Henning Mankell - Kurt Wallander(7) Korak ispred $

Hening Mankel

KORAK ISPRED Naslov originala Henning Mankell “Steget efter” Sa švedskog preveli Milena Podolšak & Goran Maljan

SADRŽAJ PROLOG PRVI DEO 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 DRUGI DEO 20 21 22 23 24 25 26 27

28 29 30 31 32 33 34 35 36 EPILOG POGOVOR BELEŠKE

Viktoriji i Denu

“Broj neuređenih sistema uvek je veći nego broj uređenih.“ (IZ DRUGOG ZAKONA TERMODINAMIKE) Uvertira za RIGOLETTO (GIUZEPPE VERDI)

PROLOG Kiša je stala nekoliko minuta posle pet sati. Čovek koji je čučao kod debelog stabla počeo je polako da skida jaknu. Iako je kiša bila slaba i kratkotrajna, primetio je da mu je odeća mokra. Osetio je da ga obuzima bes. Nije želeo da se prehladi, ne sada, ne usred leta. Odložio je jaknu na zemlju i ustao. Noge su mu bile utrnule. Pažljivo je počeo da se njiše napred-nazad ne bi li mu krv ponovo prostrujala, sve vreme obazrivo gledajući oko sebe. Znao je da oni koje očekuje neće doći pre osam sati, kao što su i planirali. Postojala je, međutim, jedna druga opasnost, premda mala: da neko naiđe jednom od staza koje krivudaju kroz rezervat. Bila je to jedina stvar koju nije uzeo u obzir kada je pravio plan. Jedino u šta nije mogao da bude siguran. Ipak se nije brinuo. Ivanjdansko je veče. U rezervatu nema ni mesta za kampovanje ni mesta za proslave. Sem toga, pažljivo su izabrali mesto, jer su hteli da budu sami. Dve nedelje ranije odlučili su gde će da se nađu. Tada ih je već mesecima pomno pratio. Istog dana je u rezervatu potražio mesto, postaravši se da ga niko ne primeti. U jednom trenutku jedan stariji par naišao je stazom, ali se on sakrio u šumarku i sačekao dok su prošli. Čim je pronašao mesto koje su odredili za proslavu Ivanjdana, znao je da je idealno. Nalazilo se u uvali okruženoj gustim žbunjem i šipragom, iza kojih se nalazio pokoji šumarak. Nisu mogli da izaberu bolje mesto. Niti za ono što su sami nameravali niti za ono što je on nameravao. Kišni oblaci su se razilazili i čim se sunce probilo kroz njih, odmah je otoplilo. Jun je bio prohladan. Svi sa kojima je pričao žalili su se na skonsko rano leto, a on se složio s njima. Uvek se slagao. To je šansa za beg, često je mislio. Beg od svega sto mu se ispreči na putu. Tu veštinu je savladao — veštinu slaganja s ljudima. Pogledao je gore, u nebo. kiša više neće padati. Proleće i rano leto zaista su bili veoma hladni. Sunce je sada najzad sinulo, pred sumrak, dan uoči Ivanjdana. Biće ovo lepo veče, pomisli on. Veče za pamćenje.

Mokra trava je mirisala. Odnekud je dopirao klepet ptičijih krila. S leve strane, u dnu padine, presijavalo se more. Raširio je noge i pljunuo duvan za žvakanje, koji mu se sav rastopio u ustima, a zatim ga izgazio u pesak. Nikada nije ostavljao tragove. Baš nikada. Često bi, međutim, pomišljao da bi trebalo da prestane da koristi burmut. Bila je to loša navika, koja mu nikako nije pristajala. * Odlučili su da se nađu u Hamaru. To je bilo zgodno jer su neki dolazili iz Simrishamna, a drugi iz Istada. Odatle bi trebalo da se odvezu u rezervat, gde će parkirati kola i peške otići do mesta koje su izabrali. Odluka, zapravo, nije bila zajednička. Dugo su razmatrali mesto i slali predloge jedni drugima. Međutim, kada je jedno od njih predložilo to mesto, odmah su se svi složili. Možda zato što više nisu imali vremena. Trebalo je još mnogo toga da se pripremi. Ponestajalo im je vremena. Jedno od njih je bilo zaduženo za hranu, dok je drugo otputovalo u Kopenhagen da iznajmi odeću i perike koje su im bile potrebne. Nisu ništa smeli da prepuste slučaju. Pripremili su se i za slučaj da vreme bude loše. U dva sata po podne, dan uoči Ivanjdana, jedno od njih je, prema ranijem dogovoru, spakovalo veliku plastičnu ceradu u crvenu sportsku torbu, zajedno sa rolnom lepljive trake i nekoliko starih aluminijumskih klinova za šator. Proslava će biti napolju, čak i ako bude kiše - ali u tom slučaju će imati zaštitu nad glavom. Sve je bilo spremno. Međutim, ono što se desilo niko nije mogao da predvidi. Jedno od njih se razbolelo. Bila je to devojka, koja se možda najviše od svih njih radovala proslavi Ivanjdana. Ostale je znala tek manje od godinu dana. Kada se rano ujutru probudila, osetila je mučninu. Prvo je pomislila da je to zato što je nervozna, ali je posle nekoliko sati, kada je već prošlo podne, počela da povraća i dobila temperaturu. I dalje se nadala da će proći. Međutim, kada su došli po nju i pozvonili na vrata, jedva je stajala na nogama. Zbog toga ih se te večeri samo troje našlo u Hamaru nešto pre osam sati. Nisu odustajali od proslave. Bili su iskusni i znali su da se nešto uvek može desiti. Koliko god planirao, čovek se nikada ne može osigurati od iznenadnih bolesti. Parkirali su se nadomak rezervata, poneli korpe i krenuli stazom. Čule su se samo

ptice i udaljeni šum mora, mada se jednom od njih učinilo da u daljini čuje harmoniku. Kada su stigli do odabranog mesta, odmah su shvatili da je izbor bio pravi. Tu će moći na miru da slave Ivanjdan sve do zore. Nebo je sada bilo potpuno vedro. Ivanjdanska noć će biti sasvim svetla. Odlučili su kako će da je proslave još početkom februara. Sedeli su i pričali o tome kako žele svetlu ivanjdansku noć. Pili su vino i dugo i razigrano se prepirali oko toga šta zapravo znači reč tmina. Kada nastupa ono stanje između svetla i mraka, stanje koje se naziva tminom? Kako bi se, zapravo, rečima mogla opisati ta siva zona? Koliko se u stvari može videti kada je svetlost tako slaba da se nalazimo u onom nejasnom, prelaznom stanju, onom kližućem stanju, sasvim blizu senki koje polako rastu? Nisu se složili. Tmina je ostala nerešeno pitanje. Te večeri su ipak počeli da planiraju proslavu. Stigli su do uvale i spustili korpe, a onda se povukli u gusto grmlje, jedno po jedno, kako bi se presvukli. Pomoću džepnih ogledalaca postavljenih između grana mogli su da provere da li su dobro namestili perike. Nikome od njih nije bilo ni na kraj pameti da jedan čovek u blizini posmatra njihove temeljne pripreme. Nameštanje perika bio je skoro najjednostavniji zadatak. Teži su bili korseti, naramenice i podsuknje, kao i šalovi, naborana čipka i, u najmanju ruku, debeli sloj pudera. Ali sve je moralo biti savršeno. Igrali su igru. Ali su tu igru shvatali ozbiljno. U osam sati izašli su iz žbunja i pogledali se. Sve troje su bili zadivljeni. Još jednom su istupili iz svog vremena i ušli u neko drugo. U Belmanovo vreme1. Približili su se jedno drugom i prasnuli u smeh, ali odmah potom su se i uozbiljili. Rasprostrli su veliku prostirku na travu, izvadili stvari iz korpi i uključili kasetofon sa snimcima “Fredmanovih poslanica“. A onda je počela proslava. Na zimu će moći da se prisete ove večeri. Bila je to još jedna njihova zajednička tajna. * Stigla je ponoć, a on se još nije odlučio. Znao je da ne mora da žuri. Proslava će trajati sve do jutra. A možda će tu i prespavati celo prepodne? Znao im je planove do najsitnijih detalja, što mu je pružalo osećaj potpune

kontrole. Samo onaj ko ima kontrolu može da utekne. Premestio se na drugo mesto oko jedanaest sati, kada je po glasovima zaključio da su pijani. Još kada je prvi put obišao to mesto, odredio je tačno odakle će krenuti — iz gustog grmlja nadomak uvale. Odatle je imao savršen pogled na sve što se dešava oko svetloplave prostirke, a da ostane neprimećen. Povremeno su odlazili u grmlje kako bi obavili nuždu. Mogao je da vidi sve šta rade. Prošla je ponoć. I dalje je čekao — nešto nije bilo u redu. Nešto je bilo drugačije. Nešto se dogodilo. Trebalo je da ih bude četvoro, što znači da je jedno nedostajalo. Pokušavao je da dokuči zašto. Nije bilo nikakvog objašnjenja. Nešto neočekivano se dogodilo. Možda se devojka predomislila? Možda se razbolela? Slušao je muziku i smeh. S vremena na vreme zamišljao je da i on sam sedi dole, kod svetloplave prostirke, sa čašom u ruci. Kasnije bi mogao da proba neku periku — možda čak i nešto od odeće? Mogao je da uradi šta god je hteo. Nije bilo nikakvih ograničenja. Njegova nadmoć nije mogla bili veća, čak i kada bi postao nevidljiv. Još uvek je čekao. Smeh se pojačavao i stišavao. Noćna ptica je proletela iznad njegove glave. Bilo je tri sada i deset minuta. Nije više hteo da čeka. Kucnuo je čas - čas koji je sam odredio. Nije mogao da se seti kada je poslednji put nosio ručni sat. Sati i minuti neprekidno su otkucavali u njemu. Uvek je znao koliko je sati, kao da poseduje unutrašnji mehanizam koji je pokazivao tačno vreme. Na svetloplavoj prostirci bilo je mirno. Legli su jedno pored drugog i slušali muziku. Znao je da ne spavaju, ali da su duboko utonuli u svoja sanjarenja, ne pretpostavljajući da je on tik iza njih. Uzeo je pištolj s prigušivačem, koji je ležao pored njega na smotanoj jakni, i brzo pogledao oko sebe. Blago povijen, došunjao se do drveta koje se nalazilo sasvim blizu njih. Tu je zastao na nekoliko sekundi. Niko ga nije primetio. Bacio je poslednji pogled oko sebe — sve je bilo pusto. Bili su sami. A onda je iskoračio i upucao svakog od njih u čelo. Nije mogao da izbegne prskanje krvi po perikama. Sve se tako brzo završilo da je jedva mogao da shvati šta je uradio. Sada su sve troje ležali mrtvi tu, ispred njega. Naslonjeni jedni na druge, kao i pre

nekoliko sekundi. Isključio je kasetofon i oslušnuo. Ptice su cvrkutale. Još jednom je pogledao oko sebe. U okolini, naravno, nije bilo nikoga. Raširio je salvetu na prostirku i na nju odložio pištolj. Nikada nije ostavljao tragove. Zatim je seo i pogledao ljude koji su se do malopre smejali, a sada bili mrtvi. Idila je i dalje tu, pomislio je. Jedina razlika je u tome što ih sada ima četvoro, kao što je prvobitno i planirano. Nasuo je čašu crnog vina, iako nikada nije pio. Ali sada nije mogao da odoli. Zatim je isprobao jednu periku i probao hranu, iako nije bio nešto naročito gladan. U četiri sata je ustao. Imao je još mnogo toga da uradi. Ljudi su obično dolazili u rezervat rano ujutru. Nije smeo da ostavi ni jedan jedini trag, za slučaj da neko ipak skrene sa staze i približi se uvali. U svakom slučaju, ne još uvek. Poslednje što je učinio pre nego što je otišao odatle bilo je da im pretraži torbe i odeću. Tu je i našao ono što je tražio — pasoše. Sve troje su ih poneli. Stavio ih je u džep od jakne, s namerom da ih kasnije tog dana spali. Poslednji put je pogledao oko sebe, izvadio iz džepa mali fotoaparat i napravio fotografiju. Samo jednu. Kao da je posmatrao umetničku sliku. Na slici je bio izlet iz XVIII veka. Jedino što je ova slika bila poprskana krvlju. Bilo je ivanjdansko jutro. Petak, dvadeset i drugi jun 1996. godine. I naredni dan će biti lep. Leto je napokon došlo u Skone.

PRVI DEO

1 U sredu, sedmog avgusta 1996. godine, Kurt Valander umalo nije poginuo u saobraćajnoj nesreći istočno od Istada. Bilo je to rano ujutru, nešto posle šest sati. Dok je izlazio iz Nibrustranda, vozeći se u smeru Esterlena, odjednom je ugledao kamion koji se uzdizao ispred njegovog “pežoa“. Sirena kamiona začula se u trenutku kada je cimnuo volan u stranu. Tek kada se posle toga zaustavio pored puta, Valandera je obuzeo strah. Srce mu je lupalo u grudima. Bilo mu je loše i vrtelo mu se u glavi. Mislio je da će se onesvestiti. I dalje je čvrsto držao volan. Smirio se i polako počeo da shvata šta se dogodilo. Zaspao je za volanom. Sekunda je bila dovoljna da stari automobil sklizne na suprotnu stranu puta. Još jedna sekunda i bio bi mrtav — teški kamion bi ga smrvio. Od tog saznanja na trenutak je osetio potpunu prazninu. Setio se one noći, pre nekoliko godina, kada se zamalo nije sudario sa losom na putu blizu Tinsrida. Ali tada je bilo maglovito i mračno, a sada je zaspao za volanom. Umor. Nije razumeo zašto je stalno tako umoran. Umor bi ga stizao bez upozorenja, otkako je otišao na odmor početkom juna. Te godine je hteo da uzme odmor ranije. Međutim, ceo odmor mu je propao zbog kiše. Tek pošto se vratio na posao, nekoliko dana nakon Ivanjdana, lepo i toplo vreme vratilo se u Skone. Umor ga nije napuštao. Dešavalo mu se da zaspi čak i sedeći u stolici. Pa i posle dobrog, celonoćnog sna, bilo mu je teško da ustane iz kreveta. A često je morao i da stane pored puta i odspava koji minut. Odakle taj umor? Njegova ćerka Linda pitala ga je zašto je tako umoran još one nedelje odmora koju su proveli zajedno na Gotlandu. Bilo je to jedne od poslednjih večeri, kada su odseli u pansionu u Burgsviku. Veče je bilo veoma lepo. Ceo dan su se šetali po južnom rtu, a pre nego što su se vratili u pansion, večerali su u piceriji. Lindu je čudio taj njegov umor. Kada ga je pitala za to, shvatio je po izrazu njenog lica s druge strane petrolejke da se dugo spremala na to. Valander se, međutim, napravi lud. Ništa mu ne fali, a to što je iskoristio jedan deo odmora da nadoknadi neprospavane noći, teško da je bilo za čuđenje. Linda ga više ništa nije pitala, iako je bilo očigledno da nije bila zadovoljna odgovorom koji je dobila. Sada je shvatio da više ne može ovako. Ovakav umor nije prirodan - nešto nije

bilo u redu. Pokušao je da odredi još neki sindrom koji bi ukazivao na to da je bolestan, ali osim grčeva u listovima koji su ga povremeno budili noću, nije mogao da pronađe ništa drugo. Valander shvati koliko je bio blizu smrti. Više ne sme da odlaže posetu lekaru — ima da je zakaže već istog dana. Upalio je motor, spustio prozor i produžio. Iako je bio već avgust, napolju je i dalje bilo toplo, kao usred leta. Zaputio se u kuću svoga oca u Lederupu. Ni sam nije znao koliko je puta prošao tim putem. I dalje mu je bilo teško da se pomiri s tim da otac više nikada neće sedeti u svom ateljeu, večito okružen mirisom terpentina, ispred štafeiaja na kom je slikao uvek isti motiv - pejzaž sa tetrebom u prvom planu ili ponekad bez tetreba. I sa suncem koje je na nevidljivim nitima visilo tik iznad vrhova drveća. Uskoro će biti dve godine. Dve godine otkako je Jertrud nazvala policijsku stanicu u Istadu i rekla mu da njegov otac leži mrtav na podu ateljea. Još uvek se sećao, kao u nekoj izoštrenoj i razvučenoj slici, kako se vozio za Lederup i odbijao da poveruje u nešto u šta nije bilo sumnje. Postao je svestan šta se dogodilo tek kada je u dvorištu ugledao Jertrud. U tom trenutku shvatio je šta ga čeka. Te dve godine su brzo prošle. Jertrud je još uvek živela u kući njegovog oca i Valander ju je posećivao kad god je mogao, što je ipak i dalje bilo veoma retko. Prošlo je više od godinu dana pre nego što su sredili atelje. Našli su ukupno 32 gotove, potpisane slike. Jedne decembarske večeri 1995. godine, seli su za Jertrudin trpezarijski sto i sastavili spisak ljudi kojima će pokloniti te slike. Valander je zadržao dve, jednu sa tetrebom i jednu bez njega. Linda je dobila jednu, kao i njegova bivša žena Mona. Sestra Kristina nije htela nijednu, što ga je veoma iznenadilo, čak i razočaralo. Jertrud ih je već imala mnogo, pa joj nije bila potrebna nijedna. Imali su, dakle, 28 slika koje je trebalo razdeliti. Valander je nevoljno poslao jednu kriminalističkom inspektoru u Kristijanstadu, sa kojim je povremeno bio u kontaktu. Kada su razdelili 23 slike, nisu više mogli nikoga da se sete. Svi Jertrudini rođaci dobili su po jednu. Na kraju je, dakle, ostalo pet slika. Valander se pitao kuda će sa njima. Znao je da nikada neće moći da ih spali. Slike su, u stvari, pripadale Jertrud, ali je ona rekla da treba da ih uzmu on i Kristina, a ne ona, koja je tako kasno kročila u život njihovog oca. Valander prođe pored isključenja za Kosebergu. Bio je blizu. Razmišljao je o onome što ga tamo čeka. Jedne majske večeri, kada je došao u posetu Jertrudi, otišao je s njom u dugu šetnju traktorskim putevima koji su krivudali između polja uljane repice. Jertrud mu je tada rekla da želi da se odseli. Počela je da se oseća usamljeno. “Ako ostanem ovde, njegov duh će me stalno progoniti“, rekla je.

Valander je na neki način shvatio šta je htela da kaže. I sam bi najverovatnije tako postupio. Dok su hodali između polja, zamolila ga je da joj pomogne oko prodaje kuće. Nije bilo hitno, odgovaralo joj je i krajem leta. Jedino je želela da se odseli pre jeseni. Ima sestru u Ringeu koja je odskora udovica. Jertrud će se preseliti kod nje. Sada je došlo vreme za to. Valander je te srede uzeo slobodan dan. Agent za nekretnine dolazi iz Istada u devet sati, kako bi zajedno odredili cenu koju bi bilo razumno tražiti. Pre toga, Valander i Jertrud su hteli da pregledaju poslednje kutije sa očevim stvarima. Prethodne nedelje završili su s pakovanjem. Valanderov kolega Martinson došao je sa prikolicom i odvezao stvari na deponiju kod Hedeskuge. Valander je s nelagodom razmišljao o tome kako sve što ostaje od jednog života završava na najbližoj deponiji. Za njegovim ocem su sada, osim sećanja, ostale fotografije, kao i pet slika i nekoliko kartonskih kutija sa starim pismima i dokumentima. I ništa više. Život je bio uknjižen i završen. Valander skrenu na put koji je vodio do očeve kuće. Jertrud, koja je uvek rano ustajala, već ga je čekala u dvorištu. Popili su kafu u kuhinji. Vrata od kuhinjskih elemenata bila su pootvarana, otkrivajući prazne police. Jertrudina sestra će doći tog popodneva da je pokupi. Valander će zadržati jedan ključ, dok će drugi dati agentu za nekretnine. Kada ju je tog jutra ugledao, Valander je bio iznenađen videvši da nosi istu haljinu kao onog dana kada su se ona i njegov otac venčali. Osetio je knedlu u grlu. Za Jertrud je ovo bio ozbiljan i svečan trenutak. Trenutak kada odlazi od kuće. Pre nego što su seli da piju kafu, preleteli su pogledom sadržaj dve kartonske kutije. Valander se iznenadio kada je među starim pismima pronašao par dečjih cipelica, kojih kao da se sećao iz detinjstva. Da li ih je otac čuvao sve te godine? Izneo je kutije i stavio ih u automobil. Kada je zatvorio vrata od kola, ugledao je Jertrud kako stoji na stepenicama i smeši mu se. “Ostalo je još onih pet slika“, reče ona. “Jesi li zaboravio na njih?“ Valander odmahnu glavom. Uputio se ka dvorišnoj kućici koju je otac koristio kao atelje. Vrata su bila otvorena. Iako su počistili, miris terpentina i dalje se osećao. Na staroj ringli stajao je lonac u kome je otac skuvao nebrojeno šolja kafe. Ovo je možda poslednji put da sam ovde, pomisli. Iako se, za razliku od Jertrud, nisam lepo obukao. Došao sam u svojoj običnoj širokoj odeći. A da nisam imao sreće, sada bih bio mrtav, kao moj otac. Linda bi morala da odveze ono što je ostalo za mnom na deponiju. A tu bi našla i dve slike, među kojima i jednu sa tetrebom u prvom planu. Valander oseti potištenost. I dalje je osećao očevo prisustvo u mračnom ateljeu.

Slike su bile naslonjene uza zid. Odneo ih je do automobila, stavio u gepek i prekrio ćebetom. Jertrud je i dalje stajala na stepenicama. “Nema ničeg više?“ Valander odmahnu glavom. “Ničeg više“, odgovori. “Ničeg.“ U devet sati stigao je agent za nekretnine; kada je izašao iz automobila, Valander ga, na svoje iznenađenje, prepozna - bio je to Robert Okerblum. Nekoliko godina ranije žena mu je brutalno ubijena, a njeno telo bačeno u stari bunar. Bila je to jedna od najtežih i najneprijatnijih istraga na kojima je ikad radio. Valander se, začuđen, namršti. Izabrao je jednu veliku agenciju za nekretnine koja je imala ispostave po celoj Švedskoj, ali Okerblum nije imao veze s njom. Pitanje je da li je ta agencija i dalje postojala. Valander je načuo da je zatvorena ubrzo nakon ubistva Luiz Okerblum. Robert Okerblum se pope uz stepenice. Izgledao je isto onako ga se Valander sećao. Prvi put kad su se sreli, sedeo je u Valanderovoj kancelariji i plakao. Valander se priseti kako je tada pomislio da je Okerblum neko čijeg se izgleda nikad ne bi setio. Njegova potrešenost i tuga za suprugom bili su, međutim, stvarni. Valander se seti i da su Okerblumovi pripadali nekoj crkvenoj organizaciji, verovatno metodistima. Rukovaše se. “Dakle, ponovo se srećemo“, reče Okerblum. Valander mu prepozna glas. Situacija ga je nakratko zbunila - šta sada da kaže? Robert Okerblum ga preduhitri. “I dalje žalim za njom isto kao pre“, reče polako. “Mada je devojčicama, naravno, još gore.“ Valander se seti dve ćerke. Bile su tako male tada. I jesu i nisu razumele šta se desilo. “Sigurno vam je teško“, odvrati on. Valander se na trenutak uplaši da će se ponovo desiti isto — da će Okerlbum briznuti u plač. Ipak, nije.“Pokušao sam da i dalje vodim posao“, reče Okerblum. “Ali nisam imao snage. Ponuđen mi je posao u konkurentskoj firmi i prihvatio sam ga. I nisam zažalio. Više ne provodim večeri vodeći knjige, mogu više da se posvetim ćerkama.“ Jertrud je izašla u dvorište. Zajedno su prošli kroz kuću, a Okerblum je zabeležio nekoliko stvari i napravio nekoliko fotografija. Nakon toga sedoše u kuhinju da popiju kafu. Valanderu se cena koju je Okerblum predložio isprva učini niskom, ali onda

shvati da je ipak tri puta veća od one koju je otac platio. Oko jedanaest sati Okerblum je otišao. Valander pomisli da bi možda trebalo da ostane dok Jertrudina sestra ne dođe i po nju. Jertrud nasluti njegove misli i reče da nema ništa protiv da bude sama. “Dan je divan“, reče ona. “Leto je ipak ispalo lepo, sada kad je već pri kraju. Idem u dvorište da sednem.“ “Mogu da ostanem ako želiš. Danas sam slobodan.“ Jertrud odmahnu glavom. “Dođi jednom u Ringedu me posetiš“, reče ona. “Ali sačekaj nekoliko nedelja, moram prvo da se sredim.“ Valander sede u auto i krenu ka Istadu. Ide pravo kući da zakaže pregled kod lekara, a zatim da rezerviše termin u vešernici i pospremi stan. Išao je dužim putem pošto mu se nije žurilo. Voleo je da vozi, da posmatra predeo dok mu misli lutaju. Tek što je prošao Valebergu, telefon mu zazvoni. Martinson je zvao. Valander se zaustavi pored puta. “Tražio sam te“, reče Martinson. “Naravno, niko nije pomenuo da si danas slobodan. Osim toga, je l’ znaš da ti je sekretarica pokvarena?“ Valander je znao da sekretarica ume da se zakoči. Ipak, odmah je pretpostavio da se nešto desilo. Koliko god dugo da je bio policajac, uvek je imao isti osećaj - grč u stomaku, gubitak daha. “Zovem iz Hansonove kancelarije“, nastavi Martinson. “U mojoj je upravo mama Astrid Hilstrem.“ “Ko?“ “Astrid Hilstrem. Jedno od ono troje mladih što su nestali. Njena mama.“ Valander shvati o kome je reč. “Šta hoće?“ “Mnogo je zabrinuta. Stigla joj je razglednica od ćerke iz Beča.“ Valander se namršti. “Pa to bi trebalo da bude dobra vest, da se ćerka javila?“ “Kaže da to nije njena ćerka napisala, da je razglednica lažna. I brine je što ništa ne preduzimamo.“ “Šta da preduzmemo kad nema naznaka da je počinjen nekakav zločin? Imamo gomilu dokaza da su svojevoljno otišli.“ Martinson se vrati nakon nekoliko trenutaka. “Ne znam o čemu je reč “, reče. “Ali imam osećaj da ima nečega u tome što tvrdi. Šta — ne znam, ali moguće je da ima nečeg.“ Valander poče pažljivije da sluša. Tokom godina naučio je da uzima

Martinsonove slutnje za ozbiljno. Često se ispostavljalo da je u pravu. “Hoćeš da dođem?“ “Ne. Mada mislim da ti, Svedberg i ja treba da sednemo i popričamo o ovome sutra.“ “Reci kad.“ “Može u osam? Čuću se sa Svedbergom.“ Razgovor se završi. Valander ostade da sedi u kolima, prateći pogledom traktor koji je vozio po njivi. Razmišljao je o tome što je Martinson rekao. I sam je u nekoliko navrata sreo majku Astrid Hilstrem. U mislima je ponovo prolazio kroz sve što se izdešavalo. Nekoliko dana nakon Ivanjdana prijavljen je nestanak nekoliko mladih. To se desilo baš kada se on vratio sa svog propalog kišovitog odmora. Zajedno sa nekoliko kolega prihvatio se tog zadatka, ali je već od samog početka imao osećaj da nikakav zločin nije počinjen. Posle tri dana stigla je i razglednica iz Hamburga, na kojoj je bila glavna gradska železnička stanica. Valander se i dalje sećao od reči do reči šta je na njoj pisalo - Putujemo po Evropi. Možda se vratimo sredinom avgusta. Danas je bila sreda, sedmi avgust. Uskoro bi, dakle, trebalo da se vrate. Stigla je i još jedna razglednica od Astrid Hilstrem, iz Beča. Prvu razglednicu potpisalo je sve troje, roditelji su im prepoznali potpise. Samo je majka Astrid Hilstrem bila sumnjičava, ali i nju su ostali ubedili da je sve u redu. Valander baci pogled u retrovizor i vrati se na put. Martinson je često imao dobar predosećaj. Valander zaustavi auto u ulici Marijagatan, unese kutije i slike u stan i sede za telefon. Kod lekara kod koga je najčešće išao javila se sekretarica — doktor se vraća sa odmora 12. avgusta. Valander poče da razmišlja da li se isplati čekati dotad, ali ga nije napuštala pomisao na to da je jutros za dlaku izbegao smrt. Nazvao je drugog doktora i zakazao za naredni dan u jedanaest sati. Nakon što je rezervisao termin u vešernici za sutra uveče, počeo je da sprema stan. Umor ga je stigao već kod spavaće sobe. Na brzinu je prošao usisivačem kroz dnevnu sobu i sklonio ga. Kutije i slike stavio je u sobu u kojoj je Linda spavala kada je dolazila u posetu. Potom u kuhinji popi tri čaše vode. I ta žeđ ga je čudila. Umor, žeđ - otkud sad to? Već je bilo dvanaest sati; bio je gladan. Bacio je pogled u frižider i video da je prazan. Uzeo je jaknu i izašao. Napolju je bilo toplo, pa je prošetao do centra. Stao je

pored tri agencije za nekretnine i obratio pažnju na nekretnine koje su se reklamirale u izlozima. Shvatio je da je cena koju je Okerblum predložio sasvim razumna - više od 300.000 kruna ne bi ni mogli da dobiju za kuću u Lederupu. Stao je uz kiosk brze hrane, pojeo hamburger i popio dve flaše mineralne vode. Zatim je ušao u prodavnicu obuće čijeg je vlasnika znao i zamolio da ode u toalet. Kada je izašao napolje, bio je pomalo neodlučan — slobodne dane trebalo bi da iskoristi za kupovinu. Nije samo frižider bio prazan, isti slučaj je bio i sa ostavom. Sada, ipak, nema snage da sedne u auto i vozi do gradske pijace. Spustio se niz ulicu Hamngatan, prošao pored železničke stanice, a zatim pošao niz ulicu Spanijenfararegatan. Došao je do pristaništa za čamce i polako šetao pored molova, posmatrajući privezane čamce. Pokušao je da zamisli kakav je osećaj jedriti; u tome se nikad nije oprobao. Tada primeti da opet mora u ve-ce. Otišao je u toalet u restoranu, popio još jednu flašu mineralne vode i seo na klupu kod crvene barake spasilačke službe. Poslednji put kada je tu sedeo bila je zima. Bilo je to veče kad je Baiba otišla. On ju je vozio na aerodrom. Bio je mrak. Sneg je lagano padao dok je vetar kovitlao pahulje na svetlu ulične rasvete. Sedeli su u potpunoj tišini. Nakon toga, pošto je Baiba prošla pasošku kontrolu, vratio se u Istad, izašao napolje i seo na klupu. Duvao je hladan vetar. Bilo mu je hladno, ali je ipak ostao da sedi. Razmišljao je o tome kako je sve gotovo. Više nikada neće videti Baibu - raskid je bio konačan. U Istad je došla u decembru 1994. godine. Njemu je otac skoro bio umro, i tek je završio sa jednom od najzahtevnijih istraga u celoj svojoj policijskoj karijeri. Međutim, te jeseni je, možda prvi put nakon mnogo godina, pravio planove za budućnost. Odlučio je da se odseli na selo i uzme psa. Posetio je čak i jednu odgajivačnicu pasa i gledao štenad labradora. Okrenuće drugi list. A najvažnije od svega bilo je to što je želeo Baibu kraj sebe. Ona je bila u Istadu za Božić. Valander je primetio da su se ona i Linda od početka dobro slagale. Te nove 1995. godine, poslednjih dana pre njenog povratka u Rigu, ozbiljno su razgovarali o budućnosti. Možda bi na leto zauvek došla u Švedsku. Zajedno su razgledali i kuće; nekoliko puta su išli da gledaju jedan mali plac kod Svenstorpa. Međutim, jedne noći u martu, kada je Valander već bio zaspao, Baiba je zvala iz Rige i rekla da se dvoumi. Ne želi da se uda niti da se seli u Švedsku. Barem ne još. Nekoliko dana kasnije Valander je, vrlo uznemiren, odleteo u Rigu, misleći kako će je ubediti da se predomisli. Sve se završilo dugom i teškom svađom. To je bio prvi put da su se posvađali. Nakon toga nisu razgovarali više od mesec dana. Valander ju je onda nazvao i dogovorili su se da on tog leta dođe u Letoniju. Proveli su dve nedelje u jednoj oronuloj kući na obali

Riškog zaliva, koja je pripadala jednom njenom kolegi sa univerziteta. Vreme su provodili šetajući obalom, a Valander je, poučen neprijatnim iskustvom, čekao da ona sama pokrene pitanje budućnosti. Ipak, kada je to konačno uradila, zvučala je nejasno i neodređeno. Ne sad, ne još. Zašto ne bi sve ostalo ovako kako jeste? Dok je leteo nazad, Valander je bio utučen; još uvek mu nije bilo jasno šta će dalje biti. Cele te jeseni nisu se videli. Razgovarali su o tome, planirali, razmišljali o različitim mogućnostima, ali ništa se nije desilo. Tada je Valander počeo da sumnja — da li je možda postojao neki drugi muškarac u Rigi? Neko za koga on nije znao? Nekoliko puta ju je, obuzet ljubomorom, zvao usred noći, a nekad je imao osećaj da je još neko bio u njenom stanu, iako se ona zaklinjala da nema nikoga. Tog Božića je ponovo došla u Istad. Ovaj put Linda je ostala samo za Badnje veče, nakon čega je sa prijateljima otputovala u Škotsku. I tada, nekoliko dana nakon Nove godine, Baiba je rekla da nikad ne bi mogla da zamisli sebe u Švedskoj. Dugo se dvoumila, ali sada je bila sigurna. Nije htela da izgubi posao na univerzitetu. Šta bi radila u Švedskoj, u Istadu? Možda bi mogla da bude tumač. I šta drugo? Valander je pokušao da je ubedi, ali pošto nije uspevao, brzo je odustao. Iako to nisu otvoreno rekli, oboje su znali da se veza bliži kraju. Nakon četiri godine, više nisu mogli dalje zajedno. Valander ju je odvezao na aerodrom, gledao kako odlazi, a nakon toga je po hladnoći i mraku sedeo na smrznutoj klupi kod spasilačke službe. Bio je tužniji i usamljeniji nego ikad. Osećao je, međutim, i tračak nečeg drugog — olakšanje. Uprkos svemu, više nije bilo razloga za sumnju. Jedan motorni čamac udaljio se od luke. Valander ustade. Ponovo je morao u vece. Nastavili su s vremena na vreme da se čuju telefonom, ali su, nakon izvesnog vremena, i to prestali. Već se pola godine nisu čuli. Jednom, kad su Linda i on šetali Visbijem, Linda ga je pitala da li je između njega i Baibe zaista svršeno. “Da“, odgovorio je. “Gotovo je.“ Linda je očekivala nastavak. “Valjda je tako moralo biti“, odgovorio je. “Verovatno nijedno od nas nije to htelo, ali bilo je neizbežno.“ Ušao je u restoran, klimnuo glavom konobarici i otišao u toalet. Vratio se peške kući, seo u auto i odvezao se do izlaza iz grada ka Malmeu. Pre nego što je otišao na pijacu na kojoj je najčešće kupovao, sedeo je neko vreme u autu i pokušavao da napravi spisak stvari koje treba da kupi. Kad je sa kolicima zašao među rafove, nije mogao da nađe cedulju na kojoj je sve pisalo. Nije mu se, ipak, išlo do auta da je nađe. Bilo je već skoro četiri sata kada je natrpao u frižider i ostavu sve što je kupio. Nakon toga, legao je na kauč da čita, ali je zaspao skoro istog trena. Sat

vremena kasnije trgnuo se iz sna. Sanjao je da je sa ocem u Rimu. Tu je bio i Ridberg i nekakvi sitni ljudi, nalik kepecima, koji su ih stalno štipali za noge. Valander se uspravi na kauču. Sanjam mrtve, pomisli. Šta to znači? Otac je mrtav. Njega sanjam skoro svake noći. A sad i Ridberg, moj stari kolega i prijatelj. Policajac koji me je naučio svemu što danas mislim da znam. A njega nema već skoro pet godina. Otišao je na balkon. I dalje je bilo toplo i mirno. Na horizontu su se gomilali teški oblaci. Iznenada se zaprepastio kad je shvatio koliko je usamljen. Osim Linde, koja je živela u Stokholmu i koju je retko sretao, nije imao skoro nijednog prijatelja. Družio se s ljudima s kojima je radio, a ni s njima se nikad nije nalazio u slobodno vreme. Otišao je u ve-ce i umio se. Pogledao se u ogledalo; pocrneo je, ali se umor video na licu. Levo oko mu je bilo crveno. Čelo mu je, malo-pomalo, postajalo sve više. Stao je na vagu. Imao je nekoliko kilograma manje nego pre leta, ali i dalje previše. Telefon zazvoni i on ode da se javi. Jertrud je zvala. “Htela sam samo da ti javim da sam stigla u Ringe i da sam dobro putovala.“ “Mislio sam na tebe“, reče Valander. “Možda je trebalo da ostanem tamo.“ “Bilo mi je potrebno da budem sama, sa svim sećanjima. Ali biće ovde sve u redu, sestri i meni je odlično zajedno. Oduvek je tako bilo.“ “Doći ću za koju nedelju.“ Završiše razgovor. Odmah potom telefon ponovo zazvoni. Ovaj put zvala ga je koleginica An-Brit Heglund. “Htela sam samo da vidim kako je bilo“, reče ona. “Kako je bilo — šta?“ “Zar se ne nalaziš danas s agentom? Zbog očeve kuće?“ Valander se seti da je dan ranije nakratko popričao sa An-Brit o tome. “Valjda je bilo u redu“, reče. “Možeš da je kupiš za 300.000.“ “Pa nisam je ni videla“, odgovori ona. “Čudno je“, reče Valander. “Kuća je sada prazna. Jertrud je otišla. Neko će kupiti kuću, verovatno će mu služiti kao vikendica. Tamo će živeti neki drugi ljudi, ljudi koji neće znati ništa o mom ocu.“ “Svaka kuća ima svoje duhove“, odgovori ona. “Osim novih.“ “Miris terpentina ostaje“, reče Valander. “Ali kad i on izvetri, neće više biti ničega što podseća na ljude koji su tu nekad živeli.“ “Zvučiš setno.“

“Tako je kako je. Vidimo se sutra. Hvala što si zvala.“ Valander ode u kuhinju i popi malo vode. An-Brit je bila pažljiva, setila se. On se lično nikad ne bi setio da u tako nekoj situaciji nazove. Već je bilo sedam sati. Ispržio je kobasicu i krompire, seo ispred televizora i jeo iz krila. Menjao je kanale, ali nije našao ništa zanimljivo. Posle toga uzeo je šolju kafe i izašao na balkon. Čim je zašlo sunce, zahladnelo je. Vratio se unutra. Ostatak večeri proveo je razgledajući stvari koje je tog prepodneva doneo iz Lederupa. Na dnu jedne kutije bila je smeđa koverta. Otvorio ju je i video unutra nekoliko starih i izbledelih fotografija; nije mogao da se seti da li ih je ikad ranije video. Na jednoj od njih bio je i on, imao je četiri ili pet godina i sedeo je na haubi velikog američkog automobila. Pored njega bio je otac, pridržavajući ga da ne pade. Valander uze fotografiju i ode u kuhinju da potraži lupu. Nasmejani smo, pomisli. Ja gledam pravo u fotoaparat i blistam od ponosa. Dali su mi da sednem na auto nekog preprodavca slika, jednog od onih koji je kupovao očeve slike za besramno male pare. Otac je takođe nasmejan. I gleda u mene. Valander je dugo sedeo i gledao fotografiju, koja mu je pokazivala neku davnu i zaboravljenu prošlost. Nekada su otac i on bili u dobrim odnosima. Sve se promenilo kada je Valander odlučio da postane policajac. Poslednjih godina očevog života odnosi su polako počeli da otopljavaju. Ipak, nikad se nismo vratili na ono što smo ranije imali, pomisli Valander. Do ovog osmeha, dok sedim podignut na haubu blistavog “bjuika“. U Rimu smo bili vrlo blizu tome, ali ipak ne sasvim tu. Valander uze čiodu i zakači razglednicu za kuhinjska vrata. Potom opet izađe na balkon. Oblaci su se približavali. Zatim sede ispred televizora i pogleda kraj nekog starog filma. U ponoć je otišao u krevet. Narednog dana trebalo je da se nađe sa Svedbergom i Martinsonom, a nakon toga da ode kod lekara. Dugo je budan ležao u mrklom mraku. Pre dve godine maštao je o tome da ode iz ove ulice, da uzme psa i da živi sa Baibom. Od toga, ipak, nije bilo ništa. Ni od Baibe, ni od kuće, ni od psa. Sve je ostalo po starom. Nešto mora da se desi, pomisli. Nešto što mi daje snagu da nastavim dalje. Već je prošlo tri sata kada je konačno zaspao.

2 Oblaci su se tokom jutra polako razišli. Valander se probudio već u šest. Opet je sanjao svog oca; fragmenti i nepovezane slike nizali su se kroz podsvest. Sanjao je da je istovremeno i dete i odrastao. Ništa nije bilo povezano u neku smislenu celinu; dok je sanjao, osećao se kao da klizi kroz oblak magle. Ustao je, istuširao se i popio kafu. Kada je izašao napolje, primetio je da je i dalje toplo, ali i neuobičajeno mirno. Seo je u auto i odvezao se do policije. Hodnici su bili prazni pošto još nije bilo ni sedam sati. Uzeo je šolju kafe i otišao u svoju kancelariju. Ugledavši svoj sto, koji retko kad nije bio pretrpan fasciklama kao sad, zapitao se kada je poslednji put imao ovoliko malo posla. Valander je imao utisak da je posla s vremenom bilo sve više i više, a raspoloživih sredstava sve manje i manje. Istrage nisu napredovale ili su traljavo sprovođene. U mnogim slučajevima se, nakon predistražnog postupka, ništa nije preduzimalo oko zločina za koji je postojala sumnja, iako je Valander znao da nije moralo tako da bude. Samo da su imali dovoljno vremena i da ih nije bilo tako malo. Oduvek su postojala različita mišljenja o tome da li se zločin isplati ili ne. Bilo je teško odrediti tačan trenutak kada je zločin postao isplativ. Međutim, Valander je davno uvideo da je kriminala u Švedskoj danas više nego ikad. Ljudi koji su se bavili organizovanim ekonomskim kriminalom skoro da su bili zaštićeni. Tu kao da je pravno društvo potpuno bilo poraženo. Valander je o ovom problemu često pričao sa kolegama. Ljudi su očigledno bili veoma uplašeni zbog takvog razvoja događaja. Jertrud je pričala o tome, kao i komšije koje je sretao u vešernici. Znao je da je njihov strah opravdan. Država, međutim, nije preduzimala nikakve jasne mere protiv toga, već je, naprotiv, samo nastavila da razoružava policiju i sudove. Valander okači jaknu, otvori prozor i stade pored njega, posmatrajući stari vodotoranj. U Švedskoj je poslednjih godina nikao veliki broj privatnih agencija za obezbeđenje. Građanska samozaštita, pomisli Valander. Odavno se toga pribojavao. Kada normalna pravda zakaže, mentalitet mase spreman na linč strpljivo čeka svojih pet minuta. Ljudi u takvim vremenima smatraju svojim prirodnim pravom da preuzmu pravdu u svoje ruke. Gledao je kroz prozor i pitao se koliko samo ilegalnog oružja trenutno kruži

švedskim društvom. A kako li će tek biti za nekoliko godina? Valander sede za radni sto i prelista nekoliko dopisa koji su mu prispeli prethodnog dana. U jednom je bilo reči o merama koje država planira da preduzme protiv sve češćeg falsifikovanja bankovnih kartica. Valander odsutno pročita šta piše o falsifikatorskim radionicama koje su otkrivene u nekim azijskim zemljama. Drugi dopis bio je ocena probnog programa korišćenja suzavca. Program je uveden još 1994. godine i tog se leta privodio kraju. Pod određenim uslovima, lokalna policija mogla je da obezbedi suzavac ženama kojima je prećeno. Iako je pročitao dopis dva puta, Valanderu i dalje nije bilo jasno kakvi su rezultati, zapravo, postignuti. On slegnu ramenima i baci oba papira u korpu za otpatke. Vrata su bila odškrinuta i sada su se iz hodnika čuli glasovi. Neka žena se nasmejala. Valander se osmehnu. Bila je to šefica njihovog odeljenja Lisa Holgešon, koja je pre nekoliko godina došla na Bjerkovo mesto. Mnoge Valanderove kolege bile su u početku sumnjičave prema tome da im žena bude šef. Valander je, međutim, još od samog početka gajio poštovanje prema njoj i to se ni u jednom trenutku nije promenilo. U osam sati zazvonio je telefon - bila je to Eba sa prijavnice. “Je li sve prošlo u redu?“, upita ona. Valander shvati da Eba misli na ono što se dogodilo prethodnog dana. “Kuću, naravno, još nismo prodali“, odgovori on. “Ali će i to sigurno proći kako treba.“ “Zovem te da pitam da li bi prihvatio jednu studijsku posetu u pola jedanaest“, nastavi ona. “Studijsku posetu usred leta?“ “Reč je o grupi penzionisanih pomorskih oficira, koji se svakog avgusta okupljaju ovde u Skoneu. Izgleda da imaju nekakvo udruženje pod nazivom Morski medvedi“ Valander se seti da ima zakazano kod lekara. “Moraćeš da pitaš nekog drugog“, odgovori on. “Neću biti tu između pola jedanaest i dvanaest.“ “Popričaću sa An-Brit“, reče Eba. “Možda će starim oficirima biti drago da se sretnu sa policajkom.“ “A možda uopšte ne bude tako“, odvrati Valander. Kazaljka je skoro pokazivala osam sati. Valander nije uradio ništa drugo osim što se klatio na stolici i gledao kroz prozor. Telo mu je bridelo od umora. Brinulo ga je šta će lekar da kaže. Da li su umor i učestali grčevi bili znak neke ozbiljne bolesti? On ustade sa stolice i pođe hodnikom ka sobi za sastanke, gde ga je već čekao Martinson, ošišan i izgoreo od sunca. Valander se seti da je Martinson pre dve godine

zamalo odustao od karijere policajca. Ćerka mu je bila napadnuta u školskom dvorištu, i to zato što joj je otac policajac. Martinson je ipak ostao u policiji. Za Valandera je on još uvek bio novajlija, iako je sada bio jedan od najduže zaposlenih u istadskoj policiji. Seli su i prokomentarisali vreme. Bilo je osam i pet. “Dođavola, gde je Svedberg?“, upita Martinson. Imao je razloga da se čudi - Svedberg je bio poznat po tačnosti. “Jesi li se čuo s njim?“ “Nije bio kod kuće kada sam ga nazvao. Ostavio sam mu poruku na sekretarici.“ Valander klimnu glavom ka telefonu na stolu. “Možda bi bilo najbolje da ga ponovo pozoveš.“ Martinson okrenu broj. “Pa, gde si ti?“, reče on. “Čekamo te.“ Zatim spusti slušalicu. “Opet se uključila sekretarica.“ “Sigurno je krenuo ovamo“, reče Valander. “Da mi, ipak, počnemo?“ Martinson poče da lista hrpu papira i zatim pruži Valanderu razglednicu sa panoramom Beča. “Porodica Hilstrem je, dakle, dobila ovu razglednicu šestog avgusta, odnosno prošlog utorka. Kao Što možeš i sam da pročitaš, Astrid Hilstrem kaže da planiraju da ostanu malo duže nego što su mislili, da je sve u redu i da ih i ostali pozdravljaju. Između ostalog, zamolila je majku da prenese ostalima da je sve u redu.“! Valander pročita razglednicu. Rukopis je ličio na Lindin - obe su imale ista okrugla slova. Valander odloži razglednicu. “Eva Hilstrem je, znači, bila ovde?“ “Bukvalno mi je uletela u kancelariju. Znamo odranije da je zabrinuta, ali sada je bilo gore nego ikada. Očigledno je preplašena, a pri tome sigurna je da je u pravu.“ “U šta je to sigurna?“ “Da se nešto dogodilo. Da njena ćerka nije napisala ovu razglednicu.“ Valander porazmisli pre nego što je nastavio. “Je li posredi rukopis? Potpis možda?“ “Rukopis je sličan pismima koje je Astrid ranije napisala, ali njena majka tvrdi da Astrid ima rukopis koji je lako imitirati. Samim dm i potpis. A moram priznati da je u pravu što se toga tiče.“ Valander uze svesku i olovku. Za manje od minut uspeo je da prekopira tekst razglednice i potpis Astrid Hilstrem. On odloži svesku. “Razumem to što je Eva Hilstrem zabrinuta i što dolazi ovamo. Ali ako je ne brinu

ni rukopis ni potpis, u čemu je onda stvar?“ “Na to pitanje nije mogla da odgovori.“ “Pitao si je?“ “Sve sam je pitao, i da li je problem izbor reči ili možda način na koji se izražava. Nije znala da mi odgovori, ali je ipak ostala ubeđena da njena ćerka nije napisala ovo.“ Valander napravi grimasu i odmahnu glavom. “Mora da zbog nečega to misli.“ Pogledaše se. “Sećaš li se šta si mi rekao juče?“, reče Valander. “Da i sam počinješ da brineš?“ Martinson klimnu glavom i reče: “Ima nečega što se ne slaže. Samo ne znam šta.“ “Postavi to pitanje na neki drugi način“, reče Valander. “Ako je zaista tako, ako uopšte nisu krenuli na taj neplanirani put, šta se onda dogodilo? I ko je napisao razglednice? Znamo da im nema pasoša i automobila. To smo već ispitali.“ “Očigledno nisam u pravu“, odvrati Martinson. “Verovatno je briga Eve Hilstrem prešla na mene.“ “Prirodno je da se roditelji brinu za svoju decu“, reče Valander. “Da samo znaš koliko sam se puta pitao gde je Linda kada su mi stizale razglednice sa najčudnijih mesta na svetu.“ “I šta sada da radimo?“, upita Martinson. “Nastavićemo da pratimo slučaj“, reče Valander. “Ali hajde opet da prođemo kroz sve iz početka. Čisto da vidimo da nema nečega što smo prevideli.“ Martinson mu kratko iznese pregled slučaja, koji je kao i obično bio jasan i precizan. An-Brit je jednom prilikom upitala Valandera da li je svestan da je Martinson od njega naučio tako dobro da izlaže. Valander joj nije poverovao, iako je An-Brit tvrdila da je tako. Valander još uvek nije znao da li je bila u pravu. Slučaj je bio jednostavan i pregledan. Troje mladih, starosti između 20 i 23 godine, odlučili su da zajedno proslave ivanjdansku noć. Jedno od njih, Martin Buge, živeo je u Simrishamnu, a drugo dvoje, Lena Norman i Astrid Hilstrem, u zapadnom delu Istada. Bili su dugogodišnji prijatelji i provodili mnogo vremena zajedno. Svi su bili deca imućnih roditelja. Lena Norman je studirala na Univerzitetu u Lundu, dok su drugo dvoje imali nekoliko privremenih poslova. Nijedno od njih nikada nije imalo problema sa zakonom ili drogama. Astrid Hilstrem i Martin Buge i dalje su živeli kod roditelja, dok je Lena Norman imala studentsku sobu u Lundu. Nikome nisu rekli gde će da slave Ivanjdan. Roditelji su razgovarali i jedni sa drugima i sa prijateljima svoje dece. Međutim, niko nije znao ništa, što uopšte nije bilo tako čudno. Njih troje

su često bili tajnoviti i nikada nisu otkrivali planove nekom van grupe. U trenutku kada su nestali, imali su dva automobila na raspolaganju, “volvo“ i “tojotu“. Niko nije znao gde se automobili sada nalaze, kao i Buge, Hilstremova i Normanova, koji su otišli od kuće 21. juna po podne. Od tad ih niko nije video. Poštanski pečat na prvoj razglednici pokazivao je da je poslata iz Hamburga 26. juna. U njoj su rekli da će da putuju po Evropi. Nekoliko nedelja kasnije, Astrid Hilstrem je poslala razglednicu iz Pariza, u kojoj je napisala da idu na jug. A sada je poslala još jednu. Martinson završi. “Šta se uopšte moglo dogoditi?“, upita Valander nakon što je razmislio. “Ne znam.“ “Da li uopšte imamo bilo kakav razlog da sumnjamo da nisu na putovanju po Evropi?“ “Pa, ne baš.“ Valander se zavali u stolicu. “Znači, jedino što imamo jeste osećaj Eve Hilstrem“, reče on. “Zabrinute majke.“ “Koja tvrdi da njena ćerka nije napisala razglednicu.“ Valander klimnu glavom. “Da li je tražila da ih proglasimo nestalim?“ “Ne. Hoće da nešto uradimo. Tako je rekla: policija mora da uradi nešto.“ “Šta uopšte možemo da uradimo osim da ih proglasimo nestalim? Već smo obavestili sve nadležne službe.“ Obojica su zaćutali. Bilo je već petnaest do devet. Valander upitno pogleda u Martinsona. “A Svedberg?“ Martinson podiže slušalicu i pozove Svedberga na kućni broj, ali ubrzo zatim spusti slušalicu. “Opet sekretarica.“ Valander gurnu razglednicu preko stola ka Martinsonu. “Teško da ćemo otkriti nešto novo“, reče on. “Mislim da ću ipak i ja da popričam sa Evom Hilstrem, pa možemo posle toga da procenimo šta ćemo dalje. Zasad, međutim, nema nijednog razloga da ih proglasimo nestalim.“ Martinson mu na papiriću zapisa broj Eve Hilstrem. “Radi kao revizor“, reče on. “A gde možemo da nađemo njenog muža? Oca Astrid Hilstrem?“ “Razvedeni su. Mislim da je zvao jednom, nekoliko dana posle Ivanjdana.“ Valander ustade, a Martinson skupi papire. Potom su napustili sobu za sastanke. “Možda je Svedberg uzeo slobodan dan, kao i ja“, reče Valander, “a da mi ne

znamo za to.“ “Već je bio na odmoru, tako da je iskoristio sve dane“, bio je siguran Martinson. Valander ga iznenađeno pogleda. “Otkud ti to znaš? Svedberg obično ne priča mnogo.“ “Pitao sam ga da li bi se menjao nedelju dana sa mnom, ali je rekao da ne može. Rekao je i da po prvi put u životu želi da iskoristi sve dane godišnjeg odmora odjednom.“ “Mislim da to nikada ranije nije uradio“, reče Valander. Razišli su se ispred Martinsonove kancelarije. Valander produži ka svojoj kancelariji, sede za sto i okrenu prvi od telefonskih brojeva koji mu je Martinson dao. Odmah je prepoznao glas Eve Hilstrem. Dogovorili su se da tog popodneva dođe u stanicu. “Da li se nešto dogodilo?“, upita ona. “Ne“, odgovori Valander. “Samo sam hteo i ja da popričam sa vama.“ Valander završi razgovor i krenu po kafu, ali se u tom trenutku na vratima pojavi An-Brit. Iako se i ona tek vratila sa odmora, bila je jednako bleda kao i obično. Valanderu se činilo da joj bledilo dolazi iznutra. Još uvek se nije sasvim oporavila od teške prostrelne rane koju je zadobila godinu dana ranije. Povratila je fizičko zdravlje, ali Valander nije bio uveren da se ona i psihički dobro oseća. Povremeno je imao osećaj da An-Brit pati od hroničnog straha. To nije bilo ništa čudno. Otkako je i sam bio napadnut nožem, skoro da nije prošao dan a da nije pomislio na napad, iako se desio pre više od dvadeset godina. “Smetam li?“ Valander pokaza rukom ka stolici i ona sede. “Jesi li videla Svedberga?“, upita on. Ona odmahnu glavom. “Martinson i ja smo imali zakazan sastanak s njim, ali nije se pojavio.“ “Svedberg da propusti sastanak?“ “Da, baš čudno.“ “Jeste li ga zvali na kućni broj? Možda je bolestan.“ “Martinson mu je ostavio nekoliko poruka na sekretarici. A i Svedberg se inače nikad ne razboleva.“ Na trenutak su u tišini razmišljali o tome gde bi Svedberg mogao da bude. “Reci“, reče zatim Valander. “Sećaš li se one grupe što je švercovala kola na Istok?“ “Kako da ih se ne sećam? Patio sam se s tim dve godine, pre nego što smo ih razbili i uhapsili vođu. To jest, barem one koji su se nalazili u Švedskoj.“

“Izgleda da su ponovo počeli.“ “Ali, zar im voda nije u zatvoru?“ “Izgleda da su drugi iskoristili situaciju i zauzeli njegovo mesto. Ovog puta ne dolaze iz Geteborga. Trag nas, između ostalog, vodi u Liksele.“ Valander se zaprepasti. “Jebote, pa otkud oni čak u Laponiji?“ “Uz današnju tehnologiju, možeš se nalaziti usred Švedske, bez obzira na to gde si zapravo.“ Valander odmahnu glavom, iako je dobro znao da je An-Brit u pravu. Organizovani kriminal je oduvek koristio najnovija tehnološka dostignuća. “Nemam snage da ponovo krećem iz početka“, reče on. “Ne za švercovanje automobila.“ “Ja ću to preuzeti. Lisa me je zamolila. Valjda pretpostavlja da ti je dosta krađe automobila. Ali rado bih da mi prepričaš slučaj i daš koji savet.“ Valander klimnu glavom. Ugovorili su sastanak za naredni dan, a zatim otišli po kafu i seli u kantinu, pored otvorenog prozora. “Kako je bilo na odmoru?“, upita on. Njene oči odjednom zasuziše. Valander je hteo da kaže nešto, ali ga ona zaustavi podignuvši ruku. “Nije bilo dobro“, reče ona kada je povratila samokontrolu. “Ali ne želim da pričam o tome.“ Uzela je šolju i žurno ustala. Valander pogleda za njom i ostade da sedi, razmišljajući o njenoj reakciji. Postoji mnogo toga što ne znamo, pomisli on. Ni oni o meni ni ja o njima, iako radimo zajedno, neki čak i ceo radni vek. Ali šta zapravo znamo jedni o drugima? Ništa. Pogledao je na sat. Iako je još uvek imao dovoljno vremena, odlučio je da krene peške ka lekarskoj ordinaciji u ulici Kapelgatan. Bio je zabrinut. Strepeo je. Lekar je bio mlad. Valander ga nikada ranije nije sreo; prezivao se Jeranson i dolazio sa severa Švedske. Valander mu ispriča za tegobe — umor, žeđ, stalno trčanje u vece, kao i učestale grčeve. Valandera iznenadi brz odgovor. “Izgleda kao šećer“, reče on. “Šećer?“ “Kao da imate dijabetes.“

Valander se na trenutak potpuno skameni. To mu nije ni palo na pamet. “Čini se da imate priličan višak kilograma“, reče lekar. “Uskoro ćemo dobiti i potvrdu da li je tako. Ali za početak, hteo bih da vas poslušam. Patite li od povišenog pritiska?“ Valander odmahnu glavom, skide košulju i spusti se na ležaj. Srce mu je zvučalo u redu, ali mu je pritisak bio previsok - 170 sa 105. Zatim je stao na vagu — 92 kilograma. Lekar ga je potom poslao da da uzorak urina i krvi iz prsta. Medicinska sestra se osmehnu. Likom je podsetila Valandera na njegovu sestru Kristinu. Valander se zatim vrati kod lekara. “Normalan nivo šećera u krvi je između 2,5 i 6,4“, reče Jeranson. “Vi imate 15,3. To je, naravno, isuviše visoko.“ Valander oseti da mu je nije dobro. “To objašnjava zašto ste umorni“, nastavi Jeranson. “A objašnjava i žeđ i grčeve u listovima, kao i trčanje u ve-ce.“ “Ima li leka?“, upita Valander. “Prvo ćemo da pokušamo sa promenom ishrane“, reče Jeranson. “Moramo i da vam snizimo pritisak. Krećete li se redovno?“ “Ne.“ “Trebalo bi da počnete, i sa dijetom i sa kretanjem. Ako vam to ne bude pomoglo, preduzećemo dalje korake, pošto će vam ovoliki šećer uništiti čitav organizam.“ Dijabetičar, prođe Valanderu kroz glavu. Od te pomisli sav se stresao. Jeranson je izgleda shvatio zašto je Valanderu neprijatno. “Sa šećerom se može izaći na kraj“, reče on. “Nećete umreti. Barem ne još.“ Još jednom su mu izvadili krv, a potom dali papir sa propisanim režimom ishrane. Trebalo je da dođe ponovo u ponedeljak. Bilo je pola dvanaest kada je izašao iz ordinacije. Odatle je otišao u park Gamla Cirkugorden i seo na klupu. Još uvek nije sasvim shvatao šta mu je lekar rekao. Potražio je naočare i pročitao režim ishrane. Vratio se u policijsku stanicu u pola jedan. Na prijavnici ga je čekalo nekoliko telefonskih poruka, ali nijedna nije bila toliko bitna da nije mogla da pričeka. U hodniku je sreo Hansona. “Da li se Svedberg pojavio?“, upita Valander. “Zar nije tu?“ Valander ne odgovori. Eva Hilstrem je trebalo da dođe oko jedan. On pokuca na Martinsonova poluotvorena vrata, ali u kancelariji nije bilo nikog. Na radnom stolu nalazila se tanka fascikla sa jutarnjeg sastanka. Valander je uze, ode u svoju kancelariju, i poče da lista papire i razglednice u njoj. Bilo mu je, međutim, teško da

se koncentriše. Sve vreme je razmišljao o onome što mu je lekar rekao. Eba ga je pozvala sa prijavnice i rekla da je Eva Hilstrem stigla. Valander ode po nju. Jedna grupa veselih starijih muškaraca upravo je izlazila napolje. Valander pretpostavi da su to pomorski oficiri koji su bili u studijskoj poseti. Eva Hilstrem je bila visoka i mršava, uzdržanog izraza lica. Valander je već pri njihovom prvom susretu stekao utisak da je reč o zabrinutoj osobi koja stalno iščekuje da se dogodi ono najgore. On se rukova sa njom i zamoli je da pođe s njim u kancelariju. Usput je upitao da li želi kafu. “Ne pijem kafu“, odgovori ona. “Ne prija mi zbog želuca.“ Sela je na stolicu ne skidajući pogled s njega. Očekuje neke novosti, pomisli Valander. I misli da su loše. On sede za radni sto. “Juče ste pričali s mojim kolegom“, otpoče on. “Ostavili ste mu razglednicu koja je stigla pre nekoliko dana. Potpisala ju je vaša ćerka Astrid, a pečat je iz Beča. Vi, međutim, smatrate da je nije napisala vaša ćerka. Je li tako?“ “Jeste“, odgovori ona sigurno. “Martinson mi kaže da niste mogli da objasnite zašto.“ “Ne mogu ni sada.“ Valander izvadi razglednicu i stavi je pred nju. “Rekli ste da je potpis i rukopis vaše ćerke lako kopirati?“ “To možete i sami da probate.“ “To sam već i uradio. I slažem se sa vama — nije baš teško imitirati njen rukopis.“ “Zašto onda pitate ono što već znate?“ Valander na trenutak pogleda u nju. Bila je napeta i zabrinuta, baš kao što je Martinson i rekao. “Postavljam pitanja kako bih potvrdio neke stvari“, reče on. “To je ponekad neophodno.“ Ona nestrpljivo klimnu glavom. “Pa ipak nemamo drugog razloga da sumnjamo da je Astrid napisala razglednicu“, nastavi Valander. “Da li još zbog nečega sumnjate u njenu autentičnost?“ “Ne. Ali znam da sam u pravu.“ “U pravu u vezi sa čim?“ “Da nije ona napisala razglednicu. Ni ovu, ni one prve koje su stigle.“ Ona odjednom ustade sa stolice i poče da vrišti. Valander je bio potpuno nespreman za takvu burnu reakciju. Nagnula se preko stola, uzela ga za ruke i

protresla, sve vreme vičući. “Zašto policija ne čini ništa? Nešto se sigurno dogodilo!“ Uz određen napor, Valander uspe da se oslobodi i ustane sa stolice. “Mislim da bi bilo najbolje da pokušate da se smirite“, reče on. Međutim, Eva Hilstrem je nastavila da viče. Valander se zapita šta bi pomislio neko ko prolazi hodnikom. On obiđe radni sto, čvrsto je uhvati za ramena i zatim natera da sedne na stolicu. Eva Hilstrem se umiri isto onako naglo kako je i skočila na njega. Valander joj polako pusti ramena i vrati se na svoju stolicu. Ona je zurila u pod. Valander je čekao, osećajući pritom da se i sam prilično potresao. Bilo je nečega u njenoj reakciji, u njenoj ubeđenosti, što je sada počelo da prelazi na njega. “Šta mislite, šta se u stvari dogodilo?“, upita on nakon izvesnog vremena. Ona odmahnu glavom. “Ne znam.“ “Ne postoji apsolutno ništa zbog čega bismo pomislili da se dogodila neka nesreća ili nešto slično.“ Ona pogleda u Valandera. “Astrid i njeno društvo su i ranije odlazili na putovanja“, nastavi on. “Možda ne tako duga kao ovaj put. Imaju kola, imaju novca, imaju pasoše. Kroz sve smo ovo i ranije prošli. Osim toga, oni su sada u onom dobu kada dopuštaju sebi da slede svoje želje. Bez previše planiranja. I sam imam ćerku koja je nekoliko godina starija od Astrid. Znam kako se osećate.“ “Pa ipak sam sigurna“, reče ona. “Jeste da se često brinem bez razloga, ali ovog puta nešto nije u redu.“ “A roditelji Martina Bugea i Lene Norman izgleda nisu zabrinuti koliko i vi?“ “Nisu mi jasni.“ “Mi vas i te kako ozbiljno shvatamo“, reče on. “To nam je posao. Obećavam vam da ćemo još jednom razmotriti pokretanje potrage.“ Eva Hilstrem zbog ovih reči kao da odahnu, ali joj trenutak kasnije lice ponovo poprimi zabrinut izraz. Valanderu je bilo jasno kako se ona oseća. I saosećao je s njom. Razgovor je bio završen. Ona ustade i Valander je doprati do prijavnice. “Izvinjavam se što sam izgubila samokontrolu“, reče ona. “Sasvim je normalno da ste zabrinuti“, odvrati Valander. Ona mu brzo pruži ruku i nesta kroz staklena vrata. On pođe nazad ka kancelariji. Martinson proturi glavu iz svoje kancelarije i radoznalo ga pogleda. “Šta ste radili tamo unutra?“

“Zaista je uplašena i zabrinuta“, reče Valander. “Moramo zauzeti nekakav stav prema tome, samo ne znam kakav.“ Valander zamišljeno pogleda u Martinsona. “Hteo bih da ujutru svi zajedno prođemo kroz ovo. Sa svima koji imaju vremena. Moramo da odlučimo da li ćemo da otvorimo slučaj ili ne. Nešto me u svemu ovome zabrinjava.“ Martinson klimnu glavom. “Jesi video Svedberga?“, upita Valander. “Još se nije javio?“ “Ne. Stalno mi se uključuje sekretarica.“ Valander napravi grimasu. “To ne liči na njega.“ “Pokušaću ponovo da ga dobijem.“ Valander produži u svoju kancelariju, zatvori vrata i pozva Ebu. “Ne primam pozive sledećih pola sata. Inače, da li ti se Svedberg javljao?“ “Zar je trebalo da me zove?“ “Samo pitam.“ Valander podignu noge na radni sto. Bio je umoran, a usta su mu bila suva. A onda je odlučio. Uzeo je jaknu i izašao iz kancelarije. “Idem napolje“, reče on Ebi. “Vraćam se za sat ili dva.“ Još uvek je bilo toplo i bez vetra. Valander se spusti do gradske biblioteke u ulici Surbrunsvegen. Morao je malo da se pomuči dok nije pronašao odeljak s medicinskom literaturom. Ubrzo potom našao je ono zbog čega je došao - knjigu o dijabetesu. Seo je za sto, izvadio naočare i počeo da čita. Sat i po vremena kasnije činilo mu se da je stekao jasnu sliku o toj bolesti. Shvatio je da je sam kriv. Ishrana, nedostatak kretanja, neprestani pokušaji držanja dijete čiji je jedini ishod bio to da je u kratkom roku povratio prekomernu kilažu. Vratio je knjigu na policu. Preplavila su ga osećanja samoprezira i nezadovoljstva. Znao je, međutim, da sada nema povratka. Mora da preduzme nešto povodom svog načina života. Bilo je već pola pet kada se vratio u policijsku stanicu. Martinson je ostavio poruku na njegovom stolu da još nije uspeo da dobije Svedberga. Valander ponovo pročita izveštaj o nestanku troje mladih i pažljivo pogleda razglednice. Ponovo je imao osećaj da je nešto prevideo, ali i dalje nije uspevao da odredi šta. Šta to nije uviđao? Osetio je kako zabrinutost raste. Učinilo mu se da Eva Hilstrem i dalje sedi preko puta u stolici.

Odjednom shvati koliko je sve to ozbiljno. Bilo je veoma jednostavno. Ona je znala da njena ćerka nije napisala razglednicu. Kako je znala, to uopšte nije bilo bitno. Znala je. I to je bilo dovoljno. Valander ustade i priđe prozoru. Nešto im se dogodilo. Pitanje je samo šta.

3 Valander je te večeri pokušao da, makar delimično, promeni način života. Za večeru je pojeo samo bistru supu i salatu. Bio je toliko koncentrisan na to da obrok bude zdrav da se tek kasnije setio da je te večeri zakazao termin u vešernici. Ali tada je već bilo prekasno. Pokušao je da ubedi sebe da je to što mu se dogodilo zapravo dobra stvar i da visok nivo šećera u krvi nije smrtna kazna. Naprotiv, bilo je to upozorenje. Ako odsad pa nadalje želi da živi normalno, mora da promeni neke jednostavne stvari. Ništa radikalno, već samo osnovno. Iako je jeo, bio je jednako gladan kao i ranije, pa je pojeo još jedan paradajz. Potom je seo za trpezarijski sto i pomoću papira koji je dobio od lekara pokušao da sastavi režim ishrane za nekoliko narednih dana. Rešio je i da uvek ide peške na posao i natrag kući. Subotom i nedeljom će ići u dugu šetnju po plaži. Setio se da se jednom prilikom dogovarao sa Hansonom da igraju badminton. Možda je sada kucnuo čas za to. U devet sati je ustao od trpezarijskog stola, otvorio vrata od terase i izašao napolje. Iako je duvao slab južni vetar, vazduh je još uvek bio topao. Stigle su pasje vrućine. Ulicom je prošla grupica mladih. Valander ih je pratio pogledom. Dok je sedeo unutra sa opisima dijeta i dijagramima težine, bilo mu je teško da se koncentriše. U mislima mu je bila i zabrinuta Eva Hilstrem, kako ga je ščepala u napadu panike. Strah od toga šta se dogodilo njenoj ćerki zračio joj je iz očiju. I bio je stvaran. Događa se da roditelji uopšte ne poznaju svoju decu, pomisli on, ali događa se i da roditelj poznaje svoje dete najbolje od svih. Nešto mi govori da je to slučaj sa Evom Hilstrem i njenom ćerkom. On uđe unutra, ostavivši vrata od terase otvorena. Mučio ga je i osećaj da je nešto prevideo. Nešto što bi mu za tren oka razjasnilo kako da nastave, nešto što bi mu pomoglo da objektivno zaključi da li je briga Eve Hilstrem opravdana ili ne. Otišao je u kuhinju i skuvao kafu, obrisavši sto dok je čekao da voda provri. Telefon zazvoni. Zvala ga je Linda s posla, iz restorana na stokholmskom Kungsholmenu. Iznenadio se, jer je mislio da je restoran otvoren samo tokom dana. “Vlasnik je sve promenio“, odgovori ona na njegovo pitanje. “A i večernja smena je bolje plaćena. Život je skup.“ U pozadini su se čuli žamor i treskanje. On pomisli da u tom trenutku uopšte ne zna

kakvi su Lindini planovi. Pre je htela da se bavi tapaciranjem nameštaja, a onda se predomislila i pokušala da uđe u svet glume. Jednog dana je i od toga odustala. Linda kao da mu je pogodila misli. “Ne planiram da budem konobarica ceo život“, reče ona. “Ali zasad sam uspela nešto da uštedim. Na zimu ću da putujem.“ “A kuda to?“ “Ne znam još.“ Valander shvati da nije pogodan trenutak za neki ozbiljniji razgovor. Samo je spomenuo da se Jertrud preselila i da je kuća njenog dede sada u rukama agenta za nekretnine. “Volela bih da smo je zadržali“, reče ona. “Volela bih da sam imala pare da je kupim.“ Valander ju je sasvim razumeo. Linda i njen deda su oduvek bili bliski. Ponekad, kada bi ih video zajedno, osetio bi ljubomoru. “Moram da idem sada“, reče ona. “Samo sam želela da čujem kako SI.“ “Sve je u redu“, odvrati Valander. “Bio sam kod doktora danas. Nije mi našao ništa.“ “Nije ti rekao ni da bi trebalo da smršaš?“ “Osim toga, sve je u redu.“ “To mora da je bio neki ljubazan lekar. Jesi li još uvek onako umoran kao letos?“ Čita me kao otvorenu knjigu, pomisli Valander neutešno. A zašto ne kažem o čemu je zaista reč — da sam na dobrom putu da postanem dijabetičar? Da možda već jesam dijabetičar? Zašto se osećam kao da bolujem od neke sramne bolesti? “Nisam umoran“, reče. “Onih nedelju dana na Gotlandu zaista je bio doživljaj“. “Jeste“, odgovori ona. “Moram da prekinem. Ako hoćeš da me zoveš ovde, uveče koristim drugi broj.“ Valander ga zapamti i razgovor se završi. Uzeo je kafu i seo u dnevnu sobu ispred televizora, koji je utišao. Broj telefona koji mu je Linda dala zapisao je na rubu novina. Imao je nečitak rukopis, neko drugi jedva da bi mogao da razazna cifre koje je napisao. U tom trenutku seti se šta ga je to kopkalo ceo dan. Sklonio je šolju i pogledao na sat —bilo je devet i petnaest. Razmišljao je da li da okrene Martinsona ili da to ostavi za sutradan. Nazvaće, ipak. Uzeo je telefonski imenik, otišao u kuhinju i seo za sto. Na području Istada postojale su četiri porodice s prezimenom Norman. Valander se sećao adrese s papira iz Martinsonove fascikle; Lena Norman i njeni roditelji žive u ulici Ceringatan, severno od bolnice. Otac joj se

zove Bertil Norman i ima titulu direktora. Valander je znao i da ima preduzeće koje je izvozilo radijatore za montažne kuće. Okrenuo je broj i javila se neka žena. Dok se predstavljao, Valander se trudio da zvuči što prijatnije, ne želeći da je uznemiri. Znao je šta znači kada policija zove, naročito uveče. “Pretpostavljam da ste vi mama Lene Norman?“ “Ja sam Lilemur Norman.“ Valander se seti imena. “Ovaj razgovor je mogao da sačeka do sutra“, nastavi Valander, “ali zanima me jedna stvar. Policija, nažalost, radi i u ovo doba.“ Ona i dalje nije zvučala uznemireno. “Kako mogu da pomognem? Ili možda želite da razgovarate s mojim mužem? Mogu da ga pozovem, upravo pomaže Leninom bratu oko domaćeg zadatka.“ Valandera iznenadi odgovor, mislio je da deca više ne dobijaju domaći u školi. “Nema potrebe“, reče. “Želeo sam samo da pitam da li imate neki uzorak Leninog rukopisa. Da li možda imate kod kuće neko pismo koje je ona napisala?“ “Izuzev one razglednice, ništa drugo nije stizalo. Mislila sam da to policija zna?“ “Neko drugo pismo, odranije.“ “Zbog čega vam to treba?“ “Rutinski posao, poredimo rukopise. Ništa posebno, nije naročito bitno.“ “Zar policija zove uveče zbog takvih nebitnih stvari?“ Eva Hilstrem je uplašena, pomisli Valander. Lilemur Norman je, s druge strane, sumnjičava. “Možete li mi pomoći s tim?“ “Imam dosta Leninih pisama.“ “Jedno je dovoljno, otprilike od pola strane.“ “Naći ću. Da li će neko doći da uzme to?“ “Mislio sam lično da dođem, tu sam za dvadeset minuta.“ Valander nastavi da traži po imeniku. U Simrishamnu je postojao samo jedan Buge, revizor. Valander okrenu broj i stade nestrpljivo da čeka. Taman je hteo da spusti slušalicu, kada se neko konačno javio. “Klas Buge.“ Osoba koja se javila zvučala je mlado. Valander pomisli da bi to mogao biti brat Martina Bugea. Valander se predstavi. “Jesu li ti roditelji kod kuće?“ “Sam sam. Otišli su na večeru.“ Valander se dvoumio da li da nastavi, ali dečak je zvučao staloženo. “Da li ti je brat ikad poslao neko pismo? Neko koje si sačuvao?“

“Nije ovog leta, iz Hamburga ili tako nešto.“ “A ranije možda?“ Dečak razmisli. “Imam jedno pismo koje je prošle godine poslao iz Sjedinjenih Država.“ “Je li pisao rukom?“ “Da.“ Valander razmisli — da li da sedne u auto i ode do Simrishamna ili da sačeka do sutra? “Zašto vam treba pismo koje je moj brat napisao?“ “Želim samo da vidim rukopis.“ “Ako je hitno, mogu da ga pošaljem faksom.“ Dečak je brzo mislio. Valander mu dade broj faksa policije. “Voleo bih da kažeš roditeljima za ovo“, reče on zatim. “Nadam se da ću spavati kad se oni vrate.“ “Možeš da im kažeš sutra.“ “Martin je meni poslao to pismo.“ “Najbolje bi bilo da im u svakom slučaju kažeš“, reče Valander strpljivo. “Martin i ostali se uskoro vraćaju“, reče dečak. “Ne razumem zašto se ona Hilstrem uzbuđuje oko svega, svaki dan nas zove.“ “Tvoji roditelji se ne brinu?“ “Oni misle da je dobro što je Martin otišao, barem tata.“ Valander je začuđeno iščekivao da dečak nastavi, što ovaj nije uradio. “Hvala na pomoći“, reče. “Oni se to igraju“, reče dečak. “Igraju?“ “Vraćaju se u razna doba. Prerušavaju se. Kao što se deca igraju, samo što su odrasli.“ “Nisam siguran da li razumem“, reče Valander. “Imaju razne uloge. Samo ne u predstavi, nego u stvarnosti. Možda su otišli da putuju Evropom da nađu nešto što ne postoji.“ “Često su se, znači, tako igrali? Mada, proslava ivanjdanske noći nije neka dečja igra, tada se jede i pleše.“ “I pije“, reče dečak. “Ali ako se preobučeš, onda je to nešto drugo, zar ne? “Jesu li to često radili?“ “Jesu. Mada, ja ne znam zapravo ništa, to je bila tajna. Martin nije mnogo govorio.“ Valander je više pretpostavljao nego što je razumeo šta je dečak rekao.

Pogledao je na sat. Lilemur Norman će uskoro početi da ga čeka. “Hvala na pomoći“, završi razgovor. “Ne zaboravi da kažeš roditeljima da sam zvao. I šta sam tražio.“ “Možda“, odgovori dečak. Tri različite reakcije, pomisli Valander. Eva Hilstrem je uplašena, Lilemur Norman je sumnjičava, a roditelji Martina Bugea misle da je dobro što im je sin otputovao. Njegov brat, opet, kao da želi da se roditelji drže podalje od svega. Uzeo je jaknu i otišao. U vešernici je upisao novi termin, za petak. Iako ulica Ćeringatan nije bila daleko, otišao je automobilom. I šetanje će morati da sačeka do sutra. Skrenuo je u Ćeringatan iz ulice Belevivegen i stao ispred bele dvospratne vile. Kada je prošao kroz kapiju, otvorila su se spoljna vrata. Prepoznao je Lilemur Norman. Bila je snažne građe, za razliku od Eve Hilstrem. Valander se priseti fotografija iz Martinsonove fascikle - Lena Norman je ličila na mamu. U ruci je držala belu kovertu. “Izvinjavam se što uznemiravam“, reče Valander. “Moj muž ima svašta da kaže Leni kada se vrati kući. Potpuno je nepromišljeno s njihove strane da na ovakav način odu negde.“ “Oni su, ipak, punoletni“, odgovori Valander. “Ali prirodno je što ste ljuti i uznemireni.“ Uzeo je pismo i obećao da će ga vratiti. Zatim se odveze u policiju. Došao je do centrale gde je sedeo dežurni policajac. Kada je Valander ušao, policajac je telefonirao, ali je pokazao prstom ka faks-mašini. Klas Buge je poslao pismo svog brata. Valander ode do svoje kancelarije i uključi stonu lampu. Stavio je dva pisma i razglednicu jedno do drugog, uperio lampu u njih i stavio naočare. Martin Buge je bratu opisivao utakmicu ragbija koju je gledao, a Lena Norman je pisala o nekom pansionu u Sidenglandu u kom nije bilo tople vode. Nagnuo se u stolici. Bio je u pravu. I Martin Buge i Lena Norman imali su nepravilan i neujednačen rukopis. Takvi su im bili i potpisi. Ako bi neko hteo da iskopira nečiji rukopis, izbor bi bio prilično jednostavan — Astrid Hilstrem. Valandera prođoše žmarci, ali je pokušao da razmišlja i logički - šta to znači? Ništa, zapravo. To nije odgovor na pitanje zašto je neko napisao lažne razglednice. Uostalom, ko je mogao da vidi njihov rukopis?

Zabrinutost ga, svejedno, nije napuštala. Moramo ovo ozbiljno da razmotrimo, pomisli. Ako se nešto desilo, uskoro će biti već dva meseca otad. Uzeo je šolju kafe. Već je bilo petnaest do deset. Još jednom je pročitao opis svega što se izdešavalo, ali nije našao ništa interesantno. Nekoliko mladih, koji su bili dobri prijatelji, odlučili su da zajedno slave ivanjdansku noć. Zatim su otputovali i poslali kući razglednice. To je sve. Valander uze pisma i stavi i njih i razglednice u fasciklu. Ništa drugo nije mogao večeras da uradi. Sutra će da razgovara sa Martinsonom i sa ostalima, vratiće se još jednom na veče uoči Ivanjdana, a onda će odlučiti da li će da pokrenu istragu. Valander isključi lampu i napusti kancelariju. Dok je išao hodnikom, primetio je da kod An-Brit i dalje svetli. Vrata su bila odškrinuta. Pažljivo ih je otvorio; ona je sedela i gledala u sto. Na stolu nije bilo nikakvih papira, ničega. Valander je oklevao. Ona je retko ostajala u policiji kasno uveče. Morala je da se brine o deci, muž joj je bio majstor i često je bio van kuće. Setio se, pri tome, i njene nagle reakcije u kantini. A sada je tu sedela i zurila u prazan sto. Verovatno nije želela da je bilo ko uznemirava, njen integritet niko nije mogao da dovede u pitanje. Ipak, možda je htela da porazgovara sa nekim o svemu. Uvek može da me zamoli da odem, pomisli Valander. To je najgore što može da se desi. Valander pokuca na vrata, sačeka odgovor i uđe. “Video sam da je upaljeno svetlo“, reče. “Ti nisi često ovde uveče, osim ako se nije nešto posebno dogodilo.“ Pogledala ga je bez reči. “Ako želiš da budeš sama, samo reci.“ “Ne“, odgovori. “Zapravo ne želim. Zašto si ti ovde, je l’ se nešto desilo?“ Valander sede u stolicu nasuprot nje i oseti se poput neke teške i bezoblične životinje. “Je 1’ ima nešto novo?“ “Ne baš, ali palo mi je na pamet nešto što sam hteo da proverim. Mislim da to treba podrobno da razmotrimo. Barem je Eva Hilstrem podrobno uznemirena.“ “Pa šta je to moglo da se desi?“ “To jeste pravo pitanje.“ “Pozvaćemo ih, znači, na razgovor?“ Valander slegnu ramenima. “Ne znam. Videćemo sutra.“ U sobi je bio polumrak, stona lampa je bila uperena u pod.

“Koliko dugo si policajac?“ “Dugo. Cesto pomislim da sam i predugo. Mada, shvatam, takođe, da je to deo mene. Sve dok ne odem u penziju.“ Dugo ga je gledala pre nego što je postavila naredno pitanje. “Kako uspevaš?“ “Ne znam.“ “Uspevaš li uopšte?“ “Ne uvek. Što pitaš?“ “U kantini sam imala izvesnu reakciju. Rekla sam da je leto bilo loše, i jeste. Muž i ja imamo problema. Nikad nije kod kuće. Nekad, dok je na nekom svom putovanju, ne vidimo se i po nedelju dana. A onda mora opet da ide. Tokom leta počeli smo da razgovaramo o razvodu, a to nikad nije jednostavno. Naročito kad su tu deca.“ “Znam“, reče Valander. “U isto vreme, počela sam da se pitam šta ja to radim. Ujutru otvorim novine i pročitam da su neke kolege iz Malmea uhapšene zbog nezakonite preprodaje robe. Uključim televizor i saznam da su policajci na visokim položajima do guše u organizovanom kriminalu ili paradiraju kao počasni gosti na venčanjima ološa po nekim odmaralištima. Vidim takve stvari i primećujem da ih je sve više i više. I na kraju se zapitam čime se ja to zapravo bavim. Ili bolje rečeno — pitam se kako ću moći da budem policajac još trideset godina.“ “Ima raznih trenutaka“, reče Valander. “Pravni sistem je odavno posrnuo, nije to ništa novo. Nečasnih policajaca je oduvek bilo. Ali jeste lošija situacija. Zato je i bitnije nego ikad da takvi kao što si ti mogu da se odupru tome.“ ti?“ “To važi i za mene.“ “Ali kako uspevaš?“ Valander primeti da su pitanja bila napadna. Prepoznao je sebe u njoj. Koliko je samo puta sam sedeo i zurio u sto, nemoćan da nađe makar jednu svetlu tačku u svom poslu. “Pokušavam da razmišljam o tome da bi bez mene bilo još gore“, odgovori. “To me u nekim trenucima teši. Ne mnogo, naravno, ali ako ništa drugo ne može da me uteši, držim se toga.“ Ona odmahnu glavom. “Šta se to dešava sa ovom zemljom?“ Valander je očekivao da će da nastavi, ali nije. Napolju prođe šleper uz tresak. “Sećaš se onog brutalnog napada proletos?“, upita Valander. “U Svarteu?“ Sećala se. “Dva dečaka, četrnaestogodišnjaci, prebiju trećeg, koji ima dvanaest godina. Bez

razloga. A onda, dok tako leži u nesvesti, počnu da ga šutiraju po grudima dok nije umro. Mislim da nikada nisam mogao to da shvatim, da se zaista nešto tako drastično promenilo. Ljudi su se oduvek tukli, ali pre bi ljudi prestali kad bi onaj drugi bio oboren i pobeđen. Nazovi to kako god hoćeš, običnom igrom. Čak nečim što se podrazumeva. Međutim, više nije tako, jer ti dečaci nikad nisu naučili šta je to. Kao da su roditelji od cele jedne generacije mladih digli ruke. Ili da su nebriga i neinteresovanje postali opšte pravilo. Onda, iznenada, neko ko je policajac počne da se preispituje. Okolnosti su potpuno drugačije, iskustva koja smo stekli više ne vrede.“ Zaćuta. “Ne znam šta sam to očekivala kad sam krenula u policijsku školu“, reče ona. “Ovo, svakako, nisam očekivala.“ “Treba, ipak, imati snage“, reče Valander. “Mislim da isto tako nisi očekivala ni da ćeš jednog dana biti ranjena.“ “To sam, zapravo, pokušavala“, reče ona. “Kada smo vežbali pucanje, pokušavala sam da zamislim da metak koji ispaljujem pogađa mene. Mada, teško je baš zamisliti bol. A i svi mislimo da se tako nešto neće dogoditi nama samima.“ Iz hodnika su dopirali neki glasovi. Neki policajci koji su i dalje radili pričali su o čoveku koji je vozio pijan. Zatim opet nasta muk. “Kako si ti sad?“, upita Valander. “Misliš na to što sam bila ranjena?“ Valander klimnu glavom. “Sanjam to“, reče ona. “Sanjam da umirem ili da me metak pogađa u glavu. To je verovatno najgore.“ “Lako se čovek uplaši“, reče on. Ona ustade. “Onog dana kad se stvarno budem uplašila, daću otkaz“, reče. “Mada mislim da još nisam došla dotle. Hvala ti što si svratio. Navikla sam da sama rešavam svoje probleme, ali trenutno se osećam bespomoćno.“ “Čovek treba da ima snage da se usudi da prizna.“ Obukla je jaknu i mlako se nasmejala. Valander se zapita da li je pošteno odspavala, ali nije ništa rekao. “Hoćemo sutra da pričamo o švercerima automobila?“, upita ona. “To možemo posle podne, pre toga treba da popričamo o onoj deci.“ Ona ga zainteresovano pogleda. “Izgledaš zabrinuto.“ “Eva Hilstrem je zabrinuta, ne mogu to da zanemarim.“ Izašli su zajedno do dvorišta. Valander nije primetio njen auto na parkingu, ali nije

prihvatila da je on odveze kući. “Hoda mi se“, reče. “Uostalom, toplo je. Kakav avgust!“ “Pasje vrućine“, reče on. “Šta god neko pod tim podrazumevao.“ Rastaše se. Valander sede u auto i odveze se kući. Popio je šolju kafe, prelistao “Istads Alehandu“, a onda otišao u krevet. Ostavio je odškrinut prozor pošto je u sobi bilo toplo. Ubrzo je zaspao. Trgnuo se iz sna. Probudio ga je jak bol. Imao je grč u listu leve noge. Spustio je nogu na pod i istegao je, nakon čega je bol nestao. Pažljivo je legao nazad na krevet, kako ga grč ne bi ponovo uhvatio. Sat na noćnom stočiću pokazivao je pola dva. Opet je sanjao oca, nepovezano i neujednačeno. Hodali su ulicama nekog grada koji Valander nije poznavao. Tražili su nekoga, ali nije mu bilo jasno koga. Zavese su se lagano njihale ispred prozora. Pomislio je na Lindinu mamu Monu, sa kojom je dugo bio u braku. Ona je sad imala novi život s muškarcem koji igra golf i koji sigurno nema povišen nivo šećera u krvi. Misli su mu lutale. Iznenada mu se učini da vidi sebe i Baibu kako šetaju beskrajnim obalama Skagena. Zatim i ona nestade. Istog trenutka potpuno se razbudi. Uspravio se u krevetu. Odakle je naredna misao došla, nije znao, ali iznenada se samo razbistrila među svim ostalim mislima. Svedberg. Bilo je čudno to što nije ostavio poruku da je bolestan. Osim toga, on nikad nije bio bolestan. Da se nešto desilo, javio bi. Trebalo je toga ranije da se seti. Ako se Svedberg nije javljao, to je moglo da znači samo jedno. Da se nalazio u situaciji u kojoj nije mogao da se javi. Valander primeti da je počeo da se plaši. To je, naravno, bila samo mašta, šta je moglo da se desi sa Svedbergom? Imao je, ipak, jak predosećaj. Valander ponovo pogleda na sat, a zatim ode u kuhinju da potraži Svedbergov broj telefona. Okrenu ga. Nakon nekoliko signala, začu se Svedbergov glas sa sekretarice. Valander spusti slušalicu. Sada je siguran da se nešto desilo. Obukao se i sišao do auta. Počelo je da duva, ali je i dalje bilo toplo. Trebalo mu je samo nekoliko minuta da dođe to glavnog trga. Nakon što je parkirao auto, zaputio se ka ulici Lila Noregatan, gde Svedberg živi. U njegovom stanu je bilo upaljeno svetlo. Valander oseti olakšanje, ali samo nakratko. Nemir se vrlo brzo vratio — zašto se Svedberg ne javlja ako je kod kuće? Valander opipa ulazna vrata.

Bila su zaključana. Ulazni kod nije imao, ali krila od vrata su bila malo razmaknuta. Valander potraži džepni nož, pogleda oko sebe, a zatim zabi najjaču oštricu noža između krila vrata i pritisnu. Vrata se otvoriše. Svedberg je živeo na vrhu zgrade, na trećem spratu. Dok se peo uz stepenice, zadihao se. Prislonio je obraz uz vrata, ali ništa se nije čulo. Pogledao je i kroz otvor za poštu - ništa. Zatim stade da zvoni. Zvono je odjekivalo stanom. Tri puta je zvonio, a zatim udario po vratima. Pokušao je da razmisli. Osećao je, ipak, potrebu da još neko bude tu s njim. Opipao je džepove; mobilni je ostao kod kuće na kuhinjskom stolu. Sišao je niz stepenice i stavio kamen između krila ulaznih vrata. Ubrzanim korakom otišao je do telefonske govornice na glavnom trgu i okrenuo Martinsonov broj. Martinson se lično javio. “Izvini što te budim“, reče Valander, “ali treba mi tvoja pomoć.“ “O čemu je reč?“ „Je li ti se javio Svedberg?“ “Nije.“ “Onda se sigurno nešto dogodilo.“ Martinson zaćuta. Valander uvide da se Martinson tek sad razbudio. “Čekam te kod njegove zgrade u ulici Lila Noregatan“, reče Valander. “Deset minuta najviše“, odgovori Martinson. Valander ode do svog auta i otvori gepek, u kom je stajao alat u prljavoj plastičnoj kesi. Uze jak pajser i vrati se do Svedbergove zgrade. Martinson je stigao posle devet minuta. Valander primeti da je ispod sakoa imao pidžamu. “Šta misliš da se dogodilo?“ “Ne znam.“Popeše se uz stepenice. Valander dade Martinsonu znak da pozvoni na vrata, ali ni ovaj put niko nije otvorio. Pogledaše se. “Možda ima rezervne ključeve u svojoj kancelariji?“ Valander odmahnu glavom. “To će predugo trajati“, reče. Martinson se skloni u stranu, znao je šta sledi. Valander zamahnu pajserom i razvali vrata.

4 Noć između osmog i devetog avgusta 1996. godine bila je jedna od najdužih u života Kurta Valandera. Kada se u zoru isteturao iz zgrade u ulici Lila Noregatan, i dalje je imao osećaj da se našao usred nekog neshvatljivog košmara. Međutim, sve što je tokom te duge noći bio prinuđen da vidi bilo je stvarno. A ta stvarnost bila je zastrašujuća. Tokom svoje duge policijske karijere, mnogo puta imao, je priliku da vidi posledice krvavih i brutalnih drama, ali nikad se nije ticalo nečeg tako bliskog njemu kao sad. Kada je provalio u Svedbergov stan, nije imao pojma šta ga unutra čeka, ali još u trenutku kada je pajserom udario po vratima plašio se najgoreg. I bio je u pravu. Bešumno su ušli u predsoblje, kao da se kreću po neprijateljskoj teritoriji. Martinson je bio tik iza njega. Lampe u predsoblju bile su ugašene, ali do njih dvojice dopiralo je neko svetlo iz stana. Na sekund se zaustaviše. Valander ču kako se Martinson iza njega zadihao. Zatim se približiše dnevnoj sobi. Na ulazu u sobu Valander ustuknu toliko naglo da udari u Martinsona, koji se tada nagnu napred da vidi šta je to Valander ugledao. Valander se kasnije sećao Martinsonove reakcije — kao da je kriknuo. Nikada neće zaboraviti taj krik, poput krika deteta koje pred sobom na podu vidi nešto neshvatljivo. Svedberg je ležao. Jedna nogu mu je visila preko polomljenog sedišta stolice koja je bila oborena. Telo mu je bilo čudno izvijeno, kao da nije imao kičmu. Valander je, zatečen užasom, nepomično stajao na ulazu u dnevnu sobu. U tom trenutku nije bilo ničeg nejasnog — to je bio Svedberg. I bio je mrtav. Čovek sa kojim je tolike godine radio beživotno je ležao na podu, potpuno izobličen. Nije ga više bilo. Nikad više neće sedeti na svom uobičajenom mestu u prostorijama za sastanke, uz uzdužnu stranu stola, i češati se vrhom olovke po ćeli. Svedberg više nije imao ćelu. Polovina glave mu je bila razneta. Malo dalje od njega nalazila se dvocevka sačmarica. Krv je bila isprskala čak i beli zid nekoliko metara iza oborene stolice. Valander se nije micao s ulaza, posmatrao je prizor dok mu je srce ludački lupalo. Taj prizor će mu zauvek ostati u sećanju. Mrtvi Svedberg, razneta glava, oborena stolica i puška na crvenom tepihu sa svetloplavim štraftama. Valander se sam začudi nad pomisli koja mu tad prođe kroz glavu - Svedberga više neće mučiti panični strah od osa. “Šta se to dogodilo?“, upita Martinson drhtavim glasom.

Valander primeti da Martinson samo što nije briznuo u plač. On sam još nije bio blizu toga, nije mogao da brizne u plač zbog nečega što nije razumeo. A ovo pred čim se sad nalazio nije razumeo. Svedberg mrtav? To nije moguće. Svedberg je policajac u četrdesetim godinama koji će sutra na još jednom sastanku o napretku u istrazi ponovo sedeti na svom uobičajenom mestu. Svedberg sa sve ćelom, strahom od osa i običajem da petkom uveče sasvim sam ide u saunu u zgradi policije. To što leži dole jednostavno nije mogao biti Svedberg. To je bio neko drugi, ko je ličio na njega. Valander instinktivno pogleda na sat; bilo je dva i devet. Možda su nekoliko minuta stajali na ulazu u dnevnu sobu, a zatim se vratiše u predsoblje. Valander uključi zidnu lampu. Primetio je da se Martinson trese i zapita se kako sam izgleda. “Treba smesta obaviti uviđaj“, reče. Na stolu u predsoblju nalazio se telefon, ali nije bilo sekretarice. Martinson klimnu glavom i krenu da podigne slušalicu, ali ga Valander zaustavi. “Sačekaj“, reče. “Moramo da razmislimo.“ O čemu je trebalo razmišljati? Možda se nadao čudu, da će se Svedberg odjednom pojaviti iza njih i da se ništa od ovoga što su malopre videli nije zaista dogodilo. “Znaš li napamet broj Lise Holgešon?“, upita. Iz iskustva je znao da Martinson dobro pamti adrese i brojeve telefona. Ranije su njih dvojica imali dobro pamćenje - Martinson i Svedberg. Sada je ostao samo jedan. Martinson izdeklamova broj mucajući, a Valander ga ukuca. Lisa Holgešon se javila nakon prvog signala, telefon joj je sigurno bio pored kreveta. “Valander je. Izvini što te budim.“ Izgledalo je kao da se odmah razbudila. “Najbolje bi bilo da dođeš ovamo“, reče on. “Ja sam u Svedbergovom stanu u ulici Lila Noregatan, sa Martinsonom. Svedberg je mrtav.“ Čuo je kako je zajecala. “Šta se desilo?“ “Ne znam, ali je ustreljen.“ “To je strašno. Znači, ubistvo?“ Valander se seti puške na podu. “Ne znam“, reče. “Ubistvo ili samoubistvo, ne znam.“ “Jesi li javio Nibergu?“ “Hteo sam prvo tebi da javim.“ “Dolazim čim se obučem.“ “Javićemo Nibergu u međuvremenu.“

Valander prekine vezu, a zatim pruži slušalicu Martinsonu. “Počni od Niberga“, reče. U dnevnu sobu se moglo ući sa dve strane. Dok je Martinson razgovarao telefonom, Valander je obilazio kuhinju. Jedna kuhinjska polica bila je na podu, vrata jednog kuhinjskog elementa bila su otvorena. Papiri i računi bili su razbacani svuda po podu. Valander je registrovao sve što je video. U pozadini je čuo Martinsona, koji je kriminalističkom tehničaru po imenu Niberg objašnjavao šta se dogodilo. Valander nastavi dalje. Dobro je pazio gde je stajao. Ušao je u Svedbergovu spavaću sobu; u jednoj komodi su sve tri fioke bile izvučene, krevet je bio nenamešten, a ćebe je bilo na podu. Uz neizmeran osećaj tuge, Valander primeti da je Svedberg spavao na cvetnoj posteljini, krevet mu je ličio na letnju livadu. Nastavio je dalje. Pre dnevne sobe nalazila sa mala radna soba u kojoj su bili polica za knjige i radni sto. Svedberg je bio pedantan čovek. Njegov radni sto u policiji uvek je bio savršeno sređen, bez ikakvih suvišnih papira. Sada su, međutim, knjige u njegovom stanu bile razbacane, fioke u radnom stolu ispražnjene, a svuda okolo bilo je razbacanog papira. Valander se vrati u kuhinju iz drugog pravca. Sada je stajao bliže pušci, a Svedbergovo iskrivljeno telo bilo je iza njega. Stajao je sasvim mirno i posmatrao scenu; sve detalje, sve što je ostalo od drame koja se tu najverovatnije odigrala. Pitanja su mu se ređala u glavi. Sigurno je neko čuo pucanj? Ili pucnje? Sve je ukazivalo na provalu, ali kada se to dogodilo? Zapravo, šta se uopšte dogodilo? Martinson se stvori na ulazu u dnevnu sobu sa druge strane. “Dolaze“, reče. Valander se polako vrati istim putem kojim je došao. Kada je došao u kuhinju, iznenada začu lavež nemačkog ovčara, a zatim i Martinsonov uzbuđeni glas. Istrčao je iz kuhinje u predsoblje. Na stepenicama su bili policijski psi, a iza njih nekoliko ljudi u bademantilima. Policajac sa psom zvao se Edmundson i tek što je bio došao u Istad. “Primili smo poziv“, reče on nesigurno kada je spazio Valandera. “O provali u stan nekog Svedberga.“ Valander shvati da Edmundson ne shvata o kom je Svedbergu reč. “Dobro“, reče. “Dogodila se nesreća. Ovde živi inspektor Svedberg.“ Edmundson preblede. “Nisam imao pojma.“ “Nisi ni mogao da znaš. možeš da se vratiš u policiju, ovde je uviđaj.“ Edmundson ga pogleda začuđeno. “Šta se to desilo ovde?“ “Svedberg je mrtav“, odgovori Valander. “To je sve što zasad znamo.“

Odmah je zažalio što je bilo šta rekao. Komšije su stajale na stepenicama i slušale, neko bi mogao da pozove novinare. A ako je postojalo nešto što Valander u tom trenutku nije želeo, to je bila jurnjava novinara. Policajac koji umire pod nejasnim okolnostima uvek je udarna vest. Edmundson nestade sa psom niz stepenice. Valander se zamisli kako ne zna kako se pas zove. “Možeš li da se pobrineš za komšije?“, reče Martinsonu. “Ako ništa drugo, neko je makar čuo pucnje. Možda možemo već sad da odredimo kada se ovo dogodilo.“ “Zar je bilo više pucnjava?“ Valander primeti da su vrata prekoputa Svedbergovog stana otvorena. “Zamoli ih da ostanu u svojim stanovima“, reče. “Neće biti dobro da budu ovde, po stepeništu će biti dosta jurnjave.“ Martinson klimnu glavom. Valander primeti da su mu oči bile crvene i da se tresao. “Šta se to, jebote, desilo?“, upita. Valander odmahnu glavom. “Ne znam.“ “Izgleda da je posredi provala? Sve je izvučeno i razbacano.“ Začu se udar ulaznih vrata u prizemlju, a zatim i koraci koji se približavaju. Martinson poče da rasteruje pospane i zbunjene ljude iz stana preko puta. Lisa Holgešon dojuri uz stepenice. “Bolje da se pripremiš na ono šta te čeka“, reče Valander. “Je r tako strašno?“ “Svedberg je ustreljen u glavu sačmarom. I to izbliza.“ Napravila je grimasu, ali Valander primeti da se osnažila. On je isprati do predsoblja i pokaza joj ka dnevnoj sobi. Ona dođe do ulaza u dnevnu sobu, ali se brzo okrenu nazad i zaljulja se kao da će da se onesvesti. Valander je prihvati za ruku i odvede je u kuhinju. Ona se spusti na plavu drvenu stolicu, a zatim pogleda Valandera razrogačenih očiju. “Ko je ovo uradio?“ “Ne znam.“ Valander uze čašu sa sušionika za sudove i pruži joj vodu. “Svedberg juče nije došao na posao“, reče ona. “A pri tome se uopšte nije ni javio.“ “To je čudno“, reče Lisa Holgešon. “Veoma čudno. Noćas sam se probudio s osećajem da nešto nije u redu i zato sam došao ovamo.“

“Ne mora, dakle, da znači da je ubijen sinoć?“ “Ne. Martinson pokušava da sazna da li je neko od komšija čuo nešto. Trebalo bi da jeste, pošto je pucanj iz sačmare glasan. Uostalom, vreme smrti je pitanje za sudske lekare u Lundu.“ Valander shvati koliko suvoparno zvuči. Pripalo mu je muka. “Znam da je bio neoženjen“, reče Lisa Holgešon. “A da li je imao nekog od rodbine?“ Valander se zamisli. Svegbergova majka je umrla nekoliko godina ranije, dok o ocu nije znao ništa. Postojala je još jedna osoba, rođaka koju je upoznao koju godinu ranije, tokom jedne istrage. “Imao je rođaku koja se zove Ilva Brink i koja radi kao babica. Zaista ne znam postoji li još neko.“ Iz predsoblja se začu Nibergov glas. “Ostaću da sedim još koji minut“, reče Lisa Holgešon. Valander ode do Niberga, koji je upravo izuvao gumene čizme. “Jebote, šta se ovde dogodilo?“ Niberg je bio vrstan kriminalistički tehničar, ali je umeo da bude težak za saradnju i loše raspoložen. Izgleda da nije shvatao da je reč o kolegi - i to o ubijenom kolegi. Možda je Martinson zaboravio da mu kaže šta se dogodilo? “Znaš li gde si?“, upita Valander oprezno. Niberg ga besno pogleda. “Znam da su me pozvali u stan u ulici Lila Noregatan“, odgovori on. “Doduše, Martinson je bio potpuno pogubljen kada me je nazvao. O čemu je reč?“ Valander ga ozbiljno pogleda. Niberg primeti njegov pogled i umiri se. “O Svedbergu“, reče Valander. “Mrtav je. Izgleda da je ubijen.“ “Sta? Kale?“, reče Niberg u neverici. Valander klimnu glavom i oseti kako mu se knedla u grlu povećava. Niberg je bio jedan od nekolicine koji su se Svedbergu obraćali imenom. Zvao se Karl Evert, ali je Niberg rekao Kale. “Eno ga unutra‘\ nastavi Valander. “Upucan je iz sačmare. Pravo u lice.“ Niberg napravi grimasu. “Tebi ne moram da objašnjavam kako to izgleda“, reče Valander. “Ne moraš“, odgovori Niberg. Niberg krenu unutra, ali i on zastade na vratima. Valander sačeka trenutak, kao da hoće da mu pruži šansu da shvati prizor koji je zatekao. Zatim mu priđe. “Moram nešto odmah da te pitam“, reče on. “Nešto bitno. Vidiš i sam da puška

leži najmanje dva metra od tela. Pitanje je: da li je mogla da dospe tu da je Svedberg izvršio samoubistvo.“ Niberg se zamisli, a zatim odmahnu glavom. “Ne“, reče on. “To je nemoguće. Puška koju čovek drži u rukama, uperenu u sebe, ne može biti bačena tako daleko. To je nemoguće.“ Valander na trenutak oseti olakšanje. Svedberg, dakle, nije pucao u sebe. U predsoblju su počeli da se skupljaju ljudi. Stigao je patolog, kao i Hanson, a jedan od tehničara raspakivao je svoju torbu. “Slušajte za trenutak“, reče Valander. “Tamo unutra leži inspektor Svedberg, mrtav. Ubijen. Želim da vas upozorim da je unutra užasan prizor. Poznavali smo ga i tugujemo za njim. Bio nam je kolega i prijatelj, što nam mnogo otežava posao.“ Zaćutao je. Iako je sve više osećao da treba da kaže još nešto, ponestalo mu je reči. On se vrati u kuhinju, a Niberg i njegove kolege prionuše na posao. Lisa Holgešon je i dalje sedela na stolici. “Moram nazvati njegovu rođaku“, reče ona. “Ako mu je ona zaista najbliži rod.“ “To mogu ja da uradim“, reče Valander. “Poznajem je.“ “Ispričaj mi ukratko šta se dogodilo.“ “Za to mi treba Martinson. Idem po njega.“ Valander izađe na stepenište. Vrata od susednog stana bila su odškrinuta. On pokuca i uđe. Martinson je bio u dnevnoj sobi, u društvu četiri osobe. Jedna od njih je bila obučena, dok su ostali bili u kućnim ogrtačima. Bile su to dve žene i dva muškarca. On dade znak Martinsonu da pođe za njim. “Molimo vas da zasad ostanete ovde“, reče on. Ušli su u kuhinju. Martinson je bio veoma bled. “Hajde da krenemo iz početka“, reče Valander. “Kada ste poslednji put videli Svedberga?“ “Ne znam da li je to bio poslednji put“, reče Martinson. “Ja sam ga video u kantini u sredu pre podne. Oko jedanaest sati.“ “Kako ti se tada činio?“ “S obzirom na to da nisam razmišljao o tome, mora da je sve bilo kao i obično.“ “Nazvao si me tog dana po podne. Dogovorili smo se da se nađemo u četvrtak ujutru.“ “Odmah nakon tog razgovora otišao sam kod Svedberga u kancelariju, ali on nije bio tamo. Na prijavnici su rekli da je otišao kući.“ “Kada je otišao?“ “Nisam pitao.“ “I šta si onda uradio?“

“Pozvao sam ga kući. Uključila se sekretarica. Ostavio sam mu poruku da bi trebalo da imamo sastanak u četvrtak ujutru. Posle sam ga zvao još nekoliko puta, ali se niko nije javljao.“ Valander se zamisli. “Svedberg u sredu napušta stanicu. Sve deluje u redu. U četvrtak se ne pojavljuje, što je čudno, bez obzira na to da li je čuo tvoju poruku na sekretarici ili nije. Svedberg nije nikada odsustvovao bez objašnjenja.“ “Drugim rečima, ovo se moglo dogoditi već u sredu“, reče Lisa Holgešon. Valander klimnu glavom. Trenutak kada normalno postaje nenormalno, pomisli on. Taj trenutak moramo da odredimo. Pala mu je na pamet i jedna druga misao, jedna Martinsonova opaska — to da Valanderova sekretarica ne radi. “Sačekaj trenutak“, reče on i izađe iz kuhinje. Ušao je u Svedbergovu radnu sobu. Sekretarica je stajala na pisaćem stolu. Valander produži do dnevne sobe. Valander mahnu Nibergu, koji je klečao kraj sačmare i povede ga u radnu sobu. “Hoću da preslušam sekretaricu, ali ne bih da uništim eventualne tragove.“ “Možemo da premotamo traku na početak“, reče Niberg. Na rukama je imao plastične rukavice. Valander klimnu glavom i Niberg pritisnu dugme za puštanje snimaka. Preslušali su tri poruke koje je ostavio Martinson. Svaki put kada je nazvao, rekao je koliko je sati. Na sekretarici nije bilo ničeg drugog osim tih poruka. “Želeo bih da čujem šta Svedberg kaže“, reče Valander. Niberg pritisnu drugo dugme. Valander se trgnu kad začu Svedbergov glas, kao i Niberg. Nisam kod kuće — molim vas, ostavite poruku. To je bilo sve. Valander ode natrag u kuhinju. “Čuli smo poruke koje si ostavio na sekretarici“, reče on. “Jedino što ne možemo da znamo da li ih je on uopšte preslušao.“ Zavladao je muk. Svi su razmišljali o onome što je Valander rekao. “Šta kažu komšije?“, upita on. “Niko nije ništa čuo“, odgovori Martinson. “Što je veoma čudno. Niko nije čuo pucanj. A svi su uglavnom bili kod kuće.“ Valander se namršti. “Nemoguće.“

“Nastaviću da razgovaram s njima.“ Martinson ode, a u kuhinju uđe policajac. “Napolju je neki novinar“, reče on. U pičku materinu, pomisli Valander. Neko je, dakle, već stigao da telefonira. On pogleda u Lisu Holgešon. “Moramo prvo da kažemo rodbini“, reče ona. “Ne možemo odlagati još dugo, najkasnije do sutra u podne“, reče Valander. On se okrenu ka policajcu koji je čekao. “Zasad nemamo komentara“, reče on. “Dobiće izjavu ujutru, u stanici.“ “U jedanaest sati“, reče Lisa Holgešon. Policajac ode. Niberg se prodra u dnevnoj sobi, a zatim ponovo zavlada tišina. Niberg je imao preku narav, ali su njegovi izlivi kratko trajali. Valander ode u radnu sobu i podignu telefonski imenik s poda. Na kuhinjskom stolu pronađe broj Ilve Brink i upitno pogleda u Lisu Holgešon. “Zovi ti“, reče ona. Valanderu ništa nije tako teško padalo kao kada je trebalo da izvesti nekoga o iznenadnoj smrti bližnjeg. Trudio se da sa sobom povede policijskog sveštenika kad god je mogao, ali je mnogo puta bio primoran da to obavi sam. Međutim, nikada se nije navikao na to. Iako je Ilva Brink bila samo Svedbergova rođaka, biće mu teško. On sa strepnjom sačeka da telefon zazvoni, primetivši koliko je napet. Uključila se telefonska sekretarica. Ilva je te noći bila dežurna u porodilištu. Valander spusti slušalicu. Odjednom se seti kako ju je pre skoro dve godine posetio u bolnici, zajedno sa Svedbergom. A sada je Svedberg bio mrtav. To mu još uvek nije dopiralo do svesti. “Na poslu je“, reče on. “Idem tamo da razgovaram s njom.“ “Idi, to ne može da čeka“, reče Lisa Holgešon. “Svedberg možda ima i druge rođake, bliže od Ilve Brink, a da mi ne znamo za njih.“ Valander klimnu glavom. Bila je u pravu. “Hoćeš da pođem s tobom?“, upita ona. “Nema potrebe.“ Valander je zapravo žarko želeo da An-Brit pođe s njim. Istog trena kada je to pomislio, shvatio je da je niko nije pozvao. Već je trebalo da bude ovde. Lisa Holgešon ustade i izađe iz kuhinje. Valander sede na njenu stolicu i okrenu An-Britin broj. Javio mu se neki bunovan muški glas. “Treba mi An-Brit. Valander je.“ “Ko?“ “Kurt. Iz policije.“

Čovek se još nije razbudio, ali je sada zvučao ljuto. “O čemu to, koji kurac, pričaš?“ “Zar ovo nije broj An-Brit Heglund?“ “U ovoj kući ima samo jedna veštica i ona se zove Alma Lundin“, dreknu čovek i spusti slušalicu. Valanderu se učini da je čuo kako je tresnula. Okrenuo je, dakle, pogrešan broj. Pokušao je još jednom, polako, i sada mu se već na drugi signal javila An-Brit. Skoro pa brzo kao Lisa Holgešon. “Kurt je.“ Uopšte nije zvučala pospano. Možda ni ona nije spavala? Možda nije mogla da spava od problema? Ako je tako, sad će imati još jedan problem, pomisli Valander. “Šta se dogodilo?“ “Svedberg je mrtav. Po svoj prilici, ubijen.“ “To nije moguće!“ “Nažalost, jeste. Kod kuće, u stanu. Ulica Lila Noregatan.“ “Znam gde je to.“ “Jer dolaziš?“ “Evo me.“ Valander spusti slušalicu i ostade da sedi za stolom. Na kuhinjskim vratima pojavi se policijski tehničar. Valander mu odmahnu rukom da ne može da priča. Morao je da razmisli. Ne mnogo, samo mu je trebalo da na minut bude sam. Bio mu je potreban samo taj jedan jedini minut da shvati da u svemu ovome ima nečeg čudnog. Nešto se nije slagalo, ali nije znao šta. Tehničar se vrati u kuhinju. “Niberg hoće da popriča s tobom.“ Valander ustade i ode u dnevnu sobu. Uviđaj koji je bio u toku odisao je nelagodom i bolom. Svedberg je bio kolega. Iako nije bio baš najzapaženija osoba, svi su ga voleli. A sada je ubijen. Patolog je klečao pored tela. U sobi bi povremeno sevnuo blic fotoaparata. Niberg je pravio beleške. Prišao je Valanderu, koji je stajao na vratima. “Da li je Svedberg imao oružje?“ “Misliš, sačmaru?“ “Da.“ “Ne znam. Ali ne verujem da se bavio lovom.“ “Onda je zaista čudno da je ubica ostavio svoje oružje.“ Valander klimnu glavom. To je bila i jedna od njegovih prvih pomisli. “Da li si primetio još nešto što bi bilo čudno?“, upita on. Niberg zaškilji.

“A šta nije čudno kada ti kolegi doslovno raznesu glavu?“ “Znaš na šta mislim.“ Valander ne sačeka odgovor, već se okrenu i ode. U predsoblju je naleteo na Martinsona, koji je upravo ulazio. “Kako ide? Imamo li vreme smrti?“ “Niko nije ništa čuo. Međutim, ako je tako kako mislim da jeste, onda je od ponedeljka u zgradi sve vreme bio neko. Dvadeset i četiri sata. Na ovom spratu ili na spratu ispod.“ “I niko nije ništa čuo? Pa to je nemoguće!“ “U stanu ispod živi jedan gimnazijski profesor koji je izgleda nagluv. Ali ostalima je sve u redu sa sluhom.“ Valanderu ništa nije bilo jasno. Mora da je neko čuo pucanj. Ili pucnje. “Ti idi i nastavi razgovor s njima“, reče on. “Ja moram do bolnice. Sećaš li se Svedbergove rođake Ilve Brink? Babice?“ Martinson je se sećao. “Izgleda da mu je ona najbliži rod.“ “Zar nije imao neku tetku u Vesterjetlandu?“ “Pitaću Ilvu.“ Valander siđe niz stepenice. Bio mu je potreban svež vazduh. Ispred vrata je stajao jedan novinar. Valander ga prepozna — radio je u novinama “Istads Alehanda“. “Šta se to događa ovde? Hitna intervencija usred noći? U zgradi u kojoj živi policajac Karl Evert Svedberg?“ “Ne mogu vam ništa reći“, reče Valander. “Konferencija za novinare je u jedanaest sati u policijskoj stanici.“ “Ne možete ili nećete?“ “Zaista ne mogu.“ Novinar, koji se zvao Vikberg, klimnu glavom. “To znači da je neko mrtav, zar ne? Ne možete ništa da kažete jer morate da obavestite rodbinu? Jesam li u pravu?“ “Da je tako, obavestio bih ih telefonom.“ Vikberg se osmehnu. Ne neprijateljski, ali odlučno. “To se ne radi tako. Prvo se pozove policijski sveštenik, ako ga ima. Dakle, Svedberg je mrtav?“ Valander je bio previše umoran da bi se naljutio. “Vaša nagađanja nisu uopšte bitna“, reče on. “Konferencija za novinare je u jedanaest. Pre toga nećete čuti ni reč, ni od mene ni od bilo koga drugog.“

“Kuda ste krenuli?“ “Da se prošetam i razbistrim glavu.“ Valander produži ulicom Lila Norgatan. Nekoliko kvartova kasnije se okrenuo — Vikberg ga nije pratio. Skrenuo je desno u ulicu Sladergatan, a potom levo u ulicu Stura Norgatan. Primetio je da je žedan i da mu se ide u ve-ce. Nije čuo nijedan automobil. Okrenuo se ka zidu jedne kuće, ispraznio bešiku i produžio dalje. Nešto nije u redu, pomisli on. Nešto nikako nije u redu. Nije mogao da odredi šta, ali je taj mučan osećaj u stomaku sve vreme postajao jači. Zašto je Svedberg upucan? Šta se to nikako nije slagalo u tom jezivom prizoru mrtvog čoveka raznešenog lica? Stigao je do bolnice, obišao je zgradu, pozvonio na urgentni centar i popeo se liftom na porodiljsko odeljenje. Pred očima su mu zatreperile slike iz sećanja. On i Svedberg su ponovo išli da razgovaraju sa Ilvom Brink. Samo što ovog puta nije bilo Svedberga. Kao da nikada i nije postojao. Iznenada je ugledao Ilvu Brink iza staklenih vrata. U istom tom trenutku ga je i ona spazila. Primetio je da joj je bilo potrebno nekoliko sekundi da ga prepozna. Prišla je vratima i otvorila ih. Istog trena je shvatila da se nešto dogodilo.

5 Seli su u sobu na porodiljskom odeljenju. Bilo je tri sata i devet minuta. Valander joj je bez okolišanja rekao da je Svedberg mrtav. Usmrtio ga je jedan hitac iz sačmare ili više njih. Nisu znali ni ko je pucao iz puške, ni zašto, ni kada se to dogodilo. Izostavio je i detalje o mestu zločina. Kada je završio, u prostoriju je ušla jedna od dežurnih sestara da nešto pita Ilvu Brink. “Upravo sam je izvestio o smrtnom slučaju“, reče Valander. “Može li to da pričeka?“ Sestra krenu napolje i Valander je upita da li može da dobije čašu vode. Usta su mu bila toliko suva da mu se jezik lepio za nepce. “Svi smo skrhani i šokirani“, nastavi Valander kada je sestra otišla. “To što se dogodilo zaista je neshvatljivo.“ Ilva Brink nije progovarala. Iako je prebledela, činilo se da shvata šta joj je rekao. Sestra se vrati sa čašom vode. “Mogu li nešto da učinim?“, upita ona. “Zasad ne“, odgovori Valander. On iskapi čašu u jednom gutljaju, ali ga je žeđ i dalje jednako mučila. “Ne mogu to da razumem“, reče ona. “Ne razumem.“ “Ni ja“, reče Valander. “I proći će još mnogo vremena pre nego što budem shvatio. Ako ikada budem shvatio.“ U džepu od jakne našao je olovku, ali beležnicu, kao i obično, nije poneo sa sobom. Pored stolice nalazila se korpa za otpatke. On izvadi jedan upotrebljen papir sa nacrtanim čičaglišama, poravna ga i iskoristi novine sa stola kao podlogu. “Moram vam postaviti nekoliko pitanja“, reče on. “Da li je imao još nekog od rodbine? Moram priznati da ste vi jedina za koju znam.“ “Roditelji su mu umrli, a nije imao ni braće ni sestara. Osim mene, ima još jednog rođaka. Ja sam mu rođaka sa očeve strane, postoji i jedan rođak sa majčine strane. Zove se Sture Bjerklund.“ Valander zapisa ime. “Živi li on u Istadu?“ “Na imanju nadomak Hedeskuge.“ “Znači, zemljoradnik je?“ “Profesor je na Univerzitetu u Kopenhagenu,“ Valandera iznenadi taj podatak.

“Mislim da mi ga Svedberg nikada nije pomenuo.“ “Nisu se skoro nikada viđali. Ako pitate sa kim je od rodbine Svedberg bio u kontaktu, onda je odgovor samo sa mnom.“ “Moramo svejedno obavestiti i njega“, reče Valander. “Razumete da će ovo probuditi veliku pažnju medija. Policajac koji je stradao nasilnom smrću.“ Ona ga pažljivo pogleda. "Nasilnom smrću! Šta to znači?“ “Da je najverovatnije ubijen.“ “A šta bi drugo moglo da bude?“ “To je moje sledeće pitanje“, reče Valander. “Da li je moguće da je počinio samoubistvo?“ “To može svakome da se dogodi, zar ne? U određenim situacijama?“ “Da, verovatno.“ “Zar se to ne vidi? Da li je neko ubijen ili se sam ubio?“ “Uglavnom da, ali ipak moram da vas pitam.“ Ona se zamisli pre nego što odgovori. “I sama sam ponekad pomišljala na tu mogućnost“, reče ona zatim. “U teškim trenucima. A sam bog zna da ih je bilo. Čini mi se, ipak, da mi nikada nije palo na pamet da bi Karl to mogao da učini.“ “Zato što nije imao povoda?“ “Ne bih rekla da je bio nesrećan čovek.“ “Kada ste ga poslednji put čuli ili videli?“ “Zvao me je u nedelju.“ “Kako vam je tada zvučao?“ “Kao i obično.“ “Zašto vas je zvao?“ “Obično smo se čuli jedanput nedeljno. Ako me on ne bi zvao, zvala bih ja njega. Povremeno je dolazio na večeru kod mene, a ponekad sam ja išla kod njega. Možda se sećate, muž mi je retko kod kuće. On je glavni mašinista na naftnom tankeru. A deca su nam odrasla.” “Znači, Svedberg je znao da kuva?“ “Da, zašto to uopšte pitate?“ “Ne bih nikad mogao da ga zamislim u kuhinji.“ “Znao je da kuva, i to dobro. Posebno ribu.“ Valander se vrati unazad. “Dakle, zvao vas je u nedelju, četvrtog avgusta. I sve je bilo kao i obično.“ “Da.“

“O čemu ste pričali?“ “O svemu i svačemu. Sećam se, međutim, da se žalio kako je umoran. Rekao je da je iscrpljen.“ “Stvarno je to rekao? Da je iscrpljen?“ “Da.“ „Ali zar se nije upravo vratio sa odmora?“ “Tačno se sećam da je tako rekao.“ Valander porazmisli pre nego što nastavi. “Znate li kako je proveo odmor?“ “Možda znate da nije voleo da napušta Istad. Obično je ostajao kod kuće. Možda je nakratko otputovao u poljsku?“ “Ali, šta je radio kod kuće? Sedeo u stanu?“ “Pa, imao je on svojih interesovanja.“ “Kojih?“ Ona odmahnu glavom. “Pa, kako to da ne znate? U životu je imao dve velike strasti: da posmatra zvezde i da proučava istoriju Indijanaca.“ “Za Indijance sam čuo, kao i da je povremeno odlazio u Falsterbu i posmatrao ptice. Ali za to sa zvezdama nemam pojma.“ “Imao je veoma dobar teleskop.“ Valander nije mogao da se seti da li je u stanu video teleskop. “Gde ga je držao?“ “U svojoj radnoj sobi.“ “Time se, dakle, bavio tokom odmora? Posmatrao zvezde? I čitao o Indijancima?“ “Mislim da da. Ali ovog leta nije baš ličio na sebe.“ “Na koji način?“ “Leti smo se viđali češće nego obično. Međutim, ovde godine nije imao vremena. Pozvala sam ga nekoliko puta na večeru, ali nije mogao da dođe.“ “Zašto nije mogao?“ Nakon kratkog premišljanja, ona odgovori. “Zvučao je kao da nije imao vremena.“ Valander instinktivno nasluti da je dotakao nešto bitno. “Nije rekao zašto?“ “Ne.“ “Ali sigurno ste se zapitali?“ “Ne baš.“ “Da li ste primetili nekakvu promenu kod njega? Da li se ponašao drugačije? Da li

je izgledao kao da ga nešto muči?“ “Bio je kao i obično. Osim što je govorio da nema vremena. “Kada ste to primetili? Kada je to prvi put rekao?“ Ona se zamisli. “Odmah nakon Ivanjdana. Otprilike tada kada je uzeo odmor.“ Medicinska sestra se ponovo pojavi na vratima, a Ilva Brink ustade. “Odmah se vraćam.“ Valander potraži ve-ce. Tamo je popio još dve čaše vode i mokrio. Kada se vratio u lekarsku sobu, Ilva Brink je sedela i čekala. “Idem sada“, reče Valander. “Sva ostala pitanja mogu da sačekaju.“ “Ako hoćete, mogu ja da nazovem Sturea“, reče ona. “Ionako moramo da pripremimo sahranu.“ “Bilo bi najbolje ako biste ga nazvali u sledećih nekoliko sati“, reče Valander. “Zakazali smo konferenciju za novinare u jedanaest sati“ “Još uvek mi sve ovo deluje nestvarno“, reče ona. U očima joj se odjednom pojaviše suze, a Valander i sam oseti da je na ivici da zaplače. Sedeli su ćutke, oboje se boreći sa sopstvenim osećanjima. Valander je pokušavao da zadrži pogled na zidnom satu, na sekundari koja se kretala. “Imam još jedno pitanje“, reče on potom. “Svedberg je bio neženja. Nikada nije spomenuo da ima nekoga.“ “Mislim da nikada nije ni imao“, odgovori ona. “Ne mislite da se ovog leta nešto tako dogodilo?“ “Da je upoznao neku ženu?“ “Da.“ “I da je zbog toga bio iscrpljen?“ Valander uvide koliko je to što je sugerisao apsurdno. “Moram da postavljam takva pitanja“, reče on ponovo. “Inače ništa ne bismo uradili.“ Ona ga otprati do staklenih vrata. “Morate da uhvatite ubicu“, reče ona i čvrsto uhvati Valandera za ruku. “Ubiti policajca je najgora greška koju neko može da napravi“, odvrati Valander. “To maltene garantuje da ćemo uhvatiti počinioca.“ “Zvaću Sturea“, reče ona kada su se rukovali. “Najkasnije u šest.“ Valander je na vratima shvatio da ima još jedno pitanje, i to jedno od najbitnijih. “Znate li da li je u stanu čuvao velike sume novca?“ Ona ga začuđeno pogleda. “Novac? Odakle? Često se žalio na to da malo zarađuje.“ “Svi mi malo zarađujemo.“

“Znate li kolika je plata babice?“ “Ne?“ “Možda je najbolje da ne pričam o tome. Nije reč o tome ko ima najveću platu, već ko ima najmanju.“ Izašavši iz bolnice, Valander duboko udahnu. Ptice su cvrkutale. Još uvek nije bilo četiri sata. Duvao je slab vetar, ali je i dalje bilo toplo. On polako krenu ulicom. Jedno pitanje je sada postalo bitnije od ostalih. Zašto je Svedberg bio iscrpljen od posla, uprkos tome što se tek vratio sa odmora? Da li je to na neki način imalo veze sa ubistvom? Valander zastade na uskom trotoaru. U mislima se vratio u onaj trenutak kada je stajao na vratima dnevne sobe i pred sobom ugledao stravičan prizor. Martinson je bio iza njega. Valander je video mrtvog čoveka i pušku i još tada ga je, skoro istog trena, obuzeo osećaj da se nešto ne slaže. Sada je iz sve snage pokušavao da shvati šta, ali bez uspeha. Moram imati strpljenja, pomisli on. A i umoran sam. Noć je bila duga. I još nije gotova. Nastavio je da korača. Pitao se kada će imati vremena da odspava i pročita režim ishrane. Opet je zastao. U glavi mu se iznenada javi sledeće pitanje: šta će se dogoditi ako umrem iznenada, kao Svedberg? Kome ću nedostajati? Šta će ljudi reći? Da sam bio dobar policajac, koji za sobom ostavlja prazno mesto za konferencijskim stolom? Ali kome ću zaista nedostajati, kao čovek? Možda An-Brit? Možda čak i Martinsonu? Jedan golub mu prolete tik uz glavu. Ne znamo ništa jedni o drugima, pomisli. Pitanje je šta li sam i sam zapravo mislio o Svedbergu. Ako se iskreno zapitam. Da li mi uopšte nedostaje? Možemo li tugovati za nekim koga nismo dobro poznavali? Počeo je ponovo da korača, ali je znao da će ga ta pitanja pratiti. Kada se Valander vratio u Svedbergov stan, osetio se kao da je kročio nazad u noćnu moru. Pozno leto i cvrkut ptica su nestali. Tu unutra, na svetlosti jakih lampi, vladala je samo smrt. Lisa Holgešon je otišla u policijsku stanicu. Valander je odveo An-Brit i Martinsona u kuhinju. Zamalo ih nije pitao da li je neko video Svedberga, ali je uspeo da se zaustavi. Seli su za trpezarijski sto. Bili su sivi u licu. Valander se zapita kako li on sam izgleda. “Kako ide?“, upita on. “Postoji li uopšte mogućnost da nije reč o provali, već o nečem drugom?“, reče

An-Brit. “Može mnogo toga da bude“, odgovori Valander. “Osveta, neki ludak, dva ludaka, tri ludaka — ne znamo. I sve dok ne budemo znali, moramo da pođemo od onog što možemo da vidimo.“ “Ima još jedna stvar“, reče Martinson polako. Valander klimnu glavom. Pretpostavljao je šta Martinson hoće da kaže. “Činjenica da je Svedberg bio policajac“, reče Martinson. “Da li ste pronašli nekakav trag?“, upita Valander. “Kako Niberg napreduje? Šta kaže veštak?“ Oboje su napravili beleške. An-Brit je prva prošla kroz njih. “Hici su ispaljeni iz obe cevi puške“, otpoče ona. “I veštak i Niberg su sasvim sigurni da su pucnji ispaljeni jedan za drugim, kako god da su to zaključili. Pravo u Svedbergovu glavu.“ Glas joj je drhtao. Duboko je udahnula i nastavila: “Još uvek ne možemo da kažemo da li je Svedberg sedeo u stolici kada je upucan. Ne znamo ni kolika je bila udaljenost. Najviše četiri metra, ako pogledamo sobu i raspored nameštaja. A moglo je, naravno, biti i veoma blizu.“ Martinson brzo ustade i nečujno promrmlja nešto. Zatim nestade u ve-ce. Sačekali su ga, a on se vratio nakon nekoliko minuta. “Trebalo je da odem pre dve godine“, reče on. “Trebalo je da završim sa karijerom u policiji onda kada sam to i nameravao.“ “Sada smo potrebni ovde, više nego ikada“, reče Valander oštrim glasom, iako je dobro shvatao šta je Martinson hteo da kaže. “Svedberg je obučen“, nastavi An-Brit. “To znači da ga nisu trgli iz sna. Ali i dalje nemamo vreme smrti.“ Valander pogleda u Martinsona. “Prošao sam kroz ovo više puta“, reče on. “Ali niko od komšija nije ništa čuo.“ “Kakav je saobraćaj na ulici?“, upita Valander. “Teško mi je da poverujem da bi prigušio zvuk dva pucnja iz sačmare.“ “Dakle, ne znamo kada se ovo dogodilo. Znamo da je Svedberg bio obučen. Na osnovu toga možemo da isključimo kasne večernje sate. Ja sam lično uvek imao utisak da Svedberg rano ide u krevet.“ Martinson se složi s njim. An-Brit nije imala nikakav stav o tome. “Kako je ubica ušao u stan? Znamo li to?“ “Na vratima nema vidljivog oštećenja.“ “S druge strane, mogu se lako obiti, u šta smo se i sami uverili“, reče Valander. “Zašto je ostavio oružje? Da se nije možda uspaničio?“

Nisu imali odgovor na Martinsonova pitanja. Valander pogleda svoje umorne i snuždene kolege. “Reći ću vam šta ja mislim“, reče. “Videćemo da li sam u pravu ili ne. Čim sam kročio u stan i video šta se dogodilo, imao sam utisak da se tu nešto ne uklapa. Ne znam šta. Posredi je ubistvo, što upućuje na provalu. Međutim, ako nije provala, šta je onda? Osveta? Ili možda taj neko nije tu da bi ukrao nego da bi našao nešto?“ Ustao je, uzeo čašu sa sudopere i opet popio malo vode. “Razgovarao sam sa Ilvom Brink u bolnici“, nastavi. “Svedberg nije imao mnogo rođaka, tačnije, bilo ih je dvoje, a jedno od njih je Ilva. Izgleda da su redovno bili u kontaktu. Rekla je nešto što mi se učinilo neobično - u nedelju je razgovarala sa Svedbergom i on se tada žalio da je iscrpljen. Kako to kad se upravio vratio sa odmora?“ An-Brit i Martinson sačekaše nastavak. “Ne znam da li nam to nešto govori“, reče Valander. “Moramo da otkrijemo šta stoji iza toga.“ “Da li neko zna kojom istragom se Svedberg bavio?“, upita An-Brit. “Onim nestalim klincima“, reče Martinson. “Mora da se bavio još nečim“, dodade Valander. “Tim je mogao samo usput da se bavi jer to nije bila zvanična istraga, samo nešto što smo usput pratili. Osim toga, on je otišao na odmor nekoliko dana nakon što su zabrinuti roditelji došli kod nas.“ Niko nije mogao ništa više da odgovori na Valanderovo pitanje. “Neka neko od vas proveri čime se bavio“, reče Valander. “Misliš da je imao neku tajnu?“, upita Martinson oprezno. “Zar nemamo svi?“ “Znači, to treba da tražimo, Svedbergovu tajnu?“ “Mi treba da uhvatimo onoga ko ga je ubio, ništa više.“ Dogovorili su se da još jednom o svemu prodiskutuju u osam sati u policiji. Martinson se vratio do susednog stana da završi razgovor sa komšijama, a An-Brit je ostala unutra. Valander pogleda njeno umorno i iscrpljeno lice. “Jesi li bila budna kad sam zvao?“ Odmah je zažalio što je to pitao, da li je spavala ili ne nije bila njegova stvar. Ipak, nije mu to uzela za zlo. “Jesam“, odgovori. “Bila sam potpuno budna.“ “S obzirom na to da si došla tako brzo, pretpostavljam da ti je muž kod kuće, da pazi decu?“ “Kada si zvao, svađali smo se. Mala i nebitna svađa, jedna od onih kada nemaš snage za neku veću i bitniju svađu.“ Sedeli su u tišini. Povremeno se čuo Nibergov glas.

“Ne razumem“, reče ona. “Ko bi želeo da naudi Svedbergu?“ “Ko ga je najbolje poznavao?“ Ona ga začuđeno pogleda. “Zar nisi ti?“ “Ne, ja ga nisam nešto naročito dobro poznavao.“ “Ali on ti se divio.“ “Nikad to ne bih rekao.“ “Nisi primećivao, ali ja jesam. Možda su i ostali. Uvek je poštovao sve što ti kažeš i uradiš, čak i kada nisi bio u pravu.“ “To nije odgovor na pitanje“, reče Valander i ponovi: “Ko je njega najbolje poznavao?“ “Niko ga nije najbolje poznavao.“ “E sad moramo da ga upoznamo, kada je mrtav.“ Niberg dođe do kuhinje, noseći šolju za kafu. Valander je znao da Niberg uvek ima spreman termos, za slučaj da ga pozovu usred noći. “Kako ide?“, upita Valander. “Izgleda da je provala“, reče Niberg. “Pitanje je samo zbog čega je ubica bacio pušku dovde.“ “Fali nam vreme kada se to dogodilo“, nastavi Valander. “To će veštaci utvrditi.“ “Ja bih, svejedno, želeo da čujem tvoje mišljenje.“ “Ne volim da nagađam.“ “Znam, ali imaš iskustva. Sigurno ti neće biti zamereno ako pogrešiš.“ Niberg se pogladi po neobrijanoj bradi. Oči su mu bile crvene. “Možda 24 sata“, reče. “Verovatno ne manje.“ U tišini su razmišljali o tome šta je Niberg rekao. Dvadeset četiri sata, pomisli Valander. Sreda veče ili negde u četvrtak. Niberg zevnu i izađe iz kuhinje. “Mislim da treba da odeš kući“, reče Valander An-Brit. “U osam moramo da organizujemo istragu.“ Sat na kuhinjskom zidu je pokazivao pet i petnaest. Ona uze jaknu i ode, dok Valander ostade da sedi za kuhinjskim stolom. Na prozorskom okviru bilo je nekoliko računa na hrpi. Valander uze da ih pregleda. Od nečega uvek treba početi, pomisli, bilo od nekoliko računa sa prozorskog okvira ili od nečeg drugog. Tu su bili račun za struju, izveštaj o podizanju novca s bankomata i račun iz radnje sa muškom odećom. Valander stavi naočare. Svedberg je trećeg avgusta podigao na bankomatu 2.000 kruna, nakon čega je na računu ostalo 19.314 kruna. Račun za struju trebalo je platiti do kraja avgusta. Na računu iz radnje sa

odećom Valander vide da je Svedberg trećeg avgusta kupio košulju, istog dana kada je podigao pare na bankomatu. Košulja je koštala 695 kruna — neočekivano skupo, pomisli Valander. Vratio je papire na prozor, a zatim otišao do Niberga, uzeo par plastičnih rukavica i vratio se U kuhinju. Polako se osvrtao i pomno proveravao komode i police. Svedbergova kuhinja bila je održavana kao i njegov radni sto. Ništa nije delovalo neobično, ništa nije nedostajalo. Valander se vrati do Niberga da pozajmi baterijsku lampu. Osvetlio je lampom ispod odvoda sudopere, mada ni sam nije znao šta traži, niti šta očekuje da će naći. Izašao je iz kuhinje i otišao u radnu sobu. Ovde negde treba da bude teleskop, pomisli. Seo je u stolicu za radnim stolom i osvrnuo se. Utom uđe Niberg i reče da su spremni da odnesu Svedbergovo telo — zanimalo ga je da li je želeo još jednom da ga pogleda? Valander odmahnu glavom. Prizor Svedberga sa pola glave raznesene ostao mu je urezan u pamćenje, do najsitnijeg detalja. Nastavio je da luta pogledom. Polica sa koje je većina knjiga bila srušena na pod. Na radnom stolu bila je telefonska sekretarica, držač za olovke, nekoliko starih olovnih vojnika, rokovnik. Valander prelista rokovnik, mesec po mesec. U 9.30 časova 11. januara Svedberg ima zakazano kod zubara, 7. marta je Ilvi Brink rođendan, a za 18. april Svedberg je zabeležio ime “Adamson“. Isto ime se ponovo pojavljuje 5. i 12. maja, dok tokom juna i jula nema nikakvih beležaka. Svedbergje bio na odmoru, a nakon toga se zali da je izmoren. Valander nastavi polaganije da lista, ali nije više bilo beležaka. Poslednjih dana Svedbergovog života rokovnik je bio potpuno prazan. Stureu Bjerklundu je rođendan 18. oktobra, a 14. decembra se opet pojavljuje prezime “Adamson“. Nakon toga nije bilo više ništa zabeleženo i Valander vrati rokovnik na mesto. To se sve moglo protumačiti kao da je Svedberg bio veoma usamljen čovek, mada šta zapravo znači rokovnik? Valander pomisli na svoj — da li je tamo bilo nečeg mnogo značajnijeg? Nagnuo se u udobnoj stolici. Bio je vrlo umoran, i žedan. Zatvorio je oči i zapitao se ko je taj “Adamson“. Zatim se ponovo nagnu napred i podignu smeđu podlogu za pisanje — ispod je bilo nekoliko cedulja sa podsetnicima i nekoliko vizitkarti. Na jednoj je bila adresa Bumanove antikvarnice u Geteborgu, a na jednoj broj telefona mehaničara za “audi“ u Malmeu. Svedberg je bio veran “Audiju“, kao što je Valander uvek jedan “pežo“ menjao drugim “pežoom“. Na jednoj vizitkarti bila je adresa firme u Mineapolisu koja se zvala “Indian Heritage2“. Osim toga, tu je bio i oglas istrgnut iz novina — “Prirodni biljni lekovi“ u Karlshamnu. Valander vrati podlogu nazad. Dve fioke iz radnog stola bile su izvrnute na pod, a druge dve su bile napola otvorene. Izvukao je prvu, u kojoj su bile kopije nekakvih deklaracija. U drugoj su bile razglednice i pisma. Valander prelista pisma, od kojih je većina bila starija od deset godina. Najveći broj poslala je Svedbergova majka. Valander ih vrati, uze razglednice i

iznenadi se kad primeti jednu koju je on poslao Svedbergu iz Skagena. Plaže su ovde fantastične, napisao je. Valander ostade da sedi sa razglednicom u ruci. To je bilo pre tri godine. Bio je na bolovanju i dugo ga je mučila sumnja da li će se ikad više vratiti svom poslu. Dosta je vremena proveo na pustim jesenjim obalama Skagena. Nije se sećao da je poslao razglednicu, malo čega se sećao iz tog vremena. Ipak, očigledno jeste poslao razglednicu Svedbergu. Nakon dosta vremena vratio se u Istad i počeo ponovo da radi. Tu se, takođe, sećao Svedberga, na prvom sastanku ujutru u zgradi policije. Bjerk mu je poželeo dobrodošlicu nazad na posao, a zatim je nastala tišina pošto su svi bili ubeđeni da se Valander više neće vratiti. Svedberg je tada prvi razbio tišinu. Valander se dobro sećao šta je Svedberg tad rekao - “Dobro je što si se vratio, jer ne znam da li bismo mogli da izdržimo još jedan dan bez tebe“. Valander je zadržao sliku pred očima. Pokušavao je da vidi Svedberga onakvog kakav je bio. Često je bio povučen, ali znao bi takođe da razbije mučnu tišinu nekom opuštenom replikom. Bio je sposoban policajac. Nije se isticao ni na kakav poseban način, već je jednostavno bio sposoban. Takođe tvrdoglav i poslušan. Nije bio preterano maštovit, niti nadaren za pisanje; izveštaji su mu često bili loše napisani i nervirali su tužioce. Ipak, davao je svoj doprinos policijskom poslu, imao je dobro pamćenje i osećaj da je to što radi bitno. Valander se priseti još nečega. Nekoliko godina ranije prolazili su kroz komplikovanu istragu o ubistvu u kom je jezivu ključnu ulogu imao čovek koji je posedovao zamak Farnholm. Valander se seti kako je Svedberg jednom rekao: Neko koposeduje toliko mnogo jednostavno ne može biti častan. Drugom prilikom, tokom te iste istrage, Svedberg mu je ispričao jedan svoj san, kako se nadao da će jednom da smesti u zatvor nekog od te gospode koja izgleda misli da je u ovom društvu zaštićena. Valander ustade i nastavi ka Svedbergovoj spavaćoj sobi. Nigde nije bilo traga bilo kakvom teleskopu. Kleknuo je i pogledao ispod kreveta; sve je bilo čisto, ni trunke prašine. Niti bilo čega drugog. Podigao je jedan po jedan jastuk — ništa. Zatim je otvorio orman; odeća i košulje uredno su visile na vešalicama, a na podu je bila polica za cipele. Valander osvetli lampom iza odeće i vide nekoliko putnih torbi. Uzeo ih je i otvorio — opet ništa. Nakon toga otišao je do komode uza zid ispod krova, gde je bio donji veš i posteljina. Valander opipa dno fioka i sede na rub kreveta. Na noćnom stočiću bila je otvorena knjiga — “Istorija Sijuksa“, na engleskom. Svedberg je loše govorio engleski, pomisli Valander, možda je bolje čitao. Valander uze odsutno da lista knjigu i zastade kod jedne lepe slike na kojoj je ponosni Bik Koji Sedi. Zatim ustade i ode u kupatilo. Otvorio je ormarić sa

ogledalom, ništa ga tu nije iznenadilo. Isto tako je izgledao i njegov ormarić u kupatilu. Sada mu je ostalo još samo predsoblje i dnevna soba. Krenuo je sa predsobljem, gde je iz kupatila došao i jedan od tehničara. Valander sede na hoklicu i izvuče fioku iz komode koja je bila ispod ogledala. Tu su bile rukavice i nekoliko kapa, od kojih je jedna reklamirala lanac radnji sa radio-opremom kojih je bilo po celom Skoneu. Valander ustade. Sada mu je preostala samo dnevna soba, u koju najradije nije hteo da uđe, mada je znao da mora. Otišao je u kuhinju i popio čašu vode. Bližilo se šest sati. Uputio se ka dnevnoj sobi, veoma umoran. Niberg je sa štitnicima za kolena puzao oko crnog kožnog kauča postavljenog uza zid. Oborena stolica je još uvek ležala na podu, kao i puška koju niko nije pomerio s mesta gde je nađena. Jedino je Svedbergovo telo bilo izneto. Valander pogleda po sobi i pokuša da zamisli događaje koji su se tu odigrali. Šta se desilo neposredno pre poslednjeg trenutka, pre pucnja? Nije, međutim, ništa mogao da vidi. Obuzeo ga je osećaj da se tu nešto bitno nikako ne slaže. Stajao je sasvim mirno, zadržavajući dah i pokušavajući da odredi šta mu to budi slutnju, ali se ništa nije desilo. Niberg ustade. Valander i on se pogledaše. “Razumeš li ti ovo?“, upita Niberg. “Ovo mi deluje kao nekakva neobična slika.“ Valander ga upitno pogleda. “Kako to misliš kao slika?“ Niberg obrisa nos i zatim brižljivo savi maramicu. “Ovde je potpuni krš“, reče on. “Oborene stolice, izvučene fioke, papiri i porcelanski predmeti razbacani na sve strane. Ali kao da je napravljen prevelik nered.“ Valander shvati na šta Niberg misli, iako sam nije na to pomislio. “Zbog čega tačno sumnjaš da je ovaj krš namerno napravljen?“ Niberg pokaza na porcelanskog petlića koji je ležao na podu. “Može se pretpostaviti da je stajao na onoj polici tamo“, reče on i pokaza. “Gde bi inače stajao? Ali ako je pao na pod dok je neko cimao i izvlačio fioke, kako je dospeo čak ovamo?“ Valander klimnu glavom — razumeo je. “Sigurno postoji neko razumno objašnjenje“, reče Niberg. “Koje ti treba da nađeš.“ Valander ne reče ništa. Ostao je u dnevnoj sobi nekoliko minuta, a zatim je napustio stan. Kad je izašao na ulicu, već je bilo svanulo. Ispred kuće je bio parkiran policijski auto, ali nije bilo radoznalih ljudi. Valander je pretpostavio da je policajcima rečeno da do daljeg ne pričaju ništa o tome šta se desilo. Stajao je potpuno mirno i nekoliko puta duboko udahnuo. Biće ovo divan

poznoletnji dan. Međutim, kao da je tek sad zaista osetio koliko ga obuzima tuga za Svedbergom, bilo da je iskreno oseća ili samo reaguje na podsećanje o sopstvenoj smrtnosti. Osećao je i strah - smrt je bila u njegovoj blizini. Ne kao kad mu je otac umro, već na neki drugi način. To ga je plašilo. Bio je petak ujutru, šest i dvadeset pet, deveti avgust. Valander lagano odšeta do auta, dok je iza njega protutnjao kamion. Deset minuta kasnije Valander je ušao u zgradu policije.

6 Okupili su se u sobi za sastanke nešto posle šest sati i na brzinu odali poštu ubijenom kolegi. Lisa Holgešon je stavila upaljenu sveću ispred stolice na kojoj je Svedberg sedeo. Svi koji su bili u policijskoj stanici okupili su se tog jutra. Sok i tuga ispunjavali su celu prostoriju. Lisa Holgešon nije mnogo govorila, teško se savladavala. Svi prisutni u prostoriji u sebi su se molili da uspe da kaže to što je htela, a da se pri tome ne slomi potpuno. Situacija bi tada svima postala neizdržljiva. Nakon toga, održali su minut ćutanja. Valanderu su prolazile kroz glavu uznemirujuće slike. Već sad mu je bilo teško da se sasvim priseti Svedbergovog lica. Pomislio je na sve što je proživeo kad mu je otac umro, a pre toga i Ridberg. Naravno da se možemo sećati mrtvih, ali ipak kao da na neki način nikad nisu ni postojali. Polako su priveli kraju kratki pomen. Osim osnovne istražne grupe, u prostoriji je ostala još jedino Lisa Holgešon. Seli su za sto. Kad je Martinson zatvorio prozor, plamen sveće zatreperi. Valander pogleda upitno Lisu Holgešon, ali ona otrese glavom. On ima reč. “Svi smo umorni“, poče Valander. “Pogođeni smo, tužni i zbunjeni. Dogodilo se ono čega smo se verovatno najviše plašili. U normalnim slučajevima pokušavamo da rešimo zločine, ponekad i grube nasilne zločine, koji se tiču nekoga ko nije iz našeg kruga. Međutim, sada se to dogodilo jednom od nas. Moramo, ipak, da pokušamo da razmišljamo o tome šta radimo kao da je reč o bilo kome.“ Napravio je pauzu i pogledao po sobi. Niko nije ništa rekao. “Hajde da napravimo pregled“, nastavi Valander. “A zatim da isplaniramo istragu. Znamo veoma malo. U nekom trenutku između srede posle podne i četvrtka uveče Svedberg je ubijen, u svom stanu. Ubio ga je neko ko je ušao kroz vrata, a da pri tome nije načinio nikakvu vidljivu štetu. Možemo da pretpostavimo da je ubistvo počinjeno oružjem koje smo našli na podu. Stan izgleda kao da je u njega provaljeno, što možda ukazuje na to da se Svedberg sukobio sa naoružanim provalnikom. Ne znamo da li je zaista tako, ali to je jedna mogućnost. Treba, ipak, imati da umu da postoje i druga objašnjenja. Moramo da budemo otvoreni. Ne smemo da zaboravimo ni to da je Svedberg bio policajac. To možda nešto znači, mada ne ružno. Vreme ubistva ne znamo, a zbunjuje i to što nijedan sused nije čuo pucnje. Čekamo, dakle, da vidimo šta će reći sudski lekari iz Linda.“ Nasuo je vodu u čašu i popio pre nego što je nastavio. “Toliko znamo. Jedino što se još može dodati jeste to da Svedberg nije došao na posao u četvrtak. Mi koji ga poznajemo znamo da je to čudno. Nije nas obavestio

zašto je odsutan. Jedino razumno objašnjenje je to da nije mogao da nas obavesti. Šta to znači, svima nam je jasno. Valander dade znak Nibergu. “Ja nisam patolog“, reče. “ali ne verujem da je Svedberg umro već u sredu.“ “To znači da moramo još nešto da se zapitamo“, reče Valander. “Šta je sprečilo Svedberga da juče dođe na posao? Zašto nas nije obavestio? Kada je ubijen?“ Valander nastavi da priča o razgovoru sa Ilvom Brink. “Osim toga što me je obavestila o još jednom Svedbergovom rođaku, rekla je još nešto što sam zabeležio. Prema njenim rečima, Svedberg se u poslednje vreme žalio da se oseća iscrpljeno, iako je bio na odmoru. Mislim da se to baš ne slaže. Naročito s obzirom na to da on nije provodio odmore na nekim napornim putovanjima ili nešto slično.“ “Da li je ikad napuštao Istad?“, upita Martinson. “Veoma retko. Išao je na dnevni izlet na Bornholm ili trajektom do Poljske. To je Ilva Brink potvrdila. Inače, Svedberga su zanimali Indijanci, čime se bavio u slobodno vreme, kao i posmatranjem zvezda. Prema rečima Ilve Brink, trebalo bi da poseduje dobar teleskop, ali ja tako nešto nisam našao u njegovom stanu.“ “Zar nije posmatrao ptice?“, upita Hanson, koji dotad nije ništa progovarao. “U manjoj meri“, reče Valander. “Mislim da možemo da pretpostavimo da ga je Ilva Brink dobro poznavala. Stoga možemo da kažemo da su ga zanimali Indijanci i zvezde.“ Pogledao je oko sebe. “Zašto je bio iscrpljen? Šta to znači? Možda to uopšte nije bitno, ali ne mogu da se otrgnem utisku da to ipak nešto znači.“ “Proverila sam pre sastanka čime se bavio“, reče An-Brit. “Neposredno pre odmora razgovarao je sa roditeljima one dece koja su nestala.“ “Kojih nestalih klinaca?“, upita Lisa Holgešon iznenađeno. Valander objasni, a An-Brit nastavi. “Poslednja dva dana pre odmora posetio je redom Normanove, Bugeove i Hilstremove, ali nisam našla nikakav zapisnik o tim posetama. Pogledala sam, zapravo, i police u njegovom radnom stolu.“ Valander i Martinson se zbunjeno pogledaše. “To ne može biti istina“, reče Valander. “Zajedno smo detaljno razgovarali s tim porodicama. Nikad nije bilo reči o tome da nastavimo s tim i da pojedinačno razgovaramo s njima, pošto nije bilo osnova da sumnjamo na zločin.“ “Ne grešim“, nastavi An-Brit uporno. “Zapisao je tačno vreme u svoj rokovnik“. Valander se zamisli.

“To bi, dakle, značilo da je Svedberg to uradio na svoju ruku, da nije obavestio nas ostale.“ “To ne liči na njega“, reče Martinson. “Ne“, reče Valander. “Jednako čudno kao i to što je odsustvovao s posla, a nikom se nije javio.“ “To se barem može lako proveriti“, reče An-Brit. “Proveri“, reče Valander. “Proveri usput i šta ih je Svedberg pitao. “Cela ova situacija je pomalo apsurdna“, reče Martinson. “Tražimo Svedberga od srede da bismo razgovarali o tim nestalim klincima. Svedberg je sad mrtav, a mi sedimo ovde i razgovaramo baš o njima.“ “Je l’ ima nečeg novog?“, upita Lisa Holgešon. “Ništa osim toga što se jedna od majki sve više brine. I stigla je još jedna razglednica od njene ćerke.“ “Zar to ne bi trebalo da je dobra vest?“ “Stvar je u tome što ona tvrdi da je razglednica lažna.“ “Zašto bi bila lažna?“, reče Hanson. “Ko, zaboga, piše lažne razglednice? Razumem čekove, ali razglednice?“ “Mislim da treba da držimo ove stvari razdvojene“, reče Valander. “Hajde da krenemo tako što ćemo odrediti kako ćemo da isplaniramo istragu za osobom ili osobama koje su ubile Svedberga.“ “Ništa ne ukazuje na to da ih je bilo više od jednog“, reče Niberg. “Da li možemo biti sigurni u to?“ “Ne.“ Valander spusti dlanove na sto. “Ne možemo biti sigurni ni u šta“, reče. “Moramo da budemo otvoreni i nepristrasni. Za nekoliko sati pročuće se o Svedbergovoj smrti. Tada moramo da radimo punom parom.“ “Ovo je, naravno, prioritetno“, reče Lisa Holgešon. “Sve što može da čeka ostavljamo po strani“. “Hajde da odmah rešimo tu konferenciju za štampu“, reče Valander. “Policajac je ubijen“, reče Lisa Holgešon. “Reći ćemo kako jeste. Je l’ imamo neke tragove?“ “Ne.“ Valanderov odgovor bio je odsečan. “Onda neka bude tako.“ “Koliko detaljni da budemo?“ “Upucan je, izbliza. Imamo oružje kojim je ubijen. Je l’ ima nekog tehničkog razloga zbog kog bi to trebalo da zadržimo za sebe?“

“Ne baš“, reče Valander i pogleda oko stola. Niko nije ništa dodao. Lisa Holgešon ustade. “Htela bih da ti budeš sa mnom“, reče Valanderu. “Možda bi svi trebalo da budu tu? Ipak je jedan kolega i prijatelj ubijen.“ Dogovorili su se da se nađu petnaest minuta pre susreta s novinarima. Lisa Holgešon napusti prostoriju. Od udarca vrata ugasi se sveća i An- Brit je upali ponovo. Još jednom su prošli kroz sve što znaju i raspodelili zadatke. Istraga se polako zahuktavala. Upravo su počeli da se razilaze kad ih Martinson zaustavi. “Možda bi trebalo da odlučimo da li i ono troje nestalih treba da ostavimo po strani ili ne.“ Valander se oseti nesigurno. Znao je, međutim, da mora da odluči. “Da“, reče. “Ostavljamo i to po strani. Barem za narednih nekoliko dana, posle ćemo da vidimo. Jedino ako se ne pokaže da se Svedberg raspitivao o nečem vrednom pažnje.“ Već je bilo devet i petnaest. Valander uze šolju kafe, zatim ode u svoju kancelariju, zatvori vrata i poče da traži beležnicu u jednoj fioci. Na vrhu prve strane napisao je jednu jedinu reč. Svedberg. Ispod imena nacrta krst koji zatim odmah precrta. Nakon toga ništa. Naumio je da zapiše sve što bi mu tokom noći palo na pamet. Ipak, odložio je olovku, ustao i otišao do prozora. Avgustovsko jutro je bilo divno. Osećaj odranije se vratio — bilo je nečega što se uopšte nije slagalo sa Svedbergovom smrću. Niberg je imao utisak da je nešto bilo namešteno — pitanje je bilo samo šta. I ko je to uradio? Valander bi najviše želeo da je posredi obična provala koja se završila tragično i da što pre mogu da isključe druge opcije. Čovek koji upuca policajca, a zatim baci pušku ukazuje na nekog sa slabom samokontrolom. Valander je znao iz iskustva da se takvi zločinci brže uhvate nego drugi. U najboljem slučaju naći će otiske prstiju na pušci koji će ih odvesti ravno ka cilju u nekom registru. Vratio se do radnog stola i napisao da nedostaje jedan, verovatno skup, teleskop. Zatim odluči dve stvari — odmah nakon konferencije za štampu posetiće Svedbergovog rođaka koji živi blizu Hedeskuge i pregledaće stan još jednom. Verovatno tamo ima i neka prostorija u potkrovlju i podrum. Potražio je broj Sturea Bjerklunda u imeniku. Telefon je dugo zvonio pre nego što se neko javio. Čovek se predstavi imenom. “Pre svega, hteo bih da izrazim saučešće“, reče Valander.

Sture Bjerklund je zvučao napeto i odsutno. “Možda bi i ja trebalo da uradim isto. Pretpostavljam da ste poznavali mog rođaka bolje nego ja. Ilva Brink me je zvala jutros u šest i rekla mi šta se desilo.“ “Ovo će, neizbežno, da bude velika vest u medijima“, reče Valander. “Razumem. To je, inače, drugi put u istoriji naše porodice da je neko ubijen.“ “Jeli?“ “Godine 1847, tačnije 12. aprila, Čovek koji je bio brat čukundede Karla Everta ubijen je sekirom u okolini Esleva. Ubio ga je gardista koji se zvao Brun i koji je dobio otkaz zbog raznih prestupa. Ubio ga je da bi ga opljačkao. Naš rođak je poslovao sa stokom i imao je mnogo novca.“ “Šta se dogodilo?“, reče Valander, skrivajući nestrpljenje. “Policija, koja su naravno činili seoski sudija i njegovi pomoćnici, dobrano se potrudila. Brun je uhvaćen nekoliko dana kasnije dok je pokušavao da pređe u Dansku. Kasnije je osuđen na smrt i pogubljen. Kada je Oskar I postao kralj, prvo što je uradio bilo je da se otarasi nekih osuđenika na smrt koji su ležali po zatvorima, pošto Karl XIV Johan nije hteo ih pomiluje. Oskar I je proslavio svoje stupanje na presto tako što se pobrinuo da se nad 14 osuđenika izvrši smrtna kazna. Brun je, tako, pogubljen. Tačnije, u Malmeu.“ “Neobična priča.“ “Pre nekoliko godina bavio sam se malo istraživanjem naše porodice. Priča o gardisti Brunu i ubistvu u Eslevu je, naravno, bila poznata i ranije.“ “Ako vam odgovara, rado bih da popričam malo s vama danas.“ Valanderu se učini da je Bjerklund istog trenutka zauzeo gard. “O čemu to?“ “Pokušavamo da dobijemo što jasniju sliku o Karlu Evertu.“ Valanderu je bilo krajnje neobično i strano da koristi Svedbergovo ime. “Ja sam ga slabo poznavao. Osim toga, po podne treba da putujem u Kopenhagen.“ “Prilično je važno i neće dugo trajati.“ Tišina. Valander je čekao. “Kada?“ “Da li bi vam odgovaralo oko dva?“ “Nazvaću Kopenhagen i reći ću da neću doći.“ Bjerklund objasni Valanderu put. Ne bi trebalo da bude teško da nađe. Nakon razgovora, Valander je pola sata sam za sebe prolazio kroz slučaj. Sve vreme tražio je po glavi zašto je još od trenutka kada je video Svedberga mrtvog na podu imao osećaj da se nešto ne uklapa. Isto se činilo i Nibergu. Valander uvide da bi razlog tome moglo jednostavno biti to što je bilo previše neizdržljivo i neshvatljivo

videti svog kolegu mrtvog. Ipak, i dalje je postojala određena nesigurnost. Oko deset sati uzeo je još jednu šolju kafe. Mnogo ljudi se skupilo u kantini. Svi su bili veoma utučeni i šokirani. Valander je stajao i razgovarao sa nekoliko saobraćajaca i službenika, a zatim se vratio u svoju kancelariju i nazvao Niberga na mobilni. “Gde si?“, upita Valander. “Šta misliš?“, odgovori Niberg mrzovoljno. “U Svedbergovom stanu, naravno.“ “Da nisi možda našao neki teleskop?“ “Ne.“ “A nešto drugo?“ “Ima dosta otisaka na pušci. Barem dva-tri koja se mogu vrlo lako skinuti.“ “Nadajmo se da ga imamo registrovanog odranije. Još nešto?“ “Ništa bitno.“ “Nakon ručka posetiću jednog Svedbergovog rođaka kod Hedeskuge. A onda sam mislio da ozbiljno pročešljam stan.“ “Dotad ćemo završiti. Inače, i ja planiram da budem na konferenciji“ Valander nije mogao da se seti da je Niberg ikada bio u nekoj situaciji gde su se sretali policajci i novinari. Objašnjenje je jedino moglo biti to da je Niberg hteo da istakne koliko je pogođen svim ovim. Valander je na trenutak bio ganut. “Jesi li našao neke ključeve?“, upita Valander zatim. “Ima ključeva od auta i jedan od podruma.“ “Ništa od prostorije u potkrovlju?“ “Proverio sam, nema nikakve prostorije u potkrovlju. Samo podrum. Daću ti ključeve na konferenciji.“ Valander završi razgovor i ode do Martinsonove kancelarije. “Gde je Svedbergov audi?“, upita. Martinson nije znao. Otišli su zajedno da pitaju Hansona, ali ni on nije znao. AnBrit nije bila u svojoj kancelariji. Martinson pogleda na sat. “Mora da je na nekom parkingu blizu zgrade“, reče. “Mogao bih da pogledam pre jedanaest.“ Valander se vrati u svoju kancelariju. U prijavnicu je počelo da stiže cveće. Eba je izgledala uplakano. Valander ne reče ništa, već samo protrča pored nje što je brže mogao. Konferencija za štampu počela je tačno u jedanaest. Valander će se nakon konferencije sećati kako se Lisa Holgešon držala vrlo dostojanstveno. To joj je i

rekao — da niko to ne bi bolje uradio od nje. Nosila je uniformu i bila je veoma jasna i precizna. Na stolu ispred nje bio je buket ruža. Prešla je odmah na stvar i ovaj put glas joj nije podrhtavao. Jedan poštovan kolega, inspektor Karl Evert Svedberg, ubijen je u svom stanu. Vreme smrti i motiv još uvek nisu bili poznati, ali dosta toga je ukazivalo na to da je Svedberg iznenadio naoružanog provalnika. U tom trenutku policija, ipak, nije imala nikakve pouzdane tragove. Nakon toga dugo je govorila o Svedbergvoj policijskoj karijeri i o njemu kao osobi. Valander je slušao i pomislio kako je njen opis Svedberga veoma precizan, a pri tome nije ni preterivala. Pitanja nije bilo mnogo. Valander je odgovorio na većinu koja su bila postavljena. Niberg je opisao oružje kojim je Svedberg ubijen, sačmara marke lambert baron. Nakon pola sata sve je bilo gotovo. Lisa Holgešon je posle toga novinarima iz “Sidnitada“ dala intervju, dok je Valander razgovarao sa nekim reporterima iz večernjih listova. Kada su, međutim, hteli da ga slikaju ispred kuće u ulici Lila Noregatan, izričito je odbio, neuspešno pokušavši da sakrije škripanje zubima. Već je bilo dvanaest sati kad je Lisa Holgešon povela ljude koji su činili jezgro istražne grupe kod sebe kući na skroman ručak. Tamo su i Valander i ona ispričali neke događaje koje su doživeli zajedno sa Svedbergom. Valander je jedini od njih znao zašto je Svedberg, kako je sam rekao, postao policajac. “Plašio se mraka“, reče Valander. “Sam mi je to ispričao. Taj strah ga je progonio od najranijeg detinjstva, i on nikada nije uspeo ni da ga shvati ni da ga savlada. Postao je policajac jer je mislio da će tako moći da mu se suprotstavi, ali nikada to nije uspeo.“ Vratili su se u policijsku stanicu nešto pre pola dva. Valander i Martinson su se vozili zajedno. “Lepo je pričala“, reče Martinson. “Lisa je dobar šef‘, odvrati Valander. “Ali, to si znao i pre, zar ne?“ Martinson nije odgovorio. Valander se seti “audija“. “Jesi li našao audi?“ “Stanari zgrade imaju odvojen parking pozadi. Kola su bila tamo. Pregledao sam ih.“ “Da nisi možda našao neki teleskop u prtljažniku?“ “Našao sam samo rezervni točak i par čizama, a u pregradi kod suvozača i sprej protiv insekata.“ “Avgust je mesec osa“, reče Valander sumorno. Razišli su se ispred policijske stanice. Valander je dobio svežanj ključeva od Niberga, koji je takođe bio na ručku kod Lise Holgešon. Međutim, pre nego što se

bude vratio u Svedbergov stan, otići će u Hedeskugu. Izašao je na obilaznicu oko Istada i skrenuo ka Šebeu. Sture Bjerklund mu je veoma jasno objasnio put do svog imanja. Valander skrenu na malo, isparcelisano imanje van naselja. Ispred kuće se prostirao veliki travnjak sa fontanom u sredini i mnoštvom gipsanih statua na postoljima. Iznenađen, Valander shvati da sve te statue predstavljaju đavole u raznim oblicima, sa manje ili više razjapljenim čeljustima. Na trenutak se zapitao šta je u stvari očekivao u dvorištu jednog profesora sociologije, ali ga iz tih misli prenu neki čovek u čizmama, izlizanoj kožnoj jakni i pohabanom slamnatom šeširu, koji je izašao na vrata. Bio je veoma visok i mršav. Jedina sličnost koju je Valander mogao da uoči između Bjerkiunda i Svedberga nazirala se kroz pohaban slamnati šešir: obojica su bili skoro sasvim ćelavi. Iako to, naravno, nije moralo da bude zbog dalekog srodstva. Valander je bio zatečen. Nije očekivao da će profesor Bjerklund izgledati ovako — lica izgorelog od sunca i čekinjaste brade, stare najmanje nekoliko dana. Valander se zapita mogu li profesori da predaju neobrijani na Univerzitetu u Kopenhagenu. Najverovatnije ima nekog drugog posla sa one strane moreuza. Bio je tek početak avgusta, što znači da zimski semestar nije još počeo. “Nadam se da nije preveliki problem što sam došao“, reče Valander. Bjerklund zabaci glavu i grohotom se nasmeja. Valander steknu utisak da je u tom njegovom smehu bilo i određene doze podsmevanja. “Ima jedna dama u Kopenhagenu koju posećujem petkom“, reče Bjerklund. “Ljubavnicu, kako se to obično. naziva. Da li se švedski inspektori iz provincije bave ljubavnicama?“ “Ne baš“, reče Valander. “To je odlično rešenje za osnovne životne probleme“, nastavi Bjerklund. “Svaki put može biti i poslednji. Nema zavisnosti, nema noćnih diskusija od kojih se lako dolazi do zajedničke kupovine nameštaja i pretvaranja da je brak alternativa koju bi trebalo ozbiljno razmotriti. Valander primeti da je čovek u slamnatom šeširu koji se piskavo smejao počeo da ga nervira. “Ubistvo je ozbiljna stvar“, reče on. Bjerklund klimnu glavom, a zatim skinu pohabani šešir, kao da je osetio potrebu da pokaže nešto - možda tugu. “Hajdemo unutra“, reče on. Valander nikada u životu nije video nešto nalik na kuću u koju je stupio. Spolja je to bila tipična skonska dugačka kuća, ali je svet u koji je Valander kročio bio potpuno neočekivan. Unutra nije bilo ni jednog jedinog pregradnog zida. Čitava kuća se

sastojala od jedne velike prostorije koja se prostirala čak do vrha krova. Tu i tamo su se nalazila uzvišenja nalik na tornjeve, sa spiralnim stepenicama od livenog gvožđa i drveta. U prostoriji je bilo izuzetno malo nameštaja, a zidovi su bili goli. Kratak zid na zapadnoj strani kuće bio je prepravljen u veliki akvarijum. Sture Bjerklund povede Valandera do masivnog drvenog stola, pored koga se nalazila stara drvena klupa i hoklica. “Oduvek sam mislio da čovek treba da sedi na tvrdom“, reče Bjerklund. “Pošto sedi neudobno, primoran je da za najkraće moguće vreme obavi to što treba da obavi. Bilo da jede, razmišlja ili razgovara sa policajcem.“ Valander sede na klupu. Bila je zaista veoma neudobna. “Ako sam dobro razumeo, vi ste profesor na Kopenhagenskom univerzitetu?“, upita on. “Predajem sociologiju, ali pokušavam da svedem predavanja na minimum. Moje sopstveno istraživanje je zanimljivije, a njega mogu da sprovodim i odavde, od kuće.“ “Ovo nema nikakve veze sa onim zbog čega sam došao, ali ipak ću vas pitati: o kakvom je istraživanju reč?“ “O odnosu čoveka prema čudovištima.“ Valander se zapita da li se Bjerklund šali. Očekivao je nastavak, koji je zatim i usledio: “Srednjovekovno poimanje čudovišta nije isto kao ono u XVIII veku. Moje poimanje nije isto kao ono koje će imati buduće generacije. Sve to čini jedan veoma složen i fascinantan univerzum. Pakao, prebivalište užasa, nalazi se u stanju stalne promene. A to istraživanje mi je i dodatni izvor prihoda, i to ne beznačajan.“ “Kako to?“ “Radim kao konsultant za američka filmska udruženja koja se bave produkcijom filmova sa čudovištima. Neću da se hvalim, ali mogu da tvrdim da sam, što se tiče komercijalizacije užasa, jedan od najtraženijih konsultanata na svetu. Postoji i neki Japanac koji živi na Havajima, ali se, osim njega, time bavim samo ja.“ Valander poče da se pita da li je čovek na šamlici prekoputa njega pomalo lud. Međutim, Bjerklund se u tom trenutku pruži da dohvati crtež sa stola. “Intervjuisao sam veliki broj sedmogodišnjaka, ovde u Istadu, o njihovom poimanju čudovišta. Pokušao sam da iskoristim podatke koje sam od njih dobio i napravio ovaj crtež. Amerikanci su se oduševili. On će dobiti glavnu ulogu u novoj animiranoj seriji sa čudovištima, koja ima za cilj da uplaši decu od sedam, osam godina.“ Valander je posmatrao crtež. Čudovište je bilo baš grozno. On ga odloži.

“Šta misli inspektor?“ “Možete me zvati Kurt.“ “Šta mislite?“ “Baš je grozan.“ “Živimo u groznom svetu. Idete li u pozorište?“ “Ne nešto naročito često.“ “Jedan od mojih studenata, jedna nadarena devojka iz Jentoftea, detaljno je analizirala repertoar nekih pozorišta širom sveta u poslednjih dvadeset godina. Rezultat je bio zanimljiv, ali nimalo iznenađujuć. U svetu koji sve više karakteriše raspad, beda, pljačkanje, u pozorištima se sve više bave predstavama o savremenim problemima. Šekspir, dakle, nije bio u pravu. Njegova istina više ne važi za naše užasno doba. Pozorište više nije ogledalo sveta.“ On ućuta, skinu slamnati sešir i odloži ga na sto. Valander primeti da se Bjerklund oseća na znoj. “Upravo sam odlučio da otkažem pretplatu na telefon“, reče on. “Pre pet godina sam izbacio televizor. Sada ću da izbacim i telefon.“ “Zar to nije pomalo nepraktično?“ Bjerklund ga ozbiljno pogleda. “Hoću da iskoristim pravo da sam odlučujem kada ću da kontaktiram sa spoljnim svetom. Naravno, zadržaću kompjuter, ali telefon leti napolje.“ Valander klimnu glavom i promeni temu, rešen da pređe na stvar. “Dakle, vaš rođak Karl Evert Svedberg je mrtav. Ubijen. Osim Ilve Brink, vi ste mu jedini rod. Kada ste ga poslednji put videli?“ “Pre otprilike tri nedelje.“ “Možete li biti precizniji?“ “U petak, devetnaestog jula, u pola pet.“ Odgovor je bio brz i odlučan, što je iznenadilo Valandera. “Kako to da se sećate tačno u koliko sati?“ “Zato što smo unapred dogovorili vreme. Trebalo je da otputujem kod dobrih prijatelja u Škotsku. Kale je, kao i obično, trebalo da pazi na kuću. To je činio kada sam bio odsutan. Zapravo, jedino smo se tada i sretali - kada sam kretao na put i kada sam se vraćao kući.“ “Šta je podrazumevalo to da pazi na kuću?“ “Živeo je ovde.“ Iako je odgovor iznenadio Valandera, on nije imao razloga da sumnja da Bjerklund ne govori istinu. “To se, dakle, redovno dešavalo?“

“Poslednjih deset godina. Bio je to izuzetan aranžman.“ Valander porazmisli. “Kada ste se vratili?“ “Dvadeset i sedmog jula. Kale me je dočekao na aerodromu i dovezao kući. Pozdravili smo se, i on je zatim otišao nazad za Istad.“ “Da li ste imali utisak da je bio iscrpljen?“ Bjerklund ponovo zabaci glavu i prasnu u piskav smeh. “Pretpostavljam da je ovo bila šala? Ali, zar ne mislite da je malo neukusno, s obzirom na to da je mrtav?“ “Ozbiljno sam vas pitao.“ Bjerklund se osmehnu. “Pa, i mi bismo se osećali malo iscrpljeno ako bismo se previše strasno družili sa ženama. Zar nije tako?“ Valander je zurio u Bjerklunda. “Kako to mislite?“ “Kale je dovodio ženu ovamo dok sam ja bio odsutan. Takav nam je bio dogovor. Bili su ovde dok sam ja bio u Skotskoj ili negde drugde.“ Valander ne reče ništa. Zadržao je dah. “Delujete iznenađeno“, reče Bjerklund. “Je li to bila ista žena? Kako se zvala?“ “Luiz.“ “A prezivala?“ “Ne znam. Nikada je nisam sreo. Kale je bio veoma tajnovit. Ili možda bolje rečeno, diskretan.“ Iznenađenje je za Valandera bilo potpuno. Niko nikada nije čuo za to da je Svedberg imao ženu sa kojom se redovno viđao. “Šta još znate o njoj?“, upita Valander. “Ništa.“ “Ali, Kale je sigurno rekao još nešto?“ “Ništa. A ni ja nisam, naravno, rekao ništa. U našoj porodici niko nije radoznao bez preke potrebe.“ Valander nije imao više pitanja. Sada je pre svega trebalo podrobno da razmisli o ovome što mu je Bjerklund rekao. Ustao je. Bjerklund ga iznenađeno pogleda. “To je sve?“ “Zasad. Najverovatnije ću vam se javiti ponovo.“ Bjerklund ga isprati napolje. Bilo je toplo i skoro sasvim bez vetra. “Imate li bilo kakvu ideju ko ga je mogao ubiti?“, upita Valander kada su stigli do automobila.

“Zar nije u pitanju provala? Pa, niko ne poznaje naoružanog lopova koji stoji i čeka iza ćoška? Rukovaše se i Valander sede u kola. Tek što je upalio motor, Bjerklund se nagnu ka otvorenom prozoru automobila. “Možda ima još jedna stvar“, reče on. “Luiz je menjala boju kose.“ “Kako to znate?“ “Zbog dlaka u kupatilu. Jedne godine rida, druge crna. Ili plava. Stalno ju je menjala.“ “Ali reč je o istoj ženi?“ “Pravo da vam kažem, mislim da je Kale bio veoma zaljubljen u nju« Valander klimnu glavom i odveze se sa imanja. Bilo je tri sata. Jedno je sigurno, pomisli Valander. Svedberg, naš kolega i prijatelj, mrtav je tek nekoliko dana, a već sada znamo vise o njemu nego što smo znali dok je bio živ. U tri i deset, Valander se parkirao kod glavnog trga i otpešačio do ulice Lila Noregatan. Nije znao zašto, ali odjednom mu telom prođe jeza. Nešto je bilo hitno.

7 Valander je počeo od podruma. Strme stepenice kao da su ga vodile u podzemni svet, na putu ka nečemu dubljem od običnog podruma. Naišao je na čelična vrata ofarbana u plavo, potražio ključ u svežnju koji je dobio od Niberga, otključao i zakoračio unutra. Bilo je mračno, a vazduh ustajao i zagušljiv. Prelazio je po zidovima baterijskom lampom koju je uzeo iz automobila, sve dok nije pronašao prekidač za svetlo. Prekidač je bio neobično nisko postavljen, kao da je namenjen ljudima krajnje niskog rasta. Našao se u uskom prolazu, između skladišnih prostora ograđenih žicom. I ranije mu se činilo da podrumske prostorije u Švedskoj podsećaju na primitivne zatvore, samo što se u njima, umesto zatvorenika, nalaze dobro očuvani kauči, oprema za skijanje i neizbežne kamare kofera. Zid prvobitne zgrade još uvek je stajao na mestu gde je sagrađen. Cigla je bila veoma stara i najverovatnije je pripadala zgradi koja je sagrađena na tom mestu pre mnogo vekova. Jednom prilikom, prošlog proleća, Linda ga je nazvala i ispričala mu o čudesnom čoveku koji je došao da ruča u restoran na Kungsholmenu u kome je ona bila konobarica. Nosio je monokl i uopšte odavao utisak nekoga iz sasvim drugog vremena. Upitao ju je odakle je. Linda je pričala skonskim dijalektom, i on je pogodio da je iz oblasti oko Sebua. Kada mu je rekla da je rođena u Malmeu i odrasla u Istadu, on joj je kratko ispričao kako je veliki Strindberg jednom ispljuvao baš taj grad. “Svratište za gusare“, rekao je. A Linda je nazvala oca i s ushićenjem to podelila sa njim. Svedbergova podrumska prostorija nalazila se sasvim na kraju uskog prolaza. Bio je to prostor oivičen žicom i ojačan grubom rešetkom sa spoljne strane. Na mestu na kom su se spajale dve ukrštene gvozdene šipke nalazio se veoma jak katanac. Svedberg je zaštitio svoje skladište, pomisli Valander, zapitavši se da li to znači da je ovde čuvao nešto što ni po koju cenu nije hteo da izgubi. Valander se ovaj put setio da ponese par rukavica i sada ih je navukao, potražio odgovarajući ključ i otključao. Zatim je pažljivo ispitao katanac. Izgledao je nov. Upalio je svetlo. U prostoriji je bilo onoga što se obično nalazilo u takvim prostorijama, čak i par skija za slalom, starijeg modela, naslonjenih na zid. Valander se zapita zašto. Nije nikako mogao da zamisli Svedberga kako se spušta niz planinsku padinu. Međutim, nakon posete Bjerklundu uvideo je da je Svedbergov život u suštini bio nepoznat onima koji su mislili da ga poznaju. Na putu sam ka tajni, pomisli Valander. Šta ću pronaći, to ne mogu da znam unapred. Pogledao je oko sebe po skučenom podrumskom prostoru. Za razliku od stana, ovde je sve bilo sređeno. Ništa nije bilo iscepano ili pobacano.

Valander poče da pretražuje putne torbe i neke kartonske kutije. Nije mu trebalo mnogo vremena da shvati da je Svedberg bio sklon skupljanju stvari. Bilo je tu starih cipela i jakni, po Valanderovoj proceni starijih od dvadeset godina. Metodično je prelazio po stvarima u prostoriji. U jednoj od putnih torbi našao je stare albume. On sede na uspravljen kofer i prelista prvi. Bio je pun starih fotografija. Ljudi u raznoraznim skonskim pejzažima. Praznični dani u letnjim baštama, ljudi koji ukočeno stoje pred nepoznatim fotografima. Lica su im često bila tako udaljena da je bilo nemoguće razaznati bilo kakve detalje. Ljudi koji vade repu na njivi, u pozadini kola i konji. Kočijaši koji otpozdravljaju bičem. U daljini nagomilani oblaci. Zemlja vlažna i teška. Među slikama nema beležaka, nema ni imena ljudi ni mesta. Tri identična albuma. Valander zaključi da su najskorije fotografije iz tridesetih godina dvadesetog veka. Posle toga nije bilo više ničega. Valander ih pažljivo vrati u torbu i nastavi dalje. Na trenutak su svi ti odavno mrtvi ljudi oživeli. Jedna putna torba bila je puna starih stolnjaka, a druga časopisima starim šezdeset godina. Sasvim u dnu prostorije, u ćošku, iza ostataka starog stola za kartanje presvučenog sivim filcem, stajala je kutija i u njoj svetlobraon drveno postolje. Valander isprva nije znao šta je to. Zatim shvati da to mora da je stari držač za perike. Trebalo mu je dobrih sat vremena da prođe kroz sve stvari. Nije naišao ni na šta na čemu bi se zadržao. Istegnuo je leđa i pogledao oko sebe. Sve vreme je tragao za nečim što bi mu pomoglo da shvati, za nekakvom rupom koja ne bi trebalo da bude tu. Ili za skupim teleskopom. izašao je iz podrumske prostorije i zaključao za sobom. Pošao je gore, ka svetlu. Pošto je bio žedan, otišao je do one poslastičarnice na južnoj strani glavnog trga i popio čašu mineralne vode i šolju kafe. premišljao se da li da pojede i jednu buhtlu i shvatio da ne bi trebalo. Ipak je uzeo jednu za svaki slučaj. Dvadeset minuta kasnije vratio se u ulicu Lila Noregatan i popeo se u Svedbergov stan. U zgradi je vladala grobna tišina. Stigao je do vrata oblepljenih plastičnom policijskom trakom, duboko udahnuo, a zatim odlepio traku, otključao vrata i ušao. U isti mah čuo je mešalicu za cement sa ulice. Tutnjala je. Ušao je u dnevnu sobu, nevoljno bacio pogled ka mestu gde je Svedbergovo telo ležalo i prišao prozoru. Mešalica za cement je odjekivala među zgradama. Napolju je stajao i veliki teretni kamion iz kog su radnici istovarali građevinski materijal. Valanderu sinu misao. On opet izađe iz stana i siđe na ulicu. Jedan stariji čovek, go do pojasa, držao je crevo i ulivao vodu u mešalicu. Kada je primetio Valanderu, klimnuo mu je glavom. Izgleda da je odmah zakijučio da je Vaiander policajac. “Užasno je to što se dogodilo“, povika on kako bi nadjačao buku. “Moram da popričam sa vama“, odvrati Valander. Čovek sa crevom dozva jednog mlađeg radnika koji je stajao u senci kod zida

zgrade i pušio. On priđe i preuze crevo. Otišli su iza ćoška zgrade, gde se zvuk mešalice skoro više nije čuo. “Dakle, znate šta se dogodilo u ovoj zgradi“, reče Valander. “Ubijen je policajac po imenu Svedberg.“ “Jeste. Ono što bih želeo da mi kažete jeste otkad ste ovde. Čini se da ste upravo počeli sa radovima.“ “Došli smo u ponedeljak. Treba da napravimo nove stepenice unutra u zgradi.“ “Kada ste počeli da upotrebljavate mešalicu za cement?“ Čovek porazmisli. “Mislim u utorak“, reče on. “Oko jedanaest pre podne.“ “I otad je sve vreme koristite?“ “Manje-više bez prestanka. Od sedam do pet. Ponekad i duže.“ “Da li sve vreme stoji na istom mestu?“ “Da.“ “To znači da ste mogli dobro da vidite ko sve ulazi i izlazi.“ Čovek odjednom shvati šta ga Valander zapravo pita i odmah se uozbilji. “Naravno, ne znate ko živi ovde“, reče Valander. “Ali, sigurno ste videli nekog kako više puta izlazi i ulazi.“ “Ne znam kako je taj policajac izgledao. Ako me to pitate.“ Valander je prevideo tu mogućnost. “Zamoliću nekoga da dođe ovamo i pokaže vam fotografiju“, reče on. “Kako se zovete?“ “Nils Linman. Kao onaj voditelj emisija o prirodi.“ Valander se priseti čoveka koji je dugi niz godina bio na televiziji. “Da li ste primetili nešto neobično otkako radite ovde?“, upita Valander dok je uzalud preturao po džepovima u potrazi za olovkom. “Kao šta, na primer?“ “Neko ko je izgledao nervozno. Neko kome se žurilo. Ljudi obično primete nešto što odudara od uobičajenog.“ Linman je razmišljao. Valander je čekao. Bilo mu je i dalje toplo i išlo mu se u ve-ce. “Ne“, reče Linman na kraju. “Ne mogu ničega da se setim. Ali možda je Roban video nešto.“ “Roban?“ “Onaj što je uzeo crevo. Mada, sumnjam da taj uopšte obraća pažnju na stvari oko sebe. U mislima mu je samo njegov motor.“ “Najbolje je da pitamo njega“, reče Valander. “Hoću da mi se odmah javite ako se budete setili još nečega.“

Valander je, za divno čudo, poneo svoje vizitkarte. Linman ubaci jednu u džep na grudima vrećastog radnog kombinezona. “Idem po Robana.“ Razgovor sa mlađim radnikom bio je vrlo kratak. Zvao se Robert Ternberg i skoro da nije ni znao da je u zgradi ubijen policajac. Još manje je obratio pažnju na nešto Što bi bilo od koristi. Valander pomisli kako Ternberg ne bi primetio ni da je slon prošao ulicom, pa mu i ne ponudi vizitkartu. Potom se vrati u stan. Sada je imao samo jedno moguće objašnjenje zašto niko u zgradi nije čuo pucnje. Ušao je u kuhinju i pozvao stanicu. Jedino je An-Brit mogla da se javi. Valander je zamoli da dođe sa Svedbergovom fotografijom i pokaže je građevinskim radnicima. “Naši policajci su u susednim zgradama“, reče ona. “Idu od vrata do vrata. Ali izgleda da su zaboravili na građevinske radnike.“ Valander se vrati u predsoblje. Ostao je da stoji sasvim mirno, pokušavajući da odagna nebitne misli. Pre mnogo godina, kada je Valander došao iz Malmea u Istad, Ridberg je upotrebio baš te reči. Odagnaj, rekao je, sve što je nebitno. Na svakom mestu zločina ostaju tragovi. Senke onoga Što se desilo. Njih moraš da pronađeš. Valander otvori ulazna vrata. Odmah je osetio da tu nešto ne štima. U korpi ispod ogledala nalazilo se više primeraka novina “Istads Alehanda“, na koje je Svedberg pretplaćen. Međutim, na otiraču ispred vrata nije bilo nijednih novina. Valander se zamisli. Trebalo je barem jedan broj da bude tu, ili čak dva. Manje verovatno tri, mada ni to nije bilo isključeno. Neko je, dakle, pomerio novine. On uđe u kuhinju. Na radnoj površini stajale su novine od srede i četvrtka. Broj od petka bio je na kuhinjskom stolu. Valander okrenu Niberga na mobilni. On se odmah javi. Valander mu prvo ispriča o mešalici za cement. Niberg nije bio ubeđen. “Zvuk se prostire ka unutra“, reče on. “Oni na ulici sigurno nisu mogli da čuju pucanj iz puške, ako je mešalica bila uključena. Ali zvuk koji nastaje unutar zgrade širi se na drugačiji način. Čitao sam negde o tome.“ “Možda bi trebalo da ispalimo probni pucanj“, reče Valander. “Sa mešalicom i bez nje. A da prethodno ne upozorimo komšije.“ Niberg se složi. “Zovem te zapravo zbog novina“, nastavi Valander. “Istads Alehanda.“ “Ostavio sam ih na kuhinjskom stolu“, reče Niberg. “One što su na radnoj površini sigurno je neko drugi tamo stavio.“ “Trebalo bi da potražimo otiske prstiju“, reče Valander. “Ne znam ko ih je stavio tamo.“ Niberg zaćuta. “Naravno da si u pravu“, reče on. “Ali kako sam, dođavola, mogao to da

propustim?“ “Neću ih dirati“, reče Valander. “Koliko ćeš još biti tu?“ “Sigurno još nekoliko sati.“ “Dolazim.“ Valander izvuče jednu od kuhinjskih fioka. Dobro se setio - u njoj je bilo nekoliko olovaka i jedan blokčić. Valander napisa nekoliko stvari za kasnije kako ih ne bi zaboravio. Nils Linman i Robert Ternberg. Zabeležio je i da neko treba da porazgovara sa službom za raznošenje novina. Opet se vratio u predsoblje. Senke i tragovi. Stajao je sasvim mirno i zadržavao dah dok mu je pogled polako lutao po stvarima. Svedbergova kožna jakna, ona koju je skoro uvek nosio, zimi i leti, visila je na vešalici. Valander zavuče ruče u džepove jakne. Novčanik je bio tu. Niberg je ofrlje odradio posao, pomisli on. Ponovo se vratio u kuhinju. Kao i jakna, novčanik je bio star i pohaban. U njemu je bilo 847 kruna. Kartice za bankomat, za benzin i nekoliko vizitkarata. Kriminalistički inspektor Svedberg. Vozačka dozvola i policijska legitimacija. Slika na vozačkoj dozvoli bila je najstarija. Svedberg je sumorno gledao u fotoaparat. Fotografija je verovatno uslikana na leto, jer je Svedberg bio izgoreo po ćeli, kao što se često dešavalo. Luiz je trebalo da ti kaže da staviš kapu, pomisli Valander. Žene ne vole kada im muškarci izgore. On se uhvati za tu misao. Svedberg je skoro uvek imao ostatke opekotina po ćeli. Kao da nije imao nikoga ko bi ga podsetio da zaštiti glavu. Luiz i postoji i ne postoji, pomisli on. Samo su dve osobe tvrdile da ona postoji: Svedberg i njegov rođak, tvorac čudovišta. Ali on je nikada nije video. Samo njene vlasi kose. Valander napravi grimasu. Ništa se tu nije uklapalo. On podiže telefonsku slušalicu i pozva bolnicu — Ilva Brink je opet dežurala noću. Valander okrenu njen kućni broj. Pošto je bilo zauzeto, on sačeka i ponovo okrenu broj. Ista stvar. On se vrati sadržaju novčanika. Slika na policijskoj legitimaciji bila je nova, pošto je Svedberg tu bio malo puniji u obrazima, ali isto onako sumoran. Valander pregleda sve džepove. Nije bilo poštanskih maraka. Ničeg više. Valander pronađe plastičnu kesu i stavi u nju novčanik sa njegovim sadržajem. Zatim se po treći put vrati u predsoblje. Odagnaj, potraži tragove. Valander uđe u kupatilo da mokri. Pomisli na ono što je Bjerklund rekao o vlasima kose različite boje. Jedino što je Valander znao o toj ženi u Svedbergovom životu jeste da se zove Luiz i da farba kosu. Ušao je u dnevnu sobu i stao pored stolice oborene na pod. Zatim se predomisli. Ideš prebrzo, rekao bi Ridberg. Uplašićeš tragove ako brzaš, pa će ti pobeći. On se vrati u kuhinju i pozva Ilvu Brink. Ona se ovog puta javila. “Nadam se da ne smetam“, reče on. “Znam da ste radili čitave noći.“ “Ionako ne mogu da spavam“, odvrati ona.

“Već imamo mnogo pitanja, a jedno od najbitnijih ne može da čeka.“ Valander ispriča o poseti Bjerklundu i o navodnom postojanju žene po imenu Luiz. “Meni o tome nije ništa rekao“, odgovori ona kada je Valander zaćutao. Valander steknu utisak da ju je vest uznemirila. “Ko ništa nije rekao? Kale ili Sture?“ “Ni jedan ni drugi.“ “Hajde da počnemo sa Stureom. U kakvim ste odnosima? Da li ste se iznenadili što nije ništa rekao o toj ženi?“ “Naprosto ne mogu da verujem da je to tačno.“ “Ali, zašto bi lagao?“ “Ne znam.“ Valander shvati taj razgovor ne bi trebalo da vodi preko telefona. Pogledao je na sat. Bilo je dvadeset do šest. Bilo mu je potrebno još najmanje sat vremena u stanu. “Možda bi bilo bolje da se nađemo“, predloži on. “Imam vremena večeras posle sedam.“ “U policijskoj stanici? To je blizu bolnice. I ove noći dežuram.“ Kada su završili razgovor, Valander se vrati u dnevnu sobu. Stao je pored oborene i polomljene stolice. Pogledao je okolo po sobi. Pokušao da zamisli dramu koje se tu odigrala. Svedberg je upucan pravo spreda. Niberg je nagovestio da je moguće da su meci išli blago uzlaznom putanjom, kao da je osoba koja je pucala držala pušku na kuku ili u visini grudi. Mrlja od krvi iza Svedberga nalazila se na gornjoj polovini zida. Svedberg je nakon toga pao na levu stranu. Verovatno je za sobom povukao stolicu, kojoj se pri padu slomio okvir. Ali da li je Svedberg sedeo i u tom trenutku krenuo da ustane? Ili je već bio ustao? Valander je odmah označio to pitanje kao ključno. Ako je Svedberg sedeo u stolici, onda mora da je poznavao ubicu. Da je iznenadio naoružanog provalnika, teško da bi seo ili ostao da sedi u stolici. Valander stade na mesto gde je ležala puška. Okrenuo se i ponovo pogledao po sobi. Ne mora da znači da je sa tog mesta i pucano, ali je zato bilo logično da je ubica stajao sasvim blizu. Valander je stajao nepomično i pokušao da prizove senke i tragove. Osećaj da nešto nikako nije kako treba postajao je sve jači. Da li je Svedberg ušao i iznenadio lopova? Ako je došao iz predsoblja, nalazio se u sasvim pogrešnom položaju. Ista stvar je bila i sa drugim putem, iz spavaće sobe. Bilo je logično pretpostaviti da lopov nije imao pušku u rukama. U tom slučaju, Svedberg se najverovatnije bacio na njega. Iako se Svedberg plašio mraka, sigurno bi postupio kako treba, ako bi to bilo neophodno. Valander ostade da stoji. Mešalica za cement je odjednom utihnula. Osluškivao je. Zvuk saobraćaja sa ulice nije se nešto naročito čuo. Druga mogućnost, pomisli on.

Osoba koja je ušla u stan jeste neko koga Svedberg poznaje. Staviše, toliko je dobro poznaje da ga ne zabrinjava puška koju nosi sa sobom. Onda se nešto dogodilo, Svedberg je ubijen i ubica rastura pola stana. Zašto? Traži nešto. Ili pokušava da namesti tako da izgleda kao provala. Valander ponovo pomisli na teleskop kog nigde nije bilo. Ali ko može da zna da li još nešto nedostaje? Možda Ilva Brink. Valander priđe prozoru i pogleda dole na ulicu. Nils Linman je upravo zaključavao šupu, a Robert Ternberg je već otišao. Valander je nekoliko minuta ranije čuo paljenje motocikla. Neko pozvoni na vrata. Valander se trgnu, a zatim ode do vrata i otvori ih. Bila je to An-Brit. “Radnici su otišli“, reče Valander. “Zakasnila si.“ “Već sam im pokazala Svedbergovu sliku“, reče ona. “Ali nijedan ga nije video. Ili ga se ne sećaju.“ Seli su u kuhinju. Valander joj ispriča o sastanku sa Bjerklundom. Slušala je pažljivo. “Ako je to tačno, onda se slika Svedberga veoma dramatično menja“, reče ona kada je Valander završio. “On je, dakle, veoma dugo tajio tu ženu“, reče Valander. “Zašto?“ “Možda je udata?“ “Tajna veza? I očigledno samo kada su imali pristup Bjerklundovoj kući? Nekoliko nedelja godišnje. Nije logično da je bila ovde u stanu a da je niko nije video.“ “Logično ili ne, moramo da je pronađemo“, odvrati An-Brit. “Ima još nešto što mi je na umu“, nastavi Valander polako. “Ako je tačno da ju je Svedberg krio od nas, kakve je onda još tajne imao?“ Primetio je da ona prati njegov tok misli. “Ne misliš, dakle, da je ovo provala?“ “Sumnjam. Nema teleskopa. Možda nam Ilva Brink može reći da li još nešto nedostaje. Ali sve ovo je tako neuhvatljivo. U ovom zločinu nema ničega očiglednog“ “Pogledali smo njegove bankovne račune“, reče An-Brit. “Barem one koje smo mogli da pronađemo. Nismo našli ni traga od nekakvog skrivenog bogatstva ili dugova vrednih pomena. Dvadeset pet hiljada lizinga za “audi“, ni manje — ni više. U banci su nam rekli da je Svedberg oduvek brinuo o svojim finansijama na najbolji mogući način.“ “O mrtvima sve najlepše“, reče Valander. “Ali ja sam nekoliko puta imao utisak da je škrt.“ “Kako to?“ “Nekoliko puta kada smo izašli i jeli, naravno, podelili smo račun. Ali uvek sam

ja davao bakšiš.“ An-Brit polako odmahnu glavom. “Doživljavamo ljude na tako različite načine. Meni se Svedberg nikada nije učinio kao da bi mogao biti škrt.“ Valander joj ispriča za mešalicu za cement. Tek što je završio priču, začuo se ključ u vratima. Oboje ih obuze neki jeziv predosećaj. Niberg se zatim nakašlje. “Ove proklete novine“, reče. “Kako sam mogao da ih zaboravim?“ Gurnuo ih je u plastičnu kesu koju je zatim zatvorio. “Kada ćemo znati nešto o otiscima prstiju?“, upita Valander. “Najranije u ponedeljak.“ “A patolozi?“ “To će Hanson da sredi“, reče An-Brit. “Oni će brzo da završe svoj deo posla.“ Valander zamoli Niberga da sedne, a zatim mu još jednom ispriča o tome kako je otkrio da je u Svedbergovom životu postojala jedna žena. “To zvuči potpuno neverovatno“, reče Niberg s nevericom. “Ako je neko bio okoreli neženja, onda je to bio Svedberg. A to što je sam išao u saunu petkom?“ “Još je manje verovatno da nas jedan profesor s Kopenhagenskog univerziteta laže“, reče Valander. “Moramo da pretpostavimo da govori istinu.“ “Možda ju je Svedberg izmislio? Ako sam dobro shvatio, tu ženu niko nije video.“ Valander razmisli o tome šta je An-Brit rekla. Da li je Luiz samo proizvod Svedbergove mašte? “U Bjerklundovom kupatilu je bilo nečije kose. To svakako nije plod njegove mašte.“ “Zašto bi neko sam sebi izmislio ženu?“, zapita Niberg. “Usamljeni ljudi su spremni na svašta kako bi stvorili zajednicu koje zapravo nema“, odgovori An-Brit. “Jesi li našao neke dlake u kupatilu?“, upita Valander. “Ne“, odgovori Niberg. “Ali pogledaću kupatilo još jednom.“ Valander ustade. “Podite sa mnom“, reče. Kada su ušli u dnevnu sobu, Valander ukratko ponovi sve što su malopre razmotrili. “Pokušaću da izvučem makar neki okviran zaključak“, reče. “Ili možda bolje rečeno — okvirnu polaznu tačku. Ako je reč o provali, onda su mnoge stvari nejasne kako je taj neko ušao? Zašto je imao pušku? Kada se pojavio Svedberg? Šta je još ukradeno osim teleskopa? Zašto je uopšte Svedberg ubijen? Ništa ne ukazuje na tuču, a haos je u svakoj prostoriji. Teško da su se jurili iz sobe u sobu. Ne mogu da

povežem sve to. A moramo da se zapitamo i šta ako nije provala — šta je u tom slučaju? Osveta? Ili potez običnog psihopate? Ako tu ubacimo i ženu, možemo da pretpostavimo ljubomoru. Mada, da li bi žena upucala Svedberga pravo u lice? Najiskrenije, ne verujem. Šta onda preostaje?“ Niko ne reče ništa. Valanderu je to mnogo govorilo. Jednostavno nikako nisu mogli da odrede odakle treba da krenu: provala, ljubavna drama ili nešto drugo. Svedberg je ubijen u drami u kojoj nije bilo nikakve uočljive intrige. Sve u svemu, niotkud nisu mogli da krenu. “Mogu da idem?“, reče Niberg. “Imam dosta papirologije koju treba da sredim još večeras.“ “Sutra ujutru će se okupiti istražna grupa da sve pretresemo.” “U koliko sati?“ Valander nije znao. Pretpostavio je da bi on to trebalo da odredi, pošto je on bio vođa grupe. “U devet“, reče. “Pokušaćemo tako.“ Niberg ode. An-Brit i Valander ostaše u dnevnoj sobi. “Pokušavam da zamislim šta se sve dogodilo“, reče Valander. “Šta ti misliš?“ Znao je da ona ima dobru moć zapažanja, izuzetno je metodična i analitična. “A da počnemo od svega ovoga što je razbacano po stanu?“, reče ona. “U redu, šta s tim?“ “Moguća su tri slučaja. Provalnik ili je nervozan ili mu se žuri. Druga mogućnost je da taj neko nešto traži. Što, naravno, važi i za provalnika, ali on teško da zna od samog početka šta traži. Treća opcija je vandalizam — razbacuje fioke samo da bi uništavao.“ Valander je pratio njen tok misli. “Postoji i četvrta opcija“, reče. “Neko ko dobije napad nekontrolisanog divljanja.“ Pogledaše se; oboje su znali na šta misle. U nekoliko navrata Svedberg je znao potpuno da izgubi kontrolu. Ti izlivi besa dolazili su niotkud, a jednom je skoro uništio svoju kancelariju. “Svedberg je možda sam napravio ovaj nered“, reče Valander. “To nije nemoguće, znamo da se i ranije dešavalo. A to nas vodi do jednog vrlo važnog pitanja.“ “zašto“ “Upravo to — zašto?“ “Ja sam bila tu poslednji put kad je Svedberg napravio lom po svojoj kancelariji. Hanson i Peteš su ga zaustavili, ali meni nikad nije bilo jasno šta se pre toga desilo.“

“Bjerk je tada bio šef. Pozvao je Svedberga kod sebe i optužio ga za nestanak nekog dokaznog materijala.“ “Kakvog dokaznog materijala?“ “Između ostalog, neke vredne letonske ikone koje su švercovane. Bila je to velika i obimna istraga.“ “Dakle, Svedberg je bio optužen za krađu?“ “Za nemar. Mada, kada nešto nestane, odmah se sumnja i na krađu.“ “Šta se desilo?“ “Svedberg je bio uvređen i napravio je haos u svojoj kancelariji.“ “Jesu li ikone nađene?“ “Nisu, nikad. Ali ništa nije, naravno, moglo da se dokaže. Svercer je, ipak, osuđen.“ “Ali Svedberg se uvredio?“ “Da.“ “To nam, svejedno, ne govori ništa. Svedberg urniše svoj stan, a zatim bude ubijen.“ “Nemamo celu sliku događaja“, reče Valander. “Da nije možda tu bila još neka osoba?“, reče ona iznenada. “Možemo da mislimo bilo šta“, odgovori on. “To je jedan od problema — da li je ubica bio sam ili je u sobi bilo više ljudi. Nemamo dokaza ni za jedno ni za drugo.“ Odoše iz dnevne sobe. “Da li si čula nešto o tome da je Svedbergu prećeno?“ “Je T nekom drugom prećeno?“ “Uvek dobijamo čudna pisma i telefonske pozive“, reče ona. “Takve stvari se registruju.“ “Pogledaj sve što je pristiglo u poslednje vreme“, reče Valander. “Zamolio bih te i da razgovaraš sa raznosačem novina, da li je primetio nešto.“ An-Brit zabeleži u svoj notes. “Gde je taj prokleti teleskop?“, reče Valander. “Kako ćemo da nađemo tu Luiz?“, upita An-Brit. “Sad ću da razgovaram sa Ilvom Brink“, reče Valander. “Ovog puta moram malo dublje da kopam.“ On otvori vrata. “Sa sigurnošću možemo da kažemo da oružje nije Svedbergovo“, reče An-Brit. “Nije imao nikakvo oružje registrovano na svoje ime.“ “Barem to sigurno znamo.“ Bio je umoran. Seo je na stolicu, naslonio glavu na zid i zaspao.

Nalazio se visoko u nekom planinskom krajoliku, koji se svetlucao na jakom suncu. Skijao se. Skije su ličile na one iz Svedbergovog podruma. Sve vreme je ubrzavao. Spuštao se ka nekakvom oblaku magle, kad se iznenada pred njim otvori provalija. Trgnuo se iz sna. Pogledao je na sat i video da je spavao jedanaest minuta. Sedeo je potpuno mirno i osluškivao tišinu. Utom zatrešta telefon. Valander podiže slušalicu—zvao je Martinson. “Pretpostavio sam da si tu“, reče on. “Je l’ se desilo nešto?“ “Eva Hilstrem je opet dolazila.“ “Šta hoće?“ “Ako ne preduzmemo nešto, obratiće se novinama. Bila je prilično odlučna.“ Valander razmisli pre nego što je odgovorio. “Mislim da sam danas doneo jednu pogrešnu odluku“, reče. “Što sam mislio da promenim sutra kad se sastanemo.“ “Šta?“ “Svedberg je, naravno, prioritet, ali ne možemo da otpišemo ono troje dece. Na neki način moramo i njima da posvetimo pažnju.“ “Ali nemamo vremena za to.“ “Znam. Ali ovo nije prvi put da smo preopterećeni poslom.“ “Obećao sam Evi Hilstrem da ću je nazvati nakon što razgovaram s tobom.“ “Nazovi je. Pokušaj da je smiriš, pozabavićemo se time.“ “Je l’ dolaziš ovamo?“ “Krenuo sam, Ilva Brink stiže.“ “Hoćemo li uspeti da rešimo ovo sa Svedbergom?“ Valander je razumeo Martinsonovu uznemirenost. “Hoćemo“, odgovori. “Mada mislim da će biti veoma naporno.“ Završiše razgovor. Nekoliko golubova prolete pored prozora. Valanderu pade jedna misao na pamet. An-Brit je rekla da oružje koje su našli na podu nije bilo registrovano na Svedberga. Logičan zaključak je, dakle, da Svedberg nije imao oružje. Stvarnost je, međutim, retko bila logična. Koliko samo neregistrovanog oružja kruži švedskim društvom? To je oduvek zadavalo muke policiji. Zbog čega i jedan policajac nije 'mogao da poseduje ilegalno oružje? Šta bi to onda značilo? Ako je oružje Svedbergovo? Valander je nepomično sedeo na stolici. Ponovo ga obuze osećaj odranije — da

nema mnogo vremena. Zatim brzo ustade i napusti stan.

8 Ištvan Kečkemeti je došao u Švedsku pre tačno 40 godina. On je bio deo onog talasa izbeglica iz Mađarske koji su morali da napuste zemlju nakon sloma ustanka. Kada je došao u Švedsku, imao je 14 godina. Njegovi roditelji su sa četvoro dece stigli u Treleborg. Otac mu je bio inženjer i jednom davno, tokom 20-ih godina, bio je u fabrikama “Separatora“ nadomak Stokholma. Nadao se da će i tad dobiti posao tamo, ali dalje od Treleborga nije odmakao. Dok je silazio niz stepenice na pristaništu, dobio je moždani udar. Njegov drugi susret sa švedskim tlom bio je dodir njegovog tela i vlažnog asfalta. Sahranjen je na groblju u Treleborgu, porodica je ostala u Skoneu, a Ištvan je sada, sa već 54 godine, dugo vlasnik jedne od picerija u ulici Hamngatan u Istadu.Valander je mnogo godina ranije slušao Ištvanovu životnu priču. Valander bi povremeno jeo kod njega. Kada je bilo malo gostiju, Ištvan bi seo i pripovedao o svom životu. Bilo je sedam sati kada je Valander ušao u lokal. Imao je još pola sata pre nego Što je Ilva Brink trebalo da dođe. U lokalu nije bilo gostiju, baš kao što je Valander i pretpostavljao. Iz kuhinje se čuo radio i zvuk kao da neko udara meso. Ištvan je upravo završavao telefonski razgovor za šankom i mahnu. Valander sede na ćošak šanka. Ištvan završi razgovor i priđe Valanderu. Bio je ozbiljan. “Šta to čujem, policajac ubijen?“ “Nažalost“, odgovori Valander. “Karl Evert Svedberg. Ako znaš ko je on.“ “Mislim da nije nikad bio ovde“, reče Ištvan ozbiljno. “Hoćeš pivo? Ja častim.“ Valander klimnu glavom. “Hteo bih nešto da pojedem na brzinu“, reče. “I nešto što je dobro za nekog s povišenim nivoom šećera.“ Ištvan ga zamišljeno pogleda. “Je l’ imaš dijabetes?“ “Ne. Ali imam povišen nivo šećera.“ “Onda imaš dijabetes.“ “Možda je samo privremeno. Sad mi se žuri.“ “Komad mesa pržen u ulju“, reče Ištvan. “I salata. Je l’ to u redu?“ “Odlično.“ Ištvan ode. Valander se zamisli nad svojom reakcijom. Dijabetes nije sramotna bolest. Znao je, ipak, zašto se tako ponaša — nije voleo svoju kilažu. Želeo je da zažmuri i da se pretvara da problem ne postoji. Jeo je, kao i obično, prebrzo, a zatim popio šolju kafe. Ištvan je bio zauzet većom

grupom poljskih turista. Valanderu je bilo drago što može da izbegne pitanja o Svedbergu koja bi inače sigurno usledila. Platio je, ustao i otišao. I dalje je bilo toplo. Napolju je bilo neuobičajeno mnogo ljudi. Valander je povremeno klimao glavom poznanicima koje je sretao. Pokušavao je da razvije razgovor sa Ilvom Brink. Bio je siguran da će iskreno odgovarati na njegova pitanja i da će se potruditi da se priseti svega. Najteže će biti naterati je da priča o onom što ni sama ne zna da zna. Jedno od ključnih pitanja bila je žena po imenu Luiz. Možda je Ilva Brink ipak znala nešto o njoj, iako ni sama možda nije bila svesna toga? Valander je stigao do stanice oko šest. Ilva Brink još nije bila došla. Otišao je pravo u Martinsonovu kancelariju, gde je bio i Hanson. “Kako ide?“, upita Valander. “Iznenađujuće malo informacija“, reče Martinson. “još nema preliminarnog izveštaja iz Lunda?“ “Još uvek ne“, odgovori Hanson. “Teško da će ičeg biti pre ponedeljka.“ “Vreme ubistva nam je bitno“, reče Valander. “Kad to budemo imali, znaćemo nešto konkretno.“ “Pogledao sam u registar“, reče Martinson. “Na prvi pogled, ovo su ubistvo i provala, ne liči ni na šta drugo.“ “Ne znamo da li je bila provala“, ukaza Valander. “Šta bi, inače, moglo biti?“ “To ne znamo. Idem sad da razgovaram sa Ilvom Brink. Da kažemo da se nalazimo sutra u devet.“ Otišao je u svoju kancelariju. Na stolu je bila cedulja od Lise Holgešon - htela je da razgovara s njim što pre. Valander je nazva u kancelariju, ali niko se nije javio. Nakon izvesnih problema, uspeo je da dobije centralu; Eba je već otišla. Valander spusti slušalicu i ode do centrale. “Lisa je otišla“, odgovori policajac iz centrale. Valander odluči da ponovo nazove uveče. Otišao je do prijavnice da sačeka. Ilva Brink je došla posle nekoliko minuta. Na putu do njegove kancelarije, Valander je pitao da li je za kafu. Odbila je. Valander se konačno odlučio da iskoristi kasetofon. Kada se traka vrti, Valander ima osećaj da neko prisluškuje, a i njemu pažnja zna da popusti. Sada je međutim, hteo da zabeleži svaku reč koju ona kaže. Želeo je, takođe, i transkript razgovora, zapis očitan direktno sa trake. Pitao ju je da li ima nešto protiv da snima razgovor, a ona je odgovorila da nema. “Ovo, naravno, nije saslušavanje“, reče on. “Već prisećanje. A kasetofon bolje pamti od mene.“ Kalemi su se vrteli. Bilo je sedam i devetnaest.

“Petak, 9. avgust, 1996“, reče Valander. “Razgovor sa Ilvom Brink. Predmet: smrt inspektora Karla Everta Svedberga, pri čemu se sumnjiči ubistvo s predumišljajem ili iz nehata.“ “Šta bi drugo moglo da bude?“, upita ona. “Policija se nekad izražava nepotrebno formalno“, odgovori Valander. I sam je slično odreagovao na svoje nezgrapno izražavanje. “Prošlo je nekoliko sati“, nastavi on. “Imali ste vremena da razmislite. Pitali ste se zašto se ovo desilo. Ubistvo je uvek besmisleno svima osim onome ko ga počini.“ “I dalje mi je teško da prihvatim ovo. Pre nekoliko sati razgovarala sam sa mužem. Može se satelitom zvati na čamac. Mislio je da buncam. Ali tek sam tada, kad sam nekom drugom ispričala, ozbiljno shvatila da se to sve zaista desilo.“ “Bilo bi, naravno, odlično da ovaj razgovor može da sačeka, ali ne može. Moramo da uhvatimo ubicu što pre. On ima prednost koja se stalno povećava.“ Ona je čekala njegovo prvo pitanje. “Zenu po imenu Luiz“, reče Valander, “sa kojom se Karl Evert, navodno, godinama redovno sretao — niste nikad sreli?“ “Ne.“ “Nikad niste ni čuli za nju?“ “Ne.“ “Koja je bila vaša reakcija kad sam je prvi put pomenuo?“ “Da to nije istina.“ “Šta mislite sada?“ “Da verovatno jeste tačno, mada potpuno neshvatljivo.“ “Tokom svih ovih godina, vi i Karl Evert ste sigurno razgovarali o ženama, o tome zašto se nije ženio. Šta je govorio?“ “Da je okoreli neženja. I da mu se to sviđa.“ “Niste ništa primećivali kada ste razgovarali o tome?“ “Šta bi trebalo da primetim?“ “Da je nesiguran, da ne govori istinu.“ “Uvek je bio prilično uverljiv.“ Valanderu se na trenutak učini da oseća izvesnu nesigurnost kod nje. “Čini mi se da razmišljate o nečemu?“ Nije odmah odgovorila. Kalemovi su se obrtali. “Ponekad sam, naravno, razmišljala o tome da je možda drugačiji…“ “Mislite da je možda homoseksualac?“ “Da.“ “Zbog čega ste o tome razmišljali?“

“Zar nije logično?“ I samom Valanderu je u nekoliko navrata ista pomisao padala na pamet. “Meni se to čini sasvim prirodnim.“ “Jednom smo počeli da pričamo o tome. Pre mnogo godina. Mislim da je to bilo kada je bio na božićnoj večeri kod nas. Ne o tome da je on homoseksualac, nego neko drugi, koga smo oboje poznavali. Sećam se da je prilično burno odreagovao na to.“ “Na prijatelja koji je homoseksualac?“ “Na sve homoseksualce. Bilo je neprijatno. Uvek sam mislila da je širokih shvatanja.“ “Šta se onda desilo?“ “Ništa. Nismo više razgovarali o tome.“ Valander razmisli. “Da li imate neku predstavu o tome kako bismo mogli da dođemo do te Luiz?“ “Ne.“ “On skoro nikad nije napuštao Istad, pa bi i ona trebalo da živi tu u gradu. Ili barem negde u blizini.“ “Ne znam.“ Ona pogleda na sat. “Kada morate da budete na poslu?“ “Za pola sata. Ne volim da kasnim.“ “Isto kao i Karl Evert. On je bio veoma tačan policajac.“ “Znam. Kako se ono kaže — da je bio neko prema kome sat može da se podešava?“ “Kakav je zapravo bio?“ “To ste me već pitali.“ “Pitam ponovo. Kakav je bio kao čovek?“ “Bio je fin.“ “Na koji način?“ “Fin. Fin čovek. Ne znam kako preciznije da objasnim. Fin čovek koji je znao da se naljuti, iako se to retko dešavalo. Bio je stidljiv, odan, neki bi verovatno rekli dosadan. Prilično neupadljiva osoba. Možda malo usporen, ali ne glup.“ Valander pomisli kako je njen opis Svedberga veoma precizan. Da je situacija obrnuta, on bi sam naveo iste karakteristike. “Ko mu je bio najbolji prijatelj?“ Njen odgovor ga iznenadi. “Mislila sam da ste to vi.“ “Ja?“

“On je tako govorio, da je Kurt Valander njegov najbolji prijatelj.“ Valander zaneme. Nije očekivao ovakav odgovor. On je Svedberga posmatrao kao jednog od kolega; nikad se nisu privatno družili, nikad se nisu poveravali jedan drugom. Ridberg mu je bio prijatelj, s An-Brit se polako sprijateljuje. Ali Svedberg ne, nikako. “Baš sam iznenađen“, reče on najzad. “Nikad ga nisam tako doživljavao.“ “To ne znači da on vas nije smatrao svojim najboljim prijateljem.“ “Naravno da ne.“ Valanderu se činilo da je uvideo koliko je zapravo Svedberg bio usamljen. Toliko da mu je preduslov za prijateljstva bilo to da s nekim nije neprijatelj. Zurio je u kasetofon. Zatim natera sebe da nastavi ispitivanje. “Je li imao neke druge prijatelje, nekoga s kim se redovno družio?“ “Kontaktirao je s nekim udruženjem koje se bavilo Indijancima, ali s njima se verovatno samo dopisivao. Mislim da se zove “Indian Science“3, mada nisam sigurna.“ “To možemo da proverimo. Još neko?“ Ona razmisli. “Ponekad je govorio o nekom penzionisanom direktoru banke, koji živi ovde u gradu. Zajedno su posmatrali zvezde.“ “Kako se zove?“ “Sundelijus. Brur Sundelijus. Nisam ga nikad upoznala.“ Valander zapisa ime u beležnicu. “Još neko možda?“ “Moj muž i ja.“ Valander se prebaci na nešto drugo. “Da li možete da se setite da li se Svedberg promenio u poslednje vreme, da li je izgledao uznemireno? Da li je bio dekoncentrisan?“ “Ništa više od toga što je govorio da je iscrpljen.“ “Ali nije objašnjavao zašto se tako oseća?“ “Ne.“ Valanderu pade na pamet potpitanje koje je morao da postavi. “Da li ste bili iznenađeni što je govorio da je iscrpljen?“ “Ne, nimalo.“ “Znači, on vam se poveravao kako se osećao?“ “Trebalo je toga odmah da se setim“, reče ona. “Kada ste me tražili da ga opišem. Ima još nešto — on je imao dosta bujnu maštu. Najmanji zdravstveni problem bi ga zabrinjavao. Kad bi se prehladio, odmah bi pomislio da je neka ozbiljna virusna infekcija. Mislim da je bio hipohondar.“

Valander je mogao da ga zamisli; stalno je prao ruke u toaletu i izbegavao one koji su prehlađeni. Ona ponovo pogleda na sat. Nije imala još mnogo vremena. “Je li imao neko oružje?“ “Koliko ja znam, nije.“ “Je l’ ima još nešto što smatrate da je bitno?“ “Žalim za njim. Možda nije bio neki izuzetan čovek, ali nedostajaće mi. On je bio najčasnija osoba koju sam znala.“ Valander isključi kasetofon. Ispratio je Ilvu Brink do portirnice. Na trenutak mu se činila bespomoćnom. “Šta da radim sa sahranom?“, reče ona. “Sture smatra da pepeo preminulih treba rasuti na vetru, bez ceremonije i sveštenika. Ali ne znam šta bi on sam želeo.“ “Nije, znači, imao nikakav testament?“ “Ne, barem ne što ja znam. Da je imao, sigurno bi mi rekao za to.“ “Je li imao neki sef u banci?“ “Nije.“ “I za to bi vam rekao?“ “Da.“ “Mi iz policije ćemo svakako prisustvovati sahrani“, reče Valander. Razgovaraću sa Lisom Holgešon o tome i reći ću joj da vam se javi.“ Ilva Brink nestade iza staklenih vrata. Valander se vrati u svoju kancelariju. Još jedno ime se pojavilo — Brur Sundelijus, penzionisani direktor banke. Valander potraži njegovo ime u telefonskom imeniku; živeo je u ulici Vedergrend, u najužem centru grada. Valander zapisa njegov broj telefona. Zatim se priseti razgovora sa Ilvom Brink. Šta mu je ona rekla što zapravo već nije znao? Zena po imenu Luiz bila je dobro čuvana tajna. Dobro čuvana, pomisli Valander — to je pravi opis. Zapisao je to u beležnicu. Zašto bi neko držao u tajnosti ženu tolike godine? Ilva Brink mu je ispričala i o tome da je Svedberg bio izraziti protivnik homoseksualaca. Bio je i hipohondar. A povremeno se, očigledno, nalazio i sa penzionisanim bankarem s kojim je posmatrao zvezde. Valander odloži olovku i nagnu se u stolici. Ništa nije drugačije, pomisli. Sve u svemu, Svedberg je i dalje onakav kakav je bio za života. S jednim izuzetkom — Luiz. Ništa nas ne vodi ka nekom objašnjenju njegove smrti. Odjednom mu se sve učini jasnim - Svedberg nije došao na posao zato što je već bio mrtav. Uhvatio je na delu lopova koji ga je zatim ubio. Lopov potom beži s teleskopom. Drama koja se tu odigrala bila je kratka, banalna i zastrašujuća. Prosto nije bilo nikakvog drugog objašnjenja. Već je bilo osam i deset. Valander je pozvao Lisu Holgešon kući. Ona je htela da

razgovara s njim o tome šta da rade na sahrani, a Valander ju je uputio na Ilvu Brink. Zatim joj je ispričao o svemu što se izdešavalo tokom poslepodneva. Napomenuo je i to da sve više naginje ka tome da je reč o agresivnom, možda i drogiranom, provalniku. “Zvao je načelnik državne policije“, reče ona. “Izrazio je saučešće i rekao da je zabrinut.“ “Tim redom?“ “Da, hvala bogu.“ Valander reče da će se naći sutradan u devet. Obećao je i da će je obaveštavati o svemu bitnom što se eventualno desi tokom večeri. Valander prekinu vezu i okrenu broj bankara Sundelijusa. Niko se nije javljao, čak ni sekretarica. Valander se kolebao — kako da nastavi dalje? Nestrpljivost ga je proganjala, ali je znao da mora da čeka nalaze sudskih lekara i rezultate tehničke istrage. Ponovo je seo za sto, premotao traku nazad i počeo da preslušava svoj razgovor sa Ilvom Brink. Kada je odslušao sve, pomislio je šta je na kraju rekla — da je Svedberg bio izuzetno časna osoba. “Tražim nešto čega nema“, reče naglas. Taj koga tražimo je nasilnik i provalnik. Neko pokuca na vrata. Bio je to Martinson, koji zatim uđe. “Kod portirnice je gomila nestrpljivih novinara. Čekaju“, reče. “Iako je kasno.“ Valander napravi grimasu. “Nemamo ništa novo da im kažemo.“ “Mislim da će se zadovoljiti i nečim starim, samo da dobiju nešto. “Zar ne možeš da ih pošalješ nazad? Reci im da ćemo održati konferenciju za štampu čim budemo imali nešto da im saopštimo.“ “Dobili smo naređenje s vrha da dobro postupamo s medijima“, reče Martinson ironično. “Sećaš se?“ Valander nije zaboravio. Centralna policijska uprava je već nekoliko puta izdala direktive da određeni policijski distrikti treba da poboljšaju i intenziviraju svoj odnos prema masovnim medijima. Novinari ne smeju da se odbijaju, već da im se posveti dovoljno vremena i da se s njima ophodi što je bolje moguće. Valander tromo ustade. “Ja ću da razgovaram s njima“, reče. Trebalo mu je dvadeset minuta da ubedi dvoje novinara da zapravo nisu imali nikakve novosti. Pri kraju razgovora bilo mu je teško da se savlada, pošto su otvoreno pokazivali da mu ne veruju. Pretpostavljali su da ne priča istinu. Uspeo je, ipak, da se smiri i novinari su otišli. Uzeo je šolju kafe u kantini, a zatim se vratio u kancelariju.

Još jednom je nazvao Sundelijusa, ali ni ovaj put nije bilo odgovora. Bilo je petnaest do deset. Termometar koji je sam stavio ispred prozora pokazivao je petnaest stepeni. Ulicom je prošao automobil iz kog je treštala muzika. Bio je nespokojan i uznemiren. Zaključak koji je izveo — da je Svedbergovo ubistvo bilo deo banalne provale — nije ga smirivao. Bilo je tu još nečeg drugog. I ko je ta Luiz? Telefon zazvoni. Još neki novinar, pomisli rezignirano. Bio je to Sten Viden. “Ja čekam“, reče on. “Gde si? Znam da si sada zauzet svime što se dešava, pretpostavljam da je teško.“ Valander opsova u sebi. Potpuno je zaboravio da je obećao Stenu Videnu da će te večeri otići kod ruševina zamka Šernsund da ga poseti. Znali su se od mladosti i zajedno su se interesovali za operu. Nakon toga su se udaljili. Valander je postao policajac, a Sten Viden je posle svog oca preuzeo imanje na kom trenira konje za trke. Pre nekoliko godina obnovili su prijateljstvo i prilično redovno su se viđali. Dogovor je bio da bas te noći Valander dođe kod Videna, što je on potpuno smetnuo s uma. “Trebalo je da se javim“, reče Valander. “Ali sam potpuno zaboravio.“ “Čuo sam na radiju da ti je jedan kolega mrtav. Ubistvo, beše?“ “Ne znamo još, još je rano. U svakom slučaju, bio je ovo strašan dan.“ “Možemo neki drugi put da se vidimo“, reče Sten Viden. Valander odlučno odgovori. “Dolazim“, reče. “Tu sam za pola sata.“ “Nemoj da osećaš obavezu.“ “Moram da pobegnem od svega ovoga barem nakratko.“ Valander je otišao iz zgrade policije i nije se nikom javio. Pre nego što je izašao iz Istada, prošao je pored svoje zgrade i uzeo mobilni. Zatim je nastavio ka zapadu, prošao Ridsgord i Skurup i skrenuo levo. Prošao je pored ruševina zamka i skrenuo u obližnje imanje koje je pripadalo Videnu. Iza ograde frktao je pastuv. Osim toga, ništa se nije čulo. Sten Viden izađe da ga dočeka. Valander je navikao da ga vidi u prljavoj radnoj odeći, ali sada je imao belu košulju, a kosa mu je bila zalizana. Kada su se rukovali, Valander oseti miris alkohola. Znao je odranije da Viden dosta pije, ali nikad nije komentarisao to jer je mislio da nema razloga za to. “Divno je veče“, reče Viden. “Avgust je došao sa letom. Ili možda obrnuto — možda je leto došlo sa avgustom? Ko tu koga donosi?“ U Valanderu se probudi tračak ljubomore. Ovo je bio njegov san — da živi na selu, sa psom, možda i Baibom. Ali od tog sna nije bilo ništa. “Kako ide s konjima?“, upita on.

“Ne baš dobro. Osamdesete su bile zlatne godine, kao da su svi imali para za konja. Sada više nije tako. Ljudi paze na novac, a uveče se mole bogu da ne ostanu bez posla.” “Mislio sam da samo bogataši drže trkačke konje? A oni ne mogu ostati bez posla?“ “Naravno da i njih ima“, reče Viden. “Ali ne u tolikom broju kao pre. To ti je kao sa golfom. Obični ljudi preskaču ogradu kako bi došli na travnjake bogatih.“ Krenuli su ka štali. Iza ćoška je došla jedna devojka u opremi za jahanje, vodeći konja za uzde. “Još mi je jedino ona ostala“, reče Viden. “Sofija. Ostali su bili prinuđeni da daju otkaz.“ Valander se priseti onog vremena pre nekoliko godina kada je na imanju bila devojka sa kojom je Viden bio u vezi. Ali nije mogao da joj se seti imena. Možda se zvala Jeni. Viden razmeni nekoliko reči sa devojkom. Valander je čuo da se konj zove Black Triange4. Uvek su ga iznenađivala imena koja se daju konjima. Ušli su u štalu. Viden stade ispred boksa u kome je konj udarao kopitom o tlo. “Ovo je Dreamgirl Express 5, reče Viden. “Ona me trenutno skoro sasvim sama izdržava. Sve ostalo je mršavo. Vlasnici konja se žale da je sve tako skupo. Knjigovođa me zove sve češće i sve ranije izjutra. Pravo da ti kažem, ne znam koliko ću još moći da se bavim ovim poslom.” Valander pažljivo potapša konja po njušci. “Pa, pre se to uvek nekako dalo rešiti“, reče on. Viden odmahnu glavom. “Sada ne znam“, reče on. “Ali verovatno još uvek mogu da prodam imanje po dobroj ceni. A onda ću da odem.“ “Kuda?“ “Prvo ću da spakujem kofere. A onda ću dobro da se naspavam. Kada se probudim, odlučiću kuda ću.“ Izašli su iz štale i otišli u kuću koju je Viden koristio i za stanovanje i kao kancelariju. Stvari su mu uvek bile u velikom, haotičnom neredu. Ali sada je, na Valanderovo iznenađenje, sve bilo spremljeno. “Pre nekoliko meseci otkrio sam da sređivanje može da bude dobra terapija“, reče Viden kada je video Valanderovo iznenađenje. “Meni to ne pomaže“, odvrati Valander. “Sam bog zna da sam pokušavao.“ Sten Viden pokaza na sto na kom su se nalazile flaše. Zatim klimnu glavom. Ovo se ne bi svidelo onom lekaru Jeransonu. Ali Valander u ovom trenutku nije imao snage

da se odupre. Valander je oko ponoći počeo da oseća opijenost. Sedeli su u bašti iza kuće. Kroz otvoreni prozor dopirala je muzika. Sten Viden je sedeo, dirigujući jednom rukom i zatvorenih očiju finale “Don Žuana“. Valander je mislio na Baibu. Usamljeni konj na ograđenom pašnjaku u drugom delu dvorišta stajao je nepomično i posmatrao ih. Muzika je utihnula. Sve je bilo veoma mirno. “Naši mladalački snovi su nestali, ali je muzika ostala “, reče Viden. “Danas mora da je teško odrastati. Gledam devojke koje rade kod mene u štali. Čemu one zapravo mogu da se nadaju, o čemu da sanjaju? Loše su obrazovane i nemaju baš mnogo samopoštovanja. Ko će njih uzeti ako budem morao da zatvorim štalu?“ “Švedska je postala teška za život “, reče Valander. “ Teška za život i brutalna.“ “Kako, jebote, izdržavaš kao policajac?“, upita Viden. “Ne znam“, odgovori Valander. “Ali strepim od društva gde su čitave armije privatnog obezbeđenja preuzele svu kontrolu. A ne mislim da sam ja najgori policajac u ovoj zemlji.“ “Nisam te to ni pitao.“ “Znam. Ali to je jedino što ću ti odgovoriti.“ Ušli su unutra. Veče je postajalo vlažno. Dogovorili su se da će mu Sten Viden narednog dana dovesti kola, a Valander će da uzme taksi jer nije hteo da prespava. “Sećaš li se kada smo išli u Nemačku da slušamo Vagnera?“, reče Sten Viden. “Otad je prošlo 25 godina. Pre izvesnog vremena pronašao sam nekoliko slika. Hoćeš da ih vidiš?“ “Rado.“ “Čuvam ih kao kakvu dragocenost“, reče Viden. “Zato sam ih i sakrio u tajnu pregradu.“ Valander je gledao kako Viden skida drveni panel kod jednog prozora. Iza panela se nalazilo udubljenje. On izvadi limenu kutiju, otvori je i pruži nekoliko fotografija Valanderu, koji se zapanji kada je ugledao sebe. Fotografija je uslikana negde kod Libeka, na odmorištu pored puta. Valander je držao flašu piva u ruci. Izgledao je kao da vrišti ka fotografu. Ostale slike bile su skoro potpuno iste. On odmahnu glavom i vrati ih Videnu. “Lepo smo se tada proveli“, reče Viden. “Možda se nikada više nismo tako proveli.“ Valander je sipao sebi još viskija. Viden je bio u pravu — možda se nikada više nisu tako lepo proveli.

Bio je skoro jedan sat kada su pozvali taksi. Valandera je počela da muči glavobolja, a bilo mu je i muka. I bio je veoma, veoma umoran. “Trebalo bi jedanput da ponovimo to putovanje u Nemačku“, reče Sten Viden dok su stajali napolju i čekali taksi. “Ne da ponovimo“, reče Valander. “Trebalo bi da odemo na neko novo putovanje. Mada ja nemam imanje koje bih mogao da prodam.“ Taksi je stigao. Valander uđe u kola i reče gde ide. Sten Viden je ostao da stoji i gledao kako se automobil udaljava. Valander se šćućurio na zadnjem sedištu, naslonio se na vrata i zatvorio oči. Zaspao je i odmah počeo da sanja. A onda, nakon što su prošli isključenje za Ridsgord, nešto ga je trgnulo iz sna. Isprva nije znao šta bi to moglo da bude. U snu je naslutio nešto. A onda se seti šta: Sten Viden je stao kod prozora i skinuo drveni panel. Valander se istog trenutka sasvim razbudio. Svedberg je dugi niz godina čuvao tajnu. Zenu po imenu Luiz. Međutim, Valander na njegovom stolu nije našao ništa drugo osim nekoliko starih pisama koje je Svedberg napisao roditeljima. Svedberg je imao tajnu pregradu, pomisli Valander. Isto kao Sten Viden. On se nagnu napred i reče taksisti da ne ide u ulicu Marijagatan, već na glavni istadski trg. Oko pola dva izašao je iz taksija. U džepu je imao ključ od Svedbergovog stana. Sada se seti da je u ormariću u Svedbergovom kupatilu video tablete za glavobolju. Otključao je stan, zadržavajući dah i osluškujući. Potom je rastvorio tabletu za glavobolju u čaši vode i popio. Sa ulice je dopirala dreka grupice mladih. Potom se sve ponovo utišalo. On odloži čašu na radnu površinu u kuhinji i poče da traži Svedbergovu tajnu pregradu. Našao ju je u petnaest do tri ujutru. Parče linoleuma ispod komode u spavaćoj sobi moglo je da se skine. Valander uperi lampu pored kreveta ka rupi. U njoj se nalazila braon koverta. Izvadio ju je i otišao u kuhinju. Koverta nije bila zalepljena. Otvorio ju je. Baš kao i Sten Viden, Svedberg je čuvao fotografije kao kakvu dragocenost. Bile su to dve slike. Na jednoj je bilo žensko lice. Portret, najverovatnije uslikan u ateljeu. Druga fotografija je predstavljala nekoliko mladih koji su sedeli u senci drveta, nazdravljajući vinskim čašama u pravcu nepoznatog fotografa. Ceo prizor je delovao veoma idilično. Bilo je, međutim, nešto neobično u vezi sa fotografijom. Mladi su izgleda bili maskirani. Kao da im je slavlje smešteno negde u prošlosti. Valander stavi naočare. Želudac mu se vezao u čvor.

Seti se da je u jednoj od fioka Svedbergovog pisaćeg stola video lupu. Uzeo ju je i detaljno proučio sliku. Mladi su mu se učinili poznatim. Naročito devojka koja je sedela sasvim desno. A onda je prepozna. Skoro je video njenu sliku. Ali tada nije bila maskirana. Devojka zdesna bila je Astrid Hilstrem. Valander polako odloži fotografiju na sto. Negde u daljini sat je otkucao tri.

9 Bilo je šest sati ujutru, subota 10. avgust. Valander nije mogao više da izdrži. Hodao je napred-nazad po stanu, previše uznemiren da bi razmišljao, isuviše nespokojan da bi otišao u krevet. Na kuhinjskom stolu nalazile su se dve fotografije koje je nekoliko sati ranije našao u Svedbergovom stanu. Osećao ih je u džepu dok je te noći pešačio kući kroz prazan grad. Tek kada je okačio jaknu na čiviluk, shvatio je da je napolju sipila kiša, a da on to nije ni primetio. Fotografije koje je pronašao u Svedbergovoj tajnoj pregradi bile su od ključnog značaja, mada nije znao na koji način. Ali ona nejasna slutnja, uznemirenost i strah koje je pre toga osećao sada su ga pritiskali kao ogroman teret. Slučaj koji uopšte i nije bio slučaj, troje mladih koji su nestali, za koje se pretpostavljalo da su otputovali negde u Evropu, najednom se pojavljuju u najtežoj istrazi ubistva sa kojim se istadska policija ikada suočila. Jedan od njih, jedan iz njihovog sopstvenog kruga, bio je ubijen. Te noći, tih sati nakon otkrića fotografija, Valanderu su na pamet pale mnogobrojne misli, sve jednako zbunjujuće, nejasne i protivrečne. U rukama je imao ključni trag, ali nije znao šta on znači. Šta su zapravo te fotografije govorile? Slika Luiz bila je crno-bela, slika mladih u boji. Na poleđini nije bilo mašinski utisnutog datuma. Znači li to da je neko sam razvio slike? Ili ima fotografskih radnji koje ne rade mašinsko utiskivanje datuma? Format slika bio je uobičajen. Valander pokuša da proceni da li ih je uslikao profesionalac ili amater. Iz iskustva je znao da fotografije razvijene kod kuće mogu da budu ulubljene. Bilo je mnogo pitanja i on shvati da ne može sa sigurnošću da odgovori na njih. Razmišljao je i kakav utisak fotografije odaju. Šta govore o onima koji su ih uslikali? Usudio se da pretpostavi da nije u pitanju ista osoba. Da li je sam Svedberg uslikao Luiz? Njen pogled nije otkrivao ništa. Ni sliku mladih nije bilo lako dokučiti. Nije mogao da nazre nikakvu svesnu kompoziciju — najbitnije je bilo da svi stanu na nju. Neko je podigao kameru, viknuo “ptičica“ i zatim škljocnuo. Valanderu se učini da možda još negde ima takvih fotografija, da je ta koju je imao pred sobom deo čitave serije veselih fotografija sa proslava. Ali gde su ostale? U samoj toj vezi postojala je, međutim, nekakva nelogičnost koja ga je najviše od svega zabrinjavala. Već su dobili naznake da se Svedberg, pred sam odmor, dao u potragu za nestalom grupom mladih. Zašto je to uradio? I zašto u tajnosti? Odakle mu fotografija ove vesele družine? Gde li je uslikana?

A pritom i to žensko lice na fotografiji. Teško da je to mogao biti neko drugi do žena po imenu Luiz. Valander je sedeo pod svetlošću kuhinjske lampe i proučavao sliku. Bila je to žena u četrdesetim godinama, nekoliko godina mlađa od Svedberga. Ako su se upoznali pre desetak godina, onda je ona imala 30, a Svedberg 35 godina. U tome nije bilo ničega nelogičnog. Zena na slici imala je pravu, tamnu kosu, nameštenu u frizuru za koju je Valander mislio da se zove paž. Slika je bila crno-bela. Nije joj se videla boja očiju. Imala je tanak nos, i celo lice joj je bilo mršavo, a usne spojene u jedva primetan blagi osmeh. Osmeh Mona Lize. Ali ženi sa slike nedostajao je osmeh u očima. Valander nije mogao da odredi da li je slika retuširana u ateljeu ili je žena na njoj bila upadljivo našminkana. Ima još nešto u vezi sa tom slikom. Nešto što nije mogao da odredi. Zenino lice bilo je tajanstveno. Foto-aparat je to zabeležio, ali se nije moglo tako jasno videti na slici. Na poleđini fotografije nije bilo ništa napisano. Nijedna nije bila ispipana niti savijena. Pronašao sam dve nedirnute fotografije, pomisli Valander. Dve fotografije na kojima nema otisaka prstiju, nalik na nepročitane knjige. Izdržao je do šest sati. Tada je nazvao Martinsona, koji je bio ranoranilac. Javio se on lično. “Nadam se da te nisam probudio“, reče Valander. “Da me zoveš u deset sati uveče, možda bi me i probudio. Ali ne i u šest sati ujutru. Upravo sam pošao da malo oplevim cveće.“ Valander odmah pređe na stvar i ispriča mu o fotografijama. Martinson je slušao ne postavljajući pitanja. “Hoću da se nađemo što je pre moguće“, završi Valander. “Ne u devet sati, već za sat vremena. U sedam.“ “Jesi li pričao sa drugima?“ “Ti si prvi koga sam pozvao.“ “Ko sve treba da dođe?“ “Svi. Uključujući i Niberga.“ “Njega ćeš ti da okreneš. Ume da bude mrzovoljan ujutru, a ja nemam snage za besne ljude pre nego što popijem kafu.“ Martinson preuze na sebe da nazove Hansona i An-Brit, a Valander ostale. On poče sa Nibergom, koji je bio mrzovoljan i bunovan, baš kao što je Martinson i rekao. “Sastanak je u sedam“, reče Valander. “Ne u devet.“

“Je 1’ se dogodilo nešto? Ili je to iz čiste pakosti?“ “U sedam sati“, reče Valander. “Ako ikada budeš doživeo da se sastanak istražne grupe saziva iz pakosti, mislim da bi trebalo da stupiš u kontakt sa policijskim sindikatom.“ On pristavi vodu za kafu, kajući se zbog onoga što je na kraju rekao Nibergu. Zatim je pozvao Lisu Holgešon, koja obeća da će doći. Valander izađe sa šoljom kafe na balkon. Gusti oblaci su se razilazili. Termometar je pokazivao da je pred njima još jedan topao dan. Umor ga je pritiskao. Odjednom uz gađenje zamisli kako mu grudvice belog šećera plutaju kroz krvne sudove. Izašao je iz stana nešto posle pola sedam. Na stepenicama je sreo raznosača novina, starijeg čoveka po imenu Stefanson, koji je imao biciklističke štipaljke na nogavicama pantalona. “Kasnim danas“, izvinjavao se on. “Ali nešto nije bilo u redu sa štamparijom.“ “Raznosite li vi novine u ulici Lila Noregatan?“, upita Valander. Stefanson je odmah razumeo o čemu je reč. “Mislite na ubijenog policajca?“ “Da.“ “Za to je zadužena jedna starija gospođa po imenu Selma. Najstariji raznosač novina u gradu. Počela je da radi 1947. Koliko je prošlo otada? Četrdeset devet godina?“ “Kako se preziva ta Selma?“ “Nilander.“ Stefanson pruži Valanderu novine. “Ovde ima nešto o vama“, reče on. “Ostavite ih tamo gore“, reče Valander. “Ionako ću tek večeras stići da ih pročitam.“ Iako bi i peške stigao u stanicu na vreme, Valander sede u kola. Nov način života moraće da sačeka još jedan dan. Na parkingu srete An-Brit, koja je upravo izašla iz automobila. “Raznosač novina u Svedbergovoj zgradi zove se Selma Nilander“, reče on. “Ali možda si ti već pričala s njom?“ “Ona je jedna od onih ljudi što nemaju telefon kod kuće.“ Valander pomisli na Bjerklunda i njegovu odluku da izbaci telefon iz kuće. Da li to danas postaje uobičajena pojava? Ušli su u sobu za sastanke, ali se Valander odmah okrenu i ode po šolju kafe. Na povratku u sobu za sastanke ostade da stoji u hodniku, razmišljajući o tome kako da

organizuje sastanak. Obično bi se dobro pripremio, ali sada mu na pamet nije padalo ništa drugo nego da pokaže fotografije i otvori diskusiju. On zatvori vrata za sobom i sede na svoje uobičajeno mesto. Svedbergova stolica je bila prazna. Niko nije seo na nju. Iz unutrašnjeg džepa Valander izvadi kovertu sa fotografijama i u kratkim crtama ispriča kako ju je pronašao. Podatak da mu je to palo na pamet dok se u pijanom stanju vozio taksijem kući od Stena Videna zadržao je, ipak, za sebe. Otkako ga je pre skoro šest godina nekoliko kolega uhvatilo da vozi u pijanom stanju, nije hteo ni da pominje alkohol koji je povremeno pio. Fotografije su ležale ispred njega. Hanson je nameštao projektor. “Hteo bih odmah da ukažem na jednu stvar“, reče Valander. “Devojka na velikoj fotografiji, ova sasvim desno, jeste Astrid Hilstrem. Jedna iz one grupice koja je nestala na Ivanjdan.“ On stavi slike u projektor. Za stolom je nastao muk. Valander je čekao, istovremeno sam proučavajući slike. Nije primetio nikakve nove detalje - prethodne noći ju je veoma pažljivo proučio koristeći lupu. Na kraju je Martinson prekinuo tišinu. “Mora se priznati da je Svedberg imao ukusa“, reče on. “Lepa žena. Da li je neko prepoznaje? Istad je ipak mali grad.“ Niko je nije pre toga video. Niti je iko prepoznao ostalo troje mladih na slici. Svima je, ipak, bilo jasno da je devojka skroz desno bila Astrid Hilstrem. Njena fotografija na slici u tankom istražnom dosijeu bila je veoma nalik ovoj. Ako se izuzme činjenica da tamo nije bila pod maskom. “Je li u pitanju neki maskenbal?“, upita Lisa. “Koji period ovo treba da predstavlja?“ “Sedamnaesti vek“, reče Hanson sigurno. Valander iznenađeno pogleda u njega. “Zašto misliš tako?“ “Možda ipak pre XVIII vek“, on neodlučno promeni mišljenje. “Ja bih pre rekla XVI vek“, reče An-Brit. “Vreme Gustava Vase. Ljudi su se tada tako oblačili, u pufnaste rukave i trikoe.“ “Jesi li sigurna?“, upita Valander. “Naravno da nisam sigurna. Rekla sam samo ono što mi je palo na pamet.“ “Hajde da se zasad uzdržimo od nagađanja. Nije uopšte bitno kako su maskirani. Ubrzo će se postaviti pitanje zašto su se maskirali. Ali od toga smo još daleko.“ On pogleda po sobi pre nego Što je nastavio. “Dakle, imamo sliku žene u četrdesetim i fotografiju grupe mladih koji su

preobučeni. Od kojih je jedno Astrid Hilstrem, koja je nestala na Ivanjdan, mada je sasvim moguće da je sa drugo dvoje otputovala negde u Evropu. Od toga polazimo. Pronašao sam ove fotografije u tajnoj pregradi kod Svedberga, koji je ubijen. Ali hajde da počnemo sa onim što se dogodilo ivanjdanske noći. Od toga i ni od čega drugog.“ Trebalo im je više od tri sata da prođu kroz materijal koji im je bio dostupan. Najviše vremena potrošili su na formulisanje novih pitanja i podelu zadataka. Posle dva sata, Valander predloži da odu na kratku pauzu. Svi osim Lise Holgešon odoše po kafu. Posle toga su nastavili. Istražna grupa je počela da funkcioniše. U petnaest do deset Valander shvati da tog dana neće moći ništa više da urade. Lisa Holgešon je uglavnom sedela ćutke — kao što je obično i radila na istražnim sastancima. Valander je znao da ona veoma poštuje timski rad svojih kolega. Sada je, međutim, digla ruku kao znak da želi da kaže nešto. “Šta se zapravo moglo dogoditi sa tom decom?“, upita ona. “Da se dogodila nesreća, na primer, valjda bi nakon toliko vremena bila otkrivena?“ “Ne znam“, odgovori Valander. “Pretpostavka da se nešto dogodilo počiva samo na jednoj stvari, iako veoma neverovatnoj - da su razglednice sa potpisima koje smo identifikovali kao njihove falsifikovane. Mada još uvek nije jasno kakav bi motiv bio iza toga. Zašto bi neko falsifikovao razglednice?“ “Da sakrije zločin“, reče Niberg. U sobi je zavladala tišina. Valander pogleda u Niberga i polako klimnu glavom. “I to ne bilo kakav zločin“, reče on. “Nestale osobe su ili nestale zauvek ili se vrate. Postoji samo jedno jedino moguće objašnjenje zašto bi neko falsifikovao razglednice — da što duže moguće prikrije činjenicu da su ovo troje, Buge, Norman i Hilstrem, mrtvi.“ “Reći ću još nešto“, reče An-Brit Heglund. “Onaj ko je napisao razglednice zna šta se dogodilo.“ “Ne samo to“, reče Valander. “Reč je o osobi koja ih je ubila. Osobi koja može da imitira njihov rukopis, koja im zna imena i adrese.“ Valanderu kao da je bio potreban zamah da bi stigao do neizbežnog zaključka. “Iza nekoliko falsifikovanih razglednica krije se ubistvo s predumišljajem“, reče on. “Ako je ovo tačno, onda moramo da računamo na to da su ovo troje dece postali žrtve proračunatog ubice.“ Prošlo je dosta vremena pre nego što je razbijena tišina koja je nastala. Valander je već znao šta će da kaže, ali je želeo da sačeka da vidi da li će ga neko preduhitriti. Neko se glasno nasmejao u hodniku. Niberg izduva nos. Hanson je sedeo i zurio u sto, Martinson je lupkao prstima. An-Brit je gledala u Valandera, kao i Lisa. Moja dva

ženska saveznika, pomisli on. “Primorani smo da nagađamo“, reče on. “Jedna od tih spekulacija biće sigurno neprijatna i uopšte teška za poimanje. Ali u ovom slučaju ne možemo a da ne pričamo o Svedbergu. Znamo da je imao fotografiju, i to sakrivenu, na kojoj je Astrid Hilstrem zajedno sa nekoliko prijatelja. Znamo da je u tajnosti nastavio sa istragom. Ne znamo šta ga je u tome vodilo. Njih troje i dalje nema, a Svedberg je ubijen. Može biti provala, može biti neko ko je tražio nešto. Možda ovu fotografiju. Međutim, ne možemo da ne pomislimo i na drugu mogućnost — da je sam Svedberg na neki način bio umešan.“ Hanson baci olovku na sto. “Ma, ovo nije moguće!“, reče on uzrujano. “Kolega nam je ubijen! Sedimo ovde kako bismo isplanirali potragu za ubicom. A sada pričamo o mogućnosti da je sam Svedberg mogao da bude uključen u još gori zločin.“ “Tačno tako moramo da razmišljamo“, reče Valander. “Da nam to bude jedna od hipoteza.“ “Naravno da si u pravu“, reče Niberg. “Ma koliko to bilo neprijatno. Nakon događaja u Belgiji, imam osećaj da se bukvalno bilo šta može dogoditi i ovde, u Švedskoj.“ Valander je znao da je Niberg u pravu. Jeziva ubistva dece u Belgiji otkrila su vezu i sa policijskim i političkim krugovima. Iako je sve još uvek bilo veoma nejasno, niko nije sumnjao u to da sledi još mnogo dramatičnih raskrinkavanja. On klimnu glavom Nibergu da nastavi. “Ono što se sada pitam jeste na koji se način žena za koju pretpostavljamo da se zove Luiz uklapa u sliku“, nastavi Niberg. “To ne znamo“, reče Valander. “Ono što sada moramo da učinimo jeste da što šire vodimo istragu i pokušamo da dobijemo odgovore na najbitnija pitanja, a tu spada i pitanje ko je ova žena.“ Neraspoloženje se poput crnog oblaka spustilo na sobu za sastanke. Podelili su među sobom radne zadatke. Svi su shvatili da će odsad raditi danonoćno. Lisa će se postarati da dobiju pojačanje. Razišii su se oko pola jedanaest. Uveče će se ponovo sastati. Martinson je već telefonirao i pričao sa ženom o tome kako neće moći da stigne u neku posetu. Valander je ostao da sedi na svom mestu. Iako je osećao jaku potrebu da ide u ve-ce, kao da je bio preumoran čak i za to. Hajka je počela, pomisli on. Svaka istraga zločina bila je kao prečešljavanje terena — ali ne u potrazi za nekim ko je nestao u prostranoj šumi, već za smislom. On dade znak An-Brit da ostane u sobi. Kada su ostali sami, klimnuo joj je glavom

da zatvori vrata. “Reci mi svoje mišljenje“, reče on kada je sela. “Neke od pomisli su, naravno, toliko neprijatne da se branim od njih.“ “To svi radimo. Pre nekoliko sati Svedberg je bio kolega koji je brutalno ubijen, a onda se odjednom sve promenilo. Sada naziremo mogućnost da je sam Svedberg mogao da bude umešan u još gori zločin.“ “Misliš li da je tako?“ “Ne. Ali moram da pomišljam i na ono što mi je nezamislivo. Sto nije tako čudno kao što zvuči.“ “Da li je, ipak, moglo biti tako?“ “To je pitanje na koje hoću da ti odgovoriš.“ „Ali pronašli smo vezu između Svedberga i nestale dece.“ “Ne, nije tako. Postoji veza između njega i Astrid Hilstrem. I zasad ništa više.“ Ona klimnu glavom. “Imaš pravo. Svedberg i Astrid Hilstrem. Ćerka najzabrinutije majke.“ “Šta još vidiš?“ “Da Svedberg nije bio onakav kakav smo mislili da jeste.“ Valander se uhvati za tu misao. “A šta smo mislili o njemu?“ Ona se zamisli pre nego što odgovori. “Da je onakav kakav nam se činio.“ “A kako nam se činio?“ “Pristupačan, otvoren. Pouzdan.“ “Dakle, trebalo bi da bude nepristupačan, zatvoren i nepouzdan? Jesi li to mislila?“ “Ne sasvim. Ali u neku ruku, da.“ “Imao je tajnu ženu, koja se možda zove Luiz. Znamo kako izgleda.“ Valander ustade, uključi projektor i stavi na njega sliku ženinog lica. “Imam utisak da ima nešto čudno u vezi sa ovom slikom. Sa licem. Ali ne mogu da odredim šta.“ An-Brit je oklevala, ali je Valander stekao utisak da je ta tvrdnja nije sasvim iznenadila. “Ima nečega u vezi sa njenom kosom“, reče ona nesigurno. “Ne znam šta.“ “Moramo je pronaći“, reče Valander. “I hoćemo.“ Stavio je drugu fotografiju u projektor i pogledao u nju. Ona nesigurno odgovori. “Prilično sam sigurna da na sebi imaju odeću koja se nosila u XVI veku. Kod kuće imam knjigu o istoriji mode. Ali, naravno, možda nisam u pravu.“ “Šta još vidiš?“

“Mlade, koji izgledaju srećno. Razdragano i pijano.“ Valander odjednom pomisli na slike iz Nemačke koje mu je Viden pokazao. Valander je stajao sa flašom piva u ruci, veoma pijan. Izrazi lica su bili slični. “Šta još vidiš?“ “Mladić, drugi sleva, izgleda da viče nešto ka fotografu.“ “Gde se nalaze?“ “Sa desne strane dopire senka. Fotografija je uslikana napolju. U pozadini je žbunje, možda i pokoje drvo.“ “Sede na prostirci, na kojoj ima i hrane. I maskirani su. Šta to znači?“ “Maskenbal. Žurka.“ “Hajde da pretpostavimo da je leto“, reče Valander. “Čitava slika daje utisak da je toplo. Mogla bi da bude i proslava Ivanjdana. Ali možda ne ove godine. Pošto Normanova nije sa njima, ali zato Hilstremova jeste.“ “Možda ovde izgleda malo mlade.“ Valander se složi sa njom. “I ja tako mislim. Fotografija može biti uslikana pre godinu dana ili možda pre dve godine.“ “Ništa na fotografiji ne odaje utisak pretnje“, reče ona. “Upravo se tako veseli u tim godinama. Život je beskrajan, nijedna briga nije prevelika.“ “Imam utisak da se nikada nisam nalazio pred istragom kao što je ova“, reče Valander. Naravno, Svedberg je bolna tačka. Ali uopšte ne mogu da vidim u kom pravcu treba da krenemo. Igla na kompasu se samo vrti.“ “Naravno, tu je i strah da će se ispostaviti da je Svedberg bio umešan u nešto na šta najradije ne bismo ni pomislili“, reče ona. “Ilva Brink je rekla nešto čudno kada sam juče pričao sa njom. Tvrdila je da joj je Svedberg rekao da sam mu ja najbolji prijatelj koga je ikada imao.“ Ona ga pogleda sa čuđenjem. “Da li te je to iznenadilo?“ “Naravno da jeste.“ “Svedberg se mnogo ugledao na tebe. To smo svi znali.“ Valander isključi projektor i vrati fotografije u kovertu. “Ako se ispostavi da je Svedberg bio sasvim drugačiji od onog što smo mislili, onda to mora da važi i za njegovo viđenje mene.“ “Što bi značilo da te je zapravo mrzeo.“ Valander napravi grimasu. “Teško da jeste. Ali to ne mogu da znam sa sigurnošću.“

Izašli su iz sobe za sastanke. An-Brit uze kovertu sa slikama kako bi je dala Nibergu da potraži otiske prstiju. Jedino će pre toga da napravi nekoliko kopija obe fotografije. Valander ode u ve-ce, gde je mokrio dugo i bezbojno, a potom u kantini popi skoro litar vode. Svako je dobio svoja zaduženja. Valander će početi tako što će razgovarati sa Evom Hilstrem i ponovo posetiti Bjerklunda u Hedeskugi. Ušao je u svoju kancelariju i uzeo slušalicu. Počeće s Evom Hilstrem, ali joj se ipak neće unapred najavljivati telefonom. An-Brit pokuca na vrata i ostavi fotokopije slika koje je uvećala tako da se lica vide koliko je god dobro moguće. Bilo je dvanaest sati kada je Valander izašao iz zgrade policije. Kod prijavnice je čuo da je napolju 23 stepena. Pre nego što je seo u auto, skinuo je jaknu. Eva Hilstrem je živela u ulici Ćerlingsveg, blizu ulaza u grad s istočne strane. Parkirao se odmah pored ograde. Kuća je bila veoma velika, negde s početka veka, sa veoma lepo uređenim vrtom. Došao je do vrata i pokucao. Eva Hilstrem se zaprepasti kad ga ugleda. “Ništa se nije desilo“, reče Valander, zabrinut da bi njegov dolazak mogla da protumači kao potvrdu svojih najcrnjih slutnji. “Došao sam jer imam još nešto da vas pitam.“ Pustila ga je unutra, u veliki hodnik. Osećao se jak miris sredstva za čišćenje. Eva Hilstrem je nosila trenerku i bila je bosa. Pogled joj je nemirno lutao oko njega. “Nadam se da ne uznemiravam“, reče Valander. Promrmljala je nešto što nije uspeo da razume. Zatim pođe za njom u veliku dnevnu sobu. Nameštaj i slike su delovali skupo. Koliko je mogao da vidi, porodica Hilstrem nije živela loše. Seo je poslušno na kauč koji mu je pokazala. “Želite li da popijete nešto?“, upita ona. Valander odmahnu glavom. Bio je žedan, ali iz nekog razloga nije hteo da traži čašu vode. Ona je sela na ivicu stolice. Izgledala je kao trkač u startnoj poziciji, koji samo čeka pucanj. Izvadio je fotokopije iz džepa i prvo joj pokazao sliku ženskog lica. Ona brzo baci pogled, a zatim ga upitno pogleda. “Ko je to?“ “Ne prepoznajete je?“ “Je l’ ona ima neke veze s Astrid?“ Ton joj je bio agresivan. Valander se natera da zvuči oštrije. “Policija mora ponekad da postavlja brojna rutinska pitanja“, reče. “Zato vam pokazujem ovu sliku i pitam vas da li prepoznajete ovu ženu.“

“Ko je ona?“ “Odgovorite na moje pitanje.“ “Nikad je nisam videla.“ “Onda ne moramo više da pričamo o tome.“ Taman je htela da ga pita nešto, kad joj Valander pruži drugu kopiju. Ona brzo pogleda, a zatim ustade sa stolice, kao da je konačno čula pucanj, i napusti sobu. Posle, otprilike, minut vrati se i pruži fotografiju začuđenom Valanderu. “Kopije nikad nisu dobre kao originali“, reče. Valander je posmatrao fotografiju. Bila je identična kopiji koju joj je upravo dao, kao i slici koju je našao u Svedbergovom stanu. Odmah ga obuze osećaj da je došao do nečeg bitnog. “Recite mi nešto o ovoj fotografiji“, reče. “Kada je slikana, ko je na njoj? “Gde je slikana ne znam“, odgovori ona. “Negde na Esterlenu, možda kod brda kod Bresarpa. Dala mi ju je Astrid.“ “Kada je slikana?“ “Prošlog leta, u julu. Bio je Magnusov rođendan.“ “Magnus?“ Ona pokaza — Magnus je bio dečko na slici koji je nešto dovikivao nepoznatom fotografu. Valander se, za promenu, ovog puta setio da ponese notes. “Kako se preziva taj Magnus?“ “Holmgren. Živi u Treleborgu.“ “Ko su ostali?“ Valander zapisa njihova imena i adrese. Iznenada mu pade nešto na pamet. “Ko je slikao?“, upita. “Astrid ima fotoaparat sa tajmerom.“ “Znači, ona je sama slikala?“ “Rekla sam da fotoaparat ima tajmer!“ Valander nastavi dalje. “Posredi je proslava Magnusovog rođendana. Ali, oni su i preobučeni.“ “Često su to radili. Ne vidim šta je tu čudno.“ “Ni ja, ali moram svejedno da pitam ovakve stvari.“ Ona zapali cigaretu. Valanderu se sve vreme činilo da je bila na rubu nervnog sloma. “Astrid je, dakle, imala mnogo prijatelja?“, upita on. “Ne mnogo“, odgovori Eva Hilstrem. “Ali je imala dobre prijatelje.“ Ona mu uze fotografiju i pokaza na drugu devojku. “Isa je trebalo da bude s njima sada za Ivanjdan“, reče. “Ali se razbolela.“

Valanderu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati. Kada je shvatio o čemu je reč, pokaza na fotografiju. “Ova devojka je, dakle, trebalo da bude s njima i ove godine?“ “Samo se razbolela.“ “Zato ih je bilo samo troje? Troje ih je otišlo na slavlje negde, a zatim odlučilo da putuje Evropom?“ “Da.“ Prekontrolisao je svoje beleške. “Isa Edengren živi, dakle, u Skorbiju?“ “Tata joj je trgovac.“ “Šta je ona rekla za to putovanje?“ “Da ništa nije bilo unapred dogovoreno, ali da je sigurna da su otišli na put. Kad se nalaze, uvek nose pasoše sa sobom.“ “Da li je njoj stigla neka razglednica?“ “Nije.“ “Je 1’ ona misli da je to čudno?“ “Misli.“ Eva Hilstrem ugasi cigaretu. “Nešto se desilo“, reče. “Ne znam šta, ali nešto ozbiljno se jeste desilo. Isa greši. Nisu oni nigde otputovali, oni su i dalje ovde.“ Valander primeti da su joj oči zasuzile. “Zašto mi niko ne veruje?“, reče. “Jedna jedina osoba me je slušala. Ali od toga sada nema vajde.“ Valanderu zastade dah. “Jedna jedina osoba je slušala“, reče on polako. “Da li sam dobro razumeo?“ “Da.“ “Pretpostavljam da mislite na policajca koji je bio ovde krajem juna?“ Ona ga začuđeno pogleda. “Dolazio je nekoliko puta“, reče. “Ne samo tad. Tokom jula dolazio je svake nedelje. I u avgustu je bio ovde nekoliko puta.“ “Mislite na policajca koji se zvao Svedberg?“ “Zašto je morao da umre?“, zapita. “On me je jedini slušao. On je bio isto toliko zabrinut kao i ja.“ Valander je sedeo nem. Odjednom nije znao šta da kaže.

10 Vetar je lagano duvao. Povremeno se ne bi ni primećivalo. Brojao je nalete vetra koje je osećao na licu kako bi skratio vreme. Razmišljao je da to stavi na listu stvari koje ga čine srećnim u životu. Satima je stajao sakriven iza jednog visokog drveta. To što je došao dosta pre vremena takođe mu je pružalo osećaj zadovoljstva. Te avgustovske subote veče je i dalje bilo topio. Kada se ujutru probudio, znao je da neće više čekati. Došlo je vreme. Kao i obično, spavao je tačno osam sati, ni manje — ni više. Negde u snovima i njegovoj podsvesti odluka je doneta. Danas će ponovo da stvori stvarnost, baš onakvu kakva je bila pre 51 dan. Došao je trenutak kada će je izneti naočigled svima. Ustao je u pet sati. Nije menjao navike samo zato što je tog dana bio slobodan. Nakon što je popio šolju posebnog čaja koji mu je stigao direktno iz Šangaja, sklonio je crvenu prostirku iz dnevne sobe i odradio jutarnju gimnastiku. Nakon dvadeset minuta izmerio je puls, zapisao rezultat u svesku i istuširao se. U šest i petnaest seo je za radni sto i počeo da radi. Baš tog dana bavio se obimnim izveštajem koji je naručio iz Zavoda za tržište rada, gde se raspravljalo o raznim merama za smanjenje velike nezaposlenosti. Držao je olovku u ruci, podvlačio, a s vremena na vreme zabeležio bi ponešto uz marginu. Ništa, međutim, nije bilo novo i neočekivano. Svi ti zaključci koji su izvučeni iz statistike i analiza već su mu bili poznati. Odložio je olovku i pomislio na te anonimne ljude koji su odgovorni za sadržaj ovog besmislenog izveštaja. Oni nisu rizikovali da ostanu nezaposleni, pomisli. Oni nikad neće biti u mogućnosti da prozoru stvarnost, da vide ono što je zaista bitno. Ono što čoveku daje njegovu istinsku vrednost. Nastavio je da čita do deset, a onda se obukao i izašao do prodavnice. Zatim je spremio ručak i odmorio se nekoliko sati, do dva. Imao je sobu sa zvučnom izolacijom. To ga je dosta koštalo, ali vredelo je. Nikakav zvuk sa ulice nije mogao da prodre unutra. Prozori su bili izvađeni i zazidani. Bešumni klima-uređaj pružao mu je svež vazduh. Na jednom zidu bila je svetla slika koja je predstavljala svet. Na njoj je mogao da prati kako sunce prelazi Zemljinu kuglu. Ta soba je bila njegov centar. Tu je mogao sasvim jasno da razmišlja, o onom što se desilo i onom što će se desiti. Soba sa zvučnom izolacijom bila je centar svega. Tu je vladao mir kakav nigde drugde nije mogao da oseti.

Tu nikad nije morao da razmišlja o tome ko je on. Niti o tome da li je bio u pravu. U pravu da pravda ne postoji. U hotelu negde u jemtlandskim planinama održavala se konferencija. Sef inženjerske firme u kojoj je tada radio iznenada mu se pojavio na vratima i rekao mu da treba da ide na tu konferenciju. Naravno, pristao je, iako je za vikend kada se konferencija održavala imao druge planove. Pristao je jer je hteo da se slozi sa sefom kako je primereno da bas on ide. Na konferenciji je bilo reči o nekoj novoj digitalnoj tehnici. Vodio ju je stariji čovek koji se ranije bavio mehaničkim kasama koje su se proizvodile u Otvidabergu. Pričao je o novom dobu i svi koji su prisustvovali sedeli su nagnuti nad svoje beležnice. Jedne večeri, možda poslednje, otišao je u saunu, iako to nije voleo. Nije voleo da bude go pred drugim muškarcima. Nije znao kako bi reagovao. Zato je ostao da sedi u baru dok su se drugi znojili. Nakon toga su pili. Neko je počeo priču o tome kako je najzgodnije otpustiti ljude. Osim njega, koji je i dalje bio običan inženjer, to su sve bili ljudi na vodećim položajima. Pričali su svoje priče, jedna je vodila ka drugoj, i na kraju su pogledali u njega, a on nije znao sta da kaže. On nikad nije nikoga otpustio. Nikad mu nije palo na pamet ni da bi on jednog dana mogao da izgubi posao. Završio je fakultet, znao je svoj posao, vračao je svoj studentski kredit. I slagao se. Posle toga, nakon katastrofe, setio se jedne priče. Jedan niski i iritantno debeli čovek iz jedne firme iz Tušhele pričao je kako je pozvao jednog poslušnog radnika u kancelariju i rekao: “Stvarno ne znam kako bismo sve ove godine mogli bez tebe “. Zatim se nasmejao. “To je odličan načm‘, rekao je. “Em je matori bio ponosan i srećan, em malo uzdrman. Posle toga je išlo lako. Samo sam rekao: Ali od sutra ćemo probati da se snađemo bez tebe. “ I tako je otpušten. Često je mislio na tu priču. Da je mogao, otišao bi u Tušhelu i ubio tog što je otpustio starca i što se hvalio time. U tri sata izašao je iz stana. Seo je u automobil i krenuo iz grada ka istoku. Stao je kod parkinga u Nibrustrandu i sačekao dok više nije bilo nikog u blizini. Zatim je otišao

do drugog automobila koji je tu bio parkiran i odvezao se. Pre nego što je izbio na glavni put, stavio je naočare i kačket, koji je nabio skoro skroz do očiju. Bilo je toplo, ali su mu prozori bili podignuti. Imao je osetljive sinuse. Nije hteo da rizikuje da se od promaje prehladi. Kada je stigao do rezervata, shvatio je da je imao sreće. Nije bilo nijednog auta, što znači da nije morao da postavlja lažne tablice. Pošto je već bilo prošlo četiri sata i bila je subota, nije ni mislio da će iko dolaziti tokom večeri. Već tri subote zaredom osmatrao je ulaz u rezervat. Tokom večeri dolazilo je malo posetilaca ili čak niko, a i ti koji su dolazili odlazili su pre osam. Izvadio je iz gepeka plastičnu torbu sa alatom. Poneo je i nekoliko sendviča i termos sa čajem. Osvrnuo se i oslušnuo, a zatim je krenuo stazom. Nalet vetra nije bio jak, ali ga je svejedno osećao. Bio je to dvadeset sedmi koji je izbrojao. Pogledao je na sat — tri do osam. Sve ovo vreme dok je čekao niko nije prošao pored drveta gde se sakrio. Oko šest je negde čuo psa kako laje i to je bilo sve. Znao je da to znači da je rezervat prazan. Sad može biti miran. Baš kao što je planirao i pretpostavljao. Ponovo je pogledao na sat — minut do osam. Odlučio je da čeka do osam i petnaest. Kada je došlo vreme, pažljivo se spustio niz padinu dok nije upao u gusto žbunje. Trebalo mu je još nekoliko minuta da stigne do svog mesta. Odmah je video da tamo još nikog nije bilo. Između dva drveta koja su činila prolaz ka čistini bio je vezao kanap. Kleknuo je i video da kanap nije bio dirnut. Zatim je izvadio ašov na rasklapanje i počeo da kopa. Pažljivo je kopao, bez žurbe. Sad mu je najmanje trebalo da se oznoji. Nije hteo ni najmanje da rizikuje da se razboli. Nakon svakog osmog zamaha ašovom zastao je i osluškivao. Trebalo mu je dvadeset minuta da iskopa nabacano busenje koje je činilo gornji sloj. Nakon toga stigao je do cerade. Pre nego što ju je sklonio, namazao je mentol ispod nozdrva i stavio masku na lice. Sklonio je ceradu i strpao je u torbu. U jami su bile tri gumene vreće. Nikakav miris nije dopirao do njega. Vreće su, znači, izdržale. Uzeo je jednu vreću i odneo je sa proplanka. Bio je jak od stalnog treniranja. Nije mu trebalo ni deset minuta da odnese sve tri vreće do njihovog prvobitnog mesta. Zatim je vratio busenje na mesto i razgazio ga da se sve izravna. Sve vreme je zastajkivao u pravilnim razmacima i osluškivao. Nakon toga, otišao je sa proplanka do drveta gde su bile vreće. Iz torbe je izvadio prostirku, čaše i nekoliko plastičnih vrećica u kojima su bili istruleli ostaci hrane koje je sačuvao u ostavi. Zatim je otvorio vreće i izvadio leševe. Perike im više nisu bile tako bele, a fleke

od krvi su izbledele. Stavio je tela na svoja mesta, lomeći okolo kako bi sve izgledalo kao na fotografiji koju je slikao tokom ivanjdanske proslave. Na kraju je sipao malo vina u jednu čašu. Opet je oslušnuo. Sve je bilo mirno. Uzeo je vreće pod jednu ruku, vratio se do torbe u koju ih je ugurao, a zatim je otišao odatle. Pre toga je, ipak, skinuo masku i obrisao mentol s nozdrva. Na putu nazad nije susreo nijedan automobil. Parking je takođe bio prazan. Otišao je do Nibrustranda, zamenio automobile i vratio se u Istad nešto pre deset. Nije otišao direktno kući, već je produžio putem koji je vodio za Treleborg. Na mestu gde je mogao da siđe blizu vodi a da ga niko ne vidi, gurnuo je dve vreće u treću, strpao u nju metalne šipke koje je imao u kolima, a zatim ih bacio u vodu. Odmah su potonule. Nakon toga, vratio se kući. Masku je spalio u kaminu, a patike u kojima je bio prošle večeri bacio je u smeće. Posudu sa balzamom od mentola stavio je u ormarić u kupatilu. Zatim se istuširao i oprao celo telo dezinfekcionim sredstvom. Nakon svega, popio je čaj. Bacio je pogled na kutiju s čajem i uvideo da već sledeće nedelje mora da naruči novo pakovanje. Zapisao je to na tablu koju je držao u kuhinji. Neko vreme je gledao televiziju, neku debatu o beskućnicima. Kao i obično, niko nije rekao ništa što on već nije znao. Kada se približila ponoć, seo je za kuhinjski sto. Pred njim je bila gomila pisama. Vreme je da počne da razmišlja dalje. Pažljivo je otvorio prvo pismo i počeo da čita. * Oko pola dva, te subote, 10. avgusta, Valander je napustio vilu Hilstremovih. Odvezao se pravo do Skorbija gde živi Isa Edengren — devojka koja je, prema rečima Eve Hilstrem, trebalo da bude sa ostalo troje na proslavi Ivanjdana. Valander ju je pitao zašto je to tek sad saznao. Istovremeno ga je, međutim, mučila i krivica što nije ranije predosetio da se sa to troje nešto ozbiljno desilo. Zastao je kod poslastičarnice na autobuskoj okretnici, pojeo sendvič i popio vode. Prekasno se setio da je trebalo da zamoli da mu ne stave margarin u sendvič, pa je pokušao da ga sastruže nožem. Za stolom prekoputa njega sedeo je čovek koji ga je posmatrao. Valander pomisli da ga je ovaj prepoznao. Sada će sigurno da krenu glasine kako policija sedi okolo i struže margarin sa hleba umesto da traže ko im je ubio kolegu. Valander uzdahnu. Nikad nije naučio da se pomiri sa glasinama koje se šire. Popio je šolju kafe, otišao do toaleta, a zatim izašao iz poslastičarnice. Kada je

izašao iz grada, krenuo je putem preko Bjerešea. Čim je skrenuo sa glavnog puta, zazvonio mu je mobilni. Stao je uz ivičnjak. Zvala ga je An-Brit. “Bila sam kod roditelja Lene Norman“, reče. “Mislim da sam našla nešto važno.“ Valander pritisnu telefon jače uz uvo. “Izgleda da je još jedna osoba trebalo da bude s njima na toj proslavi“, reče. “Znam. Upravo idem kod nje.“ “Isa Edengren?“ “Da. Eva Hilstrem mi je pokazala fotografiju čiju je kopiju Svedberg imao. Slikala ju je njena ćerka fotoaparatom sa tajmerom prošle godine.“ “Svedberg kao da je sve vreme ispred nas“, reče ona. “U nekom trenutku ćemo ga stići“, odgovori Valander. “Ništa više?“ “Dobili smo neke dojave, ali ništa bitno.“ “Učini mi uslugu“, reče Valander. “Pozovi Ilvu Brink i pitaj je koliko je velik Svedbergov teleskop. I da li je težak. Ne razumem gde je on mogao da nestane.“ “Jesmo već otpisali mogućnost da je to bila provala?“ “Ništa nismo otpisali. Ali ako neko ode sa teleskopom pod rukom, neko bi valjda morao to da primeti.“ “Je 1’ to hitno ili može da sačeka? Ja upravo idem u Treleborg da porazgovaram sa jednim od momaka sa slike.“ “Onda neka sačeka“, reče Valander. “Ko će da uzme drugog momka?“ “Martinson i Hanson idu zajedno, dala sam im ime. Baš sad su u Sumrishamnu kod Bugeovih.“ Valander klimnu zadovoljno glavom. “Dobro je da smo ih danas sve našli“, reče. “Mislim da ćemo večeras znati mnogo više nego Što sad znamo.“ Završiše razgovor. Valander je došao do Skorbija i pratio opis puta koji mu je Eva Hilstrem dala. Kako je Valander shvatio, otac Ise Edengren imao je veliko imanje na kom je radilo nekoliko bagera. Valander je došao do jedne aleje i tu stao. Pred njim je bila dvospratna kuća, a u dvorištu je bio parkiran “BMW“. Izašao je iz automobila i pozvonio na vrata — niko nije otvorio. Pokucao je nekoliko puta po vratima i pozvonio još jednom. Bilo je dva sata. Primetio je da se oznojio. Pozvonio je još jednom, ali ni ovaj put niko nije odgovorio. Zatim pođe oko kuće. Bilo je to veliko staromodno imanje, sa negovanim voćkama. Tu je bio i bazen i nekoliko ležaljki, koje su se Valanderu činile skupim. Skroz dole nalazila se dvorišna kućica, napola skrivena od grmlja i obešenih grana. Valander se osvrnu i produži do kućice. Vrata ofarbana u zeleno bila su odškrinuta. Pokucao je, ali niko nije odgovorio, pa je sam otvorio. Zavese na malim prozorima

bile su skupljene. Valanderu je trebalo nekoliko trenutaka da mu se oči naviknu na tminu. Utom primeti da je tu bilo nekog - neko je spavao na divanu. Video je crnu kosu koja je štrčala ispod ćebeta. Osoba mu je bila okrenuta leđima. Valander je izašao, oprezno zatvorio vrata i ponovo pokucao. Ništa se, međutim, nije dogodilo. Zatim je odgurnuo vrata i ušao. Pritisnuo je prekidač i svetlo se upalilo. Prišao je osobi koja je spavala, uhvatio je za ramena i prodrmao. Pošto i dalje nije bilo nikakve reakcije, uvideo je da tu nešto nije u redu. Okrenuo ju je i shvatio da je to Isa. Prvo je pokušao da joj se obrati, a zatim je prodrmao. Disala je polako i teško. Prodrmao ju je snažno i podigao u sedeći položaj, ali i dalje nije reagovala. Položio ju je nazad na krevet i potražio po džepu mobilni. Ostavio ga je na sedištu u kolima nakon razgovora sa An-Brit. Otrčao je prema kući i doneo telefon; još dok se vraćao, u hodu je nazvao hitnu pomoć i objasnio im put. “Pretpostavljam da je bolest ili pokušaj samoubistva“, reče. “Šta da radim dok čekam?“ “Pazite da ne prestane da diše“, usledi odgovor. “Znate kako to da radite, pošto ste policajac.“ Hitna pomoć je došla nakon šesnaest minuta. Valander je kontaktirao An-Brit, koja još nije bila krenula za Treleborg. Zamolio ju je da ode do bolnice i sačeka kola hitne pomoći. On je želeo da ostane u Skorbiju. Sačekao je da hitna pomoć ode, a zatim proverio ulazna vrata na kući - bila su zaključana. Otišao je do stražnje strane i proverio vrata koja su se tamo nalazila. I ona su bila zatvorena. U tom trenutku ču auto koji se približavao prednjoj strani i vrati se tamo. Iz malog “fijata“ izađe čovek u gumenim čizmama i radnom kombinezonu. “Video sam hitnu pomoć“, reče. Pogled mu je bio nemiran. Valander se predstavi i reče da je Isa verovatno bila bolesna. Nije želeo više da priča. “Gde su joj roditelji?“, upita. “Na putu.“ Valander primeti da je čovek nešto izbegavao. “Da li znate gde su? Moramo da ih saslušamo.“ “Možda su u Španiji“, reče čovek. “Ili u Francuskoj. U obe zemlje imaju kuće.“ Valander se seti zaključanih vrata. “Pretpostavljam da Isa živi ovde i kad oni nisu tu?“ Čovek klimnu glavom. “Kako to da tumačim?“

“Ne volim da se mešam u tuđe stvari“, reče čovek i pođe nazad ka autu. “Već ste umešani“, reče Valander odlučno. “Kako se zovete?“ “Erik Lundberg.“ “Živite ovde negde blizu?“ Lundberg pokaza na obližnje imanje južno od mesta na kom su bili. “Želim da mi odgovorite na pitanje: da li je Isa živela ovde kada joj roditelji nisu bili tu?“ “Nije smela.“ “Kako to mislite?“ “Morala je da spava u dvorišnoj kućici.“ “Zašto nije smela da bude u kući?“ “Bilo je nekih neprilika kad njih nije bilo tu. Pravila je zabave, bilo je i pokradenih stvari.“ “Otkud vi to sve znate?“ Odgovor iznenadi Valandera. “Nisu dobri prema njoj“, reče Lundberg. “Prošle zime, kada je bilo minus deset stepeni, otišli su i zaključali kuću. Ova kućica ne može da se greje. Došla je kod nas potpuno promrzla, i ostala je kod nas. Tada nam je ispričala ponešto. Ne meni, nego mojoj ženi.“ “Onda idemo kod vas“, reče Valander. “Želeo bih da čujem šta vaša žena ima da kaže.“ Zamolio je Lundberga da krene prvi, on je još hteo da se vrati u dvorišnu kućicu. Nije našao nikakve tablete za spavanje niti pismo. U njenoj torbi nije bilo ničeg čudnog. Pogledao je još jednom poslednji put pre nego što se vratio u auto. Utom zazvoni telefon. “Primljena je“, reče An-Brit. “Šta kažu doktori?“ “Još uvek ne mnogo.“ Obećala je da će javiti čim bude bilo nekih novosti. Valander je stao pored auta i mokrio pre nego što je otišao do Lundbergovih. Pored njihovih stepenica ležao je pas koji ga je oprezno posmatrao. Lundberg izađe i otera ga. Valander uđe u ugodnu kuhinju, a Lundbergova žena stavi kafu. Zvala se Barbru i govorila je izraženim geteborškim dijalektom. “Kako je ona?“, upita. “Jedna koleginica je u bolnici s njom, javiće mi.“ “Je l’ pokušala da se ubije?“ “Prerano je da to znamo“, reče Valander. “Mada nisam mogao da je probudim.“ Seo je za kuhinjski sto i stavio mobilni pored sebe.

“Pretpostavljam da nije prvi put“, reče. “S obzirom na to da otvoreno pitate da li je pokušala da se ubije.“ “To je porodica samoubica“, reče Lundberg s nelagodom. Zatim zastade, kao da je zažalio što je to rekao. Barbru Lundberg stavi džezvu na sto. “Isin brat je poginuo pre dve godine“, reče. “Imao je samo 19 godina. Godinu dana je bilo razlike između njih dvoje, Ise i Jergena.“ “Šta se desilo?“ “Legao je u kadu“, reče Lundberg. “Prvo je napisao roditeljima pismo u kom im je poručio da se nose dođavola. Onda je uključio toster u utičnicu i bacio ga u vodu.“ Valanderu je bilo neprijatno da sluša. Mislio je da se seća toga, mada nejasno. Zatim se iznenada seti da je tu istragu vodio Svedberg i da je tvrdio da je samoubistvo. Ili nesreća. Doduše, često je bilo nemoguće razlučiti Šta je od toga posredi. Na staroj sofi ispod prozora bile su novine. Valander ih je primetio kad je ušao u kuhinju. Na naslovnoj strani je nazreo Svedbergovu sliku, pa pruži ruku ka novinama. Jedno pitanje je hteo odmah da im postavi. Razmotao je novine i pokazao fotografiju. “Možda ste čitali da je jedan policajac ubijen“, reče. Odgovor je stigao pre nego što je Valander uopšte postavio pitanje. “On je bio ovde pre nekih mesec dana.“ “Kod vas ili kod Edengrenovih?“ “Prvo kod njih, a onda ovde. Kao i vi.“ “Jesu njeni roditelji tad već bili otputovali?“ “Nisu.“ “Znači, razgovarao je sa njima?“ “Mi ne znamo s kim je on razgovarao“, reče Lundberg. “Ali oni su u svakom slučaju bili tu.“ “Zašto je dolazio ovamo? Šta vas je pitao?“ Žena sa pevljivim geteborškim dijalektom sede za sto. “Raspitivao se o tim zabavama koje je Isa priređivala kad oni nisu bili tu“, reče ona. “Pre nego što su je zaključali unutra.“ “Samo ga je to interesovalo“, reče Lundberg. Valander je budno slušao. Shvatio je da je zapravo shvatao neke Svedbergove čudne postupke tokom leta. “Želim da se setite šta vas je tačno pitao.“ “Mesec dana je mnogo vremena“, odvrati ona. “Ali sedeli ste za kuhinjskim stolom?“ “Da.“

“Pretpostavljam da ste pili kafu?“ Žena se nasmeja. “Pohvalio je moje kolače.“ Valander oprezno nastavi. “To je, dakle, bilo negde odmah posle Ivanjdana?“ Lundbergovi razmeniše poglede. Valander primeti da su pokušavali da podsete jedno drugo. “Mora da je bilo prvih dana jula“, reče žena. “Sigurna sam.“ “Dolazio je, znači, ovamo krajem juna. Prvo je bio kod Edengrenovih, a onda ovde.“ “Isa je bila s njim, ali bila je bolesna.“ “Šta joj je bilo?“ “Ležala je nedelju dana sa nekakvim stomačnim oboljenjem, bila je mnogo bleda.“ “Isa je, dakle, bila tada ovde u vašoj kuhinji?“ “Ona mu je samo pokazala put. Posle je otišla kući.“ “A on vas je pitao za zabave?“ “Da.“ “Šta je pitao?“ “Da li poznajemo te ljude što su dolazili tamo. Naravno da ne poznajemo nikoga.“ “Zašto — naravno?“ “To je mladež, dolaze kolima sa svih strana, a onda odlaze.“ “Šta je još pitao?“ “Da li je bilo maskenbala“, reče Lundberg. “Je l’ baš tako rekao?“ “Da.“ Zena odmahnu glavom. “Ne, nije tako pitao. Pitao je da li su ti što dolaze na zabave preobučeni.“ “Jesu li?“ Oni pogledaše Valandera zbunjeno. “Otkud, zaboga, mi to da znamo?!“, reče čovek. “Nismo mi bili tamo, niti virimo kroz zavese. Samo smo neke stvari slučajno videli.“,Ali nešto jeste videli?“ “Zabave su znale da budu tokom jeseni. Bilo je mračno, nije se moglo videti da li su bili preobučeni u nešto.“ Valander zaćuta i razmisli na trenutak. “Šta je još pitao?“, reče zatim. “Ništa. Uglavnom je sedeo i češkao se po čelu olovkom. Bio je ovde možda pola sata, a onda je otišao.“

Mobilni zazvoni — zvala je An-Brit. “Ispumpavaju joj želudac.“ “Znači pokušaj samoubistva?“ “Retko neko slučajno proguta toliko tableta za spavanje.“ “Doktori to već znaju?“ “Na osnovu nesvestice pretpostavljaju da je trovanje.“ “Hoće li preživeti?“ “Koliko sam čula, hoće.“ “Onda bi mogla da odeš u Treleborg.“ “I mislila sam. Vidimo se kasnije.“ Razgovor se završi. Lundbergovi zabrinuto pogledaše Valandera. “Izvući će se“, reče. “Ali moram da kontaktiram njene roditelje.“ “Imamo neki broj telefona“, reče čovek i ustade. “Tražili su od nas da ih zovemo ako se nešto desi s kućom“, reče žena. “Nisu pomenuli da li da zovemo u nekom drugom slučaju.“ “Ako se, na primer, Isa razboli?“ Ona klimnu glavom. Čovek dade Valanderu cedulju na koju je zapisao dva broja. “Možemo li da je posetimo u bolnici?“, upita žena. “Možete, svakako“, odgovori Valander. “Ali sačekajte do sutra, mislim da je tako najbolje.“ Čovek ga isprati napolje. “Da li imate ključeve od kuće?“, upita Valander. “Ne bi nam nikad to ostavili.“ Valander se oprosti i ode. Odvezao se nazad do imanja Edengrenovih i otišao do dvorišne kućice. Skoro pola sata je detaljno pretraživao kućicu. Nije ni sam znao šta traži. Ostao je da sedi na krevetu na kom je pronašao Isu. Nešto se stalno ponavlja, pomisli on. Svedberg dolazi kod devojke koja nije bila na proslavi Ivanjdana i koja stoga nije nestala. Svedberg se raspituje za njihove zabave. Zabave i preoblačenja. A sada je Isa Edengren pokušala samoubistvo, a Svedberg je ubijen. Valander ustade i izađe iz dvorišne kuće. Bio je zabrinut. Nikako nije mogao da pronađe trag koji bi mu pokazao odakle da krene. Tragovi su vodili na sve strane, a opet ni na jednu konkretnu. Seo je u kola i krenuo ka Istadu. Sada je pre svega trebalo da pokuša ponovo da razgovara sa Bjerklundom. Bilo je skoro četiri sata kada je stigao na imanje. Pokucao je na vrata i sačekao. Niko mu nije otvorio. Bjerklund je verovatno otputovao u Kopenhagen. A možda je i u

SAD da prodiskutuje najnovije ideje za čudovišta? Valander snažno zalupa na vrata. Ali sada, umesto da sačeka odgovor, on odmah ode iza kuće. Bašta iza je bila zapuštena. Nekoliko poluistrulelih baštenskih komada nameštaja ležalo je razbacano u zarasloj travi. Valander priđe kući, baci pogled kroz prozor i nastavi dalje. Dvorišna kućica u samom dnu bašte služila je kao skladište. Valander blago gurnu vrata — bila su otključana. On ih otvori i uđe. Pošto nije mogao da nađe prekidač, otvori širom vrata i čvrsto ih podupre daskom. U skladištu je bio veliki nered. Valander krenu napolje, ali tada u ćošku ugleda ceradu koja je skrivala nešto. Čučnuo je i pažljivo podignuo jedan kraj. Ispod se nalazila nekakva mašina. On oprezno skinu celu ceradu. Ispod je zaista bila neka mašina. Ili, bolje rečeno, instrument. Valander nije mogao da se seti da li je ikada video nešto slično. Međutim, odmah je shvatio šta je. Teleskop.

11 Kada je izašao napolje, Valander primeti da je počelo da duva. Ostao je da stoji sasvim nepomično, leđima okrenut ka vetru, pokušavajući da misli. Koliko ljudi zapravo poseduje teleskop? Teško da je reč o velikom broju ljudi. Osim toga, Ilva Brink bi sasvim sigurno znala da oba rođaka dele interesovanje za posmatranje noćnog neba. Valander je mogao da izvuče samo jedan zaključak. Teleskop, koji je upravo pronašao, pripada Svedbergu. Drugo objašnjenje jednostavno nije bilo moguće. To je povlačilo za sobom i jedno sasvim drugo pitanje: zašto Bjerklund nije ništa spomenuo? Da li nešto krije? Ili možda nije znao da je teleskop u njegovoj kući? Valander pogleda na sat. Petnaest do pet. Subota, 10. avgust. Vetar koji mu je duvao u leđa bio je topao. Jesen se još uvek držala na odstojanju. Krenuo je ka automobilu. Strepnja ga nije napuštala. Da li je Bjerklund, uprkos svemu, mogao da ubije svog rođaka? Bilo mu je teško da poveruje u to. Mora što pre da sazna da li Sture Bjerklund zna nešto ili nešto, ipak, krije. Kada je stigao do kola, pozvao je policijsku stanicu. Pošto ni Martinson ni Hanson nisu bili u svojim kancelarijama, on zamoli dežurnog policajca da pošalje kola u Hedeskugu. “Šta se dogodilo?“, upita on. “Potrebni su mi ljudi za nadzor“, odgovori Valander. “Napiši zasad da ovo ima veze sa Svedbergom.“ “Znamo li ko ga je ubio?“ “Ne. Ovo je samo rutinski.“ Valander zamoli za neobeležena kola i objasni kod koje raskrsnice će se naći. Kada je stigao do raskrsnice, kola iz Istada su već bila tu. Objasnio im je gde da se parkiraju i rekao da ga kontaktiraju čim se Bjerklund bude pojavio. Potom se vratio u Istad. Bio je veoma gladan. Usta su mu bila sasvim suva. Stao je kod kioska sa hamburgerima u ulici Malmevegen i jeo. Dok je čekao da hrana bude gotova, popio je mineralnu vodu. Pošto je jeo, prebrzo kao i obično, kupio je litarsku flašu mineralne vode da ponese sa sobom. Shvatio je da mu treba vremena da razmisli. Ako se vrati u stanicu, tamo će ga možda ometati. Zato se odveze van grada i parkira kod hotela “Saltšebadens“. Pošto je vetar postao svež, pronašao je zavetrinu. Iz nekog čudnog razloga, tu su stajale sanke. Seo je na njih i zažmurio. Negde mora da se krije nešto od čega bismo krenuli, pomisli on. Nešto što povezuje ova dva slučaja, nešto što sam prevideo ili ne uspevam da odredim. Još

jednom je pokušao detaljno da prođe kroz sve što se dogodilo i sve ideje koje su mu pale na pamet. Ali ma koliko se trudio, sve mu je i dalje bilo nejasno i konfuzno. Zapitao se šta bi Ridberg uradio. Dok je bio živ, Valander je uvek mogao da ga upita za savet. Otišli bi u šetnju pored mora ili seli noću u kancelariju i zajedno došli do nečega za šta bi mogli da se uhvate. Ali Ridberga više nema. Valander je pokušavao da čuje njegov glas, ali nije uspeo — čuo je samo tišinu. Ponekad bi pomislio da bi An-Brit mogla da bude njegov novi sagovornik. Neko ko sluša pažljivo kao i Ridberg, ko ne preže od toga da krene u neočekivanom pravcu kako bi na pravi način prešao sve moguće prepreke. Možda će to funkcionisati, pomisli on. An-Brit je dobar policajac. Ali sve u svoje vreme. Uz napor je ustao sa sanki i krenuo nazad ka automobilu. U ovoj istrazi se stalno vraćamo na jedno, pomisli on. Preobučeni ljudi. Na njih stalno nailazimo. Svedberg se raspitivao za kostimirane zabave. Osim toga, našli smo fotografiju na kojoj se vidi nekoliko preobučenih mladih ljudi. Na sve strane preobučeni ljudi. Vratio se u stanicu oko šest sati. Po njegovoj proceni, An-Brit će se vratiti iz Treleborga oko sedam sati. Hanson i Martinson su upravo otišli da jedu. Pretpostavio je da su otišli kući kod Martinsona. Uvek kada bi radili zajedno, Martinson je vodio Hansona kući sa sobom. Valander je znao da ih čeka dugo veče. Čim se svi budu vratili, zatvoriće vrata od svojih kancelarija. Skinuo je jaknu, okačio je i pozvao bolnicu. Malo se pomučio, ali na kraju je dobio lekara koji ga je izvestio da je stanje Ise Edengren stabilno i da će sve biti u redu. Lekarev glas mu je bio poznat. Već ga je jednom prilikom sreo. “Recite mi nešto Što znam da ne smete“, reče Valander. “Da li je ovo bio poziv u pomoć ili je zaista pokušala da se ubije?“ “Ako sam dobro razumeo, vi ste je pronašli, zar ne?“, reče lekar. “Tako je.“ “Hajde da se izrazim diplomatski“, nastavi on. “Sreća što ste je našli. Moglo je da bude mnogo gore da niste.” Valander je shvatio šta lekar hoće da kaže. Krenuo je da spusti slušalicu, a onda mu je na pamet palo još jedno pitanje. “Da li je neko dolazio da je poseti?“ “Ona ni u kom slučaju ne može da prima posete.“ “Shvatam. Zanima me samo da li se neko interesovao za nju?“

“Proveriću.“ Valander je čekao sa slušalicom na uvu, tražeći za to vreme u džepu ceduljicu na kojoj mu je Lundberg napisao broj telefona njenih roditelja u Francuskoj i Španiji. Lekar se vratio. “Niko nije dolazio“, reče on. “Niti je iko zvao. Inače, ko će obavestiti njene roditelje?“ “Mi ćemo.“ Valander prekinu vezu, ne spuštajući slušalicu, i okrenu prvi broj, ne znajući da li je reč o francuskom ili Španskom pozivnom broju. Zvonilo je. Sačekao je da prođe petnaest signala, spustio slušalicu i okrenuo drugi broj. Skoro istog trenutka javio se ženski glas. Valander se predstavi, a žena odvrati da se zove Berit Edengren. Valander ispriča šta se dogodilo. Ona je ćutke slušala. Valander pomisli na Isinog brata Jergena. Pokušao je da izostavi što više detalja, ali pošto je posredi bio pokušaj samoubistva, to niti je mogao niti je hteo da sakrije. Berit Edengren je pribrano odgovorila. “Pričaću sa mužem“, reče ona. “Naravno, razmislićemo o tome da se vratimo kući.“ Baš voli svoju ćerku, pomisli Valander i primeti da je ogorčen. “Nadam se da je jasno da se ovo moglo kobno završiti.“ “Ali očigledno nije. I zbog toga treba da budemo srećni.“ Valander joj ostavi telefonski broj bolnice i ime lekara. Odlučio je da ih zasad ne pita o Svedbergu. S druge strane, bile su mu potrebne informacije o proslavi Ivanjdana u kojoj je Isa trebalo da učestvuje. “Isa nam ne govori mnogo“, odgovori ona. “Naravno, ne znam ništa o bilo kakvoj ivanjdanskoj proslavi.“ “Možda je rekla ocu?“ “Sumnjam.“ “Martin Buge, Lena Norman i Astrid Hilstrem“, reče Valander. “Pretpostavljam da su vam ta imena poznata.“ “To su Isini prijatelji“, odgovori ona. “Dakle, Isa nije ništa rekla o tome gde će da proslave Ivanjdan?“ “Ne.“ “Ovo pitanje je važno. Neophodno je da dobro razmislite. Da li je možda spomenula kuda bi išli?“ “Mom pamćenju ništa ne fali. Isa mi nije rekla ništa.“ “Možete li da se setite, da li je kod kuće imala kostim za maskenbal?“ “Da li bi to zaista moglo da bude bitno?“

“Da. Odgovorite mi na pitanje.“ “Ne gledam u njene plakare.“ “Da li negde postoji ključ od kuće?“ “Da, rezervni je u odvodnom oluku na desnom krilu kuće. Ali Isa ne zna za to.“ “Izgleda da joj i nije bio potreban ovih dana.“ Valander je imao još jedno pitanje. “Da li je Isa spominjala da hoće da otputuje za Ivanjdan?“ “Ne.“ “Da li bi vam rekla da joj je to palo na pamet?“ “Samo ako joj je potreban novac. Sto joj uvek treba.“ Valanderu je sada bilo teško da se savlada. “Sigurno ćemo vas ponovo zvati“, reče on. Valander snažno zalupi slušalicu. U istom trenutku shvati da ne zna da li je zvao Španiju ili Francusku. Otišao je u kantinu i uzeo kafu. Dok se vraćao u kancelariju, setio se da treba da obavi još jedan telefonski razgovor. Potražio je broj. Za razliku od prethodnog pokušaja, osoba mu se javila. “Brur Sundelijus?“ “Da, ja sam.“ Javio se stariji čovek. Valander je hteo da spomene Svedberga, ali ga je čovek prekinuo. “Čekao sam da se policija javi. Rekao bih da vam je trebalo baš dosta vremena.“ “Zvao sam vas, ali ste niste javljali. Zašto ste čekali da se mi vama javimo?“ Sundelijus odgovori bez oklevanja. “Karl Evert nije imao mnogo bliskih prijatelja. Pošto sam ja jedan od njih, uzeo sam zdravo za gotovo da ćete mi se javiti.“ “A šta ste mislili da ćemo vas pitati?“ “To treba vi da znate bolje od mene.“ Sasvim je u pravu, pomisli Valander. Ovaj penzionisani bankar očigledno nije patio od neke teže staračke senilnosti. “Rado bih da popričamo“, reče Valander. “Ili ovde u stanici ili kod vas. Najbolje sutra pre podne.“ “Ranije sam išao na posao. Sada se verem po zidovima“, reče Sundelijus. “Imam beskrajno mnogo vremena koje beskorisno prolazi. Može sutra ujutru, posle pola pet. Ovde u Vedergrendu. Noge mi nisu baš dobro. A koliko vi, gospodine inspektore, imate godina?“ “Uskoro punim pedeset.“

“Onda bi trebalo da imate bolje noge od mene. U tim godinama bi čovek trebalo da se kreće, inače rizikuje da ima problema sa srcem. Ili dijabetesom.“ Valander je zapanjeno slušao. “Jeste li još tu, gospodine inspektore?“ “Da“, reče Valander. “Tu sam. Odgovara li da dođem sutra u devet?“ Okupili su se u pola osam u sobi za sastanke. Lisa Holgešon je malo pre toga stigla zajedno sa tužiocem koji će tokom jeseni menjati Pera Okesona, koji je bio u Ugandi. Okeson je, posle dugogodišnjeg dvoumljenja, najzad rešio da uzme odsustvo. Sada je već osam meseci radio za Međunarodnu komisiju za izbeglice. Povremeno je pisao Valanderu i pričao mu o svom životu i načinu na koji je drastična promena sredine i radnih zadataka uticala na njega. Valander je osećao da mu Per Okeson nedostaje, iako nikada nisu bili bliski prijatelji. Povremeno bi takođe osetio nejasnu ljubomoru zbog hrabre odluke koju je Per Okeson doneo. Da li bi se on sam ikada usudio da radi nešto drugo u životu? Uskoro puni pedeset godina. Manevarski prostor se sužavao. I to sve većom brzinom. Tužilac po imenu Turnberg dolazio je iz okoline Erebrua. Valander nije imao mnogo kontakta sa njim, pošto je tek sredinom maja stupio na dužnost u Istadu. Bio je nekoliko godina mlađi od Valandera, u dobroj formi i oštrog uma. Valander sve dosad nije znao da li mu se on zapravo dopada ili ne. Ponekad je odavao utisak da je veoma arogantan. Valander pokuca grafitnom olovkom o sto i pogleda po sobi. Svedbergova stolica je i dalje bila prazna. Valander se upita kada će neko početi da je koristi. Pošto je računao na to da se Bjerklund može vratiti iz Kopenhagena bilo kada u toku večeri, Valander poče sastanak pričajući o otkriću teleskopa i komentarima u vezi sa tim. “Baš smo pre sastanka malo popričali“, reče Martinson. “Otkrio sam nešto što mislim da je čudno. Nema dnevnika. Pitao sam ostale — ista stvar. Izgleda da niko od te dece nije pisao dnevnik. Nismo pronašli ni kalendare.“ “Ima još nešto“, reče Hanson. “Nema ni pisama.“ “To je i moj utisak“, reče An-Brit. “ Ta deca uspevaju nekako da izbrišu sve tragove za sobom.“ “Važi li to i za ove što smo ih danas pronašli? One koji su na drugoj slici?“ “Da“, reče Martinson. “Moguće je da bi ih trebalo još pritisnuti što se toga tiče.“ “Moramo da krenemo iz početka “, reče Valander. “Isa Edengren se polako vraća u život. Za koji dan ćemo porazgovarati i sa njom. Ali moramo da zapamtimo dve stvari: da je pokušala samoubistvo i da se njen brat Jergen ubio pre nekoliko godina,

pošto je napisao oproštajnu poruku u kojoj, veoma jakim rečima, kaže roditeljima da idu dođavola.” Martinson je listao svoje beleške. U trenutku kada je hteo da progovori, neko je pokucao na vrata. Policajac koji je stajao tamo klimnu glavom Valanderu. “Bjerklund je došao kući“, reče on. Valander ustade. “Idem sam“, reče on. “Pošto, naravno, nije reč o hapšenju. Nastavićemo kada se budem vratio.“ Niberg takođe ustade. “Trebalo bi odmah da pogledam taj teleskop“, reče on. Odvezli su se ka Hedeskugi Nibergovim kolima. Policijski auto ih je čekao na raskrsnici. Valander izađe iz kola i obrati se policajcu za volanom. “Došao je pre dvadeset minuta. Vozi mazdu“ “Onda možete da se vratite u stanicu“, reče Valander. “Zar nećemo da ga nadziremo?“ “Nema potrebe.“ Valander se vrati u kola. “Vratio se kući“, reče Valander. “Nema sumnje da jeste.“ Parkirali su se ispred prilaza Bjerklundovom imanju. Muzika je dopirala iz otvorenog prozora. Južnoamerički ritmovi. Valander pozvoni na vrata. Muzika se utiša i Bjerklund otvori. Na sebi je imao samo šorts. “Imam nekoliko pitanja“, reče on “koja ne mogu da sačekaju.“ Činilo se da Bjerklund razmišlja. Zatim se nasmeši. “Sada bolje razumem celu situaciju“, reče on. “Kakvu situaciju?“ “Kola koja su stajala gore, na sporednom putu.“ Valander klimnu glavom. “Tražio sam vas danas. A pitanja ne mogu da čekaju.“ Bjerklund ih pusti unutra. Valander objasni ko je Niberg. “Razmišljao sam nekada davno, u mladosti, da postanem kriminalistički tehničar“, reče Bjerklund. “Bilo mi je primamljivo da posvetim život tumačenju tragova.“ “Ima tu manje avanture nego što izgleda“, reče Niberg. Bjerklund ga iznenađeno pogleda. “Ne pričam o avanturi“, reče on. “Pričam o životu tragača.“ Ostali su da stoje tačno na ulazu u veliku prostoriju. Valander primeti da Niberg sa ogromnim iznenađenjem posmatra Bjerklundov nameštaj.

“Da odmah pređem na stvar“, reče Valander. “Na istočnom delu imanja nalazi se skladište. U čošku, pod ceradom, stoji instrument za koji mislim da je teleskop. Da li to može biti teleskop koji je nestao iz Svedbergovog stana?“ Bjerklund je izgledao kao da ne razume. “Teleskop? U mom skladištu?“ “Da.“ Bjerklund napravi korak unazad, kao da oseća potrebu da napravi odstojanje između sebe i dvojice policajaca. “Ko je to njuškao ovde?“ “Kao što sam malopre rekao, već sam vas tražio danas. Vrata od skladišta bila su otvorena. Ušao sam. Tada sam pronašao teleskop.“ “Da li je to uopšte dozvoljeno? Da policija ulazi ljudima u kuće kada god poželi?“ „Ako mislite da nije, možete, naravno, podneti prijavu protiv mene pravnom zastupniku građana.“ Bjerklund mu uputi dug, neprijateljski pogled. “Mislim da ću to i učiniti“, reče on. “Zaboga“, reče Niberg besno. “Pređi više na stvar.“ “Vi, dakle, ne znate da vam se u skladištu nalazi teleskop?“ “Ne.“ “Shvatate, naravno, da to ne zvuči baš ubedljivo?“ “Ne interesuje me kako to zvuči. Koliko ja znam, u mom skladištu nema nikakvog teleskopa.“ “Otići ćemo da pogledamo“, reče Valander. “Ako odbijete da nas pustite, ostaviću Niberga kao čuvara, a ja ću od tužioca da tražim nalog za pretres. Možete biti uvereni da ću ga i dobiti.“ Bjerklund je i dalje bio neprijateljski i odbojno nastrojen. “Da li sam osumnjičen za nešto?“ “Zasad samo želim da mi odgovorite na pitanje.“ “To sam već učinio.“ “Dakle, ne znate za teleskop? Može li biti da ga je Svedberg stavio tamo? “ “Zašto bi to uradio?“ “Pitao sam da li je moguće da ga je stavio tamo. Ništa drugo.“ “Naravno da je mogao da ga stavi tamo letos, dok sam bio odsutan. Dođavola, pa ne proveravam stalno šta mi se nalazi u skladištu.“ Valander je sada bio uveren da Bjerklund govori istinu. Shvatio je da to zapravo doživeo kao olakšanje. “Hoćemo li da pogledamo?“

Bjerklund klimnu glavom i obu par drvenih klompi. Iznad struka je i dalje bio go. Kada su otvorili vrata i upalili svetlo, Valander ih zadrža na vratima i okrenu se ka Bjerklundu. “Da li primećujete nešto drugačije?“ “Šta, na primer?“ “Ovo je vaše skladište. Vi bi trebalo da znate.“ Bjerklund pogleda oko sebe, a zatim slegnu ramenima. “Mislim da je sve kao i obično.“ Valander ih odvede do ugla i podignu ceradu. Bjerklund je delovao iskreno iznenađen. “Ne znam kako je dospeo ovamo“, reče on. Niberg je već čučnuo kako bi ispitao instrument, osvetljujući ga jakom baterijskom lampom. “Mislim da ne moramo da se pitamo čiji je“, reče on i uperi prstom. Valander pogleda ka uperenom mestu. Na metalnoj pločici pričvršćenoj za teleskop pisalo je Svedbergovo ime. Bjerklundov bes je nestao. Sada je upitno gledao u Valandera. “Ne razumem“, reče on. “Zašto bi Svedberg sakrio svoj teleskop ovde, kod mene?“ “Hajde da se vratimo unutra“, reče Valander. “Niberg će ostati ovde još malo.“ Dok su išli ka kući, Bjerklund upita Valandera da li bi hteo kafu. Valander se zahvali, ali reče da neće. Valander po drugi put sede na neudobnu klupu. “Imate li predstavu koliko je dugo mogao da stoji tamo?“ Bjerklund je sada izgledao kao da se napreže da dobro razmisli pre nego što da odgovor. “Slabo se sećam kako prostorija izgleda. Pamćenje me inače sve manje služi, tako da ne znam otkada teleskop stoji tamo.“ Valander shvati da treba da preformuliše pitanje. Ali za to mu je bila potrebna pomoć Ilve Brink. Ona bi mogla da mu kaže kada je poslednji put videla teleskop u Svedbergovom stanu. “Vratiću se kasnije na to pitanje“, reče Valander. “Niberg će već večeras pregledati teleskop. Potom ćemo ga odneti u policijsku stanicu.“ Činilo se da je Bjerklund iznenada prestao da sluša. Nešto je zaokupilo njegovu pažnju. Valander pričeka. “Da li je na neki drugi način mogao da dospe tamo? Da ga neko drugi stavi u šupu?“ “Možda bi to mogao da bude neko ko zna da ste vi i Karl Evert rod.“ Valander

primeti da je Bjerklund postao uznemiren. “Razmišljate o nečemu“, reče on. “O čemu?“ “Ne znam da li ovo uopšte bitno“, reče Bjerklund nesigurno. “Ali jedanput sam imao osećaj da je neko bio ovde.“ “Kako ste to primetili?“ “Nisam primetio. Samo sam osetio.“ “Ali, mora da je nešto pokrenulo taj osećaj.“ “Toga i pokušavam da se setim.“ Valander je čekao. Bjerklund je sada bio veoma zamišljen. “Bilo je to pre nekoliko nedelja“, reče on. “Došao sam kući iz Kopenhagena u toku prepodneva. Pre toga je padala kiša. Dok sam koračao preko travnjaka, zbog nečega sam zastao. Isprva nisam znao zbog čega. Ali onda sam video da je neko dirao jednu od skulptura.“ “Jedno od čudovišta?“ “To su kopije srednjovekovnih skulptura đavola sa katedrale u Runu.“ “U skladištu ste rekli da vas pamćenje slabo služi.“ “To ne važi za moje skulpture. Neko je okrenuo jednu od njih. U to sam potpuno siguran. Neko je bio na imanju dok sam bio odsutan.“ “A to nije, dakle, bio Svedberg?“ “Ne. Dolazio je isključivo kada bismo se tako dogovorili.” “U to, naravno, ne možete biti sto posto sigurni.“ “Ne. Ali sam ipak uveren u to. Znao sam ga. A i on mene.“ Valander mu klimnu glavom da nastavi. “Neko neovlašćen je bio ovde.“ “Niko se nije brinuo o imanju kada Svedberg nije mogao? Ili kada biste bili odsutni nekoliko dana?“ “Ovamo ne svraća niko drugi sem poštara.“ Bjerklund je bio sasvim siguran. Valander nije imao razloga da mu ne veruje. “Neovlašćeni posetilac“, reče on. “I sada mislite da je moguće da je mogao da stavi teleskop u vaše skladište?“ “To, naravno, nema nikakvog smisla.“ “Kada je to bilo?“ “Pre nekoliko nedelja.“ “Kada tačno?“ Bjerklund uze džepni kalendar i potraži datum. “Nisam bio tu 14. i 15. jula.“ Valander zapamti datum. U tom trenutku Niberg uđe. U ruci je držao svoj telefon.

“Pozvao sam Istad i zatražio torbu“, reče on. “Mislim da ću već večeras pregledati instrument. Ti se možeš vratiti mojim autom. Mene će pokupiti noćna patrola kada budem završio.“ Niberg nestade. Valander ustade i Bjerklund ga isprati do vrata. “Sigurno ste dosta razmišljali“, reče Valander, “o onome što se dogodilo.“ “Ne razumem zašto bi neko želeo da ubije mog rođaka. Ne mogu da zamislim ništa besmislenije.“ “Ne“, odvrati Valander. “Upravo je o tome reč. Ko bi želeo da ga ubije? I zašto?“ Razišli su se napolju. Svetlost iz kuće osvetljavala je usamljene skulpture. Valander se vrati u Istad Nibergovim automobilom. Sve je i dalje bilo nejasno. Sastanak je nastavljen nekoliko minuta posle devet sati. Prošli su kroz ono što su ostali sa Svedbergove fotografije ispričali. Martinson je prvi govorio, a Hanson ga je tu i tamo dopunjavao. Valander je pomno slušao. Nekoliko puta je zamolio Martinsona da pojasni, jednom čak i objasni ponovo. Nakon toga su saslušali An-Brit. Valander je sastavio listu svih mladića i devojaka koji su se pominjali u istrazi. Nešto pre jedanaest sati napravili su pauzu. Valander je bio u ve-ceu, a zatim popio nekoliko čaša vode. Nastavili su u petnaest do jedanaest. “U stvari, možemo da uradimo samo jednu stvar“, otpoče Valander. “Moramo da proglasimo Bugea, Normanovu i Hilstremovu nestalima. Moramo ih vratiti kući. Što je pre moguće.“ Svi su se složili s tim, bez rasprave. Lisa Holgešon će se već sutra, uz Martinsonovu pomoć, pobrinuti za to. Iako je primetio da su svi umorni, Valander još uvek nije hteo da ih pusti. “Izgleda da su ova deca planirala nešto“, reče on. “Jedino što smo uspeli da izvučemo iz njih jeste da se poznaju, da su dobri prijatelji i da se druže. Međutim, svi smo stekli utisak da nešto ne govore. Da čuvaju nekakvu tajnu. Ako sam dobro shvatio?“ “Jesi“, reče An-Brit. “Ima nečega što ne izlazi na videlo.“ “Ali, nije ni da deluju zabrinuto“, reče Martinson. “Ubeđeni su da su Buge, Normanova i Hilstremova otišli na putovanje.“ “Nadajmo se da su u pravu“, reče Hanson. “Mislim da ovo postaje zabrinjavajuće.“ “Slažem se“, reče Valander. On baci olovku. “Šta je, koji moj, Svedberg to radio? To moramo da saznamo što je pre moguće. I

ko je ona žena?“ “Pustili smo sliku kroz sve registre koje posedujemo“, reče Martinson. “To nije dovoljno“, reče Valander. “Objavićemo sliku. Ipak je reč o ubistvu policajca. Objavićemo sliku u novinama. Naravno, ona nije ni za šta optužena. U svakom slučaju, ne još.“ “Veoma se retko dešava da žena puca iz sačmare pravo u lice“, reče An-Brit. Niko nije to prokomentarisao. Ostali su na sastanku skoro do ponoći. I narednog dana će raditi punom parom, iako je nedelja. Što se tiče Valandera, njemu će dan početi posetom bankaru Sundelijusu. Kada su izašli iz stanice, Valander se obrati Martinsonu. “Moramo tu decu vratiti kućama“, reče Valander. “Pričaćemo sa Isom Edengren. A dovešćemo i ostale, one sa kojima smo pričali danas, ovde u stanicu. Moraju da kažu te svoje tajne.“ Razišli su se. Valander je bio veoma umoran. Poslednje šta je pomislio pre nego što je zaspao bilo je to da je Niberg još uvek tamo u Bjerklundovom skladištu. Sitna kiša bez vetra pala je po Istadu tačno pred zoru, a potom se nebo razvedrilo. I ovaj dan će biti lep i topao.

12 Rosmari Leman i njen muž Mats nedeljom bi, u zavisnosti od vremena i godišnjeg doba, birali kuda će van grada da idu u šetnju. Tog nedeljnog jutra, jedanaestog avgusta, pričali su o tome da odu u Filedalen, ali su se na kraju odlučili za rezervat Hagestad, jer nisu bili tamo još od polovine juna. Ustali su rano i krenuli iz Istada oko sedam sati. Planirali su da, kao i obično, provedu ceo dan napolju. U prtljažnik su stavili dva ranca sa svim potrebnim stvarima. Čak su poneli i kišne kabanice. Izgledalo da će biti sunčan dan, ali nikad se ne zna. Vodili su dobro organizovane živote — ona je nastavnica, a on inženjer. Nikada ništa nisu prepuštali slučaju. Još nije bilo osam sati kada su se parkirali kod rezervata. Popili su kafu stojeći kod automobila, a zatim uzeli rančeve i krenuli da pešače. U petnaest do osam rešili su da potraže mesto na kom bi mogli da doručkuju. U daljini su čuli lavež pasa, ali još uvek nisu nikoga sreli. Bilo je toplo i skoro sasvim bez vetra. Razgovarali su o tome kako je leto odlučilo da potraje i tokom avgusta. Kada su pronašli odgovarajuće mesto, stali su, raširili ćebe i seli da jedu. Nedeljom bi pričali o svemu o čemu preko nedelje nisu stigli. Tog dana su pričali o tome da moraju da kupe nov automobil, jer je ovaj počeo da im se kvari. Pitanje je samo imaju li novca. Na kraju su se složili da bi bilo bolje da sačekaju još koji mesec, do kasnije u jesen. Posle doručka, Rosmari Leman se opružila na ćebetu i zažmurila. I Mats Leman je hteo da uskoro učini isto, samo što je prvo morao da se olakša. Poneo je toalet-papir i udaljio se. S druge strane staze kojom su došli tlo se spuštalo ka gustom grmlju. On ode tamo. Pre nego što je čučnuo, pogledao je oko sebe. Naravno, sve je bilo pusto. Kada je završio, pomislio je da sada sledi najbolji deo nedelje — opružiti se na ćebetu pored Rosmari i odspavati pola sata. Tog trenutka mu se učini da vidi nešto među žbunjem. Nije znao šta. Nešto je štrčalo drugačije boje u odnosu na zelenilo. Obično nije bio radoznao bez razloga, ali sada nije mogao da se suzdrži da ne razmakne najbliže žbunove i baci pogled. Ono što je ugledao neće zaboraviti dok god je živ. Nekakva vika je probudila Rosmari, koja je već bila zaspala. Neko je vrištao. Isprva joj nije bilo jasno šta se događa. Potom je, na svoje zaprepašćenje, shvatila da to njen muž viče u pomoć. Ustala je sa ćebeta i ugledala muža koji trči ka njoj. Nije mogla da shvati šta se dogodilo, šta je to video. Bio je bled kao krpa. Posrćući je došao do ćebeta i pokušao da kaže nešto. Zatim se onesvestio.

Istadska policija je obaveštena u devet i pet. Policajcu koji je primio poziv isprva bilo teško da shvati o čemu je reč. Čovek koji je zvao bio je toliko uznemiren da je bilo skoro nemoguće razumeti šta govori. Policajac je, na kraju, ipak uspeo da ga smiri i zamolio ga da ponovi šta se dogodilo. Nakon još nekoliko minuta policajac je imao prilično jasnu sliku svega. Neko po imenu Mats Leman tvrdio je da je našao mrtve ljude u rezervatu Hagestad. Nije bio siguran, ali mislio je da je bilo troje mrtvih. On je sada bio sa svojom ženom u automobilu blizu rezervata i zvao je sa mobilnog telefona. Iako je čovek bio veoma usplahiren, policajcu je bilo jasno da je situacija ozbiljna. Zapisao je njegov broj telefona i rekao mu da sačeka na mestu na kom se nalazio. Zatim je otišao do Martinsonove kancelarije. Malo pre toga video ga je kako prolazi hodnikom. Martinson je sedeo za kompjuterom. Policajac stade na vrata kancelarije i prepriča mu ceo razgovor. Martinson odmah shvati da je nešto ozbiljno posredi. Zbog jednog detalja, međutim, oseti mučninu u stomaku. “Kaže da ih je troje?“, upita. “Troje mrtvih?“ “Tako misli.“ Martinson ustade. “Idem smesta“, reče. “Jesi li video Valandera?“ “Nisam.“ Martinson se tad seti da je Valander tog jutra otišao kod nekog bankara Sundberga, ili možda Sundelijusa. Okrenuo je Valanderov broj. Valander je prošetao od svoje kuće do ulice Vedegrend. Bila je to jedna prelepa kuća pored koje je mnogo puta pre toga prošao i koju je zapazio. Pozvonio je i Sundelijus ga je pustio unutra, obučen u lepo ispeglano odelo. Čim su seli u dnevnu sobu, Valanderu zazvoni telefon. Izvadio je mobilni iz džepa uz izvinjenje i primetio Sundelijusov namrgođeni pogled. Saslušao je Martinsona. Nakon toga, postavio je isto pitanje koje je i ovaj sam postavio. “Je l’ rekao da je reč o tri osobe?“ “Nije potvrđeno, ali on tako misli.“ Valander oseti težak pritisak u glavi. “Shvataš šta to može da znači?“, reče zatim. “Shvatam“, reče Martinson. “Nadajmo se da se tom čoveku samo nešto učinilo.“ “Je li odavao takav utisak?“ “Policajac koji je primio poziv kaže da nije.“ Valander pogleda na sat na Sundelijusovom zidu — devet i devet. “Pokupi me na Vedergrendu“, reče. “Broj sedam.“

“Da zovem ekipu da obavi uviđaj?“ “Moramo prvo da vidimo o čemu je reč.“ Martinson reče da odmah dolazi. Valander ustade. “Ovaj razgovor će, nažalost, morati da sačeka“, reče. Sundelijus je razumeo. “Pretpostavljam de se dogodila neka nesreća?“ “Da“, odgovori Valander. “Saobraćajna nesreća. A njih ne možemo da predvidimo kad zakazujemo razgovore nedeljom rano ujutru. Javiću vam se ponovo.“ Sundelijus ga isprati. Martinson je došao svojim automobilom; Valander uskoči i stavi rotaciju. “Našao sam Hansona“, reče Martinson. “Čeka.“ Zatim pokaza na cedulju koja je bila zakačena za kasetu za rukavice. “Telefon tog što je javio.“ “Je r imamo ime?“ “Leman. A zove se Maks ili Mats.“ Valander okrenu broj. Martinson je vozio brzo. Telefon je šuštao. Javila se neka žena, pa Valander nije bio siguran da li je okrenuo pravi broj. “S kim to razgovaram?“ “Rosmari Leman.“ “Ovde policija. Stižemo.“ “Požurite“, reče ona. “Sto brže možete.“ “Je l’ se još nešto dogodilo? Gde vam je muž?“ “Povraća. Požurite.“ Valander je najuljudnije što je mogao zamoli da mu opiše gde se tačno nalaze. “Nemojte nikog da zovete“, reče. “Možda budemo opet morali da vas kontaktiramo.“ Valander završi razgovor. “Nešto se desilo“, reče. “Bar u to možemo biti sigurni.“ Martinson još više ubrza. Već su bili u Nibrustrandu. “Je r znaš ti kuda idemo?“, upita Valander. Martinson klimnu glavom. “Prethodnih godina smo se motali ovuda, kad su deca bila mala.“ Odjednom se zaustavi, kao da je rekao nešto neprikladno. Valander je gledao kroz prozor. Nije znao šta ga čeka, ali se plašio najgoreg. Kada su stigli u rezervat, žena potrča ka automobilu. Iza nje Valander opazi čoveka koji je sedeo na kamenu, lica prekrivenog rukama. Valander izađe iz automobila. Zena

je bila veoma nervozna i poče da pokazuje i da viče. Valander je uhvati za ramena i reče joj da se smiri. Čovek je i dalje sedeo na kamenu. Kada su mu Valander i Martinson prišli, on ih pogleda. Valander čučnu. “Šta se to desilo?“, upita. Čovek pokaza ka rezervatu. “Ležali su tamo“, promrmlja. “Bili su mrtvi. I to već dugo.“ Valander pogleda Martinsona. Zatim se ponovo okrenu ka čoveku. “Rekli ste da ih je troje?“ “Mislim da jeste.“ Preostalo je još jedno pitanje, najgore. “Da li ste mogli da vidite da li su to bili mlađi ljudi?“ Čovek otrese glavom. “Ne znam.“ “Razumem da je prizor užasan“, reče Valander. “ali morate da nam pokažete gde je to.“ “Ne vraćam se tamo“, reče. “Nikad više.“ “Znam ja gde je to.“ Zena je odgovorila stojeći iza muža i držeći ga za ramena. “Vi ih niste lično videli?“ “Naši rančevi su i dalje tamo. I prostirka. Znam gde je to.“ Valander ustade. “Onda hajdemo.“ Ona ih povede unutar rezervata. Bilo je veoma mirno. Valanderu se činilo da se u daljini čuje šum mora. Doduše, isto tako su to mogle biti i crne misli koje mu bruje kroz glavu. Brzo su hodali. Valander primeti da mu je bilo teško da prati ostalo dvoje. Niz košulju mu se slivao znoj. Morao je i da stane da mokri. Preko staze pretrča zec. Valanderu su kroz glavu prolazile jezive slike. Nije znao šta ga čeka; znao je samo da tako nešto nikad pre nije video. Mrtvaci nisu ličili jedni na druge kao ni živi. Svi su bili posebni, kao i dok su bili živi. Ništa se nije ponavljalo, ništa nije nikad bilo isto. Kao i njegova uznemirenost. Taj grč u stomaku mu je bio poznat, ali svejedno je izgledalo kao da je prvi put. Žena iznenada uspori. Valander shvati da su se približavali. Zatim su došli do prostirke i rančeva. Ona se okrenu i pokaza ka čistini s druge strane staze. Ruka joj je drhtala. Dotad je Martinson išao prvi, a sad je bio red na Valandera da vodi. Rosmari Leman je čekala kod rančeva. Valander pogleda niz proplanak — ništa osim gustog grmlja. Zatim krenu polako napred, a Martinson ga je pratio u stopu. Došli su do grmlja i osvrnuli se.

“Je li možda pogrešila?“ Govorio je tiho, kao da se plašio da će neko da ga čuje. Valander ne odgovori. Nešto drugo mu je zaokupilo pažnju. Isprva nije znao šta to, ali zatim uvide. Osećao se neprijatan miris. Pogledao je Martinsona, koji i dalje nije reagovao. Valander poče da se probija kroz grmlje. I dalje nije ništa pronašao. Ispred njega je bilo nekoliko visokih stabala. Na trenutak je smrad nestao, a zatim se vratio, još jači. “Šta se to oseća?“, reče Martinson. U istom trenutku shvati o čemu je reč. Valander polako nastavi, dok je Martinson išao odmah za njim. Zatim zastade. Primetio je da se Martinson trgnuo. Nešto se videlo među grmljem s leve strane ispred njega. Smrad se sada već jasno osećao. Martinson i Valander se pogledaše, a zatim prekriše nos i usta rukom. Valander oseti mučninu. Pokušao je duboko da udahne na usta dok je držao nos zapušen. “Sačekaj tu“, reče Martinsonu. Osetio je kako mu glas drhti. Zatim se natera da nastavi dalje. Razgrnuo je nekoliko grmova i napravio još nekoliko koraka. Na raširenoj plavoj lanenoj prostirci ležalo je troje izuvijanih ljudi. Bili su preobučeni i nosili su perike. Ustreljeni su, dakle, u čelo. I bili su u stanju raspadanja. Valander zažmuri i kleknu. Nakon jednog trenutka uspravi se na drhtave noge i vrati se k Martinsonu. Zatim ga odvede odatle, kao da ih nešto progoni. Stali su tek kad su došli do staze. “Nikad nisam video nešto tako užasno“, promuca Valander. “Jesu to oni?“ “Sigurno.“ Stajali su u tišini. Valander se kasnije setio da je čuo pticu kako peva u krošnji drveta negde u blizini. Sve je to bilo kao neki čudan košmar, a sve je istovremeno bila i zastrašujuća stvarnost. S najvećim mogućim naporom, Valander se natera da ponovo bude policajac, da odradi svoj posao. Uzeo je telefon iz džepa i pozvao policijsku stanicu. Nakon otprilike jednog minuta začuo je An-Britin glas. “Kurt je.“ “Zar nisi otišao da razgovaraš s onim bankarem jutros?“ “Našli smo ih, sve troje. Mrtvi su.“ Čuo je kako ona duboko i teško uzdahnu. “Buge i ostali?“

“Da.“ “I mrtvi su?“ “Ustreljeni.“ “Gospode bože…“ “Slušaj, dolazite odmah! Mi smo u rezervatu Hagestad. Martinson će biti na ulazu u rezervat i čekaće vas. Lisa mora da dođe. I treba nam dosta ljudi da zatvorimo područje.“ “Ko će da javi roditeljima?“ Valanderu pripade muka od same pomisli. Roditelji bi, svakako, trebalo odmah da budu obavešteni. Treba da identifikuju svoju decu. Međutim, on to jednostavno nije mogao. “Dugo su već mrtvi“, reče. “Shvataš na šta liče? Možda su mrtvi više od mesec dana.“ Razumela je. “Moram da razgovaram s Lisom o ovome“, nastavi. “Ne možemo samo da tražimo od roditelja da dođu ovamo.“ Ona nije ništa više rekla. Razgovor je bio završen. Valander je zurio u telefon. “Najbolje je da odeš do izlaza“, reče. Martinson klimnu glavom ka Rosmari Leman. “Šta ćemo s njom?“ “Zapiši najbitnije, vreme i mesto, a onda ih pošalji kući. I zabrani im da razgovaraju s bilo kim.“ “To teško da možemo.“ Valander je gledao u Martinsona. “U ovom trenutku možemo da radimo šta god hoćemo.“ Martinson i Lemanova odoše. Valander ostade sam. Ptica je i dalje pevala. Nekoliko metara dalje, iza gustog grmlja, ležalo je troje mladih ljudi. Valander se zapita koliko usamljen čovek može zapravo da bude. Seo je na kamen pored staze. Ptica je otišla na drugo, udaljenije drvo. Nismo ih vratili kući, pomisli. Nikad nisu ni otišli na putovanje Evropom, sve vreme su bili ovde. I to mrtvi. Možda se to dogodilo već na Ivanjdan. Eva Hilstrem je sve vreme bila u pravu. Neko drugi je napisao one razglednice. Oni su sve vreme bili ovde, na mestu na kom su slavili Ivanjdan. Pomislio je na Isu Edengren. Da li je ona shvatila šta se desilo? Da li je zato pokušala da se ubije, zato što je znala da su drugi već mrtvi? Kao što bi i ona bila da se nije razbolela? Međutim, nešto tu već sada nije štimalo. Kako to da mesec dana niko nije

pronašao tela? U rezervatu tokom leta? Iako je mesto na kom su odabrali da prave izlet bilo skriveno, neko je morao da ih vidi. Ili da oseti smrad. Valander nije shvatao, ali nije imao ni snage da razmišlja. Zbog svega što se desilo, bio je van sebe. Ko bi mogao da ubije troje mladih koji su se preobukli i koji su hteli da zajedno proslave Ivanjdan? To je ludost. A u celu tu ludost bio je upleten, bilo direktno ili indirektno, još jedan mrtav čovek. Svedberg. Kakve je on veze imao sa svim tim? Kako je bio umešan u to? Valander se osećao sve bespomoćnije. Iako je tela video samo na nekoliko sekundi, nisu mogle da mu promaknu prostrelne rane na čelima. Ubica je znao gde da cilja. Svedberg je bio najbolji strelac. Ptica je nestala. Povremeno bi lagani vetar prodrmao lišće, a zatim bi opet bilo mirno. Svedberg je bio najbolji strelac. Valander se natera da završi misao. Da li je možda Svedberg počinio taj masakr? Da li je postojalo nešto što mu je govorilo da je ta opcija manje verovatna od drugih? Da li uopšte postoji neka alternativa? Valander ustade i krenu da ide gore-dole stazom. Poželeo je da je Ridberg tu negde kako bi mogao da ga nazove telefonom. Ali Ridberg je bio mrtav. Kao i ono troje. U kakvom mi to svetu živimo, pomisli. Gde neko ubije troje mladih ljudi koji su tek počeli da žive? Valander zastade nasred staze. Koliko će još moći da izdrži? Već skoro trideset godina je policajac. Jednom je patrolirao svojim rodnim gradom Malmeom i neki pijanac ga je ubo nožem, blizu srca. Nakon toga, ceo život mu se promenio. Život ima svoje vreme, smrt isto ima svoje, mislio je. I dalje je imao ožiljak na levoj strani grudnog koša. I bio je živ. Ali koliko će još dugo moći da izdrži? Pomislio je na Pera Okesona, koji je u Ugandi. Ponekad se pitao da li će se Okeson ikad vratiti kući. Na trenutak oseti jaku ogorčenost. Celog svog života bio je policajac i smatrao je da doprinosi očuvanju opšte sigurnosti. Ali oko njega sve je bilo samo gore i gore. Nasilje je bilo sve veće i jače. Švedska je postala zemlja sa sve više zaključanih vrata. Pomislio je na svoj privezak s ključevima. Svake godine ključeva je bilo sve više. Broj brava koje je trebalo otvarati i zatvarati se sve vreme povećavao. A među svim tim ključevima nicalo je društvo koje mu je bilo sve više strano. Osećao se teško, umorno i slomljeno. Nije mogao da razgraniči šta je tuga, a šta zabrinutost. Ali pre svega ostalog u njegovoj svesti, osećao je goli strah.

Neko je svesno i namerno zagazio u idilu i ustrelio troje mladih ljudi. Nekoliko dana pre toga našao je Svedberga mrtvog u njegovom stanu. Nekako su ovi događaji bili povezani, mada još nisu znali na koji tačno način. Dok je tako stajao na stazi, javio mu se impuls za begom. Mislio je da više neće izdržati pritisak. Neko drugi treba da preuzme njegovo mesto. Martinson ili Hanson. On je sagoreo. Osim toga, dobio je i dijabetes. Sve mu je išlo nizbrdo. Zatim je u daljini čuo automobile koji stižu, provlačeći se uskim stazama kroz granje koje se lomilo. Odjednom su svi bili oko njega i bio je prinuđen da preuzme komandu koju bi najradije izbegao. Znao je sve koji su se skupili oko njega. Mnoge od njih znao je deset ili petnaest godina. Lisa Holgešon je bila bleda. Valander se zapita kako on sam izgleda. “Dole su“, reč i pokaza. “Upucani su. Iako još nisu identifikovani, usuđujem se da tvrdim da je reč o ono troje koji su nestali na Ivanjdan. Mislili smo, ili smo se barem nadali, da su na putovanju Evropom. Sada znamo da nije tako.“ Napravio je pauzu pre nego što je nastavio. “Hteo bih da vas pripremim na to da su oni ovde još od Ivanjdana. Možete i sami da shvatite na šta liče. Savetujem da stavite masku.“ Valander pogleda Lisu Holgešon. Da li je ona želela da vidi? Ona klimnu glavom. Valander ih povede. Čulo se samo lomljenje grančica i šuškanje lišća. Kad je do njih došao zapah tela, neko od prisutnih zastenja. Lisa Holgešon se uhvati Valanderu za ruku. Stigli su. Valander je znao da je uvek lakše suočiti se sa jezivim prizorom kada je još neko tu. Samo se jedan mladi policajac okrenuo i povratio. “Ne možemo da dopustimo da roditelji vide ovo“, reče Lisa Holgešon nesigurno. “Grozno je.“ Valander se okrenu ka lekaru koji je bio s njima. I on je bio veoma bled. “Istraga ovde, na mestu zločina mora da se odvija brzo“, reče. “Moramo da sklonimo tela i da ih sredimo pre nego što ih roditelji vide.“ Lekar odmahnu glavom. “Ja ovo ne želim da diram“, reče. “Pozvaću Lund.“ Stao je sa strane i pozajmio Martinsonov telefon. “Jedna stvar treba da nam bude jasna“, reče Valander Lisi Holgešon. “Već imamo jednog mrtvog policajca. Sad imamo i troje ubijene dece. To znači da imamo četiri ubistva koja treba da istražimo. Dići će se velika prašina i od nas će se tražiti da u kratkom roku dođemo do rezultata. Osim toga, moramo da uzmemo u obzir i činjenicu da je sve to na neki način povezano. Shvataš da je to sve veliki rizik.“ “Da će neko pomisliti da ih je Svedberg ubio?“ “Da.“

“Je 1’ ti misliš da je on to uradio?“ Pitanje je naišlo toliko brzo da je Valander bio zatečen. “Ne znam“, reče. “Ništa nam ne govori da je Svedberg imao motiv. Ništa ne govori da ih je on, koji je sam ubijen, ubio. Nešto povezuje ta dva slučaja, ali nemamo ništa što bi nas dovelo do toga. Šta god to bilo.“ “Pitanje je, dakle, koliko možemo i treba da kažemo?“ “Mislim da to, nažalost, nema nekog značaja. Policija nikad nije mogla da stane na kraj spekulacijama.“ An-Brit je stajala pored i slušala. Valander primeti da se trese. “Još nešto je veoma bitno“, reče ona. “Eva Hilstrem će se sigurno obrušiti na nas optužbama, jer smo predugo čekali i ništa nismo preduzeli.“ “Možda je i u pravu što se toga tiče“, reče Valander. “U tom slučaju moramo da priznamo da smo pogrešno procenili situaciju. Tu odgovornost ja preuzimam na sebe.“ “Što baš ti?“ Lisa Holgešon je postavila pitanje. “Neko mora“, odgovori Valander jednostavno. “Neko ko je manje bitan.“ Niberg dade Valanderu par plastičnih rukavica i počeše da rade. Morali su da ispoštuju izvesne rutine, da ustaljenim redosledom obave određene zadatke. Valander se vrati Nibergu. On je nešto objašnjavao policajcu koji je fotografisao. “Želim da se ovo snimi“, reče Valander. “Izbliza i izdaleka.“ “Važi.“ „Ako može neko kome ruka ne drhti previše.“ “Uvek je lakše posmatrati smrt kroz objektiv“, odgovori Niberg. “Ali za svaki slučaj koristićemo stalak.“ Valander okupi svoje najbliže saradnike — Martinsona, Hansona i An-Brit. Taman je hteo da se vrati na Svedberga, kad zastade. “Preobučeni su“, reče Hanson. “I nose perike.“ “Osamnaesti vek“, reče An-Brit. “Ovog puta sam sigurna.“ “Znači, to je bilo veče pre Ivanjdana“, reče Martinson. “Pre skoro dva meseca.“ “To ne znamo“, odvrati Valander. “Ne znamo čak ni da li je ovo mesto zločina.“ I sam je primetio koliko je to besmisleno zvučalo. Još je, međutim, čudnije bilo to što sve to vreme niko nije pronašao tela. Valander krenu da obilazi oko prostirke. Pokušao je da zamisli šta se dogodilo. Polako se isključio iz svega ostalog. Okupili su se za proslavu. Prvobitno je trebalo da ih bude četvoro, ali jedno se razbolelo. Poneli su dve korpe sa hranom, flašama i

radiom. Valander prekinu tok misli i ode do Hansona, koji je razgovarao telefonom. Valander sačeka da ovaj završi. “Gde su automobili za koje smo mislili da su negde u Evropi?“, upita. “Nekako su morali da dođu ovamo do rezervata.“ Hanson reče da će proveriti to. Valander nastavi polako da obilazi prostirku gde su bili mrtvi. Postavili su stvari, jedu i piju. Valander kleknu. U jednoj korpi bila je jedna prazna vinska flaša, pored nje u travi još dve. Tri prazne flaše. Odnekud je naišla smrt, a vi ste dotad ispili tri flaše vina. To znači da ste morali da budete pijani. Valander ustade zamišljen. Niberg je stajao odmah do njega. “Bilo bi dobro ako bismo mogli da vidimo da li se vino izlilo po zemlji“, reče on. “Ili su oni sve popili.“ Niberg pokaza na fleku na prostirci. “Ovde je neko u svakom slučaju prolio. To nije krv, ako si to mislio.“ Valander nastavi. Jedete, pijete i napijete se. Imate radio, slušate muziku. Neko dolazi i ubija vas. Nakon toga lezite izvijeni na prostirci. Jedno od vas, Astrid Hilstrem, u položaju je koji ukazuje na to da spava. Verovatno je bilo kasno. Verovatno je već Ivanjdan, možda cik zore. Valander se podignu. Pogled mu pade na čašu blizu korpe. Prvo čučnu, a zatim kleknu. Mahnuo je fotografu da slika izbliza. Čaša je bila naslonjena na korpu, a dršku čaše je podupirao kamen. Valander se osvrnu. Podigao je najdalji ćošak prostirke; nigde nije video kamenje. Pokušao je da shvati šta to znači. Niberg prođe pored njega i on ga zaustavi. “Uz dršku čaše je kamen. Ako nađeš neki kamen koji liči na taj, hoću da mi javiš.“ Niberg izvadi notes iz džepa i zapisa. Valander nastavi da traži. Nakon toga, udalji se malo i pogleda okolo. Seli ste ispod drveta i izabrali ste mesto gde niko ne može da vas vidi. Valander se probi kroz grmlje i stade s druge strane drveta. Neko je morao odnekud da priđe. Niko nije pokušao da pobegne. Odmarate se na prostirci, jedno od vas je, možda, zaspalo. Ali dvoje je, možda, bilo budno. Valander se vrati. Dugo je posmatrao mrtve.

Nešto se uopšte nije uklapalo. Zatim uvide šta. Slika koju je imao pred sobom nije bila stvarna. Neko je ovo sve namestio.

13 Kada se te nedelje, 11. avgusta, smrklo i reflektori obasjali proplanak u rezervatu jednoličnim svetlom, Valander je uradio nešto što je sve iznenadilo — jednostavno je otišao. Jedino se javio An-Brit. Neprimetno ju je odvukao do staze koja je sad već bila sva izgažena i izrovana od mnogih vozila. Hteo je da pozajmi njen auto jer je njegov ostao u garaži. Nije, međutim, rekao kuda ide. Ukoliko nađu nešto bitno, poneo je svoj telefon na koji je sve vreme dostupan. Zatim je nestao. Ona se potom vratila do mesta zločina, gde je posao naveliko bio u toku. Tela nisu više bila tamo, odvezena su nešto posle četiri. Martinson ubrzo primeti da Valandera nema i upita gde je otišao. Isto zatim pitaše i Hanson i Niberg. Ona reče istinu — da ne zna. Uzeo je njen auto, to je sve. Ništa, zapravo, nije bilo čudno. Valanderu je odjednom, nakon svih tih sati provedenih uz jezive ostatke ivanjdanske proslave, bilo dosta svega. Ako želi da nekako sagleda sve to, mora da se udalji. Znao je da on ima najveću odgovornost u istragama. To jest, baš u ovoj istrazi. Ako je u nešto bio siguran, onda je to da je sve na neki način povezano — troje ubijenih u rezervatu, Svedberg, nestali teleskop, sve. Kada su tela odneta, jedva je bio u stanju da stoji od umora i mučnine. Zatim se naterao da nastavi i još je nekoliko časova pokušavao da stvori neku predstavu o tome šta se zapravo dogodilo. Nakon toga prevladala je potreba da nestane odatle. Kada je uzeo auto od An-Brit, znao je kuda će. Nije to bio nikakav besciljan beg. Koliko god da je bio umoran i slomljen, uvek je pratio svoj unutrašnji osećaj. Žurno je koračao stazom u sumraku. Nešto je hteo da vidi, hteo je da se zamisli nad nečim. Na ulazu u rezervat čekalo je nekoliko novinara. Veoma brzo su se raširile glasine da se unutra među drvećem nešto dogodilo. Kad su prišli da mu postave pitanja, Valander im samo odmahnu rukom. Narednog dana će obavestiti štampu, trenutno ne mogu ništa da kažu. Iz tehničkih, a možda i još nekih drugih razloga koje sad nije mogao da pominje. To naravno nije bilo tačno, ali sada ga to uopšte nije brinulo. Jedino što je bilo bitno jeste da nađu toga ili te koji su ubili ovo troje. Ako se pokaže da je to bio Svedberg, u tom slučaju se ništa ne može uraditi. Istraga mora da se vodi u pravom smeru. Trenutno se nije zamarao time kako će istina izgledati kad dođu do nje. Zatim se odveze odatle, a kada je izašao na glavni put ka Istadu i Malmeu, zastade da proveri da li ga neko od novinara sa izlaza iz rezervata prati. Parkirao se ispred Svedbergove kuće u ulici Lila Noregatan. Mešalica je i dalje bila tu. Svedbegrovi ključevi su mu bili u džepu još odonda kad mu ih je Niberg dao.

Na vratima je stajalo upozorenje da niko ne sme da ulazi u stan osim policije. Valander otkinu lepljivu traku sa ključaonice i otključa. Kao i prvi put kad je tu došao sa Martinsonom, zastao je u predsoblju i osluškivao. Unutra je bilo zagušljivo. Otišao je u kuhinju i otvorio prozor. Zatim je popio vode nad sudoperom. U isti mah se seti da sutradan, u ponedeljak ujutru, ima zakazano kod doktora Jeransona. Znao je, ipak, da neće otići. Ionako ništa nije moglo da se poboljša otkako mu je postavljena dijagnoza. Jeo je jednako loše i nemarno kao i pre, kretao se minimalno. Kako sad stvari stoje, sve mora da čeka, čak i njegovo zdravlje. Svetlo sa ulice je prodiralo u dnevnu sobu. Valander je nepomično stajao u polumraku. Otišao je iz rezervata jer mu je trebalo da sa distance sagleda sve što se desilo. Međutim, po glavi mu se vrzmala jedna misao, koja mu je pala na pamet još tokom prepodneva i o kojoj ranije nije razmišljao. Sve vreme su razgovarali o tome da je sve nekako povezano, da je Svedberg na neki način umešan. Pale su im na pamet i najcrnje ideje, da je on možda počinio taj zločin. Međutim, Valander iznenada pomisli da su dotad zanemarivali jednu sasvim drugu mogućnost, koja bi zapravo trebalo da im je prva pala na pamet — da je Svedberg sam započeo svoju sopstvenu istragu. Uradio je to, a da pritom nikom nije rekao. Mnogo toga je ukazivalo na to da je veliki deo svog odmora posvetio potrazi za nestalima. To bi, naravno, moglo da znači da je nešto hteo da sakrije. Međutim, to može isto tako da se tumači i suprotno, štaviše. Možda im je Svedberg zaista bio na tragu. Možda je iz nekog razloga sumnjao da Buge, Norman i Hilstrem nisu otišli na putovanje Evropom. Mislio je da se nešto desilo. Možda je nekom nepoznatom stao na put, pa ga je taj jedne večeri ili noći ubio. Valander je znao da to ne objašnjava zašto Svedberg nikom od svojih kolega nije rekao šta radi. Možda za to postoji neki razlog koji oni i dalje ne znaju. Stolica s koje je Svedberg pao i dalje je bila oborena. Valander sede u ćošak kauča, u potpunom mraku. Događaji iz tog dana su mu prolazili kroz glavu kao slike koje se ređaju jedna za drugom. Vrlo rano, manje od jednog sata nakon što su otkrili tela, Vaianderu je bilo jasno da se tu nešto ne uklapa. Tek kad je patolog iz Lunda napravio prvu procenu o tome koliko dugo su bili mrtvi, shvatio je šta ga je to kopkalo. Patolog nije mogao da precizira koliko je tačno vremena prošlo otkad su ustreljeni, ali isključio je mogućnost da je prošlo čak pedeset dana. Valander je odmah pomislio da on i istražna grupa stoga imaju dve pretpostavke: ili su ustreljeni posle Ivanjdana ili su tela držana negde gde su očuvana bolje nego što bi bila da su ostala napolju. To, ipak, ne isključuje mogućnost da su mesto zločina i mesto na kom su našli tela jedno te isto. Valanderu i njegovim kolegama je, naravno, najteže bilo da zamisle da bi neko prvo ubio tri osobe, odneo leševe na neko nepoznato mesto, a zatim ih vratio tamo gde su ubijeni. Hanson je dodao da su to troje koje traže možda

ipak negde na putu Evropom, samo da je putovanje bilo kraće i da su se vratili ranije nego što su planirali i da se pri tome nisu javili prijateljima i roditeljima. Valander uvide da je i to moguće, iako malo verovatno. Nije, ipak, ništa hteo da odbaci. Imao je svoja zapažanja, saslušao je sve koji su imali nešto da kažu, i osećao je kao da se sve dublje uvlači u neki beskrajan oblak magle. Topao avgustovski dan se vukao. Spas su našli u utvrđenim rutinama, ispitujući mesto zločina. Valander je posmatrao kako mu kolege obavljaju poslove u potištenoj i prestravljenoj atmosferi. Posmatrao ih je i zapitao se da li je tog dana svako od njih, u nekom trenutku i na neki sopstveni način, poželeo da je bilo šta drugo samo ne policajac. Često su išli na pauzu i napuštali samo mesto zločina. Na stazu su postavili nekoliko stolova i stolica za kampovanje. Tu su pili kafu koja je sa svakim otvaranjem termosa postajala sve hladnija. Valander je, međutim, primetio da niko nije ništa pojeo celog tog dugog dana. Najviše ga je zadivila Nibergova izdržljivost. Tvrdoglavo je kopao među poluistrulelim i smrdljivim ostacima hrane. Davao je zadatke fotografu i policajcu koji je snimao kamerom, pakovao je stvari u plastične kese i obeležavao mesta nalaska na smotanim kartama. Valander je znao da Niberg mrzi tog ko je zaslužan za to što on sad mora da prekopava. Znao je i to da niko nije temeljniji upravo od Niberga. Jednom prilikom tokom tog dana, Valander je shvatio da je Martinson potpuno iscrpljen. Odveo ga je u stranu i rekao mu da ode kući ili da bar legne u nečija kola i da se malo odmori. Martinson je nemo odmahnuo glavom i nastavio da pretražuje područje blizu raširene prostirke. Policijski psi su stigli iz Istada. Tu je bio i Edmundson sa svojim Kalom. Psi su tražili tragove na sve strane. Iza nekog grmlja našli su tragove mokraće; na drugim mestima su bile konzerve piva i papirni ostaci. Sve je skupljeno i obeleženo na Nibergovoj karti. Na jednom drugom mestu, ispod drveta koje je bilo po strani, Kal je namirisao nešto, ali ništa nisu našli. Valander se nekoliko puta tokom dana vratio do tog drveta. Shvatio je da je to jedno od najzaštićenijih mesta ukoliko bi neko hteo da posmatra zabavu koja se tu odigravala a da ga ne primete. Prošli su ga žmarci. Da li je ubica stajao tu pre njega? Šta je video? Oko podneva Niberg je rekao Valanderu da ispita oboreni radio koji je bio odmah do prostirke. U jednoj od korpi pronašli su neobeležene kasete. Svi su se potpuno utišali kada je Valander stisnuo dugme na kasetofonu. Dubok muški glas zapeva. Svi su prepoznali muziku — Fred Okeštrem je pevao jednu od Fredmanovih poslanica. Valander pogleda u An-Brit. Bila je u pravu. Zabava je bila smeštena u Belmanovo vreme. Ulicom je prošao automobil. Negde iz unutrašnjosti zgrade, možda sa sprata ispod

Svedbergovog stana, čuo se zvuk koji je dopirao iz televizora. Valander uđe u kuhinju, popi još jednu čašu vode i sede za kuhinjski sto. I dalje je ostavio sva svetla pogašena. Valander je u toku popodneva imao iscrpan razgovor sa Lisom Holgešon. Roditelji moraju biti obavešteni čim tela krenu za Lund. Ponudio se da i on pođe u Lund, ali mu je ona rekla da hoće sama to da obavi. Pošto se po njenoj reakciji videlo da zaista tako i misli, Valander se nije usprotivio, ali je zato odlučno i otvoreno rekao da bi medicinsko osoblje i policijski sveštenik trebalo da budu prisutni. “Biće ti jezivo“, reče on na kraju. “Gore nego što možeš i da zamisliš.“ Valander ustade i ode u Svedbergovu radnu sobu. Prvo je samo stajao i gledao po sobi, zatim sede za pisaći sto. Razmišljao je o slikama u istražnom dosijeu. Među njima su se nalazile i tri razglednice, koje su Evi Hilstrem još od početka bile sumnjive. Valander nije verovao u to, niko nije verovao u to. Zašto bi neko falsifikovao razglednice? Ali sada joj je ćerka bila mrtva. Razglednicu mora da je neko drugi napisao. Neko je putovao po Evropi, u Hamburg, slao lažne razglednice iz Hamburga, Pariza i Beča, navodeći tako na pogrešan trag. Pitanje je samo — zašto? Čak i da to troje nisu ubijeni u ivanjdanskoj noći, mora da su ubijeni pre nego što je poslednja razglednica poslata iz Beča. Čemu uopšte svi ti pogrešni tragovi? Valander je zurio uprazno u polutamnoj sobi. Uplašen sam, pomisli on. Nikada nisam verovao u zlo. Ne postoje zli ljudi, nikome brutalnost nije zapisana u genima. S druge strane, postoje zle okolnosti. Zlo ne postoji. Ovde je, međutim, reč o nečemu što je proizvod poremećenog uma. Pomislio je na Svedberga. Da li je moguće da je on putovao po Evropi i ubacivao razglednice sa potpisima Astrid Hilstrem i ostalih u poštanske sandučiće? Teško da je mogao da isključi tu mogućnost, ma koliko neverovatna bila. Svedberg je bio na odmoru. Moraće da naprave spisak svih datuma kada je Svedberg sigurno bio u Švedskoj. Ali, koliko uopšte treba vremena da se odleti u Pariz i vrati odande? Neverovatne stvari se dešavaju, pomisli Valander. A i Svedberg je dobro pucao. Osim toga, pitanje je da li je bio lud. Valander privuče Svedbergov planer i još jednom ga prelista. Neke beleške su se stalno ponavljale. Prezime “Adamson“. Da se možda ona žena, za koju je Bjerklund rekao da se zove Luiz, ne preziva tako? Luiz Adamson. Valander ustade i ode natrag u kuhinju. Prelistao je telefonski imenik, ali nije mogao da nađe nikakvu Luiz Adamson. A možda je udata. Možda se krije iza nekoga sa istim prezimenom. Valander se vrati u radnu sobu. Zamoliće Martinsona da pretraži stare službene zapisnike i proveri na čemu je Svedberg radio onih dana koji su u njegovom planeru označeni imenom

“Adamson“. Valander se zavali u Svedbergovu stolicu. Bila je veoma udobna. Daleko udobnija od stolica u stanici. A onda naglo ustade. Nije smeo da zaspi ovde. Otišao je u spavaću sobu, upalio veliko svetlo i otvorio plakar. Pretražio je Svedbergovu odeću, ali mu ništa nije zapalo za oko. Ugasio je svetlo i vratio se u dnevnu sobu. Neko je koračao ovde, sa sačmarom u ruci. Sačmarom iz koje je Svedbergu pucano pravo u glavu i koja je potom ostavljena tu. Valander pokuša da zamisli da li je to bio prvi ili poslednji događaj u čitavom nizu događaja. Ili je to bio samo deo nečeg većeg? Skoro da nije imao snage da razmišlja o tome. Da li napolju, u mraku, postoji neko ko planira da nastavi ovo besmisleno ubijanje? Nije imao pojma. Sve mu je izmicalo. Nigde nije mogao da nađe čvrsto tlo koje je tražio. Stao je na mesto gde su pronašli pušku i zamislio Svedberga kako sedi na stolici. Ili kako je krenuo da ustane. Mešalica za cement tutnji sa ulice. Dva pucnja obaraju Svedberga, koji je mrtav pre nego što je dotakao pod. Valander nije mogao da čuje nikakav razgovor, nikakve povišene glasove. Samo pucnje iz puške. On se pomeri i stade pored oborene stolice. Pustio si u stan nekoga koga poznaješ. Nekoga koga se ni najmanje ne plašiš. lli je taj neko imao sopstveni ključ. A možda je i obio stan, i to kalauzom, a ne pajserom, jer na vratima nema nikakvih tragova. On nosi pušku. Ako je uopšte reč o muškarcu. Ili u stanu već imaš pušku za koju nemaš dozvolu. Napunjenu pušku, za koju je osoba koju si pustio unutra ili koja je sama ušla znala. Beskrajno mnogo pitanja. Međutim, na kraju krajeva, preostaju samo dva pitanja: ko i zašto? Jedno jedino ko. I isto tako jedno jedino zašto. Valander se vrati u kuhinju, sede za sto i okrenu broj telefona bolnice. Imao je sreće — lekar sa kojim je ranije pričao mogao je da se javi. “Isa se oseća dobro. Biće puštena sutra ili prekosutra.“ “Šta kaže?“ “Ne mnogo toga. Ali mislim da je veoma srećna što ste je našli.“ “Zna li da sam to bio ja?“ “Zašto joj to ne bismo rekli?“ “Kako je reagovala?“ “Ne razumem sasvim pitanje ” “Kako je reagovala na to da je policajac hteo da razgovara sa njom?“ “Ne znam.“ “Moram da popričam sa njom što je pre moguće.“ “Možete sutra.“ “Najbolje bi bilo večeras. Moraću i sa vama da popričam.“ “Zvuči kao da je stvar hitna.“ jeste.

“Upravo sam pošao kući. Što se mene tiče, bilo bi dobro da sačekate do sutra.“ “Što se mene tiče, bilo bi najbolje da uopšte nema potrebe za ovim razgovorom“, reče Valander. “Moraću da vas zamolim da ostanete. Dolazim za deset minuta.“ “Da li se nešto dogodilo?“ “Da. nešto što ne možete ni da zamislite.“ Valander popi još jednu čašu vode, izađe iz stana i odveze se do bolnice. Bilo je i dalje toplo, a vetar slab. Kada je stigao na odeljenje gde je Isa ležala, lekar je stajao u hodniku i čekao ga. Ušli su u praznu lekarsku sobu. Valander zatvori vrata. Još je u kolima, na putu ka bolnici, odlučio da odmah pređe na stvar. Ispričao mu je da su u rezervatu otkrivena tela troje mladih koji su ubijeni, i da je Isa trebalo da bude tamo s njima. Izostavio je samo njihovu odeću i perike. Lekar je slušao u neverici. “Jedanput sam razmišljao o tome da postanem sudski lekar “, reče on potom. “Ali kada čujem ovakve stvari, zahvalan sam što nisam.“ “Potpuno ste u pravu. Bio je to jeziv prizor“, odvrati Valander. Lekar ustade. “Pretpostavljam da želite odmah da popričate sa njom?“ “Samo još nešto. Naravno, ništa od ovoga što sam vam upravo ispričao ne smete prenositi dalje.“ “Lekari ne smeju da odaju poverljive podatke.“ “Ni policajci. Ali neverovatno je koliko toga ipak uspe da procuri. Izašli su u hodnik. Lekar zastade ispred jednih vrata. “Samo da pogledam da li se probudila.“ Valander sačeka. Nije voleo bolnice. Želeo je da ode odatle što pre može. U tom trenutku mu sinu jedna ideja. Setio se nečega što je Jeranson rekao o jednostavnim metodama merenja šećera u krvi. Lekar se vrati iz sobe. “Budna je.“ “Da vas pitam nešto sasvim drugo“, reče Valander. “Izvinite, ali da li biste mogli da mi izmerite šećer?“ Lekar ga začuđeno pogleda. “A zašto?“ “Zato što sutra imam zakazano kod jednog vašeg kolege, koji bi to trebalo da uradi. Ali sada sam shvatio da neću stići.“ “Jeste li dijabetičar?“ “Ne. Ali imam povišen šećer.“ “Onda ste dijabetičar.“ “Pitao sam da li možete da mi izmerite šećer ili ne. Nemam zdravstvenu kod sebe. Možda možete da napravite izuzetak.“

Jedna sestra im se približavala hodnikom. Lekar je zaustavi. “Imate li merač šećera?“ “Naravno da imamo.“ Na pločici na grudima pisalo je da se preziva Brundin. “Možete li da izmerite šećer Valanderu? Posle toga treba da priča sa Edengren.“ Ona klimnu glavom. Valander zahvali lekaru na pomoći. Ona ga ubode iglom u prst i stavi kapljicu krvi na traku na mašini koja je izgledala kao vokmen. “15,5“, reče ona. “To je veoma visoko.“ “To je dozlaboga visoko“, reče Valander. “Samo sam to hteo da znam.“ Ona ga pogleda upitno, ali nimalo neprijateijski. “Imate malo više kilograma.“ Valander klimnu glavom. Odjednom se oseti postiđeno, kao izgubljeno dete. Nakon toga ode u Isinu sobu. Očekivao je da će ležati u krevetu, ali sedela je u stolici, do brade umotana u ćebe. Samo je lampa kod kreveta bila upaljena. Vaianderu je bilo teško da joj razazna crte lica. Video joj je oči tek kada je prišao — uplašeno su ga gledale. On joj pruži ruku, predstavi se i sede na hoklicu pored nje. Ona još ne zna šta se dogodilo, pomisli on. Da su joj tri prijatelja mrtva. Ili je to možda već sama zaključila i samo je čekala da čuje vesti. I da na kraju više nije imala snage? On približi hoklicu. Sve vreme ga je posmatrala. Još sa vrata je pomislio da ga podseća na Lindu. I ona je jednom, sa 15 godina, pokušala samoubistvo. Valander je tek kasnije shvatio da je taj događaj jedan od razloga što je Mona želela razvod. Ali bio je to i jedan od onih događaja koje nikada nije sasvim shvatio, iako je otvoreno pričao sa Lindom o tome, poslednjih godina čak više puta. Bilo je tu nečega što nikada nije uspeo da dokuči. A sada se pitao da li će uopšte moći da razume zašto je devojka kraj njega pokušala samoubistvo. “Ja sam te pronašao“, reče on. “To već znaš. Ali ne znaš zašto sam došao u Skorbi. Ne znaš ni to zašto sam otišao iza zaključane kuće i ušao u dvorišnu kuću gde si ležala i spavala.“ Zastao je, pružajući joj šansu da kaže nešto. Međutim, ona ga je i dalje samo nemo gledala. “Trebalo je da učestvuješ u proslavi Ivanjdana“, nastavi on. “Zajedno sa Martinom, Astrid i Lenom. Ali si se razbolela. Zaboleo te je stomak. I ostala si kod kuće. Je li tako bilo?“ Ona i dalje nije reagovala. Valander odjednom nije znao kako da nastavi. Kako da joj saopšti šta se dogodilo? S druge strane, vest će sutra biti u medijima. Šok će

nastupiti, kako god bude postupio. Trebalo je da povedem An-Brit, pomisli on. Ona bi znala bolje od mene kako da postupi. “Astridina majka je nakon toga dobila razglednice. Neke su potpisali sve troje, a neke samo Astrid. Iz Hamburga, Pariza i Beča. Jeste li pričali o tome da otputujete tamo? Da tajno krenete na put posle ivanjdanske proslave?“ Isa je sada odgovorila, ali toliko slabim glasom da Valander skoro i nije razumeo šta je rekla. “Ne“, prošapta ona. “Nismo ništa odlučili.“ Valander oseti knedlu u grlu. Glas joj je bio toliko slab da je svakog trenutka mogao da pukne. Valander pomisli ono što će ona uskoro saznati — da joj je stomačno oboljenje spaslo život. Valander je više od svega želeo da okrene lekara sa kojim je malopre pričao i upita ga šta da radi. Kako da joj kaže? Nešto ga je, međutim, sprečavalo, vuklo na drugu stranu. “Ispričaj mi o toj ivanjdanskoj proslavi“, reče on. “A zašto bih to učinila?“ On se zapita kako to da jedan tako slab glas može da zvuči tako odiučno. U svakom slučaju, nije zvučala neprijateljski. Odgovori će jednostavno zavisiti od toga na koji način bude postavijao pitanja. “Zato što me zanima. Zato što se Astridina majka brine.“ “Bila je to obična proslava.“ “Ali trebalo je da budete preobučeni u ljude iz Belmanovog vremena.“ Isa nije mogla da zna otkud on zna za to. Postaviti joj to pitanje podrazumevalo je i izvestan rizik. S druge strane, možda neće uopšte moći da priča za koji minut, kada bude saznala šta se dogodilo njenim prijateljima. “Preoblačili bismo se ponekad.“ “Zašto?“ “Da bi bilo drugačije.“ “Da biste napustili današnje vreme? I vratili se u drugo?“ “Da.“ “Jeste li se uvek preoblačili u ljude iz Belmanovog vremena?“ U njenom odgovoru osetio je mrvicu prezira. “Nikada se nismo ponavljali.“ “Zašto niste?“ Ona mu ne odgovori na to pitanje. Valander odmah shvati da je pitanje važno i pokuša da se vrati za korak i približi joj se sa druge strane. “Zna li se uopšte kako su se ljudi oblačili u XII veku?“

“Da. Ali u taj period se nikada nismo vratili.“ “Kako ste birali period?“ Ni na to pitanje mu nije odgovorila. Valander uvide prvi znak koji je ukazivao na to da postoje šeme u tome na koja pitanja neće da odgovori. “Ispričaj mi šta se dogodilo na Ivanjdan.“ “Razbolela sam se.“ “Mora da je bilo iznenada.“ “Tako je uvek sa dijarejom.“ “Šta se dogodilo?“ “Martin je došao po mene. Rekla sam mu da ne mogu da idem.“ “Kako je reagovao na to?“ “Kao i obično.“ “Kako?“ “Upitao me je da li je to tačno. Kao i obično.“ Valander nije razumeo odgovor. “Šta hoćeš da kažeš?“ “Ili pričaš istinu ili ne. Ako ne pričaš istinu, bivaš izbačen.“ Valander razmisli. Isa neće da kaže zašto se ne ponavljaju niti kako biraju periode u koji će se vratiti. A onda kaže da se član grupe može izbaciti zbog laganja. Izbaciti iz čega? “Dakle, veoma ste ozbiljno shvatali vaše prijateljstvo? Niko nije smeo da laže. Bio bi izbačen zbog jedne jedine laži?“ Isa je izgledala iskreno iznenađena. “Zar to nije prijateljstvo?“ Valander klimnu glavom. “Naravno, prijateljstvo treba da bude izgrađeno na poverenju.“ “A na čemu bi drugom moglo da bude?“ “Ne znam“, reče Valander. “Možda na Ljubavi.“ Isa povuče ćebe do brade. “Šta si pomislila kada si shvatila da su otišli na putovanje po Evropi? A da ti ništa nisu rekli?“ Dugo je gledala u njega pre nego što je odgovorila. “Na to pitanje sam već odgovorila.“ Valanderu je bio potreban koji minut da shvati smisao. “Hoćeš da kažeš da ti je policajac koji te je letos posetio postavio to isto pitanje?“ “A šta bih drugo htela da kažem?“ “Da li se sećaš kada je došao da te poseti?“

“Prvog ili drugog jula.“ “O čemu te je još pitao?“ Ona se odjednom nagnu napred ka Valanderu — tako naglo da se on trgnu. “Znam da je taj Svedberg mrtav. Došao si da mi to kažeš, zar ne?“ “Ne baš“, reče Valander. “Ali bih rado da čujem šta te je još pitao.“ “Ništa.“ Valander nabora čelo. “Mora da te je još nešto pitao?“ “Nije. Imam to na traci.“ Valander u prvi mah nije razumeo šta hoće da kaže. “Snimila si razgovor sa Svedbergom?“ “Tajno. Inače to radim. Kada ljudi nisu toga svesni. Snimam ih na traku.“ “A to si uradila i kada te je Svedberg posetio?“ “Da.“ “Gde se nalazi ta traka?“ “Tamo u dvorišnoj kući. Gde si me pronašao. Na omotu kasete je plavi anđeo.“ “Plavi anđeo?“ “Sama pravim omote.“ Valander klimnu glavom. “Imaš li nešto protiv da uzmemo kasetu?“ “Zašto bih imala nešto protiv?“ Valander nazva stanicu i objasni dežurnom zapovedniku da pošalje patrolu da uzme kasetu. I onaj vokmen za koji se Valander setio da ga je video na stočiću pored kreveta. “Plavi anđeo?“, reče policajac začuđeno. “Plavi anđeo na omotu. Hitno je.“ Trebalo im je tačno 29 minuta. Dok su čekali, Isa je provela petnaest minuta u veceu. Kada se vratila, Valander se iznenadi kad vide da je oprala kosu. Prošlo mu je kroz glavu da je možda trebalo da se zabrine da bi mogla ponovo da pokuša samoubistvo. Policajac uđe u sobu i ostavi kasetu i vokmen. Isa klimnu glavom — na tu kasetu je mislila. Ona posluša kasetu sa slušalicama na ušima i nađe pravo mesto. “Ovde“, reče ona i dade slušalice Valanderu. Svedbergov glas ga zapljusnu kao ogroman talas. Valander primeti da se trgnuo, kao da ga je neko ubo. Zatim je čuo Svedberga kako se nakašljao i postavio pitanje. Njen odgovor je nestao u nejasnom pozadinskom Šumu. Valander premota traku unazad i posluša još jednom.

Nije se bio prevario. I jeste i nije bila u pravu. Svedberg je postavio isto pitanje kao on. Ali pitanje ipak nije bilo isto — postojala je jedna ključna razlika. “Šta si pomislila kada si shvatila da su otišli na putovanje po Evropi? A da ti ništa nisu rekli?“ Tako ju je Valander pitao. Svedberg je postavio pitanje na način koji je drastično menjao čitav smisao. Valander ponovo posluša glas koji je mnogo puta pre toga čuo: “Misliš li da su stvarno otišli na putovanje po Evropi?“ Valander još jednom presluša taj deo. Isa na kaseti nije odgovorila na Svedbergovo pitanje. On skinu slušalice. Svedberg je znao, pomisli on. Već prvog ili drugog jula. Svedberg je znao da nisu otišli na putovanje u inostranstvo.

14 Nastavili su razgovor. Vokmen je bio na stolu pored nje, zajedno sa kasetom ukrašenom plavim anđelom, na kojoj su se nalazili poslednji ostaci Svedbergovog glasa. Valander je nastavio da postavlja pitanja, iako mu je bilo teško da se koncentriše. Osim toga, mučila ga je odluka koju će uskoro morati da donese. Ko će da saopšti Isi šta se dogodilo s njenim prijateljima u rezervatu? Ko će to da uradi? I kada? Valander je imao nejasan osećaj da ju je možda već izdao. Da li je već na početku trebalo da joj kaže istinu? Sada, kada je već bilo prošlo devet uveče i kada je Valander shvatio da neće stići dalje, to je bilo jedino što mu je preostalo. Izvinio se i izašao pod izgovorom da ide po kafu. U hodniku je nazvao Martinsona. Saznao je da su krenuli nazad za Istad i da će na mestu zločina uskoro ostati samo tehničari i čuvari. Niberg i njegovi ljudi nastaviće da rade tokom noći. Valander reče gde se nalazi i zatraži da mu daju An-Brit. Ona se javi na telefon i on joj ispriča kako stvari stoje, da mu je potrebna njena pomoć. “Ostala nam je još ona“, reče on. “Isa Edengren. Moramo da joj kažemo, a ne znamo kako će da reaguje.“ “Pa dobro, ipak se već nalazi u bolnici. Šta bi moglo da se desi?“ Njen odgovor iznenadi Vaiandera. U prvi mah mu je zvučala ravnodušno, a onda je shvatio da se na taj način brani. Nema ničeg goreg od sumornog i odbojnog mesta zločina koji je gledala pred sobom celog tog dugog avgustovskog dana. “Ipak bi bilo dobro da dođeš“, reče on. “Da ne budem sam. Pošto je ona pre samo nekoliko dana pokušala samoubistvo.“ Kada je završio razgovor, Valander potraži sestru koja mu je utvrdila da mu je šećer previsok i zamolio je da mu da ime lekara i njegov kućni broj telefona. Iskoristio je priliku da je upita kakav je njen utisak o Isi. “Mnogi koji pokušaju samoubistvo imaju ogromnu snagu“, reče ona. “Naravno, ima i suprotnih slučajeva, ali moj utisak je da Edengrenova pripada prvoj kategoriji.“ Valander je upita da li može negde da dobije kafu. Ona mu objasni da se automat nalazi u prizemlju bolnice. Valander nazva lekara. Prvo se javio dečji, zatim ženski i na kraju muški glas. “Presporo mi je radio mozak“, reče Valander. “Moramo joj reči šta se dogodilo, inače će sama saznati sutra. Možda na način nad kojim nemamo kontrolu. Pitanje je kako će da odreaguje.“ Lekar je shvatio i obećao da će doći. Valander pođe u lov na automat za kafu. Pronašao ga je, ali u džepovima, naravno, nije imao sitan novac. Jedan stariji čovek

sa hodalicom polako se vukao ka njemu. Valander ga pažljivo upita da li bi mogao da mu usitni novac, na šta čovek odmahnu glavom i dade mu potreban sitniš. Valander ostade da stoji sa svojom novčanicom u ruci. “Ubrzo ću umreti“, reče čovek. “Za tri nedelje ili tako nešto. Šta će meni novac?“ Čovek polako produži dalje. Odavao je utisak da je sjajno raspoložen. Valander je zapanjeno gledao za njim. Potom pritisnu pogrešno dugme i dobi kafu sa mlekom, što je veoma retko pio. Vratio se sa šoljom na odeljenje na kom je ležala Isa. An-Brit je upravo stigla — bila je bleda, a pogled joj je bio prazan. Nisu našli nijedan ključni trag koji bi značajno promenio tok istrage. Valander je čuo koliko je umorna. Svi smo umorni, pomisli on. Umorni, a još nismo ni krenuli da zalazimo duboko u ovu noćnu moru koja nas je zadesila. On joj ispriča o razgovoru sa Isom. Ona je iznenađeno slušala dok joj je pričao o Svedbergovom glasu koji je čuo sa kasete. Takođe joj je, bez okolišanja, rekao jedini zaključak koji je mogao da izvuče. Svedberg je znao ili je, u najmanju ruku, sumnjao da su ono troje uopšte krenuli na put. “Kako je to mogao da zna ako nije bio upoznat s onim što se dogodilo?“, upita ona. “Neke druge stvari postaju jasnije“, reče Valander. “Na neki način jeste upoznat sa svim što se događa, ali ne zna celu priču. Da je znao, ne bi uopšte postavljao pitanja.“ “Što onda ukazuje na to da ih Svedberg nije ubio“, reče ona. “Ali valjda u to niko ozbiljno nije ni verovao?“ “Meni je to palo na pamet“, reče Valander. “Priznajem da jeste. Sada je slika drugačija. Mislim da sada možemo da odemo i korak dalje. Već nekoliko dana posle Ivanjdana, Svedberg počinje da se raspituje, što znači da zna nešto. Ali šta to zapravo zna?“ “Da su mrtvi?“ “Ne mora da znači. Jedino što sa sigurnošću zna jeste ono što smo i mi znali pre nego što smo ih pronašli mrtve.“ “Ali se plaši nečega?“ “Stigli smo do najbitnijeg pitanja. Odakle potiče strepnja koja muči Svedberga? Ili strah? Ili sumnja?“ “Zna nešto što mi ostali ne znamo?“ “Bilo kako bilo, zbog nečega počinje da sumnja. Ili možda samo ima neki nejasan predosećaj. To ne možemo da znamo. Nama, u svakom slučaju, ništa ne pominje, jer želi sam da ispita to. Odlazi na odmor i nestaje, pokrećući sopstvenu istragu.

Energičan je i temeljan.“ “Pitanje je, dakle, Šta on to zna.“ “To je tačka preseka za kojom tragamo. I ništa drugo.“ “Ali to ne objašnjava zašto je ubijen.“ “Ne objašnjava ni zašto je nešto želeo da sakrije od nas.“ Ona nabora čelo. “Zašto se inače stvari taje?“ “Da ne bi izašle na videlo. Ili da ne bi bio otkriven.“ “Možda postoji nešto što ga povezuje sa zločinom.” “I ja sam isto to pomislio. Možda postoje osobe koje povezuju Svedberga sa ovim događajima.“ “Zena po imenu Luiz?“ “Možda. Ne znamo.“ Vrata u dnu hodnika su se zalupila. Lekar im je dolazio u susret. Kucnuo je čas. Kada je Valander ušao u Isinu sobu, ona je i dalje sedela u stolici. “Moram nešto da ti kažem“, reče on kada je seo pored nje. “Nešto što će ti biti veoma teško. Zbog toga želim da budu prisutni lekar koji brine o tebi i moja koleginica An-Brit.“ Videlo se da se uplašila. Ali sada nije bilo povratka. I drugo dvoje su ušli. Valander joj reče šta se dogodilo. Njeni prijatelji su pronađeni. Mrtvi. Neko ih je ubio. Valander je znao da će reakcija da nastupi odmah. A mogla je da nastupi i kasnije. “Hteli smo to odmah da ti saopštimo“, reče on. “Da ne bi sutra saznala iz novina.“ Ona nije reagovala. “Znam da je teško“, reče on. “Ali te ipak moram pitati da li imaš predstavu ko bi ovo mogao da uradi?“ “Ne.“ Glas joj je bio slab, ali i razgovetan. Valander nastavi. “Da li je iko znao gde ćete biti za proslavu?“ “Nikada nismo pričali ljudima sa strane.“ Valander iznenada pomisli da zvuči kao da je izgovorila nekakvo pravilo. Možda je upravo to i uradila. “Niko osim tebe nije znao?“ “Niko.“ “Nisi otišla na proslavu jer si se razbolela. Ali znala si gde će biti?“ “U rezervatu.“ “I da ćete biti preobučeni?“

“Da.“ “Ali niko nije znao za to? Sve ste pripremili u tajnosti?“ “Da.“ “A zašto je to bila tajna?“ Nije odgovorila. Ponovo sam kročio na zabranjeni teren, pomisli Valander. Tada odbija da odgovori. U isti mah je bio siguran da govori istinu. Niko nije znao gde će se proslava održati. Nije imao više pitanja. “Idemo sada“, reče on. “Ako se budeš setila nečega, u bolnici znaju kako da me kontaktiraju. Hoću takođe da znaš da sam pričao sa tvojom majkom.“ Ona se trgnu. “A zašto? Kakve ona ima veze sa mnom?“ Glas joj je odjednom postao piskav. Valander oseti da mu je nelagodno. “Morao sam“, reče on. “Našao sam te bez svesti. U takvim slučajevima moram da kontaktiram porodicu.“ Ona pokuša da kaže još nešto, možda samo da se usprotivi, ali odusta. Zatim zaplaka. Lekar dade znak Valanderu i An-Brit da treba da idu. Kada su izašli u hodnik i kada su se vrata zatvorila, Valander primeti da je potpuno znojav. “Svaki put je sve teže“, reče on. “Teško da ću još dugo izdržati. Otišli su iz bolnice. Veče je bilo toplo. Valander pruži ključeve An-Brit. “Jesi li jeo?“, upita ona. On odmahnu glavom. Ona ih odveze do kioska sa kobasicama u ulici Malmevegen, gde je Valander pre neki dan jeo. Strpljivo i ćutke su sačekali da i poslednji članovi nekakvog sportskog udruženja iz Vadstene poruče. Zatim su seli u automobil i jeli. Valander primeti koliko je gladan, iako je u stvari potpuno izgubio apetit. Završili su s jelom i ostali da sede u kolima. “Sutra će vest biti objavljena“, reče ona. “I šta onda?“ “U najboljem slučaju, dobićemo informacije koje će nam biti od koristi. U najgorem slučaju bićemo žigosani kao nesposobni.“ “Misliš na Evu Hilstrem?“ “Ne znam ni sam na šta mislim. Ali četiri osobe su ubijene. Ustreljene. Iz dva različita tipa oružja.“ “Možeš li da zamisliš nekoga? Za kakvom osobom tragamo?“ Valander razmisli pre nego što odgovori. “Ubiti drugog čoveka uvek podrazumeva i neki oblik ludila“, reče on. “Gubljenje kontrole. Međutim, u svemu ovome ima i nečeg svesnog. Možda umišljam, ali oduvek

sam mislio da se čovek malo dvoumi pre nego što ubije policajca. Mislim i na onu devojku u bolnici, na to da niko nije znao gde planiraju da održe proslavu. Ali neko je očigledno znao. Odbijam da poverujem u to da je reč o slučajnom ubistvu.“ “Tražimo, dakle, nekoga ko zna da nekoliko mladih u tajnosti planira proslavu?“ “Neko ko je, pored Svedberga, pretpostavljao o čemu je reč.“ Zaćutali su. Ovo nije logično, pomisli Valander. Nešto ključno sve vreme predviđamo. Nešto što ne mogu da otkrijem. “Sutra je ponedeljak“, reče ona. “Sutra će i slika Luiz biti objavljena. Nadajmo se da ćemo dotad dobiti i izveštaj sudske medicine iz Lunda. I dojave građana.“ “Previše sam nestrpljiv“, reče Valander. “To je greška koju iznova ponavljam. Inače sam iz godine u godinu sve nestrpljiviji.“ Stigli su u policijsku stanicu oko pola jedanaest. Nije bilo novinara, što je iznenadilo Valandera. Bio je ubeđen da je informacija o pronađenim telima u rezervatu već procurila. Okačio je jaknu u svoju kancelariju i otišao u kantinu. Tamo su u tišini sedeli umorni policajci, nagnuti nad šoljama kafe i rasparčanim picama. Valanderu pade na pamet da bi trebalo da kaže nešto ohrabrujuće. Ali kako uopšte da razvedri atmosferu nakon što je troje mladih ljudi nađeno ubijeno na plavoj prostirci u šumi, usred leta? Sem toga, tu je bilo i skoro ubistvo jednog od njihovih kolega. Valander ne reče ništa, već samo klimnu glavom svima okolo, dajući do znanja da je tu. Hanson ga pogleda umornim pogledom. “Kada počinjemo?“, upita on. Valander baci pogled na svoj sat. “U pola jedanaest. Je li Martinson ovde?“ “Stiže.“ „A Lisa?“ “U svojoj kancelariji. Mislim da se namučila u Lundu. Svi ti roditelji. Par za parom je morao da identifikuje svoju decu. A Eva Hilstrem je, naravno, došla sama.“ Valander je bez reči slušao. Zatim ode pravo u kancelariju Lise Holgešon. Vrata su bila odškrinuta. Lisa je sedela sasvim nepomično iza pisaćeg stola. Oči su joj se caklile. On pokuca i gurnu vrata. Ona mu klimne glavom da uđe. “Nadam se da se nisi pokajala što si sama išla u Lund?“ “Nema šta da se kajem. Bilo je jezivo, kao što si i rekao. To ne mogu rečima da opišem. Roditelji koji odjednom, jednog letnjeg dana, moraju da identifikuju tela svoje dece. Lepo su sredili tela, ali je bilo teško sakriti činjenicu da su već duže vreme bili mrtvi.“

“Hanson je beše rekao da je Eva Hilstrem sama dolazila?“ “Ona se još najlakše savladavala. Verovatno zato što je očekivala ovo.“ “Tužiće nas, verovatno s punim pravom. Nismo ništa preduzeli.“ “Je r ti to iskreno misliš?“ “Ne. Mada ne znam koliko moje mišljenje zaista vredi. Da smo imali više ljudi, situacija bi bila drugačija. Da nije bilo vreme godišnjih odmora, sve bi moglo da bude drugačije. Uvek ima neko objašnjenje. Ali šta to vredi jednoj usamljenoj majci kad joj postane jasno da su se njene najcrnje strepnje obistinile.“ “Mislila sam da porazgovaramo o pojačanju. Treba nam pomoć spolja, što pre.“ Valander je bio preumoran da protivreči. U dubini duše nije se slagao s njom. Veći broj policajaca na delu daje veću mogućnost da brže dođu do cilja, ali njegovo sopstveno iskustvo govorilo mu je drugačije. Najčešće je mala kompaktna istražna grupa najefikasnija. “Šta ti misliš?“ Valander slegnu ramenima. “Znaš šta mislim. Ali neću se protiviti ako želiš da pozoveš pojačanje.“ “Mislim da bi trebalo da ih pozovemo još večeras.“ On pokuša da je odvrati. “Svi su preumorni“, reče. “Nećeš dobiti nikakve razumne odgovore. Sačekaj do sutra.“ Već je bilo petnaest do jedanaest. Valander ustade, a zatim zajedno odoše do sobe za sastanke. Martinson uđe u hodnik, blatnjavih nogavica. “Šta se desilo?“, upita Valander. “Pokušao sam da idem prečicom kroz rezervat“, reče Martinson smrknuto. “Pa sam ugazio u nešto. Imam drugi par pantalona u kancelariji, odmah dolazim.“ Valander ode do toaleta i popi malo vode. Kad vide svoje lice u ogledalu, skrenu pogled. U deset do jedanaest vrata su se zatvorila. Svedbergova stolica je i dalje bila prazna. Niberg se vratio sa mesta zločina. Pogledao je Valandera i odmahnuo glavom — ništa značajno nije pronađeno. Valander je počeo sa svojom posetom bolnici. Setio se da ponese kasetofon i kasetu sa sobom. Dok su slušali Svedbergov glas, u sobi se osećala izvesna nelagoda. Potom je Valander, veoma koncentrisan, izneo svoje zaključke i primetio da je sumorna atmosfera na trenutak živnula. Svedberg je nešto znao. Sada je samo pitanje da li je baš zbog toga ubijen. Valander skloni kasetofon i spusti šake na sto. Krenuo je nešto da kaže, ali nije znao šta. Nesigurno se promeškoljio dok se nije prisetio šta je hteo.

Sastanak se odužio dugo posle ponoći. Pravili su pregled svega i usput uspeli da zaborave na umor i nelagodu. Stvari se mogu pročešljati kako spolja, tako i iznutra, pomisli Valander. Upravo to i radimo — ne proveravamo neprohodno šiblje, nego svoja zapažanja, ali te dve stvari svejedno podsećaju jedna na drugu. Nakon što je prošla ponoć napravili su pauzu. Kada su se spremali da nastave, Martinson slučajno sede u Svedbergovu stolicu. U isti mah shvati šta je uradio i pomeri se. Valander ode do ve-cea po vodu. Usta su mu bila suva i bolela ga je glava, ali je samo stisnuo zube i nastavio. Za vreme pauze otišao je do svoje kancelarije i nazvao bolnicu. Nakon dosta čekanja, razgovarao je sa sestrom koja mu je te večeri izvadila krv iz prsta. “Devojka spava“, reče. “Htela je nešto za spavanje, ali to, naravno, ne možemo da joj dajemo. Izgleda da je i bez toga zaspala.“ “Jesu li njeni roditelji zvali? Njena majka?“ “Samo neki čovek koji se predstavio kao njen komšija.“ “Lundberg?“ “Tako se zvao.“ “Verovatno će odreagovati tek ujutru“, reče Valander. “Šta se to, u stvari, desilo?“ Valander nije video nikakav razlog da ne ispriča. Na kraju, ona je dugo i ćutala. “Ne može čovek da poveruje da je tako nešto istina“, reče. “Kako mogu takve stvari da se dešavaju?“ “Ne znam“, reče Valander iskreno. “Ne razumem ništa više od bilo koga drugog.“ Nakon toga se vratio na sastanak. Trebalo je da rezimira sve o čemu su pričali. “Ne znam zašto se sve to desilo“, poče. “Ništa više od vas ne razumem kakav to ludak može hladnokrvno da ubije troje mladih ljudi koji slave Ivanjdan. Ne vidim nikakav motiv za to, a samim tim ni nekog potencijalnog počinioca. Vidim, ipak, šemu događaja, što i vi možete da vidite. Nije nam sve sasvim jasno, i dalje ima praznina, ali vidim to što vidim. Proći ću još jednom kroz sve to. Ispravite me ako negde grešim i dodajte ako nešto zaboravim.“ Uze mineralnu vodu i nasu je pre nego što nastavi. “Negde po podne, 21. juna, mladić i dve devojke dolaze u rezervat Hagestad. Trebalo bi da su došli sa dva auta, koja su sad nestala. To je jedno od problematičnih pitanja na koje treba da nađemo odgovor. Prema rečima Ise Edengren, koja je trebalo da bude s njima, ali se razbolela, a samim tim verovatno spasla sebi život, unapred su odredili mesto. Igraju se nekakvog maskenbala, i to ne prvi put. Treba da pokušamo da shvatimo šta su to zapravo radili. Imam jak osećaj da su bili veoma povezani,

možda je to bilo i više od prijateljstva. Ali o čemu je tačno reč još uvek ne znamo. Priredili su zabavu kao u Belmanovo vreme. Preobučeni su i nose perike, puštaju Belmanove “Poslanice“. Još uvek ne znamo da li ih je neko primetio, bilo kad su stigli u rezervat ili tokom večeri. Mesto na kom su bili dobro je sakriveno. Onda se iznenada nešto dešava. Ubica se pojavljuje i ubija ih. Sve ih je upucao sa po jednim pucnjem pravo u čelo. Ne možemo još uvek ni da kažemo koje je oružje koristio. Sve> ipak, ukazuje na to da je ubica znao šta radi i izgleda da nije oklevao. Nakon 51 dana našli smo ih. Ovo je najverovatniji sled događaja. Međutim, pre nego što saznamo koliko su dugo mrtvi, moramo da uzmemo u obzir i to da se možda sve odigralo nekako drugačije. Možda to uopšte nije ni bilo ivanjdansko slavlje, možda se desilo kasnije. Jednostavno ne znamo. No, bez obzira na to kada se desilo, možemo da kažemo da je ubica imao neke informacije. Nema smisla da se trostruko ubistvo dogodilo slučajno. Naravno, možda je posredi i neki psihopata, ništa ne možemo da isključimo. Sve nam, ipak, govori da su ova ubistva unapred dobro isplanirana. Ali kakav je to plan, ne mogu ni da zamislim. Ko bi želeo da ubije troje mladih ljudi onda kada su najsrećniji? Šta bi mogao da bude motiv? Ne shvatam. Imam osećaj kao da nikad nisam imao posla s nečim sličnim.“ Zatim zaćuta. Još nije završio, ali hteo je da ostavi mesta za pitanja. Niko nije ništa rekao, pa je ponovo uzeo reč. “Ima i nastavak“, reče. “Ne znamo da li je to početak ili kraj, da li je to deo svega ovoga ili nešto što se dogodilo paralelno s njihovim ivanjdanskim slavljem, tek — Svedberg je ubijen. U njegovom stanu našli smo fotografiju na kojoj je jedno od ovo troje iz rezervata. Fotografija je slikana tokom njihove zabave. Znamo da Svedberg počinje sa svojom istragom čim su Eva Hiistrem i ostali roditelji izrazili zabrinutost što su im deca otišla. Ne znamo ni zašto sprovodi istragu sam, na svoju ruku. Ne možemo, međutim, zanemariti to da se ovi događaji negde preklapaju. Odatle moramo početi. I moramo gledati u više smerova istovremeno.“ Odložio je olovku i nagnuo se u stolici. Osećao je bol u leđima. Pogledao je Niberga. “Možda prebrzo izvlačimo zaključak“, reče Valander, “ali i Niberg i ja imamo jak utisak da je na mestu zločina nešto namešteno.“ “Ja ne razumem kako su mogli da budu tamo 51 dan, a da ih niko ne pronađe“, reče Hanson rezignirano. “Tamo je leti mnogo ljudi.“ “Ni ja ne razumem“, odgovori Valander. “To znači tri opcije. Možda grešimo već od samog početka; možda to uopšte nije bilo za Ivanjdan, možda se to desilo kasnije, na nekoj drugoj zabavi. Ili možda mesto zločina i mesto na kom smo ih našli nije isto. Treća opcija je da ta dva mesta jesu ista, ali da su tela premeštena, a zatim vraćena

nazad.“ “Ko bi tako nešto uradio?“, reče An-Brit. “I zašto?“ “Ja ipak smatram da baš to jeste slučaj“, reče Niberg. Svi ga pogledaše. Niberg je retko bio tako odlučan u nečemu na početku istrage. “Mislim da sam primetio isto što i Kurt“, poče. “Da je nešto namešteno. Otprilike kao što zamišljamo kako fotograf namešta nešto pre slikanja. Zatim sam pronašao neke stvari koje su me naterale da se zamislim.“ Valander je napeto iščekivao. Nibergu, međutim, kao da je odjednom pobegla misao. “Slušamo“, reče Valander. Niberg odmahnu glavom. “Ipak moram da se složim s tim da to zvuči nerealno. Zašto bi neko pomerao mrtvo telo? I posle toga ga vratio nazad?“ “Može postojati mnogo razloga“, reče Valander. “Da bi se što kasnije otkrilo. Da dobije vreme da se izvuče.“ “Ili da stigne da pošalje nekoliko razglednica“, reče Martinson. Valander klimnu glavom. “Idemo korak po korak. Ništa od ovoga ne mora da bude netačno. Svejedno, sve to može biti manje ili više tačno.“ “Reč je o čašama“, reče Niberg polako.. “U dve čaše je i dalje bilo malo vina. U jednoj samo nekoliko kapi na dnu, u drugoj malo više. To bi trebalo da je odavno isparilo. Mada, najviše me je začudilo ono čega nije bilo tu — niti mušica, niti drugih mrtvih životinjica. A trebalo bi da ih bude. Svi znamo šta bude kad čašu u kojoj ima vina ostavimo napolju tokom noći — ujutru je puna mrtvih insekata. Ali u ovim čašama nije bilo ničeg.“ “Kako to objašnjavaš?“ “Da čaše nisu mogle da stoje tamo više od nekoliko sati kad je Leman pronašao tela.“ “Koliko sati?“ “To ne mogu nikako da znam.“ “Ostaci hrane govore suprotno“, dodade Martinson. “Istrulela piletina, buđava salata, užegao puter, tvrd i suv hleb. Hrana ne može toliko brzo da propadne, za samo nekoliko sati.“ Niberg ga pogleda. “Zar nije upravo to ta opcija o kojoj pričamo? Da je to što su Mats i Rosmari Leman našli sve namešteno? Neko je stavio čaše i nasuo malo vina. Možda je negde drugde spremio istrulelu hranu, a onda je stavio na tanjire.“

Niberg je i dalje bio jednako odlučan kao na početku. “Većinu ovoga ćemo moći da dokažemo“, reče. “Utvrdićemo koliko je dugo vino koje je ostalo u čašama bilo izloženo vazduhu. Utvrdićemo i dokazaćemo. Ali već sad mi se čini da jeste tako. Da su Lemanovi pošli u šetnju prekjuče ujutru, ne bi ništa pronašli.“ U sobi je bio muk. Valander primeti da je Niberg otišao još dalje od njega. Valander nije povezao da su tela bila napolju manje od 24 sata pre nego što su otkrivena. To znači da ubica ni vremenski nije bio tako daleko od njih. To što je Niberg rekao iz temelja je promenilo Valanderov odnos prema zločinu. Mogao je da ih ubije i da sakrije tela, ali nije mogao da ih ponovo donese. “Vidim da si uveren“, reče Valander. “Je 1’ postoji neka mogućnost da grešiš?“ “Ne, nikakva. Možda grešim u vezi sa vremenom, ali u suštini sve je moralo da se odigra na način koji sam pomenuo.“ “Na jedno pitanje nemamo odgovor“, reče Valander. “Da li su mesto zločina i mesto nalaska tela isti“. “Nismo još završili“, reče Niberg. “Ali izgleda da je malo krvi probilo kroz prostirku u zemlju.“ “Znači misliš su ubijeni napolju? Ali da su možda premešteni negde drugde?“ “Upravo tako.“ “Onda se postavlja pitanje gde su premešteni.“ Svi u sobi shvatiše da je to pitanje bilo najvažnije. Određivali su kako se ubica kretao. Iako ga još uvek nisu imali pred sobom, naslućivali su kuda se sve kretao. A to je bio veliki korak. “Imamo jednu usamljenu osobu“, reče Valander. “Mada, moguće je svakako da je reč o više osoba. To je još izvesnije ukoliko uzmemo da su tela pomerana sa mesta zločina i vraćena nazad.“ “Možda je to pogrešna reč“, reče An-Brit. “Možda nepomerana nego sakrivena?“ Valander je i sam hteo da doda to isto. “To mesto nije duboko unutar rezervata“, reče. “Kola se lako mogu dovesti dotle, ali to nije dozvoljeno. To bi skrenulo pažnju. Alternativa je, dakle, veoma jednostavna — tela su bila sakrivena unutar samog rezervata. Možda negde u blizini mesta ubistva.“ “Psi nisu ništa našli“, reče Hanson. “Mada to ne mora ništa da znači.“ Valander odluči. “Ne možemo da čekamo rezultate tehničkih ispitivanja. Hoću da se počne sa traženjem čim se razdani. Tražimo mesto gde su tela mogla da budu kraće ili duže vreme. Ako smo u pravu što se ovoga tiče, mislim da bi to trebalo da bude negde u

blizini.“ Prošlo je jedan. Valander je bio svestan da moraju da odspavaju nekoliko sati. Ubrzo će svi biti ponovo na nogama. On je poslednji napustio prostoriju. Skupio je svoje papire i stavio ih u radni sto. Zatim je obukao jaknu i izašao iz policijske stanice. Napolju je bilo sasvim mirno. I dalje je bilo toplo. Duboko je udahnuo. Stao je iza policijskog automobila i mokrio. Ujutru je imao termin kod doktora Jeransona, ali neće otići. Šećer mu je bio previsok, 15,5. Ali otkud mu sad vremena da razmišlja o zdravlju? Krenuo je kući kroz pusti grad. Ima nešto čega se nisu dotakli tokom dugog sastanka. Valander je, ipak, smatrao da mu nije jedinom to palo na pamet. Niti da ga je jedinog to brinulo. Pretpostavljali su kako se ubica kretao. Nisu, međutim, znali kako razmišlja, šta ga pokreće. Nisu imali pojma da li planira da ponovi to.

15 Te noći Valander nije ni otišao u krevet. Kada je stao ispred svoje zgrade i krenuo da traži ključeve po džepovima, ponovo oseti onu uznemirenost. Negde u senci nalazio se ubica koji je potpuno svesno delovao. Šta ga je pokretalo? Da li će se opet pojaviti? Valander je samo stajao sa ključevima u ruci. Zatim se predomisli, vrati ključeve nazad u džep i krenu ka automobilu. Kada je izašao iz praznog grada, pustio je kasetu sa operskom muzikom, ali je gotovo istog trenutka isključi. Noć je bila veoma mirna. Mir mu je i bio potreban. Spustio je prozor i noćni vazduh ga je zapljuskivao po licu. Uznemirenost je nailazila u talasima. Tražio je neki znak, nešto da ga ubedi da ubica neće ponovo krenuti u akciju. Nigde, međutim, nije imao mira. Ubica će biti napolju sve dok ga ne uhvate. A to moraju da urade. On ne sme da bude jedan od zločinaca koji se izvuku, što je Valandera iz godine u godinu proganjalo u snovima. Pomislio je na nešto što se dogodilo početkom 80-ih godina, ubrzo nakon što se sa Monom i Lindom preselio iz Malmea u Istad. Kasno jedne večeri nazvao ga je Ridberg i rekao mu da im je javljeno da je nađena mrtva devojka na njivi blizu Borijea. Na čelu je imala veliku ranu, tako da je bilo teško pomisliti da je uzrok smrti bio prirodan. Otišli su tamo tokom noći, bio je novembar i sitan sneg je lepršao kroz vazduh. Nije bilo sumnje da je devojka ubijena. Došla je autobusom iz Istada, gde je bila u bioskopu, sišla je na stanici i htela da skrati put preko njiva do imanja na kom je živela. Pošto nije došla kući kada je trebalo, njen otac je uzeo džepnu lampu i pošao ka putu. Tada ju je našao. Istraga je trajala nekoliko godina. Potrošeno je hiljade strana i gomile fascikli, ali ubica nikad nije uhvaćen. Nisu imali čak ni motiv. Jedini trag koji su imali bila je jedna pokvarena štipaljka, koja je bila tik uz devojčino telo i na kojoj je bilo malo krvi. Ali to je bilo sve. Nikad nisu uspeli da reše to ubistvo. Nakon toga, Ridberg je mnogo puta dolazio u Valanderovu kancelariju i pričao o toj devojci. Svaki put bi mu na pamet palo nešto novo o čemu je hteo da porazgovaraju. Valander je znao da je Ridberg ponekad, kad je bio slobodan, sedeo sam u policijskoj stanici i nanovo čitao delove materijala iz te istrage. Ridberg je do samog kraja tražio rešenje. Pre nego što je umro od raka, dok je ležao u bolnici, još jednom je bio počeo o devojci ubijenoj na njivi. Valander je shvatio da je Ridberg hteo da Valander ne zaboravi taj slučaj. Kada njega ne bude bilo, Valander će ga jednog dana možda rešiti. Valander, međutim, nije nijednom otišao u arhivu i pogledao stare fascikle. Retko je i mislio na tu devojku. Ipak, nije je ni zaboravio; ponekad bi mu se javila u snovima. Slika bi uvek bila ista — Valander stoji nagnut

nad njom, a Ridberg je negde u pozadini, jedva vidljiv. Ona ga gleda, ali on je oduzet i ne može da govori. Valander skrenu s glavnog puta. Ne želim da me još troje ljudi progoni kroz snove, pomisli. Ne želim ni da me Svedberg progoni. Moramo da nađemo ubicu, ili ubice. Stao je ispred rezervata. Jedan policijski auto je tu bio parkiran. Valander se iznenadi kad vide Edmundsona da izlazi iz automobila i prilazi mu. “Gde ti je pas?“, upita. “Kod kuće je“, odgovori Edmundson. “Zašto bi spavao ovde u autu?“ Valander klimnu glavom. “Je l' sve u redu?“ “Samo Niberg. I kolege koji su unutra.“ “Je li Niberg tu?“ “Došao je skoro.“ I njega muči isto, pomisli Valander. To ne bi trebalo da me čudi. “Toplo je za avgust“, reče Edmundson. “Doći će i jesen“, odgovori Valander. “Može naglo da dođe.“ Upalio je džepnu lampu i provukao se ispod policijskih traka. Zatim uđe u rezervat. * Dugo je već bio u hladu, došao je čim se dovoljno smrklo. Prišao je rezervatu iz pravca mora kako bi neprimetno mogao da uđe. Išao je obalom, prešao je dine i nestao iza grmlja i drveća. Pošto nije mogao da bude siguran da tamo nema policajaca sa psima, zaobišao ih je u širokom luku i zaustavio se tek kad je došao do glavne staze koja je vodila unutar područja za rekreaciju. Odatle može lako da pobegne ako neki pas iznenada počne da laje ili ako namiriše opasnost. Nije se, ipak, brinuo. Nisu mogli da očekuju da bude tu. Pod maskom mraka video je policajce kako dolaze i odlaze. Nekoliko automobila je takođe prošlo tuda. Video je i dve policajke. Oko deset sati uveče dosta ih je istovremeno otišlo iz rezervata. Tada je iskoristio priliku da popije čaj koji je poneo sa sobom u termosu. Već je dobio obaveštenje da mu je stigla porudžbina iz Šangaja i sutra rano ujutru će da pokupi paket. Kada je sve popio i vratio termos u ranac, polako se približio mestu gde ih je ubio. Bio je siguran da na terenu nema pasa. U daljini je video reflektore koji su bacali neprirodno svetlo duboko u šumu. Izgledalo mu je kao da bez dozvole prisustvuje nekoj pozorišnoj predstavi koja nije otvorena za javnost. Iskušenje da se približi toliko da čuje šta policajci govore bilo je jako. Savladao se,

ipak. Uvek se savladavao. Čovek nikad ne može da se zaštiti ako izgubi kontrolu nad samim sobom, nikad ne može da garantuje da će se izvući. Senke su igrale na svetlosti reflektora. Policajci su izgledali kao džinovi, ali znao je da je to samo iluzija. Napipavali su okolo poput slepih životinja u nekom neshvatljivom svetu. Svetu koji je on stvorio. Priuštio je sebi da na trenutak oseti zadovoljstvo. Znao je, međutim, da je oholost opasna. Čini čoveka ranjivim. Nakon toga vratio se do mesta na glavnoj stazi. Već je odlučio da krene odatle kad neko sam prođe stazom. Svetlost lampe je igrala po zemlji. Na jedan kratak trenutak lice mu je bilo vidljivo, i tada ga je i prepoznao. Jednom je u novinama bila njegova slika. Znao je da se čovek zove Niberg i da je kriminalistički tehničar. Nasmešio se samom sebi. Policajac će moći da identifikuje različite delove, ali nikad neće naći skrivenu šemu. Stavio je ranac na leđa i samo što je krenuo preko staze kad začu još nekog kako dolazi. Zatim vide svetlo lampe. Brzo se zavuče nazad u mrak. Čovek koji je prošao tuda je bio krupan i činilo se da se kreće teško. Opet je bio u iskušenju, da se prikaže, da projuri kao neka noćna životinja i da opet nestane, da ga proguta mrak. Čovek iznenada zastade. Lampom je tražio po grmlju uz stazu. U jednom kratkom trenutku obuzela ga je zastrašujuća panika i pomislio je da je uhvaćen. Nije mogao da pobegne. Zatim nestade svetlo. Čovek na stazi poče ponovo da se kreće. Zastao je još jednom i osvetlio iza sebe. Odjednom ugasi lampu i ostade nepomičan u mraku. Zatim upali lampu i nestade. Dugo je ležao iza grmlja. Srce mu je tuklo. Zbog čega je taj čovek stajao tamo na stazi? Nije mogao ništa da čuje, niti je bilo drugih tragova. Ni sam nije znao koliko dugo je ležao. Po prvi put, njegov unutrašnji sat se poremetio. Možda jedan sat, možda više. Na kraju je ustao, prešao stazu i otišao ka obali i moru. Tada je počelo da sviće. * Valander je u daljini video odsjaj svetla. Reflektori su svetleli među drvećem. Već je čuo Nibergov umoran i uznemirujući glas. Na stazi je stajao jedan policajac i pušio. Valander zastade još jednom i oslušnu. Nije ni sam znao otkud mu taj osećaj. Možda od sveg tog razmišljanja u automobilu? Ubica koji se skriva tamo negde u mraku, senka koju ne može da vidi. Odjednom mu se učini da čuje nešto. Zastade veoma uplašen, ali ubrzo shvati da je to samo njegova mašta. Zastade još jednom,

ugasi lampu i oslušnu. Čuo se samo šum mora. Prišao je policajcu koji je pušio i pozdravio ga. Ovaj kada je spazio Valandera, krenu da gasi cigaretu. Valander samo odmahnu rukom. Bili su na obodu svetla reflektora. Policajac je bio mlad, došao je u Istad tek pre šest meseci. Zvao se Bernt Svenson, bio je visok i riđ. Valander pre toga nije mnogo komunicirao s njim, ali setio se da ga je nekoliko godina ranije pozdravio kada je bio u Stokholmu na predavanju na Višoj policijskoj školi. “Sve u redu?“, upita. “Mislim da se ovuda mota neka lisica“, odgovori Svenson. “Zbog čega to misliš?“ “Mislim da sam video neku senku, malo veću od mačke.“ “U Skoneu nema lisica, nestale su za vreme kuge.“ “Čini mi se, ipak, da je to bila lisica.“ Valander klimnu glavom. “U redu onda. Bila je lisica, samo jedna obična lisica.“ Vratio se na svetlo reflektora i pažljivo počeo da se spušta niz padinu. Niberg je posmatrao drvo ispod kog su našli tela. Sada više nije bilo čak ni plave prostirke. Kada je ugledao Valandera, napravi grimasu. “Šta ćeš ti ovde?“, reče. “Treba da odspavaš. Neko mora da bude u normalnom stanju.“ “Znam. Ali nekad prosto ne mogu.“ “Svi treba da spavaju“, reče Niberg. Glas mu je bio slomljen od umora. Valander primeti koliko je mrzovoljan. “Svi treba da spavaju“, ponovi on. “A ovakve stvari ne bi trebalo da se dešavaju.“ Tiho su stajali i posmatrali policajca u kombinezonu koji je malim ašovom kopao oko korena drveta. “Već 40 godina sam policajac“, reče Niberg iznenada. “Za dve godine mogu u penziju.“ “Šta ćeš onda da radiš?“ “Penjaću se možda po zidovima“, reče Niberg.,Ali u svakom slučaju neću stajati usred šume sa poluistrulelim leševima mladih ljudi pred sobom.“ Valander se priseti reči bankara Sundelijusa — Pre sam išao na posao. Sada se penjem po zidovima. “Naći ćeš nešto“, reče Valander ohrabrujuće. Niberg promrmlja nešto nerazumljivo. Valander zevnu i pokuša da otrese umor sa sebe.

“Došao sam zapravo ovamo da vidim šta će se dalje dešavati“, reče. “Misliš na kopanje?“ “Ako smo u pravu, postavlja se pitanje gde bi to bilo logično da je sakrio tela?“ “I dalje ne znamo da li je reč o jednoj osobi“, odvrati Niberg. “Mislim da jeste. Teško da bi se dve osobe udružile oko ovako nekog masakra. Naša pretpostavka je i da je to muškarac, iz vrlo jednostavnog razloga što žene vrlo retko pucaju pravo u glavu. Naročito ne mladim ljudima.“ “Zaboravljaš na ono što se desilo pre koju godinu.“ Nibergov komentar je bio i tačan i opravdan. Prethodne godine imali su slučaj gde je više ljudi ubijeno. Na kraju su uspeli da uhvate ženu koja je bila ubica. To, ipak, nije menjalo Valanderovo mišljenje. “Koga to tražimo? Nekog ludaka od koga su svi digli ruke?“ “Možda, ali nismo sasvim sigurni.“ “To je u svakom slučaju neka polazna tačka.“ “Upravo tako. On je sam. Ima tri tela da sakrije. Kako razmišlja? Šta radi?“ “Ograničava razdaljinu na koju će da premesti tela, iz praktičnih razloga. Verovatno mora da ih nosi, osim ako nema kolica sa sobom. To bi, doduše, privuklo pažnju. Mislim da je reč o vrlo opreznom čoveku.“ “Ne ograničava on samo razdaljinu“, reče Valander. “Mora da uzme u obzir i vreme. Nalazi se u području gde se ljudi kreću. A leto je, čak i noću može da bude još nekoga ovde.“ “Znači, zakopao ih je negde u blizini?“ “Ako ih je zakopao“, reče Valander zamišljeno, “šta je mogla da mu bude alternativa?“ “Dizalicom sa čekrkom je mogao da ih podigne u krošnju. Mada tada bi tela bila u još gorem stanju.“ Valanderu pade nešto na pamet. “Je l' imaš utisak da su tela bila izložena životinjama? Da su ih ptice kljucale?“ “Ne. Ali to će patolozi odrediti.“ “Što najverovatnije znači da su bili nepristupačni životinjama, iako one kopaju zemlju. To nas dovodi do još nečega - tela nisu samo bila sakrivena već su i bila u nečemu. U sanducima ili plastičnim vrećama.“ “Ne razumem se baš u te stvari“, reče Niberg. “Na različitim temperaturama se menja uobičajeni tok truljenja. Znam, ipak, da se tela drugačije ponašaju u zatvorenom prostoru nego kada su direktno u zemlji. Što znači da su možda bili napolju duže nego što mislimo.“ Valander je imao osećaj da su došli do nečeg veoma bitnog. “Šta onda imamo?“, upita Valander.

Niberg odmahnu rukom. “Nije sigurno tražio mesto do kog bi morao da ide uzbrdo“, reče i pokaza na padinu. “Niti da prelazi stazu bez preke potrebe.“ Okrenuli su leđa padini i pogledali ka mraku, pored reflektora ispred kojih su se rojili insekti. “Levo se nastavlja nizbrdo“, reče Niberg. “Ali skoro odmah zatim ide naglo nagore. Ne verujem da je tu. Uzbrdica je preblizu.“ “Pravo napred?“ “Tu je ravno. Gusto grmlje i šiprag.“ “A desno?“ “Prvo šiprag, ali ne gust. Zatim tlo koje je zimi verovatno vlažno. Onda opet šiprag.“ “Verovatno je tamo“, reče Valander. “Pravo napred ili desno.“ “Desno“, reče Niberg. “Zaboravio sam nešto. Pravo napred ima jedna staza. Ali nije to najvažnije.“ Niberg pozva policajca koji je kopao u podnožju drveta. “Reci šta si video dok si išao pravo napred ovuda“, reče Niberg. “Tamo ima dosta pečuraka.“ Valanderu je bilo jasno. “Izbegava mesto gde bi ljudi mogli da dođu da beru pečurke? Čak i tokom leta?“ Niberg klimnu glavom. “I ja berem pečurke. Često idem na mesta na kojima znam da ih ima, čak i kad nije sezona.“ Policajac se vratio drvetu. “Hajdemo onda nadesno, čim se razdani“, reče Valander. “Na mesta koja deluju uzurpirano.“ “Ako smo u pravu, tela su bila tamo“, reče Niberg. “Postoji naravno mogućnost da nismo u pravu.“ Valander je bio toliko umoran da nije imao snage da odgovori. Odlučio je da se vrati do automobila i da proba da odspava nekoliko sati na zadnjem sedištu. Niberg ga je otpratio do staze. “Kad sam došao, imao sam osećaj da tamo u mraku ima nekoga“, reče Valander. “A Svenson je ubeđen da je čuo lisicu.“ “Obični ljudi imaju košmare dok spavaju“, reče Niberg. “Mi koji smo do guše u ovakvim stvarima imamo košmare dok smo budni.“ “Brinem se“, reče Valander. “Ne znamo da li će ponoviti ovo.“ Niberg razmisli pre nego što odgovori.

“U svakom slučaju, znamo da najverovatnije nije to pre radio“, reče. “Ovo ubistvo, ili pogubljenje, ne liči ni na šta što se desilo u ovoj zemlji. Znali bismo za to, setili bismo se toga.“ “Svejedno bi Martinson trebalo da javi to preko granice“, reče Valander. “U slučaju da se negde drugde desilo.“ “Bojiš se da će se ponoviti?“ “Ti ne?“ “Ja se uvek plašim toga. Ali sve vreme imam osećaj da je ovo nešto što se samo jednom događa.“ “Nadajmo se da si u pravu“, reče Valander. “Vraćam se za nekoliko sati“. Kada se probudio, već je naveliko bilo svanulo. Neko je pokucao na prozor automobila i probudio ga. Ugledao je An-Britino lice. Još uvek bunovan, izašao iz automobila posrćući. Čitavo telo ga je bolelo. “Koliko je sati?“ “Upravo je prošlo sedam.“ “Uspavao sam se. Dosad je trebalo da počnu da traže mesto gde će krenuti sa iskopavanjem.“ “Već su počeli“, reče ona. “Zato sam te i probudila. Hanson stiže ovamo.“ Požurili su stazom. “Mrzim da spavam u kolima i da se budim ovako, sav nikakav “, reče Valander. “ Prestar sam za to. Ni kafu nisam popio - kako uopšte da razmišljam razložno bez kafe?“ “Ima kafe“, reče ona. “Ako je nemaju policajci, ponela sam ja termos. Možeš čak da uzmeš i sendvič ako hoćeš.“ Valander ubrza korak, ali se sve vreme činilo da An-Brit korača brže od njega. Valander primeti da ga to nervira. Kada su prošli pored mesta na kome se Valanderu pre nekoliko sati učinilo da ga neko posmatra iz mraka, on zastade i pogleda oko sebe. Odmah je shvatio da nema boljeg mesta od ovog za nekoga ko želi da ima dobar pregled ko sve prolazi stazom. An-Brit ga upitno pogleda. Valander na trenutak nije imao snage da objašnjava. On završi sa promatranjem i seti se nečega. “Učini mi uslugu“, reče on. “Postaraj se da Edmundson i njegov pas pretraže ovo mesto. Dvadeset metara oko staze, sa obe strane.“ “Zašto?“ “Zato što ja tako hoću. Neka to zasad bude sve.“ “Ali, šta pas treba da traži?“ “Ne znam. Nešto što ne bi trebalo da bude ovde.“

Ona ga nije više propitivala, a on se odmah pokaja što nije bolje objasnio. Ali sada je bilo prekasno. Produžili su stazom. Ona mu pruži novine — na naslovnoj strani nalazila se fotografija žene koja se možda zove Luiz. On pročita naslov, ne zastajući. “Ko je zadužen za ovo?“ “Martinson treba da sortira i proveri dojave koje budemo dobili.“ “Važno je da se to uradi kako treba.“ “Martinson je temeljan.“ “Ne uvek.“ I sam je primetio koliko je iznervirano i odbojno zvučao. Nije bilo razloga da se zbog umora istresa na nju. Međutim, u blizini nije bilo nikog drugog. Moraću da popričam sa njom, pomisli on rezignirano, kada se sve ovo završi. U tom trenutku primeti da im u susret dolazi jedan čovek koji džogira. On odmah reagova. “Zar područje nije ograđeno? Ovde ne sme da bude niko osim policije.“ Valander stade nasred staze. Čovek u bio u tridesetim godinama. Na ušima je imao slušalice. On pokuša da prođe pored Valandera, koji brzo ispruži pesnicu, pokušavajući da ga zaustavi. Sve se odigralo velikom brzinom. Džoger je pomislio da napadnut, pa se okrenuo i pesnicom udario Valandera. Udarac je bio jak i potpuno neočekivan. Valander tresnu na zemlju i na nekoliko sekundi izgubi svest. An-Brit je oborila čoveka na zemlju i stavila mu ruke iza leđa. Slušalice, i dalje povezane sa vokmenom, pale su tačno pored Valandera. Na Valanderovo iznenađenje, izgleda da je džoger slušao operu. Istog tog trenutka dotrča nekoliko uniformisanih policajaca, koje je An-Brit dozvala. Oni stigoše i staviše čoveku lisice. Valander je za to vreme polako ustao. Vilica ga je bolela, a i bio se ugrizao za obraz. Zubi su mu ipak ostali čitavi. On pogleda čoveka koji ga je udario. “Pristup rezervatu je zabranjen“, reče on. “Nemoguće je da nisi video policijsku traku.“ “Zabranjen?“ Čovek je bio odista iznenađen. “Zabeležite mu ime i pustite ga“, reče Valander. “I gledajte da odsad niko ne prođe iza trake.“ “Ima da prijavim ovo“, reče čovek ljutito. Valander se okrenu i prstom opipa unutrašnjost usta. Zatim se polako okrenu nazad. “Kako se zoveš?“ “Hagrot.“

“A ime?“ “NiIs.“ “A šta ćeš to da prijaviš?“ “Ovo je prekomerna upotreba sile. Izašao sam napolje da džogiram i nikoga nisam uznemiravao. A onda si me ti samo oborio na zemlju.“ “Nisi u pravu“, reče Valander. “Ja sam taj koji je oboren, a ne ti. Ja sam policajac i pokušao sam da te zaustavim jer si se nalazio na području kome je zabranjen pristup.“ Čovek pokuša da se usprotivi, ali Valander podiže ruku. “Za ovo možeš dobiti godinu dana zatvora“, reče on. “Napad na policajca na dužnosti. To je ozbiljna stvar. Osim toga, u obavezi si da izvršiš naredbu policajca. A i nalaziš se na ograđenom području. Biće to više od godinu dana. Tri. I ne budi uveren da ćeš se izvući uz uslovnu kaznu. Jesi li ranije osuđivan?“ “Naravno da nisam.“ “Onda ćeš dobiti tri godine. Ali ako zaboraviš na sve ovo i budeš se držao podalje od rezervata, biću velikodušan.“ Čovek još jednom pokuša da se usprotivi, ali Valander odmah ponovo podiže ruku. “Imaš deset sekundi da odlučiš.“ Čovek klimnu glavom. “Skinite mu lisice“, reče Valander. “Sklonite ga odavde. I zapišite mu adresu.“ Valander produži stazom. Obraz ga je boleo, ali mu je udarac izbio umor iz tela. “Ne bi nikako dobio tri godine za ovo“, reče An-Brit. “Ali on to ne zna“, odvrati Valander. “I ne verujem da će proveriti da li je tačno.“ “Upravo ovakve stvari načelnik državne policije želi da izbegne“, reče ona ironično. “Poverenje građana u policiju moglo bi da bude narušeno.“ “Nije to ništa spram onoga što će biti narušeno ako ne pronađemo onog ko je ubio Bugea, Normanovu i Hilstremovu. A i jednog od naših kolega.“ Kada su stigli na mesto zločina, Valander uze plastičnu šolju sa kafom i potraži Niberga, koji je pripremao potragu za mestom gde su tela bila skrivena. Nibergu je kosa bila raščupana, oči crvene i bio je ljut. “Otkud sam ja odjednom zadužen za ovo? Gde su, dođavola, svi nestali? I zašto ti je lice krvavo?“ Valander opipa lice. Iz ugla usta mu je curila krv. “Upao sam u tuču sa nekim tamo što džogira“, reče on. “Hanson uskoro dolazi.“ “Molim?“ “Hajde da zasad zaboravimo na to“, reče Valander.

Valander zatim na brzinu uputi An-Brit u ono o čemu su on i Niberg pričali prethodne noći. “Ti ćeš da organizuješ ovo“, reče on. “Tražimo mesto gde su tri tela mogla biti zakopana. Niberg i ja imamo ideju gde bismo mogli da počnemo sa pretragom.“ Bilo je pola osam. Nebo je bilo sasvim vedro. Sve će biti u redu ako ne padne kiša, pomisli Valander. Tragovi se zadržavaju suvi. Hanson im se približavao, vukući se niz padinu. Izgledao je jednako umorno kao i ostali. “Znaš li kakvo će vreme biti danas?“ Hanson je u kolima čuo vremensku prognozu. “Bez kiše, i danas i sutra.“ Valander na brzinu proceni situaciju. Pošto su An-Brit i Hanson bili tu, on nije morao da ostane na mestu zločina. Ako Martinson bude nadgledao posao u stanici, onda Valander može da stigne da uradi sve ono što ne može da čeka. “Imaš krv na obrazu“, reče Hanson. Valander ne odgovori, već uze mobilni i okrenu Martinsona. “Dolazim“, reče on. “Dovoljno je da Hanson i An-Brit ostanu ovde.“ “A rezultati obdukcije?“ „Još uvek je rano. Kada možemo da zovemo Lund?“ “Pokušaću sada da ih dobijem.“ “Zovi ih. I reci im da je hitno. Treba nam pre svega vreme smrti. Bilo bi dobro i ako bi mogli da ti kažu ko je, po njihovoj proceni, prvi ubijen.“ “Zašto je to bitno?“ “Ne znam da li je bitno. Ali ne možemo da isključimo mogućnost da je ubica hteo da ubije samo jedno od njih.“ Martinson je razumeo. Obećao je da će smesta zvati Lund. Valander vrati telefon u džep. “Idem u Istad“, reče on. “Odmah mi javite ako se nešto dogodi.“ Vraćajući se ka automobilu, Valander srete Edmundsona i njegovog psa. An-Brit mora da je odmah zvala, a da Valander to nije primetio. Sigurno je i Edmundson reagovao istom brzinom. “Jesi li prebacio psa ovamo helikopterom?“, upita Valander. “Jedan moj kolega ga je dovezao. Šta si hteo da potražimo?“ Valander pokaza prstom i objasni. “Ne tražimo, dakle, ništa određeno?“ “Samo ono što ne bi trebalo da bude ovde“, reče Valander. “Ništa drugo. Reci Nibergu ako pas pronađe nešto. I pomozi im tamo kada budeš završio. Traže mesto

gde bi mogli da kopaju.“ Edmundson preblede. “Mislite da ima još leševa?“ Valander se preseče. To mu nije ni palo na pamet. Zatim shvati da je verovatnoća za to veoma mala. “Nema više leševa“, reče on. “Samo jama u kojoj su bili zakopani.“ “Zbog čega?“ Valander nije odgovorio, već je samo produžio stazom. Edmundson je sasvim bio u pravu, pomisli on. Zbog čega? Zašto je ubici bilo bitno da sakrije tela? I da ih posle ponovo izvadi? Samo smo se dotakli tog pitanja i pokušali da nađemo mogući odgovor. Ali možda je ono bitnije nego što smo to isprva mislili. Valander sede u kola. Vilica ga je bolela. U trenutku kada je hteo da upali motor, telefon je zazvonio. Martinson je zvao. Odgovor iz Lunda, pomisli Valander i primeti da je veoma napet. “Šta su rekli?“ “Ko?“ “Jesi li dobio Lund?“ “Nisam stigao. Ali sam zato primio jedan drugi poziv. Zato te i zovem.“ Valander sada primeti da Martinson zvuči zabrinuto, što je bilo retko kad bez razloga. Ne još mrtvih, pomisli on. Nećemo moći da izađemo na kraj s time. “Zvali su iz bolnice“, reče Martinson. “Izgleda da je Isa pobegla.“ Sat u Valanderovom automobilu pokazivao je osam i tri minuta. Ponedeljak, 12. avgust.

16 Valander se odveze pravo u bolnicu. Vozio je prebrzo. Kada je stigao, Martinson ga je već čekao. Valander se nemarno parkira na mesto na kom je zabranjeno zaustavljanje i izađe iz kola. “Šta se to dogodilo?“ Martinson je držao beležnicu. “Niko ne zna tačno“, reče on. “Ali očigledno se obukla i izašla iz bolnice rano ujutru. Niko nije primetio da je nema.“ “Da li je zvala nekoga sa telefona? Da li je možda neko došao po nju? “Ne mogu da dobijem nikakve jasne odgovore. Na odeljenju ima mnogo pacijenata i skoro nikoga od noćnog osoblja. Ima nekoliko telefona. Ali Isa je otišla pre šest. Oko četiri je neko ušao u sobu i video je kako leži u krevetu i spava.“ “Očigledno nije spavala, već čekala“, reče Valander. “Potom se iskrala.“ “Zašto?“ “Ne znam.“ “Misliš da može ponovo da pokuša samoubistvo?“ “Moguće je. Ali razmisli: saopštili smo joj šta se dogodilo njenim prijateljima, nakon čega beži glavom bez obzira. Na šta to ukazuje?“ “Da se plaši?“ “Upravo tako. Pitanje je samo čega se plaši.“ Jedino mesto odakle su mogli da počnu da je traže bila je kuća nadomak Skorbija. Martinson se dovezao iz stanice svojim kolima. Valander je želeo da i on pođe, ako ni zbog čega drugog, onda da ne bi bio sam. Stigli su u Skorbi i prvo otišli do kuće Lundbergovih. Erik Lundberg je stajao napolju i popravljao traktor. Iznenađeno je podigao pogled kada su dva automobila zakočila. Valander predstavi Martinsona i odmah pređe na stvar. “Juče ste zvali bolnicu i čuli da je Isa dobro. U toku jutra je nestala iz bolnice. Moglo bi se reći da je pobegla. Između četiri i šest. Da li ste je videli ovde? Kada ustajete ujutru? “Rano. Moja žena i ja ustajemo oko pola pet.“ “Dakle, Isa nije svraćala ovamo?“ “Ne.“ “Da li ste rano jutros čuli neka kola?“ Odgovor je bio brz i siguran. “Oke Nilson, koji živi malo dalje niz put, često prolazi kolima ovuda oko pet sati.

Radi u klanici tri dana u nedelji. Osim njega, nije niko prošao.“ Lundbergova žena je izašla na vrata. Čula je poslednji deo razgovora. “Isa nije dolazila ovamo“, reče ona. “I nijedan auto nije prošao ovuda.“ “Da li je mogla da ode negde drugde?“, upita Martinson. “Ne, koliko mi znamo.“ “Morate nam odmah reći ako se bude javljala“, reče Valander. “Moramo da saznamo gde je. Je li to jasno?“ “Obično nas ne zove“, reče žena. Valander je već krenuo nazad ka svom automobilu. Potom se odvezoše na imanje Edengrenovih. Valander opipa unutar oluka — ključevi su bili tamo. Zatim krenuše ka dvorišnoj kući. Sve je izgledalo isto kao i prošli put kada je bio tu. Vratiše se ka prednjoj strani kuće. Valander otključa vrata. Iznutra, kuća je izgledala još veće. Enterijer je bio skupocen, ali i hladan. Valander se oseti kao da je u muzeju. Tek pokoja stvar je pokazivala da neko tu zaista živi. Oni prođoše kroz sve sobe u prizemlju, a onda se popeše na sprat. S plafona jedne od spavaćih soba visio je model aviona, Na stolu je stajao kompjuter, koji je neko prekrio majicom. Valander pretpostavi da je soba pripadala Jergenu, Isinom bratu koji je izvršio samoubistvo. Valander ode u kupatilo. Pored ogledala se nalazila električna utičnica. Valander s nelagodom podseti Martinsona da je Isin brat umro najverovatnije u ovoj prostoriji. “To se verovatno ne dešava često“, reče Martinson. “Da neko oduzme sebi život pomoću tostera.“ Valander je već krenuo napolje iz kupatila. Odmah pored kupatila nalazila se još jedna spavaća soba. Čim je kročio unutra, shvatio je da je to Isina soba. “Treba detaljno da je pretražimo“, reče on. “A šta tražimo?“ “Ne znam. Ali Isa je trebalo da prisustvuje proslavi u rezervatu. Pokušala je samoubistvo. A sada je pobegla. Obojica mislimo da se plaši.“ Valander sede za njen pisaći sto, dok je Martinson počeo da pretražuje komodu, a zatim i veliki plakar koji se prostirao duž čitavog jednog zida. Fioke pisaćeg stola bile su otključane, što ga je iznenadilo. Međutim, kada ih je otvorio, jednu za drugom, shvatio je da to i nije tako čudno. Fioke su bile skoro sasvim prazne. Namrštio se. Zašto nema ničega u njima? Osim nekoliko šnali za kosu, polomljenih olovaka i kovanica iz različitih delova sveta. Da li to možda znači da je neko ispraznio pisaći sto? Isa ili neko drugi? Valander podiže zelenu podlogu za pisanje. Ispod se nalazio nespretno naslikan akvarel, u čijem je donjem desnom uglu pisalo “IE95“. Akvarel je predstavljao pejzaž sa obale mora. More i litice. Valander ga vrati pod podlogu za

pisanje. Na polici pored kreveta stajalo je nekoliko redova knjiga. On pređe prstom preko njih i pročita naslove. Za neke od njih je znao da ih je Linda čitala. Opipao je rukom iza i pronašao dve knjige koje su tu pale. Ili možda bile sakrivene. On ih izvadi. Oba naslova su bila na engleskom. Jedna se zvala “Journey to the Unknown6“, a pisac je bio neki Timoti Nejl. Druga se zvala “How to Cast yourself in the Play of Life7“, od Rebeke Stenford. Dizajn korica je bio sličan. Geometrijski oblici, cifre i slova, koji kao da slobodno lebde u praznom prostoru svemira. Valander ponovo sede za pisaći sto. Knjige su bile više puta pročitane. Same su se otvarale na određenim mestima, a stranice su bile izgužvane i savijene. Valander stavi naočare i pročita tekst na zadnjim koricama. Timoti Nejl je pričao o tome kako je važno da čovek prati spiritualne karte do kojih se, ako se to nauči, može doći pomoću snova. Valander uz grimasu odloži knjigu i uze sledeću. Rebeka Stenford je pisala o nečemu što je nazvala “hronološki rasplet“. Valanderu to smesta privuče pažnju. Izgleda da knjiga govori o tome kako se u krugu prijatelja može naučiti kontrola nad vremenom i seliti iz jedne epohe u drugu, i onih prošlih i onih Što dolaze. Tvrdilo se da je to bio ispravan način ostvarivanja života “u vremenu sve većeg besmisla i zbunjenosti“. “Jesi li ti čuo za spisateljicu Rebeku Stenford?“, obrati se Martinsonu, koji je stao na stolicu kako bi pretražio najvišu policu u ormanu. Martinson siđe, pogleda korice i odmahnu glavom. “To je valjda neka knjiga za mlade“, pretpostavi on. “Bolje pitaj Lindu.“ Valander klimnu glavom. Naravno da je Martinson u pravu, treba da pita Lindu, ona mnogo čita. Jednom kada su letovali na Gotlandu video je knjige koje je ponela sa sobom — nije čuo ni za jednog od tih pisaca. Martinson se vrati do ormana, a Valander nastavi da traži po fioci pored kreveta. Našao je nekoliko foto-albuma. Seo je za sto i počeo da prelistava slike Ise i njenog brata. Boje su počele da blede. Fotografije su slikane i unutra i napolju, na jednoj pada i sneg. Isa i njen brat, svako s jedne strane sneška. Oboje su ukočeni i ne deluju niti srećno niti ponosno. Nakon toga nekoliko strana slika na kojima je Isa sama, zatim školske fotografije, fotografija Ise i nekoliko njenih prijatelja u Kopenhagenu. Potom ponovo Jergen, koji je sada stariji, 15 godina i izgleda smrknuto. Valander nije mogao da proceni da li je loše raspoloženje bilo autentično ili odglumljeno. Već na tim slikama nazire se samoubistvo, pomisli Valander s teskobom. Da li je on sam toga svestan? Isa je na slikama nasmejana, a Jergen sumoran. Zatim slike obale. Slike mora i litica. Valander uze akvarel - krajolici su podsećali jedan na drugi. Na jednoj stoji ime i godina: “Bernse 1989“. Valander nastavi da prelistava. Nigde na slikama nije bilo roditelja. Tu su bili Jergen i Isa, prijatelji i krajolici, more i ostrva. Ali nema roditelja.

“Gde je Bernse?“, upita Valander. “Čini mi se da sam čuo za to na televiziji.“ Valander nije znao. Prešao je na sledeći album slika, koje su kasnije slikane. I dalje nema roditelja, nema nikoga odraslog osim jednog jedinog izuzetka — Lundberga, koji stoji ispred svoje kuće. Vidi se i traktor. Leto je, svi se smeju. Valander je uveren da je to Isa slikala. Zatim opet slike mora i litica. Na jednoj slici se vidi i Isa kako stoji na litici koja jedva da se vidi nad površinom mora. Dugo je gledao sliku. Kao da je Isa hodala po vodi. Ko je to slikao? Iznenada Martinson zazviždi. “Dođi da vidiš nešto“, reče. Valander brzo ustade. Martinson je u ruci držao periku, sličnu onima koje su Buge, Normanova i Hilstremova imali. Na pramenu kose je gumicom bio privezan komad papira. Valander ga pažljivo skinu. “Holmstedova odeća za maskenbale, iznajmljivanje“, pročita. Kopenhagen, adresa i telefon. Okrenuo je papir - perika je iznajmljena 19. juna i trebalo je da se vrati do 28. juna. “Hoćemo odmah da zovemo?“, upita Martinson. “Ako ne i da odemo tamo“, reče Valander. “Ali prvo nazovi.“ “Najbolje je da ti nazoveš“, reče Martinson. “Danci nikad ne razumeju šta govorim.“ “Ne razumeš ti njih“, reče Valander šaljivo. “Jer nećeš pažljivo da slušaš.“ “Videću gde se nalazi Bernse. Zašto je to bitno?“ “I mene to zanima“, odgovori Valander dok je na svom telefonu kucao broj za Kopenhagen. Javila se neka žena. Valander se predstavi i objasni šta je posredi; perika koja je iznajmljena 19. juna i koja nije na vreme vraćena. “Iznajmila ju je Isa Edengren“, reče on. “Iz Skorbija iz Švedske.“ “Sačekajte trenutak da pogledam“, odgovori ona. Valander sačeka. Martinson izađe iz sobe da razgovara s nekim oko telefonskog broja spasilačke službe. Zena se vrati na telefon. “Nijedna perika nije iznajmljena na ime Isa Edengren“, reče. “Ni tog dana ni ranije.“ “Probajte neko drugo ime“, reče Valander. “Sama sam u radnji i imam mušterije“, reče ona. “Da li to može da sačeka?“ “Ne može. U tom slučaju sam prinuđen da kontaktiram dansku policiju.“

Nije se bunila. Dao joj je druga imena — Martin Buge, Lena Norman i Astrid Hilstrem. Zatim sačeka. Martinson je zvučao iznervirano. Razgovarao je s nekim nepoznatim čovekom koji ga je uporno upućivao na nekog drugog. Žena se vrati na telefon. “U pravu ste“, reče. “Izvesna Lena Norman je platila za iznajmljivanje četiri perike 19. juna, kao i za odeću. Sve je trebalo vratiti do 28. juna, ali nije vraćeno. Upravo šaljemo podsetnik.” “Da li je se sećate? Je li bila sama?“ “Moj kolega je tad bio ovde, gospodin Serensen.“ “Da li mogu da razgovaram s njim?“ “Na odmoru je do kraja avgusta.“ “A gde je on sada?“ “Na Antarktiku.“ “Gde?“ “Ide na Južni pol, a obići će i stare norveške stanice za lov na kitove. Njegov otac je lovio kitove, mislim da je čak i on lovio harpunom.“ “Znači, niko ne može da identifikuje Lenu Norman, niti iko zna da li je bila sama kad je iznajmljivala perike?“ “Nažalost, ne. Mada bilo bi lepo da ih dobijemo nazad. Tražićemo, naravno, nadoknadu za njih.“ “To će potrajati. Ovo je sad policijska stvar.“ “Je li se nešto dogodilo?“ “Može se reći. Nazvaću vas ponovo kasnije. Bilo bi dobro i da se Serensen javi policiji u Istad čim se vrati.“ “Preneću mu. Valander beše?“ “Kurt Valander.“ Valander stavi telefon na sto. Lena Norman je, dakle, bila u Kopenhagenu. Pitanje je sad da li je išla sama ili s nekim. Martinson se vrati u sobu. “Bernse je u Esterjetlandu“, reče. “Tačnije rečeno, u gritskom ostrvlju. Postoji još jedan Bernse gore u Norlandu, mada to je više kao neko mesto za pecanje.“ Valander mu prepriča razgovor sa radnicom iz Kopenhagena. “Treba, znači, da razgovaramo s roditeljima Lene Norman“, reče Martinson. “Ja bih najradije sačekao nekoliko dana“, reče Valander. “Mada ne verujem da ćemo moći.“ Obojica pomisliše u tišini kako je neprijatno to što moraju da uznemiravaju ožalošćene roditelje.

Vrata u prizemlju se otvoriše. Obojici pade na pamet da bi to mogla biti Isa. Kada su došli do stepenica, ugledaše Lundberga koji je stajao dole u kombinezonu. Kada ih ugleda, on izu čizme i pope se uz stepenice. “Je li se Isa javila?“, upita Valander. “Nije. Ne bih da uznemiravam, ali palo mi je na pamet nešto što ste rekli napolju, da sam zvao da pitam kako je Isa.“ Valanderu se činilo da je Lundberg mislio da je uradio nešto neprikladno time što je zvao bolnicu. “Sasvim je normalno što ste se raspitivali za nju.“ Lundberg pogleda Valandera zabrinuto. “Ali ja nisam zvao. Niti ja niti moja žena. Mi nismo zvali bolnicu, mada je trebalo da zovemo.“ Valander i Martinson se pogledaše. “Niste zvali?“ “Nisam.“ “Ni vaša žena?“ “Nijedno od nas.“ “Postoji li neko ko se preziva Lundberg ko je mogao da zove?“ “Ko bi to mogao biti?“ Valander zamišljeno pogleda čoveka pred sobom. Nije bilo nikakvog razloga da sumnja u to što kaže. To znači da je neko drugi zvao bolnicu, neko ko je znao da je Isa bliska s porodicom Lundberg i da je ona u bolnici. Ali šta je taj neko želeo da zna? Da li će Isa ozdraviti? Ili da li je umrla? “Ne razumem“, reče Lundberg. “Ko bi zvao i predstavio se kao ja?“ “Trebalo bi da vi znate odgovor na to pitanje“, reče Valander. “Ko je znao da je Isa dolazila k vama kad je imala problema sa svojima?“ “Svi su ovde u selu znali da Isa dolazi kod nas“, reče Lundberg. “Ali ne znam ko bi zvao bolnicu i predstavio se kao ja.“ “Sigurno su ljudi primetili ambulantna kola“, reče Martinson. “Niko nije zvao da pita Šta se dogodilo?“ “Karin Pešon je zvala“, reče Lundberg. “Ona živi dole ispod glavnog puta. Ona je radoznala sama po sebi, prati sve što se dešava. Ali ne zvuči preko telefona kao muškarac.“ “Niko više?“ “Oke Nilson je zastao uz put posle posla, nosio je kotlete. Malo smo popričali. On nije poznavao Isu, tako da nije ni mogao da zove bolnicu.“ “To je sve?“

“Svratio je poštar da isporuči nešto. Osvojili smo trista kruna na lotou. Pitao je da li su Edengrenovi kod kuće, pa sam rekao da je Isa u bolnici. Ali zašto bi on zvao?“ “Znači, niko više?“ “Ne.“ “Dobro je da smo to rešili“, reče Valander dajući jasno do znanja da je razgovor završen. Lundberg siđe niz stepenice, nazu čizme i nestade. “Išao sam sinoć u rezervat“, reče Valander. “Odjednom mi se učinilo da tamo u mraku ima nekog. Neko nevidljiv, ko nas posmatra. To je, naravno, mašta, mada sad počinjem da se pitam. Jutros sam čak zamolio Edmundsona da prođe tamo sa psom. Da li nas neko prati?“ “Znam šta bi Svedberg rekao.“ Valander pogleda Martinsona iznenađeno. “Šta bi rekao?“ “Svedberg je ponekad pričao o svojim Indijancima. Sećam se jedne noći kada smo on i ja osmatrali pristanište za trajekte. Rano proleće, 1988. čini mi se. Bio je to onaj zapetljani slučaj s krijumčarima, ako se sećaš. Sedeli smo u automobilu i Svedberg nas je obojicu držao budnima svojim pričama o Indijancima. Sećam se, između ostalog, kako je pričao o tome kako prate, kako sami proveravaju da li njih neko prati. Poenta je zastati, znati kada treba prekinuti kretanje, naći zaklon i sačekati onog ko se šunja otpozadi.“ “Šta bi, dakle, Svedberg rekao?“ “Da povremeno treba da zastanemo i bacimo pogled unazad.“ “I šta bismo videli?“ “Nekog ko ne bi trebalo da je tu.“ Valander razmisli. “Drugim rečima, trebalo bi da osmatramo ovu kuću, za slučaj da neko počne da radi isto što i mi - da pretražuje Isinu sobu. Je li to misliš?“ “Otprilike.“ “Nema otprilike, ili misliš ili ne misliš?“ “Pričam šta bi Svedberg mislio.“ Valander shvati koliko je umoran. Nervoza je izbijala na površinu. Pomislio je kako bi trebalo da se izvini Martinsonu, isto kao što je ranije, tamo na stazi, trebalo da razgovara s An-Brit. Nije, ipak, ništa rekao. Vratili su se u Isinu sobu. Perika je bila na stolu, pored Valanderovog telefona. On kleknu i pogleda pod krevet — prazno. Kada se podigao, odjednom mu se zavrti u glavi. Zatetura se i prihvati se za Martinsona. “Je P ti dobro?“

Valander otrese glavom. “Prošlo je vreme kad sam mogao da budem budan nekoliko noći zaredom bez posledica. Desiće se i tebi isto.“ “Treba da kažemo Lisi da nam treba još ljudi.“ “Razgovarali smo nas dvoje o tome“, odgovori Valander. “Rekao sam da ćemo se vratiti na to. Ima li ovde još nečega da se pogleda?“ “Ne verujem. U ormanu nema ničega što ne bi trebalo da je tu.“ “Da li nešto nedostaje, nešto čega obično ima u ormanu mlade devojke?“ “Ne, koliko ja vidim.“ “Onda idemo.“ Kada su izašli u dvorište, već je bilo skoro pola deset. Valander pogleda u nebo; i dalje nije bilo kišnih oblaka. ' “Ja ću nazvati Isine roditelje“, reče. “Vi ostali kontaktirajte Bugeove, Normanove i Hilstremove. Ne bih da budemo odgovorni za nešto ako ne nađemo Isu. Moguće je da njeni nešto znaju, kao i ostali sa fotografije koju smo našli kod Svedberga.“ “Misliš li da se nešto desilo?“ “Ne znam.“ Seli su u auto i otišli. Valander je razmišljao o razgovoru sa Lundbergom; neko je očigledno zvao, ali ko? Činilo mu se da je Lundberg rekao još nešto važno, možda u nekoj sporednoj rečenici, ali je, ipak, zanemario to. Umoran sam, pomisli. Ne slušam šta ljudi govore, a onda umislim da mi je promaklo nešto bitno. Kada su stigli u stanicu, Martinson ode svojim putem. Eba ga je zaustavila kod prijavnice. “Mona je zvala“, reče ona. Valander zastade. “Šta hoće?“ “Ne znam, nije meni rekla.“ Eba mu dade cedulju s njenim brojem telefona u Malmeu, mada ga je Valander već znao. Eba je vodila računa o svemu, pa je dobio još gomilu drugih informacija. “Većinom je reč o novinarima “, reče Eba utešno. “Oni ne treba da te brinu.“ Valander uze kafu i ode u svoju kancelariju. Samo što je skinuo jaknu, kad telefon zazvoni. Hanson je zvao. “Još uvek ništa novo“, reče. “Hteo sam samo da ti javim.“ “Hteo bih da ili ti ili An-Brit dođete ovamo“, reče Valander. “Martinson i ja ne stižemo da obavimo sve što treba da se uradi. Ko je, na primer, zadužen za nalaženje njihovih automobila?“ “Ja sam, i radim na tome. Je 1’ se dogodilo nešto?“

“Isa je pobegla iz bolnice. To me brine.“ “Ko hoćeš da ti dođe?“ Valander je hteo da An-Brit dođe. Ona je bolji policajac od Hansona, ali to, naravno, nije rekao. “Nije bitno, neko od vas dvoje.“ Prekinuo je vezu i okrenuo Monin broj u Malmeu. Svaki put kad bi zvao, što se nije često dešavalo, brinulo bi ga da se nešto nije desilo s Lindom. Javila se nakon drugog signala. Valander bi uvek osetio mrvu tuge kad bi čuo njen glas. Činilo mu se da taj osećaj s godinama postaje slabiji, ali nije bio siguran. “Nadam se da ne uznemiravam“, reče ona. “Kako si?“ “Ja sam tebe zvao“, odgovori on. “Dobro sam.“ “Zvučiš umorno.“ “Jesam umoran. Verovatno ti nije promaklo u novinama da mi je jedan kolega ubijen, Svedberg. Sećaš ga se?“ “Vrlo slabo.“ “Jesi nešto htela?“ “Htela sam da ti kažem da se udajem.“ Valander je sedeo potpuno nem. Na trenutak je poželeo da baci slušalicu, ali je samo nepomično sedeo, bez reči. “Jesi li tu?“ “Jesam, tu sam“, odgovori on. “Eto, dakle, udajem se ponovo.“ “Za koga?“ “Za Klas-Henrika, za koga drugog?“ “Udaješ se za golfera?“ “To što si rekao je vrlo neumesno i glupo.“ “Izvinjavam se onda. Da li Linda zna za to?“ “Htela sam prvo tebi to da kažem.“ “Ne znam šta da kažem. Trebalo bi valjda da čestitam.“ “Pa mogao bi. Ne moramo da odužimo ovaj razgovor više nego što je potrebno. Htela sam samo da znaš.“ “Ma ne želim ništa da znam, u pičku materinu! Ni o tebi ni o tvom jebenom golferu!“ Valander iznenada pobesni. Nije ni sam znao odakle sav taj bes. Možda je to zbog umora ili zbog razočaranja što ga je Mona sada definitivno napustila. Prvi put kada mu je rekla da hoće razvod, i sad, kad se ponovo udaje.

Zalupio je slušalicom. Toliko je jako zalupio da je polomio slušalicu. U istom trenutku kroz otvorena vrata uđe Martinson, koji se trgnu na lomljavu telefona. Valander istrgnu ceo telefon i baci ga u korpu za smeće. Martinson ga je posmatrao, strahujući i sam od Valanderovog besa. Odmahnuo je rukama i okrenuo se da ode. “Šta si hteo?“ “Može da sačeka.“ “Moj bes je moja privatna stvar“, reče Valander. “Reci šta si hteo.“ “Idem kod Normanovih, mislio sam odatle da počnem. Uostalom, možda Lilemur Norman zna gde je Isa.“ Valander klimnu glavom. “Dolazi Hanson ili An-Brit. Zamoli ih da preuzmu druge.“ Martinson klimnu glavom, a zatim zastade zamišljeno na vratima. “Verovatno će ti biti potreban drugi telefon“, reče. “Srediću to.“ Valander nije ništa odgovorio, samo mu je odmahnuo da ode. Ni sam nije znao koliko dugo je sedeo nepomičan. Još jednom je, ipak, bio prinuđen da uvidi da je Mona i dalje bila žena koja mu je bila najbliskija od svih. Tek kada se na vratima pojavio policajac sa telefonom, ustao je i napustio kancelariju. U hodniku je stao, ne znajući šta da radi. Tada primeti da je stao ispred Svedbergove kancelarije. Valander odgurnu odškrinuta vrata nogom. Sunce je sijalo kroz prozor i pokazivalo debeli sloj prašine na radnom stolu. Valander uđe, zatvori vrata za sobom i sede na Svedbergovu stolicu. An-Brit je već detaljno prošla sve papire. Ponovo prolaziti kroz sve to bio bi uzaludan trud. Tada mu pade na pamet da je Svedberg imao i jedan orman u podrumu. An-Brit je verovatno pogledala i njega, ali nije ništa pominjala. Valander je i dalje imao svežanj ključeva od Svedbergovog stana koji mu je Niberg dao. Nijedan od tih ključeva nije odgovarao ormanu u podrumu. Valander je otišao do prijavnice i pitao Ebu. “Njegovi rezervni ključevi su ovde“, reče ona s teskobom u glasu. Valander uze ključeve i samo što je krenuo, ona ga zaustavi. “Kada je sahrana?“ “Ne znam ja.“ “Biće mučno.“ “Barem neće biti udovice i uplakane dece“, reče Valander. “Ali svejedno će biti teško.“ Sišao je niz stepenice da potraži Svedbergov orman. Kada ga je otvorio, ni sam nije znao šta očekuje da nađe. Najverovatnije ništa. Unutra je bilo nekoliko peškira; Svedberg je svakog petka uveče išao u saunu. Tu je bila i jedna kutijica za sapun i

šampon, kao i par starih patika. Valander je prstima opipao po gornjoj polici — tu je našao plastičnu fasciklu sa papirima. Izvadio ju je, stavio naočare i prelistao papire. Tu je bio podsetnik za tehnički pregled automobila, nekoliko rukom napisanih cedulja za koje je, uz izvestan napor, shvatio da su spiskovi za kupovinu, ali i nekoliko voznih i autobuskih karti. Svedberg je, ako je uopšte reč o njemu, 19. jula otputovao u Norćeping jutarnjim vozom. U Istad se vratio 22. jula. Primetio je da je karta poništena, dok su autobuske karte bile izbledele. Stavio ih je na lampu da ih pogleda, ali ni tako nije uspeo da razazna bilo šta. Zaključao je orman i poneo fasciklu u kancelariju. Pokušao je lupom da pronađe nešto, ali samo je mogao da nazre cenu i naziv “Estjeta prevoz“. namrštio se i odložio kartu. Šta je Svedberg tražio u Norćepingu ili negde u blizini tog grada? Tamo je bio tri dana usred odmora. Okrenuo je Ilvu Brink, koja je konačno bila kod kuće. Ni ona nije imala pojma zašto je Svedberg otputovao u Esterjetland. “Možda ta Luiz živi tamo“, reče ona. “Jeste li saznali ko je ona?“ “Nismo još“, odgovori Valander. “Možda ste u pravu.“ Otišao je da uzme šolju kafe. I dalje je razmišljao o razgovoru sa Monom. Nije mogao da shvati kako može da se uda za onog sitnog mršavog golfera, koji je očito živeo od sardina koje je uvozio u Švedsku. Vratio se u svoju kancelariju. Karte su i dalje bile na stolu. Odjednom, napola prinevši šolju ustima, skameni se. Trebalo je odmah to da mu padne na pamet, ono što je pisalo u [sinom fotoalbumu. Kako se zvaše ono ostrvo, Bernse? I šta je ono Martinson rekao? Bernse je negde u esterjetlandskom ostrvlju. Odgurnuo je šolju pa se kafa proli, a svoj prvi svečani razgovor novim telefonom obavio je nazvavši Martinsona. “Gde si?“, upita. “Pijem kafu sa Lilemur Norman. Muž joj uskoro dolazi.“ Valander je osetio u Martinsonovom glasu da je razgovor bio težak. “Hoću da je pitaš nešto sad, dok sam na telefonu“, reče. “Hoću da znam da li ona nešto zna o ostrvu Bernse. I da li Isa ima ikakve veze s tim ostrvom.“ “Samo to?“ “Samo to. Zasad.“ Valander je čekao. Utom se na vratim pojavi An-Brit. Možda je Hanson shvatio koga Valander najradije želi uz sebe. Pokazala mu je šolju kafe i otišla. Martinson se vrati. “Odgovor je prilično iznenađujuć“, reče. “Kaže da Edengrenovi, pored letnjikovaca u Španiji i Francuskoj, imaju i kuću na Bernseu.“ “Dobro“, reče Valander. “Sada nešto konačno ima smisla.“

“Ima još“, reče Martinson. “U nekoliko navrata je i Lena bila tamo, kao i ostali drugovi, Buge i Hilstremova.“ “Znam još nekoga ko je bio tamo“, reče Valander. “Ko?“ “Svedberg. Između 19. i 22. jula.“ “Neverovatno! Kako si to saznao?“ “Reći ću ti kad se vratiš. Završi to što imaš.“ Valander spusti slušalicu, ovaj put oprezno. An-Brit se ponovo pojavi. Odmah je primetila da se nešto dogodilo.

17 Valander je bio u pravu. An-Brit nije palo na pamet da siđe u podrum i pretraži Svedbergov orman. Valander nije mogao da se otrgne blagom osećaju zadovoljstva što je napravila tu grešku. Ona je u njegovim očima bila dobar policajac, ali to što joj je promakao orman u podrumu pokazuje da i ona može da pogreši. Na brzinu su ponovo pretresli sve događaje. Isa je nestala. Valander je smatrao da potraga za njom treba da ima najviši prioritet. An-Brit je htela da on kaže šta zaista misli. Valander nije znao. Isa je trebalo da bude na zabavi; osim toga, pokušala je i da se ubije, iako nisu saznali zašto. A sada je pobegla. “Postoji još jedna mogućnost“, reče An-Brit. “Iako nije baš prijatna, a i najverovatnije nije ni verovatna.“ Valander je pretpostavljao šta misli. “Misliš da je možda Isa ubila svoje drugove? Palo mi je na pamet. Mada, ona je te noći zasigurno bila bolesna.“ “Ako se to uopšte tada desilo“, reče ona. “To, u stvari, još uvek ne znamo.“ Valander shvati da je u pravu. “To je onda još jedan razlog da je što pre nađemo. Ne treba da zaboravimo ni onoga što je zvao i predstavio se kao Lundberg.“ An-Brit je otišla iz njegove kancelarije da pozove Hilstremove i Bugeove, kao i druge koji su bili na fotografiji koju su našli kod Svedberga. Valander ju je podsetio da pita za ostrvo Bernse. Ubrzo nakon što je otišla iz kancelarije, nazva je Niberg. Valander u istom trenutku pomisli da su našli mesto koje su tražili u rezervatu. “Nismo još“, reče Niberg. “Ovo bi moglo da traje prilično dugo. Zovem zbog nečeg drugog. Dobili smo odgovor o pušci koju smo našli u Svedbergovom stanu.“ Valander uze beležnicu. “Registri oružja su efikasni“, nastavi Niberg. “Puška kojom je Svedberg ubijen ukradena je pre dve godine u Ludviki.“ “Ludvika?“ “Krađa je prijavljena policiji u Ludviki 19. februara 1994. godine, poziv je primio kolega po imenu Vester. Krađu je prijavio neki Hans-Oke Hamarlund. Oružje je držao prema svim propisima, pod ključem. Osamnaestog februara otišao je u Falun nekim poslom u mesnoj skupštini. Kako stoji u prijavi, ima svoju firmu koja se bavi elektronskim uređajima. I lovi. U noći između 18. i 19. februara neko mu je provalio u kuću. Zena, koja je spavala na gornjem spratu, nije ništa čula. Kada se Hamarlund

narednog dana vratio iz Faluna, otkrio je krađu i prijavio je istog dana. Sačmarica je lambert baron, proizvedena u Španiji. Registarski brojevi se poklapaju. Nijedan komad oružja nije pronađen, niti je pronađen bilo ko odgovoran za krađu.“ “Znači, i drugo oružje je istovremeno nestalo?“ “Lopov iz nekog razloga nije uzeo jednu vrlo vrednu lovačku pušku, a uzeo je dva pištolja. Tačnije, jedan revolver i jedan pištolj. Ne piše koje su marke. Vester je, po mom mišljenju, napisao vrlo lošu prijavu; ne piše, na primer, kako je provalnik ušao u kuću. Pretpostavljam da ti je jasno koja se mogućnost javlja?“ “Da je nešto od tog drugog oružja korišćeno u rezervatu? To moramo što je pre moguće da saznamo.“ “Ludvika je u Dalarni“, reče Niberg. “Prilično daleko. Mada oružje može da se pojavi bilo gde.“ “Teško daje Svedberg sam ukrao pušku kojom je ubijen.“ “Kada su krađe oružja posredi, tu retko kad ima direktnih tragova. Oružje se ukrade, proda, koristi i prodaje dalje. Mogao je da postoji dugački lanac ljudi koji su posedovali oružje pre nego što je završilo u Svedbergovom stanu.“ “U svakom slučaju je bitno“, reče Valander. “Čini se kao da hodamo kroz maglu.“ “Ovde je vreme lepo“, reče Niberg. “Mada nije baš naročito zabavo tražiti mesto gde je neko bio privremeno sahranjen.“ “Toga ćeš se okanuti nakon penzije“, reče Valander. “I ti i ja i svi ostali koji se ovim bavimo.“ Niberg reče da će se pobrinuti da identifikacija ukradenog oružja i kontrola municije koja je korišćena u rezervatu budu prioritet. Valander se nagnu nad beležnicu da za sebe napravi sistematizaciju svega, kad telefon zazvoni. Ovaj put je zvao doktor Jeranson. “Niste došli jutros“, prigovori on. “Izvinjavam se“, odgovori Valander. “Nemam zaista nikakav izgovor.“ “Razumem da imate mnogo posla, uz sve ovo što se dešava. Čovek ne sme skoro ni da otvori novine. Nekoliko godina sam radio u bolnici u Dalasu, rubrike u “Istads Alehandi“ počinju da liče na novine u Teksasu.“ “Radimo dan i noć“, reče Valander. “To je neizbežno.“ “Svejedno smatram da treba da izdvojite malo vremena za svoje zdravlje“, reče Jeranson. “Nelečeni dijabetes u kombinaciji sa visokim pritiskom nije nešto sa čim se treba igrati.“ Valander mu ispriča o noći u bolnici i o povišenom šećeru. “To znači da je ovo što sam rekao još važnije. Moramo detaljno da vas pregledamo — jetru, bubrege, gušteraču. Mislim da ni to ne može da čeka.“

Valander shvati da ne može da izbegne pregled. Dogovorili su se da će naredni dan u osam sati sasvim sigurno doći u bolnicu. Obećao je da neće ništa jesti i da po mogućstvu uzme uzorak urina kad prvi put ujutru bude išao u ve-ce. “Pretpostavljam da nemate vremena da dođete ovamo da uzmete kutijicu za uzorak urina“, reče Jeranson. Valander spusti slušalicu i skloni beležnicu. Odjednom shvati koliko godina nije vodio računa o sebi. Sve je zapravo počelo kad je Mona zatražila razvod i odselila se. To je bilo pre skoro sedam godina. Na trenutak je prebacio krivicu na nju, iako je krivica svakako bila samo njegova. Ustao je i pogledao kroz prozor. Avgustovski dan je bio topao. Jeranson je bio u pravu — morao je ozbiljno da shvati svoje zdravlje, ako želi da poživi još deset godina. Nije ni sam znao zašto je povukao granicu na baš deset godina. Vratio se do stola i nekoliko trenutaka zurio u beležnicu. Nakon toga potražio je telefonske brojeve Edengrenovih u Španiji i Francuskoj. Proverio je u imeniku broj telefona — Isina majka se javila na broj u Španiji. Okrenuo je broj i sačekao. Baš kad je hteo da spusti slušalicu, neki muškarac se javi. Valander se predstavi. “Čuo sam da ste zvali. Ja sam Isin otac.“ Valander je imao osećaj da se čovek izvinjava zbog toga. To ga razdraži. “Sigurno ste nameravali da se vratite da uzmete Isu“, reče Valander. “Zapravo ne, pošto očigledno nije bilo ništa hitno.“ “Kako znate?“ “Rekli su mi u bolnici.“ “Da niste možda rekli da se zovete Lundberg kad ste zvali?“ “Zašto bih to uradio?“ “Samo pitam.“ “Zar policija nema nikakva pametnija posla nego da postavlja glupa pitanja?“ “Ima“, reče Valander ne sakrivajući bes. “Možemo, na primer, da kontaktiramo špansku policiju i da ih zamolimo da vas prvim narednim letom pošalju nazad.“ To, naravno, nije bilo tačno, ali Valanderu je bilo dosta Isinih roditelja i njihovog nemara za sopstvenu ćerku, iako im se sin već ubio. Zapita se kako se Ljudi uopšte mogu tako ponašati prema sopstvenoj deci. “Vređate me.“ “Troje Isinih prijatelja je ubijeno“, reče Valander. “Isa je trebalo da bude s njima kada se to dogodilo. Pričam o ubistvu. A sad odgovarajte na moja pitanja, inače zovem špansku policiju. Jeste li me razumeli?“ Čovek kao da se dvoumio. “Šta se zapravo dogodilo?“ “Koliko ja znam, na španskoj obali mogu da se kupe švedske novine. Pretpostavljam da znate da čitate?“

“Šta to, dođavola, treba da znači?“ “Upravo to što sam rekao. Imate vikendicu na ostrvu koje se zove Bernse. Da li Isa ima ključeve od te vikendice? Ili kuću i tamo zaključavate?“ “Ima ključeve.“ “Da li tamo ima telefona?“ “Koristimo mobilne telefone.“ “Da li Isa ima svoj telefon?“ “Zar nemaju svi?“ “Koji joj je broj?“ “Ne znam. Inače, mislim da ona i nema telefon.“ “Kako to sad? Je 1’ ima telefon ili nema?“ “Nikad mi nije tražila novac da ga kupi. Odakle njoj onda novac? Ne radi, ne čini ništa da dovede svoj život u neki red.“ “Da li postoji mogućnost da je Isa otišla na Bernse? Da li ide nekad tamo?“ “Ako sam dobro shvatio, ona je u bolnici?“ “Pobegla je odatle.“ “Što?“ “Ne znamo. Da li je moguće da je otišla na Bernse?“ “Sasvim je moguće.“ “Kako se stiže tamo?“ “Iz Firudena treba čamac, nema nikakve kopnene veze do tamo.“ “Da li ona može negde da nađe čamac?“ “Naš čamac je trenutno na brodogradilištu u Stokholmu na pregledu motora.“ “Da li na ostrvu ima nekih komšija koji se mogu kontaktirati?“ “Tamo ne živi niko, naša kuća je jedina.“ Valander je pravio beleške dok je govorio. Na trenutak mu ništa više nije padalo na pamet da pita. “Zamoliću vas da budete dostupni na ovom broju“, reče. “Da li postoji neko drugo mesto gde je Isa mogla da pobegne?“ “Ne, koliko ja znam.“ “Ako se kasnije setite još nečega što bi nam pomoglo u istrazi, javite nam obavezno.“ Valander mu dade broj telefona policijske stanice u Istadu i svoj broj mobilnog, i završi razgovor. Primetio je da su mu se ruke oznojile. Nakon što je dugo tražio putni atlas po svojim policama i fiokama, Valander ga konačno nađe. Okrenuo je strane do esterjetlandskog ostrvlja; Firuden je bio ubeležen,

ali Bernse nije. Pošto je na ostrvu bila samo jedna kuća, pretpostavljao je da je ostrvo veoma malo. Otišao je do prijavnice i zamolio ih da provere da li je Isa imala neki telefon. Zatim shvati da bi njeni prijatelji trebalo da znaju njen broj. Zatim nazva Martinsona, koji je i dalje bio kod Normanovih. Valander mu nije zavideo. Nakon nekoliko trenutaka dobio je odgovor da nijedno od roditelja nije znalo za bilo kakav broj telefona. Valander zamoli Martinsona da kontaktira ostale sa Svedbergove fotografije. Odgovor je dobio nakon dvadeset minuta — niko nije znao Isin broj. Već je bilo poslepodne. Valandera je bolela glava i bio je gladan, pa je naručio picu koja je stigla nakon pola sata. Pojeo ju je za stolom. Niberg se i dalje nije javljao. Valander je razmišljao da li da sam ode do rezervata, ali tamo nije mogao ništa da uradi. Niberg je znao šta treba da radi. Valander obrisa usta, baci kutiju od pice i ode do toaleta da opere ruke. Nakon toga ode prekoputa stanice do vodotornja. Tu je seo u hlad i posvetio se jednoj misli koja ga nije napuštala. Činilo mu se da vidi neku šemu. Nije znao šta tačno, nije imao nikakav jasan lik već samo nejasnu predstavu, gde su se određeni trenuci ponavljali. Njegov najveći strah, da je Svedberg ubio ono troje mladih, počeo je da popušta. Svedberg je tragao za ubicom, isto kao i on. Činilo mu se da je Svedberg bio ispred njega. I dalje ga nisu sustigli. Svedberg nije mogao da bude ubica koji i sam biva ubijen. Samim tim je jedan strah zamenio drugi. Ko je njega pratio? Ili Martinsona? Ili An-Brit? Negde u njihovoj blizini bio je čovek koji je veoma dobro informisan. Valander je znao da je u pravu, iako još uvek nije mogao sve to da poveže u celinu. Taj što je ubio Svedberga i ono troje u rezervatu imao je sve vreme pristup informacijama koje su mu bile potrebne. Ivanjdanska zabava je isplanirana u najstrožoj tajnosti, čak ni roditelji nisu znali ništa o tome. Neko, ipak, jeste znao nešto. Neko ko je takođe otkrio da mu je Svedberg bio na tragu. Svedberg se sigurno previše približio, pomisli Valander. Ni sam nije bio svestan da se previše približio zabranjenoj zoni. Zato je ubijen. Jednostavno nema drugog objašnjenja. Dotle je stigao prateći sopstvene misli. Van toga je sve, međutim, bilo prilično nejasno. Šta je teleskop radio u Bjerklundovoj dvorišnoj kućici? Zašto je neko slao lažne razglednice iz raznih krajeva Evrope? Čemu to odgađanje? Pitanja su bila brojna i nepovezana. Moram da nađem Isu, pomisli. Moram da je nateram da priča. Moram da je nateram da kaže ono što možda ni sama ne zna da zna. I moram da nađem Svedbergove tragove. Šta je on to otkrio što je nama promaklo? Ili je on od samog početka sumnjao

u nešto što mi jednostavno ne možemo da znamo? Valander pomisli na Luiz, ženu sa kojom se Svedberg u tajnosti viđao. Bilo je nečeg uznemirujućeg na toj fotografiji. I dalje nije znao šta to tačno. Ipak, ta uznemirenost mu nije dala da poklekne, da ne bude previše nestrpljiv. Dok je tako sedeo naslonjen na zid vodotornja, pade mu na pamet da su ono troje imali nešto zajedničko sa Svedbergom. Svi su imali tajne. Možda je baš to bilo ono što ih je povezivalo i za čim je tragao? Valander ustade. I dalje ga je bolelo celo telo od mnogobrojnih sati koje je proveo sklupčan na zadnjem sedištu automobila. Otišao je nazad do stanice. Najveći strah je i dalje bio prisutan - strah da ubica kog traže ne napadne ponovo. Stao je na parking ispred stanice. Odjednom mu sve postade jasno; mora da ode do Bernsea i vidi da li je Isa tamo. Od svega što je bilo važno morao je nešto da izabere, a to je bila ona. Vremena za to nije bilo mnogo. Vratio se u svoju kancelariju i uspeo da nađe Martinsona, koji se konačno vratio od Normanovih. “Da li se nešto dogodilo?“, upita Martinson. “Premalo toga se dogodilo. Zašto još nemamo nikakvu informaciju od patologa? Ništa ne možemo da radimo ako nemamo neke vremenske odrednice. Zašto nema nikakvih normalnih dojava? Gde su nestali automobili? Moramo da razgovaramo. Dođi ovamo čim budeš mogao.“ U četiri sata uspeli su da nađu i An-Brit, koja je stigla da razgovara i sa roditeljima Eve Hilstrem i sa roditeljima Martina Bugea u Simrishamnu. Dok su je čekali, Valander i Martinson su nazvali ostale koje su identifikovali sa Svedbergove fotografije i razgovarali s njima. Ispostavilo se da je svako od njih u nekom trenutku bio kod Ise na Bernseu. Martinson je stigao da razgovara i s patolozima iz Lunda pre nego što je An-Brit došla. I dalje nije bilo moguće utvrditi kada su Svedberg ili ono troje ubijeni. Valander je prošao kroz spisak dojava koje su im stigle. Martinson je taj zadatak dodelio jednom mladiću koji je bio na obuci. Ništa nije ukazivalo na to da je iko primetio bilo šta značajno, ni u Svedbergovoj zgradi niti u rezervatu. Najčudnije je, ipak, bilo to što se niko nije javio i rekao da prepoznaje ženu za koju su verovali da se zove Luiz. To je Valander prvo i napomenuo kad se našao s kolegama u maloj sobi za sastanke. Fotografiju je stavio na projektor. “Neko mora da je prepozna“, reče. “Ili barem da misli da zna ko je ona. Međutim, niko se nije javio“. “Ipak nije prošlo mnogo vremena otkako se slika pojavila u novinama“, reče Martinson. Valander odbaci to objašnjenje.

“Jedno je kad tražimo od ljudi da se sete događaja“, reče. “To može da traje. Ovde je posredi lice.“ “Možda je strankinja?“, predloži An-Brit. “Dovoljno je da bude iz Danske, ko tamo čita skonske novine? U državnim novinama slika će izaći tek sutra.“ “Možda si u pravu“, reče Valander i pomisli na Bjerklunda, koji živi u Hedeskogi, a radi u Kopenhagenu. “Obavestićemo dansku policiju.“ Gledali su sliku Luiz koja je prekrivala zid. “Ne mogu da se otrgnem utisku da na ovoj fotografiji ima nečeg čudnog“, reče Valander. “Ali ne mogu da kažem šta.“ Nikom nije padalo na pamet šta bi to moglo biti. Valander isključi projektor. “Sutra idem u Esterjetland“, reče on. “Imam razloga da verujem da je Isa tamo pobegla. Moramo da je nađemo i moramo da je nateramo da priča.“ “Šta, u stvari, misliš da nam ona može reći? Ona, ipak, nije bila tu kada se katastrofa dogodila.“ Martinsonovo pitanje je bilo na mestu i Valander je bio svestan toga. Nije, međutim, bio siguran da li ima neki smislen odgovor na to pitanje. U svemu tome bilo je mnogo praznina, ideja koje su više bile slabe pretpostavke nego čvrste činjenice. “Ona je, na neki način, svedok“, reče on. “Uvereni smo da ovaj zločin nije neka slučajnost. Za Svedbergovu smrt to još uvek može da se ispostavi, iako je to malo verovatno. S druge strane, smrt ono troje dece deo je nečega što mora da je unapred dobro pripremljeno. Ključno je, znači, to što su oni sve isplanirali u tajnosti. I pored toga, neko je izgleda imao pristup najvažnijim informacijama — o čemu su razmišljali, gde će biti, vreme dešavanja, možda čak i u koliko tačno sati. Neko je špijunirao njihovu tajnu ili na neki drugi način doznao gde će praviti zabavu. Ako se ispostavi da smo u pravu da su tela bila pokopana negde blizu mesta zločina, onda to znamo sa sigurnošću. Jama se ne kopa sama od sebe. Isa je učestvovala u planiranju. Ali baš u trenutku kada je zabava trebalo da počne, ona se razbolela. Nemamo razloga da ne verujemo da joj je zaista bilo loše. Da je mogla, bila bi sa njima. Problemi sa stomakom su joj verovatno spasli život. Ona nam, drugim rečima, može pomoći da sve rekonstruišemo. Negde usred svega toga ona i ostali su naišli na nekoga ko je odlučio da ih ubije i ništa nisu primetili. Ali mora da je tako bilo.“ “Misliš da je Svedberg tako razmišljao?“, upita Martinson. “Da. Mada je on sigurno znao još nešto. Ili pretpostavljao, možda sumnjao. O čemu, to ne znamo, kao ni kako je to samo on nešto primetio. Ne znamo ni zašto je sam nastavio da vodi istragu u tajnosti. Očigledno je bilo važno. Posvetio je svoj odmor poslu, dok je inače uvek koristio sve slobodne dane odjednom. To se nikad ranije nije dogodilo.“

“Nešto nedostaje“, reče An-Brit. “Motiv. Osveta, mržnja, ljubomora. Ne uklapa se — ko bi želeo da se osveti nekolicini mladih ljudi? Ko bi mogao da ih mrzi? Ko bi mogao da bude toliko ljubomoran? U ovom zločinu ima nečeg toliko bestijalnog, nečeg za šta nikad pre nisam ni čula. Ovo je gore od onog jadnika koji se preoblačio u Indijance pre koju godinu.“ “Možda je svesno odabrao zabavu“, reče Valander. “Možda je baš odabrao trenutak njihove najveće radosti, koliko god to zastrašujuće zvučalo. A zamislite samo koliko se usamljeno čovek može osećati na Ivanjdan ili za Novu godinu.“ “Ostaje samo da je psihopata“, reče Martinson iznervirano. “U tom slučaju je psihopata koji pomno planira“, reče Valander. “Što, naravno, jeste moguće. Ipak, važnije je da se zapitamo šta je to zajedničko svemu ovome što mi ne vidimo. Ubica je odnekud dobio informacije. Imao je pristup njihovim životima. To je to što mi tražimo. Moramo da zađemo duboko u njihove živote. Pre ili kasnije, naći ćemo nešto Što se poklapa. Možda smo već naišli na to, samo nismo obratili pažnju.“ “Hoćeš, zapravo, reći da Isa treba da vodi istragu“, reče An-Brit. “Ona treba da nas vodi, a mi da pažljivo pratimo svaki njen korak.“ “Otprilike to. Ne možemo da zanemarimo činjenicu da je pokušala da se ubije. Pitanje je zbog čega. Ne znamo ni šta nevidljivi ubica misli o tome što je ostala živa.“ “Onaj što je zvao bolnicu i predstavio se kao Lundberg?“, reče Martinson. Valander klimnu glavom ozbiljno. “Hoću da neko od vas razgovara sa osobom koja je primila taj poziv. Kako je zvučao taj što je zvao? Kojim je dijalektom govorio? Da li je mlad ili star? Sve može biti značajno.“ Martinson reče da će se prihvatiti toga. Sledećih sat vremena diskutovali su o svemu ostalom u vezi s istragom. U jednom trenutku ušla je Lisa Holgešon i počela da priča o Svedbergovoj sahrani koja će biti sledećeg utorka. Razgovarala je i sa Ilvom Brink i sa Bjerklundom. Valander primeti da je bleda i iscrpljena od umora. Znao je da je mnogo vremena posvećivala tome da drži novinare podalje. Nije joj zavideo. “Da li neko zna kakvu je muziku Svedberg voleo?“, upita ona. “Čudno, Ilva Brink je rekla da ne zna.“ Valander shvati, na svoje iznenađenje, da ni on nije znao odgovor na to pitanje. Nikakvu muziku nije povezivao sa Svedbergom kao osobom. An-Brit je, ipak, imala odgovor. “Voleo je rok“, reče ona. “Pomenuo je to jednom prilikom. Mislim da je jedan od njegovih omiljenih pevača bio Badi Holi. Taj pevač je davno umro, mislim da je poginuo u avionskoj nesreći.“ Valander ga se slabo sećao iz sopstvenog detinjstva.

“Zar nije on pevao pesmu ’Peggy Sue’?“, upita on. “Jeste. Mada ona nije baš za sahranu?“ “Blažena je zemlja8“, reče Martinson. “To je uvek prigodno. Mada, pitanje je da li je zemlja baš tako blažena kao što se u psalmu kaže. S obzirom na to čega se sve nagledamo.“ Lisa Holgešon izađe iz sobe nakon što ju je Valander ukratko uputio u situaciju. “Volela bih da do Svedbergove sahrane saznamo šta se dogodilo i zašto“, reče ona. “Ne verujem da će nam to poći za rukom“, odgovori Valander. “Mada svi to isto želimo.“ Već je bilo pet sati. U trenutku kada su priveli sastanak kraju, zazvoni telefon— zvala ih je Eba. “Nema novinara?“, reče Valander. “Traži te Niberg. Kaže da je važno.“ Valander oseti kako se grči od napetosti, što su i ostali u kancelariji primetili. U slušalici se začu šuštanje, a zatim i Nibergov glas. “Mislim da smo bili u pravu.“ “Jesi li pronašao mesto?“ “Mislim da jesam. Upravo ga fotograhšemo. I pokušavamo da pronađemo tragove okolo.“ “Jesmo li bili u pravu za pravac?“ “Ovo je oko 80 metara od mesta na kome smo ih našli. Mesto je inače dobro odabrano, među gustim šipragom. Ako se neko eventualno i približio, sigurno je krenuo okolo.” “Kada ćete početi da kopate?“ “Hteo sam samo da čujem da li bi i ti bacio pogled pre nego što zarijemo ašove.“ “Stižem.“ Valander spusti slušalicu. “Izgleda da su našli mesto gde su tela bila zakopana“, reče on. Na brzinu odlučiše da Valander ode sam. Imali su sasvim dovoljno zadataka koje je trebalo završiti što je pre moguće. Valander stavi rotaciju na automobil i izađe iz Istada. Prošao je pored policijske trake koja je ograđivala područje i odvezao se do samog mesta zločina, gde ga je čekao jedan tehničar. Niberg je prekrio jedan deo zemlje od otprilike trideset kvadratnih metara. Valander istog trena i sam uvide da je mesto dobro odabrano. Tačno kako su i predvideli. On čučnu pored Niberga. Iza njih su stajala dva policajca u radnim

kombinezonima i sa ašovima u rukama. Niberg pokaza prstom. “Zemlja je ovde iskopana“, reče on. “Buseni su izvađeni i ponovo vraćeni. U lišću se može naći iskopana zemlja koja je lopatom prebačena tamo. Pošto, kada se u iskopanu rupu stavi nešto, onda posle ostane viška zemlje.” Valander pređe rukom po jednom od busenova. “Izgleda da je ovo pažljivo urađeno“, reče on. Niberg klimnu glavom. “Jama je geometrijskog oblika“, reče on. “Ovo nije aljkavo urađeno. Nikada ne bismo našli ovo mesto da ga nismo tražili, i to negde u blizini.“ Valander ustade. “Počnimo onda da kopamo“, reče on. “Nemamo šta da čekamo.“ Posao je sporo napredovao. Niberg je nadgledao kopanje. Kada su skinuli gornji sloj busena trave, već je pao mrak. Reflektori, koje su prethodno postavili, sada su bili uključeni. Zemlja ispod busena trave bila je porozna. Nastavili su da kopaju i na kraju su ugledali jamu pravouganog oblika. Tada je već prošlo devet uveče. Lisa i AnBrit su zajedno stigle i bez reči su posmatrale kopanje. Kada je Niberg video da je dosta i rekao da treba da prestanu da kopaju, Valander je imao jasnu sliku — pravougaona rupa koja se ukazala pred njima bila je grob. Skupili su se u polukrugu oko rupe. “Dovoljno je velika“, reče Niberg. “Da“, reče Valander. “Dovoljno je velika. Čak i za četiri tela.“ Valander se naježi. Po prvi put u toku istrage uspeli su da isprate ubicin trag. I bili su u pravu u svojim pretpostavkama. Niberg je klečao kraj jame. “Ovde nema ničega“, reče on. “Ali možemo pretpostaviti da su tela bila u nepropusnim vrećama. Ako je odozgo, ispod busenova trave, stajala i plastična cerada, sumnjam da bi i Edmundsonov pas nanjušio trag. Naravno, pregledaćemo, ipak, detaljno svaki grumen zemlje.” Valander se pope nazad do staze zajedno sa Lisom i An-Brit. “Šta hoće ovaj ubica?“, upita Lisa Holgešon. Glas joj je bio pun gađenja i straha. “Ne znam“, reče Valander. “Ali jedno od njih je preživelo.“ “Isa Edengren?“ Valander ne odgovori. Nije bilo potrebe — sve troje su znali odgovor. Grob je bio namenjen i za nju.

18 U pet sati ujutru, trinaestog avgusta, Valander je u svojim kolima izašao iz Istada. Odlučio je da ide putem pored obale, preko Kalmara, i tek kada je prošao Selvesborg, shvatio je da je sasvim zaboravio na obećanje doktoru Jeransonu da će to jutro posetiti kliniku. On se zaustavi pored puta i pozva Martinsona. Tek je prošlo sedam, a toplo i vedro vreme se zadržalo. Valander ispriča Martinsonu za posetu lekaru i zamoli ga da ga pozove i kaže da neće moći da dođe. “Možeš li da im kažeš da mi je iskrsao hitan službeni put?“, reče Valander. “Jesi li ti to bolestan?“, upita Martinson. “Ma, to je samo rutinski pregled“, reče Valander. “Samo to.“ Kasnije, kada je skrenuo natrag na put i ponovo postigao normalnu brzinu, Valander pomisli da se Martinson sigurno upitao zašto nije sam nazvao doktora Jeransona. I sam se to pitao. I zašto nije govorio onima koji su ga pitali da najverovatnije pati od česte bolesti koja se zove dijabetes? Bilo mu je teško da razume sopstvene motive. Na ulazu u Bremsebru morao je da napravi pauzu jer ga je umor potpuno savladao. Skrenuo je sa glavnog puta i stao kod kamena koji je obeležavao mirovni ugovor koji je nekada davno bio sklopljen između Danaca i Šveđana. Valander ode u senku jednog drveta da mokri. Zatim se vrati za volan, zatvorio oči i zaspa. U snu su se pokretale nemirne siluete, u kombinacijama i šemama koje nije prepoznavao. Sve vreme je padala kiša. Valander je tražio An- Brit, ali nije mogao da je nađe. Odjednom se pojavio i njegov otac. Bila je tu i Linda, ali nju je jedva prepoznao. I sve vreme ta uporna kiša. Polako se probudio. Znao je gde se nalazi i pre nego što je otvorio oči. Sunce je počelo da mu sija u lice. Bio je znojav, ali ne i odmoran. A bio je i žedan. Pogledao je na sat. Na svoje iznenađenje, video je da je odspavao više od pola sata. Svaka kost ga je bolela. Upalio je motor i vratio se na put. Posle otprilike 20 kilometara stigao je do kafea pored puta. Tu je stao, doručkovao i kupio dve flaše mineralne vode da ponese sa sobom. Zatim nastavi ka Kalmaru, koji je prošao nešto nakon devet sati. Telefon mu zazvoni. Bila je to An-Brit, koja mu obeća da će mu pomoći da pripremi dolazak u Esterjetland. “Pričala sam sa kolegom u Valdemašviku“, reče ona. “Mislila sam da je najbolje da pokušam da to zvuči kao da sam ga zamolila za ličnu uslugu.“ “Sasvim promišljeno“, odvrati Valander. “Kolege ne vole da im se prelazi preko

granice kad god to neko zaželi.“ “I to naročito ti“, reče ona i nasmeja se. Valander je znao da je u pravu. Nije voleo da im dolaze policajci iz ostalih istadskih oblasti. “Kako mogu da stignem na Bernse?“, upita on. “Zavisi gde se sada nalaziš. Je l’ ti ostalo još mnogo?“ “Upravo sam prošao Kalmar. Do Vestervika ima sto kilometara. I posle toga još oko sto.“ “Onda ćeš kasno stići“, reče ona. “Kasno za šta?“ “Kolega u Valdemašviku je preporučio da pođeš poštanskim brodićem. Ali on polazi iz Firudena već između jedanaest i pola dvanaest.“ “Zar nema neki drugi način?“ “Sigurno da ima. Ali to onda moraš da središ dole, iz luke.“ “Možda ću i stići. Zar ne može neko da nazove poštu i kaže im da stižem? Gde se sortira pošta? U Norćepingu?“ “Upravo gledam kartu“, reče ona. “Trebalo bi u Gritu. Ako tamo uopšte postoji pošta.“ “A gde je to?“ “Između Valdemašvika i one luke Firuden. Zar nemaš kartu sa sobom?“ “Ostavio sam je, nažalost, u kancelariji.“ “Pozvaću te ponovo“, reče ona. “Ali mislila sam da bi bilo dobro da ideš poštanskim brodićem. Ako je verovati mom kolegi, tako se ljudi najčešće prebacuju do ostrva, osim ako imaju sopstveni čamac. Ili nekoga ko će ih prevesti.“ Valander ju je razumeo. “Dobro zamišljeno“, reče on. “Misliš da je poštanski brodić možda prevezao i Isu?“ “To mi je samo palo na pamet.“ Valander razmisli. “Ali, da li je mogla da stigne u jedanaest sati? Ako je otišla iz bolnice odmah nakon šest?“ “Moguće je“, reče ona. “Ako je imala kola. Ipak Isa ima vozačku dozvolu. A možda je napustila bolnicu već posle četiri.“ Ona obeća da će mu se ponovo javiti. Valander ubrza. Saobraćaj je postajao sve gušći. Na putevima se nalazilo mnogo kamp prikolica. On shvati da je i dalje bilo kasno leto i vreme odmora. Na trenutak razmisli o tome da li da stavi rotaciju, ali ipak odusta od toga. Umesto toga dodatno poveća brzinu. Dvadeset minuta kasnije An-Brit

ga ponovo nazva. “Bila sam u pravu“, reče ona. “Završno sortiranje pošte obavlja se u Gritu. Uspela sam čak da dobijem i tog što razvozi poštu po ostrvima. Zvučao je veoma prijatno.“ “Kako se zove?“ “To ga nisam razumela. Ali te čeka, pod uslovom da stigneš pre dvanaest. U suprotnom, može te pokupiti kasnije po podne. Ali mislim da će te tada više koštati.“ “Mislio sam da mi se službeno plati ceo ovaj put“, reče Valander. “Valjda ću stići pre dvanaest.“ “U luci postoji parking“, nastavi onda. “Poštanski brodić kreće odmah tu pored.“ “Imaš li njegov broj telefona?“ Valander se ponovo zaustavi pored puta kako bi zapisao broj. U isti mah pored njega prođe šleper koji je malo ranije uz mnogo muke pretekao. U devetnaest minuta do dvanaest Valander se kolima spustio niz padinu ka luci Firuden. Pronašao je slobodno mesto za parkiranje i potom izašao na mol. Luka je bila puna brodića. Jedan čovek u pedesetim je utovarivao poslednje kutije na veliki nadgrađeni brodić. Valander nije bio siguran da li je to poštanski brodić. Drugačije ga je zamišljao - možda sa grbom pošte na zastavi koja se vijori. Čovek je upravo spustio dve gajbe mineralne vode i u tom trenutku ugleda Valandera. “Jeste li vi hteli na Bernse?“ “Da, ja sam taj.“ Čovek izađe iz brodića i ispruži ruku. “Lenart Vestin.“ “Izvinite što malo kasnim.“ “Nisam baš u tolikoj žurbi.“ “Ima još nešto“, reče Valander. “Ne znam da li vam je moja koleginica rekla da moram nekako i da se vratim ovamo, kasnije u toku dana. Ili uveče“ “Nećete, dakle, prespavati tamo?“ Valander shvati da situacija postaje naporna. Nije čak ni znao da li je An-Brit Heglund rekla da je on policajac. “Čekajte da vam objasnim“, reče Valander i izvadi identifikacionu karticu. “Ja sam policajac iz Istada. Sprovodim istragu koja je i naporna i neprijatna.“ Poštar po imenu Vestin razmisli. “Je l’ to ima veze sa onom mladeži o kojima sam čitao u novinama? Zar nije ubijen i neki policajac?“ Valander klimnu glavom. Vestin se odjednom zamisli. “Mislio sam da sam ih prepoznao na slikama u novinama“, reče on. “Barem neke

od njih. Imao sam utisak da su se vozili sa mnom pre nekoliko godina.“ “Zajedno sa Isom?“ “Upravo tako. Zajedno sa njom. Mislim da je to bilo kasno s jeseni pre dve godine. Duvala je jugoistočna bura. Nisam znao da li ćemo uopšte moći da priđemo molu na Bernseu. Na nezgodnom je mestu za pristajanje kada duva sa jugoistoka. Uspeli su, ipak, da se iskrcaju, mada im je jedna od torbi ispala u more sa mola. Uspeli smo da je izvučemo pomoću kuke. Zato ih se sećam. Ako sam uopšte u pravu na pamćenje se čovek ne može osloniti.“ “Sigurno se dobro sećate“, reče Valander. “Jeste li videli Isu ovih dana? Danas ili juče?“ “Ne.“ “Ali ona se obično vozi sa vama?“ “Kada su roditelji na ostrvu, oni dolaze po nju. Ako nisu, onda se vozi sa mnom.“ “Ali, sada nije ovde?“ “Ako je došla danas ili juče, onda ju je neko drugi prevezao.“ “Ko bi to mogao da bude?“ Vestin slegnu ramenima. “Naravno, uvek ima nekoga ko hoće da vas preveze. Isa zna koga da zove. Ali mislim da bi valjda prvo zvala mene.“ Vestin pogleda na sat. Valander požuri do kola i uze malu torbu koju je poneo sa sobom. Zatim se ukrca na čamac. Vestin pokaza na pomorsku kartu pored volana. “Mogu da vas odvezem pravo na Bernse“, reče on. “Ali onda idem okolo. Žurite li? Ako vozim na Bernse kako mi je najzgodnije na ruti, onda smo tamo za otprilike sat vremena. Pre toga imam tri odredišta.“ “U redu je tako.“ “Kada želite da vas pokupim?“ Valander razmisli. Sasvim je izvesno da Isa nije na ostrvu, što je onda pogrešna procena i razočaranje. Ali pošto je već stigao dovde, želeo je da ispita kuću. Pretpostavio je da će mu biti potrebno nekoliko sati.“ “Ne morate odmah da mi odgovorite“, reče Vestin i dade mu karticu. “Možete me dobiti na telefon. Mogu vas pokupiti po podne ili uveče kada vam odgovara. Živim na ostrvu koje nije daleko od Bernsea.“ On ponovo stavi prst na pomorsku kartu. Ovog puta pokaza na ostrvo na kome živi. “Zvaću vas“, reče Valander i stavi karticu u džep. Vestin upali dva motora i podiže sidra. Po palubi i sedištu pored vozača imao je pakete sa novinama i poštom, među kojima i kutiju za novac. Iako je brodić bio dosta velik, po Valanderovom mišljenju, bio je iznenađujuće lak za manevrisanje. Ili ga je čovek za upravljačem navodio sa neverovatnom veštinom. Kada su sasvim izašli iz

luke, ubacio je motore u pun gas. Pramac brodića se polako izdignu, a zatim spusti. “Koliko dugo raznosite poštu?“, upita Valander. Morao je da viče kako bi nadjačao buku motora. “Baš predugo“, povika Vestin. “Više od 25 godina.“ “Šta radite zimi, kada se voda zaledi?“ “Hidrokopter.“ Valander primeti da ga je uporni umor na trenutak napustio. Brzina, doživljaj otvorenog mora, dali su mu iznenađujući osećaj prijatnosti. Kada se poslednji put ovako osećao? Možda kada je bio sa Lindom na Gotlandu. Nije sumnjao da je raznošenje pošte po ostrvima iscrpljujuć posao. Ali sada su oluje i jesenji mrak bili daleko. Vestin ga pogleda i zaškilji očima, kao da je pročitao Valanderove misli. “A kako izgleda biti policajac?“, upita on. Valander bi obično pohrlio da brani svoj poziv. Ali sada, sa Vestinom, u čamcu koji je jurio preko skoro sjajne vodene površine, javilo mu se pitanje drugačije prirode. “Događa se da nisam siguran“, povika on. “AU kada imate skoro 50 godina, prepušteni ste sami sebi. Skoro svi vozovi su prošli.“ „Ja sam u proleće napunio 50“, reče Vestin. “Svi koje poznajem ovde su mi napravili zabavu.“ “Koliko Ljudi poznajete ovde na ostrvima?“ “Sve. Zabava je bila prilično velika.“ Vesin naglo skrenu sa kursa i smanji brzinu. Blizu grebena nalazila se crvena kućica za čamce i mol koji je ležao na nizu starinskih kamenih stubova. “Botsmanse“, reče Vestin. “Kada sam bio dete, ovde je živelo devet porodica, više od trideset ljudi. Sada ih ovde ima mnogo tokom leta, ali kada dođe jesen ovde ostaje samo jedan čovek. On se zove Seterkvist i ima 93 godine. Ali još uvek može da se snađe sam zimi. Tri puta je ostao udovac. On je tip starca kojih više skoro i da nema. Možda ih je socijalno zabranilo?“ Poslednji komentar je iznenadio Valandera i on prasnu u smeh. “Je li bio ribar?“ “Ma, bavio se on svim i svačim. Nekada je bio i lučki peljar.“ “Vi poznajete sve. I svi poznaju vas?“ “Tako to biva. Tako mora biti. Ako se jednog dana ne bi pojavio na molu, naravno, otišao bih do njega da vidim da li je bolestan. Ili da li je pao. Kada ste poštar, na moru ili na tlu, onda znate kako ljudi žive. Šta rade, kuda su krenuli, kada se vraćaju kući. Hteli vi to ili ne.“ Vestin polako približi čamac molu. Samo je čvrsto vezao uže od krme dok je

izbacivao kutije na mol. Mnogo ljudi se okupilo. Vestin uze svežanj pošte i nestade ka crvenoj kućici. Valander izađe na mol. Nekoliko starinskih kamenih balasta ležalo je na gomili. Vazduh je bio svež. Vestin je završio za nekoliko minuta. Nastavili su put kroz raznorazno ostrvlje. Nakon još dva odredišta, približiše se Bernseu. Valander pogleda na kartu i vide da se deo mora između ostrva na kom su bili zove Vikfjerden. Bernse je bilo neobično usamljeno ostrvo, kao da su ga ostala ostrvca izbacila iz svog društva. “Poznajete, naravno, celu porodicu Edengren“, reče Valander kada se brzina smanjila i čamac približio molu. “Tu i tamo“, reče Vestin. “Sa ovim starijima, roditeljima, nisam imao mnogo kontakta. Da budem iskren, čine mi se malo puni sebe. Ali Isa i Jergen su mnogo puta išli sa mnom.“ “Znate, naravno, da je Jergen mrtav“, reče Valander obazrivo. “Čuo sam da je poginuo u saobraćajki“, reče Vestin. “Mislim da mi je njegov otac tako rekao. Jedanput sam morao da ga pokupim kada im se oštetio propeler na čamcu.“ “Uvek je tragedija kada deca umru“, reče Valander. “Oduvek sam mislio da će pre Isa da doživi nesreću.“ “A zašto?“ “Valjda zato što živi prilično nasilnim životom. Ako joj je verovati. “Ona vam je, dakle, ispričala? Možda to što ste poštar znači i da vam se ljudi poveravaju?“ “Ma đavola znači“, reče Vestin. “AH imam sina koji je Isinog uzrasta. Družili su se pre nekoliko godina, ali onda su prekinuli, kao Što biva u tim godinama.“ Čamac udari u mol. Valander uze torbu i izađe iz čamca. “Zvaću vas“, reče on. “U toku popodneva.“ “U šest sati večeram“, reče Vestin. “Pre i posle toga mi odgovara.“ Valander ostade na molu, gledajući kako čamac nestaje iza rta. Razmišljao je o onome što je Vestin rekao o Jergenovoj smrti. Dakle, roditelji su sakrili pravi razlog. Toster u kadi preinačen je u saobraćajnu nesreću. Valander pođe na obalu. Ostrvo je bilo prekriveno bujnim zelenilom. Kod mola se nalazila kućica za čamce i omanja gostinjska kućica, koja je oblikom podsećala na dvorišnu kućicu u Skorbiju, gde je Valander našao devojku bez svesti. Jedan stari čamac bio je izvučen na obalu i prevrnut preko nekoliko drvenih stubića. Valander oseti slab miris katrana. Visoki hrastovi rasli su na padini koja je vodila ka samoj kući. Bila je to crvena kuća na dva sprata, stara, ali dobro očuvana. Valander pođe ka dvorištu, osluškujući i gledajući oko sebe. Po vodi među ostrvima plovila je jedrilica,

a iz daljine se čuo sve slabiji zvuk motora koji se udaljavao. Valander se znojio. Spustio je torbu, skinuo jaknu i prebacio je preko gelendera spoljnih stepenica. Zavese na prozorima bile su namaknute. On se pope ka vratima i pokuca na njih. Sačekao je, a zatim zalupa na vrata. Niko mu nije otvarao. On pritisnu bravu, ali je bilo zaključano. Za trenutak nije bio siguran šta dalje da radi. Zatim ode iza kuće. Imao je utisak da ponavlja nešto što je uradio pri prvoj poseti Skorbiju. Iza kuće se nalazio voćnjak - jabuke, šljive i jedna usamljena trešnja. baštenski nameštaj bio je naslagan i prekriven najlonskom ceradom. Valander pođe stazom koja je vodila od kuće ka središtu ostrva i gušćem zelenilu. Nakon stotinak metara, okrenu se. Više nije video kuću jer je bila okružena žbunjem i drvećem. Staza je vijugala dalje. Jedna osa poče da se zanima za Valanderovo lice. On je otera mašući. Pored staze nalazio se izvor i ulaz u podrum. Iznad vrata od podruma urezana je godina 1897, a u vratima je bio ključ. Valander ih otvori. Vazduh u podrumu je bio hladan i svež. Valander oseti miris krompira. Kada su mu se oči navikle na mrak, on krenu dole u podrum. Bio je prazan. Valander zatvori vrata i produži dalje stazom, koja je krivudala nagore. Sa leve strane, kroz rastinje, nazirala se voda. Na osnovu položaja sunca, video je da ide pravo ka severu. Možda je prešao pola kilometra. Produžio je dalje i sa leve strane ugledao manju stazu koja se odvajala od ove. Produžio je pravo. Nakon još nekoliko stotina metara staza je prestajala. Ispred sebe je video sjajne, glatke stene koje su se pretvarale u litice. Iza njih se nalazilo samo otvoreno more. Tu je bio kraj ostrva. Valander izađe na litice. Jedan galeb zakrešta iznad njegove glave, uzdižući se i tonući na vazdušnim strujama. Valander sede na stenu i obrisa znoj sa čela, kajući se što nije sa sobom poneo jednu od flaša vode koje je imao u torbi. Sve misli o Svedbergu i ubijenoj deci bile su nestale. Ustao je i krenuo nazad istim putem. Kada je stigao do staze koja se odvajala, pošao je njom. Ona se završavala kod male prirodne luke. Nekoliko zarđalih gvozdenih prstenova bilo je zabodeno u stenu. Voda je bila sjajna kao ogledalo, tako da se visoko drveće ogledalo na površini. Valander se vrati do kuće i proveri da li mu je telefon u džepu od jakne uključen. Zatim stade kod jednog hrasta da mokri. Nakon toga izvadi jednu flašu vode iz torbe i sede na stepenice. Usta su mu bila sasvim suva. Kada je spustio plastičnu flašu pored sebe, nešto mu iznenada privuče pažnju. Pogledao je oko sebe. Sve je bilo potpuno mirno kao i pre. Ništa se nije promenilo. Namršti se. Nešto je u njemu aktiviralo jedva primetni alarm. Zurio je u torbu na krajnjem donjem stepeniku. Bio je ubeđen da ju je stavio na stepenik iznad. Sišao je niz stepenice i u glavi premotavao film. Prvo je spustio torbu. Zatim je skinuo jaknu i prebacio preko gelendera. Zatim je stavio torbu na drugi stepenik.

Neko je pomerio njegovu crnu torbu dok se šetao ostrvom. Valander oprezno pogleda oko sebe. Prvo je ispitao drveće i žbunje, zatim kuću. Zavese su još uvek bile navučene. On se pope uz stepenice i pritisnu kvaku na vratima. Pomislio je na mol na koji ga je Vestin dobacio, na kućicu za čamce i dvorišnu kućicu. Dvorišnu kućicu koja je ličila na onu u Skorbiju. Spustio se niz stepenice, dole ka molu. Crna vrata kućice za čamce bila su zatvorena samo drvenom pregradom. On ih otvori. Bazen je bio prazan. Konopci za privezivanje čamca ukazivali su na to da se ovde obično nalazio veliki čamac. Na zidovima su visile ribarske mreže i korpe. On izađe napolje i zabravi vrata. Deo dvorišne kućice bio je sagrađen iznad vode. Tu su se nalazile i merdevine za ulazak u vodu. Stajao je nepomično i posmatrao kuću. Zatim priđe vratima i pritisnu kvaku. Bila je zaključana. On lagano pokuca na vrata. “Isa“, reče on. “Znam da si unutra.“ Valander napravi nekoliko koraka unazad i pričeka. Kada je Isa otvorila vrata, Valander je u prvi mah nije prepoznao. Dugačka kosa bila joj je skupljena u punđu. Bila je obučena u crno, u nešto nalik kombinezonu. Valander pomisli da joj je pogled neprijateljski. A možda bi to mogao da bude i strah. “Kako si znao da sam ovde?“ Glas joj je bio promukao i napet. “Nisam znao. Pre nego što si mi to sama rekla.“ “Nisam valjda ništa rekla. A nemoguće je da si me video.“ “Policajci imaju lošu naviku da obraćaju pažnju na detalje. Na primer, ako neko greškom podigne torbu i ne vrati je na isto mesto.“ Isa je zurila u njega, kao da je rekao nešto što je nemoguće shvatiti. Valander primeti da je bosa. “Gladna sam“, reče ona. “I ja sam.“ “Ima hrane gore u kući“, reče ona i krenu gore. “Zašto si došao ovamo?“ “Morali smo da te pronađemo, pošto si nestala iz bolnice.“ “Zašto?“ “Ne moram valjda da ti odgovorim na to pitanje, znaš šta se dogodilo.“ Ona ćutke nastavi da korača. Valander je sa strane gledao u nju. Bila je veoma bleda. Lice joj je bilo upalo kao kod starih ljudi. “Kako si došla ovamo na ostrvo?“, upita on. “Pozvala sam Lagea sa Vetešeu.“ “Zašto nisi išla sa Vestinom?“ “Zato što sam mislila da postoji rizik da ćete čuti gde sam.“ “A to nisi htela?“

Ona mu ponovo odgovori. U ruci je imala ključ. Ona otključa vrata, a zatim krenu okolo da podigne zavese. Uradila je to nemarno i nehajno, kao da zapravo želi da uništi sve oko sebe. Valander pođe za njom u kuhinju. Ona otvori stražnja vrata i poče da povezuje bocu sa plinom sa šporetom. Valander je već bio primetio da u kući nema struje. Ona se okrenu i pogleda u njega. “Umem samo nekoliko stvari da radim, a jedna od njih je da kuvam“, reče ona. Ona pokaza prstom na veliki zamrzivač i frižider, koji su takođe radili na gas. “Prepuni su hrane“, reče ona, glasom punim prezira. “Moji roditelji su hteli tako. Plaćaju jednog čoveka koji dolazi ovamo i menja plinsku bocu. Mora biti hrane, ako se odjednom odluče da provedu nekoliko dana ovde. Što nikada ne rade.“ “Čini se da su tvoji roditelji veoma imućni. Može li se zaista zaraditi toliko para od bavljenja poljoprivredom i iznajmljivanja bagera?“ Odgovorila je kao da pljuje. “Moja mama je idiot“, reče ona. “Ograničena glupača kojoj nema pomoći. Tata nije glup, ali je zato beskrupulozan.“ “Slušam te.“ “Ne sada. Kada budemo jeli.“ Valander shvati da Isa želi da on izađe iz kuhinje. Izašao je ispred kuće i pozvao Istad. Dobio je An-Brit na mobilni. “Bio sam u pravu“, reče on. “Isa je ovde, kao što smo i mislili.“ “Kao što si ti mislio“, reče ona. “Iskreno govoreći, mi ostali smo bili sumnjičavi.“ “Pa moram i ja nekad da budem u pravu. Pretpostavljam da ćemo se vratiti u Istad uveče ili u toku noći.“ “Jesi li pričao sa njom?“ “Ne još.“ Ona mu prepriča situaciju. Dobili su nekoliko dojava od ljudi koji su mislili da su prepoznali ženu za koju su verovali da se zove Luiz. U toku je pregledanje i kontrolisanje dojava. An-Brit mu obeća da će se javiti. Valander se vrati unutra. Ostao je dugo da stoji ispred predivnog modela starog broda sa jedrima. Kućom poče da se širi miris hrane. Valander je bio veoma gladan, nije jeo ništa otkad je stao pored puta. U glavi je za to vreme prolazio kroz to šta bi trebalo da pita Isu. Šta mora najpre da sazna? Stalno se vraćao na istu početnu tačku. Mora da sazna ono što ni ona sama najverovatnije nije svesna da zna. Postavila je sto na velikoj zastakljenoj verandi, sagrađenoj duž bočne strane kuće. Isa ga upita da li bi nešto popio. Uzeo je vodu. Isa je pila vino. Valander se zapita da li će se ona napiti. U tom slučaju od razgovora koji je očekivao neće biti ništa. Isa je, ipak, tokom obroka popila samo jednu čašu. Jeli su ćutke. Nakon toga skuvala je kafu.

Kada je Valander krenuo da rasprema sto, ona odmahnu glavom. U ćošku verande nalazilo se nekoliko kaučeva. Kroz prozor je mogao da vidi dole do mola. Usamljena jedrilica je polako prolazila spuštenih jedara. “Lepo je ovde“, reče on. “Ovo je deo Švedske koji nikada nisam video.“ “Kupili su ovo pre skoro trideset godina“, odgovori ona. “Tvrde da sam začeta ovde. Što može biti tačno, jer sam rođena u februaru. Kupili su kuću od jednog starijeg para koji je ovde živeo ceo život. Ne znam kako je tata čuo za to. Ali došao je ovamo jednog dana, sa torbom punom novčanica od sto kruna. Kofer pun para može izgledati zadivljujuće, ali ne mora biti reč o nekoj neverovatnoj sumi. Nijedno od starijih, naravno, nikada ranije nije videlo toliko novca. Trebalo je nekoliko meseci da ih ubedi. Na kraju su potpisali ugovor o prodaji. Iznos je trebalo da ostane tajna, ali, naravno, tata je dobio ovo skoro ni za šta.“ “Hoćeš da kažeš da ih je prevario?“ “Hoću da kažem da je moj otac oduvek bio nitkov.“ “Ako je sve bilo urađeno po propisu, ne mora da znači da je nitkov. Možda je samo odlučan biznismen.“ “Moj otac je poslovao po celom svetu. Krijumčario je dijamante i slonovaču u Africi. Niko ne zna čime se on zapravo sve bavio. Sada mu često u posetu u Skorbi dolaze Rusi. Niko me ne može ubediti da je to čime se bave legalno.“ “Koliko ja znam, sa nama nikada nije imao veze“, reče Valander. “Vešt je“, reče ona. “I uporan. Ima mnogo toga za šta se može okriviti. Ali nikako da je lenj. Bezobzirni ljudi nikada nemaju vremena za odmor.“ Valander spusti šolju na sto. “Hajde da ne pričamo više o tvom ocu“, reče on. “Hajde da umesto toga pričamo o tebi. Zato sam ovde. Dugo sam putovao ovamo. Večeras idemo nazad.“ “A odakle ti ideja da nameravam da pođem sa tobom?“ Valander ju je dugo posmatrao pre nego što joj odgovori. “Troje tvojih najbližih prijatelja je ubijeno“, reče on. “Trebalo je da budeš sa njima kada se to dogodilo. Da se nisi razbolela. I ti i ja razumemo šta to znači.“ Ona se skupi na stolici. Valander primeti da je uplašena. “Pošto ne znamo zašto se to dogodilo, moramo biti oprezni“, nastavi on. Ona najzad shvati šta je hteo da kaže. “Dakle, i ja sam u opasnosti?“ “Ne možemo to da isključimo. Još nemamo motiv. Zbog toga moramo da računamo na svaku mogućnost.“ “Ali zašto bi neko hteo da me ubije?“ “Zašto je neko želeo da ubije tvoje prijatelje? Martina, Lenu, Astrid?“ Ona

odmahnu glavom. “Ne razumem ovo“, reče ona. Valander pomeri stolicu bliže njoj. “Pa ipak si ti jedina koja nam može pomoći“, reče on. “Moramo uhvatiti toga ko je uradio ovo. Da bismo ga uhvatili, moramo saznati zašto se to desilo. Ti si i dalje živa. Ti nam možeš pomoći.“ “Ali, ovo je sasvim nepojmljivo, zar ne?“ “Moraš da razmisliš‘c, reče Valander. “Moraš da premotaš film. Ko bi hteo da vas ubije, sve zajedno? Šta vas to spaja? Zašto? Odgovor mora da se krije negde. Odgovor sigurno postoji.“ Valander brzo promeni tok razgovora. Počela je da ga sluša i sada je morao da iskoristi priliku. “Moraš mi odgovoriti na pitanja“, nastavi on. “I to iskreno. Primetiću ako lažeš. Želim da mi kažeš istinu.“ “Zašto bih lagala?“ “Samo što nisi umrla kada sam te pronašao. Zašto si pokušala da se ubiješ? Da li zato što si već znala šta se dogodilo tvojim prijateljima?“ Ona ga iznenađeno pogleda. “Kako sam mogla da znam? I ja sam se pitala kao i svi ostali.“ Valander primeti da govori istinu. “Zašto si želela da se ubiješ?“ “Ne živi mi se više, zar postoji neki drugi razlog? Roditelji su mi uništili život, kao što su i Jergenu uništili. Ne živi mi se više.“ Valander sačeka da Isa nastavi, ali nije više ništa rekla. On okrenu priču na ono što se desilo u rezervatu. Skoro tri sata su zajedno lutali po prošlosti. Prošli su svaki detalj, koliko god bio mali i beznačajan. Osvrnuli su se na svakoga, ponekad i više puta; vraćali su se u prošlost koliko god su mogli. Kada je prvi put srela Lenu Norman? Koje godine, koji mesec, koji dan? Kako su se upoznale? Zašto su se sprijateljile? Kako je upoznala Martina Bugea? Kada bi rekla da se ne seća ili da nije sigurna, Valander bi zastao i krenuo iz početka. Nesigurnost i loše pamćenje se uvek mogu prevazići, samo ako ima strpljenja. Sve vreme ju je navodio da pokusa da se priseti da li je tu bio još neko, neko koga je možda previdela. Neka senka u ćošku, govorio je. Da nema neke senke u ćošku?Nekog koga si zaboravila? Pitao ju je o svemu što se možda desilo neočekivano. Nakon nekog vremena Isa je počela da ga shvata i da ga lakše prati. Oko pet sati odlučiše da ostanu na Bernseu do sutra. Valander nazva Vestina da ga obavesti. Ovaj obeća da će doći sutradan da ih pokupi kad se Valander bude javio.

Nije ga pitao ništa o Isi, ali Valanderu se činilo da on već zna da je ona na Bernseu. Nakon toga, prošetaše ostrvom. Sve vreme su razgovarali. Isa bi povremeno prekidala i ispričala nešto o raznim mestima gde se kao dete igrala. Otišli su sve do litica na kraju severnog dela ostrva. U jednom trenutku mu je, na njegovo veliko iznenađenje, pokazala usek u litici gde je rekla da je jednog leta izgubila nevinost. S kim, nije rekla. Kad su se vratili, već je počelo da se smrkava, pa je upalila petrolejke po kući. Valander je nazvao Istad i razgovarao sa Martinsonom. Ništa se bitno nije desilo u istrazi. Luiz i dalje nije bila identifikovana. Rekao je da će prenoćiti na Bernseu i da će se narednog dana vratiti u Istad sa devojkom. Nastavili su razgovor. Povremeno bi zastali, da popiju malo čaja ili pojedu sendvič. Ili da se samo odmore. Valander je otišao napolje u mrak da mokri. Krošnje su šuštale. Sve je bilo veoma mirno. Zatim ponovo nastaviše. Valander je polako počeo da shvata njihove igrarije. Kako su se preoblačili, njihove zabave i lutanja kroz različite vremenske periode. Kada su se na tom zajedničkom putovanju kroz prošlost približili zabavi koja će im biti poslednja, Valander je išao izuzetno polako. Ko bi mogao da zna za njihove planove? Niko? Taj odgovor nije mogao da prihvati. Neko je morao da zna. “Ajmo iz početka. Još jednom. Kada ste odlučili da napravite zabavu u Belmanovom vremenu?“ Razgovor su prekinuli u pola dva. Valander je bio toliko umoran da mu je bilo loše. Ona mu i dalje nije dala trag kome se nadao, ali nastaviće s tim naredni dan. Čekalo ih je još i dugo putovanje do Istada. Valander se nije predavao. Isa mu je pokazala spavaću sobu na drugom spratu. Ona je spavala u prizemlju. Poželela mu je laku noć i dala mu jednu petrolejku. On je namestio svoj krevet i odškrinuo prozor. Noć je bila veoma tamna. Legao je na posteljinu i ugasio svetlo. Čuo ju je kako treska u kuhinji. Vrata se zaključaše, a zatim zavlada tišina. Valander zaspa istog trenutka. Niko nije primetio čamac koji je kasno uveče s ugašenim svetlima prešao Vikfjerden. Niko nije čuo ni kako je s ugašenim motorom bešumno uplovio u luku na zapadnoj strani Bernsea.

19 Linda vrisnu. Bila mu je negde u blizini. Vrisak mu se prolamao kroz san. Kad je otvorio oči u tami, nije znao gde se nalazi. I dalje je, ipak, osećao miris petrolejke. To nije, dakle, Linda vrisnula. Primetio je da mu srce lupa. Bilo je tiho, čulo se samo slabo šuštanje krošnji kroz odškrinuti prozor. Osluškivao je. Više se nije čuo nikakav vrisak. Da nije sanjao? Pažljivo se uspravio u krevetu i potražio šibice koje je stavio pored petrolejke. I dalje nikakvog zvuka. Upalio je lampu i na brzinu se obukao. Sedeo je sa cipelom u ruci kad je čuo. Isprva je mislio da zvuk dolazi spolja — nešto što udara o zid kuće, možda konopac za sušenje veša koji udara o oluk. Potom shvati da zvuk dolazi iz prizemlja kuće. On se podignu, i dalje sa cipelom u ruci, priđe vratima i pažljivo ih odškrinu. Zvuk je sada bio jasniji, dolazio je iz kuhinje. Tada mu postade jasno. Zadnja vrata su klaparala. Ponovo oseti jak strah. Nije umišljao ni sanjao — vrisak je bio stvaran. Umesto da obuje cipelu koju je držao u ruci, on izu i drugu i odgurnu je. Zatim siđe niz stepenice sa petrolejkom u ruci. Nasred stepenica zastade i oslušnu. Plamen petrolejke je treperio po zidu. Ruka mu je drhtala. Nije ničim imao da se brani, u slučaju da to zatreba. U isti mah poče da razmišlja — besmisleno je da se nešto dogodi ovde na ostrvu. Osim njih dvoje, tu nije bilo nikoga. Verovatno je sanjao. Ili je to možda bio krik neke ptice izvan prozora. Postojala je još jedna mogućnost — da nije on imao noćnu moru, već Isa. Valander siđe u prizemlje. Njena soba je bila ispred kuhinje. Opet zastade i oslušnu, a zatim pokuca na vrata. Nije odgovarala. Pokušao je da čuje njeno disanje. Previše je tiho, pomisli. On opipa vrata — zaključano. Više nije oklevao, zalupao je na vrata i prodrmao kvaku. Zatim ode do kuhinje — stražnja vrata su bila odškrinuta. On ih zatvori i poče da traži po kuhinjskim policama. Tu nađe neki veliki šrafciger i njime otvori vrata. Krevet je bio prazan, a prozor otvoren, ali je reza na prozoru bila otpuštena. Pokušao je da razmisli šta je moglo da se desi. Zatim se seti da je u kuhinji video veliku džepnu lampu. Uze nju i čekić koji je našao u istoj polici iz koje je uzeo i šrafciger. Zatim otvori stražnja vrata i upali lampu. Kada je izašao u dvorište, primeti da je bos. Neka ptica prolete kroz mrak. Vetar je duvao kroz krošnje. Dozivao je Isu, ali nije odgovarala. Zatim se vrati do prozora i osvetli po tlu; našao je tragove stopala, ali su bili tako slabi da nije mogao da ih prati. Nastavio je da traži lampom po mraku. Još jednom je dozva, i ovaj put bez odgovora. Srce mu je lupalo. Bojao se. On se vrati do vrata kod kuhinje i osvetli bravu. Kao što

je i mislio - vrata su bila obijena. Strah se pojačavao. Okrenuo se i zamahnuo čekićem, ali nije bilo nikoga. Zatim se vrati u kuću. Telefon je bio na stolu pored kreveta. Pokušao je da sagleda šta se događa. Neko je provalio kroz kuhinjska vrata. Isu je probudio neko koje pokušao da uđe u sobu u kojoj je spavala. Onda je ona pobegla kroz prozor. Nijedno drugo objašnjenje mu nije padalo na pamet. On pogleda na sat — petnaest do tri. Okrenu Martinsonov kućni broj; Martinson se javio nakon drugog signala. Valander je znao da Martinson drži telefon pored kreveta. “Kurt je. Izvini što te budim.“ “Šta se desilo?“ Martinson i dalje nije bio sasvim budan. “Ustani, umij se“, reče Valander. “Zovem za tri minuta.“ Martinson se pobuni, ali Valander prekinu razgovor i pogleda na sat. Tačno tri minuta kasnije ponovo nazva. Već je počeo da se brine da će se baterija telefona istrošiti. Naravno, zaboravio je da ponese rezervnu. “Slušaj pažljivo“, reče on. “Ne mogu dugo da pričam, baterija će se isprazniti. Imaš li olovku i papir?“ Martinson je bio sasvim budan. “Pišem.“ “Ovde na ostrvu se noćas nešto dogodilo, ne znam šta. Isa je vrisnula i probudila me. A sada je nema. Stražnja vrata su obijena, što znači da na ostrvu ima još nekoga. Ko god da je, došao je po nju. Možda taj neko i ne zna da sam ja ovde. Plašim se za nju. Grob u rezervatu je ipak kopan za četvoro.“ “Šta hoćeš da uradim?“ “Zasad ništa, osim da nađeš telefonski broj obalske straže na Firudenu. I budi spreman da te ponovo pozovem.“ “Šta si mislio da preduzmeš?“ “Da je nađem.“ “Ako je tu neki manijak, može biti opasno. Treba ti pomoć.“ “Odakle mi pomoć? Iz Norćepinga? Koliko bi to trajalo?“ “Ne možeš valjda sam da pretražiš celo jedno ostrvo?“ “Nije toliko veliko. Idem, isprazniće mi se baterija.“ “Kako ti kažeš. Budi oprezan.“ Valander obu cipele i stavi telefon u džep košulje. Čekić zadenu za kaiš, a zatim napusti kuću. Počeo je od mola. Osvetlio je lampom po tamnoj vodi — tu nije bilo ničega. Sve vreme ju je dozivao. Kućica za čamce, kao i dvorišna kućica, bile su prazne. Ponovo je otrčao do kuće i krenuo stazom sa zadnje strane. Grmlje i drveće je svetlelo na jakom svetlu. U podrumu nije bilo ničega.

Nastavio je da je doziva. Kada je stigao do mesta gde se staza granala u dva dela, od kojih je jedan vodio ka luci, zastade. Kojim putem da ide? Osvetlio je tlo, ali nije video nikakve tragove. Nastavio je ka rtu na severnoj strani ostrva. Do litice je došao potpuno zadihan. Do njega je dopirao hladan vetar s pučine. Lampom je preletao preko litice. Iznenada ugleda par blistavih očiju i zastade — bila je to neka mala životinja koja je brzo pobegla u usek. Lasica. Nastavio je da luta lampom po litici i osvetlio usek. Ništa. Ponovo je viknuo i vratio se na stazu. Iz nekog razloga ponovo zastade. Osluškivao je. Talasi su zapljuskivali obalu. Čulo se, međutim, još nešto. Isprva nije znao šta, ali ubrzo shvati da zvuči kao motor čamca. Zvuk je dolazio iz pravca zapada. Luka, pomisli, trebalo je da krenem drugim putem. Poče da trči, ali se naglo zaustavi pre nego što se polako provukao kroz poslednji grm. Slušao je i osvetljivao lampom po vodi. Ništa se nije videlo, a zvuk motora se nije čuo. Čamac je upravo krenuo, pomisli. Strah je postajao sve veći. Šta joj se to dogodilo? Valander se vrati stazom i pokuša da razmisli kako će da nastavi da je traži. Da li obalska straža ima pse? Iako ostrvo nije veliko, pre jutra neće moći sam da ga pretraži. Pokušao je da zamisli njene reakcije. U panici je pobegla kroz prozor. Taj što je provalio u njenu spavaću sobu istovremeno joj je blokirao put ka sobi gde je Valander spavao. Skočila je kroz prozor i otrčala pravo u mrak. Naravno, nije imala lampu sa sobom. Valander utom stiže do tačke gde su se staze spajale. Odjednom mu sinu. Kad su šetali po ostrvu, pričala mu je o jednom mestu gde se skrivala, gde su se ona i Jergen igrali kad su bili mali. Pokušao je da se seti gde su bili kada mu je pokazala uzvišenje koje je predstavljalo najvišu tačku ostrva. Tad su bili bliže kući, negde između podruma i mesta gde se sad nalazio. Sećao se da je staza prolazila između dva drveta kleke, tu je stala i pokazala. Potrčao je stazom. Kleke su bile tu. Osvetlio je lampom ka padini, u pravcu u kom je ona pokazala. Zatim skrenu sa staze. Nije mogao brzo da se kreće zbog obrušenog drveća i gustog šipraga. Svuda je bilo velikih stena. Lampom je gledao između njih. Kada se približio brdu, učini mu se usek iza visokih grana paprati. Polako je prišao uzvisini, razgrnuo grane i osvetlio. Sedela je skupljena ka zidu useka, na sebi je imala samo spavaćicu. Rukama je obuhvatila skupljene noge, a glava joj je bila nagnuta na rame. Izgledalo je kao da spava. Odmah je, međutim, znao da je mrtva. Neko joj je pucao pravo u čelo. Valander pade na zemlju. Krv mu je nagrnula u glavu. Mislio je da će da umre. Nije ni važno, nije uspeo. Nije uspeo da je zaštiti devojku. Čak ni to skrovito mesto gde se igrala kao mala nije moglo da je zaštiti. Nije čuo nikakav pucanj, što znači da je korišćen prigušivač. Valander se podignu i nasloni se na drvo. Telefon mu ispade iz džepa. On ga podignu i otetura se do kuće, odakle nazva Martinsona.

“Kasno sam stigao“, reče. “Kasno za šta?“ “Mrtva je. Ustreljena, kao i ostali.“ Martinson kao da nije shvatao, te Valander ponovi šta je rekao. “Gospode bože“, reče Martinson. “Ko ju je ubio?“ “Čovek u čamcu“, reče Valander. “Pozovi policiju u Norćepingu, moraju da izvrše uviđaj. I javi obalskoj straži.“ Martinson reče da će uraditi sve to. “Mogao bi da probudiš i ostale“, nastavi Valander. “Lisu, sve. Baterija će mi se uskoro isprazniti. Kad nađem pomoć ovde, javljam se ponovo.“ Završiše razgovor. Valander je sedeo na stolici u kuhinji. Lampa je osvetljavala tapiseriju na zidu. “Dome, slatki dome“. Nakon nekoliko trenutaka, natera se da ustane i uzme ćebe iz njene sobe, a zatim izađe opet u mrak. Kada je stigao do useka u litici, položio je ćebe preko nje. Seo je na kamen odmah pored grana koje su pokrivale otvor. Bilo je tri i dvadeset. U ranu zoru počelo je da duva. Valander ču čamac obalske straže i siđe do mola. Tu je bilo policajaca koji su ga posmatrali s nestrpljivim podozrenjem. Valander ih je razumeo — šta traži skonski policajac na jednom njihovom ostrvu? Da je bio gost u letnjikovcu, razumeli bi. On ih odvede do useka i okrenu se kada su sklonili ćebe. Tada mu jedan od policajaca iz Norćepinga priđe i zatraži mu policijsku legitimaciju. Valander je bio potpuno van sebe. Po prvi put je sasvim izgubio prisebnost. On izvuče novčanik iz unutrašnjeg džepa i baci legitimaciju pred policajca koji mu je tražio. Zatim ode odatle. Odmah se smiri, a naglu iznerviranost smeni slamajući umor. Sede na stepenice, držeći flašu vode u ruci. Tu ga je Hari Lundstrem našao. Bio je kod useka kada je Valander pobesneo i odmah je pomislio da je bilo prilično neuviđavno tražiti mu legitimaciju. Bilo je valjda jasno da je on njihov kolega. Uzbuna, ipak, jeste stigla iz policijske stanice u Istadu. Obaveštenje je bilo vrlo jasno — na ostrvu Bernse nalazio se policajac po imenu Kurt Valander. Tamo je našao mrtvu devojku i bila mu je potrebna pomoć. Hari Lundstrem je imao 57 godina. Rođen je u Norćepingu i svi, osim njega samog, smatrali su da je najsposobniji policajac u gradu. Kada je Valander pobesneo, Lundstrem ga je razumeo. On nije znao šta je sve prethodilo događajima na Bernseu. Informacije iz Istada su iz razumljivih razloga bile nepotpune. Shvatio je da ima veze sa ubistvom kolege i tri mlade osobe, ali izuzev toga, sve ostalo je bilo nejasno. Lundstrem je, ipak, mogao da ga razume. Shvatao je kakav je osećaj naći devojku

samo u spavaćici, skupljenu u useku, sa prostrelnom ranom na čelu. Sačekao je nekoliko minuta. Zatim pođe za Valanderom i sede pored njega na stepenice. “Bilo je prilično nesuvislo tražiti od vas legitimaciju“, reče on. Zatim ispruži ruku i predstavi se. Valander odmah oseti poverenje prema njemu. “Je li sa vama treba da razgovaram?“, upita Valander. Lundstrem klimnu glavom. “Haj'mo onda unutra“, reče Valander. Sedoše u dnevnu sobu. Valander na brzinu nazva Martinsona sa Lundstremovog telefona i zamoli ga da se pobrine da se Isini roditelji obaveste, a zatim je skoro sat vremena pričao ko je mrtva devojka i u kom kontekstu njena smrt treba da se posmatra. Lundstrem je slušao ne beležeći ništa. Povremeno bi ih prekinuli policajci koji su ulazili i postavljali im pitanja. Lundstrem je dirigovao svime jednostavnim i kratkim naredbama. Kada je Valander završio, imao je nekoliko pitanja. Valander pomisli kako i on treba da postavi išta pitanja. Već je bilo sedam sati. Kroz prozor primetiše brod obalske straže kako se pribija uz mol. “Najbolje bi bilo da odem gore“, reče Lundstrem. “Ne morate naravno sa mnom, ako ne želite. Već ste dovoljno videli.“ Sada je već jako duvalo. Valander zadrhta. “Jesenji vetar“, reče Lundstrem. “Vreme se menja.“ “Nikad pre nisam bio na ovim ostrvima“, reče Valander. “Veoma je lepo.“ “U mladosti sam igrao rukomet“, reče Lundstrem. “Na zidu sam imao poster u boji istadskog rukometnog tima. Mada nisam skoro nikad išao u Skone.“ Odoše stazom. U daljini se čuo lavež pasa. “Mislio sam da bi bilo najbolje preći celo ostrvo“, reče Lundstrem. “Ako je taj ko je ovo uradio možda još ovde.“ “Došao je čamcem“, reče Valander. “Pristao je na zapadnoj strani.“ “Da smo imali više vremena, mogli smo da obavestimo sve luke u blizini“, reče Lundstrem. “Ali sada je prekasno.“ “Možda je neko nešto video“, reče Valander. “Čamac koji je pristao uz neki mol na kopnu.“ “Radimo na tome“, odvrati Lundstrem. “Palo je i meni na pamet da je neko primetio brod koji usred noći pristaje.“ Valander je stajao na određenoj udaljenosti i čekao dok Lundstrem ode do useka da razgovara sa kolegama. Nekoliko trenutaka nije se video od granja. Valanderu je bilo loše. Hteo je što pre da ode sa tog ostrva. Mučio ga je osećaj da je delom bio

odgovoran za to što se tu dogodilo. Trebalo je prethodno veče da odu odatle. Trebalo je i da predvidi da je opasno ostati na ostrvu. Ubica je izgleda sve vreme znao sve. Greška je, takođe, bilo i to što je ona spavala u prizemlju. Shvatio je da je besmisleno da optužuje samog sebe. Ipak, nije mogao da se odupre tome. Lundstrem se ponovo pojavi među granjem paprati. U isti mah iz suprotnog pravca stiže policajac sa psom. Lundstrem ga zaustavi. “Jeste li našli nešto?“ “Na ostrvu nema nikog“, reče policajac. “Nanjušila je nešto u pravcu zaliva na zapadnoj strani, ali odatle nema više ničeg.“ Lundstrem pogleda Valandera. “Onda ste u pravu“, reče. “Došao je čamcem. I otišao.“ Sišli su ponovo do kuće. Valander je razmišljao o tome šta je Lundstrem upravo rekao. “Čamac je bitan“, reče. “Odakle mu?“ “I ja se to pitam“, reče Lundstrem. “Ukoliko pretpostavimo da ubica nije odavde, što moramo, postavlja se pitanje odakle mu čamac.“ “Ukrao ga je“, reče Valander. Lundstrem zastade. “Ali kako je došao ovamo? Usred noći?“ “Možda je znao za Bernse. Postoje, uostalom, pomorske karte?“ “Mislite li da je bio ovde ranije?“ “Ne možemo da isključimo.“ Lundstrem ponovo krenu. “Ukraden čamac“, reče on. “A to mora da se desilo ovde negde u blizini, u Firudenu, Snekvarpu ili Gritu. Osim ako ga nije uzeo sa nekog privatnog mola.“ “Nije imao mnogo vremena“, reče Valander. “Isa je juče ujutru pobegla iz bolnice.“ “Lopovi koji su u gužvi s vremenom uvek se najlakše hvataju“, reče Lundstrem. Siđoše do mola. Lundstrem je razgovarao sa policajcem koji je zatezao uže čamca. Valander je načuo da razgovaraju o čamcu za koji se pretpostavlja da je ukraden. “Sada i nema nekog razloga da se zadržavate ovde“, reče Lundstrem. “Pretpostavljam da biste najradije otišli kući.“ Valander oseti iznenadnu potrebu da kaže šta oseća. “Ovo nije trebalo da se dogodi“, reče. “Osećam se krivim. Trebalo je još juče da odemo odavde. A ona je sad mrtva.“ “Ja bih isto to uradio“, odvrati Lundstrem. “Ovamo je pobegla. Ovde ste mogli da

je naterate da počne da priča. Niste mogli da znate šta će se desiti.“ Valander otrese glavom. “Trebalo je da znam da je opasno“, reče. Vratiše se do kuće. Lundstrem obeća da će se lično pobrinuti da ne bude problema u saradnji između Norćepinga i Istada. “Neki će sigurno da zvocaju što nismo bili obavešteni da dolazite ovamo, ali pobrinuću se za to.“ Valander uze svoju torbu. Vratiše se do mola, odakle će obalska straža odvesti Valandera na kopno. Lundstrem je stajao na molu i gledao za čamcem. Valander mu mahnu. Valander stavi torbu u auto i ode da plati parkiranje. Kada je izašao na kej, ugleda Vestina, koji je išao u luku svojim čamcem. Valander ode do mola da ga sačeka. Vestin je izgledao ozbiljno. “Pretpostavljam da ste čuli“, reče Valander. “Isa je mrtva.“ “Sinoć j ubijena. Probudio me je njen vrisak. Ali bilo je prekasno.“ Vestin ga je posmatrao iščekujući nešto. “To se, znači, ne bi dogodilo da ste se juče vratili?“ Eto ti ga, pomisli Valander. Optužbe od kojih i ne mogu da se odbranim. On uze novčanik. “Koliko sam dužan za jučerašnji put?“ “Ništa“, odgovori Vestin. Vestin krenu nazad ka svom čamcu. Valander se u isti trenutak seti da treba još nešto da ga pita. “Ima još nešto“, reče on. Vestin zastade i okrenu se. “Mislim da ste negde između 19. i 22. jula prevozili još jednog putnika do Bernsea.“ “U julu imam ture svaki dan.“ “Policajac“, reče Valander. “Zove se Kari Evert Svedberg i priča još jači skonski dijalekat od mene. Sećate li ga se?“ “Je li bio u uniformi?“ “Možemo da pretpostavimo da nije.“ “Možete li da ga opišete?“ “Skoro potpuno ćelav. Visok otprilike kao ja. Snažan, ali ne debeo.“ Vestin se zamisli. “Između 19. i 22. jula?“

“Verovatno je otišao posle podne ili uveče devetnaestog. Ne znam kada se vratio, ali najkasnije dvadeset drugog.“ “Samo da pogledam“, reče Vestin. “Možda imam negde zapisano. Mada ga se ne sećam.“ Valander pode s njim do čamca. Vestin uze kalendar ispod karte. Izašao je iz kabine. “Ne piše ništa“, reče. “Mada, nešto se slabo sećam da je bio na brodu. U to vreme ima mnogo ljudi. Možda sam ga pomešao s nekim drugim.“ “Imate li faks?“ upita Valander. “Možemo da pošaljemo njegovu sliku.“ “Imam faks u pošti.“ Valander se seti da postoji još jedna mogućnost. “Možda ste ga već videli na slici ili na televiziji“, reče. “To je policajac koji je pre neki dan ubijen u Istadu.“ Vestin se namršti. “Čuo sam o tome“, reče. “Ali ne sećam se slike.“ “Onda ćemo vam je poslati faksom“, reče Valander. “Dajte mi broj.“ Vestin zapisa broj u kalendaru i otkinu list. “Sećate li se da li je Isa bila na Bernseu između 19. i 22. jula?“ “Ne sećam se, ali jeste bila ovde dobar deo leta.“ “Znači postoji mogućnost?“ “Da.“ Valander napusti Firuden. Stao je u Valdemašviku da napuni rezervoar, a zatim nastavi uz obalu ka jugu. Nije bilo nijednog oblaka. Prozor je bio spušten. Kada je stigao do Vestervika, shvatio je da ne može dalje. Treba da pojede nešto, i da odspava. Odmah kod ulaza u Vestervik svratio je u jedan kafić pored puta. Naručio je omlet, mineralnu vodu i kafu. Žena koja je primila porudžbinu nasmešila se. “U vašim godinama treba spavati noću“, reče ona ljubazno. Valander je začuđeno pogleda. “Zar se toliko jasno vidi?“ Ona se sagnu i uze svoju torbu ispod pulta. Iz torbe uze ogledalce i pridrži ga. Valander uvide da je bila u pravu — bio je bled i imao je podočnjake. Kosa mu je bila raščupana. “U pravu ste“, reče. “Kad pojedem omlet, odspavaću malo u autu.“ Valander izađe napolje i sede u hlad suncobrana. Ona dođe sa hranom na poslužavniku. “Imam jednu prostoriju iza kuhinje“, reče ona. “Tamo ima i krevet. Možete tamo da legnete.“ Otišla je ne sačekavši odgovor. Valander ju je začuđeno gledao. Kada je završio,

otišao je do vrata koja su vodila u kuhinju. Bila su otvorena. “Je li ponuda važi?“, upita. “Ja sam od reči.“ Ona mu pokaza prostoriju sa krevetom. Bio je to običan poljski krevet sa prekrivačem. “U svakom slučaju, bolje je nego zadnje sedište“, reče ona. “Mada su policajci navikli da spavaju bilo gde.“ “Kako znate da sam policajac?“ “Kada ste plaćali, otvorili ste novčanik, videla sam legitimaciju. Bila sam udata za policajca, zato sam je prepoznala.“ “Ja sam Kurt. Kurt Valander.“ “Erika. Lepo spavajte.“ Valander legnu na krevet. Celo telo ga je bolelo. Glava mu je bila potpuno prazna. Pomislio je da bi trebalo da pozove Istad i da javi da stiže, ali nije imao snage. Zatvorio je oči i zaspao. Kada se probudio, nije znao gde se nalazi. Pogledao je na sat - već je bilo sedam. Brzo se uspravio. Spavao je, znači, više od pet sati. Opsovao je i uzeo telefon da nazove Istad. Martinson nije odgovarao, pa je nazvao Hansona. “Gde si ti, jebote? Ceo dan pokušavamo da te dobijemo. Zašto ti telefon nije uključen?“ “Baterija valjda ne radi kako treba. Je T se desilo nešto?“ “Ništa osim toga što se pitamo gde si ti.“ “Stižem što pre mogu. Trebalo bi da budem u Istadu oko jedanaest.“ Valander prekinu razgovor što je pre mogao. Kada se Erika pojavila na vratima, Valander slegnu ramenima. “Mislim da vam je trebalo sna“, reče ona. “Sat vremena bi bilo dovoljno. Trebalo je da vas zamolim da me probudite.“ “Imam kafu, ali ne i toplu hranu. Zatvaram.“ “Niste valjda čekali da se ja probudim?“ “Uvek ima papirologije koju treba da sredim.“ Uđoše u prazan lokal. Ona ga posluži kafom i sa nekoliko sendviča, a zatim sede s druge strane stola. “Čula sam na radiju za onu devojku ubijenu na ostrvu“, reče. “I za policajca iz Skonea koji ju je pronašao. Pretpostavljam da ste to vi?“ “Jesam. Ali najradije ne bih o tome. Rekli ste da ste bili udati za policajca?“ “Tada sam živela u Kalmaru. Nakon razvoda preselila sam se ovamo. Imala sam dovoljno novca da kupim ovaj kafić.“

Pričala je o prvim godinama ovde. Kafić u početku nije dobro poslovao, ali sada je bolje. Valander je slušao. Najviše je, ipak, posmatrao nju. Najviše od svega želeo je da je zgrabi, da drži uz sebe nešto stvarno, nešto normalno. Sedeo je pola sata, a zatim je platio i otišao do auta. Ona ga je ispratila napolje. “Stvarno ne znam kako da vam zahvalim“, reče on. “Zašto stalno zahvaljivati?“, upita ona. “Vozite pažljivo.“ Valander je došao u Istad oko jedanaest. Odvezao se pravo do policijske stanice, gde se radilo punom parom. Okupio je sve saradnike u sobi za sastanke; Niberg i Lisa Holgešon su takođe bili tu. Valander je na putu iz Vestervika ponovo prošao kroz sve što se izdešavalo, počev od one noći kada se probudio zabrinut da se Svedbergu nešto dogodilo. Nije ga napuštao ni osećaj da je izneverio Isu. Osećao je, međutim, i bes zbog svega toga. Nekoliko puta je u besu povećao brzinu, a da nije ni primetio. U jednom trenutku vozio je preko 150 kilometara na sat. Nije bio besan samo zbog besmislenih ubistava već i zbog osećaja neuspeha. I dalje nisu znali u kom pravcu da krenu. A sada je i Isa ubijena na Bernseu. Njemu pred očima. Valander ispriča o događajima na ostrvu. Nakon što je odgovorio na pitanja i saslušao izveštaj stanja iz Istada, napravio je vrlo kratak sažetak svega. Tada je već bila prošla ponoć. “Sutra moramo da počnemo iz početka“, dodao je i završio. “Počinjemo iz početka i nastavljamo dalje. Pre ili kasnije ćemo uhvatiti toga ko je odgovoran za ovo. Jednostavno moramo to da uradimo. Sada, ipak, mislim da je najbolje da svi odemo kući i naspavamo se. Ako je dosad bilo naporno, dalje će biti još gore.“ Valander zaćuta. Martinson je krenuo nešto da kaže, ali se predomisli. Kada je sastanak bio završen, Valander prvi napusti prostoriju. Zatim zatvori vrata svoje kancelarije. Svima je bilo jasno da je nije želeo da ga bilo ko uznemirava. Valander sede u stolicu i pomisli na ono što nije rekao tokom sastanka; ono o čemu će sutra razgovarati. Isa Edengren je sada mrtva. Da li to znači da je ubica završio? Ili će ponovo napasti? Niko nije znao odgovor na to pitanje, ni Valander ni bilo ko drugi.

DRUGI DEO

20 U četvrtak ujutru, 15. avgusta, Valander je konačno otišao na dugo otkazivani pregled kod doktora Jeransona. Nije unapred zakazao, ali su ga odmah primili. Nije krenuo od kuće automobilom, iako je bio veoma umoran i loše je spavao. Znao je da bi svaki naredni dan značio i novi izgovor da ne počne još da se kreće. Ovaj dan je bio jednako nepodoban za to kao i svaki drugi, tako da je mogao i tad da počne. Vreme je i dalje bilo lepo i mirno. Dok je hodao gradom, pokušao je da se priseti kada je poslednji put avgust bio ovakav. Nije, međutim, mogao da se drži te misli. Istraga koja je bila u toku obuzimala ga je u svakom trenutku. Ne samo kad je budan već i dok je spavao. Sanjao je Bernse. Ponovo je čuo njen vrisak. Probudio se skoro uspravljen u krevetu i obliven znojem. Srce mu je ludački lupalo. Nakon toga trebalo mu je dugo da ponovo zaspi. Posle je odsedeo malo za kuhinjskim stolom. Nije skoro trebalo da svane. Kao da nikada ranije nije osećao toliku slabost. Nije, pri tome, reč samo o umoru koji je posledica belih grumena šećera koji mu kolaju krvnim sudovima, kako je on to zamišljao. Isto tako osećao je i da ga je vreme pregazilo. Možda je postao prestar, iako još nije napunio ni 50? Pitao se, ipak, i to da li je možda počeo da oseća strah od sve te odgovornosti. Kao da je prošao svoj zenit i sada ide nadole, ka tački gde jedino preostaje strah, iako toga nije bio ni svestan. Nije znao. Mada mu je malo falilo da odustane, da zamoli Lisu Holgešon da izabere drugog vođu istrage. Pitanje je bilo samo koga. To bi najpre mogli da budu Martinson ili Hanson. Valander je, ipak, znao da nijedan od njih ne bi bio u stanju za tako nešto. I zato nije preostajalo ništa drugo nego da dovedu nekoga sa strane. Što ne bi bilo dobro. Tada bi na neki način priznali svoju nesposobnost. Pod tim okolnostima posao ne bi nikako funkcionisao. Valander nije mogao da dođe do bilo kakvog zaključka. Kada je odlučio da ode do doktora, možda je u dubini duše hteo da doktor izgovori oslobađajuće reči, da mu objasni da je u toliko lošem stanju da mora odmah da ode na bolovanje. Međutim, doktor Jeranson nije imao takvo mišljenje. Pošto je opet konstatovao da je Valanderov nivo šećera previsok, i da mu je pored toga šećer curio u urin i da mu je pritisak zabrinjavajuć, prepisao mu je lekove i postavio zahtev za radikalnom izmenom katastrofalnog načina ishrane. “Moramo napasti vaše simptome na više frontova istovremeno“, reče on. “Sve je

ovo povezano i tako se mora i rešavati, kao celina. Ali ništa nije moguće ako se sami ne zauzmete za to.“ Doktor mu dade broj nutricioniste i Valander napusti ordinaciju sa receptom u ruci. Bilo je nešto oko osam sati. Pomislio je da odmah mora da krene ka stanici, ali osećao je da još uvek nije sasvim spreman. Otišao je u poslastičarnicu kod glavnog trga i popio kafu. Ovog puta se ipak suzdržao od peciva. Šta sada da radim, pomisli. Odgovoran sam za rešavanje najbrutalnijeg masovnog ubistva u Švedskoj u poslednjih mnogo godina. U mene je uperen pogled svakog policajca, pogled pun kritike i zahteva, pošto je jedan od ubijenih policajac. Prate me i novine i masovni mediji. Osim toga, sasvim je izvesno da će me kritikovati i roditelji ubijene dece. Svi će očekivati da u roku od nekoliko dana, možda čak i sati, uhvatim ubicu i sakupim dovoljno čvrstih dokaza kojima će i najskeptičniji tužilac biti prezadovoljan. Problem je što je stvarnost sasvim drugačija. Nemam ništa. Sutra ujutru ću pozvati sve kolege da se okupimo i počnemo ponovo iz početka. Iako se početak nikada ne može ponoviti. Svi, ipak, isto osećamo. Nismo ni blizu nečega što bi moglo da liči na proboj. Nalazimo se u praznom prostoru. Ispio je kafu. Za susednim stolom sedeo je čovek i čitao jutarnje novine. Naslovi su bili veliki i crni. Valander žurno izađe iz poslastičarnice. Pošto je još uvek imao vremena, odlučio je da uradi još ponešto pre nego što krene ka stanici. Otišao je u Vedergrend i pozvonio na vrata bankara Sundelijusa. Postojala je mogućnost da Sundelijus ne prima posete koje nisu unapred zakazane. S druge strane, Valander je znao da je Sundelijus sigurno ustao. Vrata se otvoriše. Iako je bilo tek pola devet, Sundelijus je već obukao odelo. Čvor na kravati bio je skoro savršen. Bez oklevanja je otvorio vrata, ponudio Valanderu da uđe i otišao u kuhinju po tacnu sa kafom. “Uvek imam toplu vodu“, reče on. “Za slučaj da neko neplanirano dođe u posetu. To se poslednji put dogodilo pre otprilike godinu dana. Ali, nikad se ne zna.“ Valander sede na kauč i privuče šolju bliže sebi. Sundelijus sede naspram njega. “Poslednji put smo morali da prekinemo razgovor“, reče Valander. “Razlog za to je naveden sasvim jasno“, odvrati Sundelijus. “Kakve to ljude uopšte puštamo u ovu zemlju?“ Komentar zbuni Valandera. “Ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da je ova ubistva počinio imigrant“, reče on. “Zašto tako mislite?“ “Ja bih rekao da je to sasvim očigledno“, reče Sundelijus. “Ovako nešto ne bi mogao da počini neki Šveđanin, zar ne?“ Valander uvide da bi bilo najbolje da usmeri razgovor u drugom pravcu.

Sundelijus je bio čovek koji bi teško dopustio da mu neko poremeti mišljenja ili predrasude. Ali Valander ipak nije mogao da se suzdrži a da mu ne protivreči. “Ništa ne ukazuje na to da je ubica stranog porekla. To je sasvim jasno. Hajde da umesto toga pričamo o Karlu Evertu. Poznavali ste ga, dakle, veoma dobro?“ “On je za mene kratko i jasno Kale.“ “Koliko ste se dugo poznavali?“ “Kog dana je umro?“ Valander se opet iznenadi. “To još uvek ne znamo. Zašto pitate?“ “Da znate, mogao bih vam dati precizan odgovor. U ovom slučaju, odgovoriću vam da smo se znali devetnaest godina, sedam meseci i otprilike petnaest dana kada ga je zadesila tako tragična smrt. Celog života vodim detaljne beleške. Jedino što neću moći da zabeležim je tačno vreme kada ću sam da umrem. Ako ne budem odlučio da počinim samoubistvo. Što zasad nije aktuelno. Ali advokat koji je zadužen da napravi popis zaostavštine nakon moje smrti, pobrinuće se da se sva moja evidencija spali. Ona ima vrednost za mene, i ni za koga drugog.“ Valander zaključi da je Sundelijus jedan od onih starih ljudi koji retko imaju priliku da pričaju s drugim ljudima. Jedan koji nije bio takav bio je njegov otac. “Ako sam dobro razumeo, spajalo vas je interesovanje za astronomiju?“ “Tačno. “Ne pričate skonskim dijalektom. Kada ste se doselili ovamo?“ “Došao sam iz Vadstene dvanaestog maja 1959. Stvari za selidbu su mi stigle četrnaestog. Mislio sam da ću ostati nekoliko godina, ali je taj period očigledno postao mnogo duži.“ Valander baci pogled na police i komode koje su mu bile u vidokrugu. Nigde nije bilo porodičnih fotografija. Niti je Sundelijus nosio burmu. “Jeste li oženjeni?“ “Ne.“ “Dakle, razvedeni ste.“ “Neženja sam.“ “Kao i Svedberg.“ “Da.“ Valander pomisli da bi mogao sasvim lepo da pređe pravo na stvar. U džepu od jakne još uvek je nosio fotografiju žene koja se možda zvala Luiz. Stavio ju je na sto ispred Sundelijusa. “Da li ste nekada ranije videli ovu ženu?“

Sundelijus prvo uglanca maramicom naočare, a zatim ih stavi na glavu. Detaljno je proučavao sliku. “Zar to nije ona slika koja se ovih dana pojavljivala u novinama?“ “Tako je.“ “Za koju policija moli da se javi neko ko zna o kome je reč?“ Valander klimnu glavom. Sundelijus položi sliku nazad na sto. “Dakle, već je trebalo da se javim policiji“, reče on. “Ako sam je već prepoznao.“ “Znači, ne prepoznajete je?“ “Ne. A dobro pamtim lica. Što i moram, kao bankar.“ Valander nije mogao da odoli iskušenju da odstupi od sadašnjeg toka razgovora. Bio je radoznao. Zašto direktori banaka moraju dobro da pamte lica. On upita Sundelijusa i ponovo dobi dugačak odgovor. “Kada sam bio mlad, to je bila jedina informacija o kreditnoj sposobnosti koju ste mogli da dobijete“, reče Sundelijus. “Pre nego što se društvo pretvorilo u jedan veliki, sveobuhvatni građanski registar. Obično se govori o vremenu pre Hristovog rođenja i posle toga. Ali istina je da bi pre trebalo deliti vreme na period pre uvođenja matičnih brojeva i nakon toga. Da li je osoba preda mnom, koja želi da pozajmi pare, iskrena? Da li zaista misli to što govori? Da li je besprekorna? Ili me laže? Sećam se jednog starog šefa računovodstva, gore u Vadsteni, koji nikada nije uzimao podatke o kreditnoj sposobnosti ni od jednog kreditnog klijenta. Ni nakon što je postalo lakše dobiti podatke i nakon što su uvedena stroža pravila izdavanja kredita. Bez obzira na to o kolikoj je sumi bilo reči, on se uvek usredsređivao na lica. Odobravao je i odbijao pozajmicu u zavisnosti od utiska koji je stekao. I nikada, tokom čitave svoje bankarske karijere, nije napravio nijednu grešku. Odbijao je nitkove i odobravao kredit časnima i marljivima. Bez ikakvog oklevanja. Naravno, ni on niti bilo ko drugi nije mogao da predvidi ko neće imati sreće.“ Valander klimnu glavom i nastavi. “Ova žena na neki način ima veze sa Kaleom“, reče on. “Iz pouzdanih izvora znamo da su se družili desetak godina. Dobro, nije baš tačno reći da su se družili. Bili su u vezi. Kale je bio i ostao neženja. Ali, očigledno je da je dugo bio u ljubavnoj vezi sa ovom ženom.“ Sundelijusova šolja zastade na pola puta do usta. Kada je Valander zaćutao, on je polako vrati na poslužavnik. “To vam nije nikakav pouzdan izvor“, reče on. “To je potpuno netačno.“ “Kako to mislite?“ “Na sve moguće načine. Kale nije imao verenicu.“

“Znamo da se ovo odigravalo u najvećoj tajnosti.“ “To se nije uopšte ni odigralo.“ Valander primeti da je Sundelijus sasvim ubeđen u to što je rekao. U glasu mu je, ipak, nazirao i neko drugo osećanje. Isprva nije mogao da odredi šta je to bilo. Zatim uvidi da je Sundelijus bio pomalo i potresen. Kontrolisao se, ali nešto je ipak procurilo. “Dopustite mi da vam pojasnim jednu važnu okolnost“, reče Valander. “Niko od njegovih kolega, niti ja niti bilo ko drugi, nije znao za ovu ženu koja je sasvim sigurno postojala u njegovom životu. Samo je jedna osoba znala za nju. Mnogo ljudi je, dakle, veoma iznenađeno.“ “Ko je znao za nju?“ “To vam zasad ne mogu reći.“ Sundelijus pogleda Valandera. U pogledu mu je bilo nečeg i odlučnog i odsutnog. Valander je bio siguran u to. Sundelijus je bio ogorčen. To mu se nije pričinilo. “Hajde da za trenutak ostavimo ovu nepoznatu ženu po strani“, reče Valander. “Kako ste se sreli?“ Sundelijus je sada bio drugačiji. Odgovarao je nevoljno, u naletima. Valander shvati da je kročio na područje na koje Sundelijus nije očekivao da će zaći. “Sreli smo se kod zajedničkih prijatelja u Malmeu.“ “Dakle, to je bila prva beleška u vašem notesu?“ “Ne vidim nikakav razlog zašto bi ono što piše ili ne piše u mojoj beležnici zanimalo policiju.“ Sasvim odbojno, pomisli Valander. Fotografija nepoznate žene promenila je sve. Valander oprezno nastavi dalje. “Ali nakon toga ste nastavili da se družite?“ Izgleda da je Sundelijus shvatio da je njegova agresivnost na trenutak bila uočljiva. On ponovo odgovori ljubazno i smireno. Ipak, osećaj da su Sundelijusove misli delimično bile na nekom drugom mestu nije napustio Valandera. “Zajedno smo posmatrali zvezde. I ništa drugo.“ “Gde ste ih gledali?“ “Van grada, na selu. Tamo gde nema svetla. Naročito u jesen. U Filedalenu, između ostalog.“ Valander razmisli. “Bili ste iznenađeni kada sam vas kontaktirao“, reče on. “Iznenađeni što to nismo ranije uradili. Rekli ste da mislite da je to neobično, pošto Kale nije imao mnogo bliskih prijatelja. A vi ste bili jedan od njih nekoliko?“ “Sećam se šta sam rekao.“ “Ali opisujete to druženje kao da ste s vremena na vreme zajedno gledali zvezde?

I ništa drugo?“ “Ni on ni ja nismo nešto naročito nametljivi.“ “Samo mi je teško da razumem da se to može nazvati bliskim prijateljstvom. I da pretpostavite da mi, kao njegove kolege, znamo za to.“ “Pa ipak je tako kako je.“ Ne, pomisli Valander. Nije bilo tako. Ali šta je bilo, to ne znam. “Kada ste se videli poslednji put?“ “Sredinom jula. Šesnaestog, da budem tačan.“ “Tada ste zajedno gledali zvezde?“ “Otišli smo u Esterlen. Nebo je bilo vedro. Iako leti nije baš najbolje gledati zvezde.“ “I kako se tada ponašao?“ Sundelijus ga pogleda s nerazumevanjem. “Ne razumem pitanje.“ “Da li se ponašao kao i obično? Da li je rekao nešto neobično?“ “Ponašao se sasvim kao i obično. Osim toga, zvezde se posmatraju u tišini. Barem smo mi tako radili.“ “A nakon toga?“ “Nismo se više videli.“ “Jeste li se dogovorili da se vidite?“ “Rekao je da će da otputuje na nekoliko dana. Rekao je i da mora mnogo da radi. Trebalo je da se čujemo početkom avgusta, kada bude bio na odmoru.“ Valander zadrža dah. Tri dana kasnije Svedberg putuje na Bernse. Ovo što je Sundelijus rekao moglo je da znači da je Svedberg već tada bio odlučio da otputuje. Osim toga, obaveštava ga i da ima mnogo posla. Kaže da ide na odmor početkom avgusta, kada je, u stvari, usred odmora. Svedberg laže, pomisli Valander. Krije odmor od Sundelijusa, koji mu je prijatelj. Nama drugima i ne spominje da sprovodi sopstvenu istragu. Valander po prvi put oseti da je blizu nečega što bi moglo da ga dovede na pravi put. Ali i dalje nije znao šta je to. Svedberg je slagao Sundelijusa, koji sada zauzvrat laže Valandera. Istina mora da se krije negde u svemu ovome, pomisli Valander. Pitanje je samo kako da dođem do nje. Valander zahvali na kafi. Sundelijus ga isprati do ulaznih vrata. “Sigurno ćemo se ponovo videti“, reče Valander na kraju. Sundelijus je sada povratio samokontrolu. “Bio bih vam zahvalan ako biste me obavestili o vremenu sahrane.“

Valander mu obeća da će mu javiti. Otišao je iz Vedergrenda i seo na klupu ispred “Bekahestensa“. Posmatrao je divlje patke koje su plivale u jezercetu. U mislima je još jednom prolazio kroz razgovor sa Sundelijusom. Postojale su dve kritične tačke. Jedna kada je Valander pokazao fotografiju, i druga kada je shvatio da Sundelijus laže. Valander se zadrža na fotografiji. Sundelijusa nije uznemirila sama fotografija, već to što je Valander spomenuo desetogodišnju ljubavnu vezu. Možda je sve ovo veoma jednostavno, pomisli on. Da nije reč o jednoj dugogodišnjoj ljubavnoj aferi, već dve! Da li može biti istina da su Sundelijus i Svedberg imali nešto zajedno? Da li sumnja da je Svedberg bio homoseksualac možda ipak krije nešto? Valander uze šljunak sa padine u šaku i pusti ga da proklizi kroz prste. Ipak je bio sumnjičav. Fotografija je pokazivala ženu. Bjerklund je bio sasvim siguran u ono što je rekao. Luiz je bila prisutna u Svedbergovom životu mnogo godina. U tom smislu postojalo je naravno još nešto veoma bitno — kako to da samo Bjerklund zna za ovu ženu i niko drugi? Valander otrese ruke i ustade. Setio se recepta u džepu i krenuo ka apoteci. Nakon kratkog čekanja, dobio je ono što mu je Jeranson prepisao. Zatim produži ka stanici. Kada je u apoteci vadio recept, video je da mu je telefon isključen. Ubrzao je korak. Uprkos svemu, razgovor sa Sundelijusom ga je odveo napred. Ne ka nečemu jasnom, ali ka nečemu dubljem. Kada je Valander ušao u policijsku stanicu, Eba reče da su svi pitali za njega. On je zamoli da ih obavesti o tome da bi mogli da počnu sastanak za pola sata. Na putu do kancelarije srete Hansona. “Upravo sam te tražio. Stigli su neki rezultati iz Lunda.“ “Mogu li nam lekari dati vreme smrti?“ “Izgleda da mogu.“ “Idemo odmah da pogledamo to.“ Valander pođe sa Hansonom u njegovu kancelariju. Dok su prolazili pored kancelarije koja je bila Svedbergova, on na svoje iznenađenje otkri da nema pločice sa imenom. Iznenađenje se istog trenutka pretvorilo u zaprepašćenje, a zatim i bes. “Ko je skinuo pločicu sa Svedbergovim imenom?“ “Ne znam.“ “Zar to nije moglo da sačeka dok ne bude sahranjen?“ “Sahrana je zakazana u utorak“, reče Hanson. “Lisa je rekla da je ministar pravde najavio dolazak.“ Valander je znao da je reč o ženi koja se često pojavljivala na televiziji i koja je izgledala odlučno i samouvereno, ali sada nije mogao da joj se seti imena. Hanson brzo skloni nekoliko srećki sa pisaćeg stola i izvadi izveštaj patologa iz Lunda.

Valander se nasloni na zid, čekajući dok je Hanson listao papire. “Evo ga“, reče on na kraju. “Počećemo sa Svedbergom.“ “Pogodila su ga dva metka, pravo spreda. Smrt mora da je nastupila trenutno.“ “Kada je ubijen?“, reče Valander nestrpljivo. “Preskoči sve što je nebitno. Hoću da znam vreme smrti.“ “Kada ste ga ti i Martinson našli bio je mrtav najviše dvadeset i četiri sata, ali ne manje od deset.“ “Da li su sigurni u to? Ili će promeniti mišljenje?“ “Izgleda da su sasvim sigurni. A isto tako su ubeđeni da je Svedberg bio trezan u trenutku smrti.“ “Da li je neko to uopšte dovodio u pitanje?“ “Samo ti čitam šta ovde piše. Poslednji obrok mu je bio kiselo mleko, nekoliko sati pre nego što je ubijen.“ “Što će reći da je najverovatnije ubijen pre podne.“ Hanson klimnu glavom. Svi su znali da je Svedberg jeo kiselo mleko za doručak. Kada bi povremeno bili prinuđeni da rade noćnu smenu, Svedberg je uvek stavljao kiselo mleko u frižider u kantini. “Sada znamo“, reče Valander. “Ovde ima još mnogo toga“, nastavi Hanson. “Da pročitam detalje?“ “Možeš ih sam pročitati“, reče Valander. “Šta kažu za ono troje?“ “Da je teško odrediti vreme smrti.“ “To već i sami znamo. Ali da li su došli do nekog zaključka?“ “Da, provizornog. Za sigurniji zaključak se čeka da urade detaljnije ispitivanje. Ali ne isključuju mogućnost da su mogli da budu ubijeni pre mnogo vremena, čak i dvadeset i prvog juna, što će reći na Ivanjdan. I to, ipak, samo pod jednim uslovom.“ “Da nisu otad bili ostavljeni napolju?“ “Upravo tako. Ali, kao što sam već rekao, nisu sigurni.“ “Ali ja jesam. Najzad smo dobili nešto na osnovu čega možemo da napravimo skicu dešavanja. Krenućemo s tim kada se budemo skupili.“ “Nisam pronašao automobile“, požali se Hanson. “Ubica se sigurno postarao za kola.“ “Možda je i njih zakopao“, reče Valander. “Bilo kako bilo, moramo da pronađemo te automobile. Što je pre moguće.“ Valander ode u svoju kancelariju i pročita uputstva na pakovanju leka za šećer “amaril“. Pisalo je da tablete treba da se uzimaju nakon obroka. Valander se zapita kada će stići da jede. Zatim ustade uz uzdah i ode do kantine. U činiji je stajalo

nekoliko dvopeka. Sažvakao ih je i zatim progutao tablete. Na putu nazad zamalo se nije sudario sa Nibergom. “Čuo sam da su stigli rezultati iz Lunda“, reče on. Valander mu ukratko prepriča šta mu je Hanson ispričao. “Dakle, to znači da smo bili u pravu“, reče Niberg. “Imamo posla sa ubicom koji napada troje ljudi, zatim ih odvlači do jame gde ih zakopava, a posle ih ponovo otkopava.“ “Imamo posla sa nekim ko je imao vremena, mogućnosti i potrebe za planiranjem“, reče Valander. “Veliki je korak napred to što sada to znamo sa velikom sigurnošću.“ Niberg reče da će prisustvovati sastanku. Valander se vrati u kancelariju. Što mu je bio prekriven porukama. Pobrinuće se za njih nakon sastanka. Stao je kod prozora. Ponovo je pokušao da zamisli lice pred sobom. Negde se nalazio čovek koji je počinio dobro isplanirana i hladnokrvna ubistva. Niko osim njega nije znao zašto. Valander pokupi papire i ode u sobu za sastanke. Taman kada je Martinson pošao da zatvori vrata, pojavi se Lisa Holgešon u pratnji tužioca Turnberga. Valander shvati da mu nije dao nikakav detaljan pregled toka istrage. Turnberg je takođe izgledao nezadovoljno kada je seo za sto, što je dalje mogao od Valandera. Lisa Holgešon preuze reč i obavesti ih da će se Svedbergova sahrana održati u utorak, dvadesetog avgusta, u dva sata. Ona zatim pogleda u Valandera. “Ja ću održati govor“, reče ona. “Kao i ministar pravde i načelnik državne policije. Ali pitanje je da li bi još neko trebalo da govori. Mislim na Kurta, koji je najduže ovde.“ Valander odmahnu rukom. “Ja ne mogu da držim govor“, reče on. “Ako budem stajao u crkvi pored Svedbergovog kovčega, nema šanse da ću moći da kažem ijednu reč.“ “Održao si lep govor kada je Bjerk išao u penziju“, reče Martinson. “Naravno da neko od nas mora da govori. A to bi trebalo da budeš ti.“ Valander je znao da neće moći. Nelagoda na sahranama je bila prevelika. “Nije reč o tome da ne želim“, reče on molećivo. “Mogu čak da preuzmem na sebe da napišem govor. Ali neću moći da stojim tamo i sam da ga pročitam.“ “Mogu ga ja pročitati“, reče An-Brit. “Ako ga ti budeš napisao. Mislim da nikoga ne bi trebalo terati da govori na sahrani. Čovek može biti toliko uzrujan da jednostavno ne može. Ja mogu da održim govor. Ako niko nema ništa protiv.“ Valander je bio ubeđen da se ni Hanson ni Martinson zapravo ne slažu sa tim da je ovo dobro rešenje. Ali nijedan nije rekao ništa, što je značilo da je odlučeno. Valander brzo ugrabi priliku i preuze glavnu reč, kako bi izbegao misli o

predstojećoj sahrani. Turnberg je nepomično sedeo na svom kraju stola, bezizražajnog lica. Njegovo prisustvo činilo je Valandera nervoznim. Ima u njemu nečega prezrivog, možda čak i neprijateljskog. Otpočeli su opštim pregledom istrage. Valander je sopstveni razgovor sa Sundelijusom načinio kraćim nego što je zapravo bio, a nije ni spomenuo promenu kada je penzionisani bankar saznao da je Svedberg deset godina bio u vezi sa nepoznatom ženom. Iako je policija neprekidno dobijala dojave, činilo se da niko od ljudi nije sa sigurnošću prepoznao ženu na fotografiji. Svi su u istražnom timu smatrali da je to vredno pažnje. Neko je dosad već trebalo da je prepozna. Sada su odlučili da sliku objave i u Danskoj i da je pošalju Interpolu. Što se ostalog tiče, nisu imali nikakvih novih rezultata o kojima bi izvestili i nakon dva sata stigli su do izveštaja sudskih lekara. Valander predloži da naprave kratku pauzu i provetre prostoriju. Turnberg ustade i žurno izađe napolje. Sve to vreme nije progovorio ni reči. Lisa Holgešon je ostala u sobi kada su svi ostali izašli. “Ne izgleda srećno“, reče Valander, misleći na Turnberga. “Verovatno i nije“, odgovori ona. “Mislim da treba da popričaš sa njim. Misli da istraga ide presporo.“ “Ide najbrže što može.“ “Pitanje je da li nam treba pomoć spolja.“ “Naravno, pozabavićemo se tim pitanjem. Ali već ti sada mogu reći da se neću usprotiviti takvom predlogu.“ Valanderov odgovor je za nju bio olakšanje. Valander ode po kafu. Zatim se ponovo skupiše. Turnberg sede na isto mesto, istog bezizražajnog lica. Prošli su kroz izveštaj sudskih lekara. Valander zatim napisa na jednoj tabli različite vremenske odrednice koje su sada imali. “Svedberg je, dakle, ubijen najranije dvadeset i četiri sata pre nego što smo ga pronašli. Sve ukazuje na to da se ubistvo odigralo ujutru. Ili u najmanju ruku pre podne. Što se tiče troje mladih iz rezervata, ispostavilo se da su naši provizorni zaključci na kraju bili tačniji nego što smo očekivali. Ne daju nam motiv niti bilo kakvu naznaku ko je ubica, ali nam ipak govore nešto bitno.“ Pre nego što je nastavio, Valander sede za sto. “Ova deca su organizovala proslavu u tajnosti. Izabrali su mesto za koje su računali da ih niko neće uznemiravati. Ali neko zna za njihove planove. Gleda da bude dobro informisan i ima vremena da se pripremi. I dalje ne znamo koji bi motiv mogao da leži iza ubistva u rezervatu. Ali ubica ne odustaje sve dok ne uspe da uđe u trag još jednoj osobi koja je trebalo da učestvuje u proslavi i ubije je - Isu Edengren. On zna

da je otišla na Bernse i pronašao ju je tamo. Ovo nam pruža nekoliko opcija od kojih možemo da krenemo — mora da je posredi neko ko zna za njihove planove za proslavu Ivanjdana. Tragamo, dakle, za nekim ko je dobro obavešten.“ Niko nije dugo ništa rekao. “Pitanje je da li možemo da pronađemo nekoga ko ima pristup svim tim informacijama“, nastavi Valander. “Moramo odatle da počnemo. Pre ili kasnije doći ćemo do nečega što povezuje Svedberga sa svim ovim.“ “Već imamo to“, reče Hanson. “Pošto je Svedberg otpočeo ovu istragu već nekoliko dana posle Ivanjdana.“ “Mislim da tu ima još nečega“, reče Valander. “Mislim da su Svedbergove sumnje bile usmerene u jednom pravcu. Ali pitanje koje možemo da postavimo, ali na koje nikada nećemo dobiti odgovor, jeste da li je Svedberg možda već tada znao ko je ubio ovo troje. Ili ko planira da ih ubije.“ “Zašto je toliko čekao da ubije Isu Edengren?“, upita Martinson. “Imao je više od mesec dana.“ “To ne znamo“, odgovori Valander. “Osim toga, nije mu baš bila ni nedostupna.“ “Ima još nešto“, nastavi Martinson. “Zašto je uopšte otkopavao tela? Da li je to učinio zato što zapravo želi da ga uhvatimo ili je nešto dugo posredi?“ “Teško da ima drugog objašnjenja“, reče Valander. “Ali to, zauzvrat, povlači druga pitanja, pitanja o tome šta zapravo motiviše ovog ubicu. I na koji način su on i Svedberg povezani.“ Valander pogleda po sobi. Svedberg je znao šta se dogodilo kada se oni nisu vratili, pomisli on. Svedberg je, osim toga, znao i ko je ubica. Ili je opravdano sumnjao. A zato je i sam na kraju ubijen. Jednostavno, drugog objašnjenja nema. Što nas dovodi do najvažnijeg pitanja. Zašto nije hteo da nam ispriča na koga sumnja?

21 Oko dva sata Valander upita Martinsona da mu pojasni jednu od dojava koje su dobili od građana. Reč je bila o čoveku koji ima kiosk u Selvesborgu i koji je na Ivanjdan po podne stao kod rezervata Hagestad. Išao je na proslavu u Falsterbu i shvatio da će stići prerano ako ne bude napravio pauzu. Mislio je da se seća da je video dva parkirana automobila na prilazu rezervatu. Ali šta je čovek tačno video Valander nikada nije saznao. Čim je postavio pitanje Martinsonu, onesvestio se. Sve je to, naravno, bilo potpuno neočekivano. Jednog trenutka je uperio olovkom ka Martinsonu, a sledećeg je pao unazad na stolici, sa bradom na grudima. Na trenutak niko nije shvatio šta se dogodilo. Prvo je odreagovala Lisa Holgešon, skoro istovremeno i An-Brit, a nakon toga i ostali. Hanson je kasnije priznao da je pomislio da je Valander imao napad i da je preminuo. Šta su ostali pomislili, ili pre čega su se uplašili, nikada nisu rekli. Izvukli su stolicu i položili Valandera na pod, otkopčali kragnu od košulje i izmerili mu puls. Neko je već tada dograbio telefon i pozvao hitnu pomoć. Ali pre nego što su ambulantna kola stigla, Valander je uspeo da se povrati. Pomogli su mu da ustane i on odmah shvati da mu je šećer iznenada toliko pao da se onesvestio. Dali su mu da popije vode i nekoliko kocki šećera sa poslužavnika na stolu. Nakon toga se dobro osećao. Svi oko stola su ga uznemireno posmatrali. Trebalo je da ode u bolnicu kod lekara ili da barem ode kući i legne, ali Valander nije hteo ni jedno ni drugo. Slabost je objasnio time što je te noći loše spavao, a zatim nastavi sastanak sa toliko energije da su svi ostali ućutali. Jedini koji nije pokazao ni zabrinutost ni strah bio je Turnberg. Skoro da uopšte nije ni reagovao, samo je ustao sa stolice kada su položili Valandera na pod. Ali do kraja se nije pomerio sa mesta. Niko nije mogao ni da se seti da li mu se bezizražajno lice uopšte promenio. Kada su napravili pauzu, Valander ode u svoju kancelariju i pozva Jeransona. Ispričao mu je kako je pao u nesvest. Jeranson, izgleda, nije bio ni najmanje iznenađen. “Vaš šećer će ići gore-doIe“, reče on. “Sve dok ga spustimo na stabilan nivo. Ali ako se ponovo budete onesvestili, možda ćemo prekinuti sa lekovima. Postarajte se da imate pri ruci jabuku kada sledeći put osetite vrtoglavicu.“ Od toga dana Valander je uvek nosio u džepu nekoliko kocki šećera. Kao da će svakog trenutka da naiđe na konja. Ipak, i dalje nije nikome ispričao za dijabetes. To je ostala njegova tajna.

Sastanak se odužio sve do pet po podne, ali su ipak uspeli detaljno da prođu kroz najbitnije aspekte istrage. Valander je imao jasan osećaj da je nova energija upumpana u istražnu grupu. Odlučili su, takođe, da zatraže pomoć od Malmea, ali će centar istražnog postupka i dalje ostati grupa skupljena oko Valandera. Kada je sastanak završen, Turnberg je i dalje ostao da sedi za stolom. Valander shvati da on očekuje da popričaju. Valander setno pomisli na Pera Okesona, koji se nalazio negde pod afričkim suncem. On sede za drugi kraj stola, u stolicu u kojoj je obično sedela An-Brit. “Prilično dugo sam čekao na izlaganje“, reče Turnberg. Glas mu je bio tanak i kao da će svakog trenutka da pukne. “To je, naravno, trebalo da se desi“, reče Valander ljubazno. “Ali istraga je poslednjih dana prošla kroz drastične promene.“ Turnberg pređe preko Valanderovog komentara. “Nadalje očekujem da me redovno obaveštavate“, reče on. “Naravno, neću da vas molim za to. Državni tužilac se automatski interesuje za slučaj kada je policajac ubijen na dužnosti.“ Valander nije imao razloga da mu odgovori. Sačekao je da Turnberg nastavi. “Dosadašnja istraga se teško može opisati kao efektivna ili opsežna, što bi čovek inače očekivao“, reče Turnberg, pokazujući na dugačku listu tačaka koje je zabeležio u svom notesu. Valander je imao osećaj kao da se vratio u školsko doba i dobio jedinicu. “Ako je kritika opravdana, potrudićemo se, naravno, da ispravimo sve što treba“, reče on. Iako se svojski trudio da zvuči ljubazno i smireno, znao je da uskoro neće više moći da prikrije bes. Šta zamišlja ovaj zamenik tužioca iz Erebrua, ko je on? Koliko ima godina? Trideset tri? Teško da ima više od toga. “Postaraću se da išta mojih zamerki na istragu bude gotova do sutra“, reče Turnberg. “Očekujem da mi svoje komentare prosledite napismeno.“ Valander ga začuđeno pogleda. “Hoćete da kažete da treba da sedimo i razmenjujemo pisma? Dok se ubica koji je počinio pet brutalnih ubistava sasvim slobodan šetka okolo?“ “Hoću da kažem da se istraga dosad nije vodila onako kako bi se to očekivalo.“ Valander udari pesnicom o sto i ustade tako naglo da se stolica na kojoj je sedeo sruši. “Ne postoji savršena istraga“, prodra se Valander. “Ali niko ne može samo da dođe ovamo i tvrdi da moje kolege i ja nismo uradili sve što smo mogli!“ Turnbergovo bezizražajno lice se promenilo. Sada je sasvim prebledeo.

“Dođite sa svojom ceduljicom“, reče Valander. “Ako budete u pravu, promenićemo način rada. Ali pismo od mene nemojte da očekujete.“ Valander napusti sobu i zalupi vrata za sobom. An-Brit je upravo ulazila u svoju kancelariju i okrenula se zbog lupanja vrata. “Šta se događa?“, upita ona. “Jebeni tužilac“, reče Valander. “Samo zvoca.“ “A zašto?“ “Nismo mu dovoljno efikasni. Ne radimo dovoljno široko. Kako drugačije da radimo nego što sada radimo?“ “Valjda hoće samo da pokaže ko je glavni.“ “U tom slučaju je naišao na pogrešnu osobu.“ Valander uđe u njenu kancelariju i sede prekoputa nje. “Šta se to desilo s tobom?“, upita ona. “Onesvestio si se?“ “Slabo spavam“, odvrati Valander izbegavajući odgovor. “Inače sam u redu.“ Imao je isti osećaj koji je imao tokom leta kada je sa Lindom bio na Gotlandu. Osećao je da mu ništa ne veruje. Na vratima se pojavi Martinson. “Je 1’ smetam?“, upita on. “Dobro je što si došao“, reče Valander. “Moramo da razgovaramo. Gde je Hanson?“ “Bavi se automobilima. Negde moraju da budu.“ “Trebalo bi da je i on s nama“, reče Valander. “Mada možete vi da ga obavestite o svemu.“ Dao je Martinsonu znak glavom da zatvori vrta. Zatim im ispriča kako je njemu izgledao razgovor sa Sundelijusom. Možda Svedberg ipak jeste bio homoseksualac. “To, naravno, nije nimalo bitno samo po sebi“, naglasi on. “Policajci mogu da budu kakve god seksualne orijentacije žele. To što želim da to zadržim u što užem krugu jeste samo zato što želim da sprečim širenje čudnih glasina. Pošto Svedberg sam nikada nije pričao o svojoj seksualnoj orijentaciji, kakva god ona bila, ne treba o tome naklapati ni posle njegove smrti.“ “To dodatno komplikuje sve s onom ženom“, reče Martinson. “Možda je imao različita interesovanja. Pitanje je samo šta Sundelijus eventualno zna. Imam prilično jak osećaj da mi nije rekao sve, što znači da moramo da zađemo dublje u Sundelijusov život. A i Svedbergov. Da li postoje još neke tajne? To isto moramo da radimo i sa ubijenima. Negde nešto spaja sve to. Neko koga još uvek ne vidimo jasno, ali ko postoji.“ “Nešto se slabo sećam da je Svedberg pre koju godinu bio prijavljen pravnom

zastupniku građana“, reče Martinson. “Mada se ne sećam šta je zapravo bilo posredi“. “To treba istražiti“, reče Valander. “Kao i sve ostalo. Mislio sam da podelimo taj posao - Svedberg neka ostane meni, kao i Sundelijus. Moram ponovo da razgovaram i s Bjerklundom. Ipak on jedini zna za tu ženu.“ “Neverovatno je da je niko nije video“, reče An-Brit. “Ne samo da je neverovatno nego je i nemoguće“, reče Valander. “Moramo, znači, da se zapitamo zašto je to tako.“ “Da nismo mi suviše olako digli ruke od tog profesora sociologije?“, reče Martinson. “Ipak smo u njegovoj kući našli Svedbergov teleskop.“ “Dok god niko nije posebno sumnjiv, svi tragovi su jednako dragoceni“, reče Valander. “Ta stara izlizana istina pokazala se opravdanom.“ Ustao je. “Prenesite ovo Hansonu“, reče on i napusti prostoriju. Prošlo je pola šest. Pojeo je samo nekoliko dvopeka rano ujutru. Užasnula ga je pomisao na to da ode kući i sam spremi hranu. Otišao je, umesto toga, do kineskog restorana na glavnom trgu. Dok je čekao hranu, popio je jedno pivo, a uz hranu još jedno. Kao i obično, jeo je prebrzo. Nameravao je da naruči i desert, ali se brzo predomislio. Zatim ode kući. Veče je bilo toplo, pa je vrata od balkona ostavio otvorena. Tri puta je pokušao da nazove Lindu, ali je stalno bilo zauzeto. Bio je previše umoran da razmišlja. Televizor je bio uključen, a zvuk potpuno utišan. Legao je na kauč i zurio u plafon. Oko devet je zazvonio telefon, Lisa Holgešon je zvala. “Mislim da imamo problem“, reče ona. “Nakon prepirke s tobom, Turnberg je došao kod mene.“ Valander napravi grimasu. Pretpostavljao je šta sledi. “Turnberga je verovatno pogodilo to što sam se izdrao na njega i što sam udario pesnicom o sto.“ “Još gore“, reče ona. “Sumnja da si sposoban da vodiš istragu.“ To ga iznenadi. Nije mislio da će Turnberg toliko daleko da ode. Pomislio je kako bi trebalo da se naljuti, ali umesto toga oseti strah. Jedno je što on sam često, možda čak i sve češće, pomisli da nije u stanju da vodi istragu. Ali nikad mu se nije učinilo da će njegove lične sumnje potvrditi neko drugi i da će se dovesti u opasnost da izgubi poziciju vođe. “Iz kog razloga Turnberg to misli?“ “Pre svega iz formalnih razloga. Smatra i da je vrlo ozbiljno to što ga ne informišemo više i češće o toku istrage.“ Valander protestova. Šta su uopšte mogli da urade? “Samo ti govorim šta je on rekao. Osim toga, smatra da je vrlo ozbiljno i to što nisi kontaktirao policiju u Norćepingu pre nego što si otišao u Esterjetland. Dovodi,

inače, u pitanje celo to putovanje.“ “Ali bar sam našao Isu!“ “On misli da je i policija iz Norćepinga mogla da je nađe. A ti si mogao da ostaneš ovde i držiš se istrage. Čini mi se da indirektno hoće da kaže da bi u tom slučaju možda preživela.“ “Ovo je apsurdno“, reče Valander. “Nadam se da si mu to rekla.“ “Ima još nešto“, nastavi ona. “Tvoje zdravstveno stanje.“ “Nisam bolestan.“ “Ne možemo da zanemarimo činjenicu da si se pred njim onesvestio. I preda mnom. Usred sastanka.“ “To se može desiti bilo kome ko se previše napreže.“ “Samo prenosim šta je on rekao.“ “A šta si ti njemu odgovorila?“ “Da ću, naravno, razgovarati s tobom. I da ću razmisliti.“ Valander odjednom shvati da ne može da bude siguran šta ona tačno misli. Da li je zaista mogao da uzme zdravo za gotovo da je ona na njegovoj strani? Sumnja ga obuze u trenutku. “Sada si razgovarala sa mnom“, reče on. “Sad samo još da čujem šta ti misliš.“ “Šta ti misliš?“ “Da je Turnberg jedan mali zdepasti i arogantni tužilac koji ne voli ni mene niti bilo koga drugog. Što je, uostalom, obostrano. Mislim da on ovo posmatra kao odskočnu dasku za svoju svetlu budućnost.“ “To baš nije objektivan komentar.“ “Ali je tačan. Naravno da smatram da je bilo potpuno opravdano otići na Bernse. Istraga se ovde odvijala kako je trebalo. Nije postojao apsolutni nikakav razlog da obavestim policiju u Norćepingu o putovanju. Nikakav zločin se nije desio, niti je iko mogao da predvidi da će se desiti. Ali je zato postojalo mnogo dobrih razloga da nikome ne govorim ništa unapred. To je moglo još više da uplaši Isu.“ “Mislim da se Tunrberg slaže sa svim tim“, reče ona. “Osim toga, slažem se s tobom da deluje arogantno. Ono zašto je on pre svega zabrinut je tvoje zdravlje.“ “Ne brine se on ni za koga drugog osim za sebe. Onog dana kad više ne budem mogao da učestvujem u istrazi, obećavam da ću te odmah obavestiti.“ “Turnberg će morati da se zadovolji tim odgovorom. Ali bilo bi dobro da se nadalje pobrinemo da dobije sve informacije koje treba da dobije.“ “Biće mi vrlo teško da imam poverenja u njega“, reče Valander. “Mogu mnogo toga da podnesem, ali ne podnosim ljude koji mi rade iza leđa.“ “Ne radi ti iza leđa. Normalno je da se obratio meni kada nije uspeo da razgovara

s tobom.“ “Ne može niko da me natera da mi se dopada.“ “On to i ne traži. Samo mislim da će odreagovati ukoliko istražna grupa pokaže bilo kakav znak slabosti.“ “Šta to, dođavola, treba da znači?“ Valander opet nije uspeo da se savlada. “Nemoj da se ljutiš na mene. Ja ti samo pričam šta se desilo.“ “Imamo pet ubistava koje treba da rešimo“, reče Valander. “Počinilac je hladnokrvan i dobro organizovan. Nema nikakvog očiglednog motiva. Ne znamo ni da li će ponovo napasti. Jedan od mrtvih je i naš kolega. S obzirom na sve to, mislim da je normalno da neko povremeno prasne. Ova istraga nije nikakva čajanka, sa isturenim malim prstićima.“ Ona se nasmeja. “Interesantno ti je to poređenje, moram priznati.“ “Samo da se mi razumemo“, reče Valander. “Ništa više.“ “Htela sam samo što pre da te obavestim.“ “Hvala ti za to.“ Kada se razgovor završi, Valander ode do kauča u dnevnoj sobi. Sumnja ga nije napuštala. Već je počeo da planira u glavi kako će da vrati Turnbergu. Osećao je nešto poput želje za samoodbranom, ali i samosažaljenje. Pomisao na to da bi mogla da mu bude uskraćena odgovornost zgražavala ga je. Biti na čelu komplikovane istrage zločina često je podrazumevalo neizdrživa iskušenja, ali osećaj degradacije, da mu se oduzme taj teret, bio je još gori. Valander je osećao potrebu da razgovara s nekim, s nekim ko može da mu da moralnu podršku koja mu je toliko potrebna. Bilo je devet i petnaest. Koga da nazove? Martinsona ili An-Brit? Najradije bi razgovarao s Ridbergom. On je, međutim, dva metra pod zemljom i nije više ništa mogao da kaže. Valander je, ipak, bio siguran da bi on pred Turnbergom odreagovao na isti način kao što je Valander odreagovao. Tada se seti Niberga. Oni su se retko poveravali jedan drugom ili čak nikad. Valander je, ipak, znao da će ga Niberg razumeti. Osim toga, Niberg je dovoljno mrzovoljan i iskren da mu može koristiti u ovoj situaciji. Najvažnije od svega je, ipak, bilo to što je Valander znao da ga Niberg smatra dobrim policajcem. Nije bio siguran da li bi Niberg izdržao da radi za nekog drugog istražitelja. Iako je formalno gledano tužilac vukao sve konce, Niberg je ipak bio policajac. Tužioci su bili figure iz senke, iz daljine, i to se njega nije ticalo. Valander okrenu Niberga. Kada se javio, zvučao je iznervirano, kao i obično. Valander je nekoliko puta razgovarao s Martinsonom o tome kako Niberg nikad ne

zvuči prijatno kad se javi na telefon. “Moramo da razgovaramo“, reče Valander. “Šta se desilo?“ “Ništa u vezi sa istragom. Moramo samo da se nađemo.“ “Zar ne može da sačeka do sutra?“ “Ne može.“ “Mogu da dođem do stanice za petnaest minuta.“ “Najbolje ne, hajde da se nađemo negde drugde. Mislio sam da možemo da sednemo negde i popijemo pivo.“ “Idemo u kafanu? Šta se to desilo?“ “Imaš li neki predlog gde bismo mogli da odemo?“ “Ne idem po restoranima“, reče Niberg. “Barem ne u Istadu.“ “Ima na glavnom trgu jedan restoran, kod antikvarnice“, reče Valander. “Vidimo se tamo.“ “Je 1’ treba obući odelo i kravatu?“, upita Niberg. “Ne verujem“, odgovori Valander. Niberg reče da će doći za pola sata. Valander promeni košulju i izađe iz stana. Odšetao je do centra. U restoranu je bilo malo ljudi. Pitao je dokad je restoran otvoren i dobio odgovor da je otvoreno do jedanaest. Utom shvati da je gladan. Pogledao je jelovnik i iznenadio se nad cenama. Ko još ima novca da ide u kafanu? U isti mah pomisli kako bi hteo da časti Niberga večerom. Niberg je došao tačno posle pola sata. Imao je odelo i kravatu, a i zalizao je kosu koja je inače bila sva raščupana. Odelo je bilo staro i izgledalo je kao da mu je veliko. Niberg sede ispred Valandera. “Nisam znao da ovde ima kafana“, reče on. “Verovatno je skoro otvorena“, odgovori Valander. “Pre pet godina, tako nešto. Mislio sam da te častim nečim.“ “Nisam gladan“, reče Niberg. “Ima i meze“, reče Valander tvrdoglavo. “Onda ti odluči“, reče Niberg i skloni jelovnik. Dok su čekali hranu, popili su po pivo. Valander je pričao o razgovoru sa Lisom Holgešon. Prepričao je sve do detalja, a dodao je i ono što nije rekao, ali je pomislio. “Nema tu šta da te posebno brine“, reče Niberg kad je Valander završio. “Mada razumem da si potresen. Ako ćemo da rešimo ovo, najmanje nam treba neki interni sukob.“ Valander se pravio da je smekšao i da je na Turnbergovoj strani. “Možda je u pravu? Možda bi neko drugi trebalo da preuzme?“

„Ako?“ “Martinson.“ Niberg ga pogleda s nevericom. “Ne misliš valjda ozbiljno?“ “A Hanson?“ “Možda za deset godina. Mada, ovo je najgora istraga koju smo dosad vodili. U ovakvim slučajevima treba nam jako vođstvo.“ Utom stiže hrana, a Valander nastavi da priča o Turnbergu. Niberg je odgovarao s malo reči i nije ništa dalje komentarisao. Valander na kraju uvide da će otići predaleko. Niberg je bio u pravu - nije bilo više ničeg za komentarisanje. Ako bude potrebno, Niberg će mu dati svu potrebnu podršku. Nekoliko godina ranije Valander se lično zauzeto kod Lise Holgešon za Niberga na poslu, ubrzo nakon što je ona nasledila Bjerka. Nibergova situacija se nakon toga znatno poboljšala. Posle toga nisu više razgovarali o tome, ali je Valander bio uveren da je Niberg znao za taj razgovor. Niberg je bio u pravu. Ne treba da troši vreme i snagu na Turnberga više nego što je to potrebno. Snagu koju su imali treba upotrebiti na drugi način. Nakon što su jeli, naručili su još po jedno pivo. Konobarica reče da je to poslednja porudžbina. Valander upita Niberga da li je za kafu, što ovaj odbi. “Ja pijem više od dvadeset šoljica kafe dnevno“, reče on. “Da bih imao snage. Ili možda da bih uopšte izdržao.“ “Policijski posao ne bi bio moguć bez kafe“, reče Valander. “Nijedan posao ne bi bio moguć.“ U tišini su razmišljali o ulozi kafe u životu. Nekoliko gostiju za susednim stolom ustade i ode. “Mislim da nikad nisam imao posla s nečim tako čudnim kao što su ova ubistva“, reče iznenada Niberg. “Ni ja. Brutalno je i besmisleno. Ne vidim nikakav motiv.“ “Možda je u pitanju neko ko ubija iz zadovoljstva“, reče Niberg. “Neko ko planira ta ubistva iz zadovoljstva, ko aranžira ta svoja zlodela.“ “Ne isključujem da je možda tako“, reče Valander. “Ali kako bi Svedberg tako brzo mogao da posumnja nešto ili da mu uđe u trag? To ja ne razumem.“ “Za to ima samo jedno razumno objašnjenje - Svedberg je znao ko je ubica. Ili je barem osnovano sumnjao. A još je važnije pitanje zašto nam nije ništa rekao. To pitanje je kijačno.“ “To je bio neko koga znamo?“ “Ne nužno. Postoji, zapravo, još jedna mogućnost. Ne da je Svedberg znao ko je ubica niti čak da je sumnjao na nekoga, nego da se bojao da je to neko koga zna.“

Valander uvide da je Niberg u pravu. Sumnjati i bojati se nije išta stvar. “To objašnjava njegovu tajnu istragu“, nastavi Niberg. “On se plaši da je to neko koga poznaje. Verovatno neko ko mu je blizak, mada on to ne zna. Želi da bude siguran pre nego što nama kaže. Ili možda želi da prikrije sve, u slučaju da se njegovi strahovi pokažu netačnim.“ Valander je pomno pratio Nibergov izraz lica. Odjednom je mogao da sagleda događaje na način na koji pre nije mogao. “Hajde da pretpostavimo“, reče on. “Svedberg saznaje da je nekoliko mladih ljudi nestalo. Posle nekoliko dana on počinje sopstvenu istragu koju sprovodi u tajnosti. Time se bavi tokom celog svog odmora. Sve dok i sam nije ubijen. Pretpostavimo da se vodi strahom koji je zasnovan na razumnim sumnjama. Pretpostavimo i to da je u pravu. On shvata da zna ko stoji iza nestanka te dece. Ne mora nužno ni da zna da su mrtvi.“ “To je malo verovatno“, doda Niberg. “Onda bi morao da nam kaže. Svedberg ne bi imao snage da drži za sebe takvu tajnu.“ Valander klimnu glavom. Niberg je bio u pravu. “On, znači, ne zna da su oni mrtvi, ali svejedno oseća veliki strah. Strah od nečeg konkretnog. Pretpostavimo da se uverava u to i da se sukobljava s tom osobom. Šta se dešava?“ “Ovaj ga ubija.“ “Mesto zločina je namešteno. Prva pomisao nam je bila da je posredi provala. Nešto nedostaje — teleskop, koji kasnije nalazimo kod Bjerklunda.“ “Vrata“, reče Niberg. “Ubeđen sam da je ubica bio pušten u stan. Ili je možda čak imao sopstveni ključ.“ “To je, znači, neko koga Svedberg poznaje.“ “Neko ko, uostalom, zna da Svedberg ima rođaka po imenu Sture Bjerklund. Ubica se odlučuje da pokuša da skrene pažnju tako što sakriva teleskop kod Bjerkiunda.“ Konobarica im priđe i stavi račun na sto. Valander nije želeo da prekidaju razgovor koji je bio u toku. “Šta ih to sve povezuje? Imamo zapravo samo dve osobe: Brura Sundelijusa i nepoznatu ženu po imenu Luiz.“ Niberg otrese glavom. “Ova ubistva nije počinila žena“, reče. “Iako smo pre nekoliko godina rekli to isto, pa pogreši!i.“ “Teško da je i Sundelijus“, reče Valander. “On ima slabe noge. S njegovim mozgom je sve u redu, ali zdravlje mu nije baš najbolje.“ “Onda je neko za koga još uvek ne znamo“, reče Niberg. “Mora da je Svedberg imao još nekoga ko mu je bio blizak.“

“Krećem unazad“, reče Valander. “Od sutra počinjem da tražim unazad po Svedbergovom životu.“ “To je verovatno pravi put“, reče Niberg. “S vremenom ćemo videti i kakve će rezultate tehnička istraživanja dati, između ostalog, i otiske prstiju. Nadam se da ćemo sutra znati više.“ “Oružje je bitno“, reče Valander. “Pištolj i revolver.“ “Vester iz Ludvike je veoma prijatan“, reče Niberg. “Pružiće mi svu potrebnu pomoć.“ Valander privuče k sebi račun. Niberg je hteo da podele. “Osim ako ne stavimo na službeni račun“, reče Valander. “To ti neće uspeti“, reče Niberg. Valander opipa gde mu je novčanik — nigde ga nije bilo. U isti mah shvati da je ostao na kuhinjskom stolu. “Želim svakako da te častim, ali novčanik mi je, nažalost, ostao kod kuće.“ Niberg izvadi svoj novčanik iz unutrašnjeg džepa. Imao je dvesta kruna, a račun je bio skoro duplo veći. “Tu iza ugla ima bankomat“, reče Valander. “Ja ne koristim te kartice“, reče Niberg odlučno. Konobarica je počela da pali i gasi svetlo, a zatim je prišla njihovom stolu. Jedino su oni ostali od gostiju. Niberg pokaza svoju policijsku legitimaciju, dok ih je konobarica skeptično posmatrala. “Ne primamo na crtu“, reče ona. “Mi smo, u stvari, policija“, odvrati Valander. “Zaboravio sam, u stvari, novčanik kod kuće.“ “Ne primamo na crtu“, ponovi konobarica. “Ako ne možete da platite, moram da prijavim.“ “Prijaviti kome?“ “Policiji.“ Valander je bio na rubu živaca, ali ga je Niberg smirio. “Ovo može biti interesantno.“ “Hoćete li da platite ili ne?“, upita konobarica. “Mislim da je najbolje da pozovete policiju“, reče Valander ljubazno. Konobarica ode da pozove policiju, ali prvo zaključa vrata. Zatim se vrati do stola. “Policija dolazi“, reče. “Pre toga ne smete da odete.“ Posle pet minuta, na trg ispred kafane stigla su patrolna kola. Dva policajca su ušla, jedan od njih bio je Edmundson. Posmatrao je Valandera i Niberga. “Imamo mali problem“, reče Valander. “Zaboravio sam novčanik, a Niberg nema

dovoljno keša. Gospođica koja služi ne prima na crtu. Nije nešto posebno impresionirana ni Nibergovom legitimacijom.“ Edmundson shvati i prasnu u smeh. “Koliki je račun?“, upita on. “Četiristo kruna.“ On izvadi svoj novčanik i plati. “Nisam ja kriva“, reče konobarica. “Šef nam je rekao da nikad nikome ne dajemo na crtu.“ “A ko je vlasnik kafane?“, upita Niberg. “Zove se Fredrikson. Alf Fredrikson.“ “Veliki debeli?“, upita Niberg. “Iz Svartea?“ Konobarica klimnu glavom. “Znam ga“, reče Niberg. “Dobar je to čovek. Recite mu da ga pozdravljaju Niberg i Valander.“ Policijska kola su već bila otišla kada su izašli napolje. “Čudan avgust“, reče Niberg. “Već je petnaesti, a i dalje je toplo.“ Rastaše se na uglu kod ulice Hamngatan. “Ne znamo da li će ponovo napasti“, reče Valander. “To je najgore od svega.“ “Zato moramo da ga uhvatimo“, reče Niberg. “Što pre možemo.“ Valander polako odšeta kući. Razgovor sa Nibergom ga je inspirisao, ali nije osećao radost. Iako nije hteo sebi to da prizna, Turnbergova reakcija i razgovor sa Lisom Holgešon su ga pogodili. Možda je bio nepravedan prema tužiocu? Možda je bio u pravu da neko drugi treba da preuzme odgovornost za istragu? Kada je stigao kući, Valander skuva kafu i sede za kuhinjski sto. Termometar na prozoru je pokazivao 19 stepeni. Valander uze notes i olovku, a zatim potraži neke naočare. Ispod kauča nađe prvi par. Obišao je oko kuhinjskog stola nekoliko puta, držeći kafu u ruci, kao da pokušava da pripremi atmosferu za zadatak koji ga čeka. Nikada pre nije to radio. Nikada pre nije pisao govor ubijenom kolegi. Sada je žalio što je to preuzeo na sebe. Kako opisati osećaj izazvan time što je jedne noći nedelju dana ranije našao svog kolegu raznesenog lica, u njegovom stanu? Na kraju je ipak seo i pokušao da napiše nešto. Prisećao se kada je prvi put sreo Svedberga. To je bilo pre više od dvadeset godina. Svedberg je već tad bio ćelav. Stigao je dopola, a zatim je sve pocepao i počeo iznova. Već je prošlo jedan kad je završio. Ovaj put je bio zadovoljan time šta je napisao. Otišao je na balkon. Grad je bio tih. I dalje je bilo veoma toplo. Razmišljao je o razgovoru sa Nibergom. Misli su mu lutale. Iznenada je Isa sedela tu, sklupčana u

pećini koja ju je štitila kad je bila mala. Ali ne više. Valander se vrati unutra. Vrata balkona je ostavio otvorena. Jedna pomisao ga nije napuštala - da će ubica koji je tamo negde na slobodi ponovo napasti.

22 Bio je to dug dan. Imao je mnogo paketa, preporučenih pisama i novčanih pošiljki iz inostranstva. Tek oko dva sata završio je s papirima koje je trebalo da preda narednog dana. U prethodnom životu bio bi iziritiran time što posao traje duže nego što je trebalo. Sada ga to više nije nerviralo. Veliki preokret koji je doživeo značio je, između mnogo toga ostalog, i da mu vreme više nije moglo ništa. Shvatio je da ne postoji nešto što se zove prošlost. Niti budućnost. Ne postoji, dakle, ni vreme koje može da se izgubi niti vreme kojim se raspolaže. Jedino što se računa jeste to što je činio. Sklonio je poštansku torbu i kasu, a zatim se istuširao i presvukao. Nije jeo još od ranog jutra, pre nego što se odvezao do pošte i počeo da sortira pisma. Mada nije ni osećao glad. Tog osećaja sećao se još od malena — uvek bi gubio apetit kada je nešto uzbudljivo trebalo da se dogodi. Ušao je u izolovanu sobu i upalio sve lampe. Pre nego što je ujutru izašao iz stana, uredno je namestio krevet. Rasuo je pisma po tamnoplavoj posteljini i seo u turski sed nasred kreveta. Već je pročitao pisma ranije, to je bio prvi korak — izabrati zanimljiva pisma, pažljivo ih otvoriti i ne pocepati pri tome kovertu, kopirati ih, a zatim ih pročitati. Ni sam nije znao koliko pisama je tokom poslednje godine otvorio, kopirao i pročitao, sigurno blizu dvesta. Većina nije bila ni od kakvog značaja, bila su dosadna i nisu ništa govorila. Sve dok nije otvorio prvo pismo Lene Norman Martinu Bugeu. Prekinuo je misao. Bilo je gotovo. Više nije morao da razmišlja o tome. Poslednja faza je bila mučna i naporna. Prvo dug put do Esterjetlanda, zatim šunjanje sa lampom u ruci sve dok nije našao dovoljno velik čamac da se odveze do ostrvca koje je bilo nasred mora. To je bilo naporno, a on nije voleo probleme. Problemi su značili otpor, što je on po svaku cenu želeo da izbegne. Pogledao je pisma koja su bila oko njega po krevetu. Ideja da izabere par koji se venčava pala mu je na pamet tek u

maju. To se desilo sasvim slučajno, kao i toliko mnogo toga u životu. Tokom svog prethodnog života kao inženjer nikada nije dopuštao da mu slučajnosti upravljaju životom. Njima je ulaz bio zabranjen u njegovu stvarnost. To se sad promenilo. Splet okolnosti je čoveku nailazio kao neprekidni tok neočekivanih ponuda. Mogao je izabrati sta želi, ili ih samo pustiti da prođu. Sanduče puno pošte za slanje nije mu ništa govorilo. Međutim, kada je pokucao na vrata i ušao u kuhinju, tamo je zatekao više od stotinu koverata sa pozivnicama za svadbu. Udaje se žena koja ga je pustila unutra. Nije se više ni sećao njenog imena, ali se sećao njene sreće i to ga je činilo besnim. Uzeo je koverte i poslao ih. Da tada nije bio toliko upleten u komplikovane pripreme za učestvovanje u proslavi Ivanjdana koja je bila u planu, možda bi se umešao u venčanje na koje su pozivnice zvale. Međutim, večito su stizale nove ponude od slučajnosti na koje je nailazio. U svih šest koverata bile su pozivnice za svadbu. Čitao je njihova pisma, upoznavao je mladence. Znao je gde žive, kako izgledaju i gde će da se venčaju. Pozivnice su bile obične formalne karte. Služile su samo da ga podsete na razne parove koji se venčavaju. Sada će uraditi ono što je najvažnije — odlučiće koji od ovih parova je najsrećniji. Pregledao je koverte, jednu po jednu. Prisetio se izgleda, drugih pisama koje su pisali, jedno drugom ili prijateljima. Odugovlačio je s odlukom do poslednjeg trenutka, a onda ga je obuzeo osećaj blagostanja. Sve je držao pod kontrolom. U sobi sa zvučnom izolacijom mogao je da izbegne sve što ga je ranije u životu mučilo. Osećaj izopštenosti, nerazumevanje. Ovde je, takođe, imao snage da razmišlja o velikoj katastrofi, kada je bio izopšten i proglašen suvišnim. Ništa više nije bilo teško. Ili skoro ništa. I dalje nije mogao da izdrži pomisao na to kako se više od dve godine ponižavao — javljao se na oglase, slao svoje podatke, išao na beskrajno mnogo intervjua za zapošljavanje. To je bilo pre nego što se jednim jedinim potezom oslobodio, pre nego što je napustio sve što je pre toga bio i postao neko drugi. Znao je da ima sreće. Danas ne bi nikako mogao da bude zaposlen kao poštar na zameni. Sve je stajalo, ljudi su otpuštani. To je primetio dok je išao po maršrutama poštara koje je menjao. Ljudi su sedeli u kućama i čekali pisma. Sve više ih je bilo izopšteno. A oni nisu naučili

da se to može izbeći — tako što se treba istaći. Odlučio se, na kraju, za par koji će se venčati 17. avgusta, kod kuće blizu Ćepingebrua. Biće mnogo gostiju. Nije mogao ni da se seti koliko je pozivnica nosio sa sobom. Ipak, oboje su bili tu kada je ušao u kuću. Njihova sreća nije imala granica. Ovog puta mu je bilo teško da se suzdrži, mogao je tu odmah da ih ubije. Ali se suzdržao. Poželeo im je sreću. Niko nije mogao da primeti šta zapravo misli. Ta veština je bila najvažnija za čoveka - umeće savladavanja. To je trebalo da bude dan za pamćenje. Kao što je i Ivanjdan bio. Niko nije shvatao, niko nije ni pretpostavljao. Još jednom je pokazao koliko je bitno znati umaći. Sklonio je pisma i ispružio se po krevetu. Mislio je na sva ta pisma koja ljudi sada pišu. Pisma koja će zatim doći u njegove ruke kad bude praznio poštanske sandučiće. I koje će zatim možda odabrati, otvoriti i čitati. I dalje će nailaziti na slučajnosti. Sve što treba da uradi jeste da ih prihvati. * U petak ujutru Valander se ozbiljno posvetio Svedbergovom životu. Došao je u policijsku stanicu oko sedam i počeo da radi sa jakim osećajem neprijatnosti. Nije znao šta tačno traži, znao je samo da mu to nešto treba. Negde u Svedbergovom životu nalazi se nešto što je rešenje za događaje koji su doveli do njegovog ubistva. To je bilo kao da traži znak života u čoveku koji je već mrtav. Međutim, pre nego što je počeo mučni i neprijatni posao rekonstruisanja Svedbergovog života, pokucao je na vrata An-Brit. Iako je bilo vrlo rano, ona je već bila došla. Dao joj je tekst koji je napisao tokom noći i zamolio je da ga pročita na miru i prokomentariše. Ona će držati govor, ne on. Kada je izašao iz kancelarije, pomisli kako je možda trebalo da s njom razgovara o Turnbergu. Ipak, nije. Neko drugi će joj reći. Glasine se brzo šire policijskom stanicom. Prvi korak u Svedbergov život načinio je tako što je nazvao Ilvu Brink. Upravo je došla kući nakon noći provedene u bolnici. Pitao ju je da li je krenula u krevet i ponudio da je pozove kasnije ako se spremala da legne. Ipak, ostala je na vezi. Slabo spava, reče ona. U snovima ju je proganjalo ono što se desilo Svedbergu. Nadala se da će biti lakše kad joj se muž vrati naredne nedelje. Mada neće doći do sahrane, to nije mogao da stigne. “Kada se vrati, naspavaću se“, reče ona. “Sve to što se dogodilo uplašilo me je.“ Valander reče da razume. Zatim je zamoli da mu priča o Svedbergovom životu; o

njegovim roditeljima i odrastanju. Hteo je, u stvari, uživo da razgovara s njom, ne preko telefona. Razmišljao je i da je pozove da dođe, mogli su da pošalju policijski auto po nju, ali se ipak zadovoljio telefonskim razgovorom. Sve vreme je pravio beleške, punio stranu za stranom svojim nečitkim rukopisom. Martinson se dva puta pojavio na vratima, Niberg jednom. Razgovarali su skoro ceo sat. Valander je sve vreme koncentrisano slušao. Međutim, tek kad je stigla do vremena pre dvadeset godina počeo je zapravo pažljivo da sluša. Prekinuo bi je samo kad je mislio da ide prebrzo ili kada je hteo da proveri da li je dobro razumeo neko ime. Tokom razgovora shvatio je da je u mislima prošao kroz Svedbergov život, tražio sećanja, možda čak i objašnjenje za ono što se dogodilo. Kada je razgovor bio završen, Valanderu je curio znoj niz obraze. Otišao je u ve-ce i umio se. Zatim na brzinu pročita to što je zapisao i pribeležio do kojih sve osoba treba da dođu. Najviše od svih zanimao ga je čovek po imenu Jan Sederblum. Prema rečima Ilve Brink, Svedberg se mnogo družio sa njim nakon služenja vojnog roka i kada je postao policajac. Druženje je prekinuto kada se Sederblum oženio i odselio, ali nije znala da kaže da li se odselio u Malme ili Landskrunu. Valandera je takođe zanimalo to što je Sederblum postao policajac na isti način kao Svedberg. U trenutku kada je hteo da pozove policijsku stanicu u Malmeu, ugleda Niberga na vratima. Po njegovom izrazu lica odmah je shvatio da se nešto dogodilo. “Nešto se pokrenulo“, reče Niberg i mahnu faks-papirom koji je držao u ruci. “Možemo da počnemo sa oružjem. Pištolj ukraden u Ludviki, zajedno sa sačmarom, može biti onaj koji je upotrebljen u rezervatu.“ “Može biti?“ “Na mom jeziku to znači da, da je to taj pištolj.“ “Odlično“, reče Valander. “To nam je trebalo.“ “Imamo i otiske prstiju“, nastavi Niberg. “Pronašli smo dobar otisak palca na sačmari. Uspeli smo i da osiguramo drugi dobar otisak palca na jednoj od čaša za vino koje smo našli u rezervatu.“ “Isti palac?“ “Da.“ “Imamo li ga u registru?“ “Ne u švedskom registru. Ali ako bude potrebno, poslaćemo taj palac po celom svetu.“ “Reč je, dakle, o istom čoveku“, reče Valander polako. “Makar to znamo.“ “Na teleskopu koji smo pronašli kod Bjerklunda nema nikakvih otisaka, osim Svedbergovih.“ “Može li to da znači da je sam sakrio teleskop?“

“Ne nužno. Taj ko je to uradio mogao je da nosi rukavice.“ “Pričaš o palcu na sačmari“, reče Valander. “Ali da li ima tog palca negde drugde u Svedbergovom stanu? Moramo da saznamo ko je napravio sav onaj haos — da li je ubica ili sam Svedberg. Ili obojica.“ “To će verovatno morati da pričeka. Ali ljudi rade na tome.“ Valander je ustao i naslonio se na zid. Imao je osećaj da tu ima još nečega. “O kojoj je vrsti oružja reč?“ “Pištolju marke astra konstabl. Takvih pištolja vrlo verovatno ima mnogo u zemlji. Česti su i u Nemačkoj.“ “Ukraden u Ludviki? I lopov nije nikada pronađen?“ “Nekoliko puta sam pričao sa Vesterom tamo gore. Priča dalskim dijalektom, pa ga je malo teže razumeti. Poslao mi je papire koje je pronašao. Policija je na kraju odbacila slučaj, nije bilo nikakvih tragova. S druge strane, našli su vezu između te krađe i jedne druge koja se dogodila nekoliko dana ranije u Uši. Ali ni tamo nisu mogli da nađu počinioca.“ “Oružje je lako prodati.“ “Upravo pokušavamo da pustimo pištolj kroz razne registre, kako bismo videli da li je upotrebljen negde drugde, prilikom pljačke banke ili tako nečeg. To nam možda da neki trag.“ “U svakom slučaju, mora se smatrati da nije moguće da je Svedberg počinio krađu u Ludviki i Uši“, reče Valander. “Ili je kupio oružje ili nije ni bilo njegovo.“ “Na sačmari nismo našli Svedbergove otiske“, reče Niberg. “To može da znači nešto, ali i ne mora.“ “Pa ipak smo napravili veliki proboj“, reče Valander. “Reč je o istom čoveku.“ “Možda da obavestimo tužioca o ovome“, reče Niberg i nasmeja se. “To će ga usrećiti.“ “Ili će ga razočarati što nismo opravdali loš glas koji nam pripisuje. Ali, naravno, treba da dobije izveštaj.“ Niberg izađe iz kancelarije. Valander uze slušalicu i okrenu Malme. Tamo jeste radio policajac po imenu Jan Sederblum. Bio je kriminalistički inspektor i bavio se uglavnom imovinskim krivičnim delima. Kada je Valander zatražio da popriča s njim, ispostavilo se da je bio na odmoru. Nakon što je sačekao nekoliko minuta, Valander sazna da je Sederblum na jednom grčkom ostrvu i da se neće vratiti do naredne srede. Zapisao je i njegov broj telefona. Kada je spustio slušalicu, An-Brit pokucala na poluotvorena vrata. U rukama je držala njegov govor. “Pročitala sam ga“, reče ona. “I mislim da je i istinit i dirljiv. Te dve stvari i idu

zajedno. Niko ne plače na izlizanu priču o večnosti i svetlosti koja pobeđuje tamu.“ „Je l’ ti nije predugačak?“, upita je Valander nervozno. “Pročitala sam ga naglas za sebe. Trebalo mi je manje od pet minuta. Nisam mnogo govorila na sahranama, ali mislim da sam ga pročitala odgovarajućim tempom.“ Taman što se ona okrenu da ode, Valander joj ispriča vesti koje mu je Niberg preneo. “To je zapravo ogroman napredak“, reče ona. “Kada bismo samo sada mogli da pronađemo onoga ili one koji su ukrali oružje.“ “Mislim da će to biti teško, ali moramo naravno da pokušamo. Upravo razmišljam da li bi trebalo da objavimo sliku oružja. I pištolja i puške.“ “Imamo konferenciju za novinare u jedanaest sati“, reče ona. “Lisu stalno zovu novinari. Razmišljam da li bismo mogli da kažemo ovo o oružju već tad. Šta imamo da izgubimo ako povežemo Svedbergovo ubistvo sa onom decom? Onda će ovo postati najzamršenije klupko ubistva, kakvo ova zemlja nije odavno videla.“ “U pravu si“, reče Valander. “Dolazim i ja u jedanaest.“ Ona ostade da stoji na vratima. “Ona žena“, reče ona. “Tajna Luiz, koju izgleda niko nije video. Upravo sam pričala sa Martinsonom. Počela je da pristiže prava bujica dojava, ali nijedna od njih ne obećava da ćemo je identifikovati.“ “To je baš čudno“, reče Valander. “Da ne kažem neshvatljivo. Pričali smo o tome da pokušamo u Danskoj.“ “A zašto ne po celoj Evropi?“ “Da“, reče on. “Zašto da ne? Ali hajde da počnemo sa Danskom. Zasad.“ “Idem u Lund“, reče ona. “Da pregledam studentsku sobu Lene Norman. Mada mogu da zamolim Hansona da on to uradi.“ “Nemoj Hansona“, reče Valander. “On još uvek pokušava da pronađe dva automobila koja su nestala. Mora da postoji neko drugi.“ “Ona pojačanja će nam biti potrebna vrlo uskoro“, reče An-Brit. Lisa kaže da ovi iz Malmea dolaze već po podne.“ “Nedostaje nam Svedberg“, reče Valander. “Prosto je tako. Nismo se navikli na činjenicu da više nije među nama.“ Nijedno od njih dugo nije ništa reklo. An-Brit zatim nestade kroz vrata. Valander otvori prozor. I dalje je bilo toplo, a i vetar je bio slab. Utom zazvoni telefon — Eba je zvala. Zvučala je umorno. Valander pomisli kako je brzo ostarila ovih poslednjih godina. Pre ih je uvek bodrila da ne klonu duhom, a sada je često sama bila neraspoložena. Dešavalo se i da zaboravi da prenese poruke. Sledećeg leta treba da

ide u penziju. Ali niko još nije mogao da zamisli šta će to zaista da znači. “Zove neki Lašon iz policije u Valdemašviku“, reče ona. “Svi drugi su zauzeti. Možeš li ti da razgovaraš sa njim?“ Lašon je bio policijski pomoćnik i pričao je estjetskim dijalektom. “Javio nam se Hari Lundstrem iz Norćepinga i rekao je da želite da znate nešto o čamcu koji je ukraden u Gritu“, reče Lašon. “Onog dana kada je ubijena devojka na Bernseu.“ “Tako je.“ “Imamo ovde jedan koji odgovara opisu. Nestao je iz Snekvarpa. Vlasnik nije mogao da kaže tačno kada, jer nije bio kod kuće, ali čamac je juče pronađen u zalivu južno od Snekvarpa. Šest metara dug plastični čamac sa kontrolnom tablom.“ Valander se, kao i obično, osećao nesigurnim po pitanju čamaca. “Da li je dovoljno velik za put do Bernsea?“ “Ako ne duva, njime biste mogli skoro do Godanda.“ Valander razmisli. “Da li se mogu uzeti otisci prstiju sa upravljača?“, upita on. “Već sam ih uzeo“, reče Lašon. “Na volanu je bilo ulja. Tu smo našli par jasnih otisaka. Verovatno će vam uskoro javiti iz Norćepinga za to. Hari će se pobrinuti za to sve.“ “Tu gde je nađen čamac ima li asfaltiranih puteva?“, upita Valaniler. “Čamac je bio izvučen na obalu, u šaš. Ali do samog Snekvarpa može se stići peške za deset minuta, postoji makadam.“ “Ovo su važne vesti“, reče Valander. “Kako, inače, napreduje? Da li ste uhvatili ubicu?“ “Uhvatićemo ga sigurno. Ali za to treba vremena.“ “Nikada nisam sreo devojku, ali sam sa Edengrenom imao posla pre mnogo godina.“ “O čemu je bila reč?“ “Bespravnom ribolovu. Postavljao je mreže u tuđu vodu.“ “Zar ribolov nije slobodan?“ “Ovde je voda izdeljena, ali njega nije bilo briga za to. Da budem iskren, mislim da je bio nadmeno đubre. Ali sada mi ga je, naravno, žao, zbog toga sa ćerkom.“ “Da li je bilo još nečega, osim bespravnog ribolova?“ “Ne, koliko ja znam.“ Valander zahvali na razgovoru. Zatim okrenu Harija Lundstrema u Norćeping. Poziv mu je preusmeren na Lundstremov mobilni. Lundstrem je bio u kolima negde na poluostrvu Vikbulandet. Valander mu ispriča da su identifikovali oružje iz kog je pucano u rezervatu. Uskoro će dobiti i podatak da

li je ono korišćeno i na Bernseu. Lundstrem reče Valanderu da nije uspeo da nađe nikakve tragove na ostrvu, ali je uzeo zdravo za gotovo da je čamac ukraden na Snekvarpu taj kojim se ubica prevezao. “Ljudi su zabrinuti ovde na ostrvima“, reče on. “Morate uhvatiti tog ubicu.“ “Moramo ga uhvatiti“, reče Valander. “I uhvatićemo ga.“ Nakon što je završio razgovor, Valander ode po kafu. Već je bilo pola deset. Jedna misao mu je pala na pamet. On se vrati u kancelariju i potraži Lundbergov broj u Skorbiju. Javila se njegova žena. Valander shvati da nije pričao sa njima nakon što je Isa ubijena, pa na početku razgovora izjavi saučešće. “Erik samo leži“, reče ona. “Nema snage da ustane. Priča o tome da treba da prodamo kuću i odselimo se. Ko bi mogao tako nešto da učini detetu?“ Isa mu je bila kao rođena ćerka, pomisli Valander. Trebalo je toga ranije da se setim. Postavila mu je pitanja, ali on nije imao mnogo toga da joj odgovori. Ipak je primetio da ga ne krivi za ono što se dogodilo. “Zovem da vas pitam da li su roditelji stigli“, reče on. “Stigli su sinoć.“ “Samo sam to hteo da znam“, reče on, još jednom izjavi saučešće i završi razgovor. Otići će u Skorbi odmah nakon konferencije za novinare, iako bi najradije krenuo odmah. Ali vreme je bilo knap. On ponovo podignu slušalicu i okrenu Turnberga. Bez komentarisanja onoga što je čuo prethodno veče, ukratko mu predstavi sve do čega su kriminalističkotehničkim ispitivanjima došli. Turnberg je ćutke slušao. Valander dovrši najbitnijim zaključkom, da mogu usmeriti potragu sa jednim jedinim počiniocem. Turnberg zatraži pisani izveštaj i Valander obeća da će ga dobiti. “U jedanaest sati imamo konferenciju za novinare“, reče Valander. “Mislim da bi bilo pogodno da pustimo ove informacije u javnost. Takođe mislim da bi trebalo objaviti slike korišćenog oružja.“ “Imamo li već te slike?“ “Dobićemo ih najranije sutra.“ Turnberg nije imao prigovor. I sam će biti na konferenciji. Iako je razgovor bio kratak i zvaničan, Valander primeti da se oznojio. Konferencija za novinare biće održana u najvećoj sobi za sastanke. Valander nije mogao da se seti kada je interesovanje medija bilo tako veliko. Kao i obično, imao je veliku tremu dok se peo na podijum. Na njegovo iznenađenje, Turnberg je prvi uzeo reč. Nikada se ranije nije dogodilo da tužilac to uradi. Per Okeson je tokom svih godina rada to prepuštao ili Valanderu ili načelniku policije. Turnberg je izgleda bio

naviknut da priča sa novinarima. Novo vreme, pomisli Valander. Ni sam nije mogao da razluči da li u toj misli ima samo zlobe, ili možda čak i ljubomore. Slušao je, međutim, pažljivo šta Turnberg priča i nije mogao da porekne da se tužilac lepo izražava. Zatim dođe red na Valandera. Na jednom papiriću naškrabao je nekoliko ključnih reči, ali sada, naravno, nije mogao da ga pronađe. Obratio se novinarima pričom o oružju. Krenuo je sa tragom iz Ludvike, naznačio da možda postoji veza sa jednom drugom provalom u Uši, rekao da i dalje čekaju na potvrdu da li je isto oružje upotrebljeno na Bernseu, jednom ostrvu u Esterjetlandu. Dok je govorio, odjednom se seti Vestina, poštara koji ga je prevezao do ostrva. Ni sam nije znao zašto mu je on pao na pamet. Ispričao je i o pronalasku ukradenog čamca. Kada je završio, novinari su počeli da postavljaju pitanja. Bilo ih je mnogo. Turnberg je odgovorio na većinu, tu i tamo je Valander nakratko uskočio. Martinson je stajao u samom dnu sale i slušao. Na kraju je jedna novinarka iz Večernjih novina preuzela reč. Valander je nikada pre nije video. “Drugim rečima, policija nema nikakav trag“, reče ona i okrenu se pravo ka Valanderu. “Imamo mnogo tragova“, reče Valander. “Ali ne možemo da tvrdimo da smo blizu hvatanja osumnjičenog lica.“ “Ja ipak tumačim celu situaciju kao da policija nije napravila nikakav pomak. A pitam se i da li postoji mogućnost da onaj ko je ovo učinio ponovo ubije. Svima je valjda jasno da je reč o ludaku.“ “To ne znamo“, odgovori Valander. “I zbog toga radimo što je moguće šire i bez pretpostavki.“ “Zvuči kao da imate strategiju“, reče novinarka. “Ali zar ne može isto tako da znači da ste sasvim bespomoćni?“ Valander uputi pogled Turnbergu, koji mu skoro neprimetnim klimanjem glave dade znak da nastavi. “Policija nikada nije bespomoćna“, reče Valander. “Da smo bespomoćni, ne bismo bili policajci.“ “Ali, da li se slažete sa mnom da je reč o ludaku?“ “Ne.“ “A o kome bi drugom bilo reči?“ “To još ne znamo.“ “Mislite li da ćete uhvatiti ubicu?“ “Da, bez sumnje.“ “Da li će ponovo napasti?“

“Ne znamo.“ Nakratko zavlada muk. Valander iskoristi priliku da ustane, što su svi protumačili kao da je konferencija završena. Valander shvati da je Turnberg planirao da je završi na formalniji način. Međutim, Valander izađe iz sale pre nego što je Turnberg dobio mogućnost da popriča sa njim. Na prijavnici su ga čekali novinari sa televizije koji su hteli da ga intervjuišu. Valander ih uputi na Turnberga. Kasnije ga je Eba izvestila da je Turnberg sa radošću pristao na intervjue pred mnogobrojnim televizijskim kamerama. Valander ode u svoju kancelariju po jaknu. Pre nego što ode u Skorbi, uzeće nešto da pojede. Sve vreme se pitao zašto mu je tokom konferencije Vestin padao na pamet. Znao je da to na neki način nešto znači. Seo je za radni sto i pokušao da izvuče misao na površinu. Ali pošto nije mogao da odredi Šta je posredi, odusta. Zatim obuče jaknu i oseti da mu telefon u džepu vibrira. Zvao ga je Hanson. “Našao sam automobile Lene Norman i Martina Bugea“, reče on. “ Tojota, 91. godište i godinu dana stariji volvo. Na parkiralištu kod Sandhamarena. Već sam se čuo sa Nibergom, krenuo je tamo.“ “Stižem i ja.“ Na izlazu iz Istada, Valander zastade kod kioska sa brzom hranom da jede. Prešlo mu je u naviku da kupuje Htarske flaše mineralne vode i nosi ih sa sobom. Naravno, zaboravio je da uzme lek koji je dobio od Jeransona, a nije ga ni poneo. Ljutito i prebrzo se vrati nazad kući. U predsoblju ga je čekala pošta - razglednica od Linde, koja je otišla u posetu prijateljima u Hudiksval. Druga razglednica je bila u koverti i poslala ju je njegova sestra Kristina. Valander ode sa poštom u kuhinju. Na poleđini koverte Kristina je naznačila adresu hotela u Kemiju. Valander je znao da se Kemi nalazi u severnoj Finskoj. Pitao se šta ona radi tamo, ali je ostavio pismo za kasnije. Umesto da ga pročita, popio je lek i čašu vode. Kada je krenuo iz kuhinje, zastade da pogleda poštu koja je ležala na stolu. Misao o Vesinu se vrati. Sada je uspeo da je uhvati. Reč je bila o nečemu što je Vestin rekao prilikom plovidbe ka Bernseu. Nešto što je Valander nesvesno procesirao i što je sada isplivalo na površinu. Pokušao je da se priseti razgovora u bučnoj kabini, ali bez uspeha. Vestin je, međutim, rekao nešto bitno, iako Valander to isprva nije shvatio. Odlučio je da pozove poštara, ali da pre toga pogleda dva automobila koje je Hanson pronašao. Kada je Valander izašao iz automobila, Niberg je već bio tamo. Tojota i volvo su stajali parkirani jedno pored drugog, okruženi policijskom trakom. Policajci su upravo fotografisali automobile. Vrata i prtljažnici bili su otvoreni. Valander priđe

Nibergu, koji je vadio torbu iz svog automobila. “Hvala za juče“, reče on. “Jedan stari prijatelj iz Stokholma me je posetio u Istadu 1973. godine“, reče Niberg. “Tada smo izašli u kafanu. Od tada pa sve do sada nisam izlazio.“ Valander shvati da još uvek nije vratio novac Edmundsonu. “Bilo kako bilo, dobro sam se proveo“, reče on. “Glas je već počeo da se širi“, reče Niberg. “Da smo zamalo uhapšeni kada smo pokušali da odemo ne plativši račun.“ “Samo da Turnberg ne čuje za ovo. Možda će to ozbiljno shvatiti.“ Valander ode ka Hansonu, koji je stajao i beležio u notes. “Nema sumnje da su to ti automobili?“ “Tojota pripada Leni Norman, a volvo Martinu Bugeu.“ “Otkad su automobili ovde?“ “Ne znamo. Tokom jula parkiralište obično vrvi od automobila, koji odlaze i dolaze. Tek se u avgustu, kada ima manje automobila, može primetiti da neka vozila nisu ni pomerana.“ “Može li se na neki drugi način saznati da li stoje ovde od Ivanjdana?“ “To moraš da pitaš Niberga.“ Valander ode nazad do Niberga, koji je stajao i zurio u tojotu. “Najvažniji su nam otisci prstiju“, reče Valander. “Neko mora da je prevezao automobile od rezervata.“ “Taj što je ostavio otiske na upravljaču čamca možda je ostavio isti pozdrav na volanu automobila.“ “Tome se i nadamo.“ “To najverovatnije znači i da je osoba koja je ostavila otiske sigurna da je nema ni u jednom registru, ni u Švedskoj ni u inostranstvu.“ “I meni je to palo na pamet“, reče Valander. “Možemo samo da se nadamo da nisi u pravu.“ Nije bilo potrebe da ostane ovde. Kada je stigao do isključenja ka kući svoga oca, nije mogao da se odupre želji da skrene na tu stranu. Kod prilaza kući stajala je tabla sa obaveštenjem da je kuća na prodaju. Valander samo prođe, ne zaustavljajući kola. Tabla ga je veoma oneraspoložila. U trenutku kada je stigao u Istad, zazvoni mu mobilni koji je ostao na suvozačevom sedištu. Bila je to An-Brit. “U Lundu sam“, reče ona. “U stanu Lene Norman. Mislim da bi trebalo da dođeš ovamo.“

“Šta je bilo?“ “Videćeš kad dođeš. Zasad ću ti samo reći da mislim da je važno.“ Valander zapisa adresu. Potom se uputi ka Lundu.

23 Zgrada Lene Norman nalazi se na ulazu u Lund. Ima četiri sprata i čini celinu sa pet drugih zgrada. Jedanput, pre mnogo godina, kada je Valander sa Lindom bio u Lundu, pokazao joj je te zgrade i rekao da su tu studentski stanovi. Ako bude studirala u Lundu, možda će živeti u takvoj zgradi. Valander se sablažnjen zamisli kako bi reagovao da su Lindu pronašli tamo u rezervatu. Nije morao da traži pravi ulaz, jer je ispred jedne od zgrada već stajao policijski automobil. Valander stavi telefon u džep i izađe iz kola. Na travnjaku ispred zgrade sunčala se jedna žena. Valander je vrlo rado hteo da legne pored nje i odspava malo. Umor j osećao u naletima. Ispred ulaznih vrata stajao je policajac i zevao. Valander mu mahnu legitimacijom i policajac nezainteresovano pokaza na stepenice. “Poslednji sprat. Nema lifta.“ Potom ponovo zevnu. Valanderu se odjednom javi sasvim neočekivana želja da ukori policajca. Bio mu je nadređeni, kolega iz drugog grada. Jurili su ubicu koji je ubio pet osoba. U toj situaciji nije hteo da ga dočekuje policajac koji zeva i jedva da ima volje da ga pozdravi. Ipak nije ništa rekao. Pope se uz stepenice. Osim glasne muzike koja je dopirala iz jednog stana, zgrada je delovala tiho i napušteno. Bio je tek avgust. Jesenji semestar još uvek nije počeo. Iako su vrata od stana Lene Norman bila odškrinuta, Valander pozvoni. An-Brit mu lično otvori. Pokušao je da pročita sa njenog lica šta ga čeka u stanu, ali nije mogao. “Nisam htela da zvučim dramatično preko telefona“, izvini se ona. “Ali mislim da ćeš uskoro shvatiti zašto sam htela da dođeš.“ Valander uđe za njom u stan. Osećao se ustajali vazduh. Bio je to suv vazduh koji je teško opisati i koji je mnogo puta zatekao u neprovetrenim betonskim zgradama. Jednom prilikom je pročitao u nekom američkom policijskom časopisu da je FBI razvio metode za utvrđivanje koliko je dugo kuća bila neprovetrena. Valander, međutim, nije znao da li Niberg ima pristup toj tehnici. Ponovo pomislivši na Niberga, pokušao je da podseti sebe da do kraja dana ne sme da zaboravi da vrati pare koje je pozajmio od Edmundsona. Stan se sastojao od dve sobe i tesne kuhinje. Ušli su u prostoriju koja je služila i kao dnevna i kao radna soba. Sunce je sijalo kroz prozore. Prašina se polako lelujala u ustajalom vazduhu. An-Brit priđe jednom od kraćih zidova, Valander pođe za njom. Na zidu je bio zakačen veliki broj fotografija. On potraži naočare i nagnu se ka zidu.

Odmah je prepoznao Lenu, preobučenu možda u nekoga sa neke zabave iz XIX veka. Na fotografiji je bio i Martin Buge. Bila je uslikana napolju, u nekakvom dvorskom parku. U pozadini se videla fasada dvorca od crvene cigle. Na sledećoj slici bila je druga žurka. Okolina je bila drugačija. Tu je ponovo bila Lena, ali odjednom i Astrid Hilstrem. Sada su bili unutra, polugoli. Valander shvati da to treba da predstavlja bordel, mada ni Lena ni Astrid nisu bile naročito ubedljive u toj ulozi. Valander se uspravi i baci pogled na zid. “Igraju uloge na ovim žurkama“, reče on. “Mislim da tu ima nečeg dubljeg“, reče ona i ode do pisaćeg stola koji je stajao pod uglom u odnosu na prozor. Sto je bio pun fascikli i plastičnih folija. “Pregledala sam sve ovo“, reče ona. “Mada ne nešto naročito temeljno. Ali ono što sam dosad videla zabrinjava me.“ Valander podignu ruku, sprečavajući je da nastavi. “Sačekaj sa tim. Moram da popijem čašu vode. I moram u ve-ce.“ “Otac mi je imao dijabetes“, reče ona iznenada. Valander krenu ka vratima, ali sada naglo zastade. “Šta hoćeš time da kažeš?“ “Da te ne znam bolje, pomislila bih da i ti imaš dijabetes. Pošto stalno piješ vodu i trčiš u ve-ce.“ Valander je na trenutak bio vrlo blizu tome da prizna, da prekine ćutanje i kaže kako stvari stoje - da je potpuno u pravu. Umesto toga je, međutim, samo nečujno promrmljao nešto i otišao. Kada je popio vodu u kuhinji, voda koju je pustio u ve-ceu i dalje je curila. “Mora da nešto nije u redu sa plovkom“, reče on. “No, to nije naš problem.“ Ona ga pogleda kao da i dalje očekuje da joj kaže istinu. “Zabrinuta si“, reče on. “Zašto?“ “Ispričaću ti ukratko“, reče ona. “Ono što sam dosad shvatila. Ali ubeđena sam da ima još nešto. Kada se sve ovo sagleda kako treba.“ Valander sede na stolicu kod pisaćeg stola. An-Brit ostade da stoji. “Preoblače se“, reče ona. “Organizuju zabave. Ulaze i izlaze ih raznih epoha i modernog vremena. Ponekad naprave izlet i u budućnost, mada ne tako često. Pogotovo zato što je to daleko teže. Niko ne zna kako će se ljudi oblačiti za hiljadu godina, ili za pedeset. Sve to već znamo o njima. Pričali smo sa jednom njihovom drugaricom koja nije bila na ivanjdanskoj proslavi — ti si stigao da popričaš sa Isom Edengren. Znamo čak i da su ponekad iznajmljivali odeću u Kopenhagenu. Ali ima ovde nečega što ide dublje.“ Ona uze jednu fascikla sa pisaćeg stola. Na fascikli su se nalazili različiti

geometrijski oblici. “Izgleda da su bili članovi nekakve sekte“, reče ona. “Poreklom iz Amerike. Bolje rečeno, izgleda da imaju sedište u Mineapolisu. Imam i osećaj da bi ovo mogli biti savremeni masoni ili Kju-kluks-klan, ili nešto slično. U ovoj fascikli su propisi koji su prilično zastrašujući. Otprilike kao ona preteća pisma koje nam ljudi ponekad ostavljaju, ili ono kad se prekinu lančani mejlovi. Onoga ko otkrije tajnu zadesiće brutalna kazna, a kazna je uvek smrtna presuda. Plaćaju takse tom sedištu koje im pomaže s raznim predlozima kako bi se te zabave mogle organizovati. Kako se tajne mogu sakriti i čuvati. U svemu tome ima i duhovne dimenzije. Ako sam dobro razumela sve ovo, osobe koje prelaze iz epohe u epohu moći će u trenutku svoje smrti da odaberu u kojoj epohi žele da se ponovo rode. Bilo mi je vrlo neprijatno da čitam ovo. Ali sigurno sam dobro razumela da je Lena bila nekakav vođa švedskog ogranka tog pokreta.“ Valander je pomno slušao. An-Brit je zaista imala dobar povod da mu kaže da dođe u Lund. “Ima li taj pokret nekakvo ime?“ “Ne znam kako se zovu na švedskom, ali u Sjedinjenim Državama se zovu Divine Movers9. Ako sam dobro razumela, u svemu tome ima i religioznih momenata. Čuvati tajnu je kao sprovođenje mise. Ne plaćati takse tom sedištu u Mineapolisu isto je kao i kršenje osnovnih religijskih principa. To jest, sve je to veoma mutno.“ “Što obično i biva kada su posredi sekte ovog tipa.“ Valander je listao fascikle koje mu je An-Brit dala. Svuda je nailazio na razne geometrijske oblike, ali i slike maski paganskih bogova i tela raskomadanih, mučenih ljudi. On uz gađenje odloži slike. “Misliš li da je ono što se dogodilo u rezervatu izraz ove brutalne osvete? Da su na neki način otkrili tajnu i da su zato ubijeni?“ “U današnje vreme to svakako jeste moguće.“ Valander je znao da je ona u pravu. Pre izvesnog vremena jedna grupa ljudi počinila je masovno samoubistvo u Švajcarskoj. Ista sekta je nakon toga na sličan način u Francuskoj žrtvovala ljude. Što su vremena bila teža, to je broj sekti i njihovih članova bivao sve veći i velikom brzinom se širio Evropom. Švedska nije ni na koji način pošteđena toga. Martinson je još u maju učestvovao na konferenciji u Stokholmu gde se sa različitih aspekata diskutovalo o tome šta policija može da uradi povodom sve više sekti koje haraju zemljom. To je, međutim, bilo teško. Članovi sekti se više ne okupljaju oko jednog jedinog pogubljenog ludaka. Sada su to bile dobro organizovane firme, sa advokatima i kompjuterskim računovodstvom. Članovi su svojevoljno dizali kredite kako bi platili takse, za koje u stvari nisu imali sredstava. A

više nije ni bilo jasno da li mentalna ucena, metoda koju sekte često upotrebljavaju, može da se označi kao kriminalna radnja. Martinson se vratio sa konferencije i rekao Valanderu da je potreban čitav niz novih zakona, inače nema nade da se doskoči tim varalicama koje profitiraju na sve većoj nemoći društva. Valander se sećao šta mu je odgovorio — da okultizam, religiozni zanos i odvojenost od stvarnosti uvek cvetaju tokom vremena ekonomske krize. Jedno veče, mnogo godina pre toga, sedeo je kod Ridberga na terasi i pričao sa njim o ozloglašenoj bandi Sala iz tridesetih godina XX veka, koja je takođe imala izvesne religiozne elemente, poput nekog mračnog kruga. Došli su do zaključka da je bilo moguće da se takva banda pojavi baš tridesetih godina, ali teško i deceniju ranije ili kasnije. Možda će sada ponovo nastupiti tridesete godine, pomisli Valander. I to čak brutalnije nego tada. “Ovo je, naravno, važno otkriće“, reče on. “Biće nam potrebna pomoć. Centralna policijska uprava ima ljude koji su specijalisti za nove sekte. Što se tiče ovih Divine Movers, biće nam potrebna i pomoć iz SAD. Ali pre svega moramo da nateramo ostale sa Svedbergove fotografije da progovore. Čak i po cenu toga da otkriju svoje dobro čuvane tajne.“ “Moraju da polože zakletvu“, reče ona listajući fascikle. “Zatim jedu komad sirove konjske džigerice.“ “Pred kim polažu tu zakletvu?“ “Ovde u Švedskoj, pa valjda pred Lenom Norman.“ Valander odmahnu glavom. “Ali ona je sada mrtva. Da li je ona sama, kao vođa, mogla da oda tajnu? Ima li nekog naslednika?“ “Ne znam. Ali možda nađem nešto ovde među papirima, kada ih detaljno pročitam.“ Valander je stajao pored prozora. Napolju vide usamljenu ženu koja se i dalje sunčala na travnjaku, kod ulaznih vrata. Odjednom pomisli na ženu koju je sreo u kafiću nadomak Vestervika. Prvo nije mogao da se seti kako se zvala, a zatim se seti — Erika. Ta pomisao ga preplavi nekom nejasnom čežnjom. “Možda ne treba da dopustimo da nam ovo sasvim zaokupi pažnju“, reče on odsutno. “Ne treba da zaboravimo i na druge mogućnosti.“ koje su to mogućnosti?“ Valander ne reče ništa jer je odgovor bio jasan — nisu imali drugih mogućnosti. Osim da je reč o usamljenom bolesniku. To se uvek moglo pretpostaviti u slučaju da nemaju ništa drugo. “Ne mogu da uklopim Svedberga u ovu sliku“, nastavi on. “Svedberga kao

aktivnog člana neobične sekte koja veruje u reinkarnaciju. Kako se maskira, polaže zakletvu i jede sirovu konjsku džigericu. Nikako ne mogu to da zamislim. Pa i uprkos tome što se pokazalo da je bio drugačiji nego što smo verovali da jeste.“ “Ne mora da znači da je bio direktno umešan“, reče An-Brit. “Ali možda je znao nešto o nekome ko jeste.“ Valanderu iznenada ponovo pade na pamet Vestin, pomorski poštar. Valander je pokušavao da se priseti nečega što je ovaj rekao dok su bili na brodiću, ali i dalje nije mogao da se seti šta je to bilo. Valander je zamoli da ponovi. Pre nego što je odgovorio, razmislio je. “Svakako da može biti tako kao što kažeš. Svedberg je negde van svega toga. Put mu se ukrstio sa nekim ko je povezan sa ovom sektom. Tajna je odata i odred smrti je poslat. Svedberg je sam na terenu i traga. Zabrinut je. Vodi ga strah da će se to čega se pribojava ostvariti. Potom im se putevi ponovo ukrštaju i tada biva ubijen.“ “To mi baš i ne zvuči tako moguće.“ “Ni to da je četvoro mladih ljudi ubijeno ne zvuči baš moguće. A pored njih, i jedan policajac.“ “Kako li se uopšte nabavlja konjska džigerica? Možda da stupimo u kontakt sa klanicama u Skoneu?“ “U suštini, postoji samo jedna jedina stvar koju treba da saznamo“, reče Valander. “Kao i u svim komplikovanim slučajevima. Jedno jedino, usamljeno pitanje koje vapi za odgovorom, i koji će potom pokrenuti lavinu.“ “Ko je stajao ispred Svedbergovih vrata?“ Valander klimnu glavom. “Upravo tako. Samo to pitanje. Čim to saznamo, znaćemo sve. Čak možda i motiv. Ali to možemo i na drugi način da otkrijemo.“ Valander se vrati do stolice i sede. “Jesi li stigla da se čuješ s Dancima u vezi s neidentifikovanom Luiz?“ “Sutra im šaljemo sliku. Sigurno je već dosta toga bilo u medijima o ovim ubistvima. Ne samo u Danskoj već i u celoj Evropi, čak i SAD. Lisu je noćas probudio neki novinar iz Teksasa.“ “Pre su svi mene zvali“, reče Valander ironično. “‘Ekspresen’ u petnaest do tri, ‘Aftonbladet’ u pola četiri, ili obrnuto. A onda su prestali.“ On ustade sa stolice. “Moramo detaljno da pretražimo ovaj stan“, reče on. “I podrum i potkrovlje. Pitanje je samo da li sam više od koristi u Istadu. Ako stignemo, trebalo bi ovo već danas da pošaljemo Interpolu i Amerikancima. Martinson će se oduševiti tim zadatkom.“ “Mislim da on želi da postane federalni agent u Americi, a ne kriminalistički

pomoćnik u Istadu.“ “Svi mi imamo snove“, reče Valander, nespretno i bez potrebe pokušavajući da odbrani Martinsona, istovremeno skupljajući fascikle i papir sa stola. An-Brit pokupi plastične folije iz kuhinje. Dok su izlazili iz stana, Valander zastade u skučenom predsoblju. “Sve vreme imam osećaj da mi nešto promiče“, požali se Valander. “Sve vreme pričamo o nečemu što povezuje ova dva zločina, o dodirnoj tački koja mora negde da postoji. Sve vreme imam osećaj da je ona tu, preda mnom, a da je ja ne vidim. Nešto što ima veze sa nečim što je Vestin rekao.“ “Vestin?“ “Čovek koji me je prevezao do Bernsea. Razvozi poštu po ostrvima. Rekao je nešto dok smo stajali u kabini njegovog brodića, ali ne mogu da se setim šta tačno.“ “Zašto ga ne pozoveš?“ “Teško da će se setiti šta je rekao.“ “Možda možete da rekonstruišete razgovor? Ili možda će sam njegov glas da izbaci to na videlo?“ “Može se desiti da budeš u pravu“, reče Valander oklevajući. “Pozvaću ga.“ A onda se seti i jednog drugog glasa na koji su naišli u istrazi. “Šta je bilo sa Lundbergom? To jest sa onim čovekom koji se predstavio kao on kada je zvao bolnicu i pitao kako je Isa?“ “Prepustila sam to Martinsonu. Zamenili smo nekoliko zadataka, ne sećam se više koje. Ja sam preuzela nešto što on nije mogao da stigne. Obećao je da će porazgovarati sa medicinskom sestrom koja radi u bolnici.“ Valander primeti prikrivenu kritiku u njenom glasu. Imali su previše posla. Nerešeni zadaci su samo se gomilali. “Danas stiže pojačanje iz Malmea“, reče on. “Možda su već u Istadu i upoznaju se sa situacijom.“ “Uskoro više nećemo moći ovako“, reče ona. “Ne stižemo da mislimo, da sednemo na miru i prevrnemo detalj kako bismo videli da li smo nešto zaboravili. Ko još želi da postane policajac kada je jedino bitno da budeš što veštiji u otaljavanju posla?“ “Niko“, reče Valander, uze plastične kese i nesta niz stepenice. Zena ispred ulaznih vrata je nestala. Valander krenu za Istad. U glavi je ponovo premotavao sve događaje. Šta znači ono što su otkrili u stanu Lene Norman? Sve te zabave bile su deo nečega što je imalo mnogo dublje korene nego što su dotad mogli i da naslute. Setio se i onog perioda pre nekoliko godina kada je Linda bila u nekoj vrsti verske

krize. Bilo je to odmah nakon njegovog razvoda od Mone. Linda je bila zbunjena kao i on sam. Kasno uveče bi stajao pred njenim vratima i prisluškivao, slušajući nerazgovetno mumlanje koje je tumačio kao molitve. Kada je u njenoj sobi pronašao i knjige koje su opisivale delatnost sajentologa, ozbiljno se zabrinuo. Pokušao je da razgovara sa njom o tome, ali bez uspeha. Na kraju se Mona umešala u priču i razrešila to sa njom. Šta se zapravo dogodilo, on nije znao. Ali jednog dana mumlanje iza njenih vrata je prestalo i Linda se ponovo koncentrisala na ono što je ranije odlučila, da se bavi tapaciranjem nameštaja. Valander se strese pri toj pomisli. Mnoge sekte koje su se razvile poslednjih decenija bile su bezdušne poslovne grupacije. Religija i okultizam pretvorili su se u robu. Setio se kako je njegov sopstveni otac prezrivo pričao o ribarima duše. Ljudi koji su se u svojoj nesreći uhvatili u paukovu mreži lažnih proroka. Da li se rešenje ipak nalazi u materijalu koji je spakovao u plastične kese? Pritisnuo je jače papučicu za gas. Bio je u žurbi. Kada je stigao u stanicu, prvo je potražio Edmundsona kako bi mu vratio pare koje je pozajmio prethodno veče. Zatim ode u sobu za sastanke gde su tri policajca iz Malmea, pod Martinsonovim vođstvom, bila uključivana u istragu. Jednog od njih, kriminalističkog inspektora od šezdesetak godina po imenu Riter, Valander je znao odranije. Druga dvojica, obojica mlađi, bili su mu nepoznati. Valander ih pozdravi, ali samo u prolazu. Pošto je u SAD bilo najmanje šest sati manje nego u Švedskoj, zamolio je Martinsona da ih kontaktira kasnije u toku večeri. Iz sobe za sastanke otišao je pravo u svoju kancelariju i počeo detaljno da čita sadržaj fascikala koje su pronašli u stanu Lene Norman. Najveći deo teksta bio je na engleskom. Bio je prinuđen da pogleda mnogo reči u rečniku. Posao je bio zamoran i uskoro je osetio tupu glavobolju. Kada je stigao do otprilike pola, Martinson pokuca na vrata. Već je prošlo jedanaest sati. Martinson je bio bled i upalih očiju. Valander se na brzinu upita na šta on sam liči. “Kako ide?“, upita on. “Svi su odlični policajci“, odgovori Martinson. “Pogotovo onaj stariji, Riter. Barem ja tako mislim.“ “Brzo ćemo osetiti njihovo prisustvo“, reče Valander ohrabrujuće. “Biće nam lakše.“ Martinson umornim pokretom skinu kravatu i otkopča kragnu od košulje. “Imam zadatak za tebe“, reče Valander. On mu ispriča šta su pronašli u stanu Lene Norman. Martinson se brzo vrati u život. Pomisao na to da će uskoro da stupi u kontakt sa američkim kolegama ulila mu je novu energiju.

“Najbitnije je da sklopimo sliku te organizacije“, dovrši Valander. “Naravno, bitno je i da opišeš šta se dešavalo ovde kod nas. Svedbergovo ubistvo, kao i ostala ubistva. Opiši im detaljno kako je mesto zločina izgledalo. Uzmi neku Nibergovu skicu. Ono što pre svega moramo da znamo jeste da li im to zvuči poznato, da li su imali posla sa nečim sličnim. Najbitnije je da ostvarimo kontakt sa njima, a kasnije, u toku sutrašnjeg dana, možemo da završimo sve to. Treba, naravno, da porazgovaramo i sa evropskom policijom. Ova sekta se najverovatnije ne nalazi samo u Americi i Švedskoj.“ Martinson pogleda na sat. “Sada verovatno nije najbolje vreme da ih zovem. Ali ipak ću pokušati.“ Valander ustade i poče da skuplja fascikle. Zajedno sa Martinsonom kopirao je papire koje još uvek nije stigao da pročita. “Posle droge najviše se plašim sekti“, reče Martinson iznenada. “Zbog svoje dece. Plašim se da će ih uvući u religioznu noćnu moru iz koje posle neće moći da se izvuku. I gde neću moći da im pomognem.“ “U jednom periodu brinuo sam se za Lindu“, odvrati Valander. “Upravo zbog toga o čemu ti pričaš.“ Nije ništa dalje rekao, a Martinson ga nije ništa pitao. Mašina za kopiranje se zaustavila i Martinson stavi nov svežanj papira. Valander pomisli na Svedberga. “Svedberg je jednom prijavljen pravnom zaštitniku građana. Ovih dana smo pričali o tome. Jesi li saznao nešto više o tome?“ Martinson ga začuđeno pogleda. “Zar nisi dobio papire koje sam ti prosledio?“ “Koje papire?“ “Kopiju prijave koju je dobio zaštitnik građana? Poslali su ti je. Zajedno sa izveštajem zaštitnika.“ “Nisam ih uopšte dobio.“ “Trebalo je da ti ih ostave u kancelariji.“ Dok je Martinson još kopirao, Valander se vrati u kancelariju. Podigao je sve fascikle koje su bile raširene po stolu, ali nije mogao da vidi nikakav dokument od pravnog zaštitnika. Martinson dođe sa svežnjima kopiranih papira. “Jesi li ih našao?“ “Nema ih.“ Martinson spusti teške papire na Valanderov sto. “Papiri imaju neverovatnu sposobnost nestajanja. Kada svi budu imali kompjutere, to se više neće dešavati.“ “To će doći posle mene“, reče Valander, koji je i dalje gajio nepoverenje prema

kompjuterima. “Već u septembru počinju sa probnim radom novog kompjuterskog sistema KVI“, reče Martinson. “Tako da ćeš uskoro biti primoran da stekneš nove navike.“ Valander je znao da skraćenica KVT znači “kompjutersko vođenje istrage“, ali nije znao šta će to zaista podrazumevati. Pretpostavljalo se da će policija pomoću kompjuterskog sistema moći da oslobodi oko milion radnih sati i upotrebi ih za druge poslove. Valander se, međutim, pitao koliko će vremena biti izgubljeno zbog toga što policajci kao što je on najverovatnije nikada neće naučiti da u potpunosti koriste novi sistem. Valander je utučeno zurio u korpu za đubre pored radnog stola. Na papiru koji je skoro bio bacio stajala je reč INTERDOK. “INTERDOK“, reče on. “Ima li to veze sa novim sistemom?“ “Znaš za to?“, reče Martinson prijatno iznenađen. “Sistem za dokumentaciju prinudnih mera i intervencija?“ “Samo sam čuo za to“, reče Valander neodređeno. “Kada se bude sasvim uveo, naučiću te“, reče Martinson. “Mnogo je jednostavnije nego što misliš.“ Martinson nestade iz prostorije, ali se vrati posle pet minuta, noseći nekoliko papira u ruci. “Bili su kod mene“, reče on. “Nesporazum. Ljudi jednostavno ne slušaju kad im se priča.“ Martinson požuri da stupi u kontakt sa američkom policijom. Valander je pretpostavljao da će to ići preko Interpola. A možda i Švedska ima direktni kontakt sa FBI-em? Veoma je malo znao o međunarodnoj policijskoj saradnji, iako je poslednjih godina sarađivao sa južnoafričkom i letonskom policijom. Seo je na stolicu i počeo da čita prijavu pravnom zaštitniku građana koja je jednom prilikom podneta protiv Karla Everta Svedberga. Bila je datirana na 19. septembar 1985. godine - dakle, pre više od deset godina. Prijavu je podneo čovek po imenu Stig Strid, sa prebivalištem u Istadu. Tekst je bio napisan na pisaćoj mašini na kojoj nije radilo slovo “e“. Uprkos tome, Stig Strid je naveo sledeće: uveče, 24. avgusta, u kući ga je napao njegov brat. Brat je s vremena na vreme imao problema sa alkoholom i došao je da pozajmi novac. Kada je Strid odbio da mu da novac, brat je planuo i fizički ga napao. Izbio mu je dva zuba i naneo duboku posekotinu iznad Levog oka. Nakon toga demolirao je dnevnu sobu i ukrao fotoaparat. Kada je brat otišao, Strid je pozvao policiju. Dva policajca, od kojih se jedan zvao Andešon, došli su do stana i napisali prijavu. Potom se Strid uputio u bolnicu, gde mu je pružena pomoć. Kasnije, kada je napisao ovu prijavu, Strid je posetio zubara koji mu je započeo ugradnju veštačkih zuba. Strid je 26.

avgusta pozvan u policiju na razgovor sa pomoćnikom Karlom Evertom Svedbergom. Svedberg ga je obavestio da istraga neće ni početi jer nije podneo nikakve dokaze protiv brata. Stig Strid se tada naljutio i bučno protestovao. Fotoaparat je ukraden, a dnevna soba uništena. Policajci koji su bili tu videli su koliko je povređen. Uprkos svemu, Svedberg je insistirao na tome da neće biti istrage. Prema Stridovim rečima, Svedberg je bio veoma neljubazan, čak ga je i pretećim tonom upozorio da bi eventualni sudski troškovi u postupku protiv njegovog brata mogli biti ogromni. Strid je posle toga otišao kući i napisao pismo načelniku istadske policije Bjerku, u kome se požalio na tretman koji je doživeo. Nekoliko dana nakon toga, Svedberg je došao kod njega u stan i opet mu pretio. Iako se uplašio, Strid je razgovarao sa nekoliko prijatelja i rešio da napiše prijavu pravnom zaštitniku građana protiv policijskog pomoćnika Svedberga. To je na kraju i učinio i potpisao je. Valander je čitao prijavu čudeći se sve više. Nije mogao ni da zamisli da je Svedberg mogao nekome da preti. A i Svedbergov postupak mu je bio sasvim čudan. Postojali su svi uslovi da sprovede istragu i pusti tužioca da izvede brata pred sud. Valander je listao dalje. Naišao je na veoma kratak Svedbergov odgovor koji mu je zatražio pravni zaštitnik. Svedberg je ukazao na to da je postupio sledeći proceduru. Osim toga, odlučno je negirao da je pretio ili se na bilo koji način poneo neprimereno savesnom policajcu. Na kraju je pročitao konačnu odluku pravnog zaštitnika. Nije bilo povoda ni za šta drugo nego da odbaci žalbu Stiga Strida i ne preduzme nikakve mere. Valander se namršti i odloži papire na radni sto. Zatim ustade i ode do Martinsona, koji je sedeo za radnim stolom i kucao na kompjuteru. “Sećaš li se onog slučaja Strid?“, upita on. “Onog zbog kog je Svedberg prijavljen pravnom zaštitniku?“ Martinson razmisli pre nego što odgovori. “Sećam se da Svedberg nije hteo da priča o tome. Naravno, laknulo mu je kada je zaštitnik odbacio prijavu.“ “Ako Strid govori istinu, onda je Svedbergovo ponašanje potpuno neshvatljivo.“ “On je mislio suprotno.“ “Hoću da sutra nađemo taj izveštaj koji je napisan 24. avgusta.“ “Je li to zaista vredno truda?“ “To još uvek ne znam. Jedan od policajaca koji je tada intervenisao zvao se Andešon.“ “Hugo Andešon.“ “Gde je on sada?“ “Dao je otkaz i zaposlio se negde kao šef obezbeđenja. Mislim da je to bilo 1988.

Međutim, sigurno možemo da saznamo gde je sada.“ “U Stridovoj prijavi se ne navodi ko je bio drugi policajac. No, to sigurno piše u izveštaju od te noći. Pitanje je samo ko se bolje seća šta se dogodilo.“ “Trebalo bi Bjerk.“ “Razgovaraću sa njim. Mislim da ću ipak početi sa Stridom, ako je još uvek živ.“ “I dalje ne vidim kakve to veze ima sa ovim ubistvima. Jedanaest godina stara prijava od koje nije bilo ništa?“ “Ne mogu da shvatim Svedbergovo ponašanje“, bio je uporan Valander. “Stopirao je istragu koju je trebalo da pokrene. A onda i preti. Za mene je to vredno pažnje, pošto tražimo bilo šta neobično u Svedbergovom životu.“ Martinson klimnu glavom. Razumeo je. “Zatražiću pomoć jednog od ovih iz Malmea“, reče Valander. Zatim se vrati u svoju kancelariju. Prošla je ponoć. Ništa od posete Isinim roditeljima, sada je bilo prekasno. Valander sede za sto i poče da lista telefonski imenik, ali nije mogao da nađe nijednog pretplatnika po imenu Stig Strid. Krenuo je da zove 988, ali u tom trenutku shvati da nema snage. To će morati da pričeka sutrašnji dan, sada mora da odspava. Uzeo je jaknu i napustio stanicu. Duvao je slab vetar, ali je i dalje bilo toplo. Potražio je ključeve od automobila i otključao. Utom se iznenada trgnu i okrenu. Nije shvatio šta ga je uplašilo. Osluškivao je i pokušavao da vidi nešto na mračnom parkingu, gde ulično svetlo nije uspevalo da se probije. Tamo, naravno, nije bilo nikoga. On sede u kola. Strah dolazi iznutra, pomisli on. Strah me je da se ubica sve vreme nalazi u blizini. Ko god da je, dobro je obavešten. Strah dolazi iznutra. Strah da će ponovo nekog ubiti.

24 U petak ujutru, 17. avgusta, Valandera probudi lupkanje po limenom simsu ispred prozora spavaće sobe. Sat na stočiću pored kreveta pokazivao je pola sedam. Valander je osluškivao zvuk kišnih kapi. Slabi jutarnji zrak sunca probijao se kroz prorez na zavesi. Valander pokuša da se priseti kada je poslednji put padala kiša. Mora da je to bilo noć pre nego što su on i Martinson pronašli Svedberga mrtvog u njegovom stanu. Bilo je to pre osam dana. Nestvarnih osam dana, pomisli on. Bez obzira na to da li je prošlo brzo ili sporo. On ode u toalet da mokri, a zatim popi čašu vode kod sudopere. Potom se vrati u krevet. Strah koji je osetio prethodne noći nije ga napuštao. Bio je jednako nejasan, ali i jednako jak. Do petnaest do sedam se istuširao i obukao. Za doručak je popio kafu i pojeo paradajz. Kiša je prestala. Termometar je pokazivao 15 stepeni, oblaci su se već razilazili. Valander reši da telefonira iz stana, prvo Vestinu, a zatim službi 988 kako bi ušao u trag Stigu Stridu. Već je bio pronašao kartu sa Vestinovim brojem telefona. Pretpostavio je da Vestin ne raznosi poštu subotom, ali najverovatnije je već bio budan. Valander ponese šolju kafe u dnevnu sobu i okrenu prvi od tri broja koja je dobio. Nakon tri signala javila se neka žena. Valander objasni ko je i izvini se što tako rano zove. “Idem po njega“, reče ona. “Seče drva.“ Valanderu se učini da u daljini čuje nešto nalik na motornu testeru. Zvuk zatim utihnu. Sada je čuo samo viku dece. Potom se Vestin javio na telefon. Pozdraviše se. “Sečete drva“, reče Valander. “Zima može doći brže nego što očekujete“, reče Vestin. “Kako napredujete? Trudim se da pratim vesti u novinama i na televiziji češće nego obično. Znate li ko je ubica?“ “Još uvek ne. Treba vremena za to. Ali uhvatićemo ga pre ili kasnije.“ Vestin je ćutao. Verovatno je pokušavao da proceni optimizam koji je Valander pokušao da izrazi. Bio je prazan, ali isto tako i neophodan. Pesimističan policajac retko uspeva da reši najkomplikovanije zločine. “Sećate li se našeg razgovora na putu za Bernse?“, reče Valander. “Kojeg tačno?“, odgovori Vestin. “Mislim da smo pričali između svakog stajanja.“ “Jedan razgovor nam je bio duži od ostalih. Mislim da je bio jedan od prvih.“ Valander se iznenada seti kada je to bilo. Vestinje ubrzao. Plovili su kaprvom ostrvu, ili možda drugom. Ime ostrva je ličilo na “Bernse“. “Bilo je to pre jednog od prvih ostrva“, reče Valander. “Kako se zovu sva ostrva

koje smo posetili?“ “Mora da mislite na Hare ili Botmanse.“ “Botmanse. Ono ostrvo na kome živi jedan stari čovek.“ “Seterkvist.“ Valander poče da se priseća. Detalji su navirali jedan za drugim. “Približavali smo se molu“, reče on. “Pričali ste mi o Seterkvistu koji se zimi sam snalazi. Sećate li se šta ste još rekli?“ Vestin se nasmeja, ali sasvim dobronamerno. “Mogao sam da kažem bilo šta.“ “Shvatam da vam je ovo čudno“, reče Valander. “Ali je veoma bitno.“ Vestin izgleda shvati da Valander ozbiljno misli. “Mislim da ste me pitali kako je biti poštar“, reče on. “U tom slučaju vas ponovo pitam. Kako je biti poštar i raznositi poštu po ostrvima? Šta ste mi tada odgovorili.“ “Da se osećam slobodno, ali i da je posao ponekad naporan. A pitanje je i koliko će mi još pošta dozvoliti da radim. Uskoro će ukinuti i ono malo što je ostalo od usluge ljudima na ostrvima. Seterkvist mi je jednom rekao da želi da unapred zakaže sopstveni prevoz do groblja. U suprotnom rizikuje da ostane da leži tamo u kolibi.“ “To poslednje mi niste rekli. Setio bih se toga. Postaviću vam pitanje ponovo: Kako je biti poštar i raznositi poštu po ostrvima?“ Vestin je bio sumnjičav. “Koliko se sećam, nisam ništa više rekao.“ Valander je znao da je bilo još nešto, neka svakodnevna fraza. O tome šta znači raznositi poštu i namirnice po ostrvima. “Bili smo blizu mola“, ponovi Valander. “Toga se dobro sećam. Išli smo sporo. Pričali ste o Seterkvistu, a onda ste rekli još nešto.“ “Može biti da sam rekao da, kada ste poštar, držite oko na ljudima. Vidite da li se neko pojavi ili ne. U slučaju da ne, odete u kuću da proverite da se nije nešto dogodilo.“ Skoro smo tu, pomisli Valander. Ali rekao si još nešto, Lenarte Vestine. Toga se jasno sećam. “Ne mogu da se setim da li sam rekao još nešto“, reče Vestin. “Nemojte sada da se predajete. Ne još. Pokušajte.“ Međutim, Vestin nije mogao više ničeg da se seti. Valander nije uspeo da mu pomogne niti da popuni prazninu čiji je sadržaj tražio. “Nastavite da pokušavate“, reče Valander. “I zovite me ako se setite još nečega.“ “Obično nisam radoznao bez razloga, ali zašto vam je ovo toliko bitno?“ “Ne znam“, reče Valander iskreno. “Ali kada budem saznao, reći ću vam.

Obećavam.“ Posle razgovora Valander se iznenada oseti beznadežno, ne samo zato što nije uspeo da otkrije Vestinovu tajnu već i zato što je postojala velika verovatnoća da je samo umislio da su te reči koje traži imale neki značaj. Sada je sve više osećao želju da odustane, da zamoli Lisu Holgešon da zaduži nekoga drugog za slučaj. A onda pomisli na Turnberga i oseti jaku želju da mu dokaže da nije u pravu. On pozva 988 i zatraži broj Stiga Strida. Odmah je dobio odgovor. Stig Strid je izabrao da mu broj ne stoji u imeniku, ali mu broj nije bio sakriven. Valander ga zapisa. Adresa je bila nova. Stig Strid se preselio u ulicu Kardelgatan. Valander okrenu broj. Začuo je signale i izbrojao ih devet pre nego što se javio jedan stariji, umorni glas. “Strid.“ “Zovem se Kurt Valander i policajac sam.“ Strid kao da je pljunuo kad mu je odgovorio. “Nisam ja ubio Svedberga, iako je možda trebalo to da učinim.“ Valander se uzruja. To što je Strid rekao bilo je uvredljivo, čak i da je Svedberg bio kriv za ozbiljan neprofesionalizam. Bilo mu je teško da se iskontroliše. “Pre deset godina ste napisali prijavu pravnom zaštitniku građana. Ta prijava je kasnije odbačena.“ “Sto je potpuno neshvatljivo“, reče Strid. “Svedberg je trebalo da dobije otkaz.“ “Ne zovem vas zbog te odluke“, reče Valander odsečno. “Zovem vas jer je potrebno da popričam sa vama o tome šta se tada zaista dogodilo.“ “O čemu to želite da pričate? Moj brat je bio pijan.“ “Kako se zove vaš brat?“ “Nise.“ “Živi li ovde u Istadu?“ “Umro je 1991. godine. Od nečega što ne bi trebalo nikoga da iznenadi — od uništene jetre.“ Valander se na trenutak pokoleba. Plan mu je bio da poziv Stigu Stridu bude prvi korak, korak koji će ga odvesti i do njegovog brata, koji je bio glavni akter događaja koji su doveli do Svedbergovog neobičnog postupka. “Zao mi je zbog vašeg gubitka“, reče Valander. “Vraga vam je žao. Ali to sada nema veze. Ni meni nije žao. Barem mogu da sedim u dnevnoj sobi na miru. I ne ometa me niko ni u koje doba dana zato što hoće pare. Barem ne tako često.“ “Šta hoćete time da kažete?“ “Nise je ostavio udovicu za sobom. Ili kako bih je već nazvao.“ “Pa, ili ima udovicu ili ne. Zar ne?“

“Ona kaže da je udovica. Ali nisu nikada bili venčani.“ “Jesu li imali dece?“ “Ona ima, ali njih dvoje nisu imali. Sto je sigurno dobro. Jedno od te njene deriščadi leži u zatvoru.“ “Zbog čega?“ “Zbog pljačke banke.“ “Kako se on zove?“ “Ne on, ona. Stela.“ “Dakle, pastorka vašeg brata opljačkala je banku?“ “Zar vam je to čudno?“ “U našoj zemlji ženski pljačkaši banaka nisu česti, pa upada u oko. Gde se odigrala ta pljačka?“ “U Sundsvalu. Ispalila je nekoliko metaka u plafon.“ Valander se polako priseti događaja, iako veoma slabo. Potražio je olovku kako bi zapisao sve ovo. “Moraćemo detaljno o ovome da porazgovaramo“, reče on. “Možete doći u policijsku stanicu ili mogu ja da dođem kod vas kući.“ “A o čemu želite da pričate?“ “Reći ću vam kada se budemo videli.“ “Počinjete da zvučite isto onako neljubazno kao Svedberg.“ Valander oseti sve jači bes, ali se ipak iskontrolisao. “Mogu da pošaljem patrolna kola po vas“, reče on. 5VAii možemo i da popričamo kod vas kući.“ “Sada? U pola osam ujutru, u subotu?“ “Imate li kakve obaveze?“ “Ne, u invalidskoj sam penziji.“ “Stanujete u ulici Kardelgatan“, reče Valander. “Dolazim za pola sata. “Ma, sme li policija zaista da uznemirava ljude kad god im se ćefne?“ “Da“, reče Valander. “Kada je to neophodno. Možemo čak i da budimo ljude ako procenimo da je to neophodno.“ Strid se usprotivio, ali mu Valander spusti slušalicu. Valander nakon toga pojede još jedan paradajz, promeni posteljinu i pokupi prljav veš koji je bio razbacan po stanu. Razmišljao je o Lenartu Vestinu, koji je cepao drva na svom ostrvu, kao i o Eriki i njenom kafeu. Odavno nije tako dobro spavao kao u njenoj sobici. Setio se kada je to bilo poslednji put - onog puta kada je Baiba bila u Istadu. Ili kada je on bio kod nje u Rigi. Izašao je iz stana u pet do osam. Krenuo je peške. Usput je stao kod agencija za

nekretnine pored kojih je prolazio. Našao je sliku kuće svog oca u Lederupu. Obuzeo ga je osećaj sete, možda i tuge. Ali i griže savesti. Trebalo je da kupi kuću, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da je može dati Lindi. Ali znao je da je sada prekasno. To se sada neće ostvariti. U osam i deset pozvonio je na vrata Stridovog stana u ulici Kardelgatan. Tek kad je treći put pozvonio, Strid mu otvori vrata. Strid je imao šezdesetak godina, bio je neobrijan, košulja mu je štrčala iz otvorenog šlica i osećao se na vermut. “Hoću da vidim vašu policijsku značku“, reče Strid grubo. “Pretpostavljam da mislite na legitimaciju“, reče Valander i pokaza mu kartu. Ušli su u stan koji je bio jednako nesređen kao i Valanderov. Dve mačke su ga posmatrale sumnjičavim pogledom. Valander odmah shvati da je Strid kockar. Svuda po stanu nalazili su se stari primerci novina o konjičkim sportovima. Kanta za đubre bila je prepuna pocepanih lozova za loto. U dnevnoj sobi zavese su bile navučene, a na televizoru je bio uključen teletekst. “Nemam nameru da vas nudim kafom“, reče Strid. “Nadam se da ćemo brzo završiti.“ Valander pomeri mačku i sede u jednu stolicu koja nije bila zatrpana novinama i lozovima. Sada se setio da ponese sa sobom olovku i notes. Strid na trenutak nesta u kuhinji. Valander začu tiho zveckanje otvarača za flaše o sudoperu, nakon čega se Strid vrati u sobu. Valander mu je postavljao pitanja, a Strid je odgovarao tromo i nevoljno, što je trajalo čitavu večnost. Valanderovo strpljenje prema neljubaznom čoveku sve vreme je bilo na granici pucanja. Zapitao se da li je Svedberg slično reagovao pre deset godina. Do deset do devet stekao je utisak da ima jasnu sliku onoga što se dogodilo sa Stigom Stridom i njegovim bratom. Stig je ranije radio u prehrambenom kombinatu “Lantmenen“. Tek što je napunio pedeset godina, zadobio je diskus herniju. Nakon dugih bolovanja i operacije, otišao je u prevremenu penziju. Bio je oženjen i imao dva sina, koji su sada bili odrasli i od kojih je jedan živeo u Malmeu, a drugi u Laholmu. Stigov brat Nils bio je tri godine mlađi i rano je postao alkoholičar. Započeo je karijeru u vojsci, ali je ubrzo izbačen zbog brojnih prekršaja usled teškog alkoholizma. Stig je u početku pokušao da bude strpljiv sa bratom, ali su se odnosi između njih stalno pogoršavali, između ostalog, i zbog toga što mu je brat redovno tražio novac koji potom nikada nije vraćao. Vrhunac je bio incident od pre jedanaest godina. Nekoliko godina kasnije ustanovljeno mu je oštećenje jetre, a kroz par godina je umro. Valander primeti da je Nils sahranjen na istom groblju kao njegov otac i Ridberg. Što se tiče privatnog života Nilsa Strida, Valander je saznao da je on mnogo godina, i to u najmanju ruku u haotičnim okolnostima, živeo sa ženom po imenu Rut

Lundin. I ona je imala velikih problema sa pićem i takođe je ponekad dolazila kod brata svog preminulog muža da mu traži novac. Stig Strid je rekao da je vikala na njega i psovala ga kada joj ga ne bi dao. Ali nikada nije demolirala stan niti je krala. Iz ranije veze imala je sina i ćerku. Sin se dobro snašao u životu i postao je prvi oficir na trajektu za Oland. Sto se tiče ćerke, ona je prošla još gore od nje — trenutno je bila u ženskom zatvoru u Hinsebergu, nakon što je osuđena za dve oružane pljačke. Valander zapisa adresu Rut Lundin. Živela je u iznajmljenoj kući tu u blizini, ka putu za Malme. Dok su pričali, telefon je zazvonio dva puta. Valander je uspeo da zaključi da je Strid razgovarao o konjima i mogućim kladioničarskim kombinacijama. Nakon oba razgovora, Strid je otišao u kuhinju, odakle se opet čulo zveckanje otvarača o sudoperu. Na kraju su stigli do onoga zbog čega je Valander i došao: događaja od pre jedanaest godina. “Ne moramo da prođemo kroz to što se dogodilo u detalje“, reče on. “Ono što želim da saznam veoma je jednostavno: šta mislite, zašto je Svedberg prekinuo istragu?“ “Prema njegovim rečima, nije bilo dokaza. Što je, naravno, čista glupost.“ “To već znamo, ne morate to da ponavljate. Pitanje je šta vi mislite zašto je to uradio.“ “Zato što je bio idiot.“ Valander je bio spreman na to da će ga odgovori koje će dobiti uznemiriti. Međutim, shvatao je i da Strid ima dobar razlog što je ljut. Svedbergov postupak od pre jedanaest godina bio je zaista čudan. Sada je pitanje bilo da li se to može nekako objasniti. “Svedberg nije bio idiot“, reče Valander. “Dakle, mora da postoji drugo objašnjenje. Da li ste ga nekada pre toga sreli?“ “A zašto bih?“ “Odgovorite mi na pitanje“, reče Valander oštro. “Nikada ga pre toga nisam sreo.“ “Da li ste ikada imali posla s policijom?“ “Ne.“ Odgovor je došao prebrzo, pomisli Valander. Došao je prebrzo i nije istinit. Valander odluči da se postavi oštro. “Hoću da mi odgovarate istinito“, reče on. “Ako me budete lagali, idete pravo u policiju.“ Strid mu poverova. “Šezdesetih sam malo trgovao automobilima, sa strane“, reče on. “Nastala je mala

svađa oko jednog automobila za koji se tvrdilo da je ukraden. Ali osim toga nema ništa.“ Valander reši da mu poveruje. “Da li je Svedberg možda poznavao vašeg brata odranije?“, nastavi on. “Trebalo bi da jeste, pošto je mnogo puta privođen zbog pijanstva.“ “Da li ste imali utisak da je Svedberg odranije imao kontakt s vašim bratom?“ “Jedini utisak koji sam stekao jeste bol u ustima.“ Strid široko otvori usta, pokaza gornju vilicu i lupi prstom po dva zuba. “Evo“, reče on. “Ovde me još uvek boli.“ “Sasvim vam verujem da vas boli“, odvrati Valander. “Ali sada pričamo o vašem bratu i Svedbergu. Niste nikada čuli vašeg brata da ga spominje?“ “Nikada. Setio bih se toga.“ “Da li je vaš brat ikada počinio neko drugo krivično delo?“ “Sigurno jeste. Ali u zatvoru je bio samo zbog pijanstva.“ Valanderu se činilo da Strid govori istinu. Zaista nije znao da li između njegovog brata i Svedberga postoji neka skrivena veza. Ovo ne vodi nikuda, pomisli on. Udaram glavom u zid. Ovo ne vodi nikuda. Valander završi razgovor. Već je bio odlučio da razgovara sa Rut Lundin. “Mislite li da je Nilsova udovica sada kod kuće?“ “Sto posto jeste, mada ne mogu da garantujem da je trezna.“ Valander ustade. Hteo je da izađe iz ovog stana što je pre moguće. “Bio sam, dakle, u pravu“, reče Strid dok su išli ka hodniku. “U vezi sa čim?“ “Da je Svedberg bio idiot. Prosto nema drugog objašnjenja.“ Valander se brzo okrenu i zapreti mu prstom. “Neko mu je pucao pravo u lice“, reče. “Sačmarom. Svedberg je bio dobar policajac. Brinuo se, između ostalog, da takvi kao ti mogu mirno i spokojno da žive. Ne znam šta se to desilo pre jedanaest godina, ali znam dve stvari — da je Svedberg bio dobar policajac i da mi je bio prijatelj“. Strid ne reče više ništa. Valander zalupi vratima tako jako da se zidovi zatresoše. Izašao je na ulicu da udahne malo vazduha i provetri pluća od ustajalog vazduha iz stana. Bilo je devet i petnaest. Nazvao je policijsku stanicu i dobio Hansona. Biće u stanici najkasnije u pola jedanaest. Zatim se zaputi ulicom Malmevegen ka adresi Rut Lundin koju je imao. S obzirom na situaciju kod Strida, strepeo je malo od te posete. Bio je, međutim, iznenađen. Zena koja je mu je otvorila bila je bleda, ali prisebna. Stan je bio pospremljen, a nekoliko prozora bilo je otvoreno. Rut Lundin je bila mršava i niska. Dok se osmehivala, otkrivala je ne baš bele zube. Valander je pokušao

da zamisli kakav je osećaj imati ćerku koja je u zatvoru zbog pljačke banke, ali nije mogao. Naslućivao je, ipak, taj bol. Pozvala ga je da sedne za kuhinjski sto. Zahvalio je za kafu koju je ponudila i prešao pravo na stvar. Čega se sećala o događajima od pre deset godina? Šta joj je taj čovek rekao? Da li je ikad čula za policajca po imenu Svedberg? “Mislite na onoga što je ubijen?“ “Da.“ “Ništa osim onoga što sam tada čula.“ “Recite šta se desilo kada je Stig napadnut.“ “Nils je došao kući usred noći i probudio me. Bio je uplašen. Mislio je da je ubio svog brata. U neku ruku je u isti mah bio i pijan i trezan. To je bilo baš za vreme jednog od njegovih najgorih perioda, nedeljama je mnogo pio. Znao je da bude i veoma agresivan, ali nikad prema meni. Kada je te noći došao kući, znao je šta je uradio. I bio je uplašen.“ “Prema rečima njegovog brata, on je ukrao fotoaparat.“ “Fotoaparat je bacio na putu. Ne znam da li ga je neko našao.“ “Šta se desilo nakon što je došao kući?“ “Govorio je da će da pobegne. Rekao je da zna nekoga ko može da mu promeni izgled. Bio je mnogo uznemiren.“ “Ali nije pobegao?“ “Nije bilo potrebe. Pitala sam se, naravno, šta da radim. Na kraju sam shvatila da mogu samo jedno, da pozovem Stiga. To sam i uradila.“ “Zvali ste ga usred noći?“ “Razmišljala sam da ako se javi, onda je živ. I javio se. Nils se onda smirio. Kada sam se ujutru probudila, Nils je već bio otišao. Mislila sam da je otišao po piće, ali po podne se vratio potpuno trezan. Rekao je da ne treba da se brinemo zbog onoga što se desilo tokom noći. Rekao je da je razgovarao s policijom i da neće biti podignuta optužnica, neće biti nikakvih posledica.“ Valander se namršti. “Je li rekao s kojim policajcima je razgovarao? Je li pomenuo Svedberga?“ “Ne, koliko se ja sećam. Rekao je samo s policijom’, nikakva imena nije pominjao.“ “I bio je siguran da neće biti nikakvih posledica?“ “Nils je nekad znao da se hvali, tako je sakrivao svoju veliku nesigurnost. Od te slabosti pate skoro svi alkoholičari. imam ja svoje kontakte’, govorio je. ’Mora čovek da ima neke veze’.“ i “Kako ste to tumačili?“ “Nisam nikako tumačila. Mislila sam samo da to što se desilo tokom noći nije

toliko opasno. To je, naravno, bilo olakšanje.“ “Ne znate, znači, da li je ikada bio u kontaktu sa Svedbegom? Ili s nekim drugim policajcem čije ime znate? Osim u ovom slučaju?“ “Ne.“ “Šta se posle desilo?“ “Ništa. Nise je ponovo počeo da pije, a i ja sam.“ “Da li je nastavio da traži pare na zajam od brata?“ Ona odjednom shvati o čemu je reč. “Razgovarali ste sa Stigom?“, upita ona. “Jel' da? Zbog toga ste ovde?“ “Da.“ “On sigurno nema ništa dobro da kaže o svom bratu. Niti o meni.“ “Ni o Svedbergu. Možda znate da je prijavio Svedberga pravnom zastupniku građana, ali je to odbačeno.“ “Čula sam za to.“ “Ali Nils je nastavio da pozajmljuje novac od njega?“ “Zašto ne bi? Stig je bio bogat, i dalje je. Kada sam ja u teškoj situaciji, obratim se i ja njemu.“ “Kako to mislite bogat je? Može li čovek da se obogati radom u prehrambenom kombinatu? Ili kao invalidski penzioner?“ “Osvojio je nekoliko miliona na svojim konjima. A škrt je, samo štedi. I sakriva. Mislim da i nema posebno velikih problema sa kičmom.“ Valander ustuknu. “Vratimo se na razgovor od te noći“, reče on. “Nils je došao kući. Bio je uznemiren i mislio je da je ubio svog brata. Razmišljao je da pobegne. Ako sam dobro razumeo, rekao je da zna nekoga ko može da mu promeni izgled. Šta je time mislio?“ “Nise je znao mnogo ljudi.“ “Taj neko bi morao da bude lekar.“ Ona je sedela sa šoljom kafe u ruci i samo ga posmatrala. “Šta vi, zapravo, znate o alkoholičarima?“ “Znam da ih ima mnogo.“ Spustila je šolju na tacnu. “Ima nas mnogo. I različiti smo. Pravimo buku i gužvu ispred prodavnice s pićem. Sedimo na klupama sa plastičnim kesama i psima. Pijanstvo, siromaštvo, to ljudi žele da vide. Ali koliko ljudi zna da na klupi sede bivši lekari? Ili advokati? Ili policajci, zašto da ne? Zbog pića sve je to nestalo, ceo identitet je sada u toj plastičnoj vrećici. A van toga nema ničega. U jednom trenutku alkoholičari postaju članovi jednog društva gde više nema socijalnih grupa. Ima samo dve grupe - oni koji imaju piće i oni

koji su sve svoje popili i još uvek nisu našli još.“ “Nils je, znači, možda poznavao nekog lekara?“ “Naravno da je moguće. Poznavao je advokate i trgovce i bankare. Neki su u tajnosti i uspevali da se održe na poslu. Ponekad čak niko nije ni znao da su alkoholičari. Neki su se i izvukli iz svega toga, mada takvih nema mnogo.“ “Sećate li se imena tih ljudi?“ “Ponekih možda, ali svakako ne svih.“ “Želeo bih da mi sastavite listu.“ “Mnogi od njih imaju samo nadimke.“ “Napišite sve čega se sećate.“ “Biće mi potrebno malo vremena da razmislim.“ Valander ispi kafu do kraja. “Mogu da dođem posle podne“, reče on. “Nemojte posle šest. Ne verujem da ću uspeti da ostanem trezna toliko dugo.“ Gledala ga je pravo u oči. Valander obeća da će doći na vreme. Zahvalio je na kafi i ustao. “Ne znam da li možete da shvatite da neko kao što je Nise zapravo može nekom da nedostaje“, reče ona polako. “Ceo svoj život je pio. Nikad nije bio ni od kakve koristi, samo je pravio utoliko više štete. Ali svejedno mi nedostaje.“ “Mislim da mogu to da razumem“, reče Valander. “Ljudi znaju da imaju i neke strane koje samo retki uspeju da primete.“ Primetio je da su je njegove reči obradovale. Toliko malo je potrebno, pomisli on kad je izašao na ulicu, toliko malo čini tako veliku razliku. Razliku između distance i nečega što makar podseća na pokušaj razumevanja. Otišao je do policijske stanice. Bilo je toplo i mirno. Na kiosku s druge strane bolnice primetio je natpise: Veza policije i organizovanog kriminala. Valander samo nastavi. Da li je došao do nečega? Šta je, u stvari, dobio tog prepodneva? Ne mnogo. Lenart Vestin je bio na svom ostrvu i cepao drva. Nisu našli to što Valander traži, čak nije bio ni siguran da li to postoji. Razgovor sa Stigom Stridom ga je samo odveo do Rut Lundin, koja će pokušati da sastavi listu ljudi s kojima se njen pokojni muž družio. Valander zastade na trotoaru. Obuze ga osećaj da ide u sasvim pogrešnom smeru. Da li je vodio istragu u ćorsokak? Ali kuda bi umesto toga mogli da idu? On nastavi ka stanici, opsednut svim tim pitanjima. Uprkos svemu, bilo je i pitanja na koja i dalje nije bilo odgovora i ideja koje su i dalje bile nerazrađene. Poslednje što mu je sad trebalo jeste da izgubi strpljenje. Kada je stigao do stanice, svi njegovi najbliži saradnici već su bili tu. Tu su bila i trojica policajaca iz Malmea. Valander iskoristi priliku da ih sve skupi u sobi za

sastanke oko jedanaest sati. Počeo je pričom o sopstvenom pokušaju da rasvetli jedanaest godina staru prijavu protiv Svedberga. Martinson je, u vezi sa tim, obavestio da Hugo Andešon, policajac koji je uveče došao Stridu, sada radi kao obezbeđenje u jednoj školi u Vernamou. Policajac koji je bio sa njim uveče na uviđaju se zove Holmstrem i sada radi u Malmeu. Valander će njih kontaktirati pre nego što ode do roditelja Ise Edengren. Nakon sastanka, Valander i Hanson su podelili picu. Tog dana pokušao je da vodi računa o tome koliko vode unosi i koliko je puta išao u ve-ce. Ipak, brzo je prestao da prati i broji. Uz malo muke, uspeo je da dođe do Huga Andešona i Haralda Holmstrema. Rezultat je bio slab - nijedan od njih nije mogao da se seti ničega što bi pojasnilo Svedbergovu ulogu u svemu tome. Obojica su smatrali da je čudno što Nise Strid nije bio optužen. Ali to je bilo davno, pozaboravljali su detalje. Valanderu je bilo jasno da nisu hteli da govore loše o mrtvom kolegi, ukoliko je uopšte i bilo nečeg negativnog. Valander je, uz Martinsonovu pomoć, dobio izveštaj koji su napisali, ali ni tu nije našao ništa što već nije znao. U četiri sata nazvao je svog bivšeg šefa Bjerka, koji sada živi u Malmeu. Nakon što je Bjerk pomenuo izvesne glasine i izrazio žaljenje zbog situacije sa pet ubistava u kojoj su se Valander i njegove kolege našle, dugo su razgovarali o Svedbergu. Bjerk je rekao da namerava da prisustvuje sahrani. Valander se začudio, iako ni njemu samom nije bilo jasno zašto. Ipak, Bjerk nije imao ništa da kaže u vezi sa prijavom protiv Svedberga. Nije se više sećao ni zašto je Svedberg prekinuo istragu. Međutim, pošto pravni zastupnik nije ništa preduzeo povodom toga, verovatno je sve bilo u redu. U pola pet Valander krenu iz stanice za Skorbi. Prvo će, ipak, svratiti do Rut Lundin po spisak. Otvorila je čim je pozvonio, kao da ga je čekala u predsoblju. Primetio je da nije bila trezna. Gurnula mu je cedulju u ruku — to je sve čega se ona sećala. Ničeg više. Valanderu je bilo jasno da nije želela da ga pusti unutra, pa samo zahvali i ode. Na trotoaru je stao u hlad drveta i pročitao šta je svojim detinjastim zaokrugljenim rukopisom napisala. Odmah je primetio jedno poznato ime, otprilike na sredini liste. Brur Sundelijus. Valander zaneme. Nešto se ipak uklapalo. Svedberg, Brur Sundelijus, Nise Strid. Dalje nije mogao da se seti. Utom mu zazvoni telefon u unutrašnjem džepu. Zvao je Martinson, čiji je glas drhtao.

“Opet se desi!o“, reče. “Opet se desilo.“ Bilo je devet do pet, subota 17. avgust.

25 Znao je da rizikuje. Pre nije rizikovao. Rizik je za nedostojne ljude. On je ceo svoj život proveo učeći kako da umakne, ali ipak nije mogao da ne prihvati izazov. Opreznost je takođe jedna struna koja puca ako se povremeno ne rastegne do svog maksimuma. Rizik je postojao, ali on je proračunao kako da svede rizik na najmanju moguću meru. Da bude toliko mali, kao da uopšte i ne postoji. Osim toga, cilj je bio preveliko iskušenje. Kada je uzeo njihove pozivnice za svadbu, skoro da nije mogao da se obuzda. Njihova sreća je bila toliko velika da ga je to vređalo, kao da ga neko napada i ponižava. A to i jeste bilo to. Zatim je pročitao najvažnije pismo. Kada je video da će nakon venčanja, a pre svadbene večere, samo mladenci i fotograf otići na obalu da se slikaju, odlučio je. Fotograf je u pismu u kom je izneo svoj predlog bio veoma precizan, nacrtao je i kartu mesta koje je imao na umu. Bračni par je pristao. U četiri sata treba da se slikaju, ukoliko vreme bude lepo. Otišao je do tog mesta. Fotografov opis je bio toliko jasan da nije mogao da promaši. Plaža je bila široka, a odmah uz nju bio je prostor za kampovanje. U prvi mah mislio je da neće biti moguće da izvede to što je nameravao. Međutim, kada je došao tačno do tog mesta koje je fotograf odabrao, shvatio je da je rizik da bude primećen vrlo mali. Slikaće se između dve velike peščane dine. Naravno, na plaži će biti i drugih ljudi, ali oni će se sigurno skloniti kada se ovi budu slikali. Jedini problem bio je iz kog pravca da dođe. Jednostavnije je bilo nestati. Od mesta na kom može da ostavi kola ima manje od dvesta metara. U slučaju da sve pođe nizbrdo, da bude otkriven i neko krene da ga prati, treba da ima spremno oružje. I auto je mogao da bude primećen, zbog čega je imao u vidu tri rezervna vozila koja može da menja. Kada je prvi put otišao sa plaže, i dalje nije znao odakle će da dođe. Drugi put je, pak, uvideo mogućnost koja mu je prvo promakla - ulazak vredan te komedije sreće koja će da se pretvori u tragediju. Sve je iznenada bilo jasno. Vreme je prolazilo, trebalo je ukrasti automobile i postaviti ih. Noć ranije treba da pripremi jamu i prekrije je plastičnim pokrovom i tankim slojem peska. Tu će da stavi oružje, kao i peškir. Jedino u šta nije mogao da bude siguran je vreme. Te godine je avgust, ipak, bio veoma lep.

U subotu 17. avgusta, rano ujutru, otišao je na balkon. Kišni oblaci su se polako razilazili, do popodneva će sigurno nestati. Sve će proći kako treba. Vratio se u svoju izolovanu sobu, legao na krevet i još jednom prošao kroz sve što treba da se desi posle podne. Venčali su se u dva sata u crkvi u kojoj je ona devet godina ranije krizmana. Njen tadašnji sveštenik je umro, ali njen budući muž imao je daljeg rođaka koji je bio sveštenik i on je pristao da ih venča. Sve je prošlo u redu, crkva je bila puna članova porodice i prijatelja, a posle slikanja trebalo je da počne veliko slavlje. Fotograf je bio u crkvi i sve vreme je slikao. Već je planirao najvažnije slike, dole na plaži. Koristio je to mesto nekoliko puta ranije, ali vreme nikad nije bilo toliko lepo kao tog dana. Došli su nekoliko minuta posle četiri. Među šatorima i kamp kućicama bilo je mnoštvo ljudi. Na plaži su se igrala deca. U vodi je bio jedan kupač. Parkirali su se i otišli do izabranog mesta. Mlada se izula i zadigla suknju kako se ne bi saplela, dok je veo obmotala oko vrata. Fotografu je trebalo samo nekoliko minuta da postavi stalak i zaklone koji treba da odbijaju svetlost i umekšaju senke. Ostali su sami. U daljini se čula buka dece i zvuk radija sa kampa. Kupač je i dalje bio u vodi. Približio se obali, ali im nije smetao. Sve je bilo spremno. Fotograf je čekao kod fotoaparata. Mladoženja je pridržao ogledalce kako bi mlada mogla da namesti veo i pogleda lice. Kupač je krenuo da izlazi iz vode. Peškir mu je bio na pesku. Seo je na peškir, njima okrenut leđima. U njenom ogledalu izgledalo je kao da je uzeo da kopa rupu u pesku. Sve je bilo spremno. Fotograf pokaza kako je zamislio prve poze. Razmišljali su da li da izgledaju ozbiljno ili da se smeju. Fotograf predloži da isprobaju različite varijante, pošto su imali dovoljno vremena. Tek su se prvi put uslikali, kada čovek sa peškirom ustade i krenu da hoda uz obalu. Fotograf se spremao da slika sledeću sliku. Mlada utom shvati da je čovek iznenada promenio pravac. Fotograf je taman hteo da okine, kad ona podiže ruku — bolje da sačekaju dok čovek prođe. Sada je išao pravo ka njima, sa peškirom u ruci. Fotograf klimnu glavom i nasmeja se, a zatim se ponovo okrenu ka mladencima. Čovek uzvrati osmeh. U isti mah podiže peškir koji je bio obmotan oko oružja i ustreli fotografa u vrat. Brzo napravi još nekoliko koraka i ustreli i mladence. Čulo se samo nekoliko muklih prasaka. Zatim pogleda oko sebe. Nikog nije bilo, niko nije ništa video. Nakon toga, mirno pređe najbližu dinu. Sa zadnje strane niko nije mogao da ga vidi iz kampa. Zatim poče da trči dok nije stigao do auta, otključa ga i odveze se

odatle. Sve je trajalo manje od dva minuta. Shvatio je da se smrzava. To je bio još jedan rizik, da se može prehladiti. Iskušenje je, ipak, bilo preveliko — da izađe iz vode kao neko nedostižan, kakav je zaista i bio. Kod ulaza u Istad stao je i navukao na sebe odeću za treniranje koja je bila na zadnjem sedištu. Zatim je samo čekao. Trebalo je duže nego što je očekivao da se otkrije šta se dogodilo. Možda je neko dete koje se igralo na plaži videlo? Ili neki kamper koji se tuda šetao? Vrlo brzo će čitati o tome u novinama. Na kraju je, ipak, začuo sirene u daljini. Brzo su se približavale. Bilo je tri do pet. Video ih je kako proleću pored njega, između ostalih i ambulantna kola. Poželeo je da im mahne, ali se uzdržao. Zatim ode kući. Još jednom je uradio to što je nameravao, a zatim mimo i dostojanstveno umakao. * Sa uključenim sirenama došli su po Valandera; on je stajao u hladu ispred kuće Rut Lundin. Prve informacije bile su zbunjujuće i protivrečne. Morao je da prekine razgovor sa Martinsonom. Policajci koji su dobili naredbu da ga pokupe samo su znali da moraju da dođu do Nibrustranda. Na policijskom radiju čuo je da je reč o ubistvu. Martinsona nije uspeo ponovo da dobije. Seo je na zadnje sedište, dok mu je u glavi odzvanjao Martinsonov glas: “Desilo se ponovo.“ Desilo se ono čega se bojao. On zažmuri i pokuša da diše sasvim polako. Sirene su mu tutnjale u glavi, auto je jurio. Kada su stigli u Nibrustrand, skrenuše desno i izbiše na put koji nije bio širi od obične staze. Otvorio je vrata pre nego što se auto uopšte zaustavio. Zena koja je tu stajala prekrila je rukama lice i plakala. Imala je šorts i majicu koja je pozivala na podršku ulasku Švedske u NATO. “Šta se to desilo?“, upita Valander. Uznemireni kamperi su odmahivali rukama. Trčali su ka peščanim dinama, sa Valanderom na čelu. On zastade; ponovo je proživljavao isti košmar. Isprva nije shvatao šta je to pred njim, a zatim shvati da troje ljudi leži mrtvo. Na stalku je bio fotoaparat. “Mladenci“, začu glas An-Brit negde sa strane. Valander priđe i čučnu. Sve troje bili su ustreljeni, mlada i mladoženja pravo u čelo. Beli veo se crveneo od krvi. Pažljivo joj dotaknu ruku — bila je i dalje topla. Polako ustade, nadajući se da mu se neće zavrteti u glavi. Tu su sada bili i Hanson i

Martinson. Valander im priđe. “Ponovilo se, baš brzo. Da li ima bilo kakvih tragova? Je li neko video nešto? Ko ih je našao?“ Svi oko njega kao da su bili paralizovani, kao da su čekali da on njima kaže šta se, zapravo, dogodilo. Ili da on ima odgovore na pitanja koja je postavio. “Moramo da krenemo!“, dreknu on. “Ovo je bilo skoro. Moramo da ga nađemo.“ Trenutak oduzetosti je brzo prošao. U roku od nekoliko minuta Valander uspe da rekonstruiše šta se desilo. Bračni par je došao zajedno sa fotografom, a zatim su nestali iza peščanih dina. Jedno dete koje se igralo na plaži odvojilo se od ostalih da piški; ono je pronašlo mrtve i vrišteći dotrčalo nazad do kampa. Nije niko čuo bilo kakav pucanj niti je iko video nekoga kako odlazi odatle. Nekoliko svedoka je takođe bilo uvereno da su samo mladenci i fotograf došli. Hanson i An-Brit su u brzini pokušavali da kombinuju sva ova uznemirena i zbunjujuća svedočenja. Martinson naredi da se zatvori područje, dok je Valander zajedno sa Nibergom na brzinu prošao kroz sve. Svaki drugi minut zapitkivao je zašto ne dolaze policajci sa psima. Kada se Edmundson konačno pojavio sa Kalom, Hanson i An-Brit pokušaše da se udalje od sveg tog haosa i da procene šta se to moglo dogoditi. “Nekoliko dece je videlo čoveka koji se kupa“, reče Hanson. “Izašao je iz vode i seo na pesak, a zatim je nestao.“ “Nestao?“, reče Valander, vrlo loše pokušavajući da sakrije nestrpljivost. “Jedna žena je kačila veš kod svoje kamp kućice kad su mladenci došli“, reče AnBrit. “Njoj se učinilo da je videla čoveka koji pliva, ali brzo je nestao.“ Valander otrese glavom. “Šta to znači, da se udavio? Ili se zakopao u pesak?“ Hanson pokaza ka plaži, pravo ispod mesta gde su bila tela. “Dole je sedeo“, reče. “Tako kaže onaj dečko. Deluje mi pouzdano, obratio je pažnju.“ Siđoše do plaže. Hanson potrča po jednog tamnokosog dečaka koji je stajao sa svojim ocem. Valander im reče da će ići okolo kako ne bi gazili po tragovima i otežavali posao psima. Pronašli su u pesku otisak nekoga ko je sedeo, kao i ostatke jame i komad pocepanog peškira. Valander pozva Edmundsona i Niberga. “Ovaj peškir me podseća na nešto“, reče Valander. Niberg klimnu glavom. “Može biti da je isti kao i oni delovi koje smo našli u rezervatu.“ Valander se okrenu ka Edmundsonu. “Daj mu da onjuši ovo“, reče on. “Onda ćemo da vidimo da li će početi da traži.“ Stali su sa strane. Pas je bio vrlo živahan. Nakon što je onjušio plastiku, odmah

krenu ka dinama, a zatim skrenu ulevo. Valander i Martinson su ga pratili na izvesnom odstojanju. Pas je i dalje bio vrlo živahan. Stigli su do silaznice i tu pas zastade. Tragovi su nestali. Edmundson odmahnu glavom. “Kola“, reče Martinson. “Koja je neko morao da vidi“, reče Valander. “Pokrenite svakog policajca odavde. Samo jedno pitanje - čovek u kupaćem kostimu, štraftast peškir i automobil. Automobil koji je bio parkiran i koji je krenuo pre otprilike sat vremena.“ Valander otrča nazad do mesta zločina. Jedan tehničar pokušavao je da sačuva otiske stopala u vlažnom pesku. Edmundson je tražio dalje sa svojim psom. “Čovek koji se kupa“, reče Valander An-Brit. “Čovek koji se kupa i zatim nestaje.“ Hanson je upravo završio razgovor sa jednom ženom kod kampa, kad mu Valander mahnu. “Više ljudi ga je videlo“, reče Hanson. “Kupača?“ “Bio je u vodi kad je bračni par došao. Nakon toga je izašao na plažu. Neko je rekao da je izgledalo kao da je počeo da kopa zamak od peska. Onda je ustao i otišao.“ “Niko nije video ništa drugo? Niko ga nije pratio?“ “Jedan čovek koji očigledno nije baš najtrezniji rekao je da su plažom došla dvojica maskiranih ljudi na biciklu. Mislim da to možemo da zanemarimo.“ “Onda možemo da napravimo procenu“, reče Valander. “Znamo li ko su ubijeni?“ “Čovek pored fotoaparata imao je pozivnicu u džepu“, reče An-Brit i pruži je Valanderu. On oseti tako jaku neprijatnost i mučninu da je najradije hteo da vrisne i trčeći pobegne odatle. “Malin Skander i Turbjern Verner“, reče on. “Venčali su se danas u dva.“ Hansonu oči zasuziše. An-Brit je samo zurila u pod. “Bili su, znači, venčani dva sata“, reče on. “Onda su došli ovamo da se slikaju. Znamo li ko je fotograf?“ “Na unutrašnjoj strani torbe piše ime“, reče Hanson. “Zvao se Rolf Hag, ima atelje u Malmeu.“ “Moramo da nađemo rodbinu“, nastavi Valander. “Ovde će uskoro vrveti od drugih fotografa.“ “Zar ne bi trebalo da postavimo blokade na putu?“, upita Martinson priključivši se grupi. “Za čim? Nemamo pojma kako taj auto izgleda. Šta bismo tražili, čoveka u kupaćim gaćama? Iako znamo kada se sve ovo dogodilo, nećemo ga tako naći. Već je

prekasno za to.“ “Samo želim da nađemo to kopile“, reče Martinson. “Svi to hoćemo“, reče Valander. “Želimo da ga nađemo i naći ćemo ga. Zato ćemo da pretresemo sve što zasad znamo. Čovek koji se kupa, to je jedini trag. Moramo da pretpostavimo da je to isti čovek. On kreće u akciju sa dva preduslova: dobro je informisan i sve je pažljivo isplanirao.“ “Znači, on je bio u vodi i plivao dok je čekao?“, reče Hanson sumnjičavo. Valander pokuša da zamisli to što se desilo. “On zna da će se mladenci slikati baš ovde. Na pozivnici piše da će večera početi u pet, što znači da zna kad će se ovo desiti — slikaće se tačno ovde, oko četiri. Koristi vreme dok čeka da se okupa. Auto je parkirao malo dalje odavde, na mesto odakle može da siđe do vode, a da ne prođe pored kampa.“ “Je li i oružje nosio sa sobom u vodu?“ Hanson vrlo očigledno nije bio ubeđen. Valander je, međutim, već mogao da zamisli kako se sve odigralo. “Moramo da se držimo polazne tačke“, ponovi on. “Znamo da je dobro informisan i da planira. Čeka mladence i fotografa u vodi. Čovek koji se kupa nema odeću na sebi, mokra kosa menja izgled čoveka. Niko, u stvari, ne obraća pažnju na nekoga ko se kupa. Svi ga vide i sećaju se samo da je bio tu, ali niko ne može da ga opiše.“ Pogledao je oko sebe — sve je govorilo u prilog tome. Nijedan od svedoka s kojima su razgovarali nije mogao da opiše njegovo lice. “Mladenci dolaze zajedno sa svojim fotografom“, nastavi Valander. “On izlazi iz vode i seda na plažu.“ “Ima peškir“, reče An-Brit. “Straftast peškir. Nekoliko njih misli da se seća peškira.“ “To je dobro“ reče Valander. “Svi detalji su značajni. Seda na svoj peškir, koji je na štrafte. Imamo i jednog svedoka koji misli da on nešto radi. Šta?“ “Kopa po pesku“, odgovori Hanson. Valander shvati da je bio u pravu. Nazirali su se obrisi. Čovek je pratio svoja sopstvena pravila. Menjao ih je. Izgleda da je Valander, međutim, počeo da ih tumači. “Ne kopa on da bi napravio zamak od peska“, reče. “On kopa plastični zaklon koji pokriva oružje.“ Sada su i ostali mogli da prate. Valander obazrivo nastavi. “To s oružjem je ranije isplanirao. Sada je samo trebalo da sačeka pravu priliku — kada su mladenci i fotograf zauzeti svojim poslom. Kada nema nikog drugog u blizini. Tada se diže. Oružje verovatno drži zamotano u peškir. Niko ne obraća pažnju na njega, on je samo jedan kupač koji izlazi iz vode. Zatim puca tri puta. Žrtve umiru

na licu mesta. Sigurno je koristio prigušivač. Ustrelio ih je, a zatim nastavlja preko dina i nestaje u svom autu. Sve je gotovo za nekoliko minuta. Gde potom odlazi nemamo pojma.“ Niberg se priključio grupi tokom razgovora. “O ovom čoveku znamo samo ovo što je uradio“, završi Valander. “Ali pronaći ćemo još nešto što povezuje sve ovo.“ “Znam još nešto o njemu“, reče Niberg. “Zvaće duvan. Pljunuo je komad burmuta dole kod jame. Izgleda kao da je pokušao da zatrpa to, ali pas ga je pronašao. Sad ćemo uzeti to, pljuvačka može mnogo toga da kaže o čoveku.“ Valander spazi Lisu Holgešon kako prilazi. Odmah iza nje je bio Turnberg. U svoj brzini i ljubomori Valanderu se javi Per Okeson kako sedi u nekom udaljenom raju, daleko od svega jezivog što je ovaj ludak ostavio za sobom. Sada je već mislio da je vreme da prestane da vodi istragu. Nije uspeo. Iako je dobro obavljao svoj posao, neuspeh je bio činjenica. Nisu našli ubicu koji im je ubio kolege, troje mladih ljudi u rezervatu, devojku samu i skupljenu u useku na esterjetlandskom ostrvu, a sada i bračni par, zajedno s njihovim fotografom. To je jedino moglo da se uradi — da zamoli Lisu Holgešon da tu odgovornost poveri nekom drugom. Ili da shvati da će Turnberg dovesti nekoga iz Centralne kriminalističke službe da preuzme istragu. Nije imao snage ni da ispriča šta se dogodilo, prepustio je to drugima. Otišao je do Niberga, koji je stajao kraj stalka za fotoaparat. “Slikao je jednu sliku“, reče Niberg. “Jednu jedinu. I ništa više. Napravićemo, naravno, kopiju što pre možemo.“ “Bili su venčani samo dva sata“, reče Valander. “Izgleda da ovaj ludak ne voli srećne ljude. Ili smatra da je njegov životni zadatak da sreću pretvara u tugu.“ Valander odsutno isprati Nibergov poslednji komentar. Nije ništa rekao. Na plaži je bio Edmundson sa psom. Još policajaca sa psima bilo je malo dalje na plaži. Iza ograđenog prostora skupilo se mnogo ljudi. Daleko na horizontu video se brod koji je plovio ka zapadu. Za nekoliko sati proći će kroz Eresundski prolaz i nastaviti ka otvorenom moru. I dalje nije imao snage da se bavi svime ovim što se izdogađalo. Predosećao je da će se ponovo desiti, ali očekivao je nešto sasvim drugo. Dobar policajac se uvek nada, rekao je Ridberg mnogo puta. Dobar policajac se nada da se ubistvo neće dogoditi, da će ubica promašiti kad uperi pištolj prema bespomoćnoj osobi. Međutim, dobar policajac

se takođe nada da će se zločini koji se dese rešiti na način da tužioci budu zadovoljni, a da sudovi mogu da izvrše svoje presude. Dobar policajac se, pre svega, nada da će zločina biti manje, ali istovremeno zna da će se to teško desiti. Dok god društvo izgleda kako izgleda — sa urođenom nepravdom kao preduslovom za razmenu snaga u mašineriji društva. Govorio je još nešto, pomisli Valander . Izboriti se sa kriminalom je uvek pitanje izdržljivosti. Ko ima vise snage? Lisa Holgešon i Turnberg mu priđoše sa strane. Valander se toliko zamislio da se trgnu kad ih ugleda. “Ovde je trebalo postaviti blokade na putu“, reče Turnberg. Valander ga pogleda. Nije ga ni pozdravio, čak ni klimnuo glavom. U tom trenutku, Valander odluči dve stvari - neće svojevoljno prepustiti vođstvo istragom i otvoreno će govoriti šta misli. I to od ovog trenutka. “Ne“, odvrati on. “Uopšte nije trebalo postavljati blokade na puteve. Vi ste to, svakako, mogli da naredite, ali onda biste morali sami da objašnjavate zašto. Na mene ne biste mogli da računate.“ Tunrberg nije očekivao takav odgovor od Valandera, zbog čega na trenutak izgubi samopouzdanje. Previše nadmen, pomisli Valander zadovoljno. Toliko nadmen da je pukao kao balon. Valander demonstrativno okrenu leđa Turnbergu i pogleda Lisu Holgešon. Nikad je nije video tako bledu. U njenim očima video je strah, koji je i sam osećao. “Reč je, dakle, o istom ubici?“, upita ona. “Da, sto posto.“ “Ali zašto mladenci?“ To je i njemu prvo palo na pamet. Znao je, međutim, da odgovor može biti samo jedan. “Pa, i mladenci su na neki način preobučeni.“ “On, znači, napada takve ljude?“ “Ne znam.“ “A šta bi drugo moglo da bude?“ Valander ne odgovori, pošto ni sam nije znao. Iako je bilo prerano za zaključke, imao je utisak da se temelj objašnjenja koji su sa toliko napora pokušavali da sastave sada jednostavno raspao u paramparčad. Jedina mogućnost je da je reč o ludaku. Ludaku koji nije bio lud, ali je dosad ubio

osmoro ljudi, uključujući i jednog policajca. “Mislim da u životu nisam prisustvovala nečemu ovoliko mučnom“, reče Holgešonova. “Švedska je nekada bila poznata po genijalnim pronalazačima“, reče Valander. “A zatim i po onome što se naziva društvom socijalne sigurnosti. Pored toga nas je dugo i nepravedno bio glas da smo seksualno preliberalni. Sada se postavlja pitanje da li ćemo da privučemo pažnju zbog ubice koji se ne ponaša kao nijedan ubica pre njega.“ Istog trena se pokaja što je to rekao. Poređenja koje je izrekao bila su besmislena, ovo nije bila prilika za to, situacija je bila sasvim pogrešna. “Kako da kažemo rodbini?“, upita ona. “Porodici i prijateljima mladenaca koji su izašli iz crkve pre samo nekoliko sati? Kako da im kažemo da više nisu živi?“ “Ne znam“, reče Valander. “I ja sam potpuno paralizovan kao i ti. Ne znamo čak ni da li je ovaj fotograf pripadao porodici.“ “Koliko sam razumela, venčali su se negde ovde u blizini?“ “U Ćepingbruu. Svadbeni ručak treba uskoro da počne.“ Ona pogleda u njega. Valander je znao šta taj pogled znači. “Predlažem da Martinson ode do porodice fotografa“, reče on. “Sa kolegama iz Malmea. Ti i ja idemo u Ćepingebru.“ Turnberg je stajao i pričao na mobilni. Valander se na brzinu zapita s kim, a zatim pozva bliske saradnike da se okupe oko njega. Hanson će biti glavni dok se on ne vrati. “Odgovorite na sva Turnbergova pitanja“, reče Valander. “Ali ako počne da vam govori šta da radite, odmah me pozovite na mobilni.“ “A zašto bi se tužilac uopšte mešao u posao policije na mestu zločina?“ Hanson je imao puno pravo da to pita, ali Valander nije hteo da odgovori na to pitanje. Umesto toga, on odvuče An-Brit u stranu. “Ne znam koliko ću se zadržati“, reče on. “Ali kada se budem vratio, hoću da dobro razmisliš o situaciji u kojoj smo. Kako da nastavimo istragu? Ne mislim na rutinski posao, to uvek radimo. Svaka istraga je posebna. Na koji način ova istraga treba da se razlikuje? Kako ovo što se dogodilo utiče na sve ostalo? Da li je nešto postalo jasnije? Da li se pojavio trag koji je bitniji od ostalih? Ili nije?“ “Ne znam da li ću to uspeti“, odgovori ona. “To je tvoj posao.“ “Nije samo moj, već naš. Treba da odem i obavestim porodicu o smrti mladenaca koji su pre samo nekoliko sati rekli sudbonosno da. Nikako neću moći da razmišljam ni o čemu drugom. Zato ti moraš da misliš umesto mene.“ “I dalje ne znam hoću li moći.“ “U svakom slučaju možeš da pokušaš.“

On ode od nje i uđe u kola u kojima ga je Lisa Holgešon već čekala. Ćutke se odvezoše sa mesta zločina. Valander je posmatrao pejzaž koji je prolazio pored kola. U daljini je video tmurne oblake koji su se skupljali. Grmljavina će sigurno pre večeri stići do Skonea. Te subotnje večeri, 17. avgusta, kiša je počela da pada u deset sati. Valander se dotad već vratio na mesto ubistva. Susret sa porodicom i tako grozan osećaj da dolazi na srećno mesto da širi smrt i uništenje nije nikada ranije doživeo, iako je tokom svih tih godina mnogo puta bio primoran da obavesti porodicu o nečijoj smrti. Lisa Holgešon je bila neočekivano pasivna, kao da nije imala snage da ponovi ono što je morala da uradi nedelju dana ranije. Možda u životu jednog policajca postoji ograničen broj saopštenja o smrti bližnjeg, pomisli Valander. Ako je tako, onda sam ja dostigao svoju granicu. Više neću moći. Kao da je glumio u predstavi nalik na noćnu moru. Nestvarna uramljena slika, harmonikaški trio, pansion, ukrašena sala za proslave, miris hrane iz kuhinje. Grupice ljudi i iščekivanje. A zatim stižu policijska kola. Laknulo mu je kada je najzad krenuo nazad za Nibrustrand. Lisa Holgešon se tada već bila vratila u Istad. Valander je nekoliko puta pričao sa Hansonom preko telefona. Međutim, ništa dramatično se nije dogodilo. Hanson ga izvesti da fotograf Rolf Hag nije bio oženjen. Martinson je posetio starački dom u kome je boravio Hagov ostareli otac. Poruku mu je prenela medicinska sestra sa tog odeljenja, nakon što je uverila Martinsona da je starac već odavno zaboravio da uopšte ima sina, da se on zove Rolf i da je fotograf. Niberg primeti da dolazi kiša. Velikom brzinom razape plastičnu ceradu i preko mesta na kome su nađena tela, i preko plaže na kojoj je čovek koji se kupao sedeo na prugastom peškiru. Kada se Valander vratio, iza policijske trake je još uvek bilo mnogo ljudi. Novinari su pokušali da mu uzmu izjavu, ali on samo odmahnu glavom i ubrza korak. Hanson ga izvesti kakva je situacija, dok su Martinson i policajci iz Malmea saslušavali moguće svedoke sa mesta za kampovanje. Niko dotad nije mogao da se seti automobila koji je bio parkiran na sporednom putu. Niberg je uspeo da dobije jedinu fotografiju koju je Ralf Hag stigao da uslika. Mladenci su se smešili pravo u kameru. Valander je posmatrao sliku. U tom trenutku se nejasno setio nečega što je Niberg rekao ranije tog dana. “Šta si ono beše rekao?“, upita on. “Kada smo stajali kod stativa za kameru? I kada si otkrio da je napravio jednu fotografiju?“ “Jesam rekao nešto?“ “Prokomentarisao si.“

Niberg razmisli. “Mislim da ovaj ludak ne voli srećne ljude.“ “Šta si hteo time da kažeš?“ “Svedberg se ne može baš opisati kao isuviše srdačna i vesela osoba. Ali ona deca u rezervatu — ne bih rekao da im zabava nije bila puna radosti.“ Valander je više naslućivao nego tačno shvatao šta Niberg hoće da kaže. Još jednom pogleda svadbenu fotografiju. Zatim vrati fotografiju Nibergu i klimnu glavom An-Brit da pođe s njim. Seli su u jedan prazan policijski automobil. “Gde je Turnberg?“, upita Valander. “Brzo je otišao.“ “Je li rekao nešto?“ “Ne, koliko ja znam.“ Kiša se sada pretvorila u pljusak. Kapi su udarale po krovu automobila. “Neko vreme sam razmišljao o tome da prepustim istragu nekom drugom“, reče on. “Imamo osam mrtvih, a nismo ni za dlačicu bliži nekakvom značajnom napretku.“ “A šta bismo dobili time kada bi neko drugi preuzeo istragu? I ko to?“ “Možda sam samo hteo da izbegnem odgovornost.“ „Ali si promenio mišljenje?“ “Da.“ Valander je taman hteo da je pita za odgovor na ono o čemu su pričali pre nego što je otišao za Ćepingebru, kada neko pokuca u prozor automobila. Bio je to Martinson. On sasvim mokar sede na prednje sedište. “Mislio sam da bi trebalo da znaš da je neki čovek podneo prijavu protiv tebe.“ Valander ga je gledao ne shvatajući o čemu je reč. “Protiv mene? A zbog čega?“ “Zbog navodnog maltretiranja.“ Martinson se zabrinuto počeša po glavi. “Sećaš li se onog čoveka što je džogirao u rezervatu? Nilsa Hagrota?“ “Nije smeo da bude tamo.“ “Bilo kako bilo, prijavio te je zbog maltretiranja. Turnberg je saznao za to. Naravno, smatra da je to veoma ozbiljno.“ Valander zaneme. “Samo sam hteo da znaš“, reče Martinson. “Ništa drugo.“ Kiša je dobovala. Martinson izađe iz kola. U daljini je sijao reflektor nad mestom gde je pre nekoliko sati nađen ubijeni bračni par.

Bilo je pola jedanaest uveče.

26 Kiša je prestala ubrzo nakon ponoći. Iako su u daljini, u pravcu Bornholma, sevale munje, oluja je zaobišla Skone. Kada su pale i poslednje kišne kapi, Valander se udalji od svetlosti reflektora i zaputi se ka mračnoj plaži. Okupljeni ljudi su i dalje stajali iza policijske trake, dok je plaža bila pusta. Valander se okrenu i pogleda ka bleštavim reflektorima. Iako su tela već bila odneta, Niberg i njegov tim i dalje su radili. Valander je sišao na plažu kako bi mogao na miru da razmisli, da pokuša da shvati šta se zapravo dogodilo, i odredi kako dalje da nastave istragu. Vazduh je bio svež nakon kiše. Smrad trulih algi više se nije osećao. Suvo i toplo vreme trajalo je četrnaest dana, a onda je došla kiša. Kada je prestala, i dalje je bilo toplo, a vetar je ponovo stao. Talasi su bili skoro neprimetni. Valander je mokrio u vodu. U mislima je video bele grudvice šećera kako mu se gomilaju u krvnim sudovima. Usta su mu bila stalno suva, a povremeno mu je bilo teško da izoštri pogled, što je bio znak da mu je šećer ponovo skočio. Sada ne može ništa da preduzme. Međutim, kada sve ovo prođe, kada i ako uspeju da uhvate ubicu, uzeće bolovanje sve dok ne dovede zdravlje u red. Osim ako ne doživi srčani udar i umre na licu mesta. Setio se one noći pre pet godina kada ga je probudio užasan bol u grudima i kada je mislio da ima infarkt. U bolnici su ustanovili da nije infarkt, ali ga je još tada lekar upozorio. Valander je otad činio sve da to zaboravi. Kada je pogledao ka vodi, učini mu se da u daljini nazire svetlo broda. A onda se natera da se vrati policijskom poslu. Dok je polako koračao mračnom plažom, ponovo je u mislima prolazio kroz sve što se dogodilo. Svaki korak i svaka misao bila mu je oprezna, kao da se plaši da ne previdi nešto, da ne skrene sa kursa koji mu je pokazivao unutrašnji kompas. Više puta je promenio tok misli, pokušavajući da spoji nespojivo. Zamišljao je kako sledi ubičin trag i pokušao da ga zamisli tu blizu sebe. Ridberg je bez trunke sumnje pričao o nevidljivim tragovima koje svaki ubica ostavlja za sobom, nalik otiscima prstiju, koje treba uočiti. Često su oni bili presudni. Valander je bio ubeđen da je čovek koji je izašao iz vode, čovek sa prugastim peškirom, bio onaj koga su tražili. On je bio jedini mogući osumnjičeni. On je bio i tamo u rezervatu, najverovatnije iza onog drveta koje je Valander primetio, a kasnije i u Svedbergovom stanu. A sada se pojavio ponovo, iz mora. Iskopao je rupu na plaži i

tu sakrio oružje, a u blizini je ostavio parkiran auto. Valander je o svemu ovome već jedanput pričao sa ostalim, možda i više puta. Ubica je sigurno sedeo na plaži i kopao rupu u pesku, najverovatnije noću, možda čak i u toku dana. Bio im je potreban opis tog čoveka. Koliko je visok? Da li se kretao na neki poseban način? Svaki detalj je bio bitan. Sigurno je negde, pomisli Valander. Potraga na terenu mora da bude usaglašena sa detektivskim poslom. Ako ga ne budemo pronašli na ulici, na kraju ćemo ga uhvatiti pomoću onoga što već imamo. Moraće da se oda negde u sve većim gomilama papira. Sigurno je negde. Valander pokuša da razmisli na najjednostavniji mogući način. Znali su da tragaju za jednim istim ubicom. Ništa nije ukazivalo na to da ih ima više, a znali su i da je dobro informisan o svojim žrtvama, o njihovim životima i navikama. A ne samo o tajnama koje čuvaju. Valander je već zatražio od policije u Malmeu da pretraži stan Rolfa Haga. Na koji način su mladenci stupili u kontakt sa njim? Kako su odredili mesto za slikanje? Negde mora da postoji ulaz u ovu misteriju. Tražili su najslabiju tačku kroz koju bi mogli da se probiju u srž zločina. Znali su da je ubica veoma dobro informisan. Ali odakle mu pristup svim tim podacima? I šta je to Što ga stalno gura napred? Znali su i da između ubistva u rezervatu i ubistva mladenaca postoji jedna neverovatna sličnost: u oba slučaja reč je o preobučenim ljudima. Postoji li, pak, još neka povezanost? To pre svega moraju da saznaju. Na koji način se Torbjern Verner i Malin Skander mogu povezati sa Astrid Hilstrem, na primer? To još uvek nisu znali. Ali uskoro će saznati. Valander oseti da je sada sasvim blizu velike tajne, ali još uvek nije mogao da je dokuči. Još uvek ne. Rešenje je možda sasvim jednostavno, pomisli on. Tako jednostavno da zbog toga ne mogu doći do njega. Kao da tražim naočare koje su mi već na nosu. On se polako uputi nazad. Reflektori su sijali u daljini. Sada je pokušavao da prati Svedbergove tragove. Koga li je to pustio u stan? Ko je ta Luiz? Ko je napisao razglednice iz Evrope? Šta si to znao, Svedberže? I zašto mi to nisi ispričao? Meni, koji sam, prema rečima Ilve Brink, tvoj najbliži prijatelj? On ponovo zastade. Pitanje koje je upravo postavio samom sebi sada je bilo bitnije nego što je ranije mislio. Zašto mu Svedberg nije ništa rekao? Postojalo je samo jedno razumno objašnjenje — nadao se da je pogrešio. Nije rekao ništa jer se plašio da će užasna istina izaći na videlo. Nije postojala nijedna druga mogućnost. Svedberg je bio u pravu. Njegov strah nije bio bezrazložan. I zbog toga je na kraju ubijen.

Valander se približi policijskoj traci koja je ograđivala mesto zločina. Ljudi su i dalje bili okupljeni oko nje i posmatrali epilog sumorne predstave od koje nisu, u stvari, ništa mogli da vide. Kada se Valander popeo na dinu, ugleda Niberga, koji je zapisivao nešto u beležnicu. “Našli smo tragove stopala“, reče on. “Ili bolje rečeno, otiske stopala. Pošto je onaj koji je pucao bio bos.“ “Šta vidiš?“ Niberg stavi beležnicu u džep. “Fotograf je prvi upucan“, odgovori on. “U to nema sumnje. Metak se pod uglom zario u vrat, što znači da je stajao delimično okrenut leđima ka onom ko je pucao. Da je prvi pucanj bio usmeren ka mladencima, fotograf bi se naravno okrenuo. Tada bi ga metak pogodio spreda.“ “A zatim?“ “Teško je reći. Pretpostavljam da je mladoženja bio sledeći. Pošto muškarac znači veću fizičku opasnost. I na kraju devojka.“ “Još nešto?“ “Ništa što već ne znamo. Ubica u potpunosti vlada svojim oružjem.“ “Dakle, ruka mu se nije zatresla?“ “Teško da jeste.“ “Misliš da je reč o smirenom počiniocu, usmerenom samo na cilj?“ Niberg ozbiljno pogleda u Valandera. “Mislim da je reč o hladnokrvnom, bezosećajnom ludaku.“ Niberg nije imao više ništa trenutno značajno da izvesti. Valander ode do jednog od policijskih automobila koji su čekali i zamoli da ga odbace do Istada. Više nije morao da se zadržava na obali. Kada je stigao u stanicu, telefoni su non-stop zvonili. Jedan od policajaca koji je pričao telefonom mahnu mu da dođe. Valander razmišljajući pričeka da ovaj završi razgovor. U Svarteu je viđena osoba osumnjičena za vožnju u pijanom stanju. Policajac obeća da se poslati patrolna kola čim budu mogli. Valander je znao da kola neće stići do Svartea pre sutrašnjeg dana. “Zvali su iz kopenhagenske policije. Neki Ker. Ili možda Kremp. “Šta je hteo?“ “Tražio je tebe. Mislim da ima veze sa onom fotografijom što smo im poslali.“ Valander uze ceduljicu sa imenom i brojem telefona. Ne skinuvši jaknu, sede za radni sto i okrenu Kopenhagen. Ker ili Kremp je zvao Istad oko ponoći. Možda je Valander još uvek mogao da ga dobije. Valander dobi vezu, reče koga traži i sačeka.

“Ker.“ Valander je očekivao muškarca, ali je Ker zapravo bio žena. “Kurt Valander, iz Istada. Zvali ste me.“ “Dobro veče. Reč je o ovoj fotografiji žene, za koju verujete da se zove Luiz. Dobili smo dva poziva. Obe osobe su je prepoznale.“ Valander lupi pesnicom o sto. “Najzad.“ “Lično sam pričala sa jednim od njih. Zvuči veoma pouzdano. Zove se Anton Bake i šef je informativnog odeljenja u firmi koja proizvodi kancelarijski nameštaj.“ “Poznaje li je?“ “Ne. Ali je sasvim siguran da ju je video, ovde u Kopenhagenu. U jednom baru, u okolini glavne železničke stanice. Više puta ju je video.“ “Veoma je važno da stupimo u kontakt sa tom ženom.“ “Je li počinila nekakvo krivično delo?“ “Ne znamo. Ali pojavljuje se u istrazi ubistva koja postaje sve komplikovanija. Zbog toga smo vam poslali njenu fotografiju.“ “Čula sam šta se dogodilo. Mladi koji su pravili proslavu u parku, i jedan policajac.“ Valander joj ispriča šta se dogodilo tog dana. “Mislite, dakle, da ova žena ima veze sa tim?“ “Ne mora da znači. Ali imamo nekoliko važnih pitanja za nju.“ “Buke posećuje taj bar nekoliko puta nedeljno. Vidi je otprilike svaki drugi put.“ “Je li bila sama?“ “Nije bio siguran, ali misli da je imala društvo.“ “Da li ste ga pitali kada ju je poslednji put video?“ “Kada je poslednji put bio tamo, sredinom juna.“ “Rekli ste da vam se još neko javio?“ “Da, taksista. Čini mu se da ju je vozio po Kopenhagenu pre nekoliko nedelja.“ “Da, ali postoji velika mogućnost da je pogrešio, s obzirom na to da je taksista.“ “Seća je se pošto je pričala švedski.“ “Da li ju je pokupio na nekoj adresi?“ “Zaustavila je taksi na ulici, noću. Ili bolje rečeno, rano ujutru, oko pola pet/Hvatala je prvi brod za Malme.“ Valander pokuša da odluči. Ta žena na fotografiji koju su našli u Svedbergovom stanu i dalje je bila bitna. Ali na koji način? Rešio je da moraju da dođu do nje što je pre moguće. Više nisu imali vremena da čekaju. “Pošto ne možemo tražiti od vas da je uhapsite“, reče on “tražimo da je privedete i

zadržite sve dok neko odavde ne dođe. Moramo da razgovaramo sa njom. Najpre da razgovaramo, a posle ćemo videti kuda će nas to odvesti.“ “Valjda ćemo moći da vam pomognemo. Smislićemo neki dobar razlog.“ “Moram, dakle, da znam čim se sledeći put pojavi u tom baru. Kako se zove to mesto?“ “Amigo“ “Na kakvom je glasu?“ “Koliko ja znam, dobrom. Iako se nalazi u ulici Istedgede.“ Valander je znao gde se ta ulica nalazi - u centru Kopenhagena. “Veoma sam vam zahvalan što nam pomažete.“ “Zvaćemo vas čim se bude pojavila. Možemo i da razgovaramo sa nekim ko tamo radi. Možda neko zna gde ona živi.“ “Bolje nemojte“, reče Valander. “Postoji rizik da nestane.“ “Ali, rekli ste da nije ni za šta osumnjičena?“ “I nije, ali možda se varam.“ Ker je razumela. Valander zapisa kako se zove i na koje je sve telefone može dobiti. Ker joj je bilo prezime, a zvala se Lone. Valander spusti slušalicu. Bilo je pola dva. S mukom ustade i ode u ve-ce, a zatim popi vode u kantini. Na poslužavniku se nalazilo nekoliko suvih sendviča. Valander uze jedan. Iz hodnika je dopirao Martinsonov glas. Pričao je sa jednim policajcem iz Malmea. Oni uđoše u kantinu gde je Valander stajao i žvakao sendvič. “Kako ide?“, upita on. “Nijedan od svedoka nije video nikoga drugog sem tog čoveka što je izašao iz vode.“ “Jeste li dobili lični opis?“ “Mislili smo da sredimo sve što smo dobili.“ “Gde su ostali?“ “Hanson je još uvek na plaži. An-Brit je morala da ode kući, ćerka joj je nešto povraćala.“ “Zvali su iz danske policije. Našli su Luiz.“ “Jesu sigurni da je to ona?“ “Izgleda da jesu.“ Valander nasu kafe. Martinson je čekao da nastavi. “Jesu li je uhvatili?“ “Nemaju nikakav razlog za to. Video ju je jedan taksista, a viđena je i u baru. Slika u novinama je, dakle, dala rezultate.“

“I, da li se zove Luiz?“ “To već ne znamo.“ Valander zevnu, a potom i Martinson. Jedan policajac iz Malmea pokuša da se rasani trljajući oči. “Idemo unutra da sednemo“, reče Valander. “Daj nam prvo petnaestak minuta da proverimo“, odvrati Martinson. “A mislim i da je Hanson krenuo ovamo. An-Brit možemo dobiti na kuću ako nam bude potrebna.“ Valander ponese kafu u svoju kancelariju. Još uvek je imao jaknu na sebi i kada je sedao, prosu kafu po rukavu. On uz tresak spusti šolju na sto, ljutito strgnu jaknu sa sebe i baci je u ćošak. Zamislio je zapravo da udara ubicu koga još uvek nisu uspeli da uhvate. Zatim uze jednu od svojih svezaka, čije su strane bile prepune čičagliša i asimetričnih beležaka. Na praznom listu napisa tri pitanja: Odakle mu informacije? Koji mu je motiv? Zašto Svedberg? Zavalio se na naslon stolice i posmatrao to što je napisao, ali nije bio zadovoljan. Nagnu se napred i dodade nekoliko stvari. Zašto je Svedbergov teleskop bio kod njegovog rođaka? Zašto ubija preobučene ljude? Zašto Isa Edengren? Šta mu je slaba tačka? Sada mu je bilo jasnije. Ali i dalje je nešto nedostajalo. On po treći put napisa: Luiz posećuje Kopenhagen. Priča švedski. Tajna sekta? Brur Sundelijus. Šta je Lenart Vestin rekao na brodiću? Na taj način je trebalo da sagleda situaciju. Jedan čovek izlazi iz mora. Čovek kom ne drhti ruka. Koji dobro puca. Valander priđe zidu i pogleda kartu Skonea. Prvo Hagestad, a sada Nibrustrand. Između je Istad. Veoma ograničeno područje. Jasne veze, ipak, nije bilo. Valander uze svesku i ode u sobu za sastanke. Umorna i neraspoložena lica, izgužvana odeća, prazne šolje. Ubica verovatno leži i spava, pomisli on, dok mi uzalud pratimo njegove tragove. Uporedili su beleške. Automobil koji bi mogao da pripada ubici nije primećen. Osim kupača, nije se pojavio niko drugi na koga bi mogli da posumnjaju, što je bio veliki pomak. Niko nije mogao da se sakrije na mestu gde su se mladenci slikali, niti da im priđe s druge strane, gde su računali da je automobil stajao parkiran. Dve osobe

su prošle pored mesta pre nego što su mladenci i fotograf stigli tamo i nisu videle nikog. Na pitanje kako je ubica izgledao bilo je teže dobiti odgovor. Pokušali su da skupe sve podatke koje su dobili, ali nisu dobili nikakvu jasnu sliku. Čovek koga su tražili i dalje im je izmicao. Martinson je nekoliko puta nazvao An-Brit i pitao je koje sve podatke ona ima. Na kraju dođoše do zida. Valander prođe kroz svoje beleške. “Opis koji imamo je veoma čudan i protivrečan“, reče on sumorno. “Da li ima kratku kosu ili je ćelav? Mišljenja svedoka su podeljena. I ako ima kosu, kratku ili dugu, ne znamo i dalje koje je boje. Međutim, izgleda da se svi slažu da mu lice nije okruglo, već izduženo. Dva svedoka su, svaki za sebe, upotrebili isti opis - kao u konja. Osim toga, svi se slažu da čovek koji je izašao iz vode nije bio pocrneo i da je prosečne visine. Oko toga se, isto, svi slažu. Ali to može da znači bilo šta, osim da je kepec ili neobično visok. Izgleda da nije ni debeo. Ne kreće se na neki poseban način. Što se tiče boje očiju, to naravno niko nije mogao da nam kaže, niko mu nije prišao dovoljno blizu. Jedan čovek sa psom prošao je na otprilike pet metara od njega. On mu je prišao najbliže. Najveća zbrka vlada oko toga koliko je star. Imamo izjave koje se kreću od 20 do 60 godina. Najviše ima onih koji tvrde da ima između 35 i 45, ali i to je tek mala većina. Niko od njih, međutim, nije mogao da objasni tačno zašto tako misli.“ Valander odgurnu svesku od sebe. “Drugim rečima, nemamo baš nikakav opis“, reče on. “Znamo samo da je reč o muškarcu. Bez vidljivih fizičkih mana. I koji nije tamnog tena. Sve ostalo je protivrečno.“ U sobi je vladao potpuni muk. Valander shvati da odmah mora da popravi raspoloženje. “Pa ipak je sve ovo za pohvalu“, reče on. “Sto smo u tako kratkom roku skupili sve ove podatke. Sutra kada nastavimo posao, verovatno će se još dosta toga razjasniti. Osim toga, to što možemo biti sigurni da je taj čovek ubica od presudnog je značaja. Ni na trenutak ne oklevam da to nazovem velikim pomakom.“ To mu je bila prva tačka. Druga i poslednja tačka bio je razgovor sa Lone Ker iz Kopenhagena, o čemu im Valander ukratko ispriča. Zena na fotografiji koju su pronašli u Svedbergovom stanu još uvek nije bila identifikovana, ali su je sada izgleda pronašli. Bilo je dvadeset do tri. Razišli su se brzo, i kada su svi na kraju otišli, u sobi su ostali samo Martinson i Valander. Martinson je bio siv u licu od nespavanja. “Počeo je da nam pristiže materijal i od Interpola i od FBI o organizaciji koja se

naziva Divine Movers“ reče on. “Najverovatnije su se odvojili od jedne druge sekte, koja se naziva Isusove ćerke i koja izgleda i sama ima korene u Rastafarijanskom pokretu, grčkoj mitologiji i mnogim drugim učenjima. Osnivač im je jedan katolički sveštenik iz Urugvaja, koji je duševno oboleo i zbog toga udaljen iz službe. U psihijatrijskoj bolnici doživeo je otkrovenje, zbog čega je veoma čudno što je nakon nekog vremena proglašen zdravim te je osnovao ovaj pokret.“ “Zanima me da li pribegavaju nasilju“, prekinu ga Valander nestrpljivo. “Da li su članovi te sekte ranije bili žrtve nasilja?“ “Ne, koliko mogu da zaključim iz ovoga što smo dosad dobili. Ali su mi rekli da ćemo dobiti još podataka, i iz Vašingtona i iz Brisela. Pročitaću to sada.“ “Trebalo bi da odeš kući da odspavaš“, reče Valander. “Ali, mislio sam da je ovo bitno.“ “I jeste bitno, ali nećemo stići sve odjednom da uradimo. Moramo da se koncentrišemo na Nibrustrand, pošto smo se tu najzad približili tom ludaku.“ “Jesi li promenio mišljenje?“ “Na šta misliš?“ “Rekao si ludak?“ “Osoba koja ubija uvek je luda. Ali ovaj može da bude proračunat i kukavica. Može da bude baš kao ti i ja.“ Martinson klimnu glavom i bezuspešno pokuša da prikrije zevanje. “Idem sada kući“, reče on. “Zašto li sam uopšte postao policajac?“ Valander ne reče ništa i samo uze još jednu šolju kafe, iako ga je već boleo stomak. Podignu jaknu sa poda i ostade da stoji. Šta bi on sam trebalo da uradi? Nije mogao da misli koliko je umoran, ali je verovatno bio i preumoran da bi zaspao. On sede u stolicu. Iznenada vide da mu je neko pored telefona ostavio poruku da se javi Lindi. Možda je kafana u kojoj radi još uvek otvorena? Zasad je ipak bilo dosta telefoniranja - nije imao snage. Ispod nekoliko papira virila je kopija Luizine fotografije. Valander je pogleda. Utisak da ima nešto čudno u vezi sa fotografijom ponovo se javi, ali Valander i dalje nije uspevao da odredi šta. On nemarno stavi sliku u džep od jakne i podignu noge na sto. Zatvori oči kako bi ih odmorio od svetla. Skoro istog trenutka je zaspao. Probudio se uz trzaj, ne znajući gde se nalazi. U toku sna je spustio noge sa stola. Probudio ga je grč u butini. Bilo je devet minuta do četiri. Spavao je skoro sat vremena. Celo telo ga je bolelo. Ostao je dugo da sedi, potpuno prazne glave, a zatim

ode u ve-ce da se umije. Pre toga je uzaludno pretražio fioke radnog stola u potrazi za četkicom za zube. I dalje je osećao istu tešku neodlučnost. Trebalo je da odspava, makar samo nekoliko sati. Hteo je da se okupa i obuče čistu odeću. Na kraju je izašao iz stanice, ne odlučivši šta da radi. Duvao je slab, topao povetarac. Pešačio je pustim gradom i kada je došao do svoje ulice, reši da san može da pričeka. Bilo je četiri sata. Za sat vremena će moći da pozvoni kod Brura Sundelijusa. Bankar je bio veoma tačan po pitanju svoje jutarnje rutine. U pet sati bi već bio na nogama, obučen. Valander i dalje nije odustajao od ideje da veza koja postoji među deset godina stare prijave, Svedberga i Brura Sundelijusa možda znači da su se malo približili Svedbergovoj tajni. Jedna odluka je za sobom vukla i drugu. Valander sede u kola i krete ka Nibrustrandu. Tamo je trebalo da budu samo policajci koji čuvaju mesto zločina. Valander je znao da se novi detalji često mogu otkriti ako ostane sam na mestu zločina. Nije mu trebalo dugo do Nibrustranda. Kao što je i pretpostavio, više nije bilo ljudi oko policijske trake. Dole na plaži stajao je parkiran policijski automobil. Za volanom je sedeo neko i spavao. Jedan policajac je stajao pored kola i pušio. Valander mu priđe, pozdravi ga i shvati da je to isti policajac koji je pre neku noć čuvao prilaz prirodnom rezervatu. U ovoj istrazi se nešto stalno ponavljalo. “Sve u redu?“, upita on. “Radoznali su se muvali ovde sve doskoro. Ne razumem šta očekuju da će se dogoditi.“ “Valjda žele da prisustvuju nečem strašnom“, reče Valander. “I da znaju da se njima samima nije ništa dogodilo“. Valander preskoči traku i ode na mesto ubistva. Jedan reflektor je obasjavao izgaženu travu. Valander stade na mesto gde je fotograf najverovatnije stajao, a zatim se polako okrenu i ode do mesta gde je rupa u pesku bila ograđena trakom i prekrivena.“ Čovek koji je sedeo ovde sa svojim prugastim peškirom zna sve, pomisli Valander. Nije samo dobro informisan, već do tančina zna šta će se dogoditi. Kao da je i sam učestvovao u planiranju. Je li to moguće? Valander je pretpostavljao da je Rolf Hag imao asistenta; to bi moglo da objasni kako je mogao da zna kako mladenci žele da se slikaju. Ali kako bi taj asistent znao za zabavu u rezervatu? Kako bi znao za Bernse? I kakav je bio njegov odnos prema Svedbergu? Valander odluči da ostavi tu ideju, barem zasad, mada je neće sasvim otpisati.

Ponovo ode do dina. Pokušao je da vidi motiv — mladi preobučeni ljudi — i zašto je Svedberg bio izuzetak. Taj izuzetak se, međutim, može nekako tumačiti — Svedberg nije zapravo ni bio žrtva. On nije bio deo plana, on se samo previše približio nečemu. Prešao je nevidljivu granicu. Valander iznenada pomisli da je isto tako mogao da izuzme i Rolfa Haga — i on je bio na putu. U tom slučaju preostaje šest mladih ljudi. Šest ljudi koji su srećni i koji slave. Pomisli na ono što je Niberg rekao – ovaj ludak očigledno ne voli srećne ljude. To je bilo tačno. To je barem svima bilo zajedničko, ali nije bilo dovoljno. Valander ode do puta gde bi trebalo da je automobil bio parkiran. Opet nešto što je dobro isplanirano. U blizini nije bilo kuća, kao ni svedoka koji žive negde blizu. Vratio se istim putem kojim je došao. Policajac je i dalje stajao i pušio. “Razmišljao sam o onome o čemu smo pričali“, reče on i zgazi opušak među nekoliko drugih koji su bili po tlu. “Svi ovi radoznali. Mada pretpostavljam da bismo i mi stajali tamo da nismo policajci.“ “Sigurno“, odgovori Valander. “Vidiš mnogo čudnih likova. Neki se i pretvaraju da nisu zainteresovani, ali mogu ovde da stoje satima. Među poslednjima je otišla jedna žena. Stajala je ovde sigurno otkako sam ja došao da dežuram.“ Valander je odsutno slušao, ali mu je bilo svejedno gde će da čeka do pet sati. “Prvo mi se učinilo da je neko poznat“, reče policajac. “Neko koga sam već video, ali nije. Prevario sam se.“ Reči su polako prodirale u Valanderovu svest. On upitno pogleda policajca. “Šta si to rekao?“ “Mislio sam da znam tu ženu što je stajala kod traka i gledala, ali je ne znam.“ “Rekao si da misliš da si je već negde video?“ “Mislio sam da je možda neko od rodbine.“ “Ali to nije isto? Prepoznati nekoga i misliti da si ga negde video?“ “Bilo mi je nešto poznato u vezi sa njom. To mi se i dalje čini.“ Valander pomisli kako je to ludost, ali svejedno izvadi fotografiju Luiz koju je imao u džepu. Stajali su u mraku, ali je policajac imao lampu. “Pogledaj ovu sliku.“ Policajac osvetli fotografiju i pogleda. Prvo sliku, a zatim Valandera. “To jeste ona. Otkud to?“ Valander zadrža dah. “Jesi li siguran?“ “Apsolutno. Jeste ona. Bio sam siguran da sam je već negde video.“ Valander opsova u sebi. Budniji policajac bi je možda identifikovao i zadržao. U isti mah

pomisli kako je to nepravedno; kod traka je stajalo mnogo ljudi. Ipak ju je prepoznao i upamtio. “Gde je stajala?“ Policajac osvetli i pokaza skroz gore na kraju plaže. “Koliko je dugo bila ovde?“ “Satima.“ “Je li bila sama?“ Policajac razmisli. “Jeste.“ Izgledalo je kao da je siguran u to. “I ona je poslednja otišla?“ “U svakom slučaju medu poslednjima.“ “Kuda je otišla?“ “Ka kampu.“ “Da li to znači da živi u šatoru? Ili kamp kućici?“ “Nisam tačno video kuda je otišla, ali nije izgledala kao turista kamper.“ “A kako izgledaju kamperi?“ “Bila je obučena u plavo, mislim da se to zove kombinezon. Kamperi uglavnom nose trenerke.“ “Ako se ponovo pojavi, javi mi“, reče Valander. “Reci to i ostalima koji te budu menjali. Imaš li njenu sliku u kolima?“ “Mogu da ga probudim i pitam.“ “Nema potrebe.“ Valander mu pruži fotografiju koju je držao, a zatim ode. Bližilo se pet sati. Osećao se malo manje umoran. Imao je jak osećaj da je blizu. Žena koja se možda zvala Luiz nije bila taj koga traže. Ali ona je znala ko je ubica.

27 Valander se parkirao u jednoj ulici koja seče Vedergrend. Već je bilo pet i petnaest. Izašao je iz auta. Jutro je bilo mirno, bez vetra — pred njima je bio još jedan lep i topao avgustovski dan. Na ćošku je skrenuo u Vedergrend. Ulaz je bio otvoren, pa se samo popeo na prvi sprat i pozvonio na Sundelijusova vrata. Nadao se da Sundelijus ne menja navike nedeljom. Vrata se otvoriše. Sundelijus ga samo začuđeno pogleda. Nosio je tamno odelo i uredno svezanu kravatu. “Još jedna neočekivana poseta u neočekivano vreme“, reče on i skloni se u stranu. Valander uđe u predsoblje. “Izvinjavam se što dolazim nedeljom ujutru“, reče Valander. “Mogu da dođem nekom drugom prilikom ako vam sada ne odgovara.“ “Kao što sam prošli put rekao, uvek imam spremnu kafu ako neko neočekivano dođe u posetu. To važi i za nedelju ujutru.“ Sundelijus mu pruži vešalicu da okači jaknu. Valander izvadi telefon iz džepa i ponese ga sa sobom. “Kolika je verovatnoća da će sada opet da vam zvoni telefon?“ “U ovo doba dana - ne naročito velika.“ Uđoše u dnevnu sobu i Valander sede na isto mesto kao i prošli put. Sundelijus ode u kuhinju. Nakon nekoliko minuta vrati se sa poslužavnikom i posluži Valandera kafom. “Iskreno rečeno, iznenađen sam što ste ponovo došli“, reče Sundelijus. “S obzirom na to šta se juče dogodilo u Nibrustrandu.“ Valander baci pogled na sto, ali ne ugleda novine. Sundelijus shvati šta mu je na pameti. “Dan počinjem tako što zovem telefonsku službu novinske agencije ’TT’ i poslušam vesti“, objasni. “Tri osobe su nađene mrtve u Nibrustrandu. Može se pretpostaviti da je reč o istom ubici koji je ubio i ono troje mladih u Hagestadu. Da li policija možda smatra da je reč o ludaku opsednutom cifrom tri?“ Valander pomisli na Isu Edengren i Svedberga. “Ne nužno.“ “Ali ostalo što sam čuo je tačno?“ “Jeste.“ Sundelijus se nagnu u stolici u prekrsti noge. “Policajac mi zvoni na vrata ujutru, u pet sati i sedamnaest minuta, a ja i dalje nisam uhapšen. Zbog toga me živo zanima šta u stvari želite.“

Valander pomisli kako je Sundelijus jedan od ljudi koji su navikli da odlučuju i koji uvek žele da kažu šta misle. Nije, međutim, mogao da odredi da li je i inače tako nadmen. “Postoji li uopšte razlog zbog kog bi trebalo da vas uhapsimo?“ “Naravno da ne. To je bila šala.“ Valander prede na stvar. “Pre nekoliko godina ovde u Istadu je umro čovek koji se zvao Nils Strid. Zvali su ga Nise. Da li ste ga poznavali?“ Na Sundelijusovom licu se moglo primetiti iznenađenje, možda i još nešto drugo, mada samo na trenutak. Valander je, ipak, primetio tu reakciju jer ju je očekivao. “Ne znam. Sreo sam mnogo ljudi u životu. Kažite mi još nešto.“ “Nils Strid je bio alkoholičar. Nije se bavio ničim bitnim u životu. Imao je brata po imenu Stig Strid i živeo je sa ženom po imenu Rut Lundin.“ Sundelijus se sabrao. Odgovor mu je bio jasan. “Kao kroz maglu sećam se da je čovek po imenu Nils Strid jednom došao u banku da pokuša da dobije zajam, ali je odbijen. Tada je zahtevao da razgovara sa mnom. Objasnio sam mu zašto nije mogao da dobije zajam, a posle ga nikad više nisam video. Ako je to uopšte taj čovek o kom razgovaramo.“ “Kada se to desilo?“ Sundelijus je izgledao kao da razmišlja, mada je Valander sumnjao da mu zaista treba vremena za razmišljanje. “Rekao bih da je to bilo početkom osamdesetih godina. To je najpreciznije što mogu reći.“ “To je, znači, jedini kontakt koji ste imali s Nilsom Stridom?“ “Da. Ako pričamo o istom čoveku.“ “Recimo da je tako. Prezime Strid nije toliko često. Nikad ga više niste sreli? Nije se vraćao u banku?“ “Nikad više nije tražio da razgovara sa mnom. A da li je dolazio u banku, to ne znam.“ “Hajde da pogledamo ovo iz jednog drugog ugla“, nastavi Valander. “Imam informacije koje su suprotne od ovoga što sam sad od vas čuo. Zapravo sasvim suprotno — da ste se vi i Nils Strid veoma dobro poznavali. Iako se ne bi moglo reći da ste bili baš najskladniji par.“ Sundelijus je delovao uzdržano, ali je Valander osećao da ga je ovo dotaklo. “Ko to kaže?“ “Rut Lundin, koja se smatra udovicom Nilsa Strida. Mada se nikada nisu venčali.“ “Ona, dakle, tvrdi da sam se ja družio s njenim mužem? Jedna besposlena

alkoholičarka?“ “Možda ne da ste se družili, ali da ste imali bliske kontakte.“ “To je obična insinuacija. Nilsa Strida sam sreo jedan jedini put u životu. Sećam se sada da je bio nasrtljiv i naporan. Verovatno i pijan. Bio sam prinuđen da ga odbijem pošto sam mu objasnio kakva pravila banka ima za davanje zajmova.“ “Posle toga ga, znači, nikad više niste videli?“ “Na to sam već odgovorio. Sada bih želeo da znam zašto mi dolazite u kuću u pet ujutru da mi saopštite nešto što je ili beznačajno ili potpuno netačno. Ja sam mislio da ćemo da razgovaramo o Karlu Evertu.“ “I razgovaramo“, reče Valander. “Nils Strid je, kao što ste verovatno i sami imali prilike da vidite, bio prilično naporan čovek. Jednom prilikom je napao sopstvenog brata. Razvalio mu je stan. Posredi je bio i novac - Stig Strid je odbio da mu pozajmi novac, baš kao i banka nekoliko godina ranije. Tada je prijavio policajca za maltretiranje, i tu Svedberg ulazi u priču. To je bio njegov slučaj, ali je on prekinuo istragu. Stig Strid ga je prijavio pravnom zastupniku građana, koji je oslobodio Svedberga optužbi za zloupotrebu položaja. Sada, više od deset godina kasnije, dolazim ja i počinjem da kopam po onome što se dogodilo. Razgovarao sam i sa Stigom Stridom i sa Rut Lundin. Ona mi je dala vaše ime, tvrdeći da ste jedan od najbližih prijatelja Nilsa Strida.“ “Besmislica.“ “Zašto bi tvrdila nešto besmisleno što bih lako mogao da pobijem?“ “To bi trebalo nju da pitate.“ “Da li je Svedberg ikada govorio o ovome?“ “Ne, nikad.“ Odgovor je usledio tako brzo da je to privuklo Valanderovu pažnju. Sundelijus je bio na oprezu i sada se povukao. Valander pažljivo nastavi. “Da vas možda ne vara sećanje? Ipak je to bilo veoma davno.“ “Svedberg nikada, nijednom rečju, nije spomenuo nekoga ko ga je prijavio.“ “Da li je uopšte pričao o svom poslu?“ “Ponekad, mada je uvek pazio da ne oda neku službenu tajnu.“ “Da li je ikad pričao o meni?“ “Zašto to pitate?“ “Iz radoznalosti, valjda.“ “Pomenuo je vaše ime u nekoliko navrata. Uvek je govorio o vama s poštovanjem.“ Valander isprazni šolju i ljubazno odbi još kafe.

“Znači, izričito poričete da ste Nilsa Strida sreli još neki put osim jednom u banci?“ “Da.“ Valander uvide da ovako neće daleko stići — Sundelijus je sada zauzeo čvrst gard. Bio je, ipak, uveren da Sundelijus ne govori istinu, a zbog čega - to je trebalo tek da otkrije. “Rekao sam da ću vas obavestiti o sahrani“, reče on. “U utorak je, u dva.“ “Video sam čitulju“, odgovori Sundelijus. Valander je nije video. Iako je hteo da ustane, on osta da sedi. Ostalo je još jedno pitanje. “Da li je Svedberg možda imao neke neprijatelje?“ “Ne, koliko ja znam.“ “Da li je ikad izgledao uznemireno ili uplašeno?“ “Nije. Bio je vrlo stabilna ličnost, zbog toga smo i mogli da se družimo.“ Valander razmisli da li da kaže ono što je mislio. Da, reći će. “Pronašli smo ženu sa kojom se Svedberg družio.“ Sundelijusovo lice se istog trena natmuri. Baš takvu reakciju je Valander i očekivao. “Ima li ona ime?“ “Mislimo da se zove Luiz.“ “A prezime?“ “Ništa više ne znamo.“ Valander ustade. Noge su mu bile teške od umora. Sundelijus ga je ispratio do predsoblja. Dok je tu stajao s jaknom u ruci, on se seti da ima još jedno pitanje. “Adamson?“, reče on. “Da li vam to ime nešto znači?“ “Poznajem samo jednog Adamsona“, odgovori Sundelijus. “Živi u Svarteu, alternativni je lekar. Sven-Erik Adamson.“ “Da li ga je i Svedberg poznavao?“ “Zajedno smo išli kod njega.“ “A zašto?“ “Zato što smo oboje verovali u prirodnu medicinu.“ Tako jednostavno objašnjenje da nema mesta sumnji, pomisli Valander, iako je bio sumnjičav. U Svedbergovom stanu nije video nikakve prirodne lekove. Kada je Valander izašao na ulicu, imao je osećaj da Sundelijus stoji na prozoru i da ga posmatra. On se ipak ne okrenu. Osećao je, takođe, da Sundelijus ne govori istinu, da nešto krije. Valander sede u auto i poče da ponavljala razgovor u glavi. Misli su mu, međutim, preskakale, nije imao snage. Odvezao se kući, ušao u stan i,

namestivši sat na nekih sat vremena kasnije, legao na krevet. Probudila ga je zvonjava telefona koja mu se zarila u glavu. On se trgnu, uspravi u krevetu i otetura do kuhinje. Zvao ga je Lenart Vestin iz svoje kuće na esterjetlandskom ostrvu. “Da li ste spavali?“, reče on izvinjavajući se. “Ne, ne“, odgovori Valander. “Baš se spremam da se istuširam, sedim umotan u peškir. Mogu li da nazovem za nekoliko minuta?“ “Može, kod kuće sam.“ Na stolu je bila olovka, ali pošto nije mogao da nađe ni papir ni novine, Valander zapisa broj na korici hleba. Nakon razgovora ostao je da sedi, držeći glavu u rukama. Imao je jaku glavobolju. Osećao je još veći umor nego pre, ako je to uopšte bilo moguće. On se umi hladnom vodom, potraži nešto za glavobolju i pristavi kafu. To je bila poslednja šolja, kafe više nije bilo. Prošlo je skoro petnaest minuta pre nego što je nazvao Vestina. Sat u kuhinji je pokazivao osam i devet. Vestin se lično javi na telefon. “Ipak mislim da ste spavali“, reče on. “Rekli ste da nazovem ako se setim nečega što bi moglo da bude bitno.“ “Radimo skoro danonoćno“, reče Valander. “Premalo spavam. Ali dobro je što ste me nazvali.“ “Ima zapravo dve stvari. Prva je onaj put kada sam prevozio policajca, onog što je posle ubijen. Jutros sam se probudio i setio nečega što je rekao.“ Valander se izvini i ode do dnevne sobe da uzme notes. “Pitao je da li sam skoro prevozio neku ženu na Bernse.“ “I da li ste?“ “Jesam.“ “Koga?“ “Zove se Linea Vederfelt i živi u Gusumu.“ “Zašto je išla na Bernse?“ “Isina mama je naručila nove zavese za kuću. Ona i Vederfeltova su bile stare prijateljice, još iz detinjstva. Trebalo je da ode na ostrvo i da izmeri sve, i da je ja, kada završim sa turom, prevezem nazad.“ “To ste rekli Svedbergu?“ “Pa, mislio sam da ga se to ne tiče, pa sam izbegavao da odgovorim direktno.“ “Kako je on reagovao na to?“ “Insistirao je da odgovorim. Rekao sam samo da je to bila prijateljica Isine majke, nakon čega je izgubio interesovanje.“

“Da li je pitao još nešto?“ “Ne, koliko se ja sećam. Doduše, uznemirio se kad sam spomenuo da sam prevezao jednu ženu na ostrvo. Toga se tačno sećam. Ne znam kako sam to uopšte mogao da zaboravim.“ “Kako se to uznemirio?“ “Ne znam baš da opisujem takve stvari. Uplašio se, možda.“ Valander klimnu glavom za sebe. Svedberg je mislio da je to Luiz, pomisli. I to ga je uplašilo. “Rekli ste da ima dve stvari. Šta je druga?“ “Mora da sam sinoć dobro spavao, jer sam se jutros setio još nečega o čemu smo razgovarali onda u kabini, pre nego što smo pristali na prvi mol. Rekao sam da poštari znaju skoro sve o svima, hteli mi to ili ne. Sećate se?“ “Da.“ “Možda ovo nije toliko bitno, ali to je sve.“ “Veoma je bitno. Hvala vam mnogo što ste zvali.“ “Trebalo bi da dođete ovamo na jesen, kada je more mirno“, reče Vestin. “Zovete li me u goste?“, upita Valander. “Shvatite to kako želite“, reče Vestin i nasmeja se. “Obično držim reč.“ Razgovor je bio završen. Valander uze šolju i polako uđe u dnevnu sobu. Sad se sećao razgovora u kabini. Pričali su o tome kako se pošta raznosi po ostrvcima. Odjednom shvati da je upravo to tražio. Ta misao mu se nije bez razloga vrzmala po glavi. Jurili su ubicu koji je brižno planirao i pripremao sve strahote koje je namerio da sprovede u delo. Preduslov za to bio je da dođe do informacija koje su mu bile potrebne, a da se to ne primeti. Kao, na primer, da ima pristup tuđoj pošti. Da može da pročita šta piše u zapečaćenim pismima. Valander je nepomično stajao u dnevnoj sobi, držeći šolju u ruci. Je li moguće da je tako jednostavno?Toliko zastrašujuće jednostavno? Ko bi mogao da dođe do svih tih informacija? Lenart Vestin mu je pružio deo odgovora: poštar. Bez obzira na to da li se kreće kopnom ili vodom. Poštar. Poštar koji otvara i čita tuđa pisma. Koji zatim ponovo zatvara koverte i isporučuje ih na odgovarajuće adrese bez tragova otvaranja. Valanderu je nešto govorilo da to nije tačno. Ne ide to tako. Isuviše je jednostavno, previše neverovatno da bi bilo istinito. U isti mah, međutim, nije mogao da se odvoji od toga da bi to bilo sasvim logično objašnjenje problema s kojim su se mučili - kako je ubica došao do informacija.

Tu su, osim toga, bile i razglednice, poslate iz raznih krajeva Evrope. Sa falsifikovanim potpisima. Više nije osećao umor. Misli su same nadirale. Glava mu je tutnjala od istrage i svega ostalog što se dogodilo. Uvideo je da je na tragu mogućeg objašnjenja. Ili bolje rečeno, na tragu moguće teorije. Sve je, ipak, moglo da padne u vodu s obzirom na čitav niz slabosti. Između ostalog, i zbog toga što nisu sve žrtve živele na istoj poštanskoj maršruti. Nije znao ni to da li je moguće otvoriti kovertu a da se to ne primeti. Možda je reč o nekome ko sortira pisma na terminalu, a ne o nekome ko odrađuje maršrutu sa poštanskom torbom u kolima? Seo je na kauč. Bio je svestan da je možda u pravu, a možda i nije. Ovo će se najverovatnije ispostaviti da je ćorsokak. Ipak, sama ideja je bila veoma značajna. Problem odakle mu informacije mora imati rešenje. Ključno pitanje jeste kako je u tajnosti uzimao tuđe tajne? On popi kafu, istušira se i obuče. U devet i petnaest stiže u policijsku stanicu. Hteo je odmah da podeli svoje misli s drugima. Osobu sa kojom je najradije hteo da razgovara našao je u njenoj kancelariji. “Kako su deca?“, upita on. “Deca se uvek razbole kad je najnezgodnije“, reče ona. “To se može nazvati Heglundovim prvim zakonom.“ Valander sede na stolicu. Ona je sedela prekoputa njega i gledala ga. “Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali nadam se da ne izgledam kao ti“, reče ona. “Jesi li uopšte spavao sinoć?“ “Nekoliko sati.“ “Muž mi za nekoliko dana putuje u Dubai. Misliš li da ćemo dotad izaći na kraj s ovim?“ “Ne.“ Ona odmahnu rukama. “Onda ne znam šta će biti.“ “Prosto je - radićeš koliko budeš mogla.“ “Ne“, odgovori ona. “Nije tako prosto. Mada muškarci to ne razumeju.“ Valander je najradije hteo da izbegne priču o tome koliki je problem naći nekoga da joj čuva decu dok je na poslu, pa je skrenuo razgovor na ono što se desilo tokom noći — policajac koji je blizu mesta zločina prepoznao ženu koja se možda zove Luiz. Prepričao joj je i razgovor sa Lone Ker od pre nekoliko sati. “Znači Luiz ipak postoji. Počela sam da mislim da je ona nekakva utvara.“ “Postoji, a možda čak ima neke veze sa sektom koja se naziva Divine Movers. Ne

znam da li se zaista zove Luiz, ali jeste stvarna, u to sam uveren. I zanima je ova istraga.“ “Je li to ona?“ “To ne možemo nikako da isključimo. Mada, možda se i ona ponaša kao Svedberg.“ “Prati nekog drugog?“ “Otprilike tako nešto. Treba da pazimo da svi na mestu zločina, i oni odgovorni za policijske trake, širom otvore oči, za slučaj da se ona ponovo pojavi.“ Valander pređe na razgovor sa Vestinom i ideje na koje ga je taj razgovor naveo. Ona je pažljivo slušala. Valander je primetio kako je postajala sve sumnjičavija. “Svakako to treba istražiti“, reče ona kada je završio. “Čini mi se, ipak, da priča ima mnogo slabih tačaka. Da li ljudi danas uopšte šalju privatna pisma?“ “Može biti da je ovo jedan deo rešenja ili ideja koja nas može dovesti do neke druge ideje koja više odgovara činjenicama koje imamo.“ “Zar se poštari nisu već pojavljivali u istrazi?“ “Bila su dvojica“, reče Valander. “Ako računamo Vestina. Sećam se da je Erik Lundberg, Isin komšija, rekao da je poštar svratio istog dana kada sam našao Isu u kući čuo je da je odvezena u bolnicu.“ “Možda bismo mogli da mu uporedimo glas sa onim koji je nazvao bolnicu“, reče ona. Valanderu je trebalo neko vreme da shvati na šta je mislila. “Misliš na onoga što se predstavio kao Lundberg?“ “Poštar je znao da je ona u bolnici, a znao je i da Lundberg to zna.“ Valander se pomalo zbunio. Da li je zaista bilo nečega u tim njegovim teorijama? Međutim, bio je previše umoran da bi mogao da se pouzda u svoju procenu. On pređe na razgovor sa Brurom Sundelijusom i reče kako mu se čini da je Sundelijus nešto prećutao, pa čak i slagao. “Znači, tu se negde pojavljuje i Svedberg.“ “Stiče se utisak da tu neko nekoga drži u šaci“, reče Valander. “Svedberg se čudno ponaša, to se ne može poreći. Trebalo je da pokrene istragu protiv Strida zbog napada na brata. Sve je išlo kako treba, ali on prekida istragu. Pa čak i preti. Agresivno se zauzeo da Nils Strid ne bude izveden pred pravdu. To Što pravni zastupnik potom ne preduzima ništa izgleda kao čista sreća. Svedberg je mogao da dobije strogu kaznu.“ “To ne liči na Svedberga? Da preti?“ “Zato i sumnjam da tu ima nečega. Svedberg ne postupa kako bi trebalo. Ili kako je imao običaj. Bio je pod pritiskom.“ “Misliš da je Nils Strid vršio pritisak na njega?“

“To jedino ima smisla. A i Sundelijus je na neki način umešan u to.“ Oni ćutke razmisliše o tome što je Valander rekao. “Ucena“, reče ona. “Možda je to u pitanju?“ “Hajde da obrnemo pitanje — šta bi drugo moglo da bude?“ “Kako bi to Strid mogao da drži Svedberga u šaci?“ “To treba da saznamo.“ “Trebalo bi da pritisnemo Sundelijusa“, reče ona. “Hoćemo“, reče Valander. “Što pre stignemo. Mislim da treba da napravimo mesta za Sundelijusa među najbitnijim pitanjima.“ Već je bilo oko deset sati. Martinson i Hanson su se vratili, kao i tri policajca iz Malmea. Niberg je i dalje bio na mestu zločina. Lisa Holgešon se zatvorila u svoju kancelariju kako bi organizovala komunikaciju sa medijima. Valander spazi Turnberga u hodniku, ali se ovaj držao po strani. Barem zasad. Kada je u sobi za sastanke počela da kruži kopija prijave Nilsa Hagrota protiv Valandera, atmosfera u prostoriji živnu. ’Nasilno obaranje nedužnog rekreativca na zemlju’ — rečenica koja je izazvala naročitu radost. Valander je, iz razumljivih razloga, bio najmanje ushićen. Ne zbog toga što se plašio posledica, već zato što je to ometalo koncentraciju istražne grupe. U nastavku na brzinu oceniše stanje istrage, a zatim završiše sastanak. Zadataka je bilo mnogo. Valander i An-Brit će otići u Ćepingebru da razgovaraju sa šokiranim roditeljima Malin Skander, a Martinson i Hanson sa najbližom rodbinom Turbjerna Vernera. Čim su seli u auto, Valander dade znak An-Brit i ona ga pusti da spava. Probudio se tek kad je auto stao. Stigli su na imanje nadomak Ćepingebrua. Iako je dan bio prelep i topao, dvorište je bilo tiho. Vrata i prozori bili su zatvoreni. Kada su krenuli ka kući, iza ćoška naiđe neki čovek. Bio je u poznim srednjim godinama, visok i jak. Nosio je tamno odelo. Oči su mu bile crvene. On se predstavi kao otac mlade, Laš Skander. “Ja mogu da razgovaram sa vama“, reče on. “Moja žena nije u stanju.“ “Primite naše saučešće“, reče Valander. “Izvinjavamo se i zbog toga što ovaj razgovor ne može da pričeka.“ “Naravno da ne može da pričeka“, reče Laš Skander ne sakrivajući ogorčenost i tugu. “Poenta je da uhvatite tog bolesnika, zar ne?“ Gledao ih je skoro molećivo. “Kako neko može da uradi ovako nešto? Kako neko može da ubije mladence koji se slikaju na svojoj svadbi?“ Valander bojažljivo zapita da li će čovek odjednom doživeti slom. An-Brit uskoči da smiri situaciju. “Pitaćemo vas samo najbitnije, ono što moramo kako bismo uhvatili ubicu vaše ćerke.“

“Možemo li da sednemo napolje?“, reče Laš Skander. “Ovde unutra je mučno.“ Otišli su iza kuće, gde su se pod starom trešnjom nalazili sto i nekoliko stolica. Laš Skander je bio veterinar. Rođen je u Hesleholmu, odakle je došao u Istad kada je položio stručni ispit. On i žena imali su troje dece, dve ćerke i sina. Malin je bila najmlađa. Stariji sin i ćerka su se već odselili, on je bio oženjen, a ona udata. Malin i Turbjern Verner su se poznavali još od školskih dana. Svima je oduvek bilo jasno da će njih dvoje biti zajedno. Turbjern Verner je upravo bio preuzeo imanje svog oca, gde su se već početkom leta preselili. Iz raznih praktičnih razloga svadba je ipak bila pomerena za avgust. Valander je dotle pustio An-Brit da postavlja pitanja. Bila je oprezna i pažljiva. Sada je bio red na njega. “Moram da vam postavim neka pitanja“, reče on. “Da li možda znate ko bi mogao da uradi ovo? Da li je imala neprijatelje?“ Laš Skander ga pogleda s nerazumevanjem. “Zašto bi neko kao Malin i Turbjern imao neprijatelje? Bili su dobri sa svima. Nije bilo milijih ljudi od njih dvoje.“ “Svejedno moram da vas pitam. I moram još da vas zamolim da dobro razmislite pre nego što odgovorite.“ “Razmislio sam, nema nikoga.“ Valander nastavi dalje. Kako je ubica mogao da dobije potrebne informacije za sprovođenje svog plana, pomisli on. To im stalno izmiče. “Kada su odredili datum svadbe?“ “Ne sećam se tačno, negde u maju. Najkasnije prve nedelje juna.“ “Kada su odredili da će se slikati u Nibrustrandu?“ “Ne znam. Turbjern i Rolf Hag su se odavno znali. Verovatno su zajedno odredili mesto, ali pretpostavljam da je i Malin učestvovala u tome.“ “Kada ste vi prvi put čuli za to? Da će biti u Nibrustrandu?“ “Turbjern i Malin su sve detaljno isplanirali. Ništa nije smelo da pođe naopako. Fotografisanje je sigurno utanačeno kada je sve ostalo bilo dogovoreno.“ “Znači, najkasnije pre dva meseca?“ “Da.“ “Ko je sve znao za to da će se slikati na plaži?“ Odgovor ih iznenadi. “Skoro niko.“ “Kako to?“ “Hteli su da budu sami između venčanja i zabave uveče. Zato su samo oni i fotograf znali za to. Kao da su na dva sata otišli na neko tajno svadbeno putovanje.“

Valander i An-Brit razmeniše poglede. “Ovo je vrlo važno“, reče Valander. “Da li to znači da ni vi niste znali za to?“ “Ni moja supruga ni ja. Siguran sam da isto važi i za Turbjernove roditelje.“ “Samo da ponovim još jednom“, reče Valander. “Moram da budem siguran da sam vas dobro razumeo. Osim Malin i Turbjerna, samo je fotograf znao gde će da se slikaju?“ “Baš tako.“ “A mesto su odredili negde u maju, ili najkasnije u junu.“ “Prvo su hteli da se slikaju gore kod vikinškog spomenika, ali su se kasnije predomislili“, reče Laš Skander. Valander se namršti. Nije bio siguran da li je dobro razumeo. “Znači, ipak ste znali gde će se slikati?“ “Znao sam za prvi plan, koji je posle promenjen. Smatrali su da je Aleovo kamenje previše uobičajeno mesto. Danas svi parovi idu tamo da se slikaju.“ Valander teško uzdahnu. “Kada je plan promenjen?“ “Pre nekoliko nedelja.“ “I novo mesto su držali u tajnosti?“ “Da.“ Valander je bez reči gledao Laša Skandera. Zatim se okrenuo ka An- Brit. Znao je da misle isto. Mesto je promenjeno pre nekoliko nedelja i otad samo oni znaju za to. Nekoliko nedelja je, međutim, bilo dovoljno da neko sazna njihovu tajnu. “Nazovi Martinsona“, reče Valander. “Zamoli ga da potvrdi ovo sa Vernerovim roditeljima.“ Ona ustade i udalji se kako bi nazvala Martinsona. Još nismo bili ovoliko blizu, pomisli Valander. Zatim se ponovo okrenu ka Lašu Skanderu i nastavi sa pitanjima. “Ne mislite, znači, da je bilo ko sa strane znao da su nameravali da se slikaju dole na plaži?“ “Ne.“ Valander pokuša da u sebi razmotri sve mogućnosti. Još uvek nije znao da li je Rolf Hag imao asistenta. Postojala je, takođe, mogućnost da je neko od najbližih prijatelja ipak znao za mesto slikanja. Neko za koga Laš Skander nije mogao da zna. U istom trenutku na spratu kuće začu se lomljava prozora. Žena se nagnula kroz prozor i vrištala.

28 Valander se kasnije prisećao žene na prozoru i događaja od tog dana kao nečeg nestvarnog. Bilo je sasvim mirno, bez vetra, jedan od najtoplijih avgustovskih dana te godine. Dvorište se zelenelo, An-Brit je razgovarala telefonom pored kruške, on sam sedeo na beloj drvenoj stolici prekoputa Laša Skandera. I on i An-Brit su odmah pomislili da je već prekasno. Žena je razbila prozor i nameravala da se baci kroz njega. Nikako neće moći da je zaustave. Pašće na pločnike koji su okruživali kuću. Možda će preživeti, jer neće pasti sa velike visine. Izgledalo je, ipak, kao da je nameravala da skoči na glavu. Na jedan trenutak sve je stalo, kao okamenjeno. An-Brit je zatim bacila telefon i potrčala ka prozoru, dok je Valander iz sve snage viknuo nešto čega se posle nije sećao. Laš Skander se polako digao, kao da nije shvatao šta se događa. Zena na prozoru, majka mrtve mlade, sve vreme je vrištala, a njen bol je cepao avgustovski dan kao što dijamant seče staklo. Kada su kasnije pričali o ovome, složili su se da je najmučnije od svega bio upravo njen krik. An-Brit je utrčala u kuću, dok je Valander stajao ispod prozora raširenih ruku. Laš Skander se odjednom stvorio pored njega, kao utvara, bez snage za bilo šta drugo osim da gleda ka nesrećnoj ženi na prozoru. Zatim se iza žene stvorila An-Brit i jednim je potezom uvukla nazad u sobu. Sve se odjednom utišalo. Žena je prestala da vrišti. Kada su ušli u sobu, An-Brit je sedela na podu i držala je. Valander je sišao niz stepenice i pozvao hitnu pomoć. Kada je hitna pomoć otišla, vratili su se u dvorište iza kuće. An-Brit je podigla telefon koji je bio na travi. Valander je seo na stolicu. “Baš mi se Martinson javio na telefon kad sam čula lomljavu prozora. Mora da se pita šta se dogodilo“, reče An-Brit. “Pozovi ga opet“, reče Valander. Sela je na drugi kraj stola. Između njihovih lica letela je osa. Svedberg je imao paničan strah od osa. Sada je mrtav. Zbog Svedberga su i sedeli u dvorištu Laša Skandera. Mnogi drugi su takođe bili mrtvi. Previše njih. “Reći ću ono što mislim“, reče Valander. “Plašim se da će ovaj čovek ponovo da

napadne. Svaki minut se plašim da će neko da nazove i kaže da se to već desilo. Manično tražim bilo kakav znak da će ova mora uskoro da se završi. Ili barem da nećemo više morati da stojimo nad drugim telima. Ali takvih naznaka nigde nema.“ “Taj strah svi osećamo, tako da ne moramo da pričamo o njemu“, odgovori ona. Nije bilo potrebno ništa više reći. Strah ih je terao. I nastaviće da ih tera sve dok nekoga ne uhvate i uvere se da je on ubica. “Bila je na ivici da se baci“, reče An-Brit. “Niko od nas ne može ni da zamisli šta ona proživljava.“ Ah-Brit nazva Matinsona, koji se pitao šta se desilo. Valander pomeri stolicu u hlad. Ponovo se zamislio. Odluka o fotografisanju u Nibristrandu doneta je nekoliko nedelja ranije. Ko je mogao doći do te informacije? Primetio je da je nestrpljiv. Zašto još uvek nisu dobili odgovor da li je Rolf Hag imao asistenta? An-Brit završi razgovor sa Martinsonom i premesti svoju stolicu u hlad. “Nazvaće on ponovo. Vernerovi roditelji su izgleda dosta stari. Rekao je da nije mogao da primeti gde je prestajala bol, a počinjala senilnost.“ “Je li Rolf Hag imao asistenta?“, reče Valander. “To je sledeće bitno pitanje. Policija iz Malmea će to ispitati. Koga možemo da nazovemo? “Sećaš se Birka sa kojim smo pre koju godinu sarađivali u Lundu?“ “Kako da ga se ne sećam.“ Birk je bio policajac starog kova, s kim je Valanderu bilo zadovoljstvo da sarađuje. “Preselio se u Malme“, nastavi ona. “Mislim da on treba time da se pozabavi.“ “Onda je i to rešeno“, reče Valander odlučno. Uzeo je telefon iz džepa i nazvao policiju u Malmeu. Broj njihove centrale imao je u imeniku. Imao je sreće, Birk je bio u svojoj kancelariji. Pozdravili su se i razmenili nekoliko reči. Birk je znao o čemu je reč. “Javio sam Istadu“, reče on. “Ali informacije nisu došle do vas?“ “Barem ne još.“ “Onda ću vam ja sve reći. Rolf Hag je imao atelje blizu Nobelovog trga. Najviše je radio kao fotograf u svom ateljeu, ali je poslednjih godina radio i na nekoliko knjiga o putovanjima i fotografiji. Jednu o Eritreji, drugu o Azorskim ostrvima.“ “Moram ovde da te prekinem“, reče Valander. “Ono što me najviše zanima jeste da li je imao asistenta.“ “Jeste.“ Valander dade znak An-Brit da mu treba olovka. U džepu od košulje našao je stari račun koji će mu poslužiti da pribeleži ime.

“Kako se on zove?“ “Muški fotografi često imaju žene kao asistente. Ne znam da li to važi i obrnuto.“ “Kako se ona zove?“ “Marija Jurtberg.“ “Jesi li razgovarao s njom?“ “Nisam mogao. U petak je otišla kod svojih roditelja koji žive u šumi blizu Hudiksvala. Tamo nema telefona, a ona nije ponela mobilni. Ostao joj je u kancelariji. Razgovarao sam s devojkom s kojom deli stan, ona kaže da Marija ponekad želi da se oslobodi tehnike i provede neko vreme u šumi, da niko ne može da je nazove. Večeras se vraća u Malme, avion joj sleće u sedam i petnaest. Mislio sam da odem po nju. Ne mislim da je ubila svog šefa, ni mladence.“ Valander je dobio odgovor koji nije želeo. Primetio je da je bio sve nestrpljiviji i nervozniji, što ga je činilo lošim policajcem. “Ono što pre svega treba da saznamo jeste da li je neko sa strane mogao da zna gde će biti fotografisanje. Počeli smo da shvatamo da takvih nije bilo mnogo. To nam daje mogućnost da suzimo izbor na one koji su imali pristup neophodnim informacijama.“ “Juče sam bio u ateljeu“, reče Birk. “Pola noći sam proveo tamo. Ima jedno pismo od 28. jula koje je Turbjern Verner poslao Hagu. Tu se potvrđuje vreme i mesto.“ “Odakle je pismo poslato?“ “Piše da je iz Istada.“ “Gde je to pismo sada?“ “Ovde kod mene u kancelariji.“ “Nemaš kovertu? Ili poštanski pečat?“ “Mislim da u ateljeu ima jedna plastična vreća sa papirom. Možda je tamo? Ako nije tamo, onda je sigurno bačena. Ipak je to bilo pre nekoliko nedelja.“ “Trebalo bi da nađemo kovertu. Ako i dalje postoji.“ “Zašto vam je koverta bitna? Ako na koverti piše da je poslata u Istadu, onda treba pretpostaviti da jeste poslata odande?“ “Mene najviše zanima da li postoje tragovi da je koverta još neki put otvarana. Moramo da je nađemo da bismo mogli da je ispitamo.“ Birk nije tražio nikakva dodatna objašnjenja. Odmah će se uputiti u atelje. “Ta ti je teorija vrlo rizična“, upozorio ga je. “Zasad nemam nijednu drugu“, odgovori Valander. “Možda stvar jeste u tome da dobijemo potvrdu da nije tako, da je pismo samo jednom otvoreno, pa da mogu da odbacim tu ideju. Ali ono što sa sigurnošću možemo da kažemo jeste da je ubica dobro informisan. Jedino pitanje je kako je došao do tih informacija.“

Birk reče da će se javiti kada sazna nešto novo. Vratili su se u Istad. Već je bilo dvanaest sati. Valander zamoli An- Brit da ga ostavi na Esterledenu. Morao je nešto da pojede. An-Brit je ljubazno odbila njegov poziv da mu se pridruži. Otišao je kući i ispržio nekoliko jaja. Zatim je legao na krevet i namestio budilnik na pola sata kasnije. U jedan i deset je ponovo bio u stanici. Ušao je u svoju kancelariju, pretražio telefonske brojeve i u jednom mahu zapisao pregled svega što se dogodilo. Imao je jednostavnu nameru – pokušao je da zamisli koje je informacije ubica morao da prikupi, koji je apsolutni minimum. Kada je pregledao sve što je zapisao, stekao je utisak da je možda prerano odbacio svoju teoriju o otvorenim pismima. Otišao je do prijavnice i pitao devojku koja je vikendom menjala Ebu da li zna gde se sortira pošta koja se razdeljuje po Istadu. Međutim, ona nije to znala. “To ne bi trebalo da bude problem saznati“, predloži Valander. “Nedeljom?“ “Za nas je to običan radni dan.“ “Ali za poštu?“ Valanderu prođe kroz glavu da ne bi trebalo da se ljuti, onda ipak reče. “Koliko ja znam, poštanski sandučiči se prazne i nedeljom“, pokuša on uljudno. “Barem jedanput. To znači da u pošti ima nekog ko radi i nedeljom.“ Rekla je da će pokušati da dođe do odgovora na njegovo pitanje. Valander požuri nazad u svoju kancelariju. Imao je utisak da ju je iznervirao. Čim je za sobom zatvorio vrata, u glavi mu se pojavi slika. U razgovoru sa An-Brit došli su do toga da su se u istrazi pojavila dva poštara; sad je shvatio da ima još jedan. Seo je za sto i pokušavao da se koncentriše na to što mu je palo na pamet. Šta mu je Sture Bjerklund ono rekao? Imao je osećaj da mu je neko bio u dvorištu, neko ko nije imao šta da traži tamo. Komšije su znale da ne voli društvo. Jedina osoba koja je redovno dolazila bio je poštar. Poštar koji je stavio Svedbergov teleskop u dvorišnu kućicu, pomisli Valander. To nije samo besmislena ideja, već potpuna ludost. Nešto što pada na pamet samo kada ništa drugo ne preostaje. On zaškrguta zubima i nastavi da prelistava izveštaje koje još nije stigao da pročita. Tek je bio počeo, kad se na vratima pojavi Martinson. Valander spusti papir. “Kako je bilo?“, upita Valander. “Ispričala mi je An-Brit kako vam je bilo, kako je žena pokušala da skoči kroz prozor. Kod nas nije bilo tako, roditelji Turbjerna Vernera su prestari za tako nešto.

Mada, tragedija je zaista velika. Turbjern je preuzeo imanje, a starci su se povukli. Imali su kontinuitet, nova generacija je nastavila posao. Imali su još jednog sina koji je pre nekoliko godina poginuo u saobraćajnoj nesreći. Sada nemaju nikoga.“ “Ubica ne misli o tome“, odgovori Valander. Martinson je stao uz prozor. Valander je video da je Martinson potresen i pitao se koliko će još dugo izdržati. Kada je izabrao da bude policajac, imao je velike ambicije. U to vreme zanimanje policajca nije bilo naročito privlačno mladim ljudima. Posle toga došao je period kada su ljudi prezirali poziv policajca. Martinson je, ipak, ostao veran starim ambicijama. Svako društvo ima onakve policajce kakve zaslužuje. A on je hteo da bude dobar policajac, što je i bio. Međutim, poslednjih godina Valander je primećivao kako Martinson postaje sve nesigurniji, sve dalji od starih ubeđenja. Valander sada nije verovao da će Martinson izdržati do penzije. Otići će ako uspe da nađe nešto drugo. Martinson je i dalje stajao kod prozora, samo sada okrenut ka Valanderu. “Napašće ponovo.“ “Ne možemo biti sigurni da hoće. Mada rizik sve vreme postoji.“ “Zašto ne bi? Izgleda da mu je mržnja prema ljudima beskrajna. Nema nikakvog smislenog motiva, osim što ubija radi samog ubijanja.“ “To se vrlo retko dešava. Problem je što nismo otkrili šta ga pokreće, šta mu je motiv.“ “Mislim da grešiš.“ Martinsonove prodorne reči su Valanderu delovale kao optužbe, i to na njegov račun. “Kako to grešim?“ “Pre nekoliko godina bih se složio s tobom. Ali i sada. Mi to nismo primetili, ali u ovoj zemlji se nešto promenilo. Nasilje je postalo normalno. Prešli smo nevidljivu granicu. Čitave generacije mladih gube tlo pod nogama. Niko ih više ne uči šta je dobro, a šta loše. Više ništa nije dobro ili loše, svi samo traže svoja prava. Koja je onda svrha biti policajac?“ “Moraš sam da nađeš odgovor na to pitanje.“ “To i pokušavam.“ Martinson sede prekoputa Valandera. “Znaš li šta je Švedska postala?“, reče on. “Zemlja bezakonja. Ko bi uopšte rekao pre 15-20 godina da će Švedskom da zavlada bezakonje?“ “Nismo još dotle došli“, odgovori Valander. “Ne bih se baš složio s tobom. Mada se stvari kreću u smeru o kom pričaš. Zbog toga je sada veoma važno da takvi kao što smo ti i ja izdrže.“

“Tako sam oduvek razmišljao, ali sad mi se čini kao da gubimo.“ “Nema policajca u ovoj zemlji koji se povremeno ne oseća tako“, reče Valander.,Ali to ne menja ovo što sam rekao. Moramo da se odupremo i da uprkos svemu pokušavamo da pružimo otpor ovom bolesniku. Da ga lovimo, pratimo, da se ne damo. Uhvatićemo ga.“ “Moj sin želi da postane policajac“, reče Martinson. “Pita me kako je to. Ne znam šta da mu kažem.“ “Pošalji ga meni“, reče Valander. “Ja ću da mu objasnim.“ “On ima jedanaest godina.“ “Deca tog uzrasta razumeju mnogo stvari.“ “Reći ću mu.“ Valander iskoristi priliku da skrene razgovor na istragu. “Šta Vernerovi roditelji znaju o fotografisanju?“ “Samo to da je to trebalo da bude nakon venčanja, ali pre večere.“ Valander spusti dlanove na sto. “To znači da smo došli do nečega. Sada će se istraga zahuktati.“ “Već smo na kolenima. Kako si to zamislio?“ “Tako što nećemo više biti na kolenima”, reče Valander i ustade. “Hoću da se svi skupe u tri. I Tumberg. Ti ćeš to da organizuješ.“ Martinson klimnu glavom, ali zastade na vratima i okrenu se. “Je l' važi obećanje da ćeš razgovarati s mojim sinom?“ “Odgovoriću mu na pitanja kada se sve ovo završi“, odgovori Valander. “Može čak i da proba moju policijsku kapu.“ “Je l' je imaš?“, upita Martinson iznenađeno. “Imam sigurno, samo ne znam gde.“ Valander se vrati izveštajima, ali ga prekinu zvonjava telefona. Zvala je devojka sa prijavnice i rekla da se pošta sortira na poštanskom terminalu u Istadu, u ulici Mejerigatan, odmah iza bolnice. Valander zapisa telefon i zahvali na pomoći. Na terminalu se niko nije javio, iako je pustio da zvoni dugo. Razmišljao je da li da ode tamo — možda jednostavno ne obraćaju pažnju na telefon — ali ipak odluči da sačeka. Treba da se pripremi. Tog popodneva, dok je išao na sastanak sa istražnom grupom, imao je osećaj da će se otvoreno sukobiti sa tužiocem Turnbergom. Nije mogao da objasni zašto. Osim neprijatnog razgovora u Nibrustrandu, Turnberg nije uradio ništa na šta bi Valander mogao negativno da reaguje. Nije znao ni šta će biti s ovom prijavom koju je Nils Hagrot podneo protiv njega. Valander je, ipak, imao osećaj da između njega i

Turnberga ima nekakve borbene netrpeljivosti. Posle sastanka, Valander uvide da je pogrešio. Turnberg ga je iznenadio time što ga je podržao u trenucima kada je grupa pokazala znake da će pući ili biti pokolebana. Shvatio je da je prebrzo doneo zaključak ili možda bio pun predrasuda kada je stekao prvi utisak o Turnbergu. Možda je pogrešno protumačio Turnbergovu aroganciju? Možda je to zapravo bio samo izraz nesigurnosti? Valander je započeo sastanak time što je rekao da su izgleda došli do nečeg bitnog. Koncentrisaće se na jedno jedino pitanje — ko je mogao da zna gde i kada će biti fotografisanje? Taj posao će se nastaviti punom parom čim se sastanak završi. Sve ostalo će zasad biti manje važno. Usledila je bujica komentara. Čak je i Hanson tvrdio da Valander preteruje s tom pretpostavkom. Vernerovi roditelji su toliko stari i zaboravni da su možda i znali šta će se desiti, iako nisu svesni toga. I Malin Skander i Turbjern Verner su imali mnogo bliskih prijatelja. U to nema sumnje. Možda je neko od njih znao? Hanson je smatrao da bi bilo pogrešno uložiti sav trud u tu teoriju, čak i da je Valander u pravu. U tom trenutku Turnberg se umešao u razgovor. Bio je vrlo kratak i precizan. Po njegovoj proceni trenutnog stanja istrage, Valander je u pravu. Tokom narednih dana, ili bolje rečeno sati, treba da se koncentrišu na tu neuhvatljivu tačku: ko je znao gde i kada će biti fotografisanje. Nakon toga, Turnberg se ponovo povukao u stranu i diskusija je zamrla. Nije preostalo mnogo toga za razgovor pošto je Turnberg pružio podršku Valanderovom predlogu. Ostatak vremena iskoristili su da naprave plan i da podele zaduženja. Ko će s kim da razgovara i kojim redom. Valander je odlučio da će se on posvetiti fotografovoj asistentkinji, koja sleće na aerodrom za nekoliko sati. Takođe su se načelno dogovorili da se ponovo sastanu te večeri. Ako se nešto dramatično desi tokom razgovora tog poslepodneva, mogu da se nađu i ranije. Valander je potom vrlo kratko rezimirao situaciju. “Možda smo blizu pomaka“, poče on. “Možemo samo da se nadamo da je tako. Ima još nešto što je bitno za naš rad, o čemu nismo mnogo govorili, ali što svi znamo — ubica može ponovo da napadne. Danas, sutra, sledeće nedelje. Ne znamo. Samim tim ne znamo ni koliko vremena imamo na raspolaganju. Ako uopšte i imamo vremena.“ Kada je sastanak okončan i kada su počeli da se razilaze, Valander pomisli kako bi možda trebalo da kaže nešto Turnbergu. Međutim, pošto mu ništa nije palo na pamet, odustao je. Bilo je pola pet. Za otprilike dva sata sleće asistentkinja Rolfa Haga. Valander je pokušao da nazove Birka, ali ga nije dobio. Tada je uradio nešto što dotad nikada nije. Zaključao je vrata svoje kancelarije,

legao na pod i stavio staru aktovku pod glavu. Dok je tonuo u san, neko je zakucao na vrata. Nije otvorio. Ako želi da nastavi s poslom, mora da odspava koji sat. U fioci radnog stola imao je stari budilnik, iako ni sam nije znao zašto ga čuva. Sada će mu dobro poslužiti. Opet je sanjao svog oca. Neprijatne slike iz detinjstva. Miris terpentina. Nagli skokovi kroz životna doba. Put u Rim. Martinson se odjednom pojavio na Španskim stepenicama. Izgledao je kao malo dete. Valander ga je dozivao, ali ga Martinson nije čuo. Ničeg se vise nije sećao. Sanje bio gotov. S mukom se podiže s poda. Krcnulo mu je u kičmi. On otključa vrata i otetura se do toaleta. Ništa nije tako mrzeo kao taj slamajući umor koji ga je vukao dole i od kog mu je bilo muka. I koji je, što je bio stariji, sve teže podnosio. Umio se hladnom vodom i dugo mokrio. Ni u jednom trenutku se nije pogledao u ogledalo. U šest i petnaest krenu za istadski aerodrom. Nebo je i dalje bilo;sasvim vedro,. vetar umeren, temperatura petnaest stepeni. Manje od pola sata kasnije parkirao se kod žute zgrade aerodroma. Otišao je do dolaznog terminala i odmah primetio krupnog Birka, koji je prekrštenih ruku stajao naslonjen na zid. Kada je ugledao Valandera, Birkovo smrknuto lice se ozari. “Otkud ti ovde?“, reče on. “Mislio sam, da ne čekaš sam.“ “Avion sleće na vreme“, reče Birk. “Ali imamo vremena za kafu.“ Otišli su do kafića. “Pretražio sam onu plastičnu vreću sa papirima“, reče Birk. “Našao sam nekoliko koverata, ali ne i tu na koju si mislio.“ “Nešto nemamo sreće u ovoj istrazi“, reče Valander. “Bilo je previše nadati se nečemu takvom.“ Birk je uzeo kolač i buhtlu uz kafu. Valander je naterao sebe da ne uzme ništa. “Zato sam nazvao jednog našeg tehničara“, nastavi Birk dok su čekali da plate. “To je jedan maštovit i domišljat čovek, koji je veoma praktičan na mestu zločina. Zove se Hokan Tobijason. Jesi li čuo za njega? Valander odmahnu glavom. “Dugo sam razgovarao sa njim. Bio je u čamcu na moru i pecao, ali je poneo telefon sa sobom. Dok smo pričali, dvaput mu se trznula udica. Zaboravio sam da pitam šta peca.“ Naćulili su uši da čuju informacije sa razglasa, ali bile su u vezi sa zakasnelim

letom iz Marbele. “Hokan kaže postoji mnogo načina da se otvori pismo“, nastavi Birk. “Pre su se pisma otvarala na pari iglom za pletenje. Sada postoje mnogo naprednije metode. Rekao je da bi istog trena mogao da otvori bilo koju kovertu koju mu dam i da posle ne bih mogao da odredim koja je bila otvarana. “Treba nam ta koverta“, reče Valander. Birk obriše usta i pogleda Valandera. “Ne razumem baš sasvim to s kovertom. Ne znam ni zašto si dolazio ovamo. To u svakom slučaju znači da misliš da je Marija Jurtberg važna osoba.“ Valander mu ispriča šta se desilo prethodnog dana. Samo što je završio, avion koji su čekali je pristigao i putnici su počeli da izlaze. Valander se iznenadi kad vidi Birka kako iz unutrašnjeg džepa vadi smotani papir sa imenom Marije Jurtberg. Stao je nasred prolaza i podigao papir. Valander je čekao iza. Marija Jurtberg je bila veoma lepa žena. Imala je prodorne oči i dugu tamnosmeđu kosu. Preko jednog ramena je držala ranac. Valander pomisli kako ona verovatno ne zna da je Rolf mrtav. Birk je već počeo da razgovara s njom. Ona je u neverici odmahivala glavom. Birk joj je pridržao ranac u istom trenutku dok je predstavljao Valandera. Nije imala nikakav drugi prtljag. “Da li vas neko čeka na aerodromu?“, upita Birk. “Milsila sam da idem autobusom.“ “Mi ćemo vas odvesti. Moramo, nažalost, da razgovaramo s vama i to ne može da čeka. Možemo da odemo ili u policijsku stanicu ili u atelje.“ “Je li to stvarno istina?“, upita ona. “Je li Rolf mrtav?“ “Žao mi je, ali jeste“, reče Birk. “Koliko dugo ste radili kao njegov asistent?“ “Ne dugo. Od aprila.“ To znači da tuga možda i ne mora da bude velika, pomisli Valander. Osim ukoliko nije bila u vezi sa fotografom. Rekla je da bi radije da odu do ateljea. “Najbolje je da je ti odvezeš“, reče Valander. “Ja moram da obavim nekoliko razgovora.“ “To nije preporučljivo dok voziš“, odgovori Birk. Valander je mislio da razgovara sa Nibergom. Međutim, kada je izašao na glavni put ka Malmeu, odluči da sačeka. Sada je jedino bilo bitno šta Marija Jurtberg ima da kaže. Dva sata kasnije Valanderu posta jasno da Marija Jurtberg ne može da im pomogne. Sedeli su u ateljeu, među papirnim zaslonima i reflektorima. Ona nije uopšte znala da

je Rolf Hag imao zakazano slikanje u Nibrustrandu. Rekao je da će ići na neko venčanje u subotu, ali ona je shvatila da ide kao gost. Ona je otputovala za Hudiksval u petak posle podne. U ponedeljak je trebalo da pripreme fotografisanje novootvorene banke u Treleborju. Nije nikad čula za Malin Skander ili za Turbjerna Vernera. Zajedno su prošli kroz rokovnik sa raznim narudžbinama. Za subotu, 17. avgust, nije stajalo ništa, stranica je bila potpuno prazna. Kada je veče pre toga ušao u atelje pomoću ključeva koje je našao u džepu pantalona Rolfa Haga, Birk je pregledao korespondenciju. Sada pokaza njoj i Valanderu pismo koje je našao. Ona ga je sada prvi put videla. “On je otvarao sva pisma“, reče ona. “Ja sam mu pomagala samo oko fotografisanja i razvijanja.“ “Da li je neko drugi mogao da vidi ovo pismo?“, upita Valander. “Ko dolazi u atelje češće od vas? Je l’ ima neka čistačica? Čuvar?“ “Sami čistimo. A ljudi koje smo fotografisali nisu nikad ulazili u kancelariju.“ “Znači, samo vi i Rolf Hag?“ “Čak ne ni ja. Ja nikada nemam posla tamo gore.“ “Da li ste skoro imali provalu?“ “Ne.“ “Pregledao sam plastične kese sa papirima“, nastavi Birk. “Nisam našao kovertu od ovog pisma.“ “Smeće se baca ponedeljkom. Rolf je vodio računa da sve bude čisto.“ Valander pogleda Birka. Nije bilo razloga da sumnjaju u to što ona kaže. Obojica su shvatili da ništa neće postići. “Da li je Rolf imao neprijatelja?“, upita on. “Zašto bi imao neprijatelje?“ “Nije delovao uznemireno u poslednje vreme? Niste primetili ništa neobično na njemu?“ “Bio je kao i obično.“ “Kakav je bio vaš odnos?“ Shvatila je pitanje, ali kao da joj se nije svidelo. “Cisto profesionalan“, odgovori ona. “Dobro smo sarađivali. Mnogo sam naučila. Nadam se da ću jednom i sama postati fotograf.“ “Ko je bio najbliskiji s Rolfom? Da li je imao devojku?“ “Bio je samac. O njegovom privatnom životu ne znam ništa. Nikad nije pričao o tome. Ne znam da li je imao devojku.“ “Pogledaćemo njegov stan“, reče Birk. “Mada mislim da nećemo ni tamo naći ništa bitno.“

“Šta da radim sutra?“, upita ona. “Sad kad je Rolf mrtav?“ Ni Valander ni Birk nisu znali šta da joj odgovore. Birk je rekao da će je odvesti kući. Valander će nazad u Istad. Oni se raziđoše na ulici ispred ateljea. “I dalje ne mogu to da shvatim“, reče ona. “Dva dana sam bila sama u kući usred šume. A onda se vratim kući i zatekne me ovo.“ Utom poče da plače. Birk joj stavi ruke na ramena. “Idem kući“, reče on. “Zvaćeš?“ “Javljam se iz Istada“, reče Valander. “Gde ćeš ti biti?“ “Ja ću još večeras da odem do njegovog stana.“ Valander proveri da li ima Birkov broj telefona, a zatim ode do svog auta koji je bio parkiran preko puta. Birk i Marija Jurtberg odoše. Već je bilo pola jedanaest. Krenuo je da otključa vrata auta, kad mu zazvoni telefon u džepu. Javio se. “Da li je to Kurt Valander?“ “Da, ja sam.“ “Lone Ker ovde. Htela sam samo da vam kažem da je žena koja je možda Luiz upravo sad u ’Amigu’. Šta želite da uradimo?“ Valander odmah donese odluku. “Ja sam sad u Malemu, stižem. Ako napusti bar, krenite da je pratite.“ “Trebalo bi da stignete na brod u jedanaest. U tom slučaju ste u Kopenhagenu u petnaest do dvanaest. Sačekaću vas kod ograde.“ “Nemojte da je izgubite“, reče Valander. “Potrebna nam je.“ “Obećavam da ćemo dobro paziti na nju.“ Valander se odveze do luke i parkira auto. Tačno u jedanaest sati brod po imenu “Leparen“ napustio je dok i krenuo ka Kopenhagenu. Valander je stajao na gornjoj palubi i zurio u mrak. Zatim poče da traži svoj telefon po džepu jakne. Nije ga bilo. Ostavio ga je na sedištu automobila. Pitao se još da li se setio da isključi farove i upita jednu ženu odakle može da telefonira. “Telefoni, nažalost, ne rade.“ Valander klimnu glavom. Lone Ker sigurno ima mobilni. Zurio je u mrak. Napetost u njemu se povećavala.

29 Valander ju je spazio čim je prešao mostić od broda ka doku. Imala je kožnu jaknu, bila je niska, sa kratkom svetlom kosom i bila je mlađa nego što je mislio. Nije, međutim, bilo nikakve sumnje u to da je policajac. Nije ni sam znao zašto, ali u grupi nepoznatih ljudi uvek je mogao da odredi ko je policajac. Priđoše jedno drugom i pozdraviše se. “Luiz je i dalje u baru“, reče ona. “Ako se uopšte zove Luiz“, odgovori Valander. “Zašto vam je ona uopšte bitna za istragu?“ Valander je još na brodu razmislio o ovome. Nije bila osumnjičena ni za šta, čak ni da zna za neko krivično delo. Samo je hteo da razgovara s njom, jer je imao gomilu pitanja. “Verujem da nam može dati važne informacije. Najvažnije je, dakle, da je ne izgubimo.“ “Imate li razloga da verujete da će pokušati da pobegne?“ Valander shvati da je pitanje na mestu. Sasvim je moguće da ne zna da je traže, ni da joj je fotografija objavljena u novinama. Za to što je niko nije video možda postoji sasvim jednostavno objašnjenje — da iz nekog, krajnje razumljivog razloga, retko izlazi iz kuće. Dok su razgovarali, prošli su carinu i izašli na ulicu, gde ih je čekao policijski auto. Seli su na zadnje sadiste i krenuli. “Bar nije baš najbolje mesto za razgovor“, reče Valander. “Moja kancelarija vam je na raspolaganju.“ Nastavili su vožnju u tišini. Valander se priseti poslednjeg puta kad je bio u Kopenhagenu. Išao je u Kraljevsko pozorište da gleda “Tosku“, sam. Nakon toga je otišao u bar, odakle je kasnije, veoma pijan, uhvatio poslednji večernji brod za Malme. U trenutku kada je hteo da zamoli Lone Ker da mu pozajmi svoj telefon, automobil je naglo stao. Lone Ker je obavila kratak razgovor preko radija. “Još uvek je tamo“, reče ona. Zatim pokaza prstom kroz prozor. “Prekoputa ulice. Hoćete li da vas sačekam?“ “A zašto ne biste pošli sa mnom?“ Ispred vrata je visio pokvareni svetleći natpis na kome se sada moglo pročitati

samo “igo“. Valander je bio napet - najzad će upoznati ženu koja ga je mnogo zanimala otkako je pronašao njenu fotografiju u Svedbergovoj tajnoj pregradi ispod laminata u stanu u ulici Lila Noregatan. Otvorili su vrata, razmaknuli zavesu i ušli u bar. Unutra je sijala crvenkasta svetlost. Bilo je toplo i zagušljivo i prepuno ljudi. Jedan čovek izađe napolje i pođe im u susret. “Skroz na kraju šanka“, reče on Lone Ker. Valander je čuo šta je rekao. Lone Ker je ostala da čeka, dok se on probijao kroz gužvu za šankom. A onda je ugleda. Sedela je na samom kraju šanka. Kosa joj je bila ista kao na fotografiji. Valander je nepomično stajao i posmatrao je. Imao je utisak da je sama, iako je bila okružena ljudima. Pila je vino. Kada je pogledala u njegovom pravcu, Valander brzo napravi korak u stranu kako bi zašao za leđa krupnog čoveka koji je sa čašom piva u ruci stajao malo dalje od šanka. Na sekund je ostao tu, a onda se ponovo približio šanku. Zena je ponovo usmerila pažnju na čašu vina. Valander se okrete, pogleda u Lone Ker, klimnu joj glavom i nastavi da se probija ka drugom kraju lokala. Imao je sreće. Čim joj se približio, čovek koji je sedeo sa njene leve strane ustao je i otišao. Valander brzo sede na prazno mesto. Ona baci pogled na njega, a zatim ga ponovo uperi u svoju čašu vina. “Mislim da se zovete Luiz“, reče Valander. “Moje ime je Kurt Valander, iz istadske policije. Došao sam u Kopenhagen jer moram da porazgovaram sa vama.“ Primetio je da se na trenutak unervozila, ali se odmah i opustila, pogledala ga i nasmešila. “Nema problema“, reče ona. “Samo prvo moram do toaleta.“ Ona ustade i nestade u pravcu zadnjeg dela lokala, gde su na zidu stajali natpisi za toalet. Valander odmahnu glavom šankeru koji je hteo da ga usluži. Ne priča skonskim dijalektom, pomisli on. Ali je sigurno Šveđanka. Lone Ker je ušla u bar i Valander sada vide da stoji na drugom kraju šanka. Dao joj je znak da je sve u redu. Na zidu iza šanka nalazio se sat, sa reklamom za neku marku viskija za koju Valander nikada nije čuo. Prošlo je četiri minuta. Valander baci kratak pogled ka ve-ceima. Kroz vrata je izašao jedan čovek, a za njim još jedan. Dok je čekao, pokušavao je da odluči šta će je prvo pitati. A imao je mnogo toga da je pita. Iznenada shvati da je prošlo sedam minuta. Nešto nije bilo u redu. On ustade i krete ka ve-ceima. Lone Ker je primetila da je naglo ustao sa barske stolice i odmah

se stvorila pored njega. “Uđite u ženski ve-ce“, reče on. “Zašto? Nije još izašla. A videla bih je da je pokušala da izađe iz bara.“ “Nešto nije u redu“, reče Valander. “Želim da uđete i proverite.“ Lone Ker nestade iza vrata ve-cea. Valander sačeka. Nije znao šta je pošlo naopako, ali je isto tako znao da ga osećaj ne vara. Lone Ker žurno izađe iz ve-cea. “Nema je unutra.“ “U pičku materinu!“, reče Valander. “Ima li prozora unutra?“ Ne sačekavši odgovor, on gurnu vrata i ulete u ve-ce. Dve žene su se šminkale ispred ogledala. Valander ih nije ni primetio. Luiz nije bila unutra. On izjuri iz ve-cea. “Mora da je tu“, reče Lone Ker u neverici. “Videla bih je.“ “Ali nije ovde“, reče Valander. On se probi kroz gužvu koja se sve vreme činila sve većom. Čuvar na vratima izgledao je kao rvač. “Pitajte ga“, reče Valander. “Da li je video ženu sa tamnom poludugom kosom? Da li je izašla? U poslednjih deset minuta?“ Ona mu postavi pitanje. Rvač odmahnu glavom. “Pitajte ga da li bi je primetio?“, bio je uporan Valander. Rvač odgovori nešto što Valander nije uspeo da shvati. “Siguran je“, povika ona kako bi nadglasila buku. Valander krene nazad kroz gužvu, tražeći je, iako je u dubini duše znao da više nije ovde. Ali na kraju odusta. “Nije ovde“, reče on. “Možemo da idemo, svejedno je.“ Valander se vrati do šanka, ali je čaša za vino nestala. On se okrenu šankeru. “Gde je čaša?“, upita on. “Već sam je oprao.“ Valander pogleda u površinu šanka i mahnu Lone Ker. “Pokušajte da pronađete otiske prstiju, iako mislim da su slabe šanse za to“, reče on. “Trebaju mi za upoređivanje.“ “Biće to prvi put da ograđujem pola metra šanka“, odgovori ona. “Ali ću se, naravno, postarati da to uradimo.“ Morala je dugo da objašnjava šankeru pre nego što je shvatio, a zatim je preko radija pozvala tehničara koji će pokušati da skine otiske. Valander izađe na ulicu. Primetio je da je potpuno znojav i razjaren - dopustio je da ga prevari. Njen

osmeh. Želela je da priča sa njim, samo je morala nakratko do toaleta. Nije uspeo da je prozre. Lone Ker je izašla napolje posle desetak minuta. “Ne razumem kako je uspela da izađe“, reče ona. “Videla bih je.“ U Valanderovoj glavi jedna je misao polako poprimala oblik. Počeo je polako da shvata šta se dogodilo. Postojala je samo jedna mogućnost. Objašnjenje je bilo toliko neverovatno da mu je trebalo vremena da shvati šta ono zaista znači. “Moram da razmislim“, reče on. “Možemo li da odemo u vašu kancelariju?“ Na putu ka policijskoj stanici Valander nije izustio ni reči, niti ga je Lone Ker išta pitala. Popeli su se liftom na treći sprat. Pitala ga je da li želi kafu i on odgovori da želi. “Ne mogu da shvatim kako je izašla“, reče ona ponovo. “Nije mi jasno.“ “Nije ni izašla“, odvrati Valander. “Luiz je još uvek u baru.“ Ona ga iznenađeno pogleda. “Još je tamo? Šta mi onda radimo ovde?“ Valander polako odmahnu glavom. Osetio je nekakav beznadežni bes zbog toga što je bio toliko spor. Otkako je prvi put video fotografiju u Svedbergovom stanu, imao je utisak da je nešto čudno u vezi sa njenom kosom. Trebalo je to odmah da primetim, pomisli on. Trebalo je odmah da shvatim da je reč o perici. Ona ponovi pitanje. “Luiz je još uvek u baru“, odgovori on. “Zato što je Luiz u stvari neko sasvim drugi. Luiz je muško. Rvač na vratima je rekao da su za tih deset minuta tri muškarca izašla iz bara. Jedan od njih je bila Luiz - sa perikom u džepu i skinutom šminkom.“ On primeti da ona ne veruje u ono što je rekao, ali nije imao snage da objašnjava. Najbitnije je bilo da je on sam sada shvatio. Lone ipak zaslužuje objašnjenje. Već je prošla ponoć, a ona mu je pomogla. “Pre nekoliko godina otputovao sam na Karibe“, reče on. “Bilo je to u toku veoma lošeg perioda u mom životu. Jedne večeri sam otišao u bar i počeo da pričam sa jednom neobično lepom ženom. Sedeo sam blizu nje, tako da sam veoma jasno mogao da joj vidim lice. Pa i pored toga sam shvatio tek kada je i sama rekla.“ “Rekla šta?“ “Da je muškarac.“ Lone Ker je izgleda polako prihvatala objašnjenje koje joj je Valander nudio. “Otišla je u ve-ce, skinula periku i šminku, a zatim je izašla napolje“, nastavi Valander. “Najverovatnije se nekako i presvukla. Mi nismo ništa primetili, jer smo očekivali da izađe žena. Tako da nam nije bilo ni na kraj pameti da obratimo pažnju

na muškarce koji su prolazili pored nas.“ “Koliko ja znam, ’Amigo’ nije poznat kao svratište za transvestite.“ “Možda je došao tamo da odigra ulogu žene“, reče Valander zamišljeno. “A ne da bi se pokazao pred ljudima sličnim njemu.“ “Šta ovo sada znači za vašu istragu?“ “Ne znam. Najverovatnije mnogo toga. Ali ne mogu sada odjednom da sagledam sve posledice.“ Ona pogleda na ručni sat. “Poslednji brod za Malme je upravo otišao. Sledeći je u petnaest do pet ujutru.“ “Otići ću u hotel“, reče Valander. Ona odmahnu glavom. “Možete da prespavate na kauču kod mene kući“, reče ona. “Muž mi je konobar i obično se vraća kući u ovo vreme. Tada sednemo zajedno i pojedemo po sendvič.“ Napustiše policijsku stanicu. Valander još uvek nije tačno shvatao u kom delu grada Lone Ker živi. Kada su ušli u stan, njen muž Torben samo što je bio ušao. Bio je ljubazan čovek, isto niskog rasta kao i njegova žena. Pojeli su sendvič i popili pivo u kuhinji, a zatim mu Lone Ker namesti kauč. On je insistirao da ide prvim brodom za Malme. Ona obeća da će ga probuditi na vreme i zatim ga ostavi da spava. Te noći Valander je spavao nemirno, čak je u jednom trenutku i ustao i stao pored prozora, posmatrajući mračnu i praznu ulicu dole. Pomislio je da su sve ulice slične noću - čovek čeka da neko naiđe, ali je sve uvek samo pusto. Luiz je muškarac. Od početka je primetio da nešto nije u redu sa njenom kosom. Objašnjenje je bilo jednostavno, možda čak i previše jednostavno - perika. On se seti da je u Svedbergovom podrumu video stalak za perike. Trebalo je da prozre tu tajnu mnogo ranije. Luiz je muškarac. Muškarac koji se nazivao Luiz kada bi promenio identitet. Međutim, pravo ime mu i dalje nisu znali. Nisu ni znali kako izgleda. Valander oseti kako nemir u njemu raste. Svi oni koje su pronašli ubijene bili su preobučeni ili maskirani. Isto kao i Luiz. čim je Valander rekao ko je, ona se iz stopa dala u beg. On je, pomisli Valander. Mora da je on. Nema drugog objašnjenja. Ubica je bio tu, pored mene, ali ja nisam uspeo da prozrem njegovu masku. A sada je nestao i zna da smo mu blizu. A zna i da nam je njegov identitet sasvim nepoznat. Sasvim nepoznat. Valander se vrati u krevet. Na trenutke je zadremao, ali je uglavnom samo ležao 1 čekao da izbije četiri sata. Kada je Lone Ker ušla da ga probudi, Valander se već bio obukao i složio

posteljinu. Ona ga ispitivači pogleda. “Nijedan policajac nije postao bolji od nespavanja“, reče ona. “Oduvek sam imao problema sa snom“, odvrati on. “I pre nego što sam postao policajac.“ Popili su kafu u kuhinji. Torbenovo hrkanje dopiralo je kroz otvorena vrata. “Pokušaću da saznam još nešto o Luiz“, reče ona. “To jest o toj osobi koja nije Luiz,“ On joj zahvali na pomoći, i na onoj koju mu je već pružila, i ona onoj koju sada nudi. Ona mu zatim pozva taksi. “Znači, sada tražimo muškarca?“, upita ona. “Da“, odgovori Valander. “Mora da je muškarac u pitanju. Nema drugog objašnjenja.“ Kada je stigao na terminal za vodeni avion, bilo je dvadeset do pet. U čekaonici je bilo već mnogo ljudi. To ga je iznenadilo. Zar toliko njih mora tako rano u Malme? Kupio je kartu i seo. Zamalo nije zaspao na plastičnoj stolici kada su putnici počeli da se ukrcavaju. Seo je kod prozora i zaspao i pre nego što je brod napustio pristanište. Probudio se tek kada su stigli u Malme. Tek kada je prošao carinu shvatio je koliko je pogrešio. Luiz je bila muško. On je pričao švedski. I bio u Kopenhagenu, kao i sam Valander. Naravno da je sinoć mogao da stigne na poslednji brod. Ali mogao je i da bude jedan od putnika koji su bili jutros na brodu. Valander nije znao kako je zapravo trebalo da postupi. Da ide po brodu i pokuša da prepozna lice, ženu bez šminke, pretvorenu u muškarca? Mogao je da pošalje poruku policiji u Malmeu da provere identitet svih putnika koji stižu u Malme. Trebalo je pre svega da se seti toga. Ali je bio previše umoran. Telo mu je samo bila ljuštura organizma koji se sastojao od umora, visokog šećera i iscrpljujućeg nedostatka sna. Izašao je na terminal. Putnici sa broda nestali su u različitim pravcima. Više nije mogao ništa da uradi. Otišao je do svog auta. Mobilni telefon je ležao na sedištu. Osim toga, bio je u pravu da je zaboravio da isključi farove. Pokušao je da upali motor, ali je akumulator bio sasvim prazan. Zavalio se u sedište i lupio pesnicom po čelu. Treba da izađe iz kola, ode u hotel, uzme sobu i odspava. Naravno, nije to uradio, već je nazvao Birka, nadajući se da je već ustao. Birk mu se javi i reče da upravo pije jutarnju kafu. “Gde si nestao juče? Mislio sam da ćemo porazgovarati.“ Valander mu objasni šta se dogodilo.

“Ne mogu da verujem“, reče Birk. “Jesi li zaista bio tako blizu?“ “Dopustio sam da me prevari. Trebalo je da čuvam vrata od ve-cea.“ “Svi se kajemo zbog nečega“, reče Birk. “Znači, sada si se vratio u Malme? Mora da si umoran.“ “Ma, gore je to što ne mogu da upalim auto.“ “Dolazim“, reče Birk. “Poneću kablove. Gde si?“ Valander mu objasni gde se nalazi. Birk je došao za devetnaest minuta. Valander je za to vreme još malo odspavao. “Bio sam u Hagovom stanu“, reče Birk. “Veoma spartanski uređen, sa slikama leptira u krupnom planu po zidovima. Nisam pronašao ništa što bi nam trenutno bilo od koristi.“ “On je ubijen jer se slučajno zatekao na plaži“, reče Valander. “Siguran sam u to. Ubica je želeo da ubije mladence.“ “Ubica je taj čovek koga si juče video? Preobučen u ženu?“ “Mislim da je tako.“ “Imaš fotografiju“, reče Birk. “Što znači da imaš lice. Sklonite joj kosu i možda ćete dobiti više nego što misliš.“ “Odatle ćemo i početi“, odvrati Valander. “Postoji mogućnost da neko sada prepozna Luiz kao muškarca.“ Birk je ispitivački gledao u Valandera. “Prvo bi trebalo da odspavaš nekoliko sati. Neće ti ništa pomoći ako se srušiš od umora.“ Namestili su kablove i upalili automobil. Bilo je već pet do pola sedam. “Nastavićemo da ispitujemo Hageov atelje i stan“, reče Birk. “Bićemo u kontaktu.“ “Javiću ti se da ispričam kako napredujemo“, odvrati Valander. Valander potom napusti Malme, ali se već kod skretanja za Jegersru zaustavi pored puta i okrenu Martinsona. “Pokušao sam da te dobijem“, požali se Martinson. “Trebalo je da imamo sastanak juče, ali ti je telefon sve vreme bio isključen. Ili si bio van dometa.“ “Bio sam u Danskoj“, odgovori Valander. “Zovi sve i reci im da imamo sastanak u osam.“ “Da li se nešto dogodilo?“ “Da. Ali o tome ćemo na sastanku.“ Valander nastavi ka Istadu. Predivno avgustovsko vreme se zadržalo. Vedro nebo, skoro sasvim bez vetra. Sada više nije bio toliko umoran. Glava mu je ponovo funkcionisala. Iznova se vraćao na Luiz, pokušavajući da prozre lice iza šminke. Na

trenutke mu se činilo da je uspeo. Stigao je u Istad u dvadeset do osam. Eba je sedela za prijavnicom i kijala. “Zar u avgustu da se prehladiš?“ “Starim babama kao meni može da se javi alergija“; odgovori ona ironično, a potom ga strogo pogleda. “Zar nisi spavao noćas?“ “Bio sam u Kopenhagenu, a tamo nema mnogo spavanja.“ Eba izgleda nije shvatila njegov pokušaj da se našali. “Samo da znaš, loše ćeš proći ako ne budeš pripazio na zdravlje.“ Valander joj ništa ne odgovori. Ponekad ga je nervirala ta njena sposobnost da ga u trenutku prozre. A bila je, naravno, u pravu. Grudvice šećera u njegovom krvotoku samo su se gomilale, sve više i više. On uze kafu i sede u svoju kancelariju. Neko mu je na sto stavio pismo sa zakačenom porukom da je važno. On baci pogled na sat i otvori kovertu. Pismo je bilo od Matsa Ekholma. Valander je pre nekoliko godina sarađivao sa njim, na slučaju jednog psihopate koji je ubijao ljude i skalpirao ih. Mats Ekholm je kao psiholog pomogao Valanderu da napravi profil ubice kog su tražili i dokuči koji motiv bi mogao da ima za skalpiranje svojih žrtava. Njihova saradnja je prošla uglavnom dobro. Kasnije, kada su uhvatili ubicu, Valander se zapitao koliko im je Ekholm zapravo bio od pomoći. Nikada nije uspevao da se dogovori sam sa sobom oko završne procene. Ekholm je ipak bio važan, i to ne samo kao sagovornik. Valander pročita pismo. Ekholm ga je samoinicijativno napisao – niko od njega nije tražio pomoć, niko ga zvanično nije zamolio za mišljenje. Ekholm se, međutim, ozbiljno pozabavio onim što se dogodilo. Na kraju pisma bio je veoma jasan. Valander primeti da mu se čvor u stomaku vratio. Smatram da je sasvim izvesno da će ubica ponovo napasti. Zasad ništa ne ide u prilog tome da je gotov. Ne može se uočiti nikakav pravilan vremenski razmak. Simboličan pun mesec nad njegovom glavom može da zasija u bilo kom trenutku i pokrene nasilje. To sto bira ljude koji su na onaj ili ovaj način maskirani može da se protumači na razne načine. Meni se čini najverovatnijim da na taj način beži od odgovornosti, kao da ubija nestvarne likove, a ne stvarne ljude. A možda nisam u pravu. Ipak moram postaviti pitanje da u svemu ovome ne postoji dodatni motiv. Motiv koji nikako ne uspevam da uvidim. Nešto što povezuje ove ljude, a nije reč o tome sto su

preobučeni, ili u ljude koji imaju zabavu u XVIII veku, ili u venčanicu i odelo. Što se tiče počinioca, izvlačim iste zaključke kao i ti, ako sam dobro razumeo — da je reč o čoveku koji ima pristup informacijama. I izbegava rizike. Sasvim je moguće da vodi ono što zovemo normalan život. Najverovatnije se oseća zatvorenim u nekakvoj sasvim nedramatičnoj okolini. Možda ima posao koji obavlja besprekorno, možda i porodicu, prijatelje, sve sto se smatra normalnim. Verovatno nikada ranije nije počinio krivično delo, barem ne nešto što bi podrazumevalo nasilje. Nešto se dogodilo. Nekakva iznenadna vulkanska erupcija u njemu, koju niko, ni on sam, nije mogao da predvidi. Valander odloži pismo. Ekholm je u pismu napisao sve telefone na koje ga može dobiti. Valander okrenu broj na poslu, ali mu je osoba koja se javila rekla da Ekholm još nije stigao. Valander zamoli da se Ekholmu prenese poruka da mu se javi. Bilo je tri minuta do osam. Valander pomisli na ono što Ekholm još nije znao — da se i ubica preoblači, maskira. Isto kao njegove žrtve. Ako je on uopšte ubica. Valander je ipak bio ubeđen da je prethodne večeri u Kopenhagenu upoznao ubicu. Nije imao nijedan razlog da sumnja u to. Drugačije jednostavno nije moglo biti. On pomisli na Isu Edengren, sklupčanu u useku iza paprati. Naježi se. Zatim ustade. Kolege su ga sigurno već čekale u sobi za sastanke. Treba da im ispriča šta se dogodilo prethodne večeri. Ubica je pokazao svoje lice, otišao u ve-ce i nestao. Zena koja je samo isparila. I vratila se kao muškarac. Luiz više nije postojala — postojao je samo nepoznati muškarac koji je skinuo periku i nestao bez traga. Muškarac koji je dosad ubio osmoro ljudi i možda se baš ovog trenutka sprema da ubije ponovo. Valander je ostao da stoji na vratima kancelarije. U Ekholmovom pismu bio je još jedan komentar — pitanje da li postoji neka druga veza među svim njegovim žrtvama, izuzev toga što su bili maskirani. Intuitivno je znao da je Ekholm u pravu. Pitanje je samo kako odrediti šta spaja sve žrtve? Šta to pričam, pomisli Valander. Kako uopšte da pronađem pravi trag na ovom nejasnom terenu? Pritom nam ponestaje vremena, što znači da nećemo stići da razmotrimo svaku mogućnost, da ispratimo sve tragove, da proverimo svaku sumnju.

Kako onda da znamo koji je način ispravan? Valander ostavi to pitanje bez odgovora i ode u toalet, pune bešike i žedan. Zurio je u odraz u ogledalu koji ga je tamo sačekao. Bio je otečen i bled, sa velikim podočnjacima. Po prvi put u životu pripalo mu je muka od sopstvenog odraza u ogledalu. Moram ga uhvatiti, pomisli on. I to ne samo da bih mogao da uzmem bolovanje i počnem da brinem o svom zdravlju. Nasuo je vodu u plastičnu čašu i popio je. Pitanje od malopre se vratilo: kako da zna koji je način ispravan? Odgovor je bio jednostavan – ne može da zna. Moraće da igra rulet sa onim što intuitivno bude nagađao. Crno ga vodi u ćorsokak, a crveno na pravi put. Vreme je sada resurs koji se brzo troši. Manevarski prostor je ovde bezgraničan. Odlučiće ono od čega svi strahuju i što svi poriču — sreća. Treba im sreća kako bi izabrali pravi trag koji će da prate, a ne onaj koji ih vodi u neočekivanu provaliju. Već je bilo osam sati i sedam minuta. Valander izađe iz toaleta. Svi su osim njega već bili tamo. Osećao se kao učenik koji kasni, ili pogubljeni učitelj. Turnberg je pipkao svoj savršeni čvor od kravate, Lisa Holgešon se osmehnula nemirnim, nervoznim osmehom, dok su ga preumorne kolege dočekale onako kako su najbolje mogle — samim svojim prisustvom. Valander sede i odmah reče kako stvari stoje — da je bio sasvim blizu ubice, ali da je pustio da mu pobegne. Smireno i precizno im je ispričao sve što se dogodilo, od trenutka kada se sreo sa Birkom i Marijom Jurtberj, preko neočekivanog poziva Lone Ker, putovanja do Kopenhagena, bara u jednoj od ulica iza glavne železničke stanice, pa sve do Luiz koja je sedela tamo, pogurena nad čašom vina, njenog osmeha i želje da priča sa Valanderom. Jedino što je pre toga morala da ode do toaleta. “Tamo je skinula periku“, reče on. “Samo da napomenem, istu periku koju ima na fotografiji. I skinula je i šminku. Pošto je ona, ili bolje rečeno on, osoba koja detaljno planira unapred, verovatno je računao na rizik da bude otkriven. Moguće je da je poneo kremu kojom bi mogao lakše da skine šminku. Nisam primetio da je izašao iz bara, jer sam očekivao ženu.“ “A odeća?“, upita An-Brit. “Nosio je nekakav kombinezon“, odgovori Valander. “I plitke cipele. Da sam bolje pogledao, možda bih i posumnjao da je reč o muškarcu. Ali ne dok je sedeo za šankom.“ An-Brit je samo to imala da ga pita. “Što se mene tiče, sasvim sam siguran“, reče Valander nakon kraće tišine, što je značilo da niko nema više pitanja. “On je taj koga tražimo. Zašto bi inače pobegao?“

“Zar ti nije palo na pamet da će se vratiti istim brodom kao ti jutros?“, upita Hanson. “Palo mi je na pamet“, odgovori Valander. “Ali prekasno.“ Trebalo bi da me prekore, pomisli on. I za to i za još mnogo toga u istrazi. Istina je da sam video da nosi periku još kada sam prvi put držao sliku u rukama. Da sam shvatio i da je preobučena, stvari bi bile sasvim drugačije. Pošto smo tražili Luiz, a zapravo je bila reč o muškarcu. Svi ostali tragovi mogli su da sačekaju. Ali nisam uspeo to da primetim. Nisam imao snage da vidim ono što sam naslućivao još od samog početka. Valander nasu čašu mineralne vode i nastavi. “Dobio sam pismo od Matsa Ekholma“, reče on. “Ako se ne sećate, to je onaj psiholog koji nam je pre nekoliko godina pomogao da uhvatimo momka koji je skalpirao ljude. Samoinicijativno mi je napisao šta misli. Ukazao je na mogućnost da ubica ponovo napadne. Pošto ne znamo ni gde ni kako da ga nađemo, moramo da pođemo od pretpostavke da može bilo kada ponovo da ubije. Što znači da nemamo vremena za gubljenje.“ “Da li smo tokom istrage naišli na nekog vlasuljara?“, upita jedan od policajaca iz Malmea. “Nismo. Ali to je jedno od najvažnijih pitanja koje imamo. Moramo ponovo pročešljati sav materijal koji imamo. Možda ga tako pronađemo.“ “Imamo fotografiju“, reče Martinson. “Na kompjuteru možemo da uklonimo periku i otkrijemo muško lice.“ “To je sada i najvažnije“, reče Valander. “Počećemo da izrađujemo foto-robota čim završimo ovaj sastanak. Lice se može promeniti pomoću perike i vešto nanete šminke — ali se ne može i sasvim promeniti.“ Valander primeti da se neka nova energija iznenada pojavila u prostoriji. Nije imao nameru da bespotrebno odugovlači sastanak. Lisa Holgešon primeti da će uskoro završiti i podiže ruku. “Samo želim da podsetim na nešto što svi već znaju. Svedbergova sahrana je sutra, u dva sata. Zbog novonastale situacije, odlažemo do daljeg komemoraciju koja je trebalo da se održi u stanici posle sahrane.“ Nije bilo komentara. Svima se žurilo. Niko nije morao da pita šta će se dalje događati. Valander ode u svoju kancelariju po jaknu. Morao je u važnu posetu koja nije mogla da čeka. Hteo je da ispita jednu mogućnost, da isprati jedan trag koji će se najverovatnije ispostaviti kao pogrešan. Ali je znao i da nikada neće oprostiti sebi ako ispadne da je trag pravi. A to mu neće oduzeti mnogo vremena, najviše sat. Nekako je ubedio sebe da ima tih sat vremena na raspolaganju.

Kada je krenuo iz kancelarije, pojavio se Turnberg. “Imamo li ljudstvo za retuširanje te fotografije?“, upita on. “Martinson to ume“, odgovori Valander. Ako i malo posumnja u sebe ili u tehnologiju kojom raspolažemo, neka prepusti to stručnjacima.“ Turnberg klimnu glavom. “Samo sam hteo da budem siguran.“ Valander primeti da Turnberg želi da kaže još nešto. “Mislim da ne bi trebalo da krivite sebe što je uspeo da skine masku i nestane. Niste to nikako mogli da predvidite.“ Valander shvati da Turnberg zaista i misli to što je rekao. Da li su te reči bile pokušaj pomirenja? Valander odluči da odgovori na njega. “Više sam nego voljan da saslušam tuđe mišljenje“, reče on. “Ništa u ovoj istrazi nije jednostavno.“ “Obećavam da ću vam reći kada budem imao nekakav konstruktivan predlog“, odvrati Turnberg. Završili su razgovor i Valander žurno napusti stanicu. Na trenutak se dvoumio da li da uzme kola, ali je ipak odlučio da krene peške jer je ionako bilo blizu, samo ulicu niže ka centru. Kretanje je bio jedini način da se odupre pospanosti. Trebalo mu je deset minuta do crvene zgrade pošte. Nekoliko žutih poštanskih vozila upravo je istovaralo vreće sa pošiljkama. Valander je prvi put bio ovde, Potražio je ulaz. Bio je zaključan i on pozvoni na vrata kako bi ga pustili unutra. Primio ga je upravnik pošte. Bio je to mlad čovek, teško stariji od trideset godina, po imenu Ćel Albinson. Odmah je zadobio Valanderovo poverenje. Albinson ga povede u kancelariju. Sa komode uza zid šuštao je ventilator. Valander izvadi papir i olovku, pitajući se kako da počne razgovor. “Koliko se često događa da poštar čita pisma koja raznosi?“ Pitanje je bilo vrlo škakljivo. Njime bi uvredio čitavu jednu profesiju. Valander pomisli na Vestina - njemu se takvo pitanje nikako ne bi svidelo. Valander odluči da počne od početka. Bilo je jedanaest sati i sedamnaest minuta. Ponedeljak, devetnaesti avgust.

30 Na zidu Albinsonove kancelarije visila je mapa. Valander poče od nje i upita kako izgledaju poštanske jedinice. Albinson je, kao što se i moglo očekivati, pitao zašto policiju zanima tako nešto. Valander mu umalo nije rekao istinu — da sumnjaju da na području Istada postoji poštar koji je, osim što raznosi poštu, i serijski ubica. Shvatio je, međutim, da bi to ne samo zvučalo besmisleno već i da bi bilo pogrešno. Nije imao nikakvih dokaza da muškarac za kog se ispostavilo da je Luiz radi u pošti. Upravo suprotno — poštari obično rade od rano ujutru, što znači da ubica ne može da provodi noć u baru u Kopenhagenu, barem ne u toku radne nedelje. Stoga mu je neodređeno odgovorio. Nije čak ni spomenuo da to ima veze sa Svedbergovim ubistvom. Ni sa ubistvom pet mladih osoba u Hagestadu i Nibrustrandu. Potrudio se da zvuči odlučno kako bi Albinson shvatio da jasniji odgovor od toga neće dobiti. Albinson je sa velikim entuzijazmom pokazivao po karti i objašnjavao. Valander je povremeno beležio u svoj notes. “Koliko poštara radi u ovoj jedinici?“, upita Valander kada se Albinson udaljio od karte i seo za sto. “Osam.“ “Da li možda imate spisak njihovih imena? I slike?“ “Pošta je moderna kompanija“, odgovori Albinson. “Izdali smo brošuru u boji sa svim našim poštarima i opisom njihovog posla.“ Albinson nestade iz prostorije. Valander pomisli da je imao sreće. Pomoću fotografija poštara moći će odmah da proveri da li muškarac iz Kopenhagena radi u pošti ili ne. To ne znači da se nije nadao. Time bi jednim potezom identifikovali ubicu. Albinson se vrati sa brošurom. Valander opsova, uzalud tražeći svoje naočare. “Možda će moje biti dobre“, predloži Albinson. “Koju dioptriju imate?” “Ne znam tačno. Deset i po.“ Albinson ga začuđeno pogleda. “To bi značilo da ste slepi“, reče. “Pretpostavljam da mislite 1,5. Ja imam 2,0, poslužiće.“ Valander stavi naočare - pomagale su. Brošura je bila luksuzno izrađena. Zapitao se da li zbog toga poštarina stalno raste. U isti mah seti se i onoga što mu je Vestin rekao kad ga je vozio na Bernse — da će za svega nekoliko godina elektronska pošta preuzeti skoro polovinu svega što se danas šalje običnom poštom. Šta će pošta onda

raditi? Vestin nije znao odgovor na to pitanje. Nije ga znao ni Valander, ali se zapitao da li brošura služi još nečemu osim što je njemu sad od velike koristi. Brošura se mogla razmotati. U njoj je bilo osam poštara, četiri muškarca i četiri žene. Valander je proučio lica muškaraca — nijedno od njih nije ni najmanje ličilo na Luizino. Na trenutak se zamisli nad čovekom po imenu Laš-Jeran Berg, ali odmah shvati da ni ono nikako ne odgovara. Zatim pogleda lica žena. Prepoznao je jednu ženu, koja je tokom svih tih godina dostavljala njegovom ocu poštu u Lederupu. “Mogu li da zadržim brošuru?“, upita on. “Možete da uzmete i nekoliko ako želite.“ “Jedna je sasvim dovoljna.“ “Da li ste našli ono što vas interesuje?“ “Ne baš. Imam još nekoliko pitanja. Pisma se, dakle, ovde sortiraju. Da li to poštari sami rade?“ “Da.“ “Znači ovde nema drugih zaposlenih?“ “Osim mene ima još jedan čovek, Sune Buman. Ovde je, hoćete da popričate s njim? Da ga pozovem?“ Valander je želeo da vidi da li je Buman taj koga traži. Na trenutak pomisli šta bi bilo kad bi se ispostavilo da to jeste muškarac koga je video prethodne večeri, preobučenog u ženu. “Možemo da odemo do njega.“ Otišli su u halu za sortiranje pošte. Jedan čovek je bio nagnut nad poštanskim džakom i zatezao ga. Valanderu je još izdaleka bilo jasno da to ne može biti on. Sune Buman je sigurno imao više od sto kilograma, i bio je skoro dva metra visok. Pozdraviše se, a Buman ga pogleda razrogačenih očiju. “Zašto još niste uhapsili tog psihopatu?“ “Radimo na tome“, odgovori Valander. “Trebalo je još odavno da bude uhvaćen.“ “Stvari se, nažalost, ne odvijaju uvek onako kako bismo želeli.“ Valander i Albinson se vratiše u prostoriju iz koje su malopre došli. “Zna da bude malo težak“, izvini se Albinson. “Svi mi znamo da budemo malo teški“, odgovori Valander. “I jeste u pravu. Svi mi želimo da se ubica uhvati.“ Valander sede na stolicu i pokuša da se seti ima li još nekih pitanja. Ovde u poštanskom terminalu nije bilo odgovora, mada ih nije ni očekivao. Valander pruži Albinsonu naočare. “To bi bilo sve, neću više da vam smetam. Osim ako ovde radi još neko.“

“Imamo, naravno, šofere“, reče Albinson. “Mada su oni zaduženi samo za poštanske džakove i sandučiće i nemaju ništa sa sortiranjem i isporukom.“ “Da nemate možda neku brošuru s njima?“ “Nažalost, ne.“ Valander ustade. Nije imao više pitanja. “Šta vi to, zapravo, tražite?“, upita Albinson. “Kao što sam već rekao, ovo je samo rutinska kontrola.“ Albinson odmahnu glavom. “Možda bi neko drugi poverovao u to, ali ja ne. Zašto bi vodeći kriminalni policajac u ovom gradu išao okolo i postavljao rutinska pitanja dok istražuje ubistvo svog kolege? I nekoliko mladih ljudi i bračnog para. Ovde ste jer to ima nekakve veze sa ovim ubistvima.“ “To ne menja stvar“, reče Valander. “Ovo je zaista samo obična rutinska kontrola.“ “Ne verujem vam“, odgovori Albinson. “Mislim da tražite nešto.“ “Rekao sam koliko mogu. Mada, ipak, imam još nekoliko pitanja.“ Valander ponovo sede. “Danas poštanski džak sigurno izgleda drugačije nego što je izgledao pre deset ili dvadeset godina. Ko danas uopšte šalje pisma?“ “Imate pravo, sve se mnogo promenilo. Za nekoliko godina će promena biti još veća. Pošta postaje staromodna, ljudi šalju elektronsku poštu umesto pisama.“ “Pretpostavljam da se broj privatnih pisama drastično smanjio.“ “Ne toliko koliko biste možda pomislili. Mnogi i dalje nemaju poverenja u faks i elektronsku poštu. Ljudi čuvaju svoju privatnost, pa više vole zapečaćene koverte.“ “Poštanske torbe, znači, nisu samo pune reklama i pošiljki državnih službi.“ “Daleko od toga.“ Valander klimnu glavom. On i Albinson ustaše istovremeno. “Da li je to to što ste tražili?“ “Mislim da jeste. Hvala na pomoći.“ Albinson nije ništa više pitao, te su se rastali kod ulaznih vrata. Valander zakorači na sunce. Kakav čudan avgust, pomisli Valander. Toplota kao da se ne da, a lagani vetar koji stalno duva izgleda da je potpuno nestao. Vratio se u policijsku stanicu. Razmišljao je da li sutra, na Svedbergovoj sahrani, treba da bude u uniformi. Pitao se i da li je An-Brit možda zažalila što je na sebe preuzela govor, i to govor koji i nije sama napisala. Kada je došao do prijavnice, Eba reče da Lisa Holgešon želi da razgovara s njim. Valander primeti da je Eba snuždena.

“Kako si mi inače?“, upita on. “Ne stižemo nikad da se ispričamo.“ “Tako je — kako je“, odgovori ona. Valander se seti da je njegov otac koristio iste reči kada je govorio o jadima starosti. “Samo da se ovo završi, pa ćemo da razgovaramo“, reče Valander. Ona klimnu glavom. Valanderu se činilo da je bilo još nečega u vezi s njom, ali nije stigao da pita. Otišao je kod Lise Holgešon. Kao i obično, vrata njene kancelarije bila su otvorena. “Ovo je velika stvar“, reče ona kad je Valander seo prekoputa nje. “Turnberg je zadivljen.“ “Zadivljen čime?“ “To pitaj njega. Mada verujem da ćeš opravdati glas koji te bije.“ “Je li tako loše?“ “Naprotiv.“ Valander odmahnu rukama. Nije hteo da priča o svom doprinosu istrazi, jer je smatrao da nije dovoljan. “Načelnik državne policije prisustvovaće sahrani“, reče ona. “Kao i ministar pravde. Sleću u Malme u jedanaest, ja ću ih dočekati na aerodromu. Obojica žele da održimo izlaganje, recimo, u pola dvanaest. U velikoj sali za sastanke. Ti, Turnberg i ja.“ “Zar ne možeš ti da održiš to izlaganje? Ili Martinson? On je mnogo bolji govornik od mene.“ “Ipak ti vodiš istragu“, reče ona. “Mislili smo da to bude najviše pola sata. Onda će oni da idu na ručak. Vraćaju se za Stokholm odmah posle sahrane.“ “Hoće li neko od njih da drži govor?“ “Hoće, obojica.“ “Malo strepim od ove sahrane“, reče Valander. “Ipak je drugačije kad je neko brutalno ubijen.“ “Misliš na tvog starog prijatelja Ridberga?“ “Da.“ Telefon zazvoni. Lisa Holgešon se javi i zamoli da je pozovu kasnije. “Šta je s muzikom?“, upita Valander. “Prepustili smo odluku svešteniku, sigurno će odabrati nešto prikladno. Šta se ono najčešće svira, Bah ili Bukstehude? I ’Blažena je zemlja’, naravno.“ Valander ustade i spremi se da krene. “Nadam se da ćeš iskoristiti priliku“, reče on. “Kad su ti tu i načelnik i ministar pravde.“ “Priliku za šta?“

“Da im kažeš da ovako više ne ide. Da se, ako se nastavi sa sasecanjima, može slobodno reći da ovo više nije štednja, nego zavera. Sa sve organizovanim i ostalim kriminalom s kojim imamo posla u zemlji.“ “Šta, za ime boga, hoćeš time da kažeš?“ “Upravo to što sam rekao. Zavera. Zavera da policija postane potpuno nesposobna da obavlja svoj posao. Reci im to. Nije još dotle došlo, ali će uskoro.“ Ona odmahnu glavom. “Ne slažem se baš s tobom.“ “Znaš da sam u pravu. Svi koji rade u policiji primećuju da stvari idu nizbrdo.“ “Zašto im to sam ne kažeš?“ “Možda bi trebalo. Mada bih pre svega trebalo da hvatam ovog ubicu.“ “Ne ti“, ukaza ona. “Nego mi.“ Valander ode u Martinsonovu kancelariju, gde je bila i An-Brit. Gledali su jednu sliku na monitoru: lice Luiz, samo bez kose. Martinson ju je izbrisao. “Koristim jedan program koji je razvio FBI“, reče Martinson. “Sad možemo da stavimo razne frizure, a zatim i bradu i brkove. Mogu se čak i bubuljice dodati na lice.“ “Mislim da ih nije imao“, reče Valander. “Jedino što me zanima jeste šta je ispod perike.“ “Ja sam malo gledala okolo“, reče An-Brit. “Zvala sam prodavnicu perika u Stokholmu i pitala da li postoji neko ograničenje koliko sopstvene kose može da stane ispod perike. Pokazalo se da odgovor na to pitanje nije tako jednostavan.“ “Znači, on može da ima i bujnu kosu?“, reče Valander. “Ovaj program može još nešto“, dodade Martinson. “Možemo da oblikujemo uši i izravnamo noseve.“ “Sličnost s fotografijom jeste velika“, reče Valander. “Znači, ne moramo ni da dodajemo ni skidamo bilo šta.“ “Boja očiju?“, upita Martinson. Valander razmisli. “Plava“, odgovori. “Jesi li video njene zube?“ “Ne njene, njegove.“ “Jesi li ih video?“ “Ne baš jasno. Mislim da su bili dobro očuvani i beli.“ “Poremećene psihopate vrlo često dobro vode računa o ličnoj higijeni“, reče Martinson. “Ne znamo da li je reč o psihopati“, reče Valander.

Martinson unese Valanderove podatke o boji očiju i zubima u kompjuter. “Koliko je stara?“, upita An-Brit. “Ne stara“, reče Valander. “Star.“ “Ali osoba koju si ti video bila je žena. Tek si posle shvatio da je muškarac.“ Valander uvide da je bila u pravu. On je video ženu, od toga bi trebalo da krene kad procenjuje njenu starost. “Kod žena sa jakom šminkom uvek je teško odrediti godine“, reče on. “Fotografija koju imamo mora da je skoro slikana. Rekao bih da ima oko 40 godina.“ “Koliko je visoka?“, upita Martinson. “I dalje je bila žensko kad je otišla u toalet.“ Valander pokuša da se seti. “Nisam siguran“, odgovori on. “Mada je bila dosta visoka, između 170 i 175 centimetara.“ Martinson ukuca visinu. “Njeno telo“, reče on. “Da li je imala umetke za grudi?“ Valander shvati da nije toliko obratio pažnju. “Iskreno, ne znam šta da kažem.“ An-Brit ga pogleda s izrazom lica koji je ličio na osmeh. “Prema svim dostupnim istraživanjima, muškarci odmah primećuju ženske grudi“, reče ona. “Da li su male ili velike. Nakon toga navodno primećuju noge. I zadnjicu.“ Martinson se zakikota. Valander shvati koliko je situacija glupa - treba da proceni ženu koja je zapravo muškarac, ali koju svejedno treba posmatrati kao ženu. Sve dok Martinson ne dobije sve podatke koje treba da unese u kompjuter. “Imala je jaknu“, reče Valander. “Možda ja nisam tipičan posmatrač, mada nisam primetio da su joj se grudi nešto posebno isticale. A i šank je bio visok. Nisam mogao da primetim ni kako izgleda otpozadi. Kada je ustala sa šanka, odmah su je zaklonili drugi ljudi. U baru je te večeri bilo mnogo ljudi.“ “Imamo, svejedno, dosta toga“, reče Martinson ohrabrujuće. “Treba da pokušamo da otkrijemo kakvu je frizuru ta osoba imala ispod perike.“ “Sigurno ima na stotine varijanti“, reče Valander. “A zar ne možemo da objavimo samo lice? I da se nadamo da će ga neko prepoznati prema crtama lica, kad nema te perike koja zbunjuje.“ “Prema istraživanjima koja je FBI sproveo, to je skoro nemoguće.“ “Hajde da svejedno pokušamo“, reče Valander. Odjednom mu nešto drugo pade na pamet. “Ko je beše razgovarao s onom medicinskom sestrom? Onom što se javila kad je zvao neko ko se predstavio kao Erik Lundberg?“

“Ja“, reče An-Brit. “Hanson je trebalo to da uradi, ali sam na kraju ipak ja.“ “Čega se sećala?“ “Malo toga. Čovek je govorio skonskim dijalektom.“ “Je li dijalekat zvučao kao pravi skonski?“ Ona ga začuđeno pogleda. “Zapravo nije. Baš je to sestra rekla. Bilo je nešto čudno sa dijalektom, ali nije mogla da odredi šta.“ “Može se, znači, reći da je dijalekat bio lažan?“ “Da.“ “Kakav je bio glas, mek ili grub?“ “Grub.“ Valander se u mislima vrati u “Amigo“. Luiz mu se nasmešila, a onda je rekla da mora do toaleta. Glas joj je bio grub, iako ga je prikrivala mekim prizvukom. “Onda je on zvao“, reče Valander. “Možemo biti prilično sigurni u to. Iako nemamo nikakve pouzdane dokaze.“ Valander je imao potrebu da okupi najbliže saradnike oko sebe. U ovoj situaciji to su bili samo An-Brit i Martinson. Čak ni Hanson nije ulazio u taj najuži krug. “Hajdemo u malu sobu za sastanke da rezimiramo sve još jednom“, reče on. “Samo nas troje.“ “Ja bi trebalo da nastavim s ovim“, reče Martinson. “Nije baš jednostavno uraditi ovakvu sliku.“ “Nećemo dugo.“ Martinson ustade. Otišli su do najmanje sobe za sastanke u stanici i zatvorili vrata. Valander im ispriča o razgovoru u poštanskom terminalu. “Nisam imao nikakva očekivanja“, reče on. “Ali sam hteo da proverim.“ “To ipak ne menja polaznu tačku“, reče Martinson. “Tražimo nekoga ko je dobro informisan. Nekoga ko može da zaviri u najdublje tajne ljudi.“ “Dosad nismo našli ništa što bi ukazivalo na to da je neko sa strane znao gde i kada će biti fotografisanje“, reče An-Brit. “Upravo na to treba da se koncentrišemo“, reče Valander. “Ova istraga je užasno opširna i ide na sve moguće strane. Sada smo, ipak, došli do nečega što bi mogla da bude srž. Imamo ubicu koji deli jednu naviku sa žrtvama — preoblačenje. Osim toga, uvlači se u svet koji je barem delimično tajanstven. Kako to radi? Gde se nalazi? Kako dolazi do tih informacija?“ Zatim razmisli još malo o razgovoru u poštanskom terminalu. “Našao sam samo jednu stvar koja ih spaja“, reče Valander. “Isa Edengren i Sture Bjerklund imaju istog poštara. Ali osim toga, postoje još tri različita poštara, plus još neko ko radi van

Istada. To znači da možemo da otpišemo ovu teoriju. Apsurdno je razmišljati o nekoj zaveri među poštarima. Ionako je dovoljno besmisleno.“ Martinson je bio sumnjičav. “Da ne izvlačimo prebrzo zaključke? Pretpostavimo da je ovaj čovek što se preoblači u ženu negde na marginama istrage. Ne možemo, u stvari, sa sigurnošću znati da on stoji iza svega ovoga.“ Valander uvide da je Martinsonov komentar na mestu. “U pravu si“, reče on. “Možemo, znači, malo detaljnije da pogledamo četvoricu poštara o kojima je reč. Plus još neko iz Simrishamna. Pošta nam je olakšala posao ovom brošurom.“ Pogledali su imena i razdelili brošure među sobom. “Teško da ćemo tako doći do nečega“, reče Valander. “Ali postoji mogućnost da će na šanku naći neki otisak. Stigli su, nažalost, da operu čašu s vinom.“ To što su odredili kao srž problema pokusali su zatim da sagledaju sa različitih strana. Šta im je to promaklo? Kako ljudi uopšte mogu da dođu do nekih informacija? Otvaranje pisama i prisluškivanje telefona? To su dve mogućnosti. Ali osim toga? Prodiskutovali su razne mogućnosti, od tračeva do ucene, od elektronske pošte do faksa. Nisu, ipak, došli ni do čega što bi zapravo moglo da predstavlja srž problema. Valander primeti da se uznemirenost vraća. Pomislio je na pismo od Matsa Ekholma. “Nema nikakve šeme“, reče on. “Imamo preoblačenje i tajne. I ništa više.“ “Stigle su informacije o onoj sekti, ’Divine Movers’“, reče Martinson. “Izgleda da nisu počinili nikakva krivična dela nasilja, ali poreske vlasti imaju dosta toga neraščišćenog s njima. Mada mislim da je to slučaj sa svim verskim sektama danas u zapadnom svetu.“ “A šta ako odbacimo preoblačenje?“, reče An-Brit.“Ako to posmatramo kao nešto na površini što možemo da zanemarimo. Šta onda ostaje?“ “Mladi ljudi“, reče Valander. “Srećni mladi ljudi. Koji se zabavljaju ili se venčavaju.“ “Znači, ne računaš Haga?“ “Da. On tu ne spada.“ “A Isa Edengren?“ “Ona je trebalo da bude na zabavi.“ “To, ipak, menja stvar“, reče An-Brit. “To je novi momenat. Ne sme da joj dozvoli da izbegne. Ali da izbegne šta? Koji je motiv? Mržnja ili osveta? Nemamo nikakvih dodirnih tačaka između njih i mladenaca. A tu je i Svedberg. Šta on to prati?“ “Mislim da znamo odgovor na ovo poslednje“, reče Valander. “Možemo barem da nagađamo odgovor — Svedberg je poznavao tog čoveka koji se preoblači u ženu.

Nešto ga je sigurno nateralo da posumnja. Tokom leta, radeći na istrazi, uvideo je da je u pravu. Mora da je zbog toga ubijen, znao je previše. Ubijen je pre nego što je uspeo da nas obavesti o svemu što je saznao.“ “Ali šta to sve zapravo znači?“, reče Martinson. “Svedberg kaže svom rođaku da se druži sa ženom po imenu Luiz. Sada ispada da je ona u stvari muškarac. To bi trebalo da je Svedberg ipak shvatio. O čemu se tu onda radi? Transvestiti? Ili je Svedberg, ipak, bio homoseksualac?“ “To može da se shvati i na drugi način“, reče Valander. “Ne verujem da je Svedberg imao sklonosti ka oblačenju u žensku odeću. Mada je mogao da bude homoseksualac, a da niko od nas to ne zna.“ “Jedna osoba u svemu ovome izgleda postaje sve važnija“, reče An- -Brit. Valander je znao na koga misli — na Brura Sundelijusa, penzionisanog bankara. “To sam i ja mislio“, reče on. “Mislim da ima smisla da to posmatramo kao drugu srž problema. Ne kao alternativu, već kao dodatak. Oko te jedanaest godina stare prijave protiv Svedberga grupišu se ljudi i događaji. Znamo da se Svedberg ponašao vrlo čudno, možemo čak pretpostaviti i da je bio izložen nekoj vrsti ucene. Ili je imao neke druge razloge da prikrije nešto u vezi sa Stridom.“ “Ako je i Brur Sundelijus imao nastrane sklonosti, onda je razumljivo“, reče Martinson. Valanderu se nije svideo način na koji se Martinson izrazio — s mnogo loše skrivenog prezira. “Ne može se reći da je homoseksualnost nastrana sklonost. Tako se mislilo pedesetih godina, ali ne više. To što ljudi i dalje ponekad žele da sakriju svoju seksualnu orijentaciju jeste sasvim druga stvar.“ Martinson je primetio Valanderovu reakciju, ali nije ništa rekao. “Pitanje je, dakle, šta to povezuje Sundelijusa, Svedberga i Strida“, nastavi Valander. “Tri čoveka čija prezimena počinju na ’s\ Direktor banke, alkoholičar i sitni lopov i policajac.“ “Ne znam da li je Luiz i tada bila tu“, spomenu An-Brit. Valander napravi grimasu. “Moramo nekako drugačije da ga zovemo“, reče on. “Luiz je nestala u onom toaletu u Kopenhagenu. Ako ne promenimo ime Luiz, samo se zbunjujemo.“ “Luis“, reče Martinson. “Vrlo jednostavno.“ Složili su se. Luiz je privremeno bila prekrštena i promenjen joj je pol. Sada su tražili muškarca po imenu Luis. “Strid je mrtav“, nastavi Valander. “Od njega ne možemo dobiti nikakav iskaz. Mada možda Rut Lundin može nešto više da nam kaže, iako sumnjam u to. Mislim da je bila iskrena, ona verovatno nije ni znala čime se sve Strid bavio.“

“Onda, znači, ostaje Sundelijus?“ Valander pogleda Martinsona i klimnu glavom. “On je bitan“, reče Valander. “Toliko bitan da moramo malo više da se koncentrišemo na njega. Moramo detaljnije da se pozabavimo time kakva je on osoba.“ “A što ga ne privedemo?“, upita Martinson. “Da ga privedemo zbog čega?“ “Ako je bitan za istragu, onda je bitan.“ “Ako ćemo već da ga privedemo, onda bar treba da znamo šta ćemo da ga pitamo.“ Dogovorili su se da se Martinson posveti Sundelijusu. Valander napusti prostoriju i ode do svoje kancelarije. U hodniku srete Edmundsona. “Nismo našli ništa na onom mestu u rezervatu na kom si tražio da pogledamo“, reče on. Valanderu je bio potreban trenutak da se seti. “Ništa?“ “Neko je stajao kod drveta i pljunuo burmut“, odgovori Edmundson. “Ništa više.“ Valander ga upitno pogleda. “Nadam se da si uzeo taj burmut. Ili da si za to rekao Nibergu.“ Edmundson ga iznenadi. “Zapravo jesam.“ “To može biti važnije nego što mislimo“, reče Valander. Nastavio je ka svojoj kancelariji. Bio je, znači, u pravu. Mesto na kom je imao osećaj da ga neko posmatra. S tog mesta je imao najbolji pogled na stazu. Ubica je bio tamo i pljunuo je burmut, baš kao i na plaži. Bio je i kod policijskih traka u Nibrustrandu, preobučen. On nas prati, pomisli Valander. U našoj je blizini. Sve vreme je korak ispred i korak iza nas. Možda pokušava da sazna šta znamo? Ili možda samo pokušava samom sebi da dokaže da ga ne možemo naći. Nešto mu pade na pamet. Nazvao je Martinsona. “Da li ti ili neko drugi imate osećaj da neko pokazuje neuobičajeno veliko interesovanje za ovu istragu?“ “Ko bi to bio? Osim novinara koji pokušavaju da dođu do vesti.“ “Obavesti sve da obrate pažnju na to da li se neko čini neočekivano zainteresovanim. Neko ko se čudno ponaša, ko se ne uklapa. Ne mogu ništa konkretnije da kažem od ovoga.“ Martinson reče da će preneti to i razgovor se završi.

Već je bilo dvanaest sati. Valander odjednom primeti da mu je od gladi pripalo muka. On izađe iz stanice i uputi se ka jednom restoranu u centru. U pola dva se već bio vratio u stanicu. Skinuo je jaknu i otvorio brošuru koju je dobio u poštanskom terminalu. Prvi poštar koga će pokušati da kontaktira zove se Olov Andešon. Valander uze slušalicu i okrenu broj. U isti mah se zapita koliko će još dugo izdržati. * Vratio se u Istad nekoliko minuta posle jedanaest. Pošto nije hteo da rizikuje da sretne policajca koji ga je našao u Kopenhagenu, odlučio je da se vrati preko Helsingera. Otišao je do tamo vozom, a onda seo na trajekt. U Helsingborgu je uzeo taksi do Malmea, gde mu je auto bio parkiran. Nije morao da štedi pare zbog neočekivanog nasledstva od nekog rođaka. Pre nego što je došao do auta, dugo je motrio na parking. Nije sumnjao da će se izvući. Kao što nije sumnjao ni sinoć, u baru u Kopenhagenu. To je bio veliki trijumf. Nije očekivao da će neki policajac doći i sesti pored njega, ali nije izgubio smirenost. Samo je uradio ono što je mnogo pre toga planirao, u slučaju da se nađe u nekoj takvoj situaciji. Sasvim mirno će otići u toalet, skinuti periku, staviti je na pojas s leđne strane i skinuti šminku kremom koju je uvek nosio u džepu. A zatim će otići odatle. Otići će iz toaleta kao neko drugi. I dalje je znao kako da umakne. Kada se uverio da parking nije pod prismotrom, seo je u auto i odvezao se u Istad. Dugo se tuširao, a zatim se sklupčao na krevetu u izolovanoj sobi. Bilo je mnogo toga o čemu je trebalo da razmisli. Nije znao kako ga je taj policajac Valander našao. Negde je, ipak, ostavio neki trag. To ga je više iznerviralo nego zabrinulo. Jedino objašnjenje koje mu je padalo na pamet jeste da je Svedberg ipak imao neku njegovu fotografiju u stanu. Fotografiju Luiz. Fotografiju koju nije našao iako je isprevrtao sve što je bilo u stanu. To ga je i smirilo — policajac je došao da razgovara sa ženom. Ništa nije ukazivalo na to da je policajac pre dolaska u bar znao ili pretpostavljao da Luiz ne postoji i da je to samo maska. Sada mu je to, ipak, sasvim jasno. Pomisao na to kako je lako umakao uzbuđivala ga je. To ga je teralo dalje, iako je to predstavljalo i problem. Nije izabrao koga će još da ubije. Nije više imao koga. Prvobitni plan je bio da sada malo sačeka, možda čak i godinu dana, i da pažljivo razmisli kako da nadmaši samog sebe. Sačekao bi toliko dugo da ga svi zaborave, dok svi ne misle da ga više nema. A onda bi se ponovo pojavio.

Susret s policajcem ga je, ipak, uznemirio. Više ne može da izdrži celu godinu pre nego što ponovo nastupi. Celo poslepodne je ležao u krevetu i pomno pokušavao da sagleda problem. Postojalo je mnogo mogućnosti, mnogo rešenja. U nekoliko navrata razmišljao je da odustane. Na kraju je ipak našao rešenje. Ono je odstupalo od prvobitnog plana, a samim tim nije bilo ni sasvim zadovoljavajuće. U ovoj situaciji, međutim, nije bilo druge opcije. Osim toga, to je bilo i iskušenje. Sto je više razmišljao o tome, to mu je više izgledalo genijalno. Napraviće prizor koji niko ne može ni da zamisli i koji niko posle neće moći da shvati. Stvoriće zagonetku koju niko neće moći da reši. Nevidljivi ključ će baciti u mrak gde niko ne može da ga nađe. Kasno posle podne je doneo konačnu odluku. Izabrao je Valandera, policajca. I neće čekati. Svedbergova sahrana je narednog dana, tada treba da uradi svoje male pripreme. Nasmešio se na pomisao da će Svedberg zapravo da mu pomogne. Policajčev stan će za vreme sahrane biti prazan. Svedberg je nekoliko puta rekao da je Valander razveden i da je većinu vremena sam. Neće čekati duže od srede. Ta pomisao ga je opet uzbudila. Ubiće tog policajca, a zatim će ga preobući. Ali ne bilo kako.

31 Ponedeljak je potpuno protraćen. Bila je to prva Valanderova pomisao u utorak ujutru. Prvi put posle mnogo vremena osećao se naspavano. Iz policijske stanice je otišao već u devet. Kao da je bio primoran da se povuče, jednostavno nije više imao snage. Odvezao se pravo kući, pojeo nekoliko suvih sendviča i zatim legao. Nije se ničeg sećao nakon što je isključio lampu. Bilo je šest sati. Nepomično je ležao u krevetu. Kroz razmak na zavesama video je da je nebo vedro. Ponedeljak je potpuno protraćen, pomisli ponovo. Ništa ih nije vodilo dalje. Razgovarao je s dva poštara i nijedan mu nije rekao ništa značajno. Ta dva fina čoveka su mu naširoko odgovarala na pitanja, ali je istraga uzalud tapkala u mestu. U šest sati uveče Valander se sastao s ostalima iz istražne grupe. Tada je trebalo da zajedno razgovaraju sa svim poštarima koje su imali na spisku. Ali šta su to mogli da ih pitaju? I kakve su odgovore dobili? Valander je bio primoran da uvidi da je trag pogrešan, to ih nije odvelo gde je želeo. Mada, nisu samo poštari bili ćorsokak. Lone Ker ga je zvala iz Kopenhagena i javila mu da sa šanka u “Amigu“ nisu mogli da skinu nikakve otiske. Pokušali su i sa stolicom, ali ni tu nisu uspeli. Valander to nije ni očekivao, ali se svejedno nadao. Sa otiskom prsta koji bi mogli da uporede s onim što već imaju mogli bi da otklone svaku sumnju da su našli pravog ubicu — da traže muškarca koji se preoblači u ženu. Sada je postojala i slaba ali ipak uznemirujuća mogućnost da je to ipak greška, da je čovek sa tamnom perikom samo jedan stepenik, ali ne i sam cilj. Martinson je uporno nastavio da radi na foto-robotu. Pokazao im je veliki broj frizura i zamolio ih za mišljenje. Valander se kroz maglu seti lutaka za isecanje u novinama iz detinjstva, kojima su mogli da se menjaju razni odevni predmeti. Jedino nije mogao da se seti da li se tim lutkama mogla menjati i frizura. Problem je bio što niko nije imao pojma koja bi frizura mogla da bude prava. Valander je ipak poslao nekoliko policajaca da Svedbergovim komšijama pokažu sliku lica bez perike. Međutim, svi su samo odmahnuli glavom, niko nije prepoznao lice. Rasprava o tome da li da pošalju sliku novinama bila je duga. Nepotrebno duga, po Valanderovom mišljenju. Pošto je hteo i da Turnberg učestvuje u toj odluci, pobrinuo se da bude pozvan na sastanak. Mišljenja su bila krajnje podeljena. Valander je, ipak, insistirao da objave sliku. Argument mu je bio da će neko sigurno, uprkos svemu, prepoznati lice sada kada su uklonili periku. Podsetio ih je na to da im

je potrebna samo jedna pozitivna identifikacija. Turnberg je samo ćutke sedeo, ne pokazujući želju da kaže nešto. Na kraju se priključio razgovoru i dao punu podršku Valanderu. Sliku treba objaviti i to što pre. Odlučili su da sačekaju do srede, dan posle sahrane. Tada će moći da objave sliku u svim mogućim švedskim medijima. “Ljudi vole foto-robote“, rekao je Valander. “Nije ni bitno da li je slika verodostojna ili ne. Međutim, ima u tome nekog posebnog užasa, nečega skoro magičnog — objaviti nepotpuno lice sa nadom da će se neko javiti.“ Ponedeljak po podne označila je grozničava aktivnost u stanici. Hanson, koji je posle Martinsona bio najstručniji za upotrebu nove tehnologije, pretražio je ime Brur Sundelijus u mnogobrojnim registrima švedske policije, ali, naravno, nije ništa našao. Iako je Sundelijus u kompjuterskim registrima bio besprekoran građanin, odlučili su da Valander već u sredu, dan posle Svedbergove sahrane, obavi još jedan razgovor s njim. I da ga još jače pritisne. Valander ih podseti da i Sundelijus treba da prisustvuje pogrebu. Tog popodneva se, međutim, dogodilo i nešto drugo, iako ga je Valander kasnije smatrao protraćenim. Nešto posle četiri sata Valanderov telefon je zazvonio. Bio je to novinar iz jednih od najvećih švedskih dnevnih novina, koji mu je rekao je u kontaktu sa Evom Hilstrem. Roditelji ubijene dece hteli su da izađu u javnost sa kritikom rada policije u slučaju ubistva u rezervatu. Po njihovom mišljenju, policija nije uradila dovoljno. Smatrali su da nisu dobili informacije na koje su imali pravo. Novinar mu je rekao kako jeste - kritika je bila oštra. Eva Hilstrem ga je nekoliko puta navela kao odgovornog. Ili bolje rečeno, kao onoga ko nije dorastao toj odgovornosti. Članak je trebalo da izađe narednog dana i da zauzme mnogo prostora. Novinar je nazvao Valandera kako bi mu dao mogućnost da prokomentariše optužbe, ali je Valander, i sam iznenađen svojom odlukom, to odbio. Zamolio je novinara da mu se javi kada bude pročitao izjave koje su dali roditelji. Nije želeo da preko telefona čuje šta je Eva Hilstrem rekla, niti da mu to pošalju faksom, već je hteo da pročita šta piše u novinama i ako tada bude imao razloga da se javi, dobiće njegovu izjavu. I kraj priče. Nakon razgovora, Valander primeti da u već namučenom stomaku oseća još jače izjedanje. Osim toga što je strepeo da će ubica ponovo napasti, sada je osećao još nešto — da su mu ime i dobra reputacija ugroženi. Pokušao je da detaljno ispita svoje postupke i zaključio da su, uprkos svemu, uradili sve što je u njihovoj moći. To što nisu uhvatili ubicu nije zato što su bili tromi, nezainteresovani ili što su loše obavljali svoj posao. Razlog je bio sasvim jednostavan — istraga je bila komplikovana. Od početka su imali vrlo malo tragova. To što su kasnije načinili interne greške bila je

sasvim druga stvar. Savršeno vođenje istrage ne postoji. Čak ni Eva Hilstrem nije mogla to da tvrdi. Na neplaniranom sastanku u šest sati, kada su još jednom ispitali poštare i umornim očima pregledali Martinsonove foto-robote, Valander im je ispričao o razgovoru sa novinarom. Turnberg se zabrinuo i doveo u pitanje Valanderovu odluku da odbije da čuje ili pročita ono što će narednog dana biti objavljeno u novinama. “Reč je o tome šta mogu da postignem, a šta ne“, odgovorio mu je Valander. “Trenutno smo toliko pretrprani poslom da čak i optužbe mogu da pričekaju.“ “Načelnik državne policije dolazi sutra“, rekao je Turnberg. “Kao i ministar pravde. Biće veoma nezgodno ako istog dana budu pročitali optužbe na račun našeg rada u jutarnjim novinama.“ Valander je iznenada shvatio zašto je Turnberg u stvari zabrinut. “Na vas neće pasti nijedna mrlja“, reče on. “Ako sam dobro razumeo novinara, Eva Hilstrem i ostali roditelji imaju zamerke na rad policije, a ne tužioca.“ Turnberg nije više ništa rekao. Završili su sastanak. An-Brit je posle u hodniku ispričala Valanderu da ju je Turnberg tog dana saleteo sa pitanjima šta se zapravo dogodilo onog dana u rezervatu kada je Nils Hagrot tvrdio da ga je Valander maltretirao. Valander je bio krajnje umoran. Nije imao snage ni za šta. Zar već nisu imali dovoljno muka? Da li će zaista da gube vreme na razmatranje optužbe Nilsa Hagrota? Valanderu se u tom trenutku, iako su mnogo toga uradili, ponedeljak počeo da čini kao izgubljen dan. Bilo je pola sedam. Valander ustade i nevoljno shvati da je još jedan dan pred njim. Na vrata od plakara bio je okačio policijsku uniformu. Nije imao vremena da se vraća kući i presvlači se, pošto nisu imali mnogo vremena između razgovora sa načelnikom državne policije i ministrom pravde i same sahrane. Obukao se i stao pred ogledalo. Pantalone su ga zabrinjavajuće stezale oko struka. Ostavio je gornje dugme otkopčano i stegao kaiš, pokušavajući da se seti kada je poslednji put nosio uniformu. Nije bio siguran — mora da je to bilo pre mnogo godina. Na putu ka stanici stao je kod kioska i kupio novine u kojima je članak trebalo da bude objavljen. I zaista, novinar nije preterao — članak je bio ogroman, sa slikama. Optužbe Eve Hilstrem i ostalih roditelja sastojale su se iz tri dela. Kao prvo, policija je prekasno odreagovala na nestanak njihove dece. Kao drugo, stekli su utisak da se istraga ne sprovodi efikasno. I kao treće, smatrali su da ih je policija veoma loše izveštavala o istrazi. Načelnik državne policije neće biti srećan, pomisli Valander. U tom slučaju neće uopšte biti bitno da li ja ili neko drugi kaže da ove optužbe, osim one da smo prekasno

reagovali, nemaju nikakvog osnova. Sama činjenica da su iznete smatraće se povredom ugleda policije. S nelagodom i besom, Valander uđe u stanicu nešto posle osam sati. Biće to dug i tužan dan, iako je vreme još uvek bilo lepo. Nekoliko minuta nakon pola dvanaest, Lisa Holgešon ga je nazvala iz kola da kaže da dolaze iz Sturupa i da će stići u stanicu za pet minuta. Valander ode do prijavnice da ih dočeka. Turnberg je već čekao tamo. Razmenili su nekoliko reči, ali nijedan nije spomenuo novinski članak. Auto je stigao. Načelnik državne policije je bio u uniformi, a ministar pravde u odgovarajućem odelu za sahranu. Pozdravili su se i predstavili. Lisa Holgešon ih povede u svoju kancelariju, gde je kafa već bila spremna. Dok su ulazili u prostoriju, ona povuče Valandera na stranu. “Pročitali su novine u avionu“, reče ona. “Načelnik je veoma nezadovoljan.“ “A ministar?“ “Uzdržaniji je. Hteo bi da sazna više o ovome pre nego što da svoje mišljenje.“ “Da prokomentarišem članak?“ “Samo ako ga oni budu prvi spomenuli.“ Seli su za isto, ispred spremljenih šoljica za kafu. Valander je primio saučešće za Svedbergovu smrt, a zatim je došao red na njega da kaže nešto. Valander je tog jutra došao u stanicu nekoliko sati ranije i pribeležio šta će reći. Sada nije mogao da pronađe taj papir, iako je bio siguran da ga je držao u ruci kada je izašao iz svoje kancelarije. Sasvim moguće da ga je zaboravio u toaletu. To sada nije bilo bitno - zapamtio je šta je hteo da kaže. Najvažnije je to što sada imaju trag. Imao je vest za njih. Identifikovali su mogućeg osumnjičenog. Više nisu tapkali u mestu—istraga je ponovo napredovala. “Sve je ovo veoma nezgodno“, reče načelnik kada je Valander završio. “Veoma nezgodno i ozbiljno. Mnogo toga zavisi od ovoga. Ubistvo policajaca i bezbrižnih momaka i devojaka, pa čak i mladenaca. Računam na to da što pre zatvorite slučaj. Veoma sam srećan što ste napravili pomak.“ Načelnik je bez sumnje bio veoma zabrinut. Nije bila reč o površnoj izjavi, već o sasvim iskrenom mišljenju. “Društvo se nikada ne može sasvim zaštiti od poremećenih bolesnika“, reče ministar. “Serijska ubistva se dešavaju i u demokratskim zemljama i u diktaturama, na svim kontinentima.“ “Ima još jedna stvar“, reče Valander. “Poremećeni bolesnici se nikada ne ponašaju isto, i zato se nikada ne mogu opisati kao grupa. Pritom su i veoma temeljni kada planiraju. Pojavljuju se niotkuda, često nemaju dosije u policiji i mogu ponovo

da nestanu bez traga i vrate se pod okrilje senke.“ “Dobra saradnja lokalne zajednice i policije“, reče načelnik. “Mora se početi od toga.“ Iako nije baš razumeo vezu između poremećenih bolesnika i lokalne policije, Valander ne reče ništa. Niti je iko rekao bilo šta više o novim policijskim strategijama koje su se stalno osmišljavale u Centralnoj policijskoj upravi. Ministar pravde uputi nekoliko pitanja Turnbergu i nakon toga se izlaganje slučaja završilo, sastanak se okonča. Kada su krenuli na ručak, načelnik otkri da mu u torbi nedostaje nekoliko papira. “Imam sekretaricu koja menja moju“, reče on sumorno. “Uvek nešto greši. Toliko se često smenjuju da jedva stižem da im zapamtim imena.“ Zatim su ih poveli u razgledanje stanice. Valander se držao sa strane. Ministar se odjednom stvori pored njega. “Čuo sam za prijavu protiv vas. Ima li tu nečega?“ “To me nimalo ne brine“, odgovori Valander. “Nalazio se u području gde smo strogo zabranili pristup. Nije bilo nikakvog maltretiranja.“ “Tako sam i mislio“, reče on ohrabrujuće. Kada su se vratili na prijavnicu, načelnik državne policije mu je takođe postavio pitanje o prijavi. “To je veoma nezgodno“, reče on. “Pogotovo sada.“ “Uvek je nezgodno“, odvrati Valander. “Reći ću vam isto što sam rekao ministru — nije bilo nikakvog maltretiranja.“ “A šta je onda bilo?“ “Ništa drugo do to da se taj čovek nalazio na mestu gde je strogo zabranjen pristup.“ “Veoma je važno da policija održava dobre odnose sa javnošću i medijima.“ “Kada prijava bude ispitana, pobrinuću se za to da mediji budu obavešteni“, odvrati Valander. “Pošaljite i meni kopiju“, reče načelnik. “Pre nego što je pošaljete medijima.“ Valander obeća da hoće. Zatim se zahvali na pozivu na ručak, ali ipak odbi i umesto toga ode u An-Britinu kancelariju. Bila je prazna i on se vrati u svoju kancelariju. U stanici je vladala tišina. Na prijavnici je sedela Eba, obučena u crninu. Valander okrenu An-Brit kući. “Kako napreduje govor?“, upita je kada se javila. “Nervozna sam“, reče ona. “Brinem se da ću imati tremu, da ću početi da zamuckujem, da će mi se stegnuti grlo.“ “Biće sve u redu“, reče Valander. “Ti ćeš to najbolje od svih nas pročitati.“

Završili su razgovor i Valander ostade da sedi za stolom. U mislima mu se vrzmala nekakva nejasna ideja, ali on nije uspeo da je uhvati. Nešto što je ministar rekao? Ili načelnik? Nije uspeo da odredi šta. U dva sata Crkva Svete Marije kod glavnog trga bila je puna. Valander je bio jedan od onih koji su uneli sanduk u crkvu. Bio je beo, ukrašen jednostavnim buketom ruža. Nekoliko minuta pre nego što su zvona zazvonila, Valander je pozdravio Ilvu Brink. “Sture neće doći“, reče ona. “Protivi se sahranama.“ “Znam“, reče Valander. “Smatra da bi pepeo trebalo rasuti na najbližem mestu.“ Valander je koračao, posmatrajući ljude koji su se skupili u crkvi. Iako je znao da se Luiz neće opet pojaviti, tražio je njeno lice u gomili. To jest, njeno muško lice. Lice muškarca, po imenu Luis. Nije ga video. Brur Sundelijus je došao. Valander ga pozdravi i ovaj ga upita kako istraga napreduje. “Imamo svež trag“, odgovori Valander. “Ali vam ne mogu reći ništa više o tome.“ “Samo ga uhvatite“, reče Sundelijus. Valander primeti da Sundelijus zaista to iskreno misli. Svedbergovo ubistvo ga je potreslo. Valander se iznenada zapita da li je Sundelijus znao ono što i Svedberg. I da li je osećao isti strah? Valander je sada bio još uvereniji da je još jedan razgovor sa Sundelijusom apsolutno neophodan. Bio je to jedan od onih razgovora koji nije mogao da čeka. Zvona su zazvonila. Orgulje su svirale Baha, sveštenik je razborito govorio, a Valander je sedeo sasvim napred, osećajući sve veću tugu i bol. Tugu i bol zbog misli o svom sopstvenom uništenju koje ga pre ili kasnije čeka. Sahrane su mu bile mučne, i on se zapitao da li zaista mora da bude tako. Ministar pravde je govorio o demokratiji i pravnoj sigurnosti, a načelnik državne policije o šoku i tragediji. Valander se pitao da li će načelnik nekako uspeti da ubaci i lokalnu policiju i u taj govor. A onda je pomislio da je nepravedan prema načelniku - nema nikakvog razloga da sumnja u njegove namere. Potom je na red došla An-Brit. Valander ju je sada prvi put video u uniformi. Govorila je glasno, razgovetnim glasom, a Valander je na svoje iznenađenje dobro podnosio slušanje sopstvenih reči. Zatim je došao red i na muziku, defilovanje policajaca, zastave i zrake upornog avgustovskog sunca kroz vitraže crkve. Valander je, pri kraju službe, pre završnog psalma, najzad uhvatio misao koja mu se vrzmala u podsvesti. Reč je bila o nečemu što je načelnik državne policije rekao dok je tražio zaboravljene papire u svojoj tašni. Nešto o zamenicima, kako su se stalno smenjivali, i kako im je bilo teško upamtiti imena. Isprva nije mogao da shvati zašto mu se ta slika vrzmala po glavi.

A onda mu je usred psalma iznenada sinulo šta je. Slika načelnika koji pretura po torbi u njegovoj je podsvesti formulisala pitanje. Zar i poštari nemaju zamenike? Izgubio se u psaltiru. Proviđenje samo što ga nije iznerviralo. Međutim, kada je izašao iz crkve i kada se mučna služba završila, više nije mogao da se odupre misli. Dovoljno je samo da okrene Albinsona u pošti i da razjasni sve ovo. Valander se vratio u stanicu nešto posle pet sati. Ministar i načelnik su tada već otišli na aerodrom. Valander je na putu iz crkve svratio kući da skine tesnu uniformu i potražio broj pošte. Niko se nije javljao. Pre nego što je okrenuo Albinsonov kućni broj, istuširao se i presvukao. Stavio je naočare i potražio slovo “a“ u telefonskom imeniku. Valander je okrenuo broj. Javila se Albinsonova žena i rekla da joj je muž na fudbalu, pošto igra u fudbalskom timu pošte. Nije znala gde igraju utakmicu. Valander ju je zamolio da prenese mužu poruku i ostavi joj svoj kućni broj. Za večeru je spremio čorbu od paradajza iz konzerve i dvopek, a potom se ispružio na krevet. Bio je umoran, iako je te noći dugo spavao. Sahrana ga je potpuno iscrpela. Probudio ga je telefon. Bilo je već pola osam. Zvao ga je Ćel Albinson. “Kako je prošla utakmica?“, upitao je Valander. “Ne baš dobro. Igrali smo protiv jedne klanice koja ima dobar tim. Ali, to je bila samo prijateljska utakmica — sezona još nije počela.“ “To je sigurno dobar način da se ostane u formi.“ “Ili da se polome noge.“ Valander je odmah prešao na stvar. “Zaboravio sam da vas pitam jednu stvar. Pretpostavljam da povremeno morate da unajmite zamenu za vaše poštare.“ “Da, ponekad. I na duže i na kraće vreme.“ “Ko su ti zamenici?“ “Danas, naravno, ima mnogo njih koji rado uzimaju posao, zbog ogromne nezaposlenosti. Ali najradije uzimamo iskusan kadar. Imamo sreće, jer imamo dve zamene koje redovno preuzimaju posao kada je to potrebno.“ “A ko su oni? Pretpostavljam da ih nema u brošuri?“ “Valjda sam zato i zaboravio da vam to spomenem. Imamo jednu ženu koja se zove Lena Stivel. Ona je prvo bila stalno zaposlena, pa je onda radila pola radnog vremena, a sada je zamena.“ “Da li je i druga osoba žena?“

“Ne, on se zove Oke Laštam. Po struci je inženjer, ali se kasnije prekvalifikovao.“ “Za poštara?“ “To zapravo nije tako čudno kao što zvuči. Radno vreme nije fiksno, a možete da upoznate dosta ljudi.“ “Da li on sada radi?“ “Bio je na zameni pre nekoliko nedelja, ali ne znam šta sada radi.“ “Možete li mi reći još nešto o njemu?“ “Veoma je povučen, ali i veoma temeljan. Mislim da ima 44 godine. Živi ovde, u Istadu. Ako se ne varam, živi u ulici Harmonigatan 18.“ “Još nešto?“ “To bi uglavnom bilo to.“ Valander je razmislio. “Te zamene postavljate na bilo koju maršrutu?“ “Da, sistem tako funkcioniše. Pošta se mora dostaviti i u slučaju da se redovni poštar razboli na nekoliko dana.“ “Gde je Laštam bio poslednji put na zameni?“ “U jedinici zapadno od Istada.“ Opet nisam bio u pravu, pomislio je Valander. Tamo se ništa nije desilo. Ni mladenci ni ono troje koje je proslavljalo Ivanjdan nisu živeli tamo. “Mislim da nemam više pitanja. Hvala što ste odvojili vreme da me pozovete.“ Valander je završio razgovor i rešio da ode u stanicu. Istražna grupa se te večeri nije sastajala, pa je Valander hteo da iskoristi to vreme da detaljnije prouči materijal u vezi sa istragom koji je dotad samo letimično pogledao. Telefon je zazvonio — Albinson ga je ponovo zvao. “Pogrešio sam“, rekao je on. “Pobrkao sam Lenu i Okea. Lena je radila zapadno od Istada.“ “Oke Laštam, dakle, nije imao zaduženja?“ “Tu sam napravio grešku. Poslednji put je bio na zameni u Nibrustrandu.“ “Kada?“ “Nekoliko nedelja u julu.“ “Možete li da se setite gde je pre toga bio na zameni?“ “Radio je dugo na maršruti ka Regli. Mora da je to bilo od marta do juna.“ “Dobro je što ste mi se javili“, rekao je Valander. Valander spusti slušalicu. Zamenik po imenu Laštam je, dakle, radio kao poštar u delu grada gde su živeli i Torbjern Verner i Malin Skander. Pre toga je, na proleće, bio zadužen za maršrutu koja je, između ostalog, prolazila kroz Skorbi. Gde je živela Isa Edengren.“

Nešto mu je govorilo da greši. Da prati trag koji se sastoji od slučajnosti. Uprkos svemu, seo je pred telefonski imenik i potražio pretplatnika po imenu Laštam. Nije ga bilo. Pozvao je 988 i dobio podatak da je broj sakriven. Obukao se, otišao u stanicu, provirio u dežurnu centralu i upitao da li je neko od kriminalističkih policajaca u stanici. Na njegovo iznenađenje, rekli su mu da je AnBrit u svojoj kancelariji. On ode tamo. Ona je sedela i pretraživala debeli svežanj papira. “Mislio sam da niko nije ovde“, reče on. Ona je još uvek bila u uniformi. Valander ju je već ranije tog popodneva pohvalio kako je pročitala govor. “Decu čuva bebisiterka“, reče ona. “Pa bih da iskoristim vreme. Ima neverovatno mnogo papira koje nisam stigla da pogledam.“ “Ni ja. Zato sam i došao.“ On sede u stolicu prekoputa nje i ona skloni svežanj papira pošto je shvatila da hoće da razgovara sa njom o nečemu. Valander joj ispriča o ideji koja mu se javila nakon što je načelnik ispričao o sekretarici na zameni i o onome što je saznao u razgovoru sa Albinsonom. “Po tome kako si ga opisao, teško da je reč o serijskom ubici“, odvrati ona. “Ko se uopšte uklapa u taj opis? Ono što hoću da kažem jeste da sada imamo osobu koja se nalazila u delu grada gde su neke od žrtava živele.“ “I šta predlažeš da radimo?“ “Samo sam došao ovamo da sa tobom porazgovaram o onome što sam saznao.“ “Hoćeš da kažeš da bi trebalo da popričamo i sa poštarima na zameni, a ne samo sa stalno zaposlenima?“ “Mislim da ne moramo sa Lenom Stivel.“ An-Brit pogleda na sat. “Mogli bismo da se prošetamo malo“, reče ona. “Da provetrimo glavu. Mogli bismo da odemo do ulice Harmonigatan i pozvonimo na Laštamova vrata. Nije toliko kasno.“ Napustili su stanicu. Trebalo im je deset minuta hoda do ulice Harmonigatan, koja se nalazila u zapadnom delu grada. “Mislim da mi još uvek ne dopire do mozga da Svedberga više nema“, reče ona iznenada. “Svaku put kada imamo sastanak, očekujem da i on bude tamo.“ “Još uvek niko ne seda na njegovu stolicu. I proći će dosta vremena pre nego što neko to uradi.“ Stigli su do ulice Harmonigatan. Na broju 18 nalazila se starija stambena zgrada

od tri sprata. Kod vrata se nalazio interfon. Laštam je stanovao na poslednjem spratu. Valander pozvoni. Sačekali su, a onda ponovo pozvonili. “Oke Laštam nije kod kuće“, reče ona. Valander pređe ulicu, pogleda ka stanu i vide da je svetlo upaljeno. On se vrati i pokuša da otvori vrata, koja su za divno čudo bila otključana. Uđoše. U zgradi nije bilo lifta i oni pođoše širokim stepenicama. Valander pozvoni na vrata. Zvono je odjekivalo u stanu. Ništa se nije dogodilo. Valander pozvoni opet, i to tri puta, dugo držeći dugme. An-Brit se sagnu i otvori vratanca za poštu na vratima. “Ne čuje se ništa unutra“, reče ona. “Ali je svetlo upaljeno.“ Valander pozvoni još jednom i zatim zalupa na vrata. “Možemo da pokušamo ponovo sutra“, reče on. Valander odjednom dobi osećaj da nešto nije u redu i An-Brit to odmah primeti. “O čemu razmišljaš?“ “Ne znam. Nešto nije kako bi trebalo da bude.“ “Najverovatnije nije kod kuće. Šta je rekao onaj čovek koji radi u pošti? Da trenutno nema zaduženja? Možda je otputovao, što bi bilo jednostavno i logično objašnjenje.“ “Verovatno si u pravu“, reče Valander dvoumeći se. Ona krenu ka stepenicama. “Možemo ponovo da pokušamo sutra.“ “To jest, ako ne budemo ušli još večeras, iako niko ne otvara.“ Ona ga iznenađeno pogleda. “Ma, ne misliš to ozbiljno? Da provalimo u stan? Je li on osumnjičen za nešto?“ “Samo sam mislio, pošto smo već ovde…“ Ona odlučno odmahnu glavom. “Ne mogu to da dopustim. To se kosi sa svime što sam naučila.“ Valander slegnu ramenima. “Imaš pravo. Pokušaćemo ponovo ujutru.“ Dok su se vraćali u stanicu, razgovarali su o poslu koji ih čeka narednih dana. Razišli su se na prijavnici. Valander sede u svoju kancelariju i iščita hrpe papira koje su ga čekale. Malo pre jedanaest sati okrenuo je Stokholm i uspeo da dobije restoran čiji je telefon stalno bio zauzet. Linda nije imala mnogo vremena. Dogovorili su se da ga nazove sutra pre podne. “Je li sve u redu?“, upita on. “Jesi li odlučila kuda ćeš da otputuješ?“ “Još nisam. Ali ću odlučiti.“ Razgovor sa Lindom ulio mu je novu energiju. On se vrati hrpama papira. U pola dvanaest An-Brit se pojavi na njegovim vratima.

“Idem kući“, reče ona. “Želela bih sutra da porazgovaram sa ostalima o nekim detaljima na koje sam naišla.“ “U redu“, odvrati Valander. “Pokušaću da dođem pre osam, tako da ćemo moći da počnemo dan ponovnom posetom Laštamovom stanu.“ “Otići ćemo kada budemo imali vremena“, odvrati Valander. Ona ode. Valander sačeka pet minuta, a zatim iz fioke radnog stola uze svežanj kalauza i napusti kancelariju. Doneo je odluku još dok su stajali na stepenicama. Ako ona neće da obije vrata s njim, onda će to uraditi sam. Bilo je nešto u vezi sa Okeom Laštamom što mu je unosilo nemir. Nešto što je želeo da zna. Vratio se u ulicu Harmonigatan. Bilo je devet minuta do ponoći. Počeo je da duva slab istočni vetar. Valander u vazduhu oseti nagoveštaj jesenje hladnoće. Možda je talas letnje vrućine sada bio na izdisaju. On pozvoni na interfon. U stanu na poslednjem spratu i dalje je bilo upaljeno svetlo. I videlo se kroz iste prozore. Pošto mu se niko nije javio, on otvori vrata i pođe uz stepenice. Imao je osećaj da se vratio na početnu tačku. U noć kada se zajedno sa Martinsonom popeo u Svedbergov stan. Odjednom se strese od iznenadnog osećaja nelagode. Stigao je do vrata i oslušnuo. Sve je bilo mirno. On oprezno otvori vratanca za poštu. Ništa. Samo slab zrak svetlosti. Pozvonio je na vrata. Duga zvonjava. Sačekao je i ponovo pozvonio. Posle petominutnog čekanja, izvadio je kalauze. Tek je tada pažljivije pogledao bravu, isprva ne shvatajući šta to gleda. A onda je shvatio da je reč o najsavremenijoj bravi koju je ikada video. Oke Laštam je očigledno bio osoba koja voli da se osigura. Valander shvati da nema šanse da otvori vrata svojim alatom. U tom trenutku mu se predosećaj pretvorio u nešto što nije moglo da čeka. Nakratko se premišljao, a zatim uzeo telefon i nazvao Niberga. Niberg se iznervirano javio i Valander nije morao da ga pita da li je spavao. “Treba mi tvoja pomoć“, reče on. “Nije valjda još jedno ubistvo?“, zastenja Niberg. “Ne, niko nije mrtav“, umirivao ga je Valander. “Treba mi pomoć da provalim jedna vrata.“ “Za to ti ne treba tehničar, zar ne?“ “U slučaju ove brave - da.“ Niberg zareža, ali se sada sasvim razbudio. Valander mu opisa bravu i dade

adresu. Niberg obeća da će doći. Valander se tiho spusti stepenicama - želeo je da sačeka Niberga dole na ulici, da mu objasni o čemu je reč. Niberg je ponekad umeo glasno da protestuje. Valander shvati da je sada taj rizik veliki. Shvatio je takođe da radi nešto što ne bi smeo da radi. Niberg je stigao posle deset minuta. Valander primeti da ispod jakne nosi pidžamu. Kao što je i pretpostavio, Niberg je odmah krenuo da protestuje. “Ne možeš tako da provaljuješ ljudima u stan kad god ti se ćefne.“ “Ja hoću da ti samo otvoriš vrata“, reče Valander. “Onda možeš kući. Odgovornost je u potpunosti moja. Nikome neću reći da si bio ovde.“ Niberg je nastavio da se buni, ali je Valander bio uporan. Na kraju je uspeo da nagovori Niberga da pođe s njim gore. On pažljivo prouči bravu. “Niko ti neće verovati da si sam uspeo da obiješ ovu bravu“, reče Niberg. A onda je prionuo na posao. Vrata su najzad popustila u deset minuta do jedan.

32 Prvo što je primetio bio je miris. Ušunjao se u predsoblje i ostao da stoji potpuno mirno, osluškujući, i tada ga je primetio. Niberg je ostao ispred vrata. Jak miris ga je sasvim okružio. A onda je shvatio da je reč o ustajalom vazduhu. Stan je jednostavno bio toliko dugo zatvoren, da se vazduh sasvim ustajao. Valander dade Nibergu znak da uđe. On je prvo oklevao, a onda ušao u predsoblje i zatvorio vrata za sobom. Valander mu reče da sačeka i krete ka unutrašnjosti stana. Stan se sastojao od tri sobe i male kuhinje i odavao utisak da je održavan i veoma sređen. Valander pomisli da je to sasvim suprotno od ustajalog vazduha. Vrata jedne spavaće sobe razlikovala su se od ostalih. Izgleda da su bila posebno izrađena. Kada ih je odgurnuo, video je da su veoma debela. Ličila su na vrata koja je viđao u studijima kada je u nekoliko navrata bio intervjuisan na radiju. Valander uđe u sobu. Cela soba je bila veoma čudna — bez prozora, zidova debelih kao i vrata, sa samo jednim krevetom i jednom lampom. Krevet je bio namešten i prekriven pokrivačem, ali je Valander po otisku mogao da vidi da je neko spavao na njemu. Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati zašto soba izgleda tako kako izgleda — bila je zvučno izolovana. Ulicom se približavao automobil i Valander zatvori vrata — zvuk motora se više nije mogao čuti. Zamišljen, Valander izađe iz sobe i još jedanput prođe kroz ceo stan. Tražio je pre svega sliku čoveka koji je živeo tu, ali nije našao nijednu. U dobro održavanom i urednom stanu nalazio se veliki broj polica sa porcelanskim figuricama i ostalim ukrasnim predmetima, ali ni jedna jednina fotografija. Valander je stajao u dnevnoj sobi. Sada ga je mučila nekakva drugačija nelagodnost — osećaj da je na silu ušao u stan, gde mu nije bilo mesto. Osim ustajalog vazduha, stan je odavao utisak sređenog spokoja. On pomisli da bi trebalo da izađe. Nešto ga je ipak zadržalo unutra. On ode do Niberga, koji je i dalje stajao u predsoblju. “Samo još pet minuta“, reče. Niberg nije odgovorio. Valander se vrati u stan. Znao je šta traži — plakare. Pronašao je tri i otvorio jedan za drugim. U prva dva se nalazila samo muška odeća. Taman što je hteo da zatvori i treći, nešto u ćošku mu je privuklo pažnju. Pomerio je na stranu nekoliko vešalica sa košuljama — iza se nalazilo nekakvo udubljenje. On pruži ruku i izvadi jednu od vešalica — na njoj je visila crvena haljina. Ostao je da stoji sa haljinom u ruci. Oprezno, osluškujući. Čula su mu se sada izoštrila. On poče

metodično da pregleda fioke, opipavajući uglove i podvlačeći ruku ispod uredno složenog muškog donjeg veša. Znao je da nema mnogo vremena i da mora da požuri. A onda je najzad našao ono što je tražio — skriveni ženski donji veš. On se vrati plakarima, spusti se na pod četvoronoške i pronađe cipele. Sve vreme se trudio da ne ostavi ni traga za sobom. Niberg je gnevan došao u dnevnu sobu — a možda i uplašen. “Prošlo je skoro petnaest minuta“, prosikta. “Šta uopšte radimo ovde?“ Valander mu ne odgovori. Sada je tražio pisaći sto i jedino što je našao bio je sekreter. Bio je zaključan. On ode po Niberga, koji se odmah pobunio. Valander ga prekide i dade mu najkraće objašnjenje koje je mogao da smisli tog trenutka. “U ovom stanu živi Luiz“, reče on. “Zena na slici koju smo pronašli kod Svedberga. 2ena iz Kopenhagena. Zena koje nema. Ona živi ovde.“ “To si mogao odmah da mi kažeš“, odvrati Niberg. “Nisam znao“, reče Valander. “Sve dosad. Možeš li da otvoriš sekreter? A da ne ostaviš trag?“ Niberg je svojim alatom brzo otključao bravu. Površina za pisanje je mogla da se spusti. Valander bi često pomislio da se policijski posao sastoji od očekivan ja koja se nikada ne ispune. A šta je očekivao da zatekne dok su otvarali sto nije ni kasnije mogao da objasni sam sebi. Ali ono što se našlo pred njim sigurno nije. Plastična folija i isečci iz novina svi o ubistvima. Čak i Svedbergova čitulja, koju Valander dotad nije ni video. Niberg je čekao iza njega. “Mislim da bi trebalo da vidiš ovo“, reče Valander polako. “Da bi shvatio zašto smo u ovom stanu.“ Niberg priđe stolu i skameni se. A zatim su pogledali jedan u drugog. “Imamo dva izbora“, reče Valander. “Ili da odmah izađemo i stavimo stan pod prismotru. Ili da pozovemo ostale i prevrnemo ga naglavačke.“ “Ubio je osam ljudi“, reče Niberg. “Što znači da je naoružan i – opasan.“ Valanderu nije uopšte palo na pamet da bi mogli da budu u opasnosti. Istog trena doneše odluku da pozovu ostale na lice mesta. Niberg zatvori sekreter. Valander je pre toga primetio neke neoprane čaše u kuhinji; sada uze jednu, umota je u papirni ubrus i stavi u džep. Zatim krenu iz kuhinje, ali u tom trenutku spazi stražnja vrata. Priđe im je i vide da su odškrinuta. Obuzeo ga je strah. U tom trenutku prođe mu kroz glavu da će neko odjednom da odgurne vrata i nađe se pred njim s oružjem u ruci. Međutim, ništa se nije dogodilo. On pažljivo gurnu vrata - stražnje stepenice su bile puste. Niberg je već izašao iz

stana kroz druga vrata. Valander krenu za njim. U hodniku zgrade su stali da oslušnu — sve je bilo tiho. Niberg oprezno zatvori vrata i osvetli dovratak baterijskom lampom. “Ima nekoliko ogrebotina“, reče on. “Ali skoro se i ne primećuju, osim ako ih ne tražiš.“ Valander pomisli na stražnja odškrinuta vrata. Zasad će to, ipak, da zadrži za sebe. Izađoše na pustu ulicu. Niberg je parkirao auto kod pozorišta. Ćutke su se odvezli do stanice. Bilo je pola dva. “Koga ćemo da pozovemo ovamo?“, upita Niberg kad su došli do prijavnice. “Sve“, odgovori Valander. “Uključujući Turnberga i Lisu.“ “A osmatranje zgrade?“ “Bez policijskih automobila, samo civilna vozila. I želim ljude koji shvataju ozbiljnost ovoga. Kad svi dođu, odlučićemo ko će ići u osmatranje.“ Dogovorili su se ko će s kim da razgovara. Valander zatim otrča do svoje kancelarije. Prvo je nazvao Martinsona, najpre je hteo da on dođe. Narednih deset minuta razgovarao je sa nekoliko pospanih ljudi, koji su se svi brzo razbudili kad su shvatili šta im govori. Martinson je prvi došao, zatim An-Brit, a ubrzo i ostali. “Imala sam sreće“, reče ona. “Mama mi je ovde.“ “Išao sam ponovo u Harmonigatan“, reče Valander. “Nisam mogao da čekam.“ U dva i četrnaest svi su se skupili. Valander pogleda preko stola i zapita se otkud Turnbergu vremena da savršeno veže kravatu. Zatim ukratko ispriča šta se izdešavalo. “Kako si došao na ideju da odeš tamo usred noći?“, upita Hanson. “Inače nisam sklon svojoj intuiciji“, odgovori Valander. “Ali ovog puta je bila u pravu.“ Otresao je sav umor sa sebe. On i njegova grupa sada treba da love ubicu, sve dok ga ne uhvate. “Ne znamo gde se on nalazi“, reče on. “Zadnja vrata su bila odškrinuta, a s obzirom na to kakve brave ima na uzlaznim vratima, mislim da nas je čuo i pobegao. I to u žurbi. On, dakle, zna da smo mu blizu.“ “To znači da se neće tamo vraćati“, reče Martinson. “To ne znamo, ali ćemo postaviti osmatrače na ulici, njih dvoje. I još nekoliko automobila po obližnjim ulicama, da se osiguramo.“ Valander spusti šake na sto. “Ovaj čovek je opasan“, reče. “Neka svi nose oružje.“ Hanson i jedan od policajaca iz Malmea su prvi otišli u osmatračnicu. Niberg je

otišao s njima da im pokaže kuću i da vidi da li se nešto desilo sa svetlom na prozoru. “Probudite Ćela Albinsona iz Ridsgorda“, reče Valander. “Neka dođe ovamo. Pošaljite kola po njega.“ Niko nije znao ko je taj Albinson. Valander objasni i nastavi. “Oke Laštam“, reče on. “Ima li ga u našim registrima? To neka Martinson vidi. Jeste pola noći, ali za nas je sredina dana. Zovite i budite koga god treba. Albinson može da nam da neke podatke o njemu, ali ne znam da li će to biti dovoljno. I da li su uopšte tačni. On se preoblači u ženu, menja se. Možda se i ne preziva Laštam. A i to prezime zvuči kao da ga je sam uzeo. Moramo da tražimo na sve moguće i nemoguće načine da stvorimo sliku o tome ko je on.“ Valander stavi na sto čašu uvijenu u papir. “Ako budemo imali sreće, ovde ćemo naći otiske“, reče. “Ako sam u pravu, poklapaće se sa onima koje smo našli u Svedbergovom stanu, u rezervatu i onima koje nismo našli u Nibrustrandu.“ “A Sundelijus?“, upita An-Brit. “Zar ne treba i njega da probudimo? Ako već mislimo da on nekako poznaje Laštama?“ Valander klimnu glavom i pogleda Turnberga, nije ništa dodao. “Zovite ga odmah. To možeš ti. I dovedi ga brzo. On je već lagao, u to sam uveren. Sada više nemamo vremena za laži.“ Turnberg klimnu glavom. “To zvuči pametno“, reče on. “Ali možemo da se zapitamo da li postoji barem neki mali rizik da grešimo.“ “Ne“, reče Valander. “Ne grešimo.“ “Jeste li potpuno sigurno da je Oke Laštam ubica? Sve što, u stvari, imamo je nekoliko isečaka iz novina.“ Valander se osećao veoma mirno dok je odgovarao. “Jeste on. U to nema nikakve sumnje.“ Poslednje što su prodiskutovali pre nego Što su se razišli i prihvatili se svojih zadataka jeste koliko dugo će da čekaju da uđu u stan. Ako je Valander bio u pravu da je Laštam bio tamo i da je brzo pobegao, ništa nije ukazivalo na to da će se svojevoljno vratiti. Valander nije ni sam imao validan argument za to da ne uđu odmah. Na Martinsonov predlog odlučili su da sačekaju barem dok ne razgovaraju sa Ćelom Albinsonom, koga su već probudili i koji je bio na putu ka Istadu. “Želim da znam ko sve živi u zgradi“, reče Valander. “Pošaljite nekoga tamo da prikupi imena. U čijem vlasništvu je zgrada? Želim i pristup podrumu i potkrovlju.“ Soba za sastanke će im biti privremeno sedište. Valander je sedeo kod svoje kanceiarije i čekao Cela Albinsona. Albinson je bio vrlo bled i izgledao je kao da ne

shvata zašto su ga probudili i doveli u Istad. Valander se pobrinu da mu donesu kafu. Krajičkom oka je spazio An- Brit u hodniku, zajedno sa pobesnelim Sundelijusom. “Biću otvoren“, poče Valander. “Mislimo da je Oke Laštam osoba koja je pre nekoliko nedelja ubila policajca po imenu Svedberg, koji je juče sahranjen.“ Albinson preblede. “Nije moguće!“ “Ima još“, nastavi Valander. “Uvereni smo i da je on ubio troje mladih ljudi u rezervatu Hagestad, jednu devojku na jednom esterjetlandskom ostrvu i bračni par u Nibrustrandu. On je, dakle, za kratko vreme ubio čak osmoro ljudi. To znači da je on jedan od najstrašnijih ubica u švedskoj istoriji.“ Albinson otrese glavom. “To mora da je greška. Nije Oke.“ “Ne bih ovo govorio da nisam siguran, pa ćete morati da mi verujete na reč. I odgovarajte što bolje možete na moja pitanja. Je li jasno?“ “Da.“ Turnberg uđe u prostoriju i bez reči sede na drugi kraj stola, prekoputa Albinsona. “Ovo je tužilac Turnberg“, objasni Valander. “To što je on ovde ne znači da ste vi osumnjičeni za bilo šta.“ Albinson kao da nije razumeo šta je Valander hteo da kaže. “Ja nisam ništa uradio.“ “To sam i rekao. Sada se koncentrišite na moja pitanja. Pošto su nam neki odgovori potrebni ranije nego ostali, možda pitanja neće delovati povezano. Albinson klimnu glavom. Polako je uviđao da je to sve što se događa oko njega ozbiljno, a ne neki čudan san. “Oke Laštam živi u ulici Harmonigatan 18“, reče Valander. “Znamo da trenutno nije tamo. Mislimo da je pobegao. Da li možda znate gde bi mogao da se nalazi?“ “Ne poznajem ga privatno.“ “Da li ima neku vikendicu? Neke bliske prijatelje?“ “Ne znam.“ “Nešto valjda znate?“ “Postoje neki podaci o njemu u njegovom ličnom dosijeu, ali on je u poštanskom terminalu.“ Valander opsova u sebi. Trebalo je ranije da se seti toga. “Onda idemo po to. Odmah.“ Ustao je i dao Albinsonu znak da pođe s njim. Noćna patrola je upravo došla da podnese izveštaj. Valander ostavi Albinsona njima i objasni im o čemu je reč. Zatim se vrati u salu za sastanke. Turnberg je nešto zapisivao u notes.

“Kako ste zapravo ušli u stan?“, upita on. “Provalio sam“, odgovori Valander. “Niberg je bio sa mnom, ali ja sam jedini odgovoran.“ “Nadam se da ste u pravu za Laštama. Ako niste, to će biti veliki problem.“ “Divim vam se što u ovakvoj situaciji imate vremena da razmišljate o takvim stvarima.“ “Dešava se da policija pogreši“, reče Turnberg. “Morate da shvatite zašto to pitam.“ Valander se razljuti. Jedva je suzdržavao bes. “Ne želim još jedno ubistvo“, odgovori on. “Vrlo jednostavno. A Oke Laštam je taj koga tražimo.“ “Niko ne želi još ubistava“, reče Turnberg. “Ali niko ne želi ni da policija pravi nepotrebne greške.“ Valander se osećao napadnutim. Hteo je da pita Turnberga da li misli da je on taj koji greši, ali utom uđe Martinson. “Niberg je zvao“, reče on. “Izgleda da na prozoru i dalje gori svetlo.“ “Komšije“, reče Valander. “Ko živi u zgradi, ko je njen vlasnik?“ “Odakle da počnem?“, reče Martinson. “Od policijskih registara? Da tražim Laštama? Ili da krenem s komšijama?“ “Najbolje bi bilo sve to odjednom. Mada, ako pronađemo Laštama u sopstvenom podrumu, možda uklopimo još neki delić njegove priče, koja nam je sad očajnički potrebna.“ Martinson ode. Valander je sedeo u tišini, a Turnberg je nešto zapisivao. Negde u daljini lajao je pas. Valander pomisli odsutno kako bi to mogao da bude Kal. Bilo je tri do tri. Valander uze još kafe. Vrata kancelarije An-Brit su bila zatvorena, i dalje je bila unutra sa Sundelijusom. Valander razmisli da li da uđe. Ipak nije. Neko je došao i dao mu telefon; zvao ga je Hanson da ga obavesti da je osmatranje počelo pre deset minuta. “Je li svima jasno da jurimo vrlo opasnog čoveka?“, upita on. “Garantujem. Ponovio sam to nekoliko puta.“ “Ponovi još jednom. Podseti ih da smo pre samo nekoliko sati sahranili jednog kolegu.“ Valander se vrati u salu za sastanke. Turnberg nije bio tamo. Valander pročita šta je on zapisao u svoj notes — reči koje se rimuju. Strah, prah, krah. Valander odmahnu glavom. Prošlo je još pet minuta, a zatim ponovo uđe Albinson. Izgledao je nešto manje bled. U ruci je držao žutu fasciklu. “Ovo su poverljivi podaci“, reče on. “Trebalo bi da pozovem nadređenog i pitam

ga šta da radim.“ “Pozvaću onda tužioca“, reče Valander. “Pa da vas uhapse zato što pomažete ubici.“ Albinson mu je izgleda poverovao. Valander ispruži ruku i uze fasciklu. Tu je bilo nekoliko strana, od čega je najveći deo bio spisak njegovih zaposlenih. Valander je mogao na brzinu da primeti da je tokom poslednje dve godine Oke Laštam radio u svim okruzima osim jednog. Ono što je Albinson ranije rekao takođe je bilo tačno. Od početka marta do sredine juna radio je kao zamena u okrugu Skorbi, gde je Isa Edengren živela. U julu je raznosio poštu u Nibrustrandu. Prešao je na lične podatke. Oke Laštam, rođen 10. novembra 1952. godine u Eskilstuni. Puno ime Oke Leonard Laštam. Srednju školu je završio 1970. u Eskilstuni. Vojsku je služio 1971. pri oklopnim jedinicama u Ševdskoj. Čalmersovu visoku školu u Geteborgu upisao je 1972, gde je diplomirao 1979. Iste godine počeo je da radi kao inženjer u firmi “Strands konsalting“ u Stokholmu. Tamo je radio do 1985. godine, kada je sam otišao odatle i preškolovao se za poštara. Iste godine preselio se u Her, a zatim u Istad. Nakon toga bio je postavljan na razna radna mesta. Bio je neoženjen i nije imao decu. U polju ’najbliža rodbina’ nalazila se samo crta. “Zar ovaj čovek nema ni jednog jedinog rođaka?“, upita Valander u neverici. “Očigledno ne.“ “Valjda se družio s nekim?“ “On je veoma povučen. To sam već rekao.“ Valander odgurnu fasciklu. Sve to treba podrobnije istražiti. Pre svega je, ipak, trebalo da zna gde se Laštam nalazi baš te subote, 21. avgusta. “Niko nije toliko sam“, insistirao je Valander. “S kim je razgovarao? S kim je pio kafu? Kakva su mu mišljenja? Mora da postoji neko ko o njemu zna nešto više od onoga što piše u ovoj fascikli.“ “Ponekad smo pričali o njemu“, reče Albinson. “Kako je teško približiti mu se. Ali pošto je uvek bio jednako ljubazan, uvek od pomoći, niko ga nije dirao. Ljudi o kojima ne znate ništa mogu, u stvari, i da vam se sviđaju.“ Valander razmisli o ovome što je Albinson rekao. Zatim krenu drugim putem. “Radio je kao zamena. Ponekad duže, ponekad kraće. Da li je ikada odbijao zaduženja?“ “Nikad.“ “Nije se, znači, bavio ničim drugim?“ “Ne, barem koliko smo mi mogli da primetimo. Uvek je bio dostupan u roku od nekoliko sati, ukoliko je bilo potrebno.“ “To znači da vam je uvek bio na raspolaganju?“

“Da.“ “Znači, sedeo je kući i čekao da zazvoni telefon.“ Albinson je bio ozbiljan. “Odavao je takav utisak.“ “Opisali ste ga kao savesnog, predusretljivog, detaljnog, marljivog. A bio je i povučen. Da li je ikad išta uradio što vas je začudilo?“ Albinson razmisli. “Ponekad je pevao.“ “Pevao?“ “Da, pevao je. Ili možda, bolje rečeno, pevušio.“ “Šta je pevao? Kada? Objasnite malo detaljnije. Na primer, da li je lepo pevao.“ “Mislim da je pevao psalme. Pevao je dok je sortirao pisma i novine. I kada je išao u svoj auto. Da li je dobro pevao, to ne znam. Pevao je tiho, verovatno da nikoga ne bi uznemiravao.“ “To zvuči vrlo čudno. Pevao je psalme?“ “Možda crkvene pesme.” “Da li je bio religiozan?“ “Otkud ja to da znam?“ “Odgovorite mi na pitanja. Ne postavljate svoja.“ “U ovoj zemlji važi verska sloboda. Oke Laštam je mogao da bude i budista, a da niko za to ne zna.“ “Budisti ne ubijaju mladence ili mlade koji se zabavljaju“, odgovori Valander oštro. “Koje su bile njegove druge osobine?“ “Često je prao ruke.“ “Još nešto?“ “Jedino sam ga video ljutog kada bi se drugi smejali ili bili srećni. Ali brzo bi ga prošlo.“ Valander je gledao u Albinsona. “Možete li to malo detaljnije da objasnite?“ “Ne mogu. Tako je kako sam rekao.“ “Nije voleo srećne ljude?“ “Ne znam to, ali znao je da se povuče kad se drugi smeju. Pretpostavljam da je to sreća. A to mu je očigledno smetalo.“ Valander se seti onoga što je Niberg rekao kada su u Nibrustrandu našli mladence i fotografa. Nešto o tome kako ubica ne voli srećne ljude. “Da li je pokazivao neke znake nasilništva?“ “Nikad.“ “Da li je imao neke druge osobine?“

“Nije imao nikakve osobine. Bio je neprimetan.“ Valanderu se činilo da Albinson želi još nešto da kaže, pa je sačekao. “Možda je baš to bilo najčudnije kod njega, da ni po koju cenu nije hteo da se primećuje. Uvek je stajao po strani.“ “Šta hoćete time reći?“ “Uvek je hteo da vidi ko ulazi i ko odlazi.“ Valander je pretpostavljao šta Albinson želi da kaže. Pogledao je na sat, bilo je devetnaest do četiri. Nazvao je An-Brit. “Jesi li i dalje sa Sundelijusom?“ “Jesam.“ “Vidimo se onda u hodniku.“ Valander ustade. “Mogu li sad da idem kući da spavam?“, upita Albinson. “Zena mi je sigurno zabrinuta.“ “Nazovite je, možete da razgovarate koliko god hoćete na račun države. Ne možete još uvek da idete.“ Valander izađe u hodnik i zatvori vrata. An-Brit ga je već čekala. “Šta kaže Sundelijus?“ “Negira da je ikad čuo za Okea Laštama. Ponavlja da on i Svedberg nikad nisu radili ništa drugo osim što su posmatrali zvezde i išli kod onog alternativnog lekara. Mnogo je uznemiren. Mislim da ne voli da razgovara sa policajkama.“ Valander klimnu glavom zahvalno. “Mislim da možemo da ga pošaljemo kući“, reče on. “On sigurno ne poznaje Laštama. U svemu ovome imamo dve vrste tajni. Laštam upada u tuđe živote, a Svebderg je pred Sundelijusom imao neku tajnu.“ “Koja bi to tajna mogla da bude?“ “Razmisli!“ “Misliš da iza svega ovoga leži neki trougao?“ “Ne iza, već usred svega ovoga.“ Ona klimnu glavom. “Poslaću ga kući. Kada se menjaju Hanson i ostali?“ Valander shvati da je već odlučio. “Neka ostanu. Ulazimo u stan. Oke Laštam neće doći večeras, sakriva se. Pitanje je samo kad će se vratiti. Ako hoćemo da nađemo odgovor, naći ćemo ga u njegovom stanu.“ Valander se vrati u sobu. Albinson je i dalje razgovarao sa svojom ženom. Valander mu dade znak da završi razgovor.

“Da li ste se setili još nečega?“, upita on potom. “Gde bi Oke Laštam mogao da se krije?“ “Ne znam. Možda se on tako može opisati.“ “Kako?“ “Kao čovek koji večito traži mesto gde će da se sakrije.“ Valander klimnu glavom. “Odvešćemo vas kući“, reče on. “Ako se setite još nečega, zovite nas.“ Valander isprati Albinsona do prijavnice i predade ga patroli koja će ga odvesti kući. Zatim potraži Niberga da mu kaže da ulaze u stan. “Ovog puta će ići brzo“, reče Niberg. “Već sam izvežban s tim vratima.“ U četiri i petnaest ušli su u stan Okea Laštama. Valander ih je sve okupio kod vrata sobe sa zvučnom izolacijom. “Najpre su nam potrebni odgovori na dva pitanja“, reče on. “Gde je on? Gde se krije? Odakle ga možemo isterati? Drugo pitanje znate i sami: da li priprema nova ubistva? Na ovo treba prvo da odgovorimo. Bilo bi dobro i da neko nađe neku njegovu fotografiju.“ Nakon toga povuče Niberga u stranu. “Otisci“, reče on. “Turnberg je nervozan. Treba nam nešto što direktno povezuje Laštama s mestima zločina, ili barem sa rezervatom i Svedbergovim stanom. Sada nam više nego ikad ikome treba dobra pronicljivost i prednost. Ti moraš da ideš ispred drugih.“ “Uradiću koliko mogu“, reče Niberg. “I više od toga“, reče Valander. “Zovi i načelnika policije ako treba.“ Valander uđe u sobu i sede na krevet. Hanson se pojavi na vratima. Valander mu dade znak da ne želi da ga uznemiravaju i Hanson ode. Zašto bi neko stavljao zvučnu izolaciju u sobu, pomisli. Da ne mogu da dopru zvuci spolja. Da zvuke iznutra ne može niko drugi da čuje. Ali zašto u gradu kao što je Istad, gde je saobraćaj vrlo slab? Osvrnuo se po sobi i primeti da je krevet tvrd. Ustao je i podigao posteljinu. Na krevetu nije bilo dušeka. On spava na samim daskama kreveta. Ovaj voli samog sebe da muči, pomisli. Zašto? Kleknuo je i pogledao ispod kreveta. Nije bilo ničega, čak ni prašine. On ponovo sede na krevet. Zidovi su bili goli, na njima nije bilo ničeg osim jedne lampe. Pokušao je da ga oseti u sobi. Oke Laštam, 44 godine, rođen u Eskilstuni. Sa Čalmersa. Preškolovani inženjer. Odjednom izlaziš i ubijaš osmoro ljudi. Osim policajca i fotografa, svi su bili preobučeni. Ali fotograf nije tu spadao, on se samo slučajno našao tu. A policajca si ubio zato sto je otkrio tvoju tajnu. Njegovi strahovi su se obistinili.

Ostali su, ipak, bili preobučeni, srećni. Zašto si ih ubio? fesi li ovde, u ovoj sobi sa zvučnom izolacijom, isplanirao sve to? Valander nije mogao da oseti njegovo prisustvo. Ustao je i otišao u dnevnu sobu. Osvrnuo se; svuda oko njega bile su porcelanske figurice – psi, petlići, gospođice s početka veka, patuljci i trolovi. Kao kuća za lutke, pomisli Valander. Kuća za lutke i u njoj ludak. I to ludak s lošim ukusom. Ispunjavaš život jeftinim suvenirima. Pitanje je gde si sada kada treba da te ulovimo. An-Brit se pojavi na vratima kuhinje. Valander odmah primeti da je pronašla nešto. “Najbolje je da dođeš da pogledaš ovo“, reče ona. Valander krenu za njom u kuhinju. U polici su bili papiri, koje je An-Brit već izvadila. Računi i brošure. Na samom vrhu police bio je papir na kvadratiće, istrgnut iz sveske, a na njemu je nešto bilo napisano hemijskom olovkom. Ako je to bio Laštamov rukopis, pisao je neujednačeno. Valander stavi naočare i pročita tekst. Bilo je samo osam reči, kao neka jeziva pesmica - Broj 9. Sreda 21. Sreća dolazi i odlazi. Valanderu je odmah bilo jasno šta to znači, kao i An-Brit. “Već je ubio osmoro“, reče Valander. “Ovde pominje broj devet.“ “Danas je dvadeset prvi“, reče ona. “Sreda.“ “Moramo da ga nađemo“, reče Valander. “Pre nego što to uradi.“ “Šta znači ovo poslednje, ’sreća dolazi i odlazi’?“ “To znači da Oke Laštam ne podnosi srećne ljude.“ Valander ispriča šta mu je Albinson rekao. “Gde možeš da nađeš srećne ljude?“, upita ona. “I ne možeš. Moraš da ih tražiš?“ Ponovo je osetio bol u stomaku. “Jedna stvar je čudna“, reče ona. “Pominje broj devet, jednu osobu. Ranije je napadao po više ljudi, ako isključimo Svedberga.“ “Svedberg nije deo svega toga. U pravu si da odstupa od plana, to je važno.“ Bilo je četiri i dvadeset. Valander priđe prozoru i pogleda napolje. Još nije svitalo. Tamo negde u mraku bio je Oke Laštam. Valander oseti kako ga obuzima panika. Nećemo ga naći, pomisli. Ponovo će ubiti nekoga. Zakasnićemo. Izabrao je žrtvu, a mi ne znamo ko je to. Hodamo po mraku. Ne znamo ni u kom pravcu da krenemo, ne znamo ništa. Valander se okrenu k An-Brit. Zatim stavi plastične rukavice i krenu da pregleda papire u polici.

33 More. Tako je oduvek zamišljao poslednji i konačni način da umakne. Da samo odluta. Da polako utone u beskrajne dubine gde vladaju mrak i tišina, gde niko neće moći da ga prati. Poslednje utočište je zamišljao u dubinama mora. Konačni način da pobegne. Seo je u jedan od svojih automobila i odvezao se do mora zapadno od Istada. Te avgustovske noći plaža Mosbi bila je pusta. Tek pokoji automobil prošao je putem za Treleborg. Parkirao se tako da nijedno svetlo s puta ne može da ga osvetli, ali i da može lako da pobegne. Ukoliko neko krene za njim. Isključio je farove. Svuda oko njega bio je mrak. Kroz otvoreni prozor mogao je da čuje šum mora. Bilo je potpuno mimo i toplo. Polako i pažljivo prošao je kroz sve što se desilo. Jedna stvar u svemu tome mu je smetala - imao je sreće. U normalnim okolnostima vrata sobe sa zvučnom izolacijom držao je zatvorena, ali baš te večeri ih je ostavio odškrinuta kad je legao. Pokušavao je da zamisli kako je njegova veština da utekne postala organski deo njegovog bića. Nije, ipak, mogao da zanemari mogućnost da je samo imao mnogo sreće. Da su vrata ostala otvorena ne bi ih čuo kako provaljuju u stan usred noći. Trgnuo se iz sna, odmah shvatio šta se dešava i pobegao kroz zadnja vrata. Da li je stigao da ih zatvori? Nije znao. Jedino što je uspeo da dohvati bili su odeća i pištolj. Od samog početka mu je bilo jasno da to policajci pokušavaju da uđu u njegov stan. Zatim se odvezao iz Istada. Iako je bio uznemiren, primorao se da vozi polako. Nije hteo da rizikuje nesreću. Bilo je već četiri sata. Neće skoro svanuti. Razmišljao je o svemu ovome što se desilo, pitao se da li je nešto pogrešno uradio. Nije, međutim, ničeg mogao da se seti. Neće morati da menja svoje planove. Sve je prošlo kako je planirao. U vreme Svedbergove sahrane, potražio je adresu na kojoj onaj policajac živi. Pregledao je stan, video da policajac živi sam, a zatim sastavio plan. Sve je prošlo i lakše nego što je očekivao. Čak je pronašao i rezervne ključeve u kuhinjskoj polici, što znači da sledeći put neće morati da koristi kalauz. Iskoristio je priliku i da legne na krevet u spavaćoj sobi. Bio je premekan i činilo mu se kao da će da potone. Zatim je otišao kući. Istuširao se, jeo, a zatim legao u sobu tišine. Kasnije tog dana uradio je nešto što je već dugo planirao — ispolirao je sve svoje porcelanske figurice. Trebalo mu je više vremena nego što je mislio. Kada je konačno završio, jeo

je i otišao u krevet. Spavao je nekoliko sati kada su mu provalili u stan. Otišao je do auta. Noć je bila mirna i bez vetra. Da li je ikada avgust bio ovakav? Možda kad je bio dete, ali nije bio siguran. Otišao je do plaže. Jedva primetni talasi su se lelujali ka obali. Pomislio je na policajce koji su sad u njegovom stanu, kako izvlače fioke, prljaju pod i pomeraju njegove porcelanske figure. To ga je razbesnelo. Imao je jak poriv da se vrati tamo, odjuri uz stepenice i sve ih pobije. Ipak se savladao. Nikakva osveta nije bila toliko bitna da žrtvuje svoju sposobnost da umakne. Znao je da neće naći ništa što bi im pomoglo da ga nađu. Nikakve papire, nikakve fotografije, ništa. Nisu znali za sef u banci koji je iznajmio na lažno ime, gde je držao sve dokumente sa svojom slikom, registarske brojeve automobila i bankovne dokumente. Sigurno će satima biti u stanu. Pre ili kasnije, policajac će ipak morati da se vrati u svoj stan, umoran od svih tih sati bez sna. On će tada već biti tamo i čekati. Vratio se do auta. Najvažnije je da se on sad naspava, pošto nije stigao kod kuće. Mogao je da spava u jednom od svojih automobila, ali bez obzira na to koliko se potrudio da izabere skrovito mesto za parkiranje, postojao je rizik da ga nađu. Nije, pri tome, ni želeo da leži zgrčen na zadnjem sedištu. To nije bilo dostojno njega. Želeo je da se protegne, da legne u normalan krevet, bez dušeka, kako bi mogao da legne na tvrdo dno kreveta. Na trenutak se poigra s idejom da ode u neki hotel. U tom slučaju bi, međutim, morao da se upiše. To nije hteo, čak ni pod nekim drugim imenom. Zatim mu pade na pamet da je zaboravio na najočiglednije rešenje. Postojalo je jedno mesto gde je mogao da se odmori, gde je bila mala verovatnoća da će neko doći. Ukoliko i neko pokuša tamo da uđe, može da se izvuče kroz zadnja vrata. Pokrenuo je motor i uključio svetlo. Uskoro će da svane. Bio mu je potreban odmor, pred ono što ga čeka. Ponovo je izbio na otvoreni put i vratio se u Istad. * Kada je već bilo skoro pet sati, Valander je već naveliko pronikao u život Okea Laštama. Bio je osoba koja nije ostavljala skoro nikakve tragove, okružena svojim jeftinim i neukusnim porcelanskim figurama. Iako su već pročešljali skoro čitav stan, nisu našli nikakav dokaz da tamo neko zaista živi. Nisu našli nikakve lične papire, niti pisma niti bilo šta drugo. Nisu mašli nikakav dokument na ime Okea Laštama, kao ni bilo kakvu njegovu fotografiju. Pregledali su i podrum i potkrovlje. Podrum je bio

prazan, Valander je čak i konstatovao da tamo nema ni prašine. U potkrovlju je bio stari zaključani sanduk za odeću. Valander se razočarao kada su ga otvorili i videli da je pun polomljenih komada porcelana. Nakon toga okupio je svoje saradnike i kuhinji dok je Niberg sa svojim tehničarima završavao poslove u dnevnoj sobi. “Nikad nisam video ništa slično“, reče Valander. “Ovaj Oke Laštam kao da ne postoji. Nijedan papir, čak ni bilo kakav dokument koji potvrđuje da on postoji. A ipak znamo da postoji.“ “Možda ima neki drugi stan?“, predloži Martinson. “Može da ima i deset stanova“, odgovori Valander. “Može da ima i kuće i vikendice, problem je što nemamo ništa što bi nam ukazivalo na njih.“ “Možda se izvukao?“, reče Hanson. “Uvideo da smo mu za petama?“ “Ne izgleda mi kao da je ova praznina posledica jednog velikog spremanja“, reče Valander. “On ovako živi. U sobi sa zvučnom izolacijom. Mada to ne znači da nisi u pravu, ja bih čak i želeo da je tako. Jasno nam je, ipak, šta sve ukazuje na suprotno.“ Papir na kvadratiće bio je na stolu pred njima. “Možda to tumačimo pogrešno?“, reče An-Brit. “To što tu piše, piše. Na osnovu razlivenosti mastila, Niberg kaže da je to skoro napisano. Kako god da to može da utvrdi.“ “Ali zašto je to napisao?“, upita se Martinson. Valander shvati odmah da je pitanje na mestu. “U pravu si“, reče on. “To na šta si ukazao može biti veoma značajno. Ovo je jedini lični papir koji smo pronašli, a pronašli smo ga među hrpom drugih papira. Šta to znači, ako pođemo od pretpostavke da je bio ovde kada smo Niberg i ja ušli. Mislim na stražnja vrata koja su ostala otvorena — možda je brzo pobegao na taj izlaz.“ “I nije stigao da ponese ovaj papir sa sobom?“ Razgovor se sada odvijao između Valandera i Martinsona. “To bi bilo najlogičnije objašnjenje, ili bolje rečeno, objašnjenje koje nam je prvo palo na pamet. Pitanje je samo da li je i tačno?“ “Šta bi bilo drugo objašnjenje?“ “Da je napisao ovaj papir kako bismo ga mi pronašli.“ Niko nije shvatio šta Valander hoće da kaže, a i on sam je bio svestan da to što govori nema mnogo smisla. “Šta znamo o Okeu Laštamu? Da je vešt u prikupljanju informacija. Da otkriva dobro čuvane tajne. Ne tvrdim da ima pristup rezultatima naše istrage, ali verujem da poseduje sposobnost da predvidi stvari na osnovu prikupljenih informacija. Hajde da pretpostavimo da je računao na mogućnost da ga pronađemo i da mu budemo za

petama. Ako mu to ranije nije palo na pamet, onda sigurno jeste kada sam se pojavio u onom baru u Kopenhagenu. I šta on tada radi? Sprema se za beg, ali nam u stanu ostavlja pozdrav, koji ćemo sigurno pronaći. U ovoj kući bez papira.“ “Ali zašto bi to uradio? Šta namerava?“ Martinson je ponovo postavio pitanje. “Igra se sa nama. To nije ništa neobično — sve psihopate žele da ponize policiju. Mora da je posle Kopenhagena osetio trijumf— usudio se da izađe u trenutku kada je slika Luiz objavljena u medijima i uspeo da mi utekne.“ “Ipak je veoma čudno da ga pronalazimo baš tog dana kada navodi da će ponovo ubiti.“ “Nije mogao da zna da ćemo doći baš noćas.“ Valander je i sam čuo koliko nelogično zvuči to što je rekao i zato odusta od te ideje. “Ipak moramo ovo ozbiljno shvatiti“, reče on. “On planira da napadne danas.“ “Imamo li bilo šta od čega bismo krenuli?“ Neko je postavio pitanje sa vrata — bio je to Turnberg. “Ne“, reče Valander. “Nemamo ništa. Možemo to slobodno da priznamo.“ Svi su ćutali. Valander shvati da mora da ih trgne iz nemoći koja ih je polako obuzimala. “Postoji samo jedna stvar koju možemo da uradimo“, reče on. “Da ponovo prođemo kroz sve što imamo. Još jednom, od početka. I da se nadamo da ćemo otkriti nešto što dosad nismo. Nekakvu šemu koja će nam reći ko bi mogla da bude deveta žrtva. Sada nam se jedan od preduslova drastično promenio. Znamo ko je ubica — bivši inženjer koji se prekvalifikovao za poštara.“ “Vi, dakle, mislite da u njegovim postupcima postoji neka logičnost koju je moguće dokučiti? Logičnost koju još nismo videli?“, reče Turnberg. “Moram da vam odgovorim da ne znam. Ali ne vidim ni šta bismo drugo mogli, osim da sedimo i čekamo na još jednu katastrofu.“ Bilo je pet sati i dvadeset minuta. Valander predloži da se ponovo skupe u osam sati, što bi svima dalo mogućnosti da se odmore koji sat. Ulica će i dalje biti pod nadzorom, a počeće i da bude ljude koji žive u Laštamovoj zgradi kako bi saznali šta znaju o svom komšiji. Zgrada je bila u posedu jednog građevinskog preduzeća — Valander reče da bi bilo dobro da se odmah proveri da li je agencija za nekretnine izdala još neki stan Laštamu. Hanson obeća da će se pobrinuti za to. Niberg sačeka da odu svi osim Valandera. “Iako je stan veoma čist“, reče on “uspeli smo da pronađemo otiske prstiju.“ “Jeste li pronašli još nešto?“

“Ne.“ “Ni oružje?“ “Da jesmo, rekao bih ti.“ Valander klimnu glavom. Niberg je od umora bio siv u licu. “Verovatno si u pravu kad kažeš da ovaj Laštam ne voli srećne ljude“, reče Valander. “Hoćemo li ga uhvatiti?“ “Hoćemo, pre ili kasnije. Plaši me, međutim, ono što će se dogoditi danas.“ “Zar ne možemo da izdamo nekakvo opšte upozorenje? Preko radija, na primer?“ “I da kažemo šta? Da kažemo ljudima da se pripaze ako se smeju? On je već odabrao koga će da ubije i ta osoba najverovatnije nema pojma da joj je ubica za petama.“ “Onda imamo veću šansu ako izlistamo gde sve može da se krije.“ “I ja tako mislim, mada ne znamo koliko vremena imamo. Ubistvo u rezervatu se odigralo tokom večeri, možda čak i tokom noći. Mladence je ubio po podne, a Svedberga ujutru. Što znači da napada bilo kada u toku dana.“ “Zar ne bi trebalo da razmišljamo i ovako — možda on uopšte i nema skrovište? Pod skrovištem mislim na stan, rodbinu ili vikendicu. Gde se onda u tom slučaju krije?“ Valander je, naravno, uvideo da je Niberg u pravu. Prevideo je tu mogućnost. Umor ga je u velikoj meri onesposobio da napravi dobru procenu. “I kako bi ti odgovorio na to pitanje?“ “Znamo da mora da ima auto, što znači da može da prespava na zadnjem sedištu, pogotovo što je još uvek lepo vreme. U najgorem slučaju može da prespava napolju. Možda je sagradio nekakvu kolibu? A možda ima i čamac? Ima više mogućnosti.“ “Ima ih i previše“, reče Valander. “A nama ponestaje vremena.“ “Razumem na kakvim se mukama nalaziš“, reče Niberg. “Veruj mi da razumem.“ Iako je Niberg veoma retko pokazivao saosećanje, Valander sada oseti njegovu podršku i na trenutak se više nije osećao tako usamljenim. Valander izađe na ulicu i neodlučno stade. Trebalo bi da ode kući, da se istušira i da odspava pola sata. Nemir ga je, međutim, terao dalje. Odvezli su ga patrolnim kolima u stanicu. Bilo mu je muka i on pomisli da bi trebalo nešto da pojede, ali ipak reši samo da popije kafu i tablete za pritisak i šećer. Potom je seo za radni sto i počeo da iščitava istražni materijal. Ponovo se mislima našao u Svedbergovom predsoblju, sa Martinsonom iza leđa. Oke Laštam je bio u stanu i upucao Svedberga. U kakvom su odnosu bili on i Svedberg, to Valander još nije umeo da razjasni. Ali Svedberg je

sakrio fotografiju Laštama na kojoj je bio preobučen u ženu. Sada mu je bilo sasvim jasno zašto je stan izgledao kao da je opljačkan - Laštam je imao paničan strah od toga da ostavi trag za sobom. Nakon što je upucao Svedberga, ispreturao je stan u potrazi za svojom fotografijom. Dakle, Svedberg je sakrio jednu tajnu čak i od Laštama. Valander je nastavio da čita istražni materijal. Da li bi ono što se dogodilo u rezervatu moglo da mu oda gde se Laštam krije? Tražio je i razmišljao, ali nije uspevao da pronađe odgovor. Ni događaji u Nibrustrandu nisu mogli da mu ponude svež trag. Svakog minuta je gledao na sat. Ko je ta deveta osoba? Tražio je svugde, ali nije mogao da nađe odgovor. U osam sati su se okupili u sobi za sastanke. Kada je ugledao sva ta umorna i zabrinuta lica oko sebe, Valanderu se ponovo javi osećaj neuspeha. Možda ih nije poveo pogrešnim putem, ali ih nije poveo ni onim pravim. U svakom slučaju, nije ih doveo do rešenja. I dalje su tapkali u mestu, na ovoj ničijoj zemlji, ne znajući u kom pravcu da krenu. Valander je znao samo jedno: da od ovog trenutka moraju da rade zajedno, kao tim, i da neće napuštati stanicu, osim ako je to sasvim neophodno. Potraga će se odvijati u istražnom materijalu koji im je dostupan, u njihovim sopstvenim glavama. A ne napolju, na ulici. Poslaće policajce na teren tek kada budu imali valjanu teoriju gde se Lastam nalazi ili ko mu je sledeća žrtva. Valander ih zamoli da odu po svoje primerke istražnog dosijea i da ih donesu u sobu za sastanke. “Od ovog trenutka radimo zajedno“, reče on. “Istraga se sprovodi iz ove sobe, i niotkuda drugde.“ Oni nestadoše u različitim pravcima kako bi doneli potreban materijal. U prostoriji je jedino ostao Martinson. “Da li si uopšte spavao?“, upita on. Valander odmahnu glavom. “Moraš da odspavaš“, reče Martinson odlučnim glasom. “Ako se budeš srušio od umora, nećemo moći sami da nastavio ovu istragu.“ “Imam snage još malo.“ “Već si prešao granicu. Ja sam uspeo da odspavam sat vremena. Pomaže.“ “Mislio sam da se prošetam“, reče Valander. “Da odem kući i promenim košulju. Ali još uvek ne.“ Martinson je hteo da kaže još nešto, ali Valander podignu ruku. Nije imao snage više da ga sluša. Samo je seo za svoj kraj stola, pitajući se da li će imati snage i da ustane sa stolice. Kada su se svi vratili, zatvoriše vrata. Turnberg je olabavio čvor

kravate — i on je izgledao umorno. Lisa Holgešon ih je obavestila da će biti u svojoj kancelariji i izlaziti na kraj sa novinarima. Svi pogledaše u Valandera. “Moramo da pokušamo da razumemo na koji način on razmišlja“, otpoče on. “Gde se u svemu ovome što imamo krije odgovor na to pitanje? Nećemo, međutim, pretraživati samo ovo što imamo u dosijeima — neki od nas će morati i da pretražuju njegovu prošlost. Da li je tačno ono što stoji u njegovom dosijeu, da nema nikog od rodbine? Ili su mu roditelji možda živi? Ima li braće ili sestara? Da li ga se neko sa fakulteta ili bivšeg radnog mesta seća? Gde se prekvalifikovao za poštara? Veliki nam je problem što sedimo ovde uz užasni osećaj da nam ponestaje vremena — što je tačno. Moramo poći od toga da je papirić u kuhinjskoj fioci tačno formulisana poruka - poruka nama ili njemu samom. Pitanje je, dakle, od čega iz njegove prošlosti da krenemo?“ “Saznaćemo, naravno, da li su mu roditelji živi“, reče An-Brit. “Pre svega, možemo da se nadamo da mu je majka živa i da nije senilna. Pošto majka poznaje svoju decu, kao što svi znamo.“ “To je zadatak za tebe“, reče Valander. “Nisam još završila“, nastavi ona. “Mislim, takođe, da nam je važno to što se prekvalifikovao za poštara.“ “Skoro sam čuo da je jedan biskup postao taksista“, reče Hanson. “Takve stvari se dešavaju.“ “Da, ali…“, bila je uporna ona. “I ja sam čula za to sa biskupom. Ima 55 godina i možda je osetio potrebu da uradi još nešto pre kraja života? Ali Oke Laštam se prekvalifikovao pre nego što je napunio 40.“ Valander pomisli da je ona možda naišla na nešto bitno. “Misliš da tu možda ima nečega?“ “Zašto je dao otkaz? Zašto odustaje od karijere? Meni to govori da se nešto dogodilo, nešto zbog čega je napravio tako radikalan rez.“ “Inženjer“, reče Valander “koji odjednom ruši sve mostove za sobom i odlazi.“ “Tada se i preselio“, ukaza Turnberg. “To može da znači da je An- -Brit u pravu.“ “Ja ću se pobrinuti za to“, reče Valander. “Okrenuću tu inženjersku agenciju. Kako se ono beše zvala?“ Martinson poče da lista papire. “Strand konsalting. Dao je otkaz 1985. Što znači da je imao 33 godine.“ “Krenućemo od toga“, reče Valander. “Vi ostali možete da pretražujete materijal koji imamo ovde na stolu. Gde sve može da se nalazi? Ko mu je naredna žrtva?“ “Zar ne bi trebalo ponovo da dovedemo Ćela Albinsona ovde?“, predloži

Turnberg. “Moguće da će se setiti nečega, ako bude slušao naše razgovore.“ “Slažem se“, reče Valander. “Dovedite ga. Neko mora i da pretraži Laštama u registrima — očigledno mu je to pravo ime.“ “Ne verujem da ga ima tamo“, reče Martinson. “Već sam ga tražio.“ Valander se začuđen zapita kada je stigao to da uradi, a onda shvati da postoji samo jedan odgovor - Martinson nije govorio istinu kada je rekao da je odspavao sat vremena. Bio je efikasan kao i sam Valander, a slagao je iz obzira prema njemu. Valander je bio nesiguran da li bi trebalo da bude dirnut ili ljut, ali je izabrao da ne bude nijedno od toga. “Krećemo“, reče on. “Imamo li broj te inženjerske agencije?“ Valander okrenu broj koji mu je neko dao. Poziv mu je preusmeren na novi broj, jer se agencija preselila na novu adresu u Vaksholmu blizu Stokholma. Valander pokuša ponovo i ovog puta mu se neko javio. “Strand konsalting“, javi se jedna žena. “Zovem se Kurt Valander, kriminalistički policajac iz Istada. Potrebni su mi podaci o jednom vašem bivšem radniku.“ “O kome je reč?“ “Inženjeru po imenu Oke Laštam.“ “Nemamo nijednog zaposlenog ko se tako zove.“ “Pa, to sam vam i rekao — bivšeg zaposlenog. Molim vas da slušate šta govorim.“ “Snizite ton, molim vas. Kako uopšte da znam da ste policajac? Mogli biste da budete bilo ko.“ Iako samo što nije iščupao telefon iz zida, Valander uspe da se smiri. “U pravu ste“, reče on. “Ne možete znati ko sam. Međutim, potrebni su mi ti podaci. Oke Laštam je dao otkaz 1985.“ “To je pre nego što sam ja došla ovamo, tako da je bolje da porazgovarate sa Pešonom.“ “Kako ne bi bilo više nesporazuma, ostaviću vam moj broj telefona. U slučaju da on želi da nazove policijsku stanicu u Istadu i proveri ko sam.“ Ona zapisa broj. “Ovo je veoma važno“, reče Valander. “Može li taj Pešton da se javi odmah?“ “Trenutno je na sastanku sa jednom građevinskom firmom. Reći ću mu da se javi kada bude slobodan.“ “Ne mogu toliko da čekam“, reče Valander. “Moraće da prekine sastanak i da se javi.“ “Mogu da mu kažem da je važno. Ali više od toga ne mogu da učinim.“ “Recite mu ovako: ako se ne bude javio u roku od tri minuta, poslaćemo policijski helikopter iz Stokholma po njega.“

Valander spusti slušalicu. Svi u sobi su gledali u njega, a on pogleda u Turnberga, koji naglo prasnu u smeh. “Žao mi je“, reče Valander. “Ali bio sam primoran.“ Turnberg klimnu glavom. “Nisam ništa čuo. Apsolutno ništa.“ Telefon je zvonio posle dva minuta. Čovek se predstavi kao Hans Pešon i Valander mu objasni zbog čega zove, ne spominjući za šta je Laštam osumnjičen. “Po podacima koje imamo, dao je otkaz 1985. godine“, reče Valander. “Upravo tako. Mislim da je odjurio u novembru.“ “Odjurio? To zvuči prilično dramatično.“ “I bilo je dramatično.“ Valander čvrsto pritisnu slušalicu na uvo. “Na koji način?“ “Dobio je otkaz. Zapravo, to je jedini inženjer kog sam otpustio. Da vam objasnim, ja sam osnovao ovu firmu.“ “Ko je onda Strandi“ “Mislio sam da to bolje zvuči od ’Pešon konsulting’. U firmi nikada nismo imali nekoga po imenu Strand.“ “Znači, dali ste otkaz Okeu Laštamu? Zašto?“ “Na to pitanje je veoma teško odgovoriti. Glavni razlog je da se nije uklapao u kolektiv.“ “Zašto nije?“ “Možda će vam ovo što ću sada reći zvučati veoma čudno.“ “Naviknut sam na čudne stvari, pošto sam policajac.“ “Nije uopšte bio samostalan. Uvek se slagao, iako bi bilo očigledno da drugačije misli. Nemoguće je razgovarati o poslu sa čovekom koji samo gleda da podilazi drugima. To može samo da uguši diskusiju.“ “Znači, takav je bio.“ “Da. I to prosto nije moglo više tako. Nijednom nije izneo sopstvenu ideju, i to iz straha da neko drugi ne misli drugačije.“ “Kakve su mu bile stručne kvalifikacije?“ “Izvanredne. To nikada nisam ni doveo u pitanje.“ “I kako je reagovao na otkaz?“ “Nije uopšte reagovao. Barem koliko sam ja mogao da primetim. Rekao sam mu da može da ostane još pola godine, ali on je odmah nestao. Izašao je iz moje kancelarije, pokupio kaput i otišao. Nije čak ni pokupio otpremninu na koju je imao pravo. Jednostavno je samo nestao.“

“Da li ste ga potom kontaktirali?“ “Pokušali smo, ali nismo mogli da ga dobijemo.“ “Znate li da je posle toga postao poštar?“ “Da, bili smo nekoliko puta u kontaktu sa zavodom za zapošljavanje, tako da sam čuo za to.“ “Znate li da li je imao nekog bliskog prijatelja dok je radio za vas?“ “Nismo znali ništa o njegovom privatnom životu. Mislite da vam je dosad jasno da nije imao prijatelje ovde u firmi. Desilo se nekoliko puta da je čuvao stan ili kuću nekome ko je otputovao. Inače se držao za sebe.“ “Znate li da li ima braće ili sestara? Ili da li su mu roditelji živi?“ “Ne. Što se tiče njegovog života van firme, o tome se nije znalo apsolutno ništa. Sto može da stvori probleme u maloj firmi kao što je ova.“ “Razumem. U svakom slučaju, hvala vam na pomoći.“ “Shvatite da ste mi sada probudili radoznalost. Šta se to dogodilo?“ “Shvatićete kada dođe vreme za to. Ali zasad ne mogu ništa da vam kažem.“ Valander uz tresak zalupi slušalicu. Jedna misao je polako dobijala oblik — nešto što je Pešon rekao, da se Laštam brinuo o stanovima drugih. Iako se dvoumio, Valander reši da bi to valjalo istražiti. “Šta se dogodilo sa Svedbergovim stanom?“, upita on. “Ilva Brink mi je posle sahrane rekla da još nije počela da iznosi stvari.“ Valander se seti ključeva koji su još uvek bili u jednoj od fioka njegovog stola. “Hansone“, reče on. “Idi sa nekim do Svedbergovog stana i vidi da li ti se čini da je neko bio tamo.“ “Samo to?“ “Ne. Ključevi su ti u gornjoj fioci mog pisaćeg stola.“ Hanson nestade zajedno sa jednim od policajaca iz Malmea. Već je bilo devet minuta do tri. An-Brit je pokušavala da uđe u trag Laštamovim roditeljima. Martinson je nestao kako bi pretražio registre. Valander ode u ve-ce, ali se nije usudio da pogleda u ogledalo. Potom se vratio u sobu za sastanke. Neko mu pruži kutiju sa sendvičima, ali on odmahnu glavom. An-Brit uđe nazad u sobu. “Oba Laštamova roditelja su mrtva.“ “Ima li brata ili sestru?“ “Dve starije sestre.“ “Trebalo bi da ih nađemo.“ Ona ponovo nestade. Valander pomisli na svoju sestru Kristinu. Kalco bi ga ona opisala da joj iznenada dođe policija i počne da postavlja pitanja? On sede opet za sto i privuče kutiju sa sendvičima, ali sada je bila prazna.

Turnberg je pričao preko telefona o nekom sastanku koji se odlagao. Martinson se vrati po fasciklu. Turnberg završi razgovor, i u tom trenutku u sobu uđe Cel Albinson. Turnberg da odvede u ćošak i povede tih razgovor s njim. Iznenada neko poče da viče u hodniku. Valander skoči sa stolice. Na vratima se pojavi jedan policajac. “Došlo je do pucnjave!“, vrisnu on. “Kod glavnog trga!“ Valander je istog trena shvatio šta se desilo. “Svedbergov stan!“, povika on.,Je li neko povređen?“ “Ne znam. Znam samo da je došlo do pucnjave.“ Za manje od minut, četiri policijska automobila sa uključenim sirenama krenula su iz stanice. Valander je sedeo u jednom od njih, stežući pištolj toliko jako da ga je zabolela ruka. Laštam je, dakle, bio tamo. Šta je sa Hansonom? I sa kolegom iz Malmea. Plašio se najgoreg, ali nije mogao da izdrži tu misao — možda se još ništa nije dogodilo. Valander iskoči iz automobila pre nego što se zaustavio u ulici Lisa Noregatan. Ispred zgrade su se skupili ljudi. Valander pojuri ka ulaznim vratima. Neko mu je kasnije rekao da je ispuštao krike kao nekakav vojnik u jurišu. A onda je ugledao Hansona i kolegu iz Malmea. Bili su nepovređeni. “Šta se dogodilo?“ Hanson je bio veoma bled. Drhtao je. Kolega iz Malmea je sedeo na trotoaru. “Bio je ovde“, reče Hanson. “Samo što sam otključao vrata. Stajao je u predsoblju, a onda iskočio i pucao. Čista je sreća što nas nije pogodio. Onda je nestao, a mi smo se okrenuli i pobegli. Čista sreća, i ništa drugo.“ Valander ne reče ništa, iako je odmah znao da to nije tačno. Da je hteo, mogao je da upuca Hansona i kolegu pravo u čelo. Al nije hteo. Neko je drugi trebalo da bude žrtvovan tog dana. Nije tu reč o sreći, već samo o tome da Hanson nije bio deveta osoba. Valander je bio ubeđen da je Laštam pobegao iz stana na stražnja vrata. Morao je uvek da obezbedi i pomoćne izlaze. Uprkos tome, sačekali su da stignu panciri i da se ulica obezbedi i ogradi policijskom trakom, i tek onda su se popeli u stan. Stan je bio prazan. Stražnja vrata su bila odškrinuta. Laštam nam je ostavio pozdrav, pomisli Valander. Ovo su druga odškrinuta vrata — pokazuje nam kako uspeva da pobegne. Martinson izađe iz Svedbergove spavaće sobe. “Ležao je na krevetu. U svakom slučaju, sada znamo barem nešto o načinu na koji razmišlja. Sakriva se u napuštenim gnezdima.“ “Znamo kako je razmišljao“, reče Valander. “A sada možemo biti sigurni da neće

uraditi istu stvar dva puta.“ “Hajde da razmislimo za jedan korak dalje“, reče Martinson. “Pitamo se kako razmišlja, što znači da se i on najverovatnije pita kako mi razmišljamo. Možda bi trebalo da postavimo nadzor nad ovim stanom? Pošto smo ubeđeni da se neće vratiti ovamo, možda on baš to i učini.“ “On ne može nama da čita misli“, reče Valander. “Jesi siguran?“, reče Martinson. “Čini mi se kao da ima sposobnost da u isto vreme bude i korak iza i korak ispred nas.“ Valander nije odgovorio - i on se pitao da li je tako. Bilo je pola jedanaest. Valander je poslednji izašao iz Svedbergovog stana. Osećao se kao da su se vratili na početnu tačku - i to po ko zna koji put. Činilo mu se da samo u jedno može da bude siguran. Laštam još uvek nije ubio svoju devetu žrtvu. Da je to učinio, Hanson bi sada bio mrtav. Bio bi deseta žrtva, a kolega iz Malmea jedanaesta. Zašto čeka, upita se Valander. Zato što mora? Zato što mu osoba koju je izabrao još nije dostupna? Ili je posredi neki drugi razlog? Valander je koračao niz stepenice. Pitanja je bilo beskrajno mnogo, ali ni na jedno nije imao odgovor. Bilo je kao što je malopre i pomislio. Ponovo su se vratili na početnu tačku.

34 Kasnije je osetio slabo kajanje. Možda je ipak trebalo da im nišani u glave? Njima, koji su otvorili vrata i kročili u predsoblje, probudili ga i ušunjali mu se u snove. Odmah je shvatio da su policajci. Ko bi inače imao razloga da uđe u stan koji je još uvek pripadao Karlu Evertu, iako je sada bio mrtav i sahranjen. Bilo je sigurno i da su tražili njega - drugog objašnjenja jednostavno nije bilo. Međutim, još jednom je uspeo da umakne. Osećao je i olakšanje i zadovoljstvo. Iako nije očekivao da će se to desiti, naravno, pripremio se. Otključao je vrata ka požarnim stepenicama, a zatim naslonio stolicu na ulazna vrata. Ako neko pokuša da uđe u stan, oboriće stolicu. Pištolj je bio pored njega, u krevetu. Nije ni izuo cipele. Zvuci sa ulice su ga uznemiravali. U njegovoj zvučno izolovanoj sobi bilo je drugačije. Ta tišina mu je bila i skrovište. Više puta je pokušao da nagovori Karla Everta da renovira spavaću sobu, da je zvučno izoluje. Ali on nikada to nije uradio. A sada je bilo prekasno. U trenutku kada su ga probudili, sanjao je o svom detinjstvu. Slike koje je video pred sobom bile su neuhvatljive i nejasne. Stajao je iza kauča, sasvim mali. Čuo je kako se neki ljudi, verovatno njegovi roditelji, svađaju. Muški glas, strog i zapovedni, kao strašna ptica koja mu preleće iznad glave. Zatim i ženski glas, slab i uplašen. Kao da je čuo svoj sopstveni glas, iako je bio nem i nevidljiv iza kauča. U tom trenutku čuo je zvuke iz predsoblja. Ušli su mu nasilno u san. Kada je stolica pala, on je već bio na nogama, s pištoljem u ruci. Sada se kajao. Iako bi time odstupio od prvobitnog plana. Možda je, ipak, trebalo da ih upuca? Napustio je zgradu s pištoljem u džepu od jakne. Auto mu je bio parkiran malo dalje, kod železničke stanice. U daljini je čuo sirene. Odvezao se van grada, ka Sandskugenu i zatim ka Esterlenu. Nakratko je stao u Kosebergi i prošetao se lukom, razmišljajući šta da radi. Iako mu se još uvek spavalo, shvatio je da je kasno. Nije mogao da zna kada će se policajac po imenu Valander odlučiti da ode kući. Tada će morati već da se nalazi u stanu. Rešio je da to učini danas i neće se predomisliti. Niti rizikovati da propusti priliku. Bio se sasvim na kraju mola kada je doneo odluku. Vratio u Istad i parkirao kola iza zgrade u koju je nameravao da uđe. Niko nije primetio da se ušunjao kroz ulazna vrata u ulici Marijagatan. Pozvonio je na vrata i oslušnuo. U stanu nije bilo nikog. Bilo je jedanaest sati i nekoliko minuta.

* I Hanson i policajac iz Malmea pretrpeli su veliki šok nakon onoga što se dogodilo u ulici Lila Noregatan. Iako nisu bili fizički povređeni, nisu mogli da nastave sa poslom. Doduše, Hanson je insistirao da je sve u redu, ali je Valander porazgovarao sa njim i shvatio da se Hanson oseća mnogo gore nego što to želi da prizna. Sa policajcem iz Malmea bilo je lakše. Lekar iz bolnice odmah ih je obavestio da se on nalazi u veoma lošem psihičkom stanju. Time je istražna grupa umanjena za dve osobe. Kada je okupio svoje saradnike nakon haotičnog događaja u ulici Lila Noregatan, Valander je shvatio koliko je atmosfera napeta. Liša Holgešon ga je pozvala na stranu i upitala zar ne misli da je vreme da zatraže masovna pojačanja iz okolnih policijskih uprava. Valander se ljuljao, ne samo zbog umora i osećaja nesposobnosti. Ali ipak je odbio. Nije im bilo potrebno pojačanje, već koncentracija. Ništa se neće rešiti ako policijska kola budu jurila ulicama. Sada im je trebalo vreme da smireno i metodično nastave potragu za onim mestom u istrazi koje bi im sve reklo. “Postoji li to mesto?“, upita ona. “Ili se samo nadaš da postoji.“ “Ne znam“, odgovori on. Potom su ponovo seli za konferencijski sto, loše raspoloženi i pod stresom. Valander je pokušao da ih usmeri koliko je god mogao. Sve vreme se vraćao na najbitnija pitanja — gde se Laštam nalazi? Gde ga možemo pronaći? Ko mu je sledeća žrtva? Deveta osoba? I šta mogu zaključiti iz onoga što se dogodilo u Svedbergovom stanu? Martinson nije pronašao ništa u policijskim registrima. Oke Laštam nikada nije imao posla s policijom. Martinson je sada prepustio taj zadatak drugom policajcu, zadatak da kopa dublje ispod podrumskog svoda, ne bi li negde ipak otkrio trag Okea Laštma. An-Brit još uvek nije uspela da uđe u trag Okeovim sestrama. Pošto su sada ostali bez Hansona, Valander je zamoli da do daljeg pričeka. Osećao je da mu je potrebna u blizini. Kasnije će se pozabaviti sestrama. Sve može da čeka do kasnije, samo da ga nađu pre nego Što uperi pištolj u nepoznatu devetu osobu. “Šta znamo?“, reče Valander. Ni sam nije znao po koji put zaredom je postavio to pitanje. “Još je u Istadu“, odgovori Martinson. “Sto će reći da će ponovo napasti ovde ili negde u blizini.“ “Nemoguće da ne oseća pritisak“, reče Turnberg, koji se retko izjašnjavao. “Zna da smo mu za petama. Nemoguće da ga naša blizina nimalo ne dotiče.“ “Moguće da je ovako i želeo“, reče Valander. “To ne možemo da znamo. Naravno,

možda si i ti u pravu. Isterali smo ga iz skrovišta dva puta u toku jednog dana. Sve se urušava oko njega. Njegovi detaljno napravljeni planovi počinju da pucaju. Ali kakve to reakcije izaziva kod njega ne znamo.“ Cel Albinson je sedeo sam u jednom ćošku. Valander nije znao kakve je on instrukcije dobio od Turnberga. Sada je, međutim, otkrio da Albinson hoće da kaže nešto. Valander mu klimnu glavom. Albinson ustade i priđe stolu. “Ne znam da li je ovo uopšte bitno“, reče on nesigurnim glasom. “ali sam se setio da sam čuo da je neko prošlog leta video Laštama u marini. Moguće je, dakle, da ima čamac.“ Valander udari dlanom o sto. “Da li ste sigurni da ga je taj neko zaista video?“ “Video ga je neko od poštara. I bio je siguran da je to on.“ “Ali nije video Laštama da ulazi u čamac?“ “Ne, mada je nosio kanistar benzina.“ “Onda možemo da isključimo mogućnost da jedri“, reče jedan od policajaca iz Malmea. Ostali su se, međutim, odmah usprotivili. “Jedrilice imaju pomoćne motore“, reče Martinson. “Ne možemo ništa da isključimo. Cak ni da poseduje avion koji može da sleće na vodu.“ I Martinsonova poslednja tvrdnja je dočekana s protivljenjem. Ali ih Valander prekinu. “I čamac može, naravno, da posluži kao skrovište. Pitanje je samo koliko truda da uložimo kako bismo to ispitali.“ On se ponovo okrenu ka Albinsonu. “Da li ste sigurni da se dobro sećate?“ “Da.“ Valander pogleda u Turnberga, koji klimnu glavom. “Poslaćemo policajce u civilu u marinu“, reče Valander. “Sve mora biti veoma diskretno, brzo i bez pitanja. Neka se povuku ako i najmanje budu posumnjali da je Laštam tamo. Tada ćemo da odlučimo šta ćemo dalje.“ “U marini sada sigurno ima mnogo ljudi“, reče An-Brit. “S obzirom na lepo vreme.“ Martinson i jedan od policajaca iz Malmea odoše u marinu. Valander zamoli Albinsona da sedne za sto. “Pitanje je sada da li se sećate još nečega“, reče on. “Malopre ste se setili marine. Ako se sećate još nečega, bilo bi dobro da nam to odmah kažete.“ “Ovo je sve tako konfuzno“, odgovori on. “Pokušavam da se prisetim, ali tek sada vidim koliko malo znam o njemu.“

Valander se osećao kao da je počeo da govori mantre, kao da je hteo da ubedi ostale da je odgovor bio iskren. Albinson ponovo sede u ćošak, sam. Valander pogleda na sat - pola dvanaest. Nećemo ga stići, pomisli. Bilo kad mogu da nam jave da je još neko mrtav. An-Brit se vrati na motiv. Zašto je Laštam radio sve ovo, čemu sve to ubijanje? “Mora da je nekakva osveta“, reče Valander. “Osveta za šta?“, upita ona. “Zato što je jednom otpušten iz firme u kojoj je bio inženjer? Nema smisla. Kakve veze imaju neki mladenci s njegovim otkazom? Čini se, pri tome, kao da je dosta lako podneo otkaz. Preškolovao se i za poštara.“ “Pitanje je zašto je odabrao baš to zanimanje“, reče Valander. “Velika je promena biti inženjer, a onda raznositi pisma. Da nije možda već tad počeo da smišlja svoj jezivi plan? Ili je to došlo kasnije?“ “To ne možemo da znamo.“ “Kao ni mnogo toga drugog.“ Razgovor zamre. Valander ponovo pogleda na sat. Iščekivao je ono što treba da se desi. Ustao je da uzme kafu, a An-Brit pođe za njim. “Motiv je sasvim drugačiji“, reče Valander u kafeteriji. “Iako možda duboko u srži svega toga jeste neka potreba za osvetom. Laštam ubija ljude kojima je lepo u životu, koji su srećni. Nibergu je to palo na pamet u Nibrustrandu, a i Albinson je to potvrdio. Oke Laštam ne voli ljude koji se smeju.“ “Mora da je i luđi nego što mislimo. Ko još ubija ljude samo zato što su srećni? U kakvom mi to svetu živimo?“ “Možda baš i jeste tako kako kažeš“, reče Valander. “Pravo pitanje je u kakvom mi to svetu živimo. Mada nemamo dovoljno snage da razmišljajmo o nečemu takvom, preteško je. Pitanje je da li se to čega se plašimo već dogodilo, da li smo zakoračili u društvo u kom nema pravde. Društvo u kom se sve više ljudi oseća nepotrebnim, čak i nepoželjnim, gde možemo da očekujemo nasilje bez ikakve logike. Nasilje koje postaje sastavni deo naše svakodnevice. Žalimo se na to kako se stvari odvijaju, a možda je u stvari i gore nego što smo svesni.“ Hteo je da nastavi svoj tok misli, ali mu javiše da ga Martinson zove telefonom. Dok je jurio nazad ka sali za sastanke, prolio je kafu po košulji. “Nema nikakvih rezultata“, reče Martinson. “Krajnje diskretno sam prošao kroz registar ljudi koji ovde imaju čamce, ali nema nijednog na ime Oke Laštam.“ “Jeste li obišli molove?“ “Izgleda da ga nema ovde.“ Valander razmisli. “Možda je čamac na nekom drugom mestu, iznajmljen na neko drugo ime? Možda

je dao lažno ime?“ “Ova marina je dovoljno mala da ovde svi poznaju svakoga. Ne verujem da bi se Laštam usudio da ovde unajmljuje čamac pod lažnim imenom. Nije u skladu s njegovim oprezom.“ Valander nije odustajao. “Možda je neko drugi unajmio čamac?“ “Ko? On nema prijatelje.“ “Pretpostavljam da si pogledao da li je Svedbergovo ime u registru?“ “Zapravo jesam, nema ga.“ Jedna druga misao prođe Valanderu kroz glavu. Isprva je mislio da zanemari to, ali je ipak odlučio da proba. “Pogledaj registar još jednom“, reče. “Podseti se svih imena koja su se javljala u ovoj istrazi, sa svih strana. Potraži neko ime koje se ponovo pojavljuje.“ “Misliš, na primer — Hilstrem ili Skander?“ “Upravo tako.“ “Shvatam šta misliš. Mada, misliš li da to ima smisla?“ “Ništa nema smisla. Prodi sve ponovo. Javi mi se kad nađeš nešto.“ Valander spusti slušalicu. Pogledao je smeđu fleku na košulji i pomislio da li ima još jednu čistu košulju u ormanu. Biće mu potrebno manje od dvadeset minuta da ode kući i presvuče se. Hteo je, ipak, da sačeka da mu se Martinson javi. Turnberg mu priđe. “Mislio sam da pošaljem Albinsona kući“, reče. “Mislim da on nema više šta da doda.“ Valander ustade, ode do Albinsona i pruži mu ruku. “Bili ste od velike pomoći.“ “I dalje ne razumem ništa.“ “Ne razumemo ni mi.“ “Ovo ne sme da se raširi“, reče Turnberg. “To bi moglo da dovede do problema.“ Albinson obeća da neće širiti, a zatim napusti prostoriju. Valander ode u toalet. Razmišljao je o Svedbergovom teleskopu — zašto ga je neko stavio u Bjerklundovu kuću? Vratio se u salu za sastanke. “Zna li neko gde je Niberg?“ “U Hansonovoj kancelariji je, telefonira.“ “Ako priča sa Martinsonom, idem tamo.“ Valander ode do Hansonove kancelarije. Niberg je držao slušalicu uz uvo i zapisivao. Pogledao je Valandera kad je ovaj ušao. Valander je čuo da je razgovarao sa kriminalističko-tehničkom laboratorijom iz Linćepinga. Niberg završi razgovor. “Javiće nam u toku dana da li su Laštamovi otisci“, reče Niberg. “Moraju biti“,

reče Valander. “Ne treba nam odgovor, treba nam potvrda.“ “A šta ako samo na trenutak pretpostavimo da nisu Laštamovi otisci?“ “U tom slučaju prestajem da vodim ovu istragu.“ Niberg razmisli o tome šta je Valander rekao. Seo je u Hansonovu stolicu. “Zašto je teleskop bio kod Bjerklunda?“, upita Valander. “Ko ga je tamo stavio?“ “Zar može biti neko drugi osim Laštama?“ “Ali zašto?“ “Možda da nas zbuni, da nam napravi zbrku u glavama. Možda je pokušao da prebaci odgovornost na Svedbergovog rođaka.“ “Laštam je sigurno mislio na skoro sve.“ “Ako nije mislio baš na sve, pre ili kasnije ćemo naći neku rupu. A tad ćemo ga i uhvatiti.“ “Znači, trebalo bi da nađemo njegove otiske i na teleskopu?“ “Ako ih nije obrisao.“ Telefon je pozvonio, Martinson je zvao. Valander se javi. “Bio si u pravu.“ Valander ustade tako naglo da se stolica prevrnula. “Šta si našao?“ “Mesto u marini iznajmljeno je na ime Ise Edengren. Pogledao sam ugovor. Ako je Laštam falsifikovao njen potpis, onda je to vrlo vešto uradio. Sećam se njenog rukopisa. Razgovarao sam s čovekom koji mu je uzeo ugovor, kaže da je dolazila žena.“ “Tamnokosa?“ “Baš tako. Luiz.“ “Ali pomorski klub to nije mogao da zna?“ “Rekla je i da će čamac najviše koristiti njen brat.“ “Laštam je pametan“, reče Valander. “To je stari drveni brodić“, nastavi Martinson. “Na njemu ima nekoliko mesta za spavanje. Pored njega s jedne strane je još jedan brod, a s druge strane nema ničega.“ “Dolazim“, reče Valander. “Sklonite se s mola. I pripazite se, za slučaj da je on tu negde. Pretpostavljam da je sad izuzetno oprezan. Sigurno će prvo osmotriti marinu pre nego što se uputi ka svom čamcu.“ “Nismo baš toliko razmišljali o tome koliko bi možda trebalo.“ Valander završi razgovor i na brzinu objasni Nibergu šta se desilo. Zatim se vratio u salu za sastanke. An-Brit i Turnberg će pripremiti ekipu ukoliko bude trebalo da dođe. “Šta ćeš ako je on na tom čamcu?“, upita ona. Valander odmahnu glavom.

“Ne znam. Moram prvo da vidim kako to izgleda.“ Bilo je jedan sat kada je Valander stigao do luke za čamce. Bilo je toplo, a sa jugozapada je duvao lagani povetarac. Valander se setio da ponese dvogled, pa su sa razdaljine posmatrali čamac. “Izgleda kao da je napušten“, reče Martinson. “Ima li nekoga na onom čamcu levo?“, upita Valander. “Nema nikoga.“ Valander je šetao dvogledom preko čamaca. U većini je bilo ljudi. “Ne možemo da dopustimo pucnjavu ovde“, reče Martinson. “A ne možemo ni da ispraznimo celu luku.“ “Ne možemo ni da čekamo“, reče Valander. “Moramo da znamo da li je na čamcu ili nije. Ako jeste, moramo da ga uhvatimo. Ako nije, onda barem znamo.“ “Da počnemo da zatvaramo područje?“ “Ne“, reče Valander. “Idem ja tamo.“ Martinson se trgnu. “Jesi li lud?“ “Da bismo zatvorili sve ovo i sklonili sve ljude, trebalo bi nam barem sat vremena. Nemamo toliko vremena. Idem ja na čamac. Ti me pokrivaj s mola. Biću brz. Ne verujem da sedi i osmatra. Ako je tu, najverovatnije spava.“ Martinson nije hteo ni da čuje za to. “Ne mogu to da dopustim“, reče. “To može katastrofalno da se završi.“ “Još jedna stvar“, reče Valander, “na koju verovatno nisi mislio. Laštam nije pucao na Hansona i kolege iz Malmea. Ne može niko da me ubedi da je promašio. Prosto niko od njih nije bio ta deveta osoba.“ “A ni ti, znači, nisi?“ “Najverovatnije. “ Martinson je imao još nešto da doda. “Ovo je čamac u marini. Na njemu nema stražnjih stepenica kojima bi mogao da pobegne. Šta će da uradi, da skoči u vodu?“ “Toliko ćemo da rizikujemo“, reče Valander. “Možda to što nema gde da pobegne promeni sve.“ Martinson se nije dao. “Mislio sam da je to neodgovorno.“ Valander je već bio odlučio. “Onda neka bude kako kažeš. Idi do stanice i reci im da ovde treba da dođu. Ja ću za to vreme da čuvam.“

Martinson ode. Valander pošalje policajca iz Malmea da osmatra parking i put ka marini. Valander ode na mol. Bio je svestan da je to što namerava da uradi očigledno kršenje najosnovnijih policijskih pravila. Rizikovao je da se upusti u sukob sa potpuno bezobzirnim čovekom. I to sam, bez podrške. Čak ni mesto na kom su nije ograđeno trakama. Na molu se igralo nekoliko dečaka. Valander pokuša da zvuči strogo i reče im da odu na kopno da se igraju. U džepu je držao pištolj, koji je već bio repetiran. Pokušavao je da proceni da li može da skoči sa mola. Šta će onda uraditi? Ako Laštam jeste na čamcu, videće ga kroz prozor kabine. Valander će biti potpuno nezaštićen. Shvatio je da to neće moći tako. Jedino što je mogao da uradi jeste da uđe na čamac otpozadi, tako što će da skloni zaštitnu ceradu. Za to mu je, ipak, bio potreban čamac. Osvrnuo se — odmah pored njega bila je luksuzna jahta, na čijoj je sređenoj palubi očigledno u toku bila zabava. Pored jahte plutao je mali crveni čamčić. Valander se bez razmišljanja pope na palubu i pokaza policijsku legitimaciju začuđenim ljudima. “Moraću da pozajmim čamčić“, reče. Jedan ćelavi čovek sa čašom vina u ruci ustade. “Zbog čega? Je li se nešto dogodilo?“ “Ništa se nije dogodilo“, odgovori Valander. “A nemam ni vremena da vam odgovaram na pitanja. Budite tu na brodu, nemojte da izlazite na mol. Ko izađe, imaće problema. Je li to jasno?“ Niko nije ništa rekao. Valander se nespretno spusti u čamčić. Pokušavao je da barata veslima dok mu jedno nije ispalo. Kada se sagnuo da ga podigne, pištolj samo što mu nije ispao iz džepa. Znojio se i psovao, ali je uspeo da izađe na kraj s veslima. Ćelavi čovek je odvezao konopac kojim je čamčić bio privezan za brod. Valander krenu. Pitao se da li će čamčić da potone pod njegovom težinom. Polako se približio čamcu otpozadi. Kada se približio krmi, pridržao se jednom rukom. Primetio je da je motor čamca bio unutra. Osećao je kako mu srce lupa. Polako je privezao kanap da ne pokrene čamac, a zatim oslušnu. Čuo je samo otkucaje svog srca. U ruci je držao pištolj. Polako je počeo da odvezuje zaštitnu ceradu. I dalje se ništa nije pomerilo. Kada je dovoljno odvezao, usledio je najteži trenutak — treba u isti mah da je skloni i da se baci u stranu, kako ne bi bio savršena meta nekome ko sedi unutra s pištoljem. Glava mu je bila potpuno prazna. Ruka kojom je držao pištolj znojila se i podrhtavala. Zatim baci ceradu i skoči u stranu. Čamčić se toliko zanjihao da Valander samo što nije pao u vodu. Uspeo je, ipak, da se pridrži za ogradu. Ništa se nije desilo.

Jednim potezom je zbacio jedan kraj cerade. Kabina je bila prazna. Vratanca od mahagonija ka donjoj kabini bila su otvorena. Video je da je i ona prazna. Izašao je na palubu. I dalje je držao pištolj u ruci. Bilo je još dva stepenika do dva ležaja i malih okruglih ventila. Tu nije bilo nikog. Nije bilo ni posteljine, samo dušeci sa plastičnim navlakama. Valander se pope nazad u kabinu. Bio je potpuno obliven znojem. Vratio je pištolj u džep, a zatim odvesla nazad do jahte. Ljudi sa vinskim čašama stajali su uz ogradu i posmatrali ga. Ćelavi je privezao uže, a Valander se pope. “Možda sad možemo da dobijemo objašnjenje“, reče ćelavi. “Ne“, reče Valander. Zurilo mu se. Policija je možda već krenula ovamo, mora da ih zaustavi. Laštam nije bio u čamcu. To možda znači da su po prvi put bili korak ispred njega. Valander je stajao na molu i nazvao Martinsona. “Brzo stižemo“, reče on. “Stanite!“, povika Valander. “Zaustavi automobile. Dođi samo ti.“ “Je li se nešto dogodilo?“ “On nije ovde.“ “Otkud znaš?“ “Znam.“ Martinson zaćuta. “Bio si na čamcu, zar ne?“, reče zatim. “Dođi brzo“, reče Valander. “O ostalom možemo neki drugi put.“ Martinson je stigao za pet minuta. Valander mu objasni kako je razmišljao, da je Laštam možda već dolazio. Kada je video pokidanu ceradu, Martinson odmahnu glavom. “Moramo da vratimo ovo“, reče Valander. “Dok jedan od nas čuva stražu, u slučaju da on naiđe. Moramo držati marinu na oku.“ Martinson je stao na mol i osmatrao kopno. Valander je brzo prošao kroz kabinu i potpalublje. Nije našao ništa. Laštam nije ostavljao papire za sobom. Kada je vratio ceradu na svoje mesto, vrati se na mol. “Kako si ušao na čamac?“, upita Martinson. “Pozajmio sam čamčić.“ “Ti nisi normalan.“ “Možda, ali nisam siguran ni da si ti u pravu.“ Martinson ode da porazgovara sa policajcem kog je Valander poslao na parking. On treba da osmatra marinu i mol. Martinson je pozvao još nekoliko policajaca. “Idi kući i presvuci košulju“, reče Martinson i pogleda Valandera upitno. “Hoću“, reče on. “Samo prvo treba da prođemo kroz sve ovo s ostalima.“

U stanici ga niko nije pitao kako se popeo na čamac. Niko nije hteo da pita ni da li je to uradio sam. Martinson je ćutke sedeo za stolom. Valander je primetio koliko je uznemiren, ali sad više nije ništa mogao da uradi. “Možda smo po prvi put korak ispred njega“, reče Valander. “Ah to naravno ne znači da će on sigurno doći tamo da prespava. Verovatno već računa na to da smo našli čamac.“ “To znači da smo onda nazad na početku“, reče An-Brit. “Zar stvarno ne možemo ništa da uradimo da ga nađemo? I ko je ta deveta osoba?“ “Moramo da nastavimo da tražimo“, reče Valander. “Iznajmio je čamac na ime Ise Edengren. Ne prati nikakvu šemu i svakim korakom nas iznenađuje. Jedino što možemo da radimo jeste da nastavimo sa potragom. Negde se nalazi to nešto što nam izmiče, što će nam dati odgovor na sva pitanja. Uveren sam u to.“ Valander je imao osećaj da je počeo da govori mantre, kao da treba da uveri neverne saradnike u jedinu pravu istinu. Ipak, nije znao šta umesto toga da radi. U toj prilici, samo mu je jedna misao padala na pamet. “Isa Edengren“, reče. “Zašto je uzeo njeno ime? Je li to slučajno ili je imao nekog razloga za to?“ “Isa će biti sahranjena preksutra“, reče Martinson. “Hoću da neko nazove njene roditelje i da neko od njih dođe ovamo. Hoću podrobnije da ispitam tu priču s čamcem.“ Valander ustade. “Pre toga idem samo kući da presvučem košulju, vraćam se za dvadeset minuta.“ Eba je ušla u prostoriju sa nekoliko pakovanja sendviča. “Mogu ja da odem do tvog stana, samo mi daj ključeve“, reče ona. “Nije mi problem.“ Valander odbi. Očajnički je želeo da se skloni od svega ovoga, makar na dvadeset minuta. Samo što je krenuo ka vratima, zazvoni telefon. An-Brit se javi i dade Valanderu znak da ostane. “Policija iz Ludvike“, reče ona. “Jedna od sestara Okea Laštama tamo živi.“ “Poslao sam im upitnik“, reče Martinson. “Očigledno su našli nešto.“ Valander odluči da ostane. Osvrnuo se da nađe Ebu, ali ona je već otišla. Martinson je uzeo telefon od An-Brit. Valander je sedeo na ćošku stola i gledao u fleku od kafe na košulji. An-Brit je uzela drugi telefon i nazvala roditelje Ise Edengren. U istom trenutku kada joj se neko javio, Martinson spusti slušalicu. “Berit Laštam“, reče on. “Četrdeset sedam godina, nezaposleni socijalni radnik. Živi u Frederikbergu, gde god to bilo.“ “Krađa oružja“, reče Valander. “Laštam je, znači, možda bio kod sestre.“

Martinson mahnu ceduljom, a zatim okrenu broj. Valander se na trenutak oseti suvišnim. Pomislio je da može da ode do prijavnice i da da Ebi ključeve. Nije je našao dole; verovatno je otišla do toaleta. Valander se vrati u sobu za sastanke. Martinson je razgovarao telefonom. An-Brit je sedela namrštena, sa telefonom na uvu, i slušala. Valander je koračao napred-nazad po prostoriji. Turnberga nije bilo. Valander uze da baca iskorišćene čaše za kafu u korpu za otpatke. An-Brit spusti slušalicu i opsova. “Otac je rekao da će doći“, reče. “Aksel Edengren. Mislim da možemo da očekujemo prilično arogantnog gospodina koji ne voli policajce.“ “Što?“ “Održao mi je bukvicu o tome kako smo nesposobni. Samo što ga nisam ispsovala.“ “Trebalo je da ga ispsuješ.“ Martinson je završio s razgovorom. “Laštam ju je posećivao svake treće godine“, reče. “Stekao sam utisak da nisu baš bliski.“ Valander je začuđeno gledao Martinsona. “To je sve?“ “Kako to misliš?“ “Ništa je više nisi pitao?“ “Naravno da jesam, ali me je pitala da li može da nazove kasnije. Bila je zauzeta nečim.“ Valander primeti da je počeo da džangriza, a da se Martinson branio. U prostoriji nastade tišina. Valander ustade i ponovo ode do prijavnice. Eba je sada bila na svom mestu. “Moraću, ipak, da te zamolim“, reče i dade joj ključeve. “Mislim da u ormanu ima jedna čista košulja. Ako nema, uzmi neku iz korpe za prljav veš.“ “Već sam to radila“, odgovori ona. “Snaći ću se i ovaj put.“ “Hoće te neko odbaciti?“ “Imam svoj stari volvo.“odgovori ona. “Zar si zaboravio?“ Valander se nasmeši. Gledao je kako izlazi iz stanice i pomislio da je poslednjih godina nešto brzo ostarila. Kad se vratio u sobu za sastanke, prvo se izvini Martinsonu za svoje džangrizave komentare. Potom nastaviše. Bilo je dva i deset.

35 Kada je Aksel Edengren stigao u policijsku stanicu, Eba se još uvek nije vratila. Valander se pitao zašto se toliko zadržala. Možda jednostavno nije našla neku čistu košulju? Sa blagim osećajem nelagodnosti, Valander ode do prijavnice da sačeka Edengrena. Ne toliko zbog flekave košulje, već više načina na koji su se Edengrenovi ophodili prema sopstvenoj ćerci. Pitao se kakav je taj čovek što će ga sresti. Možda je po prvi put izgledalo kao da će se stvarnost poklapati s onim što je zamišljao. Aksel Edengren je bio veoma visok i snažan. Bio je jedan od najviših ljudi koje je Valander ikada video. Imao je kratku oštru kosu i upadljive oči. Bilo je nečeg odbojnog i sumornog u njemu. Cak mu je i stisak ruke bio neugodan. Valander je odlučio da ga povede u svoju kancelariju. Dok su prolazili kroz hodnik, Valander je imao osećaj da na njega juriša besni bik, koji samo što nije zario rogove u njega. Valander pokaza na stolicu preko puta. Edengren sede polako, tako da je stolica zaškripala. On kao da nije primećivao to. Počeo je da priča pre nego što je Valander seo za svoj sto. “Vi ste našli moju ćerku“, reče. “Otkud to vi na Bernseu, inspektore?“ “Može slobodno Kurt“, odgovori Valander. Edngrenov odgovor je bio iznenađujuće naprasan. “Preferiram da ne budem previše blizak s ljudima koje ne poznajem. Šta ste radili na Bernseu, inspektore?“ Valander pokuša da odvagne da li da se naljuti ili ne. Ton tog gorostasnog čoveka ga je nervirao, ali nije, ipak, imao snage da uteruje svoj autoritet kao obično. “Imao sam razloga da verujem da je Isa tamo, što se ispostavilo kao tačno.“ “Opisali su mi sve to. Nije mi jasno kako ste mogli da dozvolite da se tako nešto desi.“ “Niko nije dozvolio da se bilo šta desi. Da sam imao i najmanju mogućnost da nešto uradim, svakako bih uradio. Pretpostavljam da isto važi i za vas. Ne samo u vezi s Isom već i Jergenom.“ Edengren se trgnu kad Valander spomenu ime njegovog sina. Kao da je naglo zastao usred trke. Valander je iskoristio priliku da povede razgovor u pravcu u kom je hteo. “Vreme nam ne dozvoljava da sada razgovaramo o onome što se desilo. Želeo bih samo da izrazim saučešće zbog Ise. Sreo sam je u nekoliko navrata, ostavila je dobar utisak na mene.“ Edengren je opet hteo da kaže nešto, ali Valander nije odustajao. “Reč je o čamcu ovde u Istadu“, nastavi, “za koji je potpisan ugovor na ime Ise Edengren.“

Edengren sumnjičavo pogleda Valandera. “To nije istina.“ “To jeste istina.“ “Isa nije imala čamac.“ “I ja mislim da nije imala. Da li ste vi ranije imali čamac?“ “Moji čamci su u marini u Esterjetlandu.“ Pošto nije imao razloga da mu ne veruje, Valander nastavi dalje. “Verovatno se neko drugi potpisao kao vaša ćerka.“ “Ko to?“ “Osoba za koju sumnjamo da ju je ubila.“ Edengren je gledao u Valandera. “Ko je ta osoba?“ “Zove se Oke Laštam.“ Nikakva reakcija. Edengren nije znao ko je to. “Jeste li ga uhvatili?“ “Nismo još.“ “Zašto niste, ako je ubio moju ćerku?“ “Nismo još uvek uspeli da ga pronađemo. Zbog toga ste ovde, da nam olakšate posao.“ “Ko je on?“ “Iz raznih razloga ne mogu da vam dam sve informacije koje imamo. Reći ću samo da je poslednjih godina radio kao poštar.“ Edengren otrese glavom. “Je li ovo neka šala? Poštar je ubio Isu?“ “Nažalost, izgleda da je tako.“ Edengren je krenuo da pita nešto, ali ga Valander prekinu. Trenutak nemoći bio je gotov. “Možete li da se prisetite da li je Isa imala neki kontakt s pomorskim klubom? Da li je jedrila? Da li neko od njenih prijatelja ima čamac?“ Edengrenov odgovor ga je iznenadio. “Isa nije, ali Jergen jeste. On je imao čamac. Leti je bio u marini u Gritu. Plovio je njime oko Bernsea. U proleće i jesen je bio ovde.“ “On je, znači, imao mesto za čamac?“ “Da. A zimi je bio ovde.“ “Isa se nije vozila čamcem?“ “Znala je da ide s bratom, dobro su se slagali. Barem ponekad.“ Valander je po prvi put osetio tračak tuge kod čoveka koji je sedeo prekoputa njega i koji je izgubio

dvoje dece. Pomislio je kako spoljašnost ne mora ništa da govori. U tom velikom telu bio je vulkan osećanja kom nikad nije dao da izbije na površinu. “Kada je Jergen koristio čamac?“ “Mislim da ga je dobio 1992. Imali su mali neformalni klub. Plovili su i zabavljali se. Imali su neke čudne običaje, slali su pisma u flašama. Jergen je uglavnom bio sekretar. Ja sam mu pokazao kako se vodi zapisnik.“ “Da li čuvate te spise?“ “Nakon što je umro, stavio sam ih na neku policu. I dalje su tamo.“ Imena, pomisli Valander. To mi pre svega treba — imena. “Možete li da se setite kako su se zvali Jergenovi prijatelji?“ “Za neke od njih znam, ali ne za sve.“ “Imena verovatno pišu na papirima?“ “Pretpostavljam da da.“ “Onda ćemo da ih uzmemo“, reče Valander. “To može biti bitno.“ Rekao je to toliko ubedljivo da Edengren nije bio u stanju da nešto prigovori, čak i da je hteo. Valander se ponudi da pošalje policijski automobil u Skorbi, ali Edengren odbi. Sam će ih doneti. On ustade, ali se na vratima kancelarije okrenu. “Ne znam kako ću izdržati“, reče. “Izgubiti oba deteta. Šta mi sad ostaje?“ Nije sačekao odgovor. Valander nije ni imao šta da kaže na to. Ustao je i otišao do sobe za sastanke. Eba nije bila tamo, pa je produžio do prijavnice. Niko nije video da se vratila. Valander se vrati u kancelariju i okrenu svoj kućni broj. Sačekao je da osam puta zvoni pre nego što je spustio slušalicu. Eba je sigurno izašla. Edengren se vratio nakon četrdeset minuta i stavio smeđu kovertu pred Valandera. “To je sve. Mislim da sve zajedno ima jedanaest zapisnika. Nisu to vođenje zapisnika shvatali tako zvanično.“ Valander prelista papire. Kucana su na mašini, sa mnogo slovnih grešaka. Pronašao je sedam imena, od kojih nijedno nije prepoznavao. Nijedno od tih imena se, koliko se sećao, dosad nije pojavljivalo u istrazi. Još jedan ćorsokak, pomisli. I dalje mislim da Laštam ostavlja neke tragove koji povremeno mogu da se povežu u logičnu šemu. Ali otiske nikada ne ostavlja. Otišao je, svejedno, do sobe za sastanke i ostavio zapisnike Martinsonu, objasnivši mu o čemu je reč i zamolivši ga da proveri imena. Valander nije stigao ni da izađe iz sobe kad Martinson povika. Valander se vrati do stola, a Martinson pokaza jedno ime — Stefan Berg. “Zar se jedan od poštara ne zove Berg? Jedan od onih iz one fine brošure iz pošte?“

Valander je to zaboravio. Uvideo je, ipak, odmah da je Martinson u pravu. “Odmah ću ga nazvati“, reče on. Martinson je već krenuo da telefonira, a Valander se vrati Edengrenu. Zastao je ispred vrata, razmišljajući dali ima još nešto da ga pita? Odlučio je da je to sve. Ušao je u kancelariju i zatekao Edengrena naslonjenog na prozor. Kad je čuo Valandera, okrenuo se. Na svoje veliko iznenađenje, Valander primeti da su mu oči crvene. “Možete da idete kući“, reče. “Mislim da nema potrebe da vas više zadržavamo.“ Edengren ga upitno pogleda. “Hoćete li ga uhvatiti? Tog što je ubio Isu?“ “Hoćemo. Uhvatićemo ga.“ “Zašto je to uradio?“ “Ne znamo.“ Edengren mu pruži ruku. Valander ga otprati do prijavnice, ali Ebe i dalje nije bilo. “Ostaćemo u Švedskoj do sahrane“, reče Edengren. “Nakon toga ne znam. Možda odemo iz Švedske. Možda prodam imanje u Skorniju. Nije mi lako ni da se vratim na Bernse.“ Edengren ode ne sačekavši odgovor. Valander je dugo gledao za njim. Kada se vratio u sobu za sastanke, Martinson je razgovarao s poštarom koji se prezivao Berg. Valander je stao pored i slušao. Zatim ga obuze nespokoj i izađe u hodnik. Čekamo, pomisli. Sve vreme se bavimo nebitnim stvarima — telefoniramo, prevrćemo fascikle, vodimo kratke razgovore, izvlačimo zaključke. Ali jedino što zapravo radimo jeste da čekamo. Oke Laštam barem zasad ima prednost koju nismo u stanju da nadoknadimo. Čuo je da je Martinson završio razgovor i odmah se vratio unutra. “U pravu sam“, reče. “Stefan Berg je njegov sin, trenutno studira na univerzitetu u Kentakiju.“ “Gde to vodi?“ “Nigde, koliko ja vidim. Berg je bio veoma iskren, rekao je da je vrlo često pričao o sebi i svojoj porodici u poštanskom terminalu, bilo da ga je neko slušao ili ne. Oke Laštam je imao mnogo prilika da čuje priče o njegovom sinu i njegovom klubu.“ Valander sede na svoje mesto. “Šta to znači? Možemo li to nekako da razvijemo?“ “Ne baš, rekao bih.“ Valander iznenada prasnu, dohvati papire pred sobom i baci ih sa stola. “Još ga nismo uhvatili!“, povika on. “Gde se krije? Ko je deveta osoba?“

Svi u sobi pogledaše u njega s iščekivanjem. Valander podignu ruke, pravdajući se, izađe iz sobe u hodnik i krenu da korača napred-nazad. Ni sam nije znao po koji put tog dana. On ode do prijavnice — Eba se još uvek nije vratila. Očigledno u plakaru ne može da nađe dovoljno čistu košulju, pomisli on, pa je otišla negde da kupi novu. Bilo je tri sata i sedam minuta. Ostalo je još manje od devet sati do kraja ovog dana, srede, kada im je Oke Laštam obećao da će ponovo ubiti. Valander donese odluku. Iako je soba za sastanke već pretvorena u improvizovani štab, sada je hteo da svede srž istražne grupe na samo nekoliko osoba. On stade na vrata i sačeka dok nije uhvatio An-Britin pogled. “Dođi u moju kancelariju“, reče on. “Povedi i Martinsona.“ Njih dvoje dođoše, a Martinson se čak setio da ponese stolicu. “Hajde da još jednom prođemo kroz ovo“, otpoče Valander. “Samo nas troje. Dva pitanja i dalje ostaju: Gde se nalazi? Ko mu je sledeća žrtva? Ako pretpostavimo da će ubiti u minut do ponoći, onda na raspolaganju imamo skoro devet sati. Sto je, naravno, samo pusta želja. Moramo pretpostaviti da nemamo toliko vremena. Ne smemo ni zanemariti mogućnost da je zapravo već kasno, a da mi nismo još uvek obavešteni o onome što se dogodilo.“ Znao je da su i Martinson i An-Brit sigurno već pomisli istu stvar. Međutim, izgledali su kao da im je tek sada postalo jasno šta to zapravo znači. “Gde se Laštam nalazi?“, ponovi Valander. “Kako razmišlja? Našli smo ga u Svedbergovom stanu. Mora da je pošao od toga da se nikada nećemo setiti da ga tražimo tamo. Što smo, ipak, učinili. Onda smo mu pronašli čamac. Ne možemo biti sigurni da je nameravao da ga upotrebi kao skrovište. Možda je procenio da bi rizik bio preveliki. I šta radi tada?“ “Odmerava snagu sa nama“, reče Martinson. “Ako nije promenio taktiku, izabrao je žrtvu i odredio mesto i vreme kako bi sve mogao da obavi veoma brzo. Kako mu žrtva ne bi predstavljala nikakvu pretnju ili prepreku. Sa nama se dugo poigrava, pošto zna da ga jurimo. Zna da smo mu otkrili ženski identitet.“ “Odlično“, reče Valander. “Veoma si jasno sažeo situaciju. Pitanje je, dakle, kako on razmišlja.“ “A on se pita kako mi razmišljamo“, reče An-Brit. Valander je sada bio u društvu svoja dva najbliža saradnika. “Budi sada Laštam“, reče on. “Kako on razmišlja?“ “Namerava da sprovede u delo ono što je zamislio. Najverovatnije je siguran da ne znamo ko je deveta osoba.“ “Kako može da bude siguran u to?“

“Da znamo, on ili ona bi sada bili pod nadzorom. Sigurno je proverio da li smo to uradili.“ “Što nas može dovesti do drugog zaključka“, prekide je Martinson. “Možda iz sve snage pokušava da nađe najbolje mesto za skrivanje. Sledeća žrtva može da pričeka dok god ga ne pronađe.“ “Tako mi mislimo da on razmišlja“, reče An-Brit. “A i mi razmišljamo na isti način.“ “Što znači da moramo drugačije da razmišljamo“, reče Valander. “Da napravimo još jedan korak u nepoznato.“ “On odlučuje da se sakrije na mestu gde ćemo ga poslednje tražiti.“ “U tom slučaju, trebalo bi da izabere podrum stanice“, reče Martinson. Valander klimnu glavom. “Ili barem stanicu u prenesenom smislu, pitanje samo gde.“ Lupali su glavu da pronađu odgovor na to pitanje, ali bez uspeha. “Da li on misli da znamo kako izgleda kao muškarac?“ “Sigurno neće rizikovati to.“ Valander se seti jedne stvari i okrenu se ka Martinsonu. “Jesi li se setio da pitaš Laštamovu sestru iz Ludvike da li ima njegovu fotografiju?“ “Jesam, ali tvrdi da ima samo jednu sliku, i to kada je Laštam imao četrnaest godina. I koja ne liči baš na njega.“ “Što nam onda nije ni od kakve pomoći.“ “Kontaktirao sam sve službe koje bi trebalo da imaju njegovu sliku. Međutim, izgleda nema ni vozačku dozvolu, ni ličnu kartu, ni pasoš, ni ništa drugo.“ “Mora da ima“, reče Valander. “Kad bismo samo znali kakvo je prezime dao Luiz, mogli bismo da dobijemo sve te slike.“ "Ali, mora da je vozio kola bez one perike? Sigurno mu je palo na pamet da bi mogli da ga zaustave. I šta bi tada pokazao?“ Valander se odjednom seti nečega što se dogodilo pre više godina. Sada je prvi put povezao taj događaj sa Svedbergom i Okeom Laštamom. “Ima nešto što se dogodilo pre nego što je An-Brit došla“, reče on. “Ali, ti bi, Martinsone, trebalo da se sećaš kada je nekoliko blanko pasoša nestalo odavde. Neko ih je uzeo iz sefa. Pokrenuta je interna istraga koja nije dala rezultate, mada je zaključak bio jasan — ukrao ih je neko od zaposlenih.“ “Sećam se. Situacija je bila veoma neprijatna. Svi su podozrivo gledali jedni u druge.“ “Sećam se još nečega“, reče Valander. “Ridberg mi je jednom prilikom rekao da

je ubeđen da ih je Svedberg uzeo. Iako mi nikada nije bilo jasno zašto je sumnjao baš na Svedberga.“ “Hoćeš dakle da kažeš da je Svedberg nabavio lična dokumenta za Luiz?“ “Ili Okea Laštama. Ili oboje.“ Nakratko su ćutke razmislili o događajima koji su se odigrali pre mnogo godina. Valander se potom, i dalje nesigurno nagađajući, vrati na glavni trag. “Pitanje je gde se krije. Na to moramo da odgovorimo. Gde se Oke Laštam nalazi u ovom trenutku?“ Niko nije znao odgovor. Nisu mogli ni za šta da se uhvate, samo da nagađaju u kom pravcu da krenu. Valander oseti da ga hvata panika. Vreme je neumoljivo isticalo. “Hajde da razmislimo o toj osobi koju on želi da ubije“, reče Valander. “Ko je ta osoba? Laštam je dosad ubio šest mlađih osoba, nekoliko godina starijeg fotografa, kao i sredovečnog policajca. Poslednju dvojicu možemo na trenutak da zanemarimo. Preostaje nam, dakle, šest mladih osoba. U dva navrata. U dve grupe.“ “Tri“, ispravi ga An-Brit. “Isu Edengren je ubio kasnije. Na ostrvu.“ “To nam govori da ne odustaje“, reče Valander. “Da ono što odluči mora u potpunosti da se sprovede u delo, po bilo koju cenu. Pitanje je, dakle, da li ima nekog nezavršenog posla u onome što se već dogodilo? Ili će ponovo krenuti iznova?“ Pre nego Što je dobio odgovor, neko pokuca na vrata. Bila je to Eba. U ruci je nosila vešalicu sa košuljom. “Zao mi je što je ovoliko potrajalo“, reče ona. “Ali namučila sam se da otključam vrata.“ Valander je znao da je sa njegovom bravom sve u redu. Mora da je Eba pokušala da otključa pogrešnim ključem. On uze košulju od nje i zahvali joj, a zatim reče da se izvinjava i ode do toaleta da se presvuče. “Treba imati čistu košulju na sebi, čak i na sopstvenom pogubljenju“, reče on kada se vratio. Zatim ubaci prljavu košulju u fioku od radnog stola. “Ne možemo da pronađemo ništa što bi on smatrao nezavršenim“, reče Martinson. “Sigurni smo da niko više sem Ise Edengren nije trebalo da prisustvuje proslavi u rezervatu. Niti više od dve osobe mogu da se venčaju.“ “Što znači da kreće iz početka“, reče Valander. “Sto je najgora mogućnost. To znači da nemamo ništa od čega bismo krenuli. Apsolutno ništa.“ Nastala je tišina. Ima li još šta da se kaže? Jedna jedina stvar, pomisli Valander. Od dve stvari između kojih je nemoguće odlučiti se, moramo da uradimo onu koja izgleda najmanje moguća. “Nećemo nikada otkriti gde se krije. Jedina šansa je da otkrijemo ko mu je sledeća

žrtva, pre nego što je ubije. Ako se slažete sa mnom, odsad ćemo se usredsrediti samo na to.“ Valander je znao da će odluka biti mučna, pošto je u suštini nemoguća. “Hoće li nas to uopšte odvesti nekuda?“, upita An-Brit. “Kako god budemo postupili, nećemo naći ni njega ni žrtvu.“ “Pa, ne možemo samo da odustanemo“, odgovori Valander. Počeli su ponovo iz početka, po ko zna koji put. Već je prošlo četiri sata. Valander oseti bol u stomaku, od brige i gladi. Bio je toliko umoran da je to sada smatrao prirodnim stanjem, a i na drugima je mogao da vidi isti očajni umor. “Da vidimo ključne reči“, reče on. “Veseli ljudi. Srećni ljudi. Šta još imamo?“ “Mladi ljudi“, reče Martinson. “Preobučeni“, doda An-Brit. “Laštam se ne ponavlja“, reče Valander. “Naravno, ne možemo da budemo sigurni u to. Ali postoji velika verovatnoća da je tako. Pitanje je, dakle, gde danas možemo da nađemo mlade, vesele i preobučene ljude. Jedino ne one koji se venčavaju niti planiraju proslavu u rezervatu.“ “Možda je reč o maskenbalu?“, predloži Martinson. “Novine“, reče Valander odjednom. “Šta se danas događa u Istadu?“ Nije ni završio rečenicu, a Martinson je već nestao iz kancelarije. “Zar se nećemo pridružiti ostalima u sobi za sastanke?“, upita An- Brit. “Nećemo još. Uskoro. Samo još jedan korak. Nešto što možemo da stavimo na sto, iako se možda posle ispostavi kao lažan trag.“ Martinson ujuri sa novinama “Istads Alehanda“, raširi ih na sto i nagnu se nad njih. Valanderovu pažnju odmah privuče modna revija u Skurupu. “Manekeni su u stvari preobučeni“, reče on. “I veseli, dok se šetaju pistom.“ “To je tek sledeće srede“, reče An-Brit. “Nisi dobro pročitao.“ Nastavili su da listaju novine i u jednom trenutku sve troje videli da se iste večeri održava sastanak lokalnog udruženja “Prijatelji Istada“ u hotelu “Kontinental“. Članovi su se molili da dođu u odeći iz XIX veka. Valander nije bio siguran. Nije mogao da kaže zašto, dok su Martinson i An-Brit bili sasvim ubeđeni. “To je sigurno odavno isplanirano“, reče Martinson. “Sto znači da je imao dovoljno vremena da se pripremi.“ “Članovi tog udruženja teško da su nešto naročito mladi“, reče Valander. “Na takvim sastancima ima ljudi svih uzrasta“, reče An-Brit. “Barem je to moj utisak.“ Iako Valander nije mogao da se otrgne sumnji, shvatio je da nemaju šta da izgube.

Večera je počinjala u pola osam, Što je značilo da imaju još nekoliko sati. Prelistali su novine još jednom, čisto da budu sigurni, ali nisu našli ništa slično. “Odluka je na tebi“, reče Martinson. “Da pucamo na ovo ili ne?“ “Nije samo na meni“, reče Valander. “Na nama je. I u pravu ste — koja nam je uopšte druga opcija?“ Oni se vratiše u sobu za sastanke. Neko je otišao po Turnberga. Valander je hteo da i Lisa Holgešon bude prisutna. Dok su čekali, Martinson je pokušao da stupi u kontakt sa nekim ko je odgovoran za maskenbal te večeri. “U hotelu moraju da znaju ko je rezervisao“, reče Valander. “Pozovi njih.“ Valander primeti da je počeo da viče, iako je Martinson stajao odmah pored njega. Od sveg umora i stresa postao je živčan. Valander zatvori vrata kada su Turnberg i Lisa Holgešon ušli u sobu, kako bi pokazao da je reč o nečem ozbiljnom. Zatim objasni kako su došli do zaključka da bi Oke Laštam mogao da ubije ponovo na zabavi koja je za nekoliko sati trebalo da se održi u hotelu “Kontinental“. Valander je sve vreme napominjao da ne može biti siguran. Možda nisu u pravu, možda je reč o samo još jednom lažnom tragu. Međutim, nisu imali ništa drugo. Druga opcija im je bila da ne rade ništa i čekaju. Računao je da će pre svih Turnberg prigovoriti, da će možda zauzeti negativan stav. Na Valanderovo iznenađenje, Turnberg dade odobrenje, dajući isti argument koji je i sam Valander upotrebio - da nemaju drugih opcija. “Možemo samo da se nadamo da smo pogrešno protumačili onaj papir iz stana“, reče Turnberg. “Pre svega, treba nam vremena. Da objavimo njegovu sliku u medijima i da zaronimo u dubinu tog pomračenog uma.“ “Znaćemo u ponoć“, reče Valander. “On je osoba koja ne odustaje od svojih planova.“ Hajka je krenula. Bilo je pet i petnaest. Imali su oko dva sata da se organizuju i postaraju da se ništa ne dogodi. Valander ode sa Martinsonom u hotel, ostavljajući An-Brit u stanici. Još na samom početku doneli su jednoglasnu odluku da zatraže pojačanje od susednih policijskih uprava. Valander je posebno naglasio da su panciri obavezni za sve koji učestvuju u akciji. Oke Laštam je bio opasan. U to nije bilo nikakve sumnje. Potom su se odvezli do hotela. “Mislim da sam samo na vežbama nosio pancir“, reče Valander. “Pancir nam može pomoći ako i ovde bude koristio isto oružje“, reče Martinson. “Jedini problem je to što nišani u glavu.“ Valander shvati da je Martinson u pravu i nazva stanicu da kaže da su i kacige bitne kao i panciri. Parkiraše se ispred glavnog ulaza hotela.

“Šef restorana se zove Orlovski“, reče Martinson. “Poznajem ga“, reče Valander. Orlovski je već obavešten o njihovom dolasku. Bio je to visok i razvijen čovek u pedesetim godinama. Sačekao ih je na recepciji. Valander je rešio da mu odmah kaže kako stvari stoje. Oni odoše u salu za ručavanje, gde su pripreme za svečanost bile u toku. “Moramo da uštedimo vreme“, reče Valander. “Stoga bi bilo dobro da neko ko odlično poznaje zgradu pokaže Martinsonu hotel.“ Orlovski dozva jednog konobara koji je postavljao stolove. “On radi ovde već dvadeset godina.“ Konobar se zvao Emilson. Iako se iznenadio kada je čuo šta se traži od njega, on ne reče ništa, već samo nestade zajedno sa Martinsonom. Valander ispriča o čemu je reč — ne sve, ali dovoljno da Orlovski shvati koliko je situacija ozbiljna. “Zar ne bi trebalo da otkažemo zabavu?“, upita on kada je Valander završio. “Postoji mogućnost da hoćemo, ako procenimo da ne možemo dovoljno da zaštitimo goste i osoblje. Što još nije slučaj.“ Pošto je želeo da vidi kako će gosti sedeti, Valander zamoli za raspored sedenja sa imenima. Trebalo je da dođu ukupno trideset i četiri osobe. Valander obiđe salu i pokuša da zamisli Laštamove pripreme. Dobro će pripremiti izlaz jer ne želi da bude uhapšen, pomisli Valander. Teško da namerava da ubije sve 34 osobe. Ali mora da priđe blizu stolu. U taj mah mu pade na pamet jedna ideja. “Koliko će konobara biti ovde večeras?“, upita on. “Ukupno šest.“ “Poznajete li ih sve? Ili je neko sa strane?“ “Za večeras smo pozvali još jednog konobara.“ “Ko je on? Kako se zove?“ Orlovski pokaza prstom. “Zove se Lejide i uskače kada imamo veće proslave. On je tamo, kod drugog kraja stola.“ Valander ugleda krupnog čoveka, starog oko 65 godina, kako proverava i ređa čaše. “Da ga pozovem?“ Valander odmahnu glavom. “A šta je sa osobljem u kuhinji? Osobljem u garderobi? Za barom?“ “Svi su naši zaposleni.“

“Ima li gostiju koji će prespavati noćas u hotelu?“ “Samo nekoliko nemačkih turista, dve porodice sa decom.“ “I to su svi koji će biti u hotelu večeras?“ “Sala za ručavanje je iznajmljena, iako ima mesta i za druge goste. Osim osoblja u restoranu, u hotelu je samo recepcioner.“ “Je li Halgren još uvek recepcioner?“, reče Valander. “Znam ga odranije.“ Orlovski potvrdi da je to Halgren. Martinson i konobar izađoše iz kuhinje i Emilson nastavi sa postavljanjem stolova. Valander se na trenutak zapita da li bi i konobari trebalo da se obezbede kacigama i pancirima, ali shvati da bi Laštam odmah otkrio akciju. Valanderu se odjednom javi osećaj da je Laštam veoma blizu. Da budno motri na hotel. On shvati da je to najteža odluka u situaciji u kojoj se nalaze. Ako postave primetne, naoružane policajce skroz oko hotela, Laštam se neće pojaviti. To bi značilo da su uspeli da ga spreče da ubije, ali ne i da ga uhvate. Time bi se ovaj nemogući lov nastavio. Valander je hteo da namami Laštama u restoran, ako je to potrebno. Hteo je da ga uhvati, ali pre nego što ovaj uspe da isprazni oružje. Martinson je uz pomoć Orlovskog crtao skicu svih ulaza i izlaza, restorana, toaleta i kuhinje. U Valanderovoj glavi, čitav postupak je počeo da poprima oblik. Nisu imali mnogo vremena. Valander i Martinson se vratiše u stanicu, gde ih sačeka obaveštenje da su pojačanja na putu ka Istadu. An-Brit i Lisa su brzo delovale. Stavili su Martinsonovu skicu u projektor. “Sve je veoma jednostavno“, reče Valander. “Oke Laštam će u jednom trenutku morati da uđe u hotel. Dakle, okružićemo zgradu. Policajci treba da budu u najvećoj mogućoj meri neprimetni. Shvatam da je to težak zadatak, ali želim da ipak pokušamo. Inače postoji rizik da ga tako oteramo.“ Pogledao je u ostale. Niko nije imao komentara. On nastavi: “Pažljivo ćemo motriti i na zabavu, za slučaj da se probije kroz zasedu oko zgrade. Predlažem da Martinson i An-Brit uzmu konobarsku uniformu i prave se da su deo osoblja.“ “Sa pancirima i kacigama?“, upita Martinson. “Ako uspe da uđe u salu, moramo odmah da ga uhvatimo. Stoga ćemo blokirati sve izlaze osim onog od recepcije. Ja ću biti u pokretu, jer sam jedini koji zapravo može da ga identifikuje.“ Valander zaćuta. “Šta da uradimo ako se pojavi?“ “Zaseda napolju treba da mi javi ako se pojavi neka sumnjiva osoba. Mogu brzo da izađem napolje i proverim. Ako je to on, uhapsićemo ga. Ako pokuša da pobegne,

pucaćemo.” “A ako se, uprkos svemu, probije unutra?“ “U tom slučaju ćete upotrebiti oružje“, reče Valander. Valander ih ohrabri. Imali su sve manje vremena. Pojačanja su već počela da pristižu iz okolnih uprava. Došlo je šest sati. Pre nego što se sastanak završio, Valander je imao da kaže još nešto: “Ne smemo zaboraviti da se može pojaviti obučen kao žena. I to ne maskiran u Luiz, već u neku drugu ženu. A ne možemo biti sigurni da će se uopšte pojaviti.“ “I šta ćemo ako se ne pojavi?“ “Odspavaćemo do jutra. To nam je sada najviše i potrebno.“ U sedam sati svi su bili na svojim mestima. Martinson i An-Brit su bili obučeni u konobarsku uniformu. Valander je u sobi iza recepcije bio u stalnom radio-kontaktu sa osam policajaca van hotela i jednim u kuhinji. U džepu je imao pištolj. Gosti su počeli da pristižu. An-Brit je bila u pravu — među gostima je bilo dosta mladih. Istih godina kao Isa Edengren. Bili su maskirani i dobro raspoloženi. Smeh je ispunio recepciju i salu za ručavanje. Valander pomisli da bi se Okeu Laštamu zgadilo sve to veselje. Valander je čekao. Došlo je osam sati, ali se ništa nije dogodilo. Neprekidno se čuo sa policajcima spolja — nije naišao niko sumnjiv. U sedam minuta do pola devet stigao je poziv iz Supgrenda, sa istočne strane hotela — neki muškarac je zastao na trotoaru i pogledao ka prozorima hotela. Valander se odmah uputi tamo, ali kada je izašao na ulicu, muškarac je već otišao. Na svetlosti ulične bandere jedan od policajaca ga je prepoznao kao vlasnika prodavnice cipela u Istadu. Valander se vrati na recepciju. Iz sale su se čule starinske pesme za nazdravljanje, potom je neko održao i govor. Ništa se nije dogodilo. Martinson se pojavi na vratima od sale. Valander primeti da mu napetost nikako one popušta. Bilo je već deset sati. Gosti su pojeli desert. Ponovo pesme i ponovo govor. Dvadeset do deset. Zabava se približavala kraju. Laštam se nije pojavio. Pogrešili smo, pomisli Valander. Nije došao. Ili je shvatio da motrimo na hotel. Osetio je mešavinu olakšanja i razočaranja. Ko god da je deveta osoba, još uvek je živa. Sutra će proveriti sve koji su bili na zabavi i pokušati da odrede ko je bila potencijalna žrtva. Ali Laštam je još uvek bio na slobodi. U pola dvanaest ulica ispred hotela bila je prazna. Gosti su otišli kućama, a policajci su se skupili u stanici. Valander proveri da li će se marina nadzirati cele noći, isto kao stan u ulici Harmonigatan. Potom se pridruži Martinsonu i An-Brit. Nijedno nije imalo snage da sada procenjuje učinak te večeri. Odlučili su da se sastanu u osam sati ujutru.

Turnberg i Lisa se složiše — sada neće biti sastanka. Laštam se još nije pojavio. Zašto, to će pokušati da dokuče narednog dana. “Dobili smo na vremenu“, reče Turnberg. “Možda nam je baš ova akcija to obezbedila.“ Valander ode u kancelariju i zaključa pištolj u fioku radnog stola. Potom se odveze kući, u ulicu Marijagatan. U četiri minuta do ponoći krenuo je stepenicama ka svom stanu.

36 Valander stavi ključ u bravu i okrete ga. Negde iz dubine njegove podsvesti isplivalo je nejasno sećanje na nešto što je Eba rekla. Nešto o tome da nije mogla da okrene ključ. Valander je, međutim, znao da brava pravi probleme samo kada se otključava sa unutrašnje strane. Kasnije je mnogo puta pomislio da je tako sporo reagovao samo zbog ogromnog umora koji ga je pritiskao. On otključa vrata i pomisli na Ebine reči. Brava više nije zapinjala. Shvatio je šta to znači u istom trenutku kada je otvorio vrata. Više je naslutio nego što je video priliku koja je stajala na drugom kraju predsoblja. Valander se baci u stranu, osećajući kako mu nešto ožareno cepa obraz. On se baci naglavačke niz stepenice, misleći da je svaki od tih trenutaka i poslednji. Oke Laštam je bio tamo, u njegovom stanu, i to sa namerom da ga ubije. Više nije kao sa Hansonom i kolegom iz Malmea, ni kao sa Ebom, iako se Laštam nalazio u stanu u trenutku kada je ona došla da uzme čistu košulju. Deveta osoba bio je on, Valander. Onaj koga je Laštam hteo da ubije. Valander se sruši niz stepenice, razvali ulazna vrata i potrča. Stao je i okrenuo se tek kada je stigao do kraja ulice. Ulica je bila potpuno pusta. Krv mu je tekla niz obraz. U glavi mu je tutnjalo i bridelo. On zavuče ruku u džep, ali se seti da je ostavio pištolj u fioci radnog stola. Nije skidao pogled sa vrata zgrade, očekujući da Laštam svakog trenutka izađe. Ostao je da stoji na drugom kraju ulice, iza ćoška zgrade. Jedino što je mogao da uradi kada Laštam izađe bilo je da beži. Međutim, znao je i da je to poslednje što bi trebalo da uradi. Sada je znao gde se nalazi. U stanu nije bilo stražnjih vrata, tako da je Laštam imao samo jedan izlaz — kroz prednja vrata. Valander je krvavim rukama tražio mobilni po džepovima. Da li ga je ostavio u kolima? U tom trenutku se setio — kada je stavljao pištolj u fioku, mobilni je bio na stolu. Zaboravio ga je tamo. On opsova iz sve snage. Nije imao ni pištolj ni telefon. Dakle, ne može da pozove pomoć. Grozničavo je tražio rešenje. Ali rešenja nije bilo. Ni sam nije znao koliko je stajao na ulici, sa kragnom od jakne preko krvavog obraza. Sve vreme je gledao u ulazna vrata, povremeno bacajući pogled ka mračnom prozoru. Laštam stoji tamo gore, pomisli on. I posmatra me dole, na ulici. Ali ne zna da sam bez oružja, a i telefona. Ako ne dođe pojačanje, shvatiće šta se događa. I onda će da izađe. On pogleda gore u nebo. Bio je pun mesec, sada skoro sasvim zaklonjen gustim oblacima koji su se tokom večeri nadvili nad Skoneom. Još uvek je bilo toplo, ali je sada počeo da duva vetar. Šta da radim, pomisli on. I šta li Laštam razmišlja? Pogleda na sat. Ponoć i sedam minuta. Četvrtak, dvadeset i drugi avgust. Nije mu

pomagalo to što je ponoć prošla — Laštam ga je uhvatio. Možda je predvideo da će se Valander i njegove kolege uhvatiti za zabavu u hotelu. Valander je pokušavao i da objasni kako je Laštam uspeo da mu uđe u stan. Nije mu trebalo mnogo da bi shvatio kako. To mu je po prvi put pružilo osećaj da je pronašao šemu u Laštamovom ponašanju. Umeo je da iskoristi priliku. Prethodnog dana, u toku Svedbergove sahrane, svi do jednog iz policije bili su u crkvi, što je Laštamu obezbedilo neograničeno vreme da provali u stan. Verovatno je kasnije unutra pronašao i rezervne ključeve. Misli su se rojile u Valanderovoj glavi. Obraz ga je boleo. Strah pulsirao u celom čelu. Najvažnije pitanje, zašto je Laštam izabrao baš njega, ostalo je po strani. Moram da pronađem rešenje, pomisli on. Mora da postoji neki način. U zgradi iza Valandera nalazile su se samo kancelarije. Inače bi mogao da pokuca na okno i probudi nekoga. Ako počne da viče u pomoć, neko bi mogao da pozove policiju. Ali rizik je preveliki, pošto ne bi imao mogućnost da upozori policajce koji intervenišu. A onda je čuo korake u daljini. Neko je koračao ka njemu. Koraci su se približavali. Jedan čovek se pojavi iza ćoška. Išao je pravo ka Valanderu, koji se pojavi iz senke. Čovek se trgnu i naglo zastade. Izvukao je ruke iz džepova kožne jakne i uplašen ih podigao. Valander krenu ka njemu i on ustuknu za korak. “Ja sam policajac“, reče Valander. “Potrebna mi je vaša pomoć. Dogodila se nesreća.“ Čovek u tridesetim godinama zbunjeno je gledao u njega. “Zar ne čujete šta vam kažem? Ja sam policajac. Morate stupiti u kontakt sa policijskom stanicom. Recite im da se Laštam nalazi u Valanderovom stanu u ulici Marijagatan. I da budu oprezni. Jeste li razumeli?“ Čovek odmahnu glavom, a zatim reče nešto. Valander shvati da čovek govori neki strani jezik. Poljski. U pičku materinu, pomisli on. Naravno, u čitavom Istadu naleteo sam na Poljaka koji luta ulicama. On pokuša na engleskom, ali mu čovek nešto kratko odgovori na lošem engleskom. Valander je gubio strpljenje. On mu priđe za korak i dreknu, na šta čovek pobeže odatle. Valander je ponovo ostao sam. Laštam se nalazio gore, iza mračnog prozora. Uskoro će shvatiti zašto niko nije došao. I tada će Valander moći samo da krene da beži. Pokušavao je da razmisli. Mora da postoji neko drugo rešenje. On podiže ruku, kao da daje znak nekome iza ćoška, pokazujući na stan i vičući. On zakorači iza ugla, tako da ga Laštam sa prozora nije mogao videti. Laštam ne može da zna da ovde nema

nikoga, pomisli Valander. Tako ću možda kupiti nekoliko minuta. Mada postoji i rizik da se Laštam da u beg, pre nego što mu to postane sasvim nemoguće. A onda se dogodilo nešto čemu se ni u snu nije nadao — u ulicu skrete jedan auto. Valander stade nasred ulice, mašući rukama. Auto naglo zakoči. Valander pritrča automobilu. Čovek za volanom je besno krenuo da spušta prozor, ali kada je ugledao Valanderovo krvavo lice, počeo je da ga podiže. Valander ubaci ruku kroz poluotvoren prozor i otvori vrata. Čovek je imao pedesetak godina, a pored njega, na suvozačevom sedištu, sedela je žena. Znatno mlađa žena. Valanderu se odmah javi osećaj da se nešto ne slaže. Ali sada nije imao vremena da razmišlja o tome. Nije bilo vremena ni za šta drugo osim za to da se Laštam uhvati i stavi tačka na sav taj užas. “Ja sam policajac!“, dreknu on. U tom trenutku Valander uspe da izvadi policijsku legitimaciju. “Dogodila se nesreća. Imate li telefon u kolima?“ “Ne.“ Zar nemaju svi telefon u kolima ili mobilni u džepu, pomisli on očajno. “Šta se dogodilo?“, upita čovek uznemireno. “To sada nije bitno. Ali sada ste mi potrebni vi i ovaj automobil. Vozite pravo u policijsku stanicu. Znate li gde se nalazi?“ “Nisam iz Istada“, reče on. “Znam ja gde je“, reče žena. “Vozite tamo“, nastavi Valander. “Recite im da je Laštam u Valanderovom stanu. jeste li upamtili?“ Čovek klimnu glavom. “Ponovite“, reče Valander. “Laštam je u Valgrenovom stanu.“ “Ne, dođavola! U Valanderovom!“ “Laštam je u Valanderovom stanu.“ “Recite im i da je Valanderu potrebno pojačanje. I da budu oprezni.“ Čovek ovog puta tačno ponovi. “Šta se dogodilo?“, upita žena. “Ne mogu vam to reći. Vozite.“ Čovek klimnu glavom i auto nestade. Valander požuri nazad do ćoška i proviri iza njega. Koliko je dugo bio odsutan? Sigurno ne više od minuta. Laštam mora da je još uvek gore. Valander pogleda na sat. Trebaće najviše deset minuta da prvi policijski automobil stigne. Pitanje je samo da li će Laštam čekati toliko dugo. Bol mu se sada proširio na celu glavu. Sem toga morao je da se olakša. On otkopča šlic, ne skidajući pogled sa vrata. Prošlo je tri minuta. Ako je žena zaista

pronašla put, trebalo bi da su već u stanici. Ko god da bude dežuran, shvatiće da je hitno. Valander primeti da se sve više nada. Prošlo je sedamnaest minuta, a niko nije došao. Valander shvati da su ga prevarili i da uopšte nisu ni otišli u stanicu. Ponovo se vratio na sam početak. I dalje je tražio rešenje kada je iznenada začuo nekakav zvuk. Isprva nije mogao da odredi ni odakle dolazi ni šta je. Oslušnuo je. Ali zvuk je sada utihnuo. Razmišljao se da li da nekako blokira vrata sa spoljne strane. Da zarobi Laštama u stanu. Laštam je sigurno na oprezu. Ako otvori vrata i zatekne ga u hodniku zgrade, Valander neće imati nikakvu šansu. A drugi put Laštam neće promašiti. Iz misli ga prenu zvuk paljenja automobila s druge strane njegove zgrade. Odmah je znao da je to Laštam, iako nije mogao da objasni zašto. Zvuk koji je malopre čuo bili su koraci po crepovima. Zaboravio je na taj izlaz — malo iznad ulaza u Valanderov stan nalazio se krovni prozor. Mora da je Laštam izašao tuda na krov i nekako se spustio. Dok su mu te misli prolazile kroz glavu, Valander je već trčao preko ulice. Blizu suprotnog kraja ulice usporio je i vide kako se crveni automobil udaljava. Iako nije mogao da vidi ko je za volanom, bio je ubeđen da je u pitanju Laštam. Ni sekund se nije premišljao. On otrča do svog auta, upali motor i krenu za njim. Nakon nekog vremena uspeo je da vidi zadnja svetla Laštamovog auta. Čak i da me nije video, uskoro će shvatiti da ga ja pratim, pomisli Valander. Ali i dalje ne može da bude siguran da nemam oružje. Izašli su na put ka Kristijanstadu. Laštam je vozio brzo. Kazaljka na meraču benzina u Valanderovom automobilu pokazivala je da je rezervoar skoro prazan. On pokuša da shvati gde se Laštam uputio. Sigurno je imao neko odredište. Iako je auto ispred njega jurio, to nije moralo da znači da je Laštam u paničnom, neisplaniranom begu. Prošli su kroz selo Stura Herestad. Saobraćaja jedva da je bilo. Valander izbroja samo dva automobila iz suprotnog pravca. Šta ću da radim ako Laštam stane, pomisli on. I izađe iz kola sa oružjem u ruci? Držao se na odstojanju, sve vreme spreman da zakoči. Laštam je sada sigurno shvatio da ga to Valander prati. Valander iznenada primeti da je auto ispred počeo da povećava brzinu. Stigli su na deo puta sa mnogo krivina i Valander izgubi Laštamov auto iz vida. Na izlazu iz svake krivine bio je spreman na to da je Laštam stao i da stoji na putu, čekajući ga. Sve vreme je pokušavao da nađe neko rešenje. Bio je sam. Niko nije znao gde je, niotkud nije mogao da dobije pomoć koja mu je toliko bila potrebna. Pred njim se ponovo pojavi Laštamov auto. Valander shvati da je skrenuo na isključenju za Filedalen. Valander naglo zakoči. Polako se približavao skretanju. Mesec je s vremena na vreme provirivao kroz oblake na noćnom nebu, mada je ova avgustovska noć bila baš mračna. Valander stade uz ivicu puta i isključi farove. Na brzinu izađe iz auta i skloni

se nekoliko koraka u stranu. Sve je bilo mirno. I Laštam je zaustavio svoj auto. Nikakav zvuk motora se nije čuo. Valander zađe još dublje u mrak sa strane puta. Zatvorio je rajsferšlus na jakni i ugurao belu kragnu košulje unutra. Jakna je bila tamnoplava, ali je bela košulja lako mogla da se spazi. Slučajno je dirnuo obraz koji je ponovo počeo da krvari. Valander se pope uz jarak i izađe na pašnjak. Utom ugazi u nešto što je zazveckalo. U sebi tiho opsova i krenu duž jarka da se udaljava od toga mesta. Ne osluškujem samo ja, pomisli, već i Laštam. Zatim čučnu i pokuša da razazna nešto u mraku. Onda pogleda ka oblacima; meseca više nije bilo, ali se približavao procep u oblacima. Uskoro će se mesečina probiti kroz njega. Pažljivo je nastavio da se kreće duž jarka dok sa strane nije primetio grmlje. Skupio se iza grmlja. Ako se ne vara, sada bi trebalo da je prekoputa ulaza u Filedalen. Kada se prebacio na jednu nogu, nabasao je na neki predmet. Napipao ga je rukom — bio je to komad daske. Valander ga uze i pomisli kako se pretvara u pećinskog čoveka. Švedska policija se brani daskama. Možda to i jeste prava slika Švedske koja nastaje? Povratak u stare pokrajinske zakone koji su nekada dozvoljavali krvnu osvetu. Mesečina se probi kroz procep u oblacima. Valander je čučao iza grmlja koje je mirisalo na zemlju i glinu. Sada je mogao da vidi Laštamov auto koji je bio parkiran odmah kod skretanja za Filedalen. Oko auta je sve bilo mirno. Valander pokuša da nazre senke iza auta, ali procep u oblacima nestade. Ponovo je bio mrak. Valander pokuša da misli. Laštam sigurno nije bio u autu. Kako razmišlja? Znao je da ga Valander prati, a pošto je veoma oprezan, sigurno računa na to da je Valander naoružan. Verovatno je već prozreo zašto je pratnja bila slaba i zašto nije bilo policijskih automobila za njim — Valander nije uspostavio neophodnu vezu. Zbog toga su bili sami u Filedalenu. Dva naoružana čoveka. Valander je znao da mu jedina prednost to što Laštam ne zna da mu je daska u ruci jedino oružje. Pokušao je da razmisli. Šta je mogao da uradi? Da čeka svitanje? Zaustavi još automobila? A onda da opkoli ceo Filedalen, koji čini severoistočnu granicu opštine Istad? Time ne bi ništa postigao. Dok oni postave policijske trake i dovedu pse, Laštam će već odavno biti daleko odatle. Valander je uvideo kako je vešto pronalazio izlaz iz situacije, koliko je sposoban da umakne. Valander je razmišljao o mogućnostima koje nisu postojale. Sve vreme je osluškivao ne bi li čuo neki zvuk, ali samo se čulo šuštanje vetra. U nekoliko navrata imao je jeziv osećaj da je Laštam tik pored njega. Negde iza, negde uz njega, sa podignutim pištoljem. Pištoljem kojim je ranije opalio nečujni hitac pravo u njegovo čelo. Valander nije čuo prasak, samo je osetio bol i kako mu je rascepan obraz. Imao je prigušivač.

Sve vreme je pokušavao da zamisli kako Laštam razmišlja. Desilo se nešto što nije mogao da isplanira. Mora da postoji neka granica koliko rezervnih izlaza i tajnih prolaza čovek može da nađe. Pretpostavljao je da je Laštam zbunjen i da reaguje onako kako i Valander reaguje. Nije mogao da ostane u autu, pitanje je samo da li je bio negde u blizini ili je već krenuo ka Filedalenu. U mraku ne vidi ništa bolje od mene, pomisli. Pod istim oblacima smo. Valander odluči da pređe preko puta i da priđe autu sa strane. Na nebu su bili gusti oblaci, mesec se neće pojavljivati. Čučeći pretrča put i sakri se iza drugog grmlja. Laštamov auto je bio samo dvadesetak metara od njega. Osluškivao je. Sve je bilo mirno. Čvrsto je držao dasku. Zatim začu pucketanje. Neka grana je pukla. Zvuk je dolazio spreda, malo sa strane. Valander se stisnu uz grmlje. Zatim ponovo začu pucketanje, ovog puta slabije. Neko se kretao od auta, ka udolini. Laštam je, znači, čekao, kao što je i on čekao. Sada je počeo da se kreće. Da Valander nije prešao na drugu stranu, ne bi ni primetio korake. U prednosti sam, pomisli. Ja tebe čujem, ali ti ne znaš da sam ti u blizini. Opet se začu pucketanje, ovog puta kao da je Laštam zgazio na drvo. Zvuci su sve vreme dolazili sa sve veće udaljenosti. Valander proviri iz grmlja i krenu polako uz put. Sve vreme je bio u čučećem položaju i čvrsto se držao grmlja s te strane puta. Nakon svakog petog koraka je zastajao. Put je išao blago nizbrdo, ka Filedalenu. Setio se da s leve strane teče rečica, ali nije mogao da se seti koja, Fileon ili Nibruon. Kada je izračunao da je prešao otprilike pedeset metara, zastao je i oslušnuo. Noćna ptica je kreštala negde u blizini. Čekao je više od pet minuta, ali nije čuo pucketanje grana. Šta to znači? Je li Laštam stao? Ili se kretao toliko brzo i bešumno da Valander nije više mogao da ga čuje? Valander iznenada ponovo oseti strah. Opet je nešto prevideo. Kako Laštam razmišlja? Da li je možda namerno lomio grane, da navede Valandera k sebi? Osetio je kako mu srce tuče. Čovek sa pištoljem mu je ponovo bio blizu. On baci pogled na oblake — približavao se novi procep u oblacima. Mesec će uskoro ponovo zasijati. Valander shvati da neće moći da ostane tu gde jeste. Ako ga je Laštam navodio, onda mora da je negde ispred njega. Valander pretrča na drugu stranu puta i brzo se pope uz malu uzvišicu. Tu čučnu iza drveta i stade da čeka. Mesec zasja. Ceo predeo obasja plava svetlost. Valander pokuša da razazna ivicu puta ispred mesta gde je stao. Tu nije bilo ničega. Primetio je i da grmlje postaje sve ređe. Malo dalje odatle počinjalo je uzvišenje, a na vrhu brežuljka bilo je jedno drvo. Oblaci ponovo prekriše mesec. Valander se seti drveta iz rezervata. Bio je uveren da se ubica sakrivao iza tog

drveta. Tada je on bio čovek bez lika, ali sada znaju da se zove Oke Laštam. Poput mačke je, pomisli Valander. Bira visoke i izolovane pozicije kako bi imao pregled i držao sve pod kontrolom. Istog trenutka je bio uveren da je Laštam upravo iza tog usamljenog drveta. Nije imao nikakav razlog da nastavi da beži, u svakom slučaju ne pre nego što ubije Valandera. Sto je naumio, a što je sada bilo i neophodno da bi mogao da pobegne. Valander uvidi da mu je to šansa. Laštam teško da može da nasluti da ga je Valander toliko detaljno prozreo. Osim toga, pažnja će mu biti usmerena na put jer je očekivao da se Valander tamo pojavi. Na putu mu se može i prišunjati i ubiti ga jednim hicem, za razliku od prošlog puta kada je promašio. Valander je znao šta treba da uradi — da ga zaobiđe u velikom luku. Nazad uz put, uz uzvišicu levo, a zatim pravo sve dok se ne nađe odmah iza drveta. Šta će se onda dogoditi nije znao. U tom trenutku nije ni hteo da razmišlja o tome. Taj poduhvat je izveo iz tri dela. Prvo se vratio uz put, a zatim krenuo uzbrdo, neopisivo sporo kako se ne bi razotkrio. Na kraju je polako išao uz put, a potom je stao. Oblaci su postajali sve gušći. Bez mesečine nije mogao da odredi gde se nalazi. Čekao je. Bilo je dva i šest. Tek u dva i dvadeset sedam mesec je nakratko zasvetleo kroz oblake. Valander vide da se nalazio iza drveta. Nije mogao da razluči da li je tu bilo nekoga; razdaljina je bila prevelika, a i grmlje između je bilo gusto. Pokušao je da zapamti teren - blaga uzvišica, zatim grmlje, nakon toga još dvadeset do trideset metara do drveta. Mesečina nestade. Negde daleko u tami zakrešta ptica. Valander pokuša da se urazumi. Laštamu su sigurno sva čula bila na oprezu. Malo je verovatno da je očekivao da Valander dokuči gde se nalazi i da će mu prići otpozadi, ali Laštama ne treba potcenjivati. Odakle god Valander da dođe, on će biti tu i biće spreman. Valander ipak krenu da se približava. Išao je izuzetno polako, slepo nabadajući po mraku. Znoj je lio s njega. Bio je uveren da se ludačko lupanje njegovog srca može čuti. Na kraju je došao do grmlja. Ponovo je pogledao ka nebu — oblaci su bili veoma gusti. Po treći put začu pticu za koju je mislio da je ona ista. Pažljivo je gledao pravo kroz grmlje, ali ništa nije video osim mraka. Shvatio je da mora da sačeka. Tek nakon dvadeset minuta primeti da će se mesečina ponovo probiti kroz oblake. Pripremio se, mada mu ni samom nije bilo najjasnije šta će da preduzme ako je Laštam tu ispod drveta. Nije znao, ali se plašio sopstvenih impulsa. Mesečina se probi kroz oblake. Valander spazi Laštama. Stajao je uz stablo i izgledao je potpuno obuzet osmatranjem puta. Valander mu je video ruke - pištolj mora da mu je u džepu. To znači da bi mu trebalo nekoliko sekundi da ga izvadi i da se okrene. Na to vreme je Valander računao. Pokušao je da proceni razdaljinu do

drveta, škiljeći preko terena. Nije primetio nikakve prepreke, nikakva udubljenja niti kamenje. Brzo baci ponovo pogled na nebo. Mesečina će brzo da nestane. Ako želi da priđe Laštamu, mora da krene baš u trenutku kada oblaci prekriju nebo i svetlost nestane. Stegnuo je dasku u ruci. Ovo je ludilo, pomisli. Činim nešto što ne bi trebalo da činim. Ono što mislim da moram. Mesečina poče da se gasi. Valander se polako podiže i pripremi se. Laštam se nije mrdao. Kada je svetlo nestalo, Valander krenu. Negde u njemu javila se želja da uzvikne bojni poklič. On bi mu dao još nekoliko sekundi, u slučaju da Laštam bude spreman. Ali niko nije znao kako će čovek kod drveta da odreaguje. Niko. Svetlost je polako nestajala. Valander se dade u trk, držeći dasku iznad glave. Skoro mu se približio. Laštam se i dalje nije okrenuo. Mesečina je bila veoma slaba. Utom naiđe na neki neprimetni kamen ili koren i spotaknu se. Laštam se okrenu. Valander uspe da ga zgrabi za nogu. Laštam zastenja i pokuša da otrese njegovu ruku. Pre nego što je uspeo da izvadi pištolj, Valander ga ponovo zgrabi. Prvi udar daske je pogodio stablo i daska puče napola. Svetlost je sasvim nestala. Valander baci ostatak daske Laštamu u grudi i udari još stisnutom pesnicom. Ni sam nije znao odakle mu snaga. Sasvim slučajno ga je udario pravo u vilicu. Začu se krckanje i Laštam se sruši, ne puštajući ni glasa. Valander se svali na njega, udari ga još jednom, i još jednom, pre nego što shvati da je čovek ispod njega već u nesvesti. Zatim mu uze pištolj iz džepa, pištolj kojim je Laštam ubio toliko mnogo ljudi. Osetio je snažnu želju da stavi pištolj Laštamu uz čelo i povuče obarač, ali se uzdrža. Zatim odvuče još uvek onesvešćenog Laštama do puta. Počeo je da stenje tek kad su stigli do Valanderovog auta. Valander pronađe sajlu u prtljažniku i sveza mu ruke, a zatim ga stavi na prednje sedište. Potom sede za volan i pogleda Laštama. Iznenada mu prođe kroz glavu da to Luiz sedi pored njega. Bilo je petnaest do četiri kada je Valander došao do stanice. Kada je izašao iz auta, primetio je da je počela kiša. Stao je da mu kiša umije lice. Zatim uđe i obrati se dežurnom policajcu, što je, na njegovo iznenađenje, bio Edmundson. Pio je kafu i jeo sendvič kada je Valander ušao. Edmundson se trgnu kad spazi Valandera, koji još uvek nije video svoje lice u ogledalu. Odeća mu je, uz to, bila skroz blatnjava i puna trnja. “Šta se to dogodilo?“ “Bez pitanja“, reče Valander odlučno. “Imam jednog vezanog u autu. Povedi nekoga da mu stavite lisice i uvedite unutra.“ “Ko je to?“

“Oke Laštam.“ Edmundson ustade i dalje držeći sendvič u ruci. Valander primeti da je sendvič sa paštetom. Bez razmišljanja uze sendvič kolegi iz ruke i poče da ga jede. Boleo ga je obraz, ali glad je bila jača od bola. “Hoćeš reći da ti je ubica u autu?“ “Čuo si šta sam rekao. Stavite mu lisice, smestite ga negde i zaključajte ga. Koji je Turnbergov broj telefona?“ Edmundson pokaza broj na monitoru, a zatim ode. Valander pojede sendvič. Žvakao je polako, sada više nije bilo potrebe za žurbom. Okrenuo je Turnberga i dugo sačekao pre nego što se neka žena javila. Valander se predstavi i Turnberg dođe na telefon. “Valander je. Mislim da je najbolje da dođete ovamo.“ “Što? Koliko je sati?“ “Ne zanima me koliko je sati. Treba da dođete ovamo i da zvanično saslušate Okea Laštama.“ Valander je čuo kako Turnberg diše. “Molim?“ “Uhvatio sam Laštama.“ “Kako, dođavola?“ Valander je prvi put čuo Turnberga da psuje. “Našao sam ga u šumi.“ “Dolazim“, reče. Edmundson i još jedan policajac su upravo uvodili Laštama. Valander srete njegov pogled, ali nijedan ne izusti ni reč. Valander uđe u sobu za sastanke. Laštamov pištolj stavi na sto pred sebe. Turnberg je ubrzo došao. Ustuknuo je kad je ugledao Valandera, koji i dalje nije bio u toaletu i pogledao se u ogledalo, ali je zato našao neke tablete protiv bolova u pregradi svog radnog stola. Telefon je bio na stolu. Jednim umornim pokretom odgurnuo ga je u korpu za otpatke i ostavio ga tamo. Ko god bude čistio uzeće ga sigurno i vratiti. Valander ispriča ukratko šta se dogodilo i pokaza pištolj. Turnberg uze kravatu iz džepa i poče da je vezuje, kao da je na nekom svečanom događaju. “Znači, našli ste ga. Nije loše.“ “Baš tako“, odgovori Valander. “Ali o tome možemo drugi put.“ “Da pozovemo ostale i obavestimo ih?“, predloži Turnberg. “Zbog čega? Sada kad konačno imaju malo sna? Zašto da ih budimo?“

Turnberg povuče svoj predlog, a zatim izađe iz sobe da se pobrine za Laštama. Valander se s mukom podiže i ode do toaleta. Rana na obrazu je bila duboka, verovatno ju je trebalo ušiti. Međutim, nije sada mogao da ide do bolnice. Rana će da sačeka. Bilo je pola pet. Otišao je u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Ujutru je prvi došao Martinson. Loše je spavao od uznemirenosti, koja ga je i naterala da dođe u stanicu. Turnberg je i dalje bio tu i saopštio mu je vest, nakon čega je Martinson jedno za drugim nazvao An-Brit, Niberga i Hansona. Ubrzo zatim došla je i Lisa Holgešon. Tek kad su se svi skupili, neko je pitao gde je Valander. Turnberg je rekao da je samo nestao, verovatno u bolnicu da sredi ranu na licu. U pola devet ga je Martinson nazvao kući. Niko se nije javio. Tada se An-Brit setila da je možda u kancelariji. Odoše do nje, ali su vrata bila zatvorena. Martinson pažljivo pokuca. Nije bilo odgovora. Otvorili su vrata. Valander je ležao na podu i spavao. Pod glavu je stavio telefonski katalog i jaknu. Spavao je duboko, hrčući. An-Brit i Martinson se pogledaše, a zatim zatvoriše vrata i ostaviše ga da spava.

EPILOG U petak, 25. oktobra, kiša nad Istadom nije stajala. Vetar je bio promenljiv severoistočni. Kada je oko osam sati Valander izašao iz ulaza svoje zgrade u ulici Marijagatan, bilo je sedam stepeni. Iako je nameravao da što više šeta do stanice i nazad, tog jutra je krenuo autom. Već dve nedelje je bio na bolovanju, a dan ranije mu je doktor Jeranson produžio bolovanje za još nedelju dana. Šećer mu je sada bio niži, ali pritisak mu je i dalje bio previsok. Iako se primirio petnaestak minuta pre nego što su mu ga izmerili, svejedno je bio 160/120. Još najmanje nedelju dana ne treba da radi, ali je Valander znao da će to možda biti i duže. Ni sada nije išao u stanicu na posao, već ga je čekao važan sastanak. Sastanak koji je obećao još u haotičnom avgustu, kada još nisu znali ko je taj brutalni ubica i da li će ponovo napasti. Valander se i dalje jasno sećao tog trenutka. Martinson mu je bio u kancelariji i pričao je o svom jedanaestogodišnjem sinu koji je hteo da bude policajac. Martinson se žalio da ne zna šta da mu kaže. Valander je tada obećao da će razgovarati s dečakom kad sve bude gotovo. Sada će da ispuni to obećanje. Tada je obećao još nešto - da će mali David moći da proba Valanderovu kapu. Valander ju je, uz dosta muke, našao prethodne večeri u nekoj kesi na dnu ormana. Za Svedbergovu sahranu je nije našao. Stavio ju je na glavu i posmatrao svoje lice u ogledalu. Kao da je posmatrao neku svoju davnu i skoro zaboravljenu fotografiju. Probudila su mu se mnoga sećanja. Valander je parkirao auto i poguren zbog vetra pretrčao od auta do ulaza. Eba je bila prehlađena. Dok je duvala nos, mahnula mu je da joj ne prilazi. Valander pomisli kako je za godinu dana više neće biti u stanici. Otići će u penziju, kojoj se radovala i koja ju je istovremeno plašila. David će doći u petnaest do devet. Dok je čekao, Valander je iskoristio vreme da počisti svoj sto. Za nekoliko sati otputovaće iz Istada. još uvek je bio sumnjičav u vezi s tom odlukom i nije mogao da odredi da li je bila dobra ili ne. Činilo mu se, ipak, da se raduje što će da sedne u auto, sluša opersku muziku i vozi se kroz jesenji krajolik. David je bio tačan. Eba ga je dopratila do Valanderovih vrata. “Imaš posetu“, reče ona nasmešivši se. “Važnu posetu“, dodade Valander. Dečak je ličio na oca. Bio je malo povučen, što se moglo primetiti i kod Martinsona.

Valander stavi kapu na sto. “S čim ćemo početi?“, upita. “S kapom ili pitanjima.“ “S pitanjima.“ David uze papir iz džepa. Pripremio se. “Zašto ste postali policajac?“ Valander ostade zatečen tim jednostavnim pitanjem. Morao je da razmisli. Sastanak s Davidom je shvatao ozbiljno i odgovori treba da budu iskreni i promišljeni. “Mislim da sam želeo da postanem policajac zato što sam mislio da bih bio dobar policajac.“ “Zar nisu svi policajci dobri?“ Dečak nije pročitao pitanje s papira. “Većina jeste, mada možda ne svi. Ni svi učitelji nisu dobri.“ “Šta su rekli vaši roditelji kada ste im rekli da ćete biti policajac?“ “Mama nije ništa rekla, umrla je pre nego što sam to odlučio.“ “A šta vam je tata rekao?“ “On je bio protiv toga. Toliko se protivio tome da smo skoro prestali da razgovaramo.“ “A što?“ “Ne znam ni sam. Možda zvuči čudno, ali je tako.“ “Sigurno ste ga pitali?“ “Nije mi nikad odgovorio.“ “Je li umro?“ “Skoro je umro. Tako da sad više ne mogu da ga pitam, čak i da hoću.“ Valanderove reči kao da su zabrinule Davida. Nesigurno je tražio naredno pitanje po svom papiru. “Da li ste ikad zažalili što ste postali policajac?“ “Mnogo puta. Mislim da se svi povremeno tako osećaju.“ “Zbog čega?“ “Primorani smo da gledamo strašne stvari. Osećamo se kao da to što radimo nije dovoljno. Pitamo se da li ćemo imati snage da se bavimo ovim dok ne ostarimo.“ “Mislite li ponekad da radite nešto dobro?“ “Ponekad. Ali ne uvek.“ “Mislite li da ja treba da budem policajac?“ “Mislim da treba da sačekaš s tom odlukom. Mislim da tek sa 17-18 godina čovek zna šta zapravo želi.“ “Želim da budem ili policajac ili da gradim puteve.“

“Da gradiš puteve?“ “Mora da je lepo raditi nešto što olakšava ljudima da putuju.“ Valander klimnu glavom. Dečak je pametan, ali ne deluje kao starmali. “Imam još samo jedno pitanje“, reče David. “Da li se ponekad plašite?“ “Dosta često se plašim.“ “Šta onda radite?“ “Ne znam. Loše spavam. Pokušavam da mislim na nešto drugo, ako mogu.“ Dečak savi papir i stavi ga u džep i pogleda kapu. Valander mu je dade i on je stavi na glavu. Valander ga povede do ogledala da se vidi. Kapa mu je bila prevelika, pa mu je padala preko ušiju. Zatim ga Valander isprati do prijavnice. “Ako budeš imao još neka pitanja, slobodno dođi“, reče Valander. Stajao je i posmatrao dečaka kako odlazi po kiši i jakom vetru. Kada se vratio u kancelariju, nastavio je da sređuje hrpe papira. Osećao je sve jaču potrebu da ode. Želeo je da ode iz stanice što pre. Na vratima se iznenada stvori An-Brit. “Mislila sam da si na bolovanju?“ “I jesam.“ “Kako je prošao sastanak?“ Valander je začuđeno pogleda. “Koji sastanak?“ “Martinson ima dugačak jezik.“ “David je pametan dečak. Pokušao sam da mu odgovorim što sam iskrenije mogao. Mada, pitam se da mu nije tata pomogao s pitanjima.“ Sklonio je još nekoliko fascikli. Sto je bio prazan. Ona sede prekoputa njega. “Imaš li vremena?“ “Malo. Idem na nekoliko dana.“ Ona ustade i zatvori vrata. “Ne znam, u stvari, ni zašto ti ovo govorim“, reče čim je ponovo sela. “Zamolila bih te i da to ostane među nama.“ Daje otkaz, pomisli Valander. Ne može više. To je došla da mu kaže. “Obećavaš?“ “Obećavam.“ “Ponekad čovek mora da podeli svoju muku sa barem još jednom osobom.“ “I ja to isto mislim.“ “Razvodim se“, reče. “Na neki način smo se složili. Ako uopšte možemo da se složimo oko tako nečega, kad već imamo dvoje male dece.“ Valander shvati da ga njene reči nisu mnogo iznenadile. Već krajem leta dala je neke naznake da nije sve

kako bi trebalo da bude. “Ne znam šta da kažem“, odgovori on. “Ne moraš ništa da kažeš. Ne želim da išta kažeš. Dovoljno je da znaš.“ “I ja sam se razveo“, reče on. “Ili bolje rečeno, ona se razvela od mene. Ipak, znam kakav to pakao može da bude.“ “Eto, ipak je s tobom sve u redu.“ “Da li je? Ja bih rekao suprotno.“ “Ako je tako, onda to dobro skrivaš.“ “Valjda. Imaš pravo.“ Kiša je dobovala po oknu prozora. Naleti vetra su sada bili jači. “Još nešto“, reče ona. “Laštam piše knjigu.“ “Kakvu knjigu?“ “O svojih osam ubistava. O tome kakav je bio osećaj.“ “Kako znaš?“ “Videla sam u novinama.“ Valander se uzruja. “Ko mu plaća za to?“ “Neka izdavačka kuća. Honorar, naravno, nije poznat, mada je sigurno pozamašan. Duboke tajne serijskog ubice sigurno će se dobro prodavati.“ Valander je besno odmahivao glavom. “Da ti pripadne muka.“ “Možda će postati bogat. Što se ne može uopšte reći za nas.“ “Zločin se može isplatiti na različite načine.“ On ustade. “Samo sam htela da ti kažem“, reče ona. Ona se okrenu na vratima. “Srećan put, kud god da ideš.“ Ona nestade. Valander pomisli na ono što je rekla — o razvodu i knjizi serijskog ubice. O sopstvenoj uznemirenosti. I o visokom pritisku. Hteo je da napusti stanicu čim završi. Ali sada je ostao da sedi. Vratili su mu se događaji od pre dva meseca. Uspeli su da uhvate Laštama pre nego što je ubio devetu osobu. Svi koji su se kasnije sreli sa njim, bili su začuđeni njegovim skromnim i povučenim ponašanjem. Očekivali su čudovište, što su naravno i uhvatili ako se pogleda šta je sve učinio. Međutim, nije bila reč o čoveku koga bi Sture Bjerklund mogao da iskarikira i zatim predloži svojim poslodavcima u međunarodnoj horor-industriji. Valander je čak nekoliko puta pomislio i da je Laštam najobičnija osoba koju je ikad upoznao.

Posvetio je mnogo dugih dana saslušavanju Laštama. Često je razmišljao o tome da Oke Laštam nije neshvatljiv samo za svet oko sebe, već i samom sebi. Odgovarao je otvoreno i iskreno na pitanja koja mu je Valander postavljao. Uprkos tome, kao da na kraju nisu ništa saznali. “Zašto si ih ubio?“, upitao je Valander. “Ono troje mladih u prirodnom rezervatu. Otvorio si im pisma, špijunirao ih i saznao da planiraju zabavu. Sačekao si ih i ubio u rezervatu.“ “Ima li bolje smrti od one koja stiže dok se dobro provodiš?“ “Zato si ih ubio? Da bi im učinio uslugu?“ “Mislim da da.“ “Misliš? Ne možeš samo da misliš, moraš da znaš. Pa ti si sve to isplanirao.“ “Svašta se može isplanirati i ako se samo veruje.“ “Putovao si po Evropi i slao razglednice. Sakrio si im kola. Sakrio si njihova tela. Zašto?“ “Nisam hteo da ih neko otkrije.“ “Ali zašto si ih zakopao onako kako jesi? Da bi mogao ponovo da ih izvadiš?“ “Hteo sam i tu mogućnost.“ “Ali zašto?“ “Ne znam. Da bih bio vidljiv. Ne znam.“ “Čak si i otputovao sve do Bernsea da ubiješ Isu Edengren. Zašto nisi mogao da je pustiš da živi?“ “Treba uvek završiti započeto.“ Valander je više puta u toku saslušanja pomislio da ne može više da izdrži. U tim trenucima je izlazio iz sobe za saslušanje, ubeđen da u njoj sedi čudovište, uprkos prijateljskom osmehu i skromnom ponašanju. Potom bi se naterao da se vrati unutra, da nastavi dalje. Razgovarali su i o mladencima koje je takođe špijunirao. Koje takođe nije mogao da ostavi u životu jer su zračili radošću koju nije mogao da izdrži. Na kraju su pričali i o Svedbergu. O dugoj, komplikovanoj ljubavnoj priči koja se odigravala u tajnosti. O dramatičnom ljubavnom trouglu koji je uključivao i Brura Sundelijusa, koji uopšte nije znao da ga je Svedberg prevario s drugim muškarcem. Pričali su o Stridu, koji je znao šta se događa i pretio da će sve ispričati. Pričali su o Svedbergovom strahu kada je shvatio da bi čovek koga poznaje deset godina mogao da stoji iza nestanka tri mlade osobe. Pričali su i o teleskopu koji je Laštam stavio u Bjerklundovu šupu, kao pogrešan trag koji će odvući pažnju. Tokom iscrpnog saslušanja, Valanderu se često javljao osećaj da ne dobija potpune odgovore. Laštamove reči su sve vreme bile na neki način neodređene. Bio je prijatan i izvinjavao se kada nije mogao nečega dobro da se seti. Međutim, činilo se

kao da u Laštamu postoji neka praznina u koju Valander nikako nije uspeo da pronikne. A nije mogao ni sasvim da shvati odnos između Laštama i Svedberga. “Šta se dogodilo tog jutra?“, upita on. “Kog jutra?“ “Onog kada si ušao u Svedbergov stan i upucao ga. Sačmarom koju si ukrao u Ludviki. Kada si bio u poseti sestri u Fredriksberju.“ “Bio sam prinuđen da ga ubijem.“ “Zašto?“ “Optužio me je da imam veze sa nestankom one grupe mladih.“ “Ali oni nisu nestali. Bili su mrtvi. Kako je posumnjao na tebe?“ “Rekao sam mu za to.“ “Jesi li mu ispričao šta si uradio?“ “Ne. Ali sam mu ispričao o svojim snovima.“ “Kojim snovima?“ “Da uspevam da nateram ljude da prestanu da se smeju.“ “A zašto želiš da ljudi prestanu da se smeju?“ “Zato što sreća pre ili kasnije vodi u ono suprotno. Hteo sam da ih poštedim toga. Ispričao sam mu o tim snovima.“ “O tome da ponekad želiš da ubiješ vesele ljude?“ “Da.“ “I on je počeo da sumnja na tebe?“ “Primetio sam to tek nekoliko dana pre.“ “Pre čega?“ “Pre nego što sam ga ubio.“ “Šta se dogodilo?“ “Počeo je da mi postavlja pitanja. Kao da me saslušava. Unervozio sam se. Ne volim da me nešto uznemirava.“ “I onda si se popeo u njegov stan i upucao ga?“ “Sedeo je u stolici. Hteo sam samo da ga zamolim da prekine sa pitanjima koja su me činila nervoznim. Ali on je nastavio. Pušku, koju sam poneo sa sobom, ostavio sam u predsoblju. Uzeo sam je i upucao ga“. Valander je ćutke ostao da sedi. Pokušavao je zamisli poslednje Svedbergove trenutke. Da li je stigao da shvati? Ili se sve prebrzo odigralo? “Mora da ti je bilo teško da ubiješ čoveka koga voliš?“, reče on zatim. Laštam nije odgovorio. Lice mu je bilo bezizražajno. Čak ni da mu je ponovo postavio pitanje, ne bi dobio odgovor. Nakon toga Valander se sa mukom naterao da nastavi. Dok su pretraživali

Laštamovu odeću, nakon što ga je Valander uhvatio u šumi, u džepu su našli mali fotoaparat. Izvadili su film i našli dve slike. Jednu iz rezervata, koju je Laštam napravio odmah nakon ubistva. Druga je napravljena pomoću blica na Berseu — sklupčana Isa Edengren na zemlji, među papratima. Valander položi slike na sto. “Zašto si fotografisao svoje žrtve?“ “Za uspomenu.“ “Kakvu uspomenu?“ “Uspomenu na to kako je bilo.“ “Misliš na to kakav je osećaj ubiti nedužne mlade osobe?“ “Pre na to da sam zaista uradio ono što sam naumio.“ Valander je imao još dosta pitanja. Međutim, bilo mu je toliko muka da je sklonio slike. Nije više imao snage. Barem ne sada. Umesto toga, on promeni temu i poče da priča o poslednjoj noći, kada ga je Laštam čekao u stanu u ulici Marijagatan. “Zašto si baš mene izabrao za sledeću žrtvu?“ “Nisam imao koga drugog.“ “Kako to misliš?“ “Mislio sam da pričekam. Godinu dana, možda i duže. A onda sam osetio nagon da nastavim. Sve je tako dobro išlo.“ “Ali zašto baš ja? Ja i nisam baš srećna osoba, niti se često smejem.“ “Imaš posao. U novinama sam video slike na kojima se osmehuješ.“ “Ali nisam bio preobučen. Nisam čak ni imao policijsku uniformu na sebi.“ Laštamov odgovor ga je iznenadio. “To sam mislio ja da uradim.“ “Da uradiš Šta?“ “Da te preobučem. Mislio sam da ti stavim moju periku. Da pokušam da od tvog lica napravim Luizino. Ona mi više nije bila potrebna. Mogla je da umre. Rešio sam da se pretvorim u neku drugu ženu.“ Laštam ga je gledao pravo u oči. Valander je sreo njegov pogled, ali ni kasnije nije tačno mogao da shvati šta je video u njima. Nikada neće zaboraviti taj trenutak. Na kraju je ostao bez pitanja. Valander je sedeo sa čovekom koji je poludeo, koji se nikada nigde nije uklopio, i koji je na kraju eksplodirao nasiljem koje nikako nije mogao da iskontroliše. Slika Laštama upotpunjena je psihološkim ispitivanjem. Zlostavljano i zapostavljeno dete koje nije naučilo ništa drugo osim veštine da se

sakrije i utekne. Koje nije moglo da se izbori sa otkazom iz inženjerske firme. I koje je odlučilo da su ljudi sa osmehom zli ljudi. Valander je pomislio da se usred svega toga nalazi nekakva užasna senka koja se nadvila nad celu Švedsku. Senka koja čini da se sve više ljudi otpisuje kao bezvredno i gura na neumoljivu marginu društva, odakle imaju pogled na one druge, koji su na pravoj strani i srećni. Valander se seti jednog nedovršenog razgovora sa An-Brit. Pričali su o tome da je sunovrat švedskog društva već toliko odmakao da se sa njim ne može izboriti. Iracionalno, besciljno nasilje koje je postalo skoro normalan deo svakodnevice. Osećaj da je već korak ispred njih, jer je pravno društvo na mnogim poljima zakazalo. Valander se po prvi put u životu zapitao da li bi i švedsko društvo moglo samo da se raspadne. U jednom trenutku, kada se propusti dovoljno namnože. Koliko je Švedska zapravo daleko od Bosne, pomislio je. Možda je mnogo bliže nego što mislim. Te misli su ga obuzimale sve vreme dok je sedeo sa Laštamom. Osoba koja možda nije toliko neshvatljiva kao što bi trebalo da bude. Osoba koja je pokazivala šta ih čeka. Unutrašnji slom isprepletan sa spoljašnjim. Na kraju nije imao više ništa da kaže. Valander stavi tačku na saslušanje. Okea Laštama su odveli i to je bio kraj. Nekoliko dana kasnije Eva Hilstrem je počinila samoubistvo. An- Brit mu je to ispričala. Valander je ćutke slušao. Zatim je otišao iz stanice, kupio flašu viskija i napio se. Nikada nije prokomentarisao to što se dogodilo. Nikome nije rekao kako se oseća. Da je na kraju Eva Hilstrem postala deveta i poslednja žrtva Okea Laštama. Na kraju uze jaknu, ustade i ode. Torba mu je već bila u prtljažniku. Poneo je mobilni telefon sa sobom. On proveri da li je isključen i stavi ga na zadnje sedište. U deset sati i deset minuta izašao je kolima iz Istada. Krenuo je u pravcu Kristijanstada, a zatim Kalmara. U dva sata po podne stigao je u kafić nadomak Vestervika. Iako je znao da je zatvoren tokom zime, gajio je trunku nade da će ona ipak biti tu. Mnogo puta tokom jeseni hteo je da je pozove, ali nijednom nije to uradio. Nije uopšte mogao da shvati zašto želi ponovo da je vidi. On izađe iz auta. Vetar i kiša su ga dopratili iz Skonea. Žuto lišće se zalepilo po zemlji. Sve je bilo zatvoreno. On prođe iza kuće, ka sobi u kojoj je spavao kada se vraćao sa Bernsea. Iako je to bilo pre samo nekoliko meseci, imao je osećaj kao da se to nikada nije ni dogodilo. Ili barem toliko davno da mu je sećanje na to počelo da bledi.

Napuštena kuća unosila je nemir u njega. On se vrati u auto i nastavi put. Ka odredištu za koje još nije bio siguran da li je pravi izbor. On stade u Valderašviku i kupi flašu viskija. U poslastičarnici popi kafu i pojede nekoliko sendviča. Kada ih je naručio, rekao je da ne stave margarin. Bilo je već pet sati, mrak se već spustio na zemlju, i on krenu krivudavim putem duž zaliva Valdemašviken, u pravcu Grita i Firudena. Lenart Vestin ga je sasvim neočekivano nazvao početkom septembra, kada je sve bilo gotovo — Laštam uhvaćen, istraga završena i slučaj predat Turnbergu. Tog popodneva je Valander saslušavao jednog mladića koji je zlostavljao svog oca. Bio je to težak i iscrpljujuć razgovor. Valander nije uspeo da razjasni šta se zapravo dogodilo, i na kraju je odustao i prepustio slučaj Hansonu. Kada se vratio u kancelariju, telefon je zazvonio — zvao ga je Vestin. Upitao ga je kada planira da dođe na ostrvo u posetu. Valander je zaboravio na to da ga je Vestin pozvao u goste prilikom ranijeg telefonskog razgovora. Hteo je da odbije, ali je ipak rekao “da“, ubeđen da od toga sigurno neće biti ništa. Dogovorili su se za kraj oktobra, a potom ga je Vestin zvao da ga podseti. I Valander je sada bio na putu ka njegovoj kući. Dogovorili su se da Valander bude u Firudenu u šest sati. Vestin će tada doći da ga pokupi. Valander će ostati kod njih do nedelje. Valander je bio zahvalan na pozivu. Ali je u isto vreme osećao strah. Skoro nikad se nije družio sa osobama koje ne poznaje. Ta jesen je bila najteža koju je proživeo poslednjih godina. Stalno je mislio na svoje zdravlje, plašeći se da bi moždani udar mogao da ga pogodi svakog trenutka, iako je doktor Jeranson strpljivo pokušao da ga smiri. Sve se odvijalo kako treba — šećer je stabilizovan, smršao je i promenio ishranu. Međutim, Valander je često pomišljao da je već prekasno. Iako još nije napunio pedeset, u mračnim trenucima je pomišljao da živi na veresiju. Nevidljiva zviždaljka mogla je svakog časa označiti kraj utakmice. On stiže u firudensku luku. Vetar je snažno duvao, a kiša dobovala po prozorima automobila. Parkirao se na istom mestu kao i letos i kada je ugasio motor, začuo je talase kako udaraju u pristanište. Nešto nakon šest sati ugledao je svetla Vestinovog brodića kako se približavaju obali. Izađe iz kola, uze torbu i pođe mu u susret. Vestin izađe iz kabine i Valander prepozna njegov osmeh. “Dobro došli!“, povika on zbog bučnog fijukanja. “Idemo odmah. Hrana je spremna.“ On uze Valanderovu torbu, a Valander se nesigurnim korakom ukrca na brodić.

Smrzavao se. Temperatura je opadala. “Najzad ste došli“, reče Vestin kada je Valander ušao u kabinu. U tom trenutku Valandera napusti svaka sumnja — bilo mu je drago što se nalazi u Vestinovom brodiću, na putu ka mraku i vetru. Vestin naglo skrenu. Valander se čvrsto pridrža. Kada su izašli iz zaklona luke, on oseti kako talasi snažno udaraju o trup broda. “Plašite li se plovidbe po ovakvom vremenu?“, upita Vestin. U njegovom glasu nije bilo zadirkivanja, već samo obzira. “Izgleda da da“, reče Valander. Vestin polako poveća brzinu. Valander iznenada primeti da uživa. Pitao se zašto, a onda je shvatio. Niko nije znao gde se nalazi. Niko nije mogao da ga dobije. Odavno se nije osećao ovako - potpuno spokojan. Sledećeg dana Valander se probudio već u šest. Bolela ga je glava. Prethodne večeri su popili mnogo čaša viskija. Valander se, čim je kročio u Vestinov dom, osetio kao kod svoje kuće. Dvoje stidljive dece, Vestinova žena koja ga je odmah primila kao starog prijatelja. Riba za ručak, kafa i viski. Pričali su mu o svom životu na ostrvu. Valander je slušao, tu i tamo uskačući sa pitanjima. Deca su otišla na spavanje, a potom i Vestinova žena. Njih dvojica su sedeli dugo, sve dok nisu skoro sasvim ispraznili flašu. Valander je povremeno izlazio napolje i mokrio. Kiša je prestala, ali je postalo hladnije. Vestin je mislio da će se vetar u jutarnjim satima stišati. Spavao je u zastakljenoj verandi. Otišli su na spavanje tek u dva sata. Valander je ležao i slušao vetar. Ni u jednom trenutku nije pomislio na Laštama niti na policijsku stanicu. Čak ni na Istad. Iako je spavao samo četiri sata, probudio se sasvim odmoran. Ostao je da leži u krevetu, gledajući u mrak. Ustao je tek u sedam sati, obukao se i izašao. Vestin je bio u pravu — vetar se umirio. Termometar pored kuhinjskog prozora pokazivao je nula stepeni. Teški oblaci visili su na nebu. Valander se zaputio stazom ka obali, udišući svež vazduh među drvećem. Brzo je stigao do litice. Ispred njega se protezalo otvoreno more. Vestinov čamac je stajao u uvali zaštićenoj od severnih i istočnih vetrova. Valander je koračao duž strme obale, posmatrajući kako zora polako otkriva horizont. Iznenada se na stazi iz pravca kuće pojavi Vestin. “Hvala za sinoć“, reče Valander. “Ne mogu da se setim kada mi je poslednji put bilo tako lepo.“ “Čuo sam da ste ustali“, reče Vestin. “Mislio sam da se malo provozamo čamcem. Hoću nešto da vam pokažem. Ništa posebno, ali svejedno.“

“Šta?“ “Jedno ostrvo, hrid. Hamaršer.“ Vestin je u ruci nosio plastičnu kesu. “Poneo sam kafu“, reče on. “Ali viskija više nema.“ Sišli su ka kućici za čamce. Brzo se razdanilo. More je bilo olovno sivo, a vetar je skoro sasvim prestao. Vestin izađe iz uvale i usmeri čamac pravo ka otvorenom moru. Prolazili su pored ostrvaca obraslih drvećem, koje su smenjivale sve više gole i proređene litice. Vestin pokaza na hrid koja je ležala sasvim usamljeno, malo dalje od ostrvskog pojasa. Čamac je meko prelazio preko zaobljenih talasa koji su im se kotrljali u susret. Ubrzo su prišli ostrvcetu. Vestin smanji brzinu, prilazeći polako sa južne strane. “Mislio sam da iskočite iz čamca“, reče Vesin. “Čamac ne može da pristane ovde. Prići ću blizu, sa pramcem pravo. Hoćete uspeti da skočite na obalu?“ “Ako upadnem u vodu, slobodno me izvucite.“ “Ako krenete ka zapadu, videćete ostatke starih temelja kuća“, nastavi Vestin. “Ranije su ovde živeli ljudi. Prava je misterija kako su uspeli da prežive. Neki od mojih predaka su živeli ovde u XVIII veku. Jedan mladi par. Jednog oktobarskog dana, skoro kao ovog, odjednom je naišla oluja sa severoistoka. Oni su ušli u čamac kako bi spasli ribarske mreže. Čamac se prevrnuo i oboje su poginuli. U kolibi su imali malu decu. Dečaka je kasnije usvojila jedna porodica. Zvao se Laš Ulson. Jedno od njegove unučadi promenilo je prezime u Vestin. On mi je direktan predak.“ Dok je pričao, Vestin je nasuo kafu u dve šolje. “Mislio sam da se iskrcate“, nastavi on. “Tu počinje Švedska. I završava se. Zavisi kako gledate.“ Pili su kafu dok se čamac polako ljuljao na talasima. Vestin potom pažljivo približi pramac jednoj od litica koja je štrčala i oko koje je voda bila dovoljno duboka. Valander je uspeo da iskoči na stene, ne okliznuvši se. Čamac se udalji od obale. Vestin izađe iz kabine. “Ostanite koliko god hoćete“, reče on. “Čekaću vas.“ Pred njim se prostirao tepih od vresa. U ponekoj uvali nalazilo se gusto, isprepletano šipražje jove. Osim toga stene su bile gole. U pukotini u steni samotno je ležala ptičija lobanja. Valander se penjao, klizeći po mokrim stenama na kojima je mahovina popuštala pod njegovom težinom. Iza nekoliko gustih žbunova ugledao je omanji zaliv koji se duboko usecao u ostrvo. Prirodnu luku. Tamo su se nalazili ostaci temelja o kojima je Vestin pričao. Čamac se više nije video. Zaklonile su ga uzvišene stene preko kojih je došao. Sve je bilo mirno, jedini zvuk su pravili talasi koji su udarali u stene. Valander se oseti veoma usamljeno. Ali kao da se nalazi u samom

središtu, na mestu odakle se pogled širi. Ovde počinje Švedska, pomisli Valander. Baš kako je i rekao. Ovde i počinje i završava se. Ostrvce koje se još uvek, polako i neprimetno, izdiže iz mora. Švedsko stenovito tle. On primeti da je dirnut, ne znajući zbog čega. Pokuša da zamisli kako bi bilo živeti ovde. Na samoj ivici otvorenog mora, u razrušenim drvenim kućama, u siromaštvu i stalnoj oskudici. Ovde je počinjala Švedska i ovde se završavala. Ovde se nalazio usred nečega što nije mogao sasvim da pojmi. Da je istorija pejzaž, sada bi istovremeno mogao da gleda i unapred i unazad. Severno od uvale i temelja nalazilo se stenovito uzvišenje koje je sigurno bilo najviša tačka ostrvca. On potraži put kojim bi se popeo gore. Nekoliko puta se okliznuo, jednom i pao i pocepao nogavicu. Ali je na kraju uspeo da se popne. Sa te udaljenosti, čamac koji se njihao na talasima bio je sićušan. Valander pogleda oko sebe. Otvoreno more, grebeni tik ispod vodene površine i sprudovi. Ka istoku i zapadu sve gušće grupice ostrvaca. Usamljene ptice jedrile su na vazdušnim strujama. Međutim, nije bilo nijednog broda, ni jedne jedine usamljene jedrilice. Odvezli su ih u luke da prezime. Plovni putevi su sada bili pusti, a pomorski znaci stajali su na nevidljivom tlu, kao napuštene statue u muzeju zatvorenom tokom sezone. Kao da se nalazio na visokom tornju, s kog je mogao da odredi svoj položaj. Stene mu nisu zaklanjale pogled ka moru i nisu mu dozvoljavale da se sakrije. Uskoro će napuniti pedeset godina. Veći deo života je za njim. Nije mogao da se vrati i počne iz početka. Nekoliko godina ranije dugo se dvoumio — da li da prestane da bude policajac i krene put neke druge karijere? Možda kao šef obezbeđenja u nekoj firmi? Isecao je oglase za posao, zamalo da je doneo tu odluku, ali onda je odustao. Sada je znao da od toga nema ništa. Bio je policajac i to će uvek ostati. Niti će ikad napustiti Istad. Sedeće u svojoj kancelariji u policijskoj stanici još najmanje deset godina. Potom će da izađe na vrata poslednji put, kao penzioner, a šta će se posle toga dogoditi nije mogao da zna. Odakle da skupi snagu da izdrži? Posmatrao je more u potrazi za odgovorom. Ali tamo su bili samo nemi talasi. On pomisli da će mu biti sve teže. Sve više odbačenih ljudi, sve više mladih koji neće naslediti ništa drugo nego osećaj da nikome nisu potrebni. Godine koje dolaze obeležiće rešetke i svežnjevi ključeva. Pomisli i na to da policijske snage znače samo jednu stvar - pružanje otpora. Borbu protiv ovih zlih sila, otpor uprkos svemu. Znao je, međutim, da taj odgovor nije dovoljan. Pitanje je da li je uopšte tačan.

Švedski političari su najvećim delom pošteni, sindikate ne kontrolišu ni mafija ni trijade. Švedski preduzetnici ne idu naoružani, radnike u štrajku retko batinaju pendrecima. Ali pukotina koja nagriza društvo sve vreme se širi. Možda podseća na uzdizanje tla, koje se odvija toliko polako da se i ne može primetiti sve dok ne bude prekasno? Ali pukotina postoji, i to se ne može poreći. U zemlji je u toku velika podela naroda. Oni koji su potrebni i oni koji su nepotrebni. Biti policajac u takvoj stvarnosti značilo je praviti sve teže izbore. Treba da nastave sa čišćenjem površine, iako je ispod, u samoj osnovi društva, trulež. Sve će postati teže. Trebalo bi sa strepnjom da posmatra godine koje su mu preostale. Valander pogledom uhvati Vestinov brod. On pomisli da ne može više da se zadrži. Vestin je rekao da ima vremena, ali Valander je sada već dugo ostao. Nešto ga je ipak teralo da ostane. Osećaj da stoji na nevidljivom stenovitom tornju. Pogled, osećaj pregleda, nalaženja usred sopstvenog centra. Žarko je želeo da ostane još malo, ali nije hteo da testira Vestinovo strpljenje. On polako i oprezno krene niz stene. Na putu natrag zastade još malo kod starih temelja. Razbacano kamenje. Imao je utisak kao da se polako vraćaju rtu sa kog su doneti. Kada se vratio na obalu, pokupio je delić stene da ga ima za uspomenu. Potom nastavi ka rtu na koji je izašao sa čamca. Vestin ga ugleda kako se vraća i polako usmeri brod ka liticama. U trenutku kada se penjao na palubu, Valander vide da je počeo da pada sneg. Prvo jedna jedina snežna pahuljica, potom više pahulja koje su padale sve gušće i gušće. Nevreme je došlo sa severoistoka i velikom brzinom zahvatilo najudaljenije hridi. Temperatura je pala ispod nule. Zima je dolazila, a jesen prošla. Valander se pope na palubu i čamac se okrenu. On osta da stoji, gledajući kako hridi polako nestaju u gustim snežnim pahuljicama. Narednog dana, dvadeset i sedmog avgusta, odveze se nazad u Istad. Sneg je prestao da pada. U Skoneu je još uvek bila jesen.

POGOVOR U svetu romana postoji sloboda. Ono što se opisuje moglo se zbiti tako kako je napisano. A možda se ipak odigralo na nešto drugačiji način. To sam napisao u pogovoru Petoj ženi. Te reči zalužuju da se sada ponove. Pošto, naravno, još uvek važe. Ta sloboda može biti bilo kakva, kakvu god sebi dopustim. To čak važi i za moje potpuno slobodno preinačenje unutrašnje organizacije pošte u pogledu sortiranja i raznošenja pošiljki, kao i prostiranja poštanskih maršruta. U ovom kontekstu treba dodatno naglasiti da imam najbolji mogući odnos prema poštarima. Naravno, nijedan lik u ovoj knjizi nije napravljen po uzoru na osobu iz stvarnosti. Dopustio sam sebi čak i druge slobode. Putevi su premešteni, skraćeni ili produženi. Rezervat je takođe toliko preuređen da bi se mnogi sigurno izgubili u njemu. Pokoja mešalica za cement možda tandrče glasnije nego što je to uobičajeno. Čak sam i, ne upitavši nikoga, napravio udruženje i dopustio im da jedu svečanu večeru. Pored mnogo toga ostalog. Ali priču nosi njena ideja. Dakle, najveću slobodu dao sam sebi time što sam je napisao. STENHEJDAN, APRIL 1997. GODINE HENING MANKEL

BELEŠKE 1) Karl Mikael Belman (1740-1795) bio je švedski klasicistički liričar, jedan od najpoznatijih pesnika i muzičara u Švedskoj. Pisao je kratke pozorišne komade i prigodnu poeziju, od kojih su najznačajnije zbirke Fredmanove poslanice i Fredmanove pesme. (Prim. prev.)