne mislim, ali držim da ćemo morati provesti pod bedemima vrlo dugo, moraćemo slati po teže topove od ovih koje imamo, a vi treba da idete u Prusku. Treba proračunati koliko vremena možemo da posvetimo Čenstohovi, jer, ako bi nas kralj zbog hitnijih pruskih poslova odazvao od opsade, monasi bi nesumnjivo razglasili da su vas oni nagnali na odstupanje. A onda pomislite koliku bi štetu pretrpeo vaš glas Poliocertesa — da i ne govorimo o tome da bi u celoj zemlji protivnici dobili podstreka. I ovako... (ovde Sadovski spusti glas) i sama namera da se opsedne manastir, neka se samo razglasi, učiniće najgori utisak. Vi ne znate, jer to ne može znati nikakav stranac, niti onaj koji nije katolik, šta je Čenstohova za ovaj narod. Mnogo moramo voditi računa o ovoj vlasteli koja se onako lako pokorila, o velikoj vlasteli, o kvarćanoj vojsci koja je sa hetmanima prešla na našu stranu. Bez njih ne bismo postigli ovo što smo postigli. Ta mi smo upola, pa i većim delom, njihovim rukama zauzeli ovu zemlju, a neka jedan hitac padne pod 1

Neprikosnoveno.

Čenstohovom... ko zna... možda nijedan Poljak neće uz nas ostati... Toliko je velika snaga sujeverja!... Može planuti novi strašan rat!... Miler je u duši priznavao opravdanost razloga Sadovskoga i, što je bilo još značajnije, on je kaluđere uopšte, a čenstohovske najposle, smatrao za čarobnike — a čarolije se ovaj švedski general bojao više no topova — ali ipak, hoteći da se podsmehne, a možda i da produži prepirku, reče: — Vi govorite kao da ste čenstohovski prior, ili... kao da su od vas počeli isplatu otkupa. Sadovski je bio smeo i plahovit vojnik i, kako je znao svoju vrednost, lako se nalazio uvređen. — Ni reči neću više reći — reče ponosito. Sad i Milera ubode ton kojim su ove reči bile rečene. — Ja vas za više i ne molim! — odgovori. — A za savetovanje biće mi dovoljan i grof Vejhard, koji ovu zemlju poznaje bolje. — Videćemo! — reče Sodovski, pa ode. Vejhard odista zauze njegovo mesto. On donese pismo koje je dobio od krakovskoga upravnika Varšickog, s molbom da se manastir ostavi na miru; ali je iz toga pisma neiskusni čovek izveo baš suprotan zaključak. — Mole, — reče Mileru — dakle znaju da se neće odbraniti! Dan docnije bilo je u Vjeljunju odlučeno da se napadne na Čenstohovu. Nisu to čak držali ni u tajnosti, te je iz vjeljunjskoga manastira otac Jacek Rudnjicki mogao na vreme da pođe u Čenstohovu sa vešću. Jadni kaluđer nije ni časak mislio da će se Jasnogorci braniti. Želeo je samo da ih izvesti da bi znali šta da čine i da bi dobili dobre uslove. I doista je vest pala teško kaluđerima. Neki su klonuli odmah. Ali ih je otac Kordecki okrepio, klonule zagrejao žarom svoga srca, obećao dane čuda, učinio i samu smrt dragom, i toliko ih izmenio svojim duhom da su nesvesno počeli da se spremaju za napad, kao što su bili svikli da se spremaju za velike crkvene praznike, dakle radosno i svečano. U isto vreme svetovni zapovednici posade, pan mačonoša sjeradski i pan Pjotr Čarnjecki, vršili su takođe poslednje pripreme. Spaljeni su, naime, svi dućančići uz gradske zidove, koji su mogli olakšavati neprijatelju juriše, nisu pošteđene čak ni zgrade blizu brda, tako da je celoga dana plameni prsten opkoljavao tvrđavu; ali, kad od dućančića, greda i dasaka ostade samo pepeo, manastirski su topovi imali pred sobom samo prazan prostor, bez ikakvih prepreka. Crna su im usta gledala slobodno u daljinu, kao da nestrpljivo izgledaju neprijatelja i

žele da ga što pre pozdrave svojom zlokobnom grmljavom. Međutim se zima primicala brzim korakom. Duvao je oštar severni vetar, blato se pretvaralo u grude, a noću su se pliće barice pretvarale u tanke ledene ljuščice; otac Kordecki, obilazeći zidove, trljao je svoje pomodrele ruke i govorio: — Bog će nam poslati u pomoć mrazeve! Teško će biti podizati baterije, graditi potkope, i pri tom ćete se vi odmarati u toplim odajama, a njima će severni vetrovi brzo ogaditi opsadu. No baš zbog toga je i Burhard Miler želeo da svrši brzo. Vodio je devet hiljada vojnika, uglavnom pešaka, i devetnaest topova. Imao je i dva stega poljske konjice, ali na nju nije mogao računati, jedino što konjicu nije mogao da upotrebi za uzimanje tvrđave na brdu, a drugo što su ljudi išli nerado i unapred izjavili da neće uzeti nikakva udela u bojevima. Pre su išli stoga da, u slučaju zauzeća, odbrane tvrđavu od grabljivosti pobedilaca. Tako su bar pukovnici govorili vojnicima; išli su, najzad, zato što su Šveđani naređivali, jer je sva državna vojska bila u njihovom logoru i morala da sluša komandu. Od Vjeljunja do Čenstohove put je kratak. Na dan 18. novembra imala je početi opsada. No je švedski general računao da neće potrajati više od nekoliko dana i da će tvrđavu uzeti pregovorima. Međutim je otac Kordecki pripremao ljudske duše. Išlo se na službu kao na veliki i veseo praznik i, da nije bilo nespokojstva i bledila na nekim licima, moglo bi se misliti da se ovo primiče veseli i svečani oproštaj grehova. Sam je prior služio službu, zvonila su sva zvona. Posle službe molitva nije prestala, jer je na zidove izišla veličanstvena litija. Oca Kordeckoga, koji je nosio sveto pričešće, vodili su pod ruku mačonoša sjeradski i pan Pjotr Čarnjecki. Napred su išli dečaci u crkvenim odeždama, noseći na lančićima kadionice sa tamjanom i izmirnom. Ispred i iza baldahina išli su redovi belih kaluđera, sa glavama i očima uznetim u nebo, ljudi raznoga veka, od pogrbljenih staraca pa do mladića koji su tek stupili u iskušenike. Žuti plamičci sveća povijali su se na vetru, a oni su išli i pevali, potpuno predani bogu, kao da se na svetu ničega više ne sećaju. Za njima si video obrijane vlasteoske glave, uplakano ženskinje, ali mirno pod suzama, nadahnuto verom i pouzdanjem. Išli su i seljaci u suknenim kabanicama, dugokosi, nalik na prve hrišćane; mala deca, devojčice i muškarci, izmešani u gomili, udruživali su svoje anđeoske, tanke glasiće sa opštim horom. I Bog je slušao ove pesme, ovaj izliv srdaca, ovo bežanje od zemaljskog ugnjetavanja pod jedinu zaštitu božanskih krila. Vetar je prestao, vazduh se umirio, nebo zaplavelo, a jesenje sunce razlilo blage,

bledozlatne, ali još tople zrake na zemlju. Litija obiđe jednom bedeme, ali se nije vraćala, nije rasturala — nastavi da ide. Odsjaj od putira padao je na priorovo lice, i to je lice od njega izgledalo kao zlatno i svetlo. Otac Kordecki je imao priklopljene oči, a na ustima skoro nezemaljski osmeh sreće, blagosti; zanosa; duhom je bio u nebu, u sjaju, u večitom veselju, u nepomućenom miru. No kao da je otuda dobijao zapovesti da ne zaboravi na ovaj zemaljski hram, na ljude, na tvrđavu i na onaj čas koji će doći, ponekad je zastajao, otvarao oči, dizao putir i blagosiljao. Blagosiljao je, dakle, narod, vojsku, stegove koji su cvetali kao cveće i prelivali se kao duga; potom je blagosiljao bedeme i brdo, koje se uzdizalo nad okolinom, pa veće i manje topove, zrna olovna, gvozdena, sudove s prahom, zaklone kod topova, gomile strašnog oruđa za odbijanje juriša; onda je blagosiljao sela u daljini, sever, jug, istok i zapad, kao da bi hteo da rasprostre božju moć na svu tu okolinu, na svu tu zemlju. Bio je drugi čas po podne, litija je još bila na bedemima. A utom na ivicama, gde se činilo da se nebo dodiruje sa zemljom i gde je bila modrikasta magla, baš u toj magli pomolilo se nešto i stalo da se kreće, pojavili se neki oblici, spočetka nejasni, koji su se postepeno zbijali i postajali sve razgovetniji. Najednom na kraju litije jeknu uzvik: — Šveđani! Šveđani idu! Potom zavlada tišina, kao da se srca i jezici ukočiše, samo su zvona zvonila i dalje. Ali u tišini jeknu glas oca Kordeckog, snažan, iako miran: — Braćo, radujmo se! Čas pobede i čuda se primiče! A malo docnije: — Pod tvoju odbranu stavljamo se, majko, Bogorodice, kraljice naša!... Međutim se švedski oblak pretvorio u neizmernu zmiju, koja je dopuzila još bliže. Već su se videli njeni strašni pršljenovi. Skupljala se, rastezala, ponekad sinula prema svetlosti svojim čeličnim krljuštima, ponekad potamnela i puzila, puzila, pomaljala se iz daljine... Ubrzo su oči sa zidina mogle već da vide sve potanko. Prvo je išla konjica, a za njom pešadija u dvojnim redovima: svaki je puk pravio dugačak pravougaonik, nad kojim se dizao drugi manji, od kopalja koja su strčala: dalje, čak tamo, iza pešadije, vukli su se topovi, a ustima okrenutim nazad i oborenim ka zemlji. Njihova troma tela, crna ili žućkasta, svetlucala su zlokobno na suncu; još dalje iza njih tresle su se po neravnom putu kare sa municijom i beskrajan niz kola sa šatorima i svakovrsnim vojničkim priborom.

Strašan ali lep je bio ovaj marš redovne vojske, koja je, kao u nameri da zastraši, prodefilovala pred očima Jasnogoraca. Zatim se od celine odvoji konjica, pa krenu kasom, ljuljajući se kao talas pokrenut vetrom. Namah se raspade na nekoliko većih i manjih delova. Neki su se odredi primicali tvrđavi, neki se u magnovenju rasturiše po okolnim selima u poteri za plenom; neki, najzad, počeše da obilaze tvrđavu, osmatraju zidove, ispituju mesto, zauzimaju bliže zgrade. Pojedini konjanici su neprestano preletali u najvećem trku od većih gomila ka dubokim odredima pešadije, izveštavajući oficire gde se mogu smestiti. Topot i rzanje konja, vika, dozivanje, žagor nekoliko hiljada glasova i potmulo kloparanje topova dopirali su jasno do ušiju opsađenih, koji su stajali na bedemima mirno, kao na predstavi, gledajući začuđeno ovo veliko kretanje i komešanje neprijateljske vojske. Stigoše najzad pešački pukovi i počeše da lutaju oko tvrđave, tražeći najzgodnije položaje za poljska utvrđenja. Za to vreme udariše na Čenstohovku, majur blizu manastira, u kojoj nije bilo vojske, no samo seljaci pozatvarani u kućama. Puk Finaca, koji je stigao tamo prvi, udari besno na nenaoružane seljake. Izvlačili su ih za kosu iz kuća i prosto klali one koji su se odupirali; ostale su stanovnike isterali iz majura; konjica jurnu na njih i rastera ih na sve strane. Parlamentar sa Milerovim pozivom na predaju zatrubio je još pre toga pred kapijom od tvrđave, ali su branioci, kad su videli klanje i vojničku surovost u Čenstohovci, odgovorili topovskim ognjem. Sada, pak, kad su stanovnici bili isterani iz svih obližnjih zgrada, a u njih se smeštali Šveđani, trebalo ih je uništiti što pre, da pod njihovim zaklonom neprijatelj ne bi mogao škoditi manastiru. Zadimiše se, dakle, manastirski bedemi unaokolo, kao bokovi broda opkoljenog burom i razbojnicima. Rika topova prolomi vazduh, da manastirski bedemi zadrhtaše, a okna na hramu i zgradama zazvečaše. Ognjena zrna, kao beličasti oblačići, opisujući zlokobne lukove, padahu na švedska skloništa, lomljahu grede, krovove, zidove, i namah se stubovi dima digoše sa mesta na koja su pala zrna. Požar je obuzimao zgrade. Jedva razmešteni švedski pukovi bežali su iz zgrada, a ne znajući gde da se smeste, tumarali su na sve strane. Nered poče da se uvlači među njih. Sklanjali su još nenameštene topove da ih sačuvaju od metaka. Miler se zapanjio; nije očekivao ni ovakva dočeka, ni ovakvih tobdžija u Jasnoj Gori. Međutim, padala je noć i, kako je trebalo da zavede red u vojsci,

posla trubača s molbom za prekid borbe. Monasi pristadoše lako. Ipak su noću spalili još ogromnu žitnicu, s velikom količinom hrane, u kojoj se bio nastanio vestlandski puk. Požar je obuzeo zgradu tako brzo, a zrna su padala jedna za drugim tako tačno da vestlanđani nisu imali vremena da iznesu ni muškete, ni municiju, koja je takođe planula u vatri, razbacujući nadaleko zapaljene grede. Šveđani nisu spavali te noći; činili su pripreme, pravili nasipe za topove, punili koševe zemljom, uređivali logor. Vojnik, iako za mnogo godina rata i u mnogim bojevima izvežban, a po prirodi smeo i istrajan, nije radosno očekivao idući dan. Prvi je dan doneo poraz. Manastirski topovi su pobili toliko ljudi, da se ni najstariji vojnici nisu mogli načuditi, pripisujući to neopreznom prilazu tvrđavi i smeštanju suviše blizu bedema. No ovo jutro, ma donelo i pobedu, nije obećavalo slave, jer šta je zauzeće jedne neznatne tvrđave i manastira za osvajače tolikih znatnih gradova i stoput bolje utvrđenih? Jedino je želja za bogatim plenom odražavala volju; ali je u zamenu onaj duševni strah, sa kojim su saveznički poljski stegovi išli na preslavnu Jasnu Goru, prešao nekako i na Šveđane. Samo su jedni drhtali od pomisli na sablazan, a drugi se bojali nečega neodređenoga, nečega što im nije bilo jasno i što su zvali opštim imenom čarolija. U njih je verovao i sam Burhard Miler, pa kako da ne veruju prosti vojnici? Primetilo se odmah, kad se Miler približavao crkvi svete Barbare, da je konj pod njim stao naglo, spustio se na sapi, raširio nozdrve, načuljio uši i, frkćući plašljivo, nije hteo napred. Stari general ne pokaza strah, ali je sutradan odredio taj položaj knezu Heskiju, a on otišao sa većim topovima na severnu stranu manastira, u selo Čenstohovu. Tamo je noću kopao šančeve da bi iz njih idućega dana mogao da dejstvuje. Jedva je, dakle, svanulo, a poče topovska borba; ali sad prvo počeše švedski topovi. Neprijatelj nije mislio da odmah napravi prolom u zidovima i da kroz njega učini juriš; hteo je samo da zastraši, da zaspe zrnima crkvu i manastir, da izazove požare, polomi topove, pobije ljude, raširi strah. Na manastirske zidove izađe opet litija, jer ništa toliko nije krepilo borce koliko sveto pričešće i kaluđeri koji su išli mirno sa njim. Manastirski topovi su odgovarali pucnjem za pucanj, munjom za munju, koliko su mogli, koliko su ljudi imali snage i moći. Činilo se da se zemlja iz temelja trese. More dima pokri manastir i crkvu.

— Kakvi časovi, kakvi prizori za ljude — a bilo ih je u tvrđavi mnogo koji nikad u životu nisu videli krvavo obličje rata! Ova neprekidna grmljava, munje, dim, pištanje zrna kroz vazduh, stahoviti fijuk granata, lomot zrna o kaldrmu, potmuli udarci u zidove, zveka razbijenih prozora, prskanje vatrenih granata, fijuk njihovih omotača, lomljava i treska greda, haos, propast, pakao!... Za to vreme ni časka odmora, ni vazduha za upola dimom ugušene grudi, sve nova jata zrna, i u toj zbrci strašni glasovi sa raznih strana tvrđave, crkve i manastira. — Gori! Vode! Vode! — Na krovove sa čakljama!... Još čaršava! A na bedemima vika vojnika zagrejanih borbom: — Podigni top!... Više!... Među zgrade!... Pali!… Oko podne borba postade još jača. Moglo je izgledati, kad se dim rasturi, da će švedske oči videti samo hrpu zrna i granata na mestu gde je bio manastir. Krečna prašina sa zidova pogođenih mecima dizala se i, pomešana s dimom, zaklanjala svet. Monasi izađoše sa svetim relikvijama da se mole protiv dima, da ne smeta odbrani. Grmljava topova postade isprekidana, ali vrlo česta, kao disanje premorenoga zmaja. Najednom na kuli, skoro opravljenoj od lanjskoga požara, zatrubiše veličanstvenu pobožnu pesmu. Ta je pesma ječala u visini i čula se naokolo, čula svuda, čak kod švedskih baterija. Zvuku truba pridružiše se ubrzo ljudski glasovi, i usred grmljave, fijuka, vike, lomljave, grohota pušaka, razlegahu se reči: Bogorodice, device, Bogom izabrana Marija!... Ovde pršte nekoliko granata; tresak krovova i greda, a zatim uzvik — „Vode!“ — zapara uši i... poteče pesma opet mirno dalje: Kod tvoga sina, gospodina, Izmoli nam, izradi nam, Godinu rodnu žitom i ražju... Kmićic, stojeći na bedemu kod topa, prema selu Čenstohovi, u kojoj su bili Milerovi položaji i odakle je bio najžešći oganj, odgurnu manje veštoga tobdžiju, pa poče on da radi. A radio je tako dobro da ubrzo, iako je bio novembar i dan hladan, zbaci kožuh od lisičine, zbaci župan,

pa ostade samo u šalvarama i košulji. Ljudima nevičnim ratu raslo je srce pri pogledu na ovoga rođenog ratnika, kome je sve ovo što se dešavalo, ova rika topova, jata zrna, propast, smrt — bilo izgleda, obična stvar, kao vatra salamandri. Obrve su mu bile spuštene, u očima vatra, na obrazima rumenilo i na licu neka divlja radost. Svaki čas bi polegao po topu, sav zauzet nišanjenjem, sav zanet borbom, ne vodeći računa ni o čemu drugom; nišanio je, spuštao top, onda komandovao: „Pali!“ — a kad je Soroka prinosio fitilj, on je trčao na grede, gledao i s vremena na vreme uzvikivao: — Logom leže! Logom! Njegove orlove oči probijale su dim, prašinu; čim među zgradama ugleda gde zbijenu masu šešira ili šlemova, odmah je zdruzga i rastera tačnim pogotkom, kao gromom. Ponekad prsne u smeh, kad načini veću pustoš no obično. Zrna su proletala iznad njega i pored njega — on ne pogleda ni na jedno. Najednom, posle pucnja, otrča na grede, upi oči u daljinu i kliče: — Top razbijen!... Tamo sada pucaju samo tri!... Do podne i ne predahnu. Znoj mu je curio sa čela, košulja se pušila; lice mu crno od gara, a oči blistave. Sad se pan Pjotr Čarnjecki divio njegovim pogocima i nekoliko puta, u prekidima, rekao mu: — Vama rat nije novina! To se odmah vidi! Gde ste se to tako izvežbali? Oko tri časa po podne na švedskoj bateriji umuče i drugi top, razbijen Kmićicovim metkom. Ostale topove svukoše malo docnije sa šančeva. Očevidno su Šveđani uvideli da jb taj položaj nemogućno održati. Kmićic odahnu duboko. — Odmorite se! — reče mu Čarnjecki. — Dobro! Gladan sam — odgovori vitez. — Soroka, daj šta imaš pri ruci! Stari narednik ode i brzo se vrati. Donese čuturicu rakije i suhe ribe. Pan Kmićic stade da jede žudno, dižući s vremena na vreme oči i gledajući granate koje su proletale u blizini, kaogod što bi gledao vrane. A ipak ih je letelo dosta, ne od Čenstohove, nego baš sa protivne strane, naime sve one koje su prebacivale manastir i crkvu. — Imaju rđave tobdžije, previsoko dižu topove, — reče pan Andžej, ne prestajući da jede — gledajte, sve prebacuju i idu na nas. Ove je reči slušalo jedno kaluđerče, sedamnaestogodišnji dečko, koji

tek što je stupio u iskušenike. Dotle je dodavao zrna i nije odstupao, mada mu je svaka žilica treperila od straha, jer je prvi put video rat. Kmićic mu je ulivao neiskazano poštovanje svojom hladnokrvnošću, i sada, čuvši njegove reči, pribi se nehotično uz njega, kao da je hteo da traži zaštite i skloništa pod okriljem ove sile. — Zar mogu da dobace s one strane? — upita. — Zašto da ne! — odgovori pan Andžej. — A šta je, braco, zar se toliko bojiš? — Pane, — odgovori uzdrhtalo dete — zamišljao sam da je rat strašan, ali nisam mislio da je ovoliko strašan! — Ne ubija svako zrno, inače ne bi više ni bilo ljudi na svetu, jer majke ne bi stigle da narađaju. — Najviše me je strah, pane, od ovih vatrenih zrna, ovih granata. Zašto se one rasprskavaju s onolikim treskom?... Majko božja, spasavaj!... I onako strašno ranjavaju ljude? — Ja ću ti objasniti, te ćeš steći jedno iskustvo. Kugla je od gvožđa, a iznutra je šuplja, napunjena barutom. Na jednome mestu ima prilično mala rupa, u kojoj je čep od hartije ili od drveta. — Isuse, čep? — Da! A u čepu je nasumporena kučina koja se pali pri pucnju. Zrno mora da udari čepom o zemlju da bi se čep zabio u sredinu; tada vatra dolazi do baruta i rasprskava zrno. No mnoga zrna ne padaju na čep, ali to ništa ne mari, jer čim vatra dođe do baruta nastupi rasprskavanje... Najednom Kmićic pruži ruku i stade da govori brzo: — Gledaj! Gledaj! Evo! Evo ti probe! — Isuse! Marija Josife — uzviknu kaluđerče kad vide granatu koja doleće. Granata, međutim, pade na dvorište i, šišteći i vrteći se, stade da podskakuje po kaldrmi, vukući za sobom plav dim, preturi se dvaputtriput, dokotrlja se pod sam zid na kome su oni sedeli, upade u gomilu vlažnoga peska, nasutu visoko, čak do zidova i, gubeći potpuno snagu, osta nepomična. — Pala je srećom sa čepom gore, ali se kučine nisu ugasile, jer se odmah diže dim. — Na zemlju!... Lezi!... — povikaše preneraženi glasovi. — Na zeml.u! Na zemlju! Ali se Kmićic u tom istom trenutku sasulja niz gomilu peska, munjevitim pokretom šake dohvati za čep, trže, izvuče i, dignuvši ruku sa upaljenom kučinom, stade da viče:

— Ustajte! Kao da je neko psu zube povadio! Sad ne može ni muhu da ubije! Pa udari nogom granatu. Prisutni se ukočili, videvši ovo delo nadljudske odvažnosti, i neko vreme niko reči nije smeo da proslovi; najzad Čarnjecki viknu: — Mahniti čoveče! Da je pukla, u prah bi vas satrla! A pan Andžej se nasmeja tako od srca da mu zubi sinuše kao u vuka. — Valjda nama ne treba praha? Nabili biste mnome top, te bih i posle smrti naškodio Šveđanima! — Puška vas ubila! Gde je kod vas strah? Malo kaluđerče beše sklopilo ruke i gledalo u Kmićica s nemim obožavanjem. No je njegovo delo video i otac Kordecki, koji je baš dolazio ovamo. On dođe, uhvati pana Andžeja oberučke za glavu, zatim načini na njoj znak krsta. — Takvi kao vi neće predati Jasne Gore! — reče. — Ali vam zabranjujem da izlažete potreban život opasnosti. Pucnji već prestaju i neprijatelj se povlači; uzmite, dakle, tu granatu, izručite iz nje prah i odnesite je presvetoj devi u kapelu. Miliji će joj biti taj dar, no sav biser i drago kamenje što ste joj dali. — Oče, — odgovori ganut do suza Kmićic — šta je tu veliko!... Ja bih za presvetu devu... Eto, nemam reči!... Ja bih na muke, na smrt... Ja bih ne znam šta učinio, samo da njoj služim... I u očima pana Andžeja blesnuše suze, a otac Kordecki reče; — Hajdete k njoj i sa tim suzama, dok ne usahnu. Njena će milost pasti na vas, umiriće vas, utešiti, ukrasiti slavom m čašću. Pa ga uze pod ruku i odvede u crkvu, a pan Čarnjecki gledaše za njima neko vreme, onda reče: Mnogo sam u životu video odvažnih ljudi, koji se nimalo nisu bojali opasnosti, ali ovaj je Litvin valjda sam đa... Tu se pan Pjotr pljesnu rukom po ustima da ne bi izgovorio nečastivo ime na svetom mestu.

XV

Topovska

borba nije nimalo smetala pregovorima. Monasi su odlučili da se koriste njima svakom zgodom, hoteći da zavaraju neprijatelja i da odugovlače, da bi za to vreme dočekali ma kakvu pomoć, ili bar surovu zimu; a Miler, opet, nije prestajao verovati da kaluđeri žele samo da dobiju što bolje uslove. Stoga je uveče, posle ove pucnjave, poslao ponovo pukovnika Kukljinovskoga s pozivom na predaju. Tome Kukljinovskom pokazao je prior prvi put kraljevo zaštitno pismo, kojim mu je odmah zatvorio usta. Ali je Miler imao docniju kraljevu zapovest da zauzme Boljeslavlje, Vjeljunj, Kšepice i Čenstohovu. — Odnesite im ovu naredbu, — reče Kukljinovskom — jer držim da posle nje neće imati razloga da se izvlače. Ali se varao. Otac Kordecki izjavi, ako naredba obuhvata Čenstohovu, onda neka je švedski general zauzima, pri čemu može biti uveren da od manastira neće imati nikakvih prepreka, ali Čenstohova nije Jasna Gora, a ova poslednja nije u naredbi imenovana. Kad ču ovaj odgovor, Miler uvide da ima posla sa veštijim diplomatima no što je sam; on baš nije imao razloga — ostajali su samo topovi. Ipak je preko noći trajao prekid borbe. Šveđani su naporno radili da podignu jače šančeve; Jasnogorci su pregledali jučerašnje štete i sa čuđenjem se uverili da ih nije bilo. Ponegde su bili polomljeni krovovi i grede, ponegde odbijen malter od zidova — i to je bilo sve. Od ljudi niko nije poginuo, niko nije bio čak ni povređen. Otac Kordecki, obilazeći bedeme, govorio je sa osmehom vojnicima: — Gledajte samo, nisu onako strašni neprijatelj i njegove bombe kako se pričalo. Na crkvenim slavama često je bilo više štete. Zaštita božja nas čuva, ruka božja nas miluje; ali istrajno samo, pa ćemo videti još većih čuda!

Bila je nedelja, Vavedenje. U službi pije bilo smetnje, jer je Miler očekivao poslednji odgovor, koji su kaluđeri obećavali da će poslati posle podne. Međutim, sećajući se reči Svetoga pisma, kako je, radi zastrašenja Filistinjana, Izrailj obnosio božji kovčeg oko logora, nosili su opet litiju sa putirom. Pismo je poslato u dva časa, ali ne s predajom nego samo sa ponovljenim odgovorom koji je dat Kukljinovskom, da se crkva i manastir zovu Jasna Gora, a varoš Čenstohova ne pripada manastiru. „Zbog toga vas veoma molim“ — pisao je prior — ,da ostavite na miru naše bratstvo i hram posvećen Bogu i presvetoj Bogorodici, da bi u njemu ostala božja slava za budućnost, i da bi se u isti mah molio Bog za zdravlje i sreću svetoga kralja. Međutim, mi nedostojni, iznoseći svoje molbe, preporučujemo se najtoplije vašoj milosti, verujući duboko u vašu dobrotu, od koje i ubuduće mnogo očekujemo... Pri čitanju ovoga pisma behu prisutni: Vžeščovič, Sadovski, Horn, kšepicki gubernator, de Fosis, čuven inženjer, najzad, knez Heski, mlad, veoma ohol čovek, koji, iako potčinjen Mileru, rado mu je pokazivao svoju nadmoćnost. Ovaj se, dakle, osmehnu podrugljivo i s naglaskom ponovi kraj pisma: — Od vaše dobrote mnogo očekuju; to je prigovor za milostinju, pane generale. Postaviću vam jedno pitanje, panovi: da li monasi bolje mole, ili bolje gađaju? — Tako je! — reče Horn. — Ovih prvih dana izgubili smo toliko ljudi da ni dobra bitka neće više uzeti! Što se mene tiče — nastavi knez Heski — novaca mi ne treba, slave neću dobiti, a noge će mi u ovim seljačkim kućama promrznuti. Kakva šteta što nismo otišli u Prusku; zemlja bogata, vesela, varoši jedna lepša od druge. Miler, koji je radio brzo ali mislio lagano, tek u taj mah razumede smisao pisma, te pocrvene i reče: — Monasi nam se podsmevaju, panovi! — Nije namerno, ali izlazi na isto! — odgovori Horn. — Onda na šančeve! Malo je bilo juče pucnjave i zrna! Zapovesti preleteše brzo s kraja na kraj švedske linije. Šančevi se pokriše plavkastim oblacima, manastir odmah odgovori svom snagom. No ovoga puta švedski topovi, bolje postavljeni, počeše da prave veću štetu. Pljuštale su bombe nabijene barutom, vukući sa sobom plameni mlaz. Bacali su i zapaljene buktinje i klubad konoplje natopljenu katranom.

Kao što nekad jata putujućih ždralova, zamorena dugim letenjem, padaju na visoka brda, tako su rojevi ovih vatrenih poslanika padali na vrhove crkve i na drvene krovove od zgrada. Ko nije uzimao učešća u borbi, ko nije bio kod topova, sedeo je na krovu. Jedni su vadili vodu iz bunara, drugi su vukli konopcima vedra, treći gasili požar mokrim čaršavima. Neka zrna, lomeći grede i merteke, upadala su na tavanice, te su odmah dim i miris paljevine ispunjavali zgradu. Ali su i na tavanicama čekali branioci sa vodom. Najteže bombe probijale su i same tavanice. I pored natčovečanskih napora, pored opreznosti, činilo se da požar a pre a posle mora zahvatiti manastir. Buktinje i klubad od kučina, zbacivani motkama sa krovova, načinili su pored zidova zapaljene gomile. Prozori su pucali od vreline, a žene i deca u odajama gušili se od dima i vrućine. Samo što se pogase jedni meci, samo što voda oteče kroz oluke, a dolete nova jata zažarenih zrna, zapaljenih krpa, varnica žive vatre. Ceo je manastir bio pokriven njima, bi rekao: otvorilo se nad njim nebo pa otuda pada pljusak gromova; ipak se palio, ali nije goreo; goreo a nije se pretvarao u ruševine; još više, usred ovoga mora od plamena stao je da peva, kao negda mladići u zažarenoj peći. Jer isto onako kao i juče, sa kule jeknu pesma uz pratnju truba. Ljudima na bedemima i kraj topova, koji su svakoga časa mogli misliti da tamo već sve gori i pretvara se u ruševine, ova je pesma bila kao blag melem, jer im je stalno i neprekidno javljala da stoji manastir, stoji crkva, da plamen dotle nije savladao čovečnije napore. Otada je ušlo u običaj da se ovakvom pesmom zaslađuju muke od opsade i da se njome otklanjaju od ženski ušiju strašne psovke razjarenih vojnika. No su i u švedskom logoru ova pesma i svirka činile veliki utisak. Vojnici na opkopima slušali su ih isprva začuđeno, potom sa sujevernim strahom. — Šta je ovo? — govorili su među sobom. — Bacili smo na ovaj kokošarnik toliko gvožđa i vatre da bi mnoga jaka tvrđava već odletela u prah i pepeo, a oni sviraju veselo... Šta je ovo? — Čarolije! — odgovarali su drugi. — Zrna ne biju tamošnje zidove. Granate se sa krovova skotrljavaju kao da bacaš hlebove. Čarolije! Čarolije! — ponavljali su. — Nikakvo nas dobro neće ovde snaći! Čak su i starešine bile gotove da ovim zvucima pripišu neko tajanstveno značenje. Ali su neki to objašnjavali drukčije, i Sadovski reče glasno, hotimice, da ga Miler čuje: — Mora da im ide dobro kad se vesele, samo smo uzaludno trošili

ovoliku silnu municiju. — Koje nemamo mnogo — reče knez Heski. — Ali zato imamo zapovednika Poliocertesa — odgovori Sadovski takvim tonom da se nije moglo jasno razumeti da li se ruga ili hoće da polaska Mileru. No je ovaj to uzeo kao ruganje, jer poče da gricka brkove. — Videćemo da li će kroz jedan čas još svirati — reče, obraćajući se svome štabu, Pa naredi da se vatra udvoji. Ali su mu zapovesti izvršene suviše revnosno. U žurbi su previsoko dignuti topovi, te zrna počeše da prebacuju. Neka su doletala, prelećući iznad crkve i manastira, čak do suprotnih švedskih šančeva; tamo su krhala grede, razbijala košiće, ubijala ljude. Čas je prošao, zatim drugi. Sa crkvene kule neprestano se razlegala svečana svirka. Miler je stajao s dogledom u Čenstohovi. Gledao je dugo. Prisutni primetiše da mu ruka sa dogledom drhti sve jače; najzad se obrte prisutnima i uzviknu: — Zrna ne škode nimalo crkvi! Ovde staroga ratnika spopade neodoljiv, mahnit bes. Tresnu dogled o zemlju i razbi ga u komade. — Pobesneću od te svirke! — dreknu. U taj mah inženjer de Fosis dopade na konju. — Pane generale, — reče — potkop se ne može graditi. Pod zemljanim slojem je stena. Ovde su potrebni mineri. Miler poče da psuje; ali još i ne dovrši, a opet dotrča oficir sa čenstohovskoga opkopa i, pozdravljajući vojnički, reče; — Najveći top nam je razbijen! Hoćemo li da doteramo druge iz Ljgote? Vatra je zaista malo oslabila — svirka se razlegala sve svečanije. Miler odjaha u svoj stan, ne rekavši ni reči. Ali ne izdade naredbe da se prekine paljba. Odluči da iznuri opsađenike. Ta u tvrđavi je bilo jedva dvesta ljudi posade, a on je mogao jednako da menja vojnike. Pade noć, topovi su grmeli bez prestanka; ali manastirski su odgovarali živo, življe čak no danju, jer su im švedske vatre pokazivale gotov nišan. Često se desi da tek što vojnici posedaju oko vatre i kotla nad njom, iz tame doleti manastirsko đule kao duh smrti. Vatra prsne na sve strane, vojnici beže sa strašnom drekom, pa ili traže skloništa kod drugova, ili lutaju po noći ozebli, gladni, prestrašeni. Oko ponoći manastirska paljba toliko se pojača da u krugu

topovskog dometa nije bilo mogućno založiti vatru. Činilo se da opsađenici preko topova vele: „Hoćete da nas iznurite... probajte, mi vas čikamo!“ Izbi jedan, pa dva časa. Poče da sipi sitna kiša, kao zimska izmaglica, koja je probijala do kostiju i mestimice se zbijala kao u neke direke, stubove i mostove, koji su se crveneli od ognja. Kroz ove fantastične stubove i svodove videli su se ponekad strašni obrisi manastira, koji se menjao; jednom se činio viši no obično, drugi put kao da je padao u provaliju. Od opkopa pa do njegovih zidova pružali su se nekakvi zlokobni svodovi i hodnici, na činjeni od magle i pomrčine, a kroz te su hodnike doletala zrna i donosila smrt. Ponekad je sav vazduh iznad manastira postajao sjajan, kao da ga je munja osvetlila. Onda bedemi, visoki zidovi i kule sinu pa se opet ugase. Vojnici su počeli da gledaju preda se s turobnim i sujevernim strahom. A svaki čas tek poneko gurne druga do sebe i šapće: — Jesi video? Ovaj se manastir javlja i gubi naizmenice. Ovo nije ljudska moć! — Ja sam video bolje — veli drugi. — Nišanili smo baš onim topom što je prskao, kad najednom cela tvrđava poče da skače i podskakuje, kao da je neko na konopcu diže i spušta. Nišani ti sad u takvu tvrđavu, pogodi je! Kad to reče, vojnik baci topovsku četku, pa malo posle dodade: — Ništa se ovde nećemo vajdati!... Ne pomirisasmo mi njihovih dovaca... Brr! Zima! Imate li tamo katranjaču, zapalite, da bar ruke ogrejemo! Jedan od vojnika poče da pali katran pomoću nasumporisanih konaca. Najpre zapali četku pa onda stade polako da je zavlači. — Ugasite svetlost! — ču se oficirov glas. Ali se skoro u isti mah ču fijuk đuleta, zatim krik kratak, isprekidan, i svetlost se ugasi. Noć je donela teške gubitke Šveđanima. Izginulo je mnoštvo ljudi pored vatri, na nekim mestima rasterani su bili tako da neki pukovi, zapavši jednom u nered, nisu mogli do svanuća da se urede. Opsađeni, kao da su hteli da pokažu da im san nije potreban, pucali su sve učestalije i učestalije. Osvit obasja na bedemima lica iznurena, bleda, sanjiva, ali oživljena groznicom. Otac Kordecki je cele noći preležao kao krst u crkvi; čim osvanu, on se pojavi na bedemima i njegov se blagi glas čuo kod topova, na zidovima, oko kapija: — Bog šalje dan, deco... Neka je blagoslovena svetlost njegova!

Nema štete ni na crkvi ni na zgradama... Vatra je ugašena, život niko nije izgubio. Pane Mosinjski, granata je udarila pod kolevku vašega dečačića i ugasila se, ne povredivši ga. Zahvalite presvetoj Bogorodici i odužite joj se! — Neka je sveto njeno ime! — odgovori Mosinjski. — Odužujem se koliko mogu. Prior ode dalje. Već je sasvim svanjivalo kad stiže do Čarnjeckog i Kmićica. Kmićica ne vide, jer je bio prešao na drugu stranu da vidi topovske zaklone koje je švedska granata malo oštetila. Prior odmah upita: — A gde je Babinjič? Da ne spava? — Ja da spavam ovakve noći! — odgovori pan Andžej, pentrajući se na zid. — Gde bi mi savest bila! Bolje je bdeti u službi presvete device. — Bolje, bolje, verna slugo — odgovori otac Kordecki. No pan Andžej spazi u taj mah neku slabu svetlost na švedskoj strani, pa odmah povika: — Gađaj tamo, gađaj! Nišani! Više! Pali! Osmehnu se otac Kordecki, kao arhangel, videći ovoliku revnost, pa se vrati u manastir da umornima pošalje čorbe od piva sa sirom. I posle pola časa pojaviše se žene, sveštenici i crkveni prosjaci, noseći lonce i vrčeve koji su se pušili. Vojnici ih dokopaše žudno i ubrzo duž svih bedema razleže se halapljivo srkanje. A i hvalili su jedan drugom jelo, govoreći: — Nije nam rđavom u službi presvete device. Hrana je dobra. — Gore je Šveđanima! — govorili su jedni. — Zlo im je bilo kuvati jelo ove noći, a još gore će im biti iduće. — Vala su i dobili, psi jedni! Sigurno će nas danas pustiti da se odmorimo. Mora da su im i topovi od neprestanog kijanja promukli. Ali su se vojnici varali, jer im dan ne donese odmora. Kad su izjutra oficiri podneli Mileru izveštaj da rezultat noćnog bombardovanja nije nikakav, da je, naprotiv, njima samim borba donela znatne gubitke u ljudima, general se uzjoguni i naredi da se paljba nastavi. — Valjda će se najzad umoriti! — reče knezu Heskiju. — Municije smo potrošili neizmerno mnogo — odgovori oficir. — Pa i oni troše. — Oni moraju imati neiscrpne količine šalitre i sumpora, a ugljenom ćemo ih mi snabdeti ako uspemo da zapalimo makar jednu zgradu. Ja sam noćas podilazio pod bedeme i, pored grmljavine, čuo sam jasno kloparanje mlina; to ne može biti nikakav drugi mlin, sem

barutni. Narediću da se do sunčeva zahoda puca isto onako kao juče. Noću ćemo da se odmorimo. Videćemo hoće li poslati izaslanstvo. — Vi znate da su poslali izaslanstvo Vitembergu? — Znam, poslaću i ja po najveće opsadne topove. Ako ne budemo mogli da ih zaplašimo, ili da izazovemo požar u sredini, trebaće da se načini prolom. Vi se, dakle, nadate da će feldmaršal pohvaliti opsadu? — Feldmaršal je znao za moju nameru i nije ništa primetio — odgovori oštro Miler. — Ako ovde i dalje ne budem imao uspeha, onda će me pan feldmaršal prekoreti, neće odobriti niti propustiti da svu krivicu baci na mene. Njegovo veličanstvo će dati njemu za pravo, to znam. Mnogo sam ja već pretrpeo od nabusitosti pana feldmaršala, kao da sam ja kriv što njega mori, kao što Talijani kažu, mal frances.1 — U to, da će na vas baciti krivicu, ne sumnjam, osobito kad se pokaže da Sadovski ima pravo. — Kakvo pravo? Sadovski se zauzima za te monahe kao da je njihov najamnik! Šta kaže on? — Kaže da će ovi topovski pucnji odjeknuti po celoj zemlji, od Baltičkoga mora pa sve do Karpata. — Onda neka njegovo veličanstvo naredi da se Vžeščoviču odere koža i pošalje ovome manastiru kao zavetni dar, jer nas je on naveo na ovu opsadu. Ovde se Miler zgrabi za glavu: — Ali treba svršavati što pre! Tako mi se nešto čini, nešto mi veli da će oni poslati noćas nekoga da pregovara. A dotle, paljba i paljba! Prođe, dakle, dan kao i jučerašnji, pun grmljavine, dima, plamena. Mnogo je još takvih imalo do prođe Jasnoj Gori. Ali su oni gasili požare, i odgovarali s ne manjim junaštvom. Pola vojnika se odmaralo, druga polovina je bila kod topova. Ljudi se počeše navikavati na neprekidnu grmljavinu, naročito kad se uveriše da nema velike štete. Neiskusnije je krepila vera, ali je bilo i starih vojnika, iskusnih u ratu, koji su vršili službu kao zanat. Ti su davali hrabrosti seljacima. Soroka je kod njih stekao veliko poštovanje, jer, provevši mnogo vremena u ratu, bio je tako hladan prema ratnoj huci, kao neki stari krčmar prema larmi pijanica. Uveče, kad pucnjava prestade, pričao je 1

Francuska bolest, sifilis.

drugovima o opsadi Zbaraža. On nije bio tamo lično, ali je tu opsadu odlično znao iz pričanja vojnika koji su je preturili preko glave, te je govorio: — Tamo je toliko bilo nagrnulo kozaka, Tatara i Turaka da je samih kuvara bilo više no ovde svih Šveđana. Pa opet im se naši nisu dali. Sem toga, ovde zli duhovi nemaju nikakve moći, a tamo samo petkom, subotom i nedeljom đavoli nisu pomogli onu ritu, a u ostale dane plašili su po celu noć. Slali su smrt na opkop da se pokazuje vojnicima i oduzima im hrabrost. Znam to od jednoga koji ju je lično video. — Baš video? — pitali su radoznalo seljaci, kupeći se oko narednika. — Rođenim očima! Vraćao se on sa kopanja bunara, jer nisu imali dovoljno vode, a ona u jezerima je smrdela. Ide on, ide, kad pogleda, a u susret mu ide nešto u crnom pokrovu. — U crnom, ne u belom. — U crnom: u ratu se ona u crno oblači. Smrkavalo se. Prilazi vojnik i pita: „Werda?“1 — a ona ništa. On ti onda trgne za pokrov — pogleda: kostur. „A šta ćeš ti tu?“ — „Ja sam“ — veli — „smrt i doći ću po tebe kroz nedelju dana.“ Vojnik vide da ne valja. „A što“ — pita je on — „tek kroz nedelju dana? Zar ti ranije nije slobodno?“ A ona na to: „Pre nedelje dana ništa ti ne mogu, jer je takva zapovest“. Vojnik pomisli: „Šta da činim! Ali kad mi ona sad ne može ništa, onda bar da joj se naplatim.“ Pa kad ti je uvi u pokrov, pa kad stade da je mesi! Ona u dreku, pa ti okupi da moli: „Doći ću kroz dve nedelje.“ — „Aja, neću.“ „Doći ću kroz tri, kroz četiri, kroz deset, posle opsade, kroz godinu, kroz dve, kroz petnaest...“ — „Aja!“ — „Doći ću kroz pedeset godina!“ Promisli se vojnik, jer je već imao pedeset: „Sto — dosta!“ Pa je pusti. A njega eno i sad živa i zdrava; ide u boj kao na igru, jer šta mu ko može! — A da se uplašio, bio bi već pokojni? — Ništa ti nema gore nego plašiti se smrti! — odgovori dostojanstveno Soroka. — Onaj je vojnik i drugima učinio dobra, jer kako ju je izlemao, kako ju je izmorio, tri dana nije znala za sebe, i za to vreme niko u logoru nije poginuo, iako su pravili ispad. — A zar mi nećemo nekad noću na Šveđane? — To se nas ne tiče — odgovori Soroka. Kmićic, koji je stojao u blizini, ču poslednje pitanje i odgovori, pa se udari po glavi. Zatim pogleda u švedske šančeve. Već je bila noć. Na opkopima je već od pre jednog sata vladala potpuna tišina. Umorni 1

Ko je tamo?

vojnici kod topova očevidno su spavali. Daleko, na dva topometa, svetlelo je nekoliko vatara, ali na samim opkopima bio je potpun mrak. — Oni i ne misle, i ne sumnjaju, ne mogu ni da zamisle! — šanu Kmićic. Pa ode pravo Čarnjeckom koji je, sedeći pored lafeta, prebirao brojanice i lupao nogu o nogu, jer su mu se bile smrzle. — Hladno — reče Kmićicu — i glava boli od ove huke za dva dana i noć. U ušima mi jednako zvoni. — Kome ne bi zvonilo od takve grmljavine. Ali ćemo sad imati odmor. Tamo su pospali kao zaklani. Mogli bi se iznenaditi, kao medved u jami; ne znam da li bi ih i puške probudile... — O! — reče Čarnjecki, dižući glavu. — O čemu mislite? — Mislim o Zbaražu, kako su tamo opsednuti zadali ispadima mnogi poraz riti. — A vama je noću, kao vuku, krv na umu? — Tako vam Boga, učinimo ispad! Ljudi ćemo se natući, topove pozaglavljivati. Oni se tamo ničemu ne nadaju. Pan Čarnjecki đipi. — I sutra će da pobesne! Misle, možda, da su nas dovoljno plašili i da mi mislimo na predaju, imaće odgovor. Tako mi Boga, to je divna misao, to je pravi viteški podvig! Kako samo da meni ne padne na pamet! Samo treba izvestiti oca Kordeckog. On je komandant! Odoše. Otac Kordecki se savetovao u većnici s panom mačonošom sjeradskim. Čuvši korake podiže glavu, skloni sveću u stranu i upita: — Ko je to? Ima li što novo? — Ja sam, Čarnjecki, — reče pan Pjotr — a sa mnom je Babinjič. Obojica ne možemo da spavamo, jer nam Šveđani strašno smrde. Ovaj Babinjič, oče, to je nemirna glava i ne može da se skrasi na jednom mestu. Vrti se, vrti, jer bi strašno hteo da ode Šveđanima i da ih zapita: hoće li i sutra pucati, ili će i sebi i nama dati doručak? — Šta? — upita otac Kordecki, ne krijući čuđenja. — Babinjič hoće da izađe iz tvrđave?... — U društvu, u društvu, — odgovori pan Pjotr — sa mnom i sa nekoliko desetina ljudi. Oni tamo, izgleda, spavaju na opkopu kao zaklani; vatre se ni vide, straže se ne vide. Suviše se uzdaju u našu slabost. — Topove ćemo pozaglavljivati! — dodade vatreno Kmićic. — A dajte mi ovamo toga Babinjiča — uzviknu mačonoša — da ga

zagrlim! Svrbi te žaoka, stršljene, rad bi i noću da bodeš. To je važno preduzeće, koje može imati veliki rezultat. Gospod nam je dao jednoga Litvanca, ali besna i zubata. Ja pohvaljujem nameru; niko neće biti protivan, a ja sam gotov i lično da idem! Otac Kordecki, koji se spočetka uplašio, jer se bojao prolivanja krvi, naročito kad se sam nije izlagao, procenivši bolje ovu misao uvide da je dostojna Bogorodičinih branilaca. — Pustite me da se pomolim Bogu! — reče. Pa kleče pred ikonu Majke božje, pomoli se malo, raširenih ruku, onda ustade vedar. — Pomolite se sad vi, — reče — pa posle idite! Četvrt časa docnije odoše sva četvorica na bedeme. Opkopi u daljini spavali su. Noć je bila veoma mračna. — Koliko ljudi hoćete da uzmete? — upita Kordecki Kmićica. — Ja?... — odgovori u čudu pan Andžej. — Ja nisam starešina i ne poznajem mesto kao pan Čarnjecki. Ja ću poći sa sabljom, ali ljude neka vodi pan Čarnjecki, mene kao i ostale. Hteo bih samo da pođe i moj Soroka, jer je strašna ubojica! Ovaj se odgovor dopade i panu Čarnjeckom i prioru, koji je u njemu video očigledan dokaz pokajanja. Prionuše, dakle, žurno na posao. Izabraše ljude, narediše najveću tišinu, pa stadoše da sklanjaju grede, kamenje i cigle sa prolaza. Posao potraja skoro sat. Najzad je otvor u zidu bio gotov i ljudi počeše da se gube u uskom prolazu. Imali su sablje, pištolje, neki puške, a neki, osobito seljaci, ispravljene kose, oružje na koje su najviše svikli. Kad se nađoše iza zida, prebrojaše se. Pan Čarnjecki stade na čelo, Kmićic na sam kraj, pa pođoše duž opkopa, tiho, skoro ne dišući, kao vuci kad se prikradaju toru. Ipak ponekad zvekne kosa o kosu, ponekad kamen škripne pod nogom, i po tim zvucima moglo se poznati da idu sve dalje. Kad siđoše u ravnicu, pan Čarnjecki stade. Tu ostavi šest ljudi, već blizu šančeva, pod komandom Janjiča Vengžina, staroga i izvežbanoga vojnika, i naredi im da legnu na zemlju, a on pođe malo udesno i, imajući pod nogama meku zemlju, na kojoj se koraci nisu čuli, stade da vodi svoj odred brže. On je imao nameru da obiđe šanac, da na pospale udari iz pozadine i nagna ih ka manastiru, na Janjičeve ljude. Tu mu je misao dao Kmićic, koji je, idući sad pored njega sa sabljom u ruci, šaputao: — Šanac je sigurno tako isturen da je između njega i glavnoga logora prazan prostor. Straže, ako ih ima, nalaze se ispred šanca, a ne s one strane, sa koje se najmanje nadaju napadu.

— Dobro, — odgovori pan Pjotr — glasnik ne treba da izmakne od tih ljudi. — Ako bi ko što rekao, kad budemo već ulazili, — nastavi pan Andžej — dopustite da ja odgovorim. Nemački govorim kao poljski, te će pomisliti da ovo dolazi neko od generala iz logora. — Samo da ne bude straže iza šanca. Pa ako i bude mi ćemo opaliti i kidisati odmah. Pre no što se razberu ko je i šta je, mi ćemo već biti među njima. — Vreme je da skrećemo, već se vidi kraj šanca — reče pan Čarnjecki. Pa se okrete i komandova tiho: — Desno, desno! Nemi red poče da zaokreće. Utom mesec osvetli malo ivicu oblaka i postade vidnije. Ugledaše prazan prostor iza šanca. Straže, kao što je predviđao Kmićic, nije bilo na tom prostoru, jer i što bi Šveđani postavljali stražu između svojih šančeva i glavne vojske koja se nalazila malo dalje? Najobazriviji zapovednik ne bi mogao zamisliti da sa ove strane može naići neka opasnost. — Sad što tiše — reče pan Čarnjecki. — Već se vide šatori. — U dva se svetli... Ljudi su tamo još budni... Sigurno oficiri. — Ulazak pozadi mora biti širok. — Razume se — odgovori Kmićic. — Tuda dovode topove i vojska ulazi... Evo, već počinje nasip. Pazite sad da oružje ne zvekne... Već stigoše do uzvišice, brižljivo nasute iza šančeva. Tamo je stajao čitav niz kola, na kojima su dovozili barut i đulad. No kod kola nije bilo nikoga, te oni, prošavši pored njih, stadoše da se penju na šanac bez muke, kao što se i predviđalo, jer je uzvišica bila blaga i dobro udešena. Tako stigoše do samih šatora i sa spremnim oružjem stadoše kraj samih njih. U dva je zaista gorela svetlost; stoga pan Kmićic, izmenivši nekoliko reči sa Čarnjeckim, reče: — Idem ja napred do onih što ne spavaju... Čekajte kad ja izbacim pištolj pa juriš! Pa pođe. Uspeh ispada bio je već obezbeđen, te se on čak nije ni trudio da ide suviše tiho. Prođe nekoliko šatora, pogruženih u mraku, niko se ne probudi, niko ne zapita „verda“ (ko je tamo)? Jasnogorski vojnici su slušali topot njegovih smelih koraka i kucanje svojih srdaca. A on stiže do osvetljenog šatora, podiže krilo i, ušavši, zastade na ulazu s pištoljem u šaci i sabljom obešenom o lančić.

Zastao je zato što ga je svetlost malo zasenila; na poljskom stolu stojao je šestokraki svećnjak u kom su gorele jasne sveće. Za stolom su sedela tri oficira, nagnuta nad planovima. Jedan od njih, u sredini, nagao se nad njih tako pažljivo da mu je kosa padala po belim listovima. Spazivši da neko ulazi, diže glavu i upita mirno: — Ko je to? — Vojnik — odgovori Kmićic. Tada i ona druga dva oficira pogledaše na ulaz. — Kakav vojnik? Otkuda? — upita prvi. (To je bio inženjer de Fosis, koji je upravljao opsadom.) — Iz manastira — odgovori Kmićic. Ali je u njegovu glasu bilo nečega strašnoga. De Fosis ustade i nadnese ruku nad oči. Kmićic je stajao prav i nepomičan, kao sablast, samo mu je strašno lice, nalik na glavu grabljive ptice, naveštavalo naglu opasnost. No ipak misao, brza kao munja, prođe de Fosisu kroz glavu da ovo može biti begunac iz manastira, te opet zapita, ali sam brzo: — Šta hoćete ovde? — Evo šta hoću! — grmnu Kmićic. I skresa mu pištolj posred grudi. Utom se na šancu razleže strašna vika, a s njom zajedno grohot pušaka. De Fosis pade, kao jela udarena gromom, drugi oficir kidisa sa špadom na Kmićica, ali ga on šinu sabljom među oči da čelik škripnu o kost; treći oficir leže na zemlju, hoteći da se izvuče iz šatora, ali mu Kmićic priskoči, zgazi mu nogom na pleća i prikova ga vrhom od sablje za zemlju. Međutim se tiha noć pretvorila u strašni sud. Divlji uzvici: „Udri! Ubij!“ mešali su se sa kuknjavom i strahovitom vikom za pomoć švedskih vojnika. Ljudi, pomahnitali od straha, ispadali su iz šatora, ne znajući kuda da se okrenu, na koju stranu da beže. Neki, ne ocenivši odmah otkud dolazi napad trčali su pravo na Jasnogorce i ginuli od sabalja, kosa i sekira, pre no što su mogli da reknu: „pardon“1 Neki su u pomrčini boli špadama svoje rođene drugove; neki su, bez oružja, poluobučeni, bez šešira, s rukama dignutim uvis, stajali nepomično u mestu; neki su, najzad, padali na zemlju među ispreturane šatore. Jedna šačica ljudi htela je da se brani, ali ih je oslepela gomila zahvatala, obarala, gazila. Jauci samrtnika i očajne molbe za milost pojačavali su 1

Milost.

zbrku. Kad najzad po vici bi jasno da napad ne dolazi od manastira, nego iz pozadine, upravo od švedske vojske, onda napadnute obuze pravo ludilo. Očevidno su držali da su ih to napali iznenada saveznički poljski stegovi. Gomile pešaka stadoše da skaču sa šanca i da trče ka manastiru, kao da žele naći skloništa u njegovim zidovima. Ali su odmah novi krici pokazali da su naleteli na odred Vengžina Janjiča, koji ih dotuče pod samom tvrđavom. Međutim Jasnogorci su, sekući, bodući, gazeći, stigli do topova. Ljudi sa spremljenim klincima jurnuše na njih, a ostali nastaviše da seju smrt. Seljaci, koji ne bi odoleli najamnicima na otvorenom polju, kidisavali su sad po nekoliko na čitave gomile. Hrabri pukovnik Horn, kšepicki upravnik, trudio se da sakupi oko sebe rasturene nemačke najamnike, te, skočivši za ugao od šanca, poče da zove u mraku i da maše mačem. Šveđani ga poznadoše i odmah počeše da se skupljaju, ali su im za vratom i zajedno sa njima naletali napadači, koje je u mraku teško bilo razlikovati. Najednom se ču fijuk strašne kose i Hornov glas namah umuče. Gomila vojnika pršte, kao granatom rasterana. Kmićic i pan Čarnjencki sa dvadesetak ljudi jurnuše na njih i do nogu ih isekoše. Šanac je bio osvojen. U glavnom švedskom logoru trube već počeše da sviraju uzbunu. Najednom se javiše jasnogorski topovi i vatrene kugle stadoše da lete iz manastira, da osvetle put svojima. Oni su se vraćali zaduvani, umazani krvlju, kao vuci koji su učinili pokolj u toru pa izmiču ispred strelaca koji se čuju. Pan Čarnjecki je vodio čelo, Kmićic je bio poslednji. Posle pola časa naiđoše na Janjičev odred, ali Janjič nije odgovarao na poziv; jedini je on poginuo, jer, kad je pojurio za jednim oficirom, njegovi su ga vojnici ubili iz puške. Odred uđe u manastir usred grmljavine topova i sjaja plamenova. Na ulasku ih je već čekao otac Kordecki i brojao ih redom, kako je koji prolazio kroz otvor. Nije bilo jedino Janjiča. Odmah dva čoveka odoše po njega i posle pola časa doneše njegovo telo, jer je otac Kordecki hteo da ga pristojno sahrani. Ali prekinuta noćna tišina ne povrati se više do beloga dana. Sa bedema su pucali topovi, a na švedskim položajima bila je strahovita zabuna. Neprijatelj, ne poznavajući dobro svoj poraz, ne znajući otkuda neprijatelj može naići, pobeže iz šančeva najbližih manastiru. Čitavi pukovi lutali su u očajnom neredu do svanuća, uzimajući često svoje za

neprijatelje i pucajući jedni na druge. Čak i u glavnom logoru vojnici i oficiri napustiše šatore i stajahu pod vedrim nebom, čekajući da se svrši ova užasna noć. Strašne su vesti išle od usta do usta. Govorilo se da je stigla pomoć, neki su tvrdili da su svi bliži šančevi osvojeni. Miler, Sadovski, knez Heski, Vžeščovič i svi viši oficiri činili su natčovečanske napore da urede preneražene pukove. U isti mah na pucnjavu iz manastira odgovoriše vatrenim kuglama, da rasteraju mrak i dopuste rasturenim vojnicima da se priberu. Jedna od tih kugli udari u krov od kapelice, ali, samo dodirnuvši krov, vrati se s hukom i lomotom logoru, bacajući po vazduhu potok plamenova. Najzad se završi ta bučna noć. Manastir i švedski logor umiriše se. Osvit stade da obeljuje crkvene vrhove, krovovi dobijahu postepeno crvenu boju i razdani se. Tada Miler na čelu štaba ode osvojenom šancu. Iz manastira su ga mogli videti i pucati na njega, ali stari general nije vodio računa o tome. Hteo je svojim očima da vidi svu štetu, da izbroji izginule. Štab je išao za njim, svi zabrinuti, tužni i ozbiljni. Stigavši do šanca, sjahaše s konja i počeše da se penju. Tragovi borbe videli su se svuda: niže, ispod topova, valjali su se ispreturani šatori, neki su još stajali otvoreni, pusti, tihi. Hrpe leševa ležale su, naročito između šatora; leševi polunagi, oderani, iskolačenih očiju, s preneraženošću u mrtvim očima, predstavljali su užasan prizor. Očevidno su svi ovi ljudi bili iznenađeni u dubokom snu; neki nisu bili obuveni, malo koji je stezao mač u mrtvoj ruci, skoro niko nije imao ni šlema ni šešira. Jedni su ležali u šatorima, upravo prema ulasku, ti su se očevidno jedva probudili; drugi kraj samih šatorskih krila, smrt ih je snašla u trenutku kad su hteli da se spasavaju bekstvom. Svuda toliko leševa, a ponegde takve hrpe da bi se moglo suditi da je neka prirodna katastrofa pobila ove vojnike; ali duboke rane na prsima i na licima, neka obličja crna od pucnjeva izbliza, te barut nije imao vremena da sagori, svedočila su isuviše jasno da je čovečija ruka zadala smrt. Miler ode naviše, do topova; stajali su nemi, zaglavljeni, neopasniji od drvenih stabala; na jednom je ležalo predvostručeno tobdžijino telo, skoro napola presečeno strašnim udarcima kose. Krv je oblila lafet i načinila pod njim veliku baru od krvi. Miler razgleda sve pažljivo, nem i namršten. Nijedan oficir ne smede da prekine to ćutanje. A i kako ovde da se teši stari general koji je zbog svoje neopreznosti bio potučen kao neki novajlija? To nije bio samo poraz, to je bila i sramota, pošto je sam general ovu tvrđavu nazvao kokošarnikom i

obećavao da će je među prstima zgnječiti, jer je imao devet hiljada vojnika, a tamo je bilo dve stotine posade, jer general je bio rođeni vojnik a protiv sebe je imao monahe. Teško je počeo Mileru ovaj dan. Međutim dođoše pešaci i počeše da nose leševe. Četvorica, noseći na čaršavu jedan leš, zastadoše pred generalom bez naredbe. Miler pogleda na čaršav i pokri oči. — De Fosis... — reče gluvo. Tek što oni odoše, naiđoše drugi; sad Sadovski ode k njima i viknu izdaleka, okrećući se štabu: — Horna nose. No je Horn još bio živ i imao pred sobom dane strahovitih muka. Seljak koji ga je udario, dohvatio ga je samim vrhom kose, ali je udarac bio tako strašan da je rasekao ceo grudni koš. No ipak je ranjenik zadržao čak i svest. Spazivši Milera i štab, osmehnu se, htede nešto da kaže, ali mesto glasa, istera na usta samo ružičastu penu, pa onda stade ubrzano da žmirka i onesvesti se. — Odnesite ga u moj šator! — reče Miler. — I neka ga moj lekar previje odmah! Zatim oficiri čuše kako reče sam sebi: Horn, Horn... U snu sam ga noćas video... odmah s večeri... Strašna, nepojmljiva stvar... I uprvši oči u zemlju zamisli se duboko; najednom ga iz misli trže preneraženi glas Sadovskoga: — Generale, generale! Pogledajte! Tamo, tamo... manastir... Miler pogleda i skameni se. Dan je već bio potpun i vedar, samo je magla visila nad zemljom, ali je nebo bilo čisto i rumeno od jutarnje svetlosti. Bela magla zaklanjala je sam vrh Jasne Gore, i po uobičajenom redu stvari, trebalo je da zaklanja crkvu. Međutim se, neobičnom prirodnom pojavom, crkva sa kulom dizala ne samo iznad stene, nego i iznad magle, visoko, visoko, upravo kao da se odvojila od temelja i visila u plavom vazduhu, pod nebom. Vika vojnika objavi da su i oni videli ovu pojavu. — To magla vara oči! — uzviknu Miler. — Magla leži ispod crkve! — odgovori Sadovski. — Čudna stvar, ali je ova crkva deset puta više no juče i visi u vazduhu — reče knez Heski. — Još se penje uvis! Uvis, uvis! — vikali su vojnici. — Izgubiće se iz očiju!... I doista, magla iznad stene poče da se diže kao ogroman stub dima

u nebo, a crkva, kao usađena na vrhu ovoga stuba, pela se sve više, a u isti mah, čak pod samim oblacima, zaklanjala se sve beljom maglicom, bi rekao: rastapala se, rasplinjavala se, mutila, pa je sasvim nestade. Miler se okrete oficirima, a u očima mu se ogledalo čuđenje i sujeveran strah. — Priznajem vam — reče — da sličnu pojavu nikad nisam video. Ovo je sasvim protivno prirodi, i verovatno čarolije katolika... — Čuo sam — reče Sadovski — gde vojnici viču: „Kako da gađamo ovakvu tvrđavu?“ Zaista, ne znam kako! — Ali šta će sad biti, panovi! — povika knez Heski. — Je li ona crkva sad u magli, ili je više nema? I stojahu još dugo u čudu, ćuteći, pa najzad knez Heski reče: — Ma ovo bila i prirodna pojava, svakojako nam neće doneti dobra. Pogledajte samo, otkako smo ovde došli, nismo kročili ni koraka napred! — Eh, — odgovori Sadovski — da je samo da nismo kročili! Ali, ako ćemo istinu, trpeli smo poraz za porazom... a prošla noć je najgora. Vojnik, obeshrabren, gubi odvažnost i počinje da radi tromo. Nemate, panovi, pojma šta se sve priča po pukovima. Uz to se događaju i druge čudne stvari: ima neko vreme niko sam, pa ni samo drug, ne može da izađe iz logora, a ko se na to osmeli, taj kao da u vodu propadne. Bi rekao: vuci kruže oko Čenstohove. Ja sam nedavno poslao zastavnika sa tri vojnika u Vjeljunj po toplo odelo, i od tada ni traga ni glasa o njima!... — Još gore će biti kad zima naiđe; već i sad su noći nesnosne — dodade knez Heski. — Magla se razređuje! — reče naglo Miler. Odista, dunu vetar i poče da rasteruje maglu. U oblacima od magle poče nešto da svetluca; najzad sunce izađe i vazduh postade prozračan. Manastirski se zidovi ocrtaše ovlaš, zatim se pomoliše crkva i manastir. Sve je bilo na starome mestu. Tvrđava je bila mirna i tiha, kao da u njoj ne stanuju ljudi. — Generale, — reče energično knez Heski — probajte opet pregovore. Treba jednom svršiti. — A ako pregovori ne dovedu ni do čega, onda vi predlažete, panovi, da se opsada digne? — upita sumorno Miler. Oficiri zaćutaše. Tek malo posle Sadovski uze reč: — Vi najbolje znate šta treba da radite. — Znam, — odgovori oholo Miler — i ovo ću vam samo reći: proklinjem dan i čas u koji sam ovde došao, kaogod i savetnike (ovde ošinu okom Vžeščoviča) koji su me na ovu opsadu nagovorili; ali znajte da, posle ovoga što se dogodilo, neću odstupiti dokle ovu prokletu

tvrđavu ne pretvorim u prah i pepeo, ili dok sam ne poginem! Na licu kneza Heskija pojavi se mržnja. Nikad on nije mnogo cenio Milera, a njegove prethodne reči smatrao je za prazno vojničko hvalisanje, neumesno pred ovim porušenim šancem, leševima i zaglavljenim topovima. Stoga mu se obrte i odgovori s očevidnim ruganjem: — Ne možete se, generale, na to zaricati, jer ćete odstupiti čim dobijete zapovest njegovog veličanstva ili pana maršala Vitemberga. A ponekad i okolnosti umeju da zapovedaju kaogod kraljevi i maršali. Miler stušti svoje guste obrve, na što Vžeščovič reče brzo: — A dotle pokušajmo pregovore. Oni će se predati. Drukčije ne može biti! Dalji mu govor zagluši veseo zvuk zvona, koje je pozivalo na jutarnju službu u jasnogorsku crkvu. General sa štabom odjaha lagano u Čenstohovu; ali još ne stiže do glavnoga stana, a dopade jedan oficir na zapenušenom konju. — To je od maršala Vitemberga! — reče Miler. Oficir mu dade pismo. General razlomi živo pečate i, preletevši pismo očima, reče zbunjeno: — Nije, ovo je iz Poznanja... rđave vesti. U Velikopoljskoj vlastela ustaje na oružje, narod joj se pridružuje... Na čelu pokreta stoji Kšišof Žegocki, koji hoće da ide u pomoć Čenstohovi. — Predskazao sam ja da će ovi pucnji odjeknuti od Karpata do Baltika — progunđa Sadovski. — Kod ovoga je naroda brza promena. Još vi ne poznajete Poljake, poznaćete ih docnije. — Dobro, poznaćemo ih! — odgovori Miler. — Više volim otvorenoga neprijatelja, nego pritvornoga saveznika... Sami su se predali, a sad se dižu na oružje... Dobro, poznaće naše oružje! — A i mi njihovo — progunđa Sadovski. — Pane generale, svršimo pregovorima sa Čenstohovom! Pristanimo na sve uslove... Nije ovde u pitanju tvrđava, nego vladanje njegovog veličanstva u ovoj zemlji. — Monasi će se predati — reče Vžeščovič. — Danas, sutra, predaće se! Tako su oni razgovarali, a u manastiru je posle rane službe vladala neizmerna radost. Oni što nisu išli u ispad pitali su učesnike kako je sve bilo. A učesnici su se strašno hvalili, slaveći svoje junaštvo i poraz koji su zadali neprijatelju. Čak je i monahe i žene savladala radoznalost. Bele mantije i ženske haljine prekriliše bedeme. To je bio lep i veseo dan. Žene se skupile oko pana Pjotra Čarnjeckoga, vičući: „Spasilac naš! Zaštitnik!“ A on se

branio, osobito kad su htele u ruku da ga ljube i pokazujući na Kmićica, govorio: — I tome takođe zahvalite! Babinjič jeste, ali nije baba! U ruke neće dati da se ljubi, jer mu se još lepe od krvi; ali ako koja od mlađih htedne u usta, mislim da se neće ljutiti. Mlađe su zaista bacale stidljive i primamljive poglede na pana Andžeja, diveći se njegovoj otmenoj lepoti; ali on nije odgovarao očima na ova nema pitanja, jer su ga ove devojke podsetile na Oljenku. „Ej, jadnice ti moja!“ — pomisli. „Da bar znaš da sam ja već kod presvete device u službi, za njenu odbranu se borim s ovim neprijateljem kome sam na svoju sramotu služio ranije...“ I zareče se da će još odmah posle opsade pisati u Kjejdane i poslati Soroku s pismom. „Neću joj slati samo gole reči i obećanja, jer već imam i dela, koja ću bez prazne hvale, ali tačno da opišem. Neka zna da je to ona učinila, neka se uteši!“ I on se uteši tom pomišlju tako mnogo da i ne ču kako devojke govore među sobom na odlasku: — Lep momak, ali vidi se da misli samo na rat i da je neki neosetljivi naduvenko...

XVI

Saglasno željama svojih oficira Miler opet poče pregovore. Dođe u manastir iz neprijateljskog tabora znatan poljski vlastelin, ugledan godinama i rečitošću. Jasnogorci ga dočekaše gostoljubivo, jer su držali da će ih samo prividno i pod obavezom nagovarati na predaju, a u stvari će ih ohrabriti i potvrditi vesti koje su probile i kroz manastirske zidove, o ustanku u Velikopoljskoj, o mržnji kvarćane vojske prema Šveđanima, o pregovorima Jana Kazimira s kozacima, koji kao da su bili voljni da se pokore, najzad, o pretećoj izjavi tatarskog hana da ide u pomoć prognanome kralju i da će sve njegove neprijatelje goniti ognjem i mačem. Ali kako se prevariše kaluđeri! Ugledni vlastelin je, istina, doneo dosta novosti, ali strašnih, kadrih da rashlade i najveće oduševljenje, da ponište najtvrđu odluku, da pokolebaju najvatreniju veru. Opkoliše ga kaluđeri i vlastela u većnici, u tišini i s pažnjom; iz njegovih usta činilo se da teče sama iskrenost i bol nad sudbinom otadžbine. Ruke je često metao na sedu glavu, kao da hoće da zadrži nastup očajanja, gledao u raspeće, imao suze u očima, i glasom odmerenim, isprekidanim, govorio: — Ah! Kakva je vremena dočekala jadna otadžbina! Nema više pomoći! Treba se pokoriti kralju švedskom... Zaista, za koga ste se vi tu, poštovani oci, i vi, panovi braćo, latili mačeva? Za koga vi ne žalite nesanicu, trud, muke i krv? Za koga otporom — na žalost uzaludnim! — izlažete sebe i sveto mesto strahovitoj osveti nepobedive švedske vojske?... Za Jana Kazimira? Ali on je sam prezreo našu kraljevinu. Zar ne znate novosti, da je on već učinio izbor, i da je, više voleći blago, vesele gozbe i mirno uživanje, nego nezgodnu krunu, dao ostavku u korist Karola Gustava? Vi njega nećete da napustite, a on je vas napustio; vi niste hteli da prekršite zakletvu, a on ju je prekršio; vi ste spremni da umrete za njega, a on o vama i nama svima ne vodi računa... Pravi naš kralj je sada Karol Gustav! Pazite, dakle, da ne navučete na svoje glave

ne samo gnev, osvetu, propast nego ni greh neba, krsta i te presvete Device, jer ne dižete drsku ruku na napasnika, nego na zakonitoga gospodara... Tišina proprati ove reči, kao da smrt prelete dvoranom. Jer šta je moglo biti strašnije od vesti o ostavci Jana Kazimira! Bila je to vest, doduše, malo verovatna; ali ju je, evo, ovaj stari vlastelin govorio pred krstom, pred ikonom majke božje, i sa suzama u očima. No, ako je bila istina, onda je dalji otpor zaista mahnitost. Vlastela pokriše oči rukama, monasi navukoše na glave kapuljače i grobna tišina se jednako produžavala; jedino je otac Kordecki šaputao molitvu pobledelim usnama, a njegove oči mirne, duboke, sjajne i pronicljive gledale su nepomično u ovoga vlastelina. Ovaj je osećao na sebi taj ispitivački pogled, i pod njim mu je bilo rđavo i teško, hteo je da održi izvesnu meru ozbiljnosti, dobrodušnosti, povređene vrline, naklonosti, i nije mogao; stade da baca nemirne poglede na ostale oce, pa malo posle nastavi: — Najgora stvar je izazivati mržnju dugom zloupotrebom strpljenja. Zbog vašega otpora biće uništena ova sveta crkva i nametnuta vam, bože sahrani, strašna i surova volja kojoj se morate pokoriti. Odvratnost i izbegavanje svetovnih poslova jeste oružje kaluđera. Šta imate posla sa ratnom vrevom vi, koje monaški propisi pozivaju na samoću i ćutanje? Braćo moja, oci poštovani i dragi, ne uzimajte na srca, ne uzimajte na svoju savest tako strahovitu odgovornost!... Niste vi gradili to sveto utočište, nije ono da služi samo vama! Dopustite da ono cveta i blagosilja ovu zemlju za duge vekove, da se sinovi i unuci naši mogu njime koristiti. Ovde izdajica skrsti ruke i zaplaka; vlastela su ćutala, monasi su ćutali; sumnja obuze sve, srca su bila namučena i blizu očajanja, sećanje na propale i uzaludne napore stade kao olovo da pritiskuje mozgove. — Ja čekam vaš odgovor, oci! — reče poštovani izdajnik, obarajući glavu na grudi. Utom otac Kordecki ustade, pa glasom u kome ne beše ni najmanje kolebanja, nikakve sumnje, reče, kao u proročkom viđenju: — To što nam pričate da nas je Jan Kazimir napustio, da je već dao ostavku i svoja prava ustupio Karolu — to je laž! U srcu našega prognanoga kralja ušla je nada, i nikad dosad on nije revnosnije radio da osigura domovini spasenje, da povrati presto i da nam donese pomoć protiv ugnjetavanja. Namah pade maska sa izdajnikova lica; zloba i razočaranje pokazaše se jasno, kao da mu iz duše izmileše guje koje su se tu dotle

krile. — Otkud to znate? Otkuda to pouzdanje? — upita. — Otuda! — odgovori otac Kordecki, pokazujući veliko raspeće na zidu. — Idite! Metnite prst na probijene noge Hristove i ponovite još jednom što ste rekli. Izdajnik poče da se povija, kao pod pritiskom neke gvozdene ruke; iz dubine njegove duše izmile mu na lice nova guja, strah. A otac Kordecki stajaše jednako veličanstveno, strašan, kao Mojsije; sa slepoočnica kao da mu je zračila svetlost. — Idite, ponovite! — reče, ne spuštajući ruke, glasom tako silnim, da potreseni svodovi od većnice čisto zadrhtaše i ponoviše, kao u strahu: — Idite, ponovite... Nasta gluvo ćutanje, najzad se ču prigušen glas došljakov: — Ja perem ruke... — Kao Pilat! — dovrši otac Kordecki. Izdajnik ustade i izađe iz većnice. Prođe brzo kroz manastirsko dvorište, a kad se nađe iza kapije, skoro poče da trči, kao da ga nešto juri od manastira ka Šveđanima. Međutim, pan Zamojski priđe Čarnjeckom i Kmićicu, koji nisu bili u većnici, da im kaže šta se desilo. — Je li doneo što dobro taj poslanik? — upita pan Pjotr. — Izgledao je pošten. — Da nas Bog sačuva od onakvih poštenih! — odgovori pan mačonoša sjeradski. — Doneo je sumnju i iskušenje. — A šta je govorio? — reče Kmićic, dižući malo uvis zapaljeni fitilj, koji je baš tada držao u ruci. — Govorio je kao potplaćeni izdajnik. — Zato valjda i beži sad! — reče pan Pjotr Čarnjecki. — Pogledajte, samo što ne trči Šveđanima... Ej, poslao bih mu ja zrno. — Vrlo dobro! — reče naglo Kmićic. I prinese fitilj valji. Gruhnu top pre no što se Zamojski i Čarnjecki razabraše. Zamojski se dokopa za glavu. — Zaboga — uzviknu — šta učiniste!... Ta to je poslanik! — Zlo sam učinio, — odgovori Kmićic, gledajući u daljinu — jer sam promašio! Već se digao i beži dalje. Ej, što ga prebaci! Pa se obrte Zamojskom: — Pane mačonošo, da sam ga baš i ubio, ne bi mogli dokazati da smo namerno na njega pucali, a bogami nisam mogao fitilj da zadržim. Sam je upalio. Nikad ne bih za švedskim poslanikom pucao; ali kad

vidim Poljaka izdajicu, sve se u meni prevrne. — More, pazite se! Bilo bi zlo, i oni bi tamo bili gotovi našim poslanicima da učine zlo. Ali je panu Čarnjeckom go bilo milo, jer ga Kmićic ču gde promrmlja: — Bar se ovaj izdajnik neće drugi put primiti za poslanika. To ču i Zamojski, pa odgovori: — Ako ne taj, naći će se drugi, a vi nemojte smetati pregovorima i samovoljno ih ne prekidajte, jer što se više razvlače, utoliko više idu u našu korist. Pomoć, ako nam Bog kakvu pošalje, imaće vremena da se skupi, a i zima ide jaka, čineći opsadu težom. Vreme donosi njima štetu a nama korist. Pa onda ode u većnicu, gde je, po odlasku poslanikovu, još trajalo savetovanje. Ipak su izdajnikove reči zaplašile ljude i duše su bile utučene. Nije se, doduše, verovalo u abdikaciju Jana Kazimira, ali ih je poslanik podsetio na švedsku snagu, na koju su pređašnji srećni dani učinili da se zaboravi. Sada se ponovo pojavila pred razumom u svoj svojoj strahoti, od koje su se poplašile i mnoge silnije tvrđave, i mnogo jači gradovi. Poznanj, Varšava, Krakov, ne računajući mnoštvo gradića, otvorili su svoje kapije pred pobediocem, pa kako se mogla odbraniti usred opštih poraza Jasna Gora? „Branićemo se još nedelju dana, dve, tri“ — mislili su neki od vlastele i kaluđera, „ali šta posle, kakav će biti kraj tih napora?“ Cela je zemlja bila kao brod upao već u dubinu, i samo je još ovaj manastir strčao kao vrh od katarke, iznad talasa. I zar su mogli davljenici oko ove katarke da misle još ne samo o svome spasu nego i o vađenju celoga broda iz vode? Po čovečijem proračunu nisu mogli. Pa ipak, baš kad se pan Zamojski vraćao u većnicu, otac Kordecki je govorio: — Braćo moja, ne spavam ni ja kad vi ne spavate, molim se kad i vi našu zaštitnicu preklinjete za spas. Umor, trud, slabost more i moje kosti kaogod i vaše; odgovornost tako isto, pa možda i mnogo više, leži na meni no na vama — pa zašto onda ja verujem, a vi već izgleda sumnjate!... Uđite u sebe, zar zaslepljene zemaljskom silom vaše oči ne vide više nikakve sile jače od švedske? Zar mislite da više nikakva odbrana neće biti dovoljna, nikakva ruka njihovu nadmoćnost neće savladati? Ako je tako, braćo moja, onda su vaše misli grešne i vi hulite na božje milosrđe, na svemoć Gospoda našega, na silu ove Bogorodice čijim se slugama nazivate. Ko će od vas smeti da rekne da ova presveta

kraljica neće moći da nas zakloni i da nam pošalje pobedu? Stoga molimo se njoj, preklinjimo danju i noću, dokle svojom istrajnošću, svojim kajanjem, svojim suzama, žrtvovanjem tela i zdravlja svoga ne umekšamo njeno srce, ne umolimo oproštaj svojih pređašnjih grehova! — Oče, — reče jedan od vlastele — nije nama stalo do naših života, do naših žena i dece, ali mi dršćemo na pomisao o strahotama koje mogu zadesiti svetu ikonu ako neprijatelj osvoji tvrđavu jurišem. — I nećemo da uzimamo na sebe odgovornost — dodade drugi. — Jer niko nema to pravo, čak ni prior! — dobaci treći. I opozicija je rasla, postajala odvažnija, tim više što su mnogi monasi ćutali. Prior, umesto da odgovori, stade da se moli: — Majko Sina jedinoga — reče, dignuvši oči i ruke uvis — ako si nas nadahnula zato da bismo u tvojoj stolici dali ostalima primer istrajnosti, junaštva, vernosti prema tebi, otadžbini i kralju... ako si izabrala ovo mesto da pomoću njega probudiš ljudske savesti i spaseš celu zemlju — onda se smiluj na one koji hoće da zadrže izvor tvoje milosti, da smetaju tvojim čudima, da se protive tvojoj svetoj volji... Ovde malo osta u zanosu, pa se onda obrte kaluđerima i vlasteli. — Ko će takvu odgovornost da uzme na svoja pleća? Ko će čudima Marijinim, milosti njenoj, spasu ove kraljevine i vere katoličke hteti da smeta? — U ime Oca i Sina i Svetoga duha! — reče nekolicina. — Neće se naći takav! — uzviknu pan Zamojski. A oni monasi, u čijim je srcima dotle vladala sumnja, stadoše da se busaju u grudi, jer ih obuze golem strah. I niko od savetnika nije više mislio na predaju. No, iako su srca starešina bila ojačana, ipak je razorno seme one izdajice dalo otrovne plodove. Vest o ostavci Jana Kazimira i o nemogućnosti da im pritekne u pomoć, dođe preko vlastele do žena, od žena do posluge, sluge je razglasiše po vojsci, na koju učini najgori utisak. Manje su je se poplašili seljaci, ali baš iskusni vojnici od zanata, navikli da ratnu sudbinu cene po svojoj glavi, stadoše da se sastaju da dokazuju nemogućnost dalje odbrane, da se žale na upornost monaha, koji se ne razumeju u rat, pa najzad da se dogovaraju i došaptavaju. Jedan tobdžija, Nemac, sumnjiva držanja, posavetova vojnicima da uzmu vlast u svoje ruke i sporazumeju se sa Šveđanima o predaji tvrđave. Većina prihvati tu misao; ali je bilo i takvih koji se ne samo konačno usprotiviše izdaji nego odmah javiše o tome Kordeckom.

Otac Kordecki, koji je umeo da udruži s najdubljom verom u nebesku snagu najveću zemaljsku dovitljivost i opreznost, uništi u začetku potajnu bunu. Prvo izbaci iz tvrđave kolovođe bune, a među njima i onoga tobdžiju, ne bojeći se nimalo što su oni mogli izvestiti Šveđane o stanju tvrđave i njenim slabim stranama, pa onda, udvojivši platu posadi, uze od njih zakletvu da će manastir braniti do poslednje kapi krvi. Ali tako isto udvoji i opreznost, odlučivši da još pažljivije motri i na plaćene vojnike i na vlastelu, pa i na same svoje monahe. Starija braća behu određena za noćne horove; mlađa su morala pored službe božje da vrše službu i na bedemima. Idućega dana izvrši se pregled pešadije; za svaku kulu bi određen po jedan vlastelin sa svojim momcima, po deset kaluđera i po dve pouzdane tobdžije. Svi su oni bili dužni da budu na svojim mestima i danju i noću. Bi, dakle, određen u severoistočnu kulu pan Zigmunt Mosinjski, dobar vojnik, baš onaj čije je dete čudom ostalo živo iako mu je granata pala pod kolevku. Sa njim je stražario otac Hilari Slavoševski. U zapadnu bi određen otac Mjeljecki, a od vlastele pan Mikolaj Kšištoporski, čovek sumoran i ćutalica, ali neustrašiv. Jugoistočnu kulu zauzeše pan Pjotr Čarnjecki i Kmićic, a sa njima otac Adamus Stipuljski, koji je nekad služio u elearskom stegu. Taj je u slučaju potrebe rado zadizao mantiju i upravljao topom, a za neprijateljsku đulad mario koliko i stari narednik Soroka. Najzad, u jugozapadnu kulu odrediše pana Skuževskoga i oca Danijela Rihtaljskog, koji se odlikovao time gato je mogao da po dve-tri noći ne spava, bez štete po snagu i zdravlje. Za glavne nad stražama odrediše Dobroša i oca Zaharijaša Malahovskog. Nesposobne za Soj odrediše na krovove, a oružnicu i sav vojnički pribor uze pod nadzor otac Ljasota. Posle oca Dobroša on je primio i komandu nad topovima. Noću je morao da osvetljava bedeme, da neprijateljska pešadija ne bi mogla da se primakne zidovima. Udesio je tako isto na kuli gvozdene kotarice i karike, u kojima su noću goreli luč i buktinje. I doista je svake noći kula ličila na grdnu buktinju. Istina, to je olakšavalo Šveđanima pucanje na kulu, ali je moglo poslužiti kao znak da se tvrđava još brani, kad bi slučajno kakva vojska dolazila u pomoć. Tako su, dakle, ne samo namere za predaju propale sasvim, nego se još vatrenije pristupilo odbrani. Otac Kordecki išao je sutradan po bedemima, kao pastir po toru, video da je sve dobro, i smeškao se blago, hvalio starešine i vojnike, a došavši do pana Čarnjeckoga, reče veselo: I pan mačonoša sjeradski, naš dragi zapovednik, raduje se kaogod i

ja, jer veli da smo sada dvaput jači io u početku. Nov duh je stupio u srca, ostalo je dovršila milost presvete Bogorodice, a ja ću opet da počnem pregovore. Otezaćemo i odugovlačiti, jer se time štedi krv. A Kmićic na to: — Eh, poštovani oče, šta će nam pregovori! Šteta za vreme! Bolje je noćas opet načiniti ispad i naseći se onih psina. Otac Kordecki, veoma raspoložen, osmehnu se, kao majka razmaženom detetu, pa uze konopče koje je bilo pored topa, i poče tobož da bije Kmićica po plećima. — Hoćeš da mi se tu mešaš, zadrti Litvanče, — govorio je — hoćeš da ločeš krv kao vuk, hoćeš da mi daješ primer neposlušnosti, evo ti! Evo ti! A Kmićic se, veseo kao đačić, uvijao čas levo, čas desno, i kao mazeći se, govorio: — Na Šveđane! Na Šveđane! Na Šveđane! Tako su se oni šalili, imajući duše vatrene i odane otadžbini. Ali se pregovora otac Kordecki ne okanu, videći da ih Miler vatreno želi i hvata se za svaki povod. Radovala je ta volja oca Kordeckoga, jer je lako pogađao da neprijatelju mora da ne ide dobro, čim ovoliko želi da svrši. Stadoše, dakle, da protiču dani, jedan za drugim, u kojima nisu, doduše, ćutali topovi ni puške, ali su poglavito radila pera. Na taj se način opsada otezala, a zima postajala sve surovija. Na vrhovima Tatarskih planina oblaci su legli u bezdanim gnezdima mećavu, mraz, snegove, pa nailazili na zemlju, vodeći svoje ledene potomke. Noću su se Šveđani grčili oko slabih vatara, više voleći da ginu od manastirskih zrna, nego da se smrznu. Tvrda zemlja otežavala je kopanje šančeva i građenje potkopa. Opsada nije napredovala. Ne samo oficiri no je cela vojska imala na ustima samo jednu reč: „pregovori!“ Monasi su se prvo pretvarali da hoće da se predadu. Došli su Mileru kao izaslanici otac Marceli Dobroš i učeni otac Sebastijan Stavicki. Oni su dali Mileru neku nadu da će se pogoditi. Kad ču to, on raširi ruke i bio je gotov da ih zagrli. Jer više nije bila u pitanju Čenstohova, sad je u pitanju bila cela zemlja. Predaja Jasne Gore oduzela bi poslednju nadu rodoljubima i konačno gurnula Poljsku u naručja švedskoga kralja, dokle je otpor, i to uspešan otpor, mogao izmeniti srca, umove, i izazvati strahovit nov rat. Znakova je u okolini bilo dovoljno. Miler je znao za to i osećao koliko je teška odgovornost; znao je da ga očekuje ili kraljeva milost, maršalska palica, počasti, titule, ili potpuna propast. A kako je i sam

počeo dolaziti do uverenja da ovaj „orah“ neće skrcati, primio je monahe nečuveno ljubazno, kao carske ili sultanove poslanike. Pozvao ih je na gozbu i pio u njihovo zdravlje, pa onda i u zdravlje priorovo i mačonoše sjeradskoga; obdario ih ribom za manastir, najzad postavio toliko lake uslove za predaju da ni časka nije posumnjao da će oberučke biti prihvaćeni. Braća zahvališe smerno, kao što priliči kaluđerima; uzeše pismo i odoše. Miler je predviđao otvaranje kapija u osam ujutru. U švedskom logoru zavlada neopisiva radost. Vojnici ponapuštaše šančeve i opkope, prilazeći pod zidove i počinjući razgovor sa opsednutima. Ali iz manastira javiše da u ovako važnoj stvari prior mora tražiti mišljenje celoga skupa, te monasi mole za još jedan dan. Miler pristade bez ustezanja. Međutim, u većnici se zaista savetovalo do pozne noći. Ma koliko da je Miler bio stari i iskusan ratnik, ma koliko da u svoj švedskoj vojsci možda nije bilo generala koji je vodio više pregovora sa raznim gradovima, ipak mu je srce kucalo nemirno kad idućega dana vide dve bele mantije, kako se približavaju njegovome stanu. To nisu bila ona ista braća; napred je išao otac Maćej Blešinjski, lektor filozofije, noseći pismo sa pečatom; za njim je koračao otac Zaharije Malahovski, s rukama skrštenim na prsa, oborene glave i lica malo pobledela. Miler ih primi u prisustvu štaba i svih znatnih pukovnika, pa odgovorivši ljubazno na smerni poklon oca Blešinjskoga, uze mu žurno pismo iz ruke, slomi pečat i stade da čita. Ali mu se lice namah strašno izmeni: krv mu udari u glavu, oči se iskolačiše, vrat nabreknu i strahovit gnev diže mu kosu pod vlasuljom. Za časak ne mogade ni da proslovi, samo pokaza rukom pismo knezu Heskiju, koji ga prelete očima i, obrnuvši se pukovnicima, reče hladno: — Monasi izjavljuju samo toliko da se ne mogu odreći Jana Kazimira dokle god primas ne oglasi izbor novoga kralja, ili, drugim rečima, neće da priznaju Karola Gustava. Ovde se knez Heski nasmeja, Sadovski upre podrugljiv pogled u Milera; a Vžeščovič poče da čupka bradu od besa. Među ostalima nasta preteći žamor gneva. Utom Miler stade da se udara rukom po kolenu i da viče: — Straža! Straža! Kosmata lica četiri mušketara pojavišs se odmah na vratima. — Vodite mi ove obrijane kalcane i zatvorite ih — dreknu general. — A vi, pane Sadovski, objavićete trubom pod manastirom, neka samo jedan top pukne sa bedema da ću ja narediti da se oba kaluđera obese!

Odvedoše oba monaha: oca Blešinjskoga i oca Malahovskoga, usred ismevanja i podrugivanja vojnika. Mušketari su im nabijali svoje šešire na glavu ili bolje na lica, tako da su im oči bile zaklonjene, pa su ih navodili na razne prepreke, a kad bi se koji spotakao ili pao, onda bi se razlegao smeh u gomili vojnika, a paloga bi dizali kundacima i, tobož podupirući ga, udarali po krstima i rukama. Neki su ih gađali konjskom balegom, neki uzimali sneg i trljali njime njihove tonzure ili im ga metali za mantije. Skidoše gajtane sa truba i vezaše im oko vrata, pa onda najamnici uhvatiše za drugi kraj i, pretvarajući se da vode volove na vašar, vikahu glasno cene. A njih su dvojica išli mirno, prekrštenih ruku, s molitvom na usnama. Zatvorili su ih najzad u jednu žitnicu, ozeble, ponižene; a oko žitnice postavili stražare s mušketima. Pod manastirom su već otrubili naredbu, ili bolje pretnju Milerovu. Uplašiše se monasi, ukoči se od užasa sva vojska. Topovi zamukoše; skupljeni svet nije znao šta će. Ostaviti braću u varvarskim rukama nemogućno je; poslati druge, i njih će Miler zadržati. No, posle nekoliko časova, sam on posla poslanika sa pitanjem šta monasi misle da rade. Odgovoriše mu da, dokle ne oslobodi braću, nikakvi se pregovori ne mogu voditi, jer kako kaluđeri mogu verovati da će general održati pogodbe, kad, mimo osnovnog međunarodnog prava, zatvara poslanike, čiju neprikosnovenost priznaju čak i varvari. Na tu izjavu ne bi brza odgovora, te manastirom ovlada strašna neizvesnost i sledi oduševljenje kod branilaca. A švedski vojnici, obezbeđeni držanjem talaca, usiljeno su radili na približavanju dotle nepristupačnoj tvrđavi. Dizali su žurno nove nasipe, postavljali koševe sa zemljom, nameštali topove. Drski vojnici su prilazili bedemima na pola puškometa. Pretili crkvi, braniocima. Polupijani najamnici su vikali, dižući ruke prema zidovima: — Predajte manastir, ili znajte da će vaši monasi biti obešeni. Neki su gadno psovali Bogorodicu i katoličku veru. Opsađenici, s obzirom na život braće, morali su da slušaju trpeljivo. Kmićic od besa nije mogao da diše. Čupao je kosu, cepao odelo na sebi i, kršeći ruke, govorio panu Čarnjeckom: — Eto, govorio sam, govorio sam: našto pregovori sa zlikovcima! Sad stoj, trpi! A oni skaču u oči, hule... Majko božja, smiluj se na mene, daj mi da izdržim!... Tako mi Boga, još malo pa će i na zidove početi da se penju!... Držite me, okujte me kao razbojnika, jer ne mogu da podnesem ovo! A oni su prilazili sve bliže i psovali sve glasnije.

Međutim, desi se nov događaj, koji dovede opsađene do očajanja. Pan kastelan kijevski, predajući Krakov, izdejstvovao je da izađe sa svom vojskom i ostane sa njom u Šleskoj do kraja rata. Sedam stotina pešaka te vojske, kraljeve garde pod komandom pukovnika Volfa, bilo je blizu granice i, verujući ugovoru, nije bilo na oprezu. Vžeščovič nagovori Milera da pohvata te ljude. Ovaj posla samog Vžeščoviča sa dve hiljade rajtarije, koja noću pređe granicu, napade na pospale i pohvata sve do jednoga. Pri dolasku u logor Miler naredi da ih vode oko bedema da bi pokazao kaluđerima da će ti vojnici, od kojih su očekivali pomoć, baš poslužiti za osvajanje Čenstohove. I doista je na opsađene činila užasan utisak ova sjajna kraljeva garda, vučena oko zidova; a svako je verovao da će njih prve Miler nagnati na juriš. Opet se pojavi panika u vojsci; neki vojnici počeše da lome oružje i da viču da se više nema kud, nego se treba predavati što pre. Srca klonuše i kod vlastele. Neki od njih opet odoše Kordeckome s molbama da ima milosti prema njihovoj deci, prema svetome mestu, ikoni i bratstvu. Jedva su ugled priorov i pana Zamojskoga mogli da stišavaju ovaj nered. A otac Kordecki je na prvome mestu mislio da spase zasužnjenu braću i latio se najboljeg načina, jer napisa Mileru da će rado žrtvovati braću za dobro crkve. Neka ih, dakle, general osuđuje na smrt; bar će posle svi znati čemu se od njega mogu nadati i koliko treba verovati njegovim obećanjima. Miler je bio radostan, jer je držao da se približava kraj. Nije odmah poverovao rečima Kordeckoga da će žrtvovati kaluđere. Stoga jednoga od njih, oca Blešinjskoga, posla u manastir, uzevši mu prvo zakletvu da će se dobrovoljno vratiti bez obzira na odgovor koji će doneti. Tako isto ga je obavezao zakletvom da iznese švedsku snagu i nemogućnost odbrane. Kaluđer je ponovio sve tačno, ali su mu oči govorile drukčije, a naposletku reče: — Ali, ceneći život manje no dobro ovoga bratstva, čekam na odluku saveta, a što vi odlučite, kazaću neprijatelju kad se vratim. Rečeno mu je da kaže da bratstvo želi pregovore, ali ne može verovati generalu koji zatvara poslanike. Sutradan dođe drugi poslanik, otac Malahovski, i ode sa sličnim odgovorom. Tada oba čuše smrtnu presudu. To je bilo u Milerovom stanu, u prisustvu štaba i znatnijih oficira. Svi su oni pažljivo posmatrali kaluđere, radoznali kakav će utisak učiniti na njih presuda, i u najvećem čudu videše na njima toliku radost, tako

nezemaljsku, kao da su im objavili najveću sreću. Pobledeli obrazi kaluđerski osuše se naglo rumenilom, oči se napuniše sjajem i otac Malahovski reče tronutim glasom: — Oh, što odmah ne umiremo, pošto nam je suđeno da budemo žrtva za Boga i kralja!... Miler odmah naredi da se izvedu. Ostali oficiri pogledahu jedan u drugoga, pa onda neko reče: — S ovakvim fanatizmom teška je borba. A knez Heski će na to: — Ovakvu su veru imali samo pravi hrišćani... Jeste li to hteli da kažete? Pa se okrete Vžeščoviču. — Pane Vejharde, — reče — rad bih znati šta vi mislite o ovim monasima? — Ne moram da morim mozak njima, — odgovori drsko Vžeščovič — pan general se već postarao za njih! Utom Sadovski izađe nasred odaje i stade pred Milera. — Vi nećete narediti da se ovi monasi pogube! — reče odlučno. — A zašto to? — Zato što onda ne može biti ni govora o pregovorima, što će posada u tvrđavi planuti osvetom, što će ti ljudi pre popadati jedan preko drugoga, no što će se predati... — Vitemberg mi šalje teške topove. — Vi nećete to učiniti, — nastavi snažno Sadovski — jer su to poslanici koji su na veru ovamo došli! — Ni ja ih neću obesiti na veri, nego na vešalima. — Taj postupak će odjeknuti po celoj zemlji, uzbuniće sva srca i odvratiti ih od nas. — Ostavite me na miru s vašim odjecima!... Čuo sam ih već stotinu puta. — Vi to nećete učiniti bez znanja njegovog veličanstva! — Vi nemate prava da me opominjete na moje dužnosti prema kralju! — Ali imam pravo da tražim da me razrešite službe, a razloge da iznesem njegovom veličanstvu. Ja hoću da budem vojnik, ne dželat! Sad i knez Heski izađe na sredinu odaje i reče izazivački: — Pane Sadovski, dajte mi svoju ruku. Vi ste pravi plemić i čestit čovek. — Šta je to? Šta to znači? — dreknu Miler i đipi sa sedišta. — Generale, — reče knez Heski — dopuštam sebi da mislim da je

pan Sadovski čestit čovek, i držim da u tome nema ničega što je protivno disciplini. Miler nije voleo kneza Heskija, ali, kao god mnogim ljudima niskoga porekla, i njemu je ulivao silno poštovanje ovaj hladan, učtiv, a u isti mah i podrugljiv način govora, svojstven ljudima visokoga dostojanstva. Miler se čak veoma trudio da prisvoji ovaj način, što mu nije polazilo za rukom. Ipak savlada gnev i reče mirnije: — Monasi će sutra visiti. — To nije moja stvar, — odgovori knez Heski ali u takvom slučaju naredite da se još danas udari na one dve hiljade Poljaka koji su u našem logoru, jer ako to ne učinite, sutra će oni napasti na nas... I tako je švedskom vojniku sigurnije da ode među čopor vukova, nego među njihove šatore. To je sve što sam hteo reći, a sad dopuštam sebi da vam poželim uspeh... Pa izađe iz stana. Miler vide da je preterao. Ali zapovest ne povuče i još toga dana počeše da dižu vešala pred očima celoga manastira. U isto vreme najamnici, koristeći se primirjem, tiskali su se još bliže zidovima, ne prestajući da se rugaju, podsmevaju, hule, izazivaju. Čitave gomile su se pele uz brdo; stajali su tako gusto, kao da nameravaju da pođu na juriš. Utom pan Kmićic, koga nisu okovali kao što je molio, ne izdrža i opali top u najveću gomilu, tako uspešno da logom povalja sve vojnike koji su se našli u pravcu usta. To je dejstvovalo kao znak, jer odmah, bez naredbe, čak i protiv nje, gruhnuše svi topovi, groknuše puške i muškete. A Šveđani izloženi sa svih strana vatri, stadoše s vriskom i kuknjavom da beže od tvrđave, padajući gusto uz put. Čarnjecki priskoči Kmićicu. — A znate li da se za to strelja? — Znam, sve mi je jasno! Neka me streljaju!... — Onda nišanite dobro. Kmićic je nišanio dobro. No ubrzo nemade više u koga da nišani. A u švedskom logoru nastade velika živost; ali je bilo tako jasno da su Šveđani prvi prekršili primirje da je Miler i sad davao za pravo Jasnogorcima. I još više, Kmićicu ni na pamet nije padalo da je svojim mecima verovatno spasao život monasima, jer se zbog njih Miler konačno uverio da su kaluđeri zaista gotovi, u krajnjem slučaju, da radi dobra crkve i manastira žrtvuju svoja dva sabrata. Meci su mu, uz to, uterali u pamet i misao da, ako vlas padne sa glave poslanika, onda od strane manastira

neće čuti ništa drugo sem grmljavine topova. I sutradan pozva oba zasužnjena kaluđera na obed, a idućega dana ih vrati manastiru. Otac Kordecki zaplaka kad ih vide, svi su ih grlili i čudili se, čuvši iz njihovih usta da baš tom pucanju imaju da zahvale za život. Prior koji se dotle ljutio na Kmićica, pozva ga odmah i reče: — Ljutio sam se, jer sam mislio da si ih upropastio, ali je tebe očevidno presveta Deva nadahnula. To je znak milosti, raduj se!... — Dragi, mili oče, neće više biti pregovora? — pitao je Kmićic, ljubeći mu ruke. Ali tek što on to izgovori, tek što završi, a pred kapijom pisnu gruba i u manastir uće nov poslanik od Milera. To je bio pan Kukljinovski, pukovnik dobrovoljačkog stega, koji se vukao sa Šveđanima. Najveći lupeži, bez časti i vere, služili su u tom stegu, a bilo je i jeretika, kao luterovaca, arijevaca, kalvina. Time se objašnjavalo njihovo prijateljstvo prema Šveđanima, ali je njih uglavnom nagnala u Milerov logor želja za pljačkom i plenom. Ta družina, sastavljena od vlastele, proteranih, ljudi pobeglih iz tamnica i od dželata, otkinutih s konopca, ličila je malo na stari Kmićicov odred, samo su se oni borili kao lavovi, a ovi su više voleli da kradu, da beščaste vlastelinke po dvorovima, da obijaju konjušnice i škrinje. I sam Kukljinovski je mnogo manje ličio na Kmićica. Godine su mu posule glavu sedinom, lice mu je bilo uvelo, drsko, bezočno. Oči, neobično buljave i grabljive, pokazivale su surovost karaktera. Bio je to jedan od onih vojnika kod kojih je, zbog razvratnog života, neprekidnog ratovanja, savest utrnula potpuno. Mnogo se takvih vuklo tada, posle tridesetogodišnjeg rata, po svoj Nemačkoj i Poljskoj. Oni su bili gotovi da služe svakome, i često je prost slučaj odlučivao na koju će stranu. Prema otadžbini, veri, ukratko prema svim svetinjama, bili su sasvim ravnodušni. Priznavali su jedino vojnički život, tražili u njemu radost, razvrat, korist i zaborav života. Ipak, izabravši jedan tabor, služili su mu dosta verno, i to iz neke vojničko-razbojničke čestitosti, i zato da ne bi sebi i drugima ubijali poverenje. Takav je bio i Kukljinovski. Veliko junaštvo i neizmerna istrajnost stvorili su mu ugled kod ubojica. Lako mu je bilo da vrbuje ljude. Čitav vek je proslužio u raznim rodovima oružja i logorima. Bio je u Siči ataman; vodio je pukove na Vlašku; u Nemačkoj je vrbovao dobrovoljce za vreme tridesetogodišnjeg rata i stekao izvestan glas kao zapovednik konjice. Njegove noge, krive kao luk, pokazivale su da je veći deo života proveo

na konju. Uz to je bio suh kao grana i malo poguren od razvrata. Mnogo je krvi, prolivene ne samo u ratu, bilo na njemu. A ipak, nije on bio po prirodi sasvim rđav, imao je ponekad plemenitije nagone, bio je samo do srži u kostima pokvaren i drzak. Sam je ponekad govorio pijan u pouzdanom društvu: — Učinilo se ne jedno delo za koje je trebalo grom da me ubije, a nije ubio. Ova nekažnjivost učinila je te nije verovao u božju pravdu i kaznu, ne samo za života nego ni po smrti; drukčije govoreći, nije verovao u boga, ali je verovao u đavola, u veštice, u zvezdare i u alhemiju. Nosio se poljski, jer je smatrao da je to odelo najzgodnije za konjanika; samo je brkove, još crne, podsecao na švedski način i rastresao u zaviljašene vrhove. U govoru je sve reči smanjivao, kao dete, što je činilo čudan utisak u ustima ovog oličenog đavola i okrutnika, koji je lokao ljudsku krv. Govorio je mnogo i hvalisavo, očevidno je smatrao da je važna ličnost i jedan od prvih konjičkih pukovnika u svetu. Miler, koji je donekle spadao u istu vrstu ljudi, cenio ga je veoma, a osobito je voleo da ga ima za svojim stolom. Sad mu se Kukljinovski sam nametnu za pomoćnika, jamčeći da će svojom rečitošću odmah opametiti kaluđere. Još ranije, kad je, posle zatvaranja monaha, pan Zamojski, mačonoša sjeradski, hteo lično da ide Mileru i tražio taoca, Miler je bio poslao Kukljinovskoga; ali ga pan Zamojski i otac Kordedki nisu primili, kao čoveka manjega položaja. Od toga doba, dirnut u živac Kukljinovski je smrtno omrzao branioce Jasne Gore i odlučio da im škodi koliko god može. Pohitao je, dakle, u to poslanstvo prvo radi samoga poslanstva, a drugo, da bi sve video i ponegde bacio rđavo seme. Pošto je odavno poznavao pana Čarnjeckog, prišao je njegovoj kapiji; ali je pan Čarnjecki spavao, a zastupao ga je Kmićic; on je, dakle, uveo gosta i odveo ga u većnicu. Kukljinovski baci znalački pogled na pana Andžeja i odmah mu pade u oči ne samo držanje nego i savršena vojnička oprema mladoga junaka. — Vojničić odmah pozna pravoga vojničića — reče, dižući ruku kalpaku. — Nisam očekivao da će kaluđerčići imati tako valjane oficirčiće u službici. Koga ste čina, molim?... Kod Kmićica, koji je imao revnost svakoga preobraćenoga, čisto se duša gadila, osobito na Poljake koji služe Šveđanima; ali se ipak seti skorašnjeg gneva oca Kordeckoga, važnosti koju je on pridavao

pregovorima, te odgovori hladno, ali mirno: — Ja sam Babinjič, nekadašnji pukovnik litvanske vojske, a sada dobrovoljac u službi presvete Bogorodice. — A ja Kukljinovski, takođe pukovnik, o kome ste morali čuti, jer je za vreme ne jednoga ratića o ovom imenu i ovoj sabljici (tu se kucnu po bedru) govoreno, ne samo ovde u poljskoj državici nego i u inostranstvu. — Klanjam se — reče Kmićic — čuo sam. — No, molim... Dakle vi ste iz Litve?... I tamo ima slavnih vojnika... Mi to znamo o sebi, jer se truba slave čuje s kraja na kraj sveta... Jeste li poznavali tamo nekakvoga Kmićica? Pitanje pade tako iznenada da pan Andžej stade kao ukopan. — A što vi pitate za njega? — Zato što ga volim, iako ga ne poznajem: jer mi ličimo jedan na drugoga kao par čizama... i ja uvek govorim: ima dva (s vašim dopuštanjem) prva vojnika u ovoj Poljskoj: ja u krunskoj Poljskoj i Kmićic u Litvi... par golubova, zar ne? Jeste li ga poznavali lično? — Dabogda te ubili! — pomisli Kmićic. Ali setivši se da je Kukljinovski poslanik, odgovori glasno: — Lično ga nisam poznavao... Nego izvolite uđite, jer savet čeka. Pa mu pokaza vrata, na koja izađe jedan monah da ga dočeka. Kukljinovski uće sa njim u većnicu, ali se pre toga još jednom obrte Kmićicu. — Biće mi drago, pane kavaljere, — reče — ako me budete i ispratili vi, a ne neko drugi. — Pričekaću vas ovde — odgovori pan Kmićic. I ostade sam. Onda stade da hoda brzim koracima. Uzbunila se u njemu sva duša, a srce mu se zalivalo crnom krvlju od ljutine. — Ni smola se ne lepi za haljinu kao rđav glas za ime! — gunđao je. — Ovaj lupež, ovaj pljačkaš, ovaj izdajnik, smelo se naziva mojim bratom i smatra me za druga. Eto šta sam dočekao! Svi me zlikovci hvale, a niko me čestit ne pomene bez odvratnosti. Malo sam još učinio, malo!... Kad bi bar mogao ovoga nitkova da naučim pameti... Ne može biti drukčije, moraću da ga obeležim... Savetovanje u većnici trajalo je dugo. Smrče se. Kmićic je čekao. Najzad pan Kukljinovski izađe. Pan Andžej nije mogao da mu vidi lica, ali po brzom disanju zaključi da mu misija nije uspela i da mu nije po ćudi, jer je čak izgubio volju i za razgovor. Išli su neko vreme ćutke. Međutim, Kmićic odluči da sazna istinu, te reče, pretvarajući se da

sažaljeva: — Sigurno se vraćate ni sa čin... Naši su monasi tvrdoglavi, a među nama govoreći (ovde spusti glas), rđavo rade, jer se valjda ne možemo braniti večito. Pan Kukljinovski zastade i povuče ga za rukav. — A mislite, pane, mislite da rđavo rade? Imate razumić, imate! Kaluđerčići će se kajati — ja vam kažem! Neće da slušaju Kukljinovskoga, poslušaće njegov mač. — Vidite, pane, ni meni nije stalo do njih, — odgovori Kmićic — ali o mestu, koje je sveto, nema šta da se kaže!... a što se docnije preda, tim će uslovi biti teži... Sem ako je istina što se govori da mestimice nastaju bune, da ponegde počinju da seku Šveđane i da han dolazi u pomoć. Ako je tako, onda Miler mora odstupiti. — Vama ću u poverenju reći: voljica na švedsku čorbicu budi se u zemlji, a verovatno i u vojsci, go je istina!... A i o hanu se govori! Ali Miler neće odstupiti. Kroz nekoliko dana stići će nam teški topovi... Isteraćemo te lisice iz jame, a posle što bude, biće!... Ali vi imate razumić! — Evo i kapije! — reče Kmićic. — Ovde se moram s vama oprostiti... Sem ako hoćete da vas ispratim niz nagib. — Ispratite, ispratite! Pre nekoliko dana pucali ste za poslanikom. — Eh, šta vi govorite!? — Možda nehotice... Ali bolje me ispratite... Imam i nešto da vam kažem. — I ja vama. — Onda dobro. Iziđoše kroz kapiju i utonuše u pomrčinu. Tu Kukljinovski stade i, uhvativši opet Kmićica za rukav, stade da govori: — Vi mi, pane kavaljere, izgledate razuman i dovitljiv čovek, a uz to osećam da ste rođen vojničić... Našta onda da budete uz popove, a ne uz vojnike?... Bolje je kod nas i veselije društvo uz čašu, kocku, s devojkama... Razumete? A? Pa mu steže ruku: — Taj dom — nastavi, pokazujući prstom tvrđavu — gori... a glup je ko iz zapaljene kuće ne beži. Vi se možda bojite imena izdajice?... Pljunite vi na one koji vas tako nazovu! Hajdete u naše društvo... Ja, Kukljinovski, to vam predlažem. Hoćete, poslušajte... nećete, nemojte... ljutnje nema. General će vas primiti lepo, to je moja briga, a meni ste se dopali i ja vam ovo govorim iz ljubavi. Veselo društvance, veselo! Vojnička sloboda i jeste da služi kome hoće. Ostavite kaluđere! A ako vam poštenje smeta, iskašljite ga! A imajte na umu i to da i pošteni kod

nas služe. Tolika vlastela, toliki velikaši, hetmani... Što vi da budete bolji? Ko je uz našega Kazimirčića — niko! Jedini Sapjeha gnjavi Rađivila. Kmićic postade radoznao. — Sapjeha, velite, Rađivila gnjavi? — Da. Žestoko ga je tamo u Podljasju potukao, a sad ga opseda u Tikoćinu. A mi ne smetamo. — Kako to? — Jer švedski kralj voli da se oni pojedu. Rađivil nikad nije bio pouzdan, samo je o sebi mislio... Uz to jedva diše. Ko dopusti da ga opsedaju, s njim je već zlo... već je propao. — I Šveđani mu ne idu u pomoć? — Ko da ide? Kralj je u Pruskoj, jer je tamo najvažnije... Elektorčić se dosad izvlačio, ali se sad neće izvući. U Velikopoljskoj je ratić, Vitemberg je potreban u Krakovu, Duglas ima posla sa planincima, stoga su ostavili Rađivila samoga. Neka ga Sapjeha pojede. Porastao je Sapjeha, istina je... Ali će doći i na njega red. Naš Karolić, samo da svrši sa Prusima, skratiće rogove Sapjehi. Sad mu se ne može ništa, jer je cela Litva uz njega. — A Žmuđ? — Žmuđ drži Magnusić de la Gardi u šapama, a to su teške šape, znam ga! — Toliko je, dakle, Rađivil pao, on koji je po sili bio ravan kraljevima? — Gasi se već, gasi... — Čudan je udes božji! — Promena ratna. Nego da ostavimo to! Dakle, šta je? Niste li se promislili o predlogu koji sam vam učinio? Nećete žaliti! Hajdete k nama. Ako vam je sad suviše brzo, onda se promislite do sutra, do prekosutra, do dolaska teških topova. Oni vam, vidi se, veruju, čim možete da izlazite van kapija, kao ovo sad... Ili dođite s pismima, pa se više ne vraćajte... — Vi vučete na švedsku stranu zato što ste švedski poslanik, — reče najednom Kmićic — ne dolikuje vam drukčije, iako u duši ko zna šta mislite. Ima ih koji služe Šveđanima, a u duši im žele zla. — Časna reč! — odgovori Kukljinovski. — Govorim iskreno, ne zato što vršim dužnost poslanika. Van kapije nisam više poslanik i, kad baš hoćete, skidam sa sebe svoje poslanstvo i govorim vam kao privatan čovek: pošaljite do đavola tu bednu tvrđavu! — Vi, dakle govorite kao privatan čovek?

— Da. — I mogu vam odgovoriti kao privatnom? — Razume se, sam predlažem. — Onda me slušajte, pane Kukljinovski — ovde se Kmićic naže i pogleda pravo u oči ubojici — vi ste nitkov, izdajnik, lupež, dželat i arhipas! Je li vam dosta, ili treba još da vam u oči pljunem? Kukljinovski se toliko zapanji, da je jedno vreme trajalo ćutanje. — Šta?... Kako?... Čujem li dobro? — Je li ti, psino, dosta, ili hoćeš da ti u oči pljunem? Kukljinovski trže sablju, ali ga Kmićic dokopa svojom gvozdenom rukom za šaku, zavrnu mu ruku, istrže mu sablju, pa ga onda šljisnu po obrazu da odjeknu u pomrčini, dočeka ga s druge strane, obrte kao čigru i, udarivši ga nogom iz sve snage, uzviknu: — Privatno, a ne poslaniku! Kukljinovski se skotrlja naniže kao kamen bačen iz baliste, a pan Andžej se mirno vrati kapiji. To se dešavalo na prevoju brda, te ih je sa bedema teško bilo videti. Ipak je na kapiji Kmićic naišao na oca Kordeckoga, koji ga odmah odvede na stranu i stade da pita: — A šta si toliko dugo radio s Kukljinovskim? — Razgovarao sam s njim poverljivo — odgovori pan Andžej. — Pa šta ti je kazao? — Kazao mi je da je za hana istina. — Hvala Bogu, koji ume da izmeni srce bezbožnikovo i od neprijatelja da načini prijatelja. — Kazao mi je i da se Velikopoljska krenula. — Hvala Bogu! — Da kvarćanska vojska sve neradije stoji uz Šveđane, da je u Podljasju vitepski vojvoda Sapjeha potukao Rađivila, imajući sve čestite građane uza se. Izgleda da je cela Litva uz njega, osim Žmuđi, koju je Magnus de la Gardi zauzeo... — Hvala Bogu! I ništa više niste govorili? — Jesmo, nagovarao me pan Kukljinovski da pređem Šveđanima. — Tome sam se nadao, — reče otac Kordecki — rđav je to čovek... A ti, šta si mu odgovorio? — Pa, vidite, poštovani oče, kazao mi je ovako: „Ostavljam na stranu svoje poslanstvo, koje se i bez toga završava van kapija, i nagovaram vas kao privatan čovek...“ A ja sam ga, radi sigurnosti, još i upitao: mogu li mu kao privatnom odgovoriti? Rekao je: „Dobro!“ — onda...

— Šta onda? — Onda sam ga tresnuo po njušci, a on se skotrljao naniže. — U ime Oca i Sina i Duha! — Nemojte, oče, da se ljutite... To sam vrlo lepo izveo, a da on o tome nikome reči neće reći, to je sigurno. Kordecki poćuta malo. — To si učinio kao čestit čovek, znam! — reče malo docnije. — Brine me samo što si sebi navukao na vrat novoga neprijatelja... To je strašan čovek. — Eh, jedan više, jedan manje!... — reče Kmićic. Pa se naže kaluđeru na uho: — Knez Boguslav mi je pravi neprijatelj! Šta je za mene Kukljinovski! Neću ni da mislim o njemu.

XVII

Međutim se javi strašni Arvid Vitemberg. Jedan viši oficir donese njegovo surovo pismo u manastir, s naredbom monasima da predadu tvrđavu Mileru. „U protivnom slučaju“ — pisao je Vitemberg — „ako se ne okanite otpora i ne pokorite se pomenutom panu generalu, budite uvereni da vas za to čeka stroga kazna, koja će drugima poslužiti za primer. A krivicu za to pripišite sebi.“ Monasi posle toga pisma odlučiše da otežu kao i dotle, iznoseći svaki dan sve nove teškoće. I opet stadoše da se nižu dani, za vreme kojih je topovska grmljavina prekidala progovore, i obratno. Miler izjavi da jedino radi odbrane manastira od razbojničkih družina želi da uvede u njega svoju posadu. Kaluđeri odgovoriše, pošto se njihova posada pokazala dovoljna za odbranu od tako silnoga komandanta kao što je pan general da će utoliko više biti dovoljna i protiv razbojnika. Stoga su preklinjali Milera u ime svega što mu je sveto, u ime poštovanja koje narod ima prema ovome mestu, u ime Boga i Bogorodice da ide u Vjeljunj ili kuda mu je volja. Ali se iscrplo i švedsko strpljenje. Ova pokornost opsađenih, koji su jednovremeno molili za milost i sve češće pucali iz topova, dovodila je do očajanja i komandanta i vojsku. Mileru s početka nikako nije išlo u glavu: zašto se, kad se cela zemlja predala, ovo jedno jedino mesto brani, kakva ga snaga drži, zbog kakvih nada ovi kaluđeri neće da se pokore, čemu teže, šta očekuju? Ali je vreme donosilo sve jasniji odgovor na ovo pitanje. Otpor koji je ovde počeo, širio se kao požar. I pored dosta tupe glave, general ipak vide do čega je bilo stalo ocu Kordeckom, jer je to, uostalom, nepobitno dokazao Sadovski: ne do ovoga stenovitoga gnezda, ne do Jasne Gore, ne do nagomilana blaga, ne do bezbednosti bratstva — nego do sudbine celokupne Poljske. Vide Miler da je ovaj mirni kaluđer znao šta čini, da je bio svestan svoga zadatka, da je ustao kao prorok da posluži zemlji kao primer, da

snažnim glasom dovikne na istok i zapad, na sever i jug: sursum corda1 — da, bilo svojom pobedom, bilo smrću i žrtvom, probudi zaspale iz sna, opere grešnike, zapali svetlost u mraku. Uvidevši to, ovaj se stari ratnik prosto uplaši i od toga branioca i od svoga zadatka. Najednom mu ovaj čenstohovski „kokošarnik“ postade ogromno brdo koje brani div, a on se sam sebi učini mali, i prvi put u životu pogleda na svoju vojsku kao na šaku slabih crva. Zar oni da dižu ruku na ovu strašnu, tajanstvenu i do neba visoku silu? Stoga se uplaši Miler i sumnja poče da mu se uvlači u dušu. Znajući da će na njega baciti krivicu, poče on da traži krivce i prvi mu gnev pade na Vžeščoviča. U logoru nastaše svađe i nesloga; to je moralo štetno uticati i na opsadničke radove. No Miler je celoga veka navikao da meri ljude i događaje običnom vojničkom merom, pa se još tešio mišlju da će se tvrđava jednom predati. I, ceneći po svemu, drukčije nije ni moglo biti. Ta Vitemberg mu je slao šest opsadnih topova najvećega kalibra, koji su već pod Krakovom pokazali svoju moć. „Do đavola!“ mislio je Miler. „Oni se bedemi ne mogu odupreti ovakvim topovima, a kad se to gnezdo strašila, sujeverja, čarolija razveje s dimom, odmah će stvari poći drugim tokom i sva će se zemlja umiriti.“ Čekajući, dakle, veće topove, naredi da se puca iz manjih. Vratiše se dani borbe. No su vatrena đulad uzalud padala na krovove, uzalud su najbolje tobdžije činile nadljudske napore. Koliko bi god puta vetar rasterao dim, manastir bi se pojavljivao nedirnut, veličanstven kao uvek, s kulama koje su se mirno uzdizale. Međutim se desiše događaji koji uneše sujeveran strah u opsadnike. Čas su zrna preletala celo brdo i ubijala vojnike na suprotnoj strani; čas je tobdžija, zauzet nišanjenjem, padao iznenada; čas je dim pravio strašne i čudnovate prilike; čas se barut u brdima iznenada palio, kao potpaljen nevidljivom rukom. Pored toga ginuli su vojnici koji bi sami, ili samdrugi, ili samtreći, izišli iz logora. Sumnja je padala na poljske pomoćne stegove koji su, osim puka Kukljinovskog, odlučno odbijali svaki udeo u opsadnim radovima i zauzimali sve neprijateljskije držanje. Miler popreti pukovniku Zbrožeku da će njegove ljude staviti pod sud, ali mu on odgovori u oči, pred svima oficirima: „Pokušajte, generale!“ Mesto toga su drugovi iz poljskih stegova hotimice išli po švedskom logoru, pokazujući prezrenje i nipodaštavanje prostim 1

Glavu gore.

vojnicima i zapodevajući kavgu sa oficirima. Zbog toga je dolazilo do dvoboja u kojima su Šveđani, manje izvežbani u borenju, najčešće ginuli. Miler izdade stroge zapovesti protiv dvoboja, i na kraju zabrani drugovima pristup u logor. Zbog toga je došlo dotle da su obe vojske boravile jedna uz drugu kao neprijatelji, koji samo čekaju zgodnu priliku da počnu boj. A manastir se branio sve bolje. Pokazalo se da topovi koje je poslao krakovski zapovednik nisu nimalo ustupali Milerovim, a tobdžije su neprekidnim vežbanjem došli do takve veštine da je svaki metak obarao neprijatelja. Šveđani su to pripisivali čarolijama. Tobdžije su odgovarale oficirima da nisu u stanju da se bore sa silom koja brani manastir. Jednoga jutra nastade panika u jugoistočnom opkopu jer su vojnici jasno videli ženu u plavom plaštu kako zaklanja crkvu i manastir. Na taj prizor svi su pogledali ničice na zemlju. Uzalud je došao sam Miler, uzalud im tumačio da su to magla i dim napravili takvu sliku; uzalud je, naposletku, pretio sudom i kaznama. U prvi mah niko nije hteo da ga sluša, naročito što ni sam general nije umeo da sakrije svoj strah. Odmah posle toga slučaja u svoj vojsci raširi se mišljenje da niko od onih koji učestvuju u opsadi neće umreti prirodnom smrću. Mnogi su oficiri delili tu veru, a ni Miler nije bio bez straha, jer je doveo luteranske sveštenike i naredio im da odagnaju čarolije. Oni su išli po logoru, šapućući i pevajući psalme; ali se strah već toliko ukorenio da su često slušali od vojnika: „Niste vi u stanju, nemate snage da se borite!“ Usred grmljavine topova nov Milerov poslanik uće u manastir i stade pred oca Kordeckoga i savet. To je bio pan Slatkovski, podstavilac ravski, koga su švedske patrole uhvatile kad se vraćao iz Pruske. Dočekaše ga hladno i strogo, iako je izgledao dobar čovek, a pogled mu bio vedar kao nebo, jer su se monasi već navikli na poštena lica kod izdajnika. Ali se on nimalo ne zbuni od takvoga dočeka, no, provlačeći živo prste kroz plavu kosu, reče: — Hvaljen Isus Hristos! — Na veki vekov! — odgovoriše u horu savetnici. A otac Kordecki odmah dodade: Neka su blagosloveni oni koji mu služe. — I ja mu služim, — odgovori pan podstavilac — a da mu služim iskrenije no Mileru, to će se odmah videti... Hm! Dopustite, poštovani oci, da se iskašljem, jer moram najpre da ispljujem poganštinu... Dakle Miler... pfuj!... poslao me, moj dobri šane, k vama da vas ja na predaju... pfuj!... nagovaram. A ja sam se primio zato da vam mogu reći: branite se, o predaji ne mislite, jer Šveđani već tanko predu i đavo ih je već poneo.

Zapanjiše se duhovnici i svetovnici videvši ovakvoga poslanika, te pan mačonoša sjeradski odmah uzviknu: — Tako mi Boga, ovo je neki čestit čovek! — Pa mu priskoči i stade da mu drma ruku, a pan Slatkovski drugu slobodnu opet provuče kroz kosu, pa nastavi: — Da nisam podlac, i to Ne se odmah pokazati. Primio sam se Milerovog poslanika još i zato da vam kažem novosti, koje su tako lepe, da bih hteo, moj dobri pane, da ih sve kažem jednim dahom. Zahvalite Bogu i njegovoj presvetoj majci što je vas izabrala da izmenite ljudska srca. Vašim primerom, vašom odbranom naučena zemlja počinje da zbacuje sa sebe švedski jaram. Šta tu vazdan! Biju Šveđane u Velikopoljskoj i u Mazurskoj, uništavaju manje odrede, presecaju puteve i prolaze. Na nekoliko već mesta strašno su ih potukli. Vlastela seda na konje, seljaci, moj dobri pane, kupe se u gomile, a kad uhvate nekoga Šveđanina, onda ga deru na kaiševe. Gde se drva cepaju, tamo iverje leti! Eto kako je, eto do čega je došlo! A ko je to učinio? Vi! — Anđeo, anđeo to priča! — vikali su monasi i vlastela dižući ruke uvis. — Ne anđeo, nego sluga Slatkovski, podstavilac ravski... Ništa to nije. Slušajte dalje: han, sećajući se dobročinstva našega zakonitoga gospodara Jana Kazimira, kome neka Bog da zdravlja i dugu vladavinu, ide u pomoć i već je ušao u granice Poljske. Kozake, koji su se protivili, razvejao je kao plevu i juri sa sto hiljada vojnika ka Lavovu, a Hmjeljnjicki, volens nolens1 zajedno s njim. — Zaboga! Zaboga! — govorili su razni glasovi, potreseni od sreće. A pan Slatkovski se oznojio i, mašući rukama sve življe, vikao: — To još nije ništa!... Pap Čarnjecki, prema kome Šveđani nisu održali reč, jer su mu uhvatili pešadiju sa Volfom, oseća se razrešen od date reči i već seda na konja. Kralj Kazimir kupi vojsku i samo što pije ušao u zemlju, a hetmani, slušajte, oci, hetmani: pan Potocki i pan Lanckoronjski, sa njima sva vojska, čekaju samo da uđe kralj, pa da ostave Šveđane i okrenu se protiv njih. Za to vreme se sporazumevaju sa panom Sapjehom i sa hanom. Šveđani su u strahu, cela se zemlja zapalila, rat je u svoj zemlji... svako živi laća se oružja! Kako je bilo kaluđerima i vlasteli, teško je opisati, teško je iskazati. Neki su plakali, neki padali na kolena, neki govorili: „Nije mogućno! Nije mogućno!” — a kad to ču pan Slatkovski, priđe velikom raspeću na 1

Hteo ne hteo.

zidu i reče: — Polažem ruke na ove Hristove noge, klincima probijene, i zaklinjem se da govorim iskrenu i čistu istinu. Ponavljam vam samo: branite se, ne klonite, ne verujte Šveđanima, ne računajte da ćete pokornošću i predajom moći da obezbedite sebi ma kakvu sigurnost. Oni neće održati nikakve sporazume, nikakve ugovore. Vi tu zatvoreni ne znate šta se događa u celoj zemlji, kakvo je ugnjetavanje, kakva nasilja, ubijanje sveštenika, skrnavljenje svetinja, preziranje svakoga zakona. Sve će vam obećati, ništa neće održati. Cela je kraljevina predata vojničkom razvratu. Čak ni oni koji su još uz Šveđane ne mogu da izbegnu nepravde... To je božja kazna izdajnicima što nisu ostali verni kralju. Otežite!... Ja, kao što me ovde vidite, ako samo budem živ, ako umaknem Mileru, odmah odlazim u Šlesku našem kralju. Tamo ću mu pripasti nogama i reći: „Milostivi kralju, spasavaj Čenstohovu i najvernije sluge svoje!“ Ali se vi držite, oci, jer na vama leži spasenje cele Poljske. Ovde panu Slatkovskome zadrhta glas i suze mu zablistaše na trepavicama, pa onda nastavi: — Imaćete još teških časova, iz Krakova idu teški opsadni topovi, koje sprovode dve stotine pešaka... Jedan je osobito veliki... Nastaće strahoviti juriš... No će to biti poslednji napori... Izdržite još to, jer spas već ide ka vama. Tako mi ovih krvavih božjih rana, doći će kralj, hetmani, vojska, cela Poljska u pomoć svojoj zaštitnici... Eto, to vam ja velim... pomoć, spasenje, slava... tu su... blizu! Ovde se čestiti vlastelin zaplaka i nasta opšti plač. Ah! Ovoj iznurenoj šačici branilaca, ovoj šačici vernih i smernih slugu trebala je već bolja vest i neka uteha od domovine. Otac Kordecki ustade sa svoga mesta, priđe panu Slatkovskom i raširi ruke. Slatkovski mu pade u naručje i dugo se grljahu: ostali, ugledajući se na njih, stadoše da se grle, da se ljube, da čestitaju jedan drugome, kao da su Šveđani već odstupili. Naposletku otac Kordecki reče: — U kapelu, draga braćo, u kapelu! Pa pođe prvi, a za njim i ostali. Zapališe sve sveće, jer se napolju već smrkavalo, i skloniše zavese sa čudotvorne ikone, od koje se rasu blaga i obilna svetlost. Otac Kordecki kleče na stepenice, za njim kaluđeri, vlastela i prost narod; dođoše i žene sa decom. Bleda od iznurenosti lica i uplakane oči dizale su se ka ikoni; ali pored suza na svima se već blistao osmeh sreće. Kratko vreme potraja ćutanje, pa onda otac Kordecki poče:

— Pod tvoju zaštitu stupamo, sveta Bogorodice... Dalje reči zastadoše mu u grlu; iznurenost, ranije patnje, pritajen nemir i radosna nada na spasenje nadođoše u njemu kao bujica, te mu plač potrese grudi, i ovaj čovek, koji je sudbinu cele zemlje držao na svojim plećima, povi se sad kao slabo dete, pade ničice i s neizmernim plačem mogao je samo da vikne: — O Marija! Marija! Marija! Sa njim su plakali svi, a ikona je ozgo bacala blistav sjaj... Tek u poznu noć odoše kaluđeri i vlastela na bedeme, a otac Kordecki osta da celu noć preleži u kapeli. U manastiru su se bojali da ga iznurenost ne obori, ali se on sutradan izjutra pojavio na kulama, obilazio je vojnike i posadu veseo, odmoran, i ovde-onde govorio: — Deco! Pokazaće Presveta da je i od opsadnih topova jača, a posle će biti kraj svima mukama i nevoljama! Toga istoga jutra Jacek Bžuhanjski, građanin čenstohovski, prerušen u Šveđanina, dođe pod zidove da potvrdi dolazak teških topova iz Krakova, ali i dolazak hanov sa hordom. Sem toga ubaci pismo od krakovskog bratstva, od oca Antonija Paškovskog, u kome je ovaj, opisujući strahovita zverstva i pljačkanje Šveđana, hrabrio i molio jasnogorske monahe da ne veruju neprijateljevim obećanjima i da istrajno brane sveto mesto od drskih bezbožnika. „Jer kod Šveđana nema nikakve vere (pisao je otac Paškovski), nikakve religije. Ništa ni božje ni čovečje nije njima sveto i neprikosnoveno; ništa što zajemče i pismenim ugovorima i javnim obećanjem — nisu navikli da drže.“ Baš je bio dan Svetoga začeća. Desetak oficira i vojnika iz pomoćnih poljskih stegova dobiše nametljivim molbama od Milera dopuštenje da odu u tvrđavu na službu. Možda je Miler računao da će se oni sprijateljiti sa posadom i, kazavši im za teške topove, razneti strah, možda nije hteo odbijanjem dodavati iskru na zapaljive elemente koji su i bez toga činili odnose između Poljaka i Šveđana sve opasnijim — dovoljno da je dopustio. Ali je sa tim vojnicima došao i jedan Tatarin, od poljskih Tatara muhamedanaca. Taj je, na opšte čuđenje, govorio kaluđerima da ne puštaju u sveto mesto prokažene ljude, tvrdeći s pouzdanjem da će Šveđani brzo sa sramom i stidom odstupiti. To isto su tvrdili i vojnici, potvrđujući u svemu iskaze pana Slatkovskoga. Sve je to, ukupno uzeto, podiglo kod opsađenih moral do toga stepena da se nimalo nisu plašili teških topova, no su vojnici čak pravili i dosetke na njihov račun. Posle službe nasta obostrana pucnjava. Beše jedan švedski vojnik

koji je često dolazio pod bedeme i hulio na Bogorodicu. Opsađeni su ga često gađali, ali bez uspeha. Kmićicu, kad ga je jednom nišanio, pukla je tetiva, a najamnik se osmelio još više, pa je i ostale hrabrio svojim junaštvom. Govorilo se da on ima sedam đavola na službi, koji ga čuvaju i zaklanjaju. Ovoga dana opet je došao, ali opsađenici, uzdajući se da će danas čarolije imati manju snagu, odlučiše da ga kazne. Gađali su ga dosta dugo bez uspeha, najzad jedno topovsko đule, odbijeno od ledenoga zida, skačući po snegu kao ptica, udari ga posred grudi i raspoluti ga. Obradovaše se tome branioci i, hvališući se, vikahu sa zidova: „Ko će još da huli na Bogorodicu?“ — ali se oni razbežaše kud koji, čak do saobraćajnica. Šveđani su pucali na bedeme i krovove. Ali njihova zrna nisu uspela da uplaše branioce. Stara prosjakinja Konstancija, koja je stanovala u jedno j pukotini u steni, išla je, kao da se ruga Šveđanima, po celome nagibu, kupeći metke u krilo i preteći s vremena na vreme vojnicima štakom. Ovi, smatrajući je za vešticu, bojali su se da im ne učini kakvo zlo, osobito kad videše da je zrna ne biju. Dva cela dana prođoše u uzaludnoj pucnjavi. Bacali su na krovove lađarske palamare, natopljene vrlo jako katranom, koji su leteli kao neke vatrene zmije. Ali je straža, uređena odlično, sprečavala na vreme opasnost. Najzad dođe noć toliko mračna da, i pored vatre, buradi sa katranom i vatrenih naprava oca Ljasote, opsednuti nisu mogli ništa da vide. Međutim je kod Šveđana bilo neko neobično kretanje. Čulo se škripanje točkova, žagor, ponekad rzanje konja i razni drugi glasovi. Vojnici na bedemima lako su pogađali šta se dešava. — Topovi su stigli, ne može biti drugo — govorili su jedni. — I nasipaju opkope, a ovde pomrčina da ni prst pred okom ne vidiš. Starešine su većale o ispadu, koji je pan Čarnjecki predlagao, a pan mačonoša sjeradski odbijao, navodeći s razlogom da se pri ovako važnom poslu neprijatelj morao obezbediti i sigurno drži pešadiju u pripravnosti. Stoga se samo pucalo na severnu i južnu stranu, otkuda je dolazila najveća larma. Rezultati se u pomrčini nisu mogli oceniti. Najzad svanu i prvi zraci otkriše švedski rad. Severno i južno stajali su šančevi, na kojima je radilo nekoliko hiljada ljudi. Strčali su toliko visoko da se opsađenima činilo da su na istoj liniji sa bedemima. Između pravilnih useka videle su se ogromne čeljusti topova i odmah iza njih

vojnici, nalik iz daleka na žute osice. U crkvi se ne svrši jutrenje, a neobičan zvuk zatrese vazduhom, okna zveknuše, neka od samoga potresa poispadaše iz ramova, razbijajući se sa strašnom zvekom o kamenu podlogu, a sva se crkva napuni prašinom od paloga kreča. Ogromni topovi progovoriše. Otpoče strahovito bombardovanje, kakvo još ne čuše opsađenici. Po svršenoj službi ispadoše svi na bedeme i krovove. Pređašnja bombardovanja učiniše se samo nevina igra prema ovom strahovitom prosipanju ognja i gvožđa. Manji topovi grmeli su radi pratnje teškim. Letele su ogromne kugle, granate, klubad krpa natopljenih smolom, buktinje, zapaljeni palamari. Ðulad od po dvadeset i šest funti odbijala su nadstrešnice od bedema, udarala u bedeme, jedna se gubila u njima, druga pravila ogromne jame, odbijajući kreč, malter i opeke. Zidovi oko manastira počeli su mestimice da pucaju i da se ruše, a tučeni jednako, tučeni bez prestanka sve novim mecima, pretili da se sasvim sruše. Manastirske su zgrade zasipane ognjem. Oni što su svirali na zvonari osećali su kako se ona ljulja. Crkva je drhtala od neprekidnih potresa, na nekim su oltarima sveće ispadale iz svećnjaka. Voda, prosipana u neizmernim količinama na požare koji su počinjali izbijati, na upaljene buktinje, zidove i vatrene kugle, napravi sa dimom i prašinom oblake tako guste pare, da se ništa nije videlo. Počeše štete na zgradama i zidovima. Uzvik: „Gori!“ razlegao se sve češće usred grmljavine i fijuka zrna. Kod severne kule razbiše dva točka pod topom, jedan oštećen top umuče. Jedna ognjena kugla pade u štalu, ubi tri konja i izazva požar. Ne samo đulad nego i odlomci od granata padali su kao kiša na krovove, na kule i na zidove. Ubrzo se čuše jauci ranjenika. Čudnim slučajem pogiboše tri mladića, tri Jana. To poplaši ostale branioce toga imena, ali je uopšte odbrana bila dostojna napada. Na bedeme izađoše čak i žene, deca i starci. Vojnici su stajali na zidovima neustrašivo u dimu, ognju, usred kiše od zrna, i uporno odgovarali na neprijateljev oganj. Jedni su dokopavali točkove i premeštali topove sa najopasnijih mesta, drugi bacali u prolome na zidovima kamenje, drva, grede, đubre, zemlju. Žene, raspuštene kose, porumenelih obraza, davahu primer junaštva; bilo ih je koje su trčale sa testijama vode za granatama koje su još podskakivale i samo što se nisu rasprsle. Zanos je rastao svakog časa, kao da su ovaj miris baruta, dima, ova para, tresak, talasi vatre i gvožđa

imali osobinu da ga pojačavaju. Svi su radili bez komande, jer su se reči gubile u strašnoj grmljavini. Samo su molitve, pevane u crkvi nadjačavale čak i topove. Oko podne paljba prestade. Svi odahnuše, ali namah pred kapijom jeknu bubanj, i dobošar, poslan od Milera, priđe kapiji i zapita je li kaluđerima dosta i hoće li odmah da se predadu. Odgovori sam otac Kordecki da će se promisliti do sutra. Čim je odgovor došao do Milera, napad poče opet i paljba se još više udvoji. S vremena na vreme duboki redovi pešadije primicali su se brdu, pod zaštitom vatre, kao da imaju nameru da jurišaju, ali desetkovani iz topova i pušaka, vraćali su se svaki put brzo i u neredu pod svoje baterije. I kao što se morski talas povlači sa obale, a ostavlja na pesku razno bilje, školjke i razne otpatke, tako je i svaki švedski talas, odlazeći, ostavljao za sobom leševe, razbacane po kosi. Miler nije naredio da se puca na kule, nego duž zidova, gde otpor biva najslabiji. I doista su se ponegde pravili prolomi u zidovima, no nedovoljno veliki da bi pešadija mogla kroz njih da prodre unutra. Najednom se desi nešto što učini kraj bombardovanju. Bilo je već predveče, pored jednoga od većih topova stajao je švedski artiljerac sa zapaljenim fitiljem, koji je baš imao da prinese topu, kad ga manastirsko zrno pogodi posred grudi, no kako nije došlo neposredno, nego pošto je triput odskočilo od leda na šancu, samo ga odbaci s fitiljem desetinu koraka. On pade na otvoreno bure, u kome je bilo još dosta baruta. Namah jeknu strahovit prasak i oblaci dima pokriše šanac. Kad se dim rasturi pokaza se da je pet tobdžija poginulo, točkovi od topa bili polomljeni, a ostale vojnike spopade strah. Trebalo je privremeno obustaviti paljbu sa toga šanca, a pošto je gusta magla pala zajedno sa mrakom, obustaviše je i na ostalim. Sutradan je bila nedelja. Luteranski su sveštenici služili po šančevima službu i topovi su ćutali. Miler je opet uzaludno pitao monahe je li im dosta. Odgovoriše mu da će podneti i više. Međutim su pregledane štete u manastiru. Bile su velike. Osim pobijenih ljudi videše da je i bedem mestimično oštećen. Najstrašniji se pokazao jedan ogroman top s južne strane. On je toliko izlupao zid, naodbijao toliko kamenja i opeka da će se znatan deo zida pretvoriti u ruševine. Prolom, koji bi se u takvom slučaju stvorio, ne bi se mogao zatvarati ni gredama, ni zemljom, ni đubretom. Stoga je otac Kordecki pogledao vrlo brižnim okom ovu štetu, koju nije mogao da popravi.

Međutim, u ponedeljak poče opet napad i ogromni top je proširivao prolom. No su i Šveđane snalazile razne štete. U sumrak toga dana manastirski tobdžija ubi na mestu Milerovog sestrića, kojega je on voleo kao rođenoga sina i nameravao da mu sve ostavi, od imena i vojničke slave pa do imanja. Ali se utoliko jače u srcu staroga ratnika zapali mržnja. Bedem kod južne kule bio je već toliko ispucao da te noći počeše pripreme za juriš. Da bi se pešadija mogla bezbednije približiti tvrđavi, naredi Miler da se po mraku iskopa čitav niz malih šančeva do same padine. Ali je noć bila vidna, a belina od snega izdavala kretanje neprijatelja. Jasnogorski su topovi rasturili radenike, koji su pravili te zaklone od fašina, kolja, košića sa zemljom i greda. U osvit opazi pan Čarnjecki gotovu opsadnu mašinu koju su već gurali ka bedemima. Ali je opsađenici srušiše topovima bez po muke; pri tome su naubijali toliko ljudi da bi se taj dan mogao zvati dan pobede za branioce da nije bilo onog strašnog topa, koji je rušio zid s neodoljivom silom. Idućih dana je odjužilo i pala je tako gusta magla da su kaluđeri to pripisivali zlim duhovima. Nisu se više mogle videti ni vojne mašine, ni pokretni zakloni, ni opsadnički radovi. Šveđani su se primicali do samih manastirskih bedema. Uveče Čarnjecki, kad je prior po običaju obilazio zidove, uze ga na stranu i reče tiho: — Zlo, poštovani oče. Naš bedem neće izdržati duže od jednog dana. — A možda će ova magla i njima smetati da pucaju, — odgovori otac Kordecki — a mi ćemo za to vreme nekako popraviti štetu. — Ni magla neće smetati, jer onaj top, jednom postavljen, može i po mraku da gaća, a ovde se samo ruši i ruši. — Uzdajmo se u Boga i Bogorodicu. — Da. A kako bi bilo da učinimo ispad?... Makar i da pogubimo nešto ljudi, samo da onoga đavola zaglavimo. Utom se u magli zacrni neko i Babinjič priđe k njima. — Gledam ko govori, jer se lice ne može na tri koraka raspoznati — reče. — Dobro veče, poštovani oče. A o čemu je reč? — Govorimo o onom topu. Pan Čarnjecki predlaže ispad... Ovu maglu sam đavo šalje... već sam naredio teranje đavola... — Dragi oče — reče pan Andžej. — Otkako nam taj top ruši zidove, samo o njemu mislim i nešto mi pade na pamet... Ispad ne vredi... Nego hajdemo gde pod krov, pa ću vam kazati. — Dobro, — odgovori prior — hajdete u moju ćeliju.

Ubrzo zasedoše oko borovog stola u ubogoj priorovoj ćeliji. Otac Kordecki i pan Čarnjecki pažljivo gledahu u mlado Babinjičevo lice; a on reče: — Ovde ispad ne pomaže. Opaziće i odbiti. Ovde mora da radi jedan čovek! — Kako? — upita pan Čarnjecki. — Mora jedan čovek da ode i onaj top barutom razbije. A to može da učini dokle je ovakva magla. Najbolje da pođe prerušen. Ovde ima odela slična švedskom. Ako se ne bude moglo drukčije, onda će se uvući među Šveđane, a ako s ove strane šanca, gde je grlo onoga topa, nema ljudi, onda još bolje. — Zaboga, pa šta taj jedan čovek može? — Treba samo da metne topu u usta jedan naboj baruta, u kome će biti podugačak fitilj, pa da ga zapali. Kad barut plane, top ode u đavola... hteo sam reći prsnuće. — More, šta ti govoriš? Malo li baruta meću u njega svaki dan, pa ne prska? Kmićic se nasmeja i poljubi priora u rukav od mantije. — Dragi oče, u vas je veliko srce, viteško i sveto... — Eh, ostavi me na miru! — reče prior. — I sveto, — ponovi Kmićic —ali se u topove ne razumete. Druga je stvar kad barut plane u zadnjem delu topa, jer onda izbacuje zrno i silina izlazi napred, ali kad mu njime neko zapuši usta i zapali, onda nema topa koji bi mogao da izdrži taj eksperiment. Pitajte pana Čarnjeckog. Ta kad se na pušci cev zapuši snegom, ona pri pucnju eksplodira. Takva je to sila. A šta li tek kad se ceo naboj na ustima zapali?... Zapitajte pana Čarnjeckog. — Tako je. To nisu nikake tajne za vojnika — reče Čarnjecki. — A kad bi se taj top razbio, — nastavi Kmićic — svi su ostale trice! — To mi izgleda nemogućno, — reče na to otac Kordecki — jer, prvo, ko će da se poduhvati da to učini? — Strašan jedan obešenjak, — odgovori pan Andžej — ali odlučan kavaljer, zove se Babinjič. — Ti? — uzviknuše zajedno i prior i pan Pjotr Čarnjecki. — Ej, oče dragi! Ta ja sam se vama ispovedio i sva sam svoja dela iskreno priznao. Među njima je bilo i ne gorih od ovoga što sad nameravam; kako dakle, možete da sumnjate hoću li se poduhvatiti? Zar me ne poznajete? — Ovo je vitez, ovo je junak nad junacima, tako mi Boga! — uzviknu Čarnjecki.

Pa, obgrlivši Kmićica oko vrata, nastavi: — Daj usta za samu dobru volju, daj usta! — Pokažite drugi lek, pa neću ići, — reče Kmićic — ali mi se čini da ću uspeti. I imajte na umu da ja nemački govorim kao da sam u Gdanjsku daske i duge prodavao. To mnogo znači, jer samo da se prerušim, pa će teško otkriti da nisam iz njihovog logora. Nego, ja mislim da nikoga nema pred ustima od topa, jer je opasno, i da ću ja posao svršiti pre no što se oni osveste. — Pane Čarnjecki, šta vi o tome mislite? — upita najednom prior. — Od stotine valjda će se jedan vratiti sa takvog preduzeća, — odgovori pan Pjotr — ali audaces fortuna juvat!1 — Bivalo se i u težim prilikama, — reče Kmićic — ništa mi neće biti, jer mi je takva sreća! Ej, dragi oče, kakva razlika! Ranije se čovek izlagao opasnosti da se pokaže, radi prazne slave, a sad u slavu presvete Device. Pa baš i da se pogine, što mi ne izgleda, recite sami: može li se kome poželeti slavnija smrt od ovakve?... Prior je dugo ćutao, pa najzad reče: — Ubeđivanjem, molbama, preklinjanjem bih te zadržavao, kad bi ti samo radi slave hteo da to činiš; ali imaš pravo, ovde je u pitanju slava presvete Bogorodice, ovo sveto utočište, cela zemlja. A ti, sine moj, bilo da se srećno vratiš, bilo da mučenički umreš, zadobićeš slavu, najvišu sreću, spasenje. Protiv srca ti, dakle, kažem: ja te ne ustavljam!... Naše molitve i božja zaštita poći će s tobom... — U takvom društvu idem smelo i rado ću poginuti! — Vrati se, vojniče božji, vrati se srećno, jer smo ts mi ovde iskreno zavoleli. Neka te sveti Rafael prati i vodi, drago dete, sine moj!... — Onda ja odmah počinjem pripreme, — reče veselo pan Andžej, grleći priora — prerušiću se u Šveđanina, spremiću barut, a vi dotle, oče, zadržite teranje đavola još za ovu noć, jer je magla potrebna Šveđanima, ali je potrebna i meni. — A ne bi li se ispovedio pre puta? — Kako bih drukčije! Bez toga ne bih pi pošao, jer bi đavo imao pristup do mene. — Onda time počni. Pan Pjotr izađe iz ćelije, a Kmićic kleče pred priora i očisti se od grehova. Zatim, veseo kao ptica, ode da se opremi. Posle sat, dva, već u gluvo doba noći zakuca opet na vrata od ćelije, 1

Smelima sreća pomaže.

gde ga je čekao i pan Čarnjecki. Jedva ga poznadoše, tako je bio lep Šveđanin. Brkove zaviljašio do ispod očiju i rastresao na vrhovima, nakrivio šešir i potpuno je ličio na nekoga rajtarskog oficira od znamenita roda. — Boga mi, da se čovek maši sablje kad ga vidi! — reče pan Pjotr. — Sveću dalje! — uzviknu Kmićic. — Da vam pokažem nešto!... A kad pan Kordecki žurno odmače sveću, pan Andžej metnu na sto duguljastu kesu od stope i po, debelu kao mišica snažnog čoveka, sašivenu od uvoštaljena platna i nabijenu dobro barutom. Sa jednoga joj je kraja visio dugačak fitilj, upreden od niti namazanih sumporom. — No! — reče. — Kad onome topu metnem ovaj melem u usta i potpalim fitilj, onda će mu trbuh pući! — I đavo bi pukao! — uzviknu pan Čarnjecki. — Ali se seti da je bolje ne pominjati nečastivoga i udari se po ustima. — A čime ćeš fitilj da zapališ? — upita otac Kordecki. — U tome je sva opasnost, jer moram da krešem vatru. Imam odličan kremen, suh trud i ognjilo od najboljega čelika, ali će se čuti, i oni mogu opaziti. Fitilj, nadam se, neće moći da ugase, jer će visiti topu iza usta i teško će bigi i da ga vide, pogotovo što će goreti brzo, ali za mnom mogu poći u poteru, a ja ne mogu bežati pravo na manastir. — Zašto ne možeš? — upita prior. — Jer bi me eksplozija ubila. Čim opazim varnicu na fitilju, moram bežati u stranu što me noge ponesu, a kad odmaknem pedesetak koraka, moram leći na zemlju pored šanca. Tek posle eksplozije mogu da bežim manastiru. — Bože, Bože, koliko opasnosti! — reče prior, pogledavši u nebo. — Dragi oče, toliko sam siguran da ću vam se vratiti da čak nisam ni ožalošćen, a to bi u ovakvom slučaju trebalo da bude. Nego ne mari! Ostajte zdravo i molite se da mi Bog pomogne. Otpratite me samo do kapije. — Šta? Zar hoćeš odmah da ideš? — upita pan Čarnjecki. — Treba li da čekam da svane ili da se magla raziđe? Valjda meni glava nije mila? Ali pan Kmićic ne pođe te noće, jer baš kad stigoše do kapije, kao za inat, pomrčina poče da se razređuje. Pri tom se čuo neki žagor kod ogromnog topa. Sutradan izjutra opsađeni se uveriše da su ga premestili na drugo mesto. Šveđani su bili dobili neku dostavu o velikoj slabosti zida malo

dalje, na zavojnici, blizu južne kule, i odlučili da tamo uprave vatru. Možda je i otac Kordecki tu umešao svoje prste, pošto su dan pre toga videli staru Kostuhu gde izlazi iz manastira, a nju su poglavito upotrebljavali kad je trebalo proturiti Šveđanima lažne vesti. U svakom slučaju, to je bila njihova greška, jer su opsađeni mogli za to vreme popraviti zid na starom mestu, gde je bio jako oštećen, a pravljenje novog proloma moralo je ponovo oduzeti nekoliko dana. Noći su stalno bile vedre, dani bučni. Pucalo se sa strašnom upornošću. Sumnja je ponovo počela da lebdi nad opsednutima. Među vlastelom je bilo takvih koji su prosto hteli da se predaju; i neki od kaluđera behu pali duhom. Opozicija je postajala sva jača i ozbiljnija. Otac Kordecki joj se suprotstavljao sa nesalomljivom energijom, ali je zdravlje počelo da mu popušta. Međutim, Šveđanima su dolazili nova pomoć i transporti iz Krakova, naročito meci, nalik na gvozdene cevi, napunjeni prahom i olovom. Oni su pričinili više straha no štete. Kmićicu je, otkako je odlučio da razbije onaj strašni top, bilo dosadno u manastiru. Stoga je svaki dan tužno pogledao u svoju kesicu. Razmislivši načini je još većom, te je imala skoro lakat dužine, a bila je debela kao sara od čizme. Uveče je sa bedema bacao žudne poglede prema topu, a onda osmatrao nebo, kao zvezdar. Ali je sjajni mesec, obasjavajući sneg, stalno onemogućavao njegovo preduzeće. I najednom odjuži, oblaci pokriše vidik i noć postade tamna, prst pred okom se nije video. Pan Andžej se toliko razveseli, kao da ga je neko posadio na sultanova paripa, i tek što ponoć otkuca, nađe se pred pana Čarnjeckoga u svojoj rajtarskoj uniformi i s kesicom pod pazuhom. — Idem! — reče. — Čekajte da javim prioru. — Pa dobro. No, Pjotrs, da se poljubimo, pa idite po oca Kordeckoga. Čarnjecki ga poljubi srdačno i ode. Jedva prođe tridesetak koraka a pred njim se zabeli otac Kordecki. On se i sam domislio da Kmićic polazi, pa je pošao da se oprosti s njim. — Babinjič je gotov. Čeka samo vas. — Hitam, hitam! — odgovori prior. — Majko božja, spasi ga i pomozi mu! Ubrzo se nađoše pred prolazom gde je pan Čarnjecki ostavio Kmićica, ali od pana Andžeja nije bilo više ni traga. — Otišao!... — reče u čudu otac Kordecki. — Otišao! — odgovori pan Čarnjecki.

— Ah, izdajnik!... — reče ganuto prior. — Hteo sam još ovu amajliju da mu obesim o vrat... Obojica zaćutaše, bila je tišina, jer zbog pomrčine niko nije pucao. Najednom pan Čarnjecki šanu živo: — Tako mi Boga, čak se ne trudi da ide tiho! Čujete li korake? Sneg škripi. — Presveta Devo, čuvaj svoga slugu! — reče prior. Neko vreme su obojica osluškivali pažljivo, dokle žurni koraci i škripa snega ne umukoše. — Znate li, oče, šta? — šanu Čarnjecki. — Ponekad mi se čini da će uspeti i nimalo se za njega ne bojim. To je divljak, otišao je kao u podrum da se napije rakije... Kakva je hrabrost u tome čoveku. On će ili umreti mlad ili postati hetman. Hm, da ga ne znam kao slugu Bogorodičinog, mislio bih da ima... Daj mu Bože sreće, daj mu, jer onakva junaka nema u svoj Poljskoj. — Tako je mračno, tako mračno! — reče otac Kordecki. — A oni se od onoga vašega ispada čuvaju. Može naići na čitav odred pre no što i opazi... — To ne mislim; pešadija stoji, to znam, i veoma se čuvaju, ali su na šancu, ne pred njim, ne na brisanom prostoru ispred svojih topova. Ako mu ne čuju korake, onda lako može podići pod šanac, a posle će ga sam nagib zakloniti... Uh! Ovde pan Čarnjecki huknu i prekide, jer mu od očekivanja i straha srce poče udarati kao maljem, a u prsima mu nestade daha. Sveštenik poče da krsti pomrčinu. Najednom neko treći stade pored njih dvojice. Bio je to pan mačonoša sjeradski. — A šta je tamo? — upita. — Babinjič je otišao kao dobrovoljac da razbije onaj strašni top. — Kako? Šta? — Uzeo kesu sa prahom, fitilj, ognjilo... i otišao. Pan Zamojski se uhvati za glavu. — Isuse, Marija! Isuse, Marija! — reče. — Sam samcit? — Sam samcit. — A ko mu je dopustio? Ta to je opasno! — Ja! Za božju moć sve je mogućno, čak i njegov srećan povratak! — odgovori otac Kordecki. Zamojski zaćuta. Čarnjecki poče da frkće od uzbuđenja. — Molimo se! — reče prior. Sva trojica klekoše i počeše da se mole. Ali je nemir dizao kosu na

glavi dvojici vitezova. Prođe četvrt časa, pa pola, pa ceo čas, dug kao godina. — Sigurno već ništa neće biti! — reče pan Pjotr Čarnjecki. I odahnu duboko. Najednom u daljini suknu ogroman stub vatre, i tresak, kao da su svi nebeski gromovi udarili u zemlju, potrese zidove, crkvu, manastir. — Razbio! Razbio! — poče da viče Čarnjecki. Nove eksplozije prekidoše mu dalje reči. A sveštenik pade na kolena i, dignuvši ruke uvis, vikaše nebu: — Majko presveta! Zaštitnice, zaštitnice, vrati ga srećno! Na bedemima nasta uzbuna. Posada, ne znajući šta je, dokopa se oružja. Iz ćelija stadoše da ispadaju kaluđeri. Niko više nije spavao. Čak su i žene poskakale iz sna. Pitanja i odgovori stadoše da se ukrštaju kao munje. — Šta je to? — Juriš! — Top švedski prskao! — vikao je jedan tobdžija. — Čudo! Čudo! — Najveći top prskao! Onaj opsadni! — Gde je otac Kordecki? — Na bedemima! Moli se! On je to učinio! — Babinjič je razbio top! — vikao je pan Čarnjecki. — Babinjič! Babinjič! Hvala Presvetoj! Neće nam više škoditi! U isto vreme počeše doletati odjeci uzbune i iz švedskoga logora. Na svim šančevima sinuše vatre. Čula se samo sve veća buka. Pri svetlosti vatra videla se masa vojnika kako se kreće u neredu na sve strane; pisnuše trube, doboši su lupali neprekidno; do bedema su dopirali krici, u kojima su se ogledali strah i zaprepašćenje. Kordecki je jednako klečao na bedemu. Najzad noć poče da bledi, ali se Babinjič nije vraćao u tvrđavu.

XVIII

Šta

se dakle, dešavalo s panom Andžejom i kako je uspeo da ostvari svoju nameru? Kad je izišao iz tvrđave išao je neko vreme sigurnim i opreznim korakom. Na samom kraju nagiba zastade i oslušnu. Naokolo je bilo tiho, čak isuviše tiho, tako da su njegovi koraci glasno škripali po snegu. Stoga je, što se više udaljavao od zidova, išao sve opreznije. Pa opet zastade i oslušnu. Bojao se malo da se ne oklizne i padne, i da ne pokvasi svoju dragocenu kesu, te izvadi mač i poče se njime poštapati. To je mnogo pomagalo. Tako ispitujući pred sobom put, posle pola časa ču pravo pred sobom lak šum. „Aha, bdiju... Ispad ih je naučio da budu oprezni“ — pomisli. Pa nastavi vrlo lagano. Radovalo ga je to što nije zalutao, jer je pomrčina bila takva da nije video ni kraj od svoga mača. — Oni su šančevi mnogo dalje... dakle idem dobro! — šanu. A očekivao je da pred šancem neće naići na ljude, jer, pravo govoreći, nisu tamo ni imali nikakva posla, osobito noću. Moglo je samo biti da na stotinak, ili nešto manje koraka, budu pojedini stražari, ali se nadao da će ih lako proći pri ovakvoj pomrčini. Bio je veseo. Kmićic je ne samo bio čovek odvažan nego i drzak. Misao da će razbiti ogromni top radovala ga je do dna duše, ne samo kao junaštvo, ne samo kao neizmerna usluga opsednutima, nego kao ogromna šteta naneta Šveđanima. Zamišljao je: kako će se preplašiti, kako će Miler škrgutati zubima, kako će nemoćno pogledati na bedeme, i ponekad ga je spopadao pusti smeh. I kao što je sam ranije govorio: nije osećao nikakva uzbuđenja, ni straha, ni nemira, i ni na pamet mu nije padalo kakvoj se strašnoj opasnosti izlaže. Išao je kao što ide đačić u tuđu baštu da krade jabuke. Seti se pređašnjeg vremena, kad je iznenađivao Hovanjskoga i noću se

prikradao u logor od trideset hiljada sa dve stotine ubojica kao on. Padoše mu na um drugovi: Kokosinjski, gorostasni Kuljvjec Hipocentaurus, šareni Ranjicki od senatorskoga kolena i ostali; i uzdahnu za njima. „Bili bi sad dobrodošli, obešenjaci!“ — pomisli. — „Mogli bismo za noć šest topova razbiti.“ Ovde ga malo steže osećanje usamljenosti, ali za kratko. Odmah mu sećanje izvede pred oči Oljenku. Ljubav se pojavi s neizmernom snagom. Razneži se... Da ga bar ta devojka može videti, ali bi se obradovala. Ona možda još misli da on služi Šveđanima... A lepo im služi! Odmah će im učiniti uslugu! Šta li će biti kad ona sazna o svima njegovim delima? Šta li će da pomisli? Sigurno će pomisliti: „Vetropir jeste, ali kad dođe do dela, što drugi ne može, on može; gde drugi neće da pođe, on će poći!... Takav je taj Kmićic!” „Još ću ja i više učiniti!“ — reče u sebi Andžej, i sujeta potpuno ovlada njime. No ipak, i pored ovih misli, nije zaboravljao gde je, kuda ide, šta smera da učini, i stade da ide kao vuk na noćni pašnjak. Osvrte se nekoliko puta. Np crkve ni manastira. Sve je pokrila debela, neprovidna pomrčina. Ipak je cenio po vremenu da je odmakao već daleko i da šanac može biti sasvim blizu. „Radoznao sam da li su postavljene straže?“ — pomisli. Ali ne kroči ni dva koraka, otkako zadade sebi ovo pitanje, a pred njim se ču topot odmerenih koraka i nekoliko glasova zajedno upitaše sa raznih odstojanja: — Ko ide? Pan Andžej stade kao ukopan. Bi mu malo vrućina. — Svoj — odazvaše se drugi glasovi. — Lozinka? — Upsala! — Odziv? — Kruna!... Kmićic vide da se smenjuju straže. — Daću ja vama Upsalu i krunu! — progunđa. I obradova se. To je bila za njega vrlo srećna okolnost, jer je mogao da prođe stražarsku liniju baš u času smene stražara, kad je vojnički hod ugušivao njegove korake. Tako i učini bez ikakvih teškoća, pa krenu za vojnicima koji su se vraćali, dosta smelo, čak do samoga šanca; tamo oni zaviše da ga obiđu, a on ode brzo ka rovu i sakri se u njega.

Međutim se malo razvidelo. Pan Andžej i za to zahvali nebu, jer inače ne bi mogao nasumice da nađe željeni top. Sada, dižući glavu iz rova i naprežući oči, ugleda nad sobom crnu liniju, koja je obeležavala ivicu šanca, i tako isto crne linije koševa, između kojih su stajali topovi. Mogao je čak da im vidi i čeljusti, malo izbačene nad rovom. Idući lagano duž rova, nađe najzad svoj top. Tada stade i poče da osluškuje. Iz šanca se čuo žagor. Očevidno je pešadija pored topova bila u pripravnosti. No sama isturenost šanca krila je Kmićica; mogli su da ga čuju, nisu mogli da ga vide. Sada je mislio samo na to da li će moći da dohvati topovska usta, koja su bila visoko nad njegovom glavom. Srećom, strane rova nisu bile suviše strme, a sem toga nasip, skoro načinjen ili skoro poliven vodom, nije stigao da se smrzne, jer je od nekog vremena bila jugovina. Ocenivši sve to Kmićic poče tiho da kopa rupe u nagibu od šanca i da se penje lagano ka topu. Posle četvrt časa rada uspe da se uhvati rukom za usta od topa. Za časak osta viseći u vazduhu, ali mu njegova neobična snaga dopusti da ostane tako, dokle ne zavuče kesu u otvor od topa. — Evo ti, kučence, kobasice! — promrmlja. — Samo nemoj da se zadaviš! Pa se spusti dole i poče da traži fitilj, koji je visio nad rovom. Ubrzo ga napipa rukom. Ali je sad nastajala najveća teškoća, jer je trebalo ukresati vatru i zapaliti fitilj. Kmićic pričeka jedan časak, dok nastane malo jači žagor među vojnicima na šancu. Najzad stade da kreše ognjilom o kremen. Ali se odmah nad njegovom glavom ču pitanje na nemačkom jeziku: — A ko je tamo u rovu? — Ja sam, Hans! — odgovori bez ustezanja Kmićic. Šipku su mi đavoli oborili u rov, pa krešem vatru da je nađem. — Dobro, dobro — odgovori tobdžija. — Sreća te se ne puca, inače bi ti sam vazduh otkinuo glavu. „Aha!“ — pomisli Kmićic. — „Dakle top pored moga naboja ima i svoj. Tim bolje.“ U taj mah se namazani sumporom fitilj zapali i male iskrice počeše da se penju uvis po njegovoj suhoj površini. Trebalo je bežati, te Kmićic potrča duž rova što ga noge nose, ne gubeći ni časka i ne vodeći više računa o larmi koju je činio. Ali kad izmače jednu dvaestinu koraka, radoznalost savlada u njemu osećaj

strašne opasnosti. „A ako se fitilj ugasio, vlažno je, vlažno je!“ — pomisli. I zastade. Pogledavši iza sebe spazi opet varnicu, ali sad mnogo više no što ju je ostavio. „Oho, da nisam ja suviše blizu?“ — reče u sebi i obuze ga strah. Opet potrča što igda može, najednom nalete na kamen — pade. U taj mah gromovit tresak prolomi vazduh; zemlja se zaljulja, razbacani komadi drveta i gvožđa, kamenje, komadi leda, zemlja, zazviždaše mu oko ušiju, i tu se njegovi utisci završiše. Zatim grunuše redom novi pucnji. To su burad sa barutom u blizini topa eksplodirala od prvog potresa. Ali pan Kmićic to već nije čuo, jer je ležao kao mrtav u rovu. Tako isto nije čuo kako se, posle kratke tišine, razlegoše ljudski jauci, vika i pozivanje u pomoć; kako se na mesto nesreće skupi skoro pola švedske i savezničke vojske, kako potom dođe i sam Miler sa celim štabom. Buka i nered trajali su dugo, dokle švedski general iz zbrke izjava nije saznao istinu da je top neko hotimice razbio. Naredi da se odmah sve pretraži. I doista, pred svanuće vojnici nađoše u rovu pana Kmićica. Pokaza se da je bio samo onesvešćen i od potresa izgubio je u početku kontrolu nad rukama i nogama. Ta je nemoć trajala celog idućeg dana. Lečen je najbrižljivije. Uveče se skoro potpuno povrati. Miler naredi da ga odmah dovedu k njemu. On je seo u čelo stola, a do njega redom knez Heski, Vžeščovič, Sadovski, svi viši švedski oficiri, a od poljskih Zbrožek, Kaljinjski, Kukljinovski. Ovaj poslednji pozelene kad vide Kmićica, oči mu se zasijaše kao dva ugljena, a brkovi počeše da podrhtavaju. I ne čekajući da general pita, reče: — Ja poznajem ovu pticu... On je iz čenstohovske posade. Zove se Babinjič. Kmićic je ćutao. Bio je bled i umoran, ali mu je pogled bio smeo i lice mirno. — Ti si razbio top? — upita Miler. — Ja! — odgovori Kmićic. — Kako si to učinio? Kmićic ispriča ukratko, ništa ne prećuta. Oficiri se zgledaše u čudu. — Junak!... — šanu Sadovskom knez Heski. A Sadovski se naže Vžeščoviču. — Grofe Vejharde, — upita — šta velite? Hoćemo li osvojiti tvrđavu

sa ovakvim braniocima?... Šta mislite? Hoće li se predati? No Kmićic reče: — Ima nas u tvrđavi više spremnih za ovakva preduzeća. Ne znate dana ni časa. — I ja imam više od jednog konopca u logoru — odgovori Miler. — To i mi znamo. Ali Jasnu Goru nećete osvojiti dokle je tamo jedan čovek u životu! Nasta kratko ćutanje. Zatim Miler nastavi pitanja: — Zoveš se Babinjič? Pan Andžej pomisli da je, posle ovoga što je učinio, i pred bliskom smrću, došlo vreme kad više nema potrebe da krije svoje pravo ime. Neka, dakle, svet zaboravi o krivicama i prestupima vezanim za to ime, neka ga obasja slava i požrtvovanje. — Ja se ne zovem Babinjič, — odgovori s nekim ponosom — zovem se Andžej Kmićic, i bio sam pukovnik svog vlastitog stega u litvanskoj vojsci. Samo što to ču, Kukljinovski đipi kao oparen, istrešti oči, zinu, stade da se udara po slabinama, najzad uzviknu: — Generale, molim na jednu reč? Generale, molim na jednu reč! Bez odlaganja, bez odlaganja! U isti mah među poljskim oficirima nasta žagor, koji su Šveđani slušali začuđeno, jer za njih ništa nije značilo Kmićicovo ime. No odmah videše da to nije neki običan vojnik, kad Zbrožek ustade, pa priđe sužnju i reče: — Pane pukovniče, u ovoj vašoj nevolji ne mogu vam ništa pomoći, ali molim vas, dajte mi ruku! Ali Kmićic zabaci glavu i duhnu na nos. — Ne dajem ruke izdajnicima koji služe protiv otadžbine — reče. Zbrožeku udari krv u lice. Kaljinjski, koji je bio odmah iza njega, takođe se povuče; švedski ih oficiri odmah opkoliše pitajući ko je taj Kmićic čije je ime učinilo tako silan utisak. Međutim, u susednoj sobi Kukljinovski je odveo Milera prozoru i govorio: Pane generale, vama ništa ne kazuje to ime: Kmićic! A to je najbolji vojnik i najbolji pukovnik u svoj Poljskoj. Svi znaju za njega, svi to ime poznaju. Nekad je služio Rađivilu i Šveđanima, sad je, vidi se, prešao Janu Kazimiru. Nema mu ravna među vojnicima, osim mene. Jedini je on mogao da pođe sam i da razbije taj top. Po tome jedinome mogao bi ga čovek poznati. On je ono Hovanjskoga napadao tako da mu je glava

bila ucenjena. On je sa dvesta ili trista ljudi držao ceo rat na sebi posle šklovskoga poraza, dok se i ostali nisu pribrali i počeli da napadaju ne prijatelja. To je najopasniji čovek u celoj ovoj državi... — Što vi meni pevate njegove pohvale? — prekide Miler. — Da je opasan, uverio sam se sam na svoju neocenjivu štetu. — Šta vi nameravate da učinite s njim? — Naredio bih da ga obese; ali sam i ja vojnik, pa umem da cenim odvažnost i junaštvo... Sem toga, on je vlastelin visoka porekla... Narediću da ga streljaju još danas. — Pane generale... Nije moje da učim najčuvenijega vojnika i diplomatu našega vremena, ali se usuđujem napomenuti da je to čovek suviše čuven. Ako vi to učinite, stegovi Zbrožeka i Kaljinjskoga u najmanju ruku otići će još danas i preći Janu Kazimiru. — Ako je tako, narediću da ih pobiju pre odlaska! — podviknu Miler. — To bi bila strašna odgovornost, jer kad se to razglasi, a uništenje dveju stegova teško je sakriti, sva će poljska vojska napustiti Karola Gustava. Vama je poznato da se ona i bez toga koleba u vernost... I sami su hetmani nepouzdani. Pan Konjecpoljski je sa šest hiljada najbolje konjice sa našim kraljem... To nije šala... Bože sačuvaj da se i oni okrenu protiv nas, protiv samoga kralja... A sem toga, ova tvrđava se brani, sem toga iseći stegove Zbrožeka i Kaljinjskoga nije lako, jer je tu i Volf sa pešadijom. Mogli bi se sporazumeti sa posadom u tvrđavi... — Do sto rogatih đavola, — prekide Miler — šta hoćete vi, valjda da tome Kmićicu poklonim život? To ne može biti! — Ja hoću — odgovori Kukljinovski — da ga vi poklonite meni. — A vi, šta ćete s njim? — A ja... ja ću mu kožicu oderati... — Niste mu znali ni pravo ime, prema tome ga niste poznavali. Šta imate protiv njega? — Poznao sam ga tek u Čenstohovi, kad sam po drugi put bio vaš poslanik. — Imate li kakvih razloga za osvetu? — Hteo sam privatno da ga nagovorim da pređe k nama... A on, koristeći se time što sam se ja svoga poslanstva odrekao, uvredio me je, mene, Kukljinovskoga, tako, kako me niko u životu nije uvredio. — Šta vam je učinio? Kukljinovski stade da dršće i da škrguće zubima. — Bolje da o tome ne govorimo... Dajte mi ga, vaša milosti... On je inače osuđen na smrt, a ja bih želeo pre toga da se s njim poigram... Oh,

tim više što je to Kmićic, kojega sam pre obožavao, a koji mi se onako odužio... Dajte mi ga! Biće i za vas bolje, jer kad ga ja pogubim, Zbrožek i Kaljinjski, a s njima i svi poljski vitezovi, neće se dići na vas, nego samo na mene, a ja ću se već izvući... Neće biti ljutine, dusanja, buna... Biće moja privatna stvarčica zbog Kmićicove kožice, od koje ću načiniti bubanj... Miler se zamisli; najednom sumnja mu sinu na licu. — Kukljinovski, — reče — možda vi hoćete da ga spasete? Kukljinovski se nasmeja tiho, ali je to bio smeh tako strašan i iskren da Miler prestade da sumnja. — Možda imate i pravo! — reče. — Za sve svoje usluge molim jedino za ovu nagradu. — Onda ga uzmite! Zatim se obojica vratiše u sobu gde su bili ostali oficiri. Miler se okrete njima i reče: — Za zasluge pana Kukljinovskoga dajem mu sužnja na slobodno raspolaganje. Nasta kratko ćutanje. Potom se pan Zbrožek podboči i upita ga s izvesnim prezrenjem: — A šta pan Kukljinovski namerava da učini sa sužnjem? Kukljinovski, obično poguren, ispravi se naglo, usta mu se razvukoše zlobnim osmehom, a zenice počeše da trepere: — Kome se ne sviđa ono što ja nameravam sa sužnjem, — reče — taj zna gde me može naći. Pa tresnu tiho sabljom. — Časna reč, pane Kukljinovski! — reče Zbrožek. — Časna reč, časna reč! Pa onda priđe Kmićicu. — Hajde, crviću, sa mnom, hajde, preslavni vojničiću... Slab si malo, treba ti negice... Ja ću te ponegovati! — Huljo! — odgovori Kmićic. — Lepo, lepo, dušice... Samo hajde... Oficiri ostadoše u sobi, a Kukljinovski pojaha konja pred stanom. Imajući tri vojnika, naredi jednom da stavi Kmićicu omču na vrat, pa svi zajedno odoše Ljgoti, gde je boravio njegov puk. Kmićic se uz put žarko molio. Video je da mu predstoji smrt, pa se preporuči Bogu iz dna duše. Toliko se zaneo u molitvu i svoj udes da nije ni čuo šta mu je govorio Kukljinovski; nije znao ni koliko je put trajao. Najzad se zaustaviše u pustoj, polurazvaljenoj žitnici koja je bila

malo dalje od logora, na otvorenom polju. Pukovnik naredi da Kmićica uvedu u nju, a on se okrete jednome od vojnika. — Trkni u logor — reče — i donesi konopce i katranjaču s vrelim katranom. Vojnik odlete što konj može potrčati i posle četvrt časa vrati se istom brzinom, i s još jednim drugom. Doneše tražene stvari. — Svucite toga gizdavca sasvim, — reče Kukljinovski — vežite mu ostrag konopčićem ruke i noge, pa ga posle obesite o gredu. — Huljo! — ponovi Kmićic. — Lepo, lepo! Razgovaraćemo, imamo vremena... Za to vreme se jedan vojnik pope na gredu, a ostali su svlačili Kmićica. Kad to učiniše, položiše ga potrbuške na zemlju, vezaše mu ruke i noge dugačkim konopcem, a zatim ga još obaviše oko pasa i baciše njegov drugi kraj vojniku na gredi. — Sad ga podignite uvis, a onaj gore neka obavije konopac i veže! — reče Kukljinovski. Zapovest bi izvršena u času. — Pusti! — ču se pukovnikov glas. Konopac škripnu, pan Andžej je visio vodoravno nekoliko lakata iznad zemlje. Tada Kukljinovski umoči mazalicu u vreo katran, priđe mu i reče: — Šta sad velite, pane Kmićicu?... Govorio sam da ima samo dva pukovnika u Poljskoj, samo dva: ja i ti! A ti baš nisi hteo u društvo sa Kukljinovskim i udario si ga nogom?... Lepo, crviću, imao si pravo! Nije za tebe društvo Kukljinovskoga, jer je Kukljinovski bolji. Pogle samo, slavni pukovničić, pan Kmićic, a Kukljinovski ga ima u ruci i Kukljinovski će mu slabine pripeći... — Huljo! — reče i treći put Kmićic. — Evo ovako... slabinice pripeći! — dovrši Kukljinovski. Pa dodirnu vrelom mazalicom Kmićicovu slabinu, onda reče: — Nećemo mnogo odjedanput, polako, imamo vremena... Utom se pred vratima ču topot konja. — Koga to đavo nosi? — upita pukovnik. Vrata škripnuše i uće jedan vojnik. — Pane pukovniče, — reče — pan general Miler želi da vas odmah vidi! — Ti si to, stari! — odgovori Kukljinovski. — Šta hoće, koga đavola? — General moli da odmah odete k njemu. — Ko je dolazio od generala? — Dolazio švedski oficir i odmah se vratio. Umalo konja nije satro.

— Dobro! — reče Kukljinovski. Pa se obrte Kmićicu. — Bila ti je vrućina, rashladi se sad crviću, vratiću se odmah, porazgovaraćemo još! — A šta ćemo sa sužnjem? — upita jedan od vojnika. — Ostavite ga tako. Ja se odmah vraćam. Neka jedan pođe sa mnom! Pukovnik izađe sa vojnikom koji je pre toga bio na gredi. Ostaše samo trojica, ali odmah uđoše još trojica. — Možete ići da spavate, — reče onaj što je Kukljinovskom kazao za Milerov poziv — pukovnik je rekao da mi stražarimo. Kmićic zadrhta na zvuk toga glasa. Učinilo mu se da ga poznaje. — Više volim da ostanemo — odgovori jedan od tri vojnika — da gledamo čudo, jer ovakvoga... Najednom prekide. Neki strahovit, neljudski glas izlete mu iz grla, nalik na glas klanoga petla. Raširi ruke i pade, kao gromom udaren. U isti mah krik: „udri!“ razleže se po celoj žitnici i dva nova vojnika skočiše kao risovi na dva stara. Nasta boj, strašan, kratak, osvetljen sjajem od katranjače. Ubrzo dva tela padoše u slamu, jedan sekund se još ču krkljanje samrtnika, pa se opet ču onaj glas što se Kmićicu učini poznat: — Vaša milosti, ja sam, Kjemljič, i moji sinovi! Mi smo od jutros još čekali zgodnu priliku. Od jutros gledamo!... Pa se obrte sinovima: — Brže, lole! Odsecite pana pukovnika, živo, brže!... I pre no što Kmićic shvati šta se dešava, pored njega se nađoše dve razbarušene glave Kozme i Damjana, nalik na dva grdna povesma. Veze odmah biše presečene i Kmićic stade na noge. Isprva se povede. Stisnute mu usne jedva mogoše da progovore: — Vi ste to?... Hvala... — Mi smo! — odgovori strašni starac. — Majko božja! O!... Neka se vaša milost oblači. Živo, lole! Pa stade dodavati Kmićicu odelo. — Konji su pred vratima — govorio je. — Odavde je put slobodan. Ima straža: možda ne bi nikoga pustile unutra, ali će napolje pustiti. Znamo lozinku. Kako vam je? — Slabinu mi je izgoreo, ali samo malo. Noge su mi slabe... — Napijte se rakije, Kmićic uze žudno čuturicu koju mu stari pruži, pa ispivši je do

polovine, reče: — Ozebao sam. Sad mi je bolje... — Na sedlu ćete se zagrejati. Konji čekaju. — Sad mi je bolje — ponovi Kmićic. — Slabina me malo peče... Ne mari!... Sasvim mi je dobro! Pa sede na ivicu od preseka. Ubrzo mu se zaista povrati snaga i on je sasvim prisebno gledao tri zlokobna lica obasjana žućkastim plamičcima od zapaljenog katrana. Starac stade pred njega. — Vaša milosti, treba hitati! Konji čekaju! No se u panu Andžeju već sasvim probudio stari Kmićic. — O, ne može biti! — uzviknu iznenada. — Sad ću ja toga izdajnika da pričekam! Kjemljiči se zgledaše u čudu, ali niko i ne pisnu, toliko su odavno već navikli da slepo slušaju ovoga vođu. A njemu iskočile žile na čelu, a oči su mu se u mraku blistale kao dve zvezde, toliko je u njima bilo mržnje i želje za osvetom. Ovo, što je sad činio, bila je ludost koju može životom da plati. Ali je njegov život baš i bio niz ovakvih ludosti. Slabina ga je bolela strašno, tako da se svaki čas mašao za nju rukom, a mislio je o Kukljinovskom i bio gotov da ga čeka ako treba i do sutra. — Slušajte! — reče. — Je li njega Miler odista zvao? — Nije — odgovori stari. — To sam ja izmislio da bi lakše sa ovima izišao na kraj. Sa petoricom bi bilo teško nama trojici, jer bi ma ko od njih digao larmu. — Dobro. On će se ovde vratiti sam ili u društvu. Ako bude s njim nekoliko ljudi, onda ćemo odmah udariti... Njega ostavite meni. Potom na konje!... Ima li koji pištolje! — Ja imam — odgovori Kozma. — Daj! Pun je? Potprašen? — Da. — Dobro. Ako se vrati sam, onda, čim uće, skočiti na njega i zapušiti mu usta. Možete mu njegovu kapu metnuti u usta. — Po zapovesti! — reče stari. — Dopustite sad da ove pretresemo? Mi smo siromasi... Pa pokaza leševe na slami. — Ne! Budite u pripravnosti. Što nađete kod Kukljinovskog, to će biti vaše! — Ako se sam vrati — reče stari — onda se ničega ne plašim. Staću pred vrata, pa ako neko i naiđe iz logora, reći ću da je pukovnik

zabranio da se pušta. — Dobro. Pazi!... Ču se konjski topot. Kmićic skoči i stade u senku kraj zida. Kozma i Damjan zauzeše mesta odmah pored ulaska, kao dve mačke koje vrebaju miša. — Sam je! — reče stari, tarući ruke. — Sam! — ponoviše Kozma i Damjan. Topot se približi i najednom prestade, a iza vrata se ču glas: — Neka izađe neko da prihvati konja! Starac skoči živo. Nastupi trenutak ćutanja, a onda do onih koji su vrebali u žitnici dopre sledeći razgovor: — Ti si, Kjemljiču? Sto mu gromova, ili si pobesneo ili oglupeo!... Noć je, Miler spava! Straža neće da pusti, vele da nijedan oficir nije izlazio! Šta to znači?! — Oficir čeka ovde u žitnici. Došao je čim ste vi otišli... i veli da se s vama razmimoišao, te čeka. — Šta to sve znači?... A sužanj? — Visi... Vrata škripnuše i Kukljinovski uće u žitnicu, ali pre no što i koraknu, dve gvozdene ruke ščepaše ga za grlo i sprečiše da krikne. Kozma i Damjan, sa veštinom pravih razbojnika, oboriše ga na zemlju, klekoše mu na grudi, gnječeći ih tako silno da mu rebra stadoše pucati, i u času mu zapušiše usta. Tada Kmićic izađe napred i, posvetlivši mu mazalicom u oči, reče: — A, to je pan Kukljinovski!... Sad ja imam sa vama da razgovaram! Lice Kukljinovskog je bilo modro, žile toliko nabrekle da se činilo: sad će poprskati, ali mu je u izbuljenim i zakrvavljenim očima bilo bar onoliko isto čuđenja koliko i straha. — Svucite ga, pa o gredu! — naredi Kmićic. Kozma i Damjan stadoše da ga svlače tako revnosno, kao da su hteli da mu i kožu svuku sa odelom... Posle četvrt časa Kukljinovski je već visio, vezan za ruke i za noge, nalik na suvu gusku, o gredi. Onda se Kmićic podboči i poče strašno da se ruga. — Šta veliš, pane Kukljinovski, — reče — ko je bolji, Kmićic ili Kukljinovski?... Pa dohvati zapaljenu mazalicu i priđe mu korak bliže. — Ta tvoj je logor na jedan strelomet, tvoja hiljada razbojnika na domaku glasa... Ta tvoj je švedski general blizu, a ti visiš o ovoj istoj

gredi o kojoj si mislio mene da pečeš... Poznaj sad Kmićica. Ti si hteo s njim da se ravnaš, da se s njim takmičiš?... Ti secikeso! Ti, podlače... ti, pržibabo... ti, izrode ljudski!... ti, pane Nikogoviću iz Nikogovića! Ti, hvalisavče! Ti, prostačino! Ti, robe!... Mogao bih te zaklati kao petlića, ali više volim da te živa pečem, kao što si ti mene hteo... Pa diže mazalicu i prinese je slabini nesrećnikovoj, ali je pridrža duže, dokle se smrad izgorela mesa ne oseti u žitnici. Kukljinovski se tako zgrči da konopac sa njim poče da se ljulja. Oči, uprte u Kmićica, izražavale su strahovit bol i nemo preklinjanje za milost; iz zapušenih usta izlazilo je žalosno ječanje, ali su ratovi otvrdli srce pana Andžeja i u njemu nije bilo milosti, naročito prema izdajnicima. Stoga, kad mu najzad odvoji mazalicu od slabine, pričvrlji mu je časak pod nos; osmudi mu brkove, trepavice i obrve, pa onda reče: — Poklanjam ti život da bi mogao još da razmišljaš o Kmićicu. Visićeš tu do svanuća, a sada moli Boga da te ljudi nađu dok se nisi smrzao. I okrete se Kozmi i Damjanu: — Na konje! — podviknu. Pa izađe iz žitnice. Posle pola časa oko četiri konjanika bili su tihi, nemi brežuljci i pusta polja. Disali su svež vazduh, nepresićen barutnim dimom. Kmićic je jezdio na čelu, Kjemljiči za njim. Oni su tiho razgovarali, a on je ćutao, ili bolje, čitao jutarnje molitve, jer do svanuća nije bilo daleko. S vremena na vreme srkanje, pa čak i tih jek otimali su mu se iz usta, jer ga je izgorela slabina veoma bolela. Ali se u isti mah osećao na konju i slobodan, a misao da je razbio najveći top, pa se još oteo iz ruku pana Kukljinovskog i osvetio mu se, toliko ga je radovala da bol nije bio ništa prema toj radosti. Međutim se tih razgovora između oca i sinova pretvorio u glasnu svađu. — To je kesa, dobro! — govorio je džandrljivo stari. — A gde je prstenje? On je na prstima imao prstenje, u jednom je bio kamen koji je vredeo oko dvadeset dukata. — Zaboravili smo da skinemo! — reče Kozma. — Poginuli dabogda! — Ti, stari, o svemu misli, a ovi lupeži nemaju ni gram mozga! Zaboravili ste, zlikovci, da skinete prstenje?... Lažete kao psi! — Pa vratite se, oče, i vidite! — progunđa Damjan. — Lažete, lupeži, izmišljate! Hoćete staroga oca da štetite!

Vucibatine! Bolje da vas nisam ni rodio! Bez blagoslova ćete pomreti!... Kmićic uspori malo konja. — Hodite ovamo! — reče. — Svađa prestade, Kjemljiči živo priđoše, pa su dalje jezdili učetvoro. — A znate li put do šleske granice? — upita pan Andžej. — O, Majko božja! Znamo, znamo! — reče stari. — Švedskih odreda nema na putu! — Nema, svi su u Čenstohovi... Sem da naiđemo na pojedince, ali to daj Bože! Nasta kratko ćutanje. — Dakle, vi ste kod Kukljinovskoga služili? — upita opet Kmićic. — Da, jer smo mislili da ćemo ako budemo u blizini moći svetim kaluđerima i vašoj milosti učiniti kakvu uslugu. Tako se i desilo... Mi protiv tvrđave nismo služili, da ne da Bog! Platu nismo dobijali, sem što se našlo kod Šveđana. — Kako kod Šveđana? — Jer smo mi hteli i van zidova da služimo presvetoj Devi... pa smo noću išli oko logora, ili i danju, kad je Bog dao i kad nam je koji Šveđanin pojedince pao šaka, mi smo ga... ovaj... Utočište grešnih!... mi smo ga... — Tukli — dovršiše Kozma i Damjan. Kmićic se osmehnu. — Krasne je sluge u vama imao Kukljinovski! — reče. — A je li on znao za to? — Bile su komisije, tragali su... On je znao i, zlikovac, uzimao nam je talir od glave... Inače je pretio da će nas izdati... Razbojnik, da šteti uboge ljude!... I mi smo održali reč vašoj milosti, jer kod vas nije takva služba... Vaša milost i svojega još doda, a on po talir od glave, za naš trud... Dabogda ga!... — Bogato ću vas nagraditi za ovo što ste učinili! — odgovori Kmićic. — Nisam se nadao tome od vas... Uto mu daleka grmljavina topova prekide govor. To su Šveđani počeli bombardovanje u samo svanuće. Ubrzo se grmljavina pojača. Kmićic zadrža konja; činilo mu se da razlikuje glasove tvrđavskih topova od švedskih, te stište pesnicu i, preteći njome neprijateljskom logoru, reče: — Pucajte, pucajte! Gde vam je najveći top?!...

XIX

Razbijanje ogromnoga topa učinilo je odista vrlo mučan utisak na Milera, jer su se sve njegove nade dotle oslanjale na taj top. Već je i pešadija bila spremna za juriš, već su spremljene lestve i gomile fašina, a sad je trebalo napustiti svaku pomisao ia juriš. Namera da se manastir digne u vazduh potkopima tako isto propade. Dovedeni mineri iz Oljkuša bušili su, doduše, stenu, primičući se koso manastiru, ali je posao napredovao sporo. Radnici su i pored svih mera ginuli mnogo od manastirske vatre, a radili su nerado. Mnogi su više voleli da ginu, no da rade na propasti svetoga mesta. Miler je osećao svaki dan sve jači otpor; mrazevi su oduzimali i ostatak hrabrosti klonuloj duhom vojsci, po kojoj se iz dana u dan širio strah i vera da zauzeće ovoga manastira ne leži u ljudskoj moći. Najzad, i sam je Miler počeo da gubi nadu, a posle razbijanja najvećega topa prosto je pao u očajanje. Obuze ga osećanje savršene nemoći. Sutradan, čim svanu, sazva savet, ali samo da od oficira čuje podstrek: da se tvrđava napusti. Počeše se iskupljati, svi umorni i sumorni. Ni u čijim očima nije više bilo nade ni vojničke smelosti. Kutke zasedoše oko stola u prostranoj i hladnoj odaji, gde im je para iz usta zaklanjala lica, te su gledali iza nje kao iza oblaka. Svaki je u duši osećao iznurenost i umor, svaki je mislio da nema nikakva saveta za davanje, sem takav da je bolje ne davati ga prvi. Svi su čekali šta će reći Miler, a on naredi da se prvo donese dosta vruća vina, verujući da će pod uticajem vrelog pića izvući iskreno mišljenje ovih sumornih ljudi i podstrek za odstupanje od tvrđave. Naposletku, kad je pomislio da je vino već učinilo svoje, reče: — Je li vam palo u oči da nijedan poljski pukovnik nije došao u savet, mada sam ja svima poslao poziv? — Vama je, bez sumnje, poznato da su momci iz poljskih stegova našli pri lovljenju ribe manastirsko srebro i da su se oko njega potukli s

našim vojnicima. Dvaestinu ljudi su nam namrtvo isekli. — Znam. Jedan deo toga srebra uspeo sam da im otmem, čak veći deo. Sad je to srebro ovde, i mislim šta da uradim sa njim. — Zato se sigurno panovi pukovnici i ljute. Vele da to srebro i pripada Poljacima, kad su ga oni našli. — Ala je razlog! — reče Vžeščovič. — Po mome mišljenju imaju donekle pravo, — odgovori Sadovski — i držim, kad biste ga vi, grofe, našli da ne biste smatrali da treba da ga delite ne samo sa Poljacima, nego čak ni sa mnom, koji sam Čeh. — Pre svega, pane, ne delim vašu naklonost prema neprijateljima našega kralja — odgovori natmureno Vžeščovič. — Ali mi, pane, blagodareći vama, moramo da podelimo s vama stid i sramotu, ne mogući ništa da učinimo tvrđavi, pod koju ste nas doveli. — Zar ste toliko izgubili svaku nadu? — A vi, imate li je još toliko da je možete deliti? — Kao da znate, i držim da će panovi radije podeliti sa mnom moju nadu, no sa vama vašu bojazan. — Hoćete li da kažete da sam kukavica, pane Vžeščoviču? — Ne pripisujem vam više hrabrosti no što pokazujete! — A ja vama pripisujem još manje! — A ja, — reče Miler, koji je od nekog vremena nerado gledao Vžeščoviča, kao na pokretača nesrećne opsade — odlučujem da srebro pošaljem manastiru. Možda će dobrota i milost više uspeti kod tih prostih monaha, nego zrna i topovi. Neka uvide da mi hoćemo tvrđavu, ne njihovo blago. Oficiri pogledaše u čudu Milera, toliko su malo navikli kod njega na darežljivost. Naposletku Sadovski reče: — Ništa se bolje ne može učiniti, jer će se u isto vreme zatvoriti usta poljskim pukovnicima, koji polažu pravo na srebro. A i u tvrđavi to će bez sumnje učiniti dobar utisak. — Najbolji će utisak učiniti smrt ovoga Kmićica — odgovori Vžeščovič. — Nadam se da mu je Kukljinovski već odrao kožu. — I ja držim da je već mrtav — odgovori Miler. — Nego me to ime podseća na naš nenaknadivi gubitak. To je bio najveći top u svoj kraljevoj artiljeriji. Ne krijem vam da sam sve svoje nade polagao u njega. Prolom je već bio napravljen, strah u tvrđavi širio se. Još dva-tri dana, pa bismo pošli na juriš. Sad je propao sav rad, propali svi napori. Zid će za jedan dan opraviti. A ovi topovi koje imamo nisu bolji od

tvrđavskih i lako mogu biti razbijeni. Veći se nemaju otkud uzeti, jer ih ni pan Vitemberg nema. Panovi, što duže razmišljam, nesreća mi izgleda sve strašnija!... I kad se pomisli da je to učinio jedan čovek... Jedan pas! Jedan đavo!... Da čovek poludi! Do sto rogatih đavola!... Ovde Miler tresnu pesnicom o sto, jer ga obuze neodoljiv gnev, utoliko strašniji što je bio nemoćan... Malo posle uzviknu: — A šta li će tek njegovo veličanstvo reći kad čuje za ovaj gubitak!... Pa malo docnije opet: — A šta ćemo mi... Zubima ovu stenu ne polomismo! Dabogda zaraza pomorila one koji su me nagovorili da dođem pod ovu tvrđavu!... Pa ščepa kristalnu čašu i tresnu je o pod da se kristal razbi u paramparčad. Oficiri su ćutali. Nepristojna generalova naprasitost, priličnija prostaku nego ovako visokom zapovedniku, uvredila je sve i sasvim pokvarila dobro raspoloženje. — Savetujte, panovi — uzviknu Miler. — Savetovati se može samo hladno — odgovori knez Heski. Miler poče da hriplje i da izduvava ljutinu na nos. Posle nekog vremena umiri se, i vodeći očima po prisutnima, kao da ih bodri pogledom, reče: — Molim za oproštaj, ali nije čudo što se ljutim. Neću pominjati one gradove koje sam osvojio po prijemu komande od Torstensona, jer neću, u današnjoj nesreći, da se hvalim pređašnjom srećom. Sve ovo što se dešava pod ovom tvrđavom, prelazi ljudski razum. Ali ipak, treba se savetovati... Zato sam vas pozvao. Savetujte, dakle... I što većinom glasova budemo odlučili, ja ću izvršiti. — Dajte nam predmet za savetovanje — reče knez Heski. — Imamo li da govorimo jedino o osvajanju tvrđave ili o tome da je bolje odstupiti? Miler nije hteo da postavi pitanje tako jasno, ili nije hteo da ovo ili — ili izađe najpre iz njegovih usta, te reče: — Neka svaki kaže iskreno šta misli. Svima nama treba da je stalo do dobra i slave njegovog veličanstva. Ali ni od oficira niko nije hteo prvi da izlazi s predlogom o odstupanju, te opet nasta ćutanje. — Pane Sadovski, — reče malo posle Miler, glasom koji se trudio da bude prijateljski i ljubazan — vi govorite iskrenije od drugih šta mislite, jer vas vaš stečeni glas čuva od svakog podozrenja... — Mislim, generale — odgovori pukovnik — da je ovaj Kmićic bio jedan od najvećih savremenih vojnika i da je naš položaj očajan...

— Pa vi ste bili za odstupanje od tvrđave?... — Dopustite, ja sam bio samo za to da ne počinjemo opsadu... To je sasvim druga stvar. — Pa šta sada savetujete? — Sada ustupam reč panu Vžeščoviču... Miler poče da psuje kao bezbožnik. — Pan Vejhard će odgovarati za sav ovaj nesrećni pohod! — reče. — Nisu svi moji predlozi izvršeni, — odgovori drsko Vžeščovič — te bih smelo mogao da skinem odgovornost sa sebe. Bilo ih je koji su im smetali, bilo ih je koji su vas, imajući čudnu i neobjašnjivu naklonost prema kaluđerima, odgovorili od svakoga strožijega postupka. Ja sam predlagao da se oni monasi poslanici obese, i uveren sam, da se to učinilo da bi nam strah već otvorio vrata toga kokošarnika. Ovde Vžeščovič poče da gleda u Sadovskog, ali, pre no što ovaj stiže da odgovori, umeša se knez Heski: — Nemojte, grofe, nazivati ovu tvrđavu kokošarnikom, — reče — jer što joj više smanjujete vrednost, sve više povećavate našu sramotu. — Ipak, savetovao sam da se kaluđeri obese. Strah, i samo strah, eto to sam ja ponavljao od jutra do večeri; ali je pan Sadovski pripretio ostavkom, i kaluđeri su otišli slobodni. — Idite, grofe, danas u tvrđavu, — odgovori Sadovski — razbijte barutom njihov najveći top, kao što je s našim učinio ovaj Kmićic, i ja vam jamčim da će to izazvati veći strah, nego razbojničko ubijanje poslanika. Vžeščovič se obrte Mileru: — Pane generale, ja držim da smo se ovde skupili na savetovanje, a ne da se zabavljamo. — Imate li vi da kažete još štogod, sem prebacivanja? — zapita Miler. — Imam, i pored veselosti ovih panova, koji bi svoje lepo raspoloženje mogli da ostave za bolja vremena. — O, Laertide, slavni svojom dosetljivošću! — uzviknu knez Heski. — Panovi, — odgovori Vžeščovič — poznato je da vam Minerva nije zaštitničko božanstvo, a kako vas je Mars izneverio i kako ste se odrekli svojih glasova, dopustite da ja govorim. — Gora počinje da se trese, odmah ćemo videti mišji rep! — dobaci Sadovski. — Molim za tišinu! — reče strogo Miler. Govorite, grofe, samo imajte na umu da su dosadašnji vaši saveti dali gorke plodove.

— Koje i pored zime moramo da jedemo, kao ubuđale peksimite! — upade knez Heski. — Time se objašnjava to što pijete toliko vina, — odgovori Vžeščovič — pa ako vino i ne može da zameni urođenu duhovitost, pomaže vam da veselo svarujete čak i sramotu. Nego da ostavimo to! Znam dobro da u tvrđavi postoji stranka koja odavno želi da se preda, i samo naša nemoć s jedne, i natčovečanska priorova upornost s druge strane, drže je u stezi. Nov strah daće joj nove snage, stoga valja pokazati da ne marimo što smo izgubili top, i da bombardujemo još upornije. — Je li to sve? — I kad bi bilo sve, držim da ovakav savet više dolikuje časti švedskoga vojnika, nego jalovo ruganje pri čaši i spavanje posle pijanke. Ali ovo nije sve. Treba pustiti među vojnike, a osobito poljske, vest da su mineri, koji sad grade potkope, otkrili stari podzemni hodnik, koji vodi pod sam manastir i crkvu... — Imate pravo, to je dobar savet! — reče Miler. — Kad se vest pronese među našim i poljskim vojnicima, sami će Poljaci nagovarati monahe da se predadu, jer je i njima, kao i monasima, stalo do toga da se ono gnezdo sujeverja sačuva. — Ako je od katolika, nije rđavo! — progunđa Sadovski. — Da služi Turke, nazivao bi Rim gnezdom sujeverja! — odgovori knez Heski. — Onda će Poljaci nesumnjivo poslati poslanike od svoje strane, — nastavio je Vejhard — ona stranka u manastiru koja odavno hoće da se preda, pod uticajem straha, ponoviće svoje napore, i ko zna neće li nagnati priora i one uporne da otvore kapije. — „Propašće Prijamov grad lukavstvom božanskoga Laertida!“ — poče da deklamuje knez Heski. — Boga mi, čista istorija trojanska, a njemu se čini da je izmislio nešto novo! — odgovori Sadovski. Ali se Mileru dopao savet, jer u stvari nije ni bio rđav. Stranka koju je Vžeščovič pomenuo, postojala je u manastiru. Čak su u njoj bili i neki kaluđeri slabijega duha. Sem toga, strah se mogao raširiti i među posadom, obuzeti čak i one koji su dosad hteli da se brane do poslednje kapi krvi. — Da probamo, da probamo! — govorio je Miler, koji se, kao davljenik, hvatao za svaku slamku i lako prelazio iz očajanja u nadu. — Ali hoće li Kaljinski ili Zbrožek pristati opet da idu kao poslanici u manastir, hoće li poverovati u taj lagum i da li će izvestiti o tome kaluđere?

— U svakom slučaju Kukljinovski će pristati, — odgovori Vžeščovič — ali je bolje da i on veruje da lagum postoji. Utom se pred stanom razleže konjski topot. — Evo i pan Zbrožek je došao! — reče knez Heski pogledavši kroz prozor. Malo posle u predsoblju zazvečaše ostruge i Zbrožek uđe ili bolje upade u sobu. Lice mu je bilo bledo, uzbuđeno i, pre no što oficiri stigoše da ga zapitaju što je tako uzbuđen, pukovnik povika: — Kukljinovski je mrtav! — Kako? Šta govorite? Šta se desilo? — upita Miler. — Dopustite mi da odahnem, — reče Zbrožek — jer ono što sam video prelazi uobraženje. — Govorite brže, je li ubijen?... — povikaše svi. — Kmićic! — odgovori Zbrožek. Svi oficiri pođipaše sa svojih mesta i stadoše da gledaju u Zbrožeka kao u poludela čoveka; a on je, izbacujući iz nozdrva oblake pare, govorio: — Da nisam video svojim očima, ne bih verovao, jer ono prelazi ljudsku snagu. Kukljinovski mrtav, tri vojnika ubijena, a od Kmićica ni traga. Znao sam da je strašan čovek. Čuven je u celoj zemlji... Ali ipak, da se on, sužanj, vezan, ne samo otme, da pobije vojnike i Kukljinovskoga da umori mukama... to ne može da učini čovek, to može samo đavo! — Tako se što nikad nije dogodilo... To je nemogućno verovati! — šanu Sadovski. — Pokazao je taj Kmićic šta zna! — odgovori knez Heski. — A nismo verovali juče Poljacima kad su nam govorili kakva je to ptica; držali smo da preteruju kao što obično čine. — Da se poludi! — uzviknu Vžeščovič. Miler se držao rukama za glavu i nije govorio ništa. Kad najzad diže oči, u njima su se ukrštale munje gneva sa munjama sumnje. — Pane Zbrožek, —reče — da je to i satana, ne čovek, bez neke izdaje ne bi to mogao da učini. Kmićic je imao ovde svojih poštovalaca, a Kukljinovski svojih neprijatelja, i vi ste bili jedan od tih! Zbrožek je bio u punom značenju reči drzak vojnik, stoga, čuvši upućeno mu prebacivanje, poblede još jače, skoči s mesta, priđe Mileru i, preprečivši mu put, pogleda ga pravo u oči. — Da li vi sumnjate na mene?... — upita. Nasta vrlo mučan trenutak. Svi prisutni nisu ni najmanje sumnjali, ako Miler da potvrdan odgovor da će nesumnjivo nastati nešto strašno i

nečuveno u istoriji vojske. Svi se nasloniše na balčake od mačeva. Sadovski svoj čak i izvadi. No u taj mah oficiri videše kroz prozor da se dvorište napuni poljskim konjanicima. Verovatno su i oni došli s vestima o Kukljinovskom, ali bi, u slučaju kakvoga događaja, pouzdano stali na Zbrožekovu stranu. Video ih je i Miler, pa iako je pobledeo od besa, ipak se uzdrža i, praveći se da ne vidi ništa izazivačko u Zbrožekovom postupku, odgovori glasom za koji se trudio da bude običan. — Ispričajte nam potanko kako se to desilo. Zbrožek osta još neko vreme raširenih nozdrva; ali se i on trže, a uz to mu se misao okrete na drugu stranu, pošto u odaju uđoše novi oficiri. — Kukljinovski je ubijen! — ponavljali su jedan za drugim. — Kukljinovski je ubijen. — Njegov se puk rastura! Vojnici mu besne! — Dopustite, panovi, da pan Zbrožek dođe do reči, jer je on prvi doneo glas! — povika Miler. Ubrzo se sve utiša i Zbrožek stade da govori: — Poznato vam je da sam na poslednjem savetovanju pozvao Kukljinovskog na megdan. Bio sam Kmićicov poštovalac, to je istina, jer i vi, iako njegovi neprijatelji, morate priznati da nije ma ko mogao izvršiti jedno delo kao što je razbijanje onoga topa. Junaštvo i kod neprijatelja treba ceniti, stoga sam mu pružio ruku; ali mi on svoje nije hteo dati i nazvao me je izdajnikom. Stoga sam pomislio: neka Kukljinovski radi s njim što hoće... Bilo mi je jedino stalo, ako Kukljinovski postupi sa njim protivno viteškoj časti, da sramota takvoga postupka ne padne na sve Poljake, pa među njima i na mene. Zbog toga sam hteo da se tučem s Kukljinovskim, i jutros rano, uzevši dva druga, odem u njegov logor. Dolazimo do stana... Vele: „Nije ovde!“ Šaljem ovamo, nema ga!... U stanu kažu da se nije ni vraćao te noći; ali nisu bili uznemireni, jer su mislili da je ostao kod vas. Najposle jedan vojnik reče da je te noći otišao sa Kmićicem u žitnicu, u kojoj je hteo da ga peče. Odem do žitnice, vrata otvorena. Ulazim, vidim: visi nago telo o gredi... Pomislim da !e Kmićic, ali kad mi oči svikoše na pomrčinu ugledao sam neki mršav i koščat leš, a onaj je izgledao kao Herkul... Čudno mi beše kako je mogao toliko da se zgrči za jednu noć... Prilazim sasvim blizu — Kukljinovski! — O gredi? — upita Miler. — Da! Prekrstih se... Mislim: čarolije, čini, šta li... Tek kad sam video leševe ona tri vojnika, bi mi jasna cela istina. Onaj strašni čovek pobio je vojnike, ovoga obesio i ispekao dželatski, a on pobegao!

Nasta kratko ćutanje. Svako podozrenje o Zbrožekovom saučešću ugasi se u Milerovoj duši. Ali ga sam događaj zbuni, prenerazi i ispuni nekim nejasnim nemirom. Video je kako opasnosti rastu, ili bolje, video je njihove senke, a ni pojma nije imao kako da se bori protiv njih; oseti da ga je obavio nekakav lanac neuspeha. Prvi su beočuzi bili pred njegovim očima, ali je ostale još obavijala tama budućnosti. Obuze ga osećanje kao da stanuje u ispucaloj kući, koja mu se svaki čas mogla srušiti na glavu. Neizvesnost ga pritište nesnosnom težinom, pa se pitao šta prvo da počne. Utom se Vžeščovič lupnu po čelu. — Zaboga! — reče. — Od juče, čim sam toga Kmićica video, činilo mi se da sam ga nekad poznavao. Sad opet vidim pred sobom to lice, sećam se njegova glasa. Morao sam ga sresti za kratko i u mraku, uveče, ali mi kroz glavu prolazi... prolazi... Pa poče da tare čelo. — Šta nas se to tiče? — reče Miler. — Nećete sastaviti grofe top, ma se i setili; nećete vaskrsnuti Kukljinovskoga. Pa se obrte oficirima. — Ko ima volje panovi, sa mnom na mesto događaja! Svi su hteli da idu, jer je sve vukla radoznalost. Privedoše im konje, pa kretoše kasom, a general na čelu. Kad se primakoše žitnici, videše nekoliko desetina poljskih konjanika, rasturenih oko te zgrade, na putu i po polju. — Kakvi su to ljudi? — upita Miler Zbrožeka. — Mora biti da su to vojnici Kukljinovskoga. Kažem vam da je taj ološ prosto pomahnitao. I onda poče da maše jednome od konjanika: — Ovamo, ovamo! Živo! Vojnik dođe. — Vi ste iz puka Kukljinovskoga? — Da. — A gde je ostatak puka? — Razbegao se. Vele da neće više da služe protiv Jasne Gore. — Šta je rekao? — zapita Miler. Zbrožek prevede. — Pitajte ga, kuda su otišli — reče general. Zbrožek ponovi pitanje. — Ne zna se — odgovori vojnik. — Neki su otišli u Šlesku. Jedni su govorili da će ići Kmićicu u službu, jer onakvoga pukovnika nema ni kod Poljaka ni kod Šveđana.

Miler se, kad mu Zbrožek opet prevede vojnikove reči, zamisli. Zaista, ljudi kakve je imao Kukljinovski bili su gotovi da bez kolebanja preću pod komandu Kmićicu. Ali su onda mogli postati strašni, ako ne za Milerovu vojsku, a ono za komoru i puteve. Talas opasnosti peo se sve više oko proklete tvrđave. I Zbrožeku je to moralo pasti na pamet; jer, kao da je odgovarao na te Milerove misli, reče: — Zacelo se sve buni u celoj Poljskoj. Neka samo čovek kao što je Kmićic klikne, pa će se oko njega skupiti stotine i hiljade, osobito posle ovoga što je učinio. — Pa šta će postići? — upita Miler. — Setite se samo da je taj čovek doveo do očajanja Hovanjskoga, a on je imao, računajući i kozake, šest puta više ljudi no mi... Ni jedan nam transport neće doći bez njegovog dopuštenja, a majuri su uništeni i počinjemo da trpimo glad. Sem toga, Kmićic se može udružiti sa Žegockim i Kulješom, a onda će imati nekoliko hiljada sabalja na raspolaganju. To je težak čovek i može postati molesstisimus1 — A jeste li vi sigurni u svoje vojnike? — Više no u sebe! — odgovori sa osornom otvorenošću Zbrožek. — Kako to: više? — Jer, istinu govoreći, dosadila nam je svima ova opsada. — Nadam se da će se ona brzo svršiti. — Samo je pitanje: kako? Uostalom, sad je osvajanje ove tvrđave isto tako porazno, kao i odstupanje od nje. Za to vreme stigoše do žitnice. Miler sjaha, za njim i ostali oficiri, pa uđoše unutra. Kukljinovskog su vojnici već skinuli sa grede i, pokrivši ga jednim ćilimčetom, položili na ostatku slame. Tri vojnička leša bila su pored njega. — Ovi su pobijeni noževima — šanu Zbrožek. — A Kukljinovski? — Na Kukljinovskom nema rana, samo mu je slabina ispečena i brkovi osmuđeni. Mora da se smrzao ili zadavio, jer mu je njegova vlastita kapa još u ustima. — Otkrijte ga! Vojnik podiže kraj od ćilimčeta; pojavi se lice, strašno, naduveno i izbuljenih očiju. Na ostacima osmuđenih brkova kapljice od sleđene pare pomešale se sa garom i načinile kao zube koji su virili iz usta. Lice 1

Veoma opasan.

je bilo tako ružno da se Miler, iako je navikao na sve užase, strese i reče: — Pokrijte ga odmah! Strašno! Strašno! U žitnici nasta sumorno ćutanje. — Zašto smo došli ovamo? — upita, pljujući, knez Heski. — Celoga dana neću ništa okusiti. Najednom Milera obuze neko neobično razdraženje koje se graničilo sa ludilom. Lice mu pomodre, oči se raširiše, zubi počeše da škrguću. Obuze ga divlja žudnja za krvlju, za osvetom nad nekim, te se obrte Zbrožeku i podviknu: — Gde je taj vojnik što je video da je Kukljinovski bio u žitnici? Dajte ga ovamo! To mora biti saučesnik! — Ne znam da li je taj vojnik još ovde — odgovori Zbrožek. — Svi su se ljudi Kukljinovskoga razbegli, kao iskoškani volovi. — Onda ga hvatajte! — dreknu besno Miler. — Hvatajte ga sami! — podviknu tako isto besno Zbrožek. I opet zapreti strahovit sukob, kao da visi na paučini, između Šveđana i Poljaka. Ovi poslednji počeše da se tiskaju oko Zbrožeka, da suču preteći brkove, da treskaju sabljama. Utom se žagor, pucnjava i topot nekoliko konja razlegoše napolju i u žitnicu upade oficir švedske rajtarije. — Generale, — uzviknu — ispad iz manastira! Mineri su pobijeni svi do jednoga! Odred pešadije rasteran. — Poludeću! — dreknu Miler, hvatajući se za vlasulju. — Jaši! Pa poleteše kao vihor manastiru da su grude snega izletale kao grad ispod konjskih kopita. Sto konjanika Sadovskoga, pod komandom njegovoga brata, pridruži se Mileru i poteče u pomoć. Uz put videše odrede, pešadije, preneražene, kako u neredu beže, toliko je bio opao moral kod nekad nesravnjivih švedskih vojnika. Napuštani su čak i šančevi kojima nije pretila nikakva opasnost. Njih petnaestak pogaziše u trku oficiri i rajtari. Najzad dopadoše na dvesta metara od tvrđave, ali samo da spaze na brdu, koje se videlo kao na dlanu, kako se napadači vraćaju srećno u manastir. Pevanje, radosni klici i smeh dolazili su od njih do Milerovih ušiju. Pojedinci su zastajali i pretili štabu krvavim sabljama. Poljaci oko švedskoga generala poznadoše samoga Zamojskoga, koji je lično komandovao ovim is padom, a koji sad, ugledavši štab, zastade i pozdravi ga dostojanstveno kapom. Nije čudo! Osećao se bezbedan pod zaštitom tvrđavskih topova. I doista se na bedemima zadimi i gvozdeno jato zrna prolete sa strašnim fijukom između oficira. Nekoliko se rajtara zaljulja u sedlima i

fijuku odgovoriše jauci. — Na dometu smo, nazad! — komandova Sadovski. Zbrožek uhvati Milerova konja za uzdu. — Generale, povlačimo se! Ovde je smrt!! Miler je bio kao ukočen, ne odgovori ni reči i dopusti da ga izvedu izvan topovskoga dometa. Kad se vratio u svoj stan, zatvori se i celoga dana ne hte nikoga da vidi. Sigurno je razmišljao o svojoj slavi Poliocertesa. Međutim je Vžeščovič uzeo u ruke svu vlast i sa silnom energijom počeo da priprema juriš. Građeni su novi šančevi, vojnici su nastavili posle minera da buše stenu za minu. Nastao je grozničav rad u celom švedskom logoru; činilo se da je nov duh ušao u opsađivače, ili da im je stigla sveža pomoć. Posle nekoliko dana puče glas po švedskom i poljskom logoru da su kopači naišli na podzemni lagum koji je išao pod sam manastir i crkvu, i da samo od generalove dobre volje zavisi da li će dići tvrđavu u vazduh. Neizmerna radost obuze vojnike iznurene mrazevima, glađu i neplodnim radom. Uzvici: „Imamo Čenstohovu!... Dići ćemo u vazduh taj kokošarnik!“ — leteli su od usta do usta. Otpočeše gozbe i pijanke. Vžeščovič je bio svuda, sokolio vojnike, održavao u verovanju, potvrđivao sto puta dnevno vest o nailasku na lagum, podsticao na gozbe i pijanke. Odjeci ovoga veselja došli su najzad i do tvrđave. Glas o minama, već spremnim za paljenje, prolete kao munja s kraja na kraj bedema. I najhrabriji se uplašiše. Žene s plačem počeše da opsedaju priorov stan, pružajući mu decu kad se pojavljivao za časak, i da viču: — Ne gubi nevine!... Krv će njihova pasti na tebe!... Ukoliko je ko bio veća kukavica, utoliko je odvažnije sad navaljivao na oca Kordeckoga da ne izlaže propasti sveto mesto, stolicu presvete Bogorodice. Za ovoga heroja u mantiji nastadoše tako teški časovi i tako bolni trenuci, kao nikad dotle. Sreća je te su Šveđani prestali sa bombardovanjem da bi opsađenima očiglednije dokazali da im više nisu potrebni ni zrna ni topovi, da im je dovoljno da zapale jedan fitilj. Ali je baš stoga u manastiru rastao strah. U gluvo doba noći nekim najplašljivijim činilo se da već čuju pod zemljom neki žagor, neko kretanje, da su Šveđani već pod samim manastirom. Najzad i većina kaluđera izgubi prisustvo duha. Oni s ocem Stradomskim na čelu, odoše prioru sa zahtevom da odmah počne pregovore o predaji. Sa njima pođe

veći deo vojnika i nekoliko plemića. Tada otac Kordecki izađe u dvorište, a kad se gomila zbi oko njega, stade da govori: — Zar se nismo zakleli da ćemo do poslednje kapi krvi braniti sveto utočište? Zaista vam kažem, ako nas bace u vazduh, baciće samo naša grešna tela, samo će se naši zemni ostaci povratiti na zemlju, ali se duše neće vratiti... ... Nebo će se otvoriti nad njima i one će ući tamo u veselje, u sreću bezgraničnu kao more. Tamo će ih dočekati Isus Hristos i presveta Majka, i izići će im u susret, a one će kao zlatne pčele pasti na njen plašt i utonuće u svetlost, i gledaće u obličje božje... Ovde sjaj te svetlosti zasja na njegovom licu, nadahnute oči upre u nebo, pa nastavi dalje, sa vanzemaljskim dostojanstvom i mirnoćom: Gospode, koji vladaš svetovima, ti gledaš u srce moje i znaš da ne lažem ovaj narod kad kažem, kada bih žudeo samo za svojom srećom da bih onda samo pružio ruke tebi i vapio bih iz dubine duše: Gospode! Učini da taj barut odista postoji, da plane, jer je u takvoj smrti otkupljenje krivica i grehova, jer je večni otpočinak, a sluga je tvoj iznuren i umoran preko mere... I ko ne bi hteo takvu nagradu za smrt bez mučenja, kratku kao trenut oka, kao munja kad sine nebom, posle koje će doći nepromenljiva večnost, bezgranična sreća, radost bez kraja!... No ti si mi naredio da čuvam tvoje utočište, te mi nije dopušteno da odem; ti si me postavio na stražu, pa si mi ulio tvoju moć, i ja znam, Gospode, i vidim i osećam, kad bi neprijateljska mržnja baš i pod ovu crkvu dospela, kad bi sav barut i razornu šalitru pod nju podmetnuli, da bi im dovoljno bilo da ih prekrstim, pa da ne buknu... Pa se obrati skupu i nastavi: — Bog mi je dao tu moć, pa vi izbacite strah iz srdaca vaših! Duh moj probija zemlju i veli vam: lažu neprijatelji vaši. Nema baruta pod crkvom!... Vi, ljudi plašljivi, vi, kod kojih je strah nadvladao veru, niste zaslužili da još danas uđete u carstvo milosti i večnoga mira — stoga i nema baruta pod nogama vašim! Bog hoće da očuva ovo utočište da bi se kao Nojev kovčeg dizalo nad potopom poraza i nesreće, stoga vam ja i po treći put kažem: nema baruta pod crkvom! A kad ja govorim u njegovo ime, ko sme da poriče, ko se još usuđuje da sumnja... Pa umuče i gledaše u gomilu kaluđera, vlastele i vojnika. I toliko je bila nepoljuljana vera, pouzdanje i snaga u njegovom glasu, da su i oni ćutali i niko ne istupi. Naprotiv, hrabrost poče da se vraća u srca, dokle najzad jedan vojnik, prost seljak, ne reče:

— Neka je hvaljeno ime gospodnje!... Već tri dana pričaju kako mogu da dignu u vazduh tvrđavu, pa što ne dignu? — Hvala presvetoj Devici! Što ne dižu? — ponoviše nekoliko njih. Utom se desi čudna pojava. Najednom se oko njih ču šum krila i čitava jata zimskih ptica pojaviše se na tvrđavskom dvorištu, i sve ih je više doletalo sa okolnih opljačkanih majura; sive ševe, strnadice zlatnih grudi, jadni vrapci, zelene senice, zelenovke pokriše strehe, uglove, nastrešnice, crkvene simsove, peke su kružile kao raznobojni venac nad priorovom glavom, lepećući krilašcima, cvrkućući žalosno, kao da mole za milostinju, i ne plašeći se nimalo ljudi. Začudiše se tome prisutni, a otac Kordecki se pomoli malo, pa reče: — Evo šumske ptičice stavljaju se pod zaštitu Majke božje, a vi ste posumnjali u njenu moć. Hrabrost i nada vratile su se već u srca, kaluđeri, busajući se u prsa, odoše u crkvu, a vojnici na bedeme. Žene izađoše da prospu zrnevlje ptičicama, koje stadoše lakomo da ih zoblju. Svi su ovaj dolazak malih šumskih stanovnika tumačili kao svoju sreću a neprijateljevu nesreću. — Mora da su veliki snegovi, kad se ove ptičice ne boje ni puščane pucnjave, ni grmljavine topova, nego samo traže krov — govorili su vojnici. — A što li od Šveđana beže k nama? — Zato što svaka životinja ima toliko pameti da razlikuje neprijatelja od svojih. — To ne može biti, — odgovori drugi vojnik — i u švedskom logoru ima Poljaka; nego to znači da oni već trpe glad i da za konje nemaju hrane. — Znači to još više, — reče treći — jer se pokazuje da je laž ono što oni pričaju o barutu. — Po čemu to? — upitaše svi uglas. — Stari ljudi pričaju — odgovori vojnik — ako neka kuća ima da se sruši, odmah laste i vrapci koji imaju tu gnezda odlaze na dva i tri dana ranije; životinje imaju tu pamet da najpre saznaju za opasnost, Kad bi, dakle, pod manastirom bilo baruta, onda ove ptice ne bi došle. — Da li je to istina? — Kao amin u očenašu! — Hvala Bogorodici! Znači, sa Šveđanima je zlo? U taj mah pisnu truba pred jugozapadnom kapijom; svi pojuriše da vide ko dolazi.

Bio je to švedski trubač, koji je doneo pismo iz logora. Kaluđeri se odmah skupiše u većnici. Pismo je bilo od Vžeščoviča i izveštavalo, ako se tvrđava ne preda do sutra da će biti bačena u vazduh. Ali sad ni oni koji su pre bili pali pod teretom straha, nisu poverovali tome pozivu. — To su prazne plašnje! — vikali su i kaluđeri i vlastela. — Napišimo im, onda, da nas nimalo ne žale. Neka bacaju u vazduh! I zaista tako i otpisaše. Za to su vreme vojnici, koji su se sakupili oko trubača, odgovarali tako isto podsmehom na njegove opomene. — Lepo! — govorili su mu. — Šta imate da nas štedite? Pre ćemo otići u nebo! A onaj što je uručivao odgovor izaslaniku reče mu: — Nemojte uzalud da trošite reči i vreme!... Vi trpite oskudicu, a mi, hvala Bogu, imamo svega dosta. Čak i ptice beže od vas. Tako se izjalovi poslednje Vžeščovičevo lukavstvo. A kad prođe još jedan dan, pokaza se sasvim jasno koliko su bile ništavne plašnje, i u manastiru se povrati mir. Sutradan jedan čestit čenstohovski građanin, Jacek Bžuhanjski, doturi opet pismo, koje je javljalo o jurišu, ali i polasku Jana Kazimira iz Šleske, i o ustanku cele Poljske na Šveđane. Uostalom, to je trebalo da bude, prema vestima van zidova, poslednji juriš. Bžuhanjski doturi s pismom i vrećicu ribe kaluđerima za Badnji dan, a primakao se bedemima prerušen u švedskoga vojnika. Na nesreću, poznadoše ga i uhvatiše. Miler naredi da ga stave na muke; ali je starac na mukama imao nebeska priviđenja i smeškao se blago kao dete, a mesto bola na licu mu se ogledala neiskazana radost. General je lično prisustvovao mučenju, ali od mučenika nije dobio nikakvih priznanja; dobio je jedino očajno uverenje da ove ljude ništa neće pokolebati, ništa slomiti, te sasvim klonu. Međutim, dođe stara prosjakinja Kostuha s pismom od oca Kordeckoga, u kome pokorno moli da se bombardovanje prekine za vreme službe na Božić. Straže i oficiri dočekaše prosjakinju sa smehom i ruganjem što je ona poslanik; ali im ona odmah odbrusi: — Niko drugi nije hteo da pođe, jer vi postupate sa poslanicima kao sa razbojnicima, a ja sam se primila radi parčeta hleba... Nemam još dugo da živim pa vas se ne bojim; a ako ne verujete, imate me u rukama. Ali joj ne učiniše nikakva zla. Štaviše, Miler, želeći da još jednom

okuša pomirljiv put, pristade na priorovo traženje; primio je čak i otkup za još živoga Jaceka Bžuhanjskog, a posla uzgred i onaj deo srebra što su oteli od Poljaka. Ovo je poslednje učinio za inat Vžeščoviču, koji je, posle propalog lukavstva sa lagumom, opet pao u nemilost. Najzad dođe Badnje veče. Kao sinu prva zvezda, u ma nastiru se upališe sveće i kandila. Noć je bila mirna, hladna i vedra. Švedski vojnici, ledeći se od zime na šančevima, pogledahu ozdo na crne zidine nepristupačne tvrđave, i na pamet im padoše tople, mahovinom pozatiskivane skandinavske kuće, žene, deca, jelke blistave od svećica, i mnoge se gvozdene grudi ispuniše teškim uzdahom, žalošću, tugom, očajanjem. A u tvrđavi su, za stolovima posutim senom, opsađenici lomili kolač. Tiha radost se ogledala na svima, jer je svaki imao slutnju, čak i ubeđenje, da će dani nesreće brzo proći. — Sutra opet bombardovanje, ali poslednje! — govorili su kaluđeri. — Kom Bog odredi smrt, neka se zahvali što mu je dopustio da pre toga odstoji službu i što će mu time otvoriti nebeska vrata, jer ko na Božić pogine za veru, taj mora biti primljen u raj. Želeli su jedan drugom sreću, duge godine ili nebesku krunu, i svima je bilo lako na srcu, kao da je nevolja već prošla. A kraj priora beše jedno mesto prazno, pred njim je stojao tanjir na kome se beleo svežnjić kolača, vezan plavom pantljikom. Kad svi posedaše, a to mesto niko ne zauze, pan mačonoša reče: — Vidim, časni oče, da je po starom običaju i za namernika mesto spremno. — Nije ovo za namernika, — odgovori otac Augustin — nego radi uspomene na onoga mladića kojega smo kao sina svi voleli, a čija duša sada radosno gleda na nas što smo sačuvali o njemu zahvalnu uspomenu. — Tako mi Boga, — reče sjeradski mačonoša — bolje je sad njemu no nama. Zaslužio je našu zahvalnost! Otac Kordecki je imao suze u očima, a pan Čarnjecki reče: — O manjima pišu u hronikama. Ako mi Bog podari života, ko me god bude docnije pitao: ko je među vama bio vojnik ravan starodrevnim herojima, ja ću kazati: Babinjič. — On se nije zvao Babinjič — odgovori otac Kordecki. — Šta, nije se zvao Babinjič? — Odavno sam ja znao njegovo pravo ime, ali pod tajnom ispovesti... I tek kad je polazio da razbije onaj top, rekao mi je: „Ako poginem, onda neka znaju ko sam da bi ime ostalo pošteno i da bi se izbrisali stari gresi!“ Otišao je, poginuo i ja vam sada mogu kazati: ono je

bio Kmićic! — Onaj litvanski preslavni Kmićic! — uzviknu, zgrabivši se za kosu, pan Čarnjecki. — Da toliko ga je božja milost izmenila! — Zaboga! Sad razumem što se on prihvatio onoga posla! Sad razumem otkuda mu onako raspoloženje, otkuda mu junaštvo kojim je sve nadmašio! Kmićic, Kmićic! Onaj strašni Kmićic, kojega sva Litva slavi! — Drukčije će ga odsada slaviti, ne samo Litva nego i sva Poljska. — On nas je prvi opomenuo za Vžeščoviča! — Zbog njega smo na vreme zatvorili kapije i pripremili se! — On je prvoga Šveđanina ustrelio iz luka. — A koliko ih je topom pobio! A de Fosisa ko je ubio? — A onaj top! Ako se ne bojimo sutrašnjega juriša, ko je to učinio? — Neka svaki s čašću pominje i slavi gde može njegovo ime da bi mu se odala pravda — reče otac Kordecki — a sad: večni mir, podaj mu, Gospode! — I večita svetlost neka mu svetli! — odgovoriše svi uglas. — No pan Čarnjecki dugo nije mogao da se umiri i misao mu se neprestano vraćala na Kmićica. — Kažem vam, — reče — bilo je u njemu nečega takvoga, iako je služio kao prost vojnik, da mu je komanda sama padala u ruke. Čisto mi je čudno bilo kako ljudi i nehotice slušaju onakvoga mladića... U samoj stvari on je na onoj kuli komandovao, a i ja sam ga slušao. Da sam bar znao da je to Kmićic! — Nego mi je čudo — reče pan mačonoša sjeradski — što se Šveđani nisu pohvalili njegovom smrću. Otac Kordecki uzdahnu. — Mora da ga je eksplozija raznela! — Dao bih ruka da mi se odseče, samo da je živ! — uzviknu pan Čarnjecki. — Ali da se jedan Kmićic pusti da ga eksplozija raznese!... — Dao je svoj život za naš — odgovori otac Kordecki. — Sigurno je, — odgovori mačonoša — kad bi onaj top još bio na šancu, ja ne bih ovako veselo mislio na sutrašnjicu. — Sutra će nam Bog dati novu pobedu, — reče otac Kordecki — jer Nojev kovčeg ne može potonuti u potopu. Tako su oni razgovarali na Badnje veče, pa se posle razišli, kaluđeri u crkvu, vojnici na odmor i stražu na kapijama i bedemima. Ali je velika opreznost bila izlišna: i u švedskom logoru vladao je nepomućen mir. I oni su se predali odmoru i razmišljanju, jer je i njima sutra bio najveći

praznik. I noć je bila svečana. Jata zvezda blistala su na nebu, prelivajući se ružičasto i plavo. Mesečina je bojila zeleno snežne smetove između tvrđave i neprijateljskog logora. Vetar nije duvao; bila je tišina kakve od početka opsade nije bilo oko manastira. Oko ponoći švedski vojnici čuše sa visine blage zvuke orgulja, zatim im se pridružiše ljudski glasovi, zatim zvuci velikih i malih zvona. U tim su se zvucima ogledali radost, veselje, veliki mir, i utoliko se švedska srca stisli veća sumnja i veće osećanje nemoći. Poljski vojnici iz odreda Zbrožeka i Kaljinjskoga, i ne tražeći dopusta, podišli su pod same bedeme. Nisu ih pustili unutra, bojeći se kakve prevare koju je noć mogla da olakša, ali im je dopušteno da ostanu pod zidovima. Jedni su klekli na sneg, drugi su žalosno klimali glavom, uzdišući za svojim zlim udesom, ili se bili u prsa, zavetujući se da će se popraviti, a svi su slušali s uživanjem i sa suzama u očima svirku i pesmu, pevanu po starodrevnom običaju. Međutim, stražari na bedemima, koji nisu mogli da budu u crkvi, hoteći da naknade taj gubitak, počeli su takođe da pevaju, i ubrzo se po celom krugu razlegala koleda: Božić, Božić bata Na oboja vrata. Nosi kitu zlata, Da pozlati vrata I oboja poboja. Sutradan posle podne grmljava topova ponovo zagluši sve druge glasove. Šančevi, svi do jednoga, zadimiše se namah, zemlja se tresla; na crkveni krov leteli su kao i ranije teška đulad, i bombe, i granate, i buktinje bez cevi, i konopci, i klubad krpa. Nikad grmljava nije bila ovako neprekidna, nikad dotle ovakav pljusak ognja i železa nije pao na manastir; ali među švedskim topovima nije bilo onoga strašnoga tola koji je jedini mogao da sruši zid i da načini prolome za juriš. Uostalom, opsađeni su već toliko bili navikli na oganj, tako je svaki znao šta ima da radi, da je i bez komande odbrana išla svojim tokom. Na vatru se odgovaralo vatrom, na metak metkom, samo nanišanjenim bolje, jer mirnije. Predveče izjaha Miler da pri poslednjim zracima sunca na zahodu razgleda rezultate, i pogled mu pade na zvonaru koja se spokojno dizala u plavom vazduhu.

— Ovaj će manastir večito stajati! — uzviknu u ljutini. — Amin! — odgovori mirno Zbrožek. Uveče se opet skupi u glavnom stanu savet, još sumorniji no obično. Otvori ga sam Miler. — Današnje bombardovanje — reče — nije dalo nikakve rezultate. Naš se barut dovršava; polovina vojnika je propala, ostali su klonuli i očekuju poraz, ne pobedu. Hrane već nemamo, pomoći ne možemo očekivati. — A manastir stoji nepovređen, kao i prvi dan opsade — dodade Sadovski. — Šta nam ostaje? — Sramota... — Dobio sam zapovest — reče general — da što pre svršim ili odstupim i idem u Prusku. — Šta nam ostaje... — ponovi knez Heski. Sve se oči upreše u Vžeščoviča, a on reče: — Spasti čast! Kratak, isprekidan smeh, više nalik na škrgut zuba, ču se iz usta Milera, zvanog Policertesom. — Pan Vžeščovič hoće da nas nauči kako da se uskrsnu mrtvi! — reče. Vžeščovič se napravi da nije čuo. — Čast su spasli samo poginuli! — reče Sadovski. Miler poče da gubi hladnokrvnost. — I onaj manastir još stoji... Ona Jasna Gora, onaj kokošarnik! I ja ga nisam osvojio!... I mi odstupamo... Jesu li to čarolije, san, ili govorim na javi... Nasta kratko ćutanje; činilo se da komandant i njegovi potčinjeni nalaze neko surovo uživanje u svome stidu i poniženju. Utom Vžeščovič uze reč i stade da govori odmereno i glasno: — Često se dešavalo, — reče — u svima ratovima, da se opsađena tvrđava otkupljivala od opsađivača, i onda su oni odlazili kao pobednici, jer ko daje otkup, samim tim priznaje da je pobeđen. Oficiri, koji su iz početka prezrivo slušali govornika, sad počeše da slušaju pažljivije. — Neka nam ovaj manastir položi ma kakav otkup — nastavljao je Vžeščovič — i onda niko neće kazati da ga nismo mogli, nego da nismo hteli da ga osvojimo. — Ali hoće li oni pristati? — upita knez Heski. — Glavu zalažem — odgovori Vejhard — i više još: svoju vojničku

čast!

— To može da bude! — reče iznenada Sadovski. — Dosadila je ova opsada nama, ali je dosadila i njima. Šta vi, generale, mislite? Miler se obrte Vžeščoviču. — Mnogi sam težak, teži no ikad čas, proveo zbog vaših saveta, grofe, pa ipak za ovaj poslednji vam zahvaljujem i biću uvek zahvalan. Svi dahnuše dušom. Zaista, ništa drugo nije ostajalo no da se povuku sa čašću. Sutradan, na svetoga Stevana, oficiri se skupiše svi do jednoga da čuju odgovor oca Kordeckoga na Milerovo pismo koje je predlagalo otkup, a bilo poslato rano. Dugo se čekalo. Miler se pravio veseo, ali mu se na licu jasno videla usiljenost. Niko od oficira nije mogao da se skrasi na mestu. Svi su bili uznemireni. Knez Heski i Sadovski stajali su kod prozora i razgovarali tiho. — Šta vi mislite? Hoće li pristati? — upita prvi. — Sve govori za pristanak. Ko se ne bi oslobodio ovako strašne, ma šta se reklo, opasnosti po cenu od nekoliko hiljada talira, naročito još kad monasi nemaju svetovnog slavoljublja i vojničke časti, ili bar ne treba da imaju. Bojim se samo da general nije premnogo zatražio. — Koliko je zatražio? — Četrdeset hiljada talira od monaha, a dvadeset od vlastele! Ali, u svakom slučaju, pristaće da se pogađaju. — Odstupajmo, zaboga, odstupajmo! Kad bih znao da nemaju novaca, ja bih im pozajmio, samo da nas puste da odstupamo sa prividnom čašću. — A ja ću vam reći, kneže, iako ovoga puta smatram da je Vžeščovičev savet dobar i verujem da će se oni otkupiti, toliko me mori groznica da bih voleo deset juriša, nego ovo čekanje. — Uh! Imate pravo! Ali ipak ovaj Vžeščovič... može se popeti visoko... — I na vešala. Nisu pogodili, Grofa Vejharda Vžeščoviča čekala je gora sudbina i od vešala. No im u taj mah pucnjava prekide dalji razgovor. — Šta je to? Paljba sa tvrđave?! — uzviknu Miler. Pa skoči kao lud i izlete iz sobe. Za njim istrčaše svi i stadoše da osluškuju. Odjek pravilne paljbe dolazio je odista iz tvrđave. — Pobogu! Šta ovo može da znači... Biju se unutra, šta li! — vikao je

Miler. — Ne razumem! — Ja ću vam to objasniti — reče Zbrožek. — Danas je sveti Stevan, imendan panova Zamojskih, oca i sina, to pucaju njima u počast. Utom se iz tvrđave čuše i uzvici: „Živeo!“, pa opet novi plotuni. — Imaju dosta baruta! — reče turobno Miler. — To je za nas nov podatak. No mu udes ne uštede ni drugi, vrlo bolan podatak. Švedski su vojnici toliko već bili klonuli i moralno pali da, kad čuše plotune u tvrđavi, odredi iz najbližih šančeva ostaviše šančeve i pobegoše kud koji. Miler vide ceo jedan puk odličnih smalandskih strelaca koji pobeže u neredu čak do njegova stana; čuo je i kako oficiri o tome govore: — Vreme je, vreme je da se odstupi! — Ali se postepeno sve smiri — samo ostade mučan utisak. Komandant i potčinjeni uđoše opet u odaju pa čekahu, čekahu strpljivo; čak je i dotle nepomično Vžečovičevo lice pokazivalo nemir. Najzad se u predsoblju ču zveka mamuza i uđe trubač, sav rumen od mraza, s brkovima na kojima se sledila para od disanja. — Odgovor iz manastira! — reče pružajući poveliki svežanj uvijen u obojenu maramicu, vezan vrpcom. Mileru su malo drhtale ruke i više je voleo da preseče vrpcu nožem, nego da je dreši polako. Sve su oči bile uprte u svežanj, oficiri čisto nisu disali. General odvi jedan prevoj marame, drugi, treći; odvijao je brzo, dok najzad iz marame ne ispade na sto svežnjić kolača. Onda poblede, pa, mada nikome nije trebalo objašnjavati šta je u marami, reče: — Kolači!... — Ništa više? — upita neko iz gomile. — Ništa više! — odgovori, kao odjek, general. Nasta ćutanje, prekidano samo glasnim disanjem, a ponekad škrgutnu zubi, ponekad tresne mač. — Pane Vžeščoviču! — reče u neko doba Miler strašnim, zlokobnim glasom. — Nije više ovde! — odgovori jedan oficir. I opet nasta ćutanje. Te noći otpoče kretanje u celom logoru. Tek što se dan ugasio, a čuše se glasovi komande, polazak znatnih konjičkih odreda, topot odmerenih koraka pešadije, rzanje konja, škripa kola, potmulo kloparanje topova, zveket gvožđa, zveka lanaca, šum, žagor, vreva. — Da nije novo bombardovanje sutra? — govorili su stražari na

kapijama. No nisu mogli ništa da vide, jer se s večeri nebo navuklo oblacima i počeo je da pada gust sneg. Njegove su guste pahuljice zaklanjale svet. Oko pet izjutra sve se utišalo; samo je padao sve gušći sneg. Na bedemima i palisadama je načinio nove bedeme i palisade. Pokrio je ceo manastir i crkvu, kao da je hteo da ih sakrije od napadačeva pogleda, da ih pokrije i odbrani od ognjenih zrna. Najzad poče da sviće i zvono već zazvoni na jutrenje, kad vojnici na straži kod južne kapije čuše frktanje konja. Pred kapijom je stajao seljak, sav zasut snegom; iza njega su se videle na putu niske, male drvene saonice, u koje je bilo upregnuto mršavo kljuse, pokriveno injem. Seljak stade da „bije“ ruke, da se premešta s noge na nogu i da viče: — Ljudi, otvorite! — Ko ide? — upitaše s bedema. — Svoj, iz Dzbova!... Doneo sam vam divljači. — A kako su te to Šveđani pustili? — Kakvi Šveđani? — Što opsedaju crkvu. — Oho, nema više nikakvih Šveđana! — Svaka duša Boga hvali! Otišli! — Već im je i trag zasut. Utom se gomile varošana i seljaka zacrneše na putu, jedni na konju, drugi peške; bilo je i žena i svi još izdaleka stadoše da viču: — Nema Šveđana! Nema! — Otišli su u Vjeljunj. — Otvorite kapije! Nikoga nema u logoru! — Šveđani otišli! Šveđani otišli! — počeše da viču na zidovima i glas puče svud unaokolo. Vojnici dopadoše do zvona i zalupaše u sva, kao da zvone na uzbunu. Sve živo ispade iz ćelija, iz stanova, iz crkve. Glas se neprestano širio. Dvorište se zacrne od kaluđera, vlastele, vojske, žena i dece. Radosni krici razlegali su se svuda. Jedni su se peli na bedeme da vide prazan logor, drugi su udarali u smeh ili plač. Neki još nisu hteli da veruju; ali su nailazile sve nove i nove gomile, i seljaka i građana. Dolazili su, dakle, iz varoši Čenstohove i okolnih sela, iz obližnjih šuma, žagoreći, veselo, pevajući. Ukrštale su se sve nove i nove vesti; svaki je video Šveđane i pričao kuda su otišli.

Posle nekoliko sati bila je masa sveta na kosi i u podnožju brda. Manastirske se kapije otvoriše širom, kao što su obično bivale otvorene pre rata; samo su sva zvona zvonila, zvonila, zvonila... a ovi su glasovi o pobedi leteli daleko, i čula ih je cela Poljska. Sneg je neprestano zasipao švedske tragove.

*B*D* Oko podne toga dana crkva je bila dupke puna, i glava je bila do glave kaogod po varošima što je u kaldrmisanim ulicama kamen do kamena. Sam je otac Kordecki služio blagodarenje, a gomili se činilo da to služi beli anđeo. I još se činilo da će dušu ispevati u tom blagodarenju, ili da će se s dimom iz kandila uzneti uvis i rasturiti bogu na slavu. Grmljava topova nije više potresala zidove ni okna u prozorima, nije posipala prašinom svet, nije prekidala molitvu ni ovu zahvalnu pesmu koju je, usred zanosa i opšteg plača, zapevao stari prior: Te Deum laudamus.1

1

Tebe Boga hvalimo!

XX

Konji su brzo nosili Kmićica i Kjemljiče ka šleskoj granici. Išli su oprezno da se ne bi sukobili sa kakvim švedskim odredom, jer, iako su lukavi Kjemljiči imali „pasoše“, izdane od Kukljinovskoga i potpisane od Milera, ipak su vojnike, snabdevene čak i takvim dokumentima, obično podvrgavali ispitu. A takav ispit je mogao rđavo da ispadne za pana Andžeja i njegove drugove. Stoga su jezdili žurno, da što pre preću granicu i uđu što dublje u carevu zemlju. Ni sama granica nije bila sigurna od švedskih noćnih razbojnika, a ponekad su i čitavi odredi rajtarije upadali u Šlesku da hvataju pristalice Jana Kazimira, koje su bežale k njemu. No su Kjemljiči, za vreme boravka pod Čenstohovom, neprekidno zauzeti lovljenjem pojedinih Šveđana, upoznali skoro celu okolinu, sve granične puteve, staze i bogaze na kojima je lov bio najobilatiji, i bili su kao u svome zavičaju. U putu je stari Kjemljič pričao panu Andžeju o stanju u Poljskoj, a on, zatvoren ovako dugo u tvrđavi, slušao je žudno te novosti, i zaboravljao na svoj bol, jer su bile veoma nepovoljne za Šveđane i već nagoveštavale bliski kraj švedskom gospodarenju u Poljskoj. — Vojsci su već dosadili švedska sreća i švedsko društvo — govorio je stari Kjemljič — i kao što su ono vojnici pretili smrću hetmanima ako ne htednu da se pridruže Šveđanima, tako sad podnose predstavke i šalju deputacije panu Potockom da spasava Poljsku od potlačenosti, zaklinjući se da će do smrti ostati uz njega. A neki su pukovnici već počeli na svoju ruku da tuku Šveđane. — A koji je prvi počeo? Pan Žegocki, starosta babimojski, sa panom Kulješom. Oni su počeli u Velikopoljskoj i vrlo mnogo uznemiruju Šveđane, a u celoj zemlji ima mnogo manjih odreda; ali je imena vođa teško znati, pošto ih oni hotimice ne kazuju da bi sačuvali porodice i imanja od švedske osvete. Od vojske je prvi ustao puk kojim komanduje pan Vojnilovič. — Gabrijel?... Pa to mi je rođak, iako ga ne poznajem.

— To je pravi vojnik. On je uništio družinu izdajice Prackoga koja je služila Šveđane, a koga je streljao, i sad je otišao u visoke planine iza Krakova; tamo je uništio jedan švedski odred i spasao gorštake od švedskoga ugnjetavanja... — Znači da već i gorštaci tuku Šveđane? — Oni su prvi i počeli; samo, kao glupi seljaci, hteli su odmah da osvajaju Krakov sekirama, te ih je general Duglas razjurio, jer oni nemaju nikakva iskustva u ravnicama; ali od nekoliko odreda što su poslati u planine za njima, nijedan se čovek nije vratio. Sad je pan Vojnilovič pomogao tim seljacima, pa je otišao panu maršalu u Ljubovlju i pridružio se njegovoj vojsci. — Zar je pan maršal Ljubomirski protiv Šveđana? — Razno se o njemu govorilo, da naginje čas na jednu, čas na drugu stranu; ali kad se već ceo kraj uzbunio, i on je omrzao Šveđane. Silan je to velikaš i mnogo im zla može učiniti! Sam bi mogao da ratuje sa švedskim kraljem. A priča se da do proleća neće biti u Poljskoj nijednoga Šveđanina... — Daj Bože da tako bude! — A kako bi i bilo drukčije, vaša milosti, kad su ih zbog opsade Čenstohove svi već omrzli. Vojska se buni, vlastela ih već tuče gde god može, seljaci se kupe u gomile, a još uz to idu Tatari, ide lično han, koji je potukao Hmjeljnjickoga i kozake i zapretio da će ih satrti, sem ako se krenu protiv Šveđana. — Ali i Šveđani još imaju znatnih pristalica među velikašima i vlastelom? — Samo je onaj uz njih koji mora; pa i ti čekaju zgodno vreme. Jedini je knez vojvoda viljnjanski iskreno uz njih, i to mu je izišlo na nos. Kmićic ustavi konja, a u isto vreme se uhvati za slabinu, jer ga strašno žignu. — Zaboga! — uzviknu ugušivši bol. — Pa pričaj šta je sa Rađivilom! Sedi li jednako u Kjejdanima? — Kulo od slonove kosti! — reče stari. — Ja znam samo ono što svet priča, a Bog zna šta on sve ne govori. Jedni vele da knez vojvoda nije živ; drugi da se još brani od pana Sapjehe, ali jedva diše. Vele da su se u Podljasju tukli i pan Sapjeha ga je pobedio, jer Šveđani nisu mogli da ga spasavaju. Sad je, vele, u Tikoćinu opsednut, i već je svršio. — Hvala Bogu! Čestiti pobeđuju izdajnike!... — Hvala Bogu! Čestiti pobeđuju izdajnike!... Hvala Bogu! Hvala Bogu! Kjemljič pogleda ispod oka Kmićica, pa ni sam nije znao šta da

misli. Ta bilo je poznato u svoj Poljskoj, što je Rađivil u početku pobedio svoju vlastitu vojsku i vlastelu koja nije htela švedsko gospodarstvo, da je to bilo uglavnom zahvaljujući Kmićicu i njegovim ljudima. Ali se stari ne izdade pred svojim pukovnikom sa tom mišlju, te su dalje jezdili ćutke. — A šta je s knezom konjušarem? — upita u neko doba pan Andžej. — Nisam čuo o njemu ništa — odgovori Kjemljič. — Možda je u Tikoćinu, a možda kod elektora. Sad je tamo rat i švedski je kralj lično otišao u Prusku, a mi očekujemo našega kralja. Daj Bože da dođe! Jer samo da dođe, pa bi svi do jednog stali uz njega, a vojska bi ostavila Šveđane. — Da li je to pouzdano? — Vaša milosti, ja znam samo ono što su govorili naši vojnici pod Čenstohovom. Tamo ima nekoliko hiljada dobrih konjanika pod panom Zbrožekom, panom Kaljinjskim i drugim pukovnicima. Smem vam reći da nijedan ne služi od dobre volje, sem razbojnika Kukljinovskoga, jer su oni hteli da se obogate čenstohovskim blagom. Ali su čestiti vojnici samo kukali i jedan se drugom žalio. „Dosta nam je ove čivutske službe! Samo neka naš kralj nogom prekorači preko granice, odmah ćemo povaditi sablje na Šveđane; ali dokle ne dođe, kako mi možemo da počinjemo, kuda da idemo?“ Tako su se oni žalili, a po drugim pukovima, koji su pod hetmanima, još je gore. To znam sigurno, jer su dolazili od njih izaslanici panu Zbrožeku da nagovaraju, i tamo su se tajno noću savetovali, o čemu Miler nije znao, mada je i on osećao da je zlo oko njega. — A knez vojvoda viljnjanski je opsednut u Tikoćinu? — upita pan Andžej. Kjemljič opet pogleda nemirno u Kmićica, jer pomisli da ga valjda groznica hvata, pošto naređuje da mu se dvaput kazuje jedna ista vest, o kojoj tek što je bila reč; no ipak odgovori: — Opsednut od pana Sapjehe. — Pravičan sud božji! — reče Kmićic. — On, koji se po sili mogao kraljevima ravnati!... I niko nije ostao uz njega? — U Tikoćinu je švedska posada, a uz kneza vojvodu ostalo je samo nekoliko najvernijih dvorana. Kmićicove se grudi napuniše radošću. Bojao se da se strašni velikaš ne osveti Oljenki; pa iako mu se činilo da je svojim pretnjama sprečio tu osvetu, ipak ga je morila pomisao da bi i Oljenki i svima Biljevičima bilo bolje i bezbednije stanovati u lavljoj jami, nego u Kjejdanima pod rukom kneza koji nikad nikome nije praštao. No sad, kad je on pao, morali su

tim samim njegovi protivnici slaviti pobedu; sad kad su ga lišili snage i ugleda, kad je bio gospodar samo jednoga slaboga gradića, u kome je branio život i slobodu, valjda nije mogao misliti na osvetu; njegova ruka je preslaba da visi nad neprijateljima. — Hvala Bogu! Hvala Bogu! — ponovi Kmićic. I toliko mu je glava bila ispunjena promenom Rađivilove sudbine i onim što se dogodilo za vreme bavljenja u Čenstohovi, i time gde je ona koju mu je zavolelo srce, time šta je s njom bilo, da i po treći put zapita Kjemljiča: — Veliš, dakle, da je knez slomljen? — Slomljen potpuno — odgovori stari. — Da niste bolesni? — Samo me slabina peče. Ne mari! — odgovori Kmićic. I opet su jezdili ćutke. Umorni konji su usporavali postepeno korak, dokle najzad ne pođoše hodom. Taj jednolični hod uspava smrtno umornoga pana Andžeja, i spavao je dugo, ljuljajući se u sedlu. Probudi ga tek bela dnevna svetlost. Obrte se začuđeno oko sebe, jer mu se u prvi mah učini da je sve što je noćas preživeo samo san; najzad upita: — Vi ste to, Kjemljiči? Mi idemo od Čenstohove? — Dabogme, vaša milosti! — A gde smo? — Oho, već u Šleskoj! Više nas Šveđani ne mogu uhvatiti. — To je dobro! — reče Kmićic, osvestivši se potpuno. — A gde naš milostivi kralj, boravi? — U Glogovi. — Tamo ćemo i otići da mu se poklonimo i ponudimo službu. Nego slušaj, stari! — Slušam, vaša milosti. No se Kmićic zamisli i ne poče odmah da govori. Očevidno je nešto smišljao, kolebao se, procenjivao, najzad reče: — Ne može biti drukčije! — Slušam, vaša milosti — ponovi Kjemljič. — Ni kralju niti ikome od dvorana ni pisnuti ko sam ja!... Zovem se Babinjič, a idemo iz Čenstohove. O topu i o Kukljinovskom možete pričati... Ali moje pravo ime ne pominjite da ne bi moje namere shvatili naopako i smatrali me za izdajnika, jer sam ja u zaslepljenosti služio knezu vojvodi viljnjanskom i još mu pomagao, o čemu su na dvoru mogli čuti. — Pane pukovniče, posle onoga što ste u Čenstohovi učinili... — A ko će posvedočiti da je to istina, dok je manastir opsednut?

— Biće kako zapovedate. — Doći će vreme kada će istina izići na videlo, — reče kao za sebe Kmićic — ali se najpre naš milostivi kralj mora sam uveriti... On će mi docnije i dati svedočanstvo! Na tome se razgovor svrši. Međutim se potpuno razdanilo. Stari Kjemljič poče da peva jutarnje molitve a Kozma i Damjan pratili su ga u kasu. Put je bio zamoran, jer je bila ciča; a uz to su ih svaki čas zaustavljali i pitali za novosti, a naročito da li se Čenstohova još brani. Kmićic je odgovarao da se brani i da će se odbraniti; ali pitanjima nije bilo kraja. Drumovi su se rojili od putnika, gostionice po drumovima bile su prepune. Jedni su se iz pograničnih poljskih zemalja sklanjali u unutrašnjost od švedskoga ugnjetavanja, drugi su išli ka granici po vesti iz domovine; svaki čas se nailazilo na vlastelu kojoj su dodijali Šveđani, pa je, kao i Kmićic, išla da ponudi službu izgnanome kralju. Ponekad se nailazilo i na velikaške svite, ponekad na manje ili veće vojničke odrede one vojske, koja je bila dobrovoljno ili po ugovoru sa Šveđanima prešla granicu, kao na primer vojska pana kastelana kijevskoga. Vesti iz domovine već su bile oživele nade tih „izgnanika“, i mnogi su se spremali na oružan povratak. U celoj Šleskoj, a naročito u kneževinama Raćiborskoj i Opoljskoj, vrilo je kao u loncu; glasnici su leteli s pismima kralju i od kralja prema kastelanu kijevskom, primasu, panu kancelaru Korićinjskom, panu Varšickom, kastelanu krakovskom, prvom senatoru Poljske, koji ni za časak nije napuštao stvar Jana Kazimira. Ti velikaši, u sporazumu s velikom kraljicom, ispoljuljanom i u nesreći, sporazumevali su se i među sobom i sa uglednim ljudima u domovini koji bi se rado vratili zakonitome vladaru. Sa svoje strane slali su glasnike i pan maršal krunski i hetmani i vojska i vlastela, koja se spremala da se lati oružja. To je bio dan pred opšti rat koji je u nekim mestima već planuo. Šveđani su ugušivali te mestimične ustanke bilo oružjem bilo dželatskom sekirom, ali vatra ugušena na jednome mestu palila se na drugome. Strahovita oluja nadnela se nad glavama skandinavskih napadača; i sama zemlja, iako pokrivena snegom, počela je da nm peče stopala; pretnje i osveta obastirale su ih sa svih strana, plašile su ih njihove rođene senke. I išli su kao izgubljeni. Nedavne pobedne pesme zamrle su im na ustima, i sami su se pitali u najvećem čudu: je li ovo onaj isti narod koji je koliko juče napustio svoga vlastitoga vladara i predao se bez boja? Kako to? Velikaši, vlastela, vojska, na nečuven način u istoriji, prešli su pobediocu; varoši i gradovi otvarali su kapije; zemlja je bila zauzeta.

Nikad osvajanje nije koštalo manje snage i krvi. Sami Šveđani, čudeći se ovoj lakoći s kojom su zauzeli silnu Poljsku, nisu mogli sakriti prezrenja prema pobeđenima, koji su se pri prvom odsjaju švedskoga mača odrekli kralja, otadžbine, samo da bi u miru uživali u životu i dobrima, ili da bi u neredu zadobili novih dobara. Ono što je u svoje vreme govorio carskom poslaniku Lizoli Vžeščovič, ponavljali su sam kralj i svi švedski generali: „Nema u tom narodu junaštva, nema stalnosti, nema reda, nema vere ni rodoljublja! — Mora propasti!“ Zaboravili su da taj narod ima još jedno osećanje, baš ono čiji je zemaljski izraz bila Jasna Gora. I u tom osećanju bio je njegov preporod. Stoga je rika topova koja se čula pod svetim utočištem odjekivala odmah u svima srcima: i velikaškim i vlasteoskim i seljačkim. Krik užasa jeknuo od Karpata do Baltika, i div se prenu iz ukočenosti. — Ovo je drugi narod! — rekoše u čudu švedski generali. I počevši od Arvida Vitemberga pa do komandanata pojedinih gradića, svi su slali u Prusku Karolu Gustavu vesti pune zaprepašćenosti. Zemlja im se izmicala ispod nogu; mesto pređašnjih prijatelja, neprijatelji; mesto predavanja, otpor; mesto bojazni, divlja i na sve gotova smelost, mesto blagosti, okrutnost; mesto trpeljivosti, osveta. A međutim je od ruku do ruku išao u hiljadama po celoj Poljskoj proglas Jana Kazimira, koji najpre, još u Šleskoj izdat, nije nalazio odziva. Sada, naprotiv, viđan je po još nezauzetim zamkovima. Gde god ih nije pritiskivala švedska ruka, tamo se vlastela kupila u gomile i gomilice, udarala se u prsa slušajući zvonke reči prognanoga kralja koji je, iznoseći greške i grehove, naređivao da se ne gubi nada i da se ustaje za spasenje pale države. „Ipak još nije prošlo vreme (pisao je Jan Kazimir), iako je već neprijatelj zašao tako duboko, da ne bismo mogli povratiti izgubljene oblasti i gradove, i povratiti dužnu slavu Bogu, osramoćene crkve nasititi neprijateljskom krvlju, a slobode i stare zakone primeniti strogo i uvesti staropoljsku odlučnost; samo neka se povrati ona staropoljska vrlina i ono poštovanje i ljubav naših starih predaka prema vladaru, kojim se dičio pred raznim narodima naš deda Zigmunt prvi. Još tada je počela vrlina prvi put da opada. Kome su Bog i vera iznad svega, taj neka ustaje na toga švedskoga neprijatelja prijateljstva i vernosti. Nemojte čekati vođa ni vojvoda, niti da se ispune svi propisi koje propisuje zakon o zamanici. Već sada je neprijatelj izmešao sve te stvari u vašem prijateljstvu i vernosti. Skupite se zajedno, jedan s drugim, treći

sa dvojicom, četvrti sa trojicom, i tako redom, a i svaki sa svojim podanicima, pa gde se može, udružite se za otpor. Tek tu izaberite sebi vođu. Grupa sa grupom neka se jedini i, načinivši tako priličnu vojsku, izabravši poznatoga vođu, pričekajte čas, ne propuštajući zgodne prilike, ako bi se ukazala, da potučete neprijatelja. Mi pak, čim budemo čuli za vašu gotovost i sklonost prema nama, odmah ćemo doći i založiti svoj život tamo gde bude trebalo, za zaštitu celine otadžbine.“ Taj se proglas čitao čak i u logoru Karola Gustava, čak i po gradićima sa švedskom posadom, i svuda, gde god je bilo poljskih stegova. Vlastela je suzama zalivala svaku kraljevu reč, žaleći dobroga gospodara, i zaklinjala se na krstovima, na ikonama svete Bogorodice i na naplećnicama da će ga poslušati. A da bi dala dokaza svoje gotovosti, dokle je još trajalo oduševljenje i suze se nisu osušile, nije čekala dugo, no je sedala na konje i udarala, dok je još „vruća“, na Šveđane. Na taj su način počeli manji švedski odredi da se tope i da nestaju. Tako je bilo u Litvi, u Žmuđi, u Mazurskoj, u Velikoj i Maloj Poljskoj. Često je vlastela, skupivši se kod suseda na krštenje, na imendan, na svadbu ili na kuljig,1 bez ikakvih ratničkih namera, završavala zabavu time što je, ćevnuvši se, udarala kao grom i satirala najbliži švedski odred. Zatim je kuljig, usred pesme i buke, uzimajući uz put one koji hoće da se „provedu“, išao dalje, pretvarao se u gomilu željnu krvi, od gomile u „družinu“ koja je već počinjala stalan rat. Potčinjeni seljaci i sluge hrpimice su pristajali uz zabavu; drugi su izveštavali o pojedinim Šveđanima ili omanjim odredima, razmeštenim neoprezno po selima. I broj „kuljiga“ i „maškara“ povećavao se svaki dan. Sa ovim krvavim zabavama mešali su se veselje i junaštvo, odlike narodne. Rado se prerušavalo u Tatare, čije je samo ime zadavalo Šveđanima strah, jer su među njima kružile čudne vesti i bajke o divljaštvu i strahovitom a svirepom junaštvu tih sinova krimskih stepa, sa kojima Skandinavci nikad dotle nisu ratovali. I kako se svuda znalo da han sa hordom od sto hiljada ide u pomoć Janu Kazimiru, a vlastela je pri napadima halakala, nastala je otud čudna zabuna. Švedski pukovnici i komandanti na mnogim mestima odista su bili uvereni da su Tatari već došli, te su se navrat-nanos povlačili u veće tvrđave ili u logore, raznoseći svuda pogrešnu vest i uzbunu. Za to vreme su se pojedini krajevi, koji su se ovako otresli neprijatelja, mogli oružati i pretvarati neuređene gomile u uređeni je odrede. 1

Veselje, zabava o mesojeđu.

No su Šveđanima bili još strašniji od vlasteoskih kuljiga, pa i od samih Tatara, seljački ustanci. Odavno, od prvoga dana čenstohovske opsade, stalo je da vri u narodu, i dotle mirni i trpeljivi orači počeli da daju otpor i mestimice da se laćaju kosa i batina, a vlastelin da im pomaže. Bistriji švedski generali gledali su s najvećim zaziranjem u te oblake, koji su se svakog časa mogli pretvoriti u pravi potop i progutati napasnike. Najzgodnije sredstvo da uguše u klici tu strašnu opasnost činilo im se zastrašivanje. Karol Gustav je još gladio i laskavim rečima zadržavao poljske stegove koji su sa njim otišli u Prusku. A nije štedeo pohvala ni panu stegonoši Konjecpoljskom, čuvenom regimentaru Zbaraža. Taj je bio uz njega sa šest hiljada nesravnjivih konjanika, koji su pri prvom sudaru sa elektorom zadali takav strah i poraz Prusima, da je elektor batalio boj i odmah pristao na pregovore. A kralj je slao pisma i hetmanima, velikašima i vlasteli, puna laskanja, obećanja i nagovora da mu ostanu verni. Ali je u isti mah izdao naredbe svojim generalima i komandantima da ugušuju ognjem i mačem svaki unutrašnji otpor, a naročito da uništavaju bez milosti seljačke gomile. Tada otpoče vreme gvozdene vojničke uprave. Šveđani odbaciše prividno prijateljstvo. Mač, oganj, pljačka, tlačenje, zameniše raniju prividnu blagost. Iz gradića su određivani snažni konjički odredi u poteru za ustanicima. Sravnjivana su sa zemljom čitava sela, paljeni dvorovi, crkve, parohijske kuće. Zasužnjena vlastela davana je dželatu; zarobljenim seljacima sečene su desne ruke, pa su ih puštali kući. Naročito su besneli ti odredi u Velikopoljskoj, koja je, kao što se prva predala, prva i ustala protiv tuđinske vladavine. Tamo je komandant Štajn naredio jednom da se odseku ruke seljacima, pohvatanim s oružjem, a bilo ih je više od tri stotine. Po varošicama su podignuta stalna vešala na kojima su se neprekidno menjale žrtve. To isto je radio Magnus de la Gardi u Litvi i Žmuđi, gde se prvo latila oružja seoska vlastela, pa za njom i seljaci. I kako je uopšte u haosu Šveđanima bilo teško razlikovati pristalice od neprijatelja, oni nisu štedeli nikoga. No oganj, podstican krvlju, umesto da se gasi, plamteo je sve jače i otpočeo je nov rat, u kome obema stranama nije više bilo stalo do same pobede, do gradića i varoši ili oblasti, no do smrti i života. Surovost je pojačavala mržnju, i počelo se ne boriti, no se satirati bez milosti.

XXI

Taj rat do istrebljenja tek je bio u početku kad je pan Kmićic sa tri Kjemljiča stigao, posle teškog putovanja s obzirom na njegovo zdravlje, u Glogovu. Stigli su noću. Varoš je bila prepuna vojske, velikaša, vlastele, kraljevih i velikaških slugu, a gostionice tako zauzete da je stari Kjemljič jedva našao stan panu Andžeju kod užara van varoši. Taj dan preležao je pan Andžej u bolu i groznici od opekotina. Ponekad je mislio da će se teško razboleti i dugo ležati. Ali je gvozdena priroda pobedila. Iduće noći bi mu lakše, a u svanuće već se obuče i ode u parohijsku crkvu da zahvali Bogu za svoje čudotvorno spasenje. Sivo i snežno zimsko jutro tek je rasteralo mrak. Varoš je još spavala, ali se kroz crkvena vrata već videla svetlost na oltaru i čule se orgulje. Kmićic uće unutra. Sveštenik je pred oltarom služio zavetnu službu, u crkvi je još bilo malo bogomoljaca. U klupama je klečalo nekoliko osoba sa licima pokrivenim šakama, a sem njih spazi pan Andžej, kad mu se oči navikoše na tamu, još jednoga čoveka, koji je ležao kao krst pred samim stolovima, na jednom prostrtom ćilimčetu. Iza njega su klečala dva šiparca, rumenih i skoro anđeoskih, detinjskih lica. Taj čovek je ležao nepomičan i samo se po grudima, nadimanim čestim teškim uzdasima, moglo poznati da ne spava i da se moli vatreno i svom dušom. I Kmićic se zanese u zahvalnu molitvu; ali, posle svršenih molitava, oči mu se i nehotice oteše čoveku koji je ležao i već se od njega ne mogoše odvojiti, toliko ih je nešto prikivalo za njega. Uzdasi nalik na jauke, glasni u crkvenoj tišini, potresali su neprestano tu ličnost. Žut sjaj od sveća pred oltarom, zajedno sa dnevnom svetlošću koja se belela na prozorima, osvetljavao ju je i činio sve vidnijom. Pan Andžej se domislio po odelu da to mora biti peki znatan čovek, pošto su svi prisutni, ne izuzimajući ni sveštenika, pogledali na njega sa poštovanjem i uvaženjem. Nepoznati je bio odeven u crnu kadifu, postavljenu samurom, samo je na ramenima imao beli čipkani

okovratnik, ispod koga su se videli zlatni kolutovi od lanca; crn šešir sa crnim perima ležao je pored njega, a jedan od paževa, na kolenima iza njega, držao je rukavice i plavkast mač. Pan Kmićic nije mogao videti lica nepoznatome, pošto je bilo zaklonjeno naborima od ćilimčeta, a uz to su ga zaklanjali i uvojci vrlo kosmate vlasulje. Pan Andžej priđe do samih stolova da bi, kad nepoznati ustane, mogao da mu vidi lice. Međutim se služba završavala. Sveštenik je pevao već Pater noster.1 Ljudi koji su hteli da prisustvuju idućoj službi nailazili su kroz glavna vrata. Crkva se malo po malo popunila ljudima podbrijanih glava, u dolamama, u vojničkim kabanicama, bundama i plaštovima od dibe. Postade potesno. Tada Kmićic gurnu laktom jednoga vlastelina pored sebe i šanu: — Oprostite, pane, što vam prekidam molitvu, ali je radoznalost jača. Ko je ovo? I pokaza očima na čoveka koji je ležao. — Morali ste doći izdaleka kad ne znate ko je to. — Razume se da sam došao izdaleka, pa stoga i pitam, nadajući se, ako naiđem na koga ljubaznoga čoveka, da će mi dati odgovor. — To je kralj. — Za Boga živoga! — uzviknu Kmićic. No se u taj mah kralj diže, jer je sveštenik baš počeo da čita jevanđelje. Pan Andžej vide lice iznureno, žuto i providno kao crkveni vosak. Kraljeve oči su bile vlažne, a kapci crveni. Bi rekao: sav udes domovine ocrtavao se na tome licu, toliko je na njemu bilo bola, trpljenja, brige. Besane noći podeljene između molitava i teških briga, strašna razočarenja, potucanja, osamljenost, poniženo veličanstvo ovoga sina, unuka i praunuka silnih kraljeva, jed kojim su ga ovako obilno pojili njegovi podanici, nezahvalnost zemlje za koju je bio spreman žrtvovati krv i život, sve se to moglo, kao u knjizi, pročitati na tome obličju. A ipak je od njega bila ne samo predanost božjoj volji, zadobivena verom i molitvom, ne samo veličanstvo kralja i božjega pomazanika, nego i tako velika neiscrpna dobrota da se videlo da je i najvećim odmetnicima, najkrivljim, dovoljno samo da pruže ruku ovome ocu, i taj će otac prigrliti, oprostiti i zaboraviti što mu je učinjeno. Kmićicu se, kad ga vide, činilo da mu je neko gvozdenom rukom stisnuo srce. Žalost zakipe u vatrenoj junačkoj duši. Skrušenost, 1

Oče naš.

sažaljenje i poštova nje zaustavili su mu dah u grlu, osećanje neizmerne krivice podseklo mu je kolena, te stade sav da dršće i najednom novo, neznano osećanje javi mu se u grudima. U jednom časku zavole ovoga tužnoga vladara toliko, da oseti kako nema ničega milijega u celom svetu od ovoga oca i kralja, kako je gotov da za njega žrtvuje krv, život, da podnese mučenje i sve na svetu. Hteo bi da padne pred te noge, da obgrli kolena i moli za oproštaj krivica. Vlastelin, drska ubojica, zamre u njemu u času, a rodi se privrženik, svom dušom odan svome kralju. „Ovo je naš kralj! Naš nesrećni kralj!“ — govorio je sebi, kao da je ustima hteo da potvrdi ovo što su mu oči gledale i srce osećalo. Međutim je Jan Kazimir posle jevanđelja opet kleknuo, sklopio ruke, digao oči uvis i zaneo se u molitvu. Najzad je sveštenik otišao, ljudi počeli da izlaze iz crkve, a kralj je klečao. Uto vlastelin kojega je Kmićic oslovio, gurnu sad u slabinu pana Andžeja. A ko ste vi? — upita. — Kmićic ne razumede odmah pitanje i ne odgovori, toliko su mu srce i mozak bili zauzeti kraljem. — A ko ste vi? — ponovi onaj pitanje. — Vlastelin kao i vi! — odgovori pan Andžej, kao da se probudio iz sna. — A kako se zovete? — Kako se zovem? Zovem se Babinjič, a rodom sam iz Litve, iz okoline Vitepska. — A ja sam Lugovski, kraljev dvoranin!... Molim, vi dolazite čak iz Litve, od Vitepska? — Ne... Idem iz Čenstohove. Pan Lugovski zaneme za časak od čuda. — Ako je tako, onda hodite ovamo pane da nam kažete novosti. Umalo milostivoga kralja nije umorila briga, jer već tri dana nije imao nikakve pouzdane vesti. Kako to? Možda iz stega pana Zbrožeka; ili Kaljinjskoga, ili Kukljinovskoga? Ispod Čenstohove? — Ne ispod Čenstohove, nego pravo iz manastira. — Šalite se? Šta je tamo? Šta se čuje? Brani li se još Jasna Gora? — I brani se i braniće se. Šveđani su već pred odstupanjem. — Zaboga! Kralj će vas pozlatiti! Iz samoga manastira, kažete, dolazite?... Pa kako su vas Šveđani pustili? — Ja ih nisam za dopust ni molio; ali oprostite što u crkvi ne mogu da dajem opširnijeg izveštaja. — Imate pravo, imate pravo — odgovori pan Lugovski. — Bog je

milostiv!... S neba ste nam pali!... U crkvi ne pristoji... imate pravo! Pričekajte. Kralj će odmah ustati i poći na doručak... Danas je nedelja... Hodite, pane, staćete zajedno sa mnom, kraj vrata, te ću vas odmah predstaviti kralju... Hodite, hodite, nema vremena! Pa pođe napred, a Kmićic za njim. Tek što stadoše kraj vrata, a pojaviše se prvo dva paža i za njima lagano Jan Kazimir. — Milostivi kralju! — povika pan Lugovski. — Ima vesti iz Čenstohove! Voštano lice Jana Kazimira namah ožive. — Šta? Gde? Ko je došao? — upita. — Evo ovaj vlastelin! Kaže da dolazi iz samoga manastira. — Zar je manastir već osvojen? — povika kralj. Utom pan Andžej pade koliko je dug pred gospodara. Jan Kazimir se saže i stade da ga diže. — Docnije — govorio je — docnije!... Ustanite tako vam Boga ustanite! Govorite brže... Manastir zauzet? Kmićic đipi sa suzama u očima, pa uzviknu oduševljeno: — Nije zauzet, milostivi gospodaru, i neće biti! Šveđani su potučeni! Najveći top im je razbijen! Strah je među njima, glad, beda! Misle da odstupe!... — Slava! Slava tebi, Kraljice anđelska i naša! — reče kralj. Pa se onda okrete crkvenim vratima, skide šešir i, ne ulazeći unutra, kleče na sneg pred vratima. Nasloni glavu na kameni dovratak, pa se zadubi u molitvu. Ubrzo stade da jeca. Svi su bili tronuti. Pan Andžej je rikao kao vo. Kralj, pomolivši se i isplakavši se, ustade umiren, lica mnogo vedrija. Odmah upita Kmićica kako se zove, i, kad mu ovaj kaza svoje tobožnje ime, reče: — Neka vas pan Lugovski odmah dovede u naš stan. Nećemo doručkovati drukčije, no slušajući o odbrani. I četvrt časa docnije pan Kmićic se nađe u kraljevoj sobi pred uvaženim skupom. Kralj je samo čekao kraljicu pa da sedne za doručak; i doista, Marija Ludvika dođe odmah. Čim je ugleda, Jan Kazimir povika: — Čenstohova izdržala! Šveđani odstupaju! Evo pana Babinjiča koji otuda dolazi i donosi tu vest! Crne kraljičine oči zastadoše ispitivački na mladom junakovom licu i, videvši njegovu iskrenost, sinuše radosno; a on, poklonivši joj se duboko, gledao ju je smelo, kako umeju da gledaju istina i poštenje. — Moć božja! — reče kraljica. — Strašan ste nam teret skinuli sa

srca i, ako da Bog, to će biti početak promeni sudbine. Dolazite pravo ispod Čenstohove? Ne ispod Čenstohove, nego, veli, iz samoga manastira; go je jedan od branilaca! — uzviknu kralj. — Zlatan gost!... Dabogda ovakvi svaki dan dolazili, nego dopustite mu da dođe do reči... Pričajte, brate, kako ste se branili i kako vas je božja ruka pomagala. — Zacelo, milostivi kralju, samo božja zaštita i čuda presvete Bogorodice, koja smo svaki dan gledali. Ovde se pan Kmićic spremao da počne pričanje, kad utom stadoše da nailaze sve novi i novi velikodostojnici. Dođe, dakle, papski nuncije, pa otac primas Lješčinjski, za njim otac Vidžga, zlatousti propovednik, koji je bio kraljičin kancelar a docnije varminjski biskup, a kasnije i primas. Sa njim uđoše krunski kancelar, pan Korićinjski i Francuz de Noaje, kraljičin dvoranin, za njima, redom, ostali veliki dostojanstvenici koji nisu napustili kralja i koji su više voleli da sa njime dele izgnanički hleb no da prekrše zakletvu na vernost. A kralju se hitalo, te je svaki čas prekidao doručak i govorio: — Slušajte, panovi! Gost iz Čenstohove, dobar glas, slušajte!... — Iz same Jasne Gore!... Na to su velikodostojnici pogledali radoznalo Kmićica, koji je stajao kao pred sudom; ali on, smeo po prirodi i navikao na opštenje sa velikašima, nije se nimalo bunio pred ovolikim velikodostojnicima i, kad svi posedaše na svoja mesta, stade da priča o toku opsade. U rečima mu se poznavala istina, jer je govorno jasno, izrazito, kao vojnik koji je sam sve gledao, svega se dotakao, sve preživeo. Pričao je o ocu Kordeckom, kao o svetom proroku, hvalio do nebesa pana Zamojskoga i pana Čarnjeckoga, hvalio ostale kaluđere, nikoga osim sebe nije izostavio: ali je celu odbranu, bez ograde, pripisivao presvetoj Devici, njenoj milosti i čudima. Kralj i velikodostojnici slušali su ga u čudu. Arhibiskup je dizao u nebo suzne oči, otac Vidžga je brzo prevodio nunciju, neki su se hvatali za kose, neki su molili ili udarali u prsa. Naposletku kad Kmićic dođe do poslednjih juriša, kad stade da priča kako je Miler dovezao teške topove iz Krakova, i među njima jedan teški top kome nisu mogli odoleti ne samo čenstohovski, nego nikakvi bedemi na svetu — nasta mrtva tišina, i sve se oči upreše u njegova usta. Ali pan Kmićic prekide i stade da diše brzo; jasno rumenilo osu mu se po licu, namršti se, diže glavu i reče smelo: — Sada moram da govorim o sebi, iako bih više voleo da prećutim... A ako reknem štogod što će ispasti kao pohvala, Bog mi je svedok da to

neću učiniti radi nagrada, jer mi ne trebaju, pošto je meni najveća nagrada da prolijem krv za kralja... — Govori smelo, verujemo ti! — reče kralj. — Šta je bilo s tim teškim topom?... — Taj teški top... ja... iskravši se noću iz tvrđavice, razbio sam barutom u prah! — Za Boga miloga! — uzviknu kralj. No posle toga uzvika nasta tišina, toliko su se slušaoci začudili. Svi su gledali u junaka kao u neko čudo; a on je stojao sjajnih očiju, rumena lica i ponosito zabačene glave. A u njemu je u tom trenutku bilo toliko nekakvih pomisli da je takav čovek mogao onako što da učini. Stoga, malo docnije, reče primas: — Ovaj čovek je i mogao to da učini! — Pa kako si to učinio? — povika kralj. Kmićic ispriča kako je bilo. — Ušima čovek da ne veruje! — reče pan kancelar Korićinjski. — Panovi, — reče kralj — nismo znali koga imamo pred sobom. Još živi nada da Poljska nije propala dokle rađa ovakve junake i građane. — Ovaj može o sebi da kaže: Si fractus illabatur orbis, impavidum ferient ruinae!1 — reče otac Vidžga, koji je voleo da citira pisce u svakoj prilici. — To je skoro neverovatno — reče opet kancelar. — Ispričajte nam, pane, kako ste izneli život iz te opasnosti i kako ste prošli kroz Šveđane. — Tresak me je onesvestio — reče Kmićic — i tek sutradan su me našli Šveđani kao mrtvoga. Odmah su me stavili pod sud i Miler me je osudio na smrt. — A ti si pobegao? — Neki Kukljinovski izmolio me je od Milera da bi me on mogao ubiti, jer je bio strašno kivan na mene... — To je poznata ubojica i razbojnik, čuli smo mi ovde o njemu — reče kastelan Kšivinjski. — Njegov je puk s Milerom pod Čenstohovom... istina je! — Taj Kukljinovski je pre toga dolazio kao Milerov poslanik u manastir i jednom me je privatno nagovarao na izdaju, kad sam ga sprovodio do kapije... A ja sam ga tresnuo u njušku i udario nekoliko puta nogom... Zato me je omrzao. 1

Ako se ceo svet sruši, nebojša će ostati na razvalinama!

— Ta ovo je neki vlastelin od vatre i šalitre! — uzviknu veselo kralj. — Takvome ne valja stajati na put!... Miler te je, dakle, dao Kukljinovskom. — Da, milostivi gospodaru!... A on se zatvorio sa mnom u pustu žitnicu sa nekoliko ljudi... Tamo me je privezao konopcem za gredu i počeo da me muči, da mi peče slabine katranom. — Pobogu! — Utom ga odazvaše Mileru, a međutim dođoše tri vlastelina, neki Kjemljiči, njegovi vojnici, koji su najpre kod mene služili. Oni su pobili stražare i mene odrešili od grede. — I pobegli ste. Sad razumem! — reče kralj. — Nisam, milostivi gospodaru. Pričekali smo da se vrati Kukljinovski. Onda sam ja naredio da njega vežu za gredu, pa sam ga bolje pripekao. Pri tom pan Kmićic, nadražen uspomenom, opet porumene i oči mu sinuše, kao vuku. No kralj, koji je lako prelazio iz ljutine u veselost, iz ozbiljnosti u šalu, stade da lupa o sto i da viče u smehu: — Tako mu i treba! Tako mu i treba! Nije takva izdajica ni zaslužila bolje! — Ostavio sam ga živa, — odgovori Kmićic — ali se do jutra morao ukočiti. — Ovaj ne prašta! Takvi nam trebaju! — vikao je kralj, već razdragan. — A ti si sa tim vojnicima do šao? Kako se zovu? — Kjemljiči: otac i dva sina. — Mater mea de domo1 Kjemljičeva je — reče svečano kraljičin kancelar, otac Vidžga. — Onda, znači, ima Kjemljiča velikih i malih, — reče veselo Kmićic — a ovi su ne samo mali, nego i razbojnici, samo su silni vojnici i meni verni. Međutim je kancelar Korićinjski od nekog vre mena šaputao nešto na uho gnjeznenskom arhibiskupu, pa onda reče: — Mnogo ih ovde dolazi koji radi hvalisanja, ili radi očekivane nagrade, pričaju izmišljotine. Oni donose lažne ili preterane vesti, često i od neprijatelja nagovoreni. Ta primedba ohladi sve prisutne. Kmićicovo lice pocrvene kao skerlet. 1

Majka moja po rođenju.

— Ja ne znam šta ste vi, — odgovori — ali mislim da ste na visokom položaju... stoga neću da vas vređam; ali držim da nema položaja koji bi davao pravo da se vlastelin naziva lažovom. — Čoveče! Govorite velikom krunskom kancelaru! — reče pan Lugovski. Kmićic planu: — Ko me naziva lažovom, ma bio i kancelar, tome ću reći: lakše je uterivati u laž nego izlagati život opasnosti, lakše je pečatiti voskom nego krvlju! Ali se pan Korićinjski nimalo ne naljuti, samo reče; — Ne uterujem vas u laž, pane kavaljere; ali ako je istina što govorite, onda morate imati opečenu slabinu. — Izvolite gde u stranu da vam je pokažem! — grmnu Kmićic. — Ne treba, — reče kralj — verujemo i bez toga! — Ne može biti, milostivi kralju! — povika pan Andžej. — Ja to tražim, kao za milost molim za to, da me ovde niko ma bio ne znam kakav velikaš, ne naziva lažovom. Rđavo bi mi se nagradila muka, vaša veličanstva! Ne tražim nagrade, tražim da mi se veruje, i onda neka se neverne Tome dotaknu mojih rana! — Ja ti verujem! — reče kralj. — Iz njegovih reči bila je čista istina, — dodade Marija Ludvika — ja se u ljudima ne varam. No Kmićic sklopi ruke: — Vaša veličanstva, dopustite! Neka ma ko pođe sa mnom, jer bi mi bilo teško da živim pod sumnjom. — Ja ću poći — reče pan Ticenhauz, mladi dvoranin. Pa odvede Kmićica u drugu sobu, a uz put mu govoraše: — Ne idem zato što ne verujem, nego da s vama porazgovaram. Mi smo se negde u Litvi videli... Imena ne mogu da se setim, jer može biti da sam vas video još kao dečka, kad sam i sam bio dečko. Kmićic okrete malo lice da sakrije iznenadnu zabunu. — Možda na kakvom saboru. Često me je pokojni otac vodio da gledam kako se vode javni poslovi. — Može biti... Vaše mi lice zacelo nije nepoznato, mada onda niste imali toga ožiljka. I pazite samo kako je pamćenje nepouzdano, jer mi se sve čini da su vas onda drukčije zvali. — Jer godine pomućuju pamćenje — odgovori pan Andžej. Utom uđoše u drugu sobu. Malo docnije pan Ticenhauz vrati se kralju i kraljici. — Ispečen, milostivi kralju, kao na ražnju! — reče. — Cela je slabina

potpuno ispečena! Stoga, kad se i Kmićic vrati, kralj ustade, stište ga za glavu i reče: — Nikad ne bismo posumnjali da govoriš istinu, i tvoja zasluga i bol neće ostati bez nagrade. — Dužnici smo ti — dodade kraljica, pruživši mu ruku. Pan Andžej kleče na jedno koleno i s poštovanjem poljubi kraljicu u ruku, a ona ga još pogladi po glavi, kao majka. — Nego više nemoj da se ljutiš na pana kancelara — reče opet kralj. — Zaista, ovde je bilo dosta izdajnika ili onih koji su izmišljali razne laži, a kancelaru je dužnost da pronađe istinu. Kancelar se osmehnu dobroćudno i pruži ruku. — No, da se pomirimo! Ružno ste mi prigovorili za vosak, ali znajte da su i Korićinjski često pečatili krvlju, a nisu samo voskom... Kralj se sasvim razveselio. — Dopao nam se ovaj Babinjič — reče senatorima. — Zavoleli smo ga kao malo koga... Više vas ne puštamo od sebe i, ako da Bog, brzo ćemo se zajedno vratiti u milu domovinu. — O, najsvetliji kralju! — povika u zanosu Kmićic. — Iako sam bio zatvoren u tvrđavi, ipak znam od vlastele, od vojske, od onih čak što su, služeći pod panom Zbrožekom i Kaljinjskim, opsedali Čenstohovu, da svi izgledaju dan i čas vašega povratka. Samo se pojavite, milostivi gospodaru, i toga istoga dana će cela Litva, Poljska i Mala Rusija stati uz vas kao jedan čovek! Doći će vlastela, doći će siroti seljaci da se pridruže svome kralju. Vojska pod hetmanima jedva još diše, toliko hoće na Šveđane... Znam i to da su pod Čenstohovu dolazili od hetmanske vojske izaslanici da nagovore protiv Šveđana Zbrožeka, Kaljinjskoga i Kukljinovskoga. Uđite danas, milostivi kralju, u zemlju, i za mesec dana ni jednoga Šveđanina neće biti u njoj, samo dođite, samo se pojavite, jer smo tamo kao ovce bez pastira... Kmićicu su varnice sevale iz očiju kad je to govorio, i toliko veliko ga je oduševljenje obuzelo da je klekao nasred dvorane. Njegovo oduševljenje pređe i na samu kraljicu, koja je, budući neustrašiva, odavno nagovarala kralja da se vrati. Stoga se sada obrte Janu Kazimiru i reče snažno i odlučno: — Kroz usta ovoga vlastelina čujem glas celoga naroda! — Tako je! Tako! Milostiva kraljice!... Majko naša!... — kliče Kmićic. No kancelaru Korićinjskom i kralju padoše u oči neke reči u Kmićicovom govoru, — Uvek smo — reče kralj — spremni da žrtvujemo svoj život i do sada smo čekali jedino na ponravku svojih podanika.

— Ta se popravka već izvršila — reče Marija Ludvika. Majestas infracta malis!1 — reče, pogledajući je s poštovanjem, otac Vidžga, — To su važne stvari — prekide arhibiskup Lješčinjski. — Jesu li zaista od hetmanske vojske dolazile izaslanice pod Čenstohovu? — To znam od svojih ljudi, onih Kjemljiča — odgovori pan Andžej. — Kod Zbrožeka i Kaljinskog svi su o tome javno govorili, ne osvrćući se nimalo na Milera. Kjemljiči nisu bili zatvoreni, imali su veze sa svetom, sa vojnicima i vlastelom... Mogu ih dovesti pred vaše veličanstvo i pred panove, da oni kažu kako u celoj zemlji vri kao u loncu. Hetmani su samo pod moranje pristali uz Šveđane, jer je zli duh ušao u vojsku, a sad sama ta vojska hoće da se vrati na dužnost. Vlastelu i sveštenstvo Šveđani biju, pljačkaju, grde pređašnju slobodu, te nije ni čudo što svaki steže pesnice i žudno pogleda u sablju. — Imali smo već i mi vesti od vojske, — reče kralj — i ovde su dolazili tajni izaslanici, koji su nam izjavili opštu želju da se vrate u staru vernost... — I to se slaže s ovim što ovaj kavaljer kaže — reče kancelar. — A ako deputacije idu i po pukovima, to je vrlo važno, jer znači da je plod već sazreo, da naš trud nije bio uzaludan i posao je svršen, a onda je vreme došlo... — A Konjecpoljski? — reče kralj. — A toliki drugi koji su još uz neprijatelja, gledaju mu u oči i uveravaju ga u svoju vernost? Na to zamukoše svi, a kralj se nasumori i kao što, kad zađe sunce za oblak, mrak odmah pokriva ceo svet, tako i njemu lice potamne. A malo posle stade da govori: — Bog gleda u naša srca i vidi da smo spremni ma i danas da pođemo, i da nas ne zadržava švedska sila nego nesrećna prevrtljivost našega naroda koji, kao Protej, svaki dan menja oblik. Zar možemo poverovati da je taj povratak iskren, želja neizmišljena, gotovost neizdajnička? Zar možemo poverovati narodu, koji nas je još nedavno napustio i onako se laka srca združio sa napadačem protiv svoga kralja, protiv svoje domovine, protiv svojih sloboda? Bol nam steže srca i stidimo se svojih podanika! Da li igda istorija daje slične primere? I koji je kralj pretrpeo ovoliko izdaja i zlobe, koji je bio ovako napušten? Setite se samo da usred naše vojske, usred onih koji su bili dužni krv za nas da proliju, nismo bili bezbedni i — užasno je reći! — čak ni za život sigurni. 1

Veličanstvo neslomljeno nevoljama!

A što smo otadžbinu ostavili i ovde morali da tražimo utočišta, to nije iz straha od švedskoga neprijatelja, nego da sačuvamo svoje podanike, svoju decu od strašnoga zločina kraljeubistva i oceubistva. — Milostivi gospodaru — uzviknu Kmićic — teško je skrivio narod, grešan je i s pravom ga šiba ruka božja, ali ipak, rana mi Hristovih, nije se našao u tom narodu i, ako da Bog, nikada se neće naći čovek koji bi smeo dići ruku na svetu ličnost božjega pomazanika! — Ti u to veruješ, jer si čestit — odgovori kralj — ali mi imamo pisma i dokaze. Zlo su nam se odužili Rađivili za dobročinstva kojima smo ih obasuli, pa ipak je Boguslava, iako je izdajnik savest pokrenula, i ne samo što nije hteo pomoći napad na nas, nego nas je prvi o tome izvestio. — Kakav napad? — uzviknu u čudu Kmićic. — Izvestio nas je — reče kralj — da se našao čovek koji mu se za sto dukata ponudio da nas uhvati i živa ili mrtva preda Šveđanima. Mravi podiđoše ceo skup na ove kraljeve reči, a pan Kmićic jedva izmuca pitanje: — Ko je bio taj čovek?... Ko je bio? — Nekakav Kmićic — odgovori kralj. Talas krvi naglo navali u glavu panu Andžeju, pred očima mu se smrče, dokopa se rukama za kosu, pa povika strašnim, ludačkim glasom: — To je laž! Knez Boguslav laže kao pas! Milostivi kralju, gospodaru moj, ne verujte tome izdajniku; hotimice je on to učinio da bi neprijatelja osramotio, a vas zaplašio, kralju moj, gospodaru!... To je izdajnik!... Kmićic ne bi to uradio... Tu se pan Andžej najednom okrete u mestu. Snaga, istrošena opsadom, iznurena potresom od razbijenoga topa i mučenjem na koje ga je stavio Kukljinovski, izdade ga sasvim, te pade bez svesti pred noge kralju. Digoše ga, i kraljev lekar stade da ga povraća u susednoj odaji. No u skupu velikodostojnika nisu umeli objasniti zašto su kraljeve reči učinile ovako silan utisak na vlastelina. — Ili je toliko čestit da ga je sam užas oborio s nogu, ili je neki rođak toga Kmićica — reče pan kastelan krakovski. — Trebalo bi to ispitati — odgovori kancelar Korićinjski. — Oni su tamo u Litvi svi među sobom rođaci, uostalom, kaogod i kod nas. Na to će pan Ticenhauz: — Milostivi gospodaru! Ne da Bog da bih ja hteo reći što rđavo o ovome vlastelinu, ali... ne treba još suviše verovati... Da je služio u

Čenstohovi, to je sigurno; slabina mu je ispečena, što ni u kom slučaju ne bi učinili, jer oni, kao božje sluge, moraju imati blagost čak i prema zarobljenicima; ali mi se jedno neprestano vrze po glavi i kvari poverenje u njega... Ja sam ga negde u Litvi video... kao dečko još, na saboru, ili na kuljigu... ne sećam se... — Pa šta onda? — reče kralj. — I on... jednako mi se čini... nije se zvao Babinjič. — Ne govori koješta! — reče kralj. — Mlad si i perazborit, lako si mogao pobrkati. Babinjič ili ne Babinjič, zašto da mu ne verujemo? Iskrenost i istina su mu na čelu napisani, a srce mu je zlatno. Sebi ne bih verovao, kad ne bih verovao takvome vojniku koji je krv prolivao za nas i otadžbinu. Više zaslužuje vere on, nego pismo kneza Boguslava, — reče najednom kraljica — i ja vam skrećem pažnju da u tom pismu može ne biti ni reči istine. Mnogo je Rađivnlima iz Birža moglo biti do toga da mi sasvim klonemo duhom, a lako je zamisliti da je knez Boguslav hteo još koga svoja neprijatelja da upropasti i da ostavi sebi otvorena vratanca ako bi se sreća promenila. — Da nisam svikao — reče primas — da iz vaših usta govori sama mudrost, začudio bih se toj bistrini, dostojnoj najveštijega diplomate. — ...curasque gerens, animosque, viriles...1 — prekide tiho otac Vidžga. Podstaknuta ovim rečima, kraljica ustade sa stolice i stade da govori: — Nije mi stalo do biržanjskih Rađivila, jer su oni, kao jeretici, lako poslušali nagovore neprijatelja roda ljudskoga, niti do pisma kneza Boguslava, koje može biti pisano zbog privatne osvete... Ali me najviše bole očajne reči kralja, gospodara i muža moga, izrečene protiv ovoga naroda. Jer ko će da ga poštedi kad ga rođeni kralj osuđuje? A ipak, kad se obazrem po svetu, uzalud pitam gde ima još jedan narod koji bi sačuvao starinsku iskrenu veru i odanost bogu, i još je pojačavao... Uzalud gledam gde je drugi narod ovako bezazlen; gde je država u kojoj nikad niko nije čuo o onim paklenim hulama, tananim nevaljalstvima i nepomirljivim mržnjama kojih su pune tuđinske hronike... Neka mi pokažu ljudi koji znaju svetsku istoriju drugu kraljevinu gde su svi kraljevi pomrli prirodnom smrću. Nema ovde noževa ni otrova, nema protektora kao kod Engleza... Istina je, gospodaru, skrivio je ovaj narod teško, zgrešio je iz samovolje i lakomislenosti... Ali gde je narod koji 1

Vodeći brige muškim duhom...

nikad nije grešio, i gde je narod koji bi ovako brzo priznao svoju krivicu i počeo ispaštanje i popravljanje? A oni su se već povratili, već dolaze pokajnički tvome veličanstvu... već su gotovi da proliju krv za tebe, dadu život, žrtvuju imanja. A ti, zar ćeš ih odbiti? Zar nećeš oprostiti onima koji žale, poverovati onima koji su se popravili i onima koji se kaju?... Deci koja su zabludela zar nećeš da vratiš očinsku ljubav?... Pokloni im veru, gospodaru, jer evo već tuguju za svojom jagjelonskom krvlju i za tvojom očinskom vladom... Idi među njih... Ja, ja žena, ne plašim se izdaje, jer vidim ljubav, jer vidim žalost za grehe i uspostavu ove kraljevine na čiji si presto posle oca i brata bio pozvan. I nikako ne mogu da verujem da bi Bog upropastio ovako važnu zemlju, u kojoj gori svetlost prave vere. Za kratko vreme pada božja kazna da kazni, ne da upropasti decu svoju, a posle ih opet prigrli i uteši dobrota toga istoga gospodara. Ali ih ti nemoj prezirati, kralju, i ne plaši se da se poveriš njihovoj sinovljoj odanosti, jer se samo tako mogu pretvoriti zlo u dobro, briga u radost, porazi u pobedu. Pa sede, još s vatrom u očima i ustalasanih grudi. Svi su je pogledali s poštovanjem, a otac Vidžga poče govoriti kao odjek: Nulla sors longa est, dolor et voluptas Invicem cedut. Ima permutat brevis hora summis...1 No ga niko nije slušao, jer je oduševljenje junačke kraljice obuzelo sva srca. Sam kralj skoči s rumenilom na požutelom licu i povika: — Još nisam izgubio kraljevine kad imam ovakvu kraljicu!... Pa neka bude njena volja, jer je govorila u proročkom nadahnuću. Što pre pođem i uđem u kraljevinu, to bolje!... Na to primas reče dostojanstveno: — Neću da se protivim volji svoga milostivoga kralja i kraljice, niti da odgovaram od preduzeća u kome ima opasnosti, ali može biti i spas. Ipak smatram da bi bilo pametno sastati se još jednom u Opolju, gde živi većina senatora, da tamo saslušamo i njihova mišljenja, koja mogu još bolje da procene i izvedu ovu stvar. — Onda u Opolje! — uzviknu kralj. — A posle na put, pa šta Bog Nikakva sreća nije duga, bol i slast Brzo prolaze. Kratak čas izmeni gornje i donje...

1

da!

— Bog će dati srećan povratak i pobedu! — reče kraljica. — Amin! — reče

primas.

XXII Pan Andžej se bacakao kao ranjena divlja mačka u svojoj gostionici. Paklena osveta Boguslava Rađivila dovela ga je gotovo do ludila. Nije dovoljno što mu se taj knez istrgao iz ruku, pobio mu ljude, njega samoga umalo nije lišio života, nego ga je još pokrio takvom sramotom, pod kakvom nije bio ne samo niko od njegova roda nego nikakav Poljak otkako svet postoji. Zbog toga je bilo trenutaka kad je hteo da se odrekne svega, slave koja se pred njim otvarala, službe kod kralja, pa da leti i osveti se onome velikašu, koga bi želeo zubima da kolje. Ali mu je s druge strane, pored svega besnila i buke u glavi, padalo na pamet da mu, dok je knez živ, osveta neće pobeći; a najbolja prilika, jedini put da ga utera u laž i da javno dokaže svu nečasnost te optužbe, jeste baš služba kod kralja, jer je baš u njoj mogao dokazati celom svetu da ne samo što nije nameravao dizati ruke na svetu kraljevu ličnost, nego i da među svom vlastelom Litve i Poljske kralj ne bi mogao naći vernije sluge od Kmićica. No je ipak škripao zubima, kipeo, cepao na sebi odelo i dugo, dugo nije mogao da se smiri. Uživao je u pomisli na osvetu. Video je opet kneza u svojim rukama, zaklinjao se ocem da ga mora uhvatiti, ma ga za to čekali smrt i muke. I ma kako da je knez Boguslav bio slavan velikaš, koga ne samo osveta prostoga vlastelina nego ni kraljeva nije mogla lako dosegnuti, ipak, kad bi on bolje poznavao ovu neobuzdanu dušu ne bi spavao mirno i mnogo puta bi uzdrhtao od njegovih zaveta. A pan Andžej još nije znao da ga knez nije samo pokrio sramotom, i nije mu samo oteo dobar glas. Međutim je kralj, koji je otprva neobično zavoleo mladoga junaka, poslao po njega pana Lugovskoga toga istoga dana, a sutradan mu naredi da ide s njim u Opolje, gde se na opštoj sednici senatora imalo rešiti o kraljevom povratku u zemlju. I zaista se imalo o čemu rešavati: krunski maršal poslao je drugo pismo, u kome je javljao da je u zemlji sve spremno za opšti rat, i navaljivao da se kralj što pre vrati. Sem toga, pukao je glas o nekakvom sporazumu vlastele i vojske za odbranu kralja

i otadžbine, o kome se zaista u zemlji odavno mislilo, ali koji je, kako se pokazalo, bio zaključen pod imenom Tišovjecke konfederacije malo docnije. Ipak su u ovaj mah svi umovi bili neobično zauzeti ovom vešću i odmah posle svečane službe otišlo se na tajnu sednicu, na koju je pušten i Kmićic, po naredbi kraljevoj, kao glasnik iz Čenstohove. Stadoše, dakle, da pretresaju hoće li povratak biti odmah, ili je bolje da se odloži dokle vojska ne samo željom nego i delom napusti Šveđane. Jan Kazimir prekide tu diskusiju, rekavši: — Nemojte se savetovati o povratku, ni o tome da li je bolje još odlagati, jer sam se ja o tome već savetovao s Bogom i presvetom Bogorodicom... Prema tome, izjavljujem vam da mi, ma šta nas snašlo, ovih dana zacelo polazimo lično... A vi samo potražite način i ne štedite saveta kako da se najbolje i najbezbednije ostvari povratak. Mišljenja su bila vrlo različna. Jedni su govorili da ne treba suviše verovati krunskome maršalu, koji se jednom već pokazao kolebljiv i neposlušan, kad je krunu odneo u Ljubovlju umesto da je preda na čuvanje caru. Velika je (govorili su) oholost i samoljublje toga pana, a kad još bude i kralja imao u svome zamku, ko zna šta će uraditi, šta sve za svoje usluge neće zatražiti, i neće li hteti da uzme svu vlast u svoje ruke da bi bio veći od sviju i protektor ne samo cele zemlje nego i kraljev. Ti su, dakle, savetovali da kralj, pričekavši dok Šveđani odstupe, ode u Čenstohovu, kao mesto iz koga su zemlji došli milost i preporod. Ali su drugi bili protivnoga mišljenja. „Još su Šveđani pod Čenstohovom, pa ako je božjom milošću i ne osvoje, ipak nema slobodnih puteva. Tamo je sva okolina u švedskim rukama. Neprijatelj je u Kšepicama, u Vjeljunju, u Krakovu, a i na granici su razmeštene znatne snage. A u planinama na ugarskoj granici, gde se nalazi Ljubovlja, nema druge vojske osim maršalove, i Šveđani dosad nisu tamo odlazili, nemajući za to dosta ljudi, ni smelosti. Iz Ljubovlje je bliže do Male Rusije, koja je slobodna od neprijatelja, do Lavova, koji je ostao veran kralju, i do Tatara, koji, po vestima, idu u pomoć i baš tamo očekuju kraljevu odluku.“ — Quod attinet1 pana maršala, — govorio je krakovski biskup — njegovo će samoljublje biti zadovoljeno već time što će prvi primiti kralja u svome Spiskom starostvu, i prvi ga uzeti u zaštitu. Vlada će ostati u 1

Što se tiče.

kraljevim rukama, a pana maršala će zadovoljiti i samo nada od tako velikih usluga; a ako htedne vernošću sve da nadmaši, onda je svejedno da li će ga vernost poteći iz vlastoljublja ili iz ljubavi prema kralju i otadžbini, jer će uvek kralj imati znatne koristi otuda. Ovo mišljenje čestitoga i iskusnoga biskupa učinilo se najrazložnije; odluči se, dakle, da kralj pođe preko planina u Ljubovlju, pa otud u Lavov, ili gde okolnosti budu zahtevale. Savetovalo se i o danu kraljeva povratka, ali vojvoda lenčicki, koji se tek vratio od cara, kome je poslan za pomoć, primeti da je bolje ne određivati tačno vreme i ostaviti odluku samome kralju, a to zato da se vest ne pročuje i neprijatelj ne bude izvešten. Odluči se samo to da kralj pođe sa tri stotine odabranih dragona, pod komandom pana Ticenhauza, koji je, iako mlad, imao glas velikoga vojnika. Ali je skoro još važniji bio drugi deo sednice, na kojoj se jednoglasno odlučilo da, po ulasku u zemlju, sva vlast i zapovedništvo nad vojskom preću u ruke kralja, kome će u svemu biti poslušni vlastela, vojska i hetmani. Govoreno je i o budućnosti i iznošeni razlozi ovih neočekivanih nesreća, koje su, kao potop, prelile domovinu za ovako kratko vreme. Ni sam primas nije nalazio za to druge uzroke, no nered, neposlušnost i nepoštovanje vlade i kraljevoga veličanstva. Slušali su ga u dubokoj tišini, jer je svaki razumeo da je ovde u pitanju sudbina Poljske i velike promene, dotle nepoznate u njoj, koje bi mogle da joj povrate staru snagu, a koje je odavno želela mudra kraljica, koja je volela svoju usvojenu otadžbinu. Grmele su, dakle, iz usta crkvenoga kneza reči kao gromovi, a kod slušaoca se duše otvarale istini kao što se cvetovi otvaraju suncu. — Nisam protiv starodrevnih sloboda, — govorio je primas — nego protiv one samovolje koja svojim rukama kolje vlastitu domovinu... Zaista, već su se u ovoj zemlji zaboravile razlike između slobode i samovolje i, kao što se preterano uživanje završava bolešću, sad se neobuzdana sloboda završila ropstvom. I do kakve ste zablude doterali vi, građani ove predivne države, da se kod vas za branioca slobode smatra samo onaj koji buči, rastura sabore i protivi se kralju, ne onda kad treba, nego onda kad kralj hoće da spasava otadžbinu? U našoj se riznici vidi dno, vojnik, neplaćen, traži platu kod neprijatelja; sabori, jedini temelj ove države, razilaze se bez rezultata, jer jedan samovoljnik, jedan rđav građanin, može da rastera sabor po svome ćefu. I kakva je to sloboda koja dopušta jednome da nameće svoju volju svima?... Zar ta sloboda za jednoga nije ropstvo za sve? I dokle smo došli sa takvom slobodom, kakve nam je slatke plodove ona donela?... I evo, jedan slab

neprijatelj, nad kojim su naši preci toliko slavnih pobeda doneli sada sicut fulgur exit ab occidente et poret usque ad orientem.1 Niko mu se nije odupro, izdajnici jeretici su mu pomogli i sve je zauzeo, veru goni, crkve sramoti, i kad mu govorite o svojoj slobodi, on vam pokazuje mač!... Eto na što su vam izišli vaši sabori, vaše „ne dopuštam“, vaša samovolja, vaše protivljenje kralju na svakom koraku!... Vi ste kralja, prirodnoga branioca domovine, najpre načinili nemoćnim, pa ste posle kukali kako vas nije branio!... Niste hteli svoju vladu, a sada vam vlada neprijatelj... I ko danas, pitam ja, može od ovoga pada spasavati, ko stari sjaj ovoj državi povratiti, ako ne onaj koji je toliko zdravlja i odmora već žrtvovao kad je ovu zemlju razdirao građanski rat sa kozacima; koji se lično izlagao opasnostima kakvih nijedan drugi vladar nije imao; koji se borio kod Zborova, kod Berestečka i kod Žvanjeca kao prost vojnik, podnoseći trud i nevolje koji nisu priličili jednome kralju... Njemu se, dakle, sad poverimo, njemu, po primeru starih Rimljana, dajmo diktaturu u ruke, a mi da se savetujemo kako da svoju otadžbinu u budućnosti spasemo od unutrašnjega neprijatelja, od razvrata, samovolje, nereda i nekažnjivosti, a kako da povratimo potreban ugled vladi i vladaocu!... Tako je govorio primas, a nesreća i iskustvo poslednjih vremena toliko su preporodili slušaoce da niko nije protivurečio jer su svi jasno videli da ili kraljeva vlast mora biti pojačana, ili će Poljska nepovratno propasti. Stoga poče diskusija kako da se ostvare primasovi predlozi, a kralj i kraljica su ih slušali željno i radosno, naročito kraljica, koja je odavno i revnosno radila na uvođenju reda u Poljskoj. Vraćao se, dakle, kralj u Glogovu veseo i zadovoljan, i tamo, pozvavši u svoju sobu nekoliko najpouzdanijih oficira, a među njima i Kmićica, reče im: Hitno mi je i peče me boravak u ovoj zemlji, hteo bih što pre da krenem, pa sam vas pozvao da mi vi, kao vojnici i iskusni ljudi, smislite brza sredstva. Šteta je gubiti vreme, pošto naše prisustvo može da ubrza opšti rat. — Dabogme — reče pan Lugovski — ako je takva vaša volja, onda našto i odugovlačiti? Što pre to bolje! — Dok se stvar ne razglasi i neprijatelj ne udvoji opreznost — dodade pukovnik Volf. — Neprijatelj je već na oprezi i poseo je puteve koliko je mogao — reče Kmićic. — Kako to? — upita kralj. 1

Kao grom planuo je od zapada i prodro do istoka.

— Milostivi gospodaru, vaš nameravani povratak nije novina za Šveđane! Skoro svaki dan raznosi se glas po celoj Poljskoj da ste vi već na putu, ili već inter regna.1 Zbog toga treba biti veoma oprezan i prikrasti se tajno, klancima, jer na drumovima vrebaju Duglasove izvidnice. — Najveća opreznost — reče, gledajući u Kmićica, pan Ticenhauz — jesu trista vernih sabalja, i pošto mi milostivi kralj daje komandu nad njima, ja ću ga provesti bezbedno, makar preko trbuha Duglasovih izvidnica. — Provešćete ga ako naiđete i vi na trista, pa recimo i na šest stotina, pa čak i na hiljadu ljudi, ali ako naiđete na veću silu, koja čeka u zasedi, šta će biti onda? — Rekao sam: trista, — odgovori Ticenhauz — jer se o trista govorilo. No ako je to malo, onda se može uzeti pet stotina, pa i više. — Ne dao bog! Ukoliko je veća gomila, utoliko se pre razglasi! — reče Kmićic. — Eh, pa ja mislim da će nam pan maršal izići u susret sa svojim stegovima — upade kralj. — Pan maršal neće izići, — odgovori Kmićic — jer neće znati dana ni sata, a i kad bi znao, mogu se na putu zadržati, kao obično, i teško je sve predvideti... — Vojnik to govori, vojnik pravi! — reče kralj. — Vidi se da vam rat nije nepoznat. Kmićic se osmehnu, jer se seti svojih pohoda na Hovanjskoga. Ko se mogao bolje od njega razumeti u tim stvarima! Kome bi se s većim pravom moglo poveriti kraljevo provođenje? No je pan Ticenhauz bio drugoga mišljenja nego kralj, jer se namršti i reče zajedljivo Kmićicu: — Onda čekamo vaš iskusni savet. Kmićic oseti mržnju u pitanju, te upre oči u Ticenhauza, pa odgovori: — Moje je mišljenje: što bude manja gomila lakše će proći. — Dakle, kako treba da bude? — Milostivi gospodaru! — reče Kmićic. — Vi možete da uradite kako htednete, ali mene pamet ovako uči: neka pan Ticenhauz pođe prvo sa dragonima, razglašujući hotimice da prati kralja da bi na sebe navukao neprijatelja. Njegovo je da se dovija kako će izići čitav iz mreže. 1

U zemlji.

A mi u omanjoj grupi, sa vama, da pođemo dan ili dva docnije, a kad se neprijateljeva pažnja skrene na drugu stranu, lako ćemo promaći sve do Ljubovlje. Kralj stade da tapše rukama u oduševljenju. — Bog nam je poslao ovoga mladoga vojnika! — vikao je. — Ni Solomon ne bi savetovao mudrije! Ja potpuno dajem svoj glas za to i drukčije neće ni biti! Oni će hvatati kralja među dragonima, a kralj će im proći ispred nosa. Boga mi, ne može biti ništa bolje! — Vaše veličanstvo, to je lakrdija!... — povika Ticenhauz. — Vojnička lakrdija, — odgovori kralj. — Uostalom, neka bude što bude, od toga ne odstupam! Kmićicu su se oči žarile od radosti što je prevladalo njegovo mišljenje; ali Ticenhauz đipi sa sedišta. — Milostivi gospodaru, — reče — odričem se komande nad dragonima. Neka ih vodi ko drugi! — A zašto to? — upita kralj. — Jer ako pođete bez odbrane, izloženi ćudima udesa, svima opasnostima koje mogu naići, onda i ja hoću da budem kraj vas, da se za vas borim i poginem ako zatreba. — Zahvaljujem na dobroj nameri — odgovori Jan Kazimir — ali budite spokojni, jer baš na ovaj način, koji predlaže Babinjič, bićemo najmanje izloženi opasnosti. — Što predlaže pan... Babinjič, ili kako se tamo zove, neka uzima na svoju odgovornost! Možda je njemu i stalo do toga da vi bez odbrane zalutate u planinama... Ja prizivam boga i ove panove za svedoke da sam iz duše bio protivan! Jedva završi govor, a i Kmićic skoči pa, stavši pred Ticenhauza licem u lice, reče: — Šta podrazumevate vi pod tim rečima? No ga Ticenhauz odmeri ponosno pogledom od pete do glave. — Ne posežite do mene glavom, jer nećete domašiti! A na to Kmićic, već s munjama u očima: — Ne zna se kome bi bilo suviše visoko, kad bi... — Kad bi šta? — upita, gledajući ga oštro Ticenhauz. — Posezao do viših no što ste vi! Ticenhauz se nasmeja. — A gde ste ih to tražili? — Umuknite — reče kralj, stuštivši obrve. — Nemojte mi se tu kavžiti!... Jan Kazimir je toliko delovao svojim dostojanstvom na sve oko sebe

da oba mladića zamukoše i zbuniše se, setivši se da su im se pred kraljem omakle ovako neumesne reči. A kralj reče: — Nad ovoga kavaljera, koji je razbio opsadni top i umakao iz švedskih ruku, niko nema prava da se uznosi, ma mu otac živeo u nekom vlasteoskom seocetu, što, kako vidim, nije slučaj, jer se ptica lako poznaje po perju, a krv po delima. Nemojte se ljutiti jedan na drugoga. (Ovde se kralj obrati Ticenhauzu). Ti hoćeš da ostaneš sa nama, ostani. Dragone će voditi Volf ili Denhof. Ali će i Babinjič ostati, i mi ćemo se upravljati po njegovom predlogu, jer nam se svideo. — Ja perem ruke! — reče Ticenhauz. Samo sačuvajte tajnu. Dragoni neka danas krenu u Raćibor... a ujedno neka se što više razglasi da sam i ja sa njima... A vi budite spremni, jer ne znate dana ni časa... Ticenhauze, idi i izdaj zapovest dragonskom kapetanu... Ticenhauz izađe, kršeći ruke od ljutine i žalosti, a za njim se raziđoše i ostali oficiri. Toga istoga dana puče glas po svoj Glogovi da je kralj Jan Kazimir krenuo već u Poljsku. Mnogi, čak i ugledni senatori, mislili su da je zaista otišao. Glasnici, naročito poslani, odneli su vest u Opolje i prema graničnim drumovima. Ticenhauz, iako je izjavio da pere ruke, ipak još nije smatrao da je pobeđen; a kako je, kao kraljev službenik, imao u svako doba pristup kod kralja, došao je istoga dana, po odlasku dragona, Janu Kazimiru, upravo i kralju i kraljici, jer je Marija Ludvika bila prisutna. — Došao sam po zapovesti — reče — kad polazimo? — Preksutra ire svanuća — reče kralj. — Hoće li mnogo ljudi poći? — Poći ćeš ti, Babinjič, Lugovski i vojnici. I pan kastelan sandomirski ide sa mnom; molio sam ga da povede što manje ljudi, ali bez dvadesetak ljudi neće biti; a sigurno su to i oprobani borci. Sem toga sa mnom hoće da ide i njegova svetost nuncije, čije će prisustvo pridavati važnost preduzeću i pokrenuti sve verne pravoj crkvi. Stoga se i ne usteže da izloži opasnosti svoju svetu osobu. Ti pazi da ne bude više od četrdeset konja, jer Babinjič, tako predlaže. — Milostivi gospodaru! — reče Ticenhauz. — A šta hoćeš još? — Na kolenima molim za jednu milost. Svršeno je već... dragoni su otišli... poći ćemo bez odbrane... i prva izvidnica od nekoliko desetina ljudi može nas opkoliti. Neka vaše veličanstvo usliši molbu svoga sluge,

na čiju vernost bog gleda, i neka ne veruje u svemu onome vlastelinu. Dovitljiv je on čovek, kad je uspeo za ovako kratko vreme da se dodvori vama, ali... — Zar mu već zavidiš? — prekide kralj. — Ne zavidim mu, neću čak da tvrdim odlučno ni da je izdajnik, ali bih se zakleo da se ne zove Babinjič... Zašto onda krije pravo ime? Što sve izbegava da priča šta je radio pre opsade Čenstohove? Zašto je naročito navaljivao da dragoni odu ranije, a vi da idete bez pratnje? Kralj se malo zamisli i stade, po običaju, svaki čas da nadima usta. — Kad bi bio neki dogovor sa Šveđanima — reče najzad — šta je trista dragona! Kakva je to snaga i kakva zaštita?... Taj bi Babinjič trebalo samo da javi Šveđanima da posednu puteve sa po nekoliko stotina pešaka, pa bi nas i inače uhvatili kao u mrežu. A pomisli samo da li o izdaji može biti i reči. Morao bi prvo znati čas i imati vremena da izvesti Šveđane u Krakovu, a kako to može biti kad mi preksutra polazimo? Nije mogao pogoditi ni to da ćemo usvojiti njegove predloge, jer smo mi mogli isto tako usvojiti tvoje, ili čije druge... A iz početka je i bilo rešeno da pođemo sa dragonima, te, kad bi hteo sa Šveđanima da se dogovara, baš bi mu ovaj izdvojen polazak pokvario račune, jer bi morao ponovo da šalje glasnike i da javlja... Sve su ovo neoborivi razlozi. A pri tom nije ni najmanje navaljivao da se primi njegovo mišljenje, kao što kažeš, no je predlagao kao i ostali što mu se činilo najbolje. Ne, ne! Iskrenost bije iz očiju toga vlastelina, a ispečena slabina svedoči da je gotov ne voditi računa ni o mukama. — Kralj ima pravo, — reče naglo kraljica — to su neoborivi dokazi, a savet je bio i jeste dobar. Ticenhauz je iz iskustva znao, kad kraljica kaže svoje mišljenje da bi uzaludno bilo obraćati se kralju, toliko je Jan Kazimir verovao njenoj oštroumnosti i pameti. I mladome je panu još bilo stalo samo do toga da kralj bude dovoljno oprezan. — Nije moje — odgovori — da protivurečim. No, ipak, ako ćemo poći prekosutra, onda neka onaj Babinjič ne zna za to do samoga polaska. — To može biti! — odgovori kralj. A na putu ću ga ja već držati na oku, i ne daj bože slučaja, neće izići živ iz mojih ruku. — Neće biti potrebno — reče kraljica. — Slušajte: kralja od rđavoga slučaja na putu i od izdaja i od neprijateljskih zamaka nećete čuvati vi, ni Babinjič, ni dragoni, ni zemaljske sile, nego božja promisao, čije je oko u svakom času na pastirima naroda i pomazanicima božjim. Ona će njega

čuvati. Ona će ga sačuvati i bezbedno odvesti; a u slučaju potrebe poslaće mu pomoć kakvoj se vi i ne domišljate, vi koji verujete samo u zemaljsku silu. — Presvetla kraljice, — odgovori Ticenhauz — i ja verujem da bez božje volje nikome vlas sa glave neće pasti, a što se zbog brige o kralju bojim izdajica, to nije greh. Marija Ludvika osmehnu se ljubazno. — Ali suviše brzo sumnjaš i time bacaš sramotu na ceo narod, u kome, kao što je isti Babinjič govorio, nije se još našao čovek koji bi na svoga kralja digao ruku... I nemoj se čuditi što, posle ovakvog napuštanja, posle ovakvog kršenja zakletava i vernosti, kakvo smo kralj i ja dočekali, ja ipak velim da se na tako strašan zločin ne bi usudio niko, čak ni od onih koji i danas služe Šveđanima... — A pismo kneza Boguslava, milostiva kraljice? — Pismo je govorilo neistinu! — reče odlučno kraljica. — Ako ima čoveka u Poljskoj koji je kadar da izda čak i kralja, to može biti samo jedini knez konjušar, jer samo po imenu pripada ovome narodu... — Ukratko, ne sumnjiči Babinjiča, — reče kralj. — jer i za njegovo ime moralo ti se u glavi pobrkati. Mogao bi se, uostalom, i ispitati, ali kako možeš to da mu i kažeš?... Kako da ga pitamo: „Ako se ne zoveš Babinjič, onda kako se zoveš?“ Strašno može čestitoga čoveka da zaboli takvo pitanje, a ja bih glavu dao da je on pošten. — Za takvu cenu ne želim da se uveravam o njegovom poštenju. — Dobro već, dobro! Zahvalni smo ti za brigu. Sutrašnji dan posvetićemo molitvi i ispaštanju, a prekosutra na put! Na put! Ticenhauz se povuče s uzdahom, pa istoga dana, u najvećoj tajnosti, poče pripreme za put. Čak ni velikodostojnici koji su imali da putuju s kraljem, nisu svi bili izvešteni o času polaska. Posluzi je naređeno samo da konji budu uvek spremni, jer mogu svakog dana poći s gospodarima u Raćibor. Kralj se celog idućega dana nije pojavljivao nigde, čak ni u crkvi; ali je zato u svome stanu ceo dan preležao kao krst, posteći i moleći kralja kraljeva da mu pomogne, ne zbog njega, nego zbog Poljske. I Marija Ludvika je sa damama provela dan u molitvi. Zatim je noć okrepila snagu umornih, i kad je još u mraku zazvonilo zvono glogovske crkve na jutrenje, došao je i čas rastanka.

XXIII

Kroz Raćibor su prošli,

samo su konje nahranili. Niko kralja nije poznao, niko na povorku nije obraćao mnogo pažnje, jer su svi bili zauzeti nedavnim prolaskom dragona, među kojima se, po opštem mišljenju, nalazio poljski vladar. Ipak je ova povorka imala oko pedeset konjanika, pošto je kralja pratilo nekoliko velikodostojnika, pet biskupa, a među ostalima se i nuncije odvažio da podeli s njim teškoće opasanog puta. No, put u granicama carstva nije bio nimalo opasan. U Oderbergu, blizu ušća Oljše u Odru, uđoše u granice Moravske. Dan je bio oblačan i sneg sipao tako gusto da se na desetinu koraka nije mogao videti put pred sobom. Ali je kralj bio veseo i pun dobre misli, jer se desilo nešto što su svi smatrali za najbolje predskazanje, i što savremeni istoričari nisu propustili da zapišu u hronike. Pred sam kraljev polazak iz Glogove pojavila se pred konjem potpuno bela ptičica i počela da obleće, da uzleće ponekad uvis, ponekad da se spušta nad samu kraljevu glavu, a pri tom je veselo pištala i cvrkutala. Govorilo se da je ovakva ista ptica, samo crna, kružila nad kraljem kad je u svoje vreme bežao iz Varšave od Šveđana. A ova je bela po veličini i obliku sasvim ličila na lastavicu, što je izazvalo tim veće čuđenje što je bila zima u jeku i laste nisu još pomišljale na povratak. Svi su se obradovali, a kralj prvih dana ni o čemu drugom nije ni govorio, i nadao se najboljoj budućnosti. Tako isto se i od samoga početka pokaza koliko je bio dobar Kmićicov predlog da se ide odelito. Svuda je u Moravskoj pričano o skorašnjem prolasku poljskoga kralja. Neki su tvrdili da su ga videli rođenim očima, celoga u oklopu, sa mačem u ruci i krunom na glavi. A već su se pronosili razni glasovi i o vojsci koju je vodio, i uopšte se umnožavao do basnoslovne veličine broj dragona. Bilo ih je koji su videli oko deset hiljada, da nisu mogli da sačekaju kraj redova, konja, ljudi, stegova i zastava. — Sigurno će im — govorilo se — Šveđani preprečiti put; ali hoće li

izići na kraj sa tolikom silom, ne zna se. — Šta veliš? — pitao je Ticenhauza kralj. — Nije li Babinjič imao pravo? — Još nismo stigli u Ljubovlju, milostivi gospodaru — odgovori mladi velikaš. A Babinjič je bio zadovoljan sobom i putem. Sa svoja tri Kjemljiča išao je obično napred, pred kraljevom pratnjom, osmatrajući put; ponekad je išao sa ostalima, zabavljajući kralja pričanjem pojedinih događaja iz opsade Čenstohove, kojih Janu Kazimiru nikad nije bilo dosta. I skoro sa svakim časom sve se više dopadao kralju ovaj junak, veseo, živahan, sličan mladome orlu. Vladaru je prolazilo vreme čas u molitvi, čas u pobožnom razmišljanju o večnom životu, čas u razgovorima o budućem ratu i očekivanoj pomoći od cara, čas u posmatranju viteških zabava kojima su se vojnici trudili da prekrate vreme. Janu Kazimiru je bilo u prirodi da prelazi iz ozbiljnosti brzo u nestašluk, i iz teškoga rada u zabave, kojima se, kad mu dođe, predavao svom dušom, kao da nikad nije imao nikakve brige, nikakva jeda. Pokazivali su, dakle, vojnici što je ko umeo; mladi Kjemljiči, Kozma i Damnjan, zabavljali su kralja svojim ogromnim i nezgrapnim uzrastom i lomljenjem potkovica kao trske, a on je naredio da im se za svaku daje po talir, iako su džačići bili prilično prazni, jer je sav novac, pa i kraljičini nakiti i „sprema“, otišao na vojsku. Pan Andžej se pokazivao bacanjem teškog bojnog čekića, koji je tako silno bacao uvis da se skoro nije video, a on je naletao na konju i dočekivao ga za držalje. Kralj na ovaj prizor zatapša. — Video sam — reče — kako je to činio pan Sluška, brat pane potkancelarove, ali ni on nije bacao ni upola toliko visoko. — Kod nas je to u običaju u Litvi — odgovori pan Andžej — i kad se čovek od detinjstva vežba dođe i do veštine. — A otkuda ti ta masnica preko usta? — upita kralj Kmićica, pokazujući na ožiljak. — Neko te je dobro sabljom ošinuo. — Ovo nije od sablje, milostivi gospodaru, nego od zrna. Pucano je na mene, metnuvši mi cev na usta. — Neprijatelj ili svoj? — Svoj, ali neprijatelj, koga ću pozvati još na obračun, a dokle to ne bude, ne pristoji mi da govorim o tome. — Toliko si zlopamtilo? — Nisam ja zlopamtilo, milostivi gospodaru, jer evo na čelu nosim još dublju brazdu od sablje, kroz koju mi umalo duša nije izišla; ali, kako mi je nju načinio čestit čovek, ja se na njega ne ljutim.

Pa skide kapu i pokaza kralju duboku brazdu, čije su se beličaste ivice videle vrlo lepo. — Nije me stid od ove rane, — reče — jer mi ju je zadao majstor kome ravna nema u svoj Poljskoj. — A koji je to takav majstor? — Pan Volodijovski. — Zaboga, pa ja ga znam! Čuda je činio pod Zbaražem. A posle sam bio na svadbi njegovoga druga Skšetuskoga, koji mi je prvi doneo vesti iz Zbaraža. Veliki su to junaci! A bio je s njima i treći, toga je sva vojska slavila kao najvećega viteza. Debeo vlastelin, i toliko šaljiv da nam na svadbi umalo slabine nisu popucale od smeha. — To je pan Zagloba, pogađam! — reče Kmićic. — To je čovek ne samo hrabar nego je pun i čudnih majstorija. — Šta oni sad rade, ne znaš? — Volodijovski je kod kneza vojvode viljnjanskoga komandovao dragonima. Kralj se nasumori. — I sad sa knezom vojvodom služi Šveđanima? — On Šveđanima? On je kod pana Sapjehe. Lično sam video, kad je knez vojvoda izdao, kako mu je bacio bulavu pred noge. — O, to je valjan vojnik! — odgovori kralj. — Od pana Sapjehe imali smo vesti o Tikoćinu, u kome je opseo kneza vojvodu. Bog mu dao sreće! Kad bi svi bili kao on, već on ovaj švedski neprijatelj požalio svoje preduzeće. Ovde Ticenhauz, koji je čuo ceo razgovor, upita iznenada: — To ste vi bili u Kjejdanima kod Rađivila? Kmićic se malo zbuni, i stade da podbacuje svoj čekić. — Bio sam — odgovori. — Ostavite na miru čekić! — nastavljao je pan Ticenhauz. — A šta ste to radili na kneževom dvoru? — Bio sam gost — odgovori nestrpljivo Kmićic — i jeo knežev hleb, dok mi nije ogadio posle izdajstva. — A zašto niste sa ostalim čestitim vojnicima otišli panu Sapjehi? — Jer sam se zavetovao da idem u Čenstohovu, što ćete razumeti utoliko lakše kad vam kažem da su našu Ostru Bramu bili zauzeli Rusi. Pan Ticenhauz poče da vrti glavom i da cokće, dokle to ne pade kralju u oči, te i sam poče da gleda pažljivije u Kmićica. A ovaj se, izgubivši strpljenje, obrte Ticenhauzu i reče: — Moj dragi pane, a kako ja vas ne pitam gde ste sve bili i šta ste činili?

— Pitajte — odgovori Ticenhauz. — Ja nemam šta da krijem. — Ni ja ne stojim pred sudom, a ako nekad i stanem, nećete mi vi biti sudnja. Ostavite vi mene s mirom da ne bih izgubio strpljenje. Pa baci čekić tako silno da se jedva video a kralj je gledao za njim, i u taj mah je jedino mislio o tome da li će ga Babinjič uhvatiti u letu, ili neće... Babinjič obode konja, polete i uhvati. No toga istoga večera Ticenhauz reče kralju: — Milostivi gospodaru, sve manje mi se onaj vlastelin sviđa!... — A meni sve više! — reče kralj, nadimajući usta. — Čuo sam danas kako ga je jedan od njegovih ljudi nazvao pukovnikom, a on ga je samo presekao pogledom i odmah ga zbunio. Tu ima nešto! — I meni ponekad izgleda — reče kralj — da on neće sve da priča, ali to je njegova stvar. — Ne, milostivi gospodaru, — povika naprasito Ticenhauz — to nije njegova stvar, to je stvar naša i cele Poljske... Jer ako je on neka izdajica, koji vam priprema propast ili ropstvo, onda će propasti i svi oni koji se sada dižu na oružje, propašće cela država, koju vi jedino možete spasti. — Onda ću ga sutra sam ispitati. — Daj bože da budem lažan prorok, ali njemu ništa dobro ne viri iz očiju. Suviše je brz, suviše smeo, suviše odlučan, a takvi ljudi na sve se usuđuju. Kralj se zabrinu. Sutradan, čim svanu, kad pođoše, klimnu Kmićicu da mu priđe: — A gde si ti bio pukovnik? — upita kralj iznenada. Nasta kratko ćutanje. Kmićic se borio sam sa sobom; goreo je od želje da skoči s kolja, da padne kralju pred noge, pa da jednom zbaci sa sebe ovaj teret koji je nosio, da jednom kaže svu istinu. Ali sa užasom pomisli na to kako strašan utisak mora učiniti ime: Kmićic, osobito posle pisma kneza Boguslava Rađivila. Kako će on, negda desna ruka kneza vojvode viljnjanskoga, on koji mu je obezbedio prevagu, pomogao da razbije neposlušne stegove, u izdaji s njim učestvovao; kako će on, obeđen i optužen za najstrašniji zločin napada na kraljevu slobodu, moći sad da ubedi kralja, biskupe, senatore, da se popravio, da se preporodio i krvlju okajao svoje grehove?... Čime da dokaže svoje iskrene namere, kakve dokaze može da podnese sem golih reči?...

Stare krivice gonile su ga neprestano i neumoljivo, kao što ljuti psi gone divljač po šumi. Stoga odluči da prećuti. Ali je u isto vreme osetio neiskazanu odvratnost i gađenje od izgovaranja. Zar da ovome kralju, ovoliko iz duše voljenom, baca pesak u oči i zavarava ga izmišljenim pričama? Osećao je da za to neće imati snage. Stoga, posle kratkog vremena, poče: — Milostivi kralju, doći će vreme, možda ubrzo, kada ću vam moći otvoriti celu svoju dušu, kao svešteniku na ispovesti... Ali hoću da prvo za mene, za moju iskrenu nameru, za vernost i za ljubav prema vladaru, zajemče kakva dela, ne gole reči. Grešio sam, milostivi gospodaru, grešio sam protiv vas i otadžbine, a suviše sam malo ispaštao, te tražim službu u kojoj bih popravku lako našao... Ko, uostalom, nije grešio? Ko ne treba da se bije u grudi u celoj ovoj Poljskoj? Može biti da sam ja gore skrivio no drugi, ali sam se prvi i trgao... Ne pitajte me, milostivi gospodaru, ni o čemu, dokle vas sadašnja moja služba ne uveri; ne pitajte, jer ništa ne mogu da vam kažem da ne bih zatvorio put spasenja, jer Bog mi je svedok i presveta Devica da ne izmišljam kad kažem da sam gotov poslednju kap krvi da prolijem za vas... Ovde se oči panu Andžeju ovlažiše, a lice mu obasjaše takva iskrenost i bol da ga je lice više branilo nego reči. — Bog vidi moje namere — nastavi — i na sudu Ne mi ih uračunati... Ali ako mi, milostivi kralju, ne verujete, onda me oterajte, uklonite me od sebe. Ja ću poći po vašem tragu, izdalje, da u kakvom teškom trenutku stignem, ma i bez poziva, i da glavu položim za vas. A onda ćete, milostivi gospodaru, poverovati da nisam izdajnik, nego jedan od onih slugu kakvih nemate mnogo, čak ni među onima koji na druge bacaju sumnje. — Ja ti i sada verujem — reče kralj. — Ostani uz pas, jer izdaja tako ne govori. — Hvala vam, milostivi kralju! — reče Kmićic. I, zadržavši malo konja, povuče se u poslednje redove. No se Ticenhauz nije ograničio samo na to da svoje sumnje ulije jedino kralju, te su svi počeli da pogledaju Kmićica popreko. Glasni razgovori prestajali su kad on priđe, pa je nastajalo šaputanje. Praćen mu je svaki pokret, tumačena svaka reč. Primetio je to pan Andžej i bi mu zlo među ljudima. Čak ni kralj, iako mu nije oduzeo poverenje, nije bio sa njim onako veseo kao dotle. Stoga je mladi junak izgubio dobro raspoloženje, postao

sumoran, žalostan i ogorčen. Ranije je bio navikao da poigrava konja na čelu, među prvima, a sada se vukao nekoliko stotina koraka iza pratnje, oborene glave i sumornih misli. Najzad pred putnicima se zabeleše Karpati. Na padinama je bio sneg, na vrhovima su oblaci odmarali svoja otežala telesa, a kad je veče bilo lepo, onda su ove planine oblačile plameno odelo i od njih se odbijala silna svetlost, dokle se ne ugasi u mraku koji pokrije ceo svet. Kmićic je gledao ova prirodna čuda, koja dotle nikad nije video, pa iako veoma zabrinut, u divljenju je zaboravljao na brige. Svakoga dana su ovi gorostasi postajali veći, snažniji. Najzad kraljevska pratnja stiže do njih i uće u klance, koji se najednom otvoriše pred njom kao kapije. — Granica mora biti već blizu — reče uzbuđeno kralj. Utom spaziše mala kola s jednim konjem, i u kolima čoveka. Kraljevi ga ljudi odmah zaustaviše. — Čoveče, — upita Ticenhauz — jesmo li mi već u Poljskoj? — Tamo iza one stene iza rečice je carska granica, a vi ste već na kraljevskoj zemlji. — A kud se ide u Živjec? — Pravo tako, izići ćete na put. I gorštak ošinu kljuse, a Ticenhauz otrča pratnji. — Milostivi gospodaru, uzviknu oduševljeno — već ste stigli inter regna,1 jer je vaša kraljevina od one onde rečice! Kralj ne odgovori ništa, samo dade znak da mu pridrže konja, a om sjaha i pade na kolena, dignuvši ruke i oči nebu. Na to svi sjahaše i učiniše kao i on; a ovaj kralj, potukač, leže kao krst na sneg, pa stade da ljubi tu zemlju, tako voljenu a tako nezahvalnu, koja mu je u času poraza odbila utočište. Nasta tišina, koju su remetili samo uzdasi. Veče je bilo mrazno, vedro, planine i vrhovi bliskih jela goreli su kao žeravica, a dalji se već počeli zaodevati zatvorenoljubičastom bojom; ali se put, na kome je ležao kralj, prelivao crvenim i zlatnim sjajem; ta je svetlost padala na kralja, biskupe i velikodostojnike. Utom sa vrhova duhnu vetar i, noseći na krilima snežne varnice, slete u dolinu. Obližnje jele počeše da povijaju krune pokrivene injem, da se klanjaju kralju i da šušte šumno i veselo, kao da pevaju onu starinsku pesmu: 1

U zemlju.

„Dobro nam došao, mili gospodaru!... Mrak je već padao kad pratnja krete dalje. Iza klanca je bila šira dolina, čiji se drugi kraj gubio u daljini. Svetlost se gasila naokolo, samo je jedan krajičak neba bio još crven. Kralj stade da čita Ave Maria,1 za njim i ostali. Rodna zemlja, davno neviđena, planine koje su tonule u noć, večernja svetlost na umoru, molitve, sve je to svečano raspoložilo srca i umove, te su posle svršenih molitava išli ćutke, kralj, velikodostojnici i vitezovi. Zatim pade noć, samo se na istočnoj strani nebo crvenelo sve jače. — Hajdemo ka toj svetlosti, — reče kralj — čudo što još svetli. Utom dokasa Kmićic. — Milostivi gospodaru, to je požar! — uzviknu. Svi stadoše. — Kako to? — pitao je kralj. — Nama se čini da je to večernja svetlost!... — Požar, požar! Ja se ne varam! — reče pan Kmićic. I zaista se, od svih kraljevih pratilaca, on u tome razumevao najbolje. Najzad, duže se nije moglo sumnjati, jer su se iznad te tobožnje večernje svetlosti dizali kao neki crveni oblaci i kolutali se, svetleći se i crneći naizmence. — To valjda Živjec gori! — uzviknu kralj. — Možda neprijatelj pljačka! Još i ne dovrši, a do ušiju im dopre ljudski žagor, frktanje konja, i nekoliko crnih prilika pomoli se pred svitom. — Stoj! Stoj! — stade da viče Ticenhauz. Prilike zastadoše, kao u nedoumici šta da čine dalje. — Ljudi, ko ste vi? — upitaše iz pratnje. — Naši! — odazva se nekoliko glasova. — Naši! Mi bežimo iz Živjeca; Šveđani pale i ubijaju! — Stojte! Zaboga!... Šta govorite?... Otkuda oni tamo? — Oni su vrebali našega kralja. Sila ih je, sila! Neka ga Bogorodica štiti!... Ticenhauz izgubi glavu. — Eto šta znači ići u maloj gomili! — dreknu na Kmićica. — Dabogda vas za takav savet ubili! 1

Bogorodice djevo.

No Jan Kazimir stade sam da pita. — A gde je kralj? — upita. — Kralj je otišao u planine s velikom vojskom i pre dva dana je prošao kroz Živjec, ali su ga oni stigli i tamo se negde oko Suhe potukli... Ne znamo da li su ga uhvatili ili nisu, ali su se večeras vratili u Živjec, pa pale i kolju... — Pođite ljudi! — reče Jan Kazimir. Begunci odoše živo. — Eto šta bi nas snašlo da smo išli s dragonima! — uzviknu Kmićic. — Milostivi kralju, — reče biskup Gembicki — neprijatelj je pred nama... Šta da činimo? Svi su opkolili kralja, kao da bi hteli da ga zaklone sobom od iznenadne opasnosti; ali je on posmatrao svetlost od požara, koja se prelamala u njegovim očima, i ćutao; i niko nije ništa predlagao, toliko je teško bilo dati dobar savet. — Kad sam polazio iz domovine, svetleo mi je odsjaj — reče najzad Jan Kazimir — kad ulazim, svetli mi drugi... I opet nastade ćutanje, samo još duže od malopređašnjeg. — Ko ima kakav predlog? — upita najzad otac Gembicki. Utom se ču Ticenhauzov glas, pun ogorčenosti i podsmeha: — Ko se nije ustezao da kralja izloži opasnosti, ko je nagovarao da kralj ide bez vojske, taj neka sad predlaže. U taj mah jedan konjanik izađe iz kruga; to beše Kmićic. — Dobro! — reče. Pa se diže u stremenima i viknu slugama, koje su stajale malo dalje: — Kjemljiči, za mnom! Pa pogna konja trkom, a za njim, poleteše tri konjanika što igda konji mogu. Iz grudi pana Ticenhauza otrže se očajnički krik: — To je dogovor! — reče. — Izdajnici će javiti! Milostivi kralju, spasite se dok je vreme, jer će neprijatelj ubrzo zatvoriti i klanac! Milostivi kralju, spasavajte se! Nazad! Nazad! — Vraćajmo se, vraćajmo! — povikaše uglas biskupi i velikodostojnici. Ali se Jan Kazimir ljutnu, oči mu stadoše sipati munje, najednom trže mač iz korica i povika: — Ne dao bog da i po drugi put bežim iz svoje zemlje. Neka bude što bude, dosta mi je! Pa mamuznu konja da pođe napred; ali sam nuncije uhvati za uzde. — Vaše veličanstvo, — reče dostojanstveno — vi na sebi držite

sudbinu otadžbine i katoličke crkve, stoga vam nije slobodno da se izlažete opasnosti! — Neću se vratiti u Šlesku, tako mi svetoga krsta! — odgovori Jan Kazimir. — Milostivi gospodaru, saslušajte molbu svojih podanika — reče, sklapajući ruke, sandomirski kastelan. — Ako baš nikako nećete da se vratite u carevu zemlju, onda se bar uklonite sa ovoga mesta i hajdemo ka ugarskoj granici, ili vratimo se nazad kroz ovu klisuru da nam ne preseku povratak. Tamo ćemo čekati! U slučaju da naiđe neprijatelj, spašćemo se na konjima, ali nas bar neće zatvoriti kao u mišolovku. — Pa neka bude — reče blaže kralj. — Ne odbijam ja dobroga predloga, ali u potucanje po drugi put neću. Ako se ovuda ne bude moglo proći, proći ćemo gde na drugome mestu. Ipak mislim da se vi uzaludno plašite. Pošto su nas oni Šveđani uzaludno tražili među dragonima, kao što rekoše oni ljudi iz Živjeca, to je baš dokaz da za nas ne znaju i da nije bilo ni izdaje ni dogovora. Uzmite to u obzir, vi ste iskusni ljudi. Ti Šveđani ne bi ni dirali dragone, ne bi puške opalili na njih kad bi znali da mi idemo za njima. Umirite se, panovi! Babinjič je sa svojima otišao po vesti i sigurno će se uskoro vratiti. Rekavši to kralj obrte konja klancu, a za njim pratnja. Zastadoše na mestu gde im je prvi gorštak pokazao granicu. Prođe četvrt, pola časa, pa ceo čas. — Opažate li, panovi, — reče vojvoda lenčicki — da se sjaj od požara smanjuje? — Smanjuje se, smanjuje se baš primetno — odgovoriše neki. — To je dobar znak! — primeti kralj. — Idem ja napred sa desetak ljudi — reče Ticenhauz. — Staćemo na jednu duž odavde i, ako naiđu Šveđani, mi ćemo ih zadržati dokle ne izginemo. U svakom slučaju biće vremena da se kralj spase. — Drži se gomile, zabranjujem ti da ideš! — reče kralj. A na to Ticenhauz: — Milostivi gospodaru, posle ćete me streljati za neposlušnost, ali sada idem, jer se tiče vas! I, pozvavši desetinu vojnika kojima se moglo verovati u svakoj nevolji, ode napred. Stadoše na izlazu iz klanca, u dolini — pa stajahu mirno, s puškama na gotovs, osluškujući svaki šušanj. Dugo je trajalo ćutanje, najzad čuše ruštanje snega pod konjskim kopitama. — Idu! — šanu jedan vojnik.

— To nije nikakva gomila, čuje se samo nekoliko konja — odgovori drugi. — Vraća se pan Babinjič. Međutim se oni približiše na nekoliko desetina koraka. — Werda?1 — viknu Ticenhauz. — Naši! Ne pucajte! — ču se Kmićicov glas. U isti mah on se pojavi pred Ticenhauzom i, ne poznavši ga u mraku, upita: — A gde je kralj? — Tamo, malo dalje, iza klanca! — odgovori umireni Ticenhauz. — Ko govori, jer se ne može raspoznati? — Ticenhauz! A šta to tako veliko nosite pred sobom? Pa pokaza na nešto crno, što je bilo prebačeno preko sedla pred Kmićicom. No pan Andžej ne odgovori ništa i prođe pored njega. Stigavši do pratnje, poznade kralja, jer je van klanca bilo mnogo vidnije, pa uzviknu: — Milostivi gospodaru, put je slobodan! — Šveđana više nema u Živjecu? — Otišli su ka Vadovicama. To je bio nemački najamnički odred. Evo, uostalom, jednoga, pa ga vi sami ispitajte. I pan Andžej gurnu sa sedla na zemlju onaj predmet što je držao pred sobom, tako da se jauk razleže u noćnoj tišini. — Šta je to? — upita kralj u čudu. — To? Rajtar! — Zaboga! Dakle i sužnja si doneo. Kako si to učinio. Pričaj? — Kad vuk ide noću za stadom ovaca, lako mu je da uhvati jednu, a, uostalom, istinu da kažem, ovakav mi posao nije prvina. Kralj se uhvati za glavu. — Ala je vojnik ovaj Babinjič, puška ga ubila! Zamislite, panovi... Vidim da sa ovakvim slugama mogu usred Šveđana! Međutim, svi opkoliše rajtara, koji se nije dizao sa zemlje. — Pitajte ga, milostivi gospodaru — odgovori ne bez izvesne sujete u glasu Kmićic. — Ne znam, doduše, da li će moći odgovarati, jer je malo zadavljen, a ovde nemamo gde da ga stavimo na muke. — Uspite mu rakije u grlo — reče kralj. I doista je taj lek bolje dejstvovao od mučenja, jer je rajtar brzo povratio snagu i glas. A onda mu je pan Kmićic, naslonivši mu vrh od sablje na grlo, naredio da priča istinu. 1

Ko je tamo?

Tada sužanj izjavi da je iz puka pukovnika Irlehorna, da su imali izveštaj da će kralj proći s dragonima, te su napali na njih blizu Suhe, ali, pretrpevši poraz, morali su da se povuku do Živjeca, odakle su pošli u Vadovice i Krakov, jer su imali takvu naredbu. — Zar u planinama nema drugih švedskih odreda? — pitao je nemački Kmićic, pritiskujući malo jače rajtarovo grlo. — Možda i ima, — odgovori isprekidano rajtar — general Duglas je razaslao izvidnice, ali se sve povlače, jer ih seljaci napadaju u klancima. — A blizu Živjeca samo ste vi bili? — Samo mi. — I znate da je poljski kralj već prošao? — Prošao je sa onim dragonima s kojima smo se tukli blizu Suhe. Mnogi su ga videli. — Pa što ga niste gonili? — Bojali smo se gorštaka. Ovde Kmićic opet reče poljski: — Milostivi gospodaru, put je slobodan, a i konak će se u Živjecu naći, jer je samo jedan deo spaljen... No je nepoverljivi Ticenhauz za to vreme razgovarao sa kastelanom vojnjickim i govorio: — Ili je ovo vojnik iskren i čist kao zlato, ili prepredeni izdajnik... Imajte na umu da sve ovo može biti udešeno, od zarobljavanja ovoga rajtara do njegovih iskaza. A ako je sve ovo udešeno? Ako su Šveđani prikriveni u Živjecu? Ako kralj pođe i padne u mrežu?... — Sigurnije je uveriti se — odgovori kastelan vojnicki. Onda se pan Ticenhauz obrte kralju i reče glasno: — Dopustite, veličanstvo, da ja prvo odem u Živjec i uverim se da li je istina što kažu ovaj kavaljer i ovaj rajtar. — Neka ide! Dopustite, veličanstvo, neka ide! — uzviknu Kmićic. — Idi, — reče kralj — ali ćemo i mi poći malo napred, jer je hladno. Pan Ticenhauz ode trkom, a kraljeva pratnja pođe lagano. Kralju se povrati dobro raspoloženje i veselost, i posle nekog vremena reče Kmićicu: — Ta s tobom bi se, kao sa sokolom, moglo ići u lov na Šveđane, jer ti udaraš iz visine. — Tako je i bilo — odgovori pan Andžej. Kad budete hteli da lovite, soko je uvek spreman. — Pričaj kako si ga uhvatio. — To nije teško, gospodaru. Obično, kad puk ide, uvek po nekoliko ljudi zaostanu, a ova j je bio zaostao za pola duži. Ja sam pošao za njim;

on je mislio da je neki od njihovih, nije se čuvao i, pre no što se osvestio, ja sam ga već dokopao i zapušio mu usta da ne bi vikao. — Rekao si da ti to nije prvina. Zar si to još i pre radio? Kmićic se nasmeja. — Još kako, milostivi gospodaru! Radio sam i to, i nešto bolje. Samo vi naredite, i ja ću odmah poleteti za njima, uhvatiću još jednoga, a i svojim Kjemljičima ću narediti da svaki uhvati po jednoga. Neko su vreme jezdili ćutke; najednom se ču topot, konja i stiže Ticenhauz. — Vaše veličanstvo, — reče — put je slobodan i konak je naručen. — A nisam li rekao?! — povika Jan Kazimir. — Uzaludno ste se samo brinuli... Hajdemo sad, jer smo zaslužili odmor. Svi pođoše kasom, čilo i veselo, a posle jednoga časa kralj zaspa bezbednim snom u svojoj zemlji. Te večeri pan Ticenhauz priđe Kmićicu. — Oprostite, pane, — reče — sumnjao sam na vas iz ljubavi prema kralju. Ali mu Kmićic ne pruži ruke. — A, to ne može da bude! — odgovori. — Bedili ste me da sam izdajnik i prodana duša... — I više bih ja učinio, jer bih vam proterao zrno kroz glavu, — reče Ticenhauz — ali, kad sam se uverio da ste čestit čovek i volite kralja, ja sam vam pružio ruku. Ako hoćete primite, ako nećete nemojte... Samo bih više voleo da se s vama nadmećem u ljubavi prema kralju... Ali se ni od drugoga nadmetanja neću uplašiti... — Tako vi mislite?... Hm! Možda imate i pravo, ali mi je na vas žao... — Onda prestanite da žalite... Silan ste vi vojnik! No, dete, dajte usta da ne bismo legli u mržnji... — Pa neka bude — reče Kmićic. I zagrliše se.

XXIV

Kraljeva je pratnja stigla u Živjec u poznu noć i skoro nije ni pala u oči u varošici preplašenoj od nedavnog napada švedskoga odreda. Kralj nije svraćao u zamak, koji je već ranije bio opustošen od Šveđana, a delimice i spaljen, no je odseo u parohijskoj kući. Tamo je Kmićic pustio glas da ovo carev poslanik ide iz Šleske u Krakov. I doista sutradan pođoše ka Vadovcima, i tek daleko iza varošice okretoše na Suhu. Odatle su preko Kšečonova imali da idu u Jordanov, u Novi Targ i, kad bi se pokazalo da švedskih odreda nema oko Čorština, u Čorštin, a ako bi ih bilo, onda da pređu u Ugarsku, pa ugarskom zemljom da idu u Ljubovlju. Kralj se još nadao da će krunski maršal, koji je imao vojsku kakve nije imao mnogi nezavisan vladar, osigurati puteve i lično izići kralju u sretanje. Moglo ga je omesti jedino to što nije znao kojim putem kralj ide; ali među gorštacima nije nedostajalo vernih ljudi, voljnih da odnesu panu maršalu ugovorene reči. Nije im trebalo čak ni poveravati tajne, jer su rado išli čim im je rečeno da se tiče kraljeve službe. To je bio narod dušom i srcem odan kralju, mada ubog i još poludivalj, koji se malo ili nimalo nije trudio obrađivanjem nezahvalne zemlje, no je živeo od stočarstva, pobožan i mrzeći jeretike. Oni su prvi, kad se raširio glas o padu Krakova, a naročito o opsadi Čenstohove, u koju su navikli da idu kao na hadžiluk, dokopali sekire i krenuli s planina. General Duglas, čuven vojskovođa, snabdeven topovima i puškama, rasterao ih je, doduše, lako u ravnicama, u kojima oni nisu naučili da se bore; ali su Šveđani samo s najvećom opreznošću išli u njihove prave naseobine, gde ih je bilo nemoguće domašiti, a lako pretrpeti poraz. Tako je i izginulo nekoliko omanjih odreda koji su neoprezno zašli u planine. I sad je glas o kraljevom dolasku s vojskom učinio svoje, jer su se svi digli kao jedan čovek da ga brane i prate sa svojim „ćupagama“,1 ma i na 1

Ćupaga, gorštačka sekira na dugačkoj držalici.

kraj sveta. Mogao je Jan Kazimir, samo da kaže ko je, začas sakupi oko sebe hiljade poludivljih „gazda“; ali je on s pravom držao da bi se, u tom slučaju, glas razneo kao vihor po svoj okolini, i da bi i Šveđani mogli da mu pošalju mnogobrojnu vojsku u susret, te je više voleo da ide nepoznat i za gorštake. No su ipak svuda nalazili verne vođe, kojima je dovoljno bilo reći da provode biskupe i panove koji žele da se sačuvaju od Šveđana. Vodili su ih, dakle, kroz snegove, krševe, gudure i samo njima poznatim stazama preko tako nepristupačnih mesta — da bi rekao — ni ptica ne bi mogla preko njih preleteti. Često su kralj i velikodostojnici imali oblake pod nogama, a kad nije bilo oblaka, onda im je pogled bludeo po beskrajnom, belim snegom pokrivenom prostoru, koji se činio širok kao svet; često su se spuštali u gorske gudure, skoro mračne, snegom zaklonjene, u kojima je valjda samo divlja zver mogla imati brlog. Ali su obilazili mesta pristupačna neprijatelju, skraćivali put, i bivalo je da se neko selo, u koje su se nadali da će stići jedva za pola dana, iznenada pojavljivalo pod nogama, i u njemu ih čekao odmor i gostoprimstvo, iako u dimljivoj kući, u čađavoj odaji. Kralj je bio jednako veseo, ulivao i drugima odvažnost da podnesu neobične napore i uveravao da će, idući ovakvim putevima, sigurno srećno i neočekivano stići u Ljubovlju. — Pan maršal se i ne nada kada ćemo mu pasti na vrat! — govorio je često. A nuncije je odgovarao: Šta je Ksenofonov povratak u poređenju sa ovim našim putovanjem po oblacima? — Ukoliko se mi popnemo više, utoliko će Šveđani pasti niže — tvrdio je kralj. Međutim stigoše u Novi Targ. Činilo se da je svaka opasnost prošla, no su ipak gorštaci tvrdili da ima neke tuđinske vojske oko Čorština i po okolini. Kralj je govorio da to može biti i nemačka rajtarija krunskoga maršala, koji je imao dva puka, ili da su njegove dragone, poslane napred, smatrali za neprijateljske izvidnice. Stoga, pošto je i u Čorštinu bila posada krakovskoga biskupa, podelila su se mišljenja u kraljevoj pratnji; jedni su hteli da se ide drumom do Čorština, pa odatle samom granicom do Spiske zemlje; drugi su predlagali da se odmah svrne u Ugarsku, koja je tu ulazila kao klin čak do Novoga Targa, pa opet da se probijaju kroz gudure i klance, uzimajući ponovo vođe koji poznaju najbezbednije puteve.

Ovo poslednje mišljenje preteže, jer je susret sa Šveđanima bio skoro nemogućan, a kralja je još i zanimao ovaj „orlov“ put preko provalija i kroz oblake. Pođoše, dakle, iz Novoga Targa malo na zapad i jug, ostavljajući desno Bjali Dunajec. U početku je put išao dosta otvorenim i prostranim predelom, ali što su dalje odmicali, brda su počela da se sastaju, doline da tešnjaju. Išli su stazama kojima su konji jedva mogli proći. Ponekad je trebalo sjahivati i voditi ih, pa i to su se često opirali, strižući ušima i pružajući raširene zadimljene nozdrve nad provale, iz kojih se činilo da izviruje smrt. Gorštaci, navikli na gudure, često su smatrali za dobre puteve na kojima je nenaviklim ljudima šumelo i vrtelo se u glavi. Najzad uđoše u jednu stenovitu raselinu, dugačku i pravu, a tako usku da su jedva tri čoveka mogla ići uporedo. To je bio klanac kao neki neizmerni hodnik. Dve visoke stene zatvarale su ga desno i levo. Ponegde su im se ipak ivice razmicale, praveći manje strme nagibe, pokrivene snežnim smetovima, po ivicama uokvirene crnom šumom. A vetrovi su očistili sneg sa dna klanca i konjska su kopita svuda udarala o kamenu podlogu. No u taj mah vetar nije duvao i bila je tako duboka tišina da je čisto zvonila u ušima. Jedino su u visini, gde je između šumovitih ivica prosijavao plavi komad neba, proletale s vremena na vreme crne ptice, lepećući krilima i gačući. Kraljeva pratnja stade da se odmori. S konja su se dizali kolutovi pare, a ljudi su bili umorni. — Je li ovo Poljska ili Ugarska? — upita malo docnije kralj noću. — Ovo je još Poljska. — A zašto nismo odmah svrnuli u Ugarsku? — Jer je nemogućno. Ovaj će klanac da zavije malo daše, pa onda ima jedna gudura, iza gudure staza vodi na drum. Tamo ćemo skrenuti, proći ćemo još jedan klanac, i tek onda će biti ugarska strana. — Vidim da je bolje bilo odmah ići drumom — reče kralj. — Mir!... — odgovori iznenada gorštak. I pritrčavši steni nasloni na nju uho. Svi su uprli oči u njega, a njemu se lice u času promeni i reče: — Iza zavojnice ide vojska od potoka!... Zaboga, da nisu Šveđani?! — Ide? Kako? Šta?... — osuše se pitanja sa svih strana. — Ništa se ne čuje!... — Zato što je tamo sneg. Rana mi božjih, već su blizu!... Sad će se pojaviti!... — Možda su ljudi pana maršala? — reče kralj.

Kmićic odmah pogna konja. — Idem da vidim! — reče. Kjemljiči pođoše odmah za njim, kao lovački psi za lovcem; ali tek što pođoše, a zavojnica, na sto koraka pred njima, zacrne se od ljudi i konja. Kmićic pogleda... i duša mu ustrepta od preneraženja. Bili su Šveđani. Pojavili su se tako blizu da je bilo nemogućno povlačiti se, naročito što su konji kraljeve svite bili umorni. Ostajalo je samo da se probiju ili izginu, ili da budu zarobljeni. Razumede to u času neustrašivi kralj, te se maši za balčak od mača. — Zaklonite kralja, pa nazad! — uzviknu Kmićic. Ticenhauz sa dvadeset ljudi u času izlete na čelo; ali Kmićic, umesto da se zadrži s njima, pođe sitnim kasom ka Šveđanima. A imao je na sebi švedsko odelo, ono isto u koje se prerušio izlazeći iz manastira, te sad ovi Šveđani nisu znali ko je. Videći da im u susret ide konjanik u takvom odelu, verovatno su celu kraljevu pratnju smatrali za neku svoju izvidnicu, jer ne ubrzaše hoda, samo kapetan izađe na čelo. — Ko ste vi? — upita švedski, gledajući u grozno i bledo lice junakovo. Kmićic dojaha do njega tako blizu da se skoro udariše kolenima i, ne odgovorivši ni reči, skresa mu pištolj u samo uho. Krik užasa ote se iz grudi rajtara, ali još jače grmnu glas pana Andžeja: — Udri! I kao što stena, otkinuta od ležišta, kotrljajući se u provaliju, mrvi sve na putu, tako i on jurnu na prvi red, noseći smrt i propast. Dva mlada Kjemljiča, nalik ia dva medveda, jurnuše za njim u gužvu. Udarci sabalja o oklope i šlemove razlegali su se kao lupa čekića, i odmah joj se odazvaše vriska i jauci. Preneraženim Šveđanima činilo se u prvi mah da su ih napala tri džina u divljem gorskom klancu. Prve trojke ustuknuše u neredu pred strašnim čovekom, i dok su poslednji redovi još izlazili iza zavojnice, sredina se zbi i izmeša. Konji stadoše da se ujedaju i udaraju. Vojnici iz daljih redova nisu mogli da pucaju, ni da idu u pomoć prednjima, koji su ginuli nemilice pod udarcima ova tri gorostasa. Uzalud se pripreme, uzalud podmetnu vrhove od sabalja; oni lome sablje, obaraju ljude i konje. Kmićic prope konja, da mu se kopita nadneše iznad glava rajtarskih paripa, a on je besneo, sekao, bo. Krv mu je isprskala lice, iz

očiju mu je sipala vatra, sve se misli u njemu ugasiše, osta samo jedna: da pogine, ali Šveđane mora zadržati. Ta se misao pretvori u neki divlji zanos, te mu se snaga utrostruči, pokreti postaše kao kod risa: besni, kao munja brzi. I natčovečanskim udarcima sablje cepao je ljude, kao što grom cepa mlado drveće; dva mlada Kjemljiča iđahu odmah za njim, a stari, ostajući malo iza njih, svaki čas pružaše mač između sinova, brzo kao što guja pruža žalac, i trzaše ga krvav. Međutim, oko kralja nasta lom. Nuncije, kao i kod Živjeca, i sad je držao za dizgin njegova konja, s druge strane ga uhvatio krakovski biskup, pa su ga iz sve snage vukli nazad, a kralj ga je udarao ostrugama tako, da se parip propinjao. — Puštajte!... — vikao je kralj. — Tako mi Boga, preći ćemo preko neprijatelja! — Gospodaru, misli o otadžbini! — vikao je krakovski biskup. I kralj se nije mogao istrgnuti iz njegovih ruku, naročito što mu je spreda preprečio put mladi Ticenhauz sa svima ljudima. Nije išao u pomoć Kmićicu, žrtvovao ga je, želeo je samo da spase kralja. — Muka vam gospodnjih! — vikao je očajno. — Oni će sad izginuti!... Milostivi gospodaru, spasavajte se dok je vreme! — Ja ću ih ovde još zadržati! Ali kraljeva tvrdoglavost jednom razdražena, nije vodila računa ni o kome i ni o čemu. Jan Kazimir džarnu još jače konja i, umesto da se povlači, išao je napred. A vreme je prolazilo, časak duže mogao je povući za sobom propast. — Hoću da poginem na svojoj zemlji!... Puštajte! — vikao je kralj. Srećom, protiv Kmićica i Kjemljiča, zbog teskobe, mogao je da se bori samo mali broj, zbog čega su se mogli držati duže. Ali malo po malo i njihova snaga stade malaksavati. Nekoliko puta se švedski mačevi dotakoše Kmićicova tela i krv stade da mu teče. Na oči mu se navlačila magla. Dah mu je zastajao u prsima. Osetio je približavanje smrti, te je samo želeo da skupo proda život. „Još makar jednoga!“ — govorio je sebi i spuštao sablju na glavu ili rame najbližega rajtara, pa se opet obrtao drugome; ali Šveđane, posle prvoga trenutka zabune i straha, bi sramota što su ih četiri čoveka mogla zadržati ovoliko dugo, te kidisaše besno; odmah ih samo težinom ljudi i konja potisnuše nazad i potiskivahu sve jače i brže. Utom Kmićicu pade konj i talas pokri konjanika. Kjemljiči su se borili još neko vreme, slični plivačima koji, videći da tonu, trude se da što duže održe glavu iznad morske pučine, ali ubrzo

utonuše i oni... Onda Šveđani kao vihor poleteše kraljevoj pratnji. A Ticenhauz sa svojim ljudima polete im u susret, te se sudariše tako da tresak jeknu po gorama. Ali šta je značila ova nova Ticenhauzova šačica protiv silne izvidnice od blizu trista konja. Više nije bilo sumnje da kralju i njegovoj sviti mora kucnuti kobni čas smrti ili ropstva. Jan Kazimir, očevidno više voleći prvo nego drugo, oslobodi najzad dizgine iz ruku biskupa i poteče brzo za Ticenhauzom. Najednom stade kao ukopan. Desi se nešto neobično. Gledaocima se činilo da same gore priskaču u pomoć zakonitome kralju i gospodaru. Ivice od klanca zadrhtaše, kao da se zemlja pokrenula iz temelja, kao da šuma na brdu hoće da uzme udela u boju, i debla, grude snega, leda, kamenje i odlomci od stena stadoše da se valjaju sa strahovitom hukom i treskom na zbijene švedske redove; u isti mah se zaori strahovit urlik s obe strane klanca. A dole, u redovima, nasta gužva koja je premašivala ljudsku uobrazilju. Šveđanima se učinilo da su se brda srušila i padaju na njih. Nasta vika, kuknjava mrvljenih ljudi, očajni uzvici za pomoć, konjski vrisak, škripa i strahovita lupa stenovitih odlomaka o oklope. Najzad ljudi i konji načiniše jednu gomilu, koja se grčevito kolutala, gnječila, punu jauka, očajnu, strahovitu. A kamenje i komađe stena mrvili su ih bez prestanka, padajući nemilosrdno na već bezobličnu masu ljudskih i konjskih tela. — Gorštaci! Gorštaci! — stadoše da viču u kraljevoj pratnji. — Ćupagama psine! — čuše se glasovi gore. U tom trenutku na oba krševita nagiba pomoliše se dugokose glave, pod okruglim kožnim šeširima, za njima se pojaviše tela i nekoliko stotina čudnih prilika stadoše da se spuštaju niz snežne strmeni. Crni i beli gunjevi, koji su im lepršali na ramenima, davali su im izgled nekih strašnih grabljivica. Sasuljaše se dok bi okom trenuo; fijuk sekirica pratio je zloslutno njihovu divlju dreku i kuknjavu dovršavanih Šveđana. Sam kralj je hteo da zaustavi pokolj; neki rajtari, još živi, padali su na kolena i, dižući gole ruke, molili za poštedu. Ništa nije pomoglo, ništa nije zadržalo osvetničke sekire, i posle četvrt časa u klancu nije bilo ni jednoga živoga Šveđanina. Zatim krvavi gorštaci nagrnuše kraljevoj pratnji. Nuncije je u čudu gledao ove neznane mu ljude, visoke, snažne,

pokrivene delom ovčijim kožama, umrljane krvlju i sa uzvitlanim sekirama koje su se još pušile od krvi. No oni, kad videše biskupa, pootkrivaše glave. Mnogi klekoše na sneg. Krakovski biskup diže suzno lice k nebu. — Ovo je pomoć božja, proviđenje koje bdi nad kraljem. Pa se obrte gorštacima i reče: — Ljudi, ko ste vi? — Ovdašnji! — odgovoriše iz gomile. — Znate li kome ste priskočili u pomoć?... Ovo je kralj i gospodar vaš, kojega ste spasli! Na to gomila povika: — Kralj! Kralj! Isuse, Marija, kralj! Verni gorštaci stadoše da se okupljaju oko kralja i da se tiskaju. S plačem su mu ljubili noge, stremena, čak i kopita njegovoga konja. Nasta takvo oduševljenje, takva vika i plač, da su biskupi morali da stišavaju preterani zanos. A kralj je stajao usred vernoga naroda, kao pastir usred ovaca, a niz lice mu tekle suze krupne kao biser. Zatim mu lice sinu, kao da se neka nagla promena izvrši u njegovoj duši, kao da mu nova, velika misao, dolazeći s neba, pade na pamet, pa mahnu rukom da hoće da govori, a kad se utiša reče snažnim glasom, tako da ga ču cela gomila: — Bože, koji si me rukama prostoga naroda izbavio, kunem ti se mučenjem i smrću sina tvoga da ću i njemu odsada biti otac! — Amin — rekoše biskupi. Neko vreme potraja svečana tišina, pa opet buknu radost. Stadoše da raspituju gorštake otkuda su se zadesili u klancima i kako su se našli u ovako zgodan čas da spasu kralja. Pokazalo se da su se znatni švedski odredi kretali oko Čorština i, ne udarajući na zamak, činilo se da nekoga traže i čekaju. A i gorštaci su čuli o bici koju su ti odredi vodili s nekom vojskom, u kojoj je trebalo da bude i sam kralj. Onda su odlučili da navedu Šveđane na zasedu i, našavši im lažne vođe, hotimice su ih naveli u ovaj klanac. — Videli smo — govorili su gorštaci — kako su ona četiri viteza udarila na ove psine, hteli smo da im priteknemo u pomoć, ali smo se bojali da ćemo ih poplašiti pre vremena. Kralj se ščepa za glavu. — Majko jedinoga sina! — uzviknu. — Tražite mi Babinjiča! Da ga bar sahranimo!... I toga su čoveka smatrali izdajicom, a on je prvi prolio

krv za nas! — Skrivio sam, milostivi gospodaru! — reče Ticenhauz. — Tražite ga, tražite! — vikao je kralj. — Neću otići odavde dokle mu ne vidim lica i ne oprostim se s njim. Vojnici otrčaše zajedno sa gorštacima na mesto prvoga sudara i ubrzo ispod gomile konjskih i ljudskih leševa izvukoše pana Andžeja. Lice mu je bilo bledo, celo poprskano krvlju čije su mu se krupne kapi zgrušavale na brkovima; oči su mu bile sklopljene, oklop ulubljen od udaraca mačeva i konjskih kopita. Ali ga je baš taj oklop sačuvao te ga nisu smrvili, i vojniku koji ga je digao učinilo se da je čuo tih jauk. — Pobogu, živ je! — uzviknu. — Skinite mu oklop! — vikali su jedni. Odmah isekoše remenje. Kmićic odahnu dublje. — Diše! Diše! Živ je! — uskliknuše nekolicina. A on je ležao neko vreme nepomično, pa onda otvori oči. Tada mu jedan vojnik usu u usta malo rakije, a ostali ga podigoše pod pazuha. U taj mah dotrča na konju sam kralj, do čijih je ušiju dopro opšti uzvik. Vojnici dovukoše preda nj pana Andžeja, koji je bio kao mrtav. Pa ipak mu se pred kraljem svest povrati za časak, skoro detinjski osmeh prelete mu preko lica, a blede mu usne prošaputaše razgovetno: — Moj kralj, moj gospodar, živi... slobodan... I suze mu zablistaše u očima. — Babinjiču, Babinjiču, čime da te nagradim? — povika kralj. — Ja nisam Ba-bi-njič, ja sam Kmi-ćic! — šanu vitez. Pa opet klonu kao mrtav na ruke vojnika.

XXV

Pošto su je gorštaci uverili da se na putu za Čorštin ne čuje ni za kakve druge švedske odrede, kraljevska pratnja svrte tome zamku i ubrzo se nađe na drumu, po kome je putovanje bilo lakše i manje zamorno. Jezdili su usred gorštačkih pesama i uzvika: „Kralj ide! Kralj ide!“ a uz put su im se pridruživale sve nove i nove gomile naroda, oružane mačugama, kosama, vilama i puškama, tako da se Jan Kazimir ubrzo nađe na čelu znatnoga odreda ljudi, neizvežbanih doduše, ali spremnih da svakog trenutka pođu s njim ako hoće i na Krakov i da proliju krv za svoga gospodara. Pod Čorštinom već je više od hiljade „gazda“ i poludivljih ovčara bilo oko kralja. A uto stade nagrtati i vlastela od Staroga i Novoga Sonča. Oni javiše da je baš toga jutra poljski puk pod komandom pana Vojniloviča potukao kod samoga Novoga Sonča veliki švedski odred, iz koga su skoro svi ljudi izginuli ili se podavali u Kamjenoj i u Dunajcu. I doista se pokaza da je to istina, jer se ubrzo na drumu zalepršaše zastavice od kopalja, zatim dođe i sam Vojnilovič s pukom braclavskoga vojvode. Kralj radosno pozdravi čuvenoga i davno poznatoga viteza, pa usred opštega oduševljenja naroda i vojnika krenu s njim dalje u Spisku zemlju. Međutim neki konjanici odleteše, što su konji mogli, da jave panu maršalu kraljev dolazak da bi bio spreman da ga dočeka. Veselo i bučno išlo je dalje putovanje. Pridolazile su sve nove gomile. Nuncije, koji je iz Šleske pošao sa zebnjom za svoj i kraljev život, a tu je zebnju početak puta još povećao, sad nije znao šta će od radosti, jer je bio uveren da će budućnost nesumnjivo doneti pobedu kralju, a sa njim i crkvi nad jereticima. Biskupi su delili njegovu radost, svetovni su velikodostojnici tvrdili da će sav narod oko Karpata do Baltika ustati na oružje kao ove gomile. A Vojnilovič je uveravao da se većinom to već i desilo. I pričao je šta se čuje u zemlji, koliki je strah obuzeo Šveđane, kako

više u malom broju ne smeju da se pomole iza zidova, kako čak i male gradiće napuštaju i pale, pa se sklanjaju u jake tvrđave. — Vojska se jednom rukom busa u grudi, a drugom počinje da tuče Šveđane — govorio je. — Viljčkovski, poručnik u husarskom puku vašega veličanstva, već je zahvalio Šveđanima na službi, i to na taj način što je kod Zakševa napao vojnike pukovnika Atenberga, mnoge isekao i skoro sve potukao... Pan Felicijan Kohovski mi je mnogo pomogao sa svojom pešadijom, te smo im se tako naplatili za one dragone potučene pre dva dana. — Za kakve dragone? — upita kralj. — Pa za one što ih je vaše veličanstvo poslalo iz Šleske. Šveđani su ih napali iznenada i, mada ih nisu mogli rasturiti, jer su se silno branili, ipak su im učinili veliku štetu... A mi umalo nismo pomrli od očajanja, jer smo mislili da ste i vi lično sa njima, pa smo se bojali da vam se ne desi kakvo zlo. Bog vas je nadahnuo te ste poslali napred dragone. Šveđani su odmah saznali za njih, pa su sve puteve poza uzimali. — Čuješ li, Ticenhauze? — upita kralj. — Ovo kaže iskusan vojnik. — Čujem, milostivi gospodaru — odgovori mladi velikaš. Kralj se obrte Vojniloviču. — I šta dalje? Šta dalje? Kazuj! Što znam neću sakriti. U Velikopoljskoj se bore Žegocki i Kulješa. Pan Varšicki je proterao Lindorma iz piljeckoga zamka, Dakuv se odbranio, Lanckorona je u našim rukama, a u Podljasju pan Sapjeha svaki dan jača. Šveđani već gore u gradiću, a sa njima će sagoreti i knez vojvoda viljnjanski. Što se tiče hetmana, oni su već od Sandomježa krenuli u Ljubeljsku vojvodinu, pokazujući time javno da prekidaju s neprijateljem. Sa njima je i vojvoda černjihovski, a iz okoline prilazi im svako živi, ko god sablju može da drži. Pričaju da će tamo da se osniva nekakav savez protiv Šveđana, u čemu imaju udela pan Sapjeha i pan kastelan kijevski. — Dakle i kijevski kastelan je u Ljubeljskoj vojvodini? — Tako je, vaše veličanstvo! Ali je on danas na jednom mestu, sutra na drugom... I ja treba da mu idem, ali gde da ga tražim, to ne znam. — Čuće se on daleko, — reče kralj — neće vam biti potrebno da pitate za put. — Tako i ja mislim — odgovori Vojnilovič. U takvim je razgovorima prolazilo putovanje. Međutim se nebo sasvim razvedrilo, tako da plavetnilo nije kvario ni jedan oblačak; sneg se blistao na suncu. Spiske planine širile su se veličanstveno i veselo pred putnicima, i sama priroda smejala se gospodaru.

— Mila domovino — reče kralj — da mi je da ti vratim mir, pre no što mi se kosti u tebi odmore! Izjahaše na jedan visok breg, sa koga je bio otvoren i dalek vidik, jer mu je s druge strane bila u podnožju prostrana ravnica. Tamo spaziše kako se u velikoj daljini kreću neke gomile ljudi. — Vojska pana maršala ide! — povika Vojnilovič. — Ako nisu Šveđani? — reče kralj. — Nisu, milostivi gospodaru! Šveđani ne bi mogli ići od Ugarske s juga. Vidim već husarske zastavice. I doista, malo docnije iz modrikaste daljine pojavi se šuma od kopalja, raznobojne zastavice njihale su se kao cvetovi na vetru, više njih su vrhovi sijali kao plamičci. Sunce se prelivalo na oklopima i šlemovima. Gomile u kraljevoj pratnji kliknuše veselo: čuše taj poklič izdaleka, jer masa konja, konjanika, zasta va, tugova, zastavica, stade da se kreće življe: očevidno su tamo pošli u trk, jer su pukovi postajali sve vidniji i rasli pred očima s nepojmljivom brzinom. — Ostanimo ovde, na ovom brdu! — Ovde ćemo sačekati pana maršala — reče kralj. Pratnja se zaustavi; oni što su im išli u susret jurili su još brže. Ponekad su ih skrivale pred očima zavojice puta ili mali brežuljci i stene, rasejani po ravnici, ali su se opet pojavljivali pred očima, kao zmija sa raznobojnom, divnom kožom. Najzad dođoše na četvrt duži od brega i smanjiše brzinu. Oko je već moglo potpuno da ih vidi i da se nauživa. Napred je išao husarski steg pana maršala, veoma mnogobrojan i tako divan da bi se svaki kralj mogao ovakvim vojnicima podičiti. U tom stegu je služila sama planinska vlastela: ljudi odabrani, jedan kao drugi, na njima oklopi sjajni, ukrašeni bakrom, ogrlice sa slikom čenstohovske Bogorodice, šlemovi okrugli sa gvozdenim naušnicima, grebenasti na vrhu, na ramenima krila od jastreba i orla, na plećima kože od tigra i leoparda, u starešina od vuka, po običaju. Šuma crno-zelenih zastavica vila se nad njima; na čelu je jahao poručnik Viktor, za njim janjičarska muzika sa zvoncima, bubnjevima, talambasima i sviralama, pa onda zid konja i konjanika okovanih u gvožđe. Pri ovome prizoru kraljevo se srce topilo. Odmah za husarijom išao je puk lakih konjanika, još veći, s golim sabljama u rukama i lukovima na plećima; zatim tri stotine semena, crvenih kao mak u cvetu, oružanih kopljima i samokresima; onda dvesta dragona u crvenim bluzama; potom pratnje raznih velikaša, koji su već bili u Ljubovlji, momci

obučeni kao za svadbu, pratioci, lakeji, sabori, sluge u ugarskom i janjičarskom odelu, određeni da vrše razne službe. I to se prelivalo kao duga, i nailazilo hučno i bučno, usred rzanja konja, škripe oklopa, jeke talambasa, lupanja bubnjeva i vike tako gromke da se činilo će sneg sa planine pasti. Najzad su se iza vojske videla kola i kočije, u kojima su bili svetovni i duhovni velikodostojnici. Vojska se zaustavi duž puta, u dva reda, a u sredini se pojavi sam pan krunski maršal, Ježi Ljubomirski na konju belom kao mleko. Leteo je on kao vihor ovom ulicom, a za njim dva konjušara, sva u suhom zlatu. Dojezdivši do brega, skoči s konja i, bacivši uzde jednome od konjušara, pođe pešice na breg, ka kralju. Kapu je bio skinuo i, metnuvši je na balčak od sablje, išao je gologlav, podupirući se bojnim čekićem, ukrašenim biserom. Obučen je bio u poljsko vojničko odelo, na prsima je imao oklop od zlata, gusto okićen dragim kamenjem po ivicama, a toliko uglačan da se činilo sunce nosi na prsima; preko levog ramena visio mu je širok plašt od mletačke kadife, tamne boje, koji se prelivao ljubičasto-purpurno. Držao ga je pod grlom gajtan sa kopčom od brilijanata, kojima je ceo plašt bio ukrašen; tako isto mu se čelenka od brilijanata vila na kalpaku, i to se drago kamenje svetlucalo kao raznobojne varnice oko celoga mu lica i čisto oči zasenjivalo, toliki je sjaj bio od njih. Bio je to čovek u najboljoj snazi, dostojanstvena izgleda. Glava mu je bila podbrijana, kosa dosta retka, proseda, sa čupercima na čelu; brkovi, crni kao gavranovo krilo, padali su mu s obe strane usta. Ispupčeno čelo i rimski nos činili su ga još lepšim, ali su ga malo ružile suviše ispale jagodice i sitne oči, obrubljene crvenim kolutovima. Na licu mu se ogledala velika dostojanstvenost, ali uz to i nečuvena oholost i sujetnost. Lako si pogađao da ovaj velikaš želi da večito obraća pažnju cele zemlje, pa i cele Evrope. A tako je i bilo. Gde god Ježi Ljubomirski nije uspeo da zauzme najuglednije mesto, gde je morao da deli slavu i zaslugu, tamo je njegova razdražljiva gordost bila gotova da se ispreči, i da pokvari, spreči sve, pa ma se ticalo i spasenja otadžbine. To je bio srećan i vešt vojskovođa, ali su ga i u tom pogledu drugi neizmerno nadmašali, a uopšte njegove sposobnosti, iako neobične, nisu išle u skladu sa samoljubljem i željom za veličinom. Otuda mu je u duši bio večiti nemir, otuda se porodila sumnja, zavist, koje su ga docnije dovele dotle da je za Poljsku postao opasniji od strašnoga Januša Rađivila. Zli duh u Janušu bio je u isti mah i veliki, nije ustupao ni pred kim i ni pred čim; Januš je želeo krunu i išao je k njoj preko grobova i

preko propasti otadžbine. Ljubomirski bi je primio kad bi mu je vlasteoske ruke metnule na glavu, ali imajući manju dušu, nije smeo da je želi otvoreno i javno. Rađivil je bio jedan od onih koje neuspeh obara u red zločinaca a uspeh diže među polubogove; Ljubomirski je bio veliki smutljivac koji je svagda bio gotov da rad na spasavanju otadžbine pokvari u ime svoje razdražene gordosti, i da ništa u zamenu ne sagradi, čak ni sebe nije smeo ni umeo da uzdigne; Rađivil je umro krivlji, Ljubomirski škodljiviji. Ali sada, kad je u zlatu, kadifi i dragom kamenju išao pred kralja, gordost mu je bila dovoljno zasićena. On je, evo, prvi od velikaša dočekivao svoga kralja na svojoj zemlji; on ga prvi donekle uzimao u zaštitu, on je imao da ga odvede na srušeni presto, da istera neprijatelja, od njega su i kralj i zemlja sve očekivali, u njega su sve oči bile uprte. Stoga, kad se sa njegovim samoljubljem slagalo, pa mu čak i laskalo, da pokaže vernost i uslugu, bio je zaista spreman na žrtve, bio je spreman čak i da pretera u poštovanju i vernosti. I doista, došavši do polovine brega na kome je stojao kralj, smakao je kapu sa balčaka i klanjajući se, počeo da čisti sneg čelenkom od brilijanata. Kralj pogna konja malo naniže, zatim ga zaustavi da bi sjahao radi pozdrava. Kad to vide, maršal pritrča da pridrži streme svojim dostojnim rukama i, trgnuvši plašt, smače ga s pleća, pa po ugledu na engleskog dvoranina, baci ga kralju pod noge. Tronuti kralj raširi ruke i zagrli ga kao brata. Kratko vreme nijedan nije mogao da proslavi, ali na taj prizor kliče uglas vojska, vlastela, narod, i hiljade kapa poleteše uvis, grunuše svi mušketi, samokresi i pištolji, topovi iz Ljubovlje odazvaše se udaljenim basom, te se zatresoše planine, probudiše sve odjeke, pa stadoše obilaziti naokolo, odbijajući se o crne zidove šuma, o stenje i gudure, i leteti s vešću daljim planinama, daljim krševima... — Pane maršale, — reče kralj — tebi ćemo biti zahvalni za uspostavljanje kraljevine. — Milostivi gospodaru, — odgovori Ljubomirski — svoje imanje, život, krv, sve ostavljam vama na raspoloženje. — Vivat! Vivat Joannes Casimirus rex!...1 — grmeli su usklici. — Živeo kralj, otac naš! — vikali su gorštaci. Međutim, velikaši koji su išli s kraljem opkoliše maršala; ali se on nije odvajao od kralja. Posle pozdrava kralj je opet uzjahao konja, a pan 1

Živeo! Živeo kralj Jan Kazimir!

maršal, ne hoteći da zna za granice gostoprimstva i poštovanja prema vladaru, uhvati za uzde, pa je, idući pešice, vodio kralja kroz redove vojnika i zaglušne uzvike, čak do pozlaćenih kočija sa zapregom od osam konja, u koje kralj sede sa papskim nuncijem Vidonom. Biskupi i velikodostojnici posedaše u druga kola, pa onda pođoše lagano u Ljubovlju. Pan maršal je jezdio pored prozora kraljevih kočija, ohol i zadovoljan sobom, kao da su ga već izvikali za oca otadžbine. S obe strane išla je vojska, pevajući ovu pesmu: Kosi Šveđane, kosi, Naoštrivši mač. Udri Šveđane, udri. Uzevši tešku batinu. Obaraj Šveđane, obaraj, Nabijaj ih na kolac. Muči Šveđane, muči, I koliko možeš kinji. Pljačkaj Šveđane pljačkaj, I kožu im oderi. Seci Šveđane, seci, Biće ih manje. Topi Šveđane, topi, Ako si dobar junak!1 Avaj, usred opštega veselja i zanosa niko nije slutio da će docnije ovu istu pesmu, zamenivši Šveđane Francuzima, pevati ova ista vojska Ljubomirskoga, pobunjena protiv svoga zakonitoga kralja i gospodara. No je sad bilo daleko do toga. U Ljubovlji su gruvali topovi u znak pozdrava, kule i zidovi se pokriše dimom a zvona su lupala kao na požar. Dvorište, u kome je kralj sišao s kola, hodnik i stepenice, bili su zastrti crvenim suknom. U vazama, donetim iz Italije, goreli su mirisi. Veći deo skupocenih stvari Ljubomirski, zlatni i srebrni ormani zastono posuđe, ćilimi za zidove, ćilimi, gobleni umetnički tka ni flamanskim rukama, kipovi, satovi, ormani ukrašeni dragim kamenjem, pisaći stolovi ukrašeni sedefom i ćilibarom doneseni su još ranije u Ljubovlju da se sačuvaju od švedske grabljivosti; i sad je sve to bilo razmešteno, povešano, zasenjivalo oči i pretvaralo ovaj zamak u neki čarobni dvorac. Ova je pesma, pod naslovom: „Pesma gospodi Francuzima“, pevana pod Montvama, gde je Ljubomirski, buntovnik, potukao kraljevu vojsku. 1

I pan maršal je namerno udesio ovu raskoš dostojnu sultana da bi pokazao kralju da, iako se vraća iz izgnanstva, bez novaca, bez vojske, nemajući skoro ni drugo odelo da promeni, ipak je moćan vladar kad ima sluge ovako bogate i verne. Razumeo je ovu nameru kralj i srce mu se napuni zahvalnošću, te je svaki čas grlio maršala, stiskao za glavu i zahvaljivao. Nuncije, iako naviknut na raskoš, čudio se glasno ovome što je video, i čuli su ga kako je govorio grofu Apotingenu da do sada nije imao pojma o sili kralja poljskoga i vidi da su raniji porazi bili samo trenutna promena sreće, koja se mora brzo izmeniti. Na gozbi, koja je nastala posle odmora, kralj je sedeo na uzvišici, a pan maršal ga je lično služio, ne dopuštajući nikome da ga zameni. S desne kraljeve strane sedeo je nuncije Vidon, s leve primas Lješčinjski, dalje s obeju strana crkveni i svetovni velikodostojnici, kao biskup krakovski, poznanjski, arhibiskup lavovski, pa lucki, pšemišljanski, helminjski, arhiđakon krakovski, dalje krunski čuvari pečata i vojvode kojih se skupilo osam, i kastelani i referendari, a od oficira pan Vojnilovič, pan Viktor, pan Stapkovski i pan Baldvin Šurski, zapovednik lakog stega porodice Ljubomirskih. U drugoj dvorani bilo je postavljeno za manju vlastelu, a prostrana oružnica za prost narod, jer je trebalo da se svi vesele na dan kraljeva dolaska. A za svima stolovima govorilo se samo o kraljevom povratku, o strašnim događajima koji su se desili na putu i od kojih je kralja odbranila božja ruka. Sam Jan Kazimir poče da priča o boju u klancu i da hvali onoga kavaljera koji je zadržao prvu navalu Šveđana. — A kako mu je? — upita pana maršala. — Lekar ne odlazi od njega i jemči za život, a sem toga su ga i dvorkinje uzele pod zaštitu i sigurno neće dati da mu duša izađe iz tela, jer je mlado i lepo! — odgovori veselo maršal. — Hvala bogu! — uzviknu kralj. — Čuo sam iz njegovih usta nešto što vam neću kazati, jer mi se čini da sam prečuo, ali ako to bude istina, tek onda ćete se čuditi. — Samo da ne bude ništa — reče maršal — što bi vašem veličanstvu pokvarilo raspoloženje. — Ni nalik na tako što! — reče kralj. — Naprotiv, to nas je neizmerno obradovalo, jer se pokazuje da su čak i oni za koje smo imali razloga da ih smatramo za svoje najveće neprijatelje, gotovi da u nevolji proliju krv za nas. — Milostivi gospodaru! — uzviknu maršal. — Čas popravke je nastao, ali se pod ovim krovom vaše veličanstvo nalazi među onima koji

čak ni pomišlju nisu zgrešili. — Tako je, tako je! — odgovori kralj. — A vi ste, pane maršale, u prvom redu. — Ja sam sluga vašega veličanstva. Za stolom poče postepeno da nastaje sve veći žagor. Počeše razgovori o političkim izgledima, o dosad uzaludno očekivanoj pomoći nemačkoga cara, tatarskoj pomoći i budućem ratu sa Šveđanima. Nasta novo veselje kada pan maršal izjavi da se njegov naročiti poslanik tatarskome hanu vratio baš pre nekoliko dana i utvrdio da horda od četrdeset hiljada ljudi stoji spremna, a može biti i sto hiljada, čim kralj ode u Lavov, i sklopi ugovor sa hanom. Taj isti poslanik je doneo glas da su i kozaci, pod tatarskom pretnjom, izjavili poslušnost. — O svemu ste mislili, pane maršale, — reče kralj — tako da ni mi sami ne bismo bolje. Pa uze čašu i povika: — U zdravlje pana krunskoga maršala, našega domaćina i prijatelja! — Ne može biti, milostivi gospodaru! — povika maršal. — Ni u čije se zdravlje ovde ne može piti pre vašega. Svi zadržaše već poluprinete čaše, a Ljubomirski, razdragan, oznojen, dade znak svome ličnome peharniku. Na taj znak mnogobrojna posluga u sali skoči i stade ponovo da puni čaše malvasijom, zahvatanom pozlaćenim kondirima iz bureta od čistoga srebra. Nasta još bolje raspoloženje, i svi su čekali samo na zdravicu pana maršala. Međutim, peharnik donese dva pehara od venecijanskog kristala, tako divne izrade da bi se mogli smatrati za osmo svetsko čudo. Kristal, strugan i glačan dok nije postao tanak, možda godinama, bacao je pravi dijamantski sjaj; ukrase su radili talijanski umetnici. Podmetači su bili od zlata, a na njima su izrezane sitne figurice koje su predstavljale dolazak pobedničkog vojskovođe na Kapitol. Išao je, dakle, vojskovođa u pozlaćenim dvokolicama, putem nasutim biserom. Za njim su išli sužnji vezanih ruku; neki kralj sa zavojem izrezan od jednoga smaragda; dalje su išli legionari sa zastavama i orlovima. Preko pedeset figurica bilo je na svakom podmetaču, sitnih, veličine lešnika, ali izrađenih tako divno da si mogao videti svakoj crte lica i pogoditi im osećanja, ponos pobedilaca i utučenost pobeđenih. Podmetač sa peharom sastavljali su zlatni filigrani, kao vlasi tanki, izrađeni čudnom veštinom kao vinovo lišće, grozdovi i razno cveće. Ovi su filigrani vili oko kristala, praveći na vrhu jedan krug, usta pehara, u koji je umetnuto sedam raznobojnih kamenova.

Peharnik dade jedan kralju, druge maršalu, oba napunjena malvasijom. Tada svi ustadoše, a pan maršal diže pehar i viknu koliko ga grlo donosi: — Vivat Joannes Casimirus rex!1 — Vivat! Vivat! Vivat!2 U taj mah opet grunuše topovi, te se zidovi zatresoše. Vlastela iz druge dvorane upade sa čašama; maršal htede da govori, ali nije mogao, jer su se reči gubile u beskrajnoj vici: „Vivat! Vivat! Vivat!“ Maršala obuze tolika radost, toliki zanos da mu divljačnost sinu iz očiju i, iskapivši svoj pehar, viknu toliko da ga čak i u opštoj vici čuše: — Ego ultimus!3 Pa se onda udari tim peharom bez cene u glavu, tako da kristal pršte u sto komada, koji sa zvekom padoše na pod, a maršalova se glava obli krvlju. Svi se zapanjiše, a kralj reče: — Pane maršale, žao nam je ne pehara, nego glave... Mnogo nam je do nje stalo! — Ne marim za blago ni drago kamenje — povika maršal — kad imam čast da u svome domu vidim vaše veličanstvo. Vivat Joannes Casimirus rex! Ovde mu peharnik dade drugi pehar. — Vivat! Vivat! Vivat! — orilo se bez prestanka. Zveka razbijenog stakla mešala se sa klicanjem. Jedini biskupi se ne ugledaše na maršala, jer im je to branilo duhovno dostojanstvo. A papski nuncije, ne znajući za ovaj običaj razbijanja čaše o glavu, naže se poznanjskom biskupu do sebe i reče: — Zaboga, moram da se čudim. Vaša je riznica prazna, a za ovakav jedan pehar mogla bi se dva puka opremiti i izdržavati! — Tako je kod nas uvek, — odgovori, klimajući glavom poznanjski biskup — kad se čovek razveseli, onda nema mere ni u čemu. I doista je veselje bilo sve veće. Pred kraj gozbe pojavi se na prozorima crvena svetlost. — Šta je to? — upita kralj. 1 2

3

Živeo kralj Jan Kazimir! Živeo! Živeo! Živeo! Ja poslednji.

— Milostivi kralju, molim na predstavu! — reče maršal. Pa, povodeći se malo, odvede kralja prozoru. Tamo videše čudan prizor. Dvorište je bilo osvetljeno kao da je dan. Nekoliko desetina buradi katrana bacalo je otvoreno žut sjaj na kaldrmu, očišćenu od snega i posutu iglicama od jela. Ponegde su gorele i bačve prepečenice, bacajući plavu svetlost; u neke su sipali so, da se svetli crveno. Poče predstava: najpre su vitezovi sekli turske glave, pogađali prsten i delili megdane; zatim su ljiptovski psi udavili medveda; potom je jedan gorštak, vrsta planinskoga Samsona, bacao uvis mlinsko kolo i dočekivao ga u ruke. Tek je ponoć prekinula te zabave. Tako se pokazao krunski maršal, iako su Šveđani bili u zemlji.

XXVI

I

pored gozba i dolaska sve novih velikodostojnika, vlastele i vitezova, ipak dobri kralj nije zaboravio svoga vernog slugu koji je onako smelo u gorskome klancu naleteo na švedske mačeve, i sutradan po dolasku u Ljubovlju posetio je ranjenoga pana Andžeja. Zateče ga svesna i skoro vesela, iako bleda kao smrt, pošto srećnim slučajem mladi junak nije dobio nijedne teške rane, samo mu je isteklo mnogo krvi. Kad vide kralja, Kmićic se diže i sede, i mada je kralj navaljivao da opet legne, on ne htede. — Milostivi gospodaru, — reče — kroz nekoliko ću dana i konja pojahati i sa vama, s dopuštanjem, poći dalje, pošto i sam osećam da mi nije ništa. — Ali su te morali strašno izranjaviti... I doista je nečuveno da jedan udari na onoliko. — Mnogo puta mi se to dešavalo, jer držim da su u nevolji sablja i odlučnost glavna stvar... Ej, milostivi gospodaru, sve moje rane ne bi stale ni na volovsku kožu. Takva mi je sreća! — Na sreću se ne žali, jer slepo letiš onamo gde se zadaju ne samo rane, nego i smrt. Otkad se ti to baviš vojničkim zanatom? Gde si ranije vojevao? Lice pana Kmićica obasu trenutno rumenilo. — Milostivi gospodaru, ja sam napadao Hovanjskoga kad su svi bili klonuli i glava mi je bila ucenjena. — Slušaj-der, — reče kralj — rekao si mi čudnu reč u onome klancu, ali sam držao da te je uhvatilo bunilo i mozak ti se poremetio. Sad opet veliš da si Hovanjskoga napadao. Pa ko si ti? Zar zaista nisi Babinjič? Poznato nam je ko je Hovanjskoga napadao. Nasta kratko ćutanje; najzad mladi vitez diže iznureno lice i reče: — Da, milostivi gospodaru!... Ne govori iz mene bunilo, nego istina; ja sam štrpkao Hovanjskoga, i od toga se rata moje ime pročulo u celoj Poljskoj... Ja sam Andžej Kmićic, stegonoša oršanjski...

Ovde pan Kmićic sklopi oči, pa postajaše sve bleđi; ali kako je kralj ćutao začuđen, on nastavi: — Ja sam, milostivi gospodaru, onaj prognanik od boga i ljudi osuđen za ubistva i samovolju, ja sam služio Rađivilu i zajedno s njim vas, milostivi gospodaru, i Poljsku izdao, a sada se, mačevima izboden, konjskim kopitama izgažen, nemoćan da se dignem, bijem u grudi i govorim: Mea culpa! Mea culpa!1 i preklinjem za vašu očinsku milost... Oprostite mi, gospodaru, jer i sam sam svoja pređašnja dela prokleo i sa toga paklenoga puta odavno se vratio. Suze potekoše iz viteževih očiju, i on drhtavim rukama poče da traži kraljevu ruku. Jan Kazimir doduše ne povuče ruke, ali se namrgodi i reče: — Ko u ovoj zemlji nosi krunu, mora imati neiscrpnu gotovost da prašta, zato smo gotovi da oprostimo i tebi, naročito stoga što si Jasnoj Gori i nama u putu verno služio i život izlagao. — Onda oprostite, milostivi gospodaru!... Skratite mi muke! — Samo jedno ne možemo ti zaboraviti, što si se, protivu vrline ovoga naroda, dosada neokaljane dizanjem ruke na vladara, ponudio knezu Boguslavu da nas uhvatiš, pa živa ili mrtva predaš u švedske ruke! Kmićic, iako je maločas sam rekao da je nemoćan da ustane, đipi sa postelje, zgrabi raspeće iznad nje, pa sa pečatima na licu, sa očima zažarenim od groznice, dišući teško, stade da govori: — Spasa mi duše očeve i materine, ovih mi rana raspetoga, to nije istina!... Ako i taj greh nosim na duši neka me Bog odmah kazni naglom smrću i večnim ognjem. Gospodaru moj, ako mi ne verujete, onda ću zderati ove zavoje neka mi isteče i ovo malo krvi što je Šveđani nisu prolili. Nikad se nisam nudio. Nikad mi takva misao u glavu nije došla. Za kraljevstvo ove države nikad ne bih to učinio!... Amin! Ovoga mi krsta, amin, amin! Pa stade sav da se trese od zanosa i groznice. — Dakle knez je izmislio? — upita začuđeni kralj. — Zašto? Zbog čega? A šta si mu učinio? — Uhvatio sam ga usred njegova dvora, među njegovom vojskom, i hteo vezana da ga bacim pred vaše noge, — Čudo! Čudo! — reče. — Verujem ti, ali ne razumem! Kako to! Janušu si služio, a Boguslava, koji je manje skrivio, uhvatio si i hteo da 1

Kriv sam! Kriv sam!

ga vezana meni doneseš!... Kmićic htede da odgovori, no kralj primeti njegovo bledilo i slabost, te reče: — Odmori se, pa posle pričaj sve od početka. Verujemo ti, evo naše ruke! Kmićic je pritiše na usne i neko vreme ćutaše, jer nije mogao da diše, samo je gledao kralja s beskrajnom ljubavlju; najzad prikupi snagu i poče: — Ispričaću sve iz početka. Ratovao sam sa Hovanjskim, ali sam i svojima bio težak. Donekle sam morao da štetim ljude i da uzimam što mi je trebalo, a donekle sam to činio iz samovolje, jer je krv kipela u meni... Imao sam drugove, dobru vlastelu, ali ne bolju od mene... Ponegde se nekog ubilo, ponegde se nešto spalilo... ponegde batinama po snegu poteralo... Podigla se uzbuna. Gde još neprijatelj nije dopro, tamo se žalilo sudovima. Osuđivan sam u odsustvu. Osude su donošene jedna za drugom, ali ja nisam mario, još mi je đavo laskao i šaputao da nadmašim pana Lašča, koji je osudama plašt postavio, a ipak je bio slavljen, pa i sad mu je ime slavno. — Jer se kajao i umro pobožno — primeti kralj. Kmićic se malo odmori, pa nastavi: — Međutim je pan pukovnik Biljevič — to je veliko koleno u Žmuđi — zamenio ovaj svet boljim, a meni ostavio testamentom jedno selo i ćerku. Ne marim za selo, jer se u neprestanim napadima na neprijatelja mnogo zaplenilo, i ne samo što sam naknadio imanje koji me je neprijatelj zauzeo, no sam ga i umnožio. Još imam u Čenstohovi toliko da bih mogao kupiti i dva onakva sela, i nikoga nemam potrebe da molim za hleb... Ali kad mi se družina smanjila, otišao sam na zimovnik u laudanski kraj. Tamo mi jedna devojka toliko priraste za srce da sam ceo svet zaboravio. Devojka je bila toliko čestita i poštena da me je bilo sramota od ranijih dela. A i ona, imajući urođenu odvratnost prema grehu, poče nastojavati da se okanem pređašnjega života, da se smirim, naknadim štetu i počnem čestito da živim... — I ti si poslušao njen savet? — Kako poslušao, milostivi gospodaru! Hteo sam, istina, Bog vidi da sam hteo... Ali stari gresi gone čoveka. Prvo su mi u Upiti pobili vojnike, a ja sam zbog toga zapalio varošicu... — Zaboga, pa to je zločin! — reče kralj. — Još to nije ništa, milostivi kralju. Posle mi je laudanska vlastela isekla drugove, dobru vlastelu, iako samovoljnu. Nisam mogao da ih ne osvetim, pa sam te iste noći napao selo Butrima i kaznio ubistvo ognjem

i mačem... Ali sam bio potučen, jer je tamo puno tih seoskih plemića. Morao sam da se krijem. Devojka više nije htela ni da me pogleda, jer su joj oni šljivari bili staraoci, određeni testamentom. A meni se srce toliko otimalo njoj da nisam mogao izdržati! Nemogući da živim bez nje, skupio sam novu družinu i oteo je oružanom rukom. — Dabogda te...! Ni Tatarin se drukčije ne udvara! — To je bilo lupeški, priznajem. Zato me je Bog i kaznio rukom pana Volodijovskoga, koji je skupio onu vlastelu, devojku mi oteo, a mene posekao tako da umalo dušu nisam ispustio. Sto puta bi to bilo bolje za mene, jer se ne bih spregao s Rađivilom za propast kralja i otadžbine. No, kako je moglo i da bude drukčije? Nastade nova parnica... Zločin, u pitanju je bila smrtna kazna. Već nisam znao šta da činim kad mi najednom vojvoda viljnjanski priteče u pomoć. — Op te zaklonio? — On mi je po onom istom panu Volodijovskom poslao nalog za vrbovanje vojnika, a time sam došao pod hetmansku nadležnost i mogao sam da se ne plašim sudova. Onda sam se uhvatio za vojvodu, kao za dasku spasenja. Odmah sam skupio steg ubojica, poznatih u celoj Litvi. Boljega stega nije bilo u svoj vojsci. Odveo sam ga u Kjejdane. Tamo me je Rađivil primio kao sina, podsetio me na srodstvo po Kiškovima i obećao da će me zakloniti. Već je imao svoje namere... Trebalo mu je odvažnih ljudi na sve gotovih, a ja, prostak, naišao sam kao na lepak. Pre no što su se njegove namere obelodanile, tražio je da mu se na raspeću zakunem da ga nikad neću napustiti. Misleći da je u pitanju rat sa Šveđanima ili sa Rusima zakleo sam se rado. I onda bi ona strašna gozba, na kojoj je potpisan kjejdanski sporazum. Izdaja izađe na javu. Ostali su pukovnici bacili bulave hetmanu pred noge, a mene je zakletva držala kao psa lanac, i nisam mogao da ga ostavim... — Kao da nam se nisu zakleli na vernost svi oni što su nas docnije ostavili?... — reče tužno kralj. — No ni ja, iako nisam bacio bulavu, nisam hteo da sudelujem u izdaji. Šta sam prepatio, milostivi gospodaru, to samo Bog zna. Previjao sam se od bola, kao da su me živim ognjem pekli, jer me je i moja devojka, sa kojom sam se posle otmice pomirio, nazvala izdajnikom i prezrela kao poganu životinju... A ja sam se zakleo, zakleo sam se da ne napuštam Rađivila... O, ona će, milostivi gospodaru, iako je žensko, pameću čoveka postideti, a u vernost prema vama niko joj nije ravan! — Bog je blagoslovio! — reče kralj. — Zato je volim! — Ona je mislila da me načini privrženikom kralja i otadžbine, a kad je to propalo, onda me je toliko omrzla de me je sad mrzela onoliko

isto koliko me je dotle volela. Međutim me je Rađivil pozvao k sebi i počeo ubeđivati. Dokazao mi je kao dva i dva četiri da je dobro uradio, da je samo na taj način mogao spasti propalu otadžbinu. Ja ne umem ni da ponovim njegove razloge, toliko su bili silni, toliku su sreću obećavali otadžbini! On bi ubedio i sto puta pametnijega, a kamo li mene prostaka, vojnika, on, onakav diplomata! A ja sam se uhvatio za njega oberučke i od srca, jer sam držao da su svi slepi a samo on vidi istinu, svi grešni a samo on čestit. A bio bih za njega u vatru skočio, kao sada za vaše veličanstvo, jer ja ne umem ni da služim ni da volim upola... — Vidim da je tako! — primeti Jan Kazimir. — Učinio sam mu znatne usluge — nastavi mrgodno Kmićic — i mogu reći, da nije bilo mene, ni ta izdaja ne bi mogla doneti nikakvih otrovnih plodova, jer bi ga njegovi vlastiti vojnici na sabljama razneli. Već je izgledalo da će tako biti. Već su išli dragoni i ugarska pešadija i laka konjica, već su počeli da seku sabljama njegove Škotlanđane, kad sam je kidisao s mojim ljudima i satro ih dok bi okom trenuo. Ali su ostali drugi stegovi po boravištima. I njih sam uništavao. Jedini je pan Volodijovski umakao iz zatvora, pa čudom i natčovečanskim junaštvom odveo svoje Laudance i Podljasje da se pridruži panu Sapjehi. Tamo su se skupili ostaci u znatnom broju, ali koliko sam ja pre toga pobio dobrih vojnika — samo Bog jedini može izbrojati. Kao na ispovesti priznajem istinu... Pan Volodijovski je u putu za Podljasje i mene uhvatio i nije hteo da me poštedi. Jedva sam se spasao iz njegovih ruku, zbog pisama koja su kod mene našli, a iz kojih se videlo, dok je on još bio u zatvoru i kad je knez hteo da ga strelja da sam se za njega mnogo zauzeo. Onda me je pustio na slobodu, a ja sam se vratio Rađivilu i služio dalje. Ali mi je već bilo gorko, već mi se duša bunila protiv nekih kneževih postupaka, jer nema on ni vere, ni poštenja, ni savesti, a svoju reč poštuje koliko i švedski kralj. Onda sam počeo da mu skačem u oči. A on se ljutio na moju drskost. Naposletku me je poslao s pismima... — Čudo, koliko važne stvari pričaš — reče kralj. — Bar jednom znamo od očevica, koji je pars magna fuit,1 šta se tamo dogodilo. — Zaista pars magna fuit — odgovori Kmićic. — Pošao sam s pismima rado, jer više nisam mogao tamo da ostanem. U Piljviškama sam našao kneza Boguslava. Da mi ga Bog hoće dati u ruke, za što ću sve sile uložiti, da ga za onu klevetu moja osveta ne mimoiđe! Ne samo što mu ništa nisam nudio, milostivi gospodaru, ne samo da je to bezočna 1

Odigrao veliku ulogu.

laž nego sam se baš tamo povratio, videvši golu bezočnost onih jeretika. — Govori brzo kako je to bilo, jer je nama predstavljeno kao da je Boguslav pod moranjem pomagao bratu. — On, milostivi gospodaru? On je gori od Januša. I u čijoj se glavi najpre porodila izdaja? Zar nije on prvi kneza hetmana sablaznio ukazujući mu na krunu? Bog će to rešiti na sudu. Onaj se bar pretvarao i zaklanjao javnim dobrom. A Boguslav, smatrajući me za preispoljnijeg nitkova, celu mi je dušu otkrio. Strašno je i ponavljati šta mi je sve rekao... „Vašu Poljsku (veli) moraju uzeti đavoli, ali ona je komad crvenoga sukna, i mi ne samo što nećemo da je spasavamo no ćemo još i vući, da nam što veći komad ostane u ruci... Litva nam (kaže) mora ostati, a posle brata Januša ja ću metnuti velikokneževski kalpak na glavu, jer ću se oženiti njegovom ćerkom... Kralj zakloni oči. — Gospode Bože! — reče. — Rađivili, Rađejovski, Opaljinjski... Kako da se ne dogodi ovo što se dogodilo... Kruna im treba, ma razdvojili ovo što je Bog sastavio... — I ja sam se prenerazio, milostivi gospodaru! Sipao sam vodu na glavu da ne bih poludeo. Ali mi se duša izmenila u jednom času, kao da je u nju grom tresnuo... Sam sam se uplašio od svoga posla. Nisam znao šta da činim... Da li Boguslava ili sebe da udarim nožem?... Rikao sam kao divlja zver, jer su me u takvu mrežu nagnali!... Više nisam želeo da služim Rađivile, nego da im se osvetim... Bog mi je iznenada dao misao: otišao sam sa nekoliko ljudi u stan kneza Boguslava, izveo ga van varoši, uhvatio i hteo odvesti konfederantima da bih se njegovom glavom iskupio i stupio u službu vašega veličanstva. — Sve ti praštam! — uzviknu kralj. — Oni su te prevarili, ali si im se ti odužio! Samo se Kmićic mogao na to usuditi, više niko. Sve ti zato praštam od srca, samo pričaj živo, jer gorim od radoznalosti: umakao je? — Na prvom odmoru istrgao mi je pištolj iza pasa... i skresao u usta... Evo, ova belega!... Ljude mi je pobio i pobegao... To je znamenit vitez... teško je poricati; ali ćemo se opet naći, ma to bio moj poslednji čas!... Ovde Kmićic stade da kida pokrivač, ali kralj prekide brzo: — I iz osvete smislio je protiv tebe ono pismo? — I iz osvete poslao je to pismo. Od rane sam se u šumi izlečio, ali je duša gore bolela... Volodijovskome, konfederatima, nisam mogao ići, jer bi me Laudanci na sabljama razneli... Ipak, znajući da će hetman poći na njih, opomenuo sam ih da se drže u gomili. I to je bilo moje prvo dobro delo, jer bi ih inače Rađivil steg po steg uništio, a sad su oni njega

pobedili i, kako čujem, drže ga u opsadi. Neka im Bog pomogne, a njega kazni, amin! — Možda je to već i bilo; a ako nije, biće sigurno — reče kralj. — Pa šta si dalje radio? — Ne mogući konfederatima, odlučio sam da dođem vašem veličanstvu i da vernošću okajem stare grehe. Ali kako sam imao da idem? Ko bi Kmićica primio? Ko bi mu poverovao? Ko ga ne bi nazvao izdajnikom? Stoga sam uzeo ime Babinjič i, prešavši celu Poljsku, došao u Čenstohovu. Da li sam tamo što učinio, kazaće otac Kordecki. Danju i noću mislio sam kako ću štetu otadžbini da popravim, da krv prolijem za nju, da povratim slavu i poštenje. Ostalo, milostivi gospodaru, znate, jer ste gledali. A ako vas dobro očinsko srce na to goni, ako je nova služba nadmašila stare grehe, ili bar izravnala, onda me primite, gospodaru, u svoju milost i srce, jer su me svi napustili, jer me niko neće utešiti osim vas... Vi, gospodaru, jedini vidite moju žalost i moje suze!... Ja sam prognanik, ja sam izdajnik, ja sam krivokletnik, a ipak, gospodaru, ja vodim ovu otadžbinu i vaše veličanstvo... I Bog vidi da želim služiti oboma! Ovde mu suze linuše iz očiju i sve se zanosno od plača, a kralj, dobrodušan otac, uhvati ga za glavu, stade ljubiti u čelo, i tešiti: — Jendreče, mio si mi kao rođeni sin!... Šta sam ti govorio? Da si zgrešio u slepilu, a koliko ih greši svesno?... Od srca ti praštam sve, jer si već okajao krivice. Umiri se, Jendreče! Mnogi bi se rado podičio zaslugama kao što su tvoje... Boga mi! I ja praštam, i otadžbina prašta, i još ćemo ti biti dužnici! Nemoj da plačeš. — Bog vam dao svako dobro za to saučešće! — govorio je sa suzama vitez. — Ta ja i inače moram ispaštati na onom svetu za onu zakletvu Rađivilu, jer iako nisam znao na što sam se zaklinjao, ipak zakletva je zakletva. — Neće te osuditi Bog za nju, — odgovori kralj — jer bi morao pola Poljske da pošalje u pakao, sve one koji su nama prekršili veru. — I ja mislim da neću u pakao, jer me je u to i otac Kordecki uveravao, mada nije bio siguran da li će me i čistilište mimoići. Teško je to peći se oko nekih sto godina... E, ali šta mogu! Čovek mnogo podnese kad se nada u spasenje, a pri tom i molitve mogu nešto pomoći i skratiti mučenje. — Ne brini se ti, — reče Jan Kazimir — izradiću ja kod samoga nuncija da odsluži službu za tebe... Na takvo zauzimanje neće ti se desiti velika krivda... Imaj vere u božje milosrđe. Kmićic se osmehnu kroz suze.

— I još kad mi se — reče — povrati snaga, onda će se i ponekom Šveđaninu duša poslati na onaj svet, a time će se ne samo steći zasluga na nebu, no će se popraviti i zemaljski dobar glas. — Budi dobre misli i nimalo se ne kidaj zbog zemaljske slave. Moja je briga da te ne mine ono što ti pripada. Kad dođu mirnija vremena, ja ću lično objaviti tvoje zasluge, koje već nisu male, a sigurno će biti još veće. A narediću da se i u saboru, ako da bog, ta stvar pokrene, te će ti se tako morati povratiti čast. — Jer inače, milostivi gospodaru i oče, čim se malo umiri, ili još i pre toga, počeće da me gone sudovi, od čega me ni vi nećete moći sačuvati. Nego da ostavimo to!... Neću se dati dokle mi je daha u prsima i sablje u ruci... Samo ne znam šta će biti sa devojkom. Ime joj je Oljenka, milostivi gospodaru! Hej, otkad je nisam video! I šta sam sve propatio bez nje i zbog nje, a mada bih ponekad hteo da je izbacim iz srca i borim se s ljubavlju kao sa medvedom, ništa mi ne vredi, jer ta ne pušta! Jan Kazimir se nasmeja veselo i dobrodušno. — Šta ti ja tu mogu, jadniče? — A ko može, ako ne može vaše veličanstvo?! To je tvrdoglava vaša pristalica i nikad mi moje kjejdanske postupke neće oprostiti, sem ako se vaše veličanstvo ne zauzme za mene i izda mi svedočanstvo da sam se promenio i povratio u službu kralju i otadžbini, neprivučen nikakvom nagradom, nego po svojoj vlastitoj volji i zbog pokajanja. — Ako ti je do toga stalo, onda ću se zauzeti; a ako je ona takva kraljevska pristalica kako kažeš, onda i zauzimanje mora biti uspešno. Samo neka bude slobodna i neka je nikakvo zlo ne snađe, kao što se dešava u ratu. — Anđeli će je sačuvati! — I zaslužuje. A da te sudovi ne bi gonili, učinićeš ovako: sada će se navrat-nanos vrbovati vojska; pošto su te, kao što kažeš, sudovi osudili na gubitak časti, ja ti ne mogu dati nalog kao Kmićicu, nego ću ti dati kao Babinjiču; tako ćeš i ti vrbovati, što će biti od koristi otadžbini, jer se vidi da si vatren i iskusan vojnik... Krenućeš u boj pod panom kastelanom kijevskim; pod njim se najpre gine, ali se najpre i slava stiče. A ako se ukaže potreba, onda ćeš na svoju ruku napadati Šveđane, kao što si i Hovanjskoga. Tvoja popravka i dobra dela počela su time što si se nazvao Babinjičem... Zovi se tako i dalje, pa će te i sudovi ostaviti na miru. A kad kao sunce sineš, kad se tvoje zasluge pročuju po celoj Poljskoj, onda neka svet sazna ko je tat preslavni kavaljer. Mnogi će se onda zastideti da potržu na sud tako velikoga viteza... Za to vreme će neki izginuti, a sa nekim ćeš se namiriti!... A pogubiće se i mnoga akta, i

ja ti još jednom obećavam da ću tvoje zasluge do neba uzneti i saboru te za nagradu predložiti, jer si u mojim očima već zaslužio to. — Milostivi gospodaru!... Čime sam ja zaslužio toliku milost? — Više no mnogi koji misli da na nju ima pravo. No, no! Ne žalosti se, dragi privrženiče, jer verujem da te ni privrženica neće mimoići, a daće Bog te ćete mi i privrženike umnožiti... Kmićic, iako bolestan, skoči nenadno s postelje i pade koliko je dug kralju pred noge. — Zaboga, šta radiš! — povika kralj. — Krv će ti isteći! Jendreče!... Ovamo neko! Upade sam maršal, koji je već odavno tražio kralja po zamku. — Sveti Ðorđe, zaštitniče moj, šta vidim?! — uzviknu, videvši kako kralj lično diže Kmićica. — Ovo je pan Babinjič, moj najmiliji vojnik i najverniji sluga, koji mi je juče spasao živog — reče kralj. — Pomozite mi, pane maršale, da ga metnem u postelju.

XXVII

Iz Ljubovlje je kralj išao u Duklju, Krosno, Lanjcut i Lavov, u pratnji pana krunskoga maršala, mnogih biskupa, velikodostojnika i senatora, zajedno sa dvorskim stegovima i vlasteoskim pratnjama. I kao što velika reka, tekući kroz neku zemlju, skuplja u sebe sve vode, tako su i kraljevoj pratnji pristizale sve nove čete. Pridolazili su, dakle, velikaši i oružana vlastela i vojnici, čas pojedince, čas u grupama, i gomile oružanih seljaka, koji su veoma mnogo mrzeli Šveđane. Već je pokret postao opšti, već se počeo zavoditi i vojnički red. Pojaviše se i strašni proglasi, izdati iz Sonča: jedan Konstantina Ljubomirskoga, maršala vlasteoskoga; drugi Jana Vjeljopoljskoga, kastelana vojnjickoga: oba su pozivali vlastelu vojvodine krakovske na zamanicu. Znalo se već oko toga se treba kupiti; a onima koji ne dođu, pretile su kazne po krivičnom zakonu. Kraljev proglas dopuni ona dva i najlenije diže na noge. No nije trebalo pretiti, jer je neizmerno oduševljenje obuzelo sve staleže. Sedali su na konje starci i deca. Žene su davale nakite, odela; neke su same htele u boj. Po kovačnicama su Cigani danju i noću udarali čekićima, prekivajući u oružje nevine zemljoradničke sprave. Sela i varoši su opusteli, jer su ljudi otišli u boj. Kraljeva snaga je rasla svakoga časa. Pred njega su izlazili duhovnici sa krstovima i zastavama, jevrejski kagali sa rabinima; pohod mu je ličio na beskrajni trijumf. Odasvud su dolazili najpovoljniji glasovi, kao da ih je vetar donosio. Nije se dizalo na oružje samo u tom kraju koji neprijatelj nije zauzeo. Svuda, u najdaljim zemljama i okruzima, po gradovima, selima, naseobinama, nepristupačnim prašumama, dizao je plamenu glavu strašni rat osvete i odmazde. Ukoliko je niže pre bio pao narod, utoliko je više sad dizao glavu, preporađao se, menjao mišljenje i u zanosu se nije ustezao čak ni da razdere zagađene rane, da oslobodi krv od otrovnih sokova.

A već se i sve glasnije govorilo o silnom savezu vlastele i vojske, na čijem su čelu imali da budu: stari veliki hetman Revera Potocki i poljni Lanckoronjski, vojvoda maloruski, i pan Stefan Čarnjecki, kastelan kijevski, i pan Pavel Sapjeha, vojvoda vitepski, i knez stavilac litvanski Mihal Rađivil, moćni velikaš, koji je želeo da zagladi sramotu koju je na porodicu navukao Januš Rađivil, i pan Kšištof Tiškjevič, vojvoda černjihovski, i mnogi drugi senatori i činovnici pokrajinski i vojni, i mnoga vlastela. Svaki dan su letela pisma između tih velikaša i pana krunskoga maršala, koji nije hteo da se znameniti savez zaključuje bez njega. Dolazili su sve pouzdaniji glasovi, dokle najzad ne puče glas, sasvim pouzdan, da su hetmani i vojska napustili Šveđane i da je, radi odbrane otadžbine i kralja, obrazovana Tišovjecka konfederacija. Kralj je već otpre znao za nju, jer su se i on i kraljica, iako izdaleka, mnogo zauzimali za nju preko pisama i izaslanika; no ipak, ne mogući uzimati u njoj ličnog udela, nestrpljivo je sad očekivao njeno ostvarenje. I doista, još nije stigao ni u Lavov, a dođoše mu pan Služevski i pan Domaševski iz Domaševnjice, sudija lukovski, donoseći mu uverenje o odanosti i vernosti konfederata i akt saveza na potvrdu. Kralj je čitao ovaj akt u velikom savetu sa biskupima i senatorima. Svi su bili prepuni radosti, svi su zahvaljivali bogu, jer je ova znamenita konfederacija naveštavala ne samo osvešćenje nego i preporod ovoga naroda, o kome je još nedavno tuđinski osvajač mogao reći da nema u njemu vere ni ljubavi prema otadžbini, ni savesti, ni reda, ni istrajnosti, niti ijedne vrline na kojoj počivaju države i narodi. Sad je svedočanstvo o svima tim vrlinama bilo pred kraljem u vidu akta konfederacije i njenoga proglasa. U njemu je dokazivano verolomstvo Karola Gustava, kršenje zakletava i obećanje, nasilja generala i vojnika, kakva ni najdivljiji narodi nisu radili, sramoćenje crkava, ugnjetavanje, otimačine, pljačke, prolivanje nevine krvi i oglašavan rat do istrage protiv skandinavskih napadača. Proglas, strašan kao truba Arhanđelova, pozivao je na zamanicu ne samo vlastelu nego sve staleže i sav narod u Poljskoj. „Čak i infames,1 svi (govorio je proglas), banniti i proscripti,2 dužni su da pođu u ovaj rat.“ Vlastela je imala da seda na konje, da lično učestvuje i da dovede lanovu pešadiju, imućniji više, siromašniji manje, prema mogućnosti i snazi.

1 2

Lišeni časti. Prognanici i osuđenici.

„A pošto u ovoj državi aeque bona et mala1 svima pripadaju, onda svi moraju deliti i opasnosti. Ko se god naziva vlastelinom, sa imanjem ili bez imanja, ma imao koliko mnogo sinova, svi su dužni da pođu u ovaj rat. Pošto smo svi, kao vlastela, i veliki i mali, ad omnes prerogativa2 za položaje, dostojanstva i dobročinstva otadžbine capaces3 to ćemo i u ovome biti aequales4 i poći tako isto lično na odbranu domovinskih sloboda i povlastica...” Eto tako je ovaj proglas shvatio vlasteosku jednakost. Kralj, biskupi i senatori, koji su se odavno nosili mišlju da poprave Poljsku, uverili su se s radosnim čuđenjem da je narod sazreo za tu popravku, da je spreman da pođe novim putevima, da zbriše sa sebe rđu i plesan, da počne divan život. „Pored toga (govorio je proglas) otvaramo bene merendi5 u državi, mesto svakome plebeiaeconditionis6 dajemo i nudimo ovim našim savezom priliku za napredovanje i dobijanje počasti i povlastica koje uživa vlasteoski stalež... Kad u savetu pročitaše ovaj odlomak, nastade muklo ćutanje. Oni koji su zajedno s kraljem najviše želeli da pristup do vlasteoskih prava bude omogućen ljudima nižih staleža, držali su da će se morati mnogo boriti, mnogo prepatiti, mnogo lomiti glavu, da će godine proći dok se sa tim predlogom bude smelo izići bez opasnosti, a sada sama ova vlastela, onoliko surevnjiva na svoje povlastice, onoliko prividno nepopustljiva, otvara širom vrata masama seljaka. Ustade primas i, kao nadahnut proročkim duhom, reče: — Što ste ovu tačku metnuli, potomci će tu konfederaciju slaviti večito, a kad neko bude hteo ova vremena smatrati kao vremena pada staropoljske vrline, onda će mu, poričući, pokazati na vas. Otac Gembicki je bio bolestan, te nije mogao da govori, no je samo krstio akt i poslanike rukom drhtavom od uzbuđenja. — Već vidim kako neprijatelj sramno odlazi iz ove zemlje! — reče kralj. — Daj, Bože, što pre!... — povikaše oba izaslanika. — Vi ćete poći s nama do Lavova, — reče opet kralj — gde ćemo ovu konfederaciju odmah potvrditi, a uz to ćemo sklopiti još jednu, koje Podjednako dobro i zlo. Po opštim povlasticama. 3 Sposobni. 4 Ravni. 5 Dobro zaslužnih. 6 Niskoga roda. 1 2

ni paklene sile neće savladati. Zgledaše se na to izaslanici i senatori, kao da pitaju jedan drugoga kakva je to sila; ali je kralj ćutao, samo mu se lice vedrilo sve više; onda opet uze akt u ruke, i opet ga čitaše i osmehivaše se, pa najednom reče: — A je li bilo mnogo protivnika? — Milostivi gospodaru, — odgovori pan Domaševski — ta je konfederacija obrazovana unanimitate 1 zahvaljujući panovima hetmanima, panu vojvodi vitepskom i panu Čarnjeckom, a od vlastele se niko nije protivio, toliko su svi na Šveđane bili kivni i toliko ih je raspalila ljubav prema otadžbini i kralju. — Pri tom smo unapred ugovorili — dodade pan Služevski — da to neće biti sabor, nego će rešavati pluritas,2 te ničije veto3 nije moglo da pokvari posao, ili bismo protivnika na sabljama razneli. I svi su rekli da treba ukinuti ono liberum veto4 jer je to jednome volja, a mnogima nevolja. — Zlatne su vam reči — reče primas. — Neka se samo Poljska popravi, pa nas neće zastrašiti nikakav neprijatelj. — A gde je vojvoda vitepski? — zapita kralj. — Čim je potpisan akt, otišao je još iste noći svojoj vojsci pod Tikoćin, u kome drži opsednuta vojvodu viljnjanskog, izdajnika. Do sada ga je morao uhvatiti živa ili mrtva. — Zar je toliko bio uveren da će ga uhvatiti? — Bio je tako siguran, kao što posle dana nastaje noć. Svi, pa čak i najvernije sluge, ostavili su izdajnika. Tamo se brani samo šaka Šveđana, ali malo, a pomoć mu niotkuda ne može doći. Pan Sapjeha je u Tišovcima pričao: „Hteo sam da odocnim jedan dan, jer bih do večera svršio s Rađivilom... Ali je ovo hitnije od Rađivila, pošto njega i bez mene mogu da uhvate, dosta je jedan steg.“ — Hvala Bogu — reče kralj. — A gde je pan Čarnjecki? — Njemu je nagrnula tolika vlastela, sve najodabraniji kavaljeri, da je za jedan dan imao već jedan dobar steg. I on je odmah pošao pa Šveđane, a gde bi sad bio, ne znam. — A panovi hetmani? — Panovi hetmani nestrpljivo očekuju vaše zapovesti, a dotle se 1

Jednoglasno.

Većina. Zabrana. 4 Pravo jednoga da spreči odluku. 2

3

savetuju o budućem ratu i sporazumevaju se sa panom starostom kaluskim u Zamošću, a međutim, svaki dan im dolaze pukovi zajedno sa snegom. — Zar tako svi napuštaju Šveđane? — Da, milostivi gospodaru. Kod hetmana su bili i izaslanici od vojske pana Konjecpoljskoga, koja je sa Karolom Gustavom. I oni bi se rado vratili u pravu službu, mada im tamo Karol ne štedi obećanja i lepih reči. Govorili su i to, iako se sada ne mogu odmah vratiti, da će ipak to učiniti čim se ukaže zgodna prilika, jer su im već ogadile i gozbe i njegove lepe reči i žmirkanje i pljeskanje rukama. Jedva već podnose. — Odasvud osvešćivanje, odasvud dobre vesti — reče kralj. — Hvala Presvetoj!... Ovo mi je najsrećniji dan u životu, i ovakav će mi biti još samo kad i poslednji neprijateljski vojnik napusti granice poljske države. Na to se pan Domaševski udari po sablji. — Ne dao bog da to bude! — reče. — Kako to? — upita u čudu kralj. — Da i poslednji plundraš ode zdrav i čitav iz Poljske? To ne može biti, milostivi gospodaru! A što mi nosimo sablje o bedrima? — Puška te ubila! — reče kralj. — To je junaštvo! Ali pan Služevski, ne hoteći da zaostane iza pana Domaševskog, povika: — Bože sačuvaj, ne pristajemo na to, i ja ću prvi reći veto.1 Nećemo se zadovoljiti samo da oni odu, no ćemo poći za njima! Primas poče da maše glavom i da se smeje dobrodušno: — Ha, ha! Pojahala vlastela konje, pa jezdi li jezdi! Neka vam Bog pomogne, ali polako, polako! Još je taj neprijatelj u zemlji. — Neće još dugo! — uzviknuše oba konfederata. — Duh se promenio, i sreća će se promeniti — reče slabim glasom otac Gembicki. — Vina! — uzviknu kralj. — Da se za srećne promene napijem s konfederatima! Doneše vina, ali sa slugama uće najstariji kraljev sobar, pa reče: — Milostivi gospodaru, došao je pan Kšištoporski iz Čenstohove i želi da se pokloni vašem veličanstvu. — Daj ga živoga! — reče kralj. Malo posle uće jedan visok, mršav vlastelin, koji je gledao ispod 1

Zabranjujem.

očiju kao jarac. Prvo se duboko pokloni kralju, zatim dosta ponosno velikodostojnicima, pa reče: — Neka je hvaljen Isus Hristos! — Na veki vekova! — odgovori kralj. — Šta je novo kod vas? — Strašan mraz, milostivi gospodaru, čisto se trepavice lepe za jagodice. — Zaboga govori o Šveđanima, ne o mrazu! — uzviknu Jan Kazimir. — A što da govorim o njima, kad ih pod Čenstohovom nema! — odgovori slobodno pan Kšištoporski. — Čuli smo već tu vest, čuli — odgovori obradovani kralj — ali samo iz druge ruke, a ti sigurno dolaziš iz samoga manastira... Očevidac i branilac? — Da, milostivi gospodaru, branilac i očevidac čuda presvete Bogorodice... — Nije tu granica njenoj milosti, — reče kralj, dižući oči nebu — samo valja da zaslužimo dalje... — Mnogo sam u životu video — odgovori Kšištoporski — ali onako očiglednih čuda nisam video, o čemu vam podnosi opširniji izveštaj otac Kordecki u ovome pismu. Jan Kazimir uze živo pismo i stade da čita. S vremena na vreme je prekidao čitanje i molio se, pa se opet vraćao pismu. Lice mu se menjalo od radosnih osećanja; najzad opet pogleda u Kšištoporskoga: — Piše mi otac Kordecki — reče da ste izgubili velikoga kavaljera, nekakvoga Babinjiča, koji je razbio najveći švedski opsadni top. — On se za sve žrtvovao, milostivi gospodaru! Ali ih ima koji vele da je on živ, i šta sve nisu pričali; kako nismo bili ubeđeni, nismo prestali da ga oplakujemo, jer da nije bilo njegovoga junačkoga postupka, teško da bismo odoleli... — Tako je tako, onda ga nemojte više oplakivati: pan Babinjič je živ i nalazi se kod nas. On nam je prvi javio da Šveđani, ne mogući uspeti protiv božje volje, misle da odstupe. A posle nam je učinio tako velike usluge da ni sami ne znamo kako da ga nagradimo. — O, ala će se otac Kordecki obradovati! Otac sina ne može voleti kao što je on njega! A vaše veličanstvo će i meni dopustiti da ga pozdravim, jer mu ravna junaka nema u svoj Poljskoj. No, kralj stade opet da čita, i malo posle povika: — Šta čujem! Još jednom su posle odstupanja pokušali da iznenade manastir? — Miler se nije pojavljivao otkako je odstupio, samo se Vžeščovič

opet pojavio iznenada pod zidovima, verujući da će kapije zateći otvorene. I doista ih je i zatekao, ali su ga seljaci tako krvnički napali da je odmah sramno obrnuo leđa. Otkako je sveta, nije bilo toga da se seljaci onako hrabro bore na otvorenom polju sa konjicom. Posle je pristigao i pan Pjotr Čarnjecki sa panom Kulješom, te su ga do noge potukli. Kralj se obrte senatorima: — Pogledajte kako se siromašni orači bore za otadžbinu i svetu veru! — Da se bore, milostivi gospodaru, bore se! — uzviknu Kšištoporski. — Sva su sela oko Čenstohove pusta, jer su seljaci sa kosama u boju. Svuda je strahovit rat; Šveđani moraju u gomilama da idu, a uhvate li koga seljaci, toliko ga muče da mu je bolje odmah da ide u pakao. A ko se, uostalom, u ovoj državi sad ne laća oružja! Ne bi li opsedati Čenstohovu... Od toga časa ne mogu opstati u ovoj zemlji! — Od toga časa neće biti ugnjetavani oni koji žrtvuju svoju krv, — odgovori ozbiljno kralj — tako mi pomogli Bog i sveti krst! — Amin! — dodade primas. Međutim se Kšištoporski udari rukom po čelu: — Mraz mi je pomutio mozak, — reče — jer sam zaboravio da kažem još jednu vest, da je ona psina, vojvoda poznanjski, umro naprasno. Ovde se malo zastide što je onako velikoga senatora nazvao pred kraljem „psinom“, te dodade zbunjeno: — Nisam hteo da nagrdim dostojanstvo, nego izdajnika. No to niko ne primeti, jer su svi gledali u kralja. — Već smo odavno odredili pana Jana Lješčinjskoga za vojvodu poznanjskog, još za života pana Opaljinjskoga. Neka on dostojnije otpravlja tu dužnost... Vidim da je otpočeo božji sud za one što su domovinu doveli do propasti, jer možda u ovom času već i knez vojvoda viljnjanski polaže račun o svojim delima pred najvišim sudijom... Pa se obrte biskupima i senatorima: — Nego, vreme nam je da mislimo o opštem ratu, i o tome želim da čujem vaše mišljenje.

XXVIII

U trenutku kad je kralj govorio da možda viljnjanski vojvoda stoji pred božjim sudom, govorio je kao prorok, jer je tada tikoćinska stvar već bila svršena. Dvadeset petoga decembra vojvoda vitepski, Sapjeha, bio je toliko uveren u zauzeće Tikoćina da je otišao u Tišovce, ostavivši panu Oskjerki vođenje dalje opsade. Za poslednji juriš naredio je da čekaju njegov povratak, a sazvao je uglednije oficire i rekao im: — Došlo mi je do ušiju da kod vlastele postoji namera, čim zamak bude osvojen da se vojvoda šiljnjanski raznese na sabljama... Stoga, ako bi se zamak predao za moga odsustvovanja, što se može desiti, najstrožije zabranjujem da se ma kakvo zlo učini knezu. I ja dobijam, doduše, pisma od takvih osoba o kojima vi i ne sanjate, da ga ne ostavljam u životu kad ga uhvatim... Ali ja neću da slušam te naredbe, a to ne činim ni iz kakvog saučešća, jer ga izdajnik nije dostojan, no što na njegov život nemam prava i više volim da ga predam saboru da mu sudi da bi potomstvo imalo primer kako ni veliko koleno, ni ma kakvi položaji, ne mogu takvu izdaju i krivicu da otkupe, niti da zaklone od javne kazne. U tom je smislu govorio vojvoda, samo još duže, jer je imao tu slabost da, smatrajući se za govornika, u svakoj prilici govori nadugačko i naširoko i sa uživanjem da sluša svoje vlastite reči, sklapajući oči pri lepšim izrekama. — Onda ću ja morati da dobro podržim desnu ruku u vodi, — odgovori na to pan Zagloba — jer me strašno svrbi... Ipak ću samo reći, kad bi mene Rađivil dokopao u svoje ruke, da ja sigurno ne bih sa glavom dočekao sunčeva zalaska. Zna on dobro ko mu je najviše učinio te ga je vojska ostavila; zna dobro čak i ko ga je i sa Šveđanima zavadio... Ali ja, opet, nikako ne znam što bih ja prema njemu bio milostiviji nego on prema meni! — Zato što niste vi zapovednik i što morate da slušate! — odgovori

dostojanstveno vojvoda. — Da moram slušati, to je istina; ali je dobro ponekad i Zaglobu poslušati... I smelo kažem: da je Rađivil mene poslušao, kad sam ga nagovarao da brani otadžbinu, ne bi danas bio u Tikoćinu, nego na bojnom polju, na čelu cele litvanske vojske. — Zar se vama čini da je bulava u rđavim rukama? — To mi ne liči da kažem, jer sam je ja sam u te ruke metnuo. Naš milostivi gospodar, Jan Kazimir, ima samo moj izbor da potvrdi, ništa više. Osmehnu se na to vojvoda, jer je voleo pana Zaglobu i njegove šale. — Pane brate, — reče — vi ste potukli Rađivila, vi ste mene učinili hetmanom... i sve je vaša zasluga. Pa dopustite mi sad da idem mirno u Tišovce, da bi i Sapjeha mogao što da učini za otadžbinu... Pan Zagloba se podboči i zamisli, kao da premišlja da li da dopusti ili da ne dopusti; najzad namignu onim jednim okom, klimnu glavom i reče dostojanstveno: — Idite s mirom, vaša milosti. — Hvala na dopuštenju! — odgovori vojvoda, smejući se. Nasmejaše se i ostali oficiri, a vojvoda se zaista poče spremati, jer su kola bila već spremna pod prozorima, te se oprosti sa svima, dajući svakome uputstva o radu za njegova odsustva; najzad, prišavši panu Volodijovskom, reče: — Vi ćete mi, u slučaju predaje zamka, biti odgovorni za vojvodin život, vama to poveravamo. — Razumem! Vlas mu sa glave neće faliti! — odgovori mali vitez. — Mihale, — reče Zagloba po vojvodinom odlasku — radoznao sam koje to ličnosti traže od Sapjehe da Rađivila ne ostavlja u životu. — Otkud ja znam! — odgovori mali vitez. — Ili drugim rečima, veliš da ti pamet ne može reći ono što ti drugi ne udene u uši. Tako je! Ali to moraju biti neke znatne ličnosti, kad mogu panu vojvodi da naređuju. — Možda sam kralj? — Kralj? Kralja da pseto ujede, odmah bi mu oprostio i još naredio da mu se da komad slanine. Takvo mu je srce. — Neću se o tome prepirati s tobom, ali su pričali da je Rađejovskog veoma mrzeo. — Prvo i prvo, svako može da omrzne; exemplum1 moja mržnja na 1

Primer.

Rađivila; drugo, kako ga je to omrzao, kad mu je odmah uzeo sinove pod svoju zaštitu, te im ni otac ne bi bio bolji! To je zlatno srce, i ja mislim da će pre biti da kraljica traži smrt Rađivilovu. Dobra kraljica, nema se šta reći, ali je ženska priroda, a treba znati, kad se neka žena ostrvi na tebe da se u pukotinu od patosa sakriješ, i otuda će te iščačkati. Na to pan Volodijovski uzdahnu i odgovori: — Što bi se koja na mene ostrvila, kad nijednu nikad u životu nisam zakačio! — Ali bi voleo, voleo bi! Zato ti, iako služiš u konjici, onako vatreno juriš na tikoćinske bedeme peške, što misliš da je tamo ne samo Rađivil nego i Biljevičeva. Znamo mi tebe, lolo! Šta je, još je nisi izbio iz glave? — Bilo je jedno vreme kad sam je bio sasvim izbio iz glave, i sam Kmićic, kad bi bio ovde, morao bi priznati da sam kavaljerski postupio, ne hoteći da idem protiv njene ljubavi, i da sam zaboravio uvredu; ali sad ne krijem, ako je ona u Tikoćinu, ako mi Bog dopusti da je opet spasem da ću u tome gledati izričnu volju proviđenja. Na Kmićica se ne moram osvrtati, jer mu ništa nisam dužan, a nadam se, pošto je on dobrovoljno otišao od nje, da ga je dosada morala zaboraviti, te mi se neće desiti ono što mi se dogodilo ranije. U takvom razgovoru stigoše do stana, u kome zatekoše dva pana Skšetuska, pana Roha Kovaljskog i pana zakupca iz Vonsoša. U vojsci nije bilo tajno zbog čega je vojvoda otišao u Tišovce, te su se vitezovi radovali što se stvara tako čestiti savez za odbranu domovine i vere. — Već drugi vetar duva po celoj Poljskoj — reče pan Stanislav — i, hvala bogu, Šveđanima u oči. — Od Čenstohove je dunuo — odgovori na to Jan. — Sinoć su došle vesti da se manastir još drži i odbija sve jače juriše... Ne daj, presveta Bogorodice, da neprijatelj osramoti tvoje utočište! Ovde pan Ženđan uzdahnu i reče: — Jer pored sramote, šta bi samo blaga prešlo u neprijateljske ruke! Kad čovek pomisli na to, zasedne mu zalogaj u grlu. — Vojska se otima na juriš i vrlo je teško zadržati je — reče pan Mihal. — Juče je Stankjevičev steg jurišao bez komande i bez lestvica, jer vele: kad svršimo sa ovim izdajnikom, onda ćemo u pomoć Čenstohovi. A čim neko pomene Čenstohovu, odmah svi škripe zubima i treskaju sabljama. — Pa i što će ovde ovoliki stegovi, kad bi polovina bilo dovoljno za Tikoćin — reče pan Zagloba. — To je samo tvrdoglavost pana Sapjehe, ništa drugo. Neće da me sluša, samo da bi pokazao kako i bez mene

može nešto da učini, a i sami vidite, kad ovolika vojska opseda jedan zamčić da jedni drugima samo smetaju, jer nema mesta za sve. — Iz vas govori vojničko iskustvo, to se vidi! — odgovori pan Stanislav. — Aha, zar nije? Zar nisam pametan? — Ujak je pametan! — viknu nenadno pan Roh, pa nakostreši brkove i stade da gleda po prisutnima, kao da traži nekoga ko bi mu to porekao. — Ali je i pan vojvoda pametan, — odgovori Jan Skšetuski — i ovi ovoliki stegovi stoje zbog toga što postoji bojazan da bi knez Boguslav mogao doći bratu u pomoć. — Onda bi se mogla poslati dva-tri laka stega da pustoše elektorovu Prusku, — reče Zagloba — mogla bi se skupiti gomila dobrovoljaca od prostog naroda. Ja bih prvi pošao da probam pruskoga piva. — Zimi pivo ne valja, sem grejano — reče pan Mihal. — Onda dajte vina, ili rakije, ili medovine — odgovori Zagloba. I ostali zaželeše to isto, te se pan zakupac Vonsoša lati toga posla i ubrzo se na stolu nađe nekoliko gostara. Obradovaše se tome vitezovi i stadoše nazdravljati jedan drugome, svaki čas menjajući želje. — Za pogibiju plundraša, da ne jedu dugo naš hleb! — reče pan Zagloba. — Neka u svojoj Švedskoj žderu borove šišarke! — Za zdravlje kralja i kraljice! — napi Skšetuski. — I onih koji su ostali verni kralju! — dodade Volodijovski. — Dakle u naše zdravlje! — U zdravlje ujakovo! — prodera se pan Roh. — Hvala! U tvoje zdravlje, ali iskapi do dna... Još Zagloba nije sasvim ostario! Panovi, da što pre isteramo ovoga jazavca iz jame, pa idemo u Čenstohovu! — Pod Čenstohovu! — grmnu Roh. — Presvetoj Bogorodici u pomoć! — Pod Čenstohovu! — kliknuše svi. — Da branimo jasnogorsko blago od bezbožnika! — dodade Ženđan. — Koji se prave da veruju u Hrista, hoteći da pri kriju svoje nepoštenje, a u stvari, kao što sam rekao, laju na mesec kao psi, i to im je sva vera. — I takvi dižu ruke na jasnogorske svetinje! — Baš si pravo rekao o njihovoj veri, — reče Volodijovski — jer sam ja sam čuo kad su urlali la mesec. Posle su pričali da su to njihovi luteranski psalmi, ali je pouzdano: takve psalme i psi pevaju...

— Šta? — reče pan Roh. — Zar su među njima samo takvi ljudi? — Nema drugih! — reče s dubokim uverenjem pan Zagloba. — I kralj im nije bolji? — Kralj im je gori od sviju. On je započeo ovaj rat namerno da bi mogao sramotiti pravu veru po crkvama. Na to ustade pan Roh, već dosta zagrejan, pa reče: — Kad je tako, onda ću, kao što me ovde vidite, kao što sam Kovaljski, u prvoj bici kidisati pravo na kralja! Ma bio i u najvećoj gomili, ne mari! Moja smrt, ili njegova!... Napašću ga kopljem... Smatrajte me za budalu ako to ne učinim! Pa onda stište pesnicu i htede da tresne o sto. Pri tom bi polupao čaše, gostare, razbio sto; ali ga pan Zagloba brzo zgrabi za ruku i reče mu: — Sedi, Roše, i budi miran. Znaj i to da te nećemo smatrati za budalu ako to ne učiniš, nego tek ako to učiniš. I ne razumem kako ćeš napasti švedskoga kralja kopljem, kad ne služiš u husariji? — Sastaviću pratnju i upisaću se u steg kneza Polubinjskog. A i otac će mi pomoći. — Otac Roh? — Razume se! — Neka ti prvo pomogne, a sad ne razbijaj čaša, jer bih ti za to ja prvi razbio glavu. A o čemu mi ono govorasmo?... Aha, o Čenstohovi!... Luctus,1 će me umoriti ako ne stignemo na vreme u pomoć svetom mestu... Luctus će me umoriti, kažem vam! A sve zbog ovog izdajnika Rađivila i Sapjehine gluposti. — Ne govori protiv vojvode, on je čestit čovek! — reče mali vitez. — Onda zašto pokriva Rađivila obema polama, kad je i jedna dovoljna? Pod ovom straćarom stoji skoro deset hiljada ljudi, najbolje konjice i pešadije. Skoro će u okolini i čađ iz kamina olizati, jer su već pojeli što je bilo na kaminima. — Nije naše da ispitujemo razloge svojih starešina, no da slušamo! — Tvoje i nije, Mihale, ali moje jeste, jer je mene polovina bivše Rađivilove vojske izabrala za regimentara, i dosada bih ja Karola Gustava preterao preko sveta da nije bilo proklete skromnosti koja mi je naredila da dam bulavu panu Sapjehi. I on neka se okane svoga oklevanja i neka pazi da mu ne oduzmem ono što sam mu dao. — Ti si samo u piću takav junak! — reče pan Volodijovski. 1

Tuga.

— Tako ti veliš? E pa videćeš! Još danas ću otići stegovima i viknuti: Panovi braćo, ko je voljan sa mnom pod Čenstohovu da ide, a da ne trlja laktove i kolena o tikoćinski kreč, molim da pođe sa mnom! Ko me je birao za regimentara, ko mi je davao vlast, ko je verovao da ću nešto učiniti za domovinu i veru, taj neka priđe uza me. Lepo je kažnjavati izdajnika, ali je stoput lepše spasavati od jeretičkoga jarma presvetu Devu, našu majku i zaštitnicu naše krune. Ovde pan Zagloba, kome se od nekog vremena puši la glava, đipi s mesta, skoči na klupu i stade da viče, kao da je na zboru: — Panovi braćo! Ko je katolik, ko je Poljak, kome je žao svete Bogorodice, za mnom!... U pomoć Čenstohovi! — Idem! — viknu, ustajući, Roh Kovaljski. Zagloba pogleda u prisutne, pa videći da se čude i da ćute, siđe s klupe i reče: — Naučiću ja Sapjehu pameti!... Nitkov bio ako do sutra polovinu vojske ne dignem ispod Tikoćina i ne odvedem pod Čenstohovu! — Zaboga, uzdržite se, oče! — reče Jan Skšetuski. — Nitkov bio, kažem ti! — ponovi pan Zagloba. A oni se poplašiše da zaista to ne učini, jer je mogao. Kod mnogih stegova gunđalo se na tikoćinsko oklevanje, i ljudi su doista škripali zubima kad pomisle na Čenstohovu. Dosta je bilo baciti jednu varnicu u taj prah, a kamo li tek kad bi je bacio čovek ovoliko omiljen i sa ovako neizmernim viteškim ugledom kao što je bio Zagloba. Pre svega većina Sapjehine vojske sastojala se iz novih vojnika, prema tome još nepriviklih na vojničku disciplinu i brzih da učine što na svoju ruku, i oni bi nesumnjivo pošli pod Čenstohovu za Zaglobom, kao jedan čovek. Stoga se oba Skšetuska uplašiše od toga preduzeća, a Volodijovski povika: — Jedva se vojvodinim trudom skupilo malo vojske, jedva se našla neka snaga da brani Poljsku, a već nečija lakomislenost hoće da rasturi stegove, da ih navodi na neposlušnost. Mnogo bi Rađivil platio za takav savet, jer bi to bila voda na njegovu vodenicu. Kako te nije sramota govoriti o takvom čemu. — Nitkov bio ako to ne učinim! — odgovori Zagloba. — Ujak će to učiniti! — dodade Roh Kovaljski. — Mir ti, konjoglavče! — viknu na njega pan Mihal. Pan Roh istrešti oči, zatvori usta i odmah stade mirno. Onda se Volodijovski obrte panu Zaglobi: — A ja nitkov bio — reče — ako i jedan čovek iz moga puka s tobom pođe, a htedneš li da buniš vojsku, onda znaj da ću ja prvi udariti

na tvoje dobrovoljce. — Paganine, Turčine nepošteni! — reče na to Zagloba. — Šta, hoćeš da udariš na vitezove svete Device? Hoćeš? Dobro! Znamo te! Vi mislite da je njemu stalo do vojske ili do discipline? Ne! Nego je nanjušio Biljevičevu iza tikoćinskih bedama! Zbog lične koristi i zbog samovolje ne ustežeš se da osujetiš najopravdaniju nameru! Hteo bi da se udvaraš devojci i da se premeštaš s noge na nogu pred njom! Ali ti neće upaliti! Postaraću se ja da te bolji preteknu, ma baš i onaj Kmićic, jer ni on nije od tebe gori. Volodijovski pogleda u prisutne, kao da ih zove za svedoke kakva mu se nepravda čini. Onda se namršti, mislili su da će planuti; ali kako je bio zagrejan, najednom se rastuži: — To mi je nagrada! — uzviknu. — Od dečaštva služim domovinu, sablje iz ruke ne ostavljam! Ni kuće, ni žene, ni dece, sam kao koplje strčim. Najbolji misle o sebi, a ja, sem rana, nisam dobio druge nagrade, pa mi još prebacuju da sam sebičan i samo što me ne nazovu izdajicom. Pa stade da roni suze na žute brčiće, a pan Zagloba odmah omekša i, raširivši ruke, povika: — Mihale, mnogo sam te nabedio! Dželatu me treba dati za ovo što sam najboljega prijatelja uvredio! Pa se zagrliše i stadoše da se ljube; pa onda opet da piju za pomirenje; a kad im tuga već popusti, reče Volodijovski: — A nećeš vojsku buniti, zavoditi samovolju, davati rđav primer? — Neću, dragi Mihale! Zbog tebe neću! — A ako da Bog te osvojimo Tikoćin, šta se koga tiče šta ja tražim u njemu. Šta ima ko da mi se smeje, a? Iznenađen tim pitanjem pan Zagloba metnu kraj od brka u usta i stade da ga gricka, pa u neko doba reče: — Ne, Mihale, ja te volim kao svoje oči, ali ti izbij iz glave tu Biljevičevu. — A zašto? — upita u čudu pan Volodijovski. — Lepa jeste, assentior!1 — reče Zagloba. — Ali je ona krupna i nema nikakve srazmere između vas. Sem da joj sediš na ramenu kao kanarinka, pa da joj kljunom vadiš šećer iz usta. A mogla bi i da te drži na ruci kao kraguja, pa da te pušta na svakog neprijatelja, jer iako si mali, ljut si kao stršljen. — Ti već počinješ? — reče Volodijovski. 1

Priznajem.

— Kad sam počeo, pusti me da dovršim. Ima samo jedna kao stvorena za tebe, to je ona lutkica... Kako joj ono beše ime? Ona kojom se pokojni Podbipjenta trebalo da oženi? — Anusja Borzobohata Krasjenjska! — uzviknu pan Jan Skšetuski. — Ta to je stara Mihalova ljubav! — Pravo zrno od heljde, ali je bila lepa kao upisana — reče, mljackajući ustima, Zagloba. Pan Mihal stade da uzdiše i da govori ono što je uvek govorio kad neko pomene Anusju: — Šta li je sa tom jadnicom?... Da je da se nađe! — Onda je više ne bi puštao iz ruku... I dobro bi uradio, jer pri tvojoj zaljubljivosti, Mihale, može ti se desiti da te prva koza uhvati i pretvori u jarca. Boga mi, nikad nisam video da je neko tako žali na ljubav. Trebalo je da se rodiš kao petao, da čeprkaš po đubretu i vičeš ćubastim kokoškama: „ko, ko, kooo!“ — Anusja! Anusja! — ponavljao je tronuti Mihal. — Kad bi mi je Bog poslao!... Ali možda ona nije živa, ili se već i udala i neguje decu... — Što bi se udavala! Još je bila zeleno zelje kad sam je ja video, a posle, ako je i sazrela, mogla se još održati u stanju nevinosti. Posle onakvog pana Longina, nije mogla poći za koga mu drago... A posle, opet, u ovo ratno vreme malo ko i misli na ženidbu. A pan Mihal na to: — Ti je nisi dobro poznavao. Bila je vrlo čestita... Ali je bila takva da nikoga nije propuštala a da mu srce ne osvoji... Takvom ju je bog stvorio. Nije propuštala čak ni ljude iz nižega staleža: exemplum1 onaj lekar kneginje Grizelde, Talijan, koji se u nju smrtno zaljubio. Možda se za njega udala i on je odveo preko mora... — Ne govori koješta! — uzviknu ljutito Zagloba. — Lekar, lekar... Kako bi vlasteoska ćerka, od dobra roda, mogla poći za čoveka onako niskog položaja?... Jednom sam ti već govorio da je to nemogućno. — I ja sam se na nju ljutio zato, jer sam mislio da ne vodi računa o meri kad zaluđuje i onakve ljude. — Proričem ti da ćeš je videti — reče Zagloba. Dalji im razgovor prekide ulazak poručnika Tokaževiča, koji je ranije služio u Rađivilovom puku, pa je posle hetmanove izdaje otišao 1

Primer.

od njega i sad nosio zastavu u Oskjerkinom stegu. — Pane pukovniče, — reče Volodijovskome — hoćemo li da palimo minu? — Dakle pan Oskjerka je već gotov. — Još u podne je bio gotov i neće da čeka, jer će noć biti mračna. — Onda dobro, — reče Volodijovski — idemo da vidimo, a naredićemo da se postave ljudi s mušketima da oni ne bi učinili ispad. Hoće li lično pan Oskjerka da pali minu? — Da... Lično... Ima i mnogo dobrovoljaca sa njim. — Idem i ja! — reče Volodijovski. — I mi! — rekoše dva Skšetuska. — Eto, šteta što stare oči ne vide po mraku, — reče pan Zagloba — jer vas sigurno ne bih pustio same... Ali šta ću! Čim se smrači, ja ni sabljom ne mogu da radim... Danju, danju kad je sunce, još starac voli da pođe u boj. Dajte mi i najjače Šveđane, samo u podne. — I ja ću — reče, promislivši se, zakupac iz Vonsoša. — Kad dignu u vazduh kapiju, sigurno će sva vojska kidisati na juriš, a tamo u zamku može biti mnogo blaga i skupocena nameštaja. Pa odoše svi, jer se napolju već smrkavalo; u stanu osta samo pan Zagloba, koji je kratko vreme osluškivao kako sneg rušti pod nogama onih što odoše; onda stade redom uzimati gostare i gledati, prema svetlosti od kamina, da li je što u kojoj ostalo, A oni su išli ka zamku u sumraku, i po vetru koji je dunuo sa severa i duvao sve jače i jače, hučao, noseći oblake snežne prašine. — Lepa noć za podmetanje mine — reče Volodijovski. — Ali i za ispad — odgovori pan Skšetuski. — Moramo dobro paziti i imati spremne mušketire. — Dao bi Bog — reče pan Tokaževič — da pod Čenstohovom bude još jača oluja. Uvek je našima iza bedema toplije... Ali da bi se Šveđani na stražama promrzli, promrzli bi se... Kuga ih teška pomorila! — Strašna noć! — reče pan Stanislav. — Čujete li kako vije, kao da Tatari idu na juriš kroz vazduh. — Ili kao da đavoli pevaju vječnaja pamjat Rađivilu — dopuni Volodijovski.

XXIX

A u zamku je i veliki izdajnik gledao, nekoliko dana docnije, kako pada mrak na snežni pokrov i slušao zavijanje vetra. Lagano je dogorevala svetiljka njegova života. Toga dana je u podne još išao, još je sa bedema osmatrao šatore i drvene kolibe Sapjehine vojske; ali je dva časa docnije toliko zanemogao da su ga morali odneti u odaje. Od onih kjejdanskih vremena, kad se mašao krune, promenio se toliko da se nije mogao poznati. Kosa mu na glavi osedela, oko očiju se napravili crveni kolutovi, lice mu se otromboljilo i podbulo, te je izgledalo još krupnije; ali je to već bilo lice polumrtvačko, posuto modrim pečatima i strašno svojim izrazom paklenih muka. Pa ipak, iako mu se život mogao već brojati na sate, živeo je predugo, jer je preživeo ne samo veru u sebe, u svoju dobru zvezdu, ne samo svoje nade i namere nego i tako dubok svoj pad, da sam sebi nije hteo verovati kad pogleda na dno provalije u koju se skotrljao. Sve ga je izdalo: događaji, računi, saveznici. On, kome nije bilo dovoljno da bude najsilniji poljski velikaš, knez rimskoga carstva, veliki hetman i vojvoda viljnjanski; on, kome je Litva bila premala za želje i žudnje, sad je bio zatvoren u jednom malom gradu, u kome ga je čekala jedino smrt ili ropstvo. I svaki dan je pogledao na vrata, koja će od dveju boginja pre doći da mu uzme dušu i skoro poluraspalo telo. Od njegovih zemalja, od njegovih sela i starostava nedavno se mogla načiniti nezavisna država; danas nije bio gospodar ni samih tikoćinskih zidova. Još pre nekoliko meseci pregovarao je sa susednim kraljevima, danas je jedan švedski kapetan nestrpljivo i omalovažavajući slušao njegove naredbe i smeo njegovu volju da navija na svoju. Kad ga jso stavila vojska, kad je od velikodostojnika i velikaša koji je drmao zemljom postao nemoćan siromašak kome je trebalo pomoći i spasenja, Karol Gustav ga je prezreo. Pod nebo bi on dizao silnoga

pomoćnika, ali je oholo okrenuo leđa moliocu. Kao što su nekad razbojnika Kostku Napjerskog opsađivali u Čorštinu, tako su sad njega, Rađivila, opsedali u Tikoćinu. I ko ga je opsađivao? Sapjeha, najveći lični neprijatelj! Kad ga uhvate, odvući će ga na sud, gore no razbojnika, kao izdajnika. Napustili su ga rođaci, prijatelji, saveznici, vojska mu je zauzela dobra, razvejalo se kao pleva blago, bogatstvo, i ovaj velikaš, ovaj knez koji je negda francuski dvor zadivljavao i zaslepljivao raskošnošću, koji je na gozbama hiljade vlastele dočekivao, koji je po deset hiljada vojnika sam držao, odevao, hranio, nije sada imao čime da se potkrepi i, strašno je reći! on, Rađivil, u poslednjim časovima svoga života, skoro na smrtnom času — bio je gladan! U zamku se već odavno oskudevalo u hrani, od male količine preostale hrane švedski je komandant izdavao male obroke, a knez nije hteo da ga moli. Da mu je bar groznica oduzela i svest! Ali nije! Grudi su mu se dizale sve teže, disanje prelazilo u hripanje, naduvene noge i ruke su se hladile, ali je mozak, pored trenutnih zanosa, pored strašnih priviđenja i vizija koje su mu prolazile ispred očiju, ostajao veći broj sati svestan. I video je ovaj knez svu svoju propast, svu bedu i poniženje, video je ovaj pobednički vojskovođa sav poraz — i muke su mu bile tako neizmerne da su se mogle sravniti valjda jedino sa njegovim grehovima. Jer kao god Erinije Oresta, tako je i njega rastrzavala griža savesti, a u svetu nigde nije bilo svetinje u koju bi se mogao od nje skloniti. Rastrzala ga je danju, rastrzala noću, napolju i pod krovom; oholost nije mogla da joj odoli ni da je odbije. Što je dublji bio pad, tim ga je ljuće rastrzala. I bilo je trenutaka kad je razdirao svoje grudi. Kad su neprijatelji napali domovinu sa svih strana, kad su njenu nesrećnu sudbinu, njene bolove i prolivenu krv žalili tuđi narodi — on, veliki hetman litvanski, umesto da pođe u boj, umesto da posveti domovini poslednju kap krvi, umesto svet da zadivi kao Leonida, kao Temistokle, umesto da založi poslednji kontuš, kao Sapjeha, napravio je savez s jednim od neprijatelja, i na majku, na svoga kralja digao ubilačku ruku i umrljao je bliskom, skupocenom krvlju... On je sve to uradio, a sad je na kraju ne samo sramote nego i života, blizu polaganja računa, tamo, na onom svetu... Šta ga tamo čeka? Kosa mu se ježila na glavi kad je o tome mislio. Jer, kad je dizao ruku na otadžbinu, izgledao je sam sebi veliki u poređenju sa njom, a sada se sve izmenilo. Sada se on smanjio, a ova Poljska, koja se dizala iz

praha i krvi, činila mu se nekako velika, i sve veća, pokrivena tajanstvenom pretnjom, puna svete veličanstvenosti, strašna. I neprestano mu je rasla u očima, postajala sve gorostasnija i gorostasnija. Osećao je da je prema njoj prašina i kao knez i kao hetman i kao Rađivil. Nije mogao da shvati šta je to. Neki nepoznati talasi nadolazili su oko njega, plovili hučno, s treskom, nadolazili sve bliže, peli se sve strašnije, i on je shvatio da se mora udaviti, da bi se u toj pučini utopilo stotinu kao što je on. Ali zašto nije ovu pretnju i tajanstvenu silu video ranije? Zašto se, mahnit, digao protiv nje? Dok su mu ove misli bučale po glavi, obuzimao ga je strah od te majke, od ts Poljske, jer joj nije poznavao crta, pre onako dobrodušnih i blagih. Duh mu se lomio i u prsima se nastanila preneraženost. Ponekad je mislio da je oko njega neki sasvim drugi kraj, neki drugi ljudi. Preko opsednutih zidova dolazilo je sve što se u opkoljenoj Poljskoj događalo, a događale su se stvari čudne i strahovite. Počinjala je borba na život i smrt protiv Šveđana i izdajnika, tim strašnija što je niko nije predviđao. Poljska je počinjala da kažnjava. U tome je bilo i božjega gneva za uvređeno veličanstvo. Kad je preko zidova došla vest o opsadi Čenstohove, Rađivil, kalvinac, uplašio se i strah mu više nije izlazio iz duše, jer je upravo tada prvi put video one tajanstvene talase koji su imali da progutaju Šveđane i njega; tada mu se najezda Šveđana nije više učinila najezdom, nego obesvećenjem, a kazna nesumnjiva. Tada mu je prvi put spao veo sa očiju i on je video izmenjeno lice svoje domovine; ne više majke, nego stroge kraljice. Svi koji su joj ostali verni i služili je dušom i srcem počeli su se dizati i rasli sve više, a ko je protiv nje grešio — padao je. — Dakle nikome nije dopušteno misliti — govorio je sebi knez — ni o napretku ličnom, ni svoje porodice, nego i život i snagu i ljubav treba njoj posvetiti? No je za njega bilo predockan, jer piše nije imao ništa da žrtvuje, jer već nije imao budućnosti, sem zagrobne, a od nje je drhtao. Od časa u kome je opsednuta Čenstohova, kad se jedan strašan krik oteo iz grudi cele zemlje, kad se kao nekim čudom našla u njoj neka čudna, dotle previđana i neshvaćena snaga — kad se najednom, bi rekao neka tajanstvena i nezemaljska ruka digla u njenu odbranu, u kneževu dušu uvukla se nova sumnja, jer se nije mogao otresti strašnih misli da je Bog na onoj strani i uz onu veru. I kad su mu takve misli bučale po glavi, onda je sumnjao u svoju veru, i onda mu je očajanje premašalo i same grehove.

Telesna propast, duševna propast, tama, ništavilo — eto dokle je dospeo, šta je zaslužio služeći sebi. A ipak, još u početku pohoda iz Kjejdana u Podljasje, bio je pun nade. Sapjeha, nesravnjeno gori vojskovođa, tukao ga je, doduše, u boju, ostatak stegova ga je napustio, ali se on krepio mišlju da će mu svakog dana doći u pomoć Boguslav. Doleteće ovaj mladi rađivilski orlić, na čelu pruskih, luteranskih pukova, koji neće preći papistima kao litvanski stegovi, a onda će njih dvojica prignječiti Sapjehu, satrti njegovu vojsku, satrti konfederate i leći će na leš Litvin, kao dva lava na leš srnin, i samom će rikom zaplašiti one koji bi im je hteli oteti. No vreme je prolazilo, Januševa se vojska rasturala; čak su i tuđinski pukovi prelazili strašnome Sapjehi; proticali su dani, nedelje, meseci, a Boguslav nije dolazio. Najzad je počela opsada Tikoćina. Šveđani, kojih je šaka ostala uz Januša, branili su se junački, jer su se ranije okaljali strahovitim zverstvima, pa su znali da ih ni predaja neće sačuvati od osvetničke litvanske ruke. Knez je u početku opsade još imao nade da mu u krajnjem slučaju može sam švedski kralj poći u pomoć, a možda i pan Konjecpoljski koji je bio kod kralja Karola sa šest hiljada konjanika. Ali se uzalud nadao. Niko na njega nije mislio, niko mu nije dolazio u pomoć. — Boguslave! Boguslave! — ponavljao je knez, hodajući po tikoćinskim odajama. — Ako brata nećeš da spasavaš, spasavaj bar Rađivila!... Najzad, u krajnjem očajanju, odluči se knez na korak na koji mu se strašno ljutila gordost: da moli za spas kneza Mihala iz Njesvježa. No su mu pismo uhvatili u putu Sapjehini ljudi, a vojvoda vitepski je poslao Janušu kao odgovor pismo kneza stavioca, koje je nedelju dana ranije on dobio. Januš nađe u njemu ovaj odeljak: „Ako bi vam došle vesti da ja rođaku, knezu vojvodi viljnjanskom, nameravam da priteknem u pomoć, onda im nemojte verovati, jer sam ja samo uz one koji žele da istraju u veri prema otadžbini i našem kralju, i da povrate pređašnje slobode naše presvete Poljske. Nikad ja neću zaklanjati izdajnike od pravedne i zaslužene kazne. A ni Boguslav neće doći, jer kako čujem, elektor više voli da misli o sebi i neće da deli snagu, a quod attinet1 Konjecpoljskoga, taj bi se jedino udvarao udovici; a da bi 1

Što se tiče.

to mogao, potrebno mu je da knez umre što pre.“ Ovo pismo, upućeno Sapjehi, oduze nesrećnome Janušu i poslednju nadu, i ne osta mu ništa drugo no da čeka svoju sudbinu. Opsada se bližila kraju. Glas o Sapjehinom odlasku skoro istog časa pređe preko zidova, ali je nada da će zbog njegova odlaska neprijateljstva prestati kratko trajala, jer se, naprotiv, kod pešačkih pukova video neki neobičan pokret. Ipak je prošlo nekoliko dana dosta mirno, jer je namera da se kapija digne u vazduh minom propala; ali dođe 31. decembar, kada je jedino noć mogla da smete opsađivače, jer su očevidno spremali nešto protiv zamka, ako ne juriš, a ono bar novo bombardovanje načetih zidova. Dan je bio na izmaku. Knez je ležao u takozvanoj „ugaonoj“ dvorani, u zapadnom delu zamka. U ogromnom kaminu gorele su borove glamnje, bacajući živu svetlost na bele i prilično prazne zidove. Knez je ležao poleđuške na turskom divanu, iznetom na sredinu sobe da bi toplota mogla da dopre do njega. Bliže kaminu, malo u senci, spavao je na jednom ćilimu paž, a oko kneza su sedeli, dremajući na stolicama, gospođa Jakimovič, nekad nadzornica dvorskih devojaka u Kjejdanima, drugi paž, lekar, knežev astrolog i Harlamp. Ovaj poslednji nije napustio kneza, iako je od pređašnjih oficira ostao skoro on jedini. Gorka je to bila služba, jer su srce i duša staroga vlastelina bili iza tikoćinskih zidova, u Sapjehinom logoru, pa ipak je ostao sa starim vojskovođom. Jadni vojnik se osušio od gladi i nesanice kao kostur. Od lica mu je ostao samo nos, koji se sad činio još većim, i brkovi kao povesma. Bio je u potpunoj bojnoj opremi, u oklopu, s naramenicama i pod šlemom sa pokrivačem od žica, koji mu je padao na ramena. Gvozdeni rukavi sijali su mu na laktovima, jer se tek bio vratio sa bedema, na koje je otišao da vidi šta se radi i na kojima je svaki dan tražio smrt. A sada je zadremao od umora, iako je knez strašno krčao, kao da je počeo da umire, iako je vetar napolju zavijao i zviždao. Najednom kratke drhtavice stadoše da tresu golemo Rađivilovo telo i krčanje prestade. Odmah se izbudiše oni unaokolo i stadoše pažljivo da gledaju pravo u njega, pa onda jedni u druge. No on reče: — Kao da mi je neko sa grudi sišao: lakše mi je. Zatim okrete malo glavu, stade da gleda pažljivo u vrata, pa najzad reče: — Harlampe! — Izvolte, svetli kneže. — A šta hoće ovde Stahovič?

Pod jadnim Harlampom poklecnuše kolena, jer ukoliko je bio neustrašiv u boju, utoliko je bio sujeveran, te se obazre živo i reče prigušeno: — Stahovič nije ovde. Vi ste naredili te su ga u Kjejdanima streljali. Knez sklopi oči i ne odgovori ni reči. Neko vreme se čulo jedino žalosno i otegnuto zavijanje vetra. — Plač se čuje u ovome vetru — reče opet knez, otvarajući potpuno svesne oči. — Ali Šveđane nisam doveo ja, nego Rađejovski. A kad niko ne odgovori, on malo posle dodade: — On je najviše kriv, on je najviše kriv, on je najviše kriv. I u grudi mu uće neka nada, kao da se obradovao što ima neko krivlji od njega. No mu odmah potom moradoše pasti na um mučnije misli, jer mu se lice smrče i on ponovi nekoliko puta: — Isuse! Isuse! Isuse! Pa ga opet spopade sipnja; stade da krči još strašnije no pre. Međutim se spolja ču pucnjava pušaka, isprva retka, pa sve češća; ali zbog mećave i fijuka vetra nije se čula suviše glasno, i moglo se misliti da se to čuje neko neprekidno kucanje u kapiju. — Biju se! — reče knežev lekar. — Kao obično — odgovori Harlamp. — Ljudi se mrznu na mećavi, te više vole da se tuku da bi se zagrejali. — Već je šesti dan kako sneg pada i kako duva — odgovori lekar. — Velike će promene nastati u ovoj državi, jer ovo nije obična stvar. Na to Harlamp odgovori: — Daj Bože! Neće se dogoditi ništa gore! Dalji im razgovor prekide knez, kome opet bi lakše: — Harlampe! — Izvolte, svetli kneže. — Da li mi se zbog bolesti čini, ili je pre neki dan Oskjerka hteo minom da razbije kapiju. — Hteo je, svetli kneže, ali su Šveđani minu oteli, njega lako ranili, a vojsku odbili. — Ako je lako ranjen, onda će opet pokušati... A koji je dan? — Poslednji dan decembra. — Bože, budi milostiv mojoj duši!... Neću dočekati Nove godine... Odavno mi je predskazano da je svake pete godine smrt pored mene. — Bog je milostiv, svetli kneže. — Bog je s panom Sapjehom — odgovori knez potmulo. Najednom stade da se osvrće, pa reče:

— Zima ide na mene od nje... Ne vidim je, ali osećam da je ovde. — A ko to, svetli kneže? — Smrt! — U ime Oca i Sina i svetoga Duha! Nasta kratko ćutanje, samo se čulo kako gospođa Jakimovič čita očenaš. — Kažite — reče knez isprekidano — da li vi zaista verujete da van vaše vere niko ne može biti spasen? — I na samrtnom času može se čovek povratiti iz zablude — odgovori Harlamp. U taj mah pucnjava postade još češća. Grmljava topova stade da potresa okna, koja su na svaki pucanj odgovarala žalosnim zvečanjem. Knez slušaše neko vreme mirno, pa se podiže malo na uzglavlju, oči počeše lagano da mu se šire, zenice da blistaju. Sede; časkom podrža rukama glavu, pa dreknu, kao u ludilu: — Boguslav! Boguslav! Boguslav!... Harlamp istrča kao mahnit iz sobe. Ceo je zamak drhtao i podigravao od grmljavine topova. Najednom se ču krik nekoliko hiljada glasova, pa onda nešto potrese zidove s ogromnom lomljavom, glamnje i ugljevlje iz kamina prosuše se po podu. U isti mah Harlamp upade ponovo: — Sapjehovci su digli kapiju u vazduh! — uzviknu. — Šveđani su pobegli u kulu!... Neprijatelj samo što nije došao!... Svetli kneže... Dalje mu reči zamreše na usnama. Rađivil je sedeo na divanu iskolačenih očiju; razjapljenim ustima hvatao je vazduh, zubi su mu bili iskeženi, rukama je cepao divan na kome je sedeo i, gledajući preneraženo u ugao sobe, vikao, ili bolje hripao između dva daha: — To je Rađejovski... Ja nisam... U pomoć!... Šta hoćete! Uzmite tu krunu!!... To je Rađejovski... Spasavajte, ljudi! Isuse! Isuse! Marija! To su bile poslednje reči silnoga Rađivila. Zatim ga spopade strahovito štucanje, oči mu se istreštiše još užasnije, opruži se, pade na leđa i osta nepomičan. — Umro je! — reče lekar. — Mariju je prizivao! Čuli ste, iako je kalvin! — reče gospođa Jakimovič. — Dodajte drva na vatru! — reče preplašenim paževima Harlamp. A on priđe mrtvacu, sklopi mu oči, pa onda skide sa oklopa pozlaćenu ikonicu Bogorodičinu, koju je nosio o lančiću i, skrstivši Rađivilu ruke na prsima, metnu mu je među prste. Svetlost od vatre odbi se od zlatne podloge ikoničine, a taj odsjaj

pade vojvodi na lice i tako ga razvedri da nikad nije izgledalo mirnije. Harlamp sede pored tela i, naslonivši laktove na kolena, sakri lice u šake. Ćutanje je prekidala samo pucnjava. Najednom se desi nešto strašno. Prvo sinu užasan sjaj; činilo se da se ceo svet pretvorio u plamen, a skoro u isti mah jeknu takav prasak kao da se zemlja provaljuje ispod zamka. Zaljuljaše se zidovi, tavanica se izvi sa strahovitim praskom, svi prozori poispadaše na pod i stakla se polomiše u paramparčad. Kroz prazne prozorske otvore upadoše u sobu oblaci snega i vetar stade da fijuče žalosno u kutovima dvorane. Svi su u dvorani popadali ničice na zemlju, svi su onemeli od straha. Prvi ustade Harlamp i odmah pogleda u vojvodu; ali je leš ležao mirno, spokojno, samo mu se pozlaćena ikonica malo nakrivila u rukama... Harlamp odahnu. Maločas je bio uveren da je to gomila đavola upala u odaju po vojvodino telo. — Reč postade delo! — reče. — To su Šveđani morali dići u vazduh kulu i sebe... No se spolja ništa nije čulo. Očevidno je Sapjehina vojska stajala u nemom čudu, ili možda u strahu da ceo zamak nije miniran i da će mine redom pucati. — Metnite drva na vatru! — reče Harlamp dečacima. I opet odaja sinu sjajnom treperavom svetlošću. Naokolo je bila mrtva tišina, samo je vatra buktala, samo vetar fijukao i ulazilo sve više snega kroz razbijene prozore. Naposletku se čuše izmešani glasovi, pa se razleže zveka ostruga i topot mnogobrojnih koraka; vrata od dvorane se otvoriše širom i u odaju upadoše vojnici. Postade svetlo od golih sabalja, a na vrata je ulazilo sve više vitezova, pod šlemovima, pod šubarama, kalpacima. Najzad iz gomile iskoči mali vitez, sav u uglačanom oklopu, pa uzviknu: — Gde je vojvoda viljnjanski? — Ovde! — reče Harlamp, pokazujući telo na divanu. Pan Volodijovski pogleda, pa reče: — Mrtav je! — Mrtav! Mrtav! — pođe glas od usta do usta. — Mrtav izdajnik i nevernik! — Da — reče sumorno Harlamp. — Ali ako mu nagrdite telo i na

sabljama ga raznesete, učinićete rđavo, jer je na izdisaju prizivao presvetu Bogorodicu i njenu ikonu drži u rukama. Te reči učiniše silan utisak. Vika umuče. Vojnici počeše da prilaze, da obilaze oko divana i posmatraju pokojnika. Oni što su imali fenjere svetleli su mu u oči, a on je ležao gorostasan, sumoran, s hetmanskom dostojanstvenošću na licu i ledenom svečanošću smrti. Vojnici su prilazili redom, a među njima i oficiri. Priđoše, dakle, i Stankjevič, i dva Skšetuska, i Horotkjevič, i Jakub Kmićic, i Oskjerka, i Zagloba. — Tako je! — reče tiho pan Zagloba, kao da se plaši da ne probudi kneza. — Presvetu Bogorodicu drži u rukama i na lice mu pada sjaj od nje. Pa skide kalpak s glave. Svi učiniše to isto. Nasta ćutanje puno poštovanja, koje u neko doba prekide Volodijovski. — Ah! — reče. — On je sad pred božjim sudom i ljudi nemaju s njim više ništa! Onda se obrte Harlampu: — Ali ti, nesrećniče, zašto si zbog njega napustio otadžbinu i kralja? — Dajte ga ovamo!... — ču se nekoliko glasova. Na to Harlamp ustade, izvadi sablju i baci je na zemlju. — Evo me, isecite me! — reče. — Nisam ga ostavio zajedno s vama, dok je bio silan kao kralj, a posle mi nije priličilo da ga ostavljam, kad je bio u bedi i kad niko nije ostao uz njega. O, nisam se ugojio u toj službi, jer već tri dana nisam ništa okusio i noge mi dršću od slabosti... Ali evo me, isecite me! Jer i ovo priznajem... — ovde mu glas zadrhta — da sam ga voleo... Rekavši to povede se i bio bi pao, ali Zagloba raširi ruke, dočeka ga, pridrža, pa onda stade da viče: — Zaboga, braćo! Dajte mu da jede i da pije!... To se svima dopade, te uzeše pana Harlampa pod ruke i izvedoše iz dvorane. Zatim i vojnici počeše redom izlaziti, krsteći se pobožno. Na putu do stana pan Zagloba je nešto premišljao, zastajao, hrakao, pa najposle povuče za skut pana Volodijovskoga. — Mihale — reče. — Šta je? — Mene je već prošla mržnja na Rađivila, jer je mrtvac — mrtvac... Od srca mu praštam što je hteo da me ubije. — On je pred nebeskim sudom! — odgovori Volodijovski. — To, to!... Hm! Kad bi mu to nešto pomagalo, ja bih mu dao i za parastos, jer mi izgleda da je tamo u vrlo teškom položaju.

— Bog je milostiv! — Da je milostiv, jeste; ali ni on ne može bez odvratnosti da gleda jeretike. A on nije samo jeretik, nego i izdajnik. To je ono! Ovde pan Zagloba zabaci glavu i stade da gleda uvis. — Bojim se — reče — da mi koji Šveđanin, od onih što su odleteli u vazduh, ne padne na glavu, jer da ih na nebu nisu primili, to je sigurno. — Dobri momci! — reče s poštovanjem pan Mihal. — Više su voleli da izginu, no da se predadu. Malo je takvih vojnika u svetu! Pa nastaviše ćutke; najednom pan Mihal stade. — Biljevičeva nije bila u zamku — reče. — A otkud znaš? — Pitao sam one paževe. Odveo ju je Boguslav u Tauroge. — Oho! — reče Zagloba. — To kao da su vuku poverili kozu. Nego to nije tvoja stvar, tebi je određena ona mala!

XXX

Lavov

se od kraljeva dolaska pretvorio u pravu prestonicu. Zajedno sa kraljem došla je većina biskupa iz cele zemlje i svi svetovni senatori koji nisu služili neprijatelju. Izdani proglasi pozvali su na zamanicu i vlastelu vojvodina maloruske i susednih, i vlastela je nagrnula pod oružje, utoliko lakše što Šveđana u tim krajevima nije ni bilo. A duša se radovala ovoj zamaničkoj vojsci, jer nimalo nije ličila na onu velikopoljsku, koja je kod Ujšća stavila neprijatelju onako slabu branu. Naprotiv, ovamo je nagrnula strašna i ratnička vlastela, od detinjstva odnegovana na konju i u polju, i neprekidnim tatarskim napadima navikla na prolivanje krvi i paljevine, koja je bolje vladala sabljom no latinskim jezikom. A skoro su je izvežbali ratovi sa Hmjeljnjickim, koji su trajali sedam godina bez prekida, te nije bilo čoveka koji nije bio u boju bar toliko puta koliko je imao godina. Sve novi i novi rojevi pristizali su u Lavov. Jedni su dolazili od krševitih Karpata, drugi od Pruta, Dnjestra i Sereta; koji su stanovali na vijugavim pritokama Dnjestrovim, koji su boravili na širokom Bugu, koje oko Sjenjuhe nije slistila sa zemlje pobuna seljaka, koji su ostali živi na granicama tatarskim, svi su na kraljev poklič jurili u grad Lavov da odatle krenu na još nepoznatoga neprijatelja. Nagrtala je vlastela iz Volinja i još iz daljih vojvodina, toliku je mržnju raspalila u svima dušama vest o dizanju neprijateljske ruke na zaštitnicu Poljske u Čenstohovi. A kozaci nisu smeli da smetaju, jer su se i kod najokorelijih uzbunila srca, a uostalom, i Tatari su ih namorali da se preko poslanika poklone kralju, te su i po stoti put izjavljivali vernost. Strašno kraljevim neprijateljima poslanstvo pod vođstvom Subagazi-beja bavilo je u Lavovu, nudeći u hanovo ime Poljskoj pomoć od sto hiljada vojnika, od kojih je oko četrdeset hiljada moglo odmah krenuti ispod Kamjenjca. Osim tatarskoga izaslanstva došlo je i poslanstvo iz Erdelja, radi pregovora sa Rakocijem o nasledstvu prestola; bio je i carski poslanik,

bio je i papski nuncije koji je došao zajedno s kraljem; svaki dan su dolazila izaslanstva od vojske krunske i litvanske, od vojvodina i zemalja, sa izjavama vernosti prema kralju i želje da do kraja brane palu otadžbinu. Rasla je, dakle, kraljeva sreća, dizala se nedavno ugnjetena Poljska, na čudo vekova i naroda. Raspalile se duše željom za ratom i osvetom, a i okrepile se. I kao što u proleće topla i obilna kiša topi snegove, tako je silna nada otopila sumnje. Nije se samo htela pobeda, nego se verovalo u nju. Svaki čas su išle od usta do usta nove vesti, često neistinite. Svaki čas se pričalo čas o zauzetim zamcima, čas o bitkama u kojima su dotle nepoznati pukovi pod nepoznatim zapovednicima potukli Šveđane; čas o nepreglednim gomilama seljaka koje su se, kao skakavci, dizale na Šveđane. Ime Stefana Čarnjeckoga sve češće se javljalo u svačijim ustima. Pojedinosti u tim glasovima bile su često neistinite, ali, zajedno uzete, bile su kao ogledalo onoga što se događalo u zemlji. No u Lavovu je bilo kao da je svaki dan praznik. Kad je došao kralj, varoš ga je dočekala svečano: sveštenstvo triju vera, gradski odbornici, trgovci, zanatlijski esnafi. Po trgovima i ulicama, gde god pogledaš, vile su se zastave bele, purpurne, plave, zlaćane. Ponosno su dizali Lavovljani svoga zlatnoga lava na plavom polju, govoreći sa ponosom o tek prošlim kozačkim i tatarskim napadima. Kad god bi se kralj pojavio, gomile su mu klicale, a gomila je bilo uvek. Stanovništvo se udvojilo poslednjih dana. Osim senatora, biskupa, osim vlastele, nagrnule su i gomile seljaka, jer je pukao glas kako kralj namerava da popravi seljačko stanje. Stoga su se gunjevi i kabanice pomešali sa žutim kaputima varošana. Preduzimljivi crnomanjasti Jermeni pogradili su barake sa robom i oružjem, koje je rado kupovala zgomilana vlastela. Bilo je u znatnom broju i Tatara u poslanstvu i Ugara i Vlaha i Austrijanaca, sijaset naroda, sijaset vojnika, sijaset raznoga sveta, sijaset nošnja čudnih, raznobojnih, sjajnih, a različitih, sijaset dvorskih slugu: gorostasnih sobara u turskoj nošnji, hajduka, janjičara, crvenih kozaka, glasnika u tuđinskoj nošnji. Po ulicama od jutra do večera žagor, prolazak čas redovnih stegova, čas odreda konjanika vlastele, vika, komanda, svetlucanje oklopa i golih sabalja, rzanje konja, kloparanje topova i pesme pune pretnji i proklinjanja Šveđana. A zvona po crkvama poljskim, maloruskim i jermenskim zvonila su bez prestanka, objavljujući svima da je kralj u Lavovu i da je Lavov, prvi

od glavnih gradova, za večitu slavu, dočekao kralja izgnanika. Stoga su ga pozdravljali gde se samo pojavio; kape su izletale uvis, a uzvici: Vivat!1 potresali su vazduh; pozdravljali su i biskupe, koji su kroz kolske prozore blagosiljali gomile, pozdravljali su i klicali i senatorima, odajući preko njih počast kralju i otadžbini. Takva je vreva bila po celom gradu. Čak su i noću po trgovima gorele velike vatre, oko kojih su logorovali, i pored zime i mraza, oni koji zbog teskobe nisu mogli da se smeste u stanove. A kralj je po čitave dane provodio u savetovanju sa senatorima. Primani su strani poslanici, izaslanstva pojedinih oblasti i vojske; dogovaralo se kako da se prazna riznica napuni novcem; upotrebljavana sva sredstva da se rat razbukti svuda gde ga dotle nije bilo. Leteli su glasnici u znatnije gradove, na sve strane, čak do daleke Pruske i u svetu Žmuđ; u Tišovce, hetmanima, panu Sapjehi koji je posle razrušenja Tikoćina išao s vojskom usiljenim marševima na jug; išli su glasnici i panu velikom stegonoši Konjecpoljskom, koji je još bio sa Šveđanima. Tamo, gde je bilo potrebno, slat je novac, uspavaniji su podsticani proglasima. Kralj je priznao, potvrdio i ozakonio Tišovjecku konfederaciju, pristao i sam uz nju, uzevši vođenje celoga posla u svoje neumorne ruke: radio od jutra do mrkloga mraka, ceneći više dobro Poljske na svoj odmor i zdravlje. No ni to nije bio kraj njegovih napora; odlučio je da u ime svoje i staleža zaključi jedan savez koji nikakva zemaljska sila ne bi mogla nadjačati, a koji bi u budućnosti mogao poslužiti popravci poljske države. Najzad je došao i taj čas. Tajna je morala izmaći od senatora vlasteli, a od vlastele ostalom svetu, pošto se od jutra govorilo da će se za vreme službe desiti nešto važno, da će kralj dati neke svečane zavete. Govorilo se o poboljšanju sudbine seljaka i o konfederaciji s nebom; ipak su neki tvrdili da su to nemogućne stvari, kakvih u istoriji nije bilo; ali je radoznalost bila zagolicana i svi su nešto očekivali. Dan je bio mrazan, vedar, sitne snežne iglice letele su po vazduhu, blistajući kao iskre. Lanova pešadija lavovska i židačovskoga okruga, u plavim kratkim bundama opervaženim zlatom, i pola ugarskoga puka stajali su u dva reda pred sabornom crkvom, držeći puške k nozi; ispred 1

Živeo.

njih, kao pastiri, išli su oficiri sa trskovcima u rukama. Između dva reda plovila je kao reka u crkvu raznobojna gomila. Dakle, napred vlastela i vitezovi, za njima gradski odbornici sa pozlaćenim lančevima o vratu i svećama u ruci, a vodio ih je predsednik opštine, čuven u svojoj vojvodini lekar, u crnom kadifenom ogrtaču i okrugloj kapi; za odbornicima su išli trgovci, a među njima mnogo Jermena sa zelenožutim kapicama na glavi i u širokom istočnjačkom odelu. Iako su pripadali drugoj veri, išli su sa ostalima da predstavljaju stalež. Iza trgovaca su išli esnafi sa zastavama, dakle: kasapi, pekari, krojači, zlatari, kalajdžije, bravari, oružari, kožari, medovinari, i kakvih sve nije bilo; iz svakoga su išli odabrani ljudi za svojom zastavom koju je nosio najočitiji od sviju zastavnik. Tek onda su nailazila razna bratstva i običan svet, u prostim kaputima, u kožusima, gunjevima, suknenim kabanicama, stanovnici iz predgrađa, seljaci. Nije branjen pristup nikome, dokle se crkva ne napuni svetom svih staleža i oba pola. Naposletku stadoše dolaziti i kola, ali su obilazila glavna vrata, jer su kralj, biskupi i velikodostojnici imali zaseban ulazak bliže velikoga oltara. Vojnici su svaki čas pozdravljali oružjem, pa onda spuštali puške k nozi i duvali u smrznute ruke, Doveze se kralj sa nuncijem Vidonom, pa arhibiskup gnjeznenski sa knezom Čartoriskim, potom biskup krakovski, arhibiskup lavovski, veliki krunski kancelar, mnoge vojvode i kastelani. Svi su oni ulazili na bočna vrata, a njihova kola, pratnja, konjušari i svakovrsni dvorani načiniše čitavu novu vojsku pored crkve. Službu je služio apostolski nuncije Vidon, obučen u belu odeždu na purpuru, ukrašenu biserom i zlatom. Za kralja namestiše jastuče za klečanje između velikog oltara i stolova, pred jastučetom je bio razastrt turski ćilim. Stolove zauzeše biskupi i svetovni senatori. Raznobojni zraci koji su ulazili kroz prozore, pomešani sa sjajem sveća od kojih je oltar čisto goreo, padali su na senatorska lica skrivena u senci svešteničkih stolova, na bele brade, na veličanstvene prilike, na zlatne lance, kadifu i ljubičaste ogrtače. Bi rekao: rimski senat, toliko je kod tih staraca veličanstva i ugleda; ponegde se usred sedih glava vidi senator vojnik, ponegde sine plava glava mladoga velikaša; sve su oči uprte u oltar, svi se mole; blistaju i kolebaju se plamenovi sveća; dim iz kadionice diže se i koluta u sjaju. S druge strane stolova crkva je nabijena glavama, a nad njima raznobojne zastave kao cveće. Jan Kazimir leže po običaju kao krst, pa se ponižavao pred Bogom. Najzad nuncije izvadi iz ciborija putir i priđe s njim kralju. Tada on

ustade vedriji, a glas nuncijev jeknu: Ecce Agnus Dei1 i kralj primi pričešće. Neko je vreme klečao poguren; onda se podiže, upre oči u njega i pruži obe ruke. Najednom u crkvi nasta tišina, čak se ni disanje ni je čulo. Svi uvideše da je čas došao i da će kralj učiniti neki zavet; svi su slušali pribrano, a on je stajao neprestano ispruženih ruku, pa onda stade da govori uzbuđenim, ali kao zvono jasnim glasom: „Velika majko svega čovečanstva i Bogorodice! Ja, Jan Kazimir, kralj po milosti tvoga sina i kralja kraljeva i gospoda mojega i po tvojoj, padam pred tvoje presvete noge i sklapam ovu konfederaciju: biram danas tebe za svoju zaštitnicu i kraljicu svoje države. Sebe, svoju kraljevinu Poljsku, Veliku Kneževinu Litvansku, malorusku, prusku, mazursku, žmuđku, livonsku i černjihovsku, vojsku oba naroda i ceo narod preporučujem tvome osobitom staranju i tvojoj odbrani; pokorno prosim tvoju pomoć i milost u sadašnjoj nevolji svoje kraljevine protiv neprijatelja...“ Ovde kralj pade na kolena, pa malo poćuta; u crkvi je i dalje vladala grobna tišina; onda on ustade i nastavi. „A pošto sam obasut tvojim velikim dobročinstvima i dužan sa poljskim narodom da te revnosno služim i dalje, obećavam tebi, u ime svoje, ministara, senatora, vlastele i naroda, tvome sinu Isusu Hristu, spasu našemu, čast i slavu da raširim po svim krajevima poljske kraljevine, vršeći njegovu volju, a kad milošću tvoga sina pobedim Šveđane, postaraću se da se u mojoj kraljevini služi svake godine svečano blagodarenje dokle traje sveta, za uspomenu na milost božju i tvoju, prečista Devo!“ Ovde opet prekide i kleče. U crkvi nasta žagor, ali ga kraljev glas namah utiša i, mada je drhtao od skrušenosti i uzbuđenja, nastavi još glasnije: ,A pošto sa žalošću moram priznati da, zbog ugnjetavanja siromašnih seljaka, koje vrši vojska, podnosim od Boga svoga pravednu kaznu koja već sedam godina u raznim oblicima dostiže svakoga u kraljevini, obavezujem se da se, posle rata, sa državnim staležima staram da namučeni prost narod bude slobodan od svakoga nasilja; a ti, majko, kraljice i gospodarice moja, kao što si me nadahnula da učinim ovaj zavet, tako mi milostivo izmoli od svoga sipa pomoć da ispunim ovo 1

Ovo je jagnje božje.

obećanje.“ Ove kraljeve reči slušali su duhovnici, senatori, vlastela i prost narod. U crkvi se razleže glasan plač, koji se prvo ote iz seljačkih grudi pa onda postade opšti. Svi digoše ruke ka nebu, plačni glasovi su ponavljali: „Amin! Amin! Amin!“ u znak da svoje osećanje i svoje zavete pridružuju kraljevim. Zanos obuze svet i svi se u tome času zbratimiše u ljubavi prema Poljskoj i njenoj zaštitnici. I neshvatljiva radost, kao čist plamen, planu na licima, jer u svoj ovoj crkvi nije bilo nikoga ko bi još sumnjao da će Bog pokarati Šveđane. A kralj, po svršenoj službi, usred grmljavine pušaka i topova, usred gromkih usklika: „Pobeda! Pobeda! Živeo!“ išao je u grad i tamo potvrdio ovu nebesku konfederaciju zajedno s Tišovjeckom.

XXXI

Posle

tih svečanosti u Lavov stadoše da doleću razne vesti, kao krilate ptice. Bilo je starijih i svežih, manje ili više povoljnih, ali su sve krepile moral. Dakle, prvo, Tišovjecka se konfederacija širila kao požar. Svaki živi je pristajao uz nju, i vlastela i prost narod. Gradovi su davali kola, puške i pešadiju, Jevreji novac. Niko nije smeo da se protivi njenim naredbama: najlenjiji su sedali na konje. A dođe i preteći proglas Vitembergov, uperen protiv saveza. Oganj i mač kažnjavaće one koji u njega budu stupali. Ali je to bilo kao kad bi neko hteo da gasi vatru barutom. Ovaj proglas, zacelo sa kraljevim znanjem i zbog izazivanja što jače mržnje na Šveđane, rasturi se u mnogo primeraka po Lavovu, i ne pristoji se govoriti šta je sve narod činio sa tim proglasom, dosta da ih je vetar raznosio, grdno osramoćene, no lavovskim ulicama, a đaci su, na veliku radost svetine, pokazivali u vertepima „Vitembergovu sramotu“, pevajući pri tom pesmu, koja je počinjala ovako: Vitembergčiću, jadniče, Bolje beži za more Kao zec! Jer kad se ospu udarci, Izgubićeš čakšire Bežeći! A on, kao da je poslušao pesmu, predade komandu u Krakovu junačnome Vircu, pa žurno ode u Elblong, gde se kralj nalazio sa kraljicom, gubeći vreme u gozbama a veseleći se u srcu što je postao gospodar ovako sjajne kraljevine. Došli su i glasovi o padu Tikoćina, te obradovaše svet. Čudno je bilo što se o tome počelo govoriti pre no što je stigao ikakav glasnik. Jedino se nisu slagali u tome da li je viljnjanski vojvoda umro ili je u ropstvu; ali

se tvrdilo da je pan Sapjeha sa znatnom vojskom ušao već iz Podljasja u Ljubeljsku vojvodinu da se združi sa hetmanima, da uz put bije Šveđane i svakoga dana raste u snazi. Najzad od njega samoga dođoše izaslanici, i u znatnom broju, jer je vojvoda poslao ni manje ni više nego ceo steg na raspoloženje kralju, želeći time da ukaže poštovanje gospodaru, da obezbedi od svakoga rđavog slučaja njegovu ličnost, a možda i da digne svoj vlastiti ugled. Ovaj steg dovede mladi pukovnik Volodijovski, dobro poznat kralju, te ga kralj odmah pozva i, stisnuvši ga za glavu, reče: Dobro došao, slavni junače! Mnogo je vode proteklo otkada smo te izgubili iz vida. Čini nam se da smo te pod Berestečkom videli poslednji put, svega u krvi okupanoga. Pan Mihal se pokloni do zemlje kralju, pa odgovori: — I u Varšavi, docnije, milostivi gospodaru; bio sam u dvoru sa današnjim panom kastelanom kijevskim. — I služiš jednako? Nije ti se prohtelo da uživaš domaći odmor? — Pa Poljska je bila u nevolji, a u onim ratovima i imanje mi je propalo. Nemam gde bih sklonio glavu, ali se ne ljutim, držeći da je za kralja i otadžbinu najvažnija vojnička dužnost. — Daj, Bože, takvih više! Daj više... Ne bi se šepurio neprijatelj. Daće Bog te će doći vreme i za nagrade, a sada pričaj šta ste s vojvodom viljnjanskim uradili. Viljnjanski je vojvoda pred sudom božjim. Umro je baš kad smo mi vršili poslednji juriš. — Pa kako je baš bilo? — Evo izveštaja vojvode vitepskoga — reče pan Mihal. Kralj uze pismo i poče da čita, ali samo poče pa prekide: — Vara se u tome pan Sapjeha — reče — što piše da velika bulava litvanska vacat;1 nije slobodna, jer, je dajem njemu. — I nema od njega dostojnijega, — odgovori pan Mihal — i sva će vam vojska za to biti do groba zahvalna. Osmehnu se kralj na ovu prostodušnu vojničku poverljivost, pa nastavi čitanje. Malo posle uzdahnu. — Mogao bi Rađivil biti najlepši biser u ovoj slavnoj kruni, da mu oholost i jeres koju je ispovedao nisu isušile dušu... Što bi, bi! Neispitani su božji putevi!... Rađivil i Opaljinjski... skoro u istom času... Sudi ih, 1

Slobodna.

Gospode, ne po njihovim gresima, nego po svome milosrđu. Nasta ćutanje; zatim kralj nastavi čitanje. — Zahvalni smo panu vojvodi — reče, kad završi — što mi šalje pod komandu ceo steg i najvećega, kako piše, viteza. Ali ja sam ovde bezbedan, a vitezovi su, osobito takvi, najpotrebniji na bojnom polju. Odmorite se malo, pa ću vas posle poslati panu Čarnjeckom u pomoć, jer će na njega zacelo biti upravljen najjači napad. — Mi smo se dovoljno naodmarali pod Tikoćinom, milostivi gospodaru, — reče oduševljeno mali vitez — sada samo konje malo da prehranimo, a mi bismo mogli poći i danas, jer će s panom Čarnjeckim biti neiskazano uživanje!... Velika je sreća gledati našega milostiva kralja, ali nam se i na Šveđane žuri... Kralju to bi vrlo milo. Na licu mu se pojavi očinska dobrota i reče, gledajući sa zadovoljstvom vatrenu priliku maloga viteza: — Ti si, vojničiću, prvi bacio pukovničku bulavu pred noge pokojnome knezu vojvodi? — Nisam prvi bacio, vaše veličanstvo, ali jesam prvi put, i daj Bože, poslednji, učinio prestup protiv vojničke discipline. Tu se pan Mihal smete i malo posle dodade: — Nije se moglo drukčije! — Zacelo — reče kralj. — Teško je to bilo vreme onima koji razumeju vojničku dužnost, ali i poslušnost ima svojih granica, iza kojih počinje krivica. Je li mnogo oficira ostalo uz Rađivila? — U Tikoćinu smo našli samo pana Harlampa, koji ga nije ostavio odmah, pa posle nije hteo kad je knez zapao u nevolju. Jedino ga je saučešće držalo uz kneza, jer ga je ljubav vukla k nama. Jedva smo ga nahranili, tolika je glad tamo bila, a on je još odvajao od svojih usta pa davao knezu. Sad je došao ovde u Lavov da izmoli vašu milost, a i ja molim za njega, jer je to čovek ostareo u službi i dobar vojnik. — Pa neka dođe — reče kralj. — Ima on i nešto važno da vam kaže, što je u Kjejdanima čuo iz usta kneza Boguslava, a što se tiče vaše sigurnosti i života. — Da nije o Kmićicu? — Da, milostivi gospodaru. — A jesi li ti poznavao Kmićica? — Jesam, i tukao sam se s njim, ali gde je sada, ne znam. — Šta misliš o njemu? — Kad se poduhvatio da tako nešto učini, onda nema muka kojih ne bi bio dostojan, jer je pakleni izrod. — To nije istina, — reče kralj — sve je to izmišljotina kneza

Boguslava... Ali ostavi to na stranu i kaži šta znaš o tome čoveku iz njegovog ranijeg života. — On je bio svagda veliki vojnik i u vojničkom poslu nenadmašan. Kako je on napadao Hovanjskoga i sa nekoliko stotina ljudi doveo do očajanja celu vojsku silnoga neprijatelja, onako niko drugi ne bi mogao. Čudo je kako mu kožu nisu odrali i navukli na bubanj! Da je onda neko Hovanjskom predao u ruke samoga kneza vojvodu, ne bi ga zadovoljio kao kad bi mu predao Kmićica... Razume se! Dotle je bilo došlo da je Kmićic jeo priborom Hovanjskoga, na njegovom ćilimu spavao, njegovim se saonicama vozio i na njegovom konju jezdio. Ali je posle i svojima bio težak, bio je strašno samovoljan, mogao je kao pan Lašč osudama plašt da postavi, a već u Kjejdanima sasvim je utonuo. Ovde pan Volodijovski ispriča potanko sve što se desilo u Kjejdanima. A Jan Kazimir je slušao pažljivo, a kad pan Mihal ispriča kako se pan Zagloba prvo sam oslobodio, pa posle sve drugove iz Rađivilova sužanjstva, kralj stade da se zacenjuje od smeha. — Vir incorparabilis! Vir incorparabilis!1 — govorio je. — A je li on s tobom? — Jeste, milostivi kralju! — odgovori Volodijovski. — Ulisa2 je taj vlastelin nadmašio! Pa dovedi mi ga na obed da se razveselimo, i panove Skšetuske sa njim; a sad pričaj šta još znaš o Kmićicu. Tek iz pisma nađenih kod Roha Kovaljskoga saznali smo da su nas poslali u Birže na smrt. Gonio nas je knez i trudio da nas opkoli, ali nije uspeo. Izvukli smo se srećno... I ne samo to, no smo blizu Kjejdana uhvatili Kmićica, koga sam odmah naredio da streljaju. — Oho! — reče kralj. — Vidim da je tamo kod vas u Litvi brzo išlo! Ipak je pan Zagloba naredio da ga prvo pretresu, da vidi nema li kakvih pisama pri sebi. I doista se našlo hetmanovo pismo, iz kojega smo saznali kako nas, da nije bilo Kmićica, ne bi slali u Birže, nego odmah streljali u Kjejdanima. — A vidiš! — upade kralj. — Onda više nismo mogli da ga lišavamo života. Pustili smo ga... Šta je dalje radio, ne znam, ali od Rađivila još nije bio otišao. Bog jedini zna kakav je to čovek... Lakše je o svakom drugom imati mišljenje, nego 1 2

Nesravnjiv čovek! Nesravnjiv čovek! Odisej.

o onakvoj prznici. Ostao je uz Rađivila, pa je posle nekuda otišao... I opet nas je opomenuo da knez ide iz Kjejdana. Teško je poricati da nam je učinio vrlo veliku uslugu, jer da nije bilo te opomene, vojvoda viljnjanski bi napao na neopreznu vojsku i uništavao steg po steg... Ni sam ne znam, milostivi gospodaru, šta da mislim... Ako je to kleveta što je knez Boguslav govorio... — To će se odmah pokazati — reče kralj. Pa pljesnu u dlanove. — Zovni ovamo pana Babinjiča — reče pažu, koji se pojavi na vratima. Paža nestade, a malo posle se otvoriše vrata i na njima se pojavi pan Andžej. Pan Volodijovski ga ne poznade odmah, jer je mladi vitez bio veoma izmenjen i bled, pošto se još nije bio oporavio od poslednjega boja u klancu. Gledao ga je, dakle, pan Mihal i nije poznavao. — Čudo! — reče najzad. — Da nije ovako mršav i da vi niste rekli drugo ime, ja bih rekao da je pan Kmićic! Kralj se osmehnu i odgovori: — Baš mi je sad ovaj mali vitez pričao o jednoj strašnoj loli, koja se tako zvala, ali sam mu ja vrlo jasno dokazao da se u svome sudu prevario i siguran sam da će mi to pan Babinjič potvrditi. — Milostivi gospodaru, — odgovori brzo Babinjič — jedna vaša reč bolje će tu lolu oprati nego moje najveće zakletve. — I glas je isti, — reče u sve većem čudu mali pukovnik — samo onoga ožiljka preko usta nije bilo. — Pane, — reče na to Kmićic — vlasteosko čelo je registar na kome svaki čas druga ruka piše sabljom... Ali tu je i vaša zabeleška, poznajte me dakle... Pa saže podbrijanu glavu i pokaza prstom dugu beličastu brazdu baš do same kose. — Moja ruka! — uzviknu pan Volodijovski. — To je Kmićic! — A ja ti velim da ti Kmićica ne poznaješ! — upade kralj. — Kako to, milostivi gospodaru?... — Jer ti si poznavao velikoga vojnika, ali i nasilnika i Rađivilova druga u izdaji... A ovde stoji čenstohovski Hektor, kome, posle oca Kordeckoga, Jasna Gora najviše ima da zahvali, ovde stoji branilac domovine i moj verni sluga, koji me je svojim prsima zaklonio i život mi spasao, kad sam u klancima zapao među Šveđane, kao među čopor vukova. Takav je ovaj novi Kmićic... Poznaj ga dakle, i voli ga, jer on vredi toga! Pan Volodijovski stade da suče žute brčiće, ne znajući šta da kaže, a

kralj reče: — I znaj da ne samo knezu Boguslavu nije ništa obećavao nego mu se prvi osvetio za njihove zločine, jer ga je uhvatio i hteo da preda u naše ruke. — I nas opomenuo da se čuvamo kneza vojvode viljnjanskog — reče mali vitez. — Kakav li vas je anđeo tako preokrenuo? — Zagrlite se! — reče kralj. — Ja sam vas odmah zavoleo! — reče pan Kmićic. I zagrliše se, a kralj je gledao i, po običaju, svaki čas zadovoljno pućio usta. A Kmićic je tako srdačno stiskao maloga viteza da ga je digao uvis kao mače i nije ga brzo spustio. Potom kralj ode na svakidašnje savetovanje, osobito još što su i oba krunska hetmana došla u Lavov, jer su imali da organizuju vojsku da je docnije povedu u pomoć panu Čarnjeckom i konfederatskim odredima, koji su se tukli pod raznim vođama. Vitezovi ostadoše sami. — Hajdemo u moj stan, — reče Volodijovski — tamo ćete naći Skšetuske i pana Zaglobu, koji će rado čuti ovo što mi je kralj kazao. A tamo je i pan Harlamp. No Kmićic priđe malome vitezu s velikim nemirom na licu. — Jeste li mnogo ljudi našli kod kneza Rađivila? — upita. — Od oficira je samo Harlamp bio sa njim. — Ne pitam o vojnicima, zaboga!... Nego od ženskinja?... — Pogađam šta je po sredi, — odgovori mali vitez, zaplašivši se malo — panu Biljevičevu je knez Boguslav odveo u Tauroge. Na to se Kmićic sav promeni u licu; prvo mu lice postade bledo kao papir, pa onda crveno, pa još belje nego pre. U prvi mah nije mogao ni da proslovi, samo je duvao na nos hvatajući vazduh koji mu je očevidno nedostajao u grudima. Zatim se oberučke zgrabi za slepoočnice i, jureći kao mahnit po sobi, stade govoriti: — Teško meni, teško, teško!... — Hajdemo, Harlamp će vam dati tačniji izveštaj, jer je bio pri tome — reče Volodijovski.

XXXII

Kad

odoše od kralja, oba viteza su išla ćutke. Volodijovski nije hteo, a Kmićic nije mogao da govori, jer su ga jeli bol i bes. Probijali su se, dakle, kroz gomile, koje su po ulicama bile vrlo mnogobrojne, zbog glasa da je prvi mali odred Tatara, obećan od hana, stigao u grad da se prikaže kralju. Mali vitez je išao napred, Kmićic je išao kao sumanut za njim, s kalpakom nabijenim na oči, gurajući ljude uz put. Tek pošto izađoše na prostranije mesto, pan Mihal uhvati Kmićica za članak od ruke i reče: — Priberite se!... Očajanje ništa ne pomaže! — Ja ne očajavam, — odgovori Kmićic — samo mi treba njegove krvi! — Možete biti uvereni da ćete ga naći među neprijateljima domovine. — Tim bolje! — reče grozničavo pan Andžej. — Ali i u crkvi da ga nađem... — Zaboga, nemojte da hulite! — prekide brzo mali vitez. — Taj me izdajica navodi na greh! Kratko vreme su ćutali, pa Kmićic upita: — Gde je on sada? — Možda u Taurogama, a možda i nije. Harlamp će bolje znati. — Hajdemo brže! — Već smo blizu. Steg je van grada, a mi ovde... i Harlamp sa nama. Utom Kmićic stade da diše teško, kao čovek koji se penje na strmo brdo. — Ja sam strašno slab — reče. — Utoliko više treba da se savlađujte, pošto ćete sa onakvim vitezom imati posla. — Već sam jednom imao, i evo šta mi je ostalo! Pa pokaza ožiljak na licu. — Molim vas, ispričajte mi kako je to bilo, jer je kralj samo

pomenuo. Pan Kmićic stade da priča, i mada je pri tom škrgutao zubima, pa čak i kalpak tresnuo o zemlju, ipak mu se misao odvojila od nesreće i malo se smirio... — Znao sam da ste odvažan čovek, — reče mali vitez — ali da Rađivila u njegovim stegovima uhvatite, to ni od vas nisam očekivao. Međutim stigoše u stan. Dva Skšetuska, pan Zagloba, zakupac iz Vonsoša i Harlamp bili su zauzeti razgledanjem krimskih kožuha, koje je baš bio doneo Tatarin trgovac. Harlamp, koji je najbolje poznavao Kmićica, poznade ga na prvi pogled i upustivši kožuh, uzviknu: — Isuse, Marija! — Hvaljeno ime Gospodnje! — uzviknu zakupnik iz Vonsoša. No, pre nego što svi dođoše k sebi od čuda, Volodijovski reče: — Predstavljam vam čenstohovskoga Hektora i vernoga kraljevoga slugu, koji je za veru, domovinu i kralja krv prolivao. A kad čuđenje još poraste, pan Mihal stade da priča veoma oduševljeno što je čuo od kralja o Kmićicovim zaslugama, i od pana Andžeja o hvatanju kneza Boguslava, pa završi: — Ne samo da je neistina ono što je knez Boguslav rekao o ovome kavaljeru, no naprotiv: nema on većega dušmanina od pana Kmićica, i zato je panu Biljevičevu odveo iz Kjejdana da bi mu se na neki način osvetio. — I nama je taj kavaljer spasao život i konfederatske stegove opomenuo da se čuvaju kneza vojvode — povika pan Zagloba. — Prema takvim zaslugama, prosti mu nekadašnji grehovi! Dobro je što je došao s tobom, Mihale, ne sam; a dobro što je i naš steg van grada, jer ga Laudanci užasno mrze, i razneli bi ga na sabljama, pre no što bi zinuo. — Pozdravljamo vas od sveg srca kao brata i budućega bojnoga druga — reče Jan Skšetuski. Harlamp nije znao šta će od čuda. — Takav nikada ne potone! — reče. — On uvek ispliva, pa još i slavu iznese na obalu. — A nisam li vam ja to govorio! — vikao je Zagloba. — Čim sam ga video u Kjejdanima, odmah sam pomislio: ovo je vojnik i odvažan čovek! I sećate se da smo se odmah ljubili u usta. Istina je da je zbog mene Rađivil propao, ali i zbog njega. Bog me je nadahnuo u Biljevičima te nisam dao da bude streljan... Panovi, ne pristoji se ovakvoga kavaljera primati na suvo da ne bi rekao e smo neiskreni! Na to Ženđan odmah isprati Tatarina s kožusima, a on se sa sluščetom pobrinu oko pića.

No je pan Kmićic mislio jedino kako da sazna od Harlampa o Oljenki. — Vi ste bili pri tom? — pitao je. — Skoro se nisam ni micao iz Kjejdana — odgovori nosonja. — Došao je knez Boguslav našem knezu vojvodi. Za večeru se nagizdao tako da su čisto oči bolele od gledanja, i videlo se da mu je pana Biljevičeva mnogo zamakla za oko, jer samo što nije preo od zadovoljstva, kao mačak kad ga glade niz leđa. No o mačku vele da čita molitve, a knez Boguslav, ako ih je i čitao, čitao je đavolu u slavu. O umiljavao se, o mazio se, o udvarao... — Nemojte to! — reče pan Volodijovski. — Zadajete suviše veliki jad ovome vitezu. — Naprotiv! Govorite, pane, govorite! — povika Kmićic. — Govorio je, dakle, za stolom — reče Harlamp — da ni Rađivilima nije poniženje da se žene vlastelinkama, i on sam bi više voleo uzeti vlastelinku, nego sve one kneginjice koje su mu francuski kralj i kraljica preporučivali, a čija imena ja nisam zapamtio, jer su se izgovarala kao kad neko vabi ogare u šumi. — A ona? A ona? — pitao je grozničavo Kmićic. — Ona, kao svaka devojka od velikoga kolena, nije pokazivala nikakva zadovoljstva, čak nije ni gledala u njega, sve dokle knez Boguslav nije počeo govoriti o vama, tek onda je uprla oči u njega. Strašno je i pomisliti šta je bilo kad je ispričao da ste mu se ponudili, za ne znam koliko tamo dukata, da uhvate kralja i predate ga Šveđanima živa ili mrtva. Mislili smo da će duša iz devojke izići; ali je njena ljutina na vas bila toliko jaka da je nadjačala i samu žensku slabost. I kad on stade pričati sa kakvom je odvratnošću odbio vašu ponudu, ona okupi da ga veliča i da ga zahvalno pogleda, pa mu već posle nije odbijala ni ruke, kad ju je poveo od stola. Kmićic pokri oči šakom. — Udri! Udri ko u Boga veruje! — govorio je. Najednom đipi s mesta. — Zbogom ostajte! — Šta? Kuda? — upita Zagloba, preprečivši mu put. — Kralj će mi dati dopuštenje, a ja idem i naći ću ga! — reče Kmićic. — Za rane božje, čekajte! Još niste sve saznali, a imate vremena da ga tražite. S kim ćete poći? Gde ćete ga naći? Kmićic možda ne bi poslušao, ali zanemože, pošto je bio iznuren od rana, te klonu na klupu i, naslonivši se leđima na zid, sklopi oči. Zagloba mu dade čašu vina, a on je uze uzdrhtalim rukama i,

prosipajući piće na bradu i grudi, iskapi je do dna. — Nema tu ničega izgubljenoga — reče Jan Skšetuski — ali treba mnogo obazrivosti, pošto se ima posla s onako znamenitim velikašem. Prenagljenim postupkom i preduzećem možete da upropastite i panu Biljevičevu i sebe. — Slušajte Harlampa do kraja — reče pan Zagloba. Kmićic stište zube. — Slušam strpljivo. — Da li je devojka svojevoljno odlazila — nastavi Harlamp — to ne znam, jer nisam bio pri odlasku; znam da je pan mačonoša rosjenjski, koga su ubeđivali, protestovao, zatim su ga zatvorili u oružnicu, i najposle mu je dopušteno da ide u Biljeviče. Devojka je u rđavim rukama, nema se šta kriti, jer, po onome što se priča o mladome knezu, nikakav mu Turčin nije ravan. Kad mu neka žena zamakne za oko, onda ne vodi računa čak ni da li je udata. — Teško meni! Teško meni! — ponovi Kmićic. — Podlac! — uzviknu Zagloba. — Samo se čudim što ju je knez vojvoda tako odmah dao Boguslavu! — reče Skšetuski. — Ja nisam diplomata, — odgovori na to pan Harlamp — no ću ponoviti ono što su govorili oficiri, a naročito Ganhof, koji je znao sve kneževe planove. Svojim ušima sam čuo kako je neko rekao pred njim: „Neće se najesti Kmićic posle našega mladoga kneza!“ a Ganhof veli: „U tome je odvođenju više politike, nego ljubavi. Nijednoj (kaže) knez Boguslav ne prašta ali samo neka mu se ta devojka odupre, pa u Taurogama neće moći postupiti s njom kao sa drugima, jer bi se digla uzbuna, a tamo je kneginja vojvotkinja sa ćerkom, o kojima Boguslav mora mnogo da vodi računa, pošto prosi mladu kneginjicu... Teško će mu biti (veli) da se pretvara kako je pošten, ali u Taurogama mora.“ — Kamen treba da vam spadne sa srca! — uzviknu pan Zagloba. — Iz toga se vidi da devojka nije u opasnosti. — Onda zašto ju je odveo? — dreknu Kmićic. — Dobro te se meni obraćate, — odgovori Zagloba — jer ja u času shvatam mnogo štošta za što bi drugome trebala čitava godina. Zašto ju je odveo? Ne poričem da mu je morala zamaći za oko, ali ju je odveo i zato da bi preko nje zadržao sve Biljeviče, koji su mnogobrojni i moćni, od neprijateljskih koraka protiv Rađivila. — To može biti — reče Harlamp. — Sigurno je da u Taurogama

mora mnogo svoje urođene želje da savlađuje i ad extrena1 ne može da pribegne. — A gde je on sada? — Knez vojvoda je u Tikoćinu mislio da mora biti kod švedskoga kralja u Elblongu, kuda je imao ići za pomoć. Jedno je sigurno, u Taurogama sad nije, jer ga tamo izaslanici nisu našli. Ovde se Harlamp obrte Kmićicu: — Ako hoćete da poslušate prostoga vojnika, ja ću kazati što mislim: ako se u Taurogama pani Biljevičevoj već nešto desilo ili ako je knez zadobio njenu ljubav, onda vi nemate tamo za što da idete; ako li, pak, nije, ako je ona kod kneginje i pođe sa njom u Kurlandiju, onda je tamo sigurnija no ma gde, i vi joj ne biste mogli naći bezbednijega mesta u celoj ovoj Poljskoj, koja je sva u ratnom plamenu. — Ako ste tako odvažni kako pričaju i kako i ja mislim — upade Skšetuski, — onda treba prvo da uhvatite Boguslava, pa ćete od njega sve dobiti. — Gde je on sada? — ponovi Kmićic, obrativši se Harlampu. — Već sam vam kazao, — odgovori nosonja — ali vi od jeda zaboravljate. Mislim da je u Elblongu i sigurno će sa Karolom Gustavom poći protiv pana Čarnjeckoga. — I vi ćete najbolje uraditi ako pođete s nama panu Čarnjeckom, jer se tako možete brzo naći sa Boguslavom — reče pan Volodijovski. — Hvala vam na iskrenim savetima! — reče Kmićic. Pa stade živo da se prašta sa svima, a oni ga nisu zadržavali, znajući da utučen čovek nije sposoban ni za piće ni za razgovor; mesto toga pan Volodijovski reče: — Ja ću vas ispratiti do arhibiskupove palate, jer ste toliko oslabili da još možete pasti gde na ulici. — I ja — reče Jan Skšetuski. — Onda hajdemo svi! — dodade Zagloba. Pripasaše sablje, ogrtoše plaštove, pa izađoše. Po ulicama beše još više sveta no pre. Svaki čas sretali su gomile oružane vlastele, vojnika, slugu velikaških i vlasteoskih, Jermena, Jevreja, Vlaha, maloruskih seljaka iz podgrađa, popaljenih za vreme dva napada Hmjeljnjickoga. Trgovci su stajali pred svojim radnjama, prozori na kućama bili su puni radoznalih glava. Svi su govorili da je čambul već stigao i da će 1

Krajnostima.

odmah proći kroz varoš da se predstavi kralju. Svako živi hteo je da vidi taj čambul, jer je bilo vrlo zanimljivo gledati Tatare kako prolaze mirno kroz varoš. Inače je dotle Lavov viđao te goste, ili bolje viđao ih je van bedema, kao nepregledne gomile, pri svetlosti zapaljenih predgrađa i okolnih sela. Sad su imali da uđu kao saveznici protiv Šveđana. Stoga su naši vitezovi jedva mogli prolaziti kroz gomilu. Svaki čas uzvici: „Idu! Idu!“ Preletali su iz ulice u ulicu, a onda su se gomile zbijale u tako gustu masu da se nije moglo ni kročiti. — Zastanimo malo! — reče Zagloba. —Mihale, podsetićemo se na ona vremena kad te vucibatine nismo gledali sa strane, no pravo u oči. A ja sam bio kod njih i u ropstvu. Pričaju da je budući han pljunuti ja... Nego našto se sećati nekadašnjih nestašluka! — Idu! Idu! — zaori se opet. — Bog je izmenio srca nevernička, — nastavljao je Zagloba — te umesto da pustoše maloruske zemlje, idu nam u pomoć... To je pravo čudo! I kažem vam, kad bi za svakog nevernika kojega je ova stara ruka poslala u pakao, bio oprošten po jedan greh, već bih bio proglašen za sveca i morali biste jedan dan postiti za mene, ili bih na ognjenim kolima bio odnet na nebo. — A sećaš li se kako je bilo onda kad smo preko Valadinke išli od Raškova u Zbaraž?... — Kako da se ne sećam? Kad si ti upao u jamu, a ja ih pognao kroz čestu čak do druma. I kako se, kad smo se vraćali po tebe, sve viteštvo nije moglo nadiviti, jer je u svakom žbunu ležao po jedan. Volodijovski se sećao da je onda bilo sasvim obratno, ali u prvi mah ne reče ništa, jer se zapanji, a kad se najzad osvesti, glasovi već ne zna se po koji put stadoše da viču: — Idu! Idu!... Vika postade opšta, pa se onda utiša i sve se glave obrtoše tamo otkuda će čambul naići. I zaista, izdaleka se ču piskava muzika, gomile se stadoše sklanjati sa sredine ulica, a s kraja se pojaviše prvi tatarski konjanici. — Gle! I muziku imaju, to je kod Tatara neobična stvar. — Jer hoće što bolje da se pokažu — odgovori Jan Skšetuski. — Ali, i inače, poneki čambuli imaju svoje svirače, koji im sviraju kad se negde dugo zadrže. I ovo mora biti odabran odred. Međutim, konjanici stigoše i počeše prolaziti. Napred je jahao na šarcu jedan garav, kao u odžaku sušen Tatarin, sa dve svirale u ustima. Zabačene glave i sklopljenih očiju udarao je prstima po ovim sviralama, ispuštajući iz njih piskave i oštre tonove, a tako brze da ih je uho jedva

moglo razlikovati. Za njim su jezdila dvojica sa štapovima koji su na vrhu imali žute praporce i zveckali kao mahniti; odmah za njima nekoliko ih je udaralo u bakarne tasove, neki su udarali u bubnjeve, neki su udarali kozački u teorbane, a svi su, sem svirača, pevali, ili bolje urlali s vremena na vreme neku divljačku pesmu, pokazujući pri tome zube i prevrćući očima. Za ovom neskladnom i divljačkom muzikom, koja je ovako bučno prolazila pored lavovskih stanovnika, kaskao je u dvojnim redovima ceo odred od oko četiri stotine ljudi. To je bio zaista odabran čambul, poslan od hana za ugled i čast poljskom kralju, i stavljen njemu na raspoloženje kao znak prijateljstva. Komandovao im je Agbah Ulan, od dobručkih, dakle najhrabrijih Tatara, stari i iskusan vojnik, veoma poštovan po tatarskim selima zbog svoga junaštva i strogosti. On je jezdio u sredini, između muzike i ostalog odreda, odeven u bundu od crvene kadife, izbledelu i tesnu za njegovu snagu, postavljenu izlizanom kunovinom. Na trbuhu je držao pernač kao što su nosili kozački pukovnici. Crveno lice mu je od ledenog vetra postalo modro, i malo se ljuljao na visokom sedlu; s vremena na vreme je pogledao levo i desno, ili se osvrtao na svoje Tatare, kao da nije bio sasvim uveren da će oni izdržati pri pogledu na gomile, žene, decu, otvorene radnje, skupocenu robu, i da neće jurnuti s divljom vikom na ova čuda. No su oni jahali mirno, kao psi na uzici, koji se boje biča, i samo se po mrgodnim i lakomim pogledima moglo poznati šta se dešava u duši tih divljaka. A gomile su ih gledale radoznalo, iako skoro neprijateljski, tolika je bila mržnja na nevernika u ovim krajevima. S vremena na vreme čuli bi se uzvici: „U-ha! U-ha!“ kao na vukove. A bilo je i takvih koji su mnogo očekivali od njih. — Šveđani se užasno boje Tatara i njihovi vojnici pričaju čuda o njima, te im strah još raste — govorili su neki. — Imaju i pravo — odgovarali su drugi. — Kud će Karolovi rajtari da se bore s Tatarima, osobito dobručkim, koji i našoj konjici ponekad odolevaju. Dok se teški rajtar osvrne, Tatarin ga već uhvatio na pruglo. — Grehota je nevernike zvati u pomoć! — govorili su neki. — Grehota ne grehota, ali će biti od koristi! — Vrlo lep čambul! — reče pan Zagloba. Zaista su ovi Tatari bili dobro odeveni, u bele, crne i šarene kožuhe, s vunom spolja; crni lukovi i tobolci puni strela ljuljali su im se na plećima, svaki je imao još sablju, što nije bilo uvek u velikim čambulima, gde siromašniji nisu mogli da nabave takvu raskoš, no su se u borbi prsa u prsa služili konjskom vilicom privezanom za batinu. Ali su to bili

ljudi, kao što je rečeno, za ugled, te su neki imali čak i samokrese, skrivene u ćebad; a svi su imali dobre konje, sitne doduše, dosta mršave i nisko oborenih glava, ali nenadmašne brzine. U sredini odreda išle su i četiri kamile; svet je pogađao da su u svežnjevima na njima bili hanovi darovi za kralja; ali se u tome varao, jer je han više voleo da prima darove nego da daje; obećavao je, istina, pomoć, ali ne džabe. Stoga, kad odred prođe, pan Zagloba reče: — Skupo će nas ova pomoć koštati! Tobož su saveznici, ali će i oni mnogo zla naneti zemlji... Iza Šveđana i iza njih nijedan krov neće ostati ceo. — Zacelo, to je strašno težak saveznik — odgovori Jan Skšetuski. — Znamo ih već. — Slušao sam još u putu — reče pan Mihal — kako je kralj ugovorio da na svakih pet stotina njihovih vojnika ima da se postavi naš oficir, koji će komandovati i imati pravo da kažnjava. Inače bi ti prijatelji zaista ostavili samo nebo i zemlju. — A ovaj čambul?... Šta će kralj sa njim? — Njega je han poslao kralju na raspoloženje, kao dar i, mada će i njih uvesti u račun, ipak kralj može s njim da radi što hoće, i sigurno će ga poslati panu Čarnjeckom zajedno s nama. — Čarnjecki će već umeti da ih drži na uzdi. — Sem da stanuje među njima, inače, čim on okrene oči, oni će činiti nasilja. To je nemogućno, moraju i njima odmah dati oficira. — I taj će komandovati? A onaj debeli aga, šta će on? — Ako ne naiđe na šmokljana, on će slušati. — Zbogom ostajte, zbogom! — povika najednom Kmićic. — Kuda tako žurno? — Da padnem kralju pred noge da mi poveri komandu nad ovim ljudima!

XXXIII

Toga

istoga dana Agbah-Ulan se poklonio kralju i predao mu hanova pisma, u kojima je ovaj davao obećanje da će doći sa sto hiljada vojnika protiv Šveđana, samo da mu se prethodno isplati četrdeset hiljada talira i da nikne trava, bez čega bi u opustošenoj zemlji bilo teško ishraniti tolike konje. A ovaj čambul je han poslao sad kralju kao dokaz ljubavi prema „najdražem bratu“ da bi i kozaci, koji još pomišljaju na neposlušnost, videli da je ova ljubav trajna, i da će, samo neka han čuje da su se i oni pobunili, odmah njegov osvetnički gnev pasti na sve kozake. Kralj je primio vrlo ljubazno Agbah-Ulana i, obdarivši ga dobrim konjem, rekao mu da će ga odmah poslati panu Čarnjeckom, jer hoće da se i Šveđani uvere očigledno da han prilazi u pomoć Poljskoj. Sinuše oči Tatarinu, kad ču da će služiti pod panom Čarnjeckim, jer ga je znao iz pređašnjih ukrajinskih ratova, i poštovao ga kaogod i sve ostale age. No mu se manje svideo odeljak hanovog pisma u kome je molio kralja da čambulu da oficira koji dobro poznaje zemljište i koji će komandovati, a u isto vreme sprečavati ljude i Agbah-Ulana od pljačke i nasilja prema stanovništvu. Agbah-Ulan bi zacelo više voleo da nema nad sobom starešine, ali kako su volje hanova i kraljeva bile izrične, on samo udari temena još jednom, pažljivo krijući nezadovoljstvo, a možda i zaričući se u duši da se ne klanja on starešini, no starešina njemu. Tek što je Tatarin otišao i senatori se udaljili, a Kmićic, koji je bio uz kralja za vreme prijema, pripade k nogama gospodaru i reče: — Milostivi gospodaru, nisam dostojan milosti za koju molim, ali mi je stalo do nje koliko i do života. Dopustite da ja primim komandu toga čambula i odmah krenem na bojno polje. — Ne odbijam, — reče u čudu Jan Kazimir — jer bi boljega komandanta za njih teško bilo naći. Tu je potreban kavaljer velikog junaštva i odlučnosti da bi ih umeo držati u poslušnosti, jer bi inače odmah počeli i naše da pale i kolju... Ali sam odlučno protivan da krećeš

odmah pre no što ti koža zaraste od švedskih mačeva. — Osećam da će mi slabost proći i snaga mi se povratiti čim oko mene dune vetar u polju. A što se tiče Tatara, izići ću ja već s njima na kraj i biće mi mekši od pamuka. — Ali što se toliko žuriš? Kuda hoćeš da ideš? — Na Šveđane, milostivi gospodaru... Ovde neću ništa više dobiti sedenjem, jer što sam hteo, to imam: vašu milost i oproštaj starih grehova... Poći ću panu Čarnjeckom zajedno s Volodijovskim, ili ću i zasebno uznemiravati neprijatelja, kao nekad Hovanjskoga, a u Boga se uzdam da ću imati uspeha. — Mora biti da te još nešto drugo goni u boj. — Kao ocu ću priznati i celu dušu otvoriti... Knez Boguslav, ne zadovoljavajući se klevetom koju je na mene bacio, još mi je i devojku odveo iz Kjejdana i drži je zasužnjenu u Taurogama, ili još gore, napada na njeno poštenje, njenu vrlinu, na njenu devojačku čast... Gospode milostivi!... Pamet mi se muti kad pomislim u kakvim je rukama ona jadnica... Muka mi Gospodnjih, manje bole ove rane!... Ta ona devojka još veruje da sam se ja ponudio onome prokletniku, onome arhi-psu da dignem ruku na vaše veličanstvo... i smatra da sam poslednji izrod! Ne mogu da izdržim, milostivi gospodaru, ne mogu, dokle njega ne uhvatim, dokle nju ne oslobodim... Dajte mi, gospodaru, te Tatare, a ja se zaklinjem da se neću boriti samo za sebe, no ću pobiti toliko Šveđana da će se ovo dvorište moći glavama pokriti... — Umiri se! — reče kralj. — Kada bih, gospodaru, hteo da ostavim službu zbog ličnih stvari i zanemario odbranu kralja i otadžbine, bilo bi me sramota da molim, ali se ovde jedno s drugim poklapa. Došlo je vreme da se tuku Šveđani, i ja ništa drugo neću raditi... Došlo je vreme da se izdajnik goni, i ja ću ga goniti do Livonske, do Kurlandije, ma se sklonio Rusima ili preko mora, i tamo ću za njim! — Imamo izveštaje da Boguslav samo što nije pošao s Karolom iz Elbinga. — Onda ću im poći u sretanje! — S takvim malim čambulom? Šeširom će te pokriti. — Hovanjski me je sa osamdeset hiljada pokrivao, pa nije pokrio. — Što ima verne vojske, ona je pod panom Čarnjeckim. Oni će na pana Čarnjeckoga najpre udariti, — Idem panu Čarnjeckom. Tim pre mu treba pružiti pomoć. — Panu Čarnjeckom ćeš ići, ali se u tako malom broju do Tauroga ne možeš probiti. Sve je zamkove u Žmuđi knez vojvoda predao

neprijatelju i svuda se nalaze švedski odredi, a te su Tauroge, čini mi se, na samoj pruskoj granici, blizu Tiljže (Tilzita). — Na samoj elektorovoj granici, gospodaru, ali pa našoj strani, a od Tiljže biće četiri milje. Što da ne odem, otići ću, i ne samo neću pogubiti ljude, no će još uza me pristati uz put mnogi odvažni ljudi. Imajte na umu i to, gde se samo ja pojavim, tamo će ceo kraj pojahati konje protiv Šveđana. Prvi ću Žmuđ dići na oružje, ako to pre neko ne učini. Kud se sada ne može otići, kad je u svoj zemlji kao u loncu! Ja sam već svikao da se krećem u vrzinom kolu. — A ne vodiš računa da Tatari možda neće hteti da pođu tako daleko s tobom? — Neka paze! Neka paze! Samo peka pe htednu, samo neka pokušaju, — govorio je Kmićic, stiskajući zube i na samu pomisao — ima ih četiri stotine, ili koliko tamo, sve ću četiri stotine povešati!... Drveća ima dosta!... Neka samo pokušaju da mi se pobune... — Jendreče! — uzviknu kralj, raspoloživši se i naduvši obraze — tako mi Boga, nigde boljega pastira za one ovčice ne bih našao! Uzmi ih i vodi kuda god hoćeš! — Hvala, milostivi gospodaru i dobri oče! — reče vitez, grleći kralju kolena. — Kad misliš noći? — upita Jan Kazimir. — Boga mi, sutra! — Možda Agbah-Ulan neće hteti, pošto su im konji umorni? — Onda ću narediti da mi ga pruglom vežu za sedlo, pa će ići peške, ako želi konja. — Vidim već da ćeš s njim izaći na kraj. Ipak budi blag dok god možeš. A sada... Jendreče... danas je već dockan, ali sutra hoću opet da te vidim... Međutim, uzmi ovaj prsten, kaži svojoj kraljevskoj pristalici da ga imaš od kralja i da joj kralj naređuje da stalno voli njegovoga vernoga slugu i spasioca... — Daj, Bože! — reče suznih očiju junak. — Daj, Bože, da drukčije ne poginem no samo u vašoj odbrani, gospodaru milostivi! Kralj se povuče u svoje odaje, jer je već bilo dockan, a Kmićic pođe svome stanu da se spremi na put i promisli čime da počne i kuda prvo da ide. Padoše mu na um Harlampove reči, ako se pokaže da Boguslav nije u Taurogama, onda je najbolje tamo ostaviti devojku, jer je zaista bilo lako skloniti se iz Tauroga u Tiljžu, pod elektorovu zaštitu. Uostalom, iako su Šveđani napustili kneza vojvodu viljnjanskoga u nevolji, ipak se moglo očekivati da će poštovati njegovu udovicu, prema tome, dokle

god Oljenka bude pod njenom zaštitom, ne može joj se ništa desiti. A ako odu u Kurlandiju, onda još bolje. — A u Kurlandiju s mojim Tatarima ne mogu, — pomisli Kmićic — jer je to druga država. Išao je, dakle, i lomio glavu. Sat je prolazio za satom, a on još nije mislio na odmor, i misao o novom pohodu toliko ga je oživela da, iako je još jutros bio slab, sad je osećao kako mu se vraća snaga i bio je spreman da odmah pojaše konja. Sluge najzad dovršiše vezivanje svežnjeva i spremahu se da idu na spavanje, kad neko stade da kuca lagano u vrata. — Ko je? — viknu Kmićic. Pa onda sluščetu: — Idi-de, vidi! Momče ode i, razgovorivši se kroz vrata, odmah se vrati. — Neki vojnik hoće odmah da se vidi sa vama. Veli da se zove Soroka. — Puštaj, tako ti Boga! — viknu Kmićic. Pa, ne čekajući da momče otvori, otrča sam vratima. — Hodi, dragi Soroka, hodi! Vojnik uće u sobu i htede u prvi mah da pripadne k nogama svoga pukovnika, jer iako je to bio više prijatelj i verni i odani sluga, ipak je vojnička disciplina pobedila, te se ispravi i reče: — Na službi, pane pukovniče! — Zdravo, dragi prijatelju, zdravo! — govorio je živo Kmićic. — Mislio sam da su te ubili tamo u Čenstohovi. Pa ga stište za glavu, a posle stade da mu drma ruke, što je mogao učiniti a da se ne spušta mnogo, jer je Soroka bio rodom od sitne vlastele. Tek tada i stari narednik poče da grli kolena gospodaru. — Otkuda ideš? — upita Kmićic. — Iz Čenstohove. — I mene si tražio? — Da. — A od koga ste tamo čuli da sam živ? — Od ljudi Kukljinovskoga. Otac Kordecki je od radosti odslužio svečanu službu u znak zahvalnosti Bogu. Zatim, kad je pukao glas da je pan Babinjič proveo kralja kroz planine, onda sam znao da to nije niko drugi no vi. — A otac Kordecki je zdrav? — Zdrav je, vaša milosti, samo se ne zna neće li ga anđeli živa

odneti na nebo, jer je ono sveti čovek. — Zacelo je tako. A gde si saznao da sam stigao s kraljem u Lavov? — Ja sam mislio ovako: kad ste vi vodili kralja, onda morate biti kod njega; samo sam se bojao da niste već otišli u boj i da ja nisam odocnio. — Sutra polazim s Tatarima. — To se dobro udesilo, jer vam ja donosim puna dva ćemera: onaj što je bio oko mene i vaš, a sem toga i one sjajne kamenčiće što smo s boljarskih kalpaka skidali, i one što ste ih uzeli kad smo zaplenili riznicu Hovanjskoga. — Lepa su bila vremena kad smo riznicu zaplenili, ali tamo već ne može biti mnogo, jer sam jednu malu pregršt ostavio i ocu Kordeckom. — Ne znam koliko je, samo je otac Kordecki govorio da se za to mogu kupiti dva velika sela. Pa onda priđe stolu i stade da otpasuje ćemere. — A kamenčići su u ovoj čuturici — dodade mećući pored ćemera vojničku čuturicu za vodu. Pan Kmićic, ništa ne govoreći, istrese u šaku nešto dukata, ne brojeći ih, pa reče naredniku: — Uzmi! — Pokorno zahvaljujem vašoj milosti! Hej, da mi je na putu bio samo jedan ovaj dukat! — A zašto ? — upita vitez. — Jer sam strašno oslabeo od gladi. Malo će gde sada čoveku dati parče hleba, jer se svako plaši, pa sam se pri kraju jedva vukao od gladi. — Zaboga miloga! Pa sve si to imao kod sebe! — Nisam smeo bez dopuštenja — reče kratko narednik. — Drži! — reče Kmićic, dajući mu drugu šaku. Pa onda viknu na momke: — Brzo, bitange! Dajte mu odmah da jede, inače odoše glave! Momčići poleteše jedan preko drugog i ubrzo se pred Sorokom stvori grdna činija suvih kobasica i boca rakije. Vojnik upre žudne oči u jelo, usne su mu podrhtavale, ali nije smeo da sedne pred pukovnikom. — Sedaj, jedi! — komandova Kmićic. Jedva dovrši, a već suva kobasica stade da rušti u snažnim Sorokinim vilicama. Dva ga momčeta gledahu istreštenih očiju. — Odlazite! — viknu Kmićic. Dečaci jurnuše na vrata; a vitez je hodao brzim koracima po sobi i ćutao, ne hoteći da smeta vernome sluzi. Ovaj, pak, kad god naspe u čašicu rakije pogleda ispod oka u pukovnika, u strahu da se on ne

namršti, pa se onda okrene zidu i ispije čašicu. Kmićic je hodao, hodao, pa najzad stade sam sa sobom da govori; — Nije mogućno drukčije, — gunđao je — treba tamo ovoga poslati... Reći ću da joj kaže... Ne vredi... Neće verovati!... Pismo neće hteti da čita, jer me smatra za izdajnika i psa... Neka joj ne ide na oči, samo neka gleda i mene izvesti šta se tamo radi. Onda iznenada reče: — Soroka! Vojnik đipi tako brzo da umalo sto ne prevrnu, pa se ispravi kao struna. — Po zapovesti! — Ti si čovek veran i u nevolji dosetljiv. Poći ćeš na dalek put, ali nećeš gladovati. — Po zapovesti! — U Tauroge, na prusku granicu. Tamo stanuje pana Biljevičeva... kod kneza Boguslava... Saznaćeš da li je on tamo... i obratićeš pažnju na sve... Njoj na oči ne izlazi, sem ako se slučajno desi. Onda ćeš joj reći i zakleti se da sam proveo kralja kroz planine i da sam kraj njega. Ona ti sigurno neće poverovati, jer me je knez tamo optužio da hoću da ubijem kralja, što je laž dostojna psa! — Po zapovesti! — Rekao sam ti, na oči joj ne izlazi, jer ti i tako neće verovati... ali ako ti se ukaže prilika onda kaži što znaš... A pazi na sve i slušaj! I pazi se, jer ako je knez tamo, i ako te pozna, on ili ma ko sa dvora, onda će te na kolac nabiti! — Razumem! — Poslao bih staroga Kjemljiča, ali je on na onom svetu, jer je isečen u klancu, a sinovi su suviše glupi. Oni će sa mnom. Jesi li bio u Taurogama? — Nisam. — Otići ćeš do Šćećina, odatle samom pruskom granicom čak do Tiljže. Tauroge su četiri milje preko puta, na našoj strani... Sedi tamo dokle god sve ne saznaš, pa se onda vrati. Naći ćeš me gde budem... Raspituj za Tatare i pana Babinjiča. A sada idi spavaj kod Kjemljiča... Sutra na put! Soroka ode. A Kmićic još dugo nije legao, ali ga najzad umor savlada. Onda leže i zaspa kao zaklan. Sutradan ustade odmoran i snažniji no juče. Sav je dvor već bio na nogama i počeo je običan dnevni posao. Kmićic ode prvo u kancelariju za naimenovanje i za objavu, pa onda poseti Subagazi-beja, načelnika

hanovog izaslanstva u Lavovu, i provede s njim dugo u razgovoru. Za vreme toga razgovora zavlačio je pan Andžej dvaput ruku u kesu. Zato, kad su se rastajali, Subagazi promeni s njim kalpak, dade mu pernač od zelenih pera i nekoliko lakata tako isto zelenog svilenog gajtana. Tako snabdeven vrati se pan Andžej kralju, koji se baš vratio sa službe, te mu mladi junak opet pripade k nogama, pa onda sa Kjemljičima i momcima ode pravo van grada, gde je Agbah-Ulan bio sa čambulom. Stari Tatarin, kad ga vide, stavi ruku na čelo, usta i grudi, ali, čuvši ko je Kmićic i zašto je došao, odmah se nakostreši; lice mu se smrče i postade oholo. — Pošto te je kralj poslao za vođu, — reče Kmićicu, pokvarenim maloruskim jezikom — pokazivaćeš mi put, mada bih ja i bez toga otišao kuda treba, a ti si mlad i neiskusan. „Unapred mi određuje ulogu,“ — pomisli Kmićic — „ali, dokle mogu, biću ljubazan.“ Pa reče glasno: — Agbah-Ulane, kralj me je poslao za zapovednika, ne za vođu... I reći ću ti, da ćeš bolje učiniti ako se ne protiviš kraljevoj volji. — Tatarima zapoveda han, a ne kralj! — odgovori Agbah-Ulan. — Agbah-Ulane, — ponovi s naglaskom pan Andžej — han te je darovao kralju kao što bi darovao psa ili sokola, stoga mu se ne protivi da te ne bi kao psa vezivali uzicom. — Alah! — uzviknu u čudu Tatarin. — More, nemoj da me dražiš! — odgovori Kmićic. Ali Agbah-Ulanu se oči nališe krvlju. Neko vreme ne mogaše da proglavi, žile na vratu mu iskočiše, ruka ščepa kindžal. — Kensim! Kensim!1 — viknu promuklo. No i panu Andžeju, iako se zarekao da bude ljubazan, bilo je već prekipelo, pošto je po prirodi bio vrlo naprasit. Stoga ga u času nešto žacnu, kao da ga zmija ujede, celom šakom dokopa Tatarina za retku bradu i, zametnuvši mu glavu kao da hoće nešto na tavanici da mu pokaže, stade da cedi kroz zube: — Slušaj, jarčino! Voleo bi da nemaš nikoga nad sobom, da bi mogao da pališ, pljačkaš, ubijaš!... Vođa hoćeš da ti ja budem! Evo, imaš vođu! Imaš vođu! 1

Ubiću! Ubiću!

Pa ga pritera uza zid i stade da mu lupa glavu o njega. Najzad ga pusti zaprepašćena, ali on se nije više mašao noža. Kmićic, povodeći se za svojom naprasitošću, i nehotice je pronašao najbolji način za ubeđivanje ljudi sa istoka, naviklih na ropstvo. I doista, u Tatarinovoj glavi, pored svega besa koji ga je gušio, sinu odmah misao: koliko silan i moćan mora biti ovaj vitez koji sa njim, AgbahUlanom, postupa ovako, i okrvavljena mu usta triput ponoviše: — Bagadir! Bagadir! Bagadir!1 Za to vreme Kmićic metnu na glavu Subagazijev kalpak, izvadi zeleni pernač, koji je sve dotle hotimice krio za leđima, zadenu ga za pojas, pa reče: — Gledaj tu, robe! I tu! — Alah! — reče preneraženi Ulan. — I tu! — reče Kmićic, vadeći gajtan iz špaga. — Ali je Agbah već ležao na zemlji i udarao temena. Posle jednoga časa Tatari su se bili otegli kao dugačka zmija na putu iz Lavova u Vjeljke Oči, a pan Kmićic, na snažnome mrkovu, kojega mu je kralj poklonio, obigravao je oko čambula kao ovčarski pas oko stada. Agbah-Ulan je pogledao mladoga junaka sa strahom i divljenjem. Tatari, poznavaoci pravih vojnika, pogodili su na prvi pogled da im pod ovim zapovednikom neće manjkati ni krvi ni plena, te su išli veselo, s pesmom i svirkom. A Kmićicu je srce raslo kad je gledao ove ljude, slične gorskim zverovima u kožusima i kaftanima od kamilje kože, s vunom spolja. Talas divljih glava ljuljao se u skladu sa konjskim hodom, a on ih je brojao i premišljao šta će se moći učiniti sa ovakvim odredom. „Čudni su ovo vojnici“ — mislio je — „i čini mi se kao da zapovedam čoporu vukova, ali baš se sa njima može proći cela Poljska i pregaziti cela Pruska. Čekaj-de se, kneže Boguslave!“ Pa mu onda naiđoše u glavu hvalisave misli, jer je bio vrlo sklon hvalisavosti. — Bog je dao čoveku dovitljivost, — govorio je sebi — juče sam imao samo dva Kjemljiča, a danas kasa za mnom četiri stotine konja. Samo neka igra započne, imaću hiljadu, ili i dve, lupeža od kojih se ni moji stari drugovi ne bi postideli... Čekaj-de, kneže Boguslave! No, malo posle, da bi umirio savest, dodade: — A pri tom ću domovini i kralju mnogo učiniti... 1

Junak! Junak! Junak!

I veoma se raspoloži. A mnogo ga je veselilo i to što vlastela, Jevreji, seljaci, čak i poveće gomilice zamanice, nisu mogli u prvi mah da se otmu strahu od njegove vojske. A bila je magla, jer je topljenje snega presitilo vazduh vlagom. Stoga se svaki čas dešavalo da neko naiđe blizu i najednom, spazivši koga ima pred sobom, vikne: — Reč je postala delo! — Isuse, Marija, Josife! — Tatari! Horda! Ali su Tatari prolazili mirno pored kočija, natovarenih kola, ergela konja i prolaznika. Drukčije bi bilo kad bi zapovednik dopustio, ali samovoljno nisu smeli ništa da urade, jer su svojim očima gledali kako je tome zapovedniku sam Agbah-Ulan držao streme. Međutim se Lavov već izgubio u magli. Tatari su prestali da pevaju i čambul je išao lagano u magli od konjske pare. Najednom se iza čambula ču konjski topot. Malo posle se pojaviše dva konjanika. Jedan od njih beše pan Volodijovski, drugi zakupac iz Vonsoša. Obojica, obilazeći odred, gonjahu pravo panu Kmićicu. — Stoj! Stoj! — vikao je mali vitez. Kmićic zaustavi konja. — Vi ste! I Volodijovski zaustavi konja... — Klanjam se! — reče. — Pisma od kralja! Jedno za vas, drugo za vojvodu vitepskog. — Pa ja idem panu Čarnjeckom, ne vojvodi vitepskom. — Pročitajte najpre pismo. Kmićic slomi pečat pa pročita: „Saznajemo od glasnika koji je sada došao od pana vojvode vitepskoga da vojvoda ne može da dođe ovamo, u malopoljske krajeve, no se vraća opet u Podljasje, zbog kneza Boguslava, koji ne ostaje sa švedskim kraljem no s velikom vojskom namerava da udari na Tikoćin i na pana Sapjehu. A kako je većina Sapjehinih vojnika morala ostati po posadama, mi ti naređujemo da sa tim tatarskim odredom ideš panu vojvodi u pomoć. A pošto se i tvoja želja time ispunjava, nije potrebno da ti naređujemo da hitaš. Drugo ćeš pismo predati vojvodi, u njemu preporučujemo pana Babinjiča, našega vernoga slugu, vojvodinoj ljubavi, a najviše božjoj zaštiti. — Jan Kazimir, kralj!“ — Bože mili! Bože mili! Ovo mi je srećan glas! — povika Kmićic. — Ne znam već kako da zahvalim milostivom kralju i vama! — Sam sam se ponudio da idem, — odgovori mali vitez — jedno iz

sažaljenja, jer sam video vaš bol, a drugo, da bi pisma sigurno stigla. — A kad je taj glasnik stigao? — Bili smo kod kralja na obedu, ja, dva pana Skšetuska, pan Harlamp i pan Zagloba. Ne možete zamisliti šta je sve tamo pan Zagloba govorio, kako je pričao o Sapjehinoj nesposobnosti i svojim zaslugama. Dosta da su kralju suze kapale od stalnog smeha, a oba su se hetmana zacenjivala. Utom uće sobar s pismom, a kralj se drnu: „Idi do đavola (reče), možda je rđav glas, nemoj da nam kvariš veselje!“ Tek kad ču da je od pana Sapjehe, uze da čita. I zaista je pročitao rđavu vest, jer se potvrdilo ono o čemu se odavno govori, da je elektor sve zakletve pogazio i konačno se združio sa švedskim kraljem. — Još jedan neprijatelj, kao da ih je malo bilo! — reče Kmićic. Pa sklopi ruke. — Bože veliki! Neka me samo na nedelju dana pan Sapjeha pusti u kneževu Prusku, pa će dati Bog te će i deseto koleno pamtiti mene i moje Tatare!... — Možda ćete poći i tamo! — odgovori pan Mihal. — Ali prvo morate Boguslava tući, jer mu je baš zbog te elektorove izdaje dato dosta vojske i dopušteno mu da ide u Podljasje. — Onda ćemo se naći, kao što je danas dan, kao što je Bog na nebu! — govorio je blistavih očiju Kmićic. — Da ste mi doneli postavljenje za viljnjanskoga vojvodu, ne biste me više obradovali! — I kralj je odmah uzviknuo: „Gotov je pohod za Jendreka, od njega će mu se duša razveseliti!“ Hteo je odmah da pošalje sobara za vama, ali ja sam rekao: Idem ja, da se bar oprostim s njim. Kmićic se previ na konju i zagrli maloga viteza. — Ni brat ne bi za mene učinio koliko ste vi učinili! Daj, bože, da vam se kakogod odužim! — Eh, pa hteo sam da vas streljam! — Jer bolje nisam ni zaslužio. Ne mari! Neka me u prvoj bici poseku ako od svih vitezova ikog volim više nego vas!... Pa se opet zagrliše, a pri oproštaju pan Volodijovski reče: — A pazite se s Boguslavom! Pazite se, nije s njim lako! — Jednom je od nas smrt već pisana. — Dobro! — Hej kad biste mi vi, koji ste na sablji genije, pokazali svoju veštinu! Ali šta ćemo, nema vremena!... Nego i ovako će mi anđeli pomoći i videću njegovu krv, sem da mi se pre toga oči sklope zanavek. — Bog vam pomogao!... Srećan put!... Pa izlupajte dobro izdajice Pruse! — reče pan Volodijovski,

— Nemajte brige! Ogadiće im luteranstvo! Pan Volodijovski dade znak Ženđanu, koji je za to vreme razgovarao s Agbah-Ulanom i pričao mu pređašnje Kmićicove pobede nad Hovanjskim, pa obojica okretoše Lavovu. A Kmićic okrete u mestu čambul, kao kočijaš kola, i ode na sever.

XXXIV

Iako su Tatari, a osobito dobručki, umeli da se tuku s vojskom, ipak im je najmiliji rat bio ubijanje golorukih, uzimanje žena i dece u ropstvo, a pre svega pljačkanje. Stoga je ovome Kmićicovom čambulu putovanje bilo veoma dosadno, jer su se pod njegovom rukom divlji ratnici morali pretvoriti u jaganjce, držati noževe u kanijama, a ugašen trud i savijene konopce u bisagama. Isprva su gunđali. Blizu Tarnogroda nekolicina ih namerno zastadoše, da puste „crvene petlove“ u Hmjeljevsku i poigraju se sa ženama. No pan Kmićic, koji je već odmakao ka Tomaševu, vrati se čim ugleda požar i naredi da krivci vešaju jedan drugoga. A toliko je već potčinio Agbah-Ulana, da se ne samo nije protivio, nego je gonio osuđenike da se što brže vešaju, jer će se inače „bagadir“ ljutiti. Otada su „jaganjci“ išli mirno, zbijajući se tesno po selima i varošicama da na kojega ne bi pala sumnja. A izvršenje kazne, iako ga je Kmićic onako strogo sproveo, nije izazvalo protiv njega ni neraspoloženje ni mržnju, jer je ovaj ubojica bio takve lude sreće da su potčinjeni osećali prema njemu onoliko isto ljubavi koliko i straha. Istina, pan Andžej nije dao da se čini zlo ni njima. Kraj je bio veoma opustošen napadima Hmjeljnjickoga i Šeremeta, te je, pred novinu, bilo teško dobiti ljudske i stočne hrane, a sem toga sve je moralo biti na vreme i u dovoljnoj količini. Kad su se, dakle, u Krinjicama stanovnici usprotivili i nisu hteli dati nikakve hrane, pan Andžej je naredio da se nekolicina izbatinaju, a podstarostu je oborio udarcem bojnog čekića. To je veoma pridobilo Tatare koji su, slušajući sa uživanjem kuknjavu tučenih Krinjičana, govorili među sobom: — Soko je naš Kmitah, ne da on da se njegovim jaganjcima čini krivda. Dosta to, da ne samo nisu omršali, no su se još ugojili, i ljudi i konji. Stari Ulan, kome je trbuh još porastao, gledao je sa još većim poštovanjem u junaka i mljackao jezikom. — Kad bi mi Alah dao sina, želeo bih da bude ovakav. Ne bih u

starosti umirao od gladi u selu! — govorio je. A Kmićic ga je ponekad udarao pesnicom u trbuh i govorio: — Slušaj, vepre! Ako ti Šveđani ne preseku mešinu, sve ćeš ćilere u nju sakriti. — Gde su Šveđani? Konopci će nam istrunuti, lukovi se pretvoriti u prljadinu — odgovarao je Ulan, koji je žalio za ratom. I doista su isprva išli kroz kraj u koji noga švedska nije ušla, pa onda krajem u kome su bile posade, ali su ih konfederati proterali. Mesto toga su nailazili na veće ili manje odrede vlastele, koji su išli na sve strane, i na manje gomile seljaka, koji su im često preprečavali put, i kojima je često bilo teško objasniti da imaju posla s prijateljima i slugama poljskoga kralja. Najzad stigoše u Zamošć. Začudiše se Tatari ovoj jakoj tvrđavi, a još više kad im kazaše da je nedavno zadržala celu vojsku Hmjeljnjickoga. Pan Jan Zamojski, sopstvenik, dopusti im, u znak velike ljubaznosti i milosti da uđu u grad. Pustiše ih na Ščebžešinjsku kapiju, ili takozvanu Ciglanu, jer su dve ostale bile od kamena. Ni sam Kmićic nije se nadao da će videti ovako što i nije mogao da se nadivi širokim ulicama, po talijanskom načinu zidanim ravno u redu, veličanstvenoj kolegijalnoj crkvi, đačkim internatima, zamku, bedemima, velikim topovima i svakovrsnim spravama. Kao što se malo koji velikaš mogao ravnati sa unukom velikoga kancelara, tako i malo koja tvrđava sa Zamošćem. No najveće ushićenje obuze Tatare kad videše jermenski deo grada. Nozdrve su im žudno udisale miris safijana, čije su velike fabrike osnovali preduzimljivi došljaci iz Kafe, a oči su im se smejale na začine, istočne ćilimove, pojase, ukrašene sablje, kindžale, lukove, turske lampe i svakojaku skupocenu robu. Sam pak krunski peharnik mnogo se svideo Kmićicu. Bio je on pravi kraljić u svome Zamošću: čovek u punoj snazi, veoma pristojan, mada malo bolešljiv, jer u prvoj mladosti nije dovoljno suzbijao mladićke nagone. Ipak je još voleo lepi pol, i zdravlje mu nije bilo toliko porušeno da bi mu veselosti nestalo s lica. Još se nije bio oženio, jer je, iako su mu najznatnije porodice u Poljskoj širom otvarale vrata, govorio da u njima ne može naći dovoljno lepe devojke. Našao ju je malo docnije, u licu jedne mlade Francuskinje, koja je, iako zaljubljena u drugoga, bez ustezanja pošla za njega zbog bogatstva, ne predviđajući da će onaj prvi prezreni ukrasiti jednoga dana kraljevskom krunom i svoju i njenu glavu. Gospodar od Zamošća nije bio osobite bistrine, imao je taman koliko mu treba. Dostojanstva i položaje nije tražio, iako su mu sami

dolazili, a kad su ga prijatelji grdili što nema samoljublja, on je odgovarao: — Nije istina da nemam, nego ga imam više od onih što se klanjaju. Što da obijam dvorske pragove? U Zamošću sam ja ne samo Jan Zamojski, nego Sobjepan Zamojski. Zbog toga su ga zvali Sobjepan,1 i on je bio veoma zadovoljan. A rado se pretvarao i da je prost, mada je dobio odlično vaspitanje i proveo mladost u putovanju po stranim zemljama. Govorio je da je prost vlastelin i mnogo pričao o svome malom staležu, možda zato da bi mu ostali poricali, a možda zato da ne bi primetili malu bistrinu. Uostalom, bio je čestit čovek i bolji sin domovine od mnogih drugih. A kako se on svideo Kmićicu, tako i Kmićic njemu, te ga je pozvao u dvor i gostio, jer je i to voleo da mu se gostoljubivost hvali. Pan Andžej se upozna u dvoru sa mnogo znamenitih osoba, prvo sa kneginjom Grizeldom Višnjovjeckom, sestrom pana Zamojskoga, a udovicom kneza Jeremije, posle kralja u Poljskoj nekad skoro najvećeg, a koji je bio izgubio svoje neizmerno bogatstvo za vreme kozačkih napada, tako da je kneginja živela u Zamošću, na milosti kod brata Jana. No to je bila žena tako puna otmenosti, veličanstvenosti i čestitosti da je prvi pan Jan čistio pred njom prašinu, a uz to se bojao nje kao žive vatre. A nije bilo slučaja da joj nije učinio po volji ili da je u važnim stvarima nije pitao za savet. Čak su dvorani govorili da kneginja upravlja Zamošćem, vojskom, blagom i panom bratom starostom; ali se ona nije htela koristiti svojim uticajem, svom dušom odana žalosti za mužem i vaspitanju sina. A baš je taj sin skoro došao sa bečkoga dvora i bio kod nje. Bio je to još dečak; ali je pan Kmićic uzalud tražio u njemu one odlike koje je sin velikoga Jeremije bio dužan da ima. Mladi knežević je bio vrlo mio; lice duguljasto, bucmasto, ispupčene oči gledale su bojažljivo; usne debele, vlažne, kao kod ljudi koji vole da dobro jedu i piju; bujna i kao gavranovo krilo crna kosa padala mu je čak na ramena. Od oca je nasledio jedino tu crnu kosu i garavu kožu. Oni koji su mu bili bliži uveravali su Kmićica da mladi knez ima plemenitu dušu, neobičnu pamet i silno pamćenje, zbog kojega govori skoro sve jezike, i da su jedino izvesna tromost tela i duha i urođena lakomost na jelu bile mane ovoga neobičnog dečaka. I doista, upustivši se sa njim u razgovor, uveri se pan Andžej da je 1

Sobjepan — svoj gospodar.

knez ne samo razuman i pravilno sudi o svemu, nego ima i dar da pridobije ljude. Kmićic ga posle prvog razgovora zavole onom ljubavlju u kojoj najviše ima sažaljenja. Oseti da bi mnogo učinio da ovom siročetu vrati sjajnu budućnost koja mu je po pravu pripadala. Ali se uveri da je istina i ono što se govorilo o Mihalovoj proždrljivosti. Činilo se da mladi knez misli jedino o jelu. Njegove ispupčene oči pratile su nemirno svako jelo, a kad mu je prinošena činija, vadio je grdne količine u tanjir i jeo lakomo, mljackajući usnama, kako samo proždrljivci jedu. Mramorno kneginjino lice postajalo je na ovaj prizor još tužnije. A Kmićicu je bilo toliko nelagodno da okrete oči i pogleda u pana Sobjepana Zamojskoga. No starosta kaluski nije gledao ni u kneza Mihala ni u svoga gosta. Kmićic pođe za njegovim pogledom i iza ramena kneginje Grizelde ugleda istinski čudnu pojavu, koje ne vide dotle. To je bila devojačka glavica, bela kao mleko, rumena kao ruža, a lepa kao ikona. Sitne, prirodno grgurave kovrčice krasile su joj čelo, oštre očice streljale su oficire oko pana staroste, ne obilazeći ni njega; najzad se ustališe na panu Kmićicu i gledahu ga tako uporno i tako umiljato, kao da hoće u dušu da mu zagledaju. No se Kmićic nije lako zbunjivao; odmah stade da gleda u te očice sasvim drsko, pa onda gurnu laktom pana Šurskoga do sebe, poručnika dvorskoga oklopničkog stega, i upita poluglasno: — A koja je ono repata senica? — Dragi pane, — odgovori oštro pan Šurski — ne govorite olako kad ne znate o kome govorite... To nije nikakva senica, nego pana Borzobohata Krasjenjska... I nemojte je zvati drukčije ako ne želite da se za svoju grubost kajete! — Vi sigurno ne znate da je senica vrlo mila ptičica, i u tome nema nikakve uvrede, — odgovori, smejući se, pan Kmićic — ali ceneći po vašoj ljutini, mora da ste do ušiju zaljubljeni. — A ko ovde nije zaljubljen? — progunđa nabusito Šurski. — I samom panu starosti samo što oči ne ispadnu od gledanja, i sedi kao na iglama. — Vidim to, vidim. — Šta vi možete videti!... On, ja, Grabovski, Stolongjevič, Konojadski, Rubecki iz dragonije, Pječinga, svi smo zaljubljeni... I sa vama će biti to isto ako se ovde poduže zabavite. Njoj je dvadeset i četiri časa dovoljno! — E, pane brate, ne bi mi mogla ništa ni za dvadeset i četiri meseca! — Kako to? — upita ljutito pan Šurski. — Vi ste, valjda, od bronze,

šta li? — Nisam! Nego, kad vam neko ukrade poslednji talir iz džepa, onda se više ne bojite lopova... — Sem ako je tako! — odgovori Šurski. A Kmićic se najednom nasumori, jer mu padoše na um njegovi jadi, i više nije obraćao pažnje što su crne očice sve upornije gledale u njega, kao pitajući: kako se zoveš i otkuda si se stvorio, mladi viteže? A Šurski je gunđao: — Pilji, pilji!... Tako je piljila i u mene, dokle nije u srce zapiljila... Sad ni da pogleda! Kmićic se trže iz misli. — Pa što se koji od vas ne ženi, do đavola! — Jer jedan drugome smeta! — Onda devojka može ostati usedelica... Mada, istina, u toj krušci mora biti belo seme. Na to Šurski iskolači oči i, nagnuvši se na uvo Kmićicu, reče vrlo tajanstveno: — Vele da joj je dvadeset i pet godina, tako mi Boga! Još pre kozačkog rata bila je kod kneginje Grizelde. — Čudo nad čudima, ne bih joj dao više od šesnaest, osamnaest najviše! Međutim se „đavolče“ očevidno domislilo da je o njoj govor, jer je sjajne očice pokrilo trepavicama i samo je malo ispod oka streljalo Kmićica, pitajući jednako: ko si ti, tako lep? Otkuda si došao? A on nehotice stade da suče brkove. Posle obeda uze ga pod ruku pan starosta kaluski, koji je, zbog otmenog ponašanja, postupao sa Kmićicom kao sa neobičnim gostom. — Pane Babinjiču, — reče — vi ste mi rekli da ste iz Litve? — Da, pane Starosto. — Recite mi da li poznajete u Litvi Podbipjente. — Ne znam ih, jer su pomrli, bar oni koji se pečate Skinikapom. Poslednji je poginuo pod Zbaražem. To je bio najveći vitez kojega je Litva dala. Ko kod nas ne zna za Podbipjente! — Čuo sam i ja za to, ali evo zašto pitam: ima kod moje sestre jedna devojka koja se zove Borzobohata Krasjenjska... Valjana porodica!... Ona je bila zaručnica toga Podbipjente što je poginuo pod Zbaražem. To je siroče bez oca i majke, pa iako je sestra veoma voli, ipak ja, prirodni staralac sestrin, tim samim sam staralac i te devojke. — Milo je to stvaralaštvo! — upade Kmićic. Pan starosta se osmehnu, zažmiri malo i mljacnu jezikom:

— Šta velite? Kolačić, a?... No, videći da se izdaje, odmah se uozbilji. — Izdajniče! — reče pola u šali a pola ozbiljno. — Hteli ste da me uhvatite na udicu, umalo se nisam izgovorio!... — Šta? — upita Kmićic, gledajući mu oštro u oči. Tu Sobjepan konačno uvide da bistrinom neće izaći na kraj sa gostom, te odmah obrte stvar. — Taj Podbipjenta — reče — ostavio joj je neke majure u vašim krajevima. Imena se ne sećam, jer su čudnovata: nekakve Baltupje, Sirućane, Mišikiške, ukratko, sve što je imao. Boga mi, ne pamtim... Pet ili šest majura. — Eh! Nisu to majuri, to su velika sela. Podbipjenta je bio veoma bogat, i kad bi ta pana došla do celog njegovog imanja, mogla bi imati svoje dvorske dame i među senatorima tražiti muža. — Tako vi velite? Znate ta sela? — Znam samo Ljuboviče i Šepute, jer su oni pored moga imanja. Same šumske granice biće oko dve milje, a oraničke i livadske toliko isto. — Pa gde je to? — U vitepskoj vojvodini. — To je daleko, to ne vredi truda, osobito još što su ti krajevi pod neprijateljem. — Kad oteramo neprijatelja, onda ćemo doći do imanja. Ali Podbipjente imaju dobara i u drugim krajevima, a u Žmuđu vrlo velika, to znam dobro, jer i ja imam tamo komad zemlje. — Vidim da ni vaše imanje nije torba sečke. — Ništa to sad ne donosi. Ali tuđe mi ne treba. — Pa savetujte me kako da devojku postavim na noge. Kmićic se nasmeja. — Više volim o tome da dajem savete no o čem drugom. Najbolje je obratiti se panu Sapjehi. Samo da se on zauzme, pa bi mnogo mogao učiniti i kao vojvoda vitepski i kao najpoznatiji čovek u Litvi. — Mogao bi poslati izveštaje sudovima da je to ostavljeno Borzobohatoj da dalji rođaci ne bi raznosili. — Da. Ali sudova sada nema, a i pan Sapjeha ima drugih briga. — Mogla bi mu se devojka predati pod zaštitu i starateljstvo. Imajući je pred očima, pre bi za nju nešto učinio. Kmićic pogleda začuđeno pana starostu. — Šta li on dobija što hoće da je ukloni odavde? — pomisli. A starosta nastavi: — Teško je da stanuje u logoru, u šatoru pana vojvode vitepskoga,

ali bi mogla biti sa njegovim ćerkama. „Ne razumem“ — pomisli Kmićic — „zar bi zaista hteo da joj bude samo zaštitnik?“ — Samo je u tome teškoća, kako da se u sadašnje vreme pošalje u te krajeve. Trebalo bi nekoliko stotina ljudi, a ja ne mogu da ostavljam Zamošć bez odbrane. Kada bih našao nekoga ko bi je bezbedno odveo... Eto, vi biste to mogli, pošto i inače idete panu Sapjehi. Ja bih vam dao pisma... a vi biste mi dali časnu reč da ćete je bezbedno odvesti. — Ja da je vodim panu Sapjehi? — reče u čudu Kmićic. — Valjda je to tako neprijatno... Moglo bi doći do ljubavi na putu! — Oho! — reče Kmićic. — Moju ljubav već je drugi zakupio, pa iako ne plaća zakup, ipak ne mislim da menjam zakupca. — Utoliko bolje, mirnije ću vam je poveriti. Nasta kratko ćutanje. — Dakle? Biste li pristali? — upita starosta. — S Tatarima idem. — Pričali su mi ljudi da vas se Tatari boje kao žive vatre. No, dakle? Biste li pristali? — Hm! Što ne bih, ako bih vas time obavezao... Samo... — Aha! Mislite da kneginja treba da dopusti... Hoće! Tako mi Boga! Jer zamislite samo, ona sumnja na mene... Ovde je pan starosta dugo nešto šaputao na uho Kmićicu, pa onda dodade glasno: — Strašno se za to ljutila na mene, a ja sam se pokrivao ušima, jer sa ženama ratovati! Više bih voleo Šveđane pod Zamošćem. Ali će imati najbolji dokaz da ništa rđavo ne misli, pošto sam hoću da ispratim devojku odavde. Mnogo će se začuditi, to je istina... No, čim ugrabim zgodu, razgovaraću s njom. I pan starosta ode, a Kmićic pogleda za njim i promrmlja: — Spremaš neke zamke, pa iako ne vidim cilja, ipak razumem, jer mrežu vidim dobro, a i vrlo si nevešt lovac. A pan starosta je bio vrlo zadovoljan sobom, iako je shvatio da je tek polovina posla svršena, i da je ostajala druga polovina, toliko teška da ga je obuzimala sumnja, pa čak i strah: trebalo je dobiti pristanak kneginje Grizelde, čije se strogosti i bistrine uma pan starosta bojao iz dna duše. Ipak, kad je već počeo, želeo je da što pre izvede stvar, te sutradan rano, posle službe, posle doručka i pregleda najamničke nemačke pešadije ode u kneginjine odaje. Zastade sestru samu, gde veze odeždu za crkvu. Za njom je Anusja motala svilu obešenu na dve stolice; drugu kanuru, crvene boje, obesila

o vrat i, motajući brzo rukama, obigravala je oko stolica za koncem. Panu starosti zasijaše oči kad je vide; ali se brzo uozbilji i, pozdravivši se sa kneginjom, reče kao od bede: — Ovaj pan Babinjič, što je došao s Tatarima, to je Litvanac. Imućan neki čovek i veoma učtiv, a, izgleda, silan vitez. Jesi li ga primetila, sestro? — Pa ti si mi ga predstavio — odgovori ravnodušno kneginja Grizelda. — Izgleda pošten čovek i dobar vojnik. — Raspitao sam se i o onim dobrima, zapisanim pani Borzobohatoj. Veli da je to imanje gotovo ravno Rađivilovim. — Daj, Bože, Anusji! Lakše će joj biti sirotovanje, a posle starost — reče kneginja. — Samo postoji opasnost da ga dalji rođaci ne razgrabe. Babinjič kaže da bi vojvoda vitepski, kad bi hteo, mogao da se time pozabavi. To je čestit čovek i nama veoma naklonjen, njemu bih smeo i svoju rođenu kćer poveriti... Dosta bi mu bilo da pošalje izveštaj sudovima i objavi da je on tutor. Ali Babinjič veli da je za to potrebno da sama pana Ana ode tamo. — Kuda? Panu Sapjehi? — Ili Sapjehinim kćerima, da bude tamo da bi se u propisanoj formi mogla izvršiti instalacija. Vojvoda je u tom trenutku izmislio „instalaciju u propisanoj formi“, jer je s pravom držao da će kneginja primiti taj lažni novac kao pravi. A ona malo promisli, pa reče: — Kako može sada da ide, kad su Šveđani na putu? — Baš sam dobio vest da su iz Lublina odstupili. — I ko bi to Hanku odveo panu Saljehi? — Mogao bi i Babinjič. — Sa Tatarima? Boj se Boga, brate, ta to je divalj i neobuzdan narod. — A ja se ne bojim — upade, klanjajući se, Anusja. No je kneginja već uvidela da je brat došao s nekim spremljenim planom, te isprati Anu iz sobe, a onda pogleda upitno brata u oči. A on reče kao za sebe: — Ti Tatari padaju u prašinu pred Babinjičem. Veša ih za najmanju neposlušnost. — Ne mogu na to pristati — odgovori kneginja. — Devojka je čestita, ali je koketna i lako izaziva strast kod ljudi... Ti to znaš najbolje. Nikada je ne bih poverila čoveku mladom i nepoznatom. — Nepoznat nije, jer ko nije čuo za Babinjiče, kao za ljude od velikoga roda i ugledne! (Prvi pan starosta nikad nije u životu čuo za

njih). Uostalom, mogla bi joj dati jednu od postarijih dama da je prati, te bi se tako očuvala i pristojnost. Za Babinjiča ja jamčim. Kazaću ti i to da on u tim krajevima ima zaručnicu koju veoma voli, kao što mi je sam kazao... A zaljubljenom čoveku druge se misli vrzu po glavi. Glavno je to da se ovako zgodna prilika neće skoro ukazati; a devojci može imanje da propadne i da u zrelim godinama ostane bez krova nad glavom. Kneginja prestade da veze, diže glavu i upre u brata pronicljive oči. — Šta ti dobijaš od toga što hoćeš da je ispratiš odavde? — Šta ja dobijam? — reče, obarajući oči, pan starosta. — Šta imam da dobijem? Ništa! — Jane... ti si se s Babinjičem dogovorio protiv nje! — Eto ti sad! Tako mi Boga, još je samo to trebalo! Onda ćeš pročitati pismo koje ću ja napisati panu Sapjehi, i dodaćeš svoje... A ja ti se zaričem da se iz Zamošća neću maći. Uostalom, i ti ćeš ispitati Babinjiča i zamoliti da se toga primi. Pošto sumnjaš na mene, neću o tome ništa više da znam. — Pa zašto toliko navaljuješ da ona ide iz Zamošća? — Zato što joj želim dobra i što se tiče grdnoga imanja. Uostalom... priznajem! Mnogo mi je stalo da ona ode iz Zamošća. Dosadile su mi tvoje sumnje, nije mi prijatno pi tvoje večito mrštenje, ni tvoji oštri pogledi. Mislio sam da ću, dopuštajući devojčin odlazak, naći najbolji dokaz protiv sumnjičenja. Dosta mi je već toga, jer ja nisam više ćak, ni neki kicoš koji se noću krade pod prozore... Kazaću ti još više: zbog nje mi se oficiri dure jedan na drugoga i prete sabljama, ni sloge, ni reda, ni službe kako treba. Dosta mi je toga! Ali pošto me još očima vrtiš, čini kako hoćeš, a Mihala čuvaj sama, jer je to tvoj posao, ne moj. — Mihala? — reče zaprepašćeno kneginja. — Ja protiv devojke ništa ne kažem... Ne zaluđuje ga više no ostale, ali ako ti, draga sestro, ne vidiš njegove munjevite poglede i žarku ljubav, onda ti kažem da ni Kupidon ne zaslepljuje koliko materinska ljubav. Kneginjine se obrve sastaviše, a obrazi joj pobledeše. A starosta, videći da je najzad pogodio gde treba, udari se rukama po kolenima, pa nastavi: — Tako je, draga sestro, tako je!... Šta se mene tiče! Neka joj Mihal i dalje drži svilu za motanje, neka frkće gledajući u nju, neka je posmatra kroz rupe na vratima!... Šta se to mene tiče!... Uostalom... zar ja znam!... Imanje je dobro... rod! No, vlasteoski, a ja se ne uznosim iznad vlastele. Hoćeš li, dobro! Godine se malo ne slažu, ali to je opet tvoja stvar. Pa onda ustade i, poklonivši se sestri vrlo ljubazno, htede da ode.

Međutim kneginji jurnu krv u obraze. Ponosna gospa nije u svoj Poljskoj videla devojke dostojne Višnjovjeckoga, a na strani valjda samo među nadvojvotkinjama austrijskim, te je bratovljeve reči opekoše kao usijano gvožđe. — Jane! — reče. — Čekaj! — Draga sestro, — odgovori starosta kaluski — ja sam hteo, prvo: da ti dokažem da nepravedno na mene sumnjaš, drugo: da treba nekoga drugoga da čuvaš. Sada ćeš uraditi kako budeš htela, ja nemam šta više da ti kažem. Pa se pokloni i ode.

XXXV

Pan starosta kaluski nije sasvim lagao pred sestrom, kad je govorio o Mihalovoj ljubavi prema Anusji, jer je mladi knez bio u nju zaljubljen kao i svi ostali, ne izuzimajući ni dvorske paževe. Ali to nije bila ljubav strasna i nasrtljiva: pre slatka ushićenost glave i čula, ne polet srca koji, ljubeći, teži da večno ima dragi predmet. Za takvu težnju Mihal nije imao dovoljno energije... Ipak se kneginja Grizelda, sanjajući o sjajnoj budućnosti svoga sina, veoma uplaši od toga osećanja. U prvi mah ju je začudio iznenadni pristanak pana staroste na Anusjin odlazak; sada je bila prestala da misli o tome, toliko joj je grozna opasnost obuzela celu dušu. Razgovor sa sinom, koji je drhtao i bledeo pred njom, i pre no što bi nešto priznao, počinjao plakati, učvrstio ju je u ubeđenju da je opasnost grozna. No ipak nije odmah pobedila kolebanje savesti, i tek kad joj je Anusja, koja je želela da vidi nov svet i nove ljude, a možda i da zaludi lepoga kavaljera, pala k nogama s molbom za dopuštenje, kneginja nije našla dovoljno snage da je odbije. Anusja se, istina, zalivala suzama pri pomisli na rastanak sa svojom gospodarkom i majkom, ali je bi stroj devojci bilo potpuno jasno da je, moleći za odlazak, tim samim skidala sa sebe svaku sumnju, kao da je s naročitim namerama zaluđivali mladoga kneza, ili i samoga pana starostu. Kneginja Grizelda, hoteći da se uveri nema li kakva dogovora između brata i Kmićica, naredi da joj ovaj poslednji dođe. Obećanje pana staroste da se neće maći iz Zamošća, smirilo ju je znatno, ali je ipak htela da bolje pozna čoveka koji će voditi devojku. Razgovor sa Kmićicem umirio ju je potpuno. Mladome je vlastelinu iz sivih očiju gledala iskrenost i istina da je bilo nemogućno sumnjati. Priznao je odmah da je u drugu zaljubljen i stoga za zaluđivanje nema ni volje ni želje. Uostalom, dao je časnu reč da

će devojku odbraniti od svakoga zla, sem da pre pogine. Panu Sapjehi ću je odvesti bezbedno, pošto je pan starosta kazao da je neprijatelj odstupio i iz Lublina, ali posle neću više ništa da znam... I ne zato što ne bih hteo da vas uslužim, jer za udovicu najvećega vojskovođe i ponos celoga naroda spreman sam uvek da poginem... nego što tamo imam svojih teških poslova, iz kojih ne znam hoću li izneti čitavu kožu. — Pa i ne treba ništa drugo — odgovori kneginja — no da je predate Sapjehi, a vojvoda će učiniti za mene toliko da ne odbije dalje staranje o njoj. I pruži mu ruku, koju on poljubi sa najvećim poštovanjem; a ona mu reče na rastanku: — Pazite se, pane kavaljere, pazite se! I nemojte se oslanjati na to što je kraj slobodan od neprijatelja. Poslednje reči padoše Kmićicu u oči, ali nije imao vremena da o njima razmišlja, jer ga uskoro uhvati pan starosta. — Dakle, viteže, — reče veselo — odvodite mi najveći ukras iz Zamošća? — Ali po domaćinovoj volji — odgovori Kmićic. — Pa čuvajte ga dobro. Sladak je to kolačić! Može vam ga neko oteti! — Samo neka pokuša! Dao sam kneginji časnu reč, a ona je za mene svetinja. — No, šalim se... Ne morate se bojati ni preduzimati neke naročite mere bezbednosti. — A ipak ću vas zamoliti za jedna zatvorena i limom okovana kola. — Daću vam i dvoja!... Ali valjda nećete ići odmah? — Boga mi, žurim se! I ovako sam ostao dugo. — Onda ispratite svoje Tatare napred u Krasnostav. Ja ću poslati glasnika da tamo hrana bude spremna, a vama ću donde dati svoju pratnju. Ništa vam se ne može desiti, jer je ovo moj kraj... Daću vam kao pratnju nemačke dragone, odvažne ljude, koji znaju put... Uostalom, do Krasnostava je put kao strela... — A zašto da ja ostajem? — Da biste s nama bili duže, mio ste mi gost i želeo bih da vas zadržim ma i čitavu godinu. A, posle, poslao sam po ergelu u Perespu, možda će se za vas naći neko dobro konjče, koje vas u nevolji neće izdati, budite uvereni!... Kmićic pogleda oštro u oči panu starosti, pa onda, kao da se naglo rešio, reče:

— Zahvaljujem i ostajem, a Tatare ću poslati napred. I odmah ode da im izda naredbe, pa odvede u stranu Agbah-Ulana i reče mu: — Agbah-Ulane, treba da idete napred u Krasnostav, drumom pravim kao strela. Ja ostajem ovde, a poći ću dan posle vas, sa starostinom pratnjom. A sad slušaj što ti kazujem: nećete mi otići u Krasnostav, nego se u prvoj šumi iza Zamošća sakrij tako da živa duša za vas ne zna; a kad čujete pucanj na drumu, onda mi trčite u pomoć, jer ovde hoće neku podvalu da mi učine. — Tvoja volja — odgovori Agbah-Ulan, prinoseći ruku čelu, ustima i grudima. „Prozreo sam te, dragi moj starosto!“ — reče u sebi Kmićic. „U Zamošću se bojiš od sestre, pa hoćeš devojku da otmeš i negde u blizini smestiš, a mene da učiniš oruđem svoje požude, pa mi možda uzmeš i život. Čekaj-der! Naišao si na boljega od sebe... I sam ćeš se u svoju kljusu uhvatiti!“ Uveče poručnik Šurski zakuca na Kmićicova vrata. I oficir je nešto znao, a nešto se i domišljao, pa kako je Anusju ljubio, više je voleo da ona ode no da padne starosti u ruke. No ipak nije smeo da govori otvoreno, a možda nije imao ni poverenja; stoga se samo čudio što je Kmićic pristao da pošalje Tatare napred; uveravao da putevi nisu tako sigurni kako se priča, da se svuda potucaju oružane gomile, spremne na nasilja. — Ali je pan Andžej odlučio da se pravi kako nimalo ne sumnja. — Šta me može snaći? — reče. — Pa pan starosta mi daje svoju pratnju! — Eh, Nemce! Zar su to nepouzdani ljudi? — Tim se psinama nikad ne može verovati. Dešavalo se da su se u putu dogovarali i prebegavali neprijatelju. — Pa Šveđana nema s ove strane Visle. — Ima, psina, u Lublinu! Nije istina da su odstupili. Iskreno vam savetujem, nemojte slati Tatare napred, jer je u većoj gomili uvek sigurnije. — Šteta, pane, što mi to niste ranije kazali. Imam jedan jezik u ustima i jednom izdatu naredbu ne povlačim. I sutradan Tatari odoše napred. A Kmićic je imao da pođe predveče, tako da mu prvi konak bude u Krasnostavu. Međutim, dobi dva pisma za pana Sapjehu: jedno od kneginje, drugo od pana staroste. Kmićic je imao veliku volju da otvori ovo poslednje, ali nije smeo;

ipak ga je gledao prema svetlosti i uverio se da je unutra čista hartija. To ga otkriće konačno ubedi da i devojka i pisma treba na putu da mu budu oduzeti. Za to je vreme došla ergela iz Perespe i pan starosta obdari mladoga viteza neobično lepim konjem, kojega on primi sa zahvalnošću, misleći u sebi da će na njemu otići dalje no što se pan starosta nada. Mislio je i na svoje Tatare, koji su se već morali skriti u šumi, i spopadao ga je grohotan smeh. Ponekad se opet ljutio i zaricao se da će starosti dati dobar nauk. Najzad dođe vreme ručku, koji proteče vrlo neveselo. Anusja je imala crvene oči, oficiri su ćutali sumorno; jedini je pan starosta bio veseo i naređivao da se dolivaju čaše, koje je Kmićic ispijao jednu za drugom. Ali kad dođe vreme polaska, malo ih je ispraćalo putnike, jer je starosta razaslao oficire na službu. Anusja pade pred noge kneginji i dugo je nisu mogli odvojiti, a i sama kneginja je bila vrlo zabrinuta. Možda je sebi i prebacivala što je pustila da ide verna dvorkinja u ovakvo vreme, kad je bilo lako dopasti nevolje. No glasni plač kneza Mihala, koji je držao pesnice na očima i drao se kao kakav đačić, utvrdi ponosnu gospu u uverenju da treba sprečiti dalji razvoj mlade ljubavi. Najzad se tešila i tom nadom da će u Sapjehinoj porodici devojka naći zaštitu, bezbednost, i to veliko imanje koje će joj osigurati budućnost. — Poveravam je vašem junaštvu, poštenju i časti, — reče još jednom Kmićicu — a vi pamtite da ste mi se zakleli da ćete je bez povrede odvesti panu Sapjehi. — Voziću je kao staklo, a po potrebi ću je i uviti; a pošto sam dao reč, samo smrt me može sprečiti da je ne održim — odgovori vitez. Pa pruži ruku Anusji; a ona je bila ljuta na šeta, jer je nikako nije gledao i postupao s njom prilično nemarno; stoga ga uze pod ruku vrlo gordo, okrećući pogled i glavu na drugu stranu. — Žao joj je bilo da ide, i sad je spopao strah; ali je bilo već dockan. Dođe čas; sedoše, ona u kola sa starom služavkom, panom Suvaljskom, on na konja — pa kretoše. Dvanaest nemačkih rajtara opkoljavalo je kočije i kola s Anusjinim stvarima. A kad zaškripa Varšavska kapija i kad zakloparaše kola preko pokretnoga mosta, Anusja briznu u glasan plač. Kmićic se naže kočijama. — Ne bojte se, pano, neću vas pojesti! — Grubijan! — pomisli Anusja. Neko vreme su išli pored kuća van grada, pravo Starome Zamošću,

pa onda izađoše u polja i uđoše u šumu, koja se u ono vreme pružala preko talasaste zemlje čak do Buga i preko Buga s jedne strane, a s druge se pružala, prekidana selima, sve do Zavihosta. Već je bila pala noć, ali vrlo lepa i vidna, drum se belasao kao srebro; tišinu su prekidali samo kloparanje kola i topot rajtarskih konja. — Ovde već mora da su zaseli moji Tatari, kao vuci — pomisli Kmićic. Utom oslušnu. — Šta je to? — upita oficira koji je vodio rajtare. — Čuje se topot! Neki konjanik juri u trku za nama! — odgovori oficir. Tek što završi, a na zapenušenom konju dopade kozak, vičući: — Pan Babinjič! Pan Babinjič! Pismo od pana staroste! Povorka stade. Kozak dade pismo Kmićicu. Kmićic prelomi pečat i, pri svetlosti od kolskoga fenjera, pročita ovo: „Dragi pane Babinjiču! Odmah po odlasku pane Borzobohate Krasjenjske dođe mi glas da Šveđani ne samo nisu odstupili iz Lublina nego nameravaju da udare i na moj Zamošć. Prema tome dalje putovanje postaje nemogućno. Uzevši u obzir opasnosti kojima bi devojka mogla biti izložena, tražimo da se pana Borzobohata vrati u Zamošć. Ti isti rajtari će je dovesti, jer vas, koji se žurite, nećemo uzaludno da trudimo. Izjavljujući vam ovu svoju volju, molimo vas da izvolite rajtarima izdati potrebne zapovesti.“ Ipak ima toliko poštenja da neće moju glavu, nego samo hoće da me nasamari — pomisli Kmićic. — A sada će se odmah pokazati da li je ovo dogovor, ili nije. Međutim je Anusja promolila glavu kroz prozor. — Šta je tamo? — upita. — Ništa. Pan starosta kaluski vas još jednom preporučuje mome junaštvu. Ništa više. Pa se okrete kočijašu i rajtarima: — Polazi! No oficir rajtarski zadrža konja, — Stoj! — viknu kočijašu. Pa onda Kmićicu: — Kako: polazi! — A zašto ostajati duže u šumi? — napravi se glup obešenjak Kmićic. — Jer ste dobili neku zapovest.

— A šta se to vas tiče! Dobio sam, i baš zato naređujem: polazi! — Stoj! — viknu oficir. — Polazi! — ponovi Kmićic. — Šta je tamo? — upita opet Anusja. — Ne idem ni koraka dalje, dokle ne vidim zapovest! — reče odlučno oficir. — Zapovest nećete videti, jer nije poslana vama! — Pošto vi nećete da je poslušate, onda ću ja da je izvršim... Idite, dakle, zbogom u Krasnostav i pazite da vam što ne dodamo za put, a mi se sa panom vraćamo. Pan Kmićic je samo i čekao da oficir prizna da zna za zapovest, iz toga se videlo sasvim jasno da je cela stvar unapred udešena. — Idite zbogom! — ponovi već preteći oficir. I u taj mah rajtari bez komande povadiše sablje iz kanija. — O, podlaci jedni! Ne biste vi odveli devojku u Zamošć, no biste je negde u blizini smestili da pan starosta može slobodno da zadovoljava svoje strasti. Ali ste naišli na pametnijega od sebe! Pa izbaci pištolj u vazduh. Na ovaj pucanj u šumi odjeknu strahovita vreva, kao da je on probudio čitave čopore vukova. Zavijanje se ču spreda, pozadi, sa strana, u isti mah se ču topot konja, puckanje grančica pod kopitama, i na drumu se zacrneše gomile konjanika, koje su se primicale sa strašnim urlanjem i piskom. — Isuse! Marija! Josife! — vikale su preneražene žene u kolima. Tatari dopadoše kao oblak, no ih Kmićic zaustavi trostrukim uzvikom, pa se obrte zaprepašćenom oficiru i poče da se hvališe: — Poznajte na koga ste naišli!... Pan starosta je hteo da me nasamari, da od mene napravi slepo oruđe... A vama je poverio podvodačku dužnost, i vi sts se, radi njegove milosti, toga primili, pane oficire! Pa pozdravite od moje strane pana starostu i recite mu da će devojka otići bezbedno panu Sapjehi! Oficir pređe naokolo zaprepašćenim pogledom i vide divljačka lica, koja su strahovito lakomo gledala u rajtere. Videlo se da čekaju samo jednu reč, pa da jurnu i raskinu ih na parčad. — Vi ćete uraditi što hoćete, jer se mi ne možemo tući s tolikom silom, — odgovori drhtavim glasom — ali će pan starosta umeti da se osveti. Kmićic se nasmeja. — Pa neka se vama sveti, jer da se vi niste izdali, da niste pokazali kako unapred znate šta je u naredbi i da se niste protivili daljem

putovanju, onda me ne biste uverili o zamci, i ja bih vam devojku odmah u Krasnostavu predao. A kažite i to panu starosti, da nađe mudrije podvodače nego što ste vi. Miran glas kojim je Kmićic ovo govorio ubedi malo oficira, bar u tom da ni njemu ni njegovim rajtarima ne preti smrt, te odahnu lakše i reče: — Zar bez ičega da se vraćam u Zamošć? A Kmićic: — Nećete se vratiti bez ičega, vratićete se sa mojim pismom, koje ću narediti da se napiše na koži svakoga od vas. — Vaša milosti... — Držte ih! — podviknu Kmićic. Pa sam lično ščepa oficira. Oko kočija nastade gužva i metež. Dreka Tatara zagluši viku u pomoć i preneraženu vrisku ženskinja. Ali borba nije dugo trajala, jer dok bi očitao dva očenaša, rajtari su ležali na drumu povezani, jedan do drugoga. Sada Kmićic naredi da ih tuku goveđim žilama, ali ne preko mere, da bi se mogli vratiti peške u Zamošć. Dobili su, dakle, prosti vojnici po sto, a oficir sto pedeset udaraca, i pored molbi i preklinjanja pane Anusje, koja je, ne razumevajući šta se oko nje događa, držala da je zapala u neke užasne ruke i, sklopivši ruke, preklinjala suznih očiju da joj poštede život. — Oprostite, viteže!... Šta sam vam ja kriva?... Oprostite! Poštedite me! — Mirni budite! — odseče Kmićic. — Šta sam vam skrivila? — Možda ste i vi u dogovoru!... — U kakvom dogovoru? Bože, budi milostiv meni grešnoj!... — Znači, vi ne znate da je pan starosta prividno samo pristao na vaš odlazak, da vas odvoji od kneginje, pa u putu otme, i da u kakvom pustom zamku napadne na vašu čast! — Isuse Nazarećanine! — uzviknu Anusja. I toliko je u ovom uzviku bilo istine i iskrenosti, da Kmićic reče blaže: — Šta? Dakle vi niste u dogovoru?... To je mogućno! Anusja pokri lice šakama, ali nije mogla ništa da govori, samo je s vremena na vreme ponavljala: — Isuse, Marija! Isuse, Marija! — Umirite se, pano — reče joj blaže pan Kmićic. — Ići ćete

bezbedno do pana Sapjehe, jer pan starosta nije proračunao s kim ima posla... Eno, oni ljudi što ih sada šibaju, trebalo je da vas otmu... poklanjam im život da bi mogli ispričati panu starosti kako su se lepo proveli. — To ste me vi odbranili od sramote? — Da! Iako nisam znao hoće li vam biti milo. Anusja, umesto da odgovara ili da poriče, uhvati naglo pana Andžeja za ruku i pritište je na svoje malo pobledele usne. A njega prođoše žmarci od pete do glave. — Ta nemojte, zaboga! Šta to znači!... — uzviknu. — Sedite u kola, jer će vam se noge okvasiti... I ne bojte se!... I kod majke ne biste bili bezbedniji... — Sada ću poći s vama ako hoćete i na kraj sveta. — Nemojte mi govoriti takve stvari. — Bog će vas nagraditi što ste branili nevinost. — Prvi put mi se dala prilika — odgovori Kmićic. A u sebi promrmlja: — Dosad sam je branio kao mačak slaninu. Za to vreme Tatari prestaše s batinjanjem, te pan Andžej naredi da ih poteraju nage i okrvavljene drumom do Zamošća. Ovi pođoše lijući gorke suze. Konje, oružje i odelo pokloni svojim Tatarima, pa pođoše živo dalje, jer je bilo opasno zadržavati se. U putu nije mogao mladi vitez odoleti želji da zagleda u kola, ili bolje da gleda u divne očice i obraze devojčine. A svaki put je pitao da li joj što treba, da li su kola ugodna i ne zamara li je suviše brza vožnja. A ona mu je zahvalno odgovarala da joj je ovako dobro, kao nikad dotle. Već se potpuno povratila od straha. Srce joj se ispuni poverenjem prema braniocu. A u duši je mislila: „Nije onako nabusit ni onakav grubijan kako sam isprva mislila.“ „Ej, Oljenka, šta sve ja zbog tebe patim!“ — govorio je u sebi Kmićic. „Da li ćeš mi biti nezahvalna?... Da je ovako u staro vreme... uha!“ Tu mu padoše na um drugovi i razne samovolje koje je činio s njima te, hoteći da odagna iskušenje, poče da im čita molitve za „pokoj duše“. Kad stiže u Krasnostav, nađe da je bolje ne čekati vesti iz Zamošća, te odmah nastavi put. Ipak je pred polazak napisao i poslao starosti ovo pismo: „Velemožni pane starosto, a moj veoma milostivi zaštitniče i dobrotvore! Koga je Bog učinio velikim na ovome svetu, tome je i pameti mnogo dao. Ja sam odmah poznao da ste hteli da me stavite samo na probu, kad

ste mi poslali naredbu da predam panu Borzobohatu Krasjenjsku; a to sam poznao utoliko bolje kad su se rajtari izdali da znaju sadržinu naredbe, mada im pisma nisam pokazivao, i mada mi pišete da ste se predomislili tek pošto sam ja otišao. Koliko se, dakle, s jedne strane divim vašoj opreznosti, toliko, s druge strane, radi potpunoga umirenja brižnoga staraoca, ponovo obećavam da me ništa neće sprečiti u izvršenju poverene mi dužnosti. Ali, kako su se ti najamnici, očigledno shvatajući rđavo vašu nameru, pokazali veoma grubi, pa su čak pretili i mome životu, držim da bih pogodio vašu misao da sam ih povešao. Što, pak, to nisam učinio, molim da mi oprostite; ipak sam naredio da ih pristojno izudaraju goveđom žilom, a vi tu kaznu, ako smatrate da je moja preblaga, možete povećati. Smatrajući, dakle, da sam zaslužio još veće poverenje i zahvalnost, ostajem vam veran i odan sluga. — Babinjič.“ Rajtari, dovukavši se do Zamošća duboko u noć, nisu smeli da izađu na oči panu starosti, te je za ceo taj događaj saznao tek iz ovoga pisma, koje je sutradan doneo kozak iz Krasnostava. Kad ga pročita, starosta se zatvori u svoju sobu, pa tri dana nikoga nije primao, osim sobara koji su mu donosili jelo. A čuli su kako je psovao francuski, što je činio samo kad je bio preterano ljut. No se ta bura postepeno stišala. Četvrtoga i petoga dana starosta je bio još vrlo ćutljiv; nešto je krupno premišljao i čupkao brkove, pa kad već prođe nedelja dana, budući već sasvim veseo i napivši se malo, poče najednom da suče brkove, ne da ih čupka, pa reče kneginji Grizeldi: — Draga sestro, znaš da imam dovoljno obazrivosti... Stoga sam hotimice pre nekoliko dana stavio na probu onoga vlastelina što je odveo Anusju, i mogu te uveriti da će je pošteno odvesti panu Sapjehi. I izgleda da je posle mesec dana pan starosta već poklonio srce nekoj drugoj, a sem toga i sam je bio potpuno uveren da se ono desilo po njegovoj volji i sa njegovim znanjem.

XXXVI

Ljubeska vojvodina znatnim delom, a podljaska skoro cela, bila je u poljskim rukama, to jest u rukama konfederatskim i Sapjehinim. Pošto se švedski kralj još bavio u Pruskoj, gde je pregovarao sa elektorom, Šveđani, ne osećajući se dovoljno snažni prema opštem ustanku, koji se širio svakoga časa, nisu smeli da izlaze iz varoši i gradića, a još manje da prelaze Vislu, iza koje su poljske snage bile najveće. Stoga se u ove dve vojvodine radilo na stvaranju velike i dobre vojske, koja bi mogla da se meri sa švedskom redovnom. Po okružnim mestima vežbala se pešadija, i kako su seljaci uopšte ustali na oružje, bilo je dovoljno ljudi; samo je trebalo naviknuti na red i komandu ove neuređene gomile, često opasne i za svoj rođeni kraj. Time su se bavili okružni kapetani. Pored toga je kralj dao mnoštvo ovlašćenja za vrbovanje starim i iskusnim vojnicima, pa se vojska vrbovala u svima krajevima, a vojnika je bilo dovoljno, te su se opremali odlični konjički stegovi. Jedni su odlazili preko Visle da dižu ustanak na toj strani, drugi panu Čarnjeckom, treći panu Sapjehi. Toliko se mnogo ruku latilo oružja, da je vojska Jana Kazimira već bila mnogobrojnija od švedske. Država čijoj se slabosti nedavno čudila cela Evropa, pružala je sada primer snage, kojoj se nije nadao ne samo neprijatelj nego ni njen rođeni kralj, čak ni oni čije se verno srce pre nekoliko meseci cepalo od bola i očajanja. Nalazili su se novci, oduševljenje, junaštvo; najočajnije duše obuzimalo je uverenje da nema položaja, ni pada, ni slabosti od koje ne bi bilo spasa, i da onde gde se rađaju deca, nada ne može da umre. Kmićic je išao napred bez prepreka, skupljajući uz put nemirne duše, koje su rado pristajale uz mali čambul, u nadi da će sa Tatarima proliti najviše krvi i zadobiti najviše plena. Njih je on lako pretvarao u poslušne i izvežbane vojnike, jer je imao dara da kod potčinjenih izaziva strah i poslušnost. Na putu su ga dočekivali radosno, zbog Tatara. Oni su bili dokaz da han zaista ide Poljskoj u pomoć. Odmah je pukao glas

da panu Sapjehi ide pomoć od četrdeset hiljada odličnih tatarskih vojnika. Pričala su se čuda o „smernosti“ tih saveznika, koji u putu ne čine nikakva nasilja ni razbojništva. Navodili su ih kao primer svojim vojnicima. Pan Sapjeha bio je privremeno u Bjaloj. Njegova je vojska imala deset hiljada redovnih vojnika, konjice i pešadije. To su bili ostaci litvanske vojske, popunjeni novim ljudstvom. Konjica, osobito neki stegovi, nadmašala je junaštvom i veštinom švedsku rajtariju, ali je pešadija bila slabo izvežbana i nije imala dovoljno pušaka, a osobito praha. Nije bilo ni topova. Vojvoda je mislio da se njima snabde u Tikoćinu, ali su Šveđani, bacivši sami sebe u vazduh, uništili i sve gradske topove. Sem te vojske bilo je u okolini Bjale blizu dvanaest hiljada zamaničke vojske iz cele Litve, iz Mazurske, iz Podljasja, ali se u njih vojvoda nije mnogo uzdao, naročito stoga što su imali veoma mnogo kola, te su otežavali pohode i pravili od logora tromu i nepokretnu gomilu. Kmićic je pri ulasku u Bjalu mislio samo na jedno. Pod Sapjehom je služilo toliko vlastele iz Litve i toliko Rađivilovih oficira, njegovih ranijih poznanika da se bojao poznaće ga i, kad ga poznaju, razneće ga na sabljama pre no što bude mogao reći: Isuse i Marija! Ime mu je bilo omrznuto u celoj Litvi i u Sapjehinom logoru, jer je još bila sveža uspomena kako je, služeći Rađivilu, ništio one stegove koji su bili protiv njega, a za domovinu. No mu je davalo nade to što se mnogo promenio. Prvo, omršaveo je, pa onda mu je došao preko lica ožiljak od Boguslavljevog kuršuma; najzad sada je nosio bradu, prilično dugu, šiljatu po švedskoj modi, a kako je kosu češljao uvis, više je ličio na nekoga Eriksona nego na poljskoga vlastelina. „Samo da se odmah ne dignu protiv mene, posle prve bitke drukčije će me ceniti“ — mislio je Kmićic ulazeći u Bjalu. A ušao je po mraku, prijavio se ko je, odakle je, kazao da nosi kraljeva pisma i odmah molio da ga pan vojvoda primi. Vojvoda ga primi ljubazno, a to zbog tople kraljeve preporuke. „Šaljemo vam najvernijega svoga slugu“ — pisao je kralj „kojega zovu čenstohovskim Hektorom od opsade slavnoga mesta, i koji je našu slobodu i naš život spasao svojim životom pri prolasku kroz planine. Naročito pazite da mu se kakva nepravda od vojnika ne bi dogodila. Mi znamo njegovo pravo ime, a i razloge zbog kojih služi pod lažnim imenom, te niko nema prava da zbog toga sumnja na njega, niti da ga

kleveta.“ — A ne može se znati zašto nosite lažno ime? — upita pan vojvoda. — Jer sam prognanik i pod svojim pravim ne bih mogao vrbovati... A kralj mi je dao ovlašćenje, i kao Babinjič mogu da vrbujem. — Što će vam vrbovanje kad imate Tatare? — Jer ni najveća sila neće biti na odmet. — A zašto prognanik? — Kad idem pod nečiju komandu i molim ga za zaštitu, onda sam dužan da mu sve poverim, kao ocu. Pravo je moje ime Kmićic! Vojvoda stuknu nekoliko koraka. — Što je Boguslavu obećavao da našega kralja i gospodara uhvati živa ili mrtva. Kmićic ispriča svom svojom energijom kako je i šta je bilo, kako je, zaluđen, služio Rađivilima, kako je, čuvši iz Boguslavljevih usta sve njihove namere, uhvatio ga i zbog toga na sebe navukao nemilostivu osvetu. Vojvoda je poverovao, jer nije mogao da ne poveruje, osobito kad je i kraljevo pismo potvrđivalo istinitost Kmićicovih reči. Uostalom, vojvoda je bio toliko razdragan da bi u tom času zagrlio i svoga najvećega neprijatelja, oprostio najteži greh. Tu mu je radost pričinio ovaj odlomak iz kraljevog pisma: „Iako slobodna posle vojvode viljnjanskog velika litvanska bulava, po običnom zakonu, može biti data nasledniku samo na saboru, ipak, u današnjim vanrednim prilikama, ne možemo se držati uobičajenog reda pa, radi dobra Poljske i vaših besmrtnih zasluga, dajemo vama tu bulavu, jer imamo prava očekivati, kada Bog da mir, da se u budućem saboru protiv ove naše volje neće dići nijedan glas i da će naš postupak naići na opšte odobravanje.“ Sapjeha je, kako se onda govorilo u Poljskoj, „založio kontuš i prodao poslednju srebrnu kašiku“, te nije služio iz koristoljublja ili za počasti. Ali i najmanje koristoljubiv čovek raduje se kad mu se zasluge cene i nagrađuju zahvalnošću, i kad mu priznaju vrline. Zato mu je ozbiljno lice blistalo od radosti. Taj čin kraljeve volje krasio je novim sjajem Sapjehinu porodicu, a prema tome nijedan od onovremenih „kraljića“ nije bio ravnodušan; dobro je kad ih je bilo koji nisu tome težili krivim putem. Stoga je pan Sapjeha sada bio gotov učiniti za kralja sve što može i što ne može. — Pošto sam ja hetman — reče panu Kmićicu — to vi dolazite pod moj sud i naći ćete zaštitu. Ovde je mnogo zamanice, te je lako za uzbunu, stoga se nemojte mnogo pojavljivati, dokle ja ne opomenem

vojnike i tu klevetu sa vas ne skinem. Kmićic se srdačno zahvali, pa onda poče o Anusji, koju je doveo u Bjalu. Na to pan hetman stade odmah da se ljuti, no, kako je bio neobično veseo, veselo se i ljutio: — Pošašavio Sobjepan, Boga mi! — reče. — Sede tamo on i sestra iza zamojskih bedema, kao kod gospoda Boga iza peći, i misle da svaki može, kao on, da razgrće skute od kontuša, da se obrće kaminu i pari leđa. Ja sam poznavao Podbipjente, jer su oni rođaci Bžostovskima, a Bžostovski su meni. Imanje je velikaško, nema se šta reći; ali iako je rat sa Rusima na časak zastao, ipak su u onim krajevima oni... Gde se šta može tražiti, gde ima sudova ili kakvih vlasti? Ko će da oduzima imanje i uvodi u posed devojku? Sasvim je pošašavio. Meni je Boguslav na vratu, a ja da vršim dužnost vojskoga i da lomim glavu ženskim poslovima... — Nije to žena, no devojčica — odgovori Kmićic. — A šta ja tu mogu!... Naredili mi da vodim, vodio sam; naredili da predam, predajem! Na to starac hetman uhvati Kmićica za uho i reče: — A ko te zna, lolo, kakvu si je doveo... Ne daj, Bože, nečega, još će svet reći da su je od Sapjehina staranja počela boleti leđa, te će meni starome da pukne bruka... A šta ste radili na odmorcima? Odmah kazuj, neverniče, da nisi od svojih Tatara primio i njihove običaje? — Na odmorcima, — odgovori veselo Kmićic — na odmorcima sam naređivao slugama da me išibaju, a to zato da bih isterao nedovoljno pristojne želje, koje imaju sedište pod kožom, a koje su me, priznajem, peckale kao obadi. — A vidite... Je li to neka valjana devojka? — Prava koza, iako neobično lepa, a još više zaljubljiva. — Vidi se pravi nevernik. — Ali čestita kao kaluđerica, to moram da joj priznam. Ali što se tiče bolova, držim da bi je pre zabolelo od pana Zamojskoga. Ovde Kmićic ispriča šta je i kako je bilo. Tek onda hetman okupi da ga tapše po ramenu i da se smeje. — E baš ste pravi obešenjak! Ne pričaju badava toliko o Kmićicu. Ne bojte se! Pan Jan nije zlopamtilo i dobar je moj prijatelj. Kad ga prođe prva ljutina, još će se i sam smejati, a vas nagraditi. — Ne treba mi! — prekide Kmićic. — I to je dobro što imate samoljublja i ne gledate u tuđe ruke. Poslužite mi samo i protiv Boguslava tako vešto, pa se ne plašite ranijih osuda.

Ovde se pan Sapjeha začudi kad pogleda u ovo ratničko lice, još maločas onako iskreno i veselo. Kmićic, kad on pomenu Boguslava, poblede i lice mu se zgrči kao čeljust kod zla psa, kad hoće da ujede. — Dabogda se svojom pljuvačkom otrovao taj izdajnik; samo da mi pre smrti padne još jednom šaka! — reče sumorno. — Ne čudim se vašoj mržnji... Pazite samo da vam ljutina ne nadjača razboritost, jer nemate posla s kim bilo. Dobro što vas je kralj poslao ovamo. Uznemiravaćete mi Boguslava kao nekad Hovanjskoga. — Uznemiravaću ga još više! — odgovori onako isto sumorno Kmićic. Na tome se svršio razgovor. Kmićic je otišao u stan, jer je bio iznuren od puta. Međutim se po vojsci razišla vest da je kralj dao veliku bulavu omiljenome vojvodi. I radost, kao plamen, buknu kod hiljada ljudi. Vlastela i oficiri iz raznih stegova stadoše gomilice nagrtati u vojvodin stan. Uspavana varoš poče da se budi. Naložiše se vatre. Stegonoše nagrnuše sa stegovima. Zatrubiše trube, jeknuše talambasi, grmnuše topovi i zagroktaše puške, a pan Sapjeha priredi velelepnu gozbu, te se cele noći nazdravljalo kralju, hetmanu i budućoj pobedi nad Boguslavom. Pan Andžej, kao što rekosmo, nije bio na gozbi. Mesto toga pan hetman povede za stolom govor o Boguslavu i, ne kazujući ko je onaj oficir što je došao s Tatarima i doneo bulavu, govorio je uopšte o kneževoj prevrtljivosti. — Oba su Rađivila — reče — voleli da kuju zavere, ali je knez Boguslav još nadmašio pokojnoga kneza... Vi se sećate Kmićica, ili ste bar čula za njega. Dakle, zamislite da ono što je knez Boguslav rastrubio: kako mu se Kmićic ponudio da digne ruku na našega kralja i gospodara, da to nije istina. — Pa ipak je Kmićic pomagao Janušu da pobije dobre junake. — Da, pomagao je Janušu, ali se najzad i on osvestio; a kad se osvestio, ne samo što je napustio službu nego je, kako ga znate drskoga, još i zarobio Boguslava. Već je bilo zlo s mladim knezom i jedva se živ iščupao iz Kmićicovih ruku. — Kmićic je bio veliki ratnik! — rekoše mnogi. A knez je, iz osvete, izmislio protiv njega klevetu od koje se duša zgranjava. — Ni đavo ne bi izmislio gore, — Znajte da imam dokaze, crno na belo, da je to bila osveta što ih je Kmićic napustio.

— Tako osramotiti nečije ime!... To može samo Boguslav! — Onakvoga ratnika upropastiti! — Čuo sam — nastavi hetman — da je Kmićic, videći da ovde nema šta da radi, pobegao u Čenstohovu i tamo učinio znatne usluge, a posle je kralju spasao život. Na to oni isti vojnici koji bi dotle Kmićica na sabljama razneli, stadoše da govore o njemu vrlo lepo. — Kmićic mu to neće oprostiti, nije to takav čovek, on će i na Rađivila udariti. — Sve je vojnike knez konjušar osramotio kad je na jednoga bacio takvu klevetu! — Kmićic je bio samovoljnik i nasilnik, ali nije kraljoubica! — Osvetiće se on, osvetiti! — Osvetićemo ga mi prvo! — Kad hetman jamči svojim ugledom, onda mora da je tako bilo. — Tako je bilo! — reče hetman. — U hetmanovo zdravlje! I još malo pa da piju i u Kmićicovo zdravlje. Ali, što je istina, bilo je vrlo žestokih mišljenja i protiv njega, osobito kod starih Rađivilovih oficira. Čujući ih, hetman reče: — A znate li, panovi, otkuda mi je taj Kmićic pao na pamet? Ovaj Babinjič, kraljev glasnik, mnogo na njega liči. I ja sam se u prvi mah prevario. Ovde pan Sapjeha stade malo strože da gleda i ozbiljnije da govori: — Ma ovde došao i sam Kmićic, pošto se popravio, pošto je branio sveto mesto s neiskazanom hrabrošću, ja bih ga svojom hetmanskom vlašću zaštitio; prema tome molim da mi se nikakva buka ne pravi zbog ovoga došljaka. Molim da se ima na umu da je on ovde došao po naredbi kraljevoj i hanovoj. A to naročito, preporučujem panovima pukovnicima iz zamanice, jer je tamo teže održavati red! Kad je pan Sapjeha govorio ovim tonom, jedini je pan Zagloba smeo, ponekad, da progunđa što, a niko drugi nije smeo ni da proglavi. Tako je bilo i sad; ali kad se hetman opet razveseli, razveseliše se i ostali. Čaše, često dolivane, dopunjavale su veselost i cela je varoš grmela do svanuća, tako da su se zidovi od kuća tresli, a dim je celu pokrio kao posle bitke. Sutradan je pan Sapjeha poslao Anusju u Grodno s panom Kotčicom. U Grodnu, iz koga je Hovanjski davno odstupio, stanovala je vojvodina porodica. Sirota Anusja, kojoj je lepi Babinjič bio malo zavrteo glavu, praštala

se s njim vrlo nežno; ali se on držao ozbiljno, i tek na polasku rekao joj: — Da mi nije jednog zla, koje mi se zabolo u srce kao trn, zaljubio bih se u vas do ludila! Anusja pomisli da nema trna koji se strpljivošću ne bi mogao iglom izvaditi, no kako se bojala malo ovoga Babinjiča, ne reče ništa — uzdahnu tiho i ode.

XXXVII

Još čitavu nedelju dana od Anusjina odlaska sa Kotčicom proveo je Sapjehin logor u Bjaloj. Kmićic sa Tatarima, otkomandovan u obližnje Rokitno, odmarao se takođe, jer je trebalo oporaviti konje posle dugoga putovanja. A u Bjalu dođe i njen vlasnik, knez stavilac, Mihal Kazimir Rađivil, moćan velikaš, od njesvješke pobočne linije, o kojoj se govorilo da je od same Kiškine porodice nasledila sedamdeset varoši i četiri stotine sela. Ovaj nimalo nije ličio na svoje biržanske rođake. Isto toliko možda slavoljubiv, ali različan po veri, vatren rodoljub i privrženik zakonitoga kralja, pristao je svom dušom uz tišovjecku konfederaciju i pomagao je koliko je mogao. Njegova grdna imanja bili su, doduše, Rusi u poslednjem ratu opustošili, ali je ipak još imao prilično vojske i doveo znatnu pomoć hetmanu. No na ratnim terazijama nije mogao prevagnuti broj njegovih vojnika, koliko to što je Rađivil bio protiv Rađivila; na taj su način Boguslavu oduzeti i poslednji prividni razlozi, i njegovi postupci dobili karakter napada i izdaje. Zbog toga i jeste pan Sapjeha radosno dočekao u svome logoru kneza stavioca. Sad je već bio siguran da će pobediti Boguslava, jer ga je i snagom mnogo nadmašao. Ali je, po svom običaju, planove pravio lagano, premišljao, procenjivao i pozivao oficire na savetovanja. Na tim je savetima bivao i pan Kmićic. On je toliko omrzao Rađivilovo ime da je pri pojavi kneza Mihala uzdrhtao od zgražanja i ljutine; ali je Mihal umeo zadobijati ljude samim licem, koje je bilo lepo i blago, a uz to njegove velike vrline, teški dani koje je skoro preživeo braneći kraj od Zoltarenjka i Srebrnoga, istinska ljubav prema domovini i kralju, sve ga je to činilo jednim od najčestitijih vitezova svoga doba. Samo njegovo prisustvo u logoru pana Sapjehe, suparnika porodice Rađivila, svedočilo je koliko mladi knez ume ličnu stvar da žrtvuje opštoj. Ko god ga je poznavao, morao ga je zavoleti. Tom osećanju, i pored prve odvratnosti, nije mogao da odoli ni prgavi pan Andžej.

Ali mu je konačno osvojio srce svojim savetima. On je savetovao da se, bez odlaganja, ne samo pođe na Boguslava nego i da se, bez ikakvih pregovora, odmah udari na njega da mu se ne da vremena da povrati gradiće, da odahne, da se odmori, da se sa njim ratuje njegovim načinom. Samo u takvoj odluci knez je video brzu i potpunu pobedu. — Nije mogućno da se i Karol Gustav neće krenuti, te moramo što pre imati odrešene ruke da pohitamo Čarnjeckom u pomoć. Istoga je mišljenja bio i Kmićic, koji je već trećega dana morao da se bori sa starim nagonom samovolje, da bez komande ide napred. Ali je Sapjeha voleo da radi nasigurno, bojao se svakoga nepromišljenoga koraka, te odluči da čeka pouzdanije izveštaje. I hetman je imao svoje razloge. Objavljeni Boguslavljev pohod u Podljasje mogao je biti samo lukavstvo i vojnička varka. Možda je taj pohod bio prividan, preduzet sa malom vojskom, u cilju da omete sjedinjenje Sapjehine i krunske vojske. Boguslav će se, onda, povlačiti pred Sapjehom, ne primajući nigde bitku, samo da oteže, a za to će vreme Karol Gustav sa elektorom udariti na Čarnjeckoga, potući ga nadmoćnom snagom, poći na samoga kralja i ugušiti delo započete odbrane, koja je počela sjajnim primerom Čenstohove. Sapjeha je bio ne samo vojskovođa nego i državnik. Svoje je razloge branio u savetu snažno, te je i sam Kmićic morao u duši da se složi sa njima. Na prvome mestu trebalo je znati šta je pouzdano. Ako bi se pokazalo da je Boguslavljev napad samo varka, onda bi bilo dovoljno ostaviti prema njemu samo nekoliko stegova, a svom brzinom poći Čarnjeckom i glavnoj neprijateljskoj snazi. A nekoliko stegova mogao je hetman smelo da ostavi, jer mu sva vojska nije bila u okolini Bjale. Mladi pan Kšištof, ili takozvani Kšištofek Sapjeha, bio je sa dva laka stega i pukom pešadije u Javrovu; Horotkjevič se vrteo u okolini Tikoćina, imajući pod sobom pola puka vrlo izvežbanih dragona i oko pet stotina dobrovoljaca, osim petihorskog stega koji je nosio ime samoga vojvode. Pored toga je u Bjalostoku stajala lanova pešadija. Ta bi snaga bila dovoljna da se odupre Boguslavu ako nije imao više od nekoliko stotina konjanika. Stoga je oprezni hetman razaslao glasnike na sve strane i čekao vesti. I najzad stigoše vesti, ali slične gromovima, i utoliko sličnije što su sve grunule jednoga večera. Baš se u bjalskom zamku držao savet, kad uđe ordonans-oficir i dade hetmanu pismo.

Tek što ga vojvoda prelete pogledom, promeni se u licu i reče: — Moj rođak je do noge potučen u Javorovu od samoga Boguslava. Jedva je on živ umakao! Nasta kratko ćutanje, koje prekide tek sam hetman. — Pismo je pisano iz Branjska, u bekstvu i zabuni, — reče, — zbog toga u njemu nema ni reči o Boguslavljevoj jačini. Mislim da je morala biti dosta znatna sila, pošto su dva stega i puk pešadije, kako čitam, do noge potučeni... A može biti da ih je Boguslav i iznenadio. Pouzdanih podataka ovo pismo ne daje. — Pane hetmane, — reče na to knez Mihal — ubeđen sam da Boguslav hoće da zauzme delo Podljasje da ga pri pregovorima dobije na upravu, ili nezavisno ili kao leno... Stoga je nesumnjivo navalio sa najvećom snagom koju je mogao sabrati. — Pretpostavku, kneže, treba potkrepiti dokazima. — Nemam drugih dokaza osim poznavanja Boguslava. Njemu nije stalno ni do Šveđana ni do Brandenburžana, nego do sebe samoga... To je redak vojskovođa, koji veruje u svoju srećnu zvezdu. Hoće da zauzme tu oblast, da osveti Januša, da se proslavi, a za to mora da ima odgovarajuću snagu. Zbog toga ga treba odmah napasti, inače će on na nas. — Za sve je neophodno potreban božji blagoslov, — reče Oskjerka — a blagoslov je na nama! — Pane hetmane, — reče Kmićic — treba vesti. Pustite mene sa mojim Tatarima i ja ću vam doneti vesti. Oskjerka, koji je bio posvećen u tajnu i znao ko je Babinjič, stade odmah da podupire njegovo mišljenje. — Boga mi, to je najbolje! Tamo treba takav vitez i takva vojska. Ako su samo konji odmorni... Ovde Oskjerka prekide, jer opet uđe ordonans. — Pane hetmane, — reče — ovde su dva vojnika iz Horotkjevičeva stega, žele da ih vi primite. — Hvala Bogu, — reče pan Sapjeha, udarivši se rukom po kolenu — biće i vesti... Puštajte! Malo posle uđoše dva petihorca, pocepana i kaljava. — Od Horotkjeviča — upita Sapjeha. — Da. — Gde je on sad? — Poginuo; a ako nije poginuo, onda ne znam gde je... Vojvoda ustade, ali opet sede i poče mirno da pita: — Gde je steg?

— Potučen od kneza Boguslava. — Je li mnogo izginulo? — Do noge su nas pobili; možda je ostalo nekoliko koje su zarobili kao i nas. Ima ih koji kažu da je i pukovnik umakao; ali da je ranjen, to sam sam video. Mi smo pobegli iz ropstva. — Gde su vas napali? — Pod Tikoćinom. — A što se niste sklonili u grad kad niste bili dovoljno jaki? — Tikoćin je zauzet. Hetman zakloni oči šakom, pa onda stade da prevlači njome preko čela. — Ima li Boguslav mnogo vojske? — Ima konjice oko četiri hiljade, osim pešadije i topova. Pešadija je veoma opremljena. Konjica je krenula napred, vodeći i nas, ali smo srećno pobegli. — A odakle ste utekli? — Iz Drohičina. Sapjeha iskolači oči. — Pane druže, vi ste pijani. Kako bi Boguslav mogao stići već do Drohičina? Kad vas je potukao? — Pre dve nedelje. — I sad je u Drohičinu? — Izvidnice mu jesu. On je ostao pozadi, jer je tamo uhvaćen neki sprovod, koji je pratio pan Kotčic. — Pratio je panu Borzobohatu! — uzviknu pan Kmićic. Pa nasta ćutanje, duže od pređašnjeg. Niko nije progovarao. Ovako nagli Boguslavljevi uspesi silno su zbunili oficire. I svi su mislili da je tome kriv pan hetman, zbog svoga oklevanja, ali niko nije to smeo da kaže glasno. A Sapjeha je osećao da je radio kako je trebalo i da je postupao pametno. Stoga se prvi pribra, otpusti vlastelu pokretom ruke, pa onda reče: — Sve su ovo obični vojnički događaji, koji ne treba nikoga da zbunjuju. Nemojte misliti, panovi, da smo već pretrpeli neki poraz. Šteta za one stegove, zacelo, ali bi se mogla desiti sto puta veća šteta za otadžbinu kad bi nas Boguslav odvukao u udaljenu vojvodinu. Ide k nama... Kao gostoljubivi domaćini poći ćemo mu u susret. Pa se obrte pukovnicima: — Po mojim zapovestima svi su dužni biti spremni za pokret. — Spremni su! — reče Oskjerka. — Samo da se konji zauzdaju i

oglasi polazak. — Još danas oglasiti. Krećemo sutra u zoru, bez oklevanja... Pan Babinjič će poći napred s Tatarima i uhvatiti nam jezik što pre. Kmićic samo što sasluša, pa jurnu na vrata, a malo posle jurio je, što konj može potrčati, u Rokitno. A ni pan Sapjeha nije više oklevao. Još je bila noć kad trube jeknuše otegnuto, pa onda konjica i pešadija stadoše da se kreću; za njima krete duga povorka kola škripeći. Prvi jutarnji zraci odbiše se od puščanih cevi i vrhova od kopalja. I išao je puk za pukom, steg za stegom, vrlo uređeno. Konjica je pevušila molitve, a konji su veselo frktali u jutarnjoj svežini, po čemu su vojnici odmah predskazivali pobedu. Svi su bili puni nade, jer je vojska iz iskustva već znala da pan Sapjeha premišlja, vrti glavom, svaki posao ocenjuje sa obe strane, ali kad nešto odluči, to izvrši, i kad već pođe, onda tuče. U Rokitnu se već pepeo ohladio iza Tatara; pošli su još sinoć i morali su biti već daleko. Pade u oči panu Sapjehi to što je uz put bilo teško saznati za njih, iako odred, koji je sa dobrovoljcima imao šest do sedam stotina ljudi, nije mogao proći neprimećen. Najiskusniji oficiri veoma su se divili tome pohodu i panu Babinjiču, što je ovako umeo da vodi. — Kao vuk ide po šiblju i kao vuk će ujesti — govorili su. — To je neki slavan praktičar! A pan Oskjerka, koji je, kao što rekosmo, znao ko je Babinjič, govorio je Sapjehi: — Nije badava Hovanjski ucenjivao njegovu glavu. Bog će dati pobedu kome hoće, ali je sigurno da će Boguslavu brzo rat sa nama postati neprijatan. — Šteta samo što Babinjič ništa ne javlja — odgovorio je hetman. Zaista, prođe tri dana bez ikakve vesti. Glavna snaga Sapjehina stiže u Drohičin, pređe Bug i ne nađe neprijatelja pred sobom. Hetman poče da se uznemirava. Prema izjavi onih petihoraca, Boguslavljeve izvidnice su bile došle već do Drohičina, te je bilo očevidno da je odlučio da se povlači. No šta je značilo to povlačenje? Da li je Boguslav saznao za veću Sapjehinu snagu, pa nije smeo da se sa njim meri, ili je želeo da hetmana odvuče daleko na sever, da olakša švedskom kralju napad na Čarnjeckog i krunske hetmane? Babinjič je već trebalo da je uhvatio jezik i izvestio hetmana. Izjave petihoraca o Boguslavljevoj snazi mogle su biti pogrešne, te je valjalo što pre imati o tome tačan izveštaj. Međutim, prođe još pet dana, a Babinjič ništa nije javljao. Nastajalo

je proleće. Dani su postajali sve topliji, sneg se topio. Okolina se pokrivala vodom, pod kojom je bilo žitko blato, što je veoma otežavalo pohod. Veći deo topova i kola morao je hetman ostaviti još u Drohičinu, pa ići dalje bez stvari. Otuda velike nezgode i gunđanja, osobito kod zamanice. U Branjsku naiđoše na tako užasno blato, da ni pešadija nije mogla dalje. Hetman je u putu sakupljao konje od seljaka i male vlastele, pa na njih metao pešake s puškama. Ostale je uzimala laka konjica; ali su već otišli suviše daleko, i hetman shvati da ostaje samo jedno: ići što brže. Boguslav se povlačio neprestano. Uz put su stalno nailazili na njegove tragove, na ponegde spaljena sela, ljude povešane o drveće. Mala, domaća vlastela donosila je svaki čas vesti Sapjehi, ali se istina, kao obično, gubila u protivurečnim iskazima. Jedan je video jedan steg i kleo se da knez nema više vojske; drugi je video dva, treći tri, četvrti silu koja je zauzimala čitavu milju. Ukratko, bile su to bajke kakve obično pričaju ljudi koji se ne razumeju u vojsci i vojničkom poslu. A viđali su ponegde i Tatare, ali baš i o njima su glasovi izgledali najmanje verovatni; pričali su da su ih videli ne iza, nego ispred kneževe vojske, kako idu napred. Pan Sapjeha je ljutito duvao na nos kad mu neko spomene Babinjiča i govorio Oskjerki: — Prehvalnli ste ga. U zao čas sam poslao Volodijovskoga, jer da je on ovde, odavno bih imao jezika koliko bih ja hteo, a ovo je vetropir, ili i gore... Ko ga zna, možda je zaista prišao Boguslavu, pa ide u prethodnici! Ni Oskjerka nije znao šta da misli. Međutim, prođe još nedelja dana: vojska stiže u Bjalistok. To je bilo u podne. Posle dva časa javiše da se približuje jedan odred. — Možda je Babinjič! — uzviknu hetman. — Bar da mu očitam očenaš! Ali nije bio lično Babinjič. Ipak dolazak toga odreda izazva u logoru takvu uzbunu da pan Sapjeha izađe da vidi šta je to. Međutim, vlastela iz raznih stegova je jurila, vičući: — Od Babinjiča! Zarobljenici! Čitava gomila!... Silu ih nakupio! I doista, pan hetman ugleda nekoliko desetina ljudi na izmršavelim i čupavim konjima. Oni su opkoljavali blizu trista ljudi vezanih ruku, tukući ih goveđim žilama. Zarobljenici su predstavljali strašan prizor. Odrpani, polunagi, mršavi toliko da su im kosti virile kroz kožu, iskrvavljeni, išli su polumrtvi, ravnodušni prema svemu, čak i prema fijuku goveđe žile

koja im je prokidala kožu, i prema divljoj dreci tatarskoj. — Kakvi su to ljudi? — upita hetman. — Boguslavljevi vojnici! — odgovori jedan Kmićicov dobrovoljac, koji je sprovodio zarobljenike zajedno sa Tatarima. — A otkuda ste ih toliko nakupili? — Skoro polovina nam je u putu pomrla od iznurenosti. Utom priđe tatarski starešina, neke vrste narednik i, učinivši temena, dade panu Sapjehi pismo od Kmićica. Hetman odmah prelomi pečat i poče da čita glasno: „Svetli pane hetmane! Što vesti i jezik dosad nisam poslao, to je stoga što sam išao ispred, a ne iza Boguslavljeve vojske, i hteo sam da pošaljem što veći broj“... Hetman prekide čitanje. — To je đavo! — reče. — Umesto da ide za knezom on je izašao ispred njega! — Puška ga ubila!... — dodade poluglasno Oskjerka. Hetman nastavi čitanje: „Iako je to bilo opasno preduzeće, jer su izvidnice išle na širokom prostoru, ipak, uništivši dve i nikoga ne štedeći, zašao sam im za leđa, zbog čega je knez bio doveden u veliku zabunu, pošto je odmah pomislio da je opkoljen i da ide u klopku... — Otuda ono neočekivano povlačenje! — uzviknu hetman. — Ðavo, pravi đavo! Ali je čitao sve radoznalije: — Knez, ne shvatajući šta se desilo, počeo je da gubi glavu, pa je slao izvidnicu za izvidnicom, a mi smo ih tako tukli da se ni jedna nije vraćala u onom broju u kom je pošla. A idući u prethodnici, ja sam plenio hranu, nasipe raskopavao i mostove kvario, tako da su jedva mogli da idu napred, ne spavajući, ne jedući, nemajući mira ni danju ni noću. Iz logora nisu mogli da se pomole, jer su Tatari neoprezne hvatali, a čim logor zadrema, oni bi iz trnja nadali dreku, te oni, misleći da ih napada velika vojska, po celu noć moraju da stoje u pripravnosti. Time je knez doveden do očajanja, ne zna šta da radi, kuda da ide i kako da se ponaša; — zbog toga treba brzo nastupati na njega, dokle strah ne prođe. Vojske ima šest hiljada, ali je blizu hiljadu izgubio. Konji mu padaju. Rajtarija je dobra, pešadija izvrsna, ali je Bog dao te se to iz dana u dan topi, a čim ih naša vojska bude stigla, oni će se rasprštati. Kneževe karuce, jedan deo stonog posuđa i skupocenih stvari zaplenio sam u Bjalistoku, sa dva topa, ali sam ih morao potopiti. Knez izdajnik od neprekidne ljutine se teško razboleo i jedva se drži na konju, groznica ga

trese i danju i noću. Pana Borzobohata je zarobljena, ali joj on, bolestan, ne može ništa. Ove sam vesti i iskaze dobio od zarobljenika, koje su moji Tatari pekli, i koji će, ako budu opet pečeni, ponoviti iskaze. Preporučujući svoju službu pokorno svome hetmanu, molim za oproštaj ako sam što pogrešio. Tatari su dobri momci i, videći dosta plena, odlično služe.“ — Svetli pane, — reče Oskjerka — sigurno sad manje žalite što Volodijovski nije ovde, jer ni op se ne može takmičiti sa tim oličenim đavolom. — Ovo je da čovek ne veruje! — reče, hvatajući se za glavu, Sapjeha. — A ne laže li on? — To je slavoljubiv čovek! On je i knezu vojvodi viljnjanskom kresao istinu u oči, ne vodeći ni malo računa da li mu je to milo ili nije. To je isti postupak kao i sa Hovanjskim, samo je Hovanjski imao petnaest puta više vojske. — Ako je ovo istina, onda treba nastupati što brže — reče Sapjeha. — Dokle se knez ne osvesti. — Krećimo odmah! Onaj mu raskopava nasipe, stići ćemo ga! Međutim sužnji, koje su Tatari držali u gomili pred hetmanom, videći ga pred sobom, počeli su da kukaju, plaču, pokazuju svoju bedu i raznim jezicima da mole za milost. Među njima je bilo Šveđana, Nemaca i Škotlanđana. Pan Sapjeha ih oduze od Tatara, naredi da im dadu hrane i da ih ispitaju bez mučenja. Iskazi su potvrdili istinitost Kmićicovih reči. Stoga sva Sapjehina vojska pođe usiljenim maršem napred.

XXXVIII

Idući Kmićicov izveštaj došao je iz Sokulke i glasio kratko: „Knez, da bi prevario našu vojsku, pošao je tobož ka Šćećinu, kuda je poslao izvidnicu. On lično, sa glavnom vojskom, otišao je u Janov, i tamo dobio pomoć u pešadiji, koju je doveo kapetan Kiric: osam stotina dobrih vojnika. Od nas se vide kneževe vatre. U Janovu će se odmoriti nedelju dana. Zarobljenici vele da je spreman i bitku da primi. Groznica ga trese neprestano.“ Kad dobi ovaj izveštaj, pan Sapjeha ostavi i ostala kola i topove, pa poteče u Sokulku, te se najzad dve vojske nađoše oči u oči. Predviđalo se da je bitka neizbežna, pošto jedni nisu mogli više da beže a drugi da gone. Međutim, kao protivnici koji, posle dugog trčanja, imaju da se uhvate ukoštac, stajali su jedan prema drugom, dišući teško od umora, i odmarali se. Pan hetman zagrli Kmićica kad ga ugleda i reče: — Već sam se i ljutio na vas što onako dugo niste javljali ništa, ali vidim da ste učinili više no što sam se mogao nadati i, ako da Bog pobedu, zasluga će biti vaša, ne moja. Išli ste kao anđeo čuvar za Boguslavom. Kmićicu oči sinuše zloslutno: — Ako sam mu anđeo čuvar, onda mu moram biti i na samrtnom času. — To će Bog odlučiti — reče ozbiljno hetman — ali, ako ćeš da te Bog blagoslovi, onda goni neprijatelja otadžbine, ne ličnoga. Kmićic se pokloni nemo, ali se nije moglo videti jesu li lepe hetmanove reči učinile na njega kakav utisak. Lice mu je kazivalo neutoljivu mržnju i bilo tim strašnije, što su ga napori u gonjenju Boguslava ispili još više. Pre su se na tom licu ogledali samo odvažnost i drska lakomislenost, a sada je postalo surovo i puno mržnje. Lako je bilo pogoditi da je onaj kome on u duši zapiše osvetu, morao da se čuva, ma bio i Rađivil.

I zaista se već svetio strahovito. U ovom ratu učinio je ogromne usluge. Zašavši za leđa Boguslavu, zbunio ga je, pomrsio mu račune, ulio mu uverenje da je opkoljen i nagnao ga na povlačenje. Onda je išao pred njim danju i noću. Izvidnice je tukao, prema zarobljenicima bio nemilostiv. U Sjematičama, u Boćkama, u Orlji i blizu Bjeljska napao je u gluvo doba noći na ceo logor. U Vojškama, blizu Zabludova, u odanim Rađivilovim krajevima, jurnuo je kao slepi uragan na sam knežev stan, tako da Boguslav, koji je baš bio seo za večeru, umalo nije pao u njegove ruke, i jedino zahvaljujući panu Sakoviču, potkomorniku ošmjapskom, izneo je čitavu glavu. Pod Bajlistokom je oteo kočije i stono posuće kneževo. Vojsku mu je iznurio, uneo u nju nered, nagnao na glad. Odlični nemački pešaci i švedski rajtari, koje je Boguslav doveo, vraćali su se sad nalik na žive kosture, poluludi, preneraženi, u besanici. Besno urlanje Kmićicovih Tatara i dobrovoljaca razlegalo se pred njima, sa strana, spreda, pozadi. Tek što umorni vojnik sklopi oči, a već mora da se maša oružja. Što dalje, sve gore. Mala vlastela iz tih krajeva prilazila je Tatarima, pomalo iz mržnje prema biržanjskim Rađivilima, pomalo iz straha od Kmićica, jer je one koji su mu se suprotstavljali surovo kažnjavao. Stoga je njegova snaga rasla, Boguslavljeva se smanjivala. Uz to je sam Boguslav zaista bio bolestan, i mada se u srcu toga čoveka briga nikad nije zadržavala dugo, i mada su mu zvezdari, kojima je verovao slepo, predskazali u Pruskoj da njegovu ličnost nikakvo zlo u ovom pohodu neće snaći, ipak je njegovo samoljublje, kao vojskovođe, često strašno patilo. On, čije je ime, kao vojskovođe, izgovarano s divljenjem u Holandiji, na Rajni i u Francuskoj, bio je tučen u ovim šumama od nevidljivog neprijatelja svaki dan, i bio pobeđen bez boja. Uz to se u ovom gonjenju osećala neka tako neobična mržnja i nasrtljivost koja je nadmašala običnu vojničku meru da je Boguslav, svojom urođenom bistrinom, pogodio posle nekoliko dana da ga goni neki neumoljiv lični neprijatelj. Lako je saznao ime: Babinjič, jer ga je izgovarao ceo kraj, ali mu je to ime bilo nepoznato. Ipak je bio rad da pozna tu ličnost, te je uz put udešavao desetine i stotine zaseda. Uvek uzaludno! Babinjič je umeo da izbegne klopku i zadavao poraz onde gde mu se najmanje nadalo. Najposle obe vojske stigoše u okolinu Sokulke. Boguslav je tamo zaista zatekao pomoć, pod zapovedništvom fon Kirica, koji je, ne znajući gde je knez, došao u Janov. I tu se imala odlučiti sudbina Boguslavljeva pohoda.

Kmićic je potpuno presekao sve puteve iz Janova u Sokulku, Koričin, Kuznjicu i Suhovolju. Okolne šume, česte i šibljake zauzeli su Tatari. Pismo nije moglo proći, nikakva kola sa hranom doći — stoga je i samome Boguslavu bilo hitno da dođe do bitke, dokle mu vojska ne pojede poslednji janovski peksimit. No, kao čovek bistar i iskusan u svim spletkama, odluči da prvo pokuša pregovore. Još nije znao da ga pan Sapjeha u stvarima te vrste nadmašuje pameću i okretnošću. Dođe, dakle, u Sokulku, u ime Boguslavljevo, pan Sakovič, potkomornik i starosta ošmjanski, njegov dvoranin i lični prijatelj. Donese pisma i ovlašćenje da zaključi mir. Ovaj pan Sakovič, čovek moćan, koji je docnije došao do senatorskog dostojanstva, jer je postao smolenski vojvoda i podblagajnik Velike Kneževine, bio je sada jedan od najčuvenijih vitezova u Litvi, a čuven i junaštvom i lepotom. Srednjega rasta, kose i brkova crnih kao gavranovo krilo, očiju otvoreno plavih, koje su gledale s čudnom i neiskazanom drskošću, te je Boguslav govorio o njemu da očima udara kao bojnim čekićem. Bio je obučen tuđinski, a odelo je doneo s putovanja na koja je išao zajedno sa Boguslavom; govorio je skoro svima jezicima; u boju je kidisao u najžešći okršaj tako besno da su ga prijatelji zvali „očajnikom“. No je, zahvaljujući ogromnoj snazi i prisebnosti, uvek izlazio čitav. O njemu se pričalo da je zaustavljao kola u trku, uhvativši za zadnju osovinu; mogao je da pije bez mere. Mogao je da pojede kilogram šljiva iz rakije, pa da bude trezan kao da ništa nije ni okusio. Prema ljudima surov, ohol, svađalica, u Boguslavljevoj ruci je bio mek kao vosak. Ponašanje mu je bilo uglađeno i umeo se snaći u svakoj prilici, ali je, pored toga, imao i neku divljačnost u duši, koja bi s vremena na vreme buknula kao plamen. On je bio više knežev drug, nego sluga. Boguslav, koji u stvari nikad nikoga nije voleo, imao je neodoljivu slabost prema tome čoveku. Po prirodi velika tvrdica, jedino prema Sakoviču je bio darežljiv. Svojim uticajem učinio ga je potkomornikom i dao mu ošmjansko starostvo. Posle svake bitke prvo mu je pitanje bilo: „Gde je Sakovič i da nije povređen?“ Mnogo je polagao na njegove savete, a upotrebljavao ga je i za boj i za pregovore, u kojima je smelost, pa i drskost pana staroste ošmjanskoga bila dobrodošla. Sad ga je poslao Sapjehi. Ali je posao bio težak, prvo, što je na starostu mogla pasti sumnja da je došao samo da uhodi i da vidi Sapjehinu vojsku; drugo, što je poslanik imao mnogo da traži, a ništa da

ponudi. Srećom se pan Sakovič nije lako plašio. Ušao je kao pobedilac koji je došao da određuje uslove pobeđenome, i odmah upre svoje plave oči u pana Sapjehu. Pan Sapjeha, videći ovu drskost, samo se osmehnu sažaljivo. Svaki čovek može mnogo da ulije poštovanja smelošću i drskošću, ali samo ljudima izvesne vrste, a hetman je prekomerno nadmašao pana Sakoviča. — Moj gospodar, knez od Birža i Dubinaka, konjušar Velike Kneževine i glavni zapovednik vojske njegovog visočanstva elektora — reče Sakovič — šalje me da vam se poklonim i upitam za zdravlje. — Zahvalite knezu i recite mu da ste me videli u dobrom zdravlju. — Imam i pismo za vašu uzvišenost. Sapjeha uzme pismo, otvori ga dosta nemarno, pročita, pa reče: — Ne vredi traćiti vreme... Ne mogu da vidim šta knez hoće... Predajete li se ili hoćete da okušate sreću? Sakovič se tobož začudi. — Da li se mi predajemo? Držim da to baš knez predlaže vašoj uzvišenosti, da se vaša uzvišenost preda; bar moja uputstva... Sapjeha prekide: — O vašim ćemo uputstvima govoriti docnije. Moj pane Sakoviču, jurimo za vama skoro trideset milja, kao ogari za zecom. Jeste li ikad čuli da je zec ogarima predlagao da se predadu? — Dobili smo pomoć. — Fon Kiric sa osam stotina ljudi. Ostatak je toliko umoran da će pre bitke polegati. Reći ću vam isto što je govorio Hmjeljnjicki: škoda hovoriti.1 — Elektor će nas pomoći svom svojom snagom. — To je dobro... Neću onda morati da ga tražim daleko, jer baš hoću da ga upitam: po kome pravu šalje vojsku u granice Poljske kraljevine, čije je kletvenik i kojoj je dužan da bude veran? — Po pravu jačega. — Možda u Pruskoj takvo pravo postoji, kod nas ne... Uostalom, kad ste jači, napadajte! — Knez bi odavno udario na vašu uzvišenost da mu nije žao da proliva bratsku krv. — Bolje da mu je u početku bilo žao. 1

Šteta je govoriti.

— Knez se još čudi mržnji Sapjeha prema porodici Rađivila, i što se ne usteže radi lične osvete da prolivate bratsku krv. — Pfuj! — uzviknu Kmićic, slušajući razgovor iza hetmanove stolice. Pan Sakovič ustade, priđe mu i ošinu ga očima. Ali je naišao junak na junaka, ili i na boljega, i u Kmićicovim očima starosta naiđe na takav odgovor da obori oči ka zemlji. Hetman se namršti. — Sedite, pane Sakoviču, a vi tamo mirujte! Pa onda reče: — Samo savest govori istinu, a usta je prožvaću pa laž ispljuju. Onaj što sa tuđinskom vojskom napada svoju zemlju, krivi onoga koji je brani. Bog to čuje, a nebeski hroničar zapisuje. — Zbog vaše mržnje na Rađivile umro je knez vojvoda viljljanski. — Ne mrzim ja Rađivile, nego izdajnike; a za to je najbolji dokaz što je knez stavilac Rađivil u mome logoru... Govorite, dakle, šta hoćete? — Vaša uzvišenosti, reći ću što mi je na srcu: mrzi onaj koji šalje potajne ubice... Sad se začudi pan Sapjeha. — Ja šaljem ubice knezu Boguslavu? Sakovič upre strašan pogled u hetmana, pa reče s naglaskom: — Da. — Vi ste poludeli! — Pre izvesnog vremena uhvaćen je iza Janova jedan čovek, razbojnik, koji je već jednom učestvovao u pokušaju da se knez ubije. Mučenje će učiniti da kaže ko ga je poslao... Nasta kratka tišina, ali u toj tišini pan Sapjeha ču kako Kmićic iza njega dvaput procedi: — Teško meni! Teško meni! — Bog me sudi, — odgovori s pravim senatorskim dostojanstvom hetman — a vama i vašem knezu neću se pravdati, jer ste mali da mi budete sudije. A vi, umesto što preklapate, kazuje što ste došli i kakve uslove nudi knez. — Knez moj gospodar uništio je Horotkjeviča, potukao pana Kšištofa Sapjehu, preoteo Tikoćin, zato se s pravom može smatrati kao pobedilac i tražiti znatne koristi. Ipak, žaleći prolivanje hrišćanske krvi, želi da se mirno vrati u Prusku, tražeći samo da po gradićima može ostaviti svoju posadu. A uhvatili smo dosta i zarobljenika, među njima ima viših oficira, ne računajući panu Borzobohatu Krasjenjsku, koja je poslana u Tauroge. Ovi mogu biti dati u zamenu.

— Nemojte mi se hvalisati pobedama, jer vas je moja prethodnica, kojom je komandovao ovaj ovde pan Babinjič, gonila trideset milja... a u bekstvu od nje pogubili ste komoru, topove, posuće. Iznureni vojnici umiru vam od gladi, nemate šta da jedete, kuda da se okrenete. Vi ste videli moju vojsku. Hotimice nisam naredio da vam se oči vezuju da biste mogli videti možete li se s nama meriti. Što se tiče one devojke, ona nije pod mojim starateljstvom, nego pod starateljstvom pana Zamojskoga i kneginje Grizelde Višnjovjecke. Sa njima će knez imati da se obračuna ako joj učini kakvo zlo. A vi kazujte što još imate, a govorite pametno, inače ću narediti panu Babinjiču da vas odmah napadne. Sakovič, umesto odgovora, obrte se Kmićicu: — Dakle vi ste nas gonili u putu? Morali ste kod Kmićica učiti razbojnički zanat... — Ocenite po svojoj koži da li sam ga dobro izučio. Hetman se opet namršti. — Niste više potrebni, — reče Sakoviču — možete ići! — Vaša uzvišenosti, dajte mi bar pismo za kneza. — Neka bude i tako. Pričekaćete pismo kod pana Oskjerke. Na to pan Oskjerka odmah izvede Sakoviča. Hetman ga pozdravi rukom, pa se onda obrte Kmićicu. — Zašto ste rekli: „Teško meni!“ kad je bio govor o onom uhvaćenom čoveku? — reče, gledajući strogo i oštro u oči vitezu. — Zar je mržnja u vama toliko nadjačala savest da ste zaista poslali na kneza ubicu? — Tako mi presvete Bogorodice, koju sam branio, nisam! — odgovori Kmićic. — Ne bih ja tuđim rukama hteo da mu dođem glave! — Pa što ste rekli: „Teško meni!“ Poznajete li toga čoveka? — Poznajem — odgovori Kmićic, bledeći od uzbuđenja i besa. — Poslao sam ga još iz Lavova u Tauroge... Knez Boguslav je odveo u Tauroge panu Biljevičevu... Ja volim tu devojku!... Trebalo je da se uzmemo... Poslao sam toga čoveka da mi donese vesti o njoj... Bila je u takvim rukama... — Umirite se! — reče hetman. — Jeste li mu dali kakvo pismo? — Nisam... Ona ga ne bi čitala. — Zašto? — Jer joj je Boguslav kazao da sam mu se nudio da napadnem kralja. — Veliki su razlozi za vašu mržnju prema njemu. Ja priznajem... — Da, vaša uzvišenosti, da! — Da li knez poznaje toga čoveka!?

— Poznaje. To je moj narednik, Soroka... On mi je pomogao da uhvatim kneza Boguslava... — Razumem — reče hetman. — Čeka ga kneževa osveta. Nasta kratko ćutanje. — Knez je u klopci, — reče malo posle hetman — možda će pristati da ga vrati. — Vaša uzvišenosti! — reče Kmićic. — Zadržite vi Sakoviča, a mene pošaljite knezu. Možda ću ga izbaviti. — Toliko vam je stalo do njega? — Stari vojnik, stari sluga... Na rukama me je nosio. Mnogo puta mi život spasao... Bog bi me pokarao kada bih ga ostavio u takvoj nevolji. I Kmićic stade da dršće od žalosti i uzbuđenosti, a hetman reče: — Ne čudim se što vas vojnici vole, jer i vi njih volite. Učiniću što mogu. Napisaću knezu da ću mu dati koga god hoće za toga vojnika koji je, uostalom, vršio vašu zapovest i nevin je. Kmićic se zgrabi za glavu. — Šta on mari za sužnje, neće ga pustiti ni za trideset. — Onda ga ni vama neće dati, još ćete i vi izgubiti glavu. — Vaša uzvišenosti, za jednoga samo dao bi: za Sakoviča. — Sakoviča ne mogu zatvarati, poslanik je! — Vi ga samo zadržite, a ja ću s pismom otići knezu. Možda ću uspeti... Neka ide s milim bogom! Osvete ću se odreći, samo neka mi pusti toga vojnika... — Čekajte — reče. — Sakoviča mogu da zadržim. Sem toga ću tražiti od kneza da napiše dopuštenje ne naznačivši za koga je. I hetman stade odmah da piše. Četvrt sata docnije jedan kozak odlete s pismom u Janov, a predveče se vrati sa odgovorom kneza Boguslava. „Dopuštenje šaljem prema traženju, — pisao je Boguslav — s njim će se svaki izaslanik vratiti mirno. Samo mi je čudno što tražite dopuštenje kad imate kao taoca moga slugu i prijatelja, pana starostu ošmjanskoga, koga toliko volim da bih vam za njega pustio sve oficire. A poznato je još i to da se poslanici ne ubijaju, i da su čak i divlji Tatari, s kojima vi ratujete protiv moje hrišćanske vojske, naučili da ih poštuju. Prema tome, jamčeći za poslanika svojom kneževskom rečju, ostajem itd.“ Još iste večeri Kmićic uze dopuštenje, dva Kjemljiča, pa ode. Pan Sakovič ostade kao talac u Sokulci.

XXXIX

Bila

je skoro ponoć kad se pan Andžej prijavio prvoj kneževoj straži, ali u celom Boguslavljevom logoru niko nije spavao. Bitka je mogla da počne svakog časa, te se za nju grozničavo pripremalo. Kneževa je vojska zauzimala sam Janov, gospodarila drumom iz Sokulke, koji je čuvala artiljerija, posluživana veštim elektorovim vojnicima. Tamo su bila svega tri topa, ali dovoljno praha i zrna. S obe strane Janova, između brezovika, naredio je Boguslav da se naprave šančevi, pa je u njih metnuo male topove i pešadiju. Konjica je zauzimala sam Janov, drum iza topova i prvi šanac. Položaj je bio prilično jak i sa odmornom vojskom mogao se dugo i krvavo braniti, ali je svežih vojnika bilo samo osam stotina pešaka pod Kiricom, a ostali su se jedva držali na nogama. Sem toga tatarsko se urlanje čulo u Suhovolji severno, pa u pozadini Boguslavljeve vojske, zbog čega je kod vojnika vladao izvestan strah. Boguslav je morao da pošalje na tu stranu svu laku konjicu, koja, odmaknuvši pola milje, nije smela ni da se vraća ni da ide dalje, bojeći se kakve zasede u šumi. Boguslav, iako mu je groznica dosađivala više no ikad, sve je sam nadgledao, a pošto se na konju teško držao, naredio je da ga četiri vojnika nose u otvorenoj nosiljci. Tako je obišao drum, brezovike, i baš se vraćao u Janov kad mu javiše da knežev izaslanik dolazi. To je već bilo u ulici. Boguslav nije mogao da pozna Kmićica u tamnoj noći, a i stoga što je pan Andžej, zbog preterane opreznosti oficira na prvoj straži, imao na glavi vrećicu, na kojoj je bio prosečen samo otvor za usta. No ipak knez opazi vrećicu, kad je Kmićic stao pored njega, te naredi da mu je odmah skinu. — Ovo je već Janov — reče — i nema ništa da se krije. Pa se u mraku obrati panu Andžeju. — Od pana Sapjehe? — Da.

— A šta radi tamo pan Sakovič? — On je gost pana Oskjerke. — A što ste tražili dopuštenje kad imate Sakoviča? Suviše je oprezan pan Sapjeha, neka pazi da ne pretera. — To se mene ne tiče! — odgovori Kmićic. — Nego vidim da ste malo govorljivi. — Doneo sam pismo, a o svojoj ličnoj stvari reći ću u stanu. — Dakle ima i lična stvar? — Imaću i molbu. — Radovaću se ako je ne budem morao odbiti. Sad molim za mnom. Pojašite konja. Uzeo bih vas u nosiljku, ali je suviše tesna. Pođoše. Knez u nosiljci, Kmićic na konju. I u mraku se pogledahu, ne mogući jedan drugome da raspoznaju lice. Ubrzo knez, i pored krzna, poče da drhti, tako da su mu zubi cvokotali. Najzad reče: — Zlo me snašlo... da nije toga... br... brr!... drukčije bih uslove postavio... Kmićic ne odgovori ništa, samo je očima hteo da probije pomrčinu, u kojoj su se kneževa glava i lice jedva nazirali. Pri zvuku Boguslavljeva glasa i pri pogledu na njega, sve stare uvrede, stara mržnja i žarka želja za osvetom toliko narastoše da se skoro pretvoriše u ludilo... Ruka je nehotice tražila mač, koji mu je oduzet, ali je za pasom imao bulavu sa gvozdenom glavom, svoj pukovnički znak, te mu đavo odmah stade da igra po glavi i da mu šapuće: — Reci mu na uho ko si i razbij mu glavu u komade... Noć je mračna... pobeći ćeš... Kjemljiči su s tobom. Ubićeš izdajnika, naplatićeš se za zlo... Spašćeš Oljenku, Soroku... Udri! Udri! Kmićic se primače još bliže nosiljci, pa uzdrhtalom rukom poče da izvlači buzdovan. — Udri!... — šapuće đavo. — Učinićeš dobro domovini... Kmićic je već izvukao bulavu i stegao za držalje, kao da hoće da ga raspršti. — Jedan, dva, tri!... — šanu đavo. No u taj mah njegov konj, da li što je udario nosom o šlem kneževa nosioca, ili se poplašio, dosta da jednom zari kopita u zemlju, pa se onda jako spotače; Kmićic ga povrati uzdom. Za to vreme knez odmače desetinu koraka. A junaku se kosa nakostreši. — Majko presveta, drži mi ruku! — šanu kroz zube. — Majko presveta, spasavaj! Ja sam ovde poslanik, dolazim u hetmanovo ime, a hoću kao razbojnik u pomrčini da ubijem... Ja sam vlastelin, ja sam tvoj

sluga... Ne navodi me u iskušenje. — A što vi zastajete? — javi se, isprekidan od drhtanja, Boguslavljev glas. — Evo me! — Čujete li... petlovi već pevaju... Treba se žuriti, jer sam i bolestan, pa mi treba odmora. Kmićic zadenu buzdovan za pas, pa nastavi da jaše dalje pored nosiljke. No ipak nije mogao da se smiri. Shvatao je da jedino hladnokrvnošću i gospodarenjem nad sobom može osloboditi Soroku; zbog toga stade smišljati kako da se obrati knezu da bi ga sklonio i ubedio. Zaricao se da će samo Soroku imati na umu, da ni o čem drugom neće ni pomenuti, naročito o Oljenki. I osećao je kako mu u mraku lice obuzima rumenilo, pri pomisli da sam knez može pomenuti nju, i može reći štogod takvo što on neće moći da otrpi, ni da čuje. „Neka nju ne dira“, — govorio je u duši — „nek je ne dira, jer će umreti i on i ja... Neka prema samom sebi ima milosti, ako ga nije dovoljno sramota...“ I užasno je patio; u grudima mu je nestajalo vazduha, a grlo mu se toliko steglo da se bojao, kad zatreba govoriti, da neće moći reči da rekne. U toj duševnoj muci stade da čita molitve. Ubrzo mu bi lakše, smiri se prilično, i onaj obruč što mu je stezao grlo popusti. Za to vreme stigoše do kneževa stana. Vojnici spustiše nosiljku; dva dvoranina uzeše kneza pod ruke, a on se obrte Kmićicu pa, cvokoćući jednako zubima, reče: — Izvolite za mnom... Napad će odmah proći... Moći ćemo razgovarati. I ubrzo uđoše u sobu, u kojoj je u kaminu ležala gomila žara i bila nesnosna vrućina. Tu položiše kneza na poljsku postelju, pokriše ga krznima i doneše svećnjak. Onda dvorani odoše, a knez zabaci glavu, sklopi oči, pa osta neko vreme tako, nepomičan. Najzad reče: — Sad ću... samo da se odmorim... Kmićic ga je gledao. Knez se nije mnogo promenio, samo mu je groznica zgrčila lice. Bio je napuderisan, kao obično, i na jagodicama imao rumenilo; ali baš stoga, kad je ležao ovako sklopljenih očiju i zabačene glave, ličio je malo na mrtvaca ili voštanu figuru. Pan Andžej je stajao pored njega obasjan svećnjakom. Kneževi kapci

počeše da se otvaraju leno, najednom se sasvim otvoriše i kao da mu plamen prelete preko lica. Ali je to trajalo samo jedno magnovenje, pa opet sklopi oči. — Ako si duh, ne bojim te se, — reče — ali izgubi se! — Došao sam s pismom od hetmana — odgovori Kmićic. Boguslav se neprimetno strese, kao da hoće da se otrese od priviđenja; zatim pogleda u Kmićica i reče: — Promašio sam vas? — Niste sasvim — odgovori sumorno Kmićic, pokazujući prstom ožiljak. — To je već drugi!... — progunđa više za sebe knez. I dodade glasno: — Gde je pismo? — Evo ga — odgovori Kmićic i dade mu. Boguslav stade da čita, a kad svrši iz očiju mu izbi čudna svetlost. — Dobro! — reče. — Dosta je otezanja!... Sutra ujutru bitka... I milo mi je, jer izjutra nemam groznice. — I našima je milo — odgovori Kmićic. Nasta kratko ćutanje, za koje su se vreme ova dva krvna neprijatelja merila očima s nekom užasnom radoznalošću. Knez prvi poče razgovor: — Pogađam da ste me vi gonili s Tatarima... — Ja... — A čudo se niste bojali da dođete ovamo?... Kmićic ne odgovori. — Sigurno ste računali na srodstvo po Kiškama... Jer imamo da prečistimo račune... Mogu, pane viteže, narediti da vas živoga oderu. — Možete, kneže. — Došli ste s dopuštenjem, to je istina... Sad razumem zašto ga je pan Sapjeha tražio!... Ali vi ste hteli da me ubijete... Tamo je Sakovič zadržan; no ipak... pan Sapjeha nema pravo na Sakoviča, a ja na vas imam... rođače... — Došao sam da vas molim nešto. — Izvolite! Možete računati da ću vama sve učiniti... A kakva je to molba? — Ima uhvaćen jedan vojnik od onih koji su mi pomagali da vas onda uhvatim. Ja sam izdavao naredbe, on je slušao. Toga vojnika molim da pustite pa slobodu. Boguslav malo promisli. — Pa, viteže, — reče — premišljam da li ste bolji vojnik ili

bezobrazniji molilac. — Ja toga čoveka ne tražim od vas badava. — A šta mi za njega dajete? — Samoga sebe. — Gle, toliko je to miles praeciosus?1... Bogato plaćate, ali pazite da vam dostane, jer sigurno imate još nekoga da otkupite od mene... Kmićic pristupi korak bliže i poblede tako strahovito da knez i nehotice pogleda u vrata, pa, pored svega svoga junaštva, promeni predmet razgovora. — Pan Sapjeha neće pristati na takav dogovor — reče. — Rado bih vas imao, ali sam kneževskom rečju jamčio za vašu bezbednost. — Po tome vojniku pisaću panu hetmanu da sam dragovoljno ostao. — A on će tražiti da vas pošljem i protiv vaše volje. Učinili ste mu suviše dragocene usluge... I Sakoviča mi neće pustiti, a Sakoviča ja cenim više no vas. — A vi mi pustite vojnika i bez toga, a ja ću vam se staviti na raspolaganje gde budete odredili. — Možda ću sutra već poginuti. Šta mi vrede ugovori na onom svetu. — Molim vas, svetli kneže! Za toga čoveka ja ću... — Šta ćete? — Odreći ću se osvete. — Vidite, pane Kmićic, mnogo sam puta išao u lov na medvede samo sa lovačkim kopljem, ne stoga što sam morao, nego što sam voleo. Ja volim kad mi preti opasnost, jer mi je život manje dosadan. Zbog toga mi je mila i vaša osveta, iako priznajem da ste vi od onih medveda koji traže lovca. — Svetli kneže, — reče Kmićic — Bog za malu milost često prašta velike grehove. Niko ne zna kada će izići pred Isusov sud... — Dosta! — prekide knez. — I ja pevam psalme, i pored ove groznice, da bih mogao imati kakvu god zaslugu pred Bogom, a kad bi mi trebalo da nađem propovednika pozvao bih svoga... Vi ne umete da molite, već nailazite na stranputice... Ja ću vam sam pokazati način: napadnite sutra u bici na pana Sapjehu, pa ću vam ja prekosutra pustiti toga vojnika i oprostiti sve grehove... Izdali ste Rađivile, pa izdajte sad i Sapjehu. 1

Dragocen vojnik.

— Je li to vaša poslednja reč? Preklinjem vas svim što vam je najsvetije... — Ne! Bes vas obuzima, dobro!... I u licu se menjate... Nemojte mi prilaziti blizu, jer iako me je sramota da zovem ljude... ipak, pogledajte ovamo! I suviše ste odlučni! I Boguslav pokaza ispod krzna, kojim je bio pokriven, cev od pištolja, pa stade gledati blistavim očima u oči Kmićicu. — Svetli kneže! — uzviknu Kmićic, sklapajući doduše ruke za molbu, ali s licem izmenjenim od gneva. — Molite, a pretite!... — reče Boguslav. — Obarate glavu, a iza vrata vam đavo kezi zube na mene... Gordost vam sija iz očiju, a u ustima tutnji kao u oblaku! Na kolena pred Rađivila, kad molite!... Udrite čelom o pod! Tada ću vam odgovoriti... Lice pana Andžeja bilo je belo kao platno, rukom prevuče preko mokra čela, preko očiju, preko lica, kao da ga je iznenada uhvatila kneževa groznica. — Ako mi, kneže, toga vojnika pustite... onda... ja... sam gotov... da vam... padnem pred noge... Boguslavu sinuše oči zadovoljno. Ponizio je neprijatelja, savio mu je ponosni vrat. Bolje nije mogao iskaliti svoju osvetu i mržnju. A Kmićic je stajao pred njim nakostrešene kose, i drhtao. Lice mu je čak i u miru slično jastrebovom, sad je još više podsećao na tu grabljivu i razjarenu pticu. Nije se moglo znati da li će da padne pred noge ili da kidiše na kneza... A Boguslav, ne spuštajući očiju s njega, reče: — Pred svedocima! Pred ljudima! Pa se obrte vratima: — Ovamo! Kroz otvorena vrata uđoše desetak dvorana, Poljaka i stranaca. Za njima stadoše da ulaze oficiri. — Panovi, — reče knez — evo, pan Kmićic, stegonoša oršanjski i poslanik pana Sapjehe, ima da me moli za milost i hoće sve vas da ima za svedoke! Kmićic se povede kao pijan, jeknu, i pade pred noge Boguslavu. A knez ih hotimice pruži, te je vrh od njegove konjičke čizme dodirivao čelo vitezu. Svi su gledali nemo, začuđeni čuvenim imenom i time što je taj koji ga je nosio bio sad poslanik pana Sapjehe. I svi su razumeli da se događa nešto neobično. Međutim knez ustade pa, ne rekavši ni reči, pređe u pobočnu sobu,

samo klimnu glavom na dva oficira da pođu za njim. Kmićic ustade. Na licu mu više nije bilo gneva ni grabljivosti, samo neosetljivost i ravnodušnost. Činilo se da ne oseća šta se s njim radi i da mu se energija potpuno slomila. Prođe pola časa, čas. Napolju se čuo konjski topot i jednolični vojnički koraci; on je jednako sedeo, kao skamenjen. Najednom se otvoriše vrata predsoblja. Uđe oficir, stari Kmićicov poznanik iz Birža, i osam vojnika, četiri s puškama, četiri bez pušaka, samo sa sabljama. — Pane pukovniče, ustanite! — reče učtivo oficir. Kmićic ga pogleda tupo. — Glovbič — reče, poznavši oficira. — Imam naredbu — odgovori Glovbič — da vam vežem ruke i sprovedem vas van Janova. To je vezivanje privremeno, posle ćete otići slobodni... Stoga vas molim da se ne protivite... — Vezujte! — odgovori Kmićic. Pa pusti da ga vežu. Ali mu noge ne vezaše. Oficir ga izvede iz sobe, pa ga je vodio pešice kroz Janov. Posle su išli još skoro čitav sat. Putem im se približi nekoliko konjanika. Kmićic ču gde govore poljski. A svi su Poljaci pod Boguslavom dobro znali Kmićica po imenu, te su bili vrlo radoznali šta će s njim biti. Povorka prođe pored brezove šumice i nađe se u pustom polju, na kome Kmićic vide odred Boguslavljeve lake poljske konjice. Konjanici su stajali u kari, a u sredini su bila samo dva pešaka, koji su držali konje uamljene konopcima, i desetak ljudi sa buktinjama. Pri njihovoj svetlosti spazi pan Andžej tek zašiljen kolac, položen vodoravno i drugim krajem pričvršćen za jedan debeo panj. Kmićica i nehotice prođe drhtavica. „Ovo je za mene“, — pomisli — „hoće da me konjima nabije na kolac... Radi osvete — Sakoviča žrtvuje.“ No se varao, kolac je bio određen za Soroku. Pri treperavim plamenovima ugleda pan Andžej samoga Soroku; stari vojnik sedeo je odmah do panja, bez kape i vezanih ruku, a čuvala su ga četiri vojnika. Neki čovek, u kožuhu bez rukava, davao mu je u taj mah rakiju iz pljosnate čaše, a Soroka je pio dosta žudno. Kad ispi, otpljunu, i kako su baš u taj mah postavili Kmićica između dva konjanika u prvi red, jadni vojnik ga ugleda, skoči na noge pa stade mirno, kao na smotri. Neko vreme gledali su jedan u drugoga. Soroka je bio prilično miran i predan sudbini, samo je micao ustima, kao kad se žvaće.

— Soroka!... — jeknu najzad Kmićic. — Izvolte! — odgovori vojnik. Pa opet nasta ćutanje. Šta su imali da govore u ovakvom času? Utom dželat, koji je maločas davao Soroki rakiju, priđe. — No, stari, — reče — vreme ti je! — Samo me navucite pravo! — Ne boj se... Soroka se nije bojao; ali kad oseti na sebi dželatovu ruku, stade da hriplje brzo i glasno, pa najposle reče: — Još rakije... — Nema! Najednom jedan vojnik izađe iz reda i pruži čuturicu. — Evo. Podajte mu! — U red! — komandova Glovbič. No ipak čovek u kožuhu nasloni čuturicu na usne Soroki, a on je pio pozadugo, pa onda duboko odahnu. — Evo ti — reče — vojničke sudbine, za trideset godina službe... Eh, kad je vreme, onda je vreme! Priđe i drugi dželat, pa stadoše da ga svlače. Nasta kratka tišina. Buktinje su se tresle u rukama vojnika koji su ih držali. Svima bi strašno. Utom nasta gunđanje u vojničkim redovima koje je postajalo sve glasnije. Vojnik nije dželat. On ubija, ali ne voli da gleda mučenje. — Mir! — viknu Glovbič. Gunđanje se pretvori u glasan žagor, u kome su se razabirale pojedine reči: „đavoli!“, „gromovi!“, „paganska služba!“ Najednom Kmićic dreknu tako silno, kao da su njega nabijali: — Stoj! Dželati i nehotice zastadoše. Sve se oči upreše u Kmićica. — Vojnici! — viknu pan Andžej. — Knez Boguslav je izdao kralja i otadžbinu! Vi ste opkoljeni i svi do jednoga bićete pobijeni! Vi služite izdajniku! Služite protiv domovine! A ko napusti tu službu, ostavi izdajnika, taj će dobiti oproštaj od kralja, oproštaj od hetmana!... Birajte! Smrt i sramotu ili sutra nagradu! Ja ću vam isplatiti dužnu platu i daću dukat na glavu, dva na glavu!... Birajte! Ne treba vi, pošteni vojnici, da služite izdajicu! Živeo kralj! Živeo veliki hetman litvanski! Žagor pređe u buku. Redovi se polomiše. Desetina glasova viknu: — Živeo kralj!

— Dosta službe! — Smrt izdajici! — U red! U red! — drali su se drugi. — Sutra ćete sramno izginuti! — rikao je Kmićic. — Tatari su u Suhovolji! — Knez je izdajnik! — Protiv kralja ratujemo! — Udri! — Knezu! — Stoj! U gužvi neka sablja preseče Kmićicu veze. On odmah skoči na jednoga od onih konja što je trebalo da navuku Soroku na kolac, pa viknu sad s konja: — Za mnom hetmanu! — Idem! — dreknu Glovbič. — Živeo kralj! — Živeo! — odgovori pedeset glasova i pedeset sabalja sinu u isti mah. — Na konja Soroku! — komandova opet Kmićic. Bilo ih je koji su hteli da se protive; ali kad videše gole sablje, zamukoše. Ipak jedan obrte konja i u času se izgubi. Buktinje se ugasiše. Pomrčina obastre sve. — Za mnom! — zaori se Kmićicov glas. I neuređena gomila ljudi poteče iz mesta, pa se onda oteže kao zmija. Posle dve-tri duži naiđoše na pešačku stražu, jer su pešaci zauzimali brezovu šumicu s leve strane. — Ko ide? — Glovbič s patrolom! — Odziv! — Trube! — Prolazi! I prođoše, ne hitajući mnogo; zatim pognaše kasom. — Soroka! — reče Kmićic. — Izvolte! — odazva se pored njega narednik. Kmićic nije govorio ništa više, samo pruži ruku i metnu je naredniku na glavu — kao da hoće da se uveri je li još pored njega. Vojnik pritište nemo tu ruku na usta. Utom se javi Glovbič s druge strane. — Vaša milosti, odavno sam hteo da učinim ovo što sad činim. — Nećete požaliti! — Celoga života biću vam zahvalan.

— Slušajte, Govbiču, a zašto je knez poslao na izvršenje vas, a ne strance? — Jer je hteo da vas pred Poljacima osramoti. Tuđinski vojnici vas ne poznaju. — A meni nije grebalo ništa da bude? — Imao sam naredbu da vam presečem veze. A ako biste kidisali da branite Soroku, onda bismo vas vratili knezu da vas kazni. — Dakle i Sakoviča je hteo da žrtvuje — promrmlja Kmićic. Međutim je u Janovu knez Boguslav, iznuren groznicom, legao da spava. Iz duboka sna probudi ga larma pred stanom i kucanje na vrata. — Svetli kneže! Svetli kneže! — vikalo je nekoliko glasova. — Spava! Ne budite!! — odgovarali su paževi. No knez sede u postelju i viknu: — Svetlosti! Uneše svetlost, a u isti mah uće i dežurni oficir. — Svetli kneže, — reče — Sapjehin poslanik je pobunio Glovbičev steg i odveo ga hetmanu. Nasta kratka tišina. — Udrite u talambase i doboše, — reče najzad Boguslav — neka vojska staje u red! Oficir ode, knez ostade sam. — To je strašan čovek! — reče za sebe. I oseti nov napad groznice.

XL

Lako je zamisliti čuđenje pana Sapjehe kad se Kmićic ne samo vrati slobodno, nego dovede i nekoliko desetina konjanika i staroga slugu. Kmićic je morao po dvaput pričati hetmanu i panu Oskjerki kako je i šta je bilo, a oni su slušali ne dišući, pljeskajući često dlanovima i hvatajući se za glavu. — Iz toga zapamtite — reče hetman — da se onome koji pretera u osveti, ona često izmakne iz ruke kao ptica. Knez Boguslav je hteo da ima Poljake za svedoke vaše sramote i muke, da vas gore ponizi, pa je preterao. Ali se time nemojte hvalisati, jer vam je Bog dao pobedu, iako ću sa svoje strane da kažem: on je đavo, ali ste i vi đavo! Rđavo je knez učinio što vas je potcenio. — Ja njega neću potceniti i, ako Bog da, u osveti neću preterati. — Odrecite se sasvim osvete, kao što se Hristos odrekao, iako je, kao božji sin, mogao jednom rečju da upropasti učene Jevreje. Kmićic ne odgovori ništa, a nije bilo ni vremena za raspravljanje; nije ga bilo čak ni za odmor. Vitez je bio smrtno iznuren, pa ipak je odlučio da još noćas ode svojim Tatarima, koji su bili iza Janova, u šumama i po drumovima, u pozadini Boguslavljeve vojske. No su ondašnji ljudi lepo spavali na sedlima. Stoga pan Andžej naredi da mu osedlaju odmorna konja, nameravajući da se uz put slatko ispava. Baš kada htede da uzjaši, priđe mu Soroka i stade mirno. — Vaša milosti! — reče. — A šta je, stari? — Došao sam da pitam kuda treba da pođem. — Kuda? — U Tauroge. Kmićic se nasmeja: — Nećeš ići u Tauroge, ići ćeš sa mnom. — Razumem! — odgovori narednik, trudeći se da mu se ne vidi radost.

I pođoše zajedno. Put je bio dug, jer je trebalo obilaziti šumom da se ne naiđe na Boguslava, zato se Kmićic i Soroka dobro naspavaše i bez ikakve smetnje stigoše Tatarima. Agbah-Ulan dođe odmah Kmićicu i podnese mu izveštaj o svome radu. Pan Andžej je bio zadovoljan; svi su mostovi bili popaljeni, nasipi raskopani, i ne samo to: prolećne se vode razlile i pretvorile njive, livade i niže puteve u žitko blato. Boguslav nije imao drugoga izbora no da se tuče, da pobedi ili pogine. Na odstupanje nije mogao ni pomisliti. — Dobro, — reče Kmićic — ima dobru rajtariju, ali tešku. Neće mu koristiti kod ovakvoga blata. Pa se okrete Agbah-Ulanu. — Omršaveo si, — reče, udarivši ga pesnicom u trbuh — ali ćeš posle bitke napuniti mešinu kneževim dukatima. — Alah je stvorio neprijatelje da vojnici imaju od koga da uzmu plen — odgovori ozbiljno Tatarin. — A Boguslavljeva konjica stoji prema vama? — Ima nekoliko stotina dobrih konja, a sinoć su im poslali puk pešadije, i opkopali se. — Zar se ne bi mogli izmamiti u polje? — Ne izlaze. — A obići i ostaviti, da bi se došlo do Janova? — Na putu su. — Treba nešto smisliti! Pa stade da se gladi rukom po kosi. — Jeste li pokušavali da napadate? Koliko daleko jure za vama? — Duž, dve... dalje neće. — Treba nešto smisliti! — ponovi Kmićic. Ali te noći ništa ne smisli. Zato sutradan podiđe s Tatarima pod logor između Suhovolje i Janova, pa nađe da je Agbah-Ulan preterao kad je rekao da su se pešaci opkopali s te strane; tamo su bili samo rovovi, ništa više. Iz njih se moglo dugo braniti, naročito od Tatara, koji nisu bili brzi da idu pravo na oganj, ali se nije moglo ni misliti da se izdrži ma kakva opsada. — Da imam pešadije — pomisli Kmićic — pošao bih na juriš. No je na dovođenje pešadije uzaludno bilo i misliti, jer, prvo, pan Sapjeha je nije imao na odmet, a drugo, nije bilo ni vremena. Kmićic se primače tako blizu da Boguslavljevi pešaci počeše da pucaju na njega; ali se on nije osvrtao na to, jezdio je između metaka, razgledao, osmatrao, a Tatari, iako manje izdržljivi prema puščanoj

vatri, morali su da idu sa njim... A posle ispade konjica i napade s boka. On se izmače, ode tri hiljade koraka, pa se obrte. Ali i oni se odmah okretoše i vratiše se rovovima. Uzaludno su Tatari pustili za njima oblak strela. Pade samo jedan konjanik, pa i toga uzeše i odneše. Kmićic u povratku, umesto da ide pravo Suhovolji, udari zapadno i dođe do Kamjonke. Blatnjava reka razlila se široko, jer je proleće bilo neobično obilato vodom. Kmićic je gledao neko vreme reku, baci u vodu nekoliko odlomljenih grančica da oceni brzinu vode, pa reče Ulanu: — Ovuda ćemo ih obići i udariti im s leđa. — Uz vodu konji neće moći. — Leno teče. Hoće! Ova voda skoro stoji. — Konji će se ukočiti i ljudi neće moći da izdrže. Još je zima. — Ljudi će se uhvatiti za repove. To je vaš tatarski način. — Ljudi će se ukočiti. — Razgrejaće se u boju. — Kismet!1 Pre no što se smrče, Kmićic naredi da se naseče pruća i suhe trske, pa da se veže konjima za bokove. Kad sinu prva zvezda, nagna u vodu oko osam stotina konja i počeše da plivaju. On sam je plivao na čelu, ali ubrzo oceni da napreduju toliko lagano da za dva dana neće preplivati iza šančeva. Onda naredi da preću na drugu obalu. To je bilo opasno preduzeće. Druga obala je bila ravna i kaljava. Konji, iako laki, upadali su do trbuha. Ali su lagano odmicali, spasavajući jedan drugoga. Tako su išli nekoliko duži. Zvezde su pokazivale ponoć. Utom sa juga čuše udaljeno puškaranje. — Bitka je otpočela! — uzviknu Kmićic. — Potonućemo! — odgovori Agbah-Ulan. — Za mnom! Tatari nisu znali šta da čine, kad spaziše da se Kmićicov konj izvuče iz blata, naišavši na tvrdu zemlju. I doista je počinjala peščana greda. Po vrhu je bilo vode konju do grudi, ali je zemljište bilo čvrsto. Išli su, dakle, brže. Ulevo im 1

Sudbina!

zasvetlucaše udaljene vatre. — To su šančevi — reče Kmićic. — Prolazimo! Obići ćemo ih! Ubrzo minuše šančeve. Tada okretoše ulevo, pa opet nagnaše konje u reku da izađu iza šančeva. Preko sto konja potonu kraj same obale. Ali su ljudi izišli na obalu skoro svi. Kmićic naredi da pešaci pojašu iza konjanika, pa kretoše šančevima. Ranije je bio ostavio dvesta dobrovoljaca s naredbom da uznemiravaju šančeve spreda dokle im on bude zalazio s leđa. I doista, kad se približi, ču puškaranje, prvo retko, pa sve češće. — Dobro je! — reče. — Napadaju! I kretoše. U tami se videlo samo kako gomila glava podskakuje prema konjskome hodu; sablja nije zveknula, oklop nije zazvonio. Tatari i dobrovoljci umeli su da idu nečujno kao vuci. Od Janova se čulo sve jače puškaranje, očevidno je pan Sapjeha napadao na celoj liniji. No se i na šančevima, kojima je išao Kmićic, čula vika. Nekoliko gomila drva gorelo je na njima, prosipajući silnu svetlost. Pri toj svetlosti vide pan Andžej kako pešaci pucaju retko, a više gledaju preda se, u polje, na kome se konjica gonila sa dobrovoljcima. I njega su videli iz šančeva, ali umesto pucnjavom, njegov odred pozdraviše gromkim klicanjem. Vojnici su mislili da im to Boguslav šalje pomoć. No kada ih je jedva sto koraka razdvajalo od šančeva, pešadija se uznemiri; sve više je vojnika stavljalo šake na oči i gledalo ko to dolazi. Utom, na pedeset koraka, strahovit uzvik prolomi vazduh i odred jurnu kao oluja, opkoli pešadiju, priteže je kao obručem, i sva ta masa ljudi poče da se uvija grčevito. Bi rekao: ogromna zmija davi svoju žrtvu. U ovoj gomili ču se užasan vrisak: Alah! Herr Jesus! Mein gott!1 Van šančeva se čula druga vika, jer su dobrovoljci, iako slabiji brojem, poznavši da je pan Babinjič već u šančevima, napadali besno konjicu. Međutim, iz neba, koje se od nekog vremena počelo oblačiti, kao obično u proleće, linu pljusak. Vatre se pogasiše i borba se nastavi u mraku. No nije trajala dugo. Napadnuti iznenada Boguslavljevi pešaci odoše pod nož. Konjica, u kojoj je bilo mnogo Poljaka, položi oružje. Tuđince, naime sto dragona, pobiše sve do jednoga. 1

Gospode Isuse! Bože!

Kad se mesec opet pomoli iza oblaka, obasja samo gomile Tatara, koji su dovršavali ranjenike i uzimali plen. No ni to nije trajalo dugo. Ču se strahovit glas pištaljke: Tatari i dobrovoljci, kao jedan čovek, skočiše na konje. — Za mnom! — viknu Kmićic. Pa ih povede kao vihor Janovu. Četvrt sata docnije nesrećno selo bi potpaljeno sa četiri strane, a kroz jedan čas more od plamena razli se preko celoga Janova. Iznad vatre izletali su uvis stubovi ognjenih varnica. Tako je Kmićic javljao hetmanu da je zauzeo pozadinu Boguslavljeve vojske. A on, kao dželat, crven od ljudske krvi, uređivao je pri svetlosti od požara svoje Tatare da ih povede dalje. Već su bili uređeni i pošli kao talas, kad najednom, na polju obasjanom od požara, ugledaše pred sobom jedno odeljenje ogromnih elektorovih rajtara. Vodio ih je vitez, vidan iz daleka, jer je bio u srebrnom oklopu i na belome konju. — Boguslav! — riknu Kmićic i jurnu sa celim tatarskim talasom napred. Išli su, dakle, jedni drugima kao dva talasa gonjena dvama vihorima. Razdvajao ih je znatan prostor, te su konji s obeju strana prešli u najveći trk, pa išli opuštenih ušiju, opruženi kao hrtovi, skoro vukući trbuhe po zemlji. S jedne strane gorostasni ljudi, u blistavim oklopima, s pravim izmahnutim sabljama, s druge siva tatarska gomila. Najzad se sudariše kao dva talasa; ali se tada desi nešto užasno. Tatarska masa pade kao lan oboren vihorom; a gorostasi prejezdiše preko nje, pa poleteše dalje, kao da su i ljudi i konji imali snagu gromova, a krila oluje. Posle nekog vremena diže se nekoliko desetina Tatara i stadoše da ih gone. Varvari se mogu pregaziti, ali ih je nemogućno zgnječiti jednim prelaskom. I sad je sve više i više ljudi jurilo za rajtarijom u bekstvu. Prugla stadoše da fijuču po vazduhu. Ali je na čelu begunaca konjanik na belom konju neprestano jurio u prvom redu, a u poteri nije bilo Kmićica. Tek izjutra rano počeše da se vraćaju Tatari i skoro svaki je vodio na pruglu rajtara. Odmah nađoše Kmićica i odnesoše ga besvesnoga panu Sapjehi. Hetman je lično sedeo kraj njegove postelje. U podne pan Andžej otvori oči.

— Gde je Boguslav? — bile su mu prve reči. — Potučen do nogu... Bog mu je bio pomogao s početka, te je izišao iz brezika i u otvorenom polju naišao na pešadiju pana Oskjerke, pa tu izgubio ljude i pobedu... Nisam siguran da je i pet stotina ljudi umaklo, jer su još mnoge vaši Tatari pohvatali. — A on sam? — Umakao. Kmićic poćuta malo, pa reče: — Još ne mogu sa njim da se merim. Udario me je gadarom po glavi i oborio i mene i konja... Srećom, šlem od kaljena čelika nije popustio, ali sam se onesvestio. — Taj šlem treba da obesite u crkvu. — Gonićemo ga, ma i na kraj sveta! — reče Kmićic. Na to će hetman: — Vidite kakvu sam vest dobio danas posle bitke. I dade mu pismo. Kmićic pročita ovo: „Švedski kralj je krenuo iz Elbinga, ide na Zamošć, odatle na Lavov, na kralja. Dolazite, vaša uzvišenosti, sa svom vojskom u pomoć kralju i otadžbini, jer ja sam neću odoleti. — Čarnjecki.“ Nasta trenutak ćutanja. — A vi, hoćete li s nama, ili ćete sa Tatarima u Tauroge? — upita hetman. Kmićic sklopi oči. Seti se reči oca Kordeckoga, onoga što je pan Volodijovski pričao o Skšetuskom, pa odgovori: — Docnije lične stvari! Hoću da se za otadžbinu suprotstavim neprijatelju! Hetman ga stište za glavu. — Onda ste mi brat! — reče. — A pošto sam star, primite moj blagoslov.

DEO TREĆI

I

Dok

je u Poljskoj sve živo pojahivalo konja, Karol Gustav se jednako bavio u Pruskoj, zauzet osvajanjem gradova i pregovorima sa elektorom. Posle lakog i neočekivanog osvajanja, bistri rat nik brzo oceni da je švedski lav pojeo više no što stomak može da mu svari. Posle povratka Jana Kazimira izgubi nadu da će zadržati Poljsku, ali, odričući se u duši celine, hteo je bar da zadrži što veći deo, a na prvome mestu Kraljevsku Prusku, oblast koja se graničila sa njegovim primorjem, gusto naseljenu, posejanu velikim gradovima, bogatu. No ta oblast, kako je prva počela da se brani, tako je još ostala istrajno uz staroga kralja i Poljsku. Povratak Jana Kazimira i započeti rat od tišovjecke konfederacije mogli su da ožive pruski duh, da ga utvrde u vernosti, da ga podstaknu na istrajnost, te Karol Gustav odluči da uguši ustanak, satre Kazimirovu vojsku da bi Prusima oduzeo nadu na pomoć. To je morao učiniti i zbog elektora, koji je svagda bio gotov da pristane uz jačega. Švedski kralj ga je već potpuno upoznao, jer ni časka nije sumnjao ako Kazimirova sreća pretegne da će elektor opet preći na njegovu stranu. A kako je opsada Malborka išla sporo, jer što je silnije na njega udarano, tim ga je silnije branio pan Vejher, Karol Gustav pođe u Poljsku da ponovo udari na Jana Kazimira, ma u poslednjem njenom krajičku. I kako je kod njega delo izvršavano posle odluke brzo kao grom posle munje, on diže vojsku ispod gradova i, pre no što se iko u Poljskoj osvesti, pre no što se glas o njegovom pohodu pronese, on je već prošao Varšavu i jurnuo u najveću vatru. Išao je, dakle, sličan oluji, mučen jarošću, osvetom i mržnjom. Deset hiljada konja gazilo je za njim polja još pokrivena snegom, a iz posada je uzimao pešadiju, i išao uporedo sa vihorom, čak na jug poljske države. U putu je palio i sekao. Nije to više bio onaj stari Karol Gustav,

vladar dobar, čovečan i veseo, koji pljeska poljskoj konjici, žmirka očima na gozbama i laska vojnicima. Sada, gde se samo pojavio, potokom je tekla vlasteoska i seljačka krv. Uz put je uništavao „družine“, vešao zarobljenike, nikoga nije štedeo! Ali kao što u šumskoj česti, kad silni medved prolazi svojim glomaznim telom, lomeći na putu žbunje i grančice, za njim po tragu idu vuci i, ne smejući da mu prepreče put, prilaze mu sve bliže s leđa — tako su i ove „družine“ išle za Karolovom vojskom, kupeći se sve više u gomilu, pa su pratile Šveđane kao što senka prati čoveka, i istrajnije nego senka, jer i danju i noću, i kad je vreme lepo i ružno; a pred njim su kvarili mostove, uništavali hranu, te je morao ići kao po pustinji, nemajući glave gde da skloni, ni gladan čime da se založi. I sad Karol Gustav brzo uvide koliko je strašno njegovo preduzeće. Rat se širio oko njega kao more oko broda zalutala na pučini. Gorela je Pruska, gorela Velikopoljska, koja je prva primila podanstvo i prva htela da zbaci švedski jaram, gorela Malopoljska i Mala Rusija i Litva i Žmuđ. U gradićima i velikim varošima, kao na ostrvima, još su se držali Šveđani, a sela, šume, polja, reke, bili su već u poljskim rukama. Ne samo čovek, ne samo manja patrola nego i čitav puk nije mogao da se odvoji od glavne vojske ni na dva časa hoda, jer se odmah gubio bez traga, a zarobljenici koji su padali u seljačke ruke, umirali su u užasnim mukama. Uzalud je Karol Gustav naredio da se po selima objavljuje da će seljak koji preda oružana vlastelina živa ili mrtva kao nagradu dobiti slobodu na večita vremena i zemlju, jer su i seljaci, kaogod vlastela i građani, otišli u šume. Narod iz planina, narod iz dubokih prašuma, narod iz lugova i ravnica živeo je po šumama, pravio prepreke Šveđanima na putu, napadao manje posade, sekao patrole. Mačuge, vile i kose okrvavile su se švedskom krvlju ništa gore od vlasteoskih sabalja. I tim više je rastao gnev u srcu Karola Gustava, što je pre nekoliko meseci onako lako zauzeo ovu zemlju, te skoro nije mogao da shvati šta se ovo desilo, otkud ova snaga, otkud ovaj otpor, otkuda ovaj strašni rat na život i smrt, čiji kraj nije video niti mu umeo pogoditi ishoda. Stoga su u švedskom logoru bila česta savetovanja. Sa kraljem su išli: njegov brat Adolf, knez bipontski, glavni zapovednik, Robert Duglas, Henrik Horn, rođak onoga što je pod Čenstohovom posečen seljačkom kosom, Valdemar, grof danski — i onaj Miler što je svoju vojničku slavu ostavio u podnožju Jasne Gore, i Ašemberg, najveštiji konjički komandant kod Šveđana, i Hameršild, komandant artiljerije i stari razbojnik, maršal Arvid Vitemberg, čuven sa svoje pljačke, ali jedva

živ, jer je bolovao od galske bolesti — i Forgel — i mnogi drugi — a sve vojskovođe, majstori u osvajanju gradova i u poljskom ratovanju koji su u tome ustupali jedino kralju. Oni su se plašili u duši da sva vojska s kraljem ne propadne od napora, nedostatka hrane i poljske ogorčenosti. Stari Vitemberg je prosto savetovao kralju da se vrati. „Kako ćete se, gospodaru“ govorio je „upuštati čak u maloruske zemlje, za neprijateljem koji ništi sve na putu, a sam je nevidljiv? Šta ćete uraditi ako konji ne budu imali ne samo sena i ovsa nego ni slamnih seljačkih krovova, a ljudi od napora propadaju? Gde su vojske koje će nam priteći u pomoć, gde gradovi u kojima bi se mogli okrepiti i odmoriti umorne kosti? Ne mislim da se ravnam sa vama, ali da sam ja Karol Gustav, ne bih izlagao slavu stečenu onako sjajnim pobedama, promenljivoj vojničkoj sreći.“ Na to je Karol Gustav odgovarao: — Ni ja, da sam Vitemberg. Pa je onda pominjao Aleksandra Makedonskog, s kojim je voleo da se sravnjuje i išao napred, goneći pana Čarnjeckoga. A ovaj, nemajući toliko vojske, niti vojsku onako izvežbanu, bežao je od njega; ali je bežao kao vuk, spreman u svakom trenutku da se okrene. Ponekad je išao pred Šveđanima, ponekad bočno od njih, a ponekad, gubeći se u gustim šumama, puštao je njih napred, te su oni mislili da ga gone, a on je u stvari išao za njima, sekao zaostale, mestimice uništavao čitav odred, tukao pešačke pukove, koji su išli lakše, napadao komoru sa hranom. I nikad Šveđani nisu znali gde je on, ni s koje će strane udariti. Često su u pomrčini počinjali paljbu iz topova i pušaka na česte, držeći da je neprijatelj pred njima. Zamarali su se smrtno, išli ozebli, gladni i namučeni, a ovaj — vir molestissimus1 visio je jednako nad njima, kao gradonosni oblak nad njivom. Najzad ga stigoše kod Golomba, blizu ušća Vjepša u Vislu. Neki poljski stegovi, koji su bili pripravni, kidisaše besno na neprijatelja i izazvaše strah i nered. Dakle, prvo jurnu pan Volodijovski sa svojim laudanskim stegom i zaustavi danskog kraljevića Valdemara; pan Samuel Kavecki i mlađi Jan krenuše sa jednog brežuljka oklopnike na engleske najamnike pod komandom Vikilsona — i u času ih progutaše kao štuka klena, a pan Maljavski se sudari sa knezom bipontskim prsa u prsa, te se ljudi i konji izmešaše kao prašina koju dva vihora nanesu i naprave jedan vrtlog. Dok bi okom trenuo potisnuše Šveđane ka Visli, 1

Najnesnosniji čovek.

na što Duglas poteče s odabranom rajtarijom svojima u pomoć. Ali ni ova nova pomoć nije mogla da zaustavi nalet, te Šveđani počeše da skaču s visoke obale na led, ginući tako gusto da su se na snežnom polju crneli kao slova na beloj hartiji. Pogibe kraljević Valdemar, pogibe Vikilson, a knez bipontski, oboren s konjem, slomi nogu — ali pogiboše i oba pana Kavecka i pan Maljavski i Rudavski i Rogovski, i pan Timinjski i Hoinjski i Porvanjecki, jedini pan Volodijovski, koji je tonuo u švedske redo ve kao gnjurac u vodu, ne dobi ni jedne ogrebotine. Međutim, stiže sam Karol Gustav sa glavnom vojskom i topovima, a onda se bojna sreća izmeni. Ostali pukovi Čarnjeckoga, nedisciplinovani i neobučeni, nisu umeli na vreme da se urede; neki nisu imali konje pri ruci, neki, koji su bili u udaljenijim selima, i pored naredbe da uvek budu u pripravnosti, odmarali su se po seoskim kućama. Ovi, kad ih neprijatelj napade iznenada, odmah se rasturiše i počeše da beže ka Vjepšu. Stoga pan Čarnjecki naredi da se zatrubi odstupanje da ne bi pogubio one pukove što su prvi udarili. Onda jedni pređoše preko Vjepša, ostali odoše ka Konjskovolji, ostavljajući polje i pobedničku slavu Karolu, pošto su one što su prešli Vjepš, dugo gonili stegovi panova Zbrožeka i Kaljinskog, koji su još bili sa Šveđanima. U švedskom logoru bila je neopisana radost. Ova pobeda nije donela Šveđanima, doduše, velike koristi: vrećice ovsa i nešto praznih kola; ali Karolu ovoga puta nije bilo stalo do plena. Radovao se što ga je pobeda kao i ranije pratila u stopu, što je pobedio čim se pojavio — i to baš pana Čarnjeckoga, u koga su Jan Kazimir i Poljska polagali najveće nade. Mogao se nadati da će vest odjeknuti po celoj zemlji, da će ceo svet reći: „Čarnjecki je potučen“, da će strašljivci uveličati poraz, a time zastrašiti i oduzeti moral svima koji su se latili oružja na glas o Tišovjeckoj konfederaciji. Stoga, kad doneše i spustiše pred njega vrećice ovsa i leševe Vikilsona i Valdemara, on se okrete svojim brižnim generalima i reče: — Razvedrite se, panovi, jer je ovo najveća pobeda koju sam odneo ove godine, i ona može završiti ceo ovaj rat. — Vaše veličanstvo, — odgovori Vitemberg, koji je, slabiji no obično, video stvari u crnjoj boji — hvalimo Boga i zato što ćemo mirno nastaviti pohod, mada se ovakva vojska, kao što je pana Čarnjeckoga, brzo rastura, ali se brzo i skuplja. Na to će kralj: — Pane maršale, ne smatram da ste vi gori vojskovođa, od Čarnjeckog; ali kad bih vas ovako potukao, držim da ni za dva meseca

ne biste mogli skupiti vojsku. Vitemberg se samo pokloni nemo, a Karol nastavi: — Tako je, imaćemo miran pohod, jer ga je jedini Čarnjecki mogao zadržati. Nema vojske Čarnjeckoga, nema smetnje. Generale obradovaše te reči. Opijena pobedom, vojska je prolazila pored kralja kličući i pevajući. Čarnjecki nije više visio kao oblak nad njima. Čarnjecki, rasteran, nije više postojao! Ta misao je učinila da su zaboravili prošle nevolje — zbog ove misli bili su im dragi budući napori. Kraljeve reči, koje su čuli mnogi oficiri, pronele su se po logoru i svi su bili mišljenja da je pobeda imala zaista neobično značenje, da je ratna aždaja ponovo ubijena, te će nastati samo osveta i vladanje. Kralj dade vojsci nekoliko časova odmora; za to vreme od Kozjenjica dođoše kola sa hranom. Vojnici se razmestiše u Golombu, u Krovješikama i Žižinju. Rajtari zapališe napuštene kuće, obesiše nekoliko seljaka, uhvaćenih s oružjem u ruci, i nekoliko vojničkih slugu koje su smatrali za seljake; zatim nastade gozba, pa onda vojnici tvrdo pospaše, prvi put mirno posle mnogo vremena. Sutradan, čim se svanu, probudiše se veselo i prve reči svima behu: — Nema Čarnjeckog! Govorili su to jedan drugom, kao da hoće uzajamno da potvrde ovu lepu novost. Pohod je počeo veselo. Dan je bio suh, hladan, vedar. Dlaka i nozdrve na konjima pokrivale su se injem. Hladan vetar sledio je bare na ljubeljskom drumu i učinio put dobrim. Vojska se otegla skoro čitavu milju, što dotle nikad nije činila. Dva dragonska puka, pod komandom Francuza Diboa, udarili su na Konjskovolju, Markušev i Grabov, na milju od glavne vojske. Kad bi ovako išli pre tri dana, išli bi u sigurnu smrt, ali je sada pred njima išao strah i pobednička slava. — Nema Čarnjeckoga! — govorili su i oficiri i vojnici. I doista je pohod bio miran. Iz dubokih šuma nije se čula vika, iz šibljaka nisu ispadali džiliti bacani nevidljivim rukama. Predveče se Karol Gustav vrati u Grabov veseo i raspoložen. Baš se spremao da legne, kad mu dežurni oficir javi da Ašemberg moli da se s njim hitno vidi. Malo posle uće, i ne sam nego sa jednim dragonskim kapetanom. Kralj, koji je imao oštro oko i tako neobično pamćenje da je znao ime skoro svakome vojniku, odmah poznade kapetana. — A šta je novo, Frede? — upita. — Diboa se vratio? — Diboa je poginuo! — odgovori Fred. Kralj se zbuni; tek sad opazi da kapetan izgleda kao iz groba izvađen i da mu je odelo pocepano.

— A dragoni? — upita. — Ona dva puka? — Svi do nogu isečeni. Mene su jedinoga pustili živog! Crnpurasto kraljevo lice postade još tamnije; rukama zabaci uvojke za uši. — Ko je to učinio? — Čarnjecki! Karol Gustav zaćuta i stade da gleda začuđeno u Ašemberga, a ovaj je samo klimao glavom, kao da veli; — Čarnjecki! Čarnjecki! Čarnjecki! — Sve je to neverovatno — reče malo docnije kralj. — Jeste li ga videli vi lično? — Kao što sad vidim vaše veličanstvo. Naredio mi je da vam se poklonim i izvestim vas da sad opet prelazi Vislu, ali će odmah poći našim tragom. Ne znam je li govorio istinu... — Dobro! — reče kralj. — Ima li mnogo vojnika? — Nisam mogao tačno oceniti, ali oko četiri hiljade ljudi lično sam video, a iza šume je bilo još neke konjice. Opkolili su nas blizu Krasičina, kuda je pukovnik Diboa hotimice svrnuo s druma, jer mu je javljeno da se tamo nalaze neki ljudi. Sada držim da je Čarnjecki namerno poslao jezik da nas navede u klopku. I doista, niko sem mene nije ostao živ. Seljaci su dovršavali ranjenike, ja sam nekim čudom ostao! — Taj čovek se valjda sa đavolom vezao — reče kralj, mećući šaku na čelo. — Jer da posle onakvog poraza opet prikupi vojsku i popne nam se na vrat, to nije čovečanska moć! — Dogodilo se kako je predviđao maršal Vitemberg — primeti Ašemberg. Na to kralj planu: — Svi vi umete da predviđate, samo da savetujete ne umete! Ašemberg poblede i zamuče. Karol Gustav, kad je bio veseo, izgledao je sušta dobrota; ali kad se namršti, izazivao je neopisani strah i kod najprisnijih, i ptice se ne kriju od orla kao najstariji generali od njega. No se sada brzo savlada i opet stade da pita kapetana Freda: — Je li dobra vojska sa Čarnjeckim? — Video sam nekoliko nesravnjivih stegova, kako samo može da bude njihova konjica. — To su oni onako besno jurišali kod Golomba. Mora da su stari pukovi. A on sam, Čarnjecki, veseo, pouzdan? — Pouzdan kao da je on pobedio kod Golomba... A sad im je još više moral ojačao, jer su poraz predali zaboravu, a hvale se krasičinskom

pobedom. Vaše veličanstvo, što mi je Čarnjecki naredio da kažem, kazao sam; ali, kad sam već polazio, priđe mi jedan od oficira, krupan i star čovek, i reče mi da je on onaj što je besmrtnoga Gustava Adolfa ubio u borbi prsa u prsa. A mnogo je i vas grdio, a ostali su mu povlađivali. Tako se oni hvališu! Ispratili su me podsmevkama i grdnjama... — Ostavite to! — odgovori Karol Gustav. — Čarnjecki nije razbijen i već je skupio vojsku, to je glavno. Utoliko brže moramo ići napred da bismo što pre stigli poljskoga Darija. Vi možete ići. Vojsci kazati da su oni pukovi izginuli od seljaka u močvarama. Idemo napred! Oficiri odoše, Karol Gustav osta sam. Neko vreme je sumorno premišljao. Zar pobeda pod Golombom neće doneti nikakvih plodova, neće izmeniti položaj, nego će naprotiv, samo probuditi još veću upornost u celoj ovoj zemlji? Karol Gustav je pred vojskom i generalima uvek pokazivao pouzdanje i veru, ali kad bi ostao sam i počeo da razmišlja o ovom ratu, koji je u početku bio vrlo lak, pa postajao sve teži — često ga je obuzimala sumnja. Svi događaji su mu izgledali čudni. Često nije video izlaza, nije pogađao kraja. Ponekad mu se činilo da je kao čovek koji je s morske obale zagazio u more pa oseća da svakim korakom gazi sve dublje, i da će mu ubrzo nestati dna pod nogama. No verovao je u zvezde. Stoga je i sad prišao pro zoru da pogleda svoju zvezdu, baš onu što u Velikim kolima, ili Medvedici zauzima najviše mesto i najsjajnije svetli. Nebo je bilo vedro, te je ona u tom času svetlila jasno, prelivala se plavo i crveno — samo malo niže, izdaleka, crneo se na nebu kao zmija usamljen oblak od koga su išle neke ruke, kao pipci morskoga čudovišta, i činilo se da se primiču kraljevoj zvezdi.

II

Sutradan

u svanuće krete kralj dalje i stiže u Lublin. Tamo dobi vest da pan Sapjeha, odbivši Boguslavljev napad, ide sa znatnom vojskom, te u Lublinu ostavi samo posadu, a on pođe dalje. Sad mu je prvi cilj bio Zamošć, jer kad bi uspeo da zauzme ovu jaku tvrđavu, dobio bi pouzdan oslonac za dalji rat i toliko veliku nadmoćnost da bi potpuno sigurno mogao očekivati srećan ishod. O Zamošću su vladala razna mišljenja. Poljaci koji su još bili uz Karola, tvrdili su da je to najjača tvrđava u Poljskoj, i kao dokaz navodili to što je ona zadržavala svu vojsku Hmjeljnjickoga. No kako je Karol primetio da Poljaci nisu nimalo bili vešti u građenju tvrđava, i smatrali kao silne one koje su u drugim zemljama dolazile tek u treći red; kako je znao da nijedna tvrđava nije bila dovoljno snabdevena, to jest, niti su zidovi bili održavani u dobrom stanju, niti je bilo zemljanih radova, ni potrebnog oružja — mislio je tako i o Zamošću. A računao je i na čar svoga imena, na slavu nepobedivoga vojskovođe, pa, najzad, i na pregovore. Karol je dosada više postigao ugovorima, koje je svaki velikaš bio u vlasti da zaključi u ovoj Poljskoj, ili ih je bar zaključivao, nego oružjem. I kako je bio vešt i voleo da zna s kim ima posla, prikupljao je brižljivo sve podatke o sopstveniku Zamošća. Raspitivao se o njegovim običajima, naklonostima, oštroumlju i hrabrosti. Jan Sapjeha, koji je u ono vreme još kaljao ime izdajstvom, na veliki jed vojvode vitepskoga, davao je kralju najviše objašnjenja o kaluskom starosti. Stoga su u savetovanju provodili po čitave sate. Uostalom, Sapjeha nije mislio da će kralj lako pridobiti gospodara od Zamošća. — Novcem se ne može zadobiti, — govorio je pan Jan — jer je neobično bogat. Za dostojanstva ne mari i nikad ih nije tražio, nije ih hteo ni onda kad su mu se sama nudila... Što se tiče titula, lično sam čuo kako je na dvoru izgrdio pana de Noaje, kraljičinog sekretara, kad mu je

u razgovoru rekao: mon prince.1 „Ja nisam prince,2 ali sam nadvojvode imao kao sužnje u svome Zamošću!“ Doduše, nije ih imao on, no njegov deda, kojega u našem narodu zovu velikim. — Samo da mi otvori Zamošć, ponudiću mu nešto što mu nijedan poljski kralj ne bi mogao ponuditi. Sapjehi nije pristajalo da pita šta bi to bilo, samo pogleda radoznalo u Karola Gustava; a ovaj razumede i odgovori, zamećući, po običaju, kosu za uši: — Ponudiću mu ljubeljsku vojvodinu kao nezavisnu kneževinu — kruna će ga navesti na iskušenje. Nijedan od vas ne bi se odupro, ni sam današnji vojvoda viljnjanski. — Neograničena vam je štedrost — odgovori Sapjeha, ne bez izvesne ironije u glasu. A Karol odgovori svojim običnim cinizmom: — Dajem zato što nije moje. Sapjeha zavrte glavom. — Neženjen je i nema sinova. Kruna je mila onome ko je može ostaviti potomstvu. — Pa šta mi vi onda predlažete da učinim? — Ja držim da se najviše može uspeti laskanjem. On nije baš mnogo bistar i lako se može prevariti. Treba mu uliti u glavu kako samo od njega zavisi umirenje Poljske, treba ga ubediti da je on jedini može sačuvati od rata, nesreće svakojakih nevolja i budućih beda, i to baš time što će otvoriti kapije. Ako riba tu udicu proguta, onda ćemo ući u Zamošć, inače — ne! — Ostaće topovi kao poslednji razlog. — Hm! Na te razloge imaće Zamošć čime da odgovori. Teških topova tamo ima dovoljno, a mi bismo ih morali tek dovoziti, što će, kad se raskalja, biti nemogućno. — Čuo sam da je pešadija u tvrđavi dobra, ali konjice nemaju. — Konjica je potrebna samo u polju, a posle, pošto Čarnjecki, kao što se pokazalo, nije razbijen, mogao je tamo ubaciti jedan ili dva stega. — Vi vidite samo teškoće. — Ali jednako verujem u vašu srećnu zvezdu — odgovori Sapjeha. A imao je pravo pan Jan kad je predviđao da će Čarnjecki snabdeti Zamošć konjicom, neophodnom za izviđanje i hvatanje jezika. Uistinu je 1 2

Moj kneže! Knez.

pan Zamojski imao svoje dovoljno i nije mu trebalo pomoći; ali je kijevski kastelan poslao namerno dva stega, Šemberkov i laudanski, koji su najviše stradali pod Golombom da se odmore i promene iznurene konje. Sobjepan ih primi u Zamošću gostoljubivo, a kad saznade kakvi su slavni vojnici u njima, onda ih je do neba hvalio, obasuo darovima i svaki dan ih pozivao za svoj sto. No ko da opiše radost i tronutost kneginje Grizelde kad vide pana Skšetuskoga i pana Volodijovskoga, nekadašnje najhrabrije pukovnike svoga muža. Obojica joj padoše pred noge, plačući, a ni ona ne mogaše da savlada suze. Koliko je samo uspomena bilo vezano za njih iz onih davnih lubnjanskih vremena, kad je njen muž, čast i dika naroda, pun životne snage vladao divljom pokrajinom, kao Jupiter zadajući strah varvarima samo kad se namršti. Takva su bila nedavna vremena, a gde su sad? Danas je gospodar u grobu, pokrajinu varvari poseli, a ona, udovica, sedi na zgarištu sreće i veličine, živeći samo tugom i molitvom. Ipak su se u ovim uspomenama slast i gorčina tako pomešale da su misli ovih troje rado odletele u prošlost. Razgovarali su, dakle, o nekadašnjem životu, o mestima koja njihove oči više neće videti, o davnim ratovima, najzad o današnjim vremenima poraza i gneva božjega. — Da je naš knez živ, — govorio je Skšetuski — druga bi bila sudbina ove države. Kozaci bi bili satrveni, Zadnjeparje bi bilo poljsko, a Šveđani bi danas našli svoga pobedioca. Bog učini kako je hteo da bi nas kaznio za grehe naše. — Da hoće bog u panu Čarnjeckom dati branioca! — reče kneginja Grizelda. — I hoće! — uzviknu pan Volodijovski. — Kaogod što je knez ostale velikaše glavom nadmašio, tako ni on nimalo ne liči na ostale vojskovođe. Ja bar dobro poznajem oba krunska hetmana i pana Sapjehu litvanskoga. To su veliki ratnici; ali ipak u panu Čarnjeckom ima nečega neobičnoga, bi rekao: orao, a ne čovek. Naizgled ljubazan, a svi ga se boje, pa čak i pan Zagloba često zaboravi pred njim na svoje šale. A kako vojsku vodi, kako uređuje — to premaša uobrazilju! Nije drukčije, no se u Poljskoj raća veliki ratnik. — Moj muž, koji ga je poznavao kao pukovnika, još onda mu je predskazivao veličinu — reče kneginja. — Govorilo se čak da će se i oženiti sa našeg dvora — primeti pan Volodijovski. — Ne sećam se da je o tome bilo govora — odgovori kneginja. A nije se ni mogla sećati, jer nikad nije ni bilo ničega, nego je to pan

Volodijovski lukavo smislio, da bi naveo govor na kneginjine dvorkinje i saznao što o pani Anusji Borzobohatoj, jer je smatrao da bi bilo nepristojno pitati neposredno, a prema kneginji i suviše slobodno. No mu ta dosetka nije upalila. Kneginja se opet vrati na muža i kozačke ratove, te i mali vitez pomisli: „Nema Anusje, možda bogzna otkad!“ I više ni za šta i ne upita. Mogao je pitati oficire, ali mu je pamet, kao i svih ostalih, bila zauzeta drugim stvarima. Svaki dan su izvidnice javljale da su Šveđani sve bliže, te su se spremali za odbranu. Skšetuski i Volodijovski dobili su službu na zidovima, kao oficiri koji poznaju Šveđane i način ratovanja sa njima. Pan Zagloba je sokolio i pričao o neprijatelju onima koji ga dotle nisu znali, a takvih je među zamojskim vojnicima bilo dosta, pošto Šveđani dosad nisu dolazili pod Zamošć. Zagloba je odmah ocenio pana starostu kaluskoga, a ovaj ga je neobično zavoleo i za sve se njemu obraćao, naročito još kad mu je i kneginja Grizelda kazala kako ga je nekad i knez Jeremija poštovao i nazivao vir incomparebilis.1 Stoga su ga svaki dan za stolom svi slušali, a pan Zagloba je pričao o pređašnjim i sadašnjim vremenima, o ratovima sa kozacima, o izdajstvu Rađivila, o tome kako je pana Sapjehu načinio čovekom. — Savetovao sam ga — govorio je — da nosi u džepu seme od konoplje i pomalo jede. Sad se toliko na to svikao da svaki čas vadi zrno, ubaci ga u usta, razgrize, jezgru pojede a ljusku ispljune. Noću, kada se probudi, takođe to radi. Od toga doba toliko mu se um izoštrio da ga ni najbliži ne poznaju. — A zašto to? — pitao je kaluski starosta. — Zato što u konopljinom semenu ima zejtina, te ulazi i u glavu onome koji ga jede. — Puška vas ubila! — reče jedan pukovnik. — Zejtin ide u trbuh, ne u glavu. — Est modus in rebus2 — kaza pan Zagloba. — Treba piti što se više može vina: zejtin, kao lakši uvek izlazi na vrh, a vino, koje i bez toga ide u glavu, ponese sa sobom svaki valjani sastojak. Tu tajnu imam od Lupula, vlaškoga gospodara, posle čije su smrti, kao što znate, Vlasi hteli mene da izaberu za gospodara; ali sultan, koji voli da gospodari nemaju potomstva, postavio mi je uslov na koji nisam mogao da pristanem. 1 2

Nesravnjiv muž. Svemu ima načina.

— Mora da ste i vi mnogo jeli konopljinoga semena! — reče na to Sobjepan. — Meni nije trebalo, ali vama od srca preporučujem! — odgovori Zagloba. Na ove smele reči neki se uplašiše da ih pan starosta kaluski ne primi k srcu; ali on, da li ih ne razumede, ili ne htede da razume, tek se samo osmehnu i zapita: — A seme od suncokreta ne može da zameni konopljino? — Može — odgovori Zagloba — samo je zejtin od suncokreta teži, te treba piti vino jače od ovoga što sad pijemo. Pan starosta razumede šta je po sredi, te se razveseli i naredi da se donese najbolje vino. Stoga se svi obradovaše i nasta opšte veselje. Pilo se i nazdravljalo kralju, domaćinu i panu Čarnjeckom. Pan Zagloba se toliko raspoloži da nikome ne dade da dođe do reči. Pričao je vrlo opširno o bici pod Golombom, u kojoj se zaista dobro borio, jer, uostalom, služeći u laudanskom stegu, nije ni mogao drukčije. Ali, kako se od švedskih zarobljenika iz pukova pana Diboa znalo za smrt grofa Valdemara, pan Zagloba je uzeo na sebe odgovornost za tu smrt. — Sasvim bi drukčije ta bitka ispala — govorio je — da ja dan ranije nisam bio otišao u Baranovo, tamošnjem svešteniku, i Čarnjecki, ne znajući gde sam, nije mogao da se sa mnom posavetuje. A možda su i Šveđani čuli za toga sveštenika, jer ima odličnu medovinu, pa su iznenada došli pod Golomb. Kad sam se ja vratio bilo je već dockan, kralj je stigao i trebalo je odmah udariti. Pošli smo kao u dim, ali šta možete kad zamaničari vole da pokazuju mržnju prema neprijatelju na taj način što mu obrću leđa. Ne znam samo šta će sad pan Čarnjecki bez mene. — Pomoći će se on, ne brini se! — reče pan Volodijovski. — Znam i zašto. Zato što švedski kralj više voli da dođe za mnom pod Zamošć, nego da njega juri oko Visle. Ne poričem ja da je Čarnjecki dobar ratnik; ali kad stane da uvija bradu i da pogleda svojim očima kao u divlje mačke, onda se i vlastelin iz najotmenijih stegova oseća kao dragon... Taj nimalo ne gleda na dostojanstvo, tome ste i vi sami bili svedoci kad je ono naredio da konjima vuku po dvorištu pana Žirskoga, čoveka na glasu, samo zato što sa izvidnicom nije stigao gde mu je bilo naređeno. Sa vlastelom treba očinski, a ne dragonski... Kažeš mu: „Pane brate, budi ljubazan, otidi“, pa ćeš ga tronuti, pomenuvši mu otadžbinu i slavu, i otići će ti dalje nego dragon, koji služi za platu. — Vlastelin je vlastelin, a rat je rat — reče pan starosta. — Vrlo ste to lepo rekli — odgovori Zagloba.

— A ipak će pan Čarnjecki na kraju pobrkati Karolu račune! — primeti Volodijovski. — I ja sam bio u mnogim ratovima, pa mogu to da kažem. — Prvo ćemo mu ih pobrkati mi pod Zamošćem — odgovori pan starosta kaluski, naduvavajući obraze, junačeći se, kolutajući očima i podbočivši se. — He-he! Koješta! Šta mi može! Ja otvaram vrata samo onome koga pozovem u goste! A? Šta velite? Tu se pan starosta razjunači još više, stade da udara kolenima o sto, da se previja, da vrti glavom, da se mršti, da seva očima i, po običaju, da govori s nekom prezrivom nemarnošću: — Šta se mene tiče! On je gospodar u Švedskoj, a Zamojski je Sobjepan u Zamošću. Eques polonus sum,1 ništa više, a! Ali sam kod svoje kuće. Ja sam Zamojski, a on švedski kralj... a Maksimilijan je bio austrijski, zar ne? Ide? Pa neka ide... Videćemo! Njemu je Švedska mala, meni je Zamošć dovoljan, ali ga ne dam, zar ne? — Milo je panovi, slušati ne samo ovakvu rečitost nego i ovakva osećanja! — kliče pan Zagloba. — Zamojski je Zamojski! — odgovori pan starosta, obradovan ovom pohvalom. — Nismo se nikad klanjali, niti hoćemo... Ma foi,2 ne dam Zamošća, pa kraj! — U zdravlje domaćinovo! — grmnuše oficiri. — Vivat! Vivat!3 — Pane Zagloba, — viknu starosta — švedskoga kralja ne puštam u Zamošć, a vas iz Zamošća! — Pane starosta, hvala na ljubaznosti, ali to nećete učiniti, jer koliko biste Karolu sa prvom odlukom najedili, toliko biste ga drugom obradovali. — Onda dajte reč da ćete posle rata doći ovamo, hoćete li? — Dajem... Dugo se još pilo, pa onda san poče da mori vitezove, te odoše da spavaju, naročito još i stoga što su ubrzo imale za njih da nastanu besane noći, jer su Šveđani bili već blizu i prethodnica se očekivala za koji čas. — On Zamošća zaista neće dati — govorio je Zagloba pri povratku Skšetuskom i Volodijovskom... — Jeste li primetili kako smo se zavoleli? Biće nam lepo u Zamošću, i meni i vama. Toliko smo se dobro sastavili ja Ja sam poljski vitez. Vere mi. 3 Živeo! Živeo! 1

2

i starosta da nikakav stolar ne bi bolje umeo da sastavi dve daske. Dobar je siromah... hm!... Da mi je nož i da ga nosim za pasom, često bih ga oštrio, jer je malo tup... Ali je dobar čovek i neće izdati kao oni biržanski lupeži... Jeste li primetili kako velikaši lete na staroga Zaglobu... Stalno moram da se branim... Jedva sam se Sapjehe kurtalisao, a već evo drugoga... Ali ovog ću udesiti kao bas i zasvirati Šveđanima takvu igru da će pod Zamošćem popadati od igranja... Naviću ga kao gdanjski časovnik za sviranje... Dalji im razgovor prekide žagore koji se ču u varoši. Malo posle jedan poznat oficir prođe pored njih. — Stoj! — viknu Volodijovski. — Šta je to tamo? — Požar se vidi sa bedema. Ščebžešin gori! Šveđani samo što nisu stigli! — Hajdemo na bedeme! — reče Skšetuski. — Vi idite, a ja ću malo da trenem, jer mi za sutra treba snage — odgovori pan Zagloba.

III

Te

iste noći pan Volodijovski ode u izvidnicu i ujutru dovede nekoliko jezika. Oni potvrdiše da je švedski kralj lično u Ščebžešinu i da će brzo doći pod Zamošć. Obradova se pan starosta kaluski na tu vest, jer je imao istinsku želju da okuša svoje topove i bedeme na Šveđanima. Uz to je držao, i s pravom, ako na kraju bude morao i podleći da će ipak zadržati na sebi švedsku snagu čitave mesece, a za to će vreme Jan Kazimir skupiti vojsku, dovešće celu hordu u pomoć i pripremiće u celoj zemlji snažan i i pobednički otpor. — Jedanput mi se ukazuje prilika — govorio je u savetu — da ukažem kralju i otadžbini znatnu uslugu, i ja vam izjavljujem da ću pre odleteti u vazduh no što će ovde ući švedska noga. Hoće silom da uzimaju Zamošć, dobro! Neka uzimaju! Videćemo ko je bolji! Vi ćete mi, držim, od srca pomagati. — Poginućemo sa vama! — odgovoriše jednoglasno oficiri. — Samo da hoće da nas opsađuju, — reče Zagloba — jer su kadri da nas ostave na miru... Panovi braćo, ne bio Zagloba, ako ne budem poveo prvi ispad! — Ja sa ujakom! — reče Roh Kovaljski. — Na samoga ću kralja napasti! — A sad na bedeme! — komandova starosta kaluski. Pođoše svi. Bedemi su bili pokriveni vojnicima kao cvećem. Pešački pukovi, tako sjajni kakvih nije bilo u svoj Poljskoj, stajali su u pripravnosti, jedan do drugoga, s puškom u ruci i očima uprtim u polje. Malo je bilo u njima tuđinaca, jedva nešto malo Prusa i Francuza, inače uglavnom seljaci sa naslednih dobara. Ljudi visoki, naočiti, kad su ih odenuli u sjajne uniforme i obučili po tuđinskom načinu, tukli su se kao najbolji Englezi iz Kromvelova vremena. Naročito su bili dobri kad, posle puškaranja, dođe do juriša. I sada su očekivali Šveđane nestrpljivo, sećajući se svojih ranijih pobeda nad Hmjeljnjickim. Topove, čije su duge

cevi radoznalo gledale preko bedema u polje, posluživali su poglavito Flamanci, najveštiji artiljerci u ono vreme. Van tvrđave i šanca oko zidova kretali su se stegovi lake konjice, koji su bili obezbeđeni pod zaštitom topova, a mogli su svaki čas da otrče kuda zatreba. Starosta kaluski obilazio je bedeme u uglačanom oklopu, s pozlaćenim buzdovanom u ruci, i svakog časa pitao: — Šta je? Još se ne vide? I psovao je tiho kad mu se svuda odgovaralo da se ne vide. Pa je nastavljao obilaženje i pitao: — Šta je! Još se ne vide? Međutim, teško je i bilo šta videti, jer je bila pala laka magla. Tek oko deset časova poče da se razređuje. Nad glavama sinu plavo nebo, vidik posta čist i odmah na zapadnoj strani povikaše: — Idu! Idu! Idu! Pap starosta, a s njim pan Zagloba i tri starostina ordonansa, odoše živo na ugao od bedema, sa koga je vidik bio dalek, pa stadoše da gledaju dogledima. Na zemlji je bilo još male magle, ali švedska vojska, idući od Vjeljonče, izgledalo je da gazi do kolena po ovoj magli, kao po vodi. Bliži pukovi videli su se već vrlo jasno, tako da se golim okom mogla raspoznati pešadija, u dubokim redovima, i rajtarski odredi; ali su dalji izgledali kao pramen guste magle koja se valja ka bedemima. Postepeno je nailazilo sve više pukova, topova, konjice. Prizor je bio lep. Iz sredine svake kare pešaka strčala je neobično pravilna kara kopalja; među njima su se lepršale zastave raznih boja, a najviše plave sa belim krstovima i plave sa zlatnim lavovima. Prišli su još bliže. Na bedemima je bilo mirno, te je povetarac donosio od njih škripanje točkova, zveku oklopa, topot konja i nejasan žagor. Kad stigoše na dva dometa do lakih topova, stadoše da se razvijaju pred tvrđavom. Neke se pešačke kare rasuše u neuređene gomile. Očevidno su se spremali da dižu šatore i kopaju rovove. — Evo ih, najzad! — reče pan starosta. — Evo ih, psina! — odgovori Zagloba. — Mogli bi se čovek po čovek prstom prebrojati. — Stari vojnici kao ja ne treba da broje, oni samo prelete pogledom. Ima deset hiljada konjanika i osam pešaka sa artiljerijom. Ako sam se prevario za jednoga redova ili jednoga konja, gotov sam celo imanje dati za omašku. — Zar se tako može oceniti? — Deset hiljada konjanika i osam pešaka, tako mi života! U boga je nada da će otići u mnogo manjem broju ako ja samo jedan ispad

povedem. — Čujete li, sviraju. Odista su trubači i dobošari izišli pred pukove i zatrubili neku bojnu melodiju. Uz tu svirku prilazili su bliže novi pukovi i izdaleka opkoljavali tvrđavu. Najzad se iz zbijenih redova izdvoji desetak konjanika. Na pola puta pometaše bele marame na mačeve, pa stadoše da mašu. — Poslanstvo! — reče Zagloba. — Video sam kako su zlikovci došli u Birže ovako isto, i zna se šta je iz toga izišlo. — Zamošć nisu Birže, a ja nisam vojvoda viljnjanski — odgovori starosta. Međutim se oni približiše kapiji. Posle kratkog vremena dotrča panu starosti dežurni oficir sa izveštajem da pan Jan Sapjeha želi da dođe i da razgovara u ime švedskoga kralja. A pan starosta se odmah podboči, stade da se premešta s noge na nogu, da duva na nos i pući usne, pa odgovori veoma ponosito: — Kažite panu Sapjehi da Zamojski sa izdajnicima ne govori. Ako švedski kralj hoće sa mnom da govori, neka mi pošalje rođenoga Šveđanina, ne Poljaka; a Poljaci koji služe Šveđanima mogu biti poslanici mojim psima, jer toliko i vrede! — Tako mi Boga, to se zove odgovor! — uzviknu s istinskim ushićenjem Zagloba. — A neka ih đavoli uzmu! — povika starosta, podstaknut sopstvenim rečima i pohvalom — Šta je? Valjda ću izvoditi ceremonije sa njima, šta li! — Dozvolite, vaša svetlosti, da mu ja odnesem taj odgovor! — reče Zagloba. I ne čekajući duže, ode sa dežurnim oficirom, izađe pred pana Jana i videlo se da je ne samo ponovio starostine reči, nego je i od svoje strane morao nešto ružno dodati, jer se pan Sapjeha obrte kao da mu pred konja grom udari i, nabivši kapu na uši, ode. A sa bedema i iz stegova one konjice ispred bedema stadoše da viču za njima: — U kočinu, izdajnici, prodane duše! Čivutske sluge! Drž! drž!... Sapjeha izađe pred kralja bled, stisnutih usana. A i kralj je bio zbunjen, jer je Zamošć prevario njegova očekivanja... U najgorem slučaju pored onoga što mu je ranije govoreno, nadao se da će videti grad onakve otporne snage kao Krakov, Poznanj i drugi gradovi kojih je već toliko zauzeo. Međutim, našao je snažnu tvrđavu, koja je podsećala na danske i holandske, i o čijem se zauzeću nije moglo ni misliti bez topova

velikoga kalibra. — Šta je bilo? — upita. — Ništa! Pan starosta neće da govori s Poljacima koji vama služe. Poslao mi je svoju budalu, koja je i vas i mene tako nagrdila da ne mogu ni da kažem. — Sve mi je jedno s kim će da govori, samo neka govori. U nedostatku drugih, imam gvozdene razloge, a dotle ću mu poslati Forgela. I posle pola časa Forgel, sa čisto švedskom pratnjom, pojavi se pred kapijom. Most na lancima pade lagano preko šanca i general uće u tvrđavu, usred tišine i ozbiljnosti. Oči nisu vezali ni njemu ni pratnji; očevidno je pan starosta hteo da on sve vidi da bi mogao podneti kralju o svemu tačan izveštaj. A dočekao ga je s takvim sjajem kao da je nezavisan knez, i zaista izazvao u njemu divljenje, jer švedski velikaši nisu imali ni dvadeseti deo bogatstva koje su imali Poljaci, a pan starosta je i među njima bio skoro najbogatiji. A vešti Šveđanin poče odmah da se prema njemu ponaša kao da ga je kralj Karol poslao sebi ravnom vladaru, odmah ga je nazvao princeps1 i stalno tako zvao, i iako ga je Sobjepan od prve prekinuo: — Nisam princeps, eques polonius sum2 ali baš zato sam ravan kneževima. — Svetli kneže — reče, ne dajući se zbuniti, Forgel — njegovo veličanstvo švedski kralj i gospodar (ovde je dugo nabrajao titule) nije ni došao ovamo kao neprijatelj, nego je, prosto govoreći, došao u goste, imajući opravdanu, kako mislim, nadu da ćete njemu i njegovoj vojsci hteti da otvorite kapije. — Kod nas nije u običaju — odgovori pan Zamojski — da ma kome odbijamo gostoprimstvo, pa ma došao i nezvan. Kod mene će se uvek naći mesta za stolom, pa čak, za tako veliku ličnost, i prvo. Izvolite, dakle, kazati presvetlome kralju da ga veoma molim da dođe, utoliko pre što je presvetli Karol Gustav gospodar u Švedskoj, a ja u Zamošću. No pošto, kao što ste videli, imam dovoljno posluge, nije potrebno da kralj dovodi svoju. Inače ću pomisliti da me smatra za siromaška i da hoće da me ismeje. — Dobro! — šanu Zagloba, koji je stajao odmah iza pana staroste. A pan starosta, izgovorivši svoju besedu, stade da pući usta, da 1 2

Knez. Knez nego poljski vitez.

duva na nos i da ponavlja: — Eto, tako je! Eto! Forgel ugrize brk, poćuta malo, pa onda stade da govori: — To bi bio najveći dokaz nepoverenja prema kralju, kada ne biste hteli pustiti njegovu posadu u tvrđavu. Ja sam kraljev poverenik, znam njegove najtajnije misli, a sem toga imam naređenje da vam izjavim i u njegovo ime dam reč da on ne misli stalno da zauzme ni Zamojsku oblast ni ovu tvrđavu. No, pošto je u celoj ovoj nesrećnoj zemlji opet planuo rat, kad je buna digla glavu, a Jan Kazimir, ne vodeći računa o nevoljama koje mogu snaći Poljsku i brinući se samo o sebi, opet se vratio u zemlju i sa nevernicima se udružuje protiv naše hrišćanske vojske, odlučio je nepobedivi kralj i moj gospodar da ga goni ma i do tatarskih i turskih stepa, jedino u cilju, da povrati mir zemlji, vladu pravičnosti, sreću i slobodu građanima ove divne Poljske. Starosta kaluski udari se rukom po kolenu, ali ne odgovori ni reči; samo Zagloba šanu: — Ðavo obukao odeždu pa repom zvoni za službu. — Već je ova zemlja pod kraljevom zaštitom dočekala mnoga dobročinstva, — nastavljao je Forgel — ali on, misleći u svome očinskom srcu da još nije dovoljno učinio, opet je napustio svoje pruske oblasti da joj još jednom donese spas, koji leži u tome da se konačno pobedi Jan Kazimir. No, da bi ovaj novi rat imao srećan završetak, neophodno je potrebno da njegovo veličanstvo privremeno zauzme ovu tvrđavu, jer ona treba da bude za njegovu vojsku oslonac, odakle će slati potere za buntovnicima. Ali, čujući da gospodar Zamošća nadmašuje sve ostale ne samo bogatstvom, ne samo starinom roda, oštroumnošću, pameću nego i ljubavlju prema otadžbini, odmah je rekao: „Taj će me razumeti, taj će umeti da oceni moje lepe namere prema ovoj zemlji, neće prevariti moje poverenje, premašiće nade, pomoći će zemlji da dođe do mira i sreće.“ I doista, od vas, pane, zavisi buduća sudbina ove zemlje. Vi je možete spasti i postati joj otac... Stoga sam ubeđen da ćete to učiniti. Ko je nasledio od predaka takvu slavu, taj ne sme propustiti da je uveća i učini je besmrtnom. Zaista, više ćete učiniti ako otvorite kapije ove tvrđave, nego ako čitavu oblast prisajedinite Poljskoj. Kralj veruje, pane, da će vaša neobična mudrost, kaogod i srce, pristati na to, stoga neće da naređuje — više voli da moli; odbacuje pretnje, nudi prijateljstvo; želi da pregovara ne kao vladar sa podanikom, nego kao silan sa silnim. Ovde se general Forgel pokloni panu starosti s takvim poštovanjem kao da je nezavisan vladalac, pa ućuta. A i u dvornici nasta tišina. Sve su oči gledale u starostu.

A on stade, po običaju, da se vrti na svojoj pozlaćenoj stolici, da pući usta, da se razmeće, najzad raširi laktove, nasloni šake na kolena pa, zabacujući glavu kao arum konj, poče: — Evo šta je! Veoma sam zahvalan njegovoj švedskoj svetlosti za odlično mišljenje o mome oštroumlju i o ljubavi prema otadžbini. I ništa mi nije draže od prijateljstva tako silnoga vladara. Ali držim da bismo se isto ovako mogli voleti kad bi njegova švedska svetlost bila u svome Stokholmu, a ja u Zamošću — zar ne? Jer je Stokholm njegov, a Zamošć moj! Što se tiče ljubavi prema Poljskoj — samo se po sebi razume! — samo, po mome shvatanju, neće Poljskoj biti bolje onda kad Šveđani budu u nju dolazili, nego kad budu iz nje otišli. Tako ja mislim! I ja verujem da bi Zamošć mogao njegovoj švedskoj svetlosti pomoći la pobedi Jana Kazimira, ali treba da i vi znate da se ja nisam zaklinjao na vernost njegovoj švedskoj svetlosti, nego baš Janu Kazimiru, te njemu i želim pobedu. Zamošć ne dam! Eto to je! — To je politika! — kliče pan Zagloba. U dvornici nastade veseo žagor; ali se pan starosta udari rukom po kolenima, te ga stiša. Forgel se zbuni i zamuče za časak, pa onda opet poče da dokazuje: navaljivao je, pomalo pretio, molio, laskao. Kao najčistiji med tekle su mu iz usta latinske reči, i po čelu mu izbiše graške znoja; ali sve uzalud, jer posle najjačih razloga, toliko jakih da bi zidove pokrenuli, uvek je čuo jedan isti odgovor: — A ja ipak Zamošć ne dam, to vam je! Audijencija se oteže preko mere, najposle postade neugodna i mučna za Forgela, jer prisutne poče da obuzima veselost. Sve češće je padala poneka reč, poneka podsmevka, čas iz usta pana Zaglobe, čak nekoga drugoga, posle koje je u dvornici nastajao prigušen smeh. Naposletku Forgel vide da treba upotrebiti poslednja sredstva, te razvi pergament s pečatima, koji je držao u ruci a na koji dotle niko nije obraćao pažnju i, ustavši, reče svečanim, snažnim glasom: — Za otvaranje gradskih kapija njegovo veličanstvo kralj (ovde je opet dugo nabrajao titule) nudi vam, svetli kneže, vojvodinu Ljubeljsku u nasledno vladanje! Na to se svi zapanjiše, zapanji se za časak i pan starosta. Već Forgel stade da baca pobedničke poglede oko sebe, kad najednom, usred mrtve tišine, pan Zagloba reče poljski starosti: — A vi ponudite švedskome kralju u zamenu Holandiju. Pan starosta se nije dugo premišljao, pljesnu se dlanovima po slabinama, pa reče da sva dvornica odjeknu, latinski:

— A ja nudim njegovoj švedskoj svetlosti Holandiju. U isti mah u dvornici odjeknu grohotan smeh. Stadoše da se tresu trbusi i pojasi na trbusima; jedni zapljeskaše, drugi su se povodili kao pijani, neki su se naslanjali na susede, i smeh se neprestano orio. Forgel poblede, grozno se namršti, ali je čekao, s vatrom u očima i ponosno uzdignute glave. Najzad, kad najveći smeh prođe, upita odsečnim isprekidanim glasom: — Je li to vaš poslednji odgovor? Na to pan starosta zasuka brk. — Nije! — odgovori još ponosnije. — Imam i topove na bedemima! Poslanstvo je bilo završeno. Dva časa docnije zagrmeše topovi iz švedskih šančeva, a zamojski im odgovoriše ravnom snagom. Ceo Zamošć se pokri dimom kao neizmernim oblakom, samo je taj oblak svaki čas probijala svetlost i u njemu neprestano grmelo. Ali oganj iz teških tvrđavskih topova odmah nadjača. Švedska su zrpa padala u gradski opkop ili se nemoćno odbijala od jakih uglova; predveče se neprijatelj morao povlačiti iz bližih šančeva, jer ih je tvrđava toliko zasipala zrnima da niko živi nije mogao izdržati. Obuzet gnevom, švedski kralj je naredio da se popale sva okolna sela i varošice; ali se pan starosta nije ni osvrnuo na to. — Dobro! — reče. — Baš neka pale! Mi imamo krov nad glavom, a njima će brzo pasti kiša za vrat. I toliko je bio zadovoljan samim sobom, i veseo da je još istoga dana priredio sjajnu gozbu i do pozne noći pio. Bučna muzika svirala je na gozbi tako silno da se svirka, i pored grmljavine topova, čula i u najdaljim švedskim šančevima. Ali su i Šveđani pucali istrajno, čak toliko istrajno da je pucnjava trajala svu noć. Sutradan je stiglo kralju još nekoliko topova, koje odmah postaviše na šančeve i stadoše da tuku tvrđavu. Kralj se doduše nije nadao da će porušiti zidove, ali je hteo uliti starosti uverenje da je odlučio da bombarduje uporno i neumoljivo. Želeo je da zaplaši; ali je to bilo plašiti mečku rešetom. Pan starosta nije ni časka u to poverovao i, pojavljujući se često na bedemima, govorio je za vreme najžešće paljbe: — Zašto samo troše municiju? Pan Volodijovski i ostali molili su da učine ispad, no pan starosta nije dopustio; nije hteo da proliva krv uzaludno. A znao je i da bi trebalo ući u otvorenu bitku, jer se onako oprezan vojskovođa kao što je švedski kralj, i onako izvežbana vojska neće pustiti da budu iznenađeni. Zagloba, videći da starosta nikako neće to dati, stade utoliko više da navaljuje, nudeći se da lično vodi ispad.

— Suviše ste žedni krvi! — odgovori Sobjepan. — Nama je dobro, Šveđanima je zlo, pa zašto da im idemo? Možete poginuti, a potrebni ste mi kao savetnik, jer sam vašom dosetkom onako zbunio Forgela kad sam mu ponudio Holandiju. Pan Zagloba odgovori da ne može da izdrži iza zidova, toliko mu se hita na Šveđane; ali je morao da sluša. Stoga je, u nedostatku drugoga posla, provodio vreme na bedemima sa vojnicima, deleći im dostojanstveno opomene i savete, što su svi slušali sa velikim poštovanjem, smatrajući da je veoma iskusan i jedan od najboljih ratnika u svoj Poljskoj. A on se svom dušom radovao, posmatrajući odbranu i viteško junaštvo. — Mihale, — govorio je Volodijovskom — već je drukčiji duh u Poljskoj i kod vlastele, drukčije vreme. Sad već niko ne misli ni o izdaji ni o predaji, a svaki je iz ljubavi prema Poljskoj i kralju gotov pre dati život, nego ustupiti neprijatelju. Sećaš li se kako se pre godinu dana sa svih strana čulo: onaj izdao, ovaj izdao, onaj primio zaštitu; a sad je već zaštita potrebnija Šveđanima, i ako ih đavo ne zaštiti, onda će ih uskoro odneti. Jer nama su ovde trbusi tako puni da bi dobošari mogli dobovati u njih, a oni hoće da pomru od gladi. Pan Zagloba je bio u pravu. Švedska vojska nije imala hrane, i za osamnaest hiljada ljudi, ne računajući konje, nije se imala otkuda dobiti, jer je pan starosta, još pre neprijateljeva dolaska, pokupio na dvadesetak milja unaokolo svu hranu, i ljudsku i stočnu, sa svih svojih dobara. A u daljoj okolini bilo je puno konfederatskih odreda, gomila oružanih seljaka, tako da Šveđani nisu mogli ići po hranu, jer ih je odmah iza logora čekala smrt. Pored toga pan Čarnjecki nije otišao preko Visle, nego je opet obilazio oko švedske vojske, kao divlja zver oko tora. Opet su počele noćne uzbune i propadali manji odredi. Oko Krasnika se pojavila neka poljska vojska i presekla vezu sa Vislom. Najzad je došla vest da se severa ide s jakom litvanskom vojskom pan Pavel Sapjeha, da je uz put satro posadu u Lublinu, zauzeo Lublin, pa bez komore juri Zamošću. Vide svu očajnost položaja najiskusniji švedski zapovednik Vitemberg, i otvoreno to iznese kralju: — Znam — reče — da vaša genijalnost može čuda da počini; ali, ako procenimo stvar kao ljudi, počećemo da trpimo glad, a kad neprijatelj napadne na iznurene glađu, niko živ neće umaći. — Kad bih dobio ovu tvrđavu, — odgovori kralj — za dva meseca bih svršio rat. — Za ovakvu tvrđavu godina opsade je malo.

Kralj je u duši davao za pravo starome vojskovođi, ali nije hteo da mu prizna da ni sam ne vidi izlaza, da je njegova genijalnost iscrpena. No je još računao na neki nepredviđeni slučaj — te naredi da se puca i danju i noću. — Ubiću im moral, pa će lakše pristati na pregovore — govorio je, Posle nekoliko dana bombardovanja, tako strahovitog da se od dima ništa nije videlo, posla opet Forgela u tvrđavu. — Moj kralj i gospodar — reče starosti general — računa da će šteta koju je Zamošć morao pretrpeti od naših topova, umekšati vaš ponos i skloniti vas na pregovore. A pan Zamojski će nato: — Razume se! Štete ima... Zašto da je nema! Ubili ste jednu svinju na trgu, odlomak od granate udario je u trbuh. Pucajte još nedelju dana, možda ćete ubiti još jednu... Forgel odnese taj odgovor kralju. Uveče se opet održa savet u kraljevom stanu i sutradan Šveđani počeše da tovare šatore na kola i da svlače topove sa šančeva... a te noći ode sva vojska. Zamošć je grmeo za njima iz svih topova, a kad se oni već izgubiše, na južnu kapiju izađoše dva stega, Šemberkov i laudanski — pa pođoše za njima. Šveđani su išli na jug, Vitemberg je, istina, predlagao da se vrate u Varšavu i svom snagom uveravao da je to jedini spas, ali je švedski Aleksandar konačno odlučio da juri do kraja države poljskoga Darija.

IV

Proleće se te godine čudno ponašalo, jer dok su na severu Poljske okopneli već snegovi i pustili ukočene reke, a cela se zemlja pokrila martovskom vodom, na jugu je još sa planina dolazio na polja, na šume, ledeni dah zime. Po šumama su ležali smetovi, zamrzli drumovi tutnjali pod konjskim kopitama, dani bili suhi, sunčevi zalasci crveni, a noći zvezdane i hladne. Narod na plodnoj zemlji, na crnici i u šumskim krajevima u Malopoljskoj radovao se ovoj stalnoj hladnoći, tvrdeći da će od nje uginuti poljski miševi i Šveđani. No proleće, ukoliko je došlo docnije, utoliko je posle počelo naglo kao pancirlije kad jurišaju na neprijatelja. Sunce prosu sa neba živu vatru i odmah puče zimska kora; sa ugarske strane duhnu jak i topao vetar, pa stade duvati na livade, njive i šume. I namah, usred sjajnih bara, zacrne se oranica, na niskim rečnim obalama buknu zelena trava, a šume počeše da liju suze od rastopljenog inja. Na vedrome nebu svaki dan su se viđala jata ždralova, divljih plovaka, grogotovki i gusaka. Doleteše rode na prošlogodišnje točkove, a strehe se zarojiše lastama, razleže se cvrkut ptica po selima, žagor po šumama i jezerima, a s večeri ceo predeo odjekivao je od kreketanja žaba, koje su se sa uživanjem kupale u vodi. Onda nastaše velike a tople kiše, koje su padale danju, noću, bez prestanka. Polja se pretvoriše u jezera, reke se izliše, gazovi postaše neprolazni, nastade „lepljivost i neprohodnost kaljavih puteva.“ Preko toga povodnja, blata i kaljuga vukle su se neprestano na jug švedske čete. Ali kako je malo ova gomila, koja je išla kao na smrt, ličila na onu sjajnu vojsku koja je u svoje vreme ušla u Velikopoljsku pod komandom maršala Vitemberga. Glad je utisnula modre pečate na lica vojnička, te su išli više nalik na priviđenja, nego na ljude, brižni, umorni, neispavani, znajući da ih na kraju puta ne čeka jelo, nego glad, ne čeka san, nego

bitka, a ako ih čeka odmor, onda smrtni. Odeveni u gvožđe, kosturi konjanici jahali su kosture konje. Pešaci su jedva vukli noge, jedva su drhtavim rukama mogli da drže koplja i puške. Prolazio je dan za danom, a oni su jednako išli napred. Kola su se lomila, topovi tonuli u bare; išli su tako sporo da su za dan prelazili jedva milju. Boleštine navališe na vojnike kao gavranovi na strvinu; jedni su cvokotali od groznice, drugi su prosto padali na zemlju od iznemoglosti, više voleći da umru no da idu dalje. No je švedski Aleksandar jednako gonio poljskoga Darija. A u isto vreme i sam je bio gonjen. Kao što za bolesnim bikom idu noću šakali, čekajući da padne, a on zna da će pasti i već čuje urlanje gladnoga čopora, tako su za Šveđanima išle vlasteoske i seljačke družine, prilazeći sve bliže, nalećući sve drskije i tukući... Najzad stiže najstrašniji od sviju, Čarnjecki, pa iđaše u stopu za njima. Koliko god se puta švedska pozadnica osvrne, svagda vidi konjicu, ponekad daleko na vidiku, ponekad na jednu duž, ponekad na dva puškometa, ponekad, kad napada, za samim vratom. Neprijatelj je hteo bitku. Očajno su se za nju molili Šveđani bogu rata, ali Čarnjecki nije primao bitke; čekao je zgodno vreme, a dotle je više voleo da otkida deo po deo, ili da pušta pojedine družine, kao sokole na vodene ptice. Tako su išli jedni za drugim. No je bilo vremena kad je pan kastelan kijevski prolazio Šveđane, izlazio napred i presecao im put, pretvarajući se da hoće bitku. Tada su trube radosno svirale s kraja na kraj švedskoga logora i, o čuda! činilo se da neki novi duh, nova snaga najednom okrepljava iznurene redove Skandinavaca. Bolesni, mokri, nemoćni, nalik na mrtvace, stajali su naglo u bojne redove zažarena lica i blistava oka. Koplja i puške pokretali su se tako snažno kao da su u gvozdenim rukama, vojnički pokliči bili su tako gromki kao da su izlazili iz najzdravijih grudi, i išli su napred da se sudare prsa u prsa. I pan Čarnjecki udari jedanput, dvaput, ali čim zagrme topovi, povuče vojsku na bokove, ostavljajući Šveđanima jedino uzaludni napor, jedino veće razočarenje i nezadovoljstvo. Ali onamo gde topovi nisu mogli da stignu, gde su imali da odlučuju koplje i sablja na otvorenom polju, onamo je udarao kao grom, znajući da u ručnom boju švedska konjica ne može odoleti čak ni dobrovoljcima. I opet je Vitemberg predlagao kralju da se vrati, da ne gubi ni sebe ni vojsku, ali je on u odgovor stiskao zube, sipao munje iz očiju i pokazivao rukom na jug, nadajući se da će u maloruskim krajevima naći

Jana Kazimira, otvoreno polje za pobedu, odmor, hranu, pašu za konje i bogat plen. Međutim, kao vrhunac nesreće, oni poljski pukovi koji su još ostali uz njega, a sad jedini mogli kako-tako da se bore sa Čarnjeckim, počeše da napuštaju Šveđane. Prvi je zahvalio na službi pan Zbrožek, kojega dotle nije zadržavala uz Karola želja za dobitkom, nego slepa ljubav prema stegu i vojnička vernost. Zahvalio je time što je napao na puk Milerovih dragona, polovinu ljudi isekao i umakao. Za njim se zahvalio pan Kaljinjski, pregazivši švedsku pešadiju. Sapjeha je postajao kako koji dan sve sumorniji, nešto je u duši premišljao, nešto snovao. On još nije otišao, ali su mu ljudi svaki dan bežali iz stega. Išao je, dakle, Karol Gustav na Narolj, Češanov i Olješice, da bi došao do reke Sana. Održavala ga nada da će mu Jan Kazimir preprečiti put i dati bitku. Još je pobeda mogla popraviti švedski položaj i dovesti do promene sreće. I odista se čulo da je Jan Kazimir pošao iz Lavova sa kvarćanskom vojskom i s Tatarima. Ali su Karolovi računi bili pogrešni, jer je Jan Kazimir više voleo da prikuplja vojsku i čeka dolazak Litve pod Sapjehom. Oklevanje mu je bilo najbolji saveznik, jer je on svaki dan postajao sve jači, a Karol svaki dan slabio. — To ne idu vojnici i vojska, nego mrtvačka pratnja! — govorili su stari ratnici oko kralja Kazimira. To je mišljenje delilo mnogo švedskih oficira. Sam kralj još je govorio da ide na Lavov, ali je varao i sebe i svoje. Nije trebalo da ide u Lavov nego da misli kako će da se spase. Uostalom, ni to nije bilo sigurno da je Jan Kazimir u Lavovu, a u svakom slučaju mogao se povući čak u Podolje i povući za sobom neprijatelja u daleke stepe, u kojima bi Šveđani neminovno morali izginuti. Duglas ode na Pšemisl da pokuša neće li bar tu tvrđavu zauzeti, i vrati se ne samo bez ičega nego i sa gubicima. Katastrofa se primicala lagano, ali neumitno. Sve vesti koje su dolazile u švedski logor, bile su samo njene objave. I svaki dan su dolazile nove, sve crnje. — Sapjeha ide, već je u Tomašuvu! — govorilo se jednoga dana. — Pan Ljubomirski juri iz Podgorja s vojskom i gorštacima! — govorilo se sutradan. Pa posle opet: — Kralj vodi kvarćansku vojsku i sto hiljada horde! Sastao se sa Sapjehom! Bilo je među ovim „izveštajima poraza i smrti“ neistinitih i preteranih, ali su svi širili strah. Duh je kod vojske opao. Pre, kad god se Karol lično pojavljivao pred pukovima, dočekivali su ga pokliči u kojima

se ogledala nada u pobede, sad su pukovi stajali pred njim gluvi i nemi. Zato je iznureni i izgladneli vojnik pored vatre više šaputao o Čarnjeckom no o svome kralju. Videli su ga svuda. I čudna stvar! Kad nekoliko dana nije nestalo ni jedne patrole, kad je nekoliko noći prošlo bez uzbune, bez vike: „alah”, i „udri“, „ubij!“ — nastao je još veći nemir, — Čarnjecki je pobegao, bogzna šta sprema! — govorili su vojnici. Karol se zadrža nekoliko dana u Jaroslavu, premišljajući šta da čini. Za to su vreme tovarili na rečne lađe bolesne vojnike, kojih je bilo vrlo mnogo, i slali ih vodom u Sandomjež, kao najbliži utvrđen grad još u švedskim rukama. Pošto je svršio taj novi posao, baš kad su došle vesti da je Jan Kazimir pošao iz Lavova, odluči švedski kralj da proveri gde se zaista nalazi Jan Kazimir. U tom cilju pukovnik Kaneberg sa hiljadu konjanika pređe San i pođe na istok. — Može biti da je i naša i sudbina celoga rata u vašoj ruci! — reče mu na polasku kralj. A doista je mnogo i zavisilo od ove izvidnice, jer u najgorem slučaju Kaneberg je bio dužan da snabde logor hranom; a u slučaju kad bi pouzdano saznao gde se nalazi Jan Kazimir, imao je švedski kralj odmah da pođe sa celom vojskom protiv „poljskoga Darija“, da ga razbije, pa, ako se pruži prilika, i njega samoga da uhvati. Stoga su Kanebergu dali najbolje vojnike i najbolje konje. Biralo se tim brižljivije što pukovnik nije mogao da povede pešake ni topove, te je morao imati ljude koji mogu na otvorenom polju da se tuku sa poljskom konjicom. Izvidnica je pošla dvadesetoga marta. Kad su prelazili preko mosta, isprati ih mnoštvo oficira i vojnika. „Zbogom pošli! Bog vam dao pobedu! Bog vam dao srećan povratak!” A oni su išli u dugačkoj povorci, jer ih je bilo hiljadu, i išli su dva i dva, preko tek postavljenog mosta, čiji jedan deo još nije bio dovršen, no je bio privremeno pokriven daskama, samo za njihov prelaz. Na licu im se ogledala dobra nada, jer su izuzetno bili siti. Drugima je oduzeto a oni su nahranjeni, i još su im nasuli u čuturice rakije. Stoga su uzvikivali veselo i govorili skupljenim vojnicima: — Dovešćemo vam na konopcu samoga Čarnjeckoga. — Budale! Nisu znali da idu kao volovi na klanicu! Sve je bilo udešeno za propast. Samo što su prešli, a švedski saperi rasturiše privremeni most da metnu jaču podlogu, preko koje bi i topovi mogli da prelaze A oni skretoše, pevajući, Vjeljkim Očima, šlemovi im zasijaše na suncu na nekoliko zavojica, pa stadoše da ulaze u gustu

šumu. — Odmakoše pola milje — ništa! Naokolo tišina, šumske dubine činjahu se potpuno puste. Stoga se zaustaviše da im konji odahnu, pa onda pođoše lagano dalje. Najzad stigoše u Vjeljke Oči, u kojima ne nađoše žive duše. Ta praznina začudi Kaneberga. — Očevidno su nam se ovde nadali, — reče majoru Svenu — ali Čarnjecki mora biti negde na drugom mestu, kad nam nije postavio zasedu. — Hoćete li da naredite povratak? — upita Sven — Ići ćemo dalje, ma do samoga Lavova, koji nije suviše daleko. Moramo uhvatiti jezika i odneti kralju pouzdan izveštaj o Janu Kazimiru. — A ako naiđemo na veću snagu? — Baš da naiđemo i na nekoliko hiljada one rulje koju oni zovu zamanicom, ipak nas neće razbiti sa ovakvim vojnicima. — Ali možemo naići i na redovnu vojsku. Nemamo topova, a topovi su protiv njih glavno. — Onda ćemo se na vreme povući i izvestiti kralja o neprijatelju. A one koji nam budu hteli preseći odstupnicu, razbićemo. — Noći se bojim! — odgovori Sven. — Preduzećemo sve mere opreznosti. Hrane za ljude i konje imamo za dva dana, ne moramo da hitamo. I doista, kad opet uđoše u šumu iza Vjeljkih Očiju, jezdili su mnogo opreznije. Pedeset konjanika odoše napred. Oni su jezdili sa puškama u rukama, kundake naslonili na butine, i osvrtali se pažljivo na sve strane. Ispitivali su česte, šibljake, često zastajali da oslušnu, ponekad svrtali s puta u stranu da ispitaju okolnu šumu; ali ni na putu ni na bokovima nije bilo nikoga. Tek posle jednoga časa, prošavši jednu prilično oštru zavojnicu, dva rajtara napred ugledaše na četiri stotine koraka pred sobom jednoga konjanika. Dan je bio lep i sunce je jasno sijalo, te se ovaj konjanik video kao na dlanu. Bio je omalen, odeven vrlo pristojno i tuđinski. Izgledao je tako mali stoga što je jahao krupnoga kulaša, očevidno odlične rase. Konjanik je jezdio lagano, tobože ne videći da za njim ide vojska. Jesenji povodnji napravili su po drumu duboke rovove, u kojima je šumila mutna voda. Konjanik je pred rovovima trzao konja, a on ih je preskakao kao jelen, pa opet išao sitnim kasom, uzmahujući glavom i frkćući s vremena na vreme veselo.

Dva rajtara zaustaviše konje i stadoše se osvrta ti za narednikom. Ovaj odmah dokasa, pogleda i reče: — To je neki ogar iz poljskog čopora. — Da ga viknem — reče rajtar. — Nemoj. Možda ih ima više. Idi pukovniku! Utom stiže i ostala prethodnica, pa svi stadoše. Mali vitez takođe ustavi konja i okrete ga glavom ka Šveđanima, kao da hoće da im prepreči put. Neko vreme oni gledahu u njega, a on u njih. — Evo i drugoga! Drugi! Treći! Četvrti! Čitava gomila! — počeše da viču u švedskim redovima. I doista s obe strane puta počeše da izlaze konjanici, isprva pojedinačno, pa onda po dva, po tri. Svi stadoše pred onoga što se prvi pojavio. Uto stiže i druga prethodnica sa Svenom, zatim i ceo odred sa Kanebergom. Kaneberg i Sven izađoše odmah na čelo. — Poznajem te ljude! — reče Sven čim pogleda. — Taj steg je prvi udario na grofa Valdemara pod Golombom, to su ljudi Čarnjeckoga. I on mora la je ovde. Te reči učiniše utisak, u redovima nasta mrtva tišina, samo su konji zveckali čamparama. — Osećam neku zasedu — nastavi Sven. — Premalo ih je da se bore sa nama, ali po šumi mora ih biti sakriveno još. Pa se obrte Kanebergu. — Pane pukovniče, vraćajmo se! — Lepo savetujete — odgovori pukovnik mršteći se. — Baš je vredelo i polaziti ako ćemo se vraćati čim ugledamo nekoliko desetina odrpanaca! A šta se nismo vratili kad smo videli jednoga? Napred! Šveđani pođoše odmah, u odličnom poretku, red za redom. Razmak između dva odreda stade da se smanjuje. — Tuj!1 — komandova Kaneberg. Švedske puške padoše kao jedna; gvozdene cevi biše uprte u poljske konjanike. No, pre no što puške pukoše, poljski konjanici obrtoše konje i počeše da beže u neredu. — Napred! — viknu Kaneberg. Odred odmah polete trkom, čisto zemlja zadrhta pod teškim 1

Nišani!

rajtarskim konjima. Šuma se napuni vikom gonilaca i begunaca. Posle četvrt časa gonjenja, bilo što su švedski konji bili bolji, bilo što su poljski bili umorni od kakvoga puta, tek se razmak poče smanjivati. Ali se ujedno dogodilo nešto čudno. Isprva neuređena poljska gomila ne samo što se nije rasturila nego je za vreme gonjenja bežala u sve boljem redu, sve ravnijim redovima, kao da je sama brzina konja poravnavala poljske redove. Opazi to Sven, pogna brže konja, dostiže Kapeberga i stade da viče: — Pane pukovniče, to nije obična družina, to su redovni vojnici koji namerno beže i vode nas u zasedu. — Hoće li tamo biti đavoli ili ljudi? — odgovori Kaneberg. Put je išao malo uzbrdo i postajao sve širi, šuma se proređivala i na njenom se kraju videlo golo polje, ili tačnije ogromna poljana, opkoljena sa svih strana gustom i crnom šumom. Sad je i poljski steg pojačao brzinu i pokazalo se da je dosada namerno išao lagano, jer je sad za kratko vreme toliko odmakao da švedski zapovednik uvide da ga nikad neće dostići. Stoga, došavši do polovine poljane i videvši da je neprijatelj skoro na njenom kraju, stade da zadržava svoje ljude i smanjuje brzinu. No, o čuda! poljski odred, umesto da uđe u šumu pred sobom, napravi na samoj ivici veliki polukrug i pođe trkom na Šveđane, u tako uzornom bojnom poretku da zadivi i samoga neprijatelja. — Da, — povika Kaneberg — to su redovni vojnici! Obrnuli su kao na smotri. Šta oni hoće, do sto đavola! — Idu na nas! — uzviknu Sven I doista, steg pođe napred kasom. Mali vitez na kulašu vikao je nešto svojima, izlazio napred i opet se zaustavljao, davao sabljom neke znake, očevidno je on bio zapovednik. — Napadaju uistinu! — reče u čudu Kaneberg. A pod onima su konji već pošli najvećom brzinom i, počuljivši uši, pružili se toliko da su trbuhom skoro dodirivali zemlju. Konjanici polegli po njima sakrili se iza griva. Šveđani u prvim redovima videli su samo stotine raširenih konjskih nozdrva i užagrenih očiju. Ni vihor ne ide kao što je išao ovaj steg. — Bog s nama! Švedska! Pali! — komandova Kaneberg, dižući špadu uvis. Grunuše sve puške, ali u isto vreme poljski steg ulete u dim s takvom silinom da odbaci levo i desno prve švedske redove i zabi se među ljude i konje kao klin u rascepljeno drvo. Nasta strahovit okršaj,

oklop je udarao o oklop, sablja o sablju, a taj zveket, vriska konja, kuknjava samrtnika, probudi sve odjeke, te je cela šuma počela da odjekuje kao što strme stene odjekuju od grmljavine. Šveđani se smetoše za trenutak, naročito stoga što ih dosta pade u prvom sudaru, ali se brzo pribraše i silovito navališe na neprijatelja. Krila im se sastaviše, a kako je poljski steg i bez toga išao napred, jer je hteo da se probije, to bi odmah opkoljen. Sredina je ustupala, ali su ga zato bokovi stiskali sve jače, ne mogući, doduše, da ga razbiju, jer se branio besno i sa svom onom nesravnjenom veštinom koja je činila poljsku konjicu veoma strašnom u borbi prsa u prsa. Stadoše, dakle, da rade sablje protiv mačeva, leševi su padali gusto, ali se pobeda već klonila na švedsku stranu, kad se najednom iz crne šume pojavi drugi steg i odmah kidisa, vičući. Celo švedsko desno krilo obrte se odmah, pod Svenovom komandom, ka neprijatelju u kome iskusni švedski vojnici poznadoše husariju. Vodio ju je čovek na snažnom mrkovu, u plaštu i kalpaku od risovine sa čapljinim perom. Video se vrlo lepo, jer je jahao desetak koraka po strani od vojnika. — Čarnjecki! Čarnjecki! — ču se u švedskim redovima. Sven pogleda očajno u nebo, pa onda steže kolenima konja i povede vojnike razvijenim frontom. A pan Čarnjecki dovede husare na pedesetak koraka i, kad su već išli najvećim trkom, on obrte natrag. Uto od šume pođe treći steg, a on dopade do njega i povede ga; krenu četvrti, on ga povede; svakom pokaza bulavom gde ima da udari, bi rekao: domaćin vodi žeteoce i svakome određuje posao. Najzad, kad iz šume izađe i peti steg, on mu se stavi na čelo i povede ga lično u okršaj. No je husarija dotle potisla desno krilo i ubrzo ga potpuno probila, a ostala su tri stega opkolila tatarskim načinom Šveđane i zbunjene, kličući, počeše da ih seku mačem, da bodu kopljima, da razbijaju, gaze, pa ih najzad poteraše usred vike i seče. Kaneberg uvide da je pao u zasedu i doveo svoj odred kao na klanicu; nije mu više bilo do pobede, no je hteo da bar spase što više ljudi, te naredi da se trubi odstupanje. Šveđani potekoše što igda mogu onom istom putu kojim su došli od Vjeljkih Očiju, a ljudi Čarnjeckoga gonili su ih tako da je dah poljskih konja grejao pleća švedskih konjanika. U takvim okolnostima i zbog preneraženosti koja je obuzela

švedske rajtare, odstupanje pije moglo da se vrši u redu, bolji konji su izmakli napred i ubrzo se odabrani Kanebergov odred pretvorio u gomilu koja je bežala u neredu i ginula skoro bez otpora. Što je potera duže trajala, postajala je sve neuređenija, jer ni Poljaci nisu gonili u redu, no je svaki puštao konje koliko može potrčati, stizao koga je hteo, ubijao koga je hteo. Pomešali su se, dakle, jedni sa drugima. Neki poljski vojnici su pretekli zadnje švedske redove i dešavalo se, kad plemić stane u stremenima da jače udari rajtara pred sobom da sam pogine proboden mačem ostrag. Put do Vjeljkih Očiju bio je gusto posejan švedskim lešinama, ali tu nije bio kraj potere. I jedni i drugi su uleteli istom brzinom u iduću šumu, a tu su iznureni švedski kolji počeli da malaksavaju i nastala je još krvavija seča. Neki rajtari stadoše da skaču s konja i beže u šumu, ali ih je vrlo malo to učinilo, jer su Šveđani znali iz iskustva da u šumama vrebaju seljaci, te su više voleli da ginu od sabalja, no od strahovitih muka kojima ih je mučio razjareni narod. Neki su molili za oproštaj, većinom uzalud, jer je svaki više voleo da ubije neprijatelja i goni dalje, nego da zarobi pa da čuva roba i okani se dalje potere. Stoga se seklo bez milosti da ni glasnik ne umakne. Pan Volodijovski jurnuo je na čelu sa laudanskim stegom. On je bio konjanik koji se prvi pojavio pred Šveđanima kao mamac, on je prvi udario, i sada, sedeći na konju kao vihor brzom, uživao je punom dušom, želeći da se nasiti krvi i osveti za golompski poraz. Svaki čas je stizao rajtara i gasio ga ako sveću; a ponekad je gonio dvojicu, trojicu ili četvoricu, ali za kratko, jer su ubrzo pred njim trčali samo konji bez konjanika. Uzalud je poneki siromah Šveđanin uzimao mač za sečivo i, pružajući balčak vitezu, molio za milost glasom i pogledom: pan Volodijovski se čak nije ni ustavljao kod njega, no mu je zadao udarac onde gde se grlo sastavlja sa grudima, lak, ovlašan, a ovaj je širio ruke, izgovarao pobelelim ustima poneku reč, pa tonuo u grobni mrak. A pan Volodijovski, ne osvrćući se, leteo je dalje i obarao nove žrtve. Primeti strašnoga žeteoca junačni Sven i, pozvavši nekoliko najhrabrijih vojnika, odluči da po cenu života zadrži ma i najmanje poteru da bi spasao os tale. Obrtoše, dakle, konje i, ispruživši mačeve, čekahu gonioce. Pan Volodijovski se ni za časak ne usteže, no prope konja i upade u samu sredinu. I dok bi okom trenuo, dva šlema padoše s konja. Preko deset

mačeva poleteše sada pravo u grudi pana Volodijovskoga, ali u taj mah upadoše među njih Skšetuski, Juzva Butrim Beznogi, pan Zagloba i Roh Kovalski, o kome je pan Zagloba pričao da, čak i kad ide na juriš, ne otvara oči i drema, a budi se tek kad se sudari prsa u prsa sa neprijateljem. Pan Volodijovski se podvuče pod konja tako brzo da su mačevi proboli prazan vazduh. Tu veštinu je bio naučio od bjalogrodskih Tatara, a budući mali i preko mere okretan, toliko se usavršio da se gubio bilo pod konjskim vratom bilo pod trbuhom kad god je hteo. Tako se izgubio i sada, a pre no što začuđeni rajtari shvatiše šta bi s njim, on se povrati u sedlo, strašan kao ris kad skoči s visokih grana među poplašene ogare. Sada mu pomogoše i drugovi, šireći smrt i zabunu. Jedan rajtar nasloni panu Zaglobi pištolj na same grudi, ali Roh Kovaljski, imajući ga s leve strane i ne mogući da ga udari sabljom, stište pesnicu i tresnu ga u prolazu po glavi, a ovaj pade s konja kao da ga je grom udario. Pan Zagloba pak, podviknuvši od radosti, ošinu po slepoočnici samoga Svena, koji otpusti ruke i nasloni se čelom na konjski vrat. Na taj prizor ostali rajtari prsnuše. Volodijovski, Juzva Butrim i dva Skšetuska pognaše ih i pobiše pre no što su prešli sto koraka. Potera se nastavljala. Švedski su konji bili sve umorniji i spoticali se sve češće. Najzad od hiljade najboljih rajtara, koji behu pošli sa Kanebergom, ostade jedva stotina i nekoliko desetina, ostatak je ležao duž puta. No i ova poslednja grupa smanjivala se svakoga časa, jer poljske ruke nisu prestajale da rade. Naposletku ispadoše iz šume. Jaroslavske kule ocrtaše se jasno u vazduhu. Već je nada ulazila u begunce, jer su znali da je u Jaroslavu sam kralj sa celom vojskom, i da im svakog časa može priteći u pomoć. Zaboravili su bili da su sa poslednjeg raspona na mostu skinute daske čim su oni prešli da bi metnuli jaču podlogu, zbog topova. A pan Čarnjecki, da li je za to znao od svojih uhoda, ili je hotimice hteo da se pokaže švedskom kralju, tek ne prekide poteru, no lično sa Šemberkovim stegom izlete na čelo, pa poče i sad da seče — jureći za gomilom tako kao da hoće tom brzinom na sam Jaroslav da udari. Najzad doleteše na dve-tri stotine koraka od mosta. Vika sa bojnog polja dopre do švedskoga logora. Mnoštvo vojnika i oficira istrča iz mesta da gleda šta se dešava preko reke. Samo što pogledaše — ugledaše i poznadoše rajtare što su jutros otišli iz logora. — Kanebergov odred! Kanebergov odred! — povikaše hiljade glasova.

— Skoro do noge potučeni! Jedva stotina beži! U taj mah dolete na konju sam kralj, sa Vitembergom, Forgelom, Milerom i drugim generalima. Kralj poblede. — Kaneberg! — reče. — Za rane Hristove! Most nije dovršen! — uzviknu Vitemberg. — Iseći će ih do jednoga! Kralj pogleda nadošlu reku; voda je jurila mutnim talasima, o slanju pomoći nije bilo ni misliti. A oni su se primicali sve bliže. Utom opet nasta vika: — Idu kraljeva kola sa gardom! Izginuće i oni! I doista se u taj mah deo kraljevih kola sa sto pešaka gardista pomolio drugim putem iz šume. Videvši šta se događa, misleći da je most gotov, potrčaše što igda mogu ka gradu. Ali su ih opazili sa polja — te odmah oko trista konjanika poleteše trkom na njih, a pred svima je jurio, sa isukanom sabljom i užagrenih očiju, pan zakupnik iz Vonsoša. Ženđan. Malo je on dotle pokazao hrabrosti, ali kad je video kola u kojima je mogao biti bogat plen, obuze ga takvo junaštvo da je izmakao na nekoliko desetina koraka ispred sviju Pešaci oko kola, videvši da ne mogu umaći, zbiše se u karu i sto pušaka namah se naperiše Ženđanu u grudi. Pucanj se prolomi vazduhom, oblačići dima prođoše duž kare, ali, pre no što se dim raziđe, već je pan zakupnik pred zidom proneo konja tako da su prednja kopita bila nad glavama gardista — pa pade kao grom u sredinu. Lavina konjanika upade za njim. I kao kad vuci savladaju konja, koji je još živ i, ležeći na leđima, brani se kopitama, a oni ga pokriju celoga i kidaju mu živo komade mesa — tako i ova kola s pešacima biše pokrivena sklupčanom gomilom konja i konjanika. Samo su se strahoviti glasovi dizali iz ovoga meteža i doletali do Šveđana na drugoj obali. Za to su vreme još bliže obale sekli ostatke Kanebergovih rajtara. Sva je švedska vojska izišla kao jedan čovek na visoku obalu reke Sana. Pešadija, konjica, artiljerija izmešale se među sobom — i svi su gledali, kao u drevnom rimskom cirku predstavu, samo su gledali stisnutih usta, očajne duše, preneraženi, nemoćni. Ponekad se iz grudi ovih gledalaca otimao strahovit krik. Ponekad svi udare u plač, pa onda nastane mrtva tišina i čuje se samo teško disanje pobesnelih vojnika. Ta ovih hiljadu ljudi koje je odveo Kaneberg bili su ponos i dika cele švedske vojske; to su bili sve sami veterani, okićeni slavom ko zna u koliko zemalja i ko zna

u koliko bitaka. A sad su trčali kao preplašeno stado ovaca po prostranoj obali, ginući kao ovce pod kasapskim nožem. Ovo nije bila više bitka, nego lov. Strašni poljski konjanici leteli su poljem kao oluja, vičući i preprečavajući put rajtarima. Ponekad je jednoga jurilo njih tri-četiri ili deset-dvanaest, ponekad jedan jednoga. Ponekad dostignuti Šveđanin povijao se sam po sedlu da olakša udarac neprijatelju, ponekad je primao boj, ali je najčešće ginuo, jer se u hladnom oružju švedski vojnici nisu mogli takmičiti sa izvežbanom u borenju poljskom vlastelom. No je od Poljaka najviše besneo mali vitez, na kulašastom a brzom i okretnom kao soko konju. Pao je u oči, najzad, svoj vojsci, jer koga on pogna, ko se sa njim sukobi, gine neznano kako i kad, tako je malim, tako neznačajnim pokretima mača obarao i najjače rajtare na zemlju. Naposletku spazi samoga Kaneberga, kojega je gonilo desetak vlastele, te viknu na njih, zaustavi ih, pa on kidisa na njega. Šveđani na drugoj obali zaustaviše disanje. Sam kralj priđe do same vode, pa gledaše uzburkana srca, naizmence sa strahom i nadom, jer Kaneberg, kao velikaš i kraljev rođak, vežban od malena u borenju od talijanskih učitelja, nije u borenju imao takmaca u svoj švedskoj vojsci. Stoga su sad sve oči bile uprte u njega, jedva se i disalo, a on, videći da ga ne goni gomila, i hoteći da spase čast pred kraljem, reče u duši: „Teško meni ako, izgubivši vojsku, sada svojom krvlju ne zapečatim sramotu ili ako ne otkupim život smrću ovoga strašnoga čoveka. Inače neću smeti pogledati nikome u oči, pa da me sam Bog prenese na drugu obalu!” Pa obrte konja i polete žutome vitezu. A kako su se oni konjanici što su mu presecali put ka reci sklonili sada, Kaneberg se nadao, kad pobedi neprijatelja da će moći stići do obale, skočiti u vodu, a onda šta bude; ako ne uspe da prepliva bujnu vodu, bar će ga voda zaneti daleko, a tamo će već braća smisliti što za njegov spas. Sunu, dakle, kao munja malome vitezu, a mali vitez njemu. Šveđanin je nameravao da u prolazu zabije svoj mač do balčaka pod neprijateljevo pazuho, ali namah uvide da je, on majstor, morao naići takođe na majstora, jer mu špada samo skliznu niz sečivo poljske sablje, i zaleluja mu se nekako čudno u ruci, kao da mu je ruka nenadno utrnula, jedva je uspeo da se zakloni od udarca koji mu mali vitez posle toga zadade; srećom ih konji u taj mah odneše u suprotnim pravcima. Onda obojica napraviše krug i obrtoše se jednovremeno, ali su već lakše jezdili jedan na drugoga, želeći da dobiju više vremena za sudar i da bar nekoliko puta ukrste oružje. Sad se Kaneberg sav zgrči, tako da je

bio nalik na pticu kojoj samo snažni kljun viri iz perja. Znao je on jedan pouzdan ubod, kome ga je jedan Florentinac naučio, strašan zbog varljivosti i skoro neodbojan, koji se sastojao u tome što je vrh, namenjen tobož grudima, prolazio pored odbrane, probijao grlo i izlazio na leđa. Odlučio je da sada upotrebi taj ubod. I, pouzdan u sebe, približavao se zadržavajući sve više konja, a pan Volodijovski, jer je to bio on, primicao mu se malim galopom. U jednom času pomisli da se po bjalogrodskom načinu izgubi pod konjem; ali pošto je imao posla samo sa jednim čovekom i pred obe vojske, iako je video da ga očekuje neki neočekivani udarac, bilo ga je sramota da se brani tatarski a ne viteški. „Hoćeš da me nabodeš kao čaplja sokola“ — pomisli — „ali ću ja tebe zbuniti vetrićem što sam u Ljubnjama izmislio.“ I ta mu se misao učini najbolja, te se ispravi u sedlu, diže sablju i stade da je vrti tako brzo da je vazduh počeo da zuji. I kako mu se sunce na zahodu odbijalo od sablje, obastre ga kao neka sjajna duga, treperava, a on obode konja mamuzama i jurnu na Kaneberga. Kaneberg se zgrči još jače i skoro se prilepi za konja, u magnovenju veza mač sa sabljom, najednom pruži glavu kao zmija i zadade strašan bod. No u taj mah zašumi strahoviti vetrić, mač se trže u Šveđaninovoj ruci, vrh probi prazan prostor, a povijeni kraj od sablje maloga viteza pade munjevitom brzinom na Kanebergovo lice, preseče mu deo nosa, usta, bradu, pade na ključnjaču, razbi je i zadrža se tek na kajasu preko ramena. Mač ispade iz ruku jadnikovih i glava mu utonu u noć, ali pre no što pade s konja pan Volodijovski pusti sablju i uhvati ga za ruke. Šveđani na drugoj obali vrisnuše, a pan Zagloba dopade malome vitezu i reče: — Mihale, znao sam da će tako biti, ali sam bio spreman da te osvetim! — To je bio majstor — odgovori Volodijovski. — Uhvati konja za uzdu, odličan je. — Ih, da nije reke, skočio bih onima da se poigram! Prvi bih... Dalje mu reči prekide fijuk zrna, te ne dovrši misao, no povika: — Hajdemo, Mihale, ovi su izdajnici gotovi da nas pobiju. — Ta zrna nemaju snage, — odgovori Volodijovski — jer je predaleko. Za to su ih vreme opkolili poljski konjanici, čestitajući

Volodijovskome i gledajući ga zadivljeno; a on je samo sukao brčiće, jer je i sam bio zadovoljan sobom. A na drugoj obali, među Šveđanima, vrilo je kao u košnici. Tobdžije su navrat-nanos nameštale topove, te i u poljskim redovima trube zatrubiše povratak. Na to svaki otrča svome stegu i u času svi se stegovi urediše. Povukoše se do šume i opet stadoše, kao da ostavljaju neprijatelju mesta i pozivaju ga preko reke. Najzad pred vojnike i konje izađe na šarenom konju čovek u kabanici i pod kalpakom sa čapljinim perom, sa pozlaćenim buzdovanom u ruci. Mogao se videti vrlo lepo, jer su ga obasjavali crveni zraci sunca na zahodu, a jezdio je pored pukova kao da pravi smotru. Šveđani ga svi odmah poznadoše i povikaše: — Čarnjeceki! Čarnjecki! A on je nešto razgovarao sa pukovnicima. Videše kako se malo duže zadrža kod viteza koji je pogubio Kaneberga i kako mu metnu ruku na rame, pa onda diže buzdovan i stegovi počeše lagano, jedan za drugim, da obrću ka šumi. U taj mah i sunce zađe. U Jaroslavu zazvoniše zvona, te svi pukovi zapevaše: „Anđeo gospodnji navesti presvetoj devici Mariji”, i s tom se pesmom izgubiše Šveđanima iz očiju.

V

Toga dana Šveđani legoše bez zalogaja hleba i bez nade da će sutra imati čim da se založe. Stoga nisu mogli ni da spavaju. Pre no što drugi petli zapevaše, iznureni počeše da se izvlače iz logora pojedince i u grupama da pljačkaju po okolnim selima. Išli su, dakle, kao noćni lupeži ka Radimnu, Kanjčugi, Tičinu, gde su mogli i gde su se nadali da će naći što za jelo. Hrabrosti im je davalo to što je Čarnjecki bio na drugoj strani reke, ali baš da je i prešao, više su voleli smrt nego glad. Vidi se da je u logoru već bila velika razuzdanost, jer je oko hiljadu i po ljudi otišlo tako, i pored najstrožijih kraljevih naredaba. Počeše, dakle, da pljačkaju po okolini, paleći, otimajući, ubijajući; ali se skoro niko od njih neće vratiti u logor. Čarnjecki je zaista bio preko Sana, ali je i na ovoj bilo raznih vlasteoskih i seljačkih „družina”; a najveća, pana Stšalkovskoga, u kojoj je bila ratoborna planinska vlastela, baš je te noći, kao za nesreću, došla u Pruhnjik Ugledavši požar i čuvši pucnjavu, pan Stšalkovski krete pravo na larmu i napade pljačkaše. Oni su se silno branili između ograda, ali ih je pan Stšalkovski razbio, isekao, nikoga nije zarobljavao. Po drugim selima druge družine učinile su to isto, pa su onda, u poteri za beguncima došli do pod sam švedski logor, šireći strah i nered, vičući tatarski, vlaški, mađarski i poljski, tako da su Šveđani držali da ih napada neka jaka pomoćna vojska, možda han sa celom hordom. Načini se zabuna i stvar neviđena dotle — panika koju oficiri na jedvite jade umiriše. Ali kralj, koji je od jutra presedeo na konju, vide šta bi, shvati šta otuda može da proizađe i odmah sazva vojni savet. Ovo mučno savetovanje potraja kratko, jer nije imalo šta da se bira. Moral u vojsci je opao, vojnik nije imao šta da jede, neprijatelj je postajao sve jači. Švedski Aleksandar, koji je obećao celome svetu da će goniti, ma i do tatarskih stepa, poljskoga Darija, sad je morao misliti ne o gonjenju, nego o svome spasu.

— Sanom možemo do Sandomježa, odatle Vislom do Varšave i do Pruske — govorio je Vitemberg. — Tako ćemo izbeći propast. Duglas se ščepa za glavu; — Tolike pobede, toliki napori, ovako mnogo zemlje osvojeno, pa da se vraćamo! A Vitemberg nato: — Imate li vi kakav bolji savet? — Nemam! — odgovori Duglas. Kralj, koji dotle ništa nije govorio, ustade na znak da je sednica svršena i reče: — Naređujem odstupanje! Više toga dana ne progovori ni reči. U švedskom logoru stadoše da lupaju doboši i da sviraju trube. Glas o odstupanju pronese se u času s kraja na kraj logora. Dočekaše ga radosnim usklicima. Ta zamkovi i tvrđave bili su još u švedskim rukama, u njima ih je čekao odmor, jelo, bezbednost. Generali i vojnici latiše se tako vatreno spremanja za povratak da se ova revnost, tako reče Duglas, graničila sa sramotom. Samog Duglasa posla kralj u prethodnicu da opravlja teške prolaze i čisti šume. Ubrzo za njim krete cela vojska u bojnom poretku: na čelu topovi, u pozadini utaborena kola, sa strana pešadija. Vojne potrebe i šatori plovili su rekom na lađama. Sve ove mere nisu bile izlišne, jer tek što se logor krete, a švedska zaštitnica spazi za sobom poljske konjanike i otada ih skoro nikako nije gubila iz vida. Čarnjecki je skupio svoje stegove, sve okolne „druži ne”, poslao po novu pomoć kralju i išao tragom. Prvi konak u Pševorsku bio je i prva uzbuna. Poljski odredi priđoše tako blizu da se protiv njih moralo postaviti nekoliko hiljada pešaka sa topovima. Neko vreme je i sam kralj mislio da Čarnjecki doista napada; ali je on, po svom običaju, samo slao odred za odredom. Ovi su se primicali, dizali larmu i odmah povlačili. Cela noć prođe u sličnim čarkama, noć nemirna, za Šveđane besana. I ceo put, sve iduće noći i dani biće slični. Međutim je kralj opet poslao Čarnjeckom dva konjička stega, veoma opremljena, i pismo da će hetmani sa redovnom vojskom ubrzo krenuti, a i on će posle njih sa ostatkom pešadije i hordom. I doista su ga zadržavali jedino pregovori sa hanom, Rakocijem i carem. Čarnjecki se veoma obradova tome glasu, i kad sutradan izjutra Šveđani nastaviše odstupanje, u klin između Sana i Visle, kastelan reče pukovniku Poljanovskom:

— Mreža je razapeta, riba ide u nju. — A mi ćemo učiniti kao onaj ribar — reče Zagloba — koji im je svirao u frulu da igraju, a kad one ne htedoše, on ih izvukao na obalu; onda su počele da skaču, a on ih okupio kijakom mlatiti, govoreći: „O, nevaljalice jedne! Trebalo je igrati dok sam ja molio!” Na to će pan Čarnjecki: — Igraće oni, samo neka pan maršal Ljubomirski dođe sa svojom vojskom, koje ima skoro pet hiljada. — Samo što se nije pojavio — reče pan Volodijovski. — Došlo je danas nekoliko podgorskih vlasteličića — reče Zagloba — i oni tvrde da on ide žurno, ali da li će se sastaviti s nama ili će ratovati na svoju ruku, to je druga stvar. — A što to? — upita pan Čarnjecki, gledajući oštro u Zaglobu. — Zato što je on čovek prevelikog samoljublja i mnogo polaže na slavu. Znam ga odavno i bio sam mu poverenik. Poznao sam ga kad je bio još mlad gospodičić, na dvoru kastelana krakovskoga Stanislava. Onda je učio borenje od Francuza i Talijana i strašno se na mene naljutio kad sam mu kazao da su to budale i da mi niko od njih neće odoleti. Opkladili smo se i ja sam sedmoricu jednog za drugim pobedio. On je dalje učio od mene, i ne samo borenje no i vojničku veštinu. Bio je po prirodi malo tup, ali što zna, to zna od mene. — Zar ste vi takav majstor? — upita Poljanovski. — Exemplum:1 pan Volodijovski, drugi moj učenik. On mi je prava radost. — Je li istina da ste vi ubili Svena! — Svena? Da se to kome od vas desilo, imao bi celoga veka šta da priča, još bi pozvao susede na vino da im to po stoti put ponavlja; ali meni to ne treba, jer kada bih hteo nabrajati, mogao bih onakvim Svenima kaldrmisati drum do samoga Sandomježa. Mislite ne bih mogao? Kažite, koji me poznajete? — Ujak bi mogao! — reče Roh Kovaljski. Pan Čarnjecki nije slušao dalji razgovor, jer se duboko zamislio zbog Zaglobinih reči. Poznavao je i on samoljublje pana Ljubomirskoga i nije sumnjao da će mu on ili hteti nametati svoju volju, ili će raditi na svoju ruku ma to bilo i na štetu Poljskoj. Stoga mu se surovo lice natmuri i poče da gladi bradu. — Oho! — šanu Janu Skšetuskom Zagloba — Čarnjecki već nešto 1

Primer.

gorko žvaće, jer mu je lice postalo kao u orla, brzo će nekoga rastrgnuti. U taj mah Čarnjecki reče: — Treba da neko od vas pođe s mojim pismom panu Ljubomirskom. — Ja se poznajem s njim i primam se — reče pan Jan Skšetuski. — Dobro, — odgovori vojskovođa — ukoliko je čovek čuveniji, utoliko bolje... Zagloba se obrte Volodijovskom i opet šanu: — Već i kroz nos govori, a to je znak velikoga uzbuđenja. Zaista pan Čarnjecki je imao srebrno nepce, jer mu ga je zrno pre nekoliko godina raznelo kod Buše. Stoga, kad god je bio uzbuđen, ljutit i uznemiren, uvek je počinjao da govori oštro i kroz nos. Najednom se obrte panu Zaglobi: — A možda biste i vi pošli sa panom Skšetuskim? — Rado, — odgovori Zagloba — ako ja što ne postignem, niko neće. Uostalom, za čoveka onako velikoga roda udvoje je pristojnije. Čarnjecki steže usnice, čupnu bradu i reče kao za sebe: — Veliki rodovi... veliki rodovi... — To niko panu Ljubomirskom ne može oduzeti — primeti Zagloba. A Čarnjecki stušti obrve: — Poljska je i sama velika, a rodova u srazmeri sa njom nema velikih, no samo malih, i dabogda zemlja progutala one koji to zaboravljaju! Svi zamukoše, jer je to vrlo oštro rekao, i tek posle podužeg ćutanja reče Zagloba: — U srazmeri sa celom Poljskom tako je! — Ni ja nisam izrastao iz soli ni iz zemlje, no iz onoga što me boli, — reče Čarnjecki — a boleli su me kozaci, koji su mi ovo nepce razbili, a sada me boli Šveđanin, pa ili ću taj bol sabljom preseći ili ću od njega poginuti, tako mi Bog pomogao! — I mi ćemo pomoći svojom krvlju! — reče Poljanovski. A Čarnjecki je još neko vreme savlađivao gorčinu koja mu se nakupila u srcu na misao da mu maršalovo samoljublje može smetati u spasavanju otadžbine; najzad se umiri i reče: — Sada treba pisati pismo. Molim da pođete sa mnom. Jan Skšetuski i Zagloba pođoše za njim, a posle pola časa pojahaše konje i vratiše se ka Radimnu, jer su izveštaji govorili da se pan maršal tamo zaustavio sa vojskom. — Jane, — reče Zagloba, pipajući se po kožnoj kesi o pasu, u kojoj je

nosio pismo pana Čarnjeckoga — učini mi ljubav i pusti da ja govorim s maršalom. — A jeste li ga, oče, zaista poznavali i učili borenju? — Eh, to se tako samo govorilo da se para u ustima ne zagreje i jezik ne omekša, što od dugog ćutanja može da se desi. Niti sam ga znao ni učio. Valjda nisam imao što bolje da radim, no da budem mečkar i učim pana maršala kako se ide na zadnjim nogama? No to je svejedno. Poznao sam ga skroz po onome što se o njemu priča, i umeću da ga udesim kao kuvarica valjuške. Samo te jedno molim: nemoj kazivati da imam pismo od pana Čarnjeckoga, nemoj ga ni pominjati dokle ga ja sam ne dam. — Kako? Da ne izvršim ono što mi je naređeno? Nikada mi se to nije desilo i neće. To ne može da bude! Ma pan Čarnjecki i oprostio, neću to učiniti ni za kakvo blago! — Onda ću izvući sablju i preseći tvome konju kičicu, da me ne stigneš. Zar si ikada video da nije bilo onako kako sam ja smislio? Reci! Je li tebi lično bilo zlo od Zaglobinih majstorija? Je li zlo bilo Mihalu i tvojoj Jeli? Ili svima nama kad sam vas spasao iz Rađivilovih ruku? Kažem ti da ovo pismo može doneti više zla nego dobra, jer ga je pan kastelan pisao u takvom uzbuđenju da je tri pera slomio. Uostalom, ti ćeš kazati za njega ako ja ne uspem; dajem ti časnu reč da ću ga onda predati, ali pre ne. — Samo da ga predam, svejedno kada. — Drugo ništa ja i ne tražim! Sad napred, jer imamo dug put. Pa pognaše konje u trk. Ali nisu morali ići dugo, jer je maršalova prethodnica prošla ne samo Radimno nego i Jaroslav, a on sam bio je u Jaroslavu i smestio se u pređašnji stan švedskoga kralja. Zatekoše ga na obedu, sa višim oficirima. No kad kazaše ko su, Ljubomirski naredi da ih odmah puste, jer ih je znao po imenima, koja su onda bila čuvena u celoj Poljskoj. Sve se oči uperiše u njih, kad uđoše; naročito su gledali s divljenjem i radoznalo u Skšetuskoga, a maršal, pošto ih pozdravi, odmah upita: — Da li pred sobom imam slavnoga viteza što je doneo kralju pismo iz opsednutog Zbaraža? — Ja sam se prokrao — odgovori Jan. — Da mi Bog hoće dati što više takvih oficira! Ništa drugo panu Čarnjeckom ne zavidim, jer znam da ni moje skromne zasluge neće zaboraviti. — A ja sam Zagloba! — reče stari vitez istupajući napred. Pa povede okom po skupu; a maršal, koji je hteo svakoga da zadobije, odmah uzviknu:

— Ko ne bi znao za čoveka koji je Burlaja, varvarskoga vođu, posekao, koji je Rađivilu vojsku pobunio... — I panu Sapjehi sam priveo vojsku koja je, istinu govoreći izabrala za vođu mene, a ne njega — dodade Zagloba. — I kako ste pristali, imajući tako veliko dostojanstvo, da ga se odreknete i da primite službu kod pana Čarnjeckoga? Na to Zagloba mignu okom Skšetuskom, pa odgovori: — Svetli pane maršale, od vas i ja i sva zemlja uzimamo primer kako se čovek radi opštega dobra odriče samoljublja i koristi. Ljubomirski porumene od zadovoljstva, a Zagloba se podboči i nastavi: — Pan Čarnjecki nas je naročito poslao da vam se u ime njegovo i cele vojske poklonimo, i u isto vreme izvestimo vas o znatnoj pobedi nad Kanebergom. — Čuli smo već za to — odgovori prilično suvo maršal, koji već oseti zavist — ali ćemo rado čuti još jednom od očevica. Na to pan Zagloba stade odmah da priča, ali s nekim izmenama, jer je Kanebergova snaga porasla u njegovim ustima na dve hiljade ljudi. Ne zaboravi da spomene ni Svena, ni sebe, ni kako su pred kraljevim očima dotukli ostatak rajtara, kako su komora i trista gardista pali u ruke pobediocima, ukratko, pobeda se pretvorila u strašan poraz za Šveđane. Svi su slušali pažljivo, slušao je i pan maršal, ali se mrgodio sve više i više i lice mu postajalo nekako ledeno, pa najzad reče: — Ne poričem da je pan Čarnjecki znamenit vojskovođa, ali valjda neće sam sve Šveđane pojesti, ostaće i za druge, A Zagloba na to: — Svetli pane, tu pobedu nije odneo pan Čarnjecki. — Nego ko? — Nego Ljubomirski! Svi se zapanjiše. Pap maršal zinuo, stao da žmirka, pa gleda pana Zaglobu tako začuđeno, kao da bi ga hteo zapitati: — Ne fali li vama četvrta daska u glavi? No se pan Zagloba ne dade zbuniti, naprotiv, napući ponosito usta, a taj gest je primio od pana Zamojskoga, pa reče: — Slušao sam kako je sam Čarnjecki pred svom vojskom rekao: „Ne biju ovo naše sablje, nego (veli) ime Ljubomirskoga, jer kad su saznali (kaže) da je blizu, toliko su klonuli duhom da u svakom vojniku vide maršalovu vojsku i idu kao ovce pod nož.” Kad bi svi sunčani zraci u jedan mah pali maršalu na lice, ne bi više sinulo.

— Šta? — uzviknu. — Sam Čarnjecki je to kazao? — Da, i mnoge druge stvari, ali ne znam da li mi pristoji da kazujem, jer je govorio samo u poverenju. — Govorite! Svaka reč pana Čarnjeckoga vredi sto puta da se ponovi. To je neobičan čovek i ja sam odavno to govorio! Zagloba pogleda u maršala, zažmirivši okom i promrmlja: — Progutao si udicu, odmah ću te izvući. — Šta to govorite? — upita maršal. — Veli da je vojska tako klicala u vašu čast, kako ne bi klicala ni samom kralju, a u Pševorsku, gde smo cele noći napadali Šveđane, čim koji steg pođe na juriš, odmah viče: „Ljubomirski! Ljubomirski!” i to je imalo više uspeha no sva: „Alah!” i „Udri! Ubij”. Ovde je svedok, pan Skšetuski, vojnik na glasu, koji u životu nije slagao. Maršal i nehotice pogleda Skšetuskoga, a ovaj pocrvene do ušiju i poče nešto da mrmolji. Međutim, maršalovi oficiri stadoše glasno da hvale izaslanike. — Vidiš, pametno je učinio pan Čarnjecki kad je poslao ovako ljubazne ljude! — Obojica su najslavniji vojnici, a jednome med iz usta teče! — Uvek sam znao da mi je pan Čarnjecki naklonjen, ali sada nema toga što za njega ne bih učinio! — povika maršal, kome se oči zamagliše od radosti. Na to pan Zagloba pade u vatru: — Svetli pane! Ko vas ne bi poštovao, ko vas ne bi čestvovao uzore svih građanskih vrlina, vas koji podsećate pravednošću na Aristida, junaštvom na Scipiona! Mnogo sam knjiga u životu pročitao, mnogo sam video, mnogo sam razmišljao, i razdirala mi se duša od bola, jer šta sam u ovoj Poljskoj video! Opaljinjske, Rađejovske, Rađivile, koji su, ceneći svoje samoljublje i svoju gordost nada sve, bili gotovi da izdaju otadžbinu radi svoje koristi, pomislio sam: propade Poljska od nepoštenja svojih rođenih sinova! Ali ko me uteši, ko mi u brizi dade nade: pan Čarnjecki! „Zaista“ — veli „nije propala, pošto se javio u njoj Ljubomirski. Oni tamo (veli) misle samo na sebe, ovaj samo gleda, samo traži gde bi mogao svoju korist da prinese opštem dobru; oni se ističu, ovaj se sklanja, jer hoće da bude primer. Evo i sada (kaže) ide s velikom pobedničkom vojskom i već (veli) čujem da hoće meni da preda komandu nad njom da nauči ostale kako svoje samoljublje, tako opravdano, treba žrtvovati za otadžbinu. Idite, dakle, (kaže) k njemu, recite mu da ja tu žrtvu neću, ne želim, jer je on bolji zapovednik, jer smo spremni da ga izaberemo ne samo za zapovednika, nego — daj bože

našem Kazimiru dug život — i za kralja!!... I... izabraćemo!” Ovde se i sam Zagloba malo uplaši da nije pregnao, i zaista posle uzvika: „Izabraćemo!” nastade tišina; no se pred velikašem samo nebo otvorilo, u prvi mah malo poblede, pa onda pocrvene, pa opet poblede i, dišući uzbuđeno, odgovori po kratkom ćutanju: — Poljska jeste i biće svagda gospodar svoje volje, jer na tome su postavljeni starodrevni temelji naših sloboda... Ali ja sam samo sluga njenih slugu i Bog mi je svedok da ne dižem oči na one visine na koje građanin ne treba da ih diže... Što se tiče komande nad vojskom... pan Čarnjecki primiti je mora. Baš i želim da dam primer onima koji, vodeći računa o veličini svoga roda, neće da priznaju nikakvu vlast, kako bi trebalo pro publico bono1 zaboraviti na veličinu svog roda. Stoga, iako možda nisam tako rđav vojskovođa, ipak ja, Ljubomirski, idem dobrovoljno pod komandu Čarnjeckome, moleći Boga jedino da nam da pobedu nad neprijateljem. — Rimljanine! Oče otadžbine! — dreknu Zagloba, hvatajući maršalovu ruku i pritiskujući na nju usne. No, u isti mah stari lisac pogleda u Skšetuskoga i stade da namiguje. Grmnuše gromki uzvici oficira i vlastele. Gomila se povećavala svaki čas. — Vina! — naredi pan maršal. A kad doneše čaše, odmah nazdravi kralju, pa onda panu Čarnjeckom, kojega nazva svojim zapovednikom, i najzad poslanicima. Zagloba ne zaostade sa zdravicama, i toliko se svima dopade da ih sam maršal isprati do vrata, a viteštvo do kraja Jaroslava. . Naposletku ostaše sami; onda Zagloba prepreči put Skšetuskome i, podbočivši se, reče: — Šta veliš, Jane? — Boga mi, — odgovori Skšetuski — da nisam svojim očima video i svojim ušima čuo, ne bih verovao ni da mi priča sam anđeo. A pan Zagloba: — Aha? Šta? Zakleo bih se da je Čarnjecki u najbolju ruku pozvao i molio Ljubomirskoga da ide s njim zajedno. I zna li šta bi postigao? Ljubomirski bi pošao za svoj račun, jer ako su u pismu bila zaklinjanja na ljubav domovini i kakve napomene o ličnoj koristi (a siguran sam da ih je bilo), odmah bi se pan maršal naduo i rekao: „Zar on da mi bude učitelj i uči me kako se služi otadžbina?...” Znam ja njih!... Srećom je stari 1

Radi opšteg dobra.

Zagloba uzeo stvar u svoje ruke, pošao, i samo je otvorio usta, a Ljubomirski već hoće da ide ne samo zajedno, no se stavlja i pod komandu. Tamo se Čarnjecki brine, ali ja ću ga obradovati... Šta veliš, Jane, ume Zagloba s velikašima da izađe na kraj? Kažem vam da od čuda nisam mogao da dišem. Znam ja njih! Pokaži kome krunu i skut purpurnoga plašta, pa ga možeš gladiti i uz dlaku, kao kučka štene, a on će ti se saviti i sam se podmetnuti... Nijedan ti se mačak neće tako oblizivati, ma mu pokazao kakvu hoćeš slaninu. I najpoštenijem se odmah oči iskolače; a ako se nađe nitkov, kao što je bio knez vojvoda viljnjanski, onda je gotov i otadžbinu da izda. Čudna ljudska sujeta! Gospode Isuse! Kad bi mi dao onoliko hiljada koliko si kandidata na presto stvorio, i ja bih se kandidovao... Jer ako neko od njih misli da sam ja gori od njega, onda neka mu od gordosti mešina pukne... Zagloba vredi koliko i Ljubomirski, samo je u imanju razlika... Da, da, Jane... Misliš da sam ga zaista poljubio u ruku? Sebe sam poljubio u veliki prst, a njega sam samo nosem ogrebao... Sigurno ga ovako, otkako je živ, niko nije nasamario. Razmazao sam ga kao maslo na krišku pana Čarnjeckoga... Daj Bože našem kralju što duži život, ali u slučaju izbora više bih voleo dati glas za sebe nego za njega... Roh Kovaljski dao bi mi drugi, a Mihal bi pobio protivnike... Boga mi! Odmah bih te učinio velikim krunskim hetmanom, a Mihala posle Sapjehe litvanskim... a Ženđana kaznacem... Taj bi ti Jevreje opteretio dacijama!... No da ostavimo to: glavno je da sam Ljubomirskog ulovio na udicu, a struk ću metnuti Čarnjeckome u ruku. A sve će se slomiti na Šveđanima, i čija će biti zasluga? A? O kome drugome pisale bi hronike, a ja nemam sreće... Još će biti dobro ako Čarnjecki staroga ne izgrdi što nije dao pismo... Takva ti je ljudska zahvalnost... He, nije mi prvina, nije... Drugi sede na starostima i zarasli su u slaninu kao hranjenici a ti, stari, kao i dosad klimaj se na kljusetu... Ovde odmahnu rukom. — Neka ide ljudska zahvalnost dođavola! I tako i tako treba umreti, a domovini je milo poslužiti. Najbolja je nagrada dobro društvo. Kad čovek već pojaše konja, onda je sa drugovima kao što ste ti i Mihal gotov poći na kraj sveta... Takva ti je paša poljska priroda. Samo da se bude na konju. Nemac, Francuz, Englez ili garavi Španjolac odmah skaču za oči, a Poljak, budući po prirodi strpljiv, mnogo podnese, pušta da ga ugnjetava i ovaj bedni Šveđanin, ali kada sem era prevrši, tresne ga po zvezdi da se triput prevrne... Jer junaštva još ima, a dokle junaštvo ne propadne, dotle će i Poljska trajati. Zapamti to, Jane... Tako je dugo još govorio pan Zagloba, jer je bio veoma zadovoljan

sobom, a kad god se to desi, uvek postane i govorljiv preko mere i pun mudrih izreka.

VI

Čarnjecki zaista nije smeo ni misliti da se krunski maršal stavi pod njegovu komandu. Hteo je samo da rade dogovorno, a bojao se da ni to, zbog velikog maršalovog samoljublja, neće moći da se postigne, jer je oholi velikaš ne jednom već govorio svojim oficirima da više voli sam da napada Šveđane, jer i tako može nešto uspeti, a kad bi sa Čarnjeckim odneo pobedu, onda bi sva slava pala na Čarnjeckoga. I tako bi i bilo. Čarnjecki je razumevao maršalove razloge i brinuo se. Poslavši iz Pševorska pismo, čitao je sada valjda deseti put prepis, hoteći da vidi nije li napisao štogod što bi onako osetljivoga čoveka moglo uvrediti. I požalio je neke izraze, pa je posle počeo da žali što je uopšte i slao pismo. Stoga je sedeo sumoran u svome stanu i svaki čas prilazio prozoru i pogledao na put da li se poslanici vraćaju. Videli su ga na prozoru oficiri i pogađali šta mu je na duši, jer mu se briga jasno ocrtavala na licu. — Pogledajte samo — reče Poljanovski Volodijovskom. — Neće biti dobro, jer je kastelanovo lice postalo šareno, a to je rđav znak. I doista lice Čarnjeckog bilo je jako boginjavo, i kad se mnogo uzbudi ili uznemiri, pokrivalo se beličastim i tamnim pečatima. A kako su mu crte bile oštre, čelo vrlo visoko, obrve krupne, izvijene, nos pokučast i pogled veoma pronicav, kad se još pojave i ove pege, bio je strašan. Kozani su ga u svoje vreme prozvali šarenim psom, ali je on, uistinu, više ličio na šarenoga orla, a kad povede vojnike na juriš, sa plaštom raširenim kao grdna krila, onda je ta sličnost padala u oči i prijateljima i neprijateljima. Stoga je zadavao strah i jednim i drugima. Za vreme kozačkih ratova poglavice silnih odreda gubile su glavu kad su imali posla sa Čarnjeckim. Sam ga se Hmjeljnjicki bojao, naročito saveta koje je davao kralju. Oni su i navukli na kozaštvo strahoviti poraz kod Berestečka. Ali se proslavio tek posle berestečke bitke, kad je u zajednici s Tatarima

preletao kao plamen stepe, tukao do noge pobunjene gomile, zauzimao na juriš gradove i leteo kao vihor s jednoga kraja Ukrajine na drugi. S takvom istom istrajnošću napadao je sada Šveđane. „Čarnjecki mi vojsku neće potući, no će mi je pokrasti” — govorio je Karol Gustav. Ali je Čarnjeckom već bilo dosadilo da krade; držao je da je došlo vreme da tuče, a nije imao topova, pešadije, bez kojih ništa važno nije mogao da postigne; stoga je ovoliko i želeo da se sjedini s Ljubomirskim, koji je i sam, doduše, imao malo topova, ali je vodio pešake planince. Ovi, iako su još nedovoljno izvežbani, bili su ipak u bojevima i mogli su se za nevolju upotrebiti protiv nesravnjive pešadije Karola Gustava. Zato je pan Čarnjecki bio kao u groznici. Ne mogući, najzad, da izdrži u stanu, izađe pred trem i, spazivši Volodijovskoga i Poljanovskoga, zapita: — A vide li se poslanici? — Vidi se da su im radi — odgovori Volodijovski. — Njima su radi, ali meni nisu, inače bi maršal poslao svoje s odgovorom. — Pane kastelane, — reče Poljanovski, koji je uživao veliko poverenje kod vojskovođe — našto se brinuti; ako dođe pan maršal, dobro! ako ne, mi ćemo kao i dosada uznemiravati neprijatelja. I ovako teče krv iz švedskoga lonca, a zna se, kad jednom lonac proteče, iz njega će sve isteći. Na to će Čarnjecki: — I iz Poljske teče. Ako sada umaknu, osiliće se, doći će im pomoć iz Pruske, prilika će proći! Pa se nestrpljivo udari rukom po butini: uto se ču konjski topot i bas pana Zaglobe, koji je pevao: „Pošla Kaska u pekaru, A Stah za njom: pusti, primi, Dragana! Jer sneg pada, vetar duva, Kuda, jadan, da se denem Do jutra!...” — Dobar znak! Veselo se vraćaju! — reče Poljanovski. Međutim, oni, ugledavši kastelana, skočiše s konja, dodaše ih momku, pa pođoše živo ka tremu; najednom Zagloba baci kapu uvis i, podražavajući maršalov govor tako tačno da bi se svaki prevario,

povika: — Vivat1 pan Čarnjecki, naš zapovednik! Kastelan se namršti i reče brzo: — Ima li pismo za mene? — Nema, — odgovori Zagloba — ima nešto bolje. Maršal sa celom vojskom stupa dragovoljno pod komandu vaše milosti. Čarnjecki ga provrte očima, pa se okrete Skšetuskom, kao da kaže: — Govori ti, jer se ovaj napio! Pan Zagloba se odista bio napio, ali Skšetuski potvrdi njegove reči, te se kastelan začudi. — Hodite sa mnom! — reče izaslanicima. — Pane Volodijovski, pane Poljanovski, molim i vi! Pa svi uđoše u odaju. Još i ne posedaše, a Čarnjecki upita: — Šta je rekao na moje pismo? — Ništa nije rekao — odgovori Zagloba — a zbog čega, to će se pokazati na kraju moga izveštaja; sada incipiam...2 Pa stade da priča sve kako je bilo, kako je maršala doveo do tako povoljne odluke. Čarnjecki ga je gledao u sve većem čudu. Poljanovski se hvatao za glavu, pan Mihal je sukao brkove. — Ta ja vas dosada nisam poznavao, tako mi Boga! — uzviknu najzad kastelan. — Ušima ne mogu da verujem! — Odavno su me zvali Ulisom! — odgovori smerno Zagloba. — Gde je moje pismo? — Evo! — Moram vam oprostiti što ga niste predali! Ta ovo je lisac nad liscima! Potkancelar od njega da uči kako se vode pregovori! Tako mi Boga, da sam kralj, u Carigrad bih vas poslao... — I već bi ovde bilo sto hiljada Turaka! — uzviknu Mihal. A Zagloba na to: — Dvesta, ne sto, zdravlja mi moga! — I pan maršal ništa nije posumnjao? — upita opet Čarnjecki. — On? Gutao je sve čim sam ga kljukao, kao gusan orahe, sve mu je kotlac igrao i oči se prevlačile maglom. Mislio sam da će pući od radosti kao švedska granata. Toga čoveka možeš u pakao odvesti laskanjem. — Samo da se to na Šveđanima iskali, samo da se iskali; a nadam se da će tako i biti — odgovori obradovani Čarnjecki. — Vi ste prepredeni 1 2

Živeo. Počinjem.

kao lisica, ali se nemojte suviše podsmevati panu maršalu, jer drugi ni toliko ne bi učinio. Mnogo od njega zavisi... Ići ćemo čak do Sandomježa imanjima Ljubomirskih, i maršal može jednom rečju pobuniti ceo kraj, narediti seljacima da otežavaju prelaze, da pale mostove, da kriju hranu po šumama... Vi ćete imati zaslugu koju vam nikad neću zaboraviti; ali i panu maršalu moram biti zahvalan, jer mislim da to nije učinio samo iz sujete. Pa pljesnu dlanom o dlan i viknu momčetu: — Konja odmah... Kujmo gvožđe dok je vruće! Onda se obrte pukovnicima; — Vi ćete svi sa mnom da bi pratnja bila što svečanija. — Hoću li i ja? — upita Zagloba. — Vi ste načinili ovaj most između mene i pana maršala, pravo je da vi prvi preko njega pređete. Uostalom, držim da vas tamo vrlo vole... Hajde, hajde, pane brate, inače ću kazati da hoćete upola gotov posao da ostavite. — Šta znam! Moram pritegnuti pojas, jer ću se strašno istruckati... Već me i snaga izdaje, sem da se nečim potkrepim. — A čime bi? — Mnogo su mi pričali o kastelanovoj medovini koju do sad nisam probao, a želeo bih da vidim je li bolja od maršalove. — Onda ćemo pri pojahivanju popiti po pehar, ali, kad se vratimo, nećemo odmeravati. A nekoliko boca naći ćete i u svome stanu... Pa naredi da se donesu pehari i ispiše za srećna puta, a onda pojahaše konje i odoše. Maršal je dočekao pana Čarnjeckoga raširenih ruku, gostio ga, pojio, do svanuća ga nije pustio, a zato su se izjutra sastale obe vojske i nastavile put pod komandom pana Čarnjeckoga. Blizu Sjenjave napali su opet na Šveđane tako uspešno da su zaštitnicu do noge potukli i uneli nered u redove glavne vojske. Tek u svanuće su ih oterali topovi. Kod Lježajska Čarnjecki je napao još silnije. Znatni švedski odredi su se zaglibili u blatišta, koja su postala od kiša i poplave, i pali su u poljske ruke. Za Šveđane je nastajao sve teži put. Izmršaveli, izgladneli i iznureni pukovi jedva su išli. Sve više je vojnika ostajalo na putu. Neki su bili toliko strahovito iznureni da nisu hteli ni da jedu ni da piju, no su jedino molili da ih ubiju. Neki su legali i umirali po šibljacima, neki su gubili svest i s najvećom ravnodušnošću gledali primicanje poljskih konjanika. Stranci, kojih je bilo mnogo u švedskim redovima, počeli su da beže iz logora i prilaze panu Čarnjeckom. Jedino je ne salomljivi duh Karola Gustava održavao ostatak snage u svoj

vojsci. Jer za vojskom nije išao samo neprijatelj; razne „družine“ pod nepoznatim starešinama i seljačke gomile neprestano su joj preprečavale put. Ti odredi, neuređeni i malobrojni, nisu mogli stupiti s njom u otvoren boj, ali su je smrtno zamarali. A kako su, da bi Šveđanima ulili uverenje da su Tatari već došli u pomoć, svi vojnici upotrebljavali tatarski uzvik, to se „Alah! Alah!” razlegalo i danju i noću. Švedski vojnik nije imao kada da dahne, ni za časak da složi oružje u kupe. Često je dvanaestina ljudi uzbunjivala delu vojsku. Konji su padali desetinama i bili odmah pojedeni, jer je dovoz hrane postao nemoguć. S vremena na vreme poljski su konjanici nalazili strahovito unakažene švedske leševe, i poznavali odmah seljačku ruku. Većina sela u klinu između Visle i Sana pripadala je panu maršalu i njegovoj porodici. Stoga su se u njima svi seljaci digli kao jedan čovek, jer je pan maršal, ne žaleći svoga imanja, objavio da će onaj koji ustane na oružje biti oslobođen kmetstva. Tek što se taj glas razneo po okolini sve se kose ispraviše i svakodnevno se počeše donositi švedske glave u logor, te je maršal morao to zabraniti, kao nehrišćanski običaj. Onda počeše donositi rukavice i rajtarske ostruge. Šveđani, dovedeni do očajanja, drali su kožu sa onih koji im padnu šaka, i rat je postajao sve strašniji i strašniji. Nešto poljske vojske još je bilo sa Šveđanima, ali su ih zadržavali strahom. Na putu do Lježajska pobeglo ih je mnogo, a preostali su posvednevno pravili takav nered u logoru da je Karol Gustav naredio da se streljaju nekoliki plemići. To je bio znak za opšte bekstvo, koje je izvršeno sa sabljom u ruci. Niko skoro nije ostao, te je Čarnjecki, pojačan, počeo da nasrće sve silnije. Maršal mu je pomagao vrlo iskreno. Može biti da su plemenitije osobine njegove prirode u ovo vreme, uostalom kratko, nadmašile oholost i samoljublje, te nije štedeo ni truda, pa ni života, i često je lično predvodio steg, nije dao odmora neprijatelju, a kako je bio dobar vojnik, učinio je znatne usluge. Ove, dodane docnijima, osigurale bi mu slavnu uspomenu u narodu da nije bilo one nečasne pobune koju je pred kraj svoga života digao da omete pravilan razvoj Poljske. Ali je u ovo vreme sve činio da stekne slavu i ogrne se njome kao plaštom. S njim se takmičio pan Vitovski, kastelan sandomješki, stari i iskusan ratnik, on se trudio da dostigne samoga Čarnjeckoga; ali nije uspeo, jer mu Bog nije dao da bude veliki. Sva trojica su sve jače pritiskivala Šveđane. Najzad je došlo dotle da su oni pešački i rajtarskn pukovi kojima zapadne da idu kao zaštitnica, išli tako preplašeni da je panika nastajala zbog bilo čega. Tada je sam

Karol Gustav odlučio da on ide uvek sa zaštitnicom da bi svojim prisustvom pojačao moral. No odmah u početku zamalo nije to platio životom. Desilo se da se, imajući uza se puk telesne garde, najjači od svih pukova, jer su za njega birani vojnici iz cele Skandinavije, zaustavio na odmor u selu Rudniku. Tu, posle obeda u sveštenikovoj kući, odluči da malo prilegne, jer prošle noći nije bio ni trenuo. Gardisti su opkolili kuću da stražare nad kraljevom bezbednošću. Međutim se sveštenikov konjušar iskrao iz sela pa dopavši do konja na livadi, skočio na jednoga ždrepca i pojurio panu Čarnjeckom. No se pan Čarnjecki tada nalazio na dve milje daleko, a prethodnica, koja se sastojala iz puka kneza Dimitra Višnjovjeckoga, išla je pod komandom poručnika Šandarovskog samo na pola milje iza Šveđana. Baš je pan Šandarovski razgovarao sa Rohom Kovaljskim, koji je doneo zapovesti od kastelana, kad najednom obojica ugledaše momče kako juri što konj može potrčati. — Kakav li to đavo onako juri? — reče Šandarovski — još na ždrepcu? — Seosko momče — odgovori Kovaljski. Međutim je momče dopalo pred sam stroj i zaustavilo se tek kad se ždrebac, uplašen od ljudi i konja, propeo i zario kopita u zemlju. Momče skoči s konja i, držeći ga za grivu, pokloni se vitezovima: — Šta je novo? — upita Šandarovski, prišavši mu. — Šveđani su kod nas u parohijskoj kući; vele da je i kralj sa njima! — reče momak blistavih očiju; — A ima li ih mnogo? — Nema više od dvesta konja. I Šandarovskom se zablistaše oči; no se bojao zasede, te pogleda oštro u momče i reče: — Ko te je poslao? — Što da me neko šalje! Sam sam skočio u livadi na ždrepca, umalo se nisam zadavio i kapu sam izgubio. Dobro te me strvine nisu spazile! Na opaljenom licu ogledala se istina i videlo se da je mnogo kivan na Šveđane, jer su mu obrazi goreli i stajao je pred oficirima, držeći jednom rukom ždrepca za grivu, razbarušene kose, razdrljene košulje na grudima, dišući brzo. — A gde je ostala švedska vojska? — upita stegonoša. — Još u svanuće prošlo ih je toliko da nismo mogli izbrojati; ali ti su otišli dalje, a ostala je samo konjica, i jedan spava kod pope, vele da je kralj.

Na to će Šandarovski: — Momče, ako lažeš, ode ti glava; ali ako govoriš istinu, traži što hoćeš. A momčić mu se pokloni do stremena. — Zdravlja mi, neću nikakve nagrade, samo neka pan oficir naredi da mi dadu sablju. — Pa podajte mu neku sablju — viknu svojim momcima već uveren Šandarovski. Ostali oficiri stadoše da raspituju momče gde je dvor, gde selo, šta rade Šveđani, a on odgovori: — Stražare, psine! Ako pođete pravo, videće vas, ali ću vas ja provesti iza jovika. Odmah izdadoše zapovesti i steg krete, isprva kasom, pa onda trkom. Momče je jahalo na golom ždrepcu bez uzde, pred prvim redom. Gonio je ždrepca petama i svaki čas pogledao užagrenim očima u golu sablju. Kad su već ugledali selo, on svrte u šumicu i povede ih stazom malo kaljavom, ka joviku, gde je bilo još movčarnije; stoga pustiše konje lakše. — Mirni budite! — reče momče— Kad se jovik završi, oni će biti desno, na četvrt duži. Onda stadoše da idu vrlo lagano, jer je i put bio težak, a teški konji su upadali često do kolena. Najzad jovik postade reći i izađoše na ivicu. Tada, ne dalje od trista koraka, ugledaše malo strmenito prostrano dvorište, iza njega sveštenikov dom opkoljen lipama, među kojima su se videle slamne kapice na košnicama, a u dvorištu dvesta konjanika pod šlemovima i u oklopima. Gorostasni konjanici sedeli su na gorostasnim iako mršavim konjima, i stajali su u pripravnosti, jedni s mačevima k ramenu, drugi s mušketima naslonjenim na butine, ali su gledali na drugu stranu, na glavni drum, otkuda su se jedino mogli nadati neprijatelju. Divan plav steg sa zlatnim lavom lepršao im se nad glavama. Dalje, oko kuće, stajale su straže, po dva čoveka; jedna je bila okrenuta joviku, ali, kako je sunce strašno peklo i zasenjivalo oči a u joviku, koji se već bio pokrio gustim lišćem, bio skoro mrak, straža nije mogla videti konjanike. U Šandarovskom, vatrenom vitezu, krv poče da vri kao u loncu, ali se uzdrža i pričeka dok se steg ne uredi, a Roh Kovaljski za to vreme položi svoju tešku ruku na rame momčetu. — Slušaj, momče! — reče. — Jesi li ti video kralja?

— Video sam, svetli pane! — šanu momče. — Kako izgleda? Po čemu se može poznati? — Strašno je crn u licu i nosi crvene pantljike sa strane. — A bi li poznao njegova konja? — I konj je crn sa zvezdom na čelu. Na to će Roh: — Pazi i pokaži mi ga! — Dobro, pane! A hoćemo li brzo napasti?... — Jezik za zube! Zaćutaše, a pan Roh poče da se moli Bogorodici da mu dopusti da se sukobi s Karolom i da mu vodi ruku pri sukobu. Još malo potraja tišina, pa konj pod samim Šandarovskim frknu. Na to rajtar na straži pogleda, zadrhta kao da ga nešto potrese u sedlu i ispali pištolj. — Alah! Alah! Udri! Kolji! Uha — u-bij! — razleže se u joviku. I steg, ispavši kao munja, iz tame, polete na Šveđane. Stiže pre no što svi uspeše da se obrnu, i odmah nastade strahovit boj, samo sabljama i mačevima, jer niko nije imao vremena da puca. Dok bi okom trenuo, nagnaše rajtare na plot koji se s treskom sruši pod pritiskom konjskih sapi, i stadoše i seći tako besno da se zgomilaše i izmešaše. Dva puta pokušaše da se sastave i dvaput rastavljeni načiniše dve odvojene grupe, koje se u času podeliše opet na manje, najzad se rasturiše kao zrna pasulja koja seljak baci lopatom uvis. Najednom se čuše očajni glasovi: — Kralj! Kralj! Spasite kralja! A Karol Gustav, čim je počeo boj, ispao je s pištoljima u rukama i špadom u zubima na vrata. Rajtar, koji je držao konja kod samih vrata, dade mu ga odmah; kralj skoči na nj i, zavrnuvši oko samoga ugla, jurnu među lipe i košnice, da se izmakne iz bojnoga kruga. Dotrčavši do plota, obode konja, preskoči plot i pade u gomilu rajtara, koji su se branili od poljskoga desnoga krila, koje tek što je obišlo kuću i sudarilo se iza bašte sa Šveđanima. — Napred! — komandova Karol Gustav. I oborivši špadom poljskoga konjanika, koji je već izmahnuo na njega sabljom, jednim skokom izlete iz bojnoga okršaja; za njim rajtari raskidoše poljski red, pa poleteše svom brzinom, kao što čopor jelena, gonjen od pasa, juri onamo kuda ga vodi jelen predvodnik. Poljski konjanici okretoše konje za njima i započe potera. I jedni i drugi ispadoše na glavni drum koji je vodio od Rudnika ka Bojanuvku. Opaziše ih iz prednjeg dvorišta, na kome je bila glavna bitka, i baš tada

se čuše glasovi: — Kralj! Kralj! Spasite kralja! No su rajtari u prednjem dvorištu bili toliko pritešnjeni od samoga Šandarovskog da ni na svoj spas nisu mogli da misle, te kralj ode sa grupom od samo dvanaest rajtara, a za njim poteče blizu trideset vlastelinčića, a pred svima Roh Kovaljski. Momče, koje je trebalo da mu pokaže kralja, izgubilo se negde u glavnom boju, ali je Roh i sam poznao karola Gustava po kiti od crvenih pantljika. Stoga pomisli da je došlo njegovo vreme, poleže po konju, obode ga ostrugama i polete kao vihor. Begunci, goneći konje što igda mogu, razvukoše se na putu. Brži i lakši poljski konji počeše iz ubrzo stizati. Prvoga rajtara stiže Roh vrlo brzo, te ustade u stremenima radi boljeg zamaha i šinu strašno, jednim udarcem odvali ruku sa plećkom, pa nastavi trk, uprevši opet oči u kralja. Zatim mu se drugi rajtar zacrne pred očima, obori toga drugoga, trećem razlupa šlem i glavu da dve polutine, pa gonjaše dalje, gledajući samo u kralja. Utom rajtarima počeše konji da se spotiču i padaju; oblak poljskih konjanika dostiže ih i iseče u času. Pan Roh je prolazio ljude i konje da ne bi gubio vreme; razdaljina između njega i Karola Gustava stade da se smanjuje. Samo su ih dva konjanika razdvajala na daljini od nekoliko desetina koraka. Utom strela, puštena iz luka nekoga vlastelina, pisnu pored uha panu Rohu i zabode se u krsta rajtaru ispred njega, a ovaj se zaljulja levo, desno, pa se povi nazad, prodera se neljudskim glasom i pade sa sedla. Između Roha i kralja ostade samo jedan. Ali ovaj jedan, želeći da spase kralja, umesto da beži, obrte konja. Pan Roh dopade i topovsko đule ne obara tako čoveka sa sedla kako ga on obori na zemlju, pa onda, kriknuvši strašno, jurnu kao razjaren divlji vepar napred. I kralj bi mu se možda obrnuo, i nesumnjivo bi poginuo, ali su za Rohom stizali drugi i strele počele da zvižde, svakog časa je koja mogla raniti konja, te kralj obode još jače, lice metnu konju na vrat, pa proždiraše pred sobom prostor kao lasta kad je juri jastreb. A pan Roh poče svoga ne samo da bode ostrugama, no da ga tuče i pljoštimice sabljom, pa tako lećahu jedan za drugim. Drveće, kamenje, šiblje promicali su im pored očiju, vetar zviždao u ušima. Kralju pade šešir sa glave, baci najzad i kesu, držeći da će se neumitni konjanik polakomiti na nju i prekinuti gonjenje: no Kovaljski je i ne pogleda, nego

udaraše sve jače konja, koji najzad poče da stenje od napora. — Stoj, za Boga miloga! Uto se kraljev konj spotače tako silno da bi pao samo da ga kralj snažno ne zadrža uzdom. Roh riknu kao bik, razdaljina između njega i kralja smanji se znatno. Malo posle konj se spotače drugi put i opet, dokle ga kralj održa na nogama, Roh se primače za nekoliko hvati. Tada se uspravi u sedlu, kao za udarac. Strašan je bio... Oči mu se izbuljiše a zubi sinuli ispod riđastih brkova... Još jednom da se konj spotakne, još časak, i sudbina cele Poljske, cele Švedske i celoga rata bila bi rešena. No kraljev parip nastavi da trči, a kralj obrnuvši se, poteže pištolje i dvaput skresa. Jedno zrno razmrska koleno Rohovoga konja. Ovaj se prope, onda pade na prednje noge i zari nos u zemlju... Kralj bi mogao u taj mah da kidiše na svoga gonioca i da ga probode špadom, ali su na odstojanju od dvesta koraka leteli drugi poljski konjanici, te on poleže opet po konju i odlete kao strela iz tatarskog luka. Roh se izvuče ispod konja... Neko vreme je gledao blesavo za beguncem, pa se onda povede kao pijan, sede na drum i stade da riče kao medved. A kralj je odmicao sve dalje, i dalje, i dalje!... Najzad se poče smanjivati, gubiti i nestade ga iza šiblja. Utom dopadoše Rohovi drugovi s vikom i bukom Bilo ih je oko petnaestak kojima su konji izdržali. Jedan je nosio kraljevu kesu, drugi šešir na kome su crna nojeva pera bila pritvrđena dijamantima. Obojica stadoše da viču: — Tvoje je ovo, tvoje, druže! S pravom ti pripada! A ostali: — Znaš li koga si gonio? Znaš li koga si stizao? To je bio sam Karol Gustav! — Tako mi Boga, nikad ni pred kim nije bežao ovako kao pred tobom. Neizmernu si slavu stekao, kavaljere... — A koliko je rajtara poubijao dok nije došao do samoga kralja! — Umalo tom sabljom nisi Poljsku časkom izbavio! — Uzmi kesu! — Uzmi šešir! — Divan je bio konj, ali ćeš deset takvih kupiti za ovo blago. Roh ih je gledao nesvesnim očima, pa onda đipi i podviknu: — Ja sam Kovaljski, a ovo je gospođa Kovaljska. Idite do sto đavola!

— Pamet mu se pomutila! — stadoše da govore. — Konja mi dajte! Još ga mogu stići! — vikao je Roh. No ga oni uzeše pod ruke i, mada se otimao, povedoše ga nazad Rudniku, stišavajući ga i tresući uz put: — Ha, ha! Poznao je poljske vitezove! — Dosadiće mu u Poljskoj. Došao je u škripac! — Vivat1 Roh Kovaljski! — Vivat! Vivat najhrabriji vitez! Dika cele vojske. Pa stadoše da piju iz čuturica. Dadoše i Rohu, a on do dna ispi jednu i odmah se prilično stiša. Za vreme ove potere na bojanovskom drumu rajtari pred parohijskom kućom branili su se dostojno toga čuvenog puka. Iako napadnuti iznenada i odmah vrlo brzo rastureni, tako isto su se brzo prikupili, tim samim što su bili opkoljeni oko plavoga stega. Nijedan ne zamoli oproštaj, nego stadoše kon, do konja, rame do ramena, pa su boli mačevima tako besno da je jedno vreme izgledalo: pobeda se kloni na njihovu stranu. Trebalo ih je ili ponovo raskidati, što je bilo nemogućno, pošto je oko njih bio obruč poljskih konjanika, ili ih iseći do jednoga. Šandarovski odluči ovo drugo, te stegnuvši ih još tešnjim obručem, sam kidisaše na neprijatelje kao ranjeni kraguj na jato dugokljunih ždralova. Nasta strahovita seča i gužva. Sablje su zveketale o mačeve, mačevi se lomili o branike od sabalja. Čas se konj propne kao delfin nad morske talase, pa opet padne u vrtlog konja i ljudi. Vika je prestala, samo se čula vriska konja, cika oružja i teško disanje zamorenih vitezova; neobična jarost obuze srca i Poljaka i Šveđana. Tuklo se odlomcima sabalja i mačeva; hvatalo se ukoštac, za brkove, ujedalo se; oni koji su pali s konja a još se mogli držati na nogama boli su noževima konje u trbuh, konjanike u listove. U dimu, u pari konjskoj, u strašnom bojnom zanosu, ljudi su se pretvarali u divove i zadavali strahovite udarce; ruke su se pretvarale u maljeve, sablje u munje. Jednim udarcem su razbijali čelične šlemove kao zemljane lonce, udaralo se po čelu, odvaljivale ruke sa mačevima, seklo, se bez odmora, seklo bez oproštaja, bez milosti. Ispod vrtloga konja i ljudi krv stade potokom da teče po dvorištu. Ogromni plavi steg uznosio se još iznad Šveđana; ali se kolo smanjivalo svakog časa. Kao kad žeteoci stanu na dva kraja njive i počnu da mašu srpovima, pa žita nestaje a oni se vide sve bliže, tako se poljski obruč stezao sve 1

Živeo.

jače, tako da su borci s jedne strane mogli već da vide krive sablje boraca sa druge. Pan Šandarovski je besneo kao uragan i uvlačio se u Šveđane kao što se vuk uvlači glavom u meso tek zaklanog konja; ali ga je jedan konjanik žestinom nadmašio; bilo je to ono momče što je javilo da su Šveđani u Rudniku i sad je sa celim stegom jurnulo na neprijatelja. Popov ždrebac, trogodac, koji je dotle išao mirno po livadi pritiskivan konjima, ne mogući da se izvuče iz stiske, bi rekao: pobesneo je kao i njegov jahač, te je, počuljenih ušiju, iskolačenih očiju, naježene grive, gurao napred, ujedao skakao, a momče je mahalo sabljom kao motkom, nasumce, levo, desno; plava kosa mu je bila sva krvava, mačevi su mu izboli ruke i noge; lice mu je bilo zasečeno, ali su ga ove rane samo podsticale. Tukao se pomamno, kao čovek koji je izgubio nadu da će ostati živ i jedino želi da osveti svoju smrt. Međutim se švedski odred smanjivao kao gomila snega koju sa svih strana polivaju vrelom vodom. Najzad oko kraljevog stega ostade ih još desetak-petnaest. Poljaci ih pokriše potpuno, a oni su umirali sumorno, stisnutih zuba; nijedan ne pruži ruke, nijedan ne zatraži milosti. — Steg oteti! Steg! Ču to momče, pa ubode ždrepca vrhom od sablje i sunu kao plamen napred, a kako je svaki rajtar oko stega imao protiv sebe dva ili tri poljska konjanika, momče šinu stegonošu sabljom po licu, a ovaj raširi ruke i pade glavom konju na grivu. Plavi steg pade s njim zajedno. Najbliži rajtar, proderavši se strašno, odmah ščepa za koplje, a momče uhvati za platno, trže, otkide ga u času, savi u klupče i pritiskajući ga obema rukama na grudi, stade da viče što ga grlo donosi: — Imam, ne dam! Imam, ne dam! Poslednji preostali rajtari kidisaše besno na njega, jedan ga ubode kroz steg i probode mu ruku, ali u taj mah razneše ih sve na sabljama. Onda se dvaestinu krvavih ruku pruži momčetu. — Steg, daj steg! — stadoše da viču. Šandarovski mu priskoči u pomoć. — Ostavite ga! On ga je oteo pred mojim očima, neka ga preda lično kastelanu. — Evo kastelana, evo!... — čuše se mnogi glasovi. I odista se izdaleka čuše vojničke trube i na putu od livade pojavi se ceo steg, koji je trkom jurio ka parohijskoj kući. To je bio laudanski steg, a na čelu je jezdio sam Čarnjecki. Videći da je sve već svršeno, ustaviše konje; vojnici Šandarovskoga odoše k njima.

— Sam kralj je bio... ne znam... da li je umakao... — Umakao je! Umakao! — rekoše oni što su gledali poteru. — Steg je otet!... Mrtvih sila! Čarnjecki, ne govoreći ni reči, pogna konja ka bojištu koje je predstavljalo strašan i žalostan prizor. Preko dvesta leševa švedskih i poljskih ležalo je, jedan do drugoga, često jedan na drugom... Neki su se držali za kose, neki su poumirali ujedajući se zubima ili kidajući se noktima. Neki su se opet, držali kao u bratskom zagrljaju ili ležali s glavom naslonjenom na neprijatelja. Mnoga su lica bila tako izgažena da na njima nije ostalo ničega čovečijega; oni pak, koje nisu zdruzgala kopita, imali su otvorene oči, pune preneraženosti, bojnoga užasa, besnila... Krv je brborila na omekšaloj zemlji pod nogama kastelanova konja, koje pocrveneše poviše kičice; zadah od krvi i konjskoga znoja dražio je nozdrve i smetao disanju. Kastelan je gledao u ove leševe kao što spahija gleda povezane pšenične snopove koji treba da popune kamaru. Na licu mu se pojavi zadovoljstvo. Ćutke obiđe oko kuće, pogleda leševe iza bašte, pa se lagano vrati na glavno bojište. — Vidim ovde junački posao — reče — i zadovoljan sam vama! A oni baciše krvavim rukama kape uvis: — Vivat1 Čarnjecki! — Daj bože drugi brz sudar!... Vivat!… Vivat!... A kastelan će na to; — Poći ćete u zaštitnicu, da se odmorite. Pane Šapdarovski, a ko je oteo steg? — Dajte momče! — viknu Šandarovski. — Gde je? Vojnici potrčaše da traže i nađoše momče gde sedi pored zida od konjušnice, pored ždrepca koji je pao od rana i baš u taj mah manjkavao. Na prvi pogled činilo se da ni momčetu nije bolje; ali je ipak držalo steg oberučke na grudima. Uzeše ga odmah i odvedoše pred kastelana. Stao je bos, razbarušen, golih grudi, s košuljom i gunjem u dronjcima, umazan krvlju švedskom i svojom, kao neko čudo, na uzdrhtalim nogama, ali sa još neugašenim ognjem u očima. Začudi se pan Čarnjecki kad ga vide. — Kako? — upita. — Ovaj oteo kraljev steg? — Svojom rukom i svojom krvlju — odgovori Šandarovski. — A on je prvi javio za Šveđane, a posle se u najvećem okršaju tako borio da je i 1

Živeo.

mene i ostale nadmašio. — Istina je! Prava istina! — povikaše vojnici. — Kako ti je ime? — upita dečka pan Čarnjecki. — Mihalko! Čiji si? — Popin. — Bio si popin, ali ćeš biti svoj! — reče kastelan. Ali Mihalko već nije čuo poslednje reči, jer se od rana, od izliva krvi, povede i pade glavom na kastelanove streme. — Uzmite ga, ukažite mu potrebnu negu. Moja je briga da na prvom saboru on bude ravan svima vama i po staležu, kao što je po duši već ravan! — Dostojan je toga! Dostojan je! — povika vlastela. Pa metnuše Mihalka na nosila i uneše u parohijsku kuću. A pan Čarnjecki je slušao dalji izveštaj, koji mu više nije podnosio Šandarovski nego oni što su gledali poteru pana Roha za Karolom. Veoma se obradova tome pripovedanju pan Čarnjecki, jer shvati da posle takve prigode kod Karola Gustava mora znatno pasti moral. Pan Zagloba se tako isto radovao i, podbočivši se, govorio je ponosno vitezovima? — Ih, razbojnik! Šta velite? Da je Karolusa dostigao, ni sam đavo mu ga ne bi oteo! Moja krv, tako mi Boga, moja krv! Pan Zagloba je tokom vremena i sam poverovao da je ujak Rohu Kovaljskom. Međutim je Čarnjecki naredio da potraže mladoga viteza, ali ga nisu mogli naći, jer je pan Roh od stida i jeda ušao u žitnicu, zakopao se u slamu i zaspao tako tvrdo da je tek sutradan, kad se razdanilo, stigao steg. Ali je još bio silno postiđen i nije smeo ujaku da izađe na oči. Ali ga je ovaj sam potražio i počeo tešiti: — Ne jedi se, Roše! — govorio je. — I tako si se proslavio; sam sam čuo kako te je pan kastelan hvalio: „Izgleda (veli) glup na prvi pogled, kao da ni do tri ne ume da izbroji, ali je, vidim, ognjevit junak, koji je podigao glas celoj vojsci!” — Isus mi nije pomogao, — reče Roh — jer sam se dan ranije opio i uveče nisam očitao očenaš. Nemoj ni pokušavati da istražuješ božanska rešenja, jer možeš još i pohuliti. Što možeš sam da poneseš na leđima, to natovari, ali na pamet ne tovari ništa, jer ćeš odmah klonuti. — A već sam bio tako blizu da sam osećao znoj njegovoga konja. Bio bih ga do sedla rasekao! Vi, ujače, mislite da ja nemam nimalo

pameti! Na to će Zagloba: — Svako živinče ima svoju pamet. Divan si ti momak i mnogu ćeš mi radost još učiniti. Daj Bože, da ti sinovi imaju takvu istu pamet u pesnici! — Ne trebaju mi! — reče Roh. — Ja sam Kovaljski, a ovo je gospođa Kovaljska!...

VII

Posle

rudničkog događaja krete kralj dalje u klin između Sana i Visle, i nije prestao da ide sa zaštitnicom, jer je bio ne samo znamenit vojskovođa nego i vitez nesravnjive hrabrosti. Za njim su išli pan Čarnjecki, pan Vitovski, pan Ljubomirski, i gonili ga kao zver u mrežu. Zasebne družine uznemiravale su Šveđane i danju i noću. Hrane je bilo sve manje, vojska sve više iznurena i klonula duhom, očekujući potpunu propast. Najzad su ušli u sam ugao gde se dve reke sastaju, i odahnuli. Ovde ih je već s jedne strane branila Visla, s druge San, široko, kao obično s proleća, razliven, a treću stranu trougla utvrdio je kralj jakim šančevima na koje su postavili topove. Položaj se nije mogao osvojiti, ali se na njemu moglo umreti od gladi. No su i u tom pogledu Šveđani imali bolju nadu, jer su očekivali da će im iz Krakova i ostalih tvrđava pored reka komandanti vodom poslati hrane. Evo tu blizu bio je Sandomjež, u kome je pukovnik Šinkler nagomilao mnogu hranu. I on ju je odmah i poslao, te su jeli, pili, spavali, a kad bi se probudili, pevali bi luteranske psalme u slavu božju, što ih je izbavio iz ovako teške opasnosti. No im je pan Čarnjecki spremao nove udarce. Sandomjež u švedskim rukama mogao je neprestano priticati u pomoć glavnoj vojsci, te pan Čarnjecki odluči da jednim naletom zauzme grad i tvrđavu, a Šveđane da iseče. — Priredićemo im divnu predstavu, — govorio je u vojnom savetu — gledaće s druge obale kako mi udaramo na grad, a neće moći da pomognu preko Visle; a mi, imajući Sandomjež, nećemo pustiti hranu od Virca iz Krakova. Pan Ljubomirski, pan Vitovski i ostali stariji ratnici odgovarali su ga od toga koraka. — Dobro bi bilo — govorili su — osvojiti tako znatan grad i mnogo bismo mogli time da naškodimo Šveđanima, ali kako da ga osvojimo?

Pešadije nemamo, teških topova nemamo, teško da će konjica moći da se penje na zidove. Na to će pan Čarnjecki: — Valjda se naši seljaci rđavo biju peške? Samo da ih nađem nekoliko hiljada, pa ću zauzeti ne samo Sandomjež no i Varšavu. I ne slušajući duže ničijih saveta, pređe preko Visle. Samo što se to razglasi po okolini, a dođoše mu nekoliko hiljada seljaka, ko s kosom, ko s mušketom, pa kretoše na Sandomjež. Upadoše u varoš dosta neočekivano i po ulicama nasta strašno klanje. Šveđani su se branili uporno sa prozora, sa krovova; ali nisu mogli da odole navali. Šinkler se skloni s ostatkom u tvrđavu; ali Poljaci sa istom žestinom jurnuše za njim. Nastade juriš na kapije i zidove. Šinkler uvide da se ni u tvrđavi neće održati. Stoga skupi što je mogao ljudi, stvari, hrane, i čamcima se preveze kralju, koji je sa druge obale posmatrao poraz svojih, ne mogući da im pomogne. Tvrđava pade u poljske ruke. No je lukavi Šveđanin pri odlasku podmetnuo pod zidove po podrumima burad s barutom i sa zapaljenim fitiljima. Čim je stao pred kralja, kaza mu to da bi ga obradovao. — Tvrđava će odleteti u vazduh sa svima ljudima — reče. — Možda će poginuti i sam Čarnjecki. — Kad je tako, onda i ja hoću da vidim kako pobožni Poljaci lete u nebo — reče kralj. I ostade sa svima generalima na mestu. Međutim, i pored naredbe pana Čarnjeckoga, koji je predviđao šta može da bude, dobrovoljci i seljaci razmileše se po celoj tvrđavi da traže sakrivene Šveđane i da pljačkaju. Trube su svirale uzbunu da se svaki sklanja u varoš: ali oni ili nisu čuli to, ili nisu hteli da slušaju. Najednom im se zatrese zemlja pod nogama, strašan prasak prolomi se kroz vazduh, grdan stub vatre izbi uvis, bacajući uvis zemlju, zidove, krovove, celu tvrđave i preko pet stotina tela onih koji nisu uspeli da se povuku. Karol Gustav se podboči od radosti, a uslužni dvorani odmah stadoše da ponavljaju njegove reči: — U nebo lete Poljaci! U nebo! U nebo! No je ta radost bila prerana, jer je ipak Sandomjež ostao u poljskim rukama i nije više mogao snabdeti hranom glavnu vojsku, zatvorenu u rečnom uglu. Pan Čarnjecki se utaborio prema Šveđanima, s druge strane Visle,

pa je čuvao prelaz. A pan Sapjeha, veliki hetman litvanski i vojvoda viljnjanski, stiže sa Litvancima s druge strane i utabori se pored Sana. Opkolili su, dakle, Šveđane potpuno: uhvatili su ih kao klještima... — Klopka je zatvorena! — govorili su vojnici u poljskim logorima. Svaki je, i najmanje upoznat s vojničkom veštinom, znao da nad napadačem visi neizbežna propast; sem da na vreme stigne pomoć i izbavi ih iz pogibije. Razumeli su to i Šveđani; svako jutro su oficiri i vojnici dolazili na obalu Visle i očajno pogledali na drugu obalu, gde su se crneli stegovi strašne konjice Čarnjeckoga. Onda su odlazili na San, a tamo je opet vojska pana Sapjehe pazila danju i noću, spremna da ih dočeka sabljom i mušketom. Na prelaz, bilo preko Visle, bilo preko Sana, dokle su obe vojske bile u blizini, nije se moglo ni misliti. Mogli bi jedino da se vrate u Jaroslav putem kojim su došli; ali su znali da onda niko više ne bi video Švedske. Stadoše im, dakle prolaziti teški dani i još teže noći, pune uzbune i buke... Hrane je opet nestajalo... Međutim, pan Čarnjecki, ostavivši komandu nad vojskom Ljubomirskom i uzevši laudanski steg da ga prati, pređe Vislu poviše ušća reke Sana da se vidi s panom Sapjehom i posavetuje s njim o daljem ratu. Ovoga puta nije trebalo posredovanje pana Zaglobe da bi složilo dva zapovednika, jer su obojica voleli domovinu više no sebe same, oba su bili spremni da za nju žrtvuju lične koristi, samoljublje i slavoljublje. Litvanski hetman nije zavideo Čarnjeckom, a ni Čarnjecki hetmanu, naprotiv, poštovali su jedan drugoga, te je njihov susret bio takav da je i najstarijim vojnicima nagnao suze na oči. — Raste Poljska, raduje se mila otadžbina kad joj se ovakvi sinovi grle — govorio je Volodijovskome i Skšetuskima Zagloba. — Čarnjecki je strašan ratnik i iskrena duša, ali i Sapjehu na ranu da previješ Dabogda se takvi i na kamenu rađali. Šveđani bi pocrkali kada bi mogli videti ovu ljubav najvećih ljudi. Jer čime su nas oni pokorili ako ne neslogom i zavišću velikaša. Valjda su nas silom pobedili, šta li? Ovo sad razumem! Duša u čoveku skače kad vidi ovakav susret. A jamčim vam da neće biti ni suh, jer Sapjeha strašno voli gozbe, a još sa ovakvim prijateljem rado će sebi popustiti uzde. — Bog je milostiv, zlo prolazi! Bog je milostiv! — reče Jan Skšetuski, — Pazi da ne pohuliš! — odgovori mu na to Zagloba. — Svako zlo mora proći, jer kad bi večito trajalo, to bi bio dokaz da svetom upravlja

đavo a ne Isus koji ima neiscrpno milosrđe. Dalji im razgovor prekide pojava pana Babinjiča, čije ponosito lice spaziše izdaleka iznad gomile ostalih glava. Pan Volodijovski i Zagloba počeše odmah da mu mašu; ali se on toliko zagledao u pana Čarnjeckoga da ih u početku i ne primeti. — Pogledajte — reče Zagloba — kako je momak smršao! — Mora da nije mnogo uspeo protiv kneza Boguslava, — odgovori Volodijovski — inače bi bio veseliji. — I sigurno nije uspeo. Zna se da je Boguslav kod Malborka sa Štajnbokom, opseda tvrđavu. — U Boga se nadam da ništa neće učiniti. Na to će pan Zagloba: — Baš i da uzme Malbork, mi ćemo opet Carolum Gustavum captivabimus 1 pa ćemo videti da li neće dati tvrđavu za kralja. — Pogledajte! Babinjič već ide k nama! — prekide Skšetuski. A on je odista, spazivši ih, počeo da razmiče gomilu i da ide k njima, mašući im kapom i smešeći nm se izdaleka. Dočekaše ga kao dobri poznanici i prijatelji. — Šta je novo? Šta ste učinili s knezom? — upita Zagloba. — Zlo je, zlo! Nego nije vreme o tome govoriti. Vi ćete ostati ovde na konaku: dođite k meni posle gozbe na prenoćište, među moje Tatare. Imam ugodnu kolibu, pa ćemo uz čašu razgovarati do svanuća... — Kad god neko pametno govori, ja se ne protivim — odgovori Zagloba. — Kažite nam samo od čega ste tako oslabili. — Jer me je u bici zajedno s konjem oborio i razbio onaj paklenik, kao zemljani lonac, te od toga doba pljujem krv i ne mogu da se povratim. Nadam se u Hrista da ću mu opet krv istočiti. Nego sada hajdemo, jer pan Sapjeha i pan Čarnjecki počinju da se nećkaju ko će prvi da pođe. To je znak da su stolovi postavljeni. Željno smo vas ovde očekivali, jer ste dosta švedske krvi prolili. — Neka drugi kažu šta sam sve uradio, — reče Zagloba — meni ne liči! Utom se gomile kretoše i svi pođoše na prostor između šatora, na kome su bili postavljeni stolovi. Pan Sapjeha je spremio bogatu gozbu panu Čarnjeckome, kao kralj. Sto za koji posadiše kastelana bio je zastrven švedskim zastavama. Medovina i vino točili su se iz buradi, te se oba zapovednika napiše pri kraju. Bilo je dosta veselja, šale, klicanja, 1

Karola Gustava zarobiti.

larme, jer je vreme bilo divno i sunce je prilično peklo; najzad večernja hladnoća rasturi učesnike. Onda Kmićic odvede svoje goste među Tatare. Posedaše u njegovoj kolibi na sanduke, pune svakojakog plena, pa stadoše da razgovaraju o Kmićicovom pohodu. — Boguslav je sad pod Malborkom, — govorio je pan Andžej — a neki vele da je kod elektora, s kojim će zajedno poći kralju u pomoć. — I bolje! Bar ćemo se sukobiti! Vi mladi ne umete s njim da izađete na kraj, videćemo šta će stari učiniti. S raznima se on sukobljavao, ali sa Zaglobom još nije. Velim da ćemo se sukobiti, sem ako mu knez Januš nije testamentom preporučio da obilazi daleko od Zaglobe. Može i to biti! — Elektor je lukav čovek — reče Jan Skšetuski — i nek samo vidi da je s Karolusom rđavo, odmah će pogaziti sva obećanja i zakletve. — A ja vam velim da neće — reče Zagloba. — Niko nas toliko ne mrzi koliko Prus. Kada ti sluga, koji ti je morao pripadati k nogama i čistiti odelo, postane gospodar, biće utoliko suroviji ukoliko si ti bio prema njemu bolji. — A zašto to? — upita Volodijovski. — Jer mu njegovo služenje ostane u pameti, pa će se za to svetiti tebi, ma mu sama dobročinstva činio. — Ostavimo to — reče Volodijovski. — Često se dešava da i pas ujede gazdu za ruku. Bolje neka nam Babinjič priča o svome pohodu. — Slušamo! — reče Skšetuski. — Kmićic malo poćuta, pa stade da priča o poslednjem ratovanju, Sapjehinom i Boguslavljevom, o porazu ovoga poslednjega kod Janova, najzad o tome kako je knez Boguslav, pregazivši Tatare, njega samoga s konjem oborio i pobegao. — A govorili ste — prekide Volodijovski — da ćete ga s Tatarima do Baltika juriti. Na to će Kmićic: — A i vi ste meni pričali u svoje vreme kako je ovaj ovde pan Skšetuski, kad mu je Bohun oteo ljubljenu devojku, ostavio i njega i devojku zato što je otadžbina bila u nevolji. S kim se ko druži, onakav je, a ja sam se s vama združio, pa hoću da idem vašim tragom. — Dabogda te majka božja nagradila kao i Skšetuskoga! — odgovori Zagloba. — No bih više voleo da ti je devojka u prašumi no u Boguslavljevim rukama. — Ne mari! — uzviknu Volodijovski. — Povratićete je! — Imam ja da povratim ne samo nju, nego i njeno poštovanje i

ljubav. — To će doći jedno za drugim, — reče pan Mihal — makar nju i silom oteli, kao ono onda, sećate se? — To neću više učiniti! Pa stade da uzdiše, a malo docnije reče: — Ne samo da onu nisam zadobio, no mi je Boguslav i drugu oteo. — Pravi Turčin, tako mi Boga! — uzviknu pan Zagloba. A pan Mihal stade da pita: — Koju drugu? — Eh, mnogo ima da se priča! — odgovori Kmićic. — Bila jedna devojka, veoma lepa, u Zamošću, koja se panu starosti kaluskome mnogo dopala. On, pošto se boji sestre, kneginje Višnjovjecke, nije smeo pred njom mnogo da se udvara, te namisli da devojku pošalje sa mnom, tobož panu Sapjehi, po nasledstvo u Litvu, a u stvari zato da mi je na pola milje od Zamošća oduzme i odvede na kakvo sklonito mesto, gde mu niko ne bi mogao smetati strasti. Ali sam ja osetio tu nameru. Hoćeš da ti ja, pomislih, budem podvodač? Čekaj! I izbio sam mu ljude, a devojku sam pošteno odveo panu Sapjehi. Kažem vam, panovi, devojka je divna, kao štiglic, ali čestita... I ja sam već drugi čovek, a moji drugovi — gospode svetli njihovim dušama! — davno su već potrunuli u zemlji! — A koja je bila to devojka? — upita Zagloba. — Iz valjane kuće, dvorkinja kneginje Višnjovjecke. Nekad je bila zaručena sa Litvancem Podbipjentom, kojega ste vi poznavali... — Anusja Borzobohata!!! — dreknu, đipnuvši s mesta, Volodijovski. I Zagloba đipi s gomile ćebadi. — Mihale, savladaj se! No pan Mihal priskoči, kao mačak, Kmićicu. — Ti si, izdajniče, pustio da je Boguslav uhvati! — Nemojte me vređati! — reče Kmićic. — Odveo sam je srećno hetmanu, vodeći računa o njoj kao o rođenoj sestri, a Boguslav je nije oteo od mene, nego od jednoga drugoga oficira s kojim ju je pan Sapjeha poslao svojoj porodici, a koji se zvao Kotčic, kako li, ne sećam se dobro. — Gde je on? — Nije ovde, poginuo je. Tako su bar Sapjehini oficiri pričali. Ja sam zasebno s Tatarima napadao Boguslava, te ne znam ništa pouzdano. Ali, ceneći po vašem uzbuđenju, držim da nas je snašla jednaka nevolja, jedan čovek nas je oštetio, i kad je tako, onda se udružimo protiv njega da zajedno povratimo štetu i osvetimo se. On je veliki dostojanstvenik i veliki vitez, pa ipak mislim da će mu biti mala cela Poljska kad bude imao dva ovakva neprijatelja.

— Evo vam moje ruke — odgovori Volodijovski. — odsada smo prijatelji u zlu i u dobru. Ko ga prvi nađe, platiće mu za obojicu. Da hoće Bog dati da ga ja prvi nađem, jer da ću ga ubiti, to je kao amin u očenašu. Ovde pan Mihal stade tako ljutito da suče brkove i da se pipa po sablji da se pan Zagloba čisto uplaši, jer je znao da se s panom Mihalom nije šaliti. — Ne bih ja sad bio knez Boguslav, — reče — pa da mi neko celu Livoniju pokloni. Dovoljno je imati protiv sebe i jednoga risa kao što je pan Kmićic, a kamoli još pana Mihala! Ba! Malo je to, jer i ja s vama hvatam veru. Moja pamet, vaše sablje! Sumnjam da ima velikaša u hrišćanstvu koji od ovakve sile ne bi zadrhtao. Uz to će mu Gospod ranije ili docnije otkazati pomoć, jer je nemogućno da ne bi bilo kazne za izdajnika i jeretika... Kmićic mu je i bez toga već dobro zapržio čorbu. — Ne poričem da ga je od mene snašlo već mnogo zlo — odgovori pan Andžej. I, naredivši da se naspu čaše, ispriča kako je izbavio Soroku. Prećuta samo da je prvo pao pred noge Rađivilu, jer ga je pri samom sećanju na taj trenutak zalivala krv. Pan Mihal se razveseli slušajući pričanje, a na kraju reče: — Bog vam pomogao, Jendreče! S tako odvažnim čovekom moglo bi se i do pakla ići! Samo je nevolja što nećemo moći zajedno da idemo, jer je služba — služba. Mene mogu poslati u jedan kraj Poljske, vas u drugi. Ne zna se ko će prvi na njega naići. Kmićic malo poćuta. — Po pravdi — trebalo bi da ga ja nađem... Ako opet ne budem pobeđen, jer... sramota je priznati, ali ja ne mogu da odolim onome pakleniku... — Onda ću vas ja naučiti svima svojim veštinama! — uzviknu Volodijovski. — Ili ja! — reče Zagloba. — Ne! Hvala vam, ali više volim da učim od Mihala! — odgovori Kmićic. — Iako je on toliki junak, ja ga se ipak s gospođom Kovaljskom ne bojim, samo kad sam ispavan! — upade Roh. — Mir, Roše, — odgovori Zagloba — da te Bog za hvalisanje ne bi kaznio. — Eh, neće mi biti ništa. Siromah Roh nije bio srećan prorok; ali mu se u taj mah kosa strašno pušila i bio je gotov ceo svet da pozove na megdan. A i ostali su pili

dobro, sebi za zdravlje, Bogu za slavu i Šveđanima za propast. — Čuo sam — reče Kmićic — čim ove ovde Šveđane satremo i uhvatimo kralja da ćemo odmah poći na Varšavu. Zatim će sigurno biti i kraj rata. A onda će doći red na elektora. — To! To! — reče Zagloba. — Čuo sam kako je sam pan Sapjeha to jednom rekao, a on, kao veliki čovek, bolje zna. Kaže nam: „Sa Šveđanima će se zaključiti primirje, sa Rusima već postoji, ali sa elektorom nećemo ulaziti ni u kakve pregovore. Pan Čarnjecki, veli, sa Ljubomirskim ići će u Brandenburg, a ja sa podblagajnikom litvanskim u elektorovu Prusku, i ako posle toga ne prisajedinimo Prusku zanavek Poljskoj, onda u kancelariji nema ni jednoga čoveka kao što je pan Zagloba, koji je na svoju ruku pretio elektoru.” — Tako li je Sapjeha govorio? — upita Zagloba, rumeneći se od zadovoljstva. — Svi su to čuli. A meni je bilo naročito milo, jer će taj isti prut i Boguslava da išiba i ako ne pre, tada ćemo ga sigurno dočepati. — Samo da se sa ovim Šveđanima što pre svrši! — reče Zagloba. — Ðavo ih odneo, neka nam dadu Livoniju i nekoliko miliona, pa ćemo im pokloniti život. — Uhvatio Kozak Tatarina, a Tatarin ga za vrat drži — odgovori Jan Skšetuski, smejući se. — Još je Karolus u Poljskoj, još su Krakov, Varšava, Poznanj i svi znatniji gradovi u njegovima rukama, a vi, oče, već hoćete da se otkupljuje. Mnogo još ima da se radi dok se bude moglo misliti na elektora. — A postoji Štajnbokova vojska, pa posade, pa Virc! — upade Stanislav. — Pa što onda sedimo ovde skrštenih ruku? — upade iznenada Roh, istreštivši oči. — Zar ne možemo da tučemo Šveđane? — Glup si ti, Roše! — reče Zagloba. — Vi, ujače, sve jedno te jedno, a ja sam, života mn, video čamce na obali. Moglo bi se preći i makar straže pohvatati. Pomrčina je, rukama bi je mesio; dok se oni osveste, mi ćemo se vratiti, a pokazaćemo junaštvo oboma zapovednicima. Ako vi nećete, ja idem sam! — Mahnulo mrtvo tele repom, čudo pad čudima! — reče ljutito Zagloba. No Kmićicu odmah stadoše nozdrve da podrhtavaju. — Nije rđava misao! Nije rđava! — reče. — Nije rđava za proste vojnike, ali ne i za ozbiljne ljude. Ljudi, poštujte bar sebe same! Ovamo ste neki pukovnici, a hoćete da se

ponašate kao balavci. — Zacelo nije baš pristojno! — reče Volodijovski. — Bolje da spavamo, dockan je. Svi se složiše s time, te klekoše da očitaju molitve; zatim polegaše na ćebad i odmah pospaše snom pravedničkim. Ali posle jednog sata svi pođipaše, jer se preko reke ču pucnjava, pa onda graja i vika nastade u celom Sapjehinom logoru. — Isuse, Marija! — reče Zagloba — Šveđani napadaju! — Šta vi govorite! — odgovori Volodijovski, hvatajući za sablju. — Roše ovamo! — viknu Zagloba, koji je u iznenadnim slučajevima voleo da ima sestrića kraj sebe. Ali Roha nije bilo. Onda istrčaše napolje. Pred šatorima su već bile gomile i svi su išli na reku; na drugoj strani video se puščani oganj i pucnjava je bila sve jača. — Šta se desilo? Šta se desilo? — pitali su stražara na obali. No stražari nisu ništa znali. Jedan vojnik je pričao da je čuo kao pljusak vode, ali pošto je nad vodom bila magla, nije mogao ništa da vidi, a nije hteo za malu stvar da buni logor. Zagloba, saslušavši izveštaj, uhvatio se za kosu od očajanja. — Roh je otišao na Šveđane! Govorio je da hoće da zarobi stražu. — Zaboga, je li moguće! — uzviknu Kmićic. — Ustreliće mi momka, tako mi Boga! — očajavao je Zagloba. — Panovi, zar nema nikakva spasa? Isuse milostivi, momak je kao čisto zlato! Šta mu je prasnulo u ludu glavu!… Majko božja, izbavi ga iz nevolje!... — Možda će se vratiti, magla je gusta! Neće ga videti! — Čekaću ovde makar do svanuća. Majko božja! Majko božja! Međutim, pucnji na drugoj obali počeše da prestaju, svetlost se postepeno gasila, i posle jednog časa nastade mrtva tišina. Zagloba je išao po obali kao kokoška koja vodi plovčiće, i čupao ono malo kose na glavi; ali je uzalud čekao, uzalud očajavao. Zora obele reku, najzad sunce izađe, a Roh se nije vraćao.

VIII

Sutradan, čim svane, pan Zagloba, neprestano u očajanju, ode panu Čarnjeckom s molbom da pošalje Šveđanima nekoga i vidi šta je bilo sa Rohom: da li je živ, da li je u ropstvu, ili je svoju smelost platio životom. Čarnjecki pristade na to bez ikakve teškoće, pošto je voleo pana Zaglobu. Tešeći ga, reče mu: — Mislim da vam je sestrić živ, jer bi ga inače voda izbacila. — Dao bi Bog! — reče žalosno Zagloba. — Ali onakvoga voda neće lako izbaciti, jer je ne samo imao tešku ruku nego i mozak kao od olova, što se i po ovome delu pokazuje. Na to će Čarnjecki: — Pravo kažete. Ako je živ, trebalo bi da ga po polju konjem vučem za neposlušnost. Slobodno je buniti švedsku vojsku, ali on je obe uzbunio; a ni Šveđane bez komande i moje naredbe nije slobodno. Šta je ovo! Zamanica, koji li đavo da svaki na svoju ruku radi! — Skrivio je, priznajem. Sam ću ga kazniti, samo neka mi ga Gospod Bog vrati. — A ja ću da oprostim zbog rudničkog događaja. Imamo mnogo zarobljenika za razmenu, i znatnijih oficira no što je Kovaljski. Idite, dakle, Šveđanima i razgovarajte o izmeni. Daću dvojicu, pa i trojicu ako treba, jer neću da se vi žalostite. Dođite k meni za pismo kralju, pa idite odmah. Zagloba odjuri radosno Kmićicovom šatoru te is priča šta je bilo. Pan Andžej i Volodijovski rekoše odmah da će sa njim, jer su obojica hteli da vide Šveđane, a Kmićic je mogao uz to mnogo koristiti, pošto je govorio nemački kao i poljski. Pripreme im ne odneše mnogo vremena. Pan Čarnjecki, ne čekajući Zaglobu da se vrati, posla po momčetu pismo, te oni uzeše trubača, sedoše u čamac s belom zastavom na motki i pođoše. Isprva su išli ćutke, samo se čulo struganje vesala o bokove čamca, naposletku se pan Zagloba uznemiri i reče:

— Samo neka nas trubač brzo objavi, jer vucibatine mogu pucati i pored bele zastave! — Šta govoriš! — odgovori Volodijovski. — Ta i varvari poštuju poslanike, a ovo je obrazovan narod. Neka trubač trubi, ja kažem. Može neki vojnik pucati, probiće čamac i potonućemo, a voda je hladna. Neću zbog njihove obrazovanosti da se iskvasim. — Evo, vide se straže! — reče Kmićic. Trubač poče da svira. Čamac pođe živo; na drugoj obali se uskomešaše i ubrzo dođe na konju oficir u žutom kožnom kaputu. On priđe do same vode, nadnese šaku nad oči i stade da gleda. Na dvadesetak koraka od obale Kmićic skide kapu u znak pozdrava, oficir mu se pokloni tako isto učtivo. — Pismo od pana Čarnjeckoga njegovom veličanstvu kralju švedskom! — viknu pan Andžej, pokazujući pismo. Međutim, čamac stiže. Straža na obali pozdravi oružjem. Pan Zagloba se potpuno umiri, i odmah se uozbilji i načini se dostojanstven, kao što liči poslaniku, pa reče latinski: — Prošle noći je uhvaćen jedan oficir na ovoj obali, došao sam da ga tražim. — Ne znam latinski — odgovori oficir. — Prostak! — progunđa Zagloba. Oficir se obrte panu Andžeju. — Kralj je na drugom kraju logora — reče. — Izvolite ostati ovde dokle ja odem da vas prijavim. Pa obrte konja. A oni ostadoše da posmatraju. Logor je bio veoma prostran, jer je zahvatao ceo trougao između Visle i Sana. Na vrhu trougla bio je Pnjeg, na osnovici Tarnobžeg s jedne strane, Rozovadov s druge. Očevidno se ceo prostor nije mogao pregledati pogledom; ipak, dokle se okom moglo dogledati, videli su se šančevi, opkopi, zemni i drveni rovovi, na njima topovi i ljudi. U samoj sredini, u selu Gožicama, bio je kraljev stan, a tamo je bila i glavna vojska. — Ako ih glad odavde ne istera, mi nećemo moći — reč Kmićic. — Sav je ovaj kraj utvrđen. Imaju gde i konji da pasu. — Ali ribe za tolika usta neće biti dovoljno — odgovori Zagloba. — Uostalom, luteranci ne vole posno jelo. Nedavno su imali celu Poljsku, sada imaju ovaj klin; neka sede ovde ili nek se opet vrate u Jaroslav. — Strašno vešti ljudi su gradili ove šančeve — reče Volodijovski,

gledajući znalačkim okom radove. — Ubojica je kod nas više, ali učenih oficira manje, i u vojničkoj veštini zaostali smo za drugima. — A zašto? — upita Zagloba. — Zašto? Kao vojnik koji je sve vreme služio u konjici ne liči mi da to raspravljam, ali zato što su svuda pešadija i topovi glavno, pa onda tek pohodi, vojni manevri, marševi, kontramarševi. Mnogo knjiga mora čovek u tuđoj vojsci da pročita, mnogo latinskih pisaca da prelista dokle postane oficir, a kod nas ništa od toga. Po starinski konjica juriša u gomili i seče sabljama, a ako ne iseče, onda nju iseku... — Pričaj ti, Mihale, ali koji je još narod ovoliko znatnih pobeda odneo? — Jer su i drugi ranije tako ratovali, a nemajući naše žestine morali su gubiti; ali su se opametili, i pazite šta se sad događa. — Sačekajmo kraj. A izvedi mi najpametnijeg inženjera Šveđanina ili Nemca, a ja da izvedem protiv njega Roha, koji nije knjige čitao, pa da vidimo. — Samo ako ga budete mogli izvesti — upade pan Kmićic. — Tako je, tako je! Strašno mi je momka žao. Pane Andžeju, progovorite onim pasjim jezikom ovim plundrašima i raspitajte šta je s njim bilo. — Onda vi ne poznajete redovnu vojsku. Ovde vam niko bez naredbe neće usta otvoriti. Ne vredi govoriti. — Znam da su prostaci. Kad ovako našoj vlasteli, a osobito zamaničarima, dođe poslanik, oni odmah udare u razgovor, pitaju za zdravlje žene i dece, napiju se s njim rakije i razgovaraju o politici, a ovi stoje kao direci i samo blenu u nas. Pocrkali dabogda! I doista se sve više pešaka gomilalo oko poslanika, gledajući ih radoznalo. A i oni su, obučeni u pristojno, čak i bogato odelo, divno izgledali. Najviše je privlačio pogled pan Zagloba, jer je ličio skoro na senatora, najmanje pan Mihal, zbog malog rasta. Međutim, oficir koji ih je dočekao na obali, vrati se s drugim, starijim, i sa vojnicima koji su vodili povodnike. Ovaj stariji se pokloni i reče poljski: — Njegovo veličanstvo kralj moli vas u svoj stan, a pošto on nije blizu, doveli smo vam konje. — Vi ste Poljak? — upita Zagloba. — Ne pane. Ja sam Sadovski, Čeh, u švedskoj službi. Kmićic mu naglo priđe. — Ne poznajete me, pane? Sadovski ga pogleda oštro.

— Poznajem! Pod Čenstohovom! Vi ste najveći top razbili i Miler vas je dao Kukljinovskom. Klanjam se, klanjam od srca tako znamenitom vitezu! — A kako je Kukljinovski? — pitao je dalje Kmićic. — Zar vi ne znate? — Znam da sam mu vratio milo za drago, ali sam ga ostavio živa. — Smrzao se. — Ja sam i mislio da će se smrznuti — reče pan Andžej odmahnuvši rukom — Pane pukovniče, — upade Zagloba — a nije li tu u logoru neki Roh Kovaljski? Sadovski se nasmeja: — Dabome, ovde je! — Hvala Bogu i Bogorodici! Kad je živ! dobiću ga. Hvala bogu! — Ne znam hoće li kralj hteti da ga da — odgovori Sadovski. — O, a što to? — Jer ga je veoma zavoleo. Odmah je poznao da je on onaj što ga je u rudničkom boju onako gonio. Pucali smo od smeha slušajući njegove odgovore. Pita kralj: „Šta si to na meni video?“ a on kaže „Zavetovao sam se!“ A kralj opet: „Onda ćeš i dalje na mene napadati?” „Razume se!“ — veli vlastelinčić. Kralj stade da se smeje: „Odreci se zaveta, pokloniću ti život i slobodu.” „Ne mogu!“ „Zašto?” „Jer bi me ujak oglasio za budalu!“ „A siguran si da bi me na megdanu pobedio?“ „Ja bih i petoricu takvih poredio!” Onda kralj opet: „I smeš na kralja ruku da digneš?“ A on: „Jer je vera gadna!” Prevodili smo kralju svaku reč, a on je bio sve veseliji i jednako govorio: „Dopada mi se taj vlastelinčić!“ Onda, hoteći da vidi da li ga je zaista gonio tako snažan čovek, naredi da se izaberu dvanaest najjačih momaka iz garde i da se redom rvu sa njim. Ali je ono neki žilav čovek! Kad sam ja odlazio, već je desetoricu oborio, jednoga za drugim, i nijedan nije mogao sam da ustane. Stići ćemo upravo na svršetak zabave. — Poznajem Roha! Moja krv! — uzviknu Zagloba. — Daćemo za njega tri vaša oficira. — Naći ćete kralja raspoložena, — odgovori Sadovski — što sada retko biva. — A, verujem — reče mali vitez. Međutim se Sadovski obrte Kmićicu i stade da ga pita kako se ne samo izvukao iz ruku pana Kukljinovskoga nego i njega samoga stavio na muke. Ovaj stade da priča opširno, jer je voleo da se hvali a Sadovski ni je mogao da se načudi, najzad još jednom stište Kmićicu ruku i reče:

— Verujte mi da se od srca radujem, jer iako služim Šveđane, ipak je svakom čestitom vojničkom srcu milo kad pravi vitez pobedi nitkova. Treba priznati, kad se među vama desi odvažan čovek, onda mu ravna u svetu nema. — Vi ste vrlo ljubazni! — reče pan Zagloba. — I znamenit vojnik, znamo — dodade Volodijovski. — Jer sam se ljubaznosti i ratovanju od vas naučio! — odgovori Sadovski, prinoseći ruku šeširu. Tako su razgovarali, nadmećući se u ljubaznosti, sve do Gožica gde je bio kraljev stan. Celo je selo bilo puno vojnika raznih rodova. Naši su drugovi radoznalo gledali gomile vojnika po putevima. Jedni, hoteći da prespavaju glad, ležali su na travi, jer je dan bio vrlo lep i topao; drugi su bacali kocke na dobošima, pijuckajući pivo; neki su prostirali odelo po ogradama; neki su, sedeći pred kućama i pevušeći skandinavske pesme, čistili praškom od cigle šlemove i oklope, koji su se silno sjajili. Na drugome su mestu timarili ili vodali konje, ukratko, svuda se vodio logorski život pod sjajnim nebom. Na nekim su se licima, doduše, ogledale strašne muke i glad, ali je sunce prevuklo sjajem bedu; uostalom, za ove nenadmašne vojnike nastali su dani odmaranja, te su se odmah osokolili i dobili vojnički izgled. Pan Volodijovski im se divio u duši, osobito pešačkim pukovima, čuvenim u celom svetu zbog izdržljivosti i junaštva, a Sadovski je uz put objašnjavao: — To je smalandski puk kraljeve garde. To je dalekarliska pešadija, najbolja. — Zaboga, a kakva su ono mala čudovišta? — uzviknu najednom Zagloba, pokazujući gomilu čovečuljaka maslinaste boje i crne kose koja im je visila s obe strane glave. — To su Laponci, koji se računaju kao najseverniji stanovnici. — Jesu li dobri za boj? Jer mi izgleda da bih mogao uzeti po trojicu na svaki dlan i dotle nm udarati glavu o glavu, dok se ne bih umorio! — Zacelo biste mogli. Nisu oni za boj. Šveđani ih vode kao poslugu, a i kao retkost. Zato su odlični čarobnici i svaki ima na službi bar po jednog đavola, a poneki i po pet. — Otkud li im takvo druženje sa đavolima? — upita, krsteći se, Kmićic. — Otuda što žive u večitoj noći, koja kod njih traje po pola godine i više, a vi znate da je noću najlakše naići na đavola. — A imaju li dušu? — Ne zna se, no ja mislim da su sličniji životinjama. Kmićic pritera konja, uhvati jednog Laponca za vrat, diže ga kao

mačku uvis i razgleda radoznalo, pa ga spusti na zemlju i reče: — Kad bi mi kralj poklonio jednoga, naredio bih da se napuni i obesio bih ga u Orši u crkvi, gde se, između ostalih retkosti, nalazi i jaje od noja. — A u Lubnjama je bila u parohijskoj crkvi vilica od kita ili od nekog diva — reče Volodijovski. — Hajdemo, još se može od njih neko zlo zalepiti za nas! — reče Zagloba. — Hajdemo — ponovi Sadovski. — Istina, trebalo bi da sam naredio da vam se metnu vreće na glavu, po običaju, ali nemamo šta da krijemo, a što ste videli šančeve, to je za nas bolje. Pa obodoše konje i ubrzo stigoše pred dvorac. Na kapiji odjahaše i, skinuvši kape, pođoše pešice, jer je pred kućom bio lično kralj. Ugledaše mnoštvo generala i oficira. Tu je bio stari Vitemberg, Duglas, Levenhaupt, Miler, Eriksen i mnogi drugi. Svi su sedeli u hodniku, malo iza kralja čija je stolica bila napred, i gledali zabavu sa sužnjem. Roh tek što je oborio dvanaestog rajtara, pa stajaše u pocepanom kožuhu, zadihan i znojav. Ugledavši ujaka sa Kmićicom i Volodijovskim, pomisli u prvi mah da su i njih zarobili, te istrešti oči i razjapi usta, no mu Zagloba dade rukom znak da bude miran, pa stupi sa društvom pred kralja. Sadovski stade da prikazuje izaslanike, a oni se klanjahu duboko, kako su naređivali običaj i dvorski ceremonijal, pa onda Zagloba predade pismo Čarnjeckoga. Kralj uze pismo i stade da ga čita, a oni ga gledahu radoznalo, jer ga dotle nisu nikad videli. Bio je u punoj muškoj snazi, a u licu toliko crnomanjast kao da je Talijan ili Španjolac. Dugi uvojci, crni kao gavranovo krilo, padali su mu pored ušiju čak do ramena. Po sjaju i boji očiju ličio je na Jeremiju Višnjovjeckoga, samo su mu obrve bile mnogo uzdignute, kao da se stalno nečemu čudio. A od povija mu se dizalo čelo veoma ispupčeno što mu je davalo izgled lava; duboka bora iznad nosa, koja se nije gubila ni kad se smejao, davala mu je licu preteći i ljutit izraz. Donja usna mu je ispala kao u Jana Kazimira, samo mu je lice bilo bucmastije i podvaljak veći; brkovi su mu bili tanki, na krajevima malo rašireni. Uopšte je bio neobičan čovek, jedan od onih što idu po zemlji i krv iz nje istiskuju. Bilo je u njemu veličanstvenosti i vladarskog ponosa i snage lava i genijalnosti, ali, mada mu osmeh nikad nije silazio s usana, nije bilo one dobrote srca što obasjava lice iznutra blagom svetlošću, kao lampa metnuta u urnu od alabastra. Sedeo je u fotelji prekrštenih nogu, čiji su se debeli listovi jako

ocrtavali ispod crnih čarapa, i žmirkajući po običaju, čitao se osmehom pismo Čarnjeckoga Najednom diže oči, pogleda pana Mihala i reče: — Poznajem vas, vi ste posekli Kaneberga. Sve se oči upreše u Volodijovskoga, koji zasuka brkove, pokloni se i odgovori: — Ja, vaše veličanstvo. — Koji čin? — upita kralj. — Pukovnik laudanskog stega. — Gde ste ranije služili? — Kod viljnjanskog vojvode. — I ostavili ste ga kao i ostali? Izdali ste i njega i mene. — Bio sam dužan vernost svome kralju, a ne vama. Kralj ne reče ništa; sva se čela namrštiše, oči stadoše da vrte pana Mihala, ali on je stajao mirno, samo je ovda-onda sukao brkove. Najednom kralj reče: — Drago mi je što sam poznao tako znamenitog viteza. Kaneberg se kod nas smatrao kao nepobediv na megdanu. Vi mora da ste prva sablja u svojoj zemlji... — In universo!1 — reče Zagloba. — Nisam poslednja — odgovori Volodijovski. — Od srca vas pozdravljam. Pana Čarnjeckoga veoma cenim kao velikog ratnika, iako mi je prekršio reč, jer bi trebalo još da sedi mirno u Sjevježu. Na to će Kmićic: — Vaše veličanstvo, nije pan Čarnjecki, no je general Miler prvi pogazio reč, jer je zarobio Volfov pešački puk. Miler kroči jedan korak, pogleda u Kmićica, pa stade nešto da šapuće kralju koji, neprestano žmirkajući, slušaše dosta pažljivo, pogledajući u Kmićica, pa onda reče: — Vidim da mi je pan Čarnjecki poslao odabrane vitezove. Ali odavno znam da je odvažnih ljudi među vama dosta, samo je malo onih koji drže obećanja i zakletve. — To su svete reči, vaše veličanstvo! — reče Zagloba. — Kako to razumete? — Jer da nije te mane našeg naroda, vi ne biste bili ovde. Kralj opet malo poćuta, a generali se opet namrštiše na smelost izaslanikovu. 1

U svetu!

— Jan Kazimir vas je sam oslobodio od zakletve, — reče Karol — jer vas je ostavio i sklonio se u tuđinu. — Od zakletve može da oslobodi jedino Hristov zastupnik, koji boravi u Rimu i koji nas nije oslobodio. — Ostavimo to! — reče kralj. — Evo ovim sam zadobio ovu kraljevinu (tu se kucnu po špadi), i ovim ću je zadržati. Nisu mi potrebni vaši glasovi ni vaše zakletve. Hoćete rata, imaćete ga. Mislim da pan Čarnjecki još pamti Golomb? — Zaboravio je na putu do Jaroslava — odgovori Zagloba. Kralj, umesto da se naljuti, nasmeja se. — Onda ću ga podsetiti. — Bog upravlja svetom. — Kažite mu da me pohodi. Rado ću ga dočekati, samo neka pohita, jer čim mi se konji pothrane, nastaviću put. — Onda ćemo mi dočekati vaše veličanstvo — odgovori, klanjajući se i mećući neprimetno ruku na sablju, pan Zagloba. Kralj na to: — Vidim da mi je pan Čarnjecki poslao ne samo najbolje sablje, nego i najbolja usta. Svaki udar odmah odbijate. Sreća te rat ne zavisi od toga, jer bih našao dostojnoga protivnika. Nego da pređemo na stvar: piše mi pan Čarnjecki da pustim ovoga zarobljenika i nudi mi za njega dva viša oficira. Ne cenim tako malo svoje oficire, i neću da ih otkupljujem suviše jevtino, jer bi to bilo i protiv moga i protiv njihovoga samoljublja. Ali, kako ništa ne mogu da odreknem panu Čarnjeckom, pokloniću mu ovoga kavaljera. — Milostivi gospodaru, — odgovori na to Zagloba — pan Čarnjecki nije hteo uvrediti švedske oficire, nego je hteo mene da zadovolji, jer je to moj sestrić, a ja sam savetnik pana Čarnjeckoga. — Doduše, — reče kralj, smejući se — ne bi trebalo da ga puštam, jer se zavetovao protiv mene, sem ako bi se za ovu dobrotu odrekao zaveta. Pa se okrete Rohu i mahnu rukom. — Priđi-der bliže, junače! Roh priđe nekoliko koraka, pa stade mirno. — Sadovski, — reče kralj — pitajte ga hoće li me ostaviti na miru, ako ga pustim. Sadovski ponovi kraljevo pitanje. — Ne može biti! — reče Roh. Kralj razumede bez tumača, pa stade da tapše i da žmirka. — Eto! Eto! Kako da ga pustim! Dvanaestorici rajtara je polomio

leđa, a meni trinaestom obećava! Dobro, dobro! Dopao mi se kavaljer! Da nije i on savetnik pana Čarnjeckoga? U tom ću ga slučaju još pre pustiti. — Jezik za zube, čoveče! — promrmlja Zagloba. — Dosta šale! — reče najednom Karol. — Uzmite ga i imajte jedan dokaz više o mojoj milosti. Da oprostim mogu, kao kralj ove države, pošto je takva moja volja i milost, ali da pregovaram ma šta sa buntovnicima, neću. Ovde mu se obrve stuštiše i osmeha mu nestade sa lica. — Jer ko diže ruku na mene, taj je buntovnik, pošto sam ja ovde zakoniti vladar. Samo iz milosrđa nisam vas dosad kažnjavao kako treba, čekao sam da se opametite; ali će doći vreme kada će milosrđa nestati i vreme kažnjavanja nastati. Zbog vaše samovolje i nestalnosti zemlja je u ognju, zbog vašega verolomstva krv se lije. Ali vam kažem: prolaze poslednji dani... nećete da slušate opomene, nećete da slušate zakone, poslušaćete mač i vešala! I iz očiju stadoše da mu sevaju munje; Zagloba ga je gledao neko vreme u čudu, ne mogući da razume otkuda ovako nagao gnev posle raspoloženja, pa se i u njemu uzbuni srce, te se pokloni i samo reče: — Zahvaljujemo vašem veličanstvu. Pa ode, a za njim Kmićic, Volodijovski i Roh Kovaljski. — Ljubazan, ljubazan! — govorio je Zagloba. — A dok treneš, rikne ti kao medved. Divan kraj poslanstva! Ostali te časte pićem pri odlasku, a on vešalima! Neka pse vešaju, ne vlastelu! Bože, Bože, kako smo teško grešili protiv našega kralja, koji je bio, jeste i biće otac, jer je u njemu jagelonsko srce. I takvoga su gospodara izdajnici napustili pa stali da se kumakaju sa prekomorskim strašilima. Tako nam i treba, ništa bolje i ne zaslužujemo! Vešala! Vešala!... Već mu je tesno, pritisli smo ga kao sir u cedilu, te već pušta surutku, a još preti mačem i vešalima. Počekaj se! Uhvatio kozak Tatarina, a Tatarin ga za vrat drži! Biće vam još tešnje. Roše, hteo sam da ti razbijem nos ili da ti ocepam pedeset batina, ali sada ti praštam, zato što si se junački pokazao i obećao i dalje da ga goniš. Hodi da se poljubimo, zadovoljan sam tobom! — Ujak je zadovoljan! — odgovori Roh. — Vešala i mač! I to rekao meni u oči! — nastavi malo posle opet Zagloba. — Eto vam zaštite! Tako i vuk štiti ovna, za svoj trbuh!... I kada to govori? Sada, kada mu se koža ježi na leđima. Neka uzme Laponce za savetnike i s njima zajedno traži đavolsku zaštitu! A nama će pomagati presveta Deva, kao panu Boboli u Sandomježu, kojega je eksplozija zajedno s konjem prebacila preko Visle i nije mu bilo ništa. Pogledao gde

se nalazi i odmah otišao popu na ručak. Pri takvoj pomoći još ćemo ih sve pohvatati kao rakove u meredov...

IX

Prođe dvadesetak dana. Kralj je jednako sedeo u rečnim stavama i slao glasnike na sve strane, tvrđavama, komandama, u pravcu Krakova i Varšave, s naredbom da mu svi dođu u pomoć. Donosili su mu Vislom hranu, koliko se moglo, ali nedovoljno. Posle deset dana počeli su da jedu konje, a kralja i generale je obuzimalo očajanje pri pomisli šta će biti kad rajtarija ne bude imala konja i kad u topove ne bude imalo šta da se zapregne. A sa sviju strana su dolazile nepovoljne vesti. Sva je zemlja tako plamtela ratom kao da je neko polio smolom pa zapalio. Manje komande, manji odredi, nisu mogli poći u pomoć, jer nisu mogli da izlaze iz varoši i varošica. Litva, dotle držana gvozdenom rukom Magnusa de la Gardi, ustala je kao jedan čovek. Velikopoljska, koja se prva pokorila, prva je i zbacila jaram i bila celoj Poljskoj primer istrajnosti, upornosti, oduševljenja. Tamo su vlasteoske i seljačke družine napadale ne samo na posade po selima nego i na varoši. Uzalud su se Šveđani strahovito svetili, uzaludno su sekli ruke zarobljenicima, spaljivali sela, klali cela naselja, dizali vešala, donosili iz Nemačke sprave za mučenje buntovnika. Ko je imao da pati, patio je, ko je imao da gine, ginuo je, ali ako je bio vlastelin, ginuo je sa sabljom, ako je bio seljak, sa kosom u ruci. I lila se švedska krv po celoj Velikopoljskoj, narod je živeo po šumama, čak su se i žene laćale oružja; kazne su izazivale jedino osvetu i veću upornost. Kulješa, Kšištof, Žegocki i vojvoda kujavski išli su kao plamen po kraju, a sem njih sve su šume bile pune družina; njive su ležale neobrađene, nastala je strahovita glad, ali je najviše morila Šveđane, jer su oni sedeli u varošima i nisu mogli da izlaze u polje. Naposletku poče da im nestaje i vazduha. U Mazuriji je bilo to isto. Tamo su Kurpljani, stanovnici mračnih šuma, izišli iz prašuma, ispresecali puteve, otimali hranu i hvatali glasnike. U Podljasju je silna mala vlastela hiljadama išla Sapjehi ili u Litvu. Ljubeljska vojvodina bila je u rukama konfederata. Iz daleke Male

Rusije išli su Tatari, a sa njima i nagnani na poslušnost kozaci. Stoga su svi bili uvereni da će se, ako ne za nedelju dana ono za mesec, ako ne za mesec ono za dva, ove rečne stave, u kojima je bio Karol Gustav sa glavnom vojskom, pretvoriti u jednu veliku grobnicu, kao strahoviti nauk za one koji htednu napadati Poljsku. Već se predviđao kraj rata, bilo ih je koji su govorili da je Karolu ostao samo jedan način da se spase: da se otkupi i da Poljskoj švedsku Livoniju. Ali se najednom sudbina Karola Gustava i Šveđana poboljša. Dvadesetoga marta predade se Malbork, sve dotle uzaludno opsađivan od Štajnboka. Silna i hrabra njegova vojska nije imala sada šta da radi i mogla je pohitati u pomoć kralju. S druge strane, badenski markgrof, dovršivši vrbovanje, krete sa spremnom i još nezamorenom vojskom ka rečnim stavama. Obojica su išli ništeći omanje ustaničke gomile, paleći, ubijajući. Uz put su uzimali švedske posade, manje komande, i pojačavali se kao reka od mnogih potoka. Vesti o padu Malborka, o Štajnbokovoj vojsci i markgrofovom kretanju stigoše vrlo brzo do rečnih stava i zabrinuše Poljake. Štajnbok je bio još daleko, ali je badenski markgrof išao ubrzanim marševima i mogao brzo stići, pa promeniti stanje stvari kod Sandomježa. Poljske vojskovođe održaše savet, u kome uzeše učešća pan Čarnjecki, pan hetman litvanski, Mihal Rađivil krunski stavilac, pan Vitovski, stari iskusni ratnik, i pan Ljubomirski, kome je od nekoga vremena bilo dosadno na Visli. Na tom savetovanju odlučiše da pan Sapjeha ostane sa litvanskom vojskom i čuva Karola da se ne bi izmakao iz stava, a pan Čarnjecki da pođe u susret badenskom markgrofu i sudari se sa njim što pre, posle čega će se, ako Bog da pobedu, vratiti da pazi na kralja. Potrebne zapovesti behu odmah izdate. Sutradan trube zasviraše jahanje tako tiho da su se jedva čule, jer je Čarnjecki hteo da ode kradom od Šveđana. Na njegovo logorište smestiše se odmah nekolike vlasteoske i seljačke družine. Ovi naložiše vatre i stadoše da larmaju da bi neprijatelj mislio da niko nije otišao, a kastelanovi su stegovi odlazili jedan po jedan. Prvi, dakle, ode laudanski, koji je trebalo da ostane sa panom Sapjehom, ali ga je Čarnjecki veoma zavoleo, te mu ga hetman nije hteo oduzimati. Za laudanskim ode Vonsovičev, sve vojnici odabrani koje je vodio stari ratnik kome je pola veka prošlo u ratovanju; pa onda krete steg kneza Dimitra Višnjovjeckoga pod Šandarovskim, onaj isti što se u Rudniku veoma proslavio; zatim dva puka dragonije pana Vitovskoga, pa dva puka pana staroste javorovskog; jednome je

komandovao čuveni Stapkovski; onda kastelanov lični, kraljev pod Poljanovskim i sva vojska pana Ljubomirskoga. Pešadija nije vođena zbog brzine, ni kola, jer su imali da idu bez komore. Svi se sastadoše pod Zavadom, u velikom broju i veoma raspoloženi. Tada na čelo izjaha pan Čarnjecki pa ih uredi za pohod, a on zadrža malo konja i propuštaše ih redom da bi celu silu mogao osmotriti Konj mu je frktao, bacao glavu i klimao, kao da hoće da pozdravi pukove u prolazu, a kastelanu je srce raslo. I zaista je pred njim bio lep prizor. Dokle oko dopire, talas konja, talas oštrih vojničkih lica ljuljan konjskim hodom, nad njima treći talas sabalja i kopalja, treperav i blistav u ranoj sunčanoj svetlosti. Strašna je snaga bila od njih, i tu je snagu osećao u sebi pan kastelan, jer sada ovo nije bila dobrovoljačka gomila, no ljudi iskovani na ratnom nakovnju, izvežbani, vešti i u boju tako „ujedljivi” da im nikakva konjica na svetu ne bi mogla odoleti u ravnome broju. I pan Čarnjecki oseti u tome času da će zacelo, da će bez ikakve sumnje, sa ovim ljudima razneti na sabljama i kopitama vojsku badenskog markgrofa, a zbog ovoga predosećanja toliko mu je sinulo lice da se sjaj od njega prenosio na pukove. — S Bogom! Na pobedu! — uzviknu najzad. — S Bogom! Pobedićemo! — odgovoriše mu snažni glasovi. I ovaj usklik prolete kroz sve stegove kao potmula grmljavina kroz oblake. Čarnjecki džarnu konja da stigne prednji, laudanski steg. I odoše. A išli su ne kao ljudi, nego kao jato grabljivih ptica, koje, namirisavši boj u daljini, lete s vetrom na pretek. Nikad, čak ni među Tatarima u stepi, niko nije čuo za ovakav pohod. Vojnik je spavao na sedlu, jeo i pio ne sjahujući; konje su hrapili iz ruke. Reke, šume, sela, varoši, ostajali su za njima. Jedva po selima ispadnu seljaci iz kuća da vide vojsku, a vojske već nestaje u daljini, iza oblaka od prašine. Išli su dan i noć, odmarajući se samo koliko konje da ne posatiru. Najzad, kod Kozjenjica naleteše na osam švedskih stegova pod komandom Torneskilda. Laudanski steg, idući na čelu, prvi ugleda neprijatelja, pa, i ne odahnuvši, odmah kidisa. Drugi dolete Šandarovski, treći Vonsovič, četvrti Stapkovski. Šveđani misleći da imaju posla s nekim družinama, primiše bitku na otvorenom polju i posle dva časa ne osta žive duše koja bi mogla da ode markgrofu i javi mu da ide sam Čarnjecki. Prosto su razneli na sabljama tih osam stegova, ne ostavivši živoga svedoka. Pa onda kretoše pravo Magnuševu, jer su uhode javile da se badenski markgrof sa celom vojskom nalazi u Varci.

Pan Volodijovski bi poslan noću u izvidnicu da izvesti kako je vojska raspoređena i kolika joj je snaga. Pan Zagloba se veoma žalio na ovaj pohod, jer ni sam preslavni Višnjovjecki nikad nije činio ovakve pohode; žalio se stari vojnik, ali je više voleo ići sa Volodijovskim nego ostati sa vojskom. — Zlatno je vreme bilo pod Sandomježom, — govorio je, protežući se na sedlu — jelo se, pilo i izdaleka gledalo na opsađene Šveđane, a sad nema kad ni da se čuturica nasloni na usta. Znam ja vojničku veštinu, od starina: velikoga Pompeja i Cezara, ali pan Čarnjecki izmišlja novu modu. Protivno je svim pravilima tresti trbuh ovoliko dana i noći. Već mi se od gladi mašta razigrava i jednako mi se čini da su zvezde kaša a mesec pržena slanina. Do đavola ovakav rat! Tako mi Boga, došlo mi je da od gladi odgrizem uši svome konju! — Sutra, ako Bog da, odmorićemo se pošto potučemo Šveđane. — Više volim i Šveđane nego ovo gubljenje vremena. Gospode! Gospode! Kad ćeš dati mira ovoj Poljskoj, a starome Zaglobi topli kut i kuvano pivo... makar i bez pavlake... Vucaraj se, stari, na konju, vucaraj se, dokle se i do smrti ne dovučeš... A nema li tamo koji burmuta? Možda ću ovu sanjivost na nos isterati... Mesec mi svetli pravo u usta i zagleda čak u trbuh, samo ne znam šta traži tamo, kad ništa neće naći. Do đavola ovakav rat, opet kažem! — Pošto vi ujače mislite da je mesec pržena slanina, pojedite ga — reče Roh. — Kad bih pojeo tebe, mogao bih reći da sam jeo volovsko meso, ali se bojim da posle takvog pečenja ne izgubim i ovo malo pameti. — Ako sam ja vo, a vi, ujače, moj ujak, onda šta ste vi? — A ti, bukvane, misliš da je Altea rodila glavnju zato što je sedela kraj peći? — A šta to ima veze sa mnom! — Ima to, ako si vo, onda prvo razberi za oca, a ne za ujaka, jer je Evropu bik oteo, a njen brat, koji je ispao ujak njenome porodu, ipak je bio čovek. Razumeš li? — Ono, istina, ne razumem, ali što se tiče jela, i ja bih nešto jeo. — Jedi što se ne jede i pusti me da spavam! Šta je, Mihale? Zašto smo stali? — Vidi se Varka — reče Volodijovski. — Eno, crkveni se toranj sjaji na mesečini. — A Magnušev smo već prošli? — Magnušev je ostao desno. Čudi me što na ovoj strani reke nema ni jedne patrole. Da odemo do onoga šiblja i postojimo, možda će nam

Bog poslati koga. Pa onda odvede ljude u šiblje i razmesti ih s obe strane na sto koraka od puta, naredivši da stoje mirno i drže kratko uzde da neki konj ne bi zarzao. — Čekati! — reče. — Da poslušamo šta se preko reke radi, a možda ćemo što i videti. Stadoše, dakle, ali se drugo ništa nije čulo sem pesme slavuja koji su u obližnjem gaju pevali što ih glas donosi. Umorni vojnici počešu da se ljuljaju u sedlima, pan Zagloba leže konju na vrat i zaspa duboko; čak su i konji dremali. Prođe jedan sat. Najzad izvežbano uho pana Volodijovskoga ču nešto nalik na konjski hod po tvrdome putu. — Pazi! — reče vojnicima. — A on izađe na ivicu šiblja i pogleda na put. Drum je blistao na mesečini, kao srebrna traka, ali se na njemu ništa nije videlo; a ipak se konjski topot primicao. — Idu zacelo! — reče Volodijovski. I svi još više skratiše uzde, svaki zaustavi disanje; ništa se nije čulo sem slavuja u gaju. Utom se na drumu pojavi švedski odred od trideset konjanika. Išli su lagano i dosta neoprezno, ne u redu nego razvučeni. Jedni su razgovarali, drugi pevušili tiho, jer je topla majska noć delovala i na vojničke duše. Prošli su, ništa ne sumnjajući, tako blizu pored pana Mihala da je mogao osetiti miris od konja i dim od lula na koje su rajtari pušili. Najzad zađoše za jednu zavojnicu. Volodijovski počeka prilično dugo, dok se topot ne izgubi u daljini, pa tek onda ode odredu i reče panovima Skšetuskim: Sada ćemo ih oterati kao guske u logor pana kastelana. Ni jedan ne treba da umakne da ne bi javio. — Ako nam posle ovoga pan Čarnjecki ne dopusti da se najedemo i naspavamo, — reče Zagloba — onda ću mu se zahvaliti na službi i vratiću se Sapjehi. Kod njega, kad je bitka onda je bitka, ali kad je obed onda je gozba. Da imaš četvora usta, pa bi sva imala posla. To je vojskovođa! I, istinu govoreći, kaži mi za koga đavola ne služimo pod Sapjehom kad mu ovaj steg pripada po pravu. — Nemojte, oče, da hulite na najvećega vojskovođu u Poljskoj — reče Jan Skšetuski. — Ne hulim ja nego moja creva, na kojima glad svira kao na violini. — Poigraće uz njih Šveđani — prekide Volodijovski. — A sada hajdemo živo. Hteo bih da ih napadnem kod one krčme u šumi što smo

je prošli idući ovamo. Pa povede odred brže, ali ne odveć brzo. Ujahaše u gustu šumu gde ih obastre pomrčina. Ta je krčma bila na nekoliko stotina metara. Kad stigoše blizu, pođoše nogu pred nogu da ih ne bi suviše rano uzbunili. Kad se primakoše na topomet, čuše žagor. — Tu su i larmaju! — reče Volodijovski. Šveđani su se zaista zaustavili u krčmi, tražeći kakvu živu dušu od koje bi mogli dobiti vesti. Ali je krčma bila pusta. Onda su jedni pretresali glavnu zgradu, drugi su tražili u štali, u svinjcima, neki su dizali slamu na krovu. Polovina je stojala u dvorištu i držala konje onima što su tražili. Odred Volodijovskoga priđe na sto koraka i poče da opkoljava krčmu tatarskim polumesecom. Oni u dvorištu su čuli vrlo lepo, pa posle i videli ljude i konje, ali kako je u šumi bilo mračno, nisu mogli poznati kakva je to vojska, a nisu se nimalo uznemiravali, ne zamišljajući nikakvo da bi sa te strane mogao doći kakav drugi odred a ne švedski. Tek ovaj polukružni pokret začudi ih i uznemiri. Odmah počeše da zovu one što su bili po zgradama. Najednom oko krčme jeknu uzvik: Alah! i nekoliko pucnjeva. U času crne gomile vojnika nikoše kao iz zemlje. Načini se gužva i zveka sabalja, psovke, prigušeni uzvici, ali je sve to trajalo dok bi očitao dva očenaša. Zatim je u dvorištu pred krčmom ostalo nekoliko leševa vojničkih i konjskih, a odred pana Volodijovskoga ode dalje, vodeći sobom dvadeset i pet zarobljenika. Sad su išli trkom, goneći pljoštimice sabljama rajtarske konje, i u osvit stigoše u Magnuševo. U logoru Čarnjeckoga niko nije spavao, svi su bili spremni. Sam kastelan izađe pred odred, oslanjajući se na bojni čekić, iznuren i bled od nesanice. — Šta je? — upita Volodijovskoga. — Imaš li mnogo zarobljenika? — Imam dvadeset i pet. — A koliko je umaklo? — Nec nuntius cladis.1 Svi su pohvatani. — Tebe da čovek pošalje i u pakao, mali moj junače! Dobro! Uzeti ih treba na ispit! Ja ću lično ispitivati. Pa se obrte i u polasku reče: — Budite spremni, jer možemo odmah poći na neprijatelja. 1

Nema ni jednog pesnika poraza!

— Kako? — reče Zagloba — Mir! — reče mu Volodijovski. Švedski konjanici i bez mučenja odmah kazaše šta su znali o snazi badenskog markgrofa, o broju topova, pešaka i konjanika. Tada se pan kastelan malo zamisli, jer saznade da je to, doduše, nova vojska, ali je sastavljena od samih starih vojnika koji su učestvovali u mnogim i mnogim bitkama. A među njima je bilo mnogo i Nemaca, i veliki francuski odred; celokupna sila premašala je za nekoliko stotina poljsku vojsku. Ali se iz iskaza vide i to da markgrof ni u snu ne sanja da bi Čarnjecki mogao biti ovako blizu i veruje da Poljaci sa celokupnom svojom vojskom opsađuju kralja u Sandomježu. Čim to ču kastelan, đipi i viknu svome dvoraninu: — Vitovski, naredi da se svira polazak, neka se jaše! Posle pola sata vojska se krete, pa izađe u sveže prolećno jutro kroz šume i polja rosom pokrivene. Najzad se na vidiku pojaviše Varka i njene ruševine, jer je varoš pre šest godina bila skoro potpuno spaljena. Vojska Čarnjeckoga išla je otvorenom ravnicom, te se nije mogla dugo kriti od švedskih očiju. I zaista je ugledaše, ali je markgrof mislio da su to razne družine, skupljene u veliki odred, pa hoće da uzbune logor. Tek kad se iz šume pojaviše novi stegovi, u švedskom logoru nastade grozničav pokret. Iz polja su se videli manji odredi rajtarije i pojedini oficiri kako proleću između pukova. Šarena švedska pešadija stade da izlazi na sredinu ravnice; pukovi su se formirali jedan za drugim pred poljskim očima i postrojavali se jedni do drugih, kao šarena jata ptica. Nad glavama su im se uzdizali vrhovi visokih kopalja, kojima su se pešaci zaklanjali od juriša konjanika. Najzad, ugledaše gomile oklopničke konjice, koja je išla kasom na krila; topovi su se žurno nameštali i upravljali. Sve pripreme, ceo ovaj pokret video se kao na dlanu, jer se pojavilo sunce sjajno, divno, i obasjalo ceo predeo. Piljica je delila dve vojske. Na švedskoj obali čuše se trube, kotlovi, doboši i vika vojnika, koji su se žurno uređivali, a i pan Čarnjecki naredi da se svira u trube, pa sa svima stegovima poče nastupati ka reci. Utom polete što konj može potrčati Vonsovičevom stegu, koji je bio najbliži reci: — Stari ratniče, — viknu — kreći ka mostu, tamo sjaši, pa za puške! Neka se na tebe sva sila okrene! Napred! Vonsovič porumene od zadovoljstva i mahnu buzdovanom. Vojnici kliknuše i poleteše kao oblak prašine gonjen vatrom.

Doletevši na trista koraka pred most smanjiše brzinu; onda dve trećine sjahaše s konja i pođoše trčećim korakom ka mostu. A Šveđani poleteše s druge strane i brzo poče puščana borba, s početka slabija, pa onda sve jača i jača, kao da hiljadu mlatilica lupa po gumnu. Dim pokri reku. Na oba kraja mosta odjekivali su uzvici hrabrenja. Pažnja obeju vojska usredsredi se na most, koji je bio drven, uzan, i prema tome težak za osvajanje; a lak za odbranu. Ali se jedino preko njega moglo doći do Šveđana. Stoga pan Čarnjecki posle četvrt sata posla dragone pana Ljubomirskoga u pomoć Vonsoviču. Ali su Šveđani počeli već i topovima da biju suprotni deo mosta. Nameštali su sve više topova i đulad s piskom stadoše preletati iznad glava Vonsovičevih vojnika i dragona, padati na livadu i riti zemlju, obasipajući borce grudama zemlje i blatom. Badenski markgrof, stojeći kraj šume, iza vojske posmatrao je dogledom bitku. S vremena na vreme skidao ga je sa očiju i, pogledajući začuđeno svoj štab, slegao ramenima. — Poludeli su, — govorio je — hoće pošto-poto da zauzmu most. Nekoliko topova i dva tri puka mogu ga odbraniti od čitave vojske. Pa ipak je Vonsovič sve žešće navaljivao sa svojim ljudima, te je i odbrana postajala sve upornija. Most je postajao središte bitke i ka njemu se postepeno okretala cela švedska linija. Posle jednog sata promenio se ceo front i okrenuo se bočno ranijem položaju. Most je zasipan kišom ognja i gvožđa; Vonsovičevi ljudi počeše mnogo da ginu, a međutim su dolazile sve strožije naredbe da se ide napred. — Upropastiće Čarnjecki te ljude! — uzviknu naglo krunski maršal. A pan Vitovski, kao iskusni ratnik, vide da je zlo i čisto je drhtao od nestrpljenja; najzad ne mogade da izdrži, no obode konja tako silno da ovaj zastenja žalosno, pa polete Čarnjeckome koji je neprestano, ne zna se zašto, slao ljude ka reci. — Vaša milosti! — viknu Vitovski. — Krv se uzalud proliva; nikad nećemo osvojiti taj most! — Ja i neću da ga osvojim! — odgovori Čarnjecki. — Pa šta, onda, hoćete? Šta da radimo? — Ka reci sa stegovima! K reci! Na svoje mesto! I Čarnjecki stade posipati iz očiju takve munje da se Vitovski vrati bez reči. Međutim su stegovi došli na dvadeset koraka od obale i zaustavili se duž reke. Ni oficiri ni vojnici nisu nikako mogli shvatiti zašto to čine. Najednom se Čarnjecki pojavi pred stegovima. Lice mu je gorelo,

oči su sipale munje. Silan vetar širio mu je plašt na ramenima kao ogromna krila, konj je pod njim podigravao i propinjao se, sipajući plamen iz nozdrva, a on pustio sablju na temnjak, skinuo kapu s glave, pa nakostrešene kose, znojava čela, viknu svojoj diviziji: — Panovi, neprijatelj se zaklonio rekom pa nam se podsmeva! Preplivao je more da bi osvojio našu domovinu, a misli da mi ovu reku nećemo preplivati za njenu odbranu! I baci kapu na zemlju, pa uze sablju i pokaza nabujalu vodu. Zanos ga obuze, jer se podiže u sedlu i još silnije viknu: — Kome je Bog, kome je vera, kome je otadžbina mila, za mnom! Pa obode konja ostrugama tako da on čisto podskoči u vazduhu, i skoči u vodu. Prsnu naokolo voda, čovek i konj potonuše za časak, ali odmah isplivaše. — Za mojim panom! — kliče Mihalko, onaj isti što se u Rudniku proslavio. Pa skoči u vodu. — Za mnom! — povika silnim i tankim glasom Volodijovski. I zagnjuri se pre no što i završi. — Isuse, Marija! — riknu Zagloba i obode konja. Utom lavina ljudi i konja jurnu u vodu koja se izli iz obala. Za laudanskim stegom pođe Višnjovjecki, za njim steg pana Vitovskoga, za njim Stapkovskoga, za njim svi ostali. Toliki bes obuze ove ljude da su se stegovi utrkivali; vika komande pomešala se sa vikom vojnika, reka se u času izli i zapenuša kao mleko. Voda stade malo da zanosi pukove, ali su konji, bodeni ostrugama, plivali kao nepregledni čopori delfina, frkćući i stenjući. Pokrili su reku tako da je gomila glava konjskih i ljudskih načinila kao most po kome bi mogao preći suhom nogom na drugu obalu. Čarnjecki prepliva prvi, ali pre no što voda sa njega oteče, ispliva za njim laudanski steg, te pan kastelan mahnu buzdovanom i viknu Volodijovskom: — Trkom! Udri! A stegu Višnjovjeckoga pod Šandarovskim: — Za njima! I tako puštaše jedan za drugim, dokle sve ne posla. Kod poslednjega sam se stavi na čelo i uzviknuvši: „U ime božje, sa srećom!” — polete sa ostalima. Ipak su dva puka rajtarije, stojeći u rezervi, videli šta se radi; ali je pukovnike obuzela tolika zaprepašćenost da je, pre no što se oni okrenuše, već laudanski steg išao na njih u najvećem trku. Udarivši,

raznese prvi puk kao vihor lišće, nagna ga na drugi, izmeša drugi; uto dopade Šandarovski i nasta strašna ali kratka seča; ubrzo se švedski redovi rasturiše i neuredna gomila stade da beži glavnoj armiji. Stegovi Čarnjeckoga jurili su za njima sa strahovitom vikom, sekući, bodući, pokrivajući polje leševima. Najzad se pokaza jasno zašto je pan Čarnjecki naredio Vonsoviču da osvoji most, iako nije nameravao da ga prelazi. Glavna pažnja cele vojske obratila se na tu tačku i stoga niko nije branio, niti imao vremena da brani preplivavanje. Pri tom su skoro svi topovi i ceo neprijateljski front bili okrenuti ka mostu, i sada, kada je tri hiljade konjanika jurišalo u bok, tek sada je trebalo menjati red, obrazovati nov front da se kakotako odbrani od neprijatelja. Nastade strašna užurbanost i zabuna; pukovi konjice i pešadije okretahu se žurno neprijatelju, lomeći se u žurbi, mešajući se jedni s drugima, ne razumevajući u vici i zbrci komandu, radeći na svoju ruku. Uzalud su oficiri činili natčovečanske napore, uzalud je markgrof odmah poslao pukove konjice koja je bila kraj šume; pre no što se bar malo urediše, pre no što pešadija pobi kopljišta u zemlju da zaustavi neprijatelja, laudanski steg upade kao duh smrti u samu sredinu; za njim drugi, treći, četvrti, peti, šesti. I onda nastade strašni sud! Puščani dim pokri, kao oblak, celu bitku, a u tom oblaku viku, kovitlanje, neljudske glasove očajanja, pobedničke kliktaje, strahovitu zveku gvožđa kao u paklenoj kovačnici, groktanje pušaka; ponekad se pomoli zastavica pa padne u dim, ponekad zlatni vrh pukovskog stega, pa opet ništa ne vidiš, samo se razleže sve strašnija lomljava, kao da je najednom zemlja propala pod rekom i kao da voda pada u bezdan. Utom sa boka nasta nova vika, to je Vonsovič prešao most i jurnuo u bok neprijatelju. I onda bitka nije bila duga. Iz ovog oblaka stadoše da ispadaju i jure ka šumi velike ljudske gomile, u neredu, pomahnitale, bez kapa, šlemova, bez oružja. Za njima ubrzo kuljnu čitav ljudski potok u najstrašnijoj zbrci. Artiljerija, konjica, pešadija, izmešane, bežali su ka šumi slepi od straha i preneraženja. Neki su vojnici vikali što ih glas nosi, neki su bežali ćutke, zaklanjajući glave rukama, neki su u bežanju zbacivali odelo, neki su zadržavali begunce, padali i sami, gazili jedan preko drugog, a odmah za njima jurila je lavina poljskih konjanika. Svaki čas vidiš kako čitavi redovi obadaju konje i kidišu u najgušće gomile. Više se niko nije branio, svi su išli pod mač. Leš je padao preko leša. Seklo se bez odmora, bez milosti, na celoj ravnici, na rečnim obalama; prema šumi, dokle ti oko dopre, vidiš jedino begunce i gonioce; pogdegde se samo pojedini pešački

odredi u neredu i očajnički brane, topovi su zamukli. Bitka nije više bila bitka, pretvorila se u pokolj. Ceo deo vojske koji je bežao ka šumi bio je do noge isečen. Do šume stigoše samo malobrojni eskadroni rajtarije, za kojima upadoše u čestu laki stegovi. Ali su u šumi na ove ostatke već čekali seljaci, koji su se sleteli iz svih okolnih sela. No je najžešća potera bila na varšavskom drumu kojim je bežala glavna švedska snaga. Mlađi markgrof Adolf dvaput pokuša da zaustavi poteru, ali, oba puta razbijen, i sam pade u ropstvo. Odred njegove pešačke garde, sastavljen od četiri stotine Francuza, položi oružje, tri hiljade odabranih mušketara i konjanika bežalo je čak do Mnjiševa. Mušketare pobiše u Mnjiševu konjicu su gonili ka Čersku, dok se potpuno ne rasturi po šumama, trsticima. Tamo su ih tek sutradan pronalazili seljaci. Pre no što sunce zađe, vojska badenskoga markgrofa Friderika prestade da postoji. Na prvom razboju ostale su samo stegonoše s golim stegovima, jer su svi vojnici otišli u poteru za neprijateljem. I sunce je već bilo na zarancima kad se prvi konjički odredi pomoliše od šume i Mnjiševa. Vraćali su se s pesmom i bukom, bacajući uvis kape, mećući iz pušaka. Skoro svi su vodili gomile povezanih zarobljenika. Ovi su išli pored konja bez šešira, šlemova, glave oborene na prsi, pocepani, krvavi, spotičući se svaki čas na tela izginulih drugova. Bojno polje je pružalo strahovit prizor. Na nekim mestima, gde je bio najžešći okršaj, ležale su gomile leševa za pola koplja visoko. Neki pešaci su još držali u ukočenim rukama duga koplja. Tim kopljima je bilo pokriveno celo bojno polje. Mestimice su još bila pobijena u zemlji, ponegde su im odlomci pravili kao neku ogradu. Ali je svuda bila strašna i žalosna mešavina leševa izgaženih kopitama, polomljenih kundaka od pušaka, doboša, truba, kapa, pasova, limenih sandučića koje je nosila pešadija, ruku i nogu koje su se pomaljale iz gomila leševa tako da nisi mogao znati koja je čija. Naročito na mestima gde se branila pešadija ležali su čitavi bedemi leševa. Malo dalje, blizu reke, stajali su već ohlađeni lopovi, jedni isprevrtani, drugi još spremni za pucanje. Pored njih su spavale večitim snom tobdžije, koje su takođe pobijene sve do jednoga. Mnogi su leševi ležali preko topova i obgrlili ih rukama, kao da su i posle smrti hteli da ih brane. Bronza, isprskana krvlju i mozgom, svetlucala je zlokobno od zrakova sunca na zahodu. Zlatni odblesci odbijali su se od usirene krvi

koja je mestimice pravila jezerca. Otužni njen miris mešao se sa mirisom puščanog kraha, sa znojem konjskim i ljudskim. Pan Čarnjecki se vratio još pre sunčeva zalaska sa kraljevim pukom i ustavio se na sredini bojišta. Vojska ga pozdravi gromkom vikom. Čim koji odred naiđe, nastane vika bez kraja, a on stoji obasjan suncem, silno umoran, gologlav, sa sabljom o temnjaku i svaki čas odgovara na pozdrave: — Ne meni, panovi, ne meni, nego imenu božijemu! A pored njega su stajali Vitovski i Ljubomirski, ovaj poslednji sav sjajan, jer je bio u pozlaćenom oklopu, lica poprskana krvlju, jer je vrlo mnogo radio i tukao se kao prost vojnik, ali već mrgodan i sumoran, pošto su čak i njegovi pukovi klicali: — Vivat Čarnjecki, dux et victor!1 Stoga je zavist već počela da nagriza maršalovu Dušu. Međutim su novi odredi stizali sa sviju strana, a svaki put je prilazio vojnik vlastelin i bacao pred noge pana Čarnjeckoga zastavu otetu od neprijatelja. I onda su nastajali novi pokliči, nova vika, bacanje kapa uvis i metanje iz pušaka. Sunce je padalo sve niže. Utom, u jednoj crkvi koja je ostade od požara u Varci, zazvoni na večernje; namah se sve glave otkriše; otac Pjekarski zapeva: „Anđeo gospodnji javi presvetoj devi Mariji!...“ a hiljade snažnih grudi odgovori mu silnim glasovima: „I ona zače od duha svetoga!... Sve se oči uzneše ka nebu, koje je celo bilo rumeno, sa ovoga krvavoga razbojišta polete ka nebeskim visinama pobožna pesma. Baš kad se pesma završi, stiže kasom laudanski steg, koji se bio najdalje zagnao sa neprijateljem. Vojnici opet počeše da bacaju stegove pred noge Čarnjeckome, koji, videvši Volodijovskoga, pogna mu konja u susret. — A je li vam mnogo umaklo? — upita. Pan Volodijovski stade samo da vrti glavom, u znak da nije mnogo; ali je bio toliko zadihan da reči nije mogao da proslavi, nego je samo teško disao. Najzad pokaza rukom usta, da ne može govoriti, a pan Čarnjecki razumede i samo ga stište za glavu. — Ovaj se naradio! — reče. — Dabogda se ovakvi i na kamenu rađali! A pan Zagloba brže povrati dah i, cvokoćući zubima, stade da 1

Živeo Čarnjecki, vođa i pobedilac!

govori na pretrg: — Zaboga! Na znoj duva hladan vetar!... Kaplja će me udariti!... Svucite odelo sa nekoga krupnog Šveđanina i dajte mi, jer je sve na meni mokro... Mokro i mokro... Ne znam više šta je voda, šta je moj znoj, a šta švedska krv... Ako sam se nadao da ću... ikad u životu ovoliko Šveđana poseći, ne zaslužujem da budem ni kuskun na sedlu... Najveća pobeda u ovom ratu... Ali u vodu neću druga put skakati... Ne jedi, ne pij, ne spavaj, pa posle kupanje... Dosta mi je za stare godine... Ruka mi je utrnula... već me kaplja udara... Rakije, za boga miloga!... Kad pan Čarnjecki ču ovo, i videći čoveka u godinama zaista svega pokrivena neprijateljskom krvlju, sažali se i pruži mu svoju čuturicu. Zagloba je naže i ubrzo vrati praznu, pa onda reče: — Toliko sam se našljemao vode u Piljici da će mi se brzo izleći ribe u trbuhu; ali ovo je bolje od vo de. — Pa preobucite se u drugo odelo, makar i švedsko — reče pan kastelan. — Ja ću ujaku potražiti krupnog Šveđanina! — reče Roh. — Što da svlačim krvavo sa leša — odgovori Zagloba. — Skini-der sve do košulje s onoga generala što sam ga zarobio. — Dakle zarobili ste generala? — upita živo pan Čarnjecki. — Koga sve nisam zarobio, šta sve nisam počinio! — odgovori Zagloba. Utom pan Volodijovski povrati govor: — Zarobili smo markgrofa Adolfa, grofa Falkenštajna, generala Vengjera, generala Potera, Bencia, ne računajući ostale oficire. — A markgrof Friderik? — upita Čarnjecki. — Ako ovde ne leži, onda je umakao u šumu; ali ako je umakao, onda će ga seljaci ubiti. Pan Volodijovski se prevario u svojim predviđanjima. Markgrof Friderik i grofovi Šlipenbah i Erenshajm, lutajući po šumama, stigli su noću u Čersk; presedevši tamo u ruševinama zamka tri dana bez hleba, umakli su noću u Varšavu. To ih docnije pije sačuvalo od ropstva, ali sada su se spasli. Već je bila noć kad je pan Čarnjecki otišao sa razbojišta u Varku. To je možda bila najveselija noć u njegovom životu, jer ovako velikog poraza nisu Šveđani pretrpeli od početka rata. Svi topovi i sve zastave bili su oteti, svi komandanti, sem glavnoga, bili zarobljeni. Vojska je potučena do nogu; rasterani na sve strane, njeni su ostaci morali pasti kao žrtve seljačkih gomila. Ali se pri tom pokazalo da se ti Šveđani, koji su za sebe držali da su nepobedivi na otvorenom polju, baš tu ne mogu

meriti sa redovnim poljskim stegovima. Najzad, pan Čarnjecki je shvatio koliki će silan utisak učiniti ova pobeda u svoj Poljskoj, koliko će dići moral, koliko će izazvati oduševljenja; već je gledao celu Poljsku u nedalekoj budućnosti oslobođenu od ugnjetavanja, pobedničku... Možda je duhovnim očima vi deo na nebu i zlaćanu velikohetmansku bulavu... Bilo mu je slobodno da misli na nju, jer je išao k njoj kao pravi vojnik, kao branilac otadžbine, i bio od onih što idu svome cilju pravo i pošteno. A jedva je mogao da obuhvati dušom svu radost koja ga je obuzela, te se obrati panu maršalu pored sebe i reče: — Sada pod Sandomjež! Pod Sandomjež što pre! Ume već vojska da prepliva reku, neće nas zastrašiti ni San, ni Visla! Maršal ne odgovori ništa, ali mesto toga, idući malo po strani, u švedskom odelu, pan Zagloba uze slobodu da rekne: — Idite kuda hoćete, ali bez mene, jer ja nisam petao na vetrokazu koji se okreće i danju i noću, a ne treba mu ni da jede ni da pije. Pan Čarnjecki je bio toliko radostan da se ne samo ne naljuti, nego odgovori u šali: — Vi ste više nalik na zvonaru, nego na petla, naročito još što, kako vidim, imate vrapce u tornju. Nego što se tiče jela i odmora, na to svi imaju prava. Na to Zagloba, ali već poluglasno: — Kome je kljun na ustima, njemu su i vrapci u glavi!

X

Posle

ove pobede pan Čarnjecki dopusti najzad da se vojska odmori i umorni konji napasu, posle čega je imao dugim marševima da se vrati pod Sandomjež da nastavi opsađivanje švedskoga kralja. Međutim, jedne večeri stiže u logor pan Harlamp sa vestima od Sapjehe. Čarnjecki je bio otišao u Čersk da pregleda ravsku zamaničku vojsku, koja se baš prikupljala u toj varoši, te Harlamp, ne zastavši komandanta, ode prvo Volodijovskom da se odmori od dugoga puta. Prijatelji ga dočekaše raširenih ruku, ali je on bio sumoran i odmah im reče: O vašoj pobedi već sam čuo. Ovde nam se osmehnula sreća, a pod Sandomježom nas izneverila. Nema više Karolusa u klopci, umakao je, i još na veliku sramotu litvanske vojske. — Je li mogućno! — uzviknu pan Volodijovski. Dva Skšetuska i Zagloba stadoše kao ukopani. — Kako je to bilo? Pričajte, tako vam Boga, hoćemo iz kože da izađemo! — Jedva dišem, — odgovori pan Harlamp — jahao sam i dan i noć, strašno sam se zamorio. Kad dođe pan Čarnjecki, sve ću potanko ispričati. Pustite me sada malko da odahnem. — Dakle, Karolus je umakao iz klopke! Predviđao sam da će se tako svršiti. Šta, zar ste zaboravili da sam to predskazivao? Neka Kovaljski posvedoči. — Ujak je predskazivao — reče Roh. — A kuda je Karolus otišao? — upita Harlampa Volodijovski. — Pešadija je otplovila na čunovima, a on je s konjicom otišao uz Vislu ka Varšavi. — Je li bila bitka? — I jeste i nije. Jednom rečju, ostavite me na miru, jer ne mogu da govorim. — Samo još jedno. Je li pan Sapjeha sasvim potučen?

— Kakvi potučen! On još goni kralja; ali nikoga neće stići. — On mi je za gonjenje kao Nemac za post — reče Zagloba. — Hvala Bogu i za to što je vojska čitava! — upade Volodijovski. — Obrukaše se cveklojedi! — uzviknu Zagloba. — Ne, šta možemo! Moraćemo opet svi zajedno da krpimo poderotinu na Poljskoj! — Nemojte da ismevate litvansku vojsku — odgovori Harlamp. — Karolus je veliki ratnik i nije teško sa njim izgubiti. A vi, krunski, niste li se obrukali kod Ujšća, pa kod Voljboža, pa kod Suljejova, i na deset drugih mesta? I sam pan Čarnjecki je izgubio bitku kod Golomba! Zašto da ne izgubi i pan Sapjeha, naročito kada ste ga ostavili samoga, kao neko siroče? — A šta, mi smo valjda pošli da igramo pod Varkom? — ljutnu se pan Zagloba. — Znam da niste na igru nego na boj, i Bog vam je dao pobedu. Ali ko zna nije li bolje bilo ne ići, jer kod nas vele da vojska oba naroda, svaka za sebe, mogu biti potučene, ali im udruženim ni paklena vojska ne odole. — Možda je tako, — reče Volodijovski — ali što su zapovednici odlučili, nije naše da cenimo. Ali mora biti tu i vaše krivice. — Morao je Sapjeha učiniti neku glupost, znam ja njega — reče Zagloba. — To ne mogu poreći — progunđa Harlamp. Ovde zamukoše za časak, pa se samo pogledahu turobno, jer im se učinilo da se sreća ponovo okreće protiv Poljske, a tako su već bili puni pouzdanja i nade. Utom Volodijovski reče: — Pan kastelan se vraća! Pa izađe iz odaje. Kastelan se odista vraćao; Volodijovski mu ode u susret i izdaleka stade da viče: — Pane kastelane! Švedski kralj je probio litvansku vojsku i umakao iz klopke. Došao je oficir s pismima od pana vojvode viljnjanskog. — Daj ga ovamo! — uzviknu Čarnjecki. — Gde je? — Kod mene. Odmah ću ga dovesti. Ali je pan Čarnjecki tako primio k srcu vest da ne hte čekati, nego skoči o konja i uđe u stan Volodijovskoga. Svi pođipaše s klupa kad on uđe, a on im jedva klimnu glavom pa reče: — Molim pisma! Harlamp mu dade zapečaćeno pismo. Kastelan ode s njim do

prozora, jer je u kući bilo tamno, i stade da ga čita namršten i zabrinut. S vremena na vreme na licu mu se pojavljivala ljutina. — Uzbudio se pan kastelan, — šaputao je Skšetuskome Zagloba — pogledaj kako mu obrazi gore; sad će i da šuškeće, što čini kad god se naljuti. Utom pan Čarnjecki dovrši čitanje; neko vreme je gladio bradu celom šakom i premišljao, pa onda reče oštrim, nerazumljivim glasom: — Priđite malo bliže, druže! — Izvol’te! — Kazujte istinu, — reče s naglaskom kastelan — jer je ovaj izveštaj tako nejasno udešen da ništa ne mogu jasno da vidim... Samo... kazujte istinu... nemojte da vrdate: vojska je rasturena? — Nije rasturena, pane kastelane. — A koliko vam dana treba da se opet prikupite? Zagloba šanu Skšetuskom: — Hoće da ga, kako vele, uhvati na udicu. No Harlamp odgovori bez ustezanja: — Pošto vojska nije rasturena, ne treba ni da se prikuplja. Istina je da nismo mogli naći oko pet stotina zamaničara konjanika, kad sam ja odlazio, jer nisu bili među izginulima, ali to je obična stvar i redovna vojska od toga ne pati, i čak je pan hetman krenuo za kraljem u dobrom poretku. — Topova niste, velite, izgubili nimalo? — Jesmo. Izgubili smo četiri koje su Šveđani zakovali, ne mogući da ih odnesu. — Vidim da govorite istinu; pričajte, onda, kako se sve to desilo. — Incipiam!1 — reče Harlamp. — Kada smo ostali sami, opazio je neprijatelj da nema zavislanske vojske, no su samo družine i neuređene gomile na njenome mestu. Mislili smo, upravo pan Sapjeha je mislio, da će oni na njih udariti, te im posla nešto pomoći, ali malo, da sebe ne oslabi. Međutim je kod Šveđana nastalo kretanje i zujanje kao u košnici. Predveče su stali da se kupe oko Sana. Mi smo bili u vojvodinom stanu. Dolazi onaj pan Kmićic, koji se sad zove Babinjič, odličan vojnik, i izveštava. A pan Sapjeha je baš bio zaseo za večeru, na koju je došlo mnogo vlastelinki čak od Krasnika i Janova... pošto pan vojvoda voli žene... — I gozbe voli! — prekide Čarnjecki. 1

Počinjem!

— Nisam ja kod njega, pa nema ko da ga umerava! — prekide Zagloba. Na to će pan Čarnjecki: — Možda ćete biti kod njega pre no što mislite, pa ćete jedan drugoga umeravati. Pa se obrte Harlampu: — Nastavite. — Babinjič, dakle, javlja, a vojvoda na to: „Prave se samo da hoće da napadaju! Neće preduzimati ništa! Pre će (veli) oni preko Visle, ali pazim ja na njih, i onda ću ja napasti. Nego (kaže) nemojte da kvarimo veselje“. Onda stanemo da jedemo i pijemo. A i muzika poče da svira, sam vojvoda poziva na igru... — Daću ja njemu igru! — prekide Zagloba. — Mirni budite! — reče Čarnjecki. Uto opet stižu sa obale s izveštajem da je tamo ogromna vreva. Ne mari! Vojvoda paža za uho: „Nemoj mi dosađivati!” Igrali smo do svanuća, spavali do podne. U podne gledamo, a ono grdni šančevi, i na njima teški topovi, opsadni. I s vremena na vreme pucaju, a đulad kao čabar! Jedno takvo je u stanju da ti utruni oko! — Ne zbijajte šalu, — prekide Čarnjecki — jer niste kod hetmana. Harlamp se zbuni, pa nastavi: — Oko podne izađe sam vojvoda, a Šveđani pod zaštitom onih šančeva počeše da postavljaju most. Radili su do večera, a na veliko naše čudo, jer smo bili uvereni da ga mogu sagraditi, ali ne mogu i preći po njemu. Sutradan još grade. Vojvoda poče da raspoređuje vojsku, jer i sam pomisli da će doći do bitke. — Međutim je most samo varka, a oni su prešli preko drugoga i napali vas s boka? — prekide Čarnjecki. Harlamp istrešti oči, zinu, neko vreme je ćutao u čudu, pa onda reče: — Vi ste, dakle, već imali izveštaj? — Nema se šta reći! — šanu Zagloba. — Kad se tiče rata, naš čiča odmah pogodi kao da je gledao! — Nastavite! — reče Čarnjecki. — Dođe veče. Vojska je bila u pripravnosti, ali s prvom zvezdom nastade nova gozba. A Šveđani su rano prešli preko onoga drugoga mosta što su ga niže sagradili, i odmah napali. Na tome kraju bio je steg pana Košica, dobroga vojnika. Taj steg jurnu na njih! Pritrčaše u pomoć zamaničari, koji su bili najbliže, ali kad grunuše topovi, oni — maglu! A pan Košic pogibe i vojnici su silni izgiboše A zamaničari naleteše na

logor i sve pobrkaše. Što je bilo spremnih stegova, ti pođoše, ali ne učinismo ništa no još i topove pogubismo. Da je sa kraljem bilo više topova i pešadije, bio bi strašan poraz, ali je srećom veći deo pešačkih pukova sa topovima otplovio noću čunovima, o čemu takođe niko od nas nije znao. — Obrukao se Sapjeha! Unapred sam znao! — uzviknu Zagloba. — Uhvatili smo kraljevu arhivu, — reče Harlamp — koju su Šveđani izgubili. U njoj su vojnici čitali da će kralj u Prusku da bi se vratio s elektorom, pošto, više, samo sa švedskom vojskom ne može ništa da učini. — Znam to — reče Čarnjecki. — Pan Sapjeha mi je poslao to pismo. Zatim progunđa tiho, kao za sebe: — Treba i mi za njim u Prusku. — Odavno ja to govorim! — reče Zagloba. Pan Čarnjecki ga je gledao neko vreme zamišljeno. — Nesreća! — reče glasno. — Da sam ja stigao pod Sandomjež, hetman i ja ne bismo pustili živa svedoka... He, bilo! I ne povrati se!... Rat će se produžiti, ali je ipak ovome napadu i napadaču pisana propast. — Tako je!... — povikaše listom oficiri. I u srce im stupi velika nada, mada su maločas sumnjali. Utom pan Zagloba šanu nešto na uho zakupcu iz Vonsoše, a ovoga nestade na vratima i ubrzo se vrati s gostarom. Videvši to, Volodijovski se duboko pokloni kastelanu. — Velika bi milost bila za prostoga vojnika... — poče. — Popiću koju s vama rado, — reče Čarnjecki — a znate li zašto? Zato što se moramo rastajati. — Kako to? — povika u čudu Volodijovski. — Piše pan Sapjeha da laudanski steg pripada litvanskoj vojsci i da ga je samo zbog počasti poslao kralju, a sad je njemu potreban, osobito oficiri, jer su mu neophodno potrebni. Moj Volodijovski, znaš koliko te volim i kako mi je teško rastajati se s tobom, ali je ovde za tebe naredba. Istina, pan Sapjeha, kao ljubazan čovek, šalje naredbu meni i ostavlja je mojoj uviđavnosti. Mogao bih da ti je i ne pokazujem... I to mi je tako drago, kao kad bi mi hetman najbolju sablju slomio... Ali baš stoga što je ostavljeno mojoj uviđavnosti, dajem ti naredbu — evo!... I čini što si dužan. U tvoje zdravlje, dragi vojniče!... Pan Volodijovski se opet pokloni kastelanu duboko, ali je bio tako ožalošćen da reči nije mogao da proslovi, a kad ga kastelan zagrli, suze mu potokom linuše na žute brčiće. — Više bih voleo da poginem! — reče žalosno. — Navikao sam da

gonim pod vašom komandom, a tamo kako će biti, ne zna se... — Mihale, ne osvrći se na zapovest! — reče potresen Zagloba. — Ja ću lično pisati Sapjehi i natreću mu uši. No je pan Mihal bio na prvome mestu vojnik, te se još i ljutnu: — A ti si večito stari dobrovoljac!... Bolje da ćutiš kad ne razumeš. Služba! — Tako je! — reče Čarnjecki.

XI

Pan

Zagloba, izašavši pred hetmana, ne odgovori na njegov radosni pozdrav, naprotiv, metnu ruke na leđa, ispruži donju usnu i stade da ga gleda, kao pravedan ali strog sudija. A ovaj se još više razveseli, videći taj izraz, jer se već nadao nekoj šali, pa stade da govori: — Kako si, stari kicošu? Što tako njuškaš kao da tražiš neki sumnjiv miris? — U celoj ovoj vojsci miriše bigos.1 — A što baš bigos, kazuj ? — Jer su Šveđani nasekli mnogo kupusnih glavica! — Eto ga! Već nam je prigovorio! Šteta što i tebe nisu posekli! — Jer sam služio pod takvim zapovednikom pod kojim smo sekli mi, a ne nas . — Idi do đavola! Da su ti bar jezik odsekli! — Ne bih imao čime da slavim Sapjehinu pobedu! — Pane brate, ostavite me na miru! Mnogo ih je već koji su zaboravili na moju službu otadžbini i grde me, a znam i da će se još mnogo na mene vikati, pa ipak, da nije bilo one zamaničke rulje, stvari bi mogle drukčije ispasti. Vele da sam zbog jela zanemario neprijatelja, ali tome neprijatelju sva Poljska nije mogla odoleti! Pana Zaglobu dirnuše malo hetmanove reči, te odgovori: — Takav nam je običaj da krivicu uvek bacamo na zapovednika. Najmanje ću ja smatrati jelo za zlo, jer što je dan duži, tim je jelo potrebnije. Pan Čarnjecki je veliki ratnik, ali, po mome mišljenju, ima jednu manu, što vojsci daje i za doručak i za ručak i za večeru samo švedovinu. Bolji je on vojskovođa nego kuvar, ali rđavo radi, jer od takvoga jela može brzo rat da ogadi i najboljim junacima. — Je li se mnogo pan Čarnjecki na mene ljutio? — The! Nije mnogo! Iz početka se bio vrlo promenio, ali kad 1

Bigos — jelo od kupusa.

saznade da vojska nije potučena, odmah re če: „Božja volja, čovek tu ne može ništa! Ne mari (veli), svaki može izgubiti; da su nam u domovini (kaže) same Sapjehe, ona bi bila zemlja Aristida!“ — Za pana Čarnjeckoga krvi ne bih požalio — odgovori hetman. — Svaki bi me drugi ponižavao da bi sebe uzvisio, osobito posle skore pobede, ali on nije od takvih. — Ništa ni ja protiv njega ne kažem, samo sam prestar za službu kakvu, on traži od vojnika, i naročito za ona kupanja koja on vojsci priređuje. — Onda vam je milo što ste prešli k meni? — I milo mi je i nije jer o jelu slušam već čitav sat, ali ga nikako ne vidim. — Odmah ćemo sesti za sto. A šta će pan Čarnjecki sada? — Ide u Velikopoljsku da pomogne onim jadnicima, a odatle će na Štanboka i u Prusku, nadajući se da će dobiti od Gdanjska topova i pešadije. — Krasni su ti građani iz Gdanjska. Celoj Poljskoj služe za primer. Onda ćemo se s panom Čarnjeckim naći pod Varšavom, jer ću ja tamo; samo ću se malo zabaviti u okolini Lublina. — Dakle Šveđani su opet opseli Lublin? — Nesrećna varoš! Već ne znam koliko je puta bila u neprijateljskim rukama. Ovde je izaslanstvo lublinske vlastele i odmah će doći da me moli za pomoć. No, kako imam da pošaljem pisma kralju i hetmanima, moraće malo da pričekaju. — U Lublin ću i ja rado, jer su žene tamo preko mere lepe i dražesne. Kad neka, sekući hleb, nasloni somun na sebe, i njemu čak pocrveni kora od zadovoljstva. — O, Turčine jedan! — Vi, kao star čovek, ne možete to da razumete, ali ja još svakoga maja moram da puštam krv. — Pa ti si stariji od mene! — Samo iskustvom, ne godinama; a kako sam umeo conservare juventutam meam,1 to mi mnogi zavide. Dopustite da ja primim izaslanstvo; ja ću mu reći da im odmah polazimo u pomoć da utešimo siromahe, dok ne budemo mogli utešiti sirotice. — Dobro, — reče hetman — a ja idem da pošaljem pisma. Pa izađe. 1

Sačuvati svoju mladost.

Odmah potom pustiše izaslanstvo, koje pan Zagloba primi veoma ozbiljno i dostojanstveno, a pomoć obeća pod uslovom da snabdevaju vojsku hranom, a osobito pićem. Onda ih u ime vojvodino pozva na večeru. Njima beše milo, jer te iste noći vojska krete ka Lublinu. San pan hetman žurio se veoma, jer mu je bilo stalo da kakvom pobedom izbriše uspomenu na poslednju bruku. Poče, dakle, opsada, ali je išlo prilično sporo. Za sve to vreme Kmićic je učio od pana Volodijovskoga borenje i neobično napredovao. A i pan Volodijovski, znajući da je ova nauka za Boguslavljev vrat, nije krio od njega nijednu svoju veštinu. Često je imao i bolje vežbanje: išli su pod zamak i izazivali na boj Šveđane, kojih su mnogo posekli. Ubrzo je Kmićic dotle došao da se s Janom Skšetuskim mogao meriti, a u svoj Sapjehinoj vojsci niko mu nije mogao odoleti. Tada ga obuze tolika želja da se sudari sa Boguslavom da je jedva mogao izdržati pod Lublinom, osobito još što mu je proleće povratilo snagu i zdravlje. Sve su mu rane zarasle, prestao je da izbacuje krv, krv mu je kipela kao ranije, a iz očiju sipala vatra. Laudanci su ga s početka pogledali popreko, ali nisu smeli napadati, jer ih je Volodijovski držao gvozdenom rukom, a docnije, gledajući mu postupke i dela, navikli su se na njega potpuno, i sam je najkivniji Juzva Butrim govorio: — Umro je Kmićic, živi Babinjič, a taj neka živi! Najzad se lublinska posada predade i stegovi pana Sapjehe kretoše pod Varšavu. U putu dobi vest da će mu doći u pomoć sam Jan Kazimir, sa hetmanima i novom vojskom. Došle su vesti i od Čarnjeckoga, koji je takođe išao iz Velikopoljske na Varšavu. Rat, rasturen po celoj zemlji, prikupi se pod Varšavom, kao što se na nebu rastudeni oblaci skupljaju i sastavljaju da proizvedu buru, grmljavinu i munje. Pan Sapjeha je išao na Željehuv. Garvoljin i Minjek ka sjedljeckom drumu da se u Minjsku spoji sa podljaskom zamanicom. Jan Skšetuski dobi komandu nad ovom gomilom, jer iako je živeo u lublinskoj vojvodini, bio je blizu Podljasja i bio veoma cenjen od sve vlastele, kao jedan od najslavnijih vitezova u svoj Poljskoj. I ubrzo je uspeo da od prirode ponositu vlastelu pretvori u stegove koji ni u čemu nisu ustupali redovnim. A međutim su išli iz Minjska ka Varšavi vrlo brzo da bi za jedan dan stigli pod Pragu. Vreme je pomagalo pohodu. S vremena na vreme padale su kratke majske kiše, hladeći zemlju i kupeći prašinu, ali je uglavnom bilo lepo, ni mnogo vrućina ni mnogo hladno. Pogled je dosezao daleko kroz prozračni vazduh. Od Minjska su išli bez komore, jer su ona i topovi imali da krenu za njima tek sutradan; pukovi su bili

neobično raspoloženi; guste šume pored druma odjekivale su od vojničkih pesama, konji su veselo frktali. Stegovi, u bojnom poretku, išli su jedan za drugim kao jaka i blistava reka, jer je pan Sapjeha vodio dvanaest hiljada ljudi, bez zamaničara. Komandanti, obilazeći pukove, blistali su uglačanim šlemovima. Sjajne zastave vile su se iznad viteških glava kao cveće. Sunce se već smirivalo kada laudanski steg, idući na čelu, spazi kule od prestonice. Kad to videše, vojnici graknuše veselo: — Varšava! Varšava! Ovaj uzvik prođe kroz sve stegove i neko vreme se na pola milje neprestano ponavljala reč: „Varšava! Varšava!” Mnogi Sapjehini vitezovi nisu bili nikad u prestonici, mnogi je nikad nisu videli, te u njima izazva neobičan utisak. I nehotice svi ustaviše konje; neki poskidaše kape, neki stadoše da se krste, nekima suze linuše iz očiju, i stajahu uzbuđeni, nemi. Najednom se pan Sapjeha pojavi na belom konju i stade da trči pored stegova. Panovi, — vikao je snažnim glasom — mi smo ovde prvi, nama sreća, nama čast!... Isteraćemo Šveđane iz prestonice!... — Isteraćemo! — vrisnu dvanaest hiljada litvanskih glasova. — Isteraćemo! Isteraćemo! Isteraćemo! I nastade vika i buka. Jedni su stalno vikali: „Isteraćemo!” — drugi su već vikali: „Udri, ko je pošten!” — neki? „Juriš na pse!“ Treskanje sabalja mešalo se sa vikom vitezova. Oni stadoše da sipaju munje, ispod brkova zabeleše zubi. Sapjeha planu kao buktinja. Diže bulavu i viknu: — Za mnom! Blizu Prage pan vojvoda zaustavi stegove i naredi da se ide korakom. Prestonica se videla sve bolje u modroj daljini. Kule su se ocrtavale u dugoj liniji na vedrom obzorju. Stepenasti krovovi Staroga Mjasta sa crvenim crepovima goreli su na večernjoj svetlosti. Litvanci u veku nisu videli ništa lepše od ovih belih i visokih zidova, ispresecanih mnoštvom uskih prozora koji su se strmo dizali nad vodom; kuće kao da su izrasle jedna iz druge, visoko, sve više; a nad ovom zbijenom gomilom kuća, zidova, prozora, krovova, parale su nebo tankovrhe kule. Oni što su već bili u prestonici, bilo na izborima, bilo privatnim poslom, kazivali su ostalima šta je koja građevina i kako se zove. Naročito Zagloba, kao iskusan čovek, objašnjavao je Laudancima, a oni su ga slušali pažljivo, diveći se njegovim rečima i samome gradu. — Pogledajte onu kulu u samoj sredini — govorio je — Ono je kraljeva palata. Kada bih živeo onoliko godina koliko sam tamo pojeo ručkova i večera, sabio bih Matusalema u kozji rog. I kralj nije imao od

mene prisnijeg poverenika; mogao sam da biram starostva kao orahe i da ih razdajem kao čavle. Mnoge sam ljude podigao, a kad ja uđem, senatori mi se klanjaju do zemlje, kozački. A i megdane sam delio pred kraljem, jer je voleo da gleda kad se ja borim, a maršal je morao da žmuri. — Velika zgrada! — reče Roh Kovaljski. — I kad se pomisli da to sve drže one psine! — I strašno pljačkaju! — dodade Zagloba. — Čujem da vade i same stubove iz zidova i odvoze u Švedsku one što su od mermera i drugog skupocenog kamenja. Ne poznajem druge prestonice, ali razni pisci smatraju da je ovo osmo čudo, jer i francuski kralj ima lep dvor, ali ovome nije ni prineti! — A kakva je ono druga kula, blizu, udesno? — Ono je Sveti Jan. Od dvora do njega ima hodnik. U tome sam manastiru imao otkrovenje, jer, kad sam jednom zastao posle večernja, čujem glas sa svoda: „Zagloba, biće rat s onom rđom, švedskim kraljem, i nastaće velike calamitates.1 Otrčim brže kralju i kažem što sam čuo, a otac primas mene štakom po leđima: „Ne govori” veli „gluposti, bio si pijan“ Eto im sad. Onaj drugi hram, odmah do njega, to je collegium jesuitarum;2 treća kula, malo dalje, jeste sud, ona četvrta desno maršalova, a ona zelena, tu su dominikanci; sve vam ne mogu nabrojati, pa da jezikom umem raditi kao sabljom. — Vala ovakvoga grada nema u svetu! — uzviknu jedan od vojnika. — Pa zato nam svi narodi i zavide na njemu. — A ona divna zgrada levo od dvora? — Iza bernardinaca? — Da. — Ono je palata Rađejovskih, ranije Kazanovskih. Smatraju je kao deveto svetsko čudo, ali kuga ušla u nju, jer se među njenim zidovima začela nesreća Poljske. — Kako to? — upita nekolicina. — Jer kad je pan potkancelar Rađejovski počeo da se svađa sa ženom i da ratuje s njom, kralj se zauzeo za nju. Znate šta se o tome govorilo, a sigurno je i sam potkancelar mislio da mu žena voli kralja, i kralj nju; stoga je iz zlobe pobegao. Šveđanima i nastao je rat. Istina, ja sam onda bio u selu i znam to samo po čuvenju, ali znam i to da pre toga 1 2

Nesreće. Jezuitski manastir.

nije piljila u kralja, nego nekoga drugoga. — U koga? Zagloba zasuka brke. — U onoga na koga su i druge naletale kao mravi na med, ali mi ne priliči da mu kazujem imena, jer nikada nisam voleo da se hvalim... Uz to ostarilo se već, ostarilo i otrcalo kao metla, čisteći neprijatelje domovine, ali nekada nije bilo od mene većeg gizdavca i udvorice, evo Roha Kovaljskoga živog... Ovde se pan Zagloba seti da Roh nikako nije mogao pamtiti to vreme, te odmahnu rukom i reče: — Uostalom, šta on zna! Zatim pokaza drugovima još palatu Osoljinjskih i Konjecpoljskih, koja se po veličini ravnala skoro sa onom Rađejovskoga; a utom je sunce zašlo i počela da se spušta noć. Na varšavskim bedemima puče top i zatrubiše trube dugo i otegnuto, u znak da se približuje neprijatelj. A i pan Sapjeha objavi svoj dolazak paljbom iz pušaka da bi osokolio stanovnike, pa još iste noći stade da prebacuje vojsku preko Visle. Pređe, dakle, prvo laudanski steg, za njim pana Kotviča, pa Kmićicovi Tatari, pa Vanjkovičev, pa onda osam hiljada ljudi. Na taj su način Šveđani, zajedno sa nagomilanom pljačkom, opkoljeni i lišeni saobraćaja, i panu Sapjehi je ostalo jedino da čeka dolazak pana Čarnjeckoga i kralja sa krunskim hetmanima, a dotle da pazi da se kakva pomoć ne prokrade u grad. Prve vesti stigoše od pana Čarnjeckog, ali malo povoljne; javljao je da su mu vojnici i konji toliko iznureni da ne može uzeti nikakva udela u opsadi. Od bitke kod Varke svaki dan je bio u borbi, a od početka nove godine imao je dvadeset i .jednu veću bitku sa Šveđanima, ne računajući čarke sa izvidnicama i napade na manje odrede. Pešadije u primorju nije dobio, do Gdanjska nije mogao dopreti, obećavao je, najviše, da drži u škripcu onu švedsku vojsku što je pod Rađivilom, pod kraljevim bratom i Duglasom na Narvi premišljala kako da pritekne u pomoć opsađenima. A Šveđani su se spremali za odbranu sa svojim poznatim junaštvom i veštinom. Još pre dolaska pana Sapjehe spalili su Pragu, a sad su počeli da bombarduju sva predgrađa, kao krakovsko, i Novi Svjat, a s druge strane manastire svetoga Ðorđa i deve Marije. Gorele su kuće, zgrade i hramovi. Danju se nad gradom vio dim kao gusti i crni oblaci. Noću su ovi oblaci postajali crveni i iz njih su sukljali snopovi varnica u nebo Iza bedema lutale su gomile stanovnika bez krova, bez hleba, žene su opsedale Sapjehin logor moleći za pomoć; videli su se ljudi koji su se od

gladi osušili kao vejke, deca kako umiru od gladi u majčinom naručju; okolina se pretvorila u dolinu suza i bede. Pan Sapjeha, nemajući pešadije i topova, čekao je i čekao kraljev dolazak, a za to je vreme pomagao, koliko je mogao, uboge, šaljući ih u grupama u manje oštećene krajeve, gde su kako-tako mogli da se prehrane. A mnogo se brinuo i predviđanjem da će opsada biti teška, pošto su učeni švedski inženjeri pretvorili Varšavu u snažnu tvrđavu. Iza bedema je bilo tri hiljade izvežbanih vojnika, kojima su komandovali vešti i oprobani generali; a Šveđani su uopšte smatrani kao majstori u opsedanju i odbrani tvrđava. Zbog ove je brige pan Sapjeha svaki dan priređivao gozbe, na kojima su se često punile čaše, jer je ovaj čestiti građanin i odlični vojskovođa imao tu manu što je voleo veselo društvo i zveku čaša iznad svega, zanemarujući često i službu zbog toga. Ali je dnevnom opreznošću nadoknađivao večernju slobodu. Do sunčeva zahoda radio je usrdno, slao izvidnice, otpravljao pisma, sam obilazio straže, sam saslušavao zarobljenike; ali čim sine prva zvezda, u njegovom stanu se često čuje i muzika. A kad se već razveseli, onda sve dopušta, šalje po oficire ma bili i na straži ili određeni u izvidnicu, i ljuti se ako koji ne dođe, jer za njega nije vredela gozba bez premnogo gostiju. Prigovarao mu je to izjutra pan Zagloba, ali su noću i njega često sluge kao mrtva odnosile u stan pana Volodijovskoga. — I sveca bi Sapjeha naveo pa greh, — pravdao se sutradan prijateljima — a kamoli mene koji sam uvek voleo zabave. Još ima neku naročitu strast da me goni da pijem, a ja, da ne bi bio neučtiv, popuštam, jer sam svagda pazio da ne uvredim domaćina. Ali sam se već zavetovao da ću narediti da me idućeg pričešća išibaju po leđima, jer i sam znam da se greh ne može ostaviti bez pokajanja; a u međuvremenu moram da ga zadovoljavam da ne bi zapao u gore društvo i svim se upropastio. Bilo je oficira koji su i bez hetmanova nadzora vršili službu, ali su se neki noću sasvim zaboravljali, kao obično vojnici kad ne osećaju gvozdenu ruku. Neprijatelj iskoristi to. Jednom, dva-tri dana pred kraljev dolazak, Sapjeha priredi gozbu svečaniju no ikad, jer se radovao što će se vojska skupiti u gomilu i početi pravilna opsada. Svi znatniji oficiri bili su pozvani; pan hetman, tražeći svagda izgovor, razglasio je da je to u čast kraljeva dolaska. Panovima Skšetuskim, Kmićicu, Zaglobi i Volodijovskom došao je naročiti ordonans-oficir da neizostavno dođu, pošto hetman hoće naročito da ih počasti za velike usluge. Pan Andžej je već bio pojahao konja da ide u izvidnicu, te je oficir zatekao njegove Tatare van kapije.

— Ne možete prema hetmanu učiniti takvu nepažnju i pokazati se nezahvalni — reče oficir. Kmićic sjaha i ode da se dogovori sa drugovima. — Strašno mi je ovo nezgodno — reče. — Čuo sam da se jak konjički odred pojavio oko Babica. Sam hetman mi je naredio da idem i konačno izvidim kakav je to odred, a sad me zove na gozbu. Šta da radim? — Pan hetman je naredio da sa izvidnicom pođe Agbah-Ulan — odgovori ordonans. — Naredba je naredba! — reče Zagloba. — Ko je vojnik, mora slušati. Čuvajte se da ne date rđav primer, a posle, za vas ne bi bilo zgodno da zaslužite hetmanovo neraspoloženje — Kažite da ću doći! — reče Kmićic ordonansu. Oficir ode. Za njim odoše Tatari pod Agbah-Ulanom, a pan Andžej stade da se malo doteruje, i dok se oblačio, govorio je drugovima: Danas je gozba u kraljevu počast, sutra će biti u čast krunskih hetmana, i tako sve do kraja opsade. — Samo neka dođe kralj, svršiće se to, — odgovori Volodijovski — jer mada i kralj voli da razbije brige, ipak služba mora poći bolje, pošto će se svaki, pa i pan Sapjeha, truditi da pokaže svoju revnost. — Mnogo je ovih gozbi, mnogo, nema se šta reći! — reče Jan Skšetuski. — Zar vama nije čudno što ovako oprezan i vredan vojskovođa, ovako čestit čovek, ovako valjan građanin ima tu slabost? — Čim nastane veče, odmah je to drugi čovek i od hetmana postaje pijanica. — A znate li zašto ja ovoliko ne volim gozbe? — reče Kmićic. — Zato što je i Januš Rađivil imao običaj da svako veče daje gozbe. I zamislite, nekako se čudno dešavalo da se svake gozbe ili desi nesreća ili dođe nepovoljna vest, ili se otkrije neka nova hetmanova izdaja. Ne znam da li je slepi slučaj ili božja naredba, tek se zlo nikad nije dešavalo u drugo vreme no na gozbi. Najzad je došlo dotle da, čim se počne postavljati za gozbu, meni se koža naježi. — Jeste tako mi Boga! — reče Harlamp. — No to je bilo i stoga što je knez hetman uvek birao to vreme da objavi svoje pregovore sa neprijateljem. — No! — reče Zagloba— Bar se od Sapjehe nemamo šta bojati. Ako on izda, onda ja ne vredim više od ušica na mojim čizmama. — To niko i ne misli. On je čist kao zlato! — uzviknu Volodijovski. — I što noću zanemari danju popravi! — dodade Harlamp. — Onda hajdemo, — reče Zagloba — jer već osećam prazninu u

stomaku. Izađoše, pojahaše konje i odoše, jer je pan Sapjeha stanovao s druge strane grada i bio dosta daleko. Kad stigoše, pred hetmanov stan, zatekoše mnoštvo konja u dvorištu i gomilu seiza za koje je bilo pripremljeno bure piva, i koji su, kao obično, pijući bez mere, počeli već da se svađaju oko njega. No se smiriše kad ovi stigoše, osobito još kad Zagloba poče da udara pljoštimice sabljom one što mu behu ia putu, i da viče gromkim glasom: — Konjima, vucibatine! Konjima! Nisu vas pozvali na gozbu! Pan Sapjeha ih dočeka raširenih ruku, a kako se već bio malo napio, nazdravljajući gostima, stade odmah da se šali sa Zaglobom. — Klanjam se, pane regimentaru! — reče mu. — Klanjam se, pane podrumaru! — odgovori Zagloba. — Kad me zovete podrumarom, onda ću vam dati vino koje još previre. — Samo neka bude ono što od hetmana pravi ispičuturu. Neki se gosti uplašiše, ali se pan Zagloba, kad vide hetmana raspoložena, ni u čemu nije ustručavao, a Sapjeha ga je toliko voleo da se ne samo nije ljutio, no se zacenjivao od smeha i pozvao prisutne za svedoke kakva ga beda snalazi od ovoga vlastelina. Nastade, dakle, bučna i vesela gozba Sam pan Sapjeha nazdravljao je svaki čas gostima, ili je držao zdravicu u čast kralju, hetmanima, vojsci oba naroda, panu Čarnjeckom i celoj Poljskoj. Raspoloženje je raslo, a sa njim i huka i buka. Sa zdravica se pređe na pesme. Odaja se napuni mirisom znoja i isparenjem medovine i vina. Spolja se čula takva ista buka, pa čak i zveka sabalja. To je posluga počela da se tuče. U dvorište ispade neko liko vlastelina da povrati red, ali samo napraviše veću gužvu. Najednom vika postade tako velika da svi u odaji umukoše. — Šta je to? — upita jedan pukovnik. — Sluge ne mogu učiniti ovakvu larmu. — Mir! — reče hetman, osluškujući. — To su neobični uzvici! Utom svi prozori zveknuše od grmljavine topova i puščane paljbe. — Ispad! — viknu Volodijovski. — Neprijatelj napada! — Na konje! Za sablje! Svi pođipaše Na vratima nasta gužva, zatim gomila oficira ispade u dvorište, vičući momke da im privedu konje. No u gužvi nije bilo lako da svaki svoga nađe, a međutim se iza dvorišta čuše uplašeni glasovi:

— Neprijatelj napada! Pan Kotvič se bije! Potrčaše, dakle, svi, što konji igda mogu, svojim stegovima, preskačući plotove i lomeći vratove u pomrčini. A u celom logoru zasvira uzbuna. Svi stegovi nisu imali konje pri ruci i oni prvi napraviše nered. Gomile vojnika naletahu jedni na druge, ne mogući da se urede, ne znajući ko je prijatelj a ko neprijatelj, vičući i larmajući u tamnoj noći. Neki već počeše vikati da je to švedski kralj sa svom vojskom. Međutim su Šveđani zaista silno udarili na Kotvičeve ljude. Srećom, malo bolestan, on nije bio na gozbi, te je mogao odmah dati kakav-takav otpor, ali kratak, jer su ga napali nadmoćnijom snagom i zasipali puščanim zrnima, te je morao da se povlači. Najpre mu Oskjerka priskoči u pomoć sa pešačkim dragonima. Na puščanu vatru počeše odgovarati vatrom. No ni Oskjerkina dragonija nije mogla odoleti napadu i ubrzo poče ustupati, sve brže i brže. Dvaput pokuša Oskjerka da se zaustavi, ali ga dvaput potukoše tako da su se samo mogli braniti u malim grupama. Najzad se rasuše sasvim, a Šveđani su jurili, kao nabujali potok, hetmanovom stanu. Iz grada su izlazili sve novi i novi pukovi, sa pešacima je išla konjica, čak su izgonjeni i poljski topovi. Izgledalo je da će doći do odsudne bitke i činilo se da je neprijatelj želi. Međutim, Volodijovski, ispavši iz hetmanova stana, sretne na pola puta svoj steg, koji je išao tamo odakle se čula uzbuna i pucnjava. Vodio ga je Roh Kovaljski, koji, kao i pan Kotvič, nije bio na gozbi, samo s razlikom što njega nisu bili ni pozvali. Volodijovski naredi da se odmah zapali nekoliko baraka da bi se polje osvetlilo, pa polete u boj. U putu mu se pridruži Kmićic sa svojim strašnim dobrovoljcima i onom polom Tatara što nisu otišli u izvidnicu. Obojica stigoše u najzgodniji čas da spasu Kotviča i Oskjerku od potpunoga poraza. Za to vreme su se barake dobro razgorele, te se videlo kao na danu. Pri ovoj svetlosti udariše Laudanci sa Kmićicom na puk pešaka, i, izdržavši paljbu, počeše da ih seku sabljama. Švedska rajtarija im priteče u pomoć i sudari se snažno sa Laudancima. Neko vreme su se nosili, baš kao rvači koji su se uhvatili ukoštac pa naprežu poslednju snagu i svaki čas jedan ili drugi povije protivnika; ali Šveđani počeše toliko mnogo da ginu da najzad, stadoše da se remete. Kmićic je upadao u najveći okršaj sa svojim ubojicama. Volodijovski je, kao uvek, pravio pustoš; pored njega su se borila dva gorostasna Skšetuska. Harlamp i Rok Kovaljski; Laudanci su sekli takmičeći se sa Kmićicovim ubojicama, jedni derući se iz sveg glasa, drugi, kao na primer Butrimi, boreći se u grupi i ćutke. Razbijenim Šveđanima opet priskočiše u pomoć novi pukovi, a

Volodijovskoga i Kmićica pomože Vanjkovič, koji je logorovao blizu i odmah posle bio spreman. Najzad, hetman uvede svu vojsku u borbu i stade u redu nastupati. Nastade uporna bitka na celoj liniji, od Mokotova pa sve do Visle. Utom se pred hetmanom pojavi Agbah-Ulan na konju u peni. — Efendi! — viknu. — Čambul konjice ide od Babica ka gradu i teraju kola; hoće da uđu u grad. Sapjeha odmah razumede šta znači ovaj ispad ka Mokotovu. Neprijatelj je hteo da odvuče vojsku sa blonjskog druma da bi ova konjica i komora mogle ući u grad. — Idi Volodijovskome ! — reče Agbah-Ulanu. — Neka im on, Kmićic i Vanjkovič preseku put, odmah ću im poslati pomoć. Agbah-Ulan odlete, za njim drugi i treći ordonans. Svi dopadoše Volodijovskom i ponoviše hetmanovu zapovest. Volodijovski odmah obrte steg, Kmićic sa Tatarima stiže ga, idući prečicom, pa potekoše zajedno, a za njima Vanjkovič. Ali stigoše dockan. Blizu dvesta kola već je ulazilo na kapiju, a odred teške konjice, koji ih je pratio, već je bio pod zaštitom topova. Jedino zaštitnica, od oko stotinu ljudi, još nije stigla pod zaštitu topova. A i oni su išli trkom. Oficir, idući pozadi, žurio ih je još vikom. Kmićic, videvši ih pri svetlosti od baraka, prodera se tako silno i strašno da se obližnji konji poplašiše; poznao je Boguslavljevu rajtariju, onu istu što je pregazila njega i Tatare pod Janovom. I, ne vodeći računa ni o čemu, polete k njima kao mahnit, isprednjači ispred svojih vlastitih ljudi i upade kao slep u redove. Srećom dva mlada Kjemljiča, Kozma i Damnjan, jašući brze konje, upadoše odmah za njim. U taj ih Volodijovski prolete koso, kao munja, i tim jednim pokretom odseče zaštitnicu od glavnoga odreda. Topovi sa zidova osuše paljbu, ali glavni odred, žrtvujući drugove, upade odmah za kolima u tvrđavu. Tada Laudanci i Kmićicovi ljudi opkoliše zaštitnicu i poče klanje bez milosti. Ali je kratko trajalo. Boguslavljevi ljudi, videći da im niotkud nema spasa, odmah poskakaše s konja i pobacaše oružje, vičući do neba, da bi ih čuli u gužvi i larmi, da se predaju . Nisu se na to obazirali dobrovoljci i tatari, no su sekli dalje; ali u taj mah odjeknu preteći i zvonki glas pana Volodijovskoga, kome je bilo stalo do zarobljenika: — Žive hvatati! Žive hvatati! — Žive hvatati! — viknu Kmićic. Škripa gvožđa prestade. Onda narediše Tatarima da vezuju sužnje,

što oni učiniše dok dlan o dlan, pa se stegovi žurno povukoše iz domašaja topova. Pukovnici pođoše barakama. Laudanci su išli napred, Vanjkovičev steg pozadi, a Kmićic sa zarobljenicima u sredini, svi spremni da odbiju napad ako bi se otkud pojavio. Sužnje su vodili Tatari na konopcima, drugi su vodili zaplenjene konje. Kmićic, približivši se barakama, razgledao je pažljivo sužnje, neđe li među njima videti Boguslava, jer, iako mu se jedan rajtar pod mačem zakleo da knez lično nije bio u odredu, ipak je mislio da to naročito kriju. Utom neki glas viknu ispod tatarskoga stremena: — Pane Kmićic! Pane pukovniče! Spasite poznanika! Naredite da me puste s konopca na reč. — Hasling! — uzviknu Kmićic. — Hasling je bio Škotlanđanin, nekad rajtarski oficir kneza vojvode viljnjanskog, kojega je Kmićic poznavao u Kjejdanima i u svoje vreme veoma voleo — Pusti sužnja! — viknu Tatarinu. — A ti dole s konja! Tatarin spade sa sedla kao da ga vetar zduva, jer je znao kako je opasno oklevati kad „bagadir“1 naređuje. Hasling se, stenjući, pope na visoko sedlo. Utom ga Kmićic uhvati za ruku poviše šake, i stežući je kao da hoće da je zdruzga, poče da pita brzo: — Otkud idete? Odmah kazujte otkud idete. Zaboga, žurite! — Iz Tautoga! — odgovori oficir. Kmićic ga stište još jače: — A Biljevičeva... tamo je? — Tamo!... Pan Andžej je govorio sve teže, jer je sve jače stiskao zube. — I... šta je knez s njom učinio? — Ništa nije mogao. Nasta ćutanje. Kmićic skide risji kalpak, prevuče rukom preko čela i reče: — Ranili su me u borbi, krv mi teče, oslabio sam...

1

Vitez, junak.

XII

Švedski je ispad imao uspeha samo delimično, jer je Boguslavljev odred ušao u grad; ali inače nije postigao bogzna šta. Istina Kotvičev steg i Oskjerkina dragonija pretrpeli su velike gubitke, ali su i Šveđani imali mnogo mrtvih, a jedan puk, na koji su napali Volodijovski i Vanjkovič, bio je skoro uništen. Litvanci su se čak i hvalili da su zadali neprijatelju veće gubitke no što su oni pretrpeli, samo se Sapjeha kidao u sebi što ga je snašla nova nesreća, od koje mu slava može mnogo pasti. Odani mu pukovnici tešili su ga kako su mogli; no to mu je, uistinu, i bilo od koristi, jer od toga doba nije više bilo onakvih pirova, a ako se i desila koja gozba, baš onda je bila najveća opreznost. Šveđani su se uhvatili odmah sutradan, jer, smatrajući da se hetman neće nadati novom ispadu u tako kratkom vremenu, izišli su opet van grada, ali su bili odmah odbijeni i, ostavivši nekoliko mrtvih, vratili se natrag. Za to su vreme u hetmanovom stanu ispitivali Haslinga, zbog čega pan Andžej umalo nije iz kože izašao, jer je hteo što pre da ga uzme k sebi da bi razgovarali o Taurogama. Stoga je ceo dan tumarao oko stana, svaki čas ulazio unutra, slušao iskaze i čisto podskakivao na klupi kad se u ispitivanju pomene Boguslav. A uveče dobi zapovest da ide u izvidnicu. Nije rekao ništa, samo je stisnuo zube, jer se već bio veoma promenio i naučio da svoje interese žrtvuje javnoj službi. Samo je Tatare za vreme pohoda jako mučio i za najmanju stvar mlatio buzdovanom da su im kosti krcale. A ovi su među sobom govorili da je „bagadir” pobesneo, pa su išli tiho kao senke, i iz očiju pogađali misli strašnome vođi. Na povratku zateče Haslinga u svome stanu, ali tako bolesna da nije mogao govoriti, jer su ga, pri zarobljavanju, strašno isprebijali, te je sad još, posle ispiti vanja čitavoga dana, pao u groznicu, tako da ni pitanja nije razumevao. Morao se, dakle, zadovoljiti onim što mu je Zagloba pričao iz Haslingovih iskaza; ali se to ticalo javnih poslova, ne privatnih. O Boguslavu je mladi oficir rekao samo toliko da se po povratku sa

pohoda u Podljasje i posle janovskoga poraza teško razboleo. Od jeda i ljutine hvatala ga je groznica, a kad se malo otrgao, otišao je s vojskom u Pomorje, kuda su ga hitno pozivali Štajnbok i elektor. — A gde je sada? — pitao je Kmićic. — Po Haslingovom kazivanju, a on nije imao potre be da laže, sada je sa kraljevim bratom u utvrđenom logoru kod Narve i Buga, gde Boguslav zapoveda celom konjicom — odgovori Zagloba. — Aha! I misle da priteknu ovima u pomoć. Onda ćemo se naći, kao što je bog na nebu, ma mu morao prerušen otići. — Nemojte se uzalud jediti. Rado bi oni pritekli u pomoć Varšavi, ali ne mogu, jer im je pan Čarnjecki presekao put, i evo kakvo je stanje: on, nemajući pešadije i topova, ne može da udari na logor, a oni se boje da napadnu na njega, jer su se uverili da na otvorenom polju njihova vojska ne može da odoli vojsci Čarnjeckoga. A znaju da se ni rekom ne mogu zaklanjati. Da je tamo kralj, on bi napao, jer se pod njegovom komandom i vojnik bolje bije, uzdajući se u to što je on veliki ratnik; ali ni Duglas, ni kraljev brat, ni knez Boguslav, iako su sva trojica odvažni, neće smeti! — A gde je kralj? — Otišao u Prusku. Kralj ne veruje da bismo mi već napali na Varšavu i Vitemberga. Uostalom, verovao ili ne verovao, morao je tamo ići iz dva razloga; prvo, da bi elektora konačno pridobio, ma i po cenu cele Velikopoljske, a drugo, što ona vojska koju je izvukao iz zamke ne vredi ništa dok se ne odmori. Napori i umor, a i neprestane uzbune, toliko su ih iznurili da vojnici ne mogu ni muškete da drže; a još su to najodabraniji pukovi iz cele vojske, koji su na nemačkim i danskim bojištima odnosili slavne pobede. Dalji razgovor prekide dolazak pana Volodijovskoga. — Kako je Haslingu? — upita još s praga. — Bolestan je i bunca — odgovori Kmićic. — A šta ti, Mihalko, hoćeš od Haslinga? — reče Zagloba. — A ti, valjda, ne znaš? — Kako ne bih znao da ti je stalo do one višnje što ju je knez Boguslav zasadio u svojoj bašti. Vatren je to baštovan, ne boj se. Ne treba mu ni čitava godina da dobije plod. — Poginuo dabogda za takvu utehu! — uzviknu mali vitez. — Pogledajte ga sad! Napraviš najneviniju šalu a on se odmah drne kao besan jelenak. Šta sam ti ja kriv? Sveti se ti Boguslavu, a ne meni! — Ako Bog da, i osvetiću mu se. Baš maločas i Babinjič to reče. Vidim da će uskoro cela vojska da mu

se sveti; ali se on dobro čuva i bez mojih majstorija nećete ništa učiniti. Ovde oba mladića skočiše. — A imaš li ti kakvu majstoriju? — A vi mislite da je izvaditi majstoriju iz glave lako kao izvaditi sablju iz korica? Da je Boguslav ovde, sigurno bih našao dosta majstorija; ali na onoj daljini ne pomažu ne samo majstorije no ni topovi. Pane Andžeju, naredi da mi dadu čašu medovine, jer je danas žega. — Daću i bokal, samo nešto smislite! — Prvo, zašto vi stojite nad tim Haslingom kao dželat nad dobrom dušom. Nije samo on zarobljen, možete i druge ispitati. — Ja sam već one druge uzimao na ispit; ali ono su prostaci, ne znaju ništa, a on je kao oficir bio na dvoru — odgovori Kmićic. — Onda imaš pravo! — reče Zagloba. — I ja moram s njim razgovarati, jer od onoga što mi bude kazao o ličnosti i običajima kneževim, mogu zavisiti i majstorije. Sad je glavno da se ova opsada što pre svrši, jer ćemo onda sigurno poći na onu vojsku. Nego nešto naš milostivi gospodar i hetmani dugo ne dolaze! — Kako ne dolaze? — odgovori mali vitez. — Ovoga časa vraćam se od hetmana koji tek što je dobio glas da će kralj stići ovamo večeras sa svojim stegovima, a hetmani s redovnom vojskom sutra. Idu čak od Sokolja, sa malim odmorima, i prave duge marševe. A već se nekoliko dana zna da samo što nisu stigli. — A vode li mnogo vojske? — Skoro pet puta koliko ima pan Sapjeha, odličnu malorusku i ugarsku pešadiju; ide i šest hiljada horde pod Supanhazijem; ali izgleda da se danju moraju držati na uzdi, jer prave veliki nered i čine nasilja po okolini. — Trebalo bi im postaviti za zapovednika pana Andžeja — reče Zagloba. — Razume se! — odgovori Kmićic. — Smesta bih ih odveo ispred Varšave, jer oni za opsadu ništa ne valjaju, pa bih ih poveo na Bug i Narvu. — Kako da ne valjaju, baš valjaju, — odgovori Volodijovski — pošto niko ne može bolje paziti da u tvrđavu ne uće hrana. — No, biće Vitembergu toplo! Čekaj se, stari lopove! — uzviknu Zagloba. — Ratovao si dobro, to ti ne poričem, ali si krao i pljačkao još bolje; imao si dvoja usta: jedna za lažne zakletve, druga za kršenje obećanja, ali sad se obojima nećeš izmoliti. Od galske bolesti svrbi te koža i lekari ti je češu; ali ćemo te mi počešati još bolje, Zagloba ti jamči! — Eh, predaće se uslovno kralju, pa šta mu ko može? — odgovori

pan Mihal. — Još ćemo morati da mu odajemo vojničku počast. — Predaće se uslovno? Tako li je! — drnu se Zagloba. — Dobro! Pa stade da treska pesnicom o sto tako silno da se čak Roh Kovaljski, koji u taj mah uće u odaju, uplaši i stade kao ukopan na pragu. — Bio ja čivutski sluga — praskao je stari — ako toga hulitelja vere, toga pljačkaša hramova, toga ugnjetača devojaka, toga dželata, toga palikuću, toga nitkova, toga krvopiju i secikesu, toga krvopiju i secikesu, toga kamatnika, toga derikožu pustim slobodna iz Varšave! Da vidimo! Kralj će ga pustiti, hetmani pustiti, ali ću ja, tako ne bio katolik, ne bio Zagloba, nemao sreće za života ni Boga na samrtnom času, dići na njega bunu za kakvu se još u Poljskoj nije čulo! Nemoj da mašeš rukom, Mihale! Dići ću bunu! kažem ti, dići ću bunu! — Ujak će dići bunu! — grmnu Roh Kovaljski. Utom se na vratima pomoli zverska glava Agbah-Ulana. — Efendi, — reče Kmićicu — kraljeva vojska vidi se preko Visle. Na to svi skočiše i ispadoše pred trem. Kralj je odista došao. Prvo su stigli tatarski stegovi pod Supanhazijem, ali ne u očekivanom broju. Za njima je naišla krunska vojska, mnoga i dobro oružana, i još uz to veoma oduševljena Do večera je prešla cela armija preko mosta koji je načinio pan Oskjerka. Sapjeha je očekivao kralja, sa stegovima u bojnom poretku, postrojenim u dužinu, jedni do drugih, kao zid čiji se kraj teško mogao dogledati. Komandanti su stajali pred pukovima, pored njih stegonoše, svaki sa razvijenim stegom, trube, doboši, krivulje, bubnjevi i talambasi dizali su neopisanu larmu. Krunski stegovi, kako koji pređe, postrojavali su se prema litvinskim; između vojski bilo je oko stotinu koraka razmaka. Sapjeha, držeći bulavu u ruci, dođe pešice na ovaj prazan prostor, a za njim desetak vojnih i civilnih dostojanstvenika. S druge strane, od krunske vojske, dojaha kralj na divnom konju koga mu je još u Ljubovlji poklonio maršal Ljubomirski, u bojnoj opremi u plavom lakom oklopu sa zlatnim šarama ispod kojega se video crni kadifeni kaftan sa naboranom jakom iznad oklopa; jedino je mesto šlema imao švedski šešir sa crnim perima, ali bojne rukavice i na nogama visoke žućkaste čizme do iznad kolena. Za njim je jahao nuncije, arhibiskup lavovski, biskup kamjenjecki, naimenovani biskup lucki, otac Bećišovski, vojvoda krakovski, vojvoda ruski, baron Lizola, grof Petingen pan Kamjenjecki, poslanik moskovski, pan Grođicki, general artiljerije, Ticenhauz i mnogi drugi. Sapjeha, kao ranije i krunski maršal, priđe kraljevom stremenu, ali kralj, ne čekajući,

skoči lako s konja, pritrča Sapjehi i, ne rekavši ni reči, zagrli ga. I grlio ga je dugo pred obema vojskama, ćutao je, ali su mu se suze slivale niz obraze, jer je pritiskivao na grudi svoga i domovininoga najvernijega slugu koji, ako je koji put i pogrešio, ipak se čestitošću istakao iznad svih velikaša Poljske države, u vernosti se nikad nije pokolebao, žrtvovao bez premišljanja celo svoje imanje i od početka rata borio se za svoga vladara i svoju zemlju. Litvanci, koji su dotle šaputali da će Sapjeha biti ukoren što je pustio Karola ispod Sandomježa i što je sad pod Varšavom bio neoprezan, ili bar da će biti hladno primljen, kad videše ovu kraljevu dobrotu, kliknuše tako silno da se do neba prolamalo. Krunska vojska im odgovori na to, te je neko vreme i svirku muzike i lulu doboša i grmljavu pušaka zaglušio poklič: — Vivat Ioanus Casimirus!1 — Vivat krunska vojska! — Vivat Litvanci! Eto tako su se oni pozdravili pod Varšavom. Drhtali su i zidovi i Šveđani — Grunuću u plač! Tako mi Boga, grunuću! — govorio je tronuti Zagloba. — Ne mogu da izdržim! Evo kralja! Oca! Panovi braćo, već jecam! Otac!... naš kralj, doskora još od svih ostavljen, a sad... a sad... ta tu je sto hiljada sabalja na raspoloženju!... O, Bože milostivi!... Ne mogu od suza... Juče je bio potukač, danas... nemački car nema ovako divne vojske! Ovde suze linuše panu Zaglobi pa stade da jeca; najednom se obrte Rohu: — Miran budi! Šta se kreveljiš! — A vi, ujače, valjda se ne kreveljite? — odgovori Roh. — Tako je, imaš pravo, tako je!... Panovi braćo, zastideo sam se zbog Poljske!... Ali se sad ne bih menjao ni sa kojim drugim narodom!... Sto hiljada kao jedan čovek!... Ko to još može da pokaže... Bog je dao te smo se opametili, Bog dao! Bog dao!... Pan Zagloba se nije prevario mnogo, jer je zaista pod Varšavom bilo blizu sedamdeset hiljada ljudi, ne računajući diviziju pana Čarnjeckoga koja još nije bila stigla i ne računajući oružanih slugu, koji su se po potrebi tukli i kojih se tušta i tma vuklo za svakim taborom. Posle pozdrava i površnog pregleda vojske, kralj se zahvali 1

Živeo Jan Kazimir!

sapjehovcima, usred opšteg oduševljenja, za vernu službu, pa odjezdi u Ujazovo, a vojska se stade razmeštati po položajima koje su joj odredili. Neki su stegovi ostali u Pragi, neki se rasturiše oko grada. Ogromni tabor kola prelazio je preko Visle sutradan do podne. Izjutra su se oko grada šatori beleli kao sneg. Nebrojene ergele konja rzale su po susednim livadama. Za vojskom su išli trgovci jermenski, jevrejski i tatarski; drugi grad, veći i življi, niče na ravnici. Šveđani, preneraženi prvih dana snagom poljskoga kralja, nisu činili nikakvih ispada, te je pan Grođicki, general artiljerije mogao mirno da obilazi grad i priprema plan za opsadu. Drugoga dana je posluga počela, da, po njegovom planu, gradi šančeve, ali su na njih nameštali manje topove, jer su veliki imali da stignu tek posle dve-tri nedelje. Kralj Jan Kazimir je slao poslanika Vitembergu, pozivajući ga da preda grad, da položi oružje, i nudeći povoljne uslove koji su, kad se za njih saznalo, izazvali nezadovoljstvo u vojsci. To je nezadovoljstvo uglavnom širio pan Zagloba, koji je lično mrzeo pomenutog generala. Vitemberg, kao što je lako bilo predvideti, odbaci uslove i odluči da se brani do poslednje kapi krvi, i pre da se sahrani pod ruševinama grada no da ga preda u ruke kralju. Množina opsadničke vojske nije ga nimalo strašila, jer je znao da suviše veliki broj pre smeta nego što pomaže opsadi. A ubrzo mu je dostavljeno i to da u kraljevom logoru nema nijednog opsadnog topa, dok su ih Šveđani imali i previše, ne računajući neiscrpnu količinu municije. A moglo se i predvideti da će se braniti uporno, pošto im je Varšava bila stovarište plena. Sva neizmerna bogatstva opljačkana po zamkovima, crkvama i gradovima cele Poljske dolazila su u prestonicu, pa tek odatle slata vodom u Prusku i dalje u Švedsku. I sada, kad je sva zemlja ustala na oružje i gradići, branjeni od malih švedskih posada, nisu bili sigurni, sav je plen donošen u Varšavu. A švedski je vojnik radije davao život no plen. Siromašan narod, dokopavši se blaga bogate zemlje, toliko je postao lakom da svet nije video lakomijih otimača. Time se pročuo i sam kralj, generali si se ugledali na njega, a sve je nadmašao Vitemberg. Kad se ticalo dobiti, oficire nije zadržavala ni viteška čast ni obzir na dostojanstvo položaja. Uzimali su, otimali, pljačkali sve što se moglo. U samoj Varšavi pukovnici plemićkog porekla nisu se stideli da prodaju rakiju i duvan svojim sopstvenim vojnicima, samo da napune džepove njihovom platom. Na upornu odbranu moglo je Šveđane podsticati i to što su im najugledniji ljudi bili tada u Varšavi. Prvo sam Vitemberg, posle Karola

drugi zapovednik, a prvi koji je ušao u Poljsku i doveo je do propasti kod Ujšća. Zbog toga mu je u Švedskoj bio pripremljen i trijumf, kao osvajaču. Sem toga, tu je bio i kancelar Oksenstjerna, državnik čuven u celom svetu, zbog svoje čestitosti poštovan i od neprijatelja. Zvali su ga kraljevom Minervom,1 jer je kralj Karol imao da zahvali njegovim savetima za sve uspehe u pregovorima. Onda su bili i generali: Vrangel mlađi, Horn, Erskin, drugi Levenhaupt i mnoštvo švedskih dama visokoga porekla, koje su za svojim muževima došle u ovu zemlju kao u novu švedsku tekovinu. Imali su dakle Šveđani šta da brane. A i kralj Jan Kazimir razumevao je da će opsada, naročito zbog nedostatka teških topova, biti duga i krvava; razumevali su to i hetmani, ali vojska nije htela da razume. Tek što je Grođicki podigao kakve-takve šančeve, tek što se malo primakao bedemima, a već su od svih stegova pošla izaslanstva kralju da dopusti dobrovoljcima da učine juriš. Dugo je kralj morao objašnjavati da se tvrđave ne osvajaju sabljama, dokle je savladao zanos. Međutim, radovi su napredovali koliko se moglo. Vojska, ne mogući da ide na juriše, uzela je učešće u radovima, pored logorskih slugu. Drugovi iz najotmenijih stegova, pa čak i sami oficiri, vozili su kolicima zemlju, nosili fašine, radili na potkopima. Ne jednom su Šveđani pokušavali da ometu radove i ni dana nije bilo bez ispada; ali samo što se švedski mušketari pojave van bedema, a Poljaci na radu pobacaju kolica, fašine, lopate, pijuke, pa polete sa sabljama tako besno da neprijatelj u najvećoj žurbi mora da se sklanja u tvrđavu. Pri tim sukobima padalo je mnogo mrtvih, rovovi i poljane sve do šančeva načičkaše se grobovima u koje su sahranjivali izginule za vreme kratkih prekida borbe. Najzad nisu imali vremena ni za sahranu, ge su leševi strašnim smradom kužili i grad i opsađivače. I pored najvećih teškoća, u logor su se svaki dan prikradali građani, izveštavajući šta se događa u gradu i moleći na kolenima da se požuri sa jurišem. Šveđani su imali još dosta hrane, ali je narod umirao od gladi po ulicama, živeo u bedi, ugnjetavan, pod strahovitom rukom posade. Posvednevno je odjek donosio pucnjavu pušaka u gradu, a begunci su kazivali da se to streljaju građani na koje se posumnjalo da su odani svome kralju. Kosa se dizala od izbegličkih priča. Govorili su da ceo svet, bolesne žene, novorođena deca, starci, svi noćivaju na ulicama, jer su ih Šveđani poisterivali iz kuća, u kojima su probijali od bedema do 1

Minerva — boginja mudrosti.

bedema prolaze da bi se posada mogla sklanjati i povlačiti ako kraljeva vojska prodre. Na stanovnike je padala kiša, pržilo ih sunce, noću ih štipala hladnoća. Nije bilo dopušteno ložiti vatre, nisu imali na čemu kašike topla jela da skuvaju. Razne bolesti širile su se sve jače i jače i uzimale stotine žrtava. Kralju je srce pucalo kad je slušao ove izveštaje, te je slao glasnika za glasnikom da se pohita sa dovoženjem teških topova. Ali vreme je prolazilo, proticali su dani i nedelje a osim odbijanja ispada ništa se važnije nije moglo preduzimati. Opsađivače je samo krepila misao da i posadi mora najzad nestati hrane, pošto su putevi bili tako presečeni da ni miš nije mogao proći u tvrđavu. A stoga su i opsađeni svaki dan sve više gubili nadu na pomoć; ona armija pod Duglasom, koja je bila najbliža, ne samo što nije mogla misliti da im ukaže pomoć, no se morala brinuti za rođenu kožu, jer je kralj Kazimir, imajući isuviše vojske, uspeo i njih da umiri. Najzad su počeli, i pre dolaska teških, da biju tvrđavu manjim topovima. Pan Grođicki, rijući kao krtica i podižući zemljane zaklone, pomakao se od Visle na šest koraka do opkopa i tukao ognjem bez prestanka nesrećni grad. Divna palata Kazanovskih bi porušena, a nisu je štedeli stoga što je pripadala izdajniku Rađejovskom. Jedva su se još držali izrazbijani zidovi, zjapeći praznim prozorima; na velelepne terase i bašte padala su đulad dan i noć, rušeći divne česme, mostiće, hladnjake, mermerne kipove i plašeći paune koji su žalosnom piskom javljali o svome nesrećnom položaju. Pan Grođicki je sipao oganj i na bernardinsku zvonaru, jer je sa te strane odlučio da se juriša. Međutim, su logorske sluge stale moliti da im se dopusti napad na mesto, jer su mnogo želeli da prvi dođu do švedskoga blaga. Kralj je u prvi mah odbio, ali naposletku popusti. Nekoliko viđenih oficira poduhvati se da ih predvodi, a među njima i Kmićic kome je ne samo dosadio nered nego nije znao šta da čini, pošto je Hasling pao u tešku bolest, već nekoliko nedelja ležao bez svesti i ni o čemu nije mogao da govori. Sabraše se, dakle, za juriš. Pan Grođicki mu se protivio do poslednjega časa, tvrdeći da se grad ne može osvojiti dok se ne načini prolom, pa ma napadala i redovna vojska a ne samo sluge. Ali kako je kralj već bio dao dopuštenje, morao je popustiti. Petnaestoga juna sabra se oko šest hiljada logorskih slugu, pripremiše se lestvice, snopovi pruća, džakovi s peskom, lopate i predveče oružana gomila, većinom samo sa sabljama, stade da se

prikuplja na mestu gde su se rovovi i potkopi najviše primicali opkopu. Kad se već sasvim smrklo, na dati znak kidisaše momci s užasnom drekom ka opkopu i stadoše da ga zasipaju. Oprezni Šveđani dočekaše ih ubistvenim ognjem iz mušketa i topova, te se zametnu strahovit boj na istočnoj strani grada. Sluge, pod zaklonom mraka, zatrpaše u času opkop i u neredu dopreše do bedema. Pan Kmićic udari sa dve hiljade na zemljano utvrđenje koje su Poljaci zvali „krtičnjakom”, blizu Krakovske kapije i, pored očajne odbrane, zauzeše ga jednim mahom. Posadu razneše na sabljama ne štedeći nikoga. Topove, po naredbi pana Andžeja, naperiše na kapiju, a jedan deo obrtoše na udaljenije bedeme da bi pomogli onim gomilama koje su pokušavale da se tamo popnu na njih. No, oni nisu bili ovako srećni. Momci su namestili lestvice i peli se tako pomamno da ni najizvežbanija pešadija ne bi bolje; ali su im Šveđani, zaklonjeni iza zidova, sipali oganj u sama lica, skotrljavali pripremljeno kamenje i klade, pod čijim su se teretom lestvice lomile u paramparčad; sem toga, pešadija je obarala napadače drugim džidama, kojima sablje nisu mogle ništa. Preko pet stotina najodvažnijih momaka pogibe pod bedemom; ostatak, pod neprekidnom vatrom, skloni se u poljske rovove. Juriš je bio odbijen, ali je ono utvrđenje ostalo u poljskim rukama. Uzalud su ga Šveđani tukli cele noći iz najtežih topova, Kmićic im je cele noći odgovarao topovima koje je osvojio. Tek izjutra, kad se razvidelo, porazbijate mu ih sve do jednoga. Vitemberg, kome ;e do ovoga utvrđenja bilo stalo kao do glave, posla pešadiju s naredbom da se ne vraća dokle ga ne povrati, ali i pan Grođicki u isti mah posla Kmićicu pomoć te on ne samo odbi pešadiju nego još ispade za njom i dogna je do same Krakovske kapije. — Milostivi gospodaru — reče — bio sam protivan jučerašnjem poslu, ali sad vidim da nije propao! Dok je onaj šanac bio u njihovim rukama, nisam mogao ništa protiv kapije, a sada, čim stignu teški topovi, načiniću prolom za jednu noć. Kralj, kome je bilo žao što su tolike sluge izginule, obradova se izveštaju pana Grođickoga i odmah zapita: — A ko ima komandu u tome šancu? — Pan Babinjič! — odgovori nekolicina. Kralj se pljesnu rukama. — Taj svuda mora biti prvi! Gospodine generale, poznajem ja njega. To je vrlo tvrdoglav vitez i neće se dati isterati. — Bila bi neoprostiva krivica kada bismo to dopustili. Već sam mu

poslao nešto pešaka i topova, jer da će ga odande goniti — hoće! Varšava je u pitanju! Taj vitez vredi zlata koliko je težak. — I više, jer mu ovo nije ni prvo ni deseto junačko delo! — odgovori kralj. Zatim naredi da mu smesta dadu konja i dogled, pa ode da osmatra šanac. Ali se ovaj iza dima nije mogao videti, jer ga je nekoliko teških topova tuklo bez pres tanka i zasipalo granatama i kartečom. A šanac je bio tako blizu da su ga skoro i muškete dobacivale, te se vrlo lepo videlo kako granate uzleću kao oblačići uvis, i, opisujući vrlo uzan luk, padaju u onaj oblak od dima silno se rasprskavajući. Mnoge su padale iza šanca sprečavajući dolazak pomoći. — U ime Oca i Sina i svetoga Duha — reče kralj. — Ticenhauze, gledaj! — Ništa se ne vidi, milostivi kralju! — Ostaće samo gomila prerivene zemlje! Ništa drugo! Ticenhauze, znaš li ko je tamo? — Znam, milostivi kralju, Babinjič. Ako ostane živ, moći će kazati da je za života bio u paklu. — Treba mu poslati još pomoći. Gospodine generale... — Već je naređeno; ali im je teško da se probiju tamo, jer granate prebacuju i strašno gusto padaju s ove strane. — Tucite bedeme iz svih topova da se napravi diverzija! Grođicki džarnu konja ostrugama i otrča šančevima. Ubrzo zagruvaše topovi na celoj liniji, a malo docnije se videlo kako svež odred mazurske pešadije izađe iz rovova i polete trkom ka krtičnjaku. Kralj je jednako stajao i gledao. Najzad uzviknu: — Trebalo bi Babinjiča smeniti s komande. Ko će dobrovoljno da ga zameni? U taj mah uz kralja nisu bili Volodijovski i braća Skšetuski, te nasta kratko ćutanje. — Ja! — javi se iznenada pan Topur Grnljevski, vlastelin iz primasovog lakog stega. — Ja! — ponovi Ticenhauz. — Ja, ja, ja! — rekoše nekolicina. — Ko se prvi ponudio, taj neka ide! — reče kralj. Pan Topur Griljevski se prekrsti, naže čuturicu i odjaha. Kralj je stajao i neprestano gledao u oblak dima, koji je pokrivao krtičnjak i dizao se iznad njega kao most, sve do bedema. Pošto je utvrđenje bilo bliže Visle, gradski bedemi su ga nadvišavali i stoga je oganj bio tako strahovit.

Međutim se grmljava topova malo stiša, mada su granate neprekidno opisivale lukove, ali su mesto toga puške zagroktale kao da hiljade seljaka lupaju mlatilicama. — Opet prave ispad — reče Ticenhauz. — Da je manje dima, videli bismo pešadiju. — Primaknimo se malo — reče kralj, pognavši konja. Za njim pođoše ostali i, idući pored Visle od Ujazdova, dođoše skoro do samoga Soljca, a kako su bašte palata i manastira, koji su se pružali do Visle. Šveđani još zimus isekli radi ogreva, te nisu smetale pogledu, mogli su se uveriti i bez dogleda da su Šveđani ponovo pošli na juriš. — Više bih voleo da izgubim taj šanac, — reče kralj — nego da Babinjič pogine. — Bog će ga sačuvati — reče popa Kećišovski. — A i pan Grođicki će poslati pomoć — dodade Ticenhauz. Dalji razgovor prekide neki konjanik koji je u trku dolazio od grada. Ticenhauz, koji je imao tako oštar vid da je bolje video golim okom no dogledom, uhvati se za kosu, i uzviknu: — Griljevski se vraća! Babinjič, je morao poginuti i utvrđenje zauzeto! Kralj zakloni oči rukama, a u taj mah dopade Griljevski, zaustavi konja u mestu i, teško dišući, reče: — Milostivi gospodaru! — Šta je tamo? Ubijen? — upita kralj. — Pan Babinjič veli da mu je tamo dobro, da neće zastupnika, no samo moli da mu se pošalje što za jelo, jer od jutros nije ništa okusio. — Dakle živ je? — uzviknu kralj. — Veli da mu je dobro — ponovi Griljevski. A ostali, došavši sebi od čuda, stadoše da govore: — To je junak! — To je vojnik! Pa onda Griljevskom: — Trebalo je ipak ostati i zameniti ga. Zar nije sramota vratiti se? Uplašili ste se, šta li? Bolje da se niste ni poduhvatili! Na to će pan Griljevski: — Gospodaru, ko me naziva kukavicom, tome ću izići na megdan gde hoće, ali se pred vama moram opravdati. Bio sam u samom krtičnjaku, što poneki od ove gospode ne bi učinio, ali mi je taj Babinjič skočio za oči zbog moje namere. „Idite (kaže) do đavola! Ja ovde radim, ne znam (veli) gde mi je glava i nemam vremena za ćaskanje, a slavu i

komandu neću da delim ni sa kim. Dobro mi je ovde (reče) i ovde ću ostati, a vas ću narediti da izvedu iz šanca! Mi crkavamo od gladi, a oni nam za jelo šalju komandanta!“ Šta sam ja mogao, milostivi gospodaru? A ne čudim se ni njemu, jer im tamo ruke trnu od rada. — Pa šta mislite, — upita kralj — hoće li se on održati tamo? — Onakav opasnik! Gde se on ne bi održao! Zaboravio sam još da vam kažem šta mi je pri polasku doviknuo: „Držaću se ovde i nedelju dana, i neću se dati, samo ako budem imao šta jesti!” — Pa može li se tamo održati? — Tamo je pravi sudnji dan! Granata pada za granatom, odlomci pište oko ušiju kao đavoli, zemlja je sva prerivena, od dima se govoriti ne može! Ðulad zasipa peskom i zemljom, te se svaki čas čovek mora otresati da ne bi bio zasut. Mnogo ih je izginulo, ali oni živi leže u rovovima na šancu, napravili zaklone od kolja i utvrdili zemljom. Šveđani su vrlo brižljivo izgradili taj šanac i sada on služi protiv njih. Još dok sam bio, došla je pešadija pana Grođickoga, i sad se tamo tuku. — Pošto se na bedeme ne može bez proloma — reče kralj — onda ćemo još danas udariti na palate u Krakovskom predgrađu; to će biti najbolja diverzija. — I palate su strašno utvrđene, skoro pretvorene u utvrđenja — primeti Ticenhauz. — Ali im iz grada neće priteći u pomoć, jer se sve okreće na Babinjiča — odgovori kralj. — Tako će se uraditi, tako! Odmah ću narediti napad, samo još da prekrstim Babinjiča. Pa uze iz ruke pope Bećišovskoga zlatno raspeće, u kome je bilo cepčica od svetoga krsta, podiže ga uvis i stade krstiti daleki šanac pokriven ognjem i dimom, govoreći: — Bože Avramov, Bože Isakov i Jakovljev, smiluj se narodu tvojemu i spasi one što ginu. Amin! Amin! Amin!

XIII

Poče krvav napad od Novoga sveta Krakovsko predgrađe, ne baš srećan, ali utoliko uspešan što je odvukao Šveđanima pažnju od šanca koji je branio Kmićic i dopustio da posada u njemu malo dane dušom. Ipak su Poljaci doprli čak do Kazimirove palate, ali nisu mogli da je održe. S druge se strane napalo na Danjilovičevu palatu i na Gdanjski dom, i to bez uspeha. Opet pogibe nekoliko stotina ljudi. Jedina uteha kralju bila je što je video da čak i zamanička vojska s najvećim požrtvovanjem hrli na bedeme i da, posle ovih manje-više neuspelih pokušaja, moral ne samo da nije opao nego se u vojsci, naprotiv, pojačalo ubeđenje u sigurnu pobedu. No je najbolji događaj tih dana bio dolazak pana Jana Zamojskoga i pana Čarnjeckoga. Prvi je doveo odličnu pešadiju i tako teške topove iz Zamošća, kakvih ni Šveđani u Varšavi nisu imali. Drugi, opkolivši Duglasa u sporazumu sa panom Sapjehom, jednim delom litvanske vojske i podljaske zamanice kojom je komandovao Jan Skšetuski, došao je pod Varšavu da uzme udela u opštem napadu. Nadali su se, a i Čarnjecki je verovao, da će on biti i poslednji. Ove teške topove postaviše na Kmićicov šanac, pa odmah osuše vatru na bedeme i kapiju, i za početak ućutkaše švedske topove. Tada sam general Grođicki posede taj položaj, a Kmićic se vrati svojim Tagarima. Ali još i ne stiže do svoga stana a pozvaše ga u Ujazdovo. Kralj pred celim štabom pohvali mladoga viteza; nisu mu štedeli pohvale ni Čarnjecki, ni Sapjeha, ni Ljubomirski, ni krunski hetmani, a on je stajao u poderanom i zemljom uprljanom odelu, sa licem garavim od dima, neispavan, umrljan ali radostan što je održao šanac, zaslužio ovolike pohvale i zadobio neizmernu slavu kod obeju vojski. Između ostalih čestitali su mu i pan Volodijovski i pan Zagloba. — Vi i ne znate, pane Andžeju, — reče mu mali vitez — koliko vas

kralj ceni. Sinoć sam bio u ratnom savetu, jer me je poveo pan Čarnjecki. Govorilo se o jurišu, pa onda o vestima koje su tek bile stigle iz Litve, o onamošnjem ratu i zverstvima koja čine Magnus de la Gardi i Šveđani. Savetovalo se kako da se rat tamo podstakne. Pan Sapjeha reče da je najbolje da se tamo pošalje nekoliko stegova i čovek koji bi tamo umeo biti ono što je krunskoj Poljskoj bio pan Čarnjecki u početku rata. Na to će kralj: takav je samo jedan, Babinjič, Ostali odmah potvrdiše. — Vrlo rado ću poći u Litvu, naročito u Žmuđ — odgovori Kmićic — i hteo sam lično da molim kralja, samo čekam da zauzmemo Varšavu. — Opšti napad biće sutra — reče pan Zagloba, prišavši. — Znam, ali kako je Ketlingu? — Ko? Valjda Hasling? — Svejedno je, jer on ima dva prezimena, po običaju Engleza, Škotlanđana i mnogih drugih naroda. — Tako je, — odgovori Zagloba — a Španac ih ima svaki dan u sedmici. Vaš mi je momak rekao da je taj Hasling, ili Ketling, zdrav; već govori, ide, groznica ga prošla, samo svakoga sata traži da jede. — A vi mu niste odlazili? — upita Kmićic maloga viteza. — Nisam, nisam imao kad. Ko bi pred jurišem mislio i o čemu drugom? — Onda hajdemo sad. — Prvo se vi ispavajte — reče Zagloba. — Da, da! Jedva stojim! I doista, vrativši se u stan, pan Andžej posluša savet, utoliko pre što je i Hasling spavao. Zato su mu uveče došli u pohode Zagloba s Volodijovskim i zaseli u prostranom hladnjaku koji su načinili Tatari za svoga „bagadira“. Kjemljiči su ih služili starom stoletnom medovinom koju je kralj poslao Kmićicu, a oni su je pili rado, jer je bila velika vrućina. Hasling, još bled i izmršaveo, činilo se da crpe zdravlje i snagu iz skupocenog pića. Zagloba je mljackao jezikom i brisao znoj sa čela. — Gle kako tamo oni teški topovi grme! — reče, osluškujući, mladi Škotlanđanin. — Sutra ćete u napad... blago zdravima!... Bog vas blagoslovio! Tuđe sam krvi i služio sam kome sam bio dužan, ali vama želim više dobra! Oh, ala je ovo medovina! Život, život mi se povraća... Ovako govoreći zabaci natrag svoje zlatne vlasi i upre plave oči u nebo; a lice mu je bilo divno i još upola detinje. Zagloba ga je posmatrao s izvesnom tronutošću. — Vi govorite, pane viteže, poljski dobro kao i mi. Postanite Poljak, zavolite ovu našu zemlju, pa ćete učiniti čestitu stvar i medovine vam neće nedostajati. A za podanstvo kod nas nije teško vojniku.

Na to će Hasling: — Tim pre što sam plemić. Celo moje prezime glasi: HaslingKetling od Elgina. Moja porodica je poreklom iz Engleske, iako se nastanila u Škotskoj. — To su daleki i prekomorski krajevi, a nekako je lakše živeti ovde — odgovori Zagloba. — Pa i meni je ovde dobro. — Ali je nama rđavo, — reče Kmićic, koji se otpočetka vrteo na klupi — jer jedva čekamo da čujemo šta je bilo u Taurogama, a vi razgovarate o poreklu. — Pitajte me, ja ću odgovarati. — Jeste li često viđali panu Biljevičevu? Preko bledog Haslinovog lica prelete rumenilo. — Svaki dan — odgovori. A Kmićic odmah stade oštro da ga posmatra. — Zar ste bili toliki poverenik? Što crvenite? Svaki dan? Kako svaki dan? — Jer je znala da sam joj naklonjen, a učinio sam joj i nekoliko usluga. To će se videti iz daljega pripovedanja, a sada treba početi s početka. Vi možda ne znate da ja nisam bio u Kjejdanima onda kada je pan konjušar došao i odveo tu panu u Tauroge. Stoga vam neću pričati zašto je to bilo, jer se govorilo razno; reći ću samo: čim su stigli, svi su primetili da je knez strašno zaljubljen. — Dabogda ga Bog pokarao! — uzviknu Kmićic. — Nastaše zabave kakvih dotle nije bilo, pogađanje u prsten i viteški megdani. Čovek bi pomislio da je najmirnije vreme, a ono su svaki dan stizala pisma, dolazili poslanici od elektora i kneza Januša. Znali smo da knez Januš, pritešnjen od pana Sapjehe i konfederata, preklinje za pomoć jer mu preti propast. Mi ništa! Na elektrovoj granici stoji spremna vojska, dolaze kapetani sa najamnicima, ali mi ne idemo u pomoć, jer knez ne može da se rastavi od devojke. — Dakle stoga Boguslav nije dolazio bratu u pomoć — reče Zagloba. — Da. To isto su govorili Paterson i njegovi najbliži. Neki su vikali na to, a nekima je bilo milo što će Rađivili propasti. Sakovič je svršavao poslove za kneza, odgovarao na pisma i savetovao se sa poslanicima, a knez je samo lupao glavu kako da priredi zabavu ili šetnju na konjima ili lov. Novac je — on, tvrdica — bacao na sve strane, naredio je da se šume iseku na čitave milje da bi pana imala s prozora lepši izgled, ukratko, prosipao joj je cveće pod noge i primao je tako da bolje ne bi ni da je bila

švedska kraljica. Zbog toga su je mnogi žalili, jer se govorilo: „Sve je ovo za njenu propast, jer se knez oženiti njome neće, i samo ako ga ona zavoli, gotova je.” No se pokazalo da ona nije devojka koja bi se mogla odvesti tamo kuda čestitost ne odlazi. Ni blizu! — Jeste li videli? — skoči Kmićic — Znam ja to najbolje! — A kako je pana Biljevičeva primala te kraljevske počasti? — upita Volodijovski. — S početka ljubazno, ali se videlo po njoj da u srcu nosi neku tugu. Bila je u lovovima, na maškarama, u šetnjama na konjima i na viteškim megdanima; sigurno je mislila da je to dvorski i kneževski običaj. Ali je ubrzo opazila da je sve to zbog nje. Jednom je knez ne znajući već šta novo da smisli, zaželeo da joj pokaže kako izgleda rat. Zapalili su jedno selo blizu Tauroga, pa ga je pešadija branila a knez napadao. Razume se da je odneo veliku pobedu, pa je posle, sit pohvala, kažu, pao devojci pred noge i molio da mu na ljubav odgovori ljubavlju. Ne zna se šta joj je sve proposuit,1 ali se od toga doba završilo njihovo prijateljstvo. Ona je počela da se i danju i noću drži svome stricu za rukav, a knez... — Stao je da joj preti? — uzviknu Kmićic. — Bože sačuvaj! Prerušavao se u grčkoga pastira, u Filemona; naročiti su glasnici jurili u Krunjevjec po modele za pastirska odela, po pantljike i vlasulje On se pravio očajan, šetao ispod njenih prozora i svirao u lautu. Ovde ću vam kazati šta ja mislim: to je bio krvnik za devojačku nevinost i o njemu se smelo može reći ono što se u našoj domovini veli za takve ljude, da su mu uzdasi mnogoj devojci naduli jedrila; ali se ovoga puta istinski zaljubio, što nije nikakvo čudo, jer ona podseća više na boginju nego na stanovnicu ove doline plača. I Hasling opet porumene, ali pan Andžej to ne vide, jer se od zadovoljstva i ponosa podbočio i pobednički gledao Zaglobu i Volodijovskoga. — Znamo je, sušta Dijana, jedino što nema mesečine u kosi! — reče mali vitez. — Kakva Dijana! Na Dijanu bi i njeni sopstveni psi lajali kad bi videli ovu moju! — uzviknu Kmićic. — Zato sam i rekao: „nije ni čudo” — odgovori Hasling. — Dobro! Samo bih ga ja za to nije ni čudo pekao na tihoj vatri; za to bih nije ni čudo naredio da ga čavlima potkivaju... — Ta ostavite to! — prekide Zagloba. — Prvo ga uhvatite, pa mu 1

Predlagao.

onda smišljajte muke; a sada pustite toga kavaljera da govori. — Često sam stražario pred sobom u kojoj je on spavao — nastavi Hasling — i znam koliko se u postelji prevrtao i uzdisao, govorio sam sebi i sičao kao od bola, toliko su ga želje pekle. Strašno se izmenio, osušio se: možda ga je već morila i ona bolest od koje je posle oboleo. Međutim, po dvoru su počeli da kruže glasovi da se on toliko zaneo da hoće da se ženi. To je došlo do ušiju i kneginji Januševoj, koja je sa kneginjicom boravila u Taurogama. Nastale su prepirke i svađe, jer kao što znate, Boguslav je imao da uzme kneginjicu Januševu čim bude stasala za udaju. Ali je on sve to zaboravio, toliko je bio zaljubljen. Kneginja se naljuti i ode sa ćerkom u Kurlandiju, a on te iste večeri zaprosi panu Biljevičevu. — Zaprosi? — povikaše u čudu Zagloba, Kmićic i Volodijovski. — Da! Najpre od pana mačonoše rosjenjskog, koji je bio zapanjen kao i vi i svojim rođenim ušima nije hteo da poveruje; ali, kad je poverovao, nije znao šta će od radosti, jer je za celu Biljevičevu porodicu bila velika čast oroditi se sa Rađivilima; ono, Paterson je govorio da i bez toga postoji neko srodstvo, ali staro i zaboravljeno. — Pričajte dalje! — reče Kmićic, dršćući od nestrpljenja. — Onda su obojica pošli devojci, sa svom paradom koja je u takvim slučajevima uobičajena. Ceo dvor se čisto tresao. Došle su rđave vesti od kneza Januša, pročitao ih je jedini Sakovič; ali se niko nije osvrtao na njih, pa ni na Sakoviča, jer je bio u nemilosti što je bio protiv toga braka. A među nama su jedni govorili kako ovo nije prvi put Rađivilima da se žene prostim vlastelinkama, kako je u ovoj državi sva vlastela jednaka, a Biljevičev dom seže u rimska vremena. I to su govorili oni koji su hteli budućoj gospođi da se dodvore. Drugi su govorili da je to samo kneževa majstorija da bi došao u što tešnje odnose s devojkom (pošto se među zaručnicima mnogo štošta dešava) i u zgodnoj prilici ubrao devičanski cvet. — Sigurno je to bilo! Ništa drugo! —upade pan Zagloba. — I ja tako mislim, — reče Hasling — nego slušajte dalje. Dok smo mi tako na dvoru to pretresali, puče glas, kao grom, da je devojka presekla sumnje kao sabljom jer je odlučno odbila. — Bog je blagoslovio! — uzviknu Kmićic. — Odbila je, dakle, odlučno! — nastavi Hasling. — Dovoljno je bilo pogledati kneza pa to poznati. On, kome su kneginje podlegale, nije trpeo otpora i umalo nije poludeo. Opasno je bilo izlazili mu na oči. Svi smo znali da to tako neće dugo trajati i da će knez, a pre a posle, upotrebiti silu. I doista su drugog dana uhvatili pana mačonošu i

zatvorili u Tiljžu, iza elektorske granice. Toga istoga dana devojka je umolila oficira na straži pred njenim vratima da joj da napunjen pištolj. Oficir joj to nije odbio, jer je, kao vlastelin i častan čovek, osećao sažaljenje prema nesrećnoj dami i poštovanje prema lepoti i čvrstini. — Ko je taj oficir? — zapita žustro Kmićic. — Ja! — odgovori suho Hasling. Pan Andžej ga toliko steže u zagrljaj da mladi Škotlanđanin, još slab, jeknu od bola. — Ne mari! — uzviknu Kmićic. — Niste zarobljenik no ste mi brat, prijatelj! Kazujte šta želite. Zaboga, kazujte šta želite. — Da se malo odmorim! — reče zadihan Hasling. Pa umuče, stežući samo ruke koje mu pružiše Volodijovski i Zagloba. Najzad i sam vide da svi gore od radoznalosti, te nastavi: A izvestio sam je i o tome, što su svi znali, da knežev lekar priprema neke napitke i pomade za opijanje. Međutim se bojazan pokazala izlišna, jer se u to umešao i sam Bog. On ga je pipnuo prstom i oborio u postelju za čitav mesec dana. Čudo je, panovi, ali je pao kao da ga je neko kosom podsekao, istoga dana kada je imao da posegne na devojčinu nevinost. Božja ruka, velim, ništa drugo! I on je to pomislio, pa se uplašio, a možda su mu i bolesti sagorele želje, ili je čekao da mu se vrati snaga, tek ostavio ju je na miru, pa je čak dopustio da se i mačonoša dovede iz Tiljže. Istina, napustila ga je teška bolest, ali ne i groznica koja ga valjda i danas mori. A, sem toga, ubrzo je morao poći na pohod na Tikoćin, gde je pretrpeo poraz. Vratio se s još jačom groznicom, te ga je elektor pozvao k sebi, a za to se vreme u Taurogama desila promena o kojoj je i čudno i smešno pričati. Dovoljno je reći da knez više tamo ne može računati na vernost nijednoga oficira niti dvoranina, sem na vrlo stare, koji niti mogu videti ni čuti, te, prema tome, ni sačuvati. — A šta se to tako desilo? — upita Zagloba. — Za vreme tikoćinskog pohoda uhvatili su, još pre janovskog poraza, jednu devojku, Anu Borzobohatu Krasjenjsku, i poslali je u Tauroge. — Eto ti komedije! — uzviknu Zagloba. A pan Volodijovski stade da žmirka i da suče brčiće, pa najzad reče: — Pane kavaljere, nemojte pričati o njoj ništa rđavo, jer, kad ozdravite, imaćete posla sa mnom. — I da hoću, ne mogu reći ništa ružno; ali ako je to vaša zaručnica, onda kažem da je rđavo čuvate, a ako je rođaka, onda je i suviše dobro poznajete da biste porekli što ću ja reći. Dovoljno je to da su se u nju za nedelju dana pozaljubljivali svi odreda, i stari i mladi, ni zbog čeg

drugog no jedino zbog njenog žmirkanja i zbog još nekih čarolija o kojima ne umem ništa da kažem. — Ona je! I u paklu bih je po tom poznao! — promrmlja Volodijovski. — Čudna stvar! — nastavi Hasling. — Pana Biljevičeva je lepa kao i ona, ali ona ima neku ozbiljnost i nepristupačnost kao da je kneginja, te joj se čovek divi i obožava je, ali ne sme ni oči da podigne na nju a kamoli da se nečemu ponada. Sami ćete priznati da ima raznih devojaka: jedne kao starodrevne vestalke, a druge, čim ih pogledaš, odmah bi... — Pane! — reče preteći pan Mihal. — Ne dusaj se Mihale, jer istinu veli! — reče Zagloba. — I ti se pred njom premeštaš s noge na nogu kao petlić i prevrćeš očima, a da ona voli da se u nju zaljubljuju, to svi znamo, a i ti si sto puta to govorio. — Ostavimo to — reče Hasling. — Hteo sam samo da vam objasnim zbog čega su se u panu Biljevičevu zaljubila samo nekolicina, koji su kadri da ocene njenu pravu vrednost (ovde Hasling opet porumene), a u panu Borzobohatu skoro svi. Boga mi, bilo je vrlo smešno, jer kao da je neka zaraza pala na srca. Odmah nastaše kavge i dvoboji. I zbog čega? Zašto? Jer treba da znate i to da se niko ne može pohvaliti njenom ljubavlju, samo je svaki uveren da će kad-tad on uspeti. — Ona, kao da je slika! — promrmlja opet Volodijovski. — Zato su se obe devojke veoma zavolele, — nastavljao je Hasling — jedna bez druge ni da kroči, a pošto pana Borzobohata čini što hoće u Taurogama... — Kako to? — prekide ga mali vitez. — Jer zapoveda svima. Sakovič nije otišao na pohod, toliko je zaljubljen, a on je neograničeni gospodar na svima kneževim imanjima. Preko njega vlada pana Ana. — Zar je toliko zaljubljen? — upita opet Volodijovski. — I silno veruje u sebe, jer je vrlo silan. — A zove se Sakovič? — Vidim da hoćete dobro da ga zapamtite? — Pa... zacelo! — odgovori tobože nemarno Volodijovski, ali je pri tom tako ljutito zasukao brk da Zaglobu prođoše žmarci. — Samo sam još hteo dodati, — reče Hasling — kad bi pana Borzobohata rekla Sakoviču da izda kneza, a njenoj drugarici olakša bekstvo, mislim da bi to učinio bez ustezanja; ali, koliko ja znam, ona više voli da to radi bez Sakoviča, možda da ga najedi... ko zna... tek mi se jedan oficir, moj rođak, samo nije katolik, poverio da je već sve ugovoreno za odlazak mačonoše i devojka, oficiri su pridobijeni... da to

treba skoro da bude... Ovde Hasling poče teško da diše, jer se zamorio i jedva govorio. — I to je najvažnija stvar koju sam imao da vam kažem — dodade brzo. Volodijovski i Kmićic se uhvatiše za kose. — Kuda treba da beže? — U šume, pa šumama do Bjalovježe... Ne mogu da dišem!... Dalji razgovor prekide dolazak Sapjehinog ordonansa koji dade Volodijovskom i Kmićicu po parče hartije previjeno na četvoro. Samo što razvi svoje, Volodijovski reče: — Naredba da se zauzimaju mesta za sutrašnjicu. — Sutra će biti! Sutra! — Uf, strašne vrućine! — reče pan Zagloba. — Rđav dan za juriš... Ðavo da nosi ovakvu žegu. Sveta Bogorodice... Mnogi će se sutra i pored žege ohladiti, ali neće oni koji se tebi mole, zaštitnice naša... Ala grme topovi!... Već sam prestareo za juriše, drugo je otvoreno polje. Uto se novi oficir pojavi na vratima. — Je li tu pan Zagloba? — upita. — Ovde sam. — Po naredbi njegovog veličanstva imate biti sutra sa njim. — Aha! Hoće da me sačuvaju od juriša, jer znaju da će starac prvi da pođe, čim trube zatrube. Dobar gospo dar, svega se seća, ne bih želeo da ga ožalostim; ali da li ću izdržati ne znam, jer kad me obuzme želja, onda se ni na što ne osvrćem no jurim pravo u dim... Takva mi je priroda!... Dobar gospodar!... Čujete, već i trube sviraju za jahanje, da svaki krene na svoje mesto. No! Sutra! Sutra!... Imaće i sveti Petar posla; već i on mora da sprema protokole... A i u paklu su već stavili na vatru za Šveđane kazane sa smolom da ih kupaju... Uh! Uh! Sutra!

XIV

Dana

1. jula, između Povonaka i naselja docnije prozvanog Marimont, odslužena je velika služba koju je pobožno slušao deset hiljada redovnih vojnika. Kralj je učinio zavet da će u slučaju pobede podići crkvu Bogorodici. Po njegovom primeru su se zavetovali, svaki prema svome stanju, velikodostojnici, hetmani, viteštvo, čak i prosti vojnici, pošto je ovo imao biti dai poslednjega juriša. Po svršetku službe svaki zapovednik ode svojim vojnicima. Pan Sapjeha, dakle, ode prema Manastiru Svetoga Duha, koji je onda bio van gradskih zidova, no kako je bio ključ položaja, bio je od Šveđana silno utvrđen i posednut. Pan Čarnjecki je imao da osvaja Gdanjsku palatu, jer je njen zadnji zid bio deo bedema, i kad se on probije, moglo se ući u grad. Pjotr Opaljinjski, vojvoda podljaski, sa Velikopoljacima i Mazurima nailazio je od Krakovskog predgrađa i Visle. Redovni pukovi stajali su prema Novomjejskoj kapiji. Vojske je bilo skoro više no prisutna ka bedemima; celo polje, sva okolna se la i livade prekrililo je ljudsko more, iza koga su se beleli šatori, iza šatora kola, daleko, daleko, daleko da se u modroj daljini okom nije mogao dogledati kraj tome mravinjaku. Ova je vojska bila potpuno spremna, već s oružjem u ruci i nogom izbačenom za grk, gotova da u svakom trenutku jurne na breše koje su prolomili teški opsadni topovi, naročito zamojski. Topovi nisu prestajali ni časka, a juriš je odlagan samo stoga što se očekivao Vitembergov odgovor na pismo koje mu je uputio veliki kancelar Korićinjski. Ali kad oko podne oficir donese odrečan odgovor, oko grada pisnuše zlokobne trube i juriš poče. Krunska vojska pod hetmanima, čarnjeckovci, kraljevi pukovi, pešački pukovi pana Zamojskoga, Litvanci pod Sapjehom i čete zamanice jurnuše kao nabujali talas na zidove. A sa bedema im odgovoriše kolutovi belog dima i plameni mlazovi: zagrmeše teški topovi, laki, taracke, puške: zemlja se tresla iz temelja. Bojna zrna su

mesila ovu ljudsku navalu, orala u njoj duge brazde, ali se ona valjala napred i jurila ka tvrđavi, ne obazirući se na oganj i smrt. Oblaci barutnoga dima zakloniše sunce. Žestoko udari svaki gde mu je bilo najbliže, hetmani na Novomjejsku kapiju, Čarnjecki na Gdanjsku palatu, pan Sapjeha s Litvom na Manastir Svetoga Duha, a Mazurci i Velikopoljci od Krakovskoga predgrađa i Visle. A ovi poslednji imali su najteži posao, jer su sve palate i domovi duž Krakovskoga predgrađa bili pretvoreni u utvrđenja. Ali je toga dana Mazurce bio obuzeo takav bojni bes da njihovoj navali ništa nije moglo da se odupre. Uzimali su na juriš kuću za kućom, palatu za palatom, tukli se na prozorima, na vratima, na stepenicama; sekli su bez milosti posadu. Kad osvoje jednu kuću, dok im se još krv ne osuši na rukama i licima, kidišu na drugu, i opet besni borba prsa u prsa, i opet idu dalje. Vlasteoski pukovi su se takmičili sa zamanicom, zamanica sa pešadijom. Naređeno im je da pri jurišu nose pred sobom snopove još zelenoga žita, koje će ih zaštititi od puščanih zrna, ali su oni, u bojnoj vatri i zanosu pobacali sve zaklone i jurili golih grudi. U krvavom okršaju zauzeše kapelu careva Šujskih i veličanstvenu palatu Konjecpoljskih. Pobiše sve Šveđane po manjim zgradama, po velikaškim konjušnicama, po baštama koje su izlazile na Vislu. Blizu palate Kazanovskih pešadija pokuša da se odupre u ulici i, potpomagana sa zidova palate, sa bernardinskog manastira i zvonare, pretvorenih u silna utvrđenja, dočeka žestokim ognjem napadače. No njih grad zrna ne ustavi ni za časak i vlastela, kličući: „Pobeđuju Mazurci!” upadoše sa sabljama usred kare; za njima navali lanova pešadija, posluga naoružana motkama, pijucima, sekirama. Karu razbiše u magnovenju, pa stadoše da seku. Svoji i neprijatelji izmešaše se tako da napraviše jednu ogromnu gužvu koja se, između palate Kazanovskih, kuće Rađejovskoga i Krakovske kapije, grčila, uvijala i preturala u svojoj krvi. Ali su od Krakovskoga predgrađa nagrtale sve nove čete krvožednih ratnika, kao zapenušana reka. Isekoše do noge pešadiju i nasta onaj čuveni juriš na palatu Kazanovskih i na bernardinski manastir, koji je znatno uticao na sudbinu bitke. I pan Zagloba uze u njemu učešća, jer se prevario u mišljenju da ga kralj poziva samo radi društva. Naprotiv, dadoše mu kao proslavljenom i iskusnom ratniku komandu nad poslugom, koja je dobrovoljno imala, sa redovnom vojskom i zamaničarima, da napada s ove strane. Zagloba je, doduše,

nameravao da ostane s poslugom u rezervi i da se zadovolji posedanjem osvojenih palata, ali kad se odmah u početku svi izmešaše, takmičeći se, gomila ponese i njega. I on pođe, jer nako je po prirodi bio vrlo oprezan na delu i voleo, kad god je bilo mogućno, da se ne izlaže opasnosti, već se u toku godina toliko navikao na bojeve, bio u toliko strašnih okršaja, da je, kad nije bilo druge, išao sa ostalima i borio se čak bolje od ostalih, jer se tukao s očajanjem i besom u hrabrom srcu. Tako se i sad našao pred kapijom palate Kazanovskih, ili bolje u paklu koji je bio pod ovom kapijom, usred vrtloga, zapare, gužve, grada kuršuma, dima, jauka i vike. Tisuće sekira, kopalja i pijuka udaralo je u kapiju; hiljade ljudskih ramena guralo ju je i drmalo besno; jedni su padali kao gromom pogođeni, drugi su se gurali na njihovo mesto, gazili po njihovim leševima i protiskivali se unutra, kao da hotimice traže smrt. Niko nikad nije video ni pamtio upornije odbrane, ali ni upornijega juriša. Sa svih spratova nad kapijom sipao je kuršum, prosipala se vrela smola, ali oni koji su bili u ognju, i kad bi hteli nisu mogli natrag, toliko su ih gurali spolja. Videli su se pojedeni ljudi mokri od znoja, crni od praha, stisnutih zuba i podivljalih očiju, kako udaraju u kapiju gredama koje bi u obično vreme jedva mogla dići tri snažna čoveka. Tako je zanos utrojavao snage. Jurišalo se istovremeno na sve prozore, naslanjane su lestvice na više spratove, prosecane rupe u zidovima. A iz ovih rupa, iz prozora, iz otvora u zidovima, strčale su puščane cevi koje su se stalno dimile. Najzad se digao toliki dim, tolika prašina da su se na sunčanom danu napadači jedva mogli raspoznavati. I opet nisu napuštali borbe, naprotiv sve više su se peli uz lestvice, sve bešnje razvaljivali kapiju, jer je vika od bernardinskog manastira nagoveštavala da tamo tako isto besno napadaju druge gomile. Utom Zagloba viknu tako silno da ga čuše i pored buke i pucnjave: — Sanduče s barutom pod kapiju! Dodaše mu ga odmah, a on naredi da se kopa uska rupa pod samim baglamama, tako uska da je smo sanduče moglo da stane. Kad ga je metnuo u rupu, pan Zagloba lično zapali fitilj pa onda komandova: — Na stranu! Pod zidove! Oni bliži pobegoše u stranu, ka onima što su naslanjali lestve na dalje prozore, pa nastade očekivanje Zatim strašan pucanj prolomi vazduh i novi oblaci prašine digoše se u vazduh. Pan Zagloba jurnu natrag sa svojim ljudima; gledaju: pucanj nije, istina, razneo kapiju u komade, ali je iščupao direk s desne strane, odbio nekoliko greda već podsečenih, iskrivio zasovnicu i jednu polovinu odgurnuo u donjem delu u trem, te se načinio prolaz kroz koji

je i krupan čovek mogao da se provuče. Namah šiljato koplje, sekire i bradve stadoše da lu paju u načeto krilo, stotine ramena guralo ga je iz sve snage, ču se strahovit tresak i cela jedna polovina pade, otkrivajući mračan hodnik. Iz tog mraka sinu puščana vatra, ali ljudska reka kuljnu silovito — palata bi osvojena. U isto vreme provališe i kroz prozor, te nasta strahovit boj hladnim oružjem, u samoj palati. Osvajali su sobu po sobu, hodnik po hodnik, sprat po sprat. Zidovi su još ranije bili tako ispucali i oštećeni da se tavanice u nekoliko soba srušiše s treskom, pokrivajući ruševinama i Poljake i Šveđane. Ali su Mazurci išli kao požar, prodirali svuda, mlateći sekirama, bodući. Niko od Šveđana nije molio za milost, ali ona nije np davana. U nekim hodnicima i prolazima leševi su tako zakrčili put da su Šveđani od njih pogradili barikade, a napadači su ih izvlačili za noge, za kosu, i bacali kroz prozore. Krv je potočićima tekla niz stepenice. Gomile Šveđana branile su se još ovde-onde, odbijajući utrnulim rukama besne udarce napadača. Krv im je zalivala lica, oči se navlačile mrakom, mnogi je već pao na kolena i još se borio; potiskivani sa sviju strana, gušeni gomilom protivnika. Skandinavci su umirali nemo, kako je to njihova slava zahtevala, kako dolikuje vojnicima. Kameni kipovi bogova i drevnih vitezova, isprskani krvlju, gledali su mrtvim očima ovu smrt. Roh Kovaljski besneo je uglavnom na spratovima, a pan Zagloba jurnuo je sa svojim odredom na terase n, isekavši tu pešake, upade sa terasa u one divne voćnjake čuvene u celoj Evropi. Drveće je već bilo posečeno, skupoceni žbunovi uništeni poljskim topovskim zrnima, česme polupane, zemlja izorana granatama, ukratko, svuda pustoš i uništenje, iako Šveđani nisu kvarili ništa, iz pažnje prema Rađejovskom. Sad se i tamo razvi uporan boj, ali je kratko trajao jer su Šveđani već davali slab otpor. Stoga ih pobiše pod ličnom komandom pana Zaglobe, pa se vojnici rasturiše po voćnjacima i celoj palati radi pljačke. A pan Zagloba ode čak na kraj voćnjaka, na mesto gde su zidovi pravili jak „ugao” i gde nije dopiralo sunce, jer je vitez hteo da malo odahne i obriše znojavo čelo. Najednom pogleda i ugleda neka čudovišta koja su ga iza rešetaka od gvozdenog kaveza zlobno posmatrala, Kavez je bio utisnut u ugao od zidova tako da ga kuršumi spolja nisu mogli pogoditi. Vrata su bila širom otvorena, ali ovi mršavi i čudovišni stvorovi nisu ni mislili da se koriste time; naprotiv, preplašeni grajom, fijukom zrna i strašnim bojem koji su maločas gledali, šćućurili su se u ugao kaveza i, posakrivani u slami, samo su mumlanjem

pokazivali spoj strah. — Simiae1 ili đavoli? — pomisli pan Zagloba. Najednom ga obuze gnev, junaštvo mu nabreknu prsa i, izmahnuvši sabljom, upade u kavez. Prvom udarcu njegovoga mača odgovori strahovit nered. Majmuni, sa kojima su švedski vojnici lepo postupali i hranili ih od svojih skromnih obroka, jer su ih zabaljali, toliko se prestrašiše da se prosto izbezumiše, a kako im je pan Zagloba zagradio vrata, stadoše natprirodnim skokovima da skaču po kavezu, da se hvataju za zidove, tavanicu, da vrište, škrguću zubima, najzad jedan u ludilu skoči panu Zaglobi na vrat i, uhvativši ga za glavu, pribi se uza nj svom snagom. Drugi mu se okači o desnu ruku, treći se obisnu o vrat, četvrti se obesi ostrag o peševe, a on, pritisnut, oznojen, uzalud se otimao, uzalud zadavao slepe udarce iza sebe; ubrzo izgubi dah, oči mu se izbuljiše, i stade očajno da viče: — Panovi, braćo! Spasavajte! Vika dovede dvadesetak vlastelinčića koji, ne mogući raspoznati u čemu je stvar, potrčaše u pomoć, sa sabljama koje su se pušile od krvi; no najednom stadoše u čudu, gledaše se i, kao pod uticajem neke čarolije, udariše u grohotan smeh. Dotrča više vojnika, čitava gomila, ali smeh, kao zaraza, spopade sve. Povodili su se kao pijani, hvatali za slabine, umazana krvlju lica krivila su se grčevito, i što se pan Zagloba više bacakao, oni su se smejali sve jače. U neko doba Roh Kovaljski dotrča ozgo i, razmaknuvši gomilu, oslobodi ujaka od majmunskih zagrljaja. — Bitange! — povika zaduvani pan Zagloba. — Izginuli dabogda! Smejete se kad vidite katolika ugnjetena od afrikanskih čudovišta? Izginuli dabogda! Da nije bilo mene, vi biste još lupali glavom o kapiju, jer vam ćupe nisu ni za što drugo! Izginuli dabogda, jer ste gori i od tih majmuna! — Poginuo ti, majmunski kralju! — uzviknu najbliži vlastelin. — Simiarum destructor!2 — uzviknu drugi. — Victor!3 — dodade treći. — Kakav victor, valjda victus!4 Majmuni. Ubica majmuna! 3 Pobednik! 4 Pobeđeni. 1 2

Ovde Roh opet priteče ujaku u pomoć i udari najbližega pesnicom u grudi, a ovaj pade i krv mu linu na usta. Ostali stuknuše ispred razljućenog čoveka, neki povadiše sablje; ali dalju kavgu sprečiše vika i pucnjava iz bernardinskog manastira. Očevidno je tamo još trajao napad i, sudeći po učestaloj puščanoj paljbi, Šveđani nisu mislili da se predaju. — U pomoć! Na manastir! Na manastir! — povika Zagloba. A sam otrča u palatu na sprat, jer se otuda se desnoga krila video manastir koji se činio da gori. Gomile napadača vile su se pod njim grčevito, ne mogući da prodru unutra i ginući uzaludno pod unakrsnom vatrom, jer su i od Krakovske kapije sipali na njih kuršumi, kao pesak. — Topove na prozore! — komandova Zagloba. U palati Kazanovskih bilo je dosta većih i manjih poljskih topova, te ih odmah dovukoše na prozore; od odlomaka skupocenog nameštaja, od postolja za kipove načiniše lafete, i posle pola sata nekoliko topovskih cevi beše kroz prozore napereno na manastir. — Roše, — govorio je neobično uzbuđen pan Zagloba — ja moram učiniti nešto veliko, inače propade moja slava! — Zbog tih majmuna, kuga ih pomorila, sva će me vojska početi ismejavati, pa iako i ja imam dobar jezik, ipak ne mogu nadgovoriti sve. Moram to nekako zataškati, inače će me cela celcata Poljska nazvati majmunskim kraljem. — Ujak mora to zataškati! — reče gromko Roh. — A najbolje će biti ako, kao što sam zauzeo palatu Kazanovskih, jer neka ko rekne da nisam!... — Neka ko rekne da nije ujak! — ponovi Roh. — I ovaj manastir osvojim, tako mi Bog pomogao, amin! — dovrši Zagloba. Pa se obrte svojoj posluzi, koja je već stajala oko topova. — Pali! Šveđane, koji su se očajno branili iza zidova, obuze strah kad najednom ceo bočni zid stade da se trese. Na one što su sedeli pored prozora, pored mangala načinjenih u zidovima, na uglovima isturenih pervaza, pored golubijih otvora kroz koje su pucali na napadače, počeše da padaju cigle, malter, kreč. Strašna se prašina diže u božjem domu i, pomešana s dimom, stade da davi utruđene ljude. Čovek čoveka nije mogao da vidi u mraku, uzvici: „Gušimo se! Gušimo se!” još povećaše strah. A manastir se ljulja, pucanje zidova, padanje opeka, lupa đuladi koja upadaju kroz prozor, zveket olovnih ramova koji padaju na pod, žega, ljudski znoj, pretvaraju božje utočište u zemaljski pakao. Preneraženi vojnici beže od kapija, prozora, mangala. Nered prelazi u ludilo. Opet strahoviti glasovi viču: „Gušimo se! Vazduha! Vo de!“ Pa

onda stotine grla počinju da urlaju: — Belu zastavu! Belu zastavu! Komandant, Erskin, uzima je svojeručno da je obesi spolja, utom kapija puca, bujica napadača upada kao gomila đavola i nastaje pokolj. U manastiru nastaje nagla tišina, čuje se samo zversko dahtanje boraca, škripa oružja po kostima, po kamenoj podlozi, ponekad neki glas, u kome nema ničega čovečanskoga, vikne: „Pardon! Pardon!”1 Posle jednočasovne borbe zvono na zvonari počinje da zvoni, zvoni, zvoni — Mazurcima za pobedu, Šveđanima za pokoj duše. Palata Kazanovskih, manastir i zvonara osvojeni su. Sam Pjor Opaljinski, vojvoda podljaski, pojavljuje se u krvavoj gomili pred palatom na konju. — Ko nam je pritekao u pomoć iz palate? — viče, hoteći da nadviče graju i viku. — Onaj koji je osvojio palatu! — veli snažan čovek, pojavivši se nenadano pred vojvodom. — Ja!!! — Kako se zovete? — Zagloba. — Vivat2 Zagloba! — deru se hiljade grla. No strašni Zagloba pokazuje krivinom krvave sablje na kapiju. — Nije dovoljno samo ovo! — viče — Tamo! Na kapiju! Topove na zidove i na kapiju, a mi napred! Za mnom! — Pomahnitale gomile jure kapiji, a utom — o, čuda! — švedska vatra umesto da se pojača, slabi. U isti mah neki silan glas razleže se sa vrha zvonare: — Pan Čarnjecki je već u gradu! Vidim naše stegove! Švedska vatra slabi sve više. — Stoj! Stoj! — komanduje vojvoda. Ali ga gomile ne čuju i jure kao slepe Utom se na Krakovskoj kapiji diže bela zastava. I doista je Čarnjecki, probivši Gdanjski dom, uleteo kao vihor u tvrđavin krug, a kako je Danjilovičeva palata bila već zauzeta, kad su se malo docnije i litvanski stegovi pojavili od Manastira Svetoga Duha na zidovima, Vitemberg uvide da je dalji otpor uzaludan. Šveđani su, istina, mogli još da se brane u visokim kućama Stare i Nove Varoši, ali su i stanovnici već ustali na oružje: odbrana bi se morala završiti 1 2

Milost! Milost! Živeo.

strahovitim pokoljem Šveđana, bez nade na pobedu. Trubači, dakle, stadoše da trube na bedemima i da mašu belim zastavama. Kad to videše poljski komandanti, ustaviše napad, posle čega general Levenšaupt, u pratnji nekoliko pukovnika, izjaha na Novomjejsku kapiju i odjaha u trku kralju. Jan Kazimir je imao Varšavu već u rukama, ali je dobri vladar želeo da spreči prolivanje hrišćanske krvi, te pristade na uslove ranije predlagane Vitenbergu. Grad je imao biti predan sa svim u njemu nagomilanim plenom. Svakome Šveđaninu bilo je dopušteno da ponese samo ono što je doneo iz Švedske. Posada, sa svima generalima i oružjem, imala je pravo da ode iz grada, da povede bolesnike i ranjenike, pa i švedske dame kojih je bilo nekoliko desetina. Poljacima koji su još služili pod Šveđanima bila je data amnestija, iz obzira što ih nije bilo koji su služili dobrovoljno. Izuzet je bio jedini Boguslav Rađivil, na što je Vitemberg pristao utoliko lakše što je knez u to doba bio sa Duglasom na Bugu. Uslove potpisaše odmah. Zvona po svima crkvama stadoše da oglašavaju gradu i svetu da prestonica opet prelazi u ruke pravome vladaru. Sat docnije nagnu mnoštvo najsiromašnijega stanovništva iz grada da traži milostinje i hleba u poljskim logorima, jer je, osim Šveđana, svima stanovnicima nedostajalo hrane. Kralj je naredio da se daje što god se može, a sam ode da gleda izlazak švedske posade. Stao je, dakle, opkoljen duhovnim i svetskim velikodostojnicima, u pratnji tako sjajnoj da su se oči zasenjivale. Skoro cela vojska, krunska pod hetmanima, divizija Čarnjeckoga, litvanska pod Sapjehom i nebrojene gomile zamaničke vojske, zajedno sa poslugom, skupila se oko kralja jer su svi želeli da vide te Šveđane sa kojima su se pre nekoliko časova onako strašio i krvavo tukli. Na svima kapijama, od trenutka kad je potpisan ugovor, stajali su poljski komesari; povereno im je da paze da Šveđani ne iznesu kakav plen. Naročita komisija primala je plen u samom gradu. Prvo naiđe konjica koje nije bilo mnogo, jer je Boguslavljevoj konjici bio zabranjen odlazak; za njom je išla poljska artiljerija s lakim topovima, jer su teški imali biti predati Poljacima. Oko topova su išli vojnici sa zapaljenim fitiljima. Nad njima su se lepršale razvijene zastave, koje su spuštane pred poljskim kraljem, nedavnim potukačem. Artiljerci su išli ponosito, gledajući pravo u oči poljskom viteštvu, kao da vele: „Sukobićemo se još koji put!” a Poljaci su se divili njihovim ponosnom držanju i nesalomljivom duhu. Zatim naiđoše kola sa oficirima i ranjenicima. U prvima je ležao Benedikt Oksenstjerna, kancelar, a kralj

naredi pešadiji da ga pozdravi, hoteći pokazati da i kod neprijatelja ume da poštuje čestitost. Potom, uz jeku doboša i sa razvijenim zastavama, naiđoše kare nesravnjive švedske pešadije, nalik, po rečima Supanhazijevim, na pokretna utvrđenja. Za njima se ukaza sjajan odred rajtarije, u oklopima od pete do glave, s plavom zastavom na kojoj je bio izvezen zlatan lav. Ti su teški konjanici opkoljavali glavni štab. Kad se oni pojaviše, gomilom prođe žagor: — Vitemberg ide! Vitemberg! I doista je jahao sam feldmaršal i sa njim Vrangel mlađi, Horn, Erskin, Levenhaupt, Forgel. Oči poljskih vitezova upreše se radoznalo u njih, a osobito u Vitemberga. Ali njegova prilika nije pokazivala onako strašnoga vojskovođu, kakav je uistinu bio. Lice mu je bilo staro, bledo, ispunjeno bolešću. Crte su mu bile oštre, brčići mali, retki, zaviljašeni. Stisnuta usta i šiljast nos davali su mu izgled staroga i gramzivoga tvrdice. Odeven u crnu kadifu i s crnim šeširom na glavi, više je ličio na učenoga astrologa ili na lekara, i jedino su zlatan lanac o vratu, brilijantska zvezda na prsima i maršalska palica u ruci odavali njegov velikodostojnički položaj. U prolazu pogledao je nespokojno kralja, njegov štab, postrojene stegove, onda mu je pogled prelazio na nepregledne gomile zamaničke vojske i ironičan osmeh mu se pojavljivao na bledim usnama. A u tim gomilama nastajao je sve veži žubor i reč: „Vitemberg! Vitemberg!” bila je na svim usnama. Ubrzo žubor pređe u potmuo ali strašan žagor, kao brujanje mora pred buru. S vremena na vreme prestane, a onda se čak u daljini, u poslednjim redovima, čuje neki glas koji nešto govori. Tome su glasu odgovarali drugi, odgovaralo ih je sve više, jačali su sve jače, rasprostirali se sve šire, kao neki zlokobni odjeci. Svako bi se zakleo da bura ide iz daljine, da će stići svakog časa i grunuti svom snagom. Velikaši se uznemiriše i počeše nespokojno pogledati u kralja. — Šta je to? Šta to znači? — upita Jan Kazimir. Utom žagor pređe u tako strašnu grmljavu kao da se gromovi na nebu bore među sobom. Neizmerne gomile zamaničke vojske poviše se silno, potpuno kao žitna njiva kad je uragan zakači svojim ogromnim krilom. Najednom nekoliko desetina hiljada sabalja blesnu na suncu. — Šta je to? Šta to znači? — upita ponovo kralj. Niko ne umede da mu odgovori. Utom Volodijovski, stojeći blizu pana Sapjehe, uzviknu: — To je pan Zagloba!

Volodijovski je pogodio. Čim su uslovi predaje bili objavljeni i došlo do ušiju pana Zaglobe, stari vlastelin se tako strašno razljuti da neko vreme nije mogao ni da progovori. Kad se povrati upade u redove zamaničke vojske, pa stade da budi. Slušali su ga rado, jer se svima činilo da je, za ovoliko junaštvo, za ovolike napore, za ovoliku krv pod bedemima Varšave, trebalo da imaju bolju osvetu nad neprijateljem. Stoga su se oko Zaglobe pribrale gomile nedisciplinovane i buntovne vlastele, a on je punim pregrštima bacao zažareno ugljevlje na barut i rečitošću raspirivao sve jači požar, koji je utoliko lakše obuzimao glave što su se one i bez toga već pušile od uobičajene pijanke posle pobede. — Panovi braćo! — govorio je Zagloba. — Evo ove moje stare ruke već pedeset godina rade za domovinu, pedeset godina prolivaju neprijateljsku krv na svim bojnim poljima Poljske, a i sada — imamo svedoke! — one su osvojile palatu Kazanovskih i bernardinski manastir! A kada su, panovi braćo, Šveđani izgubili hrabrost, kada su pristali na predaju? Tek onda kad smo mi naperili topove od bernardinskog manastira na Stare Mjasto. Ovde se nije žalilo naše krvi, braćo, obilato se ona prolivala, a požalio se samo neprijatelj. Dakle, mi, braćo, ostavljamo imanja bez domaćina, poslugu bez gospodara, decu bez oca... (o, jadna moja deco, šta li je sada sa vama!) i dolazimo ovamo s golim grudima na to pove, i kakva nam je to nagrada? Evo kakva: Vitemberg odlazi slobodan i još mu se ukazuju počasti na putu. Odlazi dželat naše otadžbine, odlazi hulitelj vere, zakleti neprijatelj svete Bogorodice, palikuća naših domova, otimač našega poslednjega odela, ubica žena i dece naše! (O, deco moja, gde li ste vi sad!) Odlazi slobodan onaj koji je sramotio duhovništvo i beščastio devojke Bogu posvećene... Teško tebi, otadžbino! Sram te bilo, vlastelo! Najveće iskušenje za tebe, sveta vero naša! Teško vama, oskrnavljeni manastiri! Plači i nariči, Čenstohovo, jer Vitemberg odlazi slobodan da se ubrzo vrati i prosipa krv i suze, da dotuče koje još nije pobio, da popali što još nije spalio, da beščasti što još nije obeščastio! Plačite, Kruno i Litvo, plačite svi staleži, kao što ja plačem, stari vojnik, koji silazeći u grob mora da gleda vaše poniženje! Teško tebi, Trojo, grade staroga Prijama! Teško! teško! teško! Evo ovako je govorio pan Zagloba, a hiljade su ga slušale i gnev je vlasteli dizao kosu uvis, a on je projahivao dalje i opet naricao, i kidao odelo sa sebe i otkrivao grudi. Ulazio je i u redovnu vojsku, koja je tako isto pažljivo slušala njegove žalbe, jer je uistinu u svima srcima bila strašna mržnja na Vitemberga. Buna bi planula odmah, ali ju je zadržao sam Zagloba, bojeći se, ako plane pre vremena, da će se Vitemberg nekako još moći spasti; a ako plane kad on bude izišao iz grada i pokaže

se zamaničkoj vojsci, onda će ga na sabljama razneti pre no što iko primeti šta se radi. I predviđanje mu se potpuno opravdalo. Kad vide nasilnika, ludilo obuze nedisciplinovanu i napitu vlastelu i, dok bi okom trenuo, nasta strahovita bura. Četrdeset hiljada sabalja sinu na suncu, četrdeset hiljada grla stade da riče: „Smrt Vitembergu!” „Dajte ga ovamo!” „Iseći ga na komade! Iseći ga na komade!“ Vlasteoskim gomilama pridružiše se gomile još razuzdanije i od skorog prolivanja krvi izbezumljene posluge, pa čak i disciplinovaniji redovni stegovi počeše preteći da gunđaju protiv ugnjetača i bura polete besno na švedski štab. U prvi mah svi pogubiše glave, iako su svi odmah razumeli u čemu je stvar. „Šta ćemo sad?” — čuše se glasovi oko kralja „Isuse milostivi!” „Spasavati! Braniti!” „Sramota je ne održati ugovor!“ Utom razjarene gomile upadaju među stegove, potiskuju ih, stegovi se remete, ne mogući da ostanu u mestu. Svud unaokolo sablje, sablje i sablje, pod njima zažarena lica, iskolačene oči, usta koja se deru; vreva, graja i divlja vika rastu strahovitom brzinom, na čelu juri posluga i sav vojnički ološ, više nalik na zverove ili đavole no na ljude. I Vitemberg shvati šta se dešava. Lice mu pobele kao platno, obilat i hladan znoj obli mu čelo — i o, čuda! — taj feldmaršal, koji je dotle bio gotov da preti celom svetu, taj pobedilac silnih vojski, osvajač silnih gradova, taj stari ratnik, sada se uplaši tako strašno od svetine da potpuno izgubi glavu. I stade sav da se trese, ruke mu klonuše, ječao je, pena stade da mu teče iz usta na zlatni lanac, a maršalska palica mu ispade iz ruke. Međutim, strašna gomila se primicala sve bliže i bliže; već su grozna lica opkoljavala nesrećne generale, još časak pa će ih tako razneti na sabljama da ni parčeta neće ostati. Ostali generali povadiše sablje hoteći da umru s oružjem u ruci, kao što dolikuje vitezovima; ali je stari ugnjetač potpuno klonuo i zažmurio. Utom pan Volodijovski priskoči štabu u pomoć. Steg, idući trkom u obliku klina, proseče gomilu kao što brod ploveći pod svim jedrima proseca visoke talase morske. Vika gažene svetine pomeša se s vikom Laudanaca; ali konjanici prvi dopadoše do štaba i u času ga opkoliše zidom od konja, zidom od svojih grudi i sabalja. — Kralju! — komandova mali vitez. Pa pođoše. Gomila ih opkoli sa sviju strana, trčala je s bokova, za njima, mahala sabljama i mačugama, derala se sve strašnije; ali su oni gurali napred, bodući sabljama s vremena na vreme, kao što bode snažan divlji vepar kad ga opkoli čopor vukova. Utom Vojnilovič skoči u pomoć Volodijovskom, za njim Viljčkovski

s kraljevim pukom, za njim knez Polubunjski, i svi zajedno, braneći se neprestano, dovedoše štab pred Jana Kazimira. Buna, umesto da se stiša, pojačavala se sve više. Jedno vreme se činilo da će zahuktana svetina, bez obzira na kralja, oteti generale. Vitemberg se osvesti, ali ga strah nimalo ne popusti, te skoči s konja i, kao što se zec preteran od vukova ili pasa krije čak i pod zapregnuta kola, tako on jurnu, i pored kostobolje, pravo kralju pod noge. Tu pade na kolena, n, uhvativši za streme, stade da kuka: — Spasi, milostivi gospodaru! Spasi! Imam tvoju kraljevsku reč, ugovor je potpisan, spasi, spasi! Smiluj se na nas! Nemoj dopustiti da me ubiju! Kralj na ovo poniženje i sramotu, obrte pogled na drugu stranu s gađenjem, pa reče: — Pane maršale, umirite se! Ali je i sam bio zabrinut, jer nije znao šta da čini. Okolo su se kupile sve veće gomile i primicale se sve bešnje. Stegovi su, doduše, stajali spremni za boj a pešadija Zamojskoga načini strašnu karu, ali kakav će biti kraj svega ovoga? Kralj pogleda u Čarnjeckoga, ali je on samo ljutito gladio bradu, jer mu se duša uzbunila protiv nedisciplinovanosti zamaničke vojske. Međutim kancelar Korićinjski reče: — Milostivi gospodaru, ugovor treba održati. — Treba! — reče kralj. Vitemberg, koji im je pažljivo gledao u oči, danu slobodnije. — Svetli kralju, — reče — verovao sam u tvoje reči kao u Boga! A na to će stari krunski hetman pan Potocki: — A zašto ste vi kršili onolike silne zakletve i onolike ugovore? Ko čime ratuje, od toga gine... Zar niste Volfov puk zarobili i pored ugovora? — Nisam ja, nego Miler, Miler! — odgovori Vitemberg. Hetman ga pogleda prezrivo, pa se obrte kralju: — Milostivi gospodaru, nisam ovo rekao da bih tebe nagovorio na verolomstvo, neka ono ostane na njihovoj strani. — Pa šta da se radi? — upita kralj. — Ako ga sada pošaljemo u Prusku, za njim će poći blizu pedeset hiljada sabalja i iseći će ga pre no što stigne i do Pultuska... Sem da mu kao pratnju damo čitavu vojsku, a to ne možemo... Čujte koliko se onamo deru. Re vera…1 Imaju pravo što ga mrze... Treba prvo njega lično 1

Zaista — obična uzrečica hetmana Stanislava Potockog po kojoj su ga prozvali

skloniti, pa ih sve poslati tek kada se ova vatra ugasi. — Nije druge — reče kancelar Korićinjski. — Ali gde da ga sklonim? Ovde ga ne možemo držati, jer bi, do đavola, planuo građanski rat — reče vojvoda maloruski. Na to izađe napred starosta kaluski, Sobjepan, i, napućivši lagano usta, reče lo svom običaju: — Šta tu ima, milostivi gospodaru! Dajte ih meni u Zamošć neka posede dokle se mir ne zaključi. Ja ću ga već tamo odbraniti od vlastele... Ba! Neka probaju da mi ga otmu! Ba! — Ali kako ćete ga odbraniti na putu? — upita kancelar. — Eh, ta valjda se mogu braniti od svetine! Valjda nemam pešadije i topova, a? Neka ga otmu od Zamojskoga! Da vidimo! Pa stade da se podbočuje, da se udara rukama po bedrima i da se savija u sedlu. — Nema drugog načina — reče kancelar. — Ni ja ga ne vidim — dodane pan Lanckoronjski. — Onda ga uzmite, pane starosto! — reče kralj Zamojskom. No Vitemberg, videći da mu život nije u opasnosti, nađe da treba da protestuje: — Nismo se tome nadali! — reče. Na to pan Potocki, pokazujući rukom u daljinu: — O, molim, ne zadržavamo vas, izvolite slobodno! Vitemberg zaveza. — A kancelar posla dvanaestinu oficira da objave uzbuđenoj vlasteli da Vitemberg neće biti oslobođen nego poslat u Zamošć. Buna se, doduše, ne utiša odmah, ali je vest delovala umirujuće. Pre no što pade veče misli se okretoše na drugo. Vojska poče da ulazi u grad i povraćena prestonica ispuni sve duše radošću pobede. Radovao se i kralj, ali ga je misao što nije mogao održati ugovora jedila jako, a tako isto i nedisciplinovanost zamaničke vojske. Čarnjecki je pucao od ljutine. — U ovakvu se vojsku čovek nikada ne može pouzdati — govorio je kralj. — Nekad se tuče rđavo, nekad junački, sve po ćefu, a čim malo nešto, odmah se buni. — Daj bože da ne počnu da se razilaze, — reče kralj — jer su još potrebni, a već misle da su sve posvršavali. — Kolovođu ove pobune trebalo bi konjima rastrgnuti, bez obzira Revera.

na usluge koje je učinio — nastavi Čarnjecki. Stoga se najstrožije naredi da se traži pan Zagloba jer nikome nije bilo tajna da je on digao ovu bunu; ali pan Zagloba kao da je u zemlju propao. Tražili su ga u gradu, po šatorima, u taboru, čak i kod Tatara, sve uzaludno. Pri tom je Ticenhauz pričao da je kralj, uvek dobar i milostiv, iz sve duše želeo da ga ne nađu i da se čak za to i bogu molio. A posle nedelju dana, posle jednoga ručka, kad je bio nešto veseo, čuše se iz usta Jana Kazimira ove reči: — A objavite da se pan Zagloba više ne krije, jer nam je već dosadilo bez njega i njegovih šala. Kad se kijevski kastelan preznu na to kralj dodade: — Ko bi u ovoj Poljskoj bio samo pravičan, a ne i milostiv, morao bi u grudima nositi dželatsku sekiru umesto srca. Ovde je lakše pogrešiti no u kojoj drugoj zemlji; ali ni popravka ovako brzo ne dolazi. Govoreći ovo, imao je na umu više Babinjiča nego Zaglobu; a o Babinjiču je mislio stoga što mu se dan ranije mladi junak javio s molbom da mu ne zabranjuje odlazak u Litvu. Govorio je da hoće da oživi rat i da napadne Šveđane kao što je negda Hovanjskoga. A kako je kralj i inače nameravao da tamo pošalje nekoga veš toga četničkom ratovanju, dopustio mu je, snabdeo ga, blagoslovio ga i još mu jednu želju šanuo na uho, na što mu mladi vitez pade pred noge koliko je dug. Potom, bez odlaganja, krete na istok. Supanhazi, pridobijen bogatim darovima, dade mu novih pet stotina dobručkih Tatara, te je vodio hiljadu i po dobrih vojnika, silu s kojom se moglo nešto preduzeti. I gorela je junačka glava željom za bojevima i vojničkim pothvatima, smejala mu se nada na slavu; već je čuo kako pela Litva izgovara s ljubavlju i divljenjem njegovo ime... Naročito je čuo kako ga izgovaraju jedna draga usta, i duša mu je dobila krila. A išao je veselo i stoga što je svuda prvi javljao srećnu vest da su Šveđani potučeni i Varšava osvojena Varšava osvojena! Gde je samo zatutnjalo kopito njegovog konja, tamo se sva okolina orila od tih reči, narod ga je pozdravljao plačem u putu, zvona su zvonila i po crkvama je pevano: Te Deum laudamus.1 Pri prolazu kroz šume, borje, kroz polja, njive zlatnoga žita ustalasane vetrom, činilo se da govore šušteći radosno: Šveđani potučeni! Varšava osvojena! Varšava osvojena!

1

Tebe Boga hvalimo.

XV

Ma koliko da je Ketling bio blizak knezu Boguslavu, ipak nije sve znao niti je umeo da ispriča Kmićicu sve što se događalo u Taurogama, jer mu je smetalo to što je i sam voleo Biljevičevu. Sem toga, Boguslav je imao još jednog poverenika, naime pana Sakoviča, ošmjanjskoga starostu, i jedini je on znao koliko se knez silno zaljubio u svoju lepu zarobljenicu i šta je sve činio da je zadobije. Ta je ljubav bila prosto žarka požuda, jer za druga osećanja Boguslavljevo srce nije bilo sposobno, ali tako strasna da je ovaj iskusni u ljubavi vitez pamet gubio. I često se uveče, kad on i ošmjanjski starosta ostanu sami, čupao za kose, govoreći: — Gorim, Sakoviču, gorim! Sakovič odmah nađe način. — Ko hoće da izvadi med iz košnice — mora umrtviti pčele, a zar malo takvih sredstava ima vaš lekar? Danas mu kažite samo reč, pa će sutra biti sve svršeno. No se knez nije hteo laćati tih sredstava iz raznih razloga. Prvo, jednoga mu se dana u snu javio Oljenkin deda, stari pukovnik Biljevič i, stavši me kod uzglavlja gledao ga preteći, sve do prvih petlova. Boguslav je zapamtio taj san, a ovaj vitez bez straha bio je toliko sujeveran i toliko se bojao čarolija, ružnih snova i natprirodnih pojava da sav uzdrhti pri pomisli u kakvom bi se obliku i sa kakvom pretnjom pojavilo po drugi put ono priviđenje kad bi poslušao Sakoviča. S sam ošmjanski starosta, koji u Boga nije mnogo verovao ali se bojao snova i čarolija, kolebao se malo u veri u uspešnost svojih saveta. Drugi razlog kneževe uzdržljivosti bio je taj šta je u Taurogama bila „Vlahinja” sa pastorkom. „Vlahinja” je bila kneginja Januša Rađivila. Ta gospođa, rodom iz zemlje u kojoj su žene imale prilično slobodne običaje, nije bila baš mnogo stroga, naprotiv, možda je malo isuviše gledala kroz prste dvoranima i svojim damama; ali ipak ne bi mogla otrpeti da pod njenim krovom čovek, koji je trebalo da bude muž njene

pastorke, učini delo koje bi do neba vapilo za osvetom. Pa i docnije, kad je, usled Sakovičevih nagovora i po volji kneza vojvode viljnjanskog, „Vlahinja” otišla sa kneginjicom Januševom u Kurlandiju, Boguslav se nije usudio na zločin. Bojao se strašne povike koja bi nastala u celoj Litvi. Biljeviči, ugledni ljudi, sigurno bi ga tražili, a zakon je takva dela kažnjavao gubitkom imanja, časti i života. Rađivili su, istina, bili dovoljno silni da bi mogli gaziti zakone, ali ako bi se pobeda u ratu okrenula na stranu Jana Kazimira, onda bi i bez toga mladi knez došao u položaj u kome bi mu pomanjkalo sile, prijatelja i pristalica. A baš je sad bilo teško predvideti kako će se rat svršiti, jer je Kazimirova snaga stalno rasla a Karolova sila opadala gubitkom ljudi i novčanom iscrpljenošću. Knez Boguslav, čovek plahovit ali i političar, vodio je računa o takvom stanju. Strasti su ga sagorevale, razum savetovao uzdržljivost, sujeverni strah rashlađivao vrelinu krvi, a u isto vreme spopadoše ga bolesti, naiđoše veliki i hitni poslovi, od kojih je često zavisila ratna sudbina, i sve je to morilo kneževu dušu, dok je smrtno ne iznuri. No se ipak ne zna kako bi se svršila borba da nije bilo i Boguslavljevog samoljublja. To je bio čovek neizmerno uobražen. Mislio je da je nesravnjen državnik, veliki vojskovođa, veliki knez i neodoljiv osvajač ženskih srdaca. Zar da pribegava sili ili opojnim sredstvima on koji je nosio sa sobom pun jedan okovan sanduk pi sama od najčuvenijih inostranih dama? Zar njegovo bogatstvo, njegove titule, njegova vlast koja je bila skoro ravna kraljevoj, njegovo veliko ime, lepota i otmenost nisu dovoljni da pokore jednu malovlasteosku gusku? A uz to koliko će pobeda biti veća, koliko jače uživanje kada devojčin otpor popusti i kad sama dobrovoljno, sa uzburkanim kao u ptičijega srcem, zažarenih obraza i zamagljenih očiju, padne u njegova raširena naručja. Boguslava je spopadala drhtavica kad pomisli na taj čas, a želeo ga je skoro koliko i Oljenku. Stalno se nadao da će takav čas doći, kidao se, bio nestrpljiv, zavaravao samoga sebe, činilo mu se ponekad da joj je bliže, nekad dalje, i tada je govorio da sagoreva; ali raditi nije prestajao. Prvo je obasuo devojku najvećom pažnjom da bi morala biti zahvalna i misliti da je on dobar, jer je znao da je osećanje zahvalnosti i prijateljstva blag i topao plamičak koji posle samo treba raspaliti, pa će se pretvoriti u veliki žar. Često druženje imalo je da posluži da se to desi što pouzdanije, i stoga nije bio nimalo nasrtljiv, ne hoteći da pokoleba poverenje, ni da je uplaši. Međutim, nijedan pogled, nijedan dodir ruku, nijedna reč, ništa nije

bilo bez cilja, sve je moralo da bude kap koja kamen dube. Sve što je činio za Oljenku moglo se tumačiti domaćinovim gostoljubljem, nevinom prijateljskom privlačnošću koju oseća jedno stvorenje za drugo; ali je ipak sve to činjeno tako kao da to čini ljubav. Granica je bila namerno uklonjena i nejasna da bi se vremenom lakše prekoračila i da bi se devojka neosetnije izgubila na ovim stranputicama na kojima je svaka sitnica mogla i da znači nešto i da ne znači ništa. Ta se igra, doduše, nije slagala sa urođenom Boguslavljevom plahovitošću, ali se on savlađivao, jer te držao da jedino ona može dovesti do cilja, a u tome je osećao i uživanje kakvo oseća pauk kad razapinje mrežu, podmukli ptičar kad razapinje zamke ili lovac kad strpljivo i istrajno goni divljač. Zabavljala ga je rođena pronicljivost, finoća i oštroumnost, kojima ga je naučilo bavljenje na francuskom dvoru. U isto se vreme ponašao prema pani Aleksandri kao prema nezavisnoj kneginji, ali opet tako da je njoj bilo teško pogoditi da li se to čini samo zbog nje, ili to dolazi od njegove urođene i sviknute udvornosti prema lepom polu uopšte. Doista, on je od nje načinio glavnu ličnost svih zabava, veselja, izleta na konjima i u lovovima ali je to bila mahom prirodna posledica okolnosti; po odlasku Januševe kneginje u Kurlandiju ona je uistinu bila najdostojnija od svega ženskinja u Taurogama. U Tauroge se, doduše, sklonilo dosta vlastelinki iz cele Žmuđi, jer su oni bili na granici, da bi se sklonile od Šveđana; ali su i one same priznavale prvenstvo Biljevičevoj, kao devojci najznatnije porodice. I dok se cela Poljska zalivala krvlju ovde zabavama nije bilo kraja. Reklo bi se: ceo kraljev dvor, sa svima dvoranima i dvorankama, došao u izlet la se odmori i proveseli. Boguslav je vladao kao samostalan vladar u Taurogama i okolnim zemljama Elektorske Pruske, u kojima je bio čest gost, te mu je sve stajalo na raspoloženju. Gradovi su mu davali na priznanice novac, vojsku, pruska vlastela rado dolazila na kolima i konjima na zabave, viteške igre i lovove. Boguslav je, u čast svoje dame, vaskrsao čak i viteške borbe. Jednom je i lično uzeo u njima učešća, pa je, u srebrnom oklopu, a opasan plavom pantljikom, kojom ga je pana Aleksandra morala opasati, oborio s konja četiri najjača pruska viteza, petoga Ketlinga i šestoga Sakoviča, mada je on bio toliko snažan da je zaustavljao kola u trku. I kakav li tek zanos nastade kada srebrni vitez, kleknuvši pred svoju damu, primi od nje pobednički venac. Vika je prolamala nebo kao grmljavina topova, maramice su mahale, stegovi pozdravljali, a on je podigao vezir i gledao joj u zažareno lice svojim divnim očima,

pritiskujući njenu ruku na usne. Drugi put, kad se, u ograđenom prostoru, razjareni medved davio sa psima i sve redom rastrgao, knez, obučen samo u lako špansko odelo, uće s lovačkim kopljem i probode ne samo divlju životinju, nego i svoga pratioca, koji mu je, videći opasnost, priskočio u pomoć. Pana Aleksandra, unuka staroga ratnika, odgojena u predanju i duhu krvi, rata i poštovanja prema viteškim vrlinama, nije mogla da se odupre divljenju, pa ni samom obožavanju takvih dela, jer su je od malena učili da junaštvo smatra kao najveću čovečiju vrlinu. A knez je skoro posvednevno davao dokaze o natprirodnoj odvažnosti, i sve u počast Oljenki. Skupljeni gosti, u hvalama i oduševljenju za kneza, koji bi zadovoljavali i kakvo božanstvo, morali su i nehotice vezivati u razgovore njeno ime sa kneževim. On je ćutao, ali je očima ispovedao ono što nisu smela usta... Sve je oko nje bila draž. Sve se sticalo da ih zbližuje, vezuje a i da ih izdvaja iz gomile ostalog sveta. Niko nije mogao progovoriti o njemu, a da u isti mah ne spomene i nju. Boguslav se neodoljivo nametao i samim Oljenkinim mislima. Svaki trenutak je bio sračunat na to da se draž pojača. Uveče, posle igara, odaje su gorele od raznobojnih lampi, koje su bacale tajanstvene i blage zrake, koji kao da su preneti iz snova u javu; opojni istočnjački mirisi presićavali su vazduh, tihi zvuci nevidljivih harfi, lauta i drugih instrumenata milovali su uši, a usred ovih mirisa, zrakova, zvukova, išao je on u slavi opšteg divljenja, kao očarani kraljević iz bajke, mlad, lep, junačan, kao sunce sjajan od dragog kamenja, zaljubljen kao pastir... Pa koja bi se devojka mogla odupreti tim čarolijama, koja vrlina ne bi obamrla od tih draži?... A izbegavati mladoga kneza nije bilo mogućno živeći s njim pod jednim krovom i uživajući njegovo gostoljublje, koje iako je nametnuo silom, ipak ga je vršio iskreno i u svakom pogledu gospodski. Uz to je Oljenka rado otišla u Tauroge, jer ih je više volela nego odvratne Kjejdane, kao god što je više volela viteškoga Boguslava, koji se pred njom pretvarao da voli napuštenoga kralja i domovinu, nego javnoga izdajnika Januša. Naprotiv, u početku svoga bavljenja u Taurogama, bila je puna prijateljskih osećanja prema mladome knezu, a primetivši ubrzo koliko se i on trudi da steče njeno prijateljstvo, često je zalagala svoj uticaj da učini ljudima dobro. Trećega meseca po njenom dolasku jedan artiljerijski oficir, Ketlingov prijatelj, bio je osuđen na smrt od kneza; Biljevičeva, saznavši za to od mladoga Škotlanđanina, zauze se za njega. — Boginja može da zapoveda, ne da moli — odgovori joj Boguslav,

pa pocepa smrtnu presudu i baci joj pred noge. — Vladajte, zapovedajte! Tauroge ću spaliti ako po tu cenu mogu ma samo jedan osmeh da izazovem na vašem licu. Ne tražim druge nagrade, samo budite veseli i zaboravite na ono što vas je nekad bolelo! Ona nije mogla biti vesela, imajući u srcu bol, žalost i neiskazano prezrenje prema čoveku kojega je zavolela prvom ljubavlju, a koji je sada u njenim očima bio veći zločinac od oceubice. Taj Kmićic, koji je obećavao da za dukate izda kralja, kao Juda Hrista, postajao je sve odvratniji i ružniji u njenim očima, dokle se vremenom ne pretvori u ljudsku nakazu, u jed, u prekor prema samoj sebi. Nije mogla sebi da oprosti što ga je volela, a opet nije mogla da ga zaboravi, omrzne. Pri takvim osećanjima bilo joj je teško čak i da se pravi veselom, ali je morala i knezu biti zahvalna što nije hteo da pomogne Kmićicov zločin, i za sve što je njoj činio. Čudila se što mladi knez, ovakav vitez i ovako pun viteških osećanja, nije hitao da spase otadžbinu, iako se nije slagao sa Janušovim postupcima; ali je smatrala da ovakav državnik zna šta radi, i da tako zahteva politika, koju ona svojom prostom devojačkom pameću nije u stanju da razume. A i Boguslav joj je nagoveštavao, tumačeći svoje česte odlaske u obližnju Tiljžu, da već malaksava od silna posla da posreduje između Jana Kazimira, Karola Gustava, elektora, i da se nada da će otadžbinu izvući iz gliba. — Ne činim to radi nagrade ili položaja, — govorio joj je — žrtvujem čak i brata Januša, koji mi je bio kao otac, jer ne znam hoću li mu od osvete kraljice Ludvike izmoliti život, ali činim ono što mi naređuju Bog, savest i ljubav prema miloj majci otadžbini... Kad je tako govorio, s tugom na nežnom licu i očima uprtim u tavanicu, činio joj se uzvišen kao drevni junaci o kojima joj je pričao stari pukovnik Biljevič, koji je o njima čitao i kod Kornelijusa. I srce joj se nadimalo od divljenja, poštovanja. Postepeno je došlo dotle da je, kad bi je misli o mrskom Andžeju Kmićicu suviše izmučile, mislima o Boguslavu da se umiri i okrepi. Onaj je oličavao strahovitu i sumornu tamu, ovaj svetlost u kojoj se rado kupa svaka ojađena duša. Rosjenjski mačonoša i pana Kuljvjecova, koja je takođe dovedena iz Vodokata, još su gurali Oljenku niz tu nizbrdicu, pevajući od jutra do mraka himne Boguslavu. A njemu su oboje njih bili teški u Taurogama, te je samo mislio kako da ih se učtivo otarasi; ali ih je zadobio, a naročito mačonošu, koji nije mogao da odoli pažnji i ljubaznosti Rađivilovoj, iako je isprva bio neraspoložen, čak i ljut. Da je Boguslav samo bio vlastelin znamenitoga roda, a ne Rađivil, ne knez, ne velikaš silan kao kakav kralj, možda bi se Biljevičeva smrtno

zaljubila u njega i pored testamenta staroga pukovnika, koji joj je ostavljao izbor jedino između manastira i Kmićica. Ali je to bila devojka stroga i prema sebi, i duša veoma prava, te joj ni na um nije padalo ništa drugo, do zahvalnost i divljenje knezu. Njen je rod bio premali da bi mogla postati žena, a preveliki da bi postala ljubavnica Rađivilu, te ga je gledala kao što bi gledala kralja, kada bi bila na dvoru. Uzalud se on trudio da je navede na druge misli; uzalud je, zaljubivši se izistinski, delom iz računa, delom iz strasti, češće govorio što je bio rekao prvoga večera u Kjejdanima, da su se Rađivili ne jednom ženili prostim vlastelinkama; te misli nisu prijanjale za nju, kao što voda ne prijanja za labudove grudi, no je ostala kakva je bila, zahvalna, ljubazna, puna poštovanja, tražila je utehe u mislima o vitezu, ali u srcu mirna. A on nije umeo da se razabere u njenim osećanjima, te je često mislio da je blizu cilja. Ali je sam, sa stidom i ljutinom, opažao da prema njoj nije onako smeo kao što je bio prema najvećim gospama u Parizu, Briselu i Amsterdamu. Možda je to bilo stoga što se uistinu zaljubio, a može biti i što je u toj devojci, u njenom licu crnim obrvama i strogim očima bilo nečega što je naređivalo poštovanje. Jedini Kmićic nije u svoje vreme podlegao tome uticaju i, bez ikakva obzira, smelo ljubio te stroge oči i ponosite usne; ali je Kmićic bio njen zaručnik. Svi ostali mladići, počevši od pana Volodijovskog pa sve do vrlo drskih pruskih plemića u Taurogama i samoga kneza, bili su prema njoj manje smeli no prema ostalim devojkama istoga položaja. Kneza je ponekad zanosila plahovitost, ali kad joj je jednom u kolima nagazio na nogu, šapućući u isti mah; „Ne bojte se”... — a ona mu odgovorila da se baš boji da će požaliti poverenje koje mu ukazuje, Boguslav se zbunio i vratio na stari put da je osvoji postepeno. Ali ga je strpljenje izdavalo. Počeo je da zaboravlja na strašno priviđenje koje mu se javilo u snu, sve češće je premišljao o Sakovičevom savetu i o tome da će svi Biljeviči izginuti u ratu: požuda ga je pekla sve jače, kad se iznenada desi nešto što izmeni stvari u Taurogama. Jednoga dana pade kao grom vest da je Tikoćin zauzeo pan Sapjeha, a knez veliki hetman izgubio život u gradskim ruševinama. U Taurogama sve uzavre, sam Boguslav istoga dana ode u Kruljevjec, gde je imao da se vidi sa ministrima švedskoga kralja i elektorom. Njegov boravak je potrajao duže nego što je on mislio. Za to vreme u Tauroge počeše pristizati pruski pa i švedski odredi. Poče se govoriti o pohodu protiv pana Sapjehe. Gola istina, da je Boguslav bio švedska

pristalica, kao i njegov brat Januš, izbijala je sve jasnije na površinu. U isto vreme i rosjenjski mačonoša dobi vest da su mu rodno mesto Biljeviče spalili Levenhauptovi odredi koji su, posle pobede nad ustanicima kod Šavalja, ništili ognjem i mačem ceo kraj. Vlastelin odmah skoči i pođe da svojim očima vidi štetu, a knez Boguslav i ne pokuša da ga zadrži; naprotiv, rado ga isprati, rekavši mu samo pri odlasku: — Sad razumete zašto sam vas doveo u Tauroge, jer, pravo govoreći, dugujete mi život. Oljenka ostade sa panom Kuljvjecovom i odmah se zatvori u svoje odaje, primajući samo neke žene. Kad joj one doneše vest da se knez sprema na pohod protiv poljske vojske, ona isprva ne hte da im veruje, nego, želeći da se uveri, naredi da joj pozovu Ketlinga, jer je znala da mladi Škotlanđanin neće od nje ništa zatajiti. On dođe odmah, srećan što je pozvan, što će moći da govori sa devojkom koja mu je zanela srce. Biljevičeva stade da ga pita: — Pane viteže, po Taurogama kruži toliko vesti da u njima lutamo kao po nekoj šumi. Jedni vele da je knez vojvoda umro prirodnom smrću, drugi da je na sabljama raznesen. Od čega je on umro? Ketling se usteže za časak; videlo se da se bori sa urođenom nesmelošću, najzad silno porumene, pa odgovori: — Propast i smrt kneza vojvode dolazi od vas. — Od mene?... — upita u čudu ona. — Da, jer je naš knez više voleo da ostane u Taurogama, nego da ode u pomoć bratu. Na sve je ovde zaboravio... pored vas, pano. Sad i ona porumene kao ruža. Nasta kratko ćutanje. Škotlanđanin je stojao sa šeširom u ruci, spuštenih očiju i glave oborene na grudi, u položaju punom poštovanja; najzad diže glavu, zabaci plave uvojke i reče: — Pano, ako su vas uvredile moje reči, dopustite mi da kleknem i na kolenima molim za oproštaj. — Nemojte, pane viteže — odgovori živo devojka, videvši da mladić već povija koleno. — Znam da to šta ste rekli, rekli ste iz iskrenosti, jer sam odavno videla da ste mi prijatelj. Zar nije? Zar mi niste prijatelj? Oficir diže svoje divne oči ka nebu i, metnuvši ruku na srce, reče glasom tihim, kao šumor vetra, a tužnim kao uzdah: — Ah, pano, pano!...

I odmah se prestravi da je suviše kazao, te opet obori glavu na grudi i zauze držanje dvoranina koji sluša naredbe ljubljene kraljeve kćeri. — Ovde sam među tuđincima i bez zaštite, — reče Oljenka — pa iako sama umem da se čuvam, a i Bog će mi pomoći, ipak mi treba i ljudske pomoći. Hoćete li vi da mi budete brat? Hoćete li me opomenuti ako ustreba da bih znala šta ću i mogla da izbegnem sve zamke? Pa mu pruži ruku, a on sad kleče, mada mu je branila, i poljubi joj krajeve od prstiju. — Kažite mi šta se ovde dešava oko mene? — Knez vas voli — odgovori Ketling. — Zar niste to primetili? A ona pokri lice rukama. — Primetila sam i nisam. Ponekad mi se činilo da je on samo veoma dobar... — Dobar!... — ponovi kao odjek oficir. — Da. A ponekad, kad mi je dolazilo u glavu da sam mogla izazvati kod njega požudu, umirivala sam se time da mi od njega ne preti nikakva napast. Bila sam mu zahvalna za ono što mi je činio, a Bog vidi da od njega nisam očekivala novih milosti, bojeći se već i ovih što mi je učinio. Ketling odahnu. — Mogu li govoriti otvoreno? — upita po kratkom ćutanju. — Govorite. Knez ima samo dva poverenika: pana Sakoviča i Patersona, a Paterson mene veoma voli, jer smo iz istoga kraja, i on me je maloga držao. Dakle, što znam, znam od njega. Knez vas voli; u njemu požude bukte kao smola u buktinji. Sve što se ovde radi, sve ove gozbe, lovovi, konjičke igre i onaj viteški megdan od kojega mi, blagodareći kneževoj ruci, još krv izlazi na usta, sve se radi zbog vas Knez vas voli ludo, ali nečistom ljubavlju, jer hoće da vas obeščasti, a ne da uzme za ženu; jer, iako ne bi mogao nigde naći dostojnije, pa da je kralj od celoga sveta a ne samo knez, ipak misli na drugu... Namenjena mu je kneginjica Ana i njeno imanje. To znam od Patersona, a Bog i njegovo jevanđelje svedoci su mi da govorim čistu istinu. Nemojte verovati knezu, nemojte se nadati u njegovu dobrotu, nemojte se uzdati u njegovu uzdržljivost, čuvajte se, pazite se, jer vama se ovde spremaju zamke na svakom koraku. Pamet mi staje od onoga što mi je Paterson pričao. Zlikovca kao što je Sakovič u svetu nema... Ne mogu o tome da govorim, prosto ne mogu! Da mi nije zakletve knezu da ću mu čuvati život, ja bih vas ovom rukom i ovom špadom oslobodio od večite opasnosti... Ali bih najpre ubio Sakoviča... Da, njega pre svakoga drugoga čoveka! Čak pre i od

onih koji su mi u domovini rođenog oca ubili, imanje oteli i od mene načinili potukača i najamnika... I Ketling stade da dršće od uzbuđenja i neko vreme je samo stezao balčak od špade, ne mogući da proslovi reči; najzad se pribra i bez predaha ispriča šta je sve Sakovič predlagao knezu. Pana Aleksandra, na veliko njegovo čudo, ostade dosta mirna, slušajući te opasnosti, samo joj lice poblede i postade još ozbiljnija. U njenim strogim očima pojavi se nesalomiva volja. — Umeću da se sačuvam, — reče — tako mi Boga i svetoga krsta! — Knez do sada nije hteo poslušati Sakoviča, — dodade Ketling — ali kad vidi da put koji je on izabrao ne vodi ničemu... I stade da priča o razlozima koji su Boguslava zadržavali... Devojka je slušala stuštenih obrva, ali ne baš pažljivo, jer je već počela da misli kako će se izvući ispod ove strašne zaštite. No, kako u celom kraju nije bilo mesta neoblivena krvlju, ni planovi za bekstvo nisu joj bili potpuno jasni, te je više volela da ih prećuti. — Pane viteže, — reče najzad — odgovorite mi na još jedno pitanje. Da li je knez na strani kralja švedskoga ili poljskoga? — Nikome od nas nije tajna — odgovori mladi oficir — da naš knez želi da bude u deobi Poljske da bi pretvorio Litvu u nezavisnu kneževinu. Ovde zamuče, i bi rekao da mu je misao nehotično pošla za Oljenkinim, jer ubrzo dodade: Elektor i Šveđani stoje knezu na raspoloženju, a kako je cela Poljska u njihovoj vlasti, nema se kuda skloniti od njih. Oljenka ništa ne odgovori: — Ketling počeka još malo, neće li ga što zapitati, pa kad ona ćutaše, zaneta svojim mislima, oseti da joj ne treba smetati te se duboko pokloni, dodirnuvši pod perima od šešira. — Hvala vam, viteže — reče pruživši mu ruku. Oficir pođe natraške vratima. Najednom ona lako porumene, ustezala se časak, pa reče: — Još jednu reč. — Svaka je za mene milost... — Vi ste poznavali pana... Andžeja Kmićica... — Jesam, pano... iz Kjejdana. Poslednji put sam ga video u Piljviškama, kad smo išli iz Podljasja na gu stranu. — Je li istina?... Da li je knez rekao istinu, da mu se pan Kmićic nudio da ubije poljskoga kralja?... — Ne znam, pano... Znam samo da su u Piljviškama razgovarali,

zatim je knez odjahao s njim u šumu i toliko dugo se nije vraćao da je Paterson počeo da se plaši i poslao vojsku u susret. Ja sam baš i predvodio taj odred. Sreli smo kneza kad se već vraćao. Primetio sam da je bio vrlo uzbuđen, kao da je pretrpeo neki veliki duševni potres. A i razgovarao je sam sa sobom, što nikad nema običaj. Čuo sam kako je rekao „Samo bi se đavo na to usudio... I više ništa ne znam... Samo docnije, kad je knez pričao šta mu je Kmićic nudio, pomislio sam: ako je to bilo, moralo je biti onda. Biljevičeva steže usne. — Hvala — reče. I ubrzo ostade sama. Misao o bekstvu obuze je svu. Odluči da se po svaku cenu izvuče iz ovoga gadnoga grada i ispod vlasti ovog izdajničkog kneza. Ali kuda da ode? Sela i varoši bili su u švedskim rukama, manastiri porušeni, gradići sravnjeni sa zemljom, ceo kraj se rojio od najamnika i od još strašnijih vojnih begunaca, razbojnika, lopova svake vrste. Kakva je sudbina mogla očekivati devojku bačenu u taj metež? Ko će s njom poći? Tetka Kuljvjecova, rosjenjski mačonoša i desetak-petnaest njegovih slugu. A hoće li je on odbraniti?... Pošao bi možda i Ketling, možda bi našao i šaku vernih vojnika i prijatelja koji bi hteli poći sa njim, ali je Ketling u nju bio suviše zaljubljen, a kako onda može kod njega praviti dug zahvalnosti, koji bi se posle morao plaćati preskupom cenom? Uostalom, kakvo pravo ima da zatvara put tome mladiću, jedva izraslom iz dečaštva, i da ga izloži poteri, propasti, kad mu u zamenu ne može ponuditi ništa sem prijateljstva? Stoga se pitala: šta da radi, kuda da beži, pošto je i ovde i tamo pretila opasnost, i ovde i tamo sramota. U takvoj duševnoj nedoumici stade da se žarko moli bogu, a naročito je revnosno ponavljala jednu molitvu, kojoj je stari pukovnik pribegavao u svakoj nevolji, a koja je počinjala rečima: Bog te je s detetom sačuvao Od Irodove zlobe, U Egiptu je utirao put Za tvoju bezbednost... Međutim, dunula je oluja i drveće u bašti ispod prozora stade da se povija i strašno da šušti. Najednom se devojka seti šuma pored kojih je rasla od malena, i misao da se u šumama može naći jedino sigurno utočište, sinu joj u glavu kao munja. I Oljenka duboko odahnu, jer najzad nađe što je tražila. Da! U

Zjeljonku! U Rogovsku šumu! Tamo neprijatelj neće otići, lopov neće tražiti plena. Tamo i stanovnik, ako se zaboravi, može da zaluta i da luta do same smrti, a šta li tek tuđinac koji ne poznaje puteve. Tamo će je odbraniti Domaševiči lovci i Stakjani ugljari; a ako ne bude njih, ako su svi otišli sa panom Volodijovskim, onda se šumama može otići daleko, u druge vojvodine, pa potražiti skloništa u drugim šumama. Sećanje na pana Volodijovskoga razveseli Oljenku. Da joj je takav zaštitnik! To je pravi vojnik, to je sablja pod koju se može skloniti i od Kmićica i od Rađivila. Seti se da joj je on onda, kad je uhvatio Kmićica u Biljevičima, savetovao da se sklone u Bjalovješku šumu. I pravo je govorio! Rogovska i Zjeljonska su suviše blizu Rađivila, a kod Bjalovježe se nalazi baš onaj Sapjeha, koji je pre kratkog vremena zbrisao sa zemlje najstrašnijeg Rađivila. Onda u Bjalovježu, još danas, sutra!... Samo dok dođe rosjenjski mačonoša, pa će odmah. Skloniće je mračne dubine Bjalovježe, a posle, kada oluja prođe, manastir. Jedino se tu može naći pravo spokojstvo i zaborav na sve ljude, na svaki bol, žalost, prezrenje...

XVI

Pan rosjenjski mačonoša vrati se posle nekoliko dana. Iako je išao sa Boguslavljevom propusnicom, otišao je samo do Rosjenja; a do Biljeviča nije ni vredelo ići, jer ih više nije ni bilo. Dvor, zgrade, selo, sve je bilo potpuno spaljeno u poslednjoj bici koju je popa Straševič, isusovac, vodio sa svojim četom protiv švedskoga kapetana Rosa. Narod je bio po šumama ili u oružanim četama. Na mestu bogatoga sela ostali su samo zemlja i voda. Uz to su putevi bili puni „noćnih razbojnika”, to jest begunaca iz raznih vojski, koji su išli u velikim odredima i bavili se razbojništvom, te ni manji vojnički odredi nisu bili od njih sigurni. Mačonoša se nije mogao uveriti ni da li su mu ostali srebro i novac, zakopani u bašti, te se vratio u Tauroge ljut, jedak, sa silnom mržnjom na uništioce. Samo što je sišao s kola, a Oljenka ga uvuče u svoju sobu i ispriča mu sve što joj je kazao Hasling-Ketling. Ustrepta na to stari vlastelin, koji je, nemajući svoga poroda, voleo devojku kao rođenu kćer. Neko vreme je samo stezao balčak od sablje, govoreći: „Udri ko je pošten!” — najzad se uhvati za glavu i stade da govori: — Mea culpa, mea maxima culpa!1 Jer je i meni padalo na um, a mnogi su mi i došaptavali da se taj prokletnik zaljubio u tebe; ali ja nisam govorio ništa, još mi je bilo milo, misleći: „Valjda će se oženiti!” Gosjevsknma smo rođaci, Ticenhauzima takođe... Što se ne bismo orodili s Rađivilima? Za taj ponos, za taj me ponos Bog kažnjava... Lepo je srodstvo smislio izdajnik... Hteo je da nam bude srodnik... dabogda ga ubili!... kao dvorski bik seoskim jalovicama. Dabogda ga ubili!... Ali ćeš pričekati malo! Pre će ova ruka i ova sablja istrunuti!... — Sada treba misliti o spasavanju — odgovori Oljenka. Pa stade da mu izlaže svoje planove za bekstvo. 1

Moj greh! Moj veliki greh!

Pan mačonoša, izduvavši se, slušao je pažljivo, pa najzad reče: — Bolje da prikupim podanike i obrazujem četu. Četovođu protiv Šveđana, kao što i drugi četuju, kao nekad Kmićic protiv Hovanjskoga. Bićeš bezbednija u polju i u šumama, no na ovome dvoru izdajnika i jeretika. — Dobro — odgovori devojka. — Ne samo da se ne protivim — govorio je u vatri mačonoša — nego velim: što pre to bolje... A podanika, hvala Bogu, i kosa imam dosta. Spalili mi glavno selo, pa šta! Skupiću seljake iz ostalih sela... Svi Biljeviči, koji su već u četi, prići će k nama. Pokazaćemo mi tebi, gospodine, srodstvo... pokazaćemo šta znači napadati na čast Biljevičima... Ti si Rađivil! Čudna mi čuda! Kod Biljeviča nema hetmana, ali nema ni izdajica... Videćemo za kim će cela Žmuđ da pođe!... Pa se okrete devojci: — Tebe ćemo smestiti u Bjalovježu, a mi ćemo da se vratimo! Nikako drukčije! Mora on ovu uvredu platiti, jer je to krivda naneta celom vlasteoskom staležu. Infamis1 je ko ne pristane uz nas. Bog će pomoći, braća će pomoći, građanstvo će pomoći, a onda oganj i mač! Izići će Biljeviči na kraj sa Rađivilima! Infamis ko ne bude s nama, infamis ko na izdajnika ne potrgne sablju. Kralj, skupštine, sva je Poljska s nama! I mačonoša, crven kao krv i nakostrešene kose, stade da lupa pesnicom o sto. — Hitniji je ovaj rat nego švedski, jer su u nama ceo vlasteoski stalež, svi zakoni, cela Poljska, povređeni i iz temelja poljuljani, infamis ko to ne bude razumeo! Otadžbina će propasti ako se ne osvetimo i ne kaznimo izdajnika! I tako je kipela stara krv sve jače, te ga je Oljenka morala umirivati. Sve dosada je sedeo mirno, iako je izgledalo da propada ne samo domovina nego ceo svet; ali sada, kad se dirnulo u Biljeviče, on u tome vidi propast otadžbine i počinje da riče kao lav. No devojka, koja je imala na njega velikog uticaja, uspe najzad da ga umiri, tumačeći mu da je, radi spasenja i radi uspešnoga bekstva, potrebno baš da to ostane u najvećoj tajnosti i da se ne pokaže knezu da se ma čemu domišljaju. On svečano obeća da će postupiti kako ona rekne, pa onda pređoše na samo bekstvo. Stvar nije bila suviše teška, jer se činilo da ih i ne čuvaju. Stoga mačonoša odluči da najpre pošalje slugu ekonomima sa 1

Nečastan.

pismima da odmah skupljaju i oružaju seljake iz svih sela, i njegovih i ostalih Biljeviča. Zatim bi šest pouzdanih slugu imalo da ode tobož u Biljeviče po burad s novcem i srebrom, a u stvari da se zaustave u Girlakolskim šumama i da ih tamo čekaju sa konjima, korpama za odelo i hranom. A oni će sami poći iz Tauroga sa dva momka u saonicama, tobož samo do obližnje Gavne, pa će tamo pojahati spremne konje i pobeći. U Gavnu su često odlazili vlasteli Kučuk-Oljbrotovskima, gde su ponekad ostajali i na konaku, te su se nadali da im odlazak neće skrenuti ničiju pažnju i da će potera za njima poći tek posle dva-tri dana, kad oni budu već među oružanim četama i u dubini neprohodnih šuma. Odsustvo kneza Boguslava utvrđivalo ih je u toj nadi. I pan Tomaš stade žurno da čini pripreme. Sluga sa pismima ode sutradan. Trećega je pan mačonoša razgovarao s Patersonom potanko o svom zakopanom novcu, koje ga je, kako je govorio, bilo više od sto hiljada, i o potrebi da se prenese u sigurne Tauroge. Paterson je lako poverovao, jer je vlastelin smatran za veoma bogata, a i bio je. — Neka ga donesu što pre, — reče Škotlanđanin — a ako treba, daću i vojnike. — Što manje ljudi bude znalo šta vozim, tim bolje. Moje su sluge verne, a burad ću narediti da sakriju kudeljom, koja se često iz naših krajeva nosi u Prusku, ili u dugama, na koje se niko neće polakomiti. — Bolje dugama, — odgovori Paterson — jer se kroz kudelju može sabljom ili kopljem napipati da je na dnu kola nešto drugo. A novac je najbolje da date knezu na priznanicu. Znam da mu treba novaca, jer prihodi rđavo pritiču. — Želeo bih knezu pomoći tako da mu ništa ne pomanjka — odgovori vlastelin. Na tome se svrši razgovor, i naizgled sve je išlo kako se najbolje može poželeti, jer su sluge otišle odmah, a mačonoša i Oljenka će prekosutra. No se iste večeri neočekivano vrati Boguslav sa dva puka pruske rajtarije. Mora da mu poslovi nisu išli kako valja, jer se vratio ljut i zabrinut. Odmah sazva vojni savet, u kome su bili elektorov punomoćnik, grof Sejdevic, Paterson, Sakovič i rajtarski pukovnik Kiric. Savetovali su se do tri sata noći, a predmet je bio pohod na Podljasje, protiv gana Sapjehe. — Elektor i švedski kralj dali su mi potrebnu pomoć — govorio je knez. — Jedno od dvoga, ili ćemo Sapjehu zateći još u Podljasju, i u tom

slučaju moramo ga satrti, ili nećemo: onda ćemo Podljasje zauzeti bez otpora. No za sve to treba novaca, a njih mi nisu dali ni elektor ni švedsko veličanstvo, jer ni sami nemaju. — Od koga se može tražiti novaca, ako ne od vas, kneže — odgovori grof Sejdevic. — U celom se svetu priča o neizmernom Rađivilovom blagu. Na to će Boguslav: — Pane Sejdevic, kada bi mi dolazili prihodi sa svih naslednih dobara, sigurno bih imao više novaca no vaših pet nemačkih kneževa zajedno. Ali u zemlji je rat, prihodi ne dolaze ili ih buntovnici otimaju. Gotovine bi se moglo dobiti na zajam od pruskih gradova, ali vi najbolje znate šta se tamo događa i da bi valjda jedino za Jana Kazimira odrešili kese. — A Kruljevjec? — Što se moglo dobiti, uzeo sam, ali to je malo. — Smatram za čast što ću moći da vas uslužim dobrim savetom — reče Paterson. — Više bih voleo da me uslužite gotovinom. — Savet vredi gotovine Baš sinoć mi je pričao pan Biljevič da ima veliku gotovinu, zakopanu u bašti u Biljevičima, i da baš hoće da je prenese ovde na sigurno mesto da bi je vama dao na zajam. — E onda ste mi s neba došli, a i taj vlastelin! — uzviknu Boguslav. — A hoće li je biti dosta? — Preko sto hiljada, osim srebra i dragocenosti, kojih će izneti još stotinu. — Srebro i dragocenosti vlastelin neće prodati, ali se mogu založiti. Hvala vam, Patersone, jer mi dolazi kao poručeno. Moraću s Biljevičem još sutra govoriti. — Onda ću ga izvestiti, jer se baš sutra sprema u Gavnu, KučukOljbrotovskima. — Izvestite ga da ne ide dok se sa mnom ne vidi. — Sluge su već poslate, samo se bojim hoće li na miru stići. — Može se za njima poslati ceo puk, uostalom razgovaraćemo. Baš mi je to dobrodošlo. A biće i zanimljivo ako ocepim od Poljske Podljasje novcem te kraljeve pristalice i rodoljuba. Potom knez zaključi savet, jer se još morao predati sobarima, čiji je zadatak bio da mu svako veče održavaju lepotu kupanjem, mastima i raznim sredstvima poznatim samo u inozemstvu. To je obično trajalo po sat, a nekad i po dva; a knez je i inače bio zamoren putovanjem i poznim vremenom.

Sutradan izjutra Paterson zaustavi mačonošu i Oljenku izveštajem da knez želi da se vidi s njima. Trebalo je odložiti odlazak, ali ih to nije mnogo brinulo, pošto im Paterson kaza u čemu je stvar. Sat kasnije dođe knez. I pored toga što su i pan Tomaš i Oljenka tvrdo odlučili da ga dočekaju kao i dotle, ipak nisu mogli u tome da uspeju. Ona se promeni u licu, a mačonoša pocrvene od kutine kad vide mladoga kneza, i ostaše kratko vreme zbunjeni, uzrujani, uzalud se trudeći da povrate običnu mirnoću. Knez je, naprotiv, bio sasvim slobodan, samo malo iznuren po izgledu i lice mu je bilo manje obojeno nego obično, ali je baš ta bledoća divno odskakala od haljine biserne boje, protkane srebrom. No je odmah primetio da ga dočekuju nekako drukčije i manje srdačno nego obično. Ali je pomislio da su ova dva kraljeva privrženika čuli o njegovim odnosima sa Šveđanima, pa je otuda ovako hladan doček. Stoga se reši da im baci prašinu u oči, te, posle običnih pozdrava, reče: — Pane mačonošo, sigurno ste već čuli kakva me nesreća snalazi... — Mislite na smrt kneza vojvode? — odgovori mačonoša. — Ne samo smrt. To je strašan udar, ali sam se ipak pomirio s božjom voljom, jer držim da je on štedro nagradio moga brata za sve nepravde; ali je meni nametnuo nov teret, jer moram voditi građanski rat, a to je težak udes za svakoga građanina koji voli domovinu... Mačonoša ne reče ništa, samo pogleda preko oka Oljenku. A knez nastavi: — Svojim radom i trudom, a samo Bog zna koliko me je to koštalo, doveo sam već do mira! Jedino je još ostalo da se potpiše ugovor. Šveđani su imali da napuste Poljsku, bez ikakve nagrade, sem kraljevog i skupštinskog pristanka da posle kraljeve smrti bude izabran na presto Karolus. Tako veliki i silni vojskovođa bio bi spas za Poljsku. I još je imao odmah da ostavi pomoć za ukrajinski i moskovski rat. Još bismo i proširili granice; ali se panu Sapjehi to ne sviđa, jer ne bi mogao ugnjetavati Rađivile. Svi su već pristali na te ugovore, samo se on protivi oružjem; njemu nije stalo do domovine, njemu je do njegovih ličnih računa. Došlo je dotle da se protiv njega mora upotrebiti oružje, a to je, po tajnom dogovoru Jana Kazimira i Karolusa, povereno meni. Eto tako stoji stvar! Nisam nikada izbegavao nikakve službe, pa se i ove moram prihvatiti, iako će me mnogi krivo oceniti i pomisliti da pokrećem bratoubilački rat samo iz osvete. Na to će mačonoša:

— Ko vas je, kneže, poznao kao mi, toga prividnost neće obmanuti i uvek će pravilno shvatiti vaše namere. I pan mačonoša, zanet svojom prepredenošću i politikom, tako namignu na Oljenku da se ona uplaši da će knez to videti. A knez vide. „Ne veruju mi” — pomisli. Pa iako ne pokaza ljutinu, ipak ga to ubode u duši. On je iskreno verovao da je uvreda ne verovati Rađivilima, čak i onda kada se njima svidi da lažu. — Paterson mi je govorio — nastavi — da vi želite da mi date svoju gotovinu na priznanicu. Rado ću vam zadovoljiti tu želju, jer priznajem da bi gotov novac i meni sada dobro došao. Kad nastane mir, učinićete kako budete hteli, ili ćete dobiti novac natrag, ili ću vam dati u zalogu nekoliko sela da otuda vučete prihod. Pa se obrte Oljenki: — Oprostite što u prisustvu tako savršenog stvora ne govorimo o uzdasima i idilama. Ovaj razgovor nije zgodan, ali su vremena takva da se čovek ne može zabavljati divljenjem i ukazivanjem poštovanja. Oljenka obori oči, i uhvativši vrhovima prstiju suknju, pokloni se po običaju, ne hoteći ništa da odgovara. Međutim je mačonoša smislio jedan plan nečuveno glup; ali ga je smatrao kao neobično dosetljiv. „I s devojkom ću pobeći, i novac neću pozajmiti” — pomislio je. Zatim, iskašljavši se i pogladivši nekoliko puta čuperak kose na glavi, reče: — Milo će mi biti da vas zadovoljim. A ni Patersonu nije kazano sve, jer će biti još i ćupče dukata, zakopano odvojeno da se, u slučaju nesreće, ne bi izgubila cela gotovina. Sem toga ima buradi i ostalih Biljeviča, ali su ona, u mome odsustvu, zakopavana pod nadzorom ove devojke, i samo ona zna za mesto, jer je umro čovek koji ih je zakopavao. Dopustite nam, kneže da idemo i da vam ih dovezemo. Boguslav ga pogleda oštro. — Šta? Paterson veli da ste već poslali sluge, a kad su oni otišli, onda moraju znati gde je novac. — Ali za ovaj drugi niko ne zna, samo ona. — Pa on mora biti zakopan na nekom određenom mestu, koje se može kazati rečima ili delineare.1 1

Nacrtati.

— Reči su vetar, — odgovori mačonoša — a u crtežima se sluge ne razumeju. Da idemo oboje, to je najbolje! — Pa, zaboga, vi morate dobro poznavati svoje voćnjake i onda idite sami. Zašto bi pana Aleksandra išla? — Sam neću! — odgovori odlučno pan mačonoša. Boguslav ga opet pogleda ispitivački, pa se onda ugodnije namesti i stade da se lupka trskom po čizmama. — Zaista? — reče. — Pa dobro, ali ću vam onda dati dva puka konjice da vas otprate i doprate. — Ne trebaju nam pukovi. Sami ćemo otići i vratiti se. To su naši krajevi, za nas nisu opasni. — Kao domaćin koji se brine o svojim gostima, ne mogu dopustiti da pana Aleksandra ide bez oružane pratnje, a vi birajte: ili sami, ili oboje s pratnjom. Mačonoša vide da se uhvatio u svoju rođenu zamku, i to ga toliko naljuti da zaboravi svaku opreznost i odseče: — Birajte vi, kneže: ili ćemo ići oboje bez vojske, ili novaca ne dam! Pana Aleksandra ga pogleda molećivo, ali je on već pocrveneo i počeo teško da diše A ipak je po prirodi bio oprezan, čak i bojažljiv, voleo sve na lep način da svršava; ali opet, kad ga neko naljuti, kad nekoga uzme na zub ili kad dođe u pitanje biljevičevska čast, onda je s nekom očajnom hrabrošću napadao i najsilnijega neprijatelja. Pa i sad se maši rukom za levo bedro i, tresnuvši sabljom, stade da praska: — Šta, je li ovo ropstvo? Hoće da ugnjetavaju slobodnoga građanina? Da gaze najosnovnije zakone? Boguslav, naslonjen na naslon stolice, gledao ga je ozbiljno, bez vidljivih znakova ljutine; samo mu je pogled postajao sve hladniji, a trskom je sve brže šibao čizmu. Da ga je mačonoša poznavao bolje, znao bi da navlači na sebe strahovitu opasnost. Odnosi sa Boguslavom bili su prosto strašni, jer se nikad nije znalo kada će udvornog kavaljera i naviklog na vladanje sobom diplomatu zameniti divlji i neobuzdani velikaš koji, sa svirepošću istočnjačkog despota, lomi svaki otpor. Lepo vaspitanje, uglađenost dobijena na prvim evropskim dvorovima, zdravo suđenje stečeno u društvu sa ljudima i otmenost bili su kao divni i krupni cvetovi pod kojima se krije tigar. No mačonoša nije znao to i u slepoj ljutini vikao je dalje: — Nemojte se više pretvarati, znaju vas!... I pazite, ni švedski kralj, ni lektor, kojima vi služite protiv svoje domovine, ni vaše kneževstvo,

neće vas sačuvati od suda, a vlasteoske sablje naučiće vas redu... mladiću! Na to Boguslav ustade, u času slomi trsku u gvozdenim rukama i, bacivši odlomke pred mačonošu, reče strašnim, tihim glasom: — To su meni vaši zakoni! To vaši sudovi! To vaše povlastice! — Nečuveno nasilje! — viknu mačonoša. — But, šljivaru! — grmnu knez. — U prah ću te samleti! Pa pođe k njemu da ga zgrabi za prsa i tresne o zid. Utom Biljevičeva stade među njih. — Šta ćete to, kneže? — reče. Knez zastade. A ona je stojala raširenih nozdrva, plamena lica i vatrena pogleda, kao Minerva u gnevu. Grudi su joj se nadimale pod bluzom, kao morski talasi, i utom gnevu bila je toliko lepa da se Boguslav zagleda u nju, sve mu želje izađoše na lice, ako zmije nastanjene u dušinim pećinama. U času ga prođe ljutina, prisebnost se vrati, još neko vreme je gledao Oljenku, pa mu se lice razvedri, prikloni glavu na grudi i reče: — Oprostite, anđeoska pano!... Duša mi je puna briga i jada, te ni sobom ne vladam. Pa izađe iz sobe. Tada Oljenka stade da krši ruke, a mačonoša, došavši k sebi, uhvati se za kosu i jeknu: — Ja sam pokvario sve, ja sam kriv za tvoju propast! Knez se ne pojavi celoga dana. Čak je i ručao u svojim odajama, samo s panom Sakovičem. Potresen do dna duše, nije mogao da misli kao obično. Morila ga je neka vatra. To je bio vesnik teške groznice koja će ga ubrzo spopasti tako snažno da će se pri napadu potpuno kočiti i da će ga zbog toga morati trljati. Ali je on sada ovo stanje pripisivao neobičnoj ljubavnoj silini, pa je mislio da mora ili da je zadovolji ili da umre. Ispričavši Sakoviču ceo događaj, nastavi: — Ruke i noge mi gore, mravci prolaze po krstima, u ustima osećam gorčinu i vatru. Ne mogu da budem pametan šta je to!... Nikad mi ovako nije bilo!... — Jer ste ispunjeni obzirima kao pečen kopun taranom... Knez kokošar! Knez kokošar! Ha, ha, ha! — Glup si! — Dobro! — Ne trebaju mi tvoje šale! — Uzmite lautu pa idite devojci pod prozore, možda će vam

pokazati... pesnicu... mačonoša. Phi, do đavola! Zar je Boguslav Rađivil takav junak! — Lud si! — Dobro! Vidim da počinjete sami sa sobom da razgovarate i govorite sebi istinu u oči. Samo smelo, smelo! Nemojte se obzirati na dostojanstvo! — Čuješ, Sakoviču, i kad moj Kastor pređe granicu, ja ga lupim nogom u rebra, a tebi se može dogoditi još nešto gore. Sakovič đipi, tobož kao oparen, kao maločas rosjenjski mačonoša, pa kako je imao neobičan dar podržavanja, stade da viče kao mačonoša, ali tako sličnim glasom da bi prevario svakoga ko ne bi video ko govori. — Je li to ropstvo! Hoće li da se čini nasilje nad slobodnim građaninom, da se gaze osnovna prava? — Dosta! Dosta! — reče grozničavo knez. — Tamo je onu matoru budalu zaklonila ona, a ovde tebe nema ko da brani. — Kad ga je zaklonila, trebalo je nju uzeti kao taoca!... — Nije druge, mora da su to posredi neke mađije. Ili mi je nešto dala, ili je sklop zvezda takav da prosto gubim pamet... Da si samo video kako je onoga šugavoga strica branila... Nego, ti si budala! U glavi mi se muti! Pogle kako mi ruke gore! Onakvu voleti, onakvu prigrliti, s onakvom... — Imati poroda! — dodade Sakovič. — Jeste! Jeste! Kao da znaš. I tako mora biti, inače ću se rasprsnuti od vatre, kao granata. Pobogu, šta se ovo sa mnom dešava!... Da se ženim, šta li, do svih zemaljskih i paklenih đavola? Sakovič se uozbilji. — O tome, kneže, ne treba ni da mislite. — A ja baš mislim, i ako budem hteo, oženiću se, ma mi čitav puk Sakoviča ceo dan govorio: „O tome, kneže, ne treba ni da mislite“. — E, onda vidim da to nije šala. — Bolestan sam, opčinjen, drugo ne može biti. — Pa zašto onda pe poslušate moj savet? — Možda hoću! Neka kuga pomori sve snove, sve Biljeviče, svu Litvu zajedno sa sudovima i Janom Kazimirom u dodatku! Drukčije neću uspeti... Vidim da neću! Dosta je bilo! Šta? Čudna mi čuda! Čudna mi posla! I ja, budala, premišljao sam se dosad. Bojao se snova, Biljeviča, parnica, vlasteoske rite, sreće Jana Kazimira. Reci mi da sam budala! Čuješ li? Naređujem ti da me nazoveš budalom! — A ja neću, jer ste baš sad Rađivil, a ne kalvinski vikar. Ali zaista mora da ste bolesni, jer vas takvoga nikad nisam video.

— Je li da je tako! U najtežim prilikama samo sam odmahivao rukom i zviždukao, a sad osećam kao da me neko udara mamuzama. — Čudna stvar! Jer ako vam je ta devojka hotimice nešto dala, onda to nije učinila da bi posle bežala; a opet iz ovoga što ste mi ispričali izlazi da su oni oboje hteli da beže. — Rif mi je pričao da je to uticaj Saturna, na kome se baš ovoga meseca razvijaju vreli gasovi. — Bolje uzmite za zaštitnika Jupitera, jer je on imao sreće bez venčanja. Sve će biti dobro, samo ne pominjite venčanje, sem oko vrbe... Najednom se ošmjanjski starosta lupi po čelu. — Čekajte, kneže... Slušao sam o sličnom događaju u Pruskoj. — Šapuće li ti đavo što na uho, govori! No pan Sakovič dugo ništa ne odgovori, onda mu se lice razvedri i on reče: — Zahvalite se, kneže, sreći što vam je dala Sakoviča kao prijatelja. — Šta je? Šta je? — Pa ništa! Biću vam dever (ovde se Sakovič pokloni), a to nije mala čast za ovakvoga siromaha... — Ne budali, govori brzo! — Ima u Tiljži neki Plaska, kako li se zove, koji je nekad bio sveštenik u Njevoranima, ali se odrekao vere i primio luteranstvo, oženio se i sklonio pod elektorovu zaštitu, a sada trguje suvom ribom sa Žmuđom. U svoje vreme biskup Parčevski kušao je da ga nekako domami u Žmuđ, gde bi mu sigurno podložili vatru pod noge, ali elektor nije hteo da izda saveznika. — Šta se to mene tiče? Ne oteži! — Šta se to vas tiče? Pa trebalo bi da se tiče, jer on će vas zašiti kao štof za postavu, razumete li? A pošto je rđav majstor i ne pripada esnafu, lako će se to posle rasparati, razumete li? To šivenje esnafi ne priznaju, a ipak neće biti ni bune ni uzbune Majstoru se posle može zavrnuti šija, a vi ćete i sami vikati kako su vam podvalili, razumete li? A dotle: crescite et multiplicamini.1 Ja vas prvi blagosiljam. — Razumem i ne razumem — reče knez. — Do đavola, odlično razumem! Sakoviču, morao si se roditi sa zubima kao vampir. Ti moraš poginuti od dželata... Ali dok sam ja živ, vlas ti s glave neće pasti, a i pristojna nagrada neće mimoići... Ja ću dakle... — Vi ćete svečano zaprositi ruku pane Biljevičeve, od nje i od 1

Rastite i množite se.

mačonoše. Ako vas odbiju, ako to ne upali, naredite da me oderu, pa od kože načine remene za sandale u kojima možete otići na hadžiluk u... u Rim. Rađivilu se može nekako odupreti kad hoće samo da vodi ljubav, ali kad hoće da se ženi, onda nikakvoga vlastelina ne morate gladiti niz dlaku. Samo morate kazati mačonoši i devojci da, iz obzira prema elektoru i švedskom kralju, koji vam nude kneginjicu bipontsku, brak mora ostati tajan dokle se ne zaključi mir. Inače zaključujte bračni ugovor kako budete hteli Sve to obe crkve moraju smatrati bez vrednosti... Šta velite? Boguslav malo poćuta, samo mu se po licu ispod boje pojaviše grozničavi crveni pečati. Pa onda reče: — Nema vremena, kroz tri dana moram, moram poći na Sapjehu. — Pa to baš! Kad bi bilo više vremena, teško bi se sve to moglo udesiti. Razume se! Jedino nedostatkom vremena možete objasniti što će naići neki sveštenik i na brzu ruku obaviti venčanje. I oni će sami pomisliti: „Brzo, jer mora biti brzo“. To je junak devojka, pa je možete povesti i na pohod... Gospode Bože, ako vas Sapjeha i pobedi, ipak ćete vi biti upola pobedilac. — Dobro, dobro! — reče knez. Ali ga u taj mah spopade prvi napad, te mu se vilice stegoše i više ne mogade ni prosloviti. Sav se ukruti, a posle stade da se praćaka, kao riba izvađena iz vode. No ipak, napad prođe pre no što Sakovič dovede lekara.

XVII Po

razgovoru sa Sakovičem knez Boguslav ode sutradan posle podne pravo rosjenjskom mačonoši. — Pane mačonošo, — reče — teško sam skrivio poslednji put, jer sam se naljutio u svome domu, mea culpa1 i utoliko veća što sam uvredio čoveka od porodice koja je vekovima bila u prijateljstvu s Rađivilima. Ali sada dolazim da molim za oproštaj. Neka iskreno priznanje posluži vama kao zadovoljenje, a meni kao ispaštanje. Vi poznajete odavno Rađivile, znate da mi nismo brzi na izvinjavanje; no ipak, pošto sam se ogrešio o godine i dostojanstvo, dolazim ja prvi da priklonim glavu, ne obazirući se na to ko sam ja. I onda, stari prijatelju našega doma, verujem da ćete mi pružiti ruku. Pa pruži ruku, a mačonoša, koga je već prošla prva ljutina, nije smeo da mu odbije svoju, iako je pruži s ustezanjem. — Svetli kneže, vratite nam slobodu, to će biti najbolje zadovoljenje. — Slobodni ste i možete ići ako hoćete i danas. — Hvala vam, kneže — odgovori začuđeni mačonoša. — Stavljam samo jedan uslov, za koji molim Boga da ne odbijete. — A kakav? — upita uznemireno mačonoša. — Da strpljivo saslušate ovo što ću reći. — Ako je to, slušaću vas ceo dan. — Nemojte mi davati odmah odgovora, nego se promislite sat-dva. — Samo da dobijem slobodu, a Bog vidi da ja želim slogu. — Slobodu ćete dobiti, samo ne znam hoćete li se vi njome koristiti i hoćete li hitati da napustite moj dom. Želeo bih da i moj dom i cele Tauroge smatrate kao svoje; no sada slušajte. Znate li zašto sam se protivio odlasku pane Biljevičeve? Zato što sam video da hoćete prosto da bežite, a ja sam se toliko zaljubio u vašu sinovicu da sam, samo da je vidim, gotov svakog dana da preplivavam Helespont, kao onaj Leandar radi Here... Mačonoša opet pocrvene kao vatra. 1

Krivica je moja.

— I vi to, kneže, smete da kažete meni? — Baš vama, poštovani moj mačonošo. — Tražite vi, kneže, zadovoljstva kod dvorskih devojaka, a od vlasteoskih dalje! Možete je zasužnjiti, možete i u tamnicu baciti, ali je ne smete osramotiti! — Osramotiti ne smem — odgovori knez — ali se smem pokloniti starome Biljeviču i reći mu: Slušajte, oče, dajte mi svoju sinovicu za ženu, jer bez nje ne mogu da živim. Mačonoša se zapanji, pa ne umede ni da proglavi, nego je neko vreme sukao brkove, a oči istreštio. Onda stade da ih trlja pesnicama, i da gleda čas u kneza čas po sobi; najzad reče: — Da li je ovo u snu ili na javi? — Ne spavate, poštovani, ne spavate. A da biste se još bolje uverili, ja ću ponoviti cum omnibus titulis:1 Ja, Boguslav knez Rađivil, konjušar Velike Kneževine Litvanske, prosim od vas Tomaša Biljeviča, rosjenjskoga mačonoše, ruku vaše sinovice, panove lovčeve ćerke Aleksandre. — Je li to mogućno? Zaboga, da li ste se vi, kneže, dobro promislili? — Ja sam se promislio, a sada promislite vi da li je prosilac dostojan devojke... — Od čuda mi je dah stao... — Vidite da li sam imao nepoštenih namera... — I vi ne vodite računa o našoj sirotinji? — Zar su Biljeviči tako jevtini, zar tako vi cenite svoje vlastelinstvo i starodrevnost roda? Da li to govori Biljevič? — Znam ja, kneže, da početke našega roda treba tražiti u starodrevnom Rimu, ali... — Ali, prekide knez, nemate hetmana i kancelara Šta to mari! Pa i vi ste birači, kao moj ujak brandenburški. Pošto u našoj Poljskoj svaki vlastelin može biti izabran za kralja, za njegove noge nema previsokih pragova. Mene je, dragi mačonošo, ako da Bog i dragi striče, rodila brandenburška kneginja, moga oca ostroška, ali deda, svetle uspomene Krištof I, onaj što su ga zvali Gromom, veliki hetman, kancelar i vojvoda viljnjanski, bio je ženjen primo voto2 vlastelinkom Sopkovom, pa mu zbog toga nije pala mitra s glave, jer je Sopkova bila od tako isto plemenita roda kao i ostale. Zato opet, kad se pokojni otac ženio elektorovom 1 2

Sa svima titulama. U pravom braku.

ćerkom, svet se čudio što ne vodi računa o svome dostojanstvu, iako se orođavao s vladalačkom porodicom. Takav je i u vas đavolski vlasteoski ponos. No, dragi mačonošo, priznajte da ne mislite da je Sopko bio bolji od Biljeviča. No?... I knez stade da pljeska mačonošu po plećima, a vlastelin omeknu kao vosak i odgovori: — Bog vam platio, kneže, za vaše čestite namere... Teret mi se skide s duše! Samo da još nije razlike u veri… — Venčaće nas katolički sveštenik, drugoga ni ja sam neću. — Celoga veka bićemo vam za to zahvalni, jer je go stvar božjega blagoslova, koji Hristos sigurno ne bi dao kad bi kakav jeretik... Ovde se mačonoša ujede za jezik, jer opazi da je hteo reći nešto neprijatno knezu, ali Boguslav to i ne primeti, nego se osmehnu ljubazno i dodade: — A ni za decu se neću protiviti, jer nema ničega što ne bih učinio vašoj lepotici... Mačonoši lice sinu kao da ga sunce ogreja. — Zaista joj Bog nije štedeo lepote... Istina je. Boguslav ga opet potapša po ramenu i, nagnuvši mu se na uho, poče da šapuće: — A da će prvo biti muško, to ja jamčim — i lepo kao upisano. — Ha, ha!... — A i ne može drukčije od Biljevičeve. — Od Biljevičeve sa Rađivilom — dodaše mačonoša, uživajući u vezivanju ovih imena. — Ha, ha! Ala će se uzbuniti cela Žmuđ... I šta li će tek reći naši neprijatelji Sićinjski, kad Biljeviči ovako porastu. Ta oni čak ni staroga pukovnika nisu ostavljali na miru, iako je on bio pravi stari Rimljanin, poštovan od cele Poljske. — Proteraćemo ih iz Žmuđi. — Bože veliki i milostivi, neispitana su tvoja rešenja, ali ako i u njima stoji da Sićinjski popucaju od zavisti... neka bude volja tvoja! — Amin! — dometnu Boguslav. — Svetli kneže, nemojte mi uzeti za zlo što se ne ponosim onoliko koliko bi trebalo da se ponosi čovek od koga prose devojku, nego ovako otvoreno pokazujem radost... Ali smo živeli na muci, ne znajući šta nas čeka i tumačeći sve kako je najgore. Došlo je dotle da smo i o vama mislili rđavo; kad najednom ispada da su strah i sumnje bile nerazložni i da se možemo vratiti prvašnjem poštovanju... Kažem vam, kao da mi je neko breme skinuto s pleća! — Je li i pana Aleksandra tako o meni mislila?

— Ona? Da sam i Ciceron, pa ne bih mogao opisati njeno ranije divljenje prema vama... Držim da su jedino njena urođena vrlina i neka prirodna nesmelost smeta le ljubavi... Ali kad sazna vaše prave namere, uveren sam da će popustiti srcu uzde, a ono će odmah jurnuti na livadu ljubavi. — Ni Ciceron ne bi to umeo lepše da izrazi! — odgovori Boguslav. — Zato što se u sreći nađe i rečitost. Nego, pošto vi tako ljubazno slušate sve što ja govorim, da budem potpuno iskren. — Budite, pane mačonošo. — Iako je devojka mlada, ona je hic mulier1 i začudo karakterna. Onde gde bi i poneki iskusan čovek bio u nedoumici, onda je odmah načisto. Što je zlo, to nalevo, što je dobro, nadesno... a i ona nadesno. Izgleda blaga, ali kad se jednom odluči na jedan put, ni topovi joj ništa ne mogu, ne svrće s puta. Umetnula se na dedu i na mene; otac joj je bio veliki ratnik, ali mek… a i majka joj, Vojnilovičeva de domo,2 sestra od tetke Kuljvjecove, takođe je bila karakterna. — Milo mi je što to čujem, dragi mačonošo. — Nećete verovati, kneže, koliko ona mrzi Šveđane, i sve neprijatelje Poljake. Kad bi pomislila da je neko ma i najmanje izdajica, ne bi mogla da ga vidi, ia da je anđeo, a ne čovek… Oprostite starcu koji bi vam mogao biti otac, po godinama ako ne po činu, ali: ostavite Šveđane... Ta oni su gori i od Tatara! Krenite na njih svoju vojsku, pa ću ne samo ja, nego će i ona poći s vama! Oprostite, kneže, oprostite… rekao sam sve kako sam mislio. Boguslav se savlada i po kratkom ćutanju reče: — Dragi pane mačonošo, do juče ste imali pravo misliti, ali danas nemate, da hoću samo da vam zamažem oči kad kažem da sam uz kralja i otadžbinu. I sada vam pod zakletvom, kao rođaku ponavljam da je čista istina ono što sam vam govorio o miru i njegovim uslovima. I ja bih više voleo da krenem u boj, jer me i moja priroda na to goni; ali kako sam video da u tome ne leži spas, morao sam se iz čiste ljubavi latiti drugoga puta… I to mogu da kažem da sam postigao nečuvenu stvar, jer da se posle nesrećnoga rata zaključi mir u kome će pobedilačka strana biti u službi pobeđenoj strani, toga se ni najprepredeniji čovek u svetu, Mazaren, ne bi postideo. Ne oseća samo pana Aleksandra, nego i ja osećam mržnju prema neprijatelju. Ali šta se može? Kako da se spase

1 2

Energična žena. Po rođenju.

otadžbina? Nec Hercules contra plures.1 I onda sam ovako pomislio: umesto poginuti, što bi bilo lakše i lepše, treba je spasti. A kako sam se u tim stvarima vežbao kod velikih državnika, kako sam elektorov rođak, a i kod Šveđana, zbog brata Januša, dobro viđen, počeo sam pregovore, a kakav je bio tok i uspeh, to već znate; kraj rata, oslobođenje od ugnjetavanja vaše katoličke vere, crkve, sveštenstva, vlasteoskoga staleža, naroda, švedska pomoć za rat sa Moskvom i kozacima, a ako Bog da, i proširenje granica... A za sve to samo jedan ustupak: da Karolus bude kralj posle Jana Kazimira. Hteo bih videti ko je više učinio za domovinu! — Tako je... i slep bi video… samo će vlasteli biti veoma neugodno što se ukida slobodan izbor. — Pa šta je važnije, izbor ili otadžbina? — Svejedno je, kneže, jer je to osnovni zakon Poljske države... I šta je otadžbina, nego skup zakona, povlastica i sloboda u korist vlasteoskoga staleža?... Kralj se može naći i pod tuđinskom upravom. Gnev i dosad preleteše preko Bogusavljeva lica. — Karolus će — reče — potpisati pasta conventa,2 kao što su i njegovi prethodnici, a posle njegove smrti izabraćemo koga budemo hteli... makar i Rađivila koji se bude rodio od Biljevičeve. Mačonoša postoja neko vreme kao zasenjen tom pomišlju, pa onda diže ruku i oduševljeno uzviknu: — Consentior!...3 — I ja mislim da pristajete, ma posle presto ostao i nasledan u našoj porodici — reče s pakosnim osmehom knez. — Takvi ste svi vi! Nego to će doći tek docnije. A sada treba da se pregovori povoljno zaključe... Razumete li, pane striče? — Treba, dabome da treba! — reče s dubokim uverenjsm mačonoša. — A povoljno se mogu zaključiti stoga što sam ja omiljen posrednik švedskog kralja, i znate li zbog čega?... Zbog toga što Karolus ima jednu sestru za de la Gardi, a drugu, kneginjicu bipontsku, još devojku, pa tu hoće da uda za mene da bi se orodio s našom porodicom i imao gotove pristalice u Litvi. Otuda njegova naklonost prema meni, a u tome ga podstiče i ujak elektor. 1

Ni Herkul ne može sam protiv mnogih.

2

Ugovor o miru. Pristajem!

3

— Pa šta onda? — upita uznemireni mačonoša. — Onda, dragi mačonošo, za vaše golupče dao bih ja sve kneginjice bipontske zajedno s kneževinom ne samo od dva, nego i od svih mostova na svetu. Samo ne mogu da dražim tu švedsku životinju, no se pravim da pristajem na njihove namere; ali neka samo potpišu ugovor, pa ćemo videti. — Eh, pa neće hteti ni potpisati kad saznadu da ste se oženili. — Dragi mačonošo, — reče dostojanstveno knez — obedili ste me da sam neiskren prema otadžbini... A ja, kao pravi građanin, pitam samo vas: imam li pravo zbog lične koristi da žrtvujem dobro Poljske? Pan Tomaš je slušao. — Pa šta će biti? — Razmislite sami: šta treba da bude? — Vidim već da venčanje mora biti odloženo, a poslovica kaže: „Ko odgađa, ne pogađa“. — Ja se neću promeniti, jer sam zavoleo za ceo život, a treba i to da znate da bih vernošću mogao i samu Penelopu da postidim. Mačonoša se uplaši još više, jer je o kneževoj vernosti imao baš suprotno mišljenje, koje je potvrđivalo i javno mnenje; a knez, kao da ga dotuče, dodade: — Nego imate i pravo da niko nije siguran za sutrašnjicu: mogu se razboleti, čak i osećam da mi se nešto sprema, jer sam se sinoć toliko ukočio da me je Sakovič jedva spasao; mogu umreti, poginuti pri pohodu na Sapjehu, a koliko će biti odlaganja, neprilika, jeda, to se ni na volovskoj koži ne bi napisalo. — Za rane božje, šta ćemo onda! — Šta ja znam, — odgovori knez tužno — mada bih i ja voleo da se sve što pre svrši. — Dabome da se svrši... Venčati se, a posle što bude. Boguslav đipi. — Svetoga mi jevanđelja, vi biste po pameti trebalo da budete litvanski kancelar. Tri dana drugi ne bi smislio to što je vama odmah palo na um. Da, da, venčati se i ćutati. To je glava! Ja i onako kroz dva dana idem na Sapjehu, jer se mora. Za to vreme će se udesiti tajni prolaz do njene sobe, pa posle na put! To je državnička glava! Poverićemo se dvojici, trojici, i uzećemo ih za svedoke da bi venčanje bilo po zakonu. Napisaćemo bračni ugovor, miraz obezbediti, uz koji ću i ja dodati neš to, i dok ne bude vreme — nekom ni reči! Dragi mačonošo, hvala vam od srca, hvala vam! Hodite da se zagrlimo, pa onda mojoj lepotici... Čekaću odgovor kao na ugljevlju. Međutim, Sakoviča ću da pošaljem po

sveštenika. Do viđenja, oče, a dao Bog ubrzo i dedo Rađivilov! I knez pusti iz zagrljaja zapanjenoga vlastelina, pa ispade iz sobe. „Boga mi“ — pomisli mačonoša, povrativši se malo „dao sam mu tako mudar savet da se ni sam Solomon ne bi postideo, a voleo bih da se bez toga prošlo. Tajna je — tajna... Ali lupaj glavu koliko hoćeš, drukčije se ne može... Hm, nikako drukčije, i slepac bi video!... Dabogda te Šveđane mraz stegao i pokočio sve do jednoga!... Da nije tih pregovora, venčanje bi se proslavilo svečano i cela bi se Žmuđ slegla na svadbu. A ovako muž mora ići ženi u čarapama da se ne čuje i ne napravi larma... Phi, do đavola! Još Sićinski neće popucati, iako ih, Bogu hvala, to neće mimoići. Pa se uputi Oljenki. A knez se savetovao sa Sakovičem. — Igrao je vlastelin na dve noge, kao medved — pričao je Sakoviču — ali je i mene namučio! Uf! Ali sam ga zagrlio tako da su mu rebra pucala, i tresao ga da sam mislio da će mu pospadati s nogu i čizme i obojci... A kad god mu reknem: striče, on se izbeči kao da se zadavi knedlom. Uf! Uf! Pričekaj-der! Učiniću te stricem, ali takvih stričeva imam ja tušta i tma po celom svetu... Sakoviču, već vidim kako me ona dočekuje u svojoj sobi oborenih očiju i skrštenih ruku... Čekaj se i ti! Popiću ti ja te očice... Sakoviču, uzećeš doživotno Prude iza Ošmjane... Kada Plaska može stići ovde? — Predveče. Hvala, kneže, za Prude... — Nema na čemu. Predveče? To znači svakog časa... Kad bi se moglo venčati još danas, makar u ponoć... Imaš li gotov ugovor? — Imam. Bio sam štedar u vaše ime. Birže sam joj zapisao u miraz… Mačonoša će arlaukati kao pas, kad mu se to posle oduzme. — Posedeće u tamnici, pa će se umiriti. — Ni to nije potrebno. Kad se venčanje pokaže bez vrednosti, onda je i sve ostalo bez vrednosti. Nisam li vam ja govorio da će oni pristati? — Nije činio ni najmanjih smetnji... Radoznao sam šta će ona reći... Nešto ga nema!... — Zagrlili su se pa od tronutosti plaču, i blagosiljaju vas i kuju u zvezde vašu dobrotu i lepotu. — Ne znam da li i lepotu, jer izgledam nešto rđavo. Nikako nisam zdrav i bojim se da me opet ne spopadne sinoćna ukočenost. — Neće samo ako privijete nešto toplo... Knez je već bio pred ogledalom. Ispod očiju mi je modro i lupež Fure mi je danas krivo izvukao obrve. Pogle, zar nije krivo? Narediću da mu prste zavuku u puščanu

cev a majmuna ću uzeti za sobara. Šta li je to te nema mačonoše?... Jedva čekam da odem devojci! Valjda će dopustiti da je poljubim pred venčanje... Kako se brzo danas smrkava. Za Plasku treba metnuti klešta u vatru ako se bude ustezao. — Plaska se neće ustezati, to je arhilupež. — I venčanje će izvršiti lupeški. — Lupež će lupeža lupeški oženiti. Knez se raspoloži. — Gde je podvodač svedok, tu ne može ni biti drukčijeg venčanja. Obojica udariše u smeh, ali im je smejanje čudno odjekivalo u mračnoj odaji. Smrkavalo se sve jače. Knez poče da hoda po sobi, lupajući bojnim čekićem o pod, kojim se jako poštapao, jer ga od poslednjega kočenja noge nisu dobro služile. Utom momci uneše svećnjake, pa izađoše; ali je zatalasan vazduh povio plamenove tako da pozadugo nisu mogli goreti pravo, po su silno topili vosak. — Pazi kako sveće gore — reče knez — Šta po tome proričeš? — Da će se jedna vrlina danas istopiti kao vosak. — Čudo, koliko već traje ovo povijanje plamena. — Možda duša staroga Biljeviča preleta preko plamenova. — Glup si! — reče oštro Boguslav. — Grdno si glup! A i našao si kada da govoriš o duhovima. Nasta ćutanje. — U Engleskoj vele — reče knez — kad se neki duh nalazi u sobi, onda svaka sveća gori plavim plamenom, a ove, pogle, gore žutim, kao obično. — Koješta!... — reče Sakovič. — U Moskvi ima ljudi... — Mir!... — prekide knez. — Mačonoša dolazi... Nije! To vetar drma prozorske kapke. Ðavo je doneo tu devojčinu tetku KuljvjecHipocentaurovu. Je li iko čuo štogod slično? Ali i liči na Himeru. — Ako hoćeš, kneže, ja ću se oženiti njome. Da vam ne smeta. Plaska će nas zavarati za tren oka. — Dobro. Daću joj metlu kao svadbeni poklon, a tebi fenjer da bi imao čime da joj posvetliš. — Ali ću ti biti teča... Bogo... — Sećaj se Kastora — odgovori knez. — Nemoj gladiti Kastora uz dlaku, dragi Polukse, jer može da ujede. Dalji im razgovor prekide dolazak mačonoše i pane Kuljvjecove. Knez im priđe živo, poštapajući se bojnim čekićem. Sakovič ustade.

— Šta je? Može li se Oljenki? — upita knez. No mačonoša samo raširi ruke i obori glavu. — Svetli kneže, moja sinovica veli da joj testament pukovnika Biljeviča zabranjuje da raspolaže svojom rukom, a i kad ne bi zabranjivao, ipak se ne bi za vas udala, pošto vas ne voli. — Sakoviču, čuješ li? — reče knez strahovitim glasom. — I ja sam znao za taj testament — nastavi mačonoša — ali ga u prvi mah nisam smatrao za neodoljivu smetnju. — Marim ja za vaše vlasteoske testamente! — reče knez. Pljujem ja na vaše vlasteoske testamente, razumete?!... — Ali mi marimo! — odgovori naljućen pan Tomaš. — A prema testamentu devojka ima da ide ili u manastir ili za Kmićica. — Za koga, šljivaru? Za Kmićica?... Daću ja vama Kmićice!... Naučiću ja vas!... — Koga vi to, kneže, zovete šljivarom? Biljeviča?! I mačonoša se maši za sablju, u najvećoj ljutini, ali ga Boguslav tresnu bojnim čekićem u prsa tako silno da vlastelin jeknu i pade na zemlju, a knez, udarivši ga nogom da načini put do vrata, izlete bez šešira iz sobe. — Isuse! Marija! Josife! — vikala je pana Kuljvjecova. No je Sakovič ščepa za ruku i, naslonivši joj nož na grudi, reče: — Mir, dušice, mir, grličice moja mila, jer ću ti to tvoje slatko grlo preseći, kao ćopavoj kokoški. Sedi tu mirno i ne idi gore, jer je tamo svadba tvoje sestričine. Ali je i u pani Kuljvjecovoj tekla viteška krv, te je, čim ču Sakovičeve reči, umesto straha obuzeše očajanjs i gnev. — Lopove! Razbojniče! Paganine! — stade da viče. — Zakolji me, inače ću vikati da će čuti cela Poljska. Brat ubijen, bratičina, osramoćena, neću ni ja da živim! Ubij, zlikovče, zakolji! Ljudi! Ovamo! Gledajte... Dalje joj reči uguši Sakovič, metnuvši joj na usta svoj snažni dlan. — Ćuti, kriva kudeljice, ćuti, uvela rutvice! — reče joj. — Neću da te koljem, što da dajem đavolu što je i onako njegovo; ali da ne bi mogla da se dereš kao paunica, dok se ne umiriš, vezaću ti usta tvojom rođenom maramom, a ja ću uzeti lautu i zasvirati ljubavnu pesmu. Nije druge, moraćeš me zavoleti. Govoreći to, pan starosta joj s pravom razbojničkom veštinom uvi glavu maramom, veza joj u času pasom ruke i noge i baci je na sofu. Onda sede kraj nje, pa kao da počinje običan razgovor, reče: — Šta velite? Ja mislim da će i Boguslav ovako isto brzo svršiti?

Uto đipi, jer se vrata otvoriše, a na njima se pojavi pana Aleksandra. Lice joj je bilo belo kao kreda, kosa malo razbarušena, obrve namrštene, a u očima groza. Videvši mačonošu na podu, kleče pored njega i stade da mu pipa glavu i grudi. Mačonoša duboko uzdahnu, otvori oči, diže se upola i stade da razgleda po sobi, kao da se probudio iz sna; pa onda, oslonivši se rukom o pod, pokuša da ustane, što mu, uz devojčinu pomoć, pođe za rukom, te povodeći se, dođe do stolice i klonu na nju. Oljenka tek sada vide panu Kuljvjecovu gde leži na sofi. — Jeste li je ubili? — upita Sakoviča. — Bože sačuvaj! — odgovori ošmjanjski starosta. — Naređujem vam da je odrešite! U glasu joj je bilo toliko sile da Sakovič ne reče ni reči, kao da je zapovest od same kneginje Rađivnlove, no poče da dreši onesveslu panu Kuljvjecovu. — A sada — reče devojka — idite svome gospodaru, on leži tamo gore. — Šta je bilo? — uzviknu Sakovič, pribravši se — Vi ćete odgovarati za njega! — Ne tebi, slugeranjo! Odlazi! Sakovič izlete kao lud.

XVIII

Sakovič nije ostavljao kneza dva dana, jer je drugi napad bio teži od prvoga; vilice su mu bile toliko stisnute da su se morale nožem otvarati da bi mu se u usta sipao lek. Posle leka osvestio se, ali je ipak drhtao, tresao se, odskakao od postelje, ispružao se kao smrtno ranjena zver. Kad je i to prošlo, naišla je silna klonulost; po celu noć je gledao u tavanicu, ne govoreći ništa. Sutradan, pošto je uzeo lek za uspavljivanje, pao je u težak i tvrd san, a oko podne se opet probudio, sav okupan u znoju. — Kako vam je? — upita Sakovič. — Bolje. Da nisu došla kakva pisma? — Došla su, od elektora i Štajnboka, tu su na stolu; ali čitanje treba odložiti za docnije, jer vi još nemate snage. — Daj odmah... čuješ? Ošmjanjski starosta uze pisma i dade mu ih, a Boguslav ih pročita po dvaput, onda promisli malo, pa reče: — Sutra krećemo u Podljasje. — Sutra ćete biti u krevetu kao i danas. — Biću na konju, kao i ti... Ćuti, ne protivi se!... Starosta zaćuta i neko vreme je vladala tišina, koju je prekidalo samo odmereno kucanje časovnika. — Savet je bio glup i misao glupa, — reče iznenada knez — a i ja glup što sam te poslušao... — Znao sam ako ne pođe za rukom da će krivica pasti na mene — odgovori Sakovič. — Jer si metnuo glavu na kocku — Savet je bio pametan, ali ako tamo ima neki đavo koji o svemu izveštava, ja za to ne odgovaram. Knez se podiže u postelji. — Misliš?... — reče, gledajući oštro u Sakoviča. — A vi valjda ne znate papiste.

— Znam, znam! I meni je često padalo na um da to mogu biti čini. Od sinoć sam uveren. Pogodio si moju misao, stoga sam te i pitao da li zaista tako misliš. Ali koje od njih može ulaziti u odnose sa nečastivom silom?... Valjda ne ona, jer je čestita... a ni mačonoša, jer je preglup?... — Pa može biti ona tetka. — To može biti... — Radi sigurnosti vezao sam je sinoć unakrst i metnuo je nož pod grlo i... zamisli samo... pogledam danas, a sečivo kao da je u vatri istopljeno... — Pokaži! — Bacio sam nož u vodu, mada je u dršku bio lep tirkiz. Više sam voleo da ga se više ne dotičem. — Da ti ispričam šta mi se sinoć desilo... Uleteo sam kod nje kao mahnit. Šta sam govorio, ne sećam se… no znam da je devojka uzviknula: „Pre ću u vatru skočiti!“ Znaš kakvo je tamo grdno ognjište. I ona skoči! Ja za njom. Zgrabih je oko pasa. Već su suknje počele da gore. Morao sam i da gasim i da je držim. U tome me snađe napad, vilice se stegoše... Rekao bi da me je neko trgao za vratne žile... Posle mi se učinilo da su se iskre koje su letele oko nas pretvorile u pčele i da zuje kao pčele... Eto tako je bilo, zaista! — A docnije? — Ničega se više ne sećam, samo straha, kao da padam u neki predubok bunar, u neku provaliju. Užasan strah, kažem ti, užasan! I sad mi se još kosa diže uvis... I ne samo strah nego... kako da kažem... i beskrajna dosada i nepojmljiv umor... Srećom su nebeske sile bile uz mene, inače sada ne bismo razgovarali. — Imali ste nastup... Sama bolest često donosi grozna priviđenja, ali radi sigurnosti moglo bi se narediti da se proseče led na reci i ona žena utopi. — Nek ide u đavola! I onako sutra polazimo, a posle će doći proleće, biće druge zvezde, koje će oslabiti svaku nečastivu silu. — Pošto ćemo sutra otići, onda je bolje da se okanete te devojke... — I da neću, moram... Danas ne osećam nikakvih požuda. — Pusti ih neka idu do đavola! — Nemoguće. — Zašto? — Zato što mi je vlastelin kazao da ima strašno mnogo novaca koji su zakopani u Biljevičima. Da ih pustim, iskopaće novac i odmetnuti se u šumu. Više volim da ih zadržim, a novac rekviriram... Sad je rat, to je dopušteno. Uostalom, sam ga je ponudio Naredićemo da se bašte u

Biljevičima prekopaju stopu po stopu; moramo naći. Mačonoša bar, sedeći ovde, neće dići uzbunu u svoj Litvi i derati se kako je opljačkan. Dođe mi da puknem od muke kad pomislim šta sam novaca uzalud straćio na zabave i viteške igre, a sve bez koristi! — Ja se već odavno ljutim na tu devojku. A kažem vam, kad je juče došla i rekla mi kao poslednjem sluzi: „Odlazi, slugeranjo, gore, jer ti tamo gospodar leži“ — umalo joj šiju nisam zavrnuo kao vrapcu, jer sam pomislio da vas je ona udarila nožem ili ubila pištoljem. — Ti znaš da ja ne volim da neko u mojoj kući radi na svoju ruku... I dobro je što to nisi učinio, jer bih naredio da te štipaju usijanim kleštima što smo ih spremali za Plasku... Nju da nisi dirnuo... — Plasku sam već vratio. Bio je silno začuđen, ne znajući ni zašto su ga dovezli ni zašto ga vraćaju. Tražio je nešto za dangubu, jer veli da u trgovini ima gubitak, ali sam mu ja rekao: kao nagradu odlaziš čitav!... Zar ćemo odista sutra u Podljasje? — Kao što je Bog na nebu. A je li vojska poslata prema mojim naredbama? — Rajtarija je otišla već u Kjejdane, odakle će u Kovno, i tamo čekati... Naši poljski stegovi su još ovde; nisam mogao da ih šaljem napred. Ljudi su naizgled pouzdani, ali bi mogli da se sližu sa konfederatima. Glovbič će poći s nama; semeni pod Vrotinjskim tako isto, Kalstrem sa Šveđanima ide u prethodnici... Ima naredbu da tuče buntovnike, naročito seljake. — Dobro. — Kiric s pešadijom ima da ide polako da bi se u nevolji imalo na koga nasloniti. Ako treba da idemo kao grom, i ako nam se ceo plan osniva na brzini, onda ne znam da li će nam pruska i švedska rajtarija biti od koristi. Šteta što nemamo dovoljno poljskih stegova, jer nema bolje konjice od naše... — A artiljerija je otišla? — Jeste. — A i Paterson? — Nije. Paterson je ovde, neguje Ketlinga koji se dosta opasno ranio špadom. On ga veoma voli. Kad ne bih znao da je Ketling hrabar oficir, pomislio bih da se hotimice ranio da ne bi išao na ovaj pohod. — Trebaće ovde ostaviti jedno stotinak ljudi, tako i u Kjejdanima i u Rosjenjima. Švedske su posade slabe, a de la Gardi i onako jednako traži pomoć od Levenhaupta. Kad još i mi odemo, buntovnici će zaboraviti šavaljski poraz i opet dići glavu. — Rastu oni i bez toga. Opet sam čuo da su Šveđani u Teljšama

isečeni. — Vlastela? Seljaci? — Seljaci pod komandom jednoga sveštenika; ali ima i vlasteoskih četa, naročito oko Laude. — Laudanci su otišli sa Volodijovskim. — Ostalo je mnogo mladića i staraca. Oni se laćaju oružja, jer su rođeni vojnici. — Bez novaca buna ne može uspeti. — A mi ćemo se u Biljevičima snabdeti. Treba biti genije, kao vi, pa se u svakoj prilici umeti snaći. Boguslav se gorko osmehnu. — Više se u ovoj zemlji ceni onaj koji ume da se umili vlasteli i kraljici. Genije i vrlina se ne isplaćuju. Sreća te sam knez i Nemačkog carstva, te me neće obesiti. Neka mi samo uredno dolaze prihodi od ovdašnjih dobara, pa ne marim za svu Poljsku. — Kad oni ne bi konfiskovali? — Prvo ćemo mi konfiskovati Podljasje, ako ne i celu Litvu. Nego zovni Patersona. Sakovič ode i ubrzo se vrati s Patersonom. Održa še savet i odlučiše da sutra u svanuće krenu i ubrzanim marševima idu na Podljasje. Knez Boguslav se uveče osećao toliko dobro da je večerao sa oficirima i šalio se do pozne noći, slušajući zadovoljno rzanje konja i zveket oružja stegova koji su se spremali za pohod. S vremena na vreme je odisao duboko i protezao se u stolici. — Vidim da će mi ovaj pohod povratiti zdravlje — govorio je oficirima — jer sam se u ovim pregovorima i zabavama prilično uležao. Ali se uzdam u Boga da će mi konfederati i bivši kardinal kralj osetiti ruku. Na to se Paterson osmeli da odgovori: — Sreća je to što Dalila nije odsekla kosu Samsonu. Boguslav ga je gledao neko vreme čudnim pogledom, od koga Škotlanđanin poče da se zbunjuje, ali se kneževo lice razvedri strašnim osmehom. — Ako je stub pan Sapjeha, — odgovori — onda ću ga zaljuljati tako da će mu se cela Poljska srušiti na glavu. Razgovor je vođen nemački, te su ga svi oficiri tuđinci potpuno razumeli, te svi u glas odgovoriše: — Amin! Sutradan je vojska s knezom krenula pre svanuća. Pruska vlastela, koju je raskošni dvor primamljivao, stade odmah da se vraća kući.

Za njima odoše u Tiljžu oni koji su tražili u Taurogama skloništa od rata, a kojima se sada Tiljža učinila bezbednijom. Ostadoše samo mačonoša, pana Kuljvjecova i Oljenka, ne računajući Ketlinga i staroga oficira Brauna, koji je komandovao malom posadom. Mačonoša je posle onoga udara ležao nekoliko dana, izbacujući krv s vremena na vreme; ali kako mu nikakva kost nije bila slomljena, počeo sa polako oporavljati i misliti o bekstvu. Međutim, došao je kmet iz Biljeviča sa svojeručnim pismom od Boguslava. Mačonoša u prvi mah ne htede da ga čita ali se ipak predomisli, po savetu devojčinom, koja je bila mišljenja da je bolje znati sve namere neprijateljeve. „Veoma mi milostivi pane Biljeviču! Concordia res parvae crescunt, discordia naximae dilabuntur!1 Sudbina je učinila te se nismo rastali onako lepo, kako bih ja želeo po ljubavi prema vama i vašoj lepoj sinovici, što zaista nije moja krivica, jer vi najbolje znate da ste mi se za moje iskrene namere odužili nezahvalnošću. A ono što se u ljutini učini, prijateljstvo ne treba da uzima u račun, te stoga držim da ćete mi oprostiti moja plahovita dela zbog nepravde koju sam od vas pretrpeo. A i ja vama od srca praštam, kako mi nalaže hrišćanska dužnost, i želim da se među nama povrati sloga. Da bih vam, pak, dao dokaza da mi u srcu nije ostalo uvrede, nisam mislio da treba da vam odbijem ponudu koju ste mi učinili, te primam vaše novce...“ Ovde mačonoša prekide čitanje, udari pesnicom o sto i uzviknu: — Pre će mene videti mrtvoga, nego i jedan groš iz moje riznice... Čitajte, striče, dalje — reče Oljenka. Mačonoša opet poče da čita: „... Koji novac, ne hoteći vas truditi da ga vadite i svoje zdravlje izlažete opasnosti u ovim burnim vremenima, naredio sam da se iskopa i prebroji...“ Tu panu mačonoši nestade glasa, a pismo mu ispade iz ruke na pod; neko vreme se činilo da mu je govor oduzet, jer se samo uhvati za kosu i trže je iz sve snage: — Udri, ko u Boga veruje! — dreknu najzad. Na to će Oljenka: — Jedna krivda više, kazna božja bliže, jer će mera brzo biti prevršena.

1

U slozi rastu i male stvari, a nesloga kvari i najveće!

XIX

Mačonošino očajanje bilo je toliko veliko da ga je devojka morala tešiti i ubeđivati da taj novac ne treba smatrati kao izgubljen, jer samo pismo znači isto što i priznanica, a od Rađivila, gospodara tolikih dobara u Litvi i Maloj Rusiji, ima se od čega naplatiti. No kako je teško bilo predvideti šta im se još može desiti, naročito ako se Boguslav vrati u Tauroge kao pobedilac, počeli su više misliti o bekstvu. Oljenka je savetovala da se ono odloži dokle Hasling-Ketling ne ozdravi; jer je Braun bio natmuren i nedruževan najamnik, koji je slepo vršio naredbe i nikako se nije mogao pridobiti. A za Ketlinga je devojka tačno znala da se ranio samo da bi ostao kod nje, te je verovala da će on sve učiniti za nju. Doduše, savest ju je stalno mučila pitanjima da li ima pravo radi ličnoga spasa da žrtvuje tuđu sudbinu, a možda i život; ali su opasnosti za nju u Taurogama bile tako strašna da su sto puta nadmašale opasnosti kojima je Ketling mogao biti izložen zbog napuštanja službe. A Ketling, kao odličan oficir, mogao je svuda naći službu, još i bolju, a sa njom i moćne zaštitnike, kao što su kralj, pan Sapjeha ili Čarnjecki. A pri tom će služiti dobroj stvari i naći prilike da se oduži zemlji koja ga je primila kao izgnanika. Smrt mu preti jedino ako padne Boguslavu u ruke; ali Boguslav još ne vlada u celoj Poljskoj. Devojka se prestala dvoumiti, i kad se oficirovo zdravlje toliko popravilo da je mogao da vrši službu, ona ga pozva k sebi. Ketling joj dođe bled, izmršaveo, bez kapi krvi u obrazima, ali pun poštovanja, obožavanja i poslušnosti. Kad ga vide, Oljenki navreše suze na oči, jer je on bio jedina milostiva duša u Taurogama, a još i tako jadna i napaćena da je, kad ga Oljenka upita za zdravlje, mladi oficir odgovorio: Na žalost, pano, vraća se, a divno bi mi bilo da sam umro... Vi treba da napustite ovu službu, — odgovori ona, gledajući ga

sažaljivo — jer tako čestitom srcu treba pouzdanja da služi čestitom delu i čestitom gospodaru. — Na žalost! — ponovi oficir. — Kad se svršava vaša služba? — Tek kroz pola godine. Oljenka malo poćuta, pa ga onda pogleda svojim divnim očima, koje u tom trenutku nisu bile surove, i reče: — Čujte me, pane. Govoriću vam kao bratu, kao iskrenom povereniku: vi se možete i morate osloboditi. I onda mu priznade sve, i nameru da beži i to da računa na njegovu pomoć. Stade mu govoriti da službu može svuda naći, i lepu kao što je i njegova duša lepa, i čestitu kao što može tražiti viteška čast; najzad završi ovako: — Ja ću vam do smrti biti zahvalna. Hoću da se sklonim Bogu pod zaštitu i da se posvetim njemu; ali gde god budete bili, daleko ili blizu, u ratu, u miru, ja ću se za vas moliti, moliću Boga da mome bratu i dobrotvoru da mira i sreće, pošto mu ja, osim zahvalnosti i molitve, ništa drugo dati ne mogu... Ovde joj glas zadrhta, a oficir slušaše njene reči, bledeći kao krpa, pa najzad kleče, obe ruke metnu na čelo i odgovori nalik na jecanje: — Ne mogu, pano, ne mogu!... — Vi me odbijate? — upita u čudu Biljevičeva. A on, umesto odgovora, poče da se moli Bogu. — Bože veliki i milostivi, — govorio je — od detinjstva laž nije prešla preko mojih usana, nikad me nije okaljao nečastan postupak. Kao dečko branio sam ovom slabačkom rukom svoga kralja i otadžbinu; zašto me onda, bože, kažnjavaš tako često i šalješ mi patnju za koju, sam vidiš, nemam snage! Pa se obrte Oljenki: — Pano, vi ne znate šta znači naredba za vojnika, da je poslušnost ne samo njegova dužnost nego i čast i poštenje. Mene vezuje zakletva, i više od zakletve, viteška reč da neću napustiti službu pre roka i da ću slepo vršiti što ona naloži. Ja sam vojnik i vlastelin, i tako mi Boga, nikada neću poći tragom onih najamnika koji izdaju čast i službu. Čak ni na vašu zapovest, ni na molbu vašu, neću pogaziti reči, iako ovo govorim u muci i bolu. Kada bih, imajući zapovest da nikoga ne pustim iz Tauroga, bio na straži na kapiji, pa kada biste vi sami hteli da prođete, i pored zapovesti, vi biste prošli, ali preko mene mrtvoga. Vi me, pano, niste poznavali i prevarili ste se u meni... Ali smilujte se, razumejte da vam ja u bekstvu pomagati ne mogu, da čak o tome ne treba ni da

slušam, pošto je naredba izrična, pošto ju je dobio Braun i nas pet ovde ostalih oficira. Bože, Bože! Da sam mogao predviđati takvu naredbu, pre bih otišao na pohod... Ja vas neću ubediti, vi mi nećete poverovati, a ipak Bog vidi, Bog neka mi tako sudi posle smrti kako je istina da bih vam svoj život dao bez ustezanja... čast ne mogu, ne mogu! I Ketling stade da krši ruke i umuče, potpuno iscrpen; samo je disao teško. Oljenka se još nije povratila od čuda. Nije imala kad ni da misli ni da oceni kako treba ovu dušu, izuzetnu u svojoj plemenitosti; samo je osećala da joj se ispod nogu izvlači poslednja daska spasenja, izneverava je jedini način oslobođenja iz mrskoga ropstva. Ali je pokušavala još da se odupre. — Pane — reče malo posle. — Ja sam unuka i ćerka vojnika; moj deda i otac tako isto su cenili čast više od života; ali baš stoga ne bi se dali upotrebiti za svaku službu... Ketling izvadi uzdrhtalom rukom pismo iz džepa, pruži ga Oljenki i reče: — Sudite sami da li se naredba ne tiče službe. Oljenka pogleda pismo i pročita: „Pošto nam je došlo do znanja da Biljevič, rosjenjski mačonoša, namerava da potajno napusti našu stolicu u nameri nama neprijateljskoj: naime, da svoje poznanike, prijatelje i srodnike ad rebelionem1 protiv švedskog kralja i nas excitare2 to preporučujemo oficirima koji ostaju u posadi u Taurogama da Biljeviča i njegovu sinovicu, kao taoce i ratne zarobljenike, čuvaju i ne dopuste im da pobegnu, pod kaznom gubitka časti i vojnoga suda... itd. — Naredba je došla s prvoga odmora, po kneževu odlasku — reče Ketling — zato je pismena Neka bude volja božja! — reče po kratkom ćutanju Oljenka. — Nema se kud! Ketling je osećao da treba da ode, ali se nije micao. Blede su mu se usne micale s vremena na vreme, kao da hoće nešto da rekne; ali nije mogao ni da proslovi. Davila ga je želja da joj padne pred noge i prosi oproštaj; ali je, opet, osećao da je njoj dosta njenoga jada, pa je nalazio neko divlje uživanje u tome što i on pati i što će patiti bez žalbe. 1 2

Na pobunu. Podbuni.

Naposletku se pokloni i izađe ćutke, ali odmah u hodniku zdera zavoje sa rane i pade onesvešćen, i kad ga posle jednoga sata dvorska straža nađe gde leži blizu stepenica i odnese, razbole se teško i dve nedelje nije napuštao postelje. Po Ketlingovu odlasku Oljenka osta neko vreme kao ukočena. Pre se nadala smrti nego njegovom odbijanju, i stoga joj u prvi mah, i pored sve duševne čvrstine, nestade snage, energije, oseti se slaba, kao obična žena, i nesvesno ponavljaše: „Neka bude volja božja!“ — Najzad žalost što se prevarila nadmaši predanost sudbini, te joj gorke i obilate suze linuše iz očiju. U taj mah naiđe mačonoša i, pogledavši u sinovicu, nasluti da ima da mu kaže neprijatnu vest, te zapita živo: — Zaboga! Šta je sad opet? — Ketling odbija — odgovori devojka. — Sve su to lopovi, nitkovi, psine! Kako? Ni taj neće da pomogne? — Ne samo što neće da pomogne, — odgovori, tužeći se kao malo dete — nego veli da će da sprečava, pa ma morao i da pogine. — Zašto, pobogu, zašto! — Jer nam je takva sudbina! Ketling nije izdajnik; ali takva je naša sudbina, jer smo najnesrećniji od sviju ljudi! — Dabogda sve te jeretike gromovi pobili! — prasnu mačonoša. — Napadaju na čast, pljačkaju, kradu, apse... Dabogda sve propalo! Pošten čovek ne treba da živi danas! Pa stade brzo da hoda po sobi i da preti pesnicom, a u neko doba škrgutnu zubima i reče: — Više sam voleo viljnjanskoga vojvodu, hiljadu puta više volim čak i Kmićica, nego ove namirisane nitkove bez časti i savesti! A kad Oljenka ništa ne odgovori, nego udari u još jači plač, mačonoša se ublaži i reče: — Ne plači. Kmićic mi je pao na um samo zato što bi nas umeo izvući iz ovoga vavilonskog ropstva. Pokazao bi on svima tim Braunima, Ketlinzima, Patersonima, pa i samome Boguslavu! Nego, uostalom, svi su izdajnici jednaki! Ne plači. Plakanjem ništa nećeš dobiti, nego se treba savetovati. Neće Ketling da pomaže... iskrivio se dabogda!... pa ćemo se pomoći i bez njega... Ti tobož imaš muški duh, a čim dođe do nevolje, samo plačeš… Šta kaže Ketling? — Veli da je knez naredio da nas čuvaju kao ratne zarobljenike da ti, striče, ne bi skupio četu i prišao konfederatima. Mačonoša se podboči. — Aha! Boji se nitkov!... Ima i pravo, jer ću to i da uradim, tako mi

Boga! — A imajući zapovest koja se tiče službe, Ketling mora da je vrši, inače gubi čast. — Dobro... Proći ćemo i bez jeretičke pomoći. Oljenka obrisa oči. — I ti, striče, misliš da će se moći! — Mislim da treba, a kad treba, onda se i može, makar se po konopcima spuštali sa ovih prozora. A devojka odmah na to: — Ja sam kriva što sam plakala... Dede odmah da vidimo šta ćemo! Suze su joj sasvim prestale, a obrve se opet stuštile od mišljenja sa starom odlučnošću i energijom. No se opet pokaza da mačonoša ne ume da se pomogne i da je devojčina mašta mnogo bogatija. Ali je i njoj išlo teško, jer je bilo jasno da ih moraju čuvati. Odlučiše, onda, da ništa ne pokušavaju dokle ne dođu prve vesti od Boguslava. U to su položili svu nadu, očekujući božju kaznu za izdajnika otadžbine i nečasna čoveka. Ta mogao je da pogine, da se teško razboli, mogao je biti potučen od Sapjehe, a onda bi u Taurogama nastao nered i kapije se ne bi mnogo brižljivo čuvale. — Znam ja pana Sapjehu, — govorio je mačonoša, hrabreći sebe i Oljenku — on je spor ratnik, ali je tačan i začudo tvrdoglav. Exemplum1 je njegova vernost kralju i otadžbini. Založio je imanje, isprodavao, ali je skupio vojsku prema kojoj Boguslavljeva nije ništa. Onaj je dostojanstven senator, ovaj fićfirić, onaj je pravi katolik, ovaj jeretik, onaj je čista pamet, ovaj vetropir! Uz koga i može biti pobeda i božji blagoslov? Pašće ova Rađivilova noć pred Sapjehinim danom, pašće! Sem ako u ovom svetu nema pravde ni božje kazne!... Čekajmo, dakle, vesti i molimo se za pobedu Sapjehinog oružja! I stadoše da očekuju; ali prođe mesec, dug i težak za ojađena srca, dokle stiže prvi glasnik, pa i to poslan ne u Tauroge, nego Štajnboku, u kraljevsku Prusku. Ketling, koji od poslednjeg razgovora nije smeo da izađe na oči Oljenki, posla joj odmah ceduljicu sa ovom vešću: „Knez Boguslav potukao pana Kšištofa Sapjehu kod Branjska; nekoliko stegova konjice i pešadije satrveno. Ide na Tikoćin, pod kojim stoji Horotkjevič.“ 1

Primer.

Za Oljenku ovo je bio grom iz vedra neba. Veličina vojskovođe i viteško junaštvo bili su za devojčin razum jedno isto, a pošto je gledala Boguslava u Taurogama kako lako pobeđuje najsilnije vitezove, to ga je, osobito sad posle ove vesti, smatrala kao zlu ali nepobedivu silu, kojoj niko ne može odoleti. Nada da bi Boguslav mogao biti pobeđen potpuno se ugasi u njoj. Uzalud ju je mačonoša umirivao i tešio time što se mladi knez još nije sukobio sa starim panom Sapjehom, uzalud ju je uveravao da i samo hetmansko dostojanstvo, kojim je kralj skoro ukrasio pana Sapjehu, mora dati odlučnu prevagu njemu nad Boguslavom, ona nije verovala, nije smela da veruje. — Ko njega da pobedi? Ko njemu da odoli?... — odgovarala je stalno. Dalje vesti činilo se da potvrđuju njenu bojazan. Posle nekoliko dana Ketling opet posla pisamce s izveštajem o porazu pana Horotkjeviča i zauzeću Tikoćina. „Celo je Podljasje (pisao je) već u kneževim rukama, i on ne čeka pana Sapjehu, nego usiljenim marševima ide na njega.“ — I pan Sapjeha će biti potučen — mislila je devojka. Međutim, dolete, kao lasta, vesnica proleća, vest s drugih strana. Na ove primorske obale Poljske države doletela je ona pozno, ali zato obojena svima duginim bojama čudotvorne legende iz prvih vekova hrišćanstva, kad su još sveci hodili po svetu, propovedajući pravdu i pravičnost. — Čenstohova! Čenstohova! — govorila su sva usta U srcima se rastopi led i niče cveće kao u suncem zagrejanoj zemlji s proleća. „Čenstohova se odbranila, videli su nju samu, poljsku Bogorodicu, kako pokriva bedeme nebeskim plaštom; granate su padale kraj njenih svetih nogu i umiljavale se kao domaći psi; Šveđanima su se sušile ruke, puške prirastale za obraze, dokle nisu odstupali sa stidom i strahom“. Ljudi koji se nisu poznavali, čuvši tu vest, grlili su se, plačući od radosti. Drugi su jadikovali što je došla ovako dockan. — A mi smo ovde — govorili su — živeli u plaču, u žalosti, na muci, toliko vremena, kad je već trebalo da se veselimo!... Pa onda stade da grmi po celoj Poljskoj i ta se grozna grmljavina razlegla od Crnog mora do Baltika da su talasi oba mora drhtali; to se verni i pobožni narod dizao kao oluja u odbranu svoje Bogorodice. U sva srca uće krepost, svačije oko sinu kao plamen; ono što je pre izgledalo strašno i nepobedno, sada postade malo i slabo.

— Ko da ga pobedi? — govorio je devojci mačonoša. — Ko da mu odoli? Znaš li sad ko? Sveta Bogorodica! I on i Oljenka po vazduge dane ležali su krstom, zahvaljujući Bogu što se smilostivio na Poljsku; nisu više sumnjali ni u svoj spas. A o Boguslavu se zadugo nije čulo baš ništa, kao da su i on i vojska mu u zemlju propali. Oficiri, ostali u Taurogama, zabrinuše se i stadoše pomišljati na svoju nesigurnu budućnost. Više bi voleli i glas o porazu, nego ovu gluvu tišinu. Ali nikakva vest nije mogla doći, jer je baš u to vreme strašni Babinjič s Tatarima zašao knezu za leđa i sve glasnike hvatao.

XX

No

jednoga dana dođe u Tauroge, u pratnji tridesetak vojnika, pana Ana Borzobohata-Krasjenjska. Braun je dočeka vrlo ljubazno, jer je morao, pošto mu je tako naređivalo pismo od Sakoviča, koje je potpisao sam Boguslav, i u kome se preporučivala svaka pažnja prema poštovanoj dvorkinji kneginje Grizelde Višnjovjecke. A i dvorkinja je bila živi đavo; čim je došla počela je tako da pilji očicama u Brauna da je natmureni Nemac stao da se vrti, kao da ga neko vatrom peče; pa je počela da zapoveda i ostalim oficirima, upravo da se ponaša u Taurogama kao u svojoj kući. Iste večeri upoznala se s Oljenkom, koja ju je, istina, gledala s nepoverenjem, ali se ponašala prema njoj učtivo, nadajući se da će od nje čuti kakvih novosti I doista ih je Anusja imala punu vreću. Razgovor je počeo od Čenstohove, jer su tih vesti tauroški sužnji bili najželjniji. Naročito je mačonoša revnosno metao ruke na uši da ni reči ne propusti, prekidajući s vremena na vreme Anusjino pričanje uzvicima: — Hvala Bogu na visinama! — Čudno mi je samo — reče najzad došljakinja — što vam je tek nedavno stigla vest o ovim čudima presvete Deve, jer je to stara priča, i ja sam tada još bila u Zamošću i pan Babinjič još nije bio došao po mene. I-ha! koliko je nedelja to bilo ranije! Posle su počeli svuda da tuku Šveđane, i u Velikopoljskoj i kod nas, a najviše pan Čarnjecki, od čijega samoga imena beže. — A! Pan Čarnjecki! — uzviknu mačonoša, tarući ruke. — Taj će ih urediti! Slušao sam još u Ukrajini o njemu kao o velikom ratniku. Anusja samo očisti ručicama nekoliko zrna prašine sa haljine, pa reče nemarno, kao da se radi o nekoj sitnici: — Eh, svršeno je sa Šveđanima! A stari Tomaš ne mogade da se savlada, no je ščepa za ručicu, zavuče je u svoje ogromne brkove i stade ljubiti; najzad reče:

— O, divna devojko! Med vam teče iz usta, tako mi Boga!... Nije druge, anđeo je došao u Tauroge. Anusja odmah stade da vrti krajeve od vitica, ukrašene crvenim pantljikama, i gledajući ispod očiju, odgovori: — O, daleko sam ja od anđela! Ali su već i krunski hetmani počeli da tuku Šveđane, i sva je redovna vojska s njima i sva vlastela, i napravili su konfederaciju u Tišovcama, i kralj je uz nju pristao, i izdali su raspise, i čak i seljaci tuku Šveđane... i presveta Deva blagosilja... A govorila je kao kad ptica cvrkuće; ali od toga je cvrkutanja mačonošino srce potpuno omekšalo, te iako je neke od tih vesti već znao, riknu najzad od radosti kao bik; a i po Oljenkinom licu se prosuše suze, tihe i krupne. Na to Anusja, imajući od prirode meko srce, priskoči joj i, zagrlivši je oko vrata, stade da govori brzo: — Nemojte da plačete... meni vas je žao i ne mogu to da gledam... Zašto plačete?... — Toliko je bilo iskrenosti u njenome glasu, da Oljenkinog nepoverenja u času nestade; ali se zato jadna devojka rasplaka još jače. — Vi ste tako lepi… — tešila ju je Anusja — zašto plačete? — Od radosti — odgovori Oljenka — a i od muke, jer smo mi ovde u teškom ropstvu, i ne znamo šta nas čeka... — Kako to? Kod kneza Boguslava? — Kod toga izdajnika! Kod toga jeretika! — prasnu mačonoša. Na to će Anusja: — Pa to se i meni dogodilo, ali ja ne plačem. Ne poričem da je knez izdajica i jeretik, ali je udvoran kavaljer i poštuje naš pol. — Dabogda njega tako u paklu poštovali! — odgovori mačonoša. — Vi ga još ne poznajete, jer vas nije napadao kao ovu devojku. To je preispoljna vucibatina, a Sakovič druga! Dao bi Bog da pan Sapjeha obojicu potuče! — Da će ih potući, hoće... Knez Boguslav je teško bolestan i vojska mu nije velika. Istina je da je naglo nastupio i potukao nekoliko stegova i zauzeo Tikoćin i mene uhvatio, ali se ne može meriti sa Sapjehinom vojskom. To mi možete verovati, jer sam ja videla obe... Sa panom Sapjehom su najveći junaci, koji će Boguslava pobediti kao ništa. — Vidiš! Nisam li ti govorio? — reče mačonoša Oljenki. — Kneza Boguslava poznajem odavno, — nastavi Anusja — jer je on rođak i kneza Višnjovjeckog i pana Zamojskog; dolazio je k nama u Lubnje, onda kad je sam knez Jeremija išao na Tatare u Divlja Polja. Stoga je i naredio da me poštuju, jer se setio da sam tamo bila najmilija

kneginjina dvorkinja. Bila sam onda još ovolicka, ovolicko mala! Ne kao danas!... Bože moj, ko bi onda rekao da će on biti izdajnik. Ali se vi nemojte plašiti; ili on neće više ni doći ovamo, ili ćemo se mi nekako izvući odavde. — Mi smo već to pokušavali — odgovori Oljenka. — I nije vam pošlo za rukom? — Kako da nam pođe — reče mačonoša. — Poverili smo tajnu jednome oficiru, za koga smo mislili da nam je prijatelj; ali se pokazalo da bi on sprečio, a ne pomogao. Ovde im je najstariji Braun; ali njega ni đavo ne bi mogao pridobiti. Anusja obori očice. — Možda bi meni pošlo za rukom. Treba samo da pan Sapjeha dođe ovamo da bismo se imali gde skloniti. — Daj ga Bože što pre — odgovori pan Tomaš — jer i u njegovoj vojsci imamo mnogo rođaka, poznanika i prijatelja... A tamo su i stari ratnici velikoga Jeremije, panovi Volodijovski, Skšetuski i Zagloba. — Znam ih, — odgovori začuđeno Anusja — ali oni nisu kod pana Sapjehe. Ej, da su bili! A osobito pan Volodijovski (jer je pan Skšetuski oženjen), onda ja ne bih bila ovde, pošto se pan Volodijovski ne bi dao opkoliti kao pan Kotčic. — Veliki je to junak! — reče mačonoša. — Dika cele vojske! — dodade Oljenka. — Samo da nisu poginuli, kada ih vi niste videli! — O, nisu! — odgovori Anusja. — Ta čulo bi se za smrt takvih vitezova, a ništa mi nije rečeno... Vi ih ne poznajete... Neće se oni dati nikad... sem da ih kuršum ubije, inače niko s njima ne može izići na kraj, ni sa panom Skšetuskim, ni sa panom Zaglobom, ni sa panom Mihalom. Iako je pan Mihal mali, ali ja se sećam šta je knez Jeremija o njemu govorio: kad bi sudbina cele Poljske zavisila od megdana jednoga s jednim, on bi izabrao pana Mihala. On je i Bohuna posekao... O, ne! pan Mihal će uvek biti pobedilac. Mačonoša, zadovoljan što ima s kim da ćaska, stade da hoda krupnim koracima po sobi, zapitkujući: — Molim, molim, zar vi tako dobro poznajete pana Mihala? — Pa tolike smo godine bili zajedno... — Molim!... Onda sigurno nije prošlo ni bez ljubavi? — Tome ja nisam kriva, — reče Anusja tobož smerno — ali se dosad sigurno i pan Mihal oženio. — A baš se nije oženio! — I da se oženio... sve mi je jedno...

— Daj, Bože, da se sastanete... Nego to me muči, što kažete da nisu kod pana hetmana, jer su s takvim ratnicima pobede lakše. — Ima tamo neko koji vredi koliko oni svi. — A ko je taj ? — Pan Babinjič iz Vitepske vojvodine... Vi niste čuli za njega? — Ništa, a to me čudi. Anusja stade da priča svoj odlazak iz Zamošća i sve što joj se na putu desilo. A pan Babinjič je u njenom pričanju postao toliki junak da je mačonoša lupao glavu ko bi to mogao biti. — Ta ja poznajem celu Litvu — reče. — Ima porodica sa sličnim imenima, na primer: Babonaupkovi, Babilovi, Babinovski, Babinjski i Bapski, ali za Babinjiče nisam čuo… i mislim da to mora biti lažno ime, jer tako rade mnogi koji su u četama da se neprijatelj ne bi svetio na imanjima i porodicama. Hm, Babinjič!... Vatren kao kavaljer, kad je i pana Zamojskoga umeo tako nasamariti. — O, te još kako vatren! — uzviknu Anusja. Mačonoša se raspoloži. — Toliko zar? — upita, stavši pred Anusju i podbočivši se. — Vi odmah mislite bogzna šta. — Bože sačuvaj, ja ništa ne mislim. — A pan Babinjič, tek što smo izišli iz Zamošća, odmah je rekao da njegovo srce drži neko… pa iako mu ne plaća kiriju, ipak ne misli menjati zakupca... — I vi tome verujete? — Dabome da verujem, — odgovori vrlo živo devojka — mora biti zaljubljen do ušiju, pošto za toliko vreme... skoro... skoro... — Ama to nešto neskoro! — reče, smejući se, mačonoša. — A ja velim skoro, — odgovori ona, lupnuvši nogom — jer ćemo skoro za njega čuti. — Daj, Bože! — I kazaću vam zašto... Zato što, kad god pomene kneza Boguslava, a njemu lice pobeli i škrguće zubima. — Onda će nam on biti prijatelj... — reče pan mačonoša. — Zacelo!... I njemu ćemo pobeći, čim se pojavi! — Samo da se odavde izvučem, imaću ja svoju četu, i vi ćete videti da mi rat nije novina i da ova stara ruka još malo vredi. — Onda stupite pod komandu pana Babinjiča. — Vi imate jaču želju da stupite pod tu komandu. Dugo su se još ovako zadirkivali sve veselije, te i Oljenka zaboravi na svoje jade i razveseli se; a Anusja naposletku stade da frči na

mačonošu kao mačka. A kako je bila odmorna, jer se na poslednjem konaku u Rosjenjima dobro ispavala, ode tek u neko doba noći. — Zlato devojka — reče mačonoša kad ona ode. — Iskreno neko srce... i mislim da ćemo se brzo sprijateljiti — odgovori mu Oljenka. — A u početku si se mrštila? — Jer sam mislila da je to neko naročito poslat. A znam li uostalom? Svačega se ovde bojim. — Ona poslana?... Sem od dobrih duhova!... A pravi je đavo... Eh, da sam nešto mlađi, ko zna do čega bi došlo, mada sam i ovako prilično sirov... Oljenka se potpuno razveseli i, naslonivši ruke na kolena, prekrete glavu na stranu, podražavajući Anusji i gledajući mačonošu ispod oka, — Tako li je, striče! Hoćete strinom da mi je učinite? — No, dobro, dobro! — odgovori mačonoša. Ali se osmehnu i celom šakom stade da diže brkove. A malo posle dodade: — A i tebe je, tako ozbiljnu, razdrmala Uveren sam da ćete biti velike prijateljice. I pan Tomaš se nije prevario, jer se ubrzo među devojkama razvilo živo prijateljstvo i raslo sve više, može biti baš stoga što su njih dve bile potpune krajnosti. Jedna je imala duševnu ozbiljnost, duboka osećanja, nesalomivu volju i razum; druga je imala dobro srce i čistotu misli, ali je bila vetropir. Jedna je, po mirnom licu, svetloj kosi, po neiskazanom spokojstvu i draži vitkoga tela, ličila na starodrevnu Psihu; druga, prava crnka, podsećala je više na nestašno đavolče, koje noću namamljuje ljude na jaruge pa im se onda smeje. Oficirima koji su ostali u Taurogama i viđali obe svaki dan, dolazila je želja da ljube Oljenki noge, Anusji usta. Ketling, imajući dušu škotskog planinca, punu melanholije, poštovao je i obožavao Oljenku, a od prvoga viđenja nije podnosio Anusju, koja mu je, uostalom, vraćala milo za drago, naknađujući gubitak Braunom i svi ma ostalima, ne isključujući ni samoga rosjenjskoga mačonošu. Oljenka je za kratko vreme stekla veliku nadmoćnost nad svojom prijateljicom, koja je iskreno govorila panu Tomašu: — Ona sa dve reči kaže više no što ja za ceo dai izbrbljam. Samo od jedne mane nije mogla ozbiljna devojka da izleči svoju pustopašnu prijateljicu, naime od koketerije. Jer nek Anusja samo čuje zveku mamuza u hodniku, odmah se pravi da je nešto zaboravila, da hoće da vidi nisu li došle vesti o panu Sapjehi, upada u hodnik, le ti kao

vihor i, naletevši na oficira, uzvikuje: — Uh, kako ste me uplašili! Onda počinje razgovor, praćen čupkanjem kecelje, pogledanjem ispod oka i raznim drugim majstorijama, kojima se i najtvrđe muško srce može lako osvojiti. I utoliko ju je više Oljenka osuđivala zbog ove koketerije, što joj je Anusja, posle nekoliko dana poznanstva, kazala da voli Babinjiča. Često su o tome razgovarale. — Ostali mole kao prosjaci, — govorila je Anusja — a onaj zmaj više je voleo da gleda svoje Tatare nego mene, a govorio je samo zapovednički: „Siđite s kola! Sedajte u kola! Jedite! Pijte!“ Da je pri tom bio grubijan, ali nije; da se nije brinuo, ali jeste! Još u Krasnostavu sam pomislila: „Ne gledaš me — čekaj!... A već u Lončnoj sam se ja sama zaljubila do ušiju. Samo mu gledam u one sive oči, a kad se nasmeje, ja sam sva radosna kao da sam mu robinja... Oljenka obori glavu, jer se i ona seti sivih očiju. I onaj bi tako isto govorio, i onaj je uvek imao komandu na usnama, junaštvo na licu; samo savesti nije imao, ni bojazni od Boga. A Anusja je idući za svojom mišlju, nastavljala: — Kad je s buzdovanom u ruci preletao na konju po poljima, mislila sam da je orao, ili kakav hetman. Tatari su ga se bojali gore od žive vatre. Gde dođe, sve mora da ga sluša, a kad se desi bitka, on sav gori od želje za krvlju. Mnogo sam ja velikih junaka videla u Lubnjama, ali nikad nijednoga od koga bi me bilo strah, kao od njega. — Ako ti ga je Bog dosudio, dobićeš ga, a da i on tebe ne voli, to se ne može verovati... — Da me je voleo, voleo me je… malčice... ali onu drugu više. Često mi je sam govorio: „Sreća vaša što ne mogu ni da zaboravim ni da ne volim, jer bi inače bolje bilo vuku poveriti kozu, nego meni takvu devojku“. — A šta si mu ti na to? — A ja sam njemu: „Otkuda vi znate da bih i ja vas volela?“ A on odgovara: „Ja ne bih ni pitao!“ Pa izađi ti na kraj s takvim!... Baš je glupa ona što ga nije zavolela, mora da je vrlo tvrda srca. Pitam ga kako se ona zove, neće da kaže: „Bolje je” veli „u to ne dirati, jer je to bolna rana, a druga su mi rana Rađivili... izdajnici!“ I lice mu postane tako strašno da meni dođe da se sakrijem u mišju rupu. Prosto sam ga se bojala!... Nego šta vredi, nije on za mene, nije. — Moli za njega svetoga Nikolu; znam od tetke da je on najbolji zaštitnik za to. Pazi samo da ga ne naljutiš koketujući s drugima.

— Neću više nikad! Samo malo, malčice! Tu je Anusja pokazivala na prstu koliko, i određivala mali deo, najviše polovinu nokta da ne bi uvredila svetoga Nikolu. — Ja to ne činim što sam raskalašna — pravdala se mačonoši, koji je i sam počeo da oseća njenu koketnost — nego moram, jer ako nam ovi oficiri ne pomognu, nikad se nećemo izvući odavde. — Ba! Braun nikad neće dopustiti. — Braun je pobeđen! — odgovori tankim glasićem i obori oči. — A Fic Gregori? — Pobeđen! — odgovori još tanje. — A Otenhagen? — Pobeđen! — A fon Irben? — Pobeđen! — Idite do vraga!... Vidim da samo s Ketlingom niste umeli da izađete na kraj. — Ne trpim ga! Ali će neko drugi izići s njim na kraj. Uostalom, proći će se i bez njegova dopuštenja. — I mislite, kad budemo hteli bežati da se oni neće protiviti? — Poći će s nama!... — odgovori Anusja dignuvši glavu i žmirnuvši očima. — Pa što onda sedimo ovde? Da mi je još danas da idem! Ali iz savetovanja, koje odmah nastupi, izađe da treba čekati dok se Boguslavljeva sudba ne odluči i dok podblagajnik ili pan Sapjeha ne dođu blizu Žmuđi. Inače je pretila velika opasnost, čak i od svojih. Pratnja tuđinskih oficira ne samo da ne bi bila nikakva odbrana, no bi još povećala opasnost, jer je prost narod toliko mrzeo tuđince da je svakoga koji nije nosio poljsko odelo ubijao bez milosti. A poljski velikaši, koji su nosili tuđinsko odelo, ne govoreći o austrijskim i francuskim diplomatama, mogli su putovati samo pod zaštitom velikih vojničkih odreda. — Verujte meni, jer sam ja prešla ceo kraj. — govorila je Anusja — u prvom selu, u prvoj šumi buntovnici će nas pobiti, ne pitajući ko smo i šta smo. Može se bežati jedino vojsci. — Eh, pa ja ću imati svoju četu. — Poginućete pre no što je skupite, pre no što dođete do poznatog sela. — Vesti o knezu Boguslavu treba brzo da stignu. — Rekla sam panu Braunu da mi odmah sve javlja. Ali joj Braun zadugo nije ništa javljao.

Međutim je Ketling ponovo počeo da dolazi Oljenki, koja mu je, srevši ga jednoga dana, prva pružila ruku. Mladi oficir je rđavo proricao iz ovoga nedostatka vesti. Po njemu knez, iz obzira prema elektoru i Šveđanima, ne bi prećutao ni najmanji uspeh, i pre bi preterivao no što bi ćutanjem slabio značenje svojih uspeha. — Ne držim da je već potučen do nogu — govorio je mladi oficir — ali je sigurno u teškom položaju, iz koga se teško nalazi izlaz. Sve vesti dolaze ovamo vrlo pozno — odgovori Oljenka — a najbolji je dokaz Čenstohova, o čijoj smo čudotvornoj odbrani čuli pojedinosti tek od pane Borzobohate. — Ja sam o tome znao mnogo ranije, ali ne razumevajući, kao stranac, vrednost koju za Poljake ima to mesto, nisam vam to ni pominjao. Jer da se u ovako velikom ratu neki gradić odbrani i odbije nekoliko juriša, to se uvek dešava i tome se ne pridaje nikakva važnost. — A ipak bi to za mene bila najmilija vest. — Zaista, vidim da sam rđavo učinio; jer po onome što se desilo posle te odbrane, cenim da je to važna stvar, koja može uticati na ishod celoga rata. Ali što se tiče kneževog pohoda u Podljasje, to je drugo. Čenstohova je daleko, Podljasje je bliže. I kad je knezu s početka išlo dobro, sećate li se kako su brzo dolazile vesti... Verujte mi: ja sam mlad čovek, ali sam od četrnaeste godine vojnik, i iskustvo mi kazuje da ovo ćutanje predskazuje zlo. — Bolje reći dobro — odgovori devojka. Na to će Ketling: — Pa neka bude dobro!... Kroz pola godine svršava se moja služba!... Kroz pola godine prestaje moja zakletva!... Nekoliko dana posle ovoga razgovora stigoše vesti. Donese ih pan Bjes, grba Kornja, zvani na Boguslavljevom dvoru cornutus.1 To je bio poljski vlastelin, ali sasvim potuđinčen, jer je skoro od detinjstva služio po tuđinskim vojskama, te je skoro i zaboravio poljski, ili govorio bar kao Nemac. I duša mu je bila potuđinčena, te je stoga bio veoma odan knezu lično. Išao je on kao izaslanik u Kruljevjec, a u Taurogama se zaustavio samo da se odmori. Braun i Ketling ga odmah dovedoše Oljenki i Anusji, koje su već stanovale zajedno. Braun stade mirno pred Anusju, pa se obrte panu Bjesu i reče: — Ovo je rođaka pana Zamojskoga, staroste kaluskoga, prema tome 1

Rogati.

i našega kneza, koji je naredio da joj se ukazuje svaka pažnja, a koja želi da čuje vesti iz usta očevica. I pan Bjes stade mirno, kao na službi, čekajući pitanje. Anusja nije poricala srodstvo sa Boguslavom, jer su je zabavljale počasti od oficira, ts mahnu rukom panu Bjesu da sedne, pa ga onda zapita: — Gde se knez sada nalazi? — Knez se povlači ka Sokulki, daj Bože, srećno! — odgovori oficir. — Govorite pravu istinu, kako mu ide? — Reći ću pravu istinu — odgovori oficir — i ništa neću zatajiti, držeći da će vaša dostojnost naći u duši snage da čuje manje povoljne vesti. — Naći ću — odgovori Anusja, udarajući pod suknjom petom o petu od radosti što je zovu dostojnošću i što su vesti „manje povoljne“. — S početka nam je sve išlo dobro — govorio je pan Bjes. — Uništili smo u putu nekoliko buntovničkih četa, razbili smo pana Kšištofa Sapjehu, i isekli smo dva stega konjice i puk dobre pešadije, ne poklanjajući nikom život... Zatim smo potukli pana Horotkjeviča, tako da je i sam jedva umakao, a neki vele da je poginuo. Onda smo zauzeli tikoćinske ruševine... — To već sve znamo, kazujte brzo nepovoljne vesti! — prekide naglo Anusja. — Izvolite ih samo saslušati mirno. Došli smo čak do Drohičina, i tamo nam se okrenula karta... Imali smo vest da je pan Sapjeha još daleko; međutim, dve naše izvidnice kao da su u zemlju propale. Ni glasnik se nije vratio da kaže kako je bilo. Utom se pokaza da neka vojska ide pred nama. Zbog toga nastade grdna zabuna. Knez poče misliti da su svi raniji izveštaji bili lažni i da je pan Sapjeha ne samo nastupio, nego nam i put presekao. Onda smo počeli da se povlačimo, jer je na taj način bilo mogućno iznenaditi neprijatelja i nagnati ga na otvorenu borbu, što je knez i želeo... Ali neprijatelj nije hteo primiti bitke, no je samo napadao i napadao. Pošle su opet izvidnice i vratile se potučene. Otada nam je sve išlo naopako, nismo imali mira ni danju ni noću. Puteve su nam kvarili, nasipe presecali, otimali hranu. Počelo se govoriti da nas goni sam pan Čarnjecki; vojnici nisu jeli, nisu spavali, moral opade; u samom logoru je ljudi nestajalo, kao da ih je zemlja progutala. U Bjalistoku je neprijatelj opet zarobio celu izvidnicu, kneževe stvari i topove. Nikad nisam tako što video. To se nije viđalo u ranijim ratovima. Knez da pukne od muke. Hteo je odlučnu bitku, a morao je svaki dan voditi po deset manjih... i gubiti. Red se remetio. A

kako li se tek može opisati naša zabuna i strah kad smo znali da sam pan Sapjeha još nije nastupio i da je to samo jak odred izišao pred nas i toliko nam nečuvenih poraza zadao. U tom odredu su bili Tatari... Tu oficira prekide vrisak Anusjin, koja zagrli Oljenku i uzviknu: — Pan Babinjič! Oficir se zapanji, čuvši ime ali je držao da su strah i mržnja izazvali kod devojke taj uzvik, te poćuta malo, pa nastavi: — Kome je Bog dao veličinu, dao mu je i snagu da podnese nevolje, stoga se umirite, pano. Tako se doista zove onaj prokletnik, koji je potkopao sudbinu celoga pohoda i bio uzrok neocenjive štete. To ime, koje je vaša dostojnost tako oštroumno pogodila, izgovaraju sada sva usta u našem logoru sa strahom i mržnjom... — Toga sam pana Babinjiča videla u Zamošću — odgovori brzo Anusja — i da sam znala... Ovde prekide i niko ne saznade šta bi u tom slučaju bilo. A oficir opet nastavi: — Nasta jugovina i žega, uprkos, može se reći, prirodnim zakonima, jer smo imali vesti da je na jugu Poljske države još jaka zima; a mi smo ovamo išli po prolećnom blatu, koje našoj teškoj konjici nije dalo da se kreće. A on, imajući laku konjicu, sve više nam je dosađivao. Na svakom koraku smo gubili kola i topove, tako da smo naposletku išli bez komore. Stanovnici, u slepoj mržnji, javno su pristajali uz napasnika... Biće kako Bog naredi, ali sam u očajnom stanju ostavio logor i kneza koga još teška groznica ne ostavlja i po čitave dane ga lišava snage. Ipak će glavna bitka biti ubrzo; ali kako će ispasti, to samo Bog zna... i on će odredi ti... Čuda treba očekivati. — A gde ste vi ostavili kneza ? — Na dan puta od Sokulke; knez namerava da se opkopa u Suhovolji ili Janovu i da primi bitku. Pan Sapjeha je na dva dana puta. Kad sam ja polazio imali smo malo slobodnijeg vazduha, jer smo od uhvaćenoga vojnika saznali da je sam pap Babinjič otišao u glavni logor, a bez njega Tatari ne smeju mnogo da napadaju i zadovoljavaju se borbom sa izvidnicama. Knez, koji je nenadmašan vojskovođa, polaže svu nadu u odlučnu bitku; i to kad je zdrav, a kad ga uhvati groznica mora drukčije misliti, za šta je najbolji dokaz to što je mene poslao u Prusku. — A zašto vi tamo idete ? — Ili će knez bitku dobiti, ili izgubiti. Ako izgubi, onda će Elektorska Pruska ostati bez odbrane i lako se može desiti da pan Sapjeha pređe granicu da bi elektora nagnao da se odluči... Stoga (ovo

govorim, jer tu nema nikakve tajne) idem da opomenem da se postaraju za odbranu tih pokrajina, jer nezvani gosti mogu naići u suviše velikom broju. To je stvar elektora i Šveđana, s kojima je knez u savezu i od kojih ima pravo da očekuje pomoć. Oficir završi. Anusja ga obasu još gomilom pitanja, održavajući s mukom potrebnu ozbiljnost; ali kad on ode, ona potpuno iskali srce, stade da lupa rukama io suknji, da se vrti na petama kao čigra, da ljubi Oljenku u oči, da vuče pana mačonošu za zulufe i da brblja: — A šta? A šta sam ja govorila? Ko je potukao kneza Boguslava? Valjda pan Sapjeha?... Šipak pan Sapjeha! Ko će Šveđane ovako isto potući? Ko će izdajnike da satre? Ko je najveći kavaljer, najveći vitez? Pan Andžej! Pan Andžej!... — Kakav pan Andžej?... — upita naglo Oljenka, bledeći. — Zar ti nisam kazala da se on zove Andžej? Sam mi je to rekao. Pan Babinjič! Pan Babinjič! Živeo pan Babinjič!... Ni pan Volodijovski ne bi bolje umeo!... Šta je tebi, Oljenka? Biljevičeva se strese, kao da bi da zbaci sa sebe breme teških misli. — Ništa! Mislila sam da to ime nose samo izdajnici. Jer je bio jedan koji se poduhvatio da kralja proda Šveđanima ili Boguslavu, živoga ili mrtvoga, a i njemu je bilo ime... Andžej. — Bog ga satario! — mačonoša — Što da se spominju izdajnici pred noć. Bolje se radujmo, kad imamo čemu. — Samo neka ovamo dođe pan Babinjič! — dodade Anusja. — Da vidite! Hoću, hoću, e baš hoću još više da zaludim Brauna da celu posadu pobuni, pa da s ljudima s konjima i s nama pređe panu Babinjiču. — Učinite to, učinite! — reče veselo mačonoša. — A posle šipak svima tim Nemcima... A možda će i on na onu nedostojnu zaboraviti i mene za... vo… Ovde opet pisnu tanko, tanko, zakloni oči rukama, pa joj na jednom neka ljutita misao prasnu u glavu, te udari pesnicu o pesnicu i reče: — Ako ne, poći ću za pana Volodijovskoga!

XXI

Dve

nedelje docnije uzbuniše se cele Tauroge. Jedne večeri nagrnuše neuređene gomile Boguslavljevih vojnika, po trideset i četrdeset konjanika, bedne, pocepane, više nalik na utvare nego na ljude, i doneše vest o Boguslavljevom porazu kod Janova. U bici je izgubljeno sve: vojska, topovi, konji, komora. Šest hiljada najodabranijih ljudi pošlo je s knezom na taj pohod, a vratilo se jedva četiri stotine rajtara, koje je knez lično izveo iz pogibije. Od Poljaka se živ vratio jedino Sakovič, a svi ostali koji nisu poginuli na bojnom polju, koje nije pobio u izvidnicama strašni Babinjič, prešli su panu Sapjehi. A i mnogi tuđinski oficiri više su voleli da dobrovoljno priđu pobediocu. Ukratko, još nikad nijedan Rađivil nije se vraćao iz boja ovako propao, potučen i uništen. I kao što dotle udvorničko laskanje nije imalo granica u hvaljenju Boguslava kao vojskovođe, tako su se sada svi odredi tužili na rđavo vođenje pohoda; kod ostatka vojske bilo je stalno nezadovoljstvo, koje je poslednjih dana odstupanja prešlo u potpuni nered i toliko uzelo maha da je knez smatrao za pametnije da ostane malo pozadi. I on i Sakovič zastaše u Rosjenjima. Hasling, čuvši to od vojnika, ode odmah s tim glasom Oljenki. — Glavno je — rekla mu je, saslušavši izveštaj — da li pan Sapjeha i taj Babinjič gone kneza i da li nameravaju da prenesu rat u ove krajeve. — Od vojnika se ništa ne može saznati, — odgovori oficir — jer strah uvećava svaku opasnost, te ih ima koji vele da Babinjič samo što nije stigao. Ali po tome što su knez i Sakovič zaostali, držim da gonjenje ne može biti brzo. — Ali ipak mora nastupiti? Svakojako je teško misliti drukčije? Ko posle pobede nije gonio neprijatelja? — To će se videti. O drugome sam hteo s vama da govorim. Knez zbog bolesti i neuspeha mora biti razdražen, te je kao očajnik gotov na nasilje... Nemojte se sada odvajati od tetke i pane Borzobohate; nemojte

pristajati da se pan mačonoša šalje u Tiljžu, kao što je bilo pred pohod. Oljenka ništa ne odgovori; mačonošu nisu ni slali u Tiljžu, samo, kad ga je knez udario bojnim čekićem, Sakovič je, da bi sakrio od sveta knežev postupak, hotimice pustio glas da je starac tamo otišao. Oljenka je više volela da ne kaže Ketlingu da je neko postupio s Biljevičem kao sa psom. — Hvala vam, pane, na opomeni — reče posle kratkog ćutanja — Smatrao sam da mi je dužnost... Ali joj se srce opet napuni gorčinom. Još pre kratkog vremena samo je od Ketlinga zavisilo da joj ova nova opasnost ne zapreti; da je on pristao na bekstvo, sada bi već bila daleko, zauvek oslobođena od Boguslava. — Pane viteže, — reče — prava je sreća što ta opomena ne zaseca u vašu čast i što knez nije izdao zapovest da me ne opominjete. Ketling razumede prigovor i odgovori kako se Oljenka nije nadala: — Ono što se tiče moje vojničke službe i što mi čast nalaže da čuvam, to ću učiniti ili platiti životom. Drugoga izbora nemam niti hoću da imam. Ali kao privatan čovek ostavljam vam ovaj pištolj i velim vam: Branite se, jer je opasnost blizu, a u slučaju potrebe — ubijte! Tada će moja zakletva prestati i ja ću vam priteći u pomoć. Pa se pokloni i pođe k vratima, ali ga Oljenka zaustavi. — Pane viteže, oslobodite se te službe, branite čestitu stvar, branite ugnjetene, jer ste toga dostojni, jer ste čestiti, jer je šteta da budete uz izdajnika... Na to će Ketling: — Odavno bih se ja oslobodio i dao ostavku da nisam mislio e ću, ostajući ovde, možda vam biti od koristi. Danas je predockan. Da se knez vraća kao pobedilac, ni časka ne bih premišljao... kada se vraća pobeđen, kada ga može biti neprijatelj goni, bio bi kukavičluk davati ostavku pre no što me sam rok službe oslobodi. Nagledaćete se do mile volje kako ljudi maloga srca ostavljaju pobeđenoga, ali mene među njima nećete videti... Zbogom, pano. Taj pištolj lako probija i oklop... Ketling ode ostavivši na stolu pištolj, koji Oljenka odmah skloni. Srećom su se oficirova predviđanja i njene slutnje pokazali netačni. Knez dođe uveče sa Sakovičem i Patersonom, ali toliko iznemogao i bolestan da se jedva držao na nogama. Uz to ni sam nije pouzdano znao da li ga goni sam pan Sapjeha, ili je poslao samo Babinjiča sa lakim stegovima. Boguslav je doduše oborio ovoga u poslednjem napadu, zajedno s konjem, ali se nije smeo nadati da ga je ubio, jer mu se učinilo da mu je

gadar skliznuo pri udaru po Babinjičevom okruglom šlemu. Uostalom, on mu je već skresao pištolj u samo lice, pa mu ništa nije bilo. Srce ga je bolelo pri pomisli šta će Babinjič no činiti sa njegovim selima kad u njih uće sa svojim Tatarima. A da ih brani, nije imao čime! I ne samo sela, nego ni sebe sama. Među njegovim najamnicima nije ih bilo mnogo kao Ketling, i trebalo se nadati da će ga na prvi glas o primicanju Sapjehine vojske listom napustiti. A nije nameravao ni da ostane u Taurogama duže od dva-tri dana, jer je morao hitati u Kraljevgku Prusku, elektoru i Štajnboku, koji su mu mogli dati novu vojsku i upotrebiti ga bilo za osvajanje pruskih gradova, bilo za pomoć samome kralju, koji je nameravao da učini pohod u srce Poljske. U Taurogama je trebalo ostaviti samo nekoga od oficira, koji bi zaveo red u ostatku vojske, branio se od seljačkih i vlasteoskih četa, branio rađivnlovska dobra i dogovarao se sa Levenhauptom, glavnim zapovednikom švedske vojske u Žmuđi. Zbog toga je, posle prospavane noći, pozvao na savet Sakoviča, kome je jedino mogao verovati i potpuno se poveriti. Čudan je bio ovaj „prvi pozdrav“ u Taurogama između dva prijatelja posle nesrećnoga pohoda. Jedno vreme su se gledali ćutke. Progovori prvo knez: — Dakle, odosmo u đavola! — Odosmo! — reče Sakovič. — Moralo je tako biti pri onakvim nastupima bolesti. Da sam imao više lakih stegova ili da kusi nije naneo onoga Babinjiča... Dvaput se izvukao! I ime je promenio. Nemoj o tome pričati nikome da ga još ne proslavimo... — Ja neću... Ali da oficiri neće razglasiti, za to ne jamčim, jer ste im ga predstavili, kad vam je bio pred nogama, kao oršanjskoga stegonošu. — Oficiri Nemci ne razumeju se u poljskim imenima. Za njih je sve jedno: Kmićic ili Babinjič. Ah, da mi je da ga uhvatim još jedanput! A imao sam ga... i još mi je, vucibatina, ljude pobunio, Glovbičev odred odveo!... Mora da je neko kopile od naše krvi, nikako drukčije!... Imao sam ga, imao... i izvukao se!... Više me to jede no celi ovaj propali pohod. — Imali ste ga, ali po cenu moje glave — Jašo, da ti kažem pravo: neka tebi i kožu oderu, samo da ja od njegove napravim doboš! — Hvala ti, Bože. Nisam ni mogao očekivati manje od tvoga prijateljstva. Knez se nasmeja:

— A cvrčao bi na Sapjehinom roštilju... Sva bi nitkovstva iz tebe istopili. Ma foi!1 Voleo bih to videti! — A ja bih tebe voleo videti u rukama tvoga rođaka Kmićica. Lice ti je drukčije, ali ste po rastu slični, imate jednaku nogu i zaljubljeni ste u istu devojku, samo što ona i bez probe pogađa da je onaj zdraviji i da je bolji ratnik. — On bi s dvojicom kao ti izišao na kraj, a ja sam ga pregazio... A da sam imao samo dva minuta vremena, sada bih ti mogao dati reč da moj dragi rođak nije živ. Uvek si bio priglup i zbog toga sam te zavoleo, ali si u poslednje vreme potpuno izlapeo. — A tvoja je pamet uvek bila u petama i stoga si pred Sapjehom tako strugao da sam ja prestao da te volim i gotov sam pođi Sapjehi. — Na konopac. — Na onaj kojim će vezati Rađivila. — Dosta! — Sluga sam pokoran, kneže! — Trebalo bi streljati nekoliko rajtara, koji najviše galame, i zavesti red. — Naredio sam jutros rano da se šestorica obese. Već su se i ohladili; a žestoko se vrte na konopcima, jer je strašan vetar. — Dobro si učinio. No slušaj! Hoćeš li da ostaneš u Taurogama, jer moram nekoga da ostavim. — I hoću i molim za to. Niko ovde neće umeti bolje. Vojnici me se boje više nego ikoga, jer znaju da kod mene nema šale. S obzirom na Levenhaupta, bolje da ostane neko stariji od Patersona. — Hoćeš li moći da izađeš na kraj sa buntovnicima? — Uveravam vas, kneže, da će žmuđki borovi ove godine roditi plodove teže od šišarki. Od seljaka ću sastaviti dva puka pešadije i obučiti ih na svoj način. Paziću na sela, a ako buntovnici koje napadnu, odmah ću baciti krivicu na nekog bogatog vlastelina, pa ću ga iscediti kao sirac u džačiću. Samo mi za početak treba malo novaca da isplatim najamnike i skupim pešake. — Što budem mogao, ostaviću. — Od miraza? — Kako to? — Tako, od Biljevičevih novaca, koje si sam naplatio unapred. — Da možeš nekako zgodno da zavrneš šiju tome mačonoši, bilo bi 1

Vere mi!

dobro, jer je lako govoriti, ali on ima priznanicu. — Postaraću se. Samo je stvar u tome da li nije priznanicu kuda poslao, ili da li je devojka ne drži u nedrima. Kako bi bilo da ti to proveriš? — Doći će i to, ali sada moram ići; a i ova prokleta groznica oduzela mi je svu snagu. — Pozavidi mi, kneže, što ostajem u Taurogama. — Nešto se mnogo raduješ. Samo... Da ti slučajno... Čakljama bih naredio da te raskomadaju... Zašto to tako uporno tražiš? — Zato što hoću da se ženim. — Kojom? — upita knez, sednuvši u postelju. — Panom Borzobohatom Krasjenjskom. — To je dobra, divna misao! — reče po kratkom ćutanju Rađivil. — Čuo sam o nekom zaveštanju... — Da, pana Longina Podbipjente. Ti znaš koliko je to silna porodica, a dobra toga Longina nalaze se u nekoliko okruga. Istina, neka su zauzeli nekakvi rođaci po devetom kolenu, u drugima je moskovska vojska. Biće parnica, bojeva, svađe i napada sijaset, ali ću se ja umeti snaći i neću dati nikome ni pedlja zemlje. Uz to mi se devojka strašno dopala, jer je vesela i zgodna. Primetio sam čim smo je uhvatili da se pravi uplašena, a ovamo me je merkala ispod oka. Samo da ostanem ovde kao komandant, pa će od same dosade početi ljubav... — Jedno ti samo naređujem. Ženidbu ti neću braniti, samo, čuj dobro, nikakvih ludorija, razumeš? Jer to je devojka od Višnjovjeckih, poverenica same kneginje Grizelde, a ja neću kneginju da vređam iz poštovanja, a ni pana starostu kaluskoga. — Ne treba me opominjati, — odgovori Sakovič — jer, pošto hoću da se ženim zakonito, onda ću se i udvarati zakonito. — Baš bih voleo da te odbije. — Znam ja jednoga što su ga odbili, iako je knez, ali držim da se meni to neće desiti. Čudno mi daje nade ono gledanje ispod oka. — Ne podsmevaj se onome što su ga odbili, da te ne bi načinio rogonjom. Izradiću ti kao dodatak u grb rogove, ili ćeš dobiti nadimak: Sakovič Rogati! Ona je po rođenju bogata, a on rogat. Bićete divan par. Naprotiv, ženi se, ženi, i javi mi dan svadbe da ti budem dever. Silan gnev izbi na i onako strašno Sakovičevo lice. Za časak mu se preko očiju prevuče kao magla, ali se odmah savlada i, obrćući kneževe reči na šalu, odgovori: — Jadniče, ne možeš sam da siđeš niz stepenice, a pretiš! Imaš ti svoju Biljevičevu, pa se njoj udvaraj, prkotino! Još ćeš ljuljati i

Babinjičevu decu. — Jezik pregrizo, poganski sine! Podsmevaš se bolesti koja me umalo nije ubila? Dabogda i tebe ovako opčinili! — Kakve čini! Ponekad, kad pogledam kako sve ide prirodnim tokom, pomislim da su čini glupost. — Sam si glup! Mir sad, ne traži đavola! Postaješ mi sve mrskiji. — Dabogda ne bio ja poslednji Poljak koji ti je ostao veran, jer mi na vernost odgovaraš samo nezahvalnošću. Došlo mi je da se vratim kući, pa da mirno čekam kraj rata. — Eh, ostavimo to! Znaš da te volim. — Teško mi je to videti. Sam đavo mi je ulio ljubav prema vama. Ako ima čini, u tome su. Sakovič je govorio istinu, jer je zaista voleo Boguslava, knez je go znao i vraćao mu, ako ne većom ljubavlju, a ono zahvalnošću kakvu osećaju sujetni ljudi prema onima koji ih mnogo poštuju. Stoga je rado pristao na ženidbu s Anusjom Borzobohatom i odlučio da mu i lično pomogne. U tom cilju naredi oko podne, kad je bio najzdraviji, da ga obuku, pa ode Anusji. — Došao sam kao stari poznanik da vas obiđem — reče — i zapitam da li vam se dopada boravak u Taurogama. — Ko je u ropstvu, tome se mora sve dopadati — odgovori Anusja, uzdišući. Knez se nasmeja. — Vi niste u ropstvu. Uhvatili su vas sa Sapjehinim vojnicima, to je istina, a naredio sam da vas ovamo dovedu radi bezbednosti. Ovde vam ni dlaka s glave neće faliti. Znajte da ja malo koga poštujem kao kneginju Grizeldu, čijem ste srcu vi bliski. I Višnjovjecki i Zamojski su moji srodnici. Vi ćete ovde naći svu slobodu i svaku pažnju, a ja odlazim kao dobar prijatelj i velim: ako hoćete, idite, daću vam pratnju, iako sam ostao s malo vojnika; ali vam savetujem da ostanete. Vas su, kako čujem, poslali da zauzmete dobra koja su vam zaveštana. Znajte da sada nije vreme da na to mislite, a i u mirno vreme zaštita pana Sapjehe ne vredi ništa, jer on još i može nešto u Vitepskoj vojvodini, ali ovde baš ništa. Uostalom, neće on lično voditi taj posao, nego preko komesara... Vama je potreban čovek koji vam je naklonjen i dovitljiv, koji uživa poštovanje i zadaje strah. Kad bi se takav poduhvatio vašega posla, sigurno ne bi dao da mu se u ruku metne slama mesto zrna. — Gde ja, sirota, da nađem takvoga staraoca?! — uzviknu Anusja. — Upravo u Taurogama.

— Vi biste, kneže, hteli lično... I ona složi ručice i pogleda tako zanosno u Boguslavljeve oči da bi on, manje iznuren i slab, sigurno odmah manje iskreno počeo misliti o Sakovičevom uspehu; ali, kako mu ljubav nije bila u glavi, odgovori brzo: — Kad bih samo mogao, nikome drugome ne bih poveravao tako zahvalnu dužnost; ali ja odlazim, jer moram. Mesto mene ostaje zapovednik u Taurogama pan starosta ošmjanjskn, Sakovič, veliki kavaljer, slavan vojnik i čovek umešan kao nijedan u svoj Litvi. Stoga, ponavljam, ostanite u Taurogama, jer nemate kuda ići, pošto je svuda puno buntovnika, a lupeži i buntovnici su poseli sve puteve. Sakovič će vas ovde zaštititi, on će vas odbraniti; Sakovič će videti šta se može za ta dobra učiniti, a kad se jednom lati toga posla, ja jamčim da niko brže ni uspešnije ne bi mogao da ga izvede. To je moj prijatelj, te ga poznajem i samo ću vam reći ovo: da sam ja zauzeo vaša dobra, pa da čujem da se Sakovič zauzima za vas, ja bih više voleo da ih dragovoljno povratim, jer je s njim opasno zavađati se. — Samo kako bi pan Sakovič hteo da se zauzme za sirotu... — Postupajte samo s njim lepo, a on će za vas učiniti sve, jer ga je vaša lepota strašno zanela. Ta on već samo luta i uzdiše... — Gde bih ja koga mogla zaneti! „Obešenjak devojka“! — pomisli knez. A glasno reče: — Neka vam Sakovič objasni kako je dotle došlo, a vi samo postupajte s njim lepo, jer je on čovek valjan i od znamenita roda, te vam ne preporučujem da ga prezrete.

XXII

Sutradan izjutra knez dobi poziv od elektora da što brže pohita u Kruljevjec, radi preuzimanja komande nad novom vojskom koja će ići u Malbork ili u Gdanjsk. U pismu je bio i izveštaj o smelom pohodu Karola Gustava u dubinu Poljske, u maloruske krajeve. Elektor je predviđao rđav kraj toga pohoda, ali je baš stoga hteo da ima što veću vojsku da bi postao neophodno potreban jednoj ili drugoj strani, da se skupo proda i odluči rat nu sudbinu. Zbog toga je mladome knezu preporučivao što veću hitnju, i do toga mu je bilo toliko stalo da je za prvim glasnikom odmah poslao i drugoga, koji je stigao dvanaest sati docnije. Stoga knez nije mogao gubiti ni trenutka, niti je imao vremena da se odmori, a groznica mu se povratila s pređašnjom jačinom. Ipak je trebalo ići. On predade komandu Sakoviču i reče mu: — Može se desiti da se mačonoša i devojka premeste u Kruljevjec. Tamo će se lakše izlaziti na kraj s tim čovekom, a devojku, čim ozdravim, uzeću sebi u logor, jer su mi već dosadile te ceremonije. — Dobro, bar se i broj vojnika može povećati — odgovori mu u oproštaj Sakovič. Sat docnije već kneza nije bilo u Taurogama. Ostao je Sakovič, kao neograničeni gospodar, priznajući nad sobom samo jednu vlast — vlast Anusje Borzobohate. I stao je da piri prašinu ispred njenih nogu, kao nekad knez ispred Oljenkinih. Savlađujući svoju divlju prirodu, bio je uslužan, predviđao unapred želje, pogađao misli, a u isto vreme držao se na pristojnoj daljini, sa svim poštovanjem otmenog kavaljera koji se stara da dobije ruku i srce jedne devojke. A njoj se, valja priznati, dopadalo ovo kraljevanje u Taurogama; milo joj je bilo kad pomisli kako, kad naiđe veče, u donjim odajama, po hodnicima, u oficirskim stanovima, u bašti još pokrivenoj zimskim injem, uzdišu stariji i mlađi oficiri, kako čak i astrolog uzdiše gledajući u zvezde sa osamljene kule, kako i sam mačonoša uzdasima prekida večernju molitvu.

Iako je bila krasna devojka, ipak joj je bilo milo što ova žarka ljubav ne ide Oljenki, nego njoj; milo joj je bilo i zbog Babinjiča, jer je osećala svoju moć i mislila je, kad joj niko nikad nije odoleo, da je morala i u njegovom srcu svojim očima urezati trajne znake. „Onu drugu mora zaboraviti, jer je nezahvalna, a kad to bude, zna gde će mene da potraži, i potražiće me... razbojnik jedan!“ I odmah je pretila u duši: „Čekaj se samo, naplatiću se ja tebi pre no što te utešim...“ A za to vreme je rado gledala Sakoviča, iako ga nije mnogo volela. Istina je da joj se opravdao za izdaju, istim razlozima kojim se Boguslav pravdao mačonoši. Govorio je, dakle, da je sa Šveđanima mir već bio zaključen, već je Poljska imala da se odmori i procveta, kad je Sapjeha iz ličnog interesa sve pokvario. Anusja se malo razumevala u tim stvarima i puštala je ove reči mimo ušiju. Ali joj je palo u oči nešto drugo u pričanju pana staroste ošmjanjskoga. — Biljeviči — govorio je — viču da se do neba čuje kako im je učinjeno krivo i kako su u ropstvu, a međutim im se ništa nije desilo, niti će im se desiti. Knez ih nije puštao iz Tauroga, to je istina; ali je on to činio radi njihovoga dobra, jer su na kilometar-dva od kapije mogli da poginu od buntovnika i razbojnika. Nije ih puštao ni stoga što se zaljubio u panu Biljevičevu i to je istina. Ali ko može da mu ne da za pravo? Ko bi u njegovom slučaju drukčije postupio? Da je imao manje poštene namere, sigurno bi, kao silan velikaš, mogao sebi da popusti uzde; ali on je hteo da se ženi, hteo je da digne tu tvrdoglavu devojku do svoga kneževskoga položaja, da je usreći, da joj metne na glavu rađivilovsku krunu, i zato ga ti nezahvalnici grde i odriču mu poštenje i čast... Anusja, ne verujući mnogo, zapita još istoga dana Oljenku je li istina da se knez hteo njome oženiti. Oljenka nije mogla poreći, a kako su već bile prisne prijateljice, iznese joj svoje razloge. Oni su se Anusji učinili dovoljni i opravdani, ali je ipak pomislila da Biljevičima nije bilo baš mnogo teško u Taurogama, niti su knez i Sakovič onako nevaljali kako ih je mačonoša oglasio. Stoga, kada dođoše vesti da se pan Sapjeha s Babinjičem ne samo ne primiče Taurogama nego da je usiljenim marševima pošao na švedskoga kralja, čak tamo ka Lavovu, Anusja se prvo naljuti, pa posle stade premišljati, kada njih već nema da ne vredi bežati iz Tauroga, jer se mogla izgubiti glava, a u najboljem slučaju mogao se mirni boravak promeniti u ropstvo puno opasnosti.

Zbog toga je došlo do prepirke između nje i Oljenke i mačonoše; ali su i oni sami morali priznati da odlazak pana Sapjehe otežava bekstvo, ako ga potpuno i ne sprečava, utoliko pre što je ceo kraj bio uzavreo i niko nije bio siguran u sutrašnjicu. Uostalom, i kad ne bi usvajali Anusjine razloge, bekstvo bez njene pomoći, kod opreznosti pana Sakoviča i ostalih oficira, bilo je nemogućno. Jedini Ketling im je bio odan, ali ni on nije pristajao ni na šta što se kosilo sa službom; a uz to je često odsustvovao, jer ga je Sakovič, kao oprobanog ratnika i sposobnog oficira, rado upotrebljavao protiv oružanih četa konfederata i razbojnika, te ga je često slao iz Tauroga. A Anusji je u njima bilo sve bolje. Sakovič joj je zaprosio ruku mesec dana po kneževu odlasku, ali je zavodnica dala lukav odgovor da ga ne poznaje, da se svašta o njemu govori, da još nije imala vremena da ga zavoli, da se ne može udavati bez dopusta kneginje Grizelde, i najzad, da hoće da ga stavi na probu od godine dana. Starosta proguta gnev, naredi toga dana da se jednome rajtaru, za malu krivicu, udari tri hiljade batina, posle kojih su jadnika sahranili, ali je morao pristati na Anusjine uslove. A ona mu je nagovestila, ako je bude služio još vernije, pažljivije i poslušnije da će ipak kroz godinu dana dobiti samo onoliko koliko njoj bude volja. Tako se igrala s medvedom; ali je već toliko uspela da ga savlada da je on ugušio čak i mumlanje, samo joj je odgovorio: — Osim izdaje kneza, možete tražiti sve što hoćete, čak i na kolenima da idem... Da je Anusja znala kako strašne posledice Sakovičeva nestrpljenja snalaze celu okolinu, možda ga ne bi toliko dražila. Vojnici i stanovnici u Taurogama drhtali su pred njim, jer je teško kažnjavao čak i bez krivice, preko svake mere. Sužnji su umirali u lancima od gladi ili pečeni usijanim gvožđem. Često se činilo da starosta hoće da rashladi uzrujanu i ispečenu ljubavnim žarom dušu ljudskom krvlju, jer je naglo skakao i lično odlazio na pohod, A njegovim tragom je najčešće išla pobeda. Ništio je čete buntovnika; uhvaćenim seljacima je radi primera odsecao desnu ruku i puštao ih kući. Strah od njegova imena opasao je Tauroge kao zidom; čak ni vrlo veliki odredi rodoljuba nisu smeli prilaziti bliže od Rosjenja. Svuda zavlada mir, a on je od nemačkih skitnica i mesnih seljaka sastavljao, za novac otet od građana i vlastele, sve nove i nove pukove i pojačavao snagu da bi je u nevolji stavio svome knezu na raspoloženje.

Vernijega i strašnijega sluge nije Boguslav mogao naći. A u Anusju je Sakovič gledao sve nežnije svojim strašnim otvoreno plavim očima i svirao joj u lautu. Život je, dakle, u Taurogama prolazio Anusji veselo i zabavno, Oljenki teško i jednoliko. Od jedne su vrcale varnice veselja, kao svetlucanje noću od svitaca; drugoj je lice postajao sve bleđe, ozbiljnije, surovije, crne obrve su se sastavljale sve jače na belome čelu, tako da je najzad prozvaše kaluđericom. A imala je nečega kaluđeričkoga. Počela se miriti s mišlju da stupi u kaluđerice, da je sam Bog kroz bol i razočaranja vodi za rešetke. To više nije bila ona devojka sa divnim rumenilom na licu i srećom u očima, nije bila ona Oljenka što je nekad, vozeći se u saonicama sa zaručnikom panom Andžejem Kmićicom, vikala: „haj! haj!“ da se cela šuma orila. Nastajalo je proleće. Oslobođene od leda, vode Baltičkoga mora počeo je da ljulja jak i topao vetar, onda je drveće procvetalo, cvetovi probili lisnate omotače, zatim je sunce postalo žarko, a jadna devojka je uzalud izgledala kraj tauroškoga ropstva, jer i Anusja nije htela da beži i u okolini je bilo sve strašnije. Mač i oganj besneli su tako, kao da se Bog nikad ne misli smilovati. Naprotiv, ko se nije latio sablje ili koplja zimus, taj se latio sad u proleće; sneg nije izdavao tragove, a šuma je davala bolje sklonište i toplota je činila rat lakšim. U Tauroge su doletale vesti kao laste, nekad strašne, nekad utešne. I jedne i druge je čista devojka propraćala molitvom, a zalivala suzama tuge i radosti. Prvo se govorilo o strašnom ustanku celoga naroda. Koliko je drveća u šumama Poljske države, koliko se klasova talasalo na njenim njivama, koliko je zvezda sijalo noću između Tatarskih gora i Baltika, toliko je protiv Šveđana ustalo vojnika, a oni koji su se, kao vlastela, rodili po božjoj volji i prirodnom zakonu za mač i ratovanje, i oni koji su plugom orali i zasejavali žitom tu zemlju, i oni koji su se bavili trgovinom i zanatima go gradovima, i oni koji su živeli po šumama od kovanluka, pravljenja katrana, od sekire ili puške, i oni koji su živeli pored reka i bavili se ribarenjem, i oni koji su lutali po stepama sa stadima — svi su dokopali oružje da isteraju iz zemlje napadača. Već je Šveđanin u tome boju tonuo kao u nabujaloj reci. Na čudo celoga sveta, još nedavno nemoćna Poljska našla je u svojoj odbrani više sabalja no što ih je mogao imati nemački car ili francuski kralj.

Zatim su došle vesti o Karlu Gustavu, kako još ide u dubinu Poljske, s nogama u krvi, glavom u dimu, huleći. Svaki čas se očekivala vest o njegovoj smrti i o propasti cele švedske vojske. Ime Čarnjeckoga razlegalo se sve jače od granice do granice, ulivajući strah neprijatelju a nadu poljskim srcima. „Potukao kod Kozjenjica!“ — govorilo se jednoga dana. — „Potukao kod Jaroslava!“ — govoreno je nekoliko nedelja docnije. — „Potukao kod Sandomježa!“ — ponavljao je daleki odjek. Jedino su se čudili otkuda ima još Šveđana posle tolikih pogibija. Najposle, doleteše nova jata lasta i s njima vest da je švedski kralj sa svom vojskom opkoljen u rečnim stavama. Činilo se da je kraj tu. Sam Sakovič u Taurogama prestao je da dolazi u pohode, samo je noću pisao pisma i slao ih na razne strane. Mačonoša je bio kao lud. Svako veče je dolazio Oljenki s vestima. Ponekad je grizao ruke pri pomisli da mora sedeti u Taurogama. Čeznula je za poljem stara ratnička duša. Najzad se stao zatvarati u svojim odajama i po čitave sate je o nečemu premišljao. Jednom iznenada zagrli Oljenku, briznu u plač i reče joj: — Draga si mi ti, devojko, ali je domovina draža. I sutradan ga u osvit nestade, kao da je u zemlju propao. Oljenka nađe samo pismo i u njemu ovo: „Bog te blagoslovio, drago moje dete. Razumeo sam ja dobro da oni čuvaju tebe, a ne mene, i da ću lakše pobeći. Bog neka mi sudi ako sam ja, jadnice moja, to učinio zbog toga što mi je srce tvrdo ili što te očinski ne volim. Ali je muka bila veća od strpljenja i nisam mogao, tako mi rana Hristovih, nisam mogao duže da ostanem. Jer kad sam pomislio kako se tamo proliva najbolja poljska krv pro patria et libertate,1 a moje ni kapi nema u toj reci, učinilo mi se da će me nebeski anđeli za to prokleti… Da se nisam rodio u našoj svetoj Žmuđi, gde žive amor patriae2 i junaštvo, da se nisam rodio kao vlastelin i Biljevič, onda bih ostao kod tebe i čuvao te. Ali bi i ti, da si čovek, učinila ovo isto, te ćeš i meni oprostiti što sam te, kao proroka Danila, ostavio samu u lavovskoj pećini. No kako je Bog u svojoj milosti njega sačuvao, držim da će i tebe zaštititi neko jači od mene, presveta Bogorodica.“ Oljenka zali pismo suzama, ali strica još više zavole za taj postupak, jer joj srce nabreknu od ponosa. Me ćutim se u Taurogama načini grdna 1 2

Za otadžbinu i slobodu. Ljubav prema domovini.

uzbuna. Sam Sakovič upade besno kod devojke i, ne skidajući kape, zapita: — Gde vam je stric? — Tamo gde su svi sem izdajica... Na bojištu! — Vi ste znali za to!... — prodera se starosta. — A ona, umesto da se uplaši, priđe mu nekoliko koraka, odmeri ga očima od glave do pete, pa odgovori: — Znala sam — pa šta? — Vi... eh, da nije kneza!... Vi ćete odgovarati knezu!... — Ni knezu ni njegovom sluzi. A sada molim! I pokaza mu prstom vrata. Sakovič škripnu zubima i izađe. Toga istoga dana po celim Taurogama puče glas o pobedi kod Varke i švedske pristalice obuze takav strah da ni Sakovič ne smede kazniti sveštenike koji su javno otpevali u okolnim crkvama: Te Deum.1 Stoga mu se sinji teret svali sa srca kada mu posle nekoliko nedelja dođe pismo iz Malborka od Boguslava sa izveštajem da se kralj izvukao iz klopke. Ali su ostale vesti bile vrlo nepovoljne. Knez je tražio pomoć i naredio da se u Taurogama ostavi samo najpotrebniji broj vojnika. Pripremljena rajtarija ode sutradan, a s njome Ketling, Etingen, FicGregori i svi znatniji oficiri, sem Brauna, koji je bio neophodan Sakoviču. Tauroge opusteše još gore no po kneževu odlasku. Anusji Borzobohatoj poče da biva dosadno i tim vi še stade da muči Sakoviča. A on je premiljao da li da pređe u Prusku, jer su odlaskom vojske i čete postale drskije, te su prolazile Rosjenje i primicale se Taurogama. Sami Biljeviči skupili su oko pet stotina konjanika od sitne vlastele i seljaka. Žestoko su potukli pukovnika Bicova, koji je bio krenuo na njih, i bez milosti pljačkali sva rađivilovska sela. Narod je rado pristajao uz njih, jer nijedna porodica, čak ni Hljeboviči, nisu bili toliko uvaženi i poštovani. Sakoviču je bilo žao da ostavi Tauroge na milost neprijatelju, a znao je da će u Pruskoj teško dolaziti od novaca, do nove vojske, da ovde upravlja kako hoće, a tamo mu se vlast mora smanjiti; ipak je sve više gubio nadu da će se moći održati. Potučeni Bicov sklonio se pod njegovu zaštitu, a vesti koje je doneo o snazi i sili buntovnika konačno prikloniše na prusku stranu. A kao čovek odlučan, koji voli da brzo privodi u delo namere, za 1

Tebe, Bože, hvalim.

deset dana izvrši pripreme, izdade naredbe i htede da se krene. Najednom naiđe na neočekivani otpor, i to sa strane sa koje je najmanje očekivao: od Anusje Borzobohate. Anusja nije mislila da ide u Prusku. U Taurogama joj je bilo dobro. Napredovanje konfederatskih četa nije je uplašilo nimalo, i kad bi Biljeviči udarili i na same Tauroge, njoj bi bilo milo. Uz to je držala da bi u tuđini, među Nemcima, bila potpuno u vlasti Sakovičevoj, da bi time lakše moglo doći do kakvih obaveza na koje nije bila rada, te odluči da se odupre odlasku. Oljenka, kojoj je kazala svoje razloge, ne samo da im potvrdi opravdanost nego još okupi, suznih očiju, da je moli da se odupre odlasku. — Ovde još može doći spas, ako ne danas ono sutra, — govorila je — a tamo ćemo propasti obe. A Anusja će joj na to: — A vidiš! A malo li si me grdila što hoću da pobedim i pana starostu, mada ja nisam to namerno htela, tako mi kneginje Grizelde, nego je onako došlo, samo od sebe. A da li bi se sad on osvrtao na moj otpor da nije pobeđen? Šta veliš? — Tako je, Anusja, imaš pravo! — odgovori Oljenka. — Nemoj se ti jediti nimalo! Ni maći nećemo iz Tauroga, još će Sakoviču presesti majčino mleko. — Daj, Bože, da uspeš! — Ja da ne uspem?… Uspeću, prvo, stoga što mu je stalo do mene, a drugo, kako mislim, i do moga imanja. Može se slobodno ljutiti na mene, može se čak i sabljom raniti, ali bi onda bilo sve svršeno među nama. I pokaza se da je imala pravo. Sakovič je došao veseo i pouzdan u sebe, a ona ga dočekala vrlo prezrivo. — Izgleda — rekla je — da iz straha od Biljeviča hoćete u Prusku da bežite? — Ne od Biljeviča — odgovorno je mršteći se — i ne iz straha, nego se premeštam tamo iz mudrosti, da bih mogao sa svežom vojskom raditi protiv ovih razbojnika. — E pa srećan put. — Kako? Zar mislite da ću poći bez vas, nado moja najdraža. — Ko se plaši, neka se nada u bekstvo, ne u mene. Vi se suviše uzdate u sebe, ali ja, kada bih tražila poverenika, nikad vas ne bih izabrala. Sakovič poblede od ljutine. Pokazao bi on njoj da ona nije Anusja Borzobohata! Ali vodeći računa pred kim stoji, savlada se, svoje strašno lice zašećeri osmehom i odgovori, kao u šali:

— Neću vas ni pitati. Metnuću vas u kola i odvesti: — Tako? — upita devojka— Onda znači da sam, i protiv kneževih namera, ja ovde u ropstvu? Znajte onda, pane, ako to učinite da ni reči s vama neću progovoriti, tako mi Boga, jer sam ja vaspitana u Lubnjama i strašno prezirem kukavice. Teško meni kad sam pala u takve ruke!... Bolje da me je pan Babinjič vozio po celoj Litvi, jer se taj nije bojao nikoga. — Zaboga! — uzviknu Sakovič. — Pa recite mi, bar, zašto nećete u Prusku. Ali Anusja udari u plač i kuknjavu. — Drže me, kao Tatari, u ropstvu, nako sam odgajenica kneginje Grizelde, iako niko nema na to pravo. Zarobili me i drže u zatvoru, silom me vode preko mora, osuđuju na izgnanstvo, još će mi i kleštima kidati meso! O, Bože! O, Bože! — Bojte se, bar, toga boga koga prizivate! — uzviknu pan starosta. — Ko će vam kleštima kidati meso? — Spasavajte me, svi sveci! — govorila je, jecajući, Anusja. Sakovič nije znao šta da radi; gušili su ga bes i gnev; mislio je da će poludeti ili da je Anusja poludela. Najzad joj pade pred noge i obeća da će ostati u Taurogama. Onda ga ona stade moliti da ide ako se boji, čime ga dovede do krajnjega očajanja, te đipi i, izlazeći, reče: — Dobro! Ostajemo u Taurogama, a da li se bojim panova Biljeviča, to će se brzo pokazati. I toga istoga dana skupi potučene ostatke Bicovljevih vojnika i svoje, pa ode, ali ne u Prusku, nego iza Rosjenja, na panove Bšveviče, koji su logorovali u girlakolskim šumama. Ovi se nisu nadali nikakvom napadu, jer se već nekoliko dana u okolini govorilo o odlasku vojske iz Tauroga, te ih starosta napade iznenada i raznese na sabljama i kopitama. Sam mačonoša, koji je komandovao odredom, spase se od smrti, ali pogiboše dva Biljeviča iz druge linije; sa njima pogibe trećina odreda a ostali prsnuše na sve strane. Starosta dovede u Tauroge nekoliko desetina zarobljenika i naredi da se svi pogube pre no što je Anusja mogla da se zauzme za njih. O napuštanju Tauroga nije više bilo ni govora i pan starosta nije morao to da čini, jer posle ove pobede čete nisu smele da prelaze reku Dubisu. Sakovič se ponese i stade da se hvališe da će satrti bunu u Žmuđi, samo ako mu Levenhaupt pošalje hiljadu dobrih konjanika. No Levenhaupta već nije bilo u tim krajevima, a Anusja rđavo primi starostino hvalisanje.

— Lako je bilo — reče s panom mačonošom... Ali da je ovde onaj od koga ste bežali i knez i vi, sigurno biste i bez mene otišli preko mora u Prusku. Starostu ove reči opekoše kao žeravica. — Prvo, nemojte uobražavati da je Pruska preko mora, jer preko mora je Švedska, a drugo, pred kime smo to bežali knez i ja? — Pred panom Babinjičem! — odgovori ona, poklonivši se duboko. — Daj, Bože, da ga nekad nađem na dužinu sablje! — Sigurno biste na njenu dužinu ležali u zemlji... Nego ne zovite vuka iz šume! Sakovič je odista neiskreno zvao toga vuka, jer iako je bio neobičan junak, ipak je od Babinjiča imao neki strah, skoro sujeveran, toliko su mu strašne uspomene ostale od njega u poslednjem pohodu. A nije ni znao kako će brzo opet čuti to ime. No, pre nego što se ta vest pronese po celoj Žmuđi, puče jedan drugi glas, nekima vrlo radostan a Sakoviču vrlo strašan, koji su u tri reči izgovarala svaka usta u svoj Poljskoj: — Varšava je osvojena! Činilo se da se zemlja otvara pod nogama izdajnika, ili da im celo švedsko nebo pada na glave sa svima božanstvima koja su dotle sijala kao sunca. Uši nisu htele da veruju da je kancelar Oksenstjerna u ropstvu, Ersken u ropstvu, Levenhaupt u ropstvu, Vrangel u ropstvu, Vitemberg, sam veliki Vitemberg, koji je svu Poljsku zalio krvlju, koji je polovinu nje osvojio pre kraljeva dolaska, u ropstvu! Da kralj Jan Kazimir likuje i da će posle pobede suditi grešnicima. A vest je letela kao na krilima, hučala kao granata nad celom Poljskom, išla kroz sela, jer ju je seljak kazivao seljaku; išla kroz njive, jer je žito njome šuštalo, išla kroz šume, jer ju je bor kazivao boru, orlovi kliktali o njoj u vazduhu — i svako živi se laćao oružja. U Taurogama se začas zaboravi gerlakolski poraz. Nedavno strašni Sakovič smanji se u svačijim, pa i u svojim rođenim očima; čete ponovo stadoše napadati švedske odrede; Biljeviči, povrativši se od poslednjeg poraza, pređoše opet Dubisu na čelu seljaka i ostataka laudanske vlastele. Sakovič nije znao šta da počne, kuda da se okrene, otkuda da izgleda pomoći. Odavno nije imao vesti od kneza Boguslava i uzalud je lupao glavu gde je i sa kakvom je vojskom. I ponekad ga je obuzimao smrtni nemir da je i knez možda u ropstvu. Sa strahom se sećao kako mu je knez govorio da će stvari uputiti u Varšavu i, ako ga postave za komandanta prestonice da više voli biti

tamo, jer je otuda lakše voditi pregovore sa svima. A bilo je i ljudi koji su tvrdili da je knez odista pao u ruke Janu Kazimiru. — Da knez nije bio u Varšavi — govorilo se — zašto bi onda kralj u amnestiji koju je unapred dao svima Poljacima u posadi, njega jedinoga izuzimao? Mora on biti u kraljevoj vlasti, a kako se znalo da je glava kneza Januša bila određena za dželatski panj, i Boguslavljeva će sigurno pasti. Sakovič je razmišljanjem došao do istoga uverenja i borio se s očajanjem, jer je voleo kneza, a posle, znao je da će, ako mu umre taj moćni zaštitnik, i najdivljačnija zver lakše sačuvati glavu u ovoj Poljskoj, nego on koji je bio desna ruka izdajniku. Činilo mu se da je ostao samo jedan izlaz: ne voditi računa o Anusjinom otporu, pobeći u Prusku i tamo tražiti hleba, službe. — Ali šta će biti — pitao se često — ako se i elektor uplaši od kraljeva gneva pa izda sve izbeglice? Nije bilo izlaza; a skloništa samo preko mora u Švedskoj. Srećom, posle nedelju dana neizvesnosti i muka, dođe od kneza Boguslava skoroteča sa dugim svojeručnim pismom. „Varšava je oteta od Šveđana“ — pisao je knez. „Moja komora i stvari propale su. Recedere1 je već predockan, jer me tamo toliko mrze da sam bio izuzet od amnestije. Moje ljude pred samim varšavskim kapijama potukao je Babinjič. Ketling je u ropstvu. Švedski kralj, elektor i ja, sa Štajnbokom i svom vojskom, idemo na prestonicu, gde će se ubrzo biti velika bitka Karolus se kune da će je dobiti, iako ga Kazimirova veština u vođenju rata mnogo zbunjuje. Ko bi se nadao da je bivši jezuita ovako veliki strateg? No sam ja to video još kod Berestečka, jer se tamo sve radilo po njegovoj i pana Volodijovskoga pameti. Nadamo se da će se zamenička vojska, koje sa Kazimirom ima nekoliko desetina hiljada, razići kućama, ili da će se prvo oduševljenje ugasiti, te se neće tući onako junački. Daj, Bože, neku paniku kod te gomile i onda Karolus može zadati ozbiljan poraz, mada se ne zna šta će biti posle toga, jer i sami generali tajno govore među sobom da je ova buna aždaja kojoj izrastaju sve nove i nove glave. Veli se: ,Prvo preoteti Varšavu.’ Kad sam to čuo iz usta samoga Karola, upitao sam ga: a posle? Nije odgovorio ništa. A naša se snaga smanjuje, vraćati se njihova raste. Da se vodi nov rat, nema se čim. Ni duh nije više onaj stari, niti će iko onako 1

Vraćati se.

pristati uz Šveđane kao u početku. Ujak elektor ćuti po običaju, ali ja dobro vidim da će on, ako bitku izgubimo, odmah početi da tuče Šveđane da bi se umilio Kazimiru. Teško je udariti u pokajanje, ali moramo! Dao bi samo Bog da mene prime i da ne izgubim celo imanje. Jedina je nada u Boga, ali je teško oteti se bojazni i treba predvideti zlo. Stoga založi što se može za gotov novac, ili i prodaj, a možeš tajno i s konfederatima stupiti u pregovore. Ti sa svima stvarima idi u Birže, pošto je otuda bliže do Kurlandije. Preporučio bih ti Prusku, ali tamo ubrzo neće biti sigurno od ognja i mača, jer je odmah posle zauzeća Varšave naređeno Babinjiču da preko Pruske ide u Litvu i podstiče bunu, a uz put da pali i kolje. A ti znaš da će on to umeti Hteli smo da ga ulovimo kod Buga i sam je Štajnbok poslao jak odred, od koga se ni glasnik nije vratio. Ne pokušavaj da se meriš s Babinjičem, jer nećeš moći, nego pohitaj u Birže. „Groznica me je sasvim pustila, jer su ovde svuda visoke i suhe ravnice, a ne močvare kao u Žmuđi. Bogu te preporučujem, itd.“ Ukoliko se starosta obradova što je knez živ i zdrav, utoliko ga zabrinuše vesti. Jer kad je knez predviđao da ni zadobivena bitka neće moći popraviti poljuljani švedski položaj, šta se onda moglo očekivati od budućnosti? Može biti da će knez uspeti da se sačuva od propasti pod okriljem elektora, a i on, pan Sakovič, pod kneževim, ali šta da se čini sada? Da se ide u Prusku? Panu Sakoviču nije trebalo kneževih saveta da ne staje na put Babinjiču. Za to nije imao dovoljno ni vojske ni volje. Ostajale su Birže, ali i to je prekasno! Na putu do njih nalazi se Biljevičeva četa, nalaze se mnoge druge, vlasteoske, seljačke, svešteničke i bog bi znao čije još, koje će se udružiti na samu vest i razneće ga kao vihor suho lišće; a ako se i ne udruže, ako ih predupredi brzim i smelim nastupanjem, trebaće uz put u svakom selu, u svakoj močvari, u svakom polju i šumi imati novu bitku. Koliku bi vojsku trebalo imati pa da dođe u Birže makar sa trideset konjanika? Onda ostati u Taurogama? I to je zlo, jer će doći na čelu silnoga tatarskog odreda strašni Babinjič; sve će se čete zgrnuti oko njega, zaliće Tauroge kao poplava i učiniti osvetu o kakvoj svet nije čuo. Prvi put u veku oseti doskora odvažni starosta da mu nedostaje dovitljivosti u glavi, snage u preduzimljivosti, odlučnosti u opasnosti. I sutradan pozva na savet Bicova, Brauna i nekoliko znatnijih oficira. Odlučiše da ostanu u Taurogama i da čekaju vesti od Varšave. Ali Braun sa te sednice ode pravo na drugu, Anusji Borzobohatoj. Dugo i dugo su se savetovali, najzad Braun ode veoma uzbuđen. A

Anusja ulete kao oluja kod Oljenke. — Oljenka! Došlo je vreme! — viknu odmah s praga. — Moramo bežati! — Kada? — upita devojka malo pobledevši, ali i ustavši odmah, u znak gotovosti. — Sutra, sutra! Braun ima komandu, a Sakovič će spavati u varoši, jer će ga pan Bešuk pozvati na gozbu. Pan Bešuk je davno nagovoren, pa će mu metnuti nešto u vino. Braun veli la će poći on sa pedeset konjanika. O, Oljenka, Oljenka, ala sam srećna! Silno sam srećna! I Anusja pade Oljenki oko vrata i stade da je grli tako veselo, da je ona, malo začuđeno, zapita. — Šta je tebi, Anusja? Pa valjda si odavno mogla nagovoriti Brauna na to? — Mogla nagovoriti? Da, mogla sam! Dakle ja ti još nisam rekla? O, Bože! Ti ništa ne znaš? Pan Babinjič ide ovamo! Sakovič umire od straha, a i svi oni... Pan Babinjič ide! Pali! Kolje! Jedan odred je sav isekao! Samoga Štajnboka potukao! I ide usiljenim marševima, kao da žuri! A kome se može on ovde žuriti? Reci, zar nisam ja glupa? I Anusji zasuziše oči, a Oljenka sklopi ruke kao za molitvu i, dignuvši oči nebu, reče: — Ma kome da se žuri, neka mu Bog uravna put, neka ga blagoslovi i čuva!

XXIII

Pan Kmićic, hoteći da od Varšave ode u Kneževsku Prusku i Litvu,

zaista nije u početku imao lak zadatak, jer je već u Serocku bila velika švedska vojska. Karol Gustav naredio je u svoje vreme da se ona tamo smesti da bi smetala opsadi Varšave, ali kako je Varšava već bila zauzeta, ova je vojska imala zadatak da ne propušta odrede koje bi Jan Kazimir hteo da pošalje u Prusku ili u Litvu. Na čelu su joj bili Duglas, vešt vojskovođa, izvežban kao nijedan švedski general u četničkom ratovanju, i dva poljska izdajnika: Rađejovski i Rađivil. Imali su dve hiljade po izbor pešaka, i toliko konjanika i artiljerije. Ovi komandanti, saznavši o Kmićicovom pohodu, a i kako se i inače trebalo primaći Litvi da bi se spasao Tikoćin koji su opsedali Mazurci i Podljašani, razapeše široke mreže u trokutu nad Bugom, između Serocka s jedne, Zlotorije s druge strane i Ostrolenke na vrhu. A Kmićic je morao proći kroz ovaj trokut, jer je hitao, a tuda mu je bilo najpreče. I ubrzo je opazio da je u mreži, ali kako je već svikao ovakvom ratovanju, nije se mnogo plašio. Računao je da je ta mreža suviše raširena, te su okca u njoj tako široka da će se u nevolji moći kroz njih provući. Uz to, iako su ga vešto lovili, on ne samo da je podvaljivao, ne samo da se izvlačio, nego je i sam lovio. Najpre je prešao Bug iznad Serocka, otišao obalom reke do Viškova, u Brašnjčiku uništio trista konjanika poslanih u izvidnicu, tako da, kako je knez pisao, ni vesnik nije ostao. Sam Duglas ga je napao u Dlugosjodlu, ali je on, potukavši konjicu, zašao joj za leđa i, umesto da beži, ode na njihove oči čak do Narve i prepliva je. Duglas ostade na njenoj obali, čekajući skele, ali pre njihova dolaska, Kmićic se u gluvo doba noći vrati preko reke i, udarivši na švedske predstraže, načini nered i izazva paniku u celoj Duglasovoj diviziji. Začudi se tom postupku stari general, ali mu čuđenje bi još veće kad saznade da je Kmićic obišao armiju i, vrativši se na mesto odakle su ga

krenuli kao divljač, zarobio u Branjščiku švedsku komoru sa plenom i kasom, pobivši pri tom pedeset pešaka pratnje. Ponekad su po čitave dane Šveđani viđali Tatare golim okom na ivici vidika, a nisu mogli da ih dostignu. Zato je pan Andžej svaki čas ponešto otkidao. Švedski se vojnik zamarao, a poljski stegovi koji su još bili uz Rađejovskog, iako sastavljeni od disidenata, služili su neiskreno; a narod je oduševljeno služio čuvenom četniku. Znao je o svakom pokretu, o najmanjoj patroli, o svakim kolima koja su izlazila napred ili ostajala u pozadini. Često se činilo da se igra sa Šveđanima, ali je to bilo tigrovo igranje. Zarobljenike nije ostavljao u životu, naređivao je Tatarima da ih vešaju, jer su tako i Šveđani radili po celoj Poljskoj. Ponekad ga, rekao bi, spopade mahnito besnilo, jer slepo udari na mnogo jači odred. — Ludak komanduje tim odredom — rekao je o njemu Duglas. — Ili besan pas! — odgovorio je Rađejovski. Boguslav je bio mišljenja da je i jedno i drugo, ali da je uz to i veliki vojnik. I s ponosom je pričao generalima kako je toga junaka dvaput svojom rukom oborio na zemlju. A na njega je najbešnje napadao pan Babinjič. Očevidno ga je tražio; sam gonjen, i on je gonio. Duglas pogodi da to mora biti neka lična mržnja. Knez nije poricao, iako nije davao nikakvih objašnjenja. A vraćao je Babinjiču istom merom, jer mu je po ugledu na Hovanjskoga, ucenio glavu, a kad to nije pomoglo, namisli da se koristi njegovom mržnjom i time ga navede u klopku. — Sramota je već što se toliko jurimo s tim razbojnikom — reče Duglasu i Rađejovskom. — Obilazi oko nas kao vuk oko tora i kroz prste nam promiče. Poći ću mu ja s malim odredom kao mamac; a kad udari na mene, zadržaću ga na sebi sve dokle vi ne pristignete; a tada nećemo pustiti raka iz korpe. Duglas, kome je potera davno već dosadila, protivio se vrlo malo, veleći da ne može i ne treba da izlaže opasnosti život takvoga velikaša i rođaka mnogih kraljeva radi hvatanja jednoga razbojnika. Ali kad knez navali, on pristade. Odlučiše da knez pođe sa odredom od pet stotina konjanika, ali će iza svakoga konjanika jahati pešak s mušketom. Ta majstorija je imala da prevari Babinjiča. — Neće on izdržati kad čuje samo za pet stotina rajtara i sigurno će napasti, — govorio je knez — a kad mu pešadija gruhne u oči, njegovi će

se Tatari rasturiti kao pesak... i on će poginuti ili ćemo ga živa uhvatiti. Taj su plan izveli brzo i s velikom veštinom. Prvo su dva dana puštali vest da će Boguslav biš poslan u izvidnicu sa pet stotina konjanika. Generali su pouzdano računali da će meštani o tome javiti Babinjiču. Tako je i bilo. Knez se krete jedne tamne noći ka Vonsovu i Jeljonci, u Čerevinu pređe reku i, ostavivši konjicu na otvorenom polju, postavi pešake u zasedu u zabranima da bi se mogli iznenada pojaviti. Za to vreme je Duglas imao da ide obalom Narve, praveći se da ide Ostrolenci. A Rađejovski je imao sa lakim stegovima da zaobilazi od Ksjenžopolja. Sve tri vojskovođe nisu pouzdano znale gde je u taj mah Babinjič, jer je od seljaka bilo nemogućno saznati, a rajtari nisu umeli hvatati Tatare. Ipak je Duglas mislio da je glavna Babinjičeva snaga u Snjadovu i hteo je da je opkoli tako da mu, ako Babinjič pođe na kneza Boguslava, on zađe od litvanske granice i preseče odstupnicu. Sve je izgledalo da ide po švedskom planu. Kmićic je zaista bio u Snjadovu, i čim je čuo za Boguslavljev odred, smesta zapade u šume da se iznenada pojavi iz njih kod Čerevina. Duglas, obišavši od Narve, naiđe posle nekoliko dana na tragove tatarskoga prolaza i pođe tim istim putem, dakle za Babinjičem. Žega je strašno morila konje i ljude odevene u gvozdene oklope; ali je general išao napred, ne osvrćući se na te prepreke, potpuno uveren da će iznenaditi Babinjičevu četu, i u času bitke. Najzad, posle dvodnevnog puta stiže tako blizu Čerevina, da su se videli dimovi iz kuća. Tada se zaustavi, posede sve prolaze, najmanje stazice, pa poče očekivati. Neki oficiri htedoše da pođu dobrovoljno i odmah da napadnu, ali ih on zadrža, veleći: — Babinjič, kad udari na kneza i vidi da nema posla samo s konjicom nego i sa pešadijom, mora se povlačiti... a može se vraćati jedino starim putem... onda će naići na nas, kao u naručje I doista se imalo samo osluškivati na tatarsku dreku i prve pucnje mušketa. Međutim, prođe jedan dan, a u čerevinjskim šumama bilo je mirno; kao da u njima nikad nije bilo nijednog vojnika. Duglas postade nestrpljiv i pred noć posla malu patrolu ka poljima, naredivši joj najveću opreznost. Patrola se vrati duboko u noć, ne videvši i ne opazivši ništa. U osvit krete sam Duglas sa svom vojskom napred.

Posle nekoliko sati stiže do mesta na kome je bilo puno znakova vojničkog bavljenja. Nađoše ostatke dvopeka, polomljena stakla, parčad odela i opasač sa mecima, kakve su nosili švedski pešaci; nesumnjivo je tu bila Boguslavljeva pešadija, ali se nigde nije mogla videti. Dalje je na močvarnoj livadi Duglasova prethodnica videla mnoge tragove teških rajtarskih konja, a na obali tragove tatarskih atova; još dalje ležao je jedan mrtav konj, iz koga su vuci skoro izvukli utrobu. Na nekoliko stotina koraka odatle nađoše tatarsku strelu bez gvozdenog šiljka, ali sa celim drvcetom. Očevidno se Boguslav povlačio, a Babinjič išao za njim. Duglas vide da se moralo desiti nešto neobično. Ali šta? Na to nije bilo odgovora. Duglas se zamisli. Najednom mu misli prekide jedan oficir iz prethodnice. — Vaša dostojnosti, — reče — kroz šiblje se vidi, na nekoliko stotina koraka, nekoliko ljudi u gomili. Ne miču se, kao stražari. Ustavio sam prethodnicu da bih vam to javio. — Konjanici ili pešaci? — upita Duglas. — Pešaci, ima ih četvorica ili petorica u grupi, ne može se tačno prebrojati, jer šiblje smeta. Ali svetlucaju žuto, kao naši mušketari. Duglas priteže kolenima konja, brzo odjaha do prethodnice i krste s njom napred. Kroz sve ređe šiblje u dubokoj šumi videla se grupa vojnika potpuno nepomičnih, gde stoji pod drvetom. — Naši, naši! — reče Duglas. — Knez mora da je blizu. — Čudo! — javi se malo posle oficir. — Stoje na straži a nijedan se ne javlja, iako šumno idemo. Utom se šiblje završi i nastade visoka šuma. Tada videše četiri čoveka u grupi, kako stoje jedan uz drugoga i kao da nešto gledaju na zemlji. Od glave svakoga od njih dizalo se uvis uže. — Vaša dostojnosti, — reče naglo oficir — oni ljudi vise. — Da — odgovori Duglas. Pa požuriše i dođoše do leševa. Četiri pešaka su visila na zamci, kao drozdovi, sa nogama jedva col od zemlje, jer su bili na niskoj grani. Duglas ih osmotri dosta ravnodušno, pa onda reče, kao za sebe: — Sad znamo da su i knez i Babinjič ovuda prolazili. Pa se opet zamisli, jer ni sam nije bio načisto da li da nastavi ovim putem, ili da pređe na veliki ostrolenški drum. Međutim, posle pola sata nađoše opet dva leša. Očevidno su to bili pljačkaši ili bolesnici, koje su Babinjičevi Tatari pohvatali idući za knezom. Ali zašto se knez povlačio?

Duglas ga je poznavao isuviše dobro, to jest i njegovo junaštvo i vojničku veštinu, da bi i za časak pomislio da knez nije imao dovoljno razloga. Moralo se nešto desiti. Tek sutradan se stvar objasni. Sa izvidnicom od trideset konjanika dođe pan Bjes Kornja od kneza Boguslava, s izveštajem da je kralj Jan Kazimir poslao preko Buga protiv Duglasa pana poljnoga hetmana Gosjevskoga sa šest hiljada litvanskih i tatarskih konjanika. — Saznali smo za to — pričao je pan Bjes — pre no što je stigao pan Babinjič, jer je išao vrlo oprezno i često se gubio, dakle vrlo lagano. Pan Gosjevski je na četiri do pet milja. Knez se morao žurno povlačiti da bi se sastao s panom Rađejovskim koji je lako mogao biti potučen. Ali, idući brzo, srećno smo se sastali. Knez je potom naredio da patrole krenu na sve strane da izveste vašu dostojnost. Mnogo pe ih pasti u ruke Tatarima ili seljacima, ali se u ovakvom ratu ne može drukčije. — Gde su knez i pan Rađejoiski? — Na dve milje odavde, na obali. — Je li knez svu vojsku doveo? — Pešadiju je morao da ostavi, ona se prokrada kroz najgušću šumu da bi se sačuvala od Tatara. — Konjica kao što je tatarska ume da ide i kroz najgušću šumu. Ne treba se nadati da ćemo videti tu pešadiju. Ali to nije ničija krivica i knez je postupio kao iskusan vojskovođa. Knez je bacio jedan jak odred ka Ostrolenci da zavara pana podblagajnika litvanskoga. Oni će odmah krenuti za njim, misleći da je sva naša vojska pošla tamo. — To je dobro! — reče obradovan Duglas. — Izići ćemo s panom podblagajnikom na kraj. Pa ne gubeći ni časa, naredi pokret da se združi s knezom Boguslavom i Rađejovskim. Združiše se istoga dana, na veliku radost, osobito pana Rađejovskog, koji se ropstva bojao gore i od smrti, jer je znao da bi kao izdajnik i vinovnik svih zala u Poljskoj morao teško odgovarati. Sada je, po sastanku sa Duglasom, švedska vojska imala preko četiri hiljade ljudi, te je mogla s uspehom dati otpor vojsci pana hetmana poljnoga. On je, doduše, imao šest hiljada konjanika, ali Tatari, sem Babinjičevih, veoma izvežbanih, nisu mogli biti upotrebljeni za otvorenu bitku, a ni sam pan Gosjevski, iako vešt i učen vojskovođa, nije umeo, kao Čarnjecki, da ulije ljudima ono oduševljenje kome ništa ne može odoleti.

A Duglas je lupao glavu zašto je Jan Kazimir poslao poljnoga hetmana preko Buga. Švedski kralj i elektor išli su na Varšavu, te je odlučna bitka morala pre ili posle tamo da nastupi. I mada je Kazimir imao mnogobrojniju vojsku nego Šveđani i Brandenburžani, ipak je šest hiljada vojnika bilo isuviše velika pomoć da bi je se poljski kralj dragovoljno lišio. Istina, pan Gosjevski je spasao Babinjiča od pogibije, ali kralj nije morao zato slati čitavu diviziju. U ovom se pohodu, dakle, krila neka namera koju švedski general i pored sve oštroumnosti nije mogao da pogodi. U pismu švedskoga kralja, poslatom posle nedelju dana, opažala se velika uznemirenost i kao neki strah od tog pohoda, ali je nekoliko reči objašnjavalo njegov povod. Po mišljenju Karola Gustava hetman nije bio poslan da napadne Duglasovu armiju, niti da ide u Litvu i pomogne ustanak, jer tamo ni inače nije bilo dovoljno Šveđana, nego da zagrozi ostaloj bez vojske Kneževskoj Pruskoj, naročito njenom istočnom delu. „Računalo se na to“ — pisao je kralj — „da se elektor pokoleba u vernosti prema malborškom ugovoru i pre ma nama, što se lako može dogoditi, pošto je on gotov da uđe u savez i sa đavolom protivu Hrista, i sa Hristom protivu đavola, da bi od obojice što ućario.“ Pismo se završavalo preporukom da se Duglas svima silama stara da hetmana ne pusti u Prusku; a hetman, ako ne uspe da uđe u nju za nekoliko nedelja, nesumnjivo se mora vratiti u Varšavu. Duglas vide da taj zadatak nimalo ne premaša njegovu snagu. Još nedavno se on s izvesnim uspehom odupirao samome Čarnjeckom, te mu Gosjevski nije bio strašan Nije se, doduše, nadao da će potući njegovu diviziju, ali je bio uveren da će je zaustaviti i sprečiti svako njeno napredovanje. I od toga časa nastaše vrlo vešta kretanja obeju vojski, koje su izbegavale odlučnu bitku, ali su se starale da jedna drugu obiđu. Oba su se zapovednika uspešno takmičila među sobom, no je iskusni Duglas utoliko nadmašao što hetman nije puštao dalje od Ostrolenke. A od Boguslavljeve podvale spaseni pan Babinjič nije se nimalo žurio da se spoji s litvanskom divizijom, jer se vrlo vredno zanimao onom pešadijom koju je Boguslav, u hitnji da se pridruži Rađejovskom, morao ostaviti na putu. Njegovi Tatari, vođeni od mesnih šumara, išli su za njom dan i noć, ubijajući svaki čas neoprezne ili one koji bi zastali. Nedostatak hrane nagna najzad Šveđane da se podele na mala odeljenja, koja su lakše mogla doći do hrane; ali je Babinjič to samo i čekao.

Podelivši svoj odred na tri odeljenja, pod komandom svojom, Agbah-Ulana i Soroke, za nekoliko dana uništi većinu tih pešaka. To je bio neki neprekidan lov na ljude po šumskim čestama, lozi i trstiku, pun larme, dreke, vike, pucnjave i smrti. Široko je taj lov razglasio Babinjičevo ime među Mazurcima. Odeljenja su se sastala i pridružila panu Gosjevskom tek kod same Ostrolenke, kad je pan hetman poljni, čiji je pohod bio samo demonstracija, već dobio nalog od kralja da se vrati u Varšavu. I Babinjič je samo kratko vreme mogao da uživa s poznanicima, naime s panom Zaglobom i Volodijovskim, koji su sa laudanskim stegom bili sa hetmanom. Pozdravili su se vrlo srdačno, jer je među njima već bilo veliko prijateljstvo i drugarstvo. Obojici mladih pukovnika bilo je vrlo mučno što nisu ovoga puta mogli ništa učiniti protiv Boguslava; ali ih je ian Zagloba tešio, često im dolivajući čaše, a govorio: — Ne mari to! Još od maja smišljam majstorije, a ja svoju glavu nikad nisam uzalud lupao. Imam nekoliko spremljenih, vrlo zgodnih, samo što nema vremena da ih primenimo, sem pod Varšavom, kuda svi odlazimo. — Ja moram u Prusku — odgovori Babinjič — i neću biti kod Varšave. — Da li ćeš moći da prođeš u Prusku? — upita Volodijovski. — Tako mi Boga, provući ću se, i svečano vam obećavam da ću počiniti dosta čuda, jer ću reći mojim Tatarima: „Sad uživajte do mile volje!“ Rado bi oni i ovde klali, ali sam im kazao da je za svako nasilje kazna: konopac; Zato ću u Pruskoj i svome srcu pustiti na volju. A što da se ne provučem! Vi niste mogli; ali to je druga stvar, jer je lakše zagraditi put većoj vojsci, nego ovakvom odredu kao što je moj, s kojim je lako sakriti se. Nisam ja jednom sedeo u ritu, a Duglasovi prolazili pored mene nemajući ni pojma da sam ja tu. A i Duglas će sigurno za vama, te će meni ostaviti slobodan put. — Ali si ga, čujem, namučio! — reče zadovoljno Volodijovski. — Ha, vucibatina! — dodade pan Zagloba. — Svaki dan je menjao košulju, toliko se znojio. Ni Hovanjskoga nisi gore uznemiravao, i moram ti priznati da ni ja ne bih bolje na tvome mestu; mada je još pan Konjecpoljski govorio da za četničko ratovanje nema boljeg od Zaglobe. — Izgleda mi — reče Volodijovski Kmićicu — ako se Duglas vrati da će ostaviti ovde Boguslava da te napada. — Daj, Bože! I ja se tome nadam — odgovori živo Kmićic. — Kad bih ja stao da tražim njega, a on mene, onda bismo se pouzdano našli. A

već treći put me neće pregaziti, ili, ako me pregazi, ja se više neću ni dići. Tvoje majstorije pamtim dobro i sve lubnjanske udarce imam u glavi kao očenaš. A i probam ih svaki dan sa Sorokom da bih ruku izvežbao. — Kakve majstorije! — reče Volodijovski. Sablja je glavno! Ova izreka dirnu malo pana Zaglobu, te odmah odgovori: — Svaka vetrenjača misli da je glavno mahati krilima, a znaš li, Mihale, zašto? Zato što ima plevu pod krovom iliti u glavi. I vojnička se veština oslanja na majstorije, inače bi Roh Kovaljski mogao biti veliki a ti poljni hetman. — A šta radi pan Kovaljski? — upita Kmićic. — Pan Kovaljski? Već nosi gvozdeni šlem i ima pravo jer je kupus najbolji u kazanu. Grdno je zaradio u Varšavi, opremio dobru družinu i stupio u husare kneza Polubinjskoga, a sve zato da bi mogao kopljem napasti Karolusa. Dolazi nam svaki dan pod šator i ovuda zvera neće li gde ugledati grlić od boce u slami. Ne mogu da ga odviknem od pijanstva. Ništa ne pomaže dobar primer. No sam mu prorekao da će mu na zlo izići ovo napuštanje laudanskoga stega. Vucibatina! Nezahvalnik! Za tolika dobročinstva ostavio me radi kopalja! — A ti si ga vaspitavao? — E, moj dragi, nemoj me praviti mečkarom! Panu Sapjehi, koji me je to isto pitao, kazao sam da su on i Roh imali istoga učitelja, ali ne mene, jer sam ja u mladosti bio kačar i umeo dobro da sastavljam duge. — Prvo, ti to panu Sapjehi ne bi smeo reći, — odgovori Volodijovski — a drugo, ti tobož grdiš Kovaljskoga, a ovamo ga voliš kao dušu. — Volim ga više nego tebe, pošto nikad nisam mogao da podnosim balegare ni zaljubljive kicoše koji, čim vide žensko, stanu da se uvijaju kao nemačke pudlice. — Ili kao oni majmuni u palati Kazanovskih sa kojima si se ti tukao! — Smejte se, smejte, drugi put ćete sami osvajati Varšavu! — To kao da si je ti osvojio? — A ko je Krakovsku kapiju expugnavit?1 Ko je smislio ropstvo za generale? Sede sad o hlebu i vodi u Zamošću, a Vitemberg kad god pogleda Vrangela kaže: „Zagloba nas ovde zatvori!“ — pa obojica u plač. Da pan Sapjeha nije bolestan i da je ovde, kazao bi vam ko je švedsku krlju iz varšavske kože prvi izvukao. — Molim vas, — reče Kmićic — učinite mi ljubav i pošaljite izveštaj 1

Osvojio.

o bici kod Varšave. Dane i noći ću brojati na prste, neću imati mira dokle ne saznam nešto pouzdano. Zagloba metnu prst na čelo. — Čujte moje mišljenje, — reče — jer ovo što ću sad reći, ispuniće se kao... kao što ovo staklo stoji pred nama... Zar ne stoji, a? — Stoji, stoji! Govori! — Tu veliku bitku ili ćemo dobiti ili izgubiti... — To zna svako! — utače se Volodijovski. — Bolje bi bilo, Mihale da ćutiš i da se učiš. Pretpostavljajući da tu bitku izgubimo, znaš li šta će dalje biti?... Vidiš! Ne znaš, jer već mrdaš brčićima pod nosem, kao zec... Dakle ja vam kažem da neće biti ništa... Kmićic koji je bio vrlo živ, đipi, tresnu čašom o sto i uzviknu: — Terate komediju! — Kažem: neće biti ništa! — odgovori Zagloba. — Mladi ste pa ne razumete da, kako sad stoje stvari, naš kralj, naša mila otadžbina, naša vojska, mogu pedeset bitaka da izgube... a rat će se nastaviti kao i dosad, vlastela će se skupljati, a s njom i ostali niži staleži... I ako se ne uspe jednom, uspeće se drugi put, dokle neprijateljska snaga ne iščili. Ali kad Šveđani samo jednu veliku bitku izgube, sve će ih odneti đavo, a pored njih i elektora. Ovde pan Zagloba ožive, ispi čašu, udari njome o sto i nastavi: — Slušajte, jer ovo nećete čuti iz svačijih usta, jer svako ne ume da gleda široko. Mnogi misle: šta li nas još čeka? Koliko bitaka, koliko poraza za koje, ratujući s jednim Karolusom, nije teško... koliko suza? Koliko prolivene krvi? Koliko teških nevolja? I mnogi sumnja, i mnogi huli na Boga i Bogorodicu... a ja vam kažem ovo: znate li šta ove varvarske neprijatelje čeka? — Propast. Znate li šta nas čeka? — Pobeda. Potući će nas još sto puta... lepo... ali ćemo mi potući sto prvi put, i biće kraj. Tu pan Zagloba sklopi oči na časak, ali ih brzo otvori, pogleda užagrenim zenicama preda se, i najednom grmnu što ga glas donosi: — Pobeda! Pobeda! Kmićic se zacrveni od radosti. — Boga mi, ima pravo! Boga mi, pravo govori! Ne može biti drukčije! Takav mora biti kraj! — Mora se priznati da ti tu ne fali! — reče Volodijovski kucnuvši se u čelo. — Poljska se može zauzeti, ali ostati u njoj ne... i na kraju krajeva mora se iz nje izaći. — Aha! Šta veliš? — Ne fali! — reče obradovan pohvalom Zagloba.

— Kad je tako, onda ću vam još prorokovati. Bog je s pravednima! Ti ćeš (obrte se Kmićicu) izdajicu Rađivila pobediti, u Tauroge otići, devojku povratiti, oženićeš se njome, potomstvo izroditi... Dobio prišt na jeziku ako ne bude kako sam rekao... Zaboga, nemoj da me ugušiš! S pravom se osiguravao pan Zagloba, jer ga Kmićic ščepa u naručje, diže uvis i stade da ga steže tako da starcu oči iskočiše iz duplja; a tek što stade na noge, tek što odahnu, a pan Volodijovski, veoma razradovan, dokopa ga za ruku: — Na mene je red! Kazuj šta mene čeka. — Bog te blagoslovio, Mihale!... Izvešće ti tvoja mala grlica čitavo jato... ne boj se. Uf! — Vivat!1 — viknu Volodijovski. — Ali ćemo najpre raskrstiti sa Šveđanima! — dodade Zagloba. — Hoćemo, Hoćemo! — povikaše, treskajući sabljama, mladi pukovnici. — Vivat! Pobeda!

1

Živeo!

XXIV

Nedelju

dana docnije pan Kmićic uće u Elektorsku Prusku kod Rajgroda. Izvršio je to dosta lako, jer se pred sam odlazak pana poljnoga hetmana tako vešto sakrio u šumu da je Duglas bio uveren da je i njegov odred otišao sa celom tatarsko-litvanskom divizijom pod Varšavu, te je ostavio samo posade po gradićima, radi odbrane tih krajeva. A i Duglas je otišao za Gosjevskim, sa njim Rađejovski i Rađivil. Kmićic je to saznao još pre prelaska preko granice i bilo mu je veoma krivo što se neće moći sukobiti lično sa svojim krvnim dušmaninom i što kazna može snaći Boguslava od drugih, naime od pana Volodijovskoga, koji se takođe zavetovao protiv njega. Stoga, ne mogući da iskali osvetu za krivde Poljske države i svoje na izdajniku lično, on je strahovito iskali na elektorovim zemljama. Te iste noći još, kada Tatari prođoše pored pograničnog stuba, nebo se zarumene od požara, razlegoše se kuknjava i plač ljudi gaženih nogom rata. Ko !e poljskim govorom umeo da moli za milost, taj je po komandantovoj naredbi bio pošteđen, ali su zato nemačke naseobine, sela i varošice pretvarali u ognjenu reku, a preneraženi stanovnik je išao pod nož. I ulje po moru ne razliva se tako brzo, kad ga moreplovci prospu radi umirenja talasa, kao što se razli ovaj čambul Tatara i dobrovoljaca po dotle mirnim i bezbednim krajevima. Činilo se da se svaki Tatarin umeo deliti na dvoje, na troje, biti jednovremeno u nekoliko mesta, i paliti, i seći. Nisu štedeli čak ni njive zasejane žitom, čak ni drveće po voćnjacima. Kmićic je toliko vremena držao na uzdi svoje Tatare da su sad, kad ih je najzad pustio kao jato ptica grabljivica, skoro pomahnitali u klanju i uništavanju. Svaki se trudio da nadmaši ostale, a kako nisu mogli uzimati zarobljenike, kupali su se od jutra do mraka u ljudskoj krvi. Sam pan Kmićic, imajući u srcu mnogo surovosti, pustio je ovome

na volju; pa iako nije prljao ruke krvlju nenaoružanih, sa zadovoljstvom je gledao kako teče. A duša mu je bila mirna i savest mu ništa nije prebacivala, jer je to bila krv nepoljska, a uz to još jeretička, te je čak mislio da čini dragu stvar bogu a osobito svecima. Ta elektor, klevetnik, dakle sluga Poljske države, koji je živeo od njenih dobročinstava, prvi je digao svetotatsku ruku na svoju kraljicu i gospodaricu, stoga je trebalo da bude kažnjen, stoga je pan Kmićic bio samo oruđe božjega gneva. Stoga je svako veče mirno čitao krunicu pri svetlosti zapaljenih nemačkih naseobina; a kad mu je kuknjava ubijanih pometala račun, počinjao je iznova da ne bi dušu opteretio grehom nemara prema božjoj službi. No u srcu nije nosio samo surova osećanja; imao je on sem pobožnosti i raznih milih uspomena iz prošlosti. Često su mu padala na pamet vremena kada je s onako velikom slavom uznemiravao Hovanjskoga i stari drugovi mu izlazili kao živi pred oči. Kokosinjski, gorostasni Kuljvjec-Hipocentaurus, rošavi Ranjicki sa senatorskom krvlju u žilama, Uhljik, koji nije imao ljudske krvi na duši, i Zend, koji je onako vešto podražavao glasove ptica i svakojakog zverinja. Svi oni, osim možda jednoga Rekuća, cvrče u paklu, a eto! Sada bi uživali, sada bi se kupali u krvi ne navlačeći greh na dušu i korisno po Poljsku... I pan Andžej je uzdisao pri pomisli kako je samovolja pogubna stvar, pošto u ranoj mladosti zatvara zanavek put dobrim delima. Ali je najviše uzdisao za Oljenkom. Što je dublje zalazio u pruske krajeve, sve jače su ga pekle srčane rane, kao da su ih pozleđivali ovi požari i stara ljubav. I skoro svaki dan je u duši govorio devojci: „Dušo moja draga, možda si me ti već i zaboravila; a ako se i setiš, onda samo s mržnjom u srcu; a ja i izdaleka i izbliza, i noću i danju, i u radu za otadžbinu i u trudu, samo o tebi mislim, i duša mi leti tebi kroz gore i vode, kao umorna ptica da bi se savila kraj tvojih nogu. Poljskoj i tebi dao bih svu krv svoju; ali teško meni ako me ti u duši oglasiš za izdajnika!“ Razmišljajući ovako, išao je sve više na sever graničnim pojasom, palio i ubijao, nikoga nije štedeo. Gušila ga je strašna tuga Hteo bi koliko sutra da bude u Taurogama, a međutim je put bio veoma dalek i težak, jer najzad stadoše da zvone na uzbunu u celoj pruskoj pokrajini. Sve živo se laćalo oružja da se odupre strašnim uništiocima; dovođene su posade iz veoma udaljenih mesta, obrazovani pukovi čak i

od mladih momčića, i ubrzo je protiv svakoga Tatarina moglo izići oko dvadeset seljaka. Kmićic je udarao na te odrede, kao grom, satirao, rasterivao, vešao, izvlačio se, krio i opet se pojavljivao na talasu od plamena; ali ipak nije mogao ići onako brzo kao u početku. Često je trebalo po tatarski izgubiti se i pritajivati se po čitave nedelje u čestama ili ritovima na obalama jezera. Naroda je izlazilo protiv njih sve više kao na vuka; a i on je ujedao kao vuk koji jednim stiskom vilica zadaje smrt; i ne samo da se branio, nego je i napadao. Voleći čist posao, on je, ponekad, i pored potere, ostajao u nekom kraju sve dokle ga na nekoliko milja unaokolo nije uništio ognjem i mačem. Ime mu se, neznano kako, pročulo u narodu, te je bilo strah i trepet sve do Baltičkoga mora. Mogao je ući ponovo u granice Poljske države, pa i pored švedskih odreda, krenuti brže Taurogama; ali on to nije hteo učiniti, jer je želeo da ne posluži samo sebi nego i Poljskoj. Međutim, stigoše vesti koje su mesnom stanovništvu dale hrabrosti za odbranu i osvetu, a teškom žalošću ispunile srca pana Babinjiča. Puče glas o velikoj bici pod Varšavom, koju je poljski kralj izgubio. „Karol Gustav i elektor potukli su svu Kazimirovu vojsku“ — govorilo se u Pruskoj veselo. „Varšava je ponovo zauzeta: to je najveća pobeda u celom ratu i sada će biti već kraj Poljske države.“ Svi ljudi koje su Tatari hvatali i metali na žar radi ispitivanja, govorili su jedno isto; bilo je i preteranih vesti, kao što to već biva u ratu. Po tim vestima vojska je bila satrvena, hetmani izginuli, a Jan Kazimir pao u ropstvo Dakle, sve se svršilo? Ova pobunjena i pobednička Poljska bila je samo prazna nada? Tolika sila, tolika vojska, toliki veliki ljudi i čuvene vojskovođe: hetmani, kralj, pan Čarnjecki sa svojom nepobedivom divizijom, krunski maršal, ostali velikaši sa svojim odredima, sve propalo, sve se rasturilo kao dim! I nema više branilaca ovoj nesrećnoj zemlji sem ustaničkih četa, koje će se sigurno na glas o slomu raspršiti kao magla?! Pan Kmićic je čupao kosu i kršio ruke, dohvatao mokru zemlju šakama i pritiskivao na glavu, „I ja ću da poginem!“ — mislio je „Ali prvo da se ova zemlja krvlju zalije!“ Pa poče da ratuje kao očajnik; više se nije krio, nije se gubio po šumama i ritovima, tražio je smrt, kidisao kao besan na triput jače

odrede i raznosio ih na sabljama i kopitima. U njegovim Tatarima zamrla su sva čovečanska osećanja i postali su čopor divljih zverova. Nasrtljivi, ali ne baš mnogo sposobni za borbu na otvorenom polju, ne izgubivši ništa od svoje veštine za zasede i lukavstva, izvežbali su se stalnim ratovanjem toliko da su se mogli na otvorenom polju boriti sa najboljom konjicom i razbiti kare čak i švedske delekarlijske garde. U bojevima sa naoružanom pruskom gomilom sto tih Tatara razbijalo je lako dvesta i trista stražnih, naoružanih puškama i kopljima seljaka. Kmićic ih je odvikao da se opterećuju plenom, uzimali su samo novac, a naročito zlato, koje su ušivali u sedlo. Stoga, kad neki pogine, ostali su se besno borili za njegova konja i sedlo. Bogateći se ka taj način, nisu ništa gubili od svoje skoro natčovečanske hitrine. Uvidevši da ni pod jednim drugim zapovednikom ne bi imali ovako obilnu žetvu, zavoleli su Babinjiča kao hrtovi lovca i sa pravim muhamedanskim poštenjem davali posle bitke Soroki i Kjemljičima lavovski deo plena, koji pripada „bagadiru“. — Alah! — govorio je Agbah-Ulan. — Malo će ih videti Bahčisaraja, ali će oni što se vrate postati mirzama. Babinjič, koji je odavno umeo da se hrani ratom, skupio je veliko bogatstvo; ali nije našao smrt, koju je tražio više nego zlato. Prošao je opet mesec u bojevima i naporima koji su premašili ljudsko verovanje. Konjima, iako hranjenim ječmom i pruskom pšenicom, trebalo je ipak dati nekoliko dana odmora, te se mladi pukovnik, hoteći da dobije novih vesti i da popuni manjak u ljudstvu dobrovoljcima, povuče blizu Dospude u granice Poljske države. Vesti su ubrzo stigle, i to tako radosne da Kmićic umalo pamet ne izgubi. Istina je bilo da je hrabri i nesrećni Jan Kazimir izgubio veliku trodnevnu bitku pod Varšavom, ali zašto? Zato što se zamanička vojska velikom većinom pre toga razišla kućama, a ostali deo nije se tukao onako oduševljeno kao pri zauzimanju Varšave i treći dan bitke izazvao je nered. Ali se prva dva dana bitka okretala u poljsku korist. Redovna vojska, ne više u četničkom ratovanju nego u velikoj bici sa najizvežbanijom vojskom u Evropi, pokazala je takvu umešnost i upornost da su se čudom začudili i sami švedski i brandenburški generali. Kralj Jan Kazimir je stekao besmrtnu slavu. Govorilo se da se pokazao kao vojskovođa ravan Karolu Gustavu i da bi, da su sve njegove naredbe izvršene, neprijatelj izgubio odsudnu bitku i rat bio završen.

A Kmićic je imao vest od očevidaca, jer je naišao na vlastelu koja je služila u zamanici i učestvovala u bici. Jedan od njih mu je pričao o sjajnom napadu husarije, pri čemu sam Karolus, koji, i pored preklinjanja svojih generala, nije hteo da odstupi, zamalo nije poginuo. I svi su tvrdili da nije istina da je vojska satrvena ili da su hetmani izginuli. Naprotiv, sem zamanice, sva je vojska ostala čitava i u redu se povukla na jug. Na varšavskom mostu, koji se slomio, propali su samo topovi, ali se „duh prevezao preko Visle“. Vojska se klela u sve na svetu da će pod ovakvim zapovednikom, kao što je Jan Kazimir, u idućem sukobu potući Karola Gustava, elektora, i koga god bude trebalo, jer je ova bitka bila samo proba, istina nepovoljna ali puna lepih nada u budućnost. Kmićic je lupao glavu otkuda su prve vesti mogle biti onako nepovoljne. Objasniše mu da je Karol Gustav hotimice slao preterane vesti, a u samoj stvari nije bio načisto šta će dalje. Švedski oficiri koje je pan Andžej posle nedelju dana zarobio, potvrdili su mu to mišljenje. Od njih je saznao i to da je elektor bio u velikom strahu i počinjao sve više da misli o svojoj koži, pošto mu je pod Varšavom mnoga vojska izginula, a na ostatak naišle tako strašne boleštine da ga uništavaju gore od svake bitke. I još su Velikopoljaci, želeći da se naplate za Ujšće i za sve krivde, napali na samu Brandenburgiju, paleći, sekući i ostavljajući samo vodu i zemlju. Po mišljenju oficira blizu je bio čas kada će elektor da napusti Šveđane i da se udruži sa jačom stranom. „Onda mu treba dosađivati“ — pomisli Kmićic „da bi to brže učinio.“ I kako su mu konji već bili odmorni, a i gubici u ljudstvu popunjeni, ponovo pređe Dospudu i kao duh uništenja jurnu na nemačka naselja. Razne čete ugledaše se na njega. Zateče već slabiju odbranu, te je pustošio utoliko više. Vesti su dolazile sve lepše i lepše, toliko radosne da im je teško bilo verovati. Prvo se stade govoriti da se Karol Gustav, koji je posle varšavske bitke sišao čak do Radoma, sada povlači navrat-nanos Kraljevskoj Pruskoj. Šta je bilo? Zašto se povlači? — Na to nije bilo za neko vreme odgovora, pa onda opet puče po svoj Poljskoj ime Čarnjeckoga. Potukao kod Ljipca, potukao kod Stšemešna, pod samom Ravom isekao celu Karolovu zaštitnicu, zatim, saznavši da se dve hiljade rajtara vraća iz Krakova, napao ih i ni glasnika nije pustio živa. Pukovnik Forgel, generalov brat, četiri druga pukovnika, tri majora, trinaest četnih komandira i dvadeset i tri poručnika pali su u ropstvo, Neki su davali

dvostruk broj, neki su, u oduševljenju, tvrdili da pod Varšavom Jan Kazimir nije pretrpeo poraz, no je pobedio i da je njegovo povlačenje na jug bilo samo lukavstvo da satre neprijatelja. I sam pan Kmićic stade tako da misli, jer se, budući vojnik još od dečačkih godina, razumevao u ratu a nikada nije čuo za pobedu posle koje bi pobediocima bilo gore A Šveđanima je očevidno bilo gore, i to baš od bitke pod Varšavom. Pan Andžej se tada seti reči pana Zaglobe, kad je pri poslednjem viđenju govorio da pobede neće nimalo popraviti švedski položaj, a da će ih jedna odsudna izgubljena bitka upropastiti. „Kancelarska je to glava!“ — pomisli Kmićic. „Ume da čita budućnost kao neku knjigu.“ Tu se seti i ostalih njegovih predskazanja, kako će on, Kmićic alias1 Babinjič, otići u Tauroge, naći svoju Oljenku, izmoliće oproštaj, oženiće se i s njom izroditi potomstvo na slavu otadžbine. Kad se seti toga, vatra mu se razli po žilama; neće više ni časka gubiti, ostaviće za neko vreme Pruse i seču, pa što brže u Tauroge. Uoči samog polaska dođe mu laudanski vlastelin iz stega pana Volodijovskoga s pismom od maloga viteza. „Idemo s panom poljnim litvanskim hetmanom i knezom staviocem za Boguslavom i Valdekom (pisao je pan Mihal). Pridruži se i ti nama, jer će se naći prilika za pravednu osvetu, a i Prusima da se plati za ugnjetavanje Poljske.“ Pan Andžej očima nije hteo da veruje, i neko vreme je bedio vlastelinčića da je naročito poslan od kakvoga pruskoga ili švedskoga komandanta da ga navede na kakvu zasedu. Zar pan Gosjevski i po drugi put ide na Prusku? Nemogućno je bilo ne verovati tome. Rukopis je bio pana Volodijovskoga, grb pana Volodijovskoga, a vlastelinčića se sećao. Stoga stade da ga ispituje: gde se nalazi pan Gosjevski i kuda namerava da ide? Vlastelinčić je bio priglup. Ne može on znati kuda pan hetman hoće da ide; on zna samo da je pan hetman hoda, a sa njim je i laudanski steg Bio ga je neko vreme pozajmio pan Čarnjecki, ali ga je odavno vratio a sada idu onamo kuda ih pan poljni hetman vodi. — Govore — završi vlastelinčić — da ćemo u Prusku i vojska se mnogo raduje... No, uostalom, naše je da slušamo i da se tučemo. 1

Ili.

Kmićic se nije premišljao dugo, okrete čambul i pođe usiljenim marševima panu hetmanu a posle dva dana, već pozno u noć, pade u zagrljaj panu Volodijovskom koji, pošto se izgrliše, odmah reče: — Grof Valdek i knez Boguslav nalaze se u Prostkama, grade šančeve da se obezbede. Napašćemo ih. — Danas? — upita Kmićic. — Sutra pre svanuća, to jest kroz dva tri sata. Pa se opet zagrliše. — Tako mi nešto predskazuje da će ga Bog predati u naše ruke! — reče uzbuđeni Kmićic. — I ja tako mislim. — Zavetovao sam se da celoga veka postim onaj dan u koji se budem sukobio s njim. — Božja pomoć neće smetati — odgovori pan Mihal— Ja neću zavideti ako na tebe padne udes, jer je tvoja krivda veća. Mihale, valjanijeg kavaljera od tebe nisam video! — Čekaj, Jendreče, da te se nagledam. Sasvim si po crneo od vetra; ali si se i pokazao. S velikim poštova njem pratila je cela divizija tvoj rad. Ništa, samo zgarišta i cadavera.1 Silan si ratnik. I samome panu Zaglobi, da je ovde, teško bi bilo izmisliti o sebi što bolje. — Zaboga, a gde je pan Zagloba? — Ostao je kod pana Sapjehe, jer se sav naduo od plača i žalosti za Rohom Kovaljskim. — Znači da je pan Kovaljski poginuo? Volodijovski steže usne. — Znaš ko ga je ubio? — Otkuda bih znao?... Kazuj! — Knez Boguslav. Kmićic se obrte u mestu, kao da ga neko ubode bajonetom, i stade da usrkuje vazduh, pa onda strašno škrgut nu zubima, sede na klupu i, ćuteći, nasloni glavu na šake. Pan Volodijovski pljesnu dlanovima i naredi sluzi da donese pića, pa sede pored Kmićica, nali čaše i poče: — Roh Kovaljski je poginuo tako junačkom smrću da ni nama ne daj, Bože, goru. Dovoljno je kad ti kažem da mu je sam Karolus, posle pobede, priredio pogreb i da mu je ceo gradski puk vršio počasnu paljbu 1

Leševi.

na grobu. — Da nije samo od te ruke, samo da nije od te proklete ruke! — jeknu Kmićic. — Baš od Boguslavljeve; to znam od husara koji su svojim očima gledali taj žalosni čin. — Ti nisi bio tu? — U bici se ne bira mesto, no se stoji gde narede. Da sam ja tu bio, sad ili ne bih bio ovde ili Boguslav ne bi pravio šančeve u Prostkama. — Pričaj sve kako je bilo. Samo će mržnja porasti. Pan Volodijovski ispi čašu, obrisa žute brčiće i poče: — Sigurno si imao izveštaja o varšavskoj bici, jer svi o njoj govore, te ti ja o njoj neću nadugačko pričati. Naš milostivi gospodar... Bog mu dao zdravlja i dug život, jer bi pod drugim kraljom ova zemlja propala od poraza... pokazao se kao veliki vojskovođa. Da je poslušnost kao što je vođa, da smo mi njega dostojni, kronike bi zapisale novu poljsku pobedu pod Varšavom, ravnu grunvaldskoj i berestečkoj. Kratko govoreći, prvoga dana mi smo tukli Šveđane. Drugoga dana sreća se okretala čas jednoj, čas drugoj strani; ali smo ipak mi imali prevagu. Tada je krenula u boj litavska husarija, u kojoj je služio i Roh pod knezom Polubinjskim, velikim ratnikom. Video sam kad su išli, kao što tebe vidim, jer sam sa Laudancima stajao na uzvišici ispod šančeva. Bilo ih je hiljadu i dvesta ljudi i konja kakve svet nije video. Išli su na sto pedesetak metara od nas i, kažem ti, zemlja se tresla pod njima. Videli smo kako brandenburška pešadija žurno pobada kopljišta u zemlju da se odupre prvom naletu. Ostali su pucali iz mušketa tako brzo da ih je dim potpuno zaklanjao. Gledamo: husarija već pustila konje u sav trk. Bože, što je to bio nalet! Upadoše u dim… nestade ih! Moji vojnici stadoše da viču: „Probiće! Probiće!“ Kratko vreme nije se videlo ništa. Najednom nešto gruhnu i nasta lupa kao da kovači kuju u sto kovačnica. Pogledaskao žito preko koga pređe oluja, a oni već daleko iza njih, samo zastavice lepršaju. Idu na Šveđane! Udariše na rajtariju — rajtarija logom! Udariše na drugi puk — logom! Onda grmljavina, topovi grme... vidimo ih kad vetar rastera dim. Lome švedsku pešadiju... Sve prska, sve pada, razmiče se, idu kao kroz ulicu... bezmalo su prošli kroz celu vojsku!... Sudaraju se s pukom konjičke garde, usred koje stoji Karolus... i gardu kao da vihor rasturi!... Ovde Volodijovski prekide pričanje, jer Kmićic pesnicama zatište oči i stade da viče: — Majko božja! To da vidim pa da poginem!

— Takvoga napada oči moje neće više videti — nastavi mali vitez. — I nama narediše da napadamo… Više nisam video, ali ovo što ću ti ispričati čuo sam od jednoga švedskoga oficira koji je bio tada uz Karola i svojim očima gledao događaj. Kad je husarija sve već polomila pa put, taj Forgel, koji je posle kod Rave pao u naše ruke, jurnuo je Karolu: „Kralju, spasi Švedsku, spasi sebe — viknuo je — odstupi! Ništa ih neće zadržati!“ — A Karlous na to: „Ne vredi pred njima odstupati, treba im odoleti ili poginuti!“ Prileću ostali generali, preklinju, mole, neće. Krenuo je napred... sudarili se i Šveđane polomiše pre no što bi izbrojao do deset. Ko je pao, toga su pregazili; ostali su se rasuli kao grah. Stali su da ih seku. Kralj ostade samodrug: naiđe na njega Kovaljski i poznade ga, jer ga je dotle dvaput viđao. Ja kad ga napade!... Rajtar zakloni kralja... Ali ni grom ne ubija brže no što njega Roh preseče na dvoje. Onda sam kralj kidisa na njega... Volodijovski opet prekide pričanje i odahnu duboko; ali Kmićic odmah povika: — Dovršavaj, inače će mi duša izići! — Sudariše se nasred polja, konji se udariše prsima. Načini se gužva. „Pogledam“ — priča nam oficir, „a kralj s konjem na zemlji!“ Izvuče se ispod konja, skresa pištolj, promaši. Roh njega za glavu, jer mu je šešir spao. Već je dizao mač, već su Šveđani zamirali od strave, jer nije bilo vremena za pomoć, kad Boguslav izniče kao iz zemlje i opali Kovaljskom u samo uho; raznese mu glavu zajedno sa šlemom. — Zaboga! Nije imao kad da spusti mač?! — uzviknu pan Andžej, čupajući kosu. — Bog mu nije učinio tu milost — odgovori pan Mihal. — Zagloba i ja smo pogodili šta se desilo. Služio je siromah kod Rađivila od dečaštva, smatrao ih za svoje gospodare, i kad je video Rađivila, morao se zbuniti. Možda mu nikad nije padalo na um da se na Rađivila može dići ruka. Biva to, biva! Šta ćeš, to je platio životom! Čudan čovek je pan Zagloba, nije mu bio ni ujak ni rođak, pa ipak, drugi ni sina ne bi toliko žalio... A, istinu govoreći, ne treba, jer se na onako slavnoj smrti Kovaljskome može samo pozavideti. Ta vlastelin i vojnik se zato i rađaju da jednoga dana poginu, a o Kovaljskome će pisati istorija i ime mu slaviti potomstvo. Zaćuta pan Volodijovski, pa se onda prekrsti i reče: — Večni mir podaj mu, Gospode, i neka mu večita svetlost svetli... — Na veki vekov! — završi Kmićic. Neko vreme su šaputali molitve, možda poleći za sličnu smrt, samo

ne od Boguslavljeve ruke, pa najzad pan Mihal reče: — Popa Pjekarski uveravao nas je da je on otišao pravo u raj. — Sigurno jeste, i naše su molitve nepotrebne. — Molitve su uvek potrebne, jer će biti zapisane na račun drugih, a možda i na naš. Kmićic uzdahnu. — Nada je u Boga — reče — ali ja mislim, za ono što sam uradio u Pruskoj da će mi bar dve godine čistilišta biti smanjene. — O svemu se tamo vodi računa. Što ovde čovek sabljom zaseče, tamo božji sekretari to zapišu. — I ja sam služio kod Rađivila, — reče Kmićic. — ali me Rađivil neće zbuniti. Bože, Bože, Prostke su već blizu! Seti se, Gospode, da je on i tvoj neprijatelj, jer je jeretik, i često je hulio na tvoju svetu veru. — I neprijatelj otadžbine! — dodade Volodijovski. — Nadajmo se da se i njegov kraj primiče. I pan Zagloba je to posle napada husarije predskazivao, a govorio je u žalosti, u suzama, kao nadahnut. I proklinjao Boguslava tako da se prisutnima kosa dizala na glavi. — Knez Kazimir Mihal, koji je s nama protiv njih, video je u snu dve zlatne trube koje Rađivili nose u grbu, nagrizene od medveda, i odmah sutradan rekao: „Ili će mene ili koga drugoga Rađivila snaći nesreća “ — Od medveda? — upita Kmićic bledeći. — Da. Panu Andžeju sine lice, kao da ga obasja jutarnja zora, pogleda u nebo, pruži ruke uvis i reče svečano: — Ja imam medveda u grbu. Hvala ti, Gospode, na visinama!... Hvala ti, Bogorodice!... Gospode, Gospode, nisam dostojan te milosti! Kad to ču, i Volodijovski se uzbudi, jer uvide da je u tome nebeski znak. — Jendreče! — reče. — Obgrli pred boj noge Hristove, a ja ću ga zamoliti za Sakoviča. — Prostke! Prostke! — govorio je kao u groznici Kmićic. — Kad polazimo? — Pre svanuća, a osvit nije daleko. Kmićic priđe razbijenom prozoru, pogleda u nebo pa reče: — Blede već zvezde, blede. Ave Maria...1 1

Zdravo, Marija...

Uto u daljini zapeva petao, a u isto vreme jeknu tiho trubljenje za sedlanje. Dok bi očitao nekoliko očenaša, celo selo ožive. Čuo se zveket gvožđa, frktanje konja. Tamne gomile konjice skupljale su se na drumu. Vazduh poče da se zasićava svetlošću; bled sjaj stade da srebri vrhove od kopalja, da poigrava na golim sabljama, da izvlači iz mraka brkata, strašna lica, šlemove, kalpake, tatarske ovčije šubare, kožuhe, strele i torbice. Najzad se vojska, sa panom Kmićicom u prethodnici, krete ka Prostkama; vojnici se behu otegli po putu i išli živo. Konji stadoše da frkću u prvim redovima, za njima i ostali predskazujući vojnicima sreću. Bela magla još je pokrivala livade i njive. Naokolo je bila tišina, samo su prdavci pevali u rosnoj travi.

XXV

Šestoga septembra poljska vojska stiže u Vonsoš i stade na odmor

da bi se ljudi i konji oporavili pred bitku. Pan podblagajnik odluči da se tu zadrži četiri do pet dana, ali mu događaji pometoše račun. Pana Babinjiča, kao čoveka koji poznaje ove krajeve, poslaše u izvidnicu, davši mu dva laka litvanska stega i svež odred Tatara iz horde, jer su njegovi bili premoreni. Pred polazak mu je pan podblagajnik mnogo preporučio da se trudi da koga zarobi i da se ne vraća praznih ruku. A Babinjič se samo smeškao, misleći kako njega ne treba podsticati i kako će dovesti zarobljenika, ma ih potražio iza opkopa u Prostkama. I zaista se vrati posle dva dana i dovede nekoliko Prusa i Šveđana, a među njima i oficira fon Resela, kapetana Boguslavljevoga pruskoga puka. Izvidnicu dočekaše u logoru s velikim veseljem. Kapetana nije trebalo uzimati na ispit, jer je to Babinjič već učinio, metnuvši mu nož pod grlo. Iz njegovih iskaza vide se da u Prostkama nisu samo pruski pukovi grofa Valdeka, nego i šest švedskih, pod komandom generalmajora Izraela, a od tih četiri konjice pod Petersom, Fritjofsonom, Taubendom, Amerštajnom, i dva pešadija pod braćom Engel. Od pruskih pukova, odlično opremljenih, osim puka grofa Valdeka, bili su pukovi kneza od Vismara, Bruncla, Konaberga, generala Valrata, i četiri stega pod Boguslavom: dva pruske vlastele i dva njegova lična. Vrhovnu komandu imao je po imenu grof Valdek, ali je stvarno slušao u svemu kneza Boguslava, čijem je uticaju podlegao i švedski general Izrael. No je najvažnija vest fon Reselova bila ta da od Elka hitaju u Prostke dve hiljade odabranih primorskih pešaka i da grof Valdek, bojeći se da ove odrede ne zarobe Tatari, želi da izađe iz utvrđenog logora, i, tek kad se sastane s njima, da se ponovo opkopa. Knez Boguslav, po Reselu, bio

je dosta protivan da se napuštaju Prostke, i tek je poslednjih dana počeo da popušta. Tome se pan Gosjevski mnogo obradova, jer je sad bio uveren da mu je pobeda sigurna. Neprijatelj bi se dugo mogao braniti iza opkopa, ali se ni pruska ni švedska konjica nije mogla odupreti litvanskoj na otvorenom polju. Knez Boguslav je to znao kaogod i pan podblagajnik, i stoga nije ni pristajao rado na Valdekov plan. Ali je bio suviše sujetan da ne bi popustio pred zamerkom da je preterano oprezan. A nije se odlikovao ni strpljenjem. Moglo se skoro nasigurno računati da će mu brzo dosaditi boravak u šančevima, te će potražiti slavu i pobedu u otvorenom boju. Pan podblagajnik trebalo je samo da požuri i napadne neprijatelja u času kad bude napuštao šančeve. Tako je mislio i on sam, a i ostali pukovnici, kao Hasun-bej, koji je komandovao hordom, pan Vojnilovič iz kraljevoga stega, pan Korsak, petihorski pukovnik, pan Volodijovski, pan Kotvič i pan Babinjič. Svi se složiše da treba prekinuti odmor i krenuti još noćas, to jest kroz nekoliko sati; međutim, pan Korsak posla odmah svoga stegonošu, Bjeganjskog, pod Prostke, s naređenjem da svakoga časa javlja šta se dešava u logoru. A Volodijovski i Babinjič odvedoše Resela u svoj stan da bi saznali što više o Boguslavu. Kapetan je u početku bio veoma prestravljen, jer je još osećao Kmićicov nož na grlu, ali mu vino brzo odreši jezik. A pošto je, služeći nekad u Poljskoj, u najamničkoj vojsci, naučio poljski, mogao je da odgovara na pitanja malome vitezu, koji nije znao nemački. — Služite li odavno kod kneza Boguslava? — upita mali vitez. — Ja ne služim u kneževoj vojsci — odgovori Resel — nego u elektorovom puku, koji je dat knezu pod komandu. — Onda ne poznajete ni pana Sakoviča? — Pana Sakoviča sam viđao u Kruljevjecu. — Pa je li on s knezom? — Nije. Ostao je u Taurogama. Mali vitez uzdahnu i mrdnu brčićima. — Nemam sreće, kao i obično — reče. — Ne jedi se, Mihale, — reče Babinjič — naći ćeš ga; a ako ga ne nađeš ti, naći ću ga ja. Pa se onda obrati Reselu. — Vi ste stari vojnik, videli ste obe vojske, a našu konjicu poznajete odavno; šta mislite, ko će pobediti?

— Ako vam dadu bitku van opkopa, onda vi, ali opkop bez pešadije i topova ne možete osvojiti, osobito još kad se sve čini po volji kneza Boguslava. — Zar vi smatrate da je on tako veliki vojskovođa? — Ne samo ja no je to opšte mišljenje u obe vojske. Govori se da je pod Varšavom serenissimus rex Sueciae1 u svemu njega slušao i zato dobio veliku bitku. Knez, kao Poljak, bolje zna način vašega ratovanja i pre će dati dobar savet. Lično sam video kako je švedski kralj, posle trećega dana bitke, grlio i ljubio kneza. Istina, dugovao mu je život, jer da nije bilo njegovoga metka... No! Strašno je i pomisliti!... Uz to je on junak nad junacima, s njim se niko ne može meriti nikakvim oružjem. — Eh, — reče pan Volodijovski — možda bi se neko našao... Pa zasuka ljutito brkove. Resel ga pogleda i pocrvene. Za časak je izgledalo da će ga ili krv ugušiti ili će prsnuti u smeh; no se seti da je u ropstvu, te se savlada. A Kmićic ga pogleda svojim čeličnim očima i reče, stiskajući malo usne; — Sutra će se videti... — A je li sada Boguslav zdrav? — upita pan Volodijovski. — Ranije ga je groznica dugo tresla i morao je oslabiti? — Odavno je zdrav kao riba i ne uzima nikakvih lekova. Lekar je iz početka hteo da mu daje razne lekove za predohranu, ali se posle prvoga javio nastup. Istina više se nije ponovio. A i knez je naredio da se lekar baca uvis pokrivačima, i to mu je pomoglo, jer je lekar dobio groznicu od straha. — Da se baca pokrivačima? — upita pan Volodijovski. — Lično sam video — odgovori Resel. — Uzeli su dva pokrivača, metnuli na njih lekara, onda su četiri snažna služitelja uzeli pokrivače za ćoškove i stali da ga izbacuju uvis tako da je siromah izletao za po deset lakata; a čim padne na pokrivače, oni ga opet izbace. General Izrael, Valdek i knez popucaše od smeha. A nas je, oficira, mnogo posmatralo taj prizor, dokle se lekar ne onesvesti. Knezu posle toga kao da je bolest rukom odneta. Ma koliko da su Volodijovski i Babinjič mrzeli Boguslava ipak se ne mogoše uzdržati od smeha slušajući ovu šalu. A pan Babinjič se udari rukom po kolenu i reče: 1

Njegovo veličanstvo, kralj švedski.

— He, lola, kako je to udesio! — Treba panu Zaglobi ispričati o tom leku — reče mali vitez. — Za groznicu je to pomoglo, — reče Resel — ali šta to vredi kad se knez dovoljno ne uzdržava, i stoga neće doživeti starosti. — I ja tako mislim — procedi kroz zube Babinjič. — Ljudi kao on ne žive dugo. — Zar se ni u logoru ne uzdržava? — upita pan Volodijovski. — Ni najmanje — odgovori Resel. — Grof Valdek se često smeje i veli da knez vodi sa sobom dvorske dame... A ja sam lično video dve lepe devojke, o kojima su mi dvorani govorili da peglaju kolire... Babinjič, čuvši to, pocrvene pa preblede, onda skoči, ščepa Resela za rame i stade da ga drma. — Jesu li Poljakinje ili Nemice? Govorite! — Nisu Poljakinje — odgovori uplašeni Resel. — Jedna je pruska vlastelinka a druga Šveđanka, koja je pre toga služila kod žene generala Izraela Babinjič pogleda Volodijovskoga i duboko odahnu; i mali vitez odahnu i prestade da suče brkove. — Dopustite mi, panovi, da otpočinem — reče Resel — strašno sam iznuren, jer su me Tatari čitave dve milje vodili na pruglu. Kmićic pljesnu za Soroku i poveri mu sužnja, pa se obrte Volodijovskom: — Ne mogu više! — reče. — Više volim da poginem, sto puta više volim da poginem, no da živim u neprestanom strahu i neizvesnosti. Evo i sad, kad je Resel pomenuo one devojke, kao da me peko tresnu buzdovanom po glavi. Na to pan Volodijovski tresnu mačem. — Vreme je da se svrši! — reče. Utom zatrubiše kod hetmanova stana, a na to se u svima litvanskim stegovima odazvaše trube, a po čambulima zurle. Vojska stade da se uređuje, a sat docnije bila je već u pokretu. Još ne pređoše ni milju, a stiže glasnik od stegonoše Bjeganjskoga, iz stega pana Korsaka, sa izveštajem hetmanu da je uhvaćeno nekoliko rajtara iz veće patrole, koja je s ove strane reke skupljala seljačka kola i konje. Ispitani na mestu, rekli su da tabor i sva vojska treba da napuste Prostke sutra u osam časova, i da su naredbe već izdate. — Hvalimo Boga i terajmo brže konje — reče pan podblagajnik. — Do večera ta vojska više neće postojati. Onda poslaše hordu navrat-nanos da što brže stigne između

Valdekove vojske i pruske pešadije koja je išla u pomoć. Za njom pođoše kasom litvanski stegovi, a kako ih je najviše bilo lakih, išli su tako brzo da su bili skoro iza same horde. Kmićic je pošao u prethodnici i gonio svoj odred da su se konji pušili. Uz put je polegao po sedlu udarao čelom u konjski vrat i molio se Bogu iz dna duše: — Ne za moje krivde daj mi, Hriste, da se osvetim, nego za uvrede nanete otadžbini. Ja sam grešnik, ja nisam dostojan tvoje milosti, ali smiluj se, dopusti mi da prolijem onu jeretičku krv, a u tvoju slavu ja ću postiti i šibati se svake nedelje na ovaj dan dokle god budem živeo. Zatim se molio još čenstohovskoj Bogorodici, kojoj je služio svojom krvlju, i svome svecu i, obezbedivši tako njihovu pomoć, oseti kako mu silna nada ispuni dušu, kako mu neobična snaga dolazi u telo, snaga pred kojom mora sve da padne. Činilo mu se da mu iz ramena rastu krila; radost ga obastre kao vihor i lećaše na čelu Tatara da su varnice vrcale iz kopita njegovoga konja. Tisuće divljih ratnika, polegle po sedlu, letele su za njim. Talas šiljatih kapa kolebao se po taktu konjskoga hoda, lukovi su njihali na plećima, pred njima je išao konjski topot, za njima se čula potmula huka litvanskih stegova, slični huci nabujale reke. I tako su leteli u lepoj i zvezdanoj noći, pokrivajući puteve i polja, kao grdno jato grabljivih ptica koje su namirisale krv u daljini. Prolazili su bujna polja, dubrave, livade, dokle najzad mesečev srp ne poblede i ne stade da se kloni zapadu. Tada usporiše hod, pa stadoše da nahrane konje. Nisu bili dalje od pola nemačke milje od Prostaka. Tatari stadoše da hrane konje ječmom iz ruke da se okrepe pred bitku. A Kmićic pojaha povodnika pa nastavi put, da osmotri neprijateljski logor. Posle pola sata putovanja naiđe u jednom joviku pored rečice na petihorski odred što ga je izaslao pan Korsak. — Šta je? — upita Kmićic stegonošu. — Šta se čuje? — Ne spavaju i zuje kao pčele u košnici — odgovori stegonoša. — Bili su već krenuli, ali nisu imali dovoljno kola. — Može li se odakle logor videti izbliza? — Može sa onoga izbreška što je obrastao šibljem. Logor je čak tamo u rečnoj dolji. Hoćete li da pogledate. — Vodite me! Stegonoša pogna konja i izađoše na izbrežak. Već je bilo zazorilo i vazduh se zasićivao zlatnim sjajem; ali je pored reke, na drugoj niskoj

obali bila još gusta magla. Oni, skriveni u šiblju, posmatrali su ovu maglu, koja se postepeno proređivala. Najzad se na tri-četiri stotine metara ukaza u dolini četvrtast šanac; Kmićicov pogled upi se u njega žudno; ali u prvi mah vide samo nejasne linije od šatora i kola, koji su stajali u sredini duž opkopa. Svetlost od vatara nije se više videla, samo je dim išao pravo uvis, znak lepoga vremena. No ukoliko se magla proređivala, mogao je pan Babinjič dogledom da raspozna pobijene plave stegove švedske i žute pruske, zatim masu vojnika, topove i konje. Naokolo je bila tišina, prekidana šuštanjem žbunja, koje je ljuljao vetar, i veselim jutarnjim cvrkutanjem ptica. Ali je iz logora dopirao potmuo žagor. Očevidno tamo niko nije spavao, očevidno se spremalo za polazak, jer se u sredini šanca videla neobična živost. Čitavi pukovi prelazili su s mesta na mesto, neki su izlazili kroz opkope; oko kola je vladala velika živost. I topovi su skidani sa opkopa. — Nije druge, spremaju se za polazak — reče Kmićic. — Svi su zarobljenici to govorili. Hoće da se sjedine s pešadijom. A ne nadaju se ni da bi hetman mogao napasti pre večera, a i da napadne, više vole bitku na otvorenom polju, no da žrtvuju pešadiju. — Proći će oko dva sata dok se krenu, a kroz dva sata će pan podblagajnik biti ovde. — Hvala Bogu! — odgovori stegonoša. — Pošaljite opet glasnike da se ne zadržavaju dugo. — Po zapovesti. — A nisu slali patrole na ovu stranu reke? — Na ovu stranu nijedne. Poslali su, ali svojoj pešadiji, koja nastupa od Elka. — Dobro — reče Kmićic. Pa siđe sa izbreška i, naredivši odredu da se i daše krije u joviku, polete što konj može natrag stegovima. Baš je pan Gosjevski pojahivao konja kad stiže Babinjič. Mladi vitez mu ispriča brzo šta je video i kakav je položaj zemljišta; hetman sasluša izveštaj s velikim zadovoljstvom i odmah naredi da stegovi polaze. Ali ovoga puta je na čelu bio Babinjičev odred, za njim litvanski stegovi: Vojnilovičev, laudanski, lični pana hetmana i ostali. Horda je ostala iza njih, jer je to molio Hasun-bej, bojeći se da njegovi ljudi peće moći da izdrže navalu teške konjice. A imao je i drugi račun. Hteo je, kad Litva udari na čelo vojske, da on s Tatarima udari na

tabor, jer se nadao da će u njemu naći obilata plena. Hetman je to dopustio, misleći s pravom da bi Tatari bez volje udarili pa redovnu vojsku, ali će kidisati kao besni na tabor i mogu izazvati nered, naročito stoga što su pruski konji bili manje svikli na njihovo urlanje. Za dva sata, kao što je Kmićic govorio, stigoše do one uzvišice, sa koje je izvidnica osmatrala šančeve, a koja je sada zaklanjala svu vojsku. Stegonoša, kad vide vojsku, dolete kao strela s izveštajem da je neprijatelj povukao stražu s ove strane reke, da je već krenuo i da upravo poslednja kola iz tabora izlaze iz opkopa. Čuvši to pan Gosjevski izvadi bulavu i reče: — Oni se više ne mogu vratiti, jer im kola smetaju. U ime Oca i Sina i svetoga Duha! Nemamo se zbog čega više kriti. Pa dade znak zastavniku, a ovaj diže zastavu i stade njome da maše na sve strane. Na to se sve zastave stadoše njihati, jeknuše trube i rogovi, pisnuše tatarske zurle, udariše bubnjevi, šest hiljada sabalja sinu u vazduhu i šest hiljada grla viknu: — Isuse, Marija! — Alah-il-Alah! I steg za stegom pojavi se u kasu iza uzvišice. U Valdekovom logoru se nisu nadali ovako brzo gostima, jer nastade grozničavo kretanje. Doboši zalupaše, pukovi su se obrtali čelom ka reci Već se golim okom videlo kako pored pukova proleću generali i pukovnici. U centru su dovlačili navrat-nanos topove da ih upere na reku. Ubrzo dve vojske nisu bile jedna od druge dalje od hiljadu koraka. Delila ih je samo široka livada, čijom je sredinom tekla rečica. Časak još, i prvi kolut beloga dima pojavi se od pruske strane, prema Poljacima. Bitka je počela. Pan hetman lično dopade na konju Kmićicovom odredu. — Napred, pane Babinjiču, napred u ime božje! Tamo, na onaj zid! I bulavom pokaza sjajan puk rajtarije. — Za mnom! — komandova pan Andžej. Pa obode konja i poteče iz mesta u trku ka reci. Pre nego što prejezdiše jedan strelomet, konji su prešli u najveći trk i trčali počuljenih ušiju, opruženih kao hrtovi. Konjanici polegli po sedlu, derući se, još su šibali konje, koji, činilo se, već nisu dodirivali zemlju; takvom su brzinom upali u reku, koja ih ne zadrža, jer su naišli na širok brod, vrlo plitak i peskovit; dopali do druge obale i potekli dalje u jednoj liniji.

Videvši to puk teške rajtarije krenu prema njima najpre korakom a zatim kasom ne povećavajući brzinu, a kad se odred približi na dvadesetak koraka razleže se komanda: — Feuer!1 — i hiljade ruku naoružanih pištoljima, ispruži se prema napadačima. Pruga dima polete s kraja na kraj reda, pa se onda dva reda konjanika i konja sudariše s treskom. Konji se propeše u prvom sudaru; nad glavama boraca zasvetlucaše duž cele linije sablje, kao da je sjajna zmija preletala s kraja na kraj. Zlokobni zveket mačeva o šlemove i oklope čuo se čak na drugoj obali. Činilo se da u kovačnicama čekići udaraju u čelične table. Linija se u času iskrivi kao polumesec, jer, dok je centar rajtarije popustio prvoj navali, krila, na koja je napad bio slabiji, ostala su u mestu. No se oklopnici ni u centru nisu dali probiti, te nasta strahovita seča. S jedne strane gorostasni ljudi u oklopima opiru se svom težinom konja, s druge strane šarena tatarska masa navaljuje snagom stečene brzine, sekući i bodući s onom nepojmljivom brzinom koju jedino mogu dati neobična lakoća i stalno vežbanje. Kao kad masa drvoseča kidiše na šumu bujnih borova pa se čuje samo sekira i s vremena na vreme poneko visoko drvo padne sa strahovitim treskom tako svaki čas poneki rajtar obori svoju sjajnu glavu i pada s konja. Sablje Kmićicovih ljudi svetlucaju im pred očima, oslepljuju ih, fijuču oko lica, očiju, ruku. Uzaludni snažni vojnik diže teški mač, pre io što ga spusti oseća kako mu hladno sečivo probija telo, i mač mu ispada iz ruke, a on krvav pada na konjski vrat. I kao što roj osica napada u bašti čoveka koji je hteo da otrese vođe, pa on uzalud otresa rukama, uvija se, sklanja se, a one mu padaju na lice, vrat, i svaka mu zabada oštru žaoku, tako ovi besni, u mnogim bojevima izvežbani Kmićicovi ljudi, kidišu pomamno, udaraju, seku, bodu, šire strah i smrt sve jače, nadmašujući svoje protivnike kao vešt majstor od zanata jačega od sebe neveštoga seljaka. Rajtarija stade da gine sve više i centar, u kome se borio sam Kmićic, poče toliko da se proređuje da se svakog časa mogao prekinuti. Vika oficira, koji su pozivali vojnike na načeta mesta, gubila se u vrevi i divljoj vici, red se nije zatvarao dosta brzo, a Kmićic je navaljivao sve jače. U čeličnom oklopu, koji je dobio na dar od Sapjehe, borio se kao prost vojnik, imajući uza se mlade Kjemljiče i Soroku. Oni su imali da ga brane s bokova i svaki čas se poneko od njih okrene levo ili desno, zadajući 1

Pali!

strahovit udarac, a on je na svome mrkovu kidisao u najveći okršaj i, znajući sve tajne pana Volodijovskoga a imajući ogromnu snagu, gasio je živote kao sveće. Neki put udari celom sabljom, neki put samo krajem dohvati, neki put opiše vrhom samo mali krug, brzo kao munja, i rajtar pada glavačke pod konja, kao da ga grob zbaci sa sedla. Ostali se povlače pred strašnim čovekom. Najzad pan Andžej šinu preko slepoočnice samoga stegonošu, a ovaj samo kukureknu kao petao kad ga kolju i ispusti steg; u taj mah se sredina prekide, a krila u neredu napraviše dve bezoblične gomile i stadoše žurno da se povlače pruskoj vojsci. Kmićic pogleda kroz probijeni centar u polje i najednom ugleda puk crvenih dragona kako leti kao vihor u pomoć probijenoj rajtariji. — Ne mari — pomisli — sad će mi Volodijovski istim brodom priteći u pomoć... Uto topovi grmnuše tako silno da se zemlja zatrese; puške zapraštaše od opkopa na najistaknutije delove neprijateljske. Celo se polje pokri dimom i u tom se dimu Kmićicovi dobrovoljci i Tatari sudariše sa dragonima. Ali od reke niko nije dolazio u pomoć. Pokaza se da je neprijatelj pustio Kmićicov odred preko broda, pa onda brod zasuo tako strašnom vatrom iz topova i pušaka da živa noga nije mogla preći. Prvo pođoše brodu ljudi pana Korsaka i vratiše se u neredu; doduše lagano, jer je to bio kraljev puk, jedan od najboljih u svoj vojsci, ali s gubitkom od dvadeset drugova, znatne vlastele, i dvadeset prostih vojnika. U vodu na plićaku, preko koga se jedino moglo preći, padalo je toliko zrna kao kad je najveći pljusak. Topovska su preletala preko reke i izbacivala oblake peska. Sam pan podblagajnik dojezdi u trku i, osmotrivši, uvide da je nemogućno da živ čovek pređe na suprotnu obalu. A od toga je, opet, mogao da zavisi ishod bitke. Stoga se hetmanovo čelo silno natuštilo. Kratko vreme posmatrao je dogledom celu liniju neprijateljske vojske, pa naredi ordonansu: — Idi Hasun-beju, neka horda pređe reku kako zna i udari na tabor. Što nađu u kolima, njihovo je! Topova tamo nema, jedino imaju da se pomuče s rekom. Oficir odlete u najvećem trku; hetman nastavi put do vrbaka na livadi, gde je stojao laudanski steg, i zastade kod njega.

Volodijovski je stajao pred stegom, mrk i nem, samo je gledao hetmanu u oči i sukao brkove. — Šta mislite — upita hetman — da li će Tatari preći? — Tatari će preći, ali će Kmićic poginuti — reče Volodijovski. — Tako mi Boga, — uzviknu najednom hetman — kad bi Kmićic imao dovoljno pameti, mogao bi bitku dobiti, a ne poginuti! Volodijovski ništa ne reče, ali u duši pomisli: „Ili nije trebalo puštati ni stega ili je trebalo pustiti bar pet...“ Hetman opet uze durbin i stade posmatrati daleku borbu koju je vodio pan Kmićic; uto mali vitez, ne mogući duže da izdrži, priđe i, držeći sablju k ramenu, reče. — Vaša dostojnost, kad biste naredili, ja bih pokušao da pređem. — Ne mičite se! — reče prilično oštro pan podblagajnik. —Dovoljno je što će oni tamo izginuti... — Već ginu! — reče Volodijovski. I doista, vreva je postala jasnija i jačala sve više. Očevidno se Kmićic povlačio ka reci. — Hvala bogu, to sam hteo! — povika pan hetman, pa odlete kao vetar Vojnilovnčevom stegu. A Kmićic se odista povlačio. Po napadu na crvene dragone njegovi su se ljudi tukli s njima, naprežući poslednju snagu; ali im je već nestajalo daha u prsima, ruke im obamirale, ginuli su sve više, i jedino ih je još podržavala nada da će pomoć od reke doći odmah. Međutim, prođe pola sata i poklič: udri! nije se više čuo; a crvenim dragonima krete u pomoć Boguslavljev puk teške konjice. — „Ide smrt“ pomisli Kmićic videći kako nastupaju s boka. No to je bio vojnik koji je do poslednjeg časa bio uveren ne samo da će živeti nego da će i pobediti. Duga i opasna praksa dala mu je i veliko poznavanje rata, stoga ni munja toliko brzo ne sine i ne ugasne, koliko brzo u Kmićicovoj glavi sinu ova misao: „Očevidno je da oni ne mogu preko broda da dođu neprijatelju, a kad oni ne mogu, onda ću ja da im ga odvedem...“ I kako Boguslavljev puk nije bio dale od sto koraka i kako je, idući najvećom brzinom, mogao svaki čas udariti i razneti njegove Tatare, pan Andžej metnu pištaljku u usta i zviznu tako oštro da su najbliži dragonski kolji posedali na sapi. Zvižduk odmah ponoviše pištaljke ostalih tatarskih starešina, i ni vihor ne obrće tako brzo pesak kao što čambul obrte konje za bekstvo. Ostaci rajtarije, crveni dragoni i Boguslavljev puk pognaše ih što

konji mogu potrčati. Zagrmeše oficirske komande: napred! i Got mit uns!1 i nastade divan prizor. Na prostranoj ravnici jurio je u neredu izmešani čambul pravo na obasipani zrnima brod i leteo kao na krilima. Svaki Tatarin polegao po konju, pripio se, sakrio u grivu i po vratu tako da bi rekao, kad pljusak strela ne bi leteo na rajtariju da to trče samo konji bez konjanika; za njima s hukom, bukom i topotom jure gorostasni vojnici sa svetlucavim izmahnutim mačevima u desnici. Brod je bio sve bliži; trčali su dvesta koraka, još sto, a videlo se da tatarski konji naprežu poslednju snagu, jer se rastojanje između njih i rajtarije naglo smanjivalo. Posle nekoliko minuta prvi rajtarski redovi počeše već da seku mačevima zadnje Tatare; brod je bio sasvim blizu. Činilo se da će konji u nekoliko skokova naleteti na njega. Najednom se dogodi nešto čudno. Kad čambul stiže do broda, oštar zvižduk pištaljke opet se prolomi na krilima i ceo odred, umesto da upadne u reku da bi potražio spasa na drugoj obali, razdeli se na dve grupe i kao jato lastavica polete desno i levo duž obale. Ali teški pukovi koji su ih gonili i čiji su konji bili u najvećem trku naleteše istom brzinom na brod, i tek u vodi konjanici stadoše da zadržavaju pomahnitale konje. Artiljerija, koja je dotada zasipala plićak kišom gvožđa naglo umuče da ne bi tukla svoje. Ali je baš taj trenutak očekivao hetman Gosjevski. I još rajtarija čestito i ne stiže do vode, a strašni kraljev steg Vojnilovičev pođe k njima kao uragan, za njim laudanski, za njim Korsakovljev, za njim dva hetmanska, za njima dobrovoljački, za njim oklopnički kneza stavioca Mihala Rađivila. Strahovit poklič: udri! ubij! prolomi vazduh, i pre no što pruski pukovi uspeše da zadrže konje, da stanu i zaštite se mačevima, već ih je Vojnilovičev steg razneo, kao što oluja raznosi lišće, pregazio puk crvenih dragona, potisnuo Boguslavljev, razbio ga nadvoje i poleteo u polje ka glavnoj pruskoj vojsci. Reka se u času zamutila krvlju, topovi stadoše opet da pucaju, ali predockan, jer je već osam stegova litvanske konjice jurilo hučno i bučno 1

Bog je s nama!

ravnicom i cela se bitka prenela na drugu stranu reke. Sam pan podblagajnik leteo je pred jednim od svojih stegova, nasmejana od sreće lica i plamenih očiju, jer kad je preveo konjicu preko reke, bio je siguran u pobedu. Stegovi, sekući i bodući ko će bolje, gonjahu pred sobom ostatke dragona i rajtara, koji su padali kao snoplje, jer teški konji nisu mogli dovoljno brzo da beže i jedino su zaklanjali gonioce od kuršuma. Međutim su Valdek, Boguslav Rađivil i Izrael bacili svu svoju konjicu da bi zadržali nalet, a sami su žurno uređivali pešadiju. Puk za pukom dopadao je od tabora i utvrđivao se u polju. Pobijali su teške džide koso u zemlju, okrećući vrhove ka neprijatelju. U drugom redu mušketari su naperili muškete. Između pukovskih kara nameštali su navrat-nanos topove. Ni Boguslav, ni Valdek, ni Izrael, nisu se ni časka zavaravali da bi konjica mogla dugo odoleti poljskoj i sva im je nada bila u topovima i pešadiji. Međutim, pred pešadijom već se konjica sudarila prsa u prsa. Ali se desilo ono što su predviđali pruski zapovednici. Nalet litvanske konjice bio je tako strašan da ga sva konjica nije mogla ni za časak zaustaviti i da ju je prvi husarski steg rascepio kao klin drvo i išao, ne upotrebljavajući koplja, kroz gužvu, kao što lađa, gonjena silnim vetrom, ide kroz talase. Već su se sve bliže i bliže videle zastavice na kopljima, već su glave husarskih konja izišle iz pruskih gomila. — Pazi! — komandovaše oficiri u sredini pešačkih kara. Na taj znak pruski vojnici se osloniše čvršće na noge i pružiše ruke držeći džide. A svima srce da iskoči iz grudi jer je strašna husarija izišla potpuno i jurila pravce na njih. — Pali! — jeknu opet komanda. Mušketi zagroktaše u drugom i trećem redu kara. Dim obastre vojnike. Časak još: topot napadačkog stega je sve bliži. Već, već stižu!... Najednom, usred dima, prvi red pešaka vidi odmah nad sobom, skoro nad glavama, hiljade konjskih kopita, raširenih nozdrva, zažarenih očiju, čuje se tresak polomljenih džida, ogromni krik prolama vazduh, poljski glasovi viču: udri! — a nemački: Gott, erbarme Dich meiner.1 Puk je razbijen, pregažen, ali između ostalih počinju da grme topovi. Već i ostali stegovi dopadaju; svaki za časak udari o zid od džida 1

Gospode, smiluj mi se!

ali može biti nema u sebi one strašne snage Vojnilovičevog stega. Vika se pojačava po celom bojištu. Iz mase boraca opet počinju da beže u neredu gomile žutih pešaka iz ponekoga puka koji je takođe razbijen. Konjanici u sivoj uniformi jure za njima, seku i gaze kličući: — Lauda! — Lauda! To je pan Volodijovski razbio drugu karu. No ipak ostali se još drže; još pobeda može prevagnuti na prusku stranu, jer kod tabora stoje dva nenačeta puka koji, pošto je tabor ostavljen na miru, mogu svakoga časa biti pozvani. Valdek je, istina, izgubio glavu, Izrael nije bio tu, jer je bio poslan s konjicom: ali Boguslav pazi, upravlja svačim, vodi celu bitku i, videći svu opasnost, šalje pana Bjesa po one pukove. Pan Bjes odlazi u trku i posle pola sata vraća se bez kalpaka, preneražen i očajan. — Horda u taboru! — viče, dotrčavši do Boguslava. I odista, na desnom krilu razležu se neljudski urlici i prilaze sve bliže i bliže. Najednom se pojavljuju gomile švedskih konjanika, bežeći u strašnome neredu, za njima beže bez oružja i bez kapa pešaci, za njima u zbrci i neredu jure kola, vučena od pobesnelih i preplašenih konja. Sve to leti slepo od tabora na svoju vlastitu pešadiju. Za časak će naleteli, izmešati je, razbiti, naročito još u stoga što spreda juri na nju litvanska konjica. — Hasun-bej je prodro u tabor — uzvikuje u zanosu pan Gosjevski i pušta svoja poslednja dva stega, kao dva sokola. I u istom trenutku kad ovi stegovi udaraju na pešadiju spreda, njena vlastita kola udaraju im s boka. Poslednje kare prskaju kao pod udarcima malja. Od cele odabrane švedsko-pruske vojske pravi se jedna grdna gomila, u kojoj se konjica meša s pešadijom. Ljudi gaze jedni druge, obaraju se, guše, skidaju odelo, bacaju oružje. To više nije izgubljena bitka, to je slom, jedan od najstrašnijih u celom ratu No Boguslav, videći da je sve propalo, odlučuje da bar sebe i nešto konjice spase od pogibije. Natčovečanskim naporom prikuplja nekoliko stotina konjanika i beži levim krilom, u pravcu rečnog toka. Već je izašao iz glavnoga okršaja, kad najednom drugi Rađivil, knez Mihal Kazimir, napada ga s boka sa svojom dvorskom husarijom i jednim napadom razgoni ceo odred. Rastureni beže pojedinačno ili u gomilicama. Jedino se brzinom

konja mogu spasti. A ni husarija ih ne goni jer udara na glavnu grupu pešadije, koju seku svi ostali stegovi — te ovi beže kao rasplašeni čopor srna po ravnici. Boguslav na Kmićicovom vrancu beži kao vihor, uzalud se trudeći da pozivanjem prikupi oko sebe bar dvadesetinu ljudi. Niko ga ne sluša: svaki beži za svoj račun, zadovoljan što je izmakao iz pogibije i što više nema neprijatelja pred sobom. Ali uzalud radost. Nisu izmakli ni hiljadu koraka, kad se pred njima zaori urlanje i siva tatarska gomila pomoli se od reke, pored koje se bila dotle pritajila. To je bio Kmićic sa svojim odredom. Pošto je naveo neprijatelja na brod, otišao je s bojnog polja, pa se sad vratio da mu preseče odstupnicu. Tatari videvši rasturene konjanike, i sami se odmah rasturiše da bi ih lovili slobodnije, te nastade krvava potera. Po dva, po tri Tatarina presretalo je jednoga rajtara, a ovaj se retko kad branio, češće je hvatao za sečivo i balčak pružao neprijatelju moleći ga za milost. No su tatarski vojnici, znajući da te zarobljenike neće odvesti kući, hvatali žive samo starešine, koje su se mogle otkupiti; prost vojnik je dobio nož u grlo i umirao, ne mogući izgovoriti ni Gott!1 One koji su bežali udarali su nožem u vrat i pleća; one čiji konji nisu sustajali, lovili su pruglima. Kmićic je leteo neko vreme po bojištu, obarajući konjanike, i pogledom tražio Boguslava; najzad ga ugleda i odmah poznade po konju, po plavoj lenti i šeširu s crnim nojevim perjem. Oblačić beloga dima obastirao je kneza, jer su ga baš malopre napala dva Nogajca, ali je on jednoga ubio pištoljem, drugoga probo mačem, pa onda spazivši veliku gomilu s jedne, a Kmićica s druge strane, obode konja ostrugama i polete kao jelen kad ga jure hrtovi. Više od pedeset ljudi polete u gompli za njim, ali nisu svi konji trčali jednako, te se ubrzo gomila oteže kao dugačka zmija, čiju je glavu činio Boguslav, vrat Kmićic. Knez polegao po sedlu, vranac kao da zemlju ne dodiruje, samo se crni na zelenoj travi, kao lastavica kad leti nisko nad zemljom; mrkov opružio vrat kao ždral, zaćulio uši, pa misliš: iz kože će iskočiti. Promicali su pored osamljenih vrbovih šibljaka, šiblja, jelovih šumaraka; Tatari su zastali za sto, za dve, za tri stotine koraka, a oni su jurili i jurili. 1

Bože!

Kmićic je izbacio pištolje iz kubara da olakša konju, a on, s pogledom uprtim u Boguslava, stisnutih zuba, skoro ležeći na konjskom vratu, bo mu je ostrugama zapenušene slabine, te ubrzo pena, koja padaše na zemlju, postade crvenkasta. Ali se razmak između kneza ne samo nije smanjivao nego se počeo i povećavati. „Teško meni“ — pomisli pan Andžej „toga konja nikakav tatarski at ne može stići.“ I kad se, posle nekoliko skokova, razmak poveća još više, on se uspravi u sedlu, pusti sablju na temnjak, pa namesti ruke oko usta i stade da viče iz svega glasa: — Beži, kukavico, pred Kmićicom! Ako ne danas, sutra ću te dostići! Jedva ove reči prođoše kroz vazduh, a knez, čuvši ih, obrte se brzo, pa videći da ga pan Kmićic goni sam, umesto da beži dalje, opisa krug i, s mačem u ruci, kidisa na njega. Pan Andžej kliče od radosti i, ne smanjujući brzinu, izmahnu sabljom. — Leš! Leš! — povika knez. I, hoteći sigurnije da udari, stade da zadržava konja. Kmićic dopade i zaustavi svoga da mu se kopite zariše u zemlju, pa ukrsti sablju s mačem. Onda se sudariše tako da su dva konja činila skoro jednu celinu. Ču se strašni zveket gvožđa brz kao misao: nikakve oči nisu mogle sagledati munjevite pokrete mača i sablje, ni razlikovati kneza od Kmićica. Čas se zacrni Boguslavljev šešir, čas sine Kmićicov šlem. Konji su obilazili u krug. Gvožđe je zveketalo sve strašnije. Boguslav je, posle nekoliko udaraca, prestao da omalovažava protivnika. Svi najopasniji bodovi, koje je naučio od francuskih učitelja borenja, bili su odbijeni. Već mu je znoj curio s čela, mešajući se na obrazima sa belilom i rumenilom, već je osećao umor u desnici... Stade da ga obuzima čuđenje, pa onda nestrpljenje zatim ljutina, te odluči da svrši i zadade tako silan udarac da mu šešir pade s glave. Kmićic odbi tako snažno da knežev mač klonu do konjskog boka i, pre no što stiže da se ponovo zaštiti, ošinu ga samim vrhom od sablje po čelu. — Hriste! — uzviknu knez nemački. I nauznak pade na travu. Pan Andžej postoja kratko vreme kao u neverici, ali se brzo osvesti; pusti sablju na temnjak, prekrsti se, onda skoči s konja i, uzevši opet

balčak, priđe knezu. Bio je strašan, bled od umora kao krpa, usne su mu stisnute, na licu neutoljiva mržnja. Evo mu smrtnoga i silnoga neprijatelja, sad mu leži pred nogama u krvi, još živ i pri svesti ali pobeđen, i to ne tuđim oružjem ni tuđom pomoću. Boguslav ga je gledao iskolačenim očima, pazeći oštro na svaki pobediočev pokret, pa kad Kmićic stade na nj, povika brzo; — Ne ubijaj me! Otkup! Kmićic umesto odgovora zgazi mu nogom na grudi i pritište svom snagom, pa mu vrh od sablje nasloni na grlo tako da se koža ugnu pod šiljkom; trebalo je samo da mrdne rukom, samo da pritisne jače, ali nije hteo da ga ubije odmah; hteo je još da se nauživa prizora i na neprijatelju smrt učini težom. Utom se knez, kome je iz čela isticalo sve više krvi, te mu je ceo vrh glave bio u kaljuzi, javi još jednom, ali već prigušenim glasom jer mu je noga pana Andžeja neprestano gnječila grudi: — Devojka... slušaj... Čim pan Andžej ču te reči, skide mu nogu s prsiju i diže sablju. — Govori! — reče. Ali je knez Boguslav neko vreme samo disao duboko, pa onda odgovori malo jačim glasom: — Devojka će poginuti ako me ubiješ... Zapovesti su izdane. — Šta si s njom učinio? — upita Kmićic. — Ostavi me na miru, pa ću ti je dati, zaklinjem se... na jevanđelje... Na to se pan Andžej udari pesnicom u čelo, neko vreme se borio sa sobom i svojim mislima, pa onda reče: — Slušaj, izdajniče! Ja bih sto takvih izroda dao za njenu jednu vlas... Nego ja tebi ne verujem, krivokletniče. — Na jevanđelje! — ponovi knez. — Daću ti znak i pismenu naredbu. — Neka bude, poklanjam ti život, ali te iz ruku ne puštam. Daćeš mi pismeno... Daću te Tatarima, kod kojih ćeš biti u ropstvu. — Pristajem — reče knez. — Pamti, — odgovori pan Andžej — od moje te ruke neće sačuvati ni kneževsko dostojanstvo, ni tvoja vojska, ni tvoja boračka veština... I znaj, kad god mi staneš na put, ili mi ne održiš reči, ništa te neće sačuvati, pa da te izaberu i za nemačkog cara... Poznaj me već jedanput! Jednom sam te već imao u rukama, a sad mi pred nogama ležiš.

— Svest me ostavlja — reče knez — Pane Kmićic, voda mora da je negde tu blizu... Daj mi da se napijem i rane mi polij. — Crkni, kraljoubico! — odgovori Kmićic. No knez, siguran već u život, povratio je svoje samopouzdanje, te reče: — Glupi ste, pane Kmićic! Ako ja umrem, i ona... Ovde mu usne pobeleše. A Kmićic otrča da potraži kakav šanac ili baru. Knez se onesvesti, ali za kratko, i probudi se na svoju sreću jer u taj čas naiđe prvi Tatarin, Selim, sin Gazi-age, stegonoša u Kmićicovom odredu, pa videći neprijatelja u krvi, odluči da ga kopljem od stega prikuje za zemlju. Knez u tom strašnom času nađe još toliko snage da uhvati rukom za vrh koji, slabo uglavljen, odvoji se od kopljišta. Odziv ove kratke borbe vrati pana Andžeja. — Stoj, pasji sine! — viknu, trčeći izdaleka. Tatarin na zvuk poznatog glasa poleže od straha po konju. Kmićic mu naredi da ide po vodu, a on ostade kraj kneza, jer su izdaleka dolazili Kjemljiči, Soroka i ceo čambul koji je, pohvatavši sve rajtare, pošao da traži komandanta. Kad ugledaše pana Andžeja, kliknuše od radosti i baciše kape uvis. Agbah-Ulan skoči s konja i stade mu se klanjati, dotičući rukom čelo, usta i prsa. Ostali, cokćući ustima, po tatarskom običaju, gledahu divlje oborenog viteza, a zadivljeno njegova pobedioca; neki otrčaše da uhvate dva konja, vranca i mrkova, koji su trčali malo dalje, a grive im se lepršale. — Agbah-Ulane — reče Kmićic — ovo je zapovednik vojske koju smo jutros potukli, knez Boguslav Rađivil. Ja vam ga poklanjam, a vi ga držite, jer će vam i za živoga i za mrtvoga platiti bogato. Sad ga previjte, uzmite na pruglo i odvedite u logor! — Alah! Alah! Hvala, zapovedniče! Hvala, pobedioče! — povikaše uglas Tatari. Kmićic naredi da mu dovedu konja, pa pođe s jednim delom Tatara bojnome polju. Još izdaleka ugleda stegonoše sa stegovima, ali je oko stegova bilo jedva po desetak drugova, ostali su otišli u poteru za neprijateljem. Gomile slugu išle su po razbojištu, pljačkajući leševe i tukući se s Tatarima, koji su radili to isto. Naročito su ovi poslednji izgledali strašno, s noževima u rukama i krvavim do lakta rukama. Bi rekao; jato gavranova palo iz oblaka pa bojište. Njihov divlji smeh i vika razlegli su

se čitavim poljem. Neki su, držeći u ustima noževe koji su se još pušili od krvi, oberučke vukli izginule za noge, neki su se u šali gađali odsečenim glavama, neki su tovarili rance, neki su, kao na trgu, pokazivali krvave haljine i hvalili im vrednost, neki razgledali zadobijeno oružje. Kmićic najpre prejezdi polje na kome se on borio s rajtarijom. Ovde su leševi ljudski i konjski, posečeni mačevima, ležali rastureni; ali tamo gde su stegovi sekli pešadiju, ležale su hrpe leševa, a kaljuge usirene krvi prskale su pod konjskim kopitama kao blato. Bilo je teško onuda prolaziti preko odlomaka polomljenih džida, preko leševa, poizvrtanih kola i kroz gomile Tatara koji su se tuda vrzmali. Pan Gosjevski je stajao još dalje, na bedemu utvrđenog logora, pored njega knez stavilac Rađivil, Vojnilovič, Volodijovski, Korsak i tridesetak ljudi. Sa te uzvišice pregledali su celo polje i mogli oceniti svu zamašnost svoje pobede i neprijateljskog poraza. Kmićic ubrza korak, a pan Gosjevski, kako je bio ne samo srećan vojskovođa no i čestit čovek, bez seni zlobe u srcu, čim ga ugleda, viknu: — Evo dolazi pravi victor!1 On je učinio te je izvojevana pobeda, ja to prvi javno kažem. Panovi, zahvalite panu Babinjiču, jer da nije bilo njega, mi ne bismo prešli reke. — Vivat2 Babinjič! — viknuše svi uglas. — Vivat! Vivat! — A gde ste se vi, vojniče, učili ratu — upita razdragano hetman — te ste tako odmah razumeli šta treba da se učini? Kmićic nije odgovarao, jer je bio premoren, nego se samo klanjao na sve strane i prevlačio rukom preko oznojena i barutnim dimom uprljana lica. Oči su mu neobično sijale, a uzvici živeo nikako nisu prestajali. Odred za odredom stizao je s bojnog polja na konjima u peni i, kako koji naiđe, pridruži se punim glasom u čast Babinjičevu. Kape su letele uvis; ko je imao punu pušku, izbacivao je. Najednom pan Andžej stade na uzengijama i, dignuvši ruke uvis, grmnu: — Vivat Jan Kazimir! Gospodar naš i otac milostivi! I sad nastade tolika vika, kao da je počela nova bitka. Sve živo obuze neiskazani zanos. 1 2

Pobedilac. Živeo.

Knez Mihal otpasa sablju sa balčakom u dijamantima i dade je Kmićicu, hetman mu prebaci preko pleća svoju skupocenu kabanicu, a on opet diže ruke uvis: — Vivat naš hetman, pobedilac! — Crescat! Floreat!1 — odgovoriše svi uglas. Zatim stadoše donositi osvojene stegove i pobadati ih u bedem, ispod nogu komandanta. Jedne jedine nije odneo neprijatelj; bilo ih je pruske redovne vojske, pruske zamanice, vlasteoskih, bilo švedskih, Boguslavljevih; čitava duga od njih lepršala se u bedemu. Pa se obrte Kmićicu: — Ovo je jedna od najvećih pobeda u ovome ratu! — kliče hetman. — Izrael i Valdek su u ropstvu, pukovnici izginuli ili zarobljeni, vojska do noge potučena. — Pane Babinjiču, vi ste se na toj strani morali sukobiti s Boguslavom... Šta je s njim? Ovde i Volodijovski stade pažljivo da gleda u Kmićica, a ovaj odgovori brzo: — Kneza Boguslava je Bog pokarao evo ovom rukom. I pruži desnicu, a mali vitez ga zagrli. — Jendreče! — uzviknu. — Ne zavidim ti! Bog te blagoslovio! — Pa ti si mi izvežbao ruku — odgovori srdačno pan Andžej. No im dalji izliv bratskih osećanja prekide knez stavilac. — Zar je moj brat ubijen? — upita živo. — Nije ubijen, — odgovori Kmićic — jer sam mu poklonio život, ali je ranjen i uhvaćen. Eno baš onamo, pogledajte, sprovode ga moji Nogajci. Na te reči panu Volodijovskom se na licu pojavi čuđenje, a oči vitezova odoše ravnici, na kojoj se ukaza četica od pedesetinu Tatara koji su se lagano kretali; najzad, prošavši pored hrpa polomljenih kola, približiše se do na četrdesetak koraka od opkopa. Tada videše da prednji Tatarin vodi zarobljenika; svi poznadoše Boguslava, ali u kakvom stanju... On, jedan od najsilnijih velikaša u svoj Poljskoj, on, koji je koliko juče sanjao o nezavisnoj državi, on knez Nemačkoga carstva, išao je sad s pruglom na vratu, peške, za tatarskim konjem, bez šešira, krvave glave zavijene prljavom krpom. Ali je tolika mržnja prema tome velikašu bila 1

Neka raste! Neka cveta!

u srcima vitezova da ovo strašno poniženje nije izazvalo ničijeg sažaljenja, skoro svi povikaše jednovremeno: — Smrt izdajniku! Na sabljama ga razneti! Smrt! Smrt! A knez Mihal zakloni rukom oči, jer ipak su ovako ponižena vodili jednoga Rađivila. Najednom pocrvene i kliče: — Panovi, to je moj brat, to je moja krv, a ja nisam žalio ni života ni imanja za otadžbinu. Dušman mi je ko na toga nesrećnika digne ruku. Vitezovi odmah zamuknuše. Kneza Mihala su svi voleli zbog junaštva, štedrosti i ljubavi prema otadžbini. Kad je cela Litva pala u ruske ruke on se jedini branio u Njesvježu, za švedskoga rata prezreo je nagovore Januševe i jedan od prvih pristao uz tišovjecku konfederaciju, stoga mu je glas i danas našao odziva Uostalom, možda niko nije želeo da se zameri tako silnome velikašu, dosta da su se sablje odmah uvukle u korice, pa čak i neki oficiri, Rađivilovi klijenti, povikaše: — Oduzeti ga Tatarima! Neka mu Poljska sudi, ali ne dajmo da bezbožnici ponižavaju plemenitu krv. — Oduzeti ga Tatarima! — ponovi knez. — Naći ćemo taoca, a otkup će on sam platiti. Pane Vojniloviču, pošaljite svoje ljude, i neka ga silom otmu ako se drugačije ne može. — Ja se nudim za taoca Tatarima — reče pan Gnoinjski. Za to vreme je Volodijovski prišao Kmićicu i rekao: — Jendreče, šta si to zaboga, učinio? Pa on će čitav izići iz ove neprilike. Na to Kmićic skoči kao ranjen ris. — Dopustite, kneže! — viknu. — To je moj zarobljenik! Ja sam mu poklonio život, ali pod uslovima na koje mi se zakleo svojim jeretičkim jevanđeljem, i ja ću pre poginuti, no što će on izići iz ruku u koje sam ga dao, dok mi sve ne ispuni. Pa džarnu konja, prepreči put, i već urođena plahovitost stade da ga zanosi, jer mu se lice zgrči, nozdrve raširiše, a oči sipahu munje. Uto ga pan Vojnilovič gurnu konjem. — S puta, pane Babinjiču — oseče se. — S puta, pane Vojniloviču! — drnu se pan Andžej i balčakom od sablje tresnu Vojnilovičeva konja tako silno da se konj povede na nogama, kao da je kuršumom udaren, i zari nozdrvama u zemlju. Među viteštvom nasta strahovita galama, te najzad pan Gosjevski izađe napred pa reče: — Ćutite, panovi! Kneže, u ime svoje hetmanske vlasti izjavljujem

da pan Babinjič ima pravo na sužnja i, ko hoće da ga oduzme od Tatara, mora dati pobediocu jemstvo. Knez Mihal savlada ljutinu, umiri se i reče, obraćajući se panu Andžeju: — Govorite, šta hoćete? — Da mi ispuni uslove pre no što izađe iz ropstva. — Ispuniće ih kad izađe. — Ne može biti! Ne verujem! — Onda se ja za njega kunem Bogorodicom, u koju verujem, i viteškom rečju da će vam sve biti ispunjeno. U protivnom, ja ću odgovarati čašću i imanjem. — Dosta mi je — reče Kmićic. — Neka pan Gnoinjski ide kao talac, inače će se Tatari odupreti. Meni je dovoljna reč. — Hvala vam, viteže! — odgovori knez stavilac. — A ne bojte se ni da će odmah dobiti slobodu, jer ću ga predati panu hetmanu i ostaće sužanj sve do kraljeve odluke. — Tako će biti — reče hetman. Pa naredi Vojniloviču da pojaše drugoga konja, jer je onaj jedva još živeo, i posla ga s panom Gnoinjskim po kneza. Ali se posao još nije svršio lako. Sužnja je trebalo silom otimati, jer se sam Hasun-bej strašno usprotivio, i tek su ga umirili pan Gnoškski i ugovoreni otkup od sto hiljada talira. Tako je knez Boguslav uveče već bio u šatoru pana Gosjevskoga Previli su ga pažljivo, dva lekara bila su stalno pored njega i obojica su jemčili da će ozdraviti pošto rana, zadana samo vrhom od sablje, nije mnogo teška. Pan Volodijovski nije mogao da oprosti Kmićicu što je poklonio knezu život, i od žalosti izbegavao ga je celoga dana. — Zaboga i pobogu! — viknu, kad ga vide, naš vitez. — Pre bih od svakog drugog očekivao, no od tebe da ćeš živa pustiti izdajnika!... — Saslušaj me, Mihale, pre no što me osudiš — odgovori sumorno Kmićic. — Bio mi je već pod nogom i na grlu mu je bio vrh od sablje, ali znaš li šta mi je tada taj izdajnik rekao?... Rekao mi je da su izdane naredbe da se Oljenka u Taurogama pogubi ako on pogine... Šta sam, jadnik, mogao da učinim? Kupio sam njen život za njegov... Šta sam mogao... Krsta ti Hristovog... Šta sam mogao da učinim? Pa stade da čupa kosu i da lupa nogama od očajanja, a pan Volodijovski se malo zamisli, pa će onda: — Poimam tvoje očajanje... ali ipak... ti si, vidiš, pustio izdajnika

otadžbine koji može u budućnosti mnogo jada da zada Poljskoj... Nema šta, Jendreče! Silne si danas zasluge stekao, ali si na kraju žrtvovao opšte dobro svome ličnome. — A ti, šta bi ti učinio kad bi ti se reklo da je nož u grlu pane Ane Borzobohate?... Volodijovski stade ubrzano da suče brkove. — Pa ja ti se i ne ističem za primer. Hm! Šta bih ja učinio?... Ali Skšetuski koji ima rimsku dušu, taj mu ne bi poklonio život, a uveren sam da Bog ne bi dopustio da se za to prolije nevina krv. — Onda neka ja ispaštam. Pokaraj me, Bože, ne prema mojoj teškoj krivici, nego prema tvome milosrđu... Jer da ja potpišem presudu za onu golubicu... I Kmićic zatvori oči. — Spasite me, anđeli! Nikad! Nikad! — Što bi, bi! — reče Volodijovski. Na to pan Andžej izvadi iz nedara hartije. — Pogle, Mihale, evo šta sam dobio. Ovo je naredba Sakoviču, ovo svima Rađivilovim oficirima i švedskim komandantima... Naredili su mu da potpiše, iako je jedva rukom micao... Knez stavilac lično je nastojao... Ovo joj je sloboda, spas! Boga mi, godinu dana ću svakog dana ležati kao krst, lancima ću narediti da me šibaju, podići ću nov hram, ali njen život neću da žrtvujem. Nemam rimske duše... ako! Ali neću da žrtvujem! Ne, sto mu gromova, pa neka me u paklu na ražanj... Kmićic ne dovrši, jer pan Volodijovski skoči i zapuši mu usta rukom, podviknuvši: — Ne huli! Na nju ćeš navući božju osvetu! Udri se u grudi, živo, živo! I Kmićic stade da se treska u grudi: Mea culpa! Mea culpa! Mea maxima culpa!1 Najzad grunu u strahovit plač, jer već nije znao šta će. Volodijovski ga pusti da se sit isplače, pa kad se malo smiri, upita ga: — A šta ćeš sad? — Idem s odredom kuda su me poslali, čak do Birža! Samo da se malo ljudi i konji odmore. Uz put ću proliti koliko budem mogao jeretičke krvi. — I steći ćeš duši mesta. Ne kloni duhom, Jendreče. Bog je milostiv. 1

Moj greh! Moj greh! Moj preveliki greh!

— Poći ću pravo preda se. Cela Pruska je sad otvorena, svega ako naiđem na po koju posadnicu. Mihal uzdahnu: — Eh, pošao bih s tobom kao u raj. Ali moram se pokoravati komandi. Srećan si ti što komanduješ dobrovoljcima... Jendreče, slušaj, brate!... Ako ih obe nađeš, onda... pobrini se i za nju da ne strada... Bogzna, možda mi je ona pisala... I mali vitez zagrli pana Kmićica.

XXVI

Oljenka i Anusja, izbavivši se pod zaštitom Braunovom iz Tauroga,

stigoše srećno do čete pana mačonoše, koji je bio kod Oljše, dakle dosta blizu Tauroga. Stari vlastelin, kad ih vide obe zdrave, prvo ne hte da poveruje svojim očima, pa onda pade u takvo ratničko oduševljenje da za njega nije bilo nikakvih ratnih opasnosti. Ne samo knez Boguslav, nego da ga napadne i sam švedski kralj sa svom svojom vojskom, pan mačonoša bi branio svoje devojke od sve te sile. — Pre ću poginuti — govorio je — no što vama vlas sa glave spadne. Nisam ja više onaj čovek što ste ga vi poznavali u Taurogama, i držim da će Šveđani dugo pamtiti Girlakolu, Jasvojnu i one poraze što sam im zadao kod Rosjenja. Istina, izdajnik Sakovič napao nas je iznenada i rasterao, ali se evo opet ima nekoliko stotina sabalja na raspolaganju. Pan mačonoša nije mnogo preterivao, jer je odista teško bilo poznati u njemu duhom klonulog tauroškoga sužnja. Imao je sasvim drugo raspoloženje, energija mu oživela, u polju, na konju, našao se u svojoj sredini, a kako je bio dobar vojnik, odista je nekoliko puta dobro potukao Šveđane. Kako je imao i veliki ugled u okolini, oko njega su se rado kupili vlastela i prost narod, a iz drugih srezova svaki čas je dolazio po neki Biljevič sa dvadesetak, pa i sa pedesetak konjanika. Mačonošina družina imala je trista pešaka seljaka i oko pet stotina konjanika. U pešadiji je retko ko imao pušku, većina je bila naoružana kosama i vilama; konjica je bila mešavina imućnije vlastele, koja se s momcima odmetnula u šumu, i siromašnijih vlastelinčića. Njeno je naoružanje bilo bolje no pešačko, ali vrlo raznovrsno Pritke od hmelja mnogima su služile kao koplja; neki su nosili bogato porodično oružje, ali često zastarelo; konji raznih rasa i valjanosti nisu bili podesni za složno manevrisanje.

S takvom vojskom mačonoša je mogao da se bori sa švedskim patrolama, mogao je da pobeđuje i oveće odrede konjice, mogao je čistiti i sela i šume od razbojnika, čije su se mnogobrojne družine, sastavljene od švedskih i pruskih vojnih begunaca i od mesnih lopova, zanimale razbojništvom, ali nije mogao napadati ni na jednu varoš. A Šveđani su se već opametili. Čim je planuo ustanak, u celoj Žmuđi i Litvi pobijeni su oni što su bili razmešteni po selima; stoga su se sad oni što su ostali živi držali utvrđenih varoši, iz kojih su izlazili samo na kraće izviđanje. Tako se desilo da su polja, šume, sela i manje varošice bili u poljskim rukama, ali su sve veće gradove držali Šveđani i nisu mogli biti isterani. Mačonošina je družina bila jedna od najboljih, ostale su još manje mogle što da učine. Na granici Livonije ustanici su se, istina, bili toliko osmelili da su Birže dvaput opsedali, i drugi put su se one morale predati, ali je ta trenutna nadmoćnost potekla otuda što je de la Gardi povukao za odbranu Rige, protiv ruske carske vojske, sve trupe iz okruga na livonskoj granici. Njegove sjajne i u istoriji retke pobede nagoveštavale su da će tamošnji rat brzo biti završen, a potom će na Žmuđ doći nova i opijena pobedom švedska vojska. Ali je zasada po šumama bilo bezbedno i mnogobrojne ustaničke čete, same nesposobne da što preduzmu, mogle su biti uverene da ih neprijatelj neće tražiti po dubokim šumama. Zbog toga je pan mačonoša odbacio misao da se skloni u bjalovješku prašumu, a i put je bio vrlo dalek, i sem toga na putu je bilo mnogo velikih varoši sa mnogobrojnim posadama. — Bog je dao suhu jesen — govorio je svojim devojkama — te je lakše živeti sub Jove.1 Narediću da vam se udesi lepo šatorče, daću vam ženu za poslugu, pa ćete ostati u logoru. U ovo vreme nema bezbednijega skloništa od šume. Moji su Biljeviči potpuno spaljeni, na dvorove napadaju razbojnici, a često i švedske izvidnice. Gde se možete bolje skloniti, no kod mene, koji imam nekoliko stotina sabalja. A kad docnije nastane rđavo vreme, načiniće vam se neka koliba na kakvom zabačenom mestu u šumi. Ta se misao veoma svide pani Borzobohatoj, jer je u družini bilo nekoliko mladih Biljeviča, pristojnih momaka, a i stalno se govorilo da će Babinjič doći u ove krajeve. 1

Pod vedrim nebom.

I Anusja se nadala da će on, čim dođe, odmah proterati Šveđane, pa posle... posle toga šta Bog da. A i Oljenka je mislila da je najsigurnije sa družinom, samo je htela da se udalji od Tauroga, jer se bojala Sakovičeve potere. — Hajdemo u Vodokte, — reče — tamo ćemo biti među svojima. Ako i oni budu spaljeni, tu su Mitruni i svi okolni zaseoci. Nemogućno je da je ceo onaj kraj pretvoren u pustinju. U slučaju opasnosti braniće nas Lauda. — Eh, svi su Laudanci otišli s Volodijovskim — usprotivi se mladi Jur Biljevič. — Ostali su starci i dečaci, a i tamošnje žene umeju da se brane u nevolji. Sem toga, tamo su i šume veće no ovde; Domaševiči Lovci, ili Gošćeviči Dimni, odvešće nas u Rogovsku šumu, u kojoj nas nikakav neprijatelj ne može naći. — A ja ću obezbediti vas i komoru, ispadati na Šveđane i tući one koji se usude da dođu do šuma — reče pan mačonoša. — To je divna misao! Ovde nemamo šta da radimo, tamo se može više učiniti. — Ko zna nije li mačonoša prihvatio ovako rado misao pane Aleksandre, što se u duši pomalo bojao Sakoviča, koji je, doveden do očajanja, mogao biti strašan. No je savet bio sam po sebi mudar, zato se svima odmah dopade, te mačonoša još toga dana posla pešadiju, pod komandom Jura Biljeviča da se prokrade kroz šume u pravcu Krakinova; on, pak, sa konjicom, krete posle dva dana, dobivši pre toga pouzdane vesti da ni iz Kjejdana ni iz Rosjenja, između kojih mora da prođe, nije izišao nikakav znatniji švedski odred. Išli su lagano i oprezno. Devojke su se vozile na seljačkim kolima, a ponekad su i jahale. Anusja, dobivši na dar od Jura laku sabljicu, obesila ju je junački preko grudi, pa je u kalpaku, kicoški nameštenom na glavi, obigravala steg kao kakav komandant. Zanimao ju je i pohod i sablje koje su blistale na suncu i loženje vatre noću. Njome su se, opet, oduševljavali mladi oficiri i vojnici; a ona je streljala očima na sve strane, raspuštala u pohodu grguravu kosu da bi je po triput dnevno uplitala na obalama bistrih potoka, koji su joj zamenjivali ogledalo. Govorila je često da hoće da vidi bitku da bi dala primer junaštva, ali uistinu nimalo je nije želela; htela je samo da očara srca svih mladića, kao što je mnoge i očarala. A i Oljenka kao da se ponovo rodila po napuštanju Tauroga. Tamo ju je ubijala neizvesnost udesa i stalni strah, sada se osećala bezbednijom

u šumama. Zdravi vazduh vraćao joj je snagu. Vojnici, oružje, logorska larma i galama delovali su kao melem na namučenu dušu. I ona je uživala u pohodu vojnika, a mogućne opasnosti nisu je nimalo plašile, jer joj je u žilama tekla viteška krv. Pokazujući se manje vojnicima, ne igrajući konja pred redovima, manje je privlačila pažnju. Ali je zato uživala opšte poštovanje. Smeškali su se brkati vojnici na Anusju, ali su skidali kape kad Oljenka priđe vatrama. Ovo se počitovanje docnije pretvori u obožavanje. A nije bilo ni bez toga da poneko mlado srce zakuca i za nju, samo oči nisu smele da je gledaju ovako pravo, kao garavušu — Ukrajinku. Išli su šumama, šumarcima, šaljući često ispred sebe patrole, i tek sedmoga dana stigoše u poznu noć u Ljubič, koji se nalazio na kraju laudanskoga kraja i činio kao neka njegova vrata, Konji su toga dana bili toliko umorni da nisu mogli dalje, i pored Oljenkinog navaljivanja, te mačonoša naredi da se tu prenoći. On sa devojkama odsede u dvoru, jer je bilo maglovito i vrlo hladno. Čudnim slučajem dvor nije bio spaljen. Neprijatelj ga je poštedeo, verovatno na preporuku kneza Januša Rađivila, zato što je bio Kmićicov, pa iako je docnije saznao za otpadništvo pana Andžeja, zaboravio je ili nije imao kad da izda nove zapovesti. Ustanici su smatrali celo imanje za Babinjičevu svojinu, razbojnici nisu smeli da pljačkaju blizu Laude. Stoga se u njemu ništa nije izmenilo. Oljenka je ulazila sa strašnim osećanjem bola i jada pod ovaj krov. Poznavala je ovde svaki putić i skoro svaki ju je podsećao na Kmićicov prestup. Pred njom je trpezarija, ukrašena slikama Biljeviča i glavama šumskog zverinja. Izrešetane kuršumima glave još su na klincima, isečeni sabljama portreti gledaju surovo sa zidova, kao da vele: „Gledaj, devojko, gledaj, naša unuko, ovo je on svetotatskom rukom isekao slike naših zemaljskih tela, koja već davno počivaju u grobovima“. Oljenka je osećala da oka neće sklopiti u ovom oskrvnjenom domu. Činilo joj se da se u tamnim kutovima soba još snuju prilike strašnih drugova i plamen im liže iz nozdrva. I kako je samo brzo prelazio taj čovek, toliko voljen od nje, od samovolje do prestupa, od prestupa do sve većih zločina, od sečenja slika do razvrata, do spaljivanja Upite i Volmontoviča, do njene otmice iz Vodokta, pa dalje do službe Rađivilima, do izdajstva, krunisanog obećanjem da će dići ruku na kralja, na oca cele Poljske... Noć je prolazila, a san nije dolazio na oči jadne Oljenke. Sve joj se

rane u duši pozlediše i stadoše da je peku. Stid joj je opet zažario obraze, oči u taj mah nisu ronile suze, ali je srce obuzimala tolika beskrajna žalost da nije mogla stati u ovo kukavno srce. Žalost za čim? Za onim što bi moglo biti kad bi on bio drukčiji, kad bi pored svojih ćudi, samovolje i divljine bar srce imao čestito, kad bi imao bar mere u zločinu, kad bi postojala kakva granica preko koje ne bi mogao preći. Ta njeno bi srce vrlo mnogo oprostilo... Anusja opazi drugaričine muke i seti se povoda, jer joj je ranije mačonoša ispričao ceo događaj, pa kako je bila dobra srca priđe pani Biljevičevoj i, zagrlivši je oko vrata, reče: — Oljenka, ti se u ovoj kući previjaš od bola... Oljenka isprva ne hte ništa da odgovori, samo stade da dršće celim telom, kao jasikov list, pa posle grunu u strašan i očajan plač. Uhvativši grčevito Anusjinu ruku, nasloni svoju plavu glavu na njeno rame, pa podrhtavaše od jecanja kao šiba na vetru. Anusja je morala dugo čekati dok se ona malo smiri, pa onda reče tiho: — Oljenka, pomoli se Bogu za njega... A ona obema rukama zatvori oči... — Ne… mogu!... — jedva izgovori. I malo docnije, zabacujući grozničavo kosu koja joj je bila pala na slepe oči, stade da govori zadihano: — Vidiš... ne mogu... Ti si srećna... Tvoj Babinjič je čestit, slavan... pred Bogom... i otadžbinom. Ti si srećna. Ja ne smem čak ni da se molim... Ovde je svuda ljudska krv... zgarišta. Pa bar da nije otadžbinu izdao! Da se nije poduhvatio kralja da proda!... Ja sam mu već sve ranije oprostila... u Kjejdanima... jer sam mislila... jer sam ga volela od svega srca... Ali sad ne mogu... O, Bože milostivi, ne mogu!... Želela bih da ne živim… i da ni on ne živi! Na to će Anusja: — Za svaku dušu slobodno je moliti se, jer je Bog milostiviji od kudi i poznaje uzroke koje ljudi često ne znaju. Pa kleče da se moli, a Oljenka leže kao krst na zemlju i preleža tako do jutra. Sutradan puče glas po okolini da je mačonoša Biljevič u Laudi. Na taj glas svako živi dođe da ga pozdravi. Iz okolnih šuma poizlaziše pogrbljeni starci i žene sa malom decom. Već dve godine niko nije ni orao ni sejao po zaseocima. Sami zaseoci bili su delom spaljeni i pusti. Zreli ljudi su otišli s panom Volodijovskim ili u razne čete, samo dečaci

su čuvali i branili ostatke stoke, i branili su dobro, ali pod zaštitom šuma. Sad su, dakle, pozdravljali mačonošu kao spasioca, plačući od radosti, jer se tim prostim ljudima činilo, kad je došao mačonoša i kad se „pana“ vraća u rodno gnezdo da je već kraj ratu i nevoljama. I odmah stadoše da se vraćaju u zaseoke, da doteruju poludivlju stoku iz najskrivenijih zbegova. Šveđani su, doduše, bili nedaleko utvrđeni opkopima u Ponjevježu, ali se, zbog mačonošine sile i ostalih okolnih četa, manje vodilo računa o njima. Pan Tomaš je čak smerao da udari na Ponjevjež da bi potpuno očistio srez; čekao je samo da se skupi više ljudi pod njegovu zastavu, a osobito da mu pešadija dobije puške, čiji su veliki broj sakrili po šumama Domaševiči Lovci; dotle je pregledao okolinu, idući od sela do sela. Ali je to bio žalostan pregled, u Vodoktima bili su spaljeni dvor i polovina sela; Mitruni tako isto; Volmontoviči i Butrimi, koje je u svoje vreme spalio Kmićic, ponovo su se podigli posle požara i nekim divnim čudom ostali čitavi; zato su Drožejkjani i Domaševičevi Mozgi bili spaljeni do poslednje kuće; Pacunelji do polovine, Morozi potpuno. Goščuni su najgore stradali, jer je i polovina stanovnika bila pobijena, a svima muškarcima, od staraca do dece od pet-šest godina, po zapovesti pukovnika Rosa poodsecane obe ruke. Tako je rat strašno satirao ovaj kraj, takve su bile posledice izdaje kneza Januša Rađivila. No, pre nego što mačonoša dovrši pregled i osnova svoje čete pešadije, stigoše vesti i radosne i strašne, koje se munjevito proneše od kuće do kuće Jurek Biljevič, otišavši sa nekoliko desetina konjanika u izvidnicu pod Ponjevjež i zarobivši nekoliko Šveđana, prvi saznade za bitku kod Prostaka. Za tim stadoše stizati pojedinosti, tako čudne da su ličile na bajku. — Pan Gosjevski — govorilo se — potukao grofa Valdeka, Izraela i kneza Boguslava. Vojska je potučena do noge, vođe su u ropstvu. Cela Pruska je jedno more od plamena. Posle nekoliko nedelja poče ići od usta do usta još jedno strašno ime: ime Babinjičevo. — Babinjič je najviše učinio za pobedu kod Prostaka — govorila je cela Žmuđ. — Babinjič je svojom rukom posekao kneza Boguslava i

zarobio ga. Pa onda: — Babinjič pali Elektorsku Prusku, ide kao smrt ka Žmuđi, seče, samo nebo i zemlju ostavlja. Pa naposletku: — Babinjič je spalio Tauroge. Sakovič je pobegao ispred njega i krije se po šumama... Poslednji događaj desio se suviše blizu da bi mogao ostati sumnjiv. I doista se glas potpuno potvrdio. Anusja Borzobohata je sve vreme dok su dolazile ove vesti živeli kao u nekom zanosu, smejala se i plakala naizmenice, lupala nogama kad ko ne bi poverovao i govorila svima, pa hteo ko ili ne hteo da sluša: — Ja poznajem pana Babinjiča. On me je iz Zamošća odveo panu Sapjehi. To je najveći junak na svetu. Nisam sigurna da mu je i pan Čarnjecki ravan. On je, služeći pod panom Sapjehom, ono prvi put satro kneza Boguslava... On je, sigurna sam, i niko drugi kod Prostaka ranio kneza Boguslava. Naučiće on pana Sakoviča, i desetoricu onakvih kao Sakovič... A Šveđane će za mesec dana isterati iz cele Žmuđi. I njena su predskazivanja počela brzo da se potvrđuju. Nije bilo ni najmanje sumnje da je strašni ratnik, zvani Babinjič, krenuo od Tauroga na sever, u dubinu zemlje. Kod Koltinja je potukao pukovnika Baldona i uništio njegov odred; kod Voronja satro švedsku pešadiju, koja se pred njim povlačila do Teljša; kod Teljša je vodio veliku pobedničku bitku sa dva pukovnika, Normanom i Hudenskjeldom, u kojoj je Hudenskjeld poginuo, a Norman se sa ostacima zaustavio čak u Zagurama, na samoj žmuđskoj granici. Iz Teljša je Babinjič krenuo ka Kuršanima, goneći pred sobom švedske odrede, koji su se navrat-nanos sklanjali od njega pod okriše znatnijih posada. Od Tauroga i Polonge do Birža i Vilkomježa orilo se ime pobediočevo. Pričalo se o svirepostima koja je činio Šveđanima; govorilo se da mu vojska, koja je isprva imala samo mali čambul Tatara, i jedan dobrovoljački steg, raste iz dana u dan, jer sve živo trči k njemu, sve mu se čete pridružuju, a on ih drži u gvozdenoj disciplini i vodi na neprijatelja. Glave su toliko bile zauzete njegovim pobedama da je vest o porazu, koji je pan Gosjevski pretrpeo od Štajnboka kod Filipova, prošla skoro nezapažena. Babinjič je bio bliži i Babinjičem su se više zanimali.

Anusja je svaki dan molila mačonošu da se pridruži proslavljenom ratniku. Potpomagala ju je i Oljenka. Terali su ga svi oficiri i vlastela, koje je gonila čista radoznalost. Ali to nije bilo lako. Prvo, Babinjič je bio u drugom kraju; drugo, često se gubio tako da se po čitave nedelje nije čulo za njega, pa se pojavljivao opet sa vešću o novoj pobedi; treće, svi švedski odredi i posade, sklanjajući se od njega, pregrađivali su u velikim grupama put; najzad se iza Rosjenja pojavio znatan Sakovičev odred, o kome doneše glas da ništi sve pred sobom, da mori ljude strašnim mukama, raspitujući ih za Biljevičev odred. Mačonoša ne samo da nije mogao poći Babinjiču, no se bojao da mu i u Laudi ne bude pretesno. Ni sam ne znajući šta će, poveri se Jureku Biljeviču da namerava da se povuče na istok, u Rogovsku šumu. Jurek se odmah izgovori pred Anusjom, koja odmah ode mačonoši: — Dragi čiko — reče mu, a tako ga je zvala kad god je htela nešto da dobije od njega, — čula sam da ćemo da bežimo. Zar nije sramota da tako veliki ratnik beži čim čuje za neprijatelja? — Vi morate svuda zabosti svoj nosić — odgovori zbunjeni mačonoša. — To nije vaš posao. — Dobro, onda vi idite, a ja ostajem. — Da vas Sakovič ulovi, videćete. — Sakovič me neće uloviti, jer će me pan Babinjič odbraniti. — Dabome, on će znati gde ste vi. Rekao sam jednom da se ne možemo probiti do njega. — Ali on može doći do nas. Ja sam mu poznanica; kad bih samo mogla da mu pošaljem pismo, sigurna sam da bi došao ovamo, pobedivši najpre Sakoviča. On me je malo voleo, pa mi ne bi odrekao pomoći. — A ko će da odnese pismo? — Može se poslati po svakom seljaku... — Pa neće škoditi, neće, ni u kom slučaju neće. Oljenka ima bistru pamet, ali ni vama je ne fali. Baš i kad bismo se za to vreme morali od veće sile povući u šume, ipak je dobro da Babinjič dođe u ove krajeve, jer ćemo se tako brže s njim sastati. Pokušajte. Glasnici će se naći, i to pouzdani ljudi. Obradovana Anusja je tako dobro pokušala da je istoga dana našla čak dva glasnika, i to ne seljake, nego Jureka Biljeviča i Brauna. Obojica su imali uzeti no jednako pismo da bi ga bar jedan od njih mogao uručiti

Babinjiču. Sa samim pismom imala je Anusja malo više muke, ali ga najzad sastavi ovako: „U krajnjoj pogibli pišem vam, nane, ako me se sećate (mada sumnjam, jer što biste me se vi sećali!) da mi priteknete u pomoć. Jedino po vašoj ljubaznosti, koju ste mi ukazivali na putu od Zamošća, smem da se nadam da me u nesreći nećete ostaviti. Nalazim se u četi pana Biljeviča, rosjenjskoga mačonoše, koji mi je dao utočište, jer sam njegovu rođaku, panu Biljevičevu, izbavila iz tauroškoga sužanjstva. I njega i nas obe opkoljava sa svih strana neprijatelj, naime Šveđani i nekakav pan Sakovič, od čije sam grešne nasrtljivosti morala da bežim i da tražim skloništa u logoru. Znam da me niste voleli, mada Bog vidi da vam nisam učinila nikakva zla, a želela sam i želim dobra od svega srca. Ali i bez ljubavi spasite jednu sirotu iz surovih neprijateljskih ruku, a Bog će vam naknaditi to stostruko, i ja ću se moliti za vas, koga ću sada nazivati samo dobrim zaštitnikom, a docnije pak, dok sam živa, i svojim spasiocem“... Kad su glasnici već hteli da pođu iz logora, Anusja, uvidevši kakvim se opasnostima izlažu, uplašila se za njih i požele da ih zadrži. Sa suzama u očima stade da moli mačonošu da im ne dopusti da idu, jer pisma mogu odneti i seljaci, a njima je lakše i da prođu. Ali se Jurek i Braun toliko uzjoguniše da ništa ne pomože. Hteli su da nadmaše jedan drugoga u gotovosti da posluže, a nijedan nije slutio šta ga čeka. Nedelju dana docnije Braun pade u ruke Sakoviču, koji naredi te ga odraše živa, a jadni Jurek bi ubijen iza Ponjevježa, kad je bežao od švedske patrole. Oba pisma padoše u ruke neprijatelju.

XXVII

Kad je Sakovič uhvatio Brauna i odrao ga živoga, stupi odmah u

sporazum s pukovnikom Hamiltonom, Englezom u švedskoj službi i komandantom Ponjevježa da zajednički udare na odred mačonoše Biljeviča. Babinjič je baš bio zapao negde u šume i već nekoliko dana se ništa nije čulo o njemu. Uostalom, Sakovič se ne bi više ni obazirao na njegovu blizinu. Imao je, doduše, i pored svega svoga junaštva, neki nagonski strah od Babinjiča, ali je sad bio gogov i da pogine, samo da se osveti. Otkako je Anusja utekla, pomama mu je stalno razdirala dušu. Poremećeni računi i ranjeno samoljublje dovodili su ga do besnila, a uz to je patilo i srce. S početka je želeo da se oženi Anusjom jedino zbog imanja koje joj je zaveštao prvi zaručnik, pan Podbipjenta; ali se docnije zaljubio u nju do ludila, kako se samo onakav čovek može zaljubiti. I došlo je do toga da je on, koji se sem Boguslava nije bojao nikoga na svetu, on od čijega su samoga pogleda ljudi bledeli, piljio kao pas u oči ovoj devojci, pokoravao joj se, podnosio njene ćudi, ispunjavao sve želje, trudio se da joj pogodi misli. A ona je upotrebljavala i zloupotrebljavala svoj uticaj, zaluđujući ga rečima, pogledom, služila se njime kao robom, naposletku ga izdala. Sakovič je bio od one vrste ljudi koji za jedino dobro smatraju ono što je za njih dobro, za zlo i krivicu ono što im nanosi štetu. U njegovim očima je Anusja učinila najstrašniji zločin i za nju nije bilo dovoljno velike kazne. Da je to snašlo koga drugoga, pan starosta bi se smejao i podsmevao, ali kad je snašlo njega, rikao je kao ranjena zver i mislio samo o osveti. Hteo je da je dobije u ruke živu ili mrtvu. Više bi voleo živu, jer bi se mogao prvo momački osvetiti ali nije marno ni da ona pogine pri napadaju, samo da ne dopadne nikom drugom. Hoteći da radi nasigurno, poslao je mačonoši potkupljenog čoveka s pismom tobož od Babinjiča, u kome je javljao da će u toku nedelje doći u

Volmontoviče Mačonoša lako poverova, verujući nepobedivoj sili Babinjičevoj, i to nije sakrio te se nastani u Volmontovičima i, razglasivši vest, uzbuni skoro celu Laudu. I ostaci stanovništva izađoše iz šuma, jedno što je već bio kraj jeseni i nastale velike hladnoće, a drugo iz radoznalosti da vide proslavljenoga ratnika. Za to su vreme od Ponjevježa išli na Volmontoviče Hamiltonovi Šveđani, a od Kjejdana se prikradao kao vuk Sakovič. No ovom poslednjem ni na pamet nije padalo da ga, tako isto kao vuk, u stopu prati neko treći, koji je, iako nije dobio nikakva poziva, imao običaj da se pojavljuje gde mu se najmanje nadaju. Kmićic nije ni sanjao da se Oljenka nalazi sa Biljevičevom četom. U Taurogama, koje je pohodio ognjem i mačem, saznao je da je utekla zajedno sa panom Borzobohatom; ali je mislio da su pobegli u Bjalovješku prašumu, gde se bila sklonila i pana Skšetuska i mnoge vlastelinke. To je mogao misliti utoliko pre, što je znao da je mačonoša nameravao da skloni u tu neprolaznu šumu svoju sinovicu. Pana Andžeja je neobično ožalostilo što je nije našao u Taurogama, ali se, s druge strane, obradovao što je umakla iz Sakovičevih ruku i što će sve do kraja rata naći sigurno utočište. Ne mogući da ode odmah za njom, odluči da u Žmuđi dotle napada i satire neprijatelja dokle ga sasvim ne uništi. I sreća ga je pratila. Već mesec dana pobeda se nizala za pobedom, oružani narod prilazio mu je u tolikom broju da je ubrzo čambul bio samo četvrti deo njegove snage. Najzad je proterao neprijatelja iz cele zapadne Žmuđi, a čuvši za Sakoviča i imajući da prečisti s njim stare račune, krete u svoje stare krajeve, na iđaše za njim. Na taj način obojica dođoše blizu Volmontoviča. Mačonoša, koji je pre toga bio u blizini, stanovao je tu već nedelju dana i ni na um mu nije padalo kakve će strašne goste imati ubrzo Dok jednoga večera dečaci Butrimi, koji su pasli konje iza Volmontoviča, ne javiše da je neka vojska izašla iz šume i primiče se sa južne strane. Mačonoša je bio isuviše iskusan vojnik da ne bi preduzeo nikakvih mera. Pešadiju, koju su delom Domaševiči snabdeli puškama, razmesti u nedavno obnovljene kuće, jednim delom posede seosku kapiju, a sam je s konjicom stao dalo dalje, iza plotova, na prostranom pašnjaku, koji se jednom stranom graničio rečicom. Mačonoša je to učinio uglavnom zato da bi dobio pohvalu od Babinjiča, koji se morao razumevati u dobrim rasporedima trupa; ali mu je položaj uistinu bio

jak. Zaselak, otkako ga je Kmićic spalio zbog pobijenih drugova, obnavljao se lagano; a kako je docnije švedski rat prekinuo radove, u glavnoj ulici bilo je nagomilano mnogo greda, brvana, dasaka. Čitave hrpe bile su kod seoske kapije i pešadija, ma i malo izvežbana, mogla se dugo braniti iza njih. U svakom slučaju je osiguravala konjicu od prvoga naleta. Mačonoša je toliko želeo da se pokaže svojim vojničkim znanjem pred Babinjičem da je poslao čak i patrolu u izvidnicu. Može se zamisliti koliko se začudio, a u prvi mah i uplašio, kad ču iz daleka, iza šumice, pucanj pušaka i kad se potom na putu pojavi patrola, ali kako ide u trku, a za njom mnoštvo neprijatelja. Mačonoša odmah otrča pešadiji da izda poslednje zapovesti, a iza šumice se stadoše pojavljivati sve gušće neprijateljske čete, idući kao skakavci na Volmontoviče, a oružje im se blistalo od sunca na zahodu. Šumica je bila blizu, te ona konjica pusti odmah konje u trk, želeći da jednim naletom prodre kroz kapiju, ali je iznenada vatra pešadije zaustavi. Prvi se redovi povukoše u neredu i samo nekoliko njih dognaše do zaseoka. A i mačonoša se dotle pribra, ia otrča konjici i naredi da svi koji imaju pištolje ili puške, idu u pomoć pešadiji. Očevidno je neprijatelj imao puške, jer odmah po naletu osu brzu paljbu, iako nepravilnu I s obe strane nasta pucnjava, čas brža čas lakša, zrna su zviždala i doletala čak do konjice, udarala u kuće, plotove, hrpe greda; dim se širio nad Volmontovičima, miris baruta napuni ulicu. Anusja je imala što je želela — bitku. Obe devojke su još u prvom času pojahale konje, po naredbi mačonošinoj, da bi u danom slučaju, ako neprijateljeva sila bude suviše velika, mogle da beže zajedno sa odredom. Stavili su ih u zadnje konjičke redove. No Anusji, i pored sabljice o bedru i risjeg kalpačića na glavi, srce odmah u početku siđe u pete. Ona, koja se onako lepo umela snaći u sobi s oficirima, ne nađe ni trunke snage kad se došlo da se stane oči u oči sa sinovima Beloninim1 na bojnom polju. Zvižduk i udaranja zrna plašili su je; zbrka, jurenje ordonanasa, grohot mušketa i jauci ranjenika oduzimali 1

Belona — rimska boginja rata.

su joj svest, a miris praha zaustavljao joj je dah u prsima. Smuči joj se, lice joj poblede kao krpa, tg stade da se previja i da pišti kao malo dete; najzad jedan od vlastele, mladi pan Olješa iz Kjemnara, morade da ;e uzme u naručja. A držao ju je snažno, snažnije no što je trebalo, i bio gotov da je drži do propasti sveta. Ali se okolni vojnici počeše smejati. — Vitez u suknji! — čuše se glasovi. — Kokoške da nasađuje, perje da češlja! A drugi su vikali: — Pane Olješa, pripio ti se štit za ruku, ali će te kroz njega još sigurnije Kupidon1 ustreliti. I vojnike obuze veselost. Ali su ostali više voleli da gledaju Oljenku, koja se držala sasvim drukčije. U početku, kad prozvižda nekoliko zrna, i ona malo poblede ne mogući da se uzdrži da ne prikloni glavu i sklopi oči; ali se posle razigra u njoj viteška krv, te se zarumene kao ruža, diže glavu i gledaše smelo preda se. Raširene nozdrve su s nekim uživanjem udisale miris baruta. A kako je oko kapije nastajao sve veći dim i smetao pogledu, odvažna devojka, videći kako oficiri izlaze napred, pođe zajedno s njima, i ne misleći šta čini. A u konjici nastade pohvalni žagor. — Eto, to je krv! To je žena za vojnika, to je pravi dobrovoljac! — Vivat2 Biljevičeva! — Pokažimo se, panovi, vredno je pred ovakvim očima! — Ni amazonke se nisu bolje držale pred mušketama! — kliče jedan od mlade vlastele, zaboravljajući u zanosu da su amazonke živele pre pronalaska baruta. — Trebalo bi već svršiti. Pešadija se lepo pokazala i neprijatelj je dobro poremećen. Zaista, neprijatelj ništa nije mogao konjicom. Svaki čak je puštao konje, dopadao do kapije, ali se posle plotuna povlačio u neredu. I kao što talas, razlivajući se po niskoj obali, ostavlja za sobom školjke, mrtvu ribu, kamenčiće, tako je posle svakog juriša ostajalo po nekoliko mrtvih konja i ljudi na putu pred kapijom Naposletku napadi prestaše. Prilazili su jedino čarkaši, pucajući na 1 2

Kupidon — grčki bog ljubavi. Živela.

selo iz pištolja i pušaka da bi prikovali pažnju Biljevičevih ljudi. Za to vreme mačonoša, popevši se do strehe od dvorca, spazi kako se zadnji neprijateljski redovi kreću ka njivama i trnjacima, koji su bili s leve strane Volmontoviča. — Odonud će pokušati — reče i odmah posla jedan deo konjice među kuće da iz voćnjaka pa neprijatelju otpor. Posle pola časa nasta na levom krilu nova bitka, ali opet vatrenim oružjem. Ograđeni voćnjaci otežavali su borbu prsa u prsa, ali su je otežavali obema stranama. Pri tom je neprijatelj, rasuvši se u dugu liniju, bio manje izložen vatri. Bitka je postepeno postajala sve žešća i sve upornija, a nije se prestalo s napadanjem i na kapiju. Mačonošu poče da obuzima nespokojstvo. S desne strane je imao za sobom utrinu, još slobodnu, koja se graničila rečicom, ne širokom, ali dubokom i glibovitom, preko koje je prelaz mogao biti težak, naročito u hitnji. Samo je na jednom mestu bio utrven put do niske obale, kuda se pregonila stoka u šumu. Pan Tomaš stade sve češće da pogleda na tu stranu. Najednom u vrbaku, kroz koji se providelo jer je lišće već opalo, spazi kako na večernjoj svetlosti prosijava oružje i crnkastu gomilu vojnika. „Babinjič dolazi“ — pomisli. No u taj mah dopade do njega pan Hšonstovski, koji je komandovao jednim eskadronom konjice. — Od reke se vidi švedska pešadija! — javi uplašeno. — Izdaja! — uzviknu pan Tomaš. — Rana vam Isusovih, skočite sa svojim eskadronom na tu pešadiju, inače će nam udariti u bok. — Sila je velika — odgovori ian Hšonstovski. — Zadržite je makar jedan sat, a mi ćemo se povući u šumu. Pan Hšonstovski otrča i ubrzo krete utrinom na čelu dve stotine ljudi, na što neprijateljska pešadija stade žurno da se prestrojava u vrbaku da dočeka neprijatelja. Ubrzo eskadron pređe u trk, a iz vrbaka zagrme puščana paljba. Mačonoša posumnja ne samo u pobedu, nego i u spas svoje pešadije. Još je mogao da se povuče nazad sa jednim delom konjice i devojkama, pa da potraži skloništa u šumi; ali se takvo povlačenje ravnalo teškom porazu, jer je povlačilo pogibiju većeg dela odreda i

laudanskih stanovnika, koji su se zgrnuli u Volmontoviče da vide Babinjiča. I Volmontoviči bi, u takvom slučaju, bili sravnjeni sa zemljom. Ostajala je jedna jedina nada: da pan Hšonstovski potuče ovu pešadiju. Za to se vreme bilo smrklo; ali je u zaseoku bilo sve vidnije, jer su se zapalili iverje, treske i strugotine, koji su bili na gomili pred prvom kućom do seoske kapije. Od njih se zapalila i kuća, te je crvena svetlost obasjala selo. Pri svetlosti od požara spazi pan mačonoša kako se konjica Hšonstovskoga vraća u neredu, a iz vrbaka izlazi švedska pešadija i u trku prelazi u napad. Tada uvide da se treba povući jedinim slobodnim putem. I već dopade do ostatka konjice, već je mahnuo sabljom i komandovao: „Nazad, panovi! Samo u redu! U redu!“ — kad se i u pozadini čuše pucnji, pomešani sa vikom vojnika. Vide, dakle, mačonoša da je opkoljen, da je pao u klopku, iz koje nema izlaza ni spasa Ostalo mu je samo da pogine slavno, te izlete pred konjicu i povika: — Padnimo jedan preko drugoga! Ne žalimo krvi za veru i otadžbinu! Međutim je vatra njegove pešadije, koja je branila kapiju i levu stranu zaseoka, oslabila, a sve jača vika neprijatelja nagoveštavala je njihovu blisku pobedu. Ali šta znače ovi kao promukli glasovi truba u Sakovičevom odredu i udaranje bubnjeva u švedskim redovima? Vika se čuje sve jača, nekako čudna, zbunjena, kao da nije od pobede, nego od straha. Puščana vatra kod kapije prestaje naglo, kao da ju je neko nožem presekao. Gomile Sakovičeve konjice lete vrat da slome s leve strane ka glavnom putu. S desne strane pešadija zastaje i, umesto da ide napred, počinje da se povlači ka vrbaku. — Šta je ovo?... Za rane Hristove, šta je ovo?! — viče mačonoša. Utom odgovor dolazi iz one šumice iz koje je izišao Sakovič, a sada izlaze ljudi, konji, stegovi, tugovi, sablje i idu — ne! Lete kao vihor, i ne kao vihor, no kao vazdušna truba. Pri crvenom blesku požara vide se kao na dlanu. Idu ih hiljade! Zemlja izgleda da im beži ispod nogu, a oni lete zbijeni, bi rekao: neko čudovište izišlo iz dubrave pa leti preko polja ka seocetu da ga proguta. Leti pred njima gonjen vetrom vazduh, leti strah i propast... Evo ih, evo ih već! Već dopadaju! Razneće Sakoviča kao vihor!

— Bože! Veliki Bože! — viče kao lud mačonoša — To su naši! Mora da je Babinjič! — Babinjič! — vrišti za njim sve živo. — Babinjič! — ore se prestravljeni glasovi u Sakovičevom odredu. I ceo neprijateljev odred skreće udesno, hoteći da umakne ka svojoj pešadiji. Plot se lomi sa strašnim treskom pod pritiskom konjskih grudi; utrina se puni beguncima; ali su im oni već za vratom, udaraju, seku, bodu, tuku bez predaha, mlate bez milosti. Čuju se dreka, jauci, fijuk sabalja. I jedni i drugi naleću na pešadiju, obaraju je, lome, rasturaju. Bi rekao: hiljade seljaka stalo na gumno pa mlate mlatilicama. Najzad se cela gomila sručuje ka reci, gubi se u čestaru, prelazi na drugu obalu. Još se vide, gone bez prestanka, i seku, seku! Udaljavaju se. Još jednom sinuše sablje, pa ih nestade u česti, u prostoru i mraku. Mačonošina pešadija stade da dolazi od seoske kapije i iz kuća, koje više nije trebalo braniti; konjica stoji neko vreme toliko zapanjena da u redovima vlada gluva tišina, i tek kada se ona zapaljena kuća ruši s treskom, neko reče: — U ime Oca i Sina i svetoga Duha! Ovo je bura prohujala! — Živa noga neće umaći od te potere! — dodaje drugi glas. — Panovi — viknu najednom mačonoša — a skočimo mi na one što su nam bili zašli za leđa? Oni sad odstupaju, ali ćemo ih stići. — Udri! Ubij! — odgovaraju svi uglas I sva konjica obrće konje i leti za poslednjim neprijateljskim odredima. U Volmontovičima ostaju samo starci, žene i deca i „panjenka“ sa drugaricom Kuću ugasiše u času, pa onda silna radost obuzima sva srca. Žene s plačem i jecanjem dižu ruke k nebu i, okrećući se onamo kuda je otišao Babinjič, viču: — Bog te blagoslovio, nepobedivi vojniče! Izbavioče, koji si nas, našu decu i kuće spasao od propasti! Smežurani Butrimi govore sni uglas: — Bog te blagoslovio! Bog te vodno! Bez tebe ne bi više bilo Volmontoviča! O, da su u ovoj gomili znali da je selo od ognja i stanovnike od mača spasla baš ona ruka koja je pre dve godine u ovo isto selo unela oganj i mač!... Pošto ugasiše požar, svako vidi navali da kupi ranjenike, a nemilostivi dečaci, trčeći sa levčama po razbojištu, dotukoše ranjene

Šveđane i Sakovičeve ljude. Oljenka odmah uze komandu nad negom ranjenika. Uvek prisebna, puna energije i snage, ne prekide posao dokle svaki ranjenik ne bi smešten u kuću i previjen. Onda sve stanovništvo ode za njom krstu da se pomoli Bogu za izginule. Cele noći niko oka ne sklopi, svi su čekali povratak mačonoše i Babinjiča i spremali se da ih dočekaju kao pobedioce. Išli su pod nož volovi i ovnovi, vatre su plamtele do samog svanuća. Samo Anusja nije mogla ni u čemu da sudeluje, jer joj prvo oduze snagu strah, a potom tolika velika radost da je ličila na ludilo. Oljenka morade i o njoj da se stara, a ona se čas smejala a čas plakala, čas opet padala drugarici u zagrljaj, govoreći bez reda i veze: — Šta velite? Ko nas je izbavio, i mačonošu i odred i cele Volmontoviče? Pred kim je Sakovič pobegao? Ko ga je pobedio, i Šveđane sa njim?... Pan Babinjič! Zar nije? Znala sam, znala sam ja da će doći. Ja sam ga dovela! Oljenka, Oljenka, srećna sam! Nisam ti govorila? Njega niko ne može pobediti! Njemu ni pan Čarnjecki nije ravan... O, Bože, Bože! Je li istina da će se ovamo vratiti? Još danas? Jer kad se ne bi vraćao, ne bi ni dolazio, zar ne?... Čuješ li, Oljenka, neki konji ržu u daljini... Ali u daljini ništa nije rzalo. Tek u svanuće razleže se topot, vika, pevanje, i vrati se mačonoša. Konjica, na konjima u peni od potere, napuni celo selo. Pesmi, vici, pričanju nije bilo kraja. Mačonoša, umrljan krvlju, zadihan, veseo, pričao je do sunčeva rođaja kako je potukao odred rajtarije, kako ih je dve milje gonio i skoro do jednoga isekao. I on, kao i sva vojska i svi Laudancn, bio je uveren da Babinjič samo što se nije vratio. Ali dođe podne, pa onda sunce pređe drugu polovinu puta i stade sedati, a Babinjič se nije vraćao! A Anusja predveče dobi crvene pečate po obrazima. „Zar je njemu bilo stalo samo do Šveđana, a ne i do mene?“ — mislila je. „Morao je dobiti pismo, pošto je došao!...“ Jadnica, nije znala da su duše Brauna i Jureka Biljeviča bile već odavno na onom svetu i da Babinjič nije dobio nikakvo pismo. Jer da je dobio, kao munja bi se vratio u Volmontoviče, samo... ne zbog tebe, Anusja. Prođe još jedan dan; mačonoša nije gubo nade, niti se micao iz sela. Anusja se zainatila u ćutanju.

„Ponizio me je strašno! Ali meni tako i treba za moju živost, za moje grehe!“ — mislila je. Trećega dan pan Tomaš posla nekoliko ljudi u izvidnicu. Vratiše se četvrtoga dana s izveštajem da je pan Babinjič zauzeo Ponjevjež, da nijednoga Šveđanina nije poštedeo. Onda je otišao neznano kuda, jer se više o njemu nije ništa čulo. — Nećemo ga naći, dok se opet pe pojavi! — reče na to mačonoša. Anusja se pretvori u koprivu: ko se od mlade vlastele i oficira nje dotakao, bio je odmah ožaren. A petoga dana reče Oljenki: — Pan Volodijovski je isto tako dobar ratnik, samo je manji grubijan. — A možda, — odgovori zamišljeno Oljenka — možda pan Babinjič čuva vernost za onu o kojoj ti je pričao na putu iz Zamošća. Na to će Anusja: — Dobro! Sve mi je jedno... Ali nije kazala istinu, jer joj nije bilo baš svejedno.

XXVIII

Sakovič je tako strahovito bio potučen da je jedva sa još četvoricom

uspeo da se skloni u šume blizu Ponjevježa. Zatim se potucao po njima u seljačkom odelu čitave mesece, ne smejući da se pomoli. A Babinjič je napao na Ponjevjež, švedsku pešadiju, koja je bila tu kao posada, isekao, pa pojurio za Hamiltonom koji je, ne mogući da beži ka Livoniji zbog znatnih poljskih snaga u Šavljima i kod Birža, okrenuo u stranu, na istok, u nadi da će se moći probiti do Vilkomježa. Nije verovao da će spasti puk, samo nije hteo da padne u ruke Babinjiču, jer se svuda pričalo da ovaj strašni ratnik da se ne bi opterećivao naređuje da se zarobljenici ubijaju. Bežao je, dakle, jadni Englez kao jelen koga goni čopor vukova, a Babinjič ga je gonio sve žešće i žešće; stoga se u Volmontoviče nije ni vratio, čak ni zapitao kakav je to odred spasao. A već su i prve slane počele da pokrivaju zemlju, te je bekstvo bilo još teže, jer su na šumskom tlu ostajali tragovi od kopita. Paše nije bilo, te su konji jako gladovali. Rajtari nisu smeli da se zadržavaju duže po selima, bojeći se da ih kivni neprijatelj ne stigne. Najzad im je nevolja prešla krajnju granicu; hranili su se malo lišćem, korom i konjima, koji su padali od premorenosti. Posle nedelju dana stadoše sami da mole pukovnika da sačeka Babinjiča i primi bitku, jer više vole da umru od mača no od gladi. Hamilton posluša i zaustavi se za bitku u Andronjiškama. Švedska snaga je bila toliko mala da Englez nije mogao ni pomisliti na pobedu, naročito protiv takvog protivnika. Ali je i sam bio već izmučen i hteo da pogine. Pa ipak se bitka, početa u Andronjiškama, završila blizu Troupja, gde su izginuli i poslednji Šveđani. Hamilton je poginuo junački, braneći se kod prstom kraj puta od

nekoliko Tatara, koji su isprva hteli da ga zarobe, ali razljućeni otporom, najzad su ga razneli na sabljama. Ali su i Babinjičevi stegovi bili toliko iznureni da nisu imali snage ni volje da odu čak ni do obližnjih Troupja, nego kako je koji gde bio u boju, tako se odmah počeo spremati za konak, ložeći vatre među neprijateljskim leševima. Posle večere pospaše svi kao poklani. I sami Tatari odložiše do sutra pretresanje leševa. Kmićic, kome su glavna briga bili konji, nije se protivio tome odmoru. Sutradan je ustao ranije da pregleda svoje gubitke posle uporne bitke i da plen podeli pravično. Odmah po doručku stade na brežuljak, pod onaj isti krst pod kojim je poginuo Hamilton, a oficiri i poljski i tatarski dolazili su mu redom, sa rabošima na kojima su bili urezani gubici, i podnosili izveštaj. On je slušao kao što seoski domaćin sluša leti nadzornike i radovao se obilatoj žetvi. Uto mu priđe i Agbah-Ulan, više nalik na strašilo no na čoveka, jer su mu u bici kod Volmontoviča razbili nos balčakom od sablje, pokloni se, pruži mu neke krvave hartije i reče: — Efendi, kod švedskog zapovednika nađena su pisma koja, po zapovesti, predajem. Kmićic je doista bio izdao naredbu da se sve hartije nađene kod neprijatelja predaju njemu odmah posle boja, jer je iz njih često mogao da oceni neprijateljeve namere i da prema njima postupi. Ali mu u ovaj mah nije bilo tako hitno, te klimnu glavom AgbahUlanu i metnu hartiju u nedra. Agbaha posla čambulu, naredivši mu da odmah krene u Troupje, u kome su imali da ostanu poduže. Zatim su pored njega prolazili stegovi, jedan za drugim. Na čelu je bio čambulić, koji je sad imao nepunih pet stotina ljudi, ostatak je izginuo u neprestanim bojevima; ali je svaki Tatarin imao ušivenih u sedlu, kožuhu i kapi toliko švedskih rikzdalera, pruskih talira i dukata da je svaki vredeo onoliko srebra koliko je bio težak. Pored toga sada nisu nimalo ličili na obične čambulske Tatare, jer što je bilo slabije, propalo je od napora, a ostali su samo snažni, plećati ljudi gvozdene izdržljivosti i ljuti kao stršljenovi. Neprekidan rat toliko ih je izvežbao da bi u borbi prsa u prsa mogli odoleti čak i poljskoj redovnoj konjici, a na rajtare ili pruske dragone, kad je broj bio jednak, išli su kao vuci na ovce U boju su naročito uporno branili tela svojih drugova da bi posle podelili njihovo blago.

Sad su prolazili pored pana Kmićica s velikim ponosom, udarajući u bubnjeve, svirajući u svirale od konjskih cevanica i mašući tugovima, a išli su u takvom redu da ni redovna vojska ne bi bolje. Za njima je išla dragonija, koju je pan Andžej s velikim trudom obrazovao od dobrovoljaca svake vrste, naoružana mačevima i mušketama. Vodio ju je negdašnji narednik Soroka, sada proizveden za oficira, čak i za kapetana. Ovaj puk, odeven u mundire zaplenjene od pruskih dragona, bio je sastavljen od ljudi niskoga porekla; ali je Kmićic i voleo baš tu vrstu ljudi, jer su slušali slepo i sve napore podnosili bez gunđanja. U dva dobrovoljačka stega za njima služila je sama vlastela, manja i veća. To su bili buntovnici i nemirni ljudi, koji bi se pod drugim zapovednikom pretvorili u gomilu nasilnika; ali su pod ovom gvozdenom rukom postali kao redovni stegovi i sami se rado nazivali „petihorskim“. Oni su bili manje izdržljivi od dragona, ali su zato u prvom naletu bili strašniji, a veštinom u borbi prsa u prsa nadmašali su celu vojsku, jer je svaki znao boračku veštinu. Za njima je najzad, prošlo oko hiljadu novih dobrovoljaca, dobrih momaka, ali koje je trebalo još dosta vežbati da postanu dobri vojnici. Svaki je steg, prolazeći pored krsta, klicao, pozdravljajući pana Andžeja sabljama. A on je bio sve veseliji. Ta ovo je znatna sila, i nije rđava! Mnogo je već s njom učinio, mnogo neprijateljske krvi prolio, a bogzna šta će još sve počiniti. Stari su njegovi gresi veliki, ali ni sadašnje zasluge nisu male. Digao se od pada, iz greha, i pošao da ispašta ne u manastiru nego na bojnom polju, ne u pepelu nego u krvi. Branio je Bogorodicu, otadžbinu, pa sad oseća da mu je na duši lakše, veselije. Čak se i ponosom nadima srce junačko, jer tek ma ko ne bi uradio ovo što je uradio on. Sila je vatrene vlastele, sila vitezova u ovoj Poljskoj, pa zašto ni jedan nije na čelu ovolike sile, ni sam Volodijovski, pa ni Skšetuski! A ko je još branio Čenstohovu, i kralja u klancima? Ko je Boguslava ranio? Ko je uneo mač i oganj u elektorovu Prusku? A evo sad ni u Žmuđi skoro i nema neprijatelja. I pan Andžej oseti ono isto što i soko kad razvije krila pa uzleće sve više i više. Stegovi u prolazu pozdravljaju ga gromkim pokličem, a on digao glavu i pita sebe: „Dokle li ću još doleteti?“ I lice mu se osipa rumenilom, jer mu se u tom času učini da u sebi nosi hetmana. Ali ta bulava, ako mu dođe, doći će mu s bojnoga polja, od rana, od zasluga, od slave. Neće mu zasvetliti njome pred očima više nikakav izdajnik, kao što mu je u svoje vreme svetlio Rađivil, no će mu je zahvalna

otadžbina uručiti po volji kraljevoj. A on ne treba da se brine kada će to biti, nego da tuče i tuče, da tuče sutra kao što je potukao juče. No se razigrana uobrazilja vrati u stvarnost. Kuda da krene iz Troupja, gde da ponovo napadne Šveđane? Utom se seti pisama koja mu je dao Agbah-Ulan, a koja su nađena kod mrtvoga Hamiltona; maši se rukom u nedra, pogleda i zapanji se. Na pismu je bila razgovetna adresa, napisana ženskom rukom: „Panu Babinjiču, pukovniku tatarske i dobrovoljačke vojske.“ — Meni?... — reče pan Andžej. Pečat je bio izlomljen, te brzo otvori pismo, udari vrhom šake po hartiji i stade da čita. Ali ga ne dovrši, a ruke mu uzdrhtaše, promeni se u licu i uzviknu: — Neka se slavi ime gospodnje! Bože milostivi! Evo mi nagrada dolazi iz tvojih ruku! Pa oberučke obuhvati podnožje krsta i stade plavokosom glavom da udara u njega. U tom trenutku nije umeo drukčije da zahvali Bogu, niti je znao da nađe više reči za molitvu, jer ga obuze mahnita radost i uznese pod samo nebo. Pismo je bilo od Anusje Borzobohate. Šveđani su ga našli kod Jureka Biljeviča, pa je sada preko drugoga mrtvaca došlo do ruku Kmićicu. Kroz glavu pana Andžeja prolazile su hiljade misli brzinom tatarskih strela. Dakle Oljenka nije bila u šumi, nego u Biljevičevom odredu! I baš ju je spasao on, i sa njom i one Volmontoviče koje je negda spalio zbog drugova! Očevidno je Božja ruka upravljala tako da ga jednim mahom nagradi za sve krivde koje je učinio i Oljenki i Laudi. Poništene su mu krivice. Može li sada da mu ne oprosti ona, ili Laudanci? Mogu li da ga ne blagosiljaju? I šta će reći ljubljena devojka, koja misli da je on izdajnik, kad sazna da je Babinjič koji je Rađivila oborio, koji se kupao u krvi nemačkoj i švedskoj, koji je u Žmuđi neprijatelja satro, uništio, preterao u Prusku i Livonsku, da je to on, Kmićic; ali više ne ubojica, ne prognanik, ne izdajica, nego branilac vere, kralja, otadžbine! A on bi, čim je prešao žmuđsku granicu, objavio na sve strane ko je taj preslavni Babinjič; ali to nije učinio jedino stoga što se bojao da će na sam zvuk njegovoga pravoga imena svi od njega da se obrnu, svi da sumnjaju, da odbiju pomoć i poverenje. Ta tek je prošlo dve godine otkad je, zaluđen od Rađivila, sekao one stegove koji sa Rađivilom nisu hteli da ustanu na kralja i otadžbinu. Još pre dve godine bio je desna ruka velikome izdajniku!

Ali se sad sve izmenilo! Sada, posle tolikih pobeda, u ovakvoj slavi, ima pravo da ode devojci i da joj kaže: „Ja sam Kmićic, ali tvoj izbavilac!“ Ima pravo da dovikne celoj Žmuđi: „Ja sam Kmićic, ali tvoj izbavilac!“ A Volmotoviči nisu daleko. Nedelju dana je Babinjič gonio Hamiltona, ali će Kmićic za manje od nedelje dana biti Oljenki pred nogama. I pan Andžej ustade bled od uzbuđenja, plamenih očiju, svetla lica, i viknu momčetu: — Brže konja! Živo! Živo! Momče privede vranoga trkača i skoči sa svoga konja da mu pridrži streme, ali kad stade na zemlju, reče: — Vaša milosti, neki strani ljudi idu u Troupja s panom Sorokom, i jezde kasom. — Neka ih! — odgovori pan Andžej. Za to vreme se oba konjanika približiše do na dvadeset koraka, a onda jedan sa Sorokom pođe trkom; pritrča, skide kalpak od risovine i otkri crvenu kao pla; men kosu. — Vidim da sam pred panom Babinjičem — reče. — Milo mi je što sam vas našao. — S kim imam čast? — reče nestrpljivo pan Kmićic. — Ja samo Vjeršul, nekada rotmistar tatarskoga stega kneza Jareme Višnjovjeckoga; dolazim u zavičaj da ovde kupim vojnike za nov rat, a sem toga donosim vam pismo od velikog hetmana Sapjehe. — Za nov rat? — upita Kmićic mršteći se. — Šta vi govorite? — Ovo će vam pismo objasniti bolje no ja — reče Vjeršul, pružajući hetmanovo pismo. Kmićic grozničavo prelomi pečat. Sapjehino pismo glasilo je: „Dragi pane Babinjiču! Nov potop na domovinu! Šveđani i Rakoci stupili su u savez i podela Poljske je odlučena. Osamdeset hiljada Ugara, Erdeljaca, Vlaha i kozaka samo što nisu prešli južnu granicu A pošto nam u ovako krajnjoj nevolji treba sve sile napregnuti da bar slavno ime ostane našem narodu budućim vekovima, šaljem vam ovu naredbu, po kojoj imate ne časeći da okrenete konje pravo na jug i usiljenim marševima da dođete k nama. Zastaćete nas u Bžešću, odakle ćemo vas, bez odlaganja, poslati dalje. Međutim, periculum in mora!1 Knez Boguslav 1

Opasno je odlagati.

se oslobodio ropstva, ali će pan Gosjevski paziti na Prusku i Žmuđ. Još jednom vam preporučujući da žurite, uzdam se da će vam ljubav prema otadžbini na samrti, biti najbolji podstrek.“ Završivši čitanje Kmićic ispusti pismo na zemlju i stade da prevlači rukama po oznojenom licu, najzad pogleda zbunjeno u Vjeršula, pa upita tihim, prigušenim glasom: — A zašto pan Gosjevski da ostane u Žmuđi, a ja da idem na jug? Vjeršul sleže ramenima. — Upitajte pana hetmana u Bžešću za razloge! Ja vam ništa ne umem reći. Najednom strahovit gnev ščepa pana Andžeja za grlo, oči mu sinuše, lice pomodri, pa ciknu: — A ja odavde ne idem! Razumete li! — Tako? — odgovori Vjeršul. — Moje je bilo da vam naredbu predam, ostalo je vaša stvar. Zbogom, zbogom! Hteo sam da ostanem u vašem društvu nekoliko sati, ali posle ovoga što sam čuo, više volim da potražim drugo. Pa obrte konja i odjezdi. Pan Andžej opet sede ispod krsta pa stade nesvesno da posmatra nebo kao da hoće da oceni vreme. Momče se ukloni s konjima malo podalje i naokolo nasta tišina. Jutro je bilo lepo, bledo, polujesenje i poluzimsko. Vetar nije duvao, ali je sa breza oko raspeća padalo bez šuma požutelo i od hladnoće uvijeno lišće. Nepregledna jata vrana i čavki letela su nad šumom; neke su gačući sletale blizu krsta, jer je u polju i na putu bilo još mnogo nesahranjenih švedskih leševa. Pan Andžej je gledao ove crne ptice, žmirkajući; bi rekao: hoće da ih prebroji. Zatim sklopi oči i dugo je sedeo nepomično. Naposletku se strese, stušti obrve, prisebnost mu se vrati na lice, pa stade sam sebi govoriti: — Nemogućno je drukčije! Poći ću kroz dve nedelje, ali ne sad. Neka bude što bude. Nisam ja Rakocija doveo. Ne mogu! Što je mnogo, mnogo!... Zar sam se malo namučio, nahodao, proveo besanih noći na sedlu, krvi svoje i tuđe naprosipao? Pa zar ovakva nagrada?... Da bar ono pismo nisam dobio, pošao bih ali oba su došla u jedan mah: kao za veći bol, za veću žalost. Neka svet propadne, neću da idem! Neće otadžbina propasti za dve nedelje, a uostalom, vidi se da je božji gnev nad njom i čovek tu ništa ne može. Bože, bože! Hiperborejci, Šveđani, Prusi, Ugari, Erdeljci, Vlasi, kozaci, svi ujedanput! Ko da se tome odupre? O, gospode, šta ti je skrivila ta nesrećna otadžbina, taj pobožni

kralj, te si obrnuo od njih lice, pa ne daješ ni milosti ni spasa, i šalješ sve nova zla? Zar je još malo krvi, malo suza? Ta ovde su ljudi već i zaboravili kako se veseli, ta ovde vihorovi više ne viju, nego ječe... Ta ovde kiše ne padaju, nego plaču, a ti samo šibaš i šibaš! Milost, Gospode! Spasa, Oče!... Grešili smo... ali je već došla popravka!... Evo napustili smo svoja imanja, pojahali konje, pa bijemo, samo bijemo! Okanili smo se samovolje, odrekli se ličnih koristi... Pa zašto ne praštaš? Zašto ne utešiš? Ovde ga najednom dokopa savest i prodrma ga da je viknuo, jer mu se pričini da čuje neki beskrajni glas, koji dolazi sa celoga nebeskoga svoda i koji govori: „Odrekli ste se ličnih koristi? A ti, nesrećniče, šta ti ovoga časa činiš? Zasluge svoje uznosiš, a kad je naišao prvi čas iskušenja, ti se propinješ kao besan konj i vičeš: „Neću da idem!“ Gine ti majka, novi mačevi joj probijaju grudi, a ti se od nje okrećeš, nećeš da je podupreš mišicom, juriš za ličnom srećom i vičeš: „Neću da idem!“ Ona pruža krvave ruke i već pada, već obamire, već umire i poslednjim naporom zove: „Deco, spasavajte!“ A ti joj odgovaraš: „Neću da idem!“ Teško vama! Teško takvome narodu! Teško Poljskoj!“ Panu Kmićicu se kosa diže od straha i celo telo stade da se trese, kao da ga je spopao nastup groznice... I najednom pade ničice na zemlju, pa stade ne da govori, no da viče preneraženo: — Isuse, ne kažnjavaj! Isuse, smiluj se! Neka bude volja tvoja! Hoću da idem, hoću! Zatim neko vreme poleža ćutke i jecaše, a kad najzad ustade, lice mu je bilo puno predanosti i mirnije, pa nastavi da se moli: — Ti se, Gospode, ne čudi što mi je žao, jer sam bio uoči svoje sreće. Ali neka bude onako kako ti rekneš! Sada već razumem da si hteo da me iskušaš i zato si me postavio na raskrsnicu. Neka još jednom bude volja tvoja! Neću se ni osvrnuti na sebe. Tebi, Gospode, prinosim na žrtvu ovu moju strašnu žalost, ovu moju tugu, ovaj moj teški jad. Neka mi sve bude uračunato, za ono što sam kneza Boguslava poštedeo, a zbog čega je otadžbina plakala. Vidiš sada, Gospode, da je ovo bila moja poslednja lična stvar... Više neću, Oče milostivi! Samo još da ovu dragu zemlju celivam, samo još da zagrlim tvoje krvave noge... pa idem, Hriste, idem!... I ode. A u nebeskom protokolu, u koji zapisuju dobra i zla dela ljudska, precrtaše mu u tom času sve krivice, jer je sad bio čovek potpuno

popravljen.

XXIX

Nijedna knjiga nije ispisala koliko su još bitaka bile vojska, vlastela

i narod poljski s neprijateljima. Borilo se no šumama, poljima, selima, varošicama i varošima; borilo se u Kraljevskoj i Kneževskoj Pruskoj, u Mazuriji, u Velikopoljskoj, Malopoljskoj, po Maloj Rusiji, po Litvi i Žmuđi; borilo se bez odmora i danju i noću. Svaka se gruda zemlje natopila krvlju. Imena vitezova, preslavna dela, velika požrtvovanja izgubila su se iz sećanja, jer ih nije zapisao hroničar, niti ih je opevala lauta. Ali se pod snagom tih napora povila najzad neprijateljska moć. I kao kad silni lav, koji je, maločas probijen hi cima ležao kao mrtav, naglo ustane pa, zatresavši kraljevskom grivom silno rikne, a lovce odmah spopada bledi strah i noge se same obrću da beže, tako je ova Poljska ustala, još strašnija, puna jupiterskog gneva, spremna da se odupre celome svetu; a u kosti napasnika uđoše nemoć i strah. Više nisu mislili na plen, no samo da iz lavove čeljusti odnesu čitave glave u svoje rodne jazbine. Nisu pomogli novi savezi, nove vojske Ugara, Erdeljaca, kozaka i Vlaha. Prešla je, istina, još jednom bura između Krakova, Varšave i Bžešća, ali se razbila o poljske grudi i ubrzo rasturila kao laka magla. Švedski kralj prvi posumnja u uspeh i ode u danski rat; verolomni elektor, ponizan pred silnim, ohol prema slabijem, pokloni se pred Poljskom i stade da tuče Šveđane; razbojničke čete Rakocijeve bežale su glavom bez obzira u svoje erdeljske šibljake, koje pan Ljubomirski opustoši ognjem i mačem. Ali im je lakše bilo upasti u Poljsku no iz nje izići bez kazne. Kada ih stigoše na granici erdeljski grofovi su, klečeći pred panom Potockim, Ljubomirsknm i Čarnjeckim, u prašini molili za milost. — Daćemo oružje, daćemo milione, — molili su — samo nas pustite da idemo.

I primivši otkup, hetmani se smilovaše toj vojsci bednika; ali ih horda raznese konjskim kopitama na samom njihovom pragu. Mir stade postepeno da se vraća u poljske ravnice. Kralj je još osvajao pruske tvrđavice, pan Čarnjecki se spremao da u Dansku prenese poljski mač, jer Poljska nije htela više da se zadovolji proterivanjem neprijatelja. Podigoše se iz zgarišta sela i varoši; narod se vraćao iz šume, plugovi se pojaviše na njivama. U jesen 1657. godine, odmah iza ugarskoga rata, bilo je već mirno u većini sela i okruga, mirno naročito u Žmuđi. Oni Laudanci koji su u svoje vreme otišli s panom Volodijovskim, bili su još daleko na bojnom polju, ali se već očekivalo da se vrate. Međutim su u Morozima, Volmontovičima, Drožejkjanima, Mozgama, Goščunima i Pacuneljama žene, šiparci i šiparice orali, sejali ozimicu, gradili mobom kuće u onim krajevima kroz koje je prošao požar da bi vojnici kad se vrate našli bar krov nad glavom i da ne bi umirali od gladi. Oljenka je od nekog vremena živela u Vodoktima sa Anusjom Borzobohatom i mačonošom. Pan Tomaš se nije žurio u svoje Biljeviče, jedno što su bili spaljeni, a drugo, što mu je bilo milije s devojkama no da bude sam. Zato je, uz Oljenkinu pomoć, obrađivao Vodokte. A devojka je htela što bolje da unapredi Vodokte, jer su oni sa Mitrunama imali da joj budu manastirski miraz, drugim rečima da preću u svojinu reda benediktinaca, u čiji je red sirota Oljenka nameravala da stupi na samu Novu godinu kao iskušenica. Razmislivši o svemu što ju je snašlo, i promenljivost sudbine i razočaranja i žalosti, došla je do uverenja da je božja volja takva, a ne drukčija. Činilo joj se da je neka moćna ruka gura u ćeliju, da joj neki glas veli: „Tamo je najbolje spokojstvo i kraj svih svetovnih briga“. Stoga odluči da posluša taj glas; osećajući, ipak, da joj se duša još nije potpuno odvojila od zemlje, želela je da je prvo pripremi vatrenom pobožnošću, dobrim delima i radom. Ali su joj u tim naporima često smetale vesti iz sveta. Tako je, na primer, svet počeo zuckati da je onaj preslavni Babinjič bio Kmićic. Jedni su to vatreno pobijali, drugi su uporno tvrdili. Oljenka nije poverovala. Isuviše su joj bila u pameti sva dela Kmićicova i njegove usluge Rađivilima da bi i za časak mogla pomisliti da je on pobedilac kneza Boguslava i onako veran kraljev sluga, onako

vatren rodoljub. Ipak joj je mir bio poremećen, a žalost i bol ponovo se javili u prsima. Tome se moglo doskočiti brzim odlaskom u manastir, ali su manastirska bratstva bila rasturena; kaluđerice, koje nisu propale od vojničke samovolje, tek su počele da se skupljaju. Sem toga je u zemlji bila opšta oskudica, i ko je hteo da se sklanja u manastire, morao je ne samo ići o svome kruhu, nego hraniti i celo bratstvo. A Oljenka je htela da stupi o svome hlebu u manastir, da postane ne samo sestra nego i hraniteljka kaluđerica. Mačonoša, znajući da će mu rad ići u slavu božju, radio je vredno. Obilazili su, dakle, zajedno njive i majure, nadgledajući jesenje radove, koji su na proleće imali da donesu plod. Ponekad ih je pratila Anusja Borzobohata, koja je, ne mogući da svari uvredu koju joj je naneo Babinjič, pretila da i sama stupi u manastir i samo čeka da pan Volodijovski dovede Laudance, jer hoće da se oprosti sa starim prijateljem. Ali je mačonoša češće išao samo sa Oljenkom, jer je Anusji gospodarstvo bilo dosadno. Jednom su njih dvoje pošli na konjima u Mitrune, u kojima su se ponovo gradile žitnice i štale. Uz put su imali da svrate u crkvu, jer je baš bila godišnjica bitke kod Volmontoviča, u kojoj ih je spasao Babinjič iz krajnje pogibije. Ceo dan im je prošao u raznim poslovima, te su tek predveče mogli poći iz Mitruna. Tamo su bili otišli putem na crkvu, ali su se mo rali vraćati putem na Ljubič i Volmontoviče. Čim je devojka ugledala prve domove u Ljubiču, obori oči i stade brzo da čita molitve da bi odagnala bolne misli, a mačonoša je išao ćutke i razgledao okolinu. Najzad, kad već prođoše seosku kapiju, reče: Senatorsko imanje! Ljubič vredi za dvoje Mitruna. Oljenka je i dalje čitala molitve. Ali se u mačonoši očevidno probudio davni dobar domaćin, a možda i vlastelin pomalo sklon parničenju, jer malo posle reče opet, kao sam za sebe: — A po pravdi to je naše... Staro biljevičevsko imanje, naš znoj, naša zamuka. Onaj nesrećnik mora da je davno poginuo, čim se nije javio; a baš da se i javi, zakon je na našoj strani Pa se obrati Oljenki: — Šta ti misliš?

Na to će devojka: — Prokleto je to mesto. Neka s njim bude što hoće. — Ali, vidiš, zakon je na našoj strani. Mesto je bilo prokleto u rđavim rukama, a postaće blagosloveno u dobrim. Zakon je uz nas. — Nikad! Neću ni o čemu da znam. Deda ga je zaveštao bez ograničenja, neka ga uzmu njegovi rođaci. Pa potera brže konja; i mačonoša obode svojega, i usporiše tek u čistom polju. Za to je vreme pala noć, ali je bilo potpuno vidno, jer se ogromni crveni mesec pojavio iza volmontovičkih šuma i obasjao ceo predeo zlatnim sjajem. — Baš nam je Bog dao divnu noć — reče mačonoša, gledajući u mesečevu kuglu. — Ala se Volmontoviči svetle izdaleka! — reče Oljenka. — Jer drvo na kućama još nije pocrnelo. Dalji im razgovor prekide škripa kola, koja u prvi mah nisu mogli da vide, jer je put na tom mestu bio brežuljkast, ali ubrzo videše par konja, za njima drugi par uz rudu, pa onda dugačka kola, opkoljena nekolikim konjanicima. — Kakvi li ovo ljudi mogu biti? — reče mačonoša. I zaustavi konja, Oljenka stade pored njega. — Stoj! — viknu mačonoša. — A koga to vozite? — Vozimo pana Kmićica, koji je kod Magjerova ranjen puškom od Ugara. — I reč posta delo! — uzviknu mačonoša. Oljenki se svet okrete unaokolo, srce joj zamre, u grudima nestade daha. Neki glasovi su joj vikali u duši: „Isuse, Marija! On!“ Potom izgubi svest o tome gde je, i šta se s njom događa. Ali ne pade s konja na zemlju, jer se rukom grčevito uhvati za lotru od kola. I kad joj se povrati svest, oči joj padoše na nepomičnu ljudsku priliku, koja je ležala na kolima. Jeste, bio je on, pan Andžej Kmićic, oršanjski stegonoša. Ležao je poleđuške na kolima, glava mu je bila uvijena platnom, ali mu se na crvenoj mesečini vrlo lepo videlo belo i mirno lice, kao da je od mermera srezano ili se sledilo pod dahom smrti. Oči su mu bile duboko upale i zatvorene, život se nije odavao ni najmanjim pokretom. — Zbogom!... — reče, skidajući kapu, mačonoša. — Stoj! — reče Oljenka. Pa stade da pita tihim, kao grozničavim glasom: — Je li živ ili je umro?

— Živ je, ali je smrt nad njim. Ovde mačonoša, pogledavši u Kmićicovo lice, reče opet: — Nećete ga odvesti do Ljubiča. — Naredio je da ga tamo vozimo, jer tamo hoće da umre. — Zbogom! Žurite se! — Klanjamo se. I kola kretoše dalje, a Oljenka i mačonoša poleteše što konji mogu na suprotnu stranu. Proleteše kroz Volmontoviče kao dva noćna priviđenja i dopadoše u Vodokte, ne govoreći ni reči uz put; tek kad su silazili s konja, Oljenka reče stricu: — Treba mu poslati popa. Neka odmah neko ode u Upitu. Mačonoša ode živo da izvrši nalog, a ona upade u svoju sobu i kleče pred ikonom presvete Bogorodice. Posle nekoliko sati, već pozno u noć, ču se zvonce pored kapije od dvora u Vodoktima. To je sveštenik išao sa pričešćem u Ljubič. Pana Aleksandra je klečala neprestano. Usta su joj govorila molitve koje se čitaju pored samrtnika. A kad ih očita, triput udari čelom o pod i stade da ponavlja bez prekida: — Gospode, uzmi mu u obzir što gine od neprijateljske ruke! Gospode, uzmi mu u obzir što gine od neprijateljske ruke!... Oprosti mu! Pomiluj ga!... Tako joj prođe cela noć. Sveštenik se bavio u Ljubiču do samoga jutra, a u povratku svrati u Vodokte. Ona mu istrča u susret. — Je li već?... — upita. I ne mogade da nastavi, jer joj nestade daha. — Živ je još — odgovori sveštenik. Idućih dvadesetak dana svakoga dana su leteli glasnici iz Vodokta u Ljubič i svaki se vraćao s vešću da je pan stegonoša „živ još“; najzad jedan donese glas, koji je čuo od berberina dovedenog iz Kjejdana da je ne samo živ, nego da će i ozdraviti, jer rane lepo zarastaju a vitezu se vraća snaga. Pana Aleksandra posla obilate darove za blagodarenje u Upitu, ali od toga časa glasnici prestaše da idu, i čudna stvar! U devojčinom srcu, zajedno sa umirenjem, poče da se budi stara žalost na pana Andžeja. Opet joj počeše svaki čas padati na um njegove krivice, toliko teške da se ne mogu oprostiti. Samo ih je smrt mogla pokriti zaboravom... Pošto je ozdravljao, one su ga opet pritiskale... A ipak, sve što se moglo reći u njegovu odbranu, govorila je jadna Oljenka. I toliko se namučila tih dana, toliko joj je jada bilo u duši da poče

venuti. To mnogo zabrinu pana Tomaša, te je jednoga večera, kad ostaše sami, upita: — Oljenka, kaži mi iskreno, šta ti misliš o oršanjskom stegonoši? — Bog zna da ne želim o njemu da mislim — odgovori ona. — Jer, vidiš... smršala si... Hm!... Može biti da ti još... Ja ne navaljujem, samo bih voleo da znam šta je u tvojoj duši... Da li ne misliš da volja tvoga pokojnoga dede treba da se izvrši? — Nikad! — odgovori Oljenka— A i deda mi je ostavio otvorena vrata... i ja ću na njih zakucati na Novu godinu. Tako će se ispuniti njegova volja. — Ni ja nisam verovao — odgovori mačonoša — što su neki zuckali da su Babinjič i Kmićic jedno isto lice, a kod Manjerova je ipak bio i prolio krv za otadžbinu, protiv neprijatelja. To je pozna popravka, ali je opet popravka. — Pa i knez Boguslav sada služi kralju i Poljskoj — odgovori žalosno devojka. — Neka im Bog obojici oprosti, a naročito onome što je krv svoju prolio... Ali će svet uvek imati pravo da kaže da su u času najveće nesreće, u času poraza i propasti napadali na otadžbinu, i povratili joj se tek onda kad je neprijatelj posrnuo i kad im je lična korist nalagala da se drže pobedioca. Eto, u tome je njihova krivica! Sad više nema izdajica, jer nema koristi od izdaje. Ali kakva je zasluga u tome?... Zar to nije nov dokaz da su takvi ljudi gotovi da uvek služe jačemu? Dao bi Bog, dao bi Bog da je bilo drukčije, ali onakve krivice Magjerov ne može da plati... — Istina je. Ne mogu da poričem — odgovori mačonoša. — Teška istina, ali je istina. Svi su pređašnji izdajnici gomilom prešli kralju. — Na oršanjskom stegonoši — nastavljala je devojka — leži još veći prekor, no na Boguslavu, jer se pan Kmićic ponudio da digne ruku na kralja, od čega se i sam knez uplašio. Zar slučajan metak može to da zamaže?... Ja bih dala ruku da mi se odseče, samo da toga nije bilo… ali je to bilo, jeste i ne može se povratiti! Bog mu je očevidno ostavio život da bi mogao ispaštati... Dragi striče, mi bismo sami sebe varali kad bismo hteli poverovati da je on čist. I kakva otuda dobit? Zar se savest može prevariti? I onda, neka bude božja volja. Što se raskinulo, više se ne vezuje, a i ne treba. Srećna sam što je pan stegonoša živ... to priznajem, jer se vidi da mu Bog još nije potpuno uskratio milost… Ali to mi je dovoljno. Biću srećna kad čujem da je okajao krivice, ali ništa više neću, ne želim, ma mi duša još morala patiti... Neka mu Bog bude

na pomoći... I Oljenka nije mogla duže da govori, jer je zaguši silan i žalostan plač; ali je to bio poslednji. Ispovedila je sve što je nosila u srcu i otada joj se mir opet poče vraćati u dušu.

XXX

Rogata junačka duša doista nije htela da izlazi iz telesnog omotača,

i nije izišla. Mesec dana po povratku u Ljubič rane pana Andžeja počeše da zarastaju, a još ranije mu se povrati svest i, razgledavši sobu, odmah pogodi da je u Ljubiču. Zatim viknu vernoga Soroku. — Soroka, — reče — milost božja je nada mnom! Osećam da neću umreti, — Po zapovesti! — odgovori stari vojnik, otirući suzu pesnicom. A Kmićic nastavi, kao sam za sebe. — Savršeno je ispaštanje... vidim to jasno. Milost božja je nada mnom. Pa oćuta malo, samo su mu usne šaputale molitvu. — Soroka! — reče opet. — Izvol’te, vaša milosti! — A ko je u Vodoktima? — Pana i pan rosjenjski mačonoša. — Slava imenu gospodnjem! Da li je ko dolazio ovamo da pita za mene? — Slali su iz Vodokta dok nismo rekli da će vaša milost ozdraviti. — A posle nisu više slali? — Posle su prestali. Na to će Kmićic: — Ništa još ne znaju; ali će saznati od mene. Ti nisi nikome kazivao da sam ja ratovao kao Babinjič? — Nije bilo naredbe — odgovori vojnik. — A Laudanci sa panom Volodijovskim još se nisu vratili? — Nema ih još, ali samo što nisu došli. Na tome se završi razgovor prvoga dana. Dve nedelje docnije pan Kmićic je već ustajao i išao na štakama, a treće nedelje okupi da ide u

crkvu. — Otići ćemo u Upitu, — reče Soroki — jer od Boga treba počinjati, pa posle u Vodokte. Soroka nije smeo da se protivi, samo naredi da se metne dosta sena u kola, a pan Andžej se obuče svečano, pa odoše. Stigoše rano, kad je još bilo malo sveta u crkvi. Pan Andžej, oslonjen o rame Sorokino, dođe do samog velikog oltara i kleče u ktitorsku klupu; niko ga nije poznao, toliko se mnogo bio promenio; lice mu je bilo vrlo mršavo, ispijeno, a pri tom je nosio dugu bradu, koja mu je izrasla za vreme rata i bolovanja. Ko ga je i pogledao, mislio je da je neki vlastelin u prolazu svratio na službu, jer je prolazilo mnogo vlastele koja se iz rata vraćala kući. No se crkva polako punila narodom i okolnom vlastelom; onda počeše stizati i ljudi izdaleka, jer su po mnogim mestima crkve bile popaljene, te se moralo dolaziti čak u Upitu. Kmićic, zadubljen u molitvu, nije nikoga video; iz pobožne zamišljenosti trže ga tek škripa podnožja pod nogama osoba koje su ulazile u klupu. On diže glavu, pogleda i vide nad samim sobom blago i tužno Oljenkino lice. I ona njega spazi i odmah poznade, jer se najednom trže, kao preplašena; prvo planu, pa onda mrtvački poblede; ali najvišim naporom savlada uzbuđenje i kleče do njega; treće mesto zauze mačonoša. I Kmićic i ona oborili glave, pa su, naslonivši lice na ruke, klečali jedno pored drugog nemo, a srca su im lupala da su ih oboje lepo čuli. Najzad pan Andžej prvi progovori: — Hvaljen Isus! — Na veki vekova... — odgovori poluglasno Oljenka. I više nisu govorili. Međutim, sveštenik izađe da drži propoved, Kmićic ga je slušao, ali i pored svega usiljavanja, nije ga ni čuo ni razumeo. Pored njega je bila ona, žuđena devojka, za kojom je tugovao već čitave godine, koja mu nikad nije izlazila iz misli i srca. I osećao ju je kraj sebe, a nije smeo da je gleda, jer je bio u crkvi; ali je sklopio oči i uhom hvatao njeno disanje. „Oljenka! Oljenka pored mene“ — mislio je. „Bog je rekao da se nađemo u crkvi…“ I misli i srce ponavljali su samo to ime: „Oljenka, Oljenka, Oljenka!“

I ponekad ga radosni plač stegne za grlo, a ponekad se toliko zanese u zahvalnu molitvu da izgubi svest o sebi. A ona je jednako klečala s licem u rukama. Sveštenik završi propoved i siđe s amvona. Najednom se pred crkvom ču zveka oružja i topot konja. Neko viknu pred crkvenim pragom: „Lauda se vraća!“ — i namah u samoj crkvi nastade šapat, pa onda sve glasnije: — Lauda! Lauda! Gomila poče da se komeša, sve se glave okretoše vratima. Utom se na vratima zacrni i oružan odred uće u crkvu. Na čelu su išli, zveckajući ostrugama, pan Volodijovski i pan Zagloba. Gomila se rastavljala pred njima, a oni prođoše kroz celu crkvu, klekoše pred oltar, pomoliše se kratko vreme, pa obojica uđoše u sakristiju. Laudanci se zaustaviše na polovini crkve, ne pozdravljajući se ni s kim, zbog svetinje mesta. Oh, kakav prizor! Strašna lica, opaljena vetrovima, omršavela od ratnih napora, isečena sabljama Šveđana, Nemaca, Ugara, Vlaha. Cela istorija rata i slava pobožne Laude mačem na njima ispisana. Tu su mrki Butrimi, tu Stakjani, Domaševiči, Gošćeviči, svi pomalo. Ali se vratila jedva četvrtina od onih koji su negda pod Volodijovskim otišli iz Laude. Mnoge žene uzalud traže muževe, mnogi starci uzalud izgledaju sinove, te se plač pojačava, jer i oni koji su dočekali svoje plaču od radosti. Cela crkva plače; s vremena na vreme neki glas uzvikne drago ime, pa ućuti, a oni stoje u slavi, naslonjeni na mačeve; ali i njima teku suze niz ožiljke na obrazima i slivaju se na brkove. Utom zvonce na vratima od sakristije utiša plač i žagor. Svi klekoše, uće sveštenik, a za njim u stiharima pan Volodijovski i pan Zagloba, i služba poče. No je sveštenik bio uzbuđen, i kad se prvi put obrati narodu rečima: Dominus vobiscum,1glas mu je drhtao; a kad se iznese jevanđelje i sve sablje sinuše iz korica, u znak da je Lauda uvek spremna da brani veru, u crkvi se čisto zasvetle od čelnka, jedva su mogli očitati jevanđelje. Zatim se otpevaše, usred opšteg zanosa, javne molitve, najzad se služba svrši; ali sveštenik, ostavivši sveto pričešće u putir, obrte se narodu u znak da želi nešto da kaže. Stoga se sve utiša; sveštenik, pak, prvo pozdravi vojnike, pa onda 1

Bog sa vama.

objavi da će da se čita kraljevo pismo, koje je doneo pukovnik laudanskoga stega. Nasta još veća tišina, a od oltara se po svoj crkvi razleže glas: „Mi, Jan Kazimir, kralj Poljske, veliki knez litvanski, mazurski, pruski itd, itd, itd. U ime Oca i Sina i Duha svetoga, amin. Kao što ružni zločin zlih ljudi protiv kralja i otadžbine pre no što dođu pred nebeski sud, treba i na ovome svetu da dobiju kaznu, tako isto je pravo da vrlina ne ostane bez nagrade, koja treba da daje vrlini sjaj slave, a potomcima podstrek za ugledanje na čestite primere. Zbog toga neka bude znano celome vlasteoskome staležu, a naročito vojnim i građanskim licima koja vrše javne službe, u svemu narodu Velike Kneževine Litvanske i našega žmuđskoga starostva, da ma kolike krivice da terete plemenitoga a nama dragoga pana Andžeja Kmićica, oršanjskoga stegonošu, imaju sve zbog njegovih zasluga i slave da se predadu zaboravu, ne oduzimajući ni u čemu čast i slavu pomenutome stegonoši“. Ovde sveštenik prekide čitanje i pogleda na klupu u kojoj je sedeo pan Andžej, a on ustade, pa sede, opet nasloni svoju omršavelu glavu na ivicu i sklopi oči, kao da se onesvestio. A sve se oči uperiše u njega, sva usta stadoše da šapuću: — Pan Kmićic! Kmićic! Kmićic! Tamo pored Biljeviča! No sveštenik mahnu rukom i nastavi čitanje, usred gluve tišine: „Stegonoša oršanjski je u početku onoga nesrećnoga švedskoga upada pristao uz kneza vojvodu, ali to nije učinio ni iz kakvog ličnog interesa, nego iz najbolje namere prema otadžbini, doveden u zabludu, ubeđivanjem pomenutoga kneza, kao da je put salutus reipublicae1 ne drugi, no onaj kojim sam knez ide. A otišavši knezu Boguslavu koji mu, smatrajući ga za najamnika, otkri sve nepoštene radnje protiv otadžbine, ne samo što pomenuti stegonoša nije obećavao dići ruku na našu osobu nego je samoga kneza oružanom rukom uhvatio da bi se za nas i za namučenu otadžbinu osvetio...” — Bože, budi milostiv meni grešnoj! — povika ženski glas do pana Andžeja, a u crkvi opet nastade žagor čuđenja. Sveštenik je čitao dalje: „Od toga kneza ranjen, tek što je ozdravio, otišao je u Čenstohovu i 1

Spasu države.

tamo svojim prsima najveću svetinju branio, dajući svima primer istrajnosti i junaštva; tamo je, s najvećom opasnošću po život, najveći opsadni top barutom razbio, pri čemu je bio uhvaćen, na smrt od surovih neprijatelja bio osuđen, a pre toga živom vatrom pečen...“ Tu se već ovde-onde ču ženski plač u crkvi. Oljenka je sva drhtala, kao u nastupu groznice. „Ali od te strašne opasnosti, blagodareći anđelskoj kraljici, spasen, došao je k nama u Šleziju i, pri našem povratku u milu domovinu, kad nam je lukavi neprijatelj zasedu pripremio, pomenuti stegonoša oršanjski, sam sa još trojicom ljudi, kidisao je na svu silu neprijateljsku, spasavajući našu osobu. Tamo isečen i mačevima izboden, plaveći se od pola slabine u rođenoj krvi, sa bojišta je kao mrtav bio dignut...“ Oljenka obe ruke pritište na slepe oči i, dignuvši glavu, stade da hvata vazduh u zapečena usta. Iz grudi joj izlazio jek: — Bože! Bože! Bože! I opet se zaori glas sveštenikov, sve uzbuđeniji i uzbuđeniji: „A kad je našim staranjem ozdravio, ni tada se nije odmarao, no je i dalje ratovao, boreći se sa neizmernom slavom, stavljen kao uzor viteštvu od hetmana oba naroda, sve do srećnoga zauzeća Varšave, posle čega je bio poslan u Prusku pod imenom Babinjiča...“ Kad se to ime ču u crkvi, ljudski se žagor pretvori kao u neku huku talasa. Dakle Babinjič je on? Dakle onaj satirač Šveđana, spasilac Volmontoviča, pobedilac u onolikim bitkama, to je Kmićic? Žagor je postajao sve jači, narod poče da nagrće oltaru da ga vidi bolje. — Bog ga blagoslovio! Bog ga blagoslovio! — reče stotinu glasova. Sveštenik se obrte klupi i prekrsti Andžeja, koji je, neprestano naslonjen glavom na ivicu, više ličio na mrtvaca no na živoga čoveka, jer mu je duša izišla od sreće iz tela i odletela na nebesa. A sveštenik nastavi: „Tamo je neprijateljsku zemlju ognjem i mačem opustošio, pobedi pod Prostkama najviše doprineo, kneza Boguslava svojom rukom oborio i uhvatio; zatim pozvan u naše starostvo žmuđsko, kakve je neizmerne usluge učinio, koliko je varoši i sela od neprijateljske ruke sačuvao, o tome tamošnji incolae1 najbolje moraju znati,“ — Znamo! Znamo! Znamo! — orilo se u svoj crkvi — Utišajte se — reče sveštenik, dižući uvis kraljevo pismo. „Stoga mi (čitao je dalje), prosudivši sve njegove usluge našem 1

Stanovnici.

veličanstvu i otadžbini, toliko velike da ni sin ocu i majci veće ne bi mogao učiniti, odlučili smo da ih ovim našim pismom objavimo da tako velikog viteza, branioca vere, veličanstva i Poljske, ljudska mržnja ne bi više stizala, nego da bi ubuduće bio obasut slavom koja se duguje čestitim ljudima, i opštom ljubavlju. A dokle idući sabor, potvrđujući ovu našu volju, svaku krivicu sa njega ne skine, i dokle ga ne budemo mogli nagraditi starostvom upitskim, koje je vacat,1 molimo narod našega starostva žmuđskoga da u srcu i pameti zadrži ove naše reči, koje nam je sama justitia, fundamentum regnorum2 naredila da pošaljemo.“ Sveštenik završi, pa se obrte oltaru i poče da se moli; a pan Andžej oseti kako neka ruka hvata njegovu, pogleda: bila je to Oljenka, i pre no što je mogao da se pribere i trgne ruku, devojka je diže i pritište na usne pred svima, pred oltarom i narodom. — Oljenka! — kliče zapanjeni Kmićic. Ali ona ustade i, spustivši veo na lice, reče mačonoši: — Striče, hajdmo, hajdmo odavde brzo! Pa izađoše na vrata od sakristije. Pan Andžej pokuša da ustane, da izađe za njom, ali nije mogao... Snaga ga sasvim napusti. Četvrt časa docnije nađe se pred crkvom, držan pod ruke od pana Volodijovskoga i pana Zaglobe. Gomile građana, sitne vlastele i prostoga naroda tiskale su se oko njega; žene — čim se koja odvoji od zagrljaja s mužem koji se vratio iz rata — već gonjene urođenom radoznalošću, trčale su da vide toga nekad strašnoga Kmićica, a sada spasioca Laude i budućega starostu. Krug se stešnjavao sve jače, te su najzad Laudanci morali da opkole i brane viteza od navale. — Pane Andžeju, — govorio je pan Zagloba — eto, doneli smo ti kolač. Ni sam se takvome nisi nadao. U Vodokte sad, u Vodokte, na zaruke i svadbu!... Dalje reče pana Zaglobe izgubiše se u gromkom pokliču, koji pod predvodništvom Juzve Beznogoga podigoše svi Laudanci: — Živeo pan Kmićic! — Živeo! — ponovi gomila. — Živeo pan starosta upitski! Živeo! — U Vodokte! Svi! — grmnu pan Zagloba. 1 2

Prazno. Pravda, temelj država.

— U Vodokte! U Vodokte! — zaori se iz hiljadu usta. — U svatove u Vodokte, s panom Kmićicom, našim izbaviocem! Panjenki! U Vodokte! I načini se strašna gužva. Lauda pojaha konje; sve živo polete kolima, kočijama, konjima. Pešaci potrčaše prečicom kroz šumu i polja. Poklič: „U Vodokte!“ orio se u celoj varošici. Putevi se zarojiše šarenim gomilama. Pan Kmićic se vozio kolima, između Volodijovskoga i Zaglobe, i svaki čas je ponekoga grlio. Govoriti još nije mogao, jer je suviše potresen; uostalom, jurili su tako kao da su Tatari napali na Upitu. Sva kola i kočije jurili su tako isto oko njih. Već su bili poprilično daleko od varošice, kad se pan Volodijovski naže na uho Kmićicu: — Jendreče, — upita — a ne znaš gde je ona druga? — U Vodoktima! — odgovori vitez. Da li je tada vetar počeo da ljulja brkove pana Mihala, ili uzbuđenje, ne zna se, tek se oni celoga puta ne prestaše micati, kao dva šila ili dva jelenkova pipka. Pan Zagloba je pevao od radosti tako strašnim basom da su se i konji plašili: Dvoje nas je bilo, Kasjenko, dvoje na svetu, Ali mi nešto kaže da ide treći. Anusja nije bila ove nedelje u crkvi, jer je morala da ostane kod bolesne pane Kuljvjecove, kod koje se smenjivala sa Oljenkom. Celo jutro bila je zabavljena negom bolesnice, te je već dockan mogla da se pomoli Bogu. I samo što izgovori poslednje „amin“, a pred kapijom zakloparaše kola i Oljenka upade u sobu kao vihor. — Isuse, Marija! Šta je? — uzviknu pana Borzobohata. — Anusja, znaš ko je pan Babinjič?... To je pan Kmićic! Anusja đipi. — Ko ti je kazao? — Čitano je kraljevo pismo... pan Volodijovski doneo... Laudanci... — Znači, pan Volodijovski se vratio?... — kliče Anusja. I pade u zagrljaj Oljenki. Oljenka primi taj nastup osetljivosti kao dokaz Anusjine ljubavi prema sebi, jer je bila grozničava, skoro nesvesna. Na licu je imala

crvene pečate, a grudi su joj se talasale kao od velikoga umora. Stoga poče da priča bez reda i na pretrg sve što je u crkvi čula, jureći pri tom kao mahnita po sobi i ponavljajući svaki čas: ,Da ga nisam vredna!“ — koreći sebe strašno što ga je gore od sviju bedila, što se čak ni moliti za njega nije htela, onda kad se on kupao u svojoj rođenoj krvi za svetu Bogorodicu, za otadžbinu i za kralja. Uzalud je Anusja, jureći za njom po odaji, kušala da je teši. Ona okupila sve jedno te jedno: da ga nije vredna, da mu ne bi smela u oči pogledati; pa onda opet stane da priča Babinjičeva dela, kako je uhvatio Boguslava, kako mu se osvetio, kako je spasao kralja, o Prostkama, o Volmontovičima i Čenstohovi; pa najzad o svojim gresima i svojoj mržnji, koju mora okajati u manastiru. Dalje joj prekore prekide pan Tomaš, koji upade kao bomba u sobu i viknu: — Zaboga! Cela Upita juri k nama! Već su u selu, a Babinjič je sigurno s njima! I doista je daleka vika objavljivala dolazak gomila. Mačonoša dokopa Oljenku i izvede je na trem, Anusja istrča za njima. Uto se gomile ljudi i konja zacrneše u daljini i, dokle oko dopire, ceo put je bio zakrčen njima. Najzad stigoše do dvorišta. Pešaci su preskakali preko šanca i plotova; kola su se gurala na kapiju, a svi su vikali, bacali kape uvis. Najzad se ukaza oružan odred Laudanaca, opkoljavajući kola u kojima su sedela tri čoveka: pan Kmićic, pan Volodijovski i pan Zagloba. Kola se zaustaviše malo podalje, jer je već toliko naroda nagrnulo pred trem da se nije moglo prići. Zagloba i pan Volodijovski iskočiše prvi, pa pomogoše Kmićicu da siđe i uzeše ga pod ruke. — Razmaknite se! — viknu Zagloba. — Razmiči se! — viknuše Laudanci. Svet se odmah razmače, te se sredinom otvori put kojim su dva viteza vodila Kmićica sve do trema. On se oslanjao na njih i bio vrlo bled; ali je išao dignute glave, i zbunjen i srećan. Oljenka se naslonila na dovratak i nemoćno spustila ruke; ali kad on već dođe blizu, kad pogleda u lice toga junaka, koji joj je posle toliko godina od rastanka prilazio kao ubogi Lazar, bez kapi krvi u licu, jecanje joj ponovo razdera prsa. On od slabosti, od sreće i zbunjenosti nije znao šta treba da rekne, no je, stupajući na trem, samo ponavljao isprekidanim glasom: — A šta, Oljenka, a šta?

A ona mu pripade kolenima. — Jendrus! Rane tvoje nisam dostojna da celivam! No, u taj mah se vitezu povrati iscrpljena snaga te je diže sa zemlje kao perce i stište na grudi. Ogroman poklič, od kojega se potresoše zidovi na kućama i neopalo lišće na drveću, zagluši sve uši. Laudanci stadoše da pucaju iz samokresa, kape su uzletale uvis, svuda okolo samo radosna lica, užagrene oči i otvorena usta koja viču: — Vivat Kmićic! Vivat Biljevičeva! Vivat mladenci! — Vivat dvoji mladenci! — drao se Zagloba. Ali se njegov glas gubio u opštoj vici. Vodokti se pretvoriše kao u neki logor. Celoga dana su, po mačonošinoj naredbi, klani ovnovi i volovi, iskopavana iz zemlje burad medovine i piva. Uveče zasedoše svi za trpezu, stariji i ugledniji po sobama, mlađi u služiteljskoj sobi, a prost narod se veselio oko vatri u dvorištu. Za glavnim stolom kružile su čaše u čast dva srećna para; a kad veselje dođe do vrhunca, pan Zagloba napi zdravicu: — Tebi se obraćam, vrli pane Andžeju, i tebi, stari druže, pane Mihale! Nije bilo dovoljno izlagati grudi, prolivati krv, tući neprijatelja! Nije završen vaš trud, jer pošto je sijaset ljudi izginulo, vi morate sada dati nove građane, nove branioce ove mile Poljske, za što vam, držim, neće pomanjkati ni junaštva, ni volje! Panovi, u zdravlje tih budućih pokolenja! Neka ih Bog blagoslovi i dopusti da očuvaju ovo nasledstvo, koje im mi svojim trudom, svojim znojem i svojom krvlju obnovljeno ostavljamo. Neka se, kada teška vremena naiđu, sete nas i ne očajavaju nigda, imajući na umu da nema neprilika iz kojih se viribus unitis1 i uz božju pomoć, ne bi moglo izvući.

* Pan Andžej je uskoro po venčanju otišao u nov rat, koji je planuo na istočnoj strani. Ali munjevita pobeda Čarnjeckoga i Sapjehe nad 1

Sjedinjenim snagama.

Hovanjskim i Dolgorukim, a krunskih hetmana nad Šeremetom, završi ga brzo. Kmićic se vrati ovenčan novom slavom i nastanio se za stalno u Vodoktima. Oršanjsko dostojanstvo stegonoše dobi posle njega brat mu od strica Jakob, koji je docnije bio član nesrećne vojničke konfederacije; a pan Andžej, stojeći uz kralja dušom i srcem, nagrađen starostvom upitskim, živeo je dugo u primernoj slozi i ljubavi s Laudom, uživajući opšte poštovanje. Neprijatelji, jer ko ih nema, stalno su govorili da ženu isuviše sluša, ali se on toga nije stideo; naprotiv, i sam je priznavao da se u svakom važnom poslu sa njom savetuje.

KRAJ

Obrada: Disco Ninja