Henning Mankell - Kurt Wallander(4) Čovek koji se smejao $

Henning Mankell

Čovek Koji Se Smejao

Naslov originala: Henning Mankell MANNEN SOM LOG Prevela: Marina Bauer

NARODNA KNJIGA ALFA 2007.

Sadržaj Čovek Koji Se Smejao 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13.

14. 15. 16. 17. 18. Beleška o piscu

… Ono što nam daje razloga da se plašimo nije veliki ljudski nemoral već činjenica da nemoral često vodi veličini. DE TOKVIL

1. Magla. „Prikradala se poput nečujne zveri”, pomislio je. „Nikada se na nju neću navići uprkos tome što sam čitav život proveo u Skoneu u kome nevidljiva magla neprekidno okružuje ljude.” Bilo je devet sati uveče 11. oktobra 1993. Magla se iznenada dokotrljala s mora. Sedeo je u automobilu na putu ka Istadu i baš je bio prošao pored Brosarp brežuljaka, kada je uleteo pravo u belinu. U njemu se smesta pojačao strah. „Plašim se magle”, pomisli. „Umesto nje morao bih da se plašim čoveka koga sam upravo posetio u zamku Fatnholm. Ljubaznog čoveka sa zastrašujućim saradnicima koji se uvek diskretno postavljaju u pozadini u kojoj im lica prekrivaju senke. Trebalo bi da mislim na njega i na ono što znam da se krije iza njegovog ljubaznog osmeha i nepokolebljivosti građanina koji je uzvišen iznad svih sumnji. Njega bi trebalo da se plašim a ne magle koja se prikrada iz zaliva Hano. Sada shvatam da ne preza ni od ubijanja ljudi koji mu stoje na putu.” Pustio je u pogon brisače da smaknu vlagu sa šoferšajbne. Nije voleo da vozi po mraku. Bilo mu je veoma teško da u odblescima koje je svetlo farova ostavljalo na putu, razazna zečeve od kojih je ispred njega vrvelo. Jedan jedini put, pre više od trideset godina, pregazio je zeca. Vozili su se u Tomelilu jedne rane prolećne večeri. Još uvek se sećao stopala koje je uzaludno nagazilo na kočnicu i potom potmulog udarca o registarsku tablicu. Čim se to dogodilo, izašao je iz automobila. Zeka je ležao iza, na putu, i batrgao zadnjim nogama. Trup mu se paralizovao i zečje oči nisu ga ispuštale iz vida. Naterao se da potraži nekakav kamen pokraj ivičnjaka i žmurio je dok je njime udarao u zekinu glavu. Potom se, ne osvrćući se, užurbanog koraka vratio nazad u automobil. Nikada nije zaboravio zekine oči ni njegove mlatarajuće zadnje šape. To je bila jedna uspomena koje nikada nije uspeo da se oslobodi. Stalno mu se vraćala pred oči i to najčešće kada za to uopšte nije bio spreman. Pokušao je da se otrese nevoljnosti. „Jedan zec koji je bio mrtav već trideset godina može da prati ljudsko biće bez namere da ga povredi”, pomislio je. „Takvih pretnji imam dovoljno od onih koji žive.” Odjednom je shvatio kako je češće nego obično bacao pogled u retrovizor. „Plašim se”, pomisli ponovo. „Tek sada mi je jasno da sam u bekstvu. Bežim od

onoga za šta sada znam da se krije iza kamenih zidova zamka Farnholm. I znam da znaju da znam. Ali koliko? Dovoljno da bi se zabrinuli kako bih mogao da prekinem zavet o ćutanju koji sam nekada davno kao novopečeni advokat dao. U neka davna vremena u kojima se to smatralo svetom obavezom. Da li se plaše savesti ostarelog advokata?” Retrovizor je bio zamračen. Bio je sam u magli. Za nešto manje od sat vremena, biće nazad u Istadu. Ta misao ga je na trenutak opustila. Znači, ipak ga nisu pratili. Sutra će da odluči šta mu je činiti. Popričaće sa svojim sinom koji je ujedno i njegov saradnik i akcionar advokatske kancelarije. Uvek je za sve postojalo nekakvo rešenje; tome ga je život naučio. Mora da ga i sada ima. Pipao je rukom po tami dok nije pronašao radio. Automobil je ispunio zvuk muškog glasa koji je pričao o rezultatima novih genetskih istraživanja. Kroz svest su mu proticale nepovezane misli. Pogledao je na sat baš pred pola devet. U retrovizoru se i dalje ogledala tama. Delovalo je kao da se magla sve više zgušnjava. I pored toga dodao je gas. Sa svakim kilometrom kojim se udaljavao od zamka Famhoim, osećao se mirnijim. Možda je bespotrebno strepio? Pokušao je da se natera da misli jasno. Kako je sve počelo? Rutinski telefonski razgovor, papirić na njegovom radnom stolu na kome je pisalo da ga mole da kontaktira sa jednim čovekom povodom hitnog poslovnog ugovora koji je trebalo da se proveri. Ime mu je bilo nepoznato. Ipak je nazvao taj broj; jedna manja advokatska kancelarija iz beznačajnog švedskog gradića ne može sebi da priušti nasumično odbijanje klijenata. Još uvek je mogao da se seti glasa s druge strane linije, verziranog, književnog načina izražavanja, koji je istovremeno imao prizvuk tipičan za ljude koji svoj život mere prema skupocenom vremenu. Objasnio mu je o čemu je reč, o komplikovanoj transakciji između neke špedicije registrovane na Korzici i lanca transportera cementa do Saudijske Arabije u kojoj je jedna od njegovih kompanija funkcionisala kao predstavnik Skanske. U pozadini je bilo nekoliko nejasnih nagoveštaja o nekakvoj ogromnoj džamiji koja je trebalo da se izgradi u Kamis Mushaitu. Ili je to možda bio univerzitet u Jedahu. Nekoliko dana kasnije sreli su se u istadskom hotelu Kontinental. Stigao je ranije, restoran još nije počeo da pušta goste unutra i sedeo je za ugaonim stolom, sam sa nekim jugoslovenskim kelnerom koji je smrknuto zurio kroz jedan od visokih prozora odatle ga je spazio dok je ulazio u hotel. Bila je sredina januara, divljački vetar je zajurišao s mora i uskoro je trebalo da padne sneg. Ali čovek koji mu je došao u susret bio je preplanuo, nosio je tamnoplavo odelo i nije mogao imati više od pedeset godina. Na neki način se nije uklapao ni u januarsko vreme ni u Istad. Bio je stranac sa osmehom koji nekako nije pripadao preplanulom licu.

To je bila prva uspomena na čoveka iz zamka Farnholm. Čovek bez pripadnosti, jedan poseban kosmos u plavom, po meri skrojenom, odelu, u kome je osmeh bio centar a zastrašujuće senke ugašeni sateliti koji su oko njega kružili svojim opreznim stazama. Već tom prilikom posumnjao je da su se u blizini nalazile senke. Nije mogao da se seti da su se uopšte pokazale. Dva muškarca koja su sedela za jednim stolom u pozadini i beščujno ustala po završetku sastanka. „Zlatna vremena”, ogorčeno pomisli. „Bio sam glup da poverujem kako su mogla postojati.“ Predstava koju o svetu ima jedan advokat ne sme se pomutiti iluzijama o raju koji ga negde čeka, barem ne onome na zemlji. Posle pola godine, preplanuli čovek preuzeo je odgovornost za pola advokatske kancelarije, posle godinu dana čitava zarada se duplirala. Isplate su pristizale na vreme i nikada nije došlo do potrebe za slanjem opomene. Čak su sebi mogli da priušte i kompletno renoviranje kuće u kojoj su se nalazile kancelarijske prostorije a sve transakcije su bile časne, iako komplikovane i difuzne. Čovek iz zamka Farnholm odavao je utisak kako rukovodi svojim poslovima sa svih kontinenata i to sa nekih slučajno odabranih mesta. Često su stizali telefaksi i telefonski pozivi, povremeno i radiom slate poruke iz čudnih gradova koji su se jedva mogli pronaći na globusu koji se nalazio kraj kožne sofe u čekaonici. Ali, sve je znači bilo časno, iako prilično teško razumljivo i teško za tumačenje. „Nova vremena”, mogaše da se priseti svojih ondašnjih misli, „tako izgledaju. A kao advokat mogu samo da budem beskonačno zahvalan da je čovek iz zamka Farnholm odabrao iz telefonske knjige baš moje ime.” Misli su mu se presekle nečim nalik šoku. Na trenutak je pomislio kako mu se samo učinilo. Zatim je primetio svetlost farova u retrovizoru. Prikrali su mu se i već su bili vrlo blizu. Strah se smesta vratio. Znači ipak su došli po njega. Plašili su se da će da prekrši svoju advokatsku zakletvu i početi da odaje tajne. Njegova prva reakcija bila je da nagazi jače na gas-pedalu i da pobegne kroz belu maglu. Ispod košulje je već počeo da mu lije znoj. Svetlost se sada nalazila tesno uz njegov automobil. „Senke koje ubijaju”, pomislio je. „Neću im pobeći, baš kao ni bilo ko drugi pre mene.”

Ubrzo potom, automobil ga je zaobišao. Krajičkom oka video je sivo lice postarijeg čoveka dok ga je ovaj obilazio. Zalim su farovi automobila nestali u magli. Izvukao je maramicu iz džepa od sakoa i obrisao lice i vrat. „Uskoro sam kod kuće”, pomisli. „Ništa se neće dogoditi. Gospođa Duner je u mom kalendaru svojeručno zapisala kako danas posećujem Farnholm. Niko, čak ni on ne šalje svoje senke da pogube matorog advokata na povratku kući. To bi bilo suviše rizično.” Bilo mu je potrebno više od dve godine da primeti kako nešto ne štima. Radilo se o nekakvoj beznačajnoj proceduri, o pregledanju nekolicine ugovora u koje je bio umešan odbor za izvoz robe od turbina u Poljskoj i kombajna u Čehoslovačkoj. To je bio jedan neznatan detalj, nekoliko brojki koje odjednom nisu štimale. Pomislio je kako je u pitanju bila greška u knjigovodstvu, možda svega dva rezultata koja se nisu slagala. Ponovo se vratio do polazne tačke i tek tada razumeo kako ništa nije bila slučajnost i da je sve bilo činjeno sa namerom. Ništa nije falilo, sve je bilo u redu i rezultati su se pokazali kao jezivi. Zavalio se nazad u stolicu, koliko se sećao bila je kasna noć, i shvatio da je ušao u trag zločinu. U prvom trenutku nije u to hteo da poveruje. Ali na kraju nije postojalo nikakvo drugo objašnjenje. Tek u zoru otišao je kući preko Istada i negde u blizini Velikog trga zastao je da napuni rezervoar i pomislio kako nije postojalo nijedno drugo objašnjenje do da je čovek iz Farnholma počinio kriminalni akt. Tešku proneveru protiv Saveta za izvoz, jednu obimniju proneveru poreskog novca i čitav niz falsifikata dokumenata. Posle tih dešavanja, stalno je tragao za tamnim rupama u svim dokumentima koji su iz Farnholma pristizali na njegov radni sto. I bili su tu, ne stalno, ali skoro uvek. Polako je počeo da spoznaje obim tih zločina. Veoma dugo odbijao je da poveruje sopstvenim očima, što je na kraju postalo nemoguće. Ipak nije reagovao. Čak ni sa sinom nije pričao o svome otkriću. Da li je to bilo zbog toga što u dubini duše u to nije želeo da veruje? Zar niko drugi, ni poresko ni ostali nisu ništa otkrili? Da li je otkrio tajnu koja nije postojala? Ili, da li je otpočetka sve već bilo kasno, čim je čovek iz zamka Farnholm postao najdominantniji klijent advokatske kancelarije? Izgledalo je kao da se magla još više zgušnjavala. Pomislio je da će popustiti čim stigne u Istad. Istovremeno je bio svestan toga da tako nije više moglo dalje. Sada je bio siguran da je čovek iz Farnholma imao krvave ruke.

Moraće da popriča sa svojim sinom. U Švedskoj je ipak još uvek postojala neka pravda iako je delovalo kao da se sve bržim tempom skučavala i slabila. Njegovo sopstveno ćutanje spadalo je u deo tog procesa. I to što je tako dugo žmurio nije moglo da opravda produženu tišinu. Nikada sebi ne bi mogao da oduzme život. Odjednom je zakočio. Ugledao je nešto pod svetlošću farova. Nasred puta stajala je stolica. Jedna obična drvena stolica. Na njoj je sedela lutka u ljudskoj veličini. Lice joj je.bilo belo. To je takođe moglo biti ljudsko biće koje je podsećalo na lutku. Osetio je kako mu je srce divljački tuklo u grudima. Magla se stapala sa svetlošću farova. Nije mogao da zanemari ni stolicu ni lutku. Baš kao što nije mogao da zaboravi na svoj parališući strah. Ponovo je pogledao u retrovizor. Ništa sem tame. Pažljivo se približio i stolica i lutka nalazile su se na otprilike deset metara od automobila. Tada se zaustavio. Lutka je ličila na živu osobu a ne na tamo neko slučajno postavljeno strašilo. „Meni je namenjena”, pomislio je. Isključio je radio drhtavom rukom i krenuo da osluškuje u magli. Bilo je veoma tiho. Sve do poslednjeg trenutka bio je neodlučan. To što ga je nateralo da okleva tamo napolju u magli nisu bili ni stolica ni lutka. Bilo je tu nečega drugog, tamo iza, nečega što nije mogao da vidi. Nečega što se verovatno nalazilo samo u njemu samome. „Plašim se”, ponovo je pomislio. „Strah me lišava sposobnosti logičnog razmišljanja.” Na kraju je ipak odvezao sigurnosni pojas i otvorio vrata automobila. Iznenadio ga je hladan i vlažan vazduh. Potom je izašao iz automobila pogleda prikovanog za stolicu i lutku koje su bile obasjane farovima automobila. Njegova poslednja misao bila je da ga je sve podsećalo na pozorišnu binu na kojoj je glavni glumac upravo trebalo da se pojavi. Onda je iza sebe začuo zvuk. Nije nikada uspeo da se okrene.

Udarac ga je pogodio ravno u potiljak. Bio je mrtav pre nego što se srušio na asfalt. Magla je sada već bila sasvim gusta. Bilo je sedam do deset.

2. Vetar je bio silovit i pravi „severnjak”. Čovek koji se nalazio sasvim gore na zaleđenoj plaži, povio se pod hladnim naletom vetra. Povremeno je zastajao i okretao mu leđa. Stajao bi sasvim mimo glave povijene ka pesku i ruku zavučenih u džepove. Potom bi ponovo nastavio svoju naizgled neodlučnu šetnju sve dok više ne bi mogao da se vidi u sivom svetlu. Jedna žena koja je svakodnevno na plaži luftirala svoga psa, sa sve većom zabrinutošću posmatrala je čoveka koji je delovao kao da se tu nalazio od rane zore pa sve do sumraka. Tu se stvorio sasvim iznenada nekoliko sedmica ranije, kao da ga je more kao deo ljudske olupine izbacilo na plažu. Obično su je ljudi koje je sretala tamo na plaži pozdravljali klimanjem glave. Pošto je bila kasna jesen, skoro novembar, teško da je uopšte nekoga i sretala. Ali čovek u crnom kratkom kaputu nikada nije otpozdravljao. U prvom trenutku je mislila da je bio stidljiv, potom nevaspitan, možda čak i stranog porekla. Potom je dobila utisak da ga je pritiskala velika muka i da su njegove šetnje plažom bile hodočasnički pohodi koji su ga vodili daleko od nekakvog nepoznatog bola. Kretao se nepravilnim pocupkujućim koracima. Ponekad je hodao polako skoro se vukući, da bi se najedanput trgnuo i polutrčećim korakom nastavio svoju čudnovatu šetnju. Mislila je kako ga nisu vodile noge nego njegove nemirne misli. Takođe je bila ubeđena kako su mu šake u džepovima bile stisnute u pesnice. Nije mogla da ih vidi ali je sa sigurnošću znala da je to bilo tako. Posle jedne sedmice, činilo joj se da ima jasnu sliku pred očima. Usamljeni čovek koji je iz nekog nepoznatog pravca dolazio na plažu, hrvao se sa jednom jakom ličnom krizom koja je nalikovala brodu koji pomoću loših nautičkih karti pokušava da pronađe prolaz kroz opasne vode. Odatle njegova odlučnost i njegove nemirne šetnje. Naveče je diskutovala sa svojim reumatičnim i rano penzionisanim suprugom o usamljenom šetaču. Jednom prilikom joj se, uprkos tegobama koje mu je bolest izazivala i tome što se najradije ne bi mrdao iz kuće, pridružio u izvođenju kučeta. Saglasio se sa njenim opažanjima. Ali takođe je mislio i kako je muškarčevo ponašanje bilo tako upadljivo nenormalno da je nazvao svog prijatelja koji je radio kao policajac u Skagenu i u najvećem poverenju ispričao mu je o onome što su on i supruga uočili. Možda je to bio neki izbegli kriminalac za kojim je izdata poternica ili čak otpušteni bolesnik iz jedne od nekoliko preostalih mentalnih institucija u Švedskoj? Ali policajac, prekaljeni čovek koji se nagledao mnogih čudnovatih prilika u hodočašćima do najudaljenijih krajeva Jilanda u potrazi za malo mira i tišine,

pozvao ga je na prisebnost. Neka ga samo ostave na miru. Plaža između stena i dva mora koja su se tu sastajala, bila je stalno smenjujuća ničija zemlja koja je pripadala onima kojima je bila potrebna.. Žena sa psom i muškarcem i crni kratki kaput nastavili su da se mimoilaze kao dva broda tokom narednih nedelju dana. Ali jednoga dana, tačnije 24. oktobra 1993, desilo se nešto što je ona kasnije povezala sa muškarčevim iznenadnim nestankom. Bio je to jedan od onih neobičnih dana kojih nije bilo vetra i magla je nepomično visila iznad plaže i mora. Rogovi za maglu urlikali su iz daljine kao napuštene, nevidljive kreature. Čitav neobičan pejzaž držao je dah. Odjednom je ugledala muškarca u crnom kratkom kaputu i zastala. Nije bio sam već u pratnji jednog niskog čoveka u svetloj vindjaki i sa kačketom na glavi. Posmatrala ih je; novopristigli je govorio i izgledalo je kao da je pokušavao da onoga drugoga u nešto ubedi. Povremeno je vadio ruke iz džepova i njima gestikulirao ne bi li naglasio svoje reči. Nije mogla da razazna o čemu su pričali ali nešto u stavu novopridošlog navelo ju je da pomisli kako je bio uzrujan. Posle nekoliko minuta počeli su da hodaju duž plaže i potom ih je progutala magla. Sutradan je muškarac ponovo bio sam na plaži. Ali, pet dana kasnije nije ga više bilo. Do u kasni novembar svako jutro je Na psom odlazila do Grenena u iščekivanju da će ponovo sresti čoveka u crnom. Ali nije se vratio. Nikada ga više nije videla. Inspektor kriminalističkog odeljenja, Kurt Valander, bio je preko godinu dana na bolovanju jer nije bio u stanju da obavlja svoj posao. Tokom toga vremena sve više rastuća nemoć počela je da dominira njegovim životom i postupcima. Iznova i iznova, onda kada više nije mogao da izdrži da bude u Istadu i kada je, sem toga, raspolagao dovoljnom količinom novca, odlazio je na spontana putovanja u besmislenoj nadi da će mu, čim se bude našao negde drugde van Skonea, biti bolje i da će možda čak i povratiti jednu elementarnu volju za život. Uplatio je čarter aranžman za Karibe. Već tokom leta poprilično se nalio i tokom narednih četrnaest dana koje je proveo na Barbadosu, nije se uopšte treznio. Njegovo stanje tokom tog puta ne može se drugačije opisati nego kao rastući napad panike i jedno tegobno osećanje nepripadnosti. Krio se u senkama palmi a bilo je i dana tokom kojih nije napuštao svoju hotelsku sobu, nemoćan da se bori protiv primitivnog straha od kontakta sa drugim ljudima. Plivao je samo jedan jedini put i to se dogodilo tako što se okliznuo na mostu i pao u vodu. Jedne kasne večeri, kada se uprkos svemu usudio da se pomeša sa ljudima ne bi li se snabdeo novim zalihama alkohola, obratila mu se neka prostitutka. Pokušao je istovremeno i da je se otrese i da je zadrži pored sebe. Ali očaj i samoprezir ipak su

pobedili. Tri dana, od kojih se kasnije sećao samo nejasnih i nepovezanih slika, proveo je vreme sa devojkom u ćumezu koji je zaudarao na vitriol, u krevetu prljavih čaršava koji su se osećali na buđ i u kome su bubašvabe sa svojim antenama milele preko njegovog oznojenog lica. Nije mogao da se seti devojčinog imena a nije bio siguran ni da mu ga je rekla. Ležao je na njoj u stanju mahnitog nagona strasti. Kada mu je iscedila poslednju paru, došla su dva jaka momka, njena braća, i izbacila ga napolje. Vratio se u hotel i prehranjivao se tako što je sakupljao hranu od doručka koji je bio uračunat u cenu aranžmana i sleteo je u Sturup u gorem stanju nego u onome u kome je otputovao. Lekar koji ga je redovno kontrolisao zabranio mu je da se ubuduće upušta na takva putešestvija pošto je postojao očigledan rizik da će ga alkohol ubiti. Ali dva meseca kasnije, početkom decembra, ponovo se usudio na jedno takvo putovanje i to tek pošto je pozajmio novac od svog oca pod izgovorom da želi sebi da kupi nov nameštaj koji će mu možda pomoći da se bolje oseća. Sve to vreme na sve moguće načine izbegavao je da poseti oca koji je sem toga bio sveže oženjen trideset godina mlađom ženom koja je ranije bila njegova kućna negovateljica. Sa novcem u rukama otišao je ravno do istadskog turističkog biroa i uplatio tronedeljni aranžman na Tajlandu. Priča sa Kariba se ponovila, s tom razlikom što je totalna katastrofa izbegnuta za dlaku time što je postao simpatičan jednom penzionisanom apotekaru koji je u avionu sedeo pored njega i sticajem okolnosti boravio u istom hotelu. Ovaj je intervenisao kada je Valander počeo da pije već uz doručak i da se čudno ponaša. Zahvaljujući njegovom autoritativnom zauzimanju, Valander je poslat kući nedelju dana ranije pre planiranog vremena. Čak je i ovoga puta posrnuo i bacio se u naručje nekoliko prostitutki, jedne mlađe od druge, a zatim je usledila zima puna košmara tokom koje je živeo u konstantnom strahu da je navukao smrtonosnu boleštinu. Krajem aprila, kada je prošlo već skoro godinu dana, ispostavilo se da se nije zarazio. Ali teško da se pridržavao saveta i negde istovremeno, njegov lekar je počeo ozbiljno da se pita da li je Kurt Valander završio sa svojom karijerom policajca, odnosno da li je uopšte bio sposoban za rad ili više nego kvalifikovan za prevremenu penziju. Baš u to vreme prvi put je otputovao pobegao je verovatno ispravniji opis u Skagen. Tamo je uspeo da prestane da pije, ništa manje zahvaljujući tome što je njegova ćerka Linda kada se vratila iz Italije otkrila mizeriju koja je vladala i u njemu i u njegovom stanu. Reagovala je ispravno i ispraznila sve flaše koje su ležale naokolo po stanu i zatim se izdrala na njega. Tokom dve nedelje, koliko je stanovala kod njega u ulici Marija, konačno je imao priliku da sa nekim priča. Zajedno su preorali najbolnije rane njegove duše i kada je otputovala, činilo se da se malo usudila da poveruje u njegovo obećanje da će se držati podalje od pića. Kada je

ponovo ostao sam, nije mogao da podnese pomisao da će sedeti u praznom stanu u novinama je video oglašavanje za jeftin pansion u Skagenu. Mnogo godina ranije, kada se Linda tek bila rodila, proveo je sa svojom ženom Monom nekoliko letnjih nedelja u Skagenu. Sećao se tih nedelja kao nekih od najsrećnijih u svome životu. Bili su tanki sa parama, živeli su pod šatorom koji je propuštao vodu ali obuzeti osećanjem da su se nalazili u centru sveta i života. Istog dana nazvao je broj iz oglasa i rezervisao sobu. Početkom maja čekirao se u pansion. Vlasnica koja je bila udovica poljskog porekla, ostavila ga je na miru i izdala mu bicikl tako da je svakog jutra mogao da se odveze do Grenena i šeta se nepreglednom plažom. U korpi od bicikla imao je plastičnu kesu sa ručkom, a u pansion se vraćao tek kasno naveče. Preostali gosti bili su stariji ljudi, sami ili u parovima, i tišina koja je vladala podsećala je na onu iz čitaonica biblioteka. Po prvi put u toku godinu dana počeo je da uredno spava i primetio je kako je njegova natopljena unutrašnjost konačno polako počela da se suši. Tokom te prve posete pansionu u Skagenu napisao je tri pisma. Prvo je bilo namenjeno njegovoj sestri Kristini. Ona ga je tokom tih godinu dana često zvala da čuje kako je. Iako je bio ganut njenom pažnjom, nikada se ili retko setio da joj napiše koju reč ili da je nazove. Čitava stvar se pogoršala time što se kao kroz maglu sećao da joj je u teško pijanom stanju poslao prilično mračno formulisanu razglednicu sa Kariba. Ona je nikada nije prokomentarisala a on nije pitao i nadao se da je bio toliko pijan da nije dobro napisao adresu ili da je možda zaboravio da nalepi markicu. Tokom jednog od tih dana u Skagenu, legao je na krevet i pred spavanje, i na papiru položenom na akten-tašnu, napisao joj pismo. Pokušao je da opiše osećanja praznine, srama i krivice koji su ga pratili sve otkako je prethodne godine ubio čoveka. Čak iako je delao u jasnom činu samoodbrane, čak iako se ni najkrvoločnija štampa neprijateljski naklonjena policiji nije obrušila na njega, shvatio je da mu se natovario teret koga nije mogao da se oslobodi. Nikada neće ni moći da ga se sasvim oslobodi, nego će najverovatnije jednog dana naučiti da živi sa njim. - To vidim kao da mi je jedan deo duše zamenjen protezom - napisao je. - I dalje me ne sluša. Ponekad, u mračnim trenucima, ubeđen sam da to više nikada neće ni činiti. Ali još uvek se nisam sasvim predao. Drugo pismo bilo je namenjeno kolegama u istadskoj policijskoj stanici za koje je shvatio, onda kada ga je naposletku ubacio u crveno poštansko sanduče ispred pošte u Skagenu, da je sadržavalo mnogo neistina. Ipak je morao da ga pošalje. Zahvalio je za stereo za koji su sakupili novac i poklonili mu ga prethodnog leta. Izvinio se što mu je bilo potrebno toliko vremena da zahvali. Toliko je bilo istina. Ali kada je završio

pismo sa izjavom da je bio na putu potpunog oporavka i da se nadao da će se uskoro vratiti nazad u službu, bilo je to u najmanju ruku izazivanje sudbine, jer je stvarnost izgledala sasvim suprotno. Treće pismo koje je napisao tokom tog svog prvog boravka u Skagenu bilo je namenjeno Baibi Lijepa u Rigi. Tokom proteklih godinu dana otprilike, slao joj je po pismo svakog drugog meseca, a ona mu je na svako odgovorila. Počeo je da je doživljava kao svog ličnog anđela čuvara i strah da je ne uznemiri ili da možda učini da prestane da mu odgovara, naterali su ga da sakrije svoja osećanja. Ili, makar je verovao da je to činio. Razvučen proces u kome se njegova ličnost deformisala od nemoći, podrazumevao je da više nije bio siguran ni u šta. Tokom kratkih momenata apsolutne bistrine u glavi, najčešće kada se nalazio napolju na plaži ili dok je sedeo među stenama ne bi li se zaštitio od grizućeg vetra, pomislio bi kako čitava stvar nije imala nikakvog smisla. Baibu je sreo tokom nekoliko kratkih dana u Rigi, ona je volela svog ubijenog muža, kapetana policije Karlisa, i zašto bi sad u Božije ime odjednom počela da gaji osećanja prema jednom švedskom policajcu koji je učinio nešto što mu je služba nalagala, čak iako je radio na manje legalan i nešto neuobičajen način? Ali inače nije imao velikih problema sa negiranjem momenata jasnoće. Kao da se nije usuđivao da izgubi nešto za šta je u dubini duše znao da ga nikada nije ni posedovao. Baiba, san o Baibi, bio je njegova pred-staza. To je bilo poslednje utvrđenje koje je morao da brani po cenu da je bila samo iluzija. U pansionu je ostao deset dana. Kada je otputovao nazad u Istad, odlučio je da se tamo vrati što je pre moguće. Već sredinom juna vratio se nazad i od udovice je dobio svoju staru sobu. Ponovo je iznajmio bicikl i provodio dane kraj mora. Za razliku od prvog puta plaža je vrvela od ljudi na godišnjem odmoru i činilo mu se da se kretao poput nevidljive senke među svima koji su se smejali, igrali se ili su se brčkali. Kao da je ponovo držao svoju sasvim ličnu, od svih drugih sasvim nepoznatu stražu na Grenenu gde su se dva mora spajala. Tamo je obavljao svoju solo patrolnu dužnost, čuvao samog sebe u pokušaju da pronađe izlaz iz svoje bede. Posle prvog putovanja u Hagen njegovom lekaru se činilo da kod Valandera vidi izvesno poboljšanje. Ali signali su još uvek bili suviše slabi da bi se mogla predskazati definitivna promena. Valander je pitao da li bi mogao da prekine sa uzimanjem lekova koje je koristio već više od godinu dana, zato što su ga činili tromim i umornim. Ali lekar ga je od toga odgovorio i zamolio ga da se strpi još neko vreme. Svakog jutra budio se u svom krevetu i pitao se da li će mu i tog dana poći za rukom da ustane. Ali primetio je kako mu je to mnogo lakše padalo onda kada se nalazio u pansionu u Skagenu. Momenti bestelesnosti i olakšanja zbog zbacivanja

prošlogodišnjeg tereta činili su da je nekoliko puta naslutio kako je uprkos svemu postojala nekakva budućnost. Na plaži, tokom višesatnih šetnji, počeo je polako da pronalazi put svemu što je ležalo iza njegovog stanja, da traži način kako da se izbori s mukom i da eventualno pronađe snagu da ponovo postane policajac, policajac i čovek. Tokom tog putovanja takođe je prestao da sluša opere. Dok je hodao plažom, često je uz sebe imao svoj mali vokmen. Ali jednoga dana to kao da mu se smučilo. Kada se uveče vratio nazad u pansion, spakovao je sve svoje kasete u kofer koji je potom stavio u garderober. Sutradan se biciklom odvezao do Skagena i kupio nekoliko kaseta različitih pop izvođača o kojima jedva da je nešto znao. Ono što ga je iznenadilo, bilo je da mu ni na trenutak nije zafalila muzika koja ga je pratila tokom svih silnih godina. U mene više ništa ne može da stane, pomisli. Nešto se u meni ispunilo do vrha i zidovi će uskoro popustiti. Sredinom oktobra ponovo se vratio u Skagen. Učinio je to sa odlučnom namerom. da ovoga puta dođe do jasne predstave o tome šta da učini sa svojim životom. Njegov lekar koji je sada već video očigledne znake laganog oporavka, oprezan povratak iz razvučene depresije, obodrio ga je da se vrati u pansion u Danskoj koji mu je očigledno činio dobro. Bez oglušavanja o lekarski zavet, takođe je u poverljivom razgovoru informisao šefa policije Bjorka kako je možda postojala nada da će se Valander pod novim okolnostima vratiti u službu. Znači došao je u Skagen i ponovo se dao u svoje šetnje. Sada, u jesen, plaža je ponovo bila napuštena. Bilo je malo ljudi koje je sretao, i to uglavnom starijih, poneki oznojeni džoger i radoznala žena koja je izvodila kuče u šetnju. Ponovo je započeo sa patroliranjem, iznova je markirao svoju osmatračku teriloriju i marširao sve odlučnijim koracima do skoro nevidljive, stalnomenjajuće granice na kojoj su se sastavljali plaža i more. Mislio je o tome kako je sredovečnjak i kako će uskoro navršiti pedesetu. Tokom protekle godine oslabio je toliko da je iz svojih ormara u Istadu mogao da izabere odeću u koju nije stao poslednjih šest do osam godina. Shvatio je da je sada kada je sasvim prestao da pije, imao bolju fizičku kondiciju nego što je imao dugo vremena pre toga. Takođe se nalazio na putu donošenja odluke o svojoj budućnosti. Ukoliko se ništa nepredvidivo ne bude dogodilo, moći će da poživi još najmanje dvadeset godina. Njegova najveća agonija sastojala se u dilemi da li će moći da se vrati policijskoj karijeri ili će morati da pronađe nešto sasvim drugačije. Odbijao je čak i

da pomisli na mogućnost prevremene penzije. To bi bila egzistencija za koju nije verovao da bi je podneo. Provodio je svoje vreme napolju na plaži, često obavijen ogrtačem magle koju su u nekoliko navrata smenjivali dani oštre i jasne vidljivosti, svetlucavog mora i galebova koji su se prepuštali struji vetra. Katkada se osećao kao mehanički čovečuljak kome je ispao ključ iz leđa i koji nije više bio u stanju da se navije do pune energije. Vagao je mogućnosti koje bi mu preostale u slučaju napuštanja policijske profesije. Najverovatnije bi mogao da se negde zaposli kao niži rang čuvara ili šefa obezbeđenja. Bilo mu je teško da pojmi gde bi policijsko iskustvo zapravo moglo da se iskoristi sem u traganju za kriminalcima. Preostajalo je vrlo malo alternativa ukoliko se ne odluči na radikalnu promenu, daleko od višegodišnje policijske delatnosti. Ali ko bi hteo da zaposli jednog skoro pedesetogodišnjeg bivšeg policajca koji ne zna ništa drugo sem da procenjuje manje ili više nejasne scenarije zločina? Kada bi ogladneo, napuštao bi plažu i tražio zavetrinu među stenama. Izvadio bi paket sa sendvičima i termo-bocom i seo na plastičnu kesu da ne bi došao u kontakt sa mokrim peskom. Dok bi jeo, običajavao je, a da mu to nije naročito polazilo za rukom, da pokuša da razmišlja o nečemu sasvim drugačijem nego o svojoj budućnosti. Iza nastojanja da razmišlja razumno krio se čitav niz nerealnih snova koji su samo čekali da se oglase. Baš kao i svaki drugi policajac, ponekad je krišom maštao da ode u drugu krajnost i počne da se bavi kriminalom. Često ga je čudilo što su se policajci koji su pošli putem kriminala vrlo retko koristili svojim najelementarnijim znanjem o rutinama istrage da ih ne bi uhvatili. Znači, ponekad se u mislima poigravao mišlju da se putem raznovrsnih kriminalnih aktivnosti obogati i postane nezavisan. Ali najčešće mu nije dugo bilo potrebno da sa gađenjem otera takve maštarije. Najmanje je hteo da postane kao njegov kolega Hanson, koji je u stanju nečega što je podsećalo na opsesiju, pola svog života provodio kladeći se na konje koji skoro nikada nisu pobeđivali. To je bilo jedno rasipanje novca koje nikako nije mogao da podnese. Zatim bi se dao u svoju šetnju plažom. Pomislio bi da su mu se razmišljanja kretala u trouglu čiji je poslednji ugao sačinjavalo pitanje da li da pokuša da se vrati svom poslu policajca. Da se vrati, da pruži otpor prošlogodišnjim uspomenama i da jednog dana možda nauči kako da živi sa njima. Jedina realistična alternativa bila je da nastavi po starom. Tamo je takođe osetio tračak smislenosti svog života; da je mogao da doprinese maksimalnoj bezbednosti ljudi time što će pokupiti najgori ološ sa ulice. Toga se odreći značilo bi izgubiti posao koji je znao da obavlja i to možda bolje od mnogih svojih kolega. Mogao je čak da ispusti ventil duboko sahranjenog

osećaja da je bio deo nečeg većeg, nečega što je davalo smisao njegovoj egzistenciji. Ali naposletku, kada je već bilo prošlo nedelju dana od njegovog dolaska u Skagen, a jesen se sve više bližila zimi, bilo mu je jasno da nije više mogao da izdrži. Njegovo vreme u policiji bejaše isteklo - rana izazvana onim što se dogodilo prethodne godine bespovratno ga je promenila. Jednog popodneva kada je gusta magla nepomično počivala nad Grenenom, shvatio je da su mu ponestali argumenti za i proliv. Neće se više vraćati u službu. Negde duboko u sebi osećao je olakšanje. Sada je makar toliko znao. Osvetio mu se čovek koga je prošle godine usmrtio na vojnom poligonu među nevidljivim ovcama. Te večeri se biciklom odvezao do Skagena i napio se u jednom malom zadimljenom restoranu u kome je bilo malo gostiju i u kome je treštala muzika. Ovoga puta je znao kako sutradan neće nastaviti da pije i da je ovo samo bio način da potvrdi i zapečati svoje finalno otkriće, da su mu dani u policiji bili odbrojani. Dok se naveče biciklom vraćao kući, posrnuo je, pao i poderao jedan obraz. Vlasnica pansiona koja se zabrinula što se nije vratio u uobičajeno vreme, kao i obično sedela je uspravno i čekala ga. Uprkos njegovom slabom protestovanju, očistila mu je lice i obećala da će oprati njegovu zaprljanu odeću. Potom mu je pomogla da otključa vrata svoje sobe. - Večeras je tu bio jedan čovek koji se raspitivao o gospodinu Valanderu - rekla je kada mu je predala ključ. Valander ju je gledao sa nerazumevanjem. - Za mene se niko nikada ne raspituje reče. Niko uopšte i ne zna da sam ovde odseo. - Ovaj čovek je to znao reče. Želeo je hitno da vas vidi. - Da li se predstavio? - Ne. Ali bio je Šveđanin. Valander je odmahnuo glavom i zaboravio na stvar. Nije želeo da se vidi ni sa kim i niko takođe nije želeo njega da sretne, u to je bio siguran. Sledećeg dana dok je pun pokajanja ponovo kretao na plažu, već je bio sasvim zaboravio na vlasničine reči od prethodne noći. Magla je bila gusta i osećao je veliki umor. Po prvi put se pitao šta je uopšte tražio napolju na plaži. Posle svega nekoliko kilometara postao je nesiguran u to da li je imao snage da nastavi ili je bilo bolje da sedne na izvrnutu olupinu jednog velikog crvenog čamca na vesla koji je bio poluzakopan u pesak.

Tek onda je primetio da mu se iz magle približavao neki muškarac. Kao da je neko naglo zakoračio u njegovu kancelariju napolju na beskonačnoj plaži. U prvom trenutku taj mu se muškarac činio teško raspoznatljivim strancem obučenim u vindjaku i sa kačketom koji je delovao premalim za njegovu glavu. Odmah potom Valandera je obuzeo osećaj da ga je poznavao. Ali tek kada je ustao sa prevrnutog čamca i kada mu se muškarac približio, video je ko je bio. Pozdravili su se - Valander sa velikim čuđenjem u sebi. Odakle mu je bilo poznato mesto njegovog boravka? Grozničavo je pokušavao da se seti kada je poslednji put video Stena Torstensona. Zaključio je kako je to moralo biti prošlogodišnjeg fatalnog proleća, u vezi sa nekim pregovorima o nalogu za hapšenje. - Tražio sam te juče u pansionu reče Sten Torstenson. - Naravno da ne želim da te uznemiravam, ali moram da popričam s tobom. „Nekada davno bio sam policajac a on advokat”, pomisli Valander„,i ništa drugo. Sedeli smo svaki sa svoje strane zločinaca, povremeno, ali vrlo retko, krvili smo se oko toga da li je hapšenje bilo opravdano ili ne. Postali smo bliskiji tokom teškog vremena kada me je zastupao u brakorazvodnoj parnici sa Monom. Jednog dana primetili smo da se nešto dogodilo i to nešto što je moglo da podseti na uvod u prijateljstvo. A prijateljstva često nastaju iz susreta od kojih niko ne očekuje čuda. Ali prijateljstvo jeste čudo, čemu sam se naučio tokom života. Pozvao me je na jedrenje jedne subote-nedelje; to je bilo tek nakon što me je Mona ostavila. Tog dana je duvao đavolski vetar i od tada sam prezirao mogućnost da se ikada ponovo nađem na jedrilici. Odonda smo počeli da se družimo, ne prečesto, ali u ravnomernim razmacima. A sada je došao da me potraži i želi da sa mnom priča.” - Čuo sam da me je neko tražio - odgovori Valander. - Kako si me do đavola ovde samo pronašao? Primetio je da je loše krio nevoljnost da bude pronađen u svom zaklonu od mora i peščanih dina. - Znaš me - reče Sten Torstensen. - Ja nisam od onih koji uznemiravaju. Moja sekretarica tvrdi da se nekada čak plašim i da samom sebi smetam, šta god time mislila. Ali nazvao sam tvoju sestru u Stokholm. Tačnije rečeno, kontaktirao sam s tvojim ocem koji mi je dao njen broj. Znala je ime pansiona kao i gde se nalazio. Dovezao sam se ovamo kolima. Večeras odsedam u hotelu gore kod Muzeja umetnosti. Počeli su da se šetaju plažom sa vetrom u leđima. Žena koja je stalno izvodila svog psa zastala je i posmatrala ih i Valander je pomislio kako se verovatno čudila što je imao društvo. Hodali su ćutke: Valander je čekao i pri tome mu je bilo neobično

što je imao nekog pored sebe. - Potrebna mi je tvoja pomoć - reče Sten Torstenson naposletku. - Kao prijatelja i policajca. - Prijateljska - odgovori Valander. - Ukoliko budem mogao, u šta sumnjam. Ali nikako pomoć policajca. - Znam da si još uvek na bolovanju reče Sten Torstenson. - Više od toga - odgovori Valander. - Prvi si kome ću reći da dajem otkaz. Sten Torstensen se ukopao u mestu. - Tako je kako je - reče Valander. - Radije mi ispričaj zbog čega si došao. - Moj otac je mrtav. Valander ga je poznavao. I on je bio advokat. Ali samo su ga u izuzetno retkim prilikama angažovali kao branioca u različitim suđenjima. Koliko je Valander mogao da se seti, uglavnom se bavio privrednim savetovanjem. Pokušao je da promisli kojeg je starosnog doba mogao biti. Skoro sedamdeset - godine u kojima su mnogi odavno već bili mrtvi. - Poginuo je u saobraćajnoj nesreći pre nekoliko nedelja - reče Sten Torstenson. Zato sam i došao ovamo. Valander ga začuđeno pogleda. - Hladno je - reče Sten Torstenson. - U Muzeju umetnosti može da se popije kafa. Tu sam kolima. Valander je odobravajuće klimnuo glavom. Bicikl je štrčao iz gepeka dok su se vozili kroz peščane dine. U tako rane jutarnje sate, u muzejskom kafeu bilo je malo ljudi. Devojka iza šanka pevušila je melodiju koju je Valander na svoje čuđenje prepoznao s jedne od svojih nedavno kupljenih kaseta. - Bilo je to jedne večeri - reče Sten Torstenson. - Da budem tačniji, 11. oktobra. Tata je bio u poseti jednom od naših najvažnijih klijenata. Prema policiji, prebrzo je vozio, izgubio kontrolu nad volanom, auto se prevrnuo i poginuo je. - To može da ide vrlo brzo - reče Valander. - Jedna jedina sekunda nepažnje može imati fatalnih posledica. - Te večeri je bila magla - reče Sten Torstenson. - Moj otac nikada nije vozio brzo. Zašto bi to činio u magli? Imao je paničan strah od gaženja zečeva. Valander ga je zamišljeno pogledao.

- Nešto ti je na umu reče. - Martinson je vodio istragu - reče Sten Torstenson. - On je sposoban - odgovori Valander. - Ako kaže da se to desilo na takav način, onda ne postoji razlog da mu se ne veruje. Sten Torstenson ga ozbiljno pogleda. - Ja ne sumnjam u to da je Martinson dobar policajac - reče. - Takođe ne sumnjam ni da je moj otac pronađen mrtav u automobilu koji je ležao prevrnut i ulubljen napolju na njivi. Ali ima mnogo toga što ne štima. Nešto se moralo dogoditi. - Šta to? - Nešto drugo. - Kao na primer šta? - Ne znam. Valander ustade i uze još kafe. „Zašto ne kažem onako kako jeste”, pomisli.„Da je Martinson i maštovit i energičan, ali takođe i aljkav.” - Pročitao sam izveštaj policije - reče Sten Torstenson kada je Valander ponovo seo za sto. - Otišao sam sa njim na mesto očeve pogibije. Pročitao sam protokol sa obdukcije, pričao sa Martinsonom, razmišljao i ponovo postavljao pitanja. Sada sam ovde. - Šta mogu da uradim? - reče Valander. - Pošto si advokat, znaš da se u svakom pravnom slučaju ili u istrazi nalazi mnogo praznina koje nikada ne uspevamo sasvim da razjasnimo. Tvoj otac se nalazio sam u kolima kada se to dogodilo. Ukoliko sam te dobro razumeo, nije bilo nikakvih svedoka. To znači da je jedina osoba koja bi mogla da nam da podroban izveštaj o događaju bio tvoj otac. - Nešto se dogodilo - reče ponovo Sten Torstenson. - Ima nečega što ne štima. Želim da znam šta. - Ne mogu da ti pomognem - reče Valander. - Čak iako bih voleo. Sten Torstenson kao da ga nije slušao. - Ključevi - reče. - To je samo jedan primer. Nisu bili u bravi paljenja. Ležali su na podu. - Mogli su da ispadnu od siline udarca - odgovori Valander. - Kada auto kolidira, može se mnogo toga desiti.

- Bravica je bila neoštećena - reče Sten Torstenson. - A nijedan od ključeva nije bio povijen. - Pa ipak može postojati neko objašnjenje reče Valander. - Mogao bih da ti dam više primera - nastavi Sten Torstenson. - Znam da se nešto dogodilo. Moj otac je poginuo u aulomobilskoj nesreći koja je bila nešto drugo. Valander je promislio pre nego što je odgovorio. - Da li je mogao da počini samoubistvo? - Razmišljao sam o toj mogućnosti - odgovori Sten Torstenson. - Ali otpisujem je kao nemoguću. Poznavao sam svog oca. - Većina samoubistava dolazi sasvim iznenada - reče Valander. - Ali ti najbolje znaš u šta želiš da veruješ. - Postoji još jedan razlog što ne mogu da prihvatim teoriju o saobraćajnoj nesreći - reče Sten Torstenson. Valander ga je posmatrao s pažnjom. - Moj otac je bio zadovoljna i ekstrovertna osoba - reče Sten Torstenson. - Da ga nisam poznavao tako dobro, možda nikada kod njega ne bih primetio promenu, malu, jedva vidljivu, ali ipak sasvim izvesnu promenu duševnog stanja tokom druge polovine godine. - Da li to možeš pobliže da objasniš? - upita Valander. Sten Torstenson odmahnu glavom. - U stvari, ne mogu - odgovori ovaj. - Jednostavno sam imao osećaj da ga je nešto mučilo. Nešto što nikako nije želeo da primetim. - Zar nikada nisi sa njim pričao o tome? - Nikada. Valander odgurnu od sebe praznu šolju. - Koliko god da bih to želeo, ne mogu da ti pomognem - reče. - Mogu da te saslušam kao prijatelj, ali jednostavno više ne postojim kao policajac. Ne osećam se čak ni polaskanim time što si prevalio toliki put da bi sa mnom popričao. Osećam samo potištenost, umor i tegobu. Sten Torstenson otvori usta da nešto kaže, ali se predomisli i odusta. Ustadoše i napustiše kafeteriju. - To ću naravno morati da poštujem - reče naposletku Sten Torstenson dok su

stajali ispred muzeja. Valander ga otprati do kola i uze svoj bicikl. - Nikada se ne navikavamo na smrt - reče Valander u nespretnom pokušaju da izrazi razumevanje. - To i ne zahtevam - odgovori Sten Torstenson. - Samo želim da znam šta se dogodilo. To nije bila obična saobraćajka. - Pričaj ponovo sa Martinsonom - reče Valander. - Ali možda je bolje da mu ne pomeneš kako sam ti ja to predložio. Pozdraviše se jedan od drugog i Valander mogaše da vidi automobil kako nestaje među brdašcima peska. Odjednom mu se žurilo. Više nije mogao da odugovlači. Istog popodneva nazvao je svog lekara i Bjorka i saopštio im svoju odluku da završi policijsku karijeru. Posle toga, ostao je još pet dana u Skagenu. Osećaj da mu se u utrobi nalazio sprženi ratni pejzaž nije jenjavao. I pored toga, osećao je olakšanje što je uprkos svemu smogao snage da donese odluku. U nedelju 31. oktobra, vratio se u Istad da bi potpisao dokumente koji bi i formalno okončali njegovu policijsku karijeru. Malo posle šest sati ujutro, u ponedeljak 1. novembra, dok je ležao otvorenih očiju u svome krevetu, zazvonio je budilnik. Sem nekoliko sati nemirnog dremeža, bio je budan čitave noći. Nekoliko puta je ustajao i stajao kod prozora koji gleda na Ulicu Marija i razmišljao o tome kako je više od jednog puta u životu doneo pogrešnu odluku. Možda za njega i nisu postojali nekakvi drugi prirodniji putevi kojima se kretao kroz život? Ne uspevši da pronađe zadovoljavajući odgovor, seo je pomiren sa sudbinom u sofu u dnevnoj sobi i slušao prigušenu muziku noćnog radio programa. Na samom kraju, baš negde pred zvonjavu budilnika, pomirio se sa činjenicom da nije imao nekog izbora. Bio je to momenat rezignacije, to je sasvim jasno mogao da vidi. Ali, pre ili kasnije svakog obuzme rezignacija, pomislio je. „Na kraju nas sve savladaju nevidljive sile. Niko ne može da pobegne.” Čim je sat zazvonio, ustao je, uzeo Istadske novine iz predsoblja, stavio vodu za kafu u kuhinji i zatim otišao da se istušira. Bilo mu je neobično da se čak i na jedan dan vrati starim rutinama. Dok se brisao peškirom, pokušavao je da se priseti svog poslednjeg radnog dana od pre skoro godinu i po dana. Bilo je leto onoga dana kada je pospremio svoju kancelariju, zalim sišao do kafića u luci i napisao jedno mračno pismo Baibi. Bilo mu je teško da odredi da li mu se to činilo kao skori ili daleki

događaj. Seo je za kuhinjski sto i promešao kafu kašičicom. Onomad je bio njegov poslednji radni dan. Bio je policajac skoro dvadesetpet godina. Šta god da mu se u budućnosti bude dogodilo, tih dvadeset pet godina uvek će činiti kičmu njegovog života. Tu činjenicu nije ništa moglo da promeni. Niko nije mogao da zahteva da mu se život proglasi nevažećim i zahteva dozvolu da mu se još jednom podele karte. Nije bilo povratka. Pitanje je samo bilo da li je uopšte postojalo pomicanje napred. Pokušao je da dokuči koje osećanje je njime tog jesenjeg jutra vladalo. Ali sve je bilo obavijeno prazninom, kao da su jesenje magle dosezale sve do u njegovu svest. Uzdahnuo je i privukao novine; počeo je odsutno da ih lista. Preletao je očima preko stranica i činilo mu se kao da je mnogo puta ranije gledao iste fotografije i čitao iste tekstove. Baš je hteo da odloži novine kada mu je pažnju privukla jedna čitulja. Prvo nije razumeo ono što je video. Zatim mu se stomak zavezao u čvor. Advokat Sten Torstenson, rođen 3. marta 1947, preminuo 26. oktobra 1993. Valander je nemoćno zurio u čitulju. Zar nije bio otac, Gustav Torstenson, taj koji je umro? Zar se nije sreo sa Stenom pre manje od nedelju dana na plaži kod Grenena? Pokušao je da razume. Mora da je u pitanju bio neko drugi ili greška u imenu. Pročitao je čitulju još jednom, ali tu nije bilo nikakve greške. Sten Torstenson, čovek koji ga je pre pet dana potražio u Skagenu, bio je mrtav. Sedeo je nepomično. Zatim je ustao, potražio telefonsku knjigu i okrenuo jedan broj. Znao je da je onaj koga je pozivao bio ranoranilac. - Martinson! Valander se uzdržao da ne spusti slušalicu. - Ovde Kurt - reče. - Nadam se da te nisam probudio. Sa one strane slušalice dugo je vladala tišina pre nego što je Martinson progovorio. - Da li si to ti? - reče. - To je bilo neočekivano. - Znam - odgovori Valander. - Ali moram nešto da te pitam.

- Nije moguće da daješ otkaz - reče Martinson. - Tako je, kako je - reče Valander. - Ali ne zovem te zbog toga. Želim da znam šta se desilo sa advokatom Stenom Torstensonom. - Zar ne znaš? - reče Martinson. - Juče sam se vratio u Istad - odgovori Valander. - Nemam pojma ni o čemu. Martinson je oklevao sa odgovorom. - Ubijen je - reče naposletku. Valander je primetio da nije bio iznenađen. Istog trenutka kog je otkrio čitulju razumeo je da je smrt bila neprirodna. - Ubijen je u utorak u svojoj kancelariji - nastavi Martinnon. - To je sasvim neshvatljivo. I tragično. Njegov otac je svega nedelju dana ranije poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ali možda ni to nisi znao? - Ne - slaga Valander. - Vrati se na posao - reče Martinson. - Potreban si nam da ovo razrešimo. I za štošta drugo. - Ne - odgovori Valander. - Onako je kako sam odlučio. Objasniću ti kada se budemo videli. Istad je mali grad. Sudarićemo se pre ili kasnije. Potom je hitro prekinuo razgovor. U istom trenutku shvatio je kako ono što je upravo izgovorio Martinsonu nije više bila istina. U svega nekoliko trenutaka sve se promenilo. Ostao je da nepomično stoji pored telefona u hodniku više od pet minuta. Zatim je popio kafu, obukao se i otišao dole do automobila. Negde oko pola osam, prvi put posle godinu i po dana, ušao je na vrata policijske stanice. Klimnuo je glavom u pozdrav čuvaru na recepciji, otišao pravo do Bjorkove sobe i pokucao na vrata. Bjork je ustao i dočekao ga stojećki. Valander, je primetio kako je bio smršao. Takođe je primetio da je Bjork bio nesiguran u to kako da se nosi sa situacijom. „Olakšaću mu stvari”, pomisli Valander. „Ali u početku neće ništa razumeti, baš kao što ni ja to ne činim.” - Sigurno da nam je drago što se bolje osećaš - poče oklevajući Bjork. - Ali, naravno, želeli bismo da si ponovo stupio u službu umesto što nas ostavljaš. Potreban si nam. Lupio je rukama o svoj pisaći sto pretrpan papirima. - Danas moram da zauzmem stav prema tako različitim stvarima kao što su predlog

za novu policijsku uniformu i jedan nerazumljivi nacrt o promeni sistema u kantonskim policijskim direkcijama i upravi. Da li ti je to poznato? Valander je odmahnuo glavom. - Pitam se kuda to idemo - nastavi snuždeno Bjork. Ukoliko proguraju predlog o novoj uniformi, to prema mome mišljenju znači da će policajci budućnosti izgledati kao mešavina između stolara i konduktera u vozu. Podstrekivački pogleda u Valandera koji nastavi da ćuti. - Policija je 1960-ih postala nacionalizovana - reče Bjork. - Sada će to ponovo da se preokrene. Parlament će da ukine lokalne policijske uprave i stvori nešto što se naziva državna policija. Ali policija je uvek bila državna. Šta bi inače drugo mogla biti? Pokrajinski zakoni su prestali da važe još u srednjem veku. Kako je moguće funkcionisati u svakodnevnom poslu kada čoveka preplavljuju rekom nejasnih memoranduma? Sem toga, moram da se pripremim za govor na jednoj apsolutno bespotrebnoj konferenciji o nečemu što se naziva Strategija uskraćivanja ulaska u Švedsku. Prevedeno na normalan jezik, reč je o tome kako da se osobe kojima je uskraćena boravišna viza sprovode u autobuse i trajekte bez previše buke i otpora. - Jasno mi je da imaš posla preko glave - odgovori Valander i pomisli kako je Bjork bio isti kao i uvek. Nikada nije vladao svojom šefovskom ulogom, već ona njime. - Ali tebi izgleda nije jasno da nam je potreban svaki mogući iskusan policajac koji postoji - reče Bjork i sede teško iza pisaćeg stola. - Ovde imam sve papire - nastavi. - Potreban je samo tvoj potpis da se pretvoriš u bivšeg policajca. Čak iako nisam saglasan sa tvojom odlukom, prinuđen sam da je prihvatim. Usput se nadam da nemaš ništa protiv sazivanja konferencije za novinare u devet. Tokom poslednjih godina, postao si poznat policajac, Kurte. Čak iako si se povremeno ponašao malo čudno, ipak si nesporno doprineo našoj dobroj reputaciji i imenu. Tvrdi se da se na policijskoj akademiji nalaze pitomci koji su izjavili da si ih ti inspirisao. - To sigurno nije istina - reče Valander. - A konferenciju za novinare možeš da odjaviš. Video je da se Bjork uzrujao. - Ne dolazi u obzir - reče ovaj. - To je najmanje što možeš da učiniš za svoje kolege. Sem toga i list Švedska policija planira da objavi jedan prikaz o tebi. Valander priđe stolu.

- Ne prestajem - reče. - Došao sam danas da bih ponovo počeo da radim. Bjork ga je posmatrao sa nerazumevanjem. - Neće biti konferencije za novinare - nastavi Valander. - Danas stupam u službu. Kontaktiraću sa lekarom da mi prekine bolovanje.Želim ponovo da radim. - Nadam se da me ne zamajavaš - reče nesigurno Bjork. - Ne - reče Valander. - Dogodilo se nešto što mi je promenilo mišljenje. - To dolazi sasvim iznenada - reče Bjork. - I za mene - odgovori Valander. - Ima nešto manje od sat vremena otkako sam se predomislio. Ali imam i nekoliko uslova ili tačnije rečeno molbi. Bjork klimnu glavu u iščekivanju. - Želim da preuzmem slučaj Stena Torstensona - reče. - Ko trenutno vodi istragu? - Svi su uključeni - odgovori Bjork. Svedberg i Martinson oformljuju glavni tim u saradnji sa mnom. Per Okeson snosi odgovornost za optužnicu. - Sten Torstenson je bio moj prijatelj - reče Valander. Bjork je klimnuo glavom i podigao se sa stolice. - Da li je to stvarno istina? - zapita. - Da li si stvarno promenio mišljenje? - Čuješ valjda šta ti kažem. Bjork je zaobišao pisaći sto i stao pred Valandera. - To je najbolja vest koju sam za poduže vreme primio - reče. - Sada ćemo lepo da pocepamo ove papire. Tvoje kolege će se iznenaditi. - Ko ima moju staru kancelariju? - upita Valander izbegavajući komentar. - Hanson. - Voleo bih da je dobijem nazad ukoliko je to moguće. - Naravno. Hanson se inače tokom čitave ove nedelje nalazi na kursu usavršavanja u Halmstadu. Kancelariju možeš smesta da preuzmeš. Krenuli su zajedno hodnikom dok se nisu zaustavili ispred Valanderovih starih vrata. Pločica sa njegovim imenom bila je uklonjena. To ga je na trenutak uznemirilo. - Potreban mi je sat samoće - reče Valander. - Zakazali smo sastanak istražnog tima o slučaju Torstenson za pola devet - reče Bjork. - U maloj sali za sastanke. Siguran si da misliš ozbiljno?

- Zašto ne bih? Bjork nije oklevao pre nego što je produžio. U nekoliko navrata agirao si malčice nesmotreno i zagonetno. Nikako ne možemo to da smetnemo s uma. - Ne zaboravi da otkažeš konferenciju za novinare - odgovori Valander. Bjork mu pruži ruku. - Dobro došao nazad - reče. - Hvala. Valander je zatvorio vrata za sobom i smesta podigao telefonsku slušalicu da ga niko ne bi zvao. Osvrnuo se po sobi. Pisaći sto je bio nov. Hanson ga je uselio unutra. Ali stolica je zato bila stara Valanderova. Skinuo je jaknu i seo. „Isti miris”, pomisli. „Isto sredstvo za dezinfekciju, isti suv vazduh, isti blagi miris ogromne količine kafe koja se konzumirala u ovoj kući.” Dugo je sedeo sasvim nepomičan. Preko godinu dana se mučio, tragao za istinom o samom sebi i svojoj budućnosti. U njemu se kroz svu neodlučnost polako probila jedna odluka. A onda je otvorio nekakve novine i sve se ponovo promenilo. Po prvi put posle dužeg vremena osetio je talas radosti kako mu struji kroz telo. Doneo je odluku. Na to da li je ili nije bila ispravna, trenutno nije imao odgovor. Ali to u neku ruku više nije ni bilo bitno. Nadvio se nad sto, privukao sebi jednu od svezaka i zapisao samo jedno: Sven Torstenson. Ponovo je bio u službi.

3. U pola devet, čim je Bjork za sobom zatvorio vrata sobe za sastanke, Valander je imao osećaj da zapravo nikada nije odsustvovao s posla. Onih godinu i po dana otkako je poslednji put učestvovao u jednoj istrazi odjednom više nije bilo. Kao da se iznenada probudio iz dugog sna u kome je vreme sasvim prestalo da postoji. Sada su kao i toliko puta ranije sedeli oko ovalnog stola. Pošto Bjork do tada još ništa nije bio rekao, Valander je zaključio kako su njegove kolege očekivale da čuju kratki oproštajni govor i zahvalnicu za zajedničke godine u službi. Posle toga bi Valander trebalo da ode a oni bi se ponovo pogurili nad svojim beleškama i nastavili potragu za nepoznatim počiniocem koji je ubio Stena Torstensona. Valander je primetio da je zauzeo svoje staro mesto, levo od Bjorka. Stolica pored njega ostala je prazna. Delovalo je kao da njegove kolege nisu htele suviše da se približe nečemu što tu više nije pripadalo. Tačno preko puta sedeo je Martinson i glasno duvao nos. Valander se u sebi pitao da li je ikada doživeo Martinsona nekijavičavog. Pored njega, Svedberg se klatio na stolici istovremeno se, baš kao i uvek, olovkom češući po ćeli. Sve bi, drugim rečima, izgledalo baš kao i obično, pomisli Valander, da nije bilo jedne žene u farmerkama i plavoj bluzi koja je sedela sama na udaljenom delu stola. Iako je nikada lično nije sreo, znao je ko je bila, čak i kako se zvala. Pre skoro dve godine bilo je priče o pojačavanju tima Istadske policije i tom prilikom se ime AnBrit Heglund po prvi put pojavilo. Bila je mlada, izašla je s Policijske akademije pre nešto manje od tri godine, ali već je uspela da se istakne. Na završnom ispitu bila je jedna od dvoje nagrađenih za rezultate i koji su služili kao primer ostalim kandidatima. Bila je poreklom iz Svartea, ali je odrasla van Stokholma. Različite policijske stanice su se tukle za nju, ali ona je izjavila kako bi se najradije vratila u svoj rodni kanton i da bi radila kod Istadske policije. Valander je uhvatio njen pogled i ona mu je žurno uzvratila osmehom. „Znači, ništa nije kao ranije”, hitro mu pade na um.„Sa jednom ženom u našim redovima ništa se neće zadržati na starome.” Nije mu uspelo da dalje produbi svoja razmišljanja. Bjork se podigao i Valander se smesta unervozio. Možda je za sve bilo suviše kasno? Možda je već bio otpušten a da to nije ni znao? - Obično su jutra ponedeljkom teška - započe Bjork. - Naročito sada kada se

bavimo retko neprijatnim i teško shvatljivim ubistvom jednog od naših kolega, advokata Torstensona. Ali danas ću ipak započeti sastanak saopštavanjem dobre vesti. Kurt se deklarisao zdravim i počinje već danas s radom. Ja sam naravno prvi koji ti želi dobrodošlicu. Ali znam da se i sve tvoje kolege isto tako osećaju. Sigurno i AnBrit koju još nisi upoznao. U sobi je zavladala tišina. Martinson je sa nevericom zurio u Bjorka dok je Svedberg nakrivio glavu i sa nerazumevanjem gledao u Valandera. An-Brit Heglund je delovala kao neko ko nije razumeo šta je Bjork upravo rekao. Valander je video da je bio prinuđen da nešto kaže. - To je tačno - reče. - Danas ponovo počinjem da radim. Svedberg je prestao da se klati na stolici i sa treskom je pljesnuo rukama o ploču stola. - Super, Kurte. Jer, neka sam proklet, ovde više ne bih izdržao ni dana bez tebe. Svedbergov spontan komentar je izazvao buru smeha u sobi. Svi su redom počeli da se rukuju sa Valanderom, Bjork je pokušavao da organizuje da im se donese pecivo uz kafu a Valanderu je bilo veoma teško da sakrije svoju ganutost. Posle nekoliko minuta, čitava stvar se završila. Nije bilo mnogo vremena za izlive ličnih osećanja, što je Valanderu na neki način bilo drago. Otvorio je beležnicu koju je poneo iz svoje kancelarije i u kojoj je stajalo ispisano samo jedno ime - Sten Torstenson. - Kurt me je zamolio da uđe ravno u istragu - reče Bjork. - To će naravno tako i biti. Pretpostavljam da bi bilo najzgodnije da damo mali rezime o tome gde stojimo. Potom možemo du damo Kurtu vremena da se pozabavi detaljima. Klimnuo je glavom u pravcu Martinsona koji je očigledno bio preuzeo Valanderovu raniju ulogu. - Još uvek sam malo smeten - reče Martinson dok je listao svoje papire. - Ali stvari principijelno ovako stoje. Ujutro 27. oktobra, znači pre tačno pet dana, gospođa Berta Duner, koja je sekretarica advokatske kancelarije, došla je kao i obično na posao nekoliko minuta pre osam. Tada je pronašla Stena Torstensona ubijenog u svojoj kancelariji. Ležao je između pisaćeg stola i vrata. Ubijen je sa tri hica od kojih je svaki bio smrtonosan. Pošto u toj kući niko ne živi a advokatska kancelarija se nalazi u staroj kamenoj građevini debelih zidova i to pored prometnog prolaznog puta, niko nije čuo hice. Barem se do sada niko nije oglasio. Preliminarni rezultati obdukcione istrage ukazuju na to da je bio ubijen oko jedanaest sati uveče. To se

poklapa sa izjavom gospođe Duner da je često ostajao do kasno naveče i radio, naročito posle tragične pogibije svog oca. Martinson je tu načinio pauzu i upitno pogledao u Valandera. - Znam da je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći - reče Valander. Martinson je klimnuo glavom i nastavio. - To je uglavnom sve što imamo. Drugim rečima, znamo vrlo malo. Nemamo motiv, nemamo oružje i nikakve svedoke. Valander je grozničavo razmišljao da li bi već trebalo da ispriča o poseti Stena Torstensona Skagenu. Prečesto je počinjavao smrtni policijski greh time što je krio informacije koje je trebalo da podeli sa svojim kolegama. Svaki put bi bez svake sumnje bio svestan svoga motiva za prećutkivanje, ali je takođe znao da su mu objašnjenja skoro uvek bila sasvim krhka. „Radim pogrešno”, pomislio je. „Počinjem svoj drugi život policajca poricanjem svog ranijeg poverenja u sopstveno iskustvo.” Nešto mu je ipak govorilo da je to u ovom slučaju bilo veoma važno. Svoj instinkt je tretirao s poštovanjem. Mogao je istovremeno da bude i njegov najpouzdaniji unutrašnji glasnik i najveći neprijatelj. Znao je da je ovoga puta delao ispravno. Nešto što je Martinson izgovorio duboko se utisnulo u njegovu svest. Možda je to čak bilo nešto što nije izgovorio. Misli mu je prekinulo to što je Bjork pustio ruke da mu s treskom padnu na sto. To je najčešće značilo da je šef policije bio ili iznerviran ili nestrpljiv. - Naručio sam pecivo - reče. - Ali naravno da nije isporučeno. Zato predlažem da ovde prekinemo i da uputite Kurta u detalje. Ponovo ćemo se sastati posle podne. Dotle ćemo možda imati da ponudimo i nekoliko biskvita uz kafu. Kada je Bjork napustio sobu, svi su se okupili kod kraja stola koji je oslobodio. Valander je osetio da je morao nešto da kaže. Nije imao prava da jednostavno ponovo bane u tim i pretvara se kao da se ništa nije dogodilo. - Pokušaću da ispričam sve otpočetka - reče. - Prošao sam kroz napornu fazu. Dugo sam se dvoumio da li da se vratim na dužnost. To što sam ubio čoveka, iako je u pitanju bila samoodbrana, teško me je pogodilo. Ali potrudiću se da dam sve od sebe. U sobi je vladala tišina. - Nemoj da misliš da ne razumemo - reče naposletku Martinson. - Čak iako se

čovek kao policajac navikne na sve i svašta, kao na to da odvratnostima nikad kraja, teško ga pogodi kada nekoga bliskog nešto snađe. Ukoliko to uopšte može da te ikako razgali, znaj da si nam jednako falio kao što nam je pre nekoliko godina falio Ridberg. Stari komesar policije Ridberg, koji je preminuo u proleće 1991, bio je njihov svetac zaštitnik. Uz pomoć svog bogatog policijskog iskustva i sposobnosti da se prema svakome ponaša na pravi način, iskreno, i profesionalno i privatno, uvek je bio središte tekućih, stalno smenjujućih istraga. Valander je razumeo šta je Martinson mislio. Bio je jedini koji se toliko približio Ridbergu da mu je postao prijatelj. Iza Ridbergove osorne spoljašnjosti upoznao je osobu koja je posedovala veliko znanje daleko od profesije kojom su se bavili. „Dobio sam nešto u nasledstvo”, pomisli Valander. „Ono što Martinson želi da kaže je da ću ogrnuti mantil koji je Ridberg uvek nosio. Ali, postoje i nevidljivi mantili.” Svedberg je ustao od stola. - Ukoliko niko nema ništa protiv, odvešću se do Torstensonove advokatske kancelarije - reče. Tamo je pristiglo nekoliko službenika iz advokatske komore koji se spremaju da prođu kroz sve papire. Voleli bi da neko iz policije bude prisutan. Martinson je Valanderu predao čitavu hrpu istražnog materijala. - Ovo je sve što za sada imamo - reče. - Pretpostavljam da ti je potrebno neko vreme da sve pregledaš. Valander je klimnuo glavom. - Saobraćajna nesreća - reče potom. - Gustaf Torstenson. Martinson ga iznenađeno pogleda. - To je zaključeno - reče. - Starac je skliznuo s puta. - Ukoliko nemaš ništa protiv, ipak bih rado pogledao izveštaj - reče oprezno Valander. Martinson slegnu ramenima. - Ostaviću ga u Hansonovoj kancelariji - reče. - Nije više Hansonova - odgovori Valander. - Dobio sam nazad svoju staru kancelariju. Martinson ustade.

- Brzo si nestao - reče. - Vraćaš se nenadano. Lako je reći nešto pogrešno. Martinson napusti sobu. Preostaše samo Valander i An-Brit Heglund. - Čula sam mnogo toga o tebi - reče ona. - Sve što si čula najverovatnije je tačno. Nažalost. - Mislim da mogu dosta toga da naučim od tebe. - U to čisto sumnjam. Valander je naglo ustao da bi okončao razgovor i pokupio papire i fascikle koje je dobio od Martinsona. An-Brit Heglund mu je pridržavala vrata dok je izlazio u hodnik. Kada je došao u svoju kancelariju i zatvorio vrata, primetio je da se sav preznojio. Skinuo je sako i košulju i počeo da se briše jednom od zavesa. U istom tom trenutku u kancelariju je bez kucanja ušao Martinson. Zastao je kada je ugledao polugolog Valandera. - Hteo sam samo da ostavim izveštaj o saobraćajnoj nesreći Gustafa Torstensona. Zaboravio sam da to više nisu Hansonova vrata. - Ja sam izgleda još uvek jednako staromodan - odgovori Valander. - Sledeći put kucaj pre nego što uđeš. Martinson je položio fasciklu na sto i užurbano nestao. Valander je nastavio da se briše, ponovo je navukao košulju, seo za sto i počeo da čita. Već je bilo prošlo pola jedanaest kada je odložio poslednju fasciklu sa izveštajima. Sve je delovalo vrlo neobično. Odakle je samo trebalo da počne? Razmišljao je o Stenu Torstensonu koji mu je izašao u susret iz magle na jilandskoj obali. „Zamolio me je za pomoć”, pomisli Valander. „Želeo je da saznam šta se dogodilo sa njegovim ocem. Saobraćajna nesreća koja je bila nešto drugo ali ne i samoubistvo. Pričao je o očevoj duševnoj promeni. Nekoliko dana kasnije, jedne kasne večeri, i sam je ubijen u svojoj kancelariji. Pričao je o uznemirenosti svoga oca, ali on sam nije bio uznemiren.” Valander je zamišljeno sebi privukao beležnicu u kojoj je ranije bio zapisao ime Stena Torstensona. Dodao mu je još jedno - Gustaf Torstenson. Onda ih je ispremeštao. Podigao je slušalicu i po sećanju okrenuo Martinsonov broj. Ništa se nije dogodilo. Pokušao je još jednom, ali bez uspeha. Zatim je shvatio kako je, otkako je

poslednji put koristio telefon, lokalna telefonija morala na neki način biti promenjena. Ustao je i izašao u hodnik. Martinsonova vrata su stajala otvorena i ušao je unutra. - Prešao sam kroz istražni materijal - reče čim je seo na Martinsonovu klimavu stolicu za posetioce. - Koliko vidiš nemamo mnogo tragova - reče Martinson. - Jedan ili više počinilaca prodrlo je kasno uveče u kancelariju Stena Torstensona i ubilo ga hicima iz vatrenog oružja. Izgleda da ništa nije ukradeno. U unutrašnjem džepu sakoa i dalje je imao novčanik. Gospođa Duner koja je u advokatskoj kancelariji zaposlena preko trideset godina, tvrdi kako je ubeđena da ništa nije nestalo. Valander je zamišljeno klimnuo glavom. Još uvek nije mogao da se seti šta je to bilo što je Martinson izjavio ili prećutao a što je uhvatilo njegovu pažnju. - Ti si bio prvi na mestu zločina - reče. - Peters i Noren su bili pozvani na hitno izvršenje zadatka - napomenu Martinson. - Oni su me i obavestili. - Čovek obično dobije nekakav utisak - nastavi Valander. - Prvi utisak. Šta si prvo pomislio? - Ubistvo pri pljački - odgovori Martinson bez oklevanja. - Koliko ih je bilo? - Nismo pronašli nikakve tragove koji su ukazivali bilo u jednom ili u drugom pravcu. Ali upotrebljeno je samo jedno oružje u šta možemo biti sasvim sigurni, čak iako tehnička istraživanja nisu kompletirana. - Znači samo jedan čovek je provalio? Martinson je klimnuo glavom. - Ja mislim da jeste - reče. - Ali to je samo opažanje koje se ne može niti potvrditi niti pobiti. - Stena Torstensona ubila su tri hica - nastavi Valander. - Jedan ga je pogodio u srce, drugi u stomak tačno ispod pupka i treći u čelo. Da li sam u pravu kada mislim da to ukazuje na nekoga ko zaista zna da se koristi oružjem? - Dosta sam razmišljao o tome - reče Martinson. - Ali to takođe može biti i čista slučajnost. Često se pokaže kako nasumični hici ubijaju sa jednakom preciznošću kao oni koje okine precizan strelac. O tome sam čitao u jednom američkom istraživanju. Valander je ustao sa stolice, ali je ostao da stoji. - Zašto se neko odlučuje na to da provali u jednu advokatsku kancelariju? - upita. -

Sigurno je da kruže glasine kako su advokati bezobrazno dobro plaćeni, ali da li neko zaista misli kako novac leži na gomili u jednoj kancelariji? - Na to pitanje može da odgovori samo jedna, ili maksimalno dve osobe - reče Martinson. - Njih ćemo već uhvatiti - reče Valander. - Nameravam da odem tamo i malo pregledam mesto zločina. - Gospođa Duner je naravno vrlo potresena - reče Martinson. - Pre manje od mesec dana, srušio joj se čitav svet. Prvo premine stari Torstenson. Jedva uspe da završi sa svim pripremama oko sahrane, kada i sin bejaše ubijen. Ali uprkos teškom šoku, sa njom je očigledno začuđujuće lako razgovarati. Njena adresa stoji zapisana u Svedbergovom protokolu njihovog telefonskog razgovora. - Ulica Stik 26 - reče Valander. - Iza hotela Kontinental. Tamo se povremeno parkiram. - Pitam se da li je parkiranje tamo dozvoljeno - reče Martinson. Valander je otišao po svoju jaknu i smesta napustio policijsku stanicu. Devojku koja je sedela na recepciji nikada ranije nije video. Pomislio je kako je trebalo da se zaustavi i predstavi a naročito zbog toga da bi saznao da li se verna sluškinja Eba penzionisala ili možda radila uveče. Ali ipak nije. Sati koje je do tada proveo u policiji, spolja posmatrano, bili su nedramatični, ali nisu odgovarali visokoj napetosti koju je u sebi doživljavao. Primetio je da je morao da bude sam. Tokom dugog vremena, najveći deo svog vremena provodio je bez društva. Bio mi je potreban jedan period adaptacije. Vozio se niz padinu u pravcu bolnice i za jedan kratki trenutak osetio blagu čežnju za samoćom iz Skagena, za svojom izolovanom čuvarskom kućicom i patroliranjem koje je zagarantovano bilo oslobođeno ikakvih intervencija. To vreme je bilo svršeno. Ponovo je bio u službi. „Nenaviknutost”, pomisli. „Proći će, iako će za to biti potrebno vremena.” Advokatska kancelarija se nalazila u žuto okrečenoj kamenoj kući uz samu Seman ulicu, nedaleko od stare i skoro sasvim renovirane zgrade pozorišta. Patrolni automobil bio je parkiran ispred, a na trotoaru na suprotnoj strani ulice stajalo je nekoliko posmatrača i diskutovalo o onome što se dogodilo. Sa mora je duvao silovit vetar i Valander se zateturao kada je izašao iz automobila. Otvorio je teška ulazna vrata i zamalo se sudario sa Svedbergom koji je upravo izlazio. - Hteo sam da odem da kupim nešto za jelo - reče. - Učini to - odgovori Valander. - Ostaću tu neko vreme.

U predsoblju je sedela jedna mlada neuposlena sekretarica. Izgledala je uplašeno. Valander se iz istražnog materijala prisetio da se zvala Sonja Lundin i da je u advokatskoj kancelariji bila zaposlena svega nekoliko meseci. Nije imala nikakve korisne informacije za tok istrage. Valander je ispružio ruku i predstavio se. - Samo ću malo da razgledam - reče. - Gospođa Duner nije ovde? - Sedi kod kuće i plače - odgovori devojka jednostavno. Valander odjednom nije znao šta da kaže. - Ona ovo neće preživeti - nastavi Sonja Lundin. - I nju će čitava ova stvar ubiti. - U to nikako ne želimo da verujemo - reče Valander i pritom ču koliko su mu reči prazno zazvučale. „Torstensonova advokatska kancelarija bila je radno mesto usamljenih ljudi”, pomisli. Gustaf Torstenson je bio udovac preko petnaest godina, sin Sten je dakle bio bez majke jednak broj godina i uz to samac. Gospođa Đuner bila je razvedena od početka 1970-ih. Tri usamljene osobe koje su se dan za danom sretale. Sada dvoje od njih nije više bilo i ona jedina preostala, bila je usamljenija nego ikada. Valander je zaista mogao da razume ukoliko je gospođa Duner zaista sedela kod kuće i plakala. Vrata sobe za sastanke bila su zatvorena. Valander je iznutra mogao da čuje mrmljanje. Na vratima koja su se nalazila sa obe strane sobe za sastanke, mogao je da pročita imena obojice advokata, urezanih sa stilom na mesinganim pločicama. U iznenadnom impulsu otvorio je vrata kancelarije Gustafa Torstensona. Zavese su bile navučene i soba je ležala u mraku. Slab miris cigareta osećao se u vazduhu. Valander je lutao pogledom po sobi i pomislio kako se oseća kao da je stupio u neko drugo vreme. Teške kožne sofe, sto od mermera, umetnička dela po zidovima. Shvatio je da je zanemario mogućnost da su oni koji su ubili Stena Torstensona možda hteli da ukradu predmete od umetničke vrednosti. Stao je tik uz jednu od slika i pokušao da pročita potpis istovremeno se trudeći da proceni da li je tu visila kopija ili original. Ne uspevši niti da pročita potpis niti da ustanovi autentičnost, odvojio se od slike i počeo da hoda po sobi. Pored impozantnog stola stajao je veliki globus. Sem nekoliko olovaka, telefona i diktafona, na stolu nije bilo ničega. Seo je u udobnu stolicu i nastavio da gleda naokolo istovremeno razmišljajući o onome što mu je Sten Torstenson rekao dok su pili kafu u skagenskom muzeju umetnosti.

Saobraćajna nesreća koja to nije bila. Jedan čovek koji je poslednjih meseci života pokušavao da sakrije nešto što ga je uznemiravalo. Valander je razmišljao o pravim odlikama advokatske profesije. Braniti nekoga koga državni tužilac želi da tuži. Pružanje pravnog savetovanja. Jedan advokat je stalno uživao nečije poverenje. Jedan advokat je bio obavezan da se pridržava strogog zaveta o ćutanju. Valanderu je palo na pamet nešto o čemu ranije nije razmišljao: da su advokati bili nosioci mnogih tajni. Posle nekog vremena podigao se iz stolice. Još uvek je bilo prerano za izvlačenje zaključaka. Kada je napustio kancelariju, Sonja Lundin je i dalje nepomično sedela na svojoj stolici. Otvorio je vrata od kancelarije Stena Torstensona. Na trenutak je oklevao kao da bi se Torstensonovo telo i dalje nalazilo opruženo na podu onako kako ga je video na fotografijama u istražnom materijalu. Ali sve što se na tom mestu nalazilo, bila je plastična mušema. Forenzičari su poneli tamnozeleni tepih sa sobom. Soba je podsećala na onu koju je upravo bio napustio. Jedina razlika je da se u ovoj, tik uz pisaći sto, nalazilo nekoliko modernih stolica za posetioce. Na stolu nije bilo nikakvih papira. Valander je ovoga puta izbegao da sedne u stolicu. „Još uvek grebem samo po površini”, pomislio je. „Jednako malo osluškujem, koliko slabo registrujem okolinu sopstvenim očima.” Izašao je iz kancelarije i zatvorio vrata za sobom. Svedberg se bio vratio i pokušavao da ponudi Sonji Lundin sveže kupljeni sendvič. Kada je i na njega došao red da bude ponuđen sendvičem, Valander je odmahnuo glavom. Pokazao je na sobu za sastanke. - Unutra sede dva takozvana eksperta iz advokatske komore - reče Svedberg. Prolaze kroz sve dokumente koji se ovde nalaze. Vode registar, udaraju pečate, razmišljaju o onome što može da se dogodi. Sa klijentima će se kontaktirati i preuzeće ih drugi advokati. Torstensonova advokatska kancelarija je u praksi prestala da postoji. - Moraćemo naravno da imamo pristup tom materijalu - reče Valander. - Istina o onome što se dogodilo može se vrlo lako kriti u njihovom odnosu prema klijentima. Svedberg je upitno namrštio čelo. - Njihovom? - zapita se. - Valjda misliš na Stena Torstensona? Zar se otac nije nepažnjom ubio u automobilskoj nesreći? Valander je potvrdno klimnuo glavom.

- U pravu si - reče. - Mislio sam naravno na klijente Stena Torstensona. - Zapravo je šteta da nije bilo obratno - reče Svedberg. Valanderu je Svedbergov komentar skoro promakao, ali je naposletku shvatio kako je bio bitan. - Što to? - zapita začuđeno. - Izgleda da je matori Torstenson imao vrlo malo klijenata - odgovori Svedberg. Dok je Sten Torstenson bio upleten u veliki broj slučajeva. Svedberg je glavom pokazao na sobu za sastanke. - Misle da će im biti potrebno više od nedelju dana dok ne prođu kroz sve - reče. - Onda im sada neću smetati - reče Valander. - Radije ću da porazgovaram sa gospođom Duner. - Hoćeš da pođem sa tobom? - zapita se Svedberg. - Nema potrebe - reče Valander. - Znam gde živi. Valander je seo u automobil i upalio motor. Bio je neodlučan i nesiguran. Zatim se naterao da donese odluku. Počeće od one tačke koja je samo njemu bila poznata. Od tačke koju mu je dao Sten Torstenson prilikom svoje posete Skagenu. To mora da ima nekakve veze jedno s drugim, pomislio je Valander dok se polako vozio istočnim putem koji je vodio pored gradske kuće i Sandskogena; uskoro je ostavio grad za sobom. Oba smrtna slučaja su bila povezana. Nešto drugo ne bi ni bilo logično. Gledao je u sivi pejzaž kroz svoj prozor. Počela je da pada slaba kišica. Pojačao je grejanje u automobilu. „Kako neko može da voli ovu prazninu?”, pitao se. „Eto, ja je volim. Ja sam policajac koji živi sa prazninom kao večitom pratiljom koju ne bi menjao ni za šta drugo na svetu.” Bilo mu je potrebno nekih pola sata da dođe do mesta na kome je Gustaf Torstenson poginuo 11. oktobra uveče. Valander je sa sobom poneo izveštaj o automobilskoj nesreći i izašao je napolje u vetrinu sa fasciklom u džepu od jakne. Iz gepeka je izvadio par čizama i obuo ih pre nego što je krenuo da njuška naokolo. Vetar se u međuvremenu pojačao, baš kao i kiša, i bilo mu je hladno. Jedna svraka je sedela na poluporušenoj ogradi i pažljivo ga posmatrala. Mesto nesreće bilo je neobično pusto čak i za Skone. U blizini se nije nalazila nijedna farma, već samo braon njive koje su se oko njega pravolinijski širile poput

skamenjenih talasa. Put je bio prav i nekoliko stotina metara dalje, blago se izdizao i neočekivano skretao ulevo. Valander je položio skicu mesta nesreće na haubu i uporedio kartu sa stvarnošću. Saobraćajna nesreća se odigrala nešto dalje, na desnoj strani puta, dvadeset metara u njivi. Nekih tragova kočenja na putu nije bilo. U vreme nesreće predeo je bio prekriven gustom maglom. Valander je vratio fasciklu u automobil. Ponovo se postavio nasred puta i krenuo da se osvrće naokolo. Još uvek nije prošao nijedan automobil. Svraka je i dalje sedela na svom kolcu. Valander je preskočio jarak i krenuo da tapka po vlažnoj glini koja je smesta počela da mu se lepi za đonove. Izmerio je dvadeset metara i potom pogledao nazad na put. Prolazio je jedan klanički kamion a iza njega još dva putnička vozila. Kiša se sve vreme pojačavala. Pokušao je da proceni šta je tu moglo da se dogodi. Jedan automobil sa starijim vozačem nalazi se duboko u pojasu magle. Vozač odjednom gubi kontrolu nad vozilom, automobil skreće sa puta i tumba se jednom ili dvaput pre nego što završava poleđuške sa točkovima u vazduhu. Vozač sedi mrtav sa zavezanim pojasem. Pored nekoliko posekotina na licu, takođe je snažno udario vrat o neki od metalnih delova automobila. Smrt je najverovatnije nastupila momentalno. Tek u zoru, jedan od poljoprivrednika otkrio je šta se dogodilo. Nije morao da vozi velikom brzinom, pomisli Valander. Mogao je da izgubi kontrolu i da u panici nagazi na gas-pedalu. Automobil je bio katapultiran na njivu. Ono što je Martinson zapisao u izveštaju bilo je verovatno i iscrpno i korektno. Baš je hteo da se vrati nazad na put kada je primetio nekakav predmet koji je ležao poluzakopan u glini u njegovoj neposrednoj blizini. Sagnuo se i video kako je u pitanju bila noga od jedne sasvim obične u braon ofarbane stolice od borovog drveta. Kada ju je bacio od sebe, svraka se izvila sa kolca na ogradi i odletela na svojim teškim krilima. „Preostaje još samo olupina”, pomisli Valander. „Ali ni tamo najverovatnije neću moći da pronađem ništa uočljivo na šta Martinson ne bi već odreagovao.” Vratio se do svog automobila, ostrugao je najbolje što je mogao glinu sa đonova i ponovo obuo svoje cipele. Na putu za Istad premišljao se da li da iskoristi priliku i poseti svog oca i njegovu novu ženu napolju u Lederupu. Ipak nije. Žarko je želeo da porazgovara sa gospođom Duner i da zaviri u ostatke automobila pre nego što se vrati nazad u policijsku stanicu. Zaustavio se na OK benzinskoj pumpi na ulasku u Istad i tamo je popio šolju kafe i pojeo jedan sendvič. Osvrnuo se po lokalu. Uočio je da švedska pustoš nigde nije bila toliko očigledna kao u menzama brze hrane po benzinskim pumpama. Ostavio je

šoljicu kafe skoro netaknutu, gonjen iznenadnim nemirom. Vozio se do grada kroz kišu, skrenuo levo kod hotela Kontinental i potom ponovo levo da bi se približio uzanoj ulici Stik. Veoma se sumnjivo parkirao time što se polupopeo na trotoar ispred roze kuće u kojoj je stanovala Berta Duner. Zazvonio je na vrata i čekao. Protekao je gotovo čitav minut pre nego što su se vrata otvorila. Iz uzanog otvora vrata napetih lancem provirilo je jedno bledo lice. - Zovem se Kurt Valander i policajac sam - reče on uzaludno kopajući po džepovima u potrazi za svojom legitimacijom. - Ukoliko je to u redu, rado bih porazgovarao sa vama. Gospođa Duner je otvorila vrata i pustila ga unutra. Pružila mu je vešalicu na koju je okačio svoju mokru jaknu. Zatim mu je ponudila da uđe u dnevnu sobu blistavog parketa i velikih prozora koji su gledali na malu baštu na stražnjem delu kuće. Osvrnuo se po sobi i smesta shvatio kako se nalazio u stanu u kome ništa nije bilo slučajno - nameštaj i ukrasni predmeti bili su organizovani do najsitnijeg detalja. „Najverovatnije se na sličan način starala i o advokatskoj kancelariji”, pomisli. „Zalivanje cveća i sortiranje časopisa pod konac, verovatno su bile dve strane iste stvari. Život koji se nije prepuštao slučaju.” - Sedite, molim vas - reče ona svojim neočekivano grubim glasom. Valander se začudio da je, naoko tako neprirodno mršava žena sede kose, mogla da priča jednim tako dubokim glasom. Zavalio se u starinsku stolicu od trske koja je zaškripala kada se u njoj uspravio. - Da li mogu da vas ponudim šoljom kafe? - pitala ga je. Valander je odmahnuo glavom. - Čaj? - Ne, hvala - odgovori Valander. - Želim samo da vam postavim nekoliko pitanja i onda odmah idem dalje. Sela je sasvim nakraj cvetne sofe s druge strane staklenog stočića. Valander je shvatio da sa sobom nije imao ni olovku ni papir. Čak nije imao, što mu je nekada bila elementarna navika, ni spremljena pitanja. Život ga je naučio da nije bilo nikakvih ograničenja u ispitivanjima ili razgovorima vezanim za istrage zločina. - Dozvolite mi da vam pre svega izrazim svoje saučešće povodom svih tragičnih događaja - počeo je oprezno. - Gustafa Torstensona sam susreo svega nekolicinu puta. Ali Stena sam poznavao veoma dobro. - Razvodio vas je pre devet godina - odgovori Berta Duner.

Kurt Valander je tog trenutka shvatio kako ju je poznavao. Ona je lično primila njega i Monu onom prilikom kada su se pojavili u advokatskoj kancelariji radi onoga što se najčešće završava potresnim i destruktivnim sastancima. Njena kosa je bila manje seda, možda je čak i ona bila malo manje krhke konstitucije. Ipak ga je začudilo što je nije smesta prepoznao. - Imate dobro pamćenje - reče. - Dešava mi se da zaboravim imena - odgovori ona. - Ali nikada lica. - I kod mene je slična stvar - odgovori Valander. Zavladala je tišina. Napolju na ulici, prolazio je automobil. Valanderu je postalo jasno da je trebalo da se strpi sa posetom Berti Duner. Nije znao šta da je pita i nije imao pojma kako da započne razgovor. A nije želeo ni da priziva loše uspomene na razvučeni proces razvoda. Već ste razgovarali sa mojim kolegom Svedbergom - reče on posle male pauze. Nažalost, kod velikog broja teških zločina je neophodno nastaviti s postavljanjem pitanja. To takođe ne može uvek da na sebe preuzme isti policajac. U sebi je uzdahnuo zbog svog nespretnog načina izražavanja. Zamalo je ustao uz izvinjenje i napustio njenu kuću. Ipak se naterao da presabere misli. - Ne moram da pitam ono što već znam - reče. - Ne moramo više da pominjemo vreme vašeg dolaska u kancelariju i pronalaska tela ubijenog Stena Torstensona. Ukoliko se u međuvremenu niste setili nečega što prethodno niste napomenuli? Njen odgovor je bio odlučan i bez trunke oklevanja. - Nisam. Bilo je onako kako sam rekla gospodinu Svedbergu. - U koliko sati ste prošle noći napustili kancelariju? - nastavi Valander. - Bilo je negde oko šest sati. Možda šest i pet, ali ne i više. Prokontrolisala sam neka pisma koja je otkucala gospođica Lundin. Zatim sam nazvala gospodina Torstensona i pitala ga da li mu je još nešto potrebno. Rekao je da mu ništa nije potrebno i poželeo mi je laku noć. Obukla sam kaput i otišla. - Da li su se vrata automatski zaključala? I da li je Sten Torstenson ostao sam? - Da. - Znate li čime se bavio to veče? Začuđeno ga je pogledala. - Koliko znam, nastavio je da radi. Advokat koji je onoliko opterećen poslom koliko je to bio Sten Torstenson, ne može da ide kući onda kada želi.

- I ja sam shvatio da je nastavio s poslom - reče on. - Samo se pitam da li je bilo nekog posebnog, hitnog slučaja? - Nešto je uvek bilo hitno - odgovori ona. - Pošto je njegov otac bio ubijen svega nekoliko nedelja ranije, obim posla se znatno uvećao. To se skoro sasvim podrazumeva. Valandera je zapanjio njen izbor reči. - Vi pričate o saobraćajnoj nesreći? - O čemu bih drugom pričala? - Rekli ste da je bio ubijen? To je veoma čudnovat način opisivanja nesreće. - Čovek ili umre ili bude ubijen - reče ona. - Čovek umre u svom krevetu od nečega što se naziva prirodnim uzrocima. Ali ako premine u saobraćajnoj nesreći, morate priznati da je čovek onda ubijen. Valander je lagano klimnuo glavom. Razumeo je šta je mislila. Pa i pored toga nije bio siguran da li je takođe rekla i nešto drugo, da li je protiv svoje volje odaslala poruku koja je mogla da podseti na sumnje koje su Stena Torstensona navele da ga poseti u Skagenu. Odjednom mu je na pamet pala jedna misao. - Da li možete da se setite na čemu je Sten Torstenson radio prethodne nedelje? upita je. - U utorak 24. i sredu 25. oktobra? Odgovor je stigao bez oklevanja. - Tada je bio na putu - odgovori ona. Sten Torstenson znači nije otputovao u tajnosti, pomislio je. - Rekao je kako mora da ode na nekoliko dana da preboli očevu smrt - nastavila je. - Ja sam naravno otkazala sve sastanke koje je imao zakazane za ta dva dana. Odjednom, sasvim neočekivano, briznula je u plač. Valander se smesta zbunio. Stolica je nemirno zaškripala pod teretom njegovog tela. Naglo je ustala sa sofe i otišla u kuhinju. Mogao je da je čuje dok je duvala nos. Zatim se vratila. - Teško je - rekla je - Užasno je teško. - Razumem - rekao je Valander. - Poslao mi je jednu razglednicu - rekla je sa ovlašnim osmejkom na licu. Valander je pomislio kako će najverovatnije uskoro ponovo početi da plače. Ali,

bila je pribranija nego što je pretpostavio. - Želite li da je vidite? - pitala je. Valander je klimnuo glavom. - Vrlo rado. Ustala je i prišla polici za knjige koja je stajala uz jedan od dužih zidova. Izvukla je razglednicu iz jedne porcelanske ćase i pružila mu je. Finska je sigurno veoma lepa zemlja - rekla je. - Nikada nisam bila tamo. A vi? Valander je sa nevericom zurio u razglednicu koja je predstavljala nekakav jezerski pejzaž u suton. - Da - rekao je polako. - Zapravo jesam bio u Finskoj koja je, kao što ste rekli, veoma lepa zemlja. - Oprostite mi što sam se uznemirila - rekla je - ali razglednica je stigla istoga dana kojeg sam ga pronašla mrtvog. Valander je odsutno klimao glavom. Pomislio je kako je imao mnogo više pitanja za Bertu Duner nego što je i mogao da nasluti. Istovremeno je shvatio da za tako nešto vreme još uvek nije bilo sazrelo. Sten Torstenson je svojoj sekretarici dakle rekao kako ide u Finsku. Kao dokaz za to, odande je stigla jedna razglednica. Ali ko ju je poslao kada se Sten Torstenson u to vreme nalazio na Jilandu? - Moram nažalost da zadržim ovu razglednicu u potrebe istrage - reče. - Ali lično garantujem da će vam je vratiti. - Razumem - odgovori ona. - Poslednje pitanje pre nego što odem - reče Valander. - Da li ste u poslednje vreme neposredno pre njegove smrti primetili nešto neobično? - Kako to mislite? - Da li se neobično ponašao? - Naravno da je bio duboko potresen i tužan zbog očeve pogibije. - Ništa drugo? Iako je Valander bio svestan lošeg prizvuka svoga pitanja, ipak je očekivao odgovor na njega. - Ne - odgovorila je. - Bio je isti kao i uvek. Valander je ustao iz bambus-stolice.

- Sigurno ću morati ponovo da pričam sa vama - reče. Ostala je da sedi na sofi. - Ko je u stanju da uradi nešto tako jezivo? - pitala je. - Ući ravno na vrata, ubiti čoveka i jednostavno ponovo otići odatle kao da se ništa nije dogodilo. - To je ono što moramo da saznamo - reče Valander. - Znate li slučajno da li je imao neprijatelje? - Koji li bi to mogli da budu? Valander je malčice oklevao pre nego što je postavio još Jedno pitanje. - Šta mislite da se dogodilo? Pre nego što je dala odgovor ustala je sa sofe. - Nekada smo bili u stanju da razumemo čak i ono što se činilo nepojmljivim odgovorila je. - Danas to više nije slučaj, pa čak ni u našoj zemlji. Valander je navukao jaknu koja je i dalje bila teška od smočenosti. Zastao je napolju na ulici. Razmišljao je o magičnoj formuli koju je u mladosti, kao friški diplomac sa Policijske akademije, prisvojio kao ličnu. Postoji vreme za življenje i vreme za umiranje. Mislio je takođe na oproštajnu repliku gospođe Duner. Činilo mu se da je rekla nešto veoma važno o Švedskoj. Nešto čemu je trebalo da se posveti. Ali za trenutak je potisnuo njene reči. „Moram da pokušam da tumačim jezik mrtvih”, pomislio je. „Razglednica iz Finske sa datumom dana kada smo Sten Torstenson i ja bez svake sumnje pili kafu u skagenskom muzeju umetnosti, dokazuje kako nije rekao istinu. Barem ne čitavu istinu. Jedan čovek ne može da laže a da toga ne bude svestan.” Seo je u automobil i pokušao da donese odluku šta mu je činiti. Kao civilno lice najviše je žudeo da se vrati u svoj stan u Ulici Marija i da prilegne u dnevnoj sobi u kojoj bi navukao zavese. Kao policajac imao je drugačije misli. Pogledao je na svoj ručni sat koji je pokazivao četvrt do dva. Morao je da bude u policijskoj stanici najkasnije u četiri radi poslepodnevnog sastanka istražne grupe. Nekoliko trenutaka se premišljao pre nego što je doneo odluku. Upalio je automobil, skrenuo u Lučku ulicu i sve vreme se držao desne trake koja je vodila direktno na Esterleden. Zatim je ulicom Malme nastavio do izlaska ka Berešjeu. Kišica je prestala da rominja a vetar je dolazio i odlazio u talasima. Posle nekoliko kilometara skrenuo je sa glavnog puta i zaustavio se ispred zarđale table koja je oglašavala Niklasonov

otpad gvožđa. Kapija je bila otvorena i uvezao se kroz more automobilskih kostura koji su stajali naslagani jedni na druge. Pitao se koliko li je puta u životu posetio otpade automobila. Niklason je u nekoliko navrata bio osumnjičen i ispitivan u vezi sa različitim krivičnim delima. U istadskoj policiji je postao legenda po tome što nikada nisu uspeli da ga uhapse uprkos naoko često neoborivim dokazima. Na kraju bi uvek iskrsla neka nevidljiva prepreka koja je kočila čitav lanac dokaza i Niklason je mogao da se vrati svojim dvema međusobno spojenim kućama na točkovima u kojoj su se nalazili i njegov dom i kancelarija. Valander je ugasio motor i izašao iz automobila. Jedna prljava mačka posmatrala ga je sa zarđale haube starog„pežoa”. Istog trenutka otkrio je Niklasona koji je sišao s jedne od hrpa automobilskih guma. Bio je obučen u tamni kaput. Na glavi je imao prljavi, preko dugačke kose duboko natučeni šešir. Valander nije mogao da se seti da ga je ikada video da nosi nešto drugo. - Kurt Valander - reče Niklason i nasmeja se. - Prošla je večnost. Jesi li došao po mene? - Zar je trebalo? - upita Valander. Niklason se smejao. - To sam najbolje znaš - odgovori. - Kod tebe je automobil koji želim da pregledam - reče Valander. - Tamnoplavi opel koji je pripadao advokatu Gustafu Torstensonu. - Taj, znači - reče Niklason i poče da hoda. - Imam ga ovamo. Zašto želiš da ga vidiš? - Zato što je čovek koji je u njemu sedeo poginuo u nesreći. - Ljudi voze kao blesavi - reče Niklason. - Jedino što me čudi je što više njih ne gine. Evo ga. Još uvek nisam počeo da ga sečem. Onakav je kakav mi je predat. Valander je klimnuo glavom. - Sada mogu sam - reče. - Siguran sam da možeš - odgovori Niklason. - Inače, oduvek sam se pitao kako je ubiti nekoga. Pitanje je došlo iznenada. - Osećaj je odvratan - reče Valander. - Šta si ti mislio? Niklason je slegnuo ramenima. - Ništa. Samo sam se pitao.

Kada je Valander ostao sam, polako je dva puta obišao oko automobila. Začudio se da automobil spolja skoro uopšte nije bio oštećen uprkos tome što je velikom silinom udario u kameni zid kod oranice i potom se makar dvaput prevrnuo. Čučnuo je i provirio na vozačevo sedište. Skoro smesta pažnju su mu privukli ključevi koji su ležali na podu kod gas-pedale. Uz nešto poteškoća, uspelo mu je da otvori vrata, uzme svežanj i proveri da li je inicijalni ključ pasovao u bravu. Sten Torstenson je bio sasvim u pravu. Ni ključ ni brava nisu bili oštećeni. Duboko zamišljen, još jednom je obišao krug oko automobila. Zatim se uvukao u njega i pokušao da otkrije šta je to bilo što je Gustafa Torstensona udarilo u vrat. Iako je detaljno pretražio automobil, nije mogao da ustanovi kako se stvar dogodila. Iako je unutrašnjost bila poprskana flekama za koje je zaključio da su bile sasušena krv, nije mogao da pronađe mesto na kome se udarac u potiljak dogodio. Ispuzao je iz automobila sa svežnjem ključeva u ruci. Ne znajući zapravo zbog čega to radi, otvorio je gepek. Unutra je ležalo nekoliko novina i ostaci jedne polomljene stolice. Setio se noge od stolice koja je ležala napolju na njivi. Izvukao je list jednih od novina i pročitao datum. Bio je od pre šest meseci. Zatim je ponovo zatvorio gepek. Tek tada je shvatio šta je to bilo što je video a da nije smesta reagovao. Jasno se sećao onoga što je stajalo u Martinsonovom izveštaju. U neku ruku bio je temeljan. Sva vrata sem vozačevih bila su zaključana, baš kao i gepek. Ukočio se. Jedna polomljena stolica leži zaključana u gepeku, pomisli. Noga od te iste stolice leži tamo u glini. Mrtav muškarac sedi u kolima. Njegova prva reakcija bila je uznemirenost zbog aljkavo sprovedene istrage i rutinskih zaključaka. Zatim je pomislio kako ni Sten Torstenson nije otkrio nogu od stolice niti je odreagovao na zaključani gepek. Polako se vratio do svog automobila. Sten Tortsenson je znači bio u pravu. Njegov otac nije poginuo u običnoj saobraćajnoj nesreći. Čak iako nije mogao da vidi šta je bilo u pitanju, sada je znao da se one večeri na napuštenom sporednom putu nešto dogodilo u magli. Još najmanje jedna osoba morala se tamo nalaziti. Ali, ko? Niklason je izašao iz svoje kućice na točkovima. - Hoćeš kafu? - pitao je. Valander je odmahnuo glavom.

- Nemoj da diraš automobil - reče. - Moramo da ga ponovo pretražimo. - Budite oprezni - reče Niklason. Valander je namrštio čelo. - Zašto to? - Kako se beše zvaše sin? Sten Tortsenson? Bio je ovde i gledao auto. A sada je i on pokojni. Samo sam to hteo da kažem. Ništa drugo. Niklason je slegnuo ramenima. - Samo to i ništa drugo. Valanderu je najedanput pala jedna misao na pamet. - Da li je još neko bio ovde da pogleda automobil? - pitao je. Niklason je zavrteo glavom. - Ama baš niko. Valander se vozio nazad u Istad. Osećao je umor. Još uvek nije bio sposoban da stvori pregled onoga što je upravo otkrio. U osnovi nije imao nikakve sumnje. Sten Torstenson je bio u pravu. Saobraćajna nesreća je bila inscenirana da sakrije nešto sasvim drugo. Bilo je četiri i sedam kada je Bjork za sobom zatvorio vrata sobe za sastanke. Valander je smesta osetio iscrpljenost i napetu atmosferu. Mogao je unapred da predvidi kako nijedan od prisutnih policajaca nije imao da objavi ništa što bi na jedan odlučujuć, možda dramatičan način, promenilo čitav tok istrage.„To je bio onaj momenat iz svakodnevice policajca koji je uvek isecan iz filmova”, pomislio je na brzinu. „Ipak se upravo iz ovakvih nemih trenutaka, onda kada su svi bili umorni ili čak i neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima, rađao ozbiljan rad. Moramo jedni drugima da ispričamo kako ne znamo ništa da bismo mogli dalje da napredujemo.” Tog momenta je doneo odluku. Da li se to desilo u jednom besmislenom pokušaju da sebi osigura opravdanje za povratak i time zatraži nazad svoj stari položaj, nikada nije znao sam sebi da objasni. Ali u toj iscrpljenoj atmosferi činilo mu se da je video mogućnost za ponovni nastup, podlogu koja je bila dovoljna da pokaže kako je uprkos svemu i dalje bio policajac a ne neka olupina koja je trebalo da pokaže malo dostojanstva i povuče se u neprimetnu tišinu. Prekinut je u svojim mislima Bjorkovim upornim zurenjem. Valander je načinio jedva primetan, odrečan pokret glavom. Još uvek nije imao ništa da kaže. - Šta imamo? - upita Bjork. - Gde stojimo?

- Kucao sam na vrata - odgovori Svedberg. - U svakoj kući, u svakom ulazu. Ali niko nije ni čuo ni video ništa neobično. Ono što je najneverovatnije je da nismo dobili nijedan jedini poziv od javnosti. Čitava istraga je mrtva. Svedberg je zaćutao i Bjork se okrenuo Martinsonu. - Pretresao sam njegov stan u ulici Regement - reče ovaj. - Mislim da u životu nisam bio nesigurniji po pitanju onoga za čime sam tragao. Jedino što mogu sa sigumošću da kažem je da je Sten Torstenson imao istančan ukus za konjak i da je posedovao veliki broj antikvarnih knjiga za koje nagađam da su vrlo skupocene. Posle toga, pokušao sam da požurim tehničare u Lindšepingu povodom balističkog izveštaja. Oni su me zamolili da nam se sutra jave. Bjork je uzdahnuo i okrenuo se An-Brit Heglund. - Pokušala sam da sastavim sliku njegovog privatnog okruženja - reče ona. Njegove familije i prijatelja. Ali ni tu nije bilo ničega što bi nas odvelo dalje. Njegov društveni krug nije bio veliki i deluje da je živeo isključivo za svoj posao advokata. Ranije je leti imao običaj da jedri. Ali i s time je prekinuo iako nisam saznala zbog čega. Njegova familija broji malo članova. Nekoliko tetaka i njihova deca. Mislim da mogu da izvučem zaključak kako je bio priličan samotnjak. Valander ju je krišom posmatrao dok je pričala. Pomislio je kako je kod nje postojalo nešto promišljeno i solidno, možda na samoj granici nemaštovitosti. Ipak je odlučio da bude oprezan sa svojim procenjivanjem. Još uvek je nije lično poznavao već samo njenu reputaciju retko dobro obećavajućeg policajca. „Nova vremena”, pomislio je. „Možda je ona predstavnik novih vremena za koja sam se često pitao kako će izgledati?” - Drugim rečima, tapkamo u mestu - reče Bjork u nespretnom pokušaju da rezimira. - Znamo da je Sten Torstenson bio ubijen, znamo gde i kada, ali ne i zašto ni od strane koga. Moramo nažalost da se pomirimo sa činjenicom da će ovo biti jedna vrlo naporna istraga: razvučena i teška. Niko nije imao ništa da doda. Valander je kroz prozor mogao da vidi da je kiša ponovo počela da pada. Shvatio je da je došlo njegovih pet minuta. - O onome što se dogodilo Stenu Torstensonu nemam ništa da dodam - reče. Znamo to malo što znamo. Mislim da moramo da počnemo s druge strane i to sa onim što se dogodilo njegovom ocu.

Za stolom je smesta zavladala divlja pažnja. - Gustaf Torstenson nije poginuo u saobraćajnoj nesreći - nastavio je. - Ubijen je baš kao i njegov sin. Moramo da pođemo od toga da su oba slučaja povezana. Bilo šta drugo bilo bi nerazumno. Pogledom je prešao preko lica svojih kolega koje su ga nepomično posmatrale. - Trenutno imam da kažem samo jedno - nastavio je zamišljeno. - Mogu da dokažem da je bio ubijen. Za stolom je zavladala tišina koju je na kraju prekinuo Martinson. - Ko ga je ubio? - Neko ko je počinio neobičnu grešku. Valander se podigao. Ubrzo su sa tri patrolna automobila bili na putu ka sablasnom delu lokalnog puta u blizini Brosarp brežuljaka. Kada su stigli, već je padao suton.

4. U kasno popodne 1. novembra, švedski poljoprivrednik Ulof Jonson doživeo je čudan momenat. Bio je napolju na svojoj njivi i dok je u glavi planirao prolećni usev, odjednom je na drugoj strani puta primetio nekolicinu ljudi koja se, u polukrugu, kao skupina oko nekakvog groba, muvala po glini. Pošto je u inspekciji svojih njiva sa sobom uvek imao dvogled - dešavalo se da su plašljive sme skitale po obodu šumaraka koji su ih okruživali - mogao je da posmatra posetioce iz neposredne blizine. Kroz dvogled mu se učinilo da je prepoznao jednoga od njih. Bilo je nečega poznatog u njegovom licu, iako nije mogao da se seti odakle ga je znao. Shvatio je da su se četiri muškarca i jedna žena nalazili baš na onome mestu na kome se jedan stari čovek nekoliko nedelja ranije odvezao u smrt. Da ne bi oglasio svoje prisustvo, brzo je odložio dvogled. Verovatno su to bili rođaci preminulog koji su želeli da ukažu poslednje poštovanje time što su posećivali mesto na kome je čovek preminuo. Otišao je odande ne osvrnuvši se. Kada su se približili mestu nesreće, Valander je za trenutak pomislio kako mu se sve samo pričinjavalo. Možda tamo u glini uopšte nije bio pronašao nikakvu nogu od stolice koju je potom bio bacio. Zakoračio je na njivu a njegove kolege su stajale na putu i čekale. Mogao je da iza leđa čuje njihove glasove ali ne i ono što su govorili. „Kolebljiva procena”, mislio je dok je tražio nogu od stolice. „Pitaju se da li sam podoban za vraćanje u službu.” U istom trenutku, noga od stolice stvorila se pred njegovim nogama. Grozničavo ju je posmatrao i sada je već bio siguran kako se nije prevario. Okrenuo se i mahnuo ostalima. Ubrzo su stajali okupljeni oko noge koja je ležala zabodena u glinu. - Može da bude ista - reče oklevajući Martinson. - Sećam se polomljene stolice iz gepeka. Sasvim je moguće da je ovo njen deo. - Povrh toga, sve to je mnogo čudno - reče Bjork. - Želim da ponoviš svoje izlaganje, Kurte. - Veoma je jednostavno - odgovori Valander. - Pročitao sam izveštaj koji je Martinson sastavio. U njemu je stajalo da je gepek bio zaključan. Nije bilo ničega što je ukazivalo na to da se otvorio i ponovo sam od sebe zaključao. U tom slučaju moralo bi biti drugih tragova koji bi pokazali kako je stražnji deo automobila udario o zemlju. Ali, nema ih. - Zar si išao i pregledao automobil? - upita zaprepašćeno Martinson.

- Samo sam pokušao da stignem ostale - odgovorio je Valander pri tome primećujući kako je pokušao da se opravda kao da je svojom posetom Niklasonu izneverio poverenje u Martinsonov način vođenja jednostavne istrage saobraćajne nesreće, što je u neku ruku bila istina koja u tom trenutku nije bila relevantna. - Samo smatram da čovek koji sedi sam u kolima i isprevrće se nekoliko puta po njivi, ne izlazi kasnije iz automobila da bi otvorio gepek i iz njega uzeo deo polomljene stolice, ponovo ga zaključao, privezao sebi pojas i onda odjednom preminuo od žestokog udarca u potiljak. Niko nije ništa rekao. Valander je preživljavao jedan od onih mnogobrojnih trenutaka iz prošlosti. Buđenje, pad i otkriće za koje se niko nije nadao da će ga videti. Svedberg je iz džepa od kaputa izvukao plastičnu kesu i u nju pažljivo stavio nogu od stolice. - Pronašao sam je na otprilike pet metara odavde - reče Valander i pokaza u tom pravcu. - Uzeo sam je i bacio. - Neobičan način za tretiranje dokaznog materijala - reče Bjork. - Tada zapravo nisam znao da je imala nekakve veze sa smrću Gustafa Torstensona - krenu da se brani Valander. - Ni sada ne znam šta ta noga sama po sebi dokazuje. - Ukoliko te ispravno razumem - reče Bjork koji time zaobiđe Valanderov komentar - to mora da znači da je neko drugi bio prisutan u vreme saobraćajne nesreće Gustafa Torstensona, što ne znači automatski i da je bio ubijen. Može da se desi da je neko otkrio nesreću i jednostavno hteo da vidi da li je nešto moglo da se ukrade iz gepeka. To što ta dotična osoba nije kontaktirala sa nama ili što je bacila jednu od nogu polomljene stolice nije nikakvo čudo. Pljačkaši leševa se veoma retko dobrovoljno oglašavaju. - To je sasvim tačno - reče Valander. - Ipak tvrdiš kako možeš da dokažeš da je bio ubijen - nastavi Bjork. - To je bilo brzopleto - odgovori Valander. - Mislio sam samo da kažem kako to menja situaciju. Vratili su se nazad na lokalni put i do automobila. - Moraćemo ponovo da pregledamo automobil - reče Martinson. - Forenzičari će biti iznenađeni time što im šaljemo polomljenu stolicu. Ali, ne možemo drugačije. Bjork je pokazivao očigledne znake da je želeo smesta da prekine okupljanje na

lokalnom putu. Kiša se vratila i naleti vetra bili su siloviti. - Sutra ćemo moći da odlučimo kako dalje - reče. - Moramo da proverimo različite tragove kojima raspolažemo i kojih nažalost nije mnogo. Ne verujem da ćemo danas mnogo postići. Otišli su do svojih automobila. An-Brit Heglund se zadržala. - Da li mogu s tobom? - pitala je. - Živim dole u Istadu. Martinson ima svuda dečija sedišta a Svedbergov auto je krcat pecaroškom opremom. Valander je klimnuo glavom. Bili su poslednji koji su napustili mesto nesreće. Dugo su sedeli u tišini. Valanderu je bilo čudno što mu je neko bio tako fizički blizu. Pomislio je kako, sem sa svojom ćerkom, nije zapravo ni sa kim pošteno porazgovarao od onog dana pre dve godine kad je nestao u svome dugom ćutanju. Naposletku je ona bila ta koja je počela da priča. - Mislim da si u pravu - reče. – Sigurno postoji veza između očeve i sinovljeve smrti. - To u svakom slučaju mora da se istraži - odgovori Valander. Nazreli su more sa svoje desne strane. Talasi su se razbijali jedan o drugi i penušali se. - Zašto li neko postaje policajac? - zapitaše Valander. - Zašto je to neko drugi postao, na to ne znam da odgovorim - reče ona. - Ali zato znam svoje razloge. Sećam se da na Policijskoj akademiji niko nije imao iste snove kao drugi. - Da li policajci imaju snove? - zapita začuđeno Valander. Pogledala ga je. - Svi ljudi ih imaju - reče ona. - Čak i policajci. Zar ih ti nemaš? Valander nije znao šta da odgovori, ali je zato shvatio kako je njeno kontrapitanje bilo na mestu. „Gde su moji snovi?”, pitao se. „Kada si mlad, imaš snove koji ili s vremenom izblede ili se transformišu u volju koja te prati kroz život. Sta mi je uopšte preostalo od svega onoga čemu sam nekada stremio?” - Postala sam policajka pošto sam izabrala da ne budem pastorka - reče ona iznenada. - Dugo sam verovala u Boga. Moji roditelji pripadaju crkvi Svetog duha. Međutim, vera je jednog dana nestala; tog jutra, kada sam se probudila, sve je jednostavno isparilo. Dugo nisam znala šta ću. Ali onda se dogodilo nešto što me je skoro smesta navelo da postanem policajka.

Bacio je jedan pogled u njenom pravcu. - Ispričaj - reče. - Moram da znam zašto ljudi još uvek žele da postanu policajci. - Neki drugi put - reče ona izbegavajući temu. - Ne sada. Približavali su se Istadu. Objasnila je gde je stanovala, kod desnog skretanja u grad, u jednoj od novoizgrađenih vila od svetle cigle koje su gledale na more. - Ne znam ni da li imaš porodicu - reče Valander dok je skretao na put sa vilama koje su još uvek bile samo poludovršene. - Imam dvoje dece - reče ona. - Moj muž je monter pod ugovorom. Instalira i polaže pumpe po čitavom svetu i skoro nikada nije kod kuće. Zajedno smo uštedeli novac za svoj dom. - Zvuči kao uzbudljiva profesija - reče Valander. - Pozvaću te jednom kod nas kada bude bio kod kuće - reče ona. - Onda će moći lično da ti ispriča o tome kako je. Zaustavio se ispred njene kuće. - Mislim da je svima drago što si se vratio - reče mu na rastanku. Valander je smesta imao osećaj kako to nije bila istina, već radije pokušaj da ga oraspoloži, ali je i pored toga potvrdno klimnuo glavom i promrmljao jedno„hvala”. Onda se odvezao ravno kući u Ulici Marija, zbacio sa sebe mokru jaknu i prebacio je preko stolice i potom legao na krevet čak i ne skidajući svoje prljave cipele. Zapisao je i sanjao da je ležao i spavao među peščanim dinama u Skagenu. Kada se sat vremena kasnije probudio, u prvom trenutku nije znao gde se nalazi. Zatim je izuo cipele i otišao u kuhinju da skuva kafu. Kroz kuhinjski prozor mogao je da vidi kako se ulična svetiljka povijala pod naletima vetra. „Uskoro će ponovo doći zima” pomislio je. „Sneg i haos i oluje. A ja sam ponovo policajac. Život te baca ovamo i onamo. Čime mi uopšte lično upravljamo?” Dugo je sedeo i zurio u šolju s kafom. Tek kada se ohladila, prišao je jednoj od fioka kuhinjskog elementa u kojoj je potražio svesku i olovku. „Sada moram ponovo da uskočim u ulogu policajca”, pomislio je. „Plaćaju me da mislim konstruktivno, da istražujem i iscrpno razlažem kriminalne radnje, a ne da kukam nad ličnom bedom.” Već je bila prošla ponoć kada je odložio olovku u stranu i protegao leđa. Zatim se ponovo nagnuo nad rezimeom koji je prethodno bio zapisao u svesku. Na podu je oko njegovih stopala ležala hrpa zgužvanih listova papira.

„Ne nalazim nikakvu osnovicu”, pomislio je. „Nema nikakve vidljive veze između automobilske nesreće koja to nije bila i činjenice da je Sten Torstenson nekoliko nedelja kasnije bio usmrćen u svojoj kancelariji hicima iz vatrenog oružja. Ne mora čak ni da znači da je smrt Stena Torstensona direktna posledica onoga što se dogodilo njegovom ocu. Možda je čak sve suprotno.” Prisetio se nečega što je Ridberg izjavio poslednje godine svog života, dok su se nalazili blokirani u jednoj teško rešivoj istrazi o nizu smrtonosnih požara. „Do povoda nekada može doći posle učinka”, beše izjavio„,kao policajac, moraš biti spreman da razmišljaš u suprotnom pravcu”. Podigao se, otišao u dnevnu sobu i legao na sofu. „Jedan stariji čovek sedi mrtav u svome automobilu na njivi jednog ranog oktobarskog jutra”, mislio je. „Vraćao se kući sa sastanka sa jednim od svojih klijenata. Posle jedne sasvim rutinske istrage, slučaj se otpisuje kao saobraćajna nesreća. Ali sin ubijenog smesta počinje da sumnja u tu tezu. Dva odlučujuća razloga za to su da otac nikada ne bi vozio brzo u magli i da je pre nesreće bio zabrinut ili uznemiren, ali nevoljan da to pokaže.” Valander se odjednom uspravio na sofi. Instinktivno je osetio kako je ipak postojala mustra kojoj je bio na tragu, ili tačnije rečeno, jedna nešema, jedna izlažirana šema, inscenirana da se ne bi razotkrila prava dešavanja. Nastavio je isti tok misli. Sten Torstenson nije nikada mogao sasvim da dokaže kako u pitanju nije bila obična saobraćajna nesreća. Nije uopšte video nogu od stolice na njivi i nije imao prilike da razmišlja o slomljenoj stolici u gepeku očevog automobila. Baš zbog toga što nije imao opipljivih dokaza, obratio se Valanderu za pomoć. Učinio je veliki napor da sazna gde je ovaj boravio i da tamo i otputuje. Istovremeno je za sobom ostavio lažan trag. Razglednicu iz Finske. Pet dana kasnije, neko ga usmrćuje u sopstvenoj kancelariji. Niko ne može da tvrdi kako nije bilo ubistvo u pitanju. Valander je shvatio da je izgubio pravi tok misli. Ono što je mislio da je naslutio, mustru koja je sakrivala drugu, izgubilo se u „ničijoj zemlji”. Bio je umoran. Te noći nikako ne bi mogao da napreduje dalje. Takođe je iz iskustva znao da će mu se slutnje, ukoliko su bile od značaja, sigurno i vratiti. Otišao je do kuhinje, oprao šoljice za kafu i pokupio svoje beleške koje su bile rasute po podu. „Moram da počnem ispočetka”, pomislio je. „Ali gde je početak - kod Gustafa ili Stena Torstensona?” Otišao je u krevet ali mu je, iako je bio veoma umoran, bilo teško da zaspi. Malčice se i pitao o razlozima koji su naveli An-Brit Heglund da se odluči na

školovanje za policajku. Poslednji put kada je bacio pogled na budilnik, bilo je pola tri. Probudio se nešto posle šest, neispavan i umoran, ali je smesta ustao iz kreveta sa osećajem da se uspavao. Ušao je na vrata policijske stanice nekoliko minuta posle osam i na svoju radost otkrio da je Eba sedela na svome uobičajenom mestu na recepciji. Čim ga je ugledala, ustala je i krenula mu u susret. Video je da je bila dirnuta i smesta mu se stvorila knedla u grlu. - Nisam verovala da je istina - reče ona. - Stvarno si se vratio? - Plašim se da je istina - odgovori Valander. - Mislim da ću početi da plačem - reče ona. - Nemoj molim te - reče Valander. - Pričaćemo kasnije. Ostavio ju je čim mu se za to pružila prilika i požurio dalje niz hodnik. Kada je stigao u svoju kancelariju, primetio je da je bila temeljno pospremljena. Na stolu je ležala cedulja koja ga je obaveštavala da je trebalo da nazove svog oca. Sudeći po teško čitljivom rukopisu, poziv je prethodne večeri primio Svedberg. Neko vreme sedeo je sa rukom položenom na slušalicu pre nego što se odlučio da pričeka s pozivom. Zgrabio je rezime koji je sastavio tokom noći i pročitao ono što je zapisao. Slutnja koja ga je ranije bila obuzela, o tome da je uprkos svemu bilo moguće razaznati slabu i ipak nedvosmislenu mustru vezanu za oba događaja, nije htela da se ponovo javi. Odgurnuo je papire od sebe. „Suviše je rano”, pomislio je. „Vraćam se posle godinu i po dana iz one hladnoće i imam mnogo manje hrabrosti nego ikada pre.” Iznervirano je ponovo privukao svoju svesku i okrenuo svež list. Shvatio je da je morao da počne ispočetka. Pošto niko sa sigurnošću nije znao da odredi gde se početak nalazio, morali su da organizuju istragu više u širinu i bez ograničenja. Pozabavio se pola sata skiciranjem plana rada. Iako je bio ponovo u službi, nije hteo da smesta preuzme odgovornost za sav posao. Zazvonio je telefon. Oklevao je pre nego što je podigao slušalicu. - Čuo sam veliku vest - rekao je Per Okeson. - Moram da priznam da me veoma raduje. Per Okeson je bio jedan od javnih tužilaca sa kojim je Valander uspostavio najprisniji kontakt tokom godina. U dva-tri navrata se dešavalo da su imali pokoju žučnu diskusiju o načinu tumačenja istražnog materijala. Valander se povremeno nervirao zbog Okesonove nevoljnosti da prihvati neke od dokaza dovoljnih za hapšenje. Ali, u srži stvari, imali su jednak pogled na posao. Obojica nisu podnosila

aljkavost u istražnom procesu. - Moram da priznam kako se osećam neobično - odgovori Valander. - Kružile su uporne glasine da ćeš otići u invalidsku penziju - reče Per Okeson. Neko bi Bjorku trebalo da kaže kako bi morao da obuzda tendenciju širenja glasina kod osoblja. - Nisu u pitanju bile glasine - odgovori Valander izbegavajući dalju priču na tu temu. Mogao je da čuje kako je Per Okeson čekao na nastavak koji nije došao. - Drago mi je da si se vratio - reče Per Okeson kada je Valander dovoljno dugo otćutao. - Sem toga, ubeđen sam da govorim i u ime svojih kolega. Valander je bio ganut svim tim ljubaznostima koje su pristizale sa svih strana, ali u koje mu je bilo teško da poveruje. „Livada posuta cvećem i močvara”, pomislio je. „Čovek čitav život provodi sam s nogama na obe.” - Pretpostavljam da ćeš preuzeti istragu o smrti advokata Torstensona - reče Per Okeson. - Možda bi trebalo da se sretnemo ovih dana radi utvrđivanja svojih stavova. - Neću je preuzeti - odgovori Valander. - Samo ću u njoj učestvovati, što je ono što sam zatražio. Pretpostavljam da će neko drugi iz tima voditi istragu. - Ja se u takve stvari ne mešam - reče Per Okeson. - Samo mi je drago što si se vratio. Da li si uspeo da se udubiš u čitavu stvar? - Ne nešto naročito. - Prema onome što znam, do sada nisu postignuti nikakvi značajniji rezultati. - Bjork smatra da će se istraga razvući. - Šta ti misliš? Valander je na brzinu promislio pre nego što je dao odgovor. - Za sada ništa. - Živimo u vremenima koja se odlikuju upadljivošću - reče Okeson. - Različite pretnje, između ostalih i anonimna pisma, rastu. Organi uprave koji su ranije držali vrata širom otvorena, zatvaraju se u svoje prostorije nalik bunkerima. Mislim da je razumno da detaljno proverite klijente. To bi bila jedna zamisliva polazna tačka. Neko bi mogao biti nezadovoljniji nego što bi čovek mogao da zamisli. - Već smo počeli s tim - odgovori Valander. Dogovorili su se da se sretnu u zgradi tužilaštva tog istog popodneva i potom su

razgovor priveli kraju. Valander se primorao da se vrati planu istrage za koji je počeo da izrađuje skicu. Međutim, izneverila ga je koncentracija. Sa iritacijom je odložio olovku i otišao po šolju kafe. Pohitao je nazad u svoju kancelariju pošto nije imao želju da se sretne sa bilo kim. Bilo je osam i petnaest. Popio je svoju kafu pitajući se koliko će još potrajati pre nego što njegov prezir prema ljudima konačno prestane. Kada je došlo pola devet, ustao je, pokupio svoje papire i otišao do sobe za sastanke. Na putu do tamo, sinulo mu je da je u poslednjih pet-šest dana, uprkos svemu što se dogodilo od pronalska tela Stena Torstensona, veoma malo bilo istraženo. Istrage zločina nikada nisu ličile jedna na drugu. Ali, zato je uvek preovlađivala intenzivna užurbanost među detektivima involviranim u slučaj. Nešto se promenilo u njegovom odsustvu, pomislio je.„Ali šta je to bilo?” U dvadeset do devet ponovo su bili okupljeni i Bjork je pustio da mu dlanovi lupe o sto u znak da je istražni tim trebalo da počne sa radom. Okrenuo se ravno prema Valanderu. - Kurte - rekao je - kao neko ko je u ovo upao i ko vidi stvari jasnije kako ćemo dalje? - Teško da sam ja taj koji o tome treba da odlučuje - odgovori Valander. - Još uvek nisam stigao da se uživim u slučaj. - S druge strane, jedini si koji je izašao sa nečim korisnim - napomenu Martinson. - Onoliko koliko te poznajem, siguran sam da si prošle noći skicirao plan istrage. Zar nije tako? Valander je klimnuo glavom. Odjednom je i njemu postalo jasno da nije imao ništa protiv preuzimanja odgovornosti. - Pokušao sam da sačinim rezime - započe. - Ali pre svega želim da ispričam o nečemu što se desilo pre otprilike nedelju dana za vreme mog boravka u Danskoj. To je trebalo da uradim još prethodnog dana, ali za mene je, najblaže rečeno, juče bio veoma hektičan dan. Valander je potom svojim ljubopitljivim kolegama ispričao o poseti Stena Torstensona Skagenu. Napregnuo se da ne bi slučajno izostavio neki detalj. Posle toga, zavladala je apsolutna tišina. Naposletku je Bjork bio taj koji je progovorio bez najmanjeg pokušaja da sakrije svoju iznerviranost. - Veoma neobično - reče. - Nikako ne razumem kako je moguće da se Kurt uvek upetlja u situacije koje se kose sa našim svakodnevnim rutinama. - Uputio sam ga na vas - poče da se brani Valander koji je u međuvremenu i sam

počeo da se ljuti. - Nećemo se sada bespotrebno uzrujavati oko tih stvari - nastavi Bjork. - Pa i pored toga, moraš se saglasiti sa mnom da je to vrlo čudno. Čisto birokratski posmatrano, to podrazumeva da moramo da zatvorimo slučaj saobraćajne nesreće Gustafa Torstensona. - Smatram i prirodnim i neophodnim da radimo paralelno na dva fronta - reče Valander. - Polazimo od pretpostavke da su ubijena dva lica, a ne samo jedno. Sem toga, u pitanju su otac i sin. Moramo da istovremeno mislimo na dve stvari. Možda se rešenje nalazi u njihovom privatnom životu, ali se takođe može desiti da se krije u njihovoj profesiji advokata koji su delili kancelariju. To što me je Sten Torstenson potražio i ispričao mi o očevoj uznemirenosti može se tumačiti tako da se ključ zapravo nalazi kod Gustafa Torstensona. Ali, ni to nije sasvim izvesno, između ostalog zbog toga što je, uprkos tome što se nalazio u Danskoj, poslao razglednicu iz Finske gospođi Duner. - To nam govori još nešto - ubaci se iznenada An-Brit Heglund. Valander je njene reči potvrdio klimanjem glave. - Da je Sten Torstenson računao s tim da je postojala pretnja iz njegove neposredne sredine - reče. - Da li to misliš? Martinson je podigao ruku u znak da je hteo nešto da kaže. - Najlakše je da se podelimo - reče. - Jedni nek se koncentrišu na oca a drugi na sina. Onda ćemo da vidimo da li postoji nešto što sa obe strane istovremeno pokazuje na jedan pravac. - To i jeste bila moja ideja - reče Valander. - Istovremeno ne mogu da se otresem osećanja da u svemu ovome ima nečega mnogo neobičnog. Nečega što smo do sada već morali otkriti. - Zar nisu sva ubistva neobična? - primeti Svedberg. - Ima tu nečeg drugog - reče Valander. - Teško mi je da se jasnije izrazim. Bjork je pozvao na zaključak. - Pošto sam već počeo da kopam po onome što se dogodilo Gustafu Torstensonu, mogao bih s tim i da nastavim - reče Valander. - Ukoliko niko nema primedaba. - Onda ćemo mi ostali da se bacimo na slučaj Stena Torstensona - reče Martinson. - Pretpostavljam da, po starom dobrom običaju, preferiraš da od početka radiš sam. - Ne po svaku cenu - reče Valander. - Ali ukoliko sam dobro razumeo situaciju, u

slučaju Stena Tortsensona ima mnogo više komplikacija. Njegov otac je imao mnogo manje klijenata. Njegov život se čini mnogo providnijim. - Onda ćemo tako - reče Bjork i ponovo zatvori svoj organizer uz tresak. Imaćemo svakog dana konferenciju u četiri. Usput, potrebna mi je pomoć u vezi s konferencijom za novinare zakazanom za danas po podne. - Ne moja - reče Valander. - Nisam u stanju za tako nešto. - Zapravo sam mislio na An-Brit - reče Bjork. - Neće škoditi da ljudi saznaju da je sa nama. - Vrlo rado - odgovori ona na opšte zaprepašćenje. - Moram da se naučim kako to ide. Posle sastanka, Valander je zamolio Martinsona da ostane. Kada su ostali sami, zatvorio je vrata. - Moramo da razgovaramo - reče Valander. - Možda deluje kao da sam ovde upao iz vedra neba i preuzeo komandu onda kada je zapravo trebalo da potpišem svoj otkazni list. - Naravno da smo iznenađeni - odgovori Martinson. - To moraš da razumeš. Nisi samo ti nesiguran u sebe. - Plašim se da ne gazim po tuđim prstima - reče Valander. Martinson je prsnuo u smeh. Zatim je izduvao nos. - Švedska policija se sastoji od osetljivih prstiju i nesporazuma. Što se više policajaca pretvara u činovnike, to je jači nerv karijere. To istovremeno podrazumeva birokratizaciju koja svakodnevno doprinosi povećanju nesporazuma i nejasnoća. Povremeno pomislim kako mogu da razumem Bjorkovu zabrinutost zbog promena. Gde li je samo nestao prosti, temeljni policijski posao? - Policija je uvek projektovala svoje okruženje - reče Valander. - Ali razumem šta misliš. Čak je i Ridberg o tome onomad pričao. Šta li će An-Brit Heglund da izjavi? - Ona je sposobna - reče Martinson. - I Hanson i Svenson je se plaše zbog spretnosti. Ja lično mislim da Hansona brine da će biti zaobiđen. Zbog toga u poslednje vreme i pohađa toliko kurseva specijalizacije. - Policajac novog doba - reče Valander i ustade. - To je ona. Zastao je na vratima. - Juče si rekao nešto što mi ne izbija iz svesti - reče Valander. - Nešto o Stenu Torstensonu. Imao sam utisak da je bilo značajnije nego što je zvučalo.

- Čitao sam iz svoje beležnice - odgovori Martinson. - Možeš da dobiješ kopiju. - Postoji veliki rizik da samo umišljam stvari. Kada je stigao u svoju kancelariju i za sobom zatvorio vrata, primetio je da je doživeo nešto što je skoro zaboravio kako izgleda. Kao da je ponovo otkrio da je imao volju. Očigledno je da tokom sveg tog vremena nije sve nestalo. Ostao je da sedi za pisaćim stolom zamišljajući kako je mogao da vidi sebe samog sa distance, kolebljivog čoveka na ostrvu u indijskom moru, beznadežan put na Tajland, mnoge dane i noći u kojima je sve sem mehaničkih funkcija tela prestalo da postoji. Video je samog sebe i shvatio da je bio osoba koju nije više poznavao. Postao je neko drugi. Stresao se od pomisli na to kakve su katastrofalne posledice neki od njegovih postupaka mogli izazvati. Dugo je mislio na svoju ćerku Lindu. Tek kada je Martinson pokucao na vrata i predao mu kopiju svojih zabeležaka od prethodnog dana, uspeo je da potisne uspomene. Bio je ubeđen da se u svakom čoveku nalazi tajna prostorija u kojoj leže sakupljene uspomene i sekvence iz prošlosti. Sada je na nju stavio zasun i na njega stavio jak katanac. Potom je otišao u jedan od toaleta i progutao nekoliko antidepresiva koje je držao u kutijici u džepu od pantalona. Onda se vratio u svoju kancelariju i započeo posao. Već je bilo deset sati. Pažljivo je iščitao Martinsonove beleške ne shvatajući zašto se toliko zalepio za njih. „Suviše je rano”, ponovo je pomislio. „Ridberg bi me opomenuo da se strpim. Sada na to moram sam sebe da podsećam.” Nakratko se dvoumio odakle da počne. Zatim je u izveštaju o saobraćajnoj nesreći potražio kućnu adresu Gustafa Torstensona. Ulica Timerman 12. To je bio jedan od najstarijih i najimućnijih kvartova sa vilama u Istadu, iza kasarne, u istoj ravni sa Sandskogenom. Nazvao je advokatsku kancelariju i popričao sa Sonjom Lundin. Ispričala mu je da su se ključevi od vile nalazili u kancelariji. Napustio je policijsku stanicu i video da su se teški kišni oblaci razišli. Vazduh je bio prozračan i udisao je prve prohladne tračke zime koja se polako primicala. Kada je zaustavio automobil ispred žute kamene kuće, na vrata je izašla Sonja Lundin koja mu je predala ključeve. Dva puta je promašio put pre nego što je pronašao pravu adresu. Velika drvena vila ofarbana braon, ležala je sakrivena duboko u bašti. Otvorio je škriputavu kapiju i počeo da ide duž staze od tucanika. Bilo je tiho i grad mu se činio veoma dalekim. „Svet u svetu”, pomislio je dok se osvrtao naokolo. Torstensonova advokatska kancelarija je morala biti veoma isplativa institucija. Teško da je u Istadu postojala

skuplja kuća od one koju je video pred sobom. Bašta je, iako je bila dobro održavana, bila čudnovato beživotna. Raštrkano listopadno drveće, potkresano žbunje, nemaštovito organizovani rasadnici cveća. Zamišljao je kako je ostareli advokat možda imao potrebu da se okruži pravim linijama, organizovanim u konvencionalne baštenske šeme, bez iznenađenja i improvizacija. Nejasno se prisećao da je nekom prilikom čuo kako je advokat Gustaf Torstenson bio čovek koji je u sudnici znao da pretvori proces u najdelotvorniju uspavanku. Zli jezici njegovih najljućih neprijatelja tvrdili su kako je uspevao da izdejstvuje slobodu za svoje klijente time što bi tužioci, u aktu čistog očajanja, kao reakcija na drobećeg i netemperamentnog suparnika, odustajali od procesa. Odlučio je da ispita Pera Okesona i njegovim iskustvima sa Gustafom Torstensonom. Sigurno su se tokom svih proteklih godina više puta sreli. Popeo se stepenicama do ulaznih vrata, potražio pravi ključ i zatim otključao. U pitanju je bila veoma komplikovana brava modela koji do tada nikada nije video. Stupio je u prostrani hodnik u kome je široko stepenište vodilo do gornjeg sprata. Teške zavese bile su navučene na prozore. Kada je jednu od njih povukao, otkrio je da su se na prozom nalazile rešetke. „Jedan usamljeni starac obuzet neizbežnim strahom koji se javljao sa godinama?”, zapitao se. „Ili je možda, sem sebe, čuvao nešto ovde unutra? Da li se razlog za strah nalazi van ovih zidova?” Krenuo je da razgleda kuću: prvo prizemlje sa bibliotekom i zamišljenim portretima i ogromnu prostoriju koja je bila kombinacija dnevne sobe i trpezarije. Sve od tapeta do nameštaja bilo je tamnih tonova koji su mu dali osećaj potištenosti i tišine; nigde nije mogao da otkrije ni flečicu svetle tkanine, odnosno lakoće koja bi mogla da izazove osmeh. Nastavio je stepenicama do prvog sprata. Gostinske sobe uredno nameštenih kreveta, bile su napuštene kao da su se nalazile u hotelima zatvorenim preko zime. Na svoje čuđenje, otkrio je da su i vrata od spavaće sobe Gustafa Torstensona imale rešetke sa unutrašnje strane. Spustio se ponovo stepenicama dole; kuća ga je jako pritiskala. Seo je za kuhinjski sto i podbočio se. Jedino što je moglo da se čuje bili su otkucaji kuhinjskog sata. Gustaf Torstenson je kada je poginuo imao 69 godina. Poslednjih petnaest godina, od smrti svoje žene, živeo je sam. Sten Torstenson je bio njihov jedinac. Sudeći prema jednoj kopiji ulja na platnu iz biblioteke, porodica je vukla korene od generala Lenarta Torstensona koji se istakao u Tridesetogodišnjem ratu. Valander se ovlašno sećao onoga što je učio u školi da je ovaj, naime, bio ekstremnobrutalan prema seljacima koji su nastanjivali krajeve kroz koje je njegova vojska promarširala. Valander je ustao i sišao u podrum. Čak je i tu vladao pedantan red. Sasvim pozadi, negde iza kotla za grejanje, Valander je otkrio metalna vrata koja su bila

zaključana. Isprobavao je ključeve dok nije naleteo na pravi. U prostoriji koja se sada nalazila ispred njega, nije bilo prozora i Valander je krenuo da pipka prstima za prekidačem za svetlo. Soba je bila iznenađujuće velika. Uza zidove, stajali su redovi polica punih istočnoevropskih ikona. Valander im je prišao da ih bolje osmotri ne dodirujući ništa. Nije bio nikakav ekspert, zapravo nije nikada ni gajio bilo kakvo interesovanje za antikvitete, ali je nagađao da je kolekcija ikona bila vrlo dragocena. To je u svakom slučaju moglo da objasni rešetke i komplikovanu bravu, sem možda rešetke na vratima spavaće sobe. U Valanderu je osećaj nelagodnosti sve više rastao. Činilo mu se da je mogao da pogleda u unutrašnji svet starca, svet lišen života koji ga je naterao da se zatvori u jednu kuću i strepi nad predmetima svoje gramzivosti koja se manifestovala u neverovatnom broju Bogorodičinih lica. Odjednom je zastao. Iz prizemlja su se začuli koraci a potom i pseći lavež. Smesta je izašao iz prostorije, nastavio stepenicama gore i izašao u kuhinju. Začuđeno je zurio u uniformisanog kolegu Norena koji je držao službeni pištolj uperen u njega. Iza njega, stajao je čovek iz službe obezbeđenja koji je cimao uzicu režećeg psa. Peters je spustio oružje. Valander je osetio kako mu je srce divlje tuklo u grudima. Prizor pištolja mu je na trenutak probudio onu uspomenu koje je toliko dugo želeo da se oslobodi. Onda je postao razjaren. - Šta se to ovde dešava? - prodrao se. - Kod službe za obezbeđenje oglasio se alarm koji je upozorio policiju - odgovori nemirno Peters. - Pozvani smo na hitan zadatak. Nisam imao pojma da si to ti. U istom trenutku u kuhinji se pojavio Petersov partner Noren koji je takođe imao pištolj u ruci. - Ovde je u toku istraga - reče Valander primećujući da je iz njega ponovo nestajala ljutnja, jednako nenadano kao što je došla. - Ovde je živeo advokat Torstenson koji je poginuo u saobraćajci. - Čim se oglasi alarm, odmah obaveštavamo policiju - reče odlučnim glasom čovek iz službe obezbeđenja. - Isključi ga. - reče Valander - Za nekoliko sati moći ćele ponovo da ga aktivirate. Pre toga ćemo zajednički pretražiti kuću. Učinićemo to vrlo temeljno. - Ovo je komesar Valander - objasni Peters. - Njega verovatno prepoznajete?

Čuvar je bio veoma mlad. Iako je klimnuo glavom, Valanderu je bilo jasno da ga nije prepoznao. - Izvedi psa - reče Valander. - Niste više potrebni. Čuvar je izašao zajedno sa svojim psom koji je i dalje režao. Valander se rukovao sa njim i pozdravio Petersa i Norena. - Čuo sam da si se vratio - reče Noren. - Dobro došao. - Hvala - reče Valander. - Otkako si otišao na bolovanje, ništa više nije bilo isto - reče Peters. - Sada sam ovde - reče Valander i pokuša da skrene razgovor na istragu u toku. - Informacije nisu najbolje - reče Noren. - Prvo smo saznali da ideš u penziju. Tada čovek ne računa s tim da ćeš se pojaviti u nekakvoj kući u kojoj se oglasio alarm. - Život je pun iznenađenja - odgovori Valander. - Dobro došao nazad - reče Peters i ispruži ruku. Valanderu se po prvi put učinilo kako je ljubaznost s kojom se sretao bila iskrena. Kod Petersa nije bilo trunke simulacije; njegove reči su bile jednostavne i ubedljive. - Bilo je veoma teško - reče Valander. - Ali sada je gotovo. Barem ja mislim da je tako. Napustio je vilu i mahnuo Petersu i Norenu dok su svojim patrolnim automobilom nestajali sa vidika. Šetkao se neko vreme po bašti i pokušavao da sredi misli. Lična osećanja su se mešala sa mislima o tome šta se moglo dogoditi sa dvojicom advokata. Na kraju se odlučio da smesta još jednom poseti gospođu Duner. Činilo mu se da je za nju sada već imao nekoliko pitanja na koja su mu bili potrebni odgovori. Bilo je nešto pre dvanaest kada je ponovo pozvonio na njena vrata i bio pušten u kuću. Ovoga puta je prihvatio ponudu za šolju čaja. - Oprostite što već sada dolazim i smetam - započe - ali potrebna mi je pomoć u stvaranju slike o ocu i sinu. Ko je bio Gustaf Torstenson? Ko je bio Sten Torstenson? Radili ste preko trideset godina sa starijim. - I devetnaest godina sa Stenom Torstensonom - ubaci ona. - To je dug period - nastavi Valander. - Čovek upozna ljude. Hajde da počnemo sa Gustafom Torstensonom. Opišite mi ga. Njen odgovor ga je iznenadio.

- Ne znam. - Kako to? - Nisam ga poznavala. Njen odgovor je zazvučao sasvim iskreno. Valander je odlučio da ide lagano, da sebi da vremena koje, zbog nestrpljenja, obično nije odvajao. - Nadam se da gospođa Duner razume da odgovor smatram čudnim - reče Valander. - To što ne poznajete čoveka sa kojim ste radili trideset godina. - Ne sa njim, već za njega - odgovori ona. - To je velika razlika. Valander je klimnuo glavom. - Čak iako niste poznavali Gustafa Torstensona na takav način, morate znati mnogo toga o njemu - nastavi on. - I to morate da mi ispričate, inače nikada nećemo moći da razrešimo ubistvo njegovog sina. Nastavila je da ga iznenađuje. - Komesar nije iskren sa mnom - reče. - Šta se zapravo dogodilo onoga dana kada je poginuo? Valander se na brzinu odlučio da joj ispriča onako kako jeste. - Ne znamo - odgovori. - Ali sumnjamo da se na putu desilo nešto u vezi s nesrećom. Nešto što ju je izazvalo ili nešto što se posle nje odigralo. - Vozio se tim putem nebrojeno puta - reče ona. - Znao ga je uzduž i popreko a i nikada nije vozio brzo. - Ukoliko sam dobro razumeo, posećivao je jednoga od svojih klijenata - reče Valander. - Čoveka iz Farnholma - odgovori ona. Valander je čekao na nastavak priče do kojeg nije došlo. - Čoveka iz Farnholma? - Alfreda Hardeberga - reče ona. - Čoveka iz zamka Farnholm. Valander je znao da se zamak Farnholm nalazio u jednoj izolovanoj oblasti južno od Linderedsosa. Više puta se sporednim putem provezao pored zamka ali ga nikada nije posetio. - On je bio najveća individualna mušterija advokatske kancelarije - nastavi gospođa Duner. - Poslednjih godina je takođe postao jedini klijent Gustafa Torstensona.

Valander je zapisao ime na parčetu papira koje je pronašao u džepu. - Nikada nisam čuo za njega - reče. - Da li je to vlasnik poseda? - Neko ko poseduje zamak, to obično i jeste - odgovori gospođa Duner. - On se pre svega bavio biznisom i to velikim internacionalnim poslovanjem. - Ja ću naravno stupiti u kontakt sa njim - reče Valander. - Mora da je bio jedan od poslednjih koji su Gustafa Torstensona videli živog. Odjednom je kroz otvor za poštu u hodniku pala gomila reklamnog materijala. Valanderu nije promaklo da se gospođa Duncr trgla. „Troje uplašenih ljudi”, pomislio je. „Ali čega se plaše?” - Gustaf Torstenson - reče ponovo. - Dozvolite da još jednom pokušamo. Opišite mi ga. - Bio je najrezervisanija osoba koju sam u životu srela - odgovori ona i Valander je u njenom glasu osetio blagu dozu agresivnosti. - Nikada nikome nije dozvolio da mu se približi. Bio je jedan od onih ljudi za koje se kaže da se prema njima može naviti sat. U slučaju Gustafa Torstensona, to je bilo stoprocentno tačno. Bio je kao isečena, beskrvna silueta od papira. Sem toga nije bio ni ljubazan ni neljubazan. Bio je jednostavno dosadan. - Prema Stenu Torstensonu bio je takođe i vedra osoba - primeti Valander. - To nisam imala prilike da doživim - reče odbijajuće gospođa Duner. - Kakav je bio njihov međusoban odnos? Dala je odlučan odgovor bez ikakvog razmišljanja. - Gustafa Torstensona je nerviralo to što je sin pokušavao da modernizuje kancelariju - reče. - A Sten Torstenson je naravno smatrao da je njegov otac na mnogo načina predstavljao opterećenje. Ali nijedan nije pokazivao svoja osećanja onom drugom. Podjednako su se plašili otvorenih konfrontacija. - Pre nego što je preminuo, Sten Torstenson je stekao utisak da je njegovog oca tokom poslednjih meseci nešto uznemiravalo - reče Valander. - Da li možete to da prokomentarišete? Ovoga puta, dobro se zamislila pre nego što je dala odgovor. - Možda - reče. - Sada kada gospodin komesar to pominje. Kod njega je bilo nekakve odsutnosti poslednjih meseci života. - Da li za to imate objašnjenje? - Ne.

- Nije se ništa naročito dogodilo? - Ne, ništa. - Želim da dobro promislite. To može da bude od velikog značaja. Dok je razmišljala, dolivala je sebi čaj. Valander je čekao. Podigla je glavu i pogledala ga. - Ne mogu da odgovorim - reče. - Nemam nikakvo objašnjenje. Istog trenutka kada je čuo njen odgovor,Valanderu je bilo jasno da nije govorila istinu. Ali takođe je rešio da ne vrši presiju. Sve je još uvek bilo nejasno i titravo i vreme nije bilo sazrelo. Odložio je šoljicu i ustao. - U tom slučaju, neću vam više smetati - reče i nasmeja se. - Hvala na saradnji. Ipak ću već sada morati da vas upozorim da ću se ponovo vratiti. - Naravno - reče gospođa Duner. - Ukoliko vam nešto padne na pamet, pozovite me - reče Valander kada je već bio napolju, na ulici. - Ne oklevajte. Čak i najmanji detalj može biti od značaja. - Imaću to na umu - reče ona i zatvori vrata. Valander je seo u automobil ne paleći mašinu. Ponovo ga je obuzeo osećaj nelagodnosti. Iako nije znao zbog čega, predosećao je da se iza smrti dvojice advokata krilo nešto veliko i zastrašujuće. Još uvek je samo grebao po površini. „Nešto nas vodi u pogrešnom pravcu”, pomislio je. „Možda razglednica iz Finske nije bila lažan, već pravi trag. Ali, čemu?” Baš je hteo da startuje mašinu kada je primetio da je neko stajao na suprotnoj strani ulice i gledao ga. Bila je u pitanju mlada žena, u ranim dvadesetim, neodređenog azijatskog porekla. Čim je primetila da ju je Valander video, užurbano se udaljila. Valander je u retrovizoru mogao da vidi kako je, bez osvrtanja, skrenula levo u ulicu Hamna. Bio je siguran da je nikada ranije nije video. To nije moralo da znači da ona njega nije bila prepoznala. Tokom svoje karijere, u različitim prilikama susretao se sa izbeglicama ili azilantima. Odvezao se nazad u policijsku stanicu. Vetar je i dalje bio silovit. Sa istoka su se približavali gusti oblaci. Baš je skrenuo na Kristijanstad put kada je naglo zakočio. Iza njega se ljutito oglasila sirena jednog tovarnog kamiona. „Suviše sporo reagujem”, naprasno pomisli. „Ne primećujem ni ono

najočiglednije.” Načinio je nedozvoljeni saobraćajni manevar i vratio se istim putem kojim je došao. Parkirao se ispred pošte u ulici Hamna i zatim pohitao poprečnom ulicom koja je vodila do severnog kraja ulice Stik. Postavio se tako da je sa udaljenosti mogao da vidi roze kuću u kojoj je stanovala gospođa Duner. Bilo je prohladno i polako je, ne skidajući pogled s kuće, počeo da hoda naprednazad po trotoaru. Posle sat vremena premišljao se da li da odustane. Ali pošto je bio sasvim siguran da je bio u pravu, nastavio je sa osmatranjem. Dok je to radio, Per Okeson je sedeo i čekao ga. Čekaće za džabe. U sedam minuta do pola četiri, iznenada se otvoriše vrata roze kuće. Valander se hitro sklonio iza ćoška. Imao je pravo. Žena koja je napuštala kuću gospođe Duner, bila je ista ona žena neodređenog azijatskog izgleda. Nestala je iza ćoška. Istovremeno je shvatio da je počela da pada kiša.

5. Sastanak istražne grupe koji je počeo u četiri sata, trajao je tačno sedam minuta. Valander je bio poslednji koji je ušao i utonuo u svoju stolicu. Bio je bez daha i znojavog lica. Kolege za stolom posmatrale su ga upitno. Ali niko nije ništa rekao. Bjorku je trebalo nekoliko minuta da se uveri kako niko nije imao da prijavi nešto od značaja niti je hteo da započne diskusiju. Došlo je do one faze u istrazi u kojoj bi se policajci, prema sopstvenoj terminologiji, pretvarali u „kopače tunela”. Svaki od njih pokušavao je da se probije kroz više slojeva ne bi li došao do onoga što se eventualno krilo ispod njih. To je bila jedna stalno ponavljajuća faza u istražnom postupku koja nikako nije trpela bespotrebne razgovore. Jedini koji je na kraju imao pitanje bio je Valander. - Ko je Alfred Harderberg? - pitao je pošto je bacio pogled na papirić na kome je bio zapisao ime. - Mislio sam da to svi znaju - odgovori začuđeno Bjork. - Jedan od naših najuspešnijih poslovnih ljudi. Živi ovde u Skoneu - onda kada ne putuje po belom svetu svojim privatnim avionom. - On je vlasnik zamka Farnholm - reče Svedberg. - Priča se da ima akvarijum na čijem se dnu nalazi pesak od pravog zlata. - On je bio klijent Gustafa Tortsensona - reče Valander. - Njegov najveći i poslednji klijent. Posetio ga je one večeri kada je poginuo na njivi. - On organizuje prikupljanje humanitarne pomoći za ljude pogođene ratom na Balkanu - reče Martinson. - Ali to možda i nije tako teško kada se raspolaže neprocenjivim bogatstvom. - Alfred Hardeberg je čovek koji zavređuje poštovanje - reče Bjork. Valander je osetio da je počeo da se nervira. - A ko nije - odgovori. - I pored toga nameravam da ga posetim. - Prvo se najavi - reče Bjork i ustade. Sastanak je bio okončan. Valander je otišao po kafu a zatim u svoju kancelariju. Imao je potrebu da odvojeno od drugih razmisli o tome šta bi poseta mlade Azijatkinje gospođi Duner mogla da znači. Postojala je velika mogućnost da to uopšte nije ništa značilo. Ali Valanderov instinkt govorio je nešto drugo. Podigao je noge na pisaći sto i zavalio se u stolicu. Solju kafe je balansirao na jednom kolenu.

Zazvonio je telefon. Kada se Valander protegao ne bi li dohvatio slušalicu, izgubio je kontrolu nad šoljom. Kafa ga je ispržila po nozi a šolja se otkotrljala na pod. - Jebem ti… - povikao je iznervirano sa slušalicom na pola puta do uha. - Ne moraš da budeš tako vulgaran - reče njegov otac. - Samo sam hteo da vidim zašto se nikada ne javljaš. Valander je smesta osetio grižu savesti što ga je samo još više naljutilo. Zapitao se da li će se odnos između njega i njegovog oca ikada osloboditi svih trzavica koje su i u najbeznačajnijoj prilici izbijale na površinu. - Ispustio sam šolju s kafom na pod - pokuša da objasni. - Ošurio sam jednu nogu. Otac kao da nije čuo šta mu je rekao. - Zašto si u svojoj kancelariji? - pitao je. - Zar nisi na bolovanju? - Nisam više. Ponovo sam počeo da radim. - Kada? - Juče. - Juče? Valanderu je bilo jasno da će se razgovor odužiti ukoliko mu smesta ne pođe za rukom da ga okonča. - Znam da sam ti dužan objašnjenje - reče. - Ali ne mogu sada. Doći ću ti u posetu sutra uveče i ispričaću ti o svemu što se izdešavalo. - Prošlo je dosta vremena otkako sam te poslednji put video - odgovori otac i spusti slušalicu. Valander je ostao da sedi sa slušalicom u ruci. Njegov otac, koji je sledeće godine trebalo da navrši sedamdeset i petu, stalno ga je ispunjavao oprečnim osećanjima. Koliko god ga je pamćenje služilo, mogao je da se seti kako je njihov odnos bio komplikovan. Naročito je eskalirao onoga dana kog je Valander ocu saopštio svoju odluku da postane policajac. Tokom narednih dvadeset i pet godina, otac je teško propuštao priliku da ga zbog nje kritikuje. Valander nije nikada uspeo da se oslobodi svoje loše savesti zbog toga što nije posvećivao onoliko vremena svome ostarelom ocu koliko je bilo potrebno. Prošle godine, kada je primio zaprepašćujuću vest da je otac odlučio da se oženi sa trideset godina mlađom ženom iz službe za negu starijih lica koja je tri puta nedeljno dolazila kod njega kući, pomislio je da njegovom ocu neće više biti potrebno društvo. Sada, dok je sedeo sa slušalicom u ruci, bilo mu je

jasno da se u osnovi ništa nije promenilo. Spustio je slušalicu, pokupio šolju sa poda i obrisao pantalone papirom koji je istrgao iz bloka. Zatim se setio kako je morao da kontaktira sa tužiocem Perom Okesonom. Njegova sekretarica ga je spojila čim je okrenuo broj. Valander je objasnio kako je bio sprečen i Okeson je predložio da se nađu narednog jutra. Kada je razgovor bio gotov, Valander je otišao po šolju sveže kafe. U hodniku je naleteo na An-Bri Heglund koja je nosila hrpu fascikli. - Kako ide? - upita Valander. - Sporo - odgovori ona. - Ne mogu da se oslobodim osećanja da u smrti dvojice advokata ima nečeg veoma čudnog. - To je i moje poimanje stvari - reče začuđeno Valander. - Šta te je navelo da tako misliš? - Ne znam - odgovori ona. - Ajde da o tome pričamo sutra - reče Valander. - Moje iskustvo mi govori da čovek ne treba da potcenjuje značenje onoga što nije sposoban da verbalno formuliše. Vratio se u svoju kancelariju, odigao slušalicu od telefona i privukao sebi beležnicu. U mislima se ponovo vratio zamrznutoj plaži kod Skagena i Stenu Torstensonu koji je izronio iz magle. „Tamo je ova istraga počela za mene”, pomislio je. „Počela je dok je Sten Torstenson još uvek bio u životu.” Polako se vraćao na ono što je znao o oba mrtva advokata. Bio je poput vojnika na opreznom povlačenju, sa koncentracijom upravljenom na zidove. Bilo mu je potrebno više od sata da sastavi i pregleda činjenice koje su on i njegove kolege dosada imali na raspolaganju. „Šta je to što ne vidim?”, iznova je sebi postavljao to pitanje tokom prelaženja kroz materijal. Ali kada je odložio olovku, smatrao je velikim neuspehom što je jedina stvar koju je postigao bilo ispisivanje jednog ljupkog znaka pitanja. „Dva mrtva advokata”, mislio je. „Jedan od njih poginuo je u veoma sumnjivoj saobraćajnoj nesreći koja je najverovatnije bila inscenirana. Onaj ko je Gustafa Torstensona lišio života bio je hladnokrvni ubica koji je želeo da maskira svoj zločin. Usamljena noga od stolice u glini bila je neobična greška. Ovde postoji jedno zašto i jedno ko”, pomislio je. „Ali možda postoji i nešto drugo.” Odjednom je uvideo kako je stajao ispred kamena kojeg je smesta mogao da prevrne na drugu stranu. Potražio je među papirima broj telefona gospođe Duner. Skoro istog trena je digla slušalicu.

- Izvinite što smetam reče. - Ovde je komesar Valander. Imam pitanje na koje bih rado da odmah dobijem odgovor. - Ukoliko mogu, naravno da ću odgovoriti na vaše pitanje - odgovori ona. „Zapravo imam dva pitanja”, reče Valander u sebi.„Ali ono o Azijatkinji sam ću saznati.” - One večeri kada je preminuo. Gustaf Torstenson je bio u poseti zamku Farnholm - reče on. - Koliko ljudi je znalo da je išao u posetu svom klijentu baš te večeri? Promislila je pre nego što je odgovorila. Valander se zapitao da li je to bilo radi prisećanja ili formulisanja prigodnog odgovora. - Ja sam naravno znala o tome - reče ona. - Takođe je moguće da sam nešto napomenula gospođici Lundin. Ali sem nas, niko nije ništa znao. - Sten Torstenson nije bio upućen? - upita Valander. - Ne verujem da jeste - odgovori ona. - Vodili su drugačiji tip sastanaka. - Drugim rečima, samo ste vi za to znali - reče Valander. - Da - odgovori ona. - Oprostite što sam vas ometao - reče Valander i prekinu razgovor. Vratio se svojim zabeleškama. Gustaf Tortsenson odlazi do svog klijenta i na putu kući, postaje žrtva atentata, ubistva kamufliranog u saobraćajnu nesreću. Razmišljao je o odgovoru gospođe Duner. Jedina je bila upućena u putovanje starog advokata. „Govorila je istinu”, pomislio je.„Ali više me zanima senka te istine, jer ono što je ona zapravo rekla bilo je da je sem nje, samo čovek iz zamka Farnholm znao šta će Gustaf Torstenson raditi te večeri.” Nastavio je sa svojim lutanjem. Scena istrage neprekidno je menjala svoje ruho. Sumorna kuća sa svojim savremenim sistemom obezbeđenja. Kolekcija ikona koja je bila sakrivena u podrumu. Kada mu se učinilo da nije mogao dalje, prešao je na Stena Torstensona. Scena se ponovo promenila da bi sada postala skoro neprobojna. Neočekivan dolazak Stena Torstensona u njegovu vetrom šibanu stražarsku oblast, u pozadini oglašavani sablasni rogovi za maglu i kasnije, napušten kafe muzeja umetnosti, Valandera su se odjednom činili sastojcima jedne sumnjive operetske intrige. Ali bilo je i onih momenata u komadu u kojima se život nije šalio. Valander nije sumnjao u to da je Sten Tortsenson zaista doživeo svog oca kao uznemirenog i zabrinutog. Takođe nije sumnjao da je razglednica iz Finske koja je bila poslata rukom

stranca, ali nesumnjivo po želji Stena Torstensona. podrazumevala zauzimanje izvesnog stava; pretnja je postojala i potreba za zataškavanjem tragova je bila očigledna. Ukoliko lažan trag nije navodio na istinu. „Ništa se ne slaže”, pomislio je Valander. „Ali i to je ipak nešto što može da se sortira i dovede u red. Gore je sa rasparanim krajevima, kao na primer - Azijatkinja koja nije želela da je neko vidi dok ulazi u roze kuću gospođe Duner. A i gospođa Duner koja izvanredno laže, ali ne dovoljno da to komesar iz istadske policije ne bi otkrio, ili makar posumnjao da nešto nije bilo kako treba.” Valander je ustao, protegao leđa i stao kod prozora. Bilo je šest sati i smrkavalo se. Iz hodnika su se mogli čuti zasebni zvuci, koraci koji su se približavali da bi se ubrzo potom udaljili. Prisetio se nečega što je stari Ridberg rekao negde tokom poslednjih godina svog života: „Jedna policijska stanica je u osnovi građena kao zatvor. Živimo jedni sa drugima - i lopovi i policajci - u ogledalu izvrnute stvarnosti. Nikada ne možemo da sa sigurnošću znamo ko se nalazi unutra, a ko spolja.” Valander se odjednom osetio neraspoloženim i napuštenim. Kao i obično, jedina uteha koju je imao bila je priča u mislima sa Baibom Lijepa; kao da je stajala ispred njega u sobi i kao da je soba bila nešto drugo - siva kuća oronule fasade u Rigi, stan sa prigušenim svetlima i teškim zavesama koje su uvek bile navučene. Ali slika se zamutila, izgubila je moć i skljokala se poput slabijeg od dvojice rvača. Umesto nje, Valander je sada video sebe kako puzi kolena zamazanih glinom u skonskoj magli sa sačmaricom u jednoj i pištoljem u drugoj ruci, kao patetičnu kopiju jednog nerealističnog filmskog heroja; film se odjednom raskomadao na parčiće, stvarnost se nazirala u pukotini - tu je bila smrt. Video je sebe kako svedoči o ubistvu jednog čoveka i kako potom i sam puca i jedino u šta je siguran je to da ne misli ni na šta drugo do da se nada kako će onaj u koga cilja umreti. „Ja sam neko ko se suviše retko smeje”, pomislio je.„Nisam ni primetio da me je moja sredovečnost nagnala da odem do obale pune sumornih podvodnih grebena.” Napustio je svoju kancelariju ne ponevši sa sobom nikakve papire. Na recepciji, Eba je bila zauzeta telefoniranjem. Kada mu je dala znak da malo sačeka, on je odmahnuo rukom kao da je te večeri i dalje bio veoma zauzet. Zatim se odvezao kući i spremio večeru koju kasnije nije znao da opiše. Zalio je pet biljki koje je imao na prozorskim okvirima, napunio je veš-mašinu sa svuda ležećom prljavom odećom da bi tek onda otkrio kako nije imao praška za veš, i zatim je seo na sofu i počeo da seče nokte na nožnim prstima. Povremeno je lutao pogledom po sobi kao da je očekivao da uprkos svemu nije bio sam. Otišao je u krevet u deset i nešto i skoro smesta zaspao. Napolju je kiša još samo sipila.

Kada se Valander probudio te srede u zoru, napolju je još uvek bio mrak. Pogledao je na sat sa svetlucavim kazaljkama koji je stajao na noćnom stočiću i video da nije prošlo ni pet. Okrenuo se na stranu da bi ponovo zaspao, ali ostao je da leži budan. Bio je nemiran. Dugo zadržavanje napolju u hladnoći još uvek je imalo punu kontrolu nad njegovim telom. „Ništa više neće biti kao ranije”, pomislio je. „Šta god da se promenilo ili ostalo isto, u budućnosti ću živeti sa računicom vremena sadržanoj u jednom ’pre’ i jednom ’posle’; Kurt Valander i postoji i ne postoji. Kada je bilo pola šest, ustao je, popio kafu, sačekao novine i video da je napolju bilo plus četiri. Gonjen nemirom kojeg niti je znao da opiše niti imao strpljenja da eliminiše, napustio je svoj stan već u šest sati. Seo je u automobil i upalio motor. U istom trenutku pomislio je kako bi mogao da se odmah odveze na sever i poseti zamak Farnholm. Negde na putu donde, mogao je da se zaustavi, popije kafu i telefonskim putem najavi svoju posetu. Dok se nešto kasnije vozio Istočnim putem, izbegavao je da pogleda nalevo kada je prolazio pored vojnog poligona na kome je pre skoro dve godine izvojevao poslednju bitku kao stari Valander. Tamo napolju u magli, shvatio je da su postojali ljudi koji se nisu ustručavali bilo koje primene sile i koji nisu oklevali da izvrše hladnokrvne egzekucije ukoliko bi takve vodile ostvarenju njihovih ciljeva. Tamo napolju, na kolenima u glini, očajnički je pokušao da odbrani svoj život i putem neverovatno preciznog pogotka, ubio je čoveka. To je bila tačka bez povratka - i sahrana i vaskrsnuće. Vozio se kristijanstadskim putem i usporio kada je prošao pored mesta na kome je poginuo Gustaf Torstenson. Kada je došao do Skone-Tranosa, parkirao se kod kafića i ušao unutra. Počeo je da duva vetar; trebalo je da obuče topliju jaknu. Trebalo je generalno da vodi više računa o svome oblačenju zato što iznošene pantalone i prljava vindjaka koje je nosio nisu možda bile najprikladnije za posetu jednom vlasniku zamka. Kada je ušao na vrata kafea, na brzinu se zapitao kako bi se Bjork obukao za posetu zamku, čak i kada bi to činio po dužnosti. Bio je sam u lokalu i naručio je kafu i sendvič sa sirom. Bilo je četvrt do sedam i listao je jedan iskrzani nedeljni časopis koji je ležao na jednom od regala. Posle nekoliko minuta, to ga je zamorilo i pokušao je da smisli o čemu će pričati sa Alfredom Hardebergom ili ko bi to mogao da mu nešto ispriča o poslednjoj poseti klijentu Gustafa Torstensona. Sačekao je pola osam. Pozajmio je telefon koji je stajao na pultu pored starinske kase i prvo je okrenuo broj istadske policijske stanice. Jedini od njegovih kolega koji je već pristigao, bio je ranoranilac Martinson. Valander je objasnio gde se nalazi i rekao kako računa da će poseta potrajati nekoliko sati.

- Znaš li sa kojom sam se idejom jutros probudio? - pitao je Martinson. - Ne. - Da je Sten Torstenson ubio svog oca. - Kako onda objašnjavaš ono što se dogodilo sa njim? - zapita začuđeno Valander. - I ne pokušavam - reče Martinson. - Ali mislim da je sve očiglednije kako se objašnjenje nalazi u njihovoj profesiji a ne u njihovim privatnim životima. - Ili kombinovano - odgovori zamišljeno Valander. - Kako to misliš? - Ma, nešto sam sinoć sanjao - odgovori Valander izbegavajući detalje. Završio je razgovor, ponovo podigao slušalicu i okrenuo broj zamka Farnholm. Telefon nije pošteno ni zazvonio a neko je već podigao slušalicu. - Zamak Farnholm - reče ženski glas. Valander je u njenom glasu čuo blag strani akcenat. - Ovde je komesar Valander iz istadske policije - reče on. - Želeo bih da popričam sa Alfredom Hardebergom. - On je u Ženevi - reče žena. Valander se zbunio. Naravno da je trebalo da razmotri mogućnost da bi se biznismen orijentisan na međunarodne poslove, mogao nalaziti u inostranstvu. - Kada se vraća? - To nije saopštio. - Dolazi li sutra ili naredne sedmice? - Tu informaciju ne želim da dajem preko telefona. Njegova službena putovanja su strogo poverljiva. - Ja sam policajac - reče Valander koji je već video da je počeo da se nervira. - Kako bih ja to mogla da znam? - zapita žena. - Možete biti bilo ko. - Biću u Farnholmu za pola sata - reče Valander. - Koga tamo mogu da potražim? - O tome odlučuju čuvari na kapiji - odgovori žena. - Nadam se da sa sobom imate važeću službenu legitimaciju. - Šta se podrazumeva pod„važećom”? - O tome mi odlučujemo - odgovori žena. Razgovor je bio prekinut. Valander je sa treskom spustio slušalicu. Stamena

kelnerica koja je bila uposlena aranžiranjem kolača na poslužavnik, pogledala ga je sa neodobravanjem. Stavio je novac na pult i izašao napolje bez reči. Posle petnaest kilometara severno, skrenuo je desno i uskoro je bio okružen gustom šumom sa Lindersosen strane. Zakočio je kod raskrsnice na kojoj se odvajao put do zamka Farnholm. Zahvaljujući jednoj granitnoj ploči sa ugraviranim pozlaćenim slovima, znao je da je bio na pravom putu. Ova je Valandera podsetila na skupocenu nadgrobnu ploču. Put do zamka bio je asfaltiran i dobro održavan. Diskretno sakrivena iza drveća krivudala je visoka žičana ograda. Zakočio je i spustio prozor da bolje vidi. Tada je otkrio kako je ograda bila dupla i sa međuprostorom od otprilike jednog metra. Zavrteo je glavom zbog svega što je video, podigao prozor i nastavio dalje. Posle otprilike još jednog kilometra, put je naglo skretao. Odmah tu iza, stigao je do kapije. Siva kuća sa ravnim krovom koja je navodila na pomisao da se unutra nalazio pravi bunker. Dovezao se bliže i čekao. Ništa se nije dešavalo. Zatrubio je. Još uvek nikakva reakcija. Onda je izašao iz automobila i osetio kako se razjario. Osećao se poniženim svim tim barijerama i zatvorenim kapijama koje su ga dočekivale. U istom lom trenutku prišao mu je jedan čovek koji se pojavio iz čeličnih vrata bunkera. Bio je obučen u uniformu koju Valander nikada ranije nije video. Još uvek nije mogao da se navikne na to da se sve više, za njega nepoznatih kompanija za obezbeđenje, etabliralo svojim uslugama u zemlji. Prišao mu je čovek u tamnocrvenoj uniformi. Bio je to muškarac njegovih godina. Tek onda ga je prepoznao. - Kurt Valander - reče čuvar. - Nije baš da smo se juče poslednji put sreli. - Ne - reče Valander. - Ali koliko li ima od tada? Petnaest godina? - Dvadeset - odgovori čuvar. - A možda i više. Valander je iskopao čovekovo ime iz svoje podsvesti. Imali su zajedničko kršteno ime - Kurt. Ali čuvar se prezivao Strem. Jednom davno, obojica su bila policajci u Malmeu. Valander je onomad bio mlad i neiskusan a Kurt je bio onaj stariji. Nikada nisu imali ništa sem poslovnog kontakta. Onda se Valander preselio u Istad a tek mnogo godina kasnije, čuo je kako je Strem prestao da radi u policiji. Nejasno se prisećao kako su kružile glasine da je Strem dobio otkaz, nešto se zataškavalo, možda napad na nekog uhapšenog ili sumnje o ukradenoj robi koja je nestala iz policijskog skladišta. Ali nije znao sa sigurnošću šta se zaista dogodilo. - Upozorili su me da si na putu ovamo - reče Strem.

- Kakva sreća za mene - odgovori Valander. - Zamoljen sam da pokažem važeću legitimaciju. Šta smatraš važećim? - Obezbeđenje u Farnholm zamku je visoko - reče Strem. - Veoma smo oprezni sa onima koje puštamo unutra. - Kakva se to bogatstva kriju ovde? - Nikakva, ali zato je tu čovek koji pravi veliki biznis. - Alfred Herderberg? - Baš on. On ima nešto što mnogi žele. - Šta to? - Znanje. Vrednije od štamparije novca. Valander je klimnuo glavom. Razumeo je. Ipak se osećao užasno zbog poniznosti koju je Kurt Strem pokazivao pred velikim čovekom. - Nekada si bio policajac - reče Valander. - Ja sam to još uvek. Možda ti je jasno zašto sam ovde? - Čitam novine - odgovori Strem. - Pretpostavljam da to ima veze sa advokatom. - Dva advokata su mrtva - reče Valander. - Ne jedan. Ali koliko sam shvatio, samo jedan je imao nekakve veze sa Harderbergom. - Često je dolazio ovamo - odgovori Strem. - Ljubazan čovek. Vrlo diskretan. - Ovde je bio poslednji put uveče 11. oktobra - nastavi Valander. - Da li si tada bio u službi? Strem je potvrdno klimnuo glavom. - Pretpostavljam da vodiš zapisnik o kolima i privatnim licima koja prolaze kroz kapiju? Strem je prasnuo u smeh. - To smo odavno prestali da radimo - reče. - To sada ide preko kompjutera. - Voleo bih da vidim listu frekvencije na kapiji od večeri 11. oktobra - reče Valander. - Za to moraš da zamoliš gore u zamku - odgovori Strem. - Za tako nešto nemam odobrenje. - Možda imaš dozvolu da se setiš - reče Valander. - Znam da je te večeri bio ovde - reče ovaj. - Ali ne sećam se kada je stigao niti kada je otišao.

- Da li je bio sam u automobilu? - Na to ne mogu da ti odgovorim. - Zato što za to nemaš dozvolu? Strem je klimnuo glavom. - Ponekada razmišljam o tome da potražim posao u privatnoj službi obezbeđenja reče Valander - ali mislim da bi mi bilo teško da se naviknem na zabranu davanja odgovora. - Sve ima svoju cenu - odgovori Strem. Valander je pomislio kako je to bilo nešto što je sasvim mogao da razume. Neko vreme je u tišini posmatrao Strema. - Alfred Hardeberg - reče. - Kakav je kao čovek? Odgovor ga je iznenadio. - Ne znam - odgovori Strem. - Sigurno si stvorio nekakvo mišljenje? Ili nemaš dozvolu ni za to da odgovoriš. - Nikada ga nisam sreo - reče Strem. Valander je shvatio da je odgovor bio iskren. - Koliko dugo već radiš za njega? - Skoro pet godina. - I nikada ga nisi video? - Nikada. - Zar nikada nije prošao kroz ovu kapiju? - Vozi se u automobilu sa neprozirnim staklima. - Pretpostavljam da je to takođe još jedna bezbednosna mera? Strem je klimnuo glavom. Valander se zamislio. - Ti, drugim rečima, ne znaš zasigurno kada je ovde a kada nije - reče naposletku. - Ne znaš da li je on taj koji se izvozi kolima napolje ili ulazi na kapiju? - To je jedna od bezbednosnih mera - reče Strem. Valander se vratio do automobila. Strem je nestao kroz čelična vrata. Ubrzo potom, kapija se nečujno otvorila. „Osećam se kao da ulazim u drugi svet”, pomisli Valander.

Posle otprilike jednog kilometra, šuma se otvorila. Zamak je ležao na jednom brežuljku, okružen širokim i dobro održavanim parkom. Velika glavna zgrada, baš kao i zabati, bili su sazidani od mrkocrvene opeke. Zamak je imao zidne zupce, viseće balustrade i balkone. Jedino što je odskakalo od atmosfere jednog drugog sveta, jednog drugog vremena, bio je helikopter parkiran na betonskoj platformi. Valander ga je doživeo kao džinovskog insekta oborenih krila, odmarajuću životinju koja se svakog časa trzajem mogla vratiti nazad u život. Vozio je laganim tempom do glavnog ulaza. Paunovi su se ležerno šetkali po stazama okolo automobila. Parkirao se iza crnog BMW-a i izašao napolje. Oko njega je vladala tišina. Mir ga je podsećao na prethodni dan kada je hodao šljunkovitom stazom do vile Gustafa Torstensona. „Možda je upravo mir sredina koja reflektuje ličnosti dobrostojećih ljudi”, pomislio je„,a ne orkestri ili fanfare.” U tom trenutku otvorila su se jedna od dvoja duplih vrata koja su ujedno bila glavni ulaz u zamak. Žena od tridesetak godina obučena u savršeno skrojeni i prema Valanderovom nagađanju skupi kostim, izašla je na stepenište. - Izvolite, uđite - reče ona pri tome se nasmejavši osmehom koji mu je delovao jednako hladno koliko i korektno. - Da li imam legitimaciju koju smatrate važećom, u to nisam siguran - odgovori Valander - ali čuvar po imenu Strem me je prepoznao. - Znam - odgovori žena. To nije bila ista žena sa kojom je ranije, iz kafea, razgovarao preko telefona. Popeo se stepenicama, ispružio ruku i predstavio se. Nije mu uzvratila rukovanjem već je samo ponovo pogledala istim odsutnim pogledom. Prolazili su kroz veliko predvorje. Na nekoliko kamenih postolja, diskretno osvetljene nevidljivim reflektorima, stajale su moderne skulpture. U pozadini, pored širokog stepeništa koje je vodilo do gornjeg sprata zamka, otkrio je dva čoveka u senkama. Valander je samo nazirao njihovo prisustvo, ali nije mogao da im razazna lica. „Mir i senke”, pomislio je. „Svet Alfreda Hardeberga, onoliko koliko ga za sada poznajem.” Pratio ju je kroz vrata koja su se nalazila na levoj strani velikog antrea. Stigli su u veliku ovalnu prostoriju koju su takođe krasile skulpture. Ali kao podsetnik da su se nalazili u zamku koji je vukao korene iz srednjeg veka, tu su se takođe nalazili viteški oklopi koji su bdeli nad njegovim prisustvom. Nasred sobe a na dobro uglačanom hrastovom parketu stajali su pisaći sto i jedna usamljena stolica za posetioce. Na stolu nije bilo nikakvih papira, već samo računar i jedan napredniji model telefona koji nije bio ništa veći od standardnih. Žena ga je zamolila da zauzme mesto i potom je otkucala nekakvu poruku

na računaru. Iz jednog nevidljivog štampača koji se nalazio negde unutar pisaćeg stola, istrgla je nekakav prepis koji mu je potom predala. - Koliko sam shvatila, želeli ste da imate protokol kontrole na kapiji od večeri 11. oktobra - reče žena. - Ovde možete da vidite kada je advokat Torstenson došao kao i kada je napustio Farnholm. Valander je uzeo protokol i položio ga pored sebe na pod. - Nisam samo zbog toga došao - reče on. - Imam takođe veliki broj pitanja koje bih želeo da postavim. - Izvolite. Žena je sela iza pisaćeg stola. Pritisla je nekoliko dugmića na telefonu. Valander je pretpostavljao kako je prebacila sve eventualne pozive na drugi broj negde u prostranoj građevini zamka. - Prema informacijama koje sam dobio, Alfred Hardeberg je bio klijent Gustafa Torstensona - reče Valander. - Ali sam takođe razumeo kako se trenutno nalazi u inostranstvu. - U Dubaiju je - odgovori žena. Valander je namrštio čelo. - Pre sat vremena nalazio se u Ženevi - reče. - To je sasvim korektno - odgovori nepotreseno žena. - Ali jutros je odleteo za Dubai. Valander je izvukao svoju beležnicu i olovku iz džepa od jakne. - Da li smem da vas pitam za ime i opis posla? - zapita. - Ja sam jedna od sekretarica gospodina Hardeberga - odgovori ona. - Zovem se Anita Karlen. Da li gospodin Hardeberg ima mnogo sekretarica? - upita Valander. - To zavisi od toga kako čovek računa - odgovori Anita Karlen. - Da li je pitanje zaista relevantno? Valander je primetio kako je ponovo počeo da se nervira zbog načina na koji je bio tretiran. Pomislio je kako je bio prinuđen da promeni stav ukoliko ne želi da se čitava poseta Farnholmu pretvori u bačeno vreme. - To da li je pitanje relevatno ili ne, o tome ja odlučujem - reče. - Zamak Farnholm je privatno vlasništvo koje imate zakonsko pravo da štitite sa onoliko čeličnih ograda koliko vam je volja, dok god posedujete građevinsku dozvolu i ni na

koji način ne kršite zakon i propise. Mi ne možemo naime da previdimo da se Farnholm nalazi na švedskoj teritoriji. Pored toga, imate i pravo da unutra puštate koga vam je volja s jednim jedinim izuzetkom: policiju. Da li je to jasno? - Mi, komesaru Valanderu, nismo odbili pristup - odgovori ona, još uvek jednako ravnodušno. - Izraziću se još jasnije - nastavi Valander koji je primetio da ga je ženina hladnokrvnost izbacila iz takta. Možda mu je takođe smetalo što je bila tako upadljivo lepa. U istom trenutku, baš kada je hteo da nastavi, otvorila su se vrata u pozadini. Unutra je ušla jedna žena sa poslužavnikom za kafu. Na svoje čuđenje, Valander je video da je bila crnkinja. Bez reči, stavila je poslužavnik na pisaći sto i ponovo nestala, jednako beščujno kao što je i ušla. - Da li komesar Valander želi šolju kafe? Prihvatio je i zahvalio joj. Servirala mu je i potom pružila šolju. Proučavao je porcelan. - Dozvolite mi da postavim jedno pitanje koje nije relevantno - reče. - Šta će se dogoditi ako ispustim ovu šolju na pod? Koliko bih bio dužan? Po prvi put, nasmejala mu se osmehom koji mu je delovao iskren. - Sve je, naravno, osigurano - reče ona - ali servis je iz klasične Rerstrand serije. Valander je oprezno stavio šolju na hrastov parket pored prepisa i počeo ispočetka. - Izražavaću se prilično jasno - ponovi. - Iste večeri 11. oktobra, jedva sat vremena posle svoje ovdašnje posete, advokat Torstenson je poginuo u saobraćajnoj nesreći. - Poslali smo cveće na sahranu - reče ona. - Jedan od mojih kolega prisustvovao je sahrani. - Ali ne naravno i Alfred Hardeberg? - Moj poslodavac što je više moguće izbegava javne nastupe. - To sam shvatio - reče Valander. - Ali sada stvari stoje tako da nismo više ubeđeni u teoriju o saobraćajnoj nesreći. Mnogo toga govori u prilog da je advokat Torstenson bio ubijen. A stvari ne izgledaju bolje time što je njegov sin bio odstreljen u sopstvenoj kancelariji svega nekoliko sedmica kasnije. Možda ste poslali cveće i na njegovu sahranu?

Gledala ga je s nerazumevanjem. - Imali smo posla samo sa Gustafom Torstensonom - reče. Valander klimnu glavom i nastavi. - Sada razumete zašto sam ovde. I još uvek mi niste odgovorili na pitanje koliko sekretarica je zaposleno. - Komesar Valander takođe nije shvatio da to zavisi od načina na koji se broji reče ona. - Rado slušam - odgovori Valander. - Ovde u zamku Farnholm postoje tri sekretarice - reče ona. - Sem toga, još dve koje ga prate na službenim putovanjima. Uz to, doktor Hardeberg ima sekretarice po raznim mestima na zemaljskoj kugli. Broj može da varira, ali retko manje od šest. - Izračunao sam jedanaest - reče Valander. Anita Karlen je odobrila glavom. - Nazvali ste svog poslodavca doktor Hardeberg - nastavi Valander. - Ima nekoliko počasnih doktorata - odgovori ona. - Ukoliko želite, možete dobiti popis. - Vrlo rado - reče Valander. - Sem toga, želim da imam uvid u poslovno carstvo doktora Hardeberga. Želim da znam šta se desilo one večeri kada je Gustaf Torstenson poslednji put bio ovde. Koja od vaših sekretarica može da da odgovor na ta pitanja? - Te večeri sam ja bila na dužnosti - odgovori ona. Valander je na trenutak razmišljao. - Zbog toga ste sada ovde - reče on. - Ali šta bi bilo da ste imali slobodan dan? Sigurno ne biste očekivali da policija dođe baš danas. - Naravno da ne. Valander je tog trenutka shvatio da je počinio grešku. Takođe mu je bilo jasno kako je moglo da se desi da su ljudi u zamku to znali. Ta pomisao ga je uzrujala. Morao je da se sabere da bi nastavio. - Šta se dogodilo te večeri? - upita. - Advokat Tortsenson je pristigao nešto posle sedam sati uveče. Imao je jednosatni poverljivi razgovor sa doktorom Hardebergom i nekoliko njegovih najbližih saradnika. Zatim je popio šolju čaja. Napustio je Farnholm tačno u osam i

četrnaest. - O čemu su pričali te večeri? - Na to ne mogu da odgovorim. - Ali malopre ste rekli kako ste te večeri vi bili na dužnosti? - Razgovor je vođen bez sekretarica. Nije se vodio nikakav zapisnik. - Ko su bili saradnici? - Oprostite? - Rekli ste da je advokat Torstenson vodio poverljivi razgovor sa doktorom Hardebergom i nekoliko njegovih najbližih saradnika. - Na to ne mogu da odgovorim. - Zato što za to nemate odobrenje? - Zato što ne znam. - Šta ne znate? - Koji saradnici su bili u pitanju. Nikada ih ranije nisam videla. Stigli su tog dana i otputovali sutradan. Valander odjednom nije znao šta da pita. Kao da su svi odgovori koje je dobijao bili udaljeni od teme. Odlučio je da pristupi iz drugog ugla. - Nedavno ste izjavili kako doktor Hardeberg ima jedanaest sekretarica. Da li smem da pitam koliko advokata ima? - Verovatno najmanje isto toliko. - Ali nemate dozvolu da kažete koliko? - Ne znam. Valander je klimnuo glavom. Uvideo je da je ponovo bio na putu u ćorsokak. - Koliko dugo je advokat Torstenson radio za doktora Hardeberga? - Otkako je ovaj kupio zamak Farnholm i načinio ga svojim sedištem. Otprilike pet godina. - Advokat Torstenson je celog života radio u Istadu - reče Valander - Odjednom se smatra kvalifikovanim da postane savetnik za internacionalne poslove. Zar to nije malo neobično? - To biste morali da pitate doktora Hardeberga. Valander je ponovo zatvorio svoju beležnicu.

- Tu ste sasvim u pravu - reče on. - Želim da mu pošaljete poruku, bilo u Ženevu ili u Dubai ili gdegod, i da mu prenesete kako komesar Valander želi da što pre popriča sa njim. Drugim rečima, istoga dana kada se bude vratio. Ustao je i pažljivo položio šolju na sto. - Istadska policija nema jedanaest sekretarica - reče on. - Ali naše recepcionistkinje znaju svoj posao. Njih možete da obavestite o tome kada ima vremena da me primi. Pratio ju je do velikog predvorja. Blizu unutrašnjeg krila vrata, na mermernom stolu, ležala je debela kožna fascikla. - Ovde je pregled biznis kompanija doktora Hardeberga koji ste zahtevali - reče Anita Karlen. „Neko je prisluškivao”, pomisli Valander. „Neko je pratio čitav naš razgovor. Verovatno je njegov transkript već na putu do Hardeberga, gde god da se ovaj nalazio. Ukoliko ga tako nešto uopšte interesuje, u šta čisto sumnjam.” - Ne zaboravite da naglasite kako je hitno - reče Valander na rastanku. Anita Karlen se ovoga puta rukovala sa njim. Valander je bacio pogled prema širokom stepeništu koje je ležalo u tami, ali senki sada više nije bilo. Nebo se razvedrilo. Seo je u automobil. Na stepenicama je stajala Anita Karlen. Kosa joj se vijorila na vetru. Dok se odvozio, video je u retrovizoru da je i dalje stajala i gledala za njim. Ovoga puta nije morao da se zaustavi na izlazu. Čim joj se približio, kapija je počela da se otvara. Kurt Strem se nije pokazao. Iza njega, kapija je ponovo skliznula nazad. Vozio je sporo nazad u Istad. Bio je svetao jesenji dan. Mislio je na to kako je prošlo svega tri dana otkako je naprasno odlučio da se ponovo vrati na posao. I pored toga, činilo mu se kao večnost. Kao da se kretao u jednom pravcu dok su mu se misli udaljavale vrtoglavom brzinom u sasvim drugom pravcu. Odmah iza raskrsnice kod koje se nalazilo skretanje za auto-put, ispred njega je na traci ležao mrtav zec. Zaobišao ga je i mislio na to kako se još uvek nije približio objašnjenju za ono što se dogodilo Gustafu Torstensonu ili njegovom sinu. Delovalo mu je neverovatno da je mogla postojati bilo kakva veza između mrtvih advokata i onih ljudi koji su živeli u zamku iza duple ograde. Ipak je istog dana želeo da prođe kroz materijal iz kožne fascikle da bi sebi, ukoliko je to bilo moguće, stvorio nekakvu predstavu o carstvu Alfreda Haderberga. Njegov automobilski telefon počeo je da zuji. Podigao je slušalicu i začuo

Svedbergov glas. - Ovde Svedberg - viknu ovaj. - Gde se nalaziš? - Na četrdeset minuta od Istada. - Martinson je rekao da ideš u posetu zamku Farnholm. - Već sam bio tamo, ali nije dalo rezultata. Razgovor je na trenutak bio prekinut smetnjama na vezi. Onda se Svedberg vratio. - Tražila te je Berta Duner - reče Svedberg. - Insistirala je da je smesta pozoveš. - Povodom čega? - Nije rekla. - Ako mi daš njen broj, pozvaću je. - Najbolje je da se odvezeš do nje kući. Bila je vrlo rezolutna. Valander je pogledao na sat na komandnoj tabli. Bilo je već petnaest do devet. - Šta je bilo na jutrošnjem sastanku? - Ništa značajno. - Odvešću se kod nje kući čim budem stigao u Istad - reče Valander. - Učini to - odgovori Svedberg. Veza se prekinula. Valander se pitao šta je to gospođa Duner htela što je bilo toliko hitno. Osetio je blagu napetost u telu i povećao je brzinu. U pet do pola deset, aljkavo se parkirao baš ispred roze kuće u kojoj je stanovala Berta Duner. Pohitao je preko ulice i pozvonio na vrata. Otvorila mu je i po njoj se videlo da se nešto dogodilo. Delovala je preplašeno. - Zvali ste i tražili me - reče. Klimnula je glavom i pustila ga unutra. Baš je hteo da izuje prljave cipele kada ga je uhvatila za ruku i povukla sa sobom u dnevnu sobu koja je gledala na malu baštu. Pokazala je. - Neko je bio tamo noćas - reče. Bila je veoma uplašena. Nešto od njene zabrinutosti zarazilo je i Valandera. Prišao je staklenim vratima i krenuo da posmatra travnjak, zimske rasadnike, puzavice na belo okrečenom zidu koji je ograđivao baštu Berte Duner od komšijine. - Ne mogu ništa da vidim - reče on. Čekala je u pozadini, kao da se nije usuđivala da priđe prozoru. Valander je

počeo da se pita da li ju je obuzeo nekakav privremen napad umnog poremećaja kao posledica nasilnih događaja od proteklih nedelja. Stala je pored njega i pokazala. - Tamo - reče. - Tamo. Neko je tu bio prošle noći i kopao. - Da li ste videli nekoga? - Ne. - Da li ste nešto čuli? - Ne, ali znam da je neko tu bio prošle noći. Valander je pokušao da prati njen uperujući prst. Činilo mu se da je nejasno mogao da vidi kako je delić travnjaka bio izgažen. - Može biti mačka - reče on. - Ili krtica. Možda čak i pacov. Odmahnula je glavom. - Neko je bio tamo noćas - reče. Valander je otvorio staklena vrata i izašao u baštu. Kročio je na travnjak. Izbliza je izgledalo kao da je neko iskopao busen i zatim ga ponovo vratio. Čučnuo je i prešao rukom preko trave. Prsti su naleteli na nešto tvrdo, od plastike ili gvožđa, na šipčicu koja je štrčala iz zemlje. Pažljivo je uklonio parče travnjaka. Jedan sivobraon predmet bio je zakopan tačno ispod površine trave. Valander se najednom sasvim ukočio. Sklonio je ruku i pažljivo ustao. Na trenutak je pomislio da je poludeo i da jednostavno nije moglo biti onako kao što je mislio da jeste. Bilo je suviše neverovatno, suviše neshvatljivo da bi uopšte moglo da se uzme kao mogućnost. Polako se vratio do staklenih vrata, koračajući po otiscima svojih stopala. Kada je došao do kuće, osvrnuo se. Još uvek nije mogao da veruje da je bila istina. - Šta je to? - upita ga. - Idite i donesite telefonski katalog - odgovori Valander i primeti da mu je glas zvučao napeto. Pogledala ga je sa nerazumevanjem. - Učinite kao što vam kažem. Otišla je do predsoblja i vratila se sa Istadskim novostima. Valander ih je uzeo i izvagao u ruci. - Idite u kuhinju i ostanite tamo.

Uradila je onako kako joj je bilo rečeno. Valander je pomislio kako je sve naravno bila samo uobrazilja. Ukoliko je postojala i najmanja mogućnost da je neverovatno bilo istinito, trebalo je da uradi sasvim suprotno od onoga što je sada nameravao. Ušao je na staklena vrata i postavio se u najudaljeniji kutak sobe. Zatim je naciljao sa telefonskim katalogom i bacio ga na šipčicu koja je štrčala iz zemlje. Prasak ga je ošamutio. Kasnije se čudio što su prozori izdržali. Bacio je pogled na krater u travnjaku. Zatim je požurio u kuhinju iz koje je čuo krike gospođe Duner. Stajala je kao paralizovana nasred poda s rukama na ušima. Zgrabio ju je i posadio na jednu od kuhinjskih stolica. - Nije ništa opasno - reče. - Odmah se vraćam. Moram samo da obavim jedan telefonski poziv. Okrenuo je broj policijske stanice. Na njegovu radost, javila se Eba. - Ovde Kurt - reče. - Potrebni su mi Martinson ili Svedberg. Ili neko drugi. Eba je poznavala njegov glas, to je znao. Zato ga ništa nije pitala, već je samo uradila ono što ju je zamolio. Shvatila je svu ozbiljnost u njegovom glasu. Martinson je bio taj koji je preuzeo njegov poziv. - Ovde Kurt - reče Valander. - Policija će verovatno svakog trenutka podići alarm zbog silovite eksplozije iza hotela Kontinental. Postaraj se da ne dođe do bespotrebnog oglašavanja opšteg alarma. Ne želim ovde ni vatrogasce ni ambulantna kola. Povedi nekoga i dođi ovamo. Ja sam kod gospođe Duner, Torstensonove sekretarice. Adresa je ulica Stik br. 26. Roze kuća. - Šta se dogodilo? - upita Martinson. - Videćeš kada budeš došao - odgovori Valander. - Ionako mi ne bi verovao kada bih krenuo da objašnjavam. - Pokušaj - reče Martinson. Valander je oklevao pre nego što je dao odgovor. - Ako bih ti rekao kako je neko zakopao nagaznu minu u bašti gospođe Duner, da li bi mi poverovao? - Ne - odgovori Martinson. - Znao sam da ne bi.

Valander je spustio slušalicu i vratio se do staklenih vrata. Krater u travnjaku je i dalje bio tu i nije bio uobrazilja.

6. Posle toga, Valander će se srede 3. novembra sećati kao dana za koji nikada nije bio siguran da li je stvarno postojao. Kako je mogao i da sanja da bi ikada mogao da naleti na nagaznu minu zakopanu u jednoj od bašta centralnog Istada? Kada se Martinson pojavio u kući gospođe Duner u pratnji An-Brit Heglund, još uvek mu je bilo teško da poveruje da je tu zaista eksplodirala nekakva mina. Ali Martinson koji je gajio veće poverenje u ono što je Valander izgovorio preko telefona, već je po izlasku iz stanice ostavio poruku Svenu Nibergu, njihovom forenzičaru. Ovaj je pristigao u roze kuću svega nekoliko minuta pošto su se Martinson i An-Brit postavili u bašti da osmotre krater. Pošto nisu mogli da budu sigurni kako se i druge mine nisu nalazile sakrivene u travi, držali su se zida. An-Brit je na sopstvenu inicijativu otišla u kuhinju da ispita sada nešto smireniju gospođu Duner. - Šta se ovde događa? - upita uznemireno Martinson. - Ti to mene pitaš? - reče Valander. - Nemam odgovor. Ništa više nije bilo rečeno. Nastavili su da zamišljeno posmatraju rupu u zemlji. Ubrzo su pristigli forenzičari predvođeni koleričnim Svenom Nibergom. Čim je ugledao Valandera, naglo je stao. - Šta ti tražiš ovde? - zapita. Valander je imao osećaj da je počinio još jednu neprimerenu radnju time što se vratio u službu. - Radim - odgovori i primeti da je zauzeo odbrambeni stav. - Mislio sam da odlaziš? - I ja sam tako mislio, ali onda sam zaključio kako se ne biste snašli bez mene. Sven Niberg je otvorio usta da nešto kaže, ali Valander je podigao ruku u protest. - Ja nisam toliko bitan kao ona rupa u travnjaku - reče. U istom trenutku setio se kako je Sven Niberg u nekoliko prilika služio u Švedskoj misiji UN u inostranstvu. - Ti koji si bio na Kipru i Bliskom istoku, sigurno možeš da odgovoriš na pitanje da li je to što je eksplodiralo bila mina - reče Valander. - Ali možda prvo možeš da utvrdiš da li ih ima još. - Nisam pas - odgovori Niberg i čučnu kod zida od kuće.

Valander je ispričao o šipčici koju je napipao prstima a zatim i o telefonskom katalogu koji je inicirao eksploziju. Sven Niberg je klimao glavom. - Ima veoma malo eksplozivnih materija ili mešavina koje mogu da se detoniraju udarcem - reče on. - Sem mina. Tome i služe. Ljudi ili automobili lete u vazduh kako stave nogu ili točak na njih. Za jednu nagaznu civilnu minu dovoljan je pritisak od svega nekoliko kilograma. Dečija noga ili telefonska knjiga. Jednoj mini namenjenoj vozilima potreban je pritisak od možda nekih sto kilograma. Ustao je i pogledao u Valandera i Martinsona. - Ko postavlja minu u bašti? - reče. - Toga treba da uhvatite što je pre moguće. - Siguran si da je u pitanju bila mina? - upita Valander. - Nisam ni u šta siguran - odgovori Niberg - ali od vojske ću zatražiti eksperte za mine, takozvane tragače. Pre toga, niko ne sme da kroči u ovu baštu. Dok su čekali na eksperte za mine, Martinson je obavio nekoliko telefonskih poziva. Valander je seo na sofu i pokušavao da razume šta se desilo. Iz kuhinje je mogao da čuje kako je An-Brit polako i strpljivo postavljala pitanja na koja je gospođa Duner još sporijim tempom odgovarala. „Dva mrtva advokata”, razmišljaše Valander. „Potom neko postavlja minu u baštu sekretarice advokatske kancelarije u odlučnoj nameri da ona na nju zgazi i masakrira se. Iako je sve još uvek prilično nejasno i maglovito, čovek ipak može da se usudi da izvuče jedan zaključak. Rešenje se moralo nalaziti negde unutar delatnosti advokatske kancelarije. Teško da je još uvek verovatno da se nekakvo skriveno rešenje nalazi u zajedničkom privatnom životu to troje ljudi.” Valandera je iz misli trgnulo to što je Martinson okončao svoje telefoniranje. - Bjork me je pitao da li sam normalan - reče uz grimasu. - Moram da priznam kako za trenutak nisam znao šta da mu odgovorim. Smatra da je sasvim isključeno da je u pitanju mogla biti mina. Želi da mu neko od nas pod hitno podnese izveštaj. - Onda kada budemo imali šta da kažemo - odgovori Valander. - Gde je nestao Niberg? - Odvezao se do kasarne da što pre nađe eksperte za mine - odgovori Martinson. Valander je klimnuo glavom i pogledao na sat. Bilo je deset i petnaest. Razmišljao je o svojoj poseti zamku Farnholm. U stvari, u osnovi nije imao pojma šta je mislio. Martinson se postavio na baštenska vrata i posmatrao rupu u travi.

- Pre dvadeset godina, u Sederhamnu je došlo do jednog incidenta - reče. - U zgradi prvostepenog suda. Da li se sećaš? - Jedva - odgovori Valander. - Jedan stari poljoprivrednik koji je tokom dugog niza godina pokretao jednako beskonačne parnice protiv svojih komšija, rodbine, protiv svakoga i svačega. Čitava stvar se na kraju razvila u psihozu koju, na nesreću, niko nije uočio na vreme. Bio je ubeđen da ga njegovi navodni neprijatelji prate, čak i jedan od sudija kao i njegovi sopstveni advokati. Na kraju je prsao. Tokom tekućeg procesa, izvukao je pušku i ubio i sudiju i svog advokata. Kada je policija kasnije pokušala da provali u njegovu kuću negde u šumi, pokazalo se kako je preparirao sve prozore i vrata eksplozivom. Samo pukom srećom niko nije poginuo kada je došlo do detonacije. Valander je klimnuo glavom. Setio se događaja. - Jednom tužiocu iz Stokholma odletela je kuća u vazduh - nastavi Martinson. Advokati su podvrgnuti pretnjama i prepadima, da ne govorimo o policajcima. Valander je ponovo nemo klimnuo glavom. An-Brit Heglund se pojavila iz kuhinje sa svojim blokčetom u ruci. Valander je najedanput otkrio kako je bila veoma atraktivna, na šta pukim čudom ranije nije obratio pažnju. Sela je u stolicu preko puta njega. - Ništa - rekla je. - Nije ništa čula u toku noći. Ali sigurna je u to da je trava sinoć, kada se smrklo, bila intaktna. Ustaje vrlo rano i čim je svanulo, otkrila je kako je neko petljao po njenoj bašti. I naravno, nije joj jasno zašto bi neko želeo da je liši života ili da joj otkine noge. - Da li govori istinu? - upita se Martinson. - Uvek je teško razlučiti da li uznemireni ljudi lažu ili ne - odgovori An-Brit Heglund. - U njenom slučaju sam prilično sigurna kako je ubeđena da je mina zakopana u toku noći, kao i da ne razume zbog čega. - Ipak, postoji nešto što mi smeta u čitavoj toj slici - reče Valander sa zadrškom. Iako nisam siguran da ću uspeti da formulišem ono što mislim. - Pokušaj - reče Martinson. - Jutros otkriva da se nešto tokom noći desilo u njenoj bašti - reče Valander. Stoji na prozoru i vidi da je neko rovario po travi. Šta je prvo što radi? - Odnosno, šta ne radi - reče An-Brit Heglund. Valander je potvrdno klimnuo glavom.

- Baš tako - reče. - Prirodno bi bilo da je jednostavno otvorila baštenska vrata i izašla napolje da pogleda. Ali, šta radi umesto toga? - Zove policiju - reče Martinson. - Kao da je slutila da je tamo bilo nečega opasnog - reče An-Brit Heglund. - Ili znala - precizira Valander. - Na primer, jedna mina - dodade Martinson. - Bila je veoma uzrujana kada nas je nazvala. - Bila je jednako uznemirena kada sam se ovde pojavio - reče Valander. - A meni je delovala uplašeno i nervozno svakog puta kada sam sa njom razgovarao. To se naravno može objasniti i svim onim što se u poslednje vreme izdešavalo, ali u to ne mogu biti sasvim siguran. Ulazna vrata su se otvorila i unutra je umarširao Sven Niberg ispred dvojice uniformisanih lica koja su nosila predmet koji je Valandera podsetio na usisivač. Vojnicima je bilo potrebno dvadeset minuta da detektorom za mine prečešljaju malešnu baštu. Policajci su stajali na prozoru i pažljivo pratili njihov oprezan, ali planski rad. Potom su obznanili kako je bašta bila sigurna i spremili se da ponovo odu. Valander ih je otpratio do ulice na kojoj ih je čekao automobil. - Šta može da se kaže o mini? - upita. - Veličina, snaga detonacije? Da li može da se utvrdi gde je proizvedena? Sve može biti od interesa. „Kapetan Lundkvistu, pisalo je na pločici sa imenom koja je bila pričvršćena za jaknu od uniforme starijeg muškarca. On je takođe bio taj koji je odgovorio na Valanderovo pitanje. - Nije bila posebno moćna - odgovori. - Svega nekoliko hektograma eksplozivnog tela, što je ipak dovoljno da ubije čoveka. Možemo je nazvati četvorkom. - Šta se time misli? - upita Valander. - Jedna osoba nagazi na minu - odgovori kapetan Lundkvist. - Zatim je neophodno troje ljudi da je odnesu iz eventualne tekuće bitke. Znači, mina je izbacila četvoricu iz čete. Valander je klimnuo glavom jer je razumeo smisao. - Mine se ne proizvode na isti način kao drugo oružje - nastavi Lundkvist. Proizvodi ih ili Bofors ili drugi veliki fabrikanti oružja. Ali skoro svaka značajnija zemlja ima sopstvenu proizvodnju mina. Ili se proizvode po licenci ili kao piratske kopije. Terorističke grupe imaju svoje sopstvene modele. Da bi nešto moglo da se kaže o identitetu mine, mora se pre svega pronađe i fragmenat eksplozivne materije i

još poželjnije, takođe parče materijala od koga je mina napravljena. To može biti ili plastika ili gvožđe, u nekim slučajevima čak i drvo. - Onda ćemo to i uraditi - reče Valander. - I tada ćemo vam se ponovo obratiti. - Mina nije prijatno oružje - reče kapetan Lundkvist. - Kaže se kako je najjeftiniji i najpouzdaniji vojnik na čitavom svetu. Postavi se negde gde ostane čak i do sto godina. Nisu mu potrebni ni voda, ni hrana a ni plata. Samo je tu i čeka dok neko ne dođe i nagazi na njega. Tek onda udara. - Koliko dugo jedna mina može da bude aktivna? - zapita Valander. - To niko ne zna. Još uvek se povremeno dešava da se detoniraju mine koje su bile zakopane u vreme Prvog svetskog rata. Valander se ponovo vratio u kuću. Sven Niberg je već bio započeo sa forenzičarskim pretraživanjem kratera u bašti. - Eksplozivno sredstvo i komad mine - reče Valander. - A za čim drugim bismo mi to tragali? - odgovori iziritirani Niberg. - Za zakopanim kostima? Valander se premišljao da li da gospođi Duner da prostora od nekoliko sati da se smiri pre nego što započne razgovor sa njom. Ali njegova nestrpljivost ponovo je počela da se oglašava, nestrpljivost zbog toga što nigde nije mogao da vidi mogućnost za proboj, niti da pronađe jednu čvrstu polaznu tačku za istražni posao. - Da li postoji ikakav pregled stanja istrage? - zapita Martinson. - On uvek postoji - odgovori Valander. - Samo što mi nismo u stanju da ga uvek primetimo. Da li je Svedberg počeo sa propitivanjem advokata koji su prošli kroz arhivski materijal advokatske kancelarije? - Sedi tamo od jutros - odgovori Martinson. - Mislim da u međuvremenu želi da se toga oslobodi. On nije osoba koja voli da prolazi kroz papire. - Pomozi mu - reče Valander. - Imam nedefinisan osećaj da je hitno. Vratio se u kuću, obesio svoju jaknu i ušao u WC koji se nalazio u hodniku. Zaprepastio se kada je ugledao svoj odraz u ogledalu. Lice mu je bilo neobrijano, oči zakrvavljene, kosa razbarušena i zapitao se kakav li je utisak zapravo ostavio u zamku Farnholm. Umio se hladnom vodom razmišljajući kako da gospođi Duner jasno stavi do znanja da je bio svestan da je, iz njemu nepoznatih razloga, prikrivala izvesne informacije. „Ljubaznost”, pomislio je. „Inače će zaključati sva svoja unutrašnja vrata.”

Otišao je u kuhinju u kojoj je ona još uvek sedela skljokana na stolici. Napolju u bašti rovarili su forenzičari. Valander je povremeno mogao da čuje Nibergov nervozni glas. Učinilo mu se da je nekom ranijom prilikom doživeo identičan trenutak, vrtoglavo otkriće da se vrteo u krug i zatim vratio na polaznu tačku koja se nalazila daleko u prošlosti. Zažmurio je i duboko udahnuo. Zatim je seo za kuhinjski sto i pogledao u ženu preko puta sebe. Nakratko ga je podsetila na njegovu davno preminulu majku. Seda kosa, mršavo telo na kome je koža bila kao zategnuta nevidljivim ramom. Smesta mu je palo na pamet da nije više mogao da se seti njenog lica koje je izbledelo i isklizilo iz njegove svesti. - Znam da ste vrlo uznemireni - započe. - I pored toga, moramo da popričamo. Nemo je klimnula glavom. - Znači, jutros ste otkrili kako je neko u toku noći bio u vašoj bašti - reče Valander. - Odmah sam to primetila - odgovori ona. - Šta ste onda uradili? Začuđeno ga je pogledala. - To sam sve već ispričala - reče ona. - Moram li sve da ponovim? - Ne sve - reče Valander strpljivo. - Morate samo dati odgovore na pitanja koja vam postavim. - Tek je bilo svanulo - reče ona. - Ranoranilac sam. Pogledala sam u baštu. Neko je bio tamo. Pozvala sam policiju. - Zašto ste nazvali policiju? - upita Valander ne ispuštajući je iz vida. - Šta je drugo trebalo da uradim? - Mogli ste na primer izaći napolje i videti šta je u pitanju. - Nisam se usudila. - Zašto? Zato što ste znali da se tamo napolju nalazi nešto što bi moglo biti opasno? Nije odgovorila. Valander je čekao. Niberg je napolju nervozno grdio. - Mislim da niste bili sasvim iskreni prema meni - reče Valander. - Mislim da ima stvari koje bi trebalo da mi ispričate. Prekrila je oči jednom šakom kao da joj je smetala svetlost. Valander je nastavio da čeka. Na zidnom satu u kuhinji bilo je skoro pola jedanaest.

- Dugo sam živela u strahu - reče ona iznenada i pogleda u Valandera kao da je on bio taj koji je za tako nešto snosio odgovornost. Uzalud je čekao na nastavak koji nikada nije došao. - Čovek se obično ne plaši onda kada za to nema razloga - reče Valander. - Ako se od policije očekuje da otkrije šta se desilo Gustafu i Stenu Torstensonu, onda nam morate pomoći. - Ne mogu da vam pomognem - odgovori ona. Valanderu je bilo jasno da je svakog trenutka mogla da se slomi. Ipak je nastavio. - Možete da odgovorite na moja pitanja - reče on. - Počnite time zbog čega se plašite. - Znate li šta je najstrašnija stvar na svetu? - reče ona iznenada. - Strah drugih ljudi. Radila sam trideset godina za Gustafa Torstensona. Nisam ga poznavala, ali mi nije promakla promena. Kao da je iz njega izbijao drugačiji miris - njegov strah. - Kada ste to prvi put uočili? - Pre tri godine. - Da li se tom prilikom dogodilo nešto posebno? - Sve je bilo kao i obično. - Veoma je važno da pokušate da se setite. - Šta mislite da radim sve ovo vreme? Valander je pokušavao da izradi taktiku kako da ne izgubi kontrolu nad gospođom Duner. Sada je delovalo kao da je bila spremna da odgovori na njegova pitanja. - Nikada o tome niste pričali sa Gustafom Torstensenom? - Nikada. - Ni sa njegovim sinom? - Ne verujem da je išta primetio. To može biti istina, pomisli Valander. Uprkos svemu, ona je u prvu ruku bila sekretarica Gustafa Torstensona. - Nemate nikakvo objašnjenje za ono što se dogodilo? Bilo vam je jasno da ste mogli da poginete da ste izašli u baštu. To ste naslutili i smesta nazvali policiju. Očekivali ste da će se nešto dogoditi, pa ipak nemate nikakvog objašnjenja za to? - Ima ljudi koji su noću dolazili u advokatsku kancelariju - reče ona. - I ja i Gustaf smo to primetili. Olovka koja je drugačije ležala na stolu, stolica na kojoj je neko

sedeo i skoro je vratio u položaj u kome je ranije bila. - Sigurno ste ga nešto o tome pitali - reče Valander. - Sigurno ste mu na to ukazali. - Nije mi bilo dozvoljeno. Zabranio mi je. - Znači, pričao je o noćnim posetama? - Po nekome uvek može da se vidi o čemu čovek ne sme da ga pita. Razgovor je prekinuo Nibergovo kuckanje na prozor. - Odmah se vraćam - reče Valander i ustade. Niberg je stajao ispred baštenskih vrata sa ispruženom rukom. Valander je video jedan izgoreli predmet, jedva veći od pola santimetra. - Plastična mina - reče Niberg. - To se već sada usuđujem da tvrdim. Valander je klimnuo glavom. - Moguće je da ćemo moći da saznamo kakvog je tipa - nastavi Niberg. - Možda čak i gde je bila fabrikovana. Ali to će potrajati. - Ima nešto o čemu se pitam - reče Valander. - Da li možeš da se izjasniš o osobi koja je postavila minu? - To sam možda i mogao da uradim da nisi bacio telefonsku knjigu - odgovori Niberg. - Bilo je lako otkriti - reče Valander. - Osoba koja se razume u mine, polaže ih tako da se ne vide - reče Niberg. - I ti i ona koja sedi u kuhinji mogli ste da otkrijete kako je neko rovario po travi. U pitanju su amateri. „Ili neko ko je želeo da u to verujemo”, pomisli Valander. To nije glasno izgovorio već se vratio u kuhinju. Imao je još samo jedno jedino pitanje. - Juče po podne primili ste u posetu jednu Azijatkinju - reče. - Koja je bila osoba u pitanju? Zabezeknuto je zurila u njega. - Kako to znate? - upita. - To nije bitno - reče Valander. - Odgovorite na moje pitanje. - Ona je čistačica u advokatskoj kancelariji - reče gospođa Duner. „Tako jednostavno”, pomisli Valander i oseti razočaranje. - Kako se zove?

- Kim Sung-Li. - Gde stanuje? - Imam njenu adresu zapisanu u kancelariji. - Šta je juče želela od vas? - Zanimalo ju je da li da nastavi s poslom. Valander je klimnuo glavom. - Želeo bih da dobijem njenu adresu - reče on i ustade. - I kako dalje? - upita gospođa Duner. - Više nemate razloga da se plašite - odgovori Valander. - Postaraću se da u blizini stalno bude jedan policajac. I to onoliko dugo koliko to bude bilo potrebno. Rekao je Nibergu da odlazi i vratio se u policijsku stanicu. Usput je stao kod Fridolfove poslastičarnice u kojoj je sebi kupio nekoliko sendviča. Zatvorio se u svoju kancelariju i pripremio se za ono što je bio prinuđen da kaže Bjorku. Ali kada ga je potražio u njegovoj kancelariji, ovaj nije bio tu. Razgovor je morao da popričeka. Bio je jedan sat kada je Valander zakucao na vrata službene sobe Pera Okesona na drugom delu dugačke i uzane zgrade policije. Svaki put kada bi ušao u Okesonovu kancelariju, iznova bi se zaprepastio haosom koji je njome vladao. Pisaći sto je bio pretrpan papirima naslaganim i do pola metra uvis, fascikle su ležale razbacane po stolu i stolicama za posetioce. Uz jedan zid stajala je šipka sa tegovima i jedan aljkavo smotan dušek. - Da li si ti to počeo da treniraš? - upita Valander. - Ne samo to - odgovori zadovoljno Okeson. - Pored toga, počeo sam i sa dobrom navikom da odremam posle ručka. Upravo sam se probudio. - Spavaš ovde na podu? - upita začuđeno Valander. - Pola sata dremke - reče Okeson. - I posle toga radim s novim elanom. - Možda bi to i ja trebalo da pokušam - reče kolebljivo Valander. Per Okeson mu je napravio mesto na jednoj od stolica time što je jednostavno oborio hrpu fascikli na pod. Zatim je i sam seo i podigao noge na sto. - Skoro da sam odustao od tebe - reče sa osmejkom. - Ipak sam u dubini duše znao da ćeš se vratiti. - Prošao sam kroz paklenu fazu - odgovori Valander.

Per Okeson se odjednom uozbiljio. - Ja principijelno ne mogu ni da zamislim kakve to tragove ostavlja - reče on. Ubiti čoveka, bez obzira na svu neophodnost samoodbrane. To je verovatno jedina radnja posle koje više nema povratka. Ne posedujem dovoljno mašte ni za šta drugo sem naslućivanje dubine ponora. Valander je klimnuo glavom. - Čovek se toga nikada ne otarasi - reče on. - Ali možda može da nauči kako da s time živi. Sedeli su u tišini. Iz hodnika se čulo kako se neko žalio na kvar automata za kafu. - Ti i ja smo vršnjaci - reče Per Okeson. - Jednog jutra, pre pola godine, probudio sam se i pomislio: „Gospode Bože! Zar ne postoji nešto više od ovoga? Životarenje! Ništa drugo?” Moram da priznam kako me je bila obuzela panika. Ali sada sa ove distance, takođe moram da priznam kako mi je samo bila od koristi. Učinio sam nešto što je odavno trebalo da učinim. Iz jedne od hrpa papira izvukao je list i pružio ga Valanderu koji je mogao da vidi da je u pitanju bilo oglašavanje za posao u kome su različiti organi Ujedinjenih nacija tražili kvalifikovane juriste za različita mesta u inostranstvu, između ostalih mnogobrojne izbegličke kampove u Africi i Aziji. - Prijavio sam se - reče Per Okeson - i potom sam na to sasvim zaboravio. Ali pre otprilike mesec dana, nenadano sam bio pozvan na intervju u Kopenhagen. Postoji mogućnost da će mi ponuditi dvogodišnji ugovor u velikom izbegličkom kampu u Ugandi koji će se renovirati. - Iskoristi šansu - reče Valander. - Šta na to kaže tvoja supruga? - Još ne zna - odgovori Per Okeson. - Iskreno rečeno, još uvek ne znam šta će se dogoditi. - Moraš da joj kažeš - reče Valander. Per Okeson je spustio noge sa stola i očistio nekoliko papira koji su ležali pred njim. Valander je ispričao o eksploziji u bašti gospođe Duner. Per Okeson je u neverici odmahivao glavom. - To ne može biti istina. - Niberg je prilično siguran - odgovori Valander. - A kao što znaš, obično je u pravu. - Kakvo je tvoje mišljenje o čitavoj ovoj zbrci? - upita Per Okeson. - Pričao sam

sa Bjorkom i naravno da sam saglasan kako treba da pokrenete istragu o automobilskoj nesreći Gustafa Torstensona. Ali, da li uopšte imate bilo kakve tragove? Valander je promislio pre nego što je dao odgovor. - Jedino u šta možemo biti sasvim sigurni je da nije u pitanju nekakva čudnovata slučajnost koja je lišila života dva advokata i sem toga postavila minu u baštu gospođe Duner. Imamo posla s planiranim zločinom kome ne možemo da odredimo ni glavu ni rep. - Ti znači smatraš da ono čemu je gospođa Duner bila izložena nije bilo osmišljeno kao metod zastrašivanja? - Onaj ko je postavio minu u njenu baštu imao je nameru da je ubije - reče Valander. - Želim da dobije zaštitu. Najverovatnije bi trebalo da se iseli iz kuće. - Postaraću se o tome - reče Per Okseon. - Pričaću sa Bjorkom. - Preplašena je - reče Valander. - Posle ponovnog razgovora sa njom, postalo mi je jasno da ne zna zbog čega se plaši. Ranije sam mislio kako nešto krije ali sada znam da jednako malo zna kao i mi ostali. Mislio sam da bi mogao da mi pomogneš time što ćeš mi ispričati o Gustafu i Stenu Torstensonu. Sigurno si imao mnogo posla sa njima tokom godina? - Gustaf Torstenson je bio osobenjak - reče Per Okeson. - A i sin je bio na dobrom putu da to postane. - Gustaf Torstenson - reče Valander. - Mislim da sve počinje sa njim, ali me ne pitaj zbog čega. - Sa njim sam imao malo posla - reče Per Okeson. - On je pre izvesnog vremena nastupao u sudnici u ulozi javnog branioca. Kako izgleda, poslednjih godina isključivo se bavio ekonomskim savetovanjem. - Alfred Hardeberg - reče Valander - čovek iz zamka Farnholm, takođe mi deluje kao neobičan tip. Jedan beznačajan advokat iz Istada i jedan biznismen sa internacionalnom finansijskom imperijom. - Koliko znam, to je jedan od Hardebergovih najvećih kvaliteta - odgovori Per Okeson. - Njegov osećaj da potraži prave saradnike i da se njima okruži. Najverovatnije je kod Gustafa Torstensona pronašao nešto što niko drugi nije mogao da vidi. - Da li ima mrlja na liku Alfreda Hardeberga? - upita Valander. - Koliko znam, nema ih - odgovori Per Okeson - što se može smatrati čudnim.

Opšte mišljenje je da se iza svakog bogatstva krije nekakav zločin. Međutim, Alfred Hardeberg je izgleda čestit građanin koji sem toga pokazuje veliko interesovanje za Švedsku. - Na koji način? - Ne dopušta da sve njegove investicije napuštaju zemlju. Čak je za kompanije koje je osnovao u inostranstvu preselio proizvodnju ovamo. To je u današnje doba zaista neobično. - Znači, na zamak Farnholm ne padaju nikakve senke - reče Valander. - Da li postoji ljaga na obrazu Gustafa Torstensona? - Nikakva - odgovori Per Okeson. - Pravedan, pedantan, dosadan. Starinska čestitost. Nikakav genije, ali ni glupan. Diskretan. Sigurno se nijednog jutra nije probudio s pitanjem„kuda mi je otišao život?”. - Ipak je ubijen - reče Valander. - Mora da je postojala neka fleka. Možda ne na njemu već na nekome drugome. - Nisam siguran da te pratim - reče Per Okeson. - Jedan advokat je nešto kao lekar - reče Valander. - Poznate su mu mnoge ljudske tajne. - Verovatno si u pravu - reče Per Okeson. - Rešenje se nalazi negde u odnosu sa klijentima. Nešto što povezuje sve iz advokatske kancelarije uključujući i sekretaricu, gospođu Duner. - Za time tragamo - reče Valander. - O Stenu Torstensonu nemam mnogo da kažem - reče Per Okeson. - Neženja, čak i staromodan. Jednom prilikom čuo sam glasine da je navodno pokazivao interesovanje za pripadnike istog pola. Ali to je glasina koja kruži o praktično svim neženjama koje su došle u određene godine. Da se tako nešto desilo pre trideset godina, pomislili bismo na ucenu. - To je vredno razmatranja - reče Valander. - Imaš li još nešto? - Zapravo nemam. Nekoliko puta bi odvalio koju šalu. Nije baš bio osoba koju bi poželeo da pozoveš kući na večeru. Ali izgleda da je izvanredno znao da jedri. Zazvonio je telefon. Per Okeson je podigao slušalicu i zatim je preko stola pružio Valanderu. - Za tebe je. Valander je čuo Martinsonov glas. Istog trena mu je bilo jasno da se nešto važno

desilo po Martinsonovom visokom i piskavom glasu. - Nalazim se u advokatskoj kancelariji - reče Martinson. - Pronašli smo nešto za čime smo možda tragali. - Šta? - Preteća pisma. - Kome i od koga? - Svima troma. - I gospođi Duner? - I njoj. - Dolazim. Valander je istovremeno dok je vraćao slušalicu Peru Okesonu ustao sa stolice. - Martinson je pronašao nekakva preteća pisma - reče. - Izgleda da si bio u pravu. - Nazovi me ili na ovaj ili na kućni broj čim imaš nešto da ispričaš - reče Per Okeson. Valander je otišao direktno do svog automobila i ne svraćajući u svoju kancelariju po jaknu. Dok se vozio do advokatske kancelarije, prekoračio je dozvoljenu brzinu. Kada je ušao na glavna vrata, Sonja Lundin je sedela na svojoj stolici. - Gde su? - upita je. Pokazala je na sobu za sastanke. Valander je otvorio vrata i u istom trenutku shvatio da su tu bili prisutni i službenici iz advokatske komore. Trojica ozbiljnih tipova, sve sami šezdesetogodišnjaci, sa neodobravanjem su ga pogledala čim je stupio u prostoriju. Prisetio se svog neobrijanog lica koje je ranije tokom dana video u ogledalu gospođe Duner i tom prilikom pomislio kako teško da je bio reprezentativan. Martinson i Svedberg su sedeli za stolom i čekali ga. - Ovo je komesar Valander - reče Svedberg. - Policajac proslavljen diljem zemlje - reče kruto jedan od muškaraca iz advokatske komore i pozdravi ga. Valander se rukovao i sa preostalom dvojicom i zatim i sam seo za sto. - Ispričaj - reče Valander gledajući u Martinsona. Međutim, odgovor je stigao od jednog od tri čoveka iz Stokholma. - Možda bi komesaru Valanderu trebalo nešto da objasnim o proceduri pri

likvidaciji jedne advokatske kancelarije - reče čovek čije ime je Valander razumeo kao Vrede. - O tome možemo kasnije - prekide ga Valander. - Hajde da smesta pređemo na stvar. Vi ste, znači, pronašli nekakva preteća pisma? Čovek po imenu Vrede je s prekorom pogledao u Valandera ali nije više ništa rekao. Valander je od Martinsona primio jedan braon koverat a istovremeno, Svedberg mu je pružio par plastičnih rukavica. - Ležale su na dnu jedne of fioka arhivskog ormarića - reče Martinson. - Nisu bile odložene ni u jedan dosije niti na bilo koji način zavedene u akta. Bile su samo tutnute unutra. Valander je navukao rukavice i otvorio veliki braon koverat. Unutra su se nalazila dva pisma ispisana na belom papiru. Bezuspešno je pokušavao da pročita oznake na pečatima. Na jednoj koverti nalazila se crna mrlja od mastila kao da je deo teksta na koverti bio precrtan. Valander je uzeo dva arka pisma i postavio ih ispred sebe. Bila su ispisana mkom a tekstovi kratki. Nepravda nije zaboravljena i nikome od vas neće biti dozvoljeno da umre u grehu; umrećete i Vi Gustafe Torstensene, Vi sine Prokletnika kao i Vi Duner. Drugo pismo je bilo još kraće. Valander je uočio da je stil bio isti. Uskoro će nepravda biti ispravljena. Jedno pismo je nosilo datum od 19. juna 1992, a drugo od 26. avgusta iste godine. Pisma su potpisana imenom Lars Borman. Valander je pažljivo odložio pisma i skinuo rukavice. - Tražili smo u registru - reče Martinson - ali ni Gustaf ni Sten Torstenson nisu imali klijenta po imenu Lars Borman. - To je tačno - reče Čovek po imenu Vrede. - Taj čovek priča o počinjenoj nepravdi - reče Martinson - koja mora biti prilično ozbiljna, inače bi teško imao motiv da svima troma preti smrću. - Sigurno si u pravu - odgovori odsutno Valander. Ponovo ga je spopao osećaj da je tu bilo nečega što je trebalo da razume, ali što je izmicalo njegovom razumu. - Pokažite mi gde ste pronašli koverat - reče i ustade. Svedberg ga je odveo do velikog arhivskog ormara u sobi u kojoj je gospođa Duner imala svoj pisaći sto. Svedberg je pokazao na jednu od fioka sasvim na dnu

ormara. Valander ju je izvukao. Bila je puna visećih mapa. - Dovedi mi Sonju Lundin - reče. Kada se Svedberg vratio sa njom, Valander je video kako je bila veoma nervozna. Povrh toga, iako nije mogao da kaže zbog čega, bio je ubeđen da nije imala nikakve veze sa mističnim događajima u advokatskoj kancelariji. - Ko je imao ključ od ovog ormara? - upita je. - Gospođa Duner - odgovori Sonja Lundin jedva čujnim glasom. - Molim vas da pričate glasnije - reče Valander. - Gospođa Duner - ponovi ona. - Samo ona? - Advokati su imali svoje ključeve. - Da li je ormar bio zaključan? - Gospođa Duner ga je otključavala ujutru po svom dolasku i zaključavala pre odlaska. Čovek po imenu Vrede prekinuo je razgovor. - Mi smo bili ti koji su potpisali priznanicu za ključeve gospođi Duner - reče - i to za ključeve Stena Torstensona. Danas smo mi otvorili ormar. Valander je klimnuo glavom. Bilo je tu još nečega o čemu je trebalo da pita, toga je bio svestan. Ali nije više mogao da se seti šta je to bilo. Umesto toga, okrenuo se prema Vredeu. - Šta vi mislite o tim pretećim pismima? - Njihov autor bi naravno smesta trebalo da se uhapsi - reče Vrede. - Nisam to pitao - reče Valander. - Zanima me vaše mišljenje. - Advokati su često preterano ugroženi. - Pretpostavljam da pre ili kasnije svi advokati prime ovakvu vrstu pisama? - Advokatska komora verovatno vodi statistike. Valander ga je dugo posmatrao pre nego što je postavio svoje poslednje pitanje. - Da li ste vi lično ikada primili preteća pisma? - Dešavalo se. - Zašto? - To, nažalost, ne smem da razotkrijem. Time bih se oglušio o advokatski zavet

ćutanja. Valander je klimnuo glavom. Zatim je vratio pisma u braon koverat. - Ovo nosimo sa sobom - reče trojici muškaraca iz advokatske komore. - To nije tako jednostavno - odgovori čovek koji se zvao Vrede i koji je, izgleda, sve vreme pričao u ime svih. Ustao je od stola i Valander se osetio kao da se nalazi pred sudijom u sudnici. - Moguće je da se u ovom trenutku naši interesi ne poklapaju - prekide ga Valander nešto iznerviran svojim načinom izražavanja. - Vi ste ovde da odlučite šta će se dogoditi sa imovinom advokatske kancelarije, ukoliko to uopšte može tako da se nazove. Mi smo ovde da tragamo za jednim ili možda čak i više počinilaca koji su izvršili ubistva. Braon koverat ide sa mnom. - Ne možemo da prihvatimo da se bilo koji od dokumenata odnese odavde pre nego što stupimo u kontakt sa tužiocem odgovornim za predistražne postupke odgovori Vrede. - Nazovite Pera Okesona - odgovori Valander. - I pozdravite ga s moje strane. Zatim uze koverat i izađe iz sobe. Martinson i Svedberg požuriše za njim. - Sad će biti galame - reče Martinson čim su napustili advokatsku kancelariju. Valander je po Martinsonovom glasu zaključio da ovaj nije bio nešto nezadovoljan tom mogućnošću. Zadrhtao je. Vetar je bio silovit sa tendencijom da se još više pojača. - Šta radimo? - upita. - Čime se An-Brit zanima? - Svojom decom koja su bolesna - odgovori Svedberg. - Hanson bi bio očaran da to čuje. Sve vreme je tvrdio da su žene nesposobne kao istražioci. - Hanson je uvek tvrdio ovo ili ono - reče Martinson. - Policajci koji se stalno nalaze po kursevima usavršavanja nisu naročito korisni kao istražioci zločina. - Pisma su stara dve godine - reče Valander. - Imamo jedno ime, čoveka koji se zove Lars Borman. Preti smrću Gustafu i Stenu Torstensonu. I gospođi Duner. Sastavlja jedno pismo, dva meseca kasnije još jedno. Jedno pismo je poslato u nekakvoj vrsti poslovnog koverta. Sven Niberg je spretan. Mislim da može da nam kaže šta stoji na tom kovertu, kao i gde su pisma bila frankirana. Uopšte mi nije jasno na šta čekamo. Vratili su se u policijsku stanicu. Dok je Martinson zvao Svena Niberga koji je još uvek prekopavao baštu gospođe Duner, Valander je seo za sto ne bi li pokušao da protumači poštanske markice.

Svedberg je nestao da potraži ime Borman po raznoraznim policijskim centralnim registrima. Kada je Sven Niberg četvrt sata kasnije stupio u Valanderovu kancelariju, bio je modar od zime i po kolenima je imao tamne fleke od trave. - Kako ide? - upita Valander. - Sporo - odgovori Niberg. - Šta si ti mislio? Mina koja eksplodira raspršuje se na milione čestica. Valander je pokazao na dva pisma i na braon koverat koji su ležali ispred njega na stolu. - Ovo takođe mora da se čestito prouči - reče. - Ali pre svega želim da znam gde su pisma bila pečatirana kao i šta stoji na onom kovertu. Sve drugo može da čeka. Sven Niberg je stavio naočare na nos, upalio Valanderovu stonu lampu i krenuo da proučava pisma. - Štambilje ćemo rastumačiti pomoću mikroskopa - reče. - Ono što stoji na koverti, precrtano je tušem. To ću malo izgrebati. Mislim da ću moći to sve da saznam bez slanja pisma u Linšeping. - Hitno je - reče Valander. Sven Niberg je iznervirano skinuo naočare. - Sve je uvek hitno - reče. - Potrebno mi je sat vremena. Da li je to suviše? - Radi onoliko koliko ti je potrebno da to završiš - odgovori Valander. - Znam da radiš najbrže što možeš. Niberg je pokupio pisma i izašao odatle. Uskoro su se u kancelariji pojavili Martinson i Svedberg. - U registrima ne postoji nikakav Borman - reče Svedberg. - Pronašao sam četvoricu koja se zovu Broman i jednoga Bormana. Pomislio sam da mu je ime možda bilo pogrešno ispisano, ali Evert Borman je 1960-ih lutao po estersundskim opštinama i unovčavao lažne čekove. Ukoliko je i dalje živ, sigurno ima osamdeset i pet godina. Valander je odmahnuo glavom. - Moraćemo da sačekamo na Nibergove rezultate - reče on. - Istovremeno, smatram kako u ovo ne bismo smeli da polažemo mnogo nade. Pretnja je brutalna, ali i nejasna. Zvaću vas čim se Niberg bude oglasio. Kada je ostao sam, Valander je sebi privukao istu onu fasciklu koju je tog jutra dobio pri svojoj poseti zamku Farnholm. Već je čitav sat prošao u proučavanju obima

poslovne imperije Alfreda Hardeberga. Još nije bio završio sa čitanjem kada se oglasilo kucanje na vratima i u sobu ušao Sven Niberg. Valander je tada na svoje čuđenje primetio kako ovaj još uvek nije sa sebe skinuo prljavo radno odelo. Sada ćeš dobiti odgovore na svoja pitanja - reče Niberg i teško se stropošta u Valanderovu stolicu za posetioce. Pisma su pečatirana u Helsinborgu. A na onoj koverti mogao sam da pročitam ime hotela Linden. Valander je privukao svoju beležnicu i zapisao podatke. - Hotel Linder - ponovi Niberg. - Pisma su pečatirana u Helsinborgu. Hotel Linden se takođe nalazi tamo. - Odlično - odgovori Valander. - Samo obavljam ono što se od mene zahteva - odgovori Niberg. - Ali pošto je sve išlo tako brzo, uradio sam još nešto. I mislim da ćeš imati problema. Valander ga je gledao sa čuđenjem. - Nazvao sam taj broj u Helsinborgu - reče Niberg. - Javila se mašina. Na tom broju nema više pretplatnika. Zamolio sam Ebu da to istraži. Bilo joj je potrebno deset minuta da sazna kako je hotel Linden zatvoren pre godinu dana. Niberg je ustao i očistio sedište za sobom. - Sada idem na pauzu za ručak - reče. - Učini to - reče Valander. - I hvala na pomoći. - Kada je Niberg otišao, Valander je mozgao o onome što je imao prilike da čuje. Onda je nazvao Svedberga i Martinsona. Nekoliko minuta kasnije otišli su po kafu i smestili se kod Valandera. - Mora da postoji centralni registar hotela - reče Valander. - Jedan hotel je u stvari firma koja ima svog vlasnika i koja ne može da se ukine a da negde prethodno nije bila registrovana. - Šta se dešava sa starim hotelskim registrima? - upita Svedberg - Da li se spaljuju ili čuvaju? - To ćemo morati da saznamo - reče Valander. - I to smesta. Najbitnije je da pre svega pronađemo vlasnika hotela Linden. Ukoliko podelimo posao, neće nam biti potrebno više od nekoliko sati. Naći ćemo se ponovo kada budemo bili gotovi. Kada se Valander vratio u svoju kancelariju, nazvao je Ebu i zamolio je da potraži ime Borman po telefonskim katalozima Skonea i Halanda. Tek što je bio spustio slušalicu, zazvonio je telefon. Bio je to njegov otac.

- Ne zaboravi da večeras dolaziš u posetu - reče otac. - Dolazim - odgovori Valander pri tome u sebi misleći kako je bio previše umoran da bi se vozio u Lenarp. Ali znao je da nije mogao da odbije, da se predomisli. - Dolazim oko sedam - reče. - To ćemo još da vidimo - odgovori otac. - Šta time misliš? - reče Valander koji je počeo da se ljuti. - Samo mislim da ćemo videti da li je to tačno ili ne - odgovori otac. Valander se naterao da ne započne svađu. - Dolazim - reče jednostavno i prekinu razgovor. Najednom mu se učinilo da je soba u kojoj se nalazio bila zagušljiva. Izašao je u hodnik i nastavio do recepcije. - Ne postoji nikakav pretplatnik koji se zove Borman - reče Eba. - Da li da nastavim sa traženjem? - Ne još - odgovori Valander. - Želim da te pozovem kod sebe na večeru - reče Eba. - Moraš da mi ispričaš kako se zaista osećaš. Valander je potvrdno klimnuo glavom ali nije ništa odgovorio. Vratio se u svoju kancelariju i otvorio prozor. Vetar se i dalje pojačavao i sav se stresao. Zatvorio je prozor i seo za sto. Fascikla iz zamka Farnholm stajala je otvorena, ali ju je ipak odložio na stranu. Mislio je na Baibu Lijepu iz Rige. Dvadeset minuta kasnije još uvek je sedeo i mislio o njoj kada je Svedberg zakucao na vrata i ušao unutra. - Sada znam sve o švedskim hotelima - reče. - Martinson stiže svakog trenutka. Čim je Martinson zatvorio vrata za sobom, Svedberg je seo na jedan ćošak od stola i počeo da čita iz bloka u kome je pravio svoje beleške. - Hotel Linden je posedovao i vodio čovek po imenu Berlil Fošdal - započe. - O tome nas je izvestila kantonska uprava. U pitanju je bio mali porodični hotel koji nije više mogao da opstane. Sem toga, Bertil Fošdal je mator - ima sedamdeset godina. Ovde imam njegov broj telefona. Živi u Helsinborgu. Svedberg je diktirao broj a Valander ga je okretao. Dugo je zvonilo pre nego što se neko javio. Javila se neka žena.

- Tražim Bertila Fošdala - reče Valander. - On nije kod kuće - odgovori žena. - Vraća se tek večeras. Ko ga traži? Valander je na brzinu promislio pre nego što je odgovorio. - Moje ime je Kurt Valander - reče. - Zovem iz policijske stanice u Istadu. Imam nekoliko pitanja o hotelu koji je vodio do pre godinu dana. Nije se ništa dogodilo; u pitanju je samo nekoliko rutinskih pitanja. - Moj suprug je pošten čovek - odgovori žena. - U to sam sasvim ubeđen -,odgovori Valander. - Radi se samo o rutinskim pitanjima. Kada će biti ponovo kod kuće? - Nalazi se na penzionerskoj ekskurziji u Vene - reče žena. - Posle toga bi trebalo da večeraju u Landskroni. Ali do deset će sigurno biti kod kuće. Nikada ne leže pre ponoći. To mu je ostalo u navici od hotelskih dana. - Poručite mu da ću ga ponovo nazvati - reče Valander. – i da apsolutno nema nijedan razlog za brigu. - Uopšte se i ne brinem - reče žena. - Moj suprug je pošten čovek. Valander je okončao razgovor. - Odvešću se do njega još večeras - reče Valander. - Zar to ne može da sačeka do sutra? - reče začuđeno Martinson. - Naravno da može, ali ionako nemam ništa u planu za večeras - odgovori Valander. Sat kasnije, prolazili su kroz stanje istrage. Bjork je poručio kako je bio sprečen jer su ga pozvali na hitan sastanak sa namesnikom pokrajinske policije. An-Brit Heglund se iznenada pojavila. Njen muž se bio vratio kući i preuzeo brigu o oboleloj deci. Svi su se saglasili da se treba koncentrisati na preteća pisma. Valander je ipak osećao da nešto nije bilo kako treba. Nije ga napuštala mučna misao kako je bilo nečega veoma čudnog u vezi s mrtvim advokatima, nečega u šta nije mogao da uperi kažiprst. Setio se da je An-Brit Heglund prethodnoga dana iskazala istu sumnju. Posle sastanka ostali su da stoje u hodniku. - Ako večeras ideš u Helsinborg, idem s tobom - reče ona. - Ako smem. - Nema potrebe - reče on. - Ipak bih to rado učinila.

Klimnuo je glavom. Dogovorili su se da se nađu kod policijske stanice u devet sati. Valander se odvezao do kuće svoga oca nešto pre sedam. Usput se zaustavio da kupi kolačiće uz kafu. Kada je stigao, otac je stajao u svome ateljeu i slikao svoj stalno ponavljajući motiv: jesenji pejzaž sa fazanima ili bez njih u prednjem planu. „Moj otac je ono što se pogrdno naziva uličnim slikarem”, pomislio je Valander. „Ponekad se i sam osećam kao ulični policajac.” Očeva žena i ujedno njegova ranija negovateljica, bila je u poseti svojim roditeljima. Valander je računao s tim da će se njegov otac iznervirati kada mu bude rekao kako može da ostane samo jedan sat. Na njegovo zaprepašćenje, otac je samo klimnuo glavom. Malo su se kartali i Valander nije ulazio dublje u svoje razloge za povratak u službu. Ni njegov otac nije delovao preterano zainteresovan da to sazna. Bilo je to jedno od onih večeri kada se nekim čudom nisu posvađali. Dok se vozio nazad u Istad, Valander je pokušavao da se seti kada se to poslednji put desilo. U pet do devet seli su u Valanderov automobil i krenuli prema izlasku za Malme. I dalje je duvao vetar i Valander je primetio da je kroz nezadihtovanu gumu na prozoru vukla promaja. Osetio je ugodan miris An-Britinog diskretnog parfema. Kada su izašli na E65, povećao je brzinu. - Hoćeš li pronaći put do Helsinborga? - zapita ga. - Ne - odgovori on. - Možemo da pitamo svoje kolege iz Helsinborga - reče ona. - Bolje da ih do daljeg držimo van svega - odgovori Valander. - Zbog čega? - upita ga začuđeno. - Kada policajci počnu da trapaju jedni drugima po teritoriji, tada uvek dođe do gomile poteškoća - reče Valander. - Bolje je sebe poštedeti takvih bespotrebnih nevolja. Nastavili su dalje u tišini. Valander je nevoljno razmišljao o razgovoru koji je bio prisiljen da vodi sa Bjorkom. Kada su stigli do skretanja za aerodrom Sturup, Valander je skrenuo. Nekoliko kilometara dalje, nalazilo se još jedno skretanje za Lund. - Ispričaj mi zašto si postala policajka - reče Valander. - Ne sada - odgovori ona. - Neki drugi put. Saobraćaj je bio proređen. Vetar je stalno odavao utisak kao da se pojačava.

Provezli su se kroz kružni tok ispred Stafanstorpa i ugledali svetla Lunda. Bilo je pet do pola deset. - Čudno - reče ona odjednom. Valander je istog časa osetio promenu u njenom glasu. Bacio je pogled na njeno lice koje se presijavalo u svetlosti komandne table. Primetio je kako nije skidala pogled s retrovizora sa svoje strane. Pogledao je u svoj. U daljini su se nazirali farovi. - Šta je to što je čudno? - upita je. - Još nikada nisam bila u sličnoj situaciji - odgovori ona. - Molim? - Da me neko prati - reče ona. - Ili makar osmatra. Valander je shvatio da je bila ozbiljna. Pogledao je u odblesak farova u svom retrovizoru. - Kako možeš biti sigurna da nas taj automobil prati? - zapita. - Vrlo jednostavno - odgovori ona. - Iza nas je otkako smo krenuli. Valander ju je sumnjičavo pogledao. - Sasvim sam sigurna - reče ona. - Taj automobil nas prati sve od našeg polaska iz Istada.

7. Strah ga je stegao poput grabljivice. Valander će ga se kasnije prisećati kao kandže koja ga je stezala oko vrata, slike koja se čak i njemu činila detinjastom i nedorečenom, ali koju je na kraju ipak sebi predstavio. Kome je opisao svoj strah? Svojoj kćerki Lindi a možda čak i Baibi u nekom od pisama koje joj je redovno slao u Rigu. Ali teško bilo kome drugom. Sa AnBrit Heglund nije nikada pričao o onome što je osetio u automobilu; ona ga nije pitala, a njemu nikada nije bilo sasvim jasno da li je ili nije primetila njegov strah. Ali bio je toliko prestravljen da je počeo da se trese; bio je uveren da će izgubiti kontrolu nad automobilom i da će silovitom brzinom uleteti u jarak ili čak i u smrt. Sasvim jasno se sećao da je poželeo da je sam u automobilu. To bi mu sve prilično olakšalo. Ogroman deo straha bila je briga da će se An-Brit nešto dogoditi; njoj koja je ni kriva ni dužna sedela pored njega. Spolja, igrao je ulogu iskusnog policajca koji se nije dao izbaciti iz takta nekim tako beznačajnim događajem kao što je iznenadna spoznaja da su ga pratili između Stafanstorpa i Lunda. Ali sve dok nisu stigli do gradske granice, bio je na smrt preplašen. Neposredno pre odvajanja za grad, a pošto mu je obznanila da ih je automobil i dalje pratio, skrenuo je na jednu od velikih benzinskih pumpi koje su radile noću. Videli su kako ih je automobil prošišao - tamnoplavi mercedes - ali niti su mogli da razaznaju registarske tablice, niti kako su izgledali oni koji su se u njemu nalazili. Valander se dovezao do jedne od crpki i stao kraj nje. - Mislim da grešiš - reče. Odmahnula je glavom. - Taj auto nas je pratio - reče ona. - Od momenta kada smo napustili Istad. Ne mogu da se zakunem kako je stajao i čekao na nas ispred policijske stanice, ali otkrila sam ga veoma rano, već na kružnom toku za E65. Tada je bio samo nekakav automobil, neodređen. Ali posle dva naša skretanja, postao je nešto drugo. Tako nešto nikada ranije nisam doživela. Automobil-satelit. Valander je izašao iz automobila i odvrnuo čep od rezervoara. Stajala je pored njega i pratila njegovu radnju. Napunio je rezervoar do vrha. - Ko bi nas pratio? - upita on pošto je okačio crevo nazad. Dok je plaćao, ostala je da stoji pored automobila. Mislio je da nije mogla biti u pravu i strah je polako počeo da ga popušta. Vozili su se dalje kroz grad. Ulice su bile puste, semafori su uz veliko oklevanje

menjali boje. Kada su ostavili grad za sobom i kada je Valander povećao brzinu na severnom autoputu, ponovo su počeli da kontrolišu saobraćaj iza sebe. Mercedesa nije više bilo, nije se vraćao. Kada su skrenuli na južni prilaz Helsinborgu, Valander je usporio. Pored njih je protutnjao jedan prljavi tovarni kamion, a odmah potom i neki tamnocrveni volvo. Valander se zaustavio kraj puta, odvezao sigurnosni pojas i izašao napolje. Prišao je stražnjem delu automobila i čučnuo praveći se da proverava zadnji točak. Znao je da će ona uočiti koji automobili su prolazili pored njih. Sačekao je pet minuta pre nego što je ponovo ustao. Do tada je već izbrojao da su prošla četiri vozila, od kojih jedan autobus koji je, sudeći po zvuku motora, imao problema sa nekim od cilindara. Seo je u automobil i pogledao ju je. - Nikakav mercedes? - upita. - Beli audi - reče ona. - Dvojica napred, možda i jedan pozadi. - Zašto baš to vozilo? - Bili su jedini koji nisu gledali u našem pravcu. Sem toga, ubrzali su. Valander je pokazao na auto-telefon. - Nazovi Martinsona - reče. - Pretpostavljam da si zapisala registraciju i to ne samo audija već i ostalih. Daj mu te podatke i reci da je hitno. Dao joj je Martinsonov kućni broj i istovremeno je počeo da traži telefonsku govornicu u kojoj se nadao da će pronaći imenik sa neophodnim opisom puta. Čuo ju je kako je prvo razgovarala sa jednim od Martinsonove dece, najverovatnije sa dvanaestogodišnjom kćerkom. Posle nekoliko trenutaka, na telefon je došao Martinson i ona mu je dala brojeve registarskih tablica. Zatim je pružila slušalicu Valanderu. - Želi da priča s tobom - reče ona. Valander je prikočio i zaustavio automobil pre nego što se javio. - Šta vi to petljate? - upita Martinson. - Zar ti automobili ne mogu da sačekaju do sutra? - Ako te An-Brit zove i kaže da je hitno, onda je hitno - odgovori. - Kakvi su to automobili? - Objašnjavanje bi oduzelo suviše vremena. Saznaćeš sutra. Kada dobiješ odgovore, možeš nazvati na ovaj broj. Brzo je okončao razgovor ne bi li sprečio Martinsona u postavljanju dodatnih pitanja.Takođe je primetio da je ona bila povređena. - Zašto mi ne veruje? Zašto mora da proverava s tobom?

Glas joj je odjednom postao piskav. Valander je pokušavao da razluči da li nije htela ili nije mogla da kontroliše svoje razočaranje. - Nema razloga da na to obraćaš pažnju - reče on. - Ljudima je potrebno vreme da se naviknu na promene. Ti si od pamtiveka najrevolucionarniji događaj u istadskoj policiji; okružena si gomilom starih pasa koji nemaju nameru da ni najmanje menjaju svoje navike. - Da li se to odnosi i na tebe? - upita. - Bez svake sumnje - odgovori Valander. Valander je pronašao telefonski kiosk tek kod trajektne luke. Belog audija nije bilo na vidiku. Valander se parkira ispred železničke stanice. U čekaonici je na jednoj zaprljanoj karti grada pronašao ulicu Gjutar. Nalazila se u istočnom predgrađu. Zapamtio je opis puta i vratio se u automobil. - Ko nas prati? - pitala ga je dok su skretali levo i prolazili pored bele zgrade pozorišta. - Ne znam - odgovori Valander. - Ima previše neobičnosti u vezi s Gustafom i Stenom Torstensonom. Kao da se sve vreme krećemo u pogrešnom smeru. - Ja mislim da tapkamo u mestu - reče ona. - Ili se možda vrtimo ukrug - reče Valander - i ne sluteći da gazimo po sopstvenim otiscima stopala. Audija nije bilo. Tražili su po luksuznom kraju sa vilama. Bilo je veoma tiho. Valander se parkirao ispred broja dvanaest i izašli su napolje. Vetar je tresao vrata. Vila je bila jednospratnica sazidana od crvene cigle, sa garažom i malom baštom. Valander je pod ciradom nazreo konture starog drvenog čamca. Vrata su se otvorila pre nego što su stigli da pozvone. Jedan sedokos čovek obučen u trenerku, posmatrao ih je sa radoznalim osmejkom. Valander je pokazao svoju službenu legitimaciju. - Zovem se Valander, kriminalističko odeljenje - reče. - Ovo je moja koleginica An-Brit Heglund. Dolazimo iz istadske policije. Čovek je uzeo njegovu legitimaciju i počeo da je proučava kratkovidim očima. U tom trenutku, njegova žena je izašla u hodnik i pozdravila ih. Valandera je obuzeo osećaj da je stajao na pragu doma dvoje srećnih ljudi. Pozvani su da uđu unutra u dnevnu sobu u kojoj su bile postavljene šoljice za kafu i kolačići. Valander je baš hteo da sedne na stolicu kada je otkrio sliku koja je visila na jednom od zidova. Prvo nije mogao da poveruje svojim očima. Zatim je shvatio da to jeste bilo jedno od očevih

platna, jedna od varijanata na kojima je falio fazan. Primetio je da je An-Brit upitno pratila njegov pogled. Jednostavno je odmahnuo glavom i seo. To je bio drugi put da se nalazio kod nepoznatih ljudi i otkrio jednu od očevih slika. Jednom, pre četiri godine, video je jednu od njih u stanu u Kristijanstadu. Sećao se da je ta imala fazana u prvom planu. - Oprostite što svraćamo ovako kasno uveče - reče Valander. - Ali imamo nažalost nekoliko pitanja koja ne mogu da čekaju. - Za kafu valjda imate vremena? - upita supruga. Prihvatili su ponudu. Valander je mislio da je An-Brit Heglund sigurno pošla za njim da bi čula kako je vodio ispitivanja. To ga je odjednom učinilo nesigurnim. „Prošlo je mnogo vremena”, pomislio je. „Nisam ja taj koji nju treba da uči, već bi i sam trebalo da se doškolujem i prisetim svega onoga što sam pre samo nekoliko dana hteo da otpišem kao prošlost.” Mislio je na beskonačnu plažu kod Skagena i na njegovu usamljenu stražarsku oblast. Na trenutak je čeznuo za njom. Ali tamo nije bilo ničega. Nestala je. - Do pre godinu dana, vodili ste hotel pod nazivom Linden - poče. - Punih četrdeset godina - reče Bertil Fošdal, glasom u kome je Valander čuo ponos. - To je dug period. - Kupio sam ga 1952 - nastavi Bertil Fošdal. - U to vreme se nazivao Pelikan, bio je oronuo i imao je lošu reputaciju. Kupio sam ga od čoveka koji se zvao Markuson. Bio je alkoholičar i za sve ga je bilo baš briga. Poslednje godine sobe su uglavnom koristili njegovi pijani pajtaši. Moram da priznam da sam hotel dobio vrlo jeftino. Markuson je godinu dana kasnije umro u Helsinborgu od posledica alkohola. Prekrstili smo hotel. Tada je ispred njega na ulici stajala jedna lipa. Hotel se nalazio pored starog pozorišta koje je sada takođe porušeno. Dešavalo se da su kod nas stanovali glumci. Jedne noći je tu čak prenoćila i velika Inga Tingblad. Sećam se da je ujutru želela čaj. - Pretpostavljam da ste sačuvali registar u kome se potpisala - reče Valander. - Još uvek čuvam sve registre - reče Bertil Fošdal. - Dole u podrumu leži četrdeset godišnjaka. - Ponekad naveče sednemo dole, listamo i prisećamo se - reče najednom. - Čovek vidi imena i krene da se seća ljudi. Valander je na brzinu izmenjao pogled sa An-Brit Heglund. Već su bili dobili

odgovor na jedno od najvažnijih pitanja. Sa ulice se začuo lavež psa. - Komšijin pas čuvar - reče izvinjavajuće Bertil Fošblad. - Čuva celu ulicu. Valander je probao kafu. Otkrio je da je na šoljici stajalo ime hotela Linden. - Ispričaću vam zbog čega smo ovde - reče on. - Baš kao što imate naziv hotela po šoljama za kafu, nekada ste imali papire i koverte za pisma sa njegovim imenom i adresom. Juna i avgusta prošle godine, dva pisma poslata su odavde iz Helsinborga. Na jednom od koverata, nalazila se adresa hotela. To je sigurno bilo poslednjih dana, pred zatvaranje. - Zatvorili smo 15. septembra - reče Bertil Fošdal. - Oni koji su kod nas odseli poslednje noći, nisu morali da plate. - Da li smem da vas pitam zašto ste zatvorili hotel? - upita An-Brit Heglund. Valander se nervirao što mu se umešala u razgovor, ali nadao se da neće primetiti njegovu reakciju. Kao da je običaj bio da žena odgovara ženi, oglasila se supruga. - Šta smo drugo mogli? - reče. - Kuća je bila predviđena za rušenje a hotel nije bio isplativ. Da smo podneli zahtev, sigurno bismo izdržali još nekoliko godina. Ali to nije bilo moguće. - Dugo smo održavali najviši mogući standard, što je naposletku postalo veoma skupo. - reče Bertil Fošdal. - Televizor u boji u' svakoj sobi. Tako nešto mnogo košta. - 15. septembar je bio veoma tužan dan - reče supruga. - I dalje smo imali ključeve od svih soba. Bilo ih je ukupno sedamnaest. Na mestu na kome je stajala kuća, sada se nalazi parking. Ni lipe više nema. Istrulila je kao da je i sama umrla od tuge. Na ulici, pas je nastavio da laje. Valander je mislio na drvo koga više nije bilo. - Lars Borman - reče naposletku. - Da li vam to ime nešto govori? Odgovor je došao kao kompletno iznenađenje. - Jadan čovek - reče Bertil Fošdal. - To je bila potresna priča - reče njegova supruga. - Zašto je policija sada počela da se interesuje za njega? - Vi znači znate ko je to? - reče Valander. Primetio je da je An-Brit Heglund hitro zgrabila beležnicu iz svoje tašne. - Prijatan čovek - reče Bertil Fošdal. - Tih i povučen. Uvek ljubazan i prijatan.

Takvi ljudi se na svetu veoma retko sreću. - Rado bismo stupili u kontakt s njim - reče Valander. Bertil Fošdal i njegova supruga su se pogledali. Valander je imao utisak da im je najednom postalo neprijatno. - Lars Borman je mrtav - reče Bertil Fošdal. - Mislio sam da ste to znali? Valander je malo otćutao pre nego što je nastavio. - Mi ne znamo ništa o Larsu Bormanu - reče naposletku. - Jedino što nam je poznato je da je prošle godine napisao dva pisma i da je jednom prilikom upotrebio jedan od vaših koverata. Želeli smo da kontaktiramo sa njim. Sada znamo da to ne ide, ali bismo voleli da znamo šta se s njim dogodilo kao i ko je bio. - Redovan gost - odgovori Bertil Fošdal. - Dolazio je kod nas godinama otprilike svakog četvrtog meseca. Često je ostajao po dva-tri dana. - Kojeg je zanimanja bio? Odakle je? - Lars Borman je bio zaposlen u kantonskoj skupštini - odgovori supruga. - Imao je veze sa ekonomijom. - Revizor - razjasni Bertil Fošdal. Valander je primetio da mu je prisećanje o onome što se dogodilo teško padalo. - Ako je bilo nekoga za koga nismo očekivali da će sebi oduzeti život, bio je to Lars Borman - nastavi Bertil Fošdal - ali očigledno je u sebi nosio tajnu koju niko od nas nije mogao da nazre. - Šta se desilo? - ponovi Valander. - Bio je u Helsinborgu - reče Bertil Fošdal. - To je bilo nekoliko nedelja pre zatvaranja hotela. Radio je tokom dana i provodio večeri u svojoj sobi. Mnogo je čitao. Poslednjeg jutra platio je račun i oprostio se od nas. Obećao je da će ostati u kontaktu uprkos zatvaranju hotela. Zatim se odvezao. Nekoliko nedelja kasnije čuli smo šta se dogodilo. Obesio se u nekom šumarku izvan Klagshamna, nekoliko kilometara od svoje kuće. Tamo se odvezao biciklom jedne nedelje ujutru. Nije ostavio ništa za sobom, čak ni oproštajno pismo supruzi i deci. To je za sve bio veliki šok. Valander je lagano klimao glavom. Odrastao je u Klagshamnu. Pitao se u kom šumarku je Lars Borman okončao svoj život. Možda u nekome od onih u kojima se igrao kao dete? - Koliko godina je imao? - zapita Valander.

- Navršio je pedesetu - odgovori supruga. - Ali teško da je imao više od toga. - Ziveo je u Klagshamnu - reče Valander. - I radio kao revizor u kantonskoj skupštini. Deluje mi malo čudno da je odsedao u hotelu. Između Malmea i Helsinborga nije tolika udaljenost. - Nije voleo da se vozi automobilom - odgovori Bertil Fošdal. - Sem toga, mislim da je voleo da bude ovde. Mogao je da se zaključa u svoju sobu i da uveče čita svoje knjige. Ostavljali smo ga na miru, što je on veoma cenio. - Vi naravno imate njegovu adresu u registru - reče Valander. - Čuli smo da je njegova udovica prodala kuću i odselila se - odgovori supruga. Nije smogla snage da ostane u njoj posle onoga što se desilo. A deca su odrasla. - Znate li gde se odselila? - U Španiju. Mislim da se to mesto zove Marbelja. Valander je pogledao u An-Brit Heglund koja je s pažnjom zapisivala. - Da li ja sada vama smem da postavim jedno pitanje? - reče Bertil Fošdal. Zašto se policija raspituje za pokojnog Larsa Bormana? - Jedna sasvim rutinska procedura - odgovori Valander. - Više od toga nažalost ne smem da vam kažem. Ali nije reč o tome da li je ili nije bio umešan u nekakav zločin. - Bio je pošten čovek - reče odlučno Bertil Fošdal. - Smatrao je da bi čovek trebalo da živi jednostavnim i pravičnim životom. Tokom silnih godina, često smo pričali s njim. Uvek bi se uzbudio kada bismo se dotakli nepoštenja koje se širilo društvom. - Nikada nije došlo ni do kakvog objašnjenja zašto bi počinio samoubistvo? upita Valander. I Bertil Fošdal i njegova žena odmahnuli su glavama. - U redu - reče Valander. - Trebalo bi samo malo da pregledamo registar od poslednje godine, ukoliko je to u redu. - Dole u podrumu je - reče Bertil Fošdel i ustade. - Martinson će možda nazvati - reče An-Brit Heglund. - Najbolje je da uzmem telefon iz automobila. Valander joj je dao ključeve i supruga ju je otpratila napolje. Onda je čuo tresak automobilskih vrata na ulici a da komšijin pas nije ni zalajao. Kada se vratila, sišli su u podrum. U sobi koja je bila neverovatno velikog obima za podrumsku prostoriju, nalazio se dugačak niz registara na polici namontiranoj na zidu. Tu su takođe bile stara

ploča sa imenom hotela i maska sa koje je visilo 17 ključeva od soba.„Muzej”, pomislio je Valander i primetio kako je bio ganut. Ovde se kriju uspomene na jedan dugi radni život. Uspomene na mali beznačajni hotel koji je na kraju postao neisplativ. Bertil Fošdal je izvukao poslednji registar u nizu i otvorio ga na stolu. Listao je do avgusta 1992, onda do 26. i pokazao prstom na jedan od redova. Valander i An-Brit Heglund su se nagnuli nad registrom. Valander je smesta prepoznao rukopis. Takođe mu se činilo kako je pismo bilo ispisano istom olovkom kojom se Lars Borman potpisao u knjigu posetilaca. Rođen 12. oktobra 1939, skupštinski revizor. An-Brit Heglund je notirala adresu u Klagshamnu: ulica Mejram 23. Valander nije mogao da se seti tog imena ulice. Mora da je u pitanju bio jedan od mnogobrojnih delova grada sa vilama koje su se izgradile po njegovom odlasku. Valander je listao unazad sve do juna. Tu je ponovo pronašao ime Larsa Bormana, i to istog dana koga je prvo pismo bilo poslato. - Da li je tebi nešto od svega ovoga jasno? - upita An-Brit Heglund tihim glasom. - Ne mnogo toga - odgovori Valander. U tom trenutku počeo je da brunda telefon koji je An-Brit Heglund ponela sa sobom u podrum. Valander joj je dao znak da se javi. Sela je na neku šamlicu i počela da beleži ono što je Martinson govorio. Valander je zatvorio registar i video kako ga je Bertil Fošdal vratio na svoje mesto na polici. Kada je razgovor bio okončan, ponovo su se popeli u prizemlje. Valander je na stepeništu pitao šta je Martinson rekao. - O audiju - reče ona. - O tome ćemo kasnije. Bilo je jedanaest i petnaest. Valander i An-Brit Heglund su se spremali da pođu. - Izvinjavam se na kasnoj večeri - reče Valander. - Ali policija ponekad ne može da čeka. - Nadam se da smo bili od neke pomoći - odgovori Bertil Fošdal. - Čak iako je bolno podsećati se na sudbinu jadnog Larsa Bormana. - To potpuno razumem - reče Valander. - Ukoliko se nečega setite, nazovite policiju u Istadu. - Šta bi to moglo da bude? - upita začuđeno Bertil Fošdal. - Ne znam - reče Valander i ispruži ruku za rastanak. Napustili su kuću i seli u automobil. Valander je upalio svetlo u kabini. An-Brit Heglund je izvadila svoju beležnicu. - Bila sam u pravu - reče i pogleda u Valandera. - U pitanju je bio beli audi. Broj

nije bio u redu. Registarska tablica je ukradena. Trebalo bi zapravo da stoji na jednom nisanu koji još uvek nije prodat i koji se nalazi kod prodavca u Malmeu. - A drugi automobili? - Sve je bilo u redu. Valander je upalio motor. Već je bilo pola dvanaest. Vetar nije jenjavao. Napustili su grad. Saobraćaj na autoputu bio je redak. Ni u jednoj traci iza njih nisu se nazirali automobili. - Jesi li umorna? - upita Valander. - Ne - odgovori ona. Odmah južno od Helsinborga nalazila se jedna noćna benzinska pumpa sa kafeom. Valander je skrenuo i zaustavio se. - Ako nisi umorna, ’ajde da se malo zadržimo - reče. - Daj da održimo mali noćni sastanak, ti i ja, i da pokušamo da razumemo ono što smo večeras čuli. Hajde da takođe vidimo koji će drugi automobili da se zaustave ovde. Jedini o kome ne treba da se brinemo je beli audi. - Zašto to? - zapita ona začuđeno. - Ako se vrate, vratiće se sa drugim automobilom - odgovori Valander. - Ko god da su, znaju šta rade. Neće se pojaviti dva puta u istom automobilu. Ušli su u kafe. Valander je naručio hamburger. An-Brit Heglund nije uzela ništa. Seli su tamo odakle su imali izvanredan pogled na parking. Nekoliko danskih kamiondžija pilo je kafu za jednim od stolova, inače je kafe bio prazan. - Ispričaj sada šta misliš - reče Valander. - O revizoru pri kantonskoj skupštini koji piše preteća pisma dvojici advokata i koji se potom odveze biciklom u šumu da bi se ubio. - Teško je stvoriti bilo kakvu sliku - odgovori ona. - Pokušaj - reče Valander. Sedeli su u tišini, svako zadubljen u svoje misli. Jedan manji renta tovarni automobil zaustavio se na benzinskoj pumpi. Valanderova hrana je bila oglašena. Otišao je po svoj tanjir i vratio se za sto. - U pismima Larsa Bormana optužba glasi„nepravičnost” - reče ona. - Ali u čemu se ta nepravičnost sastoji, to nam nije poznato. Lars Borman nije bio njihov klijent. Mi ne znamo u kakvom su odnosu bili. Drugim rečima, ne znamo ništa. Valander je spustio viljušku i obrisao usta papirnim ubrusom.

- Sigurno si već čula o Ridbergu - reče on. - O starom kriminalističaru koji je preminuo pre nekoliko godina. Bio je veoma mudar čovek. Jednom prilikom je rekao otprilike ovako nešto: policajci imaju tendenciju da i kada treba i kada ne treba kažu kako ništa ne znaju. Zapravo, uvek znamo više nego što mislimo. - Zvuči kao jedna od silnih krilatica kojima su nas hranili na Policijskoj akademiji - odgovori ona - koje smo zapisivali i uskoro zaboravljali. Valander se iznervirao. Nije trpeo kada je neko dovodio Ridbergovu kompetenciju u pitanje. - Ono što ste ili niste zapisivali na Policijskoj akademiji, uopšte me ne interesuje reče on. - Ali zato treba da slušaš ono što ti pričam ili o onome što je Ridberg govorio. - Da li si ti to ljut? - reče začuđeno. - Ja nikada nisam ljut - odgovori Valander. - Ali mislim da je tvoj rezime o onome što imamo o Larsu Bormanu bio loš. - Da li ti možeš bolje? - reče ona sada ponovo piskavim glasom. „Lako je uvredljiva”, pomislio je. „Verovatno je teže nego što sam mislio biti jedina žena među istražiteljima u Istadu.” - Zapravo, ne mislim kako je tvoj rezime bio loš, već da si zaboravila nekoliko stvari - ispravi se. - Rado ću te saslušati - odgovori ona. - Znam da sam u tome dobra. Valander je odgurnuo tanjir i otišao po šolju kafe. Dva danska šofera su u međuvremenu napustila kafe. Ostali su sami. Iz kuhinje se čula tiha muzika sa radija. - Naravno da je teško izvući nekakve zaključke - reče Valander. - Ali može se postaviti nekoliko hipoteza. Mogu se testirati delovi slagalice i videti da li ima ikakvog smisla, odnosno da li se glavni motiv nazire ili ne. - Za sada shvatam - odgovori ona. - Znamo da je Lars Borman bio revizor - nastavi Valander. - Takođe znamo da je očigledno bio čovek nekolebljivog poštenja. To je bila najupadljivija osobina koju su Fošdal i njegova supruga naglasili. Sem podataka da je bio povučen i da je voleo da čita knjige. Prema mome iskustvu, ljudi često karakterišu druge na takav način. To ukazuje na to da je zaista bio strastveni poštenjačina. - Pošteni revizor - reče ona. - Odjednom, taj isti pošteni čovek piše dva preteća pisma upućena advokatskoj

kancelariji u Istadu. Čak se i potpisuje svojim imenom. Ali zato precrtava adresu hotela na jednom od koverata. Na osnovu toga može se izgraditi nekoliko hipoteza. - Nije želeo da bude anoniman - reče An-Brit Heglund - ali nije želeo da uvuče hotel u sve to. - Ne samo da nije želeo da bude anoniman, nego mislim da je advokatima bilo i te kako poznato ko je on - reče Valander. - Poštena osoba koja se uzrujala zbog nekakve nepravičnosti - reče ona. - Pitanje je samo kakva je nepravda bila u pitanju. - Ovde možemo da postavimo narednu hipotezu - reče Valander - a to je da postoji neka međuspona. Lars Borman nije bio njihov klijent, ali je zato možda postojao neko drugi, neko ko je s jedne strane imao kontakt sa Larsom Bormanom, a s druge strane sa advokatskom kancelarijom. Zamišljeno je klimala glavom dok ga je slušala. - Šta je posao jednog revizora? - reče ona. - Kontroliše da li se sav novac koristi po propisima. Prolazi kroz račune i garantuje u svojim pisanim izveštajima da je sve išlo kako valja. Ili bi makar to trebalo da radi. Da li si na to mislio? - Gustaf Torstenson se bavio finansijskim savetovanjem - reče Valander. - Jedan revizor se stara da sve ide po propisima i zakonu. Sa malo razlike u finesama, advokat i revizor rade isto. Ili bi makar trebalo. - To bi bila tvoja sledeća pretpostavka, što znači da imaš još neku? - reče ona. - Lars Borman sastavlja dva preteća pisma - reče Valander. - Možda ih je napisao više, ali to nam nije poznato. Ali zato nam je poznato da su preteća pisma bila jednostavno ćušnuta u koverat. - Advokati su mrtvi, a neko je juče pokušao da ubije gospođu Duner - reče ona. - A Lars Borman je počinio samoubistvo - reče Valander. - Mislim da bi odatle trebalo da počnemo; od njegovog samoubistva. Treba da kontaktiramo sa kolegama u Malmeu. Negde postoji papir na kome je teorija o zločinu bila otpisana. Mora da postoji i izveštaj sudskog lekara. - U Španiji živi njegova udovica - reče ona. - Deca su najverovatnije u Švedskoj. I sa njima moramo da pričamo. Ustali su i napustili kafe. - Trebalo bi da ovo češće radimo - reče Valander. - S tobom je zabavno pričati. - Uprkos tome što ništa ne razumem? - upita ona. - I što pravim loše rezimee?

Valander je slegnuo ramenima. - Ja previše pričam - reče. Ponovo su seli u automobil. Već je bilo skoro jedan. Valander je sa gađenjem pomislio na prazan stan koji ga je čekao u Istadu. Kao da je nešto u njegovom životu prestalo da postoji pre mnogo vremena, mnogo pre one večeri u kojoj je klečao u magli na istadskom vojnom poligonu, a da to nije ni primetio. Mislio je na očevu sliku koju je video na zidu vile u ulici Gjutare. Do tada je za njega očevo slikanje bilo nešto skoro sramno; kao prosidba na vašaru lošeg ukusa. Sada se pitao da li je možda bilo drugačije. Možda je njegov otac malao slike koje su ljudima davale osećaj sigurnosti i balansa za kojim su svuda tragali i pronašli ga tek u njegovom nepomičnom pejzažu. Prisetio se svoje ranije pomisli, da je bio vašarski policajac. Možda je njegov samoprezir bio sasvim neosnovan? - O čemu razmišljaš? - prekide ga u mislima. - Ne znam - odgovori izbegavajuće. - Najviše od svega - umoran sam. Valander je vozio za Malme. Iako je to podrazumevalo zaobilaženje i duže putovanje, želeo je da se na povratku u Istad drži glavnih saobraćajnica. Saobraćaj je bio proređen i nije nigde mogao da vidi nekakav automobil koji bi ih eventualno pratio. Vetar je bio silovit i tresao je vozilo. - Nisam mislila da se ovde to dešava - reče ona iznenada. - Da čoveka automobilom prate nepoznate osobe. - Do pre nekoliko godina to se zaista i nije dešavalo - odgovori Valander. - Onda se desila promena. Kaže se da je Švedska promenila svoje lice sporo i krišom. Ali ja ipak mislim da je sve bilo veoma očigledno i vidljivo, samo ako je to čovek hteo da vidi. - Ispričaj - reče - o tome kako je bilo ranije i šta je to što se dogodilo. - Ne znam da li sam u stanju - odgovori ovaj posle nekoliko trenutaka ćutanja. - To je samo moje lično mišljenje. U svakodnevnom poslu, pa čak i u jednom tako malom i na svoj način beznačajnom gradiću poput Istada, mogli smo da primetimo razlike. Broj i tip zločina, sve brutalnijih i zapletenijih, stalno se povećavao. Počeli smo da pronalazimo zločince među ljudima koji su ranije pripadali savesnim građanima. Ali zašto je sve to počelo da se dešava, na to ne znam odgovor. - To takođe ne objašnjava zašto smo među zemljama sa najslabijim rezultatima reče ona. - Švedska policija rešava mnogo manje slučajeva od skoro svih ostalih nacionalnih policija.

- O tome možeš da pričaš sa Bjorkom - odgovori Valander. - To ga noću drži budnim. Ponekad mislim kako ima ambiciju da mi iz Istada treba da popravimo reputaciju čitave švedske policije. - Ipak, mora da postoji nekakvo objašnjenje - nastavi ona. - Ne može biti jedini razlog to što nemamo dovoljno ljudi ili da nam nedostaju resursi o kojima svi pričaju ali za koje niko ne zna koje su prirode. Kao da se sastaju dva suprotna sveta - reče Valander. - Mnogi policajci to doživljavaju isto kao ja, da smo stekli svoje znanje i iskustvo u jednom vremenu u kome je sve bilo drugačije, zločini mnogo providniji, moral čvršći, a policijski autoritet nediskutabilan. Danas bi trebalo da imamo drugačija iskustva i znanje koji bi trebalo da budu dovoljni. Ali, nemamo ih. A oni koji dolaze iza nas, takvi kao što si ti, još uvek imaju vrlo malo mogućnosti da utiču na posao, da odlučuju o tome čemu treba dati prioritet. Često dobijam utisak da kriminalci sasvim nesmetano mogu da povećavaju svoju prednost. A društvo odgovara time što manipuliše statistikama. Umesto da pusti policiju da rešava zločine koji su počinjeni, ono ih otpisuje. Ono što je pre deset godina važilo za zločin, danas se smatra nezločinom. Svaki dan dolazi do odlaganja. Kao da ono za šta je ljudsko biće juče bilo kažnjavano, danas može biti čin protiv koga se ne primenjuju nikakve mere, koji je otpisan čim je izvršen. U jednoj fazi sastavlja se izveštaj koji potom nestaje u nevidljivoj mašini za uništavanje dokumentacije. Ono što preostaje je samo nešto što se zapravo nikada nije ni dogodilo. - To nikada ne može da izađe na dobro - odgovori ona sa oklevanjem. Valander je bacio diskretan pogled na nju. - Ko je tvrdio da će se dobro završiti? - reče. Prošli su pored Landskrone i približavali se Malmeu. Zaobišla su ih velikom brzinom ambulantna kola sa upaljenim rotirajućim svetlima. Valander je osetio umor. Bez jasne predstave o tome zbog čega, u kratkom trenutku osetio je sažaljenje prema osobi koja je sedela pored njega. Tokom narednih godina stalno će biti prinuđena da se dokazuje na poslu. Ukoliko nije bila posebna ličnost, doživljavaće lančana razočaranja i vrlo malo srećnih trenutaka. U to je bio siguran. Ali takođe je mislio na glasinu koja je kružila i koja je delovala tačnom. Mogao je da se seti Martinsonove prve godine po apsolviranju policijske akademije i njegovog dolaska u Istad. Tada nisu bili preterano zadovoljni njime. Danas je predstavljao jednog od njihovih najboljih kriminalističara. - Sutra ćemo detaljno pretresti sav materijal - reče u pokušaju da je oraspoloži. Negde u zidu mora postojati pukotina.

- Nadam se da si u pravu - odgovori ona. - Ali možda će jednog dana i ta stvar otići predaleko, tako da ćemo početi da tretiramo izvestan tip ubistva kao delo koje se ne kažnjava. - U tom slučaju, policija bi trebalo da podigne revoluciju - reče Valander. - Šef državne policije se nikada ne bi saglasio s time. - Onda ćemo glasati dok se nalazi u inostranstvu i ždere po dužnosti. - U tom slučaju nećemo propustiti priliku - reče ona. Razgovor je zamro. Valander se držao autoputa istočno od grada. Sasvim se koncentrisao na vožnju i samo je ovlašno razmišljao o svemu što se izdešavalo tokom predugog dana. Tek kada su napustili Malme i nalazili se na putu do Istada na E65, Valandera je iznenada obuzeo osećaj da nešto nije bilo kako treba. An-Brit je sedela zatvorenih očiju i sa glavom nakrivljenom prema jednom ramenu. U retrovizoru se nije videla svetlost farova automobila koji ih je pratio. Odjednom su mu se istančala sva čula. „Sve vreme razmišljam u pogrešnom smeru”, reče samom sebi. „Umesto što konstatujem da nas niko ne prati, trebalo bi da se zapitam zbog čega je tako. Ukoliko je An-Brit Heglund bila u pravu, i ukoliko za mene ne postoji razlog da posumnjam kako nas je neko zaista pratio otkako smo napustili policijsku stanicu, onda to može biti znak da su jednostavno odlučili da praćenje više nije bilo neophodno.” Pomislio je na minu u bašti gospođe Duner. Bez razmišljanja, zakočio je i skrenuo sa trake sa svim upaljenim svetlima. An-Brit je probudio prestanak rada motora. Pogledala ga je pospano i upitno. - Izađi napolje - reče Valander. - Zašto? - Učini kao što ti kažem - prodra se. Odvezala je sigurnosni pojas i izašla napolje pre njega. - Sagni se - reče on. - Šta je? - upitala je netremice gledajući u žmigavce. Vetar je bio prilično silovit i bilo je hladno. - Ne znam - reče Valander. - Možda nije ništa. Zabrinuo sam se što nas niko više ne prati. Nije morao da objašnjava svoj tok misli. Smesta ga je razumela. U tom trenutku,

Valander je shvatio kako je već bila dobra policajka. Bila je inteligentna, znala je da se ponaša u neočekivanim situacijama. Ali možda je osetio i to da je po prvi put posle toliko vremena konačno imao nekoga sa kime je mogao da podeli strah. Dole kraj ivice puta, negde kod izlaza za Svedalu, bilo mu je jasno da su beskonačna lutanja na plaži kod Skagena konačno bila okončana. Valander je imao dovoljno razuma da sa sobom ponese automobilski telefon. Počeo je da okreće Martinsonov broj. - Pomisliće da sam poludeo - reče dok je čekao. - Šta misliš da će se dogoditi? - Ne znam, ali ljudi koji zakopavaju mine u švedske bašte sigurno mogu da naprave nešto i sa automobilima. - Ukoliko su u pitanju iste osobe - reče ona. - Da - odgovori Valander. - Ukoliko su to iste osobe. Martinson se javio. Valander je čuo da je bio mamuran. - Ovde je Kurt - reče on. - Stojim na E65 neposredno ispred Svedale. An-Brit je sa mnom. Želim da nazoveš Niberga i zamoliš ga da dođe ovamo. - Šta se dogodilo? - Želim da pregleda moj automobil. - Ako imaš kvar na motoru pozovi šlep-službu - reče začuđeno Martinson. - Nemam vremena za objašnjavanje - reče Valander sa dozom iritacije. - Učini kao što ti kažem. Reci Nibergu da sa sobom ponese pribor sa kojim može da otkrije da li se vozim naokolo sa bombom ispod nogu. - Auto-bombom? - Čuo si šta sam rekao. Valander je prekinuo vezu i zavrteo glavom. - Najverovatnije je u pravu - reče na posletku. - Sigurno zvuči blesavo to što usred noći stojimo nasred E65 i mislimo da se u automobilu nalazi bomba. - Da li je tamo? - Ne znam - odgovori Valander. - Naravno da se nadam kako se ne nalazi, ali u to nisam siguran. Prošao je čitav sat pre nego što se Niberg pojavio. Valander i An-Brit su tada već

bili sleđeni od zime. Valander se spremio na Nibergovu oštru reakciju što ga je Martinson izvukao iz kreveta zbog motiva koji je morao delovati, najblaže rečeno, sumnjive prirode. Ali na njegovo iznenađenje, Niberg je bio ljubazan i spreman na to da se nešto ozbiljno desilo. Uprkos njenom protestovanju, Valander je poslao An-Brit u Nibergov automobil da se ugreje. - Na zadnjem sedištu leži termos - reče Niberg. - Mislim da je kafa još uvek topla. Zatim se okrenuo prema Valanderu koji je video kako je Niberg ispod kaputa nosio pidžamu. - Šta je sa automobilom? - upita ovaj. - Nadam se da na to pitanje ti možeš da daš odgovor - reče Valander. - Postoji velika verovatnoća da je sve u redu. - Šta je to za čime tragam? - Ne znam. Jedino što mogu da ti dam je pretpostavka. Ostavili smo automobil pola sata bez nadzora. Bio je zaključan. - Imaš li alarm? - prekide ga Niberg. - Nemam ništa - odgovori Valander. - Auto je star i loš. Uvek sam zamišljao kako niko ne bi bio zainteresovan da ga ukrade. - Nastavi - reče Niberg. - Pola sata - ponovi Valander - kada sam startovao mašinu, ništa se nije desilo; sve je bilo normalno. Od Helsinborga dovde ima nekih deset milja. Usput smo se zaustavili i popili kafu. Na putu za Helsinborg napunio sam rezervoar do vrha. Sigurno je prošlo tri sata otkako je auto bio bez nadzora. - Ukoliko te mori sumnja da bi mogao da eksplodira, zapravo uopšte ne bih smeo da ga čačkam - reče Niberg. - Mislio sam da se to dešava kada se upali motor - reče Valander. - U današnje vreme, eksplozivi mogu da se narihtaju kako ti je volja - reče Niberg. - Mogu biti sve od ugrađenih, samokontrolišućih mehanizama sa funkcijom odložene eksplozije do upaljača koji se putem radija mogu aktivirati iz velike daljine. - Bolje da se manemo stvari - reče Valander. - Možda - odgovori Niberg - ali svejedno želim da bacim pogled na automobil. Recimo da to radim svojevoljno. Ti mi nisi ništa naredio. Niberg je otišao do svog automobila iz koga je uzeo jaku baterijsku lampu.

Valander je od An-Brit koja je sada ponovo izašla iz automobila prihvatio šolju kafe. Gledali su dok je Niberg ležeći, podbočen na jednu stranu, osvetljavao ispod auta. Potom je obišao dva kruga oko njega. - Osećam se kao da sanjam - promrmlja An-Brit pored Valandera. Niberg je zastao pored otvorenih vozačevih vrata. Provirio je unutra i osvetlio baterijskom lampom. Pretovareni folskvagenov autobus sa poljskim tablicama prohujao je pored njih na putu ka istadskoj trajektnoj luci. Niberg je ugasio lampu i prišao im je. - Da li sam pogrešno čuo? - upita. - Zar nisi rekao kako si napunio rezervoar do vrha na putu za Helsinborg? - Sipao sam benzin u Lundu - reče Valander. - Nije više mogla da stane ni kap. - I odmah ste se odvezli do Helsinborga i onda dovde? Valander je računao. - Ne može biti više od petnaest milja. Kako je to izgovorio, Niberg je naborao čelo. - Šta je? - upita Valander. - Da li si ikada imao problema sa skazaljkom na meraču nivoa goriva? - zapita Niberg. - Nikada. Uvek pokazuje koliko benzina imam. - Koliko litara staje u rezervoar? - 60. - Onda mi objasni kako je moguće da skazaljka pokazuje da je samo četvrtina rezervoara puna. Valander u prvom trenutku nije razumeo šta mu je Niberg rekao. Zatim je shvatio značenje onoga što mu je obznanjeno. - Neko je ispustio benzin - reče. - Auto troši manje od litra po milji. - ’Ajde da se povučemo još deset metara nazad - reče Niberg. - Sem toga, nameravam da pomerim svoj automobil. Videli su ga kako se odvozi u stranu. Na Valanderovom automobilu žmigavci su nastavili da rade. Vetar je i dalje bio silovit. Još jedno prenatrpano civilno vozilo poljskih tablica prošlo je u pravcu istoka. Niberg im je prišao. Zajedno su gledali u Valanderov automobil.

- Kada ispustiš benzin, činiš to da bi napravio raesto za nešto drugo - reče Niberg. - Neko je mogao da stavi eksploziv sa zadržnim mehanizmom koje benzin polako nagriza. Na kraju ga zapali. Da li skazaljka ima običaj da sklizne kada se automobil nalazi u leru? - Ne. - Onda mislim da treba da ostavimo automobil do jutra - reče Niberg. - Zapravo bi trebalo da zatvorimo čitav E65. - Bjork na to nikada ne bi pristao - reče Valander. - Sem toga nismo sigurni da je neko nešto stavio u rezervoar. - Ipak, možemo da pozovemo ljude koji će zatvoriti trasu - reče Niberg. - Zar ovo nije Malme distrikt? - Nažalost - reče Valander - ali mogu da ih nazovem. - Moja tašna se i dalje nalazi u automobilu - reče An-Brit Heglund. - Da li mogu da odem po nju? - Ne - odgovori Niberg. - Leži tamo gde leži. A motor nastavlja s radom. An-Brit je ponovo sela u Nibergov automobil. Valander je okrenuo broj policije u Malmeu. Niberg se postavio uz ivicu puta i mokrio. Dok je čekao da ga spoje, Valander je gledao u nebo posuto zvezdama. Neko u Malmeu je odgovorio na telefon. U istom trenutku Valander je video kako Niberg zakopčava šlic. Onda je noć eksplodirala intenzivnim belim odbleskom. Valanderu se telefon istrgao iz ruke. Bilo je tri i četiri ujutru.

8. Mučna tišina. Valander se kasnije prisećao eksplozije, kao jedne izdužene sobe iz koje se iznenada ispumpao kiseonik, dolaska čudnovatog vakuuma na E65 usred novembarske noći, crne rupe u kojoj se čak i olujni vetar na jedan kratak trenutak primorao na ćutanje. Sve se odigralo vrlo brzo, ali sećanje je imalo sposobnost da se razvuče tako da je na kraju mislio kako se eksplozija sastojala od serije brzih prepoznatljivo različitih prelaza i čitljivih događaja. Ono što ga je najviše čudilo bilo je da je telefon ležao na mokrom asfaltu nekoliko metara od njega. To je bilo ono neverovatno u čitavoj situaciji a ne to što mu je automobil bio progutan divljim plamenovima u kojima se topio. Niberg je bio taj koji je reagovao. On je zgrabio Valandera i povukao ga dole, možda se čak plašio i dodatne eksplozije iz već zapaljenog automobila. An-Brit Heglund se bacila napolje iz Nibergovog automobila i otrčala na drugu stranu puta. Možda je čak i vrištala. Valander je pomislio da je bilo lako moguće kako je on bio taj koji je zavrištao, možda čak i Niberg, ili nijedno od njih, ili da je sve bila samo uobrazilja. Naprotiv, mislio je kako je baš to trebalo da uradi. Trebalo je da vrišti i da proklinje i psuje što se ponovo vratio u službu, to što ga je Sten Torstenson posetio u Skagenu i uvukao ga u istragu ubistva sa kojim nikada nije trebalo da se uhvati u koštac. Nije nikada trebalo da se vrati, trebalo je da potpiše papire koje je Bjork bio spremio, da održi konferenciju za novinare i dozvoli da ga intervjuišu za naslovnu stranu nekog izdanja Švedske policije, možda čak i za poslednju, i da zatim sve otpiše. Ali usred te zbrke posle eksplozije postojao je znači taj momenat mučne tišine u kome je Valander mogao da misli bistre glave netremice zureći u telefon na asfaltu i u svoj stari pežo koji je goreo kraj puta. Misli su mu bile jasne i nedvosmislene, malo su zapinjale i mogao je da formuliše jedan zaključak, odnosno prvi doživljaj da su duplo ubistvo nad dvojicom advokata, zakopana mina u bašti gospođe Duner i zatim pokušaj atentata na njega samog zapravo otkrivali jednu mustru koja je imala mnogo nejasnih i još uvek zaključanih vrata. Ali jedan zaključak usred svog tog meteža je bio i moguć i neizbežan, naime, da je neko mislio kako je znao nešto što ne treba da zna. Bio je potpuno ubeđen da ona osoba koja je stavila eksploziv u rezervoar njegovog automobila nije smerala da ubije

An-Brit Heglund. To je samo otkrivalo karakter onih koji su se sakrivali u senkama. Njih je bila briga za ljudski život. Valander je sa očajanjem i strahom shvatio kako su ti ljudi koji su se krili po belim automobilima sa lažnim registarskim tablicama, promašili. Mogao je čak i da da zvaničnu, i istinitu izjavu da je sve to bila greška i da nije imao pojma šta se krilo iza ubistva dvojice advokata, mine u bašti gospođe Duner i možda čak i iza samoubistva skupštinskog revizora Larsa Bormana, ukoliko je to uopšte bilo samoubistvo. Nije znao ama baš ništa. Ali dok je gledao u automobil koji je goreo i dok je Niberg zajedno sa An-Brit Heglund terao radoznale noćne vozače istovremeno telefoniraju i vatrogascima i policiji, nastavio je da stoji nepomično nasred puta i da razmišlja. Uvideo je da je postojala samo jedna polazna tačka u jezivoj grešci oko toga koliko je znao. To je bila poseta Stena Torstensona Skagenu. Razglednica koju je ovaj kasnije poslao iz Finske nije znači bila dovoljna. Pratili su ga do Jilanda, nalazili su se tamo u magli među peščanim dinama. Nalazili su se u blizini muzeja umetnosti u kome su pili kafu, nikada previše blizu da bi mogli da čuju razgovor, jer bi tada takođe znali da Valander nije ni o čemu imao pojma jer ni Sten Torstenson takođe ništa nije znao, sve su bile samo pretpostavke. Ali nisu smeli da rizikuju. Zato je sada kraj puta goreo njegov stari pežo, zato je komšijin pas lajao dok su sedeli unutra kod gospodina i gospođe Fošdal. „Mučna tišina”, pomislio je. „Nalazim se u njoj i sada postoji još jedan zaključak koji se može izvući, možda najvažniji od svih. Ipak smo napredovali u ovoj vrlo neprijatnoj istrazi zločina, došli smo do tačke oko koje se možemo koncentrisati i reći: odavde kreće naš kick off. Tu se možda ne krije kamen mudrosti, ali je nešto drugo što moramo da pronađemo. Hronologija je bila ispravna”, pomisli. „Sve počinje na njivi na kojoj je Gustaf Torstenson poginuo pre skoro mesec dana. Sve drugo, uključujući egzekuciju sina, mora biti direktna posledica onoga što se dogodilo te večeri dok se vraćao kući iz zamka Farnholm. Sada znamo kojim kursem da pođemo.” Sagao se i pokupio svoj telefon. Sa ekrana blistao se broj hitne policijske službe u Malmeu. Ugasio je telefon i zaključio kako se nije oštetio pri padu. Stigla je vatrogasna brigada. Video je kako su ugasili vatru i obavili automobil belom penom. Niberg se odjednom stvorio pored njega. Valander je video da je ovaj bio sav oznojen i uplašen. - To je bilo za dlaku - reče. - Da - odgovori Valander - ali ne dovoljno blizu.

Niberg ga je zapanjeno pogledao. U tom trenutku Valanderu je prišao starešina policije iz Malmea. Iako su se sreli ranije, Valander nije mogao da se seti njegovog imena. - Rekli su mi da je tvoj automobil izgoreo - reče policajac iz Malmea. - Glasina kaže kako si ovde bio službeno. Sada se vraćaš i odjednom tvoj automobil eksplodira. Valander na trenutak nije bio siguran da li je čovek iz Malmea bio ironičan. Ipak je odlučio da nije tako i da je u pitanju bila prirodna reakcija. Istovremeno je želeo da izbegne stvaranje bespotrebnog meteža. - Vozio sam se kući zajedno sa jednom koleginicom - reče. - Sa An-Brit Hegiund - reče čovek iz Malmea. - Već sam se pozdravio sa njom. Ona me je uputila tebi. „Ispravno”, pomisli Valander. „Što manje ljudi priča, to je lakše održavati red. Brzo uči.” - Imao sam osećaj da nešto nije bilo kako valja - reče Valander. - Zaustavili smo se i izašli napolje. Pozvao sam Niberga. Onda je automobil odleteo u vazduh. Starešina policije iz Malmea posmatrao ga je skeptično. - Pretpostavljam da je ovo tvoja oficijelna verzija - reče. - Automobil će naravno morati da se pregleda - reče Valander - ali niko nije nastradao. Do daljeg, možeš da napišeš ono što sam ti rekao. Zamoliću Bjorka, šefa u Istadu, da kontaktira s tobom. Nadam se da nećeš da se uvrediš, ali ne mogu da se setim tvog imena. - Roslund - reče čovek iz Malmea. Valander se setio. Klimnuo je glavom. - Zatvaramo ovu trasu - reče Roslund. – Ostavi ću ovde jedan patrolni automobil. Valander je pogledao na sat. Bilo je četiri i petnaest. - U tom slučaju idemo kućama da odspavamo - reče. Vozili su se Nibergovim automobilom. Niko nije imao ništa da kaže. Ostavili su An-Brit ispred njene kuće. Zatim je Niberg odvezao Valandera do stana u ulici Marija. - Za nekoliko sati, moraćemo da se pozabavimo ovim - reče Valander pre nego što je izašao iz automobila. - Ne smemo dugo da čekamo. - Biću u stanici u sedam sati - reče Niberg.

- Osam će biti dovoljno - reče Valander. - Hvala na pomoći. Valander se na brzinu istuširao i potom se opružio među čaršavima. Već je bilo šest a da mu još uvek nije pošlo za rukom da zaspi. Nešto pre sedam, ponovo je ustao iz kreveta. Znao je da mu je predstojao dug dan. Pitao se kako će ga izdržati. Četvrtak 4. novembra počeo je s jednom senzacijom. Bjork se na poslu pojavio neobrijan. To se nikada ranije nije dogodilo. Ali kada su se, u osam i pet, vrata od sobe za sastanke zatvorila, svi su videli da je Bjork imao mnogo gušću bradu nego što je to iko mogao da pretpostavi. Valander je shvatio da ni on neće imati prilike da toga jutra popriča sa Bjorkom o onome što se desilo pre njegove posete zamku Farnholm. Ali to je ionako moglo da čeka, jer je ono što ih je iščekivalo bilo mnogo bitnije. Bjork je pustio svoje dlanove da padnu o ploču stola sa treskom i pogledao je po sobi. - Šta je to što se dešava? - upita. - Jutros u pola šest, primam telefonski poziv od starešine iz Malmea koji se pita da li da pošalje svoje forenzičare da pregledaju izgoreli automobil Kurta Valandera koji stoji van Svedale na E65. Ili, da li ćemo mi poslati Svedberga i njegove ljude. Stojim nasred kuhinje u pola šest ujutru sa telefonom u ruci i ne znam šta da odgovorim pošto nemam blagog pojma šta se desilo. Da li se uopšte nešto desilo? Da li je Kurt Valander ranjen ili je možda poginuo u saobraćajnoj nesreći koja je rezultovala požarom? Nemam blage veze. Ali Roslund iz Malmea je jedan pametan čovek koji zna da prosledi informaciju. Sada otprilike znam šta se dogodilo. Ali u osnovi, fali mi kompletna informacija o onome što se odigravalo prethodne večeri. - Rešavamo dvostruko ubistvo - odgovori Valander. - Imamo i atentat na gospođu Duner koga se treba držati. Do juče smo imali vrlo malo tragova koji su se dali pratiti. Istraga je tapkala u mestu, i mislim da smo s tom konstatacijom svi saglasni. Zatim se pojavljuju preteća pisma. Pronalazimo jedno ime i vezu sa nekim hotelom u Helsinborgu. An-Brit i ja odlazimo tamo. To je moglo da sačeka do danas, to priznajem. Posećujemo nekoliko ljudi koji su poznavali Larsa Bormana. Oni nam daju značajnu informaciju. Tokom puta za Helsinborg, AnBrit otkriva da nas neko prati. Kod Helsinborga se zaustavljamo i uspevamo da zapišemo nekoliko registracija potencijalnih osumnjičenih. Martinson preuzima na sebe da brzo pregleda brojeve. Dok sedimo kod gospodina i gospođe Fošdal, ranijih vlasnika sada nepostojećeg hotela Linden, neko stavlja eksplozivno sredstvo u naš rezervoar. Pukom slučajnošću, na putu kući krećem da se brinem. Zovem Svena Niberga. Posle toga, automobil

eksplodira. Niko nije povređen. To se dešava ispred Svedale, na terenu za koji je nadležna policija iz Malmea. To je sve što se desilo. Kada je Valander završio, niko nije ništa rekao. Mislio je da je ’ladno mogao da nastavi. Daće im čitavu sliku, sve ono o čemu je razmišljao na putu kući, dok mu je pred očima bio automobil u plamenovima. Još jednom je pomislio na neobičan doživljaj nalaženja u vakuumu iz koga je odsustvovao olujni vetar. Trenutak mučne tišine. Ali takođe i trenutak jasnoće. Izložio je svoje misli i smesta primetio da je njegov zaključak naišao na odobravanje. Znao je da su njegove kolege bili ljudi velikog policijskog iskustva. Znali su da razluče pretenciozne teorije od onih koje su bile pune neverovatnih, ali ipak sasvim zamislivih događaja. - Ja vidim tri polazne tačke - završi Valander. - Koncentracija na Gustafa Torstensona i njegove klijente. Moramo da kopamo brzo i duboko po onome čime se bavio poslednjih pet godina, odnosno otkako se posvetio ekonomskom savetovanju i sličnom. Ali da bismo uštedeli vreme, u prvom krugu počinjemo sa poslednje tri godine, od vremena u kome je, prema izjavi gospođe Duner, Torstenson počeo da se menja. Takođe želim da neko popriča sa Azijatkinjom koja čisti advokatsku kancelariju. Gospođa Duner ima njenu adresu. Mogla je nešto čuti ili videti. - Da li priča švedski? - upita Svedberg. - Ukoliko ne priča, pronaći ćemo prevodioca - odgovori Valander. - Ja ću da pričam sa njom - reče An-Brit Heglund. Valander je okusio svoju hladnu kafu i nastavio: - Druga linija fronta odnosi se na Larsa Bormana - reče on. - Sumnjam da nam on, čak iako je mrtav, može pomoći da nastavimo. - Ovde nam je potrebna podrška kolega iz Malmea - prekinu ga Bjork. Klagshamn je njihova oblast. - Najradije ne bih - reče Valander. - Mislim da će ići brže ako se sami time pozabavimo. Kao što si to i sam više puta napomenuo, često dolazi do administrativnih problema kada policajci iz različitih distrikata pomažu jedni drugima. Dok je Bjork razmišljao šta da odgovori, Valander je gledao da dovrši ono što je

imao da kaže. - Treća stvar je naravno da moramo da pronađemo one koji nas prate. Možda bi ovde trebalo da postavim pitanje da li je i nekoga od vas neko pratio? Martinson i Svedberg su zavrteli glavama. - Imamo sve razloge za povećanu opreznost - reče Valander. - Možda grešim, ali možda nisam samo ja onaj ko ih brine. - Gospođa Duner je dobila čuvara - reče Martinson. - Koliko sam shvatio i tebi je potreban jedan. - Ne - reče Valander - nije. - S tim ne mogu da se saglasim - reče odlučno Bjork. - Pre svega, ne smeš da se nalaziš sam na bojnom polju. Sem toga, moraš se naoružati. - Nikada - reče Valander. Valander uopšte nije bio zainteresovan za dalju diskusiju. Znao je kako će postupati. Podelili su posao među sobom. Martinson i An-Brit Heglund trebalo je da odu do advokatske kancelarije i počnu s prelaskom kroz celokupnu dokumentaciju o klijentima sa kojima je Gustaf Torstenson poslovao poslednjih godina. Svedberg je trebalo da detaljno istraži slučaj jednog, ili eventualno više automobila koji su ih prethodne večeri pratili do Helsinborga. Valander je na sebe trebalo da preuzme pokojnog Larsa Bormana. - Već nekoliko dana imam osećaj da postoji nešto što ne može da čeka - reče Valander. - Ne znam zbog čega. ’Ajde da ipak požurimo. Sastanak istražnog tima se završio. Razišli su se svako na svoju stranu. Valander je oko sebe osetio predanost i video je da se An-Brit Heglund uspešno borila sa umorom. Valander je otišao po kafu i zatim u svoju kancelariju da bi na miru odlučio kako dalje. Niberg je provukao glavu kroz poluotvorena vrata i rekao kako je kretao do olupine automobila kod Svedale. - Pretpostavljam da želiš da pogledam da li ima izvesnih sličnosti sa praskom u bašti gospođe Duner - reče on. - Da - reče Valander. - To ću teško postići - reče Niberg. - Ali mogu da pokušam. Niberg se izgubio i Valander je nazvao Ebu sa recepcije.

- Stvarno se oseća da si se vratio - reče ona. - To što se dešava je jezivo. - Sve je dobro prošlo - odgovori Valander. - To je najbitnije. Hitro je promenio temu. - Želim da mi organizuješ automobil - reče on. - Moram uskoro da otputujem za Malme. Takođe se pitam da li bi mogla da nazoveš zamak Farnholm i zamoliš ih da nam pošalju jedan pregled poslovnog carstva Alfreda Hardeberga. Imao sam sinoć fasciklu koja je ležala u automobilu. Izgorela je. - To im naravno neću reći - reče Eba. - Možda i ne treba - odgovori Valander. - Ali želim hitno tu fasciklu. Prekinuo je razgovor. Zatim mu je sinula jedna misao. Izašao je u hodnik i pokucao na Svedbergova vrata. Kada ih je otvorio, Svedberg je upravo prolazio kroz Martinsonove beleške o automobilima od prethodne noći. - Kurt Strem - reče Valander. - Da li se sećaš tog imena? Svedberg se zamislio. - Policajac iz Malmea - reče ovaj nešto kolebljivo. - Ili možda grešim? - Korektno - reče Valander. - Želim da učiniš nešto za mene čim završiš sa automobilima. Kurt Strem je prestao da radi u policiji pre mnogo godina. Kružile su glasine da je bio primoran da da otkaz da ga ne bi otpustili. Želim da pokušaš da saznaš šta se onomad dogodilo. U svoj diskreciji. Svedberg je zapisao ime. - Da li smem da pitam zbog čega? Da li to ima veze sa advokatima? Automobilom koji je odleteo u vazduh? Minom u bašti? - Sve ima nekakve veze sa ovim slučajem - odgovori Valander. - Kurt Strem radi kao čuvar zamka Farnholm. Tamo gde je Gustaf Torstenson bio u poseti one večeri kad je ubijen. - Saznaću - reče Svedberg. Valander se vratio u svoju kancelariju i seo za sto. Bio je veoma umoran. Nije čak smogao snage da razmišlja o tome koliko blizu su on i An-Brit bili pogibiji. „Posle”, pomisli. „Ne sada. Pokojni Lars Borman je privremeno bitniji od živog Kurta Valandera.” Potražio je broj kantonske skupštine Malmea za koju je odranije znao da se nalazila u Lundu. Okrenuo je broj i neko se smesta javio na telefon. Tražio je od telefonistkinje da ga spoji sa ekonomskim odeljenjem i to sa nekim od šefova.

- Oni se ne sastaju danas - odgovori devojka sa centrale. - Neko mora biti dostupan? - Nalaze se čitavog dana na konferenciji o budžetu - reče strpljivo devojka. - Gde? - Nalaze se na konferenciji u Heeru - reče devojka. - Ali ne isplati se tamo zvati. - Kako se zove šef kantonskog odseka za reviziju? - upita Valander. - Da li je i on tamo? - Zove se Tomas Runsted - odgovori devojka. - On je takođe u Heeru. Ali možda je bolje da nazovete sutra? - Hvala vam na pomoći - reče Valander i spusti slušalicu. Uopšte nije imao nameru da čeka do sutradan. Otišao je po još jednu šolju kafe i promislio o onome što je znao o Larsu Bormanu. Iz misli ga je trgnula Eba koja je nazvala i saopštila mu da je ispred policijske stanice stajao jedan automobil za njega. Bilo je devet i petnaest. Bio je jasan jesenji dan, plavo nebo, vetar koji se u toku ranih jutarnjih sati primirio. Valander se momentalno obradovao vožnji automobilom koja mu je predstojala. Stigao je do mesta konferencije ispred Heera nešto pre deset sati. Parkirao se i otišao do recepcije. Na nekoj tabli objavljivalo se da je velika sala bila okupirana za potrebe konferencije o kantonskom budžetu. Valanderu se sa recepcije osmehivao jedan crvenokosi čovek. - Tražim neke od učesnika konferencije - reče on. - Nedavno su imali pauzu za kafu - odgovori recepcioner. - Sledeća pauza je pauza za ručak u pola jedan. Pre toga nije nažalost moguće uznemiravati ih. Valander je izvukao svoju policijsku legitimaciju. - Ponekad je neophodno smetati - reče on. – Napisa ću poruku koju ćeš ostaviti u Sali. Privukao je sebi neki blok i počeo da piše. - Da li se nešto dogodilo? - zapita uznemireno recepcioner. - Ništa opasno - odgovori Valander - ali ipak ne može da čeka. Istrgao je papir. - Čovek po imenu Tomas Runsted i koji je šef odseka za kontrolu - reče. - Sešću

ovde da ga sačekam. Recepcioner se izgubio s vidika. Valander se razevao. Osećao je glad. Kroz neka poluotvorena vrata mogao je da nazre salu za ručavanje. Ustao je i otišao tamo. Na jednom od stolova stajala je korpa sendviča sa puterom i sirom. Uzeo je jedan i pojeo ga. Potom još jedan. Zatim se vratio na sofu. Prošlo je pet minuta pre nego što se recepcioner vratio. Bio je u pratnji čoveka za koga je Valander pretpostavljao da je bio onaj koga je tražio, šef kontrole Runsted. Čovek je bio veoma visok i širokih ramena. Valander je do tada revizore uvek zamišljao kao niske i mršave. Čovek koji je sada stajao ispred njega, mogao je biti bokser. Sem toga, bio je sasvim ćelav i gledao je u Valandera s nepoverenjem. - Zovem se Kurt Valander i pripadam kriminalističkom odseku u Istadu - reče i ispruži ruku. - Pretpostavljam da ste vi Tomas Runsted, šef kontrolnog odseka pri kantonskoj skupštini Malmea. Čovek je oštro klimnuo glavom. - O čemu se radi? - upita. - Naglasili smo kako ne želimo da nam smetaju. Finansijska pitanja kantona nisu nešto čime se čovek igra. Ne u današnje vreme. - Sigurno je da nisu - odgovori Valander. - Neću vas dugo zadržavati. Kada pomenem ime Lars Borman, šta vam ono govori? Tomas Runsted je iznenađeno podigao obrve. - To je bilo pre mog vremena - odgovori - Lars Borman je bio revizor našeg odseka. Ali sada je mrtav. Radim za skupštinu tek šest meseci. „Prokletstvo”, pomisli Valander. „Bespotrebno sam se vozio do Heera.” - Imate li još koje pitanje? - upita Tomas Runsted. - Koga ste nasledili? - upita Valander. - Martina Oskarsona - odgovori Runsted. - Otišao je u penziju. - On je znači bio šef Larsu Bormanu? - Da. - Gde mogu da ga nađem? - Živi u Limhamnu. U jednoj lepoj kući kod Sundeta. Adresa je ulica Mele. Ali ne sećam se broja. Pretpostavljam da stoji u telefonskom katalogu. - Onda nemam više pitanja - reče Valander. - Žao mi je što sam smetao. Usput, da li znate kako je preminuo?

- Izgleda da je bilo samoubistvo - reče Tomas Runsted. - Srećno sa budžetom - reče Valander. - Da li će se porez uvećati? - E, ko bi to znao - odgovori Tomas Runsted i vrati se svome poslu. Valander je glavom otpozdravio recepcioneru i vratio se do svog automobila. Nazvao je službu informacija i dobio adresu Martina Oskarsona - ulica Mele 32. Bio je tamo u pola dvanaest. Kuća je zapravo bila jedna kamena vila koja je poticala s početka veka. Iznad širokih ulaznih vrata stajala je urezana godina - 1912. Ušao je na kapiju i zazvonio na vrata. Vrata je otvorio stariji čovek obučen u trenerku. Valander je objasnio ko je, legitimisao se i potom bio pušten unutra. Za razliku od sumorne fasade vile, mesto u koje je zakoračio sastojalo se od svetlog nameštaja, pastelnih zavesa, velikih, otvorenih površina. Negde iznutra čuo se gramofon. Valanderu se činilo da je prepoznavao glas umetnika varijetea, Emsta Rolfa. Martin Oskarson ga je pozvao da uđe u dnevnu sobu i istovremeno pitao da li je možda želeo šolju kafe. Valander se zahvalio i odbio. - Došao sam da sa vama popričam o Larsu Bormanu - reče. - Dobio sam vaše ime od Tomasa Runsteda. Pre otprilike godinu dana, baš pred vaš odlazak u penziju, Borman je preminuo. Zvanično objašnjenje je bilo da je počinio samoubistvo. - Zašto želite da pričate o Larsu Bormanu? - upita Martin Oskarson, i Valander primeti kako je ovaj istog trena postao negativan. - Njegovo ime se pojavilo u jednoj istrazi koju trenutno vodimo - odgovori Valander. - Kakvoj vrsti istrage? Valander je pomislio kako ne bi bilo loše reći onako kako je bilo. - Možda ste po novinama videli da je pre nekoliko dana brutalno ubijen jedan istadski advokat - reče on. - U vezi s tom istragom moram da vam postavim nekoliko pitanja o Larsu Bormanu. Martin Oskarson ga je dugo posmatrao pre nego što je nešto rekao. - Uprkos tome što sam mator, umoran ali ne i sasvim slomljen, moram da priznam kako postajem radoznao. Odgovoriću na vaša pitanja ukoliko na njih znam odgovore. - Lars Borman je radio kao skupštinski revizor - reče Valander. - Kakve obaveze je zapravo imao? I koliko dugo je radio u skupštini? - Revizor je revizor - odgovori Martin Oskarson. - Ono što radi, stoji u nazivu

njegove funkcije. Kontroliše poslovne knjige, u ovom slučaju, finansijske knjige skupštine. Kontroliše da sve ide po datim propisima, da se izdaci koji su namenjeni administraciji skupštinskog odbora ne prekorače. Ali takođe se stara i da ljudi zaista dobiju plate koje su im određene. Sada moram da vas podsetim da je kantonska skupština nešto poput velike firme, tačnije rečeno više poput industrijske imperije sastavljene od manjih carstava. Najvažniji zadatak bilo koje kantonske skupštine je da se stara o zdravstvu, o obrazovanju, kulturi, i još mnogo toga. Lars Borman naravno nije bio naš jedini revizor. Došao je u skupštinu iz opštinskog sindikata početkom 1980-ih. - Da li je bio savestan revizor? - upita Valander. Odgovor koji je Martin Oskarson dao bio je veoma odlučan. - Bio je najbolji revizor sa kojim sam došao u kontakt u čitavom svom životu. - Zašto? - Radio je brzo, bez zatajivanja savesnosti. Bio je duboko angažovan i stalno je dolazio s predlozima kako skupština može da uštedi novac. - Čuo sam da je smatran veoma poštenim čovekom - reče Valander. - Naravno da je bio pošten - odgovori Martin Oskarson - ali to jedva da čudi. Revizori to obično i jesu. Naravno da postoje izuzeci, ali takvi ne mogu da prežive u instituciji kao što je skupština. Valander je promislio pre nego što je nastavio. - Odjednom izvršava samoubistvo - reče Valander. - Da li je to došlo neočekivano? - U svakom slučaju - odgovori Martin Oskarson. - Zar to nisu sva samoubistva? Valander kasnije nije znao da da sebi nekakvo razumno objašnjenje za ono što se dogodilo. Nešto u Oskarsonovom glasu se promenilo, jedva primetna doza nesigurnosti, možda nevoljnosti koja je probila iz njegovog načina odgovaranja. Za Valandera se time promenio karakter razgovora, izoštrio je svoju pažnju i rutinu je zamenila aktivnost. - Sigurno ste tesno sarađivali sa Larsom Bormanom - reče Valander. - Mora da ste ga dobro poznavali. Kakav je bio kao čovek? - Nikada se nismo družili. Živeo je za svoj posao i za svoju porodicu. Čim bi mu se neko previše približio, povukao bi se. - Da li je moguće da je bio teško bolestan?

- Ne znam. - Sigurno ste dosta razmišljali o njegovom samoubistvu. - Bila su to vrlo neprijatna vremena. To je zamračilo moje poslednje mesece pred odlazak u penziju. - Da li možete da mi nešto kažete o njegovom poslednjem radnom danu? - Pošto je preminuo jedne nedelje, poslednji put sam ga video u petak posle podne. Imali smo sednicu sa ekonomskim šefovima kantonske skupštine. Bio je to nažalost jedan uznemiravajuć sastanak. - Zašto? - Vladala su podeljena mišljenja o rešavanju problema. - Kakvog problema? Martin Oskarson ga je zamišljeno gledao. - Nisam ubeđen u to da bi trebalo da dam komesaru odgovor na to pitanje - reče on. - Zašto? - Pre svega, penzionisan sam. Kao drugo, skupština propisuje da se neke teme drže u potpunoj tajnosti. - U ovoj zemlji je sve otvoreno javnosti - reče Valander. - Tako nešto se ne primenjuje na stvari koje se iz izvesnih razloga smatraju manje prikladnim za obelodanjivanje. Valander je promislio pre nego što je nastavio. - Poslednjeg dana kog je bio u službi, Lars Borman je učestvovao na sastanku sa ekonomskim šefom kantonske skupštine - reče. - Da li sam to dobro razumeo? Oskar Martinson je potvrdno klimnuo glavom. - Na tom sastanku diskutovalo se, delimično prilično uzrujano, o problemu koji se potom proglasio nepodobnim za objavljivanje. To drugim rečima znači da protokol nosi štambilj„poverljivo”. - To nije sasvim tačno - odgovori Oskar Martinson. - Nije se sastavio nikakav protokol. - Onda nije bila u pitanju regularna sednica uprave - reče Valander. - Jer u takvim situacijama mora da dođe do protokoliranja koje se kasnije podešava. - U pitanju je bilo vrlo poverljivo većanje - reče Martin Oskarson. - Čitava stvar

je danas neaktuelna. Mislim da neću moći da odgovaram na dalja pitanja. Ja sam star. Zaboravio sam šta se dogodilo. „Upravo je suprotno”, pomisli Valander. „Čovek koji sedi preko puta mene ništa ne zaboravlja. O čemu li se tog dana raspravljalo?” - Ja naravno ne mogu da vas nateram da odgovorite na moja pitanja - reče Valander - ali mogu da se obratim državnom tužiocu. Mogu otići do odbora kantonske skupštine. Mogu principijelno da učinim dosta toga da bih na kraju saznao u čemu je bio problem. - Ne odgovaram više ni na kakva pitanja - reče Martin Oskarson i ustade sa stolice. Valander je ostao da sedi. - Sedite - reče odlučno. - Imam jedan predlog. Martin Oskarson je oklevao pre nego što je ponovo seo. - Hajde da učinimo isto kao tog petka po podne - reče Valander. - Neću ništa zapisivati. Hajde da nazovemo ovaj razgovor poverljivim. Nema nikakvih svedoka da je do njega ikada došlo. Mogu.da vam dam svoju reč da se nikada neću pozvati na vas, bez obzira na to šta ćete mi reći. Ukoliko to bude neophodno, mogu izvući informacije s neke druge strane. Martin Oskarson je razmatrao njegov predlog. - Tomas Rundsted zna da me posećujete - reče. - On nema pojma o čemu se radi - primeti Valander. Čekao je dok se Martin Oskarson borio sam sa sobom. Ipak je znao šta će se desiti. Nije sumnjao u to da je Martin Oskarson bio pametan starac. - Saglasan sam s predlogom gospodina komesara - reče naposletku. - Ali ne mogu da garantujem da mogu da odgovorim na sva vaša pitanja. - Ne možete ili nećete? - To je moj problem - odgovori Martin Oskarson. Valander je klimnuo glavom. Sporazumeli su se. - Problemi - reče Valander. - O čemu se radilo? - Skupština opštine kantona Malme bila je izložena ozbiljnoj proneveri - reče Martin Oskarson. - Tada još uvek nismo znali o koliko novca se tačno radilo. Sada znamo.

- Koliko? - Četiri miliona kruna. Novac poreskih obveznika. - Šta se dogodilo? - Da bi komesar bolje razumeo, moram da vam objasnim kako kantonska skupština funkcioniše - reče Martin Oskarson. - Svake godine pravimo promet od više milijardi kruna putem različitih delatnosti i odeljenja. Ekonomska uprava kantonske skupštine je centralizovana i sasvim kompjuterizovana. Na različitim nivoima ugrađeni su raznovrsni sigurnosni sistemi da ne bi došlo do malverzacija ili drugih nepravilnosti. Postoje sigurnosni sistemi koji kontrolišu i najviše šefove, što u ovom slučaju nije vredno udubljivanja. Suprotno tome, ono što je veoma važno napomenuti je da je revizija svih isplata stalno u toku. Ako neko u okviru kantonske skupštine ima nameru da se oda privrednom kriminalu, onda ta osoba mora biti veoma dobro upoznata s načinom prebacivanja novca sa računa na račun. To bi bila gruba pozadina stvari. - Mislim da razumem - odgovori Valander u iščekivanju nastavka. - Ono što se desilo pokazalo je da su sigurnosne mere bile preslabe - nastavi Martin Oskarson. - Međutim, posle tog slučaja radikalno su se promenile. Danas takva vrsta prevare više ne bi bila moguća. - Slobodno dajte sebi vremena - reče Valander. - Želeo bih da mi ispričate što više detalja. - U razvoju događaja još uvek postoje rupe - reče Martin Oskarson. - Ali ono što znamo je sledeće: kao komesaru, možda vam je poznato da je u poslednjih nekoliko godina čitava struktura administrativnog švedskog društva prošla kroz velike promene. U mnogim situacijama to se može uporediti sa operacijom bez dovoljno dobrog anestetika. Naročito nama koji pripadamo starijoj generaciji državnih službenika predstavlja priličnu poteškoću da se prilagodimo nagloj promeni vetra. Te promene još uvek nisu sasvim okončane i potrajaće dok ne budemo bili u stanju da sagledamo sve posledice. Ali državni službenici na svim nivoima društva vode se prema privatnim preduzimačima, potrebama tržišta i konkurenciji. Različita odeljenja pretvorena su u kompanije, druga su se stavila pod ugovore, svima su pojačani zahtevi za efektivnošću. To između ostalog znači da naša kantonska skupština mora da osnuje nekakvu kompaniju koja će voditi računa o ekonomskim pitanjima na način na koji to čini jedna skupština. Imati kantonsku skupštinu za klijenta je nešto najbolje što se jednom preduzeću može dogoditi, između ostalog zbog toga što je to idealan način za proizvodnju i prodavanje svega od praška za veš do kosilica za travu. U vezi sa

osnivanjem kompanije, angažovali smo jednu konsalting firmu koja je između ostalog trebalo da izvrši procenu prijava ljudi koji su se prijavili na konkurs za pozicije novih šefova službi. I tada smo bili izloženi prevari. - Kako se zvala ta konsalting firma? - STRUFAB. Više ne mogu da se setim za šta je ta skraćenica. - Ko je stajao iza kompanije? - Pripadala je odeljenju investicione firme Smeden koja je, što je komesaru Valanderu možda poznato, zastupljena na berzi. - Slabo - odgovori Valander. - Da li postoji neko sa većinom deonica? - Koliko znam, u Smedenu su tada i Volvo i Skanska imale veliki broj deonica. Ali to se možda u međuvremenu promenilo. - Vratićemo se tome kasnije - reče Valander. - Dozvolite da se vratimo prevari. Šta se dogodilo? - Tokom poznog leta i rane jeseni, imali smo nekoliko sastanaka povodom potvrđivanja osnivanja nove kompanije - reče Martin Oskarson. - Konsalting firma je bila efektivna i naši pravnici su ih mnogo hvalili, baš kao i ekonomski šefovi kantonske skupštine. Čak smo predložili administrativnom skupštinskom odboru da prodiskutuje o mogućnosti sklapanja dugogodišnjeg ugovora između STRUFABA i kantonske skupštine. - Kako su se zvali savetnici? - Egil Holmberg i Stefan Fjelšo. Nekom prilikom bila je prisutna još jedna osoba. Njegovog imena se nažalost ne sećam. - Te su se osobe kasnije pokazale prevarantima? Odgovor Martina Oskarsona došao je kao iznenađenje. - Ne znam - odgovori. - Zato što je prevara sprovedena na takav način da nije mogao da se izvuče nikakav zaključak. Nije bilo krivaca. Zato je novac nestao. - To zvuči veoma čudno - reče Valander. - Šta se dogodilo? - Vratimo se petku po podne, 14. avgusta 1992 - reče Martin Oskarson. - Onom danu kada se prepad inscenirao i u kratkom vremenu sproveo. Ono što smo kasnije shvatili bilo je da je sve bilo vrlo detaljno isplanirano. Imali smo sastanak sa savetnicima u konferencijskoj sali ekonomskog odeljenja. Počeli smo u jedan i planirali da budemo gotovi do pet. Kada je sastanak počeo, Egil Holmberg je saopštio kako je bio prinuđen da ode već u četiri. To nije trebalo da utiče na sastanak. U

otprilike pet minuta do dva, u salu je ušla sekretarica jednoga od direktora ekonomskog odeljenja i saopštila kako je Stefan Felšo imao važan telefonski poziv. Ako se tačno sećam, rečeno je da je poziv došao iz ministarstva za industriju. Stefan Felšo se izvinio i pošao za sekretaricom da preuzme poziv u njenoj kancelariji. Kada je razgovor započeo, kasnije nam je rekla, napustila je kancelariju da bi Stefan Felšo pričao na miru. Obaveštena je da će razgovor trajati otprilike deset minuta. Tada je napustila prostoriju. Ono što se posle toga desilo nije sasvim jasno. Ali ono glavno znamo. Stefan Felšo je samo spustio slušalicu na sto, ko je nazvao to ne znamo, samo da naravno nije bio niko iz ministarstva za industriju. Zatim je izašao na vrata koja su iz sekretaričine vodila u kancelariju ekonomskog direktora iz koje je izvršio transfer od četiri miliona kruna na neki račun u stokholmskoj Handels banci. Transfer je specifikovan kao isplata za sprovedene konsalting usluge. Pošto je samo ekonomski direktor imao takvo ovlašćenje, atest nije predstavljao nikakav problem. U specifikaciji se nalazila referenca na neki broj ugovora sa izmišljenom konsalting firmom koja se zvala, mislim, Sizifus. Stefan Felšo je napisao potvrdu o atestu transfera. Falsifikovao je potpis ekonomskog direktora i upotrebio propisane formulare. Zatim je sastavio i elektronski atest na računaru. Napisani atest položio je u mapu sa internom poštom. Potom se vratio u sekretaričinu kancelariju, nastavio da priča sa svojim pajtosom i završio razgovor onda kada se sekretarica vratila. Time je prvi deo prevare bio odrađen. Stefan Felšo se vratio u salu za sastanke. Prošlo je manje od petnaest minuta. Valander je pažljivo slušao. Pošto nije vodio nikakav zapisnik, plašio se da će zaboraviti različite detalje. Martin Oskarson je nastavio. - Nešto pred tri, Egil Holmgren je ustao i napustio sastanak. Tek posle smo shvatili da ipak nije napustio zgradu već da se spustio jedan sprat niže do kancelarije šefa računovodstva. Možda bi trebalo da naglasim kako je bila prazna pošto je i on bio sa nama na sastanku. U normalnim slučajevima nije bio prisutan. Na tom sastanku se pojavio na insistiranje savetnika. Sve je, drugim rečima, bilo dobro pripremljeno. Egil Holmberg je ušao u računar šefa računovodstva i narihtao datum transfera od četiri miliona kruna na nedelju dana ranije. Posle toga je nazvao kancelariju stokholmske Handels banke i najavio transfer. Zatim je mirno odsedeo i čekao. Deset minuta kasnije, Handels banka je pozvala radi kontrole. Javio se i potvrdio transakciju. Tada je preostala još samo jedna stvar. Potvrdio je stvar oko transfera banci same kantonske skupštine i potom napustio i kancelariju i skupštinsku zgradu. Rano ujutru u ponedeljak, neko je pokupio pare iz stokholmske Handels banke. Čovek

je bio nosilac ovlašćenja za poslove Sizifusa a zvao se Rikard Eden. Imamo razloga da verujemo kako je to u stvari bio Stefan Felšo, ali pod lažnim imenom. Prošlo je otprilike nedelju dana pre nego što se stvar razotkrila. Slučaj je prijavljen policiji i veoma brzo je postalo jasno kako se sve moralo odigrati. Ali naravno da nije bilo nikakvih dokaza. Stefan Felšo i Egil Holmberg su naravno sve porekli, i to su činili sa velikom ubedljivošću. Prekinuli smo svaki kontakt sa konsalting firmom, ali nismo znali šta dalje. Na kraju je tužilac otpisao čitavu stvar. Uspeli smo da zataškamo slučaj. Oko toga su se saglasili svi sem jedne osobe. - Larsa Bormana? Martins Oskarson je lagano klimnuo glavom. - Bio je veoma uznemiren, kakvi smo naravno svi bili. Ali kod Larsa Bormana to je išlo mnogo dublje. Kao da je bio lično uvređen time što nismo nastavili s pritiskom na policiju i tužioca da istraže stvar. Mislio je da smo zakazali. - Dovoljno da bi zbog toga izvršio samoubistvo? - Da. „Korak dalje”, pomisli Valander. „Pozadina je i dalje nejasna. Gde se u tu sliku uklapa advokatska kancelarija iz Istada? Morala je tu negde biti pošto je Lars Borman poslao svoja preteća pisma.” - Znate li čime se danas Stefan Felšo i Egil Holmgren bave? - Njihova konsalting firma je promenila ime. To je sve što znam. Ali smo se naravno postarali da o njima diskretno upozorimo sve kantonske skupštine u zemlji. Valander je mozgao. - Rekli ste da su pripadali jednom koncernu, nekom investitoru. Ali niste mogli da sa sigurnošću kažete ko je imao većinu deonica. Ko je direktor uprave u Smedenu? - Od onoga što sam mogao da vidim u novinama, Smeden je tokom poslednjih godina sasvim promenio karakter poslovanja. Podeljen je, različiti sektori su se rasprodali a neki su pridodati. Ne moram da podvlačim kako je Smeden sebi stvorio lošu reputaciju. Volvo je rasprodao svoje deonice. Ko je bio kupac, toga ne mogu da se setim. Ali na to može svakako da da odgovor neko sa berze. - Bili ste od velike pomoći - reče Valander i podiže se. - Niste zaboravili na naš dogovor? - Ja nikada ništa ne zaboravljam - odgovori Valander. Zatim je shvatio kako je imao još jedno pitanje.

- Da li vam je ikada palo na pamet da je Lars Borman mogao biti ubijen? Martin Oskarson ga je gledao u čudu. - Ne - odgovori. - Zašto bih tako nešto pomislio? - To je bilo samo jedno pitanje - reče Valander. - Hvala vam na pomoći. Moguće je da ću opet sa vama kontaktirati. Kada je izašao iz kamene vile, Oskar Martinson je stao na stepenište i gledao za njim. Uprkos umoru zbog kojeg bi najradije samo seo za volan i zaspao, Valander se naterao da misli korak dalje. Najprirodnija stvar bila bi vratiti se u Heer, još jednom izvući Tomasa Runsteda sa konferencije o budžetu i postaviti mu sasvim drugačiju vrstu pitanja. Odvezao se nazad u Malme puštajući da mu sazri nova odluka. Zaustavio se kraj puta, okrenuo broj telefona policije u Malmeu i zatražio da razgovara sa Roslundom. Predstavio se i rekao kako je stvar bila vrlo hitna. Telefonisti je trebalo manje od minuta da ga spoji sa Roslundom. - Ovde Valander iz Istada - reče. - Sreli smo se sinoć. - To nisam zaboravio - odgovori Roslund. - Rekli su mi da je hitno. - Nalazim se u Malmeu - reče Valander. - Želeo bih da te zamolim za jednu uslugu. - Pišem. - Pre otprilike godinu dana, početkom septembra, prve ili druge nedelje u mesecu, u jednom od šumaraka u Klagshamnu, obesio se jedan čovek po imenu Lars Borman. O tom slučaju sigurno postoji nekakav izveštaj kao i papir koji isključuje mogućnost zločina i kopija obdukcionog protokola. Želim da mi ih potražiš. Takođe bih voleo da stupim u kontakt sa nekim od policajaca koji su bili alarmirani i koji su ga spustili dole. Da li to može? - Možeš li da mi još jednom daš njegovo ime? - reče Roslund. Valander ga je ispelovao. - Ne znam koliko samoubistava imamo godišnje - reče Roslund. - O ovome slučaju nisam ni čuo da se nešto pričalo. Ali potražiću papire i videti da li je ovde u kući neko od onih koji su onomad bili pozvani. Valander mu je dao broj svog telefona. - Za to vreme odvešću se do Klagshamna - reče. Bilo je pola dva. Uzalud je pokušavao da otera umor. Na kraju je odustao i skrenuo na obližnji put koji je vodio u obližnji zatvoreni kamenolom. Ugasio je motor

i čvrsto se umotao u jaknu. Posle nekoliko minuta, već je spavao. Probudio se uz trzaj. Čim je otvorio oči, stresao se i u prvom trenutku nije znao gde se nalazi. Iz sna ga je nešto povuklo na površinu, nešto o čemu je sanjao, iako više nije mogao da se seti šta je to bilo. U njemu je, dok je gledao u sivi pejzaž oko sebe, rasla potištenost. Bilo je dva i dvadeset. Iako je spavao svega pola sata, osećao se kao da je bio trgnut iz duge nesvestice. „Bliže najvećoj usamljenosti čovek ne može doći”, pomisli. „Biti sam na svetu. Poslednji čovek, nesrećnim slučajem zaboravljen ili jednostavno izgubljen. Misli mu je prekinula zvonjava telefona. Bio je to Roslund. - Zvučiš mamurno - reče ovaj. - Da li si ti to spavao u kolima? - Ne, uopšte - odgovori Valander. - Samo sam malo prehlađen. - Pronašao sam ono što si od mene tražio - reče Roslund. - Papiri su preda mnom na stolu. Sem toga, tu je i čovek po imenu Magnus Stafanson. On je bio u patrolnom automobilu koji je alarmiran čim je nekoliko izviđača naletelo na telo koje je visilo sa breze. Ima dozvolu da ti objasni kako je moguće da se jedna osoba od svih mogućih vrsta drveća, obesi baš o brezu. Gde hoćeš da se nađete? Valander je osetio kako mu je umor prolazio. - Kod izlaza za Klagshamn - reče. - Biće tamo za petnaest minuta - reče Roslund. - Usput, nedavno sam pričao sa Svenom Nibergom. Nije pronašao ništa u tvome automobilu. - To je sasvim razumljivo - reče Valander. - Nećeš morati da gledaš olupinu dok se budeš vozio kući - reče Roslund. Upravo se spremamo da je odšlepamo. - Hvala na pomoći - reče Valander. Odvezao se ravno do Klagshamna i zaustavio se na dogovorenom mestu. Posle nekoliko minuta, zaustavio se jedan policijski automobil. Valander je bio izašao iz automobila dok je čekao. Magnus Stafanson bio je obučen u uniformu i salutirao mu je. Valander je u odgovor podigao ruku. Seli su u Valanderov automobil. Magnus Stafanson mu je pružio plastičnu fasciklu sa fotokopijama. - Malo ću preći pogledom preko ovoga - reče Valander. - Za to vreme, pokušaj da se setiš kako je tačno bilo onomad pre godinu dana. - Samoubistva su nešto što čovek želi da zaboravi - odgovori Magnus Stafanson

najekstremnijim Malme-dijalektom. Valander se nasmejao pri pomisli da je nekada davno i sam tako pričao pre nego što su godine provedene u Istadu učinile da promeni svoj dijalekat. Na brzinu je iščitao sažet izveštaj, protokol sa obdukcije i odluku o tome da se prekine istraga. Nikada se nije ni posumnjalo u mogućnost zločina. „Pitam se” pomisli Valander. Zatim je položio plastičnu fasciklu na površinu iznad komandne table i okrenuo se prema Magnusu Stafansonu. - Mislim da bismo mogli da odemo na mesto događaja - reče. - Da li se sećaš gde je tačno bilo? - Da - odgovori ovaj. - Od naselja do tamo ima nekoliko kilometara. Napustili su Klagshamn i vozili se južnim putem duž obale. Jedan teretni brod sa kontejnerima prolazio je kroz Sinde. Nad Kopenhagenom su se nadvili nepomični oblaci. Oblasti sa vilama koje su se smenjivale, polako su počele da se proređuju i uskoro su bili okruženi samo njivama. Jedan usamljeni traktor polako se kretao po jednoj od njih. Odjednom su bili tu. Sa desne strane puta nalazio se nekakav šumarak. Valander se zaustavio iza policijskog automobila i izašao napolje. Put je bio mokar i pomislio je da bi trebalo da navuče svoje čizme. Na putu do gepeka sinulo mu je da su prethodne večeri izgorele zajedno sa automobilom. Magnus Stafanson je pokazao na jednu brezu, stameniju od ostalih. - Na njoj je visio - reče. - Ispričaj. - Skoro sve stoji u izveštaju - reče Magnus Stafanson. - Usmena reč je uvek bolja - reče Valander. - Bila je nedelja ujutro - započe Stafanson. - Nešto pre osam. Bili smo u patroli i smirivali nekog ljutitog putnika sa jutarnjeg trajekta iz Dragera koji je tvrdio kako mu je pozlilo od doručka serviranog u toku puta. Tada je stigao poziv. Neki čovek je visio na drvetu, rekla je uzbuna. Dobili smo opis puta i dovezli se ovamo. Dva izviđača koja su vežbala svoju veštinu orijentacije u prirodi naletela su na njega. Naravno da su bili duboko šokirani. Jedan od njih otrčao je do one tamo kuce u dolini i okrenuo nas. Učinili smo onako kako je trebalo, skinuli ga sa drveta pošto se neki put dešava da su i dalje u životu. Zatim je došla Hitna pomoć, kriminalističari su preuzeli stvar i potom je sve bilo otpisano kao samoubistvo. Ne mogu da se setim ničega drugoga. Zaboravio sam da kažem kako se dovezao biciklom. Ležao je bačen u žbunje.

Dok je slušao priču Magnusa Stafansona, Valander je gledao u drvo. - Kakav konopac je bio u pitanju? - upita. - Ličio je na jedno od brodskih užadi. Debeo kao moj palac. - Da li se sećaš čvora? - Sasvim obična osmica. - Kako li mu je to samo pošlo za rukom? Magnus Stafanson je s nerazumevanjem pogledao u Valandera. - Obesiti se nije tako jednostavno - pojasni Valander. – Da li je stajao na nečemu? Da li se popeo na drvo? Magnus Stafanson je pokazao na stablo breze. - Verovatno se popeo preko one grbe - reče. – Tako smo barem zaključili. Nije bilo ničega drugog na čemu je mogao da stoji. Valander je klimnuo glavom. U protokolu sa obdukcije jasno je stajalo da je Lars Borman bio zadavljen. Vratni pršljen nije bio slomljen. Bio je mrtav najviše sat vremena po dolasku policije na mesto vešanja. - Ne sećaš se ničega drugog? - Šta bi to moglo da bude? - To samo ti znaš. - Čovek radi ono što može - odgovori Magnus Stafanson. - Piše izveštaj i potom, što je pre moguće, zaboravlja na čitavu stvar. Valander je to i te kako znao. Samoubistva je okruživala potištenost koja se ni sa čim drugim nije mogla porediti. Pomislio je na sve one slučajeve u kojima se starao o ljudima koji su sopstvenom rukom okončali svoje živote. Razmislio je o onome što mu je Magnus Stafanson rekao. Ležalo je poput filtera preko onoga što je već video u izveštaju. Ipak je odmah znao da tu nešto nije bilo u redu. Pomislio je na presudu o ličnosti Larsa Bormana. Iako nije bila potpuna, iako je bilo mračnih razloga, ipak je mogao da pođe od pretpostavke da je Lars Borman bio jedna vrlo kontrolisana osoba. Pošto je odlučio da sebi oduzme život, odvezao se biciklom u šumarak i izabrao sasvim neprimereno drvo za ono što je planirao da učini. Već tu, Valander je osetio da je bilo nečeg pogrešnog u vezi sa smrću Larsa Bormana. Ali tu je bilo i nečeg drugog što mu je smetalo. Najednom se zaledio i krenuo da zuri u parče zemlje nekoliko metara dalje od drveta. „Bicikl”, pomislio je.„On priča jednu sasvim drugu priču.”

Magnus Stafanson je zapalio cigaretu i počeo da cupka ne bi li se ugrejao. - Bicikl - reče Valander. - Nije bio bliže opisan u vašim izveštajima. - Bio je to jedan vrlo lep model - reče Magnus Stafanson. - Desetobrzinac, izvanredno održavan. Sećam se da je bio mrkoplav. - Pokaži mi gde je tačno ležao. Magnus Stafanson nije oklevao. Pokazao je mesto. - Kako je ležao? - upita Valander. - Kako se to može opisati? – zapita se Magnus Stafanson. - Jednostavno je ležao na zemlji. - Nije pao? - Potpora nije bila oborena. - Da li si siguran? Razmislio je pre nego što je odgovorio. - Da - reče. - Siguran sam. - Znači, želiš da kažeš kako je jednostavno oborio bicikl na zemlju? Otprilike kao dete koje u žurbi od sebe odbaci bicikl? Magnus Stafanson je klimnuo glavom. - Baš tako - reče. - Ležao je bačen na zemlju. Kao da mu se žurilo da to što pre obavi. Valander je još jednom zamišljeno klimnuo glavom. - Samo još nešto - reče. - Pitaj svog kolegu da li može da potvrdi kako potpora od bicikla nije bila oborena. - Da li je to tako bitno? - reče začuđeno Magnus Stafanson. - Da - reče Valander. - Mnogo je bitnije nego što misliš. Nazovi me ako drugačije misli. - Potpora nije bila oborena - reče Magnus Stafanson. - U to sam sasvim siguran. - Ipak ga nazovi - reče Valander. - Sada idemo odavde. Hvala na pomoći. Valander se vozio nazad u Istad. Mislio je na Larsa Bormana, revizora kantonske skupštine. Na čoveka koji nikada ne bi bacio svoj bicikl čak ni u najvećoj panici. „Jedan korak dalje”, pomisli Valander. „Približavam se nečemu a da ne znam tačno čemu. Negde između Larsa Bormana i istadske advokatske kancelarije postoji

prazan prostor. To je tačno to za čime tragam.” Tek naknadno, shvatio je kako je prošao pored mesta na kome je izgoreo njegov automobil. Skrenuo je kod Rizgorda da bi u Gostinskoj kući pojeo svoj zakasneli ručak. Bio je sam u lokalu. Pomislio je kako će te iste večeri, bez obzira na intenzitet umora, nazvati Lindu, posle čega će napisati pismo Baibi. U policijsku stanicu u Istadu stigao je nešto pre pet sati. Od Ebe je informisan kako za taj dan nije bio planiran nikakav sastanak. Svi su bili zauzeti i niko nije imao vremena za obaveštavanje svojih kolega o tome koliko nije znao. Trebalo je da se sastanu sutradan u osam sati ujutru. - Izgledaš jezivo - reče mu. - Večeras ću odspavati - odgovori on. Otišao je u svoju kancelariju i zatvorio vrata za sobom. Na njegovom pisaćem stolu nalazilo se nekoliko cedulja s porukama. Ali ništa nije bilo toliko bitno da nije moglo da sačeka do sutradan. Okačio je jaknu i posvetio pola sata pisanju referata o onome čime se bavio tokom dana. Zatim je odbacio olovku i zavalio se u stolici. „Sada moramo da napravimo proboj”, pomislio je. „Moramo da popunimo prazninu u ovoj istrazi.” Baš je bio navukao jaknu i spremao se da izađe iz kancelarije, kada je neko pokucao na vrata i unutra je ušao Svedberg. Valander je po njemu odmah primetio kako se nešto desilo. Svedberg je delovao uznemireno. - Da li imaš sekundu vremena? - upita. - Šta se desilo? Svedberg je nevoljno odmahnuo glavom. Valander je primetio da je njegovo strpljenje skoro sasvim iščilelo. - Pretpostavljam da imaš nešto da mi saopštiš čim si došao ovamo - reče on. Upravo sam se spremao da idem kući. - Moraćeš da se odvezeš do Simrishamna - reče Svedberg. - Zašto? - Nazvali su nas. - Ko? - Kolege.

- Policija iz Simirishamna? Šta su hteli? Svedberg je morao da uzme zamah da bi nastavio. - Bili su prinuđeni da uhapse tvog oca - reče. Valander je zurio u njega. - Zar je policija iz Simirishamna uhapsila mog oca? Zašto? - Izgleda da je bio umešan u agresivnu tuču - reče Svedberg. Valander ga je dugo gledao a da nije bio u stanju bilo šta da kaže. Zatim je seo za svoj pisaći sto. - Još jednom - reče - ali polako. - Nazvali su pre sat - reče Svedberg. – Pošto nisi bio tu, pričali su sa mnom. Uhapsili su tvog oca pre nekoliko sati. Izgleda da je bilo prilično nasilno. Onda su otkrili kako je u pitanju tvoj otac. Tada su pozvali naš broj. Valander je klimao glavom bez reči. Zatim se teško podigao iz svoje stolice. - Idem tamo - reče. - Hoćeš li da pođem s tobom? - Ne, hvala. Valander je izašao iz stanice. Bio je potpuno bez cilja. Manje od jednog sata kasnije, ušao je u policijsku stanicu Simirishamna.

9. Na putu ka Simirishamnu, Valander je razmišljao o Vitezovima u svili. Video ih je pred sobom uviđajući kako je prošlo dosta vremena otkako se poslednji put podsetio na to da su jednom zaista postojali. Poslednji put kada se desilo da je njegov otac bio uhapšen, Valander je imao jedanaest godina. Njegova sećanja o tom događaju bila su prilično jasna; još uvek su živeli u Malmeu i reagovao je na očevo privremeno zatvaranje sa čudnovatom mešavinom stida i ponosa. Onomad, otac nije završio u tuči u jednoj od prodavnica pića. Tada se to desilo u zabavnom parku u centru grada, jednog dana ranog leta 1956, odnosno jedne subote koje je Valanderu bilo dozvoljeno da uveče izađe sa ocem i njegovim prijateljima. Očevi prijatelji koji su u redovnim intervalima, ali uvek neočekivano, dolazili kod njih u posetu, bili su za malog Valandera veliki avanturisti. Doklizali bi se u uglancanim američkim automobilima, uvek u svilenim odelima, često su nosili šešire širokih oboda i teško zlatno prstenje na rukama. Dolazili su da bi ušli u mali atelje koji je uvek smrdeo na terpentin i uljane boje, dolazili su da procene i možda kupe platna koja je otac naslikao. Dešavalo se da se usudi da uđe u atelje, sakrije se iza starudije koja je bila odbačena u najudaljenijem kutku i prekrivena čaršavima koje su izgrickali pacovi, i odatle je sa strepnjom slušao cenkanje koje se uvek zalivalo cuganjem iz flaše konjaka. Bilo mu je jasno da su zahvaljujući tim velikim avanturistima - vitezovima u svili, kako ih je nazivao u svojim tajnim žurnalima imali hranu na stolu. Najsvetiji trenuci njegovog života bili su oni kada bi se sklopio posao i kada bi strani ljudi krenuli da čeprkaju svojim prstenjem nakinđurenim rukama po novčanicama koje je otac, klanjajući se, u svežnjevima trpao u svoj džep. Još uvek se sećao razgovora, kratkih replika često praćenih očevim grčevitim protestima i praznovernih reči stranaca. - Sedam pejzaža bez fazana i tri sa fazanima - čuo je jednog od njih kako kaže. I otac bi onda preturao po hrpi naslikanih platna, davao ih na procenu i novac se taložio po stolu. Imao je jedanaest godina i stajao je u mraku, ponekad sasvim omamljen terpentinom i ponekada, mislio je kako je ono što je tu posmatrao bio život odraslih koji je i njega čekao, izvan sedmog razreda njegove škole (ili je to možda tog puta već bio i deveti razred, čega na svoje čuđenje više nije mogao da se seti). Krišom bi se izvukao iz senki kada je došlo vreme da se platna iznesu napolje do uglancanog automobila, gde je trebalo da se polože u gepek a nekada i na zadnje sedište. To je bio

momenat od velikog značaja, jer tada bi se najčešće dešavalo da su vitezovi primećivali dečaka koji je nosio platna i tada bi mu u ruku tutnuli čitavih pet kruna. Zatim bi on i otac stajali kod kapije i gledali kako se automobil odvozi i čim ga više nije bilo, otac bi se sasvim menjao, ponizna ljubaznost bi smesta nestala i pljunuo bi za čovekom koji je upravo otišao i rekao glasom punim prezira kako je još jednom bio prevaren. To je pripadalo jednoj od najvećih zagonetaka njegovog odrastanja. Kako je njegov otac mogao da se oseća prevarenim uprkos tome što je svakog puta primao svežanj novčanica u razmenu za dosadne slike, jedne nalik drugoj, sa suncem iznad pejzaža, suncem kome nikada nije bilo dozvoljeno da zađe. Jedan jedini put prisustvovao je drugačijem svršetku posete nekog od tih nepoznatih ljudi. Tog puta došla su zajedno dva muškarca; jednoga od njih nije nikada ranije video i iz razgovora koji je prisluškivao u senci iza ostataka jednog valjka za peglanje rublja i iz kojeg je shvatio kako su to bili novi poslovni saradnici njegovog oca, u pitanju je bio važan trenutak i čak nije bilo sigurno da će im se njegove slike dopasti. Posle toga je pažljivo izneo platna, ovoga puta do dodža, a do tada je već bio naučio kako se prtljažnici različitih marki automobila otvaraju. Onda su ona dva muškarca predložila da odu negde zajedno na večeru; sećao se kako se jedan zvao Anton a drugi je imao neko strano ime - možda je bio Poljak. Otac i on su se stisli između naslikanih platna na zadnjem sedištu; ti fantastični ljudi imali su čak i kasetofon u automobilu te su na putu u zabavni park slušali Džonija Bodena. Otac je sa oba muškarca seo u jedan od restorana a on je lutao među karuselima sa šakom punom sitniša. Bio je topao dan tog ranog leta i iz Sundeta je duvao prijatan vetar. Pažljivo je izračunao na šta je sve mogao da potroši novac. Mislio je da bi bilo nepravično štedeti ga jer mu je bio dat da ga potroši baš tog poslepodneva i večeri. Vozio se karuselom, zatim je dva puta sedeo na velikom točku i leteo je toliko visoko da je mogao da vidi Kopenhagen. Povremeno je proveravao da li su otac, Poljak i čovek po imenu Anton i dalje bili tamo gde ih je ostavio. Iz udaljenosti ih je video kako sa upasanim belim salvetama sede za stolom na kome su stajali tanjiri sa hranom i kako su im se stalno prinosile čaše i flaše. Tada je bio pomislio kako će i on, jednom kada bude izašao iz školske klupe - još uvek nije bio siguran da li je pripadala sedmom ili devetom razredu - biti jedan od tih ljudi koji su se pojavljivali u automobilu i hvalili platna nagrađujući ih svežnjem novčanica koje su ostavljali da leže na prljavom stolu ateljea. Postalo je hladno; verovatno se približivala kiša. Odlučio je da obrne još jedan krug na pariskom točku, ali do toga nije nikada došlo. Jer nešto se odjedanput

dogodilo, točak, karuseli i štandovi sa tombolom smesta su izgubili svoju privlačnost i ljudi su krenuli da se približavaju restoranu. Krenuo je za strujom, probio se kroz masu i video nešto što nikada više nije mogao da zaboravi. Čak je i taj trenutak predstavljao izvesnu granicu; pre toga nije ni pretpostavljao da je postojala i to ga je naučilo da se život sastojao od mnogobrojnih graničnih linija čije se postojanje otkrivalo tek kada bi se čovek našao ispred njih. Desilo se nešto što je poprimilo dimenzije kosmičke eksplozije. Jer, kada se laktajući se i gurajući konačno probio kroz gomilu tako da je mogao da vidi šta se dešava, otkrio je svog rođenog oca umešanog u silovitu tuču sa jednim od vitezova u svili i još gomilom čuvara, kelnera i ostalih, potpuno nepoznatih ljudi. Restoranski sto je bio oboren, čaše i flaše polomljene, jedan biftek sa kapljućim sosom i mrko proprženim koturima luka visio je sa očevog ramena, krvario je iz nosa i tukao se sa nasilnim besom. Sve se odigralo vrlo brzo, ritao se i gurao i možda čak u panici i strahu i povikao očevo ime. Ali, odjednom sve je bilo gotovo, uskočili su iskusniji čuvari crvenih lica, ni od kuda stvorilo se nekoliko policajaca i njegov otac je bio odvučen zajedno sa Antonom i Poljakom. Ostao je samo jedan izgaženi šešir. Pokušao je da potrči i sustigne oca, ali stalno mu se neko preprečivao i najednom se našao sasvim sam kod kapije. Nadošao mu je plač tek kada je video oca kako nestaje u patrolnim kolima. Uputio se pešice kući i pre nego što je stigao, počela je da pada kiša. Sve je bilo haotično, njegov svet se srušio i da je mogao, sasvim bi iz svesti izbrisao ono što se dogodilo. Ali realnost se ne da izbrisati, i žurio je kroz kišu pitajući se da li će se otac ikada vratiti kući. Potom je čitave noći sedeo u ateljeu i čekao ga; smrad terpentina ga je omamljivao i svaki put kada bi ispred kuće prošao automobil, trčao je do ograde. Na kraju je zaspao uz dobovanje kiše; sklupčao se na podu i preko sebe navukao jedno od očevih čistih, neomalanih platna. Probudilo ga je to što se otac nadvio nad njim. Iz jedne nozdrve visila mu je vata a levo oko je bilo naduveno i plavo. Bazdio je na alkohol smradom koji ga je podsećao na užeglo ulje; ustao je i zagrlio ga. - Nisu me slušali - reče otac. - Nisu hteli da slušaju. Rekao sam im da je tu negde moj sin, ali nisu me slušali. Kako si došao kući? Rekao mu je istinu: da je sve vreme išao pešice, po kiši. - Žao mi je što je ispalo kako jeste - reče otac - -ali strašno sam se naljutio. Tvrdili su nešto što nije istina. Otac se protegao, uzeo jednu od slika i krenuo da je proučava nenaduvenim okom.

Bila je to jedna od onih sa fazanom u prvom planu. - Jezivo sam se naljutio - reče ponovo. - Ali ti prokletnici tvrdili su kako je ovo tetreb. Tvrdili su da sam slikao pticu toliko loše da nije moglo da se utvrdi da li je fazan ili tetreb. Naravno da to čoveka izludi. Moje umeće ne smeju da stavljaju u pitanje. - Naravno da je fazan - bio je odgovorio Valander. - Valjda svi mogu da vide da nije tetreb. Otac ga je gledao sa smeškom. Dva prednja zuba su mu bila izbijena. „Njegov osmeh je poderan”, mislio je Valander. „Osmeh mog oca je poderan” Posle toga su zajedno pili kafu. Kiša je i dalje padala i otac je svoj bes oko uvrede polako pustio da jenjava. - E, da neko ne može da vidi razliku između tetreba i fazana - ponavljao je kao žalopojku ili možda molitvu. - Tvrditi da ne znam da naslikam jednu pticu onakvom kakva je. Valander se prisećao svega toga dok se vozio ka Simirishamnu. Takođe se sećao da su se ona dvojica, koja su se zvala Anton i nešto poljsko, narednih godina vraćala da bi kupila još slika. Tuča, iznenada rasplamsana srdžba, previše čaša konjaka, postali su samo jedna zabavna epizoda koju su stalno prepričavali i smejali joj se. Čovek po imenu Anton je čak platio za ugrađivanje dva porcelanca u očevoj gornjoj vilici. Prijateljstvo, mislio je. Iza tuče bilo je nečega drugog, mnogo bitnijeg: prijateljstva između trgovaca slikama i čoveka koji je slikao svoj večiti motiv tako da bi ovi mogli da njime trguju. Mislio je na sliku koja je visila na zidu doma u Helsinborgu. Mislio je na sve one zidove koje nije video, ali na kojima je fazan stajao na svojoj pozadini sačinjenoj od nepomičnog pejzaža u kome sunce nikada nije zalazilo. Činilo mu se da je prvi put razumeo nešto što ranije nije mogao da vidi. Njegov otac je čitavog svog života sprečavao zalazak sunca. Ono je bilo i njegov izvor života i najveća čarolija. Slikao je platna na kojima su oni koji su ih kačili po svojim zidovima videli da se sunce može držati zarobljenim. Stigao je u Simirishamn, parkirao se ispred policijske stanice i ušao na glavni ulaz. Iza nekog stola, sedeo je Torsten Lundstrem. Trebalo je da za nekoliko godina ide u penziju i Valander ga je znao kao ljubaznog čoveka i policajca starog kova koji nikome nije želeo ništa sem najboljeg. Pozdravio je Valandera glavom i odložio novine koje je čitao. Valander je seo na jednu od stolica i upravio pogled u njega.

- Šta se desilo? - upita. - Znam da je moj otac završio u tuči u prodavnici pića. Više od toga nije mi poznato. - Dobićeš detalje - reče ljubazno Torsten Lundstrem. - Tvoj otac je oko četiri sata stigao taksijem do„Sistema”. Ušao je unutra, izvukao ceduljicu sa brojem i seo da sačeka na svoj red. Očigledno nije primetio kada je na njega došao red. Onda je prišao prodavčevom pultu i zatražio da pazari uprkos tome što je propustio svoje mesto u redu. Prodavac je čitavu stvar izveo vrlo loše. Očigledno je da je od tvog oca zahtevao da uzme drugu ceduljicu. Tvoj otac odbija, druga mušterija koja je na redu meša se i moli tvog oca da se pomeri. Na svačije iznenađenje, tvoj otac se toliko uzrujava da započinje tuču sa drugom mušterijom. Prodavac se meša između njih, tvoj otac čak i njega udara a nastavak možeš i sam da zamisliš. Ali mogu da te utešim kako niko nije bio povređen. Tvog oca sigurno boli desna pesnica. Uprkos tome što je mator, deluje prilično snažno. - Gde je on sada? Torsten Lundstren je pokazao na jedna udaljena vrata. - I šta sada? - upita Valander. - Možeš da ga voziš kući. Nažalost, kasnije će biti optužen za tešku telesnu povredu ukoliko ti ne pođe za rukom da postigneš sporazum sa prodavcem i mušterijom. Ja mogu da popričam sa tužiocem odgovornim za slučaj. Pružio je Valanderu papir na kome su stajala dva imena. - Prodavac ne predstavlja neki veći problem - reče. - Njega poznajem. Ali sa onim drugim može biti malo gore. Vlasnik imanja po imenu Sten Vikberg. Živi u Kiviku. Izgleda da se nameračio da priklešti tvog oca. Ali možeš da ga nazoveš. Zapisao sam ti broj telefona. Sem toga, tvoj otac duguje Simirishamskom taksiju 320 kruna. U haosu koji se kasnije stvorio, njegova vožnja nije bila plaćena. Šofer se zove Valdemar Koge. Već sam pričao sa njim. Zna da će dobiti novac. Valander je uzeo papir i strpao ga u džep. Zatim je gestikulirao u pravcu vrata. - Kako mu je? - Mislim da se primirio. Ali misli kako je imao puno pravo da se brani. - Da se brani? - začuđeno upita Valander. - Zar nije on bio taj koji je započeo tuču? - Verovatno misli na to da je imao pravo da brani svoje mesto u redu u Sistemu reče Torsten Lundstrem. - Gospode Bože!

Torsten Lundstrem se podigao. - Sada možete kući - reče. - Usput, šta to čujem da ti je izgoreo automobil? - Možda nešto nije bilo u redu sa elektronikom - odgovori Valander. - Sem toga, bila je to stara krntija. - Izlazim na neko vreme - reče Torsten Lundstrem. - Vrata se automatski zaključavaju čim ih zatvoriš. - Hvala na pomoći - reče Valander. - Na čemu to? - odgovori Torsten Lundstrem, posadi kapu na glavu i izađe napolje. Valander je pokucao i potom otvorio vrata. Njegov otac je sedeo na nekoj klupi u hladnoj sobi i čačkao nokte nekakvim ekserom. Kada je primetio Valandera, iznervirano je ustao. - Naravno da nisi mogao da dođeš ranije - reče otac. - Došao sam čim sam mogao - odgovori Valander. - Ali sada idemo kući. - Ne pre nego što platim taksi - reče otac. - Želim da namirim račun. - To ćemo da sredimo kasnije - odgovori Valander. Napustili su policijsku stanicu i odvezli se iz Simirishamna u tišini. Valander je shvatio kako je otac već zaboravio na ono što se dogodilo. Tek kada su se približili skretanju za Glimingehus, Valander je prekinuo tišinu. - Šta se desilo sa Antonom i Poljakom? - Zar ih se sećaš? - upita otac sa čuđenjem. - I tada je došlo do tuče - reče sumorno Valander. - Mislio sam da si na to zaboravio - reče otac. - Šta se desilo sa Poljakom, to ne znam. Poslednji put sam nešto o njemu čuo pre skoro dvadeset godina i to da je krenuo da se bavi branšom za koju je verovao da je isplativija. Porno magazinima. Kako mu je to išlo, ne znam. Ali Anton je umro od posledica alkohola. Tome ima skoro dvadeset i pet godina. - Šta si tražio u„Sistemu”? - upita Valander. - Ono što ljudi tamo obično rade - odgovori otac. - Hteo sam da kupim konjak. - Mislio sam da ne voliš konjak? - Moja žena voli da uveče popije jednu čašicu. - Zar Gertruda pije konjak?

- Zašto to ne bi radila? Nemoj misliti da imaš pravo da počneš da je kontrolišeš na isti način na koji si pokušavao da upravljaš mojim životom. Valander nije mogao da veruje svojim ušima. - Nikada nisam pokušao da te kontrolišem - reče ljutito. - Ukoliko ovde ima nekoga ko pokušava da upravlja nekim drugim, onda si ti taj koji se meša u moj život. - Da si me slušao, nikada ne bi postao policajac - reče mirno otac. - A s obzirom na događaje od prethodnih godina, to bi verovatno bio samo plus. Valander je shvatio da je najbolje što je mogao da učini bilo da promeni konverzacionu temu. - Dobro je da nisi povređen - reče. - Čovek mora da brani svoju čast - reče otac. - Svoju čast i svoje pravo na mesto u redu. Inače bi propao. - Nadam se da shvataš kako postoji opasnost da se protiv tebe podigne optužnica reče Valander. - Sve ću poreći. - Šta to, molim te? Svi znaju da si ti započeo tuču. Ne možeš poricati. - Samo sam branio svoju čast - reče otac. - Da li se za tako nešto danas ide u zatvor? - Nećeš otići u zatvor - reče Valander. - Verovatno ćeš morati da platiš odštetu. - Ne dolazi u obzir - reče otac. - Ja ću da je platim - reče Valander. - Tresnuo si jednog malog privrednika po nosu. Tako nešto se kažnjava. - Čovek mora da brani svoju čast - ponovi otac. Valander nije više ništa rekao. Ubrzo je skrenuo na šljunčanu ravninu ispred očeve kuće van Lederupa. - Nemoj ništa da kažeš Gertrudi - zamoli ga otac čim su izašli iz automobila. Njegov glas je bio toliko molećiv da se Valander zaprepastio. - Neću ništa reći - odgovori. Prethodne godine otac se oženio ženom iz službe za kućnu negu starih ljudi koja je kod njega počela da dolazi posle epizode koja je kod njega pokazala očigledne znake galopirajuće senilnosti. Čim je postala deo njegovog izolovanog života - dolazila je tri puta nedeljno - otac se promenio i isti ti znaci senilnosti ponovo su nestali. To što

je bila trideset godina mlađa od njega, nije mu uopšte bilo bitno. Valander koji uopšte nije mogao da sažvaće vest o navodnoj ženidbi, naknadno je shvatio kako je ona imala ozbiljnu nameru da se uda za njega. Valander o njoj nije znao ništa sem da je bila iz istog kraja, da je imala dvoje odrasle dece i da je već mnogo godina bila razvedena. Delovalo je kao da imaju lep zajednički život i Valander je uhvatio samog sebe kako je u nekoliko prilika bio malčice ljubomoran. Njegovom sopstvenom životu koji mu se sve više činio suvoparnim bila bi takođe potrebna nega. Kada su ušli u kuću, ona je uveliko spremala večeru. Kao i obično, uvek je bila nešto iznenađena da ga vidi kod njih u poseti. Kada ga je pozvala da im se pridruži, izgovorio se poslom. Umesto da ostane i večera, otpratio je oca do ateljea i popio šolju kafe koju su skuvali na malom uprljanom rešou. - Pre neko veče video sam jednu od tvojih slika na zidu nekog helsinborškog stana - reče Valander. - Bilo ih je mnogo tokom godina - odgovori otac. Pitanje je interesovalo Valandera. - Koliko si ih sve ukupno naslikao? - Da hoću, verovatno bih mogao da izračunam - odgovori otac. - Ali ne želim. - Mora da ih je bilo nekoliko hiljada. - Najradije ne bih da o tome razmišljam. To bi bilo kao pustiti smrt na vrata. Očev komentar je začudio Valandera. Nikada ga ranije nije čuo da priča o svojoj starosti, još manje o smrti. Sinulo mu je da nije imao pojma o očevom eventualnom strahu od smrti.„Posle svih ovih silnih godina, ne znam ništa o svome ocu”, pomisli. „A i on verovatno zna jednako malo o meni.” Otac je sedeo i gledao ga svojim kratkovidim očima. - Znači, bolje ti je - reče. - Ponovo si počeo da radiš. Poslednji put kada si bio u poseti, pre nego što si se odvezao do onog tamo pansiona u Danskoj, rekao si da ćeš da daš otkaz. Ipak si promenio mišljenje. - Nešto se desilo - reče Valander. Najradije bih izbegao diskusiju o svojoj profesiji. Tako nešto uvek se završavalo svađom. - Koliko sam čuo, veoma si dobar policajac - reče najedanput otac. - Ko to kaže? - upita začuđeno Valander. - Gertruda. Pisali su o tebi u novinama. Ja članak nisam čitao, ali ona tvrdi kako pišu da si izvanredan policajac.

- Novine uvek preteruju. - Ja samo kažem šta mi je ispričala. - Šta ti kažeš? - Da sam pokušao da te odgovorim. I još uvek mislim kako je trebalo da izabereš neku drugu profesiju. - Do toga teško da može da dođe - reče Valander. - Uskoro navršavam pedesetu. Ostaću policajac dok sam živ. Čuli su Getrudu koja je izašla na stepenice i povikala da je hrana bila gotova. - Ne mogu da verujem da se sećaš Antona i Poljaka - reče otac dok su koračali po tucaniku. - Oni pripadaju mojim najjačim uspomenama iz detinjstva - reče Valander - Usput, da li znaš kako sam zvao sve te neobične likove koji su dolazili da kupe tvoje slike? - Sve sami preprodavci - reče otac. - Znam, ali za mene su bili vitezovi u svilenim odelima. - Zvao sam ih svileni vitezovi. Otac se ukopao u mestu i pogledao ga. Zatim je prasnuo u smeh. - Kakvo dobro ime - reče. - Baš to su i bili. Vitezovi u svilenim odelima. Oprostili su se na stepeništu. - Da li si siguran da se nisi predomislio? - upita Gertruda. - Hrane ima dovoljno za sve. - Moram da radim - odgovori Valander. Vozio se nazad u Istad kroz mračni jesenji pejzaž. Pokušao je da razmisli šta je to otac učinio ili rekao što ga je nateralo da se ponovo oseća kao svoj. Nikada nije pronašao odgovor. Makar mu se tako činilo. U petak ujutru, 5. novembra, Valander je stigao u policijsku stanicu posle sedam sa osećajem da se propisno naspavao te da je bio spreman za predan rad. Uzeo je šolju kafe i potom proveo naredni sat u pripremanju sastanka istražne grupe koji je trebalo da počne u osam. Napravio je šematsku i hronološku skicu svih činjenica kojima su raspolagali i pokušao je da dokuči kako bi stvari trebalo da se dalje razvijaju. Istovremeno je računao sa mogućnošću da su njegove kolege u toku prethodnog dana došle do rezultata koji bi još više razjasnili stanje toka istrage. Osećaj da je nešto bilo veoma hitno, nije ga napuštao. Istovremeno su se senke iza

pokojnih advokata izduživale i postajale sve više zastrašujuće. Predosećaj da su još uvek grebali po samoj površini bio je prilično jak. Odložio je olovku, zavalio se u stolicu i zažmurio. Smesta se ponovo našao u Skagenu. Pred njim je ležala plaža obmotana maglom. Negde se takođe nalazio i Sten Torstenson. Valander je pokušao da vidi iza njega, da otkrije one koji su ga krišom pratili do sastanka sa policajcem na bolovanju. Sigurno su se nalazili sasvim blizu, ali nevidljivi, oprezni, negde među stenama. Prisetio se žene koja je izvodila psa u šetnju. Da li je to mogla biti ona? Ili možda devojka koja je posluživala u kafiću muzeja umetnosti? Ali odgovor je morao da izgleda sasvim drugačije. Tamo u magli nalazio se neko koga nijedan od njih dvojice nije uočio. Pogledao je na sat. Sastanak u njihovoj sobi za konferenciju samo što nije bio počeo. Prikupio je svoje papire, ustao i napustio kancelariju. Tog prepodneva, a pošto su završili sastanak koji je trajao preko četiri sata, Valander je shvatio da su utabali nekakvu stazu i da su izgleda konačno mogli da vide nekakvu šemu uprkos tome što je sve i dalje bilo poprilično nejasno i što nisu mogli da uprave svoje sumnje u jedan konkretan pravac. Ipak su definitivno mogli da jedni pred drugima konstatuju kako je u pitanju bilo sve samo ne niz sticaja okolnosti, iako i dalje nisu mogli da vide kako se sve to zajedno uklapalo. Valander je bio taj koji je u jednom pokušaju da napravi rezime u trenutku kada su svi bili umorni, vazduh zagušljiv, a Svedberg počeo da se žali na glavobolju, mogao da formuliše ono što je svima već bilo poznato. - Sada moramo da čačkamo i kopamo - rekao je. - Ne samo da je verovatno, već i vrlo moguće da će ova istraga dugo potrajati. Ali pre ili kasnije, imaćemo dovoljno podataka da iz njih izvučemo sliku. Tada ćemo ovo rešiti. Sada je jedino bitno da ne aljkavimo. Već smo naleteli na jednu zakopanu minu. Metaforički rečeno, može ih biti mnogo više. Tokom četiri sata, prolazili su kroz sav svoj materijal, diskutovali, procenjivali i išli dalje. Analizirali su i varirali različite detalje, pokušali sa raznim tumačenjima, na kraju su se čak saglasili i oko mogućeg načina pristupa stvarima. Bio je to odlučujuć momenat istrage, jedan od najkritičnijih u kome je, da je istražni tim igrao na pogrešnu kartu, mnogo toga moglo poći nagore. Sve kontradiktornosti posmatraće se kao konstruktivne polazne tačke, neće se izlagati pojednostavljivanjima i loše promišljenim procenama. „Bilo je to vreme iskušavanja”, pomislio je Valander. „Sastavljamo gomilu modela i moramo da pazimo da ih ne uklonimo suviše brzo.”

Test-modeli su svi imali istu podlogu. Prošlo je skoro mesec dana otkako je Gustaf Torstenson poginuo jedne kasne večeri napolju na njivi, u blizini Broslap brežuljaka. Prošlo je deset dana od posete Stena Torstensona Skagenu i nešto manje otkako je pronađen ubijen u svojoj kancelariji. Stalno su se vraćali na te dve polazne tačke. Prvi koji je podneo izveštaj tog jutra bio je Martinson, potom Niberg. - Forenzičari su nas izvestili o tipu oružja i municije koji su usmrtili Stena Torstensona - reče Martinson i zamaha izveštajem. - Ovde postoji barem jedna stvar koja je vredna pažnje. Sven Niberg je preuzeo reč: - Sten Torstenson je pogođen devetomilimetarskim mecima. Municija je standardnog tipa. Ono što je s druge strane čudno je da eksperti za oružje smatraju da je pištolj italijanske proizvodnje, marke Bernadeli Praktikal. Zašto tako misle, u to sada ne moram da ulazim jer su to sve tehnikalije. Takođe bi mogao biti u pitanju Smit & Veson serijskog tipa 3914 ili 5904. Ali, verovatnije je, znači, da je u pitanju jedan Bernadeli, a to je oružje koje je relativno retko u ovoj zemlji. Ne postoji više od pedeset registrovanih primeraka. Koliko ih naokolo ima ilegalnih to naravno niko ne zna. Možemo da pretpostavimo da ih je svega tridesetak. - Šta to znači? - upita Valander. - Ko bi mogao da se koristi jednim italijanskim pištoljem? - Neko sa velikim poznavanjem oružja - odgovori Niberg. - Neko ko je svesno odabrao oružje. - Da li to treba da razumem kao tvoju insinuaciju da je u pitanju strani ubica? zapita se Valander. - Možda - odgovori Niberg. - To nije sasvim nemoguće. - Proći ćemo kroz registar vlasnika Bernadelija - reče Martinson. - Prema onome što smo do sada uspeli da vidimo, nijedan od onih koji poseduju Bernadeli nisu prijavili svoje oružje kao ukradeno. Nastavili su sa svojim pregledom. - Registarske tablice sa onog automobila koji vas je pratio bile su naravno ukradene - reče Svedberg. - Skinute su sa nekog nisana u Malmeu. Ljudi iz Malmea nam pomažu. Pronašli su priličan broj otisaka prstiju. Možda i pored toga ne bi trebalo previše da se nadamo. Valander je klimnuo glavom. Svedberg ga je upitno pogledao.

- Imaš li još nešto? - upita Valander. - Zamolio si me da proverim Kurta Strema - reče Svedberg. Valander je sažeto ispričao o svojoj poseti zamku Farnholm i o susretu sa bivšim policajcem kod ograde. - Kurt Strem nije bio ponos svoje jedinice - reče Svedberg. - Mogao je da se dovede u vezu sa različitim kriminalcima. To što nikada nije moglo da se dokaže, ali što je najverovatnije bila istina, jeste da je tamo gde nije trebalo unapred obaveštavao o predstojećim racijama. Dali su mu otkaz i sve se zataškalo. Bjork se tada po prvi put tog jutra oglasio. - Potresno je kada se tako nešto dogodi - reče. - Policija ne može u svojim redovima sebi da priušti osobe poput Kurta Strema. Ono što je naročito zabrinjavajuće je da takve sumnjive osobe bez problema mogu da izrone u nekoj od privatnih službi obezbeđenja. Kontrola je drugim rečima veoma slaba. Valander nije prokomentarisao Bjorkovo odstupanje od teme. Znao je da je postojao veliki rizik od započinjanja diskusije koja nije imala nikakve direktne veze sa istragom u toku. - Ne znam da odgovorim na pitanje šta je raznelo tvoj automobil - reče Niberg. Ali zato sa sigurnošću možemo tvrditi kako se to nalazilo u rezervoaru. - Auto-bombe mogu imati najrazličitije oblike - reče An-Brit Heglund. - Baš ova metoda - korišćenje nagrizajućeg dejstva benzina kao mehanizma za odlaganje eksplozije je, koliko mi je poznato, uobičajena u Aziji - reče Niberg. - Italijanski pištolj - reče Valander. - I azijatska auto-bomba. Gde nas to vodi? - U najgorem slučaju, do pogrešnog zaključka - odgovori odlučno Bjork. - Ne moraju biti u pitanju ljudi sa drugih krajeva sveta koji se kriju iza onoga što se dogodilo. Švedska je danas raskrsnica i mesto sastajanja na kome je sve zamislivo. Valander je znao da je Bjork bio u pravu. - Idemo dalje - reče. - Šta ste pronašli u advokatskoj kancelariji? - Još uvek ništa što može da se okarakteriše kao značajno - odgovori An-Brit Heglund. - Potrajaće dok se ne prođe kroz čitav materijal i proceni šta je od značaja. Jedino što izgleda potpuno jasno je da se klijentela Gustafa Torstensona drastično proredila tokom poslednjih godina. I to da se skoro isključivo bavio osnivanjem kompanija, ekonomskim savetovanjem i formulisanjem ugovora. Pitam se da li nam je možda potrebna pomoć nekog specijaliste za privredni kriminal. Čak iako nije bio

počinjen nikakav zločin, teško je zaključiti šta se krije iza različitih naloga. - Poslužite se Perom Okesonom - reče Bjork. - On ima veliko znanje o svemu što se tiče privrede i kriminala. Moći će da sam odluči da li je njegovo mišljenje dovoljno. Ukoliko ne, zatražićemo pojačanje. Valander je klimnuo glavom i vratio se svome podsetniku. - Čistačica? - zapita. - Ja se nalazim sa njom - reče An-Brit Heglund. - Pričala sam telefonom sa njom. Zna dovoljno dobro švedski tako da nam nije potreban tumač. Potom je došao red na Valandera. Prepričao je svoju posetu Martinu Oskarsonu, vožnju do Klagshamna i šumarak u kome se Lars Borman navodno obesio. Kao i mnogo puta ranije u toku izlaganja događaja svojim kolegama, Valander je imao osećaj kako je otkrio novi kontekst. Prepričavanje mu je izoštravalo pažnju. Posle toga, atmosfera u sobi za sastanke bila je veoma napeta. „Uskoro će doći do proboja”, pomislio je Valander.„Barem je vrlo blizu.” Otvorio je diskusiju sažimanjem sopstvenih zaključaka. - Moramo da pronađemo vezu - reče - na koji način su Lars Borman i Torstensonova advokatska kancelarija bili povezani. Šta je to što toliko uzrujava Larsa Bormana da šalje preteća pisma advokatima i da još u sve to uvuče gospođu Duner? Optužuje ih da su počinili tešku nepravdu. Ne možemo da budemo sasvim sigurni kako to ima nekakve veze sa proneverom skupštinskog novca. Ipak, mislim da ćemo postupiti ispravno ako se u narednih nekoliko dana budemo držali te teorije. Ovde se u svakom slučaju nalazi crna rupa u istrazi u koju moramo što silovitije da zaronimo. Diskusija je od samog početka bila pipava. Svima je bilo potrebno vreme da razmisle o onome što je Valander rekao. - Mislim na ona dva preteća pisma - reče Martinson sa zadrškom. - Ne mogu da se otarasim utiska da su previše naivna. Tako detinjasta i skoro nevina. Nije mi jasan karakter Larsa Bormana. - Moramo da saznamo više - reče Valander. - U prvu ruku moramo pronaći njegovu decu i sa njima razgovarati. Udovicu u Marbelji možemo da nazovemo telefonom. - Ja ću to rado preuzeti na sebe - reče Martinson. - Lars Borman me interesuje. - Čitava zbrka sa investitorom Smeden mora se detaljno istražiti - reče Bjork. Predlažem da stupimo u kontakt sa centralnim odsekom za privredni kriminal u

Stokholmu. Ili je možda bolje da Okeson to lično uradi. Među tim svetom postoje neki koji su jednako upoznati sa stvarima kao najbolji berzanski makleri. - Ja ću to da preuzmem - reče Valander. - Ja ću pričati sa Perom. Čitavo prepodne nastavili su da lutaju napred-nazad kroz istražni materijal. Na kraju su dosegli tačku na kojoj su svi bili umorni i iscrpljeni i kada se činilo da niko nije imao više ništa da kaže. Bjork je već bio napustio sobu da bi prisustvovao jednom od svojih nebrojenih sastanaka sa šefom oblasne policije. Valander je odlučio da zaokruži sastanak. - Imamo dva ubijena advokata - reče. - I samoubistvo Larsa Bormana, ukoliko je to bilo. Potom imamo minu u bašti gospođe Duner i moj automobil. Sasvim očigledno imamo posla sa opasnim ljudima. Sem toga sa ljudima koji vrlo pažljivo prate naše kretanje. Zato moramo da budemo budni i oprezni. Prikupili su svoje papire i rasturili se svako na svoju stranu. Valander se odvezao dole do jednog od istadskih restorana i tamo ručao. Imao je potrebu da bude sam. Neposredno posle jedan, bio je u policijskoj stanici. Ostatak dana posvetio je kontaktiranju sa centralnom policijom i njenim ekspertima za privredni kriminal. Oko četiri otišao je do tužilaštva u stanici gde je imao dug razgovor sa Okesonom. Valander se potom vratio u svoju kancelariju i nije je napustio pre deset sati uveče. Pošto je osećao da mu je bio potreban svež vazduh i da su mu nedostajale duge šetnje po Skagenu, ostavio je automobil tamo gde je bio i otpešačio je kući do ulice Marija. Veče je bilo blago; povremeno se zaustavljao ispred pokojeg izloga i gledao u izloženu robu. Bio je kod kuće malo pre jedanaest. Bilo je pola dvanaest kada je telefon neočekivano zazvonio. Baš je sebi bio usuo čašu viskija i seo da pogleda nekakav film na televiziji. Izašao je u hodnik i javio se. Bila je to An-Brit Heglund. - Da li smetam? - upita ga. - Uopšte ne - odgovori Valander. - U stanici sam - reče. - Mislim da sam naletela na nešto. Valanderu je smesta bilo jasno da ga nikada ne bi nazvala da nije bilo mnogo važno. Zbog toga nije ni oklevao. - Dolazim - reče. - Tu sam za deset minuta. Kada je stigao u policijsku stanicu, smesta se zaputio u njenu kancelariju. Stajala je u hodniku ispred svojih vrata i čekala ga. - Potrebna mi je kafa - reče mu. - Trpezarija je sada prazna. Peters i Noren su

malopre nestali. Izgleda da je došlo do saobraćajne nesreće na skretanju za Bjerešo. Seli su za jedan sto sa svojim šoljama sa kafom. - Imala sam jednog kolegu na Akademiji koji je finansirao svoje studije špekulišući na berzi - započe. Valander ju je gledao u čudu. - Nazvala sam ga - nastavi ona, skoro izvinjavajući se. - Često događaji idu mnogo brže kada se čovek koristi svojim ličnim kontaktima, ukoliko ih ima, da bi nešto saznao. Dala sam mu imena Fjelše i Holmberg. Obećao je da će videti šta može da iskopa. Javio mi se pre sat i smesta sam došla ovamo. Valander je napeto iščekivao nastavak. - Zapisala sam sve što je rekao. Investitor Smeden je tokom poslednjih godina prošao kroz mnogobrojne promene. Uprave su dolazile i odlazile, u nekoliko prilika prodavanje akcija zaustavljeno je zbog sumnje o kršenju zakona unutar kompanije i drugih kršenja berzanskih propisa. Dominirajuće deonice vrtele su se u mahnitom i teško preglednom krugu. Investiciona firma Smeden bila je, sve do pre nekoliko godina, tipičan primer svega onoga što razumemo pod manjkom osećanja odgovornosti u finansijskom svetu. Tada je izvestan broj inostranih mešetarskih firmi, između ostalog sa sedištima u Engleskoj, Belgiji i Španiji, počeo diskretno da kupuje veliki broj deonica. U početku nije bilo ničega što bi ukazivalo na istog nalogodavca koji je kroz različite mešetarske firme delao iz pozadine. Sve se odvijalo polako, kao da je firmama bilo stalo da njihova kupovina ne izazove pažnju. Do tada su se već svi bili umorili od Smedena i skoro da ga niko više nije uzimao za ozbiljno, ponajmanje mediji. Svaki put kada bi se šef berze nekom prilikom obratio novinarima, započinjao bi sa molbom da ga poštede pitanja o Smedenu pošto mu je bio pun nos svega što je imalo veze s tom kompanijom. Odjednom, jednoga dana tri mešetarske firme otkupile su toliku količinu akcija da uprkos svemu čovek nije mogao a da se ne zapita ko je bio toliko zainteresovan za okaljanu i ozloglašenu kompaniju. Pokazalo se da je Smeden došao u ruke jednog ne tako nepoznatog Engleza po imenu Robert Maksvel. - To ime mi ništa ne govori - reče Valander. - Ko je to? - Jedan pokojnik - odgovori ona. - Pao je preko ograde broda kod španske obale na povratku s jednog od svojih hobi lovova. Kružile su glasine kako je možda bio ubijen. Nešto u vezi sa Mosadom, izraelskom tajnom službom i nejasnom ali pozamašnom trgovinom oružjem. Zvanično je posedovao časopise i jednu izdavačku kuću, sve vođeno iz Lihtenštajna. Kada je umro, njegova imperija pretvorila se u kulu od peska koja se mrvi. Sve zajedno, u pitanju su bili samo dugovi, dugovi i

pronevereni penzioni fondovi. Bankrot je bio trenutan i silovit. Ali njegovi sinovi izgleda da su nastavili putem kojeg je za njih utabao otac. - Englez - reče zadubljeno Valander. - Šta to znači? - Da se nije tamo zaustavilo. Akcije su prešle u druge ruke. - U čije? - Nešto se iza svega toga krilo - reče ona. - Robert Maksvel je postupao prema uputstvima neke osobe koja nije želela da bude vidljiva. A ta osoba je bila švedski državljanin. Čarobni krug se time zatvorio. Gledala ga je s velikom pažnjom. - Zar ne možeš da pretpostaviš koja je to osoba? - Ne. - Mislim da ćeš pogoditi. U tom trenutku, Valanderu je bilo jasno da je znao odgovor. - Alfred Hardeberg - reče. Klimnula je glavom. - Čovek iz zamka Farnholm - reče Valander polako. Sedeli su neko vreme u tišini. - Dobro - reče Valander. - Super. - Zahvali mom kolegi sa Akademije - reče ona. - Radi kao policajac u Eskilstuni. Ali ima još nešto. - Šta to? - Ne znam da li je bitno - reče ona - ali dok sam te čekala, mislila sam na jedno. Gustaf Torstenson je poginuo na povratku iz zamka Farnholm. Lars Borman se obesio. Ali, možda se desilo da su obojica, svako na svoj način, otkrila isto. Šta god to bilo. Valander je lagano klimnuo glavom. - Može biti da si u pravu - reče on. - Mislim da smemo da se usudimo da izvučemo još jedan zaključak, zaključak koji možemo smatrati kao nedokazan ali ipak izvestan - da Lars Borman nije izvršio samoubistvo. Isto kao što je Gustaf Torstenson poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ponovo su sedeli u tišini. - Alfred Hardeberg - reče ona potom. - Da li je zaista moguće da je on taj koji stoji iza svega što se dogodilo?

Valander je zurio u svoju šolju kafe. Ta misao mu je bila sasvim strana i neočekivana. Ipak ju je predosećao, to mu je sada postalo jasno. Pogledao ju je. - Naravno da bi to mogao biti Alfred Hardeberg - reče. - Naravno da bi mogao.

10. Valander se kasnije sećao te nedelje kao vremena tokom kojeg je policija izgradila nevidljive barikade oko nejasne istrage ubistva. Kao da su tokom vrlo kratkog vremena i pod velikim pritiskom pripremili komplikovanu kampanju. To poređenje se više nije činilo toliko neverovatnim zbog toga što su za svog neprijatelja proglasili Alfreda Hardeberga, čoveka koji ne samo da je bio živi spomenik, već je pre navršene pedesete važio i za klasičnog monarha u svojoj branši. Sve je počelo već u petak uveče kada je An-Brit Heglund ispričala o engleskom kontaktu, o angažovanju Roberta Maksvela kao zastupnika nekoga ko je želeo akcije, o otkriću da je čovek iz zamka Farnholm posedovao investitora Smeden i time korakom od sedam milja izašao ravno iz anonimnosti i u centar istrage ubistva. Kasnije će se Valander takođe sa izvesnom patnjom prisećati da je trebalo mnogo ranije da posumnja u Alfreda Hardeberga. Zašto to nije učinio, nije sebi nikada znao da odgovori. U šta god je sebe pokušao da ubedi, izostajalo je opravdanje za to da je u početnoj fazi istrage iz lakoumnosti i aljkavosti Alfredu Hardebergu dao nezasluženi imunitet, kao da je zamak Farnholm uprkos svemu bio teritorija na kojoj su vladale diplomatske konvencije. Naredna nedelja je sve to promenila. Ali bili su prinuđeni da se kreću polako, ne samo zbog toga što je Bjork to zahtevao, delimično uz podršku Pera Okesona, već pre svega zbog toga što su činjenice od kojih su polazili bile vrlo limitirane. Znali su odranije da je Gustaf Torstenson bio aktivan kao ekonomski savetnik čoveka iz zamka Farnholm, ali nisu imali pojma šta je radio, u čemu se sastojao njegov zadatak a takođe nije postojalo ništa što je ukazivalo na to da se Hardebergovo carstvo bavilo nezakonitim poslovima. Ali sada su znači pronašli još jednu vezu: Larsa Bormana i prevaru u skupštini Malmea koja se zataškala i prethodne godine u svoj tajnosti nepovratno sahranila, van uvida javnosti. U noći petka 5. novembra, dok je Valander do ranih jutarnjih sati sedeo zajedno sa An-Brit Heglund u policijskoj stanici, radilo se najviše o špekulacijama. Ali već tada počeli su da razvijaju model istrage i Valander je od samog početka bio siguran da su morali da delaju diskretno i oprezno. Ukoliko je Hardeberg bio umešan, a Valander je to ukoliko stalno ponavljao tokom nedelje koja je usledila, to je podrazumevalo da je on bio čovek koji je imao uši i oči ne samo na potiljku već i oko njih, blizu njih, dvadeset i četiri sata, šta god da su radili i čime god da su se bavili. Morali su da računaju sa mogućnošću da veza između Larsa Bormana, Hardeberga i jednog od dvojice mrtvih advokata nije morala da podrazumeva kako su imali rešenje u rukama.

Valander je oklevao i iz sasvim drugačijih razloga. Čitav svoj život živeo je u lojalnom i nereflektujućem poverenju u tradiciju koja je propovedala da se u švedsku privredu jednako malo smelo sumnjati kao u čast vladareve žene. Muškarci i žene iz velikih kompanija bili su kotve čuda zvanog blagostanje. Izvozna industrija kao osnova zdrave zemlje jednostavno nije smela da se stavlja u pitanje. Ponajmanje sada, kada se izgrađeno blagostanje klimalo a dupli pod bio ispunjen gladnim termitima. Kotve se moraju odbraniti od neosnovanih napada, bez obzira na to odakle dolazili. Čak iako je sada oklevao, znao je da je vrlo verovatno ušao u trag odlučujućem znaku, bez obzira na to koliko se banalnim spolja mogao činiti. - Ne znamo ništa konkretnije - reče on An-Brit Heglund tog petka veče. - Imamo vezu, sponu koju ćemo istražiti i to svim snagama. Ali ne možemo sa sigurnošću poći od pretpostavke da ćemo tu pronaći svog krivca. Zatvorili su se u Valanderovu kancelariju sa svojim šoljama kafe. Začudio se što ona nije htela da ide kući; bilo je kasno i za razliku od njega, imala je porodicu koja ju je čekala. Takođe nisu mogli da učine bilo šta te noći i bilo je bolje da se narednog dana pojave na poslu ispavani. Ali ona je htela da nastavi razgovor i podsetila ga je na njegove reakcije u njenim godinama; čak je i u često neutešnom poslu policajca postojao momenat inspiracije i uzbuđenja, jedne skoro dečije potrebe za poigravanjem svim zamislivim alternativama. - Znam da to ništa ne znači - reče ona. - Ali teškog kriminalca kakav je bio Al Kapone srušio je upravo jedan revizor. - Poređenje je apsurdno - reče Valander. - Govoriš o jednom gangsteru za koga su svi znali da je izgradio svoje bogatstvo na krađi, švercu, ucenjivanju, mitu i ubistvu. Ovde ne znamo ništa sem da jedan uspešan švedski biznismen poseduje većinu deonica jedne, prema glasinama, izanđale investicione firme koja je između ostalih stvari upravljala i jednom konsalting firmom u kojoj je nekoliko pojedinaca izvršilo napad na jednu od pokrajinskih skupština. Ništa drugo nam nije poznato. - Ranije je bio običaj da se kaže kako se iza svakog velikog bogatstva krije zločin - reče ona. - Zašto samo ranije? Koje god novine čovek da otvori, stoji nekakav primer da je to danas više pravilo nego izuzetak. - Naša sredina je puna citata - reče Valander. - Uvek se pronađe nešto što paše u sliku. Japanci kažu da je biznis rat. Ali to ne opravdava to što neko u Švedskoj ubija ljude radi poravnavanja cifara u završnim knjigama. Ukoliko je to ono što se time htelo postići. - Naša zemlja ima takođe mnogo svetih krava - reče ona. - Mi na primer ne volimo

da se bavimo kriminalcima plemenitog porekla ili onima koji pripadaju nekoj od finijih starih skonskih familija nastanjenih po zamkovima. Mi ne volimo da ih stavljamo pred sud onda kada zavuku ruku u kasu. - Nikada nisam tako razmišljao - reče Valander i smesta primeti kako nije govorio istinu. Posle će moći da naknadno razmisli o onome što je zapravo želeo da odbrani. I da li je uopšte želeo da nešto odbrani? Ili je samo bilo u pitanju to što se An-Brit Heglund, koja je ne samo bila žena već i mlađa od njega, nije smelo dozvoliti da bude u pravu, u svakom slučaju ne tek tako, ili možda uopšte? - Verujem da svi tako misle - tvrdoglavo nastavi ona. - Policija reaguje kao svi drugi. To čini i tužilac. Svete krave treba da se ostave da pasu na miru. Lutali su tamo-amo između hridina ne pronalazeći prohodan kanal. Valander je pomislio da su se njihova mišljenja mimoilazila kao dokaz onome što je dugo slutio i u šta je verovao - da će jedna sve oštrija starosna granica rascepati policiju. To što je An-Brit bila žena nije bilo od tolikog značaja koliko što se vodila drugačijim iskustvima.„Mi nismo policajci sa istom predstavom o svetu”, pomisli Valander. „Za nas je svet možda isti, ali ne i slika koju o njemu u sebi nosimo.” Takođe je mislio i o nečemu drugome te noći, o nečemu što mu se uopšte nije dopadalo. Odjednom mu je postalo jasno da je ono što je rekao ili prebacio An-Brit Heglund, lako moglo doći i od jednog Martinsona. Ili Svedberga, ili čak i od Hansona koji je stalno posećivao nekakve specijalističke kurseve. Tog petka uveče nije pričao samo svojim, već i jezicima drugih kolega. Čim bi ih otvorio, to bi postajala usta koja su zastupala čitavu generaciju. To ga je nerviralo i smesta je prebacio krivicu na AnBrit Heglund koja je bila preterano sigurna u sebe i previše odlučna u svojim stavovima. Nije voleo da ga neko podseća na sopstvenu lenjost, svoje sopstvene, preterano smele predstave o svetu i vremenu u kome je živeo. Kao da mu je opisala nepoznatu zemlju. Švedsku koju nažalost nije izmislila, već koja je postojala izvan zidova policijske stanice, sa sasvim stvarnim ljudima. Ali diskusija je na kraju utrnula; onda kada je Valander dodao previše ulja na vatru. Izašli su napolje po još kafe i jedan premoreni ili možda samo zalutali policajac koji je sedeo i zurio ispred sebe u trpezariji, ponudio ih je sa po jednim sendvičem. Zatim su se vratili u Valanderovu kancelariju i ovaj je, da bi izbegao da diskusija o svetim kravama ponovo procveta, preuzeo komandu i predložio momenat konstruktivnog mozganja. - Imao sam jednu elegantnu kožnu fasciklu u mom automobilu one večeri kad je izgoreo - reče. - Pregled poslova Hardeberga koji sam dobio prilikom posete zamku

Farnholm. Počeo sam da čitam ono što u njemu stoji. Pregled Hardebergovog carstva. Njegovi različiti počasni doktorati. Sva njegova dela. Hardeberg kao mecena umetnosti. Hardeberg humanista. Hardeberg prijatelj omladine. Hardeberg koji se interesuje za sport. Hardeberg zaštitnik spomenika kulture. Prijatelj restauracije starih elendskih ribarskih brodova. Počasni doktor arheologije, Hardeberg koji velikodušno podržava iskopavanje mogućih naseobina iz gvozdenog doba u Medelpadu. Prijatelj muzike, Hardeberg koji daje platu, penziono i socijalno osiguranje dvojici violinista i jednom fagotisti Geteborške filharmonije. Osnivač hardeberške nagrade za najtalentovanijeg operskog pevača u zemlji. Velikodušni sponzor fonda za mirovnu inicijativu Skandinavije. I mnogo toga čega sada ne mogu da se setim. Kao da je sam predstavljao čitavu švedsku akademiju nauka. Bez kapi krvi na rukama. Ali već sam zamolio Ebu da nabavi novi primerak te fascikle. Mora da se iščita i prouči. Moramo da u najvećoj diskreciji dobijemo pristup priličnoj količini izveštaja i godišnjih obračuna iz svih njegovih kompanija. Moramo da saznamo koliko kompanija uopšte poseduje kao i gde se nalaze, čime se bave, šta prodaju, šta kupuju. Moramo da istražimo njegovu poresku osnovicu i poreske obaveze. Po tom pitanju, dajem ti za pravo poređenje sa A1 Kaponeom. Moramo da saznamo u šta je Gustafu Torstensonu bilo dozvoljeno da upuzi i da tu bude prisutan. Moramo da se zapitamo: zašto baš on? Moramo da zavirimo u svaku od tih tajnih odaja. Moramo da se uvučemo u Harderbergov mozak a ne samo u njegov novčanik. Moramo da pričamo sa svih jedanaest sekretarica a da on to ne primeti. Jer, ukoliko bude primetio, doći će do zemljotresa u čitavom njegovom carstvu. Do zemljotresa koji će istovremeno zatvoriti sva vrata. Ne smemo nikada da zaboravimo da bez obzira na to koliko snaga mobilišemo u potrebe ove istrage, on može angažovati još snažnije trupe na bojnom polju. A uvek je lakše zatvoriti vrata nego ih otvoriti. Lakše je čuvati jednu solidno izgrađenu laž nego pronaći nejasnu istinu. Način na koji je slušala njegovo izlaganje protumačio je kao neizlažirano interesovanje. Iako je govorio glasno da bi sebi jasnom formulacijom razjasnio stvari, nije mogao da porekne kako je uložio izvestan trud da se poravna sa njom. Još uvek je on bio taj koji je bio policajac, dok je ona još uvek trebalo da se smatra štenetom, makar i dokazano talentovanim štenetom. - Sve to moramo da uradimo - nastavi on. - A to naposletku može da podrazumeva da ćemo više od jednog puta sedeti sa izvanrednom nagradom koja se sastoji od toga da nismo pronašli apsolutno ništa. Ali ono što je sada najvažnije, a takođe i najteže, pitanje je kako ćemo sve to izvesti bez izazivanja pažnje. Ukoliko je onako kao što mislimo da jeste, da nas prate po Hardebergovoj želji, da zbog njega pokušavaju da

nas dignu u vazduh ili da njegove produžene ruke zakopavaju mine u baštu gospođe Duner - u tom slučaju moramo da se sve vreme podsećamo da nas i vidi i čuje. Ne sme da se primeti dok premeštamo svoje trupe. Sve mora da se odigrava kao da je sve što preduzimamo obavijeno gustom maglom. A u magli moramo se kretati ispravnim putem, a on pogrešnim. Kako trenutno izgleda plan istrage? To je pitanje koje moramo sebi postaviti i zatim na njega dati veoma dobar odgovor. - Drugim rečima, moramo učiniti suprotno - reče ona. - Baš tako - odgovori Valander. - Moramo poslati signal koji kaže: Nismo ni najmanje zainteresovani za Alfreda Hardeberga. - Šta ako to bude suviše providno? - prigovori ona. - To ne sme da se desi - odgovori Valander. - Znači, moramo da podignemo još jednu zastavicu. Moramo da kažemo svetu: naravno da Alfred Hardeberg potpada pod našu rutinsku kontrolu. U izvesnom smislu, po nekim tačkama, izaziva našu iskrenu pažnju. - Kako možemo biti sigurni da nam je poverovao? - Ne možemo. Ali zato možemo podići treću zastavicu koja kaže kako imamo jedan vrlo pouzdan trag a koji pokazuje u izvesnom pravcu a taj mora delovati verodostojno. Toliko verodostojno da se Hardeberg može ubediti kako se zaista vodimo pogrešnim tragom. - Ipak će preduzeti mere predostrožnosti. Valander je klimnuo glavom. - Njih ćemo morati da naučimo da prepoznajemo - reče. - Ali ćemo se pretvarati da ne znamo. Ne time što ćemo se praviti glupim, gluvim i slepim policajcima koji vode jedni druge na pogrešnu stranu. Otkrićemo njegove mere predostrožnosti. Tumačićemo ih na inteligentan način, ali pogrešno. Držaćemo ogledalo ispred svoje strategije i potom tumačiti odraz iz ogledala. Posmatrala ga je zamišljeno. - Da li će nam to zaista poći za rukom? Da li će Bjork na to pristati? Šta će reći Per Okeson? - Naš najveći problem će se sastojati u tome da sami sebe ubedimo kako razmišljamo ispravno - odgovori Valander. - Naš šef policije ima snagu koja nadomešćuje veliki broj njegovih drugih, manje upotrebljivih strana ličnosti. Reč je o tome da će nas prozreti ukoliko ne verujemo u ono što kažemo ili predložimo kao polazne tačke sopstvene istrage. Tada će direktno agirati, što je dobro.

- A kada ubedimo sami sebe? Odakle ćemo početi? - Tada je bitno da ne zeznemo mnogo stvari koje smo sebi dali u zadatak. Moramo da se tako vešto krećemo u magli i to u pogrešnom pravcu, da nam Hardeberg poveruje. Moramo da istovremeno jašemo i ispravno i pogrešno. Ustala je i otišla u svoju kancelariju da pokupi svoju svesku. Za to vreme, Valander je sedeo i osluškivao lajanje policijskog psa negde u stanici. Kada se vratila, ponovo je pomislio kako je bila privlačna žena uprkos svome bledilu, klempavim ušima i tamnim podočnjacima. Još jednom su prošli kroz svoja razmišljanja. An-Brit Heglund je sve vreme izlazila sa treznim komentarima, pronalazila je šupljine u Valanderovom rezonovanju i smesta ukazivala na kontradikcije. Primetio je, mada nevoljno, da je bio inspirisan njome i da je sem toga bila vrlo oštroumna. Odjednom mu je bilo jasno, a tada je već bilo dva sata ujutru, da nije ni sa kim vodio sličan razgovor otkako je Ridberg nekoliko godina ranije preminuo. Zamišljao je kako se Ridberg vratio kao duh i sada mu kroz ovu bledu ženu stavljao na raspolaganje svoje veliko iskustvo. Izašli su zajedno u dvorište policijske stanice negde oko dva. Veče je bilo jasno, zvezdano i hladno; zemlja je zvečala od mraza. - Sutra nas očekuje veoma dug sastanak - reče Valander. - Susrešćemo se s mnogo primedaba. Ali pre toga ću da popričam sa Bjorkom i Okesonom. Zamoliću Pera da prisustvuje sastanku. Ukoliko ih ne pridobijemo, izgubićemo mnogo vremena na prikupljanju dodatnih činjenica koje će ih ubediti. Delovala je poprilično iznenađeno. - Valjda će shvatiti da smo u pravu? - To nije izvesno. - Ponekad se čini kao da je švedska policija prilično sporokapirajuća organizacija. - Za takav zaključak nije potrebno diplomirati na Akademiji - reče Valander. Bjork je izračunao da će se sa ovakvim porastom broja administrativaca i drugih koji se ne bave konkretnom istragom ili ne rade kao kriminalističari, saobraćajci ili nešto drugo, svaki pravi policijski posao ukinuti do 2010. Tada će svi policajci sedeti i slati papire drugima. Nasmejala se. - Možda smo izabrali pogrešnu profesiju - reče. - Ne pogrešnu profesiju, već možda pogrešna vremena - odgovori Valander.

Rastali su se i odvezli kućama svako svojim automobilom. I pored toga što je sve vreme vožnje kroz grad svoj pogled držao prikovanim za retrovizor, Valander nije primetio nikoga ko ga je pratio. Bio je veoma umoran, ali istovremeno ispunjen osećanjem da su se u aktuelnoj istrazi neočekivano otvorila jedna vrata. Najskorija budućnost će biti ispunjena mukotrpnim radom. U subotu ujutru, 6. novembra, Valander je nazvao Bjorka već u sedam. Njegova žena je bila ta koja se javila i zamolila je Valandera da nazove za nekoliko minuta pošto se njen muž nalazio u kadi. Valander je to vreme iskoristio da pozove Pera Okesona za koga je znao da je bio ranoranilac i da je bio na nogama već oko pet. Okeson se odmah javio. Valander mu je u kratkim crtama opisao vezu koja je otkrivena i koja je podrazumevala da je Alfred Hardeberg bio interesantan za istragu iz jednog sasvim novog razloga. Per Okeson je slušao u tišini bez ikakvih komentara. Kada je Valander završio, postavio je samo jedno jedino pitanje. - Da li zaista misliš kako ta teorija može da se održi? Valander nije ni sekundu oklevao već je direktno odgovorio. - Da - reče. - Mislim da nam to može dati odgovor. - Onda naravno nemam nikakvih primedaba o pitanju produbljivanja istrage. Ali to mora da se odigra vrlo diskretno. I nemoj praviti nikakve poteze sa medijima a da me prethodno nisi informisao. Najmanje nam je potrebna Palme situacija u Istadu. Valander je sasvim dobro shvatio šta je Okeson mislio. Nerešeno ubistvo švedskog premijera, sada već desetogodišnja zagonetka, stvorilo je traumu koja nije dotukla samo policiju već i veliki deo švedskog naroda. Previše ljudi, kako u policiji tako i van policije, znalo je da ubistvo najverovatnije nije bilo razrešeno zbog toga što je istragom od najranije faze dominirao i skandalozno loše je vodio jedan samoprozvani i nesposobni šef kantonske policije. Po policijskim stanicama stalno se diskutovalo, ponekad poprilično uzrujano, ponekad čak i s velikim prezirom - kako je uopšte bilo moguće da se ubistvo, ubica i namera jednostavno profućkaju nemarom. Jedna od najrazornijih grešaka u katastrofalno vođenoj istrazi bila je da je uprava policije nametnula jedan pravac istrage bez adekvatnih pokrića za svoje prioritete. Valander se dakle saglašavao sa Okesonom. Jedan zločin bi trebalo da u praksi bude skoro sasvim rešen pre nego što policija dobije dozvolu da položi sva svoja jaja u jednu košaru. - Voleo bih da prisustvuješ jutarnjem sastanku - reče Valander. - Moramo da budemo sasvim načisto za čime jurimo. Ne želim podelu u istraživačkom timu. Time bi naša sposobnost suočavanja sa novonastalom situacijom oslabila.

- Dolazim - odgovori Per Okeson. - Danas sam zapravo planirao da igram golf, ali po ovakvom vremenu rado odustajem od te ideje. - U Ugandi je zasigurno toplo - reče Valander. - Ili je to bio Sudan? - Još uvek nisam pričao sa svojom suprugom - odgovori Per Okeson tihim glasom. Pošto je okončao telefonski razgovor, Valander je popio još jednu šolju kafe i ponovo nazvao Bjorka koji se ovog puta lično javio na telefon. Valander je do tada odlučio da mu ne kaže ništa o onome što se odigralo za vreme njegove prve posete zamku Farnholm. To nije želeo da raspravlja telefonskim putem - bilo je neophodno da sa Bjorkom o tim stvarima popriča u četiri oka. Zato je preko telefona bio vrlo koncizan. - Moramo da se sastanemo i prodiskutujemo novonastalu situaciju - reče Valander. - Nešto će promeniti pravac naše istrage. - Šta se dogodilo? - upita Bjork. - Više volim da o tome ne pričamo preko telefona - odgovori Valander. - Nije valjda da misliš kako nas prisluškuju? - reče iznenađeno Bjork. - Malo kočnica na maštu ne škodi. - Nije reč o tome - reče Valander, iako mu smesta prođe kroz glavu kako je prevideo tu mogućnost. Sada je ionako bilo kasno da se po tom pitanju nešto učini. Već beše ispričao Peru Okesonu o čemu se od sada pa nadalje radilo. - Moram da te sretnem pre zvaničnog sastanka tima - reče. - Može za pola sata - reče Bjork. - Samo ne razumem zbog čega si tako misteriozan. - Nisam misteriozan - reče Valander. - Ali ponekad je o nekim stvarima bolje razgovarati u četiri oka. - Zvuči prilično dramatično - reče Bjork. - Pitam se da li da kontaktiramo i sa Okesonom. - Već sam to uradio - odgovori Valander. - Vidimo se u tvojoj kancelariji za pola sata. Pre nego što je Valander ušao na vrata Bjorkove kancelarije, sedeo je neko vreme u automobilu ispred stanice i sabirao misli. Trenutno se predomislio i pomislio kako je trebalo da se mane čitave stvari i da je nešto drugo bilo mnogo bitnije. Ali uvideo je kako je bio primoran da Bjorku objasni da ono što se dogodilo ne sme više da se ponovi. U suprotnom, to bi poljuljalo poverenje koje bi teško moglo da se prebrodi

sem Valanderovim otkazom. Sedeo je u automobilu i razmišljao o tome koliko brzo se sve odigravalo. Pre nešto više od nedelju dana, lutao je među peščanim dinama po Skagenu i spremao se na oproštaj od policijskog života. Sada je imao vrlo jasan osećaj da je morao da odbrani i svoju ulogu policajca kao i svoj integritet. O tome je takođe morao da uskoro napiše jedno pismo Baibi Lijepa u Rigi. Da li će moći da razume zašto je promenio mišljenje? Da li je to i on sam mogao da razume? Seo je na Bjorkovu stolicu za posetioce. - Šta se dogodilo? - upita Bjork. - Pre nego što krenem s pitanjima vezanim za istragu, ima jedna stvar koju moram da spomenem - reče Valander i primeti da mu je glas bio nesiguran. - Nisi valjda ponovo odlučio da prestaneš? - reče Bjork zabrinutog izgleda. - Ne - odgovori Valander. - Moram da znam zašto si nazvao zamak Farnholm i upozorio ih da će s njima kontaktirati istadska policija u vezi sa istragom ubistva. Moram da znam zašto nisi informisao ni mene ni ostale o tome da si ih nazvao. Valander je video da je Bjork bio i uznemiren i ljut. - Alfred Hardeberg je uticajna osoba u našem društvu - reče Bjork. - Nije osumnjičen ni za kakvo kriminalno delo. Bila je to čista pristojnost s moje strane. Smem li da pitam kako znaš za taj poziv? - Bili su preterano spremni kada sam se pojavio - reče Valander. - To ne vidim kao nešto negativno - reče Bjork. - Pod važećim okolnostima. - Ipak je bilo neprimereno - reče Valander. - Neprimereno na više načina. Sem toga, takvi događaji mogu stvoriti lošu atmosferu u istraživačkom radu. Mi zavisimo od otvorenosti. - Moram da priznam kako mi je teško da prihvatim da mi ti dolaziš s pričom o otvorenosti - odgovori Bjork ne krijući više svoj gnev. - Moji nedostaci ne mogu da opravdaju nedostatke drugih - reče Valander. - U svakom slučaju, ne one mog šefa. Bjork se uzbuđeno digao sa stolice. - Uopšte nisam raspoložen da mi se obraćaju na ovakav način - reče zajapurenog lica. - Bila je to čista učtivost i ništa drugo. Pod važećim okolnostima, rutinski razgovor, to nije moglo imati nikakve značajne posledice.

- Te okolnosti više ne važe - reče Valander koji je uvideo da nije mogao da se pomeri dalje. Sada je naprotiv bilo vrlo bitno da što pre informiše Bjorka o onome što je promenilo situaciju. Bjork ga je gledao, i dalje stojeći. - Izjasni se preciznije - reče. - Ne razumem šta misliš. - Pristigle su informacije koje ukazuju na to da Alfred Hardeberg može stajati iza onoga što se dogodilo - reče Valander. - U tom slučaju čovek u ime razuma mora priznati da su se vladajuće okolnosti dramatično promenile. Bjork je s nevericom ponovo seo na svoju stolicu. - Kako to misliš? - zapita. - Mislim na to da imamo razloge da verujemo kako je Alfred Hardeberg direktno ili indirektno umešan u ubistva dvojice advokata Torstenson. Kao i u pokušaj ubistva gospođe Duner. I mog automobila koji je odleteo u vazduh. Bjork ga je skeptično gledao. - Da li zaista treba da ovo uzmem za ozbiljno? - Da - reče Valander. - Per Okeson to čini. Bez ulaženja u detalje, Valander je Bjorku dao kratak rezime svega što se desilo. Kada je zaćutao, Bjork je dugo sedeo i gledao u svoje ruke pre nego što je odgovorio. - Biće naravno veoma neprijatno ukoliko se sve ovo pokaže istinitim - reče naposletku. - Ubistvo i atentat bombom nisu prijatne stvari - odgovori Valander. - Moramo da budemo vrlo oprezni - nastavi Bjork ignorišući Valanderov komentar. - Ne smemo da dopustimo ništa drugo sem potpuno osvedočenih dokaza pre prelaska na eventualno praktičan deo posla. - To obično ne radimo - reče Valander. - Zašto bismo onda sada tako postupali? - Ubeđen sam da će nas ovo odvesti u ćorsokak - reče Bjork i ustade u znak da je razgovor bio okončan. - Mogućnost postoji - reče Valander. - Baš kao i njena suprotnost. Bilo je osam i deset kada je izašao iz Bjorkove kancelarije. Otišao je po kafu i provirio kod An-Brit Heglund koja se ipak još uvek nije bila pojavila. Zatim se smestio u svoju kancelariju i pozvao taksistu Valdemara Kogea iz Simirishamna. Dobio ga je na njegov taksi-telefon i objasnio mu razlog svog poziva. Zatim je zapisao Kogeov broj žiro računa i sebi zapisao podsetnik na parčetu papira o tome kako je

trebalo da uplati 230 kruna. Na brzinu se premišljao da li da pozove i trgovca automobilima koga je njegov otac udario u„Sistem” prodavnici alkohola i da pokuša da ga ubedi da ne insistira na povlačenju oca pred sud. Ali odustao je od te namere. U pola devet je trebalo da počne sastanak. Do tada je morao da se koncentriše. Stao je kraj prozora i pogledao na ulicu. Vreme je bilo prilično sivo, vazduh vlažan i surovo hladan. Već pozna jesen, uskoro zima.„Evo me ovde”, pomisli. „Pitam se gde li se trenutno nalazi Alfred Hardeberg? U zamku Farnholm? Ili deset hiljada metara iznad zemlje u svome džetu na putu do ili od nekog od svojih komplikovanih poslovnih poduhvata? Šta je to što ste otkrili, gospodine Torstensonu i Bormane? Šta se zapravo desilo? Ukoliko smo An-Brit Heglund i ja, dva policajca različitih generacija i različitih pogleda na svet, zapravo došli do zajedničkog i nepodeljenog zaključka a koji se sem toga pokazao kao zaključak koji nas vodi istini…” Valander je ušao na vrata sobe za sastanke u pola devet. Bjork je već sedeo na čelu stola, Per Okeson je stajao i gledao kroz prozor, dok su Svedberg i Martinson bili udubljeni u razgovor o nečemu što je Valander shvatio kao pitanje plata. An-Brit je sedela na svome uobičajenom mestu, tačno preko puta Bjorka. Ni Martinson ni Svedberg nisu reagovali na prisustvo Okesona. Pozdravio je An-Brit klimanjem glave. - Kako misliš da će ovo proći? - upita je tiho. - Kada sam se jutros probudila, pomislila sam kako sam o svemu sanjala - odgovori ona. - Da li si pričao sa Bjorkom i Okesonom? - Okeson već zna dosta toga - odgovori. - Bjorku sam stigao da dam samo kratku informaciju. - Šta je rekao Okeson? - Slediće našu liniju. Bjork je zakucao po stolu grafitnom olovkom i oni koji su još uvek stajali, sedoše za sto. - Nemam ništa drugo da izjavim sem da dajem reč Kurtu - reče Bjork - Ali ukoliko sam dobro razumeo, onda je možda došlo do jedne dramatične promene u istrazi. Valander je klimnuo glavom istovremeno razmišljajući o tome kako da počne. Odjednom mu je glava postala sasvim prazna. Potom je pronašao nit i počeo. Detaljno je prepričao o čemu je sve eskilstunski kolega An-Brit mogao da ih informiše i sažeo je misli koje su im se javile tokom noći i kako da nadalje postupaju a da ne probude medveda koji ne bi trebalo da se čačka dok spava. Kada je bio gotov, a njegovo izlaganje je potrajalo dobrih dvadeset pet minuta, upitao je An-Brit da li je imala nešto da doda. Ali ova je odmahnula glavom - rekao je sve što je trebalo da se kaže.

- I eto nas ovde - završi Valander. - Pošto ovo podrazumeva da bi trebalo da postavimo određene prioritete u istrazi, sa nama je danas ovde Per. Pitanje je takođe da li nam je već sada potrebna pomoć spolja. Biće i teško sprovodiv i mukotrpan rad prodreti u život Alfreda Hardeberga, najviše zbog toga što ne želimo da pobudimo njegovo interesovanje. Kada je Valander završio sa svojim neobičnim rezimeom, nije bio siguran u to da li je uspeo da prenese ono što je smerao. An-Brit Heglund se nasmešila i dala mu odobravajuć znak glavom ali i pored toga nije bio ubeđen jer je oko stola video lica puna iščekivanja. - Ovo je bez svake sumnje nešto u šta možemo da zagrizemo - reče Per Okeson kada je tišina počela da pritiska. - Moramo da budemo svesni toga da Alfred Hardeberg ima reputaciju čoveka koji je uzor u švedskoj industriji. Ne možemo da računamo ni sa čim drugim do sa otporom ukoliko počnemo da preispitujemo tu sliku. S druge strane, ne mogu da poreknem da postoji dovoljno supstance za naše čestito interesovanje za njega. Naravno da mi je vrlo teško da poverujem da Alfred Hardeberg kao osoba ima direktne veze sa ubistvima i ostalim događajima. Ali negde u njegovoj sredini mogu se naravno dešavati stvari nad kojima nema kontrolu. - Oduvek sam sanjao da uhapsim jednog od te gospode - reče neočekivano Svedberg. - Veoma jadan stav za policajca - odgovori Bjork ne krijući svoje nezadovoljstvo. - Nije potrebno da vas podsećam kako imamo status neutralnih službenika. - Hajde da se držimo teme - prekide Per Okseon. - Možda takođe treba da se podsetimo kako smo kao borci za pravdu plaćeni da budemo sumnjičavi čak i onda kada za to nema potrebe. - Znači, imamo zeleno svetlo da se koncentrišemo na Alfreda Hardeberga? - upita Valander. - Pod određenim uslovima - reče Bjork. - Nisam saglasan sa Perom samo u tome da moramo biti oprezni i brižljivi. Želim da naglasim da ću svaku informaciju koja procuri van zidova ove institucije smatrati oglušavanjem o profesiju. Ne smeju se davati apsolutno nikakve informacije medijima a da se ja o tome prethodno ne informišem. - To smo shvatili - reče Martinson koji se do tada nije izjašnjavao. - Više me interesuje kako ćemo uspeti da pročešljamo čitavo Hardebergovo carstvo kada nas je tako malo. I kako ćemo da koordiniramo svoju istragu sa kriminalističarima iz Stokholma i Malmea? Kako ćemo sarađivati sa poreskim? Pitam se da nije možda

bolje da idemo drugim putem. - Kojim? - zapita Valander. - Da sve prepustimo policiji u Stokholmu - reče Martinson. - Posle oni sami mogu da odluče sa kojim lokalnim policijama ili institucijama žele da sarađuju. Mislim da moramo da priznamo kako smo previše sitni za ovu vrstu problema. - Ta misao je i meni sinula - reče Per Okeson. - Ali u ovako ranoj fazi, pre nego što smo uopšte sproveli osnovnu istragu, kriminalističari iz Stokholma i Malmea zauzeli bi negativan stav prema nama. Ne znam da li ste svesni da su oni još opterećeniji poslom. Ukoliko je nas premalo, onda su oni toliko u krizi sa manjkom personala da se to već približava katastrofi. Do daljeg, moraćemo da se sami nosimo sa ovim slučajem. Ali naravno da ću pokušati da utičem na kriminalističare da nam već sada priskoče u pomoć. Ko zna, možda od toga nešto i bude. Valanderu je kasnije bilo jasno kako su upravo reči Pera Okesona o beznadežnoj situaciji u državnoj policiji bile odlučujuće za donošenje opšte odluke. To je značilo koncentraciju istrage ubistva na Alfreda Hardeberga i veze koje su postojale sa Larsom Bormanon i mrtvim advokatima. Sem toga, bili su upućeni na sebe same. Bez svake sumnje, istadska policija često se bavila različitim oblicima privrednog kriminala. Ali ovo je bilo mnogo veće od svega na šta su ranije naišli i naravno da takođe nisu bili sigurni da li je privredni kriminal ležao iza smrti dva advokata. Drugim rečima, tražili su odgovor na pitanje za čime su zapravo tragali. Kada je Valander nekoliko večeri kasnije napisao pismo Baibi Lijepa i ispričao joj o „tajnom pismu”, kako je nazivao istragu, i pošto se poslužio rečnikom da pronađe korektan engleski prevod, opisao je operaciju kao bezglavu. Znao je da su i njegove kolege baš kao on bile nameračene da pronađu rešenje. U svakoj policijskoj stanici postoje lovci, bio je napisao. Kada hajka krene, rog se retko ili nikada ne oglašava, ali ipak povremeno uhvatimo lisicu za kojom smo krenuli. Bez nas švedski kokošinjci odavno bi bili opustošeni i rastureni; u njima bi se samo još moglo naći okrvavljeno perje koje bi naokolo raznosio vetar. Drugim rečima, dali su se na posao puni entuzijazma. Bjork je skinuo katanac sa fioke u kojoj je držao liste sa prekovremenim satima. U nastavku, stalno je opominjao da napolje ne sme da procuri nikakva informacija. Per Okeson je skinuo svoj sako, olabavio uvek korektno zavezanu kravatu i time postao ravnopravan saradnik sa drugima, iako naravno nikada nije olabavio svoj autoritet vođe operacije koja je bila na putu da se pokrene. Ali Valander je mogao da oseti da je on bio taj koji je odlučivao i to ga je u

međuvremenu prožimalo zadovoljstvom. Kroz neočekivane okolnosti i pažnju od strane svojih kolega koju jedva da je zaslužio, pružena mu je prilika da okaje nešto od svoje krivice posle oglušivanja o poverenje Stena Torstensona u Skagenu onda kada ga je ovaj zamolio za pomoć. Sada dok je tragao za ubicama dvojice advokata, istovremeno je tragao za mogućnošću pomirenja s tim osećanjem. Onomad bejaše toliko okupiran svojom privatnom bedom da ne ču poziv Stena Torstensena u pomoć i nije dozvolio da mu prodre kroz dobro zabarikadiranu egoističnu utučenost. Nekom prilikom, u to vreme, takođe je napisao pismo Baibi koje joj nikada nije poslao. U njemu je pokušao da joj obrazloži, a time i sebi, šta je prošle godine u stvari značilo ubiti jednu osobu, sada kada je osećao i krivicu za smrt Stena Torstensona, odnosno za uskraćivanje njegovog apela za pomoć. Zaključak za koji mu se činilo da ga je doneo, bio je da je smrt Stena Torstensona počela da ga pritiska više od prošlogodišnjih događaja na maglom prekrivenom vojnom poligonu u okruženju nevidljivih ovaca. Njegova muka nije bila i spolja vidljiva. U trpezariji kolege su između sebe komentarisale Valanderov povratak i ozdravljenje i smatrale jednako zaprepašćujućim da je toliko dugo ležao paralizovan na nosilima da bi se odjednom podigao čim ga je kriminalistički tim pozvao. Martinson koji ponekada nije mogao a da ne bude ciničan, rekao je: - Ono što je Kurtu potrebno je jedno propisno ubistvo. Nikakvo nervozno, trapavo izvedeno ubistvo u nehatu. Dva mrtva advokata, jedna mina u bašti i azijatska mešavina eksploziva u rezervoaru automobila, to je bio njegov recept za ozdravljenje. Niko nije sumnjao da je u onome što je Martinson rekao bilo izvesne istine. Bilo im je potrebno nedelju dana da detaljno isplaniraju istragu. U to vreme ni Valander ni njegove kolege nisu spavali više od prosečno pet sati noću. Posle toga su se te famozne nedelje takođe prisećali kao vremena u kome su dokazali kako i jedan mali miš, kada je to potrebno, i te kako može da zariče. Čak ni Per Okeson, koji se retko dao impresionirati, nije mogao a da ne pokaže svoju inače nepostojeću mržnju prema onome što je policija otkrila. - To apsolutno ne sme da procuri u javnost - reče on jedne kasne večeri Valanderu čim su izašli iz policijske stanice da bi se nadisali svežeg vazduha i oterali umor. Valander u prvom trenutku nije shvatao šta je ovaj mislio. - Ukoliko ovo izađe napolje, uprava državne policije i ministarstvo za pravdu imenovaće komisiju koja će pravovremeno voditi nečemu što se naziva „Predstavljanje istadskog modela javnosti: kako se sa minimalnim resursima postižu

veliki rezultati”. Time će pokušati da dokažu kako u švedskoj policiji uopšte nema manjka personala. Čak će nas iskoristiti da ubede ostale kako ima previše policajaca. Toliko mnogo da preprečavamo jedni drugima put i zbog toga rasipamo novac i doprinosimo sve goroj statistici rešenih zločina. - Još uvek nismo postigli nikakve rezultate - odgovorio je začuđeno Valander. - Pričam o upravi državne policije - rekao je Per Okeson. - Pričam o zagonetnom svetu političara u kome se iza neprekidne bujice reči ne radi zapravo ništa drugo sem hvatanja zjala i čupanja krilaca. U kome se svake večeri ide u krevet s molitvom da će narednog dana biti moguće pretvoriti vodu u vino. Ne pričam o tome da smo već saznali ko je ubio ona dva advokata. Pričam o činjenici da već sada znamo kako Alfred Hardeberg nije onaj građanin, uzdignut van svih sumnji, kojim smo ga do sada smatrali. To je takođe bilo sasvim tačno. Tokom te grozničave nedelje, uspeli su da naprave dokumentaciju imperije Alfreda Hardeberga koja naravno nije bila sasvim kompletna, ali su ipak mogli da vide šupljine, crne rupe kao jasne indicije da nisu smeli da ispuste iz vida čoveka iz zamka Farnholm. Dok su Okeson i Valander te večeri stajali ispred policijske stanice, tačnije rečeno večeri 14. novembra, stigli su toliko daleko da su mislili kako su mogli da izvuku izvesne zaključke. Prva faza je bila okončana, hajka je bila u toku, nijedna informacija nije procurila i počeli su da naziru sliku jednog zapanjujućeg poslovnog carstva u kome su Lars Borman, i pre svega Gustaf Torstenson, sigurno otkrili nešto što nikako nisu smeli da vide. Pitanje je samo bilo šta. Posao je bio vrlo hektičan. Ali Valander je odlično organizovao trupe i nije ni sam oklevao da se lati najdosadnijih, i kako se često pokazalo, najmanje interesantnih dužnosti. Prošli su kroz biografiju Alfreda Hardeberga, od momenta kada se rodio kao Alfred Hanson, sin trgovca drvenom građom iz Vimerbija, koji je sem toga bio alkoholičar, do sadašnjeg vremena u kome je držao u rukama ogroman svežanj ključeva kompanija koje su kako u zemlji, tako i u inostranstvu, obrtale milijarde kruna. Negde tokom mukotrpnog rada koji se sastojao u čitanju godišnjih izveštaja preduzeća i završnih obračuna, deklaracija i izveštaja o deonicama, Svedberg je izjavio: - Jednostavno nije moguće da čovek koji toliko toga poseduje može biti pošten. Ali na kraju je Sven Niberg, mrzovoljni i razdražljivi forenzičar, bio taj koji im je dao neophodnu informaciju. Bila je to, kako se to često događalo, prava slučajnost da se spotakao o malu naprslinu u lepo uglačanom zidu Alfreda Hardeberga, jedva

vidljivu anomaliju koja im je bila neophodna. I da Valander, uprkos svom umoru, nije obratio pažnju na komentar kojeg je Niberg odvalio baš kada su se spremali da napuste Valanderovu kancelariju jedne kasne večeri, onda bi im ta prilika najverovatnije sasvim izmakla. Bližila se ponoć te srede i Valander je bio nagnut nad još jednim od izveštaja koje je An-Brit Heglund sačinila o imovini Alfreda Hardeberga, kada je na vrata pokucao Niberg. Niberg nije bio diskretan čovek; gacao je po policijskoj stanici i lupao na vrata kao da je najavljivao hapšenje u trenutku kada je samo želeo da priča sa nekim od drugih policajaca. Baš te večeri imao je preliminarne rezultate svojih i ostalih forenzičarskih laboratorijskih testova mine iz bašte gospođe Duner kao i Valanderovog automobila koji je eksplodirao. - Pretpostavljam da želiš odmah da saznaš rezultate - rekao je dok se spuštao u Valanderovu pohabanu stolicu za posetioce. - Šta imaš? - bio je pitao Valander i pogledao u Niberga svojim zakrvavljenim očima. - Ništa - odgovorio je Niberg. - Ništa? - Čuo si šta sam rekao - odgovorio je iznervirano Niberg. - I to je nekakav rezultat. Ne može da se odredi gde je mina bila fabrikovana. Mislimo da je belgijska i da ju je eventualno proizvela kompanija koja se naziva Pudr Reuni d Belžik, kako god da se to pravilno izgovara. Na to ukazuje eksplozivna materija. Sem toga, nismo pronašli geler. Mina je znači imala efekat samo ravno nagore. To ukazuje na to da je bila belgijske proizvodnje. Međutim, može poticati i odnekle drugde. Što se tiče tvog automobila, ne možemo da utvrdimo da li se nešto nalazilo u rezervoaru. Drugim rečima, ne možemo ništa reći sa sigurnošću. Rezultati su time ravni nuli. - Verujem ti - rekao je Valander dok je među hrpom papira tražio beleške o onome što je želeo da pita Niberga. - Što se tiče italijanskog pištolja Bernadelina, ni tu ne znamo ništa više - nastavio je Niberg dok je Valander pravio zabeleške. - Nijedan nije prijavljen kao ukraden. Oni koji su zavedeni kao vlasnici tog modela mogli su da nam pokažu svoje oružje. Sada ti i Per Okeson možete da odlučite da li da ih testiramo. - Misliš da se to isplati? - pitao je Valander. - I da i ne - odgovorio je Niberg. - Lično mislim da bi trebalo da proverimo krađu Smit&Vesona pre nego što krenemo da testiramo Bernadeline. Za to je potrebno

nekoliko dodatnih dana. - Učini kao što si rekao - kazao je Valander i potom sebi nešto notirao. Onda su nastavili da prelaze kroz Nibergove tačke. - Nismo pronašli nikakve otiske prstiju u advokatskoj kancelariji - rekao je Niberg. - Ko god je ubio Stena Torstensona, nije prislonio palac na prozorsko okno. Ni proučavanje pretećih pisama Larsa Bormana nije dalo nikakve rezultate. Sem da je sigurno u pitanju njegov rukopis. Svedberg je pričao sa oboje njegove dece. - Šta su rekli o načinu izražavanja? - pitao je Valander. - Zaboravio sam da pitam Svedberga o tome. - Kakvom načinu izražavanja? - Pisma su bila čudno napisana. - Zar Svedberg nije na nekome od sastanaka napomenuo da je Lars Borman bio disleksičan? Valander se namrštio. - Ne sećam se da sam to čuo. - Možda si u to vreme bio otišao po kafu. - Možda, ali pričaću sa Svedbergom. Šta još imaš? - Bio sam napolju i prčkao po automobilu Gustafa Torstensona - rekao je Niberg. Ni tamo nisam pronašao otiske prstiju. Pregledao sam paljenje i gepek. Takođe sam pričao sa patologom iz Malmea. Obojica smo saglasni kako smrtonosan udarac u vrat nije dobio od sudaranja sa krovom automobila. To znači da ga je neko udario sopstvenom rukom. Mora da se nalazio van automobila kada se to desilo. Ukoliko neko nije sedeo na zadnjem sedištu. - Mislio sam o tome - rekao je Valander. - Najverovatnije je da se negde zaustavio i izašao napolje. Neko mu je prišao s leđa i udario ga. Potom je inscenirana automobilska nesreća. Ali zašto se zaustavio u magli? Zašto je izašao? - Na to ne mogu da odgovorim - rekao je Niberg. Valander je odložio olovku i zavalio se u stolicu. Bolela su ga leđa i razmišljao je kako bi morao da ide kući da odspava. - Jedina neobična stvar koju smo pronašli u automobilu bila je jedna plastična vrećica koja se proizvodi u Francuskoj - rekao je Niberg. - Šta je bilo u njoj? - Ništa.

- Zašto je onda neobična? Niberg je slegnuo ramenima i ustao sa stolice. - Video sam nekom prilikom jednu sličnu. Pre četiri godine. Kada sam bio na studijskoj poseti bolnici u Lundu. - U bolnici? - Imam dobro pamćenje. Bila je slična. - Čemu je služila? Niberg se već bio uhvatio za kvaku. - Kako bih ja to mogao da znam? - rekao je - Ali ona plastična vrećica koja se nalazila u gepeku Torstensonovog automobila bila je sasvim sterilna. Toliko sterilna koliko to samo može biti vrećica u kojoj se nikada ništa nije nalazilo. Niberg je otišao. Valander je mogao da čuje odjek njegovih trapavih koraka kako zamiru u hodniku. Zatim je doveo u red gomilu papira i ustao da ode kući. Ali dok je stajao sa jaknom u rukama, odjednom se zamislio. Bilo je nečega što je Niberg rekao baš pre nego što je napustio sobu. Nešto u vezi s plastičnom vrećicom. Zatim je uvideo šta je to bilo i seo je na stolicu sa jaknom u rukama. „To se ne slaže”, pomislio je. „Zašto bi u gepeku Gustafa Torstensona ležala nikada neupotrebljena sterilna plastična vrećica? Prazna, očigledno specijalna vrećica. Postojao je samo jedan razuman odgovor. Kada je Gustaf Torstenson napustio zamak Farnholm, vrećica nije bila prazna. Imala je sadržaj. Što je u drugu ruku značilo da je u pitanju bila sasvim druga vrećica koja je bila zamenjena i to na putu kroz maglu. Onda kada je Gustaf Torstenson napustio automobil i bio ubijen.” Valander je pogledao na sat. Bila je skoro ponoć. Sačekao je petnaest minuta. Onda je nazvao Niberga na kućni broj. - Šta je sada do đavola? - reče Niberg kada je prepoznao Valanderov glas. - Vrati se ovamo i to odmah - reče Valander. Bio je spreman na Nibergov napad besa, ali ovaj ne reče ništa već samo spusti slušalicu. Niberg je ponovo kročio u Valanderovu kancelariju u dvadeset do jedan.

11. Noćni razgovor sa Nibergom bio je za Valandera odlučujući. Pomislio je kako je iznova bilo potvrđeno da su komplikovani slučajevi često doživljavali renesansu u neočekivanim trenucima. Mnoge Valanderove kolege su zbog toga to videle kao potvrdu da čak i policajac može imati malo sreće u pronalaženju izlaza iz ćorsokaka. Valander je pak u sebi mislio da je sve to pre dokazivalo da je Ridberg imao pravo kada je tvrdio kako marljiv policajac uvek mora da sluša svoju intuiciju, ne gubeći naravno svoju sposobnost kritičkog prosuđivanja. Znao je, nemajući dokaze za to, da je plastična kesica iz havarisanog automobila Gustafa Torstensona bila veoma važna. Iako je bio umoran, osećao je kako nije mogao da čeka do sutra da bi dobio potvrdu za svoje sumnje. Zato je i nazvao Svena Niberga koji je sada ponovo ušao na njegova vrata. Očekivani napad srdžbe hirovitog Niberga izostao je. Jednostavno je seo na stolicu za posetioce i Valander je sa iznenađenjem primetio kako je ovaj ispod mantila nosio pidžamu. Na noge je bio navukao par gumenih čizama. - Sigurno si odmah otišao u krevet - reče Valander. - Da sam to znao, ne bih te zvao. - Da li time želiš da kažeš kako si me ovamo dovukao bez potrebe? Valander je odmahnuo glavom. - Reč je o onoj plastičnoj vrećici. Želim da mi ispričaš o njoj. - Nemam ništa drugo da kažem do ono što već jesam - odgovori ljubopitljivo Niberg. Valander je seo iza svog pisaćeg stola netremice gledajući u Niberga. Znao je da Niberg nije bio samo vešt forenzičar već i neko ko je posedovao veliku maštu i neverovatno dobru memoriju. - Rekao si kako si nekom prilikom video sličnu vrećicu - reče. - Ne sličnu, već identičnu - reče Niberg. - To mora da znači kako je specijalna - reče Valander. - Da li možeš da mi je opišeš? - Zar nije bolje da je donesem? - pitao se Niberg. - Idemo da je zajedno pogledamo - reče Valander i ustade od stola. Koračali su hodnikom puste policijske stanice. Odnekud se čuo radio. Niberg je otključao sobu u kojoj je policija čuvala dokazni materijal iz aktuelnih istraga.

Plastična vrećica je stajala na jednoj od polica. Niberg ju je podigao i pružio Valanderu. Bila je četvrtasta i Valandera je podsećala na kesu za hlađenje. Stavio ju je na sto i pokušao da skine čep. - Dobro je zašrafljen - reče Niberg. - Sem toga, očigledno je da je vrećica vakuumska. Ovde sa strane nalazi se prozorče. Čemu služi, pojma nemam, ali nagađam kako je sa unutrašnje strane montiran termostat. - Video si sličnu u bolnici u Lundu - reče Valander ne skidajući pogled sa vrećice. - Da li možeš da se setiš gde? Na kojem odeljenju? - Bila je u pokretu - odgovori Niberg. Valander ga je upitno pogledao. - Nalazila se u hodniku ispred operacione sale - nastavi Niberg. - Nosila ju je neka sestra. Sećam se da joj se žurilo. - Ne sećaš se ničeg drugog? - Ničeg. Vratili su se nazad u Valanderovu kancelariju. - Mene podseća na kesu za hlađenje - reče Valander. - Mislim da to i jeste - odgovori Niberg. - Možda za krv. - Želim da to saznaš - reče Valander. - Želim da znam šta je ta plastična vrećica tražila u automobilu Gustafa Torstensona one večeri kad je preminuo. Kada su se ponovo obreli u Valanderovoj kancelariji, počeo je da misli o nečemu što je Niberg izgovorio ranije u toku večeri. - Rekao si da je proizvedena u Francuskoj? - Na ručki je stajalo napisano Made in France. - To mi je promaklo. - Na onoj koju sam video u Lundu, tekst je bio razgovetniji - reče Niberg. - Mislim da može da ti se oprosti. Valander je ponovo seo na stolicu a Niberg je ostao da stoji. - Možda grešim - reče Valander. - Ali doživljavam postojanje ove plastične vrećice u automobilu Gustafa Torstensona kao čudno. Šta je tu tražila? Siguran si da je neupotrebljena? - Kada sam odvrnuo čep, otkrio sam da je bila prvi put otvorena otkako je napustila fabriku u kojoj je proizvedena. Želiš li da ti objasnim kako to znam?

- Zadovoljavam se time što si siguran - reče Valander. - Uostalom, najverovatnije ne bih ništa razumeo. - Jasno mi je da misliš kako je ta vrećica od velikog značaja - reče Niberg. - Ali to što sam pronašao neočekivani predmet u slupanim kolima nije tako neobično. - U ovom slučaju ne možemo sebi da pruištimo previđanje nijednog jedinog detalja - reče Valander. - To ne možemo valjda nikada - odgovori začuđeno Niberg. Valander je ustao sa stolice. - Hvala ti što si došao - reče. - Rado bih već sutra da dobijem odgovor na pitanje za šta se koristi ovakva plastična vrećica. Rastali su se ispred policijske stanice. Valander se odvezao kući gde je, pre nego što je otišao na spavanje, u kuhinji pojeo nekoliko sendviča. Nije dugo mogao da zaspi i prevrtao se pre nego što je ponovo ustao i vratio se u kuhinju. Ne paleći svetlo, seo je za sto. Svetlost ulične svetiljke pretvarala je kuhinju u neobičan svet senki. Bio je nespokojan i nestrpljiv. Istragu su odlikovale mnoge labave veze. Čak iako je u međuvremenu doneo odluku o putu koji će slediti, nije bio siguran u ispravnost svoje odluke. Da li im je promaklo nešto značajno? Ponovo se vratio na onaj dan kad mu je Sten Torstenson prišao na Jilandskoj obali. I dalje mu se činilo da je mogao da se seti čitavog njihovog razgovora. Ipak se pitao da li se možda desilo da nije sasvim razumeo pravu poruku Stena Torstensona; kao da se iza njegovih reči nalazio nekakav drugačiji sadržaj. Kada je naposletku ponovo otišao u krevet, već je bilo prošlo četiri. Napolju je počeo da duva vetar i temperatura se spustila. Zadrhtao je kada se zavukao pod pokrivač. Činilo mu se da se nije pomakao ni korak unapred. Takođe mu nije pošlo za rukom da samog sebe ubedi da bude strpljiv. Ono što je zahtevao od svojih kolega nije lično mogao da ispuni. Kada je Valander neposredno posle osam ušao u policijsku stanicu, vetar se razvio u pravu oluju. Na recepciji je čuo kako je tokom prepodneva postojala opasnost od orkana. Dok je išao u pravcu svoje kancelarije, pitao se da li će očev krov u Lederupu izdržati vetrove. Dugo ga je mučila griža savesti što se nije lično postarao o tome. Postojao je suviše veliki rizik da će ga nalet oluje oduvati. Seo je na stolicu misleći kako bi u svakom slučaju trebalo da nazove svog oca. Nije pričao sa njim sve od one tuče u„Sistemu”. Baš kada je krenuo rukom prema slušalici, telefon je zazvonio. - Imaš poziv - reče Eba. - Da li si primetio kako se razduvalo?

- Mogu samo da te utešim rečima kako će biti još gore - odgovori Valander. - Ko je? - Zamak Farnholm. Valander se uspravio u stolici. - Prebaci mi vezu - reče. - Zove neka gospođa vrlo neobičnog imena - reče Eba. - Predstavila se kao Dženi Lind. - Meni to zvuči kao sasvim obično ime. - Nisam rekla da je čudno, već neobično. Verovatno si čuo za veliku pevačicu Dženi Lind? - Poveži me sa njom - reče Valander. Glas koji je dopro sa one strane pripadao je mladoj ženi. „Još jedna od mnogobrojnih sekretarica”, pomisli Valander. - Komesare Valander? - Na telefonu. - Kada ste bili kod nas u poseti, zatražili ste prijem kod doktora Hardeberga. - Ja ne idem na audijencije - reče Valander malo iznervirano. - Moram da popričam sa njim u vezi s jednom istragom ubistva. - To sam već shvatila. Jutros je od doktora Hardeberga stigao telefaks u kome je najavio svoj dolazak danas po podne kao i da vas sutra može primiti. - Odakle je stigao taj telefaks? - upita Valander. - Da li je to od nekog značaja? - Inače ne bih pitao - slaga Valander. - Doktor Hardeberg se trenutno nalazi u Barseloni. - Ne želim da čekam do sutra - reče Valander. - Moram što pre da pričam sa njim. Ukoliko se vrati u Švedsku posle podne, trebalo bi da može da me primi u toku večeri. - Nema nikakve sastanke zakazane za večeras - reče Dženi Lind. - Ali pre nego što vam dam odgovor, prethodno moram da kontaktiram s njim u Barseloni. - Učinite kako mislite - reče Valander. - Poručite mu da će večeras u sedam dobiti posetu iz policije. - S time ne mogu da se saglasim. Doktor Haderberg uvek lično odlučuje o svojim posetama.

- Ne i u ovom slučaju - reče Valander. - Dolazimo u sedam sati. - Komesar Valander neće biti sam? - Baš tako. - Da li smem da zamolim za ime te osobe? - Možete, ali ga nećete dobiti. Biće to neko od kolega iz istadske policijske stanice. - Kontaktiraću sa doktorom Hardebergom - reče Dženi Lind. - Takođe vam mora biti jasno da on ponekad kratkoročno menja svoje planove. Neki put je prinuđen da pre nego što dođe kući otputuje negde drugde. - To ne smem da dozvolim - reče Valander i pomisli kako je najverovatnije time prešao granice svojih ovlašćenja. - Moram da priznam kako me začuđujete - reče Dženi Lind. - Da li jedan policajac zaista može da odlučuje o postupcima doktora Hardeberga? Valander je nastavio da prekoračuje svoja ovlašćenja. - Ukoliko obavim razgovor sa nekim od tužilaca, on od njega to može da zahteva reče Valander. U istom trenutku shvatio je svoju grešku. Odlučili su da se kreću oprezno. Alfred Hardeberg je trebalo da odgovori na pitanja, ali je jednako važno bilo da bude ubeđen da je njihovo interesovanje za njega bilo samo rutinske prirode. Smesta je pokušao da izgladi sve što je izgovorio. - Doktor Hardeberg naravno nije osumnjičen ni za šta ilegalne prirode - reče. Jednostavno moramo, zbog prirode istrage, hitno da porazgovaramo sa njim. Ubeđen sam kako jedna tako uticajna ličnost rado pomaže policiji u rešavanju teškog zločina. - Kontaktiraću sa njim - ponovi Dženi Lind. - Zahvalan sam vam na pozivu - reče Valander i prekinu razgovor. Na um mu je pala jedna misao. Uz Ebinu pomoć pronašao je Martinsona i zamolio ga da dođe. - Alfred Hardeberg se oglasio - reče. - Nalazi se u Barseloni i na putu je ka kući. Mislio sam da povedem An-Brit i da se večeras odvezem tamo. - Ona je kod kuće i neguje bolesno dete - reče Martinson. - Upravo me je nazvala. - U tom slučaju ti možeš sa mnom - reče Valander.

- Više nego rado. Želim da vidim taj akvarijum sa zlatnim peskom. - Tu ima još nešto - nastavi Valander. - Šta znaš o avionima? - Ne mnogo. - Nešto mi je palo na pamet - reče Valander. - Alfred Hardeberg ima sopstveni džet. Jedan galfstrim, šta god da to značilo. Ali ta letilica mora biti negde registrovana. Mora da postoji lista koja pokazuje kada putuje i gde putuje. - Ako ništa drugo, sigurno ima par pilota - reče Martinson. - Istražiću to. - Daj to nekome drugom - reče Valander. - Imaš važnije stvari na grbači. - An-Brit može da telefonira od kuće - reče Martinson. - Mislim da će joj biti drago da učini nešto korisno. - Od nje može postati odlična policajka - reče Valander. - Čovek može uvek da se nada - odgovori Martinson. - Ali, iskreno govoreći, to ne možemo znati. Sve što znamo je da je imala odličan prosek na Akademiji. - Imaš pravo - reče Valander. - U školi je lako imitirati stvarnost. Čim je Martinson napustio prostoriju, Valander je zaseo da se pripremi za sastanak istražnog tima zakazan za devet sati. Čim se tog jutra probudio, misli o labavim krajevima od prethodne noći i dalje su živele u njegovoj svesti. Odlučio je da što hitnije pokuša da otpiše sve što nije bilo od direktnog značaja za istragu. Ukoliko se kasnije bude pokazalo da je trag za koji su se odlučili da ga slede bio pogrešan, i dalje su postojali oni labavi krajevi. Ali tek u tom slučaju dopustili bi da njima budu vođeni. Valander je sklonio sve papire sa svog stola i umesto njih stavio prazan arak papira. Mnogo godina ranije, Ridberg ga je naučio načinu tretiranja aktuelne istrage novim očima. Moramo stalno da menjamo uglove posmatranja, rekao je Ridberg. U suprotnom, sva naša razmatranja mogu postati besmislena. Bez obzira na stepen komplikovanosti slučaja, mora postojati mogućnost kako je opisati jednom detetu. Moramo da gledamo na stvari jednostavno a da ih ne banalizujemo. Valander je napisao: bio jednom jedan stari advokat koji je posetio jednog bogatog čoveka u nekom zamku. Na putu prema kući neko ga je ubio i pokušao da nas ubedi kako je to bila saobraćajna nesreća. Ubrzo zatim, neko ubija njegovog sina u kancelariji. On je tek bio počeo da sumnja da nije bilo saobraćajne nesreće. Potražio me je da zatraži pomoć. U najvećoj tajnosti dolazi u Dansku, uprkos tome što je njegova sekretarica bila obaveštena kako se nalazio u Finskoj. Odande je takođe primila razglednicu. Nekoliko dana kasnije, neko zakopava minu u bašti sekretarice

oba advokata. Dok putujemo za Helsinborg, jedna savesna policajka iz Istada otkriva kako nju i mene prati neki automobil. Advokatska kancelarija je primila preteće pismo od jednog skupštinskog revizora koji je kasnije izvršio samoubistvo time što se obesio negde izvan Malmea. Iako je verovatno da je i on bio ubijen. Isto onako kako je saobraćajna nesreća bila aranžirana kao samoubistvo. Svi ti događaji su povezani, ali nema nikakvog raspoloživog objašnjenja. Ništa nije bilo ukradeno, nisu mogle da se otkriju nikakve ljubavne afere niti motiv ljubomore. Sve što postoji je jedna neobična plastična vrećica. I sve počinje ponovo ispočetka. Bio jednom jedan stari advokat koji je posetio jednog bogatog čoveka u njegovom zamku. Valander je odložio olovku. „Alfred Hardeberg”, pomislio je. „Jedan od modernih vitezova u svili. Jedan od onih koji su se nalazili u pozadini, u svačijoj pozadini. Koji je leteo po svetu i obavljao svoje teško dokučive poslove kao da je u pitanju bio nekakav ritual čija pravila su znali samo upućeni.” Pročitao je ono što je zapisao. Iako su reči bile transparentne, među njima nije bilo ničega što je bacalo novu svetlost na istragu. Najmanje je postojalo nešto što bi ukazivalo na to da je Alfred Hardeberg zaista mogao biti umešan. „Tu mora imati nečega velikog”, mislio je Valander. „Ukoliko je ono što mislim tačno, da je on zaista taj koji stoji iza svega što se dogodilo, onda mora biti da je Gustaf Torstenson, baš kao i Lars Borman, otkrio nešto što je ugrožavalo čitavu njegovu imperiju. Sten Torstenson najverovatnije nije imao pojma šta je to bilo. Ali, potražio me je, sumnjao je da ga prate, što se kasnije pokazalo tačnim. A oni nisu mogli da rizikuju da podeli svoje saznanje sa nekim. Takođe nisu mogli da rizikuju mogućnost da je i Berta Duner nešto znala. Mora da je u pitanju nešto vrlo krupno”, ponovo je pomislio. „Nešto vrlo krupno, što možda staje u plastičnu kesicu koja podseća na kesu za hlađenje.” Valander je otišao po kafu. Zatim se ponovo vratio u svoju kancelariju i pozvao svog oca. - Napolju je oluja - reče Valander. - Postoji opasnost da ti odleti krov. - Tome se već unapred radujem - reče otac. - Čemu se raduješ? - Da doživim kako mi krov leprša iznad njiva poput ptičjeg krila. To još nikada nisam doživeo. - Trebalo je davno da ga okrpim - reče Valander. - Ali uradiću to pre nego što dođe zima.

- O tome imam posebno mišljenje - reče otac. - To bi podrazumevalo da dođeš ovamo. - Odvojiću vremena - reče Valander. - Da li si promislio o onome što se desilo u Simirishamnu? - O čemu je to trebalo da promislim? - upita otac. - Učinio sam jedinu ispravnu stvar. - Zabranjeno je potući se tek tako - odgovori Valander. - Ne nameravam da platim nikakvu odštetu - reče otac. - Radije ću u zatvor. - To ne dolazi u obzir - reče Valander. - Nazvaću te večeras da čujem kako je prošlo sa krovom. Može doći do orkanskog vetra. - Možda bi trebalo da se popnem na dimnjak - reče otac. - Zašto bi, za ime Boga, uradio tako nešto? - Da bih dobio besplatan let. - Poginućeš. Zar Gertruda nije kod kuće? - Povešću je sa sobom - reče otac i prekide vezu. Valander je ostao da sedi sa slušalicom u ruci. U tom trenutku, u sobu je ušao Bjork. - Ako nameravaš da telefoniraš, pričekaću. Valander je spustio slušalicu. - Od Martinsona sam čuo da je Alfired Hardeberg pokazao znake života - reče Bjork. Valander je čekao na nastavak koji nije usledio. - Da li je to bilo pitanje? - reče. - U tom slučaju mogu da potvrdim kako je Martinson u pravu. Sem što Hardeberg nije lično nazvao. Nalazi se u Barseloni i očekuju ga da dođe kući tokom dana. Zatražio sam da se sastanem sa njim još večeras. Valander je primetio kako je Bjork bio uzrujan. - Martinson je rekao da će ići s tobom - reče Bjork. - Pitanje je da li je to zgodno. - Zašto ne bi bilo? - zapanjeno upita Valander. - Ne mislim da je Martinson neprimeren - reče Bjork. - Mislio sam da ja odem s tobom. - Zašto?

- Doktor Hardeberg ipak nije bilo ko. - Nisi toliko upućen u istragu kao Martinson i ja. Ne idemo u zamak Farnholm da bismo nekome odali počast. - Kada bih pošao s tobom, to bi možda imalo smirujuć efekat, o čemu smo se ranije bili dogovorili. Doktora Hardeberga ne treba uzrujavati. Valander je razmislio pre nego što je odgovorio. Iako je na svoje nerviranje ustanovio kako je Bjork želeo da pođe sa njim ne bi li se uverio kako se Valander neće poneti na način koji se prema njegovom mišljenju ne može smatrati primerenim ponašanju jednog policajca, Bjork je ipak imao pravo u tome da Hardeberg ne bi trebalo da se zabrine zbog njihovog interesovanja. - Potpuno razumem tvoj način razmišljanja - reče. - Ali tako nešto može izazvati upravo suprotan efekat. Prisutnost šefa policije može prouzrokovati nervozu pri običnom rutinskom ispitivanju. - Samo sam želeo da izložim svoje razmišljanje - reče Bjork. - Martinson je sasvim dovoljan - odgovori Valander i podiže se. - Mislim da nam upravo počinje sastanak. Na putu do sobe za sastanke, Valander je razmišljao kako bi već jednom trebalo da nauči da bude iskren. Trebalo je da Bjorku kaže onako kako jeste, da nije želeo da ga ima uz sebe i da nije mogao da prihvati njegovu poniznost pred Alfredom Hardebergom. U Bjorkovom ponašanju razaznao je nešto od svih tih uticaja moći o kojima ranije jedva da je razmišljao. Ipak mu je bilo jasno da je takva vrsta ponašanja prožimala čitavo društvo. Uvek je postojao neko gore ko je diktirao uslove i izgovarao neizgovoreno za one koji su se nalazili dole. Sećao se radnika koji su, dok je još bio dete, stajali sa kapama u rukama dok bi neko ko je odlučivao o njihovim životima prolazio pored njih. Pomislio je na svoga oca koji je povijenih leđa stajao ispred vitezova u svili. Shvatio je kako je kapa i dalje ostala u tim rukama, iako je danas bila nevidljiva. „I ja imam kapu u ruci”, pomisli Valander. „Ponekad čak i ne primećujem da je držim.” Okupili su se za stolom sobe za sastanke. Svedberg je snuždeno reagovao na predlog o novim policijskim uniformama koje su se delile po stanicama širom zemlje. - Hoćeš da vidiš kako ćemo ubuduće izgledati? - upita Svedberg. - Mi nikada ne nosimo uniforme - odgovori Valander i sede za sto. - An-Brit nije tako negativna kao mi ostali - reče Svedberg. - Čak misli kako nove

uniforme mogu biti lepe. Bjork je seo na svoje mesto i lupio je dlanovima o sto u znak da je sastanak trebalo da počne. - Ovoga jutra Per nije sa nama - reče. - Pokušaće da namami u klopku blizance pljačkaše od prošle godine. - Koje blizance? - upita Valander. - Da li je nekome moglo da promakne kako su Handels banku opljačkala dva muškarca za koje se kasnije ispostavilo da su bili blizanci? - Nisam bio tu prošle godine - odgovori Valander. - Sasvim mi je izmaklo. - Na kraju smo ih uhapsili - reče Martinson. - Temeljno su se školovali na jednom od najprominentnijih ekonomskih fakulteta u zemlji. Bio im je potreban početni kapital za realizaciju svojih ideja. Razmišljali su o tome da naprave plutajući Samerlend koji bi mogao da se kreće duž obale. - Ideja uopšte nije tako glupava - reče Svedberg zamišljeno i počeša se po ćeli. Valander se osvrnuo oko sebe. - Alfred Hardeberg je nazvao - reče. - Večeras idem u zamak Farnholm i vodim sa sobom Martinsona. Postoji mali rizik da će mu se putni planovi promeniti, ali stavio sam do znanja kako naše strpljenje ima granica. - Zar ga to ne može učiniti sumnjičavim? - upita Svedberg. - Sve vreme sam naglašavao kako je reč o rutinskom razgovoru - reče Valander. Uprkos svemu, Gustaf Torstenson ga je posetio one večeri kad je preminuo. - Bilo je krajnje vreme - reče Martinson. - Ipak moramo dobro da promislimo o tome o čemu ćemo sa njim razgovarati. - Imamo čitav dan pred sobom - reče Valander. - Dobićemo potvrdu iz zamka da zaista dolazi. - Gde je ovog puta? - zaintrigira se Martinson. - U Barseloni - reče Valander. - On tamo poseduje popriličan broj nekretnina - priseti se Svedberg. - Sem toga ima svoje interese i u izgradnji turističkih sela van Marbelje. Svi ti projekti izvode se od strane firme Kasako. Negde sam video njihov prospekt sa akcijama. Ukoliko me pamćenje ne vara, o svim poslovima stara se nekakva banka u Makau, gde god da to bilo. - To ne znam - reče Valander. - Ali to sada nije bitno.

- Južno od Hong Konga - reče Martinson. - Neko izgleda loše vlada geografijom? Valander je sebi usuo čašu vode i sastanak je krenuo svojim rutinskim tokom. Jedan za drugim izveštavali su o svemu što se izdešavalo otkako su se poslednji put sastali, svako o svom dobijenom zadatku. Martinson je preneo nekoliko poruka od AnBrit Heglund. Najvažnija je bila da je narednog dana trebalo da se sretne sa decom Larsa Bormana kao i sa njegovom udovicom koja je bila u poseti Švedskoj. Kada je došao red na Valandera, počeo je tako što je krenuo da priča o plastičnoj vrećici. Ubrzo mu je bilo jasno kako je njegovim kolegama bilo teško da razumeju kako je baš taj detalj mogao da bude od velikog značaja. „Možda to nije loše”, pomislio je.„To doprinosi splašnjavanju mojih ličnih očekivanja.” Posle otprilike pola sata, razgovor je dobio pravac globalne diskusije. Neki su se saglasili sa Valanderom kako bi labavi krajevi, koji nisu smesta ukazivali na zamak Farnholm, trebalo da se odsada zapostave. - Još uvek čekamo na to šta će nam pravni eksperti iz Stokholma i Malmea reći reče Valander kada se sastanak priveo kraju. - Ono što za sada možemo da zaključimo je da ni Gustaf ni Sten Torstenson nisu bili ubijeni iz nekog od očiglednih motiva, što me navodi da mislim na pljačku ili osvetu. Moramo naravno da računamo s tim da bi nastavak traženja tragova kod klijenata koji vode ka zamku Farnholm mogao biti neplodan. Ali odsada ćemo se pre svega koncentrisati na Larsa Bormana i Alfreda Hardeberga. I možemo da se nadamo da će An-Brit izvući nešto korisno iz razgovora sa udovicom i decom. - Da li će moći to da odradi? - zapita se Svedberg. - Zašto ne bi? - reče začuđeno Valander. - Prilično je neiskusna - reče Svedberg. - Samo sam postavio jedno obično pitanje. - Ja lično mislim kako će obaviti izvanredan posao - reče Valander. - Ukoliko nema ničega drugog, mislim da je vreme da se rastajemo. Valander se vratio u svoju kancelariju. Neko vreme je stajao kod prozora nesposoban da o bilo čemu razmišlja. Zatim je seo za sto i ponovo počeo da prolazi kroz čitav materijal. Nije razumeo mnogo toga. Najzamršenije poslovne aktivnosti kako se jedna kompanija neprimetno transformisala u drugu, komplikovanu igru sa deonicama i menicama - davale su mu osećaj da se nalazio u svetu u kojem nije poznavao vladajuće zakone. Povremeno je prekidao svoj rad da bi uhvatio Svena Niberga, ali to mu nije polazilo za rukom. Preskočio je ručak i nije izašao iz stanice

pre pola četiri. Niberg se još uvek nije bio oglasio. Valander je pretpostavljao da neće saznati čemu je služila plastična kesica pre svog odlaska u zamak Farnholm. Otišao je kroz oluju do kioska sa kebabima na Velikom trgu i tamo je jeo. Sve vreme je razmišljao o Alfredu Hardebergu. Kada se Valander vratio u policijsku stanicu, na njegovom stolu se nalazila poruka iz zamka Farnholm na kojoj je pisalo da je doktor Hardeberg bio spreman da ga primi to veče u pola osam. Izašao je u hodnik da potraži Martinsona. Morali su da se pripreme, da prođu kroz pitanja koja će postaviti kao i kroz ona koja će još neko vreme zadržati za sebe. U hodniku se sudario sa Svedbergom koji je upravo odlazio. - Moraš da nazoveš Martinsona na kućni broj - reče Svedberg. - Malopre je otišao. Nemam pojma šta se desilo. Valander se vratio do svoje kancelarije i mašio se telefona. Martinson se lično javio. - Moram da otkažem sve - reče Martinson. - Moja žena je bolesna. Ne mogu nikako da organizujem bejbisiterku. Možeš li da povedeš Svedberga? - Upravo se izgubio - odgovori Valander. - Nemam pojma gde je otišao. - Veoma mi je žao zbog svega - reče Martinson. - Naravno da treba da ostaneš kod kuće - odgovori Valander. - Već ću nekako rešiti. - Možeš da povedeš Bjorka - predloži ironično Martinson. - Sasvim si u pravu - odgovori najozbiljnije Valander. - Razmisliću o tome. Čim je spustio slušalicu, odlučio je da ode sam u zamak Farnholm. Takođe je zaključio kako je to bilo nešto čemu se otpočetka nadao. „Moja najveća slabost kao policajca je ta što najradije radim sam”, pomisli. Ali tokom godina, postajalo je sve neizvesnije da li je uopšte u pitanju bila slabost. Da bi na miru mogao da se koncentriše, smesta je napustio policijsku stanicu, seo je u automobil i odvezao se iz Istada. Oluja je divljala i vetrovi su razvili orkansku snagu. Automobil se tresao i gibao. Razbucani oblaci protrčavali su preko neba. Pitao se kako li je izdržavao očev krov tamo napolju u Lederupu. U jednom trenutku, čeznuo je za svojom operskom muzikom. Stao je kraj puta i upalio svetlo u kabini. Ali uzalud je tražio. Nigde nije mogao da pronađe nijednu od svojih starih kaseta. Tek posle mu je sinulo kako to uopšte nije bio njegov već iznajmljeni automobil. Nastavio je da se vozi ka Kristijanstadu. U mislima je pokušavao da prođe kroz ono o čemu je želeo da

popriča sa Alfredom Hardebergom. Međutim, postalo mu je jasno da se najviše iščekivao sam razgovor. U bezbrojnim izveštajima koje je imao priliku da pročita nije postojala nijedna jedina fotografija čoveka iz Farnholma a An-Brit Heglund mu je prethodno ispričala kako se ekstremno klonio fotografa. U onih nekoliko retkih prilika tokom kojih je nastupao javno, njegovi saradnici postarali su se da u njegovoj blizini nikada ne bude fotografa. U nekoj od anketa sprovedenih od strane švedske televizije, takođe se pokazalo da nije postojao nijedan arhiviran dokument u kome se pojavljivalo njegovo lice. Valander je ponovo mislio na svoju prvu posetu zamku Farnholm. Tom prilikom je naslutio da su tišina i izolovanost odlikovale ljude velikog bogatstva. Sada je sam sebi napravio malu dopunu: takođe su bili nevidljiva bića. Ljudi bez naličja u lepim okruženjima. Ispred Tomelile zgazio je zeca koji je projurio ispred farova. Zaustavio se i izašao napolje u vetrometinu koja ga je skoro oduvala. Zeka je ležao na putu i mlatarao stražnjim nožicama. Valander je tragao za kamenom kraj puta. Ali kada se vratio, zeka je već bio mrtav. Šutnuo ga je nogom s puta i nevoljno se vratio nazad u automobil. Naleti vetra bili su toliko siloviti da su zamalo iščupali vrata iz njegove ruke. Nastavio je do Tomelile u kojoj je zastao kod nekog kafića u kome je naručio jedan sendvič i šolju kafe. Bilo je petnaest do šest. Izvadio je jednu svesku i zapisao nekoliko zapinjućih pitanja. Primetio je kako je bio napet pred sastanak. Istovremeno je mozgao o apsurdnoj činjenici da se nadao kako će susresti ubicu. Sedeo je u kafiću skoro sat, stalno dopunjavao šolju kafom i pustio mašti na volju. Odjednom je shvatio da je razmišljao o Ridbergu. Zakratko, bilo mu je teško da sebi predoči njegovo lice. To ga je mnogo uplašilo. „Ako izgubim Ridberga”, pomislio je, „izgubiću svog jedinog pravog prijatelja. Bio mrtav ili ne.” Platio je i otišao. Vetar je oduvao tablu neke firme ispred kafića. Automobili su prolazili ali nije mogao da razazna ljude. Prava novembarska oluja, mislio je dok se odvozio odande. Zima vetrom provaljuje svoja vrata. Stigao je do kapija zamka u pet do pola osam. Mislio je da će ga dočekati Kurt Strem, ali niko se nije pojavio. Mračni bunker je delovao napuštenim. Kapija se beščujno otvorila. Vozio se ka zamku. Jeki reflektori obasjavali su fasadu i park. Sve je ličilo na osvetljene pozorišne kulise, na sliku stvarnosti a ne na samu stvarnost. Zaustavio se kod stepeništa zamka i ugasio motor. Kada je izašao iz automobila, otvorila su se ulazna vrata. Posrtao je od naleta vetra onda kada se već nalazio na polovini stepeništa i izgubio je svoju beležnicu. Nestala je u oluji. Zavrteo je glavom i

nastavio ka ulazu. Tamo ga je dočekala žena od nekih dvadeset i pet godina, kratke i skoro čekinjave kose. - Da li je bilo važno? - upita ga. Valander je prepoznao glas. - Ne, samo obična sveska - reče on. - Mi ćemo naravno poslati svoje ljude da je potraže - reče Dženi Lind. Valander je zurio u njene teške minđuše i neboplave pramenove na tamnoj kosi. - U njoj nema ničega - reče. Pustila ga je unutra i iza njegovih leđa, vrata su se lagano zatvorila. - Rekli ste da će neko biti sa vama? - Ispalo je drugačije. U istom trenutku, Valander je primetio dva muškarca koja su nepomično stajala u senkama velikog stepeništa koje je vodilo do gornjih spratova zamka. Setio se senki od svoje prve posete Farnholmu. Nije mogao da razazna njihova lica. U trenutku nije bio siguran da li su bili živi ili samo dva stara oklopa. - Doktor Hardeberg će odmah doći - reče Dženi Lind. - Možete ga sačekati u biblioteci. Odvela ga je do vrata s leve strane stepeništa. Valander je čuo odjek sopstvenih koraka po kamenom podu. Kada je počeo da se pita kako je bilo moguće da se žena ispred njega tako beščujno kretala, otkrio je na svoje iznenađenje da je bila bosa. - Zar nije malo hladno? - upita cimajući glavom u pravcu njenih stopala. - Postoji podno grejanje - odgovori ona ravnodušno i pusti ga unutra u biblioteku. - Potražićemo vaše papire koje je oduvao vetar - reče ona pre nego što ga je ostavila i zatvorila vrata. Valander se obreo u velikoj ovalnoj prostoriji u kojoj su zidovi bili sasvim prekriveni policama za knjige. Nasred poda, nalazio se set kožnih fotelja i jedan sto za posluživanje. Svetlost je bila prigušena i za razliku od velike prostorije sa stepeništem, pod je bio prekriven orijentalnim tepisima. Valander je stajao sasvim nepomično i osluškivao. Čudio se što nije mogao da čuje oluju. Onda je shvatio da je soba bila zvučno izolovana. Ovde je Gustaf Torstenson proveo svoje poslednje sate života. Ovde se susreo sa svojim poslodavcem kao i sa još nekoliko nepoznatih ljudi. Odavde je potom otišao do svog automobila i nije uspeo da dođe do Istada. Valander se osvrtao po sobi. Iza jednog stuba otkrio je džinovski akvarijum u

kojem su tromo plivale čudnovate ribe. Približio se staklu da vidi da li je na dnu ležao zlatni pesak. Pesak se svetlucao, ali da li je to bilo zlato, o tome nije mogao da se odluči. Nastavio je da luta po sobi. „Sigurno me posmatraju”, mislio je.„Ne vidim nikakve kamere, ali sakrivene su negde među knjigama, njihova visokorazvijena, precizna tehnika omogućava im da nesmetano snimaju pri ovako prigušenom svetlu. Ovde se sigurno nalaze i magnetofoni. Računali su s tim da ću imati nekoga sa sobom. Pustili bi nas neko vreme same ne bi li prokljuvili šta bismo eventualno imali jedan drugom da kažemo. Takođe možda ne bih smeo da previdim mogućnost da mogu da čitaju moje misli.” Valander nije čuo Hardeberga kada je ušao. Ali odjednom je znao da više nije bio sam u sobi. Kada se okrenuo, video je nekog čoveka pored jedne od masivnih kožnih fotelja. - Komesare Valander - reče čovek i osmehnu se. Posle toga, Valander je mislio kako osmeh nikada nije napuštao čoveka preplanulog. lica. Takođe ga nikada nije zaboravio. - Alfred Hardeberg - reče Valander. - Veoma sam zahvalan što ste mogli da me primite. - Svakome od nas dužnost je da pomognemo kada nam se policija obrati - reče Alfred Hardeberg. Njegov glas je bio vrlo prijatan, pomislio je Valander. Rukovali su se. Hardeberg je bio obučen u dobro skrojeno i sigurno veoma skupo štraftasto odelo. Valanderov prvi utisak bio je da je kod tog čoveka sve bilo savršeno: njegova odeća, način na koji se kretao kao i način na koji je pričao. I sve vreme, njegovo lice nije napuštao osmeh. Seli su. - Rekao sam da nam donesu čaj - reče Hardeberg ljubazno. - Nadam se da komesar pije čaj? - Rado - odgovori Valander - naročito po ovakvom vremenu. Zidovi Farnholma moraju biti veoma debeli. - Mislite zbog toga što se ne čuje vetar? - reče Hardeberg. - To je sasvim tačno. Zidovi su veoma debeli. Sazidani su da pružaju otpor i neprijateljskim vojskama i nekontrolisanim vetrovima. - Mora da je bilo veoma komplikovano sleteti - reče Valander. - Da li ste sleteli na Evered ili Sturup? - Koristim Sturup aerodrom - odgovori Hardeberg. - Odatle se može direktno izaći

sa internacionalnog terminala. Ali sletanje je prošlo bez ikakvih problema. Moji piloti odabrani su s velikom pažnjom. Iz tame se stvorila Afrikanka koju je Valander video prilikom svoje prve posete zamku. Sedeli su u tišini dok je servirala čaj. - Ovo je specijalan čaj - reče Alfred Hardeberg. Valander se prisetio nečega što je pročitao tokom prepodneva. - Pretpostavljam da dolazi s jedne od vaših plantaža - reče. Neprekidni osmejak činio je nemogućim odrediti da li je Hardeberg bio začuđen time što je Valander znao za postojanje plantaža čaja u njegovom poslovnom carstvu. - Vidim da je komesar dobro informisan - reče. - Imamo udeo u Lonros plantažama čaja u Mozambiku. - Veoma je dobar - reče Valander. - Teško mi je da zamislim šta podrazumeva praviti poslove po čitavom svetu. Sredina jednog policajca sasvim je drugačija. I za vas je taj korak jednom davno morao biti vrlo dugačak. Od Vimerbija do plantaža čaja u Africi. - Bio je veoma dugačak - odgovori Hardeberg. Valander je primetio da je Hardeberg nekom nevidljivom tačkom prekinuo njihov uvodni razgovor. Valander je odložio šoljicu čaja. Osetio se nesigurnim. Čovek koji je sedeo preko puta njega zračio je kontrolisanim ali očigledno bezgraničnim autoritetom. - Ovo će trajati vrlo kratko - reče Valander posle nekoliko minuta provedenih u tišini tokom kojih je uzalud pokušavao da čuje spoljnu oluju. - Advokat Gustaf Torstenson koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći posle posete ovom zamku bio je zapravo ubijen. Saobraćajna nesreća je aranžirana da bi maskirala ozbiljan zločin. Sem onoga ko ga je lišio života, vi ste bili jedan od poslednjih ljudi koji su ga videli živog. - Moram da priznam kako mi je čitava ta stvar nepojmljiva - reče Hardeberg. - Ko bi poželeo da ubije starog Torstensona? - To se i mi pitamo - reče Valander. - I ko bi bio spreman da to hladnokrvno maskira u saobraćajnu nesreću? - Sigurno imate nekakvu ideju. - Da - odgovori Valander. - Ali o tome ne smem ovde da pričam. - Razumem - reče Hardeberg. - Ali vama je verovatno jasno kako smo bili

prilično potreseni tim događajem. Stari Tortsenson je bio veoma poverljiv saradnik. - Stvari nisu postale ništa jednostavnijima time što je i njegov sin ubijen. Da li ste ga poznavali? - Nikada ga nisam sreo. Ali naravno da mi je poznato šta se dogodilo. Valander je osetio kako je njegova nesigurnost rasla. Hardeberg je delovao totalno ravnodušno. U normalnim situacijama Valander je prema takvoj reakciji sa sigurnošću znao da li je neka osoba lagala ili ne. Ali čovek koji je sedeo preko puta njega, čovek koji se smejao, bio je drugačiji. - Vi pravite poslove po čitavom svetu - reče Valander. - Upravljate imperijom koja obrće milijarde. Prema onome što sam mogao da shvatim, na pragu ste uvršćavanja u listu najuticajnijih svetskih kompanija. - Očekujemo da naredne godine prešišamo Kankaku sekjuritis i Pečini internešenal - reče Hardeberg. - Ukoliko nam to pođe za rukom, naći ćemo se na listi 1000 najvećih kompanija. - O imenima koje ste pomenuli nikada nisam čuo - reče Valander. - Kankaku je japanski a Pečini francuski - reče Hardeberg. - Povremeno se sastajem sa šefovima njihovih odbora. Običajavamo da se zabavljamo pravljenjem prognoza o tome da li ćemo ući na listu hiljadu najuticajnijih koji ostvaruju najveće profite. - To je za mene veoma stran svet - reče Valander. - To je morao biti i Gustafu Torstensonu koji je čitavog svog života bio običan seoski advokat. Pa ipak je za njega bilo mesta u vašoj organizaciji? - Rado priznajem kako je to i mene začudilo - reče Hardeberg. - Ali, u jednom trenutku doneli smo odluku da preselimo svoju švedsku bazu u zamak Farnholm te mi je bio potreban advokat sa lokalnim znanjem. Predložen mi je Gustaf Torstenson. - Ko ga je predložio? - Toga se više ne sećam. „Došla maca na vratanca”, pomislio je Valander. „Naravno da se veoma dobro seća, ali na to pitanje ne želi da da odgovor.” Jedva primetna promena na nepokretnom licu nije promakla Valanderovom oku. - Razumeo sam kako se bavio isključivo privrednim savetima - reče Valander. - Starao se o tome da se sve naše transakcije vode prema švedskim zakonima i propisima - odgovori Hardeberg. - Bio je veoma temeljan. Imao sam veliko poverenje

u njega. - Poslednje večeri - reče Valander - da li smem da pogađam da ste sedeli u ovoj sobi? O čemu ste tada pričali? - Sastavljali smo ponudu za neke nekretnine u Nemačkoj koje su u rukama kanadskog Horsham holdinga. Nekoliko dana posle toga trebalo je da se nađem sa Piterom Munkom da bismo što pre zaključili posao. Diskutovali smo o tome da li su postojale nekakve formalnopravne prepreke koje bi sputavale poslove. Naša ideja je bila da platimo deo kupovne cene deonicama i jedan deo u gotovini. - Piter Munk? - pitao se Valander. - Ko je to? - Najveći akcionar Horsham holdingsa - odgovori Hardeberg. - On sprovodi sve njihove poslove. - Znači te večeri imali ste sastanak rutinske prirode? - Nije se desilo ništa značajno. - Dobio sam informaciju kako je još nekoliko lica bilo prisutno - reče Valander. - Dva direktora iz Komercijalne banke Italije - odgovori Hardeberg. - Planirali smo mogućnost isplaćivanja manjih deoničara delom naših akcija od Montedisona. Transakcija je trebalo da se obavi preko italijanske banke. - Ipak bih vas zamolio za imena tih osoba - reče Valander. - Ukoliko se pokaže neophodnim da i sa njima moramo da kontaktiramo. - Naravno - reče Hardeberg. - Odmah potom, advokat Torstenson napustio je zamak Farnholm - nastavi Valander. - Niste primetili ništa neobično u njegovom ponašanju tokom te večeri? - Ne. - Nemate ideju zbog čega bi neko želeo da ga ubije? - To mi je apsolutno nepojmljivo. Jedan stari, usamljeni čovek. Ko li bi poželeo da ga ubije? - Baš tako - reče Valander. - Ko bi to želeo? I ko bi sem toga ubio njegovog sina nekoliko dana kasnije? - Mislio sam da policija ima nekakav trag? - Da, imamo ga - reče Valander. - Ali nemamo nikakav motiv. - Voleo bih da mogu da vam pomognem - reče Hardeberg. - Ako ništa drugo, voleo bih da me policija informiše o razvoju istrage.

- Može lako da se desi da ću morati da se vratim sa dodatnim pitanjima - reče Valander i ustade. - Odgovoriću najbolje što mogu - odgovori Hardeberg. Ponovo su se rukovali. Valander je pokušao da prodre iza osmeha, iza ledenoplavih očiju. Ali negde je naleteo na nevidljivi zid. - Da li ste kupili kuće? - upita Valander. - Koje kuće? - U Nemačkoj. Osmeh se još više proširio. - Naravno - odgovori Hardeberg. - To je bio veoma dobar posao za nas. Oprostili su se kod vrata. Dženi Lind je stajala bosa i čekala da ga isprati. - Pronašli smo vašu beležnicu - reče ona dok su koračali po velikoj hali. Valander je primetio da ljudi iz senke nije više bilo. Dženi Lind mu je pružila jedan koverat. - Pretpostavljam da sadrži imena ona dva italijanska direktora banke - reče Valander. Osmehnula se. „Svi se osmehuju”, pomislio je Valander.„Da li se to odnosi i na ljude koji se kriju u senkama?” Oluja ga je ošinula čim je izašao iz Farnholma. Dženi Lind je zatvorila vrata za njim. Kapija se otvorila i osetio je olakšanje kada je ponovo izašao kroz nju. „Ovuda se vozio Gustaf Torstenson”, pomislio je Valander. „Otprilike baš u ovo vreme.” Odjednom se uplašio. Bacio je pogled preko ramena da bi se uverio kako nikoga nije bilo na zadnjem sedištu. Ali bio je sam. Oluja je tresla automobil. Kroz prozore se uvlačio hladan vazduh. Mislio je na Alfreda Hardeberga, čoveka koji se smejao. „Naravno da je on krivac”, mislio je Valander. „Naravno da zna šta se dogodilo. Njegov osmeh je taj kojeg moram da razbijem.”

12. Orkanski vetrovi koji su se nadvili nad Skoneom, polako su počeli da popuštaju. U zoru, posle još jedne besane noći koju je Kurt Valander proveo u svome stanu, konačno je i oluja počela da jenjava. Tokom noćnih sati, stajao je kraj kuhinjskog prozora i gledao na ulicu. Od silovitih naleta vetra, ulična svetiljka bacala se poput zarobljene zveri koja je pokušavala da raskida lance. Valander se vratio iz čudnovatog sveta kulisa zamka Farnholma sa nejasnim osećanjem da je bio pobeđen. Pred nasmejanim Alfredom Hardebergom igrao je jednako potčinjenu ulogu koju je, u vreme kada je bio dete, njegov otac bio prinuđen da igra u prisustvu vitezova u svili. Stajao je kod prozora, zurio u oluju i mislio o zamku Farnholm kao o varijanti blistavih američkih automobila koji su se ljuljuškavim pokretima zaustavljali ispred one kuće u Malmeu u kojoj je nekada davno odrastao. Bučni Poljak u svome svilenom odelu bio je dalji rođak čoveka iz zamka zvučno izolovanih zidova. Sedeo je u kožnoj fotelji Alfreda Hardeberga sa nevidljivom kapom u ruci i tek kasnije, to mu je dalo osećaj poraza. Naravno da je to sve bilo malo preterano. Uradio je ono što je trebalo da uradi; postavio svoja pitanja, sreo se sa čovekom koji je imao toliko moći ali za koga se činilo kao da ga niko nikada nije video i smirio ga je, u šta je sasvim bio siguran. Alfred Hardeberg nije imao nikakvih razloga da pomisli nešto drugo do da je još uvek bio građanin uzdignut iznad svih sumnji. Sem toga, Valander je bio ubeđen kako su bili na pravom tragu, da su okrenuli kamen ispod koga se nalazio odgovor na pitanje zbog čega su dva advokata bila ubijena, a ispod kamena, video je otisak Alfreda Hardeberga. Neće biti dovoljno da razbije samo njegov ledeni osmeh. Biće takođe prinuđen da porazi diva. U toku te olujne, besane noći, iznova i iznova prolazio je kroz razgovor koji je vodio sa Alfredom Hardebergom. Pred sobom je video njegovo lice i pokušavao da, na isti način na koji neko razbija šifru, protumači minimalne promene u nemom osmehu. Bio je siguran da je u jednom trenutku naslutio pozadinu svega. To je bilo onda kada je postavio pitanje o tome ko je Hardebergu preporučio da stupi u kontakt sa Gustafom Torstensenom. Tada je osmeh nakratko naprsnuo, za svega sekundu, ali nesumnjivo jeste. Postojao je znači trenutak u toku koga Alfred Hardeberg nije mogao da izbegne da bude ljudskiji, ranjiv, razodeven. Ali to takođe nije moralo ništa da znači. Moglo je da se desi da je veoma zauzetog svetskog putnika spopao nagli i

nezadrživi umor, jedva primetna slabost tokom koje nije više mogao da glumi ljubaznost pred policajcem iz Istada. I baš tu, Valander je shvatio kako je morao da zada prvi udarac ukoliko je imao nameru da savlada diva, slomi njegov osmeh i pronađe istinu o dva mrtva advokata. Nije sumnjao u to da su tvrdoglavi i spretni državni kriminalističari mogli da pronađu informacije koje bi im pomogle da napreduju u istrazi. Ali tokom noći, Valander je postajao sve više ubeđen da je Alfred Hardeberg lično morao da ih uputi na pravi trag. Negde, nekom prilikom, čovek koji se smejao ostaviće trag koji će biti u stanju da pronađu i zatim ga okrenu protiv njega. Valander je naravno takođe bio ubeđen da Alfred Hardeberg nije svojim rukama ubio advokate. Takođe nije lično postavio minu u baštu gospođe Duner, niti je sedeo za volanom automobila koji je pratio njega i An-Brit Heglund do Helsinborga. Sve vreme je upotrebljavao zamenice mi i nas, mislio je Valander. Kao kralj ili knez. Ali takođe kao neko ko je bio svestan važnosti okruživanja lojalnim saradnicima koji nikada nisu stavljali u pitanje njegova naređenja. Tek tada se Valanderu učinilo da je sasvim neočekivano mogao da u tu priču uglavi Gustafa Torstensona i shvati zašto je Alfred Hardeberg hteo da ga ima uz sebe. Od njega je mogao da očekuje kompletnu lojalnost. Ovaj bi stalno bio svestan svoje pozicije nekoga ko sedi za najudaljenijim delom stola. Alfred Hardeberg mu je ponudio mogućnosti o kojima nikada nije mogao ni da sanja. „Možda je bilo toliko jednostavno”, mislio je Valander dok je gledao u njišuću uličnu svetiljku. „Možda je Gustaf Torstenson otkrio nešto što nije želeo ili mogao da prihvati? Možda je otkrio i pukotinu u osmehu? Ili pukotinu u kojoj je mogao da se ogleda i otkrije odvratnu ulogu koju je igrao?” Valander je tokom noći povremeno odlazio od prozora i sedao za kuhinjski sto. U jednoj svesci zapisivao je svoje misli i pokušao da ih poveže u celinu. Oko pet skuvao je sebi kafu. Zatim je otišao u krevet i nemirno dremao sve do pola sedam. Onda je ponovo ustao, istuširao se i popio još jednu šolju kafe. Nešto pre pola osam zaputio se u policijsku stanicu. Oluju je smenilo bistro nebo i rastuća hladnoća. Uprkos tome što praktično uopšte nije spavao, kada je ušao u kancelariju osećao se punim energije. „Druga stanka”, pomislio je dok se nalazio na putu ka stanici. „Sada više nismo na tragu istrazi, već smo u njoj.” Bacio je svoju jaknu na jednu od stolica, otišao je po šolju kafe i pozvao Ebu sa recepcije i zamolio je da mu potraži Niberga. Dok je čekao, pisao je rezime svog razgovora sa Alfredom Hardebergom. Svedberg je proturio glavu kroz vrata i pitao ga kako je prošlo.

- Čućeš kasnije - reče Valander. - Ali i dalje mislim kako ona ubistva i svi drugi događaji vuku poreklo iz zamka Farnholm. - An-Brit Heglund je nazvala i rekla kako ide direktno u Engelholm da se nađe sa udovicom i decom Larsa Bormana - reče Svedberg. - Ima li nečega u vezi s Hardebergovim avionom? - pitao je Valander. - To nije pomenula - odgovori Svedberg. - Pretpostavljam da je za to potrebno više vremena. - Osećam se nestrpljivim - reče Valander. - Pitam se zbog čega. - Uvek si bio takav - odgovori Svedberg. - Ali toga verovatno nisi bio svestan. Kako je Svedberg otišao, tako je zazvonio telefon. Eba mu je saopštila kako je Niberg bio na putu u stanicu. Čim je ovaj ušao na vrata, Valanderu je bilo jasno da se nešto dogodilo. Glavom je pokazao Nibergu da zatvori vrata. - Imao si pravo - reče Niberg. - Plastičnoj kesici koju smo gledali pre neko veče nikako nije mesto u automobilu starog advokata. Valander je napeto iščekivao nastavak. - Takođe si imao pravo da je u pitanju bila kesa sa funkcijom hlađenja - reče Niberg - ali ne za lekove ili krv, već za ljudske organe koji su namenjeni transplantaciji. Na primer, za bubreg. Valander ga je gledao s velikom pažnjom. - Da li si siguran? - upita potom. - Ne običajavam da nešto kažem a da prethodno ne naglasim da li sam u to siguran ili nisam - reče Niberg. - Znam to - reče Valander opravdavajućim tonom. Bilo mu je jasno da je Niberg počeo da se ljuti. - Takva vrsta plastičnih vrećica prilično je napredna - nastavi Niberg. - Nema ih mnogo. Zato nije bilo naročito teško ući joj u trag. Ukoliko je ono što sam do sada uspeo da saznam tačno, uvoze se u našu zemlju pod ekskluzivnim pravima firme Avansa iz Sedertalja. Smesta ću to krenuti da istražujem. Valander je polako klimnuo glavom. - Još jedna stvar - reče. - Ne zaboravi da saznaš ko je vlasnik kompanije. Niberg je razumeo njegovu misao. - Pretpostavljam da želiš da znaš da li Avansa eventualno pripada imperiji

Alfreda Hardeberga? - Na primer tako nešto - odgovori Valander. Niberg se podiže ali ostade da stoji na vratima. - Šta znaš o transplantacijama? - upita Valandera. - Ne mnogo toga - odgovori Valander. - Znam da do njih dolazi i da se sve češće dešava kako se na jednoj osobi vrši transplantacija više organa. Ali takođe se nadam kako ću izbeći da steknem praktično iskustvo. Imati tuđe srce u svom telu, mora biti u najmanju ruku nelagodno. - Pričao sam sa jednim lekarom iz Lunda koji se zove Stremberg - reče Niberg. Dao mi je dobar uvid u to. Ispričao mi je, između ostalog, da transplantacija ima i svoje mračne strane. Ne samo zbog toga što ljudi iz osiromašenih delova sveta u očajanju prodaju sopstvene organe da bi mogli da prežive. To je naravno posao sa mnogo mračnih ćoškova, naročito moralno posmatrano. Ali nagovestio je nešto što je mnogo gore. Niberg je naglo stao i upitno pogledao u Valandera. - Imam vremena - reče Valander - samo nastavi. - Meni to zvuči totalno nepojmljivo - reče Niberg - ali Stremberg me je ubedio kako ne postoje granice onome na šta su ljudi spremni da bi zaradili novac. - To si znao i ranije - reče začuđeno Valander. - Granice se sve vreme pomeraju - reče Niberg. – Granice za koje čovek misli da su već dovoljno ekstremne. Niberg je seo u Valanderovu stolicu za posetioce. - Kao i za mnoge druge stvari, ni ovde ne postoje čvrsti dokazi - reče - ali Stremberg tvrdi kako postoje organizacije i u Africi i u Aziji koje dobijaju narudžbe za različite organe i koje potom izvršavaju ubistva da bi do njih došle. Valander ne reče ništa. - Pogodne osobe se napadaju i uspavljuju - reče Niberg. - Zatim se transportuju do privatnih klinika u kojima se neophodni organ odstranjuje. Posle se samo negde u nekom jarku pronađe leš te osobe. Prema Strembergu, najčešće se ubijaju deca. Valander je zavrteo glavom i zažmurio. - Takođe je rekao kako je taj biznis mnogo rašireniji nego što može da se pretpostavi. - nastavi Niberg. - Kruže glasine da to toga dolazi čak i u istočnoj Evropi i SAD. Jedan bubreg nema ni lice ni identitet. Ubijanjem dece u Južnoj Americi

produžava se život nekome u zapadnom svetu ko sebi to može da priušti i ko ne želi da čeka u redu za transplantaciju. Ubice zarađuju velike svote novca. - Odstraniti organ ne može biti jednostavan operativan proces - reče Valander. To znači da su u to umešani mnogi lekari. - I posle ljudi kažu kako lekari moralno stoje iznad svih drugih - reče Niberg. - Teško mi je da poverujem kako je to sve istina - reče Valander. - To se odnosi na sve nas - reče Niberg. - I zbog toga te kriminalističke organizacije i mogu da u miru i tišini nastave sa svojim poslovima. Iz džepa je izvukao svoje blokče i počeo da ga lista. - Lekar mi je dao ime jedne novinarke koja istražuje ovaj problem - reče. - Žena se zove Lizbet Norin. Živi u Geteborgu i piše za različite naučne časopise. Valander je zabeležio njeno ime. - Hajde da zamislimo jednu moguću situaciju - reče potom posmatrajući Niberga ozbiljnim izrazom lica. - Ajde da pretpostavimo kako je Alfred Hardeberg umešan u ubijanje ljudi i kako prodaje bubrege ili šta god drugo na ilegalnom tržištu koje izgleda da postoji. Hajde da pretpostavimo i kako je Gustaf Torstenson na neki način to otkrio i sa sobom poneo plastičnu vrećicu kao dokaz. Hajde da zamislimo nezamislivo. Niberg je upitno gledao u Valandera. - Da li si ozbiljan? - reče. - Naravno da nisam - odgovori Valander. - Samo mislim nezamislivo. Niberg je ustao. - Saznaću da li je moguće ući u trag proizvođaču - reče. - Smesta ću početi s poslom. Čim je ostao sam, Valander je stao kraj prozora i počeo da razmišlja o onome što mu je Niberg ispričao. Doneo je odluku kako je misao zaista bila nezamisliva. Alfred Hardeberg je bio čovek koji je davao donacije istraživačkim fondovima, čak i onima koji su tretirali teška oboljenja kod dece. Valander se takođe prisetio da je ovaj dao visoke donacije zdravstvu u nekoliko afričkih i zemalja Latinske Amerike. Plastična kesica iz automobila Gustafa Torstensona mora imati neko drugo značenje, mislio je. Ili nikakvo. Ipak nije mogao da odoli a da ne zatraži od informacija broj telefona Lizbet Noren. Kada ju je pozvao, „susreo se” sa telefonskom sekretaricom. Ostavio je svoje

ime i broj telefona. Ostatak dana Valander je imao osećaj da pati od nemirnog iščekivanja. Šta god da je preduzeo, ono što je očekivao - naime, izveštaje od Svena Niberga i An-Brit Heglund - bilo je mnogo bitnije. Pošto je pozvao svoga oca i saznao da se krov odupro jučerašnjoj oluji, nastavio je, sa smenjujućim intenzitetom koncentracije, da prolazi kroz sav materijal koji je imao o Alfredu Hardebergu. Nije mogao a da ne bude fasciniran neobičnom karijerom koja je vukla svoje beznačajne početke u Vimerbiju. Valander je shvatio da se Hardebergova poslovna genijalnost ispoljila veoma rano. Sa devet godina prodavao je božićne novine. Ali sa svojim ušteđenim novcem takođe je pokupovao i starija izdanja koja je dobio za vrlo male pare jer su se samo nove smatrale od vrednosti. Ali Alfred Hardeberg je prodavao i nove i stare časopise, spretno kombinujući svoje cene prema potrebama različitih mušterija. Valanderu je uskoro postalo jasno da je Alfred Hardeberg oduvek bio trgovac. Kupovao je i prodavao ono što su drugi proizvodili. Nikada nije ništa proizvodio i njegova umetnost sastojala se u tome što je kupovao jeftino i prodavao skupo, otkrivajući drugima nepoznata polja. Već sa četrnaest godina naslutio je da je postojalo tržište za stare automobile. Vozio se biciklom naokolo po krajevima okolo Vimerbija, tražio po baštama i ispred kuća, kupovao je i sakupljao vozila poluzarasla u travu za koja mu se činilo da je mogao da ih proda. U nekoliko navrata dobijao ih je za džabe pošto ljudi nisu želeli da nasamaravaju nevinog dečka koji se vozikao biciklom i koji se manično interesovao za olupine automobila. Sve vreme je štedeo novac koji nije morao da investira u svoj rastući otpad automobila. Kada je napunio sedamnaest godina, seo je na voz i odvezao se u Stokholm. Sa sobom je imao jednog nekoliko godina starijeg drugara iz nekog sela izvan Vimerbija koji je bio neverovatno dobar trbuhozborac. Alfred Hardeberg mu je platio put i proglasio se menadžerom trbuhozborca. Alfred Hardeberg je izgleda veoma rano i do perfekcionizma razvio svoju prefinjenu, nasmejanu pojavu. Valander je nekoliko puta pročitao prilog o Hardebergovom trbuhozborcu. Prilog se nalazio u Bild žurnalu, časopisu za koji se Valanderu činilo da ga se sećao odranije, i autor članka nekoliko puta je naglasio kako je mladi menadžer bio vrlo elegantno odeven, fino vaspitan i veoma ljubaznog osmeha. Ali već tada u njemu je postojala podozrivost prema fotografijama. Postojala je slika trbuhozborca, ali ne i njegovog menadžera. Takođe se pokazalo da je Alfred Hardeberg odmah po svom dolasku u Stokholm odlučio da se oslobodi svog smolandskog dijalekta u korist jezika sa kojim se sreo u prestonici. Investirao je novac u redovne časove sa logopedom. Trbuhozborac je uskoro bio poslat nazad u Vimerbi i anonimnost a Alfred Hardeberg se bacio na nove poslovne projekte. Već krajem 1960-ih bio je registrovan kao milioner. Ali tek sredinom 1970-ih napravio je

pravi proboj. Serijom uspešnih špekulacija sa nekretninama i akcijama, kako u Švedskoj tako i u inostranstvu, njegovi prihodi drastično su porasli. Valander je zabeležio da je sa službenim putovanjima po inostranstvu počeo već početkom 1970ih. Proveo je neko vreme u Zimbabveu, odnosno u Južnoj Rodeziji kako se tada zvala, gde je zajedno sa izvesnim Tajni Rolandom izveo čitav niz uspešnih špekulacija sa rudnicima bakra i zlata. Valander je pretpostavljao kako su tada i plantaže čaja ušle u njegov život. Početkom 1980-ih Alferd Hardeberg je bio oženjen Brazilijankom po imenu Karmen Dulče de Silva. Brak se razveo a da nije bilo dece. Alfred Hardeberg je sve vreme branio svoje pravo da se krije iza svojih poslova i da ostane što nevidljiviji. Nikada nije bio lično prisutan pri svečanim otvaranjima nekih od svojih mnogobrojnih sponzorisanih bolničkih krila a takođe je retko slao nekoga da ga zameni. Umesto toga, pisao je pisma i telefakse u kojima je valjano odabranim rečima zahvaljivao za svu pažnju koja mu je ukazivana. Nikada nije lično primio nijedan od svojih počasnih doktorata, ni kape, ni diplome. „Čitav njegov život je produženo odsustvovanje”, pomislio je Valander. Pre nego što se iznenada pojavio u Skoneu i smestio iza debelih zidova zamka Farnholm, niko nije sa sigurnošću znao gde se nalazio. Stalno je menjao mesto boravka, vozili su ga u automobilima zamračenih stakala a od početka 1980-ih posedovao je i privatan avion. Ipak je postojala nekolicina izuzetaka od pravila. Jedno od njih bilo je neobičnije i više iznenađujuće od svih ostalih. Prema onome što je gospođa Duner ispričala u jednom od svojih razgovora sa An-Brit Heglund, Alfred Hardeberg i Gustaf Torstenson, susreli su se prvi put na ručku u istadskom hotelu Kontinental. Gustaf Torstenson je kasnije opisao Hardeberga kao ljubaznog, preplanulog i veoma dobro obučenog čoveka. „Zašto je izabrao da se sretne sa Torstensenom u restoranu, kada poznati novinari koji prate međunarodni poslovni svet, već decenijama čekaju da mu se približe”, pitao se Valander.„Da li je to od nekakvog značaja? Da li povremeno menja pravac da bi još više zbunjivao? Nesigurnost može nekada biti mesto sakrivanja”, pomislio je Valander. „Svet mora da zna da postoji ali nikada i gde se nalazi.” Oko podne Valander se odvezao kući i skuvao sebi ručak. U pola dva ponovo je bio u svojoj kancelariji. Baš se bio nadvio nad svoje fascikle kada je na vrata pokucala An-Brit Heglund i ušla unutra. - Već? - reče začuđeno Valander. - Mislio sam da si u Engelholmu. - Razgovor sa porodicom Larsa Bormana je brzo prošao - odgovori ona. -

Nažalost. Valander je mogao da čuje njeno nezadovoljstvo i to je smesta uticalo i na njega. „Još uvek ništa”, pomisli teška srca. „Ništa od onoga što će nam pomoći da prodremo kroz zidove zamka Farnholm.” Sela je u njegovu stolicu i počela da lista po svojim beleškama. - Kako su bolesna deca? - upita Valander. - Deca su retko dugo bolesna - odgovori ona. - Usput, imam prilično toga o Hardebergovom avionu. Drago mi je što me je Svedberg nazvao i dao nešto čime sam mogla da se pozabavim. Žene uvek grize loša savest ukoliko nemaju šta da rade. - Prvo porodica Borman - reče Valander. - Počinjemo sa njima. Odmahnula je glavom. - Zaista nisu imali mnogo toga da kažu - reče. - Uopšte ne sumnjaju da je u pitanju bilo samoubistvo. Mislim da ni udovica ni sin i ćerka to još uvek ne mogu da prebole. Mislim da mi je prvi put postalo jasno kako je kada jedan član familije iznenada, sasvim bezrazložno, sebi oduzme život. - Nije ostavio ništa za sobom? Nikakvo pismo? - Ništa. - To se ne slaže sa slikom Larsa Bormana. On nije neko ko baca bicikl na zemlju ili neko ko sebe lišava života a da nije prethodno objasnio zbog čega. - Pitala sam ono što sam smatrala bitnim. Nije bio umešan ni u kakva mutna posla, nije se kockao niti je varao ženu. - Da li si o tome pitala? - reče zaprepašćeno Valander. - Indirektna pitanja mogu dati direktne odgovore - reče ona. Valander je klimnuo glavom. - Ljudi koji znaju da će ih posetiti policija, obično se pripreme - reče Valander Je l’ to ono što želiš da kažeš? - Sve troje su odlučili da brane njegovo ime i reputaciju - reče ona. - Verglali su o njegovim zaslugama a da nisam ni morala da ih pitam. - Pitanje je samo da li je to što su rekli istina. - Nisu lagali. Čime se eventualno bavio u potaji o tome nisu imali ideju. Ali nije delovao kao tip čoveka koji je vodio dupli život. - Nastavi - reče Valander.

- To je bio za njih nepojmivi šok - reče ona. - A taj šok još uvek nisu svarili. Mislim da danonoćno mozgaju oko toga zbog čega se ubio i da ne nalaze nikakav odgovor. - Da li si napomenula mogućnost da u pitanju možda nije samoubistvo? - Ne. - Odlično. Nastavi. - Jedino što je od interesa za nas je da je Lars Borman bio u kontaktu sa Gustafom Torstensonom. Porodica je to mogla da potvrdi. Takođe su mogli da objasne zbog čega. Gustaf Torstenson i Lars Borman bili su članovi društva koje se bavilo proučavanjem ikonografija. Gustaf Torstenson je nekom prilikom čak bio kod Bormanovih u gostima. Lars Borman je takođe u nekom trenutku posetio Gustafa Torstensona u Istadu. - Bili su znači prijatelji? - Ne bih išla tako daleko tvrdnjom da su bili bliski. A to prema mome mišljenju čini stvar još interesantnijom. - Nisam siguran da razumem - reče Valander. - Evo kako mislim - nastavi ona. - Gustaf Torstenson i Lars Borman bila su dva samotnjaka. Jedan je bio oženjen, drugi udovac. Ali bili su samotnjaci. Nisu se često sretali, a kada bi to činili, pričali su o ikonama. Ali čovek može da zamisli kako bi ta dvojica usamljenika u nekakvoj gustoj situaciji jedan drugome nešto poverili. U nedostatku pravih prijatelja, imali su jedan drugoga. - To je zamislivo - reče Valander. - Ali to ne objašnjava preteće pismo Larsa Bormana čitavoj advokatskoj kancelariji. - Nije prećeno i pripravnici Sonji Lundin - ubaci ona. - To je možda važnije nego što mislimo. Valander se zavalio u stolici i posmatrao ju je s pažnjom. - Imaš nešto na umu - reče. - Samo špekulacije koje su, sem toga, najverovatnije suviše neubedljive - reče ona. - Razmišljanjem ne možemo ništa izgubiti - reče Valander. - Slušam. - Hajde da pretpostavimo kako je Lars Borman poverio Gustafu Torstensonu ono što se dogodilo u pokrajinskoj skupštini. O proneveri. Sigurno nisu uvek pričali samo o ikonama. Znamo da je Lars Borman bio razočaran i povređen time što se nije

sprovela policijska istraga u vezi s onim što se dogodilo. Hajde da još dalje pretpostavimo da je Gustaf Torstenson znao o postojanju veze između Alfreda Hardeberga i prevarantske firme Strufab. U tom slučaju možemo da zaključimo kako je Lars Borman video jednog advokata, istog osećaja za pravičnost kakav je i sam imao, kao svog anđela spasioca. Ali Gustaf Torstenson nije učinio ništa. Preteće pismo se da tumačiti na mnogo načina. - Da li? - reče Valander - Preteća pisma su preteća pisma. - Neka manje a neka više opasna - reče ona. - Možda smo pogrešili što smo zaboravili da ih Gustaf Torstenson uopšte nije shvatao ozbiljno. Nije ih prijavio i nije se obratio ni policiji ni Advokatskoj komori. Jednostavno ih je strpao u ormarić. Ponekad je najdramatičnije pronaći nedramatično u nekom događaju. To što Sonja Lundin nije bila pomenuta verovatno počiva na tome što Lars Borman nije imao pojma o njenom postojanju. Valander je klimnuo glavom. - Dobro razmišljanje - reče. - Tvoje pretpostavke nisu gore od bilo čijih drugih. Pre će biti suprotno. Ima samo nešto što se ne da objasniti. Najbitniji detalj. Ubistvo Larsa Bormana. Maskirano ubistvo Gustafa Torstensona. Egzekucije koje je neko pokušao da inscenira kao nešto drugo. - Zapravo si sam dao odgovor - reče ona. - Njihove smrti nalikuju jedna drugoj. Valander se zamislio. - Možda je ipak moguće - reče. - Ukoliko pretpostavimo da je Gustaf Torstenson iz nekog razloga već bio osumnjičena osoba u očima Alfreda Hardeberga. Ukoliko se držao pod prismotrom. U tom slučaju bi ono što se dogodilo Larsu Bormanu moglo biti skoro kopija onoga što se dogodilo gospođi Duner. - To je upravo ono šta mislim - reče ona. Valander je ustao sa stolice. - Ne možemo da dokažemo ništa od svega ovoga. - Ne još - reče ona. - Nemamo mnogo vremena - reče Valander, - Imam osećaj da će Per Okeson sve da stopira i ukoliko se ništa ne dogodi, od nas će zatražiti da proširimo istragu. Hajde da kažemo kako imamo mesec dana za koncentrisanje na svoj takozvani glavni trag Alfreda Hardeberga. - Možda će upaliti - reče.

- Danas je vrlo loš dan - reče Valander. - Mislim kako čitava istraga preti da ode do đavola. Zbog toga je bilo dobro saslušati ono što si imala da kažeš. Kriminalističari koji gube veru nemaju šta da traže u policijskom kadru. Otišli su po kafu. Zaustavili su se u hodniku. - Avion - rekao je Valander. - Šta znamo o njemu? - Ne mnogo - odgovori ona. - U pitanju je Gruman Galfstrim džet koji je proizveden 1974. Ima svoje mesto na aerodromu Sturup. Servisira se u Nemačkoj u Bremenu. Alfred Hardeberg zapošljava dva pilota. Jedan je Austrijanac i zove se Karl Hajder. Već dugo je kod Hardeberga i živi u Svedali. Drugi pilot je bio uposlen tek pre nekoliko godina. Zove se Luis Manšino i potiče sa Mauricijusa. Živi u jednom stanu u samom Malmeu. - Ko ti je dao sve te informacije? - upitao je začuđeno Valander. - Tvrdila sam kako radim za časopis koji pravi reportažu o privatnim avionima vodećih švedskih biznismena. Pričala sam sa jednim od odgovornih na aerodromu. Mislim da Hardeberg neće postati sumnjičav ako o tome sazna. Ali naravno da nisam mogla da postavim pitanje o postojanju knjige u koju se zavode poletanja, sletanja i destinacije. - Ti piloti me interesuju - reče Valander. - Ljudi koji tako često putuju i provode mnogo vremena zajedno sigurno moraju imati poseban međusobni odnos. Znaju dosta jedni o drugima. Usput, zar ne mora da postoji i nekakva stjuardesa? Čisto iz sigurnosnih razloga? - Očigledno da ne - reče ona. - Moramo da pokušamo da se približimo pilotima - ponovi Valander - i da pronađemo način da istražimo letačku dokumentaciju. - Rado ću da nastavim s tim - reče ona. - Obećavam da ću biti diskretna. - Učini to - reče Valander. - Ali brzo. Vreme pritiska. Istog poslepodneva Valander je okupio svoj istražni tim bez prisustva Bjorka. Stisli su se u Valanderovoj kancelariji pošto je sala za sastanke bila zauzeta - u toku je bio sastanak različitih policijskih narednika koje je predvodio Bjork. Kada su saslušali šta je An-Brit imala da kaže o svom susretu sa Bormanovom porodicom, Valander je ispričao o svojoj poseti zamku Farnholm i o susretu sa Alfredom Hardebergom. Koncentracija na njegove reči učinila je atmosferu naelektrisanom. Kao da su svi pokušavali da pronađu nekakav trag u onome što je Valander rekao, nešto što je njemu samom promaklo.

- Moram da priznam kako se moj osećaj da ova ubistva i ostali događaji imaju veze sa Alfredom Hardebergom još više pojačao - završi Valander svoje izlaganje. Ukoliko ste saglasni sa mnom, nastavićemo u tom pravcu. Ali mom osećaju ne treba verovati. Mora nam biti jasno kako se istraga još nije porodila. Možda i grešimo. - Od čega drugog možemo da pođemo? - reče Svedberg. - Uvek možemo da tragamo za nekakvim ludakom - reče Martinson. - Za ludakom koji ne postoji. - Ovo je suviše hladnokrvno - reče An-Brit Heglund. - Sve deluje savršeno isplanirano, što ne može ukazivati na nekakvog ludaka. - Moramo da nastavimo sa merama opreznosti - reče Valander. - Znamo da nas neko posmatra, bilo da je to Alfred Hardeberg ili neko drugi. - Zamisli kako bi bilo kada bi Kurt Strem bio pouzdana osoba - reče Svedberg. Ono što nam je potrebno je neko ko se nalazi u zamku. Neko ko može da se kreće među svim tim sekretaricama bez izazivanja pažnje. - Saglasan sam s tobom - reče Valander. - Još bolje bi bilo kada bismo pronašli nekoga ko je sasvim nedavno radio kod Hardeberga, ali ko je prestao i ko nikako ne voli svog bivšeg poslodavca. - Ljudi iz odseka za privredni kriminal tvrde kako je Hardeberg okružen sa svega nekoliko poverljivih osoba - reče Martinson - saradnicima koji su sa njim veoma dugo. Sekretarice su manje bitne. Ja u stvari čisto sumnjam da imaju pojma o onome što se dešava. - Ipak bi trebalo da imamo nekoga tamo - tvrdoglavo nastavi Svedberg. - Nekoga ko bi mogao da nas informiše o dnevnim rutinama. Sastanak je polako jenjavao. - Imam jedan predlog - reče Valander. - Sutra ćemo se sastati negde drugde. Potrebni su nam mir i tišina da prođemo kroz čitav materijal. Moraćemo da još jednom utvrdimo gde se nalazimo i da efektivnije upotrebimo svoje vreme. - U ovo doba godine hotel Kontinental je skoro prazan - reče Martinson. - Sigurno ćemo moći da jeftino iznajmimo salu za konferencije. - To je simbolično gledano prilično dopadljiva ideja - reče Valander. - Tamo se Gustaf Torstenson prvi put sreo sa Alfredom Hardebergom. Sutradan, sedeli su okupljeni na prvom spratu hotela Kontinental. Tokom pauze za

ručak i kafu nastavljali su sa svojim diskusijama. Kada je palo veče, odlučili su da tako nastave i narednog dana. Bjork je za to bio dao svoj pristanak. Isključili su se od spoljnog sveta i ukopali se u svoj istražni materijal. Znali su da je već bila sredina novembra, da ih je vreme stiskalo. Već je bio petak 19. novembra. Prekinuli su tek u kasno popodne. Valanderu je posle bilo jasno da je An-Brit Heglund najbolje opisala stanje u kome se istraga nalazila. - Deluje kao da je sve ovde - rekla je - ali ne vidimo kako se sve slaže. Ukoliko je Alfred Hardeberg taj koji povlači konce, čini to na vrlo vešt način. Čim se okrenemo, menja realnost i prinuđuje nas da krenemo ispočetka. Kada su napustili hotel, svi su bili premoreni. Ali to nije bila pobeđena vojska u povlačenju. Sada su svi bili bogatiji znanjem onih drugih. Niko više nije morao da bude nesiguran koje su ideje ili sumnje ostale kolege gajile. - Sada uzimamo vikend - reče Valander kada je sve bilo gotovo. - Potreban nam je odmor. U ponedeljak moramo imati dovoljno snage da nastavimo. Valander je subotu proveo u Ledempu kod svog oca. Pošlo mu je za rukom da popravi oštećeni krov, posle čega je sa ocem satima igrao karte u kuhinji. Dok su ručali, Valanderu je postalo jasno da je Gertruda definitivno bila zadovoljna životom sa njegovim ocem. Kasno naveče, Valander je pitao Gertrudu da li je čula za zamak Farnholm. - Pre mnogo godina u njemu je bilo duhova - odgovori ona. - Ali to se možda priča o svim zamkovima? Valander se pred ponoć odvezao kući. Napolju je bio minus. Strepeo je od zime. U nedelju je dugo spavao. Posle toga je otišao u šetnju i gledao brodove u luci. Posle podne je pospremio stan. Pomislio je kako je to bila još jedna od nedelja u nizu koja je bila bačena ni na šta korisno. Kada se Valander probudio ujutro 22. novembra, mučila ga je glavobolja. To ga je začudilo pošto prethodne večeri nije ništa pio. Ali posle toga je krivicu prebacio na nemiran san. Noć je protekla u jezivim košmarima. Njegov otac je odjednom bio mrtav. Ali kada je u snu prišao očevom mrtvačkom sanduku, nije se usuđivao da pogleda unutra jer je znao da je u stvari Linda bila ta koja je tu ležala umotana u mrtvačko platno. Pun nevoljnosti, ustao je iz kreveta i rastopio tabletu protiv glavobolje u čaši vode. Termometar je i dalje pokazivao minus. Dok je čekao da se kafa skuva, mislio

je kako su noćašnji košmari sigurno bili prolog njegovom poslepodnevnom sastanku kojeg je trebalo da on i Bjork održe sa Perom Okesonom. Valander je znao da ga očekuju poteškoće. Cak iako nije sumnjao u to da će im Per Okeson dozvoliti da nastave sa koncentrisanjem istrage na Alfreda Hardeberga, bilo mu je jasno da njihovi dotadašnji rezultati nisu bili zadovoljavajući. Nisu čak uspeli da sklope sav istražni materijal u celinu. Istraga je tekla a da nije imala svoju konkretnu osnovu. Per Okeson će imati dobrih razloga da dovede u pitanje rok cupkanja istrage na jednoj nozi. Sa šoljom kafe u ruci stao je da pogleda u svoj zidni kalendar. Do Božića je ostalo oko mesec dana. Toliko vremena je mogao da zahteva. Ukoliko se do tada ne približe odlučujućem proboju u istrazi, biće prinuđen da se pomiri s tim da će posle praznika morati da se ozbiljnije pozabave drugim tragovima. „Mesec dana”, pomislio je.„To znači da nešto uskoro mora da se dogodi.” Misli mu je prekinula zvonjava telefona. - Pretpostavljam da te nisam probudila - reče An-Brit Heglund. - Baš pijem kafu - odgovori Valander. - Da li si pretplaćen na Istadske novosti? - zapita ga. - Čemu inače služe lokalne novine? - reče Valander. - Čovek ujutru čita lokalne vesti dok je svet još uvek mali. Ostatku sveta čovek može da se posveti po podne ili uveče. - Da li si ih danas već čitao? - Nisam ih još ni pokupio. - Učini to - reče ona. - Otvori stranu sa oglasima. Pitajući se o čemu se radi, otišao je u hodnik i pokupio novine. Otvorio ih je sa slušalicom u ruci. - Šta bi to trebalo da pogledam? - upita. - Pronaći ćeš već - reče. - Čujemo se. Spustila je slušalicu. U tom trenutku ga je otkrio. Oglas u kome je pisalo kako je zamku Farnholm bila potrebna štalska devojka koja bi odmah bila primljena u radni odnos. Zato se tako kratko i jasno izrazila. Nije htela da preko telefona pominje ime Farnholm. Valander je mozgao. Znao je da je postojala jedna mogućnost. Čim bude završio sastanak sa Perom Okesonom, nazvaće svog starog prijatelja Stena Videna. Kada je Valander zajedno sa Bjorkom seo unutra kod Pera Okesona, ovaj je zahtevao

da ih niko ne uznemirava. Bio je teško prehlađen i dugo i brižljivo je duvao nos. - Zapravo bi trebalo da sam kod kuće u svome krevetu - reče on. - Ali hajde da održimo ovaj sastanak kao što je planirano. Pre nego što je nastavio, uperio je prst u hrpu istražnog materijala. - Sigurno vas ne iznenađuje to što dosadašnje rezultate uz najbolju volju ne mogu da nazovem zadovoljavajućim - nastavi. - Sve što ovde imamo su nejasne indicije koje pokazuju na Alfreda Hardeberga. - Potrebno nam je više vremena - reče Valander. - Istraga je komplikovana. Znali smo od samog početka da će biti. Ovo je zasada takođe najbolji trag od kojeg možemo da pođemo. - Pitanje je da li ga uopšte možemo nazvati tragom - primeti Per Okeson. Prezentovao si mi polaznu tačku koja je učinila logičnim da koncentrišemo svu svoju istragu na Alfreda Hardeberga. Ali od tada nismo zapravo ništa otkrili. Posle prelaženja kroz sav materijal, ne mogu da mislim ništa drugo do da tapkamo u mestu. Ni kriminalističari odseka za krvne delikte i privredni kriminal nisu pronašli nikakve privredne mutljavine. Alfred Hardeberg deluje kao jedna neverovatno poštena osoba. Nemamo ništa što njega i njegovu delatnost bilo direktno ili indirektno povezuje sa ubistvom Gustafa Torstensona i sina mu. - Vreme - ponovi Valander. - To je ono što nam je potrebno. Takođe možemo i da preokrenemo čitavu stvar i kažemo kako u ovom trenutku definitivno možemo da otpišemo Hardeberga; time ćemo biti bolje opremljeni da svemu pristupimo iz drugog ugla. Bjork je sedeo u tišini. Per Okeson je netremice gledao u Valandera. - Zapravo bi ovo trebalo da zaustavim - reče. - To je i tebi jasno. Dakle, ubedi me da je ispravno da nastavimo još neko vreme sa istragom koja se vrti oko Hardeberga. - Sve stoji u istražnom materijalu - reče Valander. - Još uvek sam siguran da smo na ispravnom tragu. Usput, svi članovi tima imaju isto mišljenje. - Ipak, mislim da bi već sada trebalo da podelimo ljudstvo kako bi jedan deo mogao da pristupi slučaju iz drugog ugla - reče Per Okeson. - Iz kog ugla? - primeti Valander. - Nema ničega od čega možemo da počnemo. Ko namešta saobraćajnu nesreću da prikrije ubistvo i sa kojim motivom? Zašto je jedan advokat ubijen u svojoj kancelariji? Ko zakopava minu u baštu jedne postarije gospođe? Ko diže moj automobil u vazduh? Da li da pođemo od pretpostavke kako nekakav ludak bez ikakvog razloga odlučuje da poubija sve zaposlene iz istadske

advokatske kancelarije a usput i jednog policajca? - U osnovi još uvek niste prošli kroz dokumentaciju svih klijenata - reče Per Okeson. - Još uvek ima mnogo toga što nam je nepoznato. - Ipak zahtevam više vremena - reče Valander. - Ne neograničeno mnogo, ali nešto više. - Imate dve nedelje - reče Per Okeson. - Ukoliko tada ne budete imali nešto ubedljivije, prekinućemo istragu. - To nije dovoljno - reče Valander. - Mogu da razvučem na tri nedelje - reče Per Okeson uz uzdah. - Hajde da kažemo do Božica - apelova Valander. - Ukoliko se dogodi bilo šta što bi nas navelo da posumnjamo u korektan tok istrage, možemo smesta promeniti kurs. Ali hajde da razvučemo vreme do Božića. Per Okeson se okrenuo Bjorku. - Šta ti misliš? - upita ga. - Zabrinut sam - reče Bjork. - Ni ja ne mislim kako ćemo stići bilo gde. Nije nikakva tajna kako sam od samog početka sumnjao da doktor Hardeberg ima bilo kakve veze sa ovim. Valander je osetio želju da oponira. Ali izabrao je da se uzdrži. U najgorem slučaju, bio je spreman da pristane na tri nedelje. Per Okeson je iznenada počeo da kopa po gomilama papira na stolu. - Šta je ovo sa transplantacijama? - upita. - Negde sam pročitao kako ste u automobilu Gustafa Torstensona pronašli vrećicu sa termostatom za hlađenje koja se koristi za transport ljudskih organa. Da li je to tačno? Valander je prepričao šta je Sven Niberg otkrio i šta su do sada uspeli da saznaju. - Avansa - reče Per Okeson kada je Valander završio. - Da li je firma zavedena na berzi? Nikada nisam čuo za nju. - U pitanju je mala kompanija - odgovori Valander. - Drži je izvesna porodica Roman. Počeli su negde 1930-ih time što su uvozili invalidska kolica. - Drugim rečima, ne pripadaju Hardebergu - reče Per Okeson. - To još uvek ne znamo. Per Okeson je pažljivo posmataro Valandera. - Kako jedna kompanija koja pripada porodici po imenu Roman istovremeno može

biti u rukama Alfreda Hardeberga? Da li to možeš da mi objasniš? - Objasniću ti onda kada to budem mogao - reče Valander. - Onoliko koliko sam uspeo da naučim u poslednji mesec dana, vlasnički odnosi po različitim kompanijama ponekada izgledaju sasvim drugačije od onoga što piše na njihovim tablama. Per Okeson je odmahnuo glavom. - Vidim da se ne predaješ - reče. Zatim je sebi privukao stoni kalendar. - Odlučićemo u ponedeljak 20. decembra - reče. - Ukoliko do tada ne dođe do promena. Ali tada ti neću dati ni dana više ako se bude pokazalo da istraga nije dala vidljive rezultate. - Dobro ćemo iskoristiti vreme - reče Valander. - Nadam se da ti je jasno kako radimo najbolje što možemo. - Znam - reče Per Okeson. - Ali kao tužilac ne mogu da zloupotrebljavam svoje obaveze. Razgovor je bio priveden kraju. Bjork i Valander su se ćutke vratili u svoje kancelarije. - Bilo je vrlo ljubazno od njega što ti je dao toliko vremena - reče Bjork kada su zastali i hodniku ispred njegove kancelarije. - Meni? - reče Valander u čudu. - Valjda misliš nama? - Dobro ti znaš šta ja mislim - reče Bjork. - Nema potrebe da o tome diskutujemo. - To je i moje mišljenje - reče Valander i ode. Kada je ušao u svoju kancelariju i za sobom zatvorio vrata, odjednom je postao apatičan. Neko je na njegov sto položio fotografiju Hardebergovog džeta parkiranog na aerodromu Sturup. Valander je odsutno zurio u nju i potom je odložio u stranu. „Izgubio sam nit”, pomislio je. „Čitava istraga je u otišla u tri lepe. Trebalo bi da se odreknem odgovornosti. Neću uspeti da se izrvem sa ovim.” Dugo je ostao da sedi u svojoj stolici ne hvatajući se nikakvog posla. U mislima se vraćao Rigi i Baibi Lijepa. Kada više nije mogao da podnese svoje dokoličarenje, napisao joj je jedno pismo. Pozvao ju je da dođe u Istad preko Božića i Nove godine. Da ne bi rizikovao da pismo ostane da leži ili da ga pocepa, smesta ga je stavio u koverat, adresirao, otišao do recepcije i predao ga Ebi. - Treba danas da se pošalje - reče. - Vrlo je hitno. - Lično ću se postarati o tome - reče ona i osmehnu se. - Uzgred, izgledaš veoma

umorno. Da li uopšte spavaš noću? - Ne onoliko koliko bi trebalo - odgovori Valander. - Ko će da ti zahvali ako se ubiješ radeći? - reče. - Ja u svakom slučaju ne. Valander nije odgovorio već se vratio u svoju kancelariju. „Mesec dana”, pomislio je. „Mesec dana za razbijanje osmeha.” Sumnjao je da je to bilo moguće. Zatim se prisilio da uprkos svemu ponovo počne s radom. Okrenuo je broj Stena Videna. Istovremeno je doneo odluku da sebi ponovo kupi nekoliko kaseta operske muzike. Nedostajala mu je njegova muzika.

13. U ponedeljak, 22. novembra u podne, Kurt Valander je seo u svoj službeni automobil koji je do daljeg trebalo da zameni njegovo izgorelo vozilo i odvezao se zapadno od Istada. Njegova destinacija bila je ergela Stena Videna kod šernsundske ruševine. Kada se popeo na uzvišicu iznad Istada, parkirao se na javnom parkiralištu, ugasio motor i krenuo da gleda u more. Daleko na horizontu razaznavao je konture nekog teretnjaka koji je plovio ka istočnim vodama. Trenutno ga je uhvatila nagla vrtoglavica. Prvo je sa užasom pomislio da je u pitanju bilo srce, a potom je shvatio da je bilo nešto sasvim drugo u pitanju i da mu je polako izmicalo tlo pod nogama. Zažmurio je, naslonio glavu na naslon sedišta i pokušao da ne razmišlja ni o čemu. Posle jednog minuta, ponovo je otvorio oči. More je i dalje bilo ispred njega, teretnjak je i dalje veselo plovio ka istoku. „Umoran sam”, pomislio je. „Iako sam se naodmarao tokom vikenda, osećaj iscrpljenosti ide dublje; samo delimično sagledavam uzroke i najverovatnije neću moći da uradim ništa po tom pitanju. Ne više, otkako sam doneo odluku da se ponovo vratim na posao. Plaža na Jilandu za mene više ne postoji. Sam sam to izabrao.” Koliko je dugo tako sedeo, to nije znao da kaže. Ali kada je počeo da se smrzava, ponovo je upalio motor i nastavio putovanje. Najradije je hteo da se okrene nazad kući i nestane u svome stanu. Ali naterao se da nastavi. Skrenuo je za Šernsund. Posle otprilike jednog kilometra, put je postao veoma loš. Kao i uvek kada bi bio na putu za Stena Videna, pitao se kako je transporter konja mogao da se probije kroz tako loše održavan put. Put se završio na strmini i veliki posed sa svojim prostranim štalama širio se pred njim. Uvezao je automobil u dvorište i zaustavio ga. Jato vrana ljutito se oglasilo s jednog drveta. Izašao je iz automobila i otišao do jedne kuće od crvene cigle u kojoj je Viden imao kombinovanu rezidenciju i kancelariju. Vrata su stajala odškrinuta i čuo je Stena kako telefonira. Pokucao je i ušao unutra. Kao i obično bilo je nepospremljeno i zaudaralo je na konje. Na nenameštenom krevetu ležale su dve mačke i spavale. Valander se pitao kako je Viden godinu za godinom mogao da izdrži da živi takvim životom. Čovek koji mu je, kada je ušao, otpozdravio glavom ne prekidajući razgovor, bio je mršav, kovrdžave kose i imao je jarki ekcem na bradi kod donje usne. Nije se mnogo promenio od pre petnaest godina kada su se neko vreme intenzivno družili.

Tada je Sten Viden maštao da postane operski pevač. Imao je predivan tenor i zajedno su zamišljali budućnost u kojoj bi Valander bio njegov impresario. Ali san se raspršio, ili tačnije - iscrpeo iznutra, Valander je nastavio da bude policajac a Viden je nasledio konjušnicu od svoga oca sa školom za dresiranje galopera. Putevi su im se rastavili a da nijedno od njih nije znalo zbog čega, i tek početkom 1990-ih, a u vezi s jednom drugom razvučenom i komplikovanom istragom ubistva, ponovo su uspostavili kontakt. „Nekada davno, bio je moj najbolji prijatelj”, pomislio je Valander. „Posle njega nije se pojavio nijedan drugi. Možda je ipak ostao moj najbolji prijatelj.” Viden je prestao da telefonira i nervozno je odložio bežični telefon. - Kakav skot od čoveka! - opsovao je. - Vlasnik konja? - htede da zna Valander. - Jedna baraba - reče Viden. - Kupio sam od njega nekog konja pre meseca dana. Taj tip ima imanje gore kod Heera. Sada kada treba da odem po njega, ovaj se iznenada predomislio. Kakav kreten. - Ukoliko si platio za konja, on tu ne može mnogo da učini - reče Valander. - Samo kaparu - reče Viden. - Ali idem da pokupim konja ma šta on rekao. Sten Viden je užurbano nestao u kuhinji. Kada se vratio, Valander je osetio diskretan vonj alkohola. - Uvek dolaziš nenajavljeno - reče Sten Viden. - Hoćeš li kafu? Valander je klimnuo glavom. Otišli su u kuhinju. Sten Viden je pomerao gomilu starih TV programa koji su ležali na stolnjaku od voštanog platna. - ’Oćeš gutljaj? - upita dok je spremao kafu. - Vozim - reče Valander. - Kako ide posao sa konjima? - Bila je veoma loša godina. Sledeća neće biti ništa bolja. Suviše je malo novca u opticaju. Konji su sve lošiji. Stalno moram da povećavam cenu treninga da bih sastavio kraj s krajem. Uglavnom me hvata želja da sve zatvorim i prodam imanje, ali cene su vrlo slabe. Drugim rečima, zaglibljen sam u skonskoj glini. Postavio je kafu i seo za sto. Valander je video da se njegova ruka kojom je prihvatio šolju tresla. „Bio je na putu da se ubije pijući”, pomislio je. „Nikada ranije nisam video da mu se ruke tresu usred dana.” - A ti? - reče Sten Viden. - Čime se ti zanimaš ovih dana? Da li si još uvek na bolovanju?

- Vratio sam se. Ponovo sam policajac. Sten Viden ga je gledao sa iznenadnom ljubopitljivošću. - U to nisam verovao - reče potom. - U šta to? - Da ćeš se vratiti. - Šta bih inače radio? - Pričao si o traženju posla u službi obezbeđenja. Ili da postaneš šef-čuvar u nekoj kompaniji. - Nikada neću biti ništa drugo do policajac. - Ne - reče Sten Viden. - A ja nikada neću da se naučim da se oslobodim ovog imanja. Sem toga, konj kojeg sam kupio u Heeru dobar je. Od njega može nešto da bude. Ima Plavu Kraljicu za majku. Nema ničeg lošeg u dobrim genima. Neka devojka projaha ispred prozora. - Koliko zaposlenih imaš? - upita Valander. - Troje, ali ne mogu da priuštim više od dvoje iako bi mi bilo potrebno četvoro. - Zapravo sam radi toga došao - reče Valander. - Zar si rešio da postaneš štalski momak? - reče Sten Viden. - Čisto sumnjam da imaš takve kvalifikacije. - Sigurno je da ih nemam - odgovori Valander. - Objasniću ti šta mislim. Valander nije video nikakav razlog da ne ispriča Stenu Videnu o Alfredu Hardebergu. Znao je da Sten nikada nikome ne bi nešto od toga preneo dalje. - Ideja nije moja - reče Valander. - Dobili smo ženskog kriminalističara u Istadu kao pojačanje. Veoma je dobra. Ona je videla oglas i ispričala mi o njemu. - Znači nameravaš da se odreknem jedne od svojih devojaka u korist zamka Farnholm - reče Sten Viden - kao neke vrste špijuna. To ne zvuči baš normalno. - Ubistvo je ubistvo - reče Valander. - Zamak je hermetički zatvoren. To je samo jedna mogućnost. Rekao si mi kako imaš jednu devojku viška. - Rekao sam da imam jednu manje. - Ne sme da bude glupača - reče Valander. - Mora da bude bistra i da sve primećuje. - Imam jednu devojku koja bi odgovarala tom opisu - reče Sten Viden. - Veoma je oštroumna i smela. Ali, postoji jedan problem.

- Koji? - Ne voli policiju. - ZaŠto? - Znaš da često zapošljavam devojke koje su bile na pogrešnom putu. Imam odlično iskustvo sa njima. Sarađujem sa jednom agencijom za zapošljavanje mladih ljudi dole u Malmeu. Baš sada imam jednu devojku od devetnaest godina. Zove se Sofija. Ona je malopre projahala ispred prozora. - Ne moraš da pomeneš policiju - reče Valander. - Možemo da smislimo nekakav motiv zašto želiš da drži oči na onome što se odigrava u zamku. Onda ćemo zajedno da pričamo sa njom. - Radije ne bih - reče Sten Viden. - Ne želim da se mešam u to. Ali zato zaista ne moramo da ispričamo da si iz policije. Ti si samo neko ko želi da zna šta se dešava u zamku. Ako kažem da si dobar čovek, to će biti sasvim dovoljno. - Možemo da pokušamo. - Još uvek nije dobila posao - reče Sten Viden. - Pretpostavljam da ima mnogo trenera konja koji žele da rade u jednom zamku. - Dovedi je - reče Valander - ali nemoj da joj kažeš kako se zovem. - Kako onda do đavola treba da te oslovljavam? Valander je promislio. - Rodžer Lundin - reče. - Ko je to? - Od sada sam to ja. Sten Viden je zavrteo glavom. - Nadam se da si ozbiljan - reče. - Dovešću je. Devojka koja se zvala Sofija bila je mršava, dugonoga i neočešljane kose. Ušla je u kuhinju, nezainteresovano pozdravila Valandera i potom sela i popila ostatak Videnove kafe. Valander se pitao da li je bila jedna od onih sa kojima je delio krevet. Znao je još odranije da je Viden imao običaj da održava veze sa raznim devojkama koje su radile kod njega. - Zapravo bi trebalo da ti dam otkaz - reče Sten Viden. - Znaš da moram da srežem troškove. Ali čuli smo za jedan posao u zamku tamo na Esterledenu koji bi mogao da ti odgovara. Ukoliko ga uzmeš, ili dobiješ, možda će kasnije vremena biti bolja i obećavam ti da ću te uzeti nazad.

- Kakve konje imaju? - upita devojka. Sten Viden je pogledao u Valandera koji je mogao samo da slegne ramenima. - Teško da su u pitanju obični konji - reče Sten Viden. - Kakve u materinu ima veze kakvi su konji? To je samo privremeno. Sem toga, možeš da pomogneš Rodžeru koji je moj drugar, time što ćeš držati oči otvorene i pratiti šta se dešava tamo u zamku. Ne nešto specijalno, samo obrati malo više pažnje. - Koja plata je u pitanju? - upita ona. - Ne znam - reče Valander. - To je zamak, jebote - reče Sten Viden. - Nemoj da daviš. Otišao je u sobu i vratio se sa Istadskim novostima. Valander je potražio oglas. - Lično predstavljanje - reče. - Ali prvo moraš da nazoveš. - Sredićemo to - reče Sten Viden. - Odvešću te tamo večeras. Odjednom je podigla pogled sa stolnjaka od voštanog platna i uperila oči u Valandera. - Kakvi su to konji? - upita. - Ne znam - reče Valander. Nakrivila je glavu. - Ja mislim da si ti pandur - reče ona. - Zašto to misliš? - reče Valander u čudu. - Tako deluje. Sten Viden se hitro ubacio u razgovor. - Zove se Rodžer i to je sve što treba da znaš. Nemoj da postavljaš tako blesava pitanja. Pokušaj da se malo uljudiš pre nego što odemo tamo. Na primer, operi kosu. Nemoj da zaboraviš da Vintersu Munu treba da se stavi bandaža na levi deo stražnjice. Izašla je iz kuhinje bez reči. - Video si - reče Sten Viden. - Nju ne možeš da lupiš po prstima. - Hvala na pomoći - odgovori Valander. - Možemo samo da se nadamo da će sve proći kako valja. - Lično ću je odvesti tamo. To je sve što mogu da uradim. - Nazovi me na kuću - reče Valander. - Moram što pre da znam da li je dobila

posao ili ne. Izašli su do Valanderovog automobila. - Ponekad sam tako jebeno umoran od svega - reče najedanput Sten Viden. - Zamisli kada bi čovek mogao da počne ispočetka - odgovori Valander. - Ponekad mislim: zar nema više od života? Nekoliko operskih arija, gomila loših konja, stalni problemi sa novcem. - Nije valjda toliko loše? - Ubedi me u suprotno. - Sada imamo razlog da se češće viđamo. Onda ćemo moći da pričamo o tim stvarima. - Još uvek nije dobila posao. - Znam - reče Valander. - Nazovi me večeras. Seo je u automobil, klimnuo glavom u pozdrav Stenu Videnu i odvezao se odande. Po satu je video da je ostalo još mnogo vremena do kraja dana. Odlučio je da ode u još jednu posetu. Pola sata kasnije, parkirao se kršeći propise u uličici iza hotela Kontinental i otišao do kuće gospođe Duner. Na svoje iznenađenje, primetio je kako u blizini nije bilo nijednog patrolnog automobila. Šta se desilo sa obezbeđenjem koje je gospođa Duner trebalo da dobije? Istovremeno se i iznervirao i zabrinuo. Mina koja je eksplodirala u njenoj bašti nije bila nikakva šala. Da je nagazila na nju, ili bi umrla ili bi izgubila obe noge. Pozvonio je na njena vrata sa već stvorenom odlukom da smesta kontaktira sa Bjorkom. Oprezno je otvorila vrata. Kada ga je prepoznala, bilo joj je iskreno drago. - Izvinjavam se što se prethodno nisam najavio - reče. - Komesar je dobrodošao u svako doba - odgovori ona. Prihvatio je njenu ponudu, šolju kafe, svestan da je tog dana popio previše. Dok je ona bila u kuhinji, Valander je stajao i gledao u baštu. Razrovarena trava je ponovo bila besprekorna. Pitao se da li je očekivala da joj policija nabavi novu telefonsku knjigu. „U ovoj istrazi sve deluje kao da se dogodilo pre milion godina”, pomislio je.„A nije prošlo mnogo dana otkako sam bacio telefonsku knjigu i gledao kako baštu potresa eksplozija.” Poslužila je kafu i seo je na sofu sa cvetnom mustrom.

- Nisam video nikakav patrolni automobil kada sam stigao - reče on. - Ponekad su ovde, a ponekad ne - odgovori gospođa Duner. - Istražiću zašto je to tako - reče Valander. - Da li je to zaista neophodno? - reče ona. - Da li zaista mislite da mi neko još uvek želi zlo? - Dobro znate šta se dogodilo dvojici advokata - reče Valander - a neko je zakopao minu u vašoj bašti. Ne verujem da će se još nešto dogoditi, ali preduzimamo sve moguće mere predostrožnosti. - Kada bih samo mogla da razumem - reče ona. - Radi toga sam došao - reče Valander. - Imali ste vremena da razmislite. Često je čoveku potrebno vreme da bi mogao da vidi jasnije. Ponekad je našem prisećanju potrebno zagrevanje. Potvrdno je klimnula glavom. - Pokušavala sam - reče ona. - I to danonoćno. - Hajde da se vratimo nekoliko godina unazad - reče Valander. - U vreme u kome je Gustaf Torstenson dobio ponudu da radi kao advokat Alfreda Hardeberga. Da li ste ga ikada sreli? - Nikada. - Samo ste ga čuli preko telefona? - Čak ni to. Uvek je zvala neka od sekretarica. - Mora da je za advokatsku kancelariju mnogo značilo da dobije jednog takvog klijenta. - Naravno da jeste. Pristizalo je mnogo više novca nego ikada ranije. Čitava kuća je mogla da se renovira. - Čak iako ga nikada ranije niste ni sreli niti pričali sa njim, sigurno ste formirali nekakvo mišljenje o Alfredu Hardebergu. Primetio sam kako imate izvanredno pamćenje. Zamislila se pre nego što je odgovorila. Valander je dok je čekao, posmatrao jednog vrapca koji je skakutao po bašti. - Uvek je bilo hitno - reče ona. - Kada bi nazvao u kancelariju, sve ostalo je moralo da se odloži u stranu. - Da li ste još nešto primetili?

Odmahnula je glavom. Valander je nastavio. - Gustaf Torstenson vam je sigurno pričao o svome klijentu - reče on. - O svojim posetama zamku. - Mislim da je bio poprilično impresioniran ali takođe i zabrinut da bi mogao da pogreši. Baš ta poslednja stavka bila je važna. Sećam se da je mnogo puta naglasio kako su greške bile nedozvoljene. - Šta je po vašem mišljenju time mislio? - Da bi se u tom slučaju Alfred Hardeberg smesta obratio drugom advokatu. - Sigurno je pričao o Alfredu Hardebergu i o zamku. Zar niste nikada bili radoznali? - Naravno da sam se pitala, ali nikada nije mnogo pričao. Bio je impresioniran i diskretan. Nekom prilikom izjavio je kako bi Švedska trebalo da bude zahvalna Alfredu Hardebergu za sve što je činio. - Nikada nije rekao ništa negativno o njemu? Odgovor je došao neočekivano. - Zapravo i jeste. Sećam se pošto se to desilo jedan jedini put. - Šta je rekao? - Tačno se sećam njegovih reči: „Humor doktora Hardeberga je neukusan.” - Šta li je pod tim mislio? - Ne znam. Nisam pitala i on nije objašnjavao. - „Humor doktora Hardeberga je neukusan.”? - Baš te reči. - Kada se to desilo? - Pre otprilike godinu dana. - U kom kontekstu je to izjavio? - Bio je u zamku Farnholm na jednom od redovnih sastanaka. Ne mogu da se setim da je nešto posebno bilo u pitanju. Valanderu je bilo jasno da nije mogao da gura dalje. Gustaf Torstenson očigledno nije prepričavao svoje posete zamku moćnoga čoveka. - Hajde da pričamo o nečemu sasvim drugom - reče on. - U poslu jednog advokata u opticaju je veoma mnogo papira. Obavešteni smo od strane predstavnika Advokatske komore koji prelaze kroz materijal advokatske kancelarije kako ima vrlo

malo dokumenata koji se tiču poslova između Gustafa Torstensona i Alfreda Hardeberga. - Sve vreme sam čekala na to pitanje - reče ona. - Procedure koje su se ticale Alfreda Hardeberga bile su sasvim posebne. Samo dokumenti koji su bili apsolutno neophodni da se čuvaju arhivirani su. Imali smo stroga naređenja da bespotrebno ne kopiramo i ne čuvamo ništa. Sav materijal sa kojim je Gustaf Torstensen radio odnosio bi se nazad u zamak Farnholm. Zbog toga ne postoji nikakva dokumentacija. - Zar to niste doživeli kao nešto upadljivo? - Objašnjenje je bilo da su poslovi Alfreda Hardeberga bili veoma osetljive prirode. Nisam imala nikakvog razloga da to ne prihvatim dokle god nismo kršili nikakve propise. - Znam da se Gustaf Torstenson bavio privrednim savetovanjem - reče Valander. Da li smem da vas zamolim da se prisetite detalja? - To bi bilo nemoguće - reče ona. - Radilo se o ugovorima između banaka i kompanija iz zemalja sa svih strana sveta. Uglavnom su njegove lične sekretarice sastavljale sve pisane dokumente. Veoma retko se dešavalo da me je Gustaf Torstenson molio da napišem nešto što je imalo veze sa Alfredom Hardebergom. Ali zato je dosta toga pisao lično. - Što se nije dešavalo sa drugim klijentima? - Nikada. - Kako to objašnjavate? - Pretpostavljala sam da su stvari bile toliko osetljive da ni ja nisam smela da ih vidim - odgovori ona iskreno. Valander je odbio još kafe. - Da li možete da se setite da se u nekome od dokumenata pojavilo ime kompanije Avansa? Video je kako je pokušavala da se seti. - Ne - reče ona. - Moguće je, ali se ne sećam. - U tom slučaju, imam još samo jedno pitanje - reče. - Da li ste znali o pretećim pismima? - Gustaf Torstenson mi ih je pokazao - reče ona. - Ali rekao je kako to nije bilo nešto oko čega bi trebalo da se brinemo. Zbog toga nikada nisu bila arhivirana. Mislila sam da ih je bacio.

- Takođe niste znali da je čovek koji ih je napisao, Lars Borman, poznavao Gustafa Torstensona? - To je iznenađenje. - Sreli su se u jednoj asocijaciji koja se posvećuje proučavanju ikona. - Za to društvo sam znala, ali ne i to da je onaj koji je napisao preteća pisma bio u njemu. Valander je odložio šoljicu. - Onda vam neću više smetati - reče i ustade. Ostala je da sedi i začuđeno ga pogledala. - Nemate ništa da mi kažete? - Još uvek ne znamo ko je ubio dvojicu advokata - odgovori Valander. - Takođe ne znamo ni zbog čega. Čim nešto o tome budemo saznali, znaćemo i razloge za ono što se odigralo u vašoj bašti. Ustala je i pružila mu ruku. - Morate da ih uhvatite - reče. - Da - reče Valander. - Moramo. Ali to može da potraje. - Moram da saznam šta se desilo pre nego što umrem. - Čim budem imao neke informacije, saopštiću vam ih - reče svestan kako je njegov odgovor morao zvučati u njenim ušima. Valander se odvezao do policijske stanice i pokušao da pronađe Bjorka. Kada je saznao da se ovaj nalazio u Malmeu, otišao je do Svedberga i zamolio ga da istraži zašto je osmatranje kuće gospođe Duner zakazalo. - Da li zaista misliš kako nešto može da se dogodi? - upita ga Svedberg. - Ja ne mislim ništa - odgovori Valander. - Ali ono što se već dogodilo, više je nego dovoljno. Valander je baš hteo da izađe kada mu je Svedberg pružio neki papirić. - Nazvala je neka Lizbet Norin - reče on. - Možeš da je pozoveš na ovaj broj. Rekla je da je dostupna do pet sati. Valander je otkrio da je to bio broj u Malmeu a ne u Geteborgu. Otišao je u svoju kancelariju i okrenuo ga. Javio se jedan postariji čovek. Posle nekoliko trenutaka, na telefon se javila Lizbet Norin. Valander se predstavio. - Čistim sticajem okolnosti nalazim se nekoliko dana u Malmeu - reče Lizbet

Norin. - Posećujem svog starog oca koji je polomio kuk. Proveravala sam poruke na svojoj telefonskoj sekretarici i čula da si me zvao. - Hteo bih da popričam s tobom - reče Valander. - Ali najradije ne preko telefona. - O čemu se radi? - Imam nekoliko pitanja u vezi s jednom istragom - reče Valander. - Stremberg, lekar iz Lunda, dao mi je tvoje ime. - Imam vremena sutra - reče ona - ali to mora biti ovde u Malmeu. - Onda ću doći - odgovori Valander. - Da li ti odgovara u deset? - Može. - Dala mu je adresu u centralnom Malmeu. Kada su okončali razgovor, Valander je neko vreme sedeo i razmišljao kako je stari čovek koji je polomio kuk mogao da se javi na telefon. Zatim je primetio da je bio veoma gladan. Bilo je već kasno poslepodne. Odlučio je da nastavi s radom kod kuće. Još uvek je imao dosta materijala o Alfredu Hardebergu koji još uvek nije imao prilike da ga iščita. U fiokama je tragao za plastičnom kesom i kada ju je našao, napunio ju je fasciklama. Na recepciji, saopštio je Ebi kako će ostatak dana biti dostupan na kućnom broju. Zaustavio se kod piljarnice i nakupovao se. U obližnjoj trafici kupio je pet lozova greb-lutrije. Kada je došao kući, napravio je blag puding i popio jedno pivo. Uzaludno je tražio teglu sa džemom od brusnica za koju je verovao da ju je imao. Posle večere oprao je sudove i izgrebao svoje lozove. Nije ništa dobio. Odlučio je da tog dana ne pije više kafe i legao je na svoj nenamešteni krevet da se malo odmori pre nego što krene da studira sadržaj plastične kese. Probudila ga je zvonjava telefona. Kada je pogledao na sat koji se nalazio pored kreveta, shvatio je da je spavao mnogo sati. Bilo je devet i deset. Bio je to Sten Viden. - Zovem te iz telefonske govornice - reče. - Mislio sam da bi te zanimalo da čuješ da je Sofija dobila posao. Počinje sutra. Valander se odjednom sasvim razbudio. - Dobro - reče. - Ko ju je zaposlio? - Žena koja se preziva Karlen. Valander se setio svoje prve posete zamku Farnholm.

- Anita Karlen - reče. - Dva jahačka konja - reče Sten Viden. - Vrlo skupocena. O njima treba da se stara. Ni plata nije loša. Štala je mala, ali dobila je jednosoban stan iznad nje. Mislim da Sofija ima mnogo bolje mišljenje o tebi posle dobijanja ovakve šanse. - Fino - reče Valander. - Treba da mi se javi za nekoliko dana - nastavi Sten Viden. - Ima samo jedan problem. Ne mogu da se setim tvog imena. - Rodžer Lundin - reče. - Moram da ga zapišem. - Biće najbolje da i ja to učinim. Veoma je bitno da se ne javlja iz zamka, već tako kao ti, iz telefonske govornice. - U stanu postoji jedan telefon. Zašto ga ne bi upotrebila? - Zato što može biti prisluškivan. Valander je mogao da čuje dah Stena Videna u telefonskoj slušalici. - Ja mislim da s tobom nije sve u redu - reče. - Zapravo bi trebalo i sam da budem mnogo oprezniji sa svojim telefonom - reče Valander. - Ali mi stalno kontrolišemo svoje veze. - Ko je Alfred Hardeberg? Monstrum? - Jedan ljubazan, preplanuo i nasmejan čovek - reče Valander. - Sem toga i veoma elegantno obučen. Monstrumi mogu imati više lica. Sa one strane je počelo da se oglašava pip-pip. - Zovem te - reče Sten Viden. Razgovor se prekinuo. Valander je mozgao da li da nazove An-Brit Heglund i ispriča joj o ishodu, ali manuo se te ideje. Bilo je već kasno. Ostatak večeri sedeo je nagnut nad sadržajem koji je doneo kući u kesi. Oko ponoći izvukao je svoj stari školski atlas i potražio dobar deo egzotičnih naziva mesta do kojih je carstvo Alfreda Hardeberga puštalo svoje pipke. Uvideo je da je obim njegove delatnosti bio nečuven. Istovremeno mu se prikrala zabrinjavajuća misao da je bio na putu da odvede i istragu i svoje saradnike u ćorsokak. Možda je ipak postojalo jedno sasvim drugačije objašnjenje za smrt dvojice advokata? U jedan je otišao u krevet. Pomislio je kako je prošlo dosta vremena otkako mu se Linda javila iako je i on nju odavno trebalo da nazove.

Utorak 23. novembra je bio svetao i lep jesenji dan. Valander je tog jutra sebi dozvolio luksuz da se uspava. Nešto posle osam nazvao je policijsku stanicu i rekao da će se odvesti u Malme. Zatim je ostao još neko vreme u krevetu i razvlačio se sa kafom do devet. Posle toga, na brzinu se istuširao i uputio se za Malme. Adresa koju mu je dala Lizbet Norin nalazila se u blizini Trougla u centru Malmea. Ostavio je automobil u javnoj garaži iza hotela Šeraton i tačno u deset pozvonio je na vrata koja su mu bila naznačena. Otvorila je žena za koju je pretpostavljao da je bila njegovih godina. Bila je obučena u drečavu trenerku i Valander je na trenutak pomislio kako se prešao. Nije se poklapala sa slikom koju je o njoj stvorio kada joj je čuo glas preko telefona a nije sasvim odgovarala ni njegovom opštem, i u osnovi diskriminišućem stavu, koji je imao prema novinarima. - Jesi li ti onaj policajac? - reče ona glatko. - Očekivala sam čoveka u uniformi. - To od mene ne može da se očekuje - reče Valander. Pozvala ga je da uđe unutra. Stan je bio starinski, visokih tavanica. Predstavila ga je svome ocu koji je sa zagipsanom nogom sedeo u stolici. Valander je primetio da mu je u krilu ležao bežični telefon. - Prepoznajem vas - reče čovek. - Pre nekoliko godina, o vama se dosta pisalo po novinama. Ili sam vas možda pomešao sa nekim drugim? - Ne, to je sasvim tačno - odgovori Valander. - Bilo je nešto o nekakvim kolima koja su izgorela na Elandskom mostu - nastavi čovek. - Sećam se pošto u vreme u kome sam radio kao ribar, na tom mestu nije postojao nikakav most. - Novine uvek preteruju - reče Valander izbegavajući temu. - Da li sam u pravu ako kažem da su vas opisali kao vrlo uspešnog policajca? - To je tačno - prekide Lizbet Norin. - Sada te i ja prepoznajem sa fotografija iz novina. Zar nisi takođe bio i u nekoliko TV debata? - Nikada - reče Valander. - Sigurno ste me pomešali sa nekim drugim. Lizbet Norin je shvatila kako je želeo da promeni temu. - Idemo u kuhinju - reče. Jesenje sunce je sijalo kroz visoki prozor. Jedna mačka je ležala sklupčana između saksija i spavala. Prihvatio je ponudu da popije šolju kafe i seo je za sto. - Moja pitanja neće biti preterano precizna - reče Valander. - Tvoji odgovori će

najverovatnije biti mnogo interesantniji. Dopusti mi samo da kažem kako se u Istadu trenutno trudimo da istražimo jedno, ili verovatnije dva ubistva i da postoje izvesne indikacije kako su u čitavu stvar umešani transport i ilegalna prodaja ljudskih organa. Da li je to od direktnog značaja za naš slučaj, o tome ne znam bliže da kažem. Iz poznatih tehničkih razloga vezanih za istragu, ne smem nažalost da iznesem više detalja. Pomislio je kako je zvučao kao mašina. „Zašto ne mogu da se izrazim jednostavnije?”, pomislio je ljutito. „Pričam kao parodija na policajca.” - Onda razumem što ti je Lase Stremberg dao moje ime - reče ona i Valander primeti kako se zainteresovala. - Razumeo sam da rešerširaš o ovom odvratnom švercovanju - nastavi. - Ukoliko bi mi dala mali pregled, to bi mi bilo od velike pomoći. - To bi potrajalo čitav dan - reče ona. - A možda i čitavu noć. Sem toga, uskoro ćeš primetiti kako iza svih mojih reči postoji nevidljivi znak pitanja. To je senovita delatnost sa kojom se skoro niko ne usuđuje da se uhvati u koštac sem američkih novinara. Ja sam izgleda jedini novinar u Skandinaviji koji kopa po toj stvari. - Pretpostavljam da je tako nešto vezano s rizikom - reče Valander. - Možda ne ovde i ne za mene - odgovori ona. - Ali poznajem lično jednog od tih američkih novinara, Garija Bekera iz Mineapolisa. Nekom prilikom je otputovao u Brazil da istraži glasine o kriminalnoj organizaciji za koju se tvrdi da je aktivna u Sao Paulu. Ne samo da mu je prećeno, već je neko jedne večeri pucao u taksi u kome se nalazio ispred hotela u kome je odseo, posle čega je seo na prvi avion za Ameriku. - Da li su se ikada pojavile informacije koje su ukazivale na to da su i švedski interesi bili umešani u to? - Ne - odgovori ona. - Da li su? - Samo pitam - reče Valander. Pogledala ga je bez reči. Zatim se nagnula ka njemu preko stola. - Ukoliko ćemo ti i ja da vodimo nekakav razgovor, onda moraš da budeš iskren prema meni - reče. - Ne zaboravi da sam novinar. Ne moraš da platiš za ovu posetu zbog toga što si policajac, ali najmanje što mogu da zahtevam je da govoriš istinu. - Imaš pravo - reče Valander. - Možda postoji mala mogućnost da postoji veza. To je najbliže istini što mogu da dođem. - U redu - reče ona - sada se razumemo. Ali, želim još nešto od tebe. Ukoliko se pokaže kako zaista postoji veza, želim da to saznam pre svih drugih novinara.

- To ne smem da obećam - reče Valander. - To se kosi sa našim propisima. - Naravno da se kosi sa njima - reče ona. - Ali ima nešto što je mnogo strašnije, a to je ubijati ljude da bi se došlo do organa. Valander je mozgao. Bilo mu je jasno da se pozivao na branjenje propisa i zakona koje je odavno prestao da tretira nekritički. Kao policajac, tokom poslednjih godina je stalno živeo na granici na kojoj je korist koju je mogao da izvuče stalno odlučivala o pravilima koje je prihvatao ili ne. Zašto bi sad najednom promenio svoj stav? - Bićeš prva koja će to saznati - reče. - Ali možda ne bi trebalo da me citiraš. Moram da ostanem anoniman. - U redu - reče ona ponovo. - Sada se razumemo još bolje. Kada se Valander kasnije u mislima vraćao na sate koje je proveo u toj tihoj kuhinji, sa mačkom koja je neprekidno spavala među saksijama i sunčevim zracima koji su igrali po stolnjaku da bi na kraju sa njega nestali, čudio se što je vreme tako brzo prošlo i što je dan postao tako kratak. Počeli su razgovor u deset, a kada su završili već je bilo veče. Nekoliko puta su napravili pauzu; skuvala mu je ručak i ostareli otac je zabavljao Valandera pričama iz vremena u kojima je radio kao kapetan po različitim brodovima koji su plovili duž švedske obale i dalje na neobično duga putovanja po Baltiku ili do Poljske. Posle pauze za ručak i kafu, ponovo bi ostajali sami u kuhinji i ona bi nastavila da priča o svome poslu. Valander je bio zadivljen njome. Oboje su se bavili istragama, provodili su svoje vreme u blizini zločina i ljudske bede. Ali razlika je bila ta što je ona sve želela da razotkrije iz preventivnih razloga, dok je Valander sve vreme bio zaokupljen pospremanjem već počinjenog. Ali najviše se sećao dana provedenog u njenoj kuhinji kao putovanja u nepoznatu zemlju u kojoj su se ljudi i njihovi organi pretvarali u tržišnu robu i iz koje su svi moralni principi iščileli. Shvatio je da je obim trgovine ljudskim organima, ukoliko je ona bila u pravu sa svojim pretpostavkama, bio toliko veliki, da je to bilo skoro nepojmljivo. Ali ono što ga je najviše potreslo bilo je što je izjavila kako može da razume one koji ubijaju zdrave ljude, najčešće veoma mlade, da bi prodali delove njihovih tela. To je slika našeg sveta - reče ona. - Tako izgleda, hteli mi to ili ne. Jedan čovek koji je siromašan spreman je da učini bilo šta ne bi li preživeo, ma koliko jadan bio taj čin. Kako možemo da morališemo o tome kada su ti uslovi za nas potpuno strani? U siromašnim četvrtima Rija ili Lagosa, Kalkute i Madrasa, možeš da se postaviš na

neki ćošak, pokažeš trideset dolara i kažeš kako želiš da stupiš u kontakt sa nekim ko je spreman da ubije čoveka. Za manje od minuta, imao bi pred sobom dugačak red dobrovoljaca i to onih koji ne bi ni pitali koga treba da ubiju a ni zbog čega. Čak bi bili spremni da to urade i za dvadeset, možda čak i deset dolara. U onome čime se bavim, nazirem duboku provaliju. Razumem sopstvenu uznemirenost, svoje očajanje. Takođe mi je jasno da sve što radim može da se pokaže besmislenim dokle god svet izgleda ovako. Valander je uglavnom ćutao. Povremeno je postavljao pitanja da bi bolje razumeo. Ona je bila ta koja je pričala i bilo mu je jasno kako je zaista pokušavala da sa njime podeli svoje znanje ali i ono što je samo naslućivala jer je bilo malo toga što se moglo dokazati. A zatim, posle mnogo sati, konverzacija je zamrla. - To je sve što znam - rekla je. - Ali ako ovo može da ti pomogne, onda je dobro. - Još uvek nisam siguran da je moja hipoteza ispravna - odgovorio je Valander. Ali ako jeste, onda znam da smo ušli u trag švedskoj vezi s tom jezivom delatnošću. Ukoliko može da se zaustavi, to ne može biti ništa drugo do pozitivna stvar, zar ne? Valander je napustio Malme tek kada je otkucalo sedam sati. Setio se da je trebalo da se javi u Istad i kaže im gde se nalazi. Ali razgovor sa Lizbet Norin obuzeo mu je celokupnu pažnju. Ispratila ga je napolje na ulicu. Oprostili su se na parkingu. - Posvetila si mi čitav dan - reče Valander. - A ne mogu da ti platim. - Onako je kako je - reče ona. - Možda ću pare dobiti kasnije. - Bićemo u kontaktu. - Računam na to. Kada se ne nalazim na službenim putovanjima, uglavnom sam u Geteborgu. Valander se zaustavio kod kioska sa kobasicama i blizini Jegersroa i jeo. Sve vreme je mislio na ono što mu je ispričala i bezuspešno je pokušavao da u tu sliku aplicira Alfreda Hardeberga. Odjednom je počeo da se pita da li je uopšte postojalo rešenje slučaja ubistva dvojice muškaraca. Tokom svih godina svoje policijske delatnosti, bio je pošteđen nerešenih slučajeva ubistava. Sada se pitao da li se nalazio ispred vrata koja se nikada neće otvoriti.

Vozio se kroz istadsku jesenju noć sa rastućim umorom u telu. Jedino čemu se radovao bio je telefonski razgovor sa Lindom koju je planirao da nazove čim stigne kući. Ali kada je Valander ušao na vrata svog stana, smesta je primetio kako nešto nije bilo onakvim kakvim ga je tog jutra ostavio. Zastao je u predsoblju i počeo da osluškuje. Zatim je pomislio kako mu se samo učinilo, ali osećaj ga nikako nije napuštao. Upalio je svetlo u dnevnoj sobi, seo je na stolicu i počeo pogledom da luta po sobi. Ništa nije nedostajalo, ništa se nije činilo promenjenim. Ustao je i ušao u spavaću sobu. Nenamešteni krevet bio je onakav kakvim ga je ostavio. Poluprazna šolja sa kafom stajala je pored sata na noćnom stočiću. Nastavio je do kuhinje. Ponovo je pomislio kako mu se pričinjavalo. Tek kada je otvorio vrata frižidera da izvadi margarin i komad sira, shvatio je da je bio u pravu. Gledao je u otvoreni paket sa blad pudingom. Za detalje je ponekad imao skoro fotografsko pamćenje. Znao je da ga je stavio na treću od četiri pregrade u frižideru. Sada se paket nalazio na drugoj. Neko je otvarao frižider, paket sa blad pudingom nalazio se skoro na ivici, možda je pao na pod to se i njemu dešavalo. Neko ga je potom previdom stavio nazad na pogrešnu pregradu. Nije sumnjao u svoju memoriju. Neko je tokom dana bio u njegovom stanu. A taj ko je bio tu, otvarao je frižider ili da nešto traži ili da nešto u njega stavi, i pri tome je napravio grešku da vrati blad puding na pogrešnu pregradu. Hitro je zatvorio vrata frižidera i izašao iz stana. Bio je uplašen. I pored toga, prisilio se da razmišlja bistre glave. „U blizini su”, pomislio je. „Ostaviću ih u ubeđenju da sam i dalje u stanu.” Nije izašao napolje na glavni ulaz već je nastavio dole u podrum. Na stražnjem delu kuće nalazio se izlaz do deponije za đubre od njegove zgrade. Pažljivo je otključao i otvorio vrata. Bacio je pogled preko praznog parkinga koji se prostirao iza kuće. Bilo je veoma tiho. Zatvorio je vrata za sobom i skliznuo u senke fasade. Spustio se na kolena i oprezno bacio pogled preko ivice kontejnera. Automobil je stajao parkiran na oko deset metara iza njegovog sa ugašenim motorom i svetlima. Nazirao je siluetu čoveka za volanom. Nije mogao da vidi da li je bilo još nekoga u automobilu.

Povukao je glavu nazad i podigao se. Negde iz zgrade čuo se zvuk glasno odvrnutog televizora. Grozničavo je razmišljao o tome šta treba da uradi. Zatim se odlučio. Počeo je da trči preko praznog parkinga. Kod prve ulične svetiljke skrenuo je levo i nestao je.

14. Valander je ponovo mislio kako će uskoro umreti. Kada je stigao do ulice Bleke, bio je sasvim bez daha. Od ulice Marija nastavio je ulicom Oskar, što nije bila dugačka ruta, a takođe nije ni prebrzo trčao. Ipak ga je probadalo kroz pluća, a srce je tuklo. Bio je prinuđen da uspori korak, nije više trčao, uplašen da će mu srce otkazati. Osećaj da nije ništa mogao da uradi odjednom ga je više zabrinuo od otkrića da je neko bio gore u njegovom stanu i da je sada sedeo i motrio na njega tamo napolju sa ulice. Potisnuo je tu misao; strah je zapravo bio taj koji ga je uzbudio, strah koji je tako očigledno prepoznavao od prethodne godine i nije ga želeo natrag. Bilo mu je potrebno skoro godinu dana da ga se oslobodi i baš kada je pomislio kako je zanavek uspeo da ga se otrese na plažama Skagena, ponovo se vratio. Ponovo je počeo da trči, ali sada kuća kod Lila Noregatan u kojoj je Svedberg živeo nije više bila daleko. Prvo je prošao pored bolnice, zatim je skrenuo ka centru; jedan pohabani plakat visio je sa kioska na ulici Stora Noregatan; onda je skrenuo desno i odmah potom levo i sada je već video kako je u prozoru potkrovlja u kome je živeo Svedberg gorelo svetlo. Valander je znao da je kod njega često cele noći gorelo svetlo. Svedberg se plašio mraka, a možda je čak i zbog toga nekada davno odlučio da se pridruži policijskim snagama, da bi okončao svoj strah. Ali u njegovom stanu je i dalje noću gorelo svetlo i profesija mu tu nije pomagala. „Svi se plaše”, pomislio je Valander, „policajci ili ne.” Stigao je do ulaza u zgradu i gurnuo vrata. Kada se popeo do poslednjeg sprata, dugo je stajao ne bi li povratio dah. Zatim je zazvonio. Svedberg je otvorio skoro smesta. Imao je naočare za čitanje navrh glave i večernje novine u ruci. Valander je znao da će se iznenaditi. Tokom svih silnih godina koliko su zajedno radili, Valander ga je posetio svega dvatri puta, ali tek pošto bi se o tome prethodno dogovorili. - Potrebna mi je tvoja pomoć - rekao Valander kada ga je iznenađeni Svebderg pustio unutra u hodnik i zatvorio vrata. - Izgledaš skršeno - rekao je Svedberg. - Šta se dogodilo? - Trčao sam - rekao je Valander. - Ali želim da pođeš sa mnom. Neće dugo trajati. Gde ti je automobil? - Stoji dole na ulici.

- Odvešćemo se do mene - rekao je Valander. - Pre nego što budemo stigli, ostavićeš me na ulici. Znaš kako izgleda automobil kojim se trenutno služim. Pandurski volvo. - Tamnoplavi ili crveni? - Tamnoplavi. Dovešćeš se do ulice Marija. Iza volvoa stoji parkiran jedan drugi automobil. Ne možeš da ga promašiš. Želim da ga zaobiđeš i vidiš da li se u njemu nalazi još neko sem vozača. Zatim ćeš se vratiti tamo gde si me ostavio. To je sve. Posle toga možeš da se vratiš čitanju novina. - Zar nećemo da hapsimo? - To nikako ne dolazi u obzir. Samo želim da znam koliko osoba se nalazi u automobilu. Svedberg je skinuo naočare za čitanje i odložio novine. - Šta se dogodilo? - pitao je ponovo. - Mislim da neko osmatra moju kuću - odgovorio je Valander. - Jednostavno želim da znam koliko ih je u automobilu. Posle toga nećemo ništa više da preduzimamo. Ali želim da onaj ili oni koji se nalaze u automobilu veruju kako se još uvek nalazim u svome stanu. Vratiću se kroz sporedni ulaz. - Nisam siguran da razumem sve ovo - rekao je Svedberg. - Zar nije najbolje da hapsimo? Možemo da pozovemo pojačanje. - Znaš i sam šta smo odlučili - rekao je Valander. - Ukoliko ovo ima nekakve veze sa Alfredom Hardebergom, onda ćemo se pretvarati kako nismo na posebnom oprezu. Svedberg je neodobravajuće zavrteo glavom. - Ovo mi se nikako ne dopada - rekao je. - Samo ćeš se uvesti u ulicu Marija i dobro osmotriti - rekao je Valander. - Ništa više. Zatim ću se popeti gore u stan. Zvaću te ukoliko nešto bude bilo. - Ti sam znaš šta je najbolje - rekao je Svedberg i seo na jednu šamlicu da priveže pertle na cipelama. Izašli su dole na ulicu i seli u Svedbergov audi. Provezli su se pored Velikog trga, dole niz ulicu Hamna i skrenuli levo na Hamngatan. Kada su došli do ulice Borgmestare, ponovo su skrenuli levo. U visini sa ulicom Tobak, Valander je zamolio Svedberga da zaustavi kola. - Čekaću te ovde - reče. - Automobil stoji na otprilike deset metara iza tamnoplavog volvoa.

Manje od pet minuta kasnije, Svedberg se već vratio. Valander je ponovo seo u automobil. - Unutra je bila samo jedna osoba - reče Svedberg. - Jesi li siguran? - Samo vozač. Sasvim sam siguran. - Hvala na pomoći. Možeš ponovo kući. Idem odavde. Svedberg ga je zabrinuto posmatrao. - Zašto je toliko bitno da znaš koliko ih je u automobilu? - upita. Valander je shvatio kako je zaboravio da se pripremi na takvo pitanje. Bio je toliko nameračen da sprovede svoju volju da je totalno prevideo prirodnu radoznalost koju je Svedberg pokazao. - Video sam taj automobil ranije - slaga ga. - Tada su u njemu bila dvojica. Ukoliko je tu samo vozač, to može da znači kako se drugi čovek nalazi u blizini. Bilo mu je jasno da je objašnjenje koje je ponudio bilo loše. Ali Svedberg nije imao nikakvih komentara. - FHC 803 - reče on. - Ali broj si verovatno već zapisao? - Da - reče Valander. - Proveriću registraciju. O tome ne moraš da se brineš. Idi sada kući. Vidimo se sutra. - Da li si siguran da je sve u redu? - upita Svedberg. - Hvala na pomoći - ponovi Valander. Izašao je iz automobila i sačekao dok Svebderg nije nestao na Osterledenu. Zatim je nastavio ka ulici Marija. Sada kada je ostao sam, osetio je kako mu se uznemirenost vratila, gnusan osećaj da ga je strah činio slabim. Ušao je na sporedan ulaz i izbegao da pali stepenišno svetlo na putu nazad u stan. Time što se popeo na WC-šolju i to na prstima, kroz majušni prozor kupatila mogao je da vidi ulicu. Automobil je i dalje stajao dole. Valander je otišao u kuhinju.„Da su hteli da me raznesu u vazduh, to bi do sada već učinili”, pomislio je. „Sada čekaju da odem u krevet i ugasim svetlo.” Čekao je da se približi ponoć. Onda se vratio u kupatilo i proverio da li je automobil i dalje bio tamo. Zatim je ugasio svetlo u kuhinji i upalio lampu u kupatilu. Posle dodatnih deset minuta ugasio je svetlo u kupatilu i upalio ga u spavaćoj sobi. Nakon dodatnih deset minuta ugasio ga je i tamo. Zatim je na brzinu napustio stan, izašao na parking i stao u ćošak kod kontejnera za đubre da sačeka šta će se desiti.

Zažalio je što nije obukao topliji džemper. Počeo je da duva hladan vetar. Oprezno je prodrmao noge da bi održao toplinu. Kada je otkucalo jedan, još uvek se ništa nije bilo desilo sem što je Valander bio prinuđen da se pomokri na kućnu fasadu. Sve je bilo vrlo tiho, sem zvuka pojedinih automobila koji su prolazili obližnjom ulicom. Bilo je dvadeset do dva kada se najednom ukočio. Čuo je nekakav zvuk sa ulice. Oprezno je provirio iza kontejnera. Vrata sa vozačeve strane otvorila su se, ali i pored toga, svetlost u kabini nije se upalila. Posle nekoliko sekundi vozač je izašao i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Čovekovi pokreti bili su budni. Nije ispuštao stan iz vida. Bio je obučen u tamnu odeću. Razdaljina je bila toliko velika da Valander nije mogao da razazna crte njegovog lica. Ipak je znao da ga je video ranije. Pokušavao je da se seti gde. Čovek je žurio preko ulice i nestao kroz ulazna vrata. U istom trenutku, Valander se setio gde ga je ranije video. Bio je to isti onaj čovek koji se tokom dve prilike krio u senci stepeništa zamka Farnholm. Bila je to jedna od senki Alfreda Hardeberga. I sada je taj čovek bio na stepenicama na putu u njegov stan, možda da bi ga ubio. Kao da je ležao u svome krevetu uprkos tome što se nalazio na ulici. „Stojim i svedočim sopstvenoj smrti”, pomislio je. Pribio se uz kontejner i čekao. Već je bilo dva i tri minuta kada su se vrata nečujno otvorila i čovek se ponovo obreo na ulici. Osvrtao se i Valander se povukao nazad. Zatim je čuo kako je automobil nestao uz škripu guma. „Ide da podnese izveštaj Alfredu Hardebergu”, mislio je Valander. Ali neće mu reći istinu pošto ne bi mogao da mu objasni kako sam u jednom trenutku mogao da se nalazim u stanu, ugasim svetla i legnem u krevet, a sledećeg da ne budem više tu. Valander ipak nije mogao da zanemari mogućnost da je čovek ostavio nešto za sobom u stanu. Zato je seo u automobil i odvezao se do policijske stanice. Policajci koji su radili u noćnoj smeni začuđeno su ga pozdravili kada se pojavio na recepciji. Potražio je dušek za koji je znao da se nalazio u podrumu i potom se ispružio po podu svoje kancelarije. Bilo je već prošlo tri i bio je vrlo umoran. Znao je da je sada morao da odspava da bi mogao jasno da misli. Ali, čovek obučen u tamnu odeću pratio ga je u snu. Valander se probudio nešto posle pet sav preznojen od zbunjujućih košmara. Ostao je da leži i razmišljao o onome što mu je Lizbet Norin ispričala. Zatim je ustao i otišao po kafu koja je bila gorka pošto je odstojala celu noć. Još uvek nije želeo da se vraća u svoj stan. Istuširao se u njihovoj svlačionici. Oko sedam, sedeo je ponovo za svojim

pisaćim stolom. Bila je sreda, 24. novembra. Prisetio se onoga što je nekoliko dana ranije rekla An-Brit Heglund: „Kao da imamo sve ali ne možemo da vidimo kako paše zajedno.” „S tim bi sada trebalo da počnemo”, mislio je Valander.„Da povežemo komadiće.” Okrenuo je kućni broj Svena Niberga koji se lično javio. - Moramo da se vidimo - reče Valander. - Tražio sam te juče - odgovori Niberg. - Niko nije znao gde si, ali imamo novosti. - Ko to mi? - An-Brit Heglund i ja. - O„Avansi”? - Uzeo sam je kao pomoćnika. Ipak sam forenzičar a ne detektiv. - Vidimo se kod mene u kancelariji što pre možeš da stigneš. Nazvaću An-Brit. Pola sata kasnije Niberg i An-Brit Heglund sedeli su kod njega u sobi. Svedberg je proturio glavu kroz vrata i uputio Valanderu upitni pogled. - Da li sam potreban? - upita. - FHC 803 - reče Valander. - Nisam stigao da proverim registarski broj. Možeš li to da učiniš za mene? Svedberg je klimnuo glavom i zatvorio vrata. - „Avansa” - reče potom. - Ne očekuj previše - reče An-Brit Heglund. - Imali smo samo jedan dan na raspolaganju da ispitamo firmu i njene vlasničke odnose. Ali zato smo mogli da konstatujemo kako nije više porodična kompanija u rukama Romana. Porodica je rentirala svoje ime i ugled i još uvek poseduje deo deonica, i to najverovatnije veliki broj. Ali„Avansa” već nekoliko godina pripada koncernu koji obuhvata različite firme koje na različite načine imaju veze sa farmaceutikom, zdravstvom i medicinskom opremom. Sve je veoma komplikovano i kompanije se stapaju i razdvajaju. Kruna čitavog koncerna je jedna holding firma sa sedištem u Lihtenštajnu. Naziva se„Medikom” i takođe je podeljena među različitim vlasničkim grupama. Između ostalog, postoji jedna brazilska kompanija koja se uglavnom bavi proizvodnjom i izvozom kafe. Ali ono što je mnogo interesantnije je da„Medikom” ima direktne finansijske veze sa Bajeriše Hipotek i Veksel Bank. - Zašto je to interesantno? - upita Valander koji je već počeo da gubi

trag„Avansi”. - Zato što Alfred Hardeberg poseduje fabriku plastike u Đenovi - nastavi An-Brit Heglund. - Ona takođe proizvodi brze motorne čamce. - Sada ništa ne razumem - reče Valander. - Sad ćeš - reče An-Brit Heglund. - Kompanija u Đenovi po imenu CFP, šta god da to značilo, pomaže svojim klijentima da srede finansiranje putem novog oblika lizing ugovora. -„Avansa” - reče Valander. - Trenutno me boli briga za italijanske plastične čamce. - Možda bi trebalo da te boli - reče An-Brit Heglund. - CFP-ov lizing ugovor sklapa se zajedno sa Bajeriše hipotek i Veksel bank. Drugim rečima, postoji stvarna veza sa imperijom Alfreda Hardeberga. I to prva koju smo pronašli od početka istrage. - Sve ovo zvuči prilično neverovatno u mojim ušima - reče Valander. - Može postojati i još tešnja veza - reče ona. - U ovome nam je potrebna pomoć finansijske policije. Jedva da sama razumem po čemu kopam. - Ja mislim da je to otkriće impresivno - reče Niberg koji je dotada ćutao. - Sem toga, možda bi trebalo da istražimo da li ta fabrika plastike u Đenovi proizvodi i druge stvari sem brzih motornih čamaca. - Kao na primer vrećice koje su namenjene transportu organa za transplantaciju? upita Valander. - Na primer. U sobi je zavladala tišina. Gledali su se. Bilo im je jasno šta je ono što je Niberg rekao moglo da znači. Valander je promislio pre nego što je nastavio. - Ukoliko je to tačno - reče on - onda to znači da je Alfred Hardeberg na neki način umešan i u izradu i u uvoz tih plastičnih vrećica. Može biti da ima punu kontrolu, uprkos tome što na prvi pogled deluje kao da je u pitanju čitavo more firmi koje su povezane jedna sa drugom. Da li stvarno može biti moguće da brazilski proizvođač kafe ima veze sa malenom firmom iz Sedertaljea? - To nije ništa čudnije od američkih proizvođača automobila koji istovremeno prave invalidska kolica - reče An-Brit Heglund. - Automobili vode nesrećama koje pak vode ka povećanoj potrebi za invalidskim kolicima.

Valander je pljesnuo rukama i ustao od stola. - Sada ćemo pojačati pritisak na ovu istragu - reče. - Možeš li ti An-Brit da se postaraš o tome da ti ekonomski eksperti naprave nekakvu zidnu mapu o pravom stanju poslovnog sveta Alfreda Hardeberga, a koja se lako tumači? Želim da sve bude na njoj. Plastični čamci u Đenovi, trkački konji u zamku Farnholm, sve o čemu do sada znamo. A ti Niberg, posveti se toj plastičnoj kesici. Odakle dolazi i kako je mogla da dospe u automobil Gustafa Torstensona. - Time ćemo sabotirati svoj prethodni plan - ubaci An-Brit Heglund. - Alfred Hardeberg će znati kako smo počeli da analiziramo njegovu kompaniju u detalje. - Ne, uopšte - odgovori Valander. - Sve vreme je reč o rutinskim ispitivanjima. Ništa dramatično. Sem toga, porazgovaraću sa Bjorkom i Okesonom o neophodnosti organizovanja jedne preskonferencije. To će ujedno biti i prvi put da ja preuzimam takvu jednu inicijativu. Mislim da bi bilo dobro da pomognemo jeseni da raširi malo magle. - Čula sam da je Per još uvek prehlađen i da leži kod kuće u krevetu - reče An-Brit Heglund. - Nazvaću ga - reče Valander. - Povećavamo pritisak. Moraće da dođe, prehlađen ili ne. Obavestite Svedberga i Martinsona da se danas sastajemo u dva. Valander je odlučio da sačeka sa pričom o onome što se dogodilo prethodne noći dok svi ne budu bili na okupu. - Krećemo odmah - reče. Niberg je izašao. Valander je zamolio An-Brit da ostane. Ispričao joj je kako je uz pomoć Stena Videna uspeo da ubaci štalsku devojku u zamak Farnholm. - Tvoja ideja je bila odlična - reče. - Videćemo da li će dati nekakve rezultate. Možda ne bi trebalo da očekujemo mnogo. - Samo da joj se ništa ne dogodi - reče ona. - Devojka će se starati o konjima - reče Valander. – I držaće oči otvorene. To je sve. Ne sme da nas uhvati histerija. Alfred Hardeberg ne može baš da sumnja kako je svako iz njegovog okruženja maskirani policajac. - Nadam se da si u pravu - reče ona. - Kako ide s listom letenja? - Još se time bavim - reče ona. – Juče mi je„Avansa” oduzela sve vreme. - Obavila si izvanredan posao.

Primetio je da joj je bilo drago zbog njegovih reči. „Preškrti smo sa rečima pohvale drugima”, pomisli. „Zato smo darežljivi sa nepreglednim kritikama i tračevima.” - To bi bilo sve - reče. Napustila je sobu. Valander je stao kod prozora i počeo da se pita šta bi Ridberg uradio da se nalazio na njegovom mestu. Ali ovoga puta kao da nije imao vremena da sluša savete mrtvog prijatelja. Morao je da veruje kako je način na koji je vodio istragu bio ispravan. Tokom ostatka prepodneva, Valander je razvio silovitu energiju. Ubedio je Bjorka o važnosti sazivanja konferencije za novinare za naredni dan. Takođe mu je obećao da će se lično postarati o novinarima posle savetovanja sa Perom Okesonom o onome što smeju da kažu. - To uopšte ne liči na tebe da dobrovoljno sazivaš konferenciju za novinare. - Možda sam na pragu da postanem bolji čovek - odgovori Valander. - Kažu da za to nije nikada kasno. Posle razgovora sa Bjorkom, okrenuo je kućni broj Pera Okesona. Kao i obično, na telefon se javila njegova supruga koja je bila nevoljna da ga pusti da priča sa mužem koji je ležao u krevetu. - Da li ima temperaturu? - Kada je čovek bolestan, onda je bolestan - odgovori supruga izbegavajući direktno objašnjenje. - Ne može drugačije. Moram da pričam sa njim - tvrdoglavo nastavi Valander. Posle nekoliko minuta začuo je premoreni glas Pera Okesona. - Bolestan sam. Imam grip. Čitavu noć sam presedeo na WC-šolji - reče. - Ne bih smetao da nije bitno - reče Valander - ali bićeš mi potreban ovde u nekom trenutku posle podne. Možemo da pošaljemo automobil po tebe. - Dolazim - odgovori Per Okeson - ali uzeću taksi. - Želiš li da ti objasnim zbog čega je bitno? - Da li znaš ko ih je ubio? - Ne. - Želiš li da odobrim hapšenje Alfreda Hardeberga? - Ne.

- Onda je dovoljno ako to čujem kada se posle podne budem pojavio. Posle razgovora sa Perom Okesonom, Valander je nazvao zamak Farnholm. Javila se neka žena čiji glas nije prepoznao odranije. Valander se predstavio i zamolio da priča sa Kurtom Stremom. - On nije na dužnosti sve do večeras - odgovori žena. - Ali možete ga potražiti kod kuće. - Pretpostavljam da niste voljni da mi date njegov broj telefona - reče Valander. - Zašto to ne bih bila? - Mislio sam da se to možda kosi sa vašim detaljnim merama predostrožnosti. - Ne, uopšte - odgovori žena i dade mu telefonski broj. - Pozdravite gospodina Hardeberga i zahvalite mu na skorašnjem gostoprimstvu reče Valander. - On je u Njujorku. - Možete da mu prenesete pozdrave kada se bude vratio. Možda neće dugo biti odsutan? - Računamo s tim da će se sutra vratiti. Kada je Valander prekinuo razgovor, pomisli kako se nešto promenilo. Pitao se da li je Alfred Hardeberg naredio da se zahtevima istadske policije izađe u susret bez pokazivanja uobičajenog uzdržanog stava. Valander je okrenuo broj Kurta Strema. Pustio je dugo da zvoni, ali sa one strane niko se nije javljao. Pozvao je recepciju i zamolio Ebu da sazna njegovu adresu. Dok je čekao, otišao je po šolju kafe. Setio se da još uvek nije stupio u kontakt sa Lindom kako je to sebi bio obećao. Ali odlučio je da sačeka do uveče. Valander je izašao iz policijske stanice u pola deset i odvezao se do Esterledena. Eba ga je obavestila kako je Strem živeo na manjem posedu u blizini Glimingehisa. Eba koja je poznavala okolinu Istada i Esterlena više od većine u stanici, nacrtala mu je kartu. Kurt Strem mu nije otvorio kada je zazvonio. Ali Valander je ipak imao osećaj da će ga pronaći u bašti. Dok se vozio kroz Sandskugen, kroz glavu je prolazio kroz ono što je Svedberg mogao da mu ispriča o događajima koji su doveli do otpuštanja Kurta Strema iz policije. Valander je pokušao da zamisli reakciju na koju će naići. Tokom nekoliko prilika, Valander se suočio sa policajcima koji su bili umešani u različite zločine. Tih događaja prisećao se vrlo nerado. S druge strane, znao je da nije mogao da zaobiđe razgovor koji mu je sledio.

Eba je nacrtala kartu koju nije imao teškoća da prati. Kada se zaustavio, bilo je to ispred male belo okrečene skonske kuće koja je ležala sama za sebe na istočnoj strani Glimingea. Kuća je bila okružena baštom koja je sigurno bila veoma lepa u proleće i leto. Čim se automobil zaustavio, dva nemačka ovčara su počela da laju iz svog čeličnog kaveza. Pošto je u otvorenoj garaži bio parkiran automobil, Valander je pretpostavljao da je ispravno pogodio. Kurt Strem je bio kod kuće. Takođe nije morao dugo da čeka. Kurt Strem se pojavio sa stražnje strane kuće. Bio je obučen u radni kombinezon i imao je špahtlu. Čim je ugledao Valandera, ukopao se. - Nadam se da ne smetam - reče Valander. - Pokušao sam da te nazovem ali niko se nije javljao. - Krpim rupe u zidu temelja - reče Kurt Strem. - Šta te dovodi ovamo? Valander je primetio da je Strem bio na oprezu. - Moram nešto da te pitam - reče. - Da li bi mogao da ućutkaš pse? Kurt Strem je doviknuo nešto ovčarima koji su smesta zaćutali. - Možemo da uđemo unutra - reče. - Nema potrebe - odgovori Valander. - Možemo da ostanemo napolju. Biće vrlo brzo. Malo je razgledao baštu. - Fino ti je ovde. Sasvim je drugačije od stana unutar Malmea. - I tamo sam lepo živeo, ali ovde je bliže poslu. - Izgleda da živiš sam. Mislio sam da si oženjen. Kurt Strem ga je pogledao ukočenim pogledom. - Šta tebe interesuje moj privatan život? Valander je napravio izvinjavajući gest rukama. - Uopšte ne - reče. - Ali znaš kako je sa starim kolegama. Obično se pita za porođicu. - Ja nisam tvoj kolega - odgovori Kurt Strem. - Ali nekada davno si to bio, zar ne? Valander je promenio ton. Svesno je išao na konfrontaciju. Znao je da je jedino pred čime je Kurt Strem imao poštovanje bila čvrstina. - Pretpostavljam da si došao ovamo da pričaš o nečemu drugom a ne o mojoj porodici.

Valander ga je pogledao i nasmejao se. - Da - reče. - Jesam. To što sam te podsetio da smo nekada bili kolege, bilo je iz čiste učtivosti. Kurt Strem je sasvim pobledeo. Za trenutak Valander je pomislio kako je otišao predaleko i da će ga Kurt Strem udariti. - Zaboravićemo na to - reče Valander. - Hajde bolje da pričamo o 11. oktobru. Ponedeljak veče, pre šest nedelja. Znaš na koje veče mislim? Kurt Strem je nevoljno klimnuo glavom ne progovarajući ni reč. - Zapravo imam jedno jedino pitanje - nastavi Valander. - Ali ’ajde da prvo razjasnimo nekoliko stvari. Neću nikako da prihvatim da odbijaš da odgovoriš tvrdeći kako kršiš nekakve sigurnosne propise zamka Farnholm. Ukoliko to uradiš, stvoriću ti takav pakao o kome ne možeš ni da sanjaš. - Ne možeš mi ništa - reče Kurt Strem. - Da li si u to sasvim siguran? - reče Valander. - Mogu da te privedem u istadsku stanicu i da onda deset puta dnevno zovem Farnholm i tražim Kurta Strema. Sigurno će imati osećaj kako je policija veoma zainteresovana za njihovog šefa obezbeđenja. Pitanje je da li su upoznati sa tvojom prošlošću. To će za njih biti vrlo nezgodno. Čisto sumnjam da je Alfred Hardeberg zainteresovan za prekidanje mira i tišine u Farnholmu. - Možeš da ideš do đavola - reče Kurt Strem. - Gubi se odavde pre nego što te bacim kroz ogradu. - Jedino želim da mi odgovoriš na jedno pitanje koje se tiče one večeri 11. oktobra - nastavi neuznemireno Valander - a ja mogu da ti obećam kako će to ostati među nama. Da li je to zaista vredno rizikovanja onoga što poseduješ? Ukoliko se dobro sećam, bio si sasvim zadovoljan onda kada smo se sreli kod kapije. Valander je primetio da je Kurt Strem počeo da se koleba. Oči su mu još uvek bile ispunjene mržnjom, ali Valander je znao da će dobiti svoj odgovor. - Jedno jedino pitanje - reče - i jedan istiniti odgovor. Posle toga idem. Ti onda možeš da nastaviš sa popravljanjem svoga zida i da zaboraviš da sam ikada bio ovde. Možeš da nastaviš sa čuvanjem kapija zamka Farnholm do sudnjega dana. Jedno jedino pitanje i jedan jedini odgovor. Iznad njih je na velikoj visini proleteo avion. Valander je pomislio kako je to možda bio Galfstrim Alfreda Hardeberga koji se već vraćao iz Njujorka. - Šta želiš da znaš? - upita Kurt Strem.

- Veče 11. oktobra - reče Valander. - Gustaf Torstenson je prema kompjuterskoj listi koju sam video a koja pokazuje frekvencije na glavnoj kapiji, napustio zamak u tačno osam i četrnaest. To naravno može biti naštimovan podatak. Ali hajde da pretpostavimo kako je tačan. Bez obzira na sve, sa sigurnošću znamo da je napustio zamak Farnholm. Moje pitanje tebi, Kurte, veoma je jednostavno. Da li je neki od automobila napustio Farnholm između dolaska i odlaska Gustafa Torstensona? Kurt Strem nije ništa rekao. Onda je polako potvrdno klimnuo glavom. - To je bio prvi deo pitanja - reče Valander. - Sada dolazi drugi, i ujedno poslednji deo istog pitanja. Ko je bio u automobilu? - Ne znam. - Ali video si automobil? - Već sam odgovorio na više od jednog pitanja. - Nemoj da sereš, Kurte. To je još uvek isto pitanje. Koji automobil je bio u pitanju? I ko je sedeo za volanom? - Bio je to jedan od službenih automobila iz zamka. BMV. - Ko je sedeo unutra? - Ne znam. - Najebaćeš ako ne odgovoriš! Valander je primetio da nije morao da glumi srdžbu. Ona se sama oglasila. - Govorim istinu. Ne znam ko je sedeo u automobilu. Valanderu je bilo jasno da je Kurt govorio istinu. To je trebalo odmah da shvati. - Zbog toga što je imao zamračena stakla - reče Valander. - Ona kroz koja ne može da se vidi ko je unutra. Kurt Strem je potvrdio. - Sada si dobio svoj odgovor - reče. - A sada se teraj do sto đavola. - Uvek je lepo sresti se sa starim kolegom - reče Valander. - A apsolutno si u pravu kada kažeš da mi je vreme da idem. Hvala na razgovoru. Psi su počeli da laju čim je okrenuo leđa Kurtu Stremu i krenuo ka svome automobilu. Kada je startovao mašinu, Kurt Strem je nepomično stajao u bašti i gledao za njim. Valander je primetio kako je bio sav preznojen ispod košulje. Znao je da je Kurt Strem umeo da bude nasilan. Takođe mu je bilo jasno da je imao prihvatljiv odgovor na ono što ga je odavno

morilo. Da je polazna tačka svega ležala u pitanju šta se dogodilo one oktobarske večeri kada je Gustaf Torstenson preminuo, sam u svome automobilu. Sada je imao teoriju kako se sve odvijalo. Dok je Gustaf Torstenson sedeo u jednoj od dubokih kožnih fotelja i razgovarao sa Alfredom Hardebergom i dvojicom italijanskih bankara, jedan automobil je napustio Farnholm da bi bio spreman da se pobrine o matorom advokatu kada ovaj bude krenuo kući. Na neki način, bilo nasilno, lukavošću ili ubedljivom prisnošću, naveli su ga da zaustavi automobil na pustom, dobro izabranom delu lokalnog puta. Valander nije mogao da odgovori na pitanje da li je odluka da se Gustafu Torstensenu ne dozvoli da se vrati kući pala te večeri ili je o njoj bilo odlučeno mnogo ranije. Ali sada je nazirao obrise jednog objašnjenja. Mislio je na čoveka iz senke velikog stepeništa. Odjednom se stresao čitavim telom. Pomislio je na događaje od prethodne noći. I ne primećujući, sve više je gazio na gas pedalu. Kada se približio Sandskugenu, vozio je tolikom brzinom da bi pri slučajnoj kontroli momentalno izgubio dozvolu. Naglo je zakočio. Kada se približio Istadu, zaustavio se kod Fridolfove poslastičarnice i tamo popio kafu. Tačno je znao koji savet bi mu Ridberg dao. „Strpljenja”, rekao bi mu. „Kada kamenje krene da se kotrlja nizbrdo, bitno je da ne potrčiš smesta za njim, da te ne bi povuklo sa sobom. Ostani da stojiš i posmatraj kako se kotrlja i da li se zaustavlja”, rekao bi mu. Baš tako, mislio je Valander. Baš tako ćemo da nastavimo dalje. Tokom dana koji su sledili, Valander se ponovo uverio kako je bio okružen saradnicima koji se nisu štedeli onda kada je njihov angažman zaista bio neophodan. Iako su intenzivno radili tog dana, niko se nije pobunio kada je Valander primetio da su morali da intenziviraju doprinos. Počeli su već u sredu pre podne kada je Valander okupio istražni tim u sobi za sastanke a Per Okeson je prisustvovao uprkos stomačnim problemima i groznici. Svi su se saglasili da se iscrpan prikaz internacionalnog poslovnog carstva Alfreda Hardeberga hitno i oprezno mora nastaviti. Per Okeson je za vreme sastanka zgrabio jedan od telefona i kontaktirao sa privrednim kriminalističarima iz Stokholma i Malmea. Ostali prisutni u prostoriji sa divljenjem su slušali dok je opisivao povećan angažman i najveći zamislivi prioritet tog prikaza kao da je u pitanju bio opstanak države. Kada je Per Okeson završio sa svojim razgovorom, prolomio se spontani aplauz. Na njegov savet takođe su odlučili da se dalje koncentrišu na„Avansu” bez rizika od kolizije interesa sa radom grupe ekonomskih eksperata. Valander je u tom kontekstu predložio An-Brit Heglund kao

najpogodniju osobu za vođenje tog posla. Niko nije imao ništa protiv i od tog trenutka An-Brit Heglund nije više bila pridošlica, već ravnopravni član istražnog kolektiva. Svedberg je preuzeo jedan deo njenih ranijih obaveza, čak i posao oko letačkih lista Galfstrima. Između Valandera i Okesona došlo je do diskusije oko toga da li je to zaista bio dovoljno dragocen izvor informacija da bi se u njega ulagao trud. Valander je tvrdio kako će pre ili kasnije morati da budu upućeni na vazdušne destinacije, naročito tokom dana kada su zločini bili počinjeni. Per Okeson je primetio da je, ukoliko je bilo verovatno da je Alfred Hardeberg stajao iza svega što se dogodilo, imao pristup najprefinjenijim sredstvima komunikacije koja postoje. To je značilo da je mogao biti u kontaktu sa zamkom Farnholm bilo da ga je kroz vazduh preko Atlantika nosio Galfstrim, ili da se na primer, nalazio negde u australijskoj pustinji u kojoj je, prema tvrdnji ekonomskih eksperata, imao značajne interese u radu rudnika. Valanderu je bilo jasno da je Per Okeson bio u pravu i baš je hteo da se preda kada je neočekivano baš Okeson slegnuo ramenima i saopštio da je samo hteo da iznese svoje stavove i kako nije više hteo da postavlja prepreke aktuelnoj istrazi. Što se ticalo zapošljavanja štalske devojke Sofije, Valander je izveo teatar koji je za njega prethodno pripremila An-Brit Heglund. Valanderu je bilo potpuno jasno kako tu ne bi protestovali samo Bjork i Per Okeson, već bi čak i Martinson i Svedberg imali primedaba protiv korišćenja strane osobe u istražnom procesu. Bez laganja, ali takođe ni sasvim ne govoreći istinu, Valander je samo saopštio da su dobili ekstraizvor informacija u zamku Farnholm, osobu koja se starala o konjima a koju je Valander znao odranije. Informaciju je servirao usputno, baš kada im je u sali za sastanke na sto serviran poslužavnik sa sendvičima i kada su svi zapravo slušali samo sa pola uveta o onome što je imao da kaže. U tišini je izmenjao poglede sa An-Brit Heglund na kojoj je video da je prozrela njegovu nameru. Posle toga, kada su sendviči bili pojedeni i soba provetrena, Valander je ispričao o svome prošlonoćnom otkriću da je bio pod prismotrom. Ali ipak nije napomenuo kako se usamljeni čovek u automobilu popeo sve do njegovog stana. Bio je uplašen da bi takva informacija naterala Bjorka da pritisne kočnicu i uvede ekstrasigurnosne mere u njihov dalji rad. Tada je takođe Svedberg mogao da izađe sa iznenađujućom informacijom da je automobil bio registrovan na ime osobe koja je živela u Estersundu i bila inspektor turističkog sela u jemtlandskim planinama. Valander je nastavio da poziva na prisebnost; na potrebu da se i čovek i selo provere. Ništa nije govorilo protiv toga da je Alfred Hardeberg mogao imati jednake interese u pustinjama Australije i jemtlandskim zimskim sportskim centrima. Sastanak se završio time što je Valander ispričao o Kurtu Stremu. Posle toga je u

sobi bilo veoma tiho. - To je detalj koji nam je bio potreban - reče Valander kasnije Ani-Brit. Policajci su praktični ljudi. Mali detalj, taj da je jedan automobil napustio zamak Farnholm pre nego što je Gustaf Torstenson krenuo na svoje poslednje putovanje, učinio je da je sve ono što je bilo magličasto i nejasno dobilo mali oslonac. Ukoliko se to dogodilo na taj način, a tako je vrlo verovatno moglo biti, onda smo takođe dobili potvrdu da je Gustaf Torstenson bio ubijen u hladnokrvnoj i dobro organizovanoj operaciji. Tada bismo znali da treba da tragamo za rešenjem nečega u čemu ništa nije bila slučajnost. Treba da tragamo za razlozima za jedan svesno osmišljen i dobro planiran zločin. Možemo da zaboravimo na slučajnosti i dramatične strasti. Tog trenutka, znali smo gde više ne treba da tragamo. Sastanak istražne grupe završio se u atmosferi koju je Valander doživeo kao odlučnu svesnost o cilju. To je takođe bilo nešto čemu se nadao. Pre nego što se Per Okeson vratio kući i svome krevetu, još malo se zadržao sa Bjorkom. Diskutovali su o konferenciji za novinare koja je bila najavljena za naredni dan. Valander je, a da nije direktno lagao, mogao da tvrdi kako su bili na pravom tragu ali da iz istražnih razloga do daljeg nisu mogli ništa bliže da kažu. - Ali taj trag - rekao je Per Okeson - kako ćeš ga opisati a da Alfred Hardeberg ne posumnja da pokazuje u pravcu Farnholma? - Tragedija izazvana privatnim motivima - reče. - To ne zvuči posebno ubedljivo - primeti Per Okeson. - Sem toga, to je sumnjivo mala informacija da bi se zbog nje sazvala konferencija za novinare. Dobro se pripremi. Moraš da imaš spremljene spontane i odlučne odgovore na sva zamisliva pitanja. Posle sastanka, Valander se odvezao kući. Pretresao je u sebi mogućnost eksplozije onog momenta kada bude stavio ključ u bravu. Ali vreme je bilo suviše tesno. Čovek koji se popeo u njegov stan nije nosio ništa sa sobom, u to je bio siguran. A vreme između njegovog ulaska u zgradu i izlaska na ulicu nije bilo dovoljno dugo za montiranje eksplozivnog sredstva. I pored toga se nevoljno vratio kući. Pregledao je svoj telefon da proveri da li je u njemu bilo bube. Nije pronašao ništa, ali je odlučio da od sada od kuće ne diskutuje ni o čemu što je imalo veze sa Alfredom Hardebergom. Zatim se istuširao i presvukao. Uveče je jeo u piceriji dole na ulici Hamna. Ostatak večeri proveo je u pripremanju preskonferencije. Povremeno je prilazio kuhinjskom prozoru i gledao dole na ulicu. Ali tamo se nalazio samo njegov automobil.

Konferencija za novinare je prošla je glađe nego što je Valander to očekivao. Ulogu u tome je takođe igrala činjenica da se ubistvo dvojice advokata nije smatralo posebno interesantnim za javnost. Zato je bilo malo novina, televizija se nije pojavila a lokalni radio je napravio samo manji prilog. - Ovo bi trebalo da primiri Alfreda Hardeberga - reče Valander Bjorku onda kada su novinari napustili stanicu. - Ukoliko ne prozre naše namere - reče Bjork. - On naravno uvek može da špekulira - reče Valander. - Ali nikada ne može biti sasvim siguran. Kada se vratio u svoju kancelariju, na stolu je ležala cedulja na kojoj je stajalo da je trebalo da nazove Stena Videna. Posle duge zvonjave, ovaj je konačno podigao slušalicu. - Zvao si - reče Valander. - Zdravo Rodžere - reče Sten Viden. - Naša drugarica Sofija zvala je malopre. Bila je u Simirishamnu. Imala je da ispriča nešto što mislim da bi te interesovalo. - Šta? - Da je njen posao i privremen i vremenski ograničen. - Šta je time mislila? - Izgleda kao da se Alfred Hardeberg sprema da napusti zamak Farnholm. Valander se ukočio sa slušalicom na uvetu. - Jesi li tu? - zapita Sten Viden. - Da - odgovori Valander. - Tu sam. - To je bilo sve - reče Sten Viden. Valander je seo na svoju stolicu. Osećaj da je negde gorelo ponovo je postao jak.

15. Kriminalističar Uve Hanson se vratio na svoje radno mesto u Istadu posle podne 25. novembra; bio je odsutan preko mesec dana. Proveo je vreme u Halmstadu gde je učestvovao u jednom od obrazovnih programa koje je organizovala državna policija a koji se ticao digitalne borbe protiv kriminala. Posle ubistva Stena Torstensona, stupio je u kontakt sa Bjorkom i pitao ga da li da prekine školovanje i vrati se u Istad. Ali Bjork mu je odgovorio da nastavi sa onim što je započeo. Hanson je tada takođe shvatio da se Kurt Valander vratio na dužnost. Iz hotela u Halmstadu u kome je boravio, jedne kasne večeri nazvao je Martinsona na njegov kućni broj da proveri tačnost tog podatka. Martinson je mogao da potvrdi informaciju i sem toga obavestio ga je da je, prema njegovom mišljenju, Kurt Valander delovao vitalniji nego ikada ranije. Hanson ipak nije bio spreman na ono što ga je sačekalo kada je tog poslepodneva prolazio kroz hodnik istadske policijske stanice i zaustavio se pred sobom u kojoj je u Valanderovoj odsutnosti imao svoju kancelariju ali koja je sada ponovo pripala Valanderu. Hanson je lako pokucao na vrata i otvorio ih ne čekajući na odgovor. Zaprepastio se kada je ugledao Valandera i bio je na putu da se povuče nazad kroz vrata. Jer Valander je stajao nasred sobe sa stolicom dignutom iznad glave i buljio je u Hansona poludelog izraza lica. Sve se odigralo vrlo brzo i Valander je smesta spustio stolicu na pod i povratio normalan izraz lica. Ali ta slika uspela je da se ureže u Hansonovu svest i više je nije zaboravljao. Dugo posle toga, Hanson je ćutao ne progovarajući ni reč sa kolegama i sasvim ozbiljno je iščekivao da iz Valandera izbije ludilo. - Primećujem da dolazim u nezgodno vreme - reče Hanson kada je Valander ponovo stavio stolicu na pod. - Samo sam došao da te pozdravim i kažem da sam se vratio. - Da li sam te uplašio? - reče Valander. - To mi zaista nije bila namera. Upravo sam primio poziv koji me je razbesneo i baš u tom trenutku si došao. Da nisi, najverovatnije bih razbio stolicu o zid. Zatim su seli; Valander iza pisaćeg stola a Hanson na stolicu koja je izbegla da se tresne o zid. Hanson je bio jedan od onih kriminalističara koje je Valander najmanje poznavao uprkos tome što su dugo godina radili zajedno. Bili su suviše različiti po karakteru i odnosu prema stvarima i često su zapadali u naporne diskusije koje su se završavale beznadežnim svađama. Valander je ipak poštovao Hansonovu sposobnost u

obavljanju policijskog posla. Znao je da bude sitničav i naprasit, težak za saradnju, ali bio je temeljan i uporan i u međuvremenu je umeo da iznenadi svoje kolege spretno izvedenim analizama koje su razmršavale čvorove u istrazi. Tokom tog poslednjeg meseca, Hanson je u nekoliko navrata zafalio Valanderu. Razmišljao je o mogućnosti da zamoli Bjorka da ga opozove iz Halmstada, što je ostalo samo na mislima. Valander je takođe znao da bi Hanson, od svih kolega, verovatno najmanje žalio da se nije vratio nazad na posao. Hanson je bio žudan slave što nije bila jedna od poželjnijih policijskih osobina a takođe nije nikada prihvatio to što je Valander bio taj koji je navukao Ridbergov nevidljivi ogrtač. Oduvek je smatrao kako je njemu pripadao. Ali nije bilo tako i Valander je shvatio kako Hanson nije sasvim uspeo da prikrije svoju averziju prema njemu. Bilo je tu i drugih, izvrnutih strana slike, kao na primer da je Valander umeo da se iznervira zbog vremena koje je Hanson ulagao u mahnito klađenje na konje. Njegov pisaći sto je ponekada bio sasvim prekriven programima trka i mnogobrojnim predlozima za igranje sistema. Valander je ponekada mislio kako je Hanson provodio sve svoje radno vreme u pokušajima da prokljuvi kako će stotine konja na stazama diljem Švedske trčati u odnosu na druge u predstojećim trkama. A Valander je znao da je Hanson na primer prezirao opersku muziku. Ali sada su sedeli jedan preko puta drugog i Valander je pomislio kako je najvažnije bilo to što je Hanson ponovo bio tu. Bio je i pojačanje i garant njihovog istraživačkog kapaciteta. Jedino se to računalo. - Vratio si se - reče Hanson. - Poslednje što sam čuo bilo je da odlaziš. - Ubistvo Stena Torstensona navelo me je da promenim mišljenje - odgovori Valander. - A zatim si otkrio kako je i otac bio ubijen - reče Hanson. - Ono što smo otpisali kao saobraćajnu nesreću. - Čitava stvar je bila prilično vešto prikrivena - reče Valander. - Samo pukom srećom sam pronašao onu nogu od stolice u glini. - Nogu od stolice? - začudi se Hanson. - Biće ti potrebno vremena da se uživiš u sve - reče Valander. - I želim da znaš da si potreban. Ne samo zbog razgovora koji sam završio kada si ušao na vrata. - Kakvog razgovora? - upita Hanson. - Izgleda da se onaj oko koga smo koncentrisali svoju istragu sprema da napusti zemlju, što nam stvara velike probleme.

Hanson ga pogleda s nerazumevanjem. - Baciću se na stvar - reče potom. - Želeo bih da ti dam iscrpan pregled stvari, ali ne stižem - reče Valander. Popričaj sa An-Brit. Vrlo dobro joj polazi za rukom da rezimira ono što je bitno i izostavi stvari koje nisu značajne. - Da li je? Valander ga upitno pogleda. - Šta to? - upita ga. - Dobra. Da li je An-Brit Heglund dobra? Valander se setio da mu je Martinson rekao, kada se ponovo vratio na posao, da je Hanson smatrao da njen dolazak ugrožava njegov položaj. - Da - reče Valander. - Ona je već dobar policajac a biće i još bolja. - U to mi je teško da poverujem - reče Hanson i ustade. - Videćeš - reče Valander. - Dozvoli mi da ti kažem sledeće: An-Brit Heglund je došla da ostane. - Mislim da mi je draže da pričam sa Martinsonom - reče Hanson. - Radi onako kako želiš - reče Valander. Hanson je bio već na pola puta kada je Valander postavio još jedno pitanje. - Šta je to čime si se bavio u Halmstadu? - Zahvaljujući ljubaznosti uprave državne policije, imao sam priliku da zavirim u budućnost - reče Hanson. - U onu u kojoj će policajci po čitavom svetu sedeti ispred svojih računarskih terminala i juriti za kriminalcima. Bićemo povezani u svetsku istražnu komunikacionu mrežu u kojoj će sve informacije prikupljene iz različitih zemalja biti na raspolaganju u dobro organizovanoj banci podataka. - To zvuči jezovito - reče Valander. - I dosadno. - Najverovatnije i veoma efektno - reče Hanson. - Iako ćemo se tada i ti i ja najverovatnije nalaziti u penziji. - An-Brit Heglund će imati priliku da to doživi - reče Valander. - Usput, da li u Halmstadu postoji hipodrom? - Jedno veče nedeljno - odgovori Hanson. - Kako je prošlo? Hanson je slegnuo ramenima.

- Ovako-onako - reče. - Kao što običajava da bude. Neki konji trče onako kako bi trebalo, drugi ne. Hanson je nestao i zatvorio vrata za sobom. Valander je pomislio na ljutnju koja se u njemu najedanput rasplamsala kada je čuo da se Alfred Hardeberg spremao na napuštanje zemlje. Retko se dešavalo da postane sasvim letargičan i nije mogao da se seti kada je poslednji put bio toliko nekontrolisan da je zamalo počeo da baca stvari oko sebe. Sada kada je ponovo bio sam u svojoj kancelariji, pokušao je da sasvim smireno razmišlja. To što je Alfred Hardeberg eventualno imao nameru da napusti zamak Farnholm, nije moralo automatski da znači nešto drugo do da je, kao toliko puta ranije u svome životu, odlučio da promeni mesto boravka. To uopšte nije moralo da znači da se spremao na bekstvo. Od čega bi to zapravo mogao da pobegne? I gde? To bi u svakom slučaju značilo zakomplikovavanje istrage. Morali bi da se uključe drugi policijski distrikti, a u zavisnosti od toga gde je planirao da se nastani. Postojala je takođe još jedna mogućnost o kojoj je Valanderu smesta bila potrebna informacija. Okrenuo je Stena Videna. Javila se jedna od njegovih štalskih devojaka. Zvučala je vrlo mlado. - Sten je u štali - reče ona. - Tu nam je kovač. - Tamo ima telefon - reče Valander. - Poveži me sa njim. - Aparat u štali je pokvaren - reče devojka. - Onda moraš po njega - reče Valander. - Reci da Rodžer Lundin želi da priča sa njim. Potrajalo je skoro pet minuta dok je došao do telefona. - Šta je sada? - upita Sten Viden. - Valander je čuo da mu je prijatelj bio ljut zbog uznemiravanja. - Da Sofija nije možda rekla gde je Alfred Hardeberg rešio da se odseli? - Kako bih ja to do sto đavola mogao da znam? - Samo pitam. Nije rekla kako će da napusti zemlju? - Rekla je ono što sam ti već ispričao. Ništa više. - Moram da se nađem sa njom. Danas, i to čim pre. - Znaš, ona nije neuposlena. - Smisli nešto. Ranije je bila zaposlena kod tebe. Nekakvi papiri koji moraju da se ispune. Moraš da središ susret.

- Nemam vremena. Ovde je kovač. Veterinar samo što nije stigao. Imam zakazane termine sa nekoliko vlasnika konja. - Veoma je važno, veruj mi. - Pokušaću. Zovem te kasnije. Valander je spustio slušalicu. Već je bilo pola četiri posle podne. Čekao je. U petnaest do četiri otišao je po kafu. Pet minuta kasnije, na vrata je zakucao Svedberg. - Onoga čoveka iz Estersunda možemo da otpišemo - reče. - Njegov automobil sa registarskim tablicama FHC 803 bio je ukraden pre nedelju dana dok je boravio u Stokholmu. Nema nikakvog razloga da mu ne verujemo. On je, onako usput, komunalni savetnik. - Zašto bismo više verovali komunalnom savetniku nego nekome drugom? primeti Valander - Gde je automobil bio ukraden? I kada? Postaraj se da nabaviš kopiju njegove prijave krađe. - Da li je to zaista bitno? - htede da zna Svedberg. - Može da bude - reče Valander. - Sem toga, to ne košta mnogo vremena. Da li si pričao sa Hansonom? - Na brzinu - reče Svedberg. - Sedi sa Martinsonom i prolazi kroz istražni materijal. - Daj njemu to u zadatak - reče Valander. - Vreme je da se uključi. Svedberg je otišao. Bilo je već četiri i petnaest a da se Sten Viden nije javio. Valander je otišao da večera tek pošto je prethodno zamolio recepciju da zabeleže eventualne pozive. Neko je zaboravio večernje novine koje je Valander krenuo odsutno da lista. U dvadeset pet do pet, ponovo je seo iza svog pisaćeg stola. Rešio je deset pitanja iz ukrštenice pre nego što se Sten javio. - Sada sam se nalagao kao magarac - reče. - Ali za jedan sat moći ćeš da je sretneš u Simirishamnskoj luci. Rekao sam joj da uzme taksi koji ćeš ti platiti. Na padini koja gleda prema luci, ima jedna poslastičarnica. Da li znaš gde se nalazi? Valander je znao na koju je poslastičarnicu mislio. - Nema mnogo vremena - reče Sten Viden. - Ponesi neke papire tako da može da se pretvara kao da ih popunjava. - Misliš li da sumnjaju u nju? - Otkud znam.

- U svakom slučaju, hvala na pomoći. - Takođe moraš da platiš i vožnju taksijem nazad do zamka. - Smesta krećem - reče Valander. - Šta se događa? - Reći ću ti kada i sam to budem znao - odgovori Valander. - Zvaću te. Tačno u pet sati, Valander je napustio stanicu. Kada je stigao u Simirishamn, parkirao je automobil dole do luke i popeo se uzbrdo do poslastičarnice. Baš onako kako se nadao, ona još uvek nije bila stigla. Izašao je ponovo na ulicu, prešao na trotoar na suprotnoj strani i nastavio uzbrdo. Tamo se namestio i gledao u neki izlog držeći budnu pažnju na poslastičarnicu. Već je bilo šest i osam kada ju je ugledao kako pešači iz luke. Ušla je u poslastičarnicu. Valander je ostao napolju i posmatrao prolaznike. Kada je postao siguran da je niko nije pratio, žurno je prešao ulicu. Zažalio je što nije poveo nekoga sa sobom ko bi mu pomogao sa posmatranjem. Čim je ušao u poslastičarnicu, smesta ju je spazio. Sela je za jedan ugaoni sto. Kada je prišao stolu, pogledala je u njega ne pozdravivši ga. - Žao mi je što kasnim - reče. - I meni je - reče ona. - Šta hoćeš? Moram da se vratim nazad u zamak. Imaš li para za taksi? - Da li je ovo dovoljno? - upita je. Odmahnula je glavom. - Moram da imam hiljadarku - reče. - Zar košta hiljadu kruna do Simirishamna i nazad? - upita je iznenađeno. Dao joj je još jednu novčanicu od petsto kruna i pri tome pomislio kako ga je najverovatnije nasamarila. Ta misao ga je iznervirala, ali uklonio ju je jer je vreme bilo suviše tesno. - Šta želiš da piješ ili jedeš? - upita. - Jesi li već nešto naručila? - Može jedna kafa i krofna. Valander je prišao pultu i naručio. Kada je platio, uzeo je potpisan račun. Vratio se stolu sa poslužavnikom u ruci. Pogledala ga je izrazom koji je shvatio kao prezir. - Rodžer Lundin - reče ona. - Ne znam kako ti je pravo ime i to me stvarno nije briga. Ali Rodžer Lundin sigurno nisi, već pandur.

Valander je na brzinu odlučio da ništa ne gubi time što će joj reći istinu. - U pravu si - reče. - Ne zovem se Rodžer Lundin i jesam policajac. Ali moje pravo ime ne treba da znaš. - Zašto? - Zato što ja tako kažem - reče Valander ne skrivajući kako je mislio ozbiljno. Primetila je da je promenio stav prema njoj i sada ga je posmatrala na način koji bi se mogao nazvati interesovanjem. - Sada ćeš me pažljivo saslušati - nastavi Valander. - Jednog dana ću ti objasniti zašto je čitav ovaj veo tajne neophodan. Sada samo nameravam da ti kažem kako sam policajac koji istražuje nekoliko veoma brutalnih ubistava. Čisto da shvatiš kako nije u pitanju igra. Da li je to jasno? - Možda - odgovori ona. - Sada ćeš da mi odgovoriš na nekoliko pitanja - nastavi Valander. - Posle toga možeš da se ponovo vratiš u zamak. Setio se papira koje je držao u džepu. Stavio ih je na sto i pružio joj olovku. - Može da se desi da te je neko pratio - reče. - Zbog toga ćeš se pretvarati kako ispunjavaš ove papire. Napiši svoje ime. - Ko me to prati? - upita i krene da se osvrće po poslastičarnici. - Gledaj u mene - reče oštro Valander. - Ne gledaj u drugom pravcu. Ukoliko te je neko pratio, možeš biti sigurna da te vidi, ali ne i ti njega. - Kako znaš da je u pitanju muškarac? - Ne znam. - Ovo sve nije baš normalno. - Pij kafu, jedi krofnu, napiši svoje ime i gledaj u mene - reče ponovo Valander. Ukoliko ne uradiš onako kako ti kažem, postaraću se da se nikada više ne vratiš kod Stena Videna. Izgledalo je da mu je poverovala. Od tog trenutka, radila je sve što joj je rekao. - Zašto misliš da će se iseliti iz zamka? - upita. - Čula sam da treba da radim svega mesec dana. Posle toga neće biti posla, jer će napustiti zamak. - Od koga si to čula? - Jedan tip je došao u štalu.

- Kako je izgledao? - Delovao je nekako crn. - Je li crnac? - Ne, ali bio je obučen u tamnu odeću i imao je tamnu kosu. - Da li je bio stranac? - Pričao je švedski. - Sa akcentom? - Možda. - Znaš li kako se zove? - Ne. - Ali, radi u zamku? - Zar to nije izvesno? - Šta je još rekao? - Nije mi se dopao. Bio je gadan. - Zbog čega? - Ušao je u štalu i gledao dok sam timarila konja. Pitao me je odakle sam. - Šta si mu rekla? - Da sam tražila posao pošto nisam mogla da ostanem kod Stena. - Da li je pitao još nešto? - Ne. - Šta se onda desilo? - Otišao je. - Zašto je bio gadan? Promislila je pre nego što je odgovorila. - Ispitivao me je na način kao da nije želeo da to primetim. Valander je klimnuo glavom. Mislio je da je razumeo šta je mislila. - Da li si srela još nekoga? - upita. - Samo onu koja me je zaposlila. - Anitu Karlen. - Mislim da se tako zove.

- Nikoga drugog? - Ne. - Zar nije bilo nikoga drugog ko se starao o konjima? - Samo ja. Dva konja nisu mnogo. - Ko je o njima ranije vodio računa? - To ne znam. - Nisu rekli zašto im je najedanput bio potreban neko novi za negu konja? - Ona koja se zove Karlen rekla je da se neko razboleo. - Ali nisi nikoga srela? - Ne. - Šta si videla? - Kako to misliš? - Sigurno si videla druge ljude. Automobile koji su dolazili i odlazili. - Štala je izolovana. Mogu da vidim samo jedno krilo zamka. Pašnjaci su još dalje. Sem toga, nemam dozvolu da se približavam zamku. - Ko je to rekao? - Anita Karlen. Smesta dobijam otkaz ako uradim nešto od onoga što nije dozvoljeno. Sem toga, moram da nazovem i zamolim za dozvolu da napustim zamak. - Gde te je sačekao taksi? - Ispred kapije. - Ima li još nečega što možeš da ispričaš a što misliš da bi bilo bitno za mene? Odjednom je imao osećaj kako je bilo još nečega, ali je oklevala da mu o tome priča. Pre nego što je nastavio, neko vreme je sedeo nemo, oprezno, kao da je pipkao po mraku. - Hajde da se vratimo malo unazad - reče. - Taj čovek koji te je posetio u štali nije rekao ništa drugo? - Ne. - Nije pomenuo ništa o tome da će napustiti zamak Farnholm da bi se preselili u inostranstvo? - Ne. „To je istina”, pomisli Valander. „Kaže onako kako jeste. Takođe ne moram da se

brinem da nešto nije u redu s njenim pamćenjem. Tu leži neki drugi zec.” - Pričaj o konjima - reče. - U pitanju su dva prelepa konja - reče ona. - Jedan od njih, kobila, zove se Afrodite i ima devet godina. Svetlobraon. Drugi, Jupiter, ima sedam godina i crn je. Vidi se da je prošlo dosta vremena otkako ih je neko poslednji put jahao. - Kako to može da se primeti? Znam vrlo malo o konjima. - To mi je odmah bilo jasno. Valander se nasmešio njenom ironičnom komentaru. Nije rekao ništa, već je čekao da nastavi. - Podivljali su kada sam im prišla sa sedlima - reče ona. - Videlo se koliko su žudeli da protegnu noge. - I ti si im to omogućila? - Da. - Ti si naravno jahala po prostranom parku zamka? - Obavestili su me koje staze smem da koristim. Jedna skoro neprimetna promena u njenom glasu, tračak zabrinutosti, učinila je da Valander izoštri svoju pažnju. Sada se približavao onome o čemu se dvoumila da mu ispriča. - Odjahala si - reče Valander. - Počela sam sa Afroditom - reče. - Za to vreme je Jupiter trčao ukrug u svom ograđenom prostoru. - Koliko dugo si bila napolju sa Afroditom? - Pola sata. Park je prilično veliki. - Posle si se vratila? - Pustila sam Afroditu i odsedlala Jupitera. Vratila sam se za sat. Valander je smesta znao. Baš tokom te ture sa drugim konjem nešto se dogodilo. Njen odgovor je stigao prebrzo, kao da se zaletela da zaobiđe zastrašujuću prepreku. Odlučio je da je jedini način bio da postane direktan. - Sve što si mi do sada ispričala je sigurno stopostotno tačno - reče i pokuša da to zazvuči najljubaznije moguće. - Nemam ništa drugo da kažem. Sada moram da se vratim nazad. Ako budem zakasnila, šutnuće me iz zamka.

- Uskoro ćeš ići. Imam samo još nekoliko pitanja. Hajde da se vratimo štali i muškarcu koji te je posetio. Mislim da nisi prepričala sve što je rekao. Zar ne? Takođe je morao reći kako su postojala mesta u parku kojima nemaš pristup? - To mi je rekla Anita Karlen. - Možda i ona, ali čovek iz štale je bio taj koji ti je to rekao na način koji te je zaplašio, zar ne? Oborila je pogled i lagano klimnula glavom. - Ali kada si odjahala sa Jupiterom, zalutala si. Ili si možda izabrala drugu stazu iz radoznalosti? Nisam mogao a da ne primetim kako radiš onako kako te volja. Zar nije tako? - Zalutala sam. Sada je pričala toliko tiho da je Valander bio prinuđen da se nagne napred ne bi li razaznao njene reči. - Verujem ti - reče. - Ispričaj mi šta se desilo na toj stazi. - Jupiter je nenadano ustuknuo i zbacio me iz sedla. Tek kada sam ležala na leđima videla sam šta ga je uplašilo. Izgledalo je kao čovek koji je pao na stazi. Mislila sam da je neko umro. Ali kada sam prišla i bliže pogledala, otkrila sam kako je to bila lutka ljudske veličine. Valander je video da je i dalje bila uplašena. Pomislio je na ono što je Gustaf Torstenson nekom prilikom rekao gospođi Duner o tome da je Alfred Hardeberg imao morbidan humor. - Uplašila si se - reče. - I ja bih da sam bio na tvome mestu. Ali ništa ti se neće dogoditi. Ne ako nastaviš da održavaš kontakt sa mnom. - Volim konje, ali ne i ono drugo - reče ona. - Posveti se konjima - reče Valander. - I obrati pažnju na zabranjene staze. Primetio je da joj je laknulo što mu se poverila. - Vrati se nazad - reče on. - Ostaću ovde još neko vreme. Imaš pravo kada kažeš da ne smeš da zakasniš. Ustala je i otišla. Posle otprilike pola minuta, Valander je izašao za njom na ulicu. Pretpostavljao je da je išla dole do luke da bi odande uzela taksi. Požurio je stepenicama baš na vreme da je vidi kako ulazi u neki taksi kod lučkog kioska. Automobil se odvezao. Sačekao je dok nije bio siguran da je niko nije pratio. Tek onda je prišao svome automobilu i odvezao se nazad u Istad. Usput je razmišljao o

svemu što je rekla. Bilo mu je jasno da nije mogao biti siguran u planove Alfreda Hardeberga. „Piloti”, pomislio je.„I planovi letova. Moramo da mu postavimo prepreku ukoliko se odluči na to da nestane iz zemlje.” Valander je istovremeno odlučio da je došlo vreme da još jednom poseti zamak Farnholm. Želeo je da se ponovo sretne sa Alfredom Hardebergom. Valander se vratio u stanicu u petnaest do osam. U hodniku se sudario sa An-Brit Heglund. Kratko mu je klimnula glavom i užurbano ušla u svoju kancelariju. Valander je ostao zabezeknut. Zašto je bila tako odbojna? Okrenuo se i vratio do njene sobe. Pokucao je na vrata. Kada je odgovorila, otvorio je i stao na vrata ne ušavši unutra. - U ovoj stanici običajavamo da se javljamo jedni drugima - reče. Nije odgovorila, već je samo nastavila da se naginje nad fasciklom punom papira. - Šta je s tobom? Oštro ga je pogledala. - Još pitaš? - reče. Valander je ušao u sobu. - Ništa ne razumem - reče. - Šta sam uradio? - Mislila sam da si drugačiji - reče ona. - Ali sada mi je jasno da si isti kao svi ostali. - Još uvek ništa ne razumem - reče Valander bespomoćno. - Objasni mi. - Nemam ništa drugo da kažem. Od svega najviše želim da odeš. - Ne pre nego što dobijem objašnjenje. Valander nije mogao da proceni da li je bila na putu da dobije napad besa ili plača. - Mislio sam da smo polako postajali prijatelji - reče on. - Ne samo kolege. - To sam i ja mislila - odgovori ona. - Ali ne više. - Objasni mi onda! - Biću sasvim otvorena - reče ona. - Biću upravo suprotno onome što si ti prema meni bio. Mislila sam da si osoba kojoj se može verovati, ali sada znam da nisi. Možda će mi biti potrebno neko vreme da se na to naviknem. Valander je nemoćno slegnuo ramenima. - Još uvek ništa ne razumem - reče.

- Hanson se danas vratio na posao - reče. - To sigurno znaš pošto je došao u moju kancelariju i prepričao mi razgovor koji ste vodili. - Šta je rekao? - Da si srećan što se vratio. - I jesam. Potrebne su nam sve raspoložive snage. - Ponajviše zbog toga što si nezadovoljan mnome. Valander neko vreme nije mogao da veruje. - Da li je to rekao? Da sam nezadovoljan tobom? Da sam mu to rekao? - Samo bih volela da si to prvo meni saopštio. - To nije tačno. Rekao sam mu upravo suprotno. Da si se već pokazala kao dobar policajac. - Zvučao je prilično ubedljivo. Valander se razbesneo. - Taj prokleti Hanson - skoro zaurla. - Ukoliko želiš, smesta ću ga nazvati i reći mu da dođe ovamo. Sigurno ti je jasno da nijedna reč nije istinita. - Zašto onda kaže tako nešto? - Zato što te se plaši. - Mene? - Zašto misliš da se stalno nalazi po nekakvim kursevima? Zato što je uplašen da ćeš ga preteći. Prezire pomisao da bi se pokazala boljim od njega. Video je da je počela da mu veruje. - Istina je - reče. - Sutra ćemo pričati sa Hansonom, ti i ja. A to neće biti prijatan razgovor za njega, to mogu da ti garantujem. Sedela je u tišini. Zatim ga je pogledala. - Onda bi trebalo da se izvinim - reče ona. - To bio on trebalo da uradi - reče Valander - ne ti. Ali sutradan, u petak 26. novembra, dok je tokom ranih jutamjih sati na granama drveća ispred policijske stanice ležalo belo inje, An-Brit Heglund je zamolila Valandera da se ne suočava sa Hansonom. Rekla je da je tokom noći razmislila o svemu i da je došla do zaključka kako je najbolje da se lično pozabavi tom stvari, negde u budućnosti kada od te situacije bude imala dovoljno vremensko rastojanje. Pošto je Valander bio ubeđen da mu je verovala, nije imao nikakvih primedaba, ali

nije takođe mogao da zaboravi ono što je Hanson uradio. Tog prepodneva, kad se činilo da su svi bili prehlađeni i mamurni, sem Pera Okesona koji je ozdravio, Valander ih je okupio na sastanku. Čak ni priča o prošlovečernjem viđanju sa Sofijom u Simirishamnu nije razgalila njegove kolege. Svedberg je pažljivo položio na sto jednu detaljnu kartu poseda koji su pripadali zamku Farnholm. Bila je prilično velika. Svedberg je znao da ispriča da je obiman park nastao u devetnaestom veku u doba kada je zamak pripadao izvesnoj porodici neplemićkog prezimena Mortenson. Čovek se obogatio time što je gradio kuće po Stokholmu i onda je svoj san o zamku na pragu opsednutosti i ludila pretvorio u realnost. Kada Svedberg nije imao da kaže ništa više o zamku, nastavili su time što su precrtavali stvari sa svojih lista oslobađajući istragu detalja koji su se ili pokazali beznačajnim ili su se barem do daljega mogli tretirati kao takvi. An-Brit Heglund je konačno imala prilike da porazgovara sa Kim Sung Li, čistačicom advokatske kancelarije. Ona, kao što se to i očekivalo, nije imala ništa interesantno da ispriča, a provera je pokazala kako su svi njeni papiri bili u redu i da je u zemlji boravila sasvim legalno. Na sopstvenu inicijativu, Heglundova je takođe porazgovarala sa Sonjom Lundin, činovnicom iz kancelarije. Valander nije mogao a da sa izvesnim zadovoljstvom ne primeti da je Hanson na svome udaljenom kraju stola loše prikrivao svoju odbojnost prema njenom načinu preuzimanja inicijative. Nažalost, Sonja Lundin takođe nije imala informacije od značaja. Mogli su da odstrane još dva imena sa svojih lista. Posle toga, kada su svi delovali još mamurnije i nehatnost se nadvila poput sive magle nad sobom za sastanke, Valander je pokušao da ih povrati u život time što je pozvao na rad sa ciljem nabavljanja dokumentacije Galfstrima i redova letenja. Predložio je da Hanson diskretno pokuša da sazna nešto o ona dva pilota. Ali nije uspeo da rastera maglu, bezvoljnost ga je najedanput zabrinula i pomislio je kako je sve čemu se sada nadao bilo da ekonomski eksperti svojim radom na računarima uspeju da unesu malo života u istragu. Bili su im obećali detaljnu analizu Hardebergovog carstva do tog dana, ali su molili za još vremena i sve se odložilo do 29. novembra. Valander je baš hteo da okonča sastanak kada je Okeson rukom dao znak da je želeo nešto da kaže. - Moramo da. prodiskutujemo o stanju istražnog procesa - započe. - Dao sam zeleno svetlo za nastavak istrage koja se vrti oko Alfreda Hardeberga za dodatnih mesec dana. Ali takođe ne mogu da previdim činjenicu da zapravo nemamo ništa drugo sem veoma labavih indicija. Kao da se svakim danom udaljavamo od nečega umesto da mu se približavamo. Mislim da bi nam koristilo da napravimo još jednu jasnu i preciznu odrednicu stanja koja se bazira na činjenicama. Ništa drugo.

Svi su pogledali u Valandera. Okesonove reči nisu došle kao nekakvo iznenađenje, čak iako se nadao da će izbeći da ih čuje. - U pravu si - reče. - Moramo da vidimo na čemu smo. Čak iako nam, nažalost, fale rezultati ekonomskih eksperata. - Time što se jedno finansijsko carstvo secka i istražuje ne znači da čovek u njemu može da pronađe ubicu ili dve - reče Per Okeson. - Znam - reče Valander - ali slika ipak ne postaje potpuna bez njihovih informacija. - Ne postoje nikakve potpune slike - reče ravnodušno Martinson. - Ne postoji uopšte nikakva slika. Valander je shvatio da je bio prinuđen da preuzme kontrolu nad situacijom da mu ne bi sasvim izmakla iz ruku. Ne bi li sabrao svoje misli, predložio je luftiranje prostorije i pauzu od nekoliko minuta. Kasnije, kada su ponovo seli za sto, odlučno je uzeo reč. - Vidim jednu zamislivu šemu - započe. - Istu kao i vi ostali. Ali ’ajde da krenemo drugim putem i da utvrdimo šta je to što nije. Ne postoji ništa što govori u prilog teoriji o ludaku. Jedan inteligentan psihopata bi naravno bio u stanju da planira ubistvo i da ga kamuflira kao saobraćajnu nesreću. Ali ne postoje nikakvi očigledni motivi, a ono što se dogodilo Stenu Torstensonu nikako se, iz psihopatske perspektive, ne uklapa u ono što se dogodilo sa ocem. Ili s tim što je neko pokušao da raznese gospođu Duner u paramparčad. Kada kažem da se to odnosi na mene i na An-Brit Heglund, to je zato što verujem da je baš to bio slučaj. To me vodi ka šemi koja podrazumeva zamak Farnholm i Alfreda Hardeberga. Hajde da se vratimo u prošlost. Počnimo sa danom od pre otprilike pet godina kada je Alfred Hardeberg prvi put kontaktirao sa Gustafom Torstensonom. U istom trenutku stigao je Bjork i seo za sto. Valander je pretpostavio da ga je Okeson tokom kratke pauze zamolio da se pridruži nastavku sastanka. - Gustaf Torstenson počinje da radi za Alfreda Hardeberga - nastavi Valander. To je neobičan odnos između klijenta i advokata, toliko neobičan da čovek može samo da se čudi zbog čega bi jedan seoski advokat bio od koristi internacionalnom biznisu. Moguće je zamisliti kako je Alfred Hardeberg nameravao da nedostatke Gustafa Torstensona pretvori u svoju prednost time što je mogao da manipuliše njime. To ne znamo - u pitanju je moja lična pretpostavka. Ali negde tokom njihove saradnje, dešava se nešto neočekivano. Gustaf Torstenson počinje da izgleda zabrinuto, ili tačnije rečeno snuždeno. I njegov sin i sekretarica to primećuju. Ona čak kaže kako je

delovao uplašeno. Istovremeno, dešava se nešto drugo. Lars Borman i Gustaf Torstenson se sreću u udruženju koje se bavi proučavanjem ikona. Odjednom, između njih dolazi do zategnutosti odnosa i tu možemo da pretpostavimo kako je to imalo nekakve veze sa Alfredom Hardebergom, jer je on taj koji se nalazi iza prevare koja se odigrala u kantonskoj skupštini u Malmeu. Najvažnije pitanje koje preostaje je zašto je Gustaf Torstenson počeo da se ponaša čudno. Sigurno je otkrio nešto pri svome radu sa Alfredom Hardebergom što ga je uznemirilo. Možda isto ono što je uzbudilo Larsa Bormana. Ne znamo šta je u pitanju. I tako je Gustaf Torstenson ubijen u insceniranoj saobraćajnoj nesreći. Posle obaveštenja kojima nas je opskrbio Kurt Strem, možemo otprilike da stvorimo sliku kako su se stvari odigrale. Sten Torstenson dolazi u Skagen da me potraži. Nekoliko dana kasnije i on je mrtav. Čim je podmetnuo lažan trag - da se nalazio u Finskoj kada je zapravo otputovao u Dansku - morao je verovati da mu je život bio ugrožen. Neko je sigurno bio svedok našeg susreta na plaži. Oni koji su ubili Gustafa Torstensona bili su mu za petama. Nisu mogli da znaju da li je Gustaf Torstenson nešto otkrio svome sinu ili ne. Takođe nisu mogli da čuju šta je meni rekao. Zato umire Sten Torstenson, zato pokušaj da se raznese gospođa Duner, zato eksplodira moj automobil. To je takođe razlog što se ja držim pod prismotrom a ne vi ostali. Ali sve nas vodi nazad do otkrića Gustafa Torstensona. Pokušavamo da utvrdimo da li to ima nekakve veze sa plastičnom kesicom koju smo pronašli na stražnjem sedištu njegovog automobila. To ne znamo; moguće je da je i nešto drugo u pitanju, o čemu nam naši ekonomski eksperti mogu pobliže pojasniti. Ali ipak postoji jedna šema koja počinje sa hladnokrvno počinjenim ubistvom nad Gustafom Torstensenom. Sten Torstenson je zapečatio sopstvenu sudbinu time što me je posetio u Skagenu. To je drugi primer kojeg moramo da rastumačimo. U pozadini znači ne stoji ništa drugo do Alfred Hardeberg i njegova imperija. U svakom slučaju, ništa što možemo da vidimo. Kada je Valander završio, za stolom je zavladala tišina. Pokušao je da je protumači - da li su njegove reči izazvale još veću bezvoljnost ili je bilo suprotno? - Daješ sliku koja je veoma prodorna - reče Per Okeson kada je tišina postala nepodnošljiva. - Čovek može da pomisli kako si sasvim u pravu. Problem je samo u tome što nam fale čvrsti dokazi, a ponajviše tehnički. - Zato moramo da intenziviramo rad na plastičnoj vrećici - reče Valander. Moramo da zavirimo u„Avansu” i vidimo šta se u njoj krije. Negde sigurno postoji kanapče koje se da povući. - Pitam se da li da ozbiljno porazgovaramo sa Kurtom Stremom - reče Per Okeson. - Ti ljudi koji se sve vreme nalaze u Hardebergovoj blizini, ko su oni?

- Već sam mislio o tome - reče Valander. - Preko Kurta Strema možda dobijemo dodatne informacije. Istog trenutka kad postavimo pitanje u zamku Farnholm, Alfred Hardeberg će shvatiti da sumnjičimo njega za direktnu umešanost. U tom slučaju sumnjam da ćemo ikada rešiti ubistva. Sa resursima koji mu stoje na raspolaganju može temeljno da počisti oko sebe. S druge strane, nameravam da ga ponovo posetim i nastavim sa podmetanjem lažnih tragova. - Moraš biti ubedljiv - reče Per Okeson. - Inače će te prozreti. Stavio je svoju akten-tašnu na sto i počeo da u nju pakuje svoje fascikle. - Kurt je opisao dve polazne tačke - reče. - Obe su zamislive, ali nejasne i nedokazane. Hajde da ipak pričekamo na ono što u ponedeljak naši ekonomski eksperti imaju da kažu. Razišli su se. Valander je bio zabrinut. Njegove sopstvene reči odjekivale su mu u glavi: Da li je Per Okeson možda bio u pravu kada je rekao da je njegov rezime istrage bio prodoran, ali da će ih trag na kraju ipak odvesti u ponor? Nešto mora da se dogodi, mislio je. Nešto mora da se dogodi veoma brzo. Kada je Valander kasnije mislio na nedelje koje su usledile, sećao ih se kao neke od najgorih koje je doživeo u čitavoj svojoj policijskoj karijeri. Za razliku od onoga čemu se nadao, nije se apsolutno ništa desilo. Ekonomski eksperti su držali beskrajna predavanja iz kojih je jedino proizašlo kako im je bilo potrebno još vremena. Valanderu je pošlo za rukom da kontroliše svoju nestrpljivost, ili je čak možda bilo u pitanju razočaranje koje je uspeo da potisne jer je znao da je personal odeljenja za privredni kriminal radio mukotrpno i najpredanije moguće. Kada je Valander pokušao da ponovo stupi u kontakt sa Kurtom Stremom, pokazalo se da je ovaj otputovao u Vesteros da sahrani svoju majku. Umesto da krene za njim, Valander je odlučio da čeka. Hanson nije uopšte uspeo da uspostavi kontakt sa dvojicom pilota Galfstrima, pošto su neprekidno leteli sa Alfredom Hardebergom. Jedino što im je upalilo tokom tog beznadežnog vremena bilo je da se dočepaju liste letova. Valander je mogao da konstatuje zajedno sa svojim kolegama kako je Alfred Hardeberg imao zaprepašćujuć program putovanja. Svedberg je izračunao da su se samo troškovi kerozina peli do svote od nekoliko miliona godišnje. Ekonomski eksperti su iskopirali liste letova i pokušali da ih dovedu u vezu sa Hardebergovim hektično vođenim poslovima. Valander se sreo sa Sofijom dva puta; oba puta u simirishamnskoj poslastičarnici a da ova nije imala ništa interesantno da mu kaže. Istraga je ušla u decembar i Valander je sve više uviđao da je pretila da se

potpuno rasturi ukoliko to već nije. Nije se dogodilo ništa značajno. Ama baš ništa. U subotu 4. decembra, An-Brti Heglund ga je pozvala na večeru. Njen muž je slučajno bio kod kuće u pauzi između svojih putovanja po globusu, u lovu na havarisane cevovode. Valander je previše popio. Tokom čitave večeri nijednom rečju nisu pomenuli istragu. Kada je Valander kasno te noći trebalo da krene kući, odlučio je da pešači. Ispovraćao se kod stanice poštanskog autobusa u ulici Širkogord, oslonjen o fasadu jedne kuće. Kada je konačno stigao u ulicu Marija, sedeo je sa slušalicom u ruci nameračen da pozove Baibu Lijepa u Rigi. Ali uspeo je da dođe svesti i umesto toga, pozvao je Lindu u Stokholmu. Kada je čula da je to bio on, naljutila se i zamolila ga da je nazove ujutru. Posle kratkog razgovora, Valander je naslutio da najverovatnije nije bila sama kada ju je pozvao. To ga je ispunilo nelagodnošću koje se između ostalog stideo. Kada ju je sledećeg dana ponovo nazvao, ipak joj nije postavio pitanje da li je bio u pravu. Ispričala mu je o svome poslu šegrta u radionici za tapaciranje nameštaja i čuo je kako je uživala u onome što je radila. S druge strane, bio je razočaran kada mu je saopštila kako nije nameravala da dođe u Skone za Božić. Zajedno sa nekoliko prijatelja iznajmila je kolibu u planinama Vesterbotena. Na kraju ga je pitala čime se on bavio. - Jurim jednog viteza u svili - odgovorio joj je. - Viteza u svili? - Jednog dana ću ti objasniti šta je vitez u svili. - Zvuči kao nešto lepo. - Ali nije. Ja sam policajac. Mi retko jurimo za nečim lepim. Ništa se nije događalo. U utorak 9. decembra, Valander je bio na pragu da odustane. Nameravao je da narednog dana Peru Okesonu saopšti kako se smer istrage promenio. Ali u petak 10. decembra, konačno se nešto dogodilo. Nije znao: beznadežna vremena su bila prošlost. Kada je Valander ujutru stigao u svoju kancelariju, sačekala ga je poruka da se smesta javi Kurtu Stremu. Obesio je jaknu, seo u stolicu i okrenuo broj. Kurt Strem se smesta javio. - Želim da te vidim - reče. - Ovde ili kod tebe u kući? - upita Valander. - Ni jedno ni drugo - reče Kurt Strem. - Imam kućicu u ulici Svarta u Sandskogenu.

Broj 12. Kuća je crvena. Da li možeš da budeš tamo za sat? - Dolazim. Razgovor je bio okončan. Valander je spustio slušalicu i pogledao kroz prozor. Zatim je ustao, uzeo jaknu i na brzinu napustio policijsku stanicu.

16. Kišni oblaci su jurcali po jesenjem nebu. Valander je bio nervozan. Kada je izašao iz stanice, odvezao se iz grada istočnom saobraćajnicom. Skrenuo je desno kod ulice Jaktpaviljon i zaustavio se kada je došao do planinarskog doma. Iako je duvao vetar i bilo hladno, sišao je na plažu. Odjednom mu se činilo da se vratio nazad u vreme od pre nekoliko meseci. Plaža po kojoj je hodao bila je Jiland, Skagen, a on sam ponovo se nalazio napolju na usamljenom patroliranju po svome vetrom šibanom rejonu. Ta misao je prohujala jednakom brzinom kojom se javila. Najmanje od svega je želeo da traći vreme na bespotrebna maštaranja. Pokušavao je da dokuči šta je navelo Kurta Strema da kontaktira s njim. Brigu je zamenila nada da će mu Strem dati nešto što bi jednom za svagda doprinelo onom proboju koji im je bio neophodno potreban. Bilo mu je jasno kako je to bilo besmisleno priželjkivanje. Kurt Strem ne samo da je prezirao njega lično, već je mrzeo čitavu policiju koja ga je ostavila napolju na hladnom. Nikada neće moći da računaju na nekakvu pomoć od njega. Ono što je Kurt Strem želeo, bila je zagonetka. Počela je da pada kiša. Vetar ga je naterao da se vrati u automobil. Upalio je motor i odvrnuo grejanje. Neka žena se pojavila sa svojim psom i nestala u pravcu plaže. Valander se setio žene sa psom koju je često viđao na plaži dole u Skagenu. Ostalo mu je pola sata do sastanka sa Stremom u ulici Svarta. Vozio se usporeno Obalskom ulicom i ponovo prema gradu pre nego što je skrenuo i potražio letnjikovac u Sandskogenu. Nije imao nikakvih poteškoća sa pronalaženjem crvene kuće koju mu je Strem opisao. Parkirao se i ušao u majušnu baštu. Letnjikovac je izgledao kao uvećana lutkina kuća. Bio je loše održavan. Pošto ispred nije bio parkiran nikakav automobil, Valander je mislio da je stigao prvi. Međutim, Kurt Strem je naglo otvorio vrata. - Nisam video automobil - reče Valander. - Mislio sam da nisi stigao. - Ali jesam. A moj automobil ne treba da bude tvoja briga. Dao je znak Valanderu da uđe. Zapahnuo ga je diskretan miris jabuka. Zavese su bile navučene a nameštaj prekriven belim čaršavima. - Lepa kućica - reče Valander. - Ko kaže da je moja - odgovori odbojno Kurt Strem i svuče čaršave sa dve stolice.

- Nemam kafu - nastavi. - Moraćeš da se snađeš bez nje. Valander je seo na jednu od stolica. Unutra u kući bilo je vlažno i hladno. Kurt Strem je seo preko puta njega. Bio je obučen u zgužvano odelo i debeo, težak kaput. - Želeo si da me vidiš – reče Valander. - Tu sam. - Mislio sam da bismo ti i ja mogli da sklopimo mali poslovni dogovor - reče. Recimo da imam nešto što ti je potrebno. - Ne sklapam poslove - reče Valander. - Daješ odgovore previše brzo - reče Kurt Strem. - Da sam na tvome mestu, u svakom slučaju bih saslušao. Valander je shvatio da je Strem bio u pravu. Trebalo je da pričeka sa svojim komentarom. Dao je znak Stremu da nastavi. - Bio sam odsutan nekoliko nedelja zbog smrti svoje majke - reče. - Imao sam dosta vremena za razmišljanje a najviše zbog toga što se policija interesuje za zamak Farnholm. Posle tvoje posete kod mene, smesta sam zaključio kako sumnjate da ubistvo ona dva advokata ima nekakve veze sa zamkom. Problem je samo u tome što ne razumem zbog čega. Sin nikada nije dolazio. Matori je bio taj koji je imao veze sa Hardebergom. Onaj za koga smo verovali da je poginuo u saobraćajci. Pogledao je u Valandera kao da je očekivao njegov komentar. - Nastavi - reče Valander. - Kada sam se ponovo vratio na posao, već sam bio zaboravio na tvoju posetu. Ali je sve najednom poprimilo novu dimenziju. Kurt Strem je potražio paketić cigareta i upaljač u gornjem džepu kaputa. Pružio je paketić Valanderu koji je odmahnuo glavom. - Jedno sam se naučio u životu - reče Strem. - Prijatelje treba držati na zdravom odstojanju, ali neprijatelje što bliže moguće. - Pretpostavljam da sam zbog toga ovde - reče Valander. - Možda - reče Strem. - Samo da znaš da ne mogu da te svarim, Valandere. Za mene predstavljaš najgoru vrstu naduvenka kojih je puna policija. Ali čovek je prinuđen da sklapa poslove i sa svojim neprijateljima, sa onima koje ne voli. Odnosno, sa njima se mogu praviti izvanredni poslovi. Strem je nestao u kuhinju i vratio se iz nje sa tanjirićem na koji je počeo da trese pepeo. Valander je čekao. - Nova situacija - ponovi Strem. - Vratio sam se i obavestili su me da radim samo

do Božića. To nije bilo nešto što sam očekivao. Ali Hardeberg je očigledno odlučio da se iseli iz Farnholma. „Ranije ga je oslovljavao sa doktor”, pomislio je na brzinu Valander. „Sada je samo Hardeberg i to jedva.” - To me je naravno razbesnelo - reče Strem. - Kada sam prihvatio posao šefa obezbeđenja, obećali su mi da sam zaposlen za stalno. Niko mi nije rekao ništa o tome da je Hardeberg nameravao da se jednoga dana odseli. Plata je bila odlična i kupio sam kuću. Sada ću najednom ponovo ostati bez posla. To mi se nikako nije dopalo. Valander je razumeo da je pogrešio. Bilo je veoma verovatno da je Kurt Strem imao nešto značajno da ispriča. - Niko ne voli da izgubi posao - reče Valander. - Šta ti znaš o tome? - Naravno, ne toliko mnogo kao ti. Kurt Strem je ugasio cigaretu u tanjiriću. - ’Ajde da pričamo jasnim tekstom - reče. - Tebi su potrebne informacije iz zamka. Informacije koje ne možeš da dobiješ bez otkrivanja svojih namera, što nikako ne želiš. U suprotnom bi ušao ravno na kapiju i organizovao saslušavanje Hardeberga. Zašto želiš informacije a da to ovaj ne primeti, o tome me nije briga. Najvažnije je da sam ja jedini koji može da ti ih pruži u zamenu za nešto što mi je potrebno od tebe. Valander se grozničavo pitao da li je u pitanju bila zamka. Da li je Alfred Hardeberg izaslao Kurta Strema? Zaključio je da to ipak nije bilo to. Postojao je suviše veliki rizik da bi prozreo čitavu stvar. - Imaš pravo - reče. - Ima stvari o kojima želim da znam. Šta je to što želiš kao kontrauslugu? - Veoma malo - reče Strem. - Jedan papir. - Papir? - Moram da mislim na svoju budućnost - reče Strem. - Ukoliko je ima, onda je to u privatnim službama obezbeđenja. Kada sam dobio posao u zamku Farnholm, imao sam utisak da je moja prednost bila u tome što sam bio u lošim odnosima sa švedskom policijom. Ali u nekoj drugoj situaciji, to bi nažalost bila samo prepreka. - Šta treba da stoji na tom papiru? - Jedna lepo formulisana preporuka - reče Strem. - Na službenom papiru policije i to sa Bjorkovim potpisom.

- To ne ide - reče Valander. - Odmah će se prozreti. Nikada nisi radio u Istadu. Jedna jedina kontrola kod državne policije pokazala bi da si bio izbačen iz službe. - Naravno da možeš da organizuješ papir ako hoćeš - reče Strem. - A za ono što se nalazi u arhivu državne policije, mogu da se postaram na drugi način. - Kako? - To je moj problem. Od tebe želim preporuku. - Kako da navedem Bjorka da je potpiše? - To je tvoj problem. Uostalom, nikada ne bi došli do tebe. Svet je pun falsifikovanih dokumenata. - U tom slučaju, papir možeš da nabaviš i bez moje pomoći. Bjorkov potpis se da falsifikovati. - Naravno - reče Strem. - Ali preporuka mora biti zavedena u računarskom sistemu. To je ono za šta si mi potreban. Valander je znao da je Strem bio u pravu. Jednom je i sam bio upleten u falsifikovanje jednog pasoša. Ali misao mu je bila odbojna. - Hajde da kažemo da ću da razmislim o tome - reče Valander. - Dozvoli mi da ti postavim nekoliko pitanja. Tvoji odgovori mogu se smatrati kao proba kvaliteta robe. Onda ću da ti odgovorim da li ulazim u dil ili ne. - Ja odlučujem kada je gotovo sa davanjem odgovora - reče Strem. - A odluku ćemo doneti ovde i sada, pre nego što odeš. - Saglasan sam. Kurt Strem je upalio novu cigaretu i zagledao se u Valandera. - Zašto se Alfred Hardeberg seli? - Ne znam. - Gde se seli? - Ni to ne znam. Ali najverovatnije u inostranstvo. - Zašto tako misliš? - U toku poslednje nedelje u poseti je bilo nekoliko inostranih mešetara. - Odakle? - Iz Latinske Amerike. Ukrajine. Burme. - Da li se zamak stavlja na prodaju?

- Alfred Hardeberg ima običaj da zadržava svu svoju kupljenu imovinu. Ne prodaje zamak. To što više neće živeti ovde, ne znači da prihvata da to neko drugi čini. Stavlja zamak Farnholm u naftalin. - Kada se seli? - On će možda već sutra otputovati. Niko ne zna. Ali ja pretpostavljam da će to biti veoma brzo, najverovatnije pre Božića. Valander se premišljao kako da ide dalje. Imao je mnogobrojna pitanja, previše njih. Nije mogao da se odluči šta je bilo najvažnije. - Ljudi iz senke - reče naposletku. - Ko su oni? Kurt Strem je zaprepašćeno ustuknuo. - Neočekivano dobar opis - reče. - Video sam dvojicu muškaraca kod stepeništa u holu zamka - nastavi Valander. One večeri kad sam posetio Alfreda Hardeberga. Ali sam ih prvi put video i tokom svoje prve posete zamku kada sam se našao sa Anitom Karlen. Ko su oni? Kurt Strem je zurio u dim cigarete. - Odgovoriću - reče. - Ali to će biti poslednje probno pitanje. - Ukoliko je odgovor dobar - odgovori Valander. - Ko su oni? - Jedan se zove Ričard Tolpin - reče Strem. - Rođen je u Južnoafričkoj Republici. Vojnik, legionar. Ne verujem da je u Africi od poslednjih dvadeset godina došlo do bilo kakvog konflikta ili rata a da u njemu nije učestvovao i borio se na jednoj strani. - Na kojoj? - Na strani koja najbolje plaća. Ali, pretilo je da se završi loše pre nego što je i počelo. Kada je Angola 1975. izbacila Portugalce, zarobila je oko dvadeset i pet legovojnika koji su stavljeni pred sud. Petnaestorica su osuđena na smrt. Između ostalog i Ričard Tolpin. Četrnaestorica su ubijena. Zašto je Tolpin pošteđen, to ne znam. Verovatno se pokorio novim vladarima. - Koliko ima godina? - Otprilike četrdeset. U izvanrednoj formi. Ekspert za karate. Precizan strelac. - A drugi? - Dolazi iz Belgije. Moris Obadija. I on je vojnik. Nešto je mlađi od Tulpina. 3435 godina. Više od toga ne znam. - Šta traže u zamku Farnholm?

- Spadaju pod ime „specijalni savetnici”, ali u osnovi nisu ništa drugo do Hardebergovi telohranitelji. Spretnije i opasnije osobe teško da se mogu naći. Sem toga, Hardeberg se očigledno zabavlja u njihovom društvu. - Kako to znaš? - Ponekad tokom noći vežbaju pucanje u parku zamka. Pucaju na veoma posebne objekte. - Ispričaj! - Lutke u ljudskoj veličini. Ciljaju u glavu i najčešće pogađaju. - Da li i Alfred Hardeberg učestvuje u tome? - Da. Ponekad se zanimaju čitavu noć. - Da li slučajno znaš da li jedan od njih, Tulpin ili Obadija, ima pištolj marke Bernadeli? - Držim se što dalje od njihovog oružja - reče Strem. - Postoje ljudi koje čovek nikako ne treba da ima u svome okruženju. - Moraju da imaju dozvolu za oružje - reče Valander. Kurt Strem se nasmejao. - Samo ako borave u Švedskoj - reče. Valander je podigao obrve. - Kako to misliš? Zar Farnholm zamak ne leži u Švedskoj? - Postoje posebne okolnosti vezane za „specijalne savetnike” - reče Strem. - Oni nikada nisu došli u Švedsku, tako da je nemoguće reći da su tu. S velikom pažnjom je olizao svoju cigaretu pre nego što je nastavio. - Ispred zamka postoji platforma za helikopter - reče. - Ponekad, ali uvek noću, pale se podzemni reflektori. Dođu i ponovo odu pre zore. Specijalni helikopteri koji se ne daju otkriti na radaru. Onda kada se Hardeberg sprema na put sa svojim Galfstrimom, Tolpin i Obadija nestaju sa helikopterom veče pre toga. Potom se negde nađu. Možda u Berlinu. Helikopteri su tamo registrovani. Kada se vraća, procedura je identična. Drugim rečima, oni nikada ne prolaze uobičajene granične prelaze. - Poslednje pitanje - reče. - Kako znaš sve ovo? Sediš zatvoren u svom bunkeru kod kapije. Sigurno ne možeš slobodno da se krećeš. - Na to pitanje nećeš dobiti nikakav odgovor - reče ozbiljnim glasom Kurt Strem. Recimo da je to jedna poslovna tajna koju ne želim ni sa kim da delim.

- Organizovaću ti preporuku - reče Valander. - Šta je to što si želeo da znaš? - upita Strem sa osmehom. - Znao sam da ćemo se saglasiti. - To nisi mogao da znaš - reče Valander. - Kada si ponovo na dužnosti u zamku? - Radim tri večeri uzastopce. Počinjem večeras u sedam. - Vratiću se ovde u tri po podne - reče Valander. - Onda ću ti nešto pokazati. Tek tada ću imati spremno pitanje. Strem je ustao i provirio kroz zavesu. - Da li te neko prati? - upita Valander. - Čovek nikada ne može biti dovoljno oprezan - odgovori Strem. - Mislio sam da si to naučio? Valander je izašao iz kuće i požurio do svog automobila. Odvezao se ravno u policijsku stanicu. Na recepciji je zamolio Ebu da smesta okupi istražni tim na sastanku. - Uvek si u nekakvom škripcu s vremenom - reče zabrinuto Eba. - Da li se nešto dogodilo? - Da - odgovori Valander. - Konačno se nešto dogodilo. Ne zaboravi da pozoveš Niberga. Želim da bude prisutan. Dvadeset minuta kasnije, bili su okupljeni. Eba ipak nije uspela da pronađe Hansona koji je rano ujutru izašao iz policijske stanice a da nikoga nije obavestio gde će. Per Okeson i Bjork su ušli u sobu za sastanke baš kada je Valander odlučio da ne čeka više ni na koga. Naravno, bez pominjanja detalja o sklapanju sporazuma sa Kurtom Stremom, Valander je ispričao o njihovom susretu u letnjikovcu u ulici Svarta. Bezvoljnost koja je prožimala istražni tim tokom njihovih nedavnih sastanaka odjednom se smanjila, čak iako je Valander na licima svojih kolega mogao da vidi sumnjičavost. Pomislio je kako bi sa svojom situacijom lako mogao biti upoređen sa trenerom sportskog tima koji je trebalo da ubedi svoje igrače kako su sada stajali pred pobedom, iako su u drugoj polovini godine izgubili sve mečeve. - Verujem u sve ovo - završi svoje izlaganje. - Kurt Strem može da se pokaže vrlo dragocenim. Per Okeson je zavrteo glavom. - To mi se uopšte ne dopada - reče. - Sada treba da se radi sudbine čitave istrage,

oslonimo na radnika obezbeđenja kome je ranije dat otkaz iz policije a koji je naprasno postao naš anđeo spasitelj. - Koja nam druga alternativa preostaje? - primeti Valander. - Sem toga, ne vidim da radimo nešto ilegalno. On je prišao nama, a ne obratno. Bjork je bio još kategoričniji od svog prethodnika. - Nikako ne dolazi u obzir da se služimo informatorom koji je bio izbačen iz policije - reče. - Iz toga može da se izrodi neviđen skandal ukoliko sve propadne i pojavi se po novinama. Ako to dozvolim, šef državne policije će me raskomadati. - Dobro došao je da mene razapne - reče Valander. - Ubeđen sam da Strem misli ozbiljno. Želi da nam pomogne. Dok god ne radimo ništa što se kosi sa zakonom, ne može doći do izbijanja skandala. - Već mogu da vidim naslove - reče Bjork. - Neće biti lepi. - Ja pred sobom mogu da vidim druge naslove - odgovori Valander. - Naslove koji se tiču još dva ubistva koje policija nije sposobna da reši. Martinson koji je primetio da je razgovor pretio da eskalira, uskočio je u reč. - Zvuči čudno što ne želi ništa zauzvrat - reče. - Da li sme da mu se veruje na reč da mu je motiv da pomogne policiji koju toliko prezire rođen iz besa zbog gubljenja zaposlenja? - On mrzi policiju - reče Valander. - Ali ipak mislim da je iskren. U sobi je zavladala tišina. Per Okeson je grizao gornju usnu dok je mozgao. - Nisi odgovorio na Martinsonovo pitanje - reče on. - Nije želeo ništa zauzvrat - slaga Valander. - Šta je to što želiš da uradi? Valander je klimnuo glavom Nibergu koji je ćutke sedeo pored An-Brit. - Stena Torstensona su usmrtila dva hica koja najverovatnije potiču iz pištolja marke Bernadeli. Niberg je rekao kako je to vrlo retko oružje. Želim da Kurt Strem istraži da li jedan od ta dva telohranitelja poseduje takvo oružje. Onda možemo da uđemo u zamak sa nalogom. - To možemo i ovako i onako - reče Per Okeson. - Naoružane osobe, bez obzira na to koje oružje imaju, koje ilegalno borave u zemlji. Za mene je to sasvim dovoljno. - I šta onda? - reče Valander. - Hapsimo ih i šaljemo napolje. Položili smo sva jaja u korpu i ispustili je na pod. Pre nego što možemo da identifikujemo ljude koji su potencijalne ubice, moramo makar da znamo da li jedan od njih ima oružje koje bi

moglo biti ono za kojim tragamo. - Otisci prstiju - reče najednom Niberg. - To ne bi bilo loše. Mogli bismo da ih prekontrolišemo kroz Interpol i Europol. Valander je klimnuo glavom. Zaboravio je na otiske prstiju. Per Okeson je nastavio da grize,gornju usnu. - Ne misliš ni na šta drugo? - upita. - Ne - reče Valander. - Za sada ne. Znao je da je balansirao po konopcu sa kojeg je svakog trenutka mogao da padne. Da je otišao predaleko, Per Okeson bi zaustavio sve dalje kontakte sa Stremom. Svaka dalja diskusija značila bi dodatno zakašnjenje. Zato je Valander izabrao da ne ispriča sve svoje namere. Dok je Per Okeson uzeo vremena da razmisli, Valander je uhvatio Nibergove i An-Britine poglede. Ona mu se osmehnula. Niberg mu je dao skoro neprimetan signal glavom. „Razumeli su”, pomislio je Valander. „Znaju šta zapravo smeram i uz mene su.” Okeson se konačno dogovorio sam sa sobom. - Ovoga puta može - reče. - Ali samo ovoga puta. U budućnosti ne sme da dođe do kontakata sa Kurtom Stremom a da ja prethodno o tome ne budem obavešten. Samo želim da znam šta želite da ga pitate pre nego što odobrim njegove dalje usluge. Takođe možete računati s tim da ću verovatno reći ne. - Naravno - reče Valander. - Nisam čak ni siguran da će doći do više od jednog susreta. Kada se sastanak završio, Valander je poveo Niberga i An-Brit u svoju kancelariju. - Po vama sam video da ste mogli da pratite moj tok misli - reče čim je zatvorio vrata. - I pošto ništa niste glasno rekli, jasno mi je da ste saglasni sa mnom kako treba da odemo korak dalje od onoga što je Okeson rekao. - Plastična vrećica - reče Niberg. - Ako bi Strem mogao da pronađe sličnu zamku, bio bih mu veoma zahvalan. - Baš tako - reče Valander. - Plastična kesica je najvažniji dokaz kojim raspolažemo. Ili jedini koji imamo, u zavisnosti od toga kako se gleda na stvari. - Kako li će u tom slučaju moći da je iznese? - upita An-Brit. Valander i Niberg su se značajno pogledali.

- Ukoliko je onako kako verujemo da jeste, plastična kesica koju smo pronašli u automobilu Gustafa Torstensona bila je zamenjena - reče Valander. - Mislio sam da bismo ponovo mogli da ih zamenimo. - To je trebalo smesta da mi bude jasno - reče ona. - Suviše sporo mislim. - Ponekad Valander razmišlja prebrzo - reče pomirljivo Niberg. - Potrebna mi je za nekoliko sati - reče Valander. - Treba da se nađem sa Stremom u tri. Niberg je otišao. An-Brit se zadržala. - Šta je hteo? - To još uvek ne znam, ali imam svoje sumnje. Takođe je moguće da grešim. - A to o čemu sumnjaš nemaš nameru da otkriješ? - Najradije ne sada. Ne pre nego što saznam. Niberg je došao sa plastičnom vrećicom u Valanderovu kancelariju oko dva sata. Spakovao ju je u crnu kesu za đubre. - Ne zaboravi na otiske prstiju - reče Niberg. - Šta god da su držali u ruci: čaše, šolje, časopise. U pola tri, Valander je odneo plastičnu vrećicu u svoj automobil. Stavio ju je na stražnje sedište i odvezao se u Sandskogen. Kiša se pojačavala i udarala je o šoferšajbnu sa nanosima vetra s mora. Kada je izašao iz automobila, Strem je već bio otvorio vrata. Valander je video da je ovaj bio obučen u uniformu. Valander je uneo plastičnu kesicu u crvenu kuću. - Kakva je to uniforma? - zapita. - Zamka Farnholm - odgovori Strem. - Ko ju je izmislio, pojma nemam. Valander je izvukao plastičnu kesicu iz crne kese za đubre. - Da li si ovako nešto video ranije? - zapita. Strem je odmahnuo glavom. - Negde u zamku, nalazi se slična - nastavi Valander. - Najverovatnije ih ima više od jedne. Želim da ovu ovde zameniš za jednu od njih. Da li možeš da se uvučeš u samu zgradu zamka? - Noću pravim ture. - Siguran si da ovo nikada nisi video?

- Nikada. Nisam siguran ni gde da tražim. Valander se zamislio. - Nisam siguran da sam u pravu, ali možda postoji nekakva hlađena prostorija u zamku? - U podrumu - reče Strem. - Traži tamo. I ne zaboravi na Bernadelin. - To će biti malo teže. Uvek su naoružani. Pretpostavljam i da spavaju sa svojim pištoljima. - Takođe su nam potrebni otisci prstiju Tolpina i Obadije. To je sve. Onda ćeš dobiti svoju preporuku ukoliko je to zaista ono što želiš. - Šta bih inače hteo? - Mislim da zapravo želiš da dokažeš kako uopšte nisi tako loš policajac kakvim te mnogi smatraju. - Grešiš - odgovori Strem. - Moram da mislim na svoju budućnost. - To je bila samo jedna pretpostavka - reče Valander. - Ništa drugo. - Sutra u tri sata - reče Strem. - Ovde. - Još nešto - reče Valander. - Ukoliko nešto krene na gore, poricaću da znam bilo šta o tvojim namerama. - Znam pravila igre - reče Strem. - Ukoliko je to bilo sve, možeš da ideš. Valander je po kiši otrčao do automobila. Zaustavio se kod poslastičarnice Fridolf u kojoj je popio kafu i pojeo nekoliko sendviča. Pomisao da nije rekao čitavu istinu tokom sastanka istražne grupe, učinila ga je neraspoloženim. Znao je da je bio spreman da falsifikuje preporuku za Kurta Strema ukoliko se za to bude bila ukazala potreba. Mislio je na Stena Torstensona koji je došao da ga zamoli za pomoć. Tom prilikom ga je odbio, tako da je najmanje što je sada mogao da učini bilo da po svaku cenu otkrije ko ga je ubio. Kada je ponovo izašao do svog automobila, dugo je sedeo ne paleći motor. Dok je posmatrao ljude koji su žurili kroz kišu, prisetio se dana od pre nekoliko godina, kada se u prilično pijanom stanju vozio kući iz Malmea i bio zaustavljen od strane nekoliko kolega. Zaštitili su ga i to nikada nije izašlo na videlo. U to vreme nije bio nekakav čestit građanin. Bio je policajac koga je štitila policija. Umesto što je bio kažnjen, suspendovan i možda čak i otpušten, Peters i Noren, dva policajca koja su zaustavila njegovu krivudavu vožnju, uložila su sve u njegovu lojalnost. Šta bi se dogodilo kada

bi sutradan jedan od njih zatražio kontrauslugu? „Kurt Strem je duboko u sebi žudio da se vrati u policijsku službu”, mislio je Valander. „Nevoljnost i mržnja koje je reflektovao, bili su samo maska. Sigurno mašta o tome da se jednog dana ponovo vrati.” Valander se odvezao u stanicu. Ušao je kod Martinsona koji je pričao telefonom. Kada je ovaj spustio slušalicu, smesta je pitao Valandera kako je prošlo. - Strem će da traži italijanski pištolj i nabaviće nam otiske prstiju - odgovori Valander. - Još uvek mi je teško da razumem da će to da uradi tek tako - reče Martinson. - I meni - odgovori Valander. - Ali tu može da se kaže kako i takvi kao što je Kurt Strem imaju svoje dobre strane. - Njegova jedina greška je bila ta što su ga uhvatili - reče Martinson. - Njegova druga je to što je uvek činio velike i ozbiljne prestupe. Usput, da li znaš da ima teško bolesnu kćerku? Valander je odmahnuo glavom. - Razveo se od njene mame kada je devojčica bila veoma mala. Dugo godina je imao starateljstvo. Devojčica ima nekakvu vrstu oboljenja mišića. Na kraju, kada joj je bilo toliko loše da nije mogla da ostane kod kuće, završila je u nekoj instituciji. Ali otac je stalno posećuje. - Kako znaš sve to? - Nazvao sam Roslunda iz Malmea i pitao ga. Rekao sam da sam slučajno naleteo na Strema. Mislim da Roslund nema pojma da ovaj radi u zamku Farnholm. O tome mu naravno nisam ništa rekao. Valander je stajao i gledao kroz prozor. - Ne možemo ništa drugo da uradimo do da čekamo - reče Martinson. Valander nije odgovorio. Tek onda je shvatio kako je Martinson nešto rekao. - Nisam te čuo. - Jedino što možemo je da čekamo. - Da - reče Valander. - I nema ničega što mi u ovom trenutku teže pada. Valander je izašao iz sobe i otišao do svoje kancelarije. Seo je na stolicu i posmatrao uveličani pregled po svetu raširene poslovne imperije Alfreda Hardeberga, a koji je stigao iz Stokholma. Bio ga je brižljivo pričvrstio na zid.

„Ono u šta gledam zapravo je atlas sveta”, mislio je.„Nacionalne granice smenjuju stalno promenljive razdvajajuće linije različitih kompanija čiji su uticaj i ostvareni profit mnogo veći od pojedinačnih budžeta mnogih zemalja.” Tražio je među svojim papirima na stolu dok nije pronašao pregled deset najvećih svetskih kompanija koji je bio poslat kao dodatak nešto globalnijoj analizi kojom su ih ekonomski kriminalističari snabdeli. Od deset najvećih kompanija na svetu, šest su bile japanske i tri američke. Uz njih se takođe nalazio Rojal Dač Šel koji je bio i holandski i engleski. Od deset najvećih svetskih kompanija, četiri su bile banke, dve telefonske kompanije, jedan proizvođač automobila i jedna rafinerija. Dalje su tu bili Dženeral elektrik i Ekson. Pokušao je da sebi predstavi kakvu moć su te kompanije imale. Ali za njega je bilo nemoguće da sasvim razume šta je ta prisutnost zapravo podrazumevala. Kako je to i bilo moguće kada mu nije polazilo za rukom da razume imperiju Alfreda Hardeberga, iako je očigledno bila miš u senci slonovog stopala? Jednom davno, Alfred Hardeberg se zvao Alfred Hanson. Od beznačajnog momka iz Vimerbija postao je jedan od vitezova u svili koji su vladali svetom, stalno u novim pohodima u kojima je konkurencija trebalo da se izmanevriše napolje ili da se slomi. Na površini vodio je poslove čisto i prema zakonima i propisima; bio je poštovan čovek kojem je dodeljeno nekoliko počasnih doktorata, čija je velikodušnost bila ogromna, donacije su se neprekidno prilivale iz njegovih mnogobrojnih, naoko nevidljivih izvora. Bjork ga je bio opisao kao uvaženog čoveka koji je bio dobar za Švedsku. Time je izgovorio opšteprihvaćeno mišljenje. „Ono što ja zapravo tvrdim je da negde postoji tamna fleka”, pomislio je Valander. „Radim po teoriji da se njegov osmeh mora razbiti da bismo mogli da pronađemo ubicu na slobodi. Pokušavam da pronađem nešto što je jednostavno nezamislivo. Alfred Hardeberg nema tamnih mrlja. Njegovo suncem opaljeno lice, njegov osmeh, nešto su čime se moramo ponositi i ništa drugo.” Valander je u šest izašao iz stanice. Kiša je prestala i vetar se smirio. Kada je stigao kući, među reklamama na podu hodnika pronašao je jedno pismo. Nosilo je poštanski štambilj Rige. Tek kada je ispio flašu piva, otvorio ga je i pročitao. Da bi se uverio kako nije misinterpretirao njene reči, smesta ga je nanovo iščitao. Tek tada je shvatio da mu je zaista dala odgovor. Odložio je pismo i pomislio kako to nije mogla biti istina. Zatim je pomoću svog zidnog kalendara počeo da broji dane. Nije mogao da se seti kada je poslednji put bio tako razgaljen. Uzeo je kupku i odmah potom otišao u piceriju u ulici Hamna koju je običajavao da posećuje. Uz večeru je popio flašu vina i tek kada je postao pripit i hteo da plati, sinulo mu je da tokom

čitave večeri nije pomislio ni na Alfreda Hardeberga ni na Kurta Strema. Izašao je iz picerije pevušeći nekakvu improvizovanu melodiju. Lutao je besciljno ulicama centra sve do ponoći. Tada je otišao kući i još jednom iščitao Baibino pismo, uplašen da je ipak pogrešno protumačio njene reči. Tek kada je tonuo u san ponovo je počeo da misli na Kurta Strema. Odjednom se sasvim razbudio. Da čekaju, bio je rekao Martinson, to je jedino što im je preostalo. Nestrpljivo je ustao iz kreveta i seo na sofu u dnevnoj sobi. Šta ćemo da radimo ako Strem ne nađe nikakav italijanski pištolj? Šta će se desiti sa istragom ukoliko se ispostavi da je plastična vrećica bila slepi trag? Moguće je da ćemo smeti da deportujemo iz zemlje nekoliko telohranitelja koji ilegalno borave u Švedskoj. Ali, sem toga ništa drugo. Alfred Hardeberg napušta zamak Farnholm u svome savršeno skrojenom odelu a mi stojimo sa ostacima havarisane istrage. Moraćemo da ponovo krenemo ispočetka a to će biti vrlo mukotrpno. Još jednom ćemo tretirati sve što se dogodilo kao da to vidimo prvi put. Dok je sedeo na sofi, odlučio je da će se odreći odgovornosti za istragu. Martinson će moći da preuzme sve u svoje ruke. To nije bilo samo razumno, već i neophodno. On je bio taj koji je zahtevao i isterivao da se koncentrišu na Alfreda Hardeberga kao glavni trag. Odvešće istragu do dna a kada ponovo bude isplivala na površinu, predaće odgovornost Martinsonu. Kada se konačno vratio u krevet, nemirno je spavao. Snovi su se rasparčavali i mešali jedni sa drugima; u istoj slici mogao je da vidi osmeh Alfreda Hardeberga i stalno ozbiljnu Baibu Lijepa. Probudio se u sedam i nije mu pošlo za rukom da ponovo zaspi. Skuvao je kafu i mislio na pismo od Baibe. Zatim je seo za kuhinjski sto i počeo da čita oglase za prodaju automobila u Istadskim novostima. Još uvek mu se nisu javili iz osiguravajućeg društva. Bjork mu je bio obećao da će moći da koristi službeni automobil onoliko vremena koliko mu bude potreban. Izašao je iz stana nešto posle devet. Nebo je bilo bez oblačka i napolju je bilo plus tri. Posvetio je nekoliko sati obilaženju raznoraznih gradskih prodavaca automobila. Dugo je obilazio oko jednog nisana i proučavao ga nadajući se da je mogao da ga priušti. Na putu kući, parkirao se kod Velikog trga i otpešačio do muzičke prodavnice na ulici Stora Estergatan. Ponuda operske muzike je bila loša. Nevoljno, dozvolio je sebi da se zadovolji CD- om koji se sastojao od kompilacije poznatih operskih arija. Zatim je otišao u nabavku hrane i odvezao se kući. Još uvek je imao dosta vremena do sastanka sa Kurtom Stremom u ulici Svarta. Bilo je pet do tri kada je Valander ugasio motor ispred crvene kuće u

Sandskogenu. Izašao je napolje i prošao kroz kapiju. Šetkao se po bašti dok je čekao. Kada je došlo pola četiri, počeo je da se brine. Tada je Stremu, na pocepanoj koverti koju je pronašao u automobilu, ostavio poruku i proturio je ispod proreza od vrata. Ostavio mu je lični broj telefona kao i onaj u policijskoj stanici. Odvezao se nazad u grad pitajući se šta da radi. Kurt Strem je delao na svoju ruku; znao je da mora da se snalazi sam. Valander takođe nije sumnjao u njegovu sposobnost da se iščupa iz teške situacije. Ipak se njegova zabrinutost s vremenom sve više pojačavala. Ušao je u svoju kancelariju tek pošto se uverio da se niko od članova istražnog tima nije nalazio u stanici. Nazvao je Martinsona na kućni broj. Njegova supruga mu je odgovorila kako je sa jednom od ćerki otišao na bazen. Baš je hteo da okrene Svedberga kada se predomislio i ukucao broj An-Brit Heglund. Javio se njen muž. Kada je došla na telefon, Valander joj je ispričao da se Kurt Strem nije pojavio u dogovoreno vreme. - Šta to znači? - upita ga. - Ne znam - odgovori Valander. - Najverovatnije ništa, ali brinem se. - Gde si? - U svojoj kancelariji. - Da li želiš da dođem? - Nema potrebe. Nazvaću te ako se nešto bude dogodilo. Završio je razgovor i nastavio da čeka. Kada je otkucalo pola šest, ponovo se vratio u ulicu Svarta. Osvetlio je baterijskom lampom ispod vrata. Koverat je i dalje štrčao. Kurt Strem se još nije bio vratio. Pošto je imao mobilni telefon sa sobom, okrenuo je kućni broj Strema u Glimingehisu. Pustio je da dugo zvoni, ali niko se nije javljao. Sada je bio ubeđen da se nešto dogodilo. Odlučio je da se vrati u policijsku stanicu i kontaktira sa Perom Okesonom. Baš je bio stao na crveno kod Estreledena, kada je njegov mobilni telefon zazvonio. - Traži te čovek po imenu Sten Viden - reče dežumi policajac. - Imaš li njegov broj? - Imam ga - reče Valander. - Smesta ga zovem. Upalilo se zeleno svetlo i iza njega je ljutilo zatrubio neki automobil. Valander je skrenuo i stao uz ivicu puta. Zatim je okrenuo Videnov broj. Javila se jedna od štalskih devojaka. - Da li si ti taj Rodžer Lundin? - upita devojka.

- Da - odgovori začuđeno Valander. - To sam ja. - Treba da ti poručim da je Sten na putu do tebe kući. - Kada je otišao? - Pre petnaest minuta. Valander je prošišao kroz žuto svetlo u pravcu grada. Sada je bio sasvim siguran da se nešto desilo. Kurt Strem se nije vratio i Sofija je sigurno stupila u kontakt sa Stenom Videnom jer je imala nešto važno da ispriča, a ovaj se smesta odvezao kod njega kući. Kada je ušao u ulicu Marija, video je da Sten Viden još uvek nije došao sa svojim starim volvom modela duet. Stao je na ulicu i čekao. Grozničavo je pokušavao da razume šta je moglo da se dogodi Kurtu Stremu. Šta je to što je nateralo Stena da sedne u automobil i ostavi svoje imanje samo da bi pričao sa njim? Kada se duet nešto kasnije pojavio u ulici Marija, Valander je otvorio vrata pre nego što je Sten stigao da ugasi motor. - Šta se dogodilo? - upita Valander dok je Sten pokušavao da se oslobodi neispravnog sigurnosnog pojasa. - Sofija je zvala - reče. - Zvučala je sasvim histerično. - Zašto? - Zar ćemo zaista da stojimo na ulici? - reče Sten Viden. - Samo sam zabrinut. - Za Sofiju? - Za Kurta Strema. - Ko je sad to u pičku materinu? - Bolje da uđemo unutra - reče Valander. - U pravu si. Ne možemo da stojimo na ulici. Dok su se penjali stepenicama, Valander je osetio da je Sten bazdio na alkohol. Pomislio je kako bi trebalo da s njime ozbiljno popriča o tome. Nekom prilikom kada bude otkrio ko je ubio dvojicu advokata. Seli su za kuhinjski sto na kome je i dalje ležalo Baibino pismo. - Ko je Kurt Strem? - upita ponovo Sten Viden. - Kasnije - reče Valander. - Prvo ti. Sofija? - Ima možda sat otkako je nazvala - reče Sten Viden uz grimasu. - U prvom trenutku nisam razumeo šta je govorila. Bila je sasvim histerična.

- Odakle je zvala? - Iz svog stana iznad štale. - Jebi ga. - Mislim da se tu ne može ništa - reče Sten Viden i počeša se po bradi. - Ukoliko sam je dobro razumeo, bila je napolju i jahala. Odjednom je na stazi ležala neka lutka. Da li si čuo za lutke u ljudskoj veličini? - Ispričala mi je o njima - reče Valander. - Nastavi. - Konj je stao i odbio da nastavi dalje. Sofija je skočila dole da ukloni lutku sa staze. Samo što u pitanju nije bila lutka. - Prokletstvo - reče lagano Valander. - Izgleda kao da ti je to već bilo poznato - reče začuđeno Sten Viden. - Objasniću ti kasnije. Nastavi. - Tamo je ležao jedan muškarac. Bio je sav krvav. - Je li bio mrtav? - To nisam pitao. Pretpostavljam da jeste. - Šta se onda desilo? - Odjahala je odande i nazvala me. - Šta si joj rekao da uradi? - Ne znam da li je to bilo ispravno, ali rekao sam joj da do daljeg ne preduzima ništa. - Odlično - reče Valander. - Sasvim ispravno si postupio. Sten Viden se izvinio i otišao u toalet. Valander je mogao da čuje diskretno zveckanje flaše. Kada se vratio, Valander mu je ispričao o Kurtu Stremu. - Ti znači misliš kako je on ležao tamo na stazi - reče Viden kada je Valander ućutao. - Plašim se da je tako. Sten Viden se odjednom uzrujao. Rukama je počistio sto i pismo iz Rige je palo na zemlju. - Policija mora da se aktivira! Šta se to dešava u tom zamku? Ne želim da Sofija ostane tamo. - To je upravo ono što ćemo učiniti - odgovori Valander i ustade.

- Idem kući - reče Sten Viden. - A ti me zovi čim izvučeš Sofiju odande. - Ne - reče Valander. - Ti ostaješ ovde. Pio si alkohol. Ne puštam te na ulicu. Možeš ovde da spavaš. - Ti to tvrdiš da sam pijan? - Nisi pijan ali si pripit - odgovori mimo Valander. - Ne želim da ti se nešto dogodi. Sten Viden je položio svoje ključeve na kuhinjski sto. Valander ih je uzeo i stavio u džep. - Za svaki slučaj - reče. - Ne želim da promeniš mišljenje u mome odsustvu. - Ti nisi normalan - reče Sten Viden. - Nisam pijan. - O tome možemo da diskutujemo kada se vratim - reče. - Sada moram da idem. - Nije me briga za Kurta Strema, ali ne želim da se njoj nešto dogodi - reče Sten Viden. - Pretpostavljam da sa njom povremeno deliš krevet - reče Valander. - Da - reče Sten Viden. - Ali to nije razlog zbog koga ne želim da joj se nešto desi. - To nije moja stvar - reče Valander. - Ne - odgovori Sten - nije. Valander je potražio par neupotrebljenih patika u svom garderoberu. Mnogo puta se odlučivao na to da počne da trenira, ali do toga nikada nije došlo. Obukao je debeo džemper, natukao kapu na glavu i bio spreman da krene. - Možeš da se namestiš onako kako ti prija - reče Stenu Videnu koji je sada otvoreno držao svoju flašu viskija na stolu. - Brini se za Sofiju a ne za mene. Valander je zatvorio vrata. Stajao je u hodniku zgrade i pitao se šta da uradi. Ako je Kurt Strem bio mrtav, onda je sve bilo propalo. Primetio je kako je odjednom bio nazad u događajima od prethodne godine, smrti koja je vrebala u magli. Ljudi iz zamka Farnholm bili su opasni, ili su se smejali kao što je to činio Alfred Hardeberg ili su se krili u senkama kao Tolpin i Obadija. „Moram da izvučem Sofiju odande”, mislio je. „Moram da nazovem Bjorka i organizujem hitnu intervenciju. Ako to bude bilo potrebno, sazvaćemo sve policijske snage u Skoneu. Upalio je svetlo na stepeništu i otrčao dole na ulicu. Čim je seo u automobil,

okrenuo je Bjorka. Ali kada se ovaj javio, prekinuo je vezu. „Moram ovo sam da rešim”, mislio je. „Ne želim još mrtvih policajaca.” Odvezao se u policijsku stanicu i uzeo službeno oružje i baterijsku lampu. Upalio je svetlo Svedbergove napuštene kancelarije i potražio kartu poseda Farnholm. Složio ju je i stavio u džep. Kada je izašao iz stanice, već je bilo petnaest do osam. Izvezao se na ulicu Malme i zaustavio pred kućom An-Brit Heglund. Kada je pozvonio, otvorio je njen muž. Odbio je ponudu da uđe unutra, želeo je samo da je o nečemu obavesti. Kada je izašla u hodnik, na sebi je imala bade-mantil. - Pažljivo me slušaj - reče. - Želim da se uvučem u zamak Farnholm. Videla je da je mislio ozbiljno. - Kurt Strem? - upita. - Mislim da je mrtav. Zaprepastila se i pobledela. Valander se grozničavo pitao da li je bila na putu da se onesvesti. - Ne možeš sam u zamak - reče ona pošto povrati samo- kontrolu. - Moram. - Šta je to što moraš? - Moram da to istražim sam - reče iznervirano. - Ne pitaj, već slušaj. - Idem s tobom - reče ona. - Ne možeš tamo sam. Video je da je donela odluku. Nije imalo smisla započinjati svađu sa njom. - Možeš sa mnom, ali ćeš čekati napolju - reče on. - Potreban mi je neko sa kime ću biti u radio kontaktu. Nestala je uz stepenice. Njen suprug je Valanderu dao znak da uđe i zatvori vrata. - Ovo je ono na šta me je upozoravala - reče uz smešak. - Kada se zadesim kod kuće, ona je ta koja nestane. - Možda neće dugo potrajati - reče Valander i ču koliko je neubedljivo zazvučao. Posle nekoliko minuta došla je niz stepenice, obučena u trenerku. - Nemoj da ostaneš budan i da čekaš na mene - reče svome suprugu. „Ko čeka na mene?”, pomislio je Valander. „Niko, čak ni mačka koja spava među saksijama na prozoru.”

Odvezli su se do policijske stanice gde su pokupili dva voki-tokija. - Možda bi trebalo da se naoružam - reče ona. - Ne - reče Valander. - Ti čekaš napolju i nadrljaćeš ako ne uradiš kako ti kažem. Ostavili su Istad za sobom. Veče je bilo svetlo i hladno. Valander je vozio velikom brzinom. - Šta je to što nameravaš da uradiš? - Želim da saznam šta se desilo. „Prozire me”, pomislio je. „Shvata da zapravo nemam pojma šta ću.” Vozili su se dalje u tišini i dosegli skretanje za zamak Farnholm negde oko pola deset. Valander se uvezao na parking za traktore i ugasio farove i motor. Ostali su da sede u mraku. - Javljaću ti se na svaki sat - reče Valander. - Ukoliko me nema duže od dva sata, zovi Bjorka i zatraži puno pojačanje. - Ne bi smeo to da radiš. - Celog života sam radio ono što ne treba - reče Valander. - Zašto bih sada s tim prestao? Narihtali su voki-tokije. - Zašto si izabrala da postaneš policajka a ne sveštenica? - pitao je kad je nazreo njeno lice u slabom odblesku telefona. - Silovana sam - reče ona. - To je promenilo sve u mome životu. Jedino na šta sam posle toga mogla da mislim, bilo je da postanem policajka. Valander je sedeo nem. Zatim je otvorio vrata automobila i oprezno ih za sobom zatvorio. Kao da je stupio u jedan drugi svet. An-Brit Heglund nije više bilo u njegovoj blizini. Noć je bila neverovatno tiha. Iz nekog razloga palo mu je na pamet kako je za dva dana bila Sveta Lucija. Uronio je u senku jednog drveta i razmotao svoju kartu. U svetlosti baterijske lampe pokušavao je da nauči napamet sve važne detalje. Zatim ju je ugasio, vratio kartu u džep i počeo da oprezno trči duž lokalnog puta koji je vodio do kapije zamka. Posle njega postojao je samo jedan put, a taj je vodio ravno kroz kapiju. Posle deset minuta zastao je da povrati dah. Onda je oprezno nastavio putem sve dok nije ugledao reflektore koji su obasjavali kapiju i čuvarski bunker.

„Moram da pođem od onoga što ne očekuju”, pomislio je. „Da se jedan usamljeni naoružani čovek usudi da se prikrade zamku.” Zažmurio je i nekoliko puta duboko udahnuo. Zatim je izvadio pištolj iz džepa. Na stražnjoj strani bunkera, nalazio se uzani pojas koji je ležao u senci. Pogledao je na svoj ručni sat. Bilo je tri do deset. Krenuo je.

17. Prvi radio kontakt usledio je već posle pola sata. Mogla je da ga čuje sasvim jasno, bez smetnji, kao da se nije udaljio od automobila, nego se još uvek nalazio napolju u senkama. - Gde si - upita ga. - Unutra sam na posedu - odgovori. - Očekuj moj sledeći kontakt za tačno sat. - Šta se dešava? Nije dobila nikakav odgovor. Mislila je kako je kontakt samo privremeno bio prekinut i čekala je na njegov novi signal. Zatim joj je postalo jasno da je Valander lično prekinuo razgovor ne odgovorivši na njeno pitanje. Radio je ćutao. Valander se osećao kao da je kročio u dolinu senki smrti. Stići do poseda bilo je lakše nego što se usuđivao da zamisli. Hitro se kretao po uzanom pojasu senke iza bunkera. Tamo je na svoje iznenađenje otkrio jedno prozorče. Izdigao se na prste i provirio unutra. Za terminalom sa ekranima i telefonima nalazila se samo jedna žena. Sedela je i štrikala. Valander je zapanjeno konstatovao kako je plela dečji džemper! Kontrast sa onim što se dešavalo unutar kapija koje je čuvala bio je prevelik i nemoguće pojmiti. Onda je shvatio kako je najmanje očekivala da se u njenoj blizini obre naoružana osoba. Zbog toga Valander i jeste sasvim mimo obišao bunker i pokucao na vrata na način koji je smatrao normalnim signalom. Baš kao što se nadao, otvorila je vrata, ne onako oprezno samo ih odškrinuvši, već širom, kao da nije pretila nikakva opasnost. Imala je štrikeraj u ruci i sa čuđenjem je gledala u Valandera. Nije mu čak ni palo na pamet da izvuče pištolj. Rekao je ko je bio, komesar Valander iz Istadske policije. Čak je i izrazio svoje žaljenje što smeta. Istovremeno ju je ljubazno pomerio u bunker i zatvorio vrata. Pokušao je da vidi da li su kontrolni uređaji funkcionisali u oba smera i da li je postojala nekakva kamera koja je nadzirala unutrašnjost bunkera. Ali nije otkrio nijednu i zamolio ju je da sedne na stolicu. Tek tada je shvatila šta je bilo na pragu da se dogodi i počela je da vrišti. Valander je izvukao svoj pištolj. Čim je imao oružje u ruci, to ga je toliko pogodilo da je smesta počeo da ga boli stomak. Izbegavao je da cilja direktno u nju i rekao joj da ućuti. Izgledala je veoma uplašeno i poželeo je da je mogao da je smiri, da joj kaže da nastavi da plete džemperić koji je sigurno bio namenjen njenom unučetu. Ali pomislio je na Kurta Strema i Sofiju, na Stena Torstensona i baštu gospođe Duner. Pitao ju je da li je morala da se redovno javlja u zamak, ali ona je to porekla.

Sledeće pitanje je bilo odlučujuće za Valandera. - Večeras je zapravo Kurt Strem trebalo da bude na dužnosti - reče. - Pozvali su iz zamka i rekli da ja moram da radim pošto se razboleo. - Ko je nazvao? - Jedna od sekretarica. - Ispričaj šta je tačno rekla! - „Kurt Strem se razboleo”, ništa više. Za Valandera je to bila potvrda da je sve otišlo do sto đavola. Kurt Strera je bio otkriven i Valander nije imao nikakvih iluzija da Hardebergovi ljudi iz njega nisu uspeli da izvuku istinu. Posmatrao je preplašenu ženu koja je grčevito stezala svoj štrikeraj. - Napolju stoji jedan čovek - reče i pokaza na prozor. - Naoružan je kao ja. Ukoliko aktiviraš alarm po mome odlasku, nikada nećeš dovršiti taj džemper. Video je da mu je poverovala. - Čim se kapija otvori, to se registruje u zamku - reče. - Da li sam u pravu? Klimnula je glavom. - Šta se dešava ukoliko dođe do prekida struje? - Postoji moćan generator koji se automatski aktivira. - Da li se kapija može otvoriti manuelno? Tako da se to ne registruje? Ponovo je klimnula glavom. - Isključi dovod struje za kapiju - reče. - Otvorićeš mi je i zatvoriti. Zatim ćeš ponovo ukljičiti struju. Klimnula je glavom. Bio je siguran da će uraditi kao što joj je rekao. Otvorio je vrata i doviknuo čoveku koga nije bilo da izlazi, da će se kapija otvoriti i zatvoriti i da je sve bilo u redu. Otključala je ormarić pored ograde u kome se nalazio prekidač. Kada je otvor bio dovoljno širok, provukao se kroz njega. - Sada učini tačno kako sam ti rekao - reče - i onda se ništa neće dogoditi. Zatim je potrčao preko parka prema štalskoj zgradi, a prema karti koju je imao u glavi. Svuda je vladala tišina i kada je ugledao svetla štale, zaustavio se i uspostavio prvi kontakt sa An-Brit Heglund. Ali čim je počela da postavlja pitanja, smesta je prekinuo vezu. Izoštrene pažnje nastavio je prema štali. Dugo je stajao u zaklonu žbunića i motrio i na štalu i njenu okolinu. Povremeno se čulo rzanje i tupkanje iz

boksova za konje. U pomoćnoj zgradi svetlost je bila upaljena. Pokušao je da sabrano razmišlja. To što je Kurt Strem bio ubijen nije moralo da znači da je postojala veza između njega i nove štalske devojke. Takođe nije bilo sigurno da je njen telefonski razgovor sa Stenom Videnom bio prisluškivan. Ono neizvesno u čitavoj situaciji, bilo je ujedno i jedino od čega je mogao da pođe. Ipak se pitao da li je bio sposoban da se sasvim sam snađe na posedu zamka. Ostao je da stoji još nekoliko minuta u zaklonu žbuna. Zatim je potrčao do vrata štalske zgrade pogrbljen koliko je to mogao. Računao je s tim da bi svakog trenutka mogao da mu se u telo zarije metak iz nevidljivog oružja. Pokucao je na vrata i istovremeno se uhvatio za kvaku. Vrata su bila zaključana. Onda je začuo njen glas, bila je uplašena, i rekao je ko je - Rodžer - Stenov prijatelj Rodžer. Prezime Lundin koje je sam sebi dodelio odjednom mu je iščilelo iz pamćenja. Ali otvorila mu je vrata i video je mešavinu iznenađenja i olakšanja na njenom licu. Stan se sastojao od male kuhinje i sobe koja je imala ugrađenu nišu za spavanje. Prstom na ustima ukazao joj je na to da treba da ćuti. Seli su u kuhinju, svako na svojoj strani stola. Sada je sasvim jasno mogao da čuje trupkanje iz boksova za konje. - Veoma je važno da precizno odgovaraš na moja pitanja - reče Valander. Nemam mnogo vremena i ne mogu da ti objasnim zašto sam ovde. Samo odgovaraj na moja pitanja, ništa drugo. Razvio je kartu i položio je na sto. - Mrtav čovek je ležao na stazi ispred tvog konja - reče. - Pokaži gde. Nagnula se nad stolom i prstom opisala mali krug oko mesta južno od zgrade štale. - Otprilike tu - reče. - Razumem da je bilo grozno - reče Valander. - Ipak moram da te pitam da li si ga ranije videla. - Ne. - Kako je bio obučen? - Ne znam. - Da li je imao uniformu? Odmahnula je glavom. - Ne znam. Ne sećam se ničega. Pomislio je kako je bilo besmisleno vršiti pritisak. Strah joj je potiskivao sećanja.

- Da li se danas nešto dogodilo? Nešto što odskače od uobičajenog? - Ne. - Niko nije dolazio ovamo da priča s tobom? - Ne. Valander je pokušavao da shvati šta je to značilo. Ali predstava o Kurtu Stremu koji je ležao tamo napolju u tami odagnavala je sve druge misli. - Ja se sada gubim - reče. - Ukoliko neko dođe, ne smeš da kažeš da sam bio tu. - Da li se vraćaš? - upita. - Ne znam, ali nema razloga za brigu. Ništa ti se neće dogoditi. Oprezno je provirio kroz zavesu i nadao se da će se garancija koju joj je dao pokazati istinitom. Zatim je otključao i velikom brzinom otrčao na drugu stranu kuće. Tek kada se ponovo našao u senkama, zaustavio se. Počeo je da duva slabačak, jedva primetan vetrić. Među drvećem, u daljini, mogao je da vidi snažne reflektore koji su obasjavali tamnocrvenu fasadu zamka. Takođe je video da je svetlost gorela i u nekoliko prozora po različitim spratovima. Uhvatila ga je jeza. Pošto je još jednom uporedio teren sa kartom, nastavio je dalje sa baterijskom lampom u ruci. Prošao je pored veštačkog jezerceta koje je presahlo. Zatim je skrenuo levo i počeo da traga za stazom. Pogledao je na sat i zaključio kako je imao još četrdeset minuta do ponovnog javljanja Ani-Brit. Baš kada je poverovao da je zalutao, pronašao je stazu. Bila je otprilike metar široka i mogao je da vidi tragove konjskih kopita. Stajao je sasvim mimo i osluškivao je. Ali sve je bilo tiho i samo se čuo vetar koji se izgleda pojačavao. Oprezno je nastavio napred, sve vreme pripravan na iznenadan napad. Posle otprilike pet minuta, zastao je. Ukoliko je njeno markiranje na karti bilo tačno, otišao je predaleko. Da li je počeo da traži po pogrešnoj stazi? Lagano je nastavio. Posle otprilike dodatnih sto metara, postao je siguran da je prošao tačku koju je navela. Nepomično je stajao. Kurt Strem je nestao. Telo je sigurno bilo odneseno. Počeo je da hoda nazad istim putem istovremeno pokušavajući da odluči šta da radi. Ponovo se zaustavio, ovoga puta zato što je morao da pusti vodu. Ušao je u rastinje kraj staze. Posle toga, izvadio je kartu iz džepa. Da bi se uverio kako nije sasvim promašio put ili mesto koje

mu je Sofija prstom markirala, želeo je da još jednom baci pogled. Uključio je baterijsku lampu. Zraci svetlosti su ošinuli zemlju. Valander je video golo stopalo. Zateturao se i ispustio lampu koja se ugasila kako je pala na tlo. Pomislio je kako mu se samo pričinjavalo, sagnuo se i počeo da pipka za lampom. Vrhovima prstiju napipao je njenu dršku. Kada ju je ponovo upalio, ravno je gledao u beživotno lice Kurta Strema. Lice je bilo belo, usne čvrsto stegnute. Krv se skorila na obrazima. Bio je upucan ravno u čelo. Pomislio je na ono što se dogodilo Stenu Torstensonu. Zatim se okrenuo i pobegao. Oslonjen o neko drvo, ispovraćao se i zatim potrčao dalje. Ponovo je došao da isušenog jezerceta i skljokao se na kolena. Sa neke od krošnji odlepršala je jedna ptica. Skočio je dole u prazno jezerce i šćućurio se u jednom kutku. Osećao se kao da se nalazi u grobnici. Učinilo mu se da je čuo korake i izvukao je svoj pištolj. Ali niko se nije pojavio da pogleda dole u korito. Nekoliko puta je duboko udahnuo i naterao se da razmisli. Panika se približavala, kao i osećaj da je njegova samokontrola svakog trenutka mogla da prsne. Za četrnaest minuta, nazvaće Anu-Brit Heglund. U stvari nije morao da čeka, mogao je da je nazove sada i zamoli je da kontaktira sa Bjorkom. Kurt Strem je bio mrtav, upucan u čelo i niko nije mogao da ga vrati u život. Izvršiće hitnu intervenciju, Valander će da ih sačeka kod kapije a ono što će iza toga biti, to nije znao. Ali nije poslao signal za uzbunu. Sačekao je tih četrnaest minuta i tek tada je stupio u kontakt. Smesta se javila. - Šta se dešava? - upita. - Još uvek ništa - odgovori. - Pozvaću te ponovo za sat. - Da li si pronašao Strema? Pre nego što je uspela da ponovi pitanje, isključio je radio. Ponovo je bio sam u mraku. Odlučio se na nešto za šta još uvek nije znao šta je tačno bilo. Dao je sebi dodatni sat za nepoznati cilj. Lagano je ustao. Drhtao je. Popeo se gore i krenuo prema svetlosti koja je sijala među drvećem. Zaustavio se tamo gde je prestajalo žbunje i široki travnjak krenuo da se širi prema zamku. Bila je to neosvojiva tvrđava. Valander je i pored toga imao nejasnu potrebu da se probije kroz njene zidine. Kurt Strem je bio mrtav, nešto što nije moglo da mu se stavi na dušu. Nije čak mogao da bude okrivljen ni za ubistvo Stena Torstensona. Za Valandera je teret krivice koji je nosio bio druge prirode, osećaj da je bio na pragu još jednog neuspeha i to u momentu kada je bio sasvim blizu rešenju. Pomislio je kako je, uprkos svemu, morala postojati nekakva granica. Jednostavno nisu mogli da ga ubiju, jednog policajca iz Istada koji je samo pokušavao da obavi svoj posao. Ili za te

ljude možda nisu postojale granice? Bezuspešno je pokušavao da pronađe jedini ispravan odgovor. Umesto toga, počeo je da zaobilaznom putanjom prilazi stražnjoj strani zamka, onom delu građevine kojeg do tada nije imao prilike da vidi. Trebalo mu je deset minuta; kretao se velikom brzinom i to ne samo zbog straha već i zato što mu je bilo hladno i neprekidno se tresao. Na toj strani zamka nalazila se terasa u obliku polumeseca koja se spuštala ravno u park. Leva strana terase ležala je u senci; neki od nevidljivih reflektora sigurno su prestali da funkcionišu. Sa terase, ravno u travnjak, spuštale su se kamene stepenice. Trčao je najbrže što je mogao dok ponovo nije našao utočište u senkama. Oprezno je počeo da se penje. Imao je voki-toki u jednoj ruci, baterijsku lampu u drugoj, a pištolj je stavio u džep. Najednom se ukopao i krenuo da osluškuje. Šta je bilo to što je čuo? Onda je shvatio kako je to bio jedan od njegovih unutrašnjih alarma koji ga je upozoravao. Nešto nije u redu, pomislio je grozničavo. Ali šta? Osluškivao je, ali sve je bilo tiho, prisutan je bio samo vetar koji je dolazio i odlazio. „Nešto nije u redu sa svetlom”, mislio je. „Privlače me senke, i one su tu, kao da me iščekuju.” U trenutku kada je shvatio da je bio prevaren, već je bilo prekasno. Okrenuo se da pobegne istim putem kada ga je nešto zaslepilo. Oštra bela svetlost ošinula ga je u lice, bio je uhvaćen u klopku koju mu je postavila senka i sada ga je napala. Držao je ruku sa voki-tokijem iznad očiju da ublaži svetlost. Istovremeno je osetio kako ga je neko ščepao otpozadi. Pokušao je da se istrgne, ali već je bilo prekasno. Zatim mu je eksplodirala glava i sve je ponovo postalo zamračeno. Nekako je sve vreme bio svestan šta mu se dešavalo. Ruke su ga podigle i ponele, čuo je glas koji je govorio, nekoga ko se smejao. Otvorila su se nekakva vrata i koraci po kamenim stepenicama su zatrli. Bio je unutra, možda su ga poneli uz stepenice a zatim su ga položili na mekanu podlogu. Da li je u pitanju bio bol u potiljku ili osećaj da se najednom nalazio u sobi u kojoj su sva svetla bila pogašena ili makar veoma prigušena, to nije znao. Ali kada je otvorio oči, nalazio se na sofi u prilično velikoj sobi. Pod je bio od kamena, možda čak i mermera. Na udaljenom stolu nalazili su se računari upaljenih ekrana. Čuo je zujanje ventilatora, i negde, nevidljiv za njegove oči, kuckao je teleks. Pokušao je da ne pomera glavu jer je bol kod desnog uveta bio silovit. Odjednom je iza njegovih leđa neko počeo da priča, sasvim uz njega, jedan glas koji je prepoznavao. - Trenutak ludosti - reče Alfred Hardeberg. - Kada čovek počini delo koje mu samo može naškoditi ili ga uništiti. Valander je oprezno pomerio telo i video ga. Ovaj mu se osmehnuo. Tamo dalje

gde svetlost nije sasvim dopirala, nazirao je konture dva nepomična čoveka. Hardeberg je zaobišao sofu i pružio mu voki-toki. Njegovo odelo je bilo besprekorno, crne cipele su se sjajile. - Sada je tri minuta posle ponoći - reče Alfred Hardeberg. - Pre nekoliko minuta, neko je pokušao da kontaktira sa vama. Koja je osoba u pitanju, to ne znam i uopšte me nije ni briga. Ali pretpostavljam da neko očekuje da se oglasite. Najbolje je da to uradite. Pretpostavljam kako ne moram da naglašavam da ne treba da pokušate sa slanjem poziva u pomoć. Od sada, manite se ludorija. Valander je uključio prijemnik. Smesta se odazvala njegovom signalu. - Sve je u redu - reče. - Čujemo se ponovo za sat. - Da li si pronašao Strema? - upita ga. Oklevao je šta da odgovori. Tada je primetio kako mu je Alfred Hardeberg obodravajuće klimao glavom. - Pronašao sam ga - reče Valander. - Sledeći poziv stiže u jedan. Valander je stavio radio pored sebe na sofu. - Ženski policajac - reče Hardeberg. - Pretpostavljam da se nalazi negde u blizini. Naravno da bismo mogli da je potražimo, ali nećemo. Valander je stisnuo zube i ustao. - Došao sam da saopštim svoju sumnju kako ste umešani u veliki broj teških zločina - reče. Hardeberg ga je zamišljeno posmatrao. - Odustajem od svog prava na prisutnost advokata. Izvolite i nastavite, komesare Valanderu. - Osumnjičeni ste za saučesništvo u ubistvu Gustafa Torstensona i njegovog sina. Sem toga, osumnjičeni ste za saučesništvo u ubistvu sopstvenog šefa obezbeđenja, Kurta Strema. Zatim dolazi pokušaj ubistva sekretarice advokatske kancelarije, gospođe Duner, kao i mene i moje koleginice An-Brit Heglund. Postoji više zamislivih optužnica, između ostalog one vezane za sudbinu revizora Larsa Bormana. Ali o tome će detaljnije državni tužilac. Hardeberg je polako seo u svoju fotelju. - Da li komesar time želi da kaže kako sam uhapšen? Valander koji je osećao da je na pragu da se onesvesti, ponovo se skljokao na sofu.

- Fali mi zvanična odluka, ali to ne menja na stvari - reče. Hardeberg je sedeo u fotelji nagnut napred i podupirao je bradu jednom rukom. Zatim se uvalio nazad i klimnuo glavom. - Olakšaću vam stvari - reče. - Sve priznajem. Valander ga je gledao s nerazumevanjem. - Sasvim dobro čujete - ponovi Hardeberg. - Priznajem krivicu po svim tačkama optužnice koje ste naveli. - Čak i po pitanju Larsa Bormana? - Naravno. Valander je osetio kako je strah ponovo počeo da mu puzi u telo, ovoga puta još hladniji, još više preteći. Čitava situacija je bila pogrešna. Morao je da ode iz zamka pre nego što postane prekasno. Alfred Hardeberg ga je netremice gledao, kao da je pokušavao da mu pročita misli. Ne bi li sebi dao vremena da razmisli o tome kako da pošalje poziv u pomoć An-Brit a da Hardeberg to ne primeti, počeo je da postavlja pitanja kao da su sedeli u sobi za saslušavanje. Ali još uvek mu nije bilo jasno šta je Hardeberg želeo da postigne. Da li je znao da se Valander nalazio na posedu sve od momenta kada je prošao kroz kapiju? Šta je Kurt Strem ispričao pre nego što je bio ubijen? - Istina - reče iznenada Alfred Hardeberg i time prodre u Valanderove misli - da li tako nešto postoji kod švedskog policajca? - Razlikovati granicu između laži i faktualne stvarnosti, osnova je policijskog posla - odgovori Valander. - Pravi odgovor - reče zadovoljno Hardeberg. - Pa ipak je pogrešan zato što ne postoje ni apsolutna istina ni apsolutna laž. Postoje samo sporazumi koji mogu da se sklope, odbrane ili prekrše. - Ukoliko neko upotrebljava oružje da bi ljudsko biće lišio života, to ne može biti ništa drugo do stvaran događaj - reče Valander. U Hardebergovom odgovoru osetio je blagu primesu iritacije. - Ne moramo da diskutujemo o nečemu što se podrazumeva - reče. - Ja tragam za dubljom istinom. - Za mene je smrt sasvim dovoljna - reče Valander. - Gustaf Torstenson je bio advokat. Pustili ste da ga ubiju. Pokušaj da se zločin maskira u saobraćajnu nesreću, nije uspeo.

- Zanima me kako ste došli do rešenja? - U glini je ležala noga od stolice. U gepeku su se nalazili njeni ostaci. Usput, gepek je bio zaključan. - Tako jednostavno - aljkavost. Hardeberg nije sakrio pogled upućen dvojici muškaraca koja su se krila u senkama. - Šta se dogodilo? - upita Valander. - Gustafu Torstensonu je počela da se ljulja lojalnost. Video je ono što nije trebalo da vidi. Bili smo prinuđeni da učvrstimo njegovu lojalnost, jednom za sva vremena. Povremeno se zabavljamo vežbama pucanja. Koristimo lutke kao mete. Postavili smo jednu lutku na put. Stao je i poginuo. - Time je njegova lojalnost bila učvršćena? Hardeberg je klimnuo glavom i za trenutak je delovao odsutno. Zatim je naglo ustao i postavio se da osmotri cifre na jednom od svetlećih ekrana. Valander je nagađao kako su u pitanju bile brojke sa neke od svetskih berzi u kojoj je već bio dan. Ali da li su svetske berze bile otvorene nedeljom? Možda su u pitanju bile sasvim drugačije finansije? Hardeberg se vratio u svoju fotelju. - Nismo mogli da utvrdimo koliko je sin znao - nastavi ovaj nepotreseno. - Držali smo ga pod prismotrom. Posetio vas je na Jilandu. Nismo mogli da ustanovimo koliko toga vam je poverio. Ili gospođi Duner. Jasno mi je da ste sjajno sproveli svoju analizu, komesare Valanderu. Ali mi smo naravno smesta prozreli vašu nameru da nas odvedete na pogrešan trag. Boli me to što nas potcenjujete. Valanderu se slošilo. Gola hladnoća koja je izbijala iz čoveka sa fotelje bila je nešto sa čime nikada ranije nije bio u kontaktu. Radoznalost ga je ipak navela da nastavi sa postavljanjem svojih pitanja. - U automobilu Gustafa Torstensona, pronašli smo plastičnu vrećicu - reče. Posumnjao sam da je njegovo ubistvo imalo veze sa njenim zamenjivanjem. - Zašto bi bila zamenjena? - Naši forenzičari su mogli da dokažu kako se u njoj nikada nije nešto nalazilo. Zamišljali smo kako sama po sebi nije imala nikakvo značenje, ali da je bila namenjena posebnoj upotrebi. - A koja bi to bila?

- Deluje mi kao da ste sada vi taj koji postavlja pitanja - reče Valander - a da ja treba da odgovaram. - Veoma je kasno - reče Hardeberg. - Zašto da ovome inače beznačajnom razgovoru ne udahnemo malo života? - Radi se o ubistvima - odgovori Valander. - Ja mislim da se ta plastična vrećica koristi za čuvanje i transport organa za transplantaciju koji su prethodno bili odstranjeni iz tela ubijenih ljudi. Hardeberg se na trenutak ukočio. To se desilo vrlo brzo, ali Valanderu nije promakla njegova reakcija. Time je takođe dobio potvrdu da je bio u pravu. - Tražim poslove tamo gde ih ima - reče polako Alfred Hardeberg. - Ukoliko postoji tržište za bubrege, onda ih kupujem i prodajem, da sada pomenemo jedan primer. - Odakle dolaze? - Od preminulih lica. - Koje ste ubili. - Nikada se nisam bavio ničim drugim sem kupoprodajom - reče strpljivo Alfred Hardeberg. - Kakve okolnosti vladaju pre dolaska robe u moje ruke, uopšte me ne interesuje. Ti detalji mi čak nisu ni poznati. Valander je bio bez cilja. - Nisam verovao da ljudi kao vi postoje - reče naposletku. Alfred Hardeberg se naglo nagnuo napred u fotelji. - Sada već lažete. Jer veoma dobro znate da postojimo. Idem čak tako daleko da tvrdim kako mi se u dubini duše divite. - Vi ste ludi - reče Valander ne krijući svoj prezir. - Lud od sreće, lud od besa, da, ali ne samo lud, komesare Valanderu. Morate da razumete kako sam strastvene prirode. Obožavam da pravim poslove, da porazim konkurenta, da uvećavam svoje prihode i da nikada samom sebi ne moram da kažem ’ne’. Moguće je da sam nemiran leteći Holanđanin koji stalno nešto traži. Ali najviše od svega sam pagan u pravom i iskrenom smislu te reči. Komesaru je možda poznat Makijaveli? Valander je odmahnuo glavom. - Jedan hrišćanin, prema ovom italijanskom misliocu, tvrdi kako se najveća sreća sastoji od skromnosti, odricanja i prezira prema svemu zemaljskom. Jedan pagan, u

drugu ruku, vidi najveće dobro u veličini duše, telesnoj snazi i svim osobinama koje ljudima uteruju strah u kosti. Pametne reči kojima se neizmerno divim. Valander nije ništa rekao. Hardeberg je pokazao glavom na voki-toki i uperio prst na svoj ručni sat. Bilo je jedan. Valander je poslao signal i pomislio kako je sada stvarno morao da odluči kako da pošalje svoj poziv u pomoć. Ponovo joj je rekao kako je sve bilo u redu, da je sve bilo onako kako treba da bude. Mogla je da očekuje da joj se ponovo obrati u dva. Noć je prolazila u redovnim javljanjima a da Valander nije uspeo da joj stavi do znanja kako je trebalo do podigne alarm i zatraži pojačanje. Shvatio je da je bio sam u zamku i da je Alfred Hardeberg čekao na zoru kada je jednostavno mogao da napusti ne samo svoj zamak već i zemlju zajedno sa nepomičnim senkama iz pozadine koje su bile njegovi instrumenti spremni da ubiju čim bi neko u njega uperio prst. Ostali su samo Sofija i čuvarka kod ograde. Sekretarica nije bilo, svih onih koje je Valander video. Možda su ga već čekale u nekom drugom zamku negde u belom svetu? Bol u Valanderovoj glavi se pojačavao, bio je vrlo umoran i mislio je da, iako je saznao istinu, ova ničemu nije poslužila. Ostaviće ga u zamku, možda vezanog, i kada bude bio otkriven ili kada eventualno bude uspeo da se oslobodi, već će se nalaziti u beskonačnom vazdušnom moru. Ono što je bilo izgovoreno tokom noći, kasnije će poreći advokati angažovani od strane Alfreda Hardeberga. Ljudi koji su držali oružje, oni koji nikada nisu prešli švedsku granicu, nastaviće da budu senke protiv kojih nikakav tužilac neće moći da podigne optužnicu. Neće moći ništa da dokažu, istraga će iskliznuti između njihovih prstiju, a Alfred Hardeberg će moći da nastavi da bude poštovani građanin koji je uzdignut iznad svih sumnji. Valander je sedeo sa istinom nadohvat ruke, čak je uspeo da sazna da je i Lars Borman bio ubijen jer je ušao u trag vezi između Hardeberga i prevare u kantonskoj skupštini. Tom prilikom nisu smeli da rizikuju da Gustaf Torstenson vidi ono što nije smeo da vidi. Posle se to ipak desilo iako su pokušali da spreče tu mogućnost. Istina će se znači pokazati beznačajnom, na kraju će se pojesti od muke što nisu mogli da uhapse nekoga od odgovornih za teške zločine. Ono čega će se Vaiander sećati od te noći, nečega što će se odigrati mnogo kasnije, duboko mu se urezalo u svest kao neprijatan podsetnik na karakter Alfreda Hardeberga sadržan u svega nekoliko reči koje je izgovorio kada se približilo pet sati i kada su iz ko zna kog razloga ponovo počeli da pričaju o plastičnoj vrećici i ljudima koji su ubijani zbog njihovih organa namenjenih prodaji. - Morate da shvatite kako je u mom poslu to jedan beznačajan detalj. Za

ignorisanje je i marginalan. Ja kupujem i prodajem, komesare Valanderu. Nastupam na trgovačkoj sceni. Ne propuštam nijednu priliku, bez obzira na to koliko mala i beznačajna bila. Beznačajan ljudski život, pomislio je Valander. U životu Alfreda Hardeberga to je istina od koje se polazi. Posle toga nisu mnogo razgovarali. Alfred Hardeberg je ugasio računare, jedan za drugim i potom je mašinu za uništavanje papira nahranio popriličnim brojem dokumenata. Valander je mislio na bekstvo, ali nepomične senke iz pozadine sve vreme su bile prisutne. Uvideo je da je bio pobeđen. Alfred Hardeberg je vrhovima prstiju prešao preko svojih usana, kao da je proveravao da li je osmeh i dalje bio tu. Zatim je poslednji put pogledao u Valandera. - Svi moramo da umremo - reče puštajući da te reči zazvuče kao da je on bio jedini izuzetak. - Čak je i komesaru vreme ograničeno. U ovom slučaju, mojom odlukom. Pre nego što je nastavio, pogledao je na svoj ručni sat. - Uskoro će zora iako još vlada mrak. Tada će sleteti jedan helikopter. Moja dva saradnika će krenuti na put a i vi sa njima. Ali samo na kraće putovanje. Posle toga imate dozvolu da oprobate svoju sposobnost letenja. Dok je govorio, nije ispuštao Valandera iz vida. „Želi da ga molim za sopstveni život”, pomislio je Valander. „Ali to mu neće poći za rukom. Kada strah dođe do određene granice, pretvara se u svoju suprotnost. Tome sam se naučio.” - Proučavanje čovekove unutrašnje sposobnosti letenja, detaljno je sprovođeno u vijetnamskom ratu - nastavi Hardeberg. - Zarobljenici su se puštali, ali sa velike visine, i za trenutak, dobijali su slobodu kretanja pre nego što bi se razbili o zemlju i postajali deo najveće od svih sloboda. Ustao je sa stolice i ispravio sako. - Moji piloti su vrlo spretni - reče. - Mislim da će uspeti tako da vas izbace da sletite nasred Velikog trga u Istadu. To će biti događaj koji će zauvek ostati zapisan u gradskim analima. „On je lud”, pomislio je Valander. „Pokušava tako da me zaplaši da krenem da molim za svoj život. Ali neću.” - Naši putevi se sada razdvajaju - nastavi Hardeberg. – Sreli smo se dva puta. Mislim da ću vas se zauvek sećati. Postojali su momenti u kojima ste čak pokazali

znake inteligencije. Pod drugačijim okolnostima ne bih za vas imao mesta u svome okruženju. - Razglednica - reče Valander. - Razglednica koju je Sten Torstenson poslao iz Finske iako se nalazio kod mene u Danskoj. - Zabavlja me da imitiram tuđe rukopise - odgovori odsutno Hardeberg. - Mislim da smem da se usudim da tvrdim kako sam vešt. Proveo sam nekoliko sati u Helsinkiju onoga dana kog se Sten Torstenson nalazio na Jilandu. Imao sam sastanak, uzgred rečeno neuspešan, sa jednim od direktora Nokije. Bila je to igrarija, kao džaranje štapom po mravinjaku. Igra zbunjivanja. Ništa drugo. Hardeberg je Valanderu pružio ruku i ovaj tim činom bejaše toliko iznenađen, da ju je prihvatio. Alfred Hardeberg se potom okrenuo i otišao. Valanderu se činilo da je nastao vakuum. Alfred Hardeberg je dominirao čitavim svojim okruženjem tamo gde je bio prisutan. Sada kada su se vrata zatvorila, nije ostalo ništa. Tolpin je stajao oslonjen o jedan od stubova i gledao u Valandera. Obadija je sedeo i zurio ispred sebe u prazno. Valander je shvatio da je morao nešto da učini. I dalje je odbijao da poveruje kako je bila istina da je Hardeberg naredio da ga bace iz helikoptera u centar Istada. Prolazili su minuti. Dva muškarca se nisu pomerala. Znači, baciće ga živog i polomiće se o neki krov ili o beton Velikog trga. Ta slika ga je smesta bacila u paniku koja ga je sasvim paralizovala i proširila se telom poput otrova. Teško je disao. Očajnički je tražio izlaz. Obadija je lagano podigao glavu. Valander je razaznao jedva čujni zvuk motora koji se približavao. Helikopter je sletao. Tolpin mu je klimnuo glavom u znak da treba da krenu. Kada su izašli napolje u ranu zoru i dalje bez tračka svetla, helikopter je već stajao na platformi. Propeler je sekao kroz vazduh. Pilot je bio spreman da uzleti čim se ukrcaju. Valander je očajnički pokušavao da pronađe izlaz. Tolpin je hodao pored njega, Obadija nekoliko koraka iza, s pištoljem u ruci. Sada su već bili skoro kod helikoptera. Sečiva propelera nastavila su da seku kroz hladan jutarnji vazduh. Valander je na platformi dijagonalno od sebe otkrio hrpu starog izdrobljenog cementa. Neko je krpio rupe i potom zaboravio da očisti za sobom. Valander je usporio korak

tako da je Obadija za trenutak završio između njega i Tolpina. Valander se onda naglo povio i upotrebio šake kao lopate. Bacio je onoliko cementa koliko je mogao u sečiva rotora. Čuo je snažne praske, delovi raskomadanog cementa kovitlali su oko njih. Tolpin i Obadija su na trenutak pomislili kako je neko na njih pucao i izgubili su na opreznosti. Valander se u očajanju i punom snagom bacio na Obadiju i uspeo da mu istrgne pištolj. Napravio je nekoliko koraka unazad i sapleo se. Tolpin je nekoliko sekundi blenuo ne shvatajući šta se događalo. Sada se mašio svog oružja u džepu od sakoa. Valander je pucao i uspeo da ga pogodi u jednu butinu. Istovremeno, Obadija se bacio na njega. Valander je ponovo zapucao. Nije video gde ga je pogodio, ali Obadija se teško stropoštao na zemlju i kriknuo od bola. Valander se podigao na noge kada mu je palo na pamet da su i piloti mogli biti naoružani. Ali kada je uperio pištolj u otvorena vrata, u helikopteru se nalazio samo jedan mladi čovek koji je bio veoma uplašen i koji je podigao ruke iznad glave. Valander je pogledao u muškarce u koje je pucao. Obojica su živela. Uzeo je Tolpinovo oružje i bacio ga najdalje što je mogao. Zatim je prišao helikopteru. Pilot je i dalje držao ruke iznad glave. Valander mu je dao znak da ide. Onda je otišao nekoliko koraka unazad i video kako se helikopter lagano podigao i izvio iznad krova sa upaljenim svetlima. Činilo mu se da je sve video kao u magli. Kada je rukom prešao preko obraza, ruka se potpuno okrvavila. Leteći cement ga je pogodio u lice a da to nije ni osetio. Zatim se uputio u štalu. Kada joj je pritrčao, Sofija je upravo čistila jedan od boksova. Vrisnula je kada ga je ugledala. Pokušao je da se osmehne, ali lice je bilo skamenjeno zbog silne krvi. - Sve je u redu - reče pokušavajući da povrati dah. - Ali moram da te zamolim jednu stvar. Nazovi Hitnu pomoć. Na travnjaku ispred zamka leže dva ranjena muškarca. Kada to budeš obavila, moraću da te zamolim za još nešto. Počeo je da misli na Alfreda Hardeberga. Vreme je postalo veoma tesno. - Nazovi Hitnu pomoć - ponovi. - Sve je gotovo. Kada je izašao iz štale, okliznuo se u glini koju su kopitama izbacili konji. Ustao je i potrčao prema kapiji. Pitao se da li će stići. Izašla je iz automobila da promrda utrnule noge, kada ga je ugledala kako trči u njenom pravcu. Video je njeno zbunjeno lice i bilo mu je jasno kako izgleda. Bio je krvav i blatnjav, odeća pocepana. Ali nije imao vremena za objašnjavanje, čitavo njegovo biće bilo je upravljeno samo na jedno, da spreči Alfreda Hardeberga da

napusti zemlju. Doviknuo joj je da sedne u automobil. Pre nego što je uopšte uspela da zatvori vrata već je startovao mašinu. Trzao je i kidao menjač, nagazio na gas-pedalu i izignorisao znak stop kod skretanja za glavnu saobraćajnicu. - Koji je najbrži put do Sturup aerodroma? - upitao je. Potražila je kartu u odeljku za rukavice i objasnila mu kuda da vozi. „Nećemo stići”, mislio je. „Suviše je daleko, a vreme je pretesno”. - Zovi Bjorka - reče. - Nemam njegov kućni broj - odgovori ona. - Onda okreni do đavola stanicu! - prodra se. - Upotrebi glavu! Uradila je onako kako joj je rekao. Kada je dežurni pitao zašto ne pričeka da Bjork dođe na posao i ona je počela da se dere. Okrenula je broj čim ga je dobila. - Šta da mu kažem? - upita ona. - Alfred Hardeberg se sprema da napusti zemlju svojim džetom - reče Valander. Bjork to mora da spreči. Nema više od pola sata na raspolaganju. Bjork se javio. Valander je čuo kako je ponavljala njegove reči. Pošto je u tišini saslušala pružila mu je telefon. - Želi da priča s tobom. Prihvatio je telefon levom rukom i smanjio pritisak na gas-pedalu. - Kako to misliš da treba da sprečim poletanje aviona Alfreda Hardeberga? zabrunda Bjorkov glas s one strane linije. - On stoji iza ubistava Gustafa i Stena Torstensona. Sem toga, Kurt Strem je mrtav. - Da li si siguran u ono što kažeš? Gde si? Zašto se tako loše čuje? - Na putu sam od zamka Farnholm i nemam vremena za diskusiju. On je na putu za aerodrom. Nećemo ga nikada uhvatiti ukoliko avion poleti i napusti švedsku vazdušnu teritoriju. - Moram da priznam da sve ovo zvuči vrlo čudno - reče Bjork. - Šta si radio u zamku Farnholm u ovo doba jutra? - Znam da zvuči kao čista ludost, ali moraš da rizikuješ, veruj mi na reč. - Ovo u svakom slučaju zahteva konsultovanje sa Perom Okesonom. Valander je zastenjao. - Za to nema vremena - reče. - Čuješ valjda šta kažem. Na Sturupu ima valjda policije? Moraju da zaustave Hardeberga.

- Nazovi me za petnaest minuta - reče Bjork. - Smesta zovem Okesona. Valander se toliko razjario da je zamalo izgubio kontrolu nad automobilom. - Smotaj tu jebenu krivinu! - prodra se. Uradila je kako je zahtevao. Valander je bacio telefon. - Sada možeš da ga zaklopiš - reče. - Sve ostaje na nama. - Da li si siguran da je Hardeberg? - upita. - Šta se dogodilo? Jesi li ranjen? Valander je preskočio poslednja dva pitanja. - Siguran sam - reče. - Takođe znam da ga nećemo uhvatiti ako napusti zemlju. - Šta misliš da uradiš? Zavrteo je glavom. - Ne znam - reče. - Nemam blagog pojma. Moram nešto da smislim. Ali kada su se četrdeset minuta kasnije približili Sturupu, i dalje nije imao pojma šta će se dogoditi. Uz škripu guma zakočio je ispred ograde desno od aerodromske zgrade. Da bi mogao bolje da vidi, popeo se na krov automobila. Svuda naokolo, jutarnji putnici, zastajali su da vide o čemu se radilo. Jedno kejtering vozilo unutar kapija zaklanjao je pogled. Valander je mlatarao rukama, drao se i psovao ne bi li vozaču privukao pažnju na sebe. Ali čovek iza volana sedeo je udubljen u novine i ne primećujući čoveka na krovu automobila. Valander je tada izvadio svoj pištolj i zapucao u vazduh. Među onima koji su se zaustavili da vide o čemu se radi, zavladala je trenutna panika. Ljudi su se razbežali na sve strane, torbe su ostale napuštene na trotoaru. Šofer iz teretnog vozila reagovao je na pucanj i shvatio da je Valander od njega hteo da pomeri vozilo. Hardebergov Gruman Galfstrim je i dalje stajao na prilaznoj pisti. Bledožuta svetla farova blistala su sa tela letilice. Dva pilota koja su bila na putu u avion čula su pucnje i stala. Valander se sa krova automobila bacio na zemlju da ga ne bi otkrili. Udario je jedan lakat o asfalt. Bol ga je samo još više razbesneo. Znao je da se Alfred Hardeberg nalazio negde unutra u žutoj aerodromskoj zgradi i da nije želeo da mu dozvoli da utekne. Utrčao je kroz glavni ulaz, spoticao se o torbe i kolica, sa An-Brit nekoliko koraka iza sebe. Kada je prošao kroz staklena vrata, i dalje je imao pištolj u ruci i bezglavo je trčao ka vratima sturupske policije. Pošto je bilo rano nedeljno jutro, nije bilo mnogo ljudi na aerodromu. Oformio se jedan jedini red i to ispred čekiranja čarter leta za Španiju.

Kada se Valander približio trčećim korakom, krvav i blatnjav, izbio je siloviti haos. An-Brit je povikala da nije bilo opasno, ali njen glas se izgubio u svom metežu. Neki policajac koji je sebi kupovao novine ugledao je mahnitog Valandera. Pištolj u njegovoj ruci jasno se video. Bacio je novine i grozničavo krenuo da ukucava kod od vrata policije. Ali Valander ga je ščepao za ruku pre nego što su se vrata otvorila. - Valander iz istadske policije - povikao je. - Hitno mora da se zaustavi jedan avion. Galfstrim Alfreda Hardeberga. Prokleto je hitno! - Ne pucaj - rekao je uplašeni policajac. - Jebi ga! - dreknuo je Valander. - I ja sam policajac. Zar ne čuješ šta ti kažem? - Ne pucaj - rekao je ponovo policajac. Zatim se onesvestio. Valander je nepoverljivo gledao u muškarca koji mu je ležao pred nogama. Zatim je počeo da lupa na vrata. An-Brit je uspela da ga sustigne. - Dozvoli meni da pokušam - reče. Valander se osvrnuo, kao da je očekivao da će u svakom trenutku ugledati Alfreda Hardeberga. Zatim je pritrčao jednom od velikih prozora sa kojih su se videle piste. Alfred Hardeberg se nalazio na stepenicama koje su vodile u avion. Sagnuo se, načinio poslednji korak i nestao. Vrata su se smesta zatvorila. - Nećemo stići! - prodrao se Valander Ani-Brit. Ponovo je istrčao iz aerodromske zgrade. Sve vreme je bila uz njega. Otkrio je kako se neki automobil koji je pripadao aerodromu spremao da prođe kroz kapiju. Svojom poslednjom snagom dočepao se kapije pre nego što se ponovo zatvorila. Lupao je po gepeku i vikao da stane. Ali čovek iza volana preplašeno je nagazio na gas-pedalu i pobegao. An-Brit Heglund nalazila se sa spoljnje strane ograde. Nije uspela da prođe pre nego što su se vrata zatvorila. Valander je nemoćno oborio ruke i okrenuo se. Galfstrim je već bio na putu ka uzletnoj pisti. Preostalo mu je samo stotinu metara do okretanja i poletanja čim bi piloti za to dobili znak. Pored Valandera stajao je traktor za prtljag. Nije više imao nikakvog izbora. Popeo se u kabinu, upalio motor i počeo da vozi u pravcu piste. U retrovizoru je video da se za njim vukla dugačka zmija vagona za prtljag. Nije video da je na traktor bilo šta bilo prikačeno. Sad je bilo prekasno za zaustavljanje. Galfstrim je zauzimao svoju startnu poziciju. Iza njega, vagoni za prtljag počeli su da se prevrću kada je krenuo preko trave između dela na kome su se nalazile prilazne i uzletne piste. Na kraju se obreo na dugačkoj startnoj pisti na kojoj su crni tragovi od kočenja

izgledali kao široke pukotine u asfaltu. Vozio je ravno ka Galfstrimu koji je stajao sa nosem uperenim u njegovom pravcu. Kada mu je preostalo svega dvesta metara, video je da je avion počeo da se kreće. Pre nego što avion bude uspeo da razvije neophodnu brzinu za poletanje, piloti su mogli da se nateraju da se zaustave da se ne bi sudarili sa traktorom. Valander je počeo da koči. Ali, nešto se dogodilo sa traktorom. Cimao je i vukao i gazio na kočnicu ne uspevajući da ga zaustavi. Brzina nije bila velika, ali dovoljna da se prednji točak Galfstrima polomi o traktor. Valander se bacio napolje za koje vreme su se vagoni pootkačinjali i krenuli da se sudaraju. Piloti su pogasili motore da ne bi rizikovali požar. Valander koji je primio udarac u glavu od jednog vagona, ležao je nepomično. Za njega je sve bilo kao u magli pošto mu je krv šikljala pravo u oči. Iz nekog čudnovatog razloga, i dalje je u ruci stezao pištolj. Kada su se vrata aviona otvorila, čuo je armadu sirena koja se približavala s njegovih leđa. Valander je čekao. Tada je iz aviona izašao Alfred Hardeberg i spustio se dole na asfalt. Valanderu se činilo da se nešto promenilo. Zatim je shvatio šta je to bilo. Osmeh je nestao. An-Brit Heglund je iskočila iz prvog policijskog automobila koji se približio avionu. Valander je pokušavao da obriše krv iz očiju svojom odrpanom košuljom. - Da li si povređen? - zapitala ga je. Valander je odmahnuo glavom. Pošto se ugrizao za jezik, bilo mu je teško da priča. - Bilo bi dobro da nazoveš Bjorka - rekla mu je. Valander ju je dugo gledao. - Ne - rekao je. - To ćeš ti da uradiš. I postaraj se o Alfredu Hardebergu. Zatim je počeo da se udaljava. Sustigla ga je. - Gde ćeš? - Kući da spavam - rekao je Valander jednostavno. - U stvari sam veoma umoran.

I žalostan uprkos tome što je sve prošlo kako treba. Nešto u njegovom glasu navelo ju je da ništa više ne kaže. Valander je otišao. Iz nekog veoma neobičnog razloga, niko nije pokušao da ga zaustavi.

18. U četvrtak ujutru 23. decembra, Kurt Valander je oklevajuće otišao do istadskog Esterport trga i kupio jelku. Dan je pratilo magličasto vreme, i izgledalo je da Božić 1993. neće doneti sneg i time i zimsku atmosferu u Skone. Dugo je prebirao po jelkama, nesiguran u to šta je zapravo želeo, i na kraju se odlučio za jednu koja nije bila veća od biljke koja može da se stavi na sto. Pošto ju je odneo kući u ulicu Marija i uzaludno tragao za malim postoljem za jelku za koju je verovao da je ima, ali za koju je shvatio da je nestala u podeli imovine posle razvoda od Mone, seo je u kuhinju i sastavio listu svega što je bio prinuđen da kupi pred božićne praznike. Shvatio je da je poslednjih godina živeo u sredini koju je odlikovala stalno rastuća oskudnost. Po ormarićima i fiokama falilo je skoro sve. Lista je na kraju zauzela čitavu stranu A4 lista iz bloka. Kada je okrenuo list da je nastavi, odjednom je otkrio da je tu nešto već bilo zapisano. Jedno usamljeno ime. Sten Torstenson. Setio se da je to bilo prvo što je zabeležio onoga ranog novembarskog jutra pre skoro dva meseca, kad se ponovo vratio na dužnost. Prisetio se kako je sedeo za stolom pažnje privučene čituljom u Istadskim novostima. U ta dva meseca sve se promenilo, pomislio je. Sada kada se prisećao, to novembarsko jutro činilo mu se veoma dalekim; pripadalo je nekom drugom vremenu. Alfred Hardeberg i njegove dve senke bili su uhapšeni. Valander je trebalo da posle božićnih praznika nastavi sa istragom koja bi se najverovatnije veoma otegla. Odsutno se pitao šta će biti sa zamkom Farnholm. Takođe je nameravao da nazove Stena Videna i sazna da li je Sofija uspela da se oporavi od svega što je doživela. Naglo je ustao, otišao u kupatilo i pogledao se u ogledalu. Kada je prostudirao svoje lice, video je da je oslabio. Takođe je i ostario. Niko više nije mogao da sumnja u to da će za nekoliko godina navršiti pedesetu. Razjapio je usta i tmurno posmatrao svoje zube. Neraspoložen ili besan, nije mogao da odredi šta je u stvari osećao, odlučio je da poseti zubara odmah posle Nove godine. Zatim se vratio svojoj listi u kuhinji, precrtao ime Stena Torstensona i zapisao kako mu je bila potrebna nova četkica za zube. Dva puta je morao do bankomata po novac i zaprepašćivao se što je sve što mu je bilo potrebno bilo tako skupo. Kada je nešto pre jedan konačno istovario sve svoje kese i seo za kuhinjski sto da još jednom prekontroliše svoju listu, video je da je uprkos svemu zaboravio da kupi postolje za jelku.

Tada je zazvonio telefon. Pošto je za Božić trebalo da ima slobodno, nije mislio da je poziv dolazio iz stanice. Ali kada je podigao slušalicu, začuo je glas An-Brit Heglund. - Znam da si na odmoru - reče. - Ne bih te zvala da nije važno. - Kada sam pre mnogo godina počeo da radim u policiji, naučio sam kako jedan policajac nikada nema slobodno - reče. - Kakav stav o tome ima današnja policijska akademija? - Profesor Person je nekom prilikom dotakao tu temu - reče ona. - Ali, iskreno rečeno, ne sećam se šta je rekao. - Šta si htela? - Zovem iz Svedbergove kancelarije - reče ona. - Kod mene sedi gospođa Duner. Insistira da priča s tobom. - O čemu? - Nije rekla. Samo želi da priča s tobom. Valander je smesta doneo odluku. - Reci joj da dolazim - reče. - Može da me sačeka u mojoj kancelariji. - Inače je vrlo mirno - reče An-Brit Heglund. - Tu smo samo Martinson i ja. Saobraćajci se pripremaju za praznične dane. Ove godine će narod duvati u balonče. - To je dobro - reče. - Vožnje u pijanom stanju rastu. To se mora sprečiti. - Ponekad zvučiš kao Bjork - reče ona i poče da se smeje. - U to ne mogu nikako da poverujem - odgovori on preplašeno. - Da li možeš da mi navedeš vrstu zločina koja stagnira? Zamislio se. - Krađa crno-belih televizora - reče naposletku. - Ali teško bilo šta drugo. Završio je razgovor i pitao se šta je gospođa Duner htela. Nije pronašao nijedan zdovoljavajući odgovor. Valander je stigao u stanicu oko jedan. Na recepciji je svetlucala božićna jelka koja ga je podsetila da još nije kupio cveće za Ebu. Na putu do svoje kancelarije, svratio je u trpezariju i svima poželeo srećan Božić. Zakucao je na vrata kancelarije An-Brit iz koje se nije oglasio odgovor. Gospođa Duner je sedela i čekala ga u njegovoj stolici za posetioce. Primetio je

da se levi deo naslona skoro raspao. Ustala je kad je ušao, rukovali su se i obesio je svoju jaknu pre nego što je seo. Valander je pomislio kako je delovala vrlo umorno. - Želeli ste da pričate sa mnom - reče ljubazno. - Nisam želela da smetam - reče ona. - Čovek lako zaboravi da policija uvek ima pune ruke posla. - Trenutno imam vremena na pretek - reče Valander. - Šta ste želeli? - Iz jedne plastične kese koja je stajala pored stola izvadila je paketić i pružila mu ga preko stola. - To je jedan poklončić - reče. - Možete da ga otvorite ili danas ili sutra. - Zašto mi dajete poklon? - upita začuđeno Valander. - Zato što sada znam šta se dogodilo sa advokatima - odgovori ona. - Vaša je zasluga to što su počinioci uhvaćeni. Valander je zavrteo glavom i neodobravajuće zamahao rukama. - To nije istina - reče. - U pitanju je bio timski rad u koji su mnoge osobe bile umešane. Ne treba meni da zahvaljujete. Njen odgovor ga je iznenadio. - Gospodin Valander bi trebalo da se kloni lažne skromnosti - reče strogo. - Svi znaju da je zasluga vaša. Pošto nije znao šta da kaže, Valander je počeo da otvara paket. U njemu se nalazila jedna od ikona koje je video u podrumu Gustafa Torstensona. - To ne mogu da prihvatim - reče. - Ukoliko se ne varam, pripada kolekciji Gustafa Torstensona. - Ne više - odgovori Gospođa Duner. - Testamentom ih je ostavio meni. A ja bih rado da vam poklonim jednu od njih. - Mora da je veoma skupocena - reče Valander. - Kao policajac ne smem da je prihvatim na poklon. O tome moram prvo da porazgovaram sa svojim šefom. Još jednom ga je iznenadila. - Već sam to učinila - reče ona. - Rekao je da smete da je uzmete. - Pričali ste sa Bjorkom? - Mislila sam da je tako najbolje - reče ona. Valander je gledao u ikonu. Podsetila ga je na Rigu, na Litvaniju. Ali ponajviše na Baibu.

- Nije toliko vredna koliko mislite - reče ona. - Ali je lepa. - Da - reče Valander - vrlo je lepa. Ali ne zaslužujem je. - Nisam došla samo zbog toga - reče gospođa Duner. Valander ju je gledao dok je čekao na objašnjenje. - Došla sam da pitam komesara jednu stvar - reče. - Da li postoje granice ljudskom zlu? - Teško da sam prava osoba da odgovorim na to pitanje. - Ko zna odgovor ako ne policija? Valander je pažljivo spustio ikonu. Njeno pitanje je lako moglo doći iz njegovih usta. - Pretpostavljam da mislite na to kako je neko u stanju da ubije drugo ljudsko biće da bi se dočepao njegovog organa i prodao ga - reče Valander. - Ne znam šta da odgovorim. Meni je to jednako nepojmljivo kao vama. - Kuda ide ovaj svet? Alfred Hardeberg je bio neko na koga je čovek mogao da se ugleda. Kako može jednom rukom da poklanja novac u dobrotvorne svrhe a drugom da ubija ljude? - Moramo da pokušamo da se odupremo tome najbolje što možemo - odgovori Valander. - To je jedino što možemo da učinimo. - Kako se boriti protiv nepojmljivog? - Ne znam - odgovori Valander. - Ali i s tim moramo da se izborimo. Kratak razgovor je zamro. Nijedno od njih nije imalo ništa više da kaže. Iz hodnika se zaorio Martinsonov zvonki smeh. Ustala je. - Ne želim više da smetam - reče. - Žao mi je što nisam mogao da vam dam bolji odgovor - reče Valander dok joj je pridržavao vrata. - Barem ste bili iskreni - reče ona. U istom trenutku, Valander se setio da je i on imao nešto za nju. Vratio se do pisaćeg stola, otvorio jednu od fioka i iz nje izvadio razglednicu sa finskim pejzažem. - Obećao sam vam da ćete je dobiti nazad - reče. - Nije nam više potrebna. - Sasvim sam zaboravila na nju - reče ona i strpa je u svoju ručnu tašnu. Otpratio ju je do ispred stanice. - Želim vam srećan Božić - reče ona.

- Hvala, i ja vama takođe - odgovori Valander. - Staraću se o ikoni. Vratio se nazad u svoju kancelariju. Njena poseta ga je uznemirila. Podsetila ga je na setu sa kojom je dugo živeo. Ali stavio je brigu na stranu, uzeo svoju jaknu i izašao napolje. Sada je imao slobodno. Ne samo od svog posla, već i od pritiskajućih misli. „Nisam zaslužio tu ikonu”, pomislio je. „Ali sam zato zaslužio nekoliko dana mira i tišine.” Odvezao se kući kroz izmaglicu i parkirao automobil. Zatim je pospremio svoj stan. Pre nego što je otišao u krevet, sklepetao je provizorno postolje za jelku i ukrasio drvce. Ikonu je okačio u spavaćoj sobi. Pre nego što je ugasio lampu, ležao je i gledao ju je. Pitao se da li će da ga zaštiti. Sutradan je bio Badnji dan. Još uvek je bila izmaglica i sivo vreme. Kurtu Valanderu se činilo da je živeo u svetu u kome nije mogao da se oslobodi sivila. Odvezao se do Sturupa već u dva iako je avion trebalo da sleti tek u pola četiri. Sa velikom nelagodnošću parkirao se i približio žutoj aerodromskoj zgradi. Mislio je da svi zure u njega. Nije mogao a da ne priđe kapiji levo od zgrade. Galfstrima nije više bilo. Nije nigde mogao da ga vidi. „Gotovo je”, pomislio je. „Stavljam završnu tačku, ovde i sada.” Olakšanje je bilo trenutno. Slika čoveka koji se smejao čilela je. Ušao je u salu za polaske i ponovo izašao iz nje, nervozan kao u svojim tinejdžerskim danima, brojao je spojeve u nadstrešnici. uvežbavao svoj loš engleski i neprekidno i predano mislio na ono što ga je čekalo. Kada je avion sleteo, i dalje se nalazio ispred zgrade. Zatim je požurio unutra u salu za dolaske i stao da čeka kod kioska za štampu. Izašla je poslednja.

Ali to je bila ona. Baiba Lijepa. Izgledala je baš onako kako je se sećao.

Beleška o piscu Hening Mankel je švedski pisac koji je postao popularan po svojim kriminalističkim romanima o inspektoru Kurtu Valanderu. Međunarodno priznati pisac, Mankel je tvorac brojnih Valanderovih dogodovština. Ovi romani su objavljeni u trideset tri zemlje i stalno su u vrhu evropskih bestseler lista, nagrađeni najvećim književnim nagradama, a doživeli su i niz ekranizacija, u filmskim i televizijskim adaptacijama. Hening Manekl rođen je u Stokholmu 1948, odrastao je u selu na severu Švedske, a sada živi između rodne zemlje i Mozambika, gde je direktor Teatra Avenida. Mankel je 1991. dobio nagradu Akademije švedskih kriminalističkih pisaca za Ubice bez lica. Ova knjiga je nagrađena i Nagradom Skandinavskog kriminalističkog društva Stakleni ključ za najbolji skandinavski kriminalistički roman te godine. Druga knjiga o Džoelu štampana je 1996. Dečak koji je spavao sa snegom u krevetu osvojio je prestižnu nagradu Astrid Lindgren. U romanu Peta žena Kurt Valander se suočava sa nizom ubistava koja je izvršio temeljit ubica, tražeći osvetu. Mankel inspiraciju pronalazi u pokušaju da promeni svet u kome živi. Realan svet postaje grozno mesto na svakom društvenom nivou, svet pun eksploatacije. izrabljivanja i degradacije. Ono što Mankel vidi u tom svetu je mogućnost učestvovanja u otporu. Mnoge stvari kojima se bavi radi upravo iz inata, iz solidarnosti sa potčinjenima, te je jednom prilikom izjavio da se nada da će svojim radom učiniti da svet postane bolje mesto za život svih ljudi.