Henrik Ibzen - Divlja Patka

Henrik Ibzen - Divlja patka

Henrik Ibzen Divlja patka

Prevod: Zeina Mehmedbašić LICA: VERLE, veletrgovac, fabrikant itd. GREGERS, njegov sin STARI EKDAL JALMAR EKDAL, starčev sin, fotograf GINA, Jalmareva žena HEDVIG, njihova kćerka od 14 godina GOSPOðA SERBI, kućedomaćica kod Verlea RELING, ljekar MOLVIK, bivši teolog GREBERG, knjigovoña PETERSEN, sluga kod Verlea JENSEN, najmljeni sluga Debeli gospodin blijedog lica Ćelavi gospodin Kratkovidni gospodin Šestero druge gospode, Verleovi gosti Više najmljenih slugu PRVI ČIN U Verleovoj kući. Bogato i udobno namještena radna soba. Ormari za knjige i presvučeni namještaj, pisaći sto s dokumentima i protokolima. Usred sobe gore lampe sa zelenim abažurima, tako da u sobi vlada prigušeno svjetlo. Otvorena dvokrilna vrata sa povučenom zavjesom na zadnjem zidu. Iz ove sobe vidi se velika elegantna soba jako osvijetljena lampama i stonim svjetiljkama. Naprijed desno u radnoj sobi mala tapacirana vrata vode u kancelariju. Lijevo naprijed je kamin u kome se žari ugalj; dalje u pozadini dvostruka vrata koja vode u trpezariju. Petersen, u livreji, i Jansen, u fraku, prave red u radnoj sobi. Po većoj sobi se kreću dvojica ili trojica najmljenih slugu, pospremaju i pale svjetla. Iz trpezarije se čuje brujanje razgovora i smijeh više glasova; kucanje noža u čašu; nastupi tišina; drži se zdravica. Povici »bravo«, aplauz, onda ponovo brujanje razgovora. PETERSEN (pali lampu na kaminu i stavlja abažur) Hej, Jensene, poslušaj Page 1

Henrik Ibzen - Divlja patka malo; sad stari ustaje i drži dugu zdravicu gospoñi Serbi. JENSEN (gura jedan naslonjač) Je li istina ono što ljudi govore, da ima nešto meñu njima? PETERSEN: A vrag bi znao. JENSEN: On mora da je bio u mladosti veliki mangup. PETERSEN: To je moguće. JENSEN: A ovu večeru sigurno daje zbog svog sina. PETERSEN: Da. Sim mu je od juče opet ovdje. JENSEN: Ja nisam m znao da gospodin Verle ima sina. PETERSEN: Dabome, ima sina. Ali taj nikad ne dolazi ovamo dolje iz Hajidala. Sve ove godine otkad ja ovdje služim, nije bio kod kuće. NAJMLJENI SLUGA (na vratima prema drugoj sobi) Hej, Petersene, ovdje je neka stara mušterija... PETERSEN (gunña) Doñavola, ko sad boće da uñe? (Stari Ekdal ulazi s desne strane. Obučen je u iznošen ogrtač s visokom kragnom, na rukama vunene rukavice. U ruci drži štap i šubaru, pod rukom paket u pak-papiru. Ima riñu prljavu periku i male sijede brkove. Petersen mu ide u susret) Gospode!... Šta hoćete vi ovdje? EKDAL (na vratima) Moram hitno u kancelariju, Petersene. PETERSEN: Kancelarija je već čitav sat zatvorena, i... EKDAL: Čuo sam to još dolje, družiću! Ali Greberg je još unutra. Budite dobri, Petersene, pa me pustite unutra na ona vrata. (Pokazuje na tapecirana vrata) Nekad sam ulazio tim putem. PETERSEN: Pa, što se mene tiče...! (Otvara mu vrata) Ali pazite da i siñete pravim putem. Imamo goste. EKDAL: Znam već... hm! Hvala, Petersene! Stari, dobri druže. Hvala lijepo. (Mrmlja tiho) Tupoglavac! (Odlazi u kancelariju, Petersen zatvara za njim vrata.) JENSEN: Zar i ovaj spada u kancelarijske ljude? PETERSEN: Nee, to je samo jedan od onih što pišu kod kuće kad je potrebna ispomoć. Ali ranije je bio baš fin momak, taj stari Ekdal. JENSEN: Da, tako i izgleda. PETERSEN: No, da! Bio je čak i poručnik! JENSEN: Vidi vraga... baš poručnik! PETERSEN: Dabome. Onda se ubacio u neku trgovimu drvetom ili nešto slično. Kažu da je i Verlea propisno uvalio. Tada su, naime, njih dvojica zajedno bili vlasnici pogona u Hajdalu, razumijete. O, poznajem ja malo bolje starog Ekdala. Popijemo mi tako po koju ljutu ili flašu piva zajedno... kod madam Eriksen. JENSEN: No, sa plaćanjem kao da baš nije u redu? PETERSEN: Bože moj, Jensene, pa mogli biste znati da sam ja taj koji časti. Ja ipak mislim da treba biti fin s ljudima, kojima je nekad bolje išlo u životu. JENSEN: Je li on bankrotirao? PETERSEN: Nee, prošao je još mnogo gore. Zaradio je robiju. JENSEN: Robiju? PETERSEN: Ili je to možda bio zatvor... (Oslušne) Pst, evo, ustaju od stola. Page 2

Henrik Ibzen - Divlja patka (Nekoliko sluga otvaraju vrata trpezarije iznutra. Gospoña Serbi, u razgovoru s nekoliko gospode, ulazi. Čitavo društvo je prati u stopu. Izmeñu ostalih Verle. Zadnji dolaze Jalmar i Gregers.) GOSPOðA SERBI (u prolazu) Petersene, neka se kafa servira u muzičkoj sali. PETERSEN: Vrlo dobro, gospoño Serbi. (Ona sa dvojicom gospode ulazi u veliku sobu i odlaze nadesno. Petersen i Jensen odlaze za njima.) DEBELI (Ćelavom) Uh, ta večera!... bio je to težak posao! ĆELAVI: Ah, sa malo dobre volje može se za tri sata nevjerovatno mnogo postići. DEBELI: Da, ali poslije, poslije toga, dragi moj komorniče! TREĆI GOSPODIN: Čujem da se moka i maraskino služe u muzičkoj sali. DEBELI: Bravo! Onda će nam gospoña Serbi možda nešto odsvirati. ĆELAVI (prigušenim glasom) Čuj, da nama gospoña Serbi uskoro ne odzviždi! DEBELI: Bože sačuvaj. Berta ne ostavlja na cjedilu stare prijatelje. (Oni se smiju i odlaze u sobu.) VERLE (tiho i neraspoloženo) Mislim da niko nije ništa primijetio, Gregerse. GREGERS (pogleda ga) A šta to? VERLE: Zar ni ti nisi primijetio? GREGERS: Šta je trebalo da primijetim? VERLE: Bilo nas je trinaest za stolom. GREGERS: Je li? Trinaest? VERLE (gledajući Jalmara Ekdala) Inače nas obično bude samo dvanaest. (Ostalima) Izvolite, moja gospodo! (On i ostali, osim Jalmara i Gregersa, odlaze nadesno.) JALMAR (koji je čuo razgovor) Nisi me trebao pozvati Gregerse. GREGERS: Šta! Pa rečeno je da je društvo pozvano u moju čast. A da ja onda ne pozovem svog jedinog i najboljeg prijatelja... JALMAR: Ali ja mislim da tvome ocu nije pravo. Ja inače nikad ne dolazim ovamo. GREGERS: Da, to sam čuo. Ali morao sam te vidjeti i porazgovarati s tobom, jer ću uskoro opet otputovati... Da, vidiš... nas dva stara školska druga... svakako smo se jako udaljili jedan od drugog. Nismo se vidjeli već šesnaest sedamnaest godina! JALMAR: Zar je već toliko prošlo? GREGERS: Svakako. Pa, kako si? Izgledaš dobro. Postao si vrlo snažan. JALMAR: Hm, pa ne bi se baš moglo reći da sam snažan. Ali, naravno, izgledam muževnije nego onda. GREGERS: Stvarno. Tvoja vanjština se nije mnogo promijenila. JALMAR (tužno) Ali unutrašnjost! Znaš, tu već stvari drugačije stoje, možeš mi vjerovati! Ti valjda znaš kako je meni i mojima sve pošlo nizbrdo, otkad smo se zadnji put vidjeli. GREGERS (tiše) Kako je sada tvoj otac? JALMAR (plaho) Dragi moj, o tome radije nećemo razgovarati. Moj jadni, nesretni otac živi, naravno, kod mene. Pa on i nema na cijelom svijetu drugog pribježišta. Ali, vidiš, meni strašno teško pada da govorim o toj stvari... Priča radije ti, kako ti je bilo gore u fabrici. Page 3

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: Živio sam u divnoj samoći... imao mnogo vremena da razmišljam o raznim stvarima... Ali hodi ovamo, da se udobno smjestimo. (On sjeda u naslonjač kraj kamina, a Jalmaru nudi drugi naslonjač pored sebe.) JALMAR (meko) Uprkos svemu, Gregers, ja ti kažem hvala što si me pozvao za trpezu tvoga oca; jer sad barem znam, da više nemaš ništa protiv mene. GREGERS (iznenañen) Kako si došao na misao da bih ja mogao imati nešto protiv tebe? JALMAR: Pa, prvih godina je ipak bilo tako. GREGERS: Kojih prvih godina? JALMAR: Nakon što se velika nesreća dogodila. Pa to je i bilo sasvim prirodno. Samo za dlaku, pa bi i tvoj otac bio u... o, bio bi i on uvučen u tu strašnu aferu! GREGERS: I zbog toga bih ja trebao da imam nešto protiv tebe? Ko ti je to napričao? JALMAR: Ja znam da si imao, Gregers; to mi je tvoj otac lično rekao. GREGERS (ustukne) Moj otac! Tako. Hm... I samo zato se nikad više nisi javio... ni jednom riječju? JALMAR: Da. GREGERS: Čak ni u ono vrijeme kad si postao fotograf? JALMAR: Tvoj otac je rekao da nije vrijedno truda da ti pišem ni o tome ni o čemu drugom. GREGERS (gleda preda se) Ne, ne... može biti da je u tome imao pravo. Ali reci mi sada, Jalmare, da li te tvoj položaj donekle zadovoljava? JALMAR (lako uzdahne) Ah, da, zašto ne; zapravo se ne mogu potužiti. U početku mi je, naravno, bio malo neobično, znaš. Pa našao sam se u sasvim drugim prilikama. Čitav moj život se potpuno promijenio. Ta nesrećna propast moga oca... ta sramota i skandal, Gregerse... GREGERS (dirnut) Da, da, svakako. JALMAR: Da nastavim sudije, na to više nisam mogao ni pomisliti. Ni pfeniga nije bilo ostalo, naprotiv,. još i dugovi, čak tvome ocu mislim... GREGERS: Hm... JALMAR: Tako sam, vidiš, smatrao da je najbolje, da se jednim potezom iščupam iz svih starih veza i odnosa. I tvoj otac mi je to posebno savjetovao. I pošto se on tako prihvatio da mi pomogne… GREGERS: To je moj otac učinio? JALMAR: Da, pa to valjda znaš? Odakle bih ja mogao nabaviti novac da izučim fotografiranje, da uredim atelje i da se smjestim? Znaš, to košta novaca! GREGERS: A troškove za sve to snosio je moj otac? JALMAR: Da, dragi moj, zar to ne znaš? Ja sam ga razumio kao da ti je pisao o tome. GREGERS: Ni riječi, da je to on pomogao. Mora da je zaboravio. Mi smo uvijek razmjenjivali samo poslovna pisma. Tako, dakle, moj otac je...! JALMAR: Da, naravno. Samo nije želio da to ljudi saznaju. Ali on je to bio. I on je bio taj koji mi je ženidbu omogućio. Ali ti ni to ne znaš? GREGERS: Ne, to zasta nisam znao... (Hvata ga za ruku) Ali, dragi moj Jalmare, ne mogu ti reći, koliko me sve to raduje, a i muči. Možda sam ja Page 4

Henrik Ibzen - Divlja patka svome ocu učinio ipak nepravdu... u nekim stvarima. Jer, vidiš li, ovo ponašanje je ipak znak da ima duše... To je kao neka vrsta savjesti... JALMAR: Savjesti! GREGERS: Dabome, ili kako već hoćeš da, to nazoveš. Ne, ja nemam rijeći da ti iskažem svoju radost što sam ovako nešto čuo o ocu... Dakle, ti si oženjen, Jalmare. Dotle ja nikad neću stići. Pa, nadam se da si sretan kao muž? JALMAR: O, naravno. Ona je tako vrijedna i dobra žena, kakvu čovjek samo može poželjeti. A, osim toga, nije ni bez obrazovanja. GREGERS (malo začuñen) Ne, pa to i ne može biti. JALMAR: Znaš, i život odgaja čovjeka. Svakodnevno je u mom društvu... a onda, dolazi nam često i nekoliko nadarenih ljudi. Uvjeravam te da ti Ginu ne bi prepoznao. GREGERS: Ginu? JALMAR: Da, dragi moj, zar si zaboravio da se zvala Gina? GREGERS: Ko se zvao Gina? Ja nikako ne znam... JALMAR: Ali zar si zaboravio da je ona jedno vrijeme radila kod vas? GREGERS (pogleda ga) Je li to Gina Hansen? JALMAR: Da, naravno da je Gina Hansen. GREGERS:... koja nam je vodila domaćinstvo posljednjih godina, kad je majka bila bolesna? JALMAR: Da, sigurno. Ali, dragi prijatelju, ja sasvim sigurno znam da ti je tvoj otac pisao o mojoj ženidbi. GREGERS (ustao je) Da, to mi je, naravno, pisao, ali ne da je... (Hoda po sobi) Ali, čekaj malo, možda i jeste, kad bolje razmislim. Otac piše uvijek vrlo kratko. (Sjeda na naslon stolice) Čuj, Jalmare, reci mi... smiješna stvar... reci mi, kako je došlo do toga da si se ti sa Ginom... mislim, sa svojom ženom, upoznao? JALMAR: O, to je bilo vrlo jednostavno. Gina nije još dugo ostala ovdje u kući, jer ovdje je tada sve krenulo drugim tokom. Bolest tvoje majke... i sve to, bilo je za Ginu previše i zato je otkazala i otišla. To je bilo godinu dana prije smrti tvoje majke... ili možda iste godinie. GREGERS: Bilo je iste godine. A ja sam tada bio gore u pogonu. I, šta je bilo dalje? JALMAR: Da, Gina je ponovo otišla svojoj majci, izvjesnoj gospoñi Hansen, neobično vrijednoj i snalažljivoj ženi koja je vodila malu gostiomicu. Ali, imala je i jednu sobu za izdavanje, vrlo lijepu i udobnu sobu. GREGERS: I ti si imao sreće da je iznajmiš? JALMAR: Da. I na to me je upozorio tvoj otac. I tamo... vidiš... tamo sam zapravo Ginu bolje upoznao. GREGERS: I onda je došlo do zaruka? JALMAR: Da. Mladi ljudi se lako zaljube i... hm... GREGERS (ustaje i hoda) Reci mi... pošto si se zaručio... tek tada te je moj otac poslao... mislim... tek tada te je uputio na fotografiranje? JALMAR: Da, naravno. Jer ja sam želio da napredujem i da se što prije, to bolje, osamostalim. A onda je tvoj otac mislio, kao ja, da će to najlakše ići ako pokušam s fotografiranjem. Gina je bila istog mišljenja. A osim toga, vidiš, bio Page 5

Henrik Ibzen - Divlja patka je još jedan razlog. Desilo se i da je Gina izučila retuširanje. GREGERS: Pa se to sve skupa divno slagalo. JALMAR (zadovoljan, ustaje) Da, zar nije? I ti misliš da se sve divno složilo? GREGERS: Da, to moram priznati. Tako je moj otac bio za tebe neka vrsta proviñenja. JALMAR (tronuto) On nije napustio sina svog starog prijatelja u njegovim teškim danima. Jer, vidiš, on ima duše. GOSPOðA SERBI (ulazi, s Verleom ispod ruke) Dosta je zdravica, dobri moj gospodine Verle; tamo više ne možete ostati i gledati u tolika svjetla. To nije dobro za vas. VERLE (pušta njenu ruku i prelazi rukom preko očiju) Možda zaista imate pravo. (Petersen i Jensen dolaze sa poslužavnicima.) GOSPOðA SERBI (gostima u drugoj sobi) Izvolite, moja gospodo, ko želi čašu punča, moraće se potruditi ovamo. DEBELI (prilazi gospoñi Serbi) Moj bože, zar je istina da ste vi ukinuli divnu slobodu pušenja? GOSPOðA SERBI: Svakako, ovdje u blizini gospodina Verlea ona je ukinuta, gospodine komorniče. ĆELAVI: A otkad ste uveli te pooštrene mjere i zakone za cigarete, gospoño Serbi? GOSPOðA SERBI: Nakon zadnje večere, gospodine komorniče. Jer, tada su izvjesni ljudi sebi dozvolili da preñu granicu. ĆELAVI: A to nije dozvoljeno... da se malo preñe granica, gospoño Berta? Zasta nije? GOSPOðA SERBI: Ni u kojem smislu, gospodine Bale! (Većina gostiju se skupila u radnoj sobi. Sluge raznose punč.) VERLE (Jalmaru, koji stoji kraj stola) Šta vi to tako revnosno studirate, Ekdale? JALMAR: To je samo album, gospodine Verle. ĆELAVI (okrene se) Ah, fotografije. Da, to je upravo nešto za vas. DEBELI (u naslonjaču) Jeste li ponijeli koju od svojih fotografija? JALMAR (bolno) O, da si ti na mom mjestu... (Razgovor gostiju, do sada voñen ispod glasa, sada postaje usiljeno glasan.) ĆELAVI (približava se prijateljski Jalmaru i Gregersu) Aha, ovdje se osvježavaja stare uspomene iz studentskih dana! Zar ne? Pušite li, gospodine Ekdal? Hoćete vatre? Istina, ne smijemo ovdje... JALMAR: Hvala, ja ne pušim DEBELI: Zar nam nećete odrecitovati neku malu lijepu pjesmu, gospodine Ekdal? Ranije ste to tako lijepo znali. JALMAR: Nažalost, više ne znani ni jednu. DEBELI: Ah, to je prava šteta. Da, pa šta ćemo onda raditi, Bale? (Oba gospodina odlaze u drugu sobu.) JALMAR (potišteno) Gregerse... ja idem. Kad je čovjek osjetio ruku sudbine nad svojom glavom kao ja, vidiš... Preporuči me svome ocu. GREGERS: Da, da. Ideš li odmah kući? JALMAR: Da. Zašto pitaš? Page 6

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: Ja ću možda kasnije doći do tebe. JALMAR: Ne, to nemoj. Ne u moj stan. Kod mene je tužno, Gregerse, pogotovo poslije tako sjajne svečanosti kao ove ovdje. Možemo se naći negdje u gradu. GOSPOðA SERBI (približi se, prigušenim glasom) Vi odlazite, Ekdal? JALMAR: Da. GOSPOðA SERBI: Onda pozdravite Ginu. JALMAR: Hvala. GOSPOðA SERBI: I recite joj da ću navratiti do nje uskoro. JALMAR: Najljepša hvala. (Gregersu) Ti ostani ovdje. Ja ću neprimjetno iščeznuti. (Ide polako kroz sobu, pa u drugu sobu i najzad ode nadesno.) GOSPOðA SERBI (tiho sluzi koji se vratio) No, je li stari šta dobio da ponese? PETERSEN: Dabome, ćušnuo sam mu flašu konjaka. GOSPOðA SERBI: Trebali ste mu nešto bolje izabrati. PETERSEN: Nee, gospoño Serbi, taj vam ne zna ništa bolje od konjaka. DEBELI (na vratima sa notama u ruci) Da nešto odsviramo zajedno, gospoño Serbi? GOSPOðA SERBI: Ah, da... hoćemo. GOSTI: Bravo, bravo! (Ona i svi gosti odlaze kroz sobu pa nadesno. Gregers ostaje kod kamina. Verle nešto traži po pisaćem stolu i čini se da želi da Gregers ode. Pošto se ovaj ne miče, Verle poñe ka izlaznim vratima.) GREGERS: Oče, zar nećeš ostati za trenutak? VERLE (zastaje) Šta je? GREGERS: Treba da govorim s tobom. VERLE: Ne možeš pričekati da budemo sami? GREGERS: Ne. Jer možda više uopšte nećemo biti sami. VERLE (stupi bliže) Šta to treba da znači? (Za to vrijeme odjekuju prigušeni zvuci glasovira iz muzičke sale.) GREGERS: Kako se moglo pustiti da ova porodica ovako bijedno propadne? VERLE: Sigumo misliš na Ekdalove? GREGERS: Da, mislim na Ekdalove. Pa poručnik Ekdal ti je nekada bio tako blizak... VERLE: Da, nažalost, bio mi je suviše blizu. I to sam poslije godinama osjećao i isipaštao. Njemu treba da zahvalim što su se na mome dobrom glasu i imenu pojavile mrlje. GREGERS (tiho) Je li stvarno samo on bio krivac? VERLE: Nego ko? GREGERS: Pa vi ste zajedno otkupili šume... VERLE: Ali zar nije Ekdal bio taj koji je snimio kartu terena... onako sumnjivu kartu? On je bio taj koji je preduzimao nezakonitu sječu na tuñem tlu i vlasništvu. On je bio odgovoran za čitav posao. Ja nisam imao nikakvog uvida u to šta je radio poručnik Ekdal. GREGERS: Kao da poručnik Ekdal nije ni sam imao uvida u ono što je radio. VERLE: Može biti. Ali činjenica je da je on osuñen, a ja osloboñen. GREGERS: To znam. U nedostatku dokaza. VERLE: Svejedno: osloboñen je, osloboñen. A zbog čega ti kopaš po tim starim, mučnim stvarima, zbog kojih sam prije vremena osijedio? Da nisi o Page 7

Henrik Ibzen - Divlja patka tome tamo gore iz godine u godinu razimišljao? Uvjeravam te, Gregerse, ovdje u gradu su te stare priče davno zaboravijene... barem što se mene tiče. GREGERS: A nesretna porodica Ekdal...? VERLE: A šta ti misliš da je trebao da ja učinim za te ljude? Kad je Ekdal opet bio na slobodi, vidjelo se da je potpuno slomljen, nepovratno izgubljen čovjek. Ima ljudi koji propadnu na ovome svijetu ako im se desi nekoko neprijatnosti... i više do kraja života ne stanu na svoje noge. Moraš mi na riječ vjerovati, Gregerse, da sam im pomogao koliko sam mogao... a da sebe ne izložim i da ne dam povoda raznim sumnjičenjima i ogovaranjima... GREGERS: Sumnjičenjima...? No, da, dabome. VERLE: Ekdalu sam povjeravao pisarske poslove za kancelariju i plaćam mu za njegov rad daleko, daleko više nego što vrijedi... GREGERS (ne gledajući ga) Hm, u to ne sumnjam. VERLE: Ti se smiješ? Možda misliš da ne govorim istinu? Naravno, toga nema u mojim knjigama... takvi izdaci se nikad ne uvode u knjdge. GREGERS (smiješi se hladno) Svakako, ima izdataka koji se radije ne unose u knjige. VERLE (ustukne) Šta hoćeš da kažeš? GREGERS (skupi hrabrost) Jesi li uveo u knjige i to koliko je koštalo Jalmarovo učenje fotografskog zanata? VERLE: Ja? Zašto da to unosim u knjige? GREGERS: Pa, sada znam da si to ti platio. A znam i to, da si ti bio taj koji mu je tako izdašno pomogao da otpočne novi život. VERLE: No... i onda još kažeš da nisam dovoljno učinio za Ekdalove! Mogu ti reći da su mi ti ljudi dosta izdataka napravili. GREGERS: I o tim izdacima nisi vodio nikakve knjige? VERLE: Zašto me to pitaš? GREGERS: O, imam nekih razloga za to. Reci mi... kad si se tako žarko interesirao za sina svog starog prijatelja... to je bilo upravo u vrijeme kad se on htio oženiti? VERLE: Da, do vraga... kako se mogu poslije toliko godina još... GREGERS: Ti si mi tada napisao jedno pismo... poslovno pismo, naravno. I u dodatku, tu je stajalo sasvim kratko, da se Jalmar Ekdal oženio s izvjesnom gospoñicom Hansen. VERLE: Da, sasvim tačno, tako se zvala. GREGERS: Ali nisi ništa napisao o tome, da je ta gospoñica Hansen... Gina Hansen, naša nekadašnja domaćica. VERLE (smije se podrugljivo, ali usiljeno) Ne, jer zasta nisam mogao misliti da se ti toliko interesuješ za našu bivšu domaćiću. GREGERS: To i nisam činio. Ali... (Spušta glas) bilo je ovdje u kući drugih koji su se za nju jako interesirali. VERLE: Šta to treba da znači? (Prasne) Ti time valjda ne misliš na mene? GREGERS (tiho, ali odlučno) Da, mislim na tebe. VERLE: I ti se usuñuješ...! To se usuñuješ...! Kako može taj nezahvalni čovjek, taj fotograf... kako može biti tako drzak, da tako optužuje...! GREGERS: Jalmar nije izgovorio ni jedne takve riječi. Ja mislim da on nema ni Page 8

Henrik Ibzen - Divlja patka pojma o tome. VERLE: Ali odakle to onda tebi? Ko ti je mogao tako nešto kazati? GREGERS: To mi je moja jadna nesretna majka kazala. Posljednji put kad sam je vddio. VERLE: Tvoja majka! Mogao sam i misliti! Ona i ti... uvijek ste se držali zajedno. Ona je od početka otuñivala tvoje srce od mene. GREGERS: Ne, to su učinile patnje i uvrede, koje je ona ovdje morala podnositi, sve dok je to nije slomilo i upropastilo. VERLE: O, nije ona podnosila patnje i uvrede... barem ne više od mnogih drugih ljudi! Ali sa bolesnim, nervoznim ljudima teško se izlazi na kraj. Tu sam ja isuviše morao podnositi. A sad mi ti dolaziš sa takvim sumnjičenjima... podgrijavaš svakakve stare glasine i klevete protiv svoga oca. Dragi Gregerse, ja mislim da bi ti u svojim godinama zasta mogao da se baviš korisnijim stvarima. GREGERS: Da, svakako je vrijeme tome. VERLE: Onda će ti biti lakše oko srca, nego što ti je, izgleda, sada. Jer, kuda bi te i dovelo to što iz godine u godinu sjediš tamo gore u pogonu kao običan činovnik, mučiš se i nećeš da primiš ni pare preko uobičajene mjesečne plate? Pa to ti je čisto ludilo. GREGERS: Da, kad bih ja to tako sigurno znao. VERLE: Ja te sasvim razumijem. Ti hoćeš da budeš neovisan, nećeš da meni i na čemu zahvaljuješ; ali upravo sada imaš priliku da postaneš neovisan... da postaneš u svakom smislu svoj gospodar. GREGERS: Tako? A na koji način...? VERLE: Kad sam ti pisao da obavezno doñeš ovamo... hm... GREGERS: Da. šta, zapravo, hoćeš od mene? Cijeli dan čekam da to saznam. VERLE: Htio sam da ti predložim da stupiš u firmu kao suvlasnik. GREGERS: Ja? U tvoju firmu? Kao partner? VERLE: Da. Zbog toga ne moramo stalno biti zajedno. Ti bi mogao preuzeti poslove ovdje u gradu, a ja bih se povukao gore u fabriku. GREGERS: To bi ti htio? VERLE: Da, jer, vidiš, ja nisam više toliko sposoban za rad kao prije. Prisiljen sam da štedim svoje oči, Gregerse, jer su mi nekako oslabile. GREGERS: Takve su ti uvijek i bile. VERLE: Ne baš kao sada. A povrh toga... za moje prilike bi možda moglo biti poželjno da stanujem tamo gore... barem jedno vrijeme. GREGERS: Sve bih drugo prije pomislio nego tako nešto. VERLE: Poslušaj me, Gregerse. Nas mnogo toga razdvaja... sigurno. Ali ipak smo mi otac i sin. Ja mislim da bismo mogli doći do nekog sporazuma. GREGERS: Ti valjda misliš: prividno. VERLE: No, i to bi već bilo nešto. Razmisli, Gregerse. Zar ne misliš da bismo mogli? Je li? GREGERS (gleda ga hladno) Iza toga se nešto krije. VERLE: Kako to misliš? GREGERS: Sigurno sam ti za nešto potreban. VERLE: U ovako bliskom odnosu, u kakvom smo nas dvojica, ljudi su uvijek Page 9

Henrik Ibzen - Divlja patka potrebni jedan drugom. GREGERS: Da, tako se kaže. VERLE: Sad bih voldo da budeš jedno vrijeme kraj mene. Ja sam tako usamljen čovjek, Gregerse, uvijek sam bio usamijen... čitav svoj život; a naročito sada, kad osjećam da se bliži starost. Moram imati nekog kraj sebe. GREGERS: Imaš ti gospoñu Serbi. VERLE: Svakako. I ona mi je, tako reći, postala neophodna. Ona je čila, dobrog raspoloženja... unosi život u ovu kuću. A to je baš ono što mi je potrebno. GREGERS: Pa, onda imaš sve što ti srce želi. VERLE: Da, ala se bojim da tako me može ostati. Jedinu ženu u takvoj situaciji svijet lako može krivo shvatiti. Da, gotovo bih rekao, da to ni muškarcu nije sasvim zgodno. GREGERS: O, ako muškarac prireñuje ovakve večere kao ti, onda sigurno može ponešto i reskirati. VERLE: Da, ali ona, Gregerse? Bojim se da bi se ona mogla naći u nezgodnoj situaciji. I ako se nañe... i ako čak iz odanosti prema meni preñe preko tračeva li ogovaranja ljudi...? Misliš li, Gregerse, da bi ti, sa svojim toliko izraženim osjećajem za pravičnost... GREGERS (prekine) Reci mi kratko i jasno: je li ti to imaš namjeru da se oženiš njome? VERLE: A ako bih imao tu nameru? Šta onda? GREGERS: Da, to i ja pitam: šta onda? VERLE: Da li bi to tebi jako smetalo? GREGERS: Ne, nikako. Uopšte ne. VERLE: Pa, nisam mogao znati, da možda sjećanje na tvoju pokojnu majku... GREGERS: Ja nisam opterećen. VERLE: No, kako god bio... svalkako si mi težak kamen skinuo sa srca. Jako mi je drago da u toj stvari mogu računati na tvoju saglasnost. GREGERS (gleda ga netremice) Sad znam i za šta ćeš me upotrijebiti. VERLE: Upotrijebiti te? Kakvo je to izražavanje? GREGERS: Ah, ne budimo sitničavi u izboru riječi... barem ne u četiri oka. (Nasmije se kratko) Da, tako je! Doñavola... dakle, zbog toga sam se morao ovdje pojaviti. Gospoñi Serbi za ljubav. Trebalo je inscenirati ovdje u kući porodični život. Tableau izmeñu oca i sina! To je nešto novo, o da! VERLE: Kalko se usuñuješ da govoriš takvim tonom! GREGERS: Kad je ovdje bilo porodičnog živata? Nikada, koliko se ja sjećam. Ali sada se osjetila potreba za malo nečeg takvog. Jer, sigurno će vrlo dobro djelovati, ako se bude pričalo, da je sin, na krilima poštovanja pohrlio na svadbeno slavlje ostarjelom ocu. I šta će ostati od svih onih glasina o patnjama mrtve mučenice? Ne tako mnogo. Pa njen sin ih pobija. VERLE: Gregerse, vjerujem da tebi nijedan čovjek na svijetu nije tako odvratan kao ja. GREGERS (tiho) Suviše sam te izbliza gledao. VERLE: Gledao si me očima svoje majke. (Malo spusti glas) Ali ne smiješ zaboraviti da su njene oči... ponekad bile zamagljene. GREGERS (drhteći) Znam šta hoćeš da kažeš. Ali ko snosi krivicu za nesretnu Page 10

Henrik Ibzen - Divlja patka bolest moje imajke? Ti i sve ove...! Posljednja je bila ona cura koju si privezao Jalmaru Ekdalu, kad ti više nisi... o! VERLE (slegne ramenima) Od riječi do riječi... kao da slušam tvoju majku. GREGERS (ne sluša ga)... i sada se on, sa svojom bezazlenom, djetinjom dušom, nalazi usred prevare... živi pod istim krovom s jednom takvom... a i ne sluti da je ono, što naziva svojim domom sazdano na laži! (Korak bliže) Kad se osvrnem na čitav tvoj život, čini mi se kao da gledam bojno polje puno ubijenih ljudskih sudbina. VERLE: Sad i sam vidim: jaz izmeñu nas je suviše veliki. GREGERS (nakloni se, savladava se) To sam primijetio. I zato uzimam svoj šešir i idem. VERLE: Ideš? Iz kuće? GREGERS: Da. Jer sad najzad vidim zadatak, zbog koga mogu živjeti. VERLE: Kakav zadatak? GREGERS: Ti bi se samo smijao, da to čuješ. VERLE: Osamljen čovjek se ne smije tako lako, Gregerse. GREGERS (pokazuje prema pozadini) Vidi, oče, eno komornici igraju ćorabake sa gospoñom Serbi!... Laku noć i adieu. (Ode u pozadinu nadesno. Čuje se društvo kako se smije i šali.) VERLE (mrmlja podrugljivo za Gregersom) He...! Zvekan... I još kaže da nije opterećen. DRUGI ČIN Atelje Jalmara Ekdala. Prilično velika prostorija, ali se vidi da je mansarda. Desno kosi krov sa velikim oknima, napola navučene plave zavjese. U desnom uglu ulazna vrata. Na istoj strani naprijed vrata za dnevnu sobu. Na lijevom zidu takode dvoja vrata, a izmedu njih željezna peć. Na zadnjem zidu široka dvostruka vrata, čiji se dijelovi mogu gurnuti u stranu. Atelje je jednostavan, ali prijatno namješten. Izmeñu vrata desno, malo odmaknuta od zida sofa sa stolom i nekoliko stolica; na stolu upaljena lampa sa abažurom. U uglu kraj peći stari naslonjač. Tu i tamo, po sobi, vide se fotograski aparati i instrumenti. Na zadnjem zidu, lijevo od dvostrukih vrata regal sa knjigama, kutijama, flašama kemikalija, raznim uredajima, alatom i drugim predmetima. Na stolu se vide fotografije i sitnice, kao četkice, papir i slično. Gina sjedi na stolici za stolom i šije. Hedvig sjedi na sofi, drži palčeve na ušima, ruke pred očima i čita neku knjigu. GINA (pogleda nekoliko puta prema Hedvig kao u potajnoj brizi, i krišom) Hedvig! HEDVIG (ne čuje). GINA (glasnije) Hedvig! HEDVIG (skida ruke i diže pogled) Da, majko? GINA: Hedice, sad više ne smiješ čitati. HEDVIG: Ah, majko, pusti me još malo! Samo malo! GINA: Ne, ne, sad ćeš ostaviti knjigu. Tvoj otac to ne voli; ni on nikad ne čita uveče. Page 11

Henrik Ibzen - Divlja patka HEDVIG (zatvara knjigu) Ne, otac ne. On i ne čita baš mnogo. GINA (ostavlja šivanje i stavlja olovku i svesku na sto) Sjećaš li se ti koliko smo danas potrošili na buter? HEDVIG: Jednu krunu i šezdeset pet era. GINA: Tačno. (Bilježi) Strašino, koliko nam ode za buter. A onda za kobasiću i sir... daj da vidimo... (Bilježi)... pa za šunku... hu... (Zbraja) To je tačno... HEDVIG: Pa onda dodaj i pivo. GINA: Da, razumije se. (Bilježi) Odlazi novac; ali tako mora biti. HEDVIG: Ali zato ti i ja danas nismo morale kuhati ručak... kad otac nije kod kuće. GINA: Da, to je bilo dobro. No, a onda sam danas naplatila za fotografije osam kruna i pedeset. HEDVIG: Zamisli... toliko je bilo! GINA: Tačno osam kruna i pedeset. (Pauza. Gina opet šije. Hedvig uzima papir i olovku i počinje da crta. Lijevom rukom zasjenjuje oči.) HEDVIG: Zar nije divno pomisliti da je otac na toj velikoj večeri kod bogatog gospodina Verlea? GINA: To baš ne možeš reći, da je kod bogatog gospodina Verlea. Njega je sin pozvao. (Poslije kraće pauze) Sa starim Verleom mi nemamo nikakve veze. HEDVIG: Ja se istrašno radujem očevom povratku. Obećao mi je da će zamoliti gospoñu Serbi da mu da nešto lijepo za mene. GINA: Da, kažu da u toj kući ima svega i svačega. HEDVIG (crtajući) Sad sam ipak malo gladna. (Stari Ekdal ulazi iz hodnika. Nosi mnogo papira pod rukom i neki paket u džepu kaputa.) GINA: Kako kasno danas dolazite kući, djede. EKDAL: Kancelarija je bila zatvorena. Morao sam čekati kod Greberga. A onda sam još morao kroz... hm. HEDVIG: Jesu li ti opet dali nešto za prepisivanje, djede? EKDAL: Evo, čitavu gomiliu. Pogledaj samo. GINA: To je lijepo. HEDVIG: A u džepu imaš još jedan paket! EKDAL: Je li? Ah, šta, nije to ništa. (Ostavlja štap u ugao) Opet ima posla za duže vrijeme, Gino. (Gura malo ustranu jedno krilo vrata) Pst! (Trenutak gleda unutra, a onda oprezno gura vrata natrag) He-he! Spavaju već... svi zajedno. A ona je legla u korpu. He-he! HEDVIG: Je si li siguran, djede, da joj u korpi nije zima? EKDAL: Šta ti pada na pamet! Zima! U tolikoj slami? (Ide prema lijevim vratima) Gdje su šibice? GINA: Eko ih na komodi. (Ekdal odlazi u svoju sobu.) HEDVIG: To je zasta dobro što je djed opet dobio toliko posla da prepisuje. GINA: Da, jadni stari djed. Tako zaradi barem sebi malo džeparca. HEDVIG: I onda ne može po cijelo prije podne da sjedi u toj odvratnoj krčmi kod gospoñe Eriksen. GINA: I to, svakako. (Kratka pauza.) HEDVIG: Misliš li da su još za stolom? GINA: A bog zna. Može biti. Page 12

Henrik Ibzen - Divlja patka HEDVIG: Zamisli samo tolika fina jela što će ih otac dobiti. Sigurna sam da će biti veseo i zadovoljan kad doñe. Šta ti misliš, majlko? GINA: Da. Znaš, voljela bih da mu i mi možemo reći da smo iznajmili sobu. HEDVIG: Ali to danas nije potrebno. GINA: Ah, pa znaš kako bi nam dobro došlo. A nama ta soba i nije potrebna. HEDVIG: Ne, samo mislim da to nije potrebno danas, jer će otac svakako biti dobro raspoložen. Bolje je da vijest o sobi ostane za drugi put. GINA (gleda je) Ti se toliko raduješ da će otac pričati same lijepe stvari, kad večeras doñe kući? HEDVIG: Da, jer kad on doñe, ovdje je veselije. GINA (zamišljeno) Da, to je istina. (Stari Ekdal ulazi ponovo i hoće da izade lijevo na prednja vrata. Gina se okreće napola na stolici) Djede, hoćete li to u kuhinju? EKDAL: Da, hoću nešto. Ali samo ti sjedi. (Ode.) GINA: Neće valjda prenositi žar od uglja tamo napolje? (Čeka trenutak) Hedvig, pogledaj malo, šta on to radi. (Ekdal se vraća sa malim krčagom punim vrele vode koja se puši.) HEDVIG: Nosiš toplu vodu, djede? EKDAL: Dabome... nosim. Treba mi za nešto. Eto, moram da pišem a tinta se zgusnula kao kaša... hm. GINA: Ali, djede, pojedite prvo svoju večeru. Ja sam vam je postavila. EKDAL: Od moje večere nema ništa, Gino. Imam mnogo posla, kažem ti. Neću da mi ko ulazi u moju sobu. Niko... hm (Odlazi u svoju sobu. Gina i Hedvig izmijene poglede.) GINA (tiho) Šta misliš, odakle mu novac? HEDVIG: Sigurno je dobio od Greberga. GINA: Ni govora. Pa Greberg uvijek pošalje novac meni. HEDVIG: Onda mora da je negdje uzeo jednu flašu na zajam. GINA: Jadni djed, njemu niko više ne daje na zajam. (Jalmar u mantilu i sivom filcanom šeširu dolazi s desna. Gina odbaci šivanje i ustane) Ali, Ekdale, zar si se već vratio? HEDVIG (skoči istovremeno) Već si kod kuće, tata? JALMAR (ostavi šešir) Da, i većina drugih je otišla. HEDVIG: Tako rano. JALMAR: Da, pa to je bila samo večera. (Hoće da skine mantil.) GINA: Daj da ti pamognem. HEDVIG: Ja ću. (Skidaju mu kaput, Gina ga vješa na zadnji zid.) Je li bilo mnogo ljudi, oče? JALMAR: Ah, ne, nije mnogo. Bilo nas je otprilike dvanaest do četrnaest osoba za stolom. GINA: I sa svima si razgovarao? JALMAR: O, da, pomao. Uglavnom se Gregers bavio sa mnom. GINA: Je li Gregers još uvijek onako ružan? JALMAR: Pa, lijepo baš ne izgleda... Je li stari već kod kuće? HEDVIG: Da, djed sjedi unutra i piše. JALMAR: Je li šta rekao? Page 13

Henrik Ibzen - Divlja patka GINA: Ne, a šta je trebalo da kaže? JALMAR: Zar nije pričao da je...? Mislim da su mi rekli, da je bio kod Greberga. Ući ću malo kod njega. GINA: Nee, ne, pusti ga... JALMAR: Zašto? Je li rekao da mu ne ulazim? GINA: Rekao je da mu danas niko ne ulazi... JALMAR (daje znak) Hmhm! GINA (ne primjećuje)... bio je ovdje i uzeo tople vode... JALMAR: Aha! sad sjedi i...? GINA: Biće da je tako. JALMAR: Bože dragi, jadni moj ostarjeli otac...! Da, pustimo ga, neka sjedi i okrijepi svoju dušu. (Stari Ekdal u kućnom kaputu sa zapaljenom lulom duhana dolazi iz svoje sobe.) EKDAL: Već si tu? Učinilo mi se kao da čujem tvoj glas. JALMAR: Ovaj čas sam stigao. EKDAL: Ti mene sigurno nisi vidio, je li? JALMAR: Ne, ali rekli su mi da si prošao kroz sobu i... i tako sam došao za tobom. EKDAL: Hm, lijepo od tebe, Jalmare. Ko je sve bio tamo, zapravo? JALMAR: O, razni ljudi. Bio je komornik Flor i komornik Bale i komornik Kasperisen i komornik taj i taj... šta ja znam... EKDAL (klimnu) Je si li čula, Gino? Pa on je bio sa samim komornicima! GINA: Da, sad je sve lijepo i fino u toj kući. HEDVIG: Jesu li komornici pjevali, oče? Ili nešto predstavljali? JALMAR: Ne, samo su lupetali koješta. A onda su tražili od mene, da im nešto odrecitujem. Ali za to me nisu pridobili. EKDAL: Nisu te pridobili? GINA: Ali, to si im ipak mogao učiniti. JALMAR: Ne, ne mora čovjek odmah i na svaki zvižduk da igra. (Šeta po sobi) Barem ja neću. EKDAL: O, ne, Jalmara neće niko tako lako pridobiti. JALMAR: Ne znam zašto bih se baš ja morao brinuti za razgovor i zabavu, kad odem u društvo. Neka se drugi malo potrude. Ta rulja hoda od jedne žderancije do druge, ždere i loče iz dana u dan. Onda oni treba da budu korisni, kad su toliko dobrih jela dobili. GINA: Nisi im valjda tako rekao? JALMAR (pjevuckajući) Ho-ho-ho! Imali su priliku da svašta čuju. EKDAL: I to si ti rekao komornicima u lice? JALMAR: Tako nešto, tako nešto. A kasnije smo imali malu raspravu o tokajcu. EKDAL: O tokajcu? Eh, to ti je fino vino! JALMAR (zastane) On može da bude fin. Ali reći ću ti, sva godišta nisu jednako fina. Sve zavisi od toga, koliko je sunca dobilo grožñe. GINA: Ah, kako ti sve znaš, Ekdale. EKDAL: I o tome se počelo raspravljati? JALMAR: Pokušali su, a onda im je dato na znanje da je isti slučaj i sa komornicima. Ni kod njih nisu sva godišta jednako fina... to im je rečeno! Page 14

Henrik Ibzen - Divlja patka EKDAL: He-he! I time im je natrljan nos? JALMAR: To im je rečeno u lice. EKDAL: Čuješ li, Gino, on im je to rekao u lice! GINA: Zamisli, pravo u lice! JALMAR: Da, samo ja ne bih htio da se o tome govori. Takve stvari se ne pričaju dalje. Pa sve je, naravno, i proteklo u prijateljstvu. Ipak su to fini, prijatni ljudi... zašto da ih vrijeñam? Ne! EKDAL: Ali, u lice... HEDVIG (umiljava se) Kako divno izgledaš u fraku. Dobro ti stoji frak, oče. JALMAR: Da, zar ne? A ovaj mi, stvarno, odlično odgovara. Stoji mi kao saliven... možda je malo preuzak pod rukom... pomozi mi, Hedvig. (Skida frak) Obući ću radije sako. Gdje mi je sako, Gino? GINA: Evo ti ga. (Donosi mu sako i pridržava.) JALMAR: Tako. Nemoj zaboraviti da Molviku vratiš frak sutra ujutro. GINA (ostavlja frak) Pobrinuću se. JALMAR (proteže se) Ah, ovo je ipak ugodnije. I ovako ležerno i udobno odijevanje bolje pristaje čitavoj mojoj pojavi. Zar ne misliš i ti tako, Hedvig? HEDVIG: Da, oče. JALMAR: Naročito kad vežem kravatu ovako, sa dva lepršava kraja... vidi, ovako...! Zar ne? HEDVIG: Da, to bolje pristaje uz bradicu i gustu kovrdžavu kosu. JALMAR: Pa, zapravo ne bih rekao baš kovrdžavu, više je talasasta. HEDVIG: Da, jer su ti kovrdže dugačke. JALMAR: Zapravo, talasi. HEDVIG (poslije kraće pauze, čupka ga za rukav) Oče! JALMAR: No, šta je? HEDVIG: O, ti dobro znaš šta je! JALMAR: Ne, stvarno ne znam. HEDVIG (smije se plačljivo) O, znaš, oče, nemoj me dalje mučiti! JALMAR: A, šta ti je? HEDVIG (drmusa ga) Dosta je, daj mi to sad, oče! Pa, znaš, ono lijepo što si mi obećao. JALMAR: Ah, bože, kako sam to zaboravio! HEDVIG: Oče, ti me samo bockaš... stidi se! Gdje ti je? JALMAR: Stvarno sam zaboravio. Ali, čekaj malo! Ipak imam nešto za tebe, Hedvig. (Ode da traži u džepu fraka) HEDVIG (skače okolo i plješće rukama) Ah, majko, majko! GINA: Vidiš, kad imaš malo strpljenja, onda... JALMAR (drži neki papir) Vidi... evo ga. HEDVIG: To? Pa to je samo komad papira. JALMAR: Znaš, to je jelovmik. Čitav jelovmik. Evo piše »meni«... a to znači, jelovnik. HEDVIG: I ništa drugo? JALMAR: Pa, čula si, dnugo sam zaboravio. Ali, možeš mi na riječ vjerovati: sve te poslastice, nisu ti to neka uživanja. Sjedi sad za sto i čitaj nam kartu. Onda ću ti ja sve opisati, kakva su to jela. Ovdje, Hedvig. Page 15

Henrik Ibzen - Divlja patka HEDVIG (guta suze) Hvala. (Sjedne, ali ne može da čita. Gina joj daje znak, Jalmar to primijeti.) JALMAR (hoda okolo po sobi) Da, otac porodice mora da misli na sve moguće stvari; ali ako samo jedanput zaboravi i najmanju sitnicu, svi naprave kisela lica! No, čovjek se i na to navikne. (Zastaje pored starog kraj peći) Jesi li večeras zavirio unutra, oče? EKDAL: Možeš misliti... ona je u korpi. JALMAR: Tako? U korpi? Počinje, dakle, da se navikava. EKDAL: Da, naravno. To sam ja unaprijed govorio. Ali ipak ima još nekoliko sitnica... JALMAR: Nekih popravaka, da. EKDAL: Koji se moraju napraviti. JALMAR: Dobro, porazgovarajmo malo o tim popravcima, oče. Hodi ovamo, da sjednemo na sofu. EKDAL: Lijepo! Hm!... Ai prvo da napunim lulu... Moram je prvo očistiti. Hm. (Ode u svoju sobu.) GINA (smiješi se Jalmaru) Da očisti lulu, eh! JALMAR: Znam, znam, Gino, pustimo ga... jadni, slomljeni starac... Da, ti popravci... najbolje da to odmah sutra uradimo. GINA: Sutra sigurno nećeš imati vremena, Ekdale. HEDVIG (upada) O, hoće, majko. GINA:... jer ne zaboravi na kopije, koje moraju biti retuširane. Ljudi su već više puta slali po njih. JALMAR: Tako? Dakle, opet kopije! One će već biti gotove. Ima li, možda, novih narudžbi? GINA: Nažalost, ne; sutra imam samo ona dva portreta, kao što znaš. JALMAR: Inače ništa? Naravno, ako se sijedi skrštenih ruku... GINA: Ali šta da radim? Mislim da sam koliko sam mogla stavljala u novine. JALMAR: U novine, u novine! Pa vidiš kakva je korist od toga. Ni radi sobe sigurno niko nije dolazio? GINA: Ne, još nije. JALMAR: To se i moglo očekivati. Ako se ne potrudiš, onda... Moraš se pošteno napregnuti, Gino! HEDVIG (pritrči mu) Da ti donesem frulu, oče? JALMAR: Ne, nikakve frule! Meni ne treba nikakve radosti na ovome svijetu. (Hoda okolo) Da, sutra ću raditi, kao što znam, i moram, to neće izostati. Radiću koliko god imam snage... GINA: Ali, dragi, dobri Ekdale, ja uopšte nisam tako mislila. HEDVIG: Oče, hoću li ti donijeti jedinu flašu piva? JALMAR: Ne, nikakvog piva! I nikakvog truda zbog mene! (Zastane) Pivo?... Pomenula si pivo? HEDVIG (živahno) Da, oče, dobro, svježe pivo. JALMAR: Pa, ako baš hoćeš, donesi jednu flašu, nemam ništa protiv. GINA: Da, donesi, pa ćemo lijepo da posjedimo. (Hedvig trči u kuhinju.) JALMAR (kraj peći, zadrži je, uhvati njenu glavu u ruke, gleda je i privlači sebi) Hedvig! Hedvig! Page 16

Henrik Ibzen - Divlja patka HEDVIG (radosno, kroz suze) O, dragi moj oče! JALMAR: Ne, ne zovi me tako! Sjedio sam za stolom bogatog čovjeka, sjedio sam i uživao za prepunom trpezom! A ipak se nisam sjetio...! GINA (sjeda za sto) Ah, nije to važno, Ekdale! JALMAR: Ipak! Ali vi mi to ne smijete uzeti za zlo. Pa vi znate koliko vas ja volim. HEDVIG (grli ga) I mi tebe strašno volimo, oče! JALMAR: I ako ponekad budem neprijatan... onda... dragi bože, ne zaboravite da sam ja čovjek koga stalno pritišće more briga. Da. (Protrlja oči) Neću piva u ovakvom trenutku. Daj mi frulu. (Hedvig otrči do regala i donese je.) Hvala lijepo! To je ono pravo. Sa frulom u ruci i sa vas dvije kraj sebe... eto! (Hedvig sjeda za sto uz Ginu. Jalmar prvo hoda po sobi, onda sjeda i svira neku češku narodnu igru; ali svira laganim elegičnim tempom i s puno osjećaja. Prekine sviranje, pruži Gini lijevu ruku i govori tronuto) Možda je tijesno i siromašno pod našim krovom, Gino, ali to je ipak dom. I ja vam kažem: dobro je biti ovdje! (Opet počne da svira. Neko zakuca na vrata hodnika.) GlNA (ustaje) Tiho, Ekdale, izgleda, neko dolazi. JALMAR (ostavlja frulu u regal) Ko bi to sad mogao biti? (Gina ode i otvori vrata.) GREGERS VERLE (napolju na hodniku) Oprostite... GINA (malo ustukne iznenañena) Oh! GREGERS:... zar ovdje ne stanuje fotograf Ekdal? GINA: Da, stanuje. JALMAR (doñe do vrata) Gregers? Ti si to, ipak? No, hodi, uñi unutra. GREGERS (ulazi) Pa rekao sam ti da ću navratiti. JALMAR: Ali još večeras...? Napustio si društvo? GREGERS: I društvo i svoju očinsku kiuću... Dobro veče, gospoño Ekdal. Ne znam da li me još poznajete. GINA: O, da, mladog gospodina Verlea nije tako teško prepoznati. GREGERS: Nije... jer sam sličan majci. A nje se valjda sjećate. JALMAR: Napustio si kuću, kažeš? GREGERS: Jesam, preselio sam u hotel. JALMAR: Da, da. Pa, kad si već tu, onda barem odloži kaput, sjedi... GREGERS: Hvala lijepo. (Skida mantil. On se presvukao i sad je u jednostavnom sivom čohanom odijelu seoskog kroja.) JALMAR: Hodi ovamo, na sofu. Smjesti se udobno. (Gregers sjeda na sofu, Jalmar na stolicu za stolom.) GREGERS (gleda po sobi) Dakle, ovdje stanuješ, Jalmare. Ovo ti je, dakle, kuća... JALMAR: Ovo ovdje je atelje, kao što vidiš... GINA: Ai ovdje je više mjesta i zato se najradije ovdje zadržavamo. JALMAR: Ranije smo bolje stanovali, ali ovaj stan ima jednu veliku prednost: ima divne nusprostorije... GINA: A onda, s jedne strane hodnika imamo jednu sobu koju možemo izdati. GREGERS (Jalmaru) Tako, tako, imaš, dakle, i podstanare? JALMAR: Ne, još nemam. To ne ide tako brzo, vidiš. Moramo se potruditi. Page 17

Henrik Ibzen - Divlja patka (Hedvigi) Ali, Hedvig, šta je bilo s pivom? (Hedvig klimne i ode u kuhinju.) GREGERS: To je dakle, tvoja kćer? JALMAR: Da, to je Hedvig. GREGERS: I to vam je jedino dijete? JALMAR: Jeste, ona nam je jedinica. Naša najveća radost ma svijetu, i... (Spušta glas) naša najdublja bol, Gregerse. GREGERS: Šta to govoriš! JALMAR: Da, Gregerse, jer njoj prijeti strašna opasnost da izgubi vid. GREGERS: Da oslijepi! JALMAR: Da. Do sada se pakazuju samo prvi znaci; još neko vrijeme može njeno stanje da ostane ovako. Ali ljekar je rekao šta nas čeka. To se ne može promjeniti. GREGERS: Pa to je strašna nesreća. Kako je to dobila? JALMAR (uzdiše) Vjerovatno nasljeñem. GREGERS (iznenañen) Nasljeñem? GINA: Ekdalova majka je takoñe imala slabe oči. JALMAR: Da, to kaže otac. Ja se majke i ne sjećam. GREGERS: Jadno dijete. I kako ona to podnosi? JALMAR: Ah, pa znaš valjda da mi nemamo srca da joj tako nešto kažemo. Ona nema pojma u kakvoj je opasnosti. Radosno i bezbrižno, cvrkućući kao ptičica, dolepršaće do vječne tame svog života. (Savladan) O, to je beskrajno bolno za mene, Gregerse. (Hedvig donosi poslužavnik sa pivom i čašama i stavlja na sto.) JALMAR (pogladi joj kosu) Hvala, hvala, Hedvig. (Hedvig mu ovije ruke oko vrata i nešto šapće na uho.) Ne, hljeb i buter sada ne. (Pogleda Gregersa) Ili bi Gregers, možda, htio komadić? GREGERS (odbija) Ne, ne, hvala. JALMAR (još uvijek tužno) Pa, donesi ipak malo. Ja bih volio okrajak, ako ima. A buter nemoj da štediš, znaš? (Hedvig klimne zadovoljno i opet ode u kuhinju.) GREGERS (prati je pogledom) Inače, čini mi se, izgleda sasvim sviježe i zdravo. GINA: Inače i jeste sasvim zdrava, hvala bogu. GREGERS: S vremenom će postati slična vama, gospoño Ekdal. Koliko joj je sada godina? GINA: Hedvig će upravo napuniti četrnaest. Prekosutra joj je roñendan. GREGERS: Onda je prilično velilka za svoje godine. GINA: Da, u ovoj godimi se dobro protegla u visinu. GREGERS: Po njima što rastu najbolje se vidi kako mi starimo... Koliko ste to vi već u braku? GINA: U braku smo upravo... da, sad će tome petnaest godina. GREGERS: Zamislite, već tako dugo. GINA (postaje pažljiva, gleda ga) Da, jeste... svakako. JALMAR: Da, tačno. Još nekoliko mjeseci pa petnaest godina. Ali tebi mora da je vrijeme bilo dugo tamo gore u fabrici, Gregerse. GREGERS: Svakako, dok sam živio gore; a sada poslije svega i ne znam u šta Page 18

Henrik Ibzen - Divlja patka mi je vrijeme prošlo. (Stari Ekdal dolazi iz svoje sobe, bez lule, ali sa svojom starom vojničkom kapom na glavi. Hod mu je malo nesiguran.) EKDAL: Tako, Jalmare, sad možemo sjesti i porazgovarati o svemu... hm. A šta je sad to? JALMAR (ide mu u susret) Oče, imamo posjetu. Gregers Verle… ne znam da li ga se ti još sjećaš. EKDAL (gleda Gregersa koji je ustao) Verle? Je li to sin...? Šta hoće on od mene? JALMAR: Ništa, oče. Došao je kod mene. EKDAL: No, onda nije ništa loše? JALMAR: Ne... ni govora. EKDAL (maše rukama) Nije zbog onoga, vidiš. Ne da se ja bojim, ali... GREGERS (ide prema njemu) Htio sam samo da vam prenesem pozdrave sa starih lovišta, gospodine poručniče. EKDAL: Sa lovišta? GREGERS: Jeste, onih gore kod Hejdala. EKDAL: Ah, onih gore. Da, tamo sam ja nekad bio poznat. GREGERS: Bili ste nekada veliki lovac. EKDAL: O, naravno, biće da je tako. Vidite li ovu uniformu? Ne pitam nikog za dozvola, smijem li je ovdje nositi ili ne. Ako ne izlazim u njoj na ulicu, onda... (Hedvig donosi tanjir sa hljebom i buterom koji stavlja na sto.) JALMAR: Sad sjedi, oče, i uzmi čašu piva. Izvoli, Gregerse. (Ekdal nešto mrmlja i spotiče se o sofu. Gregers sjeda na najbližu stolicu, Jalmar do Gregersa, s druge strane. Gina sjeda malo dalje od stola i šije. Hedvig stoji kraj svoga oca.) GREGERS: Sjećate li se još, gospodine poručnile, kako smo vas Jalmar i ja posjećivali tamo gore ljeti i u vrijeme Božića? EKDAL: Tako? Zar jeste? Ne, ne, nemam pojma. Ali bio sam lovac i po, to već smijem tvrditi. Lovio sam i medvjede. Devet sam ih ustrijelio. GREGERS (saučestvujući) A sad više nikako ne idete u lov. EKDAL: O, nemojte to reći, dragi moj. Bavim se ja i sad lovom, i te kako. Naravno, ne na onaj način! Jer, šuma je, vidite... šuma, šuma... (Pije) Šta radi šuma? Je li lijepa? GREGERS: Nije tako ponosita kao u vaše vrijeme. Mnogo je iskrčena. EKDAL: Iskrčena? (Tiho i plašljivo) To je opasna rabota. To ne prolazi bez posljedica. Da, šuma... ona se sveti. JALMAR (puni mu čašu) Izvoli, oče, još gutljaj. GREGERS: Kako može čovjek kao vi... čovjek prirode... da živi usred grada, meñu četiri uska zida? EKDAL (cereka se i namiguje Jalmaru) Ah, nije meni tako loše. Uopšte mi nije tako loše. GREGERS: Ali nema svega onoga što vam je za srce priraslo. Svjež vazduh, slobodan život u šumi i na proplanku, meñu pticama i divljači. EKDAL (smiješi se) Jalmare, hoćemo li mu pokazati? JALMAR (brzo i malo zbunjeno) Ah, ne, oče, ne danas. GREGERS: Šta to hoće da mi pokaže? Page 19

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Ma, nije ništa... Vidjećeš drugi put. GREGERS (okreće se starom i nastavlja) Evo šta sam vam htio reći, gospodine poručniče: vi biste trebali poći gore sa mnom; jer ja ću uskoro opet otputovati. Možete i tamo dobiti posla za prepisivanje. Pa ovdje nemate baš ništa, što bi vas moglo utješiti i osvježiti. EKDAL (gleda ga iznenañeno) Nemam baš ništa, šta bi! GREGERS: No, da, imate Jalmara. Ali i on sad ima svoju porodicu. A čovjek kao vi, koga je uvijek privlačila priroda i nešto iskonsko... EKDAL (udari po stolu) Jalmare, on mora da vidi! JALMAR: Oče, ma pusti to... čemu to? Pa i mrak je... EKDAL: Gluposti! Baš je mjesečina. (Ustaje) On mora to da vidi, kažem ti. Pusti da proñem. Hodi, Jalmare, pomozi mi! HEDVIG: Da, oče, pomozi mu! JALMAR (ustaje) Pa, što se mene tiče... GREGERS (Gini) Šta je to, zapravo? GINA: Ah, nemojte zamišljati da je bog zna šta. (Ekdal i Jalmar odlaze do zadnjeg zida i guraju svaki po jedno krilo dvostrukih vrata. Hedvig pomaže starom. Gregers stoji kraj sofe. Gina nezanteresirano šije dalje. Kroz otvor vrata vidi se velika i dugačka tavanska prostorija sa nepravilnim uglovima i stubovima dimnjaka. Otvori na krovu kroz koje jasna mjesečina osvjetljava pojedine dijelove prostorije, dok je sve drugo u tami.) EKDAL (Gregersu) Možete vi i bliže prići! GREGERS (ide za njima) Šta ima tamo? EKDAL: Možete se sami uvjeriti... hm! JALMAR (malo zbunjen) To pripada ocu, znaš. GREGERS (na vratima, gleda unutra) Pa vi držite kokoši, gospodine poručniče! EKDAL: Držim li kokoši, eh! Sad leže, ali da ih samo vidite po danu! HEDVIG: A onda još i..... EKDAL: Pst, pst! Još nećemo reći! GREGERS: Vidim, imate i golubove. EKDAL: O, da! Biće da imamo i golubove. Oni imaju svoje sandučiće gdje se legu gore pod samim krovom, jer golubovi, oni vam vole da sjede visoko, znate. JALMAR: A to nije ni obična vrsta golubova. EKDAL: Obična vrsta! Bogami i nije! Imamo i pismonoše i nekoliko gušana... Ali doñite vi ovamo! Vidite li onaj sanduk tamo uza zid? GREGERS: Vidim, šta vam je u njemu? EKDAL: U njemu nam noću spavaju kunići, dragi moj! GREGERS: Kunići? Zar imate i kuniće? EKDAL: Doñavola, da!... Mogli ste i misliti da imamo i kuniće. Čuješ li, on pita imamo li kuniće? He-he! Ali sad dolazi ono pravo, vidjećete. Sad dolazi pravo! Skloni se, Hedvig. Stanite vi ovamo. Tako! No, i šta sad vidite tamo? Zar ne vidite jednu korpu napunjenu slamom? GREGERS: Da. I vidim da u korpi leži neka ptica. EKDAL: Hm!... »Ptica«... GREGERS: Zar to nije patka? Page 20

Henrik Ibzen - Divlja patka EKDAL (uvrijeñeno) Pa, biće da jeste. JALMAR: Ali šta misliš, kakva je to patka? HEDVIG: To nije obična patka... EKDAL: Pst! GREGERS: A nije ni turska patka. EKDAL: Ne, gospodine... Verle; to nikako nije turska patka, jer to je divlja patka. GREGERS: Zasta? Divlja patka? EKDAL: Daa, tako je. Ta »ptica«, kako vi rekoste, to je divlja patka. Naša divlja patka, dragi moj. HEDVIG: Moja divlja patka. Jer ona je moja. GREGERS: I ona može da živi ovdje na tavanu? I da napreduje? EKDAL: Naravmo, ona ima i svoje korito sa vodom gdje može da se brčka. JALMAR: I svaki dan dobije svježu vodu. GINA (obraća se Jalmaru) Ali, dragi Ekdale, ovdje postaje hladno. EKDAL: Hm, onda ćemo zatvoriti. Ionako ih me smijemo smetati u njihovom noćnom odmoru. Prihvati, Hedvig. (Jalmar i Hedvig guraju vrata.) EKDAL: Drugi put ih možete bolje pogledati. (On sjeda u naslonjač kraj peći) Čujte, možete mi vjerovati, divlje patke, one su vam nešto sasvim čudno i posebno. GREGERS: Ali kako ste je samo uhvatili, gospodine poručniče? EKDAL: Nisam je ja uhvatio. Za nju treba da zahvalimo nekome u gradu. GREGERS (trgne se) Valjda ne mome ocu? EKDAL: Svakako. Hm. I nikome drugom do njemu! JALMAR: Baš komično, Gregerse, kako si mogao da pogodiš? GREGERS: Pa ti si mi pričao da za ponešto zahvaljuješ mome ocu; i tako sam, eto, pomislio... GINA: Ali patku nismo dobili od gospodina Verlea lično... EKDAL: Ipak nam je došla od Verlea, Gino. (Gregersu) On je bio napolju, na čamcu, znate, i pucao u nju. Ali, on ima slabe oči, vaš otac, zar ne? Hm... i tako ju je samo ranio. GREGERS: No, da, dobila je valjda nešto sačme. JALMAR: Možda tri-četiri. HEDVIG: Ali dobila ih je pod krilo i više nije mogla letjeti. GREGERS: A onda je sigurno otišla u dubinu? EKDAL (pospano, teškog jezika) To je prirodno: Uvijek tako učine divlje patke. Potonu... najdublje što mogu, dragi moj, čvrsto zagrizu u morsku travu i alge... i vrag zna čega još ima dolje. A onda se više nikad ne vrate. GREGERS: Ali vaša divlja patka se ipak vratila, gospodine poručniče. EKDAL: On ima strašno hitrog psa... vaš otac. I taj pas... on je zaronio do dna i iznio patku. GREGERS (okrenut Jalmaru) I onda ste je vi dobili? JALMAR: Ne odmah. Prvo je stigla u kuću tvoga oca. Ali tamo nikako nije napredovala. Onda je Petersen dobio nareñenje da je zakolje. EKDAL (napola spava) Hm-da, Petersen... taj tupoglavac... JALMAR (govori tiše) I, vidiš, na kraju smo je mi dobili. Otac malo poznaje Page 21

Henrik Ibzen - Divlja patka Petersena. I kad je saznao priču o divljoj patki, nagovorio ga je da je njemu prepusti. GREGERS: I sad ovdje na tavanu tako famozno napreduje? JALMAR: Još kako! Odebljala je. No, pa već je tako dugo tu, da je svoj stari, divlji život posve zaboravila. A to je ipak najvažnije. GREGERS: Imaš pravo, Jalmare. Ne daj joj samo da vidi more i nebo... Ali, sad ne smijem duže ostati... izgleda da tvoj otac spava. JALMAR: Ah, zbog toga... GREGERS: Tačno, da... zar nisi rekao da imaš sobu za izdavanje... nenastanjenu sobu. JALMAR: Da, zašto pitaš? Znaš li možda nekog...? GREGERS: Mogu li ja uzeti tu sobu? JALMAR: Ti? GINA: Ali, ne, gospodine Verle... GREGERS: Mogu li je uzeti? Onda ću preseliti odmah rano ujutro. JALMAR: Ali s velikim zadovoljstvom... GINA: Ali, ne, gospodine Verle... nije to nikako soba za vas. JALMAR: Gino, kako možeš da kažeš talko nešto? GINA: Mogu. Jer soba nije ni dovoljino velika ni dovoljno svijetla i... GREGERS: To nije tako važno, gospoño Ekdal. JALMAR: A ja mislhn da je to posve zgodna soba: a nije ni tako loše namještena. GINA: Ali ne zaboravi onu dvojicu koji dolje stanuju. GREGERS: Pa kakvi su ti ljudi? GINA: Ah, jedan je nekad bio kućni učitelj... JALMAR: Izvjesni kandidat Molvik. GINA:... a drugi je doktor, koji se zove Reling. GREGERS: Reling? Toga površno poznajem. On je jedno vrijeme prakticirao gore na Hejdalu. GINA: To su vam prava dva probisvijeta. Uveče često idu u skitnju, a onda doñu kasno noću kući i tada nisu sasvim... tako... GREGERS: Na to se čovjek brzo navikne. Nadam se da ću i ja, kao divlja patka... GINA: Hm, ja mislim da biste trebali prvo jednu noć prespavati. GREGERS: Vi me vrlo nerado primate u kuću, gospodo Ekdal? GINA: Moj bože, kako možete tako nešto misliti? JALMAR: Da, to je stvarno čudno od tebe, Gino. (Gregersu) Ali, reci mi, misliš li to za prvo vrijeme ostati u gradu? GREGERS (navlači mantil) Da, sad mislim da ostanem ovdje. JALMAR: A ne u očevoj kući? Šta ćeš raditi? GREGERS: E, slušaj, kad bih samo to znao... onda ne bi bilo tako loše. Ali kad neko ima nesreću da se zove Gregers... »Gregers«... i još »Verle«... pa jesi li ikad čuo nešto tako odvratno? JALMAR: Meni ne zvuči tako. GREGERS: Ah, fuj! Da čovjek zaželi da udari onoga ko se tako zove. Ali, ako već imaš taj križ, da budeš Gregers... Verle na ovom svijetu, kao ja... Page 22

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Ha-ha-ha a da nisi Gregers Verle, šta bi htio da budeš? GREGERS: Kad bih mogao da biram, najradije bih bio neki hitar pas. GINA: Pas! HEDVIG (nehotice) O, ne! GREGERS: Da, pas; i to onaj hitri što roni po divlje patke kad ove potonu i uhvate se čvrsto za rastinje na dnu. JALMAR: Znaš šta, Gregerse... tu ti ja ne razumijem ni jedno slovo. GREGERS: Ah, i nema nekog naročitog značenja. Pa, dakle, sutra ujutro... useljavam. (Gini) Mnogo posla nećete imati oko mene; ja sve radim sam. (Jalmaru) Sutra ćemo dalje razgovarati. Laku noć, gospoño Ekdal. (Klimne Hedvig) Laku noć! GINA: Laku noć, gospodine Verle. HEDVIG: Laku noć. JALMAR (pali svijeću) Trenutak, ja ću ti posvijetliti... sigurno je mračno na stepenicama. (Gregers i Jalmar odlaze na vrata hodnika.) GINA (gleda preda se, sa šivanjem u krilu) Zar ovo nije bilo koješta što je rekao da bi volio da je pas? HEDVIG: Nešto ću ti reći, majko... mislim da je time htio da kaže nešto drugo. GINA: A šta bi to moglo biti? HEDVIG: To ne znam; ali čitavo vrijeme je izgledalo kao da misli nešto drugo od onog što govori. GINA: Misliš? Da, hilo je čudno. JALMAR (vraća se) Još je gorjela lampa. (Ugasi svijeću i ostavi je) No, da najzad malo budemo sami. (Počinje da jede hljeb i buter) No, vidiš li, Gino... kad se čovjek samo malo potrudi... GINA: Kako to potrudi? JALMAR: Pa, eto, zar nije ovo sreća što smo najzad izdali sobu. I pomisli samo... čovjeku kao Gregers... starom, dobrom prijatelju. GINA: Pa, ja... ja baš ne znam šta bih rekla. HEDVIG: Ali, majko, vidjećeš kako će biti lijepo! JALMAR: E, baš si ti čudna. Prvo si bila kao opsjednuta da se riješiš te sobe, a sad kao da ti nije pravo. GINA: Znaš, Ekdale, da je to neko drugi... onda... Ali šta misliš, šta će reći stari Verle? JALMAR: Stari Verle? Šta se to njega tiče? GINA: Ali zar ne vidiš da je izmeñu njih opet pukla tikva, čim mladić napušta kuću. Znaš već kakvi su njihovi odnosi. JALMAR: Da, može biti, ali... GINA: Pa stari može na koncu pomisliti da i ti tu imaš svoje prste... JALMAR: Ma pusti ga nek misli šta hoće! Stari Verle je stvarno strašno puno učinio za mene, to, da, i to mu priznajem. Ali ne može ipak zbog toga raspolagati sa mnom za vječna vremena. GINA: Ali, dragi Ekdale, možda djed mora misliti na to. Izgubiće na kraju i ono malo zarade što mu daje Greberg. JALMAR: Skoro bih rekao: daj bože! Zar nije ponižavajuće za čovjeka kao što sam ja da gleda svog starog sijedog oca kako hoda po svijetu kao izopćenik? Page 23

Henrik Ibzen - Divlja patka Ali, uskoro će kucnuti čas, mislim (Uzima novi hljeb i buter) Ako ja preduzmem nešto u životu, onda ću to i sprovesti! HEDVIG: Ah, da, oče... hoćeš, hoćeš! GINA: Pst! nemojte ga probuditi! JALMAR (tiše) I hoću, kažem vam. Doći će uskoro taj dan, evo... I zato je dobro što smo iznajmili sobu. Jer tako postajem nezavisniji. A to mora biti čovjek, koji ima neku zadaću u životu. (Prema naslonjaču, tronuto) Jadni, stari oče... Samo se ti osloni na svog Jalmara... Ima on široka pleća... barem snažna pleća ima... Jednog lijepog dana ćeš se probuditi i... (Gini) Ti možda ne vjeruješ? GINA (ustaje) Da, da, svakako. Ali sad prvo da vidimo kako ćemo ga smjestiti u krevet. JALMAR: Da, hoćemo. (Pažljivo obuhvataju starog i nose ga.) TREĆI ČIN Atelje Jalmara Ekdala. Jutro je. Dnevno svjetlo pada kroz veliki prozor kosog krova. Zavjesa je razmaknuta. Jalmar sjedi za stolom. Zabavljen je retuširanjem fotografije. Gina dolazi iz hodnika, u šeširu i kaputu, nosi pokrivenu korpu na ruci. JALMAR: Već si se vratila, Gino? GINA: Da, morala sam požuriti. (Ostavlja korpu na stolicu, skida šešir i kaput.) JALMAR: Jesi li ulazila kod Gregersa? GINA: O, da jesam. Kod njega ti baš krasno izgleda. Jedva što je uselio, a već mi je priredio lijepe stvari. JALMAR: Kako to? GINA: Rekao je da hoće sve sam da radi. Pa je onda htio da naloži. Ali zatvorio je otvor na peći, tako da je čitava soba bila puna dima. Oh, to je takav smrad, da se... JALMAR: Ma nije moguće! GINA: Da, da. A najljepše tek dolazi. Sad je htio da ugasi vatru, pa je sasuo svu vodu za umivanje u peć, tako da čitav pod pliva u prljavštini. JALMAR: Ali to je grozno. GINA: Ja sam odmah htjela da pozovem portirku da taj svinjac počisti, ali ona ne dežura prije podne. JALMAR: Pa kud će on sa sobom do tada? GINA: Kaže da će izaći. JALMAR: I ja sam bio malo kod njega, kad si ti izašla. GINA: To sam čula. Pozvao si ga i na doručak. JALMAR: Samo na sasvim mali doručak, znaš. Pa ovo mu je prvi dan... možemo ga, valjda, pozvati. Ti uvijek imaš ponešto u kući. GINA: Moram pogledati šta imamo. JALMAR: Samo neka ne bude ni suviše malo. Jer mislim da će doći i Reling i Molvik do nas. Znaš, Relinga sam sreo baš na stepenicama i tako sam morao... GINA: Šta? Neće, valjda, doći još i njih dvojica? Page 24

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Bože dragi, dva čovjeka više ili manje, nećemo zbog toga propasti. EKDAL (otvori svoja vrata i pogleda unutra) Ej, Jalmare, slušaj... (Primijeti Ginu) Ah, tako. GINA: Šta ste htjeli, djede? EKDAL: Ma ništa, svejedno. Hm! (Ode opet unutra.) GINA (uzima korpu) Pripazi na njega da ne izañe. JALMAR: Da, da... svakako... Ćuj, Gino, malo salate od haringe... to bi bilo divno. Jer Reling i Molvik su ove noći opet izlazili u skitnju. GINA: Samo da mi ne doñu prerano, pa da... JALMAR: Ne, sigurno neće, imaš vremena. GINA: No, dobro. A ti možeš do tada još malo raditi. JALMAR: Evo sjedim i radim! Radim koliko god treba! GINA: Vidiš, onda ćeš i završiti. (Odlazi s korpom u kuhinju. Jalmar sjedi neko vrijeme i radi na fotografiji, ali radi lijepo i bez volje). EKDAL (pomoli glavu kroz vrata, gleda po ateljeu i kaže prigušenim glasom) Čuj, imaš li posla? JALMAR: Dabome, sjedim ovde i mučim se sa slikama još od... EKDAL: Da, da, naravno, ako imaš tako mnogo posla, onda... hm! (Opet ode unutra, vrata ostaju otvorena.) JALMAR (radi šuteći dalje, onda ostavi četkicu i ode do vrata) Imaš li ti posla, oče? EKDAL (iznutra) Ako ti imaš posla, imam i ja. Hm! JALMAR: Da, svakako. (Ode ponovo na posao.) EKDAL (opet doñe do vrata) Hm, znaš, Jalmare, tako mnogo posla baš i nemam. JALMAR: Mislio sam da sjediš i pišeš. EKDAL: Pa doñavola i taj Greberg, valjda može još dan-dva pričekati. Ne radi se o životu... koliko ja znam. JALMAR: Ne, i nisi ti njegov rob. EKDAL: A onda ove druge stvari tu unutra... JALMAR: Naravno, znam. Ti bi htio unutra? Hoćeš da ti otvorim? EKDAL: Pa... ne bih se ljutio... JALMAR (ustane) Onda bismo bili gotovi. EKDAL: Da, naravno. Do sutra ujutro treba da budem gotov. Jer to je sutra? Hm? JALMAR: Da, svakako da je sutra. (Jalmar i Ekdal guraju svaki po jedno krilo vrata na strane. Jutarnje sunce sija kroz otvore krova. Nekoliko golubova leti tamo-amo, drugi guguču na prečagama. Dolje unutra na podu kokodaču kokoši.) JALMAR: Pa, hajde sad uñi, oče. EKDAL (ulazi) Zar ti nećeš sa mnom? JALMAR: Pa, vidiš... ne znam... (Ugleda Ginu na kuhinjskim vratima) Ja? Ne, ja nemam vremena, moram da radim... Ali taj mehanizam koji... (On povlači neki kanap. Unutra se povlači zavjesa, čiji se unutrašnji dio sastoji od starog platna za jedra. Gornji dio je napravljen od komada nategnute ribarske mreže. Na ovaj način se pod prostorije više ne vidi. Jalmar ode do stola) Tako, sad ću Page 25

Henrik Ibzen - Divlja patka neko vrijeme moći da sjedim nesmetano. GINA: Zar je baš morao opet da bjesni unutra? JALMAR: A zar bi bilo bolje da je otišao kod madam Erikson? (Sjeda) Jesi li htjela nešto? Rekla si da... GINA: Htjela sam samo da pitam, misliš li da bismo mogli ovdje poslužiti taj doručak? JALMAR: Da... pa valjda se ovako rano nije niko najavio? GINA: Ne, ne očekujem nikoga sem onih mladenaca koji hoće da se slikaju zajedno. JALMAR: Doñavola, zar nisu mogli odabrati neki drugi dan! GINA: Ne, dragi Ekdale, pa ja sam ih naručila za danas poslijepodne... kad ti, dragi, spavaš. JALMAR: Pa, onda je u redu. Onda ćemo jesti ovdje. GINA: Lijepo. Ali nije žurbe za postavljanje. Možeš se ti mirno još koristiti stolom. JALMAR: Valjda vidiš da sjedim i koristim se tim stolom koliko god je moguće? GINA: Vidiš, onda ćeš poslije biti slobodan. (Opet ode u kuhinju. Kratka pauza.) EKDAL (s tavanskih vrata iza mreže) Jalmare! JALMAR: Šta je? EKDAL: Bojim se da moram još malo gurnuti korito sa vodom. JALMAR: Pa to sam ja uvijek govorio. EKDAL: Hmhmhm. (Ode s vrata.) JALMAR (još malo radi, škilji prema tavanu i napola ustaje. Hedvig dolazi iz kuhinje. Jalmar brzo opet sjeda) Šta ti hoćeš? HEDVIG: Htjela sam samo malo kod tebe oče. JALMAR (poslije kraće pauze) Čini mi se da ti ovdje samo paziš i njuškaš. Je li treba da me nadgledaš? HEDVIG: Ali ne, nikako. JALMAR: Šta to sad radi majka? HEDVIG: Ah, majka je sva u salati od haringa. (Doñe do stola) Mogu li ti nekako pomoći, oče? JALMAR: Ah, ne. Ja ću radije raditi sam... dok imam snage. Nema potrebe, Hedvig. Ako tvoga oca samo ne izda zdravlje... HEDVIG: Nemoj, oče! Ne smiješ tako slutiti. (Ona hoda okolo po sobi, zastaje na otvoru vrata i gleda unutra u tavan.) JALMAR: Čuj, šta on to tamo pravi? HEDVIG: Vjerovatno novi put za korito sa vodom. JALMAR: To mu samom nikad neće uspjeti! A ja sam osuñen da ovdje sjedim i...! HEDVIG (pride mu) Daj meni četkicu, oče. Pa i ja to umijem. JALMAR: Ma ne... samo ćeš pokvariti oči. HEDVIG: Bože sačuvaj. Samo ti meni daj četkicu. JALMAR (ustaje) No. pa ovo će potrajati samo jednu ili dvije sekunde. HEDVIG: E, pa, onda, šta smeta? (Uzima četkicu) Tako... (Sjedne) A ovdje, evo, imam i podupirač. Page 26

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Ali nemoj da pokvariš oči! Čuješ li me? Ja ne odgovaram za to, t i sama moraš preuzeti odgovornost... to da znaš. HEDVIG: Svakako, i hoću. JALMAR: Ti si tako spretna, Hedvig. Samo nekoliko minuta, znaš? (On se provlači izmeñu vrata i zavjese u tavansku prostoriju. Hedvig sjedi i radi. Čuje se kako Jalmar i Ekdal unutra raspravljaju. Jalmar pojavi se iza mreže) Hedvig, dodaj mu kliješta tamo sa police. I čekić, takoñe. (Okreće se natrag) Sad ćeš vidjeti, oče. Htio bih da ti pokažem kako ja to mislim. (Hedvig donosi sa police traženi alat i pruža im ga.) Hvala lijepo. Prava je sreća što sam ušao ovamo. (Ode s vrata. Unutra kuju i razgovaraju. Hedvig stoji i gleda za njima. Ubrzo potom neko zakuca na vrata hodnika. Ona ne primjećuje.) GREGERS VERLE (ulazi gologlav i bez kaputa i zastane na vratima) Hm-hm! HEDVIG (okrene se i poñe mu u susret) Dobro jutro. Izvolite. GREGERS: Hvala lijepo. (Gleda prema tavanu) Izgleda da su vam majstori u kući. HEDVIG: Ne, to su samo otac i djed. Ali ja ću im odmah kazati, da... GREGERS: Ne, nemote... radije ću malo pričekati. (On sjede na sofu.) HEDVIG: Ovdje je tako neuredno... (Hoće da skloni fotografije.) GREGERS: Ah, ostavite to samo. To su slike koje treba završiti. HEDVIG: Da, hoću da malo pomognem ocu. GREGERS: Ne bih htio da vam smetam. HEDVIG: O, ne smetate mi. (Ona privuče pribor i sjeda za posao. Gregers je šuteći posmatra.) GREGERS: Je li divlja patka noćas dobro spavala? HEDVIG: Hvala, mislim da jeste. GREGERS (okrenut je prema tavanskoj prostoriji) Danas izgleda sasvim drugačije nego sinoć na mjesečini. HEDVIG: Da, beskrajno se razlikuje. Ujutro izgleda drugačije nego popodne. A kad pada kiša, drugačije je nego kad je vrijeme lijepo. GREGERS: Primijetili ste to? HEDVIG: Da, pa to se vidi. GREGERS: Je li i vi volite biti unutra kod divlje patke? HEDVIG: Da, kad god mogu, onda... GREGERS: Ali vi sigurno nemate tako mnogo slobodnog vremena. Vi ipak idete u školu. HEDVIG: Ne, sad više ne. Jer otac se boji da ne pokvarim oči. GREGERS: Tako? onda vas sigurno on sam podučava, zar ne? HEDVIG: Otac je obećao da će me ponešto naučiti, ali još nije imao vremena za to. GREGERS: Zar nema nikog drugog ko bi vas malo prihvatio? HEDVIG: Da, kandidat Molving; ali on nije uvijek sasvim... on je često, ovaj... GREGERS: Pijan? HEDVIG: Da, to je. GREGERS: No, pa onda vi imate vremena za svašta. A ovo unutra, to je svijet za sebe... je li? HEDVIG: Da, sasvim tako. A onda tamo ima toliko mnogo čudnih stvari. Page 27

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: Tako? HEDVIG: Da, veliki ormari sa knjigama i u knjigama mnogo lijepih slika. GREGERS: Aha! HEDVIG: Pa onda kasa sa ladicama i poklopcima i velilki sat sa figurama koje izlaze. Samo taj sat više ne radi. GREGERS: Znači vrijeme je stalo... tamo kod divlje patke. HEDVIG: Da. A ima tamo i starih sanduka i drugih stvari. I knjige... mnogo knjiga. GREGERS: Knjige koje vi sigurno čitate? HEDVIG: O, da, ako znam. Ali većina su na engleskom, pa ih ne razumijem. Ali onda gledam slike... Ima jedna velika knjiga koja se zove »Horrysons History of London«... ta je stara stotine godina. I unutra je masa sllika. Naprijed je naslikana smrt sa časovnikom i jedna djevica. To mi je ružno. Ali tu je tako mnogo drugih slika sa crkvama i dvorcima i ulicama... i veliki brodovi što jedre po moru. GREGERS: Recite, odakle vam sve te čudne stvari? HEDVIG: Ah, pa ovdje je nekad stanovao stari kapetan broda koji ih je donio. Zvali su ga »leteći Holanñanin«. I to je čudno... jer on uopšte nije bio Holanñanin. GREGERS: Tako? HEDVIG: Ne, nije. Ali jednog dana je otišao. A sve te njegove stvari su ostale ovdje. GREGERS: Pa. recite mi, kad tako tamo sjedite i gledate slike, zar ne dobijete volju da izañete napolje i vidite pravi veliki svijet? HEDVIG: O, ne. Ja hoću da uvijek ostanem ovdje i pomažem ocu i majci. GREGERS: I da pravite fotografije? HEDVIG: Ne, ne samo to. Naradije bh naučila da pravim takve slike kakve su tu u engleskim knjigama. GREGERS: Hm... a šta kaže vaš otac na to? HEDVIG: Mislim da otac to nerado gleda, jer on je čudan u takvim stvarima. Pomislite samo, on stalno govori kako treba da naučim plesti korpe od slame! Ali ja mislim da to nije bog zna šta. GREGERS: To i ja mislim. HEDVIG: Ali u jednom otac ima uravo: da sam naučila plesti korpe, sad bih mogla napraviti novu korpu za divlju patku. GREGERS: Da. to svakako. A to biste i trebali baš vi. HEDVIG: Da, jer to ie moja divlja patka. GREGERS: Da, naravno. HEDVIG: Da, da, meni ona pripada. Ali otac i djed je mogu posuñivati, kad god hoće. GREGERS: Tako? A za šta im ona treba? HEDVIG: O, oni je paze i maze i prave joj šta treba i tako dalje. GREGERS: Mogu zamisliti. Jer divlja patka je najotmjenija od svih životinja unutra. HEDVIG: Da, jeste, zato što je ona ipak prava divlja ptica. I može je neko povrijediti, jadnu životinju. Page 28

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: Ona nema porodice kao zečevi... HEDVIG: Ne. Kokoši ima tako mnogo koje su bile zajedno još kao pilići. A ona je od svojih tako potpuno otrgnuta. I onda, s divljom patkom stvari stoje sasvim drugačije. Niko je nepoznaje i niko ne zna odakle je. GREGERS: I još je bila i u morskom bezdanu. HEDVIG (pogleda ga, potiskuje smiješak i pita) Zašto kažete »morski bezdan«? GREGERS: A kako bi trebalo da kažem? HEDVIG: Mogli biste reći: dno mora... ili morsko dno. GREGERS: Zar ne mogu isto tako reći morski bezdan? HEDVIG: Da, ali meni to uvijek tako čudno zvuči, kad se kaže morski bezdan. GREGERS: Zašto? Recite mi... zašto? HEDVIG: Ne, neću. To je suviše glupo. GREGERS: Bože sačuvaj. No, recite mi, zašto se tako smiješite? HEDVIG: Jer ja uvijek kad najedanput... onako sasvim iznenada... pomislim na sve to što je unutra... meni se čini kao da se cijela ta prostorija i sve drugo zove »morski bezdan«... Ali to je tako glupo. GREGERS: Možda i nije. HEDVIG: O, jeste. Pa to je ipak samo tavan. GREGERS (gleda je odlučno) Jeste li sasvim sigurni? (Hedvig šuti i gleda ga otvorenih usta. Gina dolazi iz kuhinje da postavi sto. Gregers ustane) Ja sam sigurno došao prerano? GINA: Ah, pa negdje morate biti. A i ja sam već skoro gotova. Raspremi sto, Hedvig. (Hedvig rasprema. Ona i Gina serviraju. Gregers sjedi u naslonjaču i lista neki album.) GREGERS: Čujem da vi znate retuširati, gospoño Ekdal. GINA (pogleda ga sa strane) Naravno da znam. GREGERS: To Vam je stvarno dobro došlo. GINA: Kako to mislite? GREGERS: Pa mislim što je Ekdal postao fotograf, zar ne? HEDVIG: Majka zna takoñe fotografirati. GlNA: O, da, tu vještinu sam takoñe izučila. GREGERS: Onda valjda vi vodite posao? GINA: Da, ako Ekdal nema vremena, onda... GREGERS: On je sigurno mnogo zauzet svojim ocem. GINA: Da, a onda i nije to bog zna šta za čovjeka kao što je Ekdal, da pravi portrete svakom ko doñe. GREGERS: To i ja mislim, ali ako je već jedanput pošao tim pravcem, onda... GINA: Pa vi valjda znate, gospodine Verle... Ekdal nije tako neki običan fotograf. GREGERS: No, da, ali uprkos tome... (Na tavanu se čuje pucanj. Trgne se) Šta je sad to? GINA: Eeh, opet pucaju! GREGERS: Zar i pucaju? HEDVIG: To oni idu u lov. GREGERS: Šta?! (Na tavanskim vratima) Ti to ideš u lov, Jalmare? Page 29

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR (iza mreže) Ti si tu? Nisam te čuo, bio sam tako zauzet... (Hedvig) A ti nam ništa ne kažeš! (Dolazi u atelje.) GREGERS: Ti juriš tamo po tavanu i pucaš? JALMAR (pokazuje pištolj sa dvije cijevi) Ma, samo ovom stvarčicom, evo. GINA: Da, ti i djed... vi ćete još napraviti neku nesreću s tim pištoljem. JALMAR (ljutito) Rekao sam ti da se ovakvo oružje zove pištolj. GINA: Ah, to ništa ne mijenja na stvari... GREGERS: Ti si, dakle, postao lovac, Jalmare? JALMAR: Samo tu i tamo malo lova na zečeve. To je više ocu za ljubav, razumiješ. GINA: Muškarci su tako smiješni. Uvijek moraju imati nešto, kao svoju inventuru... JALMAR (ljutito) Svakako, da, moramo uvijek imati nešto kao svoju avanturu! GINA: Pa, upravo to i ja kažem. JALMAR: No... hm! (Gregersu) I, vidiš, dogodilo se da je tavan okrenut tamo odakle se ne može čuti kako pucamo. (Ostavlja pištolj na najgornju policu regala) Nemoj da diraš pištolj, Hedvig! Ne zaboravi da je jedna cijev napunjena. GREGERS (gleda unutra kroz mrežu) Imaš i lovačko oružje, kako vidim. JALMAR: To je očeva stara puška. Njom se ne može pucati, nešto joj nije u redu, Ali ipak je sasvim zabavno što je imamo; jer, možemo je ponekad rastaviti, pa očistiti, pa je dobro namazati mašću iz kostiju, pa opet sastaviti... Naročito se otac rado time zabavi. HEDVIG (pored Gregersa) Sad možete dobro vidjeti divlju patku. GREGERS: Upravo je gledam. Čini mi se da joj jedno krilo malo visi. JALMAR: No, to nije nikakvo čudo... pa bila je ranjena. GREGERS: I kao da vuče jednu nogu... ili nije tako? JALMAR: Možda sasvim malo. HEDVIG: Da. to je ona noga za koju ju je ugrizao pas. JALMAR: Ali inače nema ni najmanjeg loma ili nedostatka. To je pravo čudo, jer je dobila dosta sačme pod kožu i bila u psećoj čeljusti... GREGERS (gledajući Hedvig) ... a bila je i u morskom bezdanu... tako dugo. HEDVIG (smiješi se) Da. GINA (ureñuje sto) Eh, vječno ta divlja patka! Ta stalno dobiva kumplimente. JALMAR: Hmhm, je li postavljen sto? GINA: Evo, odmah. Hedvig, doñi sad da mi pomogneš. (Gina i Hedvig odlaze u kuhinju.) JALMAR (poluglasno) Mislim da nema smisla da tu stojiš i posmatraš oca. On to ne voli. (Gregers odlazi sa tavanskih vrata.) Najbolje je da zatvorim dok drugi ne doñu. (Plješće rukama) Iš-iš! Bježte odatle!... (Dok zatvara vrata i zavjesu) Ove naprave su moji vlastiti izumi. Zasta je zabavno imati ovako nešto čime se možeš baviti, dovoditi ga u red... kad se pokvari. A onda, vidiš, cvo je i vrlo potrebno, jer Gina ne voli da joj zečevi i kokoši dolaze u atelje. GREGERS: Svakako, svakako. A tvoja žena se ovdje brine za sve? JALMAR: Ja joj, uglavnom, prepuštam sve tekuće poslove. Tako mogu u meñuvremenu ostati u dnevnoj sobi i razmišljati o važnijim stvarima. Page 30

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: Jalmare, a koje su ti to stvari, zapravo? JALMAR: Čudim se da me to odavno nisi upitao. Ili, možda, nisi ništa čuo o pronalasku? GREGERS: Pronalasku? Ne, nisam. JALMAR: Tako? Stvarno nisi? Naravno, tamo gore u tvojim šumama i pustinji... GREGERS: Ti si, dakle, napravio neki pronalazak? JALMAR: Nisam ga još sasvim napravio, ali uskoro ću. Pa valjda nisi pomislio da sam se posvetio fotografisanju samo zato da portretiram sve i svakog ko mi doñe. GREGERS: Znam da nisi. To mi je upravo rekla i tvoja žena. JALMAR: Zakleo sam se: ako već žrtvujem svoje snage tako nekom zanatu, onda ga moram tako uzdići da postane prava umjetnost ili znanost. I tako sam odlučio da napravim taj čudni pronalazak. GREGERS: A u čemu se tvoj pronalazak sastoji? Šta mu je svrha? JALMAR: Pa, dragi moj, za takve pojedinosti me još ne smiješ pitati. Zato, vidiš, treba vremena. I, takoñe, ne simiješ pomisliti, da me neka sujeta na to tjera. Ja zasta ne radim zbog sebe. O, ne, radim zbog svog životnog zadatka, koji mi dan i noć lebdi pred očima. GREGERS: Kakvog životnog zadatka? JALMAR: Zar si zaboravio ovog starca sijede kose? GREGERS: Tvoj jadni otac? Da, ali šta, zapravo, možeš učiniti za njega? JALMAR: Mogu njegovu ubijenu samosvijest pobuditi za novi život time što ću imenu Ekdal vratiti čast i ugled. GREGERS: To je, dakle, tvoj životni zadatak. JALMAR: Da. Hoću da spasim brodolomnika. Jer on je pretrpio brodolom kad je našla oluja. Za vrijeme istrage on već nije bio on. Onaj pištolj tamo... koji upotrebljavamo za lov na zečeve... e, taj je odigrao svoju ulogu u tragediji kuće Ekdal. GREGERS: Onaj pištolj? JALMAR: Kad je donesena presuda i on trebao da bude zatvoren... držao je taj pištolj u ruci... GREGERS: Zaista? JALMAR: Da, ali nije imao hrabrosti. Bio je kukavica. Bio je već tada u svojoj duši tako istrošen. O, možeš li to da shvatiš? Jedan oficir... čovjek koji je ustrijelio devet medvjeda... koji potiče od dva potpukovnika... mislim, naravno, na dvije generacije... Možeš li to da shvatiš, Gregerse? GREGERS: O, da, ja to sasvim dobro shvaćam. JALMAR: Ja ne. Ali taj pištolj je još jedanput nastupio u našoj kući. Kad su ocu obukli onu sivu odjeću i stavili ga iza brave... o, vjeruj mi, to su za mene bila užasna vremena. Navukao sam zavjese na svoja oba prozora. Kad bih pogledao napolje, vidio bih da sunce još sija... nisam to mogao shvatiti. Da ljudi hodaju ulicom, smiju se i čavrljaju o običnim stvarima... nisam to mogao podnijeti. Činilo mi se da čitav život mora da se zaustavi kao pri pomračenju sunca. GREGERS: Tako je i meni bilo pri duši kad je moja majka umrla. Page 31

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: I tako sam u jednom trenutku, ja, Jalmar Ekdal, upravio pištolj u svoje grudi. GREGERS: I ti si htio da... JALMAR: Da, jesam. GREGERS: Ali nisi pritisnuo? JALMAR: Ne. U presudnom trenutku sam odnio pobjedu nad samim sobom. Ostao sam da živim. Ali, vjeruj mi, to je bila hrabrost, pod takvim okolnostima odabrati život. GREGERS: Pa... kako se uzme. JALMAR: Ne... bezuslovno. Ali ispalo je da je najbolje ovako, jer uskoro ću napraviti svoj pronalazak i onda... i doktor Reling misli kao ja... onda će otac dobiti dozvolu da opet nosi svoju uniformu. To ću zahtijevati kao jedinu nagradu. GREGERS: Dakle, uniforma je to što on...? JALMAR: Da, za nju je vezano svo njegovo mišljenje i ponašanje. Ne možeš ni zamisliti kako mi se srce cijepa zbog njega. Uvijek kad imamo u kući neku malu svečanost... Ginin i moj dan vjenčanja ili tako nešto... starac se pojavi obučen u svoju porodičnu uniformu iz sretnih dana. Ali ako samo neko pokuca na vrata hodnika... znaš, on se ne usuñuje da se takav pokaže pred stranim ljudima... on odmah jurne u svoju sobu, koliko ga noge nose. E. vidiš, takve stvari jednom sinu skrhaju srce. GREGERS: A kad, otprilike, misliš završiti svoj pronalazak? JALMAR: Bože dragi, za takve pojedinosti, kao što je vrijeme, ne smiješ me pitati. Pronalazak ti je nešto što nikad nije sasvim u tvojim rukama. To dosta zavisi od inspiracije... od nadahnuća... a sasvim je nemoguće unaprijed izračunati, kad će ti on doći. GREGERS: Ali inače ipak dobro napreduje? JALMAR: Naravno da napreduje. Svakog božjeg dana ja se bavim tim pronalaskom. On me sasvim ispunjava. Svako popodne, poslije jela zatvorim se u dnevnu sobu gdje mogu da razmišijam u miru. Ali samo me se ne smije tjerati, od toga nema koristi. To kaže i Reling. GREGERS: A zar ne misliš da te ovo sve što radite na tavanu ne rastrojava i ne odvraća ti pažnju? JALMAR: Sačuvaj bože, naprotiv. To nipošto ne smiješ misliti. Pa ne mogu ipak vječno biti zauzet jednim te istim napornim razmišljanjem. Moram imati nešto pored toga što će mi ispunjavati vrijeme. Jer, vidiš... inspiracija, nadahnuće... kad hoće da doñu... onda i doñu. GREGERS: Dragi moj Jalmare, meni se čini, da u tebi ima nešto od divlje patke. JALMAR: Od divlje patke? Kako to misliš? GREGERS: I ti kao da si zaronio i čvrsto zagrizao travu dolje u dubini. JALMAR: Možda misliš na pucanj, koji je zamalo smrtno pogodio moga oca u krilo... a poslije i mene? GREGERS: Ne baš to. Neću da kažem da si pogoñen, ali ti kao da si se zaglibio u neku otrovnu močvaru, Jalmare. U tvoje tijelo se uvukla neka bolest, pa si se spustio dolje da umreš u tami. Page 32

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Ja? Da umrem u tami? Slušaj, Gregerse, stvarno bi trebalo da se ostaviš takvih gluposti. GREGERS: Budi ti miran. Ja ću te već postaviti na noge. Jer, vidiš, i ja sad imam svoj životni zadatak. Od juče. JALMAR: Lijepo... ali mene ostavi na miru. Ja se osjećam... naravno, ako izuzmemo moju sasvim objašnjivu melanholiju... tako dobro, kako čovjek samo može poželjeti. GREGERS: I ako je tako, to ti je od otrova. JALMAR: Dragi moj Gregerse, nemoj sad više da mi govoriš o bolesti i o otrovu. Ja nisam navikao na takve razgovore. U mojoj kući se nikad ne govori o neprijatnim stvarima, vjeruj mi. GREGERS: Da, to ću ti rado povjerovati. JALMAR: Svakako, jer to mi samo škodi. I ovdje nema nikakve močvare, kako ti kažeš. Kuća siromašnog fotografa ima nizak krov... to ja dobro znam... i moje prilike su ograničene. Ali... ja sam zato pronalazač, hej... i otac porodice. To me uzdiže iznad mojih oskudnih prilika... Ah, evo i doručka. (Gina i Hedvig unose flaše sa pivom, čaše, zdjele i ostalo. Istovremeno se pojave Reling i Molvik iz hodnika. Obojica su bez šešira i kaputa. Molvik je obučen u crno.) GINA (stavlja stvari na sto) No, ova dvojica su tačna. RELING: Molvik je uobrazio da mu miriše salata od haringa... a onda ga se ne može zadržati. Još jednom dobro jutrdo, Ekdale. JALMAR: Gregerse, smijem li ti predstaviti gospodina kandidata Molvika. I doktora Ralinga... ah, da, njega poznaješ. GREGERS: Da, sasvim površno. RELING: O, gospodine Verle junior! Da, mi smo se susretali tamo gore na Hejdalu. Vi ste se upravo uselili? GREGERS: Uselio sa ovog jutra. RELING: A ispod vas stanujemo Molvik i ja. Tako imate u blizini i doktora i popa, ako vam zatreba. GREGERS: Hvala lijepo. To bi se moglo očekivati... juče nas je bilo trinaest za stolom. JALMAR: Ah, ne počinji opet sa neugodnim pričama. RELING: Ne uzbuñuj se, Ekdale. Jer, bog zna da se to ne odnosi na tebe. JALMAR: Nadaću se da je tako u interesu moje porodice. A sad ćemo sjesti, jesti i piti i biti veseli. GREGERS: Hoćemo li pričekati tvoga oca? JALMAR: Ne, on će kasnije jesti u svojoj sobi. Dakle, izvolite! (Muškarci sjedaju za sto, jedu i piju. Gina i Hedvig hodaju okolo i služe.) RELING: Juče je Molvik bio u krasnom stanju, gospoño Ekdal. GINA: Tako? Zar opet? RELING: Zar ga niste noćas čuli kad je došao kući? GINA: Ne, ne sjećam se. RELING: To je dobro. Jer, Molvik je bio gadan. GINA: Je li to istina, Molvik? MOLVIK: Ah, bolje da prekrižimo noćašnje dogañaje. Oni nemaju nikakve veze sa mojim boljim Ja. Page 33

Henrik Ibzen - Divlja patka RELING (Gregersu) Njemu tako doñe neko nadahnuće i onda mora van, u skitnju. Jer, vidite, naš Molvik je demonska priroda. GREGERS: Demonska? RELTNG: Movik je demonska priroda, dabome. GREGERS: Hm. RELING: A demonske prirode nisu stvorene zato da hodaju po svijetu pravo na svojim nogama. One moraju tu i tamo skrenuti... No, a vi još uvijek izdržavate gore u onoj groznoj čañavoj fabrici? GREGERS: Do sada sam izdržao. RELING: A jeste li u meñuvremenu mogli ostvariti onaj napredak, s kim ste paradirali okolo? GREGERS: Napredak? (Shvati ga) Ah, to. JALMAR: Ti si ostvarivao napredak, Gregerse? GREGERS: Ma, glupost. RELING: Naravno da jeste. Išao je od jedne kolibe do druge i predstavljao nešto što je nazivao »idealni napredak«. GREGERS: Bio sam tada još mlad. RELING: Tu imate pravo. Bili ste vrlo mladi. A taj »idealni napredak«... nije vam se nikad isplatio, dok sam ja bio tamo. GREGERS: Nije ni poslije. RELING: No, i onda ste... nadam se... postali dovoljno pametni, da od tog ponašanja malo odustanete. GREGERS: Nikada, ako stojim pred pravim, istinskim čovjekom. JALMAR: Mislim da je to sasvim razumno... Malo butera, Gino. RELING: I malo slanine za Molvika. MOLVIK: Ah, neću slanine! (Kucanje na tavanskim vratima.) JALMAR: Otvori, Hedvig. Otac hoće napolje. (Hedvig ode i malo otvori. Stari Ekdal ulazi sa svježom zečjom kožicom. Ona zatvara vrata za njim.) EKDAL: Dobro jutro, moja gospodo! Danas sam imao dobar lov. Pogodio sam jednog od velikih! JALMAR: I ogulio si ga prije nego sam ja došao...! EKDAL: Čak i usolio. Dobro je zečje meso. I slatko je. Prija kao šećer. Prijatno, gospodo moja! (Odlazi u svoju sobu.) MOLVIK (ustaje) Izvinite... ja ne mogu... moram dolje što prije... RELING: Pij sodu, čovječe! MOLVIK: Ahaah! (Odjuri u hodnik.) RELING (Jalmaru) Hoćemo li ispiti po čašu rakije u zdravlje starog pustinjaka? JALMAR (kuca se s njim) Za sportaša na rubu groba... da! RELING: Za starca sa... (Ispije) Da, reci mi, je li njegova prava kosa siva ili bijela? JALMAR: Nešto srednje. Uostalom, on i nema više tako mnogo kose na glavi. RELING: No, i sa lažnom kosom se može hodati po svijetu. Znaš, Ekdale... da, ti si, u stvari, ipak sretan čovjek. Imaš svoj lijepi životni zadatak, kome možeš da stremiš... JALMAR: To i činim... možeš mi vjerovati. RELING: Pa imaš svoju hitru ženu što se tako punačka u svojim čohanim Page 34

Henrik Ibzen - Divlja patka cipelama tamo-amo kreće i u kukovima ljulja i tebe njeguje i štiti kao majka. JALMAR: Da, Gina… (Klimne joj) ... ti si hrabra saputnica na mom životnom putu... to si ti. GINA: Ah, ne pričajte o meni. RELING: Pa, onda... Ekdale, tvoja Hedvig! JALMAR (tronuto) Da, to dijete! Dijete na prvom mjestu. Hedvig, doñi ovamo. (Gladi joj kosu) Koji je dan sutra, je li? HEDVIG (čupka ga za kaput) Ah, ne, oče, to ne smiješ reći. JALMAR: Kad pomislim kako će sve biti tako skromno, kao da mi nož ulazi u srce. Samo mala svečana priredba unutra na tavanu... HEDVIG: Ali meni je to baš divno! RELING: Samo strpljenja, Hedvig, dok čudesni pronalazak ne doñe na svjetlo! JALMAR: Da, onda... onda ćeš vidjeti! Hedvig, ja sam odlučio da osiguram tvoju budućnost. Da ti bude dobro dok god si živa. Tražiću nešto za tebe, bilo šta. To neka bude jedina nagrada siromašnom pronalazaču. HEDVIG (obavije ruku oko njegovog vrata i šapće) O, dragi, dragi oče! RELING (Gregersu) No, zar ne mislite da je fina stvar... onako za promjenu... jednom sjediti za dobro postavljenim stolom u krugu sretne porodice? JALMAR: Da, ove časove za stolom ja stvarno vrlo cijenim. GREGERS: Što se mene tiče, ja se ne osjećam dobro u močvarnom zraku. RELING: Močvarnom... zrako? JALMAR: Ah, ti, nemoj opet početi svoje priče! GINA: Bog zna da ovdje nema lošeg zraka, gospodine Verle, jer se svaki božji dan izvjetri. GREGERS (ustaje od stola) Smrad na koji ja mislim, nećete vjetrenjem ukloniti. JALMAR: Smrad! GINA: Šta kažeš na ovo. Ekdale? RELING: Pardon... ali jeste li sasvim sigurni da vi niste taj koji je donio smrad sa sobom? GREGERS: To je vama slično... da nazovete smradom ovo šta ja donosim u ovu kuću. RELING (približi mu se) Slušajte vi, gospodine Verle junior, meni se sve čini da vi svoj »idealni napredak« još nosite u nekom džepu i to u neskraćenom izdanju. GREGERS: Nosim ga u svojim grudima. RELING: Nosite vi njega i do sto ñavola, ako hoćete, ali ja vam ne bih savjetovao da počinjete tu igru dok sam ja ovdje. GREGERS: A ako to ipak učinim? RELING: Onda ćete glavačke letjeti niz stepenice, razumijete li? JALMAR (ustaje) Ali, Reling! GREGERS: Da, samo me izbacite... GINA (stane izmedu njih) Na to nemate pravo, Reling. Ali vama moram reći, gospodine Verle, da neko ko je napravio onakvu svinjariju u peći, ne bi smio poslije doći ovdje u moju sobu i pričati o smradu. HEDVING: Majko, neko kuca. Page 35

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Tako, baš lijepa zbrka. GINA: Pa otvori. (Ode, otvori vrata, ustukne) Oh! Blagi bože...! (Stari Verle, u krznu, uñe jedan korak.) VERLE: Izvinjavam se... ali moj sin stanuje negdje u ovoj kući. GINA (hvata zrak) D-da. JALMAR (dode bliže) Hoćete li biti tako ljubazni, gospodine Verle...? VERLE: Hvala lijepo. Htio sam samo da razgovaram sa svojim… GREGETS: Pa, šta ima? Evo me. VERLE: Želio bih da razgovaramo u tvojoj sobi. GREGERS: U mojoj sobi... pa... (Hoće da poñe.) GINA: Tamo ne izgleda baš tako da bi... VERLE: Pa dobro, onda vani u hodniku. Hoću razgovor u četiri oka. JALMAR: To možete i ovdje, gospodine Verle. Hajdemo mi u dnevnu sobu, Reling. (Jalmar i Reling odlaze desno. Gina vodi Hedvig sa sobom u kuhinju.) GREGERS (poslije kraće pauze) No, evo nas, dakle, u četiri oka. VERLE: Ti si sinoć rekao nekoliko stvari... I pošto si sada uselio kod Ekdala, moram pretpostaviti da spremaš nešto protiv mene. GREGERS: Hoću da Jalmaru Ekdalu otvorim oči... eto, to spremam. On treba da vidi svoj položaj... onakav kakav je... To je sve. VERLE: Zar je to životni zadatak o kome si juče govorio? GREGERS: Da. Neki drugi ni ti nisi ostavio. VERLE: Ja sam, dakle, taj koji je opustošio tvoju dušu, Gregerse. GREGERS: Čitav moj život si ti opustošio. Ne mislim na ono sve sa majkom... Ali tebi treba da zahvalim što ovako stenjem pod teretom krivice i savjesti. VERLE: Ah! Savjest je to što te muči. GREGERS: Trebalo je da ustanem protiv tebe onda kad je poručniku Ekdalu postavljena zamka. Trebalo je da ga opomenem. Jer, ja sam slutio kuda to vodi. VERLE: Da, onda je trebalo da govoriš. GREGERS: Nisam imao hrabrosti, tako sam bio preplašen i kukavan. Nosio sam u sebi neki bezimeni strah od tebe... tada i još dugo poslije. VERLE: Izgleda da si sada taj strah savladao. GREGERS: Srećom... jesam. Grijeh koji smo učinili prema starom Ekdalu, ja i... drugi, taj se više nikad ne može popraviti. Ali Jalmara, njega još mogu da oslobodim iz okova laži i obmane koji su ga doveli na rub propasti. VERLE: Misliš li da time činiš dobro djelo? GREGERS: U to sam čvrsto uvjeren. VERLE: Zar misliš da je Ekdal takav čovjek koji će ti biti zahvalan za tu prijateljsku uslugu? GREGERS: Da! On jeste takav čovjek. VERLE: Hm, to ćemo još vidjeti. GREGERS: A osim toga, ako treba dalje da živim, moram potražiti ozdravljenja za svoju bolesnu savjest. VERLE: Toga nećeš više naći. Tvoja savjest je bila bolesna još od djetinjstva. To je nasljeñe tvoje majke, Gregerse, jedino nasljeñe koje ti je ona ostavila. GREGERS (smiješeći se) Još nisi prebolio svoju zabludu, što si je smatrao Page 36

Henrik Ibzen - Divlja patka bogatom i preračunao se? VERLE: Nećemo govoriti o stvarima koje ne spadaju ovamo... Ti, dakle, tvrdoglavo ostaješ pri svom planu da Ekdala dovedeš na put koji ti smatraš pravim? GREGERS: Da, čvrsto ostajem pri tom planu. VERLE: Pa, onda sam si mogao uštedjeti put ovamo; jer pod ovakvim okolnostima sigurno nema svrhe da te pitam hoćeš li se vratiti kući? GREGERS: Neću. VERLE: Dobro. Ali pošto ja imam namjeru da osnujem novi brak, moramo podijeliti imetak meñu sobom. GREGERS: (brzo) Ne, to ne želim. VERLE: To ne želiš? GREGERS: Ne, to ne smijem zibog svoje savjesti. VERLE (poslije kraće pauze) Ideš li natrag u fabriku? GREGERS: Ne. Smatraj da sam istupio iz tvoje službe. VERLE: Ali šta ćeš onda raditi? GREGERS: Samo rješavati svoj životni zadatak... ništa više. VERLE: Hm, a onda? Od čega ćeš živjeti? GREGERS: Nešto sam uštedio od svoje plate. VERLE: Da, ali koliko će dugo to trajati? GREGERS: Mislim da će potrajati koliko i moj život. VERLE: Šta to treba da znači?! GREGERS: Više ne želim odgovarati na tvoja pitanja. VERLE: Onda, zbogom Gregerse. GREGERS: Zbogom. (Verle ode.) JALMAR (proviri u sobu) Je li otišao? GREGERS: Da. (Jalmar i Reling ulaze. Gina i Hedvig takoñe dolaze iz kuhinje.) RELING: Doručak se, dakle, raspršio. GREGERS: Obuci se, Jalmare. Moraćeš sa mnom u dugačku šetnju. JALMAR: Hoću,vrlo rado. Šta je htio tvoj otac od tebe? Tiče li se moje osobe? GREGERS: Doñi samo. Mi treba da razgovaramo. Odoh samo dolje da uzmem ogrtač. (Ode u hodnik.) GINA: Ne bi trebalo da ideš s njim, Ekdale. RELING: Ne, nemoj. Ostani kod kuće. JALMAR (uzima šešir i kaput.) Šta je to s vama? Ako moj prijatelj iz mladosti osjeća potrebu da mi otvori svoje srce u četiri oka...! RELING: Ali doñavola... zar ti ne vidiš da je momak uvrnut, lud i sašav? GINA: Pa, evo da čuješ: i njegova majka je ponekad imala takve psihičke smetnje. JALMAR: Utoliko mu je potrebnija prijateljska pažnja. (Gini) Da mi ručak bude na vrijeme gotov. Adieu, do tada. (Odlazi hodnikom.) RELING: Prava je nesreća što taj čovjek nije otišao doñavola u nekoj od hejdalskih jama! GINA: Isuse, zašto to mislite? RELING (mrmlja) Ma, eto, mislim nešto svoje. GINA: Vjerujete li vi, zasta, da je mladi Verle lud? Page 37

Henrik Ibzen - Divlja patka RELING: Nažalost, ne. Nije ništa luñi nego što su to ljudi općenito. Ali bolest je sigurno u njemu. GINA: Šta mu je? RELING: Da, to ću vam reći, gospoño Ekdal. On pati od akutne groznice pravičnosti. GINA: Groznice pravičnosti? HEDVIG: Je li to neka vrsta bolesti? RELING: O, da. To je nacionalna bolest, ali nastupa samo sporadično. (Klimne Gini) Hvala lijepo na doručku! (Ode kroz hodnik.) GINA (hoda nemirno) Eeh... taj Gregers... taj je uvijek bio smrdljiva haringa. HEDVIG (stoji kraj stola i gleda je ispitujući) Meni je sve to tako čudno. ČETVRTI ČIN Ekdalov atelje. Upravo je napravljen jedan fotografski snimak. Aparat je pokriven crnim platnom, oko njega stoje stativ, nekoliko stolica i slično. Popodnevno svjetlo, sunce je pred zalaskom, počinje da se mrači. Gina stoji na otvorenim vratima hodnika sa malom kutijom i mokrom staklenom pločom u ruci i razgovara s nekim napolju. GINA: Da, sasvim sigurno. Kad ja nešto obećam, tako i bude. U ponedjeljak će biti gotovo... Preporučujem se, preporučujem se! (Čuje se neko na stepenicama kako silazi. Gina zatvara vrata, stavlja ploču u hutiju i gurne je u pokriveni aparat.) HEDVIG (dolazi iz kuhinje) Jesu li otišli? GINA (posprema) Jesu, hvala bogu. Sad sam, najzad, slobodna. HEDVIG: Ali razumiješ li ti, zašto otac još nije kod kuće? GINA: Jesi li siguma da nije dolje, kod Relinga? HEDVIG: Ne, tamo nije. Strčala sam niz zadnje stepenice i pitala. GINA: A jelo mu, eto, stoji i hladi se. HEDVIG: Da, zamisli, otac koji uvijek tako tačno doñe na ručak! GINA: Ma, sad će on, vidjećeš. HEDVIG: Daj bože! On mi sad tako čudno izgleda. GINA (viknu) Evo ga! (Jalmar dolazi na vrata hodnika.) HEDVIG (prema njemu) Oče! Koliko smo te čekale! GINA (gleda ga krišom) Dugo si se zadržao, Ekdale. JALMAR (ne gledajući je) Zadržao sam se, da. (Skida mantil. Gina i Hedvig hoće da mu pomognu, on se brani.) GINA: Jesd li, možda, jeo sa Verleom? JALMAR (vješa kaput) Nisam. GINA (poñe prema kuhinji) Onda ću ti donijeti jelo. JALMAR: Pusti, neću ga. Sad ne mogu jesti. HEDVIG (priñe bliže) Zar ti nije dobro, oče? JALMAR: Dobro? Ah, da, tako nekako. Gregers i ja smo napravili napornu šetnju. GINA: To nisi trebao, Ekdale. Ti nisi navikao na to. JALMAR: Hm! Ima nekih stvari na svijetu na koje se čovjek mora naviknuti. Page 38

Henrik Ibzen - Divlja patka (Hoda okolo) Je li ko dolazio u mojoj odsutnosti? GINA: Samo ono dvoje mladenaca. JALMAR: Nikakvih novih narudžbi? GINA: Ne, danas ih nije bilo. HEDVIG: Vidjećeš, oče, sutra će sigurno neko doñe. JALMAR: Nadajmo se najboljem! Jer, sutra ću se ozbiljno prihvatiti posla. HEDVIG: Sutra? Ali zar si zaboravio, šta je sutra? JALMAR: Ah, da, stvarno... Onda, dakle, prekosutra. Odsad ću sve da radim ja. Sav ću posao da obavljam sam. GINA: Ali zašto, Ekdale? Samo ćeš sebi zagorčati život. Za fotografiranje mogu ja da se brinem. Samo se ti bavi svojim pronalaskom. HEDVIG: I divljom patkom, oče, i kokošima i zečevima i... JALMAR: Ne spominji mi taj cirkus! Od sutra moja noga više neće stupiti na tavan. HEDVIG: Ali, oče, pa ti si mi obećao, sutra je trebala biti priredba... JALMAR: Da, istina je. No, onda od prekosutra. A toj prokletoj divljoj patki bih najradije zavrnuo vrat! HEDVIG (viče) Divljoj patki! GINA: Zar je neko nešto čuo? HEDVIG (drma ga) Ali, oče... pa to je moja divlja patka. JALMAR: Zato to i neću učiniti. Nemam srca za to... nemam srca, Hedvig, jer si to ti. Ali u svojoj duši osjećam da bih to morao uraditi. Ne bih smio da trpim pod svojim krovom ništa što je bilo u tim rukama. GINA: Gospode, ne, jer djed ju je dobio od onog ništavnog Petersena, pa... JALMAR (hoda okolo) Ima izvjesnih zahtjeva... kako da to nazovem... recimo: idealnih zahtjeva... za napredak, preko kojih pravi čovjek ne može preći, a da ne ošteti svoju dušu. HEDVIG (hoda za njim) Ali, divlja patka, jadna divlja patka! JALMAR (zastane) Pa čula si, poštediću je... tebi za ljubav. Njoj neće nedostajati ni dlaka sa... no, kako sam rekao... poštediću je. Ima i većih zadataka kojima se čovjek može baviti. Ali sad ti treba malo da izañeš, Hedvig, kao i obično. Sad je upravo vrijeme za tebe. Lijep suton. HEDVIG: Ne, sad ne želim da izañem. JALMAR: Ipak izañi. Čini mi se da žmirkaš očima. Ovaj zrak ti ne čini dobro. Ovdje pod krovom je sparina. HEDVIG: No, da, onda ću strčati niz zadnje stepenice i malo izaći. Moj šešir i mantil...? Ah, unutra su, kod mene. Oče, ti sigurno nećeš ništa nažao učiniti divljoj patki, dok sam ja napolju? JALMAR: Ni perca sa glave. (Zagrli je) Ti i ja, Hedvig, nas dvoje! No, idi sad. (Hedvig klimne roditeljima i ode kroz kuhinju.) JALMAR (hoda okolo, spuštenih očiju) Gino. GINA: Da? JALMAR: Od sutra... ili recimo od prekosutra... htio bih da ja vodim knjigu domaćinstva. GINA: Sad hoćeš da vodiš još i knjigu domaćinstva? JALMAR: Da, ili barem da budem obaviješten o prihodima. Page 39

Henrik Ibzen - Divlja patka GINA: O, blagi bože, to barem nije teško. JALMAR: Pa, ne znam. Meni se čini da novac kod tebe čudesno dugo traje. (Zastane i gleda je) Kako to postižeš? GINA: Tako što Hedvig i meni tako malo treba. JALMAR: A je li istina da stari Verle tako dobro plaća ocu za njegovo piskaranje? GINA: Ne znam da li se to zove dobro plaćeno. Ja ne znam cijene takvom poslu. JALMAR: Pa, koliko dobijem otprilike? Daj da čujem! GINA: To je različito. Biće oprilike onoliko... koliko nas on košta i još malo džeparca. JALMAR: Koliko nas košta! I ti mi to nikad nisi rekla! GINA: Ne, to nisam mogla! Toliko si bio sretan vjerujući da mu ti sve pružaš. JALMAR: A zapravo mu sve pruža taj stari Verle? GINA: No, da, stari Verle, on i onako ima previše. JALMAR: Upali lampu! GINA (pali lampu) A onda. mi ne znamo je li to baš stari Verle; to isto tako može biti Greberg... JALMAR: Šta će sad taj izgovor sa Grebergom? GINA: Ne znam, mislila sam samo... JALMAR: Hm! GINA: Nisam ja starom našla to piskaranje. To je Berta... kad nam je ono dolazila u kuću. JALMAR: Čini mi se da ti drhće glas. GINA (stavlja abažur na lampu) Moj glas? JALMAR: I ruke ti drhću. Ili nije tako? GINA (odlučno) Reci mi sve, Ekdale. Šta ti je govorio o meni? JALMAR: Je li istina... može li biti istina... da je izmeñu tebe i Verlea postojala neka vrsta odnosa, kad si ti služila u njegovoj kući? GINA: To nije istina. Tada nije... ne. Verle me je proganjao, to da. A njegova žena je vjerovala da tu nešto ima, pa je pravila cirkus i velike predstave i tukla me i grdila. Da, to je radila... i onda sam ostavila tu službu. JALMAR: A kasnije? GINA: Kasnije sam došla kući. A majka... ona nije bila onako fer, kako si ti mislio, Ekdale... ona me je nagovarala i obećavala zvijezde s neba. Jer, Verle je upravo onda ostao udovac. JALMAR: I... dalje? GINA: Dobro, i bolje je da sad saznaš. On me nije ostavio na miru dok nije sproveo svoju volju. JALMAR (pljesnu rukama) I to je majka mog djeteta! Kako si mi mogla tako nešto prešutjeti? GINA: Da, to nije bilo lijepo od mene. Trebala sam to davno kazati. JALMAR: Odmah si mi to morala kazati... onda bih znao kakva si ti. GINA: Ali, bi li se onda, ipak, sa mnom oženio? JALMAR: Kako možeš tako nešto i pomisliti! GINA: Eto vidiš, zato ti to tada nisam smjela da kažem. Pa ti znaš koliko sam Page 40

Henrik Ibzen - Divlja patka se bila zacopala u tebe. Nisam valjda mogla samu sebe tako totalno unesrećiti... JALMAR (hoda okolo) I to da je majka moje Hedvig! I da znam, da sve što mi ovdje oči vide... (Gurne nogom stolicu) moj čitav dom... sve to treba da zahvalim svom zadovoljenom prethodniku! O! Taj Verle, taj pokvarenjak! GINA: Zar ti je žao ovih četrnaest-petnaest godina, što smo ih proživjeli zajedno? JALMAR (stane pred nju) Reci mi: zar te nije svaki dan i svaki sat pekla savjest, što si me kao pauk uhvatila u mrežu svojih tajni? Odgovori mi! Zar nisi jecala od muke i kajanja? GINA: Ah, dragi Ekdale, imala sam stalno toliko briga u kućanstvu i svakodnevnog posla... JALMAR: Ti, dakle, nikad nisi bacila ispitujući pogled na svoju prošlost! GINA: Nee, pa slušaj, bog mi je svjedok da sam te stare intrige skoro i zaboravila. JALMAR: O, taj lijeni, bezosjećajni mir! Kakvu on pobunu izaziva u meni! Zar se može misliti samo na... Zar nema ni kajanja! GINA: Ali, reci mi, Ekdale. šta bi bilo od tebe, da nisi dobio ženu kao što sam ja? JALMAR: Takvu jednu...! GINA: Da, jer ja sam uvijek bila, tako reći, spretnija i snalažljivija nego ti. No, to je i razumljivo, ipak sam ja koju godinu starija od tebe. JALMAR: I pitaš, šta bi bilo od mene? GINA: Da, jer ti si bio pošao svakakvim lošim putevima tada, kada si mene upoznao, to ne možeš poreći. JALMAR: Dakle, ti to zoveš lošim putem? Ah, ti ne znaš kako je čovjeku pri duši, kad tuguje i očajava... mislim čovjeka vatrene duše kao što sam ja. GINA: Ee, neka je tako. Ja i ne dajem ništa na to, jer ti si postao čovjek tako dobra srca, otkad imaš svoju kuću i ognjište. A sad je baš bilo tako lijepo i ugodno kod nas, a Hedvig i ja, pa nama je samo ponekad trebalo da nešto malo potrošimo za jelo i haljine. JALMAR: Da, ugodno... u kaljuzi tajni... da! GINA: Fuj, taj odvratni klipan, zar se baš morao dovući ovamo u našu kuću! JALMAR: Da, i ja sam mislio da je dobro u našem domu. Ali to je bila zabluda. Odakle ću sada da crpim potrebnu snagu da bih svoj pronalazak doveo u svijet stvarnosti? Možda će on sada umrijeti u meni. A onda, Gino, tvoja prošlost će biti ta koja ga je ubila. GINA (suznih očiju) Tako nešto ne smiješ govoriti, Ekdale. Ja sam ti cijelog života željela samo najbolje! JALMAR: Pitam se, šta je sada sa mojim snom o ocu porodice? Jer, kad sam tamo ležao na sofi, i razmišljao o pronalasku, onda sam jasno osjećao da će on iscrpiti sve moje snage. Slutio sam da će dan, kad svoj patent budem držao u rukama, da će taj dan biti dan moga rastanka. Ali moj san je uvijek bio da ćeš ti onda ostati kao bogata udovica preminulog pronalazača. GINA (briše suze) Ne, tako ne smiješ govoriti. Neka mi dragi bog ne dopusti da doživim dan kad ću sjediti ovdje kao tvoja udovica! Page 41

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Ah, svejedno. Sad je i onako sve propalo. Sve! (Gregers pažljivo otvara vrata hodnika i gleda unutra) GREGERS: Smijem li ući? JALMAR: Da, uñi samo. GREGERS (ulazi blistavog i zadovoljnog lica i hoće oboma da pruži ruku) Pa, dragi moji...! (Gleda ih nazmjenično i šapuće Jalmaru) Još nije gotovo? JALMAR (glasno) Gotovo je. GREGERS: Stvarno? JALMAR: Proživio sam najgori čas svoga života, GREGERS: Ali, ja mislim, i najuzvišeniji. JALMAR: No, pa to prvo sam barem obavio. GINA: Bog neka vam oprosti, gospodine Verle. GREGERS (vrlo iznenañeno) Ali ja ovo ne razumijem. JALMAR: Šta ne razumiješ? GREGERS: Takav jedan veliki obračun... obračun na kome kreba zasnovati sasvim novo življenje... življenje kao zajednički život u istini i bez tajni... JALMAR: Da, znam već; znam to sasvim dobro. GREGERS: Ja sam zasigurno očekivao: kad uñem na vrata, ugledaću ozarena lica muža i žene kao svjetlo prosvjećenja. A sad evo vidim samo natmureno, teško i tužno lice... GINA: No, da. (Skida abažur sa lampe.) GREGERS: Vi nećete da me shvatite, gospoño Ekdal. Pa da, treba vam vremena... Ali ti, Jalmare! Ti si ipak valjda osjetio više posvećenje od velikog obračuna. JALMAR: Da, naravno da jesam. To jest... u izvjesnoj mjeri. GREGERS: Jer, ipak se ništa na svijetu ne može uporediti sa srećom što opraštaš grešnici i što je ljubavlju uzdižeš do sebe. JALMAR: Zar misliš da je čovjeku tako lako da proguta gorku pilulu koja mu je pružena? GREGERS: Ne, običnom čovjeku nije, to može biti. Ali čovjeku kao ti...! JALMAR: Gospode, da, to znam. Ali moraš me podgrijavati, Gregerse. Vidiš, treba mi vremena za to. GREGERS: Ti imaš u sebi mnogo od divlje patke, Jalmare. (Reling je ušao, iz hodnika.) RELING: Tako. Sta je to opet sa divljom patkom? JALMAR: Ah, da... u krilo ranjeni lovački plijen starog Verlea. RELING: Starog Verlea...? O njemu govorite? JALMAR: O njemu i o... nama. RELING (poluglasno Gregersu) ðavo neka vas nosi! JALMAR: Šta to kažeš? RELING: Samo dajem oduška svojoj vrućoj želji da se ovaj brbljivac tornja svojoj kući. Ako duže ostane, on je u stanju da vas oboje potpuno izludi. GREGERS: Njih dvoje ne može niko da izludi, gospodine Reling. O Jalmaru neću ni da govorim, njega znamo. Ali i ona, bez sumnje, ona u dnu svoga bića ima nečeg pouzdanog, nečeg povjerenja dostojnog... GINA (plačljivo) Onda ste me trebali ostaviti onakvu kakva sam bila. Page 42

Henrik Ibzen - Divlja patka RELING (Gregersu) Da li je neskromno ako pitam, šta vi, zapravo, hoćete u ovoj kući? GREGERS: Hoću da osnujem jedan istinski brak. RELING: Vi, dakle, nalazite da Ekdalov brak nije dobar... ovakav kakav je? GREGERS: Nažalost, on je sigurno isto tako dobar kao i mnogo drugih brakova. Ali istinski brak još nije postao. JALMAR: A ti, Reling, ti nikad nisi ni imao smisla za idealni napredak. RELING: Luk i voda, moj mladiću!... Pardon, gospodine Verle, koliko ste vi... onako od oka... koliko ste tih istinskih brakova već vidjeli u svom životu? GREGERS: Vjerujem da sam jedva i jedan jedini vidio. RELING: Nisam ni ja. GREGERS: Ali zato sam vidio bezbroj brakova one druge vrste. I imao sam priliku da izbliza vidim šta sve jedan takav brak može da sruši u ljudima. JALMAR: Može da uzdrma čovjeku čitavo moralno tlo pod nogama, to je ono strašno. RELING: Da, pa ja nikad nisam bio zapravo oženjen, stoga ne mogu da sudim o to stvari. Ali nešto ipak znam, u brak spada i dijete. I dijete ćete mi ostaviti na miru. JALMAR: Ah, Hedvig, moja jadna Hedvig! RELING: Da, Hedvig, nju mi izvolite izostaviti iz te igre. Vas dvoje ste odrasli liudi i svoje bračne odnose možete da kudite i sramotite, s božjom pomoću, koliko vam je volja. Ali sa Hedvig morate biti oprezni. To vam ozbiljno kažem, inače joj možete jednog dana nanijeti bol. JALMAR: Bol! RELING: Ili može doći do toga da ona sama sebi nanese bol... a možda time i drugima. GINA: Odakle to vi možete znati, Reling? JALMAR: Zar već prijeti opasnost njenim očima? RELING: To sa očima nema nikakve veze. Ali Hedvig je u opasnim godinama. Ona može doći na sve moguće glupe ideje. GINA: Da, zamislite samo... tako i jeste s njom! Ona sad počinje tamo u kuhinji baš gadno da se petlja s vatrom i to zove igrom vatrometa. Sve se bojim da kuću ne zapali. RELING: Eto vidite, znao sam ja to. GREGERS (Relingu) Ali čime vi to objašnjavate? RELING (nabusito) Pa ona je u prelaznom dobu, dragi moj. JALMAR: Dokle god dijete ima mene...! Dokle god ja ne budem pod zemljom...! (Neko kuca) GINA: Pst, Ekdale, neko je u hodniku. (Viče) Naprijed! (Ulazi gospoña Serbi u kostimu za šetnju.) GOSPOðA SERBI: Dobro veče! GINA (ide joj u susret) Vidi je, zar ti, Berta! GOSPOðA SERBI: Da, lično ja. Ali, valjda ne dolazim u nezgodno vrijeme? JALMAR: Sačuvaj bože! Vjesnik iz te kuće... GOSPOðA SERBI (Gini) Iskreno rečeno, nisam mislila da ću u ovo vrijeme sresti i muške u kući. I tako sam skočila do tebe na mali razgovor i oproštaj. Page 43

Henrik Ibzen - Divlja patka GINA: Tako? Zar putuješ? GOSPOðA SERBI: Da, sutra ujutro... u Hejdal... Gospodin Verle je otputovao danas popodne. (Uzgred, Gregesu) Treba da vam izručim pozdrave. GINA: Ma, zamisli...! JALMAR: Tako? Gospodin Verle je otputovao? A vi putujete za njim? GOSPOðA SERBI: Da, šta kažete na to, Ekdale? JALMAR: Pripazite se, to kažem. GREGERS: Ja ću ti objasniti. Moj otac se ženi sa gospoñom Serbi. JALMAR: Ženi se s njom! GINA: Ah, Berta, najzad je i to došlo! RELING (tihim glasom) To valjda nije istina. GOSPOðA SERBI: Jeste, dragi moj Reling, to je sušta istina. RELING: Vi hoćete ponovo da se udate? GOSPOðA SERBI: Da... tako će biti. Verle je nabavio potrebne papire, pa ćemo obaviti vjenčanje u potpunoj tišini gore u Hejdalu. GREGERS: Kao dobar pastorak moram vam zaželjeti mnogo sreće. GOSPOðA SERBI: Hvala vam... ako to ozbiljno mislite. Ja se nadam da će to i biti sreća, i za Verlea i za mene. RELING: U toj nadi se nećete prevariti. Gospodin Verle se nikad ne naloče... koliko ja znam, i sigurno nema naviku da svoje žene tuče do besvjesti, kako je to činio pokojni konjski doktor. GOSPOðA SERBI: Ah, ostavite vi jadnog Serbija na miru u njegovom grobu. Imao je on i svojih dobrih strana. RELING: Ali, gospoddn Verle, taj ima još boljih strana... očigledno. GOSPOðA SERBI: On barem nije spiskao i proćerdao sve što ima. Čovjek koji to uradi, mora da snosi posljedice. RELING: Danas ću ja izaći... sa Molvikom. GOSPOðA SERBI: To ne bi trebalo, Reling. Ne činite to... meni za ljubav. RELING: Tu se više ništa ne može izmijeniti. (Jalmaru) Ako hoćeš s nama, doñi. GINA: Ne, hvala. Ekdal neće ići s vama na takve iskurzije. JALMAR (ljutito, poluglasno) Ah, zaveži! RELING: Adieu, gospoño... Verle. (Odlazi kroz vrata hodnika.) GREGERS (gospoñi Serbi) Izgleda da se vi i Reling prilično dobro poznajete meñusobno? GOSPOðA SERBI: Da, poznajemo se godinama. Bilo je vrijeme kad je od nas moglo nešto i postati. GREGERS: Za vas je dobro što nije ništa postalo. GOSPOðA SERBI: Da, tu imate pravo. Ali ja sam se uvijek čuvala da postupam prema nadahnućima. Jedna žena se nikad ne smije tako nečemu prepustiti. GREGERS: Zar se ne bojite da bih ja mogao svome ocu prenijeti ovu priču o vašem starom poznanstvu? GOSPOðA SERBI: Pa vi biste mogli znati da sam mu to ja sama ispričala. GREGERS: Tako? GOSPOðA SERBI: Vaš otac zna i najmanju istinu koju bi mu ljudi mogli reći o meni. Sve takve stvari sam mu ja rekla. To je bilo prvo što sam učinila, kad mi Page 44

Henrik Ibzen - Divlja patka je dao do znanja kakve su njegove namjere. GREGERS: Onda nalazim da ste vi neobično otvorenog srca. GOSPOðA SERBI: Uvijek sam bila otvorenog srca. Mi žene time najviše postižemo. JALMAR: Šta kažeš ti, Gino, na ovo? GINA: Ah, mi žene smo vrlo različite. Jedna uradi ovako, druga onako. GOSPOðA SERBI: Da, Gino, ja smatram da je najbolje uraditi ovako kako sam ja uradila. Ni Verle nije od mene zatajio ništa što se tiče njegove osobe. Vidiš, upravo to nas je tako čvrsto vezalo. Sad on može sjesti i tako otvoreno razgovarati sa mnom, kao malo dijete. Prije nikad nije imao prilike za to. Taj zdravi čovjek pun životne snage morao je čitavu svoju mladost i svoje najbolje godine slušati samo prebacivanja i moralne pridike. A često su se ta predbacivanja odnosila samo na neke prolazne izmišljotine... prema svemu što sam čula. GINA: Da, tako je i bilo kako si čula. GREGERS: Ako se dame misle zadržavati na ovoj temi, ja bih se radije oprostio. GOSPOðA SERBI: Zbog toga možete sasvim mirno ostati. Neću više reći ni riječi. Samo sam htjela da znate da se nisam poslužila nikakvim prikrivanjem stvari niti lukavstvom. Možda izgleda da mi se pruža ogromna sreća; i u izvjesnom smislu to i jeste tako. Ali ja ipak mislim da ne uzimam više nego što dajem. Ja ga nikad neću ostaviti na cjedilu. A služiti ga i biti mu od koristi, to niko ne može bolje od mene, sada kad on postaje bespomoćan. JALMAR: Postaje bespomoćan? GREGERS (gospodi Serbi) No da, ne govorite sada o tome! GOSPOðA SERBI: Ništa ne koristi da se i dalje krije, koliko god bih ja to željela. On slijepi. JALMAR (trgnu se) Slijepi? Ali to je čudno. I on slijepi! GINA: Pa to se mnogima dogodi. GOSPOðA SERBI: A možete zamisliti šta će to značiti za jednog poslovnog covjeka. No, ja ću pokušati da mu ustupim svoje oči, koliko god budem mogla. A sad ne mogu duže ostati, imam pune ruke posla... Da, vama sam još htjela da kažem, Ekdale: ako vam Verle za bilo šta bude trebao, možete se obratiti Grebergu. GREGERS: Za ovu ponudu će vam se Jalmar Ekdal sigurno samo zahvaliti. GOSPOðA SERBI: Je li? Pa mislila sam jer je ranije... GINA: Da, Berta, Ekdal sad više ništa neće primati od gospodina Verlea. JALMAR (polako i značajno) Molim vas, pozdravite od mene vašeg budućeg muža i recite mu da ja namjeravam u najskorije vrijeme da doñem do gospodina Greberga... GREGERS: Šta! Ti hoćeš...! JALMAR: ...da doñem do gospodina Greberga, kažem, i da zatražim izvještaj o svoti koju dugujem njegovom gospodaru. Ja ću platiti taj dug časti... ha-ha-ha, to se mora nazvati dug časti! Ali dobro. Sve ću isplatiti sa pet posto kamata. GINA: Ali, najdraži Ekdale, bog zna da za to nemamo novaca. JALMAR: Molim vas, recite svom vjereniku da ja neprekidno radim na svom Page 45

Henrik Ibzen - Divlja patka pronalasku. Recite mu: ono što moje duhovne snage održava u tom napornom radu jeste želja da se oslobodim tereta tog mučnog duga. Čitavu zaradu ću utrošiti u to da se riješim nepriličnih obaveza prema vašem budućem mužu. GOSPOðA SERBI: U ovoj kući se nešto desilo. JALMAR: Svakako. GOSPOðA SERBI: No, adieu. Rado bih još malo popričala s tobom, Gino. Drugi put ćemo. Adieu. (Jalmar i Gregers se nijemo naklone. Gina prati gospoñu Serbi do vrata.) JALMAR: Ne dalje od praga, Gino! (Gospoña Serbi ode. Gina zatvara vrata za njom.) Tako, Gregerse, sad je gotovo i to s dugovima. GREGERS: Barem za sada. JALMAR: Mislim da se moje držanje može nazvati korektnim. GREGERS: Ti si, zasta, onakav čovjek kakvim sam te ja uvijek smatrao. JALMAR: U izvjesnim slučajevima je nemoguće preći preko idealnih zahtjeva. Kao ocu porodice meni bi to bilo vrlo teško. Ali moraš mi vjerovati da ni ovo nije šala za čovjeka bez sredstava, ako treba da se oslobodi dugogodišnjih dugova koji su, tako reći, već bili pali u prašinu zaborava. Ali to je jednostrano; čovjek u meni traži i svoja prava. GREGERS (stavlja mu ruku na rame) Dragi Jalmare, zar nije dobro što sam došao? JALMAR: Jeste. GREGERS: Što su ti sada jasni svi tvoji odnosi... zar to nije dobro? JALMAR (malo nestrpljivo) Svakako da je doforo. Ali jedno ipak smeta mom osjećaju pravičnosti. GREGERS: A to je? JALMAR: Što sam... da, ne znam jesam li se smio tako bezobzirno izražavati o tvome ocu. GREGERS: Prema meni ne moraš imati nikakvih obzira. JALMAR: Pa lijepo. Ali, vidiš, mislim da tu ima nečeg što me čudi, čini mi se da je on sada taj koji ostvaruje istinski brak, a ne ja. GREGERS: Ali kako možeš tako nešto reći! JALMAR: Sigurno je da je tako. Tvoj otac i gospoña Serbi ulaze sada u jedan brak, koji zasnivaju na punom povjerenju, na potpunoj i obostranoj iskrenosti; oni ništa ne skrivaju jedno od drugoga; nema nikakve tajne u njihovom odnosu; meñu njima je... ako tako smijem da se izrazim... dogovoreno obostrano opraštanje grijeha. GREGERS: No da, pa šta onda? JALMAR: Pa tu je onda sve kako treba. Prema svemu onome što si mi ti govorio, tu bi bili svi oni uslovi da se osnuje istinski brak. GREGERS: Ali to je ipak nešto sasvim drugo, Jalmare. Nećeš valjda sebe i nju porediti s njima dvoma...? No... ti me već razumiješ. JALMAR: Ipak ne mogu da se oslobodim misli da u svemu ovome ima nešto što pogaña i vrijeña moju svijest o pravičnosti. Izgleda baš kao da uopšte nema pravde ni reda na svijetu. GINA: Fuj, Ekdale, tako nešto ne smiješ reći dragom bogu! GREGERS: Hm. Bolje da ostavimo to pitanje na miru. Page 46

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: S druge strane mi se opet čini, kao da vidim ruku sudbine koja izravnava. Jer, on će oslijepiti. GINA: Ah, to još nije tako sigurno. JALMAR: To je nesumljivo. Mi barem u to ne bismo smjeli sumnjati. Jer, upravo u toj činjenici leži pravedno izravnanje. On je svojevremeno zaslijepio jedno bezazleno stvorenje... GREGERS: Nažalost, on je mnoge zaslijepio. JALMAR: A sada dolazi nešto neumoljivo i zagonetno i zahtijeva od Verlea njegove vlastite oči. GINA: Oo, kakve ružne stvari ti govoriš. Mene hvata strah. JALMAR: Korisno je da se tu i tamo malo zadubimo u mračne strane života. (Hedvig, u šeširu i kaputu, ulazi veselo i zadihano na vrata hodnika.) GINA: Već si se vratila? HEDVIG: Da, nisam išla daleko. I to je bilo dobro: jer nekog sam srela pred kućom. JALMAR: Sigurno gospoñu Serbi. HEDVIG: Da. JALMAR (hoda okolo) Nadam se da si je sada posljednji put srela. (Pauza. Hedvig zbunjeno gleda sad jedno sad drugo kao da traži odobrenje.) HEDVIG (prilazi i umiljava se) Oče... JALMAR: No, šta je... Hedvig? HEDVIG: Gospoña Serbi mi je nešto donijela. JALMAR (zastaje) Tebi? HEDVIG: Svakako... nešto za sutra. GINA: Berta ti je za taj dan uvijek donosila po neku sitnicu. JALMAR: Pa šta ti je donijela? HEDVIG: Ne, to sad još ne treba da znaš, jer to će mi majka sutra rano staviti na krevet JALMAR: Ah, te petljavine iza mojih leña! HEDVIG (brzo) Ma dobro, možeš odmah vidjeti. To je jedno veliko pismo. (Vadi pismo iz džepa.) JALMAR: Još i pismo? HEDVIG: Da, to je samo pismo. Drugo će doći kasnije. Zamislite samo... pismo! Ja još nikad nisam dobila pismo. A ovdje stoji »gospoñica«, na kovertu. (Čita) »Gospoñica Hedvig Ekdal« ... hej... to sam ja! JALMAR: Daj da vidim to pismo. HEDVIG (pruža mu pismo) Evo ti ga. JALMAR: To je Verleov rukopis. GINA: Jesi li siguran, Ekdale? JALMAR: Evo, vidi i sama. GINA: Ah, zar misliš da se ja u to razumijem? JALMAR: Hedvig, smijem li otvoriti pismo... i pročitati? HEDVIG: Otvori ako hoćeš, da. GINA: Ne, nemoj sada, Ekdale, to je za sutra. HEDVIG (tiho) Ma pusti ga neka pročita! Sigurno je nešto dobro, pa će otac biti zadovoljan i onda će ovdje biti opet veselo. Page 47

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Dakle, smijem ga otvoriti? HEDVIG: Da, da, molim te, oče. Baš lijepo da saznamo šta piše unutra! JALMAR: Dobro. (Otvori pismo, vadi papir, čita i izgleda zbunjen) Šta sad ovo znači...? GINA: Šta piše? HEDVIG: Ah, pa reci nam, oče! JALMAR: Budite mirni! (Čita još jedanput, poblijedi, ali govori pribrano) Ovo je darovno pismo, Hedvig. HEDVIG: Zamisli! A šta ću dobiti? JALMAR: Čitaj sama. (Hedvig ode do lampe i čita. Jalmar poluglasno, steže pesnice) Oči! Oči!... a sada još to pismo! HEDVIG (usred čitanja) Da, ali čini mi se da se ovo odnosi na djeda. JALMAR (uzme joj pismo) Slušaj, Gino, shvataš li ti ovo? GINA: Ja ništa ne znam. Govori šta je. JALMAR: Verle piše Hedvig, da njen stari djed više ne mora da se bavi piskaranjem, nego da svakog mjeseca može u kancelariji podići stotinu kruna... GREGERS: Aha! HEDVIG: Sto kruna, majko! To piše. GINA: Pa to je sreća za djeda. JALMAR:... stotinu kruna, dok mu je potrebno... to svakako znači dok ne sklopi oči. GINA: No, onda je zbrinut, jadni čovjek. JALMAR: A sad dolazi ovo. To sigurno nisi pročitala, Hedvig. Kasnije ovo darovanje prelazi na tebe. HEDVIG: Na mene? Sve skupa? JALMAR: Piše da je tebi za cijeli život osigurana ista svota. Čuješ li, Gino? HEDVIG: Zamisli samo... toliki novac da dobijem! (Drma ga) Oče, oče, zar nisi zadovoljan? JALMAR (sklanja je) Zadovoljan! (Hoda okolo) Kakav vidik... kakva perspektiva se otvara pred mojim očima! Hedvig je to; ona je ta koju on tako bogato dariva! GINA: No da, njoj je roñendan... HEDVIG: Pa i ti ćeš dobiti, oče! Ti valjda znaš da ću ja sav novac dati tebi i majci. JALMAR: Majci... da! Eto, tu smo. GREGERS: Jalmare, to je neka klopka koju ti postavljaju. JALMAR: Misliš da je opet klopka? GREGERS: Kad je on juče bio ovdje, rekao mi je: Jalmar Ekdal nije takav čovjek, kakvim ga ti smatraš. JALMAR: Nije takav čovjek...! GREGERS: To ćeš ti još vidjeti, rekao sam ja. JALMAR: I vidjeće da se ja ne dam podmititi novcem...! HEDVIG: Ali, majko, šta znači ovo sve? GINA: Idi i skini kaput. (Hedvig ode, skoro plačući prema kuhinjskim vratima.) GREGERS: Jalmare, sad će se pokazati ko ima pravo, on ili ja. Page 48

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR (cijepa papir polako po dužini, stavlja oba komada na sto i kaže) Ovo je moj odgovor. GREGERS: To sam i očekivao. JALMAR (ode do Gine koja sjedi kraj peći i govori prigušenim glasom) A sad više nikakvih prikrivanja. Ako se odnos izmeñu tebe i Verlea sasvim završio kad si se ti, kako ti kažeš, bila zacopala u mene, zašto nam je on onda pomagao da se uzmemo? GINA: Valjda je mislio da će moći navraćati ovamo. JALMAR: Samo to? Zar se nije bojao izvjesne mogućnosti? GINA: Ne razumijem šta misliš. JALMAR: Hoću da znam da li... tvoje dijete ima pravo da živi pod mojim krovom. GINA (uspravi se, oči joj sijevaju) I to pitaš ti! JALMAR: Moraš mi odgovoriti na ovo jedno pitanje! Pripada li Hedvig meni... ili...? No? GINA (gleda ga s hladnim prkosom) Ja ne znam. JALMAR (drhteći) Ti ne znaš! GINA: Odakle ja da znam? Ovakva jedna kao što sam ja... JALMAR (tiho, okreće joj leña) Onda ja više nemam šta da tražim u ovoj kući. GREGERS: Razmisli, Jalmare. JALMAR (oblači kaput) Tu nema šta da razmišlja čovjek kao što sam ja. GREGERS: Naprotiv, tu je beskrajno mnogo za razmišljanje. Vas troje morate ostati zajedno ako hoćeš da se žrtvuješ velikom oproštaju. JALMAR: To neću. Nikad, nikad više! (Uzima šešir) Moj dom leži oko mene u ruševinama. (Briše suze) Gregerse, ja više nemam djeteta! HEDVIG (koja je otvorila kuhinjska vrata) Šta to kažeš! (Pritrči mu) Oče! Oče! GINA: Zaboga! JALMAR: Ne približavaj mi se, Hedvig! Bježi... bježi! Ne mogu da te podnesem. O, te oči...! Zbogom! (Hoće na vrata) HEDVIG (vješa se na njega i viče glasno) Nemoj! Nemoj! Ostani kod mene! GINA (viče) Pogledaj dijete, Ekdale! Pogledaj dijete! JALMAR: Neću! Ne mogu! Moram otići... što dalje iz svega ovoga! (Otrgne se od Hedvig i ode kroz vrata hodnika) HEDVIG (očajnog pogleda) On odlazi od nas, majko! On odlazi od nas! On se nikad neće vratiti. GINA: Ne plači, Hedvig. Otac će se već vratiti. HEDVIG (baca se jecajući na sofu) Ne, ne, on se neće više nikad nama vratiti. GREGERS: Vjerujte mi, gospodo Ekdal, htio sam sve da okrenem na dobro. GINA: Da, može biti. A ipak... bog nek vam plati. HEDVIG (leži na sofi) Ah, čini mi se da ću umrijeti! Šta sam mu učinila? Majko, ti ga moraš vratiti ovamo! GINA: Da, da, da. Samo ti budi mirna, pa ću ja otići da ga potražim. (Oblači kaput) Možda je ušao kod Relinga. Ali sad ne smiješ više da ležiš i plačeš. Obećavaš li mi? HEDVIG (grčevito plače) Da, neću više, samo da se otac vrati. GREGERS (Gini koja hoće da ide) Zar ne bi bilo bolje da ga pustite da se sam Page 49

Henrik Ibzen - Divlja patka obračuna sa svojim bolom? GINA: Ah, koješta, to može i poslije. Prije svega, moramo vidjeti kako ćemo umiriti ovo dijete. (Ode na vrata hodnika.) HEDVIG (uspravi se i obrisa suze) Sad mi morate reći šta ovo sve ima da znači. Zbog čega otac više neće da zna za mene? GREGERS: To ćete smjeti da pitate tek kad budete veliki i odrasli. HEDVIG (jeca) Ali ja ne mogu stalno ostati ovako strašno tužna, sve dok ne budem vehka i odrasla!... Ja već znam šta je... Možda ja nisam pravo očevo dijete. GREGERS (nemirno) Kako bi se to moglo dogoditi? HEDVIG: Možda me je majka negdje našla. A sad je otac saznao. O takvim stvarima sam čitala. GREGERS: No, i kad bi bilo tako... HEDVIG: Da, ali ja mislim da bi me ipak mogao isto tako voljeli. Možda još i više. Kako i ja divlju patku, koju smo dobili na poklon, tako strašno volim. GREGERS (skreće razgovor) Da, tačno! Divlju patku! Hedvig, da malo razgovaramo o divljoj patki. HEDVIG: Jadna divlja patka! Ni nju on više neće ni da vidi svojim očima. Zamisilite samo, on bi joj najradije zavrnuo vrat! GREGERS: Ah, to on sigurno neće uraditi! HEDVIG: Ne... ali tako je rekao. A to je baš ružno od oca, da tako nešto i kaže. Jer ja se svako veče molim za divlju patku i molim boga da je sačuva od smrti i od svakog zla. GREGERS (gleda je) Da li se svake večeri molite? HEDVIG: Da, svakako. GREGERS: Ko vas je tome naučio? HEDVIG: Ja sama. Kad je otac jedanput bio jako bolestan i imao pijavice na vratu, govorio je da mu je smrt za leñima... GREGERS: I onda...? HEDVIG: Onda sam naveče u krevetu molila za njega. I od tada mi je to ostalo. GREGERS: Pa sad molite i za divlju patku? HEDVIG: Da, mislila sam da bi bilo dobro da i divlju patku uključim. Jer je bila tako slaba u početku. GREGERS: Sigurno se molite i ujutro? HEDVIG: A, ne, to ne radim! GREGERS: A zašto ne molite i ujutro? HEDVIG: Pa ujutro je tako svijetlo. I onda se više ničeg ne treba bojati. GREGERS: A divljoj patki, koju toliko volite, otac hoće da zavrne vrat? HEDVIG: Ne, samo je rekao da bi za njega bilo najbolje da tako učini. Ali meni za ljubav on će je poštedjeti. Ipak je to lijepo od oca. GREGERS (približi se) A kad biste sad vi, njemu za ljubav, dobrovoljno žrtvovali divlju patku? HEDVIG (ustaje) Divlju patku?! GREGERS: Kad biste vi bili voljni da žrtvujete za njega to najvrednije što znate i imate na svijetu? Page 50

Henrik Ibzen - Divlja patka HEDVIG: Vjerujete da bi to pomoglo? GREGERS: Pokušajte, Hedvig. HEDVIG (tiho, sjajnih očiju) Da, ja ću to pokušati. GREGERS: Mislite li da ćete imati prave duševne snage za to? HEDVIG: Zamoliću djeda da ustrijeli divlju patku mjesto mene. GREGERS: Da, učinite tako. Ali ni riječ o tome vašoj majci! HEDVIG: Zašto? GREGERS: Ona nas ne razumije. HEDVIG (zamišljeno) Divlja patka, da. Sutra rano ću ja to pokušati. (Gina ulazi na vrata hodnika.) HEDVIG (njoj u susret) Jesi li ga našla, majko? GINA: Ne, ali sam čula da je bio kod Relinga i da je s njim izašao. GREGERS: Znate li to sigurno? GINA: Da, portirka mi je rekla. Kaže da je i Molvik izašao s njima. GREGERS: I to u ovom trenutku, kad njegova duša toliko čezne da se bori u samoći! GINA (odlaže kaput) Da, da, muškarci su tako različiti. Bog zna kud ga je Reling odvukao! Išla sam i prijeko, kod madam Eriksen, ali ni tamo ih nema. HEDVIG (bori se sa suzama) O, ako on sad više nikada ne doñe kući! GREGERS: On će opet doći kući. Ja ću ga sutra ujutro potražiti i onda ćete vidjeti kakav će doći. Zato sad mirno spavajte. Hedvig. Laku noć! (Odlazi na vrata hodnika.) HEDVIG (jecajući pada majci na grudi) Majlko, majlko! GINA (tapše je po leñima i uzdiše) E, da, Reling, on je imao pravo. Tako je to kad ti doñu uvrnuti momci i naklapaju o nekakvom napretku. PETI ČIN Atelje Jalmara Ekdala. Unutra pada sivo i hladno jutarnje svjetlo. Na velikim oknima krovnog prozora leži mokri snijeg. Gina, sa kućnom keceljom, dolazi iz kuhinje sa metlicom za vrašinu i krpom za brisanje i ide prema dnevnoj sobi. U istom trenutku brzo ulazi Hedvig iz hodnika. GINA (zastaje) No? HEDVIG: Da, majko, mislim da je on dolje kod Relinga... GINA: Eto vidiš! HEDVIG:... jer portirka kaže da je čula, kako je Reling doveo dvojicu, kad je noćas došao kući. GINA: Tako sam i mislila. HEDVIG: Ali šta to koristi, ako neće da doñe gore kod nas. GINA: Onda ću barem ja sići dolje i govoriti s njim. (Stari Ekdal u kućnom ogrtaču i papučama, sa zapaljenom lulom pojavi se na vratima svoje sobe.) EKDAL: Čuj, Jalmare... zar Jalmar nije kod kuće? GINA: Ne, valjda je izašao. EKDAL: Tako rano? I po ovako glupoj snježnoj vijavici? No, dobro, molim lijepo. Mogu ja i sam napraviti svoju jutarnju promenadu. (On gurne tnvanska vrata u stranu. Hedvig mu pomaže. On uñe a ona zatvori vrata za njim.) Page 51

Henrik Ibzen - Divlja patka HEDVIG (poluglasno) O, majko, samo da jadni djed ne čuje da otac hoće da ode od nas. GINA: Ah, ni govora! Djed ne smije ništa saznati. Prava je sreća što juče nie bio kod kuće da vidi onaj skandal. HEDVIG: Da, ali... (Gregers ulazi na vrata hodnika.) GREGERS: No? Jeste Ti ga pronašli? GINA: Kažu da je dolje, kod Relinga. GREGERS: Kod Relinga! Zar je stvarno izlazio s tom dvojicom? GINA: Biće da je tako. GREGERS: Da, ali on kome sada toliko treba samoća i ozbiljno razmišljanje... GINA: To ste dobro rekli. (Reling ulazi iz hodnika.) HEDVIG (njemu u susret) Je li otac kod vas? GINA (istovremeno) Je li kod vas? RELING: Da, naravno. HEDVIG: A vi nam ništa ne kažete! RELING: Da, ja sam zvijer! Ali prvo sam morao onu drugu zvijer zauzdati... onu demonsku prirodu, naravno; i sad je tako čvrsto zaspao da... GINA: Šta kaže Ekdal danas? RELING: Ne kaže uopšte ništa. HEDVIG: Zar ništa ne govori? RELING: Ni slova. GINA: Pa šta onda radi? RELING: Leži na sofi i hrče. GINA: Tako? Da, Ekdal može baš strašno da hrče. HEDVIG: On spava? On može da spava? RELING: Da, sva je prilika. GREGERS: To se može shvatiti. Nakon duševne borbe, njegove snage su iscrpljene... GINA: A nije on mi navikao da skita okolo i da noću nije kod kuće. HEDVIG: Majko, možda je to dobro što može da spava. GINA: I ja mislim. Ali onda ne treba ni da ga prerano probudimo. Treba da budete pažljivi, Reling, a ja sad moram prvo kuću lijepo urediti i počistiti, pa onda... Hodi, Hedvig, pomozi mi. (Gina i Hedvig odlaze u dnevnu sobu.) GREGERS (obraća se Relingu) Možete li mi objasniti duševni nemir koji Jalmar sada prolazi? RELING: Ja, zasta, nisam primijetio da on prolazi neki duševni nemir. GREGERS: Šta! Na jednoj ovakvoj prekretnici, kad njegov život dobiva sasvim novu osnovu...? Kako možete misliti da jedna takva ličnost kao Jalmar...? RELING: Ah, ličnost... on! Ako je on nekad i imao preduslova za takav dijapazon, oni su još u njegovim dječačkim godinama iz korijena temeljito uništeni. U to vas ja uvjeravam. GREGERS: To bi ipak bilo čudno... kraj odgoja punog ljubavi, kakav je on imao. RELING: Mislite kod one dvije fućkaste i histerične gospoñice tetke? GREGERS: Mogu samo da vam kažem da su to bile žene koje nikad nisu zaboravljale na idealni napredak... no, da... sad ćete vi opet napraviti neki vic. Page 52

Henrik Ibzen - Divlja patka RELING: Ne, za to nisam raspoložen. Uostalom, ja to sve znam. On mi je dovoljno bulaznio o tim svojim »duhovnim majčicama«. Ali ja ne vjerujem da on ima bog zna šta da im zahvali. Ekdalova nesreća je u tome što je njegova okolina uvijek vidjela u njemu neko svjetlo... GREGERS: A zar on to možda nije? Mislim u dubini svoje duše? RELING: Ja ništa od toga nikad nisam primijetio. Da je tako mislio njegov otac... to se može razumjeti. Jer stari gospodin poručnik je čitav svoj život bio pravo govedo. GREGERS: On je čitav svoj život bio čovjek sa dječijom dušom; to je ono što vi ne shvatate. RELING: No, dobro! Ali kad je dragi i slatki Jalimar s teškom mukom postao student, važio je odmah i meñu svojim kolegama za neko veliko svjetlo budućnosti. Pa bio je ljepuškast... to privlači... rumen i bijel... upravo onakav momčić kakvog vole male djevojke; i jer je imao tu dušu koja lako zatreperi i nešto u glasu što plijeni srca i jer je tako lijepo znao da deklamuje stihove i misli drugih ljudi... GREGERS (ljutito) Govorite li vi to o Jalmaru Ekdalu? RELING: S vašim dopuštenjem... da; tako vam, eto, izgleda slika idola, pred kojim vi padate na nos. GREGERS: Ne vjerujem da sam tako potpuno slijep. RELING: O, da, niste ni daleko od toga. Jer, vidite, vi ste takoñe bolestan čovjek. GREGERS: Tu imate pravo. RELING: O, da. Vi ste kompliciran slučaj. Tu je najprije ta teška groznica pravičnosti, a onda... što je još gore... vi neprestano tumarate u nekom obožavalačkom delirijumu. Uvijek se morate diviti nečemu izvan svog vlastitog života. GREGERS: Naravno da moram tražiti nešto izvan svog vlastitog Ja. RELING: Ali vi se tako sramotno varate u tim čudima koja, čini vam se, i čujete i vidite oko sebe. Opet ste, evo, dospjeh u jednu siromašnu kuću sa svojim idealnim napretkom; a u ovoj kući vam se to neće isplatiti. GREGERS: Ako nemate bolje nušljenje o Jalmaru Ekdalu, kakvo vam je onda zadovoljstvo da budete stalno s njim? RELING: Bože moj, pa ja sam ipak nešto kao doktor, da kažem, na svoju sramotu. A onda se moramo zauzimati za jadne bolesnike koji ovdje u kući stanuju. GREGERS: Tako? Zar je i Jalmar Ekdal bolestan? RELING: Kao što su, otprilike, svi ljudi bolesni, nažalost. GREGERS: I kakvu kuru primjenjujete kod Jalmara? RELING: Svoju uobičajenu. Brinem se da se u njemu održi životna laž. GREGERS: Životna... laž? Jesam li dobro čuo...? RELING: Da, rekao sam: životna laž. Jer, vidite, životna laž, to vam je stimulativan princip. GREGERS: Smije li se pitati s kakvom je životnom laži snabdjeven Jalmar? RELING: Tu ću vas zamoliti za izvinjenje... takve tajne ne odajem brbljivcima. Vi biste bili u stanju da mi ga još više izludite. Ali metoda je isprobana. Ja sam Page 53

Henrik Ibzen - Divlja patka je primijenio i na Molviku. Njega sam napravio »demonskom prirodom«. To je bubica koju sam njemu morao staviti u glavu. GREGERS: Zar on nije demonska priroda? RELING: Doñavola, a što znači demonska priroda? I to je samo tlapnja, koju sam izmislio da čovjeka održim u životu. Da to nisam učinio, taj dobri i jadni magarac bi već prije mnogo godina propao u samopreziranju i očajanju. A tek stari poručnik! Taj je, naravno, sam pronašao svoju kuru. GREGERS: Poručnik Ekdal? U čemu? RELING: Pa, šta vi mislite zašto se taj lovac na medvjede jurca tamo pod krovom i lovi vlastite zečeve? Na čitavom svijetu nema sretnijeg stvora nego što je taj ostarjeli dječak kad može da tumara tamo po toj svojoj staretinarnici. Četiri-pet osušenih božićnjih jelki koje je tamo poredao, za njega su isto što i velika, svježa hejdalska šuma. Pijetao i kokoši su mu tetrijebi i tetrebice u borovim vrhovima; zečići i kunići što skakuću po tavanu su medvjedi, za koje je toliko vezan, taj hrabri starac prirodnjak. GREGERS: Da, nesretni, stari poručnik. On je morao da napusti mnoge svoje ideale. RELING: Dok nisam zaboravio, gospodine Verle junior, nemojte upotrebljavati tu strašnu riječ: ideali. Pa mi imamo za to dobru domaću riječ: laži. GREGERS: Mislite da su to slične stvari? RELING: Da, otprilike kao tifus i groznica. GREGERS: Gospodine doktore, ja se neću smiriti dok ne spasim Jalmara iz vaših kandži. RELING: To bi za njega bila najveća nesreća. Ako prosječnom čovjeku oduzmete njegovu životnu laž, oduzeli ste mu istovremeno i njegovu sreću. (Hedvig koja dolazi iz dnevne sobe) No, mala mamice divlje patke, sad ću ja dolje da vidim da li otac još leži i mozga o svom čudesnon pronalasku. (Ode hroz hodnik) GREGERS (približi se Hedvig) Vidim na vama da ono još nije učinjeno. HEDVIG: Šta? Ah, ono sa divljom patkom. Ne, nije. GREGERS: Mogao sam i mishti... kad je trebao izvršiti djelo, napustila vas je duševna snaga. HEDVIG: Ne, to uopšte nije. Ai kad sam se jutros probudila i pomislila na sve to o čemu smo govorili, učinilo mi se nekako čudno. GREGERS: Čudno? HEDVIG: Da, ne znam ni sama... Juče mi se u prvi trenutak učinilo da ima nečeg divnog u tome. Ali pošto sam prespavala pa se opet sjetila toga, učinilo mi se da to nije ništa naročito. GREGERS: No da, a kako mislite ovdje narasti, a da ništa u sebi ne okajete... HEDVIG: To mi je svejedno. Samo da otac doñe kući... GREGERS: Ah, kad biste samo imali oko koje vidi šta daje vrijednost životu... kad biste imali prave, radosne požrtvovanosti, vidjeli biste onda kako bi vam se otac vratio... Ali ja još vjerujem u vas, Hedvig. (Ode na vrata hodnika. Hedvig hoda tamo-amo. Onda poñe u kuhinju. U istom trenutku kucanje iznutra, na tavanska vrata. Hedvig ode i otvori ih. Stari Ekdal izlazi. Ona opet zatvori vrata.) Page 54

Henrik Ibzen - Divlja patka EKDAL: Hm, veliko je zadovoljstvo ovako sam poći u šetnju. HEDVIG: Bi li imao volju da loviš, djede? EKDAL: Danas nije vrijeme za lov. Mračno je. Ne vidi se ni prst pred okom. HEDVIG: Zar nikad ne zaželiš da pucaš u nešto drugo osim u zečeve? EKDAL: Šta je, zar zečevi možda nisu dobri? HEDVIG: Jesu, ah... divlja patka? EKDAL: Ho-ho, ti se bojiš da ne ustrijelim tvoju divlju patku! Neću, dok sam živ. Dok sam živ! HEDVIG: Ne, pa ti to sigurno ne bi ni mogao. Teško je ustrijeliti divlju patku, kažu. EKDAL: Ja da ne bih mogao! Mogu, i te kako! HEDVIG: Kako bi to učinio, djede? Ne mislim na moju divlju patku, nego na druge. EKDAL: Gledao bih da je pogodim ispod grudi, razumiješ? Jer to je najteže. A omda, mora se gañati u suprotnom smjeru, a ne u smjeru perja. HEDVIG: I onda umru, djede? EKDAL: Naravno da umru... ako se dobro gaña. No, sad moram unutra da se dotjeram. Hm... znam već... hm. (Ode u svoju sobu. Hedvig malo pričeka, krišom gleda prema sobnim vratima. Onda ode do police, popne se na prste, uzima dvocijevni pištolj i posmatra ga. Gina sa metlom i krpom dolazi iz dnevne sobe. Hedvig brzo ostavi pištolj.) GINA: Hedvig, nemoj da stojiš tu i kopaš po očevim stvarima. HEDVIG (odlazi od police) Samo sam htjela da malo pospremim. GINA: Idi radije u kuhinju i vidi je li kafa još topla. Ponijeću mu doručak kad poñem dolje. (Hedvig ode. Gina počinje da sprema po ateljeu. Pomalo se polako otvaraju vrata i Jalmar oklijevajući poviri unutra. On je u kaputu, bez šešira, izgužvan, kosa mu je neočešljana, oo blijede i bez sjaja. Gina zastaje s metlom u ruci i gleda ga) Bože moj, ipak si došao, Ekdale? JALMAR (ulazi i odgovara tupim glasom) Došao sam... da odmah ponovo nestanem. GINA: No, da. Mogu misliti. Ali, bože, kako to izgledaš? JALMAR: Kako izgledam? GINA: A tek tvoj fini zimski kaput! No, baš si ga udesio! HEDVIG (na kuhinjskim vratima) Majko, hoću li prvo... (Ugleda Jalmara, potrči prema njemu i viče od radosti) Oče, oče! JALMAR (okreće se i odbija je rukom) Idi, idi, idi! (Gini) Skloni je od mene, kad ti kažem! GINA (poluglasno) Idi u sobu, Hedvig. (Hedvig tiho ode.) JALMAR (zaposlen, izvlači ladicu stola) Moram ponijeti svoje knjige. Gdje su mi knjige? GINA: Kakve knjige? JALMAR: Moja naučna djela, naravno... tehnički časopisi koji mi trebaju za pronalazak. GINA (traži na polici) Jesu li to ove što nemaju korica? JALMAR: Da, to su. GINA (stavlja naslagane sveske na sto) Da ti ih Hedvig uokviri? Page 55

Henrik Ibzen - Divlja patka JALMAR: Ne trebaju mi okviri. (Kratka pauza.) GINA: Ti, dakle, ostaješ pri tom da ćeš otići od nas, Ekdale? JALMAR (rovari po knjigama) To se, valjda, razumije samo po sebi. GINA: No, da. JALMAR (žestoko) Ne mogu, valjda, pustiti da mi svakog dana i sata srce puca i krvari. GINA: Neka ti bog oprosti što tako ružno misliš o meni. JALMAR: Dokaži mi...! GINA: Čini mi se da bi ti trebao dokazati. JALMAR: I pored takve prošlosti kakva je tvoja? Ima izvjesnih zahtjeva... osjećam potrebu da ih nazovem idealnim zahtjevima... GINA: A djed? Šta će biti s tim jadnim čovjekom? JALMAR: Ja znam svoju dužnost. Starac će sa mnom. Ja ću u grad da izvršim pripreme... hm. (Oklijevajući) Da li je neko našao moj šešir na stepenicama? GINA: Nije. Zar si ga izgubio? JALMAR: Bio mi je, naravno, na glavi kad sam noćas došao kući; tu nema sumnje; ali jutros nisam mogao da ga nañem. GINA: Isuse, gdje li si samo bio s onim skitnicama? JALMAR: Ah, ne pitaj me za tako nebitne stvari. Zar misliš da sam raspoložen da se sjećam pojedinosti? GINA: Samo da še nisi prehladio, Ekdale! (Ode u kuhinju) JALMAR (govori sam sebi, poluglasno i ogorčeno, dok istresa ladicu) Ti si budala, Reling!... Hulja si ti!... Ah, kakav ništavan zavodnik!... Kad bih samo znao nekog da te ucmeka. (Stavlja na stranu stara pisma. Onda nade pocijepano pismo od juće, uzima ga, sastavlja dijelove. Brzo ga ostavlja, jer ulazi Gina.) GINA (stavlja punu posudu kafe na sto) Evo, popij nešto toplo ako nemaš apetita. A evo i hljeba sa buterom i malo salame. JALMAR (krišom gleda u kafu) Salame? Pod ovim krovom nikad više! Jest da posljednjih dvadeset i četiri sata nisam ništa okusio, ali to je svejedno... Moji crteži! Moja započeta sjećanja! A gdje mi je dnevnik i moji važni papiri? (Otvara sobna vrata, ali ustukne natrag) Evo je opet! GINA: Pa, dragi bože, mora dijete negdje biti. JALMAR: Izlazi! (Ukloni se. Hedvig preplašeno ulazi u atelje. Jalmar s rukama na kvaki, Gini) Za vrijeme posljedmjih trenutaka koje provodim u svonn prijašinjem domu, želim da budem pošteñen stranih osoba... (Ode u sobu.) HEDVIG (pritrča majci, pita tiho i drhteći) Je li on to misli mene? GINA: Idi u kuhinju, Hedvig, ili ne, idi radije u svoju sobu.(Govori Jalmaru idući u sobu) Čekaj malo, Ekdale. Ne kopaj tako po komodi. Ja znam gdje su ti stvari. HEDVIG (trenutak stoji nepokretna od straha i zbunjenosti, grize usne da zadrži suze, a onda grčevito steže pesnice i kaže tiho) Divlja patka! (Ona se šunja do police, skida pištolj, otvori malo tavanska vrata, provuče se unutra i povuče vrata. Jalmar i Gina započinju razgovor u dnevnoj sobi.) JALMAR (dolazi sa starim tekama i papirima i stavlja ih na sto) Kako da sve stane u putnu torbu? Imam hiljade stvari da ponesem! Page 56

Henrik Ibzen - Divlja patka GINA (ide za njim sa putnom torbom) Pa onda ostavi sve to i uzmi samo košulju i nekoliko gaća. JALMAR: Puh, to naporno spremanje...! (Skine kaput i baci ga na sofu.) GINA: A kafa ti stoji tu i hladi se. JALMAR: Hm... (Nehotice popije gutljaj a onda još jedan.) GINA (briše naslone stolica) Najteže će ti biti da nañeš ovako veliki tavan za zečeve. JALMAR: Šta? Zar moram i zečeve vući sa sobom? GINA: Pa stari ne može biti bez zečeva, to znaš. JALMAR: Moraće se naviknuti. Ima i većih stvari u životu kojih se ja moram odreći, nego što su njegovi zečevi. GINA (praši ormar) Hoću li ti i sviralu staviti u torbu? JALMAR: Ne. Sviralu neću. Ali daj mi pištolj. GINA: Pikstolu ćeš ponijeti? JALMAR: Da, moj nabijeni pištolj. GINA (traži ga) Nema ga. Mora da ga je stari odnio unutra. JALMAR: Zar je on na tavanu? GINA: Vjerovatno jeste. JALMAR: Hm, osamljeni starac. (On uzima komad hljeba s buterom, jede i ispije kafu.) GINA: Da nismo iznajmili onu sobu, mogao si se sad ti tamo useliti. JALMAR: Da ostanem po istim krovom sa...! Nikad! Nikad više! GINA: Ali mogao bi dan dva ostati u dnevnoj isobi! Tamo bi bio sam. JALMAR: Napolje iz ovih zidova! GINA: No, a kako bi bilo kod Relinga i Molvika? JALMAR: Ne poninji mi ni imena tih ljudi! Izgubim apetit, kad ih se samo sjetim... Ah, ne, ja moram napolje u oluju i vijavicu, moram da idem od kuće do kuće, da tražim krov nad glavom za svog oca i za sebe. GINA: Ali nemaš šešira, Ekdale! Izgubio si šešir. JALMAR: O, te hulje i probisvijeti! Šešir se mora naći. (Uzima drugi komad hljeba s buterom) Mora se naći. Jer, stvarno, nemam volju da rizikujem i svoj život. (Traži nešto na stolu.) GINA: Šta to tražiš? JALMAR: Buter. GINA: Evo, odmah ću. (Ode u kuhinju) JALMAR (više za njom) Ah, nije potrebno, mogu ja da jedem i suh hljeb... GINA (donosi sud sa buterom) Pogledaj, sasvim je svjež! (Ona mu sipa novu kafu. On sjeda na sofu, maže još butera po hljebu, jede i pije šuteći.) JALMAR: Da li bih mogao, ali da me niko... pa ma ko to bio... ne smeta, stanovati još dan dva ovdje u sobi? GINA: Svakako da bi mogao, samo ako hoćeš. JALMAR: Jer ne vidim nikakve mogućnosti da sve te zečeve, stvari, otpremim. GINA: I onda... moraš mu pravo kazati da nećeš više da živiš s nama. JALMAR (odgurnu šoljicu) Ah, i to, dabome; sve ove zapetljane odnose ću morati još jedanput da sažvaćem... Moram razmisliti, prvo razmisliti. Ne mogu sav taj teret uzeti na sebe u jednom danu. Page 57

Henrik Ibzen - Divlja patka GINA: Ne, ne možeš. I to još po ovakvom groznom vremenu kakvo je napolju. JALMAR (uzima Verleovo pismo) Vidim, ovaj papir se još ovuda povlači. GINA: Ja ga nisam ni dotakla. JALMAR: Mene se on i ne tiče... GINA: No, a ja, zasta, nemam namjeru da nešto profitiram... JALMAR:... ali ipak nije potrebno ni da se ovako cijepa... u ovoj zbrci oko moje selidbe mogao bi se lako... GINA: Ja ću već pripaziti, Ekdale. JALMAR: Darovno pismo pripada, u prvom redu, ocu. I njegova je stvar hoće li ga upotrijebiti. GINA (uzdiše) Da, jadni, stari otac... JALMAR: Za svaku sigurnost... Gdje ću naći malo ljepila? GINA (ode do police) Ovdje je kutija sa ljepilom. JALMAR: A četkica? GINA: Evo i četkice. (Donosi mu oboje.) JALMAR (uzima makaze) Samo jedna papirna traka na poleñini... (Reže i lijepi) Daleko sam ja od toga da posegnem za tuñim vlasništvom... a najmanje za nečim što pripada siromašnom starcu. Da, ni za tim... ni za nečim drugim... Tako. Neka za sada stoji ovdje. A kad se osuši, ti ga ostavi. Ja taj papir neću da vidim svojim očima. Nikad više! (Gregers dolazi iz hodnika.) GREGERS (malo začuñen) Šta, ti sjediš ovdje, Jalmare? JALMAR (brzo ustaje) Pao sam od iscrpljenosti. GREGERS: I doručkovao si, kako vidim. JALMAR: I tijelo ponekad traži svoja prava. GREGERS: Pa, šta si odlučio? JALMAR: Za čovjeka kao što sam ja, postoji samo jedan put. Imam namjeru da pokupim svoje najpotrebnije stvari. Ali, razumjećes... za to treba vremena. GINA (malo nestrpljivo) Onda... treba li da uredim sobu ili da ti spakujem torbu? JALMAR (krišom pogleda prema Gregersu, Ijutito) Spakuj... i uredi sobu. GINA (uzima torbu) No, da. Onda ću, dakle, ponijeti košulju i drugo ovamo. (Odlazi u dnevnu sobu i zatvori za sobom vrata. Poslije kraće pauze) Nikad nisam pomislio da će se to ovako završiti. Zar stvarno osjećaš toliku potrebu da napustiš svoju kuću i svoje ognjište? JALMAR (nemirno hoda okolo) A šta ti misliš da treba da radim? Ja nisam stvoren za to da budem nesretan, Gregerse. Oko mene sve mora biti lijepo, tiho i mirno. GREGERS: Ali to i može da bude! Samo pokušaj malo! Meni se čini da je baš sada čvrsta osnova za gradnju. Počni iz početka! I ne zaboravi da ti moraš da živiš za svoj pronalazak. JALMAR: Ah, ne govori mi o pronalasku. Za to još ima vremena. GREGERS: Tako? JALMAR: Pa, dragi bože, šta ja to treba da pronañem na ovome svijetu? Drugi su već pronašli većinu stvari. To iz dana u dan postaje teže... GREGERS: Ali ti si toliko rada uložio u to! JALMAR: Taj besposličar Reling, on me je na to naveo. Page 58

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: Reling? JALMAR: Da, on mi je prvi ukazao na moj talent da napravim neki značajan fotografski pronalazak. GREGERS: Aha... dakle, Reling! JALMAR: Ah, tako sam u svoni srcu bio sretan zbog toga. Ne toliko radi samog pronalaska... koliko zato što je Hedvig u njega vjerovala... a vjerovala je svom snagom svoje dječje duše. To jest, ja sam, budala, bio uobrazio da je tako vjerovala! GREGERS: Zar misliš da je moguće da je Hedvig bila neskrena prema tebi? JALMAR: Sad mislim da je sve na svijetu moguće! Hedvig mi stoji na putu. Ona će zakloniti sunce u mom životu. GREGERS: Hedvig! Hedvig, kažeš? Kako bi ti ona mogla zakloniti sunce? JALMAR (ne odgovara mu) Kako sam ja neopisivo volio to dijete! Kako sam neopisivo bio sretan svaki put kad doñem kući u svoju siromašnu sobu, a ona me dočeka sa svojim slatkim, malo žmirkavim očima. O, ja, lakovjerna budala! Volio sam je tako nezmjerno... i zamišljao i ispredao u svojoj ludosti, da i ona mene tako nezmjerno voli. GREGERS: I sad misliš da je to bila ludost? JALMAR: Kako mogu znati? Iz Gine ne mogu ništa da izvučem. A, osim toga, pa njoj nedostaje svaki smisao za idealnu stranu stvari. Ali ja osjećam potrebu da se tebi povjerim, Gregerse. Ova strašna sumnja...! Možda me Hedvig nikad nije od sveg srca voljela! GREGERS: Za to ćeš, možda, dobiti dokaz. (Osluškuje) Šta je to? Mislim da se čuje divlja patka. JALMAR: Divlja patka gače. Otac je na tavanu. GREGERS: Tako? (Sija od radosti) Kažem ti da ćeš, po svoj prilici dobiti dokaz da te jadna, neshvaćena Hedvig voli! JALMAR: Ah, kakav mi dokaz može dati? Ne smijem prihvatiti nikakva uvjeravanja s te strane. GREGERS: U Hedvig sigurno nema ničeg lažnog. JALMAR: Ah, Gregerse. baš to nije tako sigurno. Ko zna šta su Gina i ta gospoña Serbi ovdje brbljale i šaptale jedna drugoj na uho? A Hedvig, ona ima fini sluh. Možda ono darovanje nije došlo tako neočekivano. Mislim da sam nešto i primijetio. GREGERS: Kakav je to duh ušao u tebe! JALMAR: Meni su se otvorile oči. Pazi samo, vidjećeš, darovanje je samo početak. Gospoña Serbi je uvijek imala ponešto za Hedvig. A sada je u njenoj moći da učini za dijete šta samo zamisili. Oni mi je mogu uzeti u svakom trenutku... kad god im bude volja. GREGERS: Hedvig te ni sada ni nikada neće napustiti. JALMAR: Samo ne budi tako siguran. Ako se oni pojave i mahnu joj punim rukama...? Ah, a ja sam je tako nezrecivo volio! Najveća bi mi sreća bila da je pažljivo uzmem za ruku i da je vodim kao dijete koje se boji mraka kroz veliki prazni prostor!... A sada osjećam mučnu stvamost... siromašni fotograf u tavanskoj sobici nije njoj nikada ništa značio. Ona se samo lukavo trudila da ostane s njim u dobrim odnosima, dok ne doñe drugo vrijeme. Page 59

Henrik Ibzen - Divlja patka GREGERS: To ti ni sam ne vjeruješ, Jalmare. JALMAR: To i jeste ono grozno, što ja ne znam šta treba da vjerujem... što to nikad neću znati. Pa, zar i ti možeš ozbiljno sumnjati da će biti ovako kako ja kažem? Ho-ho-ho! Ti previše gradiš na svom idealnom napretku, dragi moj Gregerse! Ako se oni pojave... oni sa punim rukama... i doviknu djetetu: napusti ga... kod nas tebe čeka život... GREGERS (brzo) Da, pa šta onda...? JALMAR:... i ako je ja onda upitam: Hedvig, jesi li :sipremna da napustiš život zbog mene? (Smije se podrugljivo) Da, nazdravlje, vidjećeš već kakav ću odgovor dobiti! (Čuje se pucanj na tavanu.) GREGRES (viče od radosti) Jalmare! JALMAR: Tako. On još ide u lov. GINA (utrči) Jao, Jalmare, izgleda da stari sam tutnji tamo po tavanu. JALMAR: Odmah ću pogledati... GREGERS (živahno) Trenutak! Znaš li šta je to bilo? JALMAR: Naravno da znam. GREGERS: Ne, ne znaš. Ali ja znam. To je bio dokaz. JALMAR: Kakav dokaz? GREGERS: To je bio jedan djetinji žrtveni čin. Ona je nagovorila tvoga oca da ustrijeli divlju patku. JALMAR: Da ustrijeli divlju patku! GINA: Zamisli...! JALMAR: Zbog čega? GREGERS: Htjela je tebi da žrtvuje ono najbolje što ona ima na svijetu; mislila je da bi onda opet morao da je voliš. JALMAR (meko, tromo) Ah, jadno dijete! GINA: Da, šta ta neće izmisliti! GREGERS: Htjela je samo da opet ima tvoju ljubav, Jalmare; mislila je da bez nje ne može živjeti. GINA (bori se sa suzama) Sad, eto, i sam vidiš, Ekdale. JALMAR: Gino, pa gdje je ona? GINA (jecajući) Jadno stvorenje... sigurno sjedi tamo u kuhinji. JALMAR (ode tamo, gurne kuhinjska vrata i viče) Hedvig... doñi! Doñi ovamo kod mene. (Gleda okolo) Ne, nije ovdje. GINA: Onda će biti u svojoj sobici. JALMAR (izvana) Ne, nije ni ovdje. (Vrati se) Mora da je izašla. GINA: Da, kad ti nigdje u kući nisi htio da je vidiš. JALMAR: Ah, samo da brzo doñe kući... pa da joj sve lijepo mogu kazati... Sad će sve biti dobro, Gregerse. Jer, ja mislim, da sad možemo početi novi život. GREGERS (tiho) Znao sam ja to... da će dijete sve popraviti. (Stari Ekdal se pojavi na vratima svoje sobe. On je u punoj uniformi, zazuzet je opasavanjem sablje.) JALMAR (začudeno) Oče! Zar si ti tu?! GINA: Oče, zar ste pucali u svojoj sobi? EKDAL (prilazi bliže) Tako, Jalmare! Ti, dakle, ideš sam u lov? JALMAR (napeto) To, dakle, nisi ti pucao na tavanu? Page 60

Henrik Ibzen - Divlja patka EKDAL: Ja pucao? Hm! GREGERS (dovikuje Jalmaru) Slušaj! To je ona sama ustrijelila divlju patku! JALMAR: Sta to treba da znači?! (Jurne ka tavanskim vratima, gurne ih, pogleda unutra i viče) Hedvig! GINA (trči na vrata) Isuse! Šta je to? JALMAR (uñe unutra) Ona leži na zemlji! GREGERS: Na zemlji?! (Ulazi za Jalmarom.) GINA (istovremeno) Hedvig! (Unutra) Ne, ne, ne! EKDAL: Ho-ho... i ona ide u lov? (Jalmar, Gina i Gregers nose Hedvig u atelje. Ona još čvrsto drži pištolj u ruci koja visi.) JALMAR (zbunjeno) Pištolj je opalio. Hedvig je pogodila sebe. Zovite pomoć!... Pomoć! GINA (trči na hodnik i viče dolje) Reling! Reling! Gospodine doktore Reling! Doñite što možete brže! (Jalmar i Gregers polažu Hedvig na sofu.) EKDAL (tiho) Šuma se sveti. JALMAR (kraj sofe na koljenima) Sad će ona doći sebi... Sad će doći sebi... da, da, da... GINA (vratila se) Gdje se ranila? Ja nikako ne vidim..... (Reling ulazi žurno. Odmah za njim i Molvik, bez kravate, otkopčanog kaputa.) RELING: Šta je to ovdje? GINA: Oni kažu da je Hedvig pucala u sebe. JALMAR: Hodi ovamo i pomozi! RELING: Pucala u sebe! (Gurne sto u stranu i pogleda je.) JALMAR (još uvijek na koljenima, gleda ga preplašeno) To ne može biti opasno? Šta kažeš. Reling? Ona gotovo ništa ne krvari. Zar ne, to ne može biti ništa opasno? RELING: Kako se to dogodilo? JALMAR: Ah, otkud ja znam...! GINA: Htjela je da ubije divlju patku RELING: Divlju patku? JALMAR: Mora da je pištolj opalio. RELING: Hm. Tako. EKDAL: Šuma se sveti. Ali ja je se ipak ne bojim. (Ode na tavan i zatvori vrata.) JALMAR: No, Reling. zašto ništa ne kažeš? RELING: Metak je pogodio u grudi! JALMAR: Da, ali Hedvig će ipak doći sebi? RELING: Zar ne vidiš da više nije živa! GINA (brizne u plač) O, dijete! Jadno dijete! JALMAR (skoči) Ali. ali ona mora živjeti! Ah, na koljenima ću ti zahvaliti, Reling, mora, bar samo jedan jedini trenutak, samo da joj kažem kako sam je beskrajno volio čitavo vrijeme. RELING: U srce je pogoñena. Unutrašnje krvarenje. Bila je na mjestu mrtva. JALMAR: A ja, ja sam je otjerao kao životinju! I tako se sva uplašena uvukla na tavan i iz ljubavi prema meni otišla u smrt. (Jecajući) Ovo nikad neću moći popraviti! Nikad joj više neću moći da kažem...! (Steže pesnice i viče) O, ti, Page 61

Henrik Ibzen - Divlja patka tamo gore...!... Ako te ima! Zašto si mi ovo učinio! GINA: Nemoj! Nemoj! Ne smiješ huliti tako grozno. Nismo, valjda, imali prava da je zadržimo. MOLVIK: Dijete nije mrtvo, ono spava. RELING: Koješta. JALMAR (šuti, ode do soje i skrštenih ruku gleda Hedvig) Kako leži, ukočena i mirna! RELING (pokuša da oslobodi pištolj) Kako ga drži, čvrsto, čvrsto. GINA: Ne, nemojte, Reling, slomićete djetetu prste. Ostavite joj taj pikstol. JALMAR: Da, neka ga ponese sa sobom. GINA: Ostavite joj ga. Ali dijete ne treba više tu da leži kao u izlogu. Ona mora u svoju sobu, to je. Prihvati, Ekdale. (Gina i Jalmar uzimaju Hedvig izmeñu sebe.) JALMAR (dok je nose) Ah, Gino, zar možeš ovo izdržati? GINA: Moramo pomoći jedno drugom. Jer sada ona, mislim, pripada nama: tebi pola, meni pola. MOLVIK (ispruža ruke i mrmlja) Hvaljen budi, Gospode; prašina ćeš postati; prašina ćeš postati... RELING (šapće) Jezik za zube, čovječe. Pa ti si pijan. (Gina i Jalmar iznose leš kroz kuhinjska vrata. Reling zatvara za njima. Molvik se izvuče u hodnik.) RELING (prilazi Gregersu) Neka mi niko ne priča priču da je pištolj sam opalio. GREGERS (stoji užasnut u grčevitim trzajima) Niko ne može znati kako se ovaj užas dogodio. RELING: Naboj joj je sagorio haljinu. Hedvig je pritisnula pištolj direktno na grudi i onda opalila. GREGERS: Ona nije umrla uzalud. Jeste li vidjeli kako je bol oslobodio nešto uzvišeno u njemu? RELING: Većina nas postaje uzvišena kad stoji u žalosti pokraj leša. Ali šta mislite koliko će ta divota kod njega potrajati? GREGERS: Zar ne bi trebalo da traje i raste s njegovim životom? RELING: Ni godina dana i mala Hedvig će za njega postati lijepa tema za deklamaciju i ništa drugo. GREGERS: I to se usuñujete reći o Jalmaru Ekdalu? RELING: Razgovaraćemo mi opet, kada se osuši prva trava na njenom grobu. Onda ćete imati priliku da ga čujete kako pompezno govori o djetetu koje je prerano otrgnuto od očevog srca; vidjećete kako napreduje u dirljivosti i u samodivljenju, u sažaljenju za samim sobom. Pazite samo! GREGERS: Ako vi imate pravo, a ja nemam, onda život nije vrijedan življenja. RELING: Ah, život bi ipak mogao biti lijep kad bi nas pustili na miru ti famozni zanesenjaci, koji nama siromašnim ljudima opsjedaju kuću sa svojim idealnim napretkom. GREGERS (spuštenih očiju) Ako je tako, onda mogu biti sretan što ja bar imam svoju sudbinu. RELING: S dopuštenjem... a šta je vaša sudbina? GREGERS (polazeći) Da budem trinaesti za stolom. RELING: Ah, ñavo će znati. Page 62

Henrik Ibzen - Divlja patka

Page 63