Henning Mankell - Kurt Wallander(6)Peta žena $

SADRŽAJ ALŽIR–ŠVEDSKA - MAJ – AVGUST 1993. PROLOG 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. SKONA 12. - 17. OKTOBAR 1994. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23.

24. SKONA - 17. OKTOBAR – 3.NOVEMBAR 1994. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. SKONA - 4. - 5. DECEMBAR 1995. EPILOG POGOVOR

Hening Mankel

Peta Žena

Naslov originala: Henning Mankell “Den femte kvinnan”

„U snu sam videla Boga i imao je dva lica. Jedno koje je bilo milo i blago poput majčinog, i drugo koje je ličilo na Satanino.” Naval el Sadavi Imamov pad

„Paukova mreža s ljubavlju i pažnjom plete svog pauka.” Afrička izreka

ALŽIR–ŠVEDSKA

PROLOG U noći kad su došli da izvrše svoj sveti zadatak sve je bilo potpuno mirno. Onaj koji se zvao Farid i koji je bio najmlađi od njih četvorice, kasnije je razmišljao o tome kako tad čak ni psi nisu davali glasa od sebe. Bili su okruženi blagom noći, a vetar je iz pustinje nailazio u slabašnim talasima i bio gotovo neprimetan. Čekali su od sumraka. Auto kojim su prevalili dugačak put od Alžira do mesta susreta kod Dar Azize bio je star i imao je dotrajale amortizere. Putovanje su morali dvaput da prekidaju. Prvi put da bi zamenili probušenu zadnju levu gumu. Tad još nisu bili ni na pola puta. Farid, koji dotad nikad nije izašao iz glavnog grada, sedeo je u senci jedne velike stene uz drum i zadivljeno posmatrao dramatične promene pejzaža. Ispucala i izlizana guma popustila je nadomak severnog oboda Bu-Sadaa. Potrošili su dosta vremena na to da podvijaju zarđale šrafove i zamene točak. Iz prigušenih razgovora svojih saputnika, Farid je razabrao da kasne i da neće imati kad da jedu. I putovanje se potom nastavilo. Nadomak Ei Veda otkazao im je motor. Tek nakon jednog sata uspeli su da ustanove koji je kvar u pitanju i nekako ga otklone. Njihov vođa, bledi čovek u tridesetim, tamne brade i očiju ispunjenih žarom kakav se viđao samo kod onih koji žive u skladu s Prorokovim pozivom, besnim siktanjem je požurivao vozača koji se znojio nad usijanim motorom. Farid nije znao vođino ime. Iz bezbednosnih razloga, Faridu nije rečeno ni ko je on, ni odakle je. Nije znao imena ni ostale dvojice. Znao je samo sopstveno ime. A onda su nastavili, tama se već nadvila nad njih, i imali su samo nešto vode za piće, i ništa za jelo. Kad su najzad stigli u E1 Ved, noć je, dakle, bila veoma tiha. Zašli su duboko u lavirint gradskih ulica i zaustavili se u blizini nekakve tržnice. Čim su kročili na put, auto koji ih je dovezao nestao je. Odnekud iz senke izronio je i peti čovek i poveo ih dalje. Tek je tada, dok su kroz mrak hitali nepoznatim ulicama, Farid zaista počeo da razmišlja o onome što ih čeka. Pod dlanom je osećao nož blago zakrivljene oštrice, kog je, zaštićenog koricama, držao duboko u jednom od

džepova kaftana. Njegov brat, Rašid Ben Mehidi, prvi mu je govorio o strancima. Tokom blagih noći sedeli su na krovu očeve kuće i posmatrali treperava svetla Alžira. Farid je još tada znao da je Rašid Ben Mehidi istinski posvećen borbi za preobraženje njihove zemlje u islamsku državu u kojoj drugi zakoni do Prorokovih više neće važiti. Rašid je s Faridom svake večeri razgovarao o važnosti proterivanja stranaca iz zemlje. Farid se ispočetka osećao počastvovano što se brat upušta u političke diskusije sa njim, mada isprva nije shvatao sve što mu on govori. Tek kasnije je shvatio da mu Rašid toliko vremena poklanja iz sasvim drugih razloga. Brat je hteo da se i on uključi u proterivanje stranaca iz zemlje. Sve se to dešavalo pre više od jedne godine. A sada, dok se sa ostalim u crno obučenim muškarcima provlačio mračnim, uskim uličicama ispunjenim toplim i nepomičnim vazduhom, Farid se bližio ispunjenu Rašidovih želja. Stranci će biti proterani. Ali ne tako što će biti sprovedeni do luka ili aerodroma. Ne, oni će biti pobijeni. A zbog toga će i oni koji u njihovu zemlju još nisu došli odlučiti da radije ostanu onde gde jesu. Ti imaš sveti zadatak, neprestano je ponavljao Rašid. Prorok će se radovati. Kad ovu zemlju preobrazimo u skladu s njegovim željama, pred tobom će biti svetla budućnost. Farid je doticao nož u džepu. Dobio ga je od Rašida kad su se prethodne večeri oprostili na krovu. Nož je imao lepu dršku od slonovače. Zastali su na obodu grada. Ulice su se otvorile u trg. Zvezdano nebo nad njima bilo je potpuno vedro. Stajali su u senci jedne dugačke zidane kuće na kojoj su žaluzine prekrivale ulaze u prodavnice. Preko puta se nazirala velika kamena kuća sa visokom gvozdenom ogradom. Čovek koji ih je tu doveo nečujno je nestao u mraku. Ponovo ih je bilo samo četvorica. Vladala je potpuna tišina. Faridu je ona bila potpuno strana. U Alžiru nikad nije bilo tako tiho. Za svojih devetnaest godina, Farid nikad nije doživeo jednu takvu tišinu. Čak ni psi, razmišljao je. Čak ni psi, koji se kriju negde u ovoj tami, ne daju od sebe ni glasa. Iz nekoliko prozora na kući preko puta dopirala je svetlost. Autobus sa napuklim, treperavim farovima protandrkao je ulicom. A onda je ponovo

zavladala tišina. Jedno od svetala u kući se ugasilo. Farid je procenio da čekaju već pola sata. Poslednji put je jeo rano tog jutra i sad je osećao glad. Ni vode u one dve flaše više nije bilo. Ali Farid nije hteo da traži još. To bi razbesnelo njihovog vođu. Oni se spremaju za sveti zadatak, a on ih tu pita za vodu. Još jedno svetlo se ugasilo. Ubrzo za njim i poslednje. Kuća preko puta utonula je u mrak. I dalje su čekali. A onda su na vođin znak požurili preko ulice. Ostareli čuvar je spavao kraj kapije, stežući u ruci drveni štap. Trgnuo se kad ga je vođa šutnuo. Farid je video kako mu vođa prinosi nož licu i nešto mu šapuće na uvo. I pod slabim uličnim svetlom Farid je mogao da razazna bleskanje. straha u čuvarevim očima. A onda se čuvar pridigao i ukočenim korakom se odvukao odatle. Kapija je tiho škripnula kad su je otvorili i kliznuli u baštu. Zapahnuo ih je miris jasmina i nekog začina kog je Farid prepoznao, ali čijeg imena nije mogao da se seti. I dalje je vladala potpuna tišina. Na tabli kraj visokih ulaznih vrata pisalo je Red hrišćanskih sestara. Farid se zapitao šta bi to moglo da znači i u istom trenutku se trgnuo pod nečijim dodirom. Vođa ga je dotakao po ramenu i progovorio po prvi put otkad su stigli. Govorio je tiho da čak ni noćni vetar ne čuje njegove reči: „Nas je četvorica”, rekao je."I u kući su četiri osobe — spavaju svaka u svojoj sobi, a u sve sobe se ulazi iz istog hodnika. Stare su i neće nam pružati otpor.” Farid je pogledao ostalu dvojicu. Bili su koju godinu stariji od njega. Najednom mu je postalo jasno da su oni već učestvovali u nečemu ovakvom. Samo je on bio nov. A opet, nije bio zabrinut. Rašid ga je uverio da sve to što rade, rade u Prorokovo ime. Vođa ga je pogledao kao da prati njegove misli. "U kući žive samo žene”, rekao je potom. „Sve one su strankinje koje su odbile da svojom voljom napuste našu zemlju. Time su izabrale da umru. Sem toga, i hrišćanke su.” Treba da ubijem ženu, sinulo je Faridu. To Rašid nijednom nije pomenuo. A za to je moglo da postoji samo jedno objašnjenje. Taj podatak nije ni bio važan. Bilo je sasvim svejedno. A onda su ušli u kuću. Bravu na ulaznim vratima lako su obili nožem. Unutra u tami, gde je vazduh bio nepomičan i topao, upalili su baterijske

lampe i oprezno se uputili uz široke stepenice. S tavanice u hodniku na spratu visila je usamljena sijalica. I dalje je vladala potpuna tišina. Ugledali su četvora zatvorena vrata. Izvukli su noževe. Vođa je pokazao ka vratima i klimnuo glavom. Farid je znao da sad ne sme da okleva. Rašid je rekao da sve mora hitro da se obavi. Ne treba da ih gleda u oči. Treba da gleda samo u vrat i da seče, snažno i odlučno. Kasnije nije mogao da se seti svega što se dogodilo. Žena opružena pod belim čaršavom na krevetu možda je imala sedu kosu. Nije je jasno video jer je u sobu dopiralo tek slabo ulično svetlo. Kad je strgnuo čaršav, žena se odmah probudila. A opet nije stigla ni da vrisne niti da shvati šta se dešava pre nego što joj je on jednim potezom prerezao vrat, a onda hitro uzmakao da mu krv ne bi prsnula na odeću. Zatim se okrenuo i vratio u hodnik. Za manje od pola minuta sve je bilo gotovo. Sekunde su otkucavale negde u njemu. Već su kretali iz hodnika kad im je jedan od ljudi prigušeno rekao da stanu. Vođa se na trenutak ukopao, kao da je potpuno zatečen. U jednoj od soba ležao je još neko. Peta žena. Ona nije trebalo da bude tu. Nije tu pripadala. Možda je samo bila u poseti. Ali, i ona je bila stranac. Čovek koji ju je otkrio to je vrlo jasno video. Vođa je ušao u sobu. Farid, koji je stajao iza njega, video je kako se žena sklupčala u uglu kreveta. Od njenog straha pripala mu je muka. Žena na drugom krevetu bila je mrtva. Beli čaršav je bio natopljen krvlju. A onda je vođa izvukao nož iz džepa, i prerezao grkljan i petoj ženi. Zatim su napustili kuću, jednako neprimetno kako su i došli. Auto ili je čekao negde u tami. U svitanje su El Ved i pet mrtvih žena već bili daleko za njima. Bio je maj 1993. Pismo je u Istad stiglo 19. avgusta. Pošto je nosio pečat alžirske pošte, i stoga najverovatnije bilo od njene majke, nije ga odmah otvorila. Htela je da ga na miru pročita. Po debljini koverte znala je da sadrži dosta stranica. Majka joj se nije javljala već više od tri meseca i sad je sigurno imala mnogo toga da joj kaže. Spustila je pismo na sto u dnevnoj sobi i čekala do večeri. Sve vreme se pitala zašto je

ovog puta ime i adresu otkucala na pisaćoj mašini, ali mislila je da će odgovor sigurno naći u samom pismu. Tek kad se približila ponoć, otvorila je vrata balkona i seka u ležaljku za koju je nekako našla mesta među svojim saksijama sa cvećem. Bilo je lepo i toplo avgustovsko veče. Možda jedno od poslednjih takvih u godini. Jesen je već vrebala negde iz prikrajka. Otvorila je koverat i počela da čita. Kad je odložila pismo pročitavši ga do kraja, tek tada je briznula u plač. Znala je da ga je napisala žena. U to je nije uverio samo lep rukopis. Bilo je nečega i u tome kako je pismo sročeno, u tome kako je nepoznata žena pažljivo birala reči kako bi joj što blaže saopštila kakva se strahota dogodila. Ali ni za kakvu blagost tu nije bilo nesta. Postojalo je samo ono što se dogodilo. I ništa više. Žena koja je poslala pismo zvala se Fransoaz Bertran i bila je policajka. Iako se to nigde nije izričito pominjalo, najverovatnije je radila kao istražiteljka Centralnog odeljenja za ubistva alžirske policije. U tom svojstvu je došla u kontakt s onim što se jedne majske noći dogodilo u gradu E1 Ved, jugozapadno od Alžira. Nije bilo sumnje u to šta se tačno dogodilo — sve je naizgled bilo sasvim jasno i potpuno stravično. Četiri časne sestre, francuske državljanke, ubili su nepoznati muškarci. Izvan svake sumnje, u pitanju su bili pripadnici fundamentalističke grupe koja je nastojala da sve strance protera iz zemlje. Državu je trebalo oslabiti toliko da se naposletku uruši sama od sebe, a u zjapu koji bi tada nastao bila bi uspostavljena fundamentalistička država. Časnim sestrama su prerezani vratovi, za počiniocima nisu ostali nikakvi tragovi, samo krv, svuda samo gusta, skorena krv. Ali, tu je bila i peta žena, švedska turistkinja koja je više puta obnavljala svoju boravišnu vizu, i koja se, te noći kad su nepoznati muškarci došli sa svojim noževima, pukim slučajem zatekla u poseti kod časnih sestara. Iz pasoša nađenog u jednoj ručnoj torbi saznali su da se zvala Ana Ander, da je imala šezdeset šest godina i da je u zemlji boravila legalno, na osnovu turističke vize. Pronašli su i avionsku kartu sa otvorenim datumom povratka. Pošto je i sa četiri ubijene časne sestre situacija već bila. dovoljno loša, i pošto se činilo da je Ana Ander putovala sama, istražitelji su, pod političkim

pritiskom, odlučili da se prave da pete žene nije ni bilo. Tokom te sudbonosne noći ona jednostavno nije bila tu. Njen krevet je bio prazan. Njenu smrt su namesto toga prikazali kao posledicu saobraćajne nesreće, i ženu potom, kao bezimenu i nepoznatu, položili u neobeležen grob. Sve njene lične stvari su uklonjene, svi tragovi za njom izbrisani. I upravo tada se pojavila Fransoaz Bertran. Rano jednog jutra pozvali su je u šefovu kancelariju, napisala je u svom dugačkom pismu, i rekli joj da smesta krene u El Ved. Žena je dotad već bila pokopana. Zadatak Fransoaz Betran bio je da ukloni i poslednje preostale tragove, i potom uništi i njen pasoš i druge lične predmete. Sve je trebalo da izgleda kao da Ana Ander nikada nije stigla u Alžir niti u njemu boravila. Podaci o njoj trebalo je da nestanu iz svih registara, da izgleda kao da alžirske vlasti nikad nisu ni čule za nju. Upravo tada je Fransoaz Bertran pronašla torbu koja je promakla nepažljivim policijskim istražiteljima. Stajala je iza jednog visokog ormara, moguće je i da je isprva stajala na njemu, a onda zapala za njega, Fransoaz to nije mogla tačno da utvrdi. U torbi su bila pisma koja je Anan Ander napisala, ili bar počela da piše, svojoj ćerki koja živi u dalekoj Švedskoj, u gradu po imenu Istad. Fransoaz Bertran se izvinjavala što je pročitala ove privatne zabeleške. Zatražila je pomoć od jednog Šveđanina, umetnika i pijanice nastanjenog u Alžiru, i on joj je preveo pisma bez znanja o čemu se zapravo radi. Ona je zapisala prevode, i s vremenom sklopila sliku. Još tada ju je zbog onoga što se desilo s petom ženom mučila savest. I to ne samo zato što je ona brutalno ubijena u Alžiru, zemlji toliko bliskoj Fransoazinom srcu, a tako izranjavanoj i rastrgnutoj unutrašnjim sukobima. Fransoaz je pokušala da objasni šta se u zemlji dešava i ispričala nešto o sebi. Da joj je otac rođen u Francuskoj, ali da je još kao dete došao s roditeljima u Alžir. Tu je odrastao i tu se oženio Alžirkom, a Fransoaz je, kao najstariju od njihove dece, dugo pratio osećaj da jednim delom pripada Francuskoj, a drugim Alžiru. Sada, međutim, za nju više nisu postojale sumnje. Alžir je bio njena domovina, i ona je upravo zbog toga toliko patila kad su u pitanju sukobi koji su pretili da zemlju rastrgnu na komade. I upravo zato ona nije želela da ni sebe ni svoju domovinu dodatno unižava zametanjem tragova ove žene, utapanjem istine o njoj u izmišljenoj saobraćajnoj nesreći i poricanjem da je ona uopšte i bila u Alžiru. Počela je

da je muči nesanica, napisala je Fransoaz. Naposletku je odlučila da piše ćerki nepoznate mrtve žene i ispriča joj istinu. Naterala se da svoju odanost policiji potisne u drugi plan. Zamolila je da ona ne otkriva njeno ime. Pišem vam istinu, rekla je na kraju dugog pisma. Možda sam pogrešila što sam vam ispričala šta se dogodilo. Ali, jesam li uopšte imala drugog izbora? Pronašla sam torbu sa pismima koja je jedna žena pisala svojoj ćerki. Ispričala sam vam kako su ona dospela do mene i sada vam ih samo šaljem.. Fransoaz Bertran je u koverat stavila i. sva pronađena pisma. I pasoš Ane Ander. Ali, njena ćerka nije pročitala pisma. Samo ih je spustila kraj stolice i dugo plakala. Tek u zoru je ustala i ušla u kuću. Dugo je nepomično sedela za kuhinjskim stolom. Glava joj je bila potpuno prazna. A onda je počela da razmišlja. iznenada joj se sve učinilo jednostavnim. Shvatila je da je svih ovih godina samo čekala. Dotad toga nije bila svesna. Ni toga da čeka, ni šta čeka. Ali sada je znala. Imala je zadatak i više nije morala da ga odlaže. Kucnuo je čas. Majka joj više nije živa. Jedna vrata su se širom otvorila. Ustala je i uzela kutiju s papirićima, a iz škrinje koju je držala pod krevetom u spavaćoj sobi izvukla je veliki registrator. Rasula je papiriće na sto pred sobom. Znala je da ih je tačno Četrdeset tri. Na jednom od njih stajao je crni krst. A onda je počela da ih otvara, jedan za drugim. Krst je bio na dvadeset sedmom papiriću. Otvorila je registrator i pratila stubac s imenima dok nije došla do dvadeset sedmog. Posmatrala je ime koje je sama tu zapisala, i jedno lice je polako počelo da joj iskrsava pred očima. Zatim je zatvorila registrator i vratila papiriće u kutiju. Majka joj je bila mrtva. Više nije bilo oklevanja. Niti povratka. Daće sebi. jednu godinu. Da odtuguje, da obavi sve pripreme. Jednu godinu, i ni dana više. Vratila se na balkon. Zapalila cigaretu i zagledala se u probuđeni grad. S mora su se navlačili kišni oblaci. U sedam i par minuta otišla je u krevet. Bilo je jutro, 20. avgusta 1993. SKONA

21. septembar – 11. oktobar 1994.

1. U deset i par minuta najzad je završio pesmu. Završne strofe su ga namučile i oduzele su mu dosta vremena. Tražio je neki melanholičan i istovremeno lep izraz. Nekoliko puta je prekidao pisanje i bacao papir u korpu. Dva puta je bio na ivici da odustane. Ali, pesma je sada bila na stolu pred njim. Njegova tužbalica o srednjem detliću, koji polako nestaje iz Švedske, i koji je tu poslednji put viđen još početkom osamdesetih. još jedna ptica koja se polako povlači pred ljudima. Ustao je od pisaćeg stola i protegao se. Iz godine u godinu bilo mu je sve teže da dugo sedi nad svojim papirima. Starac poput mene više ne treba da piše pesme, razmišljao je. Kad imaš sedamdeset osam, tvoje misli teško da zanimaju ikog drugog sem tebe samog. A opet je znao da to nije tako. Samo u Zapadnom svetu se na stare ljude gledalo pomirljivo i s prezrivim saosećanjem. U drugim kulturama se starost poštovala kao doba prosvećene mudrosti. I on će nastaviti da piše pesme dok god je živ. Dok god bude imao snage da drži olovku, a u glavi mu bude bistro kao sada. Nije imao izbora. Ne više. Nekad davno je bio uspešan prodavac automobila. Toliko uspešan da je nadmašio sve ostale. S pravom ga je bio glas čvrstog pregovarača i trgovca. A posao mu je i te kako išao. U jednom periodu je čak imao i filijale u Tomelili i Sebuu. Stekao je dovoljno imetka da sad živi tako kako živi. A opet su pesme bile te koje su mu nešto značile. Sve ostalo je bilo samo prolazna nužnost. Ovi stihovi na stolu pružali su mu zadovoljstvo kakvo u drugim prilikama jedva da je osećao. Navukao je zavese na velike prozore okrenute ka njivama, koje su se u blagom luku spuštale ka moru negde na horizontu. Potom je prišao polici sa knjigama. Za sobom je imao devet zbirki pesama. Stajale su tu, jedna do druge. Nijedna nije dostigla nešto više od tek skromnog tiraža; po trista primeraka, tu i tamo možda koji više. Preostale knjige držao je u kutijama u podrumu, ali nije ih on tamo izgnao — one su i dalje bile njegov ponos. A opet je odavno odlučio da ih jednog dana spali. Da iznese kutije u dvorište i kresne šibicu. Onog dana kad dobije svoju smrtnu presudu, od lekara ili kad

prosto oseti da mu se život bliži kraju, rešiće se tih tankih svezaka koje niko nije hteo da kupi. Nikome neće pružiti priliku da ih samo baci u đubre. Prelazio je pogledom po knjigama u polici. Celog života je čitao poeziju. Mnoge stihove je znao napamet. Nije gajio nikakve iluzije. Njegove pesme nisu bile među najboljim ikada napisanim. Ali nisu bile ni najgore. Od kraja četrdesetih je otprilike svake pete godine izdavao po jednu zbirku, i u svakoj od njih bilo je pojedinih strofa koje su se mogle meriti i sa najboljima. Ali, on je u životu bio prodavac automobila, a ne pesnik. Njegove pesme se nisu pominjale na kulturnim stranicama. Nikad nije osvojio nikakvu književnu nagradu. Knjige je, uz to, štampao o sopstvenom trošku. Kopije svoje prve zbirke poslao je velikim izdavačima u Stokholmu. Posle nekog vremena dobio ih je nazad, propraćene šturim tipskim objašnjenjima da je odbijen. Urednik jednog izdavačkog preduzeća se, pak, potrudio da mu svojeručno napiše komentar, i saopšti mu da nema tog čoveka koji bi imao živaca da čita pesme koje govore isključivo o pticama. Duševni život bele pliske ne zanima nikoga, napisao je. Nakon toga je prestao da se obraća izdavačima. Sam je snosio troškove štampanja svojih knjiga. Jednostavne korice, crni tekst na beloj pozadini. Ništa ekstravagantno. Reči između korica bile su ono što je važno. I, uprkos svemu, mnogi su godinama čitali njegove pesme. Neretko je dobijao čak i reči hvale. A sada je napisao novu pesmu. O srednjem detliću, lepoj ptici koja se po Švedskoj više nije viđala. Ptičji pesnik, pomislio je. Gotovo sve što sam napisao ticalo se ptica. Lepeta krila, glasanja u noći, usamljenog ljubavnog zova negde u daljini. Kroz svet ptica nazreo sam najdublje životne tajne. Vratio se do stola i podigao papir. Poslednja strofa je napokon bila dobra. Pustio je da list padne nazad na sto. Nastavio je da korača kroz veliku sobu i nešto ga je probolo u leđima. Da ga možda ne vreba neka bolest? Svakoga dana je osluškivao svoje telo, tražeći znake da ga ono izdaje. Čitavog života je bio u formi. Nikad nije pušio, i bio je umeren u jelu i u piću. Zdravlje ga je zato uvek služilo. Ali, bližio se osamdesetoj. Sve više se nazirao kraj vremena koje mu je zacrtano. Prešao je u kuhinju i, iz aparata

koji nikad nije gasio, usuo šolju kafe. Pesma koju je završio ispunila ga je i setom i radošću. Jesen života, razmišljao je. Sasvim odgovarajući naziv. Sve što pišem može biti poslednje. I već je septembar. Jesen. I u kalendaru i u mom životu. S kafom u ruci se vratio u dnevnu sobu. Oprezno se spustio u jednu od braon kožnih fotelja koje su već više od četrdeset godina bile u njegovom posedu. Njima je častio sebe kad je postao zastupnik Folksvagena za južnu Švedsku. Na stočiću kraj naslona stajala je fotografija njegovog nemačkog ovčara Vernera; od svih pasa koji su ga pratili kroz život, Verner mu je najviše nedostajao. Starost donosi usamljenost. Ljudi koji su mu ispunjavali život već su bili pokojni. Naposletku su čak i njegovi psi nestali u senkama. Uskoro će samo on ostati ovde. U jednom trenutku u životu svi ljudi ostanu sami na svetu. O tome je nedavno pokušao da napiše pesmu. Ali nije uspeo. Možda bi sad, kad je završio svoju tužbalicu o srednjem detliću, mogao ponovo da pokuša. Ali, ptice su bile te o kojima je on umeo da piše. A ne ljudi. Ptice je mogao da razume. Ljudi su mu najčešće bili nedokučivi. Da li je on ikada potpuno razumeo čak i sebe? A pisanje pesama o onome što ne razume bilo bi ravno upadu na zabranjenu teritoriju. Zatvorio je oči i iznenada se setio nagradnog pitanja za deset hiljada kruna iz jednog kviza iz kasnih pedesetih, ili možda početka šezdesetih. Slika na TV-u je tad još uvek bila crno-bela. Jedan mladić je izabrao oblast Ptice. Jedan mladić razrokih očiju i zalizane kose. Odgovorio je na sva pitanja, i dobio ček na za ono vreme nepojmljivu sumu od deset hiljada kruna. On sam tad nije bio u TV studiju, u kabini sa zvučnom izolacijom i sa slušalicama na ušima. Bio je u ovoj istoj kožnoj fotelji. Ali, i on je znao sve odgovore. Nije mu čak trebalo ni dodatnog vremena za razmišljanje. Ali, deset hiljada kruna nije pripalo njemu. Niko nije znao za njegovo ogromno znanje o pticama. I on je samo nastavio da piše svoje pesme. Trgnuo se iz sanjarija. Neki zvuk mu je privukao pažnju. Osluškivao je u tami. Da mu se to neko ne šunja po dvorištu? Odagnao je tu misao. Samo mu se pričinilo. Starenje je, pored toliko toga drugog, sa sobom donosilo i bojažljivost. Brave na njegovim vratima bile su jake. U spavaćoj sobi na spratu držao je sačmaricu, a u jednoj fioci u kuhinji

na dohvat ruke mu je stajao pištolj. Ako bi se neki uljez pojavio na njegovom zabačenom imanju severno od Istada, on bi imao čime da se brani. I pritom ne bi oklevao. Ustao je sa fotelje. Ponovo ga je probolo u leđima. Bol je dolazio i odlazio u talasima. Spustio je šolju na sudoperu i pogledao u sat na ruci. Skoro jedanaest. Vreme je da izađe. Zaškiljio je u termometar sa spoljne strane kuhinjskog prozora i video da je sedam stepeni iznad nule. Vazdušni pritisak je rastao. Slab jugozapadni vetar duvao je Skoneom. Svi uslovi idealni, pomislio je. Večeras će se jata uputiti na jug. Na hiljade dugoprugaša će na nevidljivim krilima proleteti iznad njegove glave. On neće moći da ih vidi. Ali osetiće ih tamo u tami, visoko nad svojom glavom. Za više od pedeset godina, on je nebrojene jesenje noći proveo na otvorenom samo da bi mogao da oseti da su noćne letačice tamo negde nad njim. Čitavo jedno nebo se seli, pomišljao je često. Čitav simfonijski orkestar utihlih ptica pevačica, koje se pred zimu otiskuju na put ka toplijim zemljama. Poriv za selidbom utisnut im je duboko u gene. A njihova nenadmašna sposobnost da se upravljaju prema zvezdama i magnetnim poljima uvek ih nepogrešivo vodi do cilja. Nataložile su salo, traže pogodne vetrove i mogu satima da se održe u vazduhu. Čitavo nebo, treperavo od krila, kreće na svoje godišnje hodočašće. Poklonički let ka Meki. Šta je čovek naspram noćne selice? Usamljen i star čovek, vezan za zemlju? Dok tamo, visoko nad njim, jedno čitavo nebo kreće na put? Često je pomišljao kako ovime kao da izvodi nekakav sveti obred. Sopstvenu jesenju misu, dok tako stoji tako u mraku i oseća kako se ptice selice otiskuju na jug. I dok se, s dolaskom proleća, vraća da ih tu dočeka. Praćenje noćnih selica bilo je njegova religija. Izašao je u hodnik i zastao s jednom rukom na čiviluku. Vratio se u dnevnu sobu i uzeo pulover sa hoklice kraj pisaćeg stola. Starenje je, pored svih ostalih muka, donosilo i zimogrožljivost. Još jednom se zagledao u pesmu koja je, onako završena, ležala na stolu. Tužbalica nad srednjim detlićem. Na kraju je ispala olako kako je hteo. Možda će on ipak poživeti toliko da sastavi dovoljno pesama i za svoju desetu, poslednju zbirku? Već je mogao da vidi naslov.

Noćna misa. Vratio se u hodnik, obukao jaknu i nataknuo kačket preko čela. I zatim otvorio ulazna vrata. Jesenji vazduh bio je ispunjen mirisom vlažne ilovače. Zatvorio je vrata za sobom i sačekao da mu se oči priviknu na mrak. Dvorište je bilo pusto. U daljini su nazirao odsjaj istadskih svetala. Najbliže susedno imanje bilo je toliko daleko od njegovog da je ovaj odsjaj bila jedina svetlost koju je video. Zvezdano nebo bilo je skoro potpuno golo. Na horizontu se nazirao poneki oblak. Bila je noć u kojoj će jata selica ispuniti nebo na njim. Pošao je. Imanje na kom je živeo imalo je tri zgrade i bilo je staro. Četvrta zgrada je izgorela negde početkom veka. Zadržao je kaldrmu u dvorištu. Ulagao je mnogo novca u stalno održavanje imanja. Kad umre, sve će ostaviti Kulturnoistorijskom muzeju u Lundu. Nikada se nije ženio i nije imao dece. Prodavao je automobile i stekao pozamašan imetak. Imao je svoje pse. A tu su bile i ptice nad njegovom glavom. Ne kajem se ni zbog čega, razmišljao je dok je pratio stazu do osmatračnice koju je sam napravio i sa koje je obično posmatrao noćne ptice. Ne kajem se ni zbog čega, jer kajanje nema smisla. Bila je lepa septembarska noć. A opet ga je zbog nečeg mučio nemir. Zastao je na stazi i oslušnuo. Čuo se samo blagi fiuk vetra. Nastavio je. Možda se brinuo zbog bolova? Zbog iznenadnog sevanja u leđima? Neprekidna zebnja nije mu bila strana. Ponovo je zastao i osvrnuo se. Ništa. Bio je sam. Staza je vodila naniže. A onda će stići do jednog brežuljka. Podno samog brežuljka nalazio se jarak, kog je on sam premostio drvenim mostićem. A navrh brežuljka stajala je njegova osmatračnica. Od kuće je bila udaljena tačno 247 metara. Zapitao se koliko je puta već prešao tu stazu. Znao je svaki njen zavoj, svako ulegnuće. A opet je hodao polako i obazrivo. Nije hteo da zbog nepažnje padne i slomi nogu. Stari ljudi imaju krhke kosti. Znao je to. Ako bi zbog preloma završio u bolnici, tu bi onda i dočekao svoju smrt, jer ne bi podneo da dokon leži u bolničkom krevetu. Počeo bi da razmišlja o sopstvenom životu. A tad više ništa ne bi moglo da ga spase. Odjednom se ukopao. jedna sova je huknula. Negde u blizini krcnula je

neka grana. Zvuk je dopro iz šumarka s druge strane brežuljka sa osmatračnicom. Zastao je, napetih čula. Sova je ponovo huknula. A onda je sve ponovo utihnulo. Ljutito je promrmljao nešto sebi u bradu i krenuo dalje. Star sam i plašljiv, razmišljao je. Uplašen od duhova i uplašen od mraka. Osmatračnica se ukazala pred njim. Crna senka naspram noćnog neba. Još dvadeset metara i stići će do mostića nad dubokim jarkom. Nastavio je. Sova se više nije čula. Šumska sova, pomislio je. Šumska sova, izvan svake sumnje. Najednom se ukopao. Stigao je do mostića koji vodi preko jarka. Bilo je nečeg čudnog u osmatračnici na brežuljku. Nešto je bilo drugačije. Žmirkao je da razazna detalje u tami. Nije shvatao šta je u pitanju. Ali nešto se jeste promenilo. Umišljam, pomislio je. Sve je kao i obično. Osmatračnica koju sam podigao pre deset godina nije se izmenila. Samo su mi se oči s vremenom zamutile. Ništa više. Napravio je još jedan korak, kročio na mostić i osetio daske pod nogama. Nije skidao pogled sa osmatračnice. Nešto tu nije kako treba, razmišljao je. Da ne znam da je to nemoguće, pomislio bih da je za metar viša nego sinoć. ili da je sve ovo samo san. Da gore vidim samog sebe. U tom istom trenutku je shvatio da ga oči ne varaju. Neko jeste stajao na osmatračnici. Nekakva nepomična senka. Strah ga je najednom zapahnuo poput usamljenog naleta vetra. A onda ga je preplavio bes. Neko mu je upao na imanje i bez pitanja se popeo na njegovu osmatračnicu. Verovatno lovokradica koji u zasedi čeka srne koje prolaze šumarkom s druge strane brežuljka. Bilo mu je nezamislivo da bi gore mogao biti drugi ljubitelj ptica. Doviknuo je senci na osmatračnici. Nije mu odgovorila, nije se pomakla. Ponovo je posumnjao u svoj vid. Oči su mu se s vremenom zamutile i sad su ga samo varale. Viknuo je još jednom, ali odgovora nije bilo. A onda se zaputio niz mostić. Kad su daske pukle, strmoglavio se pravo u jarak. Do dna jarka bilo je više od dva metra. Pao je naglavačke, ne stigavši čak ni da podigne ruke da se zaštiti. A onda samo bol. Došao je niotkuda i sekao pravo kroz njega. Kao da ga

neko po čitavom telu prži usijanim gvožđem. Bol tako jak da nije mogao čak ni da vrisne. Trenutak pre nego što je umro, shvatio je da nije ni dotakao dna jarka. Ostao je da visi o sopstvenom bolu. Poslednje na šta je pomislio bile su noćne ptice, u letu negde daleko nad njim. Nebo koje se kretalo na jug. Po poslednji put je pokušao da se otrgne od bola. A onda se sve završilo. Bilo je jedanaest i dvadeset uveče, 21. septembra 1994. Upravo te noći su velika jata malih drozdova i drozdova pevača kretala na jug. Došli su sa severa i držali jugozapadni pravac preko Falsterbua, na putu ka toplini koja ih je čekala daleko odatle. Kad se sve stišalo, pažljivo je sišla niz stepenice i baterijskom lampom osvetlila jarak. Čovek po imenu Holger Erikson bio je mrtav. Isključila je lampu i mirno postojala u tami. A onda hitro otišla odatle.

2. U ponedeljak, 26. septembra, Kurt Valander se u pet ujutru probudio u svom stanu u ulici Marijegatan u centru Istada. Kad je otvorio oči, prvo je osmotrio svoje ruke. Bile su preplanule. Spustio je glavu nazad na jastuk i oslušnuo dobovanje jesenje kiše. po prozoru spavaće sobe. Pomislio je na putovanje koje se dva dana ranije okončalo na aerodromu Kastrup i osetio nalet zadovoljstva. Sa ocem je u Rimu proveo čitavih nedelju dana. Pratio ih je lepo vreme i on je dobio boju. Tokom popodneva, kad je bilo najtoplije, potražili bi slobodnu klupu u parku Vile Borgeze, i otac bi sedao u senku, a on skidao košulju i žmirkao ka suncu. Ovo je bio povod njihove jedine rasprave tokom puta — ocu nikako nije išlo u glavu kako on može da bude toliko tašt da vreme troši na sunčanje. Ta rasprava je, međutim, bila beznačajna, kao da su je pokrenuli samo kako bi im putovanje izgledalo manje nestvarno. I to uspelo putovanje, razmišljao je Valander ležeći u krevetu. Otac i ja bili smo u Rimu, i sve je prošlo dobro. I bolje nego što sam se nadao i uopšte mogao i da zamislim. Pogledao je na sat na stočiću kraj kreveta. Danas se vraćao na posao. Ali nije morao da žuri. Mogao je još malo da ostane u krevetu. Nadvio se nad gomilu novina koje je listao prethodne večeri i našao članak o rezultatima parlamentarnih izbora. Pošto je na sam dan izbora bio u Rimu, svoj glas je poslao poštom, i sad je mogao da konstatuje da su socijaldemokrate dobile 45 posto glasova. I šta su sad mogli da očekuju? Da li će to doneti neke promene? Pustio je da novine skliznu na pod i u mislima se ponovo vratio u Rim. Boravili su u jednom jeftinom hotelu u blizini trga Kampo dei Fjori. Sa krovne terase tačno iznad njihovih soba pružao se divan pogled na čitav grad. Tu su pili svoju jutarnju kafu i planirali kako će provesti dan. Nijednom nisu imali nikakvih dilema jer je otac sve vreme tačno znao šta želi da vidi. Valander bi se povremeno zabrinuo zbog toga što on možda želi previše, što neće za sve imati snage. Uz to je i sve vreme tražio naznake očeve zbunjenosti ili odsutnosti. Bolest je vrebala negde iz prikrajka, to su obojica

znali. Bolest neobičnog imena — Alchajmer. A opet, čitave te nedelje na putu, tokom svih tih srećnih sedam dana, otac je bio u fantastičnom raspoloženju. Valander oseti kako mu se grlo steže na pomisao da to putovanje već sad pripada prošlosti, da je ono nešto što je već minulo i sad postoji samo kao uspomena. Njih dvojica nikada neće ponovo ići u Rim, to je bio jedini put da su oni zajedno bili tamo, on i njegov otac koji se bližio osamdesetoj. Na trenutke je među njima postojala istinska bliskost. Po prvi put u gotovo četrdeset godina. Valander je razmišljao o onome što su otkrili — da su veoma slični, mnogo sličniji nego što su dotad hteli da priznaju. Između ostalog i po tome što da su obojica izraziti ranoranioci. Kad je Valander ocu saopštio da hotel doručak poslužuje tek od sedam ujutru, ovaj se odmah pobunio. Poveo ga je do recepcije i, na mešavini skonskog švedskog, engleskog, možda čak i nemačkog, zajedno sa jednim brojem nepovezanih italijanskih reči, uspeo da recepcioneru objasni da on želi breakjastpresto. Ne tardi. Apsolutno ne tardi. Dok je objašnjavao kako je neophodno da hotel doručak počne da služi bar jedan sat ranije, u šest, dakle — kad će oni ili već piti svoju kafu ili smatrati da treba da potraže drugi hotel — otac je iz nekog razloga nekoliko puta rekao i passaggio a livello. Passagio a livello, ponavljao je otac, a osoblje s recepcije posmatralo ga je s čuđenjem ali i poštovanjem. Doručak su, naravno, dobili u šest. Valander je kasnije iz svog rečnika italijanskog saznao da passagio a livello znači „železnički prelaz”, i pretpostavio da je otac taj izraz pomešao s nekim drugim. Valander nije mogao ni da nasluti s kojim, ali bio je dovoljno mudar da to ne pomene ocu. Slušao je kišu. Putovanje u Rim - jedna jedina kratka nedelja, koja je u njegovom sećanju bila poput jednog beskrajnog i potresnog doživljaja. Otac nije bio odlučan samo u pogledu vremena posluživanja jutarnje kafe. Osim toga, sasvim je neusiljeno i samouvereno vodio sina kroz grad, znajući tačno šta hoće da vidi. U obilasku nije bilo ničeg nasumičnog, i Valander je shvatio da je njegov otac taj put planirao čitavog života. U pitanju je bilo pokloničko putovanje, hodočašće u kom je njemu bilo dopušteno da učestvuje. On je poput nevidljivog ali stanio prisutnog pratioca bio sastavni deo očevog putovanja. Očevo putovanje je imalo neki skriveni smisao koji on nikada

neće u potpunosti dokuči. Otac je u Rim išao kako bi tamo video nešto što je, činilo se, dotad već bio doživeo duboko u sebi. Trećeg dana su posetili Sikstinsku kapelu. Valander je gotovo čitav sat razgledao svod koji je Mikelanđelo oslikao. Imao je utisak da posmatra bezglasnu molitvu koju je jedan starac upravio pravo k nebu. Zbog bolova u vratu ubrzo je morao da odustane od razgledanja, svestan toga da je pred njim nešto izuzetno lepo. Uvideo je, međutim, da njegov otac u svemu tome vidi daleko više. Na trenutak se bogohulno zapitao da li otac u toj ogromnoj fresci na svodu možda ne traži nekakvog tetreba ili neki zalazak sunca, ali se zbog te misli pokajao. Nije bilo sumnje u to da njegov otac, slikar-amater, s pijetetom i uživljavanjem promatra delo jednog majstora. Valander sklopi oči. Kiša je i dalje dobovala. Iste te večeri, treće po njihovom zajedničkom rimskom kalendaru, osetio je da se otac sprema na nešto što želi da sačuva samo za sebe. Valander nije znao otkud mu takav osećaj. Večerali su u ulici Vija Veneto, gde je hrana, po njegovom mišljenju, bila preskupa, ali otac je insistirao na tome da tu sednu. To je njihovo prvo i poslednje putovanje u Rim i zato će priuštiti sebi da jedu kako treba. Potom su se lagano zaputili nazad u hotel. Veče je bilo blago, ulice su bile pune ljudi, a otac je pričao o fresci u Sikstinskoj kapeli. Dva puta su zalutali pre nego što su stigli do hotela. Nakon pobune u vezi s doručkom, Valanderov otac je uživao veliko poštovanje. Ključevi su im pruženi uz učtive naklone, i otac i on su se popeli uz stepenice. U hodniku su poželeli jedan drugom laku noć i zatvorili vrata za sobom. Valander je legao i osluškivao zvuke sa ulice. Možda je mislio na Baibu, možda je samo tonuo u san. I onda se najednom potpuno razbudio. Obuzeo ga je nekakav nemir. Trenutak kasnije obukao je ogrtač i spustio se do recepcije. Svuda je bilo tiho. Noćni portir je sedeo u sobi iza recepcije i gledao utišani program na malom TV-u. Valander je kupio flašu kisele vode. Recepcioner je bio mladić koji je noćnim radom finansirao studije teologije. Ispričao je to Valanderu kad je ovaj prvi put sišao do recepcije da kupi vodu. Mladić, koji se zvao Marko, imao je talasastu kosu, bio je iz Padove i odlično je govorio engleski. Stajući s flašom u ruci, Valander je iznenada začuo sebe kako moli ovog mladog recepcionera da ga probudi u slučaju da se njegov otac tokom noći

spusti do recepcije ili možda čak i uputi nekud iz hotela. Recepcioner ga je pogledao — možda u čudu, a možda je već imao dovoljno iskustva da ga nijedan noćni prohtev gostiju više nije iznenađivao — klimnuo glavom i odvratio: naravno, ako stari gospodin Valander tokom noći izađe iz hotela, on će smesta pokucati na vrata sobe 32. Što se sedme noći i desilo. Tog dana su obilazili Rimski forum i posetili galeriju Dorija Pamfili. Uveče su prošli mračnim podzemnim prolazima koji su od Vile Borgeze vodili do Španskih stepenica, i potom uživali u jelu čija je cena zapanjila Valandera. To je bilo njihovo poslednje veče, i njihovi srećni dani u Rimu, koje će zauvek pamtiti kao upravo takve, bližili su se kraju. Valanderov otac je i dalje bio ispunjen onom istom istrajnom energijom i radoznalošću. Išli su kroz grad, i u jednom kafeu zastali da popiju kafu i nazdrave čašicom grape. U hotelu su dobili svoje ključeve, veče je bilo toplo kao i sve ostale večeri te septembarske nedelje, i Valander je zaspao čim je legao u krevet. Bilo je pola dva kad je začuo kucanje. Isprva nije znao gde se nalazi, ali kad je bunovno iskočio iz kreveta i otvorio vrata, pred njim se našao mladi recepcioner koji mu je na svom savršenom engleskom objasnio da je stari gospodin, otac sinjor Valandera, upravo napustio hotel. Valander se na brzinu obukao i kad je izašao iz hotela, preko puta je ugledao oca kako odlučnim koracima odmiče niz ulicu. Valander ga je pratio na odstojanju, razmišljao o tome kako po prvi put u životu uhodi sopstvenog oca i kako ga onaj predosećaj nije prevario. U početku nije znao kuda su se zaputili, a onda je, kad su uličice postale uže, shvatio da idu ka Španskim stepenicama. I dalje se držao podalje, a onda video kako otac u toploj rimskoj noći prelazi sve one mnogobrojne stepenike do crkve s dva tornja na vrhu Španskih stepenica. I tu je onda seo, nazirao se kao crna tačka tamo gore, a Valander se povukao u senku. Otac se tu zadržao gotovo čitav sat, a zatim je ustao i spustio se niz stepenice. Valander je nastavio da ga prati, to je bio najtajniji zadatak na kom je ikada bio, i uskoro su se našli kod Fontane di Trevi. Ali otac nije u nju preko ramena bacio novčić, već se samo zagledao u vodu koja je prskala u veliku fontanu. Svetlost jedne ulične svetiljke tad mu je tako pala na lice da je Valander razabrao nekakav sjaj u njegovim očima.

A onda su se vratili u hotel. Sledećeg dana su sedeli u avionu Alitalije za Kopenhagen i, kao i u dolasku, otac je sedeo kraj prozora, a Valander je po svojim rukama primetio da je pocrneo. Tek na trajektu za Limhamn upitao je oca da li je zadovoljan putovanjem. Otac je klimnuo glavom i promrmljao nešto nečujno, i Valander je znao da više entuzijazma od toga ne može da traži. Jertrud ih je sačekala u Limhamnu i Valandera su ostavili u Istadu. Kad ih je kasnije te večeri pozvao da pita kako su, Jertrud mu je rekla da je otac već u ateljeu i da slika svoj stalni motiv — zalazak sunca nad jednim mirnim, nepomičnim krajolikom. Valander ustade iz kreveta i ode u kuhinju. Bilo je pola šest. Pristavio je kafu. Zašto je izlazio one noći? Zašto je sedeo tamo na stepenicama? Šta je to kod fontane sijalo u njegovim očima? Valander nije znao odgovore, ali opet je uspeo da na jedan kratak trenutak zaviri u tajni unutrašnji predeo očevog života. Bio je dovoljno razuman da tad ne pređe onu nevidljivu granicu. A neće je preći ni sad — nikada neće pitati oca o njegovoj samotnoj šetnji kroz Rim te noći. Dok se kafa kuvala, Valander pređe u kupatilo i zadovoljno primeti da izgleda zdravo i energično. Kosa mu je posvetlela na suncu. Učinilo mu se da se malo ugojio od onih silnih špageta, ali nije to proverio stajući na vagu. Osećao se odmorno. To je bilo najvažnije. Bio je srećan što su otac i on otišli na putovanje. Pomisao da će uskoro, već za koji sat, ponovo biti policajac nije u njemu budila nelagodnost. Često mu se dešavalo da mu nakon odmora bude teško da se vrati na posao. Poslednjih godina je taj osećaj bio naročito jak. Bilo je perioda kad je ozbiljno razmišljao o tome da napusti policiju i krene u potragu za drugim poslom, možda za mestom šefa obezbeđenja neke firme. Ali, on je bio policajac. To saznanje je u njemu sazrelo postepeno, ali nepovratno. On nikad neće biti ništa drugo do policajac. Dok se tuširao, prisećao se onoga što se dešavalo nekoliko meseci ranije, tokom toplog leta i za Švedsku tako uspešnog Svetskog prvenstva u fudbalu. Pomisao na očajničku potragu za serijskim ubicom, za kog se na kraju ispostavilo da je duševno oboleli dečak od tek četrnaest godina, i dalje ga je ispunjavala teskobom. Tokom onih sedam dana u Rimu sve misli na te

potresne događaje kao da su iščilele iz njegove svesti. Sada su, međutim, ponovo bile tu. Jedna nedelja u Rimu ništa nije promenila. Čekao ga je povratak u potpuno isti svet. Do sedam je ostao za stolom u kuhinji. Kiša je dobovala bez prestanka. Italijanska toplina mu je već izgledala kao daleko sećanje. Jesen je stigla u Skone. U pola osam, Valander izađe iz stana i odveze se do policijske stanice. Njegov kolega Martinson stigao je u isto vreme, i parkirao se uz njegov auto. Kratko su se pozdravili na kiši i požurili ka ulazu u stanicu. „Kako je bilo na putu?”, upita Martinson."I da — dobrodošao kući.” „Moj otac je prezadovoljan”, odvrati Valander. "A ti?” „Bilo je lepo. I toplo.” Kad su ušli u stanicu, Eba, koja je na prijavnici Istadske policije radila već trideset godina, pozdravi Valandera širokim osmehom. "Je li moguće da u Italiji može u septembru tako da se pocrni?”, upita ga iznenađeno. "Jeste”, odgovori Valander. „Ako si stalno na suncu.” Dok su on i Martinson nastavljali niz hodnik, Valander pomisli da je trebalo nešto da donese Ebi i iznervira se zbog svoje nemarnosti. „Ovde je sve mirno”, reče Martinson."Ne dešava se ništa ozbiljnije. Ne dešava se gotovo ništa.” „Možda možemo da se nadamo mirnoj jeseni”, odvrati Valander sumnjičavo. Martinson ode po kafu, a Valander otvori vrata svoje kancelarije. Izgledala je isto kako ju je i ostavio. Sto je bio prazan. Okači jaknu o čiviluk i odškrinu prozor. U korpu za prispelu poštu neko je spustio gomilu dopisa iz Centralne policijske uprave. Valander uze jedan s vrha, ali potom ga samo spusti na sto. Pomislio je na komplikovanu istragu ilegalne trgovine vozilima između Švedske i bivših Istočnih zemalja kojom se bavio već gotovo godinu dana. Nastaviće je ako se pokaže da se tokom njegovog odsustva nije desilo ništa bitno. Zapitao se da li će tom istom istragom morati da se bavi sve dok za nekih

petnaest godina ne bude otišao u penziju. U osam i petnaest je otišao u salu za sastanke - inspektori istadske kriminalističke policije sastajali su se tu u pola devet kako bi raspodelili zadatke za predstojeću nedelju. Prošao je kroz salu i pozdravio se sa kolegama. Svi su sa oduševljenjem komentarisali njegovu preplanulost. Kad je seo na svoje uobičajeno mesto, primetio je da u sali vlada raspoloženje uobičajeno za jesenje ponedeljke, sivo i umorno i pomalo odsutno. Kroz glavu mu je proletelo pitanje koliko je ponedeljaka ujutru proveo upravo u ovoj prostoriji. Pošto je njihova nova šefica Lisa Holgešon trenutno bila u Stokholmu, Hanson je vodio sastanak. I Martinson je bio u pravu — za nedelju dana, koliko je Valander bio odsutan, nije se desilo ništa posebno. „Pretpostavljam da se ja vraćam mojim švercovanim automobilima”, reče Valander ni ne trudeći se da prikrije rezignaciju. „Osim ako ne želiš da ispitaš provalu u jednu cvećaru”, odvrati Hanson. Valander ga iznenađeno pogleda. „Neko je provalio u cvećaru? I šta su odneli? Lale?” „Zapravo ništa, koliko smo uspeli da utvrdimo”, reče Švedberg i počeša se po ćeli. U tom trenutku An-Brit Heglund žurno uđe u salu. Njen muž je bio monter i zbog posla je skoro stalno putovao u jednu ili drugu daleku i nepoznatu zemlju, pa je An-Brit ostajala sama sa dvoje dece. Jutra su joj bila haotična i. često je kasnila na sastanke. An-Brit Heglund je u Istadskoj policiji radila već skoro godinu dana. Bila je njihov najmlađi inspektor. U početku se nekoliko starijih policajaca, između ostalih i Švedberg i Hanson, bunilo što su dobili ženu za kolegu. Valander je, međutim, brzo uvideo da An-Brit poseduje izuzetan talenat za policijski posao, pa je stao u njenu odbranu. Više niko nije komentarisao njena kašnjenja. Bar ne u Valanderovom prisustvu. An-Brit sede za sto i ozareno klimnu glavom ka Valanderu, kao da je iznenađena što se on uopšte i vratio. „Pričamo o cvećari”, reče Hanson kad je sela. „Mislili smo da bi Kurt možda mogao da se pozabavi tim slučajem.” "Do provale je došlo u četvrtak uveče”, reče An-Brit. „Otkrila ju je prodavačica kad je u petak ujutru došla na posao. Lopovi su ušli kroz prozor sa zadnje strane lokala.”

„Šta su odneli?”, upita Valander. "Ništa.” Valander napravi grimasu. „Kako to misliš — ništa?” An-Brit slegnu ramenima. „Mislim — apsolutno ništa.” "Na podu je bilo krvi”, reče Švedberg. „A vlasnik je na putu “ "To zvuči prilično čudno”, ubaci Valander. „Ima li uopšte razloga da tome posvetimo još vremena?” „Sve to i jeste čudno”, reče An-Brit Heglund. „Ali ne mogu da kažem i da li je vredno našeg vremena.” Valanderu prođe kroz glavu kako bi ipak mogao da izbegne da se odmah zakopa u beznadežnu istragu o automobilima koji su kao na pokretnoj traci krijumčareni iz zemlje. Daće sebi jedan dan da se navikne na činjenicu da više nije u Rimu. „Mogao bih da se pozabavim time”, reče. "Ja vodim slučaj”, reče An-Brit Heglund. „Cvećara se nalazi u centru.” Sastanak se završio. Kiša je i dalje padala. Valander uze jaknu iz kancelarije. Seli su u njegov auto i krenuli u centar. „Kako ti je bilo na odmoru?”, upita An-Brit kad su kod bolnice zastali na crvenom. „Video sam Sikstinsku kapelu”, odgovori Valander zagledan u kišu."I doživeo sam da mi otac bude raspoložen čitavu jednu nedelju.” „Zvuči kao da ste se lepo proveli”, reče ona. Nastaviše kad se svetlo promeni. Valander nije znao gde je cvećara i AnBrit mu je usput objašnjavala kuda da vozi. „Kako je ovde?”, upita Valander. „Teško da za jednu nedelju išta može da se desi”, reče ona. „Bilo je mirno.” "A naša nova šefica?” "U Stokholmu je, na razgovoru o novim predlozima za smanjenje broja zaposlenih. Mislim da će biti dobra. Bar onoliko koliko i Bjerk.” Valander je hitro pogleda.

„Mislio sam da ti on nikad nije bio simpatičan.” „Radio je najbolje što je mogao. Šta čovek može više da traži?” "Ništa”, odvrati Valander. „Apsolutno ništa.” Zaustavili su se na raskrsnici ulica Vestra Valgatan i Potmakargrend i na trenutak ostali u autu. Cvećara se zvala Cimbija. Tabla s natpisom njihala se na nestalnom vetru. An-Brit pruži Valanderu fasciklu sa nekoliko papira i on ih pregleda slušajući objašnjenja. „Vlasnik se zove Jesta Runfeit. Trenutno je na putu. Prodavačica je u petak ujutru u prodavnicu stigla nešto pre devet. Otkrila je da je jedan od prozora sa zadnje strane razbijen. Krhotina je bilo i napolju na zemlji i unutra ispod prozora. Na podu prodavnice bilo je krvi. Izgleda da ništa nije ukradeno; novac inače nisu ni ostavljali u cvećari preko noći. Prodavačica je pozvala policiju u devet i tri minuta. Ja sam stigla u deset. Bilo je onako kako je žena i rekla. Razbijen prozor. Tragovi krvi na podu. I ništa ukradeno. Sve zajedno pomalo čudno.” Valander se zamisli. „Nisu odneli čak ni jedan jedini cvet?” „Prodavačica tako tvrdi.” "Da li ona stvarno pamti koliko je tačno cvetova bilo u svakoj vazi?” Valander vrati papire An-Brit. „Možemo da je pitamo”, reče ona. „Cvećara je otvorena.” Kad Valander kroči u prodavnicu, nad vratima se oglasi starinsko zvonce. Mirisi u cvećari podsetiše ga na vrtove u Rimu. Mušterija nije bilo. Iz pomoćne prostorije izađe žena u pedesetim godinama i klimnu glavom kad ih ugleda. „Povela sam jednog kolegu”, reče An-Brit Heglund. Valander se predstavi. „Čitala sam o vama u novinama”, reče žena. „Ništa negativno, nadam se”, odvrati Valander. "A ne. Samo reči hvale.” Iz papira koje mu je An-Brit dala u autu, Valander je saznao da se prodavačica zove Vanja Andešon i da ima pedeset tri godine. Valander polako pode kroz prodavnicu. Iz stare i duboko usađene navike pazio je gde staje. Vlažni miris cveća nastavio je da mu priziva slike iz Rima.

Prošao je iza pulta i zastao kraj zadnjih vrata čija je gornja polovina bila od stakla. Git na staklu bio je nov. Lopov, ili lopovi, ovuda su ušli u prodavnicu. Valander se zagleda u pod pokriven vinaz pločicama. „Pretpostavljam da ste krv našli ovde”, reče. "Ne”, odvrati An-Brit Heglund",već u samoj prodavnici.” Valander se iznenađeno namršti i pođe za An-Brit do cveća. An- -Brit zastade nasred prostorije. "Ovde”, reče. „Tačno ovde.” "A kod razbijenog prozora ništa?” „Ništa. Sad ti je jasno zašto mislim da je sve ovo čudno. Otkud krv čak ovde, a ne kod prozora? Ako pretpostavimo da se na staklo posekao onaj ko je razbio prozor.” "A ko bi drugi?”, upita Valander. „Upravo tako — ko drugi?” Valander ponovo krenu kroz cvećaru. Pokušao je da zamisli kako se sve dogodilo. Neko je razbio prozor i uvukao se unutra. Nasred cvećare bilo je krvi. Ništa nije odneto. Svaki zločin pratio je nekakvu zamisao ili logiku, izuzev zločina koji su počinjeni u čistom afektu. Valander je to znao na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Samo što niko u afektu ne provaljuje u cvećaru kako iz nje ništa ne bi ukrao, razmišljao je. To se jednostavno nije uklapalo. „Pretpostavljam da su u pitanju bile kapljice krvi”, reče. Na njegovo iznenađenje, An-Brit odmahnu glavom. "Ne. U pitanju je bila omanja lokva.” Valander se zamisli, ali ne reče ništa. Nije imao šta da kaže. A onda se okrenu ka prodavačici, koja je, iščekujući, stajala u dnu radnje. „Ništa, znači, nije odneto?” "Ništa.” „Čak ni nešto cveća?” „Koliko sam uspela da vidim.” "Vi zaista znate koliko cvetova u svakom trenutku imate u radnji?” "Da.” Prodavačica je odgovorila bez ikakvog oklevanja, pa Valander klimnu

glavom. „Imate li nekakvo objašnjenje za ovu provalu?” „Cvećara nije vaša?” „Jesta Runfelt je vlasnik. Ja radim za njega.” "On je na putu, koliko sam razumeo. jeste li u kontaktu s njim?” „Nisam, to je prosto neizvodljivo.” Valander je pogleda sa zanimanjem. "Zašto?” "On je na orhidejskom safariju u Africi.” Valander se hitru zamisli nad onim što je čuo. „Možete li to da mi pojasnite? Šta je orhidejski safari?” „Jesta je pasionirani ljubitelj orhideja”, reče Vanja Andešon. „Zna sve o njima. Putuje po svetu i razgleda sve postojeće vrste. Piše knjigu o istorijatu orhideja. Trenutno je u Africi, ne znam tačno gde. Znam samo da se vraća u sredu sledeće nedelje.” Valander klimnu glavom. „Onda ćemo popričati s njim kad se vrati”, reče. „Možete li da ga zamolite da nam se javi kad dođe?” Vanja Andešon obeća da će preneti poruku. Jedan kupac uđe u prodavnicu i Valander i An-Brit Heglund se vratiše na kišu. Seli su u auto, ali Valander ne krenu odmah. „Možemo, naravno, da zamislimo i lopova koji se prešao”, reče. „Nekog ko je razbio pogrešan prozor. Odmah pored cvećare je prodavnica kompjutera.” „Ali otkud onda lokva krvi?” Valander slegnu ramenima. „Možda lopov nije primetio da se posekao. Zastao je i osvrtao se po prodavnici. Krv mu je kapala niz ruku. A krv koja kaplje na istom mestu pre ili kasnije će napraviti lokvu. An-Brit klimnu glavom. Valander pokrenu motor. „Ovo će pre biti slučaj za osiguravajuće društvo”, reče on."I ništa više.” Kroz kišu su se vratili u policijsku stanicu. Bilo je jedanaest pre podne. Ponedeljak, 26. septembar 1994.

Putovanje u Rim je već čilelo iz Valanderovog sećanja poput sve nestvarnijeg priviđenja.

3. U utorak, 27. septembra, kiša je nastavila da sipa po Skoneu. Meteorolozi su predvideli da će za toplim letom uslediti kišovita jesen, i dosad ništa nije protivrečilo njihovim prognozama. Nakon što se uveče posle prvog radnog dana po putovanju u Italiju vratio kući i na brzinu spremio jelo koje je krajnje nevoljno progutao, Valander je nekoliko puta pokušao da stupi u kontakt sa ćerkom Lindom u Stokhoimu. Odškrinuo je vrata balkona jer je uporna kiša na trenutak prestala. Primetio je da ga nervira što se Linda nije već i sama javila da pita kako mu je bilo na putu. Pokušavao je da ubedi sebe, doduše ne preterano uspešno, da je to zato što je toliko zauzeta. Baš te jeseni kombinovala je studije na privatnoj pozorišnoj akademiji sa radom u jednom restoranu na Kungsholmenu. Oko jedanaest je okrenuo Baibin broj u Rigi. Tad je kiša već ponovo padala, a vetar se razduvao. Valander je primetio kako mu topli dani u Rimu već sad izgledaju nestvarno. Tokom boravka u Rimu, on nije samo uživao u toploti i pravio društvo ocu već je i razmišljao o Baibi. Pre samo par meseci zajedno su bili u Danskoj i on se osećao iscrpljeno i potišteno nakon mučne potrage za četrnaestogodišnjim ubicom. Jednog od poslednjih dana putovanja pitao je Baibu da li bi se udala za njega. Odgovorila mu je neodređeno, ali ne i tako da mu zatvori sva vrata. Nije krila razloge svoje neodlučnosti. Šetali su beskrajnom obalom kod Skagena gde su se susretala dva mora. Valander je mnogo godina ranije tuda šetao i sa svojom bivšom ženom Monom, i još jednom nešto kasnije, onda kad se osećao deprimirano i ozbiljno razmišljao o tome da napusti policiju. Noći su letos bile gotovo tropske. Svetsko prvenstvo u fudbalu je prikovalo ljude za TV i plaže su bile neobično puste. On i Baiba su šetali i sakupljali kamenčiće i školjke, i Baiba je rekla kako nije sigurna u to da li bi ponovo mogla da živi s jednim policajcem. Njen muž, major u letonskoj policiji, ubijen je 1992. Valander ju je upravo tad i upoznao, tokom jednog konfuznog i nestvarnog boravka u Rigi. U Rimu se zapitao da li i sam zaista iskreno želi da se ponovo oženi. Da li je uopšte neophodno sklopiti brak? Vezati se komplikovanim i formalnim vezama koje

u ovo vreme jedva da su i dalje imale ikakvu važnost. Sa Lindinom majkom je dugo bio u braku. Kad mu je jednog dana pre pet godina iznenada saopštila da želi razvod, on je bio potpuno zatečen. Tek sad je nekako mogao da razume, i bar delimično prihvati razloge za to što je htela da započne novi život bez njega. Sad je mogao da shvati zašto je sve prošlo onako kako je prošlo. Razumeo je sopstveni udeo u svemu tome, čak i da prizna to da on sam, zbog svog stalnog odsustvovanja i sve manje zainteresovanost za ono što je njoj bilo važno, snosi najveći deo krivice. Ako se o krivici uopšte i moglo pričati. Jedan deo puta ljudi prelaze zajedno. A onda se nekad desi da im se putevi raziđu, tako postepeno i tako neprimetno da oni to shvate tek kad je već prekasno. I kad su jedno drugom već nestali s vidika. O tome je mnogo razmišljao tokom boravka u Rimu i na kraju shvatio da zaista želi da se oženi Baibom. Hteo je da se ona preseli u Istad. Odlučio je i da se najzad pokrene i zameni svoj stan u ulici Marijegatan za kuću negde na obodu grada. Neku sa bujnom baštom. Neku koja je jeftina, ali opet u takvom stanju da sve neophodne popravke može da obavi sam. Razmišljao je i o tome da napokon nabavi i psa kog je već tako dugo priželjkivao. O svemu tome pričao je sa Baibom tog ponedeljka uveče kad se kiša ponovo spustila na Istad. Time kao da je nastavljao razgovor koji je sa sobom vodio u Rimu. Čak i onde je razgovarao s njom, lako ona tad nije bila kraj njega. Nekoliko puta je čak ponešto rekao i naglas, što ocu koji je s njim šetao po suncu, naravno, nije promaklo. Podrugljivo ga je, ali ne i istinski grubo, pitao ko tačno od njih dvojice stari i sve se više gubi. Posle prvog zvona podigla je slušalicu. Čuo je radost u njenom glasu. Ispričao joj je kako mu je bilo na putu, a zatim ponovio svoje pitanje od letos. Na trenutak je između Istada i Rige nastupila tišina, a onda je Baiba rekla da je i sama razmišljala o tome. I dalje je bila neodlučna, ništa manje, ali ni ništa više. „Dođi u Istad”, rekao joj je. „O ovome ne možemo preko telefona.” "Da”, odvratila je. „Doći ću.” Nisu precizirali kad. O tome će se dogovoriti kasnije. Baiba je radila na Univerzitetu u Rigi i slobodne dane je morala da planira daleko unapred. Pa opet je, kad je spustio slušalicu, Valander imao utisak da stupa u novu fazu života. Baiba će doći. I on će se ponovo oženiti.

Te noći dugo nije mogao da zaspi. Nekoliko puta je ustajao iz kreveta i sa prozora u kuhinji posmatrao kišu. Razmišljao je kako će mu nedostajati ta ulična svetiljka koja se napolju usamljeno njihala na vetru. Iako se nije naspavao, u utorak je ustao rano. Već u sedam se parkirao ispred stanice, i kroz kišu i vetar požurio ka ulazu. Ušao je u kancelariju odlučan da se odmah uhvati u koštac s obimnom dokumentacijom o krijumčarenim automobilima. Što to više bude odlagao, bezvoljnost i nedostatak inspiracije će ga sve teže pritiskati. Raširio je mokru jaknu preko naslona stolice za posetioce, a onda s police skinuo gotovo pola metra visoku gomilu sa istražnim materijalom. U trenutku kad je počeo da sortira fascikle, neko mu pokuca na vrata. Sa druge strane se začu Martinsonov glas, i Valander doviknu kolegi da uđe. „Kad ti nisi tu, ujutru uvek ja prvi stižem u stanicu”, reče Martinson. „Sad sam opet potisnut na drugo mesto.” „Čeznuo sam za svojim automobilima”, odvrati Valander i pokaza na sto zatrpan fasciklama. Martinson mu pruži neki papir. „Juče sam zaboravio da ti dam ovo”, reče. „Lisa Holgešon je htela da to pogledaš.” „Šta je u pitanju?” „Videćeš. Znaš kako ljudi pitaju policiju za stav o svemu i svačemu.” "Je 1’ traže da se izjasnimo povodom nekog pitanja?” „Otprilike.” Valander se upitno zagleda u Martinsona, koji je retko kad davao neodređene odgovore. Par godina ranije, on je bio aktivista Narodne partije i po svoj prilici je maštao o političkoj karijeri. Koliko je Valanderu bilo poznato, sa slabljenjem Narodne partije, ovi Martinsonovi snovi su polako tonuli u zaborav. Odlučio je da svejedno ne komentariše kako je Narodna partija prošla na nedavnim izborima. Kad Martinson ode, Valander se spusti u stolicu i pročita dokument koji je dobio. Posie drugog čitanja već je ključao od besa. Nije pamtio kada se poslednji put toliko iznervirao. Izašao je u hodnik i gurnuo po običaju odškrinuta vrata Švedbergovc kancelarije. „Jesi ti video ovo?”, upita kolegu mašući Martinsonovim dokumentom.

Švedberg odmahnu glavom. „Šta ti je to?” „Pismo od neke nove organizacije koju zanima da li policija ima ikakvih zamerki na njihovo ime.” „A to je?” „Mislili su da se nazovu Prijatelji sekire? Švedberg mu uputi zblanut pogled. „Prijatelji sekire?” „Prijatelji sekire. I sad se pitaju — s obzirom na ono što se dešavalo letos — da li njihovo ime možda može pogrešno da se protumači. Članovi ove organizacije, naime, nemaju nameru da idu unaokolo i skalpiraju ljude“. "Nego?” „Ako sam dobro razumeo, u pitanju je nekakvo zavičajno udruženje koje bi da osnuje muzej starog oruđa.” "Pa to je valjda u redu? Što si se toliko iznervirao?” „Zato što oni misle da policija ima vremena da se bavi takvim stvarima. Lično mislim da je Prijatelji sekire pomalo čudno ime za jedno zavičajno udruženje. A kao policajca ljuti me što na ovako nešto moramo da trošimo vreme.” „Kaži to šefici.” „I hoću.” "S tim što se ona verovatno neće složiti s tobom. Opet ćemo svi morati da izigravamo lokalnu policiju.” Valander shvati da je Švedberg po svoj prilici u pravu. Za vreme njegove karijere policijska organizacija je doživela bezbrojne i opsežne promene. A one su, između ostalog, bile podsticane i oduvek komplikovanim odnosom između policije i one neuhvatljive i preteće senke po imenu „javnost”. Tu javnost, koja je kao babaroga lebdela kako nad upravom policije tako i nad svakim pojedinačnim policajcem, odlikovala je jedna jedina osobina: nepoverenje. Poslednja ideja za zadovoljavanje te iste javnosti bila je reorganizacija čitave švedske policije u lokalnu policiju. Kako bi je tačno trebalo izvesti, nikom, međutim, nije bilo poznato. Direktor policije je na sva vrata kojih se domogao zakucao svoje teze o važnosti toga da se policija vidi. Pošto, međutim, niko dotad nije čuo za to da je policija inače nevidljiva,

nikome nije bilo jasno ni kako ovu novu liturgiju tačno treba pratiti. Pešačke policijske patrole već su postojale, a sad je bilo i malih, pokretnih jedinica na biciklima. Direktor policije mora da je na umu imao duhovno prisustvo, pa je tako sa ideje o lokalnoj policiji ponovo skinuta prašina. Termin lokalna policija zvučao je prijateljski, poput mekanog jastuka pod glavom. Ali kako tu ideju kombinovati sa činjenicom da se u Švedskoj zakon sve grublje i sve nasilnije krši niko nije mogao tačno da objasni. Ta nova strategija je, međutim, izvan svake sumnje podrazumevala i to da policija nađe vremena da se izjasni o prikladnosti termina Prijatelji sekire kao imena za jedno zavičajno društvo u osnivanju. Valander ode po kafu, a onda se zatvori u kancelariju i vrati se pretresanju istražnog materijala. Isprva mu je bilo teško da se koncentriše, misli su mu stalno skretale na sinoćni razgovor sa Baibom, ali na kraju je naterao sebe da ponovo bude policajac. Nekoliko sati je listao materijal i naposletku stigao do tačke na kojoj je bio pre putovanja u Italiju. Javio se inspektoru iz Geteborga s kojim je sarađivao, i s njim pretresao neke od tačaka istrage. Kad su završili razgovor, već je bilo dvanaest i primetio je da je gladan. Kiša je i dalje padala. Seo je u auto, spustio se do centra i ručao u jednom od tamošnjih ekspres-restorana. U jedan je ponovo bio u stanici. Telefon mu je pozvonio baš u trenutku kad se spustio u stolicu. Zvala ga je Eba s prijavnice. „Imaš posetu.” "Ko je?” „Izvesni Sven Tiren. Hteo bi da popriča s tobom.” „O čemu?” „O mogućem nestanku jedne osobe.” "Je l’ može neko drugi da ga primi?” „Kaže da hoće da razgovara isključivo s tobom.” Valander se zagleda u otvorene fascikle na stolu — ništa u njima nije bilo toliko hitno da on ne može da preuzme prijavu o nečijem nestanku. „Pošalji ga ovamo”, reče Valander i spusti slušalicu. Otvorio je vrata i krenuo da rasklanja fascikle sa stola, a kad je podigao glavu, jedan čovek je stajao u dovratku. Nije mu bio poznat. Nosio je kombinezon sa logom benzinske pumpe OK i kad je ušao u kancelariju,

Valandera zapahnu miris nafte i benzina. Rukovaše se i Valander mu ponudi da sedne. Čovek je bio u pedesetim, imao je retku sedu kosu i lice mu je bilo neobrijano. Predstavio se kao Sven Tiren. „Hteli ste da razgovarate sa mnom”, reče Valander. „Koliko sam razumeo, vi ste dobar policajac”, reče Sven Tiren, a Valander po njegovom dijalektu zaključi da je iz zapadnog Skonea - njegovog zavičaja. „Većina policajaca jesu dobri policajci”, odvrati Valander. Tirenov odgovor ga iznenadi. "I sami znate da to nije tačno. Svojevremeno sam tu i tamo bio u mardelju, i video sam mnogo pandura koji su najobičnija bagra.” Tiren je ovo izgovorio sa takvom odlučnošću da je Valander na trenutak ostao bez teksta. Odlučio je da se ipak ne upušta u diskusiju. „Pretpostavljam da niste došli ovamo da biste mi baš to rekli”, reče Valander."U pitanju je nečiji nestanak?” Sven Tiren je prevrtao kačket u rukama. "U svakom slučaju, u pitanju je nešto čudno”, odvrati. Valander je iz fioke već bio izvukao beležnicu i sad ju je otvorio na prvoj praznoj strani. "Da krenemo od početka”, reče."Ko je osoba koja je možda nestala? Šta je to što vam je tu čudno?” „Holger Erikson.” "A on je?” „Mušterija.” „Pretpostavljam da držite pumpu.” Sven Tiren odmahnu glavom. „Razvozim lož-ulje. Pokrivam teren severno od Istada. Holger Erikson živi između Hegestada i Ledingea. Zvao nas je i reko da mu je cisterna skoro prazna. Dogovorili smo se za isporuku u četvrtak ujutru. I kad sam tad otišo do njega, kod kuće nije bilo nikog.” Valander zapisa podatke. "U pitanju je prošli četvrtak?” „Dvadeset drugi.”

"A zvao vas je?” "U ponedeljak.” Valander se zamisli. "Da nije došlo do nesporazuma u vezi s danom isporuke?” „Eriksonu vozim naftu već više od deset godina. Dosad se nijednom nismo pogrešno razumeli.” „Shvatili ste, dakle, da on nije kod kuće. I?” „Cisterna mu je pod ključem, pa sam samo otišo. Ostavio sam mu poruku u sandučetu.” „I?” "Ništa.” Valander odloži olovku. „Kad ljudima razvoziš naftu ko ja, onda uočiš njihove navike”, nastavi Tiren. „Nisam mogo da prestanem da mislim na Eriksona. Bilo mi čudno da bi samo negde otputovo, pa sam juče popodne opet otišo do njega. Posle posla. Mojim kolima. Poruka je i dalje bila u sandučetu. Ispod sve pošte koja je mu je stigla od četvrtka. Ušo sam na imanje i pozvonio na vrata. Nikog nije bilo. Kola su mu u garaži,” „Erikson živi sam?” „Nije oženjen. Obogatio se od prodavanja kola. Inače piše pesme. Jednom mi je poklonio jednu svoju knjigu.” Valander se iznenada seti da je jednom, tražeći poklon Švedbergu za četrdeseti rođendan, u knjižari u centru video Eriksonovo ime na polici sa zavičajnom literaturom. „Još nešto je tu bilo čudno”, reče Tiren. „Vrata su bila otključana. Sinulo mi je da je Holger možda bolestan - ipak je nagurao skoro osamdeset. Ušo sam, al’ u kući nije bilo nikog. A automat za kafu je bio uključen i cela kuća je smrdela — sva kafa se bila ukuvala i spekla za dno. Tad sam rešio da dođem ovamo. Nešto mi tu nije kako treba.” Valander shvati da je Tiren opravdano zabrinut, ali iz iskustva je znao da se većina nestanaka reši sama od sebe. Retko kad je u pitanju bilo nešto zaista ozbiljno. „On nema nikog u komšiluku?”, upita Valander. „Imanje je daleko od ostalih.”

„Šta vi mislite da se dogodio?” Tiren odgovori odlučno i bez oklevanja. „Mislim da je mrtav. Mislim da ga je neko ubio.” Valander ne reče ništa. Čekao je da Tiren nastavi. Ali uzalud. „Zašto tako mislite?” „Ništa mi tu ne štima”, reče Tiren. „Erikson je naručio naftu. Svaki put kad dođem, on me sačeka kod kuće. I nikad ne bi ostavio uključenu kafu. Ne bi izašao a da ne zaključa vrata. Čak i da je samo otišo da se prošeta po imanju.” "Da li vam deluje da je neko provalio u kuću?” „Sve je izgledalo ko i obično. Sem onog s kafom.” "Vi ste, znači, i ranije ulazili kod njega?” „Svaki put kad bi’ dotero naftu. Erikson bi me pozvao na kafu. I pročito mi poneku pesmu. Bio je dosta usamljen, i mislim da se svaki put radovao tome što ću doći.” Valander se zamisli. „Rekli ste da mislite da je mrtav. I da mislite da ga je neko ubio. Zašto bi neko to uradio? Je li Erikson imao neprijatelja?” „Ne da ja znam.” "A bio je bogat?” "Jeste.” „Otkud vi to znate?” "To svi znaju.” Valander nije imao više pitanja. „Ispitaćemo slučaj”, reče. „Sigurno postoji neko objašnjenje za to što ga nema. Obično je tako.” Valander pribeleži Eriksonovu adresu, iznenadivši se kad začu da se imanje zove Osama. Potom isprati Tirena do prijavnice. „Siguran sam da se nešto desilo”, reče Tiren dok su se pozdravljali. „Nije normalno da ne bude tu kad mu dovezem naftu.” „Bićemo u kontaktu”, reče Valander. U tom trenutku Hanson uđe u stanicu. "Ko je, majku mu, parkirao cisternu na prilaz?”, reče besno.

"Ja sam”, odvrati Tiren smireno."I evo ’de krećem.” "Ko bi ovaj?”, upita Hanson kad Tiren izađe. „Došao je da prijavi nečiji nestanak”, odvrati Valander. „Jesi li nekad čuo za pisca Holgera Eriksona?” "Za pisca?” „Ili prodavca automobila.” "Je l’ pisac ili prodavac?” „Biće da je i jedno i drugo. Ovaj kamiondžija tvrdi da je nestao.” Odoše po kafu. "Je li nešto ozbiljno?”, upita Hanson. „Kamiondžija se baš zabrinuo.” „Učinilo mi se da mi je odnekud poznat.” Valander je gajio izuzetno poštovanje prema Hansonovom odličnom pamćenju. Kad bi mu se desilo da zaboravi neko ime, obično se njemu obraćao za pomoć. „Zove se Sven Tiren”, reče Valander. „Rekao je da je par puta bio u zatvoru.” Hanson se zamisli. „Mislim da je bio umešan u neke slučajeve zlostavljanja” reče nakon nekoliko trenutaka. „I to poodavno.” Valander ga je odsutno slušao. „Mislim da ću da obići Eriksonovo imanje”, reče. „Uneću podatke u registar nestalih.” Valander ode u kancelariju, uze jaknu i gurnu papirić sa adresom Osame u džep. Zapravo je trebalo da krene od popunjavanja obrasca za nestala lica, ali hteo je da zasad sačeka s tim. Bilo je pola tri kad je izašao iz stanice. pljusak je oslabio i prešao u gustu, sitnu kišu. Valander se stresao idući ka autu. Krenuo je ka severu i bez problema našao Eriksonovo imanje. Baš kako mu je i samo ime govorilo, imanje je bilo potpuno osamljeno, smešteno na vrhu jednog brežuljka. Mrke njive spuštale su se u pravcu mora, koje se, pak, nije videlo. jato gačaka kreštalo je sa jednog stabla. Valander podiže poklopac poštanskog sandučeta. Bilo je prazno. Pretpostavio je da je Sven Tiren uneo poštu. On kroči u kaldrmisano dvorište. Videlo se da se o imanju vodi računa. Valander zastade i oslušnu tišinu. U dvorištu su bile tri dugačke

zgrade. Nekada su sa četvrtom obrazovale četvorougao. Četvrta zgrada je ili bila srušena ili je možda izgorela. Valander se s divljenjem zagledao u slamnati krov. Sven Tiren je bio u pravu. Onaj ko je i dalje mogao da priušti takav krov, svakako je bio imućan. Valander priđe vratima i pozvoni. Potom i pokuca, a zatim pritisnu kvaku i uđe. Oslušnu. Pošta je stajala na jednoj hoklici pored korpe za kišobrane. Na zidu je visilo nekoliko dvogleda. jedna od futrola je bila prazna. Valander lagano pođe kroz kuću. Unutra se i dalje osećao miris spržene kafe. U velikoj dnevnoj sobi na dva nivoa i ukrašenoj krovnim gredama, Valander zastade i zagleda se u papir na tamnom pisaćem stolu. U sobi je bilo mračno, pa uze papir i priđe prozoru. U pitanju je bila pesma o ptici. O detliću. Na dnu papira stajao je datum. 21. septembar. 22.12h. Upravo te iste večeri su Valander i njegov otac sedeli u jednom restoranu u blizini Pjace del Popolo. Dok je stajao u ovoj tihoj kući, Valanderu se to veče učinilo kao dalek i nestvaran san. Vratio je papir na sto. U deset u sredu uveče Erikson je napisao pesmu i pribeležio tačno vreme. Narednog dana je Sven Tiren trebalo da mu doveze naftu. A on je dotad već bio nestao. Ostavljajući otključana vrata. Jedna misao natera Valandera da izađe i potraži cisternu za naftu. Merač je pokazivao da je gotovo prazna. Valander se vrati u kuću. Smesti se u jednu staru drvenu stolicu i poče da prelazi pogledom po sobi. Nešto mu je govorilo da je Sven Tiren u pravu. Holger Erikson jeste nestao. Nije tek otišao nekud. Nakon nekog vremena, Valander ustade i pregleda nekoliko ormarića. Naposletku nađe rezervni par ključeva, zaključa vrata i pođe. Ponovo je pljuštalo. U par minuta do pet stigao je nazad u Istad. Popunio je obrazac kojim je Holger Erikson prijavljen kao nestalo lice. Rano izjutra će krenuti u potragu za njim. Na putu kući Valander zastade da kupi picu, koju potom pojede ispred TV-a. Linda mu se još uvek nije navijala. U jedanaest je legao i zaspao gotovo istog trenutka. U četiri u sredu ujutru naglo se trgnuo iz sna, osećajući mučninu u

stomaku. Ispovraćao se na pola puta do kupatila, u isti mah shvatajući da je dobio i proliv. Stomak ga je uvijao. Nije bio siguran da li da za to krivi picu ili možda nekakav stomačni grip koji je sa sobom doneo iz Italije. Do sedam je već bio toliko iscrpljen da je pozvao stanicu da javi da ne dolazi na posao. Martinson je podigao slušalicu. „Sigurno već znaš šta se desilo?”, reče Martinson. „Znam samo to da ne prestajem da kenjam i povraćam”, odvrati Valander. „Jedan trajekt je noćas potonuo nedaleko od Talina”, nastavi Martinson. „Izgleda da je nastradalo nekoliko stotina ljudi. Većina su švedski državljani. Priča se da je među njima bilo i policajaca.” Valander shvati da je na ivici da ponovo povrati, ali ipak ostade kraj telefona. "Iz Istadske policije?”, upita uznemireno. "Ne, ali kako god okreneš — potpuni užas.” Valander je s nevericom slušao Martinsona. Nekoliko stotina ljudi je stradalo u brodolomu trajekta? Tako nešto se jednostavno ne događa. Bar ne u blizini Švedske. „Ne mogu više da pričam. Opet mi se povraća. Slušaj - na mom stolu je papir o izvesnom Holgeru Eriksonu. Čovek je nestao. Neko od vas će morati time da se pozabavi.” Valander baci slušalicu i u poslednjem trenutku stiže do toaleta. Kad se ispovraćao i krenuo nazad u krevet, telefon mu se ponovo oglasio. Ovoga puta je sa druge strane bila Mona, njegova bivša žena. Valandera istog trenutka obuze nemir. Mona ga je zvala samo ako se nešto desilo s Lindom. „Čula sam se s Lindom”, reče ona. „Nije sinoć bila na trajektu.” Valanderu je bio potreban koji trenutak da shvati šta mu Mona govori. „Misliš — na trajektu koji je potonuo?” "A šta bih drugo mislila? Kad na stotine ljudi nastrada u nekoj nesreći, ja prvo okrenem svoju ćerku da vidim da li je dobro.” "Da, naravno”, reče Valander. „Izvini što sam malo spor. Loše mi je. Povraćam. Zaradio sam stomačni grip. Da se čujemo neki drugi dan?” „Samo sam htela da ti javim da ne brineš”, odvrati Mona. Završiše razgovor i Valander se vrati u krevet.

Nekoliko trenutaka je razmišljao o Holgeru Eriksonu. I o noćašnjoj katastrofi s trajektom. Tresla ga je groznica. Ubrzo je zaspao. Otprilike u to isto vreme kiša je prestala da pada.

4. Već nakon nekoliko sati počeo je da grize konopac. Sve vreme je imao utisak da počinje da gubi razum. Nije mogao da vidi — nešto mu je prekrivalo oči i svet pretvaralo u tamu. Niti je išta čuo. Nešto što mu je nagurano u uši pritiskalo mu je bubne opne. Zvukova jeste bilo, ali oni su dolazili iznutra. Unutrašnji huk koji je hteo da se probije napolje. Ne obratno. A opet ga je najviše mučilo to što nije mogao da se pomeri. Upravo to ga je i guralo u ludilo. Uprkos tome što je ležao opružen na leđima, sve vreme je imao osećaj da pada. Vrtoglavo, i bez kraja. Možda je to bila samo halucinacija, samo spoljašnja manifestacija činjenice da se on raspadao iznutra. Ludilo mu je cepalo telo i svest na delove među kojima više nije bilo veze. Pa ipak je pokušavao da ostane pri sebi. Očajnički je terao sebe da razmišlja. Zdrav razum i pribranost možda će mu pružiti objašnjenje za ono što se dešava. Zašto ne može da se pomeri? Gde se nalazi? I zašto? Svim silama se trudio da paniku i vrebajuće ludilo potisne time što će meriti vreme. Brojao je minute i sate, terao sebe da se drži nemoguće rutine koja nije imala ni početak ni kraj. Pošto se svetlost nije menjala — sve vreme je bilo jednako mračno, a sebi je bio došao na tom istom mestu, svezan i položen na leđa — i kako nije imao nikakvo sećanje na to kako je tu dospeo, nikakvog početka nije bilo. Kao da se rodio na tom mestu na kom je sad ležao. Upravo se u toj činjenici krio izvor njegovog ludila. Tokom kratkih perioda u kojima bi uspeo da suzbije paniku i razmišlja trezveno, grčevito bi se hvatao za sve što je makar naizgled imalo veze sa stvarnošću. Postojalo je nešto odakle je mogao da krene. Ono na čemu je ležao. To nije bila uobrazilja. Znao je da leži na leđima i da je to na čemu leži tvrdo. Košulja mu se bila povukla iznad levog kuka i na podlogu se oslanjao golom kožom. Podloga je bila hrapava. Osećao je da je, pokušavajući da se pomeri, odrao kožu. Ležao je na betonskom podu. Zašto je tu ležao? Kako je tu dospeo? Vraćao se na poslednje normalno polazište kog se sećao, na

trenutak pre nego što će ga iznenada prekriti tama. Ali, već tu bi sve postajalo nejasno. Znao je šta se dogodilo. A opet i ne. I upravo tada, kad više ne bi bio siguran šta je uobrazio a šta se zaista desilo, obuzimala bi ga panika. U tim trenucima bi ponekad i zaplakao, kratko i grčevito. A onda bi jednako brzo i prestajao, pošto u blizini nije bilo nikog ko bi mogao da ga čuje. On nikad nije plakao u osami. Neki ljudi plaču samo kad niko ne može da ih čuje. Ali on nije bio jedan od njih. Zapravo je to bilo jedino u šta jeste bio siguran. U to da niko ne može da ga čuje. Gde god da se nalazi, gde god da je ovaj betonski pod straha izliven, čak i da on slobodno lebdi u jednom za njega potpunom nepoznatom univerzumu, nikoga u njegovoj blizini nema. Nikog ko bi ga čuo. Sa druge strane prikradajućeg ludila bilo je nečega za šta je i dalje mogao da se drži. Sve drugo bilo mu je oduzeto — ne samo njegov identitet, već čak i njegove pantalone. Bilo je veče uoči putovanja u Najrobi. Bližila se ponoć, zatvorio je torbu i seo za pisaći sto da bi još jednom pregledao dokumenta. To je i dalje jasno video pred sobom. Tada to nije znao, ali u tim trenucima je očigledno sedeo u čekaonici smrti koju je neko nepoznat pripremio za njega. Pasoš mu je stajao na levoj strani stola. U ruci su mu bile avionske karte. Plastična koverta sa dolarima, kreditnim karticama i putnim čekovima ležala mu je u krilu, čekajući da i nju proveri. Zazvonio mu je telefon. Odložio je dokumenta na sto i podigao slušalicu. Pošto je to bio poslednji živi glas koji je čuo, svom snagom se držao za njega. On je bio njegova poslednja spona sa realnošću koja je ludilo još uvek držala na odstojanju. Glas je bio lep, izuzetno topao i prijatan, i on je odmah shvatio da razgovara s nekom nepoznatom ženom. Sa ženom s kojom se dotad nikad nije sreo. Objasnila mu je da su joj potrebne ruže. Izvinila se što ga uznemirava u to doba, ali ruže su joj bile preko potrebne. Nijednom nije pomenula zašto, a on joj je ipak smesta poverovao. Nije mogao ni da zamisli da bi iko lagao da su mu potrebne ruže. Nije se sećao da je i u jednom trenutku - bilo sebi bilo njoj - postavio pitanje o čemu se zaista radi, i kako to da je ona, tako kasno uveče i onda kad nijedna cvećara više ne radi, iznenada shvatila da joj nedostaju te preko potrebne ruže.

Svejedno nije oklevao. Stanovao je u blizini svoje cvećare, a još nije bilo toliko kasno da bi se već spremio za krevet. Neće mu biti potrebno više od deset minuta da ovoj ženi izađe u susret. Dok je sada ležao u mraku i prisećao se svega, shvatao je da tu postoji jedan detalj koji nikako nije mogao da objasni. Sve vreme je znao da se ona koja ga je pozvala nalazila negde u blizini. Postojao je neki razlog, neki nepoznat razlog, za to što je pozvala baš njega. Koje bila ta žena? I šta se potom desilo? Obukao je kaput i izašao na ulicu. U ruci su mu bili ključevi od prodavnice. Bilo je mirno veče, prohladni mirisi zapahnjivali su ga je dok je išao mokrim pločnikom. Te večeri se na grad bila spustila kiša, žestok pljusak koji je nestao jednako iznenada kako se i pojavio. Zastao je pred vratima prodavnice, onima koja su gledala na ulicu. Sećao se da ih je otključao i ušao. A onda je čitav svet eksplodirao. Koliko je puta u mislima tako prošao ulicom onda kad bi naleti panike i bola na tren utihnuli, to više nije mogao da kaže. Neko mora da je tamo čekao. Očekivao sam da ispred prodavnice zateknem nepoznatu ženu, ali tamo nije bilo nikoga. Mogao sam da se okrenem i da se vratim kući. Mogao sam da pobesnim što neko sa mnom zbija tako grube šale. A opet sam otvorio prodavnicu, jer sam znao da će ona doći. Rekla je da su joj ruže zaista potrebne. A za ruže niko ne laže. Ulica je bila pusta. U to je bio siguran. Samo se jedan detalj nije ukapao u sliku. Negde je stajao neki auto. Sa upaljenim farovima. Kada se okrenuo da otključa vrata, auto je bio tu, iza njegovih leđa. Sa uključenim svetlima. A potom je ceo svet nestao u jednom oštrom, belom blesku. Za to je postojalo samo jedno objašnjenje, a ono ga je guralo u histeričan strah. Neko mora da ga je napao. Iza njega je u senkama bio neko koga on nije video. Ali, zar je to mogla biti žena koja ga je pozvala i preklijala da kupi ruže? I tu se sve završavalo. Tu je prestajalo sve ono što je bilo shvatljivo i što se moglo obuhvatiti razumom. I on bi upravo tada uz strahovit napor prinosio vezane ruke ustima i zarivao zube u konopac. Na početku ga je trgao i kidao, kao izgladnela grabljivica koja se bacila na leš, i tad je gotovo odmah

iščupao jedan od zuba iz donje vilice. Bol je isprva bio stravičan, a onda je jednako iznenadno i uminuo. I on je nastavio da grize konopac — razmišljajući o sebi kao o zatočenoj životinji koja sebi odgriza nogu kako bi pobegla — ali sada je to činio pažljivo. Glodanje suvog, čvrstog konopca donosilo mu je utehu. Ako već ne bude mogao da se oslobodi, ovako će bar držati ludilo podalje od sebe. Dok god je grizao konopac, uspevao je da donekle jasno razmišlja. Napali su ga. I drže ga zatočenog na ovom podu. Dva puta u toku dana, ili možda tokom noći, kraj sebe bi začuo nekakvo grebanje. Jedna ruka u rukavici otvorila bi mu usta i sipala mu vodu niz grlo. Nikad ništa drugo osim sveže vode. Ruka koja ga je grabila za vilice bila je više odlučna nego gruba. Potom bi mu u usta stavljala slamku, i on bi u sebe uvlačio mlaku supu. A zatim bi opet ostajao sam, okružen mrakom i tišinom. Napali su ga i vezali. Pod njim je bio betonski pod. Neko ga je održavao u životu. Tu mora da je ležao već nedelju dana. Pokušavao je da shvati zašto. U pitanju je morala biti greška. Ali kakva? Zašto bi neko uopšte svezao jedno ljudsko biće i ostavio ga da u tami leži na betonskom podu? Duboko u sebi je slutio da njegovo ludilo izvire iz nečega što on sebi jednostavno nije smeo da prizna. U pitanju nije bila greška. Sav užas koji ga je snašao i jeste bio namenjen njemu a ne nekome drugom. A gde je tome bio kraj? Košmar bi mogao da se nastavi do u večnost, a on nije znao zašto. Dva puta tokom dana, ili tokom noći, dobijao je vodu i hranu. I dva puta bi ga neko uhvatio za stopala i odvukao do rupe u podu. Na sebi nije imao pantalone, one su negde nestale. Imao je samo košulju i, kad bi završio, neko bi ga ponovo odvukao nazad do poda na kom je dotad ležao. Nije imao čime da se obriše. A i ruke su mu bile vezane. Primetio je da oko njega lebdi zadah. Zadah prljavštine. Ali i miris parfema. Je li to u njegovoj blizini bilo neko ljudsko biće? Možda žena koja je tražila ruže? Ili tek samo par ruku u rukavicama? Ruke koje su ga vukle do rupe u podu. I blag, gotovo neosetan miris parfema, koji bi se, nakon što bi on jeo i obavio nuždu, i dalje osećao u vazduhu. Te ruke i parfem odnekud su morali da dođu. On je, naravno, s tim rukama pokušao da razgovara. Negde su morala

postojati i usta. I uši. Ko god da mu je ovo uradio, morao bi da posluša šta on ima da kaže. Svaki put kad bi te ruke osetio na licu i ramenima, on bi pokušao da im se nekako obrati. Molio je, besneo, pokušavao da samom sebi bude branilac i govori smireno i promišljeno. Postoji pravo, tvrdio bi, čas jecajući, čas besneći. Pravo koje ima čak i okovan čovek. Pravo da zna zašto su mu sva prava oduzeta. Ako se čoveku oduzme i to pravo, onda univerzum gubi svaki smisao. Nije čak ni tražio da ga oslobode. Samo je hteo da zna zašto je zatvoren. Ništa više. Barem to. Nikad nije dobio nikakav odgovor. Te ruke nisu imale ni telo, ni usta, ni uši. Na kraju je urlao i vrištao u najdubljem očajanju. Ali ruke ni na to nisu reagovale. Samo slamka u ustima. I slabašan miris nekog reskog i oporog parfema. Predosećao je svoju propast. Jedino što ga je još držalo u životu bilo je uporno glodanje konopca. Čak ni nakon nekog vremena, koje mu se činilo kao najmanje nedelju dana, nije progrizao ništa više do tek tvrdog prvog sloja konopca. A opet je to bilo jedino izbavljenje koje je mogao da zamisli. Preživljavao je tako što je grizao. Prva nedelja njegovog putovanja dosad bi već bila gotova, i da nije otišao do radnje po jedan buket ruža, za nedelju dana bi bio kod kuće. A sad bi bio duboko u nekoj šumi orhideja u Keniji, i njegovu svest bi ispunjavali najlepši mirisi. Očekuju njegov povratak za nedelju dana. Kad se ne bude pojavio, Vanja Andešon će se zabrinuti. Ako već nije. Postojala je još jedna mogućnost koju nije trebalo zanemariti. Turistička agencija bi trebalo da vodi računa o svojim mušterijama. On je platio kartu, a nije se pojavio na aerodromu. Neko mora da je primetio njegov nestanak. Vanja Andešon i turistička agencija bili su njegova jedina nada. U međuvremenu će gristi konopac kako ne bi sasvim izgubio razum. Bar ne i ono što mu je od njega ostalo. Znao je da je u paklu. Ali ne i zašto. Strah se krio u njegovim zubima koji su kidali čvrsti konopac. Strah i jedino zamislivo izbavljenje. I on je grizao dalje. Suze su mu navirale na oči. Hvatali su ga grčevi. A on je ipak nastavljao

da grize. *** Sobu je pretvorila u žrtvenik. Tu tajnu niko nije mogao da nasluti. Niko ko je nije znao. A znala ju je samo ona. Nekada je soba bila podeljena u više manjih prostorija. Sa niskom tavanicom i sumornim zidovima, osvetljenim samo bojažljivom svetlošću koja je sipkala kroz prozorska okna usađena u debele zidove. Soba je tako izgledala kad je ona prvi put bila tu. Ili je bar tako izgledala u njenim najranijim sećanjima. Još uvek se živo sećala tog Leta. Tad je poslednji put videla svoju baku. U ranu jesen nje već više nije bilo. Ali, tog leta je ona još uvek sedela u senci jabukovih stabala, i sama pretvorena u senku. Imala je skoro devedeset godina i bolovala je od raka. Presedela je nepomično to poslednje leto, nedostupna za čitav svet. Unucima je rečeno da je ne uznemiravaju. Da ne viču u njenoj blizini, da joj priđu samo ako i kada ih pozove. Baka je jednom prilikom podigla ruku i pozvala je k sebi. Ona joj je prišla sa zebnjom. Starost je bila opasna, tu su bile bolesti i smrt, mračni grobovi i strepnje. Ali, baka ju je samo posmatrala, uz svoj blagi osmeh koji rak nikad nije uspeo da nagrize. Ona nije mogla da se sed da li je nešto i rekla, i ako jeste, šta. Baka je, međutim, bila tamo, i to je bilo jedno srećno leto. Mora da je bila 1952. ili 1953. Jedno nezamislivo davno vreme. Sve nesreće su još uvek bile daleko. Tada su sobe bile male. Tek je ona, kad je krajem šezdesetih preuzela kuću, započela s opsežnim renoviranjem. Nije sama rušila sve one unutrašnje zidove koji su se mogli žrtvovati bez opasnosti da se kuća sruši — pomagalo joj je nekoliko mladih rođaka koji su hteli da pokažu svoju snagu — ali često je i sama udarala maljem tako da se cela kuća tresla, a malter drobio. Iz prašine je zatim izronila ova velika soba, jedino što je ona u njoj zadržala bila je velika zidana pećnica koja se sada, poput neke neobične hridi, dizala nasred prostorije. Svi koji su nakon velikog renoviranja ušli u njenu kuću, iznenađeno su zastajali i divili se promenama. Bila je to ona ista stara kuća, a

opet i nešto sasvim drugo. Svetlost je kuljala unutra kroz nove, proširene prozore. Po želji je mogla da je priguši teškim kapcima od hrastovine napravljenim po njenoj narudžbini i postavljenim sa spoljne strane prozora. Vratila je sjaj starim podovima i otvorila tavanicu sve do najviših greda. Neko joj je rekao da ga soba podseća na unutrašnjost crkve. Nakon toga je i sama počela da tu prostoriju posmatra kao svoje lično svetilište. Kad bi tu bila sama, nalazila bi se u centru sveta. Osećala bi se potpuno smireno i zaštićeno od opasnosti koje stanio vrebaju. Bilo je perioda kad bi svoju katedralu retko posećivala. Raspored obaveza u njenom životu stanio se menjao. Nekoliko puta se čak zapitala da li bi trebalo da se reši kuće. U njoj je i dalje bilo previše sećanja koje maljevi nisu uspeli da unište. A opet, ona nije mogla da napusti tu sobu sa velikom, dominantnom peći, belom liticom koju je zazidala ali zadržala. Ona je postala deo nje. Ponekad ju je videla kao poslednje utvrđenje koje je još mogla da odbrani. A onda je pismo stiglo iz Alžira. I posle toga se sve promenilo. Više nikada nije ni pomislila na to da napusti svoju kuću. U sredu 28. septembra stigla je iz Heslebolma u Volše samo koji minut posle tri po podne. Na putu do kuće na obodu naselja svratila je do prodavnice. Znala je tačno šta joj sve treba. Jedino se dvoumila da li da obnovi i zalihe slamčica, i na kraju je za svaki slučaj uzela još jedno pakovanje. Prodavac je klimnuo glavom u znak pozdrava, a ona mu je uzvratila osmehom. Rekla je par reči o vremenu, popričali su o jezivoj nesreći trajekta i ona je platila i nastavila dalje. Njene najbliže komšije nisu bile tu. U Volšeu su provodili samo po jedan kratki letnji mesec. U pitanju su bili Nemci iz Hamburga, i u Skone su dolazili isključivo tokom jula. Tada bi se posećivali, ali to je bio i jedini kontakt koji su s njom održavali. Otključala je vrata. U hodniku je zastala i oslušnula. Prešla je u veliku sobu i zastala kraj peći. Vladala je potpuna tišina. Baš onakva kakvu je priželjkivala za čitav svet. Onaj koji je ležao u peći nije mogao da je čuje. Znala je da je živ i nije htela da sebe uznemirava slušajući njegovo disanje. Niti njegov plač.

Razmišljala je o tome kako je do ovog neočekivanog cilja došla prateći neko tajanstveno nadahnuće. Tu je, pre svega, bila odluka da zadrži kuću, da je ne proda i novac samo stavi u banku. Zatim i odluka da ne sruši staru pećnicu. Tek je kasnije, kad je pismo iz Alžira stiglo, a ona shvatila šta mora da uradi, pećnica razotkrila svoj pravi smisao. Alarm sa ručnog sata trgnuo ju je iz razmišljanja. Gosti će joj stići za sat vremena. Pre toga treba da nahrani čoveka u pećnici. Ovo je peti dan kako je tamo. Uskoro će biti toliko slab da više neće pružati otpor. Izvukla je svoj raspored iz torbice i videla da je slobodna od sledeće nedelje po podne pa sve do utorka ujutru. To će se onda tad desiti. Tad će ga izvući napolje i objasniti mu šta se dogodilo. Na koji će ga način potom ubiti još uvek nije odlučila. Postojale su razne mogućnosti. Ali, dotad je imala još vremena. Promisliće o svemu što je uradio, i tada shvatiti na koji način on mora da umre. Prešla je u kuhinju i podgrejala supu. Pošto je o higijeni strogo vodila računa, već je oprala plastičnu šolju sa poklopcem koju je koristila kad ga je hranila. U drugu šolju je usula vodu. Svakoga dana je smanjivala količinu koju mu je davala. On neće dobiti više od onoga što je neophodno da ga održi u životu. Kad je pripremila obrok, navukla je par gumenih rukavica, stavila par kapi parfema na vrat i ušla u prostoriju s pećnicom. Na zadnjoj strani peći su se iza nekoliko neučvršćenih kamenova krila vratanca. U pitanju je zapravo pre bila gotovo metar dugačka cev koju je pažljivo mogla da izvuče. Pre nego što je njega gurnula unutra, ubacila je tu jake zvučnike, vratila cev na mesto i do kraja odvrnula muziku. Nikakav zvuk se nije probio napije. Nagnula se kako bi ga pogledala. Kad je spustila ruku na njegovu nogu, nije se ni maknuo. Na trenutak se uplašila da je umro. A onda je čula njegovo ubrzano, plitko disanje. Slab je, pomislila je. Čekanje će se uskoro okončati. Nahranila ga je, odvukla do rupe, vratila nazad u peć i zatvorila otvor. Oprala je posude i sredila kuhinju, a zatim sela za sto da popije kafu. Iz torbice je izvukla interne novine svoje firme i lagano ih prelistala. Po novom platnom obračunu, retroaktivno će dobiti po 174 krune za svaki mesec počev od prvog jula. Ponovo je bacila pogled na sat. Retko kad bi prošlo više od

deset minuta a da ona ne pogleda na sat. To je bio deo njenog identiteta. Pažljivo razrađeni rasporedi bili su vezivno tkivo i njenog života i njenog posla. Ništa je nije više bolelo nego kad planirani raspored ne može da se održi. Nikakva objašnjenja joj tad ne bi pomagala, ona bi se svejedno uvek osećala lično odgovornom. Znala je da joj se nekoliko kolega zato smeje iza leđa. To ju je povređivalo, ali ona nikad ništa ne bi rekla. Tišina je bila deo nje. Deo samog njenog bića. Iako nije uvek bilo tako. Sećala se sopstvenog glasa. Kad je bila dete. Bio je snažan. Ali ne i prodoran. Bezglas je došlo kasnije. Kad je videla svu onu krv. I svoju majku na ivici smrti. Tog puta nije vrisnula. Sakrila se u sopstveno ćutanje. Tu je mogla da bude nevidljiva. Upravo tada se to dogodilo. Onda kad je njena majka ležala na stolu i, plačući i krvareći, nju orobila sestre koju je ona tako dugo priželjkivala. Ponovo je pogledala na sat. Gosti će uskoro stići. Bila je sreda, dan za njihove večernje sastanke. Volela bi da uvek mogu da ih održavaju sredom. Razne bi se stvari odvijale po ustaljenijem rasporedu. Ali njen poslovni raspored nije to dopuštao. I znala je da tu nikad ništa neće moći da promeni. Iznela je pet stolica. Nije htela da joj više od pet osoba istovremeno boravi u kući. Time bi se izgubila bliskost. I ovako je bilo teško pobuditi dovoljno poverenja da se ove tihe žene usude da progovore. Prešla je u spavaću sobu i krenula da skida uniformu sa sebe. Uz svaki odloženi komad odeće izgovarala je tihu molitvu. I prisećala se. Majka joj je pričala o Antoniu. O čoveku kog je u svojoj mladosti, mnogo pre Drugog svetskog rata, srela u vozu od Kelna do Minhena. Slobodnih mesta nije bilo, pa su oni morali da se tiskaju u zadimljenom hodniku. Putovali su noću, kroz prljave prozore posmatrali treperava svetla brodova na Rajni, i Antonio joj je rekao da uči za sveštenika katoličke crkve. Pričao joj je kako bogosluženje počinje još dok se sveštenici presvlače. Sveti ritual započinjao je time što bi sveštenici prolazili kroz proceduru pročišćenja. Uz svaki komad odeće koji bi svlačili ili oblačili izgovarali su po jednu molitvu. Sa svakim komadom odeće bivali su sve bliži svom svetom zadatku. Majčina priča o susretu s Antoniom zauvek joj se urezala u sećanje. A sad kad je uvidela da je i sama sveštenica, kad je sebi postavila taj veliki

zadatak da propoveda svetost pravde, čak i ona je presvlačenje počela da posmatra kao nešto više od tek puke promene odeće. Samo što ona u svojim molitvama nije razgovarala sa Bogom. U ovakvom haotičnom i besmislenom svetu, Bog je imao ponajmanje smisla; odraz ovog sveta bilo je odsustvo Boga. Ona je molitve upućivala samoj sebi. Onoj kakva je bila kao dete. Pre nego što se ceo njen svet srušio. Pre nego što joj je majka oduzela ono što je ona želela više od svega. Pre nego što su pred nju iskrsli mračni muškarci s pogledima poput sklupčanih, sikćućih zmija. Presvarila.se i molitvom se vraćala u sopstveno detinjstvo. Uniformu je odložila na krevet i zatim se obukla u mekane tkanine zagasitih boja. Nešto se desilo unutar nje. I sama koža kao da joj se preobrazila, kao da je i ona ponovo postala deo deteta. Na kraju je stavila periku i naočare. Poslednja molitva je jenjavala unutar nje. Nuna, nuna, nuške, nema nikog da bere kruške, nema nikog, nema nikog… Čula je da prvi auto stiže u dvorište. Zagledala se u odraz svog lica u velikom ogledalu. Nije se Uspavana lepotica trgla iz svog košmara. Ne, Pepeljuga je ta koja se probudila. Bila je spremna. Sad je bila neko drugi. Spakovala je uniformu u plastičnu kesu, popravila prekrivač na krevetu i potom izašla iz sobe. Iako niko osim nje neće tu ulaziti, okrenula je ključ u bravi i zatim proverila da li je zaključano. Okupile su se u. par minuta do šest. jedna od žena nije, međutim, došla. Prethodne večeri je prebačena u bolnicu, objasnila je jedna od prisutnih. Dobila je trudove, i to dve nedelje pre termina. Dosad se možda i porodila. Odmah je odlučila da joj sutradan ode u posetu. Htela je da je vidi. Htela je da vidi njeno lice nakon svega kroz šta je prošla. A onda je slušala njihove priče. S vremena na vreme bi nešto tobože zabeležila u rokovnik koji je držala u ruci. Zapisivala je, međutim, samo brojeve. Sve vreme je organizovala rasporede. Brojke, tačno vreme, razdaljine. Bila je to igra koja ju je uvek pratila, igra koja je sve više prerastala u bajalicu. Ona nije morala ništa da beleži da bi se sećala. Sve reči izgovorene preplašenim glasovima, sav bol koji su se one sada usuđivale da

iskažu, njoj se urezivao duboko u sećanje. Primećivala je kako svaka od njih doživljava nekakvo olakšanje. Makar i tek na trenutak. Ali, šta je život ako ne trenuci? I ponovo raspored. Sati koji se susreću, nadovezuju jedni na druge. Život je poput klatna koje otkucava vreme između bola i isceljenja. Bez prestanka, uvek. Sedela je tako da iza žena vidi veliku pećnicu. Svetlo je bilo prigušeno i blago. Prostoriju je ispunjavala prijatna tama. Ona je svetlost oživljavala kao nešto žensko. A peć je bila poput hridi, nepomične i neme usred pustog mora. Razgovarale su par sati i potom pile čaj u njenoj kuhinji. Sve su znale vreme sledećeg susreta. Niko nikad nije sumnjao u njen raspored. Ispratila ih je u pola devet. Rukovala se sa njima, primila njihovu zahvalnost. Kad je i poslednji auto otišao, vratila se u kuću. U spavaćoj sobi se presvukla, skinula periku i naočare. Uzela je kesu sa uniformom i izašla iz sobe. U kuhinji je oprala šolje za čaj. A zatim je pogasila svetla i uzela torbicu. Na trenutak je zastala u tami kraj pećnice. Sve je bilo potpuno tiho. A onda je izašla iz kuće. Kiša je sipila. Sela je u auto i krenula ka Istadu. Pre ponoći je spavala u svom krevetu.

5. Valander se u četvrtak ujutru probudio odmoran; stomak ga više nije mučio. Ustao je u šest i par minuta i video da termometar kraj kuhinjskog prozora pokazuje pet stepeni u plusu. Nebom su se valjali teški oblaci. Ulice su bile mokre, ali kiše nije bilo. U sedam i par minuta stigao je u još uvek tihu policijsku stanicu. Zaputio se ka kancelariji, pitajući se da li su kolege uspele da Holgeru Eriksonu udu u trag. Okačio je jaknu na čiviluk i smestio se u stolicu. Na stolu ga je čekalo nekoliko poruka. Eba ga je podsećala na to da danas ima zakazano kod oftalmologa. On je to bio smetnuo s uma, mada je bio svestan toga da je ta poseta neizbežna. Bile su mu potrebne naočare za čitanje. Kad bi duže sedeo nad svojim papirima, glava bi ga zabolela, a slova bi mu se pred očima preklapala i mutila. Bližio se četrdeset sedmoj i godine su neminovno nosile svoje. Drugi listić ga je obavestio da ga je Per Okeson tražio. Pošto je Okeson bio ranoranilac, Valander odmah okrenu njegov broj u Tužilaštvu u drugom delu policijske stanice, ali dobi obaveštenje da će Okeson ceo dan biti u Malmeu. Valander odloži poruku sa strane i ode po kafu. Potom se ponovo zavali u stolicu. Razmišljao je o daljim koracima u istrazi krijumčarenih automobila. U svakoj vrsti organizovanog kriminala postojala je slaba tačka, karika koja pod dovoljnim opterećenjem može da popusti. Ako misle da pohvataju krijumčare iz ovog slučaja, moraće da se koncentrišu na nalaženje upravo te tačke. Telefon ga je trgnuo iz misli. Lisa Holgešon, njihova nova šefica, požele mu srećan povratak na posao. „Kako je bilo?”, upita ga. „Pun pogodak”, odvrati Valander. „Čovek ponekad ponovo otkrije sopstvene roditelje.” "A i oni svoju decu možda sagledaju iz drugog ugla”, odvrati Valander. Lisa se izvini na trenutak. Valander ču kako joj neko ulazi u kancelariju i nešto govori. Pade mu na pamet kako ga Bjerk nikad ne bi pitao kako mu je bilo na putu. „Bila sam par dana u Stokholmu. I nije mi bilo nimalo zabavno”, nastavi Holgešonova.

„Šta su sad smislili?” „Mislila sam na Estoniju. Na sve one policajce koji su nastradali.” Valander zaćuta. To je i samom trebalo da mu padne na pamet. "I sam možeš da zamisliš kakvo je raspoloženje vladalo”, nastavi Lisa. „Kako da pri tom sedimo i razgovaramo o koordiniranju centralne kriminalističke policije i lokalnih policijskih uprava?” "I nas smrt pogađa kao i sve ostale”, reče Valander. „Čak i ako možda ne bi trebalo da je tako, s obzirom na sve što smo videli. Mislimo da smo oguglali. Ali nismo.” „Jedan trajekt potone jedne vetrovite noći, i u Švedskoj je smrt ponovo opipljiva. Nakon svih nastojanja da se što više prikrije i porekne.” „Verovatno si u pravu. Mada ja nisam o tome tako razmišljao.” Valander začu kako se nakašljava u slušalicu. Trenutak kasnije je nastavila. „Razgovarali smo o problemima koordiniranja”, reče. „I o večitom pitanju prioriteta.” „Ja mislim da treba da hvatamo prestupnike”, odvrati Valander. „I da ih šaljemo na sud i gledamo da obezbedimo dovoljno dokaza da bi ih tu i kaznili.” „Kad bi samo bilo tako jednostavno”, uzdahnu ona. „Drago mi je što nisam šef”, reče Valander. "I sama se ponekad zapitam”, reče ona, ne dovršivši rečenicu. Valander pomisli da će time zaključiti razgovor, ali šefica nastavi. „Obećala sam da ćeš početkom decembra posetiti Policijsku akademiju. Hteli bi da održiš predavanje o našoj letošnjoj istrazi. Koliko sam razumela, pitomci su sami to tražili.” Valander se naježi. "Ne mogu”, reče. „Nisam u stanju da stojim pred grupom ljudi i pravim se da im tu nešto predajem. Neka neko drugi preuzme to na sebe. Martinson ume da priča. Nekad se nadao političkoj karijeri.” „Obećala sam da ćeš ti da dođeš”, odvrati Lisa kroz smeh. „Verujem da ćeš se snaći.” „Najverovatnije ću tad biti bolestan”, reče Valander. „Decembar je još daleko”, nastavi ona. „Možemo i kasnije o ovome. U stvari, samo sam htela da čujem kako ti je bilo na putu. Drago mi je što si se lepo proveo.”

„Ovde je inače sve mirno”, reče Valander. „Imamo samo jedan nestanak, ali radimo na tome.” "Nestanak?” Valander ukratko prenese šefici da je u utorak razgovarao sa Svenom Tirenom, zabrinutim što Holger Erikson nije bio kod kuće da preuzme svoje lož-ulje. „Koliko često se ispostavi da se kod nestanaka zaista desilo nešto ozbiljno?”, upita ona potom. „Šta kaže statistika?” "Ne znam šta statistika kaže”, odvrati Valander",ali znam da se veoma retko dešava da je u pozadini nekakav zločin ili čak nesrećni slučaj. Kod starih i senilnih dešava se da odlutaju. Kod mladih je uglavnom u pitanju bunt protiv roditelja ili želja za avanturom. Retko kad se ispostavi da je stvar ozbiljna.” Valander se sećao poslednjeg takvog slučaja. Pre nekoliko godina nestala je žena, agent za nekretnine, čije je telo potom pronađeno u jednom bunaru. Valander je ovaj slučaj smatrao jednim od najneprijatnijih u svojoj karijeri. Završili su razgovor. Valander je bio čvrsto rešen da ne održi predavanje na Policijskoj akademiji. To što su ga pozvali, naravno, laskalo mu je, ali osećaj nelagodnosti bio je jači. Pomislio je da će već nekako ubediti Martinsona da to obavi umesto njega. Vratio se krijumčarenim automobilima. Tragao je u mislima za onom tačkom u kojoj bi prekinuli lanac organizacije. U osam i par minuta je ustao i sipao još kafe. Bio je gladan, pa je uzeo i nekoliko dvopeka. Stomak mu se izgleda najzad smirio. U trenutku kad se vratio u kancelariju, Martinson mu pokuca na vrata i uđe. "Je 1’ ti bolje?”, upita. "Jeste”, odvrati Valander. „Kako ide s Holgerom Eriksonom?” Martinson ga upitno pogleda. "S kim?” "S Holgerom Eriksonom - moguć nestanak, podneo sam izveštaj o tome. Rekao sam ti za njega preko telefona.” Martinson odmahnu glavom. „Kad si mi to rekao?” „Juče ujutru, kad sam javio da mi nije dobro.”

„Mora da te uopšte nisam registrovao. Nesreća s trajektom me baš potresla.” Valander ustade. "Je 1’ Hanson stigao?”, upita. „Moramo smesta time da se pozabavimo.” „Video sam ga u hodniku”, odvrati Martinson. Našli su Hansona u kancelariji - zurio je na trenutak u greb-greb srećku, a onda ju je pocepao i parčiće pobacao u kantu. „Holger Erikson”, reče Valander. „Čovek koji je možda nestao. Sećaš se cisterne koja je sad u utorak blokirala prilaz stanici?” Hanson klimnu glavom. "I Svena Tirena?”, nastavi Valander. „Setio si se da je bio umešan u nekoliko slučajeva zlostavljanja?” „Sećam se”, odvrati Hanson. Valander je s mukom potiskivao nestrpljenje. „Tiren je dakle, došao ovamo da prijavi nestanak Holgera Eriksona. Otišao sam do Eriksonovog imanja s kog pretpostavljamo da je nestao. Napisao sam izveštaj o tome. Onda sam se juče ujutru, kad mi je pozlilo, javio i rekao vam da preuzmete slučaj. Procenio sam da je stvar ozbiljna.” "I od toga verovatno nije bilo ništa”, reče Martinson."Za šta sam ja kriv.” Valander shvati da ne može da se ljuti. „Ovako nešto ne sme da nam se dešava”, reče. „Ali možemo da kažemo da je uzrok tome splet nesrećnih okolnosti. Idem još jednom na imanje. Ako Erikson nije tamo, odmah krećemo u potragu. Samo se nadam da ga nećemo negde naći mrtvog, s obzirom na to da smo protraćili čitav jedan dan.” „Pokrećemo organizovanu potragu?”, upita Martinson. "Ne još”, odvrati Valander. „Prvo idem tamo. Javiću vam se.” Valander ode u kancelariju i potraži broj benzinske stanice OK. Neka devojka mu se javi posle prvog signala. Valander se predstavi i objasni da traži Svena Tirena. "Na terenu je, isporučuje gorivo”, reče devojka. „Ali ima telefon u kabini.” Valander zapisa broj na margini jednog od dopisa iz Centralne policijske uprave i potom okrenu broj. U slušalici se začu krčanje kad se Sven Tiren javi.

„Mislim da ste u pravu”, reče Valander. „Holger Erikson jeste nestao.” „Pa naravno da sam u pravu”, odvrati Tiren."Je 1’ vam je stvarno trebalo toliko da to shvatite?” Valander pređe preko ovog komentara. „Imate li još nešto da mi kažete?”, upita zatim. "Ko na primer?” "To vi sami najbolje znate. Da li Erikson ima rodbinu s kojom je u kontaktu? Da li ikada putuje? Ko ga najbolje poznaje? Znate li išta što bi moglo da bude logično objašnjenje za to što ga nema.” „Nema tu logičnog objašnjenja”, reče Tiren."To sam vam već rekao. Zato sam i dolazio u policiju.” Valander se zamisli. Sven Tiren nije imao razloga da laže. Bio je iskreno zabrinut. „Gde ste sad?”, upita Valander. „Vraćam se iz Malmea. Išo sam do terminala da natankujem naftu.” „Ja sam krenuo do Eriksonovog imanja”, reče Valander. „Možete li da usput svratite tamo?” „Doći ću”, odvrati Tiren."Tu sam za sat vremena, moram prvo do jednog staračkog doma da isporučim malo nafte. Ne bi bilo lepo da nam se stari ljudi smrzavaju, je l’ da?” Valander završi razgovor i pođe iz stanice. Kiša je počela da sipi.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad Vozio je ka Eriksonovom imanju, sve vreme se osećajući utučeno. Da nije pokvario stomak, do nesporazuma nikad ne bi došlo. Sad je bio uveren da Sven Tiren ne brine bez razloga. To je duboko u sebi znao još u utorak. Već je bio četvrtak, a međuvremenu se ništa nije desilo. Dok je Valander stigao do imanja, kiša je prerasla u pljusak. Navukao je gumene čizme koje je držao u prtljažniku. Otvorio je poštansko sanduče i u njemu video jedne novine i nekoliko pisama. Ušao je u dvorište i pozvonio, a zatim otvorio vrata rezervnim ključevima. Potražio je znakove da je neko bio unutra, ali kuća je izgledala isto onako kako ju je i ostavio. U hodniku je futrola za dvogled i dalje bila prazna. Usamljeni papir je i dalje stajao na

pisaćem stolu. Vratio se u dvorište. Na trenutak je zastao i zamišljeno se zagledao u prazan boks za pse. Negde nad jednom od njiva graktalo je jato vrana. Mrtav zec, pomislio je odsutno i otišao do auta po baterijsku lampu. Krenuo je u metodično pretraživanje čitave kuće. Holger Erikson je svuda održavao red. Valander je dugo i s divljenjem posmatrao do sjaja uglancani „harli dejvidson”, parkiran u pomoćnoj zgradi koja je bila kombinovana garaža i radionica. Utom je začuo kako se kamion približava imanju, pa je izašao da sačeka Svena Tirena. Kad Tiren izađe iz kabine i pogleda ga, Valander odmahnu glavom. „Nema ga”, reče. Uđoše u kuću. Valander uvede Tirena u kuhinju. U džepu od jakne nađe nekoliko presavijenih papira, ali ne i olovku. Uze onu koja je stajala na stolu pored pesme o srednjem detliću. „Nemam šta više da vam kažem”, reče Tiren nabusito. „Zar ne bilo bolje da počnete da ga tražite?” „Svi uvek znamo više nego sto smo toga i svesni”, reče Valander, ne krijući da ga Tirenovo ponašanje iritira. „A šta ja to ne znam da znam?” „Jeste li lično pričali s njim onda kad je naručio naftu?” „Zvao je kancelariju. Imamo tamo jednu devojku — ona mi piše naloge. Ona uvek zna gde sam. Čujemo se više puta u toku dana.” „I kad je zvao, Erikson je zvučao kao i obično?” „To ćete morati nju da pitate.” „I hoću”, reče Valander. „Kako se ona zove?” „Rut. Rut Erikson.” Valander pribeleži ime. „Svraćao sam ovde početkom avgusta”, reče Tiren. „Tad sam ga poslednji put video. I kao i obično. Skuvo mi je kafu i pročitao par novih pesama. A taj je umeo i da priča priče. Samo, tad su bile sirove.” „Kako to mislite — sirove?” „Tako da sam skoro pocrveneo.” Valander se upilji u Tirena. I iznenada shvati da razmišlja o svom ocu, koji je i sam umeo da priča škakljive viceve. „Niste imali utisak da možda postaje senilan?”

"Bio je čist u glavi kol’ko vi i ja zajedno.” Valander se zagleda u Tirena pokušavajući da utvrdi da li ga je ovaj upravo uvredio, ali ubrzo pređe preko toga. „Erikson nema porodicu?” „Nije se ženio i nije imao dece. Nije imao ni prijateljicu. Bar kol'ko je meni poznato.” „Možda nekog od rodbine?” „Nikad nije pominjao nikakvu rodbinu. Odlučio je da nekakva organizacija u Lundu nasledi njegov imetak.” „Koja organizacija?” Tiren slegnu ramenima. „Nekakvo zavičajno udruženje. Šta ja znam.” Valander se s nelagodom priseti Prijatelja sekire, a zatim mu sinu da je Erikson imanje možda planirao da ostavi Kulturnoistorijskom muzeju u Lundu. Pribeleži to na papir.p o‫ן‬u op˙u ‫ ן‬q. „Znate li za još neku njegovu imovinu?” "Ko na primer?” „Možda još neko imanje? Nekakvu. nekretninu u gradu? Stan možda?” Tiren se zamisli. "Ne”, reče potom. „Ima samo ovo imanje. Ostatak je u banci Handelsbanken. „Otkud to znate?” „Fakture za naftu smo mu naplaćivali preko te banke.” Valander klimnu glavom i presavi papire. Nije imao više pitanja. Bio je potpuno siguran u to da se Eriksonu nešto desilo. „Bićemo u kontaktu”, reče ustajući. "I šta sad?” „Policija ima svoju proceduru”, odvrati Valander. Izađoše u dvorište. "Ja ću drage volje da ostanem i pomognem vam u potrazi”, reče Tiren. „Bolje nemojte”, odvrati Valander. „Više volimo da ovo radimo na svoj način” Sven Tiren se ne pobuni. Pope se u svoju kabinu i pokaza veliko umeće okrenuvši cisternu na ono malo prostora koliko mu je stajalo na raspolaganju.

Valander isprati kamion pogledom, a onda stade na obod njiva i zagleda se u šumarak koji se nazirao u daljini. Jato vrana je i dalje graktalo. Valander uze telefon iz džepa i pozva policijsku stanicu. Zatraži da se čuje sa Martinsonom. „Kako ide?”, upita Martinson. „Moraćemo da organizujemo potragu. Hanson ima adresu. Hoću da počnemo što pre. Pošalji prvo par patrola sa psima.” Valander htede da završi razgovor, ali Martinson ga zadrža na vezi. „Još nešto”, reče. „Proverio sam da li u kompjuteru imamo nešto o Holgeru Eriksonu. Čisto rutinske kontrole radi. I našao sam nešto.” Valander pritisnu slušalicu jače uz uho i skloni se od kiše pod krošnju jednog drveta. "Šta?”, upita. „Pre oko godinu dana prijavio je provalu u kuću. Usput, je l’ tačno da se imanje zove ’Osama’?” "Jeste”, reče Valander. „Pričaj dalje!” „Prijava je registrovana 19. oktobra 1993. Švedberg je vodio slučaj. Pitao sam ga za to, ali on se ničeg više ne seća.” "I?”, upita Valander. „Eriksonova prijava je pomalo neobična”, reče Martinson oklevajući. „Neobična kako?”, upita Valander nestrpljivo. „Ništa nije ukradeno. Ali Erikson je svejedno bio siguran da mu je neko provalio u kuću.” "I?” "I ništa. Slučaj je otpisan. Nismo čak ni izvršili uviđaj, jer ništa nije ukradeno. Ali prijavu imamo. I podneo ju je Holger Erikson.” „Zvuči neobično”, reče Valander. „Moraćemo time detaljnije da se pozabavimo. Vidi da patrole sa psima što pre stignu ovamo.” Martinson se nasmeja u slušalicu. "I s Eriksonovom prijavom ti ništa nije čudno?”, upita. "Na šta misliš?” „Ovo je već drugi put da u par dana pričamo o provali pri kojoj ništa nije ukradeno.” Valander shvati da je Martinson u pravu. Ni iz cvećare u ulici Vestra

Valgatan nije ništa odnešeno. "A tu se sve sličnosti završavaju”, reče Valander. "I vlasnik cvećare je nestao”, primeti Martinson. "Nije”, reče Valander."U Keniji je, na putovanju. Ali Holger Erikson izgleda jeste nestao.” Valander završi razgovor i gurnu telefon u džep. Privi jaknu čvršće uz telo, vrati se u garažu i nastavi pretragu. Nije znao šta tačno traži. Ništa bitno neće moći da uradi pre nego što psi tragači stignu. Onda će organizovati potragu i početi da razgovaraju s komšijama. Nakon nekog vremena, Valander prekinu s razgledanjem i vrati se u kuću. Otišao je u kuhinju i nasuo čašu vode. Cevi su zapištale kad je otvorio slavinu — još jedan znak da u kući već danima nije bilo nikog. Dok je pio vodu, Valander je odsutno posmatrao vrane koje su graktale u daljini. Spustio je čašu i vratio se napolje. Kiša je i dalje padala. Vrane su graktale. Najednom je zastao. Setio se prazne futrole na zidu kraj ulaznih vrata. Zagledao se u jato vrana. Iza ptica se, na brežuljku, nazirala nekakva osmatračnica. Valander se na trenutak zamisli, a onda lagano pođe niz obod njive. Zemlja mu se lepila za čizme. Primetio je da njivu po sredini preseca staza. Ispratio ju je pogledom i shvatio da vodi do osmatračnice na brežuljku. Procenio je razdaljinu na par stotina metara. Uputio se niz stazu. Zemlja je tu bila čvršća i nije mu se lepila za čizme. Vrane su ponirale ka njivi, nestajale s vidika, a onda se ponovo pojavljivale. Valander shvati da tu mora da postoji nekakva udolina ili jarak i nastavi dalje. Osmatračnica se jasnije videla. Pretpostavio je da se koristi u lovu na zečeve ili srne. S druge strane brežuljka bio je šumarak. Verovatno je i on pripadao imanju Holgera Eriksona. Valander uskoro naiđe na jarak. Nekoliko grubih dasaka je izgleda propalo unutra. Sto je bliže prilazio jarku, vrane su sve glasnije graktale. A onda su uzletele, sve u isto vreme, i nestale. Valander priđe i pogleda u jarak. A onda se trgnu i ustuknu. Istog trenutka pripade mu muka. Kasnije će reći kako je to bio jedan od najgorih prizora koje je ikad video. A tokom svoje dugogodišnje policijske karijere video je mnogo toga što bi najradije zaboravio. Stajući, međutim, tamo, dok mu se kiša niz vrat slivala pod okovratnik, isprva nije shvatao u šta gleda. Pred njim je bilo nešto neobično i potpuno

nestvarno. Nešto što dotad nikad nije video. Jedino što mu je bilo potpuno jasno jeste da u jarku leži mrtav čovek. Valander oprezno čučnu. Primeti kako mora da prisiljava sebe da gleda. Jarak je bio dubok — imao je najmanje dva metra. Nekoliko oštrih kočeva bilo je zariveno u njegovo dno. Na tim kočevima visilo je ljudsko telo. Krvave motke su svojim zašiljenim vrhovima na nekoliko mesta proburazile telo. Čovek je ležao licem nadole tako naboden na kočeve. Vrane su mu bile načele vrat. Valander ustade. Primeti da mu kolena drhte. Negde izdaleka začuo se zvuk automobilskih motora. Valander pretpostavi da stižu prve patrole sa psima tragačima. Odstupi jedan korak. Učinilo mu se da su kočevi od bambusa. Izgledali su kao debeli štapovi za pecanje, sa kao šilo oštrim vrhovima. Potom se zagledao u daske koje su propale u jarak. Pošto se staza nastavljala s druge strane, one mora da su činile mostić. Kako to da su popustile? U pitanju su bile debele daske koje su mogle da izdrže veliko opterećenje. Osim toga, jarak je bio širok tek neka dva metra. Kad začu lavež jednog od pasa, Valander se okrenu i uputi nazad ka kući. Osećao je jezivu mučninu. Uz to je bio i uplašen. Jedno je bilo to što je otkrio telo ubijenog čoveka. Ali način na koji je on ubijen bio je nešto sasvim drugo. Neko je u jarak postavio zašiljene motke. Čovek je skončao nabijen na kočeve. Valander zastade na stazi i par puta duboko udahnu. Kroz misli su mu proletale slike od minulog leta. Da li se istorija sad ponavlja? Zar nema granica za ono što u ovoj zemlji može da se desi? Ko u nekom jarku jednog starca nabija na kočeve? Nastavio je ka kući, gde su dva policajca već stajala sa psima. Tu su bili i Hanson i An-Brit Heglund. Oboje su bili u kabanicama sa namaknutim kapuljačama. Čim Valander siđe sa staze i zakorači u kaldrmisano dvorište, oni po njegovom izrazu shvatiše da se nešto desilo. Valander otrese kišu s lica i ispriča im šta je video. Primetio je da mu je glas nesiguran. Okrenuo se i pokaza ka jatu vrana, koje se vratilo čim se on udaljio od jarka. „Leži tamo u jarku. Ubijen je. Pozovite ceo tim.”

Kolege su čekale da nastavi. Ali on ne reče više ništa.

6. U četvrtak, 29. septembra, policija je do večeri natkrila deo jarka u kom je telo Holgera Eriksona visilo sa devet jakih kočeva od bambusa. Krvavo blato sa dna jarka uklonjeno je. Bizarni posao i uporna kiša pretvorili su mesto zločina u jedno od najmučnijih i najodbojnijih sa kojim se Valanderov tim ikad susreo. Čizme su im tonule u lepljivo blato, saplitali su se o električne kablove koji su vijugali po zemlji, a zbog jakog svetla reflektora kog su tu postavili čitav prizor je izgledao još nestvarnije i jezivije. U međuvremenu su uspeli da pronađu i Svena Tirena, koji je potvrdio da je čovek nabijen na kočeve Holger Erikson. U to nije bilo nikakve sumnje. Potraga za nestalim čovekom završila se i pre nego što je počela. Tiren je bio neobično pribran, kao da zapravo i nije svestan prizora pred sobom. Uznemireno se vrteo oko mesta ograđenog policijskom trakom, ne progovarajući ni jednu jedinu reč, i tek nekoliko sati kasnije Valander je primetio da je Tiren napokon otišao. Dok je stajao u jarku, Valander se osećao kao pokisli pacov uhvaćen u klopku. Lica njegovih najbližih saradnika govorila su mu da im ovaj zadatak vrio teško pada. I Švedberg i Hanson su nekoliko puta morali da izlaze iz jarka zbog napada žestoke mučnine. Samo Heglundovu, koju je Valander još predveče hteo da pošalje kući, prizor kao da nije doticao. Lisa Holgešon je došla odmah po pronalasku tela. Organizovala je istragu nepristupačnog mesta zločina tako da se ljudi, proklizavajući po blatu, ne sudaraju jedni s drugima. Jedan mladi policijski pripravnik se u trenutku nepažnje okliznuo i pao u jarak. Povredio je ruku o jedan od štapova, pa je morao da zatraži pomoć lekara koji je upravo pokušavao da dokuči kako da leš skinu sa kočeva. Valander je uhvatio trenutak kad se pripravnik okliznuo, i u jednom kratkom blesku video kako je Erikson završio na kočevima. Među prvim zadacima kojih se Valander zajedno sa njihovim tehničarem Nibergom prihvatio bio je ispitivanje grubih dasaka nad jarkom. Sven Tiren potvrdio je da su one služile kao mostić preko jarka. Sam Erikson ih je tu postavio. Jednom prilikom ga je vodio do osmatračnice na brežuljku. Valander je saznao da je Holger Erikson bio pasionirani posmatrač ptica. Gore na brežuljku nije bila čeka, već osmatračnica za ptice. Dvogled iz one prazne

futrole visio je Holgeru Eriksonu sa vrata. Sven Niberg je vrlo brzo konstatovao da su daske bile toliko duboko zasečene da su gotovo u potpunosti izgubile nosivost. Kad je dobio tu informaciju, Valander je izašao iz jarka i stao u stranu da razmisli. Pokušao je da rekonstruiše tok događaj-a, ali to mu nije pošlo za rukom. Tek kad je Niberg utvrdio da dvogled služi za noćno posmatranje, Valander je počeo da naslućuje kako se sve odigralo. A opet mu je bilo teško da prihvati sopstveni sud. Ako je u pravu, onda oni pred sobom imaju mesto zločina koje je pripremljeno i isplanirano sa tako jezivom i brutalnom preciznošću da je to bilo gotovo nepojmljivo. Kasno tokom večeri počeli su da rade na uklanjanju Eriksonovog tela iz jarka. Zajedno sa lekarom i Lisom Holgešon morali su da odluče da li će kočeve iskopati u celini, pretesterisati ih, ili izabrati gotovo nepodnošljivo rešenje da telo svuku sa njih. Na Valanderovo insistiranje izabrali su ovo poslednje. On i njegovi saradnici morali su da vide kako je mesto zločina tačno izgledalo pre nego što je Holger Erikson nagazio na daske i sunovratio se u smrt. Valander se osetio obavezanim da i sam učestvuje u mučnoj završnici skidanja Eriksonovog tela sa kočeva i njegovog iznošenja iz jarka. Kad su završili, već je bila prošla ponoć. Kiša je popustila, mada bez nagoveštaja da će i prestati, i jedino što se čulo bilo je zujanje električnog generatora i zvuk prštanja blata pod čizmama. Nakon toga je nastupio trenutak neaktivnosti. Ništa se nije dešavalo. Neko je doneo kafu. Umorna lica izgledala su avetinjski pod belim svetlom reflektora. Valander je razmišljao o tome kako mora da se pribere da bi sumirao situaciju. Sta se zapravo dogodilo? Kako da nastave? Noć je već bila poodmakla i svi su bili iscrpljeni. Bili su utučeni, mokri i gladni. Martinson je pritiskao telefon na uho. Valander se odsutno zapitao da li je sa druge strane veze njegova večito zabrinuta žena. Kad je završio razgovor i gurnuo telefon nazad u džep, Martinson im, međutim, reče kako im dežurni meteorolog poručuje da će kiša prestati u toku noći. U tom trenutku Valander odluči da bi bilo najbolje da sačekaju zoru. Još nisu kretali u potragu za ubicom, još uvek su tek tragali za nečim što bi im moglo poslužiti kao polazište. Psi dovedeni da traže Eriksona nisu nanjušili nikakve tragove. Tokom večeri su Valander i Niberg obišli osmatračnicu, ali ni onde nisu našli

ništa što bi ih povelo dalje. Valander se obrati Holgešonovoj koja je još bila tu. „Zasad nemamo kud”, reče. „Predlažem da se u zoru ponovo okupimo ovde. Malo odmora svima bi nam dobro došio.” Niko na ovo nije imao prigovora. Svi su želeli da odu odatle. Svi sem Svena Niberga. Valander je znao da će on ostati tu, da će raditi tokom noći, i da će biti tu i kad se oni ujutru vrate. Kad ostali krenuše ka automobilima pred kućom, Valander sačeka još koji trenutak. „Šta misliš?”, upita Niberga. „Ne mislim ništa. Izuzev toga da u životu nisam video ništa slično.” Valander nemo klimnu glavom. Delio je njegovo mišljenje. Stajali su i gledali u jarak. Plastična cerada je bila podignuta. "U šta mi to u stvari gledamo?”, upita Valander. "U kopiju azijske klopke za grabljivice”, odvrati Niberg. „Korišćene su i u ratovima.” Valander klimnu glavom. „Ovako jak bambus ne uspeva u Švedskoj”, nastavi Niberg. „Uvozimo ga kao sirovinu za nameštaj i štapove za pecanje.” „A osim toga, u Skoneu nema grabljivica”, reče Valander zamišljeno."A nema ni rata. U šta onda zapravo gledamo?” "U nešto čemu ovde nije mesto”, odvrati Niberg."U nešto što se ovde ne uklapa. I što me plaši.” Valander ga pogleda. Niberg nije bio čovek od mnogo reči. Sad je izrazio i nelagodnost i strah, što je za njega bilo krajnje neuobičajeno. „Gledaj da se ne zamaraš”, reče Valander umesto pozdrava. Niberg na to ne reče ništa. Valander preskoči policijsku ogradu, klimnu glavom policajcima koji će tokom noći nadgledati mesto zločina, pa produži ka Eriksonovoj kući. Holgešonova je negde na pola puta zastala da ga sačeka. Nosila je baterijsku lampu. „Novinari nas čekaju gore”, reče. „Koliko možemo da im kažemo?” "Ne bogzna šta”, odgovori Valander. „Čak ni Eriksonovo ime?” Valander se zamisli.

„Mislim da toliko možemo”, reče. „Verujem da onaj vozač cisterne zna šta priča, a on tvrdi da Erikson nije imao rodbine. Pošto nikome ne treba prvo da javimo o Eriksonovoj smrti, mislim da onda možemo da objavimo njegovo ime. To bi moglo i da nam pomogne.” Nastavili su ka kući, dok im je za leđima reflektor bacao avetinjsku svetlost. „Sta još možemo da kažemo?”, upita Lisa. "Da je u pitanju ubistvo”, odvrati Valander. „Bar u to možemo da budemo potpuno sigurni. Samo što nemamo nikakav motiv niti ikakve tragove.” „Jesi li išta uspeo da zaključiš?” Valander shvati koliko je umoran. Svaka misao, svaka reč koju je izgovarao predstavljala mu je strahovit napor. „Video sam koliko i ti”, reče. „Ali, jasno je da je sve bilo isplanirano do detalja. Hoiger Erikson je uleteo pravo u klopku koja mu je tu postavljena. Mislim da zato bez većih problema možemo da izvučemo bar tri zaključka.” Ponovo su zastali. Kiša je već bila primetno oslabila. „Kao prvo, možemo da zaključimo da je onaj ko je ovo uradio ili lično poznavao Eriksona ili bar bio upoznat s njegovim navikama. A drugo — počinilac je zaista bio odlučan da Eriksona ubije.” Valander htede da krene. „Rekao si da znamo tri stvari.” Valander se zagleda u Lisino lice, bledo pod svetlošću baterijske lampe. Maglovito se zapita kako on sam izgleda. Da li je kiša tokom noći sprala njegovu boju s puta? „Počinilac nije samo hteo da ubije Holgera Eriksona. Hteo je i da on pati. Onako nataknut na štapove, Erikson je možda još dugo ostao u životu pre nego što je konačno izdahnuo. Niko ga nije čuo. Osim vrana. Možda će lekari uskoro moći da nam kažu koliko dugo se mučio.” Lisa Holgešon napravi grimasu. "Ko bi uradio tako nešto?”, upita dok su kretali dalje. "Ne znam”, odvrati Valander. „Znam samo da mi je muka.” Na obodu njive čekala su ih dvojica promrzlih novinara i jedan fotograf. Valander im klimnu glavom. Znao ih je od ranije. Pogleda u Lisu Holgešon, a

ona odmahnu glavom. Valander u najkraćim crtama ispriča novinarima šta su otkrili. Kad su pokušali da mu postave pitanja, on samo odmahnu rukom i novinari odoše. „Bije te dobar glas”, reče Lisa Holgešon. „Letos sam shvatila koliko si sposoban. Nema te policije u Švedskoj koja ne bi volela da radiš za njih.” Stajali su kraj njenog auta. Valander shvati da su njene reči iskrene, ali bio je preumoran da bi one i doprle do njega. „Organizuj istragu kako ti misliš da treba”, nastavi Lisa. „Javi mi kako hoćeš da radiš, a ja ću se pobrinuti za sve ostalo.” Valander klimnu glavom. „Vidimo se za par sati”, reče. „Oboje treba malo da odspavamo.” Kad je stigao kući, bilo je već skoro dva po ponoći. Napravio je par sendviča i pojeo ih za stolom u kuhinji, a onda je prešao u spavaću sobu i opružio se na krevet. Navio je sat na pet. U sedam, u sivi osvit dana, ponovo su bili na okupu. Meteorolog je bio u pravu — kiša jeste prestala, ali zato se vetar ponovo razduvao i postalo je hladnije. Policajci koji su uz Niberga ostali na terenu, morali su da provizorno pričvrste ceradu nad mestom zločina kako je vetar ne bi odneo. Kad je kiša zatim iznenada prestala, Niberg je pobesneo, proklinjući mušičave bogove vremenskih prilika. Pošto je bilo malo verovatno da će kiša odmah potom ponovo naići, ponovo su uklonili ceradu. Zbog toga su sada Niberg i ostali tehničari bili potpuno izloženi oštrom vetru. Dok je vozio ka Eriksonovom imanju, Valander je pokušavao da osmisli nacrt istrage. O Eriksonu nisu ništa znali. To što je on bio imućan moglo je, naravno, predstavljati motiv, ali Valander je od prvog trenutka u to sumnjao. Zašiljeni kočevi pobodeni u jarak pričali su sasvim drugačiju priču. Valander nije uspevao da je rastumači, nije znao na šta ukazuje, ali već sad je strepeo od toga da se suočavaju s nečim što se ne uklapa u normalan način razmišljanja. Kao i uvek kad bi osetio nesigurnost, Valander se u mislima vratio Ridbergu, starom policajcu koji mu je nekad bio mentor — smatrao je da bi bez znanja koje mu je on preneo bio krajnje prosečan inspektor. Ridberg je umro od raka skoro četiri godine ranije i Valander se stresao pri pomisli na to

kako vreme brzo prolazi. A onda se u sebi zapitao šta bi Ridberg uradio. Strpljenja, pomislio je. Ridberg bi u svojoj „propovedi na gori” odmah prešao na stvar. Rekao bi mi da pravilo o strpljenju sad važi više nego ikad pre. Organizovali su privremeni istražni štab u Eriksonovoj kući. Valander se potrudio da formuliše najvažnije zadatke i pobrine se da se oni raspodele što je efektivnije moguće. U ranim jutarnjim satima, dok su svi bili iscrpljeni i bledi, Valander pokuša da se upusti u nemoguću misiju sumiranja situacije. Zapravo je imao da kaže samo jedno: nemaju nikakvu polaznu tačku. „Malo toga nam je poznato”, poče. „Sven Tiren, vozač cisterne, u utorak prijavljuje Eriksonov nestanak. Na osnovu onoga što je rekao, i s obzirom na vreme pribeleženo na pesmi, možemo da pretpostavimo da se ubistvo odigralo u sredu prošle nedelje, posle deset sati uveče. Tačno vreme još uvek ne znamo. Moraćemo da sačekamo obdukcioni nalaz.” Valander napravi pauzu da sačeka eventualna pitanja, ali niko ne reče ništa. Švedberg istrese nos. Oči su mu se caklile. Valander pomisli da on verovatno ima temperaturu i da bi trebalo da ga pošalje kući, ali opet su i on i Švedberg bili svesni toga da su im sad neophodne sve raspoložive snage. „O Holgeru Eriksonu ne znamo mnogo”, nastavi Valander. „Nekad je trgovao automobilima. Imućan, samac, bez dece. Bio je neka vrsta zavičajnog pesnika i, po svemu sudeći, zaljubljenik u ptice.” „Možda ipak znamo još nešto”, ubaci Hanson."Za Holgera Eriksona su mnogi znali — bar ovde u kraju, i mahom pre desetak, dvadeset godina. Bio je poznat kao promućuran prodavac automobila, i kao oštar čovek koji nije podnosio sindikate. Debelo je zarađivao. Bio je umešan u sporove u vezi s porezom i osumnjičen je za niz prestupa, ali, ako me sećanje ne vara, nikad ni za šta nije osuđen.” „Što znači da je verovatno imao neprijatelja?”, reče Valander. "U to možemo da budemo skoro potpuno sigurni. Što opet ne znači da bi ti isti neprijatelji bili spremni da ga ubiju. Naročito ne na ovaj način.” Valander odluči da pominjanje zašiljenih štapova i pretesterisanog mosta odloži za neki drugi trenutak. Hteo je da prelaze jednu po jednu tačku, između ostalog i kako njemu samom zbog umora ne bi promakao neki detalj.

Čak i na to ga je Ridberg često podsećao. Istraga zločina podseća na građenje kuće. Da bi stvari funkcionisale, sve mora da se radi po tačno utvrđenom redu. "Na prvom mestu treba da saznamo što više o Holgeru Eriksonu i njegovom životu”, nastavi Valander. „Ali, pre nego što podelimo taj posao, hteo bih da vam iznesem svoje viđenje događaja.” Sedeli su za okruglim stolom u kuhinji. Kroz prozor se u daljini nazirala policijska ograda, i bela cerada koja je lepršala na vetru. Niberg je kao u žuto obučeno strašilo za ptice stajao u blatu i mlatarao rukama. Valander kao da je mogao da čuje njegov umoran i razdražen glas. Znao je, pak, da je Niberg sposoban i temeljan. Ako mlatara rukama, onda za to sigurno ima razloga. „Mislim da se sve odigralo ovako”, nastavi Valander, ovog puta polako, i pažljivo birajući reči. „Nešto posle deset u sredu uveče ili možda u četvrtak rano ujutru, Holger Erikson izlazi iz kuće. Vrata ne zaključava, jer ne namerava da se zadržava niti napušta svoje imanje. Sa sobom nosi dvogled, za koji je Niberg inače utvrdio da služi za noćno osmatranje. Kreće stazom do jarka, koji je premešten mostićem. Najverovatnije se uputio ka osmatračnici na obližnjem brežuljku. On je ljubitelj ptica, a upravo u septembru i oktobru selice kreću na jug. O selidbi ptica i o tome po kom rasporedu lete na jug ne znam bogzna koliko, ali čuo sam da većina jata, a moguće i najveća od njih, na jug kreću tokom noći. To nam može objasniti dvogled i vreme — ako se, naravno, sve nije odigralo tokom jutra. Erikson stupa na mostić, koji odmah zatim puca, jer su daske gotovo sasvim pretesterisane, i on se strmoglavljuje u jarak i pada pravo na kočeve. Tu potom i umire. Ako je i zvao u pomoć, niko ga nije čuo. Kuća je, kako ste i sami već primetili, poprilično izolovana. Imanje se ne zove Osama bez razloga.” Valander usu kafu iz termosa i nastavi. „Mislim da se sve tako odigralo. Što nas, pak, vodi do mnogo više pitanja nego odgovora, ali mislim da upravo odatle moramo da krenemo. Pred nama je izuzetno isplanirano ubistvo. Brutalno je i jezivo. Nemamo nikakav očigledan, pa čak ni zamisliv motiv, niti ikakve bitne tragove od kojih bismo mogli da krenemo.”

U sobi je vladao tajac. Valander je prelazio pogledom preko lica svojih saradnika. Na kraju An-Brit Heglund prekide tišinu. „Imamo još jedan bitan podatak. Onaj ko je ovo uradio nije pokazao ni najmanju nameru da svoj zločin prikrije.” Valander klimnu glavom - upravo je i sam to hteo da pomene. „Mislim da je ovde u pitanju možda i nešto više od toga”, reče."S obzirom na to kako izgleda, klopku možemo protumačiti i kao demonstraciju čiste brutalnosti.” „Znači li to da nas čeka potraga za ludakom?”, upita Švedberg. Svi za stolom su znali na šta Švedberg aludira, Leto još uvek nije bilo daleko za njima. „Ne možemo da isključimo takvu mogućnost”, odvrati Valander. „Zapravo, ne možemo da isključimo ništa.” „Klopka izgleda kao zamka za medvede”, reče Hanson. „Ili kao nešto što se viđa u starim azijskim filmovima. Neobična kombinacija - klopka za medvede i posmatrač ptica.” „Ili prodavac automobila”, ubaci Martinson koji je dotad ćutao. „Ili pesnik”, reče An-Brit Heglund. „Imamo mnogo mogućih kombinacija.” Bilo je već pola osam pa su zaključili sastanak. Eriksonova kuhinja će im. do daljeg služiti kao sala za sastanke. Švedberg će obaviti razgovore sa Svenom Tirenom i devojkom koja je u kompaniji primila Eriksonov poziv, a An-Brit Heglund će se postarati za kontakte i razgovore sa Eriksonovim komšijama. Valander se seti pošte u sandučetu i zamoli An-Brit da porazgovara i sa poštarom. Hansonu će neko od Nibergovih tehničara pomoći u pregledanju kuće, dok će se Lisa Holgešon i Martinson zajedno pobrinuti za sve ostale zadatke. Točak istrage se pokrenuo. Valander obuče jaknu i krenu do mesta nad kojim je lepršala plastična cerada. Rastrgnuti oblaci su jurili nebom. Valander se povijao pod naletima vetra. Do njega iznenada dopre karakteristično glasanje jata gusaka, i on zastade i zagleda se u nebo. Bio mu je potreban trenutak da razabere ptice. Malo jato je, visoko i tik ispod oblaka, letelo u pravcu jugozapada. Valander

pretpostavi da će i ono, baš kao i sva ostala jata selica koja preleću Skone, zemlju napustiti preko poluostrva Falsterbu. Zamišljeno je posmatrao ptice. Pomislio je na pesmu koju je zatekao na stolu, a onda nastavio dalje. Shvatio je da ga obuzima sve veća zebnja. Nešto ga je u čitavom ovom brutalnom činu užasavalo. On je mogao biti rezultat slepe mržnje ili ludila, ali iza njega je isto tako mogla stajati i potpuna proračunatost i hladnokrvnost. Valander nije znao šta ga od ta dva više plaši. Kad je stigao do jarka, video je da su Niberg i njegovi tehničari krenuli sa izvlačenjem okrvavljenih kočeva iz blata. Svaki kolac obavijali su najlonom i potom ga stavljali u auto. Niberg se, blatnjavog lica, u trzajima i s mukom kretao po jarku. Valander pomisli kako zapravo stoji na ivici groba. „Kako ide?”, upita, pokušavajući da zvuči bodro. Niberg mu odvrati nerazgovetnim mrmljanjem i Valander shvati da je najbolje da sva pitanja odloži do daljeg. Niberg je bio razdražljiv i hirovit, i nije prezao od toga da se upusti u svađu bilo s kim. U istadskoj policiji je vladalo mišljenje da Niberg ni na trenutak ne bi oklevao da se izurla i na samog direktora policije ako bi za to našao i najmanji razlog. Policajci su postavili provizorni mostić preko jarka i Valander se uputi ka brdašcu s njegove druge strane. Nemirni vetar kao da je hteo da mu strgne jaknu s leđa. Valander se zagleda u oko tri metra visoku osmatračnicu. Bila je napravljena od onog istog tipa dasaka kakve je Erikson upotrebio za svoj mostić. Stepenice su se vile ka vrhu, i Valander se pope do platforme od nepunog kvadratnog metra. Vetar ga je šibao po licu. Uprkos tome što se našao na samo tri metra iznad brežuljka, čitav prizor pred njim se izmenio. Nazirao je Niberga u jarku. U daljini se videla Eriksonova kuća. On čučnu i poče da pregleda platformu, ali iznenada se pokaja što se tu penjao pre nego što je Niberg završio s istragom, pa zato hitro siđe. Pokušao je da se skloni u zavetrinu kraj osmatračnice. Osetio je koliko je iscrpljen, ali još više ga je mučilo nešto drugo. Pokušao je da dokuči šta. Utučenost možda? Putovanje u Italiju; njegova odluka da kupi kuću, možda čak i psa; i Baibin dolazak — radost zbog svega ovoga tako je brzo nestala. Negde u nekom jarku jedan starac skonča nabijen na kočeve, i njemu

ponovo izmakne tlo pod nogama. Pitao se koliko će još izdržati. Primorao se da potisne mračne misli. Sad su morali da što pre pronađu onog ko je napravio tako jezivu klopku za Eriksona. Oprezno se spustio niz brežuljak i video da Martinson prilazi stazom — žurio je, kao i obično. Valander mu pođe u susret. I dalje ga je mučila nesigurnost. Odakle da krene s istragom? Tragao je za nekakvim polazištem, ali ga još uvek nije nalazio. A onda po Martinsonovom izrazu lica shvati da se nešto dogodilo. „Šta je bilo?”, upita. „Treba da se javiš izvesnoj Vanji Andešon.” Valander se na trenutak zamisli. I potom mu sinu — cvećara u ulici Vestra Valgatan. "To će morati da sačeka”, odvrati on začuđeno. „Valjda je jasno da za to sad nemamo vremena.” "Ne bih se baš složio s tobom”, reče Martinson kao da mu je gotovo neprijatno što mora da mu protivreči. "Zašto?” „Izgleda da vlasnik cvećare, Jesta Runfelt, nikad nije stigao do Najrobija.” Valander i dalje nije shvatao o čemu Martinson priča. „Andešonova je zvala turističku agenciju da pita kad se Runfelt tačno vraća, i tad je to saznala.” „Šta tačno?” „Da se Jesta Runfelt nije ni pojavio na aerodromu. Da nije otputovao u Afriku. Iako je podigao avionsku kartu.” Valander je zurio u Martinsona. „Što znači da, izgleda, imamo još jedan nestanak”, primeti Martinson nesigurno. Valander ne reče ništa. Bio je petak, 30. septembar, devet sati ujutru.

7. Dva sata kasnije, Valander je shvatio da je Martinson u pravu. Dok je, odlučivši da sam poseti Vanju Andešon, vozio ka Istadu, setio se nečega o čemu je već bilo reči — između slučajeva postojala je još jedna sličnost. Hoiger Erikson je pre godinu dana istadskoj policiji prijavio provalu u kuću, tokom koje, pak, ništa nije ukradeno. Neko je Jesti Runfeltu upao u cvećaru, a ni tom prilikom ništa nije nestalo. Vozeći ka Istadu, Valander je osećao sve veću strepnju. Eriksonovo ubistvo je bilo i više nego dovoljno — nije im bio potreban još jedan nestanak. Bar ne neki koji ima veze s Holgerom Eriksonom. Nije im potreban još jedan jarak sa zašiljenim kočevima. Valander je vozio prebrzo, kao da pokušava da tu misao ostavi za sobom — misao da se još jednom našao na putu koji vodi pravo u košmar. S vremena na vreme bi snažno pritisnuo kočnicu, kao da autu a ne sebi samom daje komandu da se smiri i počne racionalno da razmišlja. Sta je uopšte ukazivalo na to da je Jesta Runfelt nestao? Za to je moglo da postoji i neko logično objašnjenje. Ono što se dogodilo s Holgerom Eriksonom zapravo se nije dešavalo nikad. Pogotovo ne dva puta. Bar ne u Skoneu, i definitivno ne u Istadu. Nekakvo objašnjenje mora da postoji, i Vanja Andešon će mu ga pružiti. A opet nije uspevao da sebe ubedi u to. Pre odlaska u cvećaru u ulici Vestra Valgatan svratio je do policijske stanice. U hodniku je naleteo na AnBrit Heglund i uvukao je u kantinu, u kojoj je nekoliko umornih policajaca dremalo nad svojim lanč-paketima. Uzeli su kafu i seli za sto. Valander joj ispriča za poziv Vanje Andešon, i An-Britina reakcija bila je ista kao i njegova - neverica. Sve to mora da je čista slučajnost. Valander je svejedno zamoli da pronađe kopiju Eriksonove prijave. Hteo je da ona proveri i da li postoji ikakva druga veza između Holgera Eriksona i Jeste Runfeita. Ako takva veza postoji, ona bi bez većih problema trebalo da je nađe u kompjuteru. Bilo mu je jasno da ona i bez toga ima pune ruke posla, ali ovo je svejedno trebalo što pre obaviti. Trebalo je „pospremiti pre nego što gosti stignu”. Valander i sam primeti koliko taj izraz loše zvuči i zapita se odakle mu on uopšte. An-Brit ga upitno pogleda čekajući nastavak, ali Valander

samo zaćuta. „Moramo da požurimo”, reče potom. „Što manje energije potrošimo na to da saznamo da veze između slučajeva nema, utoliko bolje.” Valander žurno ustade, ali ga An-Brit zadrža jednim pitanjem. „Ko bi uradio ovako nešto?”, upita. Valander ponovo sede. Krvavi kočevi iskrsnuše mu pred očima. Nepodnošljiv prizor. "Ne znam”, odvrati. „Sve je toliko brutalno i jezivo da mi je svaki normalni motiv nezamisliv. Ako za ubistvo ljudskog bića takav uopšte i postoji.” „Postoji”, reče An-Brit odlučno."I ti i ja smo tu i tamo umeli da osetimo takav bes da bismo bili u stanju nekog da ubijemo. Nekim ljudima nedostaju normalne kočnice — oni su ti koji ubijaju.” „Plaši me to što je ubistvo osmišljeno do tančina”, nastavi Valander. „Ubica ga je dugo planirao. Bio je upoznat s Eriksonovim navikama. Mora da je sistematično prikupljao podatke o njemu.” „Možda se baš tu krije polazna tačka”, reče An-Brit. „Holger Erikson izgleda nije imao bliskih prijatelja, ali onaj ko ga je ubio morao je boraviti u njegovoj blizini. Bar na neki način. Ako ništa drugo, morao je da ode do jarka. Morao je da pretesteriše daske. Morao je do tamo da dođe i odatle da ode. Neko ga je možda primetio. Ili bar auto kome tamo nije mesto. Narod prati šta se dešava. Ljudi sa sela su kao životinje u šumi. Mi ih možda ne vidimo, ali one nas posmatraju.” Valander je odsutno klimao glavom. Nije slušao onoliko koncentrisano koliko je trebalo. „Pričaćemo još kasnije”, reče. „Sad moram do cvećare.” "Ja ću videti šta mogu da iskopam”, odvrati ona. Rastali su se na vratima kantine. Dok je Valander izlazio iz stanice, Eba mu dobaci da ga je zvao otac. "Kasnije”, odvrati Valander odmahujući rukom."Ne sada.” „Kakva strahota”, reče Eba, a Valanderu se učini kao da je ona nečim lično pogođena. „Kupila sam jednom auto od njega. ’Volvo PV444’.” Valanderu je bio potreban koji trenutak da shvati da Eba govori o

Holgeru Eriksonu. "Ti voziš?”, upita je iznenađeno. „Nisam znao da uopšte i imaš vozačku.” „Vozim već trideset devet godina, i to besprekorno”, odvrati Eba."A i ’PV’ je još kod mene.” Valander shvati da je već godinama na parkingu ispred stanice povremeno viđao izuzetno očuvani crni"PV”, a da se pritom nikad nije zapitao čiji je. „Nadam se da si pri kupovini dobro prošla”, reče. „Holger Erikson je dobro prošao”, odvrati Eba oštro. „Auto sam debelo preplatila. Ali, pošto sam ga svih ovih godina dobro održavala, biće da sam na kraju ja na dobitku."PV” se sad već računa u oldtajmere.” „Moram sad da idem”, reče Valander. „Ali jednom bi mogla malo da me provozaš.” „Nemoj da zaboraviš da se javiš ocu”, odvrati ona. Valander zastade na trenutak, pa se ponovo okrenu ka Ebi. „Pozovi ga”, reče. „Učini mi uslugu i objasni mu čime sam zauzet. Prenesi mu da ću mu se javiti čim budem mogao. Pretpostavljam da nije bilo ništa hitno?” „Samo je hteo da popričate o Italiji.” Valander klimnu glavom. „Poruči mu da hoćemo”, reče. „Samo ne sada.” Valander ode pravo u Vestra Valargatan. Parkirao se na brzinu, ukoso preko uzanog trotoara, i ušao u prodavnicu. Vanja Andešon je imala nekoliko mušterija, i on joj dade znak da mu se ne žuri. Prodavnica se ispraznila desetak minuta kasnije. Vanja Andešon ispisa nešto na jednom papiriću, zalepi ga sa unutrašnje strane staklenih ulaznih vrata i okrenu ključ. Predoše u skučenu kancelarijicu u dnu prodavnice. Valanderu se od mirisa cveća gotovo zavrte u glavi. Pošto po običaju nije imao na čemu da piše, on privuče gomilu poklon-kartica iz cvećare i okrenu ih na naličje. Sat na zidu kancelarije pokazivao je pet minuta do jedanaest. "Da krenemo iz početka”, reče Valander. „Zvali ste turističku agenciju. Zašto?” Bilo je očigledno da je Vanja Andešon zbunjena i zabrinuta. Na stolu su stajale novine Istads alehanda, otvorene na članku o ubistvu Holgera

Eriksona. Ako ništa drugo, bar za to ne zna, pomisli Valander. Ne zna da sam ovamo došao u nadi da neću naći vezu između Eriksona i Jeste Runfelta. „Jesta je zapisao kad se vraća”, reče Vanja Andešon",ali taj papirić sam izgleda negde zaturila. Svugde sam ga tražila i nigde ga nema. Zato sam zvala agenciju. Rekli su mi da je Jesta trebalo da putuje 23, ali da se nije pojavio na aerodromu.” „Kako se zove agencija?” „Posebna putovanja. Sedište im je u Malmeu.” "S kim ste razgovarali.” "Sa izvesnom Anitom Lagergren.” Valander zapisa. „Kad ste ih zvali?” Ona mu reče tačno vreme. "I šta vam je Anita Lagergren još rekla?” „Jesta nije ni krenuo na putovanje. Nije se pojavio na Kastrupu. Zvali su ga na broj koji im je ostavio, ali niko im se nije javljao. Na kraju su morali da krenu bez njega.” "I to je sve što su uradili?” „Lagergrenova mi je rekla da su mu poslali pismeno obaveštenje da mu neće refundirati novac.” Valander primeti da Andešonova želi da kaže još nešto, ali da se usteže. „Razmišljali ste o nečemu?”, upita je predusretljivo. „Putovanje je bilo baš skupo”, odvrati ona. „Lagergrenova je pomenula cenu.” "Koliko?” „Skoro trideset hiljada kruna. Za četrnaest dana.” Valander se složi — putovanje jeste bilo skupo. On sam ne bi mogao ni da sanja o takvom aranžmanu. Otac i on su zajedno za nedelju dana u Rimu potrošili oko trećinu te sume. „Ništa mi nije jasno”, reče Vanja Andešon iznenada. „To uopšte ne liči na Jestu.” Valander se nadoveza na njenu izjavu. „Koliko dugo radite za njega?”

„Skoro jedanaest godina.” "I sve je uvek bilo u redu?” „Jesta je dobar čovek. On istinski voli cveće. I to ne samo orhideje” „Vratićemo se kasnije na njih. Kako biste ga opisali?” Andešonova se zamisli. „Kao ljubaznog čoveka. Pomalo osobenog. Povučenog.” Valander s nelagodom pomisli kako bi se takav opis verovatno mogao primeniti i na Holgera Eriksona. Ako zanemare nagoveštaje da Erikson teško da je bio dobar čovek. „Nije oženjen?” „Udovac je.” „Ima li dece?” „Dvoje. Oboje su već u braku i imaju svoju decu. Nijedno od njih ne živi u Skoneu.” „Koliko Jesta Runfelt ima godina?” „Četrdeset devet.” Valander se zagleda u svoje beleške. „Udovac, dakle”, reče. „Žena mora da mu je bila prilično mlada kad je umrla. Je li u pitanju bio nekakav nesrećni slučaj?” „Nisam upoznata s detaljima. Jesta nikad nije pričao o tome. Ali mislim da mu se žena udavila.” Valander ostavi mremu po strani. U jednom trenutku će sve već detaljno ispitati — ako se to pokaže potrebnim. A on se najiskrenije nadao da neće. Valander odloži olovku na sto. Cveće je širilo prodoran miris. "Vi ste svakako razmišljali o ovome”, reče. „Tokom proteklih sati ste se sigurno zapitali dve stvari. Prvo, zašto on nije otputovao u Afriku? I drugo, gde je ako nije u Najrobiju?” Vanja Andešon klimnu glavom i Valander iznenada shvati da su joj oči pune suza. „Nešto mora da mu se desilo”, reče ona. „Čim sam završila razgovor s agencijom, otišla sam do njegovog stana— tu je u blizini cvećare. Jesta mi je dao ključ, trebalo je da mu zalivam cveće. Od njegovog odlaska sam tamo bila već dva puta. Prikupila sam poštu i spustila je na sto. I sad kad sam ponovo bila u stanu, Jestu nisam zatekla tamo. Niti je u međuvremenu

dolazio.” „Otkud to znate?” „Primetila bih da jeste.” „Šta mislite da se desilo?” „Ne znam. Jesta se radovao tom putovanju. Na zimu je trebalo da završi svoju knjigu o orhidejama.” Valander oseti kako je sve napetiji. Zvono za uzbunu se oglašavalo u njemu, a taj nemi alarm je njemu bio već dobro poznat. On prikupi ispisane kartice. „Trebalo bi da pogledam stan”, reče."A vi treba da otvorite prodavnicu. Siguran sam da za sve postoji nekakvo logično objašnjenje. Vanja Andešon ga pogleda, tražeći na njegovom licu potvrdu da on zaista tako misli. Valander, međutim, shvati da će je ona tu teško naći. Dobio je ključeve - stan se nalazio u istoj ulici, jedan kvart bliže centru. „Vratiću vam ih kad završim”, reče Vanji Andešon. U trenutku kad je izašao na ulicu, jedan stariji par se s mukom provlačio pored njegovog nemarno parkiranog automobila. Uputili su mu značajan pogled, ali on se pretvarao da ih ne vidi i samo je nastavio dalje. Stan se nalazio na drugom spratu zgrade koja je, po njegovoj proceni, poticala negde s početka 20. veka. Imala je lift, ali on pođe stepenicama. Pre nekoliko godina razmišljao je o tome da svoj stan zameni za neki sličan u jednoj ovakvoj zgradi, ali sad mu više nije bilo jasno odakle mu takva ideja. Ako svoj stan u ulici Marijagatan ikada napusti, to će biti samo zbog neke kuće s baštom. Kuće u kojoj bi živela Baiba. A možda i jedan pas. Valander otključa vrata i uđe, zapitavši se na trenutak koliko je već puta ovako stupao na nepoznatu teritoriju tuđih stanova. Zastao je odmah kraj vrata. Svaki stan je imao svoj karakter. Valander je tokom karijere razvio naviku da pomno osluškuje odjeke njihovih stanara. Lagano je krenuo kroz stan. To je bio prvi korak, najčešće i najvažniji. Prvi utisak, kome će se on kasnije vraćati. Ovde je živeo Jesta Runfeit, čovek koji se jednog ranog jutra nije pojavio onde gde je trebalo — na aerodromu Kastrup. Valander se priseti kako mu je Vanja Andešon rekla da se Runfelt istinski radovao putovanju, i obuze ga još veća strepnja.

Nakon što je obišao sve četiri sobe i kuhinju, zastao je nasred dnevnog boravka. Stan je bio prostran i svetao. Valander je imao neodređen utisak da prostor nije namešten s naročitom pažnjom. Jedina prostorija koja je imala karakter bila je radna soba. Tamo je vladala neka vrsta prijatnog haosa. Knjige, papiri, litografije cveća, mape. Pretrpan radni sto. Isključen kompjuter. Nekoliko fotografija u prozoru. Deca i unuci. Fotografija Jeste Runfelta među ogromnim orhidejama u nekom azijskom krajoliku. Na naličju mastilom zapisano Burma 1972. Jesta Runfelt se osmehuje nepoznatom fotografu. Širok osmeh na licu preplanulog čoveka. Boje na fotografiji su izbledele. Ali ne i Runfeltov osmeh. Valander vrati fotografiju na mesto, zagleda se u kartu sveta na zidu, i uz izvesne poteškoće na kraju pronađe Burmu. Zatim se smesti za pisaći sto. Jesta Runfelt je trebalo da putuje, ali na put nije ni krenuo. bar ne u Najrobi čarter letom agencije Posebna putovanja. Valander ustade i pređe u spavaću sobu. Krevet je bio namešten. Uzani krevet za jednu osobu. Gomila knjiga na noćnom stočiću. Valander pogleda naslove. Izuzev jedne o međunarodnoj trgovini valutama, sve ostale knjige bile su o cveću. Valander ih vrati na stočić. Tražio je nešto drugo. Sagnu se i zaviri pod krevet. Ništa. Otvori vrata ormara. Na najvišoj polici stajale su dve putne torbe. Valander se pope na prste i dohvati ih. Obe su bile prazne. Iz kuhinje uze jednu stolicu i pope se da pregleda policu. Sad je našao ono što je tražio. U stanu samca prašina je retko kad svuda obrisana, a stan Jeste Runfelta nije predstavljao izuzetak. Ivice su se jasno ocrtavale u prašini. Tu je doskora stajala još jedna torba. Pošto su one dve koje je našao bile stare, a na jednoj je, uz to, i rajsferšlus bio pokvaren, Valander pretpostavi da je Runfeit na put odneo treću torbu. Ako je uopšte otputovao. I ako torba nije negde drugde u stanu. Valander skide jaknu i prebaci je preko naslona stolice, pa pootvara sve ormare i police u koje bi jedna putna torba mogla da stane. Kad ne nađe ništa, vrati se u radnu sobu. Ako Jesta Runfelt jeste otputovao, onda je morao da ponese pasoš. Fioke u radnom stolu bile su otključane i Valander ih pregleda. U jednoj od njih bio je stari herbarijum i on ga otvori. Jesta Runfelt 1955. Runfelt je očigledno još u školskim danima presovao cveće. Valander se zagleda u četrdeset godina star različak — plava boja se još uvek nazirala, bar kao nekakva izbledela uspomena. On sam nikad nije ispresovao nijednu biljku. Dalja pretraga ga ne

dovede do pasoša i Valander se namršti. Jedne putne torbe nema. Ni pasoša. Niti karata. Izađe iz radne sobe i smesti se u jednu od fotelja u dnevnom boravku. Promena mesta mu je ponekad pomagala da sredi misli. Dosta toga je ukazivalo na to da Jesta Runfelt jeste izašao iz stana - zajedno sa pasošem, kartama i spakovanom torbom. Valander se zamisli. Možda se Runfeltu nešto desilo na putu za Kopenhagen? Možda je pao u vodu s trajekta? U tom slučaju bi torba ostala za njim. Valander izvuče kartice iz džepa — na jednu je pribeležio broj telefona cvećare — pa ode do telefona u kuhinji. Kroz prozor se nazirao visoki silos u istadskoj luci. Iza njega je jedan od trajekata za Poljsku upravo prolazio pored kamenog mola. Vanja Andešon podiže slušalicu. „Još uvek sam u stanu”, reče Valander. „Imam par pitanja za vas. Da li vam je Jesta rekao kako će putovati do Kopenhagena?” Vanja Andešon odgovori bez oklevanja. „Uvek je putovao preko Limhamna i Dragera.” Dakle trajektom, pomisli Valander. "I još nešto”, nastavi. „Da li znate koliko je putnih torbi imao?” "Ne. Otkud bih to znala?” Valander shvati da bi trebalo da preformuliše pitanje. „Možda ste nekad videli kakvu je torbu obično nosio?” „Jesta je retko kad imao puno prtljaga”, odvrati Andešonova. „Umeo je da se pakuje — uvek bi nosio ruksak i jednu veću putnu torbu s točkićima.” „Koje boje?”, upita Valander. "Crne.” „Sigurni ste u to?” „Potpuno. Ponekad sam ga čekala na železničkoj stanici ili na aerodromu. Jesta nikad ništa nije bacao bez potrebe. Da je morao da kupi novu torbu, ja bih za to znala, jer bi mi se sigurno žalio koliko je skupa. Ponekad je umeo da bude malo škrt.” A putovanje u Najrobi koštalo je trideset hiljada kruna, pomisli Valander. I taj novac je sad bačen. Runfelt to teško da je planirao. Valander oseti kako je sve nespokojniji, i završi razgovor rekavši da će za pola sata doći do cvećare da vrati ključeve. Tek kad je spustio slušalicu, shvatio je da će Vanja Andešon verovatno

zatvoriti prodavnicu u vreme pauze za ručak. Zamislio se nad onim što je rekla. Crna putna torba. Obe torbe koje je našao u ormaru bile su sive. Ni ruksaka nigde nije bilo. A sad je znao i to da je Jesta Runfelt na putovanja obično kretao trajektom iz Limhamna. Valander se preko gradskih krovova zagleda u luku. Trajekt za Poljsku je nestao sa vidika. Nešto tu ne štima, razmišljao je. Jesta Runfelt nije nestao svojom voljom. Nešto mu se možda desilo. Mada je i to zasad bila samo pretpostavka. Kako bi odmah dobio odgovor na jedno od najvažnijih pitanja, Valander okrenu Informacije i zatraži telefonski broj trajekta na relaciji Limhamn— Drager. Imao je sreće da mu se odmah javi osoba odgovorna za stvari zaboravljene na brodu. Čovek je govorio danski. Valander objasni ko je, upita ga za crnu torbu i pomenu mu datum. Par minuta kasnije, Danac koji se predstavio kao Morgensen, ponovo mu se javi. "Ništa”, reče. Valander se zamisli, a onda mu postavi direktnije pitanje. "Da li se dešava da vam neko nestane sa brodova? Da padne sa palube?” „Izuzetno retko”, odvrati Morgensen. odlučno. „Ali dešava se?” „Kao i na svim drugim brodovima”, reče Morgensen. „Neko tako izvrši samoubistvo. Neko se napije i padne. Ima i ludaka koji pokušaju da hodaju po ogradi. Ali, svi takvi slučajevi su veoma retki.” „Imate li nekakvu evidenciju o tome koliko onih koji padnu sa palube bude pronađeno, bilo živih bilo mrtvih?” "Ne”, odvrati Morgensen",ali za takve slučajeve uvek čujemo. Voda uglavnom izbaci tela na obalu. Neki se zapletu u ribarske mreže. A neki nestanu zauvek. Mada je takvih malo.” Valander nije imao više pitanja, pa zahvali Morgensenu na pomoći i završi razgovor. Iako ništa nije pouzdano znao, ipak je bio potpuno siguran u to da Jesta Runfelt nikad nije ni krenuo za Kopenhagen. Spakovao je torbu, uzeo pasoš i kartu i izašao iz stana. I zatim nestao. Valander pomisli na lokvu krvi u cvećari. Na šta im ona ukazuje? Možda su razmišljali u potpuno pogrešnom smeru? Moguće je da neko nije tek

greškom provalio u cvećaru. Valander se vrteo po stanu. Pokušavao da shvati. Bilo je skoro petnaest do dvanaest. Kad iz kuhinje dopre zvonjava telefona, on se na prvi signal trgnu, a onda požuri da se javi. Hanson ga je zvao sa mesta zločina. „Martinson mi reče da je Runfelt nestao”, reče. „Kako tu stoje stvari?” „Ovde ga svakako nema”, odvrati Valander. „Imaš li neku ideju o tome šta se desilo?” „Ne, mada mislim da je nameravao da otputuje i da ga je nešto u tome sprečilo.” „Misliš da između njega i Holgera Eriksona postoji nekakva veza?” Valander se zamisli. Šta je zapravo mislio? Ni sam to nije znao, i tako je i odgovorio. „Mislim da ne možemo da isključimo tu mogućnost”, reče. „Zasad ne možemo ništa da isključimo.” Upitao je zatim Hansona da li se u međuvremenu nešto desilo, ali kolega nije imao nikakvih vesti. I kad su završili razgovor, Valander još jednom polako obiđe ceo stan. Imao je osećaj da tu ima nečega što bi trebalo da primeti. Na kraju je odustao i prešao u hodnik da pregleda poštu. Našao je pismo iz turističke agencije, jedan račun za struju, te obaveštenje o prispeću pošiljke iz neke firme iz Burosa. Paket se plaćao pouzećem. Gurnuo je papirić u džep. Vanja Andešon ga je čekala u cvećari. On joj vrati ključeve i zamoli je da mu se javi ako se seti ičega što joj se učini važnim. Potom se vrati u stanicu. Pruži Ebi papirić iz pošte i zamoli je da zaduži nekog da podigne paket. U jedan zatvori vrata kancelarije. Bio je gladan. I mučila ga je sve veća strepnja. Taj osećaj mu je bio poznat. Znao je šta on znači. Sumnjao je u to da će Jestu Runfelta ikada pronaći živog.

8. Oko ponoći je Ilva Brink napokon mogla da predahne uz šolju kale. Ona i još jedna koleginica su u noći između 30. septembra i 1. oktobra bile dežurne babice u Istadskom porodilištu. Koleginica Lena Sedeštrem bila je u sobi sa ženom koja je upravo dobila trudove. Dotad su imale napornu noć, ne previše dramatičnu, ali s konstantnim prilivom zaduženja za koja se trebalo pobrinuti. Imali su manjak osoblja. Dve babice i dve sestre same su morale da obavljaju sav posao u noćnoj smeni, s tim što je u pripravnosti bio i jedan lekar, kome su mogle da se obrate u slučaju teških krvarenja ili drugih komplikacija. Ali, bilo je i gorih vremena, razmišljala je Ilva Brink dok je s kafom u ruci sedala na kauč. Do samo pre nekoliko godina, ona je bila jedina babica u noćnoj smetali. To je umelo da dovede do stresnih situacija u kojima je njena pomoć bila neophodna na dva mesta istovremeno. Tada je uspela da ubedi upravu bolnice da pristane na njen zahtev da u noćnoj smeni uvek rade najmanje dve babice. Soba za osoblje nalazila se na sredini velikog odeljenja. Kroz zidove od stakla Ilva je mogla da prati šta se dešava na odeljenju. Danju je u hodnicima uvek bilo živo, dok je noću, pak, sve izgledalo drugačije. Za razliku od većine svojih koleginica, koje zbog porodičnih obaveza preko dana nisu stizale da se naspavaju, Ilva je volela da radi noću. Njena deca su bila već odrasla, a muž joj je radio kao održavalac mašina na tankeru koji je prevozio naftu između luka po Aziji i Srednjem istoku. Ilva zato nije imala ništa protiv noćnih smena. Njoj je rad onda kad svi ostali spavaju ulivao mir. S uživanjem je otpila malo kafe i uzela parče kolača sa tanjira. Jedna od sestara došla je u sobu i sela za sto, odmah za njom i druga. S radija u uglu dopirala je prigušena muzika. Upustile su se razgovor o jeseni i upornoj kiši. Jedna od sestara čula je od svoje majke koja je dobro predviđala vremenske prilike da će zima biti duga i hladna. Ilva Brink se prisećala snežnih zima u Skoneu. One nisu bile česte, ali umele su da dovedu do dramatičnih situacija u kojima žene koje bi dobile trudove ne bi uspele da se probiju do bolnice. Iiva se sećala kako se jednom prilikom smrzavala u ledenom traktoru koji se kroz vejavicu i nanose snega probijao do jednog zabačenog imanja severno

od grada. Žena je obilno krvarila i Ilva se tada po put u svojoj dugogodišnjoj karijeri istinski uplašila da će izgubiti pacijentkinju. A to je bilo nedopustivo. Švedska je bila zemlja u kojoj porodilje jednostavno nisu smele da umru. No, u Skoneu je još uvek bila jesen. Vreme oskoruše. Iiva je bila sa severa, i još uvek su joj ponekad nedostajale melanholične norlandske šume. Nikada se nije navikla na život u skonskom krajoliku u kom je vetar imao despotsku vlast. Volja njenog muža je, međutim, prevagnula. Bio je rodom iz Treleborga, i nije mogao da zamisli da živi igde drugde osim u Skoneu — u onim retkim prilikama kad bi uopšte i bio kod kuće. Ilva se trgnula iz razmišljanja kad je Lena Sedeštrem ušla u kancelariju. Lena je tek bila prešla tridesetu. Mogla bi da mi bude ćerka, razmišljala je Ilva. Ja sam sa šezdeset i dve tačno duplo starija od nje. "Po svoj prilici će se poroditi tek sutra ujutru”, rekla je Lena. „Stići ćemo da odemo do kuće.” „Biće mirno večeras”, odvratila je Ilva. „Odspavaj malo ako hoćeš.” Noći su umele da bude duge. Petnaestak minuta ili čak pola sata sna ponekad bi im mnogo značilo. Akutni umor bi nestao. Ilva, međutim, nikad nije spavala. Primetila je da joj je, nakon što je napunila pedeset petu, san sve manje bio potreban. Razmišljala je o tome kako je to podsetnik na to koliko je život kratak i ograničen i da ga zato ne treba traćiti u prekomernom spavanju. Jedna sestra je žurno zamakla niz hodnik. Lena Sedeštrem je pila čaj. Medicinske sestre su sedele nad ukrštenim rečima. Bilo je devetnaest minuta posle ponoći. Već oktobar, razmišljala je Ilva. Jesen odmiče. Uskoro će zima. Hari u decembru ima mesec dana odmora. To vreme će iskoristiti da renoviraju kuhinju. Ne zato što za tim ima potrebe, već da bi Hari imao šta da radi. Odmor nije bio njegovo vreme. Za njega je to bilo vreme nespokoja. Iz jedne od soba oglasilo se zvonce za sestre. Jedna od sestara ustade, ali se nakon samo par minuta vrati u kancelariju. „Mariju iz sobe tri boli glava”, reče, ponovo sedajući za ukrštenicu. Ilva je otpila još malo kafe, a onda najednom shvatila da se zbog nečeg zamislila a da ne uspeva da shvati zašto. A onda joj je sinulo. Razmišljala je o sestri koja je prošla hodnikom. Tu se nešto nije slagalo. Zar nisu sve sestre sa odeljenja već bile ovde u

kancelariji? A ni zvono za hitan prijem na odeljenje nije se bilo oglasilo. Ilva je odmahnula glavom na sopstvene misli — mora da joj se sve samo pričinilo. A opet je znala da ništa nije umislila — jedna sestra koja nije trebalo da bude tu žurno je odmakla niz hodnik kraj kancelarije. "Ko je ona sestra što je prošla ovuda?”, upitala je obazrivo. Koleginice je upitno pogledaše. "Na koga misliš?”, reče Lena Sedeštrem. "Na sestru koja je pre par minuta prošla ovuda. Dok smo mi sve sedele ovde.” Koleginice je i dalje nisu razumele. Ni sama Ilva nije razumela. Zvono za sestre se ponovo oglasi i Ilva hitro spusti šolju na sto. "Ja ću”, reče. Ženi u sobi dva je pozlilo. Ovo joj je bilo treće dete i Ilva je slutila da ono nije bilo planirano. Kad je dala ženi nešto da popije, Ilva se vrati u hodnik i osvrnu oko sebe. Sva vrata su bila zatvorena. Ali, jedna sestra jeste prošla hodnikom. To nije bila samo njena uobrazilja. Ilva se iznenada uznemiri — nešto se tu nikako nije slagalo. Zastala je u hodniku i oslušnula. Iz kancelarije je dopirala prigušena muzika. „Ništa ozbiljno”, reče potom, vrativši se u kancelariju i uzevši ponovo šolju s kafom. U tom istom trenutku nepoznata sestra ponovo prođe hodnikom, ali ovog puta primeti je i Lena Sedeštrem. Samo tren kasnije začuše se vrata ka širokom glavnom hodniku. "Ko to bi?”, upita Lena. Ilva odmahnu glavom, a medicinske sestre podigoše pogled s ukrštenice. „O kome pričate?”, upita jedna. „O sestri koja je sad prošla ovuda.” Sestra koja je popunjavala ukrštenicu nasmeja se. "Pa obe smo ovde.“ Ilva hitro ustade i ode do hodnika koji je povezivao porodilište s ostatkom bolnice, ali kad otvori vrata, u hodniku nije bilo nikoga. Ona oslušnu i ču kako se negde neka vrata zatvaraju, i zatim se vrati u kancelariju, odmahujući glavom. Nije uspela nikog da vidi.

„Šta sestra s drugog odeljenja traži ovde?”, upita je Lena Sedeštrem."A još nam se usput i ne javi.” Ilva Brink nije znala šta da kaže, ali sad je bila sasvim sigurna da ništa nije umislila. „Hajde da obiđemo sve sobe”, reče."Da vidimo da li je sve u redu.” Lena je upitno pogleda. "A šta ne bi bilo u redu?” „Samo da proverimo”, odvrati Ilva."Za svaki slučaj.” Obišle su sve sobe i u svima je sve bilo u redu. Oko jedan je jedna žena prokrvarila, pa su ostatak noći provele radno. Ilva je u sedam predala izveštaj i završila smenu. Živela je nedaleko od bolnice. Kod kuće se ponovo setila nepoznate sestre iz hodnika i najednom je shvatila da je potpuno sigurna da ta žena, uprkos uniformi, zapravo nije medicinska sestra. Nijedna prava medicinska sestra jednostavno ne bi usred noći tek tako ušla u porodilište, a još da se pritom ni ne javi osoblju i ne objasni šta tu traži. Ilva Brink se zamislila, shvatajući da je noćašnji događaj uznemirava. Ta žena mora da je tu nešto tražila. Zadržala se na odeljenju oko deset minuta, a onda ponovo nestala. Deset minuta. Mora da je ušla u nečiju sobu, da je nekog obišla. Ali koga? I zašto? Ilva se opružila i pokušala da zaspi, ali san joj nije dolazio na oči. Nepoznata žena joj se neprestano vrzmala po glavi. U jedanaest sati je odustala, ustala iz kreveta i skuvala kafu. Trebalo bi s nekim da popriča. Imam rođaka u policiji. Ako ništa drugo, on će bar moći da mi kaže da li se brinem bez potrebe. Uzela je telefon i pozvala ga, a njegov glas s telefonske sekretarice obavestio ju je da ga mogu naći na poslu. Pošto policijska stanica nije bila daleko, odlučila je da se prošeta do tamo. Rastrgnuti oblaci jurili su nebom. Ilva je pomislila da policija subotom možda ne prima stranke. Osim toga, čitala je u novinama o onom užasu nedaleko o Ledingea — neki prodavac automobila je ubijen i bačen u jarak. Možda policajci, uključujući i njenog rođaka, nemaju vremena za nju. Prišla je prijavnici i upitala da li je inspektor Švedberg u stanici. Bio je tu, ali bio je veoma zauzet. „Prenesite mu da ga traži Iiva”, rekla je."Ja sam mu rođaka.” Nekoliko minuta kasnije Švedberg dođe po nju. On je bio privržen svojoj rodbini, a Ilva mu je bila naročito draga, pa je uspeo da za nju odvoji par

minuta. Smestiše se u njegovu kancelariju i on im donese kafu. Iiva mu ispriča o događajima od prethodne noći. Švedberg se složi s njom da je sve to bez sumnje čudno, ali ne i toliko da bi ona zbog toga morala da se brine. Ilvu je ovo umirilo. Pred njom su bila tri slobodna dana. I ona je uskoro zaboravila na medicinsku sestru koja je u noći između 30. septembra i 1. oktobra prošla kroz porodilište. Kasno u petak uveče Valander je okupio svoje umorne saradnike na sastanku u policijskoj stanici. Vrata su zatvorili u deset, a sastanak se produžio do iza ponoći. Valander je počeo detaljnim izlaganjem o tome kako su suočeni sa još jednim uznemirujućim nestankom. Martinson i An-Brit Heglund su u međuvremenu uspeli da letimično pregledaju sve dostupne registre, i rezultat je zasad bio negativan - policija nije raspolagala podacima koji bi ukazali na vezu između Holgera Eriksona i Jeste Runfelta; isto tako, ni Vanja Andešon se nije sećala da je Runfelt ikada pominjao Eriksona. Valander je objasnio da im ne preostaje ništa drugo do da rade bez ikakvih pretpostavki: Jesta Runfelt je svakog trenutka mogao da se pojavi i pruži. logično objašnjenje za svoj nestanak, mada nije trebalo zanemariti nagoveštaje da nešto ipak nije u redu. Zamolio je An-Brit da preuzme na sebe posao u vezi s Runfeltom, što, opet, nije podrazumevalo da je isključena iz Eriksonovog slučaja. Valander se često Suprotstavljao traženju pojačanja u komplikovanim istragama, ali ovoga puta je imao osećaj da bi to trebalo da urade već u startu, pa je to preneo Hansonu. Dogovorili su se da s konačnom odlukom o tome sačekaju do početka sledeće nedelje - uprkos svemu, u istrazi je moglo doći do pomaka i pre nego što oni to očekuju. Sedeli su za konferencijskim stolom i razgovarali o onome što su dotad uspeli da utvrde. Kao i obično, Valander je upitao kolege da li imaju neke podatke koje bi trebalo da podele s ostalima. Prelazio je pogledom po licima svojih saradnika, ali svi su odmahivali glavom. Na svom uobičajenom mestu u začelju stola, Niberg nečujno istrese nos, i Valander njemu prvom dade reč. „Zasad ništa”, reče Niberg. „Sem onog što smo svi zajedno videli. Daske su skoro skroz pretesterisane. Erikson je pao pravo na kočeve. U jarku nismo našli ništa, a poreklo bambusovih štapova nam još uvek nije poznato.” „A osmatračnica?”, upita Valander.

„Ništa ni tamo”, odvrati Niberg",ali, naravno, daleko smo još od kraja istrage. Svakako bi nam pomoglo kad bismo znali šta treba da tražimo.” "To ne bih znao da vam kažem”, reče Valander",ali onaj ko je ovo uradio morao je odnekud da dođe. Imamo stazu od Eriksonove kuće. Okružena je njivama. I imamo šumarak iza osmatračnice.” „Do kog vodi poljski put”, ubaci An-Brit Heglund."S vidljivim tragovima automobilskih guma. Izgleda, međutim, da niko od komšija nije primetio ništa neobično.” „Holger Erikson je posedovao veliko imanje”, ubaci Švedberg. „Razgovarao sam s izvesnim Lundbergom, zemljoradnikom. Pre deset godina je prodao Eriksonu više od pedeset hektara zemlje. A pošto je to Eriksonova zemlja, nije bilo razloga da na njoj boravi iko drugi. Sto znači da je malo ko mogao išta da vidi.” „Još ima mnogo ljudi s kojima treba da popričamo”, reče Martinson listajući papire. „Čuo sam se i sa forenzičarima iz Lunda. Misle da će u ponedeljak ujutru imati nekih vesti.” Valander pribeleži nešto na papir, a onda se ponovo obrati Nibergu. „Šta je s Eriksonovom kućom?”, upita. "Ne možemo sve odjednom da uradimo”, odvrati Niberg osorno. „Dosad. smo radili u onom blatištu pošto kiša može uskoro ponovo da počne. Mislim da ćemo s kućom moći da krenemo sutra ujutru.” "U redu”, odvrati Valander pomirljivo. Hteo je da po svaku cenu izbegne da naljuti Niberga — to je moglo da pokvari raspoloženje čitavog tima. Istovremeno je morao da prizna da ga Nibergova konstantna ćudljivosti iritira. Primetio je i da je Lisa Holgešon, koja je sedela u sredini stola, registrovala Nibergov nabusit odgovor. Nastavili su sa sumiranjem situacije. Još uvek su bili tek u početnoj fazi istrage. Valander je tu lazu često poredio sa radovima na raščišćavanju terena. Ipak su lagano napredovali. Dok god nisu imali tragova koje bi pratili, sve je bilo jednako važno. Kad neke stvari budu izgledale manje bitne od ostalih, tek tad će zaista početi da prate jedan ili više tragova. Kad se približilo jedan po ponoći, Valander shvati da i dalje pipaju po mraku. Razgovori s Rut Erikson i Svenom Tirenom nisu ih odveli dalje — Holger Erikson je naručio svoja četiri kubna metra lož-ulja, što nije bilo ništa

neobično niti alarmantno — a zagonetna prijava provale u kuću od pre godinu dana i dalje je bila nerazjašnjena. S otkrivanjem činjenica o Eriksonovom životu i ličnosti jedva da su odmakli dalje od početka. Napred ih je još uvek vukao tegljač sastavljen od najelementarnijih istražnih postupaka. Istraga još nije počela da živi sopstvenim životom. Činjenica od kojih su mogli da krenu bilo je malo. U nekom trenutku posle deset uveče, u sredu, 21. septembra, Erikson je s dvogledom oko vrata izašao iz kuće. Smrtonosna klopka ga je već čekala. Stao je na most i sunovratio se u sopstvenu smrt. Kad niko više nije imao šta da doda, Valander pokuša da sumira situaciju. Tokom čitavog sastanka pratio ga je osećaj da je na mestu ubistva video nešto što bi trebalo da mu pruži nekakvo objašnjenje. Video je nešto što nije uspevao da rastumači. Način na koji je čovek ubijen, razmišljao je. Nešto kod tih kočeva. Ubica uvek svesno bira svoj jezik. Zašto je ovaj Eriksona nabio na kočeve? Zašto je izabrao tako komplikovan način da ga ubije? Valander, međutim, ove misli zadrža za sebe - još nisu bile dovoljno jasne da bi ih podelio s drugima. Nasuo je čašu kisele vode i gurnuo svoje papire u stranu. „Još uvek tražimo nekakvu polaznu tačku”, reče. „Pred sobom imamo ubistvo koje ne liči ni na jedno drugo, što može da znači da se dosad nismo susretali ni sa ovakvim motivima ni sa sličnim počiniocima. Ovo donekle podseća na situaciju u kojoj smo bili letos, a taj slučaj smo rešili razmišljanjem izvan uobičajenih okvira. Isto to ćemo i sad morati da uradimo.” Valander se obrati direktno Lisi Holgešon. „Moramo da radimo punom parom”, reče. „Već je subota, ali nemamo izbora — svi nastavljamo s poslom i danas i sutra. Ne možemo da čekamo ponedeljak.” Holgešonova nije imala prigovora, pa samo klimnu glavom. Sastanak se završi. Istražitelji umorno krenuše da se razilaze, a Lisa Holgešon i An-Brit Heglund zadržaše se još trenutak. Kad ostadoše sami u sobi za sastanke, Valander pomisli kako za promenu, bar u tom trenutku, žene čine većinu u njegovom svetu. „Per Okeson bi hteo da se čuje s tobom”, reče Lisa.

Valander shvati da je zaboravio da se javi tužiocu, i rezignirano odmahnu glavom. „Zvaću ga sutra.” Lisa je već bila obukla kaput, ali Valander primeti da bi htela još nešto da kaže. "Da li se ovde išta kosi s pretpostavkom da je ubistvo počinila luda osoba?”, upita ga. „Nabijanje čoveka na kolac izgleda mi potpuno srednjovekovno.” "Ne mora da znači”, odvrati Valander. „Jame s kočevima korišćene su i tokom drugog svetskog rata. Osim toga, svirepost i ludilo ne idu obavezno ruku pod ruku.” Lisa kao da nije bila zadovoljna time što je rekao. Zagledala se u njega naslonivši se na dovratak. „Nisam sasvim sigurna u to. Možda bi psihijatar koji je letos bio ovde mogao da nam pomogne? Ako sam te dobro razumela, imali ste velike koristi od njega.” Mats Ekholm im je pomogao da sastave psihološki profil počinioca i Valander nije mogao da porekne da je doprineo uspešnom ishodu istrage, ali svejedno je smatrao da je još uvek rano da Ekholma ponovo pozovu. Bojao se povlačenja paralela između slučajeva. "Možda”, odvrati oprezno, „ali mislim da ćemo s tim još malo pričekati.” Lisa se zagleda u njega. "Ne bojiš se da će se to ponovo desiti? Da ćemo naići na nov grob s kočevima?” "Ne.” "S Jestom Runfeltom, drugim nestalim?” Valander iznenada više nije bio siguran da li govori protivno zdravom razumu, ali ipak odmahnu glavom. Nije verovao da će se sve ponoviti. Ili se možda samo nadao da neće? Nije bio siguran. „Ubistvo Holgera Eriksona mora da je zahtevalo opsežne pripreme”, reče."To je nešto što se radi samo jedanput. I što zahteva neke krajnje specifične preduslove — dovoljno dubok jarak, na primer. Mostić. I žrtvu koja tokom večeri ili u zoru ide u posmatranje ptica. Svestan sam da sam

sam povezao nestanak Jeste Runfelta s onim što se desilo u Ledingeu, ali to sam uradio prevashodno iz obazrivosti. Ako ću ovu istragu voditi kako treba, onda moram da koristim i kaiš i tregere.” Lisa Holgešon mu na ovu metaforu uputi začuđen pogled, a An-Britse prigušeno zakikota. Lisa potom klimnu glavom. „Mislim da razumem šta hoćeš da kažeš”, reče. „Ali eto, razmisli i o Ekholmu.” „Hoću”, odvrati Valander. „Ne kažem da nisi u pravu, samo mislim da je za to još uvek rano. Rezultat nekog napora često zavisi od toga kad se napor uloži.” Lisa klimnu glavom i zakopča kaput. „I vi treba da odspavate”, reče. „Nemojte predugo da se zadržavate.” „Kaiš i tregeri”, reče An-Brit kad ostadoše sami."To si naučio od Ridberga?” Valandera ovo nije žacnulo — on samo slegnu ramenima i krenu da prikuplja papire. „Čovek nešto mora i sam da smisli”, reče. „Sećaš se da si, kad si došla ovamo, rekla da misliš kako mogu mnogo toga da te naučim. Sad možda shvataš koliko si pogrešila?” An-Brit sede na sto i zagleda se u svoje nokte. Valander pomisli kako je bleda i umorna i svakako ne lepa. Ali sposobna. I istinski predana policijskom poslu, što je bila retkost. Po tome su bili slični. Valander vrati papire na sto i umorno sede. „Kaži mi šta vidiš”, reče. „Nešto što me plaši”, odvrati ona. "Zašto?” „Zbog brutalnosti. Proračunatosti. I zato što nemamo motiv.” „Holger Erikson je bio bogat. Svi kažu da je bio opak trgovac. Možda je imao neprijatelja.” „Što ne objašnjava zašto je završio na kočevima.” „Mržnja ume da zaslepi čoveka. Baš kao i zavist. Ili ljubomora.” An-Brit odmahnu glavom. „Kad sam došla na mesto zločina, osetila sam da tu ima još nečeg sem ubistva jednog starca. Ne mogu to bolje da objasnim. Znam samo da me je

taj utisak preplavio.” Valander se prenu, shvativši da je An-Brit rekla nešto važno. Nešto što se na neki nejasan način dotaklo onog što je i sam predosećao. "Nastavi”, reče samo. „O čemu si još razmišljala?” "Ni o čemu posebnom. Čovek je mrtav. Ko god ga je video neće tek tako zaboraviti kako je umro. U pitanju je ubistvo. Ali i nešto drugo.” „Svaki ubica ima svoj jezik”, reče Valander."Na to si mislila?” "Otprilike.” „Misliš da je hteo nešto da nam poruči?” "Možda.” Šifra, pomisli Valander. Koju još ne uspevamo da odgonetnemo. „Moguće je da si u pravu.” Posedeli su u tišini. Valander potom s mukom ustade i nastavi da prikuplja dokumenta. Među papirima primeti i jedan koji nije bio njegov. "Je l’ ovo tvoje?”, upita. An-Brit baci pogled na papir. „Rukopis je Švedbergov.” Valander pokuša da rastumači tekst ispisan grafitnom olovkom. Nešto u vezi s porodilištem. I nekom nepoznatom ženom. „Šta je ovo, majku mu?”, reče."Je 1’ to Švedberg čeka bebu? A nije čak ni oženjen. Je 1’ on uopšte i ima neku vezu?” An-Brit mu uze papir iz ruke i pročita tekst. „Neko je prijavio da se neka nepoznata žena motala po porodilištu preobučena u medicinsku sestru”, reče i vrati papir Valanderu. „Ispitaćemo to kad budemo imali vremena”, odvrati on ironično. Pomislio je na to da baci papir, ali predomislio se. Sutra će ga dati Švedbergu. Rastali su se u hodniku. "Ko ti pazi na decu?”, upita Valander."Je li ti muž tu?” "U Maliju je”, odvrati An-Brit. Valander nije znao gde je Mali. Ali nije ni pitao. An-Brit izađe iz prazne policijske stanice. Valander spusti papir na svoj pisaći sto i uze jaknu. Na putu ka prijavnici zastade kod dispečerske centrale, za kojom je jedan policajac sedeo zadubljen u novine. „Niko nije zvao u vezi s Ledingeom?”, upita.

"Ne”, odvrati policajac. Valander nastavi do auta. Bilo je vetrovito. Razmišljao je o tome kako nema nikakvu ideju kako An-Brit Heglund rešava problem čuvanja dece. Posle podužeg preturanja po džepovima, najzad je našao ključeve i krenuo. Iako je bio potpuno iscrpljen, kod kuće se smestio na kauč i još jednom u mislima pretresao događaje od tog dana. Najviše je, pak, razmišljao o onome što je An-Brit rekla pre nego što su se rastali. Da je ubistvo Holgera Eriksona nešto više. Nešto drugo. Ali, može li ubistvo da bude nešto više od ubistva? Bilo je skoro tri kad je otišao u krevet. Pre nego što je zaspao, pomislio je na to kako sutra mora da se javi i Lindi i svom ocu. U šest se trgnuo iz sna. Sanjao je da je Holger Erikson živ i da stoji na drvenom mostiću nad jarkom. U trenutku kad je mostić pukao, on se trgnuo iz sna. Naterao se da ustane. Kiša je u međuvremenu ponovo počela. U kuhinji je otkrio da više nema kafe. Popio je dve tablete protiv bolova i jedno vreme posedeo za stolom, s glavom oslonjenom o ruku. U sedam i petnaest je stigao u policijsku stanicu i na putu do kancelarije svratio po šolju kafe. Kad je otvorio vrata, primetio je nešto čega prethodne večeri tu nije bilo na stolici kraj prozora stajao je paket. Tek kad ga je bolje zagledao, Valander se seti obaveštenja iz pošte koje je poneo iz Runfeltovog stana. Eba je, dakle, podigla paket. On okači jaknu i poče da otvara pošiljku, zapitavši se na tren da li na to uopšte ima pravo. Onda skinu papir i zagleda se u sadržaj paketa mršteći čelo. Vrata kancelarije su bila otvorena. Martinson prođe hodnikom. Valander ga pozva. Martinson zastade na vratima. "Uđi”, reče Valander. „Dođi da vidiš ovo.”

9. Stajali su nad paketom Jeste Runfelta. Valanderu je sve izgledalo kao klupko kablova, sklopki i crnih kutijica čiju svrhu nije mogao ni da nasluti. Martinsonu je, međutim, bilo sasvim očigledno šta je Jesta Runfelt naručio, i šta se to sad našlo u vlasništvu policije. „Ovo je sofisticirana oprema za prisluškivanje”, reče on i podiže jednu od kutijica. Valander mu uputi sumnjičav pogled. „Zar neko stvarno može da dođe do komplikovane elektronske opreme preko neke firme iz Burosa?”, upita. „Poštom možeš da naručiš šta god hoćeš”, odvrati Martinson. „Prošlo je vreme kad se putem kataloga prodavala samo bofl roba. Možda takvih slučajeva još ima, ali ovo ovde su prvoklasne stvari. Pitanje je samo da li su legalne — uvoz ovakvih stvari strogo je regulisan. Trebalo bi to da proverimo.” Rasporedili su robu po Valanderovom radnom stolu. Pokazalo se da paket ne sadrži samo opremu za prisluškivanje — na svoje potpuno zaprepašćenje, u njemu su našli i jedan set sa magnetnom četkicom i gvozdenim daktiloskopskim prahom. A to je moglo značiti samo jedno - Jesta Runfelt je planirao da traži otiske prstiju. „I kako ovo da shvatimo?”, upita Valander. Martinson odmahnu glavom. „Nisam pametan”, odvrati. „Šta će jednom vlasniku cvećare oprema za prisluškivanje? Je 1’ možda mislio da špijunira rivalske trgovce lalama?” „Oprema za otiske prstiju zbunjuje me i više od toga.” Valander se namršti. Ništa mu nije bilo jasno. Ova oprema je bila skupa. I bez sumnje tehnički napredna. Verovao je Martinsonovoj proceni. Firma koja je poslala robu zvala se Sekur, i nalazila se u ulici Jetengsvesen u Burosu. „Ajde da ih pozovemo i raspitamo se da li je Runfelt od njih naručivao

još nešto”, reče Valander. „Slutim da nisu naročito voljni da pružaju podatke o svojim mušterijama”, odvrati Martinson."A i subota je ujutru.” „Imaju broj za non-stop narudžbine”, reče Valander i pokaza na otpremnicu koju su našli na vrhu robe. „Verovatno je u pitanju samo telefonska sekretarica”, primeti Martinson. „Kupovao sam alat za baštu preko jedne firme iz Burosa. Znam kakva je procedura. Niko tu ne sedi i odgovara na pozive 24 sata.” Valander se zagleda u jedan od minijaturnih mikrofona. „Je li ovo stvarno legalno? U pravu si da bi trebalo da proverimo.” „Mislim da to mogu odmah da ti kažem”, reče Martinson. „Imam u kancelariji nekoliko dopisa baš s ovim u vezi.” Martinson izađe, i uskoro se ponovo pojavi u Valanderovoj kancelariji, noseći par tankih svezaka u ruci. „Informativna služba Centralne policijske uprave”, reče. „Mnogo toga što izdaju stvarno je dobro.” „Čitam dopise kad god stignem”, reče Valander",ali ponekad se pitam da možda tu i tamo ne preteruju s njima.” „Ovde imamo nešto što se zove Prisluškivanje kao sredstvu prisile u kaznenom postupku nastavi Martinson i spusti jednu knjižicu na sto. „Ali možda bi nas više zanimalo nešto drugo. Možda pre ovo: Promemorija u vezi sa opremom za prisluškivanje. Martinson okrenu par listova, zastade i udubi se u tekst. „Švedski zakon zabranjuje posedovanje, prodaju i uvoz opreme za prisluškivanje”, reče potom. „Što bi, logično, značilo da je i njena proizvodnja zabranjena.” "A to opet znači da ćemo zamoliti naše kolege iz Burosa da se pobrinu za firmu koja je ovo poslala”, reče Valander. „Ona se, dakle, bavi uvozom i prodajom nelegalne robe.” „Firme za katalošku prodaju su obično ozbiljne firme”, odvrati Martinson. „Biće da je ova zapravo trula jabuka koje bi se ostali iz branše rado otarasili.” „Kontaktiraj Buros”, reče Valander. „I to što pre Valander se priseti posete Runfeltovom stanu. Dok je pregledao fioke i ormare, u njima nije

zapazio nikakvu tehničku opremu ovog tipa. „Mislim da ćemo zasad samo zamoliti Niberga da ovo pogleda”, reče. „Ali sve ovo mi je veoma čudno.” Martinson se složi — ni njemu nije bilo jasno šta bi jedan ljubitelj orhideja radio s opremom za prisluškivanje. Valander vrati opremu u kutiju. „Idem u Ledinge”, reče. "Ja sam u međuvremenu uspeo da nađem jednog prodavca automobila koji je više od dvadeset godina radio za Eriksona”, reče Martinson."Za pola sata treba da se vidim s njim u Svarteu. Ako će neko moći da nam kaže nešto o Eriksonu, to je onda on.” Rastali su se kod prijavnice. Valander priđe Ebi, noseći kutiju s Runfeltovom opremom pod rukom. „Šta ti je rekao moj otac?”, upita je. „Zamolio me je da ti prenesem da mu se javiš. Ali samo ako imaš vremena.” Valander smesta postade sumnjičav. "Je l’ zvučao ironično?” Eba ga pogleda ozbiljnog lica. „Tvoj otac je jedan veoma ljubazan čovek koji gaji veliko poštovanje prema tvom poslu.” Svestan da je upravo suprotno istina, Valander samo odmahnu glavom. Eba pokaza na kutiju. „Platila sam za to iz svog džepa”, reče. „U policiji više ne postoje kase za tekuće izdatke.” „Daj meni račun”, odvrati Valander. „Je li u redu ako ti novac dam u ponedeljak?” Eba klimnu glavom, i Valander izađe iz stanice. Kiša je prestala i prekrivač od oblaka se poredio. Pred njima je bio vedar i lep jesenji dan. Valander spusti kutiju na zadnje sedište i krenu iz Istada. Sad kad je sunce sijalo, krajolik je izgledao manje sumorno. Čak i Valanderova zabrinutost kao da je na trenutak popustila. Ubistvo Holgera Eriksona jeste prerastalo u noćnu moru, ali za njega je možda ipak postojalo kakvo-takvo logično objašnjenje. A to što je Jesta Runfelt nestao nije moralo da znači i da se dogodilo nešto ozbiljno. Iako Valander nikako nije uspevao da dokuči zašto

je Runfelt naručio opremu za prisluškivanje, činjenica da on to jeste uradio paradoksalno se mogla protumačiti kao znak da je on još uvek u životu. Valander je bio pomišljao da je Runfelt možda počinio samoubistvo, ali odbacio je tu pomisao — Vanja Andešon je pomenula koliko se on radovao predstojećem putovanju, a ta radost teško da je nagoveštavala dramatičan nestanak za kojim bi usledilo samoubistvo. Valander je vozio kroz vedar jesenji predeo i razmišljao kako se ponekad prelako predaje svojim unutrašnjim demonima. Kad je skrenuo na imanje Holgera Eriksona, jedan čovek se uputi k njemu, i Valander ga prepozna kao novinara lista Arbetet. Valander je nosio Runfeltovu kutiju pod rukom i kad se pozdraviše, novinar pokaza glavom na kutiju. "Je 1’ vi to nosite rešenje?” „Daleko od toga.” „Ozbiljno - kako ide?” "U ponedeljak ćemo održati konferenciju za štampu. Dotad nemamo mnogo toga da kažemo. „Ali možete da potvrdite da je čovek skončao na zašiljenim čeličnim cevima?” Valander ga zapanjeno pogleda. „Ko vam je to rekao?” „Jedan od vaših kolega.” Valander pomisli kako to teško da je tačno. „Mora da je došlo do nesporazuma. Nisu u pitanju čelične cevi.” „Ali čovek jeste proburažen?” „Tako je.” „Zvuči kao da usred skonske njive imamo nekakvu podzemnu sobu za mučenje?” „To nisam rekao.” "A šta biste rekli?” „Rekao bih da ćemo u ponedeljak održati konferenciju za štampu.” Novinar odmahnu glavnom. „Nešto sigurno možete da mi date.” „Tek smo na početku istrage. Možemo da konstatujemo da je ovde

počinjeno ubistvo. I da još nemamo nikakvih tragova.” „Baš nikakvih?” „Ne bih se izjašnjavao do daljeg.” Novinar se nevoljno povuče, a Valander je znao da će on doslovce preneti njegovu izjavu - ovo je bio jedan od retkih novinara koji nikad nisu izvrnuli njegove reči. Valander uđe u kaldrmisano dvorište. U daljini je plastična cerada usamljeno lepršala nad jarkom. Mesto zločina je i dalje bilo ograđeno policijskom trakom. Jedan policajac nazirao se kraj osmatračnice. Valander pomisli da bi sad već mogli da povuku stražu. Kad priđe kući, ulazna vrača se otvoriše i pred njim se pojavi Niberg s plastičnim navlakama na cipelama. „Video sam te kroz prozor”, reče. Valander odmah primeti da je Niberg raspoložen - to je slutilo na uspešan radni dan. „Nosim ti jednu kutiju”, reče Valander ulazeći. „Hteo bih da je pogledaš.” „Nešto u vezi s Eriksonom?” "S Runfeicom — cvećarom.” Valander spusti kutiju na pisaći sto. Niberg skloni usamljeni papir s pesmom u stranu i rasporedi stvari iz kutije po stolu. Njegov komentar bio je isti kao Martinsonov. U pitanju jeste bila oprema za prisluškivanje. I to sofisticirana. Niberg stavi naočare i potraži podatke o poreklu robe. „Piše Singapur”, reče",ali sigurno je proizvedena na nekom drugom mestu.” "Gde?” "U Severnoj Americi ili u Izraelu.” „Zašto onda piše Singapur?” „Jedan broj ovih proizvođača radi u tajnosti. U pitanju su firme koje su na različite načine uključene u međunarodnu industriju oružja, a one jedne drugima ništa ne otkrivaju bez potrebe. Tehničke komponente se proizvode na raznoraznim mestima po svetu, a oružje se, opet, sklapa negde drugde. Na kraju još jedna zemlja obezbeđuje potvrdu o poreklu robe.” Valander pokaza na opremu.

„Šta s ovim može da se uradi?” „Možeš da prisluškuješ nečiji stan. Ili automobil.” Valander rezignirano odmahnu glavom. „Jesta Runfelt drži cvećaru”, reče. „Šta će njemu ovako nešto?” „Nađi ga pa ga pitaj”, odvrati Niberg. Vratiše opremu u kutiju. Niberg izduva nos i Valander primeti da je kolega ozbiljno prehlađen. „Probaj da malo predahneš”, reče."I da tu i tamo malo odspavaš.” „Krivo je ono prokleto blato”, odvrati Niberg. „Uvek se razbolim kad pokisnem. Ne mogu da shvatim da je toliko teško napraviti nekakvu pokretnu zaštitu od kiše pogodnu čak i za skonske uslove.” „Piši listu Švedska policija”, predloži Valander. "A kad da za to nađem vremena?” Pitanje ostade bez odgovora. Pođoše kroz kuću. „Nisam našao ništa bitno”, reče Niberg. „Bar ne zasad. Ali kuća ima mnogo skrivenih kutaka.” „Ostaću ovde koji trenutak”, odvrati Valander. „Moram malo da razgledam.” Niberg se vrati svojim tehničarima, a Valander sede kraj prozora. Jedan zrak sunca pade mu na ruku. Koža mu je još uvek bila preplanula. Valander se osvrnu po prostranoj prostoriji. Na pamet mu pade Eriksonova pesma — ko uopšte piše pesme o detliću? Ustade i uze papir sa stola, pa još jednom pročita Eriksonove stihove, primećujući da u pesmi ima lepih formulacija. U mladosti je možda i sam upisao pokoji stih u spomenare školskih drugarica, ali poeziju nikad nije čitao. Linda se žalila kako u kući u kojoj je odrasla nikad nije bilo knjiga. Valander pređe pogledom po zidovima. Imućan prodavac automobila. Star skoro osamdeset godina. Koji piše pesme. I kog zanimaju ptice. I to toliko da se, kako bi posmatrao nevidljiva jata noćnih selica, kasno uveče uputi napolje. Ili rano izjutra. Valander je promatrao sobu. Sunčev zrak mu je i dalje grejao levu šaku. Iznenada mu na pamet pade prijava koju su našli u arhivi. Po Eriksonovom navodu, ulazna vrata su provaljena pajserom ili nečim sličnim. Erikson, međutim, navodi da nije primetio da je išta ukradeno. U prijavi je stajalo još nešto. Valander se zamisli, a onda shvati šta — sef je bio netaknut. On

ustade i ode do Niberga koji je pregledao jednu od spavaćih soba. „Jesi li video negde nekakav sef?”, upita ga zastavši na vratima. „Ne.” "On mora da je negde u kući. Hajde da ga potražimo.” Niberg je dotad klečao kraj kreveta i kad ustade, Valander primeti da na kolenima ima štitnike. „Jesi li siguran?”, upita Niberg. „Dosad bih ga valjda već video.” „Siguran sam”, odvrati Valander. „Sef mora da je ovde negde.” Pronašli su ga nakon što su pola sata metodično pretraživali kuću. Jedan od Nibergovih pomoćnika ga je otkrio iza otvora za pećnicu u trpezarijskom delu kuhinje. Sef je bio ugrađen u zid iza vratanaca i bio je zaštićen šifrom. „Mislim da znam gde je kombinacija”, reče Niberg. „Holger Erikson se verovatno plašio da će ga pamćenje izdati pod stare dane.” Valander pođe za njim do pisaćeg stola. Niberg je ranije u jednoj od fioka našao kutijicu u kojoj je stajao papirić sa nizom brojeva, i kad isprobaše tu kombinaciju, brava na sefu škljocnu. Niberg stade u stranu kako bi Valander otvorio sef. Valander zaviri u sef, a onda se najednom trgnu i ustuknu, usput nagazivši Niberga. „Šta bi?”, upita Niberg. Valander mu pokaza glavom da pogleda. Niberg istegnu vrat, pa se potom i sam trgnu, mada ne toliko koliko Valander. „Izgleda kao ljudska glava”, reče. Niberg se okrenu ka jednom od pomoćnika — koji preblede kad shvati šta su našli - i zamoli ga da donese baterijsku lampu. Dok su stajali i čekali, Valander primeti da mu se vrti u glavi, pa par puta duboko udahnu. Niberg ga upitno pogleda. A onda stiže baterijska lampa i Niberg osvetli sef. Unutra je zaista stajala glava, odsečena negde po sredini vrata. Oči su bile otvorene. U pitanju, međutim, nije bila obična glava — ova je bila sasušena i smežurana, i ni Niberg ni Valander nisu mogli da odrede da li je glava pripadala čoveku ili majmunu. Pored nje je u sefu stajalo još samo nekoliko rokovnika i beležnica. U tom trenutku u sobu uđe An-Brit Heglund, i po napetosti u prostoriji shvati da se nešto desilo. Ona ne upita šta, već samo zastade kod vrata.

"Da pozovemo fotografa?”, upita Niberg. „Dovoljno je da ti napraviš par slika”, odgovori Valander. „Sad nam je najvažnije da je što pre izvučemo iz sefa.” Valander se okrenu ka An-Brit. „Našli smo glavu unutra”, reče. „Smežuranu ljudsku glavu. Ili možda majmunsku.” An-Brit se sagnu i pogleda, a Valander primeti da se nije trgnula. Izađoše iz trpezarije kako bi Nibergu i njegovim pomoćnicima ostavili prostora za rad. Valander shvati da se preznojio. „Glava zaključana u sefu”, reče An-Brit. „Smežurana, a možda i ne, majmunska, a možda i ne. Kako to tumačimo?” „Biće da je Erikson bio daleko komplikovaniji čovek nego što smo mogli i da zamislimo”, odvrati Valander. Čekali su da Niberg i njegovi pomoćnici isprazne sef. Bilo je devet sati. Valander ispriča An-Brit za pošiljku iz firme iz Burosa. Ona pogleda opremu i zapita se šta bi ona mogla da znači. Shvatiše da neko treba da pregleda Runfelcov stan sistematičnije nego što je Valander to dotad stigao da uradi. Bilo bi najbolje da im Niberg dodeli jednog od svojih pomoćnika. An-Brit pozva stanicu, i dobi obaveštenje da danska policija tokom poslednjih dana nije našla nijedno telo koje je voda nanela na obalu. Ni policija iz Malmea ni Obalska straža nisu imale informacija o leševima izbačenim na obalu. U pola deset Niberg izađe, noseći glavu i ostale predmete nađene u sefu. Valander skloni u stranu pesmu o detliću, i Niberg spusti glavu na sto. U sefu je bilo i nekoliko starih rokovnika, jedna beležnica i jedna kutija s medaljom, ali smežurana glava zaokupi im svu pažnju. Na dnevnom svetlu više nije bilo nikakve sumnje — u pitanju je bila ljudska glava. Crna glava. Možda dečja. Ili u najmanju ruku glava neke mlade osobe. Niberg je pogleda kroz lupu, i primeti da su je napali moljci. Valander napravi grimasu kad se Niberg približi glavi i omirisa je. "Ko bi mogao da zna nešto o smežuranim glavama?”, upita Valander. „Etnografski muzej”, odvrati Niberg."To jest, Muzej naroda, kako se sad zove. Centralna policijska uprava je izdala jednu stvarno odličnu brošuricu s objašnjenjima gde da tražimo informacije i o najneobičnijim pojavama.” „Da ih onda pozovemo”, reče Valander. „Bilo bi dobro kad bi nam već za

vikend neko odgovorio na par pitanja.” Niberg pažljivo prebaci glavu u plastičnu kesu, a Valander i An-Brit sedoše za sto da pregledaju ostale stvari. Medalja položena na jastučić od svile bila je iz neke strane zemlje i imala je natpis na francuskom. Ni An-Brit ni Valander nisu razumeli natpis, a Valander je znao da nema svrhe da pita Niberga — njegov engleski je bio dovoljno loš, a francuski sigurno nikakav. Prešli su na sveske. Rokovnici su bili s početka šezdesetih. Na njihovim prvim stranama stajalo je ime Harald Bergren. Valander upitno pogleda AnBrit, a ona odmahnu glavom — u istrazi se dosad nisu susreli s tim imenom. U rokovnicima je bilo tek nešto zabeležaka. Nekoliko pribeleženih vremena. Inicijala. Slova HE na jednom mestu — 10. februara 1960. Pre više od trideset godina. Valander pređe na beležnicu. Ona je, pak, bila potpuno ispisana, i Valander shvati da je u pitanju dnevnik. Prva zabeleška uneta je u novembru 1960, a poslednja u julu 1961. Rukopis je bio sitan i jedva čitljiv. Valander se seti da je, po običaju, ponovo zaboravio na posetu oftamologu. Pozajmio je lupu od Niberga i krenuo da lista beležnicu, čitajući tu i tamo poneki red. „Piše o Belgijskom Kongu”, reče. „Neko je tamo bio za vreme nekog rata. I to kao vojnik.” „Holger Erikson ili Harald Bergren?” „Harald Bergren. Ko god on bio.” Valander odloži beležnicu — shvatio je da bi ona mogla biti važna i da će morati pažljivo da je iščita. An-Brit i on se pogledaše. Valander je znao da misle isto. „Smežurana ljudska glava”, reče."I dnevnik o jednom ratu u Africi.” „Grob sa kočevima”, nadoveza se An-Brit Heglund. „Sećanje na jedan rat. Po mom shvatanju, smežurane ljudske glave i ljudi probodeni kočevima idu jedno uz drugo.” "I po mom”, reče Valander. „Možda smo ovde ipak našli neku polaznu tačku.” "Ko je Harald Bergren?” "To je jedna od prvih stvari koje treba da ispitamo.” Valander se seti da se Martinson u tom trenutku verovatno nalazi u Svarteu, u poseti osobi koja je Holgera Eriksona godinama poznavala. On

zamoli An-Brit da pozove Martinsona na mobilni - nadalje će se ime Haralda Bergrena pominjati i ispitivati u svim mogućim kontekstima. An-Brit ukuca broj, sačeka, pa odmahnu glavom. „Telefon mu je isključen”, reče. Valander se iznervira. „Kako mislimo da sprovodimo istragu ako jedni drugima nismo dostupni?” Valander utom shvati da i sam često krši pravilo o dostupnosti — verovatno je upravo do njega bilo najteže doći, bar s vremena na vreme. Ali An-Brit ne reče ništa. „Naći ću ga nekako”, reče samo ustajući. „Harald Bergren”, odvrati Valander."To ime je važno. I to važi za sve.” „Pobrinuću se da svi budu obavešteni”, reče An-Brit. Kad ostade sam u sobi, Valander uključi stonu lampu. Pođe da otvori dnevnik i primeti da pod kožnim koricama ima nečega. Pažljivo odatle izvuče jednu fotografiju - bila je crno-bela, iskrzana i flekava. Jedan ćošak joj je nedostajao. Na fotografiji su tri muškarca pozirala nepoznatom fotografu. Bili su mladi, nosili su neku vrstu uniforme i osmehivali se fotografu. Valander se seti fotografije iz Runfeltovog stana - prikazivala je Runfelta u nekakvom tropskom krajoliku, okruženog ogromnim orhidejama. Ni na ovoj fotografiji krajolik nije bio švedski, Valander je pogleda kroz lupu. Sunce mora da je stajalo visoko na nebu kad je fotografija nastala — na slici nije bilo senki. Ljudi na fotografiji bili su preplanuli. Košulje su im bile raskopčane, rukavi zavrnuti. Kod nogu su im stajale puške. Naslanjali su se na nekakvu stenu neobičnog oblika. Iza stene se nazirao otvoreni krajolik bez jasnih kontura. Pod nogama im je bio ili sitan šljunak ili nekakav pesak. Valander im se zagleda u lica - imali su između dvadeset i dvadeset pet godina. Na naličju fotografije nije bilo ničega. Valander pretpostavi da je fotografija nastala otprilike u isto vreme kad i dnevnik. Ranih šezdesetih. Ako ništa drugo, frizure muškaraca na slici su na to ukazivale. Nijedan nije imao dugačku kosu. Zahvaljujući njihovim godinama, Valander je mogao da isključi Holgera Eriksona - on je 1960. imao između četrdeset i pedeset. Valander odloži fotografiju i otvori jednu od fioka pisaćeg stola. Setio se da je ranije u nekoj koverti video nekoliko Eriksonovih fotografija za pasoš.

Spustio je jednu od novijih fotografija na sto - na naličju je grafitnom olovkom bilo ispisano 1989. — što znači da je Holger Erikson tad imao 73. Valander mu se zagleda u lice — špicast nos, tanke usne — i pokuša da zanemari bore i zamisli ga kao mlađeg. Zatim se vrati na fotografiju na kojoj su pozirala ona tri muškarca, i pregleda lice svakog od njih. Pojedine crte lica čoveka s leve strane bile su slične Eriksonovim. Valander se zavali u stolicu i sklopi oči. Holger Erikson skončava u jarku. U njegovom sefu nalazimo smežuranu ljudsku glavu, jedan dnevnik i jednu fotografiju. Valander se iznenada uspravi i otvori oči, ponovo pomislivši na provalu koju je Erikson prijavio godinu dana ranije. Sef je bio netaknut. Da pretpostavimo, pomisli, da je onaj ko je provalio u kuću imao iste poteškoće da pronađe skriveni sef kao i mi. Pretpostavimo i da je sadržaj sefa bio isti kao sada. I to da je lopov upravo njega i tražio. Sef nije uspeo da pronađe, i očigledno se nije vratio da pokuša ponovo. Ali je zato Holger Erikson godinu dana kasnije pronađen mrtav. Valander shvati da su ove pretpostavke bar donekle međusobno povezane. Tu je, međutim, postojala jedna tačka gde su se svi njegovi pokušaji da pronađe vezu između različitih događaja urešavali. Nakon Eriksonove smrti, sef bi pre ili kasnije bio otkriven. Lopov toga mora da je bio svestan. Ako niko drugi, sef bi pronašli oni koji bi preuzeli Eriksonovu zaostavštinu. A opet je tu postojalo nešto. Nekakav trag. Valander se ponovo zagleda u fotografiju. Muškarci su se osmehivali. Istim osmehom već trideset godina. Valander se zapita da Holger Erikson možda nije čovek iza foto-aparata. Ali, Erikson je s uspehom prodavao automobile u Istadu, Tumelili i Sebuu. On nije učestvovao u nekakvom davnom afričkom ratu. Ili možda jeste? O Eriksonovom životu su još uvek znali tako malo. Valander se zamišljeno zagleda u dnevnik pred sobom, a onda gurnu fotografiju u džep jakne, uze dnevnik i ode do Niberga, koji je u tom trenutku sprovodio tehničku obradu kupatila. „Nosim dnevnik sa sobom”, reče mu. „Beležnice sam ostavio.” „Ima li neke koristi od njih?”, upita Niberg. „Mislim da ima”, odvrati Valander. „Ako nešto zatreba, kod kuće sam.

Kad izađe u dvorište, Valander primeti da nekoliko policajaca uklanja policijsku traku sa jarka. Cerada je već bila sklonjena. Sat kasnije, Valander sede za sto u kuhinji i poče da iščitava dnevnik. Prva beleška bila je uneta 20. novembra 1960.

10. Valanderu je trebalo skoro šest sati da od korica do korica iščita dnevnik Haralda Bergrena. Prekidali su ga više puta. Telefon mu je zvonio bez prestanka. Oko četiri po podne je i An-Brit na brzinu svratila do njega. Valander je, međutim, gledao da ovi prekidi budu što kraći. Dnevnik je predstavljao jedno od najfascinantnijih i ujedno najjezivijih štiva koje je ikad video. Ticao se nekoliko godina života jednog čoveka, a Valander se osećao kao da ulazi u jedan potpuno strani svet. Iako se Harald Bergren, ko god on bio, ne bi mogao opisati kao vrstan pisac - često se izražavao sentimentalno ili toliko nesigurno da bi tekst postajao gotovo nerazumljiv — sadržaj napisanog i Bergrenovi doživljaji sve vreme su Valandera nezadrživo vodili dalje i. kroz jezički najnespretnije deonice. Valander je slutio da bi zahvaljujući dnevniku mogli napraviti pomak u istrazi i proniknuti u ono što se desilo Holgeru Eriksonu. Sve vreme se, međutim, u njemu podizao i prst upozorenja. Ovo je mogao da bude i put koji ih vodi u sasvim pogrešnom smeru i koji ih udaljava od rešenja. Valander je znao da je većina istina istovremeno i očekivana i neočekivana i da je trebalo pravilno tumačiti veze između njih. Osim toga, nijedna istraga nije ličila na drugu, bar ne u suštini, ne onda kad bi se zaista probili kroz ljušturu površinskih sličnosti. Dnevnik Haralda Bergrena donosio je zapise iz rata. Valander je u toku čitanja saznao identitet i preostala dva muškarca s fotografije. Ko je ko od njih nije, pak, do kraja dnevnika uspeo da rastumači, ali su, pored Haralda Bergrena, na slici bili Irac Teri O’Benion i Francuz Simon Maršan. Nacionalnost čoveka koji ih je slikao nije se pominjala, ali stajalo je da ga zovu Raul. Nešto više od godinu dana učestvovali su u jednom ratu u Africi, svi do jednog kao najamni vojnici. Na početku dnevnika, Harald Bergren opisuje kako je negde u Stokholmu saznao za jedan kafić u Briselu u kom se može stupiti u kontakt sa sumnjivim svetom najamnika. Pribeležio je da je za to čuo početkom 1958. godine. O onom što ga je nekoliko godina kasnije nagnalo u Brisel, ne navodi, pak, ništa. Harald Bergren se u sopstvenom dnevniku pojavljuje niotkuda. Bez ikakve prošlosti, bez roditelja, bez lične istorije. U svom dnevniku on stupa na praznu scenu. Jasno je jedino to da on

ima dvadeset tri godine i da je razočaran što je Hitler petnaest godina ranije izgubio rat. Valander je tu zastao. Harald Bergren je upotrebio upravo tu reč, razočaran. Valander se nanovo i nanovo vraćao na formulaciju Razočaravajuća poraz koji je Hitler pretrpeo zbog svojih izdajničkih generala i pokušavao da je rastumači. To što je Harald Bergren upotrebio r e č razočaravajuća govorilo je nešto o njemu. Je li on time izražavao nekakvo političko uverenje? Ili je, pak, bio zaveden i zbunjen? Valander nije nalazio nikakve naznake koje bi išle u prilog ovom ili onom tumačenju. Harald Bergren u nastavku o tome ne piše više ništa. On u junu 1960. vozom odlazi iz Švedske, i ostaje jedan dan u Kopenhagenu kako bi obišao zabavni park Tivoli. Tu tokom blage letnje večeri igra sa izvesnom Irene. Beleži da je ona slatka, ali previše visoka. Narednog dana odlazi u Hamburg, a sledećeg, 12. juna 1960, stiže u Brisel. Nakon otprilike mesec dana, Harald Bergren dostiže svoj cilj i biva unajmljen kao plaćenik. S ponosom beleži kako dobija vojničku platu i kako uskoro polazi u rat. Valander na osnovu napisanog stiče utisak da se Bergren u tom trenutku bliži ispunjenju svojih snova. Dosta kasnije, 20. novembra 1960, Bergren sve ovo beleži u dnevnik. U toj prvoj, uz to i najdužoj zabeleški, Bergren sumira događaje koji su ga doveli do mesta na kom se trenutno nalazio. A tada je već u Africi. Kad je naleteo na ime mesta - Omerutu — Valander je iz kutije gurnute u ugao jednog od ormara izvukao svoj stari školski atlas. Omerutu, naravno, nigde nije bio ubeležen, ali Valander je svejedno staru kartu ostavio na kuhinjskom stolu dok je čitao dalje. Zajedno s Terijem O’Benionom i Simonom Maršanom, Harald Bergren služi u borbenoj jedinici sastavljenoj isključivo od najamnika. Njihov vođa, o kome se u dnevniku veoma malo govori, Kanađanin je, i uvek se pominje samo pod imenom Sem. Haralda Bergrena izgleda ne zanima zašto se rat zapravo vodi. Valander je i sam imao tek bledu predstavu o ratu vođenom u zemlji koja se tada, baš kako je stajalo i na njegovoj staroj karti, zvala Belgijski Kongo. Harald Bergren naizgled nema nikakvu potrebu da opravda svoje učešće u ratu u svojstvu plaćenog vojnika. Beleži samo da se bore za slobodu. Ali, za čiju tačno? Bergren to ni u jednom trenutku ne navodi. Više puta, između ostalog i 11. decembra 1960. i 19. januara 1961, piše kako neće oklevati da upotrebi oružje ako se nađe licem u lice sa

švedskim vojnicima pri Ujedinjenim nacijama. Osim toga, on pažljivo beleži i svaku isplatu, i poslednjeg dana svakog meseca pravi detaljne obračune koliko mu je isplaćeno, koliko je potrošio, koliko je uštedeo. Uz to sa zadovoljstvom beleži i svaki ratni plen kog uspeva da se dočepa. U jednom posebno neprijatnom odeljku dnevnika, gde najamnici nailaze na neku napuštenu i spaljenu plantažu, Bergren piše kako u kući nalaze na poluraspadnute leševe okružene crnim rojevima muva. Vlasnik plantaže i njegova žena, oboje iz Belgije, leže mrtvi u svojim krevetima, odsečenih ruku i nogu. Smrad je strahovit, ali najamnici ipak pretražuju kuću i pronalaze nekoliko dijamanata i komada zlatnog nakita, koje kasnije jedan juvelir iz Libana procenjuje na preko dvadeset hiljada kruna. Harald Bergren tad beleži kako se rat može opravdati dobrom zaradom. U jednom ličnom osvrtu, kakvog inače drugde u knjizi nema, on sebi postavlja pitanje da li bi do takve zarade ikada došao da je ostao u Švedskoj i izdržavao se popravkama automobila. Odgovor je bio odričan — u jednom takvom životu on nikad ne bi postigao uspeh. I Bergren nastavlja da s velikim zanosom učestvuje u svom ratu. Pored opsednutosti zaradom i detaljnim proračunima, temeljan je i pri vođenju jednog drugog obračuna. Bergren u svom afričkom ratu ubija ljude. I zapisuje tačno vreme i broj ubijenih. U situacijama u kojima je to moguće, on beleži i da li potom ima prilike da priđe svojim žrtvama. Beleži da li su u pitanju muškarci, žene ili deca. Hladnokrvno konstatuje gde su njegovi hici pogodili one koje je ubio. Valander je ovakve delove, na koje je često nailazio, čitao sa sve većom nelagodom i besom. Harald Bergren nema šta da traži u tom ratu. On prima platu da bi ubijao, a ko mu je isplaćuje nije jasno. A oni koje ubija retko kad su vojnici, retko kad muškarci u uniformi. Najamnici upadaju u sela proglašena protivnicima slobode za čije se očuvanje oni navodno bore. Ubijaju i pljačkaju, i potom se povlače. Oni su odred ubica, svi do jednog su Evropljani, i ljude koje ubijaju ne smatraju sebi ravnim bićima. Harald Bergren ne krije da na crnce gleda s prezirom. Sa zadovoljstvom beleži da beže kao preplašene koze kad mi nailazimo. Ali meci lete brže nego što iko može da potrči ili skoči. Na ove reči Valander samo što nije zavrljačio knjigu o zid, ali je, nakon što je napravio pauzu i oprao nadražene oči, nastavio da

čita. Ako je ikad zažalio što već nije bio kod oftalmologa i uzeo preko potrebne naočare, to je bilo tada. Uočio je da Harald Bergren, pod pretpostavkom da u dnevniku nije iznosio laži, u proseku ubija desetoro ljudi mesečno. Nakon sedam meseci ratovanja, Bergren se razboljeva i biva avionom prebačen u bolnicu u Leopoldvilu. Ima amebnu dizenteriju i nedeljama mu je veoma loše. U dnevniku nema beležaka iz tog perioda. Ali, do trenutka kad biva primljen u bolnicu, Harald Bergren je u jednom ratu u kom se bori umesto da u Švedskoj radi kao automehaničar već ubio više od pedesetoro ljudi. Po ozdravljenju se vraća u svoju jedinicu. Mesec dana kasnije u Omerutuu su. Staju pred jednu stenu - koja zapravo nije stena, već termitnjak - i nepoznati Raul slika Bergrena, Terija O’Beniona i Simona Maršana. Valander je prineo fotografiju prozoru u kuhinji. Nikad nije video termitnjak uživo, ali shvatio je da se u dnevniku pominje upravo ova fotografija. Vratio se čitanju. Tri nedelje kasnije upadaju u zasedu i Teri O'Banion biva ubijen. Primorani su na povlačenje, ali ne uspevaju da se organizuju, već panično beže. Valander je pokušao da razabere strah kod Bergrena - ubeđen je da je on tu — ali ovaj ga krije. Beleži samo da su mrtve pokopali u šumi i njihove grobove obeležili jednostavnim drvenim krstovima. Rat se nastavlja. Jedinica jednom prilikom vežba gađanje na čoporu majmuna. Drugom prilikom na obali neke reke skupljaju jaja krokodila. Bergrenova ušteđevina je dotad dostigla gotovo trideset hiljada kruna. A onda je u leto 1961. iznenada sve gotovo. Dnevnik se neočekivano prekida. Valander je pomislio da je i za Haralda Bergrena kraj sigurno došao jednako neočekivano. Bergren mora da je mislio da će taj čudni rat u džungli večno trajati. U poslednjim beleškama on opisuje kako pod okriljem noći navrat-nanos napuštaju zemlju transportnim avionom s isključenim svetlima, na kom jedan od motora počinje da se gasi odmah po napuštanju piste koju su napravili raskrčivši rastinje. Dnevnik se završava naglo, kao da se Bergren umorio ili više nema šta da kaže. Završava se gore u transportnom avionu, i Valander ne uspeva da sazna čak ni kuda se avion zaputio. Dok zvuk motora zanire u daljini, Harald Bergren leti kroz afričku noć u kojoj mu se gubi svaki trag. Bilo je već pet po podne. Valander protegnu leđa i izađe na balkon. Iz pravca mora se ka gradu kretao zastor od oblaka. Ponovo se spremala kiša.

Valander je razmišljao o onome što je pročitao. Zašto se dnevnik nalazio u sefu Holgera Eriksona, zajedno sa smežuranom ljudskom glavom? Ako je Harald Bergren još uvek živ, onda on sad ima nekih pedeset godina. Valander primeti da drhti, pa uđe, zatvori vrata balkona i sede na kauč. Oči su ga pekle. Za koga je Harald Bergren pisao dnevnik? Za sebe ili nekog drugog? Nešto je tu nedostajalo. A on još nije shvatao šta. Jedan mladić piše dnevnik iz dalekog rata u Africi. Opisi su mu često veoma detaljni, a opet i nekako suzdržani. Nešto tu sve vreme nedostaje. Nešto što on nije uspeo da iščita između redova. Tek kad mu je An-Brit Heglund po drugi put pozvonila na vrata, Valander je shvatio o čemu se radi. Videvši An-Brit na vratima, iznenada je shvatio šta sve vreme nedostaje u Bergrenovim opisima. U dnevniku je Bergren stupio u svet kojim u potpunosti dominiraju muškarci. Žene o kojima piše su ili mrtve ili beže glavom bez obzira; sve osim Irene, koju je upoznao u Tivoliju u Kopenhagenu - one koja je bila slatka, ali previše visoka. Bergren osim nje ne pominje ni jednu jedinu ženu. On piše o dopustima po raznoraznim gradovima u Kongu, i o tome kako se opija i upada u tuče. Ali ne i o ženama. Ni o jednoj, osim o Ireni. Valandera preplavi utisak da to mora biti važno. U trenutku kad odlazi u Afriku, Harald Bergren je mlad čovek. Rat je avantura. A u svetu jednog mladića, žene su neizostavan deo avanture. Valander se zapita šta bi to moglo da znači, ali odluči da zaključke zasad zadrži za sebe. An-Brit je svratila da mu kaže da su ona i jedan Nibergov tehničar pregledali stan Jeste Runfelta, ali da nisu došli ni do kakvih rezultata - nisu našli ništa što bi objasnilo Runfeltovu kupovinu opreme za prisluškivanje. „Orhideje su Runfeltov svet”, reče ona. „Stekla sam utisak da je on pristojan udovac zaljubljen u cveće.” „Žena mu se navodno udavila”, odvrati Valander. „Bila je izuzetno lepa. Videla sam njihovu fotografiju s venčanja.” „Možda bi trebalo da ispitamo šta se desilo”, reče Valander."U nekom trenutku.” „Martinson i Švedberg pokušavaju da stupe u kontakt s njegovom decom. Pitanje je, međutim, da li bi ovaj nestanak već sad trebalo ozbiljno da

shvatimo.” Valander se već bio čuo s Martinsonom, koji je stupio u kontakt s Runfeltovom ćerkom. Ona nije mogla ni da zamisli da bi njen otac tek tako nestao i veoma se zabrinula. Znala je da je on trebalo da putuje u Najrobi i pretpostavljala je da je tamo. Valander se složi s An-Brit - od tog trenutka nestanak Jeste Runfelta postaje ozbiljan policijski zadatak. „Previše toga se ovde ne slaže”, reče. „Švedberg će se javiti kad pronađe Runfeltovog sina — on je u Helsinglandu, negde na selu gde nemaju telefona.” Odlučili su da u nedelju po podne održe sastanak i An-Brit obeća da će sve organizovati. Valander joj potom ispriča šta je pročitao u dnevniku. Nije žurio i trudio se da bude iscrpan - tako je istovremeno i sebi sumirao priču. „Harald Bergren”, reče ona kad Valander zaćuta."Da li bi Runfelt mogao da bude on?” "U svakom slučaju možemo da zaključimo da je Harald Bergren u jednom trenutku u svom životu svakodnevno i u zamenu za novac činio zločine”, odvrati Valander. „Dnevnik je zaista jezivo štivo. Možda on danas živi u strahu da će sadržaj dnevnika biti otkriven?” „Drugim rečima — mi moramo da ga pronađemo”, reče An-Brit. „I to što pre. Pitanje je samo odakle da krenemo.” Valander klimnu glavom. „Dnevnik smo našli u Eriksonovom sefu. To je zasad najbolji trag koji imamo. S tim što ne smemo da dozvolimo da taj podatak utiče na nastavak istrage.” „Dobro znaš da je to nemoguće”, odvrati An-Brit iznenađeno. „Čim nađemo neki trag, on nas neizbežno navodi na izvesne pretpostavke.” „Samo sam hteo da podsetim na to da se, uprkos svemu, može desiti da grešimo”, odvrati Valander pomirljivo. U trenutku kad se An-Brit spremala da pođe, Valanderu pozvoni telefon. Švedberg je javljao da je pronašao Runfeltovog sina. „Strašno se zabrinuo”, objasni Švedberg. „Uhvatiće prvi let ovamo.” „Kad se poslednji put čuo s ocem?” „Par dana pre nego što je ovaj krenuo za Najrobi, to jest, pre nego što je

tamo trebalo da krene. Sve je bilo kao i obično. Po sinovljevim rečima, Runfelt se uvek radovao svojim putovanjima.” Valander klimnu glavom. "U redu”, reče, i pruži slušalicu koleginici. An-Brit zakaza sastanak za sutradan, i tek nakon što ona spusti slušalicu, Valander se seti da kod sebe ima Švedbergove beleške o pojavi nekakve sumnjive žene u Istadskom porodilištu. An-Brit požuri kući svojoj deci. Kad ostade sam, Valander pozva oca. Dogovoriše se da Valander svrati do njega u nedelju ujutru. Fotografije koje je otac uslikao svojim starim foto-aparatom bile su gotove. Ostatak subotnje večeri Valander je proveo u sumiranju podataka o ubistvu Holgera Eriksona. Istovremeno je u glavi analizirao i nestanak Jeste Runfelta. Bio je zabrinut i uznemiren, i bilo mu je teško da se koncentriše. Imao je sve jači predosećaj da su tek zagrebali površinu nečeg veoma velikog. Strepnja mu nije davala mira. Oko devet uveče Valander je već bio toliko umoran da nije više imao snage da razmišlja. Gurnuo je beležnicu u stranu i okrenuo Lindin broj. Telefon je uzalud zvonio — Linda nije bila kod kuće. Obukao je potom jednu od svojih debljih jakni, otišao u centar grada i večerao u kineskom restoranu na trgu. Učinilo mu se da je restoran neobično krcat gostima, a onda se setio da je subota uveče. Naručio je za sebe buteljku vina i smesta dobio glavobolju. Kad je krenuo kući, kiša je već ponovo padala. Te noći je sanjao o Bergrenovom dnevniku. Nalazio se u mrklom mraku, bilo je strašno toplo, i odnekud iz te kompaktne tame Harald Bergren je upirao oružje u njega. Probudio se rano. Kiša je prestala i nebo se ponovo razvedrilo. U sedam i petnaest je seo u auto i uputio se u Lederup kod oca. Konture predela su se jasno i oštro ocrtavale pod jutarnjim svetlom. Valander je razmišljao o tome kako bi trebalo da pokuša da Jertrud i oca nagovori da se spuste s njim do obale. Uskoro će za to biti isuviše hladno. S nelagodom se prisećao noćašnjeg sna. Dok je vozio, razmišljao je o

tome kako će na popodnevnom sastanku morati da naprave raspored po kom će tražiti odgovore na pokrenuta pitanja. Bilo je važno locirati Haralda Bergrena. Makar se ispostavilo da su pratili trag koji ih nikud nije odveo. Kad je skrenuo u dvorište očeve kuće, otac ga je dočekao na stepenicama. Nisu se videli još od povratka s puta. Ušli su u kuhinju, gde je Jertrud već postavila doručak. Zajedno su pregledali očeve fotografije iz Rima. Mnoge od njih bile su mutne. Na nekima je motiv tek delom završio na slici. Otac je, međutim, bio i zadovoljan i ponosan, pa je Valander samo pohvalno klimao glavom. Jedna fotografija se razlikovala od ostalih. Uslikao ju je konobar tokom njihove poslednje večeri u Rimu. Upravo su bili završili večeru. Primakli su stolice. Poluprazna flaša crnog vina stajala je na belom stolnjaku. Obojica su se osmehivali pravo u objektiv. Valanderu je na trenutak pred očima zatreperila izbledela fotografija iz Bergrenovog dnevnika, ali odagnao ju je iz misli. U tom trenutku je hteo da vidi samo sebe i oca. Shvatio je da je fotografija definitivno potvrdila ono što je on sam otkrio tokom puta. Otac i on su ličili jedan na drugog. Staviše, fizički su bili veoma slični. „Voleo bih da i meni napraviš ovu sliku”, reče Valander. „Već jesam”, odvrati otac zadovoljno, i pruži mu koverat s fotografijom. Nakon doručka su prešli u očev atelje. Otac je upravo završavao jedan predeo sa tetrebom. Pticu bi uvek slikao poslednju. „Koliko si slika naslikao u životu?”, upita ga Valander. „To me pitaš svaki put kad dođeš ovamo”, odvrati otac. „Otkud bih to znao? Koja bi bila svrha toga? Najvažnije je da sve liče jedna na drugu. Od prve do poslednje.” Valander je odavno shvatio da postoji samo jedno moguće objašnjenje za to što njegov otac uvek slika isti motiv. To je bio njegov način da izađe na kraj sa svim promenama koje ga okružuju. Na svojim platnima, on je vladao čak i kretanjem sunca. Ono je bilo tu, nepomično, nepromenljivo, uvek na istoj visini nad šumovitim brežuljcima. „Lepo nam je bilo na putu”, reče Valander dok je gledao oca kako meša boje. „Pa i rekao sam ti da će nam biti lepo”, odvrati otac."Ti bi inače otišao u

grob a da nisi video Sikstinsku kapelu“ Valander se zapitao da li je sad trenutak da oca pita o njegovoj usamljeničkoj šetnji jedne od poslednjih večeri u Rimu, ali na kraju je ipak odustao od toga. To je bila tajna koja se nije ticala nikog drugog do njega samog. Valander predloži ocu da se spuste do obale, i na njegovo iznenađenje, otac. smesta odgovori potvrdno. Jertrud, pak, reče da bi radije ostala kod kuće, i on i otac u deset sedoše u Valanderov auto i pođoše u Sandhamaren. Vetra gotovo da nije bilo. Spustiše se do plaže. Kad je trebalo da pređu poslednji greben, otac ga uhvati za ruku, a onda se pučina otvori pred njina. Plaža je bila gotovo pusta. U daljini se nekoliko ljudi igralo sa psom. I to je bilo sve. „Lepo je”, reče otac. Valander ga je krišom posmatrao. Putovanje u Rim kao da je iz korena promenilo očevo raspoloženje. Možda će se pokazati da je ono pozitivno uticalo i na podmuklu bolest koju su mu lekari ustanovili. Shvatao je, međutim, da on sam nikada neće u potpunosti razumeti šta je putovanje značilo ocu. To je bilo putovanje njegovog života, a njemu samom je bilo tek dopušteno da mu se na tom putovanju pridruži. Rim je bio očeva Meka. Lagano su šetali plažom. Valander pomisli da je možda trenutak da s ocem popriča o prošlosti. A opet, žurbe nije bilo. Utom otac iznenada zastade u pola koraka. „Šta je bilo?”, upita Valander. „Nešto mi je muka poslednjih dana”, reče otac. „Proći će brzo.” „Hoćeš da se vratimo?” „Rekoh da će brzo da prođe.” Valander primeti da se otac vraća staroj navici da na njegova pitanja odgovara osorno, i zato ne reče više ništa. Nastavili su sa šetnjom. Iznad njih se jato selica kretalo ka zapadu. Tek kad su na plaži proveli više od dva sata, otac reče da mu je dosta. Valander, koji je bio zaboravio na vreme, shvati da i sam mora da požuri u stanicu kako ne bi zakasnio na sastanak. Ostavio je oca u Lederupu i u Istad krenuo s osećanjem olakšanja. Čak i

da otac ne uspe da umakne od svoje podmukle bolesti, putovanje u Rim mu je očigledno mnogo značilo. Možda će sad napokon uspeti da obnove kontakt koji su izgubili pre toliko godina, onda kad je Valander odlučio da postane policajac? Otac nikad nije prihvatio njegov izbor profesije, iako nikad nije uspeo da objasni šta protiv njega ima. Valander je usput razmišljao o tome kako će možda konačno dobiti odgovor na pitanje koje ga je već godinama proganjalo. U tri su zatvorili vrata sale za sastanke. Pridružila im se i Lisa Holgešon. Ugledavši je, Valander se seti da se još nije javio Peru Okešonu, pa napisa sebi podsetnik u beležnicu kako na to ne bi ponovo zaboravio. Ispričao je kolegama za otkriće smežurane glave i dnevnika Haralda Bergrena. Kad je završio, svi su se složili da to zaista može biti nekakav trag. Nakon što su podelili zadatke, Valander pređe na priču o Jesti Runfeltu. „Nadalje radimo pod pretpostavkom da se Jesti Runfeltu nešto desilo”, reče."Ne možemo da isključimo ni zločin ni nesrećan slučaj. Pitanje svojevoljnog nestanka ostaje, međutim, otvoreno. S druge strane, mislim da možemo da isključimo postojanje veze između Holgera Eriksona i Jeste Runfelta. I ovde važi isto — ona možda postoji, ali to je malo verovatno. Ništa ne govori u prilog takve veze.” Valander je hteo da što pre završi sastanak. Ipak je bila nedelja. Bio je svestan toga da svi njegovi saradnici na poslu daju sve od sebe, ali isto tako je znao da je odmor ponekad zapravo najbolji način rada. Sati koje je tokom prepodneva proveo kod oca ulili su mu novu snagu. Kad je u par minuta posle četiri izašao iz stanice, osećao se odmornije nego i u jednom trenutku u poslednjih nekoliko dana. Čak i njegova zebnja kao da je na trenutak nestala. Ako bi našli Haralda Bergrena, onda bi vrlo verovatno našli i rešenje. Ubistvo je bilo previše dobro isplanirano da iza njega ne stoji sasvim poseban počinilac. Harald Bergren je mogao biti upravo takav počinilac. Na putu kući Valander svrati u dragstor i popusti pred iskušenjem da iznajmi i jedan film. U pitanju je bio klasik, „Most Vaterio”. On i Mona su ga gledali u bioskopu u Malmeu negde na početku svog braka, ali on se sad tek kroz maglu sećao o čemu se u filmu radi.

Lindin poziv ga prekinu usred gledanja filma. Valander joj reče da će on pozvati nju, zaustavi film i pređe u kuhinju. Razgovarali su skoro pola sata. Linda ni jednom jedinom rečju nije nagovestila da je grize savest što mu se nije javila ranije, ali on joj to nije ni pomenuo. Znao je da su slični. Oboje su umeli da budu rasejani, a opet i potpuno usredsređeni kad bi se našli pred nekakvim zadatkom. Rekla mu je da je sve u redu, da radi u restoranu na Kungsholmenu i da ide na časove glume. Nije je pitao kako joj ide. Predosećao je da ona i bez toga dovoljno sumnja u svoje sposobnosti. Pred sam kraj razgovora, Valander joj pomenu prepodnevnu šetnju s ocem. „Izgleda da vam je bilo lepo”, reče Linda. "Da. Imam utisak da se nešto promenilo.” Kad su završili razgovor, Valander izađe na balkon. Vetar je i dalje bio blag. To je u Skoneu bila prava retkost. Sav njegov nespokoj na trenutak je nestao. Sad će leći da spava. A ujutru će se ponovo baciti na posao. Dok je gasio svetlo u kuhinji, pogledom je okrznuo Bergrenov dnevnik. I zapitao se gde je Harald Bergren baš u tom trenutku.

11. U ponedeljak, 3. oktobra, probudio se s mišlju da smesta treba ponovo da razgovara sa Svenom Tirenom. Nije znao da li ga je san doveo do tog uvida, ali u njega je svejedno bio siguran. Nije zato čekao da stigne u stanicu, već je, pristavivši kafu, odmah okrenuo Informacije i dobio Tirenov broj telefona. Javila mu se Tirenova supruga. Objasnila mu je da je Sven već otišao i dala mu broj njegovog mobilnog telefona. U pozadini Tirenovog glasa čulo se krčanje i škripanje, i prigušeno brujanje kamionskog motora. Tiren objasni da je u blizini Hegestada, i da treba da obavi još dve isporuke pre nego što krene na terminal u Malmeu. Valander ga zamoli da dođe do stanice čim bude mogao. Kad ga Tiren upita da li to znači da su uhvatili Eriksonovog ubicu, Valander mu odvrati da je u pitanju samo rutinski razgovor. Još uvek su bili tek u početnoj fazi istrage, objasni, ali će sasvim izvesno uhvatiti onog ko je ubio Holgera Eriksona. Sto se moglo desiti uskoro, ali isto tako je moglo i da potraje. Tiren obeća da će oko devet biti u stanici. „Samo gledajte da ne parkirate ispred ulaza”, reče mu Valander."Da ne ispadne neki problem.” Sven Tiren na to promrmlja nešto nerazgovetno. Valander je u sedam i petnaest stigao do stanice. Pred samim vratima se predomislio i pošao ulevo, ka tužilaštvu koje je imalo zaseban ulaz. Znao je da je osoba koju želi da vidi ranoranilac poput njega, i kad pokuca na vrata kancelarije, Per Okeson mu doviknu da uđe. Okeson je sedeo za svojim večito pretrpanim stolom. Čitava soba bila je pravi haos od papira i fascikli, ali ta slika nije odražavala pravo stanje stvari — Per Okeson je bio izuzetno efikasan i savestan tužilac, i Valander je voleo da sarađuje s njim. Poznavali su se već godinama i s vremenom razvili odnos koji je prevazilazio potrebe posla. Dešavalo se da se povere jedan drugom i da jedan drugog upitaju za savet ili pomoć. A opet je među njima postojala nekakva nevidljiva granica koju nikada nisu prešli. Oni nikad neće postati istinski bliski prijatelji. Za tako nešto su bili isuviše različiti. Kad Valander uđe u kancelariju, Per Okeson vedro klimnu glavom, pa ustade i sa jedne od stolica skloni kutiju s dokumentima iz slučaja koji će tog dana razmatrati na

sudu. Valander sede, a Per Okeson isključi telefon. „Čekao sam da mi se javiš”, reče. „I da — hvala ti na razglednici.” Valander je smetnuo s uma da je Okesonu poslao razglednicu iz Rima. Koliko se sećao, na njoj je bila slika Rimskog foruma. „Lepo smo se proveli”, odvrati."I otac i ja.” „Nikad nisam bio u Rimu”, nastavi Per Okeson. „Kako beše ide ona izreka kad vidiš Rim, onda možeš i da umreš? Il’ Napulj beše?” Valander odmahnu glavom — nije bio čuo za to. „Nadao sam se mirnoj jeseni”, reče",a onda se vratim kući i tu u nekom jarku zateknem starca nabodenog na kočeve.” Per Okeson napravi grimasu. „Video sam par policijskih fotografija. A i Lisa Holgešon mi je prenela o čemu se radi. Imate li nekakav trag?” "Možda”, odgovori Valander i ukratko objasni Okesonu šta su našli u Eriksonovom sefu. Znao je da ga tužilac smatra sposobnim koordinatorom policijskih istraga, i veoma retko se dešavalo da se on ne složi s njegovim zaključcima ili sa načinom na koji vodi istragu. "To da neko u neki jarak pobije naoštrene bambusove štapove zvuči, naravno, potpuno sumanuto”, reče Okeson."A opet, vremena su takva da je jasne granice između ludila i normalnosti sve teže povući.” „Šta se dešava s Ugandom?”, upita Valander. „Pretpostavljam da misliš na Sudan”, odvrati Okeson. Valander je znao da se Okeson prijavio za mesto u Komesarijatu za izbeglice pri Ujedinjenim nacijama. Hteo je da na neko vreme ode iz Istada, da vidi nešto drugo pre nego što za to bude kasno. Okeson je bio nekoliko godina stariji od Valandera. Već je bio prevalio pedesetu. „Sudan, da”, reče Valander. „Jesi li razgovarao sa ženom?” Okeson klimnu glavom. „Odvažio sam se pre par nedelja, i ispostavilo se da ona ima mnogo više razumevanja nego što sam očekivao. Stekao sam utisak da bi joj čak i prijalo da me na neko vreme nema u luči. Još čekam da mi se jave, ali iznenadilo bi me da me odbiju. Kao što znaš, ja imam svoje veze.” j Valander je odavno shvatio da Per Okeson poseduje izuzetnu sposobnost da dođe do poverljivih informacija. Valander nije imao ni najmanju predstavu o tome kako mu to

polazi za rukom, ali Okeson je, na primer, uvek dobro znao o čemu je bilo reči na raznoraznim odborima vlade ili čak i u najzatvorenijim krugovima Centralne policijske uprave. „Ako sve prođe kako treba, krećem na Novu godinu”, nastavi Okeson."I ostaću tamo najmanje dve godine.” „Nadam se onda da ćemo ovo s Holgerom Eriksonom rešiti do tada. Imaš li možda neke direktive za mene?” „Naprotiv, ti treba meni da se obratiš ako ti nešto zatreba.” Valander se zamisli. „Zasad još ne”, odvrati. „Lisa Holgešon je pominjala da bi trebalo da ponovo pozovemo Matsa Ekholma. Sećaš ga se od letos — lovi ludake tako što sastavlja njihove psihološke profile. Usput, smatram da je on izuzetno sposoban.” Okeson se veoma dobro sećao Matsa Ekholma. „Ali svejedno mislim da treba sačekati”, nastavi Valander. „Još nisam potpuno siguran da imamo posla sa poremećenom osobom.” „Ako misliš da treba da sačekamo, onda ćemo tako i uraditi”, odvrati Per Okeson, pa ustade i pokaza na kutiju. „Danas imam posebno komplikovan slučaj”, reče, izvinjavajući se. „Moram da se spremim.” Valander pođe. „Šta si mislio da radiš u Sudanu?”, upita."Je li izbeglicama stvarno potrebna švedska pravna pomoć?” „Izbeglicama treba svaka moguća pomoć”, odvrati Per Okeson, prateći ga do prijavnice."I to ne važi samo za Švedsku.” „Bio sam u Stokholmu par dana dok si ti bio u Rimu”, reče Okeson iznenada. „Naleteo sam na Anet Brolin. Zamolila me je da vas sve pozdravim. Tebe posebno.” Valander ga sumnjičavo pogleda, ali ne reče ništa. Par godina ranije, Anet Brolin je radila na zameni kod Okesona i, iako je bila udata, Valander je pokušao da joj se približi. To se nije najsrećnije završilo i Valanderu je ta epizoda ostala u krajnje neprijatnom sećanju. Izašao je iz tužilaštva. Vetar se pojačao. Nebo je bilo sivo. Valander pretpostavi da nema više od osam stepeni. Na ulazu u policijsku stanicu

nalete na Švedberga, koji je upravo kretao napolje. Valander se seti da je jedan njegov dokument kod njega. „Pre neki dan sam posle sastanka slučajno pokupio neke tvoje papire”, reče. Švedberg ga upitno pogleda. „Nisam primetio da mi išta nedostaje.” "U pitanju su beleške o nekakvoj sumnjivoj ženi u porodilištu.” „Možeš da ih baciš”, reče Švedberg. „Neko je samo video duha.” „Moraćeš sam da ih baciš”, odvrati Valander. „Staviću ti ih na sto.” "I dalje vodimo razgovore s ljudima iz Eriksonovog kraja”, reče Švedberg. „Porazgovaraću i s poštarom.” Valander klimnu glavom i uđe u stanicu. Dok je stigao do kancelarije, već je zaboravio na Švedbergov papir. Izvadio je Bergrenov dnevnik iz unutrašnjeg džepa jakne i stavio ga u fioku radnog stola. Fotografiju sa trojicom muškarca koji poziraju ispred termitnjaka spustio je na sto. Dok je čekao Svena Tirena, na brzinu je iščitao nekoliko dokumenata koje su mu kolege ostavile u kancelariji. U petnaest do devet je otišao po kafu. An-Brit mu u prolazu pomenu da je nestanak jeste Runfelta registrovan i da se sada i formalno tretira kao hitan zadatak. „Razgovarala sam i s jednim Runfeltovim komšijom. Profesor je u gimnaziji i izgleda mi krajnje pouzdano. Rekao je da je čuo Runfelta u stanu u utorak uveče, ali ne i posle toga.” „Sto znači da je on definitivno tad krenuo”, reče Valander. „Samo ne za Najrobi.” „Pitala sam ga i da li je kod Runfelta možda primećivao nešto neobično, ali Runfeit je izgleda bio povučen čovek urednih i diskretnih navika. Učtiv, ali ništa više od toga. Uz to mu je i retko ko dolazio u posetu. Jedino neobično je to što je Runfelt s vremena na vreme kući dolazio kasno uveče. Zgrada je prilično akustična, pa mislim da možemo da verujemo komšijinim rečima.” Valander je stajao sa šoljom u ruci i razmišljao. „Moramo da rastumačimo sadržaj one kutije”, reče. „Bilo bi dobro da neko već danas kontaktira onu firmu iz Burosa. A nadam se i da su tamošnje kolege u toku. Kako beše ime one firme? Sekur? Niberg će to znati. Treba da

se raspitamo da li je Runfelt i pre kupovao nešto od njih. One stvari sigurno nije naručio tek onako.” „Oprema za prisluškivanje. I za uzimanje otisaka. Koga takva oprema zanima? Ko koristi te stvari?” "Mi.” "Ko još?” Valander shvati da An-Brit ima nešto konkretno na pameti. „Oprema za prisluškivanje može, naravno, da se koristi i u nelegalne svrhe.” „Mislila sam pre na opremu za otiske.” Valander klimnu glavom. Shvatio je. "Njuškala”, reče. „Privatni detektivi. I meni je to palo na pamet, ali Jesta Runfelt je vlasnik cvećare koji je ceo život posvetio orhidejama.” "To je samo ideja”, odvrati An-Brit. „Nazvaću ja firmu iz Burosa.” Valander se vrati u kancelariju. Eba mu utom javi sa prijavnice da je Sven Tiren stigao. „Nadam se da cisternu nije parkirao ispred ulaza. Inače će Hanson da poludi.” "Ne vidim nikakav kamion ovde”, reče Eba. „Dolaziš po Tirena? I da — Martinson te je tražio.” „Gde je on?” „U kancelariji, pretpostavljam.” „Zamoli Tirena da sačeka par minuta dok popričam s Martinsonom.“ Kad Valander uđe kod Martinsona u kancelariju, ovaj na brzinu završi telefonski razgovor, i Valander pretpostavi da je pričao sa ženom. Svakog dana ga je zvala bezbroj puta. Nikome nije bilo jasno o čemu toliko razgovaraju. „Čuo sam se sa forenzičkom službom iz Lunda”, reče Martinson. „Imaju nešto preliminarnih rezultata. Samo što imaju problema da utvrde ono što nas najviše zanima.” „Vreme smrti?” Martinson klimnu glavom. „Nijedan od kočeva nije prošao kroz srce. Nije probijena nijedna arterija. To znači da je Erikson verovatno dugo umirao. Najverovatniji uzrok smrti jeste utapanje”

„Kako to misliš?”, upita Valander iznenađeno. „Erikson je pao na kočeve, valjda nije mogao tako da se udavi?” „Lekar s kojim sam razgovarao preneo mi je gomilu neprijatnih detalja”, odvrati Martinson. „Rekao mi je da je u Eriksonovim plućima bilo toliko krvi da u jednom trenutku više nije mogao da diše. Otprilike kao da se udavio.” „Moramo da saznamo vreme smrti”, reče Valander. „Pozovi ih ponovo. Moraju da imaju nešto za nas.” „Dostaviću ti dokumentaciju čim stigne.” "U to ću poverovati tek kad je vidim. Ovde toliko toga ume da se zagubi” Valander nije imao nameru da kritikuje Martinsona. Kad je izašao u hodnik, shvatio je da se njegove reči mogu pogrešno protumačiti, ali za ispravke je već bilo prekasno. Produžio je do prijavnice. Sven Tiren je sedeo na plastičnoj klupi i zurio u pod. Oči su mu bile zakrvavljene i bio je neobrijan. Prijavnicom se širio jak miris nafte i benzina. Pređoše u Valanderovu kancelariju. „Zašto još niste uhvatili Holgerovog ubicu?”, upita Tiren. Valander primeti da ga Tirenovo ponašanje ponovo nervira. "Ako mi ovog trenutka kažete ko je on, ja ću lično otići da ga uhapsim”, odvrati. „Nisam ja ovde policajac.” "U to nema sumnje, jer da to jeste, onda ne biste postavljali tako glupa pitanja.” Valander odmahnu rukom kad Tiren otvori usta da se pobuni. „Ja ovde postavljam pitanja”, reče. „Jesam ja to osumnjičen za nešto?” "Ne, ali ja sam taj koji ovde postavlja pitanja. A vi samo treba da odgovarate na ono što vas pitam. I ništa više.” Sven Tiren slegnu ramenima. Valandera iznenada preplavi utisak da je Tiren na oprezu, i oseti kako mu se svi policijski instinkti izoštravaju. Njegovo prvo pitanje bilo je i jedino koje je unapred pripremio. „Harald Bergren”, reče."Da li vam to ime nešto znači?” Sven Tiren ga pogleda. "Ne poznajem nikog ko se tako zove. Je l’ treba da ga znam?”

„Sigurni ste u to?” "Jesam.” "Razmislite!” „Nemam šta da razmišljam. Ako sam siguran, onda sam siguran.” Valander gurnu fotografiju ka Tirenu i pokaza na nju. Sven Tiren se nagnu preko stola. "Da li prepoznajete nekog sa te slike? Pažljivo pogledajte. Ne žurite.” Sven Tiren uze fotografiju prstima umazanim naftom i zagleda se u nju. U Valanderu se javi tračak nade pre nego što je Tiren vrati na sto. „Nikad nisam vido nijednog od njih.” „Dugo ste ih posmatrali. Možda vam se neko učinio poznatim?” "Pa rekoste mi da ne žurim! Ko su ti ljudi? Gde su slikani?” „Sigurni ste?” "U životu ih nisam video.” Valander shvati da Tiren govori istinu. "Na fotografiji su trojica plaćenika”, reče. „Slikani su u Africi pre više od trideset godina.” "Iz Legije stranaca?” "Ne baš. Ali skoro. Vojnici koji se bore za onog ko najviše plati.” "Od nečeg mora da se živi.” Valander začuđeno pogleda Tirena, ali ne upita ga šta je takvim komentarom hteo da kaže. „Jeste li nekad čuli da je Holger Erikson imao veze s najamnicima?” „Holger Erikson je prodavo kola. Mislio sam da ste to shvatili.” "A uz to je i pisao pesme i posmatrao ptice”, reče Valander ne krijući da se iznervirao. „Jeste li ikad čuli Eriksona da pominje najamnike? Ili ratove u Africi? Da ili ne?” Sven Tiren se upilji u njega. „Što policija mora da bude tako neprijatna?”, upita. „Zato što se često bavimo neprijatnim stvarima. Hteo bih da nadalje isključivo odgovarate na moja pitanja. I samo to. Ne želim nikakve lične komentare koji nemaju veze s ovim.” "A šta ako odbijem?” Valander pomisli kako je na ivici da zloupotrebi službeni položaj. I to ga

nije zabrinulo. Nešto mu se kod ovog čoveka nije ni najmanje dopadalo. „Onda ću vas ubuduće svakog dana zvati na razgovor. A od tužioca ću zatražiti nalog za pretres vaše kuće.” "A šta mislite da biste tamo našli?” "To je potpuno nebitno. Ali razumete šta hoću da kažem?” Valander shvati da se izlaže velikom riziku — Sven Tiren je mogao da ga prozre. Tiren, međutim, shvati da je bolje da posluša. „Holger je bio miroljubiv čovek, mada je u poslovima umeo da bude opak. Al’ o najamnicima nikad nije pričo. Iako je to sigurno mogo.” „Kako to mislite?” „Plaćenici se bore protiv revolucionara i komunista, je 1’ tako? A za Holgera može da se kaže da je bio konzervativan. U najmanju ruku.” "U kom smislu konzervativan?” „Mislio je da društvo ide u tri lepe. Pričao je da treba vratiti bičevanje kao kaznu, i da ubice treba da završe na vešalima. Da on ovde može da se pita, onaj ko ga je ubio popio bi konopac oko vrata.” "I o tome je razgovarao s vama?” "To je pričo svima. On vam nije krio šta misli.” „Je li bio u kontaktu s nekom konzervativnom organizacijom?” „Otkud ja da znam?” „Ako znate jedno, možda znate i drugo. Odgovorite mi na pitanje.” "Ne znam.” "U vezi s neonacistima?” "Ne znam.” "Je li sam bio nacista?” "Ne znam ja ništa o njima. Holger je mislio da društvo ide do đavola. Za njega su i socijaldemokrate i komunisti bili jedno te isto. Narodna partija je valjda bila ono najradikalnije što je mogo da svari.” Valander se na trenutak zamisli nad Tirenovim rečima. One su i produbljivale i menjale predstavu koju su o Holgeru Eriksonu dotad imali. Erikson je očigledno bio neobičan čovek pun protivrečnosti. Pesnik i ultrakonzervativac, ljubitelj ptica i zagovornik smrtne kazne. Valander se seti pesme koju su našli na njegovom stolu. U njoj je Erikson žalio što jedna ptica polako nestaje iz njihove zemlje. A kriminalce je, s druge strane, trebalo vešati.

"Je li vam ikad pominjao da ima neprijatelje?” "To ste me već pitali.” „Znam. I sad vas pitam ponovo.” „Nikad to nije otvoreno reko. Al’ svejedno je noću zaključavo vrata.” "Zašto?” „Zato što je imao neprijatelja.” "A vi ne znate ko su oni?” „Je li pominjao zašto ima neprijatelja?” „Nikad nije ni reko da ih ima. ja sam taj koji to kaže. Kol’ko puta to moram da vam ponovim?” Valander upozoravajuće odmahnu rukom. „Ako budem hteo, isto pitanje mogu da vam postavljam i narednih pet godina. Erikson, dakle, nije imao neprijatelja, ali noću se ipak zaključavao?” „Da.” „I otkud vi to znate?” "Pa reko mi je! Kako bih, majku mu, inače to znao? Nisam valjda noću išo tamo da gledam je 1’ zaključo vrata! U Švedskoj danas čovek nikome ne može da veruje. Tako je reko.” Valander odluči da tu zasad prekine razgovor s Tirenom. Nastaviće ga kad za to dođe vreme. Bio je siguran da Tiren zna više nego što govori, ali nije hteo da ga pritiska. Ako bi ga saterao u ugao, bilo bi mu teško da ga odatle ponovo izmami. „Mislim da će zasad to biti sve”, reče. „Zasad? To znači da ću ponovo morati da dolazim ’vamo? A kad ću tačno da radim svoj poso?” „Bićemo u kontaktu. Hvala vam što ste došli”, reče Valander, pa ustade i pruži Tirenu ruku. Tirena ova učtivost iznenadi. Valander oseti da on ima snažan stisak. „Pretpostavljam da možete i sami da izađete”, reče. Kad Tiren ode, Valander pozva Hansona. Imao je sreće da ga odmah nade. „Sven Tiren”, reče. „Vozač cisterne. Sećaš se, mislio si da je bio umešan u nekoliko slučajeva zlostavljanja?” „Da.”

„Vidi šta možeš da nađeš o njemu.” „Je 1’ hitno?” „Koliko i sve ostalo.” Hanson obeća da će to uraditi. Bilo je već deset sati. Valander ode po kafu, a onda sede da pribeleži razgovor s Tirenom. Na sledećem sastanku tima detaljno će pretresti sve ono o čemu je tokom ovog razgovora bilo reči. Valander je bio siguran da je 011 važan za istragu. Završio je izveštaj i zatvorio beležnicu, i u tom trenutku ugledao papir sa Švedbergovim beleškama. Stalno je zaboravljao da mu ih vrati, i sad će to obaviti pre nego što se prihvati ičeg drugog. Uzeo je papir i izašao u hodnik, i u tom trenutku začuo zvonjavu telefona iz kancelarije. Na trenutak je zastao, a onda se vratio i podigao slušalicu. Čuo je Jertrudin glas. Plakala je. „Moraš da dođeš”, rekla je kroz jecaje. Valander se sledio. „Šta se desilo?” „Tata ti je umro. Leži tamo među svojim slikama.” Bilo je deset i petnaest u ponedeljak, 3. oktobra 1994.

12. Otac Kurta Valandera sahranjen je 11. oktobra na Istadskom novom groblju. Tog dana vetar je bio nemiran, a jake pljuskove smenjivali su kratki sunčani periodi. Nedelju dana nakon što je telefonom obavešten o očevoj smrti, Valander kao da još uvek nije shvatao šta se dogodilo. Poricanje je bilo tu već od trenutka kad je spustio telefonsku slušalicu. Bilo mu je nezamislivo da bi otac mogao da umre. Ne odmah po njihovom povratku iz Rima. Ne kad su napokon povratili nešto od bliskosti izgubljene pre toliko godina. Valander je bio izašao iz stanice ne rekavši nikom ništa. Bio je ubeđen da je Jertrud pogrešila. Ali, kad je stigao u Lederup i utrčao u atelje u kom se uvek osećao miris terpentina, smesta je shvatio da jeste onako kako je Jertrud rekla. Otac je ležao opružen preko platana koja je oslikavao. U trenutku smrti, zatvorio je oči i grčevito stegao četkicu kojom na tetrebovo perje tek što je bio naneo sitne bele tačke. Valander je shvatio da je otac u tom trenutku završavao onu istu sliku na kojoj je radio i prethodnog dana, pre nego što su zajedno krenuli u šetnju plažom u Sandhamarenu. Smrt je došla iznenada. Kad se kasnije dovoljno umirila da ono što priča bude povezano, Jetrud je objasnila da je sve bilo kao i obično. Doručkovao je kao i obično, i oko pola sedam prešao u atelje. A kad se oko deset nije pojavio u kuhinji da po običaju popije kafu, ona je otišla u atelje da ga na to podseti. I on je tad već bio mrtav. Valander je pomislio kako smrt, bez obzira na to kad dođe, uvek sve poremeti. Ona uvek dođe u nevreme, bilo da to znači da jedna jutarnja kafa ostane netaknuta ili nešto drugo. Čekali su hitnu pomoć. Jertrud ga je čvrsto držala pod ruku. Valander je bio potpuno prazan. Nije osećao nikakvu tugu. Nije osećao apsolutno ništa, sem nekakve nejasne predstave o tome kako je sve to nepravedno. Oca jedva da je mogao da žali. Ali mogao je da žali sebe, to je jedina moguća tuga. A onda je stigla hitna pomoć. Valander je poznavao vozača, zvao se Prits i odmah je shvatio da je čovek po kog je došao Valanderov otac. „Nije bio bolestan”, rekao mu je Valander. „Juče smo šetali plažom. Tad mi se požalio da mu je muka. Ništa drugo.” „Verovatno je u pitanju moždani udar”, odvratio je Prits s razumevanjem

u glasu. „Dešava se da tako izgleda.” Isto to su i lekari kasnije rekli Valanderu. Sve se desilo veoma brzo. Njegov otac verovatno nije stigao ni da oseti da umire. Jedan krvi sud u mozgu mu je pukao, i on je umro i pre nego što mu je glava pala na nezavršenu sliku. Za Jertrud su šok i tuga bili pomešani s olakšanjem što se sve tako brzo završilo. Što će on sad izbeći da se lagano gubi u izmaglici nekakve ničije zemlje. Valander je razmišljao o nečemu sasvim drugom. Otac mu je bio sam kad je umro. Niko ne bi trebalo da bude sam kad mu kucne zadnji čas. Grizla ga je savest što nije reagovao na to što je ocu bilo muka. To je mogao biti nagoveštaj srčanog napada ili moždanog udara. Najgore je, međutim, bilo to što se sve desilo u potpuno pogrešnom trenutku. Iako je otac imao osamdeset, smrt je došla prerano. Trebalo je da dođe kasnije. Ne sada. Ne ovako. Kad je stigao u atelje, Valander je protresao oca, pokušavajući da ga vrati u život. Ali, on tu više ništa nije mogao da uradi. Tetreb nikada neće biti oslikan do kraja. Usred tog i spoljašnjeg i unutrašnjeg haosa kog smrt uvek nosi, Valander je, međutim, sačuvao svoju prisebnost i racionalnost. Jertrud je otišla ambulantnim kolima, a on se vratio u atelje. Stajao tamo u tišini, okružen mirisom terpentina, i plakao pri pomisli da otac ne bi voleo da tetreb ostane nedovršen. Kao gest prevazilaženja nevidljive granice između života i smrti, Valander je uzeo kist i doslikao dve bele tačke koje su nedostajale na tetrebovom perju, i tada po prvi put u životu četkicom dotakao neko očevo platno. Potom je očistio kist i vratio ga među ostale u jednu staru teglu od džema. Nije shvatao šta se dogodilo, nije mogao ni da nasluti šta će to značiti za njega samog. Nije znao čak ni kako da se ponaša da bi žalio oca. Vratio se u kuću i pozvao Ebu. Ona se potresla i rastužila, i Valander je osetio da mu je teško da govori. Na kraju ju je samo zamolio da prenese ostalima šta se dogodilo. Trebalo je da nastave da rade kao i obično, i biće dovoljno da ga samo obaveste ako se u istrazi eventualno desi nešto bitno. Neće se tog dana vraćati na posao. Za sutradan još nije znao. Zatim je pozvao Katarinu, svoju sestru, i preneo joj vesti. Dugo su pričali. Valander je stekao utisak da se Katarina na sasvim drugačiji način pripremila na mogućnost očeve iznenadne smrti. Ona će mu pomoći da nađe Lindu, pošto

nije imao broj telefona restorana u kom radi. Zatim je pozvao Monu. Radila je u Maimeu, u jednom ženskom frizerskom salonu čije ime on nije znao, ali jedna ljubazna operaterka na Informacijama pomogla mu je da pronađe pravi broj kad joj je objasnio o čemu se radi. Mona se iznenadila što je zove i odmah ga je preplašeno upitala da se Lindi nije nešto desilo. Kad joj je objasnio da mu je otac umro, primetio je da joj je donekle laknulo. To ga je naljutilo, ali joj svejedno ništa nije rekao. Znao je da su se Mona i njegov otac lepo slagali, i da je prirodno što se ona brine za Lindu. Setio se jutra kad je „Estonija” potonula. „Razumem kako ti je”, rekla je Mona. „Celog života si strepeo od tog trenutka.” „Toliko toga smo imali da kažemo jedan drugom”, odvratio je. „Najzad smo bili ponovo uspostavili kontakt. A sada je za sve prekasno.” „Uvek je prekasno”, odvratila je Mona. Obećala je da će doći na sahranu i pomoći im ako zatreba. Kad su završili razgovor, Valander je u sebi osetio strahovitu prazninu. Okrenuo je Baibin broj, ali ona mu se nije javila. Zvao je nanovo i nanovo. Ali Baibe nije bilo. Potom se vratio u atelje. Seo je na stare sanke na kojima je i dotad obično sedeo, uvek sa šoljom kafe u ruci. Čulo se tiho dobovanje po krovu. Kiša je ponovo počela. Valander je primetio da ga obuzima strah od sopstvene smrti. Atelje se već pretvorio u grobnicu. Žurno je ustao i otišao odatle. Vratio se u kuhinju. Telefon je zazvonio. Linda. Plakala je. I Valander se rasplakao. Htela je da što pre dođe kući. Valander ju je pitao da li treba da kontaktira njenog poslodavca i popriča s njim, ali Linda je već bila razgovarala s njim. Krenuće na aerodrom i pokušati da stigne već istog popodneva. Valander je rekao da će je sačekati, ali odvratila mu je da ostane s Jertrud. Ona će se već sama snaći do Istada i Lederupa. Te večeri su se okupili u kući u Lederupu. Valander je primetio da je Jertrud potpuno pribrana. Dogovarali su se o sahrani. Valander nije bio sasvim siguran u to da je otac hteo sveštenika, ali odluka o tome bila je na Jertrud. Ona je bila njegova udovica. „Nikad nije pričao o smrti”, rekla je."Ne znam da li je se plašio ili ne. Nije pričao ni o tome kako želi da bude sahranjen. Ali, ja bih htela

sveštenika.” Odlučili su se za Istadsko novo groblje. I za to da ceremonija bude jednostavna. Otac nije imao mnogo prijatelja. Linda je rekla da bi htela da pročita jednu pesmu, Valander je obećao da neće držati nikakav govor, i složili su se da „Divna je zemlja” bude psalam koji će otpevati zajedno. Kristina je stigla narednog dana. Smestila kog Jertrud, a Linda kod Valandera u Istadu. Smrt ih je tokom te nedelje okupila. Kristina je rekla da su, sad kad je otac umro, oni sledeći na redu. Valander je osećao kako ga strah od sopstvene smrti sve više obuzima, ali nije to nikome pominjao. Nikome. Ni Lindi, ni sestri. Možda će jednom o tome moći da razgovara s Baibom. Ona se jako potresla kad je napokon uspeo da je nađe i prenese joj šta se dogodilo. Razgovarali su skoro pun sat. Pričala mu je kako se osećala kad je njen otac umro deset godina ranije, i kako joj je bilo kad je Karlis, njen muž, ubijen. Valander je nakon razgovora osetio olakšanje. Baiba je bila tu i neće nikud nestati. Istog dana kad je umrlica objavljena u listu „Istads alehanda”, Sten Viden se javio sa svoje ergele nadomak Skurupa. Prošlo je nekoliko godina otkad su se on i Valander poslednji put čuli. Nekada su bili bliski prijatelji. Obojica su bili ljubitelji opere i gajili su velike snove o zajedničkoj budućnosti. Sten Viden je imao prelep glas, a Valander je trebalo da mu bude impresario. Sve se, međutim, promenilo onog dana kad je Stenov otac iznenada umro, a Sten morao da preuzme imanje na kom su trenirali trkačke konje. Sam Valander je u međuvremenu postao policajac, i njihovo prijateljstvo je s vremenom zamrlo. Ali, Sten Viden se javio i izjavio saučešće. Nakon razgovora s njim, Valander se zapitao da li je Sten uopšte i poznavao njegovog oca, ali svejedno mu je bio zahvalan što mu se javio. Uprkos svemu, postojao je neko izvan najbliže porodice ko ga nije zaboravio. Usred svega toga Valander je terao sebe da i dalje bude policajac. Samo dan nakon očeve smrti, u utorak, 4. oktobra, vratio se u stanicu. U stanu je proveo besanu noć. Linda je spavala u svojoj staroj sobi. Mona je svratila i donela im večeru, ne bi li im, kako je rekla, bar nakratko skrenula misli na nešto drugo. Nakon pet godina od njihovog iznurujućeg razvoda, Valander je po prvi put mogao da konstatuje da je brak sa Monom za njega definitivno

završen. I predugo ju je molio da se predomisli i gajio nerealne snove da će se jednom sve vratiti na staro. A povratka nije bilo. I sad mu je Baiba bila bliska. Ono dobro što je očeva smrt donela bilo je otklanjanje i poslednje sumnje u to da život koji je nekad delio s Monom možda nije sasvim završen. To što je tokom nedelje uoči sahrane loše spavao možda i nije bilo tako čudno. Kolegama je, pak, izgledao kao i obično. Izjavili su mu saučešće, on im je zahvalio i potom se odmah vratio tekućoj istrazi. Lisa Holgešon ga je u hodniku povela u stranu i predložila mu da uzme par dana slobodno, ali odbio je njenu ponudu. Dok je radio, tuga za ocem kao da je bar donekle jenjavala. Teško je reći da li je to bilo zato što Valander nije bio tu da vodi istragu dalje, tek nije se moglo poreći da je tokom nedelje pred sahranu istraga tekla krajnje sporo. Drugi zadatak na koji su se koncentrisali, a koji je sve vreme pratio ubistvo Holgera Eriksona, bio je nestanak Jeste Runfelta. Niko nije shvatao šta se dogodilo. Runfelt kao da je propao u zemlju. Niko od policajaca više nije verovao u to da za njegov nestanak postoji nekakvo logično objašnjenje, a opet nisu uspevali ni da pronađu ništa što bi ukazivalo na vezu između njega i Holgera Eriksona. U vezi s Runfeltom je bilo jasno samo to da je on veliki ljubitelj orhideja. „Trebalo bi da ispitamo šta se desilo onda kad mu se žena udavila”, rekao je Valander na jednom od sastanaka u nedelji uoči sahrane, na šta je An-Brit odvratila da će se ona pobrinuti za to. „Firma za katalošku prodaju?”, upitao je potom. „Šta je s njom? Šta kažu kolege iz Burosa?” „Odmah su intervenisali”, objasnio je Švedberg."Ta firma izgleda nije prvi put nezakonito uvezla opremu za prisluškivanje. Kolege iz Burosa kažu da bi se ona čas pojavljivala, čas nestajala, samo da bi se na kraju ponovo pojavila pod drugim imenom i na novoj adresi, ponekad i sa drugim vlasnicima. Koliko sam. razumeo, kolege su već izvršile pretres, ali još čekamo pisani izveštaj.” "Za nas je najvažnije da saznamo da li je Jesta Runfelt od te firme već nešto kupovao”, rekao je Valander. „O ostalom ne moramo sad da razmišljamo.” „Registar kupaca im je izgleda pun rupa, a u prostorijama firme

pronađena je zabranjena i krajnje sofisticirana oprema. Sudeći po tome, Runfelt je maltene mogao da bude i špijun.” Valander se na trenutak zamislio nad Švedbergovim rečima. „Zašto da ne”, rekao je potom. „Ništa ne možemo da isključimo. On je opremu svakako kupio s nekim ciljem.” Runfeltovim nestankom su se, dakle, ozbiljno bavili, ali su istovremeno bili i potpuno usredsređeni na potragu za osobom ili osobama koje su ubile Holgera Eriksona. Tražili su Haralda Bergrena, ali nisu nalazili ni najmanji trag. Muzej iz Stokholma obavestio ih je da smežurana glava, koju su zajedno sa dnevnikom pronašli u Eriksonovom sefu, najverovatnije potiče iz Konga, i potvrdili da je u pitanju ljudska glava. To se, dakle, uklapalo. Ali, ko je bio taj Harald Bergren? Dotad su već bili obavili brojne razgovore s ljudima koji su Eriksona poznavali iz raznih perioda njegovog života, ali niko od njih nikad nije čuo za Bergrena. Nikome nije bilo poznato ni da li je Erikson imao kontakata sa podzemljem, kojim su se najamnici šunjali poput pacova i potpisivali svoje ugovore s raznoraznim glasonošama. Na kraju je sam Valander došao na pomisao koja je ponovo podstakla istragu. „Mnogo je toga u vezi s Holgerom Eriksonom čudno. Između ostalog i to što u njegovom okruženju nema ni jedne jedine žene. Nigde i nikad. Zbog toga se pitam da li između njega i čoveka po imenu Harald Bergren možda ne postoji neka veza homoseksualne prirode. Isto tako ni Bergren u svom dnevniku ne pominje žene.” U kancelariji je nastupio tajac. Tu mogućnost dotad izgleda niko nije razmatrao. „Zvuči pomalo neobično da homoseksualci izaberu jedno tako muško zanimanje poput vojske”, primetila je An-Brit. "Naprotiv”, odvratio je Valander. „Nije neuobičajeno da homoseksualci postaju vojnici, možda da bi sakrili svoje sklonosti ili već iz nekog dugog razloga.” Martinson je proučavao fotografiju trojice muškaraca. „Nije isključeno da si u pravu”, rekao je. „Ovi momci mi izgledaju nekako feminizirano.” "Po čemu?”, upitala je An-Brit s interesovanjem. "Ne znam”, odvratio je Martinson. „Možda po načinu na koji se oslanjaju

o termitnjak. Možda zbog frizura.” „Nemamo koristi od toga da ovde sedimo i nagađamo”, prekinuo ih je Valander. „Samo sam ukazao na još jednu mogućnost koju treba imati u vidu.” „Drugim rečima, mi tragamo za jednim najamnikom homoseksualnih sklonosti”, primetio je Martinson neveselo."A gde da tražimo nekog takvog?” "Ne, to je upravo ono što ne radimo”, odvratio je Valander. „Kažem samo da i tu mogućnost treba da razmotrimo kao i sve ostale.” „Niko s kim sam razgovarao nije čak ni nagovestio da je Erikson bio homoseksualac”, rekao je Hanson koji je dotad ćutao. „O tome teško da iko otvoreno govori”, odvratio je Valander. „Bar ne u starijim generacijama. Ako Erikson jeste bio homoseksualac, on je to onda bio u vreme kad su ljudi s takvim sklonostima u ovoj zemlji mogli biti žrtve ucena.” „Znači, ti misliš da bi nadalje trebalo da se raspitujemo da li je Erikson bio homoseksualac?”, upitao je Švedberg, koji je takođe dotad uglavnom ćutao. „Na vama je da odlučite kako ćete dalje”, odvratio je Valander."Ni sam ne znam da li je moja pretpostavka ispravna, već samo smatram da ne možemo da je isključimo.” Valanderu će kasnije biti potpuno jasno da je istraga upravo tada dospela u novu fazu. U tom trenutku kao da su svi shvatili da u ubistvu Holgera Eriksona nema ničeg ni jasnog ni jednostavnog. Suočavali su se sa prepredenim ubicom ili ubicama, a sad su mogli da pretpostave i da se motiv ubistva krije negde u prošlosti, i to u prošlosti koja je brižljivo skrivana. Istragu su nastavili mukotrpnim prikupljanjem podataka. Trebalo je sastaviti što detaljniju sliku Eriksonovog života. Švedberg je čak, za nekoliko dugih noći, pažljivo iščitao svih devet zbirki Eriksonovih pesama — na kraju je imao utisak da će poludeti od svih duševnih komplikacija koje su očigledno mučile ptičji svet, ali o Eriksonu nije uspeo da sazna ništa. Martinson je jednog vetrovitog popodneva poveo svoju ćerku Terese do poluostrva Falsterbuneset i tamo razgovarao s posmatračima ptica koji su stegnutih vratova zurili u sive oblake, a jedina korist koju je od tog izleta izvukao — osim druženja sa ćerkom koja se zainteresovala za članstvo u društvu Mladih

biologa — bio je podatak da su u noći Eriksonovog ubistva velika jata malih drozdova napustila Švedsku. Martinson se kasnije konsultovao sa Švedbergom, koji mu je preneo da ni u jednoj od devet Eriksonovih knjiga nema pesme o malim drozdovima. „Ali zato postoje tri dugačke poeme o običnoj barskoj šljuki”, dodao je zamišljeno."Da ne postoji neka vrsta koja se zove neobična barska šljuka?” Martinson nije znao odgovor. I istraga se nastavljala. Na kraju je osvanuo i dan sahrane. Porodica se okupila ispred krematorijuma. Par dana ranije, Valander je na svoje iznenađenje saznao da će službu držati žena. Uz to, u pitanju nije bila bilo koja sveštenica — s ovom je Valander imao nezaboravan susret prethodnog leta. Kasnije će mu biti drago što je baš ona držala službu. Izražavala se jednostavno, i ni u jednom trenutku nije skliznula u pompu niti patetiku. Na dan uoči sahrane pozvala ga je i pitala da li mu je otac bio religiozan. Valander je odgovorio odrično, i umesto toga ispričao joj ponešto o očevim slikama i njihovom putovanju u Rim. Sahrana je bila manje nepodnošljiva nego što se Valander pribojavao da će biti. Sanduk je bio od braon drveta, s jednostavnim ukrasom u obliku ruža. Linda je najotvorenije od svih pokazala svoja osećanja. U njenu iskrenost nije bilo sumnje. Njoj je možda i više nego ostalima nedostajao čovek koji je sada bio mrtav. Nakon ceremonije otišli su u Lederup. Sad kad je sahrana bila za njima, Valander je osetio olakšanje. Kako će kasnije reagovati, to nije znao — ono što se dogodilo kao da i dalje nije istinski dopiralo do njega. Razmišljao je o tome kako pripada generaciji koja je naročito loše pripremljena na to da smrt može nastupiti svakog trenutka. Još čudnije je bilo to što se on u svom poslu toliko puta susreo sa smrću, a opet se pokazalo da je na nju nepripremljen koliko i svi ostali. Prisećao se razgovora koji je nedelju dana ranije vodio s Lisom Holgešon. Nakon sahrane su on i Linda pričali do kasno u noć. Linda je rano izjutra kretala nazad za Stokholm i on ju je obazrivo upitao da li će ga, sad kad joj je deda mrtav, ređe posećivati. Obećala mu je da će ga ubuduće obilaziti još češće, a on je njoj obećao da neće zaboraviti Jertrud. Te večeri je legao s osećajem da smesta mora da nastavi da radi, i to punom parom. Sa posla je odsustvovao već nedelju dana. Kad očevu

iznenadnu smrt bude sagledao s distance, tek tada će možda sagledati i njene posledice. A da bi dostigao tu distancu, bilo mu je potrebno da radi. Drugog načina nije bilo. Nikad nisam saznao zašto nije hteo da budem policajac, razmišljao je pre nego što je zaspao. A sad je za to prekasno. Sad to nikad neću znati. Ako postoji svet u kom prebivaju. duše, mada u to sumnjam, moj otac i Ridberg bi mogli da se druže. Iako su se za života retko sretali, sad bi verovatno našli mnogo zajedničkih tema. *** Pažljivo je i do detalja isplanirala poslednji trenutak u životu Jeste Runfelta. Primetila je da je on sad već preslab za ikakav otpor. Slomila ga je u isto vreme kad se i sam slomio iznutra. Crv skriven u cvetu nagoveštava smrt cveta, razmišljala je dok je otvarala vrata kuće u Volšeu. U raspored je bila ubeležila da treba da stigne u četiri po podne, i sad je tu bila tri minuta pre planiranog vremena. I sad će čekati da padne mrak. I tad će ga izvući iz peći. Razmišljala je o tome da mu za svaki slučaj stavi lisice. I povez preko usta. Ali ne i preko očiju. Posle toliko dana koje je proveo u potpunom mraku oči će mu se teško privići na svetlost, ali vid će mu se ipak nakon nekoliko sati potpuno povratiti. A ona je htela da je on vidi. I da vidi fotografije koje će mu pokazati. Slike zbog kojih će shvatiti šta mu se dešava. I zašto. Bilo je tu. detalja koje nije mogla potpuno da predvidi i koji su mogli da joj poremete planove. Između ostalog, postojao je i rizik da je on isuviše slab za to da se drži na nogama. Zbog toga je sa Glavne železničke stanice u Malmeu pozajmila jedna mala praktična kolica za prtljag. Niko nije primetio da ih je ubacila u auto. I još uvek je razmišljala o tome da li da ih vrati nazad. Bilo kako bilo - njima će moći da ga prebaci do auta. Ostatak rasporeda bio je krajnje jednostavan. U par minuta do devet izvešće ga u šumu. Privezaće ga za stablo koje je već odabrala. I pokazati mu fotografije. A onda će ga zadaviti. I ostaviti ga tu gde je. I najkasnije u ponoć već će biti u svom krevetu. Budilnik će joj se oglasiti u 05.15. Smena joj je počinjala u 07.15.

Bila je prezadovoljna svojim rasporedom. Bio je besprekoran. Ništa nije moglo da krene naopako. Sela je u stolicu i zagledala se u nemu pećnicu, koja se poput žrtvenika dizala nasred sobe. Majka bi je razumela, razmišljala je. Ono što niko nikad ne uradi, nikad ni ne bude urađeno. Zlo se zlim vraća. Onde gde pravde nema, pravda se mora stvoriti. Izvadila je raspored iz džepa. Pogledala na sat. Za tri sata i petnaest minuta Jesta Runfelt će biti mrtav. *** 11. oktobra uveče Laš Ulson se nije osećao baš najraspoloženije. Do poslednjeg trenutka se premišljao da li da krene na džoging. Osećao se umorno, a i na drugom programu se baš te večeri davao film koji je hteo da pogleda. Naposletku je rešio da na džoging krene posle filma, lako će veče dotad već dobro odmaći. Živeo je u kući nedaleko od predgrađa Svarte. Tu je rođen i, lako je imao preko trideset, još uvek je živeo kod roditelja. Bio je suvlasnik jednog buldožera, i lično je najbolje baratao njime. Te nedelje je radio na iskopavanju jarka za polaganje nove drenaže za jedno imanje u Skorbiju. Laš Olson je bio i pasionirani ljubitelj orijentacije u prirodi. Živeo je za to trči po švedskim šumama s kartom i kompasom u ruci. Takmičio se za jedan tim iz Malmea, koji se upravo pripremao za veliko nacionalno takmičenje u noćnom orijentisanju. Ulson se često pitao zašto tom sportu posvećuje toliko vremena. Koja je bila svrha trčanja po šumama sa kartom i kompasom, i traženja kontrolnih tačaka obeleženih malih prizmama? Često je umelo da bude hladno i kišovito, čitavo telo bi ga bolelo i uvek bi mislio o tome kako je mogao da da i više od sebe. Je li to zaista bilo nešto čemu je trebalo posvetiti život? A opet je znao da je dobar orijentirac. Imao je osećaj za teren i bio je brz i izdržljiv. Više puta je velikim zalaganjem na poslednjim deonicama upravo on svoj tim doveo do pobede. Bio je tik ispod crte za ulazak u nacionalni tim. I još ga nije napuštala nada da će u jednom trenutku uspeti da napravi i taj korak, i tako dobiti priliku da predstavlja Švedsku na međunarodnim takmičenjima. Odgledao je film na TV-u, koji na kraju nije ispunio njegova očekivanja, i

u jedanaest i par minuta krenuo je na džoging. Uputio se ka delu šume severno od kuće, na granici s velikim Mašvinsholmskitn posedima. U zavisnosti od trase koju izabere, od kuće i nazad će preći ili pet ili osam kilometara. Pošto je bio umoran, a sutradan je trebalo rano da počne s radom, izabrao je kraću trasu. Stavio je traku s lampom na čelo i krenuo. Tokom dana je bilo kiše, jaki pljuskovi smenjivali su se sa vedrim periodima, a u toku večeri se temperatura spustila na šest iznad. nule. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju. Zaputio se niz stazu i utrčao u šumu. Stabla su svetlucala pod svetlošću lampe. Usred najgušćeg dela šume postojala je jedna omanja uzvišica, i ako bi se uputio preko nje, skratio bi trasu. Odlučivši se da to uradi, skrenuo je sa staze i uputio se ka uzvišici. A onda je iznenada stao. Lampa je obasjala čoveka pred njim. Isprva mu nije bilo jasno u šta gleda, a onda je shvatio da je za drvo na desetak metara od njega privezan gotovo potpuno nag čovek. On se ukopao, zadihan i prestravljen, a zatim se hitro osvrnuo. Lampa je osvetlila drveće i žbunje — bio je sam. Obazrivo je prišao još par koraka. Čovek je, golih grudi, mlitavo visio preko konopaca. Laš Ulson nije morao da prilazi bliže. Bilo mu je jasno da je čovek mrtav. I ne znajući zašto, bacio je pogled na sat — jedanaest i devetnaest minuta. A onda se okrenuo i potrčao kući. Nikada ranije nije trčao tako brzo. Ne zastajući ni toliko da skine lampu sa čela, mašio se za telefon u kuhinji i pozvao policiju. Policajac koji je primio poziv pažljivo ga je saslušao. I potom bez prevelikog premišljanja ukucao ime Kurta Valandera u kompjuter, i zatim okrenuo njegov kućni broj. Bilo je deset minuta do ponoći.

SKONA

13. Kad mu se oglasio telefon kraj uzglavlja, Valander je još uvek besano ležao i razmišljao o tome kako njegov otac i Ridberg sad počivaju na istom groblju. Hitro je dograbio slušalicu, strahujući da će zvonjava probuditi Lindu. Sa sve većom nevericom je slušao reči dežurnog policajca. Zasad su imali tek nekoliko informacija, prva patrola još nije stigla do šume južno od Mašvinsholma. Postojala je, naravno, mogućnost da se čovek koji je prijavio slučaj prevario, ali verovatnoća za to bila je mala. On je policajcu zvučao krajnje razborito, lako je, naravno, bio potresen. Valander je rekao da kreće istog trenutka. Pokušao je da se obuče što je tiše mogao, ali Linda je izašla u spavaćici dok joj je on za stolom u kuhinji pisao poruku. „Šta se desilo?”, upitala je. „Našli su telo nekog muškarca u šumi. Što znači da onda zovu mene. Linda je odmahnula glavom. „Zar se ti nikad ne uplašiš?” On ju je upitno pogledao. „Zašto bih se plašio?” „Zbog toliko mrtvih.” Valander je više naslutio nego shvatio šta ona pokušava da kaže. "Ne smem da se plašim”, odvratio je. „Ovo je moj posao. Neko mora da ga radi.” Obećao joj je da će stići na vreme da je ujutru odveze na aerodrom. Bližilo se jedan po ponoći kad je seo u auto. I tek kad se našao na putu ka Mašvinsholmu sinulo mu je da je čovek pronađen u šumi možda Jesta Runfelt. Upravo je ostavio grad za sobom kad mu je pozvonio telefon u autu. Zvali su iz stanice. Patrola je potvrdila sumnje. U šumi jeste bio leš muškarca. "Je li identifikovan?”, upita Valander. „Izgleda da nije imao nikakva dokumenta kod sebe. Jedva da je bio i obučen. Biće da je baš gadno.” Valander oseti kako mu se stomak vezuje u čvor, ali ne reče ništa. „Čekaju te na raskrsnici. Prvo skretanje ka Mašvinsholmu.”

Valander završi razgovor i nagazi gas. Već je strepeo od prizora koji ga čeka. Ugledao je patrolna kola i zaustavio se uz njih. Jedan od policajaca je stajao kraj auta. Valander prepozna Peteša, i upitno ga pogleda spustivši prozor. „Nije baš lep prizor”, reče Peteš. Valander nasluti šta to znači. Peteš je imao ogromno iskustvo. On ne bi bez razloga rekao tako nešto. „Jeste li ga identifikovali?” „Jedva da ima odeće na sebi. Videćeš i sam.” „Šta je s čovekom koji ga je pronašao?” „Tamo je.” Peteš se vrati u auto i Valander pođe za njim. Ušli su u deo šume južno od zamka. Put se završavao na mestu nekadašnje krčevine. „Poslednji deo moramo peške”, reče Peteš. Valander uze čizme iz gepeka. I Peteš i mladi policajac, o kom je Valander znao tek toliko da se zove Bergman, imali su jake baterijske lampe. Pratili su stazu koja je vodila nagore, ka jednom brežuljku u dubini šume. Vazduh je mirisao na jesen. Valander pomisli na to kako je trebalo da obuče deblji džemper. Nazimiće se ako čitavu noć bude morao da provede u šumi. „Uskoro stižemo”, reče Peteš. Valander shvati da ga Peteš time priprema na ono što sledi. A prizor ga je svejedno iznenadio. Dve baterijske lampe su s jezivom preciznošću osvetlile polugolog čoveka privezanog za drvo. Svetlost lampi je podrhtavala. Valander zastade. Neka noćna ptica oglasi se u blizini, i on oprezno pođe dalje. Peteš mu osvetli put kako bi video gde gazi. Čoveku je glava klonula na grudi. Valander se spusti na kolena da bi mu pogledao lice, već predosećajući koga će videti. I pred njim jeste bio Jesta Runfelt. Iako su fotografije iz njegovog stana bile stare par godina, u to nije bilo sumnje — Runfelt nikada nije otputovao za Najrobi. Sad su bar znali završetak onoga što je usledilo umesto tog putovanja. Jesta Runfeit je skončao privezan za drvo. Valander se pridiže i odstupi jedan korak. Ovim je izvan svake sumnje bilo potvrđeno još nešto — između Holgera Eriksona i Jeste Runfelta jeste

postojala veza. Ubica je koristio isti jezik. lako je izbor reči ovoga puta bio drugačiji. Jedan grob s kočevima i jedno drvo. To jednostavno nije mogla biti slučajnost. Valander se okrenu ka Petešu. „Moraćemo da pokrenemo sve ljudstvo”, reče. Peteš klimnu glavom. Valander shvati da je zaboravio telefon u autu, pa zamoli Bergmana da ode po njega, i usput mu donese i baterijsku lampu iz pretinca. „Gde je čovek koji ga je pronašao?”, upita potom. Peteš okrenu lampu u stranu. Na jednom kamenu sedeo je čovek u trenerci, lica zarivenog u šake. „Zove se Laš Ulson”, reče Peteš. „Živi na jednom imanju u blizini.” „Šta je tražio u šumi usred noći?” „Bavi se orijentisanjem u prirodi.” Valander klimnu glavom i Peteš mu pruži svoju baterijsku lampu. Valander pode ka čoveku, koji hitro podiže pogled kad mu svetlost lampe pade na lice. Bio je bled kao krpa. Valander se predstavi i sede na susedni kamen, nevoljno se stresavši kad oseti koliko je kamen hladan. "Vi ste ga pronašli, dakle”, reče. Laš Ulson poče da priča. O lošem filmu na TV-u. O svojim noćnim treninzima. O tome kako je odlučio da krene prečicom. I kako Je svetlost lampe s njegovog čela iznenada obasjala čovekovo telo. „Dali ste nam vrlo precizne podatke o vremenu”, reče Valander prisetivši se telefonskog razgovora s dežurnim policajcem. „Pogledao sam na sat”, odvrati Laš Ulson."To mi je navika. Ili mana. Kad god se desi nešto bitno, ja bacim pogled na sat. Da sam mogao, pogledao bih na sat i u trenutku kad sam se rodio.” Valander klimnu glavom. „Ako sam vas dobro razumeo, vi ovuda trčite skoro svake večeri kad trenirate orijentisanje u mraku”, nastavi. „Bio sam ovde i sinoć. Ali nešto ranije. Istrčao sam dve ture. Prvo dužu, pa kraću. I onda sam krenuo prečicom.” "U koliko sati?” „Bilo je između pola deset i deset.”

"I tad ništa niste videli?” „Ne.” "Je li on tad mogao da bude ovde a da ga vi ne primetite?” Ulson se zamisli, pa odmahnu glavom. „Uvek prolazim pored tog drveta. Video bih ga da je bio tu.” Bar to onda znamo, pomisli Valander. Skoro tri nedelje Jesta Runfelt je bio negde drugde. I bio je živ. Ubistvo se desilo u poslednja dvadeset četiri sata. Valander nije imao više pitanja, pa ustade s kamena. Još baterijskih lampi naziralo se između stabala. „Ostavite adresu i broj telefona”, reče. „Javićemo vam se ponovo.” "Ko bi uradio ovako nešto?”, upita Laš Ulson. "I sam se to pitam”, odvrati Valander. Ostavio je Ulsona. Pružio je Petešu nazad lampu, dobivši svoju zajedno s telefonom. Dok je Bergman zapisivao Ulsonovo ime i broj telefona, Peteš je razgovarao s policijskom stanicom. Valander duboko udahnu. i pride čoveku privezanom za drvo. Na trenutak se začudio što, sad kad se ponovo našao u blizini smrti, ni na tren nije pomislio na oca. Duboko u sebi je, međutim, znao zašto je to tako. Već je toliko puta to doživeo. Mrtvi ljudi nisu bili samo mrtvi. Oni nisu više imali ničeg ljudskog u sebi. Kad bi prvi nalet neprijatnosti prošao, Valander bi imao utisak da prilazi beživotnim stvarima. Sad je oprezno dotaknuo Runfeltov vrat. Sva toplota je već bila napustila telo. Valander nije ni očekivao da će naći nekog traga od nje. Utvrditi kada je smrt nastupila, napolju, sa temperaturom koja se stalno menja, bio je komplikovan proces. Valander se zagleda u čovekove ogoljene grudi. Ni po boji kože nije mogao da pretpostavi koliko je telo već u šumi. Nije bilo tragova povreda. Tek kad osvetli prednju stranu čovekovog vrata, Valander primeti modre podlive. Jesta Runfelt je možda bio obešen. Valander se potom zagleda u konopce, koji su se uvijali oko čovekovog tela od butina pa sve do vrha grudnog koša. Čvor je bio jednostavan, a konopci nisu bili naročito čvrsto zategnuti. Valandera to iznenadi, i on odstupi jedan korak i osvetli čitavo telo. Potom obiđe jedan krug oko drveta, sve vreme pazeći kuda staje. Pretpostavio je da je Peteš rekao Bergmanu da ne gazi unaokolo bez preke potrebe. Laš Ulson je već bio otišao. Peteš je i dalje razgovarao

telefonom. Valander je čeznuo za džemperom. Osim čizama, u autu bi uvek trebalo da ima i jedan rezervni džemper. Biće to duga noć. Valander je pokušao da zamisli šta se dogodilo. Zabrinuo ga je labavo svezani konopac. Pomislio je na Holgera Eriksona. Možda će ih ubistvo Jeste Runfeita odvesti do odgovora. U nastavku istrage na sve će morati da gledaju dvostruko i istovremeno sagledavaju dve strane. Bio je, međutim, svestan toga da situacija može biti i sasvim obratna. Pometnja se može produbiti. Utvrđivanje središnje tačke može postati sve teže, savladavanje i tumačenje terena istrage sve komplikovanije. Valander na trenutak isključi lampu i ostade zamišljen u tami. Peteš je i dalje razgovarao telefonom. Bergman je kao nepomična senka stajao negde u mraku. Jesta Runfelt je mrtav visio o labavo svezanim konopcima. Je li ovo početak, sredina ili kraj?, razmišljao je Valander. Ili imamo tu nesreću da se suočavamo sa još jednim serijskim ubicom? Sa još komplikovanijim uzročnim sledom nego letos? Valander nije imao odgovore. Jednostavno ih nije znao. Bilo je isuviše rano. Za sve je bilo isuviše rano. Iz daleka se začu brujanje motora i Peteš ode da sačeka kolege iz ostalih patrola. Valander na trenutak pomisli na Lindu, nadajući se da spava. Šta god da se desi, on će je ujutru odvesti do aerodroma. Najednom ga preplavi ogroman talas tuge za ocem. I Baiba mu je nedostajala. I bio je umoran. Osećao se iscrpljeno. Od one energije koju je osećao po povratku iz Rima više nije bilo ni traga. Ničega više nije bilo. Napeo se iz petnih žila da rastera ove sumorne misli. Martinson i Hanson su se probili kroz šumu. Odmah za njima stigli su i Heglundova i Niberg, a za njima i bolničari iz hitne pomiči i kriminalistički tehničari. A zatim i Švedberg, naposletku i jedan lekar. Odavali su utisak neorganizovanog karavana koji je greškom skrenuo s puta. Valander okupi svoje najbliže saradnike u krug, Jedan reflektor povezan na prenosni generator dotad je već bacao svoje sablasno svetlo na čoveka privezenog za drvo. Valander se na trenutak priseti jezivog prizora sa imanja Holgera Eriksona. A sad su se ponovo suočavali s njim. Postavka je bila drugačija. A opet i potpuno ista. Bile su to scenografije istog ubice. „Ono je Jesta Runfelt”, reče Valander."U to nema sumnje, ali mi svejedno

moramo da probudimo Vanju Andešon i dovedemo je ovamo; prosto nemamo izbora, identitet žrtve mora što pre i formalno da se potvrdi. Možemo, međutim, da sačekamo dok ga ne odvežemo od drveta. Andešonova bar to ne mora da vidi.” Valander zatim ukratko objasni kako je Laš Ulson pronašao Runfelta. „Runfelt jeste nestao pre skoro tri nedelje”, reče potom, „ali, ako nisam u potpunoj zabludi i ako se Ulson ne vara, onda od njegove smrti nije prošlo više od dvadeset četiri sata. Bar nije duže od toga bio ovako privezan za drvo. Pitanje je, dakle, gde je bio u međuvremenu.” Valander potom odgovori na pitanje koje niko još nije bio postavio, a koje se jedino samo nametalo. „Teško mi je da poverujem da je sve ovo slučajnost”, rekao je."U pitanju mora da je isti počinilac kao u Eriksonovom slučaju. Sad moramo da saznamo šta su Runfelt i Erikson imali zajedničko. Imamo zapravo tri istrage koje treba spojiti u jednu — Eriksonovu, Runfeltovu i obojice istovremeno.” „Šta ako ne pronađemo nikakvu vezu?”, upita Švedberg. „Pre ili kasnije sigurno ćemo je pronaći”, odvrati Valander odlučno. „Oba ubistva su tako isplanirana da isključuju svaki slučajni izbor žrtava. Ovo nije delo tek nekog ludaka. Ovi ljudi su ubijeni s tačno određenim ciljem i iz tačno određenih razloga.” „Jesta Runfelt teško da je bio homoseksualac”, reče Martinson. „Bio je udovac sa dvoje dece.” „Možda je bio biseksualac”, odvrati Valander."Za takva pitanja je još uvek prerano. Imamo druge, hitnije zadatke.” Krug oko njega se rasturi. Tim nije morao da troši previše reči da bi se organizovao. Valander stade pored Niberga, koji je sad čekao da lekar završi sa svojim poslom. „Znači, evo nas još jednom na početku”, reče Niberg umorno. „Da”, odvrati Valander."I moramo da smognemo snage za još jedan krug.” „Koliko juče, rešio sam da uzmem par nedelja odmora. Naravno, nakon što otkrijemo ko je ubio Eriksona”, nastavi Niberg. „Mislio sam da odem na Kanarska ostrva — možda nije baš neki maštovit izbor, ali tamo je bar toplije nego ovde.” Niberg se retko kad upuštao u privatne razgovore i Valander shvati da on

ovim izražava razočaranje što do tog puta sad teško da će doći u nekoj skorijoj budućnosti. Video je da je kolega umoran i iscrpljen - mnogo puta je dobijao i previše posla. Valander odluči da o tome što pre porazgovara s Lisom Holgešon. Nemaju pravo da i dalje tako izrabljuju Niberga. U trenutku kad je ovo pomislio, Valander primeti da je i Holgešonova stigla na mesto zločina. Razgovarala je s Hansonom i Heglundovom. Holgešonova već od početka ima pune ruke posla, pomisli Valander. Mediji će na ovo da se bace kao besni psi. Bjerk nije uspevao da se nosi s tim pritiskom. Videćemo kako će se ona pokazati. Valander je znao da je Holgešonova udata, da joj muž radi za neko internacionalno preduzeće za izvoz tehničke robe, i da imaju dvoje odrasle dece. Kad su se preselili u Istad, kupili su kuću u Hedeskugi severno od grada, ali Valander još nijednom nije bio tamo, niti joj je upoznao muža. Nadao se da je on čovek koji joj pruža svu moguću podršku. Ona će joj i te kako biti potrebna. Lekar se podiže s kolena. Valander shvati da ga poznaje, ali da u trenutku ne može da mu se seti imena. „Izgleda da je zadavljen”, reče lekar. "A ne obešen?” Lekar ispruži ruke. „Zadavljen obema rukama”, reče."Od toga ostaju sasvim drugačije modrice nego od konopca. Otisci palaca jasno su vidljivi.” Snažan čovek, sinu Valanderu. Osoba u formi. Koja ne preza da ubije golim rukama. "Kada?”, upita. „Teško je reči. Pretpostavljam u poslednja dvadeset četiri sata, ne ranije. Moraćete da sačekate izveštaj veštaka.” „Možemo li da ga odvežemo?”, upita Valander. "Ja sam završio”, odvrati lekar. „A ja mogu da počnem”, promrmlja Niberg. „Vanja Andešon je stigla”, reče An-Brit Heglund koja im je prišla u međuvremenu. „Čeka nas dole u autu.” „Kako je primila vest?”, upita Valander. „Jeziv način da te neko probudi, naravno, ali imam utisak da se nije

iznenadila. Mora da se već pribojavala da je Runfelt mrtav.” "I ja sam”, reče Valander. „A pretpostavljam i ti.” An-Brit klimnu glavom, ali ne reče ništa. Niberg je dotad smotao konopac, i telo Jeste Runfeita položeno je na nosila. „Dovedi je”, reče Valander."A onda je vratite kući.” Vanja Andešon je bila veoma bleda. Valander primeti da nosi crninu. Je li tu odeću već bila pripremila? Andešonova pogleda lice ubijenog, duboko uzdahnu i potom klimnu glavom. „Možete li da ga identifikujete kao Jestu Runfelta?”, upita Valander i zastenja u sebi zbog svojih nezgrapnih reči. „Tako je mršav”, promrmlja ona. Valander se trgnu. „Kako to mislite?” „Lice mu je tako upalo. Nije tako izgledao pre tri nedelje.” Valander je znao da smrt ume drastično da izmeni nečiji izgled, ali imao je osećaj da Vanja Andešon govori o nečemu drugom. „Hoćete da kažete da je, otkad ste ga poslednji put videli, izgubio na težini” „Da. Strašno je omršavio.” Valander shvati da je to važan podatak. Mada još nije znao kako da ga protumači. „Nema potrebe da vas zadržavamo ovde”, reče. „Odvešćemo vas kući.” Andešonova mu uputi bespomoćan, izgubljen pogled. „Šta ću sad sa prodavnicom?”, reče."Sa svim onim cvećem?” „Bar sutra nemojte otvarati”, odvrati Valander. „Počnite odatle. Ne razmišljajte dalje od toga.” Ona nemo klimnu glavom, i An-Brit pođe s njom do auta kojim će je odvesti kući. Valander se zamisli nad onim što je rekla. Od Jeste Runfelta gotovo tri nedelje nije bilo ni traga, a do trenutka kad ga, najverovatnije zadavljenog, pronalaze privezanog za drvo, izgubio je neobjašnjivo mnogo kilograma. Valander shvati na šta to ukazuje: Runfelt je bio zatočen. Stajao je potpuno mirno i s pažnjom pratio tok svojih misli. I zatočeništvo se može dovesti u vezu sa ratnom situacijom. Vojnici drže zatočenike.

Prekinula ga je Lisa Holgešon, koja je, idući k njemu, gotovo pala saplevši se o neki kamen. Valander pomisli kako bi odmah trebalo da je pripremi na ono što ih čeka. „Izgleda da se smrzavaš?”, reče ona. „Zaboravio sam da ponesem deblji džemper”, odvrati Valander. „Neke greške prosto uvek ponavljaš.” Holgešonova klimnu glavom ka nosilima sa ostacima Jeste Runfelta. Nosili su ih ka pogrebnom vozilu koje je čekalo negde dole na krčevini. „Šta misliš o ovome?” „Isti ubica kao u Eriksonovom slučaju. Svaka druga pretpostavka bila bi neosnovana.” „Zadavljen je, koliko sam razumela?” „Obično izbegavam da prerano izvlačim zaključke”, reče Valander, „ali opet mogu da pretpostavim kako se sve odvijalo. Kad je vezan za drvo, bio je živ; moguće je da je bio u nesvesti. Potom je zadavljen i ostavljen ovde. I nije se opirao.” „Otkud to znaš?” „Konopac nije bio pritegnut. Mogao je da se oslobodi da je hteo.” „Zar olabavljen konopac ne upućuje na upravo suprotan zaključak? Na to da se opirao i pokušavao da se oslobodi?” Dobro pitanje, pomisli Valander, Lisa Holgešon je bez sumnje policajka. "Možda”, odvrati on. „Ali čisto sumnjam — Andešonova je rekla da je Runfelt drastično smršao,” "Ne vidim vezu?” „Nagli gubitak kilograma je verovatno doveo i do gubitka snage. Lisa shvati. „Runfelt je ostavljen privezan za drvo”, nastavi Valander. „Ubica ne pokazuje potrebu da sakrije ni svoje zlodelo ni leš. Sve podseća na ono što se desilo sa Holgerom Eriksonom.” „Zašto baš ovde?”, upita Lisa. „Zašto bi neko privezao čoveka za drvo? Čemu takva brutalnost?” „Kad to budemo shvatili, možda ćemo shvatiti i zašto se sve ovo uopšte i desilo”, odvrati Valander. „Imaš li već neke teorije?”

„Mnogo njih”, reče Valander. „Ali mislim da je u ovom trenutku najbolje da pustimo Niberga i njegovu ekipu da na miru odrade svoj posao. Nama ostalima je sad važnije da se sastanemo u Istadu nego da se zamaramo ovim tumaranjem po šumi. Ovde zasad više nemamo šta da vidimo.” Lisa se složila, i u dva po ponoći ostavili su Niberga i njegove tehničare u šumi. Dotad je kiša već sipila i vetar se razduvao. Valander je poslednji krenuo sa mesta zločina. I šta sad, zapitao se. Kuda dalje? Nemamo motiv, nemamo osumnjičene. Jedino što imamo jeste dnevnik izvesnog Haralda Bergrena. Ubijeni su jedan posmatrač ptica i jedan pasionirani ljubitelj cveća. I to s krajnjom, gotovo demonstrativnom svirepošću. An-Brit je bila pomenula nešto važno. Nešto o izrazito muškom aspektu. Sto je potom i njega samog nagnalo da o počiniocu sve više razmišlja kao o nekome ko ima veze s vojskom. Harald Bergren je bez sumnje bio plaćenik. Ali bio je više od vojnika. On nije bio neko ko je branio svoju zemlju ili svoja ubeđenja. Već neko ko je ljude ubijao za mesečnu isplatu u gotovini. Ako ništa drugo, imamo barem polaznu tačku, razmišljao je Valander. Nje ćemo se držati dok god budemo mogli. Otišao je da se pozdravi s Nibergom. „Treba li da tražimo nešto posebno?”, upita ga Niberg. „Ne. Samo obratite pažnju na sve što eventualno podseća na Eriksonov slučaj.” „Mislim da ovde sve podseća na to”, odvrati Niberg. „Samo što nema kočeva od bambusa.” „Ujutru ću poslati pse ovamo”, nastavi Valander. „A ja ću i tad verovatno biti ovde”, primeti Niberg sumorno. „Porazgovaraću s Lisom o količini tvog posla”, reče Valander, pokušavajući da kolegi pruži makar simboličan podstrek. „Kao da će to nešto da pomogne”, odvrati Niberg. „Barem neće da odmogne”, reče Valander i zaključi razgovor. U petnaest do tri sastali su se u policijskoj stanici. Valander je poslednji ušao u salu za sastanke. Oko sebe je video umorna i ispijena lica, i shvatio da timu pre svega treba da ulije novu energiju. Iz iskustva je znao da u

istragama uvek nastupi trenutak u kom sveg samopouzdanja kao da najednom nestane. S tim što je u ovoj istrazi taj trenutak došao neuobičajeno rano. Bila nam je potrebna mirna jesen, pomislio je. Još se nismo povratili od leta. Seo je i dobio šolju kafe od Hansona. „Ovo neće biti jednostavno”, reče. „Ono čega smo se najverovatnije svi pribojavali pokazalo se, nažalost, tačnim. Jesta Runfelt je ubijen, a počinilac je verovatno isti kao u Eriksonovom slučaju. Još uvek ne znamo šta to znači. Ne znamo, na primer, da li ćemo naići na još neprijatnih iznenađenja i ne znamo da li ovo počinje da liči na ono kroz šta smo prošli letos. Upozorio bih vas, međutim, da tu ne povlačite nikakve druge paralele sem one da i ovde tražimo nekog ko je ubio više puta. Između ovih slučaja postoji mnogo više razlika nego sličnosti.” Valander ovde zastade da sačeka eventualne komentare, ali niko nije imao šta da kaže. „Nastavljamo sa sveobuhvatnom istragom”, nastavio je. „Bez pretpostavki, ali odlučno. Moramo da nađemo Haralda Bergrena. Treba da otkrijemo zašto Jesta Runfelt nije otputovao u Najrobi. Moramo da saznamo zašto je, neposredno pre nestanka i smrti, naručio sofisticiranu opremu za prisluškivanje. Moramo da pronađemo vezu između dvojice ljudi koji su vodili naizgled potpuno različite živote. Pošto žrtve nisu odabrane slučajno, između njih prosto mora postojati nekakva veza.” Kako ni ovde niko nije imao komentara, Valander shvati da je najbolje da zaključi sastanak. Sad je najvažnije bilo da uhvate par sati sna. Videće se ponovo rano izjutra. Kad je Valander zaključio sastanak, svi su se brzo razišli. Kiša i vetar su se u međuvremenu pojačali. Dok je žurio preko mokrog parkinga, Valander je razmišljao o Nibergu i njegovim tehničarima. Ali i o onome što je Vanja Andešon rekla. Za tri nedelje koliko ga nije bilo, Jesta Runfelt je izgubio mnogo kilograma. Valander je znao da je to važno. Bilo mu je teško da za to nađe drugo objašnjenje sem zatočeništva. Samo što je sad trebalo otkriti gde je Runfelt bio zatvoren.

I zašto? I ko ga je zatvorio?

14. Tu noć je Valander prespavao pod ćebetom na kauču u dnevnoj sobi, jer je za samo nekoliko sati trebalo da ponovo bude na nogama, U Lindinoj sobi je bilo tiho kad je nakon poznog sastanka u stanici stigao kući. Probudio se okupan znojem, trgnuvši se iz košmara kog se sećao tek u tragovima. Sanjao je oca, ponovo su bili u Rimu. Dogodilo se nešto što ga je uplašilo, a odgovor na pitanje šta je to nešto izgubio se u mraku. Možda je u snu, poput upozorenja, smrt već bila s njima u Rimu? Uspravio se s ćebetom obmotanim oko sebe. Budilnik je pokazivao pet i za trenutak je trebalo da se oglasi. Valander je sedeo na kauču, težak i nepomičan. Umor mu se poput tupog bola širio telom. Morao je da prikupi svu snagu i natera se da ustane i ode u kupatilo. Nakon tuširanja osetio se malo bolje. Spremio je doručak i u petnaest do šest probudio Lindu. Pre pola sedam već su bili na putu za aerodrom. Linda je bila sanjiva i nije mnogo pričala. Tek kad su skrenuli sa E65 i prelazili i poslednje kilometre do Sturupa, Linda kao da se probudila. „Šta se desilo sinoć?”, upitala je. „Neko je našao mrtvog muškarca u šumi.” „Je 1’ bi mogao da mi kažeš još nešto?” „Jedan čovek je trenirao orijentisanje u šumi i gotovo se sapleo o telo.” „Ko je on?” „Sportista ili leš?” „Leš.” „Jedan cvećar.” „Je li izvršio samoubistvo?” „Nažalost ne.” „Kako to misliš 'nažalost ne’?” „To znači da je ubijen. A to podrazumeva gomilu posla za nas.” Linda je neko vreme sedela u tišini. Pred njima se već nazirala žuta aerodromska zgrada. "Ne razumem kako sve to izdržavaš”, nastavila je. "Ni ja”, odvratio je. „Ali moram. Neko mora.” Sledeće pitanje ga je iznenadilo.

„Misliš da bih ja bila dobra policajka?” „Mislio sam da imaš sasvim druge planove.” "I imam. Odgovori mi.” "Ne znam. Ali svakako bi mogla da budeš.” Razgovor se tu završio. Valander je stao na parking i uzeo Lindin ranac iz gepeka, jedini prtljag koji je imala sa sobom. Kad je pošao da je otprati do zgrade, odmahnula je glavom. „Idi kući”, rekla je. „Toliko si umoran da jedva stojiš na nogama.” „Moram da radim”, odvratio je. „ Ali u pravu si da sam umoran.” Usledio je setan trenutak. Razgovarali su o njegovom ocu, njenom dedi. Koga više nije bilo. „Razmišljala sam sad u autu kako je to čudno”, rekla je Linda."To da je smrt tako konačna.” Valander je na to nešto promrmljao. A onda su se pozdravili. Linda je obećala da će kupiti telefonsku sekretaricu. Valander ju je gledao kako zamiče za pokretna staklena vrata. I nestaje mu s vidika. Sedeo je u autu i razmišljao o onome što je rekla. Da li je smrt bas zato tako zastrašujuća? Zato što je tako konačna? Upalio je auto i krenuo. Krajolik je bio siv i izgledao mu je jednako sumorno kao i istraga koju su vodili. Razmišljao je o onome što se desilo u poslednjih nekoliko nedelja. Jedan čovek je skončao na kočevima u jarku. Drugi je udavljen i privezan za drvo. Da li je smrt ikako mogla da bude odbojnija? Svakako nije bilo prijatno ni videti oca opruženog među slikama. Moraće što pre da se ponovo vidi s Baibom, razmišljao je. Pozvaće je još večeras. Više nije mogao da podnese samoću. Proganjala ga je. I već je dovoljno dugo trajala. Od razvoda je prošlo pet godina, i on je bio na putu da se pretvori u starog, ofucanog psa koji zazire od ljudi. Nije hteo da tako završi. Bilo je par minuta posle osam kad je stigao u stanicu. Otišao je po kafu i zatim odmah pozvao Jertrud. Zvučala je neočekivano vedro. Kristina, njegova sestra, i dalje je bila kod nje. još ranije su se dogovorili da se njih dve pobrinu za očevu imovinu pošto je on bio prezauzet istragama. Očeva zaostavština se manje-više svodila na kuću u Lederupu, ali dugova nije bilo. Jertrud je još onda pitala Valandera da li bi hteo da uzme nešto posebno, i on joj je isprva odgovorio odrično, a onda se iznenada predomislio i među

završenim slikama naslaganim uza zidove ateljea potražio jednu sa tetrebom. Iz nekog njemu nedokučivog razloga, nije želeo da uzme sliku na kojoj je otac radio kad je umro. Slika koju je odabrao zasad je stajala u njegovoj kancelariji u stanici. Još nije bio odlučio gde da je okači. Niti da li da to uopšte uradi. Zatim se vratio policijskom poslu. Prvo je brzo iščitao izveštaj o razgovoru koji je An-Brit obavila s poštarkom koja je Eriksonu dostavljala poštu. Primetio je da je izveštaj dobro napisan, bez nespretnih formulacija i nepotrebnih detalja. Biće da su nove generacije policajaca učili da bar pišu bolje od pripadnika njegove generacije. U izveštaju, međutim, naizgled nije bilo ničega od neposrednog značaja za istragu. Erikson je poslednji put na sanduče okačio tablicu koja signalizira da treba da porazgovara s poštarkom nekoliko meseci ranije. Koliko se poštarka sećala, pitao ju je za neke uobičajene uplate. Ona ni u poslednje vreme nije zapazila ništa neobično. U dvorištu je sve izgledalo normalno, a ni u okolini nije bilo nepoznatih vozila niti ljudi. Valander je odložio izveštaj i zatim privukao notes kako bi pribeležio najhitnije zadatke. Neko bi trebalo da obavi detaljan razgovor s Anitom Lagergren iz turističke agencije iz Malmea. Kada je Jesta Runfelt uplatio putovanje? Šta je taj aranžman sve podrazumevao? Za Runfelta je sad važilo isto što i za Eriksona. Njegov život je trebalo ispitati do detalja. Moraće da razgovaraju i s njegovom decom. Uz to je trebalo saznati više i o tehničkoj opremi koju je kupio od firme Sekur iz Burosa. Za šta mu je ta oprema bila potrebna? Šta bi jedan cvećar radio s njom? Valander je bio ubeđen da je taj podatak presudan za razumevanje onog što se dogodilo. Odgurnuo je notes i oklevajući spustio ruku na telefonsku slušalicu. Bilo je osam i petnaest. Niberg je možda spavao, ali druge nije bilo. Valander okrenu broj njegovog mobilnog telefona, a Niberg mu se odmah javi — i dalje je bio u šumi, daleko od svog kreveta. Valander ga upita kako stoje s ispitivanjem mesta zločina. „Psi su od jutros tu”, odvrati Niberg. „Trag sa konopca pratili su do krčevine, ali to nije ništa čudno pošto je to jedini put dovde. Mislim da možemo da pretpostavimo da Runfelt nije pešice došao ovamo. Neko mora da ga je dovezao.”

„Kako stojimo s tragovima guma?” „Ima ih poprilično. Ali šta je tu šta, još uvek, naravno, ne mogu da kažem.” „Jeste li saznali još nešto?” "I ne baš. Konopac je napravljen u jednoj fabrici užadi u Danskoj.” "U Danskoj?” „I najverovatnije može da se kupi gde god ima konopca na prodaju. U svakom slučaju, izgleda da je potpuno nov. Kupljen baš za ovu priliku.” Valander oseti nelagodu. A onda postavi pitanje zbog kog je Niberga i pozvao. „Ima li ikakvih indicija da se Runfelt opirao dok. su ga vezivali za drvo? Da je možda pokušao da se oslobodi?” Niberg odgovori bez oklevanja. "Ne, ne bih rekao. Prvo, u blizini nisam našao nikakve tragove borbe — zemlja bi bila razrovana i nešto bismo mogli da vidimo. Drugo, ni na konopcu ni na stablu nema tragova trenja. Runfelt je prosto bio svezan i uopšte se nije micao.” „Kako to tumačiš?” „Rekao bih da postoje samo dve mogućnosti”, odvrati Niberg. „Dok su ga vezivali, Runfelt je ili već bio mrtav ili je, u najmanju ruku, bio u nesvesti. Ili je možda odlučio da ne pruža otpor. Mada mi to izgleda malo verovatno.” Valander se zamisli. „Postoji i treća mogućnost”, reče potom. „Jesta Runfelt možda prosto nije imao snage da se opire.” Niberg se složi s njim. Postojala je i ta mogućnost, možda je ona čak bila i najverovatnija. „Hteo bih da te pitam još nešto”, nastavi Valander. „Znam da ne možeš da mi daš nedvosmislen odgovor, ali mi uvek zamišljamo kako se nešto dogodilo - lako to uvek kategorički poričemo, niko ne nagađa toliko i tako često kao mi. Misliš li da je tu umešano više osoba?” „Razmišljao sam o tome”, reče Niberg. „Mnogo toga ide tome u prilog nije baš jednostavno da sam nekog dovučeš u šumu i tu ga svežeš. Mada čisto sumnjam da ih je bilo više.” "Zašto?”

„Iskreno rečeno — ne znam.” "Da se vratimo na jarak u Ledingeu. Kakav si utisak tamo stekao?” „Isti. Trebalo bi da je bilo više počinilaca. A opet sumnjam u to.” "I ja imam takav utisak”, reče Valander."I on me uznemirava.” „Bilo kako bilo, ja mislim da je ovde u pitanju jedna, fizički izuzetno snažna osoba. Mnogo toga na to ukazuje.” Valander nije imao više pitanja. "I to je sve?” "Da, osim starih konzervi od piva i jednog veštačkog nokta.” „Veštačkog nokta?” „Žene ih tu i tamo koriste. Mada je ovaj možda već dugo ovde.” "U redu. Probaj da sad malo odspavaš”, reče Valander. "A kad tačno da i to stignem?”, odvrati Niberg, a Valander primeti da on odjednom zvuči iznervirano, pa požuri da završi razgovor. Telefon mu zazvoni čim je spustio slušalicu. „Mogu da svratim do tebe?”, upita ga Martinson s druge strane. „Kad ono beše imamo sastanak?” "U devet. Imamo vremena.” Shvativši da je Martinson nešto našao, Valander spusti slušalicu i oseti kako ga obuzima uzbuđenje. Svež trag u istrazi bio im je preko potreban. Martinson dođe, smesti se u stolicu za posetioce i odmah pređe na stvar. „Razmišljao sam o plaćenim vojnicima”, reče. „I o Bergrenovom dnevniku iz Konga. Kad sam se jutros probudio, sinulo mi je da poznajem nekog ko je u Kongu bio kad i Bergren.” „Kao plaćenik?”, upita Valander zapanjeno. "Ne, već kao pripadnik švedske trupe Ujedinjenih nacija. One koja je razoružavala belgijske snage u Katangi.” Valander odmahnu glavom. „Tad sam imao nekih dvanaest-trinaest godina”, reče",i pamtim tek ponešto u vezi s tim ratom — znam da se avion Daga Hamaršelda tad srušio.” „To se dešavalo pre nego što sam se rodio”, reče Martinson. „Ali dosta toga pamtim iz škole.” „Kažeš da znaš nekog ko je bio tamo?”

„Pre nekoliko godina često sam prisustvovao sastancima Narodne partije. A posle sastanaka obično smo služili kafu. Želudac mi je stradao od tolike kafe.” Valander nestrpljivo zadobova prstima po stolu. „Na jednom od sastanaka sedeo sam do nekog čoveka od šezdesetak godina. Ne znam kako smo se dotakli te teme, ali saznao sam da ima čin kapetana i da je bio ađutant generala Fon Horna koji je predvodio švedske snage UN-a u Kongu. I sećam se da je rekao da je tamo bilo plaćenika.” Valander je slušao sa sve većim interesovanjem. "Od jutros sam okrenuo par telefona, i na kraju sam od jednog od nekadašnjih partijskih drugova uspeo da saznam ko je taj kapetan. Zove se Ulof Hansel, u penziji je i živi u Nibrustrandu.” „Odlično”, reče Valander. „Otići ćemo do njega čim budemo mogli.” „Već sam mu se javio”, odvrati Martinson. „Rekao je da nam stoji na raspolaganju ako mislimo da ikako može da nam pomogne. Zvučao je razborito i rekao da ima odlično pamćenje.” Martinson spusti papirić s telefonskim brojem na Valanderov sto. „Moramo sve da probamo”, reče Valander. „Gledaću da što pre završimo sa sastankom.” Martinson pođe, ali se na vratima ponovo okrenu ka Valanderu. „Jesi li video današnje novine?”, upita ga. „Kad da i to stignem?” „Bjerk bi skroz odlepio. Oglasili su se ljudi iz Ledingea i još nekih mesta - nakon onog što se desilo Holgeru Eriksonu, pominju neophodnost uspostavljanja narodne garde. „Što nije ništa novo”, reče Valander rezignirano. „Ne bi trebalo da brinemo zbog toga.” "Ne bih baš rekao”, odvrati Martinson. „Ono što sad piše u novinama jasno se razlikuje od prethodnih slučajeva.” "U kom smislu?” „Ovi ljudi više ne govore anonimno, već istupaju imenom i likom. To se dosad nije dešavalo. Izgleda da je postalo normalno da se o narodnoj gardi priča otvoreno.” Valander shvati da je Martinson u pravu, ali svejedno pomisli kako je sve

to tek odraz zabrinutosti izazvane vešću o teškom i nasilnom zločinu. Za takvu vrstu zabrinutosti je i on sam imao velikog razumevanja. "A još toga nas čeka kad se sutradan pročuje šta se desilo s Runfeltom”, odvrati kratko. „Možda bi trebalo da pripremimo Holgešonovu na to.” „Šta kažeš za nju?”, upita Martinson. "Za Holgešonovu? Mislim da će biti odlična.” Martinson se dotad vratio nazad u Valanderovu kancelariju. Valander opazi umor na njegovom licu i pomisli kako mu je kolega tokom službovanja u policiji naglo ostario. „Mislio sam da je ono što se letos desilo samo izuzetak”, nastavi Martinson. „Sad shvatam da nisam u pravu.” „Nema tu mnogo sličnosti”, reče Valander."Ne smemo da povlačimo paralele kojih nema.” „Nisam mislio na to, već na sve ovo nasilje. Ubicama kao da više nije dovoljno da svojim žrtvama oduzmu život, nego preko toga još moraju i da ih muče.” "Znam”, reče Valander. „Ali ja ne bih znao kako da se takvoj tendenciji stane na put.” Martinson ode iz kancelarije. Valander se zamisli nad onim što mu je rekao i odluči da još istog dana lično poseti penzionisanog kapetana Ulofa Hansela. Kako je Valander i planirao, sastanak je trajao kratko. lako se niko nije naročito naspavao, svi su izgledali pribrano i spremno. Znali su da Je pred njima komplikovana istraga. Na sastanku je bio i Per Okeson, koji je odslušao Valanderov sažetak, a zatim postavio poneko pitanje. Podelili su zaduženja i dogovorili se čemu treba dati prioritet. Pitanje potraživanja dodatnog ljudstva do daljeg je ostalo po strani. Lisa Holgešon je dotad već oslobodila nekoliko policajaca drugih zadataka kako bi se i oni pridružili istrazi koja se sad udvostručila. Kad se nakon nekih sat vremena sastanak približio kraju, sve istražitelje je već čekalo i previše posla. "I još samo jedna stavka”, reče Valander na kraju. „Moramo da računamo s tim da će ubistva dobiti mnogo prostora u medijima. Ono što smo dosad videli tek je početak. Čuo sam i da ljudi po selima ponovo pričaju o

organizovanju noćnih patrola i narodne garde. Videćemo da li će se stvari odvijati onako kako pretpostavljam da hoće. Zasad će biti najjednostavnije da Lisa i ja budemo u kontaktu s novinarima. Cenio bih ako bi i An-Brit mogla da nam se pridruži na konferencijama za štampu.” Sastanak se završio u deset i deset. Valander je nakratko porazgovarao s Lisom Holgešon i odlučili su da u pola sedam održe konferenciju za štampu. Valander je potom je izašao u hodnik da porazgovara s Perom Okesonom, ali ovaj je već bio otišao. Valander se vratio u kancelariju i okrenuo broj sa Martinsonove cedulje, prisetivši se u tom trenutku da Švedbergu još nije vratio njegove zamrljane beleške. Na prvo zvono je sam Ulof Hansel podigao slušalicu. Zvučao je predusretljivo. Valander mu se predstavio i upitao da li bi mogao da ga poseti već u toku prepodneva. Hansel mu je odvratio da je dobrodošao i objasnio mu kako da dođe do njega. Kad je Valander izašao iz stanice, nebo je ponovo bilo vedro. Bilo je vetrovito, ali sunce se probijalo kroz raštrkane oblake. Valander se prisetio da bi svejedno trebalo da u auto stavi neki džemper za predstojeće prohladne dane. Iako je žurio u Nibrustrand, zastao je u centru kraj izloga jedne agencije za nekretnine i prostudirao fotografije kuća na prodaju. Bar jedna od njih je mogla da dođe u obzir. Da je imao vremena, ušao bi u agenciju i zatražio kopiju podataka o nekretnini, ali zasad je samo upamtio broj ponude i vratio se u auto. Zapitao se da li je Linda uspela da nađe mesto na nekom letu za Stokholm ili još uvek čeka na Sturupu. Uputio se na jug ka Nibrustrandu. Prošao je levo skretanje ka terenima za golf, nakon nekog vremena skrenuo desno, a onda počeo da traži Skrakvegen i adresu Ulofa Hansela. Sve ulice u toj oblasti nosile su nazive po pticama. Valander se zapitao da li ta slučajnost možda ima nekakvog značaja — on je tragao za ubicom jednog posmatrača ptica — i ponadao se da u ulici nazvanoj po roncu živi osoba koja će mu pomoći da ovog ubicu nađe. Zalutavši isprva nekoliko puta, Valander je naposletku našao pravu adresu. Parkirao je auto i ušao na kapiju. Kuća nije mogla imati više od desetak godina, a opet je izgledala nekako oronulo. Valander pomisli kako on sam nikad ne bi mogao da živi u kući takvog tipa. Na ulaznim vratima se pojavio čovek u trenerci. Imao je kratku sedu kosu i tanke brčiće, i izgledao je krepko. Osmehnuo se i ispružio ruku, i Valander mu se predstavi.

„Živim sam otkad mi je žena umrla pre nekoliko godina”, reče Ulof Hansel. „Možda nije baš najurednije, ali samo izvolite!” Valander prvo primeti veliki afrički bubanj u hodniku. Ulof Hansel isprati njegov pogled. "Ta godina koju sam proveo u Kongu bila je putovanje mog života”, reče Hansel. „Otad nisam više putovao. Deca su nam bila mala i supruga se protivila. A onda je jednog dana jednostavno bilo prekasno.” Hansel pozva Valandera u dnevnu sobu, gde su ih već čekale šolje s kafom. I tu su zidove prekrivali suveniri iz Afrike. Valander sede na kauč i prihvati ponuđenu kafu. Zapravo je bio gladan i hteo je nešto da pojede. Hansel je izneo i tanjir s biskvitima. „Sam sam ih ispekao”, reče, klimnuvši glavom ka tanjiru."To se može nazvati odgovarajućom zanimacijom za jednog starog vojnika.” Valander pomisli kako nema vremena da razgovara ni o čemu drugom sem o onome zbog čega je došao, pa izvadi iz džepa fotografiju trojice muškaraca i pruži je Hanselu preko stola. „Prvo bih hteo da vas pitam da li prepoznajete nekog od te trojice. Orijentacije radi, mogu da vam kažem da su slikani u Kongu, u isto vreme kad je tamo bila i švedska trupa UN-a.” Ulof Hansel uze fotografiju i, ne pogledavši je, ustade i donese naočare za čitanje. Valander se seti da što pre treba da poseti oftamologa. Hansel priđe prozoru i zagleda se u fotografiju. Valander je slušao tišinu koja je ispunjavala kuću. I čekao. Hansel se najednom odmaknu od prozora i bez reči spusti fotografiju na sto i izađe iz sobe. Valander pojede još jedan biskvit. U trenutku kad je rešio da pogleda kud je Hansel nestao, čovek se vrati u sobu noseći u ruci album sa slikama, pa ponovo priđe prozoru i otvori album. Valander je i dalje čekao. Hansel na kraju pronađe ono što je tražio, vrati se za sto i pruži album Valanderu. „Pogledajte tu sliku u donjem levom uglu‘‘, reče. „Prizor, nažalost, nije lep, ali mislim da će vas zanimati.” Valander pogleda fotografiju. I trgnu se u sebi. Fotografija je prikazivala mrtve vojnike. Ležali su jedan kraj drugog, krvavih lica i raznetih ruku i grudi. Svi do jednog bili su crnci. Iza njih su stajala dvojica muškaraca s puškama u rukama. Obojica su bili belci. Pozirali su kao da je u pitanju

fotografija iz lova. Mrtvi vojnici bili su plen. Valander smesta prepozna jednog od dvojice belaca. Na fotografiji iz korica Bergrenovog dnevnika on je bio prvi sleva. U to nije bilo nikakve sumnje. U pitanju je bio isti čovek. „Učinilo mi se da mi je odnekud poznat”, reče Hansel, „ali nisam, naravno, bio sasvim siguran. Trebalo mi je vremena da pronađem pravi album.” "Ko je on?”, upita Valander. „Teri O’Benion ili Simon Maršan?” Hansela ovo pitanje očigledno iznenadi. „Simon Maršan”, odvrati on. „Moram priznati da me zanima otkud vi to znate.” „Objasniću vam kasnije, zasad bih radije da čujem odakle vama ova fotografija.” Ulof Hansel sede. „Šta znate o onome što se tad dešavalo u Kongu?”, upita. "Ne bogzna šta. Praktično ništa.” „Onda dozvolite da vam iznesem nekoliko podataka”, reče Hansel. „Mislim da je to neophodno da biste razumeli čitavu priču.” „Samo izvolite.” „Počeo bih od 1953”, reče Hansel. „Tada su postojale samo četiri samostalne afričke države koje su bile članice Ujedinjenih nacija. Sedam godina kasnije, taj broj se popeo na 26. To znači da je čitav afrički kontinent u to vreme ključao. Dekolonizacija je dospela u svoju najdramatičniju fazu. Nove države su jedna za drugom objavljivale svoju nezavisnost. Porođajne muke su često bile teške, ali ne uvek i tako jezive kao u slučaju Belgijskog Konga. Godine 1959. Belgijska vlada je razradila plan prelaska na samostalnu upravu. Odlučeno je da do smene vlasti dođe 30. juna 1960, i što se taj datum više bližio, to su se nemiri u zemlji sve više razbuktavali. Raznorazna plemena su vukla svako na svoju stranu, zločini iz političkih razloga bili su svakodnevna pojava. Ali, samostalnost je došla, i jedan iskusni političar po imenu Kasavubu imenovan je za predsednika, a Lumumba je postao premijer. Lumumba je ime za koje ste verovatno čuli.” Valander oklevajući klimnu glavom. „Tokom jednog kratkog perioda izgledalo je da će prelazak sa kolonije na

samostalnu državu, uprkos svemu, proći u miru. Ali, samo nekoliko nedelja kasnije, Forspublik, regularna državna vojska, pobunila se protiv svojih belgijskih zapovednika. Belgijske padobranske jedinice poslate su da intervenišu i izbave svoje oficire. Zemlju je ubrzo zahvatio haos. Kasavubu i Lumumba više nisu mogli da kontrolišu situaciju. U to isto vreme, Katanga, najjužnija i zbog rudnika minerala istovremeno i najbogatija provincija zemlje, proglasila je otcepljenje i samostalnost. Lokalni vođa se zvao Moiz Combe. U takvoj situaciji, Kasavubu i Lumumba su zatražili pomoć Ujedinjenih nacija. Dag Hamaršeld, koji je u to vreme bio generalni sekretar UN-a, organizovao je za veoma kratko vreme interventne trupe, mobilisane između ostalog i iz Švedske. Naša funkcija je trebalo da bude strogo policijska. Ono Belgijanaca što je ostalo u Kongu podržavalo je Combea i Katangu. Novcem iz velikih rudarskih preduzeća unajmili su plaćeničke trupe. I tako dolazimo do ove fotografije. Hansel zastade i otpi malo kafe. „Ona vam možda nagoveštava koliko je situacija tad bila napeta i komplikovana”, reče potom. „Pretpostavljam da je situacija bila krajnje haotična”, odvrati Valander, nestrpljiv da čuje nastavak. „Više stotina plaćenih vojnika učestvovalo je u borbama u Katangi”, nastavi Hansel. „Bilo ih je iz raznoraznih zemalja — Francuske, Belgije, Alžira. Petnaest godina nakon Drugog svetskog rata i dalje je bilo i mnogo Nemaca koji se nisu mirili s činjenicom da se rat završio onako kako jeste, pa su svoju osvetu sprovodili nad nedužnim Afrikancima. Ali, među plaćenicima je bilo i Skandinavaca. Neki od njih su poginuli i sahranjeni su u grobove za koje više niko ne zna gde su. Jednom prilikom je jedan Afrikanac u logor švedskih snaga UN-a doneo papire i fotografije jednog broja nastradalih plaćenika. Ali među njima nije bilo Šveđana.” „Zašto je onda došao u švedski logor?” "Mi Šveđani smo važili za predusretljive i velikodušne. Čovek je doneo jednu kutiju s namerom da proda stvari iz nje. Sam Bog zna kako je do njih došao.” "I vi ste ih kupili?” Hansel klimnu glavom.

"Da kažem da smo pre napravili trampu. Mislim da sam za kutiju dao nešto što bi sad vredelo oko deset kruna. Većinu stvari sam bacio, ali zadržao sam nekoliko fotografija. Između ostalih i ovu.” Valander odluči da ode korak dalje. „Harald Bergren”, reče. „Jedan od ljudi sa moje fotografije je Švedjanin pod tim imenom. Kad isključimo Maršana, on onda mora biti ili ovaj u sredini, ili ovaj sasvim desno. Da li vam to ime nešto govori?” Hansel se zamisli, pa odmahnu glavom. „Ne. Ali to opet ne mora ništa da znači.” „Kako to mislite?” „Često se dešavalo da najamnici menjaju imena. I to ne samo Šveđani. Dok god su bili pod ugovorom, mnogi su koristili pseudonime. A kad bi se sve završilo i ako bi dotad sačuvali žive glave, onda bi vraćali svoja prava imena.” Valander se zamisli. "To znači da je Harald Bergren u Kongu možda koristio sasvim drugo ime?” "Da.” „A da je dnevnik možda pisao pod svojim pravim imenom. Koje mu je tu služilo kao pseudonim?” „Da.” "To onda znači i da je on možda ubijen pod nekim drugim imenom?” „Tako je.” Valander se zagleda u Hansela. „Drugim rečima, gotovo je nemoguće znati da li je Bergren još uvek živ? Možda je umro pod jednim, ili, pak, živi pod drugim imenom?” „Plaćeni vojnici su oprezni. Što se i da razumeti.” "To znači da ga je gotovo nemoguće pronaći, osim ako sam to ne želi?” Ulof Hansel klimnu glavom. Valander se zagleda u tanjir s biskvitima. „Znam da mnogo mojih nekadašnjih kolega nije delilo moje mišljenje”, reče Hansel, „ali za mene su plaćenici uvek bili vredni apsolutnog prezira. Oni su ubijali za novac. Čak i ako su tvrdili da se bore za neku ideologiju. Za slobodu. Protiv komunizma. Realnost je, međutim, bila drugačija. Oni su ubijali sve bez izuzetka. Slušali su naredbe onog ko bi ih u tom trenutku

najviše platio.” „Najamnicima verovatno nije bilo baš najjednostavnije da se vrate u normalan život”, reče Valander. „Mnogima to nikad i nije pošlo za rukom. Postajali bi ono što se može nazvati senkama na krajnjim marginama društva. Ili bi, pak, umirali od pića. Mada su neki i već odranije bili poremećeni.” „Kako to mislite?” Ulof Hansel odgovori kratko i odlučno. „Mislim na sadiste i psihopate.” Valander klimnu glavom. Razumeo ga je. Harald Bergren je čovek koji i jeste i nije postojao, i bilo je teško reći na koji se način on uklapao u čitavu sliku. Ono što je Valander osetio bilo je jasno i nedvosmisleno. Našao se u slepoj ulici. I nije imao ni najmanju predstavu o tome kako da krene dalje.

15. Valander se u Nibrustrandu zadržao do kasnog popodneva, s tim što nije sve to vreme proveo kod Hansela u ulici Skrakvegen. Odatle je otišao u jedan. Kad je nakon dugog razgovora izašao na jesenji vazduh, osećao se neodlučno. Koji bi bio njegov sledeći korak? Umesto da se vrati za Istad, spustio se do obale i zaustavio auto. Nakon kraćeg premišljanja, odlučio je da se prošeta, pomislivši kako će mu to možda pomoći da nekako sagleda situaciju. Kad se, međutim, spustio na plažu i osetio oštar jesenji vetar, brzo se predomislio i vratio u auto. Seo je na suvozačko mesto i oborio sedište. Zažmurio je i krenuo da se priseća svega što se dešavalo još od onda kad mu je dve nedelje ranije Sven Tiren ušao u kancelariju i prijavio Eriksonov nestanak. A danas, 12. oktobra, imali su još jedno ubistvo koje je tražilo svog ubicu. Valander je u glavi listao jedan po jedan događaj i pokušavao da pronikne u njihov hronološki sled. Jedna od najvažnijih stvari koje je naučio od Ridberga bila je činjenica da ono što se dogodilo prvo nije nužno predstavljalo i početnu tačku u uzročno-posledičnom nizu. I Holger Erikson i Jesta Runfelt su ubijeni, ali Valander se pitao šta se tu zapravo dogodilo. Da li su ubijeni iz osvete? Ili su u pitanju možda bili zločini iz koristoljublja, uprkos tome što on nije shvatao u čemu bi se ta korist ogledala. Otvorio je oči i zagledao se u stub za zastave, na kom se iskrzani konopac uvijao na nemirnom vetru. Holger Erikson je skončao u pažljivo pripremljenom grobu s kočevima. Jesta Runfeit je držan u zatočeništvu, da bi na kraju bio zadavljen. Oba slučaja obilovala su detaljima koji su ga uznemiravali. Demonstrativna okrutnost. I to što je Runfelt držan u zatočeništvu pre nego što je ubijen. Valander je pokušao da sagleda kojim su pretpostavkama zasad raspolagali. Počinilac za kojim tragaju i kog pokušavaju da identifikuju morao je poznavati i Holgera Eriksona i Jestu Runfelta. U to nije moglo biti sumnje. Ubica je bio upoznat s Eriksonovim navikama. Osim toga, morao je da zna i za Runfeltovo putovanje u Najrobi. To su bile pretpostavke od kojih su

mogli da krenu. S druge strane, ubicu nije ni najmanje zabrinjavalo to što će tela ubijenih biti pronađena. Bilo je znakova koji su upućivali upravo na suprotan zaključak. Zastao je u razmišljanju. Zašto neko uopšte nešto pokazuje, zapitao se. Zato da bi neko drugi primetio ono što je urađeno. Da li je ubica stoga želeo da oni vide šta je uradio? I šta je u tom slučaju hteo da pokaže? Da su ubijena upravo ova dva čoveka? Ali to nije bilo sve. On je hteo da se jasno vidi i kako se to dogodilo. Da se vidi da su oni ubijeni na okrutan i promišljen način. To je jedna od mogućnosti, razmišljao je Valander sa sve većom nelagodom. U tom slučaju, ubistva Holgera Eriksona i Jeste Runfelta deo su nečeg daleko većeg; nečeg čije dimenzije on još uvek nije mogao ni da nasluti, To nije automatski podrazumevalo i da će još ljudi biti ubijeno, ali sasvim izvesno je ukazivalo na to da Holgera Eriksona, Jestu Runfelta i onog ko ih je ubio treba posmatrati i identifikovati kao deo jedne veće grupe ljudi. U okviru nekog vida zajednice. Poput grupe najamnika iz jednog dalekog afričkog rata. Iznenada ga je obuzela želja da zapali cigaretu. Iako je pušenje pre par godina ostavio neobično lako, s vremena na vreme bi poželeo da zapali još jednu. Ovo je bio jedan od takvih trenutaka. Izašao je iz auta i prešao na zadnje sedište. Promena mesta bila je poput promene perspektive. Ubrzo je zaboravio na cigarete i ponovo se zamislio. Ono što pre svega moraju da ispitaju, i po mogućstvu što pre otkriju, bila je veza između Eriksona i Runfelta. Ta veza je mogla biti daleko od očigledne, ali ona je svejedno postojala, Valander je u to bio ubeđen. Da bi tu kariku uspeli da nađu, o obojici ubijenih morali su da saznaju više. Oni su na prvi pogled bili veoma različiti. Razlike među njima počinjale su već s njihovim godinama. Delilo ih je trideset godina i pripadali su različitim generacijama. Erikson je Runfeltu mogao biti otac. Negde je, međutim, postojala tačka u kojoj su se njihovi životni putevi ukrštali. Potraga za tom tačkom nadalje mora biti sama okosnica njihove istrage. Valander nije video drugog izlaza. Utom mu je zazvonio telefon. Zvala je An-Brit. „Nešto se desilo?”, upita je Valander. „Moram da priznam da zovem iz čiste radoznalosti.”

„Razgovor s kapetanom Hanselom je bio vrlo poučan. Mnogo toga što je rekao moglo bi se pokazati važnim, između ostalog i to da nije isključeno da je Harald Bergren živ, ali pod drugim imenom. Kad su potpisivali ugovore ili postizali usmene dogovore, najamnici su često koristili lažna imena.” "To će nam otežati njegovo pronalaženje.” "I sam sam to prvo pomislio — kao da smo ponovo izgubili iglu u plastu sena — ali možda i nije tako. Koliko ljudi uopšte promeni ime? Čak i ako potraga bude mukotrpna, nekako ćemo već uspeti da ga nađemo.” „Gde si ti sad?” "Na plaži. U Nibrustrandu.” „Šta radiš tu?” "Pa, sedim u autu i razmišljam.” Valander primeti da je zazvučao grublje, kao da je najednom osetio potrebu da se pravda. Zapitao se zašto. „Onda neću da ti smetam”, reče An-Brit. "Ne smetaš mi. Upravo krećem za Istad. S tim što ću usput da svratim u Ledinge.” "Iz nekog posebnog razloga?” „Treba da osvežim pamćenje. Posle idem do Runfeltovog stana. Računam da ću biti tamo oko tri. Bilo bi dobro kad bi i Vanja Andešon u to vreme bila tamo.” „Pobrinuću se za to.” Kad završiše razgovor, Valander upali auto i pođe za Ledinge. Ni izdaleka nije razmislio o svemu što je hteo, ali uspeo je bar donekle da odmakne. U glavi je imao skicu dalje istrage. Zagazio je u dubinu, a ona je bila veća nego što je slutio. Ono što je rekao An-Brit — da Eriksonovu kuću želi ponovo da obiđe tek da bi osvežio pamćenje — nije bilo sasvim tačno. On je zapravo kuću hteo da vidi neposredno pre odlaska u Runfeltov stan. Želeo je da vidi da li između ova dva doma postoje neke sličnosti. Želeo je da sazna po čemu se razlikuju. Na prilazu Eriksonovom imanju stajala su dva vozila i Valander se iznenađeno zapitao ko su posetioci. Novinari koji su ovaj jesenji dan koristili za pravljenje sumornih fotografija jednog mesta zločina? Odgovor je dobio

kad je ušao u dvorište. Tu je zatekao jednog advokata kog je već znao od ranije, a s njim su bile i dve žene, jedna starija i jedna njegovih godina. Advokat — zvao se Bjurman — pruži Valanderu ruku. "Ja sam izvršilac testamenta Holgera Eriksona”, objasni. „Mislili smo da je policija završila s pretraživanjem imanja. Zvao sam stanicu i pitao.” „Pretrage uvek traju dok god ne uhvatimo počinioce”, odvrati Valander. „Ali nemamo ništa protiv da pogledate kuću.” Valander se priseti da je u istražnom materijalu video da je Bjurman izvršilac Eriksonovog testamenta. I da je Martinson bio u kontaktu s njim. Advokat Bjurman predstavi žene Valanderu. Starija prihvati njegovu ruku izuzetno hladno, kao da kontakt s policijom predstavlja nešto ispod njene časti. Valander, koji je bio krajnje osetljiv na nadmenost drugih, smesta oseti bes, ali nekako ga potisnu. Druga žena je bila ljubazna. „Gospođe Mortenson i Fon Fesler su iz Kulturno-istorijskog muzeja u Lundu”, reče Bjurman. „Holger Erikson je muzeju zaveštao najveći deo svoje imovine. Napravio je detaljan popis pokretne imovine i sad smo upravo krenuli u obilazak.” „Javite mi ako primetite da nešto nedostaje”, odvrati Valander, „inače vas neću uznemiravati. Zadržaću se vrlo kratko.” „Policija zaista još uvek nije uhvatila ubicu?”, reče Von Feslerova, starija žena. Valander njene reči shvati kao konstataciju i loše prikrivenu kritiku. "Ne”, odvrati. „Policija još uvek nije to uradila.” Valander shvati da mora da završi razgovor pre nego što se razbesni, pa se okrenu i uputi ka kući. Ulazna vrata su bila otvorena i, kako bi se izolovao od razgovora u dvorištu, on ih zatvori za sobom. Jedan miš mu šmugnu kraj nogu i nestade iza stare škrinje kraj zida. Jesen je, pomisli Valander. Poljski miševi se uvlače u kuće. Bliži se zima. Lagano je prošao kroz kuću, usredsređeno gledajući oko sebe. Nije tražio ništa posebno, hteo je da upamti samu kuću. Zadržao se oko dvadeset minuta. Kad je izašao napolje, Bjurman i žene iz muzeja bili su u jednoj od dveju pomoćnih zgrada, i on odluči da ode bez pozdrava. Dok je išao ka autu, pogled mu skrenu ka njivama na imanju. Nad jarkom nije više bilo razgalamljenih vrana. On priđe autu, ali najednom zastade — Bjurman je rekao nešto čega on u sekundi nije mogao da se seti. Kad se trenutak kasnije

prisetio njegovih reči, okrenuo se i pošao nazad. Bjurman i žene iz muzeja još uvek su bili u pomoćnoj zgradi. On gurnu vrata i domahnu Bjurmanu da priđe. „Šta ste ono rekli za testameni?”; upita ga. „Erikson je najveći deo imovine zaveštao Kulturnoistorijskom muzeju u Lundu.” „Najveći deo? To znači da neće baš sve otići njima?” „Postoji i legat od sto hiljada kruna koji ide na drugo mesto. I to je sve.” „Na koje drugo mesto?” "U crkvenu opštinu u Bergu. Za crkvu u Svenstaviku. Kao poklon koji će biti upotrebljen po odluci crkvene opštine.” Valander dotad nije bio čuo za to mesto. "Je li Svenstavik u Skoneu?”, upita oklevajući. "U južnom Jemtlandu”, odvrati Bjurman. „Udaljen je par desetina kilometara od granice sa Hergedalenom.” „Kakve veze Erikson ima sa Sventavikom?”, upita Valander iznenađeno. „Zar on nije rođen u Istadu?” „Nažalost, ja ne znam ništa o tome. Holger Erikson je bio veoma diskretan čovek.” "I nije pružio nikakvo objašnjenje za taj poklon?” „Njegov testament je dokument za primer, jezgrovit i precizan”, odvrati Bjurman."U njemu nema nikakvih objašnjenja sentimentalne prirode. Hteo je da crkva u Svenstaviku dobije sto hiljada kruna. I tako će i biti.” Valander nije imao više pitanja. Vratio se u auto i pozvao stanicu. Javila mu se Eba. Upravo s njom je i hteo da se čuje. „Hteo bih da nađeš broj telefona crkvene opštine u Svenstaviku”, reče. „Moguće da joj je sedište u Estešundu. Pretpostavljam da je to najbliži grad.” „Gde je Svenstavik uopšte?”, upita Eba. „Zar ne znaš?”, odvrati Valander."U južnom Jemtlandu.” „Čudo jedno šta ti sve znaš”, reče Eba. Valander shvati da ga je prozrela, pa joj reče da ni sam to nije znao pre Bjurmanovog objašnjenja. „Javi mi se kad pronađeš broj”, reče potom. „Krećem u Runfeltov stan.” „Lisa ti poručuje da joj se obavezno javiš. Novinari ne prestaju da nas

zovu. Konferencija je zakazana za pola sedam večeras.” "To mi savršeno odgovara.” „Zvala je i tvoja sestra”, nastavi Eba. „Htela bi da popriča s tobom pre nego što se vrati u Stokholm.” Na ovo podsećanje na očevu smrt Valandera iznenada obuze tuga. Ali, on nije smeo da joj se prepusti. Bar ne sada. „Javiću joj se”, odvrati. „Sad nam je crkvena opština u Svenstaviku prioritet.” Na putu za Istad zastao je kraj jednog lokala s brzom hranom i pojeo nekakav bezukusni hamburger. Krenuo je potom ka autu, ali predomislio se i vratio do kioska. Naručio je hot-dog, i ovog puta jeo brzo, kao da radi nešto protivzakonito i strahuje da će biti uhvaćen na delu. Zatim se uputio u ulicu Vestra Valgatan. Stari auto An-Brit Heglund stajao je ispred ulaza u Runfeltovu zgradu. Promenljivi vetar nije jenjavao. Bilo mu je hladno. Zgrčio je ramena dok je žurio preko ulice. Kad je pozvonio kod Runfelta, umesto An-Brit vrata mu je otvorio Švedbers. „Morala je da ode kući”, objasni Švedberg kad Valander upita za nju. „jedno dete joj se razbolelo. Auto nije hteo da joj upali, pa je uzela moj. Vraća se uskoro.” Valander uđe u dnevnu sobu i osvrnu se oko sebe. „Niberg je već završio?”, upita iznenađeno. Švedberg ga upitno pogleda. „Zar nisi čuo?” "Šta?” "Za Niberga? Da je povredio nogu?” "Nisam”, odvrati Valander. „Šta se desilo?” „Okliznuo se ispred stanice na fleku od ulja. Pao je i pokidao neki mišić, možda čak i tetivu u levom stopalu. U bolnici je. Javio je da može da se vrati na posao, ali da mora da nosi štaku. Besan je kao ris.” Valander pomisli na Svena Tirena i na njegovu cisternu parkiranu pred ulazom u stanicu, i shvati da je bolje da ne kaže ništa. Prekinulo ih je zvonce na vratima. Vanja Andešon je stigla. Bila je

potpuno bleda. Valander klimnu glavom ka Švedbergu i on ode u Runfeltovu radnu sobu, a Valander uvede Vanju Andešon u dnevni boravak. Andešonova kao da je bila prestravljena time što je u Runfeltovom stanu. Oklevala je kad joj Valander pokaza da sedne. „Shvatam da vam je neprijatno”, reče, „ali ne bih vas molio da dođete ovamo da to nije bilo apsolutno neophodno.” Andešonova klimnu glavom, ali Valander posumnja u to da ga ona zaista razume. Ono što se dešavalo mora da joj je bilo jednako neshvatljivo koliko i činjenica da je Jesta Runfelt, umesto da otputuje u Najrobi, skončao u šumi kraj Mašvinsholma. „Vi ste već ranije bili ovde”, reče Valander. „I imate dobro pamćenje. To znam zato što ste se setili boje Jestine putne torbe.” „Jeste li je pronašli?”, upita ona. Valander shvati da torbu nisu čak ni krenuli da traže — bio ju je potpuno smetnuo s uma. On se izvini Vanji Andešon i ode do Švedberga, koji je metodično ispitivao sadržaj jedne police za knjige. „Jesi li čuo nešto o Runfeltovoj putnoj torbi?” „Imao je putnu torbu sa sobom?” Valander odmahnu glavom. „Zaboravi. Pričaću s Nibergom.” Valander se vrati u dnevnu sobu. Vanja Andešon je nepomično sedela na kauču, i on shvati da bi ona volela da se što pre izgubi odatle. Činilo se da joj i samo udisanje vazduha iz Runfeltovog stana predstavlja natčovečanski napor. „Vratićemo se kasnije na torbu”, reče Valander. „Mislio sam da vas sad zamolim da prođete kroz stan i proverite da li nešto nedostaje.” Andešonova mu uputi preplašen pogled. "A otkud bih ja to znala? Nisam često dolazila ovamo.” "Znam”, odvrati Valander. „Ali nije isključeno da nešto ipak primetite. Da uočite da nešto nedostaje. To nam može biti važno. U ovom trenutku sve može biti presudno za hvatanje onog ko je ovo uradio. A vi to sigurno želite koliko i mi.” Iako je to očekivao, Valander se svejedno iznenadi kad žena briznu u plač.

Švedberg se pojavi na vratima dnevne sobe. Kao i uvek u sličnim situacijama, Valander se oseti potpuno bespomoćno, i zapita se da li policijske regrute sad možda uče kako da teše uplakane ljude. Pitaće to AnBrit prvom prilikom. Švedberg donese papirnu maramicu iz kupatila i pruži je Vanji Andešon. Ona se pribra jednako naglo kako je i briznula u plač. „Izvinjavam se”, reče. „Ovo mi jako teško pada.” "Znam”, odvrati Valander. „Nema potrebe da se izvinjavate. Ja i inače mislim da ljudi previše retko plaču.” Ona ga pogleda. "To se odnosi i na mene”, doda Valander. Trenutak kasnije, Vanja Andešon ustade s kauča — bila je spremna da obiđu stan. „Samo bez žurbe”, reče Valander. „Probajte da se setite kako je sve izgledalo kad ste poslednji put dolazili da zalijete cveće. Nemojte žuriti.” Valander pođe s njom kroz stan. Kad ču Švedberga kako psuje u radnoj sobi, on ode do njega i prisloni prst na usne. Švedberg klimnu glavom — razumeo ga je. Valander je često razmišljao o tome kako se presudni trenuci u komplikovanim istragama dešavaju ili tokom razgovora s ljudima, ili u jednoj apsolutnoj, fokusiranoj tišini. Bezbroj puta je bio svedok i jedne i druge situacije, a u ovom trenutku je tišina bila ono presudno — video je da se Vanja Andešon zaista trudi. Rezultat je, međutim, izostao, i oni se vratiše na početnu tačku, do kauča u dnevnoj sobi. Vanja Andešon odmahnu glavom. „Sve mi izgleda normalno”, reče."Ne vidim da išta nedostaje, niti mi išta deluje drugačije.” Valandera ovo nije iznenadilo. Da je tokom razgledanja stana negde zastala, on bi to već bio primetio. "Da se niste setili još nečega?”, upita. „Mislila sam da je otputovao u Najrobi. Zalivala sam mu cveće i vodila posao u cvećari.” "I sve to ste odlično radili”, reče Valander. „Hvala vam što ste došli. Bićemo u kontaktu.” Valander otprati Andešonovu. Švedberg izađe iz kupatila u trenutku kad

Valander za njom zatvori vrata. „Biće da je u stanu sve na svom mestu”, reče Valander. „Runfelt je izgleda bio pun protivrečnosti”, reče Švedberg zamišljeno. „Radna soba mu je mešavina haosa i pedanterije. Što se cveća tiče, sve je sređeno do perfekcije; nisam ni slutio da o orhidejama postoji toliko literature. Ali, što se njegovog privatnog života tiče, papiri su samo nabacani bez ikakvog reda — među knjigovodstvenim knjigama za cvećaru iz 1994. našao sam poresku prijavu iz 1969. Usput, te godine je prijavio neverovatan prihod od trideset hiljada kruna.” „Pitam se koliko smo mi tad zarađivali”, odvrati Valander. „Verovatno mnogo manje od toga. Mislim da smo dobijali neke dve hiljade kruna mesečno.” Obojica su se na trenutak zamislili nad svojim nekadašnjim primanjima. „Gledaj dalje”, reče Valander potom. Švedberg se vrati svom poslu. Valander priđe prozoru i zagleda se u luku. Neko otvori ulazna vrata, i Valander shvati da je to An-Brit, pošto je ona imala ključeve od stana. Valander je sačeka u hodniku. „Ništa ozbiljno, nadam se?” „Jesenja prehlada”, odvrati An-Brit. „Muž mi je na putu u Indokini. Ali komšinica me spasava.” „Često sam se pitao kako se snalaziš”, reče Valander. „Mislio sam da su predusretljive tete iz komšiluka nestale negde krajem pedesetih.” „I jesu. Ali ja sam imala sreće. Komšinica mi ima pedesetak godina i nema svoje dece. S tim što moju, naravno, ne čuva besplatno. I što se dešava da kaže ne.” "I šta onda radiš?” An-Brit rezignirano slegnu ramenima. „Improvizujem. Uveče ponekad nađem siterku. Često se i sama pitam kako uspevam da se organizujem. Kao što ti je poznato, dešava mi se i da se ne snađem i da zakasnim na posao. Mada mislim da muškarci zapravo ne razumeju kakvi su sve složeni zahvati potrebni da se posao odradi i onda kad ti je dete bolesno.” „Verovatno si u pravu”, odvrati Valander. „Možda bi trebalo da probamo da za tvoju komšinicu izdejstvujemo nekakvo priznanje.”

„Pominjala mi je selidbu”, reče An-Brit snuždeno. „Ne smem ni da pomislim šta ću da radim ako ode.” Razgovor utihnu. "Je li Andešonova već dolazila?”, upita An-Brit potom. „Došla je i otišla. Misli da iz stana ništa nije nestalo. Ali podsetila me je na nešto sasvim drugo — na Runfeltovu putnu torbu. Moram da priznam da sam na nju potpuno zaboravio.” "I ja sam”, odvrati An-Brit. „Ali znam da je nisu našli u šumi. Pričala sam s Nibergom baš pre nego što će slomiti nogu.” „Zar ju je slomio?” „U najmanju ruku ju je dobro uganuo.” „Što znači da će neko vreme biti baš neraspoložen. A to uopšte nije dobro.” „Pozvaću ga na večeru”, odvrati An-Brit veselo. „Niberg voli kuvanu ribu.” „Otkud ti to?”, iznenadi se Valander. „Već je dolazio kod mene na večeru”, odvrati An-Brit."On je izuzetno prijatan gost. Priča o bukvalno svemu sem o poslu.” Valander se na trenutak zapita da li bi i njega smatrali prijatnim gostom. Znao je da se, ako ništa drugo, bar trudi da za stolom ne priča o poslu. Ali, kad ga je poslednji put neko uopšte i pozvao na večeru? Bilo je to tako davno da se više nije ni sećao kada. „Runfeltova deca su stigla”, nastavi An-Brit kad pređoše u dnevnu sobu. „Ćerka i sin. Hanson će razgovarati s njima.” Valander se zagleda u fotografiju Runfeltove žene. „Trebalo bi da se raspitamo šta se s njom desilo”, reče. „Udavila se.” "Da saznamo više detalja.” „Hanson je svestan toga. Njegovi intervjui su uvek detaljni. Pitaće ih o majci.” Valander je znao da je An-Brit u pravu. Hanson je imao mnogo loših strana, ali jedna od najboljih bila mu je intervjuisanje svedoka. Prikupljanje podataka i razgovor s roditeljima o njihovoj deci. Ili obratno, kao u ovom slučaju.

Valander uputi An-Brit u svoj razgovor s Ulofom Hanselom. Pažljivo ga je saslušala. Preskočio je brojne detalje — najvažniji je bio zaključak da je Harald Bergren možda i dalje u životu, samo pod drugitn imenom. Valander joj je to več bio pomenuo u telefonskom razgovoru, i sad mu je bilo jasno da je ona u međuvremenu razmišljala o tome. „Ako je Bergren zvanično promenio ime, te podatke možemo da nađemo u Centralnom registru stanovništva.” „Sumnjam da bi jedan plačenik za tako nešto koristio zvanične kanale”, primeti Valander, „ali to čemo svakako proveriti. I to i sve ostalo. I verujem da ćemo se namučiti.” Valander potom pomenu i susret s advokatom Bjurmanom i ženarna iz lundskog muzeja. „Muž i ja smo jednom autom proputovali čitav centralni Norland”, reče An-Brit. „Dobro se sečam da smo prošli kroz Svenstavik.” „Eba je dosad trebalo da mi javi broj telefona njihove crkvene opštine”, seti se Valander i izvuče telefon iz džepa. Telefon je bio isključen i Valander glasno opsova zbog svoje nepažnje. An-Brit nevešto pokuša da prikrije osmeh, i Valander shvati da se ponaša nezrelo i detinjasto. Da bi se izvukao iz neprijatne situacije, sam okrenu broj stanice. An-Brit mu pruži olovku, i on na marginu jednih novina pribeleži telefonski broj koji je Eba već nekoliko puta pokušala da mu dojavi. Utom se i Švedberg pojavi u dnevnoj sobi. Nosio je svežanj papira i Valander primeti da su u pitanju priznanice. „Ovo bi moglo da bude zanimljivo”, reče Švedberg. „Izgleda da je Runfelt imao i lokal u ulici Harpegatan ovde u gradu. Svakog meseca je plaćao kiriju za njega. Koliko vidim, te račune je držao potpuno odvojeno od onih iz cvećare.” "Harpegatan?‘‘, reče An-Brit. „Gde je ta ulica?” „Kod trga Natmanstorg”, odvrati Valander. „U samom centru.” "Je li Andešonova pominjala još neki lokal?” „Pitanje je da li je za njega uopšte i znala”, reče Valander. „I to ću odmah proveriti.” Valander izađe iz stana i pođe do cvećare. Vetar je sad nailazio u udarima i Valander se pod njegovim naletima povijao i zadržavao dah. Vanja

Andešon je bila sama u lokalu, kojim se i dalje širio rezak miris cveća. Valander pomisli na putovanje u Rim i na oca kog više nije bilo, i na trenutak ga preplavi osećaj izgubljenosti, ali on nekako potisnu te misli. Bio je policajac. Nije imao vremena da žali za ocem. Ne sada. „Imam za vas jedno pitanje, na koje verovatno odmah možete da odgovorite sa da ili ne”, obrati se Andešonovoj. Ona podiže svoje bledo, preplašeno lice i Valander pomisli kako neki ljudi izgledaju kao da u svakom trenutku očekuju ono najgore. Vanja Andešon je izgleda bila jedna od njih. Mada bi sada teško iko zbog toga mogao da je krivi. "Je li vam poznato da je Jesta iznajmio neke prostorije u ulici Harpegatan ovde u gradu?” Andešonova odmahnu glavom. „Sigurni ste?” „Jesta je držao samo ovaj lokal.” Valander najednom oseti da treba da požuri. „Samo sam to hteo da vas pitam. To je sve.” Dok se Valander vratio u stan, Švedberg i Heglundova su već bili prikupili sve ključeve koje su tu našli. Sve troje su se Švedbergovim autom uputili do adrese u ulici Harpegatan. U pitanju je bila obična zgrada. Na spisku stanara u ulazu nije bilo Runfeltovog imena. "Na priznanicama stoji da je u pitanju podrumski prostor”, primeti Švedberg. Spustili su se pola sprata niže i Valander oseti kiselkast miris zimskih jabuka. Švedberg krenu da isprobava ključeve. Dvanaesti se ispostavio kao onaj pravi i oni uđoše u hodnik gde su se iza niza crvenih metalnih vrata krile raznorazne ostave. An-Brit je pronašla ona prava. Mislim da su ova ovde”, reče, pokazujući na vrata. Valander i Švedberg joj priđoše. Na vratima je stajala nalepnica sa cvetnim motivom. „Orhideja”, reče Švedberg. „Tajna soba”, odvrati Valander. Švedberg nastavi sa isprobavanjem ključeva. Valander primeti da su

vrata osigurana dodatnom bravom. Jedna od brava naposletku kliknu i Valander oseti kako ga obuzima uzbuđenje. Švedberg nastavi da isprobava ključeve. Bila su mu preostala još samo dva kad pogleda u Valandera i An-Brit i klimnu glavom. "Ulazimo”, reče Valander. Švedberg potom otvori vrata.

16. Strah se zari u njega poput kandže. Kad mu ta misao prolete kroz glavu, bilo je, međutim, već prekasno _ Švedberg je već bio otvorio vrata. U tom kratkom trenu u kom je strah progutao vreme, Valander pomisli da će u prostoriji odjeknuti eksplozija. A dogodilo se samo to da je Švedberg rukom zagrebao po zidu i mrmljajući se zapitao gde je prekidač. Valander se odmah postideo svog straha. Zašto bi Runfelt uopšte postavio eksploziv u svoj podrum? Švedberg uključi svetlo i. oni zakoračiše u prostoriju osvrćući se oko sebe. U pitanju je bio podrum sa samo par uzanih prozora u ravni sa zemljom. Prvo što Valanderu upade u oči bile su rešetke i sa unutrašnje strane prozora. Takvo nešto bilo je neuobičajeno i Runfelt je za to sigurno platio iz sopstvenog džepa. Prostorija je bila preuređena u kancelariju. Tu je bio pisaći sto. Uza zidove su stajali ormari za dokumenta. Na jednom stočiću aparat za kafu i nekoliko šolja odloženih na kuhinjsku krpu. Telefon, faks i kopir-aparat. „Ulazimo ili čekamo Niberga?”, upita Švedberg. Ovo Valandera trgnu iz razmišljanja. Čuo je Švedberga, ali nije mu odgovarao. Još uvek je pokušavao da oslušne svoj prvi utisak. Zašto je Jesta Runfelt iznajmio ovaj prostor i račune za njega držao odvojeno od ostalih? Zašto Vanja Andešon nije za njega znala? I što je najvažnije: za šta ga je Runfelt koristio? „Nema kreveta”, nastavi Švedberg. „Izgleda da nije u pitanju neko skriveno ljubavno gnezdo.” „Nijednoj ženi ovde ne bi bilo do romantike”, primeti An-Brit skeptično. Valander je i dalje ćutao. Najvažnije je svakako bilo pitanje zašto je Runfelt ovu kancelariju držao u tajnosti. Jer u pitanju jeste bila kancelarija. U to nije bilo nikakve sumnje. Valander pređe pogledom po zidovima. U dnu prostorije su bila joj jedna vrata. Valander klimnu glavom ka Švedbergu i ovaj ode i isproba kvaku. Bilo je otključano i Švedberg proviri unutra. „Izgleda kao komora za razvijanje filma”, reče."Sa kompletnom

opremom.” Valander se u tom trenutku zapita da li za iznajmljivanje ovog prostora ipak postoji neko sasvim jednostavno i logično objašnjenje. Runfelt je često koristio foto-aparat, primetili su to u njegovom stanu. Imao je ogromnu zbirku fotografija s orhidejama iz čitavog sveta. Ljudi je bilo na tek ponekoj slici, i dosta fotografija je bilo crno-belo uprkos tome što je upravo prelepa boja cvetova trebalo da privuče čoveka s foto-aparatom. Valander i Heglundova priđoše Švedbergu i pogledaše preko njegovog ramena. U pitanju jeste bila mala komora za razvijanje fotografija. Valander odluči da ne čekaju Niberga — prostoriju su mogli i sami da pregledaju. Prvo što je Valander potražio bila je putna torba. Nje, međutim, nije bilo. Potom je seo za pisaći sto i usredsredio se na papire na njemu, a Švedberg i Heglundova pootvaraše ormare s dokumentima. Valander se priseti kako je nekad davno, u sam osvit vremena, dok su jedne večeri sedeli na njegovom balkonu i pili viski, Ridberg primetio kako posao policajca podseća na posao revizora — i jedan i drugi su veliki deo svog vremena trošili na pregledanje papira. Ako je to zaista tako, razmišljao je Valander, onda su se oni sad bavili revizijom života jednog mrtvog čoveka, u čijim knjigama, kao na nekom tajnom računu, postoji kancelarija na adresi Harpegatan u Istadu. Valander izvuče fioke i u prvoj nađe mali prenosivi računar. On se slabo razumeo u kompjutere - kad bi radio na računaru u kancelari često bi morao da pita za pomoć — ali je znao da se i An-Brit i Švedberg razumeju u kompjutere, i da ih oboje smatraju prirodnom alatkom za rad."Da pogledamo šta se ovde krije”, reče on, spuštajući računar na sto. Valander ustade i ustupi mesto Heglundovoj. Kraj stola je postojala utičnica i An-Brit podiže ekran i uključi računar. Trenutak kasnije ekran zasvetle. Švedberg je i dalje kopao po ormarima. An-Brit uđe u program. „Nema šifre”, promrmlja. „Otvara se.” Valander se nagnu da pogleda ekran, toliko da je mogao da oseti diskretan miris An-Britinog parfema, i priseti se posete oftalmologu. Ne sme više da čeka. Mora da nabavi naočare. „U pitanju je registar”, reče An-Brit. „Spisak imena.” „Vidi ima li Haralda Bergrena”, odvrati Valander. An-Brit ga začuđeno pogleda.

„Stvarno očekuješ da ćemo ga tu naći?” „Ništa ja ne očekujem. Ali bar možemo da probamo.” Švedberg je dotad ostavio ormare i prišao Valanderu. An-Brit pregleda registar, pa odmahnu glavom. „Holger Erikson?”, predloži Švedberg. Valander klimnu glavom i Heglundova izlista spisak. Ništa. „Pregledaj ga nasumice”, reče Valander. „Imamo nekog po imenu Lenart Skuglund”, odvrati An-Brit."Da probamo s njini?” "Pa to je Naka!”, odjednom viknu Švedberg. Valander i Heglundova ga upitno pogledaše. „Čuveni bivši fudbaler”, nastavi Švedberg. „Zvali su ga Naka. Valjda ste čuli za njega?” Valander klimnu glavom. Heglundovoj nije bio poznat. „Lenart Skuglund je prilično često ime”, reče Valander. „Da pogledamo dokument.” Heglundova otvori dokument. Valander zaškilji očima i pročita kratki tekst. Lenart Skuglund. Slučaj otvoren l0. juna 1994. Zaključen 19. avgusta 1994. Nikakve mere preduzete. Slučaj zatvoren. „Šta mu je sad pa to?”, upita Švedberg. „Šta znači slučaj zatvoren. Kakav slučaj?” „Ovo kao da je napisao neko od nas”, primeti Heglundova. U tom trenutku Valanderu sinu moguće objašnjenje. Runfelt je iz burosa naručio tehničku opremu. Imao je laboratoriju za razvijanje fotografija. I tajnu kancelariju. Valanderu se pomisao učinila neverovatnom, ali opet i sasvim logičnom. A dok su posmatrali registar u malom računaru, sve mu je delovalo čak i izvesno. Valander se uspravi. „Možda Runfelta u životu nisu zanimale samo orhideje”, reče, „Moguće je da je on bio i ono što zovemo privatnim detektivom.” Možda se dosta toga nije uklapalo u ovu teoriju, ali Valander je ipak želeo da je ispita, i to je želeo da uradi smesta. „Čini mi se da sam u pravu”, nastavi",a vas dvoje sad treba da pokušate

da me opovrgnete. Pregledajte sve što ovde nađete. Držite oči otvorene i ne gubite Hoigera Eliksona iz vida. Neka neko od vas kontaktira i Vanju Andešon — možda je videla ili čula nešto što ima veze s ovim a da toga nije ni svesna. Ja idem u stanicu da razgovaram s Runfeltovom decom.” „Sta ćemo s konferencijom za štampu u pola sedam?”, upita Hegiundova. „Obećala sam da ću biti tamo.” „Biće bolje da ostaneš ovde.” Kad mu Švedberg pruži ključeve svog auta, Valander odmahnu glavom. „Idem po svoja kola. Treba mi malo šetnje.” Valander se pokajao čim je izašao na ulicu — vetar je bio jak, a temperatura kao da je sa svakim minutom bivala sve niža. Pomislio je da bi možda mogao da svrati do kuće i uzme deblji džemper, ali od te ideje je odustao. Zurilo mu se. I bio je uznemiren. Otkrili su nove tragove, a oni se nisu uklapali u dotadašnju sliku. Zašto je Jesta Runfelt bio privatni detektiv? Valander žurno dođe do auta i shvati da se kazaljka za benzin spustila do dna i da crvena lampica svetli. Nije, međutim, zastao na pumpi. Zbog nemira je bio previše nestrpljiv. Stigao je u stanicu u par minuta do pola pet. Eba mu pruži svežanj papirića s porukama, i on ih gurnu u džep jakne. Kad je ušao u kancelariju, prvo je pozvao Lisu Holgešon. Potvrdila mu je da će se konferencija za štampu održati u pola sedam, i on joj obeća da će doći. Nerado je na to pristao jer je umeo da plane zbog novinarskih pitanja koja bi smatrao previše nametljivim ili neosnovanim. Čak iz najviših policijskih krugova u Stokholmu više puta su se čule žalbe na njegovu nepredusretljivost. U tim trenucima Valander je shvatao da je zaista poznat i izvan svog kruga kolega i prijatelja. Hteo on to ili ne, postao je jedan od policajaca za kog je znala čitava zemlja. Ukratko je Lisi preneo šta su našli u podrumskim prostorijama u ulici Harpegatan, ali odlučio je da joj još ne pominje pretpostavku da se Runfelt u slobodno vreme bavio detektivskim poslom. Završio je razgovor s njom i potom pozvao Hansona. Runfeltova ćerka je bila kod njega u kancelariji i Valander se dogovori s njim da se nakratko vide u hodniku. „Sina sam pustio”, reče Hanson. „Smestio se u hotel Sekelgorden.” Valander klimnu glavom. Znao je gde je Sekelgorden. „Jesi li saznao nešto?”

„I ne baš. On je manje-više samo potvrdio da je Runfelt bio pasionirani ljubitelj orhideja.” „Šta je s majkom? S Runfeltovom ženom?” „Nesrećan slučaj. Hoćeš da čuješ detalje?” „Ne sada. Šta kaže ćerka?” „Upravo se spremam da razgovaram s njom. Razgovor sa sinom je potrajao, gledam da ovo temeljno odradim. Usput, on živi u Arviki, a ona u Eksilstuni.” Valander baci pogled na sat. Petnaest do pet. Trebalo bi da se priprema za konferenciju za štampu, ali ipak bi mogao da odvoji nekoliko minuta za Runfeltovu ćerku. „Imaš nešto protiv da joj ja prvo postavim par pitanja?” „Naravno da ne.” „Samo da ti najavim da će ti pitanja verovatno zvučati čudno; nemam sad vremena da ti objašnjavam zašto.” Ušli su u Hansonovu kancelariju. Žena koja je sedela u stolici za posetioce bila je mlada - Valander proceni da nema više od 23 ili 24, i primeti da liči na oca. Ustala je kad je ušao, i on se osmehnu i pruži joj ruku. Hanson se nasloni na dovratak, a Valander se smesti u njegovu stolicu. Primeti pri tom da ona izgleda potpuno novo, i na trenutak se zapita kako je Hanson izdejstvovao da dobije novu kancelarijsku stolicu; njegova je bila u krajnje jadnom stanju. Hanson je na jednom papiru bio pribeležio ženino ime - Lena Lenerval — i Valander mu uputi hitar pogled. Hanson klimnu glavom, i Valander skinu jaknu i spusti je na pod kraj stolice. Žena je sve vreme pogledom pratila šta on radi. „Pre svega, izrazio bih žaljenje zbog onoga što se desilo”, reče Valander. „Moje saučešće.” „Hvala vam.” Valander primeti da je žena pribrana, i donekle mu laknu kad shvati da ona neće svakog trenutka briznuti u plač. „Zovete se Lena Lenerval i živite u Eskilstuni”, nastavi Valander",i ćerka ste Jeste Runfelta?” „Tako je.”

„Sve vaše ostale lične podatke, koji su nam, nažalost, neophodni uzeće inspektor Hanson. Ja ću vam samo postaviti nekoliko pitanja. Da li ste udati?” "Jesam.” „Čime se bavite?” „Treniram košarkaške timove.” Valander se na trenutak zamisli. "Da li to znači da ste nastavnik fizičkog?” "To znači da sam trener košarkaških timova.” Valander klimnu glavom. Ostaviće dodatna pitanja Hansonu. Sa ženom koja trenira košarkaške timove dotad se nikad nije susreo. „Vaš otac je držao cvećaru?” "Da.” „Celog života?” "U mladosti je bio mornar. Kad su se on i mama venčali, ostao je na kopnu.” „Koliko sam razumeo, vaša majka se utopila?” "Da.” Sekund oklevanja pre nego što je odgovorila Valanderu nije promakao. Čula su mu se smesta dodatno izoštrila. „Kada se to dogodilo?” „Pre otprilike deset godina. Imala sam tek trinaest.” Valander primeti da je žena napeta, pa obazrivo nastavi s pitanjima. „Možete li da mi kažete nešto više? Gde se to dogodilo?” „Kakve to veze ima s mojim ocem?” „Ispitivanje prošlih događaja spada u policijsku rutinu”, reče Valander, pokušavajući da zvuči autoritativno. Hanson mu sa svog mesta u dovratku uputi zapanjen pogled. „Nisam upoznata sa svim detaljima”, reče žena. Neće biti, pomisli Valander. Jesi, ali najradije ne bi da pričaš o njima. „Kažite nam ono što znate”, nastavi. „Bila je zima. Otac i majka su iz nekog razloga otišli u Elmhult i krenuli u šetnju po prirodi. Mama je propala kroz rupu u ledu. Tata je pokušao da je spase. Ali nije uspeo.”

Valander se nemo zamisli nad ovim rečima — nešto se tu dotaklo njihove istrage. A onda mu sinu. U pitanju nije bio Jesta Runfelt već Holger Erikson. Čovek koji je propao u rupu u zemlji i pao pravo na kočeve. Majka Lene Lenerval propala je kroz led i udavila se. Valanderu su svi instinkti govorili da između ovih događaja postoji veza. Samo što još nije znao kakva je veza u pitanju. Kao ni zašto žena naspram njega ne želi da razgovara o majčinoj smrti. Valander promeni temu i pređe s razgovora o nesreći na svoje glavno pitanje. „Vaš otac je držao cvećaru. Uz to je bio i pasionirani ljubitelj orhideja.” „U svojim prvim uspomenama na njega vidim ga kako meni i bratu priča o cveću.” „Zašto je toliko voleo orhideje?” Žena ga na ovo pitanje iznenađeno pogleda. „Zašto neko uopšte nešto pasionirano voli? Da li to iko može da objasni?” Valander nemo odmahnu glavom. „Jeste li znali da je vaš otac bio privatni detektiv?” Hanson se trgnu u dovratku. Valander zadrža pogled na ženi. Njena zapanjenost je izgledala ubedljivo. „Privatni detektiv?” „Da. Jeste li znali za to?” "To mi je prosto nezamislivo.” "Zašto?” "Ne razumem o čemu se tu radi. Ja ne znam čak ni šta posao privatnog detektiva podrazumeva. Zar ih u Švedskoj uopšte i ima?” "I to svakako možemo da se zapitamo”, reče Valander. „Ali vaš otac se svejedno sasvim izvesno bavio tim poslom.” "U stilu Turea Sventona? To je jedini švedski privatni detektiv za kog sam čula.” „Ostavimo, molim vas, stripove po strani”, odvrati Valander. „Ozbiljno sam vas pitao.” "A ja sam vam ozbiljno odgovorila. Prvi put čujem da se moj otac bavio nečim takvim. Šta je tačno radio?”

„Još uvek je prerano da na to odgovorimo.” Valander je sad već bio potpuno siguran da njegova sagovornica nije ništa znala o očevim tajnim aktivnostima. Postojala je, naravno, mogućnost da je on sve pogrešno protumačio, da je ta njegova pretpostavka zapravo samo greška u proceni, ali on je svejedno duboko u sebi znao da se nije prevario. Značaj otkrića Runfeltovih tajnih prostorija bilo je teško odmah rastumačiti. Možda ih je tajna soba u ulici Harpegatan vodila tek do drugih tajnih soba. A opet, on je imao osećaj da je to otkriće protreslo čitavu istragu. Dogodio se jedan jedva primetan zemljotres. I najednom se sve pokrenulo. Valander ustade. "To bi bilo sve”, reče pružajući ruku. „Bićemo u kontaktu.” Žena ga pogleda ozbiljnog lica. "Ko mi je ubio oca?”, upita. "Ne znam”, odvrati Valander. „Ali siguran sam da ćemo uhvatiti osobu ili osobe koje su to uradile.” Hanson izađe s njim u hodnik. „Runfelt — privatni detektiv?”, reče."Je 1’ to neka šala?” "Ne”, reče Valander. „Pronašli smo mu tajnu kancelariju. Kasnije ću ti objasniti.” Hanson klimnu glavom. „Ture Sventon nije lik iz stripa”, reče potom. „Već iz romana.” Ali Valandera već više nije bilo u hodniku. Otišao je po kafu, i potom zatvorio za sobom vrata kancelarije. Utom mu je zazvonio telefon, ali samo je odložio slušalicu sa strane. Kad bi mogao, najradije bi pobegao sa konferencije za štampu. Imao je i suviše drugih stvari na pameti. S grimasom na licu, privukao je notes i pribeležio podatke koje je mogao da podeli s novinarima. Zavalio se u stolicu i zagledao se kroz prozor. Vetar nije jenjavao. Ako nam ubica nešto poručuje, onda možemo da probamo da mu odgovorimo, razmišljao je. I to, naravno, ako sam uopšte u pravu, ako je on zaista hteo da drugi vide šta radi. U tom slučaju treba da mu stavimo do znanja da smo to i videli. Ali da nas ono što smo videli nije zaplašilo. Valander napravi još nekoliko zabeležaka, pa ode do Holgešonove i

ukratko joj objasni šta je zamislio. Ona ga je pažljivo saslušala i klimnula glavom. Uradiće onako kako je predložio. Konferencija za štampu održavala se u najvećoj sali za sastanke policijske stanice, i Valander se s nelagodom priseti letošnje burne pres-konferencije, koju je napustio besan kao ris. Mnoga lica u sali bila su mu poznata. „Drago mi je što si pristao na ovo”, došapnu mu Lisa Holgešon. „Tako je kako je”, odvrati on. „Neko mora i ovo da uradi.” "Ja ću reći samo par uvodnih reči. Ostalo je na tebi.” Popeli su se na binu u vrhu sale. Lisa pozdravi okupljene i prepusti reč Valanderu, koji primeti da je već počeo da se znoji. Izneo je podatke o ubistvima Holgera Eriksona i Jeste Runfelta. Izložio je jedan broj probranih detalja, i preneo svoj stav da se istražitelji suočavaju s jednim od najtežih zločina do tada. Jedina suštinska informacija koju je prećutao bila je ta da se Jesta Runfelt u tajnosti najverovatnije bavio poslom privatnog detektiva. Ništa nije rekao ni o tome da traže čoveka koji je kao plaćenik učestvovao u jednom davnom afričkom ratu, o čemu je pod imenom Harald Bergren vodio i dnevnik. Rekao je, međutim, nešto drugo - on i Lisa su zajedno odlučili da tako postupi. Rekao je da policija raspolaže pouzdanim tragovima. Da on nije u mogućnosti da ulazi u detalje, ali da tragovi i indicije postoje. Istražitelji prate jasan trag, o kom on, pak, iz razloga presudnih za istražni postupak, još uvek ne može da se izjašnjava. Ova ideja rodila se onda kad je Valander osetio potres u istrazi, jedan pokret u njenoj dubini, gotovo neprimetan, ali svejedno neporecivo prisutan. Misao koja mu je tad sinula bila je krajnje jednostavna. Kada dođe do zemljotresa, ljudi onda beže i gledaju da se što pre udalje od epicentra. Počinilac ili počinioci u ovim slučajevima hteli su da pokažu da su ubistva sadistička i pažljivo isplanirana, i istražitelji su ovim potvrđivali da su to i videli. S tim što to nije bilo sve. Oni su videli i više od onoga što je ubica možda imao nameru da pokaže. Valander je hteo da počinioca natera u beg. Plen koji se kreće lakše je uočiti od onog koji se skriva u sopstvenoj senci.

Valanderu je bilo jasno da je ovo moglo imati i sasvim suprotan efekat — mogli bi naterati počinioca i da se potpuno povuče. A opet, Valander je smatrao da vredi pokušati. I Lisa je pristala da on iznese i nešto što nije sasvim u skladu s istinom. Istražitelji zapravo nisu imali nikakvih tragova. Raspolagali su tek delićima informacija, koji se međusobno nisu uklapali. Kad je Valander zaćutao, novinari su krenuli s pitanjima. On je na većinu njih već bio pripremljen, ista pitanja je i ranije čuo i na njih davao odgovore, a tako će biti i nadalje, dok god on bude bio policajac. Pred sam kraj konferencije, kad je Valander već bio na ivici strpljenja a Lisa mu dala znak da je vreme da završe, došlo je do potpunog preokreta. Čovek koji je digao ruku i zatim ustao da postavi pitanje dotad je sedeo u samom dnu sale. Valander ga nije bio primetio i već je zaključivao konferenciju kad mu je Lisa skrenula pažnju na to da neko očigledno želi još nešto da pita. " Za Anmerkaren1“, reče čovek. „Zanima me vaš odgovor na jedno pitanje.” Valander se zamisli, osećajući kako ga strpljenje sve više izdaje — List Anmerkaren mu nije bio poznat. „Iz kojih novina rekoste?”, upita. „Anmerkaren.” U sali nastade primetno komešanje. „Moram da priznam da dosad nisam čuo za vaš list. Šta ste hteli da pitate?” „Anmerkaren je list sa dugom tradicijom. Početkom devetnaestog veka postojale su novine pod tim imenom. Bavile su se kritikom društva. Uskoro ćemo izdati prvi broj.” „Jedno pitanje”, reče Valander. „Kad budete izdali taj prvi broj, odgovoriću vam na dva,” U sali se začu prigušen smeh, ali čovek u uglu ostade nepokolebljiv. Bilo je nečeg propovedničkog u njemu, i Valander se zapita da li je još ne obja vlje ni Anmerkaren možda nekakav religijski časopis. Ili kriptoreligijski, tačnije. Nova duhovnost stigla je i do Istada: Sederšlet je pokoren, Esterlen je sledeći.2

„Kako policija gleda na odluku žitelja Ledingea da pokrenu narodnu gardu?”, upita čovek iz ugla. Valander mu je jedva razabirao lice. „Nisam čuo da ljudi iz Ledingea planiraju da naprave neku kolektivnu glupost”, odvrati. „Ne samo iz Ledingea”, nastavi čovek istim tonom. „Postoji ideja da se na nivou čitave Švedske pokrene narodni pokret, kao organizacija pod čijim će okriljem postojati narodna garda. Narodna policija koja će štititi stanovništvo i raditi sve ono što policija ne radi; ili ne uspeva da uradi. Jedna od polaznih tačaka biće Istadski okrug.” U sali iznenada zavlada tajac. „Zašto je baš Istadu pripala takva čast?”, upita Valander, još uvek u dilemi da li da čoveka iz Anmerkarena shvati ozbiljno. "U rasponu od samo nekoliko meseci ovde se dogodio veliki broj brutalnih ubistava. Treba priznati da je policija uspela da razreši letošnje slučajeve, ali istorija se sada izgleda ponavlja. Ljudi žele da žive, i to ne kao uspomene u svesti drugih. Pred kriminalom koji se danas promalja iz svojih rupa švedska policija polaže oružje. Zato je narodna garda jedino rešenje za bezbednost građanstva.” „Ni jedan problem nikad nije bio rešen time što je običan narod uzeo zakon u svoje ruke”, odvrati Valander. „Istadska policija na to ima samo jedan odgovor. Taj odgovor je jasan i nedvosmislen, i nemoguće ga je pogrešno protumačiti. Svaka privatna inicijativa za osnivanje neregularnih snaga reda biće s naše strane shvaćena kao nezakonita i shodno tome biti podvrgnuta zakonskim sankcijama.” "Da li iz tog treba da zaključim da ste vi protiv narodne garde?”, upita čovek iz ugla. Valander je sad mogao da vidi njegovo bledo i suvonjavo lice; i odlučio je da ga dobro upamti. „Tako je”, reče. „Treba da zaključite da smo mi protiv svakog pokušaja organizovanja narodne garde.” "I ne pitate se šta će ljudi iz Ledingea na to da kažu?” „Možda se i pitam‘‘, odvrati Valander. „Ali me odgovor ne plaši.” Valander nakon ovoga zaključi konferenciju.

„Misliš da je ozbiljno mislio?”, upita ga Lisa Holgešon kad ostadoše sami u sali. „Nije isključeno”, reče Valander. „Verovatno bi trebalo pažljivo da pratimo šta se dešava u Ledingeu. Ako ljudi krenu da otvoreno iznose zahteve za osnivanjem narodne garde, to znači da se situacija promenila u odnosu na ranije vreme. I da bismo mogli da imamo problema.” Bilo je već sedam uveče i Valander se pozdravi s Lisom i vrati se za sto u svojoj kancelariji. Trebalo mu je da na miru razmisli o svemu. Nije pamtio kad je poslednji put tokom neke istrage imao ovako malo vremena za razmišljanje i rezimiranje situacije. Zazvoni mu telefon i on odmah podiže slušalicu. „Kako je prošla konferencija?”, upita ga Švedberg s druge strane. „Tek malo gore nego inače. Kako vama ide?” „Mislio sam da ćeš se vraćati ovamo. Našli smo film u jednom od fotoaparata. I Niberg je ovde s nama. Mislili smo da razvijemo film.” „Da li to znači da sad možemo da konstatujemo da Runfelt jeste vodio dvostruki život i da je bio i privatni detektiv?” „Mislimo da možemo. A rekli bismo da smo našli još nešto.” Valander napeto sačeka nastavak. „Mislimo da su na filmu fotografije njegovog poslednjeg klijenta.” Poslednjeg, pomisli Valander. Bukvalno poslednjeg. „Dolazim”, reče. Napolju je promenljivi vetar ganjao nagomilane oblake. Na putu ka autu, Valander se zapita da li po tako jakom vetru noćne selice lete na jug. Usput je svratio na pumpu i sipao benzin. Osećao se umorno i prazno. Zapitao se kad će imati vremena da pogleda neku kuću. I razmišljao o svom ocu. I kad će Baiba doći kod njega. Bacio je pogled na sat. Je li tako brzo proticalo vreme ili, pak, njegov život? Bio je previše umoran da sad razmišlja o tome. Pokrenuo je motor. Bilo je dvadeset pet do osam. Uskoro se parkirao u ulici Harpegatan i spustio se u podrum.

17. Napeto su posmatrali kako prizor na fotografiji u posudi za razvijanje filma poprima obrise. Vrativši se sa konferencije za štampu, Valander nije znao šta da očekuje ni čemu da se nada dok je tako stajao kraj kolega u zamračenoj sobi. Zbog crvenog svetla u prostoriji imao je utisak da čekaju da se desi nešto nepristojno. Niberg je razvijao fotografije; nakon nezgode pred stanicom skakutao je unaokolo uz pomoć štake. Kad se Valander vratio u Harpegratan, An-Brit mu je došapnula da je Niberg u vanredno svadljivom raspoloženju. Dok se Valander bavio novinarima, oni su uspeli da otkriju ponešto novo. U to da je Jesta Runfelt radio kao privatni detektiv više nije bilo sumnje. Na osnovu registara s imenima klijenata zaključili su da se time bavio najmanje deset godina. Najstarije beleške poticale su iz septembra 1983. „Nije se intenzivno bavio time”, rekla je An-Brit. „Uzimao je najviše sedam-osam slučajeva godišnje. Možemo da pretpostavimo da se ovime zanimao u slobodno vreme.” Švedberg je ukratko objasnio o kakvim se slučajevima radilo. „U otprilike polovini, u pitanju je sumnja na neverstvo”, rekao je konsultujući beleške. „Neobično je to što se uglavnom radilo o muškarcima koji sumnjaju u svoje žene.” „Zašto bi to bilo neobično?”, upitao je Valander. Švedberg je shvatio da na to nema logičnog odgovora. „Mislio sam da je situacija drugačija”, rekao je kratko. „Mada, otkud bih ja o tome išta znao.” Švedberg je bio neženja i nikad nije pominjao svoje veze. Imao je preko četrdeset i izgledalo je da je zadovoljan samačkim životom. Valander mu je dao znak glavom da nastavi. „Bar dva slučaja godišnje ticala su se poslodavaca koji su nekog od svojih radnika sumnjičili za krađu”, rekao je Švedberg. „Naišli smo i na nekoliko slučajeva gde je jasno da je Runfelt sprovodio nekakav nadzor, ali ne i nad čim. Sve u svemu, radi se o sličnim tipovima zadataka. Runfelt nije vodio naročito detaljne beleške. Ali je svoj rad dobro naplaćivao.”

„Onda bar znamo kako je mogao sebi da priušti sva ona skupa putovanja”, primetio je Valander."Ono nesuđeno putovanje u Najrobi koštalo ga je trideset hiljada kruna.” „Radio je na jednom slučaju kad je umro”, rekla je Heglundova otvarajući planer na pisaćem stolu. Valander je pomislio na naočare koje još nije nabavio. Nije ni pogledao planer. "U pitanju je izgleda bio jedan od njegovih najčešćih zadataka”, nastavila je Heglundova. „Osoba koja se pominje samo kao ’gospođa Svenson’ sumnja na muževljevo neverstvo.” „Lokalni slučaj?”, upitao je Valander. „Ili je Runfelt radio i drugde?” „Godine 1987. imao je slučaj u Markaridu”, rekao je Švedberg",ali to je najudaljenije mesto koje se pominje. Inače je pokrivao samo Skone. Tokom 1991. dvaput je putovao za Dansku i jedanput za Kil u Nemačkoj. Nisam stigao da sve detaljno pregledam, ali znam da se tu radilo o nekom mašinisti na trajektu koji je izgleda imao nešto s konobaricom sa tog istog trajekta. Po svemu sudeći, njegova žena iz Skanera bila je u pravu što je posumnjala na prevaru.” „Ali Runfelt je inače pokrivao samo Istad i okolinu?” "Ne baš”, odvratio je Švedberg. „južni i istočni Skone bi, mislim, bio precizniji odgovor.” "A Holger Erikson?”, pitao je Valander. „Jeste li naišli na njegovo ime?” An-Brit je pogledala Švedberga, koji je odmahnuo glavom. „Harald Bergren?” „Ništa ni tu.” „Jeste li možda naišli na neke naznake veze između Eriksona i Runfelta?” I taj odgovor je bio odričan — istražitelji nisu ništa našli. Nekakva veza tu mora da postoji, razmišljao je Valander. Nemoguće je da imamo dva počinioca. Baš kao što je nemoguće da imamo dve slučajno odabrane žrtve. Veza između njih postoji. Samo je mi još nismo otkrili. „Runfelt mi nikako nije jasan”, rekla je Heglundova."To da je bio pasionirani ljubitelj cveća potpuno je jasno. A opet se bavio i poslom privatnog detektiva.” „Ljudi se retko kad uklapaju u predstavu kakvu imamo o njima”, rekao je

Valander i na trenutak se zapitao da li to važi i za njega. „Izgleda, dakle, da mu je ovo donosilo dobru zaradu”, nastavio je Švedberg",ali Runfelt, koliko sam uspeo da vidim, nijedan od tih prihoda nije naveo u poreskim prijavama. Možda je sve ovo držao u tajnosti samo da bi od poreskih vlasti sakrio dodatni posao?” "Ne verujem”, odvratio je Valander. „Posao privatnog detektiva prosto većini ljudi najverovatnije izgleda kao nešto sumnjivo.” „Ili detinjasto”, primetila je Heglundova. „Kao igra za muškarce koji nikad nisu odrasli.” Valander je najednom osetio neobjašnjiv poriv da joj se usprotivi. Kako, međutim, nije znao šta bi rekao, samo je ćutke prešao preko njenog komentara. Na fotografiji se pojavio muškarac, uslikan na nekom otvorenom prostoru. Okruženje nikom od istražitelja nije bilo poznato. Muškarac je bio u pedesetim i imao kratku, proređenu kosu. Niberg primeti da su fotografije najverovatnije napravljene izdaleka. Nekoliko negativa bilo je mutno, što je ukazivalo na to da je Runfelt po svoj prilici koristio teleobjektiv osetljiv i na najmanji pokret. „Gospođa Svenson je s Runfeltom stupila u kontakt 9. septembra”, reče An-Brit",i on 14. i 17. septembra beleži da ’radi na slučaju’.” „Samo par dana uoči puta za Najrobi”, primeti Valander. Dotad su već bili izašli iz mračne komore. Niberg je sedeo za radnim stolom i pregledao fascikle s fotografijama. "Ko je ta gospođa Svenson?”, upita Valander. „Registar klijenata i beleške krajnje su šturi”, odvrati Švedberg. „Runfelt je izgleda zapisivao tek ponešto. Nema čak ni adrese gospođe Svenson.” „Kako jedan privatni detektiv dolazi do mušterija?”, upita An-Brit Heglund."On nekako mora da razglasi svoju delatnost.” „Viđao sam po novinama oglase za privatne detektive”, odvrati Valander. „Možda ne baš u lokalnim Istads alehanda, ali u nacionalnim listovima jesam. Mora da postoji neki način da ovoj gospođi Svenson uđemo u trag.” „Razgovarao sam s vratarom”, reče Švedberg."On je mislio da Runfelt ovde drži nekakvo skladište — nije vidao da mu iko dolazi.” „Mora da se sa klijentima sastajao negde drugde”, reče Valander. „Ovo

su bile njegove tajne prostorije.” U tišini su se zamislili nad ovim rečima. Valander je pokušavao da osmisli naredne korake u istrazi, primećujući da istovremeno i dalje razmišlja o konferenciji za štampu. Čovek iz Anmerkarena ga je zabrinuo. Da li se u tom trenutku zaista na nivou države formira nekakva narodna garda? Ako je to tačno, onda njeni zagovornici nisu tako daleko ni od prelaska sa reči na dela. Valander oseti potrebu da Heglundovoj i Švedbergu prenese šta se na konferenciji desilo, ali odbaci tu pomisao. Biće najbolje da o tome zajedno prodiskutuju na narednom sastanku u stanici. Zapravo bi Holgešonova sve to trebalo da pomene. „Moramo da pronađemo gospođu Svenson”, reče Švedberg. „Pitanje je samo kako.” „Tačno tako”, složi se Valander."A to ćemo i da uradimo. Pratićemo telefonske pozive i ponovo pregledati sve dokumente. Ona je tu negde, u to sam ubeđen. Prepustiću vama da to uradite. Ja treba da porazgovaram s Runfeltovim sinom.” Valander izađe iz ulice Harpegatan i izbi na Esterleden. Vetar i dalje nije jenjavao. Grad je izgledao napušteno. Valander skrenu u ulicu Hamngatan, parkira auto kod pošte, i izađe nazad na vetar. Izgledao je sebi kao nekakva bedna figura — policajac koji se u pretankom džemperu uhvatio u koštac s jesenjim vetrom u jednom samotnom gradu u Švedskoj. Švedsko pravosuđe, razmišljao je. Bar ono što je od njega preostalo. Tako ono sad izgleda. Prozebli policajci u pretankim džemperima. Skrenuo je ulevo kod banke Sparbanken i nastavio ka hotelu Sekelgorden. Upamtio je da se čovek kog traži zove Bu Runfelt. Jedan mladić je sedeo za pultom na recepciji zadubljen u knjigu. Valander mu klimnu glavom. "Zdravo”, pozdravi ga mladić. Valander iznenada shvati da ga poznaje; i trenutak kasnije shvati da je pred njim stariji sin bivšeg šefa policije Bjerka. „Zdravo. Odavno se nismo videli”, reče Valander. „Kako ti je tata? „Maime mu se baš i ne dopada.” Ne smeta njemu Malme, pomisli Valander. Bjerku se ne dopada da bude šef.

„Šta to čitaš?”, upita. „Nešto o fraktalima” „Kako?” „To je matematički termin. Studiram na Lundskom univerzitetu. Ovo je samo tezga.” „Lepo”, reče Valander. „Nego, nisam došao ovamo da iznajmim sobu, već da razgovaram s jednim od tvojih gostiju. Tražim Bua Runfelta.” „On je baš sad stigao.” „Gde mogu da na miru porazgovaram s njim?” „Večeras skoro da nema gostiju. Možete da se smestite u trpezariju.” Mladić pokaza ka hodniku. „Sačekaću ga tamo”, reče Valander. „Pozovi ga i objasni mu ko ga traži.” „Video sam članke u novinama”, reče mladić. „Kako to da smo dospeli u ovako lošu situaciju?” Valander ga pogleda. „Kako to misliš?” „Sve je nekako gore. Sirovije. Sigurno me razumete.” "Ne znam”, odvrati Valander. „Iskreno rečeno, ne znam zašto je situacija takva kakva jeste. A opet, ni sam ne verujem u to što pričam. Biće da zapravo ipak znam. Svi u stvari znamo zašto je sve tako kako jeste.” Bjerkov sin je hteo da nastavi razgovor, ali Valander odmahnu rukom i pokaza na telefon. Uputi se potom ka hotelskoj trpezariji, razmišljajući o nezavršenom razgovoru s mladićem; o tome zašto je sve postalo gore i sirovije. Zapitao se zašto je on sam tako nevoljan da na to odgovori, kad mu je objašnjenje bilo i te kako jasno. Njegova Švedska, zemlja podignuta nakon rata i zemlja u kojoj je on odrastao, nije počivala na tako stabilnim temeljima kako su mislili. Ispod svega se krilo močvarno tlo. Čak i onda su tada podizana naselja bila smatrana"neljudskim”. Kako se onda od njihovih stanovnika moglo očekivati da sačuvaju svoju"ljudskost”? Društvo je ogrubelo. Onaj ko se u sopstvenoj zemlji osetio nepotrebnim, čak i direktno nepoželjnim, reagovao je agresivnošću i prezirom. Kategorija besmislenog nasilja ne postoji, Valander je to znao. Za onog ko ga sprovodi, nasilje uvek ima smisla. A kad se usudimo da takvu istinu prihvatimo, tek tad možemo da se nadamo da ćemo tome stati na put.

Valander se zapitao kako će neko i ubuduće biti u stanju da se bavi policijskim poslom. Znao je da jedan broj njegovih kolega ozbiljno razmatra promenu profesije. Martinson je o tome pričao već više puta, čak je i Hanson jednom prilikom to pomenuo u kantini. I on sam je pre nekoliko godina iz novina isekao oglas za mesto šefa obezbeđenja u jednoj velikoj firmi iz Treleborga. Zapitao se kako An-Brit razmišlja. Ona je još bila mlada i čekalo ju je bar još trideset godina u policiji. Odlučio je da je to pita. Njen odgovor će mu možda pomoći da shvati kako da i sam smogne snage da nastavi. A opet, bio je svestan toga da se to njegovo viđenje stvari ne slaže u potpunosti sa činjenicama. Poslednjih godina je među mladima raslo interesovanje za policijsku struku. Taj trend se izgleda i nastavljao, i on je bio sve uvereniji da se tu radilo o generacijskom pitanju. Već dugo je slutio da je u pravu. Još početkom devedesetih su on i Ridberg leti na njegovom balkonu često razgovarali o budućnosti policije. I razgovor su nastavili i onda kad se Ridberg razboleo i kad je već ležao na samrti. Nigde nisu stavili tačku. Mišljenja im se nisu uvek poklapala, ali uvek su bili saglasni u tome da se suština policijskog posla zapravo krije u ispravnom tumačenju odlika vremena u kom se živi. U razumevanju promena, u tumačenju kretanja u jednom društvu. Valander je već tada razmišljao o tome kako u jednoj ključnoj tački istovremeno i jeste i nije u pravu: policijski posao nije ništa teži danas nego što je bio juče. Samo je njemu padao teže. Sto nije bilo isto. Iz misli ga je trgnuo bat koraka iz hodnika kraj recepcije, i on ustade da dočeka Bua Runfelta. U pitanju je bio visok i razvijen muškarac, Valander proceni da ima dvadeset sedam ili dvadeset osam godina. Stisak ruke mu je bio snažan. Valander ga pozva da sedne, i u tom trenutku shvati da je po običaju zaboravio da ponese beležnicu; kod sebe verovatno nije imao ni olovku. Zapitao se da li da se vrati na recepciju i pozajmi papir i olovku od Bjerkovog sina, ali odustao je od toga. Jednostavno će morati da upamti šta treba. Samo što je ta njegova nemarnost bila neoprostiva. Nervirala ga je. „Primite moje saučešće”, reče Valander.

Bu Runfelt klimnu glavom, ali ne reče ništa. Oči su mu bile intenzivno plave i pomalo je žmirkao. Valander pomisli da je možda kratkovid. „Znam da je moj kolega, inspektor Hanson, obavio detaljan razgovor s vama, ali i ja moram da vam postavim par pitanja.” Bu Runfelt je i dalje ćutao. Valander primeti da mu je pogled izuzetno prodoran. „Koliko sam razumeo, živite u Arviki”, nastavi Valander."I revizor ste.” „Radi m za Prajs Voterhaus” odvrati Bu Runfelt, glasom koji je odavao samouverenog čoveka. "Ne zvuči kao ime neke švedske firme.” „Zato što nije švedska. Prajs Voterhaus je jedna od najvećih revizorskih firmi na svetu. Lakše je pobrojati zemlje u kojima nemamo ispostave nego one gde ih imamo.” "Ali vi radite u Švedskoj?” „Ne sve vreme. Često imam posla i po Africi i Aziji.” „Njima su potrebni revizori iz Švedske?” „Ne iz Švedske, već iz Prajs Voterhausa. Mi sprovodimo kontrolu mnogih programa finansijske podrške. Proveravamo da li je novac zaista završio tamo gde treba.” „Pretpostavljam da je obično tako?” "Ne uvek. Da li ovo zaista ima veze s onim što se desilo mom ocu?” Valander primeti da čovek preko puta njega neuspešno prikriva to da razgovor s policijom smatra nečim ispod svog nivoa. Pod normalnim okolnostima, to bi ga potpuno razbesnelo; uz to je i samo par sati ranije već bio izložen takvom tretmanu. Međutim, pred Buom Runfeltom je osećao nekakvu nesigurnost. Nešto kod njega teralo ga je da se savlada. Na tren se zapitao da možda od oca nije nasledio poniznost koju je ovaj tako često pokazivao u životu, naročito prema muškarcima koji bi u blistavim američkim automobilima dolazili da kupuju njegove slike. Ovakva misao mu nikad ranije nije pala na pamet. A možda je upravo to nasledio od oca — osećaj manje vrednosti skriven pod tanušnom pokoricom demokratičnosti. Valander se zagleda u plavookog čoveka. „Vaš otac je žrtva ubistva”, reče."U ovom trenutku ja sam taj koji odlučuje koja su pitanja bitna.”

Bu Runfelt slegnu ramenima. „Priznajem da ne znam mnogo o policijskom poslu.” „Razgovarao sam danas s vašom sestrom”, nastavi Valander. „Postavio sam joj pitanje koje se može ispostaviti izuzetno važnim, i sada to isto pitanje postavljam i vama. Vaš otac je držao cvećaru; da li ste znali da je on pored toga radio i kao privatni detektiv?” Bu Runfeit na trenutak ostade nepomičan. A onda prasnu u smeh. „Odavno nisam čuo veću glupost”, reče. „Glupost ili ne, to je svejedno činjenica” „Privatni detektiv?” „Privatni istražitelj, ako vam je tako draže. Vaš otac je imao detektivsku kancelariju i bavio se raznim istražiteljskim zadacima. I to više od deset godina.” Bu Runelt shvati da se Valander ne šali. Bio je iskreno zapanjen. „Otvorio ju je otprilike u isto vreme kad se vaša majka udavila.” Valandera najednom obuze isti osećaj kao tokom razgovora s Runfeltovom ćerkom. Izraz lica njegovog sagovornika gotovo se neprimetno izmenio, kao da je Valander kročio na nekakvu zabranjenu teritoriju. „Znali ste za očevo putovanje u Najrobi”, nastavi on. „Tako ste preko telefona rekli jednom od mojih kolega. Iznenadili ste se što se vaš otac nije pojavio na Kastrupu.” „Razgovarao sam s njim prethodnog dana.” „Kako vam je zvučao?” „Kao i obično. Pričao je o putovanju.” „Niste primetili da je zbog nečeg zabrinut?” "Ne.” „Sigurno je da ste razmišljali o onome što se dogodilo. Možete li da se setite ikakvog razloga za to da on svojevoljno odustane od puta? Ili za to da vam nešto namerno prećuti?” „Ne, nemam nikakvo objašnjenje.” „Sve ukazuje na to da je vaš otac spakovao torbu i izašao iz stana. Odatle mu se gubi svaki trag.” „Neko mora da ga je čekao.” Valander se zamisli na tren pre nego što postavi sledeće pitanje.

„Ko?” "Ne znam.” "Je li vaš otac imao neprijatelja?” "Ne, koliko je meni poznato. Bar ne više.” Valander se prenu. „Kako to mislite — ne više?” „Upravo tako kako sam rekao. Mislim da teško da je i dalje imao neprijatelja.” „Možete li to da mi pojasnite?” Bu Runfelt izvuče paklicu cigareta iz džepa. Valander primeti da mu ruka blago podrhtava. „Smetalo bi vam da zapalim?” "Ni najmanje.” Valander je čekao. Znao je da će nastavak uslediti. I predosećao je da je na pragu nečeg važnog. „Ne znam da li je moj otac imao neprijatelja”, nastavi Bu Runfelt",ali jedna osoba je zaista imala razloga da ga mrzi.” „Ko?” „Moja majka.” Bu Runfelt zaćuta, očekujući da mu Valander postavi sledeće pitanje. Ali Valander ćutke nastavi da čeka. „Moj otac je istinski voleo orhideje”, nastavi Runfelt."Uz to je bio i učen čovek. Samouki stručnjak za orhideje, moglo bi se reći. Bio je, međutim, još nešto.” "Šta?” "Bio je i surov čovek. Zlostavljao je moju majku tokom čitavog njihovog braka. Ponekad do te mere da bi završila u bolnici. Ubeđivali smo je da ga ostavi. Ali bez uspeha. Otac bi je tukao. I onda se kajao, a ona bi popuštala. Sve je izgledalo kao noćna mora koja se nikad neće završiti. Ta brutalnost je prestala tek kad se majka udavila.” „Koliko sam shvatio, vaša majka je propala kroz rupu u ledu?” "Da, to je ono što znam. Tako mi je Jesta rekao.” „Čini mi se da niste sasvim uvereni u to da je tako zaista i bilo.” Bu Runfelt pritisnu dopola popušenu cigaretu o pepeljaru.

„Mislite da je ona prethodno prosekla led? Da je možda sama na sve stavila tačku?” "Da li je to možda jedna od mogućnosti?” „.Majka je pominjala samoubistvo. Ne često, tek nekoliko puta tokom poslednjih godina. Ali niko od nas nije joj verovao. To nam je bilo prosto nezamislivo. U suštini su sva samoubistva neshvatljiva onima koji je trebalo da predvide šta će se dogoditi.” Valander pomisli na jarak s kočevima. Na gotovo pretesterisane daske. Jesta Runfelt je bio surov čovek. Zlostavljao je svoju ženu. Valander je grozničavo tragao za suštinskirn značenjem onoga što mu je Bu Runfelt rekao. "Ne žalim oca”, nastavi Runfelt. „Mislim da ga ne žali ni moja sestra. Otac je bio brutalan čovek. Zlostavljao je našu majku do smrti.” „Prema vama nikad nije bio nasilan?” „Nikada. Samo prema njoj.” „Zašto ju je zlostavljao?” "Ne znam. I. svestan sam da o pokojnima treba pričati sve najbolje. Ali, otac je bio monstrum.” Valander se zamisli. „Jeste li ikad pomislili na to da je on ubio vašu majku? Da u pitanju nije bio nesrećan slučaj?” Bu Runfelt odgovori hitro i bez oklevanja. „Mnogo puta. Ali to, naravno, nije moguće dokazati. Nije bilo svedoka. Bili su sami na jezeru tog dana.” „Koje jezero je u pitanju?” „Stongšen. U blizini Elmhulta u južnom Smolandu.” Valander se zamisli. Šta bi još mogao da pita? Ova istraga kao da je samu sebe zgrabila za vrat. Pitanja je trebalo da bude mnogo. I bilo ih je mnogo. Samo nisu imali nikog kome bi ih postavili. "Da li vam ime Harald Bergren nešto znači?” Bu Runfelt dobro razmisli pre odgovora. "Ne. Ništa. Ali može biti da grešim. To je dosta često ime.” "Je li vaš otac ikad bio u kontaktu s plaćenim vojnicima?” „Koliko je meni poznato, ne. Ali sećam se da je, kad sam bio dete, često

pričao o Legiji stranaca. Ne mojoj sestri. Samo meni.” „Šta vam je pričao?” „Pustolovine. Moguće je da je služenje u Legiji stranaca bilo neki njegov neostvaren san. Svejedno sam sasvim siguran da nikad ništa nije imao s njima. Niti s drugim plaćenicima.” „Holger Erikson? Da li ste nekad čuli to ime?” "To je čovek koji je ubijen nedelju dana pre mog oca; čitao sam o tome u novinama. Koliko mi je poznato, njih dvojica se nisu poznavali. Naravno, može biti i da grešim — otac i ja nismo bili naročito bliski.” Valander klimnu glavom. Nije imao više pitanja. „Koliko ostajete u Istadu?” „Sahranu ćemo organizovati što pre. Treba i da odlučimo šta ćemo s cvećarom.” „Najverovatnije ću vam se ponovo javiti”, reče Valander ustajući. Bilo je par minuta do devet kad je izašao iz hotela. Shvatio je da je gladan. Vetar kao da je hteo da mu strgne jaknu s leđa, i on se kod jednog ugla skloni u zavetrinu da pokuša da razmisli šta dalje. Trebalo bi da jede, toliko je znao. Ali uskoro bi morao i da pokuša da na miru sabere misli. Istrage koje su se preplitale sad su dobile i ubrzanje, i rizik da izgube tlo pod nogama je rastao. On je i dalje tragao za dodirnom tačkom između Eriksonovog i Runfeltovog života. Ona se krije negde u maglovitoj pozadini, razmišljao je. Možda sam je već video ili prošao kraj nje, a pri tom je nisam primetio. Seo je u auto i krenuo ka stanici. Već usput je pozvao An-Brit, i ona mu objasni da još uvek pretražuju Runfeltovu kancelariju. Niberga su, međutim, poslali kući jer ga je noga previše bolela. „Ja sam krenuo u stanicu nakon vrlo zanimljivog razgovora s Runfeltovim sinom”, reče Valander. „Trebaće mi vremena da ga proanaliziram.” "Pa ne možemo samo da preturamo po papirima”, odvrati mu An-Brit. „Treba nam neko i ko misli.” Valander nije bio siguran da ovo nije rekla ironično, ali nije se upustio u razmišljanje o tome. Nije za to imao vremena. Hanson je sedeo u svojoj kancelariji i pregledao sve brojniji istražni materijal. Valander zastade na vratima sa šoljom kafe u ruci. „Gde su forenzički izveštaji?”, upita Hansona najednom. „Dosad je već

trebalo da stignu. Barem za Holgera Eriksona.“ „Najverovatnije su kod Martinsona. Mislim da mi ih je pominjao.” "Je 1’ on još tu?” „Otišao je kući. Presnimio je jedan registar na disketu, pa će kod kuće nastaviti s poslom.” "Je li uopšte dopušteno da tek tako poneseš istražni materijal kući?”, zapita se Valander odsutno. "Ne znam”, odvrati Hanson. „Meni to nikad nije palo na pamet, jer ni nemam kompjuter kod kuće. Mada se to možda sad smatra povredom službene dužnosti?” „Šta to?” „Ako nemaš kompjuter kod kuće.” "U tom slučaju smo obojica krivi”, reče Valander. „Hteo bih da sutra ujutru pogledam te izveštaje.” „Kako je prošio s Buom Runfeltom?” „Napraviću u toku večeri beleške s razgovora. Rekao je ponešto što se može ispostaviti bitnim. Inače — potvrdili smo da se Jesta Runfelt u slobodno vreme bavio detektivskim poslom.” „Znam, Švedberg mi se javio.” Valander izvadi mobilni iz džepa. „Šta smo radili pre nego što smo imali mobilne?”, upita. „Sad jedva da se toga i sećam.” „Radili smo isto što i sad”, reče Hanson. „Samo nam je za to trebalo više vremena. Tražili smo govornice. Mnogo više vremena bili u kolima. Ali radili smo isto što i sad.” Valander prođe hodnikom i usput pozdravi nekoliko policajaca koji su izlazili iz kantine. Ušao je potom u kancelariju i seo za sto i ne raskopčavši jaknu. Skinuo ju je tek nakon desetak minuta, istovremeno otvarajući novu beležnicu. Trebalo mu je više od dva sata da detaljno rezimira oba slučaja. Pokušavao je da navigira dva broda istovremeno. Sve vreme je tražio dodirnu tačku, za koju je znao da negde mora postojati. Kad je prošlo jedanaest, a on bacio olovku i zavalio se u stolicu, stigao je do tačke iz koje dalje nije video ništa.

Bio je, međutim, siguran. Dodirna tačka negde jeste postojala. Samo je oni još nisu našli. A tu je bilo još nečega. Nanovo i nanovo se vraćao na ono što je An-Brit primetila. U načinu na koji su ubistva izvršena bilo je nečeg demonstrativnog. I kod Holgera Eriksona koji je skončao na kočevima od bambusa, i kod Jeste Runfelta koji je zadavljen ostavljen u šumi. Ja gledam u nešto, razmišljao je Valander. Samo to ne uspevam da vidim. Razmišljao je o tome šta bi to moglo da bude, ali odgovor mu je izmicao. Bila je skoro ponoć kad je isključio svetlo u kancelariji. I zastao u mraku. Još uvek je u pitanju bila samo slutnja, tek neodređena strepnja negde u dubini njegovih misli. Ubica će napasti ponovo. To je bio jedini signal koji je uhvatio dok je za stolom rezimirao slučajeve. U onome što se dosad dogodilo nešto je bilo nedorečeno. On nije znao šta. Ali svejedno je u to bio siguran.

18. Čekala je do pola tri ujutru. Iz iskustva je znala da se umor tad najčešće prikrade. Prisećala se svojih noćnih smena. Uvek je bilo tako. Između dva i četiri je rizik da se zadrema uvek bio najveći. Od devet te večeri čekala je u ostavi za posteljinu. Kao i pri prvoj poseti bolnici, ušla je na glavni ulaz. Niko je nije primetio. Izgledala je kao medicinska sestra kojoj se žuri. Možda je bila napolju nekim poslom? Ili je išla po nešto što je zaboravila u autu? Niko je nije primetio, jer u vezi s njom nije bilo ničeg neobičnog. Isprva je pomišljala da se maskira. Da možda stavi periku. Ali to bi bio odraz preterane obazrivosti. U ostavi za posteljinu, gde joj je miris sveže opranih i ispeglanih čaršava prizivao neodređene uspomene na detinjstvo, imala je dovoljno vremena za razmišljanje. Sedela je u mraku, lako niko ništa ne bi primetio čak i da je uključila svetlo. Tek nakon ponoći je izvadila baterijsku lampu, onu istu koju je koristila na poslu, i pročitala poslednje majčino pismo. Kao i sva ostala koja joj je Fransoaz Bertran poslala, i ovo je bilo nedovršeno. Ali, upravo u ovom poslednjem pismu, majka je iznenada počela da piše o sebi. O događajima koji su je naveli na to da pokuša da sebi oduzme život. Shvatila je da majku ogorčenost nikad nije napustila. Lutam po svetu kao brod bez kormilara, pisala je. Ja sam ukleti Leteći holanđanin primoran da ispašta tuđe grehe. Mislila sam da će godine učiniti svoje, da će sećanja izbledeti, i da ću na kraju možda zaboraviti. Ali sad vidim da nisam bila u pravu. Tek ću sa smrću moći da stavim tačku. A pošto ne želim da umrem, bar ne još, onda biram i da se sećam. Majka je ovo napisala dan pre nego što će potražiti smeštaj kod francuskih časnih sestara, dan pre nego što će senke ispuzati iz mraka i oduzeti joj život. Pročitala je pismo i isključila lampu. Okruživala ju je gotovo potpuna tišina. Neko je dva puta prošao hodnikom. Ostava za posteljinu bila je na odeljenju koje se samo delimično koristilo. Imala je dovoljno vremena za razmišljanje. U rasporedu je imala tri slobodna dana. Na posao se vraćala tek za četrdeset devet sati, u 17.44. Imala je vremena i planirala je da ga dobro iskoristi. Dosad je sve išlo kako

treba. Žene su pravile greške samo onda kad bi razmišljale kao muškarci. Ona je to još odavno shvatila. A dosad je to verovatno i dokazala. A opet joj nešto nije davalo mira. Nešto joj je remetilo raspored. Pomno je pratila sve članke u novinama. Slušala vesti na radiju i gledala razne TVkanale. Bilo je sasvim očigledno da policija ništa ne shvata. A to njoj i jeste bila namera — da ne ostavi nijedan dokaz, da pse odvuče dalje od traga koji je zapravo trebalo da prate. A opet, zbog nesposobnosti policije sad kao da je gubila strpljenje. Oni nikad neće razumeti šta se dogodilo. U svojim delima ona je stvarala zagonetke vredne ulaska u legendu. U početku je nameravala da policiju navede da počinioca traži među muškarcima. Sad više nije htela da to bude tako. Sedela je u mračnoj ostavi i osmišljavala plan. Uneće poneku manju izmenu. Ali joj one neće poremetiti raspored. Iako se to na prvi pogled nije primećivalo, u njemu je uvek bilo isplaniranog manevarskog prostora. Sada će zagonetki dati lice. U pola tri je izašla iz ostave. Bolnički hodnik je bio pust. Popravila je svoju belu uniformu i uputila se prema stepenicama ka porodilištu. Znala je da na odeljenju kao i obično rade samo četiri osobe. Bila je tamo u toku dana, pretvarajući se da traži jednu porodilju za koju je znala da je već napustila bolnicu. Zavirila je medicinskoj sestri preko ramena i videla da su sve sobe popunjene. Nije mogla da shvati zašto žene rađaju decu u ovo doba godine, baš onda kad jesen prelazi u zimu. Ali znala je odgovor. Žene još uvek nisu same birale kada će rađati decu. Kad je stigla do kraja hodnika, zastala je i pažljivo oslušnula, a zatim blago odškrinula staklena vrata ka porodilištu. Iz sobe za osoblje nisu dopirali glasovi, što je značilo da su i babice i sestre zauzete negde na odeljenju. Biće joj potrebno manje od petnaest sekundi da stigne do sobe u kojoj je ležala žena kod koje se uputila. Najverovatnije neće naići ni na koga, ali u to ipak nije mogla da bude sasvim sigurna. Iz džepa je izvukla rukavicu, koju je sama sašila i njen spoljašnji deo napunila olovom koje je oblikovala po konturama zglobova. Navukla je rukavicu na desnu ruku, gurnula vrata i hitro kročila na odeljenje. Soba za osoblje je bila prazna, odnekud se čuo radio, i ona se brzo i nečujno našla pred vratima koja je tražila. Uvukla se u sobu dok su se vrata nečujno zatvarala za njom.

Žena je budna ležala na krevetu. Ona skinu rukavicu i gurnu je u džep — onaj isti u kom je bio koverat s pismom njene majke — i spusti se na ivicu kreveta. Žena je bila veoma bleda i stomak joj se ocrtavao pod pokrivačem. Ona je uze za ruku. „Odlučila si?”, upita je. Žena klimnu glavom. Iako je očekivala ovakav odgovor, onu na ivici kreveta svejedno preplavi izvesni osećaj trijumfa. Čak i najugroženije žene mogu ponovo da se okrenu životu. „Eugen Blumberg”, reče žena pod pokrivačem. „Živi u Lundu. Radi na univerzitetu. Ne znam čime se tačno bavi.” Druga žena je potapša po ruci. "Ne brini — ja ću se već raspitati”, reče. "Mrzim tog čoveka.” „Znam. Mrziš ga, i to s punim pravom.” „Ubila bih ga kad bih mogla.” „Znam. Ali ne možeš. Treba da misliš na svoje dete.” Ona se nagnu i pomilova ženu po obrazu, a zatim ustade i vrati rukavicu na ruku. U sobi se zadržala tek dva minuta. Pažljivo je odškrinula vrata — u hodniku nije bilo nikoga — i ona se žurno uputi nazad ka izlazu. U trenutku kad je prolazila kraj sobe za osoblje, jedna žena izađe u hodnik. To joj nije išlo naruku, ali sad više nije bilo povratka. Žena se upiljila u nju. U pitanju je bila starija žena, verovatno jedna od babica. Ona nastavi prema vratima, ali babica viknu i potrča ka njoj. Ona je htela samo da nastavi ka vratima, samo da nestane za njima, ali žena je dograbi za ruku i upita je ko je i šta tu traži. Tužno je što žene uvek moraju da budu tako nezgodne, pomisli ona, pa se hitro okrenu i zamahnu rukom u rukavici. Nije htela da je povredi ni da je udari prejako. Pazila je da je ne pogodi u slepoočnicu, to je moglo da bude kobno. Udarila ju je u obraz, ne previše snažno — tek da je ošamuti, da je natera da joj pusti ruku — i žena zastenja i pade na pod. Ona se okrenu da pođe, i tad oseti kako je dve ruke grabe za nogu. Kad se okrenu, vide da ženu nije udarila dovoljno jako. U tom trenutku se negde otvoriše neka vrata, i ona shvati da gubi kontrolu nad situacijom, pa istrgnu nogu i sagnu se da uputi još jedan udarac. Žena je tad ogreba po licu. Ona zamahnu, ne razmišljajući više da li udara prejako, i pogodi je pravo u

slepoočnicu. Žena joj pusti nogu i skljoka se nazad na pod, a ona zamače za staklena vrata, osećajući duboke tragove ženinih noktiju na obrazu. Trčala je niz hodnik. Niko nije vikao za njom. Kad je obrisala lice, na rukavu ostadoše fleke od krvi. Ona gurnu rukavicu u džep i skinu klompe da bi brže trčala, pitajući se da li bolnica možda ima neku vrstu internog alarma. Iz bolnice je, međutim, izašla ne naletevši ni na koga, i kad je sela u auto i pogledala se u retrovizoru, shvatila je da ogrebotine nisu ni tako brojne ni tako duboke koliko joj se isprva učinilo. Nije sve prošlo onako kako je planirala. Ali, na to nije ni moglo uvek da se računa. Bitno je bilo da je postigla svoj cilj — ubedila je ženu koja čeka bebu da joj otkrije ime čoveka koji joj je naneo toliko zla. Eugen Blumberg. Imala je dva puna dana da krene sa istragom, i napravi plan i raspored. Nije joj se žurilo. Imala je dovoljno vremena. Za sve to neće joj trebati više od nedelju dana. Pećnica je bila prazna. I čekala je. *** U četvrtak u osam istražitelji su bili u sali za sastanke. Valander je zamolio Pera Okesona da im se pridruži, i upravo se spremao da otvori sastanak kad je primetio da im neko nedostaje. „Švedberg još nije došao?”, upita. „Bio je i otišao”, odvrati Martinson, „ali rekao je da će se najverovatnije brzo vratiti. U bolnici se noćas desio napad na nekog od osoblja.” Valanderu na tren u sećanju blesnu neka slika. Nešto u vezi sa Švedbergom. I bolnicom. „Što nas ponovo vraća na potrebu za proširenjem ljudstva”, reče Per Okeson. „Očigledno je da više ne možemo da odlažemo razgovor o tome. Nažalost.” Valander je znao šta Okeson hoće da kaže. Njih dvojica su dotad već više puta sukobljavali mišljenja o potrebi za proširenjem ljudstva. „O tome ćemo na kraju”, odvrati."Da krenemo od pitanja gde smo tačno u čitavoj ovoj zbrci.”

„Primili smo nekoliko poziva iz Stokholma”, reče Lisa Holgešon. „Mislim. da ne moram da vam objašnjavam od koga. Ovi nasilni zločini kvare sliku o ljubaznim lokalnim policajcima.” Mešavina rezignacije i podsmeha proširi se prostorijom, ali niko ne reče ništa. Martinson glasno zevnu i Valander to iskoristi kao znak da počne. „Svi smo umorni”, reče. „Neispavanost je prokletstvo policijskog posla. Barem s vremena na vreme.” U tom trenutku Niberg uđe u prostoriju. Valander je znao da je on dotad bio na telefonskoj vezi s forenzičkom laboratorijom u Linčepingu. Niberg uz pomoć štake dohrama do stola. „Kako je?”, upita ga Valander. "U svakom slučaju bolje nego da sam završio na kočevima iz Tajlanda”, odvrati Niberg. Valander ga pogleda s iščekivanjem. "To je potvrđena informacija? Kočevi su uvezeni iz Tajlanda?” „Jeste. Uvozimo ih kao sirovinu za štapove za pecanje i dekorativne predmete preko jedne firme iz Bremena. Razgovarali smo sa njihovim švedskim predstavnikom. Godišnje uvezemo preko sto hiljada bambusovih štapova i nemoguće je utvrditi gde su na teritoriji Švedske ovi naši kupljeni. Ali upravo sam se čuo s Linćepingom, i oni bar mogu da nam kažu otkad su ovi štapovi u zemlji. Bambus se uvozi tek kad dostigne određenu zrelost.” Valander klimnu glavom. „Još nešto?”, upita i dalje okrenut ka Nibergu. "U vezi s Eriksonom ili Runfeltom?” "U vezi s obojicom. Kojim god hoćeš redom Niberg otvori beležnicu. „Ako nam taj podatak uopšte išta znači, daske za mostić su kupljene u prodavnici građevinskog materijala u Istadu. Na mestu zločina nema ničega što bi moglo da nam bude od koristi. S druge strane osmatračnice postoji kolski put, i možemo da pretpostavimo da je ubica njime došao na imanje — ako je uopšte išao autom, mada je to vrlo verovatno. Napravili smo odlivke svih tragova guma koje smo tamo zatekli, ali, sve u svemu, u pitanju je mesto zločina bez gotovo ikakvih tragova.” „Šta je s kućom?” „Problem je što ne znamo šta tražimo. U kući je izgleda sve na svom

mestu. I provala koju je Erikson prijavio pre godinu dana samo je još jedna zagonetka. Jedino vredno pomena je to što je pre nekoliko meseci on na sva ulazna vrata postavio po još par brava.” „To bi moglo da znači da se nečeg plašio”, primeti Valander. "I ja sam to pomislio”, odvrati Niberg",ali ko još danas na vrata ne stavlja poneku dodatnu bravu? Živimo u zlatno doba blindiranih vrata” Valander se okrenu ka ostatku tima. „Informacije od komšija”, reče."Ko je bio Holger Erikson? Ko bi imao razloga da ga ubije? Sta je s Haraldom Bergrenom? Krajnje je vreme da se detalj.no raspitamo o tome, ma koliko vremena na to potrošili.” Valander će se kasnije tog jutra sećati kao jedne naizgled beskrajne uzbrdice. Nakon što su svi izneli rezultate svojih istraga, sve se svodilo na zaključak da niko nije otkrio nikakav presudni podatak. I uzbrdica se samo produžavala. Život Holgera Eriksona bio je kao opasan neprobojnim zidinama. Kad god bi uspeli da ih načnu, pokazalo bi se da iza njih nema ničega. I oni su nastavljali dalje, dok je uzbrdica postajala sve duža i sve strmija. Niko ništa nije video, naizgled niko nije poznavao tog čoveka koji je prodavao automobile, posmatrao ptice i pisao pesme. Valander je naposletku pomislio da se možda ipak prevario, da Holger Erikson ipak jeste bio nasumična žrtva, da je ubica tek pukim slučajem odabrao baš njegov jarak i pretesterisao baš njegov mostić. A opet je duboko u sebi znao da ga osećaj nije prevario — ubica im jeste nešto poručivao, u načinu na koji je ubio Eriksona bilo je logike i doslednosti. Valander se nije prevario. Samo što nije znao u čemu je tačno u pravu. U trenutku kad su gotovo zapali u ćorsokak, Švedberg se vratio iz bolnice. Valander je kasnije razmišljao o tome kako im je njegov povratak tad došao kao izbavljenje iz najgorih muka. Jer tek onda kad se Švedberg smestio za sto, i nakon nekog vremena uspeo da sredi svoje papire, istraga je stigla do tačke gde su se jedna vrata napokon odškrinula. Švedberg je počeo izvinjenjem što kasni, a Valander shvati da mora da ga pita šta se desilo u bolnici. „Krajnje čudan slučaj”, reče Švedberg. „Neka medicinska sestra se pojavila u porodilištu oko tri ujutru, u isto vreme kad je tu bila i babica Ilva Brink, inače moja rođaka. Ilvi ova sestra nije bila poznata, i kad je pokušala

da je pita ko je, ova ju je udarila. Sestra je izgleda imala bokser ili nešto slično na ruci, i Ilva je pala u nesvest, a kad je opet došla sebi, sestre nigde nije bilo. Digli su, naravno, uzbunu, ali niko nije uspeo da sazna šta je ta sestra tu tražila. Ispitali su sve trudnice na odeljenju, ali nijedna je nije videla. Razgovarao sam sa sestrama i babicama koje su sinoć radile u porodilištu i sve su, naravno, veoma uznemirene.” „Kako je sad tvoja rođaka?”, upita Valander. „Dobila je potres mozga.” Valander pomisli kako treba da se vrate na Holgera Eriksona, ali Švedberg nastavi da priča. Izgledao je zbunjeno i nervozno se češao po ćelavom temenu. „Još je čudnije što je ta ista sestra već bila tamo jedne noći pre nedelju dana. Ilva je sasvim slučajno i tad bila u smeni, i ona je ubeđena da žena nije prava medicinska sestra, već da je samo preobučena u nju.” Valander se namršti i najednom se priseti. papira koji mu se već nedelju dana vukao po stolu. „I tad si razgovarao sa Ilvom”, reče."I pribeležio si par stvari.” „Bacio sam taj papir”, odvrati Švedberg. „Pošto se tad zapravo ništa nije desilo, mislio sam da u pitanju nije ništa bitno. Imamo i važnijih stvari na pameti.” „Sve mi to izgleda krajnje neprijatno”, ubaci se An-Brit. „Lažna medicinska sestra koja se noću uvlači u porodilište i ne preza da upotrebi nasilje — to nešto mora da znači.” „Moja rođaka je nije prepoznala, ali dosta dobro ju je opisala. Žena je navodno krupna, a očigledno je i veoma snažna.” „Sve je to veoma čudno”, reče Valander, prećutkujući da su Švedbergove beleške kod njega na stolu. „Šta bolnica radi po tom pitanju?” „Zasad će unajmiti čuvare i pratiti da li će se lažna bolničarki ponovo pojaviti.” Time zaključiše ovu temu. Valander potom pogleda Švedberga i snuždeno pomisli kako će i on sasvim izvesno samo potvrditi da istraga tapka u mestu, ali u tome se prevario. Ispostavilo se Švedberg ima nekih vesti. „Prošle nedelje sam razgovarao s jednim od Eriksonovih bivših radnika— možda ste već videli moj izveštaj”, reče Švedberg."U pitanju je Ture

Karlhamar iz Svartea, star 73 godine. On je preko trideset godina radio kao prodavac za Eriksona. Na početku razgovora je samo ponavljao kako mu je žao zbog onoga što se desilo i kako je Erikson bio čovek o kom je moglo da se kaže samo najbolje. Karlhamarova žena je za to vreme kuvala kafu, a vrata na kuhinji su bila otvorena. Ona se odjednom pojavila u sobi, tako tresnula poslužavnik o sto da se pavlaka razletela na sve strane, i rekla da je Erikson bio običan ološ. A onda je samo izašla.” „!?”, upita Valander iznenađeno. „Situacija je, naravno, bila malo neprijatna, ali Karlhamar nije odustao od svoje verzije. Onda sam hteo da porazgovaram i sa ženom, ali ona više nije bila tu.” „Kako to misliš da više nije bila tu?” „Već je bila sela u auto i otišla. Otad sam ih zvao više puta, ali niko mi se nije javljao. Jutros me je, međutim, ovde sačekalo jedno pismo, koje sam stigao da pročitam pre nego što sam krenuo u bolnicu. Napisala ga je Karlhamarova žena, i ako je ono što ona tvrdi tačno, mogu da vam kažem da je u pitanju krajnje zanimljivo štivo.” „Objasni nam ukratko o čemu se radi”, reče Valander. „Posle možeš i da nam iskopiraš pismo.” „Žena tvrdi da je Erikson mnogo puta u životu pokazao znake sadizma. Loše se ophodio prema radnicima. Umeo je da maltretira one koji bi odlučili da napuste posao. Karlhamarova stalno ponavlja da može da nam navede gomilu dokaza za ono što piše.” Švedberg baci pogled na tekst. „Erikson se, navodno, prema ljudima ophodio s vrlo malo poštovanja. Bio je surov i pohlepan. Karlhamarova pri kraju pisma nagoveštava i da je on često putovao u Poljsku i da se tamo viđao s nekim ženama. Tvrdi da bi i one imale štošta da nam kažu. Mada ja mislim da su to možda samo glasine — otkud bi Karlhamarova znala šta je Erikson radio u Poljskoj?” "Da možda negde ne nagoveštava da je bio homoseksualac?”, upita Valander. „Teško, sudeći po ovome o putovanjima u Poljsku.” „Pretpostavljam da Karlhamar nikad nije čuo za Haralda Bergrena?” "Ne, nije mu poznat.”

Valander oseti potrebu da se protegne. Ono što im je Švedberg preneo o sadržaju pisma bez sumnje je bilo važno. Pomislio je kako je u roku od dvadeset četiri sata sad već po drugi put čuo kako jednog muškarca opisuju kao surovog. Valander predloži kratku pauzu. Per Okeson se zadrža u sali. „Sve je sređeno”, reče."Za Sudan, mislim.” Valander oseti ubod zavisti — Per Okeson je doneo jednu odluku i odvažio se da je sprovede u delo. Zašto on tako nešto nije mogao da uradi? Zašto se zadovoljavao tek traženjem nove kuće? Sad kad mu je otac mrtav, za Istad ga nije vezivalo više ništa. Osim toga, i Linda je bila odrasla. "Da im slučajno ne trebaju policajci za održavanje reda među izbeglicama? Imam izvesnog lokalnog iskustva s tim.” Okeson se nasmeja. „Mogu da se raspitam”, reče."U trupama UN-a ima dosta švedskih policajaca. Ništa te ne sprečava da predaš prijavu.” „Trenutno me sprečava istraga ubistva, ali kasnije - ko zna? Kad putuješ?” „Između Božića i Nove godine.” „Šta ti žena kaže na to?” Per Okeson slegnu ramenima. „Rekao bih da je srećna što neko vreme neće morati da me gleda. "A ti? Je l’ i za tebe važi isto?” Okeson se zamisli na trenutak. "Da”, odvrati potom. „Mislim da će mi prijati da odem odavde. Ponekad pomišljam da se možda nikad neću ni vratiti. Možda nikad neću ploviti do Kariba jedrilicom koju sam sam napravio, ali zato idem u Sudan. A šta ću posle toga, to zaista ne znam.” „Svi sanjaju o tome da pobegnu”, reče Valander. „Ljudi iz ove zemlje stalno traže nova rajska utočišta. Ponekad mi se čini da ni sam više ne prepoznajem sopstvenu zemlju.” „Možda i ja bežim. Mada se Sudan teško može nazvati rajem.” "U svakom slučaju, dobro je što ćeš probati. I nadam se da ćeš da pišeš. Nedostajaćeš mi.” "Da znaš da se pisanju pisama stvarno radujem. I to privatnih, a ne onih iz

poslovne prepiske. Mislio sam da ispitam koliko prijatelja imam. Da vidim ko će mi sve odgovarati na pisma.” Pauza se završila. Martinson, koji je stalno strepeo od prehlade, uđe i zatvori prozor. Tim se vrati za sto. „Predlažem da još sačekamo sa zaključcima”, reče Valander",i da umesto toga pređemo na Jestu Runfelta.” Dao je reč An-Brit Heglund, koja obavesti tim o otkrivanju podrumskih prostorija u ulici Harpegatan, i o tome da je Runfelt bio privatni detektiv. Kad ni Švedberg ni Niberg na to više nisu imali šta da dodaju, i nakon što su svi pogledali fotografije koje je Niberg razvio i umnožio, Valander ih izvesti o detaljima svog razgovora s Runfeltovim sinom. U timu ovo izazva potpuno drugačije raspoloženje od onog koje je vladalo na početku njihovog dugog sastanka. "Ne mogu da se otmem utisku da smo na pragu nečeg presudnog”, zaključi Valander. „Dodirna tačka izmedu slučajeva i dalje nam izmiče, ali — šta znači to što su i Erikson i Runfelt opisani kao surovi muškarci? I kako da tumačimo činjenicu da smo to otkrili tek sada?” Zastao je da bi ostavio mesta za komentare ili pitanja, ali niko ne reče ništa. „Vreme je da kopamo još dublje”, nastavi. „Mnogo toga nam je još uvek nepoznato. Od ovog trenutka ćemo upoređivati materijal iz oba slučaja i Martinson će taj zadatak preuzeti na sebe. Imamo i nekoliko tragova kojima bi trebalo dati prioritet. Tu pre svega mislim na slučaj Runfeltove žene — imam osećaj da se tu krije nešto presudno — a tu je i pitanje Eriksonove donacije crkvi u Svenstaviku. Ovime ću sam da se pozabavim, a to znači da ću par puta morati da putujem, između ostalog i do jezera u kom se Runfeltova žena udavila. Kako sam već rekao, nešto je s tim slučajem čudno, i mada sam svestan toga da možda grešim, time opet moramo da se pozabavimo. Moguće je da ću morati i do Svenstavika.” „Gde je Svenstavik uopšte?”, upita Hanson. "U južnom Jemtlandu, na par desetina kilometara od granice s Hergedalenom.” „Erikson je bio Skonjanin, zar ne? Kakve veze on ima s tim mestom?” „Upravo to i treba da ispitamo”, odvrati Valander. „Zašto novac nije

poklonio nekoj lokalnoj crkvi? Crkvu u Svenstaviku mora da je odabrao iz tačno određenog razloga i ja želim da taj razlog otkrijemo.” Valander je zaćutao. Niko iz tima nije imao šta da doda. Potraga za iglom u plastu sena se nastavljala. Niko od njih nije ni očekivao da će rešenje pronaći drugačije do upornim i mukotrpnim radom. Sastanak je trajao već satima kad je Valander odlučio da sam pokrene pitanje proširenja ljudstva. Setio se da treba da pomene i predlog da se obrate forenzičkom psihologu za pomoć. „Nemam ništa protiv pojačanja”, reče. „Mnogo toga treba da ispitamo, i za to će nam biti potrebno dosta vremena.” „Ja ću to da rešim”, odvrati Lisa Holgešon. Per Okeson nemo klimnu glavom. Valander i on su već godinama radili zajedno, i za sve to vreme Okeson nijednom nije ponovio ono sto je već jednom konstatovao. Valander pomisli kako će mu to možda dobro doći u poslu koji ga čeka u Sudanu. "S druge strane, nisam sasvim siguran da nam je potreban psiholog koji će nam viriti preko ramena”, nastavi Valander kad rešiše pitanje Pojačanja. „Prvi ću se složiti s tim da je Mats Ekholm letos bio dobar sagovornik. Izlagao je argumente i stavove koji su nam bili od koristi - nisu bili od presudne važnosti, ali nisu bili ni za zanemarivanje Aktuelna situacija je, međutim, drugačija. Predlažem da Ekholmu pošaljemo siže istražnog materijala i poslušamo šta će nam reći. I da se zasad zadovoljimo time. Ako se desi nešto dramatično, možemo ponovo da razmotrimo situaciju.” Ni ovoga puta niko nije imao prigovora. Bilo je već prošlo jedan kad su završili. Valander je žurno izašao iz stanice, osećajući ka!:o mu u. glavi tutnji od dugog sastanka, i uputio se ka restoranima u centru. Dok je jeo, pokušavao je da rezimira zaključke sa sastanka. Pošto se u mislima sve vreme vraćao na onaj davni zimski dan u Elmhultu, odlučio je da posluša svoju intuiciju. Kad je završio s ručkom, pozvao je hotel Sekelgorden. Bu Runfelt je bio tu, i Valander je zamolio recepcionera da mu prenese da će on oko dva svratiti do hotela. Zatim se vratio u stanicu i potražio Martinsona i Hansona. Pozvao ih u kancelariju i potom zamolio Hansona da pozove Svenstavik.

„Šta uopšte treba da pitam?” „Pređi pravo na stvar. Zašto je Erikson napravio upravo takav izuzetak u svom testamentu? Zašto je novac namenio baš njihovoj crkvenoj opštini? Da li je time tražio nekakav oprost? I ako jeste, za šta tačno? A ako se neko pobuni i pomene zavet ćutanja, kaži da su nam te informacije potrebne da bismo sprečili dalja brutalna ubistva.” „Ozbiljno misliš da pitam da li je tražio oprost grehova?” Valander se nasmeja. "Otprilike”, reče. „Iskopaj šta god možeš. Ja planiram da povedem Bua Runfelta u Elmhult. Zamoli Ebu da nam rezerviše sobe u nekom hotelu.” Martinson ga sumnjičavo pogleda. „Šta misliš da saznaš time što ćeš pogledati neko jezero?”, upita. "Ne znam”, odvrati Valander iskreno",ali putovanje će mi bar dati vremena da porazgovaram s Runfeltovim sinom. Imam osećaj da se tu kriju za nas bitne informacije, i da ćemo uspeti da ih otkrijemo ako samo budemo dovoljno uporni. Moramo da grebemo dovoljno jako da nekako probijemo ljušturu. Osim toga, u vreme nesreće tamo mora da je bilo još nekog. Bilo bi dobro da se raspitate. Nazovite kolege iz Elmhulta. Nesrećni slučaj od pre deset godina. Tačan datum možete da dobijete od Runfekove ćerke. Utapanje u jezeru. Zvaću vas kad stignem tamo.” Vetar je i dalje bio jak kad se Valander uputio ka autu. Odvezao se do Sekelgordena i ušao na recepciju. Bu Runfelt ga je već čekao u holu. „Uzmite jaknu”, reče Valander. „Idemo na izlet.” Bu Runfelt ga upitno pogleda. „Kuda?” „Objasniću vam u autu.” Uskoro su napustili Istad. Tek kad su prošli izlaz za Her, Valander mu reče kud su se zaputili.

19. Kiša je počela da pada čim su prošli Her. Valander je već tad počeo da sumnja u čitav poduhvat. Je li odlazak u Elmhult zaista bio vredan truda? Sta je hteo time da postigne i zašto je mislio da će doći do rezultata od značaja za istragu? Zbog nekog neodređenog osećaja da u nesreći koja se dogodila pre deset godina ima nečeg sumnjivog? Duboko u sebi nije, međutim, sumnjao. On ovde nije tragao za rešenjem. Već za nečim što će ih odvesti korak dalje. Kad mu je Valander rekao kud su se uputili, Bu Runfelt se iznervirao i upitao ga da li se šali. Kakve veze tragična smrt njegove majke ima s ubistvom njegovog oca? Valander je u tom trenutku vozio iza jednog kamiona koji mu je bacao blato na vetrobran i sužavao mu vidokrug. Tek kad je na jednoj od retkih deonica gde je preticanje bilo dozvoljeno kamion najzad uspeo da obiđe, Valander odgovori Runfeltu. "I vi i vaša sestra nerado govorite o tome”, reče."S jedne strane mogu da vas razumem — tragični događaji se ne pominju bez preke potrebe. Ali, objasnite mi zašto ja ne verujem da je vaše ustezanje podstaknuto tragičnošću čitavog događaja. Ako mi sada i ovde date zadovoljavajuć odgovor, odmah ću okrenuti auto. Osim toga, ne zaboravite da ste upravo vi pomenuli očevu surovost.” „I samim tim sam vam već odgovorio”, odvrati Bu Runfelt, a Valander opazi gotovo neosetnu promenu u njegovom glasu. Tragove umora, odbranu koja je počela da popušta. Valander je obazrivo odmeravao pitanja dok su se vozili kroz jednoličan predeo. „Vaša majka je, dakle, pričala o samoubistvu?” Čovek na suvozačkom sedištu odgovori tek nakon nekoliko trenutaka. „Zapravo je pravo čudo što to već dotad nije uradila. Mislim da vi ne možete da zamislite u kakvom je paklu živela. To ne možemo da zamislimo ni vi ni ja. To niko ne može da zamisli.” „Zašto se nije razvela?” „Otac je pretio da će je ubiti ako ga ostavi. A ona je imala mnogo razloga

da u to veruje. Nekoliko puta ju je povredio toliko da je završila u bolnici. Tad nisam znao o čemu se radi. Tek kasnije sam sve povezao.” „Ako lekari posumnjaju na zlostavljanje, onda su dužni da to prijave policiji.” „Majka je uvek imala potpuno uverljiva objašnjenja. I umela je da hude ubedljiva. Nije prezala ni od toga da se ponizi kako bi ga zaštitila. Rekla bi, na primer, da se napila i pala. A u životu nije okusila alkohol. Što lekari, naravno, nisu znali.” Kad krenuše u preticanje jednog autobusa, razgovor naglo utihnu, i Valander primeti da je njegov saputnik napet. Nije vozio prebrzo, ali Bu Runfelt se očigledno plašio vožnje. „Mislim da zbog nas dece nije digla ruku na sebe”, reče Runfelt kad je autobus ostao iza njih. "To je sasvim prirodno”, odvrati Valander."Da se vratimo na ono što ste prethodno rekli — da je vaš otac pretio da će je ubiti. Kad muškarac zlostavlja ženu, on to obično ne radi kako bi je ubio već da bi nad njom imao kontrolu. Udarac ponekad bude prejak, i zlostavljanje dovede do smrti, iako zlostavljač to nije nameravao. Iza smišljenog ubistva se, međutim, obično krije drugi motiv. Ono predstavlja jedan korak dalje.” Bu Runfelt na ovo odvrati nenadanim pitanjem.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad „Jeste li oženjeni?” „Više ne.” „Tukli ste ženu?” „Otkud vam ta ideja?” „Samo me zanimalo.” "Mi ovde ne pričamo o meni.” Bu Runfelt zaćuta, gotovo kao da mu ostavlja vremena za razmišljanje, i Valander se sa jezivom jasnoćom priseti onog jednog jedinog puta kad je, dok su još bili venčani, Monu udario u nastupu bezumnog, nekontrolisanog besa. Ona se zateturala i udarila potiljkom u dovratak, i na par sekundi izgubila svest. Tad je bila na samoj ivici da zgrabi torbu i napusti ga. Ali, Linda je tad još bila mala. A on ju je preklinjao da ne ide. Razgovarali su do kasno u noć. Preklinjao ju je i ona je naposletku ostala. Sve ovo duboko mu se urezalo u pamćenje. Jedino nije mogao da se seti zašto je do toga uopšte

došlo. Oko čega su se svađali? Odakle je došao sav taj bes? Toga se više nije sećao, i bilo mu je jasno da je to potisnuo. Malo toga se u životu toliko stideo kao događaja od te večeri. I bilo mu je jasno zašto nije voleo da ih se seća. "Da se vratimo na taj dan od pre deset godina”, nastavi Valander nakon par trenutaka. „Šta se tačno desilo?” „Bila je nedelja početkom februara”, reče Bu Runfelt. „Peti februar 1984. Prohladan i lep zimski dan. Njih dvoje su nedeljom često išli na izlete. Šetali bi po šumi, po nekoj plaži ili po zaleđenim jezerima.” „Zvuči krajnje idilično”, reče Valander. „Kako se to uklapa u ono što ste prethodno rekli?” "U pitanju, naravno, nije bila nikakva idila. Bilo je upravo suprotno. Mama je stalno bila prestravljena - ne preterujem kad to kažem. Dotad je već odavno bila prešla granicu u kojoj joj je strah preuzeo kontrolu nad čitavim životom. Mora da je bila potpuno mentalno iznurena. Ali, ako bi on hteo da idu u nedeljnu šetnju, onda bi tako i bilo. Pretnja pesnicom je sve vreme bila tu. Ubeđen sam da moj otac nije bio svestan njenog straha. Sigurno je mislio da mu je svaki put sve bilo oprošteno i zaboravljeno. Pretpostavljam da je te udarce doživljavao samo kao povremene ispade. I ništa više.” „Mislim da razumem. I šta se dogodilo?” "Ne znam zašto su te nedelje otišli u Smoland. Parkirali su se na nekom šumskom putu. Snega je bilo, ali nije bio naročito dubok, i oni su pošli stazom do jezera. Izašli su na led, on je iznenada popustio i majka je pala u vodu. Otac nije uspeo da je izvuče. Otrčao je nazad do auta i otišao po pomoć. Kad su je pronašli, majka je, naravno, bila mrtva.” „Kako ste saznali za to što se desilo?” "On sam mi je javio. U to vreme sam bio u Stokholmu.” „Čega se sećate iz tog razgovora?” „Otac je, razume se, bio veoma potresen.” „Na koji način?” „Može li neko da bude potresen na više načina?” "Je li plakao? Je li bio u šoku? Pokušajte da se setite detalja.” „Nije plakao — suze u očima sam mu viđao samo kad bi pričao o retkim primercima orhideja. Više je u pitanju bio osećaj da se trudi da me ubedi

kako je dao sve od sebe da je spase. A za tim valjda nije bilo potrebe? Ako je neko u nevolji, onda je i prirodno da pokušate da mu pomognete?” „Šta je još rekao?” „Zamolio me je da nazovem sestru.” "On se, dakle, prvo javio vama?” "Da.” „I?” „Došli smo ovamo u Skone; baš kao i sada. Sahranili smo je nedelju dana kasnije. Jedan policajac me je kontaktirao telefonom — objasnio mi je da led mora da je bio neuobičajeno tanak. Inače, moja majka nije bila naročito krupna.” "Je li policajac s kojim ste razgovarali baš tako rekao? Da led mora da je bio ’neuobičajeno tanak’?” „Odlično pamtim detalje. Možda zato što sam revizor.” Valander klimnu glavom. Prošli su znak da se bliže nekom kafeu. Tokom kratkog predaha, Valander je zapitkivao Runfelta o njegovom poslu međunarodnog revizora, ali nije s pažnjom slušao odgovore. U mislima je premotavao razgovor koji su vodili u autu. Nešto je tu bilo važno, ali on i dalje nije uspevao da kaže šta. U trenutku kad su polazili iz kafea, Valanderu se oglasi mobilni; zvao ga je Martinson. Bu Runfelt stade u stranu kako mu ne bi smetao. „Izgleda da baš nemamo sreće”, reče Martinson."Od dvojice policajaca koji su pre deset godina radili u Elmhultu, jedan je umro, a drugi se nakon penzionisanja preselio u Erebro.” Valander oseti razočaranje. Bez pouzdanog svedočanstva iz prve ruke, putovanje će izgubiti dobar deo svog smisla. "Ja ne znam čak ni kako da dođem do jezera”, požali se."Da niste našli nekog iz hitne pomoći? Zar vatrogasna služba nije učestvovala u pronalaženju tela?” „Našao sam čoveka koji je pomogao Jesti Runfeltu”, odvrati Martinson. „Znam kako se zove i gde živi. Problem je samo što on nema telefon.” "Zar u ovoj zemlji još ima nekog bez telefona u kući?” „Očigledno. Imaš olovku?” Valander prepipa džepove. Po običaju nije imao ni papir ni olovku, pa

domahnu Runfeltu, koji mu pruži pozlaćenu olovku i jednu svoju vizitkartu. „Čovek se zove Jakob Hoslovski”, reče Martinson. „Važi za lokalnog čudaka i živi sam u kolibi nadomak jezera. Jezero se zove Stongšen i severno je od Elmhulta. Jedna predusretljiva službenica iz opštine objasnila mi je da na ulazu u Elmhult stoji tabla sa putokazom do Stongšena. S tim što nije znala da mi objasni kako se dolazi do Koslovskog. Moraćeš da kucneš kod nekog i pitaš.” „Je l’ nam prenoćište obezbeđeno?” „IKEA ima hotel tamo, rezervisane su vam dve sobe.” „Zar IKEA ne prodaje nameštaj?”ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad „Naravno, ali ima i svoj hotel. Ikeinagostionica? „Imate li nekih novosti?” „Svi imaju posla preko glave, ali izgleda da nam Hamren iz Stokholma stiže u pomoć.” Valander se priseti dvojice stokholmskih inspektora koji su im pomagali tokom letošnje istrage. Nije imao ništa protiv da ih ponovo vidi. "A Ludvigson?” "On je u bolnici. Imao je saobraćajku.” „Nadam se da nije ništa ozbiljno?” „Raspitaću se, ali čini mi se da nije.” Valander završi razgovor i vrati olovku Runfeltu. „Izgleda skupo”, reče. „Posao revizora u firmi kao što je Prajs voterhaus jedna je od najboljih pozicija u svetu”, odvrati Runfelt. „Bar što se plate i karijere tiče. Mudri roditelji danas savetuju decu da uče za revizore.” „Kolika je prosečna plata u vašoj firmi?”, upita Valander. "Na pozicijama iznad određenog nivoa uglavnom se sklapaju pojedinačni ugovori. Koji su, usput, tajni.” Valander shvati da to znači da su u pitanju velike sume. Kao i sve ostale, i njega bi s vremena na vreme iznenadile afere o ogromnim platama i basnoslovnim otpremninama za šefove u pojedinim krupnim preduzećima. Kao policijski inspektor s dugogodišnjim iskustvom on je bio veoma malo plaćen. Da se odlučio za posao u privatnom bezbednosnom sektoru, zarađivao bi bar dvostruko više. A opet je izabrao da ostane policajac, bar

dok od svoje plate bude uspevao da preživi. Cesto je, međutim, razmišljao o tome kako bi Švedsku bilo moguće opisati kroz poređenje raznoraznih ugovora. bal kan do wnload. org forster U pet su stigli u Elmhult. Bu Runfelt je usput pitao da li je zaista neophodno da tu i prenoće. Valander na to nije imao razložan odgovor Runfelt je mogao i vozom da se vrati u Malme — ali odvratio mu je da će, s obzirom na to da se bliži veče, oni tek sutradan otići do jezera. A hteo je da Runfelt tad pođe s njim. Ne bi li preduhitrio mrak, Valander se dao u potragu za kućom Jakoba Hoslovskog čim su se smestili u hotel. Na ulazu u Eimhult zastali su kraj putokaza i on je upamtio kako da dođe do Stongšena. Kad je izašao iz gradića, već je bio sumrak. Skrenuo je levo na prvom skretanju, isto tako i na sledećem, i najednom se našao u gustoj šumi — skonski krajolik je već bio daleko za njim. Neki čovek je kraj puta popravljao kapiju, i Valander ga upita kako da dođe do kuće Hoslovskog. Kad nastavi, Valander shvati da iz motora već neko vreme dopire nekakav čudan zvuk. Njegov pežo je već bio dotrajao i uskoro će morati da ga menja. Zapitao se kako će to sebi da priušti. Ovaj auto je kupio kad mu je prethodni par godina ranije izgoreo na auto-putu E65- I taj je bio pežo, i Valander nasluti da će i njegov sledeći auto biti iste marke. Što je bivao stariji, sve teže je menjao navike. Zastao je kod sledećeg skretanja. Ako je dobro razumeo uputstva, trebalo bi da skrene udesno i da nakon nekih osamsto metara stigne do kuće Hoslovskog. Put je bio loš i zapušten. Valander je nakon sto metara zaustavio auto i vratio se u rikverc, uplašivši se da će se zaglaviti. Ostavio je auto i krenuo peške. Vetar je hučao kroz guste krošnje kraj uzanog šumskog puta. Valander je ubrzao korak da bi se zagrejao. Kuća se nalazila odmah uz put. U pitanju je bila stara brvnara s dvorištem punim zarđalih automobilskih školjki. Jedan petao se sa panja zagleda u Valandera. Svetlost se nazirala samo kroz jedan prozor, i shvativši da je ta prostorija osvetljena petrolejkom, Valander se zapita da li da posetu odloži za sutradan. Bio je, međutim, prevalio toliki put, a istraga nije dozvoljavala da gubi vreme. Pod budnim okom petla sa panja, on priđe vratima i pokuca. Trenutak kasnije se iz kuće začu zvuk usporenih koraka i vrata se otvoriše. Čovek koji izroni iz polutame bio je mlađi nego što je Valander očekivao —

imao je možda tek četrdesetak godina. Valander mu se predstavi. „Jakob Hoslovski”, odvrati čovek uz gotovo neprimetan strani akcenat. Bio je neuredan i širio je zadah oko sebe. Kosa i brada bile su mu duge i zapuštene. Valander poče da diše na usta. "Da li možda imate par minuta za mene?”, reče. „Dolazim iz Istadske policije.” Hoslovski se osmehnu i koraknu u stranu. „Izvolite. Svako ko pokuca na moja vrata dobrodošao je.” Valander ude u mračno predsoblje i. gotovo istog trenutka se saplete o mačku. A onda shvati da čitava kuća vrvi od mačaka — toliko mačaka na jednom mestu dotad nikad nije video. To ga podseti na Rimski forum. S tim što je, za razliku od tog otvorenog prostora u Rimu, ovde smrad bio nepodnošijiv. Valander otvori usta kako bi uopšte i mogao da diše. Kuća se sastojala od samo dve prostorije, i Hoslovski ga uvede u onu veću. U sobi gotovo da nije bilo nameštaja — samo jedan madrac, jastuci, gomile s knjigama i usamljena petrolejka na jednoj hoklici. I mačke. Posvuda samo mačke. Valandera obuze neprijatan osećaj da one budno prate svaki njegov pokret, spremne da se svakog trenutka bace na njega. „Prava je retkost ući u kuću u kojoj nema struje”, reče. "Ja živim izvan vremena”, odvrati Hoslovski jednostavno."U sledećem životu ću biti mačka.” Valander klimnu glavom. "Shvatam”, reče neubedljivo. „Koliko sam razumeo, vi ste živeli ovde i pre deset godina?” „Ja ovde živim otkad sam napustio vreme.” Valander shvati da će njegovo sledeće pitanje biti problematično, ali ga svejedno postavi. "A kada ste napustili vreme?” „Bilo je to veoma davno.” Naslutivši da je to najiscrpniji odgovor koji će dobiti, Valander se s izvesnom nelagodom spusti na jedan od jastuka, nadajući se da nije natopljen mačjom pišaćkom. „Pre deset godina je na Stongšenu jedna žena propala kroz led i udavila se”, reče."To se ovde verovatno retko dešava, pa me zanima da li se možda

sećate tog slučaja. Uprkos tome što, kako ste rekli, živite izvan vremena.” Valander primeti da Hoslovski, koji je bio ili lud ili opsednut nekakvim proročkim idejama, pozitivno reaguje na to što je on prihvatio objašnjenje o njegovom vanvremenskom bivstvovanju. "U pitanju je bila jedna nedelja u toku zime”, nastavi Valander. „Po podacima kojima raspolažemo, njen muž se vama obratio za pomoć.” Hoslovski klimnu glavom. Sećao se. "Da, došao je i zalupao mi na vrata. Tražio je da se posluži telefonom.” Valander se osvrnu oko sebe. „Vi nemate telefon?” "S kim bih uopšte pričao?” Valander klimnu glavom. "I?” „Uputio sam ga na mog prvog komšiju. On ima telefon.” „Jeste li ga odveli tamo?” "Ne, otišao sam do jezera da vidim mogu li da je izvučem.” Valander zastade i vrati se korak nazad. „Pretpostavljam da je čovek koji vam je zalupao na vrata bio veoma potresen?” "Recimo.” „Kako mislite — recimo?” „Sećam se da je bio pribran kako se to možda ne bi očekivalo.” „Jeste li primetili još nešto?” „Ne sećam se. To se dešavalo u jednoj drugoj kosmičkoj dimenziji koja se otad izmenila mnogo puta.” „Idemo onda dalje. Otišli se do jezera. I?” „Led je jako bleštao. Ugledao sam rupu. Prišao sam ivici, ali u vodi ništa nisam video.” „Kažete da ste prišli rupi. Zar se niste bojali da će led pući?” „Znam gde treba da gazim. Uostalom, ja mogu i da lebdim ako zatreba.” S ludakom nema razumnog razgovora, pomisli Valander rezignirano, ali svejedno nastavi s pitanjima. „Možete li da mi kažete kako je rupa izgledala?” „Sigurno ju je bio prosekao neki ribolovac, pa se led kasnije ponovo

navukao na nju. Samo što nije stigao da očvrsne.” Valander se zamisli. „Zar ribolovci ne prosecaju uže rupe?” „Ova je bila skoro četvrtasta. Možda je neko testerom prosekao led.” „Da li na Stongšen dolazi dosta pecaroša?” „Jezero je bogato ribom. I sam tu pecam. Ali ne i zimi.” „Šta se dalje dešavalo? Stajali ste kraj rupe. U vodi ništa niste videli. Šta ste onda uradili?” „Skinuo sam odeću i spustio se u vodu.” Valander ga zapanjeno pogleda. „Zašto ste, pobogu, to uradili?” „Mislio sam da ću možda nogama da napipam telo.” „Tako ste mogli da se smrznete.” „Ako zatreba, ja mogu da postanem neosetljiv i na jaku hladnoću i na veliku vrućinu.” Valander shvati da je takav odgovor trebalo da predvidi. „Ali telo niste našli?” "Ne. Izvukao sam se nazad na led i obukao se. Tad su stigli i ostali; dovezli su vozilo s merdevinama. Ja sam onda otišao odatle.” Valander se pridignu sa neudobnog jastuka. Sobom se širio nepodnošljiv smrad. Pošto nije imao više pitanja, nije hteo da se tu zadržava bez preke potrebe. A opet nije mogao da porekne da je Jakob Hoslovski bio veoma predusretljiv i prijatan. Hoslovski ga isprati u dvorište. „Posle su je izvukli”, reče. „Komšija mi obično prenosi šta se dešava u spoljašnjem svetu. On vam je mnogo dobar čovek. Između ostalog, misli da ja treba da budem upoznat sa svim dešavanjima u lokalnom lovačkom udruženju. Sve ostalo smatra manje važnim. Zato i ne znam baš mnogo o spoljašnjem svetu. Možda biste mi dozvolili da vas upitam da li se trenutno negde vodi neki rat većih razmera?” „Nema nijednog velikog”, odvrati Valander. „Ali, ima mnogo manjih.” Hoslovski klimnu glavom. „Moj komšija živi tu blizu”, reče potom pokazujući rukom. „Samo se kuća ne vidi odavde. Rekao bih da do nje ima nekih trista metara, mada je

zemaljske razdaljine teško proračunati.” Valander mu zahvali i pođe. Dotad je već bio pao mrak, i on iz džepa izvuče baterijsku lampu da osvetli sebi put. Između stabala se naziralo treperavo svetlo. Razmišljao je o Jakobu Hoslovskom i svim njegovim mačkama. Kuća koja se ukazala pred njim izgledala je relativno novo. Ispred dvorišta je stajao auto s natpisom Vodoinstalater. Valander pozvoni i pred njim se pojavi bosonog, krupan čovek u beloj potkošulji. Trgnuo je vrata kao da je Valander poslednji u beskonačnom nizu ljudi koji su ga tog dana tražili, ali izraz lica mu je bio prijatan i predusretljiv. U pozadini se čuo dečji plač. Valander kratko objasni ko je. "A ovamo vas je poslao Hoslovski?”, reče čovek kroz osmeh. „Otkud znate?” „Po mirisu. Ali samo izvolite. Uvek možemo da provetrimo.” Čovek uvede Valandera u kuhinju. Dečji plač je dopirao sa sprata. Odnekud se čuo i TV. Domaćin se predstavi kao Rune Nilson, vodoinstalater. Valander odbi ponuđenu kafu i objasni zašto je došao. „Tako nešto se ne zaboravlja”, reče čovek kad Valander zaćuta. „Tad sam još bio samac. Na ovom mestu je bila stara kuća, srušio sam je kad sam krenuo da gradim ovu. Je li moguće da je otad prošlo deset godina?” "Za par meseci će biti tačno toliko.” „Čovek je došao i zalupao mi na vrata. Sve se dešavalo usred dana.” „Kako vam je izgledao?” „Bio je uznemiren, ali pribran. Pozvao je hitnu. Ja sam se za to vreme obukao, pa smo zajedno krenuli ka jezeru. Tad sam često išao na pecanje pa smo išli prečicom kroz šumu.” „I on vam je sve vreme izgledao pribrano? Šta vam je rekao? Kako je objasnio nesreću?” „Rekao je da je led popustio i da mu je žena upala u vodu.” „Zar led tad nije bio prilično debeo?” "S ledom se nikad ne zna. Dešava se da ima neprimetnih pukotina i slabih tačaka. Mada sve jeste izgledalo pomalo čudno.” „Hoslovski mi je rekao da je rupa bila četvrtasta. Misli da ju je možda neko prosekao testerom.”

"Ne sećam se da je bila četvrtasta. Ali pamtim da je bila velika.” "A led oko nje je bio jak? Vi ste krupan čovek i nije vas bilo strah da joj priđete?” Rune Nilson klimnu glavom. „Kasnije sam mnogo razmišljao o tome”, reče. „Bilo je čudno što se rupa tek tako otvorila i progutala tu ženu. Kako to da muž nije uspeo da je izvuče?” „Kako je on to objasnio?” „Pokušao je, ali voda ju je previše brzo povukla pod led.” "Je li zaista tako bilo?” „Pronašli su je nekoliko metara dalje od rupe, tik ispod leda. Nije potonula. Bio sam tamo kad su je izvukli. Nikad to neću zaboraviti. Samo nikad nisam mogao da shvatim da je zaista bila toliko teška.” Valander ga upitno pogleda. „Kako to mislite?” „Poznavao sam pokojnog Nigrena koji je tad ovde bio policajac. Jednom prilikom mi je pomenuo da mu je čovek rekao da je žena imala skoro osamdeset kila. To je trebalo da objasni zašto je led pukao. A to nikad nisam uspeo da shvatim. Mada pretpostavljam da svi posle neke nesreće mozgamo o raznoraznim stvarima. O tome šta se tačno desilo i kako je sve moglo da se spreči.” „Biće da ste u pravu”, reče Valander ustajući. „Hvala vam na gostoprimstvu. Da li biste sutra mogli da mi pokažete gde se sve tačno desilo?” „Hodaćemo po jezeru?” Valander se osmehnu. "Ne, neće biti potrebe za tim. Mada bi Hoslovskom to možda pošlo za rukom, s obzirom na sve njegove moći.” Rune Nilson odmahnu glavom. „Dobar je on”, reče."On i sve one njegove mačke. Ali lud je.” Valander se zaputi nazad kroz šumu. U kući Hoslovskog nazirala se svetlost petrolejke. Rune Nilson je obećao da će ga sutradan oko osam izjutra čekati kod kuće. Valander sede u auto i uputi se nazad za Elmhult. Iz motora više nije dopirao onaj čudan šum. Valander oseti glad. Mogao bi da predloži

Runfeltu da večeraju zajedno. Put u Elmhult mu više nije izgledao tako uzaludno. Kad je stigao u hotel, na recepciji ga je, međutim, sačekala poruka. Bu Runfelt je odlučio da prenoći kod prijatelja u Vekšeu, pa je iznajmio auto i otišao tamo, s tim što je obećao da će se već rano izjutra vratiti u Elmhult. Valandera je ovo na trenutak iznerviralo — moglo se desiti da mu Runfelt zatreba još u toku večeri. Runfelt mu je, istina, ostavio kontakt telefon u Vekšeu, mada on zapravo nije imao razloga da ga zove. Osetio je potom čak i izvesno olakšanje što će veče moći da provede sam. Otišao je u sobu, istuširao se i shvatio da nije poneo čak ni četkicu za zube. Obukao se i krenuo u potragu za dragstorom u kom bi kupio sve što mu treba, a potom i večerao u piceriji na koju je usput naišao. Sve vreme je razmišljao o nesreći na jezeru. Imao je utisak da kockice lagano dolaze na svoje mesto. Nakon večere se vratio u sobu i u par minuta do devet pozvao An-Brit Heglund. Nadao se da joj deca već spavaju. Ukratko joj je objasnio šta je saznao, a zatim upitao da li su možda ušli u trag gospođi Svenson, pretpostavlja se Runfeltovom poslednjem klijentu. „Još ne”, odvratila je An-Brit",ali radimo na tome.” Valander je ubrzo završio razgovor. Zatim je uključio TV i odsutno slušao nekakav debatni program. Uskoro je, i ne primetivši, utonuo u san. Probudio se u šest i par minuta. Osećao se ispavano. U pola osam je doručkovao i platio smeštaj, a zatim seo u hol da sačeka Runfelta. Runfelt se pojavio par minuta kasnije. Nijedan od njih ne pomenu njegov odlazak u Vekše. "Da sednemo u auto”, reče Valander. „Idemo do jezera na kom je vaša majka nastradala.” "I, jeste li vam se ovaj put isplatio?”, upita Runfelt, a Valander primeti ljutnju u njegovom glasu. "Jeste”, reče Valander."A vaše prisustvo se pokazalo ključnim. Verovali vi to ili ne.” Ovo, naravno, nije bilo tačno, ali Valander je te reči izgovorio s takvom odlučnošću da su one, ako ne ubedile, onda barem umirile Runfelta. Rune Nilson ih je sačekao kod kuće, pa su se potom zajedno zaputili stazom kroz šumu. Temperatura se kretala oko nule i nije bilo vetra. Zemlja

pod njihovim nogama bila je tvrda. Uskoro su izbili na jezero izduženog oblika. Rune Nilson pokaza na jednu tačku negde na sredini vode. Valander primeti da je Runfelt uznemiren i shvati da je on najverovatnije prvi put tu. „Teško je jezero videti ovako zaleđeno”, reče Rune Nilson."Sa zimom se sve promeni, uključujući i procenu rastojanja pri lovu. Ono što se leti čini jako dalekim, najednom može izgledati sasvim blizu. Ili obrnuto.” Valander priđe ivici jezera. Voda je bila tamna i njemu se učini da se kraj jednog kamena praćaknula neka ribica. Iza njega Bu Runfelt upita da li je jezero duboko. Runfeltov odgovor nije, međutim, uspeo da razazna. Šta se desilo, zapitao se. Da li je Jesta Runfelt, u nameri da tog dana ubije svoju ženu, sve unapred pripremio? Mora da je bilo tako. Nekako je prosekao rupu u ledu. Isto onako kako je neko pretesterisao daske nad jarkom na Eriksonovom imanju. I držao Jestu Runfelta u zatočeništvu. Valander je dugo posmatrao jezero pred sobom. Ali zapravo je sve vreme bio zagledan u sopstvene misli. Vratili su se kroz šumu i kraj auta se oprostili od Nlisona. Valander je pomislio kako će već do podneva ponovo biti u Istadu. Prevario se, međutim. Na samom izlazu iz Elmhulta, auto je naglo stao. Motor je otkazao poslušnost. Valander je nazvao predstavnika svoje šlepslužbe, i čovek koji se pojavio nakon samo dvadeset minuta ubrzo je konstatovao ozbiljan kvar koji se nije mogao otkloniti na licu mesta. Nije bilo druge do da ostave auto u Elmhultu i uhvate voz za Malme. Radnik šlepslužbe prevezao ih je do železničke stanice. Dok se Valander s njim dogovarao oko detalja, Bu Runfelt se ponudio da kupi karte. Ispostavilo se potom da je uzeo karte za prvi razred, ali Valander to nije prokomentarisao. Voz za Malme preko Hesleholma kretao je u 9.44. Valander je u međuvremenu pozvao policijsku stanicu i zamolio da ih neko sačeka u Malmeu, pošto odatle nisu imali odgovarajuću vezu za Istad. Eba mu je obećala da će poslati nekog po njih. „Zar policija nema bolje automobile?”, upita Runfelt neočekivano kad su ostavili Elmhult za sobom. „Šta bi bilo da ste primili neki hitan poziv?” „Ono je bio moj auto”, odvrati Valander. „Naša interventna vozila su u daleko boljem stanju.” Krajolik je promicao pred prozorom. Valander je razmišljao o Jakobu

Hoslovskom i njegovim mačkama. Ali i o tome da je Jesta Runfelt najverovatnije ubio svoju ženu. Od kakvog je značaja to za istragu bilo Valander nije znao. Sad je i Jesta Runfelt bio mrtav. Jedan surov čovek koji je možda počinio ubistvo i sam je ubijen na jednako brutalan način. Valander je razmišljao o tome kako najlogičniji motiv za to mora biti osveta. Ali ko se tu svetio i za šta? I kako se Holger Erikson uklapao u jednu takvu sliku? Valander to nije znao. Nije imao odgovora. Trgnuo se iz misli kad je naišao kondukter. U pitanju je zapravo bila žena. Osmehnula se i na skonskom dijalektu ih zamolila da pogleda karte. Valander je osetio da ga posmatra kao da ga odnekud poznaje. Možda ga je prepoznala sa neke slike u novinama. „Kad stižemo u Malme?”, upita je. "U 12 i 15. U 11 i 13 smo u Hesleholmu”, odvrati ona. I potom ode. Znala je svako vreme napamet.

20. Peteš ih je sačekao na Glavnoj stanici u Malmeu. Kad su stigli, Bu Runfeit se izvini i reče da bi hteo da par sati ostane u Malmeu, ali da će u Istad stići već istog popodneva. On i sestra trebalo je tad da pregiedaju očevu zaostavštinu i odluče šta će biti sa cvećarom. Na putu za Istad, Valander je sedeo na zadnjem sedištu automobila i beležio šta je sve saznao u Elmhultu. Na stanici u Maimeu je kupio olovku i jedan mali notes, koji je sad ispisivao balansirajući njime na kolenu. Videvši da je Valander zauzet, Peteš, koji je i inače bio ćutijiv, usput nije rekao ni reči. Do Istada ih je sve vreme pratilo sunce, ali bilo je vetrovito. Bio je već 14. oktobar. Od očeve sahrane nije bila prošla ni cela jedna nedelja, i Valander je slutio - ili pre strahovao — da mu period istinskog žaljenja za ocem zapravo tek predstoji. Po dolasku u Istad uputili su se pravo u stanicu. Valander je u vozu bio pojeo nekoliko besmisleno skupih sendviča i nije osećao da mu treba ručak. Zastao je na recepciji i objasnio Ebi šta mu se desilo s autom. Njen besprekorni"PV” je po običaju stajao na parkingu. „Nema mi druge nego da kupim novi auto”, zaključi Valander. „Samo se pitam kako ću da ga priuštim.” „Strašno koliko su nam plate u stvari bedne”, odvrati Eba."Ali možda je bolje da o tome i ne razmišljamo.” "Ne znam baš”, reče Valander."To da skroz zaboravimo na njih neće nam pomoći da budu išta veće.” "Ti možda imaš neki tajni padobranski ugovor?” „Svi imaju padobrane”, odvrati Valander. „Osim možda tebe i mene.” Uputio se niz hodnik, zavirujući usput u kancelarije kolega. Svi su bili na terenu. Jedini kog je našao bio je Niberg, čija se kancelarija nalazila na samom kraju hodnika. Niberg je inače retko kad bio tu. Valander vide njegovu štaku oslonjenu o pisaći sto. „Kako ti je noga?”, upita ga. „Tako je kako je”, odvrati Niberg osorno. „Da niste kojim slučajem pronašli Runfeltovu putnu torbu?”

"Znam samo da nije u Mašvinsholmskoj šumi. Psi bi je dosad već nanjušili.” „Možda ste našli nešto drugo?” „Nešto drugo uvek nađemo, samo pitanje je da li to ima neke veze sa slučajem. Trenutno poredimo tragove točkova sa kolskog puta iza Eriksonove osmatračnice sa tragovima guma iz šume, mada sumnjam da ćemo doći do nekog definitivnog zaključka. Na oba mesta je bilo previše kiše i blata.” „Imaš li još nešto za mene?” „Ona glava”, odvrati Niberg, „koja nije majmunska, već ljudska. Dobili smo dugačak i detaljan dopis iz Etnografskog muzeja u Stokholmu - razumeo sam otprilike pola od toga što su napisali. Ali, bitno je da su oni sigurni da glava potiče iz Belgijskog Konga; ili Zaira, kako se već sad zove. Pretpostavljaju da je stara oko četrdeset-pedeset godina.” „Uklapa se vremenski”, reče Valander. „Muzej je zainteresovan za to da je preuzme.” „O tome će odlučivati oni na vrhu kad budemo zaključili istragu.” Niberg se iznenada ispitivački zagleda u Valandera. „Hoćemo li zaista pronaći počinioce?” "Mi moramo to da uradimo.” Niberg bez reči klimnu glavom. „Rekao si ’počinioce’. Prethodno si mi rekao da misliš da imamo samo jednog.” „Zar sam rekao ’počinioce’?” „Jesi.” "I dalje mislim da je u pitanju samo jedan čovek. Mada ne mogu da objasnim zašto.” Valander se okrenu da pođe, ali Niberg ga zaustavi. „Uspeli smo da iz one firme za katalošku prodaju izvučemo šta je Runfelt kupovao od njih. Pored ove poslednje - za opremu za prisluškivanje i magnetnu četkicu - imali su još tri narudžbine od njega. Firma je relativno nova. Od njih je kupio i dvogled za noćno osmatranje, nekoliko baterijskih lampi i još neke stvari čija namena mi nije jasna. Ništa što je nelegalno, uostalom. Baterijske lampe smo pronašli u kancelariji u ulici Harpegatan, ali

dvogleda nema ni tamo ni u cvećari.” Valander se zamisli. "Da ga nije možda spakovao za put u Najrobi? Možda orhideje treba posmatrati noću u tajnosti?” „Kako god, ali dvogled nismo našli”, odvrati Niberg. Valander ode u svoju kancelariju. Pomislio je da svrati po kafu, ali ipak je odmah seo za sto i krenuo da pregleda beleške sa puta u Elmhult. Tragao je za sličnostima i razlikama između ubistava. Obe žrtve su, svaka na svoj način, bile opisane kao surove. Holger Erikson se loše ophodio prema svojim radnicima, a Jesta Runfelt je zlostavljao ženu. To je bila jedna od sličnosti. Obojici je život oduzet na proračunat način. Valander je i dalje bio ubeđen da je Runfelt držan u zatočeništvu; drugog objašnjenja za njegovo dugo odsustvo jednostavno nije bilo. S druge strane, Erikson je ubijen odmah. To jeste bila jedna od razlika, ali Valander je svejedno smatrao da se i tu krije nekakva sličnost, mada još uvek nejasna i neuhvatljiva. Zašto je Runfelt bio zatvoren? Zašto je počinilac odlagao njegovo ubistvo? Na to pitanje postojalo je više zamislivih odgovora. Ubica je iz nekog razloga hteo da sačeka. Što je, opet, pokretalo još drugih pitanja. Da li je on možda bio sprečen da Runfelta odmah ubije? I ako jeste, šta je to što ga je sprečilo? Ili je Runfeltovo izgladnjivanje do iznemoglosti možda ipak bilo deo plana? Osveta se Valanderu ponovo učinila kao jedini mogući motiv. Ali, čime je ona bila podstaknuta? Za to još nisu nalazili nikakvo razumno objašnjenje. Valander se usredsredi na počinioca. Pretpostavili su da je on najverovatnije muškarac snažne fizičke građe. Ta pretpostavka je, naravno, mogla biti pogrešna i ubica je moglo biti i više, ali Valander je u to sumnjao. Nešto u načinu na koji su ubistva isplanirana ukazivalo Je na usamljenog počinioca. Detaljno planiranje bilo je jedan od preduslova, razmišljao je. Da Počinilac nije bio sam, planovi su mogli biti mnogo manje razrađeni. Valander se zavali u stolicu i pokuša da pronikne u nemir koji s> a je uporno pratio. Nešto mu je iz čitave slike stalno izmicalo. Ili je, pa^ nešto pogrešno tumačio. Samo što on nikako nije uspevao da shvati šta. Nakon nekih sat vremena ustao je i otišao po onu šolju kafe od koje je bio odustao. Potom je pozvao oftalmologa koji je dotad uzalud čekao

njegovu posetu. Nije dobio novi termin, već mu je rečeno da dođe kad god bude hteo. Nakon što je dva puta pretražio jaknu, napokon je u džepu pantalona našao i broj telefona automehaničara iz Elmhulta. Popravka će biti skupa, ali ako misli da pri prodaji auta povrati. nešto novca, drugog izbora nije bilo. Završio je razgovor s automehaničarom i pozvao Martinsona. „Nisam znao da si se vratio. Kako je bilo u Elmhultu?” „Trebalo bi da porazgovaramo o tome. Ko je trenutno tu?” „Sad sam baš sreo Hansona”, odvrati Martinson. „Dogovorili smo se da se u pet nakratko vidimo.” „Onda ćemo sačekati do tada.” Valander spusti slušalicu i najednom se seti Jakoba Hoslovskog i njegovih mačaka. Zapita se kada će i sam imati vremena da krene u potragu za kućom. Već je gubio nadu da će do toga ikad doći. Policija je konstantno imala sve više posla. Ranije je bilo trenutaka kad bi intenzitet posla opao, ali u poslednje vreme se to gotovo nikad nije dešavalo, niti je bilo pokazatelja da će u budućnosti biti išta drugačije. Njemu nije bilo poznato da li stepen. kriminaliteta raste, ali znao je da su zločini u izvesnim slučajevima sve suroviji i komplikovaniji. Osim toga, u samom policijskom poslu učestvovalo je sve manje policajaca, a sve više njih je dobijalo administrativne zadatke. Sve više ljudi planiralo je za sve manje njih. Valander nikako nije mogao da zamisli da samo sedi za pisaćim stolom. Kad bi se, kao sada, našao u kancelariji, to bi predstavljalo tek pauzu u njegovoj normalnoj rutini. Počinioce nikada ne bi uspevali da nadu pukim sedenjem u policijskoj stanici. Forenzika je bez sumnje stalno napredovala. Ali ona nikad neće moći da zameni rad na terenu. Valander se u mislima vrati u Elmhult. Sta se dogodilo na ledu Stongšena tog zimskog dana pre deset godina? Da li je Jesta Runfelt inscenirao nesreću i zapravo ubio svoju ženu? Indicije su bile tu — previše detalja nije se uklapalo u priču o nesrećnom slučaju. Negde u nekoj arhivi morala je postojati dokumentacija o tome. Iako je istraga ovog slučaja sasvim izvesno bila puna propusta, Valander nije mogao da krivi policajce koji su je sproveli. U šta su zapravo i mogli da posumnjaju? I zašto bi uopšte bili sumnjičavi?

Valander ponovo pozva Martinsona i zamoli ga da kontaktira Elnihult i zatraži im kopiju istrage o nesreći na jezeru. „Zašto to sam nisi uradio?”, odvrati Martinson iznenađeno. „Nisam se video ni sa kim iz policije”, reče Valander. „Ali zato sam sedeo na podu kuće pune mačaka i razgovarao s čovekom koji može da lebdi kad mu dune. Bilo bi dobro da tu kopiju dobijemo što pre.” Valander završi razgovor pre nego što se Martinsonu pruži prilika da se nadoveže još nekim pitanjem. Bilo je tri po podne. Vreme je još uvek bilo lepo, i on odluči da iskoristi priliku i odmah ode. do oftalmologa. Tim će se sastati u pet, a on dotad ionako neće uspeti da uradi bogzna šta. Bio je umoran. Potmuli bol pulsirao mu je iza slepoočnica. Obukao je jaknu i pošao iz stanice. Eba je razgovarala telefonom i on joj na jednom papiriću napisa da se vraća u pet. Tek nakon što je par trenutaka prelazio pogledom po parkingu, setio se gde mu je auto. Do centra mu je trebalo deset minuta. Oftalmološka ordinacija se nalazila u ulici Stura Estergatan u blizini ulice Pilgrend. Rekli su mu da će morati da sačeka par minuta i on stade da lista novine sa stola. U jednim od njih bila je njegova fotografija, stara bar nekih pet godina. Jedva da je prepoznao sebe. Veliki naslov Policija raspolaže pouzdanim tragovima protezao se preko dve strane. To su bile njegove reči koje nisu bile istinite. Valander se zapitao da li ubica čita novine. Da li prati istražni postupak? Nastavio je da lista. A onda zastao na jednoj strani. Čitao je tekst i zagledao sliku sa sve većim zaprepašćenjem. Novinar još neobjavljenog Anmerkarena bio je u pravu. Jedan broj ljudi iz čitave zemlje okupio se u Istadu s namerom da pokrene opštu narodnu gardu. Govorili su bez okolišanja: ako se pokaže neophodnim, oni neće oklevati da pribegnu merama koje izlaze iz zakonskih okvira. Oni podržavaju rad Policije, ali ne pristaju na smanjenja budžeta i ljudstva. A iznad svega ne pristaju na nepouzdanost zakonskog aparata. Valander je čitao članak s mešavinom nelagode i ogorčenja. Nešto se zaista desilo. Zagovornici naoružane i organizovane narodne garde izlazili su iz u senke. Sad su istupali otvoreno, i. imenom i likom. I okupljali se u Istadu da pokrenu organizaciju na nacionalnom nivou. Valander gurnu novine od sebe. Sad ćemo morati da se borimo na dva fronta, pomisli. Ovo je daleko ozbiljnije od svih neonacističkih organizacija o

čijoj su se pretpostavljenoj opasnosti priče stalno naduvavale. Motociklističke bande da i ne pominjem. Uveli su ga u ordinaciju. Sedeo je s čudnim aparatom pred očima i piljio u mutnjikava slova, iznenada se zabrinuvši da gubi vid. Učinilo mu se da ništa ne uspeva da razazna. Ali kad mu je nešto kasnije oftalmolog pružio naočare i ispred njega raširio novine — one iste u kojima je bio članak o organizovanju nacionalne narodne garde — Valander shvati da tekst može da prati bez i najmanjeg naprezanja. To mu je na trenutak skrenulo misli s neprijatnog sadržaja onog članka. „Trebaju vam naočare za čitanje”, objasni oftalamolog",što nije ništa neobično za vaše godine. Plus 1,5 biće vam sasvim dovoljno, s tim što ćete ubuduće na svakih nekoliko godina verovatno morati da povećate dioptriju.” Valander potom ode da pogleda okvire za stakla i zaprepasti se kad ču cene. Kad mu lekar objasni da postoje i jeftiniji, plastični okviri, on se odmah odluči za tu opciju. „Koliko pari?”, upita lekar. „Dva? Da za svaki slučaj imate i jedan rezervni.” Valander pomisli kako stalno gubi olovke, a kako ni u snu sebe ne može da zamisli s naočarima na traci oko vrata. „Pet pari”, reče. Kad je izašao iz ordinacije, bilo je tek četiri, i on naprečac odluči da ode do agencije za nekretnine pred čijim je izlogom zastao par dana ranije. Ovog puta je ušao u agenciju i smestio se za sto da pogleda ponudu. Dve kuće su mu privukle pažnju. Dobio je kopije njihovih planova i obećao da će se ponovo javiti kad bude hteo da ga odvedu u obilazak. Do sastanka je imao još vremena, pa je po izlasku iz agencije odlučio da napokon potraži odgovor na pitanje koje mu se po glavi motalo još od Eriksonove smrti. U knjižari na trgu Sturtorget objasniše mu da je prodavac kog traži trenutno u magacinu u podrumu, i on se spusti pola sprata niže i pronađe svog poznanika među gomilom kutija sa školskim materijalom. Pozdraviše se. „Još si mi dužan 19 kruna”, reče prodavac kroz osmeh. "Za šta?” „Letos ste me probudili u šest ujutru da mi tražite kartu Dominikanske Republike. Policajac koji je došao po nju dao mi je sto kruna. A koštala je 119.”

Valander se maši za novčanik, ali prodavac odmahnu rukom. „Samo sam se šalio. To vas ja častim”, odvrati. „Pesme Holgera Eriksona, one za čiju je štampu sam platio”, reče Valander."Ko ih je uopšte čitao?” „Erikson jeste bio amater”, odvrati prodavac, „ali nije bio loš pisac. Problem je pre bio to što je pisao samo o pticama, ili, tačnije, što je samo o tome umeo da piše. Kad bi se okušao u drugim temama, to nikad ne bi ispadalo dobro.” „Ko je kupovao njegove pesme?” „Preko nas nije prodao mnogo knjiga. Dobar deo zavičajne literature ne donosi, naravno, nikakvu zaradu. Ali ona je važna na drugi način.” "Ko ih je kupovao?” „Iskreno da kažem — ne znam. Možda poneki turista u prolazu kroz Skone. Verovatno ih je pronašao i poneki posmatrač ptica. Možda i koji kolekcionar zavičajne književnosti.” „Ptice, dakle”, reče Valander."To znači da on nikad nije pisao ništa što bi nekog moglo da ugrozi.” „Naravno da nije”, odvrati prodavac iznenađeno. „Zar neko tvrdi da jeste?” „Samo sam razmišljao naglas”, reče Valander. Izašao je iz knjižare i krenuo uzbrdo ka policijskoj stanici. Ušao je u salu za sastanke i seo na uobičajeno mesto. Kad je zatim stavio svoje nove naočare, kolege primetno živnuše, ali niko ne reče ništa. „Ko nam nedostaje?”, upita. "Švedberg”, odvrati An-Brit."Ne znam gde je nestao.” An-Brit jedva da završi rečenicu kad Švedberg ulete u salu i Valander istog trenutka shvati da se nešto desilo. „Našao sam gospodu Svenson. Onu za koju smo pretpostavili da je Runfeltov poslednji klijent.” „Odlično”, odvrati Valander, osetivši kako ga preplavljuje uzbuđenje. „Pomislio sam da je možda svraćala u cvećaru”, nastavi Švedberg",da je možda tamo nekad tražila Runfelta. Poneo sam sa sobom fotografiju koju smo razvili. Andešonova se setila da je istog tog čoveka jednom videla na fotografiji na Runfeltovom stolu u cvećari. Setila se da je izvesna gospođa

Svenson nekoliko puta svraćala u cvećaru, i da je jednom prilikom zamolila da joj cveće dostave na kuću. I dalje je sve bilo prosto — Andešonova je imala pribeleženu adresu i broj telefona. Svensonova živi u ulici Bijabaksvegen u Sevestadu, i tamo drži jednu malu piljarnicu. Otišao sam do nje, pokazao joj fotografiju i objasnio joj da pretpostavljamo da je angažovala Runfelta kao privatnog detektiva. Odvratila je da smo u pravu.” "Odlično”, ponovi Valander. „Šta je još rekla?” „Imala je pune ruke posla s majstorima po kući, pa je ništa više nisam pitao. Mislio sam da će biti najbolje da svi zajedno pripremimo razgovor s njom.” „Hteo bih da još večeras odem do nje”, reče Valander. „Hajde da ovde što pre završimo.” Sastanak je trajao oko pola sata. Lisa Holgešon je u međuvremenu ušla u salu i tiho se smestila za sto. Valander je preneo kolegama šta je saznao u Elmhultu, zaključivši kako ne mogu da isključe mogućnost da je Jesta Runfelt ubio svoju ženu. Sačekaće kopiju izveštaja o nesreći i tad odlučiti o daljim koracima. Na to niko nije rekao ništa — znali su da bi on mogao biti u pravu, samo nisu bili sigurni kakvog će značaja to imati za istragu. „Ovo putovanje se pokazalo važnim”, reče Valander nakon pat trenutaka. „Mislim da bi i put u Svenstavik mogao da donese rezultate.” „Uz jedno usputno zaustavljanje u Jevleu”, ubaci An-Brit. „Još nisam sigurna da li ovo išta znači, ali zamolila sam prijateljicu iz Stokholma da mi u specijalizovanoj knjižari nabavi par primeraka lista Terminator. Stigli su mi danas.” „O kakvim se novinama zapravo radi?”, upita Valander koji je dotad samo bio čuo za njih. „Izlaze u Americi”, nastavi An-Brit. „Moglo bi se reći da je u pitanju loše prikriven strukovni list za one koji traže posao telohranitelja, plaćenika ili bilo kakvog tipa vojnika po ugovoru. Sadržaj novina je poprilično neprijatan, između ostalog je i izrazito rasistički. Pronašla sam jedan kratak oglas koji bi mogao da nam bude interesantan. Neki tip iz Jevlea oglašava da nalazi poslove za, kako ih zove, ’slobodoumne muškarce spremne na borbu’. Razgovarala sam sa kolegama iz Jevlea - mada dosad još nisu bili u

direktnom kontaktu s čovekom koji stoji iza oglasa, oni znaju ko je on, i veruju da ima brojne kontakte među Šveđanima koji su nekad bili plaćenici. „To nam može biti važan trag”, reče Valander. „Obavezno ćemo potražiti tog tipa. Cenim da je izvodljivo da iskombinujem put u Svenstavik sa Jevelom.” „Proučila sam kartu”, nastavi An-Brit. „Postoji avionska linija do Estešunda, a odatle možeš da iznajmiš auto. Ili da zamoliš lokalne kolege za pomoć.” Valander zatvori beležnicu. „Zamoli nekog da obavi pripreme”, reče. „Krenuo bih već sutra, ako je izvodljivo.” „Iako je subota?”, upita Martinson. „Tamo će verovatno svejedno moći da me prime”, odvrati Valander. „Nemamo vremena za bacanje. Predlažem da ovim zaključimo sastanak. Ko ide sa mnom u Sevestad?” Lisa Holgešon kucnu olovkom o sto pre nego što se iko javi. „Samo trenutak”, reče. „Ne znam da li ste svesni da se u gradu trenutno organizuje skup pobornika nacionalne narodne garde. Mislim da bi trebalo da što pre prodiskutujemo o našem stavu u vezi s tim.” „Centralna uprava je već izdala gomilu cirkulara u vezi s narodnom gardom. Mislim da je njima potpuno jasno šta švedsko zakonodavstvo ima da kaže o uzimanju zakona u svoje ruke.” „Oni su svakako s tim upoznati”, odvrati Holgešonova, „ali ja imam osećaj da se ovde nešto kuva. Bojim se da je samo pitanje trenutka kad će pripadnik ove grupe ubiti nekog sitnog lopova, a ostali mu skočiti u zaštitu.” Valander je bio svestan da je Lisa u pravu, ali trenutno nije imao snage ni za šta drugo sem za aktuelnu istragu dvostrukog ubistva. „Hajde da taj razgovor ostavimo za ponedeljak”, reče. „Slažem se da je to pitanje važno, posebno ako ne želimo da ubuduće imamo pune ruke posla s narodom koji se igra policije. Porazgovaraćemo o tome kad se ponovo sastanemo.” Lisa Holgešon se složi s ovim predlogom i Valander zaključi sastanak. Dogovorili su se da An-Brit Heglund i Švedberg krenu s njim u Sevestad, i bilo je šest kad njih troje izađoše iz stanice. Oblaci su se valjali nebom i

najavljivali kišno veče ili noć. Pošli su An-Britinim autom. Valander se smestio na zadnje sedište, iznenada se zapitavši da li oko sebe i dalje širi mirise iz kuće Jana Hoslovskog. „Marija Svenson”, reče Švedberg. „Ima trideset šest godina i drži malu piljarnicu u Sevestadu. Koliko sam razumeo, prodaje isključivo organski uzgajano povrće.” „Nisi je pitao zašto je kontaktirala Runfelta?” „Ne, završio sam s pitanjima čim mi je potvrdila kontakt.” „Ovo će biti vrlo zanimljivo”, reče Valander. „Dosad nisam sreo nikog ko je angažovao privatnog detektiva.” "Na fotografiji je muška osoba”, ubaci An-Brit."Je li Svensonova udata?” "Ne znam”, odvrati Švedberg. „Rekao sam vam sve što znam. Sad i vi znate koliko i ja.” „Što je gotovo ništa”, primeti Valander. Nakon dvadesetak minuta stigli su u Sevestad. Valander je jednom davno već bio u Sevestadu, kad je tu pronađen čovek koji se obesio. To mu je bio prvi slučaj samoubistva, i on ga se s nelagodom sećao. Švedberg ukoči ispred kuće pored koje su bili staklenik i prodavnica. Povrće Svenson pisalo je na jednoj tabli. „Ovo je njena kuća”, reče Švedberg kad sve troje izađoše iz auta. „Pretpostavljam da je dosad već zatvorila prodavnicu.” „Cvećara i piljarnica”, reče Valander."Da li tu postoji neka veza? Ili je u pitanju samo slučajnost?” Nije očekivao odgovor. Niti ga je dobio. Kad su bili na polovini pošljunčane staze, vrata na kući se otvoriše. "To je Marija Svenson”, reče Švedberg. „Očekivala nas je.” Valander se zagleda u ženu na stepenicama. Nosila je klompe, farmerke i belu bluzu. Bilo je nečeg nehajnog u njenom izgledu. Valander primeti da na licu nema ni trunke šminke. Švedberg ih predstavi, i žena ih pozva da uđu. Kad se smestiše u dnevnu sobu, Valanderu prode kroz glavu da je čak i sama kuća opremljena nekako nehajno. Kao da Svensonova nije istinski zainteresovana za to kako živi. „Jeste li za kafu?”, upita ih ona. Sve troje ljubazno odbiše.

„Kao što ste sigurno pretpostavili”, reče Valander, „došli smo da saznamo nešto više o vašoj vezi s Jestom Runfeltom.” Žena mu uputi iznenađen pogled. „O mojoj vezi s njim?” „Mislio sam na vezu između privatnog detektiva i njegovog klijenta”, pojasni Valander. "U redu.” „Jesta Runfelt je ubijen. Trebalo nam je vremena da shvatimo da on nije bio samo cvećar, već da se pored toga bavio i poslom privatnog detektiva”, nastavi Valander i zastenja u sebi zbog načina na koji se izrazio. „Pre svega nas zanima kako ste ga pronašli”, nastavi. „Videla sam letos njegov oglas u listu Arbetet” „Kako ste stupili u kontakt s njim?” „Otišla sam u cvećaru. Kasnije smo se tog istog dana našli u jednom kafeu na trgu Sturtorget. Zaboravila sam ime kafea.” „Zašto ste ga kontaktirali?” „Taj podatak bih najradije zadržala za sebe.” Valandera iznenadi odbojan ton njenog odgovora pošto je dotad govorila bez okolišanja. „Svejedno biste morali da nam odgovorite”, reče. „Uveravam vas da to nema nikakve veze s njegovom smrću. Ja sam njome jednako užasnuta i šokirana kao i svi ostali.” "Na policiji je da ispita da li to ima ikakve veze s njegovim ubistvom”, reče Valander, „tako da ćete, nažalost, morati da nam odgovorite. To možete da učinite ovde, u kom slučaju sve što nema direktne veze s istragom ostaje striktno među nama. Ako, međutim, budemo morali da s vama obavimo formalni razgovor u stanici, biće nam teže da sprečimo medije da saznaju detalje našeg razgovora.” Svensonova na ovo dugo ne reče ništa. Čekali su. Valander naposletku spusti na sto fotografiju koju su razvili u Runfeltovoj kancelariji. Žena se bezizražajno zagleda u nju. "Je li ovo vaš muž?”, upita Valander. Ona se upilji u njega i potom prasnu u smeh. "Ne”, reče."To nije moj muž. Ali jeste čovek koji je od mene preoteo

moje voljeno biće.” Valander je upitno pogleda, ali An-Brit odmah shvati šta žena hoće da kaže. „Kako se zove?” "Anika.” "I ovaj čovek se isprečio između vas?” Ženino lice je ponovo bilo ozbiljno. "Da, bila sam u to posumnjala i na kraju nisam znala šta da radim. Tad mi je palo na pamet da kontaktiram privatnog detektiva. Morala sam da znam da li će me Anika napustiti, da li se zaista menja i viđa s nekim muškarcem. Moje sumnje su se naposletku ispostavile tačnim — Jesta Runfelt me je posetio i sve mi potvrdio. Narednog dana sam pisala Aniki i rekla joj da više nikad ne želim da je vidim.” „Kad je to bilo?”, upita Valander. „Kad je Runfelt dolazio ovamo da vam to kaže?” „20. ili 21. septembra.” "I nakon toga ga više niste videli?” "Ne. Novac sam mu uplatila na žiro-račun.” „Kakav ste utisak stekli o njemu?” „Bio je veoma prijatan. Obožavao je orhideje. Izgledao mi je kao neko ko je jednako povučen kao ja, i mislim da smo se zbog toga dobro razumeli.” Valander se zamisli. „Imam još samo jedno pitanje”, reče. „Možete li da zamislite ikakav motiv za njegovo ubistvo? Možda nešto što je rekao ili uradio? Nešto što vam je možda zapalo za oko?” "Ne”, odvrati Svensonova."A dosta sam razmišljala o tome.” Valander pogleda kolege i ustade. "Da vas onda više ne zadržavamo”, reče. „Obećavam vam da će ovaj razgovor ostati među nama.” „Hvala vam na tome”, odvrati ona. „Zaista ne bih volela da izgubim mušterije.” Pozdravili su se na vratima, i žena ih zatvori pre nego što oni stigoše do ulice. „Šta je htela da kaže time da ne bi volela da izgubi mušterije?”, upita

Valander. „Ljudi sa sela su konzervativni”, reče An-Brit. „Mnogi lezbejstvo još uvek smatraju nečim perverznim. Mislim da Svensonova s punim pravom ne želi da se sazna da je lezbejka.” Vratili su se u auto. Valander pomisli kako kiša samo što nije počela. "I šta smo iz ovoga saznali?”, upita Švedberg. Valander je znao da na to postoji samo jedan odgovor. „Nismo se pomakli ni napred ni nazad”, reče. „Istina o ove dve istrage vrlo je jednostavna. Mi ništa pouzdano ne znamo. Imamo jedan broj nepovezanih podataka, ali nemamo nijedan siguran trag. Nemamo zapravo ništa.” U autu zavlada muk, i Valander na trenutak oseti grižu savesti — ovim rečima on kao da je čitavoj istrazi zabio nož u leđa. A opet je bio svestan toga da je ono što je rekao istina. Oni nisu imali nikakav trag. Niti jedan jedini.

21. Te noći Valander je nešto sanjao. Vratio se u Rim. Sa ocem je šetao ulicom, leto se iznenada završilo, došla je jesen, rimska jesen. Razgovarali su o nečemu, ali nije se sećao o čemu. Najednom, otac je nestao. Sve se zbilo veoma brzo. U jednom trenutku je bio kraj njega, u drugom ga više nije bilo, izgubio se u gužvi na ulici. Trgnuo se iz sna. U miru noći, san je bio proziran i jasan — tuga za ocem, za time što nikada neće završiti započeti razgovor. Nije mogao da žali oca koji je umro, već samog sebe koji je i dalje bio tu. Posle toga nije uspeo ponovo da zaspi, a ionako je trebalo rano da ustane. Kad su se prethodne večeri nakon posete Mariji Svenson u Sevestadu vratili u stanicu, čekala ga je poruka da mu je let rezervisan za 7.00 iz Malmea, s dolaskom u Estešund u 9.50, nakon presedanja u Stokhoimu. Pogledao je plan puta i video da može da bira da li će subotu uveče provesti u Svenstaviku ili u Jevleu. Auto ga je čekao na ostrvu Fresen kod Estešunda, a na njemu je bilo da odluči gde će prenoćiti. Pogledao je u kartu Švedske koja je visila na zidu pored uvećane karte Skonea. To mu je dalo ideju. Otišao je u kancelariju i pozvao Lindu. Po prvi put mu se javila telefonska sekretarica. Postavio joj je pitanje: Da li može vozom da dođe do Jevlea, što je putovanje od jedva dva sata, i prenoći tamo? Zatim je neko vreme tražio Švedberga i konačno ga našao u teretani u suterenu. Švedberg je obično išao u saunu petkom uveče kad nikoga nije bilo. Zamolio ga je za uslugu, da rezerviše dve sobe za subotu uveče u nekom dobrom hotelu u Jevleu i da mu sutradan na mobilni telefon javi ime hotela. Potom je otišao kući i kad je zaspao, došao mu je san o ulici u jesenjem Rimu. U šest sati poručeni taksi je čekao. Valander je na aerodromu pokupio karte. Pošto je bila subota ujutru, avion za Stokholm bio je poluprazan. Avion za Estešund nakon presedanja krenuo je na vreme. Valander nikada ranije nije bio u Estešundu. Njegove posete delu zemlje severno od Stokholma bile su malobrojne. Primetio je da se raduje putovanju. Ono mu

je, između ostalog, omogućilo distanciranje od sna koji je usnio prethodne noći. Na aerodromu u Estešundu jutro je bilo hladno. Pilot je rekao da je temperatura jedan stepen iznad nule. Ova hladnoća je drugačija, pomislio je dok je išao ka zgradi aerodroma. Ne miriše na blato. Autom je prešao most na izlazu sa Fresea i pomislio kako je krajolik lep. Grad se blago naginjao ka obali jezera Sturšen. Valander je krenuo južno, a osećaj vožnje tuđeg automobila kroz nepoznate predele bio je oslobađajući. U pola dvanaest je stigao u Svenstavik. Od Švedberga je tokom puta dobio poruku da treba da kontaktira čoveka po imenu Robert Melander. On je bio onaj član crkvene uprave s kojim je advokat Bjurman bio u kontaktu. Melander je živeo u crvenoj kući do stare zgrade opštine u Svenstaviku, koju je sada koristlio udruženje za obrazovanje radnika. Valander je parkirao auto ispred prodavnice ICA u centru mesta. Trebalo mu je malo vremena da uvidi da se stara zgrada opštine nalazila preko puta novog tržnog centra. Ostavio je auto i prošetao se do tamo. Bilo je oblačno, ali nije padala kiša. Ušao je u dvorište kuće koja bi trebalo da je Melanderova. Jedan sivi pas bio je vezan za kolibu. Vrata su bila otvorena. Valander pokuca. Niko mu ne odgovori. U dvorištu je bila leja krompira i žbunovi ribizle. Valander se iznenadi što ribizla raste ovoliko severno. Sa zadnje strane kuće stajao je jedan čovek u čizmama i testerisao grane s drveta koje je ležalo na zemlji. Kad spazi Valandera, on odmah prekide i uspravi se. Bio je Valanderovih godina. Osmehnu se i spusti testeru. "Ti mora da si onaj”, reče i pruži ruku. „Policajac iz Istada”. Dijalekat mu je veoma izražajan, pomisli Valander dok se pozdravljao. „Kad si stigao?”, upita Melander."Sinoć?” „Avion je poleteo u sedam sati”, odgovori Valander. „Jutros.” „Neverovatno da to sad ide tako brzo”, reče Melander."Ja sam bio u Malmeu jednom, šezdesetih godina. Palo mi je na pamet da možda nije loše mrdnuti se malo. A bilo je posla na onom velikom brodogradilištu.” "Na Kokumsu”, reče Valander. „Ali njega više skoro da nema.” „Ničegviše nema”, odgovori Melander filozofski. „Tad mi je trebalo četiri dana autom do dole.” „Ali nisi ostao”, reče Valander.

"Nisam”, odgovori Melander veselo. „Bilo je fino i lepo dole, ali nije bilo moje. Ako ikad u životu budem putovao, biće nagore. Ne nadole. Kažu da dole nemate čak ni snega.” „Dešava se”, reče Valander. „Ali kad dođe, dođe u neograničenim količinama.” „Hrana nas čeka unutra”, reče Melander. „Moja žena radi u domu zdravlja. Ali pripremila nam je sve.” „Ovde je veoma lepo”, reče Valander. „Veoma”, odgovori Melander."A lepota se i održava iz godine u godinu.” Seli su za kuhinjski sto. Valander se odlično najeo. Hrana je bila prava. Pored toga, Melander je bio dobar pripovedač. Ako je Valander dobro razumeo, on je prihode ostvarivao kombinujući više različitih zanimanja. Između ostalog, tokom zime je vodio kurs folklora. Valander je tek uz kafu rekao zašto je došao. "To nas je, naravno, iznenadilo”, reče Melander. „100 000 kruna je mnogo. Posebno kad je poklon nepoznatog čoveka.” „Znači, niko nije znao ko je Holger Erikson?” „Bio nam je potpuno nepoznat. Trgovac automobilima iz Skonea koji je ubijen. Bilo je veoma čudno. Mi koji imamo neke veze s crkvom raspitali smo se. Dali smo i oglas s njegovim imenom istaknutim u novine. Rekli smo da tražimo informacije, ali niko se nije javio.” Valander se setio da ponese fotografiju Holgera Eriksona, koju je našao u fioci njegovog pisaćeg stola. Robert Melander je proučavao sliku dok je punio lulu. Valanderu se probudi nada, ali Melander potom odmahnu glavom. "I dalje mi je nepoznat”, reče. „Dobro pamtim lica, ali njega nisam video. Možda će ga neko drugi prepoznati. Ja ga ne znam.” „Navešću ti dva imena”, reče Valander. „Prvo je Jesta Runfelt. Da li ti to ime išta govori?” Melander se žamisli, ali ne preterano dugo. „Runfelt nije ovdašnje ime”, reče."A ne izgleda ni kao izmišljeno.” „Harald Bergren”, reče Valander. „Još jedno ime.” Melanderova lula se ugasi i on je spusti na sto. „Možda”, reče. „Čekaj da obavim jedan razgovor.” Telefon je stajao u. širokoj niši. Valander oseti kako mu uzbuđenje raste.

Ono što je najviše želeo jeste da identifikuje čoveka koji je pisao dnevnik u Kongu. Melander je razgovarao s čovekom po imenu Nils. „Ovde mi je jedan Skonjanin”, reče preko telefona. „Zove se Kurt i policajac je. Pita za nekog Haralda Bergrena. Ovde u Svenstaviku nemamo nikog živog ko se tako zove, je 1’ da? Ali zar nemamo jednog mrtvog na groblju?” Valanderu raspoloženje splasnu, ali ne u potpunosti. Čak i mrtvi Harald Bergren mogao bi im pomoći. Melander sasluša odgovor i zatim završi razgovor pitanjem kako je izvesnom Arturu nakon neke nesreće. Valander pretpostavi da je zdravstveno stanje nepromenjeno. Melander se vrati za sto. „Nils Enman se brine o groblju”, reče."I tamo postoji jedna ploča s imenom Harald Bergren. Ali Nils je mlad, a onaj koji je pre njega bio zadužen za groblje i sam sad tamo leži. Možda da odemo do tamo i bacimo pogled?” Valander ustade. Melander se začudi njegovoj žurbi. „Neko je jednom rekao da su Skonjani usporeni, ali to očigledno ne važi za tebe.” „Imam svoje loše navike”, odgovori Valander. Krenuli su čistim jesenjim vazduhom. Robert Melander se pozdravljao sa svima koje je sretao. Stigli su do groblja. „Trebalo bi da je on tamo ka šumi”, reče Melander. Valander krenu za Melanderom kroz grobove i pomisli na sinoćni san. Očeva smrt mu se iznenada učini nestvarnom. Kao da je još uvek nije pojmio. Melander zastade i pokaza rukom. Ploča je bila uspravna, sa žutom inskripcijom. Valander pročita natpis i odmah uvide da mu ovo neće biti od pomoći. Čovek po imenu Harald Bergren, koji je ležao sahranjen u grobu pred njim, preminuo je još 1949. Melander primeti njegovu reakciju. „Nije on?” "Nije”, odgovori Valander. „Sasvim je sigurno da nije on. Čovek kog ja tražim živeo je bar do 1963.” „Čovek koga tražiš”, reče Melander znatiželjno. „Čovek kog policija traži mora da je počinio neki zločin?”

„Ne znam”, odvrati Valander. „Inače je prekomplikovano za objašnjavanje. Policija često traži ljude koji nisu uradili ništa nezakonito.” „Onda si dolazio uzalud”, reče Melander. „Crkva je dobila poklon u vidu mnogo para. Ne znamo zašto. I ne znamo ko je taj Erikson.” „Mora da postoji objašnjenje”, odgovori Valander. „Hoćeš da vidiš crkvu?”, upita Melander iznenada, kao da je želeo da ohrabri Valandera. Valander klimnu glavom. „Lepa je”, reče Melander. „Venčali smo se tamo.” Otišli su do crkve i ušli. Valander je primetio da kapija nije bila zaključana. Svetlo je ulazlio kroz prozor na bočnom zidu. „Lepo je”, reče Valander. „Ali ne verujem da si nešto posebno religiozan”, odvrati Melander uz osmeh. Valander ne odgovori, već sede za jednu drvenu klupu. Melander ostade na prolazu između klupa. Valander u mislima pokuša da nađe neki mogući izlaz. Postojao je odgovor, to je znao. Holger Erikson ne bi bez razloga donirao novac crkvi u Svenstaviku. Dobrog razloga. „Holger Erikson je pisao pesme”, reče Valander. „Bio je ono što se obično naziva ruralnim pesnikom.“ "I kod nas ima takvih”, odvrati Melander."Da budem iskren, nije uvek tako dobro to što pišu.” „Pored toga voleo je i ptice”, nastavi Valander. „Noću je tragao za pticama koje idu na jug. Nije ih video, ali znao je da su mu iznad glave. Možda se može čuti lepetanje hiljada krila?” „Znam neke koji imaju golubarnike”, reče Melander. „ Ali ornitologa smo imali samo jednog.” „Imali?”, upita Valander. Melander sede u klupu s druge strane prolaza. „To je čudna priča”, reče. „Priča bez kraja.” Nasmeja se. „Skoro kao tvoja”, reče. "Ni tvoja priča nema kraj.” „Naći ćemo počinioca”, odgovori Valander. „Obično ga uhvatimo. Kakva

je priča?” „Sredinom šezdesetih godina ovamo je došla jedna Poljakinja”, reče Melander. „Niko nije znao odakle je došla. Ali radila je u pansionu. Iznajmljivala je sobu. Držala se po strani. lako je prilično brzo naučila švedski, nije imala prijatelja. Kasnije je kupila kuću. Tamo ka Svegholetu. Ja sam tad bio vrlo mlad, toliko mlad da sam često mislio da je lepa, mada je bila povučena. I nju su zanimale ptice. U pošti su rekli da je dobijala pisma i razglednice iz cele Švedske. Razglednice s podacima o buljinama i bog će ga znati čemu sve. A i ona je pisala gomilu razglednica i pisama. Posle opštine ona je bila ta koja je slala najviše pošte. U radnji su zbog nje naručivali dodatne razglednice. Nije joj bilo bitno šta je na njima. Kupovali su neprodate razglednice iz drugih mesta.” „Otkud znaš sve to?”, upita Valander. "U malom mestu saznaš mnogo toga, hteo ti to ili ne”, odgovori Melander. „Tako je kako je.” „Šta se onda desilo?” „Nestala je.” "Nestala?” „Kako se ono kaže? Isparila. Nije je bilo.” Valander nije bio siguran da je najbolje razumeo. "Je 1’ otputovala odavde?” „Dosta je putovala, ali uvek se vraćala. Kad je nestala, bila je ovde. Pošla je u šetnju selom jednog oktobarskog popodneva. Često se šetala. Posle tog dana niko je nije video. O tom danu je mnogo pisano. Nije se spakovala. Ljudi su se zapitali kad nije došla u pansion. Otišli su do njene kuće. Nije bila tamo. Tražili su je, ali nisu je našli. To je bilo pre otprilike dvadeset pet godina. Nikad ništa nije nađeno, ali glasine su kolale. Da ju je neko video u Južnoj Americi ili Alingsosu. Ili kao duha u šumi kod Retansbina.” „Kako se zvala?”, upita Valander. „Krista. Prezivala se Haberman.” Valander se seti slučaja. Bilo je mnogo spekulacija. „Lepa Poljakinja”, priseti se kroz maglu jednog novinskog naslova. Valander se zamisli.

„Cesto je, dakle, razmenjivala poštu s drugim ljubiteljima ptica”, reče."I ponekad ih je posećivala?” "Da.” "Je 1’ ta prepiska još uvek ovde?” „Proglašena je mrtvom pre nekoliko godina. Jedan rođak iz Poljske se najednom pojavio i zatražio zaostavštinu. Tako je sve njeno otišlo. A kuća je posle srušena da bi se izgradilo nešto novo.” Valander klimnu glavom. Bilo bi mnogo očekivati da sva pisma i sve razglednice još uvek budu tu. „Svega se sećam kroz maglu”, reče. „Ali zar nije bilo nikakve sumnje? Da je možda počinila samoubistvo ili bila žrtva zločina?” „Bilo je, naravno, mnogo glasina. Mislim da su policajci koji su istraživali slučaj odradili dobar posao. Bili su ovdašnji ljudi koji su znali da razlikuju praznu priču od sadržajne. Bilo je glasina o misterioznim automobilima. O tome da su joj noću dolazili tajni posetioci. Niko nije znao šta je radila na svojim putovanjima. To se nikad nije razjasnilo. Nestala je. I još uvek je nestala. Ako je živa, sada je dvadeset pet godina starija. Svi stare. Čak i nestali.” Opet se dešava, pomisli Valander. Neko iz prošlosti se vraća. Ja dođem ovamo da pokušam da saznam zašto je Holger Erikson testamentom ostavio pare crkvi u Svenstaviku. Na to pitanje ne dobijem odgovor. Ali zato saznam da je i ovde postojao jedan ljubitelj ptica, žena koja je nestala pre dvadeset pet godina. Pitanje je da li sam uprkos svemu dobio odgovor na pitanje. Čak iako ga uopšte ne razumem, niti shvatam šta znači. „Istražni materijal sigurno postoji u Estešundu”, reče Melander. „Mora da ima više kila.” Otišli su iz crkve. Valander je posmatrao pticu na zidiću koji je opasavao groblje. "Da li si čuo za pticu koja se zove srednji detlić?”, upita. "To je vrsta velikog detlića”, odgovori Melander. „Vidi se po imenu. Ali zar on nije izumro? Bar u Švedskoj?” "Na putu je da nestane”, reče Valander. „Kod nas ga nema već petnaest godina.” „Možda sam ga nekad video”, reče Melander sumnjičavo. „Ali detlići su

sada retki. S planskom sečom drveća stara stabla su otišla, a oni su se uglavnom tamo nastanjivali. I na telefonskim stubovima, naravno.” Vratili su se do tržnog centra i stali kod Valanderovog auta. Bilo je pola tri. „Ideš dalje?”, upita Melander. „Ili se vraćaš u Skone?” „Idem u Jevle”, odgovori Valander. „Koliko treba? Tri, četiri sata?” „Pre će biti pet. Nema snega i klizavih kolovoza. Putevi su dobri. Ali trebaće ti toliko. Ima skoro 400 kilometara.” „Hvala ti za pomoć”, reče Valander."I za dobru hranu.” „Ali nisi dobio odgovor na pitanja s kojima s došao.” „Možda i jesam”, odvrati Valander. „Videćemo.” „Jedan stari policajac bavio se nestankom Kriste Haberman”, reče Melander. „Počeo je kad je bio u srednjim godinama i nastavio sve do penzije. Navodno je to bilo poslednje što je rekao na samrtničkoj postelji. Zapitao se šta joj se desilo. Nikako nije mogao da se oslobodi toga.” „Postoji ta opasnost”, reče Valander. Pozdravili su se. „Ako dođeš dole, javi se”, reče Valander. Melander se nasmeja, a lula mu se ugasi. „Moji putevi uglavnom idu nagore”, odvrati. „Ali nikad se ne zna. „Bio bih ti zahvalan ako bi se javio”, reče Valander na kraju. „Ako se desi nešto što bi objasnilo zašto je Holger Erikson poklonio novac crkvi.” „Čudno je to”, odgovori Melander."Da je video crkvu, razumeo bih. Lepa je.” "U pravu si”, odvrati Valander."Da je bio ovde, moglo bi se razumeti.” „Možda se nekad provezao selom, a da niko nije znao za to.” "Ili samo poneko”, odgovori Valander. Melander ga pogleda. „Imaš nešto na umu?”, upita. "Da”, odgovori Valander. „Ali ne znam šta to znači.” Rukovali su se. Valander sede u auto i ode. Pogleda u ogledalo i vide da Melander gleda za njim. Vozio je kroz beskrajne šume. Kad je stigao u Jevle, već je bio mrak. Našao je hotel o kom ga je Švedberg obavestio. Kad je pitao na recepciji, saznao je da je Linda već

stigla. Našli su jedan mirni restorančić, s malo gostiju, uprkos tome što je bila subota uveče. Kad se ispostavilo da je Linda došla i da se nalaze na tom, za oboje nepoznatom, mestu, Valander je potpuno nepripremljen odlučio da joj priča o planovima za budućnost. Ali prvo su, naravno, razgovarali o njegovom ocu i njenom dedi, kog više nije bilo. „Često sam razmišljao o vašem dobrom odnosu”, reče Valander. „Možda sam vam jednostavno zavideo. Gledao sam vas zajedno i video sam nešto čega se sećam iz mog detinjstva, a što je u međuvremenu potpuno nestalo.” „Možda tome doprinosi razmak od dve generacije”, odvrati Linda. „Nije neobično da se ljudi bolje slažu sa svojim unucima nego sa svojom decom.” „Otkud znaš to?” „Vidim po sebi. A imam i prijatelje koji kažu isto.” „Ipak, uvek sam imao osećaj da je to bilo nepotrebno”, reče Valander. „Nikada nisam razumeo zašto nije mogao da prihvati to što sam postao policajac. Da mi je bar objasnio. Ili mi dao neku alternativu. Ali nije.” „Deda je bio malo svoj”; reče ona. „I ćudljiv. Ali šta bi ti rekao kad bih ti ja iznenada došla i sasvim ozbiljno ti rekla da planiram da postanem policajka?” Valander se nasmeja. „Iskreno, ne znam šta bih mislio. Već smo se dotakli te teme.” Posle večere su se vratili u hotel. Na termometru ispred jedne gvožđare, Valander je video da je minus dva stepena. Seli su u hotelsko predvorje. U hotelu je bilo malo gostiju i bili su sami. Valander ju je pažljivo pitao šta je s njenim glumačkim ambicijama. Odmah je primetio da ona radije ne bi pričala o tome. Bar ne u tom trenutku. Nije dalje insistirao na tome, ali osetio je nemir. Za samo nekoliko dana Linda je više puta promenila interesovanja. Ono što je brinulo Valandera jeste to što su promene dolazile brzo i što se činilo da su nepromišljene. Sipala je sebi čaj iz termosa i iznenada upitala zašto je tako teško živeti u Švedskoj. „Ponekad pomislim da je to zato što smo prestali da krpimo čarape”, reče

Valander. Ona ga začuđeno pogleda. „Ozbiljan sam”, nastavi on. „Kad sam ja odrastao, Švedska je i dalje bila zemlja u kojoj su se čarape krpile. Čak su nas u školi učili kako se to radi. A onda se jednog dana odjednom prekinulo s tim. Pocepane čarape su počele da se bacaju. Niko više nije krpio pletene čarape. Čitavo društvo se promenilo. Habanje i bacanje bilo je jedino pravilo koje je zaista važilo za sve. Bilo je, naravno, onih koji su nastavili da krpe čarape, ali oni se nisu ni videli ni čuli. Dok se to odnosilo na naše sopstvene čarape, ova promena možda nije bila tako važna. Ali proširilo se. Na kraju je to postala jedna vrsta nevidljivog, ali konstantno prisutnog morala. Cenim da je to promenilo naš odnos prema dobrom i lošem, šta je ono što smemo, a šta ono što ne smemo da uradimo drugim ljudima. Sve je postalo mnogo teže. Sve više ljudi, pre svega mladih kao što si ti, oseća se bespotrebno ili čak nepoželjno u sopstvenoj državi. I kako reaguju? Agresivno i prezirno. Najstrašnije je to što mislim da smo tek na početku nečega što će se samo pogoršavati. Trenutno odrasta jedna generacija, oni koji su još mlađi od tebe, koja će reagovati još nasilnije, Oni ne znaju da je zapravo postojalo vreme kada smo krpili čarape. Kada nismo habali i bacali ni čarape ni ljude.” Valander nije imao šta više da kaže, uprkos tome što je video da ona očekuje nastavak. „Možda se nejasno izražavam”, reče. "Da”, odvrati ona. „Ali mislim da shvatam šta pokušavaš da kažeš.” „Moguće je i da razmišljam potpuno pogrešno. Možda svako vreme izgleda gore u odnosu na ona prošla?” „Nisam nikad čula dedu da kaže nešto tako.” Valander odmahnu glavom. "On je prevashodno živeo u sopstvenom svetu. Slikao je slike na kojima je sam odlučivao o kretanju sunca. Uvek se nalazilo na istom mestu, iznad panja, sa ili bez tetreba, skoro pedeset godina. Ponekad pomislim da nije bio svestan toga šta se događalo izvan kuće u kojoj je živeo. Podigao je nevidljivi zid od terpentina oko sebe.” „Grešiš”, reče ona. „Znao je mnogo toga.” „Onda je to krio od mene.”

„Ponekad je čak pisao poeziju.” Valander je pogleda s nevericom. "Poeziju?” „Jednom mi je pokazao nekoliko pesama. Možda ih je kasnije spalio, ali pisao je poeziju.” "Je l’ i ti pišeš?”, upita Valander. "Možda”, odgovori ona."Ne znam da li je to poezija. Ali pišem ponekad. Za sebe. Ti ne?” "Ne”, odgovori Valander. „Nikad. Ja živim u svetu loše napisanih policijskih izveštaja i bespotrebno detaljnih forenzičkih protokola. Da ne pričam o svim porukama od Centralne policijske uprave.” Linda promeni temu toliko brzo da je Valander posle bio ubeđen da se prethodno dobro pripremila. „Kako ide s Baibom?” "S njom ide dobro. A kako je s nama, to ne znam. Ali nadam se da će doći ovamo. Nadam se da će hteti da živi ovde.” „Šta bi radila u Švedskoj?” "Pa živela bi sa mnom”, odgovori Valander začuđeno. Linda polako odmahnu glavom. „Zašto ne bi?” „Nemoj pogrešno da shvatiš”, reče ona. „Ali nadam se da shvataš da je s tobom teško živeti.” "Zašto?” „Seti se mame. Zašto misliš da je ona želela da živi drugačijim životom?” Valander ne odgovori. Na neki nejasan način je osećao da mu je načinjena nepravda. „Sad si se naljutio”, reče ona. "Nisam”, odvrati on. „Nisam se naljutio.” „Nego šta si?” "Ne znam. Valjda sam umoran.” Ona ustade sa stolice i sede pored njega na kauč. "To nema veze s mojom ljubavlju prema tebi”, reče. „Ima veze samo s tim da odrastam. Naši razgovori će biti drugačiji.” On klimnu glavom.

„Možda se još nisam navikao na to”, reče."A to je prosto.” Nakon razgovora pogledali su film na televiziji. Linda je morala da se vrati u Stokholm rano narednog dana, ali Valander je svejedno verovao da je video kako će budućnost izgledati. Nalaziće se kad oboje budu imali vremena. Pored toga, ona će odsad uvek govoriti ono što zaista misli. Nešto pre jedan rastali su se u hodniku hotela. Nakon toga je Valander dugo ležao budan i pokušavao da dokuči da li je nešto izgubio ili nešto dobio. Deteta više nije bilo. Linda je odrasla. U sedam sati su se našli u trpezariji. Potom ju je ispratio do stanice. Dok su stajali na peronu i čekali voz koji je kasnio nekoliko minuta, Linda iznenada zaplaka. Valander se oseti paralisano. Do tog trenutka nije pokazivala nijedan znak da je uznemirena. „Šta je bilo?”, upita on."Je 1’ se nešto desilo?” „Nedostaje mi deda”, odgovori ona. „Sanjam ga svake noći.” Valander je zagrli. "I ja”, odvrati. Voz je došao. Valander je sačekao na peronu dok nije otišao. Stanica je bila potpuno pusta. Na trenutak se osetio kao zaboravljen ili izgubljen čovek, potpuno obesnažen. Pitao se kako će skupiti snagu.

22. Kad se vratio u hotel, na recepciji ga je čekala poruka. Bila je od Roberta Melandera iz Svenstavika. Valander ode do sobe i okrenu broj. Javila se Melanderova žena. Valander se predstavi i iskoristi priliku da joj zahvali na ukusnoj hrani od prethodnog dana. Zatim se Melander javi. „Sinoć sam celo veče razmišljao”, reče."I o jednom i o drugom. Pozvao sam i starog upravnika pošte. Ture Emanuelson mu je ime. Potvrdio mi je da je Krista Haberman dobijala mnogo razglednica iz Skonea. Iz Falsterbua, koliko se seća. Ne znam da li ti to išta znači, ali svejedno sam hteo da ti prenesem. Njena prepiska u vezi s pticama bila je velika.” „Kako si znao gde sam?”, upita Valander. „Zvao sam policiju u Istadu i pitao”, odgovori Melander. „Vrlo jednostavno.” „Skaner i Falsterbu su poznata sastajališta posmatrača ptica”, reče Valander."To je jedino razumno objašnjenje zašto je dobijala toliko razglednica odatle. Hvala ti što si se pomučio da me obavestiš.” „Počneš da razmišljaš”, reče Melander. „Zašto je taj trgovac automobilima donirao novac našoj crkvi.” „Saznaćemo pre ili kasnije”, odvrati Valander. „Ali može da potraje. U svakom slučaju, hvala ti što si me pozvao.” Valander je ostao u stolici nakon što je završio razgovor. Još nije bilo osam sati. Razmišljao je o iznenadnom gubitku snage na železničkoj stanici. Osećaju da ispred sebe ima nešto nepremostivo. Razmišljao je i o sinoćnom razgovoru s Lindom. Ali pre svega je razmišljao o onome što je Melander rekao i što se sada nalazilo pred njim. Nalazio se u Jevleu zato što je imao zadatak. Do njegovog leta bilo je još šest sati. Iznajmljeni auto će ostaviti na Arlandi. Zatim izvadi nekoliko papira iz fascikle u torbi. An-Brit Heglund je napisala da bi trebalo da stupi u kontakt s policijskim inspekcorom po imenu Sten Vengren. Trebalo bi da je u nedelju kod kuće i da očekuje Valanderov poziv. Pored toga, napisala je i ime čoveka koji je dao oglas u legionarskom časopisu. Zvao se Juhan Ekberg i živeo je u Brinesu. Valander stade kraj prozora. Vreme je bilo ružno. Padala je kiša, hladna, jesenja. Valander se

zapita da li će možda preći u susnežicu. Zapita se i da li na kolima ima zimske gume. Ali pre svega pomisli na to šta zapravo ima da obavi u Jevleu. Svakim korakom mu se činilo da se sve više udaljava od centra koji mu je, istina, bio nepoznat, ali koji je svejedno morao negde da postoji. Osećaj da postoji nešto što nije otkrio, da je pogrešno razumeo ili protumačio osnovni šablon u slici zločina, vratio se dok je stajao kod prozora. Osećaj se ulio u isto pitanje: Zašto takva demonstrativna brutalnost? Šta je ono što ubica želi da ispriča? jezik ubice. Šifra koju nije uspeo da dokuči. Valander protrese glavom, zevnu i spakova torbu. Pošto nije znao o čemu da priča sa Scenom Vengrenom, odluči da odmah pređe na Juhana Ekberga. Ako ništa drugo, možda će uspeti da zaviri u mračni svet u kom se vojnici prodaju onome ko ponudi najviše. Uze torbu i izađe iz sobe. Zatim plati račun na recepciji i zamoli za uputstvo kako da stigne do ulice Sedra Feltšešgatan u Brinesu. Potom siđe liftom do podzemne garaže. Kad je seo u auto, ponovo ga obuze osećaj obesnaženosti. Ostade da sedi ne paleći motor. Da li je na putu da se razboli? Nije se osećao loše, ne čak ni posebno umorno. Tada shvati da to ponajviše ima veze s njegovim ocem. To je bila reakcija na ono što se desilo. Možda delom tuga, pokušaj da se prilagodi drastično promenjenom novom životu. Nije bilo drugog objašnjenja. Linda je imala svoju reakciju. On je na smrt oca reagovao ponavljajućim osećajem gubitka snage. Valander upali motor i izađe iz garaže. Recepcionista mu je dao detaljno uputstvo. Ipak, Valander od samog početka pođe pogrešnim putem. Grad je bio prazan, uobičajeno za nedelju. Valander se oseti kao da ide kroz lavirint. Trebalo mu je dvadeset minuta da nađe ulicu. Bilo je već pola deset kad je stao ispred zgrade koja se nalazila u delu Brinesa za koji je verovao da je stari grad. Odsutno se zapita da li legionari nedeljom spavaju duže. Zapita se da li je Juhan Ekberg uopšte legionar. To što se oglašavao u Terminatoru, ne mora da znači da je služio vojsku. Valander je sedeo u kolima i posmatrao zgradu. Kiša je padala. Oktobar je mesec beznadežnosti. Sve je sivelo. Boje jeseni su bledele. Nakratko je bio spreman da odustane od svega i odveze se odatle. Mogao

je i da se vrati u Skone i zamoli nekog drugog da pozove tog Juhana Ekberga. A mogao je i sam da ga pozove. Ako sad ode iz Jevlea, možda će moći da uhvati neki raniji let za Malme. Ali, naravno, nije otišao. Valander nikada nije uspeo da pobedi simboličnog vodnika u sebi koji se starao da on uvek uradi ono što treba. Nije bio u automobilu plaćenom novcem poreskih obveznika da bi zurio u kišu. Zato izađe iz auta i pređe ulicu. Juhan Ekberg je živeo na poslednjem spratu. U zgradi nije bilo lifta. Iz jednog stana se čula vesela muzika na harmonici. Neko je pevao. Valander zastade i oslušnu. Sotis. Osmehnu se sam za sebe. Taj koji svira harmoniku sigurno ne bulji do iznemoglosti u dosadnu kišu, pomisli i nastavi. Vrata Juhana Ekberga imala su gvozdene lajsne i dodatne brave. Valander pozvoni. Instinktivno je pretpostavljao da ga neko posmatra kroz špijunku. Pozvoni još jednom kao da želi da poruči da neće odustati. Vrata se odškrinuše, ali sigurnosni lanac ostade zakačen. U predsoblju je bilo mračno. Čovek koji se nazirao u stanu bio je veoma visok. „Tražim Juhana Ekberga”, reče Valander. „Ja sam kriminalistički inspektor iz Istada. Moram da razgovaram s vama, ako ste vi Ekberg. Niste ni za šta osumnjičeni. Potrebne su mi samo informacije.” Glas koji mu odgovori bio je oštar, gotovo piskav. "Ne razgovaram s policijom. Bilo da je iz Jevlea, bilo da je odnekle drugde.” Istog trenutka obesnaženost nestade. Valander odmah reagova na čovekov odbojni stav. Nije prešao toliki put da bi ga zaustavili već na vratima. Izvadi policijsku legitimaciju i podiže je. „Rešavam dva ubistva u Skoneu”, reče. „Verovatno ste čitali o tome u novinama. Nisam došao čak dovde da bih s vama stajao na vratima i pričao. Imate puno pravo da me odbijete, ali onda ću se vratiti i bićete primorani da pođete sa mnom u policijsku. stanicu u Jevleu. Možete da birate šta želite.” „Šta vas zanima?” „Ili me pustite da uđem, ili vi izađite ovamo”, reče Valander. „Neću da pričam kroz odškrinuta vrata.” Vrata se zatvoriše i ponovo otvoriše. Lanac je bio skinut. Jako svetlo se upali u predsobliu To iznenadi Valandera. Planski je bilo namešteno tako da

posetiocu zasija pravo u oči. Valander krenu za čovekom kome još uvek, nije video Lice. Uđoše u dnevnu sobu. Zavese su bile navučene, lampe upaljene. Valander zastade na vratima. Osećao je kao da ulazi u neko drugo vreme. Soba je bila kao kulturnoistorijski spomenik iz pedesetih godina. Uz jedan zid stajao je džuboks. Vurlicer. Na zidovima filmski posteri, Džejms Din se video na jednom od njih, ali uglavnom su bili posteri raznih ratnih filmova. Men in action. Američki marinci u borbi na japanskoj obali. Bilo je i oružja. Bajoneta, mačeva, starih revolvera. U sobi je bio i jedan komplet nameštaja od crne kože. Visoki čovek po imenu Juhan Ekberg stajao je i posmatrao ga. Imao je kratku kosu i izgledao kao da je iskočio iz nekog postera na zidu. Nosio je kaki bermude i belu potkošulju. Na rukama je imao tetovaže. Mišići su mu bili nabrekli. Valander pomisli kako pred njim stoji bodibilder. Ekbergov pogled je bio krajnje obazriv. „Šta želite?” Valander pokaza na stolicu. Čovek klimnu glavom. Valander sede, a Ekberg ostade da stoji. Valander se upita da li je Ekberg uopšte bio rođen kad se Harald Bergren borio u svom odvratnom ratu u Kongu. „Koliko imate godina?”, upita. „Došli ste čak iz Skonea da biste me to pitali?” Valander primeti da ga ovaj čovek nervira. Nije se ni trudio to da sakrije. „Između ostalog”, odgovori. „Ako ne budete odgovarali na pitanja, prekidamo odmah. A onda će vas odvesti u stanicu.” „Jesam li osumnjičen da sam počinio neki zločin?” „Jeste li počinili neki zločin?”, preseče ga Valander i pomisli kako sad krši sva važeća pravila svog posla. "Nisam”, odgovori čovek. „Onda ćemo da krenemo od početka. Koliko imate godina?” „Trideset dve.” Valander je bio u pravu. Hamaršeld je pao ispred Ndole godinu dana pre nego što se Ekberg rodio. „Došao sam da vas pitam o švedskim legionarima”, reče. „Ovde sam zbog toga što ste otvoreno okačili znak. Oglasili ste se u Terminatoru. "Je l’ to protivzakonito? Oglašavam se i u časopisima Combat &

Survival i Soldier of Fortune.” „Nisam ni rekao da je protivzakonito. Razgovor će teći znatno brže ako odgovarate na pitanja, a ne postavljate ih.” Ekberg sede i zapali cigaretu. Valander primeti da puši cigarete bez filtera. Zapalio je cigaretu benzinskim upaljačem za koji se Valanderu učinilo da ga je prepoznao iz starih filmova. Upita se da li Juhan Ekberg jednostavno živi u nekom drugom vremenu. „Švedski legionari”, ponovi Valander. „Kad je sve počelo? S ratom u Kongu šezđesetih godina?” „Nešto ranije”, odgovori Ekberg. "Kada?” „Možemo da pokušamo s tridesetogodišnjim ratom.” Valander se zapita da li Ekberg tera šegu s njim. Potom uvide da ne sme da dozvoli sebi da bude zavaran Ekbergovim izgledom niti činjenicom da je fiksiran na pedesete godine. Ako postoje strastveni istraživači orhideja, onda i Ekberg može da bude onaj koji zna najviše o legionarima. Valander se, pored toga, kroz maglu sećao da su u školi učili o tome da su tridesetogodišnji rat vodile armije koje su se sastojale isključivo od plaćenih vojnika. "Da kažemo da nas zanima period posle Drugog svetskog rata”, reče Valander. „Onda počinje s Drugim svetskim ratom. Bilo je Šveđana koji su se prijavljivali za sve armije koje su se borile jedne protiv drugih. Bilo je Švedana u nemačkoj uniformi, u ruskoj uniformi, u japanskoj, američkoj, engleskoj i italijanskoj.” „Pretpostavljam da dobrovoljno prijavljivanje nije isto što i legionarstvo?” „Govorim o volji za ratovanjem”, reče Ekberg. „Uvek je bilo Šveđana koji su bili spremni da uzmu oružje.” Valander primeti nešto od onog bespomoćnog mačizma koji je karakterisao ljude s velikošvedskim zabludama. On baci pogled na zid da vidi da mu nisu promakli neki nacistički simboli, ali ih ne nađe. "Da pustimo dobrovoljce”, reče potom. „Legionari. Ljudi koji se iznajmljuju.”

„Legija stranaca”, reče Ekberg. „To je klasična polazna tačka. Uvek je bilo prijavljenih Šveđana. Mnogi su i pokopani u pustinji.” "Kongo”, reče Valander. „Tu počinje nešto drugo. Je 1’ tako?” „Tamo nije bilo mnogo Šveđana. Ali neki su proveli čitav rat na Katanginoj strani.” "Ko su ti?” Ekberg ga začuđeno pogleda. „Tražite imena?” „Još uvek ne. Zanima me o kojoj vrsti ljudi se radi.” „Bivši vojnici. Neki koji su tražili avanturu. I drugi koji su bili ubeđeni u pravičnost misije. I pokoji policajac kog je policija šutnula.” „Ubeđeni u šta?” "U borbu protiv komunizma.” "Pa, zar nisu ubijali nedužne Afrikance?” Ekberg iznenada ponovo podiže gard. "Na pitanja o političkim stavovima ne moram da odgovaram. Znam svoja prava.” "Ne pitam vas o vašim političkim stavovima. Zanimaju me koje stavove su oni imali. I zašto su postali legionari.” Ekberg ga pogleda svojim opreznim očima. „Zašto vas to zanima?”, upita. "Da kažemo da je to moje jedino pitanje. I na njega želim odgovor.” Valander nije imao šta da izgubi prelaskom na stvar. „Moguće je da je neko ko ima prošlost u švedskim legionarima povezan bar sa jednim ubistvom. Zato vas pitam. Zato vaši odgovori mogu da imaju značaja.” Ekberg klimnu glavom. Razumeo je. „Hoćete da popijete nešto?”, upita. „Šta?” „Viski? Pivo?” Valander je bio svestan da je tek deset sati ujutru, pa odmahnu glavom. Iako zapravo ne bi imao ništa protiv piva. "Neka”, reče. Ekberg ustade i odmah se vrati sa čašom viskija.

„Čime se bavite?”, upita Valander. Ekbergov odgovor ga iznenadi, lako nije znao šta je očekivao da čuje. U svakom slučaju, to nije bilo ono što je Ekberg rekao. „Imam firmu za konsalting koja radi u okviru administrativnog sektora. Usredsređen sam na razvijanje metoda za rešavanje konflikata.” „Zvuči zanimljivo”, reče Valander. I dalje nije bio siguran da li se Ekberg šali s njim. „Pored toga imam akcije koje trenutno dobro stoje. Likvidnost mi je za sada stabilna.” Valander odluči da Ekberg govori istinu. Vrati se na legionare. „Kako to da ste toliko zainteresovani za legionare?” „Oni predstavljaju ono što je u našoj kulturi najbolje, a što je, nažalost, na putu da nestane.” Valander odmah oseti neprijatnost zbog ovog odgovora. Najgore je bilo to što je Ekberg izgledao sasvim ubeđeno. Valander se zapita kako je to moguće. Zapita se i da li i drugi mešetari sa švedske berze imaju takve tetovaže. Može li se pretpostaviti da će se budući finansijeri i švedska privreda sastojati od bildera koji u svojim stanovima imaju prave džuboksove? Valander se vrati na temu. „Kako su regrutovani ti ljudi koji su odlazili u Kongo?” „Postoje određeni barovi u Briselu. Čak i u Parizu. Sve se obavljalo veoma diskretno. Još uvek je tako, inače. Ponajviše zbog onoga što se desilo u Angoli 1975” „Šta se desilo?” „Deo legionara nije pobegao na vreme. Uhvaćeni su kad se rat završio. Novi režim je oformio sud. Većina je osuđena na smrt i streljana. Bilo je užasno. I potpuno nepotrebno.” „Zašto su osuđeni na smrt?” „Zato što su bili plaćeni vojnici. Kao da to ima neke veze. Vojnici su uvek plaćeni, na jedan ili drugi način.” „Ali oni nisu imali nikakve veze s tim ratom? Došli su spolja? Učestvovali su da bi zaradili pare?” Ekberg je ignorisao Valanderov komentar. Kao da nije bio vredan da na

njega odgovara. „Trebalo je da izađu iz borbene zone na vreme, ali izgubili su dvojicu komandanata u borbi. Avion koji je trebalo da ih pokupi sleteo je na pogrešno mesto u šipražju. Stvarno nisu imali sreće. Oko petnaest ih je uhvaćeno. Veća grupa se izbavila i otišla do Južne Rodezije. U jednom velikom dvorištu u blizini Johanesburga danas stoji spomenik streljanima u Angoli. Legionari iz celog sveta došli su tamo na njegovo otkrivanje.” "Je 1’ bilo Šveđana među streljanima?” „Većinom su bili Britanci i Nemci. Njihovi bližnji su imali četrdeset osam sati da preuzmu tela. Skoro niko nije stigao.” Valander je razmišljao o spomeniku u Jonanesburgu. „Drugim rečima, postoji veliko zajedništvo legionara iz različitih delova sveta?” „Svako preuzima odgovornost za sebe. Ali zajedništvo postoji. Mora da postoji.” „Mnogi možda postaju legionari upravo iz tog razloga? Zato što traže zajedništvo?” „Novac je na prvom mestu. Zatim avantura. Pa zajedništvo. Tim redom” „Istina je, dakle, da legionari ubijaju za pare.” Ekberg klimnu glavom. „Naravno da je tako. Legionari nisu čudovišta. Oni su ljudi.” Valander oseti kako mu neprijatnost raste. Ali shvati i da Ekberg zaista misli sve što kaže. Odavno nije upoznao nekoga toliko uverenog u svoje stavove. Nema ničeg zverskog u vojnicima koji će ubiti bilo koga za pravu sumu. Naprotiv, to je definicija njihove ljudskosti. Prema Juhanu Ekbergu. Valander izvadi kopiju fotografije i scavi je na stakleni sto ispred Sebe. Zatim je gurnu ka Ekbergu. „Imate filmske plakate na zidovima”, reče. „Evo vam jedna prava slika. Snimljena u tadašnjem Belgijskom Kongu. Pre više od trideset godina. Pre nego što ste se i rodili. Na njoj su tri legionara. Od kojih je jedan Šveđanin.” Ekberg se pognu i uze fotografiju. Valander malo sačeka. „Prepoznajete li nekog od njih?”, upita potom. Reče i dva imena. Teri O’Benion i Simon Maršand. Ekberg odmahnu glavom.

„Možda im to nisu prava, nego legionarska imena.” "To su onda imena koja bi meni bila poznata”, odvrati Ekberg. „Čovek u sredini je Šveđanin”, nastavi Valander. Ekberg ustade i ode u susednu sobu. Zatim se vrati s lupom u ruci i ponovo pogleda sliku. „Zove se Harald Bergren”, reče Valander. „Zbog njega sam došao.” Ekberg ne odgovarajući nastavi da gleda sliku. „Harald Bergren”, ponovi Valander. „Vodio je dnevnik iz tog rata. Poznajete li ga? Znate li ko je?” Ekberg spusti fotografiju i lupu. „Naravno da znam ko je Harald Bergren”, odgovori. Valander se zanese u stolici. Nije znao koji odgovor je očekivao. Ali nije ovaj koji je dobio. „Gde je on sada?” „Mrtav je. Umro je pre sedam godina.” To je bilo nešto što je Valander posmatrao kao mogućnost. Ipak, oseti razočaranje što se to zbilo tako davno. „Šta se desilo?” „Počinio je samoubistvo. Što nije neuobičajeno kod ljudi koji poseduju veliku hrabrost. I koji znaju šta znači boriti se u naoružanim jedinicama u teškim uslovima.” „Zašto je počinio samoubistvo?” Ekberg slegnu ramenima. „Mislim da mu je bilo dosta svega.” „Čega svega?” „Šta je ono čega je nekome dosta kad se ubije? Samog života. Dosade. Umora koji ga obuzme kad svakog jutra vidi svoje lice u ogledalu.” „Šta se desilo?” „Živeo je u Solentuni, severno od Stokholma. Jednog nedeljnog jutra je stavio pištolj u džep i otišao nekim autobusom do poslednje stanice. Odatle je otišao u šumu i ubio se.” „Kako znate sve ovo?” „Znam. Što znači da teško da može da ima neke veze s ubistvom u Skoneu. Osim ako nije ustao iz mrtvih. Ili postavio minu koja je tek sad

eksplodirala.” Valander je dnevnik ostavio u Skoneu. Sad pomisli da je to možda bila greška. „Harald Bergren je pisao dnevnik u Kongu. Našli smo ga u sefu jednog čoveka koji je ubijen. Jednog trgovca automobilima po imenu Holger Erikson. Da li vam ime nešto govori?” Ekberg odmahnu glavom. "Da li ste sigurni?” „Pamćenje mi je sasvim u redu.” „Imate li neko objašnjenje za to da se dnevnik nalazio tamo?” „Ne” "A za to da su se ta dva čoveka poznavala pre sedam godina?” „Haralda Bergrena sam sreo samo jednom. Godinu dana pre nego što je umro. Tada sam živeo u Stokholmu. Došao je kod mene jedne večeri. Bio je veoma uznemiren. Ispričao mi je da je čekanje na sledeći rat proveo putujući po zemlji i radeći mesec dana ovde, mesec dana tamo. Imao je posao.” Valander shvati da je tu mogućnost zanemario. Iako je pisalo u rečniku, na samom početku. „Mislite na to što je bio automehaničar?” Ekberg se po prvi put iznenadi. „Otkud znate?” „Pisalo je u dnevniku.” „Mogu da zamislim da je jednom prodavcu automobila bio potreban dodatni mehaničar. Da je Harald možda prolazio kroz Skone i stupio u kontakt s Eriksonom.” Valander klimnu glavom. To je, naravno, bila jedna mogućnost."Da li je Harald Bergren bio homoseksualac?”, upita Valander. Ekberg se nasmeši. "Poprilično”, odgovori. "Je 1’ to uobičajeno među legionarima?” "Ne baš. Ali nije ni neuobičajeno. Pretpostavljam da se često javlja i među policajcima?” Valander ne odgovori, već upita: „Javlja li se među savetnicima u rešavanju konflikta?” Ekberg je u međuvremenu ustao i stao kod džuboksa. Osmehnu se

Valanderu. „Javlja se”, reče. „Oglašavate se u Terminatoru, nastavi. „Nudite svoje usluge. Ali u oglasu ne piše koje su to usluge.” „Stvaram kontakte.” „Kakve kontakte?” „Između različitih zainteresovanih poslodavaca.” „Ratni angažman?” „Ponekad. Telohranitelji, obezbeđenje prevoza. Zavisi. Ako bih hteo, mogao bih švedske novine da nahranim zapanjujućim pričama.” „Ali nećete?” „Imam poverenje mojih klijenata.” "Ja nisam iz sveta novinarstva.” Ekberg je ponovo seo. „Tere Blanš u Južnoj Africi”, reče Ekberg. „Vođa nacističke partije Bura. On ima dvojicu švedskih telohranitelja. Samo kao primer. Ali ako to kažete javno, ja ću, naravno, poreći.” „Neću ništa reći”, odvrati Valander. Nije imao više pitanja. Šta su odgovori koje je dobio od Ekberga zapravo značili, još uvek nije znao. „Mogu li da zadržim fotografiju?”, upita Ekberg. „Imam malu zbirku.” „Zadržite je”, reče Valander i ustade. „Original je kod nas.” „Kod koga je negativ?” „I mene to zanima.” Kad je već izašao iz stana, Valander se seti da ima još jedno pitanje. „Zašto zapravo radite sve ovo?” „Stižu razglednice iz celog sveta”, odgovori Ekberg. „Ništa drugo.” Valander shvati da je to odgovor koji će dobiti. „Nešto baš i ne verujem”, reče. „Ali može se desiti da vas pozovem ako budem imao još pitanja.” Ekberg klimnu glavom. Potom zatvori vrata. Kad je Valander izašao na ulicu, već je bila počela da pada susnežica. Bilo je jedanaest sati. Nije imao više posla u Jevleu. Seo je u auto. Harald Bergren nije ubio Holgera Eriksona, a naravno ni Jestu Runfelta. Ono što je

možda mogao da bude trag, pretvorilo se u ništa. Moraćemo iz početka, pomisli Valander. Moraćemo da se vratimo na početnu tačku. Precrtaćemo Haralda Bergrena. Zaboravićemo smežurane glave i dnevnike. Šta ćemo tada videti? Sigurno je moguće naći Haralda Bergrena među nekadašnjim zaposlenima kod Holgera Eriksona. Trebalo bi i sa sigurnošću da utvrdimo da li je bio homoseksualac. Prvi sloj istrage nije dao rezultata. Moramo da kopamo dublje. Valander upali motor. Zatim ode pravo na aerodrom Arlanda. Kad je stigao, imao je određenih poteškoća da nađe mesto na kom treba da ostavi auto. U dva sata je sedeo u fotelji na odlaznom terminalu i čekao svoj let. Rasejano je listao jedne večernje novine koje je neko ostavio. Susnežica je prestala nešto severnije od Upsale. Avion je poleteo na vreme. Valander je sedeo do prolaza. Zaspao je gotovo istog trenutka kad su poleteli. Kad je počelo da ga probada u ušima kako se avion spuštao ka Malmeu, probudio se. Pored njega je sedela jedna žena i krpila čarape. Valander ju je zapanjeno posmatrao. Potom je pomislio kako mora da pozove Elmhult i pita šta je bilo s autom. Do Istada će morati da dođe taksijem. Ali kad je izašao iz aviona i krenuo ka izlazu, Valander spazi Martinsona. Odmah uvide da se nešto desilo. Ne još jedno, pomisli. Bilo šta. Samo ne to. Martinson ga primeti. „Šta se desilo?”, upita Valander. „Mobilni mora da ti bude uključen”, reče Martinson."Ne možemo da te dobijemo.” Valander sačeka zadržavajući dah. „Našli smo putnu torbu Jeste Runfelta”, reče. "Gde?” „Bila je malo nespretno sakrivena duž puta ka Heru.” "Ko ju je našao?” „Neko ko je stao da piša. Video je torbu i otvorio je. Tamo je našao papir s Runfeltovim imenom. U novinama je čitao o ubistvu. Odmah nas je pozvao. Niberg je sada tamo.”

Dobro je, pomisli Valander. Bar nekakav trag. „Onda idemo tamo”, reče. „Ne moraš prvo kući?” "Ne”, odvrati Valander. „Ako išta moram, onda to nije da idem kući.” Krenuli su ka Martinsonovom autu. Valander iznenada shvati da mu se žuri.

23. Torba je stajala na mestu gde je pronađena. Pošto se nalazila tik uz kolovoz, mnogi radoznali vozači su stali videvši dva policajca i grupu ljudi. Niberg se trudio da sakupi dokaze na samom mestu pronalaska. Jedan od njegovih asistenata držao mu je štaku dok je on klečeći na jednom kolenu čačkao po nečemu što se nalazilo na zemiji. Podiže glavu kad Valander dođe. „Kako je bilo u Norlandu?”, upita. „Nisam našao nijednu torbu”, odgovori Valander. „Ali mnogo je lepo. Samo je hladno.” "Uz malo sreće, moći ćemo da kažemo tačno koliko dugo je torba ovde scajala”, reče Niberg. „Smatram da je to važna informacija.” Torba je bila zatvorena. Valander nije mogao da vidi nikakvu ceduljicu s imenom. A ni reklamu za Posebna putovanja. „Jeste li pričali s Vanjom Andešon?”, upita. „Već je bila ovde”, odgovori Martinson. „Prepoznala je torbu. A i otvorili smo je. Na vrhu se nalazi Runfeltov nestali noćni dvogled. Tako da je sigurno njegova torba.” Valander pokuša da razmisli. Nalazili su se na putu 13, južno od Eneborga. Odmah iznad se nalazi raskrsnica gde se, između ostalog, može skrenuti ka Ledingeu. U drugom pravcu se stiže južno od jezera Krageholmsšen i nedaleko od Mašvinsholma. Valander shvati da se nalaze otprilike na pola puta između dva mesta zločina. Ili u ćošku trougla u kom se Istad nalazi na vrhu. Nalazimo se prilično blizu svega, pomisli. Tačno u nevidljivoj središnjoj tački. Torba je nađena na istočnoj strani puta. Ako ju je tu ostavio neko ko je došao autom, onda je verovatno išao na sever iz pravca od Istada. Ali mogao je da dođe i iz Mašvinsholma, skrene na raskrsnici kod Sevestada i potom krene ka severu. Valander pokuša da proceni alternative. Pored toga, Niberg je bio u pravu kad je rekao da će im od velike pomoći biti informacija o tome koliko dugo se torba tu nalazi.

„Kad ćemo moći da je uzmemo?”, upita Valander. „Donećemo vam je u Istad u roku od sat vremena”, odgovori Niberg. „Uskoro završavam.” Valander dade glavom znak Martinsonu i oni krenuše ka njegovom automobilu. Valander mu je tokom vožnje od aerodroma rekao da mu je putovanje na sever zemlje dalo jasnoću u jednoj važnoj činjenici, ali da ih nije odvelo dalje u ostalim pitanjima. Zašto je Holger Erikson poklonio novac crkvi u Jemtlandu i dalje je bila zagonetka. Pored toga, znali su i to da je Harald Bergren mrtav. Valander nije sumnjao u to da Ekberg govori istinu. Niti u to da je znao o čemu priča. Bergren nije mogao da bude direktno povezan sa smrću Holgera Eriksona. S druge strane, moraće da otkriju da li je radio za njega. Ali ne smeju da računaju da će ih to zaista odvesti dalje. Određeni delovi istrage nemaju drugu vrednost osim toga da moraju biti na svom mestu kako bi najvažniji delovi mogli da se uklope. Harald Bergren je odsad jedan takav deo. Seli su u auto i pošli ka Istadu. „Možda je Holger Erikson davao povremene poslove nezaposlenim legionarima”, reče Martinson. „Možda je posle Haralda Bergrena došao neko ko nije vodio dnevnik, ali kome je iznenada palo na pamet da Eriksonu iskopa grob s kočevima. Ili iz bilo kog drugog razloga.” "To je, naravno, moguće”, reče Valander sumnjičavo. „Ali kako onda da objasnimo ono što se desilo Jesti Runfeltu?” "To objašnjenje još uvek nemamo. Možda bi na njega trebalo da se koncentrišemo?” „Erikson je prvi umro”, reče Valander. „Ali to ne znači da se on nalazi na početku lanca događaja. Problem nije samo u tome što nam nedostaju motiv i objašnjenje. Nedostaje nam i ishodište.” Martinson je neko vreme ćutao. Prolazili su kroz Sevestad. „Zašto je njegova torba završila na ovom putu?”, upita potom iznenada. „Kad je Runfelt bio krenuo u potpuno suprotnom pravcu? Ka Kopenhagenu. Mašvinshoim je na putu ka aerodromu Kasturp. Šta se zapravo desilo?” „To bih i ja voleo da znam”, odgovori Valander. „Pregledali smo Runfeltov auto”, reče Martinson. „Imao je parking mesto sa zadnje strane zgrade u kojoj je živeo. Opel iz 1993. Izgledalo je da je sve

u redu.” „Ključevi?” „Bili su u stanu.” Valander se seti da još uvek nije dobio odgovor na pitanje da li je Runfelt poručio taksi onog jutra kad je trebalo da krene na put. „Hanson kaže da je razgovarao s Taksijem. Runfelt je naručio vozilo za pet sati ujutru. Trebalo je da ga odveze do Malmea, ali u Taksiju kažu da su to kasnije zabeležili kao propalu vožnju. Šofer je čekao. Potom su pozvali Runfelta pošto su mislili da se uspavao. Nisu dobili odgovor. Taksista je onda otišao. Hanson kaže da je čovek s kojim je pričao bio prilično precizan u opisu onoga što se desilo.” „Izgleda kao dobro isplanirani napad”, reče Valander. „Ukazuje na više počinilaca”, dodade Martinson. „Koji su do detalja bili upoznati s Runfeltovim planovima. S tim da rano tog jutra kreće na put. Ko je to mogao da zna?” „Lista je ograničena. A zapravo i postoji. Mislim da ju je An-Brit sastavila. Anita Lagergren iz turističke agencije je znala, Runfeltova deca. Ćerka je, doduše, znala samo kog dana će putovati, ne i to da kreće rano ujutru. Ali teško da ima još nekog.” „Vanja Andešon?” "An-Brit je mislila da je i ona znala. Ali nije.” Valander polako odmahnu glavom. „Još neko je znao”, reče. „Neko nam fali na toj listi. Tu osobu tražimo.” „Počeli smo da proveravamo njegov registar klijenata. Došli smo do podatka da je tokom godina imao ukupno četrdesetak istražnih zadataka ili kako bi se to već zvalo. Drugim rečima, nije ih bilo tako mnogo. Četiri godišnje. Ali ne smemo da zanemarimo mogućnost da se onaj koga tražimo nalazi među njima.” "To moramo pažljivo da pregledamo”, odvrati Valander."To će biti mukotrpan posao. Ali, naravno, moguće je da si sasvim u pravu.” „Sve više imam osećaj da će nam trebati dosta vremena.” Valander postavi pitanje u sebi. Shvati da deli Martinsonovo mišljenje. „Uvek možemo da se nadamo da nisi u pravu”, reče. „Mada, to je malo verovatno.”

Približavali su se Istadu. Bilo je pola šest. „Očigledno planiraju da prodaju cvećaru”, reče Martinson. „Deca se slažu. Pitala su Vanju Andešon da li ona želi da je preuzme. Samo pitanje je da li ona ima para.” "Ko ti je to rekao?” "Bu Runfelt je zvao. Pitao je da li on i njegova sestra mogu da napuste Istad posle sahrane.” „Kad je sahrana?” "U sredu.” „Nek idu”, reče Valander. „Kontaktiraćemo ih ako nam budu potrebni.” Skrenuli su na parking ispred policijske stanice. „Razgovarao sam s mehaničarem iz Elmhulta”, reče Martinson. „Auto će ti biti gotov sredinom sledeće nedelje. Nažalost, izgleda da će biti prilično skupo. Ali to si možda već znao? Obećao je, međutim, da će se postarati da ti se auto doveze do Istada.” Hanson je sedeo kod Švedberga kad su došli. Valander je ukratko referisao o rezultatu putovanja. Hanson je bio ozbiljno prehlađen. Valander mu predloži da ode kući. "I Lisa Holgešon je bolesna”, reče Švedberg. „Izgleda da je dobila grip.” „Zar je već stigao?”, upita Valander. „To nam može napraviti velike probleme.” "Ja sam samo prehlađen”, uveri ih Hanson. „Nadam se da će mi koliko sutra biti bolje.” "I oba An-Britina deteta su bolesna”, reče Martinson. „Ali njen muž se valjda sutra vraća kući.” Valander izađe iz Švedbergove kancelarije. Zamolio ih je da ga pozovu kad torba stigne. Planirao je da napiše izveštaj o svom putovanju, možda i da pokupi račune koji su mu bili potrebni da bi sastavio spisak troškova. Ali na putu ka svojoj kancelariji, on se predomisli i vrati. „Mogu li da pozajmim jedan auto? Vraćam se za pola sata.” Veći broj ruku s ključevima pruži se ka njemu. On uze Martinsonov. Bilo je mračno dok je vozio ka ulici Vestra Valgatan. Nebo je bilo vedro. Noć će biti hladna. Možda će biti i mraz. Valander se parkira ispred cvećare i krenu niz ulicu ka Runfeltovoj zgradi. Vide da prozori sijaju. Pretpostavi da

Runfeltova deca pregledaju stan. Policija ga je napustila. Mogli su da počnu da pakuju i izbacuju stvari. Poslednji sažetak nečijeg života. Najednom pomisli na oca. Na Jertrud i svoju sestru Kristinu. Nije čak ni otišao do Lederupa da im pomogne da raspreme očeve stvari. Iako toga nije bilo mnogo i njegovo prisustvo zapravo nije bilo neophodno, trebalo je da se pojavi tamo. Nije mogao da razluči da li je to potisnuo zbog neprijatnosti ili zato što nije imao vremena. Zaustavi se ispred Runfeltovog ulaza. Ulica je bila pusta. Osećao je potrebu da uspostavi sled događaja. Stade tačno ispred ulaza i osvrnu se. Zatim pređe ulicu i uradi isto. Runfelt se nalazi na ulici. Vreme je još uvek neutvrđeno. Mogao je da izađe iz ulaza uveče ili tokom noći. Tad nije nosio torbu. Izašao je iz stana zbog nečeg drugog. Ako je, s druge strane, izašao ujutru, nosio je torbu. Ulica je pusta. Torbu stavlja ispred sebe na trotoar. Odakle dolazi taksi? Da li Runfelt čeka ispred ulaza ili prelazi ulicu? Nešto se desi. Runfelt i njegova torba nestaju. Torba je nađena na putu ka Heru. A Runfelt visi zavezan za drvo u blizini mašvinsholmskog zamka. Valander pogleda ulaze s obe strane zgrade. Nijedan od njih nije bio dovoljno dubok da bi se neko tu sakrio. Pogleda ulične svetiljke. One koje su osvetljavale Runfeltov ulaz sijale su. Automobil, pomisli. Auto je stajao ovde, tik uz ulaz. Runfelt izlazi na ulicu. Neko izlazi iz auta. Da se Runfelt uplašio, pustio bi glasa. To bi pažljivi komšija čuo. Ako je bio neko nepoznat, možda je jednostavno iznenadio Runfelta. Čovek mu je prišao. Da li ga je udario? Zapretio mu? Valander pomisli na reakciju Vanje Andešon u šumi. Runfelt je znatno oslabio za ono kratko vreme koliko ga nije bilo. Valander je bio ubeđen da je to značilo da je držan u zatočeništvu. Izgladnjivanje. Uz prisilu, bez svesti ili pod pretnjom, Runfelt je odveden do auta. I onda je nestao. Torba je nađena na putu za Her. Tik uz kolovoz. Valanderova prva reakcija kad je stigao na mesto na kom se torba nalazila bila je da je ona tu ostavljena da bi bila nađena. Ponovo demonstrativni momenat. Valander se vrati do ulaza. Krenu iz početka. Runfelt izlazi na ulicu. Kreće na putovanje kom se raduje. Posetiće Afriku da bi video orhideje. Valanderovo razmišljanje prekide jedan auto koji prođe ulicom. Valander poče da šeta napred-nazad ispred ulaza. Pomisli na mogućnost

da je Runfelt deset godina ranije ubio svoju ženu. Da je pripremio rupu u ledu i pustio je da upadne. Bio je brutalan čovek. Zlostavljao je majku svoje dece. Na površini, on je ljubazan cvećar sa strašću prema orhidejama. I kreće u Najrobi. Svi koji su razgovarali s njim u danima pred put jednoglasno potvrđuju njegovu istinsku radost. Ljubazan čovek koji je istovremeno i čudovište. Valander proširi svoju šetnju i do cvećare. Pomisli na provalu. Na baricu krvi na podu. Dva-tri dana nakon što je Runfelt poslednji put viđen, neko je provalio u cvećaru. Ništa nije ukradeno. Ni jedan jedini cvet. Na podu krv. Valander razočarano odmahnu glavom. Nešto nije video. Jedna površina skrivala je drugu. Jesta Runfelt. Ljubitelj orhideja i čudovište. Holger Erikson. Ljubitelj ptica, pesnik i prodavac automobila. I njega je bio glas brutalnog ophođenja prema ljudima. Brutalnost ih ujedinjuje, pomisli Valander. Ili tačnije, skrivena brutalnost. U Runfeltovom slučaju jasnija nego u Eriksonovom, ali postoje sličnosti. Vrati se do ulaza. Runfelt izlazi na ulicu. Spušta torbu. Ako je jutro. Šta radi onda? Čeka taksi. Ali kad taksi dođe, on je već nestao. Valander zastade na pola koraka. Runfelt Čeka taksi. Da li je došao drugi taksi? Lažni taksi? Runfelt zna samo da je naručio vozilo, ne zna koje će vozilo doći. Niti ko je vozač. Ulazi u auto. Šofer mu pomaže s torbom. Potom kreću ka Malmeu. Ali ne stižu dalje od Mašvinsholma. Možda se tako odigralo? Možda je Runfelt držan u zatočeništvu negde u blizini šume u kojoj je nađen? Ali torba je bačena na putu za Her. U potpuno drugom pravcu. U pravcu Holgera Eriksona. Valander primeti da dalje od ovoga ne može da ode. U ideju da se drugo taksi vozilo stvorilo i njemu samom je bilo teško da poveruje. S druge strane, nije ni znao u šta da veruje. Jedino što je bilo jasno jeste to da je ono što se desilo pred Runfeltovim ulazom bilo dobro isplanirano. I da je to isplanirao neko ko je znao da će on ići u Najrobi. Valander se vrati u stanicu. Vide da Nibergov auto stoji aljkavo parkiran ispred ulaza. To znači da je torba stigla.

Sto u sali za sastanke bio je prekriven plastičnom ciradom i na njoj je stajala torba. Još uvek nije bila otvorena. Niberg je pio kafu sa Švedbergom i Hansonom. Valander shvati da su čekali da se on vrati. Martinson je pričao telefonom. Valander zaključi da razgovara s detetom i dade mu ključeve. „Koliko dugo je torba stajala tamo?”, upita Valarider. Nibergov odgovor ga iznenadi. Pretpostavljao je nešto drugo. „Najviše par dana”, reče Niberg."U svakom slučaju ne više od tri.” „Drugim rečima, držana je negde drugde prilično dugo”, reče Hanson. „To nameće još jedno pitanje”, nastavi Valander. „Zašto se počinilac tek sad rešava nje?” Niko nije imao odgovor. Niberg navuče gumene rukavice i otvori torbu. Tek što je krenuo da vadi odeću s vrha, kad ga Valander zamoli da sačeka. Nagnu se preko stola. Šta je ono što mu je privuklo pažnju, još uvek nije znao. „Imamo li fotografiju ovoga?”, upita. „Otvorene torbe ne”, odgovori Niberg. „Sredite to”, reče Valander. Bio je ubeđen da je reagovao na to kako je torba spakovana. Samo nije mogao odmah da kaže šta je to tačno bilo. Niberg izađe iz sale i vrati se s foto-aparatom. Pošto ga je bolela noga, on reče Švedbergu da se popne na stolicu i slika. Potom su raspakovali torbu. Valander pred sobom vide čoveka koji putuje u Afriku s malo prtljaga. U torbi nije bilo neočekivanih predmeta i odeće. U džepu sa strane našli su Runfeltov plan puta, zajedno s povećom svotom novca u dolarima. Na dnu torbe je stajalo nekoliko blokova, knjiga o orhidejama, kao i foto-aparat. U tišini su posmatrali sadržaj torbe. Valander je u sebi grozničavo tragao za onim što mu je privuklo pažnju u trenutku kad su otvorili torbu. Niberg je u međuvremenu otvorio neseser i proveravao je ime na kutiji lekova. "Malarijaprolifaks”, reče. „Jesta Runfelt je znao šta mora da ponese u Afriku.” Valander je posmatrao praznu torbu. Onda primeti da se nešto zaglavilo u postavi poklopca. Niberg izvuče plastičnu karticu za ime. „Jesta Runfelt je možda posećivao kongrese”, predloži Niberg. "U Najrobiju je trebalo da ide na foto-safari”, odvrati Valander. „Ali,

naravno, možda je ostala od nekog ranijeg putovanja.” Valander uze salvetu, uhvati štipaljku sa zadnje strane kartice i približi je očima. Tad oseti miris parfema. Zamisli se. Prinese je Švedbergu koji je stajao kraj njega. "Je l’ osećaš na šta miriše?” „Afteršejv?” Valander odmahnu glavom. "Ne”, reče. „Ovo je parfem.” Svi su pomirisali osim Hansona koji je bio prehlađen. Složili su se da miriše na parfem. Ženski parfem. Valander se još više zamisli. Činilo mu se i da prepoznaje štipaljku. „Gde sam već video ovakvu štipaljku?”, upita. Martinson je imao odgovor. „Zar takve ne koristi Opština Malme?”, reče on. „Svi koji rade u bolnici imaju takve kartice.” Valander uvide da je Martinson u pravu. „Ovo se ne uklapa”, reče. „Plastična kartica koja miriše na parfem u torbi koju je Runfelt spakovao za put u Afriku.” U tom trenutku se seti šta je ono što mu je privuklo pažnju kad su otvorili torbu. „Voleo bih da An-Brit dođe”, reče. „Bez obzira na bolesnu decu. Možda njena fantastična komšinica može da uskoči na pola sata. Policija će joj platiti.” Martinson je pozva. Razgovor je bio kratak. "Stiže”, reče. „Zašto ti ona treba?”, upita Hanson. „Hoću samo da nešto uradi s torbom”, reče Valander. „Ništa više.” „Da vratimo stvari?”, upita Niberg. "To je upravo ono što nećemo da uradimo”, odgovori Valander. „Zato hoću da ona dođe. Da spakuje torbu.” Svi ga upitno pogledaše, ali niko ne reče ništa. Hanson izduva nos. Niberg sede na stolicu da odmori nogu. Martinson ode u svoju kancelariju, verovatno da se javi kući. Valander izađe iz sale za konferencije i stade pred kartu istadskog policijskog distrikta. Isprati put između Mašvinsholma, Ledingea i Istada. Uvek postoji neki centar, pomisli. Tačka koja povezuje

različite događaje, koja ima ekvivalent i u stvarnosti. Mit da se zločinac vraća na mesto zločina retko je istinit. Međutim, počinilac često najmanje dvaput prođe pored iste tačke. An-Brit Heglund dotrča hodnikom. Kao i obično, Valander oseti grižu savesti što ju je zamolio da dođe. Sada je više nego ikada shvatao kakav je problem biti sam s dvoje dece. Ovog puta, međutim, smatrao je da ima sasvim opravdan razlog da je pozove. "Je 1’ se nešto desilo?”, upita ona. „Znaš da smo našli Runfeltovu torbu?” „Čula sam.” Ušli su u salu za konferencije. „Ovo na stolu je bilo u torbi”, reče Valander. „Navuci rukavice i spakuj sve.” "Na neki poseban način?” "Na način koji je tebi prirodan. Jednom si mi rekla da pakuješ stvari svom mužu. To znači da imaš rutinu.” Ona uradi što joj je rečeno. Valander je bio zahvalan što ništa više nije pitala. Posmatrali su je. Rutinirano i odlučno ona je birala predmete i stavljala ih u torbu. Potom se odmakla od stola. „Da je zatvorim?” „Ne moraš.” Stajali su oko stola i gledali rezultat. Bilo je onako kako je Valander pretpostavio. „Kako si mogla da znaš kako je Runfelt spakovao stvari?”, upita Martinson. „Sačekaćemo s komentarima”, prekide ga Valander."U trpezariji je jedan saobraćajac. Pozovite ga.” Saobraćajac po imenu Laurin uđe u prostoriju. U međuvremenu su ispraznili torbu. Laurin je izgledao umorno. Valander je čuo priče o velikim noćnim kontrolama na putevima. Valander zamoli Laurina da spakuje stvari sa stola u torbu. Ni Laurin nije postavljao pitanja. Valander primeti da Laurin nije aljkav, već da pažljivo pakuje stvari. Kad je završio, Valander mu zahvali. Laurin izađe. „Skroz drugačije”, reče Svredberg.

„Nije mi namera ništa da dokazujem”, reče Valander. „Mislim da to nije ni moguće. Ali kad je Niberg otvorio torbu, imao sam osećaj da nešto nije u redu. Oduvek mi se činilo da muškarci i žene različito pakuju stvari. Činilo mi se da je ovu torbu spakovala žena.” „Vanja Andešon?”, predioži Hanson. "Ne”, odgovori Valander."Ne ona. Jesta Runfelt je sam spakovao torbu. U to možemo da budemo prilično sigurni.” An-Brit Heglund je shvatila šta Valander ima na umu. „Hoćeš da kažeš da je naknadno prepakovana? Da ju je prepakovala žena?” "Ne govorim ništa određeno. Samo razmišljam naglas. Torba je stajala napolju nekoliko dana. Jesta Runfelt je nestao mnogo pre toga. Gde je torba bila u međuvremenu? To nam, recimo, može objasniti čudan izostanak nečega.” Nikome osim Valandera to nije palo na pamet, ali sad su odmah shvatili na šta misli. "U torbi nema gaća”, reče Valander. „Izgleda mi čudno da se Jesta Runfelt spremio za put u Afriku, a da nije spakovao ni jedan jedini par gaća.” "To nema šanse da je uradio”, reče Hanson. „Što dalje znači da je neko prepakovao torbu”, dodade Martinson. „Recimo, neka žena. I tokom tog prepakivanja, nestaje sav Runfeltov donji veš.” Valander oseti uzbuđenje u sobi. „Još nešto”, reče polako. „Runfeltove gaće su nestale iz nekog razloga, ali u torbi se istovremeno našao i jedan strani predmet.” Valander pokaza na plavu karticu sa štipaljkom. An-Brit Heglund je i dalje nosila rukavice. „Pomiriši je”, reče Valander. Ona to i učini. „Diskretan ženski parfem”, bila je njena reakcija. U sali zavlada mir. Po prvi put čitava istraga zadrža dah. Na kraju Niberg prekide tišinu. "Da li to znači da je u sve ove gnusnosti umešana jedna žena?” "To u svakom slučaju više ne možemo da isključimo”, odgovori

Valander. „Iako ništa direktno ne potvrđuje to. Izuzev ove torbe.” Ponovo nastade tišina. Ovog puta je trajala duže. Bilo je osam sati. U nedelju 16. oktobra. *** Došla je do železničkog vijadukta nešto posle sedam sati. Bilo je hladno. Sve vreme je skakutala kako bi se ugrejala. Proći će još dosta vremena dok onaj kog ona čeka ne dođe. Najmanje pola sata, možda i više. Ali ona je uvek dolazila na vreme. Uz jezu se prisećala prilika kad je stizala kasno. Kad su je ljudi čekali. Kad je ulazila u različite prostorije, a ljudi zurili u nju. Nikada više u životu neće zakasniti. Vodila je život prema rasporedu sa nacrtanim marginama. Bila je potpuno mirna. Čovek koji će uskoro proći ispod vijadukta bio je čovek koji ne zaslužuje da živi. Nije mogla da oseća mržnju prema njemu. Da mrzi je mogla samo žena koja je loše završila. Ona je stajala u mraku i čekala samo na to da učini ono što je neophodno. Oklevala je jedino oko toga da li da čeka. Pećnica je bila prazna. Međutim, njena radna šema za narednu nedelju bila je komplikovana. Nije htela da rizikuje da on umre u pećnici. Donela je odluku da se to mora obaviti odmah. Nije se dvoumila ni oko načina. Žena koja joj je pričala o svom životu, i koja joj je naposletku dala njegovo ime, ispričala joj je o kadi napunjenoj vodom. I kakav je osećaj biti gurnut pod vodu i gotovo ostati bez vazduha, pući iznutra. Pomislila je na veronauku. Na vatre pakla koje su čekale grešnike. Strah je i dalje bio prisutan. Niko nije znao kako se greh meri. Niko nije znao ni kada se kazne dele. O tom strahu nikada nije mogla da razgovara s majkom. Razmišljala je o poslednjem majčinom času. Alžirska policajka po imenu Fransoaz Bertran napisala je da se sve zbilo veoma brzo. Nije patila. Teško da je mogla i da bude svesna toga šta joj se desilo. Ali kako je ona mogla da zna? Da nije ipak pokušala da sakrije deo istine koji je bilo preteško podneti? Voz joj prođe iznad glave. Ona izbroja vagone. Potom se sve opet umiri. Ne vatrom, pomisli. Već vodom. Vodom će se grešnik uništiti.

Pogleda na sat. Primeti da jedna pertla na patikama samo što se nije odvezala. Sagnu se i zaveza je. Čvrsto. Imala je jake prste. Čovek kog je čekala i kog je prethodnih dana posmatrala bio je nizak i podebeo. Neće joj predstavljati problem. Sve će biti gotovo za tren. Jedan čovek s psom prolazio je ispod vijadukta s druge strane ulice. Koraci su mu odzvanjali. Situacija ju je podsetila na neki stari crno-beli film. Uradila je ono što je bilo najjednostavnije, pravila se da nekog čeka. Bila je sigurna da je neće upamtiti. Celog života je učila da bude neprimetna, da se učini nevidljivom. Tek sada je shvatila da je to bila priprema za nešto što ranije nije mogla da zna. Čovek s psom je nestao. Njen auto je stajao parkiran s druge strane vijadukta. Iako su se nalazili usred Lunda, saobraćaj je bio redak. Čovek s psom bio je jedini koji je prošao, ne računajući jednog biciklistu. Osećala se spremnom. Ništa nije moglo da pođe po zlu. Tad ugleda čoveka kog je čekala. Dolazio je njenom stranom ulice. U daljini se začu auto. Ona se savi, kao da je boli stomak. Čovek zastade kraj nje i upita je da li je bolesna. Umesto da odgovori, ona pade na kolena. On uradi ono na šta je računala — stade tik uz nju i nagnu se napred. Ona reče da joj je iznenada pozlilo i upita ga da li može da joj pomogne do automobila koji je tu, nedaleko. On je uze pod ruku. Ona se namerno okači o nju. Baš kao što je i planirala, morao je da se pomuči da je drži uspravno. Njegova telesna snaga bila je ograničena. Odnese je do auta i upita da li joj je potrebno još nešto, ali ona odgovori da nije. On joj otvori vrata. Ona hitro pruži ruku ka krpi. Da etar ne bi ispario, uvila je krpu u plastičnu kesu. Trebalo joj je samo nekoliko sekundi da je izvadi. Ulica je i dalje bila pusta. Ona se brzo okrenu i čvrsto mu pritisnu krpu na lice. On pokuša da se oslobodi, ali ona je bila jača. Kad poče da pada, pridrža ga jednom rukom, a drugom otvori zadnja vrata. Bilo je lako ubaciti ga u auto. Ona sede napred. Jedan auto prođe, odmah za njim i jedan biciklista. Ona se nadvi nad zadnje sedište i ponovo mu pritisnu krpu na lice. On ubrzo izgubi svest. Neće se probuditi dok ne stignu do jezera. Išla je putem preko Svaneholma i Brode. Kad je stigla do malog napuštenog kampa na plaži, ona skrenu, ugasi farove i izađe iz auta. Oslušnu. Bilo je

potpuno tiho. Kamp-prikolice stajale su napuštene. Ona izvuče nesvesnog čoveka na zemlju. Potom iz gepeka izvadi džak. Tegovi se očešaše o kamenje. Bilo joj je potrebno više vremena nego što je proračunala da ga ubaci u džak i veže ga. Još uvek je bio bez svesti. Ona odvuče džak do mostića koji je izlazio u jezero. U daljini jedna ptica zaleprša u mraku. Ona stavi džak na ivicu mostića. Sad je preostalo samo kraće čekanje. Zapali cigaretu. Pod svetlošću žara je posmatrala svoju ruku. Bila je mirna. Nakon dvadesetak minuta čovek u džaku poče da se budi i mrda. Ona pomisli na kupatilo. Na ženinu priču. I seti se mačaka koje su se udavile kad je ona bila mala. Otplutale su u vrećama, još uvek žive, očajnički se boreći za vazduh i život. On poče da vrišti i cepa džak. Ona ugasi cigaretu o mostić. Pokuša da razmisli, ali glava joj je bila prazna. Potom nogom gurnu džak u vodu i ode odatle.

24. Toliko dugo su ostali u stanici da je nedelja prešla u ponedeljak. Valander je već bio poslao Hansona kući, a nešto kasnije i Niberga. Ali ostali su bili tu i iznova su prolazili kroz sav istražni materijal. Putna torba ih je nagnala na ponovni pregled. Sedeli su u sali za konferencije i ona je stajala na stolu pred njima sve do kraja sastanka. Tada je Martinson zatvorio torbu i odneo je u svoju kancelariju. Prošli su kroz sve što se desilo s pretpostavkom da ništa od vremena koje su dosad uložili nije bilo uzaludno. U ponovnom pregledu ležala je zajednička potreba da se pogled baci i na stranu, da se zastane kod raznih detalja u nadi da će se otkriti nešto što se ranije previdelo. Ipak, na kraju nisu našli ništa što bi značilo da su došli do proboja. Događaji su i dalje bili u mraku, veze između njih nejasne, motivi nepoznati. Ponovni pregled odveo ih je do ishodišta, da su dva muškarca ubijena na užasan i brutalan način, i da je počinilac morao biti isti. Bilo je dvanaest i petnaest kad je Valander stavio tačku. Dogovorili su se da će se naći rano sledećeg jutra kako bi organizovali nastavak istražnog postupka, što je pre svega značilo da će proveriti da li zbog pronalaska torbe treba promeniti nešto u organizaciji istrage. An-Brit Heglund je ostala sve vreme. Dva puta je na po nekoliko minuta napuštala prostoriju. Valander je pretpostavio da je zvala kući i razgovarala s komšinicom koja joj je čuvala decu. Kad su završili, Valander je zamoli da ostane još nekoliko minuta, ali istog trenutka zažali. Nije trebalo da je više zadržava. Ali ona se samo vrati u stolicu i sačeka dok ostali ne izađoše. „Hoću da mi nešto učiniš”, reče on. „Hoću da prođeš kroz sve ove događaje i staviš ih u žensku perspektivu. Hoću da pređeš sav istražni materijal, s idejom da tražimo počiniteljku, a ne počinioca. Nek budu dva ishodišta. U prvom slučaju kreni od toga da je delala sama, u drugom da je bila bar saučesnik.” „Hoćeš da kažeš da ih je bilo najmanje dvoje?” "Da. Jedno je, dakle, žena. Naravno, moguće je i da je još ljudi umešano Ona klimnu glavom.

„Što pre”, nastavi Valander. „Najbolje bi bilo već tokom sutrašnjeg dana. Hoću da ti ovo bude prioritet. Ako imaš nešto drugo što ne može da čeka, prebaci nekom drugom.” „Mislim da sutra dolazi Hamren iz Stokholma”, odvrati ona. „Dolazi i par policajaca iz Malmea. Mogu da dam nekom od njih.” Valander nije imao ništa više da kaže, ali su svejedno ostali u stolicama. „Stvarno misliš da je žena?”, upita ona. "Ne znam”, odgovori Valander. „Opasno je dozvoliti da ova torba i taj parfem pridobiju veći značaj nego što imaju. Ali ne smem ni da zanemarim to da cela istraga ima tendenciju da izmiče. Nešto čudno je prati od samog početka. Još kad smo se našli pred jarkom gde je Erikson visio na bambusovim kočevima, rekla si nešto što mi je često padalo na pamet.” "Da sve deluje tako demonstrativno?” „Jezik ubice. Ono što smo gledali mirisalo je na rat. Holger Erikson je pogubljen u zamci za grabljivice.” „Možda i jeste rat”, reče ona zamišljeno. Valander je pažljivo pogleda. „Kako to misliš?” "Ne znam. Možda bi ono što vidimo trebalo da protumačimo onako kako je. U rupama s kočevima hvataju se životinje. Pored toga se ponekad javljaju i u ratu.” Valander odmah uvide da to što je rekla može biti važno."Nastavi”, reče. Ona se ugrize za usnu. „Ne mogu”, odgovori. „Žena koja mi čuva decu mora kući. Ne mogu više da je zadržim. Poslednji put kad sam je pozvala, naljutila se. Onda ne pomaže ni to što je dobro plaćam.” Valander nije hteo da prekine započeti razgovor. Na trenutak se iznervira zbog njene dece ili možda zbog muža koji nikad nije kod kuće, ali odmah zažali. „Možeš da pođeš sa mnom”, reče ona. „Možemo da nastavimo razgovor kod mene.” On primeti da je veoma bleda i prilično umorna. Ne bi trebalo da je pritiska. Ipak, on se složi. Išli su praznim ulicama njenim autom. Dadilja je stajala na vratima i čekala. An-Brit Heglund je živela u jednoj novoj zgradi

na zapadnom ulazu u grad. Valander se izvini i preuze odgovornost za to što se ona vraća tako kasno. Potom uđoše u njenu dnevnu sobu. On je tek nekoliko puta bio kod nje. Da u kući živi čovek koji putuje, bilo je očigledno. Na zidovima su visili suveniri iz mnogo zemalja. Međutim, da tu živi i policajac, to se nije videlo. Doživeo je osećaj doma koji je oduvek nedostajao u njegovom stanu u ulici Marijagatan. Ona ga upita da li hoće nešto da popije, ali on se zahvali i reče da neće. „Zamke za grabljivice i ratovi”, otpoče Valander. „Dotle smo stigli.” „Muškarci love, muškarci su vojnici. Vidimo to što vidimo, pored toga nalazimo i smežuranu glavu i dnevnik koji je pisao legionar. Vidimo to što vidimo, i to tumačimo.” „Kako ga tumačimo?” „Tumačimo ga ispravno. Ako ubica ima jezik, onda možemo jasno i nedvosmisleno da pročitamo to što on piše.” Valander se iznenada seti nečega što je Linda rekla kad je pokušavala da mu objasni šta glumački posao zapravo podrazumeva. Čitanje između redova, traženje podteksta. Ispriča joj svoju misao. Šta je Linda rekla. Ona klimnu glavom. „Možda se loše izražavam”, reče ona. „Ali i ja to isto mislim. Videli smo sve i protumačili sve, i svejedno nismo u pravu.” „Vidimo ono što ubica želi da vidimo?” „Možda smo navedeni da gledamo u pogrešnom pravcu.” Valander se zamisli. Primeti da mu se potpuno razbistrilo u glavi. Umor je nestao. Prate trag koji se može pokazati presudnim. Trag koji se ranije nalazio u njegovoj podsvesti, ali nad kojim nikako nije uspevao da uspostavi kontrolu. „Sve ovo demonstrativno zapravo je samo diverzija”, reče on."Je 1 to hoćeš da kažeš?” "Da.” „Nastavi!” „Istina je možda baš suprotna.” „Kako ona izgleda?” "To ne znam. Ali ako mi razmišljamo ispravno, a to je pogrešno, onda ono što je pogrešno na kraju mora biti ispravno.”

„Razumem”, reče Valander. „Razumem i slažem se s tobom.” „Jedna žena nikada ne bi nabila nekoga na kočeve u jarku”, reče ona."Nikada ne bi ni vezala nekoga za drvo i potom ga ugušila sopstvenim rukama.” Valander dugo nije ništa rekao. Ona je u međuvremenu otišla na sprat i vratila se posle nekoliko minuta. Valander primeti da se preobukla. „Sve vreme smo pod utiskom da je dobro isplanirano”, reče Valander. „Pitanje je da nije bilo višestruko dobro isplanirano.” „Naravno, ne mogu da zamislim da bi jedna žena mogla ovo da uradi”, reče ona. „Ali sada uviđam da je možda tako.” „Tvoj rezime je važan”, reče Valander. „I ja mislim da bi trebalo o ovome da porazgovaramo s Matsom Ekholmom.” "S kim?”, upita ona. „Sudskim psihologom koji je letos bio ovde.” Ona rezignirano odmahnu glavom. „Mnogo sam umorna”, reče. „Zaboravila sam kako se zove.” Valander ustade. Bilo je jedan posle ponoći. „Vidimo se sutra”, reče. „Možeš li da mi pozoveš taksi?” „Uzmi moj auto”, odvrati ona. „Sutra ujutru će mi trebati duga šetnja da razbistrim glavu.” Dade mu ključeve. „Muž mi se uskoro vraća. Sve će biti lakše.” „Tek sam sad shvatio koliko ti je teško”, reče Valander. „Kad je Linda bila mala, Mona je uvek bila tu. Mislim da se nijednom tokom njenog odrastanja nije desilo da nisam mogao da odem na posao.” An-Brit ga isprati. Noć je bila vedra. Temperatura je pala u minus. „Ali nije mi žao”, reče ona iznenada. „Zbog čega?” „Što sam postala policajac.” "Ti si dobar policajac”, reče Valander. „Odličan. Ako nisi znala.” Pretpostavi da ju je to obradovalo. Potom klimnu glavom, sede u auto i odveze se odatle. Narednog dana, 17. oktobra, Valander se probudio s potmulom glavoboljom. Ležao je u krevetu pitajući se da li ga hvata prehlada. Ipak, nije bilo nikakvih

drugih simptoma. Skuvao je kafu i popio lek protiv bolova. Kroz prozor u kuhinji video je da je počeo da duva vetar. Oblaci su se tokom noći nadvili nad Skone. Temperatura je porasla. Termometar je pokazivao plus četiri stepena. U sedam i petnaest stigao je u stanicu. Uzeo je kafu i seo u svoju kancelariju. Na stolu je stajala poruka geteborškog policajca s kojim je sarađivao u istrazi o krijumčarenju automobila iz Švedske u države bivšeg Istočnog bloka. Neko vreme je sedeo s papirićem u ruci. Potom ga stavi u fioku, privuče blok i uze olovku. U jednoj fioci nađe Švedbergovu cedulju. Pomisli na to koliko puta je zaboravio da mu je vrati. Iznervirano ustade i izađe u hodnik. Vrata Švedbergove kancelarije bila su otvorena. Valander uđe i stavi cedulju na sto, vrati se u svoju kancelariju, zatvori vrata i narednih pola sata provede u zapisivanju pitanja na koja je što pre želeo da dobije odgovor. Tokom pisanja odluči i da će sadržaj sinoćnog razgovora s An-Brit Heglund već istog jutra podeliti s kolegama na sastanku istražne grupe. U petnaest do osam neko pokuca na vrata. Bio je to Hamren iz odeljenja za ubistva u Stokholmu. Pozdraviše se. Valanderu se Hamren sviđao. Ostvarili su izuzetnu saradnju tokom leta. „Već si stigao?”, reče. „Mislio sam da ćeš doći tokom dana.” „Došao sam autom”, odgovori Hamren. „Nisam mogao da čekam.” „Kako je u Stokholmu?” „Isto kao ovde. Samo veće.” "Ne znam gde je planirano da se smestiš”, reče Valander. „Kod Hansona. Već je sređeno.” „Sastajemo se za otprilike pola sata.” „Imam dosta toga da pročitam.” Hamren izađe iz kancelarije. Valander zamišljeno spusti ruku na slušalicu kako bi pozvao oca i zaustavi se. Tuga je bila snažna i trenutna i došla je niotkuda. Više nije mogao da zove oca. Ni danas, ni sutra. Nikada. Sedeo je nepomično u fotelji, plašeći se da će negde početi da ga boli. Potom se nagnu napred i okrenu broj. Jertrud se javi gotovo istog trenutka. Zvučala je umorno i iznenada je počela da plače kad ju je pitao

kako je. I njemu se napravi knedla u grlu. "Pokušavam da prebrodim dan po dan”, reče ona nakon što se smirila. „Probaću da svratim po podne”, reče Valander."Ne mogu da se zadržavam. Ali pokušaću.” „Razmišljala sam o toliko toga”, reče ona. „O tebi i tvom ocu. O kome toliko malo znam.” "To važi i za mene. Ali možemo da vidimo da li jedno drugom možemo da popunimo te praznine.” Valander završi razgovor znajući da najverovatnije neće stići da ode do Lederupa. Zašto je onda rekao da će pokušati? Sad će ga ona očekivati. Živim takav život da neprekidno razočaravam ljude, pomisli rezignirano. Besno polomi olovku koju je držao u ruci i baci parčiće u kantu. Jedno završi izvan nje. On ga šutnu. Na trenutak dobi želju da pobegne. Upita se kad je poslednji put razgovarao s Baibom. Ni ona se nije javljala. Je li njihova veza na umoru? Kada će imati vremena da pogleda neku kuću? Da kupi psa? Bilo je trenutaka kada je prezirao svoje zanimanje. Upravo sada bio je jedan takav trenutak. Valander stade kraj prozora. Vetrovito i sivo. Selice na putu ka toplijim krajevima. Pomisli na Pera Okesona koji se na kraju odlučio na pokret. Odlučio da život uvek može biti nešto više. Baiba je jednom tokom poznog leta, dok su šetali plažama kraj Skagena, rekla kako čitav bogati zapadni svet ima isti san o nepojmljivom jedrenjaku koji bi ceo kontinent odneo do karipskog arhipelaga. Rekla je da joj je osamostaljenje bivših istočnih država otvorilo oči. U siromašnoj Letoniji postojala su ostrva bogatstva, jednostavne radosti. Otkrila je da je siromaštvo ogromno čak i u bogatim zemljama koje je posećivala. Postojao je okean nezadovoljstva i praznine. Tu je dolazio jedrenjak. Valander pokuša da zamisli sebe kao zaboravljenu ili kolebljivu selicu, ali mu se pomisao učini toliko idiotskom i besmislenom da je odagna. Zabeleži da mora da pozove Baibu još iste večeri. Potom vide da je već osam i petnaest, pa ode do sale za konferencije. Pored Hamrena, od novopridošlih su tu bila i dva policajca iz Malmea. Valander ih nikada ranije nije video. Pozdravi ih. Jedan se zvao Agustson, a drugi Hartman. Lisa

Holgešon uđe, sede i požele novim kolegama dobrodošlicu. Nije bilo vremena za nešto više od toga. Potom pogleda Valandera i klimnu glavom. On otpoče onako kako se dogovorio sam sa sobom. Razgovorom koji je imao s An-Brit Heglund posle eksperimenta s pakovanjem torbe. Odmah primeti da je reakcija sumnjičava. To je i očekivao. Delio je tu sumnjičavost. „Samo predstavljam više mogućnosti. Pošto ništa ne znamo, ništa ne smemo ni da zanemarimo.” Klimnu glavom ka An-Brit Heglund. „Zamolio sam za rezime istrage sa ženskim predznakom”, reče. „Nešto slično nikada nismo radili, ali u ovom slučaju ništa ne sme da ostane neisprobano.” Diskusija koja je usledila bila je žustra. I to je Valander očekivao. Započeo je Hanson, kome je, činilo se, tog jutra bilo bolje. Otprilike na pola njegovog izlaganja, ušao je Niberg. Tog jutra je išao bez štaka. Valander ga pogleda. Imao je osećaj da Niberg nešto želi da kaže. Upitno ga pogleda. Ali Niberg odmahnu glavom. Valander je slušao diskusiju bez preterano aktivnog učestvovanja. Primeti da se Hanson izražava jasno i da dobro argumentuje. Bilo je, takođe, važno da već sada nađu sve moguće alternativne slike. U devet su napravili kratku pauzu. Švedberg Valanderu u novinama pokaza sliku novooformljene Zaštitne garde u Ledingeu. Činilo se da će i nekoliko drugih mesta krenuti istim putem. Lisa Hogešon je videla reportažu u vestima prethodne večeri. „Uskoro će se u čitavoj zemlji pojaviti narodne garde”, reče ona. „Zamislite situaciju u kojoj ima deset puta više lažnih policajaca nego nas.” „Možda je to neizbežno”, reče Hamren. „Možda je oduvek bilo tako — da se zločin isplati? Ali razlika jeste u tome što se on danas može dokazati. Ako bismo dobili deset posto novca koji danas nestaje u finansijskim malverzacijama, sigurno bismo mogli da zaposlimo još tri hiljade policajaca.” Ovaj broj se Valanderu učini nerazumnim, ali Hamren ostade pri svom stavu. „Pitanje je samo da li želimo takvo društvo”, nastavi. „Kućni lekari su jedno. Ali kućni policajci? Uopšte policajci? Društvo koje je podeljeno u različite zone pod alarmima? Ključevi i šifre da bismo posetili svoje stare

roditelje?” "Ne treba nam toliko novih policajaca”, reče Valander. „Potrebni su nam policajci koji se razlikuju.” „Možda nam treba drugo društvo”, ubaci Martinson. „S manje padobranskih ugovora i većim zajedništvom.” Njegove reči su neplanirano dobile prizvuk političkog izbornog govora. Ali Valander je verovao da zna šta Martinson hoće da kaže. Znao je da je neprekidno brinuo za svoju decu. Da ne dođu u kontakt s drogom. Da im se nešto ne desi. Valander sede pored Niberga koji nije ni ustajao od stola. „Izgledalo je kao da ti je nešto na umu.” „Samo jedan detalj”, reče Niberg. „Sećaš se da sam našao veštački nokat u šumi Mašvinsholmskugen?” Valander se priseti. „Onaj za koji si mislio da je odavno tu stajao?” „Nisam ništa mislio, ali nisam to ni isključio. Sad mogu sa sigurnošću da kažem da tamo nije bio toliko dugo.” Valander klimnu glavom i okrenu se ka An-Brit Heglund. „Je l’ ti koristiš veštačke nokte?”, upita je. „Ne svaki dan”, odgovori ona. „Ali imala sam ih, naravno.” "Je l’ su čvrsto zalepljeni?” „Lome se prilično lako.” Valander klimnu glavom. „Mislio sam da bi trebalo to da znaš”, reče Niberg. Švedberg uđe u sobu. „Hvala ti za cedulju”, reče. „Ali mogao si da je baciš.” „Ridberg je imao običaj da kaže da je neoprostiv greh baciti kolegine beleške”, reče Valander. „Ridberg je mnogo toga govorio.” „I uglavnom je bio u pravu.” Valander je znao da se Švedberg nikada nije dobro slagao sa svojim starijim kolegom. Ono što ga je začudilo jeste to da ga još uvek nije sve prošlo, lako je Ridberg umro još pre nekoliko godina. Sastanak se nastavi. Ponovo su se podelili u grupe kako bi se Hamren i

dvojica policajaca iz Malmea odmah priključili istrazi. U petnaest do jedanaest Valander odluči da je vreme da se sastanak završi. Utom pozvoni telefon. Martinson, koji je sedeo najbliže, podiže slušalicu. Valander oseti da je gladan. Uprkos svemu, možda će ipak imati vremena da ode do Lederupa i poseti Jertrud kasnije po podne. Tad primeti da je Martinson podigao ruku. Oko stola zavlada tišina. Martinson je usredsređeno slušao. Pogleda Valandera koji odmah shvati da se nešto ozbiljno dogodilo. Ne opet, pomisli. Nemoguće je, nećemo uspeti s tim da izađemo na kraj. Martinson spusti slušalicu. „Našli su leš u jezeru Krageholmsšen”, reče Martinson. Valander odmah pomisli kako to ne mora da znači da je počinilac kog traže ponovo udario. Nesreće s davljenjem nisu neuobičajene. "Gde?”, upita Valander. „Postoji malo mesto za kampovanje na istočnoj strani. Telo je bilo tik uz mostić.” Valander tad shvati da je prerano osetio olakšanje. Martinson je imao još informacija. „Leš se nalazi u džaku”, reče."Muškarac.” Onda se desilo ponovo, pomisli Valander. Stvori mu se čvor u stomaku. "Ko je zvao?”, upita Švedberg. „Jedan kamper. Zvao je s mobilnog. Bio je prilično uznemiren. Zvučalo je kao da mi se ispovraćao pravo u uvo.” "Pa nema valjda sad kampera tamo?”, ubaci Švedberg. „Ima kamp-prikolica koje su parkirane tamo tokom cele godine”, teče Hanson. „Znam gde se nalazi.” Valander iznenada oseti da nije u stanju da se suoči sa situacijom. Požele da pobegne od svega. An-Brit Heglund je to možda primetila. U svakom slučaju, pomogla mu je da ustane iz stolice. „Najbolje da krenemo”, reče ona. "Da”, odvrati Valander. „Svakako je najbolje da odmah krenemo.” Pošto je Hanson znao kuda idu, Valander je seo u njegov auto. Ostali su išli za njima. Hanson je vozio brzo i nepažljivo. Valander je kočio nogama. Tad pozvoni telefon u kolima. Zvao je Per Okeson koji je želeo da razgovara s Valanderom.

„Šta to čujem?”, upita. „Ponovo se desilo?” „Prerano je da bismo znali, ali rizik postoji.” "Zašto?” "Da je nađen leš koji pluta unaokolo, to bi mogla da bude nesreća ili samoubistvo. Leš u džaku je ubistvo. Ne može biti ništa drugo.” "E, da ga jebem”, reče Per Okeson. „Moglo bi tako da se kaže.” „Obaveštavaj me. Gde si?” "Na putu ka Krageholmsšenu. Računam da stižemo za dvadesetak minuta.” Razgovor se završi. Valander pomisli kako idu istim putem na kom je nađena torba. Jezero Krageholmsšen se nalazilo u blizini trougla koji je ranije video pred sobom. Činilo se da i Hanson razmišlja o istom. „Jezero se nalazi tačno između Ledingea i Mašvinsholma”, reče. „Nije velika razdaljina.” Valander uze telefon i pozva Martinsona u prvom autu iza njih. Martinson se javi. „Šta je još rekao? Taj koji je pozvao. Kako se zvao?” „Nisam zapisao ime. Ali bio je Skonjanin.” „Leš u džaku. Kako je znao da se u džaku nalazi leš? Je 1’ ga otvorio?” „Štrčala je noga s cipelom.” Iako je veza bila loša, Valander oseti Martinsonovu nelagodu i završi razgovor. Stigli su do Sevestada i skrenuli levo. Valander pomisli na ženu koja je bila klijentkinja Jeste Runfelta. Svuda je ponešto podsećalo na događaje. Ako je postojao geografski centar, onda je to bio Sevestad. Jezero se naziralo između stabala. Valander pokuša da se pripremi na ono što ga je čekalo. Kad su skrenuli na napušteni kamp, jedan čovek potrča ka njima. Valander izađe iz auta čak pre nego što se Hanson zaustavio. „Dole”, promuca čovek drhtavim glasom. Valander polako krenu ka maloj padini koja je vodila do mostića. Već iz daljine se naziralo nešto u vodi, pored mostića. Martinson je išao kraj njega,

ali ostao je na obali. Ostali su čekali u pozadini. Valander pažljivo zakorači na mostić koji se zaljulja pod njim. Voda je bila tamna i izgledala je hladno. Valandera podiđe jeza. Džak se samo delimično video iznad površine. Jedno stopalo je virilo. Cipela je bila braon i imala je pertlu. Bela koža se videla kroz rupu u nogavici. Valander pogleda ka kopnu i mahnu Nibergu da dođe. Hanson je razgovarao s čovekom koji je pozvao policiju, Martinson je čekao nešto dalje, An-Brit je stajala sama. Valander pomisli kako je ovo kao na fotografiji. Stvarnost zamrznuta, zatvorena. Ništa više se nikada neće desiti. Doživljaj se prekide kad Niberg stade na mostić. Stvarnost se vrati. Valander čučnu, Niberg učini isto. „Džak od jute”, reče Niberg. „Obično su jaki, ali ovaj se ipak probušio. Mora da je star.” Valander požele da je Niberg u pravu, ali već je znao da to nije slučaj. Džak nije imao rupu. Videlo se da je čovek sam probio tkaninu. Vlakna su se razvukla i potom pukla. Valander je znao šta to znači. Čovek je bio živ u trenutku kad je ubačen u džak i bačen u jezero. Valander duboko udahnu. Bilo mu je loše i vrtelo mu se u glavi. Niberg ga upitno pogleda, ali ne reče ništa, već sačeka. Valander nastavi da udiše duboko. Potom reče šta misli, šta zna da je istina. „Sam je probio džak. To znači da živ bačen u jezero.” "Egzekucija?”, upita Niberg. „Razračunavanje između dve bande?” „Možda bismo mogli da se nadamo da je tako”, odgovori Valander. „Ali sumnjam.” „Isti čovek?” Valander klimnu glavom. „Tako izgleda.” Valander se s mukom ispravi. Kolena su ga bolela. On pođe ka obali, a Niberg ostade na mostiću. Policijski tehničari su u međuvremenu stigli. Valander priđe An-Brit Heglund koja je stajala s Lisom Holgešon. Ostali krenuše za njima. Na kraju se svi skupiše. Čovek koji je otkrio džak sedeo je

na kamenu s licem u rukama. „Mogao bi biti i supočinilac”, reče Valander."U tom slučaju je ovog puta udavio žrtvu.” Nelagoda poput trzaja prođe grupom. „Moramo da zaustavimo tog ludaka”, reče Lisa Holgešon. „Šta se ovo dešava u ovoj zemlji?” „Grobnica s kočevima”, reče Valander. „Jedan čovek je ugušen dok je bio vezan za drvo. A sad je jedan i udavljen.“ "Je l’ i dalje misliš da bi žena mogla da uradi ovako nešto?”, upita Hanson. Glas mu je bio primetno agresivan. Valander ponovo postavi pitanje, u sebi. Sta je zapravo mislio? U roku od nekoliko sekundi, svi događaji mu proleteše kroz glavu. "Ne”, odgovori potom."Ne mislim. Zato što ne želim da verujem u to. Ipak, mogla bi i žena da bude odgovorna za ovo. Ili barem umešana.” Pogleda Hansona. „Pitanje je pogrešno postavljeno”, nastavi. „Nije važno šta ja mislim. Važno je ono što se dešava u ovoj zemlji danas.” Valander se vrati do ivice jezera. Usamljeni labud je prilazio mostiću. Nečujno je klizio mračnom površinom vode. Valander ga je dugo posmatrao. Potom zakopča jaknu i vrati se do Niberga koji je već bio otpočeo svoj rad na mostiću.

SKONA

25. Niberg pažljivo razreza džak. Valander izađe na mostić da vidi lice mrtvog čoveka, zajedno s jednim lekarom koji je upravo bio došao. Nije ga prepoznao. Nikada ranije nije ga video, što, naravno, nije ni očekivao. Valander pomisli kako čovek ima između četrdeset i pedeset godina. Manje od minuta je gledao leš koji su izvukli iz džaka. Za više nije imao snage. Sve vreme mu se vrtelo u glavi. Niberg je pregledao džepove mrtvaca. „Ima skupo odelo”, reče."A ni cipele mu nisu jeftine.” Nisu našli ništa u džepovima. Neko se, dakle, potrudio da mu sakrije identitet. S druge strane, ubica je morao da zna da će leš brzo biti pronađen u jezeru, što znači da to nije pokušao da sakrije. Leš je sada ležao na otvorenom. Džak je bio na plastičnoj ciradi. Niberg mahnu rukom Valanderu koji se u međuvremenu sklonio u stranu. „Sve je veoma pažljivo proračunato”, reče. „Moglo bi se pomisliti da je ubica imao vagu. Ili znanje o raspodeli težine i otporu vode.” „Kako to misliš?” Niberg pokaza na debeli vez koji se prostirao unutrašnjom stranom džaka. „Sve je pažljivo pripremljeno. Džak je imao ušiven teret koji je ubici garantovao dve stvari. Prvo, da će džak samo malim vazdušnim jastukom stajati iznad površine vode. Drugo, da težina nije tolika da bi teret, zajedno sa žrtvom, potonuo na dno. Pošto je sve tako detaljno izračunato, onaj koji je pripremio džak morao je biti upoznat s težinom ubijenog. Barem približno. S marginom od četiri, pet kila.” Valander se natera da razmisli, uprkos tome što su mu sve misli u vezi s tim kako je ovaj čovek ubijen izazivale mučninu. Taj mali vazdušni jastuk je, dakle, garantovao da će se udaviti? "Ja nisam lekar”, reče Niberg. „Ali ovaj čovek je svakako bio živ kad je ubačen u reku — stoga, ubijen je.” Lekar koji je klečeći pregledao leš čuo je njihov razgovor, pa ustade i priđe im. Mostić se ljuljao pod njihovom težinom.

„Naravno, prerano je izjašnjavati se o bilo čemu”, reče. „Ali mora se pretpostaviti da se utopio.” „Nije se utopio”, reče Valander. „Neko ga je udavio.” „Policija će odrediti da li je ovo nesrećan slučaj ili ubistvo”, reče lekar."Da li se utopio ili ga je neko udavio. ja mogu da pričam samo o onome što se desilo u njegovom telu.” „Nema spoljašnjih povreda? Nema udaraca? Ili rana?” „Moramo da mu skinemo odeću da bismo odgovorili na ta pitanja, ali na vidljivim delovima tela nisam ništa otkrio. Forenzička istraga može, naravno, doći do drugih rezultata.” Valander klimnu glavom. „Voleo bih da me odmah obavestite ako otkrijete ikakve pokazatelje da je bio izložen nasilju.” Lekar se vrati svom poslu. lako ga je Valander više puta sreo, nije mogao da se seti njegovog imena. Valander siđe s mostića i okupi svoje najbliže saradnike na plaži. Hanson je upravo bio završio razgovor s čovekom koji je otkrio džak u vodi. „Nema nikakve identifikacije”, otpoče Valander."Ne znamo ko je on. To je trenutno najvažnije. Moramo da saznamo njegov identitet. Bez toga ne možemo ništa drugo da uradimo. Počnite s osumnjičenima.” „Postoji veliki rizik da niko još uvek nije primetio da ga nema”, reče Hanson. „Čovek koji ga je našao, zove se Nils Jeranson, tvrdi da je bio ovde još juče po podne. Radi po smenama u mašinskoj radionici u Švedali i dolazi ovamo pošto ima problema sa snom. Upravo je promenio smenu. Juče je, dakle, bio ovde. Uvek izlazi na mostić. I tada nije bilo džaka. To znači da je bačen u vodu tokom noći ili večeri.” "Ili juče pre podne”, reče Valander. „Kad je on došao ovamo?” Hanson pogleda u beleške. "U osam i petnaest. Završio je smenu u sedam i došao pravo ovamo. Usput je stao i doručkovao.” „Onda znamo”, reče Valander. „Nije, dakle, prošlo mnogo vremena. To može imati prednosti. Ono što je problematično jeste identifikacija.” „Džak je mogao da bude ubačen i na nekom drugom mestu”, reče Niberg. Valander odmahnu glavom.

„Nije dugo u vodi. A ovde nema ni vodenih struja.” Martinson je uznemireno šutirao pesak, kao da mu je hladno. "Da li zaista mora da bude isti počinilac?”, upita. „Meni ipak izgleda drugačije.” Valander je bio potpuno ubeđen. "Ne. Počinilac je isti. Najpametnije nam je da pođemo odatle i da ponekad bacimo pogled sa strane ako bude potrebno.” Potom ih raspusti. Više nije bilo koristi od stajanja na obali jezera. Automobili krenuše. Valander pogleda u vodu. Labud je nestao. Pogleda ljude koji su radili na mostiću. Ambulantna i policijska kola, traku. Sve to mu iznenada stvori potpuno nestvaran utisak. Gledao je prirodu okruženu plastičnom trakom koja je ograđivala mesto zločina. Gde god da krene, nailazi na mrtve ljude. Mogao je pogledom da potraži labuda na vodi, ali ispred njega je ležao mrtav čovek izvučen iz džaka. Pomisli kako njegov posao ne predstavlja ništa drugo do loše plaćene neizdrživosti. Plaćano mu je da podnosi. Plastična traka se poput zmije uvijala njegovim životom. Valander priđe Nibergu koji se protezao. „Našli smo opušak”, reče."To je sve. Bar ovde na mostiću. Ali završili smo makar površnu analizu peska. Tražili smo tragove vučenja, ali nismo ih našli. Onaj koji je nosio džak snažan je, osim ako nije doveo čoveka ovde, pa ga onda stavio u džak.” Valander odmahnu glavom. „Hajde da krenemo od toga da je nosio džak”, reče."Sa sve sadržajem.” „Misliš da ima smisla da pročešljamo okolinu?” Valander je oklevao. „Mislim da nema”, odgovori naposletku. „Čovek je bio bez svesti kad je stigao ovamo. Mora da je dovezen autom. Posle je džak bačen u vodu, a auto je otišao.” „Onda ćemo sačekati s češljanjem”, odvrati Niberg. „Reci mi šta vidiš”, reče Valander. Niberg napravi grimasu. „Mogao bi da bude isti počinilac”, reče potom. „Nasilje, grubost, podseća. Čak iako menja metod.”

„Misliš da je ovo mogla da uradi žena?” „Mislim što i ti”, odgovori Niberg. „Voleo bih da ne verujem u to. Ali mogu da kažem i da bi u tom slučaju morala da bude u stanju da bez problema ponese osamdeset kila. Koja žena može to?” "Ja ne poznajem takvu”, reče Valander. „Ali ima ih.” Niberg se vrati poslu. Valander upravo pođe s mostića, kad iznenada ugleda usamljenog labuda i zažali što nema parče hleba. Labud je nešto kljucao uz obalu. Valander se približi, a labud frknu i okrenu se ka vodi. Valander priđe jednom policijskom autu i zamoli da ga prevezu do [stada. Čitavim putem do grada Valander je pokušavao da razmišlja. Ono čega se najviše plašio, desilo se. Ubica nije završio. Nisu znali ništa o njemu. Da li je na početku ili na kraju onoga što je odlučio da uradi. Nisu znali ni da li čini planska nedela ili je lud. Mora da bude muškarac, pomisli Valander. Sve ostalo kosi se sa zdravim razumom. Zene prilično retko ubijaju, a ponajmanje od svega izvršavaju dobro isplanirana ubistva, užasna i detaljno proučena nasilna dela. Mora da bude muškarac, možda više njih. Nikad nećemo ovo rešiti ako ne nađemo vezu između žrtava. Sad ih je tri. To bi trebalo da nam poveća mogućnosti, međutim ništa nije sigurno. Ništa se neće samo otkriti. Valander nasloni obraz na prozor. Krajolik braon boje koja vuče na sivu. Trava, međutim, još uvek zelena. Na jednom polju usamljeni traktor. Valander pomisli na grobnicu s kočevima u kojoj su našli Holgera Eriksona. Na drvo za koje je Jesta Runfelt bio vezan i potom ugušen. A sada i na čoveka koji je živ uvučen u džak i bačen u jezero da se udavi. Iznenada mu se javi da motiv ne može da bude ništa drugo do osveta. Ali ovo je prelazilo sve razumne granice. Za šta se ubica svetio? Sta bi mogla da bude pozadina? Nešto toliko stravično da nije bilo dovoljno samo ubiti one kojima se sveti, već ih naterati da budu svesni onoga što im se dešava. Ništa od ovoga nije slučajno, pomisli Valander. Sve je pažljivo promišljeno i izabrano. Zastade kod te poslednje misli. Ubica je birao. Neko je bio izabran. Izabran između koga? Kad je stigao u stanicu, bio je duboko zamišljen i osećao je potrebu da se

zatvori pre nego što sedne s kolegama. Podigao je slušalicu, gurnuo poruke koje su mu ležale na stolu i podigao noge na gomilu obaveštenja pristiglih iz Centralne policijske uprave. Najteža misao bila je ona o ženi, Da je žena možda umešana u ove događaje. Pokušao je da se seti slučajeva kad je imao posla sa ženama zločincima. To se nije često dešavalo. Verovao je da se seća svih takvih prilika tokom svih godina koliko je policajac. jedan jedini put, pre gotovo petnaest godina, sam je uhapsio ženu koja je počinila ubistvo. Sud je kasnije to okarakterisao kao drugostepeno ubistvo. Radilo se o sredovečnoj ženi koja je ubila brata. Proganjao ju je i uznemiravao još otkad su bili deca. Na kraju više nije mogla da podnese i upucala ga je njegovom lovačkom puškom. Zapravo joj nije bila namera da ga pogodi. Htela je da ga uplaši, ali loše je naciljala. Pogodila ga je posred grudi i on je na licu mesta umro. Svi ostali slučajevi kojih se Valander sećao a u kojima su žene pribegle nasilju, učinile su to impulsivno ili u samoodbrani. Radilo se o njihovim muževima ili muškarcima koje su uzalud pokušavale da odbiju. Često je i alkohol bio u igri. Nikada ranije nije imao slučaj u kom je žena planirala da počini zločin. Barem ne prema tako pažljivo sačinjenom planu. Valander ustade i stade kraj prozora. Zbog čega nikako ne može da se oslobodi misli da je, uprkos svemu, ovog puta žena umešana? Nije imao odgovor na to. Nije znao ni da li veruje da se radi o usamljenoj ženi ili ženi u društvu muškarca. Ništa nije ukazivalo ni na jedno ni na drugo. Iz misli ga trgnu Martinson koji pokuca na vrata. „Pregled se bilži kraju”, reče. Valander nije razumeo šta hoće da kaže. Bio je duboko u svojim mislima. „Kakav pregled?” „Pregled osumnjičenih”, odgovori Martinson začuđeno. Valander klimnu glavom. „Onda ćemo se okupiti”, reče i izgura Martinsona u hodnik. Kad su zatvorili vrata sale za sastanke, Valander oseti kako mu je umor nestao. Neuobičajeno za njega, on ostade da stoji na čelu stola. Obično bi

seo. Sada kao da nije imao vremena za to. „Šta imamo?”, upita. „U Istadu u poslednjih nekoliko nedelja nema prijavljenih nestalih osoba”, reče Švedberg. „Oni koje već duže vreme tražimo ne odgovaraju opisu čoveka kog smo našli u Krageholmsšenu. Imamo dve tinejdžerke i jednog dečaka koji je pobegao iz izbegličkog kampa. On je verovatno napustio zemlju i vratio se u Sudan.” Valander pomisli na Pera Okesona. "To je onda to”, reče samo."A drugi distrikti?” „Imamo dve osobe u Malmeu”, reče An-Brit Heglund. „Ali ni one ne odgovaraju. U jednom slučaju starost je približna, ali radi se o čoveku iz južne Italije. Naša žrtva ne izgleda kao Italijan.” Prošli su kroz prijave koje su stigle iz distrikta najbližih Istadu. Valanderu je bilo jasno da će, ukoliko bude neophodno, morati da pokriju čitavu zemlju, moguće čak i ostatak Skandinavije. Mogli su samo da se nadaju da je čovek živeo u blizini Istada. "U Lund je stigla prijava kasno sinoć”, reče Hanson. „Jedna žena je prijavila da joj se muž nije vratio iz večernje šetnje. Starost odgovara. Bio je istraživač na univerzitetu.” Valander kolebljivo odmahnu glavom. "Sumnjam”, reče. „Ali moraćemo, naravno, da proverimo.” „Pokušavaju da nađu neku fotografiju”, nastavi Hanson. „Poslaće nam faksom čim je dobiju.” Valander je sve vreme stajao, a sada konačno sede. U tom trenutku Per Okeson uđe u prostoriju. Valander bi više voleo da je sastanak protekao bez njega. Nikada nije lako napraviti rezime koji podrazumeva izveštaj o nepimenjenom statusu. Svi točkovi istrage bili su zaglavljeni u dubokom blatu. Nisu se mrdali ni napred ni nazad. A sad su imali još jednu žrtvu. Valander se osećao nelagodno. Kao da je on lično odgovoran za to što nemaju nikakvih tragova. Ipak, znao je da su radili naporno i savesno koliko su mogli. Policajci koji su sedeli u ovoj prostoriji bili su dobri i predani. Valander potisnu to što je iznerviran prisustvom Pera Okesona. „Došao si u pravo vreme”, reče umesto toga. „Upravo hoću da napravim

sažetak statusa istrage.” „Postoji li uopšte neki status?”, upita Per Okeson. Valander je znao da ovo nije bio zluradi ili kritički komentar. Oni koji nisu poznavali Pera Okesona mogli su da reaguju na njegovo neotesano ponašanje, ali Valander je s njim radio toliko godina da je znao da je to izraz zabrinutosti i volje da se nekako pomogne. Hamren, koji je bio nov, ljutito pogleda Okesona. Valander se upita kako se izražavaju tužioci s kojima je on u kontaktu u Stokholmu. „Istraga uvek ima status”, odgovori Valander."Pa tako i ovog puta. Ali on je prilično nejasan. Deo tragova koje smo našli više nije aktuelan. Mislim da smo stigli do tačke u kojoj se moramo vratiti u ishodište. Sta ovo novo ubistvo znači, još uvek ne možemo da odgovorimo. Za to je, naravno, prerano.” "Je 1’ isti počinilac?”, upita Per Okeson. „Mislim da jeste”, odgovori Valander. „Zašto?” „Metod. Brutalnost. Stravičnost. Džak, razume se, nije isto što i kočevi od bambusa, ali može se reći da je to varijacija na temu.” „Sta se desilo sa sumnjom da se iza svega nalazi legionar?” „Odvela nas je do konstatacije da je Harald Bergren mrtav već sedam godina.” Per Okeson nije imao više pitanja. Vrata se pažljivo odškrinuše. Jedna sekretarica ostavi sliku koja je stigla faksom. „Ovo je iz Lunda”, reče ona i zatvori vrata. Svi odmah ustaše i okupiše se oko Martinsona koji je držao sliku. Valander zadrža dah. Nije bilo sumnje. To je bio čovek kog su našli u jezeru. „Dobro je”, reče Valander tiho. „Ovim smo ubici oduzeli veliki deo prednosti.” Vratiše se za sto. „Ko je on?”, upita Valander. Hansonovi papiri su bili odlično sređeni. „Eugen Blumberg, pedeset jedna godina. Asistent na univerzitetu u

Lundu. Izgleda da se bavio nekim istraživanjem u vezi s mlekom.” "Mlekom?”, upita Valander iznenađeno. „Tako piše. ’Kako je alergija na mleko povezana s raznim bolestima creva’.” "Ko je prijavio njegov nestanak?” „Njegova žena. Kristina Blumberg. Ulica Sirijusgatan u Lundu.” Valander pomisli kako sad moraju da iskoriste vreme na najbolji mogući način. Hteo je dodatno da umanji tu nevidljivu prednost koju je ubica imao. „Onda idemo tamo”, reče i ustade. „Obavestite kolege da smo ga identifikovali. Nek nađu ženu kako bih mogao da razgovaram s njom. U Lundu radi jedan kriminalistički inspektor po imenu Birk. Kale Birk. Poznajemo se. Javite se njemu, a ja krećem tamo.” „Zar možeš da pričaš s njom lako nismo definitivno potvrdili identifikaciju?” „Nek ga neko drugi identifikuje. Neko s univerziteta. Neki drugi istraživač mleka. Pored toga, sav materijal o Eriksonu i Runfeltu mora ponovo da se pregleda. Eugen Blumberg. Da li se negde pojavljuje? Veći deo toga moramo još danas da završimo.” Valander se okrenu ka Peru Okesonu. „Moglo bi se reći da se status istrage promenio.” Per Okeson klimnu glavom, ali ne reče ništa. Valander uze jaknu i ključeve jednog policijskog automobila. Bilo j e dva i petnaest kad su krenuli iz Istada. Valander se na trenutak premišljao da li da uključi sirenu, ali ipak je odustao. Ionako ne bi stigao ništa brže. U Lund je došao u pola četiri. jedan policijski auto ga je čekao na ulazu u grad i sproveo ga do ulice Sirijusgatan. Nalazila se u bogatom delu grada istočno od centra. Na početku ulice, policijski auto ukoči kod jednog parkiranog automobila. Valander vide kako Kale Birk izlazi. Upoznali su se nekoliko godina ranije na jednoj velikoj konferenciji policijskih oblasti južne Švedske, koja se održavala u Tilesandu nadomak Halmstada. Cilj je bio poboljšanje operativne saradnje u regionu. Valander je učestvovao krajnje nevoljno. Tadašnji šef policije Bjerk morao je da mu izda naređenje. Sasvim slučajno, Valander se za vreme ručka našao za istim stolom za kojim je sedeo i Birk iz Lunda. Otkrili su da dele interesovanje za operu. Tokom godina,

povremeno su bili u kontaktu. Valander je s više strana čuo da je Birk dobar policajac, ali da je ponekad padao u tešku depresiju. Kad je sad krenuo ka Valanderu, činilo se da je dobro raspoložen. Valander se rukova s njim. „Već sam se upoznao sa slučajem”, reče Birk. „Jedan Blumbergov kolega je krenuo da identifikuje telo. Javiće nam telefonom.” "A udovica?” „Još uvek nije obaveštena. Mislili smo da je još prerano.” „To će nam otežati saslušanje”, reče Valander. „Naravno, šokiraće se.” "Ne možemo nešto mnogo da uradimo povodom toga”, Birk pokaza na poslastičarnicu preko puta ulice. „Možemo tamo da sačekamo”, reče."A i gladan sam.” Ni Valander nije bio ručao. Seli su u poslastičarnicu, pojeli sendviče i popili kafu. Valander je Birka uputio u sve što se desilo. „Podseća na ono što ste letos imali”, reče Birk nakon što je Valander završio. „Samo utoliko što je ubica ubio više od jedne žrtve”, reče Valander."A i motiv se izgleda razlikuje.” „Kakva je zapravo razlika između skalpiranja i davljenja živih ljudi?” „Možda ne mogu da nađem prave reči”, reče Valander nesigurno. „Ali razlika je ogromna.” Birk nije dalje insistirao na odgovoru. „Ovo nikad nismo zamišljali kad smo postajali policajci”, reče umesto toga. „Ja jedva da se i sećam šta sam zamišljao”, odvrati Valander. „Sećam se jednog starog komesara”, reče Birk. „Odavno je umro. KarlOskar Fredrik Vilhelm Suneson. On je neka vrsta legende, bar ovde u Lundu.. Video je kako sve ovo dolazi. Sećam se da je upozoravao nas mlađe inspektore da će biti sve teže, da će nasilje porasti i postati grublje. Objasnio nam je i zašto. Rekao je da je Švedsko blagostanje dobro kamuflirana močvara, da je trulež usađena. Zapravo, trudio se da napravi ekonomsku analizu i objasni vezu između različitih tipova zločina. Ono po čemu ga takođe pamtim jeste da je bio jedan od retkih koji nikada nisu rekli ništa loše o nekom drugom. Znao je da bude kritičan prema političarima, umeo je svojim argumentima da pobije predloge za razne promene u policiji, ali

nikada nije sumnjao u to da iza svega stoji dobra volja, koja možda nije uvek bila najočiglednija. Imao je običaj da kaže da dobra volja koja nije ogrnuta razumom dovodi do većih katastrofa od dela koja se zasnivaju na zloj volji ili gluposti. Tada nisam razumeo previše od toga što je pričao. Ali sada razumem.” Valander pomisli na Ridberga. Birkova priča bi se mogla odnositi i na njega. "To ipak nije odgovor na pitanje”, reče Valander. „O čemu smo zapravo razmišljali kad smo izabrali da postanemo policajci.” Koji su bili Birkovi stavovi, Valander nikad nije saznao, jer je u tom trenutku. pozvonio telefon. Birk je slušao ne govoreći ništa. „Identifikovan je”, reče kad završi razgovor. „Nema nikakve sumnje da se radi o Eugenu Blumbergu.” „Onda idemo”, reče Valander. „Ako hoćeš, možeš da sačekaš dok mi ne obavestimo ženu”, reče Birk."To je uvek mučno.” „Idem s vama”, reče. „Bolje to nego da sedim ovde besposlen. Pored toga, ovo nam može dati ideju o tome kakav je bio njihov odnos.” Sreli su jednu neočekivano pribranu ženu koja je, činilo se, odmah shvatila šta znači to što joj oni stoje na vratima. Valander se držao u pozadini dok je Birk preneo poruku o smrti supruga. Sela je na ivicu stolice, kao da je htela da se odupre nogama, i u tišini klimnula glavom. Valander je pretpostavio da je ona istih godina kao njen muž, mada je izgledala starije, kao da je prerano ostarila. Bila je veoma mršava, koža joj je bila čvrsto zategnuta preko jagodica. Valander ju je krišom posmatrao, misleći kako ona neće pući. Bar ne još uvek. Birk mu klimnu glavom i Valander priđe. Birk joj je samo rekao da su njenog muža našli mrtvog u jezeru Krageholmsšen, ali nije pominjao šta se desilo. To će biti Valanderov zadatak. „Kragehomsšen je u nadležnosti istadske policije”, reče Birk. „Zato je odatle došao jedan kolega. Zove se Kurt Valander.” Kristina Blumberg podiže pogled. Podsećala je Valandera na nekoga, ali nije mogao da se seti na koga.

„Prepoznajem vas”, reče. „Mora da sam vas videla u novinama.”"Moguće”, odgovori Valander i sede na stolicu preko puta nje. Birk je u međuvremenu zauzeo mesto u dnu sobe koje je do tada okupirao Valander. Kuća je bila prilično mirna. Opremljena s ukusom, ali veoma tiha. Valander se seti da još uvek ne zna da li u ovoj porodici ima dece. To mu je, stoga, bilo prvo pitanje. "Ne”, odgovori ona. „Nemamo dece.” "Ni iz ranijih brakova?” Valander odmah primeti njenu nesigurnost. Oklevala je s odgovorom, jedva primetno, ali njemu to ipak nije promaklo. "Ne”, reče ona. „Koliko znam, ne. A ja nemam.” Valander razmeni pogled s Birkom koji je takođe primetio njeno kolebanje pred pitanjem na koje nije trebalo da bude teško odgovoriti. Valander polako nastavi dalje. „Kada ste poslednji put videli svog muža?” „Sinoć je otišao da se prošeta. To je imao običaj da radi.” „Znate li kojim putem je išao?” Ona odmahnu glavom. „Često je ostajao duže od sat vremena. Kuda je išao, ne znam.” „Sinoć je sve bilo uobičajeno?” „Da.”. Valander ponovo primeti senku nesigurnosti u njenom odgovoru, pa pažljivo nastavi. „Znači, nije se vratio. Šta ste vi onda uradili?” "U dva ujutru sam pozvala policiju.” „Ali zar nije mogao da svrati kod nekog?” „Imao je malo prijatelja. S njima sam se čula pre nego što sam pozvala policiju. Nije bio kod njih.” Gledala ga je. I dalje pribrana. Valander shvati da više ne može da čeka. „Vaš muž je, danas, pronađen mrtav u Krageholmsšenu. Utvrdili smo da je ubijen. Žao mi je zbog toga, ali moram da vam kažem istinu.” Valander je posmatrao njeno lice. Nije se iznenadila, pomisli. Ni time što je mrtav, ni time što je ubijen.

„Naravno, najvažnije je da uhvatimo osobu ili osobe odgovorne za to. Znate li možda ko bi to mogao biti? Da li je vaš muž imao neprijatelje?” "Ne znam”, odgovori ona. „Loše sam ga poznavala.” Valander se zamisli. Njen odgovor ga je uznemirio. "Ne znam kako to da protumačim”, reče. "Je li zaista toliko teško? Slabo sam poznavala muža. Nekada davno, mislila sam da ga poznajem, ali to je bilo poodavno.” „Šta se desilo? Šta je to promenilo?” Ona odmahnu glavom. Valander oseti kako se iz nje probija neka gorčina, pa sačeka. „Ništa se nije desilo”, odgovori ona. „Otuđili smo se jedno od drugog. Živimo u istoj kući, ali imamo odvojene sobe. On živi svoj život. Ja živim svoj.” Potom se ispravi. "On je živeo svoj život. Ja živim svoj.” „Ako sam dobro razumeo, on je bio istraživač na univerzitetu?” "Da.” „Alergije na mleko? Je li tako?” „Da.” "Da li i vi radite tamo?” "Ja sam profesor.” Valander klimnu glavom. "Ne znate, dakle, da li je imao neprijatelja?” "Ne.” "A imao je malo prijatelja?” "Da.” „Znači, ne možete da pretpostavite ko bi želeo da mu naudi? Ili zašto?” Lice joj je bilo potpuno ukočeno. Valanderu se činilo da gleda pravo kroz njega. „Niko osim mene”, odgovori ona. „Ali nisam ga ja ubila.” Valander ju je dugo nemo posmatrao. Tada mu Birk priđe. „Zašto biste ga vi ubili?”, upita. Ona ustade i svuče bluzu toliko snažno da se ona pocepa. Sve se zbilo toliko brzo da Valander i Birk nisu ni shvatili šta se dešava. Ona potom

ispruži ruke. Bile su prekrivene ožiljcima. „Ovo mi je on uradio”, reče ona."I mnogo toga drugog o čemu ne želim ni da govorim.” Izađe iz sobe s pocepanom bluzom u ruci. Valander i Birk se pogledaše. „Zlostavljao ju je”, reče Birk. „Misliš li da bi ona mogla da bude odgovorna za ovo?” "Ne”, odvrati Valander. „Nije ona.” Čekali su u tišini. Posle nekoliko minuta ona se vrati. Obukla je košulju koja je visila preko suknje. "Ne žalim ga”, reče ona."Ne znam ko je to uradio i mislim da ni ne želim da znam. Ali razumem da vi morate da ga uhvatite.” "Da”, reče Valander. „Moramo. I potrebna nam je sva moguća pomoć.” Ona ga pogleda, a lice joj najednom dobi bespomoćan izraz. „Nisam više znala ništa o njemu”, reče. „Ne mogu da vam pomognem.” Valander pomisli da ona sasvim sigurno govori istinu i da zaista ne može da im pomogne. Odnosno da ona tako misli. Jer im je zapravo već pomogla. Kad je Valander video njene ruke, napustila ga je i poslednja trunka sumnje. Sada je bio ubeđen da traže ženu.

26. Kad su izašli iz zgrade u ulici Sirijusgatan, počela je da pada kiša. Stali su kod Valanderovog automobila. Valander primeti da je uznemiren i da mu se žuri. „Mislim da nikad nisam sreo ženu koja je lakše primila gubitak muža”, reče Birk s nelagodnošću u glasu. "To je još nešto što moramo da imamo na umu”, odvrati Valander. Nije hteo dublje da objašnjava svoj odgovor. Umesto toga, pokuša da osmisli plan za narednih nekoliko sati. Osećaj koji ga je obuzeo — da moraju da požure - bio je vrlo snažan. „Moramo da pregledamo njegove stvari i kod kuće i na univerzitetu”, reče."To je, naravno, vaš zadatak. Ipak, ja bih drage volje poslao i nekog iz Istada. Ne znamo šta je to što tražimo, ali moguće je da ćemo tako brže otkriti nešto što nam može biti od interesa.” Birk klimnu glavom. "Ti ne ostaješ?” "Ne. Zamoliću Marrinsona i Švedberga da dođu. Reći ću im da odmah krenu.” Valander izvadi mobilni iz auta, okrenu istadsku policiju i zatraži Martinsona. Ukratko mu objasni o čemu se radi. Martinson reče da će on i Švedberg odmah doći. Valander mu reče da se nađe s Birkom u policijskoj stanici u Lundu. Morao je da mu sriče ime. Birk se nasmeši. „Ostao bih”, reče Valander. „Ali moram da se vratim na početak istrage. Čini mi se da se odgovor na Blumbergovo ubistvo nalazi tamo, samo da ga dosad nismo primetili. Odgovor na sva tri ubistva. Kao da smo zalutali u zamršenom lavirintu pećina.” „Bilo bi dobro da ne bude više žrtava”, reče Birk."I ovo je previše. Rastali su se. Valander je krenuo u Istad. Kiša je počinjala i prestajala kako je prolazio kroz usputna sela. Kad je prošao pored aerodroma Sturup, jedan avion je sletao. Dok je vozio, Valander je u glavi iznova prečešljavao istražni materijal. Koji već put to radi, nije znao. Odlučio je i koji će mu biti sledeći koraci po povratku u Istad.

Bilo je šest i petnaest kad je parkirao auto. Zastao je na recepciji i pitao Ebu da li je An-Brit u stanici. „Ona i Hanson su se vratili pre sat vremena” Valander požuri dalje i nađe An-Brit Heglund u njenoj kancelariji kako razgovara telefonom. Valander joj rukom pokaza da na miru završi razgovor, pa izađe da je sačeka u hodniku. Čim je čuo da je spustila slušalicu, on ponovo uđe. „Mislio sam da sednemo kod mene”, reče. „Moramo na napravimo ozbiljan pregled.” „Da ponesem nešto?” Pokaza na sve papire i registratore naslagane na stolu. „Mislim da nema potrebe. Ako nešto bude trebalo, vratićeš se.” Ona ode s njim do njegove kancelarije. Valander pozva prijavnicu i reče da ne želi da ga do daljeg iko uznemirava. Ono što je planirao da uradi ima da potraje koliko potraje. „Sećaš se da sam te zamolio da iz ženske perspektive prođeš kroz sve što se desilo”, reče. „Završila sam”, odgovori ona. „Moramo ponovo da pregledamo čitav materijal”, nastavi on."To je ono što ćemo sada da uradimo. Ubeđen sam da negde postoji tačka koja će nam omogućiti nekakav proboj, ali da je jednostavno još uvek nismo videli. Prošli smo pored nje. Išli smo napred-nazad, ona je negde postojala, ali mi smo gledali na drugu stranu. A sada sam potpuno siguran da je u sve umešana jedna žena.” "Zašto?” On joj ispriča o razgovoru s Kristinom Blumberg. O tome kako je pocepala bluzu i pokazala im ožiljke ostale nakon zlostavljanja kome je bila izložena. „Pričaš o zlostavljanoj ženi”, reče ona."A ne o ubijenoj.” „To je možda isto”, odvrati Valander. „Bilo kako bilo, moram da se uverim čak iako nisam u pravu.” "Od čega ćemo početi?” „Od početka. Kao u priči. A prvo što se desilo jeste to da je neko iskopao jarak i pripremio grobnicu s kočevima za Holgera Eriksona u

Ledingeu. Zamisli da se radi o ženi. Šta onda vidiš?” „Da to, naravno, nije nemoguće. Ništa nije bilo ni preveliko ni preteško.” „Zašto je odabrala baš taj metod?” „Da bismo bili pod utiskom da je ubica muškarac.” Valander ju je dugo gledao pre nego što je nastavio. „Izabrala je, dakle, da nas navede na pogrešan trag?” „Možda i nije. Možda je htela da demonstrira kako se nasilje vraća. Kao bumerang. Ili zašto ne i jedno i drugo?” Valander se zamisli. Njeno objašnjenje je bilo sasvim moguće."Motiv”, nastavi on."Ko je želeo da ubije Hogera Eriksona?” „To je nejasnije nego u slučaju Jeste Runfelta. Tu bar postoje razne mogućnosti. O Holgeru Eriksonu i dalje znamo premalo. Toliko malo da je to zapravo čudno. Čini se da u njegov život niko nije imao uvid. Kao da je bio zabranjena zona.” Valander je odmah bio svestan da je rekla nešto važno. „Kako to misliš?” "Pa tako. Trebalo bi da znamo više o čoveku koji je imao osamdeset godina i čitav život je proveo u Skoneu. Još je i poznat. Znamo toliko malo da je to neprirodno.” „Šta je objašnjenje?” "Ne znam.” "Da li se ljudi plaše da pričaju o njemu?” "Ne.” "Pa šta je onda?” „Tražili smo legionara”, odgovori ona. „Našli smo mrtvog čoveka. Saznali smo da ti ljudi često nastupaju pod pseudonimom. To mi je palo na pamet i za Holgera Eriksona.” "Da je bio legionar?” "To mislim da nije, ali možda je poslovao pod drugim imenom. Možda nije oduvek bio Holger Erikson. To može biti objašnjenje toga što znamo toliko malo o njegovom privatnom životu. Možda je povremeno bio neko drugi.” Valander se podseti najranijih zbirki pesama Holgera Eriksona. One su bile izdate pod pseudonimom. Kasnije se on vratio svom pravom imenu.

„Teško mi je da poverujem u to”, reče. „Pre svega zato što ne vidim nikakav razuman motiv. Zašto neko koristi pseudonim?” „Zato što radi nešto što ne bi želeo da se otkrije.” Valander je pogleda. „Misliš da je uzeo drugo ime zato što je bio homoseksualac? U vremenu kad je to trebalo da se drži u strogoj tajnosti?” „To bi moglo biti objašnjenje.” Valander klimnu glavom. Ipak, nije bio ubeđen. „Imamo poklon crkvi u Jemtlandu”, reče."To nešto mora da znači. Zašto je to uradio? I nestala Poljakinja. Nešto je čini posebnom. Jesi li razmišljala o tome?” An-Brit Heglund odmahnu glavom. "To što je jedina žena koja se pojavljuje u istrazi o Holgeru Eriksonu. I zbog toga se mora reći da je posebna.” „Stigle su kopije istražnog materijala iz njenog slučaja iz Estešunda”, reče ona. „Ali mislim da niko nije stigao da se pozabavi time. Pored toga, čini se da je ona na margini. Nemamo nikakvih dokaza da su se ona i Holger Erikson poznavali.” Valander iznenada postade siguran. "Tačno”, reče. „To moramo da saznamo što pre. Da li je postojala veza.” "Ko hoćeš da uradi to?” „Hanson. On čita brže od svih nas, a često naleti i na ono što je najvažnije.” Ona napravi zabelešku i potom na trenutak ostaviše Holgera Eriksona. „Jesta Runfelt je brutalan čovek”, reče Valander."To je sigurno. Po tome, dakle, podseća na Holgera Eriksona. Sada se pokazalo da to važi i za Eugena Blumberga. Jesta Runfelt je zlostavljao ženu. Isto kao i Blumberg. Na šta nam to ukazuje?” "Da imamo tri muškarca sklona nasilju. Od kojih su bar dvojica zlostavljali žene.” "Ne”, odvrati Valander. „Nije baš tako. Imamo tri muškarca. Od kojih znamo da su dvojica zlostavljali žene. Ali to može važiti i za trećeg, Holgera Eriksona. To još uvek ne znamo.” „Poljakinju? Kristu Haberman?”

„Na primer nju. Dalje, može se desiti da je Jesta Runfelt zapravo ubio svoju suprugu. Da je pripremio rupu u ledu u koju ju je gurnuo i pustio da se udavi.” Oboje osetiše da se nešto zapalilo. Valander ponovo krenu unazad kroz istragu. „Zamka s kočevima”, reče. „Kakva je bila?” „Pripremljena, dobro isplanirana. Smrtonosna zamka.” "I više od toga. Način da se nekome polako oduzme život.” Valander nađe papir na stolu. „Prema patolozima u Lundu, Holger Erikson je tamo visio nekoliko sati pre nego što je umro.” On s gnušanjem ostavi papir. „Jesta Runfelt”, reče potom. „Izgladnjivan, ugušen, zavezan za drvo. Šta nam to govori?” „Da je držan u zarobljeništvu. Nije ubijen nabijanjem na kočeve.” Valander podiže ruku i ona ućuta. On se zamisli i priseti posete jezeru Stongšen. Našli su je pod ledom. „Utopiti se u ledenoj vodi”, reče."To sam uvek zamišljao kao nešto najstrašnije što se nekome može desiti. Da se nađe pod ledom i da ne može da ispliva. A možda nazire svetlo kroz led.” „Zarobljeništvo pod ledom”, reče ona. „Upravo na to sam i ja pomislio.” „Hoćeš da kažeš da se ubica sveti na način koji podseća na ono što se desilo onome za koga se sveti?” „Tako nekako. U svakom slučaju, to je jedna opcija.” "U tom slučaju, ono što se desilo Eugenu Blumbergu više podseća na Runfeltovu ženu.” "Znam”, odvrati Valander. „Možda ćemo i to shvatiti ako nastavimo još malo.” To su i uradili. Razgovarali su o torbi. Valander se ponovo vratio na veštački nokat koji je Niberg pronašao u šumi Mašvinsholmskugen. A onda su stigli do Blumberga. Šablon se ponovio. „Trebalo je da se udavi, ali ne prebrzo. Trebalo je da bude svestan onoga što mu se dešava.”

Valander se zavali u stolicu i pogleda An-Brit. „Reci mi šta vidiš.” „Motiv osvete dobija oblik. To bi nam barem mogao biti zajednički imenilac. Muškarcima koji su zlostavljali žene uzvraćeno je isplaniranim muškim nasiljem. Kao da su naterani da osete sopstvene ruke na svom telu.” „To je dobra formulacija”, ubaci se Valander. „Nastavi.” "A to može biti i način da se sakrije da je žena odgovorna za sve ovo. Trebalo nam je dugo da uopšte pomislimo da bi žena mogla biti umešana. A kad smo i pomislili, odmah smo to i odbacili.” „Šta govori protiv toga da je žena umešana?” "I dalje znamo premalo. Pored toga, žene pribegavaju nasilju gotovo isključivo u samoodbrani ili da zaštite decu. To nije planirano nasilje, već samo instinktivni zaštitni refleks. Jedna žena obično ne kopa grob s kočevima. A ne drži ni nekog u zarobljeništvu. Niti baca nekog u jezero u džaku.” Valander je upitno pogleda. "U normalnoj situaciji”, reče potom."To su tvoje reči.” „Ako je neka žena umešana u ovo, onda svakako mora biti bolesna.” Valander ustade i stade kraj prozora. „Još nešto”, reče. „Što može srušiti čitavu ovu kuću koju pokušavamo da sagradimo. Ona ne sveti samu sebe. Već druge. Supruga Jeste Runfelta je mrtva. Žena Eugena Blumberga nije odgovorna za ovo. U to sam siguran. Holger Erikson nema ženu. Ako se radi o osveti i ako se žena sveti, onda se ona sveti u ime drugih. A to ne zvuči razumno. Ako je stvarno tako, ja nikada nisam bio u kontaktu s nečim sličnim.” „Možda ih ima više”, reče An-Brit sumnjičavo. „Više anđela smrti? Grupa žena? Sekta?” „To je malo verovatno.” „Jeste”, odvrati Valander. „Malo je verovatno.” Zatim se vrati u stolicu. „Hoću da sada uradiš suprotno”, reče. „Da još jednom prođeš kroz sav materijal i daš mi razlog zašto sve ovo nije mogla da uradi jedna žena.” „Zar ne bi bilo bolje da to sačeka dok ne saznamo više o Blumbergu?” "Možda”, odgovori Valander. „Ali mislim da nemamo vremena.”

„Misliš da može biti još ubistava?” Valander je želeo iskreno da joj odgovori. Zato je neko vreme razmišljao. „Nema početka”, reče. „Bar ga mi ne vidimo. Što znači da verovatno nema ni kraja. Može se desiti ponovo, a mi nemamo pojma u kom pravcu da gledamo.” Dalje nisu stigli. Valander je bio nestrpljiv da se čuje s Martinsonom i Švedbergom, a potom se seti da je telefon blokiran, pa sam pozva prijavnicu. Ni Martinson ni Švedberg se nisu javili. Valander reče da mu njihove pozive prebace u kancelariju. Ali samo njihove. "Provale”, reče An-Brit iznenada."U cvećaru i u Eriksonovu kuću. Kako se one uklapaju?” "Ne znam”, odgovori Valander."A ni krvavi trag na podu. Mislio sam da imam objašnjenje, ali sada više nisam siguran.” „Razmišljala sam”, reče ona. Valander primeti da je željna da iznese svoje mišljenje, pa joj klimnu glavom da nastavi. „Kažemo da moramo da prepoznamo ono što stvarno vidimo u ovome što se dešava”, otpoče ona. „Holger Erikson je prijavio provalu u kojoj ništa nije ukradeno. Zašto ju je onda prijavio?” "I ja sam razmišljao o tome”, odgovori Valander. „Možda se potresao što mu je neko provalio u kuću.” "U tom slučaju se poklapa sa šablonom.” Valander u prvi mah nije shvatio šta je htela da kaže. „Postoji mogućnost da je neko provalio da bi ga uznemirio, a ne da bi nešto ukrao.” „Prvo upozorenje?”, upita on."To hoćeš da kažeš?” "Da.” "A cvećara?” „Jeste Runfelt izlazi iz stana. Ili ga neko izmami ili je rano ujutru, pa silazi da sačeka taksi. Tad nestaje bez traga. Možda je otišao do prodavnice? Do tamo ima svega nekoliko minuta. Možda je ostavio torbu ispred ulaza, ili je poneo sa sobom. Nije bila teška.” „Zašto bi išao u prodavnicu?” "Ne znam. Možda je nešto zaboravio.”

„Misliš da je napadnut u cvećari?” „Znam da to i nije neka ideja, ali svejedno mi je palo na pamet.” „Nije ništa lošija od ostalih”, odgovori Valander i pogleda je. "Da li smo uopšte proverili da li je krv na podu Runfeltova?”, upita. „Mislim da nismo. Ja sam kriva za to.” „Kad bismo se pitali ko je odgovoran za sve greške koje se počine u jednoj istrazi, ne bismo imali vremena ni za šta drugo”, odvrati Valander. „Pretpostavljam da više nema tragova?” „Pitaću Vanju Andešon.” „Pitaj je. Možemo da proverimo. Čisto da budemo sigurni.” Ona ustade i izađe iz kancelarije. Valander oseti umor. Razgovor je bio dobar, ali uznemirenost mu je svejedno porasla. Nisu mogli biti udaljeniji od centra. Istrazi je i dalje nedostajala pokretačka snaga koja bi je vukla u određenom pravcu. Neko iznervirano podiže ton u hodniku. Valander pomisli na Baibu, ali natera misli da se vrate na istragu. Tad pred sobom ugleda psa kakvog bi želeo da kupi. Potom ustade i ode po kafu. Neko ga upita da li je imao vremena da napiše izjavu o tome da li je prikladno da se jedna folklorna trupa nazove Prijatelji sekire. On odgovori negativno. Zatim se vrati u kancelariju. Kiša je prestala. Oblaci su nepomično stajali iznad vodenog tornja. Telefon pozvoni. Zvao je Martinson. Valander je u njegovom glasu tražio znake da se nešto važno desilo, ali nije našao nijedan. „Švedberg se upravo vratio s univerziteta. Izgleda da je Eugen Blumberg bio onakav čovek za kakvog se obično kaže da se ni po čemu ne izdvaja. Čini se da nije bio ni posebno istaknut istraživač na području alergije na mleko. Na neki nejasan način bio je povezan s dečjom klinikom u Lundu, ali čini se da je stao u napretku pre mnogo godina. Ono čime se bavio mora se smatrati elementarnim nivoom. Tako bar Švedberg kaže. Ali, s druge strane, šta on zna o alergijama na mleko?” „Nastavi”, reče Valander ne skrivajući svoje nestrpljenje. „Teško mi je da shvatim da neko može da bude toliko oslobođen od interesovanja”, reče Martinson. „Izgleda da se samo bavio svojim prokletim mlekom. I ničim drugim. Osim jedne stvari.”

Valander je čekao. „Izgleda da je bio u vezi s još jednom ženom. Našao sam neka pisma. Pojavljuju se inicijali KA. Ono što je u svemu tome zanimljivo jeste to što izgleda da je ona bila trudna.” „Otkud ti to?” „Iz pisama. Iz poslednjeg se vidi da se bliži kraju trudnoće.” „Otkad je to pismo?” „Nema datuma, ali kaže da je na TV-u gledala film koji joj se svideo. Ako ne grešim, on se prikazivao pre svega nekoliko meseci. To ćemo, naravno, tačno da utvrdimo.” "Je l’ ima neke adrese?” "Ne.” "Ne zna se čak ni da li je iz Lunda?” "Ne. Ali sigurno je iz Skonea. Ima određenih izraza koji ukazuju na to.” „Jesi pitao udovicu o tome?” „O tome sam hteo da razgovaram s tobom. Da li je prikladno? Ili da sačekam?” „Pitaj je”, reče Valander. „Ne možemo da čekamo. Pored toga, prilično sam siguran da ona već zna za to. Potrebni su nam ime i adresa te žene. Što pre. Javi mi se čim nešto saznaš.” Nakon razgovora Valander ostade u fotelji, s rukom na slušalici. Hladna jeza bezvoljnosti prođe mu telom. To što je Martinson rekao podsetilo ga je na nešto. Imalo je veze sa Švedbergom. Ali nije mogao da se seti kakve. Potom je čekao da se Martinson ponovo javi. Hanson se u međuvremenu pojavio na vratima i rekao da će još iste večeri proći kroz deo istražnog materijala koji je stigao iz Estešunda. „Ima jedanaest kila”, reče. „Samo da znaš.” „Izmerio si ga?”, upita Valander začuđeno. „Nisam ja”, odvrati Hanson. „Nego pošta. 11,3 kilograma iz estešundske policije. Je 1’ te zanima koliko je koštalo?” „Bolje da ne znam.” Hanson ode. Valander poče da čačka nokte i razmišlja o crnom labradoru

koji spava kraj njegovog kreveta. Bilo je dvadeset do osam. Martinson se još uvek nije javljao. Umesto njega pozva Niberg i reče da bi krenuo kući. Valander se potom upita zašto li ga je Niberg obavestio o tome. Da bi znali da mogu da ga nađu kod kuće? Ili da bi ga ostavili na miru? A onda konačno pozva i Martinson. „Spavala je”, reče. „Nisam hteo da je budim. Zato se odužilo.” Valander ne odgovori. Znao je da bi on bez oklevanja probudio Kristinu Blumberg. „Šta je rekla?” „Bio si u pravu. Znala je da je njen muž bio s drugim ženama. Ova nije bila prva. Bilo je drugih pre nje. Ali nije znala ko je ona. KA joj nije ništa značilo.” "Je l’ znala gde živi?” „Rekla je da ne zna i ja joj verujem.” „Ali morala je da zna ako joj je muž odlazio na put?” „Pitao sam je i to. Rekla je da nije znala. Štaviše, on nije ni imao auto. Nije imao ni vozačku dozvolu.” "To ukazuje na to da ona živi blizu.” "I ja sam to pomislio.” „Žena s inicijalima KA. Moramo da je nađemo. Ostavi sve drugo do daljeg. Je 1’ Birk tu?” „Malopre je otišao u stanicu.” „Gde je Švedberg?” „Otišao je da razgovara s nekim ko je izgleda najbolje poznavao Blumberga.” „Trebalo bi da se usredsredi na to da sazna ko je ta žena s inicijalima KA” „Nisam siguran da ću moći da ga nađem”, odgovori Martinson. „Zaboravio je telefon kod mene.” Valander opsova. „Udovica bi trebalo da zna ko je najbolji prijatelj njenog muža. Važno je da obavestiš Švedberga.” „Videću šta mogu da učinim.” Valander spusti slušalicu. U istom trenutku se seti onoga o čemu je razmišljao, pa potraži broj policijske stanice u Lundu i gotovo odmah dobi

Birka. „Možda smo našli nešto”, reče. „Martinson je razgovarao s Erenom koji radi s njim u ulici Sirijusgatan”, odgovori Birk. Koliko sam razumeo, tražimo nepoznatu ženu za koju se veruje da ima inicijale KA.” "Ne misli se”, odvrati Valander. „Zna se. Karin Andešon, Katarina Alstrem, moramo da je nađemo, kako god se zvala. Ima samo jedan detalj koji mislim da je važan.” „Podatak iz pisma da će se uskoro poroditi?” Birk je brzo razmišljao. „Upravo to”, reče Valander. „Trebalo bi, dakle, da kontaktiramo porodilište u Lundu. Žene koje su se nedavno, ili koje će se uskoro poroditi, a koje imaju inicijale KA.” „Lično ću se pozabaviti time”, reče Birk. „Takve situacije su uvek malo nezgodne.” Valander završi razgovor i primeti da se oznojio. Nešto se pokrenulo. On izađe u hodnik koji je bio prazan. U tom trenutku pozvoni telefon i on se trgnu. Zvala je An-Brit Heglund. Nalazila se u Runfeltovoj cvećari. „Nema ostataka krvi”, reče. „Vanja Andešon je sve obrisala.” "Krpa”, reče Valander. „Nažalost, bacila ju je. Krv joj je izazivala neprijatnost. A đubre je, naravno, odavno ispražnjeno.” Valander je znao da je potrebno vrlo malo da bi se izvršila analiza krvi. "Cipele”, reče. „Koje cipele je nosila tog dana? Možda je ostala neka trunčica na đonovima.” „Pitaću je.” Valander sačeka na liniji. „Nosila je klompe”, reče An-Brit. „Ali one su joj sad kod kuće.” „Donesi ih ovamo”, reče Valander."I zovi Niberga. Kod kuće je. Trebalo bi da nam kaže bar to da li na njima ima krvi.” Tokom razgovora, Hamren se pojavio na njegovim vratima. Valander jedva da ga je i video otkako je došao u Istad. Pitao se i gde su ona dva policajca iz Malmea. „Preuzeo sam proveru veze između Eriksona i Runfelta, sad kad je

Martinson u Lundu. Dosad nije dalo rezultata. Putevi im se nikad nisu ukrstili.” „Svejedno je važno da se to detaljno ispita do kraja”, odvrati Valander. „Negde će se ove istrage preklopiti. U to sam ubeđen.” "A Blumberg?” "I on će naći svoje mesto u šablonu. Bilo šta drugo je nezamislivo.” „Kada je policijski posao postao pitanje logičnosti?”, upita Hamren uz osmeh. "U pravu si”, odgovori Valander. „Ali nadamo se.” Hamren izvadi lulu. „Idem napolje da pušim. To pročišćava mozak”, reče i izađe. Bilo je nešto posle osam sati. Valander je čekao da se Švedberg javi. Uzeo je šolju kafe i nekoliko biskvita, a onda je telefon pozvonio. Poziv koji je centrala pogrešno povezala. U pola devet se naslonio na dovratak trpezarije i nezainteresovano gledao televiziju. Lepe slike sa Komora. Odsutno se zapitao gde se ta ostrva nalaze. U petnaest do devet je ponovo sedeo u svojoj fotelji. Tada je Birk pozvao. Rekao je da su otpočeli proveru žena koje su se porodile u prethodna dva ili će se poroditi u naredna dva meseca. Dosad nisu našli nijednu s inicijalima KA. Nakon razgovora, Valander je pomislio kako bi trebalo da ode kući. Bezuspešno je pokušao da kontaktira Martinsona. Tada se javio Švedberg. Bilo je devet i deset. „Nema nikoga s inicijalima KA”, reče. „Barem tako kaže čovek koji tvrdi da je Blumbergov najbolji prijatelj.” "To je onda to”, odvrati Valander ne skrivajući svoje razočaranje. „Idem kući sad”, reče Švedberg. Tek što je Valander spustio slušalicu, telefon ponovo pozvoni. Ovog puta je zvao Birk. "Nažalost”, reče. „Nema nikoga s inicijalima KA. A ovi podaci se moraju smatrati poverljivim.” „Sranje”, reče Valander. Obojica se na trenutak zamisliše. „Možda se porodila negde drugde”, reče Birk. „Možda nije u Lundu.” "U pravu si. Nastavićemo sutra s tim”, odvrati Valander i spusti slušalicu.

Sad je znao šta je ono što je imalo veze sa Švedbergom. Cedulja koja mu. se greškom našla na stolu. Nešto u vezi s noćnim zbivanjima u istadskom porodilištu. Da li se beše radilo o napadu? Nešto s nekom lažnom medicinskom sestrom? Valander pozva Švedberga koji se javi iz automobila. „Gde si?”, upita ga. „Nisam stigao ni do Stafanstorpa.” „Dođi ovamo”, reče Valander. „Nešto moramo da ispitamo.” "Dobro”, odgovori Švedberg."Dolazim.” Trebalo mu je tačno četrdeset dva minuta. Bilo je pet do deset kad se Švedberg pojavio na vratima Valanderove kancelarije. Dotad je Valander već posumnjao u svoju ideju. Verovatnoća da je umislio bila je prevelika.

27. Tek kad su se vrata za njim zatvorila, on shvati šta se desilo. Pređe tih nekoliko koraka do svog auta i sede za volan. Potom glasno izgovori svoje ime: Oke Davidson. Oke Davidson će od sada biti veoma usamljen čovek. Nije očekivao da će se ovako nešto njemu desiti. Da će žena s kojom je toliko godina bio u vezi, iako nisu živeli u istoj kući, jednog dana reći da joj je dosta. I izbaciti ga. Zaplakao je. Bolelo ga je, jer nije razumeo zašto. Ali ona je bila odlučna. Zamolila ga je da se nikad više ne vrati. Upoznala je drugog muškarca, koji je bio voljan i da živi s njom. Bilo je blizu ponoći. U ponedeljak 17. oktobra. Gledao je u mrak. Znao je da ne bi trebalo da vozi po mraku. Vid mu je bio preslab. Automobilom je zapravo smeo da upravlja samo uz posebne naočare po dnevnom svetlu. Škiljio je kroz vetrobran. Uz poteškoće je uspeo da nazre ivicu puta. Ali nije mogao da ostane ovde celu noć. Morao je da se vrati u Malme. Tada upali auto. Bilo mu je veoma žao i nije razumeo šta se dogodilo. Potom skrenu na put. Zaista mu je bilo teško da vidi. Možda će biti lakše kad dođe do glavnog puta. Sada mu je bilo najvažnije da izađe iz Ledingea. Ali krenu u pogrešnom pravcu. Puteva je bilo mnogo, bili su mali i izgledali su isto u mraku. U pola jedan on uvide da je potpuno zalutao. Kad dođe do imanja kod koga se činilo da se put završava. Poče da se okreće. Iznenada primeti senku pod svetlošću farova. Neko je išao ka njemu. Odmah oseti olakšanje. Dolazi neko ko će mu objasniti kako da se vrati. On otvori vrata i izađe iz auta. Potom se sve smrknu. Švedbergu je trebalo petnaest minuta da nađe papir koji je Valander hteo da pogleda. Valander je bio potpuno jasan kad je Švedberg došao u njegovu kancelariju nešto posle devet sati. „Možda pucamo u prazno, ali tražimo ženu s inicijalima KA koja se upravo porodila ili će to učiniti uskoro, ovde u Skoneu. Mislili smo da je u

Lundu, ali to se pokazalo pogrešnim. Zato je možda u Istadu. Ako ne grešim, ovde se koriste određene metode koje su istadsko porodilište učinile poznatim čak i van granica naše zemlje. A tamo se jedne noći dogodilo nešto čudno. I posle toga još jednom. Možda pucamo u prazno, ali svejedno hoću da znam šta se dogodilo” Švedberg nađe papir sa zabeleškama i vrati se u kancelariju u kojoj je Valander nestrpljivo čekao. „Ilva Brink”, reče Švedberg. „Moja rođaka. Dalja rođaka. Ona je babica u porodilištu. Došla je ovamo i ispričala mi kako se jedna nepoznata žena jedne noći pojavila u bolnici. To ju je uznemirilo.” "Zašto?” „Jednostavno nije normalno da neko nepoznat boravi noću u porodilištu.” „Moramo to detaljno da istražimo”, reče Valander. „Kad ju je prvi put videla?” "U noći između 30. septembra i 1. oktobra.” "Pre skoro tri nedelje. I uznemirila se?” „Došla je sutradan, to je bila subota. Kratko sam popričao s njom. Onda sam i napravio ove zabeleške.” "A potom se ponovilo?” "U noći 13. oktobra. Sasvim slučajno, Ilva je i tada radila u noćnoj smeni. Tad ju je udarila. Pozvali su me tamo narednog jutra.” „Šta se dogodilo?” „Nepoznata žena se ponovo pojavila. Kad je Ilva pokušala da je zaustavi, ova ju je udarila. Ilva je rekla da je imala osećaj da ju je ritnuo konj.” „Nikad ranije nije videla tu ženu?” "Je l’ imala uniformu?” „Jeste. Ali Ilva je bila sigurna da nije zaposlena u bolnici.” „Kako je mogla da bude sigurna? U bolnici svakako ima mnogo zaposlenih koje ona ne poznaje.” „Bila je sigurna. Nažalost, nisam je pitao zašto je sigurna.” Valander se zamisli. "Ta žena se zanimala za porodilište između 30. septembra i 13. oktobra”, reče. „Pravi dve noćne posete i ne ustručava se da udari babicu. Pitanje je šta je zapravo radila tamo?”

„To se i Ilva pitala.” „Nije imala odgovor na to?” „Oba puta su pregledale odeljenje, ali sve je bilo uobičajeno.” Valander pogleda na sat. Skoro petnaest do jedanaest. „Pozovi rođaku”, reče. „Čak iako moraš da je probudiš.” Švedberg klimnu glavom. Valander pokaza na svoj telefon, znajući da Švedberg, koji je inače bio zaboravan, ima odlično pamćenje kad su u pitanju brojevi telefona. Švedberg okrenu broj. Prođe mnogo signala i niko se ne javi. „Ako nije kod kuće, znači da radi”, reče on i spusti slušalicu. Valander brzo ustade. „Utoliko bolje”, reče. „Nisam bio u porodilištu otkad se Linda rodila.” „Staro odeljenje je srušeno”, reče Švedberg. „Sve je novo sagrađeno.” Trebalo im je svega nekoliko minuta da Švedbergovim autom dođu od policijske stanice do urgentnog odeljenja istadske bolnice. Valander se priseti one noći od pre nekoliko godina kad se probudio od jakih bolova u grudima i kad je mislio da će doživeti infarkt. Tada je urgentni centar bio negde drugde. Činilo se da je u bolnici sve promenjeno. Valander i Švedberg pozvoniše. Odmah potom dođe čuvar i otvori. Valander pokaza legitimaciju, pa uđoše i popeše se do porodilišta. Čuvar je dežurnom osoblju javio da oni dolaze. Jedna žena ih je čekala na ulazu u odeljenje. „Moja rođaka”, reče Švedberg. „Ilva Brink.” Valander se pozdravi. U pozadini se videla jedna sestra. Ilva ih uvede u malu kancelariju. „Sada je mirno”, reče. „Ali to brzo može da se promeni.” „Preći ću odmah na stvar”, reče Valander. „Znam da se svi podaci o pacijentima koji se iz raznoraznih razloga nalaze u bolnicama tretiraju kao poverljivi. Nemam nameru ni da kršim to pravilo. Jedino što, za sada, hoću da znam jeste da li je između 30. septembra i 13. oktobra na vašem odeljenju ležala porodilja sa inicijalima KA. K kao Karin, i A kao Andešon.” Oblak nemira prekri lice Ilve Brink. „Je 1’ se nešto desilo?” "Nije”, reče Valander. „Samo moramo da identifikujemo jednu osobu. Ništa više.”

"Ne mogu da odgovorim”, reče ona."To su krajnje poverljive informacije. Osim ako porodilja nije potpisala da njeni podaci mogu da se obelodane. Po mom shvatanju, to se odnosi i na inicijale.” „Neko će pre ili kasnije morati da mi odgovori na pitanje”, reče Valander. „Problem je u tome što moram da znam odmah.” „Svejedno, ne mogu vam pomoći.” Švedberg je do tada ćutao. Valander primeti da mu se pojavila bora na čelu. „Je l' imate ovde neki toalet?”, upita on. „Iza ćoška.” Švedberg klimnu glavom ka Valanderu. „Rekao si da moraš u WC. Najbolje da odeš sad.” Valander shvati na šta Švedberg cilja, pa ustade i izađe iz kancelarije. Sačekao je pet minuta u WC-u pre nego Što se vratio. Ilva Brink nije bila tu. Švedberg je stajao nadvijen nad neke papire na stolu. „Šta si joj rekao?”, upita Valander. "Da ne sramoti porodicu”, odgovori Švedberg. „Osim toga, rekao sam joj i da može da dobije godinu dana zatvora.” "Za šta?”, upita Valander začuđeno. "Za otežavanje istrage.” „Tako nešto ne postoji.” „Ona to ne zna. Ovde su sva imena. Najbolje bi bilo da ih što brže iščitamo.” Prošli su kroz celu listu. Nijedna žena nije imala inicijale KA. Valander uvide da se desilo ono čega se plašio. Pucanj u prazno. „Možda to i nisu inicijali”, reče Švedberg zamišljeno."KA možda znači nešto drugo.” „Šta? „Pa, ovde ima jedna Katarina Taksel”, reče Švedberg i pokaza. „Slova KA su možda skraćenica od Katarina.” Valander pogleda ime i ponovo pregleda listu. Nije bilo nijedne druge žene koja je imala kombinaciju KA. Nijedna Karin, nijedna Karolina. "U pravu si”, reče sumnjičavo. „Zapiši adresu.” „Nema adrese”, odvrati Švedberg. „Samo ime. Najbolje je da sačekaš

dole. Dok ja još jednom porazgovaram s Ilvom.” „Zadrži se na tome da ne sme da osramoti porodicu”, reče Valander."Ne pominji kaznu. Možemo posle da imamo problema. Hoću da znam da li je Katarina Taksel još uvek ovde. Hoću da znam da li je primala posete. Da li ima nečeg posebnog u vezi s njom. Porodični odnosi. Ali pre svega, gde živi.” "Potrajaće”, reče Švedberg. „Ilva obavlja porođaj.” "Sačekaću”, odvrati Valander. „Celu noć, ako treba.” Uzeo je dvopek s tanjira i napustio odeljenje. Kad je sišao do urgentnog, jedna bolnička kola su upravo bila stigla s pijanim, krvavim čovekom. Valander ga je prepoznao. Zvao se Niklason i držao je otpad nedaleko od Istada. Obično je bio trezan, ali imao je svoje periode i često je završavao u tučama. Valander klimnu glavom bolničarima koje je takođe poznavao. "Je l’ loše?”, upita Valander. „Niklason je izdržljiv”, odvrati stariji bolničar. „Podneće ovo. Potukli su se u jednoj kolibi u šumi Sandskugen.” Valander izađe na parking. Bilo je hladno. Pomisli kako moraju da provere da li u Lundu ima neke Karin ili Katarine. To će Birk obaviti. Bilo je pola dvanaest. Valander pokuša da otvori vrata Švedbergovog auta. Bila su zaključana. S obzirom na to da će možda dugo čekati, pomisli da bi mogao da se vrati i uzme ključeve, ali ipak odluči da ne radi to. Umesto toga, poče da šeta napred-nazad po parkingu. Iznenada se ponovo vrati u Rim. Nešto ispred njega išao je njegov otac. Na svojoj tajnoj noćnoj šetnji ka nepoznatom cilju. Sin prati i nadzire oca. Španske stepenice, potom i fontana. Sjajna u njegovim očima. Starac sam u Rimu. Da li je znao da će ubrzo umreti? Da se put u Italiju mora obaviti sada, ako uopšte hoće da nešto od njega ispadne? Valander oseti knedlu u grlu i zastade. Kada će zapravo naći vremena da se suoči s tugom zbog gubitka oca? Život ga je bacao napred-nazad. Uskoro će napuniti pedeset godina. Bila je jesen. Noć. A on je šetao parkingom sa zadnje strane bolnice i smrzavao se. Ono čega se najviše plašio jeste to da će život postati toliko nedokučiv da više neće moći da izađe na kraj s tim. Šta

mu onda preostaje? Prevremena penzija? Zahtev za jednostavniji posao? Hoće li petnaest godina posvetiti obilazeći škole i pričajući učenicima o drogi i opasnostima u saobraćaju? Kuća, pomisli. I pas. A možda i Baiba. Spoljašnja promena je neophodna. Počeću s njom, a posle ćemo videti šta će biti sa mnom. Poslovne obaveze su mi uvek velike. Neću izaći na kraj s njima ako treba i samog sebe da vučem. Prošlo je dvanaest sati. Valander je patrolirao parkingom. Ambulantna kola su otišla. Sve je bilo mirno. Znao je da mnogo toga treba da promisli, ali bio je preumoran. Jedino za šta je imao snage bilo je čekanje. I šetanje da se ne bi smrznuo. Švedberg je izašao u pola jedan. Hodao je brzo. Valander shvati da donosi novosti. „Katarina Taksel je iz Lunda”, reče. Valander oseti kako mu uzbuđenje raste. "Je l’ ovde?” „Porodila se 15. oktobra. Već je otišla kući.” "Je 1’ imaš adresu?” „I više od toga. Ona je samohrana majka. Otac nije naveden. Pored toga, nije primila nijednu poseru za sve vreme koliko je bila ovde.” Valander zadrža dah. „Možda je ona”, reče. „Mora da je ona. Žena koju je Eugen Blumberg zvao KA.” Vratili su se u stanicu. Na ulazu na parking Švedberg naglo zakoči kako bi izbegao zeca koji je zalutao u grad. Seli su u trpezariju koja je u tom trenutku bila prazna. Odnekle se čuo neki radio. Telefoni su zvonili kod dežurnih policajaca. Valander je sipao šolju gorke kafe. „Teško da je ona strpala Blumberga u džak”, reče Švedberg češući se kašičicom po ćeli. „Teško mi je da poverujem da jedna nova majka ide okolo i ubija ljude.” „Ona je posrednik”, reče Valander. „Ako je ono što mislim tačno. Ona se nalazi između Blumberga i osobe koja je trenutno najvažnija.” „Medicinske sestre koja je udarila Ilvu?” „Baš nje.”

Švedberg se naprezao da prati Valanderov tok misli. „Hoćeš da kažeš da je nepoznata sestra došla u porodilište da se sretne s njom?” "Da.” „Ali zašto to onda radi noću? Zašto ne dođe kad je normalno vreme za posete? Valjda imaju određeno vreme svaki dan? I niko ne upisuje ko dolazi?” Valander shvati da su Švedbergova pitanja od presudne važnosti. Mora naći odgovor na njih da bi mogao da nastavi. "Ne želi da je vide”, reče."To je jedino razumno objašnjenje.” Švedberg je bio uporan. "Da je vidi ko? Je l’ se plašila da će je neko prepoznati? Je l’ nije htela ni da je Katarina Taksel vidi? Je l’ posećivala bolnicu noću da bi gledala ženu koja spava?” "Ne znam”, reče Valander. „Slažem se da je čudno.” „Postoji samo jedno objašnjenje”, nastavi Švedberg. „Dolazi noću zato što preko dana neko može da je prepozna.” Valander je razmišljao o Švedbergovim komentarima. "To bi moglo da znači da je neko ko radi tokom dana mogao da je prepozna.” „Teško da bi noću posećivala porodilište bez razloga. Još da se nađe u situaciji da mora da udari moju rođaku, koja joj ništa nije uradila.” „Možda postoji i alternativno objašnjenje”, reče Valander. "Koje?” „Da porodilište može da poseti samo noću.” Švedberg zamišljeno klimnu glavom. "To je, naravno, moguće. Ali zašto?” "Za to može da se nađe mnogo razloga. Gde živi, čime se bavi. Pored toga, možda želi da posete ostanu u tajnosti.” Švedberg gurnu svoju šolju. „Njene posete su sigurno važne”, reče. „Dolazila je dva puta.” „Možemo da utvrdimo sled događaja”, reče Valander. „Prvi put dolazi u noći 1. oktobra. I to u vreme kad su zaposleni najumorniji i kad im je pažnja na najnižem nivou. U porodilištu ostane nekoliko minuta i zatim nestaje. Dve

nedelje kasnije, isto se ponavlja. Isto vreme. Samo je ovog puta zaustavlja Ilva Brink, koju potom udara. Žena ponovo nestaje bez traga.” „Katarina Taksel se nekoliko dana kasnije porađa.” „Žena se više ne vraća. Ali Eugen Blumberg biva ubijen.” "Da li iza svega ovoga stoji jedna medicinska sestra?” Pogledaše se bez reči. Valander se iznenada seti da je zaboravio da kaže Švedbergu da Ilvu Brink pita o jednom važnom detalju. „Sećaš se one plastične kartice za ime koju smo našli u torbi Jeste Runfelta?”, upita. „Ona kakvu koristi osoblje u bolnicama?” Švedberg klimnu glavom. „Zovi porodilište i pitaj Iivu da li se seća da li je žena koja ju je napala imala tu karticu?” Švedberg ustade i uze telefon koji je stajao na zidu. Javi mu se koleginica Ilve Brink. Švedberg sačeka. Valander za to vreme popi čašu vode. Potom Švedberg poče da priča. Razgovor je bio kratak. „Sigurna je da je imala karticu s imenom”, reče potom. „Oba puta.” „Je 1’ možda pročitala šta je pisalo?” „Nije bila sigurna da li je bilo imena.” Valander se zamisli. „Možda je izgubila prvu”, reče. „Negde je nabavila uniformu. Mogla je da nabavi i karticu.” „Nemoguće je da nađemo neke otiske u bolnici”, reče Švedberg. „Stalno se čisti. A pored toga, ne znamo ni da li je išta dodirnula..' "U svakom slučaju, nije nosila rukavice”, odvrati Valander."To je Ilva Brink primetila.” Švedberg se kucnu u čelo kašičicom. "Mada…”, reče. „Ako sam je dobro razumeo, žena ju je uhvatila pre nego što ju je udarila.” „Uhvatila je za odeću”, reče Valander."A na odeći se ništa ne može naći.” Na trenutak se oseti obeshrabreno. „Svejedno ćemo popričati s Nibergom”, reče potom. „Možda je dodirnula krevet u kom je Katarina Taksel ležala. Moramo da pokušamo. Ako nađemo

otiske koji se poklapaju s onima koje smo našli u torbi Jeste Runfelta, onda je ova istraga napravila ogroman korak napred. Onda možemo da počnemo da tražimo iste otiske kod Holgera Eriksona i kod Eugena Blumberga.” Švedberg mu gurnu papirić na kom je napisao podatke o Katarini Taksel. Valander vide da ona ima trideset tri godine i da je samostalna preduzetnica, s tim da nije pisalo čime se tačno bavi. Živela je u centru Lunda. „Sutra ujutru u sedam moramo da budemo tamo”, reče Valander. „Pošto smo ti i ja radili noćas, možemo da nastavimo i sutra. Mislim da bi sad bilo pametno da odspavamo nekoliko sati.” „Čudno je to”, reče Švedberg. „Prvo tražimo legionara, a sad tražimo medicinsku sestru.” „Koja najverovatnije nije prava”, dodade Valander. "To ne znamo”, odvrati Švedberg."To što je Ilva nije prepoznala ne mora da znači da zapravo nije medicinska sestra.” "U pravu si. Ne smemo ni to da zanemarimo.” Valander ustade. „Odbaciću te kući”, reče Švedberg. „Kako ide s autom?” „Trebalo bi da kupim nov, ali ne znam kako ću to sebi da priuštim.” Jedan od dežurnih policajaca utrča u trpezariju. „Znao sam da ste ovde”, reče. „Mislim da se nešto desilo.” Valander oseti čvor u stomaku. Ne opet, pomisli. Nećemo uspeti da izađemo na kraj s tim. „Teško povređen čovek na putu između Sevestada i Ledingea. Našao ga je jedan vozač kamiona. Ne znamo da li je pregažen ili je bio izložen nekom drugom nasilju. Hitna pomoć je na putu. Mislio sam, pošto je u blizini Ledingea…” Nije ni završio rečenicu. Švedberg i Valander su već bili na vratima. Stigli su baš kad su bolničari stavljali čoveka na nosila. Valander vide da su to ista dvojica s kojima je pričao ispred urgentnog centra. „Brodovi koji se susreću u noći”, reče vozač ambulantnih kola. "Je 1’ saobraćajna nesreća?” "U tom slučaju, vozač je pobegao. Ali ovo više liči na neku drugu vrstu napada.”

Valander se osvrnu. Put je bio prazan. "Ko prolazi ovuda noću?”, upita. Čovek je pretrpeo ozbiljne povrede lica. Tiho je krkljao. „Moramo da idemo”, reče bolničar. „Ovo mi izgleda kao hitan slučaj. Možda ima unutrašnjih povreda.” Ambulantna kola su otišla. Valander i Švedberg su pretražili lice mesta pod svetlošću farova Švedbergovog auta. Odmah potom je došla i noćna patrola iz Istada. Švedberg i Valander nisu ništa našli, a ponajmanje neke tragove kočenja. Švedberg je pristiglim policajcima ispričao šta se desilo. Potom su se on i Valander vratili u Istad. Počelo je da duva. Švedberg je u kolima imao termometar. Plus tri stepena. „Ovo je nešto drugo”, reče Valander. „Ostavi me u bolnici, a ti idi kući i odspavaj. Bar jedan od nas će biti manje umoran sutra ujutru. „Gde da te pokupim?”, upita Švedberg. "U mojoj ulici. Da kažemo u šest. Martinson je ranoranilac. Zovi ga i ispričaj mu šta se desilo. Zamoli ga da zovne Niberga u vezi s plastičnom karticom. Reci mu da idemo u Lund.” Po drugi put te večeri Valander se našao ispred urgentnog centra. Kad je stigao, zbrinjavali su povređenog čoveka. Valander je zato seo i sačekao. Bio je veoma umoran i nije mogao da izdrži da ne zadrema. Kad se trgnuo iz sna nakon što ga je neko pozvao po imenu, u prvi mah nije znao gde se nalazi. Sanjao je. O Rimu. Išao je mračnim ulicama u potrazi za ocem, ali nije ga našao. Pred njim je stajao jedan lekar. Valander se istog trenutka razbudi. "Preživeće”, reče lekar. „Ali teško je pretučen.” „Znači, nije saobraćajna nesreća?” „Ne. Pretučen je. Ali, koliko smo uspeli da utvrdimo, nema unutrašnjih povreda.” "Je 1’ imao neku legitimaciju?” Lekar mu pruži koverat. Valander izvadi novčanik u kom se, između ostalog, nalazila i vozačka dozvola. Čovek se zvao Oke Davidson. Valander primeti da mora da nosi naočare dok vozi. „Mogu li da razgovaram s njim?” „Mislim da je najbolje da sačekamo.”

Valander odluči da će zamoliti Hansona ili An-Brit da preuzmu ovo. Ako se radi o teškom napadu, moraće do daljeg da to ostave po. strani. Jednostavno nemaju vremena. Valander se spremi da krene. „U njegovoj odeći smo našli nešto što mislim da će vas zanimati”, reče lekar i dade mu jedan papir. Valander pročita tekst napisan širokim slovima: „Noćni čuvari onesposobili lopova.” „Koji noćni čuvari?”, upita. „Bilo je u novinama”, odgovori lekar. „O narodnoj gardi koja se stvara. Zar se ne bi moglo zamisliti da se nazivaju noćnim čuvarima?” Valander se s nevericom zabulji u tekst. „Još nešto govori u prilog tome”, nastavi lekar. „Papir mu je bio zakačen za telo, zaheftan.” Valander odmahnu glavom. „Ovo je jebeno neverovatno”, reče. „Jeste”, odvrati lekar. „Neverovatno je da je dotle otišlo.” Valander nije hteo da zove taksi. Išao je peške kroz prazan grad i razmišljao o Katarini Taksel i Okeu Davidsonu kome je poruka zaheftana za telo. Kad je došao u svoj stan u ulici Marijagatan, samo je skinuo cipele i jaknu, legao na sofu, pokrio se ćebetom i uključio budilnik. Ali nije mogao da zaspi. Pored toga, počela je i da ga boli glava. Zato je otišao u kuhinju i u čaši vode razmutio dve tablete protiv glavobolje. Ulična svetiljka ispred prozora njihala se na vetru. Potom se vratio u krevet. Nemirno je spavao dok budilnik nije pozvonio. Uspravio se na kauču i osetio se još umornije nego pre nego što je zaspao. Otišao je do kupatila i umio se hladnom vodom. Zatim je promenio košulju. Dok je čekao da se kafa skuva, pozvao je Hansona. Dugo mu je trebalo da se javi. Valander je shvatio da ga je probudio. „Nisam još završio s dokumentacijom iz Estešunda”, reče Hanson. „Sedeo sam do dva jutros. Imam još otprilike četiri kila.” „Posle ćemo o tome”, prekide ga Valander. „Hoću da odeš do bolnice i razgovaraš s čovekom po imenu Oke Davidson. Napadnut je negde u

Ledingeu sinoć ili tokom noći. Napali su ga ljudi koji verovatno pripadaju narodnoj gardi. Hoću da preuzmeš taj slučaj.” „Šta da radim s ovom dokumentacijom?” „Moraćeš istovremeno. Švedberg i ja idemo u Lund. Ispričaću ti više kasnije.” Valander prekide vezu pre nego što je Hanson stigao išta više da pita. Nije imao snage da odgovara. U šest sati Švedberg stade ispred njegovog ulaza. Valander je stajao kraj kuhinjskog prozora s kafom u ruci i video ga da stiže. „Pričao sam s Martinsonom”, reče Švedberg kad je Valander ušao u auto. „Zamoliće Niberga da proveri karticu.” "Je l’ shvatio dokle smo stigli?” „Mislim da jeste“ „Onda idemo.” Valander se zavali u sedište i zažmuri. Najbolje što je mogao da uradi na putu do Lunda bilo je da spava. Katarina Taksel je živela u iznajmljenom stanu u zgradi kraj trga čije ime Valander nije znao. „Možda je najbolje da zovnemo Birka”, reče Valander. „Kako posle ne bi bilo prepirke.” Švedberg ga je našao kod kuće i pružio je slušalicu Valanderu koji mu je ukratko objasnio šta se desilo. Birk je obećao da će doći za dvadeset minuta, pa su ostali u kolima da ga sačekaju. Nebo je bilo sivo. Nije padala kiša, ali vetar se pojačao. Birk se ubrzo uparkirao iza njih. Valander mu je detaljno objasnio šta su saznali iz razgovora s Ilvom Brink. Iako je Birk pažljivo slušao, Valander je ipak primetio da je sumnjičav. Zatim su ušli u zgradu. Katarina Taksel je živela na drugom spratu, u stanu levo. "Ja ću ostati u pozadini”, reče Birk."Ti vodi razgovor.” Švedberg pozvoni. Vrata se gotovo istog trenutka otvoriše i žena u kućnom mantilu se nađe pred njima. Imala je tamne podočnjake. Valander pomisli kako ga podseća na An-Brit Heglund.

Valander je pozdravi, pokušavajući da zvuči što prijatnije, ali kad reče da je policajac iz Istada, primeti da je ona reagovala. Ušli su u stan koji je izgledao malo i skučeno. Svuda je bilo znakova da je upravo dobila dete. Valander se priseti kako je njegov stan izgledao kad se Linda rodila. Ušli su u dnevnu sobu sa svetlim drvenim nameštajem. Na stolu je stajala brošura koja je Valanderu privukla pažnju. „Proizvodi za kosu Taksel”. To mu je dalo ideju čime se bavi kao samostalni preduzetnik. „Izvinjavam se što dolazimo ovako rano”, reče on kad su seli. „Ali ono zbog čega smo ovde neodložno je.” Oklevao je s nastavkom. Ona je sedela preko puta njega i sve vreme ga gledala u oči. „Upravo ste se porodili u istadskom porodilištu”, reče. "Dečak”, odvrati ona. „Rodio se petnaestog. U tri po podne.” „Dozvolite da vam čestitam”, reče Valander. Švedberg i Birk se pridružiše mrmljanjem u glas. „Otprilike dve nedelje pre toga”, nastavi Valander, „tačnije u noći između 30. septembra i 1. oktobra, zanima me da li ste primili posetu očekivanu ili ne, negde posle ponoći.” Ona ga pogleda s nerazumevanjem. "A ko bi me posetio?” „Medicinska sestra koju, možda ranije niste videli?” „Znala sam sve koji su radili noćnu smenu.” „Ova žena se vratila dve nedelje kasnije”, nastavi on."I mislimo da je došla vama u posetu.” „Tokom noći?” "Da. Nešto posle dva sata.” „Niko me nije posetio. A i spavala sam.” Valander lagano klimnu glavom. Birk je stajao iza kauča, Švedberg je sedeo na stolici uza zid. Sve se iznenada potpuno umiri. Svi su čekali da Valander nastavi. On je to ubrzo i učinio. Prvo je hteo da se sabere. Zapravo, trebalo bi da je pita zašto je toliko dugo ostala u porodilištu. Da li je trudnoća bila komplikovana? Ali odustao je od toga.

Nešto drugo je bila važnije. Nije mu promaklo. To da ona ne govori istinu. Bio je ubeđen da je primila posetu. I da je znala ko je ta žena bila.

28. Dete iznenada zaplaka. Katarina Taksel ustade i izađe iz sobe. Valander u tom trenutku odluči kako će nastaviti razgovor. Bio je ubeđen da ona ne govori istinu. Od samog početka je primetio da je neodlučna i da nešto krije. Sve te duge godine bavljenja policijskim poslom, kad je bio primoran da nauči da čuje razliku između laži i istine, stvorile su mu gotovo nepogrešivu sposobnost određivanja da li neko skreće od istine. On ustade i priđe prozoru kraj kog je Birk stajao. Švedberg im se pridruži. Pribiše se jedan uz drugog i Valander progovori tihim glasom, sve vreme motreći na vrata. "Ne govori istinu”, reče. Činilo se da Švedberg i Birk nisu ništa primetili, ili su barem bili manje ubeđeni. Svejedno, nisu imali primedbi. „Moguće je da će potrajati”, nastavi Valander. „Ali pošto smatram da je ona od presudnog značaja za nas, neću se predati. Zna ko je ta žena. A sada sam sigurniji nego ikad da je ona važna.” Birk kao da tek tad shvati vezu. „Hoćeš da kažeš da žena stoji iza svega ovoga? Da je počinilac žena?” Izgledao je kao da je gotovo prestravljen sopstvenim rečima. "Ne mora da bude ubica”, odgovori Valander. „Ali jedna žena se nalazi negde u blizini samog centra ove istrage. U to sam siguran. Ako ništa drugo, ona zaklanja vidik ka onome ko stoji iza nje. Zato moramo što pre da je nađemo. Moramo da saznamo ko je ona.” Dete prestade da plače. Švedberg i Valander se brzo vratiše na svoja mesta. Prođe minut i Katarina Taksel se vrati u sobu. Valander primeti da je veoma usredsređena. "Da se vratimo porodilištu”, reče ljubazno. „Kažete da ste spavali i da vas tih noći niko nije posetio?” "Da.” „Živite u Lundu, a ipak ste odlučili da se porodite u Istadu?” „Sviđaju mi se metode koje se tamo koriste.” „Upoznat sam s njima”, reče Valander."I moja ćerka je rođena u Istadu.”

Ona ne reagova. Valander shvati da hoće samo da odgovori na pitanja i da ne želi ništa dobrovoljno da doda. „Sada ću vam postaviti nekoliko ličnih pitanja”, nastavi on. „Pošto ovo nije saslušanje, možete izabrati da ne odgovorite, ali moram vas upozoriti da se u tom slučaju može pokazati neophodnim da vas odvedemo u stanicu i organizujemo formalno saslušanje. Došli smo ovamo jer tragamo za informacijama u vezi s nekoliko veoma ozbiljnih zločina.” Ona i dalje nije reagovala. Pogled joj je bio prikovan za njegovo lice, kao da je pokušavala da mu se probije u glavu. Nešto u njenim očima izazivalo mu je nelagodu. „Razumete li šta vam govorim?” „Razumem. Nisam glupa.” „Prihvatate li da vam postavim lična pitanja?” "Ne znam dok ih ne čujem.” „Čini se da živite sami. Niste udati?” „Nisam.“ Odgovor je došao brzo i odlučno. Snažno, pomisli Valander. Kao da je udarila nešto. „Smem li da pitam ko je otac deteta?” "Na to neću da odgovorim. To se ne tiče nikog drugog osim mene. I deteta.” „Ako je otac deteta bio žrtva nasilnog zločina, onda nas se tiče.” "To bi značilo da vi znate ko je otac. Ali vi to ne znate. Dakle, pitanje je besmisleno.” Valander shvati da je ona u pravu. S njenom glavom je sve bilo u redu. "Da vas pitam nešto drugo”, nastavi on. „Poznajete li čoveka po imenu Eugen Blumberg?” „Da.” „Kako ga poznajete?” „Poznajem ga.” „Znate li da je ubijen?” „Da.” „Kako znate?” „Videla sam jutros u novinama.”

„Da li je on otac vašeg deteta?” „Nije.” Dobro laže, pomisli Valander. Ali nedovoljno ubedljivo. „Zar nije tačno da ste bili u vezi s Eugenom Blumbergom?” „Tačno je.” "A on ipak nije otac vašeg deteta?” "Nije.” „Koliko dugo ste bili u vezi?” „Dve i po godine.” "To mora da je bila tajna veza, pošto je on oženjen.” „Lagao me je. Saznala sam tek mnogo kasnije.” „Šta se onda desilo?” „Okončala sam.” „Kad se to desilo?” „Pre oko godinu dana.” „Posle toga se više niste viđali?” „Ne.” Valander iskoristi priliku i krenu u napad. „Našli smo pisma koja ste s njim razmenili pre nekoliko meseci.” Nije se dala. „Pisali smo pisma. Ali nismo se viđali.” "To sve zvuči malo čudno.” „On je pisao pisma. Ja sam odgovarala. Hteo je da se ponovo nađemo. Ja nisam.” „Zato što ste upoznali nekog drugog?” „Zato što je trebalo da se porodim.” "A ne želite da nam otkrijete ime oca?” "Ne.” Valander baci pogled na Švedberga koji je zurio u pod. Birk je gledao kroz prozor. Valander je znao da su obojica napeti. „Šta mislite, ko je mogao da ubije Eugena Blumberga?” Valander je poslao pitanje punom snagom. Birk se pomeri kraj prozora i pod kvrcnu pod njegovom težinom. Švedberg pređe na posmatranje svojih ruku.

"Ne znam ko bi želeo da ga ubije.” Dete se ponovo oglasi. Ona hitro ustade i još jednom napusti sobu. Valander pogleda ostale. Birk odmahnu glavom. Valander pokuša da proceni situaciju. Izazvalo bi velike probleme privesti na saslušanje ženu koja se porodila pre tri dana. A pored toga nije ni optužena ni za šta. On se brzo odluči. Ponovo se okupiše kod prozora. „Ovde stajem”, reče Valander. „Ali hoću da bude pod nadzorom. I hoću da znam sve što se može iskopati o njoj. Izgleda da ima neko preduzeće koje prodaje proizvode za negu kose. Hoću da znam sve o njenim roditeljima, prijateljima, šta je ranije radila. Provucite je kroz sve postojeće registre. Hoću da je potpuno proučimo.” „Pobrinućemo se za to”, reče Birk. „Švedberg će ostati u Lundu. Treba nam neko ko je upućen u prethodna ubistva.” „Više bih voleo da se vratim kući”, reče Švedberg. „Znaš da mi nije baš najprijatnije izvan Istada.” "Znam”, odvrati Valander. „Ali sad nam nema druge. Zamoliću nekog da te zameni kad dođem u Istad. Ali ne možemo da dozvolimo da nam ljudi bespotrebno idu tamo-amo.” Ona se iznenada nađe na vratima, s detetom u naručju. Valander se osmehnu i oni priđoše da pogledaju dečaka. Švedberg, koji je obožavao decu, iako ih sam nije imao, poče da guče uglas s detetom. Valander iznenada primeti nešto čudno. Pomisli na period neposredno nakon što je Linda rođena. Kad ju je Mona nosila. Kad ju je on nosio, neprekidno uplašen da će je ispustiti. Onda shvati šta mu je izgledalo čudno. Nije nosila dete pribijeno uz svoje telo. Kao da je dete nešto što joj zapravo ne pripada. Valanderu se sloši, ali uspe to da sakrije. „Nećemo vas više uznemiravati”, reče. „Najverovatnije ćemo se ponovo javiti.” „Nadam se da ćete uhvatiti osobu koja je ubila Eugena”, odvrati ona. Valander je pogleda, a potom klimnu glavom. „Da”, reče. „Rešićemo ovo. To vam garantujem.” Izašli su na ulicu. Vetar je još jače duvao.

„Šta misliš o njoj?”, upita Birk. „Bez dileme ne govori istinu”, reče Valander. „Ali istovremeno mi se činilo kao da ni ne laže.” Birk ga upitno pogleda. „Kako to da protumačim? Kao da je lagala i govorila istinu u isto vreme?” „Otprilike”, odgovori Valander. „Šta to znači, još uvek ne znam.” „Primetio sam jedan detalj”, reče Švedberg iznenada. „Rekla je ’osobu’, nije rekla ’onog.” Valander klimnu glavom. I on je to primetio. Rekla je da se nada da će uhvatiti ’osobu’ koja je ubila Eugena Blumberga. „A je l’ to mora nešto da znači?”, upita Birk skeptično. „Ne mora”, odvrati Valander. „Ali i Švedberg i ja smo to primetili. A to nešto znači.” Odlučili su da se Valander vrati u Istad Švedbergovim autom. Obećao je i da će što pre poslati nekog da ga smeni. „Ovo je važno”, reče potom Birku još jednom. „Katarinu Taksel je ta žena posetila u bolnici. Moramo da saznamo ko je ona. Babica koju je udarila dala nam je prilično dobar opis.” „Daj mi ga”, reče Birk. „Može da se desi da joj i ovde dođe u posetu.” „Bila je prilično visoka”, reče Valander. „Sama Ilva Brink je 1,74. Rekla je da je ova bar 1,80. Tamna kosa, poluduga i prava. Plave oči, špicast nos, uske usne. Bila je krupna, a nije izgledala debelo. Nije imala izražene grudi. Jačina udarca ukazuje na to da je snažna. Moglo bi se Pretpostaviti da je u dobroj kondiciji.” „Taj opis odgovara mnogima”, reče Birk. „Tako je sa svim opisima”, odvrati Valander. „Ipak, odmah znaš kad vidiš pravu osobu.” "Je 1’ rekla nešto? Kakav joj je bio glas?” „Nije izustila ni reči. Samo ju je udarila.” „Je l’ joj primetila zube?” Valander pogleda Švedberga koji odmahnu glavom. "Je 1’ bila našminkana?” „Ne više od uobičajenog.”

„Kako su joj izgledale ruke? Je l’ imala veštačke nokte?” „Sa sigurnošču znamo da nije. Ilva je rekla da bi primetila.” Birk napravi nekoliko zabeležaka i klimnu glavom. „Videćemo šta možemo da uradimo”, reče. „Nadzor ovde ispred zgrade moramo obaviti vrlo diskretno. Ona će biti na oprezu.” Rastali su se. Švedberg je Valanderu dao ključeve. Na putu ka Istadu Valander je pokušavao da shvati zašto Katarina Taksel nije želela da otkrije da joj je tokom boravka u porodilištu neko dvaput noću došao u posetu. Ko je bila ta žena? Kakve je veze imala s Katarinom Taksel i Eugenom Blumbergom? Kuda konci dalje idu? Kako izgleda lanac koji vodi do ubistva? Bio je i zabrinut. Strahovao je da ide pogrešnim pravcem. Možda izvodi istragu na pogrešan kurs, ka nevidljivim podvodnim stenama, što će se završiti potonućem. Ništa ga nije mučilo više od toga, oduzimalo mu san, stvaralo čir na želucu. Pomisao da punom brzinom ide ka propasti istrage. To mu se ranije dešavalo. Da se istraga iznenada prelomi i postane neprepoznatljiva. Kad ne ostane ništa drugo nego početi sve iz početka. A za sve je on bio kriv. Bilo je pola deset kad se parkirao ispred istadske policijske stanice. Dok je prolazio pored prijavnice, Eba ga je zaustavila. „Ovde je potpuni haos”, reče ona. „Šta se desilo?” „Lisa Holgešon hoće odmah da razgovara s tobom. Radi se o čoveku kog ste ti i Švedberg noćas našli pored puta.” „Pričaću s njom”, odvrati Valander. „Što pre”, dodade Eba. Valander ode pravo u njenu kancelariju. Vrata su bila otvorena. Hanson je sedeo unutra, potpuno bled. Bilo je jasno i da je Lisa Holgešon uznemirenija nego ikad. Ona pokaza na stolicu. „Mislim da bi trebalo da čuješ šta Hanson ima da kaže.” Valander skinu jaknu i sede. „Oke Davidson”, reče Hanson. „Jutros sam imao poduži razgovor s njim.” „Kako je?”, upita Valander.

„Izgleda gore nego što jeste, ali i to je dovoljno loše. Otprilike jednako loše kao i priča koju mi je ispričao.” Valander je kasnije uvideo da Hanson nije preterao. Slušao je, prvo iznenađen, a kasnije sve uznemireniji. Hanson je bio sažet i jasan, ali priča je ipak prešla sve granice. Valander je pomislio kako je tog jesenjeg jutra čuo nešto za šta nikada ranije ne bi ni sanjao da bi moglo da se desi. Sada se desilo, i biće primorani da žive s tim. Švedska se neprekidno menjala. Taj proces je često bio skriven i bilo ga je moguće identifikovati tek nakon njegovog okončanja. Valander je, međutim, ponekad imao osećaj da telom društva prolazi jeza. Bar sad kad je posmatrao i doživljavao promene kao policajac. Hansonova priča o Okeu Davidsonu bila je jedna takva jeza koja je protresla Valanderovu svest. Oke Davidson je bio službenik opštinske uprave u Malmeu. Zbog lošeg vida bio je označen kao delimično nesposoban za rad. Nakon dugogodišnje borbe, uspeo je da dobije vozačku dozvolu pod uslovima koji su ograničavali njeno važenje. Od kraja sedamdesetih godina, Oke Davidson je bio u vezi sa jednom ženom iz Ledingea. Prethodne večeri su raskinuli. Oke Davidson je obično ostajao da prenoći, pošto nije smeo da vozi po mraku. Sada je, pak, bio primoran da to učini. Odvezao se u pogrešnom smeru i na kraju stao da pita za put. Tada ga je napala noćna patrola koja se sastojala od dvojice dobrovoljnih čuvara iz Ledingea. Označili su ga kao lopova i odbili da saslušaju njegova objašnjenja. Naočare su mu nestale, možda su ih slomili. Tukli su ga dok se nije onesvestio i probudio se tek kad su ga bolničari stavili na nosila. To je bila Hansonova priča o Okeu Davidsonu. Ali bilo je još. „Oke Davidson je miran čovek koji pored lošeg vida pati i od visokog pritiska. Razgovarao sam s njegovim kolegama iz Malmea i svi su se veoma potresli. Jedan od njih mi je rekao nešto što mi sam Davidson nije spomenuo. Možda zato što je stidljiv.” Valander je slušao. „Oke Davidson je predan i vrlo aktivan član Amnesti internacionala”, reče Hanson. „Pitanje je da li bi ta organizacija od sad trebalo da se zainteresuje i za Švedsku. Ako se ne zaustavi porast brutalnih noćnih čuvara

i razvoj narodne garde.” Valander je ostao bez reči. Bilo mu je loše i osećao se izbezumljeno."Ti tipovi imaju vođu”, nastavi Hanson. „Zove se Eskil Bengtson i drži šlepslužbu u Ledingeu.” „Moramo ovo da zaustavimo”, reče Lisa Holgešon. „Iako smo do guše u istragama ubistava. Moramo makar da napravimo plan šta ćemo da radimo.” „Taj plan već postoji”, reče Valander ustajući. „Krajnje je jednostavan. Sastoji se iz toga da ćemo da odemo i pokupimo Eskila Bengtsona, a privešćemo i sve ostale koji su povezani s tom gardom. Oke Davidson će ih identifikovati, jednog po jednog.” „Ali on ne vidi ništa”, reče Lisa Holgešon. „Ljudi koji loše vide često dobro čuju”, odvrati Valander. „Ako sam dobro razumeo, dok su ga maltretirali sve vreme su pričali.” „Nisam sigurna da će to proći”, reče ona sumnjičavo. „Kakve dokaze zapravo imamo?” „Kod mene će proći”, reče Valander."Ti mi, naravno, možeš narediti da ostanem ovde u stanici.” Ona odmahnu glavom. "Idi”, reče. „Što pre, to bolje.” Valander klimnu glavom Hansonu i oni izađoše u hodnik. „Hoću dve patrole”, reče Valander lupkajući značajno prstom po Hansonovom ramenu."I nek uključe sirene kad izađemo iz Istada i uđemo u Ledinge. Neće biti na odmet da obavestimo i novine.” "To teško da možemo”, reče Hanson zabrinuto. „Naravno da ne možemo”, odgovori Valander. „Idemo za deset minuta. U kolima ćemo popričati o dokumentaciji iz Esrešunda.” „Ostalo mi je još jedno kilo”, reče Hanson. „To je neverovatna naknadna istraga. Krug za krugom. Čak postoji i jedan sin koji je nastavio da istražuje za svojim ocem.” „U kolima”, ponovi Valander."Ne ovde.” Kad je Hanson otišao, Valander nastavi do prijavnice i nešto došapnu Ebi. Ona klimnu glavom i obeća da će učiniti to što joj je rekao. Pet minuta kasnije bili su na putu. Uz sirene i svetla, izašli su iz Istada. "Za šta ćemo da privedemo Eksila Bengtsona?”, upita Hanson."Za

posedovanje šlep-službe?” „Osumnjičen je za teško krivično delo”, odgovori Valander. „Podstrekivanje nasilja. Davidson je morao da bude prebačen do puta. Onda ćemo pokušati s otmicom. I podbunjivanjem.” „Per Okeson će ti skočiti za vrat zbog ovoga.” „Nisam baš siguran”, odvrati Valander. „Imam osećaj kao da smo krenuli da uhapsimo stvarno opasne ljude”, reče Hanson. "Da”, odgovori Valander",U pravu si. Idemo da uhapsimo stvarno opasne ljude. Trenutno mi je teško da zamislim ikoga ko je opasniji po red i zakon u čitavoj zemlji.” Stali su ispred imanja Eskila Bengtsona koje se nalazilo na ulazu u mesto. Ispred dvorišta su stajala dva kamiona i jedan bager. Razbesneli pas lajao je u kavezu. „Idemo po njega”, reče Valander. Kad su stigli do vrata, njih otvori krupan čovek velikog stomaka. Valander baci pogled na Hansona koji klimnu glavom. „Inspektor Valander iz istadske policije”, reče Valander. „Obuci jaknu. Ideš s nama.” "Gde?” Njegova arogancija umalo natera Valandera da izgubi razum. Hanson to primeti i povuče ga za ruku. "U Istad”, reče Valander usiljeno smireno."A dobro znaš zašto.” „Nisam ništa uradio”, reče Eksil Bengtson. „Jesi, jesi”, reče Valander."I te kako si uradio. Ako ne odeš odmah po jaknu, ideš bez nje.” Jedna sitna, mršava žena stade kraj Bengtsona. „Šta je?”, povika piskavim glasom. „Šta je uradio?” "Ne mešaj se”, reče on i ugura je u kuću. „Stavi mu lisice”, reče Valander. Hanson ga pogleda s nerazumevanjem. "Zašto?” Valander je dotad izgubio svo strpljenje. Zato se okrenu ka jednom policajcu iz patrole, uze od njega lisice, pope se na trem, reče Bengtsonu da

ispruži ruke i veza ga. Sve se toliko brzo odigralo da Bengtson nije čak ni stigao da reaguje. U tom trenutku blesnu blic foto-aparata. Fotograf koji je upravo bio iskočio iz svog automobila napravio je sliku. „Jebote, otkud štampa zna da smo ovde?”, upita Hanson. „Vidi ti to”, reče Valander i pomisli kako je Eba i pouzdana i brza. „Idemo sad.” Žena koju je Bengtson gurnuo u kuću ponovo izađe, baci se na Hansona i poče da ga udara pesnicama. Fotograf je slikao. Valander odvede Eskila Bengtsona do auta. „Najebaćeš zbog ovoga”, reče Bengtson. Valander se osmehnu. "Svakako”, odgovori. „Ali to nije ništa u odnosu na ono što će tebe snaći. Da počnemo odmah s imenima? Ko je sve bio noćas?” Eskil Bengtson ne odgovori. Valander ga snažno ugura u auto. Hanson se u međuvremenu oslobodio pobesnele žene. „Trebalo bi da je ova u jebenom kavezu za pse”, reče. Bio je toliko uzbuđen da se tresao. Napravila mu je duboku posekotinu na obrazu. "Idemo”, reče Valander."Ti sedi u drugi auto i idi do bolnice. Hoću da znam da li je Oke Davidson čuo neko ime. Da li je video nekoga ko bi mogao da bude Eskil Bengtson.” Hanson klimnu glavom i ode. Fotograf priđe Valanderu. „Dobili smo anonimnu dojavu”, reče. „Šta se dešava?” „Nekoliko osoba odavde sinoć je napalo i teško povredilo jednog nedužnog čoveka. Izgleda da su organizovani u nekakvu narodnu gardu. Čovek je bio nedužan za sve ostalo, osim za to što je zalutao autom. Tvrdili su da je lopov i prebili ga na mrtvo ime.” "A čovek u kolima?” „Osumnjičen je za učestvovanje u tome”, reče Valander."A znamo i da je jedan od inicijatora ovog užasa. U Švedskoj neće biti nikakve narodne garde. Ni ovde u Skoneu, ni bilo gde drugde.” Fotograf je hteo da postavi još jedno pitanje, ali Valander podiže ruku. „Biće konferencija”, reče. „Sad moramo da idemo.” Valander povika da hoće sirene i na putu nazad. Više radoznalih je zastalo ispred imanja. Valander se uvuče na zadnje sedište pored Eskila

Bengtsona. "Da počnemo s imenima?”, upita. „Da uštedimo vreme. I tvoje i moje.” Eksil Bengtson nije odgovarao. Valander oseti kako smrdi na znoj. Valanderu je trebalo tri sata da natera Eskila Bengtsona da prizna da je učestvovao u prebijanju Okea Davidsona. Posle toga se sve odvijalo brzo. Eskil Bengtson je odao i ostalu trojicu nasilnika. Valander je naredio da se oni odmah uhapse. Auto Okea Davidsona, koji je bio odvezen u napuštenu radionicu na imanju, već je bio prebačen u policijsku stanicu. Nešto posle tri po podne Valander je ubedio Pera Okesona da se ova četvorica zadrže. Odmah nakon razgovora s Okesonom otišao je do prostorije u kojoj su čekali novinari. Lisa Holgešon ih je u međuvremenu obavestila o događajima od prethodne noći. Valander se ovog puta zapravo radovao konferenciji. Iako je znao da je Lisa Holgešon već dala osnovne informacije, on je ponovio sinoćni sled događaja. Osećao je da to ne može da se ispriča previše puta. „Tužilac je upravo odredio pritvor četvorici muškaraca”, reče. „Nema apsolutno nikakve sumnje da su oni krivi za napad, ali ono što je još ozbiljnije jeste to da to uopšte nisu morala biti njih četvorica. Još pet-šest osoba nalazi se u lancu koji čini privatnu stražarsku komandu u Ledingeu. To su ljudi koji su odlučili da se postave iznad zakona. Kako je to prošlo možemo da vidimo iz ovog slučaja, gde je jedan nedužan čovek, lošeg vida i visokog krvnog pritiska, gotovo ubijen nakon što je pogrešno skrenuo kolima. Pitanje je da li to želimo? Da skretanje levo ili desno može biti opasno po život? Da odsad u očima jedni drugih budemo lopovi, silovatelji i ubice? Ne mogu ovo dovoljno da vam naglasim. Deo onih koje su privoleli da se pridruže ovakvim nezakonitim i opasnim gardama možda nije razumeo u šta se upušta. Njima se može progledati kroz prste ako se istog trenutka povuku. Ali za one koji su u sve ovo svesno ušli, za njih nema opravdanja. Četvorica koju smo danas uhapsili jesu, nažalost, jedan takav primer. Možemo se samo nadati da će kazne koje će dobiti uplašiti ostale.” Valander je govorio odlučnim tonom. To se videlo i po tome što novinari nisu odmah navalili s pitanjima. Usledilo ih je svega nekoliko i uglavnom su se ticala potvrđivanja pojedinih detalja. An-Brit Heglund i Hanson stajali su na. kraju prostorije. Valander je među okupljenim novinarima pogledom

tražio čoveka iz Anmerkarena. Ali njega nije bilo. Posle jedva pola sata, konferencija je bila završena. „Odlično si ovo odradio”, reče Lisa Holgešon. „Postoji samo jedan način na koji to može da se odradi”, odvrati Valander. An-Brit Heglund i Hanson fingirali su aplauz kad im je prišao. Valanderu se to nije svidelo. S druge strane, bio je prilično gladan, a trebalo mu je i vazduha. On pogleda na sat i reče: „Dajte mi sat vremena. Hajde da se nađemo u pet. Je 1’ se Švedberg vratio?” "Na putu je.” "Ko će ga smeniti?” „Agustson.” "Ko je to?”, upita Valander iznenađeno. „Jedan od policajaca iz Malmea.” Valander je bio zaboravio ime, pa sad klimnu glavom. "U pet sati”, ponovi. „Imamo mnogo posla.” Zastao je i na prijavnici i zahvalio Ebi koja se osmehnula. Valander je otišao do centra. Duvao je vetar. Seo je u poslastičarnicu i pojeo dva sendviča. Najgora glad je prošla. Glava mu je bila prazna. Listao je pocepani časopis. Na putu ka stanici stao je i kupio hamburger. Bacio je salvetu u kantu i ponovo počeo da razmišlja o Katarini Taksel. Eskil Bengtson za njega više nije postojao, ali Valander je znao da će se ponovo sukobiti s raznim lokalnim narodnim gardama. To što se desilo Okeu Davidsonu bio je samo početak. U pet i deset sakupili su se u sali za sastanke. Valander otpoče pregledom svega što znaju o Katarini Taksel. Odmah primeti da svi okupljeni slušaju veoma pažljivo. Po prvi put u ovoj istrazi dobi osećaj da se približavaju nečemu što bi mogao biti proboj. To dodatno pojača ono što Hanson podeli s njima. „Istražni materijal o Kristi Haberman je ogroman. Imao sam premalo vremena i moguće je da sam prevideo nešto značajno, ali našao sam nešto što bi moglo da nas zanima.”

On prelista svoje beleške i nađe šta je tražio. „Negde sredinom šezdesetih godina Krista Haberman je u tri navrata posetila Skone. Kontaktirala je jednog posmatrača ptica iz Falsterbua. Mnogo godina kasnije, kad je već uveliko nestala, jedan policajac po imenu Fredrik Nilson dolazi čak iz Estešunda da razgovara s tim čovekom iz Falsterbua. Zapisao je čak i to da je ceo put prešao vozom. Čovek iz Falsterbua se zove Tandval, Erik Gustav Tandval, i bez uzdržavanja priča o posetama Kriste Haberman. Iako ne kaže direktno, može se pretpostaviti da su bili u vezi. Ali policajac Nilson iz Estešunda ne nalazi ništa sumnjivo u tome. Veza između Habermanove i Tandvala završila se davno pre nego što je ona nestala. Tandval sasvim sigurno nema nikakve veze s njenim nestankom. Time je on otpisan iz istrage i nikada se više ne pojavljuje.” Hanson je dotad sve čitao iz zabeležaka, a tada podiže glavu i pogleda kolege. "To ime mi je bilo poznato”, reče. „Tandval. Neobično ime. Učinilo mi se da sam ga već čuo, ali trebalo mi je malo vremena da se setim gde. U spisku imena zaposlenih kod Holgera Eriksona.” Prostorijom zavlada tišina. Napetost je bila velika. Svi su shvatili da je Hanson našao veoma važnu vezu. „Prodavac automobila se nije zvao Erik Tandval”, nastavi on. „Zvao se Jete. Jete Tandval. Neposredno pre ovog sastanka uspeo sam da potvrdim da je on sin Erika Tandvala. Trebalo bi možda još i da napomenem da je Erik Tandval umro pre nekoliko godina. Sina još, uvek nisam uspeo da lociram.” Hanson zaćuta. Niko dugo nije ništa rekao. „To, drugim rečima, znači da postoji mogućnost da je Holger Erikson upoznao Kristu Haberman”, reče Valander polako. „Ženu koja je nestala bez traga. Ženu iz Svenstavika, u kome se nalazi crkva kojoj je Holger Erikson testamentom ostavio donaciju.” U sali ponovo zavlada tišina. Svi su shvatali šta ovo znači. Delovi su konačno počeli da se uklapaju.

29. Nešto pre ponoći Valander uvide da više nemaju snage. Sastanak je počeo u pet, uz svega nekoliko kratkih pauza da se provetri prostorija. Hanson je napravio odlično otvaranje. Našli su vezu. Obrisi osobe koja se poput senke kretala između tri ubijena muškarca počeli su da se naziru. Iako su i dalje bili oprezni s navođenjem konkretnog motiva, ipak su imali jasan osećaj da se kreću po obodu događaja koje povezuje osveta. Valander ih je okupio u zajednički pokret kroz teško prohodan teren. Hanson im je pokazao pravac, ali još uvek nisu imali kartu koju bi pratili. U istražnom timu je bilo i dvoumljenja. Da li je ovo stvarno moglo da bude tačno? Da je čudan nestanak toliko godina ranije, osvetljen kilogramima materijala koji su sakupili sada već umrli jemtlandski policajci, mogao da im pomogne da otkriju počinioca koji je, između ostalog, zabio zašiljene bambusove motke u jarak? Kad su se vrata nekoliko minuta nakon šest sati otvorila i Niberg ušao u prostoriju, sva sumnja je otklonjena. Niberg nije čak imao vremena da sedne na svoje mesto na kraju stola. Neuobičajeno za njega, pokazivao je znake uzbuđenja, što je nešto čega se niko od prisutnih nije sećao da je ikada ranije video. "Na mostiću smo našli jedan opušak”, rekao je."S njega smo uspeli da skinemo jedan otisak prsta.” Valander ga je upitno pogledao. "Pa to nije moguće? Otisak na opušku?” „Imali smo sreće”, odvratio je Niberg."U pravu si da inače nije moguće, ali ima izuzetaka. Ako je cigareta ručno zavijena. A ova je upravo takva.” U prostoriji je zavladao muk. Prvo je Hanson našao zamislivu i, štaviše, verovatnu vezu između nestale Poljakinje i Holgera Eriksona, a potom je i Niberg rekao da su našli otiske prstiju i u Runfeltovoj torbi i na mestu na kom je Blumberg bio ubačen u vodu. Skoro da je bilo previše da se podnese u tako kratkom vremenu. Istraga koja se razvlačila, koja jedva da je imala neki kurs, sada se ozbiljno ubrzala. Nakon što je preneo novost, Niberg je seo.

„Ubica pušač”, rekao je Martinson. „Takvog je lakše naći danas nego pre dvadeset godina. S obzirom na to da sve manje ljudi puši.” Valander je zamišljeno klimnuo glavom. „Moramo još da ukrštamo ova ubistva”, rekao je."S tri žrtve treba nam najmanje deset kombinacija. Otisci, vreme, sve što bi moglo da nam pokaže da postoji zajednički imenilac.” Osvrnuo se po sali. „Moramo da sastavimo pravi sled događaja. Znamo da osoba ili osobe odgovorne za ovo nastupaju s jezivom brutalnošću. Našli smo demonstrativni element u načinu na koji su žrtve ubijene. Nismo, međutim, uspeli da pročitamo jezik ubice. Šifru o kojoj smo ranije pričali. Imamo nejasnu ideju o tome da nam se obraća. On ili ona ili oni. Ali šta to pokušavaju da nam kažu? To ne znamo. Pitanje je da li u svemu ovome postoji još neki šablon koji nismo otkrili.” „Misliš, da li ubica napada kad je pun mesec?”, upitao je Švedberg. „Upravo to. Simbolični pun mesec. Kako izgleda u ovom slučaju. Ima li ga? Hoću da neko napravi vremensku šemu. Postoji li još nešto što nas može dalje uputiti?” Martinson je obećao da će spojiti podatke do kojih su došli. Valander je još ranije čuo da je Martinson na sopstvenu inicijativu nabavio neke kompjuterske programe razrađene u sedištu FBI-a u Vašingtonu. Pretpostavljao je da je Martinson u ovome video mogućnost da ih upotrebi. Potom su razgovarali o tome da zapravo postoji centar. An-Bnt Heglund je prikazala deo vojne karte preko projektora. Valander je stao kraj slike. „Sve počinje u Ledingeu”, rekao je i pokazao. „Odnekle dolazi neko i počinje da osmatra imanje Holgera Eriksona. Možemo pretpostavimo da ide autom i da je koristio zemljani put s druge strane brežuljka na kom je toranj Holgera Eriksona. Možda je ta ista osoba godinu dana ranije provalila u njegovu kuću, ali nije niŠta ukrala. Moguće da bi ga upozorila, da bi mu najavila. To ne znamo. A ne mora ni da se radi o istoj osobi.” Valander je potom pokazao na Istad. „Jesta Runfelt se raduje putovanju u Najrobi na kom će proučavati retke orhideje. Sve je spremno —torba spakovana, pare promenjene, karta podignuta. Čak je naručio i taksi za jutro polaska. Ali od putovanja nije bilo

ništa. Nestaje bez traga na tri nedelje i onda ga pronalazimo.” Prst je nastavio da se kreće i stigao je do šume Mašvinskugen, levo od grada. „Orijentirac koji je trenirao noću našao ga je, vezanog za drvo, ugušenog, izgladnelog i oslabljenog. Sigurno je bio držan u nekakvom zarobljeništvu tokom vremena dok ga nije bilo. Zasad imamo dva ubistva na dva različita mesta, sa Istadom kao nekom središnjom tačkom.” Prst se vratio ka severoistoku. „Nalazimo torbu na putu ka Sebeu. Nedaleko od raskrsnice na kojoj se može skrenuti ka imanju Holgera Eriksona. Torba se nalazi na vidnom mestu uz ivicu puta. Odmah pomislimo da je tu ostavljena da bi bila pronađena. S pravom možemo da se pitamo: Zašto baš tu? Zato što je taj put pogodan ubici? Ne znamo. Ali pitanje je važnije nego što smo dosad mislili.” Valander je ponovo pomerio ruku, ovog puta ka jugozapadu i jezeru Krageholmsšen. „Ovde nalazimo Eugena Blumberga. To znači da imamo ograničenu oblast koja nije posebno velika. Trideset-četrdeset kilometara između krajnjih tački. Između mesta zločina ne treba više od pola sata da se stigne kolima.” Seo je. „Hajde da izvučemo neke pažljive i provizorne zaključke”, nastavio je."Na šta nam ovo ukazuje?” „Poznavanje oblasti”, rekla je An-Brit. „Mesto u šumi je dobro odabrano. Torba je ostavljena na mestu na kom nema kuća iz kojih bi neko mogao da vidi kako neko zaustavlja auto i nešto iznosi.” „Otkud znaš?”, upitao je Martinson. „Zato što sam lično proverila.” Martinson nije više ništa rekao. „Poznavanje oblasti se uči ili poseduje”, nastavio je Valander."Na šta nam to u ovom slučaju upućuje?” Nisu se složili. Hanson je tvrdio da neki stranac može vrlo lako da nauči da nađe mesta koja su sada bila aktuelna. Švedberg je imao suprotan stav. Pre svega je izbor mesta na kom su našli Jestu Runfelta ukazivao na to da je ubica posedovao trajno poznavanje ove oblasti.

Sam Valander se dvoumio. Ranije je nejasno zamišljao nekoga ko nije iz ovog kraja. Sad više nije bio siguran. Nisu ni uspeli da se usaglase. Obe mogućnosti su postojale i obe su i dalje morale da se razmatraju. Nisu uspeli da otkriju ni neki jasni centar. Lenjirom i kompasom dospeli su negde blizu mesta na kom je nađena Runfeltova torba. Ali to ih nije odvelo dalje. Celo veče su se vraćali na torbu i to zašto je ostavljena pored puta. I zašto je bila prepakovana, najverovatnije od strane žene. Nisu uspeli da nađu ni neko razumno objašnjenje zašto u torbi nije bilo donjeg veša. Hanson je predložio da je Runfelt možda bio jedan od retkih ljudi koji ne nose gaće, ali to, naravno, nije uzeo za ozbiljno. Moralo je da postoji neko drugo objašnjenje. U devet uveče su napravili pauzu i provetrili prostoriju. Martinson je otišao u svoju kancelariju da se javi kući, Švedberg je obukao jaknu i otišao u kraću šetnju. Valander je otišao u WC i umio se. Potom se pogledao u ogledalo. Najednom je pomislio da mu se izgled promenio otkako mu je otac preminuo. Ipak, nije.mogao da odredi u čemu se sastoji razlika. Odmahnuo je glavom svom odrazu. Uskoro će morati da nađe vremena da porazmisli o tome što se desilo. Otac mu je umro još pre nekoliko nedelja, a on još uvek nije u potpunosti bio svestan toga. Zbog toga ga je grizla savest. Pomislio je i na Baibu. Na nju do koje mu je toliko stalo i koju nikako nije zvao. Često je sumnjao u to da policajac može svoj posao da uklopi s bilo čim drugim. Što, naravno, uopšte nije tačno. Martinson je imao izvanredan odnos s porodicom. An-Brit Heglund je manje-više sama bila odgovorna za svoje dvoje dece. Valander kao privatna ličnost nije uspevao sve da uklopi, a ne Valander kao policajac. Zevnuo je i istovremeno čuo da se ostali skupljaju u hodniku. Odlučio je da sada moraju da razgovaraju o ženi koja se nazirala u pozadini. Moraju da pokušaju da je vide i prokljuve kakvu ulogu ona zapravo igra. To je bilo prvo što je rekao kad se vratio u salu za sastanke. "U svemu ovome se nazire jedna žena. Ostatak večeri, koliko god budemo imali snage, moramo da raspravljamo o tome. Govorimo o motivu osvete. Ali nismo sasvim jasni. Da li to znači da razmišljamo pogrešno? Da gledamo u pogrešnom pravcu? Da postoji potpuno drugo objašnjenje?”

U tišini su čekali da nastavi. Iako su svi bili iscrpljeni, primetio je da su ipak zadržali koncentraciju. Počeo je s retrospektivom. Vratio se na Katarinu Taksels iz Lunda. „Porodila se u Istadu”, rekao je. „Dvaput je tokom noći primala posetu. Iako ona to poriče, ubeđen sam da poznaje ženu koja je posetila upravo nju. To znači da laže. Pitanje je zašto. Ko je ta žena? Zašto ne želi da otkrije njen identitet? Od svih žena koje se pojavljuju u ovoj istrazi, Katarina Taksel i žena u uniformi medicinske sestre jesu prve dve. Dalje, mislim da možemo da pretpostavimo da je Eugen Blumberg otac deteta koje na kraju nikada nije ni video. Mislim da Katarina Taksel laže o očinstvu. Kad smo bili u Lundu, bio sam pod utiskom da nije izgovorila ni jednu jedinu istinitu reč. Samo ne znam zašto. Ali u to da ona drži ključ čitave ove zavrzlame možemo da budemo sigurni.” „Zašto je ne privedemo?”, upitao je Hanson delimično žučno. "A po kom osnovu?”, uzvratio je Valander pitanjem. „Pored toga, tek se porodila. Ne možemo da se odnosimo prema njoj kako nam se prohte. A i ne verujem da bi rekla išta drugačije čak i kad bismo je smestili u stolicu u policijskoj stanici u Lundu. Moramo da pokušamo da je zaobiđemo, da tražimo u njenoj blizini, dana drugi način isteramo istinu napolje.” Hanson je nevoljno klimnuo glavom. „Treća žena u blizini Eugena Blumberga jeste njegova udovica”, nastavio je Valander nakon dijaloga s Hansonom. „Dala nam je nekoliko važnih informacija. Ali najbitnije od svega jeste to što se čini da ga uopšte ne žali. Zlostavljao ju je. Sudeći po ožiljcima, prilično dugo i prilično teško. Ona, takođe, indiskretno potvrđuje priču o Katarini Taksel, otkrivajući nam da je on oduvek imao vanbračne veze.” Izgovarajući ove poslednje reči, Valander je sam sebi zazvučao kao staromodni pastor neke slobodne crkve. Upitao se koji izraz bi An-Brit Heglund upotrebila. „Hajde da kažemo da detalji u vezi s Blumbergom sačinjavaju model”, rekao je. „Na koji moramo da se vraćamo.” Potom je prešao na Runfelta. I dalje je išao unazad, ka najranijem slučaju. „Jesta Runfelt je bio posvedočeni nasilnik”, nastavio je. „O tome svedoče i sin i ćerka. Iza ljubitelja orhideja krio se sasvim drugi čovek. Pored toga,

bio je i privatni detektiv, za šta ne nalazimo racionalan motiv. Da li je tragao za uzbuđenjem? Da li mu orhideje nisu bile dovoljne? Ne znamo. Izgleda da se radi o kompleksnoj ličnosti.” Zatim je prešao na njegovu ženu. „Otišao sam do jednog jezera nadomak Elmhulta a da zapravo nisam ni bio siguran šta ću naći. Dokaza nemam, ali mogu da pretpostavim da je Runfelt zaista ubio svoju ženu. Šta se desilo na ledu verovatno nikada nećemo saznati. Glavni likovi su mrtvi. Nema svedoka. Ipak, imam osećaj da je neko izvan porodice znao za to. U nedostatku bolje, moramo da se zadržimo na mogućnosti da smrt žene ima neke veze s Runfeltovom sudbinom.” Onda je prešao na sam sled događaja. „On treba da ide u Afriku, ali ne odlazi. Nešto mu s.e isprečilo. Nestaje, ali ne znamo kako. Međutim, vreme možemo da uspostavimo. S druge strane, nemamo objašnjenje za provalu u njegovu cvećaru. Ne znamo ni gde je držan u zatočeništvu. Torba nam može dati neki okvirni geografski trag. Mislim da možemo obazrivo da zaključimo i da ju je prepakovala žena. Ista žena koja je popušila zavijenu cigaretu na mostiću s kog je džak s Blumbergom gurnut u jezero.” „Može da se radi i o dve osobe”, ubacila je An-Brit Heglund. „Jedna osoba koja je popušila cigaretu i ostavila otiske na torbi i druga koja ju je prepakovala.” „U pravu si”, rekao je Valander. „Reći ćemo onda da je najmanje jedna osoba bila prisutna.” Pogledao je Niberga. „Tražimo”, rekao je Niberg. „Pretražujemo kod Holgera Eriksona. Našli smo gomilu otisaka, ali dosad nijedan koji se poklapa.” Valander se iznenada setio jednog detalja. „Kartica s imenom”, rekao je. „Ona koju smo našli u Runfeltovoj torbi. Je l’ bilo otisaka na njoj?” Niberg je odmahnuo glavom. „Trebalo bi da ih bude”, rekao je Valander začuđeno. „Pa ona se valjda kači prstima, zar ne?” Niko nije imao objašnjenje za to.

Valander je nastavio. „Dosad se nekoliko žena pojavilo u istrazi, od kojih se jedna ponavlja”, rezimirao je. „Imamo i zlostavljanje žena, a možda i jedno neotkriveno ubistvo. Ono što moramo da se zapitamo jeste ko je mogao da zna za to. Ko bi mogao da ima razloga za osvetu? Ako je motiv osveta.” „Možda imamo još nešto”, rekao je Švedberg češući se po vratu. Imamo dve stare istrage koje su ostale nerešene. Jedna u Estešundu, jedna u Elmhuitu.” Valander je klimnuo glavom. „Ostaje nam još Holger Erikson”, nastavio je. „Još jedan brutalan čovek. Posle mnogo muke, ili tačnije mnogo sreće, našli smo ženu i u njegovoj prošlosti - Poljakinju koja je nestala pre skoro trideset godina.” Osvrnuo se oko stola pre nego što je završio svoj rezime. „Drugim rečima, postoji šablon”, rekao je. „Brutalni muškarci i zlostavljane, nestale i možda ubijene žene. A korak iza jedna senka koja ide tragom ovih događaja. Senka koja je možda žena. Žena koja puši.” Hanson je spustio svoju grafitnu olovku na sto i odmahnuo glavom. "To, ipak, nije realno”, rekao je. „Ako zamislimo da je žena umešana, morala bi da poseduje ogromnu telesnu snagu i jezivu maštu, po pitanju promišljenih metoda ubijanja. Na koji način ona ima veze s tim što se desilo ovim ženama? Je l’ ona njihova prijateljica? Kako su se svim ovim ljudima ukrstili putevi?” "To pitanje nije samo važno”, odgovorio je Valander. „Ono je od presudnog značaja. Kako su ovi ljudi došli u kontakt jedni s drugima? Gde da počnemo da tražimo? Među muškarcima ili među ženama? Trgovac automobilima, amaterski pesnik i posmatrač ptica, zatim ljubitelj orhideja, privatni detektiv i cvećar, i konačno istraživač alergija. Inače, čini se da Blumberg nije imao drugih interesovanja. Čini se da nije imao nikakvih interesovanja. Ili da krenemo od žena? Novopečena majka koja laže o tome ko je otac njenog deteta. Žena koja se pre deset godina udavila u jezeru kod Elmhulta. Poljakinja koja je živela u Jemtlandu i koju su zanimale ptice, a koja je nestala pre trideset godina. I na kraju žena koja se noću šunja po istadskom porodilištu i tuče medicinske sestre. Gde su dodirne tačke?” Tišina je dugo trajala. Svi su pokušavali da nađu odgovor. Valander je

čekao. Trenutak je bio važan. Najviše od svega se nadao da će neko izvući neki neočekivani zaključak. Ridberg mu je mnogo puta rekao da je najvažniji zadatak vođe istrage da stimuliše svoje saradnike na to da pomisle na neočekivano. Pitanje je bilo da li je on sada u tome uspeo. Na kraju je An-Brit Heglund prekinula tišinu. „Postoje radna mesta na kojima žene dominiraju”, rekla je. „Ako inače tražimo medicinsku sestru, lažnu ili ne, onda je nega pacijenata pravo mesto.” "A pacijenti dolaze s različitih strana”, nastavio je Martinson. „Ako pretpostavimo da je žena koju tražimo radila u urgentnom centru, trebalo bi da je tamo videla mnogo zlostavljanih žena. One nju nisu znale, ali ona je njih upoznala — njihova imena, lekarske kartone.” Valander je uvideo da su An-Brit Heglund i Martinson zajednički rekli nešto što bi moglo da bude tačno. "Ne znamo da li je ona zaista medicinska sestra”, rekao je. „Samo znamo da nije radila u istadskom porodilištu.” "A zašto ne bi mogla da radi negde drugde u bolnici?”, predložio je Švedberg. Valander je polako klimao glavom. Da li je zaista moglo da bude tako jednostavno? Medicinska sestra u istadskoj bolnici? "To bi trebalo da je relativno lako istražiti”, rekao je Hanson. „Iako su kartoni sveti dokumenti koji se ne smeju ni dirati ni otvarati, trebalo bi da budemo u mogućnosti da saznamo da li je žena Jeste Runfelta bila primljena zbog zlostavljanja. A zašto ne i Krista Haberman?” Valander je krenuo u drugom pravcu. "Da li su Runfelt i Erikson ikada bili optuženi za zlostavljanje? To bi isto trebalo da može da se nađe. U tom slučaju, ovo počinje da liči na put kojim bi trebalo da idemo.” „Istovremeno postoje i druge mogućnosti”, rekla je An-Brit Heglund, kao da je imala potrebu da dovodi u pitanje sopstveni predlog. „Postoje i druga radna mesta na kojima žene dominiraju. Na primer, krizne grupe za žene. Čak i policajke iz Skonea imaju sopstvenu mrežu.” „Moramo da istražimo sve alternative”, rekao je Valander."Za to će nam trebati dosta vremena. Ali moramo da shvatimo da se ova istraga gubi u mnogo pravaca istovremeno. Pre svega u prošlosti. Prolaziti kroz sva stara

dokumenta uvek je zahtevan posao, ali ne vidim nijednu drugu mogućnost.” Poslednja dva sata do ponoći sastavljali su razne strategije koje je trebalo istovremeno pratiti. Pošto Martinson u svojim kompjuterskim pretragama nije našao nijednu novu vezu između tri žrtve, morali su da počnu da prate više različitih puteva u isto vreme. Nešto pre ponoći stigli su do kraja. Hanson postavi poslednje pitanje, ono na koje su svi tokom ove duge noći čekali. „Hoće li se desiti ponovo?” "Ne znam”, odgovori Valander. „Nažalost, plašim se da je to moguće. Imam osećaj da je ovo što se dogodilo nedovršeno. Ne pitajte me zašto. Jednostavno je tako kako kažem. Nešto toliko nepolicijsko kao što je osećaj. Intuicija, možda.” "I ja imam osećaj”, reče Švedberg. To je izgovorio s takvom snagom da su se svi iznenadili. „Možemo li da očekujemo seriju ubistava koja se nastavlja do beskonačnosti? Ako neko upire svoj osvetnički prst ka muškarcima koji su se loše poneli prema ženama, onda se ovo nikad neće završiti.” Valander je znao da Švedberg vrlo lako može da bude u pravu. On sam je sve vreme pokušavao da odagna ovakvu ideju. „Postoji rizik”, odgovori. „Što sa svoje strane znači da moramo da uhvatimo ubicu što je pre moguće.” "Pojačanje”, reče Niberg koji jedva da se oglasio u poslednja dva sata. „Inače nećemo uspeti.” „Da”, odvrati Valander. „Shvatam da će nam biti potrebno. Posebno nakon svega što smo večeras ustanovili. Teško da možemo da radimo više nego sada.” Hamren podiže ruku kao znak da želi nešto da kaže. Sedeo je zajedno s dvojicom policajaca iz Malmea na samom kraju stola. „Želim da potvrdim ovo poslednje”, reče. „Retko sam, ako sam uopšte ikada, učestvovao u tako efikasnom policijskom radu s tako malo ljudi. Pošto sam ovde bio i letos, mogu da konstatujem da to nije bio izuzetak. Ako zatražite pojačanje, nijedan razuman čovek vam to neće odbiti.” Dvojica policajaca iz Malmea potvrdno klimnuše glavama.

„Videću sutra s Lisom Holgešon”, reče Valander. „Mislim da ću zatražiti da dobijemo još neku ženu. Ako ni zbog čega drugog, a ono makar da podignemo atmosferu.” Atmosfera se na trenutak olakša. Valander iskoristi priliku i ustade. Bilo je važno znati kada treba završiti sastanak. Sada je bio taj trenutak. Dalje od ovoga nisu mogli. Morali su da spavaju. Valander ode do svoje kancelarije po jaknu. Zatim pregleda neprestano rastuću gomilu poruka. Umesto da obuče jaknu, uvali se u fotelju. Koraci su nestajali u hodniku. Odmah potom se sve umiri. Valander ugasi lampu na stolu i kancelarija ostade u mraku. Bilo je pola jedan. Bez premišljanja, Valander zgrabi telefon i pozva Baibu u Rigi. Ona je neuredno spavala, baš kao i on. Ponekad bi legla rano, ali jednako bi često bila budna pola noći. Nikad nije znao unapred. Ovog puta se javi gotovo odmah. Kao i uvek, Valander je po njenom glasu pokušao da proceni da li joj je drago što ju je pozvao. Nikad se nije osećao sigurno. Ovog puta oseti nešto odbojno kod nje i to ga odjednom učini nesigurnim. Želeo je garanciju da je sve kako treba. Upita je kako je, ispriča joj o iscrpljujućoj istrazi. Pošto nije uzvratila pitanjima, nije znao kako da nastavi. Tišina poče da luta između Istada i Rige. „Kad dolaziš?”, reče on naposletku. Njeno kontrapitanje ga iznenadi. Iako nije trebalo. "Da li stvarno želiš da dođem?” „Zašto ne bih želeo?” „Nikad me ne zoveš. A kad me i pozoveš, objašnjavaš mi kako nemaš vremena da pričaš sa mnom. Kako ćeš onda imati vremena da budeš sa mnom ako dođem?” „Nije tako.” „Nego kako je?” Odakle je reakcija došla nije znao. Ni tad kad se desila, ni posle. Pokušao je da uguši taj impuls, ali nije uspeo. Snažno je zalupio slušalicu i zagledao se u telefon. Potom je ustao i otišao. Već kod prijavnice je zažalio, ali dovoljno je poznavao Baibu da zna da se ne bi javila kad bi ponovo pozvao. Izašao je u noć. Jedan policijski auto je prošao pored njega i nestao ka

vodenom tornju. Bilo je bez vetra. Noćni vazduh hladan. Nebo vedro. Utorak, 19. oktobar. Nije shvatao sopstvenu reakciju. Šta se to dešavalo kad je ona u njegovoj blizini? Onda pomisli na ubijene muškarce i kao da iznenada uvide nešto što ranije nije primećivao. Jedan deo njega bio je uronjen u svu tu brutalnost koja ga je okruživala. Bio je deo nje. Razlikovao se stepen, ništa drugo. Valander odmahnu glavom, znajući da će pozvati Baibu rano ujutru. Onda će se javiti. Možda i nije toliko loše. Razumela je. Umor je znao i nju da iznervira. A sad je bio red na nju da to razume. Bio je jedan sat posle ponoći. Trebalo bi da ode kući i spava, ili da zamoli patrolu da ga odveze. Pođe pešice. Grad je bio napušten. Negde zaškripaše gume nekog automobila. Potom tišina. Nizbrdica ka bolnici. Istražni tim je bio na sastanku skoro sedam sati. Ništa konkretno se nije desilo, a veče je ipak bilo puno događaja. U međuprostoru se javlja jasnoća, rekao je Ridberg jednom kad je bio poprilično pijan. Ali Valander koji je u najmanju ruku bio jednako pijan ipak je razumeo. A nije ni zaboravio. Sedeli su na Ridbergovom balkonu. Pre pet-šest godina. Ridberg se još uvek nije bio razboleo. Jedno junsko veče, uoči Ivanjdana. Nešto su slavili, Valander je zaboravio šta. U međuprostoru se javlja jasnoća. Utom stiže do bolnice i zastade. Zamisli se, ali samo nakratko, pa obiđe oko bolnice, ode do urgentnog odeljenja i pozvoni na interfon. Kad se neko javi, on reče ko je i upita da li je babica Ilva Brink na poslu i dobi odgovor da jeste, pa zamoli da ga puste da uđe. Čekala ga je ispred staklenih vrata. Po njenom licu primeti da je uznemirena, pa se osmehnu, što ne dovede do smanjenja njene uznemirenosti. Možda njegov osmeh i nije bio osmeh? Ili je svetlo loše. Uđoše i ona ga upita da li želi kafu. On odmahnu glavom. „Neću da se zadržavam”, reče. „Verovatno imate puno posla.” "Da”, odgovori ona. „Ali imam malo vremena, ako ne može da sačeka do sutra.” "Može”, odvrati on. „Ali svratio sam pošto sam bio na putu kući.”

U međuvremenu su ušli u kancelariju i jedna medicinska sestra koja je upravo ulazila zastade kad ugleda Valandera. „Može da sačeka”, reče i izađe. „Sigurno ste razmišljali”, otpoče Valander. „O ženi koja vas je udarila. Ko je ona, zašto se nalazila tu, zašto je uradila to što je uradila— Sigurno ste dugo lomili glavu oko toga. Dali ste nam dobar opis njenog lica. Ali možda vam je još neki detalj pao na pamet u međuvremenu?” "U pravu ste da sam razmišljala. Ali rekla sam vam sve čega se sećam u vezi s njenim licem.” "A ne sećate se boje očiju.?” „Zato što ih nisam ni videla.” "To se obično zapamti.” „Sve se odvilo tako brzo.” Verovao joj je. „Dobro, da ostavimo lice. Možda je imala karakterističan korak. Ili neki ožiljak na ruci. Čovek je sastavljen od mnogo detalja. Obično mislimo da je pamćenje kratkotrajno, da sećanje leti, a zapravo je obratno. Zamislite predmet koji skoro da ima sposobnost plutanja, i koji tone, sasvim polako. Tako funkcioniše i sećanje.” Ona odmahnu glavom. „Zbilo se tako brzo. Ne sećam se ničeg drugog osim onoga što sam već ispričala. A stvarno sam se potrudila da se setim.” Valander klimnu glavom. Nije ni očekivao ništa drugo. „Šta je uradila?” „Udarila vas je. Tražimo je. Mislimo da nam može dati neke informacije. Ali više od toga ne smem da otkrijem.” Zidni sat je pokazivao tri minuta do pola dva. Valander pruži ruku da se pozdravi i oni izađoše iz kancelarije. Ona iznenada zastade. „Možda ipak ima još nešto”, reče sumnjičavo. „Šta to?” „Tad mi nije palo na pamet. Kad sam još prišla, a ona me udarila. Tek posle sam se setila.” „Čega?”

„Imala je karakterističan parfem.” "U kom smislu?” Ona ga gotovo molećivo pogleda. "Ne znam. Kako da opišeš miris?” „Znam da je to stvarno teško, ali svejedno pokušajte.” On primeti da se ona stvarno napreže. "Ne”, reče zatim."Ne mogu da nađem reči. Samo znam da je bio karakterističan. Možda bi se moglo reći da je grub.” „Više kao losion posle brijanja?” Ona ga začuđeno pogleda. "Da”, reče. „Kako ste znali?” „Samo mi je palo na pamet.” „Možda nije trebalo ništa da pričam, kad ne mogu da se izrazim jasnije.” „Naravno da je trebalo”, odvrati on. „Može se pokazati važnim. Nikad se ne zna.” Rastali su se kod staklenih vrata. Valander je sišao liftom i izašao iz bolnice. Hodao je brzo, morao je da spava. Razmišljao je o onome što je Ilva rekla. Ako je ostalo tragova parfema na kartici. s imenom, moći će da je pomiriše sutra ujutru. Bez obzira na to, znao je da je miris isti. Tražili su ženu. S karakterističnim parfemom. Pitao se da li će je ikada naći.

30. U 7.35 je završila noćnu smenu. Žurilo joj se, obuzeo ju je iznenadni nemir. Bilo je hladno i vlažno jutro u Malmeu. Hitala je ka parkingu gde je ostavila auto. U normalnoj situaciji odmah bi otišla kući da spava, ali sada je znala da mora da ode pravo do Lunda. Baci torbu na zadnje sedište i sede za volan. Kad ga uhvati, shvati da su joj se ruke oznojile. Nikada nije mogla u potpunosti da se osloni na Katarinu Taksel. Bila je preslaba. Uvek je postojao rizik da će popustiti. Pomisli kako Katarina Taksel sasvim lako dobija modrice ako je neko stegne. Strah od toga da će ona popustiti oduvek je postojao. Ipak, procenila je da je kontrola koju je imala nad njom dovoljno jaka. Sada više nije bila tako sigurna. Moram da je sklonim odatle, pomislila je tokom noći. Barem dok se emotivno ne odvoji od onoga što se desilo. Neće biti teško prebaciti je iz stana u kom je živela. Nije neuobičajeno da žena doživi psihičke probleme u vezi s porođajem ili odmah nakon njega. Kad je stigla u Lund, počela je da pada kiša. Nemir je nikako nije napuštao. Parkira se u jednoj sporednoj ulici i krenu peške ka trgu kraj kog se nalazila zgrada Katarine Taksel. Ali iznenada zastade i napravi nekoliko pažljivih koraka unazad, kao da se pred njom našla neka grabljivica. Pribi se uza zid i pogleda ulaz Katarinine zgrade. Pred njim je bio parkiran auto. U njemu je sedeo jedan, možda i dva muškarca. Odmah je znala da se radi o policajcima. Katarina Taksel je bila pod nadzorom. Panika dođe niotkuda. Iako nije mogla to da vidi, znala je da je već pocrvenela. Pored toga, poče da joj lupa i srce. Misli joj se razjuriše kao noćne bube kad se u sobi iznenada upali svetlo. Šta je Katarina Taksel rekla? Zašto su je držali pod prismotrom? Ili je samo umislila? Stajala je nepomično i pokušavala da se koncentriše. Prvo za šta je pomislila da je sigurno bilo je to da Katarina Taksel ipak nije ništa rekla. Da jeste, ne bi je pratili. Odveli bi je. Nije, dakle, bilo prekasno. Međutim, verovatno nije imala mnogo vremena. Ali nije joj ni bilo potrebno.

Znala je šta će da uradi. Zapali cigaretu koju je uvila tokom. noći. Prema njenoj šemi, stigla je bar sat vremena ranije. Ali sada ju je prekršila. Dan će biti poseban. Više se ništa nije moglo uraditi povodom toga. Ostala je još nekoliko minuta posmatrajući auto ispred ulaza, a potom ugasila cigaretu i brzo otišla odatle. *** Kad se Valander te srede probudio u šest ujutru, i dalje se osećao veoma umorno. Ukupan broj njegovih neprospavanih sati bio je prilično velik. Slabost je poput olovnog tega visila u njegovoj svesti. Ležao je nepomično u krevetu i zurio u prazno. Čovek je životinja koja živi da bi imala snage, pomisli. Trenutno mi se čini da više ne mogu da podnesem sve ovo. Pridiže se i sede na ivicu kreveta. Pod je mu bio hladan pod nogama. Pogleda nokte na nogama i shvati da bi trebalo da ih iseče. Čitavo telo je trebalo da se renovira. Pre mesec dana je bio u Rimu i sakupio snagu. Sada ju je potrošio. Za manje od mesec dana, istrošila se. Natera se da ustane i ode do kupatila. Hladna voda bila je poput šamara. Pomisli kako će jednog dana i s tim prestati. S hladnom vodom koja mu je omogućavala da počne da funkcioniše. Obrisa lice, obuče bademantil i ode u kuhinju. Uvek ista rutina. Voda za kafu, potom prozor, termometar. Padala je kiša. Plus četiri stepena. Jesen, hladnoća se već uhvatila. Neko iz stanice je prorekao dugu zimu koja se već sad naslućivala. Zgražavao se toga. Kad je kafa bila gotova, sede za sto. U međuvremenu je otišao po novine. Na naslovnoj strani slika Ledingea. Valander otpi nekoliko gutljaja. Već sad je prešao onaj prvi i najviši prag umora. Jutra su znala da mu budu kao duge trke s preponama. Pogleda na sat. Bilo je vreme da pozove Baibu. Ona se javi posle drugog signala. Bilo je onako kako je još sinoć znao da će biti — bilo je drugačije. „Umoran sam”, izvini se on. "Znam”, odvrati ona. „Ali moje pitanje i dalje stoji.” "Da li želim da dođeš?” "Da.”

"Ne postoji ništa što želim više od toga.” Poverovala mu je i rekla da će možda moći da dođe za koju nedelju. Početkom novembra. Već istog dana će proveriti tu mogućnost. Više nisu morali da pričaju. Nijedno od njih nije volelo telefon. Kasnije, kad se Valander vratio svojoj kafi, pomislio je kako će ovog puta morati ozbiljno da razgovara s njom. Da joj kaže da se preseli u Švedsku. Da joj ispriča o kući koju planira da kupi. Možda čak da joj pomene i psa. Dugo je sedeo. Novine su ostale neotvorene. Obukao se tek u pola osam. Dugo je tražio čistu košulju u ormanu i našao poslednju. Moraće da zakaže vreme za pranje odeće još istog dana. Kad je bio na vratima, telefon zazvoni. Zvao ga je mehaničar iz Elmhulta. Probode ga u grudima kad shvati da će popravka biti skupa, ali ne reče ništa. Mehaničar obeća da će auto već tokom dana stići u Istad. Njegov brat će dovesti auto, a onda će se vozom vratiti kući. Valandera to neće koštati ništa više od vozne karte. Kad je izašao na ulicu, Valander uvide da je kiša jača nego što je pretpostavio gledajući kroz prozor. Zato se vrati u ulaz i pozva stanicu s mobilnog telefona. Eba mu obeća da će policijski auto odmah doći po njega. Prošlo je svega pet minuta kad auto zakoči ispred njegove zgrade. U osam sati Valander uđe u svoju kancelariju. Jedva da je stigao da skine jaknu kad oko njega nastade haos. An-Brit stade na njegova vrata. Bila je bleda kao krpa. „Jesi čuo?”, upita. Valander se trgnu. Da li se ponovo desilo? Još jedan muškarac udavljen? „Upravo sam stigao”, odgovori on. „Šta je bilo?” „Martinsonova ćerka je napadnuta.” "Teresa?” „Da.” „Šta se desilo?” „Napadnuta je ispred škole. Martinson je upravo otišao. Ako sam dobro razumela Švedberga, imalo je neke veze s tim što je Martinson policajac.” Valander je pogleda s nerazumevanjem. „Je l’ ozbiljno?” „Gurnuli su je i udarali pesnicama u glavu. Izgleda da su je i šutirali. Nema većih fizičkih povreda, ali je, naravno, u šoku.”

„Ko joj je to uradio?” „Drugi učenici, stariji.” Valander sede u fotelju. „Neverovatno! Ali zašto?” „Ne znam sve što se desilo, ali i učenici su očigledno razgovarali o narodnoj gardi. Kako policija ne radi ništa, kako smo se predali.” „I zato su nasrnuli na Martinsonovu ćerku!” „Da.” Valander primeti da mu se stvorila knedla u grlu. Teresa je imala trinaest godina i Martinson je neprekidno pričao o njoj.” „Zašto napadaju nedužnu. devojčicu?”, upita. „Nisi video novine?” „Ne.” „Trebalo bi. Ljudi su dali izjave o Eskilu Bengtsonu i ostalima. Smatraju da je privođenje kršenje njihovih prava. Tvrde da je Oke Davidson pružao otpor. Velike reportaže, slike i naslovi ’Na čijoj strani je zapravo policija’?” "Ne moram to da čitam”, reče Valander s gađenjem. „Šta se dešava u školi?” „Hanson je otišao tamo. Martinson je odveo ćerku kući.” „Znači, dečaci iz škole su joj to uradili?” "Da. Koliko znamo.” „Idi tamo”, odluči Valander brzo. „Saznaj sve što možeš. Razgovaraj s dečacima. Mislim da je bolje da ja to ne radim. Postoji rizik da se razbesnim.” „Hanson je već tamo. Sumnjam da je potrebno da još neko ide.” „Potrebno je”, odvrati Valander. „Voleo bih da odeš i ti. Hanson je svakako dovoljan, ali hoću da i ti pokušaš da saznaš šta se zapravo desilo i zašto. Ako nas je više tamo, pokazaćemo da ovo shvatamo vrlo ozbiljno. Ja idem do Martinsona. Sve ostalo može da sačeka. Najgore što možeš da uradiš u ovoj zemlji, kao i u bilo kojoj drugoj, jeste da ubiješ policajca. Odmah iza toga je napad na policajčevu decu.” „Kažu da su drugi učenici stajali pored i smejali se”, reče ona. Valander podiže ruku u znak upozorenja. Nije želeo više da sluša. Ustade i uze jaknu. „Eskil Bengtson i ostali danas će biti pušteni”, reče dok su išli hodnikom. „Ali Per Okeson će ih optužiti.”

„Šta će dobiti?” „Ljudi iz okoline već pričaju da će sakupiti pare ako dobiju novčanu kaznu. Ali ja se nadam da će dobiti zatvorsku, bar neki od njih.” „Kako je Oke Davidson?” „Vratio se u Malme. Na bolovanju je.” Valander zastade i pogleda je. „Šta bi se desilo da su ga slučajno ubili? Je l’ bi i onda dobili novčane kazne?” Nije ni očekivao odgovor. Policijski auto je odvezao Valandera do Martinsonove kuće koja se nalazila u bogatijem kraju ka istočnom izlazu iz grada. Valander nije bio tamo mnogo puta do tada. Kuća je bila neupadljiva, ali u dvorište su Martinson i njegova žena uložili veliku ljubav. Valander pozvoni, a Martinsonova žena Marija mu otvori. Valander primeti da su joj oči crvene. Teresa im je bila jedina ćerka i najstarije dete. Imali su i dva sina. Jedan od njih, Rikard, stajao je iza majke. Valander se osmehnu i potapša ga po glavi. „Kako je?”, upita. „Upravo sam čuo i odmah sam došao.” „Sedi na krevetu i plače. Jedino s tatom hoće da priča.” Valander ude, skinu jaknu i izu se. Jedna čarapa mu je bila pocepana. Marija ga upita da li hoće kafu, a on odvrati da hoće i zahvali joj. U tom trenutku se Martinson pojavi na stepenicama. Obično je bio nasmejan. Sada Valander primeti sivu gorčinu, ali i strah. „Čuo sam šta se desilo”, reče Valander. „Odmah sam došao.” Seli su u dnevnu sobu. „Kako joj je?”, upita Valander. Martinson samo odmahnu glavom. Valander pomisli kako će ubrzo briznuti u plač. To bi, u tom slučaju, bio prvi put da to vidi. „Podneću ostavku”, reče Martinson. „Još danas ću pričati s Lisom.” Valander nije znao kako da odgovori. Martinson je bio s pravom potresen. Valander je lako mogao da zamisli da bi i sam isto reagovao da je Linda bila ovako napadnuta. Svejedno, morao je da se pobuni. Najgore što bi moglo da se desi bilo bi da se Martinson preda. Znao je i da jedino on može da ga ubedi da se

predomisli. Ipak, sada je bilo prerano. Video je koliko je Martinson u šoku. Utom Marija donese kafu. Martinson odmahnu glavom. Nije mu se pila. „Nije vredno ovoga”, reče. „Kad počne da se prenosi na porodicu.” „Nije vredno”, odvrati Valander. Martinson nije više ništa rekao. Nije ni Valander. Martinson tada ustade i ponovo ode na sprat. Valander shvati da nema mnogo toga što u ovom trenutku može da učini. Martinsonova žena ga otprati do vrata. „Pozdravi je”, reče Valander. „Hoće li nas ponovo napasti?” "Neće”, odgovori Valander. „Znam da ono što ću reći zvuči čudno. Kao da ono što se dogodilo pokušavam da pretvorim u beznačajnu slučajnost. Ali hoću da kažem nešto sasvim drugo. Ne smemo da preuveličavamo i da izvlačimo pogrešne zaključke. Ovo su bili dečaci koji su samo nekoliko godina stariji od Terese. Nisu mislili loše, zapravo ne znaju šta rade. Razlog za to je što Eskil Bengtson i ostali u Ledingeu organizuju narodnu gardu i protestuju protiv policije.” "Znam”, odvrati ona. „Čula sam kako se o ovome priča i u našem komšiluku.” „Znam da je teško razmišljati racionalno kad se radi o sopstvenoj deci, ali svejedno moramo da se držimo nekakvog razuma.” „Sve ovo nasilje”, reče ona. „Odakle dolazi?” „Teško da postoje zli ljudi”, odgovori Valander. „Bar ja mislim da su veoma retki. Postoje, međutim, zle okolnosti, koje dovode do ovolikog nasilja. Upravo s tim okolnostima moramo da se uhvatimo u koštac.” „Zar nije sve gore i gore?” "Možda”, odgovori Valander. „Ali ako je tako, onda se okolnosti menjaju, a ne pojavljuju se zli ljudi.” „Ova zemlja je postala tako teška.” „Jeste, postala je teška.” Valander se pozdravi i ode do policijskog automobila koji ga je čekao. „Kako je Teresa?”, upita policajac koji je vozio. „Veoma je tužna”, odgovori Valander."A i njeni roditelji su.”

„Ne možeš a da ne pobesniš.” "Ne možeš”, odvrati Valander. „Zar ne?” Valander se vrati u stanicu. Hanson i An-Brit Heglund i dalje su bili u Teresinoj školi. Valander ču da je Lisa Holgešon u Stokholmu i to ga na trenutak iznervira. U svakom slučaju, bila je informisana o onome što se desilo i vratiće se tokom popodneva. Valander potraži Švedberga i Hamrena. Niberg je bio na imanju Holgera Eriksona i tražio otiske prstiju. Policajci iz Malmea su otišli svaki na svoju stranu. Valander sede sa Švedbergom i Hamrenom u salu za sastanke. Svi su bili potreseni zbog Martinsonove ćerke. Razgovor je bio kratak, a potom se svako vratio svom poslu. Prethodne večeri su detaljno podelili radne zadatke. Valander pozva Niberga na mobilni. „Kako ide?”, upita. „Teško je”, odgovori Niberg. „Ali mislim da smo našli jedan nepotpun otisak na njegovom tornju. S unutrašnje strane ograde. Možda nije Eriksonov. Nastavićemo da tražimo.” Valander se zamisli. „Hoćeš da kažeš da se ubica peo na toranj?” "Pa, nije nemoguće.” „Možda si u pravu. U tom slučaju bi trebalo da ima i pikavaca.” "Da ih je bilo, našli bismo ih prvi put. Sad je definitivno prekasno.” Valander promeni temu i ispriča mu o sinoćnom razgovoru s Ilvom Brink u bolnici. „Kartica je u plastičnoj kesi”, reče Niberg. „Ako ima dobar nos, možda će moći da oseti miris.” „Hoću da proba što pre. Zovi je ti. Švedberg ima broj.” Niberg obeća da će to uraditi. Valander primeti da mu je neko ostavio nešto na stolu — pismo Službe za patente i registre koja je obaveštavala da osoba po imenu Harald Bergren nije zvanično promenila ili preuzela aktuelno ime. Valander ga vrati na sto. Bilo je deset sati. I dalje je padala kiša. Pomisli na sastanak od prethodne večeri i ponovo oseti nemir. Da li su zaista bili na pravom tragu ili su pratili put koji će ih odvesti u prazno? Stade kraj prozora i pogleda u vodeni toranj. Katarina Taksel nam je glavni trag. Ona je bila u kontaktu sa ženom koju tražimo. Šta je radila noću u porodilištu?

Vrati se za sto i pozva Birka u Lundu. Trebalo im je skoro deset minuta da ga lociraju. „Sve je mirno ispred njene kuće”, reče Birk. „Nije bilo poseta osim žene koju smo sa sigurnošću identifikovali kao njenu majku. Katarina je jednom izašla u kupovinu, tad kad joj je majka bila tu i čuvala dete. Ima jedna prodavnica u blizini. Jedino vredno pomena jeste to da je kupila dosta novina.” „Htela je da čita o ubistvu. Je 1’ ti se čini da ima osećaj da smo u blizini?” „Mislim da ne. Napeta je. Ali ne osvrće se. Mislim da ni ne pomišlja na to da je pratimo.” „Važno je da ne otkrije to.” „Sve vreme menjamo ljude.” Valander se nadvi nad sto i otvori svoju beležnicu.. „Kako ide prikupljanje informacija? Ko je ona?” „Ima, dakle, trideset tri godine”, reče Birk. „Razlika u odnosu na Blumberga je osamnaest godina.” "To joj je prvo dete”, reče Valander. „Kasno se porodila. Žene koje žure možda ne obraćaju toliku pažnju na razliku u godinama. Ali o tome zapravo znam vrlo malo.” „Prema njoj, Blumberg i nije otac deteta.” "To je laž”, odvrati Valander pitajući se kako se zapravo usuđuje da bude toliko ubeđen. „Šta još imaš?” „Katarina Taksel je rođena u Arlevu”, nastavi Birk. „Otac joj je bio inženjer u fabrici šećera. Umro je kad je bila mala. Voz mu je naleteo na auto, kod Landskrune. Jedinica je. Odrasla je s majkom. Posle očeve smrti preselile su se u Lund. Majka joj radi honorarno u Gradskoj biblioteci. Katarina je bila dobar učenik. Posle škole je otišla na fakultet, studirala je geografiju i jezik. Donekle čudna kombinacija. Na pedagoškom fakultetu. Otad predaje u školi. Istovremeno je osnovala i malo preduzeće koje se bavi trgovinom proizvoda za negu kose. Trebalo bi, dakle, da je prilično preduzimljiva. Naravno, ne nalazimo je u našim registrima. Ostavlja utisak prilično obične osobe.” „Brzo si to obavio”, pohvali ga Valander.

„Uradio sam šta si rekao”, odvrati Birk. „Stavio sam mnogo ljudi na zadatak.” „Onda očigledno još nije svesna toga šta se događa. Da jeste, počela bi da se osvrće. Da zna da sakupljamo informacije o njoj.” „Videćemo koliko će to trajati. Pitanje je i da li bi trebalo malo da je pritisnemo.” „I meni je to palo na pamet”, odgovori Valander. "Da je privedemo?” "Ne. Ali mislim da ću doći u Lund. A onda ćemo ti i ja još jednom da porazgovaramo s njom.” „O čemu? Ako ne budeš imao neka smislena pitanja, počeće da sumnja.” „Smisliću neka usput”, odvrati Valander. „Da se nađemo ispred njene kuće u dvanaest?” Valander je zadužio auto i krenuo ka Lundu. Stao je kod aerodroma Sturup i pojeo sendvič. Kao i obično, iznervirao se zbog cene. Dok je jeo, pokušao je da osmisli nekoliko pitanja za Katarinu Taksel. Neće moći da ponovi isto od prošlog puta. Odlučio je da ishodište mora da bude Eugen Blumberg. On je ubijen. Bile su im potrebne sve informacije o njemu do kojih mogu doći. Katarina Taksel je samo jedna od mnogih koje ispituju. U petnaest do dvanaest Valander je posle mnogo muke našao slobodno parking mesto u centru Lunda. Dok je išao gradom, kiša je prestala. U glavi je počeo da oblikuje pitanja za Katarinu Taksel. Tad ugleda Birka u daljini. „Čuo sam vesti”, reče. „O Martinsonu i njegovoj ćerki. Strašno.” "A šta nije strašno?”, odgovori Valander pitanjem. „Kako je devojčica?” „Nadajmo se da će zaboraviti. Ali Martinson je rekao da razmišlja o tome da da otkaz. To moram da pokušam da sprečim.” „Ako je to zaista rešio, onda niko ne može da ga spreči.“ „Mislim da nije”; reče Valander. „Bar hoću da se osiguram da je svestan toga šta radi.” "Ja sam jednom dobio kamen u glavu”, reče Birk. „Toliko sam pobesneo da sam potrčao za tipom koji ga je bacio. Ispostavilo se da sam mu uhapsio brata. Smatrao je da ima puno pravo da me gađa.”

„Policajac je uvek policajac”, odvrati Valander. „Ako je verovati onima koji bacaju kamenje.” Birk promeni temu. „O čemu si mislio da razgovaraš s njom?” „O Eugenu Blumbergu. Kako su se upoznali. Imaće osećaj da joj postavljam ista pitanja koja postavljam i drugima. Rutinska pitanja.” "A šta se nadaš da ćeš otkriti?” "Ne znam, ali svejedno imam osećaj da je neophodno. Nešto može da se pojavi u međuprostoru.” Ušli su u zgradu. Valander iznenada dobi osećaj da nešto nije u redu i zastade na stepenicama. Birk ga pogleda. „Šta je bilo?” "Ne znam. Verovatno ništa.” Nastavili su do drugog sprata. Birk pozvoni na vrata. Niko ne otvori, pa on pozvoni još jednom. Zvono je odzvanjalo u stanu. Valander i Birk se pogledaše. Valander se savi i otvori prorez za poštu. Sve je bilo prilično tiho. Birk ponovo pozvoni, dugo, ali opet se niko ne pojavi na vratima. „Mora da je kod kuće”, reče. „Niko nije izvestio da je izašla.” „Onda se izvukla kroz dimnjak”, odvrati Valander. „Jer ovde nije.” Strčaše niz stepenice. Birk cimnu vrata automobila. Čovek za volanom je čitao novine. „Je l’ izašla?”, upita Birk. „Unutra je.“ "Pa, nije.” "Je 1’ postoji neki sporedni ulaz?”, upita Valander. Birk prosledi pitanje čoveku za volanom. „Koliko smo čuli, ne.” „Kakav je to odgovor”, reče Birk iznervirano. „Ili postoji sporedni ulaz ili ne.” Vratili su se u zgradu i sišli do podruma. Vrata su bila zaključana. „Je l’ ima nekog vratara?”, upita Valander. „Nemamo vremena za to”, odvrati Birk i pogleda šarke. Bile su zarđale. „Možemo da pokušamo”, promumla za sebe. Namesti se i baci na vrata i ona izleteše iz šarki.

„Znaš šta znači kršiti pravila”, reče. Valander primeti da u njegovom komentaru nema ironije. Ušli su u podrum. Hodnik između rešetkama ograđenih podrumskih prostorija vodio je do jednih vrata. Birk ih otvori i oni izađoše na donji deo požarnih stepenica. „Znači, izašla je na ova vrata”, reče."A niko se nije potrudio čak ni da proveri da li ona postoje.” „Možda je još u stanu”, reče Valander. Birk shvati na šta misli. "Samoubistvo?” "Ne znam, ali moramo da uđemo. A teško da imamo vremena da čekamo bravara.” „Obično uspem da obijem bravu”, reče Birk. „Samo moram da nađem neko oruđe.” Trebalo mu je manje od pet minuta. Vratio se zadihan. Valander se u međuvremenu popeo do stana Katarine Taksel i nastavio da zvoni. Jedan stariji čovek u susednom stanu otvori vrata i upita šta se dešava, Valander se iznervira, izvadi legitimaciju i nabi mu je u lice. „Bili bismo vam zahvalni ako biste zatvorili vrata”, reče. „Odmah. I nek tako ostane dok vam ne kažemo drugačije.” Čovek nestade. Valander ču kako stavlja sigurnosni lanac. Birk obi bravu za manje od pet minuta i oni uđoše u stan. Bio je prazan. Katarina Taksel je odnela i dete. Zadnja vrata su vodila u sporednu ulicu. Birk odmahnu glavom. „Neko će odgovarati za ovo.” "To me podseća na Berglinga”, reče Valander. „Zar nije on išetao na zadnja vrata dok je sva policija bila usredsređena na glavni ulaz?” Pregledali su stan. Valander je imao osećaj da se odlazak odigrao u velikoj žurbi. Zastao je kod kolica i sedišta za auto koji su stajali u kuhinji. „Mora da ju je neko pokupio kolima”, reče. „Benzinska pumpa je preko puta. Neko je možda video ženu s bebom kako izlazi iz zgrade.” Birk ode. Valander još jednom pregleda stan, pokušavajući da zamisli šta se desilo. Zašto bi jedna žena sa sve novorođenčetom napustila sopstveni stan? Izlazak na sporedni ulaz ukazuje na to da je htela tajno da nestane. To

dokazuje i da je bila svesna da je zgrada pod nadzorom. Ona ili neko drugi, pomisli Valander. I neko spolja je mogao da otkrije zasedu i da je potom pozove i organizuje prevoz. Valander sede na stolicu u kuhinji. Na još jedno pitanje je morao da odgovori. Da li su Katarina Taksel i njeno dete u opasnosti? Ili je bekstvo iz stana bilo dobrovoljno? Neko bi primetio da je pružala otpor, pomisli potom. Znači, otišla je svojevoljno, a za to postoji samo jedan dobar razlog — nije želela da odgovara na pitanja policije. Valander ustade i ode do prozora. Vide kako Birk razgovara sa radnicima na benzinskoj pumpi. Utom pozvoni telefon. Valander se trgnu. Potom ode do dnevne sobe i podiže slušalicu. "Katarina?”, reče ženski glas. „Nije ovde”, odgovori Valander. „Ko je to?” "A ko ste vi?”, upita žena."Ja sam Katarinina majka.” "Ja sam Kurt Valander, policajac. Ništa se nije desilo. Samo, Katarina nije ovde. Ni ona ni dete.” „Nemoguće.” „Tako bi se činilo, ali svejedno je nema. Vi ne znate kuda je mogla da ode?” "Ne bi otišla a da mi ne kaže.” Valander se brzo odluči. „Bilo bi dobro da dođete ovamo. Ako sam dobro razumeo, živite u blizini.” „Treba mi manje od deset minuta”, odgovori ona. „Šta se desilo?” Valander primeti da je uplašena. „Sigurno postoji logično objašnjenje”, reče. „Pričaćemo kad dođete.” Valander spusti slušalicu, a onda začu kako Birk ulazi u stan. „Imamo sreće”, reče Birk. „Razgovarao sam s jednim radnikom s pumpe. Budni dečko s dobrom percepcijom.” Napravio je nekoliko zabeležaka na papiru isflekanom uljem. „Jutros je ispred zgrade stao crveni golf. Negde između devet i deset. Pre deset nego devet. Jedna žena je izašla na sporedna vrata zgrade i nosila je dete. Ušli su u

auto i otišli.” Valander oseti kako mu uzbuđenje raste. „Je 1’ video vozača?” „Vozač nije izlazio.” „Znači, ne zna da li je bio muškarac ili žena?” „Pitao sam ga. Dao mi je zanimljiv odgovor. Rekao je da je auto otišao na način koji bi ukazivao na to da je muškarac za volanom.” Valander se začudi. "Na čemu je to zasnovao?” "Na tome što su odjurili uz škripanje guma. Žene retko tako voze.” Valander shvati. „Je l’ primetio još nešto?” „Nije, ali moguće je da će se uz malo pomoći setiti još nečega. Kao što rekoh, izgledao mi je prilično perceptivno.” Valander mu reče da dolazi majka Katarine Taksel. Potom su neko vreme proveli u tišini. „Šta se desilo?”, upita zatim Birk. "Ne znam.” „Je l’ može da bude u opasnosti?” "I meni je to palo na pamet. Mislim da nije, ali, naravno, ne mogu da budem siguran.” Ušli su u dnevnu sobu. Na podu je stajala dečja čarapica. Valander se osvrnu po sobi. Birk je pratio njegov pogled. „Rešenje mora da je negde ovde”, reče Valander."U ovom stanu postoji nešto što će nas odvesti do žene koju tražimo. Kad nađemo nju, naći ćemo i Katarinu Taksel. Ovde postoji nešto što će nas uputiti u pravom smeru. Moramo to da nađemo, ako želimo da se probijemo na površinu.” Birk ne reče ništa. Tad začuše bravu. Majka je, dakle, imala svoj ključ. Ona otključa i uđe u dnevnu sobu.

31. Valander je ceo dan ostao u Lundu. Sa svakim satom koji je prolazio, postajao je sve ubeđeniji — preko Katarine Taksel će najpre doći do odgovora na to ko je ubio ovu trojicu muškaraca. Tragali su za ženom. Da je ona duboko umešana nije bilo nikakve sumnje, ali još uvek nisu znali da li dela sama, niti kojim motivima se vodi. Razgovor s majkom Katarine Taksel nije doneo rezultata. Rastrčala se po stanu, histerično tražeći ćerku i unuka. Na kraju se toliko unezverila da su morali da pozovu lekarsku pomoć. Ali dotad je Valander već bio ubeđen u to da ona ne zna gde joj je ćerka. Sve ćerkine prijateljice kojih je majka mogla da se seti odmah su bile kontaktirane. Sve su zvučale jednako začuđeno. Ipak, Valander se nije uzdao u telefonske razgovore. Na njegov zahtev, Birk je odmah posetio sve s kojima je Valander razgovarao. Ni pored toga nisu uspeli da uđu u trag Katarini Taksel. Valander je zaključio da je majka dobro upoznata sa društvom svoje ćerke, a i činilo se da je bila istinski uznemirena. Da je znala, rekla bi im kuda je Katarina otišla. Valander je otišao i do benzinske stanice i ponovo ispitao očevica, dvadesetčetvorogodišnjeg Junasa Hadera. Imao je osećaj da razgovara sa savršenim svedokom. Činilo se da Junas Hader konstantno posmatra svet oko sebe, kao da njegova zapažanja u svakom trenutku mogu biti iskorišćena kao ključno svedočenje. Crveni golf je stao ispred sporednog ulaza u isto vreme kad je kamion s novinama napustio benzinsku pumpu. Našli su šofera koji je rekao da je siguran da je sa pumpe otišao tačno u pola deset. Junas Hader je primetio mnogo detalja, između ostalog i to da je na zadnjem staklu golfa stajala velika nalepnica. Razdaljina je, međutim, bila prevelika da bi uspeo da vidi šta je na njoj nacrtano ili napisano. Ostao je pri tome da je auto odjurio, da je njime upravljano na — kako je njemu to izgledalo — muški način. Jedino što nije video bio je vozač. Padala je kiša, radili su brisači. Nije mogao ništa da vidi, čak i da se napregnuo. S druge strane, bio je siguran da je Katarina Taksel nosila svetlozeleni mantil, Adidasovu torbu, i da je dete bilo uvijeno u plavo ćebe. Sve se odigralo prilično brzo. Izašla je na vrata u trenutku kad je auto stao. Neko je iznutra otvorio zadnja vrata.

Stavila je dete na zadnje sedište, a potom i torbu u gepek. Onda je otvorila zadnja vrata sa strane ulice i ušla u auto. Vozač je jurnuo još pre nego što je stigla da zatvori vrata. Junas nije video tablicu, ali Valander je bio pod utiskom da je zaista pokušao. Junas je, međutim, bio siguran da je to bio prvi put da je taj crveni auto stao ispred sporednog ulaza u zgradu. Valander se vratio u stan, s osećajem da je nešto potvrdio, iako zapravo nije znao šta. Da se beg odigrao u velikoj žurbi? Ali koliko dugo je planiran? I zašto se desio? Birk je u međuvremenu sakupio policajce koji su se smenjivali u nadziranju kuće. Valander je posebno tražio da se izjasne da li su u blizini zgrade videli neku ženu. Neku koja je, recimo, došla i otišla, koja se vraćala više puta. Ali za razliku od Junasa Hadera, policajci su zapazili prilično malo toga. Bili su usredsređeni na vrata, na to ko je ulazio i izlazio, a to su bili samo stanari zgrade. Valander je insistirao da identifikuju svakoga koga su primetili. Pošto je u zgradi živelo četrnaest porodica, celo popodne je proteklo u trčanju policajaca uz i niz stepenice i proveravanju stanara. Prilikom te provere, Birk je našao nekoga ko je primetio nešto što bi možda moglo biti značajno. Bio je to čovek iz stana iznad Katarininog, penzionisani muzičar, koji je, prema Birku, svoj život opisao rekavši da „satima stoji kraj prozora i gleda kišu, dok u glavi sluša muziku koju nikada više neće svirati”. Bio je fagotista u helsingborškom simfonijskom orkestru i izgledao je - i dalje prema Birku — kao melanholičan i sumoran, veoma usamljen čovek. Baš tog jutra mu se učinilo da je s druge strane trga video jednu ženu. Ženu koja je hodala, pa onda iznenada stala, povukla se unazad, a potom nepomično stajala i posmatrala zgradu, da bi se naposletku okrenula i otišla. Kad je Birk izneo taj podatak, Valander je istog trenutka pomislio da je to žena koju traže. Neko spolja je došao i otkrio auto koji, naravno, nije trebalo da bude parkiran ispred samih vrata. Neko je došao da poseti Katarinu Taksel. Isto onako kako ju je posetio i u bolnici. Valander je tog dana razvio veliku i energičnu upornost. Zamolio je Birka da još jednom kontaktira prijateljice Katarine Taksel i pita da li je neka od njih tog jutra pošla u posetu Katarini i njenom detetu. Sakupljeni odgovori bili su identični — niko nije krenuo u posetu, pa se predomislio. Birk je od penzionisanog fagotiste pokušao da izvuče opis žene, ali jedino što je on sa sigurnošću mogao da kaže jeste da je video ženu, negde oko osam sati. Taj

podatak je, međutim, bio diskutabilan, pošto su tri časovnika u stanu, uključujući i njegov ručni sat, pokazivala različito vreme. Valanderova energija je tog jutra bila neiscrpna. Birka — koji činilo se nije loše primio to što mu je Valander kao nekom podređenom izdavao naredbe —slao je na razne zadatke, dok je sam metodično pretraživao stan Katarine Taksel. Prvo što je zamolio Birka bilo je da neko od tehničara dođe i obezbedi otiske prstiju koje će potom uporediti s onima koje je Niberg našao. Ceo dan je bio i u telefonskom kontaktu s Istadom. S Nibergom se čuo u četiri navrata. Ilva Brik je pomirisala karticu na kojoj je i dalje bilo tragova parfema. Bila je kolebljiva. Mogao je da bude isti miris koji je osetila i one noći kad je bila napadnuta u porodilištu, ali nije bila sigurna. Sve je ostalo prilično maglovito i nejasno. Tokom dana se dvaput čuo i s Martinsonom koji je bio kod kuće. Teresa je, naravno, i dalje bila preplašena i potištena. Martinson je ostao pri odluci da da otkaz, da prestane da bude policajac. Valander je, međutim, ipak uspeo da ga ubedi da s predajom zahteva sačeka do narednog dana. Iako Martinson nije bio u stanju da razmišlja ni o čemu drugom osim o svojoj ćerki, Valander mu je detaljno ispričao šta se dogodilo. Bio je siguran u to da je Martinson slušao, lako su mu komentari bili retki i odsutni. Bez obzira na to, Valander je znao da mora da zadrži Martinsona u istrazi. Nije hteo da rizikuje da Martinson donese odluku zbog koje će kasnije zažaliti. U više navrata se čuo i s Lisom Holgešon. Hanson i An-Brit Heglund su prilično odlučno reagovali u Teresinoj školi. U direktorovoj kancelariji razgovarali su pojedinačno sa svakim od trojice umešanih dečaka. Kontaktirali su roditelje i nastavnike. Prema An-Brit Heglund, s kojom je Valander takođe stigao da se čuje tog dana, Hanson je bio izvanredan kad su svi učenici škole okupljeni i informisani o onome što se desilo. Bili su potreseni, trojica dečaka očigledno prilično izolovana, i verovala je da se nešto slično neće ponoviti. Eskli Bengtson i ostali su pušteni, ali će ih Per Okeson optužiti. Možda će događaj s Martinsonovom ćerkom neke naterati da se zamisle. U svakom slučaju, to je ono čemu se An-Brit nadala. Ali Valander je bio sumnjičav. Mislio je da će morati da ulože ogromnu snagu u borbu protiv raznoraznih privatnih zaštitnih gardi. Najvažnija vest toga dana stigla je, međutim, od Hamrena, koji je preuzeo

deo Hansonovih zadataka. Nešto posle tri po podne uspeo je da locira Jetea Tandvala i odmah pozvao Valandera. „Ima prodavnicu antikviteta u Simirishamnu”, rekao je Hamren. „Ako sam dobro shvatio, često putuje u potrazi za antikvitetima koje izvozi, između ostalog, i u Norvešku.” "Je 1’ to po zakonu?” „Mislim da nije direktno protivzakonito”, odgovorio je Hamren. „Radi se samo o tome da su tamo više cene. A zavisi, naravno, i od toga koji su antikviteti u pitanju.” „Poseti ga”, rekao je Valander. „Nemamo vremena za gubljenje, posebno kad smo ovako raštrkani. Idi do Simirishamna. Najvažnije je da potvrdimo da je zaista postojala veza između Holgera Eriksona i Kriste Haberman. Ali to, naravno, ne znači da Jete Tandval ne može da nam da i druge informacije.” Tri sata kasnije, Hamren se ponovo javio, ovog puta iz kola na izlazu iz Simirishamna. Upravo je bio završio razgovor s Jeteom Tandvalom. Valander je s nestrpljenjem čekao. „Jete Tandval je krajnje odlučna osoba”, reče Hamren. „Čini se da ima prilično složeno pamćenje. Nekih stvari nije mogao ni da se priseti. Drugih se, međutim, veoma jasno sećao.” "A Kriste Haberman?” „Nje se sećao. Imam utisak da je bila prilično lepa. I bio je siguran da ju je Holger Erikson sreo u najmanje dva navrata. Između ostalog, seća se jednog ranog jutra na rtu kod Falsterbua kad su posmatrali guske koje su se vraćale. Ili ždralove. Nije bio siguran.” „Je l’ i on posmatrač ptica?” „Otac ga je vodio protiv njegove volje.” „Znači, znamo najvažnije”, reče Valander. „Izgleda da se poklapa— Krista, Haberman i Holger Erikson.” Valanderiznenadaprimetikakogaobuzimanemir. Sazastrašujučom jasnočom uvide u šta sada veruje. „Vrati se u Istad”, reče. „Prođi kroz sve detalje iz istrage o njenom nestanku. Kad i gde je viđena poslednji put? Napravi sažetak tog dela istrage. Kad je poslednji put primećena.” „Izgleda da imaš nešto na umu”, reče Hamren.

„Nestala je”, odvrati Valander. „I nikad nije nađena. Na šta to ukazuje?” „Da je mrtva.” „Više od toga. Ne zaboravi da se krećemo obodom istrage zločina u kojima su i muškarci i žene izloženi najstrašnijem nasilju.” „Znači, misliš da je ubijena?” „Hanson mi je dao rezime istrage u vezi s njenim nestankom. Mogućnost ubistva je sve vreme bila aktuelna, ali pošto ništa nije moglo da se dokaže, ona nije uspela da nadjača ostala racionalnija objašnjenja njenog nestanka. To je ispravno policijsko razmišljanje — bez ishitrenih zaključaka, sva vrata otvorena dok neka ne uspeju da se zatvore. Možda se mi približavamo tim vratima.” „Misliš da ju je Holger Erikson ubio?” Valander po Hamrenovom glasu shvati da je ovo prvi put da je pomislio na to. „Ne znam”, odgovori. „Ali od sada ne smemo ni tu mogućnost da zanemarimo.” Hamren obeća da će napraviti sažetak i javiti se kad završi. Nakon razgovora Valander napusti stan Katarine Taksel. Morao je nešto da jede. Našao je piceriju u blizini njene kuće. Jeo je prebrzo i zaboleo ga je stomak. Posle nije mogao čak ni da se seti kakav je bio ukus hrane. Zurilo mu se. Osećaj da će se uskoro još nešto desiti uznemiravao ga je. Pošto ništa nije ukazivalo na to da je lanac ubistava prekinut, radili su protiv vremena. Nisu znali ni koliko ga imaju. Valander se seti da je Martinson obećao da će napraviti tabelu sleda događaja. To je trebalo da uradi onog dana kad je Teresa napadnuta. Dok se vraćao ka stanu Katarine Taksel, on odluči da to više ne može da čeka, pa zastade kod jednog autobuskog stajališta i pozva Istad. Imao je sreće da je An-Brit Heglund bila u stanici. Ona se već bila čula s Hamrenom i bila je upoznata s potvrdom poznanstva Holgera Eriksona i Kriste Haberman. Valander je zamoli da napravi tabelu sleda događaja koju je Martinson trebalo da sastavi. „Nemam pojma da l’ je to važno”, reče Valander. „Ali znamo premalo o tome kako se ova žena kreće. Možda će se slika o geografskom centru razbistriti ako napravimo sled događaja.” „Sad kažeš ’žena’,” reče An-Brit.

"Da”, odvrati Valander. „Kažem. Ali još uvek ne znamo da li je sama. Ne znamo ni koliku ulogu igra.” „Šta misliš da se desilo s Katarinom Taksel?” „Pobegla je. I to u velikoj žurbi. Neko je otkrio da je pod nadzorom. Ona je pobegla jer nešto krije.” „Da li je moguće da je ona ubila Eugena Blumberga?” „Katarina Taksel je karika u lancu, ako uopšte i možemo nešto da povezujemo. Nije ni na početku ni na kraju. Teško mi je da zamislim da je ona ikoga ubila. Ona verovatno spada u grupu zlostavljanih žena.” An-Brit Heglund se začudi. „Zar je i ona zlostavljana? Nisam znala.” „Možda nije tučena ili sečena nožem, ali mi se čini da je na neki način bila maltretirana.” "Psihički?” „Tako nešto.” "Od strane Blumberga?” „Da.” "A ipak je rodila njegovo dete? Ako si u pravu u vezi s tim ko je otac.” „Kako drži dete, i ne deluje posebno srećno zbog njega. Ali, razume se, ima mnogo rupa”, reče Valander. „Policijski posao uvek predstavlja slaganje privremenih rešenja. Moramo da nateramo tišinu da progovori i reči da nam otkriju skrivena značenja. Moramo da pokušamo da vidimo kroz događaje, da ih stavimo na glavu, kako bismo ih stavili na noge.” "To niko na policijskoj akademiji nije rekao. Zar nisi ti beše dobio poziv da držiš predavanja?” "Nikad”, odvrati Valander."Ne umem da pričam pred ljudima.” „Baš umeš”, reče ona. „Ali odbijaš da priznaš. Štaviše, mislim da bi baš voleo.” „Bilo kako bilo, to sad nije aktuelno”, okonča Valander razgovor. Kasnije je razmišljao o tome što je rekla. Da li je on zaista želeo da govori budućim policajcima? Ranije je bio ubeđen da je njegov otpor bio istinski. Sad je iznenada u to počeo da sumnja. Nakon razgovora, kroz kišu i vetar koji je u međuvremenu počeo da.duva ode nazad do stana Katarine Taksel i nastavi s detaljnom pretragom. U jednoj

kutiji u ormanu nađe veliki broj dnevnika koji su se protezali daleko u prošlost. Prvi je počela da piše s dvanaest godina. Valander iznenađeno primeti lepu orhideju na koricama. S nesmanjenom predanošću nastavila je da vodi dnevnik kroz adolescenciju sve do zrelog doba. Poslednji koji je našao bio je iz 1993, ali u njemu nije bilo unosa posle septembra. Potražio je, ali nije našao nastavak. Bez obzira na to, bio je siguran da on postoji. U međuvremenu se vratio i Birk koji je završio s traženjem svedoka po zgradi. Našao je ključeve Katarininog podruma. Trebalo mu je sat vremena da ga pretraži. Ni tamo nije bilo dnevnika. Valander je sada bio ubeđen da ga je ponela sa sobom. Nalazio se u onoj Adidasovoj torbi koju je Junas Hader video da je ubacila u prtljažnik crvenog golfa. Na kraju je ostao samo njen sto. Valander je prethodno na brzinu pregledao fioke. Sada će ih temeljno pretražiti. Zato sede u staru stolicu s izrezbarenim zmajevim glavama na naslonima za ruke. Pisaći sto je zapravo bio šifonjer, pri čemu je stona ploča funkcionisala i kao pokretna vrata ormana. Na gornjoj polici stajale su uramljene fotografije. Katarina Taksel kao mala. Sedi na travi. Beli dvorišni nameštaj u pozadini. Nejasne figure. Neko u belom šeširu. Katarina Taksel sedi pored velikog psa i gleda u fotoaparat. Velika traka s mašnom u kosi. Sunce pada ukoso s leve strane. Pored druge slike: Katarina Taksel s majkom i ocem, inženjerom u šećerani. Ima brkove i odaje utisak velikog samopouzdanja. Izgledom Katarina Taksel više podseća na oca nego na majku. Valander skide fotografiju i pogleda zadnju stranu. Godina nije bila napisana. Sliku je napravio jedan foto-atelje iz Lunda. Sledeća slika, studentska fotografija. Bela kapa, cveće oko vrata. Smršala je, pobledela. Pas i atmosfera sa travnjaka čine se dalekim. Katarina Taksel živi u drugom svetu. Poslednja slika, na ivici police. Stara fotografija, obrisi su izbledeli. Goli teren kraj mora. Stari par zuri u foto-aparat. Daleko u pozadini jedan brod s tri jarbola, usidren, bez jedara. Valander pomisli da je slika možda s ostrva Eland. Slikana negde krajem XIX veka. Baba i deda Katarine Taksel. Ni ovde nije ništa pisalo na poleđini. Nema muškaraca, pomisli Valander. Nema Blumberga, što je i objašnjivo. Ali nekog drugog muškarca, oca njenog deteta koji bi morao ovde da se nađe. Da li to nešto znači? Sve nešto znači, pitanje je samo šta. Valander izvuče jednu fiokicu u gornjem delu stola. Pisma, dokumenti, računi. U drugoj svedočanstva iz

škole. Imala je najviše ocene iz geografije. S druge strane, slabo su joj išle matematika i fizika. Sledeća fioka. Fotografije iz automata. Tri ženska lica, pribijena, s grimasama. Druga slika — Steget u Kopenhagenu. Sede na klupi i smeju se. Katarina Taksel skroz desno, na kraju klupe. I ona se smeje. Još jedna fioka s pismima, nekima još iz 1972. Na jednoj markici brod Vasa. Ako sto krije tajne Katarine Taksel, onda ona jedva da ih ima, pomisli Valander. Bezličan život. Bez strasti, letnjih avantura na grčkim ostrvima, ali zato visoka ocena iz geografije. On nastavi da pregleda fioke, ali ništa mu ne privuče pažnju. Potom pređe na tri velike fioke ispod. Još uvek nije bilo dnevnika. Čak ni kalendara. Valander oseti. kako ga mrzi da kopa kroz slojeve bezličnih sećanja. Život Katarine Taksel nije ostavljao tragova. Valander je nije video. Da li je ona uopšte videla samu sebe? On gurnu stolicu unazad i zatvori poslednju fioku. Ništa. Nije znao više nego pre. Ali nabra čelo, pomišljajući da nešto nije u redu. Ako je odluka da pobegne donesena hitro, u šta je bio ubeđen, nije imala vremena da ponese ono što bi eventualno želela da sakrije. Dnevnici su joj sigurno bili pri ruci. Njih bi spasla i da je izbio požar. Ali uvek postoji i nesređena strana nečijeg života. A ovde nije bilo ničega. Valander ustade i pažljivo izvuče šifonjer iz zida. Ničega nije bilo sa zadnje strane. On se zamišljeno vrati u stolicu. Nešto je video. Nešto što mu tek sada dođe do svesti. Sedeo je nepomično, pokušavajući da prizove sećanje. Nisu bile fotografije. Ni pisma. Šta je onda bilo? Svedočanstva? Ugovor o zakupu stana? Računi kreditne kartice? Ništa od toga. Šta je onda ostalo? Ostao je samo nameštaj, pomisli. Šifonjer. I tada se seti — nešto u vezi s fiokicama. Izvuče prvu, pa drugu i uporedi ih. Zatim ih izvadi i pogleda prostor u kom su stajale. Opet ništa. On vrati te dve fioke i izvuče one s krajnje leve strane, jednu za drugom. I tada otkri — fioke nisu bile jednako duboke. Zato izvadi manju i okrenu je. Postojao je i ulaz sa zadnje strane fioka je bila dupla. Valander je otvori. U skrivenom delu fioke nalazio se samo jedan predmet. On ga izvadi i stavi na sto. Red vožnje Švedske železnice za proleće 1991. Vozovi između Malmea i Stokholma. Izvadi i ostale fioke, jednu po jednu. Nađe još jednu skrivenu komoru, koja je, međutim, bila prazna.

Valander se zavali u stolicu i zagleda se u red vožnje. Nije mogao da shvati zašto bi on bio značajan. Ali još nerazumljivije je bilo to zašto je bio sakriven u fioci. Bio je ubeđen da se tu nije slučajno našao. Birk uđe u sobu. „Vidi ovo”, reče Valander. Birk mu stade iza leđa. Valander pokaza na red vožnje. „Bio je skriven u Katarininom najtajnijem kutku.” „Red vožnje?” Valander odmahnu glavom. "Ne shvatam”, reče. Poče da ga lista, stranu po stranu. Birk privuče stolicu i sede kraj njega. Valander je okretao listove, ni na jednom ništa nije bilo napisano, nijedna strana nije bila savijena tako da bi se sama otvorila. Tek kad je okrenuo pretposlednju stranu, on zastade. I Birk primeti isto — da je podvučeno vreme vožnje od Nesšea do Malmea. Polazak u 16.00. Dolazak u Lund u 18.42. Dolazak u Malme u 18.57. Nesše u 16.00. Neko je podvukao sva ova vremena. Valander pogleda Birka. "Je l’ ti ovo nešto govori?” "Ništa.” Valander spusti red vožnje. "Da li Katarina Taksel ima neke veze s Nesšeom?”, upita. „Koliko znam, nema, ali i to je, naravno, moguće. Naš najveći problem trenutno je upravo to što sve izgleda i zamislivo i moguće. Nijedan detalj ne možemo odmah da odbacimo kao manje važan.” Valander je nešto ranije dobio nekoliko plastičnih kesica od tehničara koji je došao da proveri da li u stanu ima otisaka koji ne pripadaju Katarini ili njenoj majci, pa ubaci red vožnje u jednu od njih. „Poneću ovo”, reče. „Ako nemaš ništa protiv.” Birk slegnu ramenima. "Ne možeš da ga iskoristiš čak ni da vidiš kad vozovi kreću”, odvrati. „Promenjen je pre skoro tri i po godine.” „Retko idem vozom”, reče Valander. „Može da bude opuštajuće”, odgovori Birk."Ja više volim da putujem

vozom nego avionom. Dobiješ malo vremena za sebe.” Valander pomisli na svoje poslednje putovanje vozom, kad je bio u Elmhultu. Birk je bio u pravu. Tokom puta je zaista malo odspavao. „Dalje od ovoga danas nećemo stići”, reče. „Mislim da je vreme da se vratim u Istad.” "Da raspišemo poternicu za Katarinom i njenim detetom?” "Ne još.” Izašli su iz stana. Birk je zaključao vrata. Napolju je kiša skoro prestala da pada. Vetar je duvao u naletima i bio je hladan. Bilo je već petnaest do devet. Rastali su se kod Valanderovog auta. „Šta da radimo s nadzorom zgrade?”, upita Birk. Valander se zamisli. „Nek ostane do daljeg”, odgovori. „Samo ovog puta ne zaboravite zadnji ulaz.” „Šta misliš da bi moglo da se desi?” "Ne znam, ali ljudi koji nestanu mogu da izaberu i da se vrate.” Izašao je iz grada. Jesen je pritiskala auto. Uključio je grejanje, ali mu je svejedno bilo hladno. Šta dalje da radimo?, upita se. Katarina Taksel je nestala. Posle dugog dana u Lundu, vraćam se u Istad s redom vožnje Švedske železnice u plastičnoj kesici. Uprkos svemu, tog dana su napravili značajan korak. Holger Erikson je poznavao Kristu Haberman. Otkrili su da je postojala isprepletana veza među trojicom ubijenih muškaraca. Valander nesvesno stisnu gas. Što pre je želeo da sazna da li je Hamren nešto našao. Kad je stigao do skretanja za aerodrom, stao je na autobuskom stajalištu i pozvao stanicu. Našao je Švedberga. Prvo ga je pitao za Teresu. „Škola joj daje punu podršku”, reče Švedberg. „Pre svega učenici. Ali, naravno, potrebno je vreme.” "A Martinson?” „Neraspoložen je, priča da će dati otkaz.” „Znam, ali mislim da to ne mora da se desi.” „Verovatno samo ti možeš da ga ubediš.” „I hoću.”

Zatim upita da li se desilo nešto važno, ali Švedberg nije bio obavešten. I sam je tek bio stigao u stanicu, posle sastanka s Perom Okesonom od koga je zatražio pomoć pri dobijanju istražnog materijala vezanog za pogibiju žene Jeste Runfelta u Elmhultu. Valander ga zamoli da okupi istražni tim za sastanak u deset sati. „Jesi li video Hamrena?”, upita na kraju. „Sedi s Hansonom i pregleda materijal u vezi s Kristom Haberman. Valjda si mu ti rekao da je to hitno.” "U deset”, ponovi Valander."I ako bi mogli da završe do tada, bio bih im zahvalan.” "Je 1’ treba do tada da pronađu Kristu Haberman?”, upita Švedberg. "Ne baš, ali ne ni mnogo daleko od toga.” Valander spusti telefon na suvozačevo sedište i ostade da sedi u mraku. Pomisli na skriveni deo fioke Katarine Taksel, na tajni deo u kom se nalazio red vožnje. Nije shvatio. Nikako nije shvatao. U deset uveče svi su bili okupljeni. Nedostajao je samo Martinson. Počeli su razgovorom o onome što se desilo tog jutra. Svi su znali da je Martinson odlučio da neodložno podnese ostavku. „Razgovaraću s njim”, reče Valander. „Hoću prvo da vidim da li je stvarno nepokolebljiv. Ako jeste, onda ga, naravno, niko ne može sprečiti.” Dalje o tome nisu diskutovali. Valander je ukratko ispričao o onome što se desilo u Lundu Isprobali su nekoliko različitih objašnjenja zašto je Katarina Taksel otišla i šta bi joj mogao biti motiv. Upitali su se i da li je moguće naći taj crveni auto. Koliko crvenih golfova zapravo ima u Švedskoj? „Žena s bebom ne može tek tako da nestane”, reče Valander naposletku. „Mislim da je najbolje da budemo strpljivi. Moramo da nastavimo da radimo s onim što imamo.” Zatim pogteda u Hansona i Hamrena. „Nestanak Kriste Haberman”, reče. „Događaj od pre dvadeset sedam godina.” Hanson klimnu glavom Hamrenu. „Hteo si detalje u vezi sa samim nestankom”, reče. „Poslednji put je viđena u Svenstaviku, u utorak 22. oktobra 1967. Šetala se mestom. Pošto si

bio tamo, znaš kako ono izgleda, iako je centar otad preuređen. To što je šetala nije bilo ništa neuobičajeno. Poslednji ju je video neki drvoseča koji je išao biciklom iz pravca stanice. Bilo je petnaest do pet po podne i već je bio pao mrak, ali ona je išla osvetljenim ulicama i bio je siguran da je to ona. Nakon toga je više niko nije video. Ima, međutim, više svedoka koji kažu da je te večeri kroz selo prošao nepoznati automobil. I to je sve.” Valander je ćutao. "Je l’ neko pomenuo marku?”, upita potom. Hamren pogleda u papire, pa odmahnu glavom i izađe iz prostorije. Ubrzo se vrati s novom gomilom dokumenata. Niko ništa ne reče. Hamren na kraju nađe šta je tražio. „Jedan od svedoka, zemljoradnik po imenu Juhanson, tvrdi da se radi o ševroletu. Tamnoplavom ševroletu. Bio je ubeđen. Ranije je u Svenstaviku postojao jedan taksi koji je bio isti model, samo je taj bio svetloplav.” Valander klimnu glavom. „Svenstavik i Ledinge su daleko jedan od drugog”, reče polako. „Ali ako ne grešim, Holger Erikson je u to vreme imao ševrolet.” Salom zavlada tišina. „Pitam se da li se Holger Erikson dao na dug put do Svenstavika”, nastavi."I da li se Krista Hanberman vratila s njim.” Valander se okrenu ka Švedbergu. "Da li je Erikson već tad imao ovo imanje?” Švedberg klimnu glavom. Valander se osvrnu. „Holger Erikson je nabijen na kočeve”, reče. „Ako je ono što mislimo tačno — da ubica ubija žrtve na način koji oslikava ranije počinjene zločine — mislim da možemo izvući jedan prilično neprijatan zaključak.” Želeo je da nije u pravu, ali više u to nije verovao. „Mislim da bi trebalo da otpočnemo pretragu Eriksonove zemlje”, reče. „Mislim da je Krista Haberman zakopana tamo.”

32. Bilo je deset do jedanaest. U sredu 19. oktobra. U ranu zoru su otišli do imanja. Valander je poveo Niberga, Hamrena i Hansona. Svi su vozili, Valander svoj auto koji je stigao iz Elmhulca, i parkirali su se ispred ulaza u praznu kuću koja je stajala kao usamljena olupina broda u magli. Baš tog jutra, u četvrtak 20. oktobra, magla je bila veoma gusta. Tokom noći je došla s mora i sada je nepomično lebdela nad skonskim krajolikom. Dogovorili su se da se nađu u pola sedam, ali svi su kasnili pošto je vidljivost bila svedena gotovo na nulu. Valander je stigao poslednji. Kad je izašao iz auta, ova grupa ga podseti na lovačku družinu. Nedostajalo im je samo oružje. S nelagodom pomisli na zadatak koji ih čeka. Negde na Eriksonovom imanju bila je zakopana žena. jedino što mogu da nađu jesu delovi skeleta. I ništa više. Dvadeset sedam godina je dug period. Ipak, postojala je mogućnost i da nije bio u pravu. Njegova ideja u vezi s tim šta se dogodilo Kristi Haberman možda nije bila smela, ali nije bila ni nerazumna. Korak do otkrivanja da je zaista bio u pravu, međutim, bio je poprilično veliki. Drhteći se pozdraviše. Hanson je poneo vojnu kartu imanja i zemlje koja mu pripada. Valander nakratko pomisli na to šta bi Muzej kulture u Lundu rekao ako bi stvarno našli ostatke zakopanog leša. Sumorno pretpostavi da bi to verovatno povećalo broj posetilaca imanju. Teško da ima boljih turističkih atrakcija od mesta zločina. Razvili su kartu na haubi Nibergovog auta i okupili se oko nje. „Imanje je drugačije izgledalo 1967”, reče Hanson upirući prstom. „Holger Erikson je tek 1970. kupio svu zemlju dole južno.” Valander primeti da to umanjuje površinu zemlje po kojoj bi trebalo da traže za čitavu trećinu. Međutim, i ono što je preostalo bilo je prilično veliko, i on uvide da neće stići da prekopaju čitavu tu oblast. Moraće da pokušaju da nađu kosti drugim metodama. „Magla nam otežava posao”, reče. „Mislio sam da pokušamo da sagledamo teren. Nešto mi se čini da ćemo moći da isključimo neke delove.

Polazim od toga da se mesto na kome ćeš zakopati nekoga koga si ubio pažljivo bira.” „Bira se ono mesto na kom se misli da niko neće tražiti”, odvrati Niberg. „Postoje istraživanja na tu temu. Američka, naravno. Ali zvuči razumno.” „Oblast je velika”, ubaci se Hamren. „Zato odmah moramo da je smanjimo”, odgovori Valander. „Niberg je u pravu. Sumnjam da je Holger Erikson, ako je uopšte on ubio Kristu Haberman, zakopao njen leš bilo gde. Cenim da ne bi želeo da mu leš bude zakopan tik ispred vrata. Ako nije potpuno lud, a ništa ne ukazuje na to.” "A tamo je i šljunak”, reče Hanson. „Prednje dvorište možemo da isključimo.” Ušli su na imanje. Valander je vagao da li da odu nazad u Istad i vrate se kad se magla digne, ali pošto nije bilo vetra zaključi da bi to moglo da potraje satima i odluči da bi mogli bar da pokušaju da uštede malo vremena. Otišli su do velikog dvorišta sa zadnje strane kuće. Mokra zemlja je bila puna opalih, trulih jabuka. Jedna vrana polete s drveta. Oni zastadoše i pogledaše okolo. Ni ovde, pomisli Valander. Neko ko počini ubistvo u gradu i ima samo dvorište, možda bi i zakopao leš među voćem i bobicama. Ali ne i neko ko živi na selu. Valander iznese tu misao i svi se složiše. Potom izađoše na veliku travnatu površinu i krenuše ka severnoj granici imanja. Magla je i dalje bila veoma gusta. Pokoji zec se nakratko nazirao da bi zatim brzo nestao. „Pas, naravno, ne bi ništa našao?”, upita Hamren. "Ne posle dvadeset sedam godina”, odgovori Niberg. Blato im se lepilo za čizme. Pokušavali su da se odgegaju do uskog dela s nekultivisanom travom koji je predstavljao granicu Eriksonovog imanja. Jedna drljača je bila zabijena u zemlju. Valander je sad osećao i više od nelagode. Magla, sivilo i vlažna zemlja činili su ga i potištenim. Voleo je kraj u kom se rodio i u kom je živeo, ali jesen je nešto čega bi se lako odrekao. Bar ovakvih dana. Stigli su do jednog jezerceta u uvali. Hanson na karti pokaza gde se nalaze. Svi pogledaše jezerce obima od oko sto metara. „Ovde uvek ima vode”, reče Niberg."U sredini je sigurno dva-tri metra

duboko.” "I to je, naravno, moguće”, reče Valander."Da se telo potopi nekim tegovima.” „Ili u vreći”, dodade Hanson. „Kao što se desilo Eugenu Blumbergu.” Valander klimnu glavom. Ponovo se javi odraz. Ali on je ipak bio nesiguran, što i podeli s ostalima. „Telo može da ispliva. Da li bi Holger Erikson izabrao da potopi leš u jezero kad ima hiljade kvadratnih metara zemlje u koju može da ga zakopa? Teško mi je da poverujem u to.” „Ko je zapravo obrađivao svu ovu zemlju?”, upita Hanson. „Teško da je on. Nije je ni izdavao. Zemlja mora da se obrađuje, jer i nače zaraste, a o ovoj zemlji je neko dobro vodio računa “ Hanson je odrastao na imanju nedaleko od Istada i znao je o čemu priča. „To je važno pitanje”, reče Valander."Na koje moramo da nađemo odgovor.” "To nam može dati odgovor na još jedno pitanje. Brežuljak koji se iznenada pojavio. Ako se negde kopa, negde drugde se zemlja nagomila. Ne mislim na grob, nego, recimo, na jarak. Ili nešto slično.” „Pričamo o nečemu što se desilo pre skoro trideset godina”, reče Niberg. „Ko ima toliko pamćenje?” „Dešava se”, odvrati Valander. „Ali to, naravno, moramo da ispitamo. Ko je, dakle, obrađivao Eriksonovu zemlju.” „Trideset godina je dugo”, reče Hanson. „Možda se radi o više osoba. „Onda ćemo da razgovaramo sa svima”, odgovori Valander. „Ako ih nađemo. Ako su živi.” Nastavili su. Valander se iznenada priseti da je u kući video neke stare fotografije slikane iz vazduha i zamoli Hansona da zovne muzej u Lundu i zamoli nekoga da donese ključeve. „Teško da će tamo biti nekog u petnaest do sedam ujutru.” „Onda zovi An-Brit”, odvrati Valander. „Zamoli je da kontaktira advokata koji je bio zadužen za Eriksonov testament. Možda on još uvek ima ključeve.” „Možda su advokati ranoranioci”, reče Hanson sumnjičavo i ukuca broj. „Hoću da vidim te fotografije”, reče Valander. „Što pre.”

Nastavili su niz imanje dok je Hanson razgovarao s An-Brit Heglund. Travnjak je polako prelazio u padinu. Magla je i dalje bila jednako gusta. U daljini se začu traktor, ali zvuk ubrzo nestade. Hansonov telefon zazuja. AnBrit je se čula s advokatom. Vratio je ključeve. Pokušala je da nađe nekog iz Lunda ko bi im pomogao, ali nije uspela, pa je obećala da će se javiti kasnije. Valander pomisli na dve žene koje je sreo prethodne nedelje i s neprijatnošću se seti one uobražene plemkinje. Trebalo im je skoro dvadeset minuta da stignu do sledeće granične tačke. Hanson pokaza na karti — nalazili su se na krajnjoj jugozapadnoj tački. Posed se pružao još petsto metara ka jugu, ali taj deo je Erikson kupio 1976. Oni zato krenuše na istok i približiše se jarku i brežuljku s tornjem za posmatranje ptica. Valander oseti kako mu neprijatnost raste, a učini mu se da istu nemu reakciju vidi i kod ostalih. Ima još jedna slika mog života, pomisli. Mog života kao policajca u drugoj polovini švedskog XX veka. Rano jutro, čas zore. Jesen, magla, vlažna hladnoća. Četiri muškarca gacaju po blatu. Približavaju se neshvatljivoj zamci za grabljivice u kojoj je jedan čovek nabijen na egzotične bambusove kočeve. Istovremeno, oni traže mogući grob Poljakinje nestale pre dvadeset sedam godina. Po ovom blatu ću hodati dok se ne srušim. S druge strane magle stoje ljudi nadvijeni nad stolove i planiraju organizaciju kojekakvih narodnih gardi. Onaj ko zaluta u magli rizikuje da bude ubijen. Valander primeti da u sebi razgovara s Ridbergom. Bez reči, ali ipak prilično živo. Ridberg je sedeo na svom balkonu za vreme poslednje bolesti. Balkon je lebdeo pred njim kao vazdušni brod u magli. Ali Ridberg nije odgovarao. Samo je slušao uz svoj iskrivljeni osmeh. Na licu su mu se već uveliko videli tragovi bolesti. Iznenada stigoše do kraja puta. Valander je išao poslednji. Jarak se nalazio kraj njih, stajali su ispred grobnice s kočevima. Pocepana policijska traka bila je zaglavljena pod oborene daske mostića. Neuredno mesto zločina, pomisli Valander. Bambusovi kočevi su bili odneti. Valander se zapita gde li ih čuvaju. U podrumu policijske stanice? U Državnoj kriminalističkoj laboratoriji u Linćepingu? Toranj je bio desno od njih i jedva da se video u magli.

Valander primeti da mu se jedna misao obrazuje u glavi. On napravi nekoliko koraka u stranu i okliznu se. Niberg je zurio u jarak. Hanson i Hamren su tiho razgovarali o nečemu na karti. Neko posmatra Holgera Eriksona i njegovo imanje, pomisli Valander. Neko ko zna šta se desilo Kristi Haberman, ženi nestaloj pre dvadeset sedam godina i proglašenoj mrtvom. Ženi koja je zakopana u nekoj njivi. Vreme Holgera Eriksona ističe, priprema se drugi grob s kočevima. Još jedan grob u blatu. Valander priđe Hansonu i Hamrenu. Niberg je nestao u magli. Valander im reče o čemu je upravo razmišljao. Kasnije će to ponoviti i Nibergu. „Ako je ubica toliko dobro obavešten kao što mislimo da jeste, znao je i gde je Krista Haberman zakopana. U više navrata smo rekli da ubica ima svoj jezik. On, ili ona, pokušava nešto da nam ispriča. Samo delimično smo uspeli da dešifrujemo kod. Holger Erikson je ubijen na način koji se može opisati kao demonstrativno brutalan. Svakako je bilo planirano da njegovo telo bude pronađeno, ali mesto je možda izabrano i iz drugog razloga. Podstrek za nas da nastavimo da tražimo. Baš ovde. I ako učinimo to, naći ćemo Kristu Haberman.” Niberg se pojavi iz magle. Valander ponovi šta je rekao i svi shvatiše da je možda u pravu. Zato prođoše kroz jarak i krenuše ka tornju. Šuma ispod njega bila je prekrivena maglom. „Previše korenja”, reče Niberg. „Mislim da ovaj šumarak nije pravo mesto.” Vratili su se i krenuli istočno, dok se nisu vratili do početne tačke. Bilo je skoro osam sati. Magla se nije dizala. U međuvremenu je zvala i An-Brit i rekla da su ključevi na putu. Svi su bili promrzli i mokri. Valander nije želeo da ih zadržava bez potrebe. Hanson će narednih nekoliko sati posvetiti pronalaženju onoga ko je obrađivao Eriksonovo imanje. „Neočekivana promena na zemlji pre dvadeset sedam godina”, naglasi Valander."To želimo da znamo. Ali nemoj da mu kažeš da mislimo da je ovde negde zakopan leš. Usledila bi invazija.” Hanson klimnu glavom. Shvatao je na šta Valander misli. „Pregledaćemo sve još jednom kad ne bude magle”, nastavi Valander. „Ali mislim da je dobro što smo već sad stekli uvid.”

Otišli su sa imanja, svi osim Valandera koji je ušao u auto i uključio grejanje. Nije radilo. Popravka je koštala neshvatljivo mnogo, ali očigledno nije obuhvatala sistem za grejanje. Valander se zapita kada će naći vremena i sredstava da promeni auto. Da li će ovaj dotad stići još koji put da se pokvari? Čekao je i razmišljao o ženama. O Kristi Haberman, Evi Runfelt i Katarini Taksel. I četvrtoj koja nije imala ime. Koja im je dodirna tačka? Imao je osećaj da je ona toliko blizu da bi već trebalo da je vidi. Bila je nadohvat ruke. Video ju je i ne gledajući. U mislima se vraćao u prošlost. Zlostavljane, možda ubijene žene. Ogroman vremenski period je kao svod stajao iznad svih događaja. Sedeći tako u autu, Valander uvide da se može izvući još jedan zaključak. Nisu videli sve. Događaji koje su pokušavali da razumeju bili su deo nečeg većeg. Bilo je važno naći vezu između žena, ali ne smeju da zanemare ni mogućnost da je veza slučajnost. Neko je birao. Ali na čemu se zasnivao izbor? Na okolnostima? Slučajnostima, možda pristupačnim mogućnostima? Holger Erikson je živeo sam na svom imanju, ni sa kim se nije družio, noću je posmatrao ptice. Bio je čovek do koga se moglo doći. Jesta Runfelt je putovao na safari da izučava orhideje. Trebalo je dve nedelje da ostane na putu. I to je pružalo mogućnost. A i on je živeo sam. Eugen Blumberg je po pravilu sam išao u večernju šetnju. Valander odmahnu glavom na svoje misli. Nije uspevao da se probije. Da li je mislio ispravno ili pogrešno? Nije znao. Bilo je hladno u kolima, pa izađe da se razmrda. Ključevi uskoro stižu. On uđe na imanje i priseti se prvog puta kad je bio tu, i jata vrana kod jarka. Zatim pogleda u ruke. Boja od leta je nestala, kao i sećanje na sunce iznad Vile Borgeze. Kao i njegov otac. Zurio je u maglu i pustio pogled da luta imanjem. Kuća je zaista dobro održavana. U njoj je nekada živeo čovek po imenu Holger Erikson koji je pisao pesme o pticama. Usamljeni let šljuke. Nestali detlić. Jednog dana seda u svoj tamnoplavi ševrolet i kreće na dugo putovanje do Jemtlanda, Da li ga vodi strast? Ili nešto drugo? Krista Haberman je bila lepa. U obimnom materijalu iz Estešunda bila je i jedna njena fotografija. Da li je svojevoljno pošla s njim? Sigurno jeste. Kreću ka Skoneu. Ona potom nestaje. Holger

Erikson živi sam. Kopa grob i nje više nema. Istraga nikad ne stiže do njega. Sve do sada, dok Hanson nije našao ime Tandval i ranije neotkrivena veza može da se uspostavi. Valander shvati da zapravo gleda prazan kavez za pse, ne bivajući u prvi mah svestan toga na šta mu to u stvari ukazuje. Slika Kriste Haberman polako iščeznu. Valander nabra čelo. Zašto nema psa? To pitanje niko nije postavio. A ponajmanje on. Kada je pas nestao? Da li je to uopšte bilo važno? To su bila pitanja na koja je želeo odgovor. Jedan auto stade ispred kuće. Odmah zatim u dvorište ude momak od jedva dvadeset godina i priđe Valanderu. „Jesi ti policajac koji hoće ključeve?” „Jesam.” Momak ga sumnjičavo pogleda. "A kako ja to da znam? Možeš da budeš bilo ko.” Valander se iznervira, ali shvati da je dečakovo oklevanje donekle razumljivo. Valanderove pantalone su do kolena bile blatnjave. Zato izvadi legitimaciju, a momak klimnu glavom i dade mu ključeve. „Postaraću se da se vrate u Lund”, reče Valander. Dečak klimnu glavom. Žurilo mu se. Valander začu kako gume škripe dok je tražio ključ od ulaznih vrata. Nakratko pomisli na ono što je Junas Hader rekao o crvenom golfu ispred zgrade Katarine Taksel. Zar žene ne škripe gumama?, pomisli. Mona vozi brže od mene. Baiba stalno stiska gas. Ali možda ni jedna ni druga ne škripe gumama? Otvori vrata, uđe u kuću i upali svetlo u velikom predsoblju. Vazduh je bio ustajao. Valander sede na stoličicu i izu blatnjave čizme. Potom uđe u dnevnu sobu i na svoje iznenađenje vide da je pesma o detliću još.uvek na stolu. Veče 21. septembra. Sutra će biti mesec dana. Da li su zaista bili bliže rešenju? Morali su da reše dva ubistva. Jedna žena je nestala, a druga je bila zakopana na imanju Holgera Eriksona. Nepomično je stajao u tišini. Magla s druge strane prozora i dalje je bila veoma gusta. Valander oseti nelagodu, kao da su ga predmeti iz sobe posmatrali. On priđe zidu na kom. su dve fotografije snimljene iz vazduha visile u ramovima. Zavuče ruku u džep i izvadi naočare. Baš tog jutra se setio da ih ponese. Stavi ih na glavu i nagnu se napred. Jedna slika je bila

crno-bela, druga u boji, ali izbledela. Crno-bela je bila iz 1949, slikana dve godine pre nego što je Holger Erikson kupio imanje. Fotografija u boji bila je iz 1965. Valander povuče zavesu kako bi u sobu ušio još svetla i iznenada spazi jednog usamljenog jelena kako pase između drveća u dvorištu. Valander se nije micao. Jelen podiže glavu i pogleda ga, a potom mirno nastavi da pase. Valander ostade kraj prozora i pomisli kako nikada neće zaboraviti ovog jelena. Koliko dugo ga je posmatrao, nije znao, ali od zvuka koji on nije čuo životinja se naćuli, pa skoči i pobeže. Valander nastavi da gleda kroz prozor. Jelena nije bilo. Zatim se vrati fotografijama koje je snimila ista firma — „Fotografije iz vazduha” - u razmaku od šesnaest godina. Avion s fotografom došao je s južne strane. Svi detalji su prilično jasni. Holger Erikson 1965. godine još uvek nije bio sagradio toranj, ali brežuljak je bio tu. Valander zaškilji. jarka i mostića nije bilo. Pogledom krenu po konturama njiva. Fotografija je slikana u proleće. Polja su bila preorana, ali još uvek nije bilo roda. Jezerce je na slici bilo prilično jasno. Šumarak je stajao kraj zemljanog puta koji je delio dve njive. Valander se zamisli. Tog drveća se nije sećao. Tog jutra ga nije mogao videti zbog magle, ali nije ga se sećao ni s prethodnih poseta imanju. Drveće je izgledalo visoko, trebalo bi da ga je primetio. Usamljena stabla nasred njive. Potom premesti pogled na kuću koja se nalazila u centru slike. Između 1949. i 1965. kuća je dobila nov krov. Jedna sporedna prostorija, koja je možda funkcionisala kao svinjac, srušena je. Prilazni put je širi, ali, osim toga, sve je prilično slično. Valander skinu naočare i pogleda kroz prozor. Jelena i dalje nije bilo. Zatim sede u kožnu fotelju. Tišina ga je okruživala. Ševrolet je otišao u Svenstavik. Žena se njime vratila u Skone, a potom je nestala. Dvadeset sedam godina kasnije umire čovek koji ju je možda pokupio iz Svenstavika. Sedeo je u tišini pola sata. Još jednom je u mislima prešao kroz sve događaje. Razmišljao je o tome kako sada traže ne manje od tri žene - Kristu Haberman, Katarinu Taksel i onu koja nema ime, ali koja vozi crveni golf i koja ponekad nosi veštačke nokte i puši ručno zavijene cigarete. Upitao se da li možda traže samo dve žene. Da li su dve od te tri jedna ista. Da li je Krista Haberman, uprkos svemu, i dalje živa. U tom slučaju imala bi šezdeset pet godina. Žena koja je udarila Ilvu Brink bila je znatno mlađa.

Nije se slagalo. Ni to, kao ni bilo šta drugo. Valander pogleda na sat. Petnaest do devet. Potom ustade i izađe iz kuće. Magla je i dalje bila jednako gusta. Valander pomisli na prazni kavez za pse, a onda zaključa vrata i napusti imanje. U deset sati Valander je uspeo da sakupi sve iz istražnog tima, osim Martinsona koji je obećao da će doći u toku dana. Pre podne će provesti u Teresinoj školi. An-Brit Heglund je rekla da joj se javio prethodne večeri. Imala je osećaj da je bio pripit, što se gotovo nikad nije dešavalo. Valander oseti blagu zavist. Zašto je Martinson zvao nju, a ne njega. Uprkos svemu, njih dvojica su radili zajedno tokom svih ovih godina. „Izgleda da još uvek istrajava u tome da ode”, reče ona. „Ali bila sam pod utiskom i da želi da mu se suprotstavim.” „Razgovaraću s njim”, reče Valander. Zatvorili su vrata sale za sastanke. Per Okeson i Lisa Holgešon bili su poslednji koji su stigli. Valandera obuze nejasan osećaj da su njih dvoje upravo završili sopstveni sastanak. Lisa Holgešon uze reč čim se žamor malo umiri. „Cela zemlja priča o narodnoj gardi”, reče. „Najednom su svi u zemlji čuli za Ledinge. Stiglo nam je pitanje da li bi Kurt mogao da učestvuje u jednoj debati na televiziji večeras. U Geteborgu.” "Nikad”, odgovori Valander preplašeno. „Šta bih radio tamo?” „Već sam odbila u tvoje ime”, odvrati ona uz osmeh. „Ali planiram da ti tražim nešto zauzvrat.” Valander odmah shvati da se radi o predavanjima na Policijskoj akademiji. „Debate su zapaljive i nasilne”, nastavi ona. „Možemo samo da se nadamo da će izaći nešto dobro iz toga da se o ovoj rastućoj nesigurnosti u red i zakon zaista raspravlja.” "U najboljem slučaju, možda će i to naterati najviše rukovodstvo policije na malo samokritike”, reče Hanson."Ni sama policija nije nevina što je došlo do ovakvog razvoja događaja.” „Šta hoćeš da kažeš?”, upita Valander. Pošto se Hanson retko upuštao u razgovor o policijskim snagama, zanimalo ga je na šta misli.

„Mislim na sve skandale”, odgovori Hanson."U kojima su policajci bili aktivni učesnici. To se možda oduvek dešavalo, ali ne tako često kao sada.” "To ne treba ni preuveličavati ni umanjivati”, reče Per Okeson. „Veliki problem je gradacijsko pomeranje onoga što policija i što sud vide kao zločin. Ono za šta je neko juče osuđen, danas odjednom može da bude sitnica koju policija uopšte ne treba ni da istražuje. I mislim da je to uvredljivo za osećaj reda i zakona koji je u ovoj zemlji uvek bio snažan.” „Jedno je povezano s drugim”, reče Valander."I čisto sumnjam da će jedna debata o narodnoj gardi uticati na bilo šta. Iako bih, naravno, to želeo.” "U svakom slučaju, planiram da optužim koga god mogu”, reče Per Okeson. „Prebijanje je bilo ozbiljno. To bih mogao da pojačam. Bilo ih je četvorica, računam da ću moći da osudim bar trojicu. Četvrti je nesigurniji. Možda bi trebalo da kažem i da je državni tužilac zamolio da ga informišem o svemu. To mi je došlo kao veliko iznenađenje, ali to ukazuje na to da neko gore sve ovo shvata prilično ozbiljno.” „Oke Davidson se izražava pametno i razumno u intervjuu za Arbetaren, reče Švedberg. „Pored toga, dobro se oporavlja.” „Onda nam ostaju samo Teresa i njen tata”, reče Valander. „I dečaci u školi.” „Je l’ Martinson planira da ode?”, upita Per Okeson. „Čuo sam nešto.. “ "To mu je bila prva reakcija”, odgovori Valander. „Mora se smatrati i razumnom i prirodnom. Ali mislim da je neće sprovesti u delo.” "On je dobar policajac”, dodade Hanson."Da li je on svestan toga?” „Jeste”, odgovori Valander. „Pitanje je samo da li je to dovoljno. Mogu se isprečiti i druge stvari, kao što je ova koja se desila. Ili naša prenatrpanost poslom.” „Znam”, odvrati Lisa Holgešon."A biće još gore.” Valander se seti da još uvek nije uradio ono što je obećao Nibergu, razgovarao s Lisom Holgešon o njegovim radnim obavezama, pa zapisa to u beležnicu. „Razgovaraćemo kasnije o tome”, reče. „Samo sam htela da vas obavestim”, reče Lisa Holgešon. „Nemam ništa drugo da vam kažem, osim da se vaš bivši šef Bjerk javio i poželeo vam sreću. Izrazio je žaljenje zbog onoga što se desilo Martinsonovoj ćerki.”

„Znao je kad da ode”, reče Švedberg. „Šta smo mu ono beše dali kao oproštajni poklon? Štap za pecanje? Da je ostao ovde, nikad ne bi imao vremena da ga upotrebi.” "I sad ima dosta posla”, odvrati Lisa Holgešon. „Bjerk je bio dobar”, reče Valander. „Ali sad mislim da je vreme da nastavimo.” Počeli su sa sledom događaja koji je napravila An-Brit. Valander je pored svoje beležnice stavio plastičnu kesicu s redom vožnje koji je našao u stolu Katarine Taksel. An-Brit je, kao i obično, temeljno odradila posao. Svako vreme koje je imalo neke veze s događajima bilo je zapisano i označeno u odnosu na svako drugo. Dok je slušao, Valander je pomislio kako je to radni zadatak koji sam nikada ne bi posebno dobro obavio. Sasvim je sigurno da bi bio aljkav. Svaki policajac je poseban, pomisli. Tek kad se složimo s onim što nam izaziva jake strane, možemo zaista da napravimo nešto korisno. "Ne vidim nikakav šablon”, reče An-Brit Heglund približavajući se kraju svog izlaganja. „Patolozi iz Lunda su za čas smrti Holgera Eriksona odredili kasno veče 21. septembra. Kako su do toga došli, ne znam, ali znam da su sigurni. Jesta Runfelt je takođe ubijen tokom noći. Tu se vreme poklapa, ali nije moguće izvući nikakve smislene zaključke. Pored toga, ne poklapa se dan. Ako se dodaju i dve posete porodilištu i ubistvo Eugena Blumberga, možda se naziru fragmenti nekakvog šablona.” Ona se prekide i osvrnu se oko stola. Ni Valander niti bilo ko drugi izgleda da nije shvatio na šta je mislila. „Radi se o čistoj matematici”, nastavi ona. „Ali čini se da naš ubica radi po šemi koja je toliko nepravilna da postaje zanimljiva. 21. septembra umire Holger Erikson. Noć uoči 1. oktobra neko posećuje Katarinu Taksel u porodilištu. 11. oktobra umire Jesta Runfelt. Noć uoči 13. oktobra, žena se vraća u porodilište i udara Švedbergovu rođaku. I na kraju, 17. oktobra umire Eugen Blumberg. Ovome se, naravno, može dodati i dan nestanka Jeste Runfelta. Šablon koji vidim jeste da ne postoji nikakva pravilnost. Što bi možda moglo da čudi. Zato što je sve ostalo tako detaljno planirano i pripremljeno. Ubica koji troši vreme na ušivanje tegova u džak i pažljivo ih balansira prema težini žrtve? Imamo, dakle, dva izbora. Prvo, da sve

posmatramo kao da ne postoje vremenski intervali koji bi nam nešto otkrili, i drugo, da je takva nedoslednost posledica nečega. A onda se postavlja pitanje čega.” Valander primeti da nije u stanju da je u potpunosti isprati. „Još jednom”, reče."Polako.” Ona ponovi šta je rekla, i ovog puta Valander shvati šta je htela da kaže. „Moglo bi se možda reći da to nije slučajnost”, završi ona. „Dalje od toga ne želim da idem. Možda postoji neka pravilnost u ponavljanju, a možda i ne.” Valanderu sada slika poče da se razjašnjava. „Hajde da pretpostavimo da, uprkos svemu, postoji šablon”, reče. „Kako onda izgleda tvoje tumačenje? Koje spoljašnje snage utiču na ubicin raspored?” „Ima više objašnjenja. Ubica ne živi u Skoneu, ali često tu dolazi. On ili ona bavi se zanimanjem koje prati određeni ritam. Ili nešto treće što mi još uvek nije palo na pamet.” „Hoćeš da kažeš da bi ovi dani mogli biti slobodni dani koji se ponavljaju u pravilnim intervalima? Ako bismo imali još mesec dana, taj šablon bi se jasnije pokazao?” „Moguće je. Ubica ima posao koji prati kružnu šemu u dugačkom vremenskom intervalu. Slobodni dani, drugim rečima, ne padaju samo na vikend.” „Ovo bi moglo da bude važno”, reče Valander sumnjičavo. „Ali teško mi je da poverujem u to.” "U suprotnom, nemam mnogo toga da zaključim iz ovog sleda događaja”, odvrati An-Brit. „Osoba nam sve vreme izmiče.” „Ono što ne možemo da otkrijemo jeste i jedna vrsta znanja”, reče Valander i podiže kesicu. „Kad već pričamo o vremenu. Ovo sam našao u stolu Katarine Taksel. Ako je htela da sakrije ono što joj je bilo najvažnije na svetu, onda je to ovo. Red voženje međugradskog voza Švedske železnice. Za proleće 1991, s podvučenim vremenom polaska: Nasše 16.00. Voz je išao svakog dana.” Valander gurnu kesicu Nibergu. „Otisci”, reče.

A potom poče da priča o Kristi Haberman, iznoseći svoje misli- Izvesti kolege i o jutrošnjoj maglovitoj poseti. Svi su bili krajnje ozbiljni. „Hoću, dakle, da kažem da treba da počnemo da kopamo”, završi Valander svoj pregled. „Kad se magla podigne i Hanson nađe onoga ko je obrađivao zemlju i sazna da li je nakon 1967. došlo do nekih drastičnih promena.” Sobom zavlada duga tišina. Svi su razmišljali o onome što je Valander rekao. Naposletku Per Okeson uze reč. „Ovo zvuči i neverovatno i čudno zavodljivo”, reče. „Smatram da ovu opciju moramo najozbiljnije da shvatimo.” „Bilo bi najbolje da ovo ne procuri”, reče Lisa Holgešon. „Nema ničeg što ljudi više vole od starih nerešenih nestanaka.” Doneli su odluku. Valander je želeo da završi sastanak što je pre moguće, pošto ih je sve čekalo toliko posla. „Katarina Taksel”, reče."I ona je nestala. Napustila je stan u crvenom golfu s nepoznatim vozačem. Njen odlazak mora se smatrati naglim. Njena majka kaže da treba da organizujemo potragu, što teško možemo odbiti s obzirom na to da je ona najbliži rod. Ali ipak mislim da treba da sačekamo, bar još koji dan.” "Zašto?”, upita Per Okeson. „Nešto mi govori da će se ona javiti”, odgovori Valander. „Ne nama, naravnoj nego majci. Katarina shvata da je ona uznemirena. Pozvaće je da je umiri. Ali teško da će joj reći gde se nalazi, i sa kim.” Valander se sada obrati direktno Okesonu. „Hoću, dakle, da neko bude kući kod Katarinine majke. Neko ko može da snimi razgovor. Pre ili kasnije će je pozvati.” „Ako već nije”, reče Hanson i ustade. „Dajte mi Birkov broj.” Dobi ga od An-Brit i brzo izađe iz sobe. "To je sve zasad”, reče Valander."Da kažemo da se nalazimo u pet, ako se dotad ništa ne desi.” Kad je Valander ušao u svoju kancelariju, zazvonio mu je telefon. Zvao ga je Martinson da pita da li bi mogao da dođe kod njega u dva sata po podne.

Valander je obećao da će doći, a potom izašao iz stanice. Ručao je u Kontinentalu. Mislio je da ne bi trebalo toliko da plaća, ali bio je gladan ' nije imao vremena. Sedeo je sam za stolom kraj prozora i klimao glavom ljudima koji su prolazili ulicom. Začudio se što niko nije zastao i izjavio mu saučešće zbog očeve smrti. Pisalo je u novinama. Vesti o smrtnom slučaju brzo su se širile, a Istad je bio mali grad. Pojeo je ribu list i popio niskoalkoholno pivo. Konobarica je bila mlada i crvenela je svaki put kad ju je pogledao. Saosećajno se zapitao kako će izdržati na takvom poslu. U dva sata Valander pozvoni na Martinsonova vrata. Martinson mu otvori i uvede ga u kuhinju. U kući je bilo tiho, Martinson je bio sam. Valander ga upita o Teresi. Vratila se u školu. Martinson je bio bled i snužden. Valander ga nikad nije video tako potištenog i neraspoloženog. „Šta da radim?”, upita Martinson. „Šta ti kaže žena? Sta kaže Teresa?” "Da ne treba, naravno, da podnosim ostavku. Nisu one te koje žele da prekinem s ovim poslom, već ja.” Valander je čekao, ali Martinson nije nastavio. „Sećaš se, pre nekoliko godina”, otpoče Valander",kad sam upucao čoveka u magli kod Koseberge. I kolima zgazio drugog na mostu Elandsbrun. Nije me bilo skoro godinu dana. Mislili ste čak i da se neću vratiti. A onda se desilo ono s advokatima Toštenson i sve se iznenada okrenulo. Hteo sam da potpišem otkaz, a umesto toga, vratio sam se na posao.” Martinson klimnu glavom. Sećao se. „Kad iz ove perspektive posmatram to, drago mi je što sam doneo tu odluku. Jedino što mogu da ti savetujem jeste da ništa ne radiš ishitreno. Sačekaj s odlukom. Radi još malo, pa se odluči. Ne molim te da zaboraviš. Molim te da budeš strpljiv. Svima nedostaješ, svi znaju da si dobar policajac. Oseća se kad nisi tu.” Martinson rezignirano mahnu rukama. „Nisam toliko važan. Znam ponešto, ali ne umišljaj da sam nezamenljiv.” „Niko ne može da zameni baš tebe”, reče Valander. „O tome govorim.” Valander se pripremio na dugačak razgovor. Martinson je u tišim sedeo nekoliko minuta. Potom ustade i izađe iz kuhinje, i vrati se s jaknom. „Hoćemo onda?”, upita.

"Hoćemo”, odgovori Valander. „Imamo mnogo posla.” Na putu ka stanici Valander mu ukratko ispriča o događajima iz prethodnih nekoliko dana. Martinson je slušao ne komentarišući. Kad su ušli u stanicu, na prijavnici ih zaustavi Eba. Pošto nije stigla da Martinsonu poželi dobrodošlicu, Valander shvati da se nešto desilo. "An-Brit pokušava da te nađe”, reče. „Hitno je.” „Šta se desilo?” „Neka Katarina Taksel se javila majci.” Valander pogleda Martinsona. Bio je, dakle, u pravu. Ali to se desilo ranije nego što je očekivao.

33. Nisu zakasnili. Birk je na vreme stigao s diktafonom. Sat kasnije, traka je iz Lunda došla u Istad. Okupili su se u Valanderovoj kancelariji, gde je Švedberg doneo kasetofon. S velikim uzbuđenjem su odslušali razgovor Katarine Taksel i njene majke. Razgovor je bio kratak, što se takođe poklapalo s Valanderovom pretpostavkom — Katarina Taksel nije htela da kaže više nego što je neophodno. Odslušali su jednom, pa još jednom. Švedberg tada Valanderu pruži par slušalica da bi bolje čuo glasove s trake. „Mama? Ja sam.” „Gospode bože, pa gde si ti? Šta se desilo?” „Ništa. Dobro smo.” "Pa gde si?” „Kod jedne dobre prijateljice” "Koje?” „Jedne dobre prijateljice. Htela sam samo da ti kažem da je sve u redu” „Ali šta se desilo? Zašto si otišla?” "To ću ti drugi put objasnitu.” „Kod koga si?” "Ne znaš je.” "Ne spuštaj, daj mi broj telefona” „Idem sad, samo sam htela da ti kažem da ne treba da brineš” Majka je pokušala još nešto da kaže, ali Katarina je spustila slušalicu. Dijalog se sastojao od četrnaest replika, od kojih je poslednja bila prekinuta. Najmanje dvadeset puta su preslušali traku. Švedberg je zapisao razgovor na papiru. „Ova jedanaesta replika nas zanima”, reče Valander."’Ne znaš je.’ 5ta misli pod tim?” "To što kaže”, reče An-Brit Heglund. „Nisam tako mislio”, pojasni Valander."’Ne zuaš je.’ To može da ima

dva značenja. Da je majka nije upoznala ili da nije shvatila šta ona znači Katarini.” „Ovo prvo je verovatnije”, reče An-Brit. „Nadam se da grešiš”, odvrati Valander."To bi nam u velikoj meri olakšalo njenu identifikaciju.” Dok su oni razgovarali, Niberg je sa slušalicama preslušavao razgovor. Pošto je zvuk izlazio iz njih, shvatili su da je jačina bila velika. „Nešto se čuje u pozadini”, reče Niberg. „Neko lupanje.” Valander stavi slušalice. Niberg je bio u pravu. Svi su preslušali snimak i niko sa sigurnošću nije mogao da kaže o čemu se radi. „Gde je ona?”, upita Valander. „Negde je otišla. Kući kod žene koja je došla po nju, a u pozadini se čuje lupanje.” „Možda je u blizini nekog gradilišta?”, predloži Martinson. To je bilo prvo što je rekao otkako je odlučio da se vrati na posao. "Moguće”, odvrati Valander. Ponovo su odslušali traku. Nešto je lupalo. Valander se tada odluči. „Pošaljite traku u Linćeping”, reče. „Nek je analiziraju. Bilo bi nam od pomoći da identifikujemo zvuk.” „Koliko gradilišta postoji samo u Skoneu?”, reče Hamren. „Možda je nešto drugo”, odgovori Valander. „Nešto što bi nam dalo ideju gde se ona nalazi.” Niberg odnese traku, a ostali ostadoše u Valanderovoj kancelariji naslonjeni na zidove i sto. „Od sada su nam bitne tri stvari”, reče Valander. „Moramo da se koncentrišemo. Neke delove istrage moramo da ostavimo takve kakvi jesu. Moramo da nastavimo da istražujemo prošlost Katarine Taksel. Ko je ona? Ko je bila? Ko su joj prijatelji? Kuda se kreće? To je prvo. Drugo je u vezi s tim, naime: Kod koga je sada?” Valander napravi kratku pauzu pa nastavi. „Sačekaćemo dok se Hanson ne vrati iz Ledingea, ali treći zadatak će nam biti prekopavanje Eriksonovog imanja.” Niko nije imao ništa da doda, pa su se rastali. Valander je trebalo da ode u Lund i planirao je da povede i An-Brit Heglund. Bilo je kasno po podne. "Je 1’ imaš dadilju?”, upita je kad su ostali sami u kancelariji."Imam”,

odgovori ona. „Hvala bogu, mojoj komšinici su trenutno potrebne pare.” "A kako ti uspevaš da izađeš na kraj s tim?”, upita Valander. „Plata ti nije baš previsoka.” „Ne izlazim”, odgovori ona. „Ali moj muž dobro zarađuje, pa nas to spasava. To nas čini porodicom sa zavidnim uspehom danas.” Valander pozva Birka i reče da kreću. Pustio je An-Brit da vozi, pošto više nije imao poverenja u svoj auto. Uprkos skupoj popravci. Krajolik je polako nestajao u sumraku. Preko njiva je duvao hladan vetar. „Počećemo sa stanom Katarinine majke”, reče Valander."A onda se vraćamo u Katarinin stan.” „Šta misliš da ćeš naći? Već si pretražio stan, a ti si obično temeljan.” „Možda ništa novo, već neku vezu između detalja koju nisam otkrio prošli put.” Vozila je brzo. "Je 1’ ti škripiš gumama kad krećeš?”, upita Valander iznenada. Ona ga nakratko pogleda. „Dešava se”, reče. „Zašto pitaš?” „Zato što se pitam da li je žena vozila crveni golf koji je pokupio Katarinu Taksel.” „Zar to nismo već utvrdili?” "Nismo”, odgovori Valander odlučno."Ne znamo sa sigurnošću. Skoro ništa ne znamo sa sigurnošću.” Gledao je kroz prozor. Upravo su prošli mašvinsholmski zamak. „Ima još nešto što nismo utvrdili”, reče posle nekog vremena."Ali u šta sam sve više ubeđen.” "Šta?” "Da je sama. Nema muškarca u njenoj blizini. Nema nikoga. Tražimo ženu koja će nas eventualno odvesti dalje. Ona nema pozadinu, iza nje nema ničega. To je ona. Niko drugi.” „Misliš da je ona počinila ubistva? Iskopala grobnicu s kočevima? Ugušila Jestu Runfelta nakon što ga je držala u zatočeništvu? Bacila Blumberga u jezero, živog u džaku?” Valander odgovori postavljanjem drugog pitanja..

„Sećaš se kad smo na početku istrage pričali o jeziku ubice? Da on ili ona nešto želi da nam ispriča? I demonstrativnom metodu?” Sećala se. „Sad vidim da smo od početka videli ispravno, ali razmišljali smo pogrešno.” "Da se žena ponašala kao muškarac?” „Možda ne samo ponašanje. Ali izvodila je akcije koje su nas navele na to da razmišljamo o brutalnim muškarcima.” „Znači, trebalo je da razmišljamo o žrtvama? O njihovoj brutalnosti?” „Upravo to. Ne o ubici. Ono što smo videli pretočili smo u pogrešnu priču.” „Svejedno, tu onda nailazimo na poteškoće”, reče ona."Da je žena sposobna za sve ovo. Ne govorim o fizičkoj snazi. Ja sam, recimo, jaka kao moj muž. Veoma mu je teško da me pobedi u obaranju ruke.” Valander je začuđeno pogleda, što ona primeti i nasmeja se. „Ljudi se zabavljaju na različite načine.” Valander klimnu glavom. „Sećam se da sam se kao mali s majkom igrao nadvlačenja prstiju”, reče on. „Ali mislim da sam ja pobeđivao.” „Možda te je puštala.” Skrenuli su ka Sturupu. "Ne znam šta ovu ženu motiviše na ova dela”, reče Valander. „Ali ako je nađemo, mislim da ćemo upoznati nekoga u čijoj blizini nikada ranije nismo bili.” „Žensko čudovište?” „Možda. Ali ni to nije sigurno.” Telefon u autu prekinu razgovor. Valander se javi. Zvao je Birk da im kaže kako da stignu do stana Katarinine majke. „Kako joj je puno ime?”, upita Valander. „Hedvig Taksel.” Birk obeća da će joj javiti da oni dolaze. Valander je računao da stižu za nekih pola sata. Sumrak je padao oko njih.

Birk je stajao na stepenicama i čekao ih. Hedvig Taksel je živela na kraju niza zgrada u predgrađu Lunda. Valander je pretpostavljao da su kuće izgrađene šezdesetih godina. Ravni krovovi, četvorougaone kutije okrenute ka malim dvorištima. Sećao se da je negde pročitao kako se ovakvi krovovi urušavaju pod naslagama snega. Birk je čekao dok oni nisu našli pravu zgradu. „Zamalo da poziv prođe dok sam nameštao diktafon”, reče on. „Sreća nam nije bila baš previše naklonjena”, odvrati Valander. „Kakav ti je utisak o Hedvig Taksel?” „Veoma je zabrinuta za ćerku i unuka, ali sada deluje nešto sabranije nego prošli put.” „Hoće li nam pomoći? Ili štiti ćerku?” „Mislim da jednostavno ne zna gde je ona.” Ušli su u dnevnu sobu. Iako nije znao zašto, Valandera soba podseti na Katarinin stan. Hedvig Taksel dođe i pozdravi ih. Birk, kao i obično, stade iza Valandera. Valander je pogleda. Bila je bleda. Pogled joj je nervozno lutao, što Valandera nije začudilo. Čuo joj je glas na snimku. Bila je zabrinuta i napeta do krajnje granice. Zato je i poveo An-Brit Heglund. Njena sposobnost da umiri nervozne ljude bila je prilično velika. Činilo se da Hedvig Taksel nije bila u gardu. Valanderu se čak učini da joj je drago što više nije sama. Svi su seli. Valander je unapred pripremio prva pitanja. „Gospođo Taksel, biće nam potrebna vaša pomoć kako bismo odgovorili na nekoliko pitanja u vezi s Katarinom.” „Kako bi ona mogla da zna išta o tim užasnim ubistvima? Ona se tek nedavno porodila.” "Ne mislimo da je ona na bilo koji način umešana”, reče Valander ljubazno. „Ali moramo da tražimo informacije sa svih mogućih strana.” "A šta bi ona trebalo da zna?” "To je ono za šta se nadam da ćete vi moći da nam date odgovor.” „Zar ne biste umesto toga mogli da je nađete? Ne shvatam šta se desilo.” „Mislim da ona nije u opasnosti”, reče Valander ne uspevajući u potpunosti da sakrije svoju sumnjičavost. „Nikada ranije nije se ovako ponašala.” „Gospođa Taksel ne zna gde je ona?”

„Zovem se Hedvig.” "Ne znate gde je?” "Ne. To je neshvatljivo.” „Katarina možda ima mnogo prijatelja.” „Nema. Ali one koje ima bliski su joj. Ne znam gde je.” „Možda ima nekoga s kim se nije toliko često nalazila? Neko koga je skoro upoznala?” "Ko?” „Ili neko koga je odavno upoznala, ali s kim je odnedavno ponovo počela da se druži?” „Znala bih za to. Nas dve imamo dobar odnos, mnogo bolji nego što je inače između majki i ćerki.” „Ni ne mislim da je između vas bilo tajni”, reče Valander strpljivo. „Ali vrlo retko znamo sve o nekome. Znate li, na primer, ko je otac njenog deteta?” Valander nije imao nameru da je napadne, ali ona zauze odbrambeni stav. „Pokušala sam da je nateram da mi kaže”, reče. „Ali nije htela.” „Znači, ne znate ko je? Ne možete čak ni da naslutite?” „Nisam znala ni da se druži s nekim muškarcem.” „Ali znali ste da je bila s Eugenom Blumbergom?” „Znala sam, ali nije mi se sviđao.” „Zašto? Zato što je već bio oženjen?” "To nisam znala dok se nije pojavila čitulja u novinama. Šokirala sam se.” „Zašto vam se nije sviđao?” „Ne znam. Bio je neprijatan.” „Jeste li znali da je zlostavljao Katarinu?” Bila je istinski užasnuta. Valanderu je na trenutak bi žao. Čitav svet joj se rušio. Upravo je uviđala da ima podosta toga što ne zna o svojoj ćerki. Da je poverenje za koje je verovala da postoji bila samo ljuska ili da je u najmanju ruku bilo prilično ograničeno. "Je 1’ je tukao?” „Gore od toga. Zlostavljao ju je na više načina.” Ona ga pogleda s nevericom, ali shvati da govori istinu. Nije mogla da se

odbrani. „Mislim da postoji mogućnost da je Eugen Blumberg otac njenog deteta. Uprkos tome što su raskinuli.” Ona polako odmahnu glavom, ali ne reče ništa. Valander nije bio siguran da li će se ponovo slomiti, pa pogleda An-Brit Fleglund koja klimnu glavom. On to shvati kao znak da nastavi s pitanjima. Birk je nepomično stajao u pozadini. „Njeni prijatelji”, nastavi Valander. „Moramo da razgovaramo s njima.” „Već sam vam rekla ko su joj prijatelji i već ste razgovarali s njima.” Ona navede tri imena. Birk klimnu glavom. „Nema nikog više?” „Ne.” "Da li je članica nekog udruženja?” „Ne.” "Da li je putovala u inostranstvo?” „Zajedno idemo jednom godišnje. Najčešće u februaru kad je raspust u školi. U Madeiru, Maroko, Tunis.” „Ima li nekih hobija?” „Mnogo čita i voli da sluša muziku, ali njeno preduzeće s proizvodima za kosu oduzima joj mnogo vremena. Vredno radi.” „Ništa drugo?” „Ponekad igra badminton.” "S kim? S nekom od ove tri prijateljice?” "S jednom nastavnicom. Mislim da se preziva Karlman. Ali nikad je nisam upoznala.” Valander nije znao da li je ovo važno, ali su, u svakom slučaju, došli do jednog novog imena. "Je 1’ rade u istoj školi?” „Više ne. To je bilo pre nekoliko godina.” „Ne sećate se kako se zvala?” „Nikad je nisam upoznala.” „Gde su igrale?” "Na stadionu Viktorija, nedaleko od njenog stana.” Birk diskretno izađe u predsoblje. Valander je znao da će odmah početi

da traži ženu koja se preziva Karlman. Trebalo mu je manje od pet minuta. Birk dade znak Valanderu koji ustade i pridruži mu se u predsoblju. AnBrit u međuvremenu pokuša da razjasni šta je Hedvig Taksel zapravo znala o vezi svoje ćerke s Eugenom Blumbergom. „Bilo je lako”, reče Birk. „Anika Karlman. Ona je rezervisala i plaćala teren. Ovo je adresa. Nije daleko odavde. Lund je ipak mali grad. „Onda idemo”, reče Valander i vrati se u sobu. „Anika Karlman”, reče. „Živi u ulici Bankgatan.” „Nikad nisam čula njeno puno ime”, odvrati Hedvig Taksel. „Nakratko ćemo vas ostaviti nasamo”, nastavi Valander. „Moramo odmah da razgovaramo s njom.” Odvezli su se Birkovim autom. Stigli su za manje od deset minuta. Bilo je pola sedam. Anika Karlman je živela u stambenoj zgradi s pocetka XX veka. Birk pozvoni na interfon. Javi se muški glas. Birk se predstavi i ulazna vrata se otvoriše. Vrata stana na drugom spratu stajala su otvorena i na njima je čekao muškarac. Predstavi im se. „Ja sam Anikin muž”, reče. „Šta se desilo?” „Ništa”, odgovori Birk. „Moramo samo nešto da je pitamo.” Čovek ih pozva da udu. Stan je bio veliki i luksuzan. Odnekle su se čuli muzika i dečji glasovi. Odmah potom dođe i Anika Karlman. Bila je visoka i nosila je trenerku. „Ovi policajci hoće da pričaju s tobom, ali izgleda da se ništa nije desilo.” „Moramo da vam postavimo nekoliko pitanja o Katarini Taksel reče Valander. Seli su u sobu u kojoj su zidovi bili prekriveni knjigama. Valander se zapita da li je i Anika Karlman nastavnica. Odmah pređe na stvar. „Koliko dobro poznajete Katarinu Taksel?” „Igrale smo badminton, ali nismo se družile.” „Znate, naravno, da se porodila?” „Nismo igrale više od pet meseci, baš iz tog razloga.” „Hoćete li sad ponovo početi?”

„Dogovorile smo se da se javi.” Valander navede imena njene tri prijateljice. "Ne poznajem ih. Nas dve smo samo igrale badminton.” „Kad ste počele s tim?” „Pre nekih pet godina. Bile smo nastavnice u istoj školi.” „Da li je zaista moguće igrati badminton konstantno tokom pet godina, a ne upoznati svog partnera?” „Sasvim je moguće.” Valander je razmišljao kako da nastavi. Anika Karlman je davala kratke i jasne odgovore. Ipak, on oseti kako se udaljavaju od nečega. „Jeste li je nekada videli s nekim?” "S muškarcem ili ženom?” "Da počnemo s muškarcem.” "Nisam.” „Čak ni dok ste radile zajedno?” „Držala se po strani. Jedan nastavnik se interesovao za nju, ali ona je nastupala prilično hladno. Čak odbojno. Ali prema učenicima je bila drugačija. Bila je pametna. Uporna i pametna nastavnica.” "Da li ste je nekada videli s nekom ženom?” Valander je izgubio nadu u snagu pitanja još dok ga je postavljao. Preuranjeno, ispostavilo se. „Zapravo, jesam”, odgovori ona. „Pre otprilike tri godine.” "S kim?” "Ne znam kako se zvala, ali znam čime se bavila. Sve ukupno, bila je to čudna koincidencija.” „Čime se bavi?” „Čime se sada bavi ne znam, ali tada je radila kao konobarica u vagonrestoranu.” Valander nabra čelo. "Vi ste se nalazili s Katarinom Taksel u vozu?” „Jednog dana sam je slučajno spazila s jednom ženom u gradu. Išla sam drugom stranom ulice. Nismo se čak ni pozdravile. Nekoliko dana kasnije išla sam u Stokholm. Otišla sam do vagon-restorana negde iza Alveste. Kad sam plaćala, prepoznala sam ženu koja je radila tamo. Bila je to ista ona koju

sam videla s Katarinom.” „Naravno, ne znate njeno ime?” „Ne.” "A jeste li to posle ispričali Katarini?” „Zapravo nisam. Posle sam već i zaboravila. Je 1’ to važno?” Valander iznenada pomisli na red vožnje koji je našao u Katarininom stolu. „Možda. Koji dan je to bio? Koji voz?” „Kako toga da se setim?”; upita ona začuđeno. „Bilo je pre tri godine.” „Možda imate neki stari planer? Voleli bismo da pokušate da se setite.” Njen muž koji je dotad ćutke slušao, ustade. „Doneću planer”, reče."Je 1’ to bilo 1991. ili 1992?” Ona se zamisli. „1991. Februar ili mart.” Nekoliko minuta je prošlo u čekanju u tišini. Muziku je zamenio zvuk televizora. Muž se vrati i pruži joj stari crni tefter. Ona prelista nekoliko meseci i nade ono što je tražila. „Išla sam u Stokholm 19. februara 1991, vozom koji je krenuo u 7.12. Vratila sam se tri dana kasnije. Išla sam u posetu sestri.” „Niste videli tu ženu u povratku?” „Nikad je više nisam videla.” „Ali sigurni ste da je to bila ona? Koju ste videli na ulici s Katarinom?” „Da” Valander je upitno pogleda. „Nema ničeg drugog što mislite da bi moglo biti važno za nas?” Ona odmahnu glavom. „Sad uviđam da zapravo ne znam ništa o Katarini. Osim toga da dobro igra badminton.” „Kako biste je opisali kao osobu?” "To je teško. Što je možda opis samo po sebi. Teško opisiva osoba. Menjala je raspoloženje. Znala je da bude potištena, ali kad sam je videla s konobaricom na ulici, smejala se.” „Jeste li sigurni?” „Da.” „Nema ničeg drugog što bi moglo biti značajno?”

Valander primeti da se ona napreže da im pomogne. „Mislim da joj nedostaje otac”, reče ona posle nekog vremena. „Zašto to mislite?” "Na to je teško odgovoriti. Više je u pitanju osećaj. Na osnovu toga kako se ponašala prema muškarcima dovoljno starim da joj budu otac.” „Kako se ponašala?” „Gubila je svoj prirodni stav. Kao da je postajala nesigurna.” Valander se na trenutak zamisli oko ovog odgovora. Pomisli na Katarininog oca koji je umro još kad je ona bila mala. Upita se i da li bi ovo što je Anika Karlman rekla moglo da bude objašnjenje Katarininog odnosa sa Eugenom Blumbergom. Ponovo je pogleda. „Ništa drugo?” "Ništa.” Valander klimnu glavom Birku i ustade. „Onda vas nećemo više uznemiravati”, reče. „Sad sam, naravno, radoznala”, odvrati ona. „Zašto se policija raspituje ako se ništa nije desilo?” „Mnogo toga se desilo”, odgovori Valander. „Ali ne s Katarinom. To je, nažalost, jedini odgovor koji mogu da vam dam.” Izašli su iz stana i stali na stepenicama. „Moramo da nađemo tu konobaricu”, reče Valander."Ne računajući jednu fotografiju kad je bila mlada i u poseti Kopenhagenu, Katarinu Taksel niko nije opisao kao nasmejanu osobu.” „Švedska železnica svakako ima spisak zaposlenih”, reče Birk. „Ali ne znam da li ćemo uspeti nešto da razjasnimo večeras. To je ipak bilo pre tri godine.” „Moramo da pokušamo”; reče Valander. „Naravno, ne mogu da zahtevam od tebe da to uradiš. Mi ćemo to srediti iz Istada.” "Vi već imate dovoljno posla”, odgovori Birk."Ja ću uzeti to na sebe.” Valander primeti da je Birk iskren. Ovo nije bilo nikakvo žrtvovanje. Vratili su se do zgrade Hedvig Taksel. Birk je ostavio Valandera i otišao do policijske stanice da počne potragu za konobaricom iz voza. Valander se pitao da li je taj zadatak uopšte moguće izvesti.

Baš kad je hteo da pozvoni na vrata, telefon poče da mu vibrira. Zvao ga je Martinson i Valander je odmah po glasu primetio da izlazi iz neraspoloženja. To se zapravo desilo brže nego što se Valander nadao. „Kako ide?”, upita Martinson. „Jesi još u Lundu?” „Pokušavamo da nađemo jednu konobaricu iz voza”, odgovori Valander. Martinson je bio dovoljno mudar da ne postavlja dalja pitanja. „Ovde se dosta toga desilo”, nastavi on. „Prvo, Švedberg je uspeo da nađe čoveka koji je štampao Eriksonove zbirke pesama. Naravno, prilično je star, ali razborit je. Štaviše, nije se ustručavao da kaže šta misli o Holgeru Eriksonu. Izgleda da je imao problema da naplati ono što mu je štampao.” "Je 1’ rekao nešto što ne znamo?” „Holger Erikson je posle rata redovno putovao u Poljsku. Koristio je tamošnju bedu da sebi kupi žene. Po povratku kući hvalisao se svojim poduhvatima. Stari štampar je stvarno rekao šta misli.” Valander se seti onoga što mu je Sven Tiren rekao u jednom od prvih razgovora. To je sada potvrđeno. Krista Haberman, dakle, nije bila jedina Poljakinja u životu Holgera Eriksona. „Švedberg je razmišljao o tome da li je vredno truda kontaktirati poljsku policiju”, reče Martinson. "Možda”, odgovori Valander. „Ali mislim da je bolje da do daljeg sačekamo.” „Ima još”, nastavi Martinson. „Evo ti Hanson.” Slušalica zakrča, a potom se začu Hansonov glas. „Mislim da sam razjasnio ko je obrađivao Eriksonovu zemlju”, otpoče on. „Sve karakteriše jedna stvar.” "Koja?” „Neprekidna svađa. Ako je verovati mojim sagovornicima, Holger Erikson je imao neverovatnu sposobnost da se zameri ljudima. Moglo bi se reći da mu je to bila najveća strast u životu — stvaranje neprijatelja.” "Imanje”, prekide ga Valander nestrpljivo. Začu kako se Hansonov glas menja dok odgovara, kako postaje ozbiljniji. „Jarak”, reče Hanson."U kom smo našli Eriksona.” „Šta s njim?” „Iskopan je pre mnogo godina, ali nije bio tu od početka. Niko nije

shvatao zašto ga je Erikson iskopao. Nije bio neophodan za drenažu. Blato je iskopano i brežuljak se povećao. Onaj na kom je toranj.” „Jarak nije ono na šta sam mislio”, reče Valander."Ne izgleda mi verovatno da ima neke veze s grobom.” "To sam i ja mislio na početku”, odvrati Hanson. „Ali onda sam saznao još nešto što mi je promenilo stav.” Valander zadrža dah. „Jarak je iskopan 1967. Zemljoradnik s kojim sam razgovarao bio je siguran. Iskopan je u kasnu jesen 1967” Valander odmah shvati značaj Hansonovih reči. „To znači da je jarak iskopan u isto vreme kad je Krista Haberman nestala”, reče Valander. „Moj zemljoradnik je bio još precizniji. Siguran je da je jarak iskopan krajem oktobra. Seća se zbog jedne svadbe koja se u Ledingeu dogodila 31. oktobra. Ako pođemo od dana kad je Krista Haberman poslednji put viđena, vreme se savršeno uklapa. Putovanje autom iz Svenstavika. Onda je ubija i zakopava. Pojavljuje se jarak. Jarak koji zapravo nije potreban.” "Dobro”, reče Valander. „Ovo nešto znači.” „Ako je ona tamo, onda znam gde treba da je tražimo”, nastavi Hanson. „Zemljoradnik je rekao da su s kopanjem jarka počeli jugoistočno od brežuljka. Erikson je iznajmio bager. Prvih dana je kopao sam, ostatak jarka su dovršili drugi.” „Onda ćemo tamo da počnemo s kopanjem”, reče Valander i oseti kako mu neprijatnost raste. Najviše od svega bi voleo da nije u pravu. Ali sada je bio siguran u to da je Krista Haberman zakopana negde u blizini mesta na kom je Holger Erikson pronađen. „Počinjemo sutra”; nastavi Valander. „Pripremi sve.” „Biće nemoguće držati ovo u tajnosti”, odvrati Hanson. „Moraćemo da pokušamo. Razgovaraj s Lisom Holgešon o tome. I Perom Okesonom i ostalima.” „Još nešto me brine”, reče Hanson oklevajući. „Šta to zapravo dokazuje. Da ju je Erikson ubio? Od toga možemo da krenemo, iako nikako ne možemo da dokažemo krivicu mrtvog čoveka. Bar ne u ovom slučaju. Ali šta će nam to zapravo značiti za istragu koju trenutno vodimo?”

Pitanje je bilo više nego razumno. „Pre svega će nam biti jasno da smo na pravom putu”, odgovori Valander."Da je motiv koji povezuje sva ubistva osveta. Ili mržnja.” "I ti i dalje misliš da žena stoji iza ovoga?” "Da”, odgovori Valander. „Sad sam još ubeđeniji nego pre. Valander završi razgovor i ostade napolju u jesenjoj večeri. Nebo je bilo vedro. Blagi vetar golicao mu je lice. Osećao je kako se približavaju nečemu. Centru za kojim su tragali već mesec dana. Ipak, nije znao šta će tamo pronaći. Žena koju je pokušavao da vidi sve vreme im je izmicala. Istovremeno je znao da bi negde i mogao da je razume. Zatim pokuca na vrata i uđe u stan. *** Pažljivo je otvorila vrata spavaće sobe. Dete je bilo u ležaljci koju je tog dana kupila. Katarina Taksel u fetusnom položaju u krevetu kraj nje. Nepomično je stajala i posmatrala ih. Kao da gleda samu sebe. Ili to njena sestra spava u dečjim kolicima. Iznenada joj se zamuti vid. Odasvud poče da lipti krv. Nije samo dete rodeno u krvi. Sam život je počinjao u krvi koja je isticala kad se raseče koža. U krvi koja je nosila sopstveno sećanje na vene kojima je nekada proticala. Videla ju je jasno. Svoju majku koja vrišti i muškarca koji se nadvija nad nju dok su joj noge raširene na stolu. Iako se to desilo pre više od četrdeset godina, vreme dojuri do nje iz prošlosti. Čitavog života je pokušavala da pobegne, ali nije uspevala. Sećanja su je uvek stizala. Ali sada je znala da više ne mora da se plaši tih sećanja. Ne sad kad joj je majka bila mrtva i kad je imala slobodu da radi šta želi. Sta mora, ne bi li zadržala ta sećanja na distanci. Vrtoglavica prođe jednako brzo kako je i došla. Ona se pažljivo približi krevecu i pogleda usnulo dete. To nije bila njena sestra. Ovo dete je već imalo lice. Njena sestra nije poživela dovoljno da bi dobila lice. Ovo je beba Katarine Taksel. Nije dete njene majke, već Katarinino dete koje će zauvek

izbeći muke. Koje neće bežati od sećanja. Ponovo se smirila. Sprečavala je da drugi budu mučeni na način na koji je ona to bila. Muškarce koji su pribegavali nasilju i koje društvo nije kaznilo, puštala je da hodaju najtežim putem. Bar je mislila da je tako. Da muškarac koji je ženi oduzeo život nikada ne može da shvati šta mu se zapravo dešava. Sve je bilo mirno. To je najvažnije. Dobro je što je pokupila Katarinu i dete. I što je pričala smireno, slušala i govorila da je ono što se desilo najbolje za sve. Eugen Blumberg se udavio. Ono što je u novinama pisalo o džaku bile su samo glasine i dramatična preterivanja. Eugena Blumberga više nema. Ako se sapleo i utopio, niko nije za to kriv. To je sudbina, a sudbina je pravična. To je ponavljala, iznova i iznova, i izgleda da je Katarina Taksel konačno počela da shvata. Dobro je što ju je pokupila. Čak lako je to značilo da je juče morala da obavesti žene koje je trebalo da se susretnu kod nje da se ovonedeljni sastanak otkazuje. Nije želela da krši svoj raspored. To je unosilo nered i oduzimalo joj san, ali bilo je neophodno. Ne može sve da se planira, čak lako to najradije ne bi priznala. Dok su Katarina i njeno dete kod nje, i ona je boravila u kući u seocetu Volšeu. Ponela je samo najvažnije iz stana u Istadu – uniforme i kutijicu u kojoj je čuvala cedulje i blokčiće s imenima. Sad kad su Katarina i njeno dete spavali, više nije morala da čeka. Zato izruči papiriće na vrh pećnice, izmeša ih i poče da izvlači. Već deveta ceduljica koju je izvukla imala je crni krstić. Ona otvori imenik, pređe polako prstom preko niza imena, pa zastade kod broja devet i pročita ime — Ture Grunden. Stajala je nepomično i zurila u prazno. Njegova slika polako poče da se pojavljuje. Prvo kao senka, nejasan obris, a potom i kao lice, identitet. Onda ga se seti. Seti se ko je i šta je uradio. Bilo je to pre više od deset godina. Radila je tada u bolnici u Malmeu. Bilo je veče uoči Bozića. Radila je na urgentnom odeljenju. Žena koja je stigla kolima hitne pomoći umrla je pri prijemu. Nastradala je u automobilskoj nesreći. Muž je bio s njom. Bio je potresen, ali ipak sabran. Odmah je posumnjala. Videla je to mnogo puta ranije. Pošto je žena bila mrtva, nisu

mogli ništa da urade. Zato je odvukla jednog od prisutnih policajaca u stranu i pitala ga šta se dogodilo. Desila se tragična nesreća. Muž je izlazio kolima iz garaže i nije je video. Pregazio ju je i glava joj je pala pod zadnji točak teško natovarenog auta. Bila je to nesreća koja nije trebalo da se dogodi, ali ipak se dogodila. Krišom je zavirila pod čaršav i pogledala mrtvu ženu. Iako nije bila lekar, učinilo joj se da je telo pregaženo više puta. Potom je počela da istražuje. Žena koja je tada ležala mrtva na nosilima više puta je bila primljena u bolnicu. Jednom je pala s merdevina, drugi put je glavom snažno udarila u betonski pod, kad se u podrumu saplela i pala. Napisala je anonimno pismo policiji i rekla da se radi o ubistvu. Razgovarala je s patologom, ali ništa se nije desilo. Muž je osuđen na novčanu ili uslovnu kaznu, za nešto što je okarakterisano kao ozbiljan nemar. I ništa više. A žena je bila ubijena. Do sada. Sada će se sve ispraviti. Sve osim života mrtve žene. Njega neće povratiti. Poče da planira kako će se sve odigrati. Ali nešto je uznemiri. Ljudi koji su nadzirali Katarininu zgradu. Došli su da je spreče. Pokušali su da joj se približe preko Katarine. Možda su dosad posumnjali u to da iza svega stoji žena? I računala je na to. Prvo je trebalo da misle da se radi o muškarcu, potom da posumnjaju, da bi se na kraju sve okrenulo i postalo suprotno. Ali nju, naravno, nikada neće naći. Apsolutno nikada. Ona pogleda pećnicu i pomisli na Turea Grundena, kako živi u Hesleholmu i radi u Malmeu. Najednom uvide kako će se sve odviti. Bilo je gotovo neprijatno jednostavno. To što je planirala da uradi, može da uradi i na poslu. U toku radnog vremena. Za koje prima platu.

34. Sa iskopavanjem su počeli rano izjutra, u petak 21. oktobra. Svetlost je i dalje bila slaba. Valander i Hanson su ogradili prvi kvadrat plastičnom trakom. Policajci u kombinezonima i gumenim čizmama nisu znali šta traže. Njihova bezvoljnost mešala se s hladnijim jutarnjim vazduhom. Valander je imao osećaj da je na groblju. Negde u zemlji će možda naleteti na ostatke mrtve žene. Rekao je Hansonu da će on morati da bude odgovoran za iskopavanje. Valander je morao da radi s Birkom na što hitnijem pronalaženju konobarice koja je jednom nasmejala Katarinu Taksel na ulici u Lundu. Valander je pola sata stajao u blatu koje su policajci počeli da iskopavaju, a potom je putićem krenuo ka kući ispred koje je ostavio auto. Pozvao je Birka i našao ga kod kuće u Lundu. Birk je prethodne večeri saznao da bi u Malmeu eventualno mogli da dođu do imena konobarice koju su tražili. Birk je pio kafu kad je Valander pozvao. Dogovorili su se da se nađu ispred železničke stanice u Malmeu. „Razgovarao sam sinoć sa šefom osoblja ’Restorana u saobraćaju’, preduzeća koje drži vagon-restorane”, reče Birk i nasmeja se. „Imam osećaj da sam ga uhvatio u prilično nezgodnom trenutku.” Valander nije odmah shvatio na šta Birk misli. „Usred vođenja ljubavi”, zakikota se Birk. „Ponekad je stvarno zabavno biti policajac.” Valander je pošao ka Malmeu. Pitao se kako je Birk znao da ga je prekinuo usred vođenja ljubavi. Potom je usmerio misli ka konobarici i tome da je to četvrta žena koja se pojavila u istrazi koja je sada trajala tačno mesec dana. Dosad su se pojavile Krista Haberman, Eva Runfelt i Katarina Taksel. Nepoznata konobarica bila je četvrta. Pitao se da li postoji još neka žena, peta. Da li za njom tragaju? Ili će doći do cilja kad nađu konobaricu? Da li je ona odlazila u noćne posete porodilištu? Iako to nije mogao da objasni, sumnjao je u to da je konobarica ona žena za kojom su zapravo tragali. Možda će ona moći da ih odvede dalje? Ničemu više nije ni mogao da se nada. Vozio se kroz sivi krajolik u svom starom autu, pitajući se odsutno kakva

će zima biti. Kada su poslednji put imali Božić pod snegom? Toliko davno, da se nije ni sećao kada. Kad je stigao u Malme, imao je sreće i našao mesto za parkiranje tačno ispred glavnog ulaza u stanicu. Na trenutak je bio u iskušenju da popije šolju kafe pre nego što Birk dođe, ali ipak je odustao. Bilo je premalo vremena. Video je Birka s druge strane kanala, išao je ka mostu. Verovatno se parkirao kod trga. Pozdravili su se. Birk je nosio premalu štrikanu kapu. Bio je neobrijan i nenaspavan. „Jeste li počeli s iskopavanjem?”, upita. "U sedam”, odgovori Valander. „Hoćete li je naći?” „Teško je reći. Moguće je da je tamo.” Birk sumorno klimnu glavom, a potom pokaza na stanicu. „Treba da se nađemo s čovekom po imenu Karl-Henrik Bergstrand”, reče. „Obično ne dolazi ovako rano, ali obećao je da će danas doći da bi se našao s nama.” „Jesi li njega prekinuo u neprigodnom trenutku?” "Da.” Ušli su na administrativno odeljenje Švedske železnice gde ih je čekao Karl-Henrik Bergstrand. Valander ga znatiželjno pogleda pokušavajući da zamisli ono o čemu je Birk pričao. Potom uvide da ga zapravo muči nepostojanje sopstvenog seksualnog života. On posramljeno odagna misao. Karl-Henrik Bergstrand bio je mlad čovek od tridesetak godina. Valander pretpostavi da on predstavlja novi, mladi profil Švedske železnice. Pozdraviše se i predstaviše. „Imate neobičan zahtev”, reče Bergstrand i nasmeši se. „Ali videćemo da li možemo da vam pomognemo.” Pozva ih da uđu u prostranu kancelariju. Valander primeti njegovo izuzetno samopouzdanje. Kad je on imao trideset, bio je mnogo nesigurniji. Bergstrand sede z.a veliki sto. Valander pogleda nameštaj u kancelariji. Možda se tu moglo naći objašnjenje za toliko visoke cene voznih karata Švedske železnice. „Tražimo jednog zaposlenog u vagon-restoranu”, reče Valander."Ne

znamo ništa osim toga da je u pitanju žena.” „Velika većina zaposlenih u okviru ’Usluge u vozu’ jesu žene”, odgovori Bergstrand. „Muškarca bi bilo znatno lakše naći.” Valander podiže ruku. „Kako se to zapravo zove? ’Restorani u saobraćaju’ ili ’Usluga u vozu’?11 „Može i jedno i drugo.” Valander je bio zadovoljan odgovorom. Zatim pogleda u Birka. „Ne znamo kako se zove”, reče."Ne znamo ni kako izgleda.” Bergstrand ga začuđeno pogleda. „Zar stvarno morate da nađete nekoga o kome znate toliko malo?” „Ponekad je neophodno”, odvrati Valander. „Znamo u kom vozu je radila”, reče Birk i dade Bergstrandu podatke koje su dobili od Anite Karlman. Bergstrand odmahnu glavom. „Ovo je od pre tri godine”, reče. "Znamo”, odgovori Valander. „Ali pretpostavljam da železnica ima registre zaposlenih?” "Na to zapravo ne mogu da vam odgovorim”, reče Bergstrand kritično. „Švedska železnica je koncern podeljen na mnogo preduzeća. ’Restorani u saobraćaju’ su ćerka-firma sa sopstvenom administracijom. Oni vam mogu dati odgovore, a ne mi, ali, naravno, sarađujemo kad je potrebno.” Valander primeti da postaje i nestrpljiv i nervozan. „Da razjasnimo nešto bitno”, prekide ga."Mi tu konobaricu ne tražimo iz zabave. Želimo da je nađemo zato što možda poseduje važne informacije u vezi sa jednom komplikovanom istragom ubistva. Zato nas ne interesuje ko će nam odgovoriti na pitanja, samo da se to desi što pre.” Reči su imale efekta. Činilo se da je Bergstrand shvatio. Birk uputi podsticajni pogled Valanderu koji nastavi. „Pretpostavljam da možeš naći osobu koja će moći da nam da odgovore”, reče. „Onda ćemo sačekati ovde.” "Je l’ se radi o ubistvima u istadskoj oblasti?”, upita Bergstrand radoznalo. „Baš o njima. A ta konobarica možda zna nešto što bi nam moglo biti od

koristi.” "Je 1’ ona osumnjičena?” "Ne”, odgovori Valander. „Nije osumnjičena. Nikakva senka neće pasti ni na vozove ni na sendviče.” Bergstrand ustade i izađe iz kancelarije. „Izgleda malo nadmeno”, reče Birk. „Dobro je što si mu odbrusio.” „Još bolje bi bilo da se vrati s odgovorima”, odvrati Valander."I to što pre.” Dok su čekali Bergstranda, Valander je pozvao Hansona u Ledinge. Odgovor je bio negativan. Približili su se centru kvadrata, ali još uvek nisu ništa našli. „Nažalost, već se pročulo”, reče Hanson. „Imali smo nekoliko znatiželjnih gore kod ulaza.” „Drži ih podalje”, reče Valander. „Više od toga ne možemo.” „Niberg je hteo da razgovara s tobom, u vezi sa snimkom razgovora Katarine i njene majke.” „Jesu li uspeli da identifikuju buku u pozadini?” „Ako sam dobro razumeo Niberga, rezultat je negativan. Ali najbolje je da sam pričaš s njim.” „Zar stvarno nisu imali ništa da kažu?” „Mislili su da neko u blizini telefona udara u pod ili zid. Ali kako nam to pomaže?” Valander shvati da je prerano počeo da se nada. "To teško da je Katarinina beba”, nastavi Hanson. „Imamo pristup stručnjaku koji može da filtrira frekvencije ili tako nešto. Možda će on moći da kaže da li je poziv došao izdaleka ili iz blizine Lunda. Ali to je očigledno veoma komplikovan proces. Niberg je rekao da će trajati najmanje dva dana.” „Moraćemo da se zadovoljimo time”, reče Valander. U tom trenutku Bergstrand uđe u kancelariju. Valander požuri da završi razgovor s Hansonom. "Potrajaće”, reče. „Prvo, treba vam lista zaposlenih od pre tri godine. Drugo, koncern je otad prošao kroz mnoge promene. Ali objasnio sam im da je hitno. ’Restorani u saobraćaju’ rade punom parom.”

"Sačekaćemo”, reče Valander. Činilo se da Bergstrand nije nepodeljeno oduševljen što će mu dva policajca ostati u kancelariji, ali ipak ništa ne reče. "Kafa”, reče Birk. „Jedan od specijaliteta Švedske železnice. Je 1’ je ima i negde izvan vagon-restorana?” Bergstrand izađe iz kancelarije. „Mislim da nije baš navikao da donosi kafu”, reče Birk zadovoljno. Valander ne odgovori. Bergstrand se vrati s poslužavnikom, a potom se izvini rekavši da ima hitan sastanak. Valander i Birk ostadoše u njegovoj kancelariji. Valander otpi kafu i oseti kako mu nestrpljenje raste. Pomisli na Hansona i upita se da li da ostavi Birka samog da čeka na identifikaciju konobarice. Na kraju odluči da ostane još pola sata, ali ne duže. „Pokušao sam da se udubim u sve ovo što se desilo”, reče Birk iznenada. „Priznajem da nikada nisam učestvovao ni u čemu sličnom. Da li je zaista moguće da iza svega stoji žena?” "Ne možemo pobeći od onoga što znamo”, odgovori Valander. Tad mu se vrati osećaj koji ga je sve vreme mučio - strah da je istragu odveo na teren pun jama i da im svakog časa može nestati tlo pod nogama. Birk je ćutao. „Žene serijske ubice retko se javljaju u ovoj zemlji”, reče potom. „Ako ih je uopšte ikad i bilo”, odgovori Valander. „Pored toga, ne znamo da li je ona počinila ova nedela. Tragovi nas vode ili do nje same ili do nekoga ko se krije iza nje.” „I ti, znači, misliš da ona inače služi kafu u vozu između Stokholma i Malmea?” Birkova sumnja nije mogla da se ne primeti. "Ne”, reče Valander."Ne mislim da služi kafu. Konobarica je verovatno samo četvrti korak na putu.” Birk prestade s pitanjima, a Valander pogleda na sat i zapita se da li da ponovo pozove Hansona. Pola sata skoro da je prošlo. Bergstrand je i dalje bio na sastanku. Birk je čitao brošuru o izuzetnosti Švedske železnice. Prošio je pola sata. Valanderovo strpljenje bilo je na krajnjoj granici. Tada uđe Bergstrand.

„Izgleda da ćemo rešiti ovo”, reče veselo. „Ali potrajaće još malo.” "Koliko?” Valander nije krio svoje nestrpljenje i nervozu. Shvatao je da je možda neopravdano, ali ništa nije mogao da uradi po tom pitanju. „Možda još pola sata. Traže registar, a za to treba vremena.” Valander nemo klimnu glavom. Nastavili su da čekaju. Birk spusti brošuru i zažmuri. Valander pride prozoru i pogleda Malme. Desno spazi terminal za trajekte i seti kako je tu čekao Baibu. Koliko puta dosad? Dva. Pomislio bi da je više od toga. Zatim se vrati u stolicu i pozva Hansona. Još uvek nisu ništa našli. Iskopavanje je dugotrajan proces. Hanson je rekao da je još i kiša počela da pada. Valander je sumorno pretpostavljao koliki je obim tog deprimirajućeg posla. Sve je otišlo do đavola, pomisli iznenada. Odveo sam celu istragu pravo u ćorsokak. Birk zahrka. Valander ponovo pogleda na sat. Bergstrand se vrati. Birk se trgnu iz sna. Bergstrand je držao papir u ruci. „Margareta Nistet”, reče."To je žena koju tražite. Ona je sama bila zadužena za služenje tog dana u datom vozu.” Valander skoči iz stolice. „Gde je ona sad?” "To ne znam. Prestala je da radi kod nas pre oko godinu dana.” "U pizdu materinu”, reče V,alander. „Ali imamo njenu adresu”, nastavi Bergstrand. „Nije morala da se preseli samo zato što je prestala da radi u ’Restoranima u saobraćaju'“ Valander uze papir. Na njemu je pisala adresa u Malmeu. „Ulica Karla Gustava”, reče. „Gde je to?” „Kod parka Pildam”, odgovori Bergstrand. Valander vide da piše i broj telefona, ali odluči da neće zvati. Hteo je odmah da ode tamo. „Hvala na pomoći”, reče Bergstrandu. „Pretpostavljam da je ovo tačno, da je ona zaista bila u vagon-restoranu tog dana?” „Švedska železnica je poznata po sigurnosti”, odgovori Bergstrand. „To znači da vodimo računa o zaposlenima, uključujući i ćerke-firme,” Valander nije shvatao poentu, ali nije imao vremena da pita.

„Onda idemo”, reče Birku. Napustili su stanicu. Birk je ostavio svoj auto i pošao s Valanderom. Trebalo im je manje od deset minuta da nađu adresu — jednu petospratnicu. Margareta Nistet je živela na četvrtom spratu. Popeli su se liftom. Valander pozvoni na vrata pre nego što je Birk stigao i da izađe iz lifta. Ništa. Pozvoni još jednom. Niko ne otvori. Valander opsova u sebi, a potom donese brzu odluku i pozvoni na susedna vrata. Vrata se skoro istog trenutka otvoriše i jedan stariji čovek ga strogo pogleda. Košulja mu je bila raskopčana do stomaka. U ruci je držao dopola popunjeni listić neke kladionice. Valander pretpostavi da se radi o trkama konja. Onda izvadi legitimaciju. „Tražimo Margaretu Nistet”, reče. „Šta je uradila?”, upita čovek. „Ona je veoma ljubazna mlada dama. I njen muž isto.” „Potrebne su nam samo neke informacije”, reče Valander. „Nije kod kuće. Niko ne otvara. Da ne znate možda gde bih mogao da je nađem?” „Radi na trajektu”, odgovori čovek. „Kao konobarica.” Valander pogleda Birka. „Hvala vam na pomoći”, reče Valander. „Srećno s konjima.” Deset minuta kasnije, zakočiše ispred pristaništa. "Ne možemo ovde da se parkiramo”, reče Birk. „Baš nas briga”, reče Valander. Imao je osećaj da je eksplodirao, da će se, ako stane, raspasti. Trebalo im je samo nekoliko minuta da saznaju da Margareta Nistet tog jutra radi na „Trkaču”. Upravo je krenuo iz Kopenhagena i očekuje se da pristane za nekih pola sata. Valander je iskoristio to vreme da premesti auto. Birk je sedeo u čekaonici i čitao jedne pocepane novine. Predstavnik terminala je došao i rekao im da mogu da sačekaju u prostoriji za osoblje, pitajući i da li žele da kontaktira brod. „Koliko vremena će ona imati?”, upita Valander. „Trebalo bi u sledećoj turi da se vrati u Kopenhagen.” „To neće moći.” Čovek je bio uslužan. Obećao je da će Margareta Nistet ostati na kopnu. Valander ga je uverio da ona nije osumnjičena ni za kakav zločin. Valander izađe na vetar kad je brod stigao. Putnici su se gegali boreći se

s vetrom koji im je duvao u lice. Valander se iznenadi koliko ljudi putuje preko moreuza običnog radnog dana. Nestrpljivo je čekao. Poslednji putnik bio je jedan čovek sa štakama. Odmah potom na palubu izađe jedna žena u uniformi. Čovek koji je malopre primio Valandera stajao je pored nje i upirao prstom. Margareta Nistet siđe mostićem. Bila je plavokosa, kratke kose i mlađa nego što je Valander očekivao. Ona stade ispred njega i prekrsti ruke. Bilo joj je hladno. „Hteli ste da razgovarate sa mnom?”, upita. „Margareta Nistet?” "Da.” „Onda da uđemo. Ne moramo da se mrznemo ovde.” „Nemam mnogo vremena.” „Imate više nego što mislite. Nećete se vraćati sledećom turom.” Ona začuđeno zastade. „Zašto ne? Ko je to odlučio?” „Moram da razgovaram s vama, ali ne brinite.” Iznenada dobi osećaj da se uplašila. Za trenutak pomisli da ranije nije bio u pravu u tome da su zapravo baš nju čekali. Da već sad ima petu ženu kraj sebe, i da ne mora ni da traži četvrtu. Potom jednako brzo pomisli da ipak greši. Margareta je bila mlada i nejaka žena. Nikada ne bi mogla da izvrši one fizičke poslove koji su bili neophodni. Nešto u celokupnom njenom držanju govorilo mu je da ipak ne traže nju. Ušli su u zgradu terminala gde ih je Birk čekao. Osoblje je imalo zajedničku sobu. Seli su na kauč od skaja. Soba je bila prazna. Birk se predstavi i rukova se. Ruka joj je bila nežna. Kao ptičja nožica, pomisli Valander nejasno. Posmatrao joj je lice i procenio da ima dvadeset sedam ili dvadeset osam godina. Suknja joj je bila kratka. Imala je lepe noge. Lice joj je bilo žestoko našminkano. Valander je bio pod utiskom da je prešminkala nešto što joj se na licu nije sviđalo. Bila je uznemirena. „Žao mi je što te ovako kontaktiramo”, reče Valander. „Ali ponekad ima stvari koje ne mogu da čekaju.” „Kao na primer moj brod”, odgovori ona. Glas joj je bio čudno zvonak.

Valander ga nije očekivao. Zapravo nije ni znao šta je očekivao. „Nema problema. Razgovarao sam s tvojim nadređenima.” „Šta sam uradila?” Valander je zamišljeno pogleda. Ona nije imala pojma zašto je on tu, sa sve Birkom. O tome nije bilo nikakve sumnje. Tlo polako poče da mu nestaje pod nogama. Nesigurnost mu je bila ogromna. Ona ponovi pitanje - šta je uradila? Valander baci pogled na Birka koji joj je krišom posmatrao noge. „Katarina Taksel”, reče Valander."Da li je poznaješ?” „Znam je, a da li je poznajem, nešto je sasvim drugo.” „Kako si je upoznala? Da li ste se družile?” Ona iznenada ustuknu. "Da li joj se nešto desilo?” „Nije. Odgovori na pitanje.” „Odgovorite vi na moje! Imam samo jedno - zašto me pitate o njoj?” Valander shvati da je bio nestrpljiv. Nastupio je prebrzo. Njena agresivnost je zapravo bila sasvim razumljiva. „Katarini se ništa nije desilo. Nije ni osumnjičena ni za šta. Kao ni ti. Ali, potrebne su nam informacije o njoj. To je sve što mogu da kažem. Kad mi odgovoriš na pitanja, idem, a ti možeš da se vratiš svom poslu.” Ona ga upitno pogleda. Valander primeti da je počela da mu veruje. „Družile ste se pre otprilike tri godine. Tada si radila kao konobarica u vozu, u okviru nečega što se zvalo ’Restorani u saobraćaju’.” Izgledala je iznenađeno time što je on bio upoznat s njenom prošlošću. Valander je imao utisak da je ona na oprezu, što je za posledicu imalo to da je i on naoštrio pažnju. "Je 1’ to tačno?”, nastavi. „Naravno da jeste. Zašto bih to poricala?” "I poznavala si Katarinu Taksel?” "Jesam.” „Kako si je upoznala?” „Radile smo zajedno.” Valander je upitno pogleda, pa nastavi.

„Katarina Taksel je valjda bila nastavnica.” „Napravila je pauzu. Jedno vreme je radila u vozu.” Valander pogleda Birka koji odmahnu glavom. Ni on nije znao za to. „Kad je to bilo?” "U proleće 1991. Ali ne znam tačno kada.” "I radile ste zajedno?” "Ne uvek, ali često.” "A družile ste se i u slobodno vreme?” „Ponekad, ali nismo bile bliske prijateljice. Bilo nam je zabavno, ali ništa više od toga.” „Kada si je poslednji put videla?” „Otuđile smo se kad smo prestale da radimo. Prijateljstvo nam se nije produbilo.” Valander shvati da ona govori istinu. I oprez joj je nestao. "Da li je Katarina imala nekog momka u to vreme?” „Zapravo, ne znam”, odgovori ona. „Ako ste radile zajedno, a još se i družile privatno, trebalo bi da znaš.” „Nikad mi nije nikoga pomenula.“ „Nisi ni videla nekog muškarca u njenom društvu?” "Nikada.” "Je 1’ imala još neku prijateljicu s kojom se družila?” i Margareta Nistet se zamisli, a onda dade Valanderu tri imena, ona koja je već znao. „Niko drugi?” „Koliko znam, ne.” "Da li si ikada čula za Eugena Blumberga?” Ona se zamisli. „Zar nije on ubijen?” „Jeste. Da li ga je Katarina možda nekad pomenula?” Ona ga najednom ozbiljno pogleda. "Je l’ ona to uradila?” Valander se zakači za njeno pitanje. "Je 1’ misliš da bi ona bila sposobna za to?” "Ne. Katarina je bila prilično mirna.” Valander nije bio siguran kako da nastavi.

„Prelazile ste relaciju između Malmea i Stokholma”, reče. „Sigurno ste imale dosta posla. Ali sigurno ste i razgovarale. Jesi li sigurna da nikada nije pomenula nijednu drugu prijateljicu? Veoma je važno.” Valander primeti da se ona napreže da se seti. "Ne”, reče potom. „Ne mogu da se setim.” Tad Valander primeti kako ona na trenutak okleva. I ona uvide da je on to primetio. "Možda”, reče zatim. „Ali teško mi je da se setim.” "Čega?” „Nečega što se desilo neposredno pre nego što je otišla s posla. Bila sam odsutna nedelju dana zbog gripa.” „Šta se desilo?” „Kad sam se vratila, bila je drugačija.” Valander je bio u stanju krajnje napetosti. Čak je i Birk shvatio da se nešto dešava. „Kako drugačija?” "Ne znam kako da objasnim. Čas je bila utučena, čak razdragana. Kao da se promenila” „Pokušaj da nam opišeš promenu. To je vrlo važno.” „Kad nismo imale posla, obično smo sedele u kuhinjici vagon- -restorana. Ćaskale smo i listale novine. Ali kad sam se vratila, više to nismo radile.” „Nego šta se dešavalo?” „Odlazila je iz vagona.” Valander je čekao nastavak, ali njega nije bilo. „Odlazila je iz vagona? Pa teško da je mogla da izađe iz voza. Šta je govorila, kuda ide?” „Ništa nije govorila.” „Ali sigurno si je pitala? Promenila se, više niste razgovarale.” „Možda sam je pitala. Ne sećam se, ali nije ništa odgovorila. Samo je odlazila.” „Je 1’ tako bilo do kraja?” „Nije. U periodu neposredno pre nego što je prestala da radi ponovo se promenila. Kao da se zatvorila u sebe.” „Misliš li da je upoznala nekog u vozu? Nekog putnika koji je putovao

svaki put? To zvuči malo verovatno.” "Ne znam da li je ikoga upoznala” Valander nije imao više pitanja, pa zato pogleda Birka, ali ni on nije imao šta da doda. Trajekt je uskoro trebalo da krene. „Sad možeš na pauzu”, reče Valander. „Javi mi se ako se ičega setiš.” Zapisa ime i telefon na ceduljici i pruži joj je. „Neću se ničega setiti”, odvrati ona, ustade i ode. „Koga je Katarina upoznala u vozu?”, upita Birk. „Putnika koji je neprekidno putovao od Malmea do Srokholma? A pored toga, one nisu uvek radile u istom vozu. To zvuči skroz nelogično.” Valander jedva ču šta je Birk rekao. Uhvatio se za misao koju nije želeo da izgubi. Nije se radilo o putniku. Sto znači da je moralo da se radi o nekome ko je u vozu bio iz istog razloga kao i ona. Neko koje tu radio. Valander pogleda Birka. „Ko radi u vozu?”, upita. „Pretpostavljam da postoji mašinovođa.” „Osim toga.” „Kondukteri. Jedan ili nekoliko njih. I valjda nešto što zovu glavnim kondukterima.” Valander klimnu glavom i pomisli na ono što je An-Brit Heglund rekla. Naziranje šablona kroz maglu. Neko ko ima nepravilne slobodne dane, ali koji se vraćaju u pravilnim dužim razmacima. Kao neko ko radi u vozu. Valander ustade. Red vožnje je bio u skrivenoj fioci. „Mislim da ćemo morati da se vratimo kod Karla-Henrika Bergstranda”, reče Valander. „Hoćeš da nađeš još neku konobaricu?” Valander ne odgovori. Već je bio na izlazu iz zgrade terminala. Karl-Henrik Bergstrand je izgledao manje nego oduševljeno kad je ponovo ugledao Valandera i Birka. Valander ulete u njegovu kancelariju, gotovo ga gurajući od vrata do fotelje. „Isti period”, reče. „Proleće 1991. Imali ste zaposlenu pod imenom Katarina Taksel. Ili ono preduzeće koje prodaje kafu. Sad hoću da mi date

imena svih konduktera ili glavnih konduktera i mašinovođa koji su radili na onim relacijama na kojima je radila i Katarina. Pre svega me zanima nedelja tokom proleća 1991. kad je Margareta Nistet bila na bolovanju. Razumeš?” „Niste valjda ozbiljni?”, odgovori Karl-Henrik. „Zajedno preduzeće je nemoguće da složi sve te podatke. Biće nam potrebni meseci. "Da kažemo da imaš par sati”, odvrati Valander ljubazno. „Ako bude neophodno, zamoliću šefa Centralne policijske uprave da pozove svog kolegu, generalnog direktora SZ. I zamoliću ga da se požali na sporost jednog zaposlenog u Malmeu, po imenu Bergstrand.” Čovek za stolom shvati o čemu se radi i kao da prihvati izazov. „Hajde onda da uradimo nemoguće”, reče. „Ali trebaće nam nekoliko sati.” „Ako uradiš najbrže što možeš, nek traje kol’ko traje”, reče Valander. „Možete da prenoćite u našem staničnom prenoćištu”, reče Bergstrand. „Ili u hotelu Prajz s kojim imamo ugovor.” "Neka”, odgovori Valander. „Kad nabaviš podatke koje sam ti tražio, pošalji ih faksom u policijsku stanicu u Istadu.” „Samo da vam ukažem na to da se ne radi o kondukterima ili glavnim kondukterima”, reče Bergstrand. „Glavni kondukteri su zapovednici u vozu. Osnova našeg sistema su zapravo vojnički činovi.” Valander klimnu glavom, ali ne reče ništa. Kad su izašli iz stanice, bilo je skoro jedanaest sati. „Znači, misliš da se radi o nekom drugom ko je tad radio za železnicu?” „Mora da je tako. Nema drugog objašnjenja.” Birk stavi kapu. „To znači da sad čekamo.” „Ti u Lundu, a ja u Istadu. Nek diktafon ostane kod Hedvig Taksel. Katarina se možda ponovo javi.” Rastali su se ispred stanice. Valander je autom proŠao kroz grad, pitajući se da li je stigao do krajnje tačke. Šta će tu naći? Prazninu? Nije znao. Nemir je rastao u njemu. Stao je na benzinsku stanicu na izlazu iz grada. Napunio je rezervoar do vrha i platio. Kad je izašao sa stanice, začu kako mu zvoni telefon koji je ostavio na sedištu. Otvori vrata i javi se. Zvao ga je Hanson.

„Gde si?”, upita on. "Na putu za Istad.” „Mislim da je najbolje da dođeš ovamo.” Valander se trgnu i zamalo ispusti telefon. „Jeste je našli?” „Mislim da jesmo.” Valander ne reče ništa. Zatim ode pravo u Ledinge. Vetar se pojačao i promenio pravac — sada je duvao sa severa.

35. Našli su butnu kost. Ništa više. Potom je prošlo nekoliko sati dok nisu našli još neki deo skeleta. Tog dana je duvao hladni, promenljivi vetar, koji se probijao kroz odeću i pojačavao i inače neutešnu i odbojnu situaciju. Butna kost je stajala na plastičnoj ciradi. Valander je smatrao da su je ipak brzo pronašli. Nisu prekopali više od dvadeset kvadratnih metara, a pored toga, nalazila se začuđujuće blizu površine i otkrili su je kad se jedan ašov očešao o nju. Došao je i jedan lekar i čučnuo pored kosti. Naravno, nije mogao da kaže ništa više osim toga da je kost ljudska. Ali Valanderu više od toga i nije bilo potrebno. U njegovoj glavi više nije bilo sumnje da se radi o ostacima Kriste Haberman. Nastaviće s kopanjem, možda će naći ostatak skeleta pa će moći da utvrde i kako je ubijena. Da li ju je Holger Erikson ugušio? Da li ju je upucao? Šta se zapravo desilo pre toliko godina? Valander se osećao umorno i tužno tog dugačkog popodneva. Nije pomagalo ni to što je bio u pravu. Bilo je kao da je pogledao pravo u jednu užasnu priču s kojom se najradije ne bi suočavao. Bio je i na iglama u iščekivanju poziva Karla-Henrika Bergstranda. Nakon što je proveo par sati u blatu s Hansonom i ostalim policajcima koji su radili na iskopavanju, Valander se vratio u stanicu. Prethodno je obavestio Hansona o onome što se desilo u Istadu, o sastanku s Margaretom Nistet i otkriću da je u jednom kratkom periodu Katarina Taksel radila kao konobarica u vozu između Malmea i Stokholma. Tokom jednog putovanja, upoznala je nekoga ko je izvršio snažan uticaj na nju. Šta se tačno desilo nisu znali, ali ta nepoznata osoba bila je od presudnog značaja za nju. Valander nije znao ni da li se radi o muškarcu ili o ženi. Bio je samo siguran u to da će, kad budu našli tu osobu, napraviti veliki korak ka centru istrage koji im je sve vreme izmicao. Kad je došao u stanicu, okupio je ostale saradnike i ponovio ono što je pola sata ranije ispričao Hansonu. Sad im je ostalo samo da čekaju faks. Dok su sedeli u sali za sastanke, Hanson je pozvao i rekao da su našli i potkolenicu. Osećaj nelagode kod svih prisutnih bio je veliki. Valander je

znao da sada svi očekuju da se u blatu pojavi i lobanja. Popodne je bilo dugo. Na Skone se spustila prva jesenja oluja. Lišće je letelo parkingom ispred stanice. Ostali su u sali za sastanke, lako nisu imali ni o čemu posebnom da raspravljaju. S druge strane, sve je čekalo mnogo nagomilanih zadataka na stolu u kancelariji. Valander je smatrao da je sada najvažnije da skupe snagu. Ako naprave proboj uz pomoć podataka iz Malmea, moraće da odrade mnogo posla za kratko vreme. Zato su se sada odmarali oko konferencijskog stola. Tokom popodneva se javio i Birk i rekao da Hedvig Taksel nikada nije čula za Margaretu Nistet. Nije shvatala ni kako je potpuno zaboravila da je njena ćerka u jednom periodu radila kao konobarica u vozu. Birk je naglasio da misli da ona govori istinu. Martinson je neprekidno napuštao kancelariju da bi se javio kući. Valander je tada tiho razgovarao s An-Brit koja je rekla da misli da je Teresa već sad bolje. Ni Martinson više nije pominjao napuštanje posla. I u vezi s tim će morati da sačeka, pomislio je Valander. Istraživanje teških zločina podrazumeva zaustavljanje svega ostaiog u životu. U četiri po podne Hanson je pozvao i rekao da su našli srednji prst. Odmah potom se ponovo javio i rekao da su naleteli i na lobanju. Valander ga je tada pitao da li bi hteo smenu, na šta je Hanson odgovorio da može da nastavi. Bilo je dovoljno da jedan od njih navuče prehladu. Hladna nelagoda se proširila prostorijom kad je Valander rekao da polazi od toga da pronađena lobanja pripada Kristi Haberman. Švedberg je istog trenutka bacio dopola pojedeni sendvič koji je držao u ruci. Valander je već imao iskustva s tim. Skelet ne znači ništa dok se ne nađe lobanja. Tek tad je moguće pretpostaviti ko je osoba koja se nekada tu nalazila. U toj atmosferi napornog čekanja, gde su članovi istražnog tima sedeli poput malenih izolovanih ostrva oko stola, povremeno je dolazilo do kraćih razgovora. Raspravljalo se o raznim detaljima. Neko bi postavio pitanje, nego bi odgovorio, razjasnio i potom bi opet nastala tišina. A tada je Švedberg iznenada počeo da priča o Svenstaviku. „Holger Erikson mora da je bio čudan čovek. Prvo namami jednu Poljakinju u Skone, obećavajući joj ko zna šta. Brak? Bogatstvo? Da će

postati baronesa trgovine automobilima? A onda je odmah ubije. To je bilo pre skoro trideset godina. Ali kad on oseti da mu se smrt približava, kupuje oproštaj poklanjajući pare crkvi u Jemtlandu.” „Pročitao sam njegove pesme”, rekao je Martinson. „Bar neke od njih. Ne može se poreći da ponekad pokazuje određenu osećajnost.” „Prema životinjama”, odvratila je An-Brit Heglund. „Prema pticama. Ne i prema ljudima.” Valander se setio napuštenog kaveza za pse i upitao se koliko dugo stoji prazan. Hamren je podigao telefon i uspeo da nađe Svena Tirena u kamionu. Tako su dobili odgovor — poslednji pas Holgera Eriksona jednog je jutra iznenada pronađen mrtav u kavezu. To je bilo nekoliko nedelja pre nego što je sam Erikson završio u grobnici s kočevima. Tiren je to čuo od svoje žene koja je, sa svoje strane, to čula od poštara. Nije znao od čega je pas uginuo, ali bio je prilično star. Valander je pomislio da je neko sigurno ubio psa da ne bi lajao. I da ta osoba može biti samo ona koju oni sada traže. Uspeli su da nađu još jedno objašnjenje, ali još uvek im je nedostajala veza između događaja. Ništa nije bilo otkriveno do kraja. Valander je u pola pet pozvao Malme. Karl-Henrik Bergstrand je uzeo vezu. Još uvek traže, poručio je. Uskoro će im poslati sva imena i druge podatke koje je Valander zahtevao. Čekanje se nastavilo. Jedan novinar je pozvao i pitao šta iskopavaju na imanju Holgera Eriksona. Valander je neodgovaranje na pitanja opravdao istražno-tehničkim razlozima, ali nije bio odbojan. Izražavao se što je mogao ljubaznije. Lisa Holgešon je s njima provela veliki deo vremena. Takođe je s Perom Okesonom otišla do Ledingea. Za razliku od njihovog bivšeg šefa, Bjerka, međutim, ona nije bila rečita. Valanderu je prošlo kroz glavu to koliko su njih dvoje različiti. Bjerk bi iskoristio priliku da se požali na poslednju poruku koju je dobio od Centralne policijske uprave. Nekako bi uspeo to da poveže s trenutnom istragom. Lisa Holgešon je bila drugačija. Valander je odsudno ocenio da su oboje jednako dobri, svako na svoj način. Hamren je igrao mali šah sam sa sobom, Švedberg je tražio preostale dlake na svojoj ćeli, a An-Brit Heglund je žmurila. Valander je povremeno ustajao i šetao se po hodniku. Osećao se veoma umorno. Pitao se da li to što se Katarina Taksel nije više javljala nešto znači. Da li bi, uprkos svemu,

trebalo da raspišu poternicu za njom? Dvoumio se. Plašio se da bi to uplašilo ženu koja ju je pokupila. Tad začu kako telefon zvoni u sali za sastanke, pa se vrati i stađe na vrata. Švedberg se javi. Valander usnama nemo oblikova reč Malme, ali Švedberg odmahnu glavom. Bio je to Hanson. „Ovog puta rebro”, reče Švedberg nakon što je završio razgovor. „Možda ne bi trebalo da zove svaki put kad nađu neku kost?” Valander se vrati za sto. Telefon ponovo zazvoni. Švedberg ponovo podiže slušalicu i odmah je pruži Valanderu. "Za nekoliko minuta vam stiže faks”, reče Karl-Henrik Bergstrand. „Mislim da smo nabavili sve podatke koje ste tražili.” „Onda ste odradili odličan posao”, odgovori Valander. „Ako nam bude trebalo neko objašnjenje ili dopuna, javiću se.” „Siguran sam da hoćete”, odvrati Bergstrand. „Stekao sam utisak da niste od onih koji lako odustaju.” Svi su se okupili oko faksa. Posle nekoliko minuta, papir poče da izlazi. Valander odmah uvide da ima mnogo više imena nego što je očekivao. Kad se pošiljka okončala, iscepali su papire i podelili kopije. U sali za sastanke su u tišini analizirali podatke s papira. Valander je izbrojao trideset dva imena. Sedamnaest glavnih konduktera bile su žene. Nije prepoznao nijedno ime. Činilo se da ima beskonačno mnogo lista radnog vremena zaposlenih i različitih kombinacija. Dugo je tražio dok nije našao nedelju u kojoj nije bilo imena Margarete Nistet. Najmanje jedanaest žena je u tom periodu radilo na linijama na kojima je bila i Katarina Taksel. Nije bio siguran ni da je u potpunosti razumeo sve skraćenice i šifre za različite zaposlene i njihovo radno vreme. Valander nakratko oseti kako mu se obesnaženost vraća, ali onda je odagna i kucnu olovkom o sto. „Ovde imamo veliki broj ljudi”, reče. „Ako ne grešim, prvo bi trebalo da se usredsredimo na ovih jedanaest žena koje su radile kao kondukteri. Pored toga, imamo i četrnaest muškaraca. Ali hoću da krenemo od žena. Da li neko od vas prepoznaje neko ime?” Nadvili su glave nad sto. Niko se nije sećao da se ijedno ime pojavilo u nekom drugom delu istrage. Valander pomisli kako im nedostaje Hanson, on je imao najbolje pamćenje. Zato zamoli jednog od policajaca iz Malmea da

napravi kopiju i dostavi je Hansonu. „Onda da krenemo”, reče kad je policajac izašao. „Jedanaest žena. Moramo da proverimo svaku ponaosob. Negde ćemo valjda naći vezu s istragom. Podelićemo se. I počinjemo odmah. Veče će biti dugo.” Podelili su se i izašli iz sale. Trenutak obesnaženosti koji je Valander osetio sada je nestao. Osećao je da je lov počeo. Čekanje se konačno završilo. Mnogo sati kasnije, oko jedanaest uveče, Valander je ponovo počeo da očajava. Dotad su uspeli da otpišu samo dva imena. Jedna žena je poginula u saobraćajnoj nesreći mnogo pre nego što su Holgera Eriksona našli mrtvog u jarku. Druga se greškom našla na listi, lako je već bila prešla na administrativnu poziciju u Malmeu. Karl-Henrik Bergstrand je otkrio grešku i odmah pozvao Valandera. Tražili su dodirne tačke, ali bezuspešno. An-Brit Hegiund je došla u Valanderovu kancelariju. „Šta da radim s ovom?”, reče ona i protrese papir koji je držala u ruci. „Šta s njom?” „Aneli Olson, trideset devet godina, udata, četvoro dece. Živi u Engelholmu. Muž pastor u crkvi. Pre toga je radila kao kelnerica u jednom hotelu u Engelholmu. A onda se preškolovala, ali nije mi jasno zašto. Ako sam dobro razumela, ona je duboko religiozna. Radi u vozu, brine o porodici i koristi ono malo slobodnog vremena što ima za ručni rad i prlioge za misiju. Sta da radim s njom? Da je pozovem na saslušanje i pitam je da li je ubila tri muškarca u poslednjih mesec dana? Da li zna gde su Katarina Taksel i njena beba?” „Stavi je na stranu”, odgovori Valander."I to je korak u pravom smeru.” Hanson se u stanicu vratio oko osam, kad su se vetar i kiša toliko pojačali da se više nije moglo raditi. Rekao je i da će mu u nastavku trebati više ljudi na iskopavanju. A onda se odmah bacio na posao nalaženja podataka o ostalim ženama. Valander je uzalud pokušavao da ga pošalje kući, barem da presvuče mokru odeću, ali Hanson nije hteo. Valander je pretpostavljao da je Hanson što pre želeo da se oslobodi neprijatnog doživljaja stajanja u blatu i iskopavanja ostataka Kriste Haberman.

Nešto posle jedanaest Valander je sedeo za telefonom pokušavajući da uđe u trag članu porodice žene kola se prezivala Vedin i koja je radila kao glavni kondukter. Prethodne godine je najmanje pet puta menjala adresu. Prošla je kroz komplikovani razvod i bila na bolovanju većinu vremena. Taman je krenuo da okreće broj informacija kad se Martinson pojavi na vratima. Valander brzo spusti slušalicu. Po Martinsonovom licu zaključi da se nešto desilo. „Mislim da sam je našao”, reče on polako. „Ivon Ander. Četrdeset sedam godina.” „Zašto misliš da je ona?” „Možemo da krenemo od toga da živi u Istadu, u ulici Liregatan.” „Šta još imaš?” „Čudna je po mnogo aspekata. Nekako izmiče. Kao i cela ova istraga. Ali njena prošlost bi trebalo da nas zainteresuje. Radila je kao medicinska sestra, a radila je i na urgentnom.” Valander ga je nakratko nemo posmatrao, a potom ustade. „Zovi ostale”, reče."Odmah.” Nekoliko minuta kasnije, svi su bili u sali za sastanke. „Martinson ju je možda našao”, reče Valander."I živi u Istadu. ‘ Martinson je izneo sve što je dotad uspeo da otkrije o Ivon Ander. „Ima, dakle, četrdeset sedam godina. Rođena u Stokholmu. Izgleda da je došla u Skone pre petnaest godina. Prvih nekoliko godina živela je u Malmeu, a posle se preselila u Istad. Poslednjih deset godina radi za SŽ, ali se pre toga, verovatno još od mladosti, obrazovala za medicinsku sestru i mnogo godina je radila kao bolničarka. Zašto je iznenada promenila profesiju ja, naravno, ne znam. Radila je i kao pomoćnica u urgentnom centru. A postoje i dugi periodi kad se čini da uopšte nije imala posao.” „Šta je onda radila?”, upita Valander. "To su velike praznine.” "Je 1 udata?” „Živi sama.” "Je l’ razvedena?” "Ne znam. Nema dece. Mislim da se nije ni udavala. Ali njena služba se poklapa s Katarininom.”

Martinson je čitao iz beležnice, a onda je spustio papir na sto. „Još nešto”, reče. „Što je zapravo prvo na šta sam reagovao. Aktivna je u okviru SŽ-ovog odeljenja za slobodno vreme u Malmeu. Naravno, i mnogi drugi su. Ono što je, međutim, mene začudilo jeste to što se ona bavila bodibildingom.” U prostoriji zavlada tišina. „Drugim rečima, verovatno je snažna”, nastavi Martinson."A mi i tragamo za snažnom ženom, zar ne?” Valander na brzinu proceni situaciju. Da li je to ona? A potom se odluči. „Ostavljamo sva druga imena do daljeg”, reče. „Okupljamo se oko Ivon Ander. Ispričaj sve iz početka, samo polako.” Martinson ponovi šta je rekao, a ostali dopuniše pitanjima. Mnogo odgovora je nedostajalo. Valander pogleda na sat. Petnaest do dvanaest. „Mislim da bi još večeras trebalo da razgovaramo s njom.” „Ako ne radi”, reče An-Brit."Po listama se vidi da povremeno radi i noćnu smenu. Što izgleda čudno. Inače, glavni kondukteri i zapovednici rade ili dnevnu ili noćnu smenu, a ne i jednu i drugu. Ili možda grešim?” „Ili je kod kuće ili nije”, reče Valander. "A o čemu ćemo zapravo da razgovaramo s njom?” Pitanje je došlo od Hamrena. Bilo je osnovano. „Nije mi nezamislivo da je Katarina Taksel tamo”, odgovori Valander. „Ako ništa drugo, to može da nam bude izgovor — njena uznemirena majka. Počećemo time. Nemamo nikakvih dokaza protiv nje. Nemamo ništa, ali hoću da dođem i do otisaka prstiju.” „Znači, nećemo snažno da uletimo?”, upita Švedberg. Valander klimnu glavom ka An-Brit Heglund. „Mislio sam da je nas dvoje posetimo. Možemo da povedemo još jedan auto kao pojačanje. Ako se nešto desi.” „Šta bi se desilo?”; upita Martinson. „Ne znam.” „Zar to nije malo neodgovorno?”, nastavi Švedberg. „Ipak je sumnjičimo za učestvovanje u ozbiljnim zločinima.” „Naravno, ponećemo oružje”, odgovori Valanaer. Prekinuo ih je jedan radnik iz centrale koji je pokucao na vrata. „Stigla je

poruka od lekara iz Lunda”, reče."Radio je preliminarnu procenu ostataka skeleta koje ste našli. Misli da se radi o ženi i da je odavno zakopana.” „Onda znamo”, reče Valander. „Ako ništa drugo, na putu smo da rešimo nestanak star dvadeset sedam godina.” Policajac izađe iz sobe, a Valander se vrati onome o čemu su pričali. „Mislim da se ništa neće desiti”, ponovi. "A šta ćemo ako Katarina Taksel nije tamo? Bez obzira na sve, kucamo joj na vrata usred noći.” „Pitaćemo je o Katarini”, reče Valander. „Nju tražimo. Ništa više.” "A šta ako nije kod kuće?” Valander odgovori bez premišljanja. „Onda ulazimo u stan”, reče."A auto će paziti da se ona ne vrati. Telefoni će nam biti uključeni. Vi ostali ostanite ovde. Znam da je kasno, ali nemamo izbora.” Niko se nije bunio. Nešto posle ponoći, izašli su iz stanice. Vetar je sad dostigao snagu oluje. Valander i An-Brit išli su njenim autom, a Martinson i Švedberg su ih pratili. Ulica Liregatan nalazila se u centru Istada. Parkirali su se jedan blok dalje. Grad je bio pust. Samo jedan auto im je prošao u susret, i to policijska patrola. Valander se nakratko zapita da li će novoosnovana biciklistička patrola uspeti da odveze svoju rutu pod ovako snažnim vetrom. Ivon Ander je živela u jednoj staroj ali renoviranoj drvenoj kući. Vrata su izlazila direktno na ulicu. U kući je bilo ukupno tri stana, a njen je bio onaj u sredini. Prešli su na drugu stranu ulice i pogledali fasadu. Osim jednog osvetljenog prozora skroz levo, u kući je bio mrak. „Ili spava ili nije kod kuće”, reče Valander. „Ali moramo da pođemo od toga da je tu.” Bilo je dvanaest i dvadeset. Vetar je snažno duvao. "Je l’ to ona?”, upita An-Brit. Valander primeti da joj je hladno i da je neraspoložena. Da li zato što traže ženu? "Jeste”, odgovori Valander. „Sigurno je ona.” Prešli su ulicu. Levo od njih je stajao auto u kom su bili Martinson i Švedberg. Farovi su bili ugašeni. An-Brit pozvoni na vrata. Valander prisloni

uvo i ču kako zvoni u stanu. Napeto su iščekivali. Valander joj dade znak glavom da pozvoni ponovo. I dalje ništa. I treći put, isti rezultat. „Možda spava”, reče An-Brit Heglund. "Ne”, odgovori Valander. „Mislim da nije kod kuće.” Pokuša da otvori vrata, ali bila su zaključana. Zatim zakorači na ulicu i mahnu ka autu. Martinson dođe. On je bio najbolji u otvaranju vrata bez upotrebe fizičke snage. Imao je baterijsku lampu i svežanj kalauza. Valander je držao lampu dok je Martinson radio. Trebalo mu je više od deset minuta da obije bravu. Valander se osvrnu. Ulica je bila prazna. On i An-Brit uđoše u stan i oslušnuše. Činilo se da u predsoblju nije bilo prozora. Valander upali svetlo. Levo je bila dnevna soba niskog plafona, desno kuhinja. Pravo su bile stepenice koje su vodile na sprat. Pod im je škripao pod nogama. Na spratu su.bile tri spavaće sobe, sve prazne. Nije bilo nikoga u celom stanu. Valander pokuša da proceni situaciju. Bilo je skoro jedan. Da li se može očekivati da će se žena vratiti tokom noći? Pomisli kako mnogo govori protiv, a skoro ništa u korist toga. Pre svega činjenica da je ona u društvu Katarine Taksel i njenog novorođenčeta. Da li bi ih noću nekud vozila? Valander priđe staklenim vratima u jednoj od soba i vide da vode ka terasi na kojoj su velike saksije zauzimale gotovo čitav prostor. Saksije su, međutim, bile prazne, nije bilo cveća, samo zemlje. Prizor terase s praznim saksijama iznenada ga ispuni nelagodom i on brzo izađe iz sobe i vrati se s An-Brit u predsoblje. „Zovi Martinsona”, reče."I zamoli Švedberga da se vrati u stanicu. Moraju da nastave potragu. Mislim da Ivon Ander ima još neko prebivalište. Najverovatnije kuću.” „Hoćemo da organizujemo nadzor na ulici?” „Neće se vraćati večeras, ali, naravno, možemo da ostavimo jedan auto ispred. Zamoli Švedberga da sredi to.” An-Brit Pleglund pođe, ali Valander je zaustavi. Zatim se osvrnu, uđe u kuhinju i upali svetlo iznad sudopere. U njoj su stajale dve neoprane šolje. Valander ih uvi u peškir i pruži ih An-Brit. „Otisci prstiju”, reče. „Daj šolje Švedbergu, a on nek ih da Nibergu. Ovo može biti presudno.”

Valander se ponovo pope na sprat i začu kako ona zatvara ulazna vrata. Stajao je u mraku. Tad uradi nešto što iznenadi i njega samog - uđe u kupatilo i pomirisa jedan peškir. Oseti blag miris jednog specifičnog parfema. Ali miris ga iznenada podseti na nešto drugo. On pokuša da uhvati sliku. Sliku mirisa. Pomirisa ponovo, ali ne uspe da je nađe. Bez obzira na to, oseti da je prilično blizu. Negde je osetio ovaj miris. Nekom drugom prilikom. Samo nije mogao da se seti gde i kada, ali znao je da je bilo nedavno. A onda se ulazna vrata otvoriše i on se trgnu. Odmah potom se na spratu pojaviše Martinson i An-Brit Heglund. „Sad treba da krenemo u potragu”, reče Valander."Ne tražimo samo ono što bi je moglo povezati s ubistvima, već nešto što bi ukazalo na to da zaista ima još neku kuću. Hoću da znam gde je.” „Zašto bi imala drugu kuću?”, upita Martinson. Sve vreme su govorili tiho, kao da se osoba koju traže nalazi u blizini i može da ih čuje. „Katarina Taksel”, odgovori Valander. „Njeno dete. A pored toga, polazili smo od toga da je Jesta Runlelt tri nedelje držan negde u zatočeništvu. Imam jak osećaj da se to nije desilo ovde, usred Istada.” Martinson i An-Brit ostaše na spratu, a Valander siđe u prizemlje, navuče zavese u dnevnoj sobi i upali nekoliko lampi. Potom stade nasred sobe i polako poče da se okreće posmatrajući sobu. Pomisli kako žena koja tu živi ima lep nameštaj. I kako puši. Pogleda pepeljaru koja je stajala na stočiću kraj kožnog kauča. Nije bilo pikavaca, samo tragova pepela. Na zidovima su visile slike i fotografije. Valander priđe zidu i pogleda nekoliko slika. Mrtva priroda, vaze s cvećem. Ništa posebno dobro. U desnom uglu potpis — Ana Ander ’58. Rođaka, dakle. Pomisli kako je Ander neobično prezime. Pojavljivalo se i u istoriji švedskog kriminala, ali nije mogao da se seti u kom kontekstu. Potom pogleda nekoliko uramljenih fotografija. Skonsko imanje. Slikano odozgo iskosa. Valander pretpostavi da je fotograf stajao na krovu ili na visokim merdevinama. Zatim ponovo prošeta sobom i pokuša da oseti ženu koju su tražili. Upita se zašto mu je to toliko teško. Sve odiše napuštenošću, pomisli. Uređenom i pedantnom napuštenošću. Ona retko

boravi ovde. Vreme provodi negde drugde. Zatim priđe radnom stolu koji je stajao uza zid. Iza zavese ugleda malo dvorište. Prozor je propuštao hladan vetar. Valander izvuče stolicu i sede. Otvori najveću fioku, nije bila zaključana. Jedan auto prođe ulicom. Valander primeti svetlost farova koja blesnuše u prozor i potom nestadoše. Ostade samo vetar. U fioci su bili svežnjevi pisama. On izvadi naočare i izvuče pismo s vrha gomile. Pošiljalac A. Ander. Ovog puta s adresom u Španiji. Valander izvadi papire i baci pogled na tekst. Ana Ander je bila njena majka, to je odmah bilo jasno. Opisivala je svoje putovanje. Na poslednjoj strani je napisala da kreće u Alžir. Pismo je bilo datirano na april 1993. Valander vrati pismo na vrh gomile. Sa sprata zaškripaše podne daske. Valander rukom opipa kraj fioke. Ništa. Potom pređe na ostale fioke. Čak i papir izgleda napušteno, pomisli. Nije našao ništa što bi ga nagnalo da zastane. Ovde je previše prazno da bi bilo prirodno. Sada je bio ubeđen da ona živi negde drugde. Ipak, nastavi s pregledanjem fioka. Pod na spratu je škripao. Bilo je pola dva. Vozila je kroz noć i osećala veliki umor. Katarina je bila uznemirena. Bila je prinuđena da je sluša nekoliko sati. Često je razmišljala o slabosti tih žena. Dozvoljavale su da ih muče, zlostavljaju, ubijaju. Ako bi preživele, noćima bi se žalile. Nije ih razumela. Sad, dok je vozila kroz noć, pomislila je na to da ih zapravo prezire. Zato što ne pružaju otpor. Bilo je jedan posle ponoći. U normalnoj situaciji sada bi spavala. Trebalo je da rano ujutru bude na poslu. A i planirala je da spava u Volšeu. Sada se, međutim, usudila da ostavi Katarinu i njeno dete same. Ubedila ju je da ostane tamo. Još nekoliko dana, možda nedelju. Sutra uveče će ponovo pozvati njenu majku. Katarina će je pozvati, a ona će sedeti pored nje. Nije mislila da će Katarina reći nešto što ne bi trebalo, ali svejedno je volela da bude tu. Bilo je jedan i deset kad je stigla u Istad. Instinktivno je osetila opasnost kad je skrenula u ulicu Liregatan i videla parkirani auto sa ugašenim farovima. Nije mogla da se okrene, morala je da nastavi. Hitro je bacila pogled na auto dok je prolazila. U njemu su sedela

dva muškarca. Videla je i da joj u stanu gori svetlo. Toliko se izbezumila da je pritisnula gas i auto se trznuo. Jednako brzo je i ukočila kad je skrenula iza ćoška. Znači, našli su je. Oni koji su motrili na Katarininu kuću. Počelo je da joj se vrti u glavi, ali ne od straha. U stanu nije bilo ničega što bi ih odvelo do Volšea, ništa što je govorilo ko je ona. Ništa osim njenog imena. Sedela je nepomično. Vetar je u naletima udarao u auto. Ugasila je motor i isključila farove. Morala je da se vrati u Volše. Sada je shvatila zašto je otišla odande — da vidi da li su ljudi koji su je pratili ušli u njen stan. Ipak, još uvek je daleko ispred njih. Nikada je neće stići. Razvijaće svoje ceduljice do poslednjeg imena u imeniku. Ponovo je upalila motor i odlučila da još jednom prođe pored svoje kuće. Auto je i dalje stajao tamo. Stala je dvadeset metara iza njega, s upaljenim motorom. Iako je razdaljina bila velika, a ugao loš, videla je da su u njenom stanu navučene zavese. Oni koji su bili unutra, upalili su svetio i sad traže. Ali neće ništa naći. Otišla je odatle. Naterala se da to učini neprimetno, da ne škripi gumama kao što ima običaj da radi. Kad se vratila u Volše, Katarina i njeno dete su spavali. Ništa se neće promeniti. Sve će se nastaviti po planu. *** Valander se vratio svežnju pisama kad začu brze korake na stepenicama i ustade iz stolice. Prvo siđe Martinson, a za njim i An- -Brit Heglund. „Mislim da bi ovo trebalo da vidiš”, reče Martinson. Bio je bled, glas drhtav. On spusti jedan pohabani tefter s crnim koricama na sto. Bio je otvoren. Valander se nagnu i stavi naočare. U tefter su bila zapisana imena. Na margini je kraj svakog stajao broj. Valander nabra čelo. „Prelistaj par strana”, reče Martinson. Valander to i učini i vide još jednu listu imena. Pošto je bilo strelica, prežvrljanih imena i promena, on pomisli da gleda nekakvu pripremu za nešto. „Još par strana”, reče Martinson.

Valander po njegovom glasu zaključi da je potresen. Lista imena se ponovo pojavi. Ovog puta je promena i rokada bilo manje. I tad spazi. Prvo ime koje je prepoznao — Jesta Runfelt. Potom nađe i ostala Holger Erikson i Eugen Blumberg. Na kraju njihovih redova bio je napisan i datum. Dan njihove smrti. Valander pogleda Martinsona i An-Brit. Oboje su bili bledi. Više nije bilo sumnje. Došli su na pravo mesto. "U ovom bloku ima preko četrdeset imena‘, reče Valander."Je 1’ planirala da svima oduzme život?” „Bar znamo ko je verovatno na redu”, reče An.-Brit i pokaza. Ture Grunden. Ispred njegovog imena stajao je crveni uzvičnik, ali nije bilo datuma na desnoj margini. "Na samom kraju je jedan iscepan papir”, reče An-Brit. Valander ga pažljivo izvadi. Na njemu su se nalazile uredno napisane beleške. Valander pomisli kako rukopis podseća na rukopis njegove bivše žene Mone. Slova su bila zaobljena, redovi jednaki i pravilni. Bez podvlačenja i ikakvih promena. Ipak, tekst je bilo teško protumačiti. Šta su beleške značile? Bilo je cifara, ime mesta Hesleholm, jedan datum, nešto što bi moglo biti neko vreme iz reda vožnje - 07-50. Sutrašnji datum. Subota 22. oktobar. „Šta ovo znači, do đavola?”, reče Valander. „Hoće li Ture Grunden izaći u Hesleholmu u 07.50?” „Možda će se ukrcati na voz”, odgovori An-Brit. Valander shvati. Nije morao da se premišlja. „Zovi Birka. On ima broj Karla-Henrika Bergstranda iz Malmea. Nek ga probudi i pita ga da li Ivon Ander radi u vozu koji staje ili kreće iz Hesleholma u 07-50 sutra ujutru.” Martinson uze telefon. Valander je zurio u tefter. „Gde je ona?”, upita An-Brit Heglund. „Gde se nalazi sada? Znamo gde će verovatno biti sutra ujutru.” Valander je pogleda. U pozadini su se nazirale slike i fotografije. Iznenada mu postade jasno. Trebalo je odmah da shvati. Pride zidu, skinu

uramljenu fotografiju imanja i okrenu je. Hansgorden u Velšeu 1965 , neko je napisao mastilom. „Tu živi”, reče."I verovatno se tu nalazi sada.” „Šta ćemo?”, upita ona. „Idemo po nju”, odgovori Valander. Martinson je u međuvremenu dobio Birka. Sačekali su. Razgovor je bio kratak. „Uloviće Bergstranda”, reče Martinson. Valander je stajao s tefterom u ruci. „Onda idemo” reče. „Pokupićemo ostale usput.” „Znamo li gde je Hansgorden?”, upita An-Brit. „Naći ćemo u registru imanja”, odgovori Martinson. „Neće nam trebati više od deset minuta.” Sada su istinski žurili. U pet do dva su se vratili u stanicu i pokupili umorne kolege. Martinson je na kompjuteru počeo da traži Hansgorden. Trebalo mu je više vremena nego što je mislio. Našao ga je tek oko tri sata. Potom su uzeli kartu. Hansgorden se nalazio na početku seoceta Volšea. "Da ponesemo oružje?”, upita Švedberg. "Da”, odgovori Valander. „Ali ne zaboravite da je u kući i Katarina Taksel s detetom.” Niberg uđe u salu za sastanke. Kosa mu je bila raščupana, a oči crvene. "Na jednoj šolji smo našli ono što smo tražili”, reče. „Otisci se poklapaju. S torbe i sa opuška. Pošto nema palca, ne znam da li se poklapaju s onim koji smo našli na tornju. Cudno je samo to što su se tamo pojavili kasnije. Kao da se još jednom pela na toranj. Ako se radi o njoj. A očigledno se radi. Ko je ona?” „Ivon Ander”, odgovori Valander."I sad idemo po nju. Samo da se Bergstrand javi.” „Zar uopšte moramo njega da čekamo?”, upita Martinson. „Pola sata”, odgovori Valander. „Ne duže.” Čekali su. Martinson je izašao da proveri da li je stan u ulici Liregatan i dalje pod prismotrom. Prošla su dvadeset dva minuta dok Bergstrand nije pozvao. „Ivon Ander radi u vozu koji sutra ujutru kreće iz Malmea na sever”,

reče. "To je onda to”, odvrati Valander kratko. Bilo je petnaest do četiri kad su izašli iz Istada. Oluja je tada dostigla vrhunac. Poslednje što je Valander još obavio bi la su dva telefonska razgovora. Jedan s Lisom Holgešon, drugi s Perom Okesonom. Niko nije imao nikakvih primedbi. Trebalo je da je uhvate što je pre moguće.

36. Nešto posle pet ujutru grupisali su se oko imanja koje se zvalo Hansgorden. Vetar je bio jak, svima je bilo hladno, ali opkolili su kuću senkovitim manevrom. Posle kraće diskusije, dogovorili su se da Valander i An-Brit uđu. Ostali su zauzeli pozicije tako da budu u kontaktu s barem jednim kolegom. Parkirali su automobile tako da se ne vide iz kuće i poslednji deo puta prešli peške. Valander je odmah primetio crveni golf koji je stajao ispred kuće. Na putu do Volšea brinuo se da ona nije već otišla. Ali auto je stajao tu. Ona je još uvek ovde. U kući su bila ugašena svetla i bilo je mirno. Nije se moglo primetiti nikakvo kretanje. Valander nije video ni nekog psa čuvara. Sve se odigralo veoma brzo. Zauzeli su pozicije. Valander je zamolio AnBrit da preko voki-tokija javi ostalima da će sačekati još nekoliko minuta pre nego što udu. Sačekati, šta? Bila je nervozna. Valander nije objasnio. Možda je i on morao da završi neku započetu unutrašnju pripremu? Ili je imao potrebu da napravi jednu slobodnu zonu u kojoj će za nekoliko minuta proći kroz sve što se desilo? Stajao je ispred kuće i smrzavao se i sve mu je izgledalo nestvarno. Mesec dana su tragali za jednom neuhvatljivom, čudnovatom senkom. A sada su stajali pred ciljem, pred okončanjem lova. Morao je da se oslobodi osećanja nestvarnosti koji je doživeo pred svime što se desilo. Pre svega, prema ženi koju će sada uhvatiti. Zbog svega toga bilo mu je potrebno malo mesta za disanje. Zato je rekao da će sačekati. Stajao je s An-Brit u zavetrini kraj oronule šupe. Ulazna vrata kuće bila su udaljena oko dvadeset pet metara. Vreme je prolazilo. Uskoro je trebalo da svane. Više nisu mogli da čekaju. Valander je rekao da ponesu oružje, ali želeo je da sve prođe mirno. Pre svega zato što je u kući bila i Katarina Taksel s bebom. Ništa nije smelo da pode po zlu. Najvažnije od svega bilo je da ostanu pribrani. "Idemo”, reče. „Javi ostalima.” Ona tiho prenese informaciju voki-tokljem i dobi seriju potvrda. Zatim izvadi pištolj. Valander odmahnu glavom.

„Vrati ga u džep”, reče. „Ali ne zaboravi gde ti je.” U kući je i dalje bilo mirno, bez ikakvog kretanja. Krenuli su, Valander prvi, An-Brit ukoso iza njega. Vetar sve vreme snažan, olujni. Valander još jednom baci pogled na sat. Pet i devetnaest minuta. Trebalo je da je Ivon Ander ustala, ako planira da stigne na rani jutarnji voz. Stali su ispred vrata, Valander duboko udahnu, pokuca i napravi korak unazad. Ruka mu je bila na pištolju u desnom džepu jakne. Ništa se ne desi. Priđe vratima i ponovo pokuca, istovremeno proveravajući bravu. Vrata su bila zaključana. Ponovo pokuca i iznenada oseti nemir. Potom poče pesnicom da lupa u vrata, ali i dalje bez ikakve reakcije iznutra. Nešto nije bilo u redu. "Provalićemo”, reče. „Javi. Ko je poneo pajser? Zašto ga nismo mi uzeli?” An-Brit Heglund je govorila odlučnim glasom u voki-toki, okrenuvši se leđima vetru. Valander je sve vreme pazio na prozore s obe strane vrata. Švedberg dotrča s pajserom. Valander mu reče da se odmah vrati na svoju poziciju. Zatim zavuče pajser i poče svom snagom da ga vuče. Brava se polomi. U predsoblju je bilo upaljeno svetlo. Iako to nije planirao, izvuče pištolj. An-Brit brzo pođe za njim. Valander se pognu i uđe. Ona je stajala ukoso iza njega i pokrivala ga. Sve je bilo mirno."Policija!”, povika Valander. „Tražimo Ivon Ander.” Ništa se ne desi. On povika ponovo, polako se krećući ka sobi na koju je predsoblje izlazilo. An-Brit je išta odmah iza njega. Nestvarnost se vrati. Valander zakorači u veliku, otvorenu sobu. S pištoljem na gotovs osvrnu se i vide da je prazna, pa spusti oružje. An-Brit je stajala s druge strane vrata. Soba je bila velika, svetlo upaljeno. Pećnica čudnog oblika stajala je duž jednog zida. Iznenada se otvoriše vrata s druge strane sobe. Valander se trgnu i ponovo podiže pištolj, An-Brit kleknu na jedno koleno. Katarina Taksel uđe u sobu, obučena u spavaćicu. Izgledala je uplašeno. Valander spusti pištolj, An-Brit takođe. Valander tad shvati da Ivon Ander nije u kući. „Šta se dešava?”, upita Katarina Taksel. Valander joj brzo priđe. „Gde je Ivon Ander?” „Nije ovde.”

„Gde je?” „Pretpostavljam da je otišla na posao.” Valanderu se stvarno žurilo. „Ko ju je pokupio?” „Uvek sama vozi.” „Pa, zar nije ono njen auto ispred kuće?” „Ima dva automobila.” Naravno, pomisli Valander. Crveni golf joj nije jedini auto. „Jesi li ti dobro?”, upita potom. „I dete.” „Zašto ne bismo bili dobro?” Valander brzo pogleda oko sebe, a potom zamoli An-Brit da pozove ostale. Vreme je letelo i morali su da nastave. „Pozovite Niberga”, reče. „Nek pretraži celu kuću, od podruma to tavana.” Smrznuti policajci su se okupili u velikoj beloj sobi. „Otišla je”, reče Valander."Na putu je ka Hesleholmu. Bar ništa ne ukazuje na nešto drugo. Tamo joj počinje smena, tamo će u voz ući i putnik po imenu Ture Grunden, koji je obeležen kao sledeći na njenoj listi smrti.” „Zar će ga stvarno ubiti u vozu?”, upita Martinson izbezumljeno. "Ne znamo”, odgovori Valander. „Ali nećemo više ubistava. Moramo da je uhvatimo.” „Trebalo bi da upozorimo kolege iz Hesleholma”, reče Hanson. "Iz kola ćemo”, odvrati Valander. „Mislio sam da Hanson i Martinson krenu sa mnom. Vi ostali preuzmite kuću, i razgovarajte s Katarinom.” Valander klimnu glavom ka njoj. Stajala je kraj zida. Svetlo je bilo sivo i gotovo se utopila u zid, rastvorila, postala nevidljiva. Da li neko zaista može toliko da prebledi da postane nevidljiv? Pošli su. Hanson je vozio. Martinson je uzeo telefon da pozove Hesleholm, ali Valander mu reče da sačeka. „Mislim da je najbolje da ovo sami obavimo”, reče. „Ako nastane haos, ko zna šta može da se desi. Može biti opasna, to je sad jasno. Opasna i po nas.” "Pa, nego šta nego je opasna”, odvrati Hanson začuđeno. „Ubila je tri čoveka. Nabila ih na kočeve, ugušila i udavila. Ako neko takav nije opasan,

ne znam ko jeste.” „Ne znamo kako Grunden izgleda”, reče Martinson. „Da ga prozovemo preko razglasa na stanici? Za nju bar znamo da je u uniformi, zar ne?' „Možda”, odgovori Valander. „Videćemo kad stignemo. Uključi sirenu, žuri nam se.” Hanson je vozio brzo, ali vreme je i pored toga isticalo. Na dvadesetak minuta od polaska voza, Valander je bio ubeđen da neće stići. A onda im puče guma. Hanson opsova i zakoči. Kad su videli da moraju da promene zadnji levi točak, Martinson ponovo htede da pozove kolege iz Hesleholma. Ako ništa drugo, mogu da pošalju bar auto. Ali Valander mu reče da ne zove. Bio je odlučan. Ipak će stići. Munjevitom brzinom su promenili točak dok im je hladni vetar razdirao odeću, i vratili se na put. Hanson je sada vozio veoma brzo, vreme je isticalo, a Valander je pokušavao da odluči šta im je činiti. Bilo mu je teško da poveruje da će Ivon Ander ubiti Grundena pred svim putnicima koji ulaze ili izlaze iz voza. To se nije poklapalo s načinom na koji je ranije postupala. Odlučio je da do daljeg zaborave na Turea Grundena i nađu nju — ženu u uniformi — i uhvate je što je diskretnije moguće. Ušli su u Hesleholm i Hanson je krenuo pogrešnim putem, lako je tvrdio da zna kuda ide. Tad se i Valander iznervirao, i kad su stigli na stanicu, počeli su da viču jedan na drugog. Izleteli su iz auta, neisključivši sirene. Tri muškarca, pomisli Valander. U najboljim godinama, koji izgledaju kao da su krenuli da opljačkaju stanicu ili barem kao da trče na voz koji upravo polazi. Sat je pokazivao da imaju tačno tri minuta. 7,47. Sa razglasa prozvaše voz, ali Valander nije uspeo da razazna da li voz tek dolazi ili je već stigao. Reče Martinsonu i Hansonu da moraju da se smire. Izaći će na peron, u razmacima, ali u stalnom kontaktu jedan s drugim. Kad je nađu, brzo će je okružiti i zamoliti je da pođe s njima. Valander je znao da je to kritični trenutak. Nisu mogli. da znaju kako će ona reagovati. Moraće da budu spremni, ne s izvučenim pištoljima, već da se snađu golim rukama. To je podvukao više puta. Ivon Ander nije koristila oružje. Moraće da budu spremni, ali za to da je uhvate bez pucanja. Zatim su izašli na peron. Vetar je i dalje bio hladan i snažan. Voz još uvek nije stigao na stanicu. Putnici su tražili zavetrinu gde god su mogli. Bilo

je izuzetno mnogo onih koji su tog subotnjeg jutra putovali ka severu. Izašli su na peron, prvo Valander, pa Hanson, pa Martinson koji je stao tik uz ivicu. Valander odmah primeti jednog konduktera koji je pušio cigaretu. Primeti i da je sam počeo da se znoji od uzbuđenja. Ivon Ander nije bilo. Nije bilo nijedne žene u uniformi. Pogledom brzo potraži nekoga ko bi mogao da bude Ture Grunden, ali to je, naravno, bilo besmisleno. Nije imao lice, bio je samo podvučeno ime u jednom stravičnom tefteru. Valander razmeni poglede s Hansonom i Martinsonom, a potom se okrenu ka stanici da vidi da Ivon ne dolazi iz tog pravca. U tom trenutku voz uđe u stanicu. Valander oseti da nešto kreće po zlu. I dalje je odbijao da poveruje da je ona odlučila da ubije Grundena na samom peronu, ali nije mogao da bude siguran. Previše puta je prisustvovao situacijama kad su proračunate osobe gubile kontrolu i reagovale impulsivno i protivno navikama. Putnici počeše da podižu torbe. Voz je stizao na peron. Kondukter je u međuvremenu bacio cigaretu. Valander shvati da više nema izbora i da mora da razgovara s njim i pita ga da li je Ivon Ander već u vozu ili je došlo do neke promene u njenoj radnoj šemi. Voz zakoči. Valander poče da se probija kroz putnike koji su žurili da se ukrcaju i pobegnu s vetra. Tad iznenada spazi jednog usamljenog čoveka koji se upravo spremao da podigne torbu nešto dalje na peronu. Kraj njega se istog trenutka stvori jedna žena u dugom kaputu koji je vetar nosio. Drugi voz je stizao iz suprotnog smera. Valander nije bio siguran u to da li je razumeo kontekst, ali ipak reagova kao da mu je sve bilo sasvim jasno. Odgurnu putnike koji su mu stajali na putu, a Hanson i Martinson potrčaše za njim, iako zapravo nisu znali kuda se zaputio. Valander vide kako žena iznenada hvata muškarca s leđa. Izgledala je prilično snažno, gotovo ga je podigla sa zemlje. Valander pretpostavi da planira da ga baci pod voz i pošto shvati da ne može da stigne, on povika. Uprkos buci lokomotive, moraće da ga čuje. Samo trenutak oklevanja biće dovoljan. Ona pogleda ka Valanderu, kraj koga se u tom trenutku pojaviše i Hanson i Martinson. Svi zajedno pojuriše ka ženi koja je u međuvremenu pustila čoveka. Vetar joj podiže mantil i Valander spazi uniformu ispod njega. Ona tad podiže ruku i uradi nešto zbog čega Hanson i Martinson zastadoše — skinu kosu koju vetar odmah podiže i odnese. Ispod perike kosa joj je bila kratka. Oni ponovo potrčaše. Činilo se da Ture Grunden još uvek nije shvatao šta je trebalo da

mu se desi. "Ivon Ander!”, povika Valander."Policija!” Martinson je tada već bio nadomak nje. Valander vide kako pruža ruku da je uhvati. A onda se sve odigralo vrlo brzo. Ona ga desnom pesnicom nekoliko puta snažno i odlučno udari u levi obraz. Ne ispuštajući ni glasa, on pade na peron. Valander začu kako neko viče iza njega. Jedan putnik je otkrio šta se dešava. Nakon onoga što se desilo Martinsonu, Hanson zastade da izvuče pištolj, ali tad je već bilo prekasno. Ona ga povuče za jaknu, iz sve snage ga šutnu u prepone i na trenutak se nadvi nad njim. Potom nastavi da beži, istovremeno skidajući i bacajući mantil. On zaleprša, a potom ga ponese nalet vetra. Valander zastade kod Martinsona i Hansona da vidi kako su. Martinson je bio bez svesti, a Hanson je stenjao i bio bled u licu. Kad je Valander podigao glavu, nje više nije bilo. On potrča duž perona i spazi je kako pretrčava prugu. Shvati da neće moći da je stigne. Pored toga, nije znao ni kako je zapravo Martinson. Zato se okrenu i tad vide da Turea Grundena više nema na peronu. Stanični radnici su trčali ka njima. Niko u sveopštoj zabuni nije shvatao šta se desilo. Perioda koji je usledio Valander će se kasnije sećati kao haosa kojem se činilo da nema kraja. Pokušavao je da uradi više stvari istovremeno, ali niko nije razumeo šta on govori. Pored toga, putnici su sve vreme prolazili pored njega, Usred te neverovatne gungule, Hanson se pridigao, ali Martinson je i dalje bio u nesvesti. Valander je besneo zbog toga što hitna pomoć nije došla i tek kad su stigli neki hesleholmski policajci, uspeo je barem donekle da sagleda situaciju. Martinson je bio ozbiljno nokautiran, ali disanje mu je bilo ravnomerno. Kad su ga bolničari stavili na nosila, Hanson je bio na nogama i otišao je s njim do bolnice. Valander je policajcima objasnio da su hteli da uhapse jednu ženu koja je radila kao glavni kondukter, ali da im je pobegla. Tada je Valander primetio i da je voz otišao i upitao se da li se Ture Grunden ukrcao. Da li je uopšte shvatao koliko blizu smrti se našao? Valander je uvideo da niko ne razume šta on govori. Samo zbog legitimacije i autoriteta prihvatili su da je policajac, a ne neki ludak. Jedino što ga je zanimalo, osim Martinsonovog stanja, bilo je to kuda je Ivon Ander otišla. Pozvao je An-Brit Heglund tokom tih dramatičnih minuta

na peronu i ispričao joj šta se deslio. Rekla je da će biti spremni ako se ona vrati u Volše. I njen stan u Istadu je odmah stavljen pod prismotru. Ipak, Valander je bio sumnjičav. Mislio je da se ona neće tamo pojaviti. Sada je znala da nisu samo organizovali njen nadzor, već i da su joj za petama i da se neće predati dok je ne uhvate. Kuda je mogla da ode? Neplanirano bekstvo? Nije smeo da zanemari ni tu mogućnost. U isto vreme, nešto je govorilo protiv te alternative. Ona je sve planirala. Uvek je išla promišljenim stazama. Valander ponovo pozva An-Brit, reče joj da razgovara s Katarinom Taksel i postavi joj samo jedno pitanje — da li je Ivon Ander imala još neko skrovište? Sva ostala pitanja su mogla da sačekaju. „Mislim da uvek ima rezervni izlaz”, reče Valander. „Možda je pomenula neko mesto, neku adresu, a da Katarina nije znala da se radi o skrovištu.” „Možda će otići u Katarinin stan u Lundu.” Valander shvati da je ona možda u pravu. „Zovi Birka”, reče. „Zamoli ga da proveri.” „Ona ima ključeve”, reče An-Brit. „Katarina mi je rekla.” Valandera je u bolnicu prebacio policijski auto. Hansonu nije bilo dobro i ležao je na nosilima. Mošnice su mu otekle i trebalo je da ga zadrže zbog daljeg ispitivanja. Martinson je i dalje bio bez svesti. Jedan lekar je Valandera obavestio da je doživeo teški potres mozga. „Taj koji ga je udario mora da je bio prilično jak”, reče lekar. "Jeste”, odvrati Valander. „Samo što nije bio muškarac, nego žena.” Otišao je iz bolnice. Kuda se zaputila? Nešto mu se vrtelo po podsvesti. Nešto što je moglo doneti odgovor na pitanje gde je ona ili barem kuda se zaputila. A onda se seti i stade ispred ulaza u bolnicu. Niberg je bio jasan. Otisci na tornju morali su da dospeju tamo nekom kasnijom prilikom. Mogućnost je postojala, lako nije bila velika. Ivon Ander je možda bila slična njemu. U stresnim situacijama tražila je samoću. Mesto na kom će moći sve da sagleda, da donese odluku. Sve njene akcije odavale su utisak detaljnog planiranja i pažljivog proračuna, a sada ju je život okrenuo naopako. Valander odluči da je to uprkos svemu vredno pokušaja. Mesto je, naravno, bilo ograđeno, ali Hanson je rekao da će se iskopavanje nastaviti tek kad dobiju sredstva koja su zahtevali. Valander je

pretpostavio i da nadzor vrše samo patrole u prolazu. Pored toga, mogla je da dođe i putem koji je ranije koristila. Valander se pozdravi s policajcima koji su mu pomogli, ali koji i dalje nisu shvatali šta se desilo na železničkoj stanici. Valander im obeća da će biti informisani tokom dana. Radilo se samo o rutinskom hapšenju koje nije prošlo kako je trebalo, ali nikakva šteta nije bila počinjena. Policajci koji su prebačeni u bolnicu uskoro će ponovo biti na nogama. Valander sede u auto i po treći put pozva An-Brit Heglund. Ne reče joj o čemu se radi, već samo da ga sačeka kod skretanja za imanje Holgera Eriksona. Valander je u Ledinge stigao nešto posle deset sati. An-Brit ga je čekala u svom autu. Valanderovim kolima su prešli deo puta do Eriksonovog imanja. Valander stade stotinak metara od kuće. Dotad joj ništa nije objasnio i ona ga je sada već upitno posmatrala. „Sasvim je moguće da grešim”, reće. „Ali postoji mogućnost da će se vratiti ovamo, na toranj. Već je bila ovde.” Valander je podseti šta je Niberg rekao o otiscima. „Šta bi Ivon Ander radila ovde?”, upita ona. „Ne znam, ali juri je policija i mora da donese nekakvu odluku. A već je dolazila ovamo.” Izašli su iz auta. Vetar je besneo. „Našli smo uniformu medicinske sestre”, reče ona. „A i kesu s gaćama. Možemo da pretpostavimo da je Jesta Runfelt držan u zatočeništvu u kući u Volšeu.” Stigli su do kuće. „Šta da radimo ako stvarno bude na tornju?” „Uhvatićemo je. Ja idem s druge strane brežuljka. Ako je došla, tamo je ostavila auto. Ti kreni putićem. Ovog puta idemo s pištoljima na gotovs.” „Sumnjam da će doći”, reče An-Brit. Valander ne odgovori. Znao je da je verovatnoća velika da je ona u pravu. Stali su u zavetrinu u dvorištu. Snažni vetar je pocepao traku kojom su ograničili prostor na kom su tražili ostatke Kriste Haberman. Toranj je bio

prazan. Jasno se ocrtavao na jesenjem svetlu. „U svakom slučaju, malo ćemo sačekati”, reče Valander. „Ako bude dolazila, doći će uskoro.” „Raspisana je poternica”, odvrati ona. „Ako je ne nađemo, tražiće je po celoj zemlji.” Neko vreme su ćutali, dok im je vetar nosio odeću. „Šta je pokreće?”, upita An-Brit. „Na to može samo ona da nam odgovori”, reče Valander. „Ali zar ne bi moglo da se pretpostavi da je i ona bila zlostavljana?” An-Brit Heglund ne odgovori. „Mislim da je veoma usamljena”, nastavi Valander."I smisao života je našla u ubijanju u tuđe ime.” „Jedno vreme smo mislili da tražimo legionara”, reče ona."A sad čekamo da se jedna kondukterka pojavi na napuštenom tornju za posmatranje ptica.” "To s legionarom možda nije bilo toliko daleko od istine”, reče Valander zamišljeno. „Izuzev toga što je žena i što je niko ne plaća. Koliko znamo. Ipak, postoji nešto što podseća na ono što nam je bilo pogrešno ishodište.” „Katarina Taksel je rekla da ju je upoznala preko jedne grupe žena koja se sastajala u Volšeu. Njihov prvi sastanak, međutim, desio se u vozu. Bio si u pravu. Izgleda da je pitala Katarinu o modrici na licu i prozrela je njene izgovore. Eugen Blumberg ju je zlostavljao. Nije mi u potpunosti jasno kako se sve odvijalo, ali potvrdila nam je da je Ivon radila u bolnici, a pored toga i kao pomoćnica u hitnoj pomoći. Tu je videla mnogo zlostavljanih žena koje je kasnije kontaktirala i pozivala u Volše. Moglo bi se reći da je to bila krajnje neformalna krizna grupa. Beležila je koji muškarci su zlostavljali žene. I onda se nešto desilo. Katarina je priznala da ju je Ivon posećivala u bolnici. Prilikom poslednje posete dala je Ivon ime oca — Eugen Blumberg.” „I time mu je sudbina bila zapečaćena”, reče Valander. „Inače, mislim da se dugo pripremala za ovo. Nešto se dogodilo što je sve ovo pokrenulo. Šta je to, ne znamo ni ti ni ja.” "Da li ona zna?” „Moramo da pođemo od toga da zna. Ako nije potpuno luda.” Čekali su. Vetar je duvao u snažnim naletima. Jedan policijski auto stade kod ulaza u dvorište. Valander ih zamoli da se do daljeg ne vraćaju. Nije im

objasnio zašto, samo je bio odsečan. Nastavili su da čekaju. Niko nije imao ništa da kaže. U petnaest do jedanaest Valander joj pažljivo spusti ruku na rame. „Eno je”, reče tiho. An-Brit vide da se neko pojavio na brežuljku, a to nije mogao biti niko drugi do Ivon Ander, koja zastade i osvrnu se, a onda poče da se penje na toranj. „Trebaće mi dvadeset minuta da priđem s druge strane”, reče Valander."Ti onda kreni. Biću sa zadnje strane, ako počne da beži.” „Šta ako me napadne? Moraću da pucam.” „Neću dozvoliti da se to desi. Biću tu.” On otrča do auta i odveze se što je brže mogao do zadnje strane brežuljka, ne usuđujući se ipak da kolima ode do samog kraja. Krenu peške i zadiha se od brzog hoda. Trebalo mu je više vremena nego što je pretpostavio. Auto je stajao parkiran na zemljanom putu. Takođe golf, samo crni. Telefon pozvoni u Valanderovoj jakni i on zastade u pola koraka. Možda ga zove An-Brit. Javi se nastavljajući da ide zemljanim putem. Zvao ga je Švedberg. „Gde si, jebote? Šta se događa?” „Ne mogu sad da ti objašnjavam. Evo nas na Eriksonovom imanju. Bilo bi dobro da dođeš s nekim, s Hamrenom, na primer. Sad ne mogu više da pričam.” „Zovem te jer imam nešto da ti kažem”, reče Švedberg. „Hanson se javio iz Hesleholma. I on i Martinson su bolje. Martinson je bar došao svesti. Ali pitao je da nisi ti uzeo njegov pištolj.” Valander stade. „Njegov pištolj?” „Kaže da ga nema.” „Pa, nije kod mene.” „Teško da je ostao na peronu.” Valander odmah shvati šta se desilo. Sled događaja mu se sasvim jasno prikaza u mislima. Povukla je Hansona za jaknu i onda ga šutnula u prepone. A zatim se brzo nadvila nad njega. Tada je uzela pištolj. „U pizdu materinu!”, viknu Valander.

Pre nego što je Švedberg stigao da odgovori, Valander prekide razgovor i vrati telefon u džep. Izložio je An-Brit smrtnoj opasnosti. Žena na tornju bila je naoružana. Valander potrča. Srce mu je poput čekića lupalo u grudima. Pogleda na sat i shvati da je ona verovatno već na putiću, pa stade i pozva je na mobilni, ali ne uspe da je dobije. Verovatno je ostavila telefon u kolima. Ponovo potrča. Jedina šansa bila je da stigne prvi. An-Brit nije znala da je Ivon Ander naoružana. Strah ga natera da potrči još brže i on konačno stiže do zadnje strane brežuljka. An-Brit je verovatno već kod jarka. Idi polako, pomisli. Padni, oklizni se, bilo šta. Ne zuri. Idi polako. Valander izvuče pištolj i poče da se penje sa zadnje strane tornja. Klizao se i posrtao. Kad se pope, on vide da je An-Brit već kod jarka, sa izvučenim pištoljem. Žena na tornju ga još uvek nije spazila. On povika da je naoružana, da An- -Brit pobegne odatle. Zatim podiže pištolj ka na tornju, ka ženi koja mu je bila okrenuta leđima. U tom trenutku odjeknu pucanj. Valander vide kako se An-Brit trgnu i pade na leđa u blato, i oseti se kao da je njemu neko zario mač u srce. Zurio je u nepomično telo, samo pretpostavljajući da se Ivon Ander već okrenula ka njemu. Zatim se baci u stranu i poče da puca ka tornju. Treći metak pogodi. Ona se zatetura i ispusti Hansonov pištolj. Valander pojuri kraj tornja i utrča u blato. Ukliza u jarak i uspentra se sa druge strane. Kad je video AnBrit na leđima u blatu, bio je ubeđen da je mrtva. Ubijena je Hansonovim pištoljem i za sve je on bio kriv. Na trenutak pomisli da nema drugog izlaza osim da se i on ubije. Baš tu gde stoji, na nekoliko metara od nje. Potom primeti da se ona ipak mrda, pa pade na kolena kraj nje. Čitava prednja strana jakne bila joj je krvava. Bila je potpuno bleda i zurila je u njega uplašenim očima. "U redu je”, reče on."U redu je.” „Imala je pištolj”, promumla ona. „Zašto nismo znali?” Valander primeti da mu teku suze. Zatim pozva hitnu pomoć. Kasnije se sećao da se, dok je čekao, neprekidno i zbunjeno molio bogu u kog zapravo nije verovao. Kroz maglu je primetio da su Švedberg i Hamren stigli. Odmah potom su odneli An-Brit na nosilima. Valander je ostao da sedi

u blatu. Nisu mogli da ga podignu. Jedan fotograf koji je pratio kola hitne pomoći iz Istada uslikao ga je u tom položaju - prljavog, napuštenog, zbunjenog. Uspeo je da napravi tu jednu sliku pre nego što ga je razbesneli Švedberg najurio. Nakon intervencije Lise Holgešon, slika nikada nije objavljena. Švedberg i Hamren su u međuvremenu spustili Ivon Ander s tornja. Valander ju je pogodio u najviši deo butine. Obilno je krvarila, ali nije bilo opasnosti po život. I ona je odvezena kolima hitne pomoći. Švedberg i Hamren su napokon uspeli da podignu Valandera iz blata i odvuku ga do dvorišta. Tada je stigao i prvi izveštaj iz istadske bolnice. An-Brit Heglund bila je pogođena u stomak. Povrede su bile teške, stanje kritično. Švedberg je odvezao Valandera da pokupi svoj auto. Švedberg nije bio siguran da li bi uopšte trebalo da mu dozvoli da vozi do Istada, ali Valander je rekao da nema problema. Odvezao se pravo do bolnice i potom sedeo u hodniku čekajući izveštaj o promeni An-Britinog stanja. Još uvek nije imao prilike da se opere. Tek kad su lekari posle nekoliko sati garantovali da joj je stanje stabilno, on je otišao iz bolnice. Odjednom je nestao. Niko nije primetio da više nije tu. Švedberg se zabrinuo, ali Valandera je dovoljno poznavao da zna da želi da bude sam. Valander je napustio bolnicu nešto pre ponoći. Vetar je i dalje snažno duvao i čekala ih je hladna noć. Valander je kolima otišao do groblja na kom je njegov otac bio sahranjen. Po mraku je našao grob i stao pred njega potpuno prazan, sa blatom koje još uvek nije oprao sa odeće. Negde oko jedan stigao je kući i obavio dug razgovor s Baibom. Tek posle toga je skinuo odeću i legao u kadu. Kad se okupao, ponovo se obukao i vratio u bolnicu. Tada je, nešto oko tri posle ponoći, otišao i do sobe u kojoj je Ivon Ander ležala pod žestokim obezbeđenjem. Spavala je kad je on oprezno ušao u sobu. Dugo je stajao i posmatrao joj lice, da bi potom otišao ne izgovorivši ni reči. Ali vratio se već posle sat vremena. Rano ujutru je došla Lisa Holgešon koja je rekla da su našli An-Britinog muža u Dubaiju. Stići će na kopenhaški aerodrom u toku dana.

Niko nije znao da li Valander registruje ono što mu se govori. Nepomično je sedeo na stolici ili stajao kraj nekog prozora i zurio u vetar. Kad ga je jedna medicinska sestra upitala da li želi kafu, briznuo je u plač i zaključao se u WC. Ali uglavnom je samo sedeo i zurio u svoje ruke. Otprilike u isto vreme kad je An-Britin muž sleteo na Kasturp, jedan lekar je saopštio ono što su svi očekivali. Preživeće, i to verovatno bez ikakvih posledica, Imala je sreće. Ali oporavak će potrajati, rekonvalescencija će biti duga. Valander je stojeći slušao lekara, kao da saslušava presudu. Nakon toga je napustio bolnicu i nestao negde u vetar. U ponedeljak 24. oktobra Ivon Ander je optužena za ubistvo. U tom trenutku je još uvek bila u bolnici. Dotad nije izustila ni reč, čak ni advokatu koji joj je dodeljen po službenoj dužnosti. Valander je tokom popodneva pokušao da je sasluša. Samo ga je gledala i nije odgovorila ni na jedno pitanje. Kad je krenuo, zastao je na vratima i rekao joj da će se An-Brit Heglund izvući. Učinilo mu se da je tad kod nje primetio neku reakciju, olakšanje, možda čak i radost. Martinson je bio na bolovanju zbog potresa mozga, dok se Hanson vratio na posao, iako mu je nekoliko nedelja bilo teško i da hoda i da sedi. Ali tih dana su pre svega otpočeli mukotrpni rad na razumevanju onoga što se dogodilo. Jedino što nikada nisu našli jeste konačni dokaz za to da je skelet koji su u celosti — izuzev jedne cevanice — iskopali na Eriksonovom imanju, zaista pripadao Kristi Haberman. Ništa nije govorilo protiv toga, ali ništa se nije moglo ni dokazati. Ipak, bili su ubeđeni. A rupa na lobanji je dala odgovor na to kako ju je Holger Erikson ubio pre više od dvadeset pet godina. Ali sve ostalo se razjasnilo, iako polako i sa upitnicima koji nikada neće nestati. Da li je Jesta Runfelt ubio svoju ženu? Jedina koja je mogla da odgovori na to pitanje bila je Ivon Ander, a ona je i dalje ćutala. Bacili su se na istraživanje njenog života i našli priču koja je samo delimično objašnjavala ko je ona i zašto je uradila to što je uradila. Jednog popodneva Valander je zaključio jedan dugi sastanak rekavši

nešto o čemu je izgleda dugo razmišljao. „Ivon Ander je prva osoba koju sam sreo a koja je istovremeno i pametna i luda.” Nije objasnio na šta je mislio, ali niko nije ni sumnjao da je to izraz njegovog ubeđenja. Valander je u tom periodu svakog dana išao u posetu An-Brit Heglund. Nije mogao da se oslobodi krivice koju je osećao. Nije pomagalo ništa što su ljudi govorili. Smatrao je da je odgovornost njegova, i tačka. To je nešto s čim će morati da živi. Ivon Ander je nastavila da ćuti. Jedne večeri Valander je sedeo u svojoj kancelariji i iznova čitao obimnu prepisku između nje i njene majke. Narednog dana ju je posetio u zatvoru. Tog dana je progovorila. Bio je to 3. novembar 1994. Baš tog jutra je prvi mraz pao na Istad.

SKONA

EPILOG Po podne 4. decembra Kurt Valander je poslednji put razgovarao s Ivon Ander. Da je to zaista poslednji put on, međutim, nije znao, lako se nisu dogovorili da se ponovo susretnu. Tog dana, 4. decembra, došli su do provizornog završetka. Iznenada više nije imalo šta da se doda. Nije bilo više pitanja, nije bilo odgovora. I tek tada je čitava ta dugačka i komplikovana istraga polako počela da mu iščezava iz misli. Iako je prošlo više od mesec dana otkako su uhvatili Ivon Ander, istraga je i dalje dominirala njegovim životom. Nikada ranije, tokom svih godina koliko je radio kao istražitelj, nije imao veću potrebu da zaista sve shvati. Zločinački akti uvek su predstavljali površinu. Ta površina je često srastala sa svojom podzemnom vegetacijom. Površina i dno bili su u direktnoj vezi. Ali ponekad, ako biste imali sreće da probijete tu zločinačku površinu, otvarao bi se bezdan kakav se nije mogao ni zamisliti. U slučaju Ivon Ander upravo se to dogodilo. Valander je probušio površinu i odmah postao svestan toga da gleda u ponor. Tada se odlučio da veže simbolični konopac oko struka i otpočne spuštanje za koje nije znao kuda će odvesti ni njega ni nju. Prvi korak bio je naterati je da prekine tišinu i progovori. U tome je uspeo nakon drugog čitanja pisama koje je tokom čitavog zrelog života razmenjivala sa svojom majkom i pažljivo čuvala. Valander je pretpostavio da će tako moći da probije njenu nepristupačnost. I bio je u pravu. To se desilo 3. novembra, više od mesec dana ranije. Valander je i dalje bio potišten zbog toga što je An-Brit bila upucana. Tada je već znao da će preživeti, da će se potpuno oporaviti, kao i to da neće imati posledica, izuzev ožiljka s leve strane trbuha. Ali krivica ga je toliko pritiskala da je pretila da će ga ugušiti. Najveću podršku tokom tog perioda pružala mu je Linda koja je došla u Istad, iako zapravo nije imala vremena. Ona se brinula o njemu, ali ga je i terala da uvidi da krivica u stvari nije njegova, već da se radi o nesrećnom spletu okolnosti. Uz njenu pomoć uspeo je da prepuzi te užasne prve nedelje novembra. Pored napora da se uopšte održi na nogama, jedno vreme je posvetio i Ivon Ander. Ona je ta koja je pucala, koja je mogla da

ubije An-Brit Heglund, da je samo slučajnost tako želela. Ali samo u početku je osećao agresivnost i želju da je udari. Posle mu je postalo važnije da pokuša da shvati ko je ona zapravo. I na kraju je uspeo da se probije kroz tišinu i natera je da se otvori. Vezao je konopac oko sebe i počeo da se spušta. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad I šta je našao dole? Dugo je sumnjao u to da je luda, da je sve što govori o sebi zapravo konfuzni san, bolešću deformisana umišljanja. U to vreme se nije uzdao ni u sopstvenu sposobnost procenjivanja, a nije uspevao da sakrije ni svoje nepoverenje prema njoj. Ali negde je ipak pretpostavljao da ona zapravo priča onako kako jeste. Da govori istinu. Sredinom novembra Valanderove predstave su počele da se okreću oko svoje ose. Kad se vratio na početak, kao da je dobio nove oči. Više nije sumnjao u to da ona govori istinu. Uvideo je i da je Ivon Ander jedna od retkih osoba koje zapravo nikada ne lažu. balkandownload org - forster Pročitao je pisma njene majke. U poslednjoj gomili bilo je jedno čudno pismo od jedne alžirske policajke po imenu Fransoaz Bertran. U prvi mah nije uspeo da protumači sadržaj pisma. Nalazilo se u zbirci nedovršenih majčinih pisama, pisama koja nikad nisu poslata, i sva su bila iz Alžira, napisana godinu dana ranije. Fransoaz Bertran je svoje pismo Ivon Ander poslala u avgustu 1993. Trebalo mu je nekoliko sati jedne noći da iznađe odgovor. A onda je shvatio. An Ander, majka Ivon Ander, ubijena je greškom, jednom besmislenom slučajnošću, a alžirska policija je zataškala slučaj. Očito je postojala politička pozadina, teroristička akcija, ali Valander nije u potpunosti razumeo o čemu se radilo. Fransoaz Bertran je, međutim, u najvećem poverenju napisala šta se dogodilo. Tada još uvek bez pomoći Ivon Ander, Valander je s Lisom Holgešon razgovarao o tome šta se desilo Ivoninoj majci. Lisa je saslušala, a potom kontaktirala Centralnu policijsku upravu. Potom je to pitanje privremeno nestalo iz Valanderovog radara. Vratio se pismima, koja je još jednom pročitao u celosti. Valander se s Ivon Ander susretao u zatvoru. Ona je polako uviđala da je on muškarac koji je zapravo ne progoni. Bio je drugačiji od drugih, od ostalih muškaraca koji su naseljavali svet, bio je povučen, činilo se da premalo spava, a uz to ga je nešto i mučilo. Prvi put u životu Ivon Ander je osetila poverenje prema jednom muškarcu. To mu je i rekla pri jednom od

poslednjih susreta. Nikada ga nije direktno pitala, ali svejedno je pretpostavljala šta je odgovor. On nikada nije udario nijednu ženu. Ako i jeste, to se desilo jedan jedini put i nikada više. Spuštanje je otpočelo 3. novembra. Istog dana An-Brit Heglund je išla na poslednju od tri operacije koje su doktori morali da izvedu. Sve je dobro prošio i oporavak je mogao da počne. Valander je tog novembra imao jednu rutinu. Nakon razgovora sa Ivon Ander, odlazio je pravo u bolnicu. Retko je ostajao dugo, ali pričao joj je o Ivon. An-Brit je postala sagovornik koji mu je bio neophodan da bi znao kako da nastavi spuštanje u bezdan koji se već nazirao. Njegovo prvo pitanje za Ivon Ander bilo je u vezi s onim što se odigralo u Alžiru. Ko je Fransoaz Bertran? Šta se zapravo desilo? Bledo svetlo padalo je kroz prozor u sobu u kojoj su se nalazili. Sedeli su za stolom. U daljini se čuo radio i nekakvo bušenje. Valander nije čuo njene prve rečenice. Kad je tišina konačno prekinuta, zvučale su poput divlje grmljavine. Slušao je samo njen glas, koji ranije nikada nije čuo, koji je samo pokušavao da zamisli. A potom je počeo da sluša šta ona govori. Retko je vodio beleške ili nosio diktafon. „Negde tamo je čovek koji je ubio moju majku. Ko traga za njim?” „Ne ja”, odgovorio je on. „Ali ako mi ispričaš šta se desilo, i ako je švedski državljanin ubijen u inostranstvu, naravno da ćemo reagovati.” Nije ništa rekao o razgovoru koji je nekoliko dana ranije imao s Lisom Holgešon i tome da je smrt njene majke već počela da se ispituje. „Niko ne zna ko mi je ubio majku”, nastavila je. „Jedna besmislena slučajnost ju je izabrala kao žrtvu. Oni koji su je ubili nisu je poznavali i pravdali su sami sebe. Smatrali su da mogu da ubiju koga god hoće. Čak i jednu nevinu ženu koja je svoje stare dane koristila za ona putovanja za koja ranije nije imala vremena ili sredstava.” Osetio je njen ogorčeni gnev. Nije ni pokušavala da ga sakrije. „Zašto je boravila kod kaluđerica?”, pitao je Valander. Ona je iznenada podigla glavu i pogledala ga pravo u oči.

"Ko ti je dao pravo da čitaš moja pisma?” „Niko. Ali ona su tvoja, a ti si počinila nekoliko teških ubistava. U suprotnom ih, naravno, ne bih čitao.” Ponovo je spustila pogled. „Kaluđerice”, ponovio je Valander. „Zašto je boravila kod njih?” „Nije imala novca. Živela je tamo gde je bilo jeftino. Nije mogla da pretpostavi da će to značiti njenu smrt.” "To se desilo pre više od godinu dana. Kako si reagovala kad si dobila pismo?” „Više nije bilo razloga da čekam. Kako sam mogla da ne uradim ništa? Kad nikog drugog nije bilo briga.” „Briga za šta?” Nije odgovorila. Valander je čekao, a potom promenio pitanje. „Šta da čekaš?” Odgovorila je ne pogledavši ga. "Da ih ubijem.” "Koga?” „One koji su bili na slobodi uprkos onome što su uradili.” Tad je shvatio da je bio u pravu. Kad je primila pismo Fransoaz Bertran, snaga zatvorena u njoj oslobodila se. I ranije je razmišljala o osveti, ali uspevala je da se kontroliše. Tada su brane pukle i ona je uzela zakon u svoje ruke. Valander je kasnije pomislio kako nema velike razlike izmedu nje i onoga što se desilo u Ledingeu. Ona je bila sama svoja narodna garda. Postavila se iznad svega i sprovodila je sopstvenu pravdu. "Je 1’ tako bilo?”, pitao je. „Htela si da sprovedeš pravdu? Da kazniš one koji su nepravedno izbegli osudu?” "Ko traži čoveka koji je ubio moju majku?”, odgovorila je pitanjem. „Ko?” A potom je ponovo utonula u tišinu. Valander se u mislima vratio na početak. Nekoliko meseci pre nego što je stiglo pismo iz Alžira, ona je provalila u kuću Holgera Eriksona. To je bio prvi korak. Kad ju je direktno pitao o tome, nije izgledala iznenađeno. Pretpostavila je da zna za to. „Čula sam za Kristu Haberman”, rekla je. „Da ju je ubio taj trgovac

automobilima.” „Od koga si čula?” "Od jedne Poljakinje koja je ležala u bolnici u Malmeu. To je bilo pre mnogo godina.” „Tada si radila u bolnici?” „Radila sam u više navrata. I često sam razgovarala sa zlostavljanim ženama. Ona je imala prijateljicu koja je poznavala Kristu Haberman.” „Zašto si provalila u Eriksonovu kuću?” „Htela sam sebi da potvrdim da je to izvodljivo, a tražila sam i dokaze da je Krista Haberman boravila tu.” „Zašto si iskopala grobnicu? Zašto kočevi? Zašto prerezan mostić? Da li je prijateljica Kriste Haberman verovala da je ona zakopana u tom jarku?” Na to nije odgovorila, ali Valanderu je ipak bilo jasno. Uprkos tome što je istraga sve vreme bila teško dokučiva, Valander i njegove kolege su ipak bili na pravom tragu, lako im to nije uvek bilo najjasnije. Ivon Ander je načinom na koji ih je ubijala zaista prikazivala brutalnost ovih muškaraca. Tokom prvih pet-šest sastanaka Valander je metodično prošao kroz sva tri ubistva, razjasnio nejasne detalje i izoštrio maglovite slike i kontekste. Nastavio je da joj se približava bez kasetofona. Posle sastanaka je sedeo u kolima i pravio beleške koje je potom prepisivao. Jedna kopija je otišla Peru Okesonu koji je pripremao optužnicu koja je mogla da rezultira samo osuđujućom presudom. Ali Valander je znao da je tek zagrebao površinu. Istinsko spuštanje jedva da je bilo počelo. Gornji sloj, dokazi, poslaće je u zatvor, ali do prave istine za kojom je on tragao doći će tek kad se spusti na dno. Ako uopšte i tada bude uspeo. Ona je, naravno, morala da prođe psihijatrijski pregled. Valander je znao da je to neizbežno, ali insistirao je na tome da se on odloži. Najvažnije je bilo da on s njom razgovara na miru. Niko nije imao ništa protiv. Valander je imao argument koji niko nije mogao da ospori. Svi su shvatali da će se ona verovatno ponovo zatvoriti ako je neko uznemiri. Htela je da razgovara s njim i ni sa kim drugim. Nastavili su, polako, korak po korak, dan po dan. Izvan zatvora jesen se produbljivala i prelazila u zimu. Na pitanje zašto je Holger Erikson otišao po Kristu Haberman u Svenstavik, a potom je gotovo odmah ubio, Valander

nikada nije dobio odgovor. Možda mu je uskratila nešto što je navikao da dobija. Možda je jedna svađa prerasla u nasilje. Zatim su prešli na Jestu Runfelta. Bila je ubeđena da je on ubio svoju ženu, da ju je udavio u jezeru Stongšen. A i da nije, zaslužio je svoju sudbinu. Zlostavljao ju je toliko da je i sama želela da umre. An-Brit Heglund je bila u pravu kad je rekla da je Runfelt napadnut. u svojoj cvećari. Ivon Ander je saznala da on tog jutra putuje u Najrobi i namamila ga je u cvećaru uz objašnjenje da joj je potrebno cveće za prijem sledećeg jutra. Onda ga je udarila, krv na podu je bila njegova. Razbijeni prozor bio je lažni manevar kako bi policija pomislila da je u pitanju provala. Potom je usledio opis onoga što je Valanderu bio najstrašniji momenat. Do tog trenutka je pokušavao da je razume ne dozvoljavajući osećanjima da ga nadvladaju. Ali nakon ovoga to više nije bilo moguće. Sasvim mirno je ispričala kako je Runfeltu svukla odeću, vezala ga i ugurala ga u staru pećnicu. Kad više nije mogao da kontroliše svoje potrebe, skinula mu je gaće i postavila ga na plastičnu ciradu. A onda ga je odvela u šumu. Dotad je već bio potpuno bez snage, pa ga je vezala za drvo i ugušila. Tada, u tom trenutku, ona se u Valanderovim očima pretvorila u zver. Da li je žena ili muškarac, nije imalo nikakve veze. Postala je čudovište za koje mu je bilo drago što su ga zaustavili pre nego što je ubilo i Turea Grundena ili nekog drugog s one užasavajuće liste. To joj je i bila jedina greška, to što nije spalila beležnicu u koju je upisivala koncept pre nego što ga je unela u glavnu knjigu - tefter koji nije bio u stanu u Istadu već u kući u Volšeu. Valander je nije pitao o tome, ali ona je svejedno priznala grešku. To je bio jedini potez koji je počinila a koji nije mogla da razume. Valander se kasnije pitao da li je možda želela da ostavi neki trag. Da je duboko u sebi želela da bude zaustavljena. Ali dvoumio se. Ponekad je verovao da je tako, ponekad nije. Nikada nije u potpunosti razjasnio da li je zaista bilo tako. O Eugenu Blumbergu nije imala mnogo toga da kaže. Opisala je kako je promešala papiriće od kojih je samo jedan imao krstić. Potom je slučajnost odredila kada će se on izvući. Na isti način na koji je slučajnost ubila njenu majku.

To je bila jedna od retkih prilika kad ju je prekinuo. Obično joj je dozvoljavao da slobodno priča, ubacujući tek poneko pitanje kad ona ne bi dovršila priču. Ali ovog puta ju je prekinuo. "Ti si, znači, uradila isto što i oni koji su ti ubili majku”, rekao je. „Pustila si da slučajnost odredi tvoje žrtve. Slučajnost je vladala.” "To ne može da se poredi”, odgovorila je. „Sva imena koja sam imala zaslužila su takvu sudbinu. Tim papirićima sam im davala vremena. Produžavala im život.” Nije dalje pitao, pošto je uvideo da ona na taj mračni način ima pravo. Nevoljno je pomislio da ona ima sopstvenu istinu koju je teško pobiti. Kad je pročitao njene beleške, pomislio je i da u rukama zapravo drži priznanje. Ali i priču koja je tek sam početak. Priča koja bi objasnila priznanje jeste ona koja bi nosila istinski značaj. Da li je uspeo u svojoj nameri? Valander je kasnije nevoljno pričao o Ivon Ander. Uvek je upućivao na njene beleške, ali u njima naravno nije pisalo sve. Sekretarica koja ih je prepisala često se svojim koleginicama žalila da su bile krajnje nerazbirljive. Ali ono što jeste isplivalo u razgovorima, ono što je ostalo kao testament posle Ivon Ander, bila je priča o životnoj sudbini punoj užasnih događaja u detinjstvu. Valander je iznova razmišljao o tome da se vreme u kom živi, koje je gotovo u godinu delio s Ivon Ander, zapravo svodi na jedno jedino pitanje: Šta radimo s našom decom. Ispričala mu je kako je njenu majku neprekidno zlostavljao Ivonin očuh koji je došao posle njenog biološkog oca koji je, sa svoje strane, samo nestao i izbledeo u njenom sećanju poput nejasne fotografije bez duše. Ali najgore od svega bilo je to što je očuh njenu majku primorao na abortus. Nikada nije videla sestru koju je njena majka nosila. Nije znala ni da li je zaista to bila sestra, možda je bio i brat, ali za nju je bila sestra, koja je grubo abortirana protiv majčine volje, u njenom stanu sredinom pedesetih godina. Te noći se sećala kao krvavog pakla. I kad je o tome pričala Valanderu, podigla je glavu i gledala ga pravo u oči. Njena majka je ležala na čaršavu na razvučenom kuhinjskom stolu, lekar je bio pripit, očuh zatvoren u podrum, verovatno i on pijan, i tako je ona uskraćena za sestru i naterana da na budućnost gleda kao na mrak u kome je preteći muškarci čekaju na svakom ćošku, a zlo se krije iza svakog ljubaznog

osmeha, svakog udisaja. Potom je svoja sećanja zabarikadirala u jednu unutrašnju sobu. Obrazovala se, postala medicinska sestra, uvek sa sobom noseći nejasnu predstavu o tome da je ona odgovorna za to da se jednom osveti za sestru koju nije dobila, za majku koja nije smela da je rodi. Skupljala je priče zlostavljanih žena, tražila je mrtve žene u močvarama i jezerima Smolanda, nacrtala je svoja čudovišta, unela imena u tefter, igrala se svojim ceduljicama. A onda joj je majka ubijena. To je gotovo poetično opisala Valanderu. Kao blagi rečni talas, rekla je. Samo to. Videla sam da je došlo vreme. Prošlo je godinu dana. Planirala sam, dovršila vremensku šemu koja mi je svih ovih godina pomogla da preživim. A onda sam noću kopala jarak. A onda je noću kopala jarak. Iskoristila je upravo te reči. A onda sam noću kopala jarak. Možda su baš te reči na najbolji način sumirale Valanderov doživljaj sastanaka sa Ivon Ander te jeseni u zatvoru. Smatrao je da je to slika vremena u kome živi. A koji jarak je on kopao? Jedno jedino pitanje ostalo je bez odgovora. Zašto se iznenada, sredinom osamdesetih, preškolovala za konduktera. Valander je shvatio da je vremenska šema liturgija po kojoj je živela, priručnik za pravilnost. Ali nije video razloga da se udubljuje u to. Vozovi su bili njen svet. Možda jedini, možda poslednji. Da li je osećala krivicu? Per Okeson ga je pitao. Mnogo puta. Lisa Holgešon ne toliko često, njegove kolege gotovo nikada. Jedina koju je, pored Per Okesona, to zanimalo bila je An-Brit Heglund. Valander je odgovarao kako je mogao - da ne zna. „Ivon Ander je osoba koja podseća na pritisnuti feder. Ne mogu da se izrazim bolje od toga u vezi s tim da li je krivica uključena ili je nema.” I onda se 4. decembra sve završilo. Valander nije imao više pitanja, Ivon Ander nije imala šta više da ispriča. Priznanje je bilo gotovo. Valander je došao do kraja svog dugotrajnog spuštanja. Sad je mogao da povuče nevidljivi konopac i Vrati se gore. Trebalo je da otpočne psihijatrijsko

veštačenje, advokat koji je nanjušio pažnju oko slučaja Ivon Ander počeo je da oštri olovke, a samo je Valander pretpostavljao kako će se sve odvijati. Ivon Ander će se vratiti ćutanju. Onako odlučno kako to može samo onaj ko više nema šta da kaže. Na samom kraju ju je pitao dve stvari na koje još uvek nije imao odgovor. Prva se ticala detalja koji više nije bio značajan, već je bila puko zadovoljavanje njegove radoznalosti. „Kad je Katarina Taksel pozvala majku iz Volšea, nešto je lupalo”, rekao je. „Nismo uspeli da dokučimo koji je to zvuk bio.” „Jednom zemljoradniku se pokvario traktor na susednoj njivi, pa je udarao nekim velikim čekićem da bi nešto razmrdao. Je l’ se to stvarno čulo preko telefona?” Valander je klimnuo glavom, razmišljajući već o poslednjem pitanju. „Mislim da smo se zapravo već jednom sreli”, rekao je. „U vozu.” Ona je klimnula glavom. „Južno od Elmhulta? Pitao sam te kad stižemo u Malme.” „Prepoznala sam te iz letošnjih novina.” „Jesi li već tad znala da ću te uhapsiti?” „Zašto bih?” "Pa, policajac iz Istada u vozu u Elmhultu. Šta radi tamo, ako ne prati trag onoga što se desilo ženi Jeste Runfelta?” Odmahnula je glavom. „Nisam ni pomislila na to”, odgovorila je. „Ali trebalo je.” Valander nije imao više pitanja. Saznao je ono što je želeo. Ustao je, promumlao pozdrav i otišao. Po podne je, kao i obično, posetio bolnicu. An-Brit Heglund je spavala kad je došao. Bila je na intenzivnoj nezi posle poslednje operacije i još uvek se nije bila probudila. Valander je, međutim, od jednog ljubaznog lekara dobio potvrdu kojoj se nadao - sve je prošlo kako treba. Za šest meseci će moći da se vrati na posao. Otišao je iz bolnice nešto posle pet. Već je bilo mračno, jedan ili dva stepena ispod nule, bez vetra. Odvezao se do groblja i otišao do očevog groba. Uvelo cveće se smrznulo na zemlji. Nije prošlo ni tri meseca otkako su bili u Rimu. Sećanje o putovanju vratilo mu se tu, kraj groba. Pitao se o

čemu li je njegov otac razmišljao kad je sam krenuo u onu noćnu šetnju, do Španskih stepenica, do fontane, sa sjajem u očima. Kao da su Ivon Ander i njegov otac mogli da se nađu sa dve strane reke i mahnu jedno drugom. Iako nisu imali ništa zajedničko. Ili možda jesu? Valander se pitao šta on sam ima zajedničko s Ivon Ander. Odgovor, naravno, nije našao. Te večeri, tu na mračnom groblju, završila se i istraga. Biće još papira koje će morati da pročita i potpiše, ali više nije bilo ničega da se istraži. Slučaj je bio završen, rešen. Psihijatrijsko veštačenje će je proglasiti potpuno uračunljivom, ako uopšte izvuku išta iz nje. Potom će je osuditi i sakriti u zatvor Hinsberg. Istraga o smrti njene majke u Alžiru takođe će se nastaviti, ali to se nije doticalo njegovog posla. Tokom noći ka 5. oktobru spavao je prilično slabo. Narednog dana je odlučio da ode i pogleda jednu kuću u severnom predgrađu Istada. Pored toga, posetiće i jednu štenaru koja prodaje crne labradore. Sedmog decembra će otputovati u Stokholm da bi sledećeg dana na Akademiji održao nekoliko predavanja o svom viđenju policijskog rada. Zašto je iznenada promenio mišljenje kad ga je Lisa Holgešon iznova pitala, nije znao. I sad kad je budan ležao pitajući se o čemu će do đavola pričati, nije shvatao kako je uspela da ga nagovori. Ali te nemirne noći između 4. i 5. decembra najviše je razmišljao o Baibi. Nekoliko puta je ustajao, odlazio do prozora i zurio u uličnu svetiljku koja se njiše. Neposredno pošto se vratio iz Rima, krajem septembra, dogovorili su se da ona dođe, i to ubrzo, već u novembru. Ovog puta će ozbiljno razmotriti da li će se preseliti u Švedsku. A ranije se stalno dešavalo da iznenada nije mogla da dođe, i putovanje je odloženo, prvo jednom, a potom i naredni put. Sve vreme su isplivavali razlozi, čak i čudni, zašto još uvek ne može da dođe. Valander joj je, naravno, verovao, ali negde se javljala i nesigurnost. Da li je ona već tu, nevidljiva između njih? Pukotina koju dotad nije primetio? U tom slučaju, zašto je nije primetio? Zato što nije želeo? Sada će konačno doći. Naći će se u Stokholmu 8. decembra. Pravo iz Policijske akademije otići će na aerodrom Arlanda da je sačeka. Uveče će se videti s Lindom, a narednog dana će otputovati u Skone. Koliko će ona moći

da ostane, nije znao, ali ovog puta će ozbiljno razgovarati o budućnosti, ne samo o tome kada će se sledeći put videti. Noć ka 5. decembru bila je duga i razvučena besana noć. Vreme se ublažilo, ali meteorolozi su upozorili na sneg. Valander je poput utvare lutao između kreveta i kuhinjskog prozora. S vremena na vreme bi seo za kuhinjski sto i napravio nekoliko beležaka u uzaludnom pokušaju da osmisli ono o čemu će pričati u Stokholmu. Istovremeno je neprekidno razmišljao o Ivon Ander i njenoj priči. Ona mu je sve vreme bila u svesti i u senku je stavljala čak i misli o Baibi. Ono o čemu je, s druge strane, malo razmišljao bio je njegov otac. Njega već odavno nije bilo. Valander je primetio da mu je ponekad teško da se seti svih crta njegovog izbrazdanog lica. U tim situacijama je bio primoran da se prihvati neke slike i pogleda je kako mu sećanje u potpunosti ne bi izbledelo. U novembru je povremeno posećivao Jertrud. Kuća u Lederupu bila je prilično prazna. Atelje hladan i odbojan. Jertrud je uvek odavala utisak sabranosti, ali i usamljenosti. Činilo mu se da se pomirila s tim da je umro star čovek, i to na način koji bi se pre odabrao nego sporo nestajanje uzrokovano bolešću koja postepeno prazni svest. Možda je, kad je već svanulo, odspavao nekoliko sati, a možda je i sve vreme bio budan. Bilo kako bilo, u sedam je ustao i obukao se. U pola osam je autom koji je sve vreme kašljao otišao do policijske stanice. Tog jutra je bilo prilično mirno. Martinson je bio prehlađen, Švedberg je protiv svoje volje bio na zadatku u Malmeu. Hodnik je bio prazan. Valander je seo u svoju kancelariju i pročitao beleške s poslednjeg susreta s Ivon Ander. Na stolu mu je stajao i transkript saslušanja koje je Hanson sproveo s Tureom Grundenom, kog je htela da gurne pod voz na železničkoj stanici u Hesleholmu. U njegovoj prošlosti postojali su isti sastojci kao i kod ostalih imena na njenoj listi za odstrel. Ture Grunden, koji je bio bankarski službenik, jednom je čak i odslužio kaznu za zlostavljanje žene. Valander je iz Hansonovih papira video da mu je Hanson jasno predstavio činjenicu da se nalazio prilično blizu toga da bude bačen pred zahuktali voz. Valander je primetio da se među njegovim kolegama naziralo razumevanje za ono što je Ivon Ander uradila. To ga je začudilo — da je

uopšte postojalo neko razumevanje, iako je upucala An-Brit Heglund. Iako je hvatala i ubijala muškarce. Bilo mu je teško da shvati kako je do toga došlo. U normalnim slučajevima, policijski kor teško da bi predstavljao grupu podržavalaca za ženu kao što je Ivon Ander. Moglo bi se postaviti pitanje i da li je policija posebno prijateljski nastrojena prema ženama uopšte, da nije bilo otpora koji su pružale An-Brit i Lisa Holgešon. Nažvrijao je potpis i odgurnuo papir od sebe. Bilo je petnaest do devet. Kuća koju je trebalo da pogleda nalazila se u severnom predgrađu. Prethodnog dana je pokupio ključeve od agenta. Kuća je bila dvospratna, kamena, usred velikog starog dvorišta. Kuća je imala mnogo ćoškova i dograđenih prostorija. Sa sprata se pružao pogled na more. Otključao ju je i ušao. Bivši vlasnik je odneo nameštaj. Sobe su bile prazne. Šetao je kroz tišinu, otvorio vrata ka dvorištu i pokušao da zamisli da živi tu. Na njegovo iznenađenje, to mu je bilo lakše nego što je očekivao. Očigledno nije bio toliko srastao s ulicom Marijagatan koliko je verovao da jeste. Zapitao se i da li bi se Baibi tu svidelo. Pričala mu je o sopstvenoj čežnji za odlaskom iz Rige, preseljenju na selo, ali nigde predaleko ili preizolovano. Nije mu tog jutra trebalo mnogo vremena da se odluči. Kupiće kuću ako Baibin odgovor bude pozitivan. I cena je bila takva da s njom, uz određene kredite, može da izađe na kraj. Nešto posle deset, napustio je kuću. Otišao je do agenta i obećao da će u roku od nedelju dana dati konačan odgovor. Nakon što je video kuću, otišao je da pogleda i psa. Štenara se nalazila na putu ka Heru, odmah ispred Sebua. Psi su zalajali iz mnogobrojnih kaveza kad je skrenuo u dvorište. Vlasnica je bila mlada žena koja je, na njegovo iznenađenje, govorila čistim geteborškim akcentom. „Hteo bih da pogledam crne labradore”, rekao je Valander. Pokazala mu ih je. Štenci su bili mali i još uvek su bili s majkom. „Imate li dece?”, pitala ga je. „Imam ćerku koja, nažalost, više ne živi sa mnom”, odgovorio je."Je 1’ moraju da se imaju deca da bi se kupilo štene?” „Naravno da ne, ali gotovo da ne postoji pas koji se bolje slaže s

decom.” Valander je objasnio situaciju — rekao je da će možda kupiti kuću izvan Istada. Ako se odluči za to, želeo bi da kupi i psa. Jedno je bilo povezano s drugim, ali tako da pas zavisi od kuće. "Razmislite”, rekla je. „Sačuvaću vam jedno štene. Razmislite, ali ne predugo. Labradore mi stalno traže. U jednom trenutku ću svakako morati da ih prodam.” Valander je dao isto obećanje kao i agentu za nekretnine — da će se javiti za nedelju dana. Iznenadio se cenom koju mu je rekla — da li jedno štene stvarno može toliko da košta? Ali nije ništa rekao. Već sad je znao da će kupiti kuče, ako s kućom bude sve u redu. U dvanaest sati je otišao iz štenare. Kad je izašao na glavni put, iznenada nije znao kuda se zaputio. Da li je uopšte ikuda i pošao? Neće se nalaziti sa Ivon Ander. U ovom trenutku više nisu imali šta da kažu jedno drugom. Susrešće se ponovo, ali ne sada. Provizorni kraj je zasad bio na snazi. Možda će ga Per Okeson zamoliti za još koji detalj. Ali sumnjao je u to. Optužba je i ovako bila više nego poduprta. Istina je bila da nema kuda da ide. Baš tog dana, 5. decembra, nije bilo nikoga kome je zaista bio potreban. Iako mu ni samom nije bilo jasno zašto, otišao je do Volšea i stao ispred Hansgordena. Nije se znalo šta će se desiti s kućom. Bila je u vlasništvu Ivon Ander i tako će verovatno i ostati tokom svih godina koje će ona provesti u zatvoru. Nije imala bližih rođaka, samo nerođenu sestru i ubijenu majku. Pitanje je da li je uopšte imala prijatelja. Katarina Taksel je zavisila od nje, od njene podrške, kao i ostale žene. Ali da li su joj bile prijateljice? Valandera je prošla jeza od pomisli na to. Ivon Ander nije imala nikog bliskog. Izlazila je iz praznine i ubijala ljude. Valander je izašao iz kola. Kuća je odisala napuštenošću. Kad je prešao za zadnje strane, primetio je da je jedan prozor odškrinut, što nije bilo dobro. Lako je moglo da dođe do provale. Kuća Ivon Ander postala je predmet napada lovaca na trofeje. Valander je dogurao jednu drvenu klupu do prozora, popeo se i ušao u kuću. Pogledao je oko sebe i shvatio da ništa ne ukazuje da je bilo provala. Prozor je samo slučajno ostavljen otvoren.

Prošetao se kroz sobe. S nelagodom je pogledao pećnicu. Tu je stajala granica. Dalje od nje nikad neće razumeti Ivon Ander. Ponovo je pomislio na to da je istraga završena. Povukli su crtu ispod one užasavajuće liste, protumačili jezik ubice i na kraju mu i ušli u trag. Zato se osećao bespotrebno. Više nije bio potreban. Kad se bude vratio iz Stokholma, ponovo će se uhvatiti u koštac sa onom starom istragom o krijumčarenju automobila u bivši istočni blok. Tek tada će sam sebi ponovo postati stvaran. Telefon je pozvonio u tišini. Tek posle drugog signala, shvatio je da zvoni iz njegove jakne i izvadio mobilni. Zvao ga je Per Okeson. "Je l’ te prekidam u nečemu?”, pitao je."Gde si?” Valander nije hteo da otkrije gde se nalazi. "U kolima sam”, odgovorio je. „Ali parkiran sam.” „Pretpostavljam da ne znaš”, rekao je Okeson. „Neće biti suđenja.” Valander nije shvatio. To mu jednostavno nije palo na pamet, iako je trebalo. Trebalo je da bude spreman. „Ivon Ander je izvršila samoubistvo”, rekao je Okeson. „Tokom noći. Rano jutros su je našli mrtvu.” Valander je zadržao dah. Još uvek je nešto pružalo otpor, odbijalo da se prelomi. „Izgleda da je imala pristup tabletama, što nije trebalo da ima. Barem ne u tolikoj količini da može da se ubije. Zluradi će se, naravno, zapitati da li si joj ih ti dao.” Valander je čuo da to nije bilo pravo pitanje, ali svejedno je odgovorio. „Nisam joj pomogao.” „Sve je odavalo utisak mira. Sve je bilo u najboljem redu. Izgleda da se odlučila i onda to sprovela u delo. Samo je zaspala. Naravno, može se razumeti.” „Može li?”, upita Valander. „Ostavila je pismo s tvojim imenom. Evo mi ga na stolu.” Valander je nemo klimnuo glavom. „Dolazim”, rekao je. „Stižem za pola sata.” Stajao je s telefonom u ruci i pokušao da zamisli šta se zapravo dogodilo. Praznina, možda blagi osećaj nepravičnosti. Još nešto? Nije uspeo da dokuči.

Proverio je prozor i izašao na glavna vrata koja su imala patent-bravu. Decembarski dan bio je vedar. Zima je već vrebala iz prikrajka. Otišao je u Istad i uzeo pismo. Per Okeson nije bio u kancelariji, ali sekretarica je bila informisana. Valander je ušao i našao pismo na stolu. Uzeo ga je i potom se odvezao do luke, otišao do crvene zgrade Pomorske odbrane i seo na klupu. Pismo je bilo prilično kratko. Negde u Alžiru je nepoznati čovek koji mi je ubio majku. Ko traga za njim? To je bilo sve. Imala je lep rukopis. Ko traga za njim? Potpisala se punim imenom. U gornjem desnom uglu napisala je datum i vreme. 5. decembar 1994. 02.44. Pretposlednji unos u njenoj šemi, pomislio je. Poslednji nije ona napisala. Napisao ga je lekar koji je dao približno vreme smrti. I to je sve. Šema se zatvara, život se gasi. Oproštaj formulisan kao pitanje ili optužba. Ili i jedno i drugo? Ko traga za njim? Nije ostao dugo na klupi pošto je bilo hladno. Pismo je polako pocepao na trake i bacio u more. Setio se da je na istom mestu pre nekoliko godina pocepao i jedno neuspelo pismo Baibi. I njega je bacio u more. Razlika je, ipak, bila velika. Baibu će videti ponovo, i to prilično brzo. Gledao je kako papirići nestaju u vodi, a potom je iz luke otišao u bolnicu da poseti An-Brit Heglund. Nešto se konačno završilo. Skonska jesen prelazila je u zimu.

POGOVOR Mnogi su doprineli, mnogima treba zahvaliti. Na primer, Buu Juhanson iz Alafoša koji poznaje svet ptica i koji je sa mnom podelio to znanje. Danu Izraelu koji čita prvi i poslednji, otkriva rupe, predlaže izlaze i uvek kritikuje oštro, ali s nesalomivim entuzijazmom. Potom se zahvalnost mora uputiti i Evi Stenberg za njenu odlučnost pri preuzimanju komande nad korekturom, Malin Sverd. koja se postarala da se vreme, i stvarno i simbolično, poklapa, kao i Maji Hagerman što mi je ispričala o promeni značaja komšinica od pedesetih godina XX veka do danas. Ima i drugih kojima treba zahvaliti. Oni se podrazumevaju. U svetu romana postoji sloboda. Ono što se opisuje moglo se zbiti tako kako je napisano. A možda se ipak dogodilo na nešto drugačiji način. U tu slobodu spada i premeštanje jezera, promena raskrsnice i ponovna izgradnja porodilišta. Ili podizanje crkve tamo gde je zapravo nema. Ili groblja. Što sam ja uradio. Maputo, aprila 1996. Hening Mankel

BELEŠKE

1)

„Kritičar“ (Prim. prev.)