Henning Mankell - Kurt Wallander(2) Psi iz Rige $

Hening Mankel

Psi iz Rige Naslov originala Henning Mankell HUNDE VON RIGA

1. Neposredno posle deset sati pre podne stigao je sneg. Čovek koji je stajao na komandnom mostu iza kormila ribarskog brodića opsovao je. Čuo je na radiju da će padati sneg, ali se ipak ponadao da će do švedske obale stići pre nego što ga uhvati oluja. Da prošle noći nije kasnio kod Hidensea, već bi pred sobom imao Istad i mogao bi da ispravi kurs nekoliko stepeni ka istoku. Do obale su i dalje imali šest daljinskih minuta i ako se oluja bude pojačala, biće prinuđeni da se ukotve i sačekaju bolju vidljivost. Ponovo je opsovao. Tvrdičluk je najveći neprijatelj mudrosti, pomislio je. Trebalo je da još jesenas uradim onako kako sam mislio i kupim novi radarski ekran. Moja stara „deka" nije više pouzdana. Trebalo je da kupim jedan od novih američkih modela, ali bio sam škrt i nisam imao poverenja u istočne Nemce. Nisam verovao da me neće prevariti. I dalje mu je bilo teško da razume kako više nije bilo države koja se zvala Istočna Nemačka i da je čitav narod, istočnonemački, prestao da postoji. Istorija je preko noći ispremeštala svoje stare granične linije. Sada je postojala samo Nemačka i niko nije znao kako će izgledati budućnost u kojoj će se dva naroda sresti u zajedničkoj svakodnevici. Na samom početku, onda kada je Berlinski zid iznenadno pao, bio je zabrinut. Da li je velika promena značila da će se i baza njegove zarade poljuljati? U dogledno vreme se sigurno ništa značajno neće promeniti. Možda će se pokazati da je ono što se dogodilo otvoriti nove mogućnosti? Sneg je postajao sve gušći i pravac vetra se menjao ka jugojugoistoku. Upalio je cigaretu i iz termosa natočio kafu u plastičnu šolju koja je stajala pored kompasa u svom specijalnom držaču. Oznojio se od toplote na komandnom mostu. Smrad dizela mu se lepio za nozdrve. Bacio je pogled ka mašinskoj sobi. Na malom ležaju dole u prostoriji, mogao je da vidi Jakobsonovu nogu. Nožni palac je štrčao iz rupe na čarapi. Bolje je da nastavi da spava, mislio je. Ako budemo bili prinuđeni da se usidrimo, mole da na nekoliko sati preuzme stražu dok ja malo odremam. Otpio je malo mlake kafe i ponovo razmišljao o prethodnoj večeri.

Bio je prinuđen da u maloj propaloj luci na zapadnoj strani Hidensea više od pet sati čeka na kamion koji se tandrčući doklackao iz mraka i preuzeo robu. Veber je tvrdio kako je zakašnjenje bilo prouzrokovano kvarom mašine, što je i moglo biti tačno. Kamion je, u stvari, bio jedno staro rusko vojno vozilo i više puta se zapitao kako je bilo moguće da je i dalje u voznom stanju. Istovremeno nije imao poverenja u Vebera. Iako ga ovaj nikada nije prevario, rešio je da mu ne veruje. To je bila mera predostrožnosti koja mu se činila neophodnom - ipak je pri svakom putovanju šlepovao dragocenu robu do Istočne Nemačke; između dvadeset i trideset kompletnih računarskih paketa, stotinu mobilnih telefona i jednak broj radija za automobile. Svaki takav poduhvat podrazumevao je odgovornost za robu milionske vrednosti. Da ga uhvate, ne bi mogao da se izvuče na priču, već bi dobio robiju. Takođe nije mogao da očekuje Veberovu pomoć. U svetu u kome je živeo, svako je gledao isključivo sebe. Prekontrolisao je kurs na kompasu i ispravio na 90 stepeni severno. Komanda je pokazivala kako se sve vreme držao osam čvorova. I dalje je imao šest i po daljinskih minuta do švedske obale i promene kursa ka Branteviku. Ispred sebe je još uvek mogao da vidi sivoplave talase, ali snežna oluja se pojačavala. Još samo pet tura, a onda je gotovo, pomislio je. Tada ću imati neophodan novac i moći ću da odem. Zapalio je novu cigaretu i osmehnuo se svojoj pomisli. Uskoro će dostići svoj cilj. Uskoro će sve ovo ostaviti iza sebe i otići na dug put do Porto Santosa u kome će otvoriti bar. Više neće morati da stoji i smrzava se u kabini koja propušta vodu i vetar, sa Jakobsonom koji leži i hrče na klupi u mašinskoj sobi. Iako nije znao šta ga je očekivalo u tom novom životu, čeznuo je za njim. Sneg je prestao da pada iznenada, kao što je i počeo. Prvo se nije usudio da poveruje u svoju sreću, ali je shvatio kako mu pahulje nisu više promicale ispred očiju. Možda ću i pored svega da stignem na vreme, mislio je. Možda će se oluja pomeriti dole ka Danskoj! Usuo je još malo kafe i počeo da zvižduće. Na jednom od zidova kabine, bila je okačena torba sa parama. Još trideset hiljada kruna bliže Porto Santosu, malom ostrvu kod Madeire. Nepoznat raj koji je čekao…

Baš je hteo da otpije gutljaj kafe, kada je otkrio čamac za spasavanje. Da snežna oluja nije tako naglo prestala, nikada ga ne bi video. Ljuljao se na talasima svega pedesetak metara od leve strane broda. Bio je crven. Jednim od rukava svoje jakne obrisao je paru sa okna i zažmirkao u pravcu čamca za spasavanje. Prazan je, mislio je. Otkačio se sa nekog broda. Okrenuo je kormilo i smanjio brzinu. Jakobson se probudio od promene rada motora. Provukao je svoje neobrijano lice kroz otvor mašinske sobe. - Jesmo li stigli? - pitao je. - Sa leve strane broda nalazi se jedan čamac za spasavanje - rekao je čovek za kormilom koji se zvao Holmgren. - Trebalo bi da ga izvučemo iz vode. Vredi nekoliko hiljada kruna. Preuzmi kormilo, a ja ću da uzmem kuku. Jakobson je stao za kormilo. Holmgren je natukao kapu preko ušiju i napustio kabinu. Vetar je grizao za lice i morao je da se čvrsto uhvati za ogradu broda ne bi li se održao na nogama od silovitog talasanja mora. Čamac se približavao. Počeo je da oslobađa kuku koja je bila zakačena između krova od kabine i čekrka. Prsti su mu se ukočili od zime dok je pokušavao da iščupa zaleđene kopče. Konačno je uspeo da je oslobodi i okrenuo se. Zaprepastio se. Čamac za spasavanje je sada ležao svega nekoliko metara od ribarskog brodića i mogao je da vidi kako se prevario. Nije bio prazan. U njemu su se nalazila dva čoveka. Dva mrtva čoveka. Jakobson je doviknuo nešto nerazgovetno iz unutrašnjosti kabine. I on je u međuvremenu otkrio sadržaj čamca. Holmgren nije prvi put video mrtve ljude. Jednom, u mladosti, dok je služio svoj vojni rok, na jednoj od vojnih vežbi, došlo je do eksplozije artiljerijskog oružja u kojoj su njegova četiri druga bila raznesena na komade. Kasnije, tokom svoje dugogodišnje ribolovačke karijere, takođe je imao priliku da vidi mrtve ljude koje je voda izbacivala na plaže ili ih nosila naokolo. U čamcu su bila dva muškarca. Holmgren je smesta pomislio kako su bili čudno odeveni. U pitanju nisu bili ni ribari ni mornari. Na sebi su imali odela i kravate. Ležali su zagrljeni, kao da su pokušavali da jedan drugog zaštite od

neizbežnog. Pokušao je da zamisli šta je moglo da se dogodi. Ko su? U tom trenutku Jakobson je izašao iz kabine i stao pored njega. - Jebo te - rekao je. - Jebo te. Šta ćemo da radimo? Holmgren je grozničavo razmišljao. -Ništa - odgovorio je. - Ako ih ukrcamo na brod, imaćemo samo gomilu neprijatnosti. Jednostavno ih nismo videli od snega. -Zar ćemo da ih pustimo da plutaju naokolo? - hteo je da zna Jakobson. -Da - odgovorio je Holmgren. - Mrtvi su. Ne možemo ništa da učinimo za njih. Ne želim da budem prinuđen da dajem odgovor na pitanje gde smo bili sa brodom. Možda ti to želiš? Jakobson je odlučno odmahnuo glavom. Ćutke su posmatrali mrtve muškarce. Holmgrenu se činilo da su bili mladi, jedva stariji od trideset. Njihova lica su bila bela i ukočena i Holmgren je primetio da je počeo da se trese. - Čudno je da na čamcu ne stoji ime broda sa koga je -rekao je Jakobson. -Šta li je, do sto đavola, moglo da se dogodi? - promrmljao je. - Ko su? Koliko dugo već plutaju? I to u odelima i kravatama? -Koliko ima do Istada? - pitao je Jakobson. -Oko šest daljinskih minuta. -Možemo da ih došlepujemo bliže obali - rekao je Jakobson - tako da se nasuču negde gde će ih neko pronaći. Holmgren se ponovo zamislio. Bilo je primamljivo samo ih ostaviti, to nije mogao da porekne. Istovremeno je bilo rizično pustiti čamac da pluta. Mogao je da ga otkrije jedan od trajekata ili tovarnih brodova. Vagao je za i protiv. Zatim je doneo hitru odluku. Odrešio je jedno uže, prebacio ga preko ograde i zakačio kuku za čamac. Jakobson je usmerio kurs prema Istadu i Holmgren je zategao uže kada je čamac bio deset metara iza ribarskog brodića i kada više nije bio u opasnosti da ga zakači propeler. Kada su ugledali švedsku obalu, Holmgren je nožem presekao uže. Čamac sa leševima je velikom brzinom nestao iza njih. Jakobson je promenio

kurs ka jugu i nekoliko sati kasnije su uplovili u Brantevičku luku. Jakobson je dobio svojih pet hiljada kruna, seo je u svoj „volvo" i odvezao se kući u Svarte. Holmgren je zaključao kabinu i prebacio jedretinu preko brodskog skladišta. Luka je bila pusta i sporo i temeljno je kontrolisao debelu užad. Zatim je uzeo torbu sa parama i otišao do svog starog „forda" koji je nevoljno startovao. Pod normalnim okolnostima, sada bi maštario o Porto Santosu, ali mu je pred očima sve vreme lebdeo crveni čamac za spasavanje. U mislima je pokušavao da izračuna kada će dosegnuti kopno. Struje su bile nepredvidive i stalno su menjale pravac. Divljala je oluja i more je bilo uzburkano. Došao je do zaključka da je čamac mogao da se nasuče na praktično bilo kom delu obale. Ipak je verovao kako će to biti negde u blizini Istada. Moglo je da se desi da ga je već otkrila posada ili putnici nekog od mnogobrojnih poljskih trajekata. Nije bio siguran, samo je nagađao. Kada je stigao u Istad, već je počelo da se smrkava. Stao je na semaforu kod hotela „Interkontinental". Dva muškarca u odelu i s kravatom u čamcu za spasavanje, mislio je. Tu nešto nije bilo u redu. Nešto što je video, a da nije registrovao. U trenutku kada se upalilo zeleno svetlo, setio se šta je to bilo. Ona dva muškarca nisu dospela u čamac za spasavanje posle brodoloma. Bili su već mrtvi. Nije to mogao da dokaže, ali je znao. Ona dva muškarca su položeni mrtvi u čamac. Doneo je odluku u trenutku nenadane inspiracije. Skrenuo je desno i zastao na glavnom trgu kod telefonske govornice preko puta knjižare. Dobro je promislio o onome šta će da kaže. Zatim je okrenuo 90000 i zahtevao da govori sa policijom. Kada mu se neko javio, kroz uprljano staklo kabine video je kako je ponovo počeo da pada sneg. Bio je 12. februar 1991.

2. Glavni inspektor kriminalističkog odeljenja Kurt Valander, sedeo je u svojoj kancelariji policijske stanice u Istadu i zevao. Toliko je zevao, da mu se ukočio jedan od mišića ispod brade. Bol je bio silovit. Da bi olabavio mišić, počeo je da udara u bradu zglobovima desne ruke. U tom trenutku je u kancelariju upao Martinson, jedan od najmlađih policajaca u čitavoj oblasti. Zapanjeno je zastao na vratima. Kurt Valander je nastavio da obrađuje mišić sve dok bol nije nestao. Martinson se okrenuo da izađe. - Uđi - rekao je Valander. - Zar nikada nisi toliko jako zevao, da ti se ispod brade stvori čvor? Martinson je odmahnuo glavom. - Ne - rekao je. - Moram da priznam da sam se pitao šta radiš. - Sada znaš - rekao je Valander. - Šta si hteo? Martinson je seo na stolicu i napravio grimasu. U ruci je držao svesku. - Pre nekoliko minuta smo primili čudan poziv - nastavio je Martinson. Stigao je iz telefonske govornice. Neki čovek je tvrdio kako će uskoro ovde na obali da se nasuče čamac za spasavanje sa dva mrtva muškarca. Nije rekao kako se zove, kao ni ko su mrtvaci ili zašto su mrtvi. Smesta je spustio slušalicu. Valander ga je gledao u čudu. - Da li je to sve? - pitao je. - Ko je preuzeo poziv? - Ja - odgovorio je Martinson. - Rekao je baš ono što si čuo. Zvučao je nekako ubedljivo. - Ubedljivo? -Čovek se vremenom nauči - rekao je Martinson oklevajući. - Ponekad možeš odmah da čuješ kako poziv nije ozbiljan, ali ovaj čovek je delovao vrlo odlučno. -Dva mrtva muškarca u čamcu za spasavanje koji će da se nasuče negde na obali?

Martinson je potvrdio. Valander je prigušio nadolazeći talas zevanja i zavalio se u svoju stolicu. - Da li smo informisani o nekakvom brodolomu? - pitao je. - Nismo - odgovorio je Martinson. - Prosledi informaciju ostalim obalskim policijskim stanicama - rekao je Valander. - Pričaj sa spasilačkom ekipom. Ne možemo da pokrenemo istragu na osnovu anonimnog poziva. Moramo da sačekamo i vidimo šta će da se desi. Martinson je klimnuo glavom i ustao. - Slažem se - rekao je. - Moramo da sačekamo i vidimo. -Večeras može postati zajebano - rekao je Valander pokazujući na prozor. - Zbog snega. -Ja u svakom slučaju sada idem kući, padao sneg ili ne -rekao je Martinson i bacio pogled na svoj ručni sat. Martinson je otišao i Valander se ispružio u svojoj stolici. Osećao je veliki umor. Dve noći uzastopce je bio prinuđen da prekine san zbog hitnih intervencija koje nisu mogle da sačekaju do sutra. Prvo je vodio hajku na jednog osumnjičenog seksualnog manijaka koji se zabarikadirao u jednom napuštenom letnjikovcu u Sandskogenu. Pošto je čovek bio pod popriličnim dejstvom narkotika, a postojala je i sumnja da je bio naoružan, čekali su na povoljnu priliku sve do pet sati ujutru. Tada se dobrovoljno predao. Valandera su narednu noć probudili zbog ubistva koje se dogodilo u centru grada. Rođendanska žurka se izmakla kontroli i završila je tako što je slavljenik, čovek u četrdesetim, dobio nož u slepoočnicu. Ustao je i navukao svoju zimsku jaknu. Sada moram da spavam, pomislio je. Neko drugi će morati da se brine o vremenskim neprilikama. Kada je napustio stanicu, pogurio se pod naletom jakog vetra. Otključao je vrata od automobila i zavukao se u svoj „Pežo". Sneg koji je prekrio šoferšajbnu i prozore, učinio je da se oseti zatvorenim u udobnoj i toploj sobi. Upalio je motor, ubacio muzičku kasetu i zatvorio oči. Smesta je počeo da misli na Ridberga. Još nije prošlo ni mesec dana otkako je njegov kolega i poznanik preminuo od raka, teške bolesti za koju je

Valander saznao prethodne godine, dok su se zajedno mučili da razreše brutalno ubistvo starijeg bračnog para u Lenarpu. Tokom poslednjih meseci Ridbergovog života, kada je i okolini a ne samo njemu postalo jasno da je kraj bio neizbežan, Kurt Valander je pokušavao da zamisli kako će izgledati odlazak u policijsku stanicu sa saznanjem da ga više nema. Kako će izlaziti na kraj bez starog, iskusnog Ridberga i njegovih saveta i procena? Znao je da je bilo suviše rano za odgovor na to pitanje. Otkako je Ridberg bio poslat na bolovanje i potom preminuo, nije mu bio dodeljen nijedan problematičniji slučaj. Ostali su samo bol i čežnja. Uključio je brisače i krenuo kući. Grad je delovao napušteno, kao da su se stanovnici već spremali na približavajući opsadu snežne oluje. Zaustavio se kod benzinske pumpe na Osterledenu i kupio jedan večernji list. Posle se parkirao na ulici Marija u kojoj je stanovao i otišao je gore do svog stana. Hteo je da se okupa i da sebi skuva večeru. Planirao je da pre odlaska u krevet pozove svog oca koji je živeo u kućici izvan Loderupa. Otkako je njegov otac jedne prošlogodišnje noći, u stanju akutne izlapelosti, otišao u šetnju obučen samo u pidžamu, Kurt Valander je stekao naviku da ga zove svakog dana. Pomislio je kako je to bilo više zbog njega samog nego zbog oca. Stalno ga je grizla savest zbog toga što ga je tako retko posećivao. Ali, posle tog prošlogodišnjeg događaja, otac je dobio redovnu kućnu ispomoć koja mu je popravila povremeno nepodnošljivo raspoloženje. Svejedno ga je grizla savest što mu je posećivao premalo vremena. Kurt Valander se okupao, napravio omlet, nazvao oca i potom otišao u krevet. Pre nego što je spustio roletne na prozorima spavaće sobe, bacio je pogled na praznu ulicu. Jedna usamljena ulična svetiljka njihala se na snažnom vetru. Pred njegovim očima igrale su nemirne pahulje. Po termometru je mogao da vidi kako je napolju bilo minus tri. Možda se nevreme ipak povuklo južnije? Spustio je roletne uz tresak i zavukao se ispod pokrivača. Brzo je zaspao. Sledećeg dana se osećao odmorno. Već u petnaest do sedam bio je ponovo u svojoj kancelariji istadske policijske stanice. Sem nekoliko manjih saobraćajnih nesreća, prethodna noć je bila zapanjujuće mirna. Snežna oluja je prestala pre nego što je i počela. Otišao je do trpezarije, pozdravio

nekoliko umornih saobraćajaca koji su se nadvili nad svojim šoljama kafe i potom uzeo jednu plastičnu šolju. Već kada se probudio, odlučio se da posveti dan dovršavanju izveštaja koji su ostali da leže na stolu. Između ostalog, radilo se i o jednom slučaju teškog zlostavljanja u koji je bila umešana grupa Poljaka. Kao i obično, svi su prebacivali krivicu jedni na druge. Takođe nije bilo verodostojnih svedoka koji su mogli da opišu šta se dogodilo i da tako daju podudarne izjave. Ali, izveštaj je morao da bude napisan, čak iako mu je bilo jasno da tu niko nikada neće biti optužen za naprasito razbijanje vilice bližnjeg svoga. U pola jedanaest je odložio svoj poslednji izveštaj i otišao po šolju sveže kafe. Kada je bio na putu nazad do kancelarije, čuo je da mu je zazvonio telefon. To je bio Martinson. - Sećaš li se čamca za spasavanje? - pitao je Martinson. Valander je morao da razmisli nekoliko sekundi pre nego što je shvatio šta je Martinson mislio. -Čovek koji je nazvao znao je o čemu je pričao - nastavio je Martinson. Kod plaže u Mosbiju nasukao se jedan čamac za spasavanje sa dva leša. Pronašla ga je neka žena koja je šetala psa. Nazvala nas je i bila je sasvim histerična. -Kada je nazvala? - pitao je Valander. -Sada. Pre trideset sekundi. Dva minuta kasnije, Valander se vozio svojim automobilom duž obalskog puta ka Mosbi plaži. Ispred njega su u patrolnim kolima, sa uključenom sirenom, bili Peters i Noren. Vozili su se obalom mora i Valander je zadrhtao od pogleda na hladne tajase koji su se razbijali o plažu. U retrovizoru je mogao da vidi ambulantna kola i još jedno patrolno vozilo. Mosbi plaža je bila pusta. Kiosk je bio zapečaćen, a klackalice su se bacakale i kukale u svojim okovima. Kada je izašao iz automobila, osetio je hladan vetar na licu. Sasvim gore na litici stajala je usamljena osoba i mlatarala jednom rukom. Pored nje je jedan pas nestrpljivo cimao svoj povodac. Valander je ubrzao korak. Kao i obično, brinuo se zbog onoga što

će videti. Nikada neće prestati da se potresa gledanjem mrtvih, nikada se neće navići. Mrtvi ljudi koji su jednom bili živi ljudi, uvek su izgledali različito. -Tamo - vrištala je žena histerično. Valander je išao u smeru u kome je pokazivala rukom. Na liniji obale ljuljuškao se jedan crveni čamac za spasavanje. Bio je zaglavljen između stena kod mola za kupanje. -Sačekajte ovde - rekao je Valander ženi. Posrćući spustio se padinom i otrčao preko plaže. Otišao je na mol i bacio pogled u čamac za spasavanje. Tamo su ležala dva mrtva muškarca, zagrljena, bleda. Pokušao je da ono što vidi fiksira kao fotografiju. Tokom mnogih godina provedenih u policiji, naučio je da je prvi utisak uvek vrlo bitan. Mrtva osoba je najčešće pripadala dugačkom i komplikovanom lancu događaja. Ponekad je taj lanac mogao da se nasluti već na samom početku. Martinson, koji je na sebi imao čizme, ušao je u vodu i izvukao čamac na obalu. Valander je čučnuo i posmatrao mrtve muškarce. Vozači ambulantnih kola stajali su sa strane, nevoljno i cvokćući i čekali sa svojim nosilima. Valander je podigao glavu i video kako je Peters pokušavao da smiri histeričnu ženu. Kasnije mu je palo na pamet kako je bila prava sreća što se čamac nije nasukao na obalu usred leta, kada je plaža bila puna dece koja se igraju i kupaju. Ono što je imao pred sobom, nije bila lepa slika. Mrtvi muškarci su već počeli da trule i prepoznatljiv smrad raspadanja tela, mogao je da se oseti i pored jakog vetra. Izvukao je par gumenih rukavica iz jakne i počeo da pažljivo pregleda džepove muškaraca. Nije pronašao ništa. Ali, kada je oprezno otvorio sako jednoga od njih, otkrio je da je bela košulja preko grudnog koša bila ofarbana mrkocrvenom bojom. Pogledao je Martinsona. - Nije u pitanju nesrećan slučaj, već ubistvo - rekao je. -Barem je onaj tamo prostreljen metkom kroz srce. Ustao je i sklonio se nekoliko metara dalje, da bi Noren mogao da fotografiše čamac za spasavanje. -Sta misliš? - pitao je Martinsona. Martinson je nemoćno odmahnuo glavom.

-Ne znam - odgovorio je. Valander je polako obišao oko čamca, netremice posmatrajući mrtva tela. Oba muškarca su bili plavokosi i ne stariji od trideset godina. Sudeći prema njihovoj odeći, nisu bili fizički radnici. Ali, ko su bili? Zašto nisu imali ništa u džepovima? Obilazio je oko čamca, krug za krugom. Povremeno bi izmenio poneku reč sa Martinsonom. Posle pola sata mu se činilo kako nije bilo više ničega što je mogao da otkrije. U međuvremenu su forenzičari već započeli sa svojim radom. Razapeli su plastični šator preko čamca. Peters je završio sa fotografiranjem, svima je bilo hladno i hteli su da idu odatle. Valander je lupao glavu oko toga šta bi Ridberg rekao. Šta bi Ridberg video od onoga što je njemu promaklo? Seo je u automobil i upalio motor da bi se ugrejao. More je bilo sivo i osetio je prazninu u glavi. Ko su zapravo bili ti ljudi? Mnogo sati kasnije, kada je Valander bio toliko smrznut da se tresao, mogao je konačno da da znak bolničarima koji su se približili sa svojim nosilima. Bili su prinuđeni da nasilno, čupanjem i lomljenjem, odvoje muškarce iz njihovog zagrljaja. Kada su leševi bili uklonjeni, Valander je detaljno pretražio čamac. U njemu nije bilo ničega, pa čak nijednog vesla. Valander je pogledao u pravcu mora, kao da je rešenje trebalo tražiti na horizontu. -Moraš da razgovaraš sa ženom koja je pronašla čamac -rekao je Martinsonu. -To sam već uradio - odgovorio je iznenađeno Martinson. -Temeljno - rekao je Valander. - Čovek na može na ovoj hladnoći ni sa kim temeljno da popriča. Odvedi je u stanicu, a Noren će se postarati da gumeni čamac stigne u istom stanju u kome se sada nalazi. Reci mu to. Zatim se vratio do svog automobila. Sada bi mi Ridberg bio od velike pomoći, ponovo je mislio. Sta bi on video što je meni promaklo? Šta bi on mislio? Kada se vratio u Istadsku policijsku stanicu, otišao je ravno do Bjorka, šefa policije. Dao mu je kratak referat o onome što su videli napolju na Mosbi plaži. Bjork je slušao zabrinutog izraza lica. Valander je često imao

utisak da se Bjork osećao lično pogođen kada bi se u njegovoj opštini dogodio neki od ozbiljnijih zločina. Valander je i pored toga jako poštovao sv6g šefa koji se nije paćkao u istraživački rad policajaca i koji nije štedeo na rečima motivacije u momentima kada je istraga pretila da se zaveže u čvor. A na to da je mogao biti hirovit, Valander se već bio navikao. -Ti ćeš morati da preuzmeš tu stvar - rekao je Bjork kada je Valander završio sa izlaganjem. - Martinson i Hanson će ti pomagati. Mislim da ovoj istrazi možemo da dodelimo puno ljudi. -Hanson se bavi seksualnim manijakom koga smo uhapsili pre neku noć primetio je Valander. - Možda bi bilo bolje da angažujemo Svedberga? Bjork se složio. Bilo je onako kako je Valander hteo, što je obično i bio slučaj. Kada je napustio Bjorkovu kancelariju, osetio je glad. Pošto je bio sklon gojenju i stalno se borio sa kilažom, stekao je običaj da preskače ručak. Ali, unespokojili su ga mrtvi muškarci iz čamca za spasavanje. Odvezao se do centra grada, parkirao automobil na svom uobičajenom mestu u ulici Stik otišao malim i krivudavim ulicama do Fridolfove poslastičarnice. Tamo je pojeo nekoliko sendviča i popio čašu mleka. Sve vreme je razmišljao o onome što se desilo. Prethodnog dana, nešto pre šest po podne, pozvao ih je nepoznati čovek i anonimno upozorio na ono što će se desiti. Sada su znali da je govorio istinu. Jedan crveni čamac za spasavanje se nasukava na obalu sa dva mrtva muškarca. Barem jedan od njih je ubijen pucnjem iz pištolja ravno kroz srce. U njihovim džepovima nema ničega što govori o njihovom identitetu. Valander je izvukao olovku iz jakne i napravio nekoliko zabeleški na papirnoj salveti. Već je sada imao veliki broj pitanja na koje je tražio odgovore. Sve vreme je u sebi vodio razgovor sa Ridbergom. Da li mislim ispravno, da li nešto zaboravljam? Pokušao je da zamisli Ridbergove reakcije i odgovore. Ponekad mu je to polazilo za rukom, ponekad je ispred sebe samo video Ridbergovo iscrpljeno, isušeno lice na samrtničkoj postelji. U pola četiri je bio ponovo u policijskoj stanici. Pozvao je Martinsona i Svedberga u svoju kancelariju, zatvorio vrata za sobom i obavestio telefonsku centralu da do daljnjeg drugima prebacuju sve njegove razgovore.

- Ovo neće biti lako - počeo je. - Možemo samo da se nadamo da će obdukcija i analiza čamca i odeće dati neke rezultate. Ipak imam nekoliko pitanja na koja bih već sada želeo da znam odgovor. Svedberg je stajao naslonjen na jedan od zidova sa blokčićem u ruci. Bio je to jedan skoro sasvim ćelav četrdesetogodišnjak, rođen u Istadu, a kružila je glasina kako ga je hvatala čežnja za domom čim bi prešao gradsku granicu. Često je mogao da deluje nonšalantno i nezainteresovano. Ali, bio je jako temeljan, što je bilo nešto što je Valander veoma cenio. Martinson je bio po mnogim pitanjima Svedbergova prava suprotnost. Još nije napunio tridesetu, bio je rođen u Trolhetanu i davao je sve od sebe da napravi karijeru u policiji. Sem toga, bio je angažovan u Narodnoj stranci i prema onome što je Valander mogao da čuje, imao je dobre šanse da dobije opštinski mandat na sledećim izborima. Kao policajac, Martinson je bio impulsivan i malčice aljkav. I pored toga je često imao jako dobre ideje, a njegova ambicioznost je podrazumevala da je imao veliku energiju čim je smatrao da je mogao da lično doprinese razrešavanju slučaja. - Želim da znam odakle onaj čamac dolazi - rekao je Valander. - Kada budemo znali koliko su dugo ona dvojica bili mrtvi, moraćemo da pokušamo da ustanovimo iz kog pravca i koliko dugo je čamac za spasavanje plutao. Svedberg ga je upitno pogledao. - Da li to može da se izračuna? - rekao je. Valander je klimnuo glavom. - Moraćemo da nazovemo Švedski meteorološki i hidrološki zavod rekao je. - Oni znaju sve o vremenskim prilikama i vetru. Na osnovu njihovog izveštaja bi se mogla dobiti slika o tome odakle je čamac doplovio. Zatim želim da saznam sve što se da znati o onom čamcu: gde je proizveden i koji tip broda bi mogao imati takve čamce. Ukratko - sve što može da se sazna. Obratio se Martinsonu. - To ćeš ti da preuzmeš. -Zar ne bi trebalo da počnemo sa proveravanjem podataka na kompjuteru i vidimo da li su ona dvojica tražena? - pitao se Martinson. -Sa time ćeš početi - rekao je Valander. - Pozovi obalsku patrolu i idi do

svih obalskih policijskih stanica. Konsultuj se sa Bjorkom da li da u istragu smesta uključimo Interpol. Jasno je da, ukoliko želimo da saznamo ko su bili, moramo od samog početka da idemo u širinu. Martinson je klimnuo glavom i nešto zapisao na nekakav papirić. Svedberg je zamišljeno grickao svoju olovku. - Ja ću da pretražim njihovu odeću - nastavio je Valander. - Mora da postoji nekakav trag. Mora da postoji nešto. Neko je zakucao na vrata i ušao je Noren. U ruci je držao smotanu nautičku kartu. - Mislio sam da bi mogla da bude od koristi - rekao je Valander se složio. Razvili su nautičku kartu na njegovom stolu i nagnuli se nad nju kao da su planirali pomorsku bitku. - Koliko brzo se kreće jedan čamac? - rekao je Svedberg. - Struja i vetrovi mogu i da ga ubrzaju i da ga uspore. Ćutke su gledali u kartu. Zatim ju je Valander smotao i stavio je u ćošak iza svoje stolice. Niko nije imao ništa da izjavi. - Onda da krenemo sa poslom - rekao je. - Možemo ponovo da se sastanemo u šest i da vidimo šta imamo. Svedberg i Noren su napustili prostoriju, a Valander je zamolio Martinsona da ostane. - Sta je rekla baba? - pitao je. Martinson je slegnuo ramenima. - Gospođa Forsel - rekao je. - Udovica Forsel živi u jednoj kući u Mosbiju. Penzionirana nastavnica gimnazije u Engelholmu. Živi ovde sa svojim psom koji se zove Tegner. Čudno ime za jednog psa'. Svakoga dana vetri i sebe i njega na plaži. Juče uveče kada je prolazila preko litice, tamo nije bilo nikakvog čamca. Danas je bio tu. Otkrila ga je otprilike u petnaest do deset i odmah nas je nazvala. - Deset i petnaest - rekao je Valander, duboko zamišljen. - Zar to nije malo kasno za izvođenje psa u šetnju? Martinson je klimnuo glavom.

- I ja sam to isto pomislio. Ali, pokazalo se kako je plažom hodala u suprotnom pravcu kada je izvela psa. Valander je promenio temu. -Onaj što je juče nazvao - počeo je - kako je zvučao? -Kao što sam već rekao - jako ubedljivo. -Kojim dijalektom je pričao? Koje starosne dobi je bio? -Pričao je skonski, baš kao Svedberg. Glas mu je bio grub. Pretpostavljam da je pušač. Može imati negde između četrdeset i pedeset godina. Izražavao se jednostavno i jasno. Mogao je biti sve od činovnika u banci do poljoprivrednika. Valander je imao još jedno pitanje. -Zašto nas je nazvao? -I o tome sam razmišljao - rekao je Martinson. - Mogao je da zna o čamcu pošto je i sam bio umešan u čitavu stvar. Možda je on držao oružje u ruci. Mogao je nešto čuti ili videti. Postoji nekoliko mogućnosti. -Sta je logično? - nastavio je Valander. -Ono poslednje - odgovorio je smesta Martinson. - Mogao je nešto čuti ili videti. Ovo ubistvo nisu počinili ljudi koji dobrovoljno žele da na sebe namame policiju. I Valander je razmišljao na isti način. -Hajde da odemo još jedan korak dalje - rekao je. - Video ili čuo? Dva mrtva muškarca u čamcu za spasavanje. Ako nije umešan, onda teško može da se desi da je video ubistvo ili ubice, što znači da je video čamac. -Plutajući čamac - rekao je Martinson. - A kako može da se vidi? Time što se nalaziš u brodu, na moru. Valander je potvrdno klimnuo glavom. -Ljudi ne vole da budu u nešto umešani - rekao je Martinson. - Znaš i sam kako je. -Možda. Ali, može da postoji još jedna mogućnost, a to je da on iz nekog drugog razloga nije hteo da ima posla sa policijom.

-Zar to nije malo dalekometno? - pitao je sumnjičavo Martinson. -Samo razmišljam naglas - rekao je Valander. - Moramo da nekako pronađemo tog čoveka. -Zar ćemo da izađemo u javnost sa apelom da nas ponovo nazove? -Da, ali ne danas - rekao je Valander. - Prvo želim da saznam nešto više o preminulim. Valander se odvezao do bolnice. Iako je tamo bio nebrojeno puta, jako mu je bilo teško da se snađe u novoizgrađenom kompleksu. Zaustavio se u kafeteriji u prizemlju i sebi kupio jednu bananu. Zatim je otišao na patologiju. Lekar sudske medicine koji se zvao Mert, još uvek nije počeo sa detaljnijom pretragom organa, ali je ipak Valanderu mogao da da odgovor na prvo pitanje. -Obojica su ubijena hicima iz vatrenog oružja - rekao je. - Iz velike blizine, ravno u srce. Tu ne moram da nagađam uzrok smrti. -Želim rezultate što pre - rekao je Valander. - Možeš li već sada da kažeš koliko dugo su bili mrtvi? Mert je zavrteo glavom. -Ne - rekao je. - A to je na neki način tvoj odgovor. -Kako to misliš? -Da su najverovatnije već jako dugo mrtvi. Tada je mnogo teže odrediti tačno vreme smrti. -Dva dana? Tri? Jednu nedelju? -Ne mogu da odgovorim - rekao je Mert. - A ne želim da nagađam. Mert je otišao u obdukcionu salu. Valander je skinuo jaknu, navukao gumene rukavice i počeo da pretražuje odeću mrtvaca koja je ležala odložena na nečemu što je ličilo na starinsku sudoperu. Jedno od odela je bilo proizvedeno u Engleskoj, drugo u Belgiji. Cipele su bile italijanske i Valadneru se činilo da su bile skupe. Košulje, kravate i donje rublje, pričali su istim jezicima. Bili su dobrog kvaliteta i sigurno ne jeftini. Kada je Valander po drugi put prošao kroz odeću preminulih, uvideo je da nije postojao nikakav trag koji bi ga odveo dalje. Jedino što je znao,

bilo je da su mrtvi muškarci bili najverovatnije imućni. Ali, gde su novčanici? Venčani prstenovi? Satovi? Ono što ga je još više zbunjivalo, bila je činjenica da su oba muškarca u momentu kada su bili ubijeni, bili bez sakoa. Na njima nije bilo ni rupa od metaka niti tragova baruta. Valander je pokušao da čitavu stvar sebi bolje predoči. Neko prostreljava dvojicu muškaraca ravno kroz srce. Kada su mrtvi, navlači im sakoe i potom ih stavlja u čamac za spasavanje. Zašto? Još jednom je pregledao odeću. Tu je nešto što ne vidim, mislio je. Ridberže, pomozi mi! Ali, Ridberg je ostao nem. Valander se vratio u policijsku stanicu. Znao je da će obdukcija potrajati mnogo sati. Preliminarni izveštaj će dobiti najranije sutra. Na stolu ga je dočekala cedulja od Bjorka na kojoj je stajalo da će pričekati još koji dan pre nego što kontaktira sa Interpolom. Valander je primetio da ga je to iznerviralo. Cesto mu je bilo teško da shvati Bjorkovu bespotrebnu opreznost. Sastanak predviđen za šest bio je vrlo kratak. Martinson je imao da izjavi kako niko nije tragao za nekim ljudima koji leže mrtvi u čamcu za spasavanje. Svedberg je dugo razgovarao sa meteorologom iz zavoda u Norćepingu koji je obećao da će da mu pomogne čim bude dobio zvaničan pismeni. zahtev od istadske policije. Valander je objasnio da su stvari stajale onako kao što je pretpostavljao, odnosno, da su oba muškarca bila ubijena. Takođe je zamolio Svedberga i Martinsona za razmisle zbog čega su mrtvacima navučeni sakoi. - Nastavićemo još nekoliko sati - završio je Valander. -Ukoliko imate druge slučajeve na kojima radite, odložite ih u stranu ili ih prosledite nekome drugom. Ovo će biti teško. Postaraću se da se tim za istragu već sutra uveća. Kada je Valander ostao sam u sobi, ponovo je na svom stolu razvio nautičku kartu. Prstom je pratio obalsku liniju do Mosbi plaže. Čamac je mogao da doplovi iz velike daljine, pomislio je. Ili vrlo kratke. Mogao je da pluta naprednazad ili ovamoonamo. Zazvonio je telefon. U jednom trenutku se premišljao da li da se javi ili ne. Već je bilo kasno i želeo je da ode kući i u miru i tišini promisli o svemu

što se desilo. Bio je to Mert. -Da li si već gotov? - pitao je zapanjeno Valander. -Ne, ali ima jedna stvar za koju mislim da je važna - rekao je Mert. Nešto o čemu već sada mogu da govorim. Valander je zadržao dah. -Ona dva muškarca nisu Šveđani - rekao je Mert. - U svakom slučaju, nisu rođeni u Švedskoj. -Kako to možeš da znaš? -Pogledao sam im u usta - nastavio je Mert. - Njihove plombe nije stavljao švedski zubar. Pre će biti da je bio ruski. -Ruski? -Da, jedan ruski zubar ili bilo koji od zubara iz istočnog bloka. Oni primenjuju sasvim druge metode od naših. -Da li si sasvim siguran? -Inače te ne bih nazvao - rekao je Valanderu koji je mogao da čuje da je Mert počeo da se nervira. -Verujem ti - rekao je na brzinu. -Ima još nešto - nastavio je Mert. - Nešto što je možda od malo manjeg značaja. Ona dva muškarca su najverovatnije bila jako srećna kada su ih ubili. Izvini na cinizmu. Bili su brutalno mučeni pre smrti: opečeni, guljena im je koža, polomljeni prst, sve najcrnje što čovek može da zamisli. Valander je sedeo u tišini. - Da li si još uvek tu? - pitao se Mert. - Da - rekao je Valander. - Samo razmišljam o onome što si mi rekao. -Sasvim sam siguran. -U to ne sumnjam, ali to nisu uobičajene stvari. - Upravo zbog toga sam smatrao važnim da te već sada nazovem. - Odlično si uradio - rekao je Valander.

- Imaćeš moj kompletan izveštaj već sutra - rekao je Mert. - Naravno, bez laboratorijskih rezultata za koje je uvek potrebno mnogo više vremena. Razgovor se završio. Valander je otišao do trpezarije i usuo sebi ostatak kafe. Soba je bila prazna. Seo je za jedan od stolova. Rusi? Mučeni ljudi iz istočnog bloka? Pomislio je kako bi i Ridberg došao do zaključka da su imali posla sa teškom i najverovatnije dugotrajnom istragom. U pola osam je ostavio praznu šolju u sudoperi. Potom je seo u automobil i odvezao se kući. Vetar je popustio i odjednom je postalo još hladnije.

3. Kurta Valandera je u dva sata noću probudio stravičan bol u grudnom košu. Ležao je u tami ubeđen da umire. Stalno i naporno dirinčenje na poslu, počelo je sada da nosi svoje žrtve. Došlo je vreme da se plati cena. Ispunila su ga osećanja beznađa i očajanja zbog toga što je sve bilo gotovo; život je, na kraju, bio jedno ništa. Ležao je nepomično u mraku i osećao kako strah i bol rastu. Koliko dugo je tako ležao, nesposoban da kontroliše svoj strah, nije kasnije uspeo da dokuči. Oprezno se naterao da povrati samokontrolu. Lagano je ustao iz kreveta, obukao se i otišao na ulicu do svog automobila. Bol možda nije bio onako žestok kao na početku, ali je dolazio i odlazio poput pulsirajuće struje, širio se po rukama i time je delovalo kao da je izgubio nešto od svog početnog intenziteta. Seo je u automobil, pokušao da se natera da mirno diše i odvezao se kroz prazne noćne ulice do urgentnog centra. Primila ga je jedna medicinska sestra ljubaznih očiju, saslušala je ono što je imao da kaže i nije ga otpisala kao histeričnu, blago gojaznu osobu, već je njegov strah shvatila kao sve samo ne uobrazilju. Iz jedne pacijentske sobe čulo se hroptanje pijanca. Kurt Valander je legao na nosila i bol je stalno dolazio i odlazio. Odjednom je ispred njega stajao jedan mladi lekar. Još jednom je opisao svoje bolove u grudnom košu. Nosila su odgurana u jednu sobu za pacijente i priključili su ga na EKG mašinu. Izmerili su mu pritisak, puls i odmahnuo je glavom kao odgovor na pitanje da li je pušač. Takođe nikada ranije nije osećao bolove u grudnom košu i koliko je znao, u familiji nije bilo srčanih bolesnika. Lekar je studirao njegov EKG list. - Ništa vredno brige - rekao je. - Sve je izgleda u savršenom redu. Da li znate šta bi mogao biti razlog vašoj brizi? - Ne znam. Lekar je nastavio da studira njegov bolnički karton. - Policajac ste - rekao je. - Pretpostavljam da to ponekad može da bude vrlo stresna profesija. -Teško da je bilo šta drugo sem stresna. -Kako stoje stvari sa vašim konzumiranjem alkohola?

-Uobražavam da je normalno. Lekar je seo na ivicu stola i odložio bolnički karton. Kurt Valander je video da je bio jako umoran. - Ne verujem da je u pitanju srčani udar - rekao je. - Možda je telo podiglo alarm zbog toga što nije sve kako bi trebalo da bude. Samo vi znate pravu istinu. -To je verovatno tačno - odgovorio je Valander. - Svakodnevno se pitam šta će biti sa mojim životom i primećujem kako nemam s kime da pričam. -Trebalo bi da imate nekoga s kim možete da pričate - rekao je lekar. To je svima potrebno. Ustao je čim je iz njegovog džepa od mantila, poput nekog ptičeta, zapištao pejdžer. - Možete da ostanete ovde preko noći - rekao je. - Pokušajte da se odmorite. Valander je posle toga ostao da leži mirno i osluškivao je zujanje uređaja za filtriranje vazduha. Iz hodnika su dopirali glasovi. Svi bolovi imaju neko objašnjenje, mislio je. Ako nije bilo u pitanju srce, šta je onda? Konstantna griža savesti zbog toga što retko posvećujem vreme i snagu mom ocu? Briga da u pismu moje ćerke iz Stokholma ne stoji istina: da joj se tamo dopada, da radi, da se sada oseća ispunjenom nečim za čime je dugo tragala. Da li se možda podsvesno plašim da će sebi ponovo pokušati da oduzme život, kao onda kada je imala petnaest godina? Ili bol može poticati od ljubomore koju još uvek osećam zbog toga što me je Mona napustila, iako je od toga prošlo već godinu dana? U sobi je gorelo jako svetlo. Pomislio je kako je čitav njegov život bio ispunjen prazninom sa kojom nije uspeo da raskrsti. Ali da li jedan takav bol kakav je nedavno osetio može da bude izazvan samoćom? Nije u sebi pronašao nikakav odgovor koji nije smesta odbacio. - Ne mogu da nastavim sa ovakvim životom - rekao je glasno sam sebi. Moram da nešto preduzmem i to uskoro. Sada. Probudio se u šest sati uz trzaj. Lekar je stajao iznad njega i posmatrao ga.

-Nema bolova? - pitao je. -Izgleda da je sve u savršenom redu - odgovorio je Kurt Valander. - Šta li je moglo biti u pitanju? -Napetost - odgovorio je lekar. - Stres. To vi znate bolje od mene. -Da - odgovorio je Valander. - Biće da je tako. -Mislim da bi trebalo da obavite kompletnu lekarsku kontrolu - rekao je lekar. - Najviše zbog toga da biste se uverili kako je sa vama fizički sve u redu. Kasnije možete pokušati da zavirite u svoju dušu i vidite šta se u njoj krije iza senki. Otišao je kući, istuširao se i popio kafu. Termometar je pokazivao minus tri. Nebo je odjednom postalo sasvim bistro i vetar je prestao da duva. Dugo je sedeo zamišljen nad događajem od prethodne noći. Bolovi, poseta bolnici, sve je imalo dozu nestvarnog. Znao je da nije smeo da ignoriše ono što se desilo. Sam je snosio odgovornost za sopstveni život. Tek se u osam i petnaest naterao da ponovo postane policajac. Čim je došao u policijsku stanicu, upleo se u žučnu diskusiju sa Bjorkom koji je mislio kako bi smesta trebalo da pozovu forenzičarski odsek u Stokholmu radi temeljnog pretraživanja mesta zločina. -Mesta zločina nema - odgovorio je Valander. - Ako u nešto možemo biti sigurni, to je da muškarci nisu bili ubijeni u čamcu za spasavanje. -Sada kada Ridbiše nema, moramo da tražimo pomoć spolja - nastavio je Bjork. - Nemamo neophodnu kompetenciju. Kako je moglo da se dogodi da niste osigurali plažu na kojoj je čamac pronađen? -Plaža nije bila mesto zločina. Čamac za spasavanje je plutao po vodi. Zar smo trebali da stavimo traku za markiranje oko talasa? Kurt Valander je počeo da se ljuti. To da ni on ni bilo ko drugi iz istadske policije nije imao Ridbergovo iskustvo, bilo je tačno, ali to nije značilo da nije bio sposoban da proceni kada su im bili neophodni forenzičari iz Stokholma. - Ili ćeš meni da prepustiš odlučivanje, ili možeš da preuzmeš istragu na sebe - rekao je.

- Ne radi se o tome - odgovorio je Bjork. - I dalje mislim da je bilo pogrešno nekonsultovati Stokholm. - To nije i moje mišljenje - odgovorio je Valander. Nisu napredovali. - Svratiću kod tebe kasnije - rekao je Valander. - Imam priličan deo materijala o kome bi trebalo da zauzmeš stav. Bjork je izgledao iznenađen. -Zar imamo neke tragove? - pitao je. - Mislio sam da tapkamo u mestu? -Ne baš. Dolazim za deset minuta. Otišao je u svoju kancelariju, nazvao bolnicu i, na svoje zaprepašćenje, uspeo da smesta uspostavi vezu sa Mertom. -Još nešto? - pitao je. -Baš dovršavam izveštaj - odgovorio je Mert. - Zar ne možeš da se smiriš još par sati? -Obavestiću Bjorka. Da li barem možeš da odgovoriš na pitanje koliko dugo su bili mrtvi? -Ne. Moramo da sačekamo na rezultate iz laboratorije: sadržaj stomaka, dužinu procesa raspadanja ćelijskog tkiva… Mogu samo da nagađam. -Učini to. -Ja ne volim da nagađam, to znaš. Kakve koristi imaš od toga? -Iskusan si i znaš svoj posao. Rezultati će sigurno samo da potvrde tvoje pretpostavke, a ne da ih odbace. Tražim samo da nagađaš, i to u četiri oka. Neću da prenesem dalje. Mert se kolebao, a Valander je čekao. -Nedelju dana - rekao je Mert. - Najmanje nedelju dana. Ali, to nećeš nikome reći. -Već sam zaboravio. Ti si još uvek siguran da su u pitanju stranci, Rusi ili neki drugi istočni Evropljani? -Da. -Da li si pronašao nešto što te je iznenadilo? -Ne razumem se u municiju, ali takav tip metaka nisam nikada ranije

video. - Još nešto? - Da. Jedan od muškaraca ima tetovažu na mišici. U pitanju je slika povijene sablje. Turski jatagan, ili kako se to već zove. - Šta? - Neka vrsta mača. Ali, nemoj očekivati od jednog lekara sudske medicine da se razume u različite tipove antičkog oružja. -Da li na njemu nešto stoji? -Kako to misliš? - Na tetovažama obično stoji nekakav tekst; neko žensko ime ili mesto. -Nema ničega. -Još nešto? -Još uvek ne. -Hvala ti na svemu. -Nema na čemu. To su sve bile sitnice. Valander je spustio slušalicu, otišao po kafu i ušao kod Bjorka. Vrata od Martinsonove i od Svedbergove kancelarije stajala su otvorena. Nijedan nije bio unutra. Za sve vreme Bjorkvog telefoniranja, sedeo je i pio kafu. Rastreseno je slušao Bjorka koji se sve više i više nervirao. Ali, trgnuo se kada je Bjork uz tresak zalupio slušalicu. -To je bila prava svinjarija - rekao je Bjork. - Kakav je smisao onoga čime se bavimo? -To je izvanredno pitanje, iako još uvek ne znam na šta misliš - rekao je Valander. Bjork je bio toliko uznemiren, da se tresao. Valander nije mogao da se seti da ga je ikada video tako besnog. - O čemu se radi? Bjork ga je pogledao. - Ne znam da li o ovome smem da pričam, ali moram -rekao je Bjork. Jedan od onih ubica iz Lenarpa koga smo zvali Lucija, pre neki dan je privremeno pušten na slobodu. I, naravno, više se neće vratiti u zatvor.

Najverovatnije je napustio zemlju. Više ga nikada nećemo uhvatiti. Valander nije mogao da veruje svojim ušima. - Privremeno pušten na slobodu? Nije sedeo ni godinu dana i to za jedan od naj ozbiljnijih zločina koji su se desili u ovoj zemlji? Kako je to moglo da se dogodi? - Trebalo je da sahrani majku. Valander se zapanjio. -Zar njegova majka nije umrla pre deset godina? Tog detalja se još uvek sećam iz izveštaja koje nam je poslala češka policija. -Jedna žena koja se predstavila kao njegova sestra, pojavila se u zatvoru u Halu. Apelovala je da dobije dozvolu da prisustvuje sahrani. Izgleda da niko ništa nije prekontrolisao. Sa sobom je imala odštampanu osmrtnicu na kojoj je pisalo da se pomen održava u crkvi u Engelholmu. Naravno, osmrtnica je bila falsifikovana. Neki ljudi u ovoj zemlji su i dalje naivni u verovanju da se pozivnice za sahranu ne falsifikuju. Dobio je policijsku pratnju. To se desilo prekjuče. Naravno da nije bilo nikakve sahrane, mrtve majke ili nekakve sestre. Savlađuju čuvara, vezuju ga i bacaju negde u šumu izvan Jenćepinga. Toliko su drski da se voze automobilom kaznenopopravne ustanove preko Limhamna do Kastrupa. Vozilo se sada tamo nalazi, a njih, naravno - nema. -To nije moguće - ponovio je Valander. - Ko je, do sto đavola, mogao tom banditu da izda dozvolu? -Švedska je fantastična - rekao je Bjork. - Da čoveku pozli. -Ali, ko snosi odgovornost za tu zbrku? Te koji su mu izdali dozvolu, trebalo bi strpati u njegovu zatvorsku ćeliju. Kako je to smelo da se dogodi? -Istražiću stvar pobliže - rekao je Bjork. - Ali, tako stoje stvari. Tip je nestao. Valander se prisećao neverovatno poganog duplog ubistva počinjenog nad starim bračnim parom u Lenarpu. Pogledao je u Bjorka pomiren sa sudbinom. - U čemu je poenta? - rekao je. - Zašto bismo se satirali da jurimo za kriminalcima, kada ih zatvorsko osoblje pušta napolje? Bjork nije odgovorio. Valander je ustao i prišao prozoru.

-Koliko dugo ćemo još istrajavati? - rekao je. -Moramo - odgovorio je Bjork. - Da li sada mogu da čujem šta imaš o onim muškarcima iz čamca za spasavanje? Valander mu je dao usmeni izveštaj. Osećao je setu, umor i razočaranje. Dok je govorio, Bjork je pravio zabeleške. -Rusi - rekao je kada je Valander zaćutao. -Ili neki drugi istočni Evropljani. Mert je bio sasvim siguran. -Onda moram do ministarstva inostranih poslova - rekao je Bjork. - U njihovu nadležnost spada da kontaktiraju rusku, poljsku ili neku drugu istočnoevropsku policiju. -Može se raditi o Rusima koji žive u Švedskoj ili Nemačkoj - rekao je Valander. - Ili, zašto ne u Danskoj? -Najviše Rusa se i dalje nalazi u Sovjetskom Savezu - rekao je Bjork. Smesta ću da stupim u vezu sa ministarstvom inostranih poslova. Oni znaju kako da barataju sa ovakvim situacijama. -Mogli bismo da vratimo leševe nazad u čamac za spasavanje i da zamolimo obalsku stražu da ga odšlepuje do internacionalnih voda - rekao je Valander. - Onda bismo mogli da izbegnemo svaku dalju muku oko ove stvari. Bjork ga nije slušao. -Moramo da dobijemo pomoć u utvrđivanju njihovog identiteta - rekao je. - Fotografije, otisci prstiju, odeća. -I jedna tetovaža. Jatagan. -Jatagan? -Da. Jatagan. Bjork je zavrteo glavom i dohvatio se telefonske slušalice. - Sačekaj malo - rekao je Valander. Bjork je povukao ruku. - Stalno mislim o onome čoveku koji me je nazvao - rekao je Valander. Prema Martinsonu, bio je to neko ko je pričao skonskim dijalektom. Trebalo bi da pokušamo da ga pronađemo.

- Imamo li nekakvih tragova? - Nikakvih. Baš zbog toga želim da izađemo sa javnim apelom. Možemo da ga formulišemo uopšteno time što ćemo apelovati na čitavu javnost da nas kontaktira ako su videli crveni čamac za spasavanje. Bjork je klimnuo glavom. -Ipak moram da pričam sa predstavnicima javnih glasila. Novinari su odavno počeli da zovu. Kako tako brzo uspevaju da saznaju o onome što se dešava na pustoj plaži, više je od onoga što mogu da pojmim. Juče im je trebalo pola sata. -I sam znaš da kod nas ima krtica - rekao je Valander i ponovo pomislio na ubistvo u Lenarpu. -Kod koga to nas? -U policiji. U Istadskoj oblasti. -Ko odaje informacije? - Kako bih ja to mogao da znam? Tvoja dužnost je da podsećaš personal o diskreciji i zavetu ćutanja. Bjork je ljutito lupio dlanom o pisaći sto, kao da je nekome opalio simboličan šamar, ali nije prokomentarisao Valanderove reči. - Apelovaćemo u javnosti - rekao je. - U podne ispred Dagens Eka. Želim da budeš prisutan na konferenciji za štampu. Sada moram da nazovem Stokholm radi instrukcija. Valander je ustao. -Bilo bi lepo da može da se izbegne - rekao je. -Šta da se izbegne? -Traganje za ubicama one dvojice iz čamca za spasavanje. -Videću šta će oni iz Stokholma reći - rekao je Bjork. Valander je napustio prostoriju. Vrata od Martinsonove i Svedbergove kancelarije bila su i dalje otvorena. Pogledao je na sat. Bilo je pola deset. Sišao je do podruma policijske stanice u kome se, postavljen na drvene jarčeve, nalazio crveni čamac za spasavanje. Jakom džepnom lampom

obasjao je svaki milimetar čamca, tražeći ime firme ili proizvođača. Nije našao ništa i to ga je začudilo. Za tako nešto nije mogao da nađe nikakvo logično objašnjenje. Još jednom je napravio krug oko čamca. Odjednom mu je pažnju uhvatio deo presečenog konopca. Razlikovao se od ostale užadi koja je pričvršćivala gumirano platno od poda čamca. Odmeravao je patrljak koji je delovao kao da je bio presečen nožem. Ni za to nije imao nikakvo objašnjenje. Pokušao je da zamisli kakve bi zaključke Ridberg izvukao, ali mozak mu je bio sasvim prazan. U deset je ponovo bio u svojoj kancelariji. Ni Martinson ni Svedberg nisu odgovarali na svoje lokale. Uzeo je svesku i počeo da zapisuje rezime o dvojici mrtvih ljudi a na osnovu oskudnih informacija kojima je raspolagao. Osobe iz istočnog bloka, prostreljene su kroz srce iz velike blizine, posle čega im je neko obukao sakoe i bacio ih u jedan čamac za spasavanje čije poreklo do sada nije moglo da se utvrdi. Mučili su ih. Zatvorio je svesku. Odjednom mu je sinula jedna misao. Mučeni i ubijeni ljudi. Oni se obično sakrivaju, za njih se iskopavaju rupe u zemlji ili im se oko nogu vezuje železo da bi potonuli na dno mora. Staviti ih u čamac za spasavanje podrazumeva da se svesno rizikuje njihov pronalazak. Da li je to bila namera? To, da se pronađu? Zar čamac za spasavanje ne ukazuje na to da su bili ubijeni na nekom brodu? Zgužvao je prvi papir iz beležnice i bacio ga u korpu za otpatke. Suviše malo znam, pomislio je. Ridberg bi mi rekao da ne budem nestrpljiv. Zazvonio je telefon. Već je bilo petnaest do jedanaest. Čim je začuo očev glas, shvatio je kako je sasvim zaboravio da su tog dana trebali da se nađu. Morao je da u deset sati bude u Lederupu i pokupi svog oca automobilom. Posle toga su zajedno trebali da se odvezu do jedne radnje u Malmeu koja je prodavala slikarska platna i boje. -Zašto se nisi pojavio? - pitao je otac ljutitim glasom. Valander je odlučio da mu kaže onako kako je bilo. -Izvinjavam se - rekao je - Ali, sasvim sam zaboravio. Sa druge strane je dugo vladala tišina pre nego što je otac odgovorio. -Barem je iskren odgovor - rekao je naposletku.

-Mogu da dođem sutra. - Onda ćemo to obaviti sutra - rekao je otac i spustio slušalicu. Valander je zapisao podsetnik na ceduljicu koju je stavio kraj telefona. Sutra neće zaboraviti. Nazvao je Svedberga. Kod njega se još uvek niko nije javljao. Ali, zato se Martinson javio - upravo je bio ušao u kancelariju. Valander je otišao u hodnik da ga dočeka. - Znaš li šta sam danas naučio? - rekao je Martinson. - Da je skoro sasvim nemoguće opisati izgled jednog čamca za spasavanje. Svi modeli nalikuju jedan drugom. Samo eksperti mogu da ih razlikuju i zbog toga sam otišao u Malme i trčkao kod raznih uvoznika. Otišli su u trpezariju po kafu. Martinson je za sebe pokupio nekoliko dvopeka i produžili su do Valanderove kancelarije. -Znači, sada znaš sve o čamcu za spasavanje. -Ne. Znam nekoliko stvari, ali ne i odakle je doplovio. -Jako je neobično što na njemu ne postoji opis robe ili ime i zemlja proizvođača - rekao je Valander. - Oprema za spasavanje je obično detaljno obeležena. -Slažem se sa tobom, baš kao i uvoznici iz Malmea. Ali, izgleda da postoji rešenje problema u vidu kapetana obalske straže, Esterdala. -Ko je to? -Zapovednik u penziji koji je ceo život proveo po carinskim patrolnim brodovima. Petnaest godina u Arkosendu, deset u Grit arhipelagu. Posle je bio u Simirishamnu gde se i penzionisao. Tokom svih godina službe, vodio je lični zapisnik o svim tipovima plovnih objekata, što je podrazumevalo i gumene čamce za spasavanje. -Ko ti je to ispričao? -Imao sam sreće dok sam pričao sa obalskom stražom. Čovek koji se javio, radio je na jednom od carinskih brodova koji su bili pod komandom Esterdala. -Dobro - odgovorio je Valander. - Možda može da nam pomogne.

-Ako on ne može, teško da će bilo ko moći - odgovorio je Martinson filozofski. - Živim kod Sandhamara. Mislio sam da odem po njega i da zajedno pogledamo čamac. Da li se u međuvremenu nešto drugo desilo? Valander je ispričao o Mertovom otkriću. Martinson ga je pažljivo saslušao. -To znači da ćemo možda tesno sarađivati sa ruskom policijom - rekao je kada je Valander završio. - Da li govoriš ruski? -Ni reč. Ali, to sve možda znači i da ćemo moći da se otarasimo slučaja. - Čovek može uvek da se nada. Martinson se najednom zamislio. - Ponekad osećam želju da se izvučem od svih istraga zločina - rekao je posle nekog vremena - zbog toga što su jezivi; previše krvavi i nestvarni. Kada sam bio na policijskoj akademiji, niko nam nije rekao kako da se ponašamo kada pronađemo leševe mučenih ljudi u čamcu. Kao da je mnome ovladao zločin, a imam svega trideset godina. Kurt Valander je tokom poslednjih godina mislio na isti način kao Martinson sada. Postajalo je sve teže biti policajac. Živeli su u vremenima koja su pokazivala naklonost zločinima sa kojima nisu imali iskustva. Znao je kako je bila velika laž da su mnogi policajci napustili svoje poslove iz ekonomskih razloga, da bi postali radnici službe obezbeđenja ili da bi radili u različitim privatnim kompanijama. Istina je bila da je većina njih napustila policiju iz bezbednosnih razloga. - Možda treba da odemo do Bjorka i zatražimo doškolovavanje za slučajeve u kojima su ljudi bili mučeni - rekao je Martinson. Valander je mogao da čuje kako se iza Martinsonovih reči nije sakrivao cinizam, već samo mala doza nesigurnosti koju je i sam često osećao. - Svaka generacija policajaca izgovara istu stvar - rekao je. - Mi izgleda nismo izuzeci. - Ne mogu da se setim da se Ridberg ikada požalio. - Ridberg je bio izuzetak. Ali, pre nego što odeš, želim nešto da te pitam. Onaj čovek koji je nazvao. Da li je bilo ičega što je ukazivalo na to da bi mogao biti stranac?

Martinson je bio odlučan. -Ništa. Iz Skonea je. Tačka. -Da li si se setio još nečega u vezi s tim razgovorom? -Ne. Martinson je ustao. -Sada ću da se odvezem do Sandhamarena i potražim kapetana Esterdala - rekao je. -Čamac za spasavanje se nalazi u podrumu - rekao je Valander. - Srećno. Onako usput, da li znaš gde je Svedberg? -Nemam pojma. Uopšte ne znam na čemu radi. Možda je u Meteorološkom zavodu. Kurt Valander se jednim od službenih automobila odvezao u centar i tamo je ručao. Iz podsvesti su mu se javile slike iz prethodne, nestvarne noći, i zadovoljio se samo salatom. Vratio se nazad u policijsku stanicu neposredno pre konferencije za štampu. Zapisao je nekoliko beleški na papir i otišao u Bjorkovu kancelariju. - Prezirem konferencije za štampu - rekao je Bjork. - Zato nikada neću postati šef državne policije. Otišli su zajedno do sobe u kojoj su trebali da se susretnu sa novinarima. Valander se prisetio krkljanca na prošlogodišnjoj konferenciji za štampu vezanoj za duplo ubistvo u Lenarpu. Sada su u sobi sedele samo tri osobe. Dvojicu novinara je prepoznao odranije. Jedan od njih je bila jedna dama iz „Istadske Alehande" koja je često pisala jasne i informativne članke. Drugi je bio jedan čovek iz lokalne redakcije „Radnika", koga je svega par puta ranije sreo. Tu je bila još jedna osoba, kratko podšišane kose i sa naočarima. Valander ga nikada ranije nije video. -Gde je 'Sidsvenskan'? - prosiktao je Bjork u njegovo uvo. - 'Skonska dagbladet'? Lokalni radio? -Otkud bih ja to mogao da znam? - rekao je Valander -Počni. Bjork se popeo na malu govornicu koja je bila postavljena u jedan od ćoškova sobe. Pričao je ukrućeno i neangažovano i Valander se nadao da

neće reći više od neophodnog. Potom je i na njega došao red. - Dva mrtva muškarca su se nasukala na Mosbi plažu u jednom čamcu za spasavanje - rekao je. - Nismo mogli da ih identifikujemo. Prema onome što znamo, nije bilo nikakvih brodoloma koji bi se mogli dovesti u vezu sa čamcem. Takođe nemamo prijavu nestalih lica. To znači da nam je potrebna pomoć i od javnosti i od vas. Nije spomenuo čoveka koji ih je nazvao. Prešao je smesta na svoj apel. - Molimo sve koji su eventualno nešto videli da se obrate policiji, bilo da je u pitanju plutajući crveni čamac za spasavanje, bilo nešto drugo što bi moglo biti od značaja. To bi bilo sve. Bjork je ponovo stao za govornicu. - Ukoliko imate pitanja, počnite - rekao je. Ljubazna dama iz „Istadske Alehande" pitala se da li je, u inače mirnom Skoneu, počelo da se pojavljuje neobično puno nasilnih zločina. Kurt Valander se od tog pitanja zaledio iznutra. Miran, mislio je. Ovde nikada nije bilo preterano mirno. Bjork je porekao da je došlo do nekog porasta prijavljenih slučajeva nasilnih zločina, i izgledalo je kao da se dama iz,,Istadske Alehande" zadovoljila odgovorom. Lokalni dopisnik „Radnika" nije imao nikakvih pitanja. Bjork je baš hteo da okonča konferenciju za štampu, kada je mladi čovek sa naočarima podigao ruku. - Ja imam jedno pitanje - rekao je. - Zašto ne kažete ništa o tome kako su ona dva čoveka u čamcu preminula? Valander je brzo pogledao u Bjorka. -To još uvek nismo ustanovili - rekao je Bjork. -To nije istina. Svi znaju da su bili prostreljeni kroz srce. -Sledeće pitanje - rekao je Bjork i Valander je mogao da vidi kako je počeo da se znoji. -Sledeće pitanje - rekao je iznervirano novinar. - Zašto bih postavio novo pitanje kada još nisam dobio odgovor na prvo?

-Dobili ste jedini odgovor koji zasada smem da dam - rekao je Bjork. -To nije normalno - rekao je novinar. - Ali, ipak ću postaviti još jedno pitanje. Zašto ne kažete kako sumnjate da su ubijena dva ruska državljanina? Zašto sazivate konferenciju za štampu kada niti odgovarate na pitanja, niti kažete kako jeste? Pukotina, pomislio je Valander. Kako je, do sto đavola, mogao sve ovo da zna? Istovremeno nije razumeo zašto Bjork nije odgovarao na pitanja. Novinar je bio u pravu. Kakvog smisla ima kriti činjenice koje su očigledne? - Kao što je komesar Valander to već ranije primetio, još uvek nismo uspeli da identifikujemo preminule - rekao je Bjork - Zbog toga i apelujemo na javnost. Nadamo se da će štampa to objaviti, tako da narod zna da tragamo za informacijama. Mladi novinar je demonstrativno strpao svoje blokče u džep od jakne. - Hvala što ste došli - rekao je Bjork. Kurt Valander je na izlazu zaustavio damu iz „Istadske Alehande". - Ko je bio onaj novinar? - pitao je. - Ne znam. Nikada ga ranije nisam videla. Da li je tačno ono što je rekao? Valander nije odgovorio, a žena je bila dovoljno ljubazna da ne ponovi pitanje. -Zašto nisi rekao onako kako jeste? - pitao je Valander kada je na hodniku uspeo da sustigne Bjorka. -Ti prokleti novinari - zarežao je Bjork. - Kako je to mogao da sazna? Ko odaje informacije? -Može biti bilo ko od nas, možda čak i ja - odgovorio je Valander. Bjork je zakočio u mestu i pogledao u Valandera, ali nije dao nikakav komentar na ono što mu je rekao. Umesto toga, imao je da saopšti nove podatke. -Ministarstvo inostranih poslova nas je zamolilo da budemo diskretni rekao je. -Zašto?

-To ćeš morati sam da ih pitaš. Nadam se da ću u toku popodneva dobiti nove instrukcije. Valander se vratio u svoju kancelariju. Odjednom mu je čitava stvar došla preko glave. Seo je za svoj pisaći sto i otključao jednu od fioka. Tamo je ležala fotokopija oglasa raspisanog za jedno mesto pri Telebroškoj fabrici gume koja je tražila novog šefa obezbeđenja. Ispod fotokopije je ležalo pismo koje je sastavio nekoliko nedelja ranije. Sada je ozbiljno razmišljao o tome da ga pošalje. Sada, kada se policijski posao pretvarao u igru skrivalice sa informacijama koje su ili curile ili su se iz nekog razloga zadržavale, više nije želeo da bude tu. Policijski posao je smatrao ozbiljnim. Mrtvi muškarci iz čamca za spasavanje zahtevali su njegov pun angažman. Nije mogao da zamisli takvu egzistenciju u kojoj se policijski posao nije sve vreme vodio prema racionalnim i moralnim principima koji se nisu smeli stavljati u pitanje. Misli mu je prekinuo Svedberg koji je šutnuo nogom u vrata i otvorio ih. - Gde si, do đavola, bio do sada? - pitao je Valander. Svedberg ga je začuđeno pogledao. - Ostavio sam ti ceduljicu na stolu - rekao je. - Zar je nisi video? Ceduljica je pala na pod. Valander ju je podigao i sa nje pročitao da će se Svedberg nalaziti kod meteorologa u Sturupu. -Mislio sam da idem prečicom - rekao je Svedberg. - Poznajem jednog od tipova na aerodromu. Zajedno proučavamo ptice na Falsterbonesetu. Pomogao mi je da pokušam da izračunam odakle je čamac doplovio. -Zar to nije trebalo da uradi Zavod? -Mislio sam da će ovako ići brže. Izvukao je iz džepa nekoliko presavijenih listova hartije. Raširio ih je po stolu. Valander je video izvestan broj dijagrama i mnogo brojki. -Napravili smo računicu koja se temelji na pretpostavci da je čamac plutao pet dana - rekao je Svedberg. - Pošto je kretanje vetra tokom prethodnih nedelja bilo konstantno, došli smo do jednog rezultata. Ali, do takvog koji će nas jedva učiniti pametnijim.

-A to je? -Da je čamac za spasavanje došao iz velike udaljenosti. -Što znači? -Da je mogao doći, na primer, iz Estonije ili Danske. Valander je sumnjičavo pogledao u Svedberga. -Da li je to zaista jedna verovatna mogućnost? -Da. Možeš i sam da pitaš Janeta. - U redu - rekao je Valander. - Idi kod Bjorka i ispričaj mu to. On će informaciju proslediti dalje Ministarstvu inostranih poslova. Možda će nas rasteretiti slučaja. - Rasteretiti? Valander mu je ispričao o onome što se odigralo u toku dana. Primetio je da je Svedberg postao utučen. - Ne volim da batalim posao koji sam započeo - rekao je Svedberg. - Ništa nije sigurno. Samo te obaveštavam o najnovijem. Svedberg je nestao u pravcu Bjorkove kancelarije, a Valadner je nastavio da proučava svoju prijavu za posao u Treleborškoj fabrici gume. U njegovoj svesti je sve vreme plutao čamac za spasavanje sa ubijenim muškarcima. U četiri sata je u ruci imao Mertov izveštaj sa obdukcije koji je, pre rezultata laboratorijskih analiza, mogao samo da sastavi preliminarni izveštaj. Ali, sudeći po njemu, muškarci su verovatno bili mrtvi oko nedelju dana. Takođe su jednako dugo bili izloženi slanoj vodi. Jedan od njih je imao oko dvadeset osam godina, drugi je bio nešto stariji. Obojica su bila savršeno zdrava. Bila su izložena groznom mučenju i njihove zube je popravljao istočnoevropski zubar. Valander je odložio izveštaj i počeo da gleda kroz prozor. Već je bio mrak i osećao je glad. Bjork ga je telefonskim putem informisao da je Ministarstvo tek sutra trebalo da se javi sa novim instrukcijama. - Onda idem kući - rekao je Valander.

- Uradi to - rekao je Bjork. - Pitam se ko je bio onaj novinar. To su saznali dan kasnije. Na ulici su osvanuli novinski plakati koji su oglašavali senzacionalno otkriće leševa na skonskoj obali. Naslovna strana je dalje obaveštavala da su ubijeni muškarci verovatno bili ruski državljani. Bilo je umešano Ministarstvo inostranih poslova. Istadska policija je dobila direktno naređenje da o čitavoj stvari ništa ne govori. Novine su tražile da znaju zbog čega. Valander nije stigao da vidi novine pre tri sata po podne. Do tada se mnogo toga desilo.

4. Kada je Valander oko osam sati narednog jutra stigao u svoju kancelariju, sve je počelo da se dešava istovremeno. Temperatura se ponovo popela iznad nule i nad gradom je sipila mirna sitna kiša. Kurt Valander je dobro spavao i tegobe od prethodne noći nisu se ponovo javile. Bio je odmoran. Jedino što ga je brinulo bilo je u kakvom će raspoloženju biti njegov otac kada kasnije u toku dana budu otišli za Malme. U hodniku mu je u susret došao Martinson. Kurt Valander je smesta video da je imao nešto važno da mu saopšti. Čim bi se Martinson dovoljno unervozio da nije mogao da ostane u svojoj kancelariji, svi bi znali da se nešto dogodilo. -Kapetan Esterdal je rešio zagonetku čamca za spasavanje! - povikao je. Imaš li vremena? -Ja uvek imam vremena - odgovorio je Valander. - Idemo kod mene. Proveri da li je i Svedberg stigao. Nekoliko minuta kasnije, bili su na okupu. - Ljudi poput kapetana Esterdala morali bi da budu registrovani kao eksperti - počeo je Martinson. - Policija bi trebalo da na državnom nivou osnuje takav odsek čiji bi jedini zadatak bio da sarađuje sa ljudima koji se razumeju u neobične stvari. Valander je klimnuo glavom. I sam je često dolazio na istu pomisao. Širom zemlje nalazili su se ljudi koji su posedovali opsežno znanje iz najčudnijih oblasti. Dobro poznat je bio stari drvoseča iz Hjernedala koji je pre nekoliko godina mogao da identifikuje azijatski zatvarač od pivske flaše koju ni policija ni eksperti iz Vina i rakije nisu uspeli da odrede. Drvosečin udeo se okončao hvatanjem ubice koji bi inače najverovatnije ostao ne.kažnjen. - Radije takvi kao kapetan Esterdal nego svi savetnici koji za basnoslovne honorare trčkaju naokolo i daju samopodrazumevajuće izjave nastavio je Martinson. - Kapetan Esterdal je jednostavno bio srećan što može da pomogne.

- I, mogao je da pomogne? Martinson je iz džepa izvadio svoju beležnicu i sa praskom je tresnuo o sto. Potez je podsećao na vađenje zeca iz magičnog šešira. Valander je počeo da se nervira. Martinson je ponekada znao da izaziva svojim dramatičnim igrarijama. Ali, možda to i jeste način na koji se jedan budući provincijalni političar Narodne stranke ponaša. -Pretvorili smo se u uši - rekao je Valander posle tišine koja je trajala nekoliko trenutaka. -Nakon što ste svi sinoć otišli kući, kapetan Esterdal je i ja smo proveli nekoliko sati zajedno pored čamca za spasavanje - rekao je Martinson. - Nije nikako išlo ranije, jer on svakog popodneva igra bridž. Od te rutine je kategorično odbio da odstupi. Kapetan Esterdal je jedan jako odlučan stari gospodin. Želeo bih da i ja budem takav kada dođem u njegove godine. -Nastavi - opomenuo je Valander. Bila su mu dobro poznata odlučna stara gospoda. Stalno je pred očima imao svog oca. -Šunjao se oko čamca poput psa tragača - nastavio je Martinson. - Čak ga je nekoliko puta i njuškao. Rekao je kako je najmanje dvadeset godina star i da je napravljen u Jugoslaviji. -Kako je to mogao da zna? -Način izrade. Mešanje materijala. Kada je jednom ustanovio stvar, nije više posumnjao u svoju teoriju. Svi njegovi argumenti notirani su u ovom blokčetu. Divim se ljudima koji znaju o čemu pričaju. -Zašto nije bilo nikakve oznake koja ukazuje na poreklo čamca? -Ne čamac, već splav za spasavanje - rekao je Martinson. - To je prvo što me je kapetan Esterdal naučio. Zove se splav za spasavanje i nikako drugačije. A za to što na njemu nije bilo ničega što ukazuje na to da je bio napravljen u Jugoslaviji, imao je izvanredno objašnjenje. Jugosloveni često šalju svoje splavove za spasavanje u Grčku i Italiju. Postoje firme koje ih opskrbljuju lažnim imenima proizvođača. To nije ništa čudnije od satova koji se proizvode u Aziji, a nose evropska imena. -Sta je još rekao?

-Rekao je još mnogo toga. Mislim da sada istoriju splavova znam napamet. Još u drevna vremena postojalo je više vrsta. Prvi modeli su najverovatnije izrađivani od šaše. Upravo ta vrsta je bila najtipičnija na manjim istočnoevropskim ili ruskim brodovima. Nikada se ne pojavljuju na skandinavskim brodovima. Ne odobravaju ih lučke vlasti. - Zašto ne? Martinson je slegnuo ramenima. - Loš kvalitet. Mogu da se pocepaju. Gumena masa je često lošijeg kvaliteta. Valander se zamislio. -Ukoliko je analiza kapetana Esterdala ispravna, u pitanju je splav za spasavanje koji dolazi direktno iz Jugoslavije a da mu nije prethodno stavljena etiketa, recimo, Italije. Drugim rečima, imamo posla sa jugoslovenskim brodom?! -Ne mora da znači - odgovorio je Martinson. - Jedan deo splavova odlazi iz Jugoslavije direktno za Rusiju. To valjda nekako spada u nedobrovoljnu razmenu koja se odigrava između Moskve i njoj potčinjenih država. Usput, on tvrdi kako je jednom prilikom video identičan splav na jednom ruskom brodu koji se ukotvio kod Heradskara. -Ali, u svakom slučaju možemo da se koncentrišemo na jedan istočnoevropski brod? -To je mišljenje kapetana Esterdala. -Dobro - rekao je Valander. - Makar to znamo. -To bi, globalno posmatrano, bilo sve - prokomentarisao je Svedberg. -Ukoliko nam se onaj koji se ranije oglasio ponovo ne javi, ostaje nam vrlo malo informacija - rekao je Valander. - Ali ipak sve ukazuje na to da su muškarci ovamo doplovili sa druge strane Baltičkog mora i da nisu Šveđani. Prekinulo ga je kucanje na vratima. Jedan od kurira je ostavio koverat za koji se pokazalo da je sadržao kompletne rezultate obdukcije. Valander je Svedberga i Martinsona zamolio da ostanu dok je prelazio preko izveštaja. Skoro smesta se zaprepastio.

- Ovde imamo nešto - rekao je. - Mert je pronašao interesantne stvari u njihovoj krvi. -Sidu? - pitao je Svedberg. -Ne, već drogu. Jasno čitljive doze amfetamina. -Ruski narkomani - rekao je Martinson. - Ruski narkomani koji su bili mučeni i ubijeni u odelima i kravatama i koje je naokolo nosio jugoslovenski čamac za spasavanje. To je zaista nešto drugačije od podmuklih kućnih proizvođača alkohola i sitnih uličnih siledžija. -Još uvek ne znamo da li su Rusi - primetio je Valander. - Principijelno nemamo ni o čemu pojma. Pritisao je dugme sa brojem Bjorkovog lokala. -Ovde Bjork. -Ovde Valander. Sedim sa Svedbergom i Martinsonom. Pitamo se da li si dobio nekakve instrukcije od Ministarstva inostranih poslova. -Još uvek nisu. Javiće se uskoro. -Idem za Malme na nekoliko sati. -Učini to. Javiću ti se čim me Ministarstvo bude kontaktiralo. Usput, da li su te u međuvremenu gnjavili nekakvi novinari? -Ne? -Jutros me je 'Ekspres' probudio u pet i od tada telefon nije prestajao da zvoni. Moram da priznam kako sam malo zabrinut. -Nema potrebe za brigu. Ionako će da napišu ono što žele. -Baš to je ono što me brine. Istraga će biti ometana ako u novinama počnu da se pojavljuju špekulacije. -To u najboljem slučaju može da privuče pažnju nekoga ko nešto zna ili je nešto video i koji će nam se potom javiti. -U to jako sumnjam. Takođe ne volim da me bude u pet sati ujutru. Ko zna šta sve čovek istrlja kada se nalazi u polubudnom stanju? Valander je prekinuo vezu. - Sada treba da se primirimo - rekao je. - Za sada morate da radite prema

ličnom osećaju. Imam jedan stari poslić koji moram da obavim u Malmeu. Da kažemo da ćemo se ponovo naći kod mene u kancelariji posle ručka. Svedberg i Martinson su otišli. Valander je osetio blagu nelagodnost zbog toga što je svoj put u Malme predstavio kao poslovan. Znao je da je svaki policajac, baš kao i svi obični smrtnici kojima se za to pružala prilika, koristio deo svog radnog vremena za obavljanje privatnih poslova. Pa ipak ga je to žacnulo. Staromodan sam, pomislio je, uprkos tome što sam tek prešao četrdesete. Rekao je operateru da će se vratiti posle ručka. Potom se odvezao do Osterledena, dalje kroz Sandskogen i skrenuo je ka Kosebergi. Kišica je prestala da pada ali je umesto nje počeo da duva vetar. Ušao je u Kosebergu i tamo sipao benzin. Pošto je stigao pre vremena, nastavio je dole do luke. Parkirao se i izašao na vetrometinu. U luci nije bilo žive duše. Kiosci za brzu hranu i. pušionice ribe bili su zatvoreni. Živimo u čudnim vremenima, mislio je. Izvesni krajevi ove zemlje funkcionišu samo u letnjoj sezoni. Čitave zajednice ističu table da su zatvorene. Odšetao se do kamenog pira uprkos činjenici da se smrzavao. More je bilo prazno. Nigde nije mogao da vidi nikakve ploveće objekte. Razmišljao je o mrtvim muškarcima i o crvenom čamcu za spasavanje. Ko su bili? Šta se dogodilo? Zašto su bili mučeni i ubijeni? Ko im je navukao sakoe? Pogledao je na ručni sat, vratio se do automobila i odvezao se pravo do kuće svoga oca koja je ležala na zabačenom delu poljane, neposredno južno od Lederupa. Kao i obično, otac je stajao u staroj štali i slikao. Kurt Valander je ušao u zasićujuće mirise terpentina i uljanih boja. Osećao se kao da je ponovo kročio u svoje detinjstvo. Neobičan miris koji je stalno okruživao njegovog oca dok je stajao kod štafelaja, pripadao je njegovim najranijim sećanjima iz života. Čak se ni motiv na platnu za sve ove godine nije promenio. Otac je stalno slikao istu stvar, pejzaž u zalasku sunca. Ponekada je, a u zavisnosti od porudžbine, u pozadini leve strane platna dodavao tetreba. Otac Kurta Valandera je bio samouki slikar koji nikada nije menjao motiv

na svojim platnima. Kurt Valander je tek u poznim godinama shvatio kako to nije bilo ni zbog lenjosti ni zbog nesposobnosti. Najverovatnije je bilo u pitanju da je nepromenjivost njegovom ocu davala sigurnost koja mu je očigledno bila potrebna da bi izašao na kraj sa svojim životom. Otac je odložio četkicu i obrisao ruke o prljavu krpu. Kao i obično, na sebi je imao radničko odelo i potkraćene gumene čizme. -Spreman sam za put - rekao je. -Zar nećeš da se presvučeš? - predložio je Valander. Otac ga je pogledao sa nerazumevanjem. - Zašto bih menjao odeću? Da li čovek danas na sebi mora da ima odelo da bi pazario boje? Valander je shvatio da se nije isplatilo ulaziti u raspravu. Njegov otac je bio naoružan neverovatnom tvrdoglavošću. Takođe je postojala mogućnost da se naljuti, što bi put u Malme pretvorilo nepodnošljivim. - Radi onako kako misliš - jednostavno je rekao. - Da - rekao je otac. - Uradiću onako kao što mislim. Odvezli su se do Malmea. Njegov otac je posmatrao pejzaž kroz prozor. -Ružno je - rekao je odjednom. -Na šta misliš? - Želim da kažem kako je Skone ružan u zimu. Siva ilovača, sivo drveće, sivo nebo. A najsiviji su ljudi. - Tu si možda u pravu. - Naravno da sam u pravu. Tu nema mesta diskusiji. Skone je ružan zimi. Prodavnica boja se nalazila u samom centru Malmea. Kurt Valander je imao sreće da pronađe parking u njenoj neposrednoj blizini. Otac je tačno znao šta mu je bilo potrebno: platna, boje, četkice i nekoliko slikarskih nožića. Kada je trebalo da plati, iz jednog od džepova je izvadio izgužvan svežanj novčanica. Kurt Valander se sve vreme držao u pozadini. Nije mu čak bilo dozvoljeno ni da pomogne ocu da odnese stvari do automobila. - Gotov sam - rekao je otac. - Sada možemo da idemo kući. U iznenadnom napadu blagosti, Kurt Valander je predložio da negde

zajedno ručaju. Na njegovo iznenađenje, otac je smatrao kako je to bila izvanredna ideja. Stali su kod motela u Svedali i ušli u restoran za samoposluživanje. - Reci šefu sale da želimo jedan sto - rekao je njegov otac. -Ovo je restoran za samoposluživanje - odgovorio je Kurt Valander. Teško da ovde postoji nekakav šef sale. -Onda idemo negde drugde - rekao je otac odsečno. - Ako već ručamo napolju, onda želim da mi neko servira hranu. Kurt Valander je utučeno promatrao očevo prljavo radničko odelo. Onda se setio da se u Skurupu nalazila jedna dotrajala picerija. Tamo sigurno niko ne bi reagovao na to što je otac izgledao tako kako jeste. Odvezli su se do Skurupa i parkirali ispred picerije. Obojica su izabrali specijalitet dana, kuvani bakalar. Kurt Valander je između zalogaja posmatrao svoga oca i mislio kako ga najverovatnije neće stvarno upoznati pre nego što za to bude bilo prekasno. Ranije je mislio kako mu uopšte nije bio nalik, ali tokom poslednjih godina je u to sve više sumnjao. Njegova žena Mona koja ga je prethodne godine napustila, optužila ga je za istu zahtevnu tvrdoglavost, istu pedantnu rezervisanost. Možda ne želim da vidim sličnost, bio je pomislio. Možda se plašim da ću postati kao on, tvrdoglava mazga koja vidi samo ono što želi da vidi? Istovremeno je bio siguran da je tvrdoglavost bila preduslov za posao policajca. Bez te osobine koju bi neko sa strane mogao tretirati nenormalnom, mnoge od istraga koje je vodio, otišle bi do đavola. Tvrdoglavost teško da se mogla nazvati profesionalnom deformacijom, već značajnom prednošću. -Zašto ne kažeš ništa? - prekinuo je otac njegove misli, očigledno loše volje. -Izvini. Sedeo sam i razmišljao. -Ne želim da idem sa tobom na ručak ako nemaš ništa da kažeš. -Šta želiš da kažem? -Možeš da mi ispričaš o tome kako ti je. Kako je tvojoj kćerki. Ili možeš da mi ispričaš da li si pronašao novu žensku. -Žensku?

-Zar još uvek žališ za Monom? -Ne žalim, što ne znači da sam, kako ti to kažeš - pronašao nekakvu novu žensku. -Zašto ne? -Pronaći novu ženu nije tako lako. -Sta onda radiš? -Kako to misliš? -Zar je to tako teško da se razume? Samo pitam šta radiš po pitanju pronalaženja nove žene! -Ne izlazim po igrankama, ako na to misliš. -Ja ne mislim ništa, samo se pitam. Mislim da postaješ sve čudniji sa svakom godinom koja prolazi. Kurt Valander je odložio viljušku. -Čudniji? -Trebalo je da uradiš onako kako sam ti rekao. Nije trebalo da postaneš policajac. Znači, tamo smo gde smo stali, pomislio je Kurt Valander. Ništa se nije promenilo… Miris terpentina. Hladno, mrazno prolećno jutro 1967. I dalje žive u staroj renoviranoj kovačnici izvan Limhamna. Ali, uskoro će otići odatle. Pošto je iščekivao pismo, čim je ugledao poštara zaleteo se do poštanskog sandučeta. Iscepao je koverat i pročitao ono na šta je čekao. Primili su ga na policijsku akademiju na kojoj je trebao da počne na jesen. Trči nazad, otvara vrata od tesne sobe u kojoj njegov otac stoji i slika svoj pejzaž. „Primili su me na policijsku akademiju!" viče. Ali, otac mu nije čestitao. Nije čak ni odložio četkicu već je nastavio da slika. Još uvek je mogao da se seti kako je otac radio na oblaku koji se bojio crveno od svetlosti zalazećeg sunca. Razumeo je da je za njega predstavljao veliko razočaranje - on, koji je trebao da postane policajac. Kelner je došao i pokupio tanjire. Ubrzo se vratio sa dve šolje kafe.

- Jedno nikada nisam razumeo - rekao je Kurt Valander. -Zašto nisi želeo da postanem policajac? -Uradio si onako kako si hteo. -To nije bio odgovor na moje pitanje. - Nisam ni sanjao da će moj sin doći kući i sesti za trpezarijski sto sa crvima leševa koji mu gmižu iz rukava. Kurta Valandera je odgovor zabezeknuo. Crvi od leševa iz rukava košulje? - Kako to misliš? - pitao je. Ali, otac nije odgovorio. Ispio je svoju šolju mlake kafe. - Gotov sam. Možemo da nastavimo. Kurt Valander je zatražio račun i platio. Nikada neću dobiti odgovor, mislio je. Nikada neću moći da razumem zašto mu se ne dopada što sam policajac. Vratili su se u Loderup. Vetar se pojačao. Otac je uneo platna i boje u svoju radionicu. -Hoćemo li uskoro ponovo da se kartamo? - pitao je. -Doći ću za nekoliko dana - odgovorio je Valander. Odvezao se nazad za Istad. Nije mogao da odluči da li je bio ljut ili uznemiren. Crvi od leševa iz rukava košulje? Sta li je time mislio? Bilo je petnaest do jedan kada je ostavio automobil i vratio se do svoje kancelarije. Tada je doneo odluku da od svog oca, kada se sledećeg puta budu videli, zatraži propisan odgovor. Odbacio je misli i prinudio se da ponovo postane policajac. Prvo što je morao da uradi je da kontaktira Bjorka. Ali pre nego što je stigao da okrene njegov broj, zazvonio je telefon. Podigao je slušalicu. - Valander. U slušalici je krčalo i škripalo. Ponovio je svoje ime. - Da li se vi bavite čamcem za spasavanje? Valander nije prepoznao glas. Sa druge strane je govorio muškarac brzim

i forsiranim tonom. -Sa kim pričam? -To nema veze. Radi se o onome čamcu za spasavanje. Valander se uspravio u svojoj stolici i privukao papir i olovku. -Da li ste vi nazvali pre neki dan? -Nazvao? Čovek je zvučao iskreno iznenađeno. - Nisam zvao? - Znači niste bili taj koji je nazvao i ispričao o čamcu za spasavanje koji će se nasukati negde kod Istada? U slušalici je dugo vladala tišina. Valander je čekao. - Onda nema veze - rekao je muškarac naposletku. Razgovor se prekinuo. Valander je na brzinu zapisao ono što je bilo izgovoreno. Smesta mu je bilo jasno da je pogrešio. Čovek je nazvao jer je želeo da priča o mrtvim muškarcima u čamcu za spasavanje. Čim je čuo da je neko već zvao, začudio se ili se možda uplašio i na brzinu odlučio da okonča razgovor. Za Valandera, zaključak je bio jednostavan. Onaj koji je nazvao, nije bio isti čovek sa kojim je Martinson pričao. Drugim rečima - bilo je više od jedne osobe koje su imale informacije. Činilo mu se da je čak i za to imao objašnjenje. Razgovor koji je obavio sa Martinsonom, dao mu je odgovor. Oni koji su nešto videli, morali su se nalaziti na nekakvom brodu. Pošto se zimi niko ne nalazi sam na jednom brodu, morali su biti članovi iste posade. Ali, na kakvoj vrsti broda? U pitanju je mogao biti trajekt ili ribarski brodić. Teretnjak ili jedan od naftaša koji neprekidno plove po Baltičkom moru. Martinson je odškrinuo vrata. - Da li je vreme? - pitao je. Valander je naprasno odlučio da do daljnjeg ne pominje telefonski poziv koji je primio. Osetio je nejasnu potrebu da prezentuje dobro osmišljen pregled stvari svojim kolegama. - Još uvek nisam pričao sa Bjorkom - rekao je samo. -Najbolje je da se

vidimo za pola sata. Martinson je nestao i Valander je okrenuo Bjorkov lokal. -Ovde Bjork. -Valander. Kako je prošlo? -Dođi do mene pa ćeš čuti. Valandera je iznenadilo ono što mu je ispričao. -Dobićemo posetu - rekao je Bjork. - Ministarstvo inostranih poslova će nam poslati izaslanika da nam pomogne oko istrage. -Izaslanik iz Ministarstva inostranih poslova? Sta on može da zna o istrazi ubistva? -Nemam pojma, ali stiže već popodne. Mislio sam da ne bi bilo loše kada bi ga dočekao. Sleće na Sturup u 17:20. -Jebo te - rekao je Valander. - Da li dolazi da pomogne ili da nadgleda šta radimo? -Ne znam - rekao je Bjork. - Ovo je samo početak. Pogodi ko je još zvao? -Načelnik državne policije? Bjork se iznenadio. -Kako si znao? -Ponešto moram i ja da pogodim. Šta je hteo? - Zahtevao je najnovije informacije. Sem toga, hteo je da pošalje par ljudi: jednoga iz krvnih delikata i jednoga iz narkotika. - Da li i oni moraju da se dočekaju na aerodromu? - Ne. Snaći će se sami. Valander se zamislio. -Meni sve ovo deluje jako čudno - rekao je na kraju. -Ništa manje zbog tog tipa iz Ministarstva. Zašto dolazi? Da li su bili u kontaktu sa policijom u Sovjetskom Savezu ili onima iz ostalih zemalja istočnog bloka? -Sve je išlo po proceduri. Tako su mi makar rekli ljudi iz Ministarstva. Ali, šta to tačno znači - ne znam. - Kako je moguće da ti ne daju neophodne informacije? Bjork je sklopio ruke.

- Dovoljno dugo sam šef policijske stanice da bih znao kako u ovoj zemlji stvari funkcionišu. Ponekad me drže van dešavanja. U nekim drugim slučajevima, u pozadini događaja, nalazi se ministar pravde. Najčešće se radi o tome da švedski narod ne sme da sazna više od delića onoga što se zaista događa. Valander je jako dobro razumeo šta je Bjork time mislio da kaže. Pravosudni skandali do kojih je došlo u toku poslednjih godina, detaljno su raskrinkali nevidljive tunele prokopane kroz podrume državnih organizacija, tunele koju su povezivali različita odeljenja i institucije. Ono što su ranije bile samo sumnje ili što je odbacivano kao sektaško bulažnjenje, sada je počelo da se pokazuje tačnim. Odistinska vlast je velikim delom operisala iz tamno osvetljenih, tajnih prolaza, daleko od optike za koju se verovalo da je glavna karakteristika pravne države. Neko je zakucao na vrata. Bjork mu je viknuo da uđe. Bio je to Svedberg. U ruci je držao jedan večernji list. - Pomislio sam kako biste ovo želeli da vidite. Valander se zabezeknuo kada je ugledao naslovnu stranu. Novine su krupnim naslovima objavljivale senzacionalno otkriće leševa na skonskoj obali. Bjork se sa svoje stolice obrušio na novine i istrgnuo ih iz Martinsonovih ruku. Čitali su jedan drugom preko ramena. Užasnut, Valander je video sopstveno napregnuto lice na jednoj mutnoj slici. Mora da su me slikali za dok sam radio na ubistvu u Lenarpu, pomislio na brzinu. Istragu vodi inspektor kriminalističkog odseka Knut Valman. Ispod fotografije je stajalo pogrešno ime. Bjork je odgurnuo novine. Na čelu mu se pojavila crvena fleka koja je najavljivala napad besa. Svedberg se diskretno povukao ka vratima. -Ovde stoji sve - rekao je Bjork. - Kao da si ga ti napisao, Valandere, ili ti, Svedberže. Novine znaju da je umešano Ministarstvo inostranih poslova i da šef državne policije drži oko na razvoju istrage. Cak znaju i da je čamac za spasavanje jugoslovenski. To je više od onoga što ja znam. Da li je to tačno? -Tačno je - rekao je Valander. - Martinson je to tek juče ispričao.

- Juče? Gospode bože! Kada su štampane ove novine? Bjork je počeo da se šetka po sobi. Valander i Svedberg su se pogledali. Čim bi mu se pokvarilo raspoloženje Bjork je znao da se izgubi u beskonačnim tumačenjima. Bjork je zgrabio novine i glasno pročitao: -Sovjetske patrole smrti. Nova Evropa je Švedsku otvorila zločinu sa političkom perspektivom. Sta misle time da kažu? Da li neko zna da objasni? Valandere? -Nemam pojma. Mislim da je sada najbolje ignorisati ono što stoji u novinama. -Kako je moguće ignorisati tako nešto? Posle ovoga nam mediji neće dati mira. Baš kao da je izgovorio proročanstvo, istoga trenutka je zazvonio telefon. Bio je to jedan novinar iz „Dagens Nihetera" koji je želeo da dobije komentar. Bjork je poklopio slušalicu rukom. -Moraćemo da ponovo sazovemo konferenciju za štampu - rekao je. - Ili da li možda da pustimo izjavu? Šta je bolje? Šta mislite? -Oboje - predložio je Valander. - Ali, sačekaj do sutra sa konferencijom za štampu. Možda će onaj čovek iz Ministarstva imati svoje stanovište. Bjork je o tome obavestio novinara i završio je razgovor a da nije odgovorio ni na jedno pitanje. Svedberg je izašao napolje, a. Bjork i Valander su osmislili jednu kratku izjavu za štampu. Kada se Valander podigao da ode, Bjork ga je zamolio da ostane. -Moramo da učinimo nešto po pitanju ovih pukotina - rekao je Bjork. Očigledno je da sam bio isuviše naivan. Sećam se kako si se prošle godine, dok si radio na ubistvima u Lenarpu žalio. Ja sam to, nažalost, odbacio kao preterivanje. Pitanje je samo šta treba da uradim. -Pitam se da li je uopšte moguće uraditi bilo šta - primetio je Valander. Tome sam se naučio prošle godine. Mislim da je ovo nešto sa čime moramo da se pomirimo. -Da znaš da će biti lepo otići u penziju - rekao je Bjork posle nekoliko trenutaka zamišljene tišine. - Ponekad se osećam kao da mi vreme beži. -Taj osećaj imamo svi - odgovorio je Valander. - Idem do Sturupa po

onog službenika iz Ministarstva. Kako se zove? -Torn. -A kršteno ime? -Nisam ga dobio. Valander se vratio u svoju kancelariju u kojoj su ga već čekali Martinson i Svedberg. Svedberg je baš krenuo da prepričava što je doživeo kod Bjorka. Valander je odlučio da održi kratak sastanak. Ispričao je o telefonskom pozivu i zaključio da je bilo više osoba koje su videle čamac za spasavanje. - Da li je bio iz Skonea? - pitao je Martinson. Valander je klimnuo glavom. -Onda bi bilo moguće pronaći ih - nastavio je Martinson. - Možemo da isključimo naftaše i tegljače. Šta nam onda preostaje? -Ribarski brodići - rekao je Valander. - Koliko ribarskih brodova postoji duž Skonske obale? -Mnogo - rekao je Martinson. - Ali, mislim da sada u februaru većina njih stoji ukotvljena u luci. Čak iako je u pitanju jako obiman posao, mislim da je moguće obaviti ga. - Sutra ćemo doneti odluku - rekao je Valander. - Tada će možda sve već biti drugačije. Ispričao je ono što je saznao od Bjorka. Martinson je reagovao otprilike baš kao i on ranije, sa čuđenjem i iritacijom. Svedberg je pak, samo slegnuo ramenima. - Danas sigurno nećemo dalje napredovati - završio je Valander. - Moram da napišem izveštaj o onome što se do sada dogodilo. To biste takođe i vas dvojica trebalo da uradite. Posle možemo da ih uporedimo sa onima koji sutra dolaze iz odeljenja za krvne delikte i narkotike, kao i sa čovekom iz ministarstva, po imenu Torn. Valander je na aerodrom stigao na vreme. Popio je šolju kafe kod policajaca iz pasoške kontrole i naslušao se njihovih uobičajenih žalopojki o nepovoljnim radnim vremenima i platama. U petnaest do pet, seo je na sofu ispred izlaza za putnike i povremeno bacao rastresene poglede na ekran koji

je visio sa plafona. Objavljivali su se dolasci i Valander se onako za sebe pitao da li je čovek iz Ministarstva očekivao da ga dočeka policajac u uniformi. Ako stavim ruke na leđa i krenem da cupkam možda će shvatiti da sam policajac, pomislio je ironično. Posmatrao je putnike koji su pored njega promicali. Nigde nije video nekoga ko je tražio nepoznatog domaćina. Kada se struja putnika proredila da bi na kraju sasvim zamrla, uvideo je kako je verovatno prevideo čoveka. Kako izgleda jedan službenik Ministarstva inostranih poslova? mislio je. Kao običan čovek ili kao diplomata? Ali, kako uopšte izgleda jedan diplomata? - Kurt Valander? - čuo je jedan glas iza svojih leđa. Kada se okrenuo, ispred sebe je ugledao jednu tridesetogodišnju ženu. - Da - rekao je. - Ja sam Valander. Zena je skinula rukavicu i pružila mu ruku. - Birgita Tom - rekla je. - Dolazim iz Ministarstva inostranih poslova. Možda si očekivao muškarca? -Zapravo i jesam - odgovorio je. -Još uvek nema toliko ženskih diplomata koji streme karijeri - rekla je Birgita Torn. - To ne znači da veliki deo švedske inostrane administracije ne leži u rukama žena. - A, je l'? - rekao je Valander. - Dobro došla u Skone. Posmatrao ju je krišom kod prijema prtljaga. Imala je neodređeni izgled. Bilo je pre svega nečega u njenim očima što mu je privuklo pažnju. Kada joj je prihvatio torbu i susreo njen pogled, shvatio je šta je to bilo. Imala je kontaktna sočiva. To je znao zbog Mone koja je poslednjih godina njihovog braka nosila kontaktna sočiva. Izašli su do automobila. Kurt Valander je pitao za vreme u Stokholmu i o tome kakav je bio put i ona mu je odgovorila. Primetio je da je od njega držala izvesno odstojanje. -Imam rezervaciju u hotelu koji se zove 'Sekelgorden' -rekla je dok su se vozili prema Istadu. - Želela bih da prođem kroz postojeće izveštaje o istrazi. Pretpostavljam da si informisan o tome da mi se sav materijal treba staviti na

raspolaganje. -Ne - rekao je Valander. - Niko mi nije ništa rekao. Ali, pošto ništa nije tajna, ionako ćeš ga dobiti. Nalazi se u fascikli na zadnjem sedištu automobila. - To je bilo vidovito - rekla je. -Zapravo, imam samo jedno pitanje - rekao je Valander. - Zašto si ovde? -Labilna situacija na istoku čini da Ministarstvo inostranih poslova prati sve abnormalne događaje. Sem toga, možemo da pomognemo sa formalnim ispitivanjima do kojih bi eventualno moglo da dođe u zemljama koje nisu priključene Interpolu. Priča kao političar, pomislio je Valander. U njenim rečima nema mesta nesigurnosti. - Abnormalni događaji - rekao je. - Tako bi se možda mogli nazvati. Ako želiš, mogu da ti u policijskoj stanici pokažem čamac za spasavanje. -Ne, hvala - odgovorila je Birgita Torn. - Ne mešam se u policijski posao. Ali, naravno da ne bi bilo loše ako bismo sutra ujutru održali sastanak. -Osam sati pasuje izvanredno - rekao je Valander. - Možda ti nije poznato da nam je državna policija poslala par istražilaca? Pretpostavljam da stižu sutra ujutro. - Informisana sam o tome - rekla je Birgita Torn. Hotel „Sekelgorden" je ležao u jednoj ulici iza trga. Valander je zaustavio automobil i posegao za izveštajima. Potom je izvadio njenu torbu iz prtljažnika. -Da li si ranije bila u Istadu? - pitao je. -Ne verujem. - Onda bih možda mogao da predložim da te istadska policija časti jednom večerom? Dok je odgovarala, na licu joj se pojavio blagi osmejak. - To je jako ljubazno, ali očekuje me dosta posla - odgovorila je.

Kurt Valander je bio žacnut. Možda jedan provincijski policajac nije dovoljno fino društvo? -Hotel 'Kontinental' ima najbolju hranu - rekao je. - Desno od trga. Želiš li da te pokupim sutra ujutru? -Sama ću pronaći put - rekla je. - Hvala u svakom slučaju. Hvala što si došao po mene. Valander se odvezao kući. Bilo je pola sedam i odjednom je osetio umor od čitave okoline. Nije bila u pitanju samo praznina koju je doživeo kada je stigao u stan u kome ga niko nije čekao. Postojalo je takođe osećanje sve teže orijentacije u prostoru. Sada je takođe i njegovo telo počelo da pruža otpor. Ranije se osećao ugodno u svom poslu policajca, ali sada više ne. Osećanje nesigurnosti obuzelo ga je kada je godinu dana ranije pokušao da reši brutalno duplo ubistvo u Lenarpu. Često je sa Ridbergom pričao o tome da je zemlji kao što je Švedska, koja se menjala prema nečemu nepoznatom i neodređenom, bila potrebna drugačija vrsta policajaca. Sa svakim danom koji je proticao osećao se sve više nepodobnim. Nesigurnost bi mogla da postane jedna od tema kurseva specijalizacije koji im je stalno nudila državna policija. Izvadio je „pilsner" iz frižidera, uključio televizor i utonuo u sofu. Na ekranu su se smenjivali svi oni beskonačni „programi za uz kaficu" koji se dnevno serviraju. Ponovo je pomislio kako bi trebao da se prijavi na oglašeni posao u Treleborškoj fabrici gume. Možda je to bio preokret koji mu je bio toliko neophodan? Možda bi čovek trebao da provede svega nekoliko godina svoga života u policiji i da se onda okrene nečemu drugom? Ostao je da sedi u sofi sve do kasno uveče. Otišao je u krevet tek kada se približila ponoć. Samo što je ugasio lampu kada je zazvonio telefon. Ne i večeras, mislio je. Samo ne još jedno zlostavljanje do smrti. Uspravio se u krevetu i podigao slušalicu. Smesta je prepoznao čoveka koji ga je nazvao ranije u toku poslepodneva.

- Možda znam nešto o čamcu za spasavanje - rekao je čovek. - Zainteresovani smo za sve informacije koje možemo dobiti. - Mogu da kažem šta znam samo ukoliko mi policija garantuje da neće ništa reći o mom pozivu. - Možeš ostati anoniman ako to hoćeš. - To nije dovoljno. Policija mora da garantuje da neće reći kako je neko uopšte nazvao. Valander je grozničavo razmišljao. Zatim je dao obećanje. Čovek je i dalje oklevao. Plaši se nečega, mislio je Valander. -Dajem časnu reč policajca - rekao je. -Na to ne polažem mnogo - odgovorio je čovek. - Trebalo bi - rekao je Valander. - Kada se radi o datim obećanjima, za mene niko na svetu ne može da kaže nešto negativno. Sa one strane je postalo tiho. Valander je čuo čovekovo disanje. - Znaš li gde se nalazi ulica Industrije? - pitao je iznenada čovek. Valander je znao. Nalazila se u industrijskom delu istočnog predgrađa Istada. - Odvezi se tamo - rekao je čovek. - Uđi u ulicu. Jednosmerna je, ali to nema nikakve veze. Tamo uveče ionako nema saobraćaja. Ugasi motor i farove. -Sada? - pitao je Valander. -Sada. -Gde da stanem? Ulica je dugačka. - Odvezi se tamo. Pronaći ću te. I - dođi sam, inače zaboravi na čitavu stvar. Veza se prekinula. Valander je smesta osetio gamižuću nelagodnost. Pomislio je kako bi trebao da nazove Svedberga ili Martinsona i da zatraži pojačanje. Potom se naterao da razmišlja bez obraćanja pažnje na nelagodnost. Šta bi uostalom

moglo da se dogodi? Zbacio je prekrivač i ustao. Nekoliko minuta kasnije, otključavao je automobil na praznoj ulici. Temperatura se spustila ispod nule. Zadrhtao je kada je seo za volan. Pet minuta kasnije, skrenuo je u ulicu Industrije u kojoj su se sa obe strane nalazile automobilske firme i mala preduzeća. Nigde nije video svetla. Odvezao se do sredine jednosmerne ulice. Zaustavio se, ugasio motor i farove i čekao u mraku. Zelenosvetleći sat na komandnoj tabli, pokazivao je šest minuta iza ponoći. Bilo je već pola jedan a da se ništa nije dogodilo. Odlučio je da sačeka do jedan. Ako se ni do tada niko ne bude pojavio, otići će kući. Valander nije otkrio čoveka sve dok nije stao tik uz njegov automobil. Smesta je otvorio prozor. Čovekovo lice se nalazilo u senci. Nije mogao da razazna njegove crte, ali je zato prepoznao glas. - Vozi za mnom - rekao je muškarac. Potom je nestao. Nekoliko minuta kasnije iz suprotnog pravca pojavio se automobil. Žmigavci su se palili i gasili. Kurt Valander je startovao motor i krenuo za njim. Vozili su se van grada, ka istoku. Valander je počeo da se plaši.

5. Brantevička luka je bila napuštena. Većina svetala je bila pogašena. Svega nekoliko napuštenih svetlosnih zraka padalo je preko basena mrke, nepomične vode. Kurt Valander se na brzinu zapitao da li su ulične svetiljke bile polupane ili je nemenjane pregorelih sijalica ulazilo u generalnu kampanju štednje komunalnog društva. Živimo u zamračenom društvu, mislio je. Jedna simbolična slika počinje da se materijalizuje. Ispred njega, žmigavci su se isključili, a potom i farovi. Valander je takođe isključio svoja svetla i ostao da sedi u tami. Sat na komandnoj tabli pokazivao je vreme svojim elektronskim žmirkajućim svetlom. Pet do pola dva. Odjednom je u tami poput svica počela da igra džepna lampa. Valander je otvorio vrata i izašao napolje. Zaledio se od noćnog mraza. Čovek koji je držao džepnu lampu u ruci zastao je nekoliko metara od njega. Valander i dalje nije mogao da mu razazna lice. - Idemo do keja - rekao je čovek. Njegov skonski dijalekat odlikovalo je grleno,,r". Valander je pomislio kako ništa ne zvuči tako preteće kada se izgovori na skonskom. Nije poznavao nijedan drugi dijalekat koji je imao toliku dozu ugrađene pažljivosti. Pa ipak je oklevao. - Zašto? - pitao je. - Zašto idemo do keja? - Da li se plašiš? - rekao je čovek. - Idemo na kej zato što se tamo nalazi jedan brod. Okrenuo se i počeo da hoda. Valander je išao za njim. Po licu ga je ošinuo iznenadan nalet vetra. Zaustavili su se ispred tamne siluete ribarskog brodića. Miris mora i benzina bio je prilično snažan. Čovek je Valanderu pružio džepnu lampu. - Osvetli mol - rekao je. Tada je Valander prvi put video njegovo lice. Bio je to čovek od

četrdeset godina, možda nešto stariji. Lice na kome su vremenske prilike ostavile tragove, sa grubom kožom nekoga ko provodi vreme napolju. Obučen u tamnoplave radničke pantalone i sivu jaknu. Crna vunena kapa natučena na čelo. Čovek se uhvatio za jedno od užadi i popeo se na brod. Nestao je u komandnoj kabini i Valander je čekao. Zatim se upalila petrolejka. Čovek se vratio do pramca preko škripavog poda. - Popni se na brod - rekao je. Valander se čvrsto uhvatio za hladnu ogradu broda i popeo. Išao je za čovekom duž krive palube i sapleo se o debelo uže. - Nemoj da padneš u vodu - rekao je čovek. - Hladna je. Valander ga je sledio do uzane kabine i dalje do mašinske sobe. Smrdelo je na dizel i mašinsko ulje. Čovek je okačio lampu na jednu kuku na plafonu i utulio je plamen. Valander je odjednom primetio da je čovek bio jako uplašen. Njegovi prsti su bili nespretni i žurilo mu se. Valander je seo na neudoban ležaj koji je bio prekriven prljavim ćebetom. -Održaćeš obećanje - rekao je čovek. -Ja uvek držim svoja obećanja - odgovorio je Valander. - To niko ne radi - rekao je čovek. - Barem ne u mom slučaju. -Imaš li neko ime? -To nije važno. - Ali, video si jedan crveni čamac za spasavanje sa dva mrtva muškarca? - Možda. - Inače me ne bi nazvao. Čovek je privukao jednu prljavu nautičku kartu koju je držao pored sebe na ležaju. - Ovde - rekao je i uperio prstom. - Ovde sam ga video. Kada sam ga otkrio, bilo je dva i devet po podne. Dvanaestog, što znači u prošli utorak. Puno sam razmišljao o tome odakle je mogao doći.

Valander je po džepovima tražio olovku i nešto na čemu bi mogao da zapisuje. Naravno da nije ništa pronašao. -Polako - rekao je Valander. - Ispričaj ispočetka. Gde si tačno otkrio čamac? -Zapisao sam koordinate - rekao je čovek. - Na oko šest daljinskih minuta od Istada, pravolinijski južno. Čamac je plutao u severoistočnom pravcu. Ispržio je ruku i pružio Valanderu jedan izgužvan list papira. Valander je osećao da su podaci o poziciji bili precizni, iako mu brojevi nisu ništa govorili. - Čamac je doplutao - rekao je. - Da je padao sneg, nikada ga ne bih otkrio. Mi ga nikada ne bismo otkrili, pomislio je na brzinu Valander. Svaki put kada izgovori ja, skoro neprimetno okleva. Kao da mora da se podseća da samo delimično govori istinu. - Doplutao je do bočne strane broda - nastavio je čovek. -Odšlepovao sam ga do švedske obale. Čim sam ugledao kopno, pustio sam ga. To objašnjava presečeni konopac, pomislio je Valander. -Žurilo im se i postali su nervozni. Nisu oklevali da žrtvuju malo konopca. -Da li si ribar? - pitao je kasnije. -Da. Ne, pomislio je Valander. Ponovo lažeš i to veoma loše. Pitam se čega se plašiš. -Bio sam na putu kući - nastavio je čovek. -Na brodu sigurno postoji radio - rekao je Valander. - Zašto nisi alarmirao obalsku stražu? - Imam svoje razloge. Valander je uvideo da je morao da razbije čovekov sveprisutan strah ne bi li bilo šta postigao. Poverenje, mislio je. Mora da oseti da stvarno može da mi veruje. -Moram da znam više - rekao je Valander. - Sve što se ovde izgovori bez

sumnje će biti upotrebljeno u istrazi. Ali niko neće saznati da si mi ti to rekao. -Niko nije ništa rekao. Niko nije nazvao telefonom. Valander je najedanput shvatio kako se sve uklapalo. Postojalo je jednostavno i sasvim logično objašnjenje za čovekovu upornu želju da ostane anoniman. Sem toga, Valanderu je to omogućilo da bolje shvati čovekov strah. Čovek koji je sedeo preko puta njega nije se nalazio sam na brodu kada je ugledao čamac za spasavanje, to je shvatio već nakon razgovora sa Martinsonom. Ali, sada mu je bio poznat tačan broj posade. Bila su ih dvojica. Ne trojica, ne više njih, već samo dvojica. A njegov sagovornik se plašio onog drugog čoveka. -Niko nije nazvao - rekao je Valander. - Da li je ovo tvoj brod? -Kakve to ima veze? Valander je počeo ispočetka. Sada je bio siguran da čovek nije imao nikakve veze sa mrtvim muškarcima, sem što se nalazio na brodu koji je otkrio čamac i potom ga došlepovao do obale. To je pojednostavljivalo situaciju, čak iako i dalje nije mogao da razume zašto je svedok pokazivao toliki strah. Ko je bio drugi čovek? Švercer, odjednom mu je palo napamet. Švercer izbeglica ili alkohola. Ovaj brod se koristi za krijumčarenje. Zbog toga ne mogu da osetim miris ribe. -Da li si, kada si otkrio čamac, u blizini video nekakav brod? -Ne. -Da li si u to sasvim siguran? -Kažem samo ono što znam. -Ali, rekao si kako si spekulisao? Odgovor koji je sledio, bio je veoma odlučan. - Čamac se već neko vreme nalazio u vodi. Nije mogao biti izbačen u skorije vreme. - Zašto ne? - Na njemu su već počele da se formiraju alge. Valander tog detalja nije mogao da se seti iz svoje inspekcije.

- Kada smo ga pronašli nije bilo ni traga algama. Čovek preko puta se zamislio: - Verovatno su se isprale kada sam ga upravio ka kopnu. Čamac su lomili talasi na obali. -Koliko dugo misliš da je ležao u vodi? -Možda nekih nedelju dana. Teško je reći. Valander je sedeo i posmatrao čoveka. Njegove oči su bile nemirne. Valander je takođe imao neodređen osećaj da je sve vreme osluškivao kao na iglama. -Da li imaš još nešto da ispričaš? - pitao je Valander. -Sve može biti od značaja. -Mislim da je čamac doplutao iz neke od baltičkih zemalja. -Zašto to misliš? Zašto ne iz Nemačke? -Poznajem ove vode kao svoj džep. Mislim da je čamac došao iz pravca Baltika. Valander je pokušao da u sebi zamisli geografsku kartu. -To je jako dug put - rekao je. - Duž čitave poljske obale i kroz celu pomorsku teritoriju Nemačke. Teško mi je da u to poverujem. -Tokom drugog svetskog rata, mine su mogle da za vrlo kratko vreme otplove veoma daleko. Vetar koji je poslednjih dana duvao, mogao je tako nešto učiniti mogućim. Svetlost iz petrolejke je najednom počela da slabi. -Nemam ništa drugo da izjavim - rekao je čovek i ponovo je savio uprljanu pomorsku kartu. - Sećaš se šta si obećao? -Znam šta sam obećao. Ali, imam još jedno pitanje. Zašto se toliko plašiš susreta sa mnom? Zašto smo se našli u sred noći? - Ne plašim se - rekao je čovek. - A da je suprotno, to bi bio isključivo moj problem. Imam svoje razloge. Čovek je uzeo kartu i stavio je u jedan pregradak neposredno ispod kormila. Valander je pokušao da smisli još neko pitanje pre nego što za to bude prekasno.

Nisu primetili blagi pokret na trupu broda. Bilo je to malo ljuljuškanje, toliko diskretno da je moglo da prođe neprimetno, kao jedno zaostalo talasanje koje je tek sada doseglo kopno. Valander je izašao iz mašinske sobe. Užurbano je prešao džepnom lampom preko zidova kabine. Nigde nije mogao da vidi nešto što bi mu kasnije omogućilo da identifikuje brod. -Gde mogu da te pronađem ako mi budeš bio potreban? -pitao ga je kada su ponovo stajali na keju. -Ne možeš - rekao je čovek. - A i ne moraš. Nemam više ništa da kažem. Dok je hodao kejom, Valander je brojao svoje korake. Kada je zakoračio sedamdeset treći put, osetio je pod nogama lučki šljunak. Čoveka su progutale senke. Uzeo je džepnu lampu i potom nestao ne rekavši ni reči. Seo je u automobil ne paleći motor. Sačekao je nekoliko minuta. U trenutku mu se činilo da je uočio senku koja se kretala u tami. Ali, to je naravno bila samo njegova uobrazilja. Zatim je shvatio kako se od njega očekivalo da krene prvi. Kada je ponovo došao na glavni put, usporio je vožnju. Iza njega nije bilo svetla farova. U petnaest do tri je ponovo otvorio vrata od svog stana. Seo je za kuhinjski sto i zapisao detalje iz razgovora koji je vodio u mašinskoj sobi ribarskog broda. Baltik, mislio je. Da li je moguće da je čamac toliko daleko plovio? Ustao je i otišao u dnevnu sobu. Na polici, među hrpom starih časopisa i programa iz opere, pronašao je svoj pohabani školski atlas. Otvorio ga je na strani na kojoj se nalazio jug Švedske i Baltičko more. Baltik mu se istovremeno činio i vrlo daleko i veoma blizu. Ne znam ništa o morima, mislio je. Nemam pojma o strujama, talasima i vetrovima. Možda je u pravu? I zašto bi uostalom tvrdio nešto što ne odgovara istini? Ponovo je mislio na čovekov strah i na onoga drugoga muškarca koji je bio na brodu i koga se ovaj plašio. Kada se vratio u krevet bilo je već četiri sata. Dugo je ležao budan pre nego što je uspeo da zaspi.

Trgnuo se iz sna i odmah mu je bilo jasno da se uspavao. Sat na noćnom stočiću pokazivao je 7:46. Opsovao je, izleteo iz kreveta i počeo da se oblači. Strpao je u džep od jakne četkicu i pastu za zube. U tri do osam, parkirao se ispred policijske stanice. Recepcionerka Eba mu je mahnula. -Moraš kod Bjorka - rekla je. - Na šta to ličiš, molim te? Da li si se uspavao? -I te kako - odgovorio je Valander i požurio do toaleta da opere zube. Istovremeno je pokušavao da sabere svoje misli: Kako je mogao da objasni svoju noćašnju posetu ribarskom brodiću u Brantevičkoj luci? Kada je stigao u Bjorkovu kancelariju, bila je prazna. Otišao je dalje do najveće od svih soba za sastanke u stanici. Pokucao je na vrata i osetio se kao đak koji kasni u školu. U prostoriji je za ovalnim stolom sedelo šest osoba koje su ga posmatrale. - Kasnim nekoliko minuta - rekao je i seo na najbližu od slobodnih stolica. Bjork ga je gledao strogim pogledom, dok su se Svedberg i Martinson zagonetno smeškali. Kod Svedberga je čak mogao da uoči i izvesnu vrstu podrugljivosti. Sa Bjorkove leve strane, sedela je Birgita Torn sa svojim neodređenim izrazom lica. U prostoriji su se sem toga nalazile još dve osobe koje Valander nikada ranije nije video. Ustao je od stola i obišao ga da bi se sa njima pozdravio. Oba muškarca su imala oko pedeset godina, i uočljivo su nalikovala jedan drugom: snažne građe i ljubaznih lica. Jedan se predstavio kao Sture Ronlund, drugi se zvao Bertil Loven. -Ja sam iz odeljenja za krvne delikte - rekao je Loven. -Sture je iz odeljenja za narkotike. -Kurt je naš najiskusniji istražilac - rekao je Bjork. - Izvolite i poslužite se kafom. Kada su svi napunili svoje plastične čaše, Bjork je otvorio sastanak.

- Mi smo, naravno, zahvalni za svu pomoć koju možemo da dobijemo počeo je. - Niko od vas nije mogao a da ne primeti da se pronalazak leševa pojavio kao vest u štampi. Zbog toga nije ništa manje važno da sprovodimo istragu sa odlučnošću i intenzitetom. Birgita Torn je naravno, u prvu ruku došla da bi bila naš posmatrač i da bi nam eventualno pomogla sa kontaktima u zemljama u kojima Interpol nema nikakav uticaj. To nas naravno ne sprečava da saslušamo njene predloge čak i po pitanju konkretnog procesa istrage. Zatim je došao red na Kurta Valandera. Pošto su svi u prostoriji u rukama držali izveštaje koji su do tada bili sačinjeni, odustao je od detalja istrage. Samo je dao pregled i vremensku šemu. Ali zato se dugo zadržao na istrazi patologa i na njenim rezultatima. Kada je bio gotov, Loven je postavio nekoliko pitanja o detaljima za koje je želeo da mu se pojasne. To je bilo sve. Bjork se osvrnuo po sobi. - Aha - rekao je. - Kako ćemo dalje? Kurt Valander je počeo da se nervira zbog Bjorkovog poniznog držanja pred ženom iz Ministarstva inostranih poslova i kriminalističarima iz Stokholma. Osećao je kako nije mogao da se uzdrži od verbalne paljbe. Zatražio je reč od Bjorka. - Ima suviše nejasnoća - rekao je. - Pri tome ne mislim samo na istragu. Ne razumem zašto je Ministarstvo smatralo neophodnim da u Istad pošalje Birgitu Torn. Teško mi je da poverujem kako je odgovor tako jednostavan i da to znači da žele da nam pomognu u uspostavljanju kontakta sa, na primer, ruskom policijom, ukoliko nam to bude zatrebalo. Tako nešto se može obaviti i telefaksom. Meni se pre čini kako je Ministarstvo odlučilo da nadgleda našu istragu. U tom slučaju želim da znam šta je to što mora da se nadgleda, ali pre svega i zašto je doneta takva odluka. Ne mogu da poreknem kako sumnjam da se od nas nešto krije. Možda Ministarstvo i nije donelo odluku o kojoj pričam? Možda je to bio neko drugi? U sobi je vladala apsolutna tišina i Valander je zaćutao. Bjork ga je gledao prestravljeno. Tišinu je na kraju prekinula Birgita Torn.

-Nema nikakvog razloga da se sumnja u naše zvanične razloge za prisutnost u Istadu - rekla je. - Labilno stanje u istočnoj Evropi zahteva da pobliže pratimo istragu. -Mi čak ne znamo ni da su muškarci iz neke istočne zemlje - dodao je Valander. - Ili možda vi znate nešto više? U tom slučaju bih i ja voleo da znam o čemu se radi. -Možda bi trebalo da se malo primirimo - rekao je Bjork. -Želim odgovore na svoja pitanja - protestovao je Valander. - Ne zadovoljavam se globalnom žvakom o labilnoj političkoj situaciji. Lice Birgite Torn je najednom izgubilo svoj neodređeni izraz. Pogledala ga je očima koje su neskriveno pokazivale rastući prezir i distanciranost. Problematičan sam, pomislio je Valander. Pripadam iritantnoj pešadijskoj formaciji. - Onako je kako sam rekla - rekla je Birgita Torn. - Da si malo razumniji shvatio bi da nema potrebe za ovakvim potezima. Valander je zavrteo glavom. Potom se okrenuo ka Lovenu i Ronlundu. - Kako izgledaju vaše instrukcije? - pitao je. - Stokholm skoro nikada ne šalje svoje ljude ukoliko se od njih formalno ne zahteva asistencija. Ili smo to možda uradili? Kada se Valander ispitivački okrenuo prema Bjorku, ovaj je odmahnuo glavom. - Znači, Stokholm je tu odluku doneo na svoju ruku - nastavio je. - Hteo bih da znam zbog čega, radi naše boljeg saradnje. Neraoguće je da se istraživačka sposobnost naše lokalne policije dovela u pitanje pre nego što je posao i započeo? Loven se nevoljno promeškoljio u stolici. Rovlund je na kraju dao odgovor. Kurtu Valanderu se učinilo da je u njegovom glasu čuo prizvuk simpatije. - Šef državne policije je smatrao kako vam je potrebna naša asistencija rekao je. - Naš zadatak je da vam stojimo na raspolaganju, dok ste vi ti koji vodite istragu. Ukoliko možemo da pomognemo, biće nam drago. Ni ja ni Bertil ne sumnjamo u vašu sposobnost da se ovim sami pozabavite. Lično

mislim da ste tokom ovih dana radili i brzo i temeljito. Valander je u zahvalnost za priznanje klimnuo glavom. Martinson je sedeo i smeškao se, dok je Svedberg zamišljeno čačkao zube trunkom koju je odvalio od stola za sastanak. -Onda možda možemo da počnemo da razmišljamo o tome kako ćemo dalje - rekao je Bjork. -Izvanredno - rekao je Valander. - Imam nekoliko teorija o kojima bih voleo da čujem reakcije. Ali pre svega želim da vam ispričam o mojoj maloj sinoćnoj avanturi. Ljutnja je nestala. Sada se ponovo osetio smirenim. Demonstrirao je svoju snagu Birgiti Torn i nije bio pobeđen. Vremenom će saznati zašto je zapravo došla. Ronlundova simpatija je takođe pojačala njegovo samopouzdanje. Ispričao je o telefonskom pozivu i o poseti ribarskom brodiću u Branteviku. Naročito je naglasio kako je čovek kategorički tvrdio da je čamac doplovio iz neke od baltičkih država. U napadu neočekivanog naleta inspiracije, nazvao je centralu i zamolio da im neko smesta naruči pregledne i detaljne geografske karte čitave relevantne oblasti. Valander je unutrašnjim okom već mogao da vidi Ebu kako zaustavlja najbližeg policajca koji se zadesio pored recepcije i kako mu naređuje da smesta nabavi karte. Usuo je još kafe i prešao na razlaganje svojih teorija. - Sve ukazuje na to da su muškarci bili ubijeni na nekom brodu - rekao je. - Za to zašto tela nisu potopljena u dubine mora, imam jedno jedino logično objašnjenje. Ubica ili ubice, želeli su da tela budu pronađena. Za to mi je teško da pronađem neko razumno objašnjenje, naročito zbog toga što je moralo biti jako neizvesno kada i gde će se čamac nasukati na obalu. Muškarci su posle dugotrajnog mučenja bili ustreljeni iz neposredne blizine. Ljudi se muče radi osvete ili izvlačenja informacija. Sledeća uočljiva činjenica koju ne smemo smetnuti sa uma je da su obojica bila pod uticajem narkotika, tačnije rečeno - amfetamina. U ovu priču su na neki način umešane droge. Sem toga, imam utisak da su oba muškarca bila dobrostojeća na šta ukazuje njihova odeća. Prema istočnoevropskom standardu, morali su biti neverovatno imućni kada su sebi mogli priuštiti takva odela i cipele. Ja u životu sebi ne bih mogao da tako nešto kupim.

Loven je od njegovog poslednjeg komentara prasnuo u smeh. Birgita Torn je i dalje ogorčeno zurila u sto. -Znamo dosta toga - nastavio je Valander. - Čak i ako ne možemo da sastavimo deliće u sliku koja objašnjava tok događaja i razloge za ubistvo tih ljudi. Ono što sada moramo da saznamo je samo jedna jedina stvar - njihov identitet. To je ono na šta bi trebalo da se koncentrišemo. Takođe, moramo da dobijemo brz balistički izveštaj o municiji koja ih je ubila. Želim da imam detaljne protokole o nestalim ili traženim licima u Švedskoj i Danskoj. Otiske prstiju, fotografije i opise treba smesta proslediti Interpolu. Možda ćemo pronaći nešto u našoj datoteci traženih lica? Sem toga, ukoliko se to već nije dogodilo, moramo naravno smesta obavestiti i baltičku i sovjetsku policiju. Možda Birgita Torn na to može da nam da odgovor. -Obavićemo to u toku dana - rekla je. - Kontaktiraćemo sa internacionalnim odsekom pri moskovskoj policiji. -Policije u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, moraju takođe biti obaveštene. -To ide preko Moskve. Valander ju je upitno pogledao. Potom se okrenuo ka Bjorku. - Zar jesenas nismo imali studijsku posetu iz litvanske policije? -Onako je kako Birgita Torn kaže - odgovorio je Bjork. -Naravno da u tim zemljama postoji nacionalna policija, ali Sovjetski Savez i dalje donosi odluke. -Pitam se… - rekao je Valander. - Ali, Ministarstvo inostranih poslova o tome zna bolje od mene. - Da - rekla je Birgita Torn. - Baš tako. Sastanak je bio gotov i Bjork se smesta izgubio sa Birgitom Torn. Konferencija za štampu je bila najavljena za dva sata po podne. Valander je ostao u sobi za sastanke. Prolazio je zajedno sa ostalima kroz različite zadatke vezane za istragu. Svedberg je otišao po plastičnu kesu sa čaurama a Loven je preuzeo na sebe da požuri balističku istragu. Ostali su među sobom raspodelili obiman posao oko detaljnog pregledanja policijskog registra o nestalim ili traženim licima. Martinson koji je imao izvesne lične kontakte sa policijom u Kopenhagenu, preuzeo je na sebe da kontaktira

kolege sa druge strane zaliva. -Ne morate da razbijate glavu oko konferencije za štampu - rekao je Valander na kraju - To će biti moja i Bjorkova glavobolja. -Da li su jednako neprijatni kao oni u Stokholmu? - pitao se Ronlund. -Ne znam kako izgledaju konferencije za štampu u Stokholmu, ali ovdašnji novinari nisu zabavni - odgovorio je Valander. Ostatak dana je prošao u prosleđivanju detalja o ubijenim licima različitim policijskim oblastima širom skandinavskih zemalja. Tu je počinjalo pretraživanje različitih registra. Vrlo brzo je postalo jasno da se otisci prstiju ubijenih muškaraca nisu nalazili ni u evidenciji danske ni švedske policije. Interpolu je trebalo više vremena za davanje definitivnog odgovora. Valander i Loven su se poduže bavili pitanjem da li je Istočna Nemačka već postala punom članicom Interpola ili ne. Da li se njihov registar već prebacio u centralni sistem podataka koji je pokrivao teritoriju čitave Nemačke? Da li je ranije u okviru Istočne Nemačke uopšte postojao uobičajeni registar kriminalaca? Gde se pomerila granica između opsežnog arhiva službe obezbeđenja i eventualnog registra kriminalaca? Da li je takva granica uopšte postojala? Loven je odlučio da sazna odgovore na ta pitanja a Valander se bacio na pripremanje konferencije za štampu. Kada se pred sam početak konferencije susreo sa Bjorkom, primetio je da je ovaj bio rezervisan. Zašto ništa ne kaže ako misli da sam se bestidno poneo prema otmenoj dami iz Ministarstva? mislio je Valander. U sobi u kojoj je trebalo da se održi konferencija okupili su se mnogi novinari i predstavnici medija. Valander je bezuspešno pogledom tražio mladog novinara iz „Ekspresa". Kao i obično, Bjork je bio taj koji je uzeo uvodnu reč. Napao je sa neverovatnom silinom ono što je nazvao neshvatljivom nepouzdanošću podataka koja se širila štampom. Valander je pomislio na sinoćni sastanak sa uznemirenim čovekom koji se odigrao u Branteviku. Kada je na njega došao red, počeo je time što je zamolio javnost da se obrati policiji sa svojim eventualnim opažanjima. Kada ga je jedan od

novinara upitao da li su već pristigli nekakvi pozivi, odgovorio je da je za sada vladala tišina. Konferencija je protekla neverovatno mirno i Bjork je bio zadovoljan kada su napustili sobu. -Šta radi dama iz ministarstva? - pitao je Valander dok su prolazili hodnikom. -Uglavnom visi na telefonu - odgovorio je Bjork. - Ti naravno smatraš kako bi trebalo da prisluškujemo njene razgovore? - To možda i nije tako loša ideja - promrmljao je Valander. Dan je prošao, a nije se dogodilo ništa od većeg značaja. Sada je samo trebalo pokazati strpljenje i čekati na rezultate svih tekućih aktivnosti. Nešto pre šest, Martinson je provukao glavu kroz vrata Valanderove kancelarije i pitao ga da li bi hteo da dođe kod njega na večeru. Bio je već pozvao i Lovena i Ronlunda koji su izgleda čeznuli za Stokholmom. -Svedberg je zauzet - rekao je. - Birgita Torn je rekla kako će večeras otići za Malme. Da li si raspoložen da dođeš? -Ne mogu da stignem - odgovorio je Valander. - Večeras sam, nažalost, zauzet. To je samo delimično bilo istinito. Još uvek se nije sasvim odlučio na to da li da uveče ode do brantevičke luke i pobliže pregleda ribarski brod. U pola sedam je načinio uobičajeni dnevni poziv ocu. Valander je dobio u naređenje da pre naredne posete kupi novi špil karata. Čim je završio razgovor, napustio je policijsku stanicu. Vetar se smanjio i nebo je bilo vedro. Na putu kući zastao je kod jedne piljarnice u kojoj je kupio hranu. U osam, kada je večerao i pričekao da se skuva kafa, još uvek nije znao da li da ode do Brantevika ili ne. Pomislio je da je čitava stvar mogla da pričeka do sutra. Sem toga, bio je umoran od sinoćnjeg izleta. Dugo je sedeo za kuhinjskim stolom sa svojom šoljom kafe. Pokušao je da zamisli kako preko puta njega sedi Ridberg i komentariše događaje od tog dana. Prelazio je korak po korak kroz tok istrage sa svojim nevidljivim posetiocem. Već su prošla tri dana otkako se čamac za spasavanje nasukao na Mosbi plažu. Pre nego što budu ustanovili identitet mrtvih muškaraca, neće moći da napreduju. To bi u tom slučaju značilo da bi zagonetka

verovatno i ostala zagonetkom. Odložio je šolju u sudoperu. Pažnju mu je uhvatila uvenula biljka na prozoru. Zalio ju je čašom vode, otišao u dnevnu sobu i pustio ploču Marije Kalas. Tek uz zvuke Travijate, konačno je doneo odluku da ribarski brod može da sačeka. Kasnije u toku večeri pokušao je da nazove svoju ćerku na broj gimnazije kod Stokholma. Dugo je zvonilo a da niko nije odgovarao. U pola jedanaest otišao je u krevet i smesta zaspao. Sutradan, četvrtog dana istrage, neposredno pre dva sata po podne, desilo se ono na šta su svi čekali. Birgita Torn je došla u Valanderovu kancelariju i pružila mu jedan telefaks. Preko svojih kolega sa viših položaja u Moskvi, policija iz Rige je obavestila švedsko Ministarstvo spoljnih poslova da su dva mrtva muškarca koja su bila pronađena u čamcu za spasavanje na švedskoj obali najverovatnije dva Letonca. Da bi daljnje istraživanje bilo jednostavnije, major Letvinov iz moskovske policije predlagao je da švedske kolege stupe u direktan kontakt sa odeljenjem za krvne delikte u Rigi. - Znači, letonska policija ipak postoji - rekao je Valander. - Ko je to poricao? - rekla je Birgita Torn. - Ali, da si se direktno obratio Rigi, moglo je doći do diplomatskih komplikacija. Nije sigurno ni da bismo uopšte dobili bilo kakav odgovor. Pretpostavljam da ti nije promaklo kako je trenutna situacija u Letoniji jako napeta. Vanader je znao na šta je mislila. Još nije bilo prošlo ni mesec dana otkako je sovjetska elitna vojna formacija pod nazivom „crne beretke" osula paljbu na zgradu ministarstva unutrašnjih poslova u Rigi. Ubijeno je nekoliko nedužnih ljudi. Valander je na televiziji i po štampi video barikade od kamenja i zavarenih čeličnih šipki. Ipak je bio nesiguran u to šta se zapravo dešavalo. Osećao se kao da je uvek premalo znao o onome što se oko njega dešavalo. - Sta ćemo sada? - pitao je kolebljivo. - Uspostavićemo kontakt sa policijom u Rigi. Pre svega mora biti potvrđeno kako se zaista radi o onim osobama koje se pominju u telefaksu. Bilo je očigledno da je čovek sa broda bio u pravu. Čamac za spasavanje

je zaista doplutao iz jedne od baltičkih zemalja. - Još uvek ne znamo o kojim se muškarcima radi - rekao je. Valander je saznao tri sata kasnije. Bio je najavljen telefonski poziv iz Rige i istražni odred se okupio u sobi za sastanke. Bjork je bio toliko napet da je prosuo kafu po svome odelu. - Da li ima nekoga ko zna letonski? - pitao je Valander. -Ja ga ne govorim. -Razgovor će biti vođen na engleskom - rekla je Birgita Torn. - Tako smo zahtevali. -To ćeš ti preuzeti - rekao je Bjork Valanderu. -Moj engleski nije baš najbolji. -Sigurno nije ni njegov - rekao je Ronlund. - Kako se ono zvaše? Major Litvinov? Biće to ravnopravan dijalog. -Major Litvinov radi u Moskvi - ukazala je Birgita Torn. - Sada ćemo razgovarati sa policijom u Rigi. To je u Letoniji. Poziv je stigao u pet i devetnaest. Veza je bila začuđujuće dobra i Valander je začuo glas koji se predstavio kao major Liepa iz kriminalističkog odseka u Rigi. Valander je beležio dok je razgovarao. Major Liepa je govorio jako lošim engleskim. Valander je sumnjao u svoju sposobnost da razume sve ono što je major rekao, ali kada se razgovor priveo kraju, ipak je u svome notesu imao zabeleženo ono najvažnije. Dva imena. Dva identiteta. Janis Leja i Juris Kalns. - Riga je imala njihove otiske prstiju - rekao je Valander. - Prema onome što major Liepa tvrdi, nema nikakve sumnje da se radi o baš tim dvema osobama. - Izvanredno - rekao je Bjork. - Kakva su to bila gospoda? Valander je čitao iz svog notesa. -Notorni kriminalci - rekao je. -Da li je neko imao teoriju zbog čega su ubijeni? - pitao se Bjork.

-Ne, ali nije delovao začuđeno. Ukoliko sam ga ispravno razumeo, poslaće nam jedan deo materijala. Hteo je da zna da li smo zainteresovani da nam pošalje nekoliko letonskih policajaca da nam pomognu oko istrage. -To bi bilo sjajno - rekao je Bjork. - Što brže skinemo ovu priču sa vrata, to bolje. -Ministarstvo inostranih poslova pozdravlja takav predlog - rekla je Birgita Bjorku. Time je sve bilo odlučeno. Sutradan, petog dana istrage zločina, major Liepa je poslao telefaks u kome je saopštio kako će sutra po podne lično sleteti na aerodrom Arlanda. Posle toga će smesta otići za Sturup. - Major - rekao je Valander. - Šta to znači? - Nemam pojma - odgovorio je Martinson. - U ovoj profesiji se ponekad i sam osećam kao desetar. Birgita Torn se vratila u Stokholm. Valander je mislio kako je više nikada neće videti. Sada kada je više nije bilo, bilo mu je teško da se priseti njenog izgleda ili glasa. Nikada je više neću videti, a teško da ću ikada saznati zbog čega je bila ovde pomislio je. Bjork je na sebe preuzeo da na aerodromu dočeka letonskog majora. To je značilo da je Kurt Valander mogao da posveti veče igranju kanaste sa svojim ocem. U svome automobilu na putu ka Loderupu pomislio je kako će problem oko dva muškarca koja su se nasukala na Mosbi plažu uskoro biti rešen. Letonski policajac će moći da im da potencijalni motiv. Posle će se čitava istraga prebaciti na Rigu gde su se počinioci najverovatnije i nalazili. Čamac za spasavanje je doplutao do švedske obale, ali sam čin ubistva imao je svoje poreklo na drugoj strani mora. Mrtva tela će biti prebačena nazad do Letonije u kojoj se moralo nalaziti rešenje. To je bio jedan opasno pogrešan zaključak. Slučaj, u stvari, još nije bio ni počeo. Istovremeno je u Skone stigla prava zima.

6. Kurt Valander je zamišljao da će se major Liepa u policijskoj stanici u Istadu pojaviti obučen u svoju uniformu. Ali čovek koga mu je Bjork predstavio, ujutro šestog dana istrage, imao je na sebi sivo odelo koje mu je visilo i loše zavezanu kravatu. Bio je vrlo niskog rasta, toliko visoko podignutih ramena da je izgledalo kao da nema vrat i Valander na njemu nije mogao da otkrije nikakve vojničke crte. Major kome je kršteno ime bilo Karlis, pušio je poput Turčina nekakve jake cigarete i vrhovi prstiju su mu bili žuti od nikotina. Pušačke navike letonskog majora smesta su stvorile problem u policijskoj stanici. Iziritirani militantni nepušači obratili su se Bjorku i žalili na to kako je Liepa svuda pušio, čak i u zonama koje su proglašene stoprocentno nepušačkim. Bjork je upozorio kako je gostu moralo da se ukaže izvesno poštovanje, ali je zamolio Valandera da mu razjasni kako je bilo neophodno poštovati nepušačke zone. Kada je Valander na svom zamuckivajućem engleskom objasnio švedsku nevoljnost da prihvati pušenje, Liepa je samo slegnuo ramenima i smesta ugasio svoju cigaretu. Posle toga je izbegavao da puši bilo gde sem u Valanderovoj kancelariji i u sobi za sastanke. Pošto je dim pretio da postane nepodnošljiv čak i za Valandera, obratio se Bjorku i zamolio ga da major Liepa dobije svoju kancelariju. Čitava stvar se rešila na takav način da se Svedberg privremeno premestio u Martinsonovu sobu, dok se Liepa smestio u Svedbergovoj. Major Liepa iz Rige je bio veoma kratkovid čovek. Njegove kao tegla debele naočare, izgleda da ipak nisu bile dovoljno jake. Dok je čitao, držao bi papir na svega nekoliko centimetara od očiju. Čovek bi mogao da pomisli kako je njuškao papir umesto što je proučavao tekst. Onima koji su ga takvog videli na početku je bilo skoro nemoguće da priguše smeh. Valander bi povremeno na hodniku čuo omalovažavajuće komentare o letonskom majoru pogrbljenih leđa. Njemu ipak nije teško padalo da se ogradi od nedostojnih tračeva. On je naime smesta otkrio da je Liepa bio jako oštrouman i spretan policajac koji je imao određenih sličnosti sa Ridbergom najviše zbog toga što je bio jednako strastven čovek kao on. Iako su policijske istrage skoro uvek sledile određenu rutinu, to nikada nije vodilo

uobičajenom načinu razmišljanja. Major Liepa je bio jako temperamentan, a iza njegovog bezbojnog spoljašnjeg tona, krili su se oštar mozak i iskusan istražilac zločina. Jutro šestog dana bilo je sivo i vetrovito. Nad Skoneom se predveče očekivala snežna oluja. Pošto je istovremeno policijskom stanicom harala epidemija gripa, Bjork se osetio prinuđenim da do daljnjeg isključi Svedberga iz istrage. Drugi zločini su se gomilali i zahtevali hitnu intervenciju. Loven i Ronlund su se vratili za Stokholm. Čim se vazduh raščistio, Bjork koji je i sam bio prehlađen, ostavio je Martinsona i Valandera same sa majorom Liepom. Sedeli su u sobi za sastanke i major Liepa je pušio kao Turčin. Valander koji je prethodno veče igrao kanastu sa svojim ocem, bio je podesio budilnik na pet sati da bi mogao da stigne da pročita jednu brošuru o Letoniji koju je za njega prethodnog dana odabrao jedan prodavac knjiga. Takođe je uspeo da pomisli kako bi bilo zgodno da kao uvod jedan drugoga informišu o tome kako je policija u njihove dve zemlje organizovana. Sama činjenica da se letonska policija koristila vojnim činovima nagoveštavala je da su između dve organizacije postojale velike razlike. Kada je Valander uz jutarnju kafu pokušao da formuliše nekoliko opštih činjenica o švedskoj policiji na engleskom, osetio se najedanput nesigurnim. Teško da je i on sam znao kako je švedska policija funkcionisala. Stvari mu nije olakšavalo ni to što je nametljivo energični šef savezne policije pre kratkog vremena sproveo velike reforme unutar postojećih organizacija. Valander je pročitao beskonačne i jedan drugom nalik loše napisane memorandume o promenama do kojih je dolazilo u policiji. Kada je nekom prilikom pokušao da sa Bjorkom popriča o tome šta je očekivana reorganizacija podrazumevala, dobio je samo neodređene i izbegavajuće odgovore. Sada dok je sedeo ispred letonskog majora koji je strastveno pušio, pomislio je da bi do daljeg mogao da se mane detalja. Ukoliko bi kasnije i došlo do nekakvih nesporazuma oko pitanja čiste organizacije, takvi bi mogli da budu razjašnjeni na licu mesta. Kada je Bjork kašljući napustio prostoriju, Valander je pomislio kako bi bilo zgodno započeti razgovor sa nekoliko formalnih, ljubaznih fraza. Pitao je majora Liepu gde odseda za vreme svog boravka u Istadu. - U hotelu - odgovorio je Liepa. - Ali ne znam kako se zove.

Valander je bio u čudu. Liepa očigledno nije bio zainteresovan ni za šta sem za istragu u toku. Ljubaznosti mogu da pričekaju, pomislio je. Ono što nam je zajedničko je raskrinkavanje misterije dvostrukog ubistva i ništa drugo. Major Liepa je dao dug i iscrpan izveštaj o tome zašto je letonska policija mogla da utvrdi identitet dva mrtva muškarca. Njegov engleski je bio rđav što ga je jako nerviralo. U toku pauze, Valander je nazvao svog prijatelja knjižara i pitao ga da li slučajno ima nekakav engleskoletonski rečnik na prodaju. Nije ga imao. Biće prinuđeni na mukotrpno lutanje bez zajedničkog jezika na koji bi mogli da se oslone. Posle devetočasovnog intenzivnog čitanja izveštaja - Martinson i Valander su sat za satom zurili svako u svoju kopiju jednog nepojmljivog, fotokopiranog letonskog protokola dok je major Liepa prevodio, tražio reči i nastavljao - Valander je dobio malo jasniju sliku. Janis Leja i Juris Kalns su uprkos svojoj mladosti imali reputaciju neuračunljivih i gramzivih prestupnika. Valander je primetio prezir sa kojim je major Liepa konstatovao da su oba čoveka pripadala ruskoj manjini u zemlji. Valander je već ranije znao da se velika ruska populacija koja je postojala u Letoniji koja je posle drugog svetskog rata bila pripojena Sovjetskom Savezu, otpočetka suprotstavljala oslobađanju. Samo nije shvatao obim problema. Za tako nešto je njegovo dotadašnje znanje o politici bilo suviše mršavo. Ali, prezir majora Liepe bio je otvoren i stalno prisutan. - Ruski banditi - rekao je. - Russian bandits, members of our Eastern maffta. Uprkos svojoj relativnoj mladosti - Leja je imao dvadeset i osam godina a Kalns je napunio trideset i jednu - njihova lista počinjenih zločina bila je poduga. Izvršili su pljačke i prepade, bavili su se švercom i nezakonitim menjanjem novca. Policija u Rigi je u najmanje tri prilike imala osnovanu sumnju da su obojica počinili ubistva, ali to nikada nisu mogli da dokažu. Kada je major Liepa konačno prošao kroz sve svoje izveštaje i izvode iz letonske baze podataka, Valander je formulisao pitanje koje mu se činilo krucijalnim. - Ta dva muškarca su počinila mnoge ozbiljne zločine - rekao je. - Ono što može da deluje zbunjujuće je da su odležali neznatne kazne uprkos tome

su bili proglašeni krivim i osuđeni na robiju? Major Liepa se nasmejao. Bledo lice se razvuklo u širok i zainteresovan osmeh. To je pitanje koje je želeo da dobije, mislio je Valander. Ono je bilo važnije od svih fraza ljubaznosti. -Moraću da pojasnim nešto o mojoj zemlji - rekao je major Liepa i zapalio novu cigaretu. - U Letoniji ima svega petnaest posto Rusa, ali i pored toga oni dominiraju našim društvom sve od drugog svetskog rata. Uticaj ruskih građana je jedan od metoda moskovskog komunizma da tlači našu zemlju. Možda čak i najefikasnija metoda. Pitate me kako je moguće da su Leja i Kalns proveli tako malo vremena u zatvoru kada su zapravo trebali da dobiju doživotnu robiju ili čak i da budu pogubljeni. Ja ne tvrdim da su svi tužioci i sudije korumpirani. To bi bila pojednostavljena istina a sem toga i izazivački i netaktično. Sa druge strane, ubeđen sam kako su Leja i Kalns u pozadini imali druge, mnogo snažnije zaštitnike. -Mafiju - rekao je Valander. -Da i ne. Mafija u našim zemljama takođe podrazumeva nevidljivu zaštitu. Ubeđen sam da su Leja i Kalns činili puno usluga KGB-u. Tajna policija nije nikada volela da vidi svoje po zatvorima, sem ako nisu bili izdajnici ili dezerteri. Staljinov duh stalno bdi nad glavama takvih ljudi. To vazi i za Švedsku, smesta je pomislio Valander. Čak i ako ne možemo da se hvalimo nekakvim fantomom u pozadini. Jedna zamršena mreža međusobno zavisnih veza nije ništa čudna u jednom totalitarnom političkom sistemu. -KGB - ponovio je major Liepa. - Tek onda mafija. To ide zajedno. Sve se spaja koncima koje samo upućeni mogu da vide. -Mafija - rekao je Martinson koji je do tada sedeo u tišini, sem kada je pomagao Valanderu da pronađe engleske reči i objašnjenja. - To je za nas u Švedskoj nešto sasvim novo, to da postoje dobro organizovani ruski ili istočnoevropski sindikati zločina. Pre nekoliko godina je švedska policija ustanovila kako su počele da se pojavljuju bande sovjetskog porekla, naročito u Stokholmu. Ali o njima i dalje znamo vrlo malo. Nekoliko

brutalnih internih konflikata nagoveštavalo je da je nešto počinjalo da se dešava. Samo smo bili upozoreni o tome šta možemo da očekujemo od tih ljudi koji će u najbližoj budućnosti pokušati da se probiju u naše sopstveno podzemlje i preuzmu različite položaje. Valander je ljubomorno slušao Martinsonov engleski. Izgovor je bio jeziv, ali fond reči značajnije veći od njegovog. Zašto policija ne organizuje kurseve engleskog jezika, zapitao se iznervirano. Umesto svih onih prokletih kurseva za menadžere i internu komunikaciju. -To je sigurno tačno - rekao je major Liepa. - Kada komunističke države počnu da se raspadaju, funkcionišu kao havarisana vozila. Kriminalci su pacovi koji prvi beže. Imaju kontakte, pare i može im se. Mnogi od ljudi iz istočnoevropskih zemalja koji zatraže azil na zapadu, nisu ništa drugo do banditi koji ne beže od ugnjetavanja već tragaju za novim poslodavcima. Veoma je lako falsifikovati nečiju prošlost i identitet. -Majore Liepa - rekao je Valander - vi kažete da mislite, ali da ne znate sa sigurnošću?! -Siguran sam iako to još uvek ne mogu da dokažem - odgovorio je major Liepa. Valander je shvatio da su se iza majorovih reči krilo značenje koje nije mogao smesta da sagleda ili razume. U zemlji majora Liepe kriminalitet je bio vezan sa političku elitu koja ima moć i uslove da zataška "zločine ili da direktno utiče na različite presude. Ona dva mrtva muškarca koji su doplutali do švedske obale nosili su sa sobom nevidljivu informaciju o jednoj komplikovanoj i stranoj pozadini. Čije ruke su im uperile oružje u srce? Valander je najednom sasvim jasno video da je svaka istraga za majora Liepu podrazumevala traženje dokaza za raskrinkavanje političkog sadržaja. Možda bi i mi u Švedskoj trebalo da radimo na isti način, mislio je. Možda moramo da shvatimo kako ne kopamo dovoljno duboko po kriminalitetu koji u našoj zemlji svakodnevno doživljavamo? - Ko je ubio onu dvojicu? I zašto? - pitao je Martinson. -Ne znam - odgovorio je major Liepa. - Neko je nad njima izvršio egzekuciju. Ali, zašto su bili mučeni i ko je to uradio? Šta su ubice htele da

saznaju pre ućutkivanja Leje i Kalnsa? Da li su saznali ono što su hteli? Na mnoga od mojih pitanja nema odgovora. -Rešenje se sigurno ne nalazi u Švedskoj - rekao je Valander. -Znam - rekao je major Liepa. - Rešenje se možda nalazi u Letoniji. Valander se začudio. Zašto je rekao „možda"? - Ukoliko se rešenje ne nalazi u Letoniji, gde onda? - zapitao se. -Malo dalje - odgovorio je major Liepa. -Malo istočnije - predložio je Martinson. - Ili možda malo južnije - rekao je Liepa malo oklevajući tako da su i Martinson i Valander primetili kako nije hteo da sasvim razotkrije svoje misli. Okončali su sastanak. Valander je primetio kako je posle silnog sedenja tokom dugog i mukotrpnog tumačenja papira sa majorom, počeo da oseća svoj stari išijas. Martinson je obećao da će majoru Liepi pomoći da razmeni pare u banci. Valander ga je takođe zamolio da stupi u kontakt sa Lovenom u Stokholmu ne bi li saznao kako je prošla balistička istraga. Na sebe je preuzeo da napiše izveštaj o onome što je bilo na sastanku. Tužilac Aneta Brolin obavestila ih je kako bi želela da što pre moguće dobije usmeno izlaganje. Ta Brolinova, pomislio je Valander kada je napustio zadimljenu sobu za sastanke i išao kroz hodnik. Ovaj slučaj neće stići na sud. Poslaćemo ga u Rigu čim budemo mogli, zajedno sa dva leša i jednim crvenim čamcem za spasavanje. Posle toga ćemo moći da zapečatimo istragu i da u miru konstatujemo da smo obavili svoj posao i da ništa neće voditi daljim merama. Posle ručka je napisao svoj rezime, a za to vreme je Martinson zabavljao majora Liepu koji je izrazio želju da kupi garderobu za svoju ženu. Baš je nazvao tužilaštvo i čuo kako će ga Aneta Brolin primiti, kada je Martinson provirio kroz vrata. -Gde ti je major? - pitao je Valander. -Sedi u svojoj sobi i puši - odgovorio je Martinson. - Već je uspeo da

prospe pepeo po Svedbergovom finom tepihu. -Da li je već dobio nešto za jelo? -Častio sam ga jednim menijem u 'Lurblosarenu'. Imali smo gulaš za ručak. Mislim da mu se nije dopalo. Uglavnom je pušio i pio kafu. -Da li si pričao sa Lovenom? -Leži u krevetu. Ima grip. -Da li si onda uspeo da porazgovaraš sa nekim drugim? -Nemoguće je probiti se telefonom. Niko nije dostupan. Niko ne zna kada se neko vraća. Svi obećavaju da će se javiti ali se ništa ne dešava. -Možda Revlund može da ti pomogne? -I njega sam pokušao da kontaktiram, ali je bio službeno napolju. Niko nije znao da mi kaže kojim povodom, gde se nalazio niti kada će se vratiti nazad. -Moraš ponovo da pokušaš. Idem sada sa ovim do tužioca. Pretpostavljam da ćemo jako uskoro moći da prepustimo slučaj majoru Liepi, kao i leševe, čamac za spasavanje i istražni materijal. U stvari, sve za šta dobije dozvolu da ponese sa sobom u Rigu. -Baš sam o tome hteo sa tobom da popričam. -0 čemu? -0 čamcu za spasavanje. -Sta je s njim? -Major Liepa želi da ga prouči. -Zar nije dovoljno samo se spustiti do podruma? -To baš nije toliko jednostavno. Valander je počeo da se nervira. Martinson je ponekada znao da bude jako nedokučiv po pitanju onoga što je hteo. -Kako može biti komplikovano spustiti se stepenicama do podruma? -Čamca više nema. Valander ga je sumnjičavo pogledao.

-Kako to nema ga? -Baš tako. Nema ga. -Kako to misliš? Čamac za spasavanje je stajao dole na dva drvena jarca, tamo gde ste ga ti i kapetan Esterdal pregledali. Usput, morali bismo da mu pišemo i zahvalimo mu se. Dobro je da si me na to podsetio. -Jarčevi su i dalje tamo, ali čamca nema. Valanderu je odjednom bilo jasno da je Martinson mislio ono što je rekao. Odložio je papire na sto. Odjurio je zajedno sa Martinsonom do podruma. Martinson je bio u pravu. Čamca za spasavanje nije bilo. Dva drvena jarca ležala su oborena na betonskom podu. - Šta li se, do đavola, ovde dogodilo? - rekao je Valander. Martinsov odgovor došao je oklevajuće, baš kao da je i sam sumnjao u ono što je izgovorio. - Došlo je do provale - rekao je. - Hanson je juče uveče video čamac dok je tu bio nekim poslom. Noćas je jedan od saobraćajaca otkrio da su jedna od vrata bila obijena. Čamac za spasavanje je onda morao biti ukraden u toku noći. -To je nemoguće - rekao je Valander. - Zar je došlo do provale u policijskoj stanici? Zar ovde nema ljudi dvadeset četiri časa dnevno? Da li je još nešto nestalo? Zašto niko ništa nije o ovome rekao? -Saobraćajna policija je to rekla Hansonu koji je zatim zaboravio da te obavesti. Ali, ovde i nije bilo nečega drugoga sem čamca. Sva vrata su bila zaključana i nisu bila obijena. Oni koji su ovo učinili, nisu hteli ništa drugo sem njega. Valander je zurio u dva prevrnuta jarca. Negde u dubini duše, osetio je rastuću zabrinutost. - Martinsone - rekao je oprezno - da li možeš da se prisetiš da li je u bilo kakvoj štampi stajalo da se čamac za spasavanje čuvao u podrumu? Martinson se zamislio. -Da - rekao je. - Sećam se da sam pročitao kako se čamac držao u

podrumu. Sem toga, verujem da je dole bio i jedan fotograf. Ali, ko još rizikuje da upadne u policijsku stanicu da bi ukrao čamac? -0 tome se i radi - rekao je Valander. - Ko još tako nešto rizikuje? -Ništa ne razumem - rekao je Martinson. -Možda major Liepa razume - rekao je Valander. - Dovedi ga ovamo. Posle toga ćemo ovde sprovesti detaljnu istragu mesta zločina. Kada pokupiš majora, obavesti nekoga da dovede saobraćajca. Ko je bio u pitanju? -Mislim da je bio Peters. Sada je verovatno kod kuće i spava. Ukoliko večeras bude bila snežna oluja, biće mu jako naporno. -U svakom slučaju ga moramo probuditi - rekao je Valander. - Protiv toga ne možemo ništa da učinimo. Martinson je nestao i Valander je ostao sam u podrumu. Prišao je obijenim vratima i pregledao ih. Uprkos tome što su u pitanju bila debela čelična vrata sa duplom bravom lopovi su se uvukli bez većeg oštećivanja samih vrata. Brava je bila otvorena kalauzom. Ljudi koji su znali šta žele, mislio je Valander. Ljudi koji su znali kako se otvara brava. Ponovo je posmatrao prevrnute jarčeve, Lično je bio pregledao čamac za spasavanje i nije stao pre nego što se uverio da u njemu nije bilo ničega što mu je promaklo. Martinson i Esterdal su takođe pregledali čamac, baš kao i Renlund i Loven. Sta je to što nismo videli, mislio je. Mora da je bilo nečega. Martinson se vratio u podrum zajedno sa majorom Liepom koji je pušio. Valander je upalio sva svetla. Martinson je majoru objasnio šta se dogodilo. Valander ga je posmatrao. Baš kao što je i očekivao, major Liepa nije bio preterano iznenađen. Samo je lagano klimnuo glavom u znak da je razumeo. Potom se okrenuo prema Valanderu. - Vi ste pregledali čamac - rekao je. - Neki stari kapetan ga je identifikovao kao jugoslovenski? To je najverovatnije sasvim tačno. Mnogi jugoslovenski čamci za spasavanje nalaze se na letonskim brodovima. Čak i

na policijskim. Ali, pregledali ste ga? - Da - rekao je Valander. Istoga trenutka je shvatio fatalnu grešku. Niko ga nije ispumpao. Niko nije pogledao unutra. Ni njemu to uopšte nije bilo palo na pamet. Major Liepa je izgleda pročitao njegove misli. Valandera je bila sramota. Kako je samo mogao da propusti da raspori čamac? Pre ili kasnije bi se dosetio, ali je o tome naravno smesta trebao da misli. Smatrao je bespotrebnim da majoru Lipei objašnjava nešto što je već i sam shvatio. -Sta li je moglo biti unutra? - pitao je. Major Liepa je slegnuo ramenima. -Najverovatnije droga - rekao je. Valander se zamislio. -To se nekako ne slaže. Dva mrtva muškarca ostavljena su u čamcu za spasavanje punom narkotika koji je potom pušten da ga nosi vetar? -Baš tako - rekao je major Liepa. - Mogla je biti počinjena greška. Oni koji su pokupili čamac, trebalo je tu grešku i da isprave. Tokom narednog sata pažljivo su pregledali podrum. Valander je otrčao gore do recepcije i zamolio Ebu da smisli neko prihvatljivo objašnjenje koje bi moglo da se da Aneti Brolin zbog njegove sprečenost da joj podnese raport. Glasina o provali u policijsku stanicu proširila se i Bjork je hitao niz stepenice. -Ukoliko ova vest procuri postaćemo metom ruganja u čitavoj zemlji rekao je. -Ovo sigurno neće procuriti - odgovorio je Valander. - Suviše je neprijatno. Objasnio je Bjorku šta je moglo da se dogodi. Znao je da će Bjork najverovatnije ozbiljno posumnjati u njegovu sposobnost da preuzme odgovornost za komplikovane istrage zločina. Greška je bila neoprostiva. Da li sam se ulenjio? mislio je. Da li sam dovoljno dobar i za posao u obezbeđenju Treleborške fabrike gume? Da li će me ponovo premestiti u

Malme kao običnog patroldžiju? Nigde nije bilo nikakvih tragova: ni otisaka prstiju ni otisaka stopala po prašnjavom podu. Šljunak ispred obijenih vrata bio je izrovan gumama policijskih automobila. Nije im čak pošlo za rukom da razaznaju ikakve tragove guma koji nisu pripadali njihovim službenim kolima. Kada su shvatili da nije bilo ničeg drugog da se uradi, zajedno su se vratili u sobu za sastanke. Pojavio se Peters, ljut i zlovoljan zbog toga što su ga digli usred noći. Mogao je samo da saopšti tačno vreme kada je otkrio provalu. Valander se takođe kod noćne smene raspitao da li je neko nešto čuo ili video. Svuda je dobio negativan odgovor. Niko nije ništa ni čuo ni video. Ništa. Baš ništa. Valander je najednom postao umoran. Dobio je glavobolju od duvanskog dima majora Liepe koji je stalno bio prinuđen da udiše. Sta sada da radim, pitao se. Šta bi Ridberg uradio? I dva dana kasnije, nestali čamac za spasavanje je i dalje ostao velikom misterijom. Major Liepa je smatrao da je bilo bespotrebno trošiti energiju na njegov pronalazak. Kurt Valander je, iako nevoljno, shvatio da je bio u pravu. Osećaj da je počinio neoprostivu grešku nije ga napuštao. Bio je utučen i svakog jutra čim bi se probudio, mučila ga je glavobolja. Nad Skoneom je besnela snežna oluja. Radio je upozoravao stanovništvo da ne napušta kuće i da nikuda ne idu ukoliko to nije bilo apsolutno neophodno. Valanderov otac je bio zavejan u svojoj kući u Sturupu. Ali kada ga je Valander nazvao da ga pita da li je imao sve što mu je bilo potrebno, otac je odgovorio da čak nije ni primetio da je put prekriven snegom. U tom sveopštem haosu koji je izbio istraga zločina je manjeviše bila u stanju mirovanja. Major Liepa je sedeo zatvoren u Svedbergovoj kancelariji gde je proučavao balistički izveštaj o dva revolverska metka koji mu je Loven poslao. Valander je imao jedan jako dugačak sastanak sa Anete Brolin na kome je dao usmeni izveštaj o aktuelnom stanju istrage. Svaki put kada bi je sreo, prisetio bi se događaja od prethodne godine, onog vremena kada je proživljavao tešku zaljubljenost u nju. Sada mu se ta epizoda činila

nerealnom; kao da ju je samo umislio. Anete Brolin je kontaktirala državnog tužioca i pravni odsek Ministarstva inostranih poslova da bi dobila jasniji uvid u to da li će se slučaj i dalje istraživati u Švedskoj ili prebaciti na policiju u Rigi. Major Liepa se postarao da letonska policija podnese zvaničan zahtev ministarstvu. Tokom večeri u kojoj je oluja besnela najjačim intenzitetom, Valander je pozvao majora Liepu kod sebe kući. Kupio je flašu viskija koju su ispili tokom večeri. Valander je primetio da je bio pijan već posle nekoliko čaša, dok je major Liepa delovao totalno trezno. Valander je počeo da ga zove major što mu izgleda uopšte nije smetalo. Letonski policajac nije bio lak sagovomik. Valander nije mogao da se odluči da li je to bilo zbog stidljivosti, poteškoće sa engleskim zbog koje se stideo ili da li je možda po prirodi bio rezervisan. Valander je pričao o svojoj porodici i o Lindi koja je pohađala narodnu gimnaziju u Stokholmu. Major Liepa je samo kratko izjavio da je oženjen ženom po imenu Baiba. Nisu imali dece. Veče je odmicalo i sedeli su puno sati u tišini sa čašama u rukama. - Švedska i Letonija - rekao je Valander. - Da li između njih ima sličnosti ili samo razlika? Kada pomislim na Letoniju, pokušavam da sebi predočim nekakvu sliku, ali ne vidim ništa. Ipak smo susedi. Istoga trenutka kada je izgovorio svoje pitanje, Valander je uvideo da je bilo potpuno besmisleno. Švedska nije bila zemlja kojom je upravljala kolonijalna vlast. Na ulicama Švedske nisu postojale barikade. Nevine ljude nije niko ubijao ili gazio tenkovima. Majorov odgovor je ipak bio iznenađujući. - Ja sam religiozan - rekao je. - Ne verujem u boga, ali čovek ipak može da ima neku veru, nešto što se nalazi van ograničenih sfera razuma. I marksizam ima u sebi izvesnu dozu vere, uprkos tome što polazi od racionalne nauke a ne od čiste ideologije. Ovo je moja prva poseta zapadnom svetu. Ranije sam mogao da putujem samo u Sovjetski Savez, Poljsku ili neku od baltičkih zemalja. U ovoj zemlji sam video materijalno blagostanje za koje mi se činilo da nema granica. Između naših zemalja postoje i razlike i sličnosti. Obe su siromašne, ali siromaštvo ima različita lica. Nama fali izobilje i mogućnost izbora. U ovoj zemlji mi se čini da spoznajem

siromaštvo koje podrazumeva da čovek ne mora da se bori za svoj opstanak. Za mene borba ima religioznu dimenziju i zato ne bih voleo da se menjam. Valander je video da je major pažljivo pripremio svoj odgovor. Ali, šta je to zapravo rekao? Švedsko siromaštvo? Valander je osetio potrebu da protestuje. -Niste u pravu, majore - rekao je. - I u ovoj zemlji se vodi borba. Postoje mnogi koji su lišeni blagostanja. Bez sumnje je da nema onih koji umiru od gladi, ali niste u pravu ako mislite da mi ne moramo da se borimo. -Do borbe dolazi samo u bici za opstanak - rekao je major. - Pod time podrazumevam borbu za slobodu i nezavisnost. Sve ostalo je ono što čovek bira da radi a ne ono što mora. Razgovor je zapeo. Valander je hteo da postavi mnoga pitanja, čak i o onome što se pre mesec dana dogodilo u Rigi, ali nije mogao da ih formuliše. Nije želeo da pokaže koliko je bio neinformisan. Umesto toga, podigao se i pustio ploču Marije Kalas. - Turandot - rekao je major. - Veoma je lepo. Sneg i vetar su kovitlali ispred prozora. Valander je stajao i posmatrao majora koji je odlazio kući. Bila je tek prošla ponoć. Povio se na vetru, obučen u svoj glomazni kaput. Oluja je prestala narednog dana i zavejani putevi su mogli ponovo da se raščišćavaju. Kada se Valander ujutru probudio, mučio ga je mamurluk. Ali u njegovoj glavi se u toku noći formulisala jedna odluka. Dok su čekali na odluku državnog tužioca, mogao je da povede majora sa sobom u Brantevik i da mu pokaže ribarski brod koji je posetio nedelju dana ranije. Seli su u njegov automobil neposredno posle devet sati ujutru i odvezli se u pravcu juga. Pejzaž je bio prekriven snegom i blistao se pod jakom sunčevom svetlošću. Bilo je tri stepena ispod nule i bez daška vetra. Luka je bila napuštena. Nekoliko brodova je bilo privezano kod spoljašnjeg mola. Valander nije mogao naslepo da kaže na kojem od brodova je bio. Otišli su tamo gde je mol počinjao i Valander je brojao do sedamdeset trećeg koraka. Brod se zvao „Bajron". Bio je drven, ofarban u belo i otprilike četrdeset

stopa dug. Valander je položio jednu ruku na grubo uže i zažmirkao. Da li ga je prepoznavao? Nije bio siguran. Popeli su se na palubu. Tamnocrvena jedretina bila je prebačena preko otvora od brodskog skladišta. Dok su išli prema kabini, Valander se spotakao o sklupčano uže. Tek tada je bio siguran da su se nalazili na pravom brodu. Kabina je bila zaključana velikim katancem. Major je odigao jedan deo jedretine i osvetlio brodsko skladište svojom džepnom lampom. Bila je prazna. -Ne smrdi na ribu - rekao je Valander. - Ovde nema ni ribarskih mreža ni riblje krljušti. Ovo je krijumčarski brod. Ali, šta je to što krijumčare? I gde? -Sve - rekao je major. - Pošto je u našoj zemlji nestašica svega zamislivog, onda je takođe moguće i sve krijumčariti. -Saznaću čiji je - rekao je Valander. - Iako sam dao obećanje, mogu makar da istražim vlasničko stanje. Da li biste vi, majore, dali takvo obećanje kao ja? - Ne - odgovorio je major Liepa. - To nikada ne bih uradio. Nije bilo puno toga da se vidi. Kada su se vratili u Istad, Valander je posvetio popodne pronalaženju informacija o vlasništvu ribarskog brodića „Bajron". To mu je prouzrokovalo puno problema. Brod je tokom poslednjih godina često menjao vlasnika. Cak je u nekom trenutku pripadao i jednoj trgovačkoj firmi u Simrishamnu maštovitog imena Riba ruskog tipa. Brod je potom bio prodat nekom Erstromu. On ga je dalje prodao posle svega nekoliko meseci. Na kraju je Valanderu pošlo za rukom da sazna kako je brod od skoro pripadao čoveku koji se zvao Sten Holmgren i koji je živeo u Istadu. Valander se iznenadio kada je ustanovio kako je čovek stanovao u istoj ulici kao i on - u ulici Marija. Otvorio je telefonsku knjigu ali ga u njoj nije pronašao. U kotarskoj upravi nije bilo nikakvih podataka o firmi koja je bila u rukama Stena Holmgrena. Za svaki slučaj, Valander je proverio i u upravama u Kristijanstadu i Karlskroni. Ni tamo nije bilo nikoga registrovanog na to ime. Valander je bacio olovku i otišao po još kafe. Kada se vratio u svoju kancelariju, telefon je počeo da zvoni. Bila je to Aneta Brolin koja je htela da sa njim razgovara.

-Pogodi šta imam da ti kažem - rekla je. -Možda da si ponovo nezadovoljna sa našom istragom? -Jesam, ali ne želim sada o tome da pričam. -Onda ne znam. -Istraga će biti stavljena pod led i prebačena na Rigu. -Sigurno? -I državni tužilac i Ministarstvo inostranih poslova dele isto mišljenje. Obavestili su me kako će se istraga obustaviti. Upravo sam to saznala. Sve formalnosti se obavljaju munjevitom brzinom. Sada tvoj major može da ide kući u Rigu. Leševe može da ponese sa sobom. -Biće mu drago - rekao je Valander. - Mislim, zbog toga što može kući. -Da li ti je žao zbog toga? -Ni najmanje. -Možeš da ga zamoliš da me poseti. Već sam informisala Bjorka. Da li je Liepa u tvojoj blizini? -Sedi u Svedbergovoj kancelariji i puši. U životu nisam sreo nekoga ko puši kao on. Major Liepa je narednog dana otputovao ranim letom za Stokholm odakle je nastavio za Rigu. Dva sanduka od cinka odvezena su automobilom do Stokholma da bih odatle mogli preneti avionom u Rigu. Valander i major Liepa su se rastali kod čekiranja na Sturupu. Valander mu je kao oproštajni poklon kupio knjigu o Skoneu. Nije mu ništa bolje palo na pamet. - Želeo bih da čujem o nastavku - rekao je. - Dobijaćete od mene tekuće informacije - odgovorio je major. Rukovali su s&j major je otišao. Čudan čovek, pomislio je Valander dok se vozio od aerodroma. Zanima me šta je mislio o meni? Sutradan je bila subota. Valander je spavao duže i kasnije se odvezao do svog oca. Uveče je otišao u jednu piceriju, večerao i pio crno vino. Njegove

misli su se neprekidno bavile time da li da se prijavi za posao u treleborškoj fabrici gume ili ne. Vreme prijavljivanja je isticalo za nekoliko dana. Čitavo nedeljno prepodne proveo je u vešernici i u tužnoj dužnosti pospremanja stana. Uveče je otišao u jedini bioskop u Istadu koji je i dalje bio u pogonu. Gledao je jedan američki krimić. Protiv svoje volje je pomislio kako je bio uzbudljiv iako je u njemu bilo dosta nerealnih preterivanja. Bio je nazad u svojoj kancelariji u ponedeljak ujutro u osam sati. Samo što je skinuo jaknu kada se na vratima pojavio Bjork. -Stigao je telefaks od policije iz Rige - rekao je. -Od majora Liepe? Šta piše? Bjork je delovao zabrinuto. - Malo je verovatno da bi major Liepa mogao bilo šta da napiše - rekao je Bjork oklevajuće. Valander ga je posmatrao u čuđenju. - Kako to misliš? - Major Liepa je bio ubijen istog dana kada se vratio kući - rekao je Bjork. - Ovaj telefaks je potpisao načelnik policije koji se zove Putnis. Traži pomoć od nas. Pretpostavljam da to znači da ćeš morati da odeš tamo. Valander je seo u svoju stolicu i počeo da čita telefaks. Major ubijen? Mrtav? - Žao mi je zbog ovoga - rekao je Bjork. - Jezive stvari. Nazvaću šefa državne policije i tražiti njegov savet za dalje korake. Valander je sedeo paralizovan u svojoj stolici. Major Liepa ubijen? Zastala mu je knedla u grlu. Ko je lišio života kratkovidog malog čoveka koji je pušio, kao lokomotiva? I zašto? Pomislio je na Ridberga koji je bio mrtav. Odjednom se osetio sam na celom svetu. Tri dana kasnije otputovao je za Letoniju. Avion Aeroflota poleteo je u pravcu Riškog zaliva u dva sata po podne, 28. februara.

Valander je posmatrao more daleko ispod sebe i pitao se šta ga je očekivalo.

7. Prvo na šta je pomislio bila je hladnoća. Dok je stajao u redu ispred pasoške kontrole, nije primetio nikakvu razliku između napuštanja aviona i sale za dolaske. Pristigao je u zemlju u kojoj je bilo jednako hladno napolju kao i unutra i zažalio je što nije bio poneo par dugih gaća. Red smrznutih putnika pomerao se sporo u pravcu sale za dolaske. Iz gomile su se čula dva Danca koja su se glasno žalila na ono što ih je očekivalo tokom posete Letoniji. Stariji od dvojice je očigledno već ranije bio u Rigi. Sada je podučavao svog mlađeg kolegu o beznadežnom stanju apatije i nesigurnosti za koje je mislio da su vladali zemljom. Valandera je nervirao glasni Danac. Kao da je želeo da ovaj pokaže više respekta za kratkodivog letonskog majora koji je nekoliko dana ranije bio ubijen. Pokušao je da razmisli o onome što je znao o zemlji u koju je upravo sleteo. Svega nekoliko nedelja ranije nije bio u stanju ni da raspozna tačan raspored tri baltičke zemlje na geografskoj karti. Talin je za njega mogao jednako tako biti glavni grad Letonije, a Riga jedan važni lučki grad Estonije. Iz nekog dalekog školskog vremena prisećao se samo nejasnih i nepotpunih delića jednog geografskog preseka Evrope. U toku dana odlaska iz Istada pokušao je da pročita sve o Letoniji što mu je palo pod ruku. Sada mu se činilo da je mogao da nazre sliku male zemlje koja je neprekidno, tokom nepredvidivih istorijskih dešavanja, padala u ruke većih vojnih sila. Cak je i Švedska nekoliko puta krvavom odlučnošću njome vladala. Mislio je da razume kako se koreni sadašnje istorije moglo naći u proleću 1945, kada je Sovjetski Savez porazio nemačke trupe i nesmetano anektirao Letoniju. Pokušaj da se oformi nezavisna letonska vlada brutalno je slomljen i oslobodilačka armija sa istoka se kroz neodoljivu ironiju istorije ubrzo pretvorila u svoju suprotnost; bezobziran i odlučan režim koji je ugušio čitavu letonsku naciju. Ipak je i dalje smatrao kako ne zna ništa. Imao je puno pukotina u znanju. Dva glasna Danca koja su očigledno došla u Rigu radi sklapanja poslova

u industriji poljoprivrednih mašina, stigla su do pasoške kontrole. U momentu kada je Valander iz unutrašnjeg džepa izvukao svoj pasoš, neko mu je dotakao rame. Trgnuo se kao da je nosio prigušen strah da će biti uhapšen kao kriminalac. Kada se okrenuo iza njega je stajao jedan čovek u sivoplavoj uniformi. - Kurt Valander? - pitao je muškarac. - Zovem se Jazeps Putnis. Žao mi je što kasnim, a]i avion je sleteo ranije od predviđenog vremena. Podrazumeva se da nećete biti maltretirani formalnostima. Idemo ovuda. Jozeps Putnis je govorio odličnim engleskim. Valander se podsetio stalne borbe majora Liepe da pronađe prave reči i izgovor. Išao je za Putnisom prema jednim vratima kod kojih je stajao vojnik i stražario. Ušli su u novu halu, isto tako sumorno propalu u kojoj su torbe istovarivane iz kola. -Možemo samo da se nadamo da prtljag neće kasniti - rekao je Putnis. Želim da vam poželim dobrodošlicu u Letoniju i Rigu. Da li ste ikada ranije posetili našu zemlju? -Ne - odgovorio je Valander. - Nisam još imao prilike. -Voleo bih, naravno, da su okolnosti drugačije - nastavio je Putnis. - Smrt majora Liepe je jadan jako tužan događaj. Valander je čekao na nastavak do koga nije došlo. Jazeps Putnis, koji je prema telefaksu koji je švedska policija primila imao čin pukovnika, zaćutao je. Umesto da nastavi da priča o mrtvom majoru, hitrim koracima se zaputio prema jednom čoveku u izbledelom radničkom odelu i krznenoj kapi koji je stajao naslonjen o zid. Čovek se uspravio čim ga je Putnis oslovi oštrim glasom i užurbano nestao kroz jedna od vrata koja su vodila napolju ka aerodromskoj pisti. -Ide besmisleno sporo - rekao je Putnis i osmehnuo se. -Da li imate iste probleme u Švedskoj? -Ponekad - rekao je Valander. - Desi se da čovek mora da čeka. Pukovnik Putnis je bio prava suprotnost majora Liepe. Bio je jako visok, kretao se samosvesno i energično i imao je prodoran pogled. Njegov profil je bio oštar i zelene oči su delovale kao da im ništa ne promiče. Pukovnik Putnis je podsetio Valandera na neku životinju. Možda na risa

ili leoparda u sivoplavoj uniformi. Pokušao je da pogodi njegovo starosno doba. Mogao je imati oko pedeset godina, ali je takođe mogao biti i mnogo stariji. Prikolica sa prtljagom je tandrkala iza traktora, sakrivena u oblaku izduvnih gasova. Valander je smesta uočio svoju torbu ali nije mogao da spreči pukovnika Putnisa da je za njega nosi. Kod niza taksija stajao je jedan crni policijski automobil marke „volga" i čekao na njih. Šofer je pridržavao vrata i salutirao. Valander je bio iznenađen ali je ipak uspeo da malo nespretno salutira. Ovo je Bjork trebalo da vidi, pomislio je. I šta je zapravo mislio major Liepa o istražiocima u farmerkama koje je sretao u malom beznačajnom švedskom gradu Istadu? 0 istim onim koji nikada nisu salutirali? - Izvršili smo vam rezervaciju u hotelu Letonija - rekao je pukovnik Putnis dok su se vozili od aerodroma. - To je najbolji hotel u gradu. Ima preko dvadeset pet spratova. -Siguran sam da je izvanredan - rekao je Valander. -Želeo bih da vam prenesem pozdrave i saučešće od mojih kolega iz Istada. Iako smo majora Leipu poznavali svega nekoliko dana, bio je jako omiljen. -Hvala - rekao je pukovnik Putnis. - Majorov odlazak je bio veliki gubitak za sve nas. Valander je ponovo čekao na nastavak koji nije došao. Zašto ne kaže ništa, mislio je. Zašto ne ispriča šta se dogodilo? Zašto je major bio ubijen i ko ga je ubio? Kako? Zašto me je zamolio da dođem ovamo? Da li postoje sumnje da je majorovo ubistvo vezano za njegovu posetu Švedskoj? Gledao je u pejzaž koji mu je promicao pred očima. Sablasne oranice na kojima je sneg ležao u nepravilnim gomilicama. Povremeno jedna zabačena, siva stambena kuća, okružena neofarbanom ogradom. Tamo negde lutala je jedna svinja i rovarila po đubrištu. Dobio je utisak neograničene potištenosti koja ga je podsetila na putovanje u Malme na kome je nedavno bio sa ocem. Možda je skonski pejzaž bio odbojan tokom zimskih meseci, ali ovde je postojala jedna odbojna praznina koja je dosezala njemu ranije nepojmljive

razmere. Valander se rastužio dok je gledao naokolo. Kao da je bolna istorija zemlje zamočila četkice u neiscrpnu kantu sive boje. Odjednom je osetio potrebu da nešto preduzme. Nije došao u Rigu da bi dao da ga deprimira sumorni zimski pejzaž. -Želeo bih da što je pre moguće dobijem izveštaj - rekao je. - Sta se zapravo dogodilo? Ne znam ništa drugo sem da je major Liepa bio ubijen istog dana kada se vratio u Rigu. -Kada se budete smestili u sobu doći ću po vas - rekao je pukovnik Putnis. - Planirali smo sastanak za večeras. -Samo ću da ostavim torbu - rekao je Valander. - Ne treba mi više od nekoliko minuta. -Sastanak je planiran za pola osam - odgovorio je pukovnik Putnis. Valander je razumeo da njegova energija neće moći da promeni onaj plan koji je već bio osmišljen i odobren. Dok su se vozili ka centru grada kroz mnogobrojna predgrađa Rige, počelo je da se smrkava. Valander je zamišljeno gledao u sablasna stambena naselja koja su se rasprostirala sa obe strane puta. Bilo mu je teško da sebi predoči šta ga je očekivalo. Hotel se nalazio u centru grada, na samom početku jedne široke avenije. Valander je ugledao statuu za koju je shvatio da je predstavljala Lenjina. Hotel „Letonija" se uzdizao ka nebu poput tamnoplavog stuba. Pukovnik Putnis ga je užurbano vodio kroz pusti foaje do recepcije. Valander je dobio osećaj da se nalazio u garaži koja je silom prilika bila pretvorena u hotelsko predvorje. Na jednom od zidova sjajili su dugmići liftova. Iznad njegove glave nalazile su se stepenice koje su vodile u različitim pravcima. Na svoje iznenađenje shvatio je da nije morao da se registruje. Pukovnik Putnis je od recepcionerke uzeo njegov ključ. Odvezli su se do petnaestog sprata jednim od tesnih liftova. Valander je dobio sobu 1506 sa pogledom na

krovove grada. Pitao se da li je pri dnevnoj svetlosti bilo moguće videti zaliv Rige. Nakon što ga je pitao da li je bio zadovoljan svojom sobom Pukovnik Putnis ga je ostavio samog. Dva sata kasnije je trebalo da se vrati i odvede ga na sastanak u centralnu policijsku stanicu. Valander je stao kod prozora i posmatrao krovove koji su se prostirali ispred njegovih očiju. Dole na ulici klaparao je jedan kamion. Kroz loše dihtovane prozore u sobu se uvlačio hladan vetar. Pipnuo je radijator koji jedva da je bio topliji od mlakog. Odnekuda je čuo neprekidnu zvonjavu telefona. Duge gaće, mislio je. To je prva stvar koju ću sebi da kupim sutra ujutru. Raspakovao je svoju torbu i stavio sredstva za ličnu higijenu u veliko kupatilo. Na aerodromu je bio kupio jednu flašu viskija. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, sipao je nekoliko centilitara u čašu predviđenu za četkicu za zube. Upalio je radio ruske proizvodnje koji je stajao na noćnom stočiću pored kreveta. Jedan uzbuđeni muški glas izlagao je nešto takvom brzinom tako da je delovalo kao da je izveštavao o nekakvoj grani sporta u kojoj su se odvijali brzi i nepredvidivi događaji. Strgao je prekrivač i legao na krevet. Sada sam u Rigi, mislio je. Još uvek ne znam šta se dogodilo sa majorom Liepom. Znam samo da je mrtav. Ali pre svega ne znam šta pukovnik Putnis od mene očekuje. Postalo je suviše hladno za ležanje na krevetu. Odlučio je da ode dole do recepcije i razmeni pare. Možda u hotelu postoji bar u kome može da popije kafu? Dole je na svoje iznenađenje otkrio ista ona dva danska biznismena koja su ga nervirala na aerodromu. Jedan od njih, stariji, stajao je kod portira i ljutito mahao jednom kartom. Izgledalo je kao da pokušava da objasni recepcionerki kako se od papira prave zmaj ili avion, i Valander je primetio da je bio na granici da prasne u smeh. Potom je ugledao tablu na kojoj je stajalo da tu može da promeni novac. Jedna starija žena ga je ljubazno

pozdravila klimanjem glave i on joj je pružio dve novčanice od po sto dolara. Dobio je nazad veliku hrpu litvanskih novčanica. Kada se vratio na recepciju, dva Danca su bila nestala. Pitao je portira gde je mogao da popije kafu i ovaj mu je pokazao na veliku salu za ručavanje. Jedan kelner ga je odveo do stola kraj prozora i pružio mu jelovnik. Odlučio se za omlet i kafu. Ispred visokih prozora, promicali su ljudi sa krznenim kapama na glavama i tandrljavi gradski autobusi. Teške zavese je pomerao vetar koji su propuštali loše zadihtovani prozori. Osvrnuo se po praznoj sali za ručavanje. Za jednim stolom je u dubokoj tišini sedeo jedan postariji par i jeo, za drugim je sedeo jedan usamljeni čovek u sivom odelu koji je pio čaj. To je bilo sve. Valander je mislio unazad, na prethodno veče, kada je sa Sturupa sleteo u Stokholm jednim popodnevnim letom. Kada je aerodromski autobus stao kod glavne železničke stanice, tamo ga je dočekala njegova ćerka Linda. Otišli su do hotela „Central" koji se nalazio u neposrednoj blizini ulice Vasa. Pošto je stanovala kao podstanarka u Bromi, odmah pored više škole, rezervisao joj je sobu u istom hotelu u kome je on trebalo da noći. Uveče ju je odveo na večeru u jedan restoran u starom gradu. Sreli su se posle mnogo meseci i primetio je kako je razgovor zapinjao i da je leteo sa jedne teme na drugu. Počeo je da se pita da li su njeni izveštaji iz škole bili istiniti. Dopadala joj se škola, bila mu je pisala. Ali kada je sada krenuo da joj postavlja pitanja, dobijao je samo škrte odgovore. Kada ju je upitao, ne mogavši a da ne zazvuči malo iziritirano, kakvi su joj bili planovi za budućnost, odgovorila mu je da uopšte nema pojma. -Zar nije vreme da o tome razmišljaš? - pitao ju je. -To ne odlučuješ ti - odgovorila mu je. Počeli su da se svađaju ne podižući glas. On je smatrao da ona ne može samo da nastavi sa svojim neodlučnim putovanjima između raznih škola a ona mu je odgovorila da je bila dovoljno stara da čini onako kako joj je volja. Tada je otkrio da mu je Linda bila nalik. Nije znao šta je tačno bilo u pitanju, već samo osećaj da je u njenom glasu čuo sopstveni. I pomislio je kako se neka priča ponavljala. Činilo mu se da je u razgovoru sa svojom

ćerkom mogao da prepozna sopstveni komplikovani odnos sa ocem. Pili su vino i pojeli jedan deo obroka. Vremenom su nerviranje i napetost između njih zamrli. Valander je ispričao o svom službenom putu i jedno vreme se igrao mišlju da je pozove da krene sa njim. Vreme je brzo prošlo i kada je platio račun već je bila prošla ponoć. Uprkos hladnoći, odšetali su se do hotela. Posle su sedeli u njegovoj sobi i pričali do tri sata ujutro. Kada je naposletku otišla u svoju sobu, Valander je pomislio kako je uprkos lošem uvodu, veče proteklo vrlo ugodno. U to nije bio sasvim siguran. Nije mogao da se sasvim oslobodi tupe zabrinutosti koja je podrazumevala da nije bio siguran kako se zaista osećala. Kada je pre podne napustio hotel, ona je i dalje spavala. Platio je njenu sobu i napisao pisamce koje je portir trebao da joj preda. Iz sanjarenja ga je probudilo to što je stari tihi par napustio salu za ručavanje. Nisu dolazili novi gosti. Ostao je da sedi samo usamljeni čovek sa svojom šoljom čaja. Pogledao je na sat. I dalje je ostalo još skoro sat vremena do dolaska pukovnika Putnisa. Platio je račun, brzo u glavi izračunao odnos valuta i uvideo da je obrok bio jako jeftin. Kada se vratio u svoju sobu, prošao je kroz jedan deo papira koje je poneo sa sobom. Primetio je da je polako počeo da se vraća u istragu, u istragu za koju je ranije mislio da je bila prepuštena arhivskom zaboravu. U nozdrvama je ponovo počeo da oseća miris majorovih jakih cigareta. Pukovnik Putnis je na njegova vrata pokucao u sedam i petnaest. Automobil je čekao ispred hotela. Vozili su se kroz mračan grad u pravcu centralne policijske stanice u Rigi. Samo je mali broj ljudi bio napolju na ulicama. Tokom večeri je jako brzo zahladnelo. Ulice i trgovi grada bili su slabo osvetljeni i Valander je dobio osećaj da se vozio kroz jedan grad koji se sastojao od silueta i senki. Vozili su se kroz izgrađenu luku i zastali na nečemu što je ličilo na ograđeno dvorište utvrde. Pukovnik Putnis je tokom vožnje bio ćutljiv i Valander je nastavio sa čekanjem na objašnjenje zašto se nalazio u Rigi. Prolazili su kroz odjekujuće, napuštene hodnike, dole, stepenicama i duž još jednog hodnika. Konačno je pukovnik Putnis zastao ispred vrata koja su se otvorila bez kucanja. Kurt Valander je kročio u jednu veliku i toplu, ali loše osvetljenu

prostoriju. Ovalni sto za sastanke koji je bio prekriven zelenom čojom dominirao je nad svim ostalim nameštajem. Oko stola se nalazilo dvanaest stolica. Nasred zelene čoje stajao je bokal vode i nekoliko čaša. Duboko u senci čekao je jedan čovek. Okrenuo se čim je Valander ušao u sobu i prišao mu. -Dobro došli u Rigu - rekao je čovek. - Zovem se Juris Mumijers. -Pukovnik Murnijers i ja snosimo zajedničku odgovornost za razrešavanje ubistva majora Liepe - rekao je Putnis. Valander je smesta osetio napetost između dva pukovnika. To mu je razotkrilo nešto u Putnisovom glasu. Iza njihovog kratkog razmenjivanja reči takođe se krilo i nešto drugo. Valander nije mogao da ustanovi šta. Pukovnik Murnijers je bio u pedesetim. Imao je kratko podšišanu sedu kosu. Lice je bilo bledo i naduveno, kao da je bolovao od dijabetesa. Bio je malog rasta i Valander je registrovao kako se kretao sasvim nečujno. Još jedna mačka, pomislio je. Dva pukovnika, dve mačke, obe u sivim uniformama. Valander i Putnis su okačili svoje kapute i seli za sto. Vreme čekanja je prošlo, pomislio je. Sada ću da saznam sta se dogodilo sa majorom Liepom. Murnijers je vodio reč. Valander je primetio kako se njegovo lice gotovo sve vreme nalazilo u senci. Glas koji mu se obraćao, na dobro formulisanom i bogatom engleskom, dolazio je iz nepregledne tame. Pukovnik Putnis je sedeo i gledao ravno ispred sebe, kao da ga nije bilo briga da sluša. Čekanje Kurta Valandera je konačno bilo okončano i imao je prilike da sazna kakva je sudbina zadesila majora. - Čitava stvar je jako zagonetna - rekao je Murnijers. -Istog dana kog se vratio iz Stokholma, predao je svoj izveštaj pukovniku Putnisu i meni. Sedeli smo u ovoj sobi i diskutovali o slučaju. Major Liepa je trebao da preduzme odgovornost za dalju istragu u zemlji. Rastali smo se oko pet sati. Kasnije smo saznali da se major Liepa direktno odvezao kući, svojoj ženi. Žive u jednoj kući iza Saborne crkve. Ispričala nam je kako je delovao sasvim normalno. Naravno da joj je bilo drago što je ponovo bio kod kuće. Večerali su i on joj je ispričao o svojim utiscima iz Švedske. Usput, izgleda da ste

ostavili jako lep utisak na njega, komesaru Valandere. Negde iza jedanaest, zazvonio je telefon. Major Liepa se baš u to vreme spremao da ode u krevet. Njegova žena nije znala da kaže ko je nazvao, ali major se obukao i saopštio joj kako je smesta morao da ide do policijske stanice. To je nešto što nije moglo da je iznenadi. Verovatno je bila razočarana što su ga nazvali iste večeri koje se vratio iz puta u inostranstvo. Nije joj rekao ni ko je zvao ni zašto je morao da ide službeno usred noći. Murnijers je zaćutao i ispružio se da dohvati bokal sa vodom. Valander je bacio pogled u pravcu Putnisa koji je i dalje zurio ispred sebe. - Posle toga sve postaje mnogo nejasnije - nastavio je Murnijers. Nekoliko lučkih radnika je narednog jutra pronašlo telo majora Liepe kod Daugagrive. To je ime najudaljenijeg dela velike lučke oblasti u Rigi. Major je ležao mrtav na keju. Kasnije smo mogli da konstatujemo kako mu je neko smrskao potiljak teškim predmetom, najverovatnije metalnom cevi ili bejzbol palicom. Istraga naših lekara sudske medicine pokazala je da je bio ubijen najkasnije dva sata po napuštanju svog domicila. To je, kratko rečeno, sve što znamo. Nema svedoka, ni onih koji su ga videli kako je napuštao kuću ni onih koji su se nalazili u luci. Čitava stvar je jako zagonetna. Ovde se ili vrlo retko ili nikada ne dešava da policajac bude ubijen, a naročito ne sa tako visokim činom kakav je nosio major Liepa. Mi smo naravno jako odlučni u nameri da počinioca što pre uhvatimo. Murnijers je zaćutao i zavalio se nazad u senku. -Znači nije bilo nikoga ko ga je nazvao i zahtevao da dođe ovamo - rekao je Valander. -Ne - odgovorio je žustro Putnis. - To smo istražili. Dežurni kapetan, Kozlov, potvrdio je kako te večeri niko nije stupio u kontakt sa majorom Liepom. - Znači, postoje samo dve mogućnosti - rekao je Valander Putnis je klimnuo glavom. -Ili je slagao svoju ženu, ili ga je neko prevario - rekao je Putnis. -U krajnjem slučaju, sigurno je morao prepoznati glas -rekao je Valander. - Ili je makar onaj koji ga je pozvao morao da se izrazi na takav način da ga

ne učini sumnjičavim. - To je i naše razmišljanje - rekao je Putnis. - Naravno da ne možemo da isključimo mogućnost da je postojala veza između njegovog posla i Švedske, odnosno razloga zbog kojeg je bio ubijen rekao je Murnijers iz svoje senke. - Ne možemo ništa da isključimo. Zbog toga smo i zatražili pomoć od švedske policije, i to od vas, komesaru Valandere. Zahvalni smo na svim mislima i idejama koje nam mogu biti od pomoći. Dobićete podršku koja vam je potrebna. Murnijers je ustao sa stolice. - Predlažem da za večeras prekinemo - rekao je. - Pretpostavljam da ste umorni od puta, komesaru Valandere. Valander nije uopšte bio umoran. Spremio se da radi i čitavu noć ako bi to bilo neophodno. Ali, pošto je i Pulnis ustao, znao je da je sastanak bio okončan. Murnijers je pritisnuo zvonce koje se nalazilo na gornjoj strani ivice stola. Skoro smesta su se otvorila vrata i pojavio mladi se uniformisani policajac. - Ovo je narednik Zids - rekao je Murnijers. - Priča odlično engleski i biće vaš šofer za sve vreme vašeg boravka u Rigi. Zids je lupio potpeticama i salutirao. Valander nije mogao ništa drugo no da otpozdravi jednim klimanjem glave. Pošto ga ni Putnis ni Murnijers nisu pozvali na večeru, znao je da će veče provesti sam. Pratio je Zidsa do ograđenog dvorišta. U susret mu je došla suva hladnoća. Kontrast između dobro zagrejane sobe za sastanke i spoljašnje temperature bio je ogroman. Seo je na stražnje sedište crnog automobila, za koje vreme mu je Zids pridržavao vrata. - Hladno je - rekao je Valander dok su se vozili kroz modernu luku. - Da, pretpostavljeni - odgovorio je Zids. - Trenutno je u Rigi vrlo hladno. Pretpostavljeni, mislio je Valander. Njemu je naravno nepojmljivo da jedan švedski policajac ima niži čin od Putnisovog i Murnijersovog. Misao ga je zabavljala. Istovremeno mu je bilo jasno da nije bilo lako navići se na privilegije; na sopstveni automobil, šofera i pažnju.

Narednik Zids je vozio brzo kroz prazne ulice. Valander uopšte nije bio umoran. Plašila ga je pomisao na hladnu hotelsku sobu. -Gladan sam - rekao je naredniku. - Pokažite mi dobar restoran koji nije preskup. -Sala za ručavanje hotela 'Letonija' je najbolja - odgovorio je Zids. -Tamo sam već bio - rekao je Valander. -Ne postoji nijedan drugi restoran u Rigi sa tako dobrom hranom - rekao je Zids, istovremeno kočeći ispred tramvaja koji se kloparajući približavao iza ćoška. -Mora da postoji više od jednog dobrog restorana u gradu od milion stanovnika - pokušao je Valander. -Hrana nije dobra za razliku od one u hotelu 'Letonija' -rekao je narednik. Očigledno me tamo vozi, mislio je Valander i zavalio se nazad u sedište. Možda ima naređenje da me ne pušta van grada? Jedan šofer može u puno slučajeva da ima više ropstva nego slobode. Zids je zakočio ispred hotela. Pre nego što je Valander uopšte stigao da se maši kvake, narednik mu je otvorio vrata. -Kada da sutra pokupim pretpostavljenog? - pitao je. -Osam sati je savršeno - odgovorio je Valander. Veliki foaje je bio još napušteniji sada nego nekoliko sati ranije kada ga je Valander napustio. Iz daljine je začuo muziku. Uzeo je ključ od portira i pitao da li je sala za ručavanje bila otvorena. Portir koji je imao teške kapke i koji ga je po svom bledom licu podsetio na pukovnika Murnijersa, klimnuo je glavom. Valander je pitao odakle je dolazila muzika. - Imamo kabare - odgovorio je sumorno portir. Čim je napustio recepciju, Valander je primetio čoveka koji je ranije pio čaj u sali za ručavanje. Sada je sedeo u pohabanoj kožnoj sofi, udubljen u novine. Valander je bio siguran da se radilo o istom čoveku. Prate me, pomislio je. Baš kao u onim najgorim krimi romanima, tu sedi čovek u sivom odelu koji se pravi da je nevidljiv. Sta Putnis i Murnijers misle da sam u stanju da učinim?

Sala za ručavanje je bila skoro isto toliko prazna kao i ranije tog dana. Za jednim od udaljenijih stolova sedela je grupa gospode obučene u tamna odela i vodila razgovor mumlajući. Valander je na svoje zaprepašćenje bio upućen na isti sto kao ranije. Pojeo je supu od povrća i jedan tvrd i suv svinjski kotlet. Za razliku od njega, letonsko pivo je imalo odličan ukus. Pošto je bio nespokojan nije mario za kafu već je platio i napustio salu za ručavanje da bi pronašao noćni klub hotela. Čovek u sivom odelu je i dalje sedeo u sofi. Valander se osećao kao da se nalazio u lavirintu. Razne stepenice koje izgleda nisu vodile nikuda, stalno su ga vraćale u salu za ručavanje. Pokušao je da se orijentiše prema muzici i napokon je na kraju mračnog hodnika otkrio tablu sa natpisom. Jedan čovek koji je Valanderu rekao nešto što nije razumeo, otvorio mu je vrata. Valander je ušao u loše osvetljeni bar. Razlika između ovoga mesta i sale za ručavanje bila je ogromna. Bar je bio prenatrpan ljudima. Iza zavese koja je delila šank od podijuma za igru trešteći je svirao ansambl. Valanderu se činilo da prepoznaje neku od Abinih pesama. Vazduh je bio loš i podsetio ga je na miris majorovih jakih cigareta. Učinilo mu se da je u baru video slobodan sto i probio se kroz gužvu. Sve vreme je imao osećaj kako ga je posmatralo mnogo očiju. Bio je svestan da je imao svaki razlog da bude na oprezu. Klubovi po istočnoevropskim zemljama često su funkcionisali tako što su bande pljačkale posetioce iz zapadne Evrope. Kroz buku je uspeo da dovikne svoju porudžbinu jednom kelneru. Nekoliko minuta kasnije na njegovom stolu je stajala čaša viskija. Koštala je skoro jednako kao obrok koji je nešto ranije pojeo. Pomirisao je sadržinu čaše i zaključio kako je sadržala određenu količinu nepoznatih otrova i potom je melanholično nazdravio samom sebi. Devojka za koju nije znao kako se zvala, izronila je iz senke i sela pored njega. Primetio ju je tek kada je okrenuo glavu i našao se tik uz njeno lice. Njen parfem ga je podsetio na zimske jabuke. Kada ga je oslovila na nemačkom, odmahnuo je glavom. Njen engleski je bio loš, mnogo gori od majorovog. Ali, ponudila mu je svoje društvo i želela je piće. Valander se osetio bespomoćnim. Znao je da je bila profesionalna prostitutka, ali je pokušao da se otrese te misli. Želeo je da u hladnoj i pustoj Rigi porazgovara

sa nekim ko nije bio pukovnik policije. Pošto je on bio taj koji je određivao granice, mogao je sebi da dozvoli da je časti jednim pićem,. Samo onda kada je bio poprilično pijan, gubio je svoju moć rasuđivanja. To se poslednji put dogodilo kada se prošle godine u napadu besa i napaljenosti bacio na oblasnog tužioca Anetu Brolin. Zaledio se od te uspomene. To se nikada više neće dogoditi, mislio je. Barem ne večeras u Rigi. Istovremeno nije mogao a da ne bude polaskan njenom pažnjom. Sela je za sto prerano, mislio je. Samo što sam došao. Još uvek se nisam navikao na ovu čudnu zemlju. - Možda sutra - rekao je. - Ne večeras. Onda je shvatio da nije imala više od dvadeset godina. Iza teško našminkanog lica, ugledao je crte koje su ga podsećale na kćerkine. Ispio je čašu, ustao i otišao. To je bilo jako blizu, pomislio je. Previše blizu. U foajeu je i dalje sedeo čovek u sivom odelu i čitao svoje novine. Lepo spavaj, mislio je Valander. Sigurno ćemo se videti ujutro. Spavao je nemirno. Prekrivač je bio težak a krevet neudoban. Duboko u snu čuo je telefon koji je neprestano zvonio. Želeo je da ustane i javi se, ali kada se probudio oko njega je sve bilo mirno. Ujutro ga je probudilo kucanje na vratima. Polubudan, viknuo je: „Napred". Kada je neko ponovo zakucao, shvatio je da su vrata bila zaključana. Navukao je na sebe pantalone i otključao. Ispred vrata je stajala žena obučena kao sobarica koja je u rukama držala poslužavnik. Možda je to spadalo u hotelsku proceduru? Možda se narednik Zids postarao o celoj stvari? Čistačica je na letonskom poželela dobro jutro i pokušao je da svome licu da neki izraz. Stavila je poslužavnik na sto, stidljivo nasmejala se i otišla do vrata. Išao je za njom da zaključa. Sve se odigralo vrlo brzo. Umesto da napusti sobu, sobarica ju je zaključala iznutra i položila prst na usta. Valander ju je blentavo gledao. Iz jednog od džepova uniforme oprezno je izvukla komad papira. Bila je jako uplašena. Uzeo je papir i pročitao tekst na engleskom. Dva puta ga je

pročitao i zapamtio njegov sadržaj. Ponovo ju je pogledao i ovoga puta je stavila ruku u drugi džep iz koga je izvadila nešto što je podsećalo na presavijen plakat. Pružila mu ga je i kada ga je otvorio, video je da su to bile korice iščupane iz knjige o Skoneu koju je pre nedelju dana dao njenom mužu, majoru Liepi. Ponovo ju je pogledao, njeno uplašeno lice koje je sem straha nosilo još jedan izraz - čvrste volje ili prkosa - prešao je preko hladnog poda, uzeo olovku sa pisaćeg stola i napisao na poleđini korica koje su prikazivale Sabornu crkvu u Lundu da je razumeo. Razumeo sam. Pružio joj je korice nazad i pri tome pomislio kako Baiba Liepa nije uopšte izgledala onako kako ju je zamišljao. Nije se sećao šta je mislio tada kada je major Liepa sedeo na njegovoj sofi u ulici Marija, slušao Mariju Kalas i ispričao mu da ima ženu koja se zove Baiba. Ali, ovo je bilo sasvim drugačije lice. Nakašljavao se dok ona pažljivo otvarala vrata. Zatim je nestala. Došla je da bi sa njim pričala o majoru, svoj pokojnom mužu. I bila je uplašena. Kada neko bude nazvao njegovu sobu i zatraži gospodina Ekera, prvo će se spustiti do foajea, zatim koristiti stepenice koje su vodile do hotelske saune i tu potražiti siva čelična vrata pored skladišta restorana. Ona bi trebalo da mogu da se otvore bez ključa a ona će ga onda sačekati sa stražnje strane hotela da bi sa njim popričala o svome mužu. Molim te, napisala je. Molim te, molim te. Sada je bio sasvim siguran da se na njenom licu nije nalazio samo strah, već i prkos a možda čak i mržnja. Mnogo je ozbiljnije nego što sam to mogao da pretpostavim, mislio je. Bio je potreban kurir u kecelji da bih to shvatio. Zaboravljam da se nalazim u stranom svetu. U osam i nekoliko minuta, izašao je iz lifta u prizemlju. Čovek koji je čitao novine nije više bio tu, ali zato je tu stajao muškarac koji je studirao stalak za razglednice. Valander je izašao na ulicu. Mogao je da oseti kako je bilo malo prijatnije nego prethodnog dana. Narednik Zids je čekao sa automobilom i poželeo mu dobro jutro. Seo je na zadnje sedište i narednik je startovao motor. Dan je polako počeo da se pomalja nad Rigom. Saobraćaj je bio gust i narednik nije mogao da vozi onoliko brzo koliko je hteo.

Sve vreme je ispred sebe video lice Baibe Liepe. I odjednom, bez opomene, uplašio se.

8. Kurt Valander je u pola devet ujutru otkrio kako je pukovnik Murnijers pušio iste jake cigarete kao major Liepa. Prepoznao je paketić marke „prima" koji je pukovnik izvadio iz jednog od džepova svoje uniforme i položio na sto. Valander je najedanput pomislio kako se nalazio duboko u nekom lavirintu. Narednik Zids ga je sprovodio goredole po stepenicama u naizgled beskonačno velikoj policijskoj stanici pre nego što se zaustavio ispred vrata za koja se pokazalo da su vodila u Murnijersovu kancelariju. Valander je bio siguran da se radilo o igri i da je sigurno postojao mnogo kraći put do Murnijersove kancelarije, ali da on nije trebalo da ga poznaje. Kancelarija je bila spartanski opremljena, ne posebno velika, i ono što je smesta privuklo njegovu pažnju bilo je da su postojala tri različita telefona. Kod jednog od zidova stajao je arhivar koji je bio sav ulubljen i izgreban. Na stolu se sem telefona nalazila pepeljara od izlivenog gvožđa koju je krasila fino izgravirana dekoracija. Valanderu se prvo učinilo da je predstavljala par labudova, ali je kasnije ustanovio da se radilo o muškarcu napumpanih mišića koji je u ruci nosio baklju. Pepeljara, telefoni, ali nikakvi papiri. Iza Mumijersovih leda venecijaneri su ili bili navučeni do polovine visokih prozora ili su tu bili zaglavljeni. Valander nije mogao da se odluči šta je od ta dva bio slučaj. Posmatrao je venecijanere dok je grozničavo razmišljao o važnoj vesti koju mu je Murnijers pre nekoliko minuta saopštio. - Uhapsili smo osumnjičenog počinioca - bio mu je rekao pukovnik. Tokom noći, naša istraga je donela rezultate kojima smo se nadali. Prvo na šta je Kurt Valander pomislio je bilo da se radilo o ubici majora Liepe. Onda je uvideo kako je Mumijers mislio na mrtve muškarce u čamcu za spasavanje. - Jedna banda - bio je rekao Murnijers. - Banda sa ograncima u Talinu i Varšavi. Slabo povezan lanac kriminalaca koji žive od krijumčarenja, pljački, provala, svega što donosi novac. Cak smo imali osnovane sumnje da su u poslednje vreme počeli da se bave i prodajom narkotika koja je, nažalost,

dosegla i našu zemlju. Pukovnik Putnis upravo ispituje tog čoveka. Uskoro ćemo znati mnogo više. Murnijers je poslednje reči izgovorio mirno i znalački, previše kontrolisano proračunato. Valander je pred sobom mogao da vidi kako pukovnik Putnis polako izvlači istinu iz čoveka koji je podvrgnut mučenju. Šta je uopšte znao o letonskoj policiji? Da li je uopšte postojala granica za ono što je dozvoljeno u jednoj diktaturi? Da li je Letonija uopšte diktatura? Mislio je na lice Baibe Liepe. 0 strahu i o njegovoj suprotnosti. Kada neko bude nazvao i tražio gospodina Ekersa, moraš da dođeš. Murnijers mu se osmehnuo, kao da se podrazumevalo da je mogao da čita misli švedskog policajca. Valander je pokušao da zaštiti svoju tajnu time što je rekao nešto što uopšte nije bila istina. - Major Liepa je odavao utisak nekoga ko se brinuo za sopstvenu bezbednost - rekao je. - Ali meni nije nikada dao razloge za svoju zabrinutost. To je jedno od pitanja na koje bi pukovnik Putnis trebalo da pokuša da dobije odgovor. 0 tome da li postoji direktna veza između mrtvih muškaraca u čamcu i ubistva majora Liepe. Valanderu se učinilo da je opazio skoro neprimetnu promenu na Murnijersovom licu. Znači, rekao je nešto neočekivano.. Ali, da li je njegovo mišljenje bilo neočekivano ili je major Liepa zaista bio zabrinut, a o čemu je ovaj znao? -Sigurno ste postavili odlučujuća pitanja - nastavio je. -Šta je majora Liepu moglo da izmami iz kuće u pola noći? Ko je mogao imati motiv da ga ubije? Čak i onda kada se ubije kontroverzan političar, čovek mora da se zapita da li je moglo biti privatnog motiva. Tako se razmišljalo i kod Kenedijevog ubistva i nekoliko dana kasnije kada je nasred ulice bio ubijen švedski premijer. Sigurno ste o svemu tome razmišljali? Takođe ste verovatno došli i do zaključka da nije bilo nikakvog razumnog privatnog motiva. -To je tačno - odgovorio je Murnijers. - Vi ste iskusan policajac i načinili ste dobru analizu. Major Liepa je bio srećno oženjen. Nije se bavio

nedozvoljenim rabotama. Nije se kockao i nije imao ljubavnicu. Bio je revnostan policajac koji je smatrao da njegov posao doprinosi razvitku naše zemlje. Mi takođe smatramo kako je njegova smrt morala imati nekakve veze sa njegovom profesijom. Pošto se nije bavio drugom istragom sem onom vezanom za dva mrtva muškarca u čamcu za spasavanje, potražili smo pomoć od Švedske. Možda je vama rekao nešto što nije stajalo u izveštaju koji nam je predao istoga dana kada je umro? Moramo da znamo i nadamo se da možete da nam pomognete. -Major Liepa je pričao o drogama dok je bio u Švedskoj - rekao je Valander. - Pričao je o povećanom pojavljivanju fabrika amfetamina u istočnoj Evropi. Bio je ubeđen da su ona dva mrtva muškarca bila žrtve unutrašnjeg obračuna u okviru mafije koja se bavi krijumčarenjem droge. Intenzivno se bavio pitanjem da li su bili ubijeni iz osvete ili zbog toga što nešto nisu hteli da razotkriju. Sem toga, bilo je dobrih razloga za sumnju da se u samom čamcu nalazila droga zato što je posle provale nestao iz našoj policijske stanice. Ali nismo uspeli da utvrdimo kako se svi ti elementi mogu kombinovati u jednu sliku. -Nadam se da će pukovnik Putnis dobiti odgovor na to pitanje - rekao je Murnijers. - On je vrlo spretan islednik. U međuvremenu sam mislio da vam pokažem mesto na kome je major Liepa bio ubijen. Pukovnik Putnis zna da posveti puno vremena saslušavanju onda kada misli da je to neophodno. -Da li su mesto zločina i pronalaska tela isti? -Ništa ne govori protiv te teorije. Mesto je jako izolovano. Noću se u lučkoj oblasti kreće vrlo malo ljudi. To nije tačno, mislio je Valander. Major bi se suprotstavio. Sigumo nije bilo lako vući ga po keju usred noći. Nije dovoljno to što je mesto izolovano. - Želeo bih da se sretnem sa udovicom majora Liepe - rekao je. - Možda bi razgovor sa njom bio od značaja čak i za mene. Pretpostavljam da ste sa njom razgovarali već nekoliko puta? - Sa Baibom Liepom smo imali vrlo temeljan razgovor -rekao je Murnijers. - Naravno da ćemo da organizujemo vaš susret s njom. Vozili su se duž reke kroz sivo zimsko jutro. Zadatak narednika Zidsa bio

je da potraži Baibu Liepu dok su se Valander i pukovnik Murnijers nalazili na mestu nalaska tela koje se smatralo i mestom zločina. -Dajte mi jednu teoriju - rekao je Valander dok su sedeli na zadnjem sedištu Murnijersovog automobila koji je bio veći i udobniji od onoga koji je Valander dobio na raspolaganje. - I vi i pukovnik Putnis ste morali doći do nekakve teorije. -Droga - odgovorio je Murnijers odlučno. - Znamo da su šefovi mafije koji stoje iza trgovine drogom okruženi armijom telohranitelja. Njih uglavnom čine narkomani koji su spremni da urade bilo šta da bi došli do svojih dnevnih doza. Možda su isti ti šefovi smatrali da im se major Liepa previše približio? -Da li je? -Ne. Da je ta teorija ispravna, onda bi pre majora Liepe makar desetak viših oficira pri policiji u Rigi dospelo na listu za odstrel. Ono što je jako čudno je da se major Liepa nikada ranije nije bavio narkoticima. Bila je puka slučajnost da smo ga izabrali kao najpogodnijeg da ode u Švedsku. -Za kakav je tip zločina bio zadužen? Dok je odgovarao, Murnijers je odsutno gledao kroz prozor. - On je bio vrlo spretan istražilac. Nedavno smo ovde u Rigi imali nekoliko ubistva počinjenih pri pljačkama. Major Liepa je rešio sve slučajeve i uhvatio počinioce na briljantan način. Major Liepa je često bio pozivan na dužnost kada bi se drugi, manje iskusni istražioci zločina zapleli. Sedeli su u tišini dok je automobil stajao na crvenom svetlu. Valander je gledao u grupu smrznutih ljudi koji su stajali pogureni na autobuskoj stanici. Imao je čudan osećaj da se nikada neće pojaviti autobus koji će da im otvori svoja vrata. - Droga - rekao je. - Za nas u zapadnom svetu to je star problem. Za vas je nov. -Ne baš toliko nov - primetio je Murnijers. - Ali obim sa kojim se danas suočavamo je nov. Otvorene granice su omogućile^pomeranje i pristup tržištima koja su ranije bila nepoznata. Iskreno priznajem da smo se milion puta osetili bespomoćnim. Moraćemo da razvijemo saradnju sa policijom na

zapadu pošto je većina droga koje prolaze kroz Letoniju namenjeno njihovim tržištima. Mami ih čvrsta valuta. Jasno nam je da je Švedska jedno od tržišta na kojima počiva interes letonske mafije i to iz logičnih razloga. Od Venstpilsa do švedske obale nije daleko. Sem toga, obalska linija je duga i zbog toga ju je teško kontrolisati. Ovde možemo da pričamo o jednoj klasičnoj krijumčarskoj liniji koja se otvorila. Ranije su se istim putem krijumčarila alkoholna pića. -Ispričajte mi još - rekao je Valander. - Gde se izrađuju narkotici? Ko stoji iza svega? -Morate da shvatite kako se nalazite u jednoj osiromašenoj zemlji - rekao je Murnijers. - Jednako je siromašna i propala kao i njeni susedi. Tokom mnogih godina bili smo prinuđeni da živimo zatvoreni kao životinje u kavezu. Mogli smo da samo iz daljine posmatramo bogatstvo zapadnog sveta. Sada je odjednom sve to dostupno, ali pod jednim jedinim uslovom -da imate pare. Za onoga ko ne preza od bilo kakvih sredstava ili kome nedostaje moral, narkotici su najbrži način da se do tih para dođe. Kada ste nam pomogli da srušimo svoje zidove i otvorimo kapije onih zemalja u kojima su ljudi sedeli kao u zatvorima, istovremeno ste otvorili i branu talasa gladi. Glad za svime što smo ranije bili prinuđeni da gledamo sa udaljenosti ali što nam je bilo zabranjeno ili nedostupno da dotaknemo. A mi naravno i dalje ne znamo šta će se dalje dešavati. Murnijers se nagnuo napred i rekao nešto šoferu koji je smesta zakočio kod ivice trotoara. Murnijers je pokazao na fasadu kuće. - Rupe od metaka. Stare su otprilike mesec dana. Valander se nagnuo da bi mogao bolje da vidi. Zid je bio izrešetan mecima. -Kakva je to građevina? - pitao je. -Jedno od naših ministarstava - odgovorio je Murnijers. -Pokazujem vam to da biste bolje razumeli kako i dalje ne znamo kuda idemo. Da li će se slobode povećati ili će se ponovo smanjiti? Možda će skroz da nestanu? To još uvek ne znamo. Komesaru Valandere, morate da razumete da se nalazite u zemlji u kojoj još uvek ništa nije odlučeno.

Vozili su se dalje i skrenuli u jednu prostranu lučku oblast. Valander je pokušao da razume ono što mu je Murnijers rekao. Odjednom je počeo da oseća simpatiju prema bledom čoveku naduvenog lica. Kao da se sve ono što je rekao ticalo i njega samog, možda pre svega njega. -Znamo da postoje laboratorije koje proizvode amfetamine a možda čak i morfijum i efedrin - nastavio je Murnijers. - Sem toga sumnjamo da azijatski i južnoamerički karteli kokaina pokušavaju da izgrade nove transporte do istočnoevropskih zemalja. Poenta je da će promeniti puteve koji su ranije vodili direktno do zapadnih zemalja. Mnogi su bili razotkriveni i razbijeni od strane evropskih policija, ali na devičanskom istočnoevropskom tržištu vidi se mogućnost izbegavanja ažurne policijske kontrole. Tačnije rečeno, lakše nas je podmititi i korumpirati. -Kao majora Liepu? -On se nikada ne bi ponizio time što bi uzeo mito. -Mislim na to da je bio ažuran policajac. -Ukoliko je bio na tragu nečemu i ukoliko je to ono što ga je poslalo u smrt, nadam se da će pukovnik Putnis uskoro to saznati. -Ko je uhapšen? -Čovek koga smo često susretali u vezi sa ona dva mrtva muškarca iz čamca za spasavanje i njihovim poslovima. Bivši kasapin iz Rige koji je postao jedan od vođa organizovanog kriminala protiv koga se stalno borimo. Za divno čudo je do sada uvek uspevao da izbegne zatvor. Možda ćemo sada moći da ga smestimo iza rešetaka. Automobil je zakočio i stao kod keja koji je bio pretrpan gvožđem i raspadnutim kranovima. Izašli su iz automobila i otišli do ivice keja. - Major Liepa je tu ležao. Valander se osvrnuo. Tražio je najelementarniji utisak. Kako su ubice i major došli ovamo? Zašto baš tu? To što je kej ležao na izolovanom mestu nije bilo dovoljno. Valander je gledao u zarđale ostatke jednog krana. Molim te, bila je napisala Baiba Liepa. Murnijers je stajao i pušio, istovremeno cupkajući nogama da mu ne bi bilo hladno.

Zašto nije hteo da me obavesti o mestu zločina? Mislio je Valander. Zašto Baiba Liepa želi da me sretne u tajnosti? Kada neko bude tražio gospodina Ekersa, morate da dođete. Zašto sam ja, u stvari, u Rigi? Nelagodnost koju je jutros osetio, vratila se. Mislio je da je to bilo zbog toga što je bio stranac u nepoznatoj zemlji. Biti policajac nije značilo da je čovek mogao da se nosi sa stvarnošću čiji je deo i sam postao. Sada je stajao po strani. Možda će uspeti da prodre u ovaj strani pejzaž kao gospodin Ekers? Švedski policajac Kurt Valander je u čitavom kontekstu bio bespomoćan. Vratio se do automobila. - Voleo bih da proučim vaše izveštaje - rekao je. - One sa obdukcije, izveštaje sa mesta zločina, fotografije… - Daćemo sav materijal na prevod - odgovorio je Murnijers. - Možda će ići brže sa jednim simultanim prevodiocem -predložio je Valander. - Narednik Zids priča izvanredan engleski. Murnijers se osmehnuo jednim odsutnim kezom i zapalio novu cigaretu. - Žuri vam se - rekao je. - Nestrpljivi ste. Naravno da narednik Zids može da prevede izveštaje. Kada su se vratili u policijsku stanicu, otišli su iza stakla odakle su mogli da posmatraju pukovnika Putnisa i muškarca koga je saslušavao. Soba za saslušavanje je bila prazna i hladna. Unutra su se nalazili samo jedan drveni sto i dve stolice. Pukovnik Putnis je skinuo svoju jaknu od uniforme. Čovek koji je sedeo preko puta njega bio je neobrijan i izgledao je jako umorno. Odgovarao je jako polako na Putnisova pitanja. - To će da potraje - rekao je Murnijers promišljeno. - Ali, pre ili kasnije ćemo saznati istinu. -Koju istinu? -0 tome da li smo u pravi ili ne. Vratili su se u splet lavirintskih hodnika i Valander je uveden u jednu malu sobu koja se nalazila u istom hodniku kao Murnijersova. Narednik Zids se pojavio sa fasciklama koje su sadržavale istražni materijal o majorovoj

smrti. Pre nego što je Murnijers napustio prostoriju, on i narednik su izmenjali nekoliko reči na letonskom. - Baiba Lipa će biti dovedena na saslušanje u dva sata popodne - rekao je Murnijers. Valander je bio prestravljen. Izdali ste me, gospodine Ekerse. Zašto ste to uradili? -Mislio sam da porazgovaram sa njom a ne da je saslušavam - rekao je Valander. -Trebalo je da upotrebim drugu reč - rekao je Murnijers. - Iskazala je veliko zadovoljstvo što će vas sresti. Murnijers je otišao i u toku dva naredna sata Zids je preveo sve što se nalazilo u dve fascikle. Valander je gledao u nejasne fotografije mrtvog tela. U njemu se pojačavao osećaj da je u čitavoj stvari bilo nečega što nije štimalo. Pošto je znao da je najbolje razmišljao onda kada se bavio nečim drugim, zamolio je narednika da ga odveze do prodavnice u kojoj može da kupi duge gaće. Duge gaće, rekao mu je i narednik nije reagovao iznenađeno. Valander je doživeo apsurdnu situaciju kada je umarširao u radnju koju je narednik izabrao. Osećao se kao da je kupovao duge gaće pod policijskom pratnjom. Zids je govorio umesto njega i insistirao je da Valander proba gaće pre nego što ih plati. Kupio je dva para i dobio ih upakovane u braon papir uvezan kanapom. Kada su izašli na ulicu, predložio je da negde odu na ručak. - Ali ne hotel 'Letonija' - rekao je. - Bilo gde, samo tamo ne. Narednik Zids je skrenuo u jednu od većih ulica i probio se do starog dela grada. Valanderu se činilo da se nalazio u još jednom lavirintu iz koga ne bi nikada sam pronašao put napolje. Izabrani restoran zvao se „Sigulda". Valander je pojeo omlet, a narednik je zatražio tanjir supe. Vazduh je bio loš a duvanski dim je davio. Kada su u njega ušli, restoran je bio krcat. Valander je gledao dok je narednik izdao naređenje da dobiju sto. -U Švedskoj bi to bilo nemoguće - rekao je dok su jeli. - Da policajac umaršira u restoran i zahteva da dobije sto, nezamislivo je. -Ovde nije - rekao je narednik Zids flegmatično. - Svi žele da su u

prijateljskim odnosima sa policijom. Valandera je to iznerviralo. Narednik Zids je bio premlad za aroganciju kojom je zračio. -U budućnosti ne želim da idemo preko reda - rekao je. Narednik ga je pogledao sa čuđenjem. -Onda nećemo dobiti hranu - rekao je. - Sala za ručavanje hotela 'Letonija' je uvek prazna - odgovorio je kratko Valander. Neposredno pre dva, bili su nazad u glavnoj policijskoj stanici. Valander je u toku obeda sedeo bez reči i lomio glavu oko onoga što nije štimovalo u izveštaju koji mu je bio preveden. Došao je do zaključka da mu je smetalo nešto u zaključku. Kao da je bio napisan sa ciljem da sva pitanja učini nerelevantnim. Nije našao ništa konkretno a sumnjao je čak i u svoju moć prosuđivanja. Možda je video duhove tamo gde ih nije bilo? Murnijers je napustio svoju kancelariju a pukovnik Putnis je i dalje sprovodio svoje saslušanje. Narednik je otišao po Baibu Liepu i Valander je ostao sam u kancelariji koju su mu dodelili. Pitao se da li je bila ozvučena ili da li ga je neko posmatrao kroz sakriveno ogledalo. Kao da je želeo da dokaže svoju nevinost, otvorio je paket, skinuo pantalone i navukao na sebe duge gaće. Baš je primetio kako mu grebu noge kada je neko zakucao na vrata. Povikao je „slobodno" i narednik je otvorio vrata Baibi Liepoj. Sada sam Valander, a ne gospodin Ekers. Ekers ne postoji. Baš zato sam sa vama hteo da popričam. - Da li udovica majora Liepe priča engleski? - pitao je narednika. Zids je klimnuo glavom. - Onda možete da nas ostavite same. Pokušao je da se pripremi. Moram da obratim pažnju da je sve što kažem ili uradim vidljivo za tajne posmatrače. Ne možemo čak ni da stavimo prst na usta, još manje da pišemo ceduljice. A Baiba Liepa mora da shvati da gospodin Ekers i dalje postoji. Na sebi je imala taman kaput i krznenu kapu. Za razliku od tog jutra, nosila je naočare. Skinula je kapu i protresla svoju poludugu tamnu kosu.

- Sedite molim vas, gospođo Liepa - rekao je Valander. Istovremeno se nasmešio jednim kratkim i nervoznim osmehom, kao da je davao dogovoreni svetlosni signal. Primetio je da je shvatila, i to bez trunke čuđenja, kao da nije ni očekivala nešto drugo. Znao je da je morao da postavi sva ona pitanja na koja je već imao odgovore. Možda je mogla da mu da neku poruku kroz svoje odgovore, uvid u ono što je bilo prikriveno i što je bilo namenjeno isključivo gospodinu Ekersu? Izjavio joj je saučešće, formalno ali ubedljivo. Potom je postavio pitanja koja su bila uobičajena za takvu situaciju i sve vreme je zamišljao kako je neko nepoznat slušao i posmatrao šta su govorili i radili. -Koliko ste dugo bili u braku sa majorom Liepom? -Osam godina. -Koliko sam razumeo, niste imali dece. -Hteli smo da sačekamo. U radnom odnosu sam. -Šta je vaša profesija? -Inženjer, ali sam tokom poslednjih godina uglavnom prevodila stručnu literaturu. Između ostalog i za našu višu tehničku školu. Kako ti je uspelo da mi serviraš doručak? mislio je. Ko je tvoja veza u hotelu 'Letonija'? Misao ga je malo izbacila iz takta. Postavio je sledeće pitanje. - A to nije bilo moguće kombinovati sa decom? Smesta se pokajao. Pitanje je bilo privatne prirode i nevažno. Izvinio se time što nije pričekao na odgovor već je nastavio dalje. - Gospođo Liepa - počeo je. - Sigurno ste puno razmišljali o tome šta se zaista dogodilo sa vašim mužem. Pročitao sam policijski protokol. Vi kažete kako ne znate ništa, kako ništa ne razumete i kako ni u šta niste sumnjali. To je sve sigurno tačno. Verovatno ne postoji ništa što želite tako žarko kao da ubica vašeg supruga dobije zasluženu kaznu. Svejedno ću vas zamoliti da se vratite u prošlost, do onog dana kada se vaš muž vratio iz Švedske. Nešto što ste zaboravili da ispričate jer ste se nalazili u stanju šoka koje vas je obuzelo kada ste saznali da je vaš suprug bio ubijen.

Njen odgovor mu je dao prvi tajni signal koji je trebao da protumači. -Ne - rekla je. - Nisam ništa zaboravila. Ama baš ništa, gospodine Ekerse. Nisam bila iznenađena ničim neočekivanim. Ono čega smo se plašili, dogodilo se. -Možda čak još i ranije - rekao je Valander i sada se kretao mnogo opreznije da je ne bi izložio poteškoćama sa kojima ne bi znala kako da se izbori. -Moj muž nije pričao o svom poslu - rekla je. - Nikada ne bi pogazio zakletvu o ćutanju koju je dao kao policajac. Bila sam udata za čoveka visokog morala. Sasvim tačno, mislio je Valander. Taj visoki moral mu je i došao glave. - I ja sam imao isti utisak o njemu - rekao je. - Uprkos tome što smo se viđali svega nekoliko dana u Švedskoj. Da li je sada razumela da je bio na njenoj strani i da ju je zbog toga zamolio da dođe, čisto da bi joj postavio zavesu pitanja ni od kakvog značaja? Ponovio je svoju želju da se vrati u prošlost i kopa po sećanju. Obrnuli su nekoliko novih krugova pitalica pre nego što je Valander uvideo da bi čitava stvar sad mogla da se okonča. Zazvonio je na zvonce za koje je pretpostavljao da je bilo namenjeno Zidsu. Zatim je ustao i pružio joj ruku. Kako si znala da sam došao u Rigu, mislio je. Sigurno ti je to neko ispričao, neko ko je želeo da se sretnemo. Ali, zašto? Sta je to sa čime misliš da ti jedan policajac iz beznačajnog švedskog gradića može pomoći? Narednik je došao i ispratio Baibu Liepu do udaljenog izlaza. Valander je stao kod slabo zadihtovanog prozora i gledao u dvorište. Mokar sneg je pao na grad. Iza visokog zida mogao je da vidi crkveni toranj i nekoliko krovova kuća. Odjednom mu se učinilo da je sve bila uobrazilja. Dopustio je da mu proradi mašta a da joj nije pružio nikakav otpor. Video je zaveru tamo gde nije postojala, prevarili su ga nenaučni mitovi o tome da su se sablasne diktature bazirale na zaverama građana. Kakve razloge je imao da ne veruje

Murnijersu i Putnisu? To što se Baiba Liepa pojavila u njegovom hotelu obučena u sobaricu moglo je da se pokaže mnogo manje melodramatičnim nego što je umislio. Misli mu je prekinulo to što je na vrata zakucao pukovnik Putnis koji je odmah potom ušao unutra. Delovao je umorno i njegov osmeh je bio usiljen. - Saslušavanje osumnjičenog je privremeno obustavljeno -rekao je. - Nije nam, nažalost, priznao ono što smo od njega očekivali. Upravo kontrolišemo različite informacije koje nam je dao. Posle ću da nastavim sa ispitivanjem. - Na čemu se zasnivaju sumnje? - pitao je Valander. -Znamo da je ranije često koristio Leju i Kalnsa kao kurire i saradnike rekao je Putnis. - Nadamo se da ćemo takođe moći da dokažemo da su se ona dvojica poslednjih godina bavila drogom. Hagelman, kako se ovaj tip zove, od onih osoba je koje ne oklevaju da muče ili ubiju svoje saradnike ako misli da su ga prevarili. Naravno da u tome nije bio sam. Trenutno tragamo za još nekoliko članova njegove bande. Pošto su mnogi od njih sovjetski građani, mogu se, nažalost, nalaziti u svojoj domovini. Ali, nećemo se predavati. Sem toga, pronašli smo više tipova oružja koje je Hagelman ranije koristio. Sada proveravamo da li meci koji su ubili Leju i Kalnsa pripadaju nekom od njih. -Gde je tu veza sa ubistvom majora Liepe? - pitao se Valander. -Ne znamo - odgovorio je Putnis. - Ali to je bilo planirano ubistvo, pogubljenje. Nisu ga čak ni opljačkali. Moramo da verujemo kako je imalo veze sa njegovim poslom. -Da li je bilo moguće da je major Liepa živeo dvostrukim životom? pitao je Valander. Putnis se nasmejao svojim umornim osmehom. - Živimo u zemlji u kojoj je kontrola nad građanima potpuna - rekao je. To podrazumeva i internu policijsku kontrolu osoblja. Da je major Liepa živeo dvostrukim životom, to bismo znali. -Ukoliko ga neko nije štitio - rekao je Valander. Putnis ne bio zabezeknut. -Ko bi ga štitio? - interesovao se.

- Ne znam - rekao je Valander. - Samo sam glasno razmišljao. Moram da priznam da to nije bila jako potkovana misao. Putnis je ustao da krene. - Hteo sam da vas večeras pozovem kod sebe na večeru, ali to sad ne ide pošto ću nastaviti sa saslušavanjem osumnjičenog - rekao je. - Možda pukovnik Murnijers ima nešto slično na umu? Bilo bi jako nevaspitano ostaviti vas samog u nepoznatom gradu. - Hotel 'Letonija' je izvanredan - rekao je Valander. - Sem toga, hteo sam da zabeležim par misli vezane za smrt majora Liepe. Potrebno mi je jedno veče za sebe. Putnis je klimnuo glavom. - Sutra uveče - rekao je. - Onda želim da posetite mene i moju familiju. Moja supruga Ausma izvanredno kuva. - Rado - rekao je Valander. - To bi bilo fino. Putnis je otišao i Valander je pritisnuo zvonce. Želeo je da napusti policijsku stanicu pre nego što ga Murnijers pozove kod sebe kući ili u neki restoran. - Idem sada u hotel - rekao je Valander kada se narednik Zids pojavio na vratima. Moram da u toku večeri dosta toga zapišem u svojoj sobi. Možete da me pokupite sutra u osam sati. Kada ga je narednik ostavio ispred hotela, Valander je na recepciji kupio razglednice i poštanske markice. Takođe je tražio i kartu grada. Pošto karta koju je hotel imao da ponudi nije bila dovoljno detaljna, opisali su mu put do najbliže knjižare. Valander se osvrnuo po foajeu. Nigde nije video nikoga ko je pio čaj ili čitao novine. To znači da su i dalje tu, mislio je. Jedan dan su vidljivi, drugog ih nema. Poenta je u tome da posumnjam u njih. Napustio je hotel da bi pronašao knjižaru. Već se smračilo i trotoar je bio mokar od snega koji je napadao. Puno ljudi je bilo u pokretu i Valander se povremeno zaustavljao da bi pogledao u izloge. Bilo je vrlo malo izložene

robe i sva je nalikovala jedna drugoj. Kada je stigao do knjižare, bacio je hitar pogled preko ramena. Nigde nije video nikoga ko je naglo usporio korak. Kartu grada mu je prodao jedan postariji čovek koji nije znao reč engleskog. Pričao je neprekidno na svom letonskom jeziku, kao da je od Valandera uprkos svemu očekivao da ga razume. Valander se vratio u hotel. Tamo negde, ili ispred ili iza njega, nalazila se senka koju nije mogao da vidi. Odlučio je da narednog dana pita nekoga od pukovnika zašto su na njemu držali oko. Učiniće to na ljubazan način, bez sarkazma ili ljutnje, mislio je. Na recepciji je pitao da li ga je neko zvao. Portir je odmahnuo glavom. Nije bilo nikakvih poziva, gospodine Valandere. Popeo se u sobu i seo da napiše razglednice. Pomerio je sto od prozora da bi izbegao promaju. Motiv na razglednici koju je poslao Bjorku u Istad bila je Saborna crkva u Rigi. Tamo negde je živela Baiba Liepa, tamo gde je neko kasno uveče nazvao majora. Ko ga je zvao, Baiba? Gospodin Ekers čeka u svojoj sobi, čeka na odgovor. Pisao je Bjorku, Lindi i svome ocu. Kod poslednje razglednice je malo oklevao. Zatim je ipak poslao pozdrave svojoj sestri Kristini. Već je bilo sedam. Pustio je mlaku vodu u kadu. Stavio je čašu viskija da balansira na ivici kade. Zažmurio je i vratio misli unazad. Čamac za spasavanje, dva mrtva muškarca, njihov neobičan zagrljaj. Pokušao je da vidi nešto što mu je ranije promaklo. Ridberg je često znao da priča o sposobnosti viđenja nevidljivog, onoga neočekivanog u prividno prirodnom. Prolazio je metodično kroz sve događaje. Gde su se nalazili tragovi koje je do sada propustio? Posle kupanja ponovo je se o za sto i počeo da zapisuje sećanja. Sada je bio siguran da su dva letonska pukovnika bila na pravom tragu. Ništa se nije kosilo sa pretpostavkom da su muškarci u čamcu za spasavanje bili žrtve lokalnog obračuna u njihovoj bandi. Zašto su bili ubijeni bez svojih sakoa, ili kasnije bačeni u čamac za spasavanje, nije bilo od nekog većeg značaja. Nije više verovao da su počinioci hteli da ih neko pronađe. Zašto je čamac za spasavanje bio ukraden, napisao je kasnije. Ko ga je ukrao? Kako su

letonski kriminalci mogli da tako brzo dođu u Švedsku? Da li su krađu počinili Šveđani ili Letonci koji žive u Švedskoj i koji organizuju primopredaju narkotika? Nastavio je sa svojom analizom. Major Liepa je bio ubijen iste večeri koje se vratio iz Švedske. Mnogo toga je govorilo u prilog tome da je bio ućutkan. Šta je major Liepa znao napisao je. zašto su mi prezentovali jednu jadnu istragu koja sasvim sigurno izbegava da utvrdi mesto zločina! Pročitao je svoje zabeleške i nastavio. Baiba Liepa, zapisao je. Sta je to što zna i neće da razotkrije policiji? Odložio je svoje beleške i usuo još jednu čašu viskija. Već je bilo skoro devet i osećao je glad. Podigao je slušalicu ne bi li proverio da li telefon radi. Potom je sišao na recepciju i saopštio kako je išao u salu za ručavanje. Osvrnuo se po foajeu. Nije otkrio nijednog od svojih pratioca. U sali za ručavanje su ga ponovo odveli do onog istog stola. Možda se u pepeljari nalazi mikrofon? Pomislio je ironično. Možda ispod stola sedi neko ko mi meri puls? Ispio je pola flaše jermenskog vina i pojeo kuvanu piletinu sa krompirićima. Svaki put kada bi se zanjihala vrata od sale, pomislio bi kako je to bio portir koji je došao da mu saopšti kako ima poziv. Popio je čašu konjaka uz kafu i pogledao naokolo po sali za ručavanje. Ove večeri su mnogi stolovi bili zauzeti. U jednom ćošku sedelo je nekoliko Rusa, za jednim dužim stolom grupa Nemaca zajedno sa svojim letonskim domaćinima. Bilo je skoro pola jedan kada je platio nerazumljivo malu svotu koja je stajala na računu. Oklevao je da li da poseti noćni klub. Posle se odlučio da tamo ipak ne ide i popeo se stepenicama do petnaestog sprata. Dok je stavljao ključ u bravu, počeo je da mu zvoni telefon. Opsovao je, odgurnuo vrata i podigao telefonsku slušalicu. Da li mogu da govorim sa gospodinom Ekersom Rekao je muški glas lošim engleskim izgovorom. Valander je odgovorio onako kako je bilo dogovoreno, da tu nije bilo nikakvog gospodina Ekersa. Mora da je u pitanju nesporazum. Čovek se izvinio i razgovor se prekinuo. Upotrebi zadnja vrata. Molim te, molim te. Obukao je kaput, nabio vunenu kapu preko glave, ali se odmah predomislio i stavio je u džep. Kada je došao u foaje pazio je da ne može da se vidi sa recepcije. Kada se našao kod izlaza, nemačko društvo je upravo

napuštalo salu za ručavanje. Žurno se spustio stepenicama koje su vodile do hotelske saune i nastavio hodnikom do velike ostave koja je pripadala restoranu. Siva čelična vrata izgledala su baš onako kako ih je Baiba Liepa opisala. Pažljivo ih je otvorio i osetio hladni noćni vetar na svom licu. Opipavao je svoj put duž rampi i uskoro se našao na stražnjoj strani hotela. Uličicu je osvetljavalo nekoliko svetiljki. Zatvorio je vrata za sobom i uronio u senke. Jedina osoba koja se nalazila na ulici bio je jedan starac koji je izveo psa u šetnju. Stajao je nepomično u tami i čekao. Niko nije dolazio. Čovek je strpljivo čekao dok je pas dizao nogu kod kante za đubre. Tek kada su prošli pored njega, starac je Valanderu pokazao da ga sledi čim zaviju za ćošak. U daljini se čulo kloparanje tramvaja i Valander je čekao. Natukao je vunenu kapu na glavu. Sneg je prestao da pada i ponovo je zahladnelo. Čovek je zavio iza ćoška i Valander je krenuo u istom pravcu. Kada je skrenuo, našao se u drugoj uličici. Čoveka sa psom više nije bilo. Pored njega su se nečujno otvorila vrata od jednog automobila. Gospodine Ekerse, rekao je jedan glas iz tame kabine. Moramo smesta da krenemo. Uvukao se na zadnje sedište i proletelo mu je kroz glavu da je ono što je tada činio bilo sasvim pogrešno. Setio se osećaja koji je imao istog tog jutra, dok je sedeo u jednom drugom automobilu, onome koji je vozio narednik Zids. Prisetio se straha. Sada je ponovo bio tu.

9. Oštar miris vlažne vune. Tako će se Kurt Valander sećati te noćne vožnje kroz Rigu. Savio se i sklupčao na zadnjem sedištu i pre nego što su oči mogle da se naviknu na tamu, nepoznate ruke su mu navukle kapuljaču na glavu. Smrdelo je na vunu i kada je postepeno počeo da mu probija znoj, počela je da ga svrbi kapuljača. Ali strah, intenzivan osećaj da je sve bilo pogrešno, do sto đavola pogrešno, nestao je istoga trenutka kada se sklupčao na zadnjem sedištu. Jedan glas koji je čuo i koji je pripadao rukama koje su mu navukle kapuljaču, obraćao mu se umirujućim tonom. Mi nismo teroristi, samo moramo da budemo oprezni. Prepoznao je glas kao isti onaj koji ga je nazvao telefonom i pitao za gospodina Ekersa i potom se izvinuo na smetnji što je nazvao pogrešnu sobu. Smirujući glas je zvučao apsolutno ubedljivo i Valander je pomislio kako je to možda bilo nešto što su ljudi u haotičnim i propalim istočnoevropskim zemljama morali da nauče: to da budu sasvim ubedljivi onda kada kažu da nešto ne predstavlja opasnost čak iako to nije slučaj. Automobil je bio neudoban. Mogao je da kaže po zvuku motora da je bio ruske proizvodnje. Najverovatnije neka „lada". Koliko ljudi se nalazilo u automobilu nije znao da odredi, samo da ih je bilo najmanje dvoje, jer negde ispred njega nalazio se neko ko je kašljao i vozio kao i čovek koji je pričao na smirujući način. Povremeno su mu preko lica prelazili hladni talasi vazduha, onda kada je neko otvarao prozor da provetri dim od cigareta. U jednom kratkom trenutku mislio je kako je mogao da oseti slab miris parfema, parfema Baibe Liepe, ali je uvideo kako je to bila samo njegova mašta ili možda samo želja. Nije bilo moguće reći da li su se vozili brzo ili sporo. Samo je mogao da raspozna promenu u kvalitetu asfalta i pretpostavio je da su napustili grad. Automobil je povremeno kočio i skretao u nekom pravcu, jednom prilikom je prošao kroz kružni tok. Pokušao je da odredi tačno vreme, ali je ubrzo izgubio kontrolu. Negde se put ipak priveo kraju, automobil je skrenuo poslednji put i sada se gegao i skakutao kao da je bio vožen po neasfaltiranom terenu. Šofer je isključio motor, vrata su se

pootvarala i pustili su ga napolje. Bilo je hladno i činilo mu se da može da namiriše zimzeleno drveće. Neko ga je prihvatio za mišicu da se ne bi spotakao. Vodili su ga uz stepenice, zaškripala su nekakva vrata, stupio je u prostoriju koja je bila topla i u kojoj ga je zapahnuo miris petroleja i neko mu je konačno smakao kapuljaču sa glave. Iznenadio se što je ponovo mogao da vidi i taj šok je bio veći od onoga kada su ga primorali da stavi kapuljaču. Soba je bila dugačka, imala je grube drvene zidove i njegova prva pomisao je bila da se nalazio u nekakvoj lovačkoj kolibi. Iznad otvorenog kamina visila je glava jelena, nameštaj je bez izuzetaka bio sklepetan od svetlog drveta, a jedino svetlo bacale su dve petrolejke. Čovek smirujućeg glasa ponovo je govorio i njegovo lice nije odgovaralo slici koju je Kurt Valander zamišljao - ukoliko je glasu uopšte dao bilo kakvo lice. Bio je malog rasta, mršav kao neko ko je ili puno propatio ili bio podvrgnut gladovanju. Lice je bilo bledunjavo, par očiju uokvirenih naočarima delovao je preveliko i preteško za njegove jagodice i Valander je pomislio kako je muškarac mogao istovremeno da ima dvadeset pet ili pedeset godina. Ali, osmehivao se i pokazao Valanderu da sedne na stolicu. Sedite, molim vas, rekao je svojim mirnim glasom. Iz senki je izronio još jedan muškarac noseći termos i nekoliko šolja, a za koga je Valander pretpostavljao da je morao biti šofer. Bio je stariji, crmpurast, tip čoveka koji se sigurno jako retko smejao. Valander je dobio šolju čaja, oba muškarca su sela za sto i šofer je pažljivo pojačao plamen na petrolejki sa belom porcelanskom kapom. Do Valanderovih ušiju je dopro skoro nečujan zvuk. Dolazio je iz senki van domašaja svetla petrolejki. Ovde ima još ljudi, mislio je. Nekoga ko je čekao, nekoga ko je skuvao čaj. - Nemamo ničim da vas ponudimo sem čajem - rekao je muškarac smirujućeg glasa. - Ali, večerali ste neposredno pre nego što smo došli po vas, a i nećemo vas puno zadržavati. Nešto u onome što je muškarac rekao uznemirilo je Valandera. Dok god je bio gospodin Ekers osećao se kao da ga se ništa nije lično ticalo. Ali sada je bio gospodin Valander i posmatrali su ga kroz svoju nevidljivu špijunku, gledali dok je jeo, načinili samo malu grešku da ga nazovu nekoliko sekundi

prerano pre nego što je uspeo da otključa vrata od svoje sobe. -Imam sve razloge da vam ne verujem - rekao je. - Ne znam čak ni ko ste. Gde je Baiba Liepa, majorova udovica? -Morate da oprostite na mojoj neučtivosti. Zovem se Upitis. Možete biti sasvim mirni. Čim naš razgovor bude bio okončan, moći ćemo da vas vratimo u hotel. To vam lično garantujem. Upitis, pomislio je Valander. Baš kao i gospodin Ekers. Kako god da se zvao, to mu sigurno nije bilo pravo ime. - Garancija nepoznatog čoveka nije nikakva garancija - rekao je Valander. - Odvezli ste me sa kapuljačom preko glave. Pristao sam da se nađem sa gospođom Liepom pod njenim uslovima i to zato što sam poznavao njenog supruga. Pretpostavljao sam da je mogla da ispriča nešto što bi policiji moglo bolje da razjasni okolnosti pod kojima je major Liepa poginuo. To ko ste vi ne znam. Znači, imam dobre razloge da prema vama budem sumnjičav. Čovek koji je rekao da se zove Upitis klimnuo je razumevajuće glavom i složio se. -Slažem se sa vama - rekao je. - Nemojte samo da mislite kako smo oprezni bez potrebe. To je nažalost neophodno. Gospođa Liepa nije mogla večeras da nam se pridruži, ali govorim i radim prema njenim instrukcijama. -Kako u to mogu biti siguran? Šta zapravo hoćete od mene? -Želimo vašu pomoć. -Zašto morate da mi date lažan identitet? Čemu tajno mesto sastajanja? -Kao što sam to ranije napomenuo, neophodno je. Niste bili dovoljno dugo u Letoniji, gospodine Valandere. Razumećete. -Na koji način bih mogao da vam pomognem? Ponovo je uhvatio jedva čujan zvuk iz senki izvan domašaja slabe svetlosti petrolejki. Baiba Liepa, pomislio je. Ne pokazuje se, ali ovde je, sasvim blizu. -Morate da se strpite nekoliko minuta - nastavio je Upitis. - Dozvolite mi da počnem time što ću vam objasniti kakva je Letonija. -Da li je to zaista neophodno? Letonija je zemlja kao i sve druge, iako

priznajem da ne poznajem boje vaše zastave. -Ja mislim da je bitno da objasnim. Već kada kažete kako je naša zemlja baš kao i svaka druga, uviđam da ima stvari koje obavezno morate da razumete. Valander je otpio gutljaj mlakog čaja. Pokušao je da pogledom prodre kroz senke. Učinilo mu se da je krajičkom oka uhvatio blagi tračak svetla nekih vrata koja nisu bila sasvim zatvorena. Šofer je grejao ruke svojom šoljom čaja. Žmurio je i Valander je shvatio kako će se razgovor voditi samo između njega i Upitisa. -Ko ste vi? - pitao je. - Recite mi makar toliko. -Mi smo Letonci - odgovorio je Upitis. - Desilo se da smo se rodili u ovoj ranjavanoj zemlji u jednoj jako nesrećnoj epohi, naši putevi su se prepleli i shvatili smo da moramo da se ujedinimo u nastojanju da obavimo zadatak koji se apsolutno mora obaviti. -Major Liepa? - hteo je da zna Valander ali je pitanje namerno ostavio nedovršeno. -Dozvolite mi da počnem ispočetka - rekao je Upitis. -Morate da razumete da se naša zemlja već nalazi na ivici konačnog sloma. Na isti način kao i druge dve baltičke zemlje ili preostale kolonijalne provincije Sovjetskog Saveza, ljudi pokušavaju da povrate slobodu koju su izgubili nakon drugog svetskog rata. Slobode se rađaju u haosu, gospodine Valandere, a u senkama vrebaju monstrumi jezivih naličja. Jeziva je zabluda da čovek može da bude ili za ili protiv slobode. Sloboda ima mnogo lica. Velika ruska populacija koja se ovamo doselila da bi se pomešala sa letonskim narodom i naterala ga da se suoči sa porazom, nije uznemirena samo zbog preispitivanja njene prisutnosti. Ona se naravno plaši da ne izgubi svoje povlastice. Zbog toga se naoružavaju u svoju samoodbranu i naoružavaju se u tajnosti. Zato ponovo može da se dogodi ono što se desilo jesenas, da sovjetska armija preuzme kontrolu i objavi vanredno stanje. Verovanje da jedna ujedinjena nacija može sasvim neoštećeno preći iz diktature u demokratiju, još jedna je zabluda. Za nas je sloboda primamljiva poput lepe žene kojoj se ne može odoleti. Za druge je sloboda pretnja koja se

mora sprečiti svim sredstvima. Upitis je zaćutao kao da su reči koje je izgovorio i njega jako potresle. - Pretnja? - pitao je Valander. - Može doći do građanskog rata - rekao je Upitis. - Političku diskusiju može da smeni nasilje ljudi koji imaju samo osvetu u svojim srcima. Čežnja za slobodom može da se pretvori u strahote koje je nemoguće proreći. Monstrumi čekaju u pozadini. Noževi se oštre tokom noći. Ishod pobune je jednako teško proreći kao budućnost. Zadatak koji se mora obaviti. Valander je pokušavao da dokuči pravo značenje Upitisovih reči, ali mu je od početka bilo jasno kako je to bilo uzalud. Njegova sposobnosi da razume promene do kojih je dolazilo u Evropi bila je ravna nuli. U njegovom policijskom svetu nije bilo mesta političkim dešavanjima. Obično je glasao onda kada su bili raspisivani izbori, ali neangažovano i besciljno. Bile su mu strane sve promene koje nisu imale direktne veze sa njegovim privatnim životom. - Posao jednog policajca nije da juri monstrume - rekao je oklevajući u pokušaju da opravda svoju zatucanost. - Ja istražujem opipljive zločine koje su počinili ljudi od krvi i mesa. Prihvatio sam da budem gospodin Ekers pošto sam mislio da je Baiba Liepa htela da me sretne bez prisustva drugih ljudi. Letonska policija me je zamolila da im pomognem u hvatanju ubice majora Liepe i u utvrđivanju potencijalne veze između tog slučaja i onog koji se tiče dva mrtva letonska građanina koja su se nasukala na obalu Švedske. A sada odjednom vi mene molite za pomoć? Mora da postoji jednostavniji uvod od društvenih problema koje ionako ne razumem. - To je tačno - rekao je Upitis. - 'Ajde da kažemo da možemo jedni drugima da pomognemo. Valander je po glavi tragao za engleskom reči „zagonetka". - Nije mi jasno - rekao je umesto toga. - Bolje mi recite šta vam treba i to bez okolišanja. Utipis je sebi privukao blokče koje se nalazilo sakriveno iza petrolejke. Izvukao je olovku iz džepa svog iskrzanog sakoa. -Major Liepa vas je posetio u Švedskoj - rekao je. - Dva mrtva muškarca

koja su bila letonski državljani nasukala su se na švedsku obalu. Sarađivali ste sa njim? -Da. Bio je vrlo dobar policajac. -Ali, u Švedskoj se zadržao svega nekoliko dana? -Da. -Kako ste za tako kratko vreme mogli da ustanovite da je bio spretan istražilac zločina? - Temeljnost i iskustvo se skoro smesta otkrivaju. Valander je pomislio kako iako su pitanja delovala nevino da je kod Upitisa smesta otkrio svesnu nameru. Pitanja su bila način da se isplete nevidljiva mreža. On je bio poput iskusnog istražioca zločina. Od početka je išao ka precizno definisanom cilju. Nevina priroda pitanja bila je samo iluzorna. Uoida je i sam po profesiji policajac, pomislio je Valander. Možda to uopšte nije Baiba Liepa koja se krije u senci, već pukovnik Putnis ili Murnijers? -Znači, vi ste cenili rad majora Liepe? -Naravno. Zar to već nisam rekao? -Ali, ako zanemarite njegovo iskustvo i sposobnost policajca? -Kako bismo to mogli da zanemarimo? -Kakav ste utisak imali o njemu kao čoveku? -Isti kao o njemu kao policajcu. Bio je smiren, temeljan, imao je veliko strpljenje, znanje i inteligenciju. -Major Liepa je imao isti utisak o vama, gospodine Valandere. Da ste izvanredan policajac. U Valanderu je negde zazvonio alarm. Iako nije imao ništa drugo sem intuicije, slutio je da je Upitis sada zakročio na ono tlo na kome su ga očekivala prava pitanja. Istovremeno je shvatio da je nešto bilo sasvim pogrešno. Major Liepa je uspeo da kod kuće provede svega nekoliko sati pre nego što je bio ubijen. Pa ipak je taj Upitis sedeo ispred njega sa informacijama o majorovom putu u Švedsku, informacijama koje niko nije mogao da mu prosledi sem njega i njegove žene. - To je baš bilo ljubazno od njega - odgovorio je Valander. - To da je

cenio ono što radim. -Da li ste imali puno posla tokom posete majora Liepe? -Vođena je intenzivna istraga ubistva. -Znači, niste imali mnogo vremena za druženje sa njim? -Ne razumem pitanja. -Da se družite, opustite, pevate. Čuo sam da Šveđani rado pevaju. -Major Liepa i ja nikada nismo osnovali nekakav pevački hor ukoliko je to ono na šta mislite. Jedno veče sam ga pozvao kod mene kući i to je bilo sve. Pili smo viski i slušali muziku. Te večeri je napolju divljala snežna oluja. Posle je otišao nazad do svog hotela. -Major Liepa je jako voleo muziku. Često se žalio da nije imao vremena da ide na koncerte. U Valanderu je alarm zvonio sve snažnije. Šta, do đavola, želi da zna, pitao se. Ko je uopšte taj Upitis? I gde je Baiba Liepa? -Da li smem da pitam kakvu ste muziku slušali? - pitao je Upitis. -Operu. Mariju Kalas. Ne sećam se baš najbolje. Mislim da je u pitanju bio Turandot. - Ne poznajem je. -To je jedna od najlepših Pučinijevih opera. -I pili ste viski? -Da. -Dok je napolju besnela snežna oluja? -Da. Sada je došao do prekretnice, grozničavo je razmišljao Valander. Š ta želi da mu kažem a da to ne primetim? -Kakav ste viski pili? -Mislim da je bio JB. -Major Liepa je jako vodio računa kada je alkohol u pitanju. Ali povremeno je znao da se opusti uz čašicu.

-A, je l'? -Bio je umeren u svemu. -Mislim da me je više uhvatilo nego njega, ukoliko je to ono što ste hteli da znate. -Izgleda da se ipak jasno sećate te večeri? -Slušali smo muziku i sedeli sa čašom u ruci. Pričali smo ili sedeli u tišini. Zašto se toga ne bih sećao? -Naravno da ste popričali i o mrtvim muškarcima koji su se nasukali na obalu. -Koliko se sećam - nismo. Uglavnom je major Liepa bio taj koji je pričao i to najviše o Letoniji. Te večeri sam saznao i da je bio oženjen. Valander je odjednom primetio da se u sobi promenila atmosfera. Upitis ga je posmatrao upitno, a šofer je skoro neprimetno promenio svoj položaj za stolom. Imao je tako veliko poverenje u svoju intuiciju da je znao kako u konverzaciji je sada došlo do momenta kome je Upitis sve vreme stremio. Ali, šta je to bilo? Imao je pred očima majora koji je one večeri sedeo na sofi sa najjednostavnijom staklenom čašom naslonjenom na jedno koleno i čuo je muziku koja je dolazila sa zvučnika iz police za knjige. Mora da je bilo još nečega, nečega što je motivisalo stvaranje gospodina Ekersa kao maske za švedskog policajca. - Vi ste majoru Liepi poklonili knjigu na rastanku? - Kupio sam mu knjigu o Skoneu. Možda malo nemaštovit poklon, ali nisam mogao da se setim boljeg. -Majoru Liepi se poklon veoma dopao. -Kako to znate? -Tako je rekla njegova supruga. Sada je došla maca na vratanca, pomislio je Valander. Ova pitanja služe samo da nas udalje od onoga o čemu se ovde zapravo radi. - Da li ste ranije sarađivali sa policajcima iz istočnog bloka? - Jednom smo kod nas imali istražitelja iz Poljske. To je bilo sve.

Upitis je sklonio blokče. Za vreme čitavog razgovora nije načinio nijednu belešku. I povrh toga, Valander je bio siguran da mu je dao odgovor koji je želeo. Šta, mislio je. Šta je to što je bilo toliko bitno, šta sam mu rekao a da toga nisam bio svestan? Valander je otpio gutljaj čaja koji je sada već bio totalno hladan. Sada je na mene red, mislio je. Moraću da preokrenem razgovor u mom pravcu. - Zašto je major umro? - pitao je. - Major Liepa je bio vrlo zabrinut zbog stanja u zemlji -odgovorio je Upitis oklevajući. - Često smo o tome pričali, o tome šta je valjalo činiti. -Da li je zbog toga umro? -Zbog čega drugog bi umro? -To nije nikakav odgovor. To je samo još jedno pitanje. -Plašimo se da je to istina. -Ko bi imao razloga da ga ubije? - Setite se šta sam vam ranije rekao - o ljudima koji se plaše slobode. - Koji uveče oštre noževe? Upitis je lagano klimnuo glavom. Valander je pokušao da razmisli i da od svega napravi neki smisao. -Ukoliko sam ispravno razumeo, vi ste svi deo jedne organizacije - rekao je. -Tu se pre radi o jednom lancu ljudi. Organizaciju je lako pronaći i slomiti. -Šta je vaš cilj? Delovalo je kao da je Upitis oklevao. Valander je čekao. -Mi smo slobodni ljudi, gospodine Valandere, usred ovog ropstva. Slobodni smo u smislu da imamo mogućnost da analiziramo ono što se oko nas u Letoniji dešava. Možda bi trebalo pridodati da većinu nas čine intelektualci; novinari, naučnici, pesnici. Mi možda činimo jezgro onoga što može postati političkim pokretom koji će ovu zemlju spasiti od propasti. Ukoliko izbije pometnja. Ukoliko Sovjetski Savez udari svojom vojnom

silom. Ukoliko nije moguće izbeći građanski rat. -Major Liepa je bio jedan od vas? -Da. -Vođa? -Mi nemamo vođu, gospodine Valandere, ali major Leipa je bio važan član našeg kruga. Sa svog položaja je imao fantastičan pregled stvari. Mislimo da su ga izdali. -Izdali? -Policija ove zemlje se nalazi sasvim u rukama okupatora. Major Liepa je bio izuzetak. Igrao je duplu igru sa svojim kolegama. Preuzeo je na sebe veliki rizik. Valander je razmišljao. Setio se nečega što je jedan od pukovnika rekao. Dobri smo u nadgledanju jedni drugih. -Da li želite da kažete kako neko iz policije stoji iza ubistva? -To naravno ne znamo sa sigurnošću, ali smo sigurni da su se stvari tako odigrale. Ne postoji nijedna druga razumna altemativa. -Ko je to bio? - Nadamo se da ćete nam vi pomoći da to saznamo. Valander je najednom shvatio da je konačno bio nadomak jednog smislenog traga. Razmišljao je o izveštaju sumnjivih podataka koji se ticao mesta na kome je pronađeno majorovo telo. Takođe je razmišljao o tome da su ga pratili sve od dolaska u Rigu. Najednom je čitava slika postala kristalno jasna. - Neko od pukovnika - pitao je. - Putnis ili Murnijers? Upitis je odgovorio jako direktno. Valander je posle pomislio kako je u njegovom glasu bilo izvesnog prizvuka trijumfa. -Mi sumnjamo na pukovnika Murnijersa. -Zašto? -Imamo svoje razloge. -Koje? -Pukovnik Murnijers se na svoj način pokazao kao lojalan sovjetski

građanin. -Zar je Rus? - pitao je začuđeno Valander. -Murnijers je ovamo došao za vreme rata. Pripadao je Crvenoj armiji. Počeo je da radi za policiju 1957. Tada je bio veoma mlad; mlad i perspektivan. -Znači, on je navodno ubio jednog od svojih potčinjenih? -Nema nikakvog drugog objašnjenja. Ali zato nismo sigurno da je Murnijers to lično izveo. Mogao je i neko drugi biti u pitanju. -Zašto bi major Liepa bio ubijen iste večeri kada se vratio iz Švedske? -Major Liepa je bio ćutljiv čovek - odgovorio je Upitis oštrim glasom. Nikada nije ništa izgovarao bez potrebe. To je nešto što čovek u ovoj zemlji nauči vremenom. Uprkos tome što smo bili bliski, nije mi nikada rekao ništa što nije bilo apsolutno neophodno. Čovek se takođe nauči da ne opterećuje svoje prijatelje prevelikim poverenjem. Ponekad bi mu se omaklo da je došao na važan trag. -Koji? -To ne znamo. -Ali nešto morate znati? Utipis je odmahnuo glavom. Odjednom je delovao jako umorno. Šofer je nepomično sedeo na svojoj stolici. - Kako znate da možete da mi verujete? - rekao je Valander. - Ne znamo, ali svesno rizikujemo. Verujemo da jedan švedski policajac nije zainteresovan da postane umešan u jeziv haos koji vlada našom zemljom. Ispravno mislite, pomislio je Valander. Ne volim da me prate i ne želim da me usred noći voze u nekakvu lovačku kolibu. U stvari, najradije bih kući. - Moram da se sretnem sa Baibom Liepom - rekao je. Utipis je taj zahtev odobrio glavom. - Nazvaćemo ponovo i tražiti gospodina Ekersa - odgovorio je. - Kako bi bilo da do toga dođe već sutra?

- Mogu da zahtevam da bude privedena na saslušanje. Utipis je odmahnuo glavom. - Mnogo ljudi može da vas čuje - rekao je. - Mi možemo da uredimo sastanak. Razgovor se prekinuo. Upitis se zadubio u svoje misli. Valander je bacio pogled ka senci. Tračak svetla je nestao. - Da li ste saznali šta ste hteli? - pitao je. Utipis se nasmejao bez odgovora. -One večeri koje je major Liepa sedeo kod mene, pio viski i slušao Turandota, nije rekao ništa što bi moglo da baci svetlo na njegovo ubistvo. To ste mogli odmah da me pitate. -U našoj zemlji ne postoje prečice - rekao je Upitis. - Zaobilazna putanja je najčešće jedini pravi put. Odložio je blokče i ustao. Šofer je odskočio od stola. -Želeo bih da mi ne stavljate kapuljaču na putu nazad -rekao je Valander. - Mnogo svrbi. -Naravno - rekao je Upitis. - Morate da razumete kako su mere sigurnosti tu i zbog vas. Na putu nazad u Rigu napolju je sijala mesečina i bilo je hladno. Valander je mogao da vidi kako kroz prozor promiču siluete mračnih naseobina. Vozili su se kroz predgrađa Rige, kroz beskonačne senke solitera i kroz neosvetljene ulice. Valander je iskočio iz automobila na istom mestu na kome je ranije u njega ušao. Upitis mu je rekao da upotrebi zadnja vrata hotela. Kada se mašio kvake, vrata su bila zaključana. Oklevao je o šta da uradi dok nije čuo da su se tiho otključala iznutra. Na svoje iznenađenje, prepoznao je čoveka koji mu je nekoliko dana ranije otvorio vrata od kabarea. Valander je išao za njim uz požarne stepenice i ostao je sam tek kada je otključao vrata od sobe 1506. Bilo je dva i tri minuta. U sobi je bilo hladno. Usuo je viski u čašu predviđenu za četkicu za zube, umotao se u ćebe i seo za pisaći sto. Iako je bio umoran, bio je siguran da ne bi mogao da se smiri i zaspi pre nego što zapiše rezime onoga što se

odigralo u toku noći. Olovka se činila hladnom u ruci. Privukao je sebi zabeleške koje je načinio ranije, otpio gutljaj viskija i počeo da razmišlja. Vrati se na početak, znao je da kaže Ridberg. Mani se pukotina i nejasnoća. Počni sa onim što je izvesno. Šta je uopšte znao? Dva mrtva Letonca doplovljavaju na obalu kod Istada u jugoslovenskom čamcu za spasavanje, to je bila polazna tačka koja se nije dala izbeći. Major policije u Rigi provodi nekoliko dana u Istadu da bi mu pomogao sa istragom. Valander čini neoprostivu grešku time što ne pretražuje detaljno čamac. Ovaj je posle toga ukraden. Ko ga je ukrao? Major Liepa se vraća u Rigu. Predaje izveštaj dvojici pukovnika: Putnisu i Murnijersu. Posle toga odlazi kući i pokazuje svojoj ženi knjigu koju mu je poklonio švedski policajac Valander. O čemu priča sa svojom ženom? Sta li se moglo desiti kada se ona obratila Upitisu posle svog čudnovatog prerušavanja u sobaricu? Zašto izmišlja gospodina Ekersa! Valander je usuo još viskija u čašu. Vrhovi prstiju su mu pobeleli i krenuo je da greje ruke ispod ćebeta. Traži vezu čak iako veruješ da ne postoji, često je govorio Ridberg. Ali, da li je ovde zaista postojala veza? Jedina spona je bio major Liepa, i ništa drugo. Major je pričao o krijumčarenju droga. To je takođe učinio i pukovnik Murnijers. Ali, nisu postojali nikakvi dokazi, već samo pretpostavke. Valander je iščitavao svoje beleške. Istovremeno je mislio na ono šta je Upitis rekao. Major Liepa je došao nečemu na trag. Ali čemu? Jednom od monstruma o kojima je Upitis govorio? Neko ga je izdao. Sumnjamo na pukovnika Murnijersa. Da li je to bilo moguće? Valander se mislima vratio u prethodnu godinu, kada je jedan policajac iz Malmea hladnokrvno ubio jednog azilanta. Da li je uopšte bilo nečega što nije bilo moguće? Pisao je dalje. Mrtvi muškarci u čamcu za spasavanje - droga - major Liepa - pukovnik Murnijers. Sta je značio taj lanac? Sta je Upitis hteo da zna? Da li je mislio kako je major Liepa došao do nekog otkrića dok je sedeo kod mene na sofi i slušao Mariju Kalas? Da li je hteo da zna o čemu smo pričali ili je hteo da prokljuvi da li mi je major Liepa uopšte poklonio svoje

poverenje? Bilo je već skoro tri i petnaest. Valander je osetio da nije više mogao. Otišao je do kupatila i oprao zube. U ogledalu je mogao da vidi kako mu je lice bilo i dalje crveno od vunene kapuljače. Šta je to što Baiba Liepa zna? Šta je to što ne vidim? Obukao se i uvukao u krevet ali ne pre nego što je navio sat na sedam sati. San nije hteo da ga uhvati. Pogledao je na svoj ručni sat. Bilo je petnaest do četiri. Kazaljke budilnika sijale su se u mraku. Odjednom se trgnuo. Ponovo je pogledao na svoj ručni sat. Bilo je devet do četiri. Ispružio je ruku i upalio lampu na noćnom stočiću. Alarm je i dalje pokazivao devetnaest minuta do četiri. Uspravio se u krevetu. Da li je budilnik išao sporije? Zašto je vreme bilo različito? To mu se još nikada nije dogodilo. Uzeo je budilnik u ruke. Namestio je kazaljke tako da su pokazivale isto vreme. Šest do četiri. Zatim je ugasio lampu i zatvorio oči. Baš kada je bio na putu da zaspi, ponovo se trgao. Ležao je sasvim mirno u svome krevetu i mislio kako je sve uobražavao. Ali na kraju je ponovo upalio lampu, uspravio se u krevetu i odvio zadnju stranu budilnika. Mikrofon nije bio veći od desetoparca, svega tri ili četiri milimetara debeo. Nalazio se između dve baterije. Valander je prvo pomislio kako je u pitanju bila prašina ili komad sive izolirtrake, ali je na kraju ipak shvatio da je to bio bežični mikrofon koji je bio pričvršćen između baterija. Dugo je sedeo sa satom u rukama da bi ga nakon nekog vremena ponovo zavio. Zadremao je tek oko šest. Ostavio je lampu da gori.

10. Kurt Valander se probudio u haotičnom stanju svesti. Osećao se i poniženo i potreseno zbog spoznaje da je neko u njegov budilnik postavio mikrofon. Dok je pokušavao da tušem spere umor iz tela, odlučio je da smesta sazna zašto je bio pod nadzorom. Uzeo je zdravo za gotovo da su iza svega stajala oba pukovnika. Zašto su zatražili pomoć švedske policije ako su smesta pokazali svoje nepoverenje i prisluškivali i pratili ga? Mogao je da pokaže razumevanje za onog muškarca u sivom odelu koga je otkrio u sali za ručavanje i potom na recepciji. Tako je zamišljao normalnu atmosferu u zemlji koja se nalazila iza čelične zavese koja je očigledno još uvek postojala. Ali, provaliti u sobu i postaviti mikrofon? U pola osam je u hotelskoj sali za ručavanje popio kafu. Osvrtao se za senkama, ali je bio sam ne računajući dva Japanca koji su zabrinuto vodili tih razgovor za svojim stolom. Izašao je na ulicu neposredno pre osam. Vazduh je ponovo postao blaži i proleće je možda već bilo na putu. Narednik Zids je stajao kraj automobila i mahao mu. Da bi pokazao svoje nezadovoljstvo, Valander je tokom cele vožnje do glavne policijske stanice sedeo ćutke. Britko je odmahnuo rukom kada je narednik Zids hteo da ga otprati do Murnijersovog hodnika. Mislio je kako je sada već umeo da pronađe put. Ali, naravno da je zalutao i morao je, iznerviran, da pita za pravac. Zastao je ispred Murnijersovih vrata i podigao ruku da pokuca. Onda se predomislio i otišao pravo u svoju kancelariju. Još uvek je bio umoran i osećao je potrebu da sabere misli pre nego što suoči Murnijersa sa svojom srdžbom. Baš kada je hteo da okači jaknu, zazvonio je telefon. - Dobro jutro - rekao je pukovnik Putnis. - Nadam se da ste dobro spavali, gospodine Valandere. Sigurno već znaš da praktično nisam ni oka sklopio, mislio je ljutito Valander. Čuo si preko mikrofona da nisam hrkao. Na stolu ti sigurno već leži izveštaj. -Nemam razloga da se žalim - odgovorio je. - Kako ide sa saslušanjem? -Ne tako dobro, plašim se, ali nastaviću tokom prepodneva. Suočićemo

osumnjičenog sa dobrom porcijom novih informacija koje će ga eventualno navesti da još jednom o svemu promisli. -Osećam se beskorisno - rekao je Valander. - Teško mi je da ustanovim čime mogu da pomognem. -Dobri policajci su uvek nestrpljivi - odgovorio je pukovnik Putnis. Mislio sam da, ukoliko vam to odgovara, navratim na kratko. - Tu sam - rekao je Valander. Pukovnik Putnis se pojavio petnaest minuta kasnije. Za njime je išao jedan mladi policajac koji je nosio poslužavnik sa sve šolje kafe. Putnis je delovao umorno i imao je tamne podočnjake. -Izgledate umorno, pukovniče. -U sobi za saslušavanje je loš vazduh. -Možda previše pušite? Putnis je slegnuo ramenima. - To je sigurno tačno - rekao je. - Čuo sam da švedski policajci retko puše. Ja jednostavno ne znam kako bih podneo svoju okolinu bez cigareta. Major Liepa, pomislio je Valander. Da li je stigao da mu ispriča o čudnovatoj policijskoj stanici u Švedskoj u kojoj je dozvoljeno da se puši samo u specijalnim prostorijama? Putnis je iz džepa izvadio paket cigareta. -Dozvoljavate? - pitao je. -Samo napred. Ja ne pušim, ali me ne davi duvanski dim. Valander je gucnuo kafu. Imala je gorak ukus i bila je prilično jaka. Putnis je sedeo zamišljeni i gledao u dim koji se peo prema tavanici. - Zašto me držite pod prismotrom? - hteo je da zna Valander. Putnis ga je upitno pogledao. - Šta ste rekli? Zna kako da se postavi, mislio je Valander i osetio kako mu se vraća srdžba. - Zašto me držite pod prismotrom? Primetio sam da me prate, ali zašto je neophodno staviti mikrofon u moj budilnik?

Putnis ga je zamišljeno gledao. -Mikrofon u budilniku je deo nesrećnog nesporazuma - rekao je. - Moji podređeni znaju da nekada budu preterano pedantni. To što vas nekoliko civilnih policajaca drži na oku je radi vaše sigurnosti. -Šta bi moglo da mi se dogodi? -Mi ne želimo da vam se bilo šta dogodi. Pre nego što saznamo šta se dogodilo majoru Liepi, preduzimamo sve neophodne mere opreznosti. -Mogu sam da pazim na sebe - rekao je Valander negodujući. - Odbijam bilo kakve mikrofone. Ukoliko pronađem još neki, smesta se vraćam za Švedsku. -Zao mi je - rekao je Putnis. - Smesta ću ukoriti onoga ko za to snosi odgovornost. -Ali, vi ste izdali naređenje? -Ne za mikrofon - odgovorio je brzo Putnis. - To se sigurno dogodilo jer je neko od mojih kapetana preuzeo na sebe inicijativu. - Mikrofon je bio veoma mali - rekao je Valander. - Jako savremen. Pretpostavljam da je neko sedeo u jednoj od susednih soba i osluškivao? Putnis je klimnuo glavom. -Naravno - rekao je. -Mislio sam da je hladni rat okončan - rekao je Valander. -Svaka nova istorijska epoha za sobom ostavlja grupu ljudi ukorenjenih u starom društvu - odgovorio je Putnis filozofski. - Plašim se da to važi i za policajce. -Da li mi dozvoljavate da vam postavim pitanja koja nemaju direktne veze sa istragom? - hteo je da zna Valander. Na Putnisovo lice se vratio umoran osmejak. - Naravno - rekao je. - Ali, nisam siguran da mogu da pružim zadovoljavajuće odgovore. Valander je pomislio kako se Putnisova preterana ljubaznost nije slagala sa njegovom slikom policajaca iz istočnog bloka. Setio se svog prvog utiska

o Putnisu, da je ličio na risa. Ris koji se smejao, mislio je. Ljubazan, nasmejan ris. -Iskreno priznajem kako imam slab uvid u dešavanja u Letoniji - počeo je. - Ali, naravno da znam šta se desilo jesenas. Tenkovi na ulicama, mrtvi ljudi u odvodnim jarcima. Pustošenja ozloglašenih 'crnih beretki'. Video sam ostatke barikada koje se i dalje nalaze na ulicama. Video sam rupe od metaka na fasadama kuća. Ovde postoji jaka želja za nezavisnošću od Sovjetskog Saveza. Za konačnim prestankom okupacije. Ta želja nailazi na otpor. -O onome ispravnom po pitanju ambicija vladaju podeljena mišljenja odgovorio je Putnis oklevajući. -Kakav je stav policije prema celoj stvari? Putnis ga je pogledao iznenađeno. -Mi, naravno, održavamo red - odgovorio je. -Kako se regulišu tenkovi? - Pod time sam mislio da se staramo da ljudi ostanu staloženi, tako da niko bespotrebno ne strada. - Tenkovi se ipak mogu smatrati elementarnim neredom? Putnis je pre nego što je odgovorio ugasio svoju cigaretu. -Obojica smo policajci - rekao je. - I vi i ja. Imamo iste visoke ciljeve, da iskorenimo kriminal i da se postaramo o tome da se ljudi osećaju sigurnima. Ali, radimo pod drugačijim okolnostima. To se naravno ogleda u našem načinu obavljanja posla. -Rekli ste da vladaju podeljena mišljenja? To takođe mora da se odnosi i na policiju? -Ja znam da je policija na zapadu apolitična i da se ne zauzima za vladu koja se trenutno nalazi na vlasti. U principu ista stvar važi i kod nas. -Ali ovde postoji samo jedna partija? -Ne više. Tokom poslednjih godina pojavile su se nove političke organizacije. Valanderu je bilo jasno da je Putnis sve vreme spretno izbegavao da se

ozbiljno suoči sa njegovim pitanjima. Odlučio je da pređe na stvar. -Sta vi mislite? - hteo je da zna. -O čemu? -O samostalnosti i oslobođenju? -Jedan pukovnik Letonske policije ne bi smeo da izražava svoj stav o toj stvari, pogotovo ne jednom strancu. -Ovde sigurno nema mikrofona - nastavio je tvrdoglavo Valander. Između nas stoji vaš odgovor. Sem toga, uskoro ću otići nazad u Švedsku. Ne postoji nikakav rizik da ću stati na trg i izvikivati ono što ste mi rekli u najvećem poverenju. Putnis ga je dugo gledao pre nego što je odgovorio. - Naravno da vam verujem, gospodine Valandere. Dopustite mi da kažem kako su moje simpatije na strani onoga što se dešava u ovoj zemlji, baš kao i u susednima ili u Sovjetskom Savezu. Ali, plašim se da mnoge od mojih kolega ne dele moje mišljenje. Kao, na primer, pukovnik Murnijers, mislio je Valander. Ali to mi naravno ne bi rekao. Pukovnik Putnis je ustao sa stolice. -To je bio jedan veoma inspirativan razgovor – rekao je - Ali sada me u sobi za saslušavanje očekuje jedna jako neprijatna osoba. Došao sam ovamo samo da vam kažem kako je moja žena Ausma pitala da li bi vam sutra uveče bolje ogovaralo. Bio sam potpuno zaboravio da je za večeras imala nešto isplanirano. -Savršeno mi odgovara - odgovorio je Valander. -Pukovnik Mumijers želi da u toku jutra stupite u ko: sa njim. Mislio je da biste mogli da utvrdite na koje se de istrage treba koncentrisati. Ja ću naravno da vas obavestim me da li sam uspeo sa svojim saslušanjem. Putnis je napustio sobu. Valander je čitao zabeleške ko načinio tokom noći po povratku iz lovačke kolibe u borovo mi. Sumnjamo na pukovnika Murnijersa, bio je rekao Upitis slimo da je neko izdao majora Liepu. Drugo objašnjenje ne stoji.

Stao je kod prozora i gledao u krovove kuća. Razmišljao je o tome kako nikada ranije nije bio u sličnoj istrazi. Pejzaž i me kretao bio je naseljen ljudima koji su živeli životom c me nije imao nikakvog iskustva. Kako bi trebao da se postavi Možda bi bilo najbolje da ponovo otputuje kući? Istovrei nije mogao da porekne kako je bio jako radoznao. Želeo je da zna zbog čega je mali kratkovidi major bio ubijen. Gde se nalazila ta prokleta veza? Seo je za pisaći sto i ponovo poče pregleda svoje beleške. Telefon je zaurlao. Podigao je slušalicu i pomislio kako je to sigurno bio Murnijers. Veza je bila loša i prvo je čuo samo užasno pucketanje tim je shvatio kako je to bio Bjork koji je pokušavao da se razume na lošem engleskom. - To sam ja! - povikao je u slušalicu. - Valander. Čujem te. -Kurte! - drao se Bjork. - Jesi li to ti? Skoro da te niša ne čujem. Zamisli da je tako loša veza, a samo sam sa druge strane Baltika. Čuješ li me? -Čujem te. Ne moraš da vičeš. -Šta si rekao? -Prestani da se dereš! I ne govori prebrzo. -Kako ide? -Polako. Uopšte ne znam da li napreduje. -Halo? -Rekao sam da ide sporo. Čuješ li me? -Loše. Pričaj polako i nemoj da vičeš. Da li je sve u redu? U istom trenutku je veza postala sasvim jasna. Bjork je jednako lako mogao sedeti u susednoj sobi. -Sada se bolje čuje. Nisam razumeo šta si rekao. -Ide sporo i ne znam da li se uopšte pomera. Pukovnik koji se zove Putnis sinoć se dugo zadržao na saslušavanju jednog osumnjičenog, ali kuda to vodi, ne znam. -Da li misliš da si im od neke koristi? Valander je jedan trenutak oklevao. Zatim je dao odlučan i brz odgovor. -Da - rekao je. - Mislim da je dobro što sam ovde, ukoliko možete je u

redu da još malo ostanem. -Ovde se ne događa ništa specijalno. Prilično je mirno. Možeš da se koncentrišeš na ono što radiš. -Da li ste ušli u trag čamcu za spasavanje? -Ne. -Da li se dogodilo nešto drugo o čemu bih trebao da znam? Da li je Martinson tu negde? -Ima grip i leži u krevetu. Obustavili smo istragu pošto ju je zvanično preuzela Letonija. Nemamo ništa novo. -Da li je pao sneg? Valander nije saznao šta mu je Bjork odgovorio. Telefonska veza se prekinula, kao da je neko presekao žicu. Valander je položio slušalicu i pomislio kako bi trebalo da nazove svog oca. Nije čak poslao ni razglednice koje je napisao. Zar ne bi takođe trebalo da kupi suvenire iz Rige? Šta li je čovek nosio sa sobom iz Letonije? Za jedan kratak trenutak ga je omela čežnja za domom. Onda je popio hladnu kafu i nadvio se nad svoje beleške. Posle pola sata, naslonio se u škripavoj stolici i ispravio leda. Umor je konačno počeo da popušta. Pre svega moram da popričam sa Baibom Liepom, mislio je. Pre nego što to učinim, sve što imam su pretpostavke. Ona sigurno poseduje informacije koje su od velikog značaja. Moram da znam na šta je Upitis ciljao sa svojim sinoćnim ispitivanjem i šta je to hteo da mu kažem ili se plašio da znam. Napisao je njeno ime na papiru i zaokružio ga. Iza imena je stavio uzvičnik. Potom je zapisao Murnijersovo ime i iza njega stavio znak pitanja. Sakupio je svoje papire, ustao i izašao u hodnik. Kada je zakucao na Murnijersova vrata, iznutra je začuo roptanje. Kada je ušao, Murnijers je pričao na telefonu. Pukovnik mu je mahnuo da uđe i sedne na jednu od neudobnih stolica. Valander je seo i čekao. Slušao je Murnijersov glas. Bio je to žučan razgovor. Pukovnikov glas se povremeno podizao do tutnjave. Valander je uvideo da se u naduvenom i propalom telu nalazilo puno snage. Nije razumeo ni reč od onoga što je rečeno, ali je shvatio da Murnijers nije pričao letonški. Melodija jezika je bila drugačija. Trebalo mu je nešto

vremena da shvati da je Murnijers pričao ruski. Razgovor se završio tako što je Murnijers ispalio bujicu reči koja je zvučala poput pretnje. Potom je tresnuo slušalicu. -Idioti - procedio je i obrisao lice maramicom za nos. Zatim se okrenuo ka Valanderu, sada ponovo pribran i nasmešio se. -Uvek je problem sa podređenima koji ne rade onako kako bi trebalo. Da li imate isti problem u Švedskoj? - Često - odgovorio je učtivo Valander. Posmatrao je čoveka koji je sedeo sa druge strane stola. Da li je on ubio majora Liepu? Naravno da je za to imao uslova, odgovorio je sam sebi. Sve iskustvo koje je sakupio tokom mnogobrojnih godina provedenih u policijskoj službi dalo mu je jasan i glasan odgovor. Nisu postojale ubice, već samo ljudi koji su ubijali. - Mislio sam da bismo mogli da još jednom prođemo kroz materijal rekao je Murnijers. - Ubeđen sam da pukovnik Putnis ispituje čoveka koji je na neki način umešan u ovo. Možda možemo da vremenom otkrijemo nove uglove u izveštajima? Valander se naprasno odlučio da prede u ofanzivu. - Imam utisak da je istraga mesta zločina zakazala - rekao je. Murnijers je podigao obrve. - Na koji način? - Kada mi je narednik Zids preveo izveštaj, pale su mi u oči neke nelogičnosti. Pre svega, niko nije smatrao neophodnim da pretraži kej. - Šta bi na njemu moglo da se nađe? - Tragovi automobilskih guma. Major Liepa nije mogao da u pola noći hoda sve do luke. Valander je čekao na Murnijersov komentar. Pošto pukovnik nije ništa rekao, nastavio je: - Takođe izgleda da niko nije tragao za oružjem. Za mesto na kome je pronađeno telo malo je verovatno da je i samo mesto zločina. U izveštajima koje mi je preveo narednik Zids, samo se konstatuje da su mesto zločina i pronalaska tela isti. Za to nisu dati nikakvi argumenti. Ono što je posebno

čudno je da nema izveštaja svedoka. -Nije bilo svedoka - rekao je Murnijers. -Otkud to znate? -Pričali smo sa lučkim čuvarima. Niko nije ništa video. Sem toga, Riga je grad koji spava noću. -Mislio sam pre svega na kraj u kome je major Liepa živeo. Izlazi iz kuće kasno uveče. Neko je morao čuti kako se vrata ponovo zatvaraju i mogao je postati ljubopitljiv što se tako kasno vrzmao napolju. Sigurno se ispred zgrade zaustavio nekakav automobil. Skoro uvek postoji neko ko je nešto čuo ili video, samo ukoliko čovek dovoljno duboko kopa. -Bavimo se time - rekao je. - Izvestan broj policajaca ide po zgradama sa fotografijama majora Liepe. -Zar nije malo kasno za to? Ljudi brzo zaboravljaju ili brkaju datume i vremena. Major Liepa je ulazio i izlazio iz svoje zgrade svakoga dana. -Ponekad se čekanje može pretvoriti u prednost - rekao je Mumijers. Kada se glasina o majorovom ubistvu proširila, ljudi su viđali i ovo i ono. U svakom slučaju su uobražavali da su nešto videli. Kada se sačeka nekoliko dana, ljudi imaju vremena da dobro razmisle i da odvoje uobrazilju od stvarnosti. Valander je znao da je Murnijers lako mogao biti u pravu. Istovremeno ga je njegovo sopstveno iskustvo naučilo kako je najbolje bilo načiniti dve posete u razmaku od nekoliko dana. -Da li ima još nečega o čemu se pitate? - pitao je Murnijers. -Šta je major Liepa imao na sebi? -Šta je imao na sebi? -Da li je bio obučen u uniformu ili u civilno odelo? -Bio je u uniformi. Rekao je svojoj ženi kako je morao da ide službeno. -Sta je pronađeno u njegovim džepovima? -Cigarete i čačkalice za zube. Nekoliko novčića, jedna olovka i ništa od onoga što u njima nije trebalo da bude. Takođe ništa nije nedostajalo iz njih. U džepu od jakne imao je svoju legitimaciju. Novčanik je ostavio kod kuće.

-Da li je sa sobom imao službeno oružje? -Major Liepa nije voleo da nosi oružje sem ako je postojala direktna opasnost da je moralo biti upotrebljeno. -Kako je major Liepa dolazio u stanicu? -Imao je automobil sa šoferom, ali često je išao peške, bogzna zbog čega. -U protokolu sa saslušanja Baibe Liepe stoji da nije mogla da se seti kako je ispred zgrade stajao automobil. -Naravno. Nije bio pozvan službeno, već je bio prevaren. -Tada to nije mogao da zna. Pošto se nije vratio kući, sigurno je mislio kako se nešto desilo sa automobilom. Šta je onda uradio? - Verovatno je izabrao da pešači, ali to još ne znamo sa sigurnošću. Valanderu nisu pala na pamet druga pitanja, ali ga je razgovor sa Murnijersom ubedio da je istraga bila loše sprovedena. Bila je tako loša da je mogla da oda utisak kako je bila nameštena. Ali, ko tu šta krije? -Želeo bih da provedem nekoliko sati u njegovoj kući i po okolnim ulicama - rekao je Valander. - Narednik Zids može da mi pomogne. -Nećete ništa pronaći - odgovorio je Murnijers. - Ali, naravno, slobodno idite svojim putem. Ukoliko se u međuvremenu dogodi nešto vredno pažnje, nazvaću vas. Pritisnuo je zvonce i uskoro je na vratima stajao narednik Zids. Valander ga je zamolio da mu prvo pokaže grad. Znao je da ima potrebu da odluta iz svojih misli pre nego što se ponovo vrati na sudbinu majora Liepe. Delovalo je kao da je narednika Zidsa zabavljao zadatak turističkog vodiča. Opisivao je sa puno reči ulice i parkove pored kojih su prolazili. Valander je primetio njegov ponos. Vozili su se dugačkim, jednoličnim bulevarom Aspazija. Sa leve strane se nalazila reka i narednik je zaustavio automobil kod trotoara da bi mu pokazao visoki Spomenik slobode. Valander je pokušao da dokuči šta je obelisk predstavljao. Razmišljao je Upitisovim rečima da se slobodi moglo i težiti i od nje plašiti. Kod postolja spomenika se šćućurilo nekoliko muškaraca, loše odevenih i smrznutih. Valander je video kako je jedan od njih podigao opušak sa ulice. Riga je puna

nemilosrdnih kontrasta, pomislio je. Sve što vidim i za šta mi se čini da polako razumem, odmah se susretne sa svojom suprotnošću. Neokrečene višespratnice se mešaju sa ukrašenim, ali oronulim predratnim kućama. Ogromne avenije izlaze na uzane uličice ili na džinovske trgove, hladne ratne poligone od sivog betona ili na grube granitne spomenike. Kada se narednik Zids zaustavio na crvenom svetlu, Valander je pokušao da baci bliži pogled na bujicu ljudi koja se ravnomerno kretala trotoarima. Da li su bili srećni? Da li su se razlikovali od njegovih zemljaka? Nije imao odgovore na ta pitanja. -Park Verman - rekao je narednik Zids. - Tamo se nalaze dva bioskopa: 'Spartak' i 'Riga'. Na levoj strani je 'Esplanada'. Sada skrećemo u ulicu Valdemar. Kada pređemo preko mosta iznad gradskog kanala, ugledaćete sa vaše desne strane Dramsko pozorište. Sada skrećemo ponovo levo i dolazimo do keja 11. novembar. Da li da nastavimo, pukovniče Valandere? -Dosta je bilo - odgovorio je Valander koji se najmanje osećao kao nekakav pukovnik. - Kasnije ćeš morati da mi pomogneš da kupim suvenire. Sada želim da me odvezeš do kuće majora Liepe. -Ulica Skarnu - rekao je narednik Zids. - U srcu najstarijeg dela Rige. Zakočio je automobil iza čađavog kamiona koji se spremao na istovar krompira. Valander je nekoliko trenutaka oklevao da li da sa sobom povede narednika. Bez njega nije mogao da postavlja pitanja. Istovremeno je osećao potrebu da bude sam sa svojim opažanjima i mislima. -Ono je kuća majora Liepe - rekao je narednik Zids pokazujući na građevinu koja je stajala pritešnjena između dve visokospratnice koje su izgledale kao da pridržavaju okolne zgrade. -Da li je njegov stan gledao na ulicu? - pitao je Valander. - Na drugom spratu. Četvrti prozor s leva. - Čekaj ovde kod automobila - rekao je Valander. Uprkos tome što je bio dan, na ulici nije bilo žive duše. Valander se lagano približavao zgradi koju je major Liepa ostavio za sobom one večeri kada je poslednji put usamljen izašao u šetnju. Pomislio je na reči koje je Ridberg jednom prilikom izgovorio o tome da je jedan policajac isto što i glumac koji mora da se uživi

u nepoznatu ulogu; zavlačeći se pod kožu kriminalca ili žrtve, predstavljajući sebi njihove misli i reakcije. Valander je prišao ulaznim vratima zgrade i otvorio ih. Unutra u hodniku bilo je mračno i mogao je da oseti smrad urina. Pustio je vrata koja se iza njega ponovo zatvorila sa jedva čujnim klikom. Odakle mu je došlo proviđenje nije znao da kaže, ali dok je stajao i zurio u mračan hodnik činilo mu se da je najednom mogao da jasno vidi čitav kontekst. Jedan kratak plamičak koji se brzo ugasio ali koji je bio odlučujući da shvati sve ono što je do tada video. Nešto se dogodilo pre svega toga, mislio je. Kada je major Liepa stigao u Švedsku već se dosta toga desilo. Čamac za spasavanje koji je udovica Forsel pronašla na Mosbi plaži bio je samo deo nečega mnogo obimnijeg, deo priče kojoj je major Liepa bio na tragu. To je bilo ono što je Upitis hteo da sazna kroz svoja pitanja. Da li je major Liepa otkrio svoje sumnje, podelio ono o čemu je znao ili mislio da zna o nekakvom zločinu u svojoj domovini? Valander je najednom sasvim jasno video da je zanemario tok misli koga je ranije morao biti svestan. Ukoliko je Upitis imao pravo da je majora Liepu izdao neko iz njegovih radova, možda pukovnik Murnijers, zar nije bilo moguće da su i drugi sebi postavljali isto pitanje? Šta je to sto švedski policajac Kurt Valander zna? Da li je moguće da je major Liepa sa nekim podelio svoje znanje ili sumnje? Valanderu je bilo jasno da je strah koji je nekoliko puta osetio u Rigi bio samo signal upozorenja. Možda je trebao da bude pažljiviji nego što je to smatrao neophodnim? Nije bilo sumnje da oni koji su stajali iza ubistva muškaraca iz čamca za spasavanje i majora Liepe ne bi prezali od toga da ponovo ubiju. Prešao je ulicu i postavio se da posmatra prozore. Baiba Liepa sigurno zna, mislio je. Zašto se nije lično pojavila u lovačkoj kolibi? Da li i nju prate? Da li sam zbog toga postao Ekers? Zašto sam pričao sa Upitisom? Ko je Upitis? Ko je stajao kraj vrata kroz čiji se otvor videlo slabo svetlo petrolejke? Uživljavanje, mislio je. Sada bi Ridberg izveo svoju predstavu zamišljenog zločina. Major Liepa se vraća iz Sveske. Predaje izveštaj pukovnicima Putnisu i Murnijersu. Zatim odlazi kući. Nešto što je izjavio povodom istrage u

Švedskoj dovodi do donošenja njegove smrtne presude. Odlazi kući, večera sa svojom ženom, pokazuje joj knjigu koju je dobio od švedskog policajca Valandera. Drago mu je sto je ponovo kod kuće i ne sumnja u to da je to njegovo poslednje veče. Ali čim je bio ubijen njegova udovica traži kontakt sa švedskim policajcem, izmišlja gospodina Ekersa i čovek po imenu Upitis ga saslušava da bi istražio sta zna. Švedski policajac je bio pozvan da pomogne iako je očigledno da ne može bilo čime da pomogne. Zasad je jasno da počinjen zločin ima veze sa političkim stanjem u zemlji a središte cele stvari je smrt majora policije po imenu Liepa. Znači da takođe postoji i trag koji vodi ka ranijim zbivanjima. Politika. Da li je to ono o čemu major priča sa svojom ženom poslednje večeri svoga života? Negde oko jedanaest zvoni telefon. Niko ne zna ko zove, ali major Liepa ne sumnja da mu je izrečena smrtna presuda. Kaže da ide službeno i napušta kuću. Nikada se ne vraća. Automobil nije došao, mislio je Valander. On naravno čeka nekoliko minuta. Još uvek ni u šta ne sumnja. Posle nekog vremena misli kako se automobil možda pokvario. Odlučuje da ide peške. Valander je iz džepa izvadio kartu Rige džepu i počeo da hoda. Narednik Zids je sedeo u automobilu i posmatrao ga. Kome li je predao izveštaj, mislio je Valander. Pukovniku Murnijersu? Glas koji mu je doviknuo u noći morao je biti od poverenja, mislio je. Major Liepa nije imao razloga da sumnja. A morao je imati dobar razlog da sumnja u sve i svakoga! Kome je to verovao? Odgovor je stigao sam. Baibi Liepoj, njegovoj ženi. Valander je uvideo da nije mogao da stigne dalje šetajući se sa kartom u ruci. Ti ljudi - jer moralo ih je biti više od jednog - koji su pokupili majora tokom njegove poslednje šetnje učinili su to temeljno. Ako je želeo da napreduje, morao je da sledi druge tragove. Kada se vratio do Zidsa koji je čekao u automobilu, pomislio je kako je bilo čudno što nije naleteo ni na kakav pisani izveštaj o majorovoj poseti Švedskoj. Valander je imao prilike da vidi kako je major vodio intenzivne beleške tokom svog boravka u Istadu. Nekoliko puta je naglasio važnost

sastavljanja neposrednih i detaljnih pismenih izveštaja. Usmena memorija je bila suviše kratkometna za jednog temeljnog policajca. Ali takav izveštaj narednik Zids za njega nije nikada preveo. Putnis ili Murnijers su usmeno prepričali svoj poslednji susret sa majorem. Činilo mu se da je pred sobom mogao da vidi majora Liepu. Čim je avion uzleteo sa Sturupa počeo je da za stočićem piše svoj izveštaj. Nastavio je i dok je čekao na Arlandi, radio je dalje i na svom poslednjem delu puta, letu nad Baltičkim morem do Rige. - Zar major Liepa nije ostavio nikakav pismeni referat o svome radu u Švedskoj? - pitao je kada je seo u automobil. Narednik Zids ga je začuđeno pogledao. - Kako je to mogao da stigne? Mogao je da stigne, mislio je Valander za sebe. Taj izveštaj mora da negde postoji, ali možda neko ne želi da ga vidim. - Suveniri - rekao je Valander. - Želim da posetim jednu robnu kuću. Posle ćemo da ručamo, ali ovoga puta ne želim da idem pre reda. Parkirali su se ispred glavne gradske robne kuće. Valander je cunjao sat vremena naokolo sa narednikom. U robnoj kući je bilo puno ljudi ali je izbor robe bio slab. Tek kada je stigao kod odeljenja sa knjigama i biro materijalom, zastao je zainteresovano. Našao je dosta snimaka opera sa ruskim izvođačima i orkestrima i cene su bile jako niske. Sem toga, kupio je i nekoliko knjiga o umetnosti koje su takođe bile jeftine. Jedino nije znao kome će da ih pokloni. Dobio je svoju robu zapakovanu u pakete i narednik ga je sprovodio naokolo od kase do kase. To je bilo toliko otegnuto da je Valander počeo da se znoji. Kada su ponovo izašli na ulicu, bez okolišanja je predložio da ručaju u hotelu „Letonija". Narednik je zadovoljno klimnuo glavom kao da su to bile njegove sopstvene reči koje su provalile iz Valandera. Valander je otišao do sobe sa svojim paketima. Obesio je jaknu i oprao ruke u kupatilu. Uzaludno se nadao da će telefon da zazvoni i da će neko da traži gospodina Ekersa. Ali niko nije nazvao. Zaključao je vrata i odvezao se sporim liftom do prizemlja. Iako je pored njega bio narednik Zids, dok je

uzimao ključ pitao je da li je za njega bilo poruka. Portir je odmahnuo glavom. Osvrnuo se oko recepcije za senkama pukovnika. šta. Poslao je narednika Zidsa da pre njega ode u salu za ručavanje u nadi da će ga time ovoga puta staviti za drugi sto. Odjednom je primetio da mu maše neka žena. Sedela je i/.a pulta na kojem su se prodavale razglednice i novine. Valander se osvrnuo ne bi li se ubedio kako nije mahala nekome drugome. Potom joj je prišao. -Zar gospodin Valander ne želi da kupi nekoliko razglednica? - pitala je. -Možda ne sada - odgovorio je Valander pitajući se kako je znala njegovo ime. Žena iza pulta je bila obučena u sivu odeću i imala je otprilike pedeset godina. Svoje usne je krivo iscrtala jarko crvenim karminom i Valander je pomislio kako joj je nedostajala iskrena prijateljica koja bi joj rekla da je to ružno. Ispružila mu je nekoliko razglednica. -Zar nisu lepe? - pitala je. - Zar ne želite da vidite kako naša zemlja zaista izgleda? -Nažalost, ne verujem da imam puno vremena - rekao je. - Inače bih jako voleo da proputujem kroz vašu zemlju. -Zato ćete sigurno stići da odete na koncert orgulja - rekla je žena. - Vi volite klasičnu muziku, gospodine Valander. Polako je počeo da kapira. Kako je mogla da zna njegov muzički ukus? To nije stajalo u pasošu. - U crkvi svete Gertrude večeras se održava koncert orgulja - nastavila je. - Počinje u sedam sati. Nacrtala sam vam malu kartu ako imate volju da odete. Ispružila mu je i primetio je da je na njenoj poleđini grafitnom olovkom bilo ispisano ime Ekers. - Koncert je besplatan - rekla je žena kada se mašio novčanika. Valander je klimnuo glavom i stavio kartu u džep. Uzeo je sa sobom par razglednica i zatim otišao u salu za ručavanje.

Ovoga puta je bio siguran da će se sresti sa Baibom Liepom. Narednik Zids mu je mahnuo. Sedeo je za uobičajenim stolom. U sali je bilo neobično puno ljudi. Po prvi put se činilo da su kelneri morali da žure da bi sve postigli. Valander je seo i pokazao svoje razglednice. - Živimo u jako lepoj zemlji - rekao je narednik Zids. U nesrećnoj zemlji, mislio je Valander. Ranjenoj i napaćenoj poput ustreljene životinje. Večeras ću se sresti sa jednom od tih ptica ranjenih krila. Baiba Liepa.

11. Kurt Valander je u šest sati napustio hotel. Razmišljao je da ukoliko mu u sat vremena ne pođe za rukom da se otrese svojih senki koje su ga stalno pratile, onda mu to nikada neće uspeti. Kada se oprostio od narednika Zidsa posle zajedničkog obeda - izvinio se govoreći da ima posla oko pisanja izveštaja koji je više voleo da obavi u svojoj sobi - proveo je ostatak popodneva pokušavajući da prokljuvi kako da se oslobodi svojih pratioca. Nikada ranije nije imao iskustva sa praćenjem. Vrlo retko je pratio osumnjičene osobe. Pretresao je svoje sećanje i pitao se da li je Ridberg ikada izgovorio pametne reči o složenom umeću praćenja. Ali nije mogao da se seti da je ikada izrazio bilo kakvo mišljenje o tome šta je bilo značajno za uspešnost nadziranja. Sem toga, bilo mu je jasno da se nalazio u do sada najtežoj mogućoj situaciji jer uopšte nije poznavao ulice i zbog toga nije ni mogao da isplanira iznenađenja. Bio je prinuđen da se vodi principom slučajnosti, a sumnjao je u uspeh takve mogućnosti. Ipak se osećao prinuđenim da proba. Baiba Liepa nikada ne bi uložila toliko truda da aranžira njihove sastanke da za to nije imala dobre razloge. Valander nije mogao da zamisli da bi se žena koja je bila udata za majora prepustila bespotrebnim dramatičnim situacijama. Kada je napustio hotel napolju se već bilo smračilo. Ostavio je ključ na recepciji ne saopštavajući gde je išao niti kada će se vratiti. Crkva Svete Gertrude u kojoj je trebalo da se održi koncert, nalazila se u blizini hotela „Letonija" Polagao je slabu nadu u to da će možda moći da se stopi sa masom ljudi koja se iz različitih pravaca vraćala kući sa posla. Kada je napustio hotel, primetio je da je počeo da duva vetar. Zakopčao je jaknu do grla i osvrnuo se. Nije naravno prepoznao nikoga ko bi ga eventualno pratio. Možda ih je bilo više? Negde je pročitao kako se iskusni pratioci osobi koju su pratili nikada nisu približavali straga već su uvek tražili položaje ispred njih. Hodao je sporo i često se zaustavljao kod izloga. Nije došao ni na kakvu bolju ideju sem da se pretvara kako je bio noćna lutalica, stranac u slučajnoj poseti Rigi čija je ambicija da kupi nekoliko

prigodnih suvenira pre nego što odatle otputuje. Prešao je preko široke Esplanade i skrenuo u ulicu iza vladinog kabineta. Nekoliko trenutaka je oklevao da li da uzme taksi i zamoli da ga odvezu negde gde je mogao da promeni vozilo. Ali mislio je kako bi to bilo suviše prozirno za pratioce. Sigurno su oni koji su ga pratili imali pristup automobilima i mogućnost da za jako kratko vreme utvrde gde i koji putnici su se vozili gradskim taksijem. Zastao je kod izloga u kome je bio izložen bedan izbor muške odeće. U izlogu nije mogao da prepozna nikoga ko je prolazio iza njegovih leđa. Šta ja to radim, mislio je. Baiba, trebalo je da kažeš gospodinu Ekersu kako da dođe do crkve bez pratnje. Nastavio je da hoda. Ruke su mu se smrzavale i zažalio je što nije poneo rukavice. U jednom naglom naletu inspiracije odlučio se da uđe u kafić pored koga je prolazio. Ušao je na vrata u zadimljen lokal prepun ljudi. Smrdelo je na pivo, duvan i mokru odeću i pogledom je tražio slobodan sto. Stola nije bilo, ali skroz u ćošku otkrio je jednu slobodnu stolicu. Dva starija muškarca sa čašama piva ispred sebe bila su duboko udubljena u konverzaciju i samo su klimnuli glavama kada je načinio upitan gest prema praznoj stolici. Kelnerica sa znojavim flekama ispod pazuha nešto mu je doviknula i Valander je pokazao na jednu od čaša piva koje su stajale na stolu. Sve vreme je držao oko na ulaznim vratima. Da li bi ga senke pratile unutra? Kelnerica se pojavila sa penušavim napitkom, dao joj je novčanicu i položila je kusur na zamazan sto. Jedan čovek u pohabanoj kožnoj jakni ušao je na vrala. Valander ga je pratio pogledom. Čovek je seo za prepun sto ljudi koji su ga izgleda nestrpljivo očekivali. Valander je okusio pivo i pogledao na svoj ručni sat. Bilo je pet do šest. Sada je morao da se odluči na to šta da radi. Pozadi, levo iskosa od njega, nalazio se toalet. Svaki put kada bi neko otvorio vrata, zapahnuo bi ga zadah urina. Kada je otpio polovinu sadržaja svoje čaše, otišao je u toalet. Jedna usamljena električna sijalica njihala se sa plafona i došao je do uzanog hodnika sa većim kabinama sa svake strane. Jedan jedini pisoar nalazio se na samom kraju prostorije. Grozničavo je razmišljao da su možda postojala zadnja vrata koja je mogao da upotrebi, ali hodnik se završavao zidom od cigala. Ne ide, mislio je. Totalno je besmisleno da uopšte pokušavam. Kako pobeći nečemu što ne vidiš? Gospodin Ekers će, nažalost, dobiti neželjeno društvo na koncertu orgulja.

Shvatio je kako se nervirao zbog svoje nemoći da pronađe rešenje. Postavio se da se pomokri u pisoar. Istovremeno su se otvorila vrata od lokala i jedan čovek je ušao i zatvorio za sobom vrata jedne od većih kabina. Valander je odmah znao da je neko došao za njim u kafić. Dobro je pamtio odeću i lica. Nije oklevao i uvideo je kako je bio na putu da napravi grešku. Užurbano je napustio pisoar i otišao je ka izlaznim vratima kroz zadimljen lokal. Na ulici se osvrnuo, pokušao je da pogledom prodre kroz senke na ulazima, ali nije otkrio nijednu. Zatim se užurbano vratio istim putem kojim je došao, skrenuo je u jednu uličicu i potrčao je najbrže što je mogao nazad do Esplanade. Na autobuskoj stanici se zaustavilo jedno od vozila gradskog prevoza i uspeo je da uđe baš pre nego što su se zatvorila vrata. Izašao je na sledećoj stanici a da ga niko nije pitao da plati. Napustio je veliku ulicu i skrenuo u još jednu od uličica. Da bi se bolje orijentisao, izvukao je kartu pod svetlom ulične svetiljke. Još uvek je imao vremena i odlučio je da sačeka još par minuta pre nego što nastavi. Zavukao se u mračan ulaz. I posle deset minuta nije se pojavio niko za koga je procenio da je bi mogao biti njegova senka. Uprkos svesti da je i dalje mogao biti posmatran, zaključio je kako je učinio najbolje što je znao. Ušao je kroz portu u devet do sedam. U crkvi je već bilo dosta ljudi. Kod bočnog oltara nalazila se klupa na kojoj je bilo slobodno čeono mesto. Seo je i posmatrao masu ljudi koja je sve vreme navirala u crkvu. Nigde nije ugledao nekoga ko bi mogao da bude njegova senka. Takođe, nigde nije mogao da vidi ni Baibu Liepu. Tutnjava orgulja je došla kao šok. Kao da je čitava crkva bila raznesena moćnom muzikom. Valander se setio da ga je otac jednom kao dete odveo u crkvu i da ga je zvuk orgulja toliko uplašio da je briznuo u plač. Sada je u muzici nalazio nešto smirujuće. Bah nema posebnu domovinu, mislio je. Njegova muzika je svuda. Valander je pustio da mu melodija utone u svest. Murnijers je mogao da bude taj koji ga je nazvao telefonom, mislio je. Nešto što je major rekao po svom povratku iz Sveske moglo je primorati Murnijersa da ga smesta ućutka. Major Liepa je dobio naređenje da se stavi u službu. Niste ne govori protiv teorije da je možda čak bio ubijen i u samoj policijskoj stanici.

Naglo se trgnuo iz razmišljanja. Dobio je osećaj da ga je neko posmatrao. Pogledao je levo i desno ali tamo su bila jedino lica koncentrisana na muziku. U klupama ispred glavnog oltara video je samo leda i vratove. Pogled mu je lutao sve dok se nije zaustavio na klupi preko puta njegove. Baiba Liepa je susrela njegov pogled. Sedela je na sredini klupe okružena starim ljudima. Imala je svoju krznenu kapu na glavi i skrenula je pogled čim se uverila da ju je Valander otkrio. Tokom ostatka koncerta koji je trajao skoro sat vremena izbegavao je da je ponovo pogleda. Ali u nekoliko prilika mu se pogled nekontrolisano vraćao na nju i tada bi video kako je sedela zatvorenih očiju i slušala orgulje. Svega nekoliko nedelja ranije njen muž, major, sedeo je na njegovoj sofi u stanu u ulici Marija. Dok je napolju besnela snežna oluja, zajedno su slušali glas Marije Kalas u Turandotu. Sada se nalazio u crkvi u Rigi, major je bio mrtav, a njegova udovica je sedela zatvorenih očiju i slušala Bahovu fugu. Ona sigurno zna kako ćemo da izađemo odavde, mislio je. Ona je izabrala crkvu kao mesto sastajanja a ne ja. Kada je koncert bio gotov slušaoci su naglo ustali i kod izlaza je smesta nastala stiska. Valandera je zaprepastila sva ta žurba. Kao da muzika nikada nije postojala i kao da su slušaoci izlazili iz crkve zbog pretnje od podmetnute bombe. U gužvi je iz vidokruga izgubio Baibu Liepu i dozvolio je da ga izlaktaju ljudi koji nisu mogli da dočekaju da napuste crkvu. Ali neposredno kod priprate ponovo ju je otkrio, duboko u senkama levog oltara. Dala mu je znak i iskobeljao se iz bujice koja se gurala do izlaza. - Sledi me - bilo je sve što je rekla. Iza kripte nagrizle od starosti, nalazila su se vratanca koja je otvorila ključem većim od njene šake. Izašli su na groblje. Nervozno se osvrnula i zatim pohitala između nekoliko propalih grobova i zarđalih krstova. Sa groblja su izašli kroz kapiju koja je vodila u jednu sporednu uličicu i tu je jedan automobil tamne boje naglo startovao svoj hroptajući motor. Ovoga puta je Valander bio siguran da je u pitanju bila „lada". Ušli su u nju. Čovek koji je sedeo za volanom je bio jako mlad, pušio je jake cigarete. Baiba Liepa se nervozno osmehnula Valanderu, bojažljivo i nesigurno. Automobil je krenuo i vozili su se jednom od glavnih saobraćajnica za koju je Valander

nagađao da je bila ulica Valdemar. Vozili su se u pravcu severa, prošli su pored parka koga se Valander prisetio iz svog lutanja sa narednikom Zidsom, i zatim skrenuli levo. Baiba Liepa je šoferu postavila pitanje u čiji odgovor je dobila odmahivanje glavom. Valander je primetio da je mladić često gledao u retrovizor. Ponovo su skrenuli levo i šofer je najednom do maksimuma nagazio na pedalu za gas. Nenadano je okrenuo automobil sve dok se nije našao u suprotnom toku. Ponovo su prošli pored parka, Valander je sada bio skoro ubeđen kako je to bio Verman park, i odvezli su se nazad do centra grada. Baiba Liepa je sedela nagnuta napred, kao da je šoferu svojim dahom u vrat davala tihe odrednice za vožnju. Prošli su duž bulevara Aspazija, pored još jednog sablasnog trga i prošli preko mosta čijeg se imena Valander nije sećao. Stigli su u oblast koju su činile oronule fabrike i sumorna stambena naselja. Brzina se smanjivala, Baiba Liepa se naslonila nazad u sedište i Valander je pretpostavljao da su se konačno uverili da ih niko nije pratio. Nekoliko minuta kasnije, kada je vozač zakočio ispred jedne neodržavane dvospratnice, Baiba Liepa je Valanderu dala znak da su stigli. Izašli su napolje. Vodila ga je žurno kroz kapiju, dalje pošljunčanom stazom i otključala je vrata ključem koji je već imala u ruci. Valander je iza sebe čuo zvuk automobila koji se udaljavao. Kročio je u predsoblje u kome je blago mirisalo na ostatak sredstva za dezinfekciju, iz lustera sa abažurom od crvene tkanine svetlela je slaba sijalica i pomislio je kako su mogli da se nalaze na ulazu u nekakav noćni klub sumnjive prirode. Svukla je sa sebe svoj težak kaput, on je prebacio svoju jaknu preko stolice i zatim ju je otpratio do dnevne sobe u kojoj je prvo što je video bilo velike- raspeće na zidu. Upalila je sve prekidače, postalo je svetlo i najedanput je bila sasvim mirna i pokazala mu je da sedne. Kasnije, mnogo kasnije, čudiće se zbog nemogućnosti da se seti prostorije u kojoj se sretao sa Baibom. Jedino što mu je ostalo u podsvesti bilo je crno, metar dugačko raspeće koje je visilo između dva prozora na koje su bile brižljivo navučene zavese, kao i zaostali miris dezinfekcionog sredstva u predsoblju. Ali, koje boje je bila ugruvana fotelja iz koje je slušao zastrašujuću priču Baibe Liepe? Toga nije mogao da se seti. Delovalo mu je

kao da su razgovarali u sobi sa nevidljivim nameštajem. Veliko raspeće je moglo lebdeti u vazduhu, vođeno božjom rukom. Bila je obučena u mrkocrveni kostim za koji je kasnije saznao da joj ga je major kupio u robnoj kući u Istadu. Obukla ga je njemu u pomen, rekla je, i takođe je želela da je stalno podseća na zločin kome je bila podvrgnuta time što joj je muž tako nečasno izdan i ubijen. Napuštali su sobu samo kada bi jedno od njih posećivalo toalet u koji se ulazilo iz predsoblja ili kada bi Baiba Liepa kuvala čaj u kuhinji. Uglavnom je on pričao, postavljao sva pitanja na koje je ona odgovarala suzdržanim glasom. Prvo što su razjasnili bila je dilema oko gospodina Ekersa. Sada ga više nije bilo zato što nije bio neophodan. - Zašto baš to ime? - pitao ju je. - Jedno ime koje možda postoji a možda i ne - odgovorila je. - Ja sam ga izmislila. Lako se pamti. Moguće je da bi ga čovek pronašao u telefonskoj knjizi ako bi krenuo da ga traži. Ne znam. Na početku je pričala na način koji ga je jako podsećao na Upitisa. Kao da joj je bilo potrebno vreme da dođe do epicentra onoga čega se plašila da ponovo doživi. Slušao je pažljivo, uplašen da bi moglo da mu promakne neko skriveno značenje na koje se navikao da je bilo sastavni deo letonskog društva. Potvrdila je Upitisove reči o monstrumu koji je izlegao svoju mržnju u senkama i o nepomirljivoj borbi koja se vodila u Letoniji. Pričala je o osveti i mržnji, o strahu koji je polako počeo da popušta u generaciji koja je bila pokorena od drugog svetskog rata. On je pretpostavljao da je naravno bila antikomunista, protiv Sovjetskog Saveza, jedan od prijatelja zapadnog sveta koje su istočnoevropske države na paradoksalan način smatrale svojim najljućim neprijateljima. Nikada nije davala izjave koje nisu bile dobro argumentovane. Na kraju je shvatio da je od njega želela da razume. Ona je bila njegova učiteljica i nije htela da bude neupućen o onome šta se krilo iza svega i što je objašnjavalo događaje koji se još uvek nisu mogli sagledati. Shvatio je kako ranije uopšte nije bio svestan dešavanja u istočnoj Evropi. - Kaži Kurt - rekao joj je.

Ona je na to samo odmahnula glavom i nastavila da ga drži na rastojanju koje je od početka diktirala. Za nju će on da nastavi da bude gospodin Valander. Pitao ju je gde su se nalazili. -U stanu koji pripada jednom prijatelju - odgovorila je. -Da bismo opstali i preživeli moramo sve da delimo. Naročito u zemlji i vremenu u kojima svi padaju u iskušenje da se staraju samo o sebi. -Za mene je komunizam prava suprotnost - rekao je. - Mislio sam da je jedino prihvatljivo delati ili misliti kolektivno. -To je nekada bilo tako - odgovorila je. - Ovoga puta je drugačije. Možda je taj san moguće ostvariti negde u budućnosti? Ali možda se izumrli snovi ne mogu ponovo probuditi na isti način na koji su mrtvi ljudi zauvek mrtvi? - Sta se dogodilo? - hteo je da zna. Prvo je delovalo kao da nije bila sigurna na šta se pitanje odnosilo. Zatim je shvatila da je počeo da govori o njenom mužu. - Karlisa su izdali i ubili - rekla je. - Suviše duboko je prodro ispod površine zločina koji je bio veliki i u koji je bilo upleteno puno uticajnih ljudi da bi mogao da ostane u životu. Znao je da je živeo opasno, ali nije verovao da su ga otkrili -izdajnik u nomenklaturi. -Vratio se iz Švedske - rekao je Valander. - Sa aerodroma se smesta odvezao u policijsku stanicu da preda izveštaj. Da li si ga dočekala na aerodromu? -Nisam čak ni znala da je trebalo da se vrati - odgovorila je Baiba Liepa. - Možda je pokušao da me nazove? To nikada neću saznati. Možda je poslao telegraf policiji i zamolio ih da me informišu? Ni to nikada neću saznati. Nazvao me je tek kada je već bio u Rigi. Nisam čak imala ni hranu kod kuće da proslavim njegov povratak. Jedan od mojih prijatelja mi je dao kokošku. Baš sam završila sa spremanjem večere kada se vratio kući sa lepom knjigom. Valander se postideo. Knjiga koju je kupio u velikoj žurbi za njega nije imala emotivnu vrednost. Kada je čuo njene reči osećao se kao da ju je izdao.

-Morao je nešto da kaže kada se vratio kući - rekao je Valander doživljavajući svoj engleski redosled reči u rečenici kao sve jadniji. -Bio je razgaljen - odgovorila je. - Naravno da je bio i zabrinut i besan, ali ću se uvek sećati da je bio srećan. -Šta se dogodilo? -Rekao je kako je konačno bio siguran. Sada sam siguran u svoju teoriju, stalno je ponavljao. Pošto je mislio da nam je stan bio ozvučen odvukao me je u kuhinju, odvrnuo slavinu i šaputao mi u uvo. Rekao je da je otkrio zaveru koja je bila toliko ozbiljna i varvarska da ćete vi na zapadu konačno biti prinuđeni da razumete šta se događa na Baltiku. -Tako je rekao? Zavera na Baltiku? Ne u Letoniji? -U to sam sigurna. Često ga je nerviralo što su sve tri baltičke države tretirane kao celina uprkos činjenici da između njih postoji velika razlika. Ali ovoga puta nije pričao samo o Letoniji. -Upotrebio je reč zavera? -Da. -Da li ste znali značenje svega toga? -Kao i svi drugi jako dugo je znao da je postojala direktna veza između različitih prestupnika, političara i čak i policije. Štitili su jedni duge da bi mogli da izvrše razne zločine i delili su sve do čega su mogli da dođu. Ali nikada nije mogao da ide protiv njih pošto bi to uništilo njegovo samopoštovanje. Dugo vremena je u tajnosti pokušavao da iscrpno istraži ono što se odigravalo i ko je sve bio umešan. Ja sam naravno sve vreme znala da smo živeli u društvu koje u suštini nije ništa drugo do jedna velika zavera. Iz jednog kolektivnog sveta predstava izrasla je neman čija je jedina ideologija na kraju bila zavera. -Koliko dugo se bavio svojom istragom? -Bili smo osam godina u braku. Sa svojim traganjem je počeo mnogo pre nego što smo se upoznali. -Sta je mislio da može da postigne? -Za početak ništa drugo do pronalaženja istine.

-Istine? -Za buduće generacije. Za vreme za koje je bio siguran da će doći i u kome bi bilo moguće otkriti šta se zapravo krilo iza spoljašnjosti okupacije. -On je znači bio protivnik komunističkog režima? Kako je onda mogao da dobije visoki čin u policiji? Njen odgovor je došao naglo kao da je branila svog muža. -Ali, zar ne razumete? On i jeste bio komunista! Njegov očaj je izazvala velika izdaja! Njegova briga su bile korupcija i ravnodušnost. San o jednom drugačijem društvu koje se odavala laži. -On je, izgleda, živeo duplim životom? -Jedva da možete da zamislite šta znači kada živite kao neko drugi godinu za godinom, branite načela koje prezirete i režim koji mrzite. To se nije odnosilo samo na Karlisa već i na mene i mnoge drage u ovoj zemlji koji su odbili da se odreknu nade o drugačijem svetu. -Sta je otkrio što ga je tako razveselilo? -Ne znam. Nismo o tome stigli da pričamo. Naše najpoverljivije razgovore vodili smo na skrovitim mestima gde niko nije mogao da nas čuje. -Nije ništa rekao? -Bio je gladan. Želeo je da jede i pije vino. Mislim da je konačno osetio kako može da se opusti na par sati i da se razgali. Da telefon nije zazvonio mislim da bi se raspevao sa čašom vina u ruci. Naglo je zaćutala i Valander je čekao. Nije znao ni da li je major već bio sahranjen. - Razmislite - rekao je oprezno. - Možda je nešto nagovestio. Ljudi koji nose važne tajne mogu ponekad da nesvesno kažu stvari koje nisu planirali. Odmahnula je glavom. -Razmišljala sam - odgovorila je. - Ali sam sigurna da nije. Možda je to bilo nešto što je otkrio u Švedskoj? Možda je u glavi konačno došao do rešenja odlučujućeg problema? -Da li je ostavio neke papire kod kuće?

-Tražila sam, ali on je bio veoma oprezan. Pisane reči mogle su da budu opasne. -Zar nije ostavio ništa svojim prijateljima? Na primer Upitisu? -Ne. Znala bih to. -Vama je verovao? -Verovali smo jedno drugom. -Da li je još nekome verovao? -Naravno da je imao poverenja u svoje prijatelje, ali morate da razumete kako svako poverenje koje ukazujemo jednoj drugoj osobi može predstavljati opterećenje. Sigurna sam da niko sem mene nije znao onoliko koliko je on znao. -Moram sve da znam - rekao je Valander. - Šta god da znaš o toj zaveri može biti od značaja. Pre nego što je počela da priča neko vreme je sedela u tišini. Valander je primetio da je počeo da se znoji od koncentracije. -Nekoliko godina pre nego što smo se sreli, krajem sedamdesetih, desilo se nešto što mu je izistinski otvorilo oči o dešavanjima u našoj zemlji. Često mi je o tome pričao i rekao kako se oči svakog čoveka moraju otvoriti na svoj način. Imao je običaj da koristi poređenje koje u prvo vreme nisam razumela. Neke ljude bude petlovi, a neke preterana tisina. Sada, naravno, znam šta je pod time mislio. Ono što se dogodilo pre više od deset godina je da se bavio dugotrajnim i mukotrpnim istraživanjima koja su mu omogućila da uhapsi jednog počinioca. Bio je to jedan čovek koji je ukrao veliki broj ikona iz naših crkvi, nezamenljiva umetnička dela koja su prokrijumčarena iz zemlje i prodata za basnoslovan novac. Dokazi su bili nepobitni i Karlis je bio siguran da će taj čovek biti kažnjen za svoje zločine. Ali nije bilo tako. -Šta se dogodilo? -Nije bio oslobođen optužbi. U stvari, nikada ga nisu poslali na sud. Istraga je obustavljena. Karlis, koji nije ništa razumeo, zahtevao je da se suđenje sprovede. Osumnjičeni je jednog dana samo bio pušten iz pritvora i svi protokoli su dobili štambilj „poverljivo". Karlisu je naređeno da zaboravi na čitavu stvar a onaj koji mu je to saopštio bio je njegov pretpostavljeni. Još

uvek se sećam njegovog imena. Zvao se Amtmanis. Karlis je bio ubeđen da je Amtmanis direktno štitio prestupnika, pa čak da je možda i učestvovao u zaradi. Taj događaj ga je jako pogodio. Valander je odjednom pomislio na olujno veče u kome je mali kratkovidi major sedeo na njegovoj sofi. Ja sam religiozan, bio je rekao. Ne verujem u nekog boga, ali sam ipak religiozan. -Sta se posle toga desilo? - prekinuo je svoje sopstvene misli. -Tada još nisam poznavala Karlisa, ali mislim da je prošao kroz tešku krizu. Možda je razmišljao o tome da pobegne na zapad? Možda je mislio da obustavi svoj posao policajca? Mislim da sam ja bila ta koja ga je naterala da se drži svog poziva. -Kako ste se sreli? Upitno ga je pogledala. -Da li je to bitno? -Možda. Ne znam. Moram da postavljam svoja pitanja da bih mogao da vam pomognem. -Kako se neko sreće? - odgovorila je setnog pogleda. -Putem prijatelja. Čula sam o jednom mladom oficiru policije koji nije bio kao drugi. Nije bio neka pojava, ali sam se zaljubila u njega iste večeri kada smo se sreli. -Sta se onda dogodilo? Venčali ste se? Nastavio je sa svojim poslom? -Kada smo se sreli, bio je kapetan, ali je neverovatno brzo napredovao. Svaki put kada bi se popeo u činu došao bi kući sa još jednim čvarkom na ramenu. Nastavio je da traži dokaze o vezi između političkih funkcionera u zemlji, policije i raznih grupa organizovanog kriminala. Odlučio se da vodi evidenciju o svim kontaktima i jednom prilikom mi je rekao kako je u Letoniji postojalo nevidljivo ministarstvo čiji je zadatak bio samo da koordinira sve kontakte između podzemlja i političara i policajaca koji su bili umešani. Pre otprilike tri godine po prvi put sam ga čula da je upotrebio reč zavera. Ne smete da zaboravite da je tada znao kako radi protiv vetra. Perestrojka u Moskvi je doprla čak i do nas i počeli smo da se češće okupljamo da bismo otvoreno diskutovali o onome što se mora učiniti u našoj zemlji.

-Da li se njegov šef i dalje zvao Amtmanis? -Amtmanis je mrtav. Mumijers i Putnis su tada već postali njegovi direktni pretpostavljeni. Nije verovao obojici pošto je imao specifičan osećaj da je jedan od njih bio umešan ili možda čak i vođa zavere koju je pokušavao da raskrinka. Rekao je kako su unutar policije postojali kondor i vivak. Ali nije znao ko je bio ko. -Kondor i vivak? -Kondor je lešinar, a vivak nevina ptica koja peva. Kada je Karlis bio mlad veoma se interesovao za ptice. Nekada davno sanjao je da postane ornitolog. -Ali nije znao ko je to bio? Mislio sam da je sumnjao u pukovnika Murnijersa? -To se dogodilo mnogo kasnije, pre otprilike devet meseci. -Šta se desilo? -Karlis je ušao u trag velikom krijumčarskom lancu narkotika. Rekao je da je u toku bio đavolji plan koji bi nas dva puta ubio. -Ubio dva puta! Šta je time mislio? -Ne znam. Brzo je ustala kao da se plašila da nastavi. -Mogu da vas ponudim šoljom čaja - rekla je. - Kafe, nažalost, nemam. -Rado ću popiti čaj - odgovorio je Valander. Otišla je u kuhinju i Valander je pokušao da smisli sa kojim pitanjima bi bilo najvažnije nastaviti. Imao je osećaj da je prema njemu bila iskrena uprkos tome što mu i dalje nije bilo jasno šta su ona i Upitis od njega očekivali. Sumnjao je u svoju sposobnost da se nosi sa očekivanjima koja su imali. Ja sam samo običan policajac istadskog kriminalističkog odseka, mislio je. Trebao bi vam neko kao Ridberg, Ali on je mrtav, baš kao i major. Ne može da vam pomogne. Vratila se sa termosom i šoljama na poslužavniku. U stanu je morao da se nalazi još neko. Nije bilo moguće da je voda tako brzo proverila, Svuda me okružuju nevidljivi posmatrači, mislio je. Letonija je zemlja za koju jedva

razumem šta se u njoj zapravo dešava. Rekla je da je umorna. - Koliko još možemo da nastavimo? - Ne još dugo. Moja kuća se sigurno nalazi pod prismotrom. Ne mogu još dugo da odsustvujem, ali možemo da nastavimo sutra. -Pozvan sam na večeru kod pukovnika Putnisa. -Razumem. Prekosutra? Klimnuo je glavom, probao čaj koji je bio tanak i nastavio sa postavljanjem svojih pitanja. -Sigurno ste razmišljali o značenju majorovih reči da su narkotici mogli da ubiju dva puta - rekao je. - Upitis je sigurno razbijao glavu oko iste stvari. Da li ste o tome pričali? -Karlis je jednom spomenuo kako je morao da upotrebi sva raspoloživa sredstva da spreči ucenu - odgovorila je. - Kada sam ga pitala šta je time mislio, samo je rekao da je u pitanju bilo nešto što mu je jedan od pukovnika saopštio. Zašto se baš toga sećam, ne znam. Možda zbog toga što je Karlis u to vreme bio jako povučen i ćutljiv. -Ucena? -Upotrebio je tu reč. -Ko je trebalo da bude ucenjen? -Naša zemlja. Letonija. -Da li je stvarno to rekao? Da bi cela zemlja bila ucenjena? - Da. Da sam imala bilo kakve sumnje ne bih to spomenula. -Kakvo mišljenje je Karlis imao o pukovniku Putnisu? -Rekao je da Putnis ne pripada onim najgorima. -Sta je time mislio? -Držao se zakona. Nije uzimao mito od bilo koga. -Ali uzimao je mito? -To svi rade.

-Ali ne i Karlis? -Nikada. On je bio drugačiji. Valander je primetio da je postajala zabrinuta. Uvideo je da su preostala pitanja morala da pričekaju. - Baiba - rekao je i to je bio prvi put da ju je oslovio krštenim imenom želim da promisliš o svemu što si mi večeras ispričala. Prekosutra ću ti možda postaviti identična pitanja. - Da - rekla je. - Ne radim ništa drugo sem što razmišljam. Na trenutak je pomislio kako će da brizne u plač, ali je ubrzo povratila samokontrolu i ustala. Smakla je draperiju koja je visila na jednom od zidova. Iza nje su se nalazila vrata koja je otvorila. U sobu je ušla jedna mlada žena. Nasmejala se jednim nervoznim osmehom i počela da skuplja šolje od čaja. - Ovo je Inesa - rekla je Baiba Liepa. - Nju si večeras posetio i to će biti tvoje objašnjenje ukoliko te neko nešto bude pitao. Upoznao si je u noćnom klubu hotela 'Letonija' i postala je tvoja ljubavnica. Ne znaš tačno gde živi, samo da je na drugoj strani mosta. Ne znaš njeno prezime pošto je tvoja ljubavnica, tek si par dana u Rigi. Misliš da je obična činovnica. Valander je zabezeknuto slušao. Baiba Liepa je rekla nešto na Ietonskom i devojka po imenu Inesa stala je ispred njega. - Tako izgleda - rekla je Baiba Liepa. - Seti se njenog izgleda. Prekosutra će te ona pokupiti. Idi u klub posle osam i ona će već biti tamo. - Koje je vaše objašnjenje? - Bila sam na koncertu orgulja i posle toga u poseti mom bratu. -Tvom bratu? -On je vozio automobil. -Zašto sam imao kapuljaču na glavi kada sam se sreo sa čovekom po imenu Upitis? -Njegova moć prosuđivanja je bolja od moje. Nismo znali da li možemo da ti verujemo?

-Da li to sada znate? -Da - rekla je ozbiljno. - Verujem ti. -Sta je to što mislite da mogu da uradim? - Prekosutra - rekla je izbegavajući odgovor. - Moramo da požurimo. Automobil je čekao ispred kapije. Ćutala je za vreme povratka u centar Rige. Valander je pretpostavljao da je plakala. Kada su ga izbacili u blizini hotela, ispružila mu je ruku. Promrmljala je nešto jedva čujno na letonskom i Valander je požurio iz automobila koji se smesta udaljio. Iako je bio gladan otišao je smesta u svoju sobu. Usuo je čašu viskija i zavukao se u krevet ispod prekrivača. Mislio je na Baibu Liepu. Tek kada je već bilo skoro dva svukao se i razmestio krevet. Sanjao je da pored njega neko leži. Umesto ljubavnice Inese koja mu je bila dodeljena, tu je bio neko drugi čije mu lice gospodar sna nije dozvolio da vidi. Narednik Zids ga je narednog jutra pokupio tačno u osam sati. U pola devet je u njegovu kancelariju ušao pukovnik Murnijers. -Mislimo da smo pronašli ubicu majora Liepe - rekao je. Valander ga je sumnjičavo pogledao. -Onaj čovek koga je pukovnik Putnis ispitivao dva dana? - Ne on, već okoreli zločinac koji je deo mreže. To je sasvim drugi čovek. Sledite me! Spustili su se do suterena. Murnijers je otvorio vrata od sporedne prostorije. Na jednom zidu se nalazilo ogledalo-prozor. Murnijers je Valanderu dao znak da priđe. Prostorija koju je video imala je gole zidove, sto i dve stolice. Na jednoj od njih sedeo je Upitis. Preko jedne slepoočnice mu se nalazio uprljan zavoj. Valander je mogao da vidi da je na sebi imao istu košulju kao one večeri kada su vodili svoj razgovor u nepoznatoj lovačkoj kolibi. -Ko je to? - pitao je Valander ne ispuštajući Upitisa iz vida. Uplašio se da bi ga sopstvena potresenost mogla odati. Možda je Murnijers već znao? -Jedan tip koga već duže vreme držimo na oku - odgovorio je Murnijers. Jedan propali akademik. Pesnik, sakupljač leptira i novinar. Previše pije i

mnogo priča. Odslužio je nekoliko godina za proneveru. Dugo smo sumnjali da je bio umešan u mnogo ozbiljnije zločine iako to nismo mogli da dokažemo. Dobili smo anoniman poziv da bi mogao imati nešto sa ubistvom majora Liepe. - Da li postoje dokazi? - Naravno da ništa ne priznaje, ali imamo dokaze koji su toliko teški da ga terete kao da je dao dobrovoljnu izjavu. - Kakve? - Oružje kojim je počinjeno ubistvo. Valander se okrenuo i pogledao u Murnijersa. - Oružje kojim je počinjeno ubistvo - ponovio je Mumijers. - Možda treba da odemo gore do moje kancelarije da bih organizovao hapšenje. Pukovnik Putnis bi takođe ovom prilikom trebalo da se pojavi. Valander je sledio Murnijersa uz stepenice. Primetio je da je pukovnik hodao i pevušio za sebe. Neko me je prevario, pomislio je sa osećajem jeze. Neko me je prevario, a da ne znam ko. Ne znam ko i ne znam čak ni zbog čega.

12. Upitis je bio uhapšen. Pri pretresu njegovog stana policija je pronašla staru bejzbol palicu umazanu krvlju i punu vlasi kose. Upitisu je bilo teško da dokaže šta je radio one večeri kada je major Liepa bio ubijen. Tvrdio je da je bio pijan i da je posetio prijatelje ali da nije mogao da se seti koje. Mumijers je tokom prepodneva poslao čitav čopor policajaca koji su saslušali različite osobe koje su Upitisu mogle dati alibi, ali niko od njih nije mogao da se seti da ga je video ili primio u posetu. Mumijers je dobio neverovatnu energiju, a pukovnik Putnis se držao po strani. Valander je grozničavo pokušavao da pojmi šta se oko njega dešavalo. Čim je ugledao Upitisa iza ogledala njegova prva pomisao je bila reč izdaja. Ali smesta je počeo da sumnja. Još uvek je dosta toga bilo nejasno. Reči Baibe Liepe da su živeli u društvu u kome je zavera bila najviša zajednička norma sve vreme su odjekivale u njegovoj svesti. Čak i da su sumnje majora Liepe o korumpiranosti Murnijersa bile opravdane i da se zaista nalazio iza majorove smrti, Valander je smatrao da je čitava stvar počela da poprima neviđene proporcije. Da li je Murnijers bio spreman da izvede nevinog pred sud samo da bi ga se otarasio? Zar to nije bio izraz nepojmljive arogancije? -Ako se pokaže krivim, kakvu kaznu će dobiti? - pitao je Putnisa. -Mi smo prilično staromodni te smo zadržali smrtnu kaznu - odgovorio je Putnis. - Ubiti visokog oficira policije je verovatno najgore što neko može da učini. Ja lično smatram kako je to opravdana kazna. Sta vi mislite, komesare Valandere? Nije mu uopšte odgovorio. Pomisao da se nalazio u zemlji u kojoj su se vešali zločinci toliko ga je užasnula da je trenutno ostao paralizovan. Već je znao da se Putnis držao na odstojanju. Razumeo je da su dva pukovnika često išla svojim putem ne obaveštavajući onog drugog. Putnis uopšte nije bio informisan o anonimnom pozivu koji je stigao Murnijersu. Valander je u toku jednog od Murnijersovih prepodnevnih napada energične hiperaktivnosti odvukao Putnisa u svoju kancelariju, zamolio narednika Zidsa da donese kafu i pokušao da navede Putnisa da mu

objasni šta se uopšte dešavalo. Prisetio se da je već prvog dana osetio napetost između dva pukovnika i, sada, mislio je da nije imao ništa da izgubi time što bi Putnisu izrazio svoje čuđenje. - Da li je to zaista pravi čovek? - pitao je. - Kakav motiv je mogao da ima? Bejzbol palica sa tragovima krvi i vlasima kose? Kako se to može smatrati dokaznim materijalom pre nego što se uopšte ne analizira krv? Vlasi mogu pripadati nekoj mački… Putnis je slegnuo ramenima. - Videćemo - rekao je. - Murnijers izgleda veruje u ono što radi. Retko se desi da uhapsi pogrešnog čoveka. Vi kao da sumnjate, komesaru Valandere? Da li smem da pitam iz kojih razloga? - Ne sumnjam - odgovorio je Valander. - Isuviše puta sam hvatao počinioca koji je bio najmanje verovatan kandidat od svih. Samo se pitam i to je sve. Sedeli su u tišini i ispijali kafu. -Naravno da bi bilo izvanredno kada bi se ubica majora Liepe uhvatio rekao je Valander. - Ali ovaj Upitis daje slab utisak vođe jednog komplikovanog lanca zločinaca koji je hteo da se otarasi jednog policajca. -Možda je narkoman - odgovorio je Putnis. - Narkomani su spremni na bilo šta. Mogao je dobiti naređenje iz pozadine. -Da ubije majora Liepu palicom za bejzbol? Sa nožem ili pištoljem - da, ali ne i sa palicom za bejzbol. Kako li je samo odvukao telo do luke? -Ne znam, ali to će Murnijers da sazna. -Kako napreduju stvari sa tipom koga saslušavate? - Dobro. Još uvek nije dao neke značajnije informacije, ali će to uraditi. Ubeđen sam da je bio umešan u švercovanje droga koje je takođe involvirano muškarce koji su se nasukali na švedsku obalu. Sada ga puštaj da se peče. Dajem mu vreme da razmisli o sopstvenoj situaciji. Putnis je napustio prostoriju i Valander je sedeo sasvim mirno na svojoj stolici pokušavajući da sebi stvori pregled situacije. Pitao se da li je Baiba Liepa znala da je njen prijatelj Upitis bio uhapšen zbog ubistva njenog

supruga. U mislima se vratio lovačkoj kolibi u borovoj šumi i shvatio je kako se Upitis možda plašio da bi ga nešto primoralo da razbije glavu drvenom palicom i jednom švedskom policajcu. Valanderu je bilo jasno kako su mu se sve teorije rušile, svi tragovi pretili da se ohlade i to jedan za drugim. Pokušao je da zakrpi deliće i da vidi da li je bilo nečega čime je mogao da se vodi. Posle sata provedenog u samoći kancelarije znao je da je zapravo postojala samo jedna stvar koju je mogao da uradi - da se vrati u Švedsku. Došao je u Rigu zato što je letonska policija zatražila njegovu pomoć. Nije mogao ni u čemu da asistira i sada kada se činilo da je počinilac bio uhvaćen, nije više bilo razloga za njegov ostanak. Jedino nije mogao da prihvati sopstvenu zbunjenost i to što ga je čitavu noć saslušavao tip koga je trebalo da uhapsi. Igrao je ulogu gospodina Ekersa bez prethodnog znanja o pozorišnom komadu u kome je trebalo da učestvuje. Jedino razumno je bilo da što pre otputuje kući i zaboravi na čitavu stvar. Ipak je toj ideji pružao otpor. Iza sve nevoljnosti i zbunjenosti koju je doživeo bilo je i nečega drugoga: strah Baibe Liepe i njen prkos kao i Upitisove umorne oči. Mislio je da, uprkos tome što je za njega bilo nevidljivo u letonskom društvu, da je mogao da vidi ono što drugi nisu mogli da vide. Odlučio se da ostane još nekoliko dana. Pošto je osećao potrebu da učini nešto praktično i da više ne sedi i razbija glavu u svojoj sobi, zamolio je narednika Zidsa koji ga je strpljivo čekao u hodniku, da nabavi sve slučajeve kojima se major Liepa u proteklih godinu dana bavio. Sada kada nije video mogućnost da dalje napreduje, odlučio se na privremeno povlačenje, nazad u majorovu prošlost. Možda je u arhivu mogao da pronađe nešto što bi ga odvelo dalje. Narednik Zids se pokazao kao jako efektivan i vratio se posle pola sata noseći hrpu prašnjavih fascikli. Šest sati kasnije Zids se požalio na glavobolju i ustao od stola. Valander nije ni sebi ni njemu priuštio pauzu za ručak. Sada kada su stigli do poslednje stranice poslednjeg izveštaja u poslednjoj fascikli, Valander se razočarao. Sačinio je jednu listu na kojoj je stajalo da je major poslednjih

godinu dana posvetio hvatanju seksualnog manijaka, jednog pljačkaša koji je dugo vremena terorisao predgrađa Rige, rešio je dva slučaja falsifikovanja čekova kao i tri ubistva od kojih su se dva odigrala u porodicama u kojima su se žrtve i počinioci poznavali. Nigde nije mogao da otkrije nešto što je prema Baibi Liepi bio stvaran zadatak njenog supruga. Slika majora Liepe kao revnosnog i nešto preterano pedantnog istražitelja nije mogla da se stavi u pitanje, ali to je ujedno bilo sve što je Valander mogao da zaključi iz arhiva. Poslao je Zidsa da vrati fascikle i pomislio kako je jedino bilo čudno ono što je nedostajalo. Negde je morao kriti svoj materijal o tajnoj istrazi, mislio je Valander. Bilo bi neverovatno i pomisliti kako je sve čuvao u glavi. Sigurno mu je bilo jasno da je postojala opasnost da ga raskrinkaju. Kako je mogao da sprovodi ozbiljnu istragu namenjenu pokoljenjima, ako nigde o tome nije ostavio svedočanstvo? Mogao je da ga zgazi automobil na ulici i onda ničega više ne bi bilo. Negde je morao da postoji pisani materijal i neko je morao znati gde se nalazio. Da li je Baiba Liepa znala? Ili Upitis? Da li je postojao neko iz majorovog okruženja, neko o kome nije rekao ni svojoj ženi? To nije bilo sasvim nelogično, mislio je. Svaka osoba od poverenja predstavlja teret, bila je rekla Baiba Liepa, što su zasigurno bile reči njenog muža. Narednik Zids se vratio iz arhivarnice. - Da li je major Liepa imao drugu familiju sem svoje žene? - pitao je. Narednik Zids je zavrteo glavom. - To ne znam, ali ona bi morala da zna - odgovorio je. Valander je osetio da nije imao volje da u skorije vreme to pitanje postavi Baibi Liepoj. Mislio je kako je odsada pa nadalje bio prinuđen da se ponaša prema vladajućim normama. Ne rasipati oko sebe bespotrebne informacije ili poverenje, već loviti sam po terenu koji je sebi odredio. -Mora da postoje lična akta o majoru Liepi - rekao je. -Želim da ih vidim. -Njima nemam pristup - odgovorio je narednik Zids. -Svega nekoliko osoba ima ovlašćenje da uzme materijal iz arhiva personala. Valander je pokazao na telefon. - Nazovi nekoga ko ima ovlašćenje - rekao je. - Kaži da švedski policajac

želi da vidi dosje majora Liepe. Posle silnog truda, narednik Zids je uspeo da pronađe pukovnika Murnijersa koji je obećao da će se majorov dosje smesta poslati. Četrdeset pet minuta kasnije ležao je na Valanderovom stolu. Bio je u crvenoj fascikli i prvo što je ugledao kada ju je otvorio bilo je majorovo lice. Fotografija je bila stara i začudilo ga je što se majorov izgled punih deset godina skoro uopšte nije promenio. - Prevedi mi - rekao je Zidsu. Narednik je odmahnuo glavom. -Nije mi dozvoljeno da vidim sadržaj crvenih fascikli - odgovorio je. -Ako si smeo da je uzmeš onda valjda smeš i da prevedeš njen sadržaj za mene? Narednik je odlučno odmahnuo glavom. - Nemam ovlašćenje - odgovorio je. - Dajem ti svoje obećanje. Samo ćeš mi reći da li je major imao druge familije sem svoje žene. Posle ću ti dati naređenje da sve zaboraviš. Narednik Zids je protiv svoje volje seo i prelistao fasciklu. Valander je imao utisak da je to jednako nerado činio kao da je pregledao leš. Major Licpa je imao oca. Prema dosjeu nosio je isto ime kao njegov sin Karlis - i bio je penzionisani šef pošte sa prebivalištem u Venstpilsu. Valander se setio brošure koju mu je žena jarkocrvenih usta pokazala u hotelu. U njoj je stajala ponuda za putovanje obalom i do grada Vestpilsa. Prema dosjeu otac je imao sedamdeset četiri godine i bio je udovac. Valander je zatvorio fasciklu i odložio je u stranu nakon što je još jedan poslednji put pogledao u majorovo lice. U tom trenutku je u sobu ušao pukovnik i narednik Zids je smesta ustao da bi otišao što dalje od crvene fascikle. -Da li ste pronašli nešto interesantno? - pitao je Murnijers. - Nešto što smo propustili? -Ništa. Baš sam hteo da pošaljem dosje nazad u arhivarnicu. Narednik je uzeo crvenu fasciklu i nestao je iz sobe. - Kako napreduju stvari sa uhapšenim? - pitao je Valander.

- Slomićemo ga - rekao je oštro Murnijers. - Siguran sam da je naš čovek iako se čini da Putnis u to sumnja. I ja sumnjam, mislio je Valander. Možda bih o tome večeras mogao da govorim sa Putnisom kada se budemo sreli? Da proverimo koliko različitih razloga ima za našu sumnju. Odjednom se odlučio da smesta započne sa marširanjem iz velike zbrke. Nije više bilo razloga za prikrivanje misli.. U kraljevstvu laži, vladar je poluistina, mislio je. Zašto reći onako kako jeste kada se čoveku pruža prilika da barata istinom kako želi? - Nešto što mi je major Liepa rekao za vreme svog boravka u Švedskoj baš me je zbunilo - počeo je Valander. - Nije mi bilo jasno šta je time mislio. Te večeri je popio dosta viskija, ali je napomenuo kako je bio zabrinut zbog toga što neke od njegovih kolega nisu bile sasvim pouzdane. Murnijers nije ničim odao da je bio iznenađen Valanderovim rečima. -Naravno, tom prilikom je bio pijan - nastavio je Valander sa blagom dozom nelagodnosti što je lagao o pokojniku. -Ali ukoliko sam ga dobro razumeo sumnjao je da je neko od njegovih pretpostavljenih bio povezan sa raznim kriminalnim krugovima u zemlji. -Interesantna tvrdnja, čak iako potiče od pijanog čoveka -rekao je Murnijers zamišljeno. - Ako je upotrebio reč 'pretpostavljeni' onda je to samo moglo da se odnosi na pukovnika Putnisa ili na mene. -Nije pominjao nikakva imena - rekao je Valander. -Da li je dao neki razlog za svoje sumnje? -Pričao je o krijumčarenju droge i o novim putevima transporta kroz istočnu Evropu. Mislio je da je bilo nemoguće koristiti ih da se neko na jako visokom položaju nije starao o svemu. -Interesantno - rekao je Murnijers. - Uvek sam smatrao majora Liepu za razumnog i savesnog čoveka. Stvar ga uopšte nije dotakla, mislio je Valander. Da li bi to bilo moguće da je major Liepa bio u pravu? - Kakve zaključke izvlačite? - pitao je Murnijers.

- Nikakve, samo sam mislio da je to trebalo da pomenem. - Ispravno ste postupili - rekao je Murnijers. - Ispričajte to i mome kolegi, pukovniku Putnisu. Murnijers je otišao. Valander je obukao jaknu i našao se sa narednikom Zidsom u hodniku. Kada se vratio u hotel legao je u krevet i odspavao sat vremena umotan u prekrivač. Naterao se da se na brzinu istušira hladnom vodom i obukao je tamnoplavo odelo koje je sa sobom poneo iz Švedske. U šest je sišao u foaje gde ga je, naslonjen na pult od recepcije, čekao narednik Zids. Pukovnik Putnis je živeo na selu, nekoliko kilometara dalje od Rige. Valander je tokom puta razmišljao kako su ga u Letoniji uvek vozikali po mraku. Na zadnjem sedištu automobila najednom je osetio blagu čežnju za kućom. Znao je da se iza nje krilo ono nešto neodređeno što je prožimalo njegov zadatak. Zurio je u mrak. Mislio je na to kako bi sutradan trebalo da nazove oca. Otac će ga sigurno pitati kada namerava da se vrati. Uskoro, odgovoriće mu, jako uskoro. Narednik Zids je skrenuo sa glavnog puta i proterao je automobil kroz visoku gvozdenu kapiju. Put do kuće je bio asfaltiran i Valander je pomislio kako je privatni staza pukovnika Putnisa bila najbolja po kojoj se vozio za sve vreme svog boravka u Letoniji. Narednik Zids je zakočio ispred verande koju su obasjavali nevidljivi reflektori. Valander se osećao kao da se odjednom našao u drugom svetu. Kada je iz automobila izašao u okolinu koja nije više bila mračna i oronula, takođe je za sobom ostavio i Letoniju. Pukovnik Putnis ga je dočekao na verandi. Umesto uniforme na sebi je imao dobro skrojeno odelo koje je Valandera podsetilo na odeću koju su nosila dva mrtva muškarca iz čamca za spasavanje. Pored njega je stajala njegova supruga koja je bila mnogo mlađa. Valander je nagađao da joj još nije navršila tridesetu. Kada su se pozdravili pokazalo se kako je pričala izvanredan engleski i Valander je kročio u kuću sa osećanjem neverovatnog olakšanja koje se doživljava samo kada čovek iza sebe ostavi dug i naporan put. Pukovnik Putnis mu je, ne mogavši da prikrije svoj ponos, pokazivao kuću sa kristalnom čašom viskija u ruci. Primetio je da su prostorije bile krcate nameštajem uvezenim sa zapada, što je kući davalo pompezan i hladan

utisak. Sigurno bih i ja postao kao ovi Ljudi da sam živeo u zemlji u kojoj se skoro ništa nikada nije privodilo kraju, pomislio je. Ali mora da je koštalo puno para i začudio se da je jedan pukovnik policije mogao tako dobro da zarađuje. Mito, mislio je. Mito i korupcija. Smesta je odbacio tu pomisao. Nije poznavao pukovnika i njegovu ženu Ausmu. Možda je u Letoniji i dalje postojalo porodično nasleđe iako što su vladari imali pedeset godina za menjanje svih ekonomskih normi? Šta je uopšte znao? Ništa. Večerali su u trpezariji koju su obasjavali visoki kristalni lusteri. Valander je iz razgovora shvatio da je i supruga radila za policiju ali ne i u kom sektoru. Imao je blag osećaj da je ono čime se bavila bilo tajno i da je možda pripadala lokalnom letonskom odeljku KGB-a. Postavila mu je puno pitanja o Švedskoj i vino ga je uprkos pokušaju da se obuzda, učinilo hvalisavim. Ausma je posle večere nestala u kuhinji da skuva kafu. Putnis je servirao konjak u dnevnoj sobi u kojoj su različito raspoređene stajale lepe kožne fotelje. Valander je pomislio kako sebi nikada u životu ne bi mogao da priušti takav nameštaj. Misao ga je naprasno razjarila. Nelogično je sebi natovario odgovornost da je on lično, kroz nepružanje otpora, doprineo mitu koje je opremilo dom pukovnika Putnisa. -Letonija je zemlja velikih kontrasta. Rekao je i primetio kako se spoticao o engleske reči. -Zar to nije i Švedska? -Naravno, ali ne tako uočljivo kao ovde. Za jednog švedskog starešinu bilo bi nemoguće da živi u kući kao što je vaša. Pukovnik Putnis je sklopio mke kao da je želeo da se izvini. - Moja žena i ja nismo bogati - rekao je. - Ali štedeli smo puno godina. Ja imam preko pedeset. Želeo bih da živim udobno pod stare dane. Da li u tome ima nečega lošeg? - Ne pričam o lošem već o razlikama - rekao je Valander. - Kada sam sreo majora Liepu on je bio prva osoba iz neke od baltičkih

zemalja koju sam upoznao. Zamišljao sam da je dolazio iz jedne vrlo siromašne zemlje. -Ovde ima puno siromašnih ljudi, to ne poričem. -Želeo bih da imam pravu sliku. Pukovnik Putnis ga je posmatrao ispitivačkim očima. -Nisam siguran da razumem vaše pitanje. -0 mitu i korupciji. 0 vezi između kriminalnih organizacija i političara. Želeo bih da dobijem odgovor na pitanje zašto me je major Liepa posetio u Švedskoj i o nečemu što mi je rekao u jednako pijanom stanju u kome se i sam sada nalazim. Pukovnik Putnis mu sa osmehnuo. - Naravno - rekao je. - Naravno da ću da vam objasnim ono što znam, ali prvo moram da čujem šta je major Liepa rekao. Valander je ponovio one reči, slagan citat, koji je nekoliko sati ranije prezentovao pukovniku Murnijersu. - Naravno da i u letonskoj policiji dolazi do nepravilnosti - odgovorio je Putnis. - Mnogi policajci primaju niske plate i iskušenje da se primi mito je veliko. Ali istovremeno moram da kažem kako je major Liepa, nažalost, imao tendenciju da preteruje o okolnostima koje vladaju. Njegovo poštenje i radinost bili su za svaku pohvalu, ali ponekad je možda brkao činjenice sa emotivnim pretpostavkama. -Želite da kažete da je preterivao? -Nažalost, jeste. -Kao na primer u njegovoj tvrdnji da je viši oficir policije mogao biti duboko umešan u kriminalne aktivnosti? Pukovnik Putnis je svojim šakama grejao čašu konjaka. - Morao je misliti ili na mene ili na pukovnika Murnijersa - rekao je zamišljeno. - To me čudi. To je jedna nesrećna i nerazumna tvrdnja. - Pa ipak za nju mora postojati objašnjenje? - Možda je major Liepa mislio kako smo ja i Murnijers presporo starili -

rekao je Putnis sa osmehom. - Možda je bio nezadovoljan time što smo stajali na putu njegovom unapređenju? - Major Liepa nije davao utisak nekoga ko stremi karijeri. Putnis je zamišljeno klimnuo glavom. -Dozvolite mi da vam dam jedini mogući odgovor, ali on mora da ostane među nama. -Ne običavam da prenosim dalje. -Pukovnika Murnijersa je pre tri godine uhvatila slabost koja je vredna žaljenja - rekao je Putnis. - Uhvaćen je dok je primao mito od vlasnika jedne firme pri domaćoj fabrici tekstila, i to od nekoga ko je bio osumnjičen za ozbiljnu proneveru. Novac koji je Murnijers uzeo, smatrao se kompenzacijom za progledavanje kroz prste uhapšenom rukovodiocu koji je sakrio dokumente koji su mogli poslužiti kao dokazni materijal. -Šta se dogodilo iza toga? -Stvar je zataškana. Rukovodilac je dobio simboličnu kaznu. Posle godinu dana vratio se kao šef jedne od najvećih pilana u zemlji. -Sta se dogodilo sa Murnijersom? -Ništa. Duboko je žalio zbog svog prestupa. Tom prilikom je bio pod velikim pritiskom i sem toga je prolazio kroz razvučen i bolan razvod. Politbiro je smatrao kako mu treba oprostiti. Možda je major Liepa dobio pogrešnu sliku o tome da se privremena slabost može videti kao trajni hendikep? To je jedini odgovor do koga mogu da dođem. Da li smem da vas ponudim sa još konjaka? Valander je ispružio svoju čašu. Nešto što je pukovnik Putnis rekao, baš kao i ranije Murnijers, brinulo ga je iako nije mogao da odredi šta. U istom trenutku u kome je Ausma kročila u sobu sa poslužavnikom za kafu, počela je da mu priča šta je obavezno morao da vidi pre nego što napusti Rigu. Dok je slušao ono što mu je govorila, u njegovoj podsvesti je divljala razdiruća zabrinutost. Nešto odlučujuće je bilo izgovoreno, nešto što je neprimetno prostrujalo ali što je ipak uhvatilo njegovu pažnju. - Švedska kapija - rekla je Ausma. - Zar niste videli naš spomenik dobu u kome je Švedska bila jedna od najmoćnijih svetskih sila?

- Plašim se da sam to propustio. - Švedska je i dan-danas velika svetska sila - rekao je pukovnik Putnis. Mala, ali zadivljujuća po svome bogatstvu. Uplašen da bi mogao da izgubi ono malo pojma o brizi koja ga je obuzela, Valander se izvinio i otišao u toalet. Zaključao je vrata i seo na vece šolju. Ridberg ga je mnogo godina ranije naučio da ne okleva u preispitivanju pretpostavki vezanih za tragove koji su mu tako brzo promicali ispred očiju da ih je bilo teško videti. Potom je shvatio šta je to bilo. Nešto što je Murnijers rekao i što je Putnis pre svega nekoliko minuta porekao, ali istovetnim rečima. Murnijers je pričao o razumu majora Liepe a pukovnik Putnis o njegovoj nerazumnosti. Kada se pomisli na ono što je Putnis ispričao o Murnijersu to i nije bilo tako teško razumeti. Ali dok je sedeo na ve-ce šolji, Valander je razumeo da je ono što ga je brinulo bilo obrnuto stanje stvari od onoga koji je očekivao. Sumnjamo na Murnijersa, rekla mu je Baiba Liepa. Sumnjamo da je on bio izdajica. Možda sam razmišljao na sasvim pogrešan način, mislio je Valander. Možda sam u pukovniku Murnijersu video ono što je trebalo da tražim kod pukovnika Putnisa? Od onoga koji je pričao o razumu majora Liepe očekivao sam da čujem suprotno. Pokušavao je da dozove u sećanje Murnijersov glas i odjednom mu se učinilo da je pukovnik možda rekao nešto više. Major Liepa je razuman čovek, razuman policajac. Znači - imao je pravo. Prevagao je misao i uvideo kako je jednostavno prihvatio mišljenja i informacije koje su mu došle iz druge i treće ruke. Pustio je vodu i vratio se svojoj šolji kafe i čaši konjaka. - Naše ćerke - rekla je Ausma pokazujući mu dve uramljene fotografije. Alda i Lija. - I ja imam ćerku - odgovorio je Valander. - Zove se Linda. Ostatak večeri razgovor je besciljno lutao napred-nazad. Valander je poželeo da je mogao da ga prekine a da ne ispadne nevaspitan. Ali već je

bilo skoro jedan kada se narednik Zids zaustavio ispred hotela „Letonija" i istovario ga. Valander je dremao na zadnjem sedištu i bilo mu je jasno kako je popio više nego što je smeo. Sutradan će se probuditi umoran i mamuran. Dugo je ležao i zurio u tamu pre nego što je zaspao. Lica dva pukovnika stopila su se u jednu sliku. Odjednom je znao kako ne bi podneo da ode kući a da ne reši smrt majora Liepe. Veza postoji, mislio je. Major Liepa, dva mrtva muškarca u čamcu za spasavanje, hapšenje Upitisa. Sve je povezano, samo još uvek ne vidim kako. A iza moje glave, sa druge strane tankog zida, sede nevidljivi ljudi i snimaju moj dah. Možda čak zapisuju i prenose dalje kako dugo ležim budan pre nego što utonem u san? Na ulici je protutnjao usamljeni kamion. Pre nego što je zaspao pomislio je kako se već šest dana nalazio u Rigi.

13. Kada se Kurt Valander probudio narednog jutra, bio je jednako umoran i mamuran kao što je pretpostavio da će biti. Bubnjalo mu je u slepoočnicama i dok je prao zube mislio je da će da se ispovraća. Rastvorio je dve tablete za glavobolju u čaši vode i pomislio je kako su vremena u kojima je uveče mogao da pije bez posledica po naredni dan, bila stvar prošlosti. Posmatrao je svoje lice u ogledalu i shvatio kako je sve više ličio na svog oca. Mamurluk mu nije dao samo globalan osećaj praznine već mu je pokazivao i prve znake starenja na bledom, naduvenom licu. U pola osam je sišao dole do sale za ručavanje u kojoj je popio kafu i pojeo kajganu. Čim mu se kafa slegla u stomaku, mučnina je popustila. Onih pola sata koliko je imao pre dolaska narednika Zidsa, pokušao je da iskoristi za još jedan prelazak preko svih činjenica u nepreglednoj zbrci koja je počela time što su se dva mrtva muškarca nasukala na Mosbi plažu. Napregnuo se da u to integriše svoje prošlonoćno otkriće da je najverovatnije pukovnik Putnis a ne Murnijers igrao ulogu nevidljivog uljeza, ali misli su ga stalno vodile ka svojim počecima. Sve je bilo suviše vazdušasto, nejasno. Pretpostavljao je da su istrage u jednoj zemlji poput Letonije imale sasvim drugačije tokove nego u Švedskoj. U totalitarnim državama su postojale procedure koje su da su prikupljanje podataka i istražnog materijala činile mnogo komplikovanijim. Možda je čovek u Letoniji najpre morao da odluči da li zločin uopšte zavređuje istragu, mislio je. Ili, da li je možda spadao u kategoriju nezločina koji prožimaju čitavo društvo? Kada je napokon ustao i otišao do narednika koji je čekao sa svojim automobilom, već je odlučio kako će mnogo odlučnije od oba pukovnika zatražiti objašnjenje. Onako kako su sada stvari stajale, znao je da pred sobom nije uspeo ni da odškrine nevidljiva vrata. Tako se vozio kroz Rigu i mešavina propalih kuća i neprekidnih sumornih trgova vratila mu je specifičnu vrstu melanholije koju u čitavom svom ranijem životu nije doživeo. Činilo mu se da su ljudi koje je video po

autobuskim stanicama ili u užurbanom hodanju trotoarima, imali isti sablasni izraz na licima i od te pomisli se zaledio. Ponovo je osetio čežnju za domom. Ali za čime je to čeznuo? Telefon je zazvonio istog trenutka kad je ušao na vrata svoje kancelarije. Narednika Zidsa je bio poslao po kafu. -Dobro jutro - rekao je Murnijers i Valander je čuo kako je namrgođeni pukovnik bio dobre volje. - Da li je veče bilo uspešno? -Nisam tako dobro jeo otkako sam došao u Rigu, ali se plašim da sam previše popio - odgovorio je Valander. -Zasićenost je vrlina koju u ovoj zemlji ne poznajemo -odgovorio je Murnijers. - Mislio sam da je tajna švedskog uspeha u tome što znate da živite skromno. Valander nije pronašao nikakav prigodan odgovor i Murnijers je nastavio: -Imam ispred sebe na stolu jedan interesantan dokument za vas - rekao je. - Mislim da bi mogao da vas navede da zaboravite na dobar konjak pukovnika Putnisa. -Kakav dokument? - Upitisovo priznanje. Potpisano u toku prošle noći. Valander nije ništa rekao. - Da li ste tu? - pitao je Murnijers. - Možda biste trebali da dođete do mene? Valander se u hodniku sudario sa narednikom Zidsom koji je nosio poslužavnik sa kafom. Sa njim je ušao kod Murnijersa koji je sedeo za pisaćim stolom i smeškao se svojim umornim osmehom. Valander je seo i Mumijers je sa stola podigao dokument. - Ovde se nalazi priznanje prestupnika Upitisa - rekao je. - Biće mi zadovoljstvo da vam ga prevedem. Delujete iznenađeno? - Da - odgovorio je Valander. - Da li ste ga vi ispitivali? - Ne. Pukovnik Putnis je prepustio saslušavanje kapetanu Emanuelisu. Uspeo je van naših očekivanja. Emanuelis je čovek koga očekuje velika budućnost.

Da li je Valander u Murnijersovom glasu čuo prizvuk ironije? Ili je to bio sasvim uobičajen ton umornog pukovnika bez iluzija? - Alkoholizovani sakupljač leptira i pesnik Upitis odlučuje se da ostavi puno priznanje - nastavio je Murnijers. - Zajedno sa još dve osobe, gospodinom Bergklausom i Lapinom, ubio je majora Liepu u noći 23. februara. Sva trojica su igrala uloge izvršilaca ugovora o uklanjanju majora Liepe. Upitis tvrdi da ne zna ko je stajao iza narudžbe i to je najverovatnije tačno. Ugovor je prošao kroz mnoge ruke pre nego što je stigao na pravu adresu. Pošto se radilo o visokom oficiru policije, u pitanju je bila pozamašna suma. Upitis i druga dva gospodina podelili su nagradu koja odgovara stotini godišnjih plata jednog prosečnog letonskog radnika. Ugovor je sklopljen pre oko dva meseca, znači mnogo pre majorovog puta u Švedsku. Na početku, poručilac nije naveo nikakav rok. Ono što je bilo bitno je da Upitis i njegova dva saradnika ne zakažu. Ali odjednom se nešto promenilo. Tri dana pre ubistva, dok se major i dalje nalazio u Švedskoj, Upitisa je pozvao jedan od posrednika koji mu je saopštio da je major Liepa morao da bude uklonjen čim se vrati u Rigu. Za tu iznenadnu žurbu nije dato nikakvo obrazloženje ali se zato suma povećala, a Upitis je čak dobio i automobil na korišćenje. Sada je trebalo da svaki dan posećuje izvestan bioskop u gradu, 'Spartak', da budem precizniji. Tamo je trebalo da odlazi dva puta dnevno: ujutru i uveče. Na jednom od crnih nosećih stubova nalazio se natpis koji vi na zapadu zovete grafit. On bi bio znak da je major Liepa trebao da se likvidira. Istoga dana koga je major Liepa trebao da se vrati natpis je bio tamo i Upitis je smesta kontaktirao sa Bergklausom i Lapinom. Isti onaj posrednik koji ga je ranije nazvao, saopštio mu je da je major Liepa kasno uveče morao da bude izmamljen iz kuće. Ono što će se posle toga odigrati, bila je njihova stvar. To je svoj trojici ubica zadalo velike probleme. Pretpostavljali su da je major Liepa bio naoružan, da je bio na oprezu i da bi najverovatnije pružio otpor. Znači, morali su da udare čim napusti zgradu. Naravno, postojao je veliki rizik da im čitava stvar ne pođe za rukom. Murnijers je odjednom napravio pauzu i pogledao u Valandera. -Da li sam preterano brz? - pitao je. -Ne. Mislim da mogu da pratim.

-Parkirali su se u ulici u kojoj je živeo major Liepa - nastavio je Murnijers. - Pošto su odvrnuli sijalicu koja je osvetljavala ulaz, sakrili su se u senci naoružani različitim oružjem. Pre toga su posetili jednu pivnicu i prilično se nalili dobrim količinama alkohola. Čim je major Liepa izašao na vrata, udarili su. Upitis tvrdi da ga je Lapin pogodio u vrat. Kada pronađemo Lapina i Bergklausa možemo samo da očekujemo da će krenuti da optužuju jedan drugoga. Za razliku od švedskog zakona, ovde je moguće optužiti obojicu bez potrebe za dokazivanjem ko je direktno odgovoran. Major Liepa se stropoštao na ulici, automobil se dovezao i telo je bačeno na zadnje sedište. Došao je svesti na putu ka luci i tada ga je Lapin navodno ponovo udario u glavu. Upitis misli da je major Liepa bio već mrtav kada su ga izneli na kej. Imali su nameru da stvar nameste tako kao da mu se dogodila nesreća. To im naravno nije pošlo za rukom, ali se takođe čini kao da Upitis i njegovi saradnici nisu uložili puno truda da odvedu policiju na pogrešan trag. Murnijers je pustio da dokument padne na sto. Valander je mislio na noć koju je proveo u lovačkoj kolibi, na Upitisa i njegova pitanja, na tračak svetlosti od vrata kod kojih je neko stajao i slušao. Sumnjamo da je major Liepa bio žrtva izdaje, sumnjamo na pukovnika Murnijersa. -Kako su mogli da znaju da je major trebalo da se vrati baš tog dana? pitao je. -Možda su podmitili nekoga iz Aeroflota? Postoje liste putnika. To ćemo naravno da istražimo. -Zašto je major bio ubijen? -U društvu kao što je naše, šire se glasine. Može biti da je major Liepa nekima od moćnih prestupnika predstavljao veliki problem. Valander je dobro promislio pre nego što je postavio naredno pitanje. Saslušao je Murnijersov prevod Upitisovog priznanja i smesta je znao da je tu nešto smrdelo, i to prilično. Ali iako je znao da je to sve bila laž, nije mogao da prokljuvi šta je bila moguća istina. Laži su krile jedna drugu, ono što se zaista dogodilo kao i razloge zbog kojih se ono što se dogodilo nije moglo biti izneto na svetlost dana.

Shvatio je da nije imao pitanja. Više ih nije bilo i ostale su samo slabe i bespomoćne tvrdnje. - Vi, naravno, znate kako ništa od onoga što stoji u Upitisovom priznanju nije istina - rekao je. Murnijers je bio iznenađen. - Zašto ne bi bilo istina? -Iz jednostavnog razloga da Upitis nije ubio majora Liepu. Čitavo priznanje je izmišljeno. Sigurno je bio primoran da ga da. Ili ga je uhvatio napad ludila. -Zašto jedna sumnjiva osoba poput Upitisa ne bi mogla da ubije majora Liepu? -Zato što sam ga sreo - rekao je Valander. - Pričao sam sa njim. Ubeđen sam da, ukoliko u ovoj zemlji postoji osoba koja može da se otpiše kao ubica majora, onda je to Upitis. Murnijersovo iznenađenje nije moglo da bude odglumljeno. Znači, on nije stajao u tami lovačke kolibe i prisluškivao. Ali ko je to onda bio? Baiba Liepa? Ili pukovnik Putnis? - Kažete da ste se sreli sa Upitisom? Valander je naprasno odlučio da se ponovo posluži poluistinom. Mislio je da je na to bio primoran, primoran da zaštiti Baibu Liepu. - Potražio me je u hotelu. Predstavio se kao Upitis. Prepoznao sam ga kada mi ga je pukovnik Putnis pokazao kroz prozor sobe za saslušavanje. Onomad kada me je posetio, rekao je da je bio majorov prijatelj. Murnijers se uspravio u stolici. Valander je video da je bio jako napet i da je sva njegova pažnja bila upravljena na ono što mu je Valander upravo rekao. - Čudno - rekao je. - Vrlo čudno. - Posetio me je da bi mi rekao kako je sumnjao da je majora ubio neko od njegovih kolega. - Iz letonske policije? - Da. Upitis je zatražio moju pomoć u traganju za istinom. Kako je mogao

da zna da se jedan švedski policajac nalazi u Rigi, to stvarno ne znam. - Sta je još rekao? - Da su prijateljima majora Liepe nedostajali dokazi, ali da je major mislio kako mu preti opasnost. -Od koga? -Od nekoga unutar policije. Možda čak i od KGB-a. -Zašto bi mu pretila opasnost? - Iz istog razloga zbog koga Upitis tvrdi da se mafija odlučila da ga likvidira. Čovek naravno u svemu ovome može da vidi vezu. - Kakvu vezu? - Da je Upitis dva puta bio u pravu. Uprkos tome što je jednom bio prinuđen da laže. Murnijers je žustro ustao sa stolice. Valander je mislio da je on, švedski policajac, otišao predaleko i da je čitavu stvar gurnuo preko dozvoljenih granica. Ali Murnijersov pogled je bio skoro molećiv. -Ovo mora da sazna pukovnik Putnis. -Da - rekao je Valander. - Mora. Murnijers je posegao za telefonom i posle deset minuta u sobu je ušao Putnis. Valander nije uspeo da mu se zahvali za večeru jer je Murnijers smesta počeo da potrešeno i brzo na letonskom priča o onome što mu je Valander saopštio o svom susretu sa Upitisom. Valander je samo uspeo da pomisli kako bi se, u slučaju da je on stajao sakriven u senci lovačke kolibe, na Putnisovom licu to moglo primetiti. Ali izraz njegovog lica je ostao isti. Valander nije primetio nijedan od onih znakova za koje se nadao da će ih videti. Pokušao je da pronađe razumno objašnjenje za Upitisovo lažno priznanje, ali sve je bilo toliko zbunjujuće i nejasno da je odustao. Putnisova reakcija je bila drugačija od Murnijersove. - Zašto nam niste ispričali da ste se sreli sa prestupnikom Upitisom? pitao je.

Valander nije imao odgovor. Shvatio je da je u očima pukovnika Putnisa pogazio poverenje koje mu je dato. Istovremeno se pitao da li je to što se baš te večeri kada je Upitis davao svoje priznanje nalazio na večeri kod pukovnika, bila puka slučajnost. Da li su u jednom totalitarnom društvu uopšte postojale slučajnosti? Zar Putnis nije rekao kako je preferirao da lično ispituje svoje zatvorenike? Putnisova uzbuđenost je nestala jednako brzo kao što je došla. Osmehnuo se i položio svoju ruku na Valanderovo rame. - Sakupljač leptira i pesnik Upitis je jedan lukav gospodin - rekao je. To je naravno jedan jako rafiniran potez da sumnju sa sebe prebaci na nekoga drugoga time što kontaktira jednog švedskog policajca u poseti Rigi. Nema sumnje da je Upitisovo priznanje tačno. Samo sam čekao da mu oslabi otpor. Ubistvo majora Liepe je rešeno i zbog toga ne postoje razlozi zbog kojih biste ostali duže u Rigi. Smesta ću da organizujem vaš povratak kući. Mi ćemo naravno da se zvaničnim putem zahvalimo švedskom ministarstvu inostranih poslova. Upravo u tom trenutku, kada je shvatio da se njegov boravak u Letoniji bližio kraju, Valanderu je bilo jasno kako je ta džinovska zavera skovana. Ne samo da je uvideo ozbiljnost situacije i obilato preplitanje lažnih tragova i istinitih uzročnika, već je takođe otkrio da je major Liepa bio upravo onako spretan i pošten policajac kakvim ga je smatrao. Razumeo je strah Baibe Liepe jednako dobro kao i njen prkos. Čak iako je sada bio prinuđen da otputuje kući, znao je da je morao da je još jednom sretne. To joj je bio dužan baš kao što je znao da je snosio izvesnu odgovornost prema mrtvom majoru. - Naravno da ću otputovati kući - rekao je. - Ali ostajem ovde još sutra. Imao sam suviše malo vremena da pogledam prelepi grad u kome se nalazim. To sam shvatio tek posle sinoćnog razgovarao sa vašom suprugom. Obraćao se obojici pukovnika, sem onoga što je na kraju rekao Putnisu. -Narednik Zids je izvanredan vodič - nastavio je. - Nadam se da ću, iako je moj posao ovde završen, moći da iskoristim njegove usluge. -Naravno - rekao je Murnijers. - Možda bi trebalo da proslavimo to što se

naša čudna priča približava svome rešenju. Bilo bi nepristojno da vas pustimo da odete kući a da vam ne uručimo poklon ili da jedan drugom nazdravimo. Valander je pomislio na veče u kome je Inesa trebala da ga čeka u noćnom hotelu kluba praveći se da mu je ljubavnica samo da bi mogao da se nade sa Baibom Liepom. - Hajde da čitavu stvar uradimo na nedramatičan način -rekao je. - Mi smo policajci a ne glumci koji proslavljaju uspelu premijeru. Sem toga, već imam nešto isplanirano za ovo veče. Jedna mlada dama je obećala da će da mi pravi društvo. Murnijers se nasmejao i izvukao flašu votke koja se nalazila u jednoj od fioka pisaćeg stola. - To naravno ne želimo da sabotiramo - rekao je. - Hajde da sada malo nazdravimo. Zuri im se, mislio je Valander. Ne znaju kako da me što pre isteraju iz. zemlje. Pili su i nazdravljali. Valander je podigao čašu prema dvojici pukovnika pitajući se da li će iko ikada saznati ko je od njih potpisao majorovu smrtnu presudu. To je bilo jedino oko čega se sada kolebao. Putnis ili Murnijers? Bio je ubeđen da je major Liepa bio u pravu i da ga je tajna istraga odvela do istine koju je poneo sa sobom u grob. Ukoliko za sobom nije ostavio zabeleške. A Baiba Liepa je morala da ih pronađe ukoliko je htela da sazna ko je ubio njenog muža - Murnijers ili Putnis. Tek onda je mogla da sazna razlog za Upitisovo priznanje da je bio ubica iako to nije bilo tačno; jedno lažno priznanje u poslednjem očajničkom, možda čak i smušenom pokušaju da sazna koji je od pukovnika bio kriv za majorovu smrt. Pijem zajedno sa jednim od najvećih zločinaca u čijoj sam se blizini ikada nalazio, mislio je Valander. Samo ne znam koji je. - Mi ćemo vas sutra naravno otpratiti do aerodroma - rekao je Putnis kada su završili sa nazdravljanjem. Valander je napustio glavnu policijsku stanicu pri tome se osećajući, dok je prilazio naredniku Zidsu, kao otpušteni zarobljenik. Vozili su se kroz grad i

narednik je pokazivao, pričao i opisivao. Valander je gledao, kimao glavom i mrmljao,,da" i „veoma lepo" kada je to smatrao neophodnim. Ali njegova podsvest se nalazila negde sasvim drugde. Mislio je o Upitisu i o tome koji izbor je uopšte imao. Šta su mu Murnijers ili Putnis prošaptali u uvo? Kog obima su bili argumenti koje su izvukli iz svojih rukava a čiju težinu Valander sebi nije mogao da predoči? Možda je Upitis imao svoju Baibu, možda čak i decu. Možda mu je bilo zaprećeno time što bi mu sva budućnost bila onemogućena pre nego što je i počela? Da li je to bio način na koji je jedna totalitarna država vladala, kroz isključivanje života? Kakav izbor je imao Upitis? Da li je spasao svoj život, život svoje porodice i Baibe Liepe time što je igrao ulogu ubice i kriminalca koji naravno nije bio? Valander je pokušavao da se seti onoga malog što je znao o nečemu što se zvalo suđenje bez dokaza i koje se sastojalo od nepojmljivih nepravičnosti koje su se dešavale u istoriji komunističkih zemalja. Negde tamo stavljen je i Upitis i Valander je pomislio kako će mu uvek biti nepojmljivo kako su ljudi mogli da budu primorani da priznaju one zločine koje nikada nisu počinili. Priznati da si hladnokrvno i proračunato ubio svog najboljeg prijatelja, osobu koja je sa tobom delila snove o budućnosti. Nikada to neću saznati, mislio je. Nikada neću saznati sta se dogodilo i to je možda i bolje pošto nikada ne bih mogao da razumem. Ali Baiba Liepa će razumeti i ona mora da zna. Neko čuva majorovo svedočanstvo, njegova istraga nije umrla, živi, ali ne u miru već se krije negde gde nad njom ne bdi samo majorova dusa. Ono što tražim je Čuvar, a informacija koju Baiba Liepa treba da sazna je da se negde nalazi tajna koja ne sme da se izgubi. Tako je spretno sakrivena da samo ona može da je pronađe i protumači. Jer, njoj je verovao, ona je bila majorov anđeo u svetu u kome su svi drugi anđeli posrnuli. Narednik Zids se zaustavio pored jedne kapije stare tvrđave u Rigi i Valander, koji je shvatio da je to bila čuvena Švedska kapija o kojoj mu je

ispričala žena pukovnika Putnisa, izašao je iz automobila. Zacvokotao je i pomislio kako je ponovo zahladnelo. Odsutno je gledao u ispucali zid od cigala, pokušavajući da protumači nekoliko starinskih simbola uklesanih u kamenu. Brzo je odustao i vratio se do automobila. - Hoćemo li da nastavimo? - pitao je narednik. - Da - rekao je Valander. - Želim da vidim sve što je vredno posetiti. Shvatio je kako je Zids obožavao da vozi automobil. I u samoći zadnjeg sedišta, uprkos hladnoći, uprkos narednikovim žmirkajućim očima u retrovizoru, više mu se sviđalo u automobilu nego u svojoj hotelskoj sobi. Mislio je na dolazeće veče i apsolutnu neophodnost da ne dođe ni do čega što bi sabotiralo susret sa Baibom Liepom. Za trenutak je pomislio kako bi možda bilo bolje da smesta kontaktira s njom, da je potraži na fakultetu koji se tu negde nalazio i da joj u nekom od praznih hodnika ispriča o onome što je znao. Ali nije znao koji je predmet predavala, niti koliko fakulteta je bilo. Bilo je tu nečega drugog što je polako počelo da raste u njegovoj svesti. Nekoliko kratkih sastanaka koje je imao sa Baibom Liepom, ovlašnih i obojenih gorkim razlozima, za njega su predstavljali više od razgovora povodom iznenadnog smrtnog slučaja. Osećaj koji je prevazilazio sve ono na šta je bio navikao. To ga je brinulo i u sebi je mogao da čuje svog zlovoljnog oca, njegov glas koji je odjekivao i žalio se na izgubljenog sina koji ne samo što je bio glup da postane policajac već i budala što se zaljubio u udovicu letonskog majora. Da li je to zaista bilo tako? Da li se zaista zaljubio u Baibu Liepu? Baš kao da je bio sposoban da mu čita misli, narednik Zids je rukom pokazao na jednu dugačku i ružnu građevinu sa krovom od crepa i saopštio mu kako je to bio deo univerziteta u Rigi. Valander je kroz zamagljeni prozor posmatrao sumornu zgradu i mislio da se negde unutra, u toj kući nalik na zatvor, nalazila Baiba Liepa. Sve zvanične zgrade u ovoj zemlji podsećale su na zatvore i pomislio je kako su i ljudi u njima bili zatvorenici. Ali ne i major, ne Upitis, uprkos tome što je sada zaista bio zatvorenik a ne samo u jednom ružnom snu bez kraja i konca. Smesta ga je prošla volja da se vozika sa narednikom i zamolio ga je da ga odveze u hotel. Iako nije znao zbog čega, zamolio ga je da dođe po njega sutra u dva sata po podne.

Na recepciji je smesta spazio jednog od Ljudi obučenih u sivo koji su bili zaduženi da ga prate i pomislio je kako pukovnici nisu više imali razloga da se pretvaraju. Otišao je u salu za ručavanje, i demonstrativno seo za drugi sto od svog uobičajenog iako je kelner koji mu je prilazio delovao nesrećno zbog toga. Mogu da stvorim neverovatan problem revoltom protiv državne službe za dodelu stolova, pomislio je iznervirano. Seo je teška srca, naručio rakiju i pivo i kasnije je primetio kako je na jednom od guzova počeo da mu se vraća čir, što ga je samo još više iznerviralo. Sedeo je u sali više od dva sata i svaki put kada bi mu se ispraznile čaše mahao bi kelneru da mu donese još. U rastućem pijanstvu po glavi su krenule da mu se vrzmaju nepovezane misli i u napadu nemoćne sentimentalnosti zamislio je kako je Baiba Liepa pošla sa njim za Švedsku. Kada je napustio salu za ručavanje nije mogao da odoli a da ne mahne čoveku u sivom odelu koji ga je osmatrao sa sofe. Otišao je gore u svoju sobu, legao na krevet i zaspao. Mnogo kasnije neko je počeo da lupa na vrata u njegovoj glavi. Ali to je ipak dolazilo spolja - narednika je stajao u hodniku i kucao. Valander je iskočio iz kreveta, povikao mu da sačeka i umio je lice hladnom vodom. Zamolio je narednika da ga odveze iz grada, napolje, u neku šumu u kojoj bi mogao da se prošeta i pripremi za sastanak sa ljubavnicom koja će ga odvesti do Baibe Liepe. U šumi mu je bilo hladno, zemlja pod njegovim tabanima je bila tvrda i mislio je o besmislenosti čitave situacije. Živimo u vremenima u kojima pacovi jure mačke, mislio je. Ali ni to nije istina, jer se više ne zna ko je pacov a ko mačka. Bas takva su moja vremena. Kako je uopšte moguće biti policajac kada vise ništa nije onako kako izgleda i kada ništa više ne štima? Cak ni Švedska, zemlja za koju sam nekada verovao da je razumem, nije nikakav izuzetak. Pre godinu dana sam vozio automobil u teškom pijanstvu. Ali ništa mi se nije dogodilo jer su se moje kolege zauzele za mene; čak se i tu kriminalac rukovao sa svojim lovcima. Dok je hodao po borovoj šumi, sa narednikom Zidsom koji je negde iza njegovih leđa čekao u automobilu, odlučio je da se prijavi za posao šefa obezbeđenja u Treleborškoj fabrici gume. Sada je dosegao tačku na kojoj se odluka sama nametnula. Bez preteranog naprezanja i bez oklevanja shvatio je

kako je bilo vreme za promenu. Misao ga je razgalila i vratio se do automobila. Odvezli su se nazad u Rigu. Pozdravio se od narednika i otišao na recepciju po svoj ključ. Tamo ga je čekalo pismo od pukovnika Putnisa koji mu je saopštavao kako je narednog dana imao let u pola deset. Otišao je u svoju sobu, okupao se u mlakoj vodi i zavukao u krevet. Još uvek je imao tri sata do sastanka sa svojom ljubavnicom te je ponovo razmišljao o svemu što se izdešavalo. U svojim mislima je pravio društvo majoru i činilo mu se da je mogao da spozna obim mržnje koju je Karlis Liepa osećao. Mržnju i nemoć što i pored jasnih dokaza nije mogao ništa da učini. Prodro je duboko u srž mračne korupcije u kome su Murnijers ili Putnis ili možda čak obojica susretali sa kriminalcima i pregovarali o onome što mafiji nije pošlo za rukom, baveći se kriminalnim aktivnostima kojima je kontrolisala država. Video je i to previše i zbog toga je bio ubijen. Negde je postojala njegova zaostavština, njegova istraga i njegov dokazni materijal. Valander se odjednom uspravio u krevetu. Shvatio je da je prevideo najozbiljniju posledicu jedne takve zaostavštine. Kalkulacije koje je sam izveo nisu mogle promaći ni Putnisu ni Murnijersu. Oni su naravno došli do istog zaključka i morali su biti silno nameračeni da uđu u trag dokazima koje je major Liepa sakrio. Strah mu se pojačao. Valander je shvatio kako u toj zemlji nije bilo ničeg lakšeg do iscenirati nestanak jednog švedskog policajca. Mogla je da se aranžira nesreća, da se napravi proforma istraga i da se nazad u Švedsku pošalje sanduk od cinka i izjave saučešća. Možda su već sada sumnjali kako je previše znao? Ili je možda naprasna odluka da je sada trebao da ide kući značila kako su bili sigurni da ništa nije znao? Ne mogu nikome da verujem, mislio je Valander. Ovde sam sasvim sam i moram da postupam kao Baiba Liepa, da odlučim kome mogu da verujem, i da rizikujem u donošenju odluke za koju se može pokazati da je sasvim pogrešna. Sasvim sam sam i na mene paze uši i oči koje bi mogle da me pošalju na isti put na koji su poslali majora.

Možda je viđanje sa Baibom Liepom bilo previše rizično? Ustao je iz kreveta, stao kraj prozora i pogledao preko krovova kuća. Smračilo se, približavalo se sedam sati i znao je da mora da donese odluku. Ja sam neko ko nije mnogo hrabar, mislio je. Najmanje sam neko ko prkosi smrti i ne volim da rizikujem. Najradije bih da u nekom mirnom delu Švedske istražujem slučajeve u kojima nema krvi i prevara. Zatim je mislio na Baibu Liepu, na njen strah i prkos i znao je da ne bi sebi mogao da oprosti ako bi se sada povukao. Oko osam je obukao odelo i otišao do varijetea. U foajeu je sedeo drugi muškarac u sivom odelu. Ovoga puta Valander nije mario da mahne. Iako je bilo rano veče u mračnom noćnom klubu se nalazilo puno ljudi. Provukao se između stolova, video žene koje su nosila svoje izazivačke osmehe na licima i na kraju je pronašao slobodan sto. Pomislio je kako ne bi trebalo da pije i kako bi morao da bude bistre glave, ali kada mu se približio kelner, ipak je naručio viski. Podijum za orkestar je bio prazan i drečeća muzika je dolazila sa zvučnika koji su visili sa crno ofarbane tavanice. Pokušao je da razazna lica ljudi u zadimljenom zamračenom prostoru, ali senke i glasovi su se stapali sa jezivom muzikom. Inesa se pojavila niotkuda i igrala je svoju ulogu sa sigurnošću koja ga je zaprepastila. Stidljivoj ženi koju je upoznao na kratko nekoliko dana ranije, sada nije bilo ni traga ni glasa. Bila je jako našminkana, izazivajuće odevena u mini suknju i smesta je znao da nije spreman na svoju ulogu u toj igri. Pružio joj je ruku u pozdrav ali ona se umesto toga nagnula i poljubila ga. - Još uvek ne idemo - rekla je. - Naruči mi nešto i smej se, budi veseo što me vidiš. Pila je viski, nervozno pušila i Valander je pokušao da igra svoju ulogu sredovečnog polaskanog muškarca koji je ulovio pažnju mlade žene. Pokušao je da se probije kroz buku nevidljivih zvučnika i ispričao joj je o dugom razgledanju grada sa narednikom kao vodičem. Primetio je da je izabrala stolicu sa koje je imala pogled na vrata noćnog kluba. Kada je Valander napomenuo kako narednog dana putuje kući, zabezeknula se. Pitao se koliko duboko je bila umešana i da li je pripadala prijateljima o kojima je Baiba

Liepa pričala. Onim prijateljima koji su u svojim snovima činili sve da se budućnost zemlje ne baci vucima. Ali ni njoj ne smem da verujem, mislio je Valander. Čak i ona može igrati duplu ulogu, pod prisilom i bedom, ili kao poslednji izraz očajne nemoći. - Plati - rekla je. - Uskoro idemo. Valander je gledao dok su se palili reflektori koji su obasjali pozornicu i muzičari u svilenim roze sakoima počeli su da naštimavaju svoje instrumente. Platio je kelneru i ona se nasmejala pretvarajući se da mu u uvo šapuće nežnosti. - Pored toaleta nalaze se sporedna vrata - rekla je. - Zaključana su, ali ako pokucaš neko će ih otvoriti. Naći ćeš se u garaži. Tamo je parkiran beli 'moskvič' sa žutom štraftom na haubi iznad levog prednjeg točka. Automobil je otključan. Sedi pozadi. Ja ću doći odmah posle tebe. Sada se smeškaj, šapući mi u uvo i poljubi me. Posle idi. Uradio je onako kako mu je rekla i potom je ustala. Ispred toaleta je pokucao na metalna vrata i brava je smesta škljocnula. Ljudi su ulazili i izlazili iz toaleta ali niko nije obraćao pažnju na njega dok je nestajao kroz vrata u garažu. Nalazim se u zemlji koja se sastoji od tajnih ulaza i izlaza, mislio je. Ovde se ništa ne dešava otvoreno. Garaža je bila tesna, zaudarala je na mašinsko ulje i benzin i bila je loše osvetljena. Valander je video kamion kome je nedostajao točak, nekoliko bicikla i belog „moskviča". Čovek koji mu je otvorio vrata smesta je nestao. Zavukao se na zadnje sedište i čekao. Odmah zatim pojavila se Inesa kojoj se očigledno žurilo. Startovala je mašinu, vrata od garaže su se otvorila. Izvezla se iz hotela i skrenula levo, daleko od širokih ulica koje su okruživale kraj čiji je centralni deo činio hotel Letonija. Gledao ju je kako je pažljivo motrila na automobile u retrovizoru, činila česta skretanja i pratila nevidljivu kartu koja ga je navela da ubrzo izgubi koncentraciju. Posle dvadesetak minuta stalnog menjanja pravca bila je ubeđena da je niko nije pratio. Zamolila je Valandera za cigaretu i on joj je pripalio. Vozili su se preko dugačkog gvozdenog mosta i nestali u gomili prljavih fabričkih zgrada i beskrajnih

naselja kuća koje su podsećale na kasarne. Valander nije bio siguran da je prepoznao kuću ispred koje je zakočila i ugasila motor. - Požuri - rekla je. - Vreme je tesno. Baiba Liepa ih je pustila unutra. Razmenila je par kratkih reči sa Inesom. Valander se pitao da li je već saznala da će sutradan napustiti Rigu. Ali nije pokazala nikakvu reakciju već je samo uzela njegovu jaknu i prebacila je preko naslona od stolice. Inese je otišla i ostali su sami u pustoj i tihoj sobi sa teškim zavesama. Valander nije uopšte znao gde da počne niti šta da kaže. Zato je uradio onako kako mu je to Ridberg jednom prilikom savetovao: reci onako kako jeste, nema većeg bola, ali reci kako stoje stvari! Čim joj je ispričao kako je Upitis priznao da je ubio njenog muža, savila se na sofi kao da ju je uhvatio iznenadan bol. - To nije istina - prošaputala je. -Preveli su mi njegovo priznanje - rekao je Valander. -Navodno je imao i dva saučesnika. -To nije istina! - viknula je u bujici emocija koje su konačno provalile kroz branu. Inesa se pojavila iz senke kod vrata koja su najverovatnije vodila u kuhinju i pogledala je u Valandera koji je smesta znao šta mu je bilo činiti. Premestio se na sofu i zagrlio Baibu Liepu koja se tresla od plača. Valander je pomislio kako je mogla plakati zbog toga što je Upitis počinio tešku izdaju koja je prevazilazila sve granice pojmljivog. Ali takođe je mogla plakati zbog toga što je istina pretila da se uguši jednim lažnim, prisilno izmamljenim priznanjem. Plakala je očajnički i držala ga je tako čvrsto kao da se nalazila u stanju produženog grča. Kasnije je razmišljao kako je tada defmitivno prešao nevidljivu granicu i da je počeo da gaji ljubav prema Baibi Liepi. Iznenada je shvatio da je ljubav koju je sada osećao imala svoj izvor u nečijoj potrebi za njim. Zapitao se da li je ikada u životu osetio nešto slično. Inese je ušla sa dve šolje. Pomazila je Baibu Liepu po glavi koja je smesta prestala da plače. Njeno lice je bilo sivo. Valander joj je ispričao šta se dogodilo i da je morao da ide nazad za

Švedsku. Ispričao joj je priču za koju je mislio da ju je prokljuvio i zaprepastio se što je mogao da je ispriča tako ubedljivo. Na kraju je pomenuo tajnu koja se morala negde kriti. Ona je shvatila i klimnula glavom. - Da - rekla je. - Sigurno je nešto sakrio. Pravio je beleške. Jedno zaveštanje teško može da se sastoji samo od nezapisanih misli. -Ali ne znaš gde je? -Nikada mi nije rekao. -Da li postoji neko drugi ko bi mogao da zna? -Niko. Verovao je samo meni. - Zar nema oca u Venstpilsu? Začuđeno ga je pogledala. -To sam saznao - rekao je. - Mislio sam da bi to bila jedna mogućnost. -On je mnogo voleo svog oca - odgovorila je. - Ali nikada mu ne bi poverio tajne dokumente. - Gde je mogao da ih sakrije ili deponuje? -Ne u našoj kući. To bi bilo opasno. Policija je mogla da pretrese čitavu kuću ukoliko bi smatrali da se u njoj nešto nalazi. -Razmisli - rekao je Valander. - Idi u prošlost i razmisli. Gde je mogao da ih sakrije? Odmahnula je glavom. - Ne znam - rekla je. - Morao je da računa s tim da je ovako nešto moglo da se dogodi. Sigumo je pošao od toga da bi razumela i da je bilo dokaza koji su na tebe čekali. A oni se mogu nalaziti samo na mestu koje bi ti smesta palo na pamet. Odjednom ga je zgrabila za ruku. - Moraš da mi pomogneš - rekla je. - Ne smeš da otputuješ. - Za mene je nemoguće da ostanem - odgovorio je. - Pukovnici nikako ne bi razumeli zašto se nisam vratio u Švedsku. A kako bih mogao da boravim u ovoj zemlji bez njihovog znanja? - Mogao bi da se vratiš - rekla je ne ispuštajući njegovu ruku. - Imaš devojku ovde. Možeš da dođeš kao turista.

Ali ti si ona koju volim, mislio je. A ne Inesu koja je moja ljubavnica. - Ovde imaš devojku - ponovila je. Klimnuo je glavom. Naravno da je imao curu u Rigi, ali to nije bila Inesa. Nije odgovorio i ona nije insistirala na odgovoru. Delovalo je kao da je bila ubeđena da će se vratiti. Inesa je ušla u sobu i Baiba Liepa se odjednom oporavila od šoka izazvanog Upitisovim neistinitim priznanjem. - U našoj zemlji čovek može da umre ako priča - rekla je. - Čovek može da umre ako ćuti ili kaže pogrešne stvari. Ili ako priča sa pogrešnim ljudima. Ali Upitis je jak. On zna da ga nećemo izneveriti. On zna da mi znamo kako je priznanje neistinito. Zbog toga ćemo na kraju i da pobedimo. - Da pobedite? -Mi zahtevamo samo istinu - odgovorila je. - Mi zahtevamo samo korektnost i ono elementarno da živimo u slobodi koju smo sami izabrali. -To je preveliko za mene - rekao je Valander. - Želim da znam ko je ubio majora Liepu. Želim da znam i zašto su se dva mrtva muškarca nasukala na švedsku obalu. -Vrati se nazad i ja ću te učiti o mojoj zemlji - rekla je Baiba Liepa. Ne samo ja već i Inesa. - Ne znam - odgovorio je Valander. Baiba Liepa ga je pogledala. -Ti nisi od ljudi koji izneveravaju - rekla je. - To bi značilo da se Karlis prevario, a on se nikada nije varao. -To ne ide - ponovio je Valander. - Kada bih se vratio ovamo, pukovnici bi to smesta saznali. Bio bi mi potreban drugi identitet i dugi pasoš. -To bi moglo da bude sređeno - odgovorila je vatreno Baiba Liepa. Samo da znam da dolaziš. -Ja sam policajac - rekao je Valander. - Ne smem da rizikujem čitavu svoju egzistenciju time što ću putovati po svetu sa lažnim dokumentima. Istog trenutka je zažalio ono što je izgovorio. Pogledao je ravno u oči Baibe Liepe i u njima je video majorovo lice. - Da - rekao je polako. - Vratiću se.

Noć se otegla iza ponoći. Valander je pokušao da joj pomogne sa nalaženjem traga o majorovom skrovištu za dokazni materijal. Njena odlučna koncentracija se pokazala nepokolebljivom, ali nigde nisu pronašli trag. Na kraju je razgovor zamro. Valander je razmišljao da su negde u tami na njega pazili psi. Psi pukovnika koji se nikada nisu odmarali. Sa rastućim osećajem nerealnosti situacije, uvideo je da je uvučen u zaveru kojoj je bio cilj da ga otera iz Rige i u istragu zločina koja je morala da bude izvedena u tajnosti. Biće prinuđen da bude nepolicajac u zemlji koju uopšte nije poznavao i biće upravo onaj nepolicajac koji je tragao za istinom o zločinu koji su mnogi već smatrali zaključenim. Već je znao da je u celoj priči vladalo ludilo ali nije mogao da isključi lice Baibe Liepe iz svoje svesti i njen glas koji je bio toliko ubedljiv da nije mogao da ga ignoriše. Već je bilo skoro dva kada je Inesa saopštila da su morali da idu. Ostavila ga je nasamo sa Baibom Liepom i oprostili su se jedan od drugog u apsolutnoj tišini. - Mi imamo prijatelje u Švedskoj - rekla je. - Kontaktiraće s vama. Preko njih možemo da organizujemo povratak. Zatim se nagnula ka njemu i poljubila ga u obraz. Inese ga je odvezla nazad u hotel. Kada su stigli do mosta pokazala je na retrovizor. - Sada nas prate. Kada budemo stigli do hotela, najbolje je da se pretvaramo da smo zaljubljeni i da nam je teško da se rastanemo. - Uradiću najbolje što mogu - odgovorio je Valander. -Možda bih trebalo da te odvedem u svoju sobu. Nasmejala se. - Ja sam poštena devojka - rekla je. - Ali ako se budeš vratio, možda će do toga i doći. Napustila ga je i jedno vreme je stajao u hladnoći i pokušao da utvrdi da li mu je nedostajala. Sutradan je otputovao kući i to Aeroflotom preko Helsinkija. Oba pukovnika su ga sprovela do terminala i srdačno se oprostila od njega.

Jedan od njih je ubio majora, mislio je Valander. Ili su to možda obojica učinili? Kako bi jedan policajac iz Istada mogao da sazna šta se zaista dogodilo? Kasno uveče se vratio kući i otključao vrata od svog stana u ulici Marija. Tada je već sve počelo da mu bledi poput sna i verovao je kako nikada više neće videti Baibu Liepu. Oplakivaće svog muža nikada ne saznavši šta se sa njim dogodilo. Probao je viski koji je kupio na aerodromu. Pre nego što je otišao u krevet dugo je sedeo i slušao Mariju Kalas. Bio je umoran i zabrinut. Pitao se šta će se dogoditi.

14. Šest dana po njegovom dolasku čekalo ga je pismo. Pronašao ga je ispred vrata kada se vratio krajem jednog dugog i iritirajućeg dana u policiji. Celog popodneva je padao težak mokar sneg i pre nego što je otključao stan, dugo je stajao gore na stepeništu pokušavajući da izbriše noge. Posle je pomislio kako je zaista želeo da se sačuva od kontakta sa njima. Duboko u sebi je sve vreme znao da će do toga doći ali pošto se i dalje osećao nespremno, želeo je da to potraje. Na otiraču za noge ležao je običan braon koverat. Prvo je pomislio kako je u pitanju bio reklamni materijal pošto je na prednjoj strani stajao pečat firme. Stavio ga je na poličicu u predsoblju i sasvim zaboravio na njega ga. Tek pošto je ručao i to jedan zaboravljeni file od ribe koji je ležao u donjoj pregradi zamrzivača, prisetio se pisma i otvorio ga je. „Lipmanovo cveće" stajalo je na kovertu i prvo što mu je palo napamet bilo je da je to bilo čudno doba dana za ostavljanje reklamnih ponuda. Neko vreme se kolebao da ga neotvorenog baci u kantu za đubre, ali nešto ga je uvek sprečavalo da se otarasi čak i najneprivlačnije reklame a da je prethodno ne prouči. Znao je da je to bila navika koja je imala veze sa njegovim poslom. Nešto je moglo ležati između šarenih brošura. Često je mislio kako je živeo kao čovek koji je bio prinuđen da prevrće svaki kamen koji bi mu se našao na putu. Kada je iscepao koverat i video da je sadržao pismo ispisano rukom, znao je da su kontaktirali s njim. Ostavio ga je da leži na kuhinjskom stolu i skuvao sebi kafu. Osećao je da je sebi morao da da vremena pre nego što pročita šta mu je napisano i znao je da je to činio zbog Babe Liepe. Kada je pre nedelju dana izašao iz aviona na Arlandi, u sebi je nosio nejasan i možda žalostan osećaj. Istovremeno je osećao olakšanje zbog toga što više nije morao da boravi u zemlji u kojoj su ga stalno držali pod prismotrom te je u napadu neočekivane spontanosti pokušao je da oslovi carinicu na pasoškoj kontroli dok joj je ispod staklenog prozora pružao putne isprave. „Lepo je ponovo biti kod kuće", rekao joj je, ali mu je ona samo

dobacila jedan ovlašan i prezriv pogled i vratila mu pasoš i ne otvorivši ga. Ovo je Švedska, pomislio je. Na površini je sve svetlo i sveze i naši aerodromi su tako izgrađeni da nigde ne mogu da se zavuku đubre i senke. Ovde se sve vidi i ništa nije nešto drugo od onoga što predstavlja. Naša religija i naša jadna vera u naciju zagarantovani su zakonom koji objašnjava svetu da je kod nas zločin umreti od gladi. Ali mi ne pričamo bez potrebe sa strancima, jer samo ono nepoznato može da nas zaboli, da zaprlja naše ćoškove i zacrni naše neonsko svetlo. Nikada nismo izgradili imperiju i zbog toga joj nije pretila opasnost od rušenja. Ali ubedili smo sebe kako smo stvorili najbolji od svih svetova, iako je mali, da smo bili čuvari vrata raja, ali sada, kada je zabava prošla, svetimo se time što imamo naj neljubaznije kontrolore pasoša na svetu. Olakšanje je skoro smesta zamenila povučenost. U svetu Kurta Valandera, tog penzionisanog ili delimično raspadajućeg raja, nije bilo mesta za Baibu Liepu. Nije mogao da je zamisli ovde, u svom tom svetlu, pod svim neonom koji je besprekorno funkcionisao i zbog toga bio varljive prirode. U njemu je i pored toga već rasla čežnja za njom i dok je kroz duge hodnike nalik zatvorskim vukao svoju torbu ka novoizgrađenom domaćem terminalu na kome je trebalo da sačeka svoju vezu za Malme, već je počeo da mašta da se nalazi u Rigi, u gradu u kome su nad njim bdeli nevidljivi psi. Avion za Malme je kasnio. Imao je kartu koja mu je garantovala jedan sendvič i dugo je sedeo na aerodromu i gledao na piste sa kojih su avioni poletali i sletali u kovitlacu finog, sitnog snega. Oko njega su muškarci u dobro skrojenim odelima neprekidno pričali mobilnim telefonima i iznenadio se kada je slučajno čuo jednog podebljeg biznismena dok je svome detetu preko telefona čitao priču o Ivici i Marici. Valander je nazvao svoju ćerku iz govornice i iznenadilo ga je što ju je zapravo i našao. Bio je jako srećan što joj je čuo glas. Za trenutak je pomislio kako bi mogao da ostane nekoliko dana u Stokholmu, ali je iz razgovora razumeo da je imala puno posla i nije izgovorio svoj predlog. Ponovo je razmišljao o Baibi, o njenom strahu i prkosu i pitao se da li je smela da poveruje u mogućnost da će je švedski policajac izneveriti. Šta je mogao da uradi? Ako bi se vratio, psi bi ga odmah nanjušili i nikada ne bi mogao da ih se otrese.

Kada je uveče kasno sleteo na Sturap tamo ga niko nije dočekao. Uzeo je taksi do Istada, sedeo je u mraku zadnjeg sedišta i pričao o vremenu sa šoferom koji je prebrzo vozio. Kada više nije bilo ničega da se kaže o magli i finom snegu koji se kovitlao ispred farova, odjednom mu se učinilo da je u automobilu mogao da oseti miris Baibe Liepe i zabrinuo se što više nije mogao da je sretne. Dan po dolasku, otišao je do oca u Loderup. Kada je video da ga je kućna pomoćnica podšišala, Valander je pomislio kako je izgledao svežije nego tokom mnogih proteklih godina. Kupio mu je flašu konjaka i otac je zadovoljno klimnuo glavom kada je pročitao ime proizvođača. Začudilo ga je što je ocu ispričao o Baibi Liepi. Sedeli su napolju u staroj štali koju je otac koristio kao atelje. Na štafelaju je stajalo platno koje još nije bilo završeno. Pejzaž je uvek bio nepromenljiv, ali Valander je odmah primetio kako će to biti kopija sa fazanom. Kada je došao sa svojim konjakom, otac se baš spremao da oboji fazanov kljun. Ali sada je odložio četkicu i obrisao rake o krpu natopljenu terpentinom. Valander je ispričao o svom putu u Rigu i odjednom, ne znajući ni sam zašto, prestao je sa opisivanjem grada i ispričao o svom susretu sa Baibom Liepom. Nije mu rekao da je bila udovica ubijenog policajca. Samo je spomenuo njeno ime, da ju je sreo i da mu je nedostajala. -Ima li dece? - pitao je otac. Valander je odmahnuo glavom. -Da li može da rađa? -Pretpostavljam. Kako bih to uopšte mogao da znam? -Valjda znaš koliko ima godina? -Mlađa je od mene. Možda trideset i tri. -Znači, može da ima decu. -Zašto pitaš to? -Zato što mislim da je to nešto što ti je potrebno. -Ja već imam dete. Imam Lindu. -Jedno je premalo. Ljudi bi trebali da imaju najmanje dvoje dece da bi shvatili o čemu se tu radi. Dovedi je u Švedsku i oženi se njome!

-To nije baš tako lako. -Da li kod tebe sve mora da bude tako komplikovano samo zato što si policajac? Evo ga, mislio je Valander. Ponovo smo kod te teme. Sa njime nije moguće voditi razgovor a da odmah ne pronađe razlog da me napadne što sam se priključio policiji. - Umeš li da čuvaš jednu tajnu? - pitao je. Otac ga je sumnjičavo pogledao. -Kako bih to mogao da izbegnem? - odgovorio je. - Kome bih ja nešto mogao da kažem? -Možda ću da napustim policiju - rekao je Valander. -Možda ću da nađem drugi posao i to kao šef obezbeđenja fabrike gume u Treleborgu. Ali to je samo jedno možda. Otac ga je dugo gledao pre nego što je odgovorio. - Nikada nije kasno za urazumljivanje - rekao je naposletku. - Jedino što ćeš da zažališ je što si na tu odluku tako dugo čekao. - Rekao sam možda, tata. Rekao sam da nije sigurno. Otac ga nije čuo. Vratio se štafelaju i fazanovom kljunu. Valander je seo na jednu staru šamlicu i neko vreme ga ćutke posmatrao. Zatim se odvezao kući. Razmišljao je kako nije imao sa kim da priča. Sa četrdeset tri godine nedostajao mu je neko od poverenja ko bi stajao uz njega. Jedinog koga je imao bila je Linda. Moni koja je bila njena majka i koja se od njega razvela, nije više mogao da se približi. Za njega je postala stranac i o njenom životu u Malmeu nije gotovo ništa znao. Vozio se pored izlaza sa Kosebergu i palo mu je napamet kako je mogao da poseti Gorana Bumana u policiji Kristijanstada. Sa njim je možda mogao da popriča o svemu što se dogodilo. Nije se odvezao u Kristijanstad. Vratio se u službu i predao izveštaj Bjorku. Martinson i druge kolege postavljale su svoja pitanja o šoljama za kafu u trpezariji i uskoro je imao osećaj kako niko nije bio zainteresovan za ono što je imao da ispriča. Poslao je svoju prijavu za posao i počeo da preuređuje kancelariju u pokušaju da povrati volju za rad koja nikako nije

htela da se javi. Bjork koji je izgleda primetio da je bio odsutan duhom pokušao je da ga odobrovolji pogrešnom taktikom; time što ga je zamolio da održi predavanje u gradskom Rotari klubu. Prihvatio se zadatka i na jednoj večeri u hotelu „Kontinental" održao je bezuspešno predavanje o savremenim tehničkim pomagalima u obavljanju policijskog posla. Kasnije nije mogao da se seti ničega što je ispričao. Jednog jutra je umislio da se razboleo. Otišao je kod policijskog lekara koji ga je detaljno pregledao. Lekar ga je proglasio zdravim ali mu je predložio da nastavi da pazi na svoju kilažu. Došao je iz Rige kući u sredu. U subotu veče je otišao do Ohusa da pleše u nekom restoranu. Posle nekoliko plesova bio je pozvan da se pridruži stolu za kojim je sedela jedna fizioterapeutkinja iz Kristijanstada koja se zvala Elena. Ali pred očima mu je sve vreme bilo lice Baibe Liepe koje ga je pratilo poput senke. Napustio je Ohus rano i otišao kući. Vozio se obalskih putem i zaustavio se kod sablasne poljane na kojoj su se svakog leta održavale bućne pijace. Tamo je prošle godine vitlao kao ludak sa pištoljem u ruci, jureći ubicu. Sada je preko poljane ležao debeli pokrivač snega, pun mesec je blistao iznad mora i ispred sebe je jasno video Baibu Liepu nesposoban da je izbaci iz misli. Produžio je do Istada i propisno se napio kod sebe u stanu. Pustio je muziko toliko glasno da su komšije počele da lupaju u zid. Kada se probudio u nedelju ujutro lupalo mu je srce i dan se pretvorio u dugo i razvučeno iščekivanje nečega što nije znao da objasni. U ponedeljak je stiglo pismo. Seo je za kuhinjski sto i iščitao lepo uobličen rukopis. Pismo je bilo potpisano imenom nekoga ko je tvrdio da se zove Jozef Lipman. 7 7 si prijatelj naše zemlje, pisao je Jozef Lipman. iz Rige su nas informisali o tvom velikom zalaganju. Uskoro ćemo ti se ponovo javiti sa detaljima oko tvog povratka. Jozef Lipman. Valander se pitao o kakvom velikom zalaganju se radilo kao i o tome ko su to bili,,mi" koji će ponovo kontaktirati s njim. Nervirala ga je sažetost teksta i skoro naređivačka poruka. Zar ga niko

ništa nije pitao? Još se nije odlučio da stupi u službu nevidljivih ljudi i njegova agonija i oklevanje bili su veći od njegove odlučnosti i volje. Želeo je da ponovo vidi Baibu Liepu, to je bila istina, ali sumnjao je u svoje motive i bio je uglavnom mišljenja da se ponašao kao zaljubljeni tinejdžer. Ali u utorak ujutru probudio se sa još jednom odlukom. Odvezao se do policijske stanice, učestvovao u jednom očajno dosadnom sastanku i potom otišao do Bjorka. - Hteo sam da pitam da li bih mogao da uzmem ostatak odmora - počeo je. Bjork ga je gledao sa mešavinom zavisti i dubokog razumevanja. - Voleo bih da mogu da kažem isto - odgovorio je sumorno. - Upravo sam pročitao podugačak podsetnik koji je stigao od državne uprave policije. Pred očima sam imao sliku kako sve moje kolege po čitavoj zemlji čine isto što i ja, svako od njih nadvijen nad svojom pisaćim stolom. Pročitao sam ga i ponovo sedim sa osećajem kako uopšte ne razumem svrhe podsetnika. Od nas se očekuje da pošaljemo određen broj pisanih akata koji se tiču reorganizacije. Ali nemam pojma o kakvim aktima se u tom podsetniku uopšte radi. - Uzmi odmor - predložio je Valander. Bjork je iritirano uklonio papir koji je ležao ispred njega. - To je sasvim isključeno - odgovorio je. - Uzeću odmor kada budem otišao u penziju. Ukoliko je doživim. Bilo bi naravno mnogo glupo ako bih preminuo na svome radnom mestu. Rekao si da hoćeš godišnji? - Mislio sam da odem na skijanje u Alpe. U prilog tome ide pomisao na broj ljudi kojima raspolažemo oko Ivanjdana. Mogu tada da radim i da ne uzmem slobodno do kraja jula. Bjork je klimnuo glavom. - Da li si stvarno dobio mesto na nekim od čarter letova? Mislio sam da je u ovo doba godine sve rezervisano? - Ne. Bjork je upitno podigao obrve.

-To zvuči malo improvizovano? -Mislio sam da idem kolima. Ne volim paketaranžmane. -A ko ih voli? Bjork ga je najednom posmatrao službenim izrazom koji je stavljao na lice kada bi se podsetio da bi trebalo pokazati ko je šef. - Koji slučajevi leže na tvom stolu? - Ima ih neočekivano malo. Zlostavljanje u Svarteu je najhitniji posao. Ali to može neko drugi da preuzme. -Kada želiš da odeš? Danas? -Četvrtak je sasvim u redu. -Koliko dugo misliš da budeš odsutan? - Izračunao sam da imam deset neiskorišćenih dana. Bjork je klimnuo glavom i napravio zabelešku. -Mislim da je pametno da uzmeš slobodno - rekao je. -Delovao si malo umorno. -To je suviše blago rečeno - odgovorio je Valander i napustio kancelariju. Ostatak dana je radio na slučaju zlostavljanja. Obavio je veliki broj telefonskih poziva i sem toga je odgovorio na pismo iz Špar banke o nejasnoćama na njegovom računu. Dok je radio čekao je da se nešto drugo dogodi. Otvorio je telefonski imenik Stokholma i pronašao nekoliko ljudi po imenu Lipman. Ali u registru nije postojalo ništa što se zvalo,.Lipmanovo cveće". U pet je pospremio svoj pisaći sto i odvezao se kući. Vozio je zaobilaznim putem, zaustavio se kod novoizgrađene robne kuće nameštaja i ušao unutra da pogleda kožnu fotelju koju je želeo da ima u svom stanu. Ali cena ga je prestravila. U jednoj piljarnici u ulici Hamna kupio je krompir i komad slanine. Dok je plaćao, mladi prodavac ga je prepoznao i ljubazno pozdravio. Tek tada se setio kako je nekoliko godina ranije proveo dan u traženju za čovekom koji je opljačkao radnju. Odvezao se kući, skuvao večeru i seo ispred televizora. Nazvali su ga negde iza devet sati uveče.

Telefon je zazvonio i čovek koji je pričao švedski sa lošim akcentom zamolio ga je da dođe u piceriju koja se nalazila preko puta hotela „Kontinental". Valander kome se smučila sva ta tajnovitost, zamolio je čoveka da mu se predstavi. - Imam razloga da budem sumnjičav - razjasnio je. - Želim da znam u šta se uplićem. -Zovem se Jozef Lipman. Ja sam vam napisao pismo. -Ko ste vi? -Vodim mali biznis. -Rasadnik cveća? -Moglo bi se tako reći. -Sta želite od mene? -Mislim da sam se dosta jasno izjasnio u pismu. Pošto ionako nije dobijao odgovore koje je tražio,Valander je odlučio da okonča razgovor. Bio je besan. Iscrpljivalo ga je to što su ga neprestano okruživala nevidljiva lica koja su sa njim želela da razgovaraju i zahtevaju da pokaže interesovanje i bude spreman na saradnju. Šta je govorilo protiv teorije da je taj Lipman bio u službi jednog od dvojice pukovnika? Ostavio je automobil i odšetao se ulicom Regementa do centra. Kada je stigao u piceriju bilo je pola devet. Za nekoliko stolova su sedeli gosti, ali nije video nijednog usamljenog čoveka koji bi mogao da bude Lipman. Prisetio se nečega što ga je Ridberg jednom prilikom naučio. Moraš uvek da doneseš odluku da li je prigodno pojaviti se prvi ili poslednji na mestu sastanka. Na to je bio sasvim zaboravio, ali nije imao pojma da li je to u ovom slučaju bilo od ikakvog značaja. Seo je za jedan sto u ćošku, naručio jedno pivo i čekao. Jozef Lipman je stigao u tri do devet. Valander je tada počeo da se koleba da li je poenta bila namamiti ga iz stana. Ali kada su se vrata otvorila i kada je čovek kročio unutra, odmah je znao da je to bio Jozef Lipman. Čovek je bio u šezdesetim i nosio je kaput koji mu je bio prevelik. Kretao se između stolova pažljivo, kao da se plašio da će da nagazi na minu. Osmehnuo se Valanderu, skinuo je kaput i seo preko puta njega. Bio je na

oprezu i stalno je krišom bacao pogled po lokalu. Za jednim od stolova sedela su dva muškarca koja su razmenjivala ljutite komentare o nekome ko nije bio prisutan i koga je izgleda krasila neverovatna nesposobnost. Valander je pomislio da je Jozef Lipman bio Jevrejin. Barem je imao fizionomiju koja je podsećala na jevrejsku. Obrazi su se crnili od guste brade, oči crne iza naočara. Ali šta je on zapravo znao o jevrejskom izgledu? Ništa. Kelnerica se približila stolu i Lipman je naručio šolju čaja. Njegova ljubaznost je bila toliko uočljiva da je Valander bio siguran kako je pred sobom imao čoveka koji je pretrpeo puno poniženja u životu. - Zahvaljujem vam se što ste došli - rekao je Lipman. Pričao je toliko tiho da je Valander bio prinuđen da se nagne preko stola ne bi li ga čuo. - Niste mi ostavili puno izbora - odgovorio je. - Prvo pismo, pa onda poziv. Možda možete da počnete time što ćete mi reći nešto o sebi? Lipman je odmahnuo glavom. -To ko sam ja nema nikakve veze. Vi ste bitni, gospodine Valandere. -Ne - rekao je Valander i primetio je kako je u njemu srdžba ponovo počela da raste. - Morate da shvatite da nemam nameru da slušam o onome što imate da kažete ukoliko niste spremni ni da mi u poverenju kažete ko ste. Kelnerica se pojavila sa Lipmanovim čajem i odgovor je ostao da visi u vazduhu sve dok ponovo nisu ostali sami. -Ja sam samo organizator i kurir - rekao je Lipman. - Ko pita za ime kurira? To nije važno. Srećemo se ovde večeras i posle toga ću nestati. Najverovatnije se više nikada nećemo videti. Znači ovde se ne radi o poverenju već o praktičnim odlukama. Sigurnost je uvek jedno praktično pitanje. Po mome mišljenju poverenje nema praktičnu stranu. -U tom slučaju smesta prekidam razgovor - rekao je Valander. -Imam za vas poruku od Baibe Liepe - odgovorio je hitro Lipman. - Zar ne želite ni da je čujete? Valander se opustio u stolici. Posmatrao je čoveka koji je sedeo preko puta, čudnovato pogrbljenog, kao da je njegov vrat bio toliko krhak da je u

svakom trenutku mogao da se prelomi. - Ne želim ništa da čujem pre nego što saznam ko ste -ponovio je naposletku. - Tako je i nikako drugačije. Lipman je skinuo naočare i pažljivo usuo mleko u svoj čaj. -To je samo mera predostrožnosti - rekao je Lipman. - Iz brige zbog vas, gospodine Valandere. U današnje vreme, najbolje je znati što manje. -Bio sam u Letoniji - rekao je Valander. - Bio sam tamo i mislim da razumem šta se podrazumeva pod stalnom prismotrom, pod stalnom kontrolom. Ali mi se sada nalazimo u Švedskoj, a ne u Rigi. Lipman je zamišljeno klimnuo glavom. -Možda ste u pravu - rekao je. - Možda sam samo mator čovek koji nije sposoban da se navikne na promenu stvarnosti. -Rasadnici - rekao je Valander da bi ga upravio na pravi put. - Ni oni nisu uvek izgledali isto. -Došao sam u Švedsku u jesen 1941. - rekao je Lipman i polako promešao čaj. - Tada sam bio mlad čovek koji je sanjao da postane umetnik, veliki umetnik. Ugledali smo obalu Gotlanda u svitanje jednog hladnog dana i smesta smo znali da nam je pošlo za rukom i pored toga što je brod propuštao vodu i što su mnogi od mojih saputnika bili teško bolesni. Bili smo neuhranjeni, imali smo tuberkulozu. Ali sećam se tog ledenog jutra, bio je početak marta, u kome sam odlučio da ću jednoga dana naslikati platno koje će švedsku obalu predstaviti kao simbol slobode. Tako su mogla da izgledaju vrata raja, zaleđena i hladna, nekoliko crnih stena koje se naziru u magli. Ali taj motiv nikada nisam naslikao. Umesto slikarstva počeo sam da se bavim cvećem. Sada živim od davanja saveta raznim švedskim firmama o ukrasnim biljkama. Primetio sam da su naročito oni koji rade po novim kompjuterskim kompanijama imali neiscrpnu potrebu da sakriju svoje mašine zelenim biljkama. Sliku raja nikada neću naslikati. Moraću da se zadovoljim time što sam je video. Znam da raj ima mnoga vrata, baš kao i pakao. Čovek mora da se nauči da ih razlikuje inače je izgubljen. - A major Liepa je to mogao? Lipman nije reagovao na Valanderovo pominjanje majorovog imena.

- Major Liepa je znao kako izgledaju vrata - rekao je polako. - Ali nije zbog toga umro. Umro je zato što je video ko je ulazio i izlazio na ta vrata. Ljudi koji se plaše svetla jer ih tada ljudi kao što je major mogu videti. Valander je imao utisak da je Lipman bio duboko religiozan čovek. Izražavao se poput sveštenika koji je stajao pred nevidljivom kongregacijom. - Celog života sam živeo u egzilu - nastavio je Lipman. -Prvih deset godina, sve do sredine pedesetih, i dalje sam verovao kako ću se jednog dana vratiti u svoju domovinu. Zatim su došle duge šezdesete i sedamdesete u kojima sam sasvim izgubio nadu. Samo vrlo stari Letonci koji su živeli u egzilu, samo oni sasvim matori, sasvim mladi ili bukvalno ludi, mislili su da će se svet promeniti tako da ćemo jednog dana moći da se vratimo u izgubljenu zemlju. Verovali su u dramatičnu prekretnicu dok sam ja očekivao oduženi kraj tragedije koja je pretila da postane potpuna. Ali, odjednom je nešto počelo da se dešava. Dobijali smo čudnovate izveštaje iz naše stare domovine, izveštaje koji su odisali optimizmom. Videli smo kako je džinovski Sovjetski Savez počeo da se trese kao da je u njemu počela da izbija groznica u mirovanju. Da li se konačno dešavalo ono u šta smo sumnjali da će se dogoditi? Na to pitanje i dalje nemamo odgovor. Svesni smo toga da nas ponovo mogu lišiti slobode. Sovjetski Savez je oslabljen, ali to može da bude samo slučajno stanje. Vreme koje imamo na raspolaganju je tesno. Major Liepa je to znao i to ga je motivisalo. -Mi - rekao je Valander. - Ko je to mi? -Svi Letonci u Švedskoj pripadaju nekoj organizaciji - rekao je Lipman. Stalno smo se udruživali u organizacije koje su zamenjivale domovinu. Pokušali smo da pomognemo ljudima da očuvaju svoju kulturu, izgradili smo različite grupe za potpomaganje drugih, osnovali smo fondove. Stalno smo se borili da ne budemo zaboravljeni. Naše emigrantske organizacije bile su način da nadomestimo napuštene gradove i sela. Staklena vrata picerije su se otvorila i jedan usamljeni čovek je ušao unutra. Lipman je smesta reagovao. Valander je prepoznao čoveka. Zvao se Elmberg i upravljao je jednom benzinskom pumpom. -Nema nikakve opasnosti - rekao je. - Taj čovek nije u čitavom svome životu učinio nekome nešto nažao. Sem toga sumnjam da ga je briga za

opstanak letonske države. On je upravnik jedne benzinske pumpe. -Baiba Liepa je poslala poziv u pomoć - rekao je Lipman. - Moli vas da dođete. Potrebna joj je pomoć. Izvadio je koverat iz svog unutrašnjeg džepa. - Od Baibe Liepe. Za vas. Valander je preuzeo koverat. Nije bio zalepljen i oprezno je izvadio tanki list papira. Njena poruka je bila jasna, napisana grafitnom olovkom. Imao je utisak da je bila u velikoj žurbi dok ga je pisala. Postoji i zaostavština i njen čuvar, pisala je. Ali, plašim se i ne mogu sama da pronađem mesto na kome je sakrivena. Imaj poverenja u glasonošu baš kao što si jednom verovao mome mužu. Baiba. -Možemo da vas opremimo svime što vam je potrebno za odlazak u Rigu - rekao je Lipman kada je Valander odložio pismo. -Teško da možete da me učinite nevidljivim! -Nevidljivim? -Ako otputujem u Rigu moram da budem neko drugi. Kako ćete to da sredite? Kao možete da garantujete za moju bezbednost? -Morate da nam verujete, gospodine Valandere, ali nije nam ostalo mnogo vremena. Valander je primetio da je čak i Jozef Lipman bio zabrinut. Pokušavao je da se ubedi kako ništa od onoga što se oko njega dešavalo nije bilo stvarno, ali znao je da jeste. Takođe je pomislio kako je svet tako izgledao. Baiba Liepa je poslala jedan od hiljadu poziva u pomoć i bio je prinuđen da na njega odgovori. - Tražio sam odmor od četvrtka - rekao je. - Zvanično idem u Alpe na skijanje. Mogu da odsustvujem oko nedelju dana. Lipman je sklonio šolju čaja. Slabost i melanholičnost su mu nestali sa lica i zamenila ih je odlučnost. -To je izvanredna ideja - odgovorio je. - Zvuči nekako logično da jedan švedski policajac svake godine ide na skijanje u Alpe ne bi li oprobao svoju

sreću na stazama. Kojim putem vozite? -Preko Saznica. Automobilom preko Istočne Nemačke. -Kako vam se zove hotel? -Nemam pojma. Nikada ranije nisam bio u Alpima. -Ali znate da se skijate? -Da. Lipman je utonuo u misli. Valander je domahnuo kelnerici i naručio šolju kafe. Lipman je odlučno odmahnuo glavom kada ga je upitao da li je za još jednu šolju čaja. Na kraju je skinuo naočare i pažljivo ih obrisao rukavom od kaputa. -To sa Alpima je bila odlična ideja - ponovio je. - Ali potrebno mi je malo vremena da organizujem sve što je potrebno. Sutra uveče će neko da vas nazove ili da vam saopšti kojim je jutarnjim trajektom zgodno da otputujete iz Treleborga. Nikako ne zaboravite da stavite skije na krov vašeg automobila. Spakujte se kao da ćete zaista u Alpe. -Kako ste mislili da uđem u Letoniju? -Na trajektu ćete saznati sve što treba da znate. Morate da nam verujete. -Ne garantujem da ću da prihvatim vaše uslove. -U našem svetu ne postoje nikakve garancije, gospodine Valandere. Mogu samo da obećam da ćemo pokušati da nadmašimo sami sebe. Možda je najbolje da platimo i da odemo odavde? Rastali su se ispred picerije. Vetar se ponovo pojačao. Jozef Lipman se žurno oprostio i potom nestao u pravcu železničke stanice. Valander je otpešačio kući kroz pusti grad. Mislio je na ono što je Baiba Liepa napisala. Psi su joj već na tragu, mislio je. Plaši se i gonjena je. Čak su i pukovnici shvatili da je major Lipea za sobom sigurno ostavio zaostavštinu. Odjednom mu je bilo jasno da je vreme otkucavalo. Više nije bilo mesta strahu ili premišljanju. Mora da se odazove njenom pozivu. Sutradan se spremio za put.

Oko sedam sati uveče javila se jedna žena i rekla mu da ima rezervaciju za trajekt koji narednog jutra u pola šest napušta Treleborg. Valander se iznenadio kada se glas predstavio kao službenica „Lipmanove turističke agencije". Otišao je u krevet u ponoć. Pre nego što je zaspao razmišljao je kako je čitava stvar bila nenormalna. Bio je spreman da se dobrovoljno upusti u nešto što je bilo osuđeno na propast. Istovremeno je znao da poziv u pomoć koji je stigao od Baibe Liepe nije bio samo loš san i da je bio prinuđen da joj da odgovor. Rano ujutru ukrcao se automobilom na trajekt u Treleborškoj luci. Jedan od policajaca koji su upravo išli na svoju dnevnu smenu mahnuo mu je i pitao gde se spremao na put. -U Alpe - odgovorio je Valander. -To zvuči lepo. -Čovek nekad mora da pobegne. -To nam je svima potrebno. -Ne bih izdržao još jedan dan u službi. - Sada ćeš moći da na nekoliko dana zaboraviš da si policajac. - Da. Valander je sa sigurnošću znao da to nije tačno. Bio je na putu da se susretne sa svojim do sada najtežim zadatkom, sa jednim koji čak nije zvanično ni postojao. Zora je bila siva. Čim je trajekt napustio luku, izašao je na palubu. Cvokćući je posmatrao more koje se širilo dok je brod isplovljavao. Švedska obala je polako nestala sa vidika. Sedeo je u kafeteriji i jeo kada ga je oslovio čovek po imenu Prus. Taj Prus je u svojim džepovima imao pismene instrukcije od Jozefa Lipmana, kao i novi identitet kojim će se Valander ubuduće koristiti. Prus je bio u pedesetim. Imao je crveno lice i nemirne oči. - Hajdete da se prošetamo po palubi - rekao je Prus. Onoga dana kada se

Valander vraćao u Rigu, magla nad Baltičkim morem bila je gusta.

15. Granica je bila nevidljiva. Pa ipak, bila je tamo, u njemu, kao klupko bodljikave žice, odmah ispod grudnog koša. Kurt Valander je bio uplašen. Posle će se prisećati svojih poslednjih koraka po Litvaniji u pravcu letonske granice kao paralizujućeg lutanja prema zemlji iz koje je Danteovim rečima mogao da poviče: Neka nada putuje! Ovde se niko ne vraća živ ili makar to ne čine švedski policajci. Bila je noć i nebo je bilo prekriveno zvezdama. Čak ni Prus koji mu je pravio društvo od momenta kada je s njim kontaktirao na trajektu iz Treleborga, nije delovao sasvim opušteno zbog onoga što ih je očekivalo. Valander je u mraku mogao da čuje sopstveno disanje koje je bilo brzo i nepravilno. - Moramo da čekamo - prošaputao je Prus na svome teško shvatljivom nemačkom. Warten, warten. Tokom prvih dana Valander je bio iznerviran činjenicom da su mu dodelili izviđača koji nije znao reč engleskog. Pitao se šta je bilo u glavi Jozefa Lipmana kada je zaključio kako bi jedan švedski policajac koji je jedva pričao engleski, morao biti tečan u nemačkom. Valander je bio blizu odustajanja od zadatka koji se sve više sastojao od trijumfa ludih maštara nad njegovim sopstvenim razumom. Cak je pomislio kako su Letonci koji su predugo živeli u egzilu izgubili svoj osećaj za stvarnost. Zabrinuti, preoptimistični ili uopšte ludi, pokušavali su sada da u izgubljenoj zemlji spasu svoje zemljake koji su najednom ugledali mogućnost slavnog ustanka. Kako bi ovaj čovek po imenu Prus, ovaj mali, mršavi čovek lica punog ožiljaka mogao da mu pruži dovoljno hrabrosti i još manje udobnosti za rizik povratka u Letoniju kao nevidljive, nepostojeće osobe? Sta je on zapravo znao o tom Prusu koji se pojavio u kafeteriji trajekta? To da je bio Letonac koji je živeo u egzilu i koji je imao biznis u nemačkom gradu Kilu? I šta još? Apsolutno ništa. Nešto ga je ipak vuklo dalje. Prus je sedeo pored njega na zadnjem

sedištu i spavao dok je Valander grabio ka jugu prema instrukcijama koje mu je ovaj u jednakim razmacima davao pokazujući prstom po karti. Vozili su se južno kroz bivšu Istočnu Nemačku i stigli do poljske granice prvog dana u kasno popodne. Ispred jednog propalog imanja, na otprilike pet kilometara od poljske granice, Valander je uparkirao automobil u jedan polusrušeni senik. Čovek koji ih je dočekao pričao je engleski; i on bio Letonac u egzilu koji je obećao da će do Valanderovog povratka čuvati automobil u najvećoj tajnosti. Zatim su sačekali veče. Zajedno sa Prusom probijao se u mraku kroz teško prohodnu šumu sve dok nisu došli do granice i prešli prvu nevidljivu liniju na putu do Rige. U jednom beznačajnom i rasutom gradiću čijeg se imena Valander nije više sećao, na njih je u zarđalom automobilu čekao nazebao čovek koji se zvao Janik i tako je započelo poskakujuće i truskavo putovanje preko poljske prerije. Slinavi šofer je zarazio Valandera koji je počeo da čezne za propisnim obrokom i kupkom, ali nije bio pozvan ni na šta drugo sem na hladnu svinjetinu i neudobne vreće za spavanje u prehladnim kućama na poljskoj teritoriji. Putovanje je teklo neverovatno sporo i uglavnom su se vozili noću ili pred samu zoru. Ostatak vremena provodili su u razvučenom i tihom iščekivanju. Pokušao je da razume opreznu taktiku koju je Prus razvio. Sta je za njih moglo da predstavlja opasnost dok su se nalazili na teritoriji Poljske? Nije pronašao nikakva objašnjenja. Prve noći je ugledao udaljena svetla Varšave, sledeće noći Janik je pregazio jednog kraljevskog jelena. Valander je pokušavao da pojmi kako je ta letonska veza za pomoć funkcionisala i koji joj je bio zadatak sem da isprati zbunjene švedske policajce koji su ilegalno upali na letonsku teritoriju. Prus nije razumeo šta mu je rekao, a Janik je, onda kada nije kijao ili prenosio svoje bacile Valanderu, pevušio jedan engleski šlager iz ratnih godina. Kada su konačno došli do letonske granicu, Valander je počeo da mrzi „Srešćemo se ponovo" te mu je prva pomisao bila kako se lako mogao nalaziti i u Rusiji ili Poljskoj. Ili zašto ne i u Bugarskoj ili Čehoslovačkoj? Totalno je izgubio orijentaciju i više nije znao na kojoj se geografskoj širini nalazila Švedska, a ludilo oko celog zadatka činilo se sve pogrešnijim. Na kraju su se, četiri dana po Prusovom uspostavljanju kontakta na trajektu, našli duboko na samoj letonskoj granici u šumi koja je mirisala na borovu smolu. - Warten - ponovio je Prus.

Valander je poslušno seo na jedan panj i čekao. Primetio je kako mu je bilo hladno i da se nije osećao dobro. Doći ću u Rigu slinavog nosa, mislio je očajnički. Od svih gluposti koje sam u životu počinio ova je najveća i ne zaslužuje nikakvo poštovanje već samo porugu. Ovde, na panju u letonskoj šumi, sedi jedan sredovečni švedski policajac koji je sasvim izgubio i moć rasuđivanja i razum. Nije više bilo povratka. Znao je da nikada više ne bi mogao da na svoju ruku pronađe put nazad. Bio je potpuno zavistan od prokletog Prusa koga mu je kao vodiča poslao ludi Lipman i put je morao da bude nastavljen, daleko od razuma i dalje ka Rigi. Na trajektu, gotovo u isto vreme kada je švedska obala počela da mu nestaje sa vidika, kontaktirao ga je Prus dok je sedeo u kafeteriji i ispijao kafu. Izašli su na palubu šibani mraznim vetrom. Prus je sa sobom imao pismo od Lipmana i Valandera je tada zaprepastilo da mu je već bio dat drugi identitet. Sada više nije bio gospodin Ekers, već gospodin Hegel, gospodin Gotfrid Hegel, nemački trgovački putnik notama i knjigama o umetnosti. Na njegovo golemo zaprepašćenje isti taj Prus mu je, kao najnormalniju stvar na svetu, pružio nemački pasoš na kome se nalazila njegova slika sa sve pečatom. Podsetio se kako je to bila fotografija koju je Linda nekoliko godina ranija snimila. Kako je Jozef Lipman došao do nje bila mu je nepremostiva zagonetka. Ali sada je bio gospodin Hegel i na kraju je shvatio kako su Prusovo tvrdoglavo brbljanje i gestikulacije značile da je njegov švedski pasoš do daljeg morao da ostane- kod njega. Valander mu je predao pasoš i pri tome mislio kako je zbog toga bio lud. Sada su već bila protekla četiri dana otkako se suočio sa novim identitetom. Prus se sklupčao na vrhu korenja oborenog stabla i Valander je kroz tamu mogao da nazre njegovo lice. Takođe je došao do zaključka da je Prus uporno tražio put do istoka. Bilo je nekoliko minuta posle ponoći i Valander je mislio kako je bio na putu da zaradi upalu pluća ukoliko ostane da sedi na zaleđenom panju. Prus je odjednom podigao ruku i oduševljeno pokazao u pravci istoka. Bili su okačili petrolejku o jednu granu da Valander ne bi sasvim izgubio kontakt sa Prusom. Ustao je i zažmirkao u pravcu u kome je Prus pokazivao.

Posle nekoliko sekundi otkrio je diskretnu svetlost kao da se u njihovom pravcu kretao biciklista. Prus je skočio sa korenja i ugasio petrolejku. - Gehen - procedio je. - Schnell, nun, gehen! Valandera su grane drveća tukle i šibale po licu. Sada prelazim najdublju granicu, mislio je. Ali u stomaku mi je i dalje bodljikava žica. Obreli su se u polju raži koje je bilo prokrčeno tako da je delovalo kao ulica usred šume. Prus je ponovo zadržao Valandera, pažljivo osluškujući. Zatim ga je povukao za sobom kroz polje dok se ponovo nisu našli u zaštiti guste šume. Posle otprilike deset minuta izašli su na prljav kolski put i tamo ih je čekao jedan automobil. Valander je u automobilu video žar od cigarete. Neko je izašao i prišao mu sa upaljenom baterijskom lampom u ruci. Zatim je otkrio da ispred njega stoji Inesa. Dugo će se sećati sreće što ju je ugledao, naročito zbog toga što je pronašao nešto što nije bilo nepoznato. U slaboj svetlosti baterijske lampe uputila mu je osmeh i nije mogao da se snađe šta da kaže. Prus je u oproštaj ispružio svoju mršavu ruku i ponovo su ga progutale senke pre nego što je Valander stigao da kaže,,do viđenja". - Očekuje nas dug put do Rige - rekla je Inesa. - Moramo da krenemo. Povremeno su morali da se zaustavljaju kraj puta da bi se Inesa odmorila. Sem toga, pukla im je jedna guma. Valander je uz veliku muku uspeo da je zameni. Predložio je da preuzme volan, ali ona je samo odmahnula glavom ne trudeći se da da bilo kakvo objašnjenje. Smesta je znao da se nešto dogodilo. Kod Inese je bilo nečega teškog i odlučnog što nije moglo da potiče samo od premora i koncentracije na održavanje vozila po lošim putevima. Pošto je bio nesiguran u njenu sposobnost da odgovori na pitanja, sedeo je u tišini. Ali zato je saznao kako ga je Baiba Liepa očekivala i da je Upitis i dalje bio u pritvoru. Njegovo priznanje da je bio jedna od tri osobe koje su na smrt isprebijale majora Liepu, objavljeno je u štampi. Ali nije mogao sebi da objasni zbog čega je Inesa bila uplašena. -Ovoga puta se zovem Gotfrid Hegel - rekao je kada su se posle dvočasovne vožnje zaustavili da iz rezervne kante koja se nalazila ispod

zadnjeg sedišta natoče još benzina. -Znam - odgovorila je Inesa. - To nije preterano lepo ime. -Reci mi zašto sam ovde, Inesa. Čime mislite da mogu da vam pomognem? Nije dobio nikakav odgovor. Umesto toga, pitala ga je da li je bio gladan i pružila mu flašu piva i dva sendviča sa kobasicom koje je imala,u papirnoj kesi. Zatim su nastavili sa vožnjom. Jednom prilikom je zadremao. Ali pošto se plašio da će Inesa da zaspi za volanom, u trenutku se trgnuo iz sna. U Rigu su stigli u zoru. Valander se prisetio da je tog dana, 21. marta, bio rođendan njegove sestre. U pokušaju da prizove duh Gotfrida Hegela, odlučio je da je imao veliki broj braće i sestara od kojih se najmlađa zvala Kristina. Zamišljao je svoju hegelsku suprugu kao muškobanjastu domaćicu kojoj su počeli da rastu brkovi i zamislio je svoje mesto prebivališta u Svabingenu kao kuću od cigala sa lepo negovanom i bezizražajnom baštom. Priča kojom ga je opskrbio Jozef Lipman, a kao pokriće za pasoš koji je dobio od Prusa, bila je vrlo kratka. Pomislio je kako bi jednom isledniku bio potreban najviše minut da razbije identitet Gotfrida Hegela, proglasi pasoš lažnim i zahteva njegov pravi identitet. -Kuda idemo? - pitao je. -Uskoro smo tamo - odgovorila je izbegavajući odgovor. -Kako mogu da pomognem ukoliko ne smem ništa da znam? - rekao je. Šta to izbegavaš da mi kažeš? Sta se dogodilo? -Umorna sam - odgovorila je. - Ali, srećni smo što si se vratio. Baiba je srećna Zaplakaće kada te bude videla. -Zašto ne odgovoriš na moje pitanje? Šta se dogodilo? Vidim da si uplašena. -Sve je postalo mnogo teže tokom poslednjih nekoliko nedelja. Ali najbolje je da ti to Baiba ispriča. Ima mnogo toga što ni ja ne znam. Vozili su se kroz beskrajno predgrađe. Siluete fabrika su spram žutog uličnog svetla delovale poput nepokretnih preistorijskih životinja. Vozili su se kroz maglu koja se nadvijala nad napuštenim ulicama i Valander je pomislio kako je tako uvek zamišljao zemlje istočne Evrope koje su se

nazivale socijalističkima i koje su se trijumfalno izdavale za alternativne rajeve. Zaustavila je automobil ispred jednog dugačkog skladišta i ugasila motor. Pokazala je na jedna niska metalna vrata na čeonoj strani građevine. - Idi tamo - rekla je. - Pokucaj i neko će te pustiti unutra. Ja moram da idem. -Da li ćemo se ponovo videti? -Ne znam. 0 tome odlučuje Baiba. - Ne zaboravi da si moja ljubavnica. Naglo se osmehnula i odgovorila mu: - Možda sam bila ljubavnica gospodina Ekersa - rekla je. - Ali ne znam da li mi se gospodin Hegel jednako dopada. Ja sam poštena devojka koja ne menja muškarce tek tako. Valander je izašao iz automobila i ona se smesta odvezla odande. Jedno vreme se premišljao da li da potraži autobusku stanicu na kojoj bi mogao da sačeka transport do Rige. Tamo bi zatim mogao da pronađe švedski konzulat ili ambasadu i da dobije pomoć za povratak kući. Kako bi jedan od švedskih diplomata reagovao na nebuloznu priču koju bi mu servirao jedan švedski policajac o tome nije hteo ni da misli. Mogao je samo da se nada da bi privremena neuračunljivost koja je nekako ulazila u opis njegove dužnosti mogla da posluži kao opravdanje. Znao je da je već bilo kasno i da je sada morao da dovrši ono što je započeo i zato je prešao preko staze od šljunka i zakucao na gvozdena vrata. Vrata je otvorio jedan bradati čovek koga Valander nikada ranije nije video. Muškarac razrokih očiju Ljubazno mu se naklonio i bacio pogled preko Valanderovog ramena da se uveri kako ga niko nije pratio. Zatim ga je nervozno požurio unutra i zatvorio vrata. Valander je zaprepašćeno otkrio da se nalazi u skladištu punom igračaka. Svuda su stajale visoke drvene police prenatrpane lutkama. Kao da se spustio u katakombe u kojima su mu se lutke smejale poput zlih lobanja. Pomislio je kako se nalazio u nepojmljivom snu i da je zapravo bio u stanu u

ulici Marija u Istadu i da oko njega ništa nije bilo stvarno. Trebalo je samo da mirno diše i da čeka na oslobađajuće buđenje. Ali nije bio buđenja u kome je mogao da pronađe spas i iz senke su izronila još tri muškarca, takođe i jedna žena, i jedina osoba koju je Valander prepoznao bio je šofer koji je one noći kada se sreo sa Upitisom u jednoj lovačkoj kolibi sakrivenoj u borovoj šumi sedeo ćutke u senci. -Gospodine Valandere - rekao je čovek koji mu je nešto ranije otvorio vrata - vrlo smo zahvalni što ste došli da nam pomognete. -Došao sam zato što me je to zamolila Baiba Liepa - rekao je Valander. Nisam imao drugih razloga. Samo sa njom sam želeo da se nađem. -To sada nije moguće - odgovorila je žena koja je pričala besprekornim engleskim. - Baiba je pod neprestanom prismotrom. Ali mi mislimo da znamo kako da vas spojimo sa njom. Čovek se približio sa jednom klimavom drvenom stolicom u ruci i Valander je seo. Neko mu je pružio šolju čaja i on ju je prihvatio. Svetlo u skladišti je bilo ćoravo i Valanderu je bilo teško da razaznaje lica ljudi oko sebe. Zrikavi čovek je izgleda bio vođa ili predstavnik komiteta za doček i seo je pored Valandera i počeo da mu priča. -Naša situacija je veoma teška - rekao je čovek. - Stalno smo pod prismotrom jer policija zna da postoji opasnost da je major Liepa sakrio dokument koji može da ugrozi njihovu egzistenciju. -Da li je Baiba Liepa pronašla dokumente svog muža? -Još uvek nije. -Da li zna gde su? Da li uopšte ima ideju gde je mogao da ih sakrije? -Ne, ali je ubeđena da vi možete da joj pomognete. -Kako? -Vi ste prijatelj, gospodine Valandere. Vi ste policajac koji je navikao da rešava zagonetke. Oni su ludi, mislio je iziritirano Valander. Žive u zemlji snova u kojoj su izgubili sve mere. Predstavio je sebi kako je bio poslednja slamka za koju su se hvatali, za slamku koja je dobijala skoro mitološke proporcije. Odjednom

mu se učinilo da je razumeo šta su pritisak i strah mogli da naprave od ljudi. Njihova nada u nepoznatog spasioca koji bi im pružio podršku bila je preterana. Major Liepa nije bio takav, on se nikada nije oslanjao ni na koga drugog sem na sebe ili prijatelje i ljude od poverenja kojima se okružio. Za njega je stvarnost bila i početak i kraj nepravdi koje su prožimale letonsku naciju. Bio je religiozan, ali nije dozvolio da mu nekakav bog pomuti veru. Sada kada majora više nije bilo, nedostajala je tačka osovine na koju su mogli da se oslone i zato su pozvali švedskog policajca Kurta Valandera da stupi u arenu i podigne ispušteni plašt. -Moram da se što pre moguće sastanem sa Baibom Liepom - ponovio je. To je jedino od značaja. -Do toga će doći u toku dana - odgovorio je zrikavi čovek. Valander je osetio veliki umor. Najradije bi se okupao i zavukao u krevet da odspava. Nije verovao svojoj moći prosuđivanja onda kada je bio umoran i plašio se od eventualnog pravljenja grešaka koje bi se smesta pokazale fatalnim. Zrikavi čovek je i dalje sedeo pored njega. Valander je primetio da je za pojasom imao zadeven pištolj. -Šta će da se dogodi kada se pronađu papiri majora Liepe? - pitao je. -Moramo da nađemo način da ih objavimo - odgovorio je čovek. - Ali pre svega morate da ih iznesete iz zemlje i objavite kod vas. To će da bude presudan, istorijski događaj. Svet će konačno razumeti šta se dešavalo i šta se još uvek događa u našoj ranjenoj zemlji. Osetio je žestoku potrebu da protestuje i da povrati te ljude na put majora Liepe, ali u svom premorenom mozgu nije pronašao englesku reč za „spasioca" i uopšte nije pronašao ništa drugo do pitanja da li se nalazio u skladištu igračaka u Rigi. Nije više znao šta da radi. Zatim se sve odigralo vrlo brzo. Vrata od skladišta su se naglo otvorila, Valander je ustao sa stolice i video kako je Inesa vrišteći utrčala između polica. Nije imao pojma šta se dešavalo, ali usledila je snažna eksplozija. Smesta se bacio se na pod iza

jedne police pune glava od lutaka. Skladište su obasuli artiljerijski meci i snažne detonacije, ali tek kada je video zrikavog čoveka kako vadi pištolj i puca u neku nevidljivu metu, bilo mu je jasno je da je skladište bilo pod oružanom opsadom. Zavukao se dublje iza polica, negde u dimu i neredu stajala je polica sa harlekinima, ali je onda došao do zida i nije mogao dalje. Prasak je bio nepodnošljiv, čuo je nekoga kako viče i kada se okrenuo, video je kako Inesu kako pada preko stolice na kojoj je nedavno sedeo. Njeno lice je bilo crveno od krvi; očigledno je bila upucana kroz oko i ostala je na licu mesta mrtva. Istovremeno se zrikavi čovek uhvatio jednom rukom za glavu, i on je bio pogođen, ali Valander nije mogao da utvrdi da li je bio mrtav ili samo ranjen. Znao je da mora da ode odatle, ali bio je sateran u ćošak. Sada su unutra nagrnuli prvi uniformisani ljudi sa automatskim puškama u rukama. U momentu inspiracije koji nije mogao da objasni, oborio je jednu policu sa ruskim babuškama, na glavu su mu padale lutke i legao je na pod i dopustio da se sahrani pod rekom igračaka. Sve vreme je bio siguran da će ga otkriti i ubiti, i da mu njegov lažni pasoš nikako ne bi pomogao. Inesa je bila mrtva, skladište je bilo opkoljeno i ludi maštari nisu imali nikakve šanse da pruže otpor. Pucnjava je prestala isto onako iznenadno kao što je počela. Tišina je parala uši i ležao je sasvim nepomično pokušavajući da zadrži dah. Čuo je glasove vojnika ili policajaca koji su razgovarali i odjednom je prepoznao glas koji je ikakve bez sumnje pripadao naredniku Zidsu. Kroz svoje sklonište od lutaka mogao je da nazre uniformisane ljude. Izgledalo je da su svi majorovi prijatelji bili mrtvi i sada su ih iznosili sivim platnenim nosilima. Narednik Zids je izronio iz senki i naredio je svojim ljudima da pretraže skladište. Valander je zažmurio i pomislio da će uskoro sve biti gotovo. Pitao se da li će njegova ćerka ikada saznati šta se desilo sa njenim ocem koji je nestao tokom godišnjeg odmora u Alpima ili će njegov nestanak ostati nerešivom zagonetkom u analima švedske policije. Ali niko nije šutnuo lutke sa njegovog lica. Odjek čizama se lagano udaljavao, narednikov iznervirani glas prestao je da izdaje naređenja vojnicima i ostali su samo tišina i opor miris ispaljene municije. Valander nije znao koliko dugo je tako ležao. Hladnoća betonskog poda učinila je da se na kraju tako silovito tresao, da su lutke počele da čegrtaju. Oprezno je

seo; jedna noga mu se uspavala ili možda čak ukočila od hladnoće, nije tačno znao. Pod je bio umrljan krvlju, svuda su se nalazile rupe od metaka i naterao se da nekoliko puta duboko udahne da se ne bi ispovraćao. Znaju da sam ovde, mislio je. Narednik Zids je naredio vojnicima da me traže. Možda je mislio da još nisam stigao i da su prerano udarili? Naterao se da razmišlja iako mu je u svesti stalno bila sklupčana, mrtva Inesa. Morao je da izađe iz te mrtvačnice, morao je da shvati kako je sada bio sasvim sam i da mu je preostalo da uradi samo jedno, da potraži švedsku diplomatsku misiju i tamo zatraži pomoć. Bio je toliko uplašen da se tresao. Srce mu je divlje tuklo u grudima i pomislio je kako će uskoro da dobije srčani udar koji neće preživeti. Oči su mu se ispunile suzama, sve vreme je pred sobom video mrtvu Inesu, i samo je hteo da ode odatle. Koliko je vremena prošlo pre nego što se ponovo sabrao, nikada mu neće biti jasno. Metalna vrata su bila zatvorena. Bio je ubeđen da se čitav industrijski kompleks držao pod prismotrom. Dok god napolju bude bilo dnevnog svetla, neće moći da izađe napolje. Iza jedne od porušenih polica nalazio se prozor koji je skoro sasvim bio prekriven štrokom. Oprezno je do njega dogacao preko polomljenih i od metaka uništenih lutaka i provirio napolje. Prvo što je ugledao bila su dva džipa koja su bila čeono postavljena ispred skladišta. Četiri vojnika su čuvala skladište sa oružjem u stanju pripravnosti. Valander se odmakao od prozora i osvrnuo se naokolo. Bio je žedan a pošto je ranije dobio kafu, negde je moralo biti i vode. Dok je tragao za slavinom, grozničavo je pokušavao da smisli šta mu je činiti. Bio je čovek za kojim su tragali i lovci su se pokazali jako brutalnim. Stupiti sam u kontakt sa Baibom Liepom značilo bi potpisivanje sopstvene smrtne presude. Sada više nije sumnjao u to da su pukovnici, ili makar jedan od njih, bili spremni na sve da spreče da majorevi papiri dođu u javnost, bilo u Letoniji, bilo u inostranstvu. Inesu, stidljivu senku, hladnokrvno su ubili kao neželjeno pseto. Možda joj je lično njegov ljubazni šofer, narednik Zids, prosvirao metak kroz oko. Njegov strah je okruživala silovita mržnja. Da je imao oružje u ruci, više ne bi oklevao da ga upotrebi. Po prvi put u životu, shvatio je da je bio spreman da ubije drugo ljudsko biće, bez ikakve potrebe da to definiše kao samoodbranu.

Postoji vreme predviđeno za život i ono predviđeno za smrt, mislio je. Prizvao je sebi situaciju u kojoj se obreo jednom kada mu je jedan pijanac u Pildams parku u Malmeu zabio nož u grudi, kod samog srca. Sada je opasnost po život dobila još šire značenje. Pronašao je prljavi ve-ce u kome je kapala česma. Umio je lice i ugasio žeđ. Potom je otišao do najudaljenijeg ćoška skladišta, odšrafio je sijalicu koja je visila sa tavanice i seo da u mraku sačeka na veče koje će u nekom trenutku doći. Da bi svoj strah držao pod kontrolom, pokušao je da se koncentriše na plan za bekstvo. Morao je da na neki način dođe do centra grada i da pronađe švedsku diplomatsku misiju. Mora da bude spreman na to da svaki policajac, svaka „crna beretka", zna kako izgleda i da su dobili strogo naređenje da obrate pažnju. Bez pomoći švedske diplomatske misije bio bi sasvim izgubljen. Izbegavanje gonioca na duže vreme smatrao je isključenim. Sem toga morao je da računa sa tim da je i švedska misija bila pod nadzorom. Pukovnici misle da mi je majorova tajna već poznata, mislio je. Inače ne bi reagovali onako kako jesu. Kažem „pukovnici" jer još uvek ne znam ko stoji iza svega što se dogodilo. Odremao je nekoliko sati i naglo se probudio kada je čuo da je ispred skladišta zakočio nekakav automobil. Povremeno je odlazio do prljavog prozora. Vojnici su i dalje bili tu, njihova pažnja nesmanjena. Valander je proveo čitav taj dugi dan u stanju neprekidne mučnine. Čitavo to zlo mu je postalo nepojmljivo. Naterao se da krene u traženje izlaza za bekstvo. Glavni ulaz nije dolazio u obzir pošto su ga vojnici držali pod stalnom prismotrom. Naposletku je u zidu iznad samog poda pronašao jedna vratašca koja su nekada verovatno služila kao vrsta otvora za ventilaciju. Prislonio je uvo na hladan zid od cigala da bi pokušao da čuje da li su se i sa te strane skladišta nalazili vojnici, ali nije mogao da se odluči da li je napolju bilo zvukova. Šta će da uradi ukoliko utekne iz skladišta nije imao pojma. Pokušao je da se odmori onoliko koliko je mogao, ali san nije hteo da dođe. Inesino beživotno telo i njeno krvavo lice, nisu mu davali mira. U sumrak je naglo zahladnelo. Oko sedam je pomislio kako je bilo vreme da krene. Počeo je da oprezno

čeprka po zarđaloj bravi. Sve vreme je zamišljao kako će reflektor biti upaljen, kako će uzrujani glasovi izvikivati naređenja i da će osuti paljbu po zidu od cigala. Na kraju je uspeo da razglavi vratašca i oprezno ih je skinuo. Sa ograđenog industrijskog područja, na peščanu ravnu površinu ispred skladišta, dopiralo je slabo žućkasto svetlo. Odlučio je da pre svega pokuša da se izvuče nepovređenim. Duboko je uzdahnuo, ispuzao napolje i potrčao što je brže mogao do zaklona automobilskog otpada. Kada je došao do najbližeg kamiona sapleo se o automobilsku gumu i udario kolenom u polomljeni branik. Bol je bio prodoran, a sem toga, bio je ubeđen je da će buka smesta privući vojnike sa druge strane skladišta. Ali ništa se nije dogodilo. Bol u čašici bio je nesnošljiv i primetio je da mu se niz nogu sliva krv. Kako dalje? Pokušao je da zamisli švedski konzulat ili možda ambasadu, nije znao kakvu je vrstu diplomatske misije Švedska dodelila Letoniji. Takođe mu je postalo jasno da nije ni hteo ni mogao da odustane. Morao je da stupi u kontakt sa Baibom Liepom i neće lično poslati poziv u pomoć. Čim se bude oslobodio prokletstva koje je počivalo nad skladištem, mrtvačnicom Inese i čoveka zrikavih očiju, moći će da razmišlja o drugim stvarima. Došao je zbog Baibe Liepe i nju će i potražiti, makar to bilo poslednje što čini u životu. Oprezno se šunjao u tami. Išao je duž ograde koja je okruživala fabričku zgradu i približio se jednoj slabo osvetljenoj ulici. I dalje nije znao gde se nalazi. Ali odnekuda je čuo udaljenu saobraćajnu buku koja je verovatno dolazila sa prometnog autoputa i odlučio je da ide u njenom pravcu. Povremeno je sretao ljude i sa zahvalnošću je pomislio na Jozefa Lipmana koji je bio dovoljno vidovit da od njega zahteva da nosi odeću koju je Prus imao sa sobom u pohabanoj torbi. Hodao je više od pola sata prema brujanju saobraćaja i u dve prilike, dok su pored njega prolazili patrolni automobili, morao je da se sakrije u tami. I dalje je razmišljao šta da radi. Naposletku je došao do zaključka da može da se obrati samo jednoj osobi. To će biti vrlo rizično, ali nije imao izbora. To je istovremeno značilo da je morao da provede još jednu noć u skrovištu za koje nije znao gde da ga nađe. Veče je bilo prohladno i morao je da nešto pojede da bi izdržao noć koja ga je očekivala.

Shvatio je da ne može da pešači sve do Rige. Bolelo ga je koleno i od umora mu se vrtelo u glavi. Postojala je samo jedna stvar koju je mogao da uradi - morao je da ukrade automobil. Ta pomisao ga je uplašila ali je znao da je to bila njegova jedina šansa. U tom trenutku se setio kako je video jednu,,ladu", parkiranu u ulici pored koje je upravo prošao. Nije stajala ispred stambene kuće već je delovala čudnovato napuštenom. Okrenuo se i otišao istim putem kojim je došao. Istovremeno je pokušavao da se seti šta je od švedskih provalnika naučio o tehnici obijanja automobila i o paljenju na žice. Kakav je pojam imao o „ladi"? Možda uopšte nije bilo moguće startovati je metodima švedskih kriminalaca? Automobil je bio siv i ulubljenog branika. Valander je stajao u tami i posmatrao okolinu u kojoj je stajao. Oko njega su se nalazile samo propale fabričke zgrade. Prišao je polurazrušenoj ogradi kod oronulog keja za istovar, koja je ograđivala ruševine nekakvog objekta koji je ranije pripadao fabrici. Svojim promrzlim prstima je uspeo da otkine tridesetak centimetara žičane ograde. Napravio je omčicu na jednom kraju žice i zatim je požurio do automobila. Provući žicu kroz prozor i otvoriti bravu išlo je jednostavnije nego što je očekivao. Zavukao se u automobil i počeo da traga za bravom i kablovima. Prokleo je činjenicu što nema šibice,,znoj mu se slivao ispod košulje i uskoro mu je bilo toliko hladno da je cvokotao. Na kraju je u naletu očajanja iščupao sve kablove koji su se nalazili iza brave, smaknuo je poklopac i povezao ga sa ostalim krajevima žica. Povukao je menjač i automobil je poskočio čim ga je upalio. Namestio je menjač u ler i ponovo spojio žice. Automobil je krenuo. Bezuspešno je tragao za ručnom kočnicom, ispritiskao sve dugmiće koji su postojali na komandnoj tabli da bi upalio farove i zatim je povukao menjač u petu brzinu. Ovo je pravi košmar, mislio je. Ja sam švedski policajac a ne ludak sa nemačkim pasošem koji krade kola u glavnom gradu Letonije. Vozio se u pravcu u kojem je nešto ranije išao peške, pokušao je da prokljuvi položaje za sve brzine i pitao se zašto unutra zaudara na ribu. Postepeno je došao do autoputa sa koga je ranije čuo buku. Kod izlaza se motor skoro ugasio ali je uspeo da ga održi i životu. Sada je mogao da vidi

svetla Rige i već je doneo odluku da pokuša da pronađe kraj u kome se nalazio hotel „Letonija" a da potom ode do nekog od malih restorana koje je video tokom svoje poslednje posete gradu. Još jednom je sa zahvalnošću pomislio na Jozefa Lipmana koji mu je obećao da će ga Prus obezbediti izvesnom količinom letonskog novca. Koliko je para imao, nije znao, ali se nadao da je ipak bio dovoljan za jedan dobar obrok. Vozio se mostom iznad reke i skrenuo je levo na put kod šetališta. Saobraćaj nije bio posebno gust, ali se zaglavio iza jednog tramvaja te se smesta suočio sa ljutitom trubom taksija koji je bio prinuđen da iza njega zakoči. Grizla ga je nervoza, nije mogao da se snađe sa brzinama i uspeo je da zaobiđe tramvaj time što je skrenuo u ulicu za koju je kasnije otkrio da je bila jednosmerna. U susret mu je dolazio autobus, ulica je bila jako uzana i koliko god da je vukao i cimao menjač, nije mogao da pronađe rikverc. Bio je na putu da digne ruke, da napusti automobil i pobegne, kada je konačno uspeo da pronađe pravi položaj menjača i napravi mesto autobusu. Potom je skrenuo u jednu od paralelnih ulica koje su vodile ka hotelu „Letonija" i parkirao je automobil tamo gde je to bilo dozvoljeno. Bio je znojav do gole kože i pomislio je kako će ovoga puta zaista da zaradi upalu pluća ukoliko se uskoro ne okupa u vreloj vodi i ne obuče suvu odeću. Sat na crkvenom tornju pokazivao je devet i petnaest. Prešao je ulicu i ušao u jednu pivnicu koje se sećao iz svoje prve posete Rigi. Imao je sreću i pronašao je slobodan sto u zadimljenom lokalu. Muškarci koji su bili nadneti nad svojim čašama nisu obraćali pažnju na njega. Nigde nije bilo ljudi u uniformama te je rešio da sada uvede ulogu Gotfrida Hegela, putujućeg trgovca notama i knjigama o umetnosti. Setio se jedne posete restoranu u Nemačkoj sa Prusom, da se jelovnik zvao Speisekarte i to je bilo ono što je sada zatražio. Tekst je ipak bio na nerazumljivom letonskom jeziku i on je jednostavno pokazao prstom na neko od jela. Dobio je tanjir gulaša, uz njega je popio jedno pivo i nekoliko trenutaka mu je mozak bio sasvim prazan. Kada je pojeo svoj obrok oraspoložio se. Poručio je šolju kafe i primetio kako je mozak ponovo počeo da mu radi. Odjednom je imao plan za tu noć. Jednostavno će iskoristiti svoje poznavanje zemlje - da sve ima svoju cenu. Pri prvoj poseti je odmah iza hotela „Letonija" primetio nekoliko pansiona i

oronulih hotela. Otići će do nekog od njih, upotrebiće svoj nemački pasoš i položiće nekoliko švedskih novčanica na pult recepcije da ga ne bi umarali bespotrebnim pitanjima. Naravno da je postojao rizik da su pukovnici preduzeli specijalne mere predostrožnosti i kontrolu hotela po Rigi. Ali to je bio rizik koji je morao da poduzme i procenio je kako će ga njegov nemački identitet zaštititi makar preko noći, sve dok ujutru ne pregledaju hotelske formulare. Sem toga, uz malo sreće mogao je da naleti na recepcionara koji nije preterano motivisan da sarađuje sa policijom. Ispio je svoju kafu i mislio na dva pukovnika kao i na to da je narednik Zids možda lično ubio Inesu. Negde u toj opasnoj tami nalazila se Baiba Liepa koja je čekala na njega. Baiba će se veoma obradovati. To su bile jedne od poslednjih reči koje je Inesa izgovorila u svom prekratkom životu. Pogledao je na sat koji se nalazio iznad šanka. Bilo je skoro jedanaest. Platio je račun i video da je imao više nego dovoljno novca za plaćanje hotelske sobe. Napustio je pivnicu i zaustavio se ispred hotela „Hermes" koji se nalazio nekoliko kvartova dalje. Ulazna vrata su bila otvorena i popeo se škripavim stepenicama na drugi sprat. Zavesa je povučena u stranu i jedna starica pogrbljenih leđa zažmirkala je u njega iza debelih naočara. Nasmejao se najljubaznije što je mogao, rekao Zimmer i položio svoj pasoš na pult od recepcije. Stara žena je klimnula glavom, odgovorila mu na letonskom i dala mu formular da ga ispuni. Pošto uopšte nije marila da pogleda u njegov pasoš, naprasno je odlučio da promeni svoj plan i upisao se pod izmišljenim imenom. U žurbi nije mogao da se seti drugog imena sem Prus, dao je sebi kršteno ime Martin i naveo da ima trideset sedam godina i da dolazi iz Hamburga. Zena mu se ljubazno osmehnula, uručila mu je ključ i pokazala na hodnik iza njegovih leda. Ona ne može ni da zamisli u kakvoj sam papazjaniji, mislio je. Ukoliko se pukovnici nisu toliko razbesneli da su u hajci na mene naredili noćne racije po svim hotelima u Rigi, ovde ću večeras moći da prenoćim. Naravno da će vremenom shvatiti da je Martin Prus u stvari Kurt Valander, ali do tada ću već biti jako daleko odavde. Otključao je vrata od svoje sobe, video je na svoju sreću da je imao kadu i nije mogao da poveruje kada je voda postepeno postala topla. Svukao se i uronio u kadu.

Toplina koja mu je prostrujala telom učinila ga je pospanim te je zadremao. Kada se probudio voda se bila ohladila. Ustao je, obrisao se i zavukao u krevet. Sa ulice se čulo kloparanje tramvaja u prolasku. Krenuo je da zuri u mrak i osetio je kako mu se strah povratio. Razmišljao je o kako mora da se drži smišljenog plana. Ukoliko bude izgubio kontrolu nad sopstvenom moći prosuđivanja, psi koji su ga pratili uskoro će mu ponovo biti za petama. Tada bi bio izgubljen. Znao je šta mu je činiti. Sutradan će posetiti jedinu osobu u Rigi koja možda može da mu pomogne da stupi u kontakt sa Baibom Liepom. Nije znao kako se zove, ali se sećao da ima crvene usne.

16. Inesa mu se vratila pred zoru. Došla mu je u košmaru u kome su iz mračne pozadine vrebali pukovnici koje nije mogao da vidi. U snu je i dalje bila živa i pokušavao je da je upozori, ali nije čula šta joj je govorio i kada je shvatio da nije mogao da joj pomogne, trgnuo se iz sna i otvorio oči u svojoj sobi u hotelu „Hermes". Ručni sat koji je položio na noćni stočić pokazivao je šest i četiri. Dole na ulici poskakivao je tramvaj. Protegao se u krevetu i primetio kako se po prvi put otkako je napustio Švedsku osećao odmorno. Ostao je da leži u krevetu ponovo proživljavajući jezive događaje od prethodnog dana. U njegovoj odmornoj svesti strašan masakr činio se nestvarnim, nemogućim za razumevanje. Svirepa ubistva su bila nepojmljiva. Obuzeo ga je očaj zbog Inesine smrti i nije znao kako da izađe na kraj sa činjenicom da nije mogao da učini ništa da spase nju, zrikavog čoveka ili druge ljude koji su ga čekali, a čija imena nikada nije uspeo da sazna. Briga ga je isterala iz kreveta. Napustio je svoju sobu nešto pre pola sedam, sišao na recepciju i platio. Starica ljubaznog osmeha i nerazumljivih fraza na letonskom, uzela je njegov novac i posle nekoliko trenutaka oklevanja shvatio je kako sebi može da priušti još nekoliko noći u hotelu ukoliko za to bude bilo potrebe. Zora je bila hladna. Podigao je kragnu od kaputa i odlučio da doručkuje pre nego što krene u realizaciju plana. Posle dvadesetominutnog lutanja ulicama pronašao je kafe koji je bio otvoren. Ušao je u poluprazan lokal, naručio kafu i nekoliko sendviča i zatim seo za sto u ćošku koji nije mogao da se vidi sa ulaznih vrata. Kada je otkucalo pola osam osetio je kako više nije mogao da čeka. Sada se radilo o svemu ili ničemu i ponovo je pomislio da je lud što se vratio u Letoniju. Pola sata kasnije stajao je ispred hotela „Letonija", na istom mestu na kome je narednik Zids imao običaj da ga čeka u automobilu. Neko vreme je oklevao. Možda je stigao prerano? Možda žena crvenih usana još uvek nije došla? Ušao je, bacio pogled prema recepciji kod koje je nekoliko gostiju

plaćalo svoje račune, prošao je pokraj kompleta sofa sa kojih su ga ranije osmatrale senke sakrivene iza dnevnih listova i zatim otkrio kako je žena sedela na svom radnom mestu iza stola. Upravo se spremala da otvori. Pažljivo je sortirala različite časopise ispred sebe. Možda je samo bila posrednica koja nije imala pojma o značaju zadataka koji joj je bio poveren? U tom trenutku ga je primetila tamo gde je stajao kraj jednog od visokih stubova u foajeu. Znao je da ga je odmah prepoznala, da je znala ko je bio i da se nije plašila što ga je ponovo videla. Prišao je njenom stolu, ispružio ruku i objasnio na glasnom engleskom kako je bio zainteresovan da kupi razglednice. Da bi joj dao vremena da se navikne na njegovo iznenadno pojavljivanje nastavio je da vodi razgovor. Da li je možda imala razglednice stare Rige? Primetio je da u blizini nije bilo ljudi i kada je mislio da je bilo dosta neobaveznog razgovora, nagnuo se bliže, kao da ju je molio da mu objasni neki detalj sa razglednice. - Prepoznaješ me - počeo je. - Jednom si mi dala kartu za koncert na kome sam sreo Baibu Liepu. Sada moraš da mi pomogneš da se sa njom ponovo sastanem. Nemam nikoga drugog koga mogu da zamolim za pomoć sem tebe. Bitno je da se sretnem sa Baibom Liepom. Takođe, moram da te upozorim kako je čitava stvar jako opasna zato što se nalazi pod prismotrom. Ne znam da li ti je poznato šta se juče dogodilo. Pokaži mi nešto u brošurama, pretvaraj se da objašnjavaš i istovremeno mi odgovaraj. Njena donja usna je počela da drhti i video je kako su joj se oči ispunile suzama. Pošto nije želeo da rizikuje da se rasplače i tako na sebe privuče bespotrebnu pažnju, smesta je počeo da priča o tome kako je bio jako zainteresovan za razglednice sa motivima iz čitave Letonije, a ne samo iz Rige. Od dobrog prijatelja je čuo kako je u hotelu „Letonija" uvek postojao dobar izbor. Povratila je samokontrolu i rekao joj je da je shvatio da zna. Ali da li je znala i da se vratio nazad u Letoniju? Odmahnula je glavom. - Nemam gde da odem - nastavio je. - Moram negde da se sakrijem dok mi ne pomogneš da sretnem Baibu. Nije joj čak znao ni ime, samo da su joj usne bile preterano crvene. Da li je imao pravo da od nje to traži? Zar nije trebalo da od svega odustane i

potraži švedsku diplomatsku misiju? Gde se nalazila granica između prikladnosti i pristojnosti u zemlji u kojoj su nevini ljudi bili brutalno ubijani? - Ne znam da li mogu da sredim da se nađeš sa Baibom -rekla je tihim glasom. - Nisam sigurna da je to uopšte više moguće. Ali mogu da te sakrijem kod kuće. Ja sam suviše beznačajna osoba da bi se policija za mene interesovala. Vrati se za sat vremena. Čekaj me na drugoj strani ulice, kod autobuske stanice. A sada idi. Ustao je, zahvalio joj se onako kako to zadovoljna mušterija čini, strpao je brošuru u džep i napustio hotel. Zatim je dozvolio da se utopi u masu ljudi u jednoj od većih robnih kuća u kojoj je kupio kapu u pokušaju da još više promeni svoj izgled. Kada je prošlo sat vremena, došao je na autobusku stanicu. Ugledao ju je kako se približava iz hotela i kada je stala pored njega, pravila se da se ne poznaju. Ušli su u autobus koji je došao posle nekoliko minuta i seo je nekoliko sedišta iza nje. Autobus je kružio pola sata po centru grada pre nego što se zaputio ka predgrađima Rige. Pokušao je da zapamti trasu ali jedino što je prepoznao bio je park Kirov. Vozili su se kroz beskonačne i sumorne stambene blokove. Kada je pritisnula dugme „stop" nije bio spreman i skoro da mu nije pošlo za rukom da na vreme izađe iz autobusa. Prešli su preko zaleđenog igrališta na kome se nekoliko dece pentralo po zarđalim metalnim konstrukcijama. Valander je zgazio telo mrtve mačke koje je ležalo naduveno na zemlji i zatim nastavio da prati kroz mračan prolaz. Dospeli su do otvorene verande na kojoj im se vetar usecao u lica. Okrenula se ka njemu. - Kod nas je jako tesno - rekla je. - Moj ostareli otac živi kod mene. Reći ću kako si prijatelj koji nema gde da boravi. Naša zemlja je puna beskućnika i sasvim je prirodno da pomažemo jedni drugima. Kasnije u toku dana pojaviće se moja deca iz škole. Napisala sam im poruku u kojoj sam objasnila da si moj prijatelj i da treba da ti skuvaju čaj. Veoma je tesno ali to je sve što mogu da ponudim. Moram da se odmah vratim u hotel. Stan se sastojao od dve male prostorije, kuhinje koja je pre podsećala na šporet ugrađen u plakar i majušnog kupatila. Na krevetu je ležao jedan starac i odmarao se.

- Ne znam ni kako se zoveš - rekao je Valander dok je prihvatao vešalicu koju mu je pružila. - Vera - odgovorila je. - Ti si Valander. Izgovorila je njegovo prezime kao da mu je to bile kršteno ime i on je u trenutku pomislio kako ni sam više nije znao koje ime da koristi. Starac se uspravio u sedeći položaj na krevetu, ali kada je hteo da ustane oslanjajući se o svoj štap da bi pozdravio stranca beskućnika, Valander mu je pokazao da nema potrebe za tim. Nije bilo potrebno, nije želeo da smeta. Kada je Vera u maloj kuhinji iznela hleb, kobasice i sireve, Valander se usprotivio. Tražio je skrovište, a ne postavljen sto. Stideo se što je od nje tražio uslugu, stideo se svog stana u ulici Marija koji je bio tri puta veći od dnevne sobe koju je imala na raspolaganju. Pokazala mu je drugu sobu u kojoj je veliki krevet zauzimao većinu prostora. - Zatvori vrata ako želiš da budeš sam - rekla je. - Tu možeš da se odmoriš. Pokušaću da se vratim iz hotela što pre. - Ne želim da se izlažeš opasnosti - rekao je. - Ono što je neophodno uvek mora da bude urađeno - odgovorila je. Drago mi je što si mi se obratio. Zatim je otišla. Valander je seo teška srca na ivicu kreveta. Dotle je došao. Sada mu je samo preostalo da čeka na Baibu Liepu. Vera se iz hotela vratila malo pre pet. Valander je pio čaj sa njenih dvoje dece: sa Sabinom koja je imala dvanaest godina i njenom dve godine starijom sestrom Levom. Naučio je nekoliko letonskih reči; kikotali su se na njegov pokušaj da izrecituje Imse, vimse, spindel, a Verin otac je svojim drhtavim glasom pevao neku staru vojnu baladu. Nekoliko kratkih sati Valander je uspeo da iz svojih misli potisne zadatak i sliku Inesinog prostreljenog oka i masakra. Otkrio je da je postojao običan život van domašaja pukovnika i da je upravo to bio onaj svet koji je major Liepa branio svojim samoiniciranim zadatkom. Zbog ljudi poput Sabine, Leve i Verinog ostarelog oca, postojali su tajni sastanci u sakrivenim lovačkim kolibama ili skladištima. Kada se Vera vratila i zagrlila obe ćerke, zatvorila se sa Valanderom u

sobu. Seli su na njen krevet i situacija ju je odjednom postidela. Dodirnuo je njenu ruku u pokušaju da joj pokaže svoju zahvalnost, ali ona je taj potez pogrešno protumačila i smesta je povukla. Shvatio je da bi bilo besmisleno objašnjavati nego ju je samo pitao da li je uspela da stupi u kontakt sa Baibom Liepom. - Baiba plače - odgovorila je. - Oplakuje svoje prijatelje, a naročito Inesu. Upozorila ih je da je policija pojačala nadzor i molila ih je da budu oprezni. Ipak se desilo ono čega se plašila. Baiba plače, ali je takođe puna besa, baš kao i ja. Želi da te sretne večeras, Valandere, i imamo plan da to uredimo. Ali, pre nego što ti objasnim, moramo nešto da pojedemo. Ako ne jedemo, već smo izgubili svu nadu. Stisli su se oko stola koji se obarao sa jednog od zidova sobe u kojoj je otac imao krevet. Valander je pomislio kako su Vera i njena porodica živeli u prostoru koji je podsećao na prikolicu. Da bi svi imali mesta, bila je potrebna precizna organizacija i pitao se kako je bilo moguće celog života podnositi takvu stisku. Ali takođe je razmišljao i na veče u kome je na periferiji Rige posetio vilu pukovnika Putnisa. Da bi sačuvao svoje privilegije, jedan od pukovnika je naredio svojim podređenima da sprovedu bezobzirnu hajku na ljude kao što su major i Inesa. Sada je video koliko su velike bile razlike između njihovih života. Svaki dodir sa tim ljudima bio je krvav. Jeli su supu od povrća koju je Vera skuvala na minišporetu. Devojčice su na sto postavile debelu veknu hleba i pivo. Iako je Valander primetio žestoku nervozu kojom je Vera zračila, pred svojom familijom nije gubila nerve. Ponovo je pomislio da nije ispravno što ju je izložio riziku time što joj se obratio za pomoć. Kako bi ikada sebi mogao da oprosti ako bi joj se nešto dogodilo? Kada su obedovali, devojčice su raspremile sto i oprale sudove, a otac se vratio u svoj krevet da se odmori. - Kako se zove tvoj otac? - pitao je Valander. - Nosi jedno vrlo neobično ime - odgovorila je Vera. - Zove se Antons. Sedamdeset šest godina mu je i ima probleme sa prostatom. Celog života je

radio kao poslovođa u jednoj štampariji. Kažu da stare tipografe često hvata neka vrsta trovanja olovom koja ih čini rasejanim i odsutnim duhom. Ponekad je sasvim izgubljen. Možda je i njega napala ta bolest? Ponovo su sedeli na krevetu njene spavaće sobe u kojoj je prethodno navukla draperiju preko vrata. Devojčice su šaputale i kikotale se u kuhinjici i znao je da je došao trenutak. - Da li se sećaš crkve u kojoj si na koncertu orgulja sreo Baibu Liepu? Crkve Svete Gertrude? Klimnuo je glavom. Sećao se. -Da li misliš da možeš ponovo da je pronađeš? -Ne odavde. -Ali od hotela 'Letonija'? Iz centra grada? -Mogu. - Ne mogu da te otpratim do grada. To je suviše opasno. Ali mislim da niko ne sumnja da si kod mene. Moraćeš sam da sedneš na autobus do centra. Nemoj da izađeš na stanici kod hotela već na jednoj pre ili posle. Potraži crkvu i sačekaj do deset sati. Da li se sećaš onog izlaza na groblje kroz koji ste prvi put napustili crkvu? Valander je klimnuo glavom. Mislio je da se seća, iako u to nije bio sasvim siguran. - Idi do njega kada budeš bio siguran da te niko ne vidi. Čekaj tamo. Ukoliko bude mogla, Baiba će tamo doći. -Kako si uspela da stupiš u kontakt s njom? -Nazvala sam je. Valander ju je pogledao u neverici. - Zar se njen telefon ne prisluškuje? - Naravno da se prisluškuje. Nazvala sam je i rekla da je knjiga koju je naručila stigla. Tako je znala da treba da ode do jedne knjižare i pita za određenu knjigu. Tamo sam joj ostavila pismo u kome stoji da si došao i da se nalaziš kod mene. Nekoliko sati kasnije otišla sam do radnje u kojoj jedan od Baibinih komšija kupuje hranu. Tamo sam od nje preuzela pismo u kome

je napisala da će večeras pokušati da dođe do crkve. - Ali, šta ako joj ne pođe za rukom? - Onda više ne mogu da pomognem. Takođe, nećeš moći da se vratiš ovamo. Valander je shvatio da je bila u pravu. To je bila njegova jedina šansa da ponovo vidi Baibu. Ukoliko to ne uspe onda mu neće preostati ništa drugo do da potraži švedsku diplomatsku misiju koja će mu pomoći da napusti zemlju. - Da li znaš gde se nalazi švedska ambasada u Rigi? Razmislila je pre nego što je odgovorila. - Ne znam da li Švedska ima svoju ambasadu - odgovorila je. -Ali mora postojati konzulat? -Ne znam gde je. - Sigurno stoji u telefonskom imeniku. Napiši letonsko ime za švedsku ambasadu i švedski konzulat. Ovde se u nekom od restorana mora nalaziti telefonski imenik. Takođe, zapiši mi ime za telefonski imenik. Zapisala je ono što je tražio na papiru koji je istrgla iz sveski jedne od devojčica i naučila ga je da pravilno izgovori reči. Dva sata kasnije oprostio se od Vere i njene familije i otišao je. Dala mu je jednu od očevih starih košulja i šal da bi još više promenio izgled. Razmišljao je o tome da li će ih ikada više sresti i shvatio je kako su mu već nedostajali. Mrtva mačka je ležala kao loše znamenje ispred njegovih nogu dok je hodao prema autobuskoj stanici. Vera mu je dala sitniš kojim je trebalo da plati autobusku kartu. Kada je ušao u autobus najednom mu se vratio osećaj da je već bio praćen. Sada, uveče, nije bilo puno putnika koji su se vozili u grad i seo je sasvim pozadi tako da je ispred sebe video samo tuđa leđa. Povremeno je bacao pogled kroz zaprljani prozor ali nije mogao da vidi automobil koji ih je pratio. Svejedno, njegov instinkt ga je zabrinjavao. Osećaj da su ga pronašli i da su ga sada pratili nije ga ostavljao na miru. Pokušao je da odluči šta da radi. Imao je petnaestak minuta da donese odluku. Gde da siđe, kako da se otrese

svog eventualnog pratioca? Čitava dilema mu se činila nemogućom ali mu je odjednom na pamet pala ideja koja je bila dovoljno smela da bi imala šanse da uspe. Polazio je od toga da nije bio jedini koga su pratili. U najmanju ruku, isto tako važno za njih bilo je da ga slede do mesta sastanka sa Baibom Liepom ne bi li se dočepali majorovih dokumenata. Nije se držao instrukcija koje mu je Vera dala i sišao je ispred hotela „Letonija". Ne osvrćući se, ušao je u hotel, došao do recepcije i pitao da li imaju slobodnu sobu za noć ili dve. Pričao je engleski glasnim i jasnim tonom i kada mu je recepcionar odgovorio da ima slobodnih soba, položio je svoj nemački pasoš i upisao se pod imenom Gotfrid Hegel. Poručio je kako će njegov prtljag stići kasnije, i potom je, visokim glasom dodao da želi da ga probude baš pred ponoć jer očekuje važan poziv. To će mu u najboljem slučaju dati prednost od četiri sata. Pošto nije imao prtljag, uzeo je ključ i ušao u lift. Dobio je sobu na četvrtom spratu i došao je trenutak kada više nije smeo da okleva već da smesta dela. Pokušao je da se iz svoje prethodne posete priseti gde su se u odnosu na duge hodnike nalazile sporedne stepenice i kada je izašao iz lifta na četvrtom spratu, smesta je znao kuda da ide. Išao je mračnim stepeništem nadajući se da još uvek nisu stavili čitav hotel pod prismotru. Nastavio je do podruma i potražio sporedan izlaz iz hotela. U sekundi se zabrinuo da neće biti moguće izaći bez ključa, ali imao je sreće pošto se ključa nalazio u bravi. Izašao je na mračnu uličicu, stajao je nekoliko trenutaka sasvim nepomično i osvrtao se, ali ulica je bila pusta i nigde se nisu čuli užurbani koraci. Trčao je uz zidove kuća, često je zavijao u druge ulice i nije se zaustavio pre nego što bi bio najmanje tri kvarta dalje od hotela. Tada je već bio zaduvan i sakrio se u jedan ulaz da povrati dah i da vidi da li ga neko prati. Pokušavao je da zamisli kako je Baiba Liepa istovremeno, negde drugde u gradu, pokušavala da se oslobodi zlih senki koje je jedan od pukovnika poslao. Pomislio kako će joj to sigurno poći za rukom pošto je imala najboljeg učitelja - majora. U pola deset je pronašao crkvu Svete Gertrude. Veliki prozori bili su u mraku i pronašao je jedno dvorište u kome je mogao da čeka. Odnekuda je čuo ljude kako se svađaju, razvučenu, neutešnu struju uznemirenih reči koje su se završile larmom, jednim urlikom i zaglušujućom tišinom. Cupkao je da mu ne bi postalo hladno i pokušao je da se seti koji datum je bio. Poneki

automobil je prolazio ulicom i negde duboko u sebi čitavo vreme je bio spreman na to da bi jedan od tih automobila mogao naglo da zakoči i da bi ga potom pronašli tamo gde je stajao sakriven među kantama za đubre. Osećaj da su ga već pronašli vratio se i pomislio je kako je njegov pokušaj da utekne time što se pretvarao da je uzeo sobu u hotelu Letonija bio uzaludan. Da li je počinio grešku svojom pretpostavkom da žena crvenih usana nije bila u službi pukovnika? Možda su čekali sakriveni u senkama crkvenog groblja, čekali na trenutak otkrivanja majorovih dokumenata? Potisnuo je takve misli. Jedina alternativa koju je imao bila je da pobegne do švedske diplomatske misije, a znao je da to ne može. Sat na crkvenom tornju je odzvonio deset puta. Napustio je dvorište, koncentrisano osmatrao ulicu i potom požurio do gvozdene kapije. Uprkos tome što ju je otvorio što opreznije je mogao, malo je zaškripala. Usamljene svetiljke su bacale slab snop svetlosti preko zidova okolnih građevina. Stajao je nepomično i osluškivao. Sve je bilo mirno. Pažljivo je sledio utabanu stazu kojom je prethodnog puta napustio crkvu zajedno sa Baibom Liepom. Ponovo je imao osećaj da ga prate, da su se negde ispred njega nalazile senke, ali pošto nije ništa mogao da uradi nastavio je do zida crkve i tamo čekao. Baiba Liepa se nečujno pojavila pored njega, kao da se materijalizovala iz same tame. Trgnuo se kada ju je otkrio. Šapnula je nešto što nije mogao da razazna. Zatim ga je žurno povukla sa sobom kroz vrata koja su stajala odškrinuta i tada je shvatio da je na njega čekala unutra u crkvi. Zaključala je vrata velikim ključem i počela da hoda prema oltaru. U visokoj crkvenoj prostoriji vladao je gusti mrak. Vodila ga je za ruku kao da je bio slep i nije mu bilo jasno kako je mogla da se orijentiše u tami. Iza sakristije postojala je ostava bez prozora i tamo je na stolu stajala jedna petrolejska lampa. Tamo ga je čekala, tamo je na stolici ležala njena krznena kapa, i iznenadio se kada je video da je pored petrolejke postavila majorovu sliku. Tu se takođe nalazio termos, nekoliko jabuka i komad hleba. Kao da ga je pozvala na poslednje bdenje i pitao se koliko vremena će pukovnicima biti potrebno da ih pronađu. Pitao se kakav je odnos imala prema crkvi i da li je za razliku od svog pokojnog muža imala boga. Pomislio je kako ju je jednako malo poznavao kao i njenog muža.

Kada su ušli u sobu iza sakristije, zgrabila ga je i čvrsto zagrlila. Primetio je da je plakala i da su njena tuga i bes bili toliko veliki da su se njene ruke oko njega stegle kao gvozdene štipaljke. - Ubili su Inesu - prošaputala je. - Sve su ih pobili. Mislila sam da si i ti mrtav. Pre nego što me je Vera pozvala, mislila sam da je sve bilo gotovo. - Bilo je odvratno - rekao je Valander. - Ali o tome sada ne smemo da mislimo. Začuđeno ga je pogledala. -Uvek moramo na to da mislimo - rekla je. - Ukoliko zaboravimo, zaboravljamo da smo ljudi. -Ne mislim da kažem kako treba da zaboravimo bilo šta - razjasnio je. Samo mislim da moramo da nastavimo dalje. Tuga nas samo paralizuje. Sručila se na stolicu. Video je da je smršavila od umora i bola i pitao se koliko je dugo još mogla da izdrži. Ta noć koju su proveli u crkvi za Valandera je bio momenat u kome mu se činilo da je zakoračio u središte svog života. Pre toga je vrlo retko razmišljao o svom životu iz egzistencijalne perspektive. Najverovatnije se u sumornim trenucima, pri pomisli na pobijene ljude, pregaženu decu ili očajne samoubice, sablažnjavao činjenicom da je život bio neverovatno kratak i u stalnom dodiru sa smrću. Onoliko kratko koliko si živeo toliko dugo ćeš biti mrtav. Ali imao je sposobnost da se otrese takvih misli. Život je za njega bio najvećim delom haotičan i sumnjao je u svoju sposobnost da ga obogati time što bi se vodio nekakvim filozofskim receptima. Takođe se nije mnogo brinuo zbog epohe koju mu je sudbina dodelila. Čovek se rađao onda kada se rađao i umirao onda kada je umirao i jedva da je. mogao da sagleda granice sopstvene egzistencije. Ali ta noć koju je zajedno sa Baibom Liepom proveo u hladnoj crkvi, naterala ga je da u sebe pogleda dublje nego ikada ranije. Shvatio je da svet skoro nikada nije ličio na Švedsku i da su se njegovi problemi činili beznačajnim u poređenju sa terorom koji je prožimao život Baibe Liepe. Kao da je tek te noći mogao da se uživi u masakr u kome je Inesa bila ubijena i da shvati koliko je stvarnost ustvari bila nestvarna. Pukovnici su postojali, narednik Zids je ispalio smrtonosne metke iz stvarnog

oružja, one koji su mogli da raznesu srce i da u deliću sekunde stvore napušten univerzum. Pitao se o razdirućoj muci koja je podrazumevala da je čovek živeo u stalnom strahu. Vreme straha, mislio je. To je moje vreme i to nisam shvatio sve do sada, kada sam već zašao u srednje godine. Rekla je kako su u crkvi bili sigurni, onoliko sigurni koliko su to sada mogli biti. Sveštenik te crkve je bio blizak prijatelj Karlisa Liepe i nije oklevao da Baibi ponudi skrovište čim ga je zamolila za pomoć. Valander je ispričao o svome instinktivnom osećaju da su ga već pronašli i da su sada čekali negde u tami. - Zašto bi čekali? - primetila je Baiba. - Za takvu vrstu ljudi ne postoji tako nešto kao čekanje ukoliko smatraju da treba da uhvate i kazne ljude koji ugrožavaju njihovu okolinu. Valander je shvatio kako je mogla biti u pravu. Istovremeno je nepokolebljivo verovao da su dokumenti bili najvažniji i da su se plašili majorovih dokaza a ne jedne udovice i jednog, po njihovom mišljenju, bezazlenog švedskog policajca koji se upustio u ličnu osvetu. Takođe, spopala ga je još jedna sumnja. Bila je to misao koja je delovala toliko zapanjujuće da se odlučio da je do daljeg ne izloži Baibi. Shvatio je da je mogao postojati i treći razlog za mirovanje senke, za to što ih nisu uhvatili i odveli u centralnu policijsku stanicu. Tokom duge noći u crkvi, dok je vagao mogućnosti, ta alternativa mu se činila sve verovatnijom. Ali ipak ništa nije rekao, možda najviše zbog toga da Baibu ne izloži dodatnim, bespotrebnim iskušenjima. Razumeo je da je njeno očajanje bilo jednako rezultat dileme oko toga gde je Karlis mogao da sakrije dokaze kao i oplakivanja smrti Inese i dugih prijatelja. Pretresla je sve zamislive mogućnosti, pokušala da misli na način na koji je njen muž to činio, ali ipak nije pronašla rešenje. Iščupala je pločice u kupatilu i isekla nameštaj ali nigde nije pronašla ništa sem prašine i nožica mrtvih miševa. Valander je pokušao da joj pomogne. Sedeli su za stolom, napunila je šolje čajem, i petrolejka je pretvorila sumornu ostavu crkve u sobu bliskosti i topline. Valander bi je najradije zagrlio i učestvovao u njenoj tuzi. Ponovo je poželeo da je povede u Švedsku. Ali znao je da ona nikada ne bi mogla da zamisli takvu mogućnost, u svakom slučaju ne sada, posle ubistva Inese i

ostalih prijatelja. Pre bi umrla nego odustala od želje da pronađe dokaze koje je njen muž ostavio za sobom. Istovremeno je razmišljao o trećoj mogućnosti koja je objašnjavala zašto senke nisu napadale. Ako je bilo onako kako je sve više verovao da jeste, nisu imali samo jednog neprijatelja koji je vrebao u tami, već i neprijatelja koji ih je osmatrao. Kondor i vivak, mislio je. I dalje ne znam koji od pukovnika nosi koje perje. Možda vivak poznaje kondora i želi da zaštiti njegove žrtve? Noć u crkvi je bila poput putovanja na nepoznati kontinent na kome je trebalo da pronađu nešto za šta nisu znali šta je. Paket u braon papiru? Tašnu? Valander je bio ubeđen da je major bio vrlo mudar čovek koji je znao da loše izabrano skrovište ništa ne vredi. Ali da bi mogao da istražuje majorov svet nepokolebljivosti, morao je da zna više o Baibi. Postavljao je pitanja koja nije želeo da postavlja, ali ona ga je na to naterala, zahtevala od njega da se ne obazire. Uz njenu pomoć kopao je po njihovom životu do najintimnijih detalja. Povremeno bi dosegli tačku na kojoj su pomislili da su bili na tragu rešenja. Potom bi se pokazalo kako je Baiba već istražila tu mogućnost i da je trag bio hladan. U pola četiri ujutro bio je na putu da odustane. Umornim očima je posmatrao njeno izmučeno lice. - Šta još ima? - pitao je jednako sebe kao i nju. - Šta još ima da se pretrese? Skrovište mora da se postoji, zatvoreno u nekakvoj vrsti prostorije. Zatvorena prostorija, nepromočiva, nezapaljiva, sigurna od krađe. Šta preostaje? Naterao se da nastavi. - Da li vaša kuća ima podrum? - pitao je. Odmahnula je glavom. - O tavanu smo već pričali. Stan smo pretresli. Letnjikovac tvoje sestre. Kuću njegovog oca u Ventspilsu. Razmisli, Baiba. Mora da postoji još neka mogućnost. Primetio je da je bila na ivici plača. -Ne - rekla je. - Nema nekog drugog mesta.

-Ne mora da bude unutra. Ispričala si mi kako ste pili kad ste odlazili na more. Da li je tamo bila neka stena na kojoj ste sedeli? Mesto na kome ste podizali šator? -To sam ti već ispričala. Znam da Karlis nikada ne bi što tamo sakrio. -Da li ste uvek logorovali na jednom te istom mestu? Osam godina zaredom? Možda ste nekom prilikom izabrali go mesto. -Oboje smo voleli da ponovo proživljavamo srećne trenutke. Želela je da nastavi, ali stalno ju je vukao nazad. Misli da major nikada ne bi izabrao slučajno skrovište. Mesto ko izabrao moralo je pripadati njihovoj zajedničkoj prošlosti. Ponovo je počeo. Petrolej je bio pri kraju, ali Baiba je našla jedan crkveni svećnjak i crkvenu sveću. Onda su još jednom uzduž i popreko pretresli njen i majorov život. Valander je mislio da će se Baiba onesvestiti od iscrpljenosti i pitao se kada je poslednji put spavala. Pokuša da je obodri time što se pravio da je optimističan, čak iako uopšte nije bio. Počeo je sa njihovim zajedničkim stanom da li je i pored svega mogla da previdi neku mogućnost? Na kraju krajeva u kući je bilo nebrojeno šupljina. Vodio ju je iz prostorije u prostoriju. Na kraju je bila ko umorna da je počela da viče. - Nema ih! - vikala je. - Imali smo dom i sem leti, tu provodili svoje vreme. Preko dana sam bila na fakultetu, a Karlis u policijskoj stanici. Nema nikakvog materijala. Karlis je verovatno verovao da je besmrtan. Valander je primetio da je njen bes bio uperen i prema svom mužu. Setio se žalopojke od prethodne godine, kada je jedan somalijski izbeglica bio brutalno ubijen, a Martinson je pokušavao da uteši očajnu udovicu. Živimo u svetu udovica, mislio je. Naš svet je satka domova udovica i straha… Odjednom je prekinuo svoju misao. Baiba je smesta shvatila da je počeo da razmišlja u drugom pravcu. -Šta je? - prošaputala je. -Sačekaj - rekao je. - Moram da razmislim.

Da li je to bilo moguće? Ispitivao je misao iz svih uglova i pokušao da je odbaci kao apsurdnu, ali ga nije napuštala. - Želim da ti postavim jedno pitanje - rekao je polako. -I želim da mi odgovoriš bez razmišljanja. Želim da smesta odgovoriš. Ako počneš da razmišljaš, može da se desi da daš pogrešan odgovor. Napeto ga je posmatrala u drhtavoj svetlosti sveće. - Da li je moguće da je Karlis izabrao najnezamislivije skrovište od svih pitao je. - U policiji? Video je da su joj se zasvetlucale oči. -Da - odgovorila je kao iz topa. - Mogao je to da uradi. -Zašto? - Karlis je bio takav. To bi se poklapalo sa njegovom ličnošću. -Gde? -Ne znam. -Njegova kancelarija ne dolazi u obzir. Da li ste ikada pričali o stanici? -Mislio je da je vredna prezira i da je ličila na zatvor. To i jeste bio zatvor. -Razmisli, Baiba. Da li je bilo neke prostorije o kojoj je često pričao? Neke koja je za njega bila od posebnog značaja? Ili koju je možda čak i voleo? -Od soba za saslušavanje mu je bilo zlo. -U njima ne može ništa da se sakrije. -Mrzeo je kancelarije oba pukovnika. -Ni u njima ne može ništa da se sakrije. Toliko se napinjala da je zatvorila oči. Kada se vratila iz svojih misli i otvorila oči, imala je odgovor. - Karlis je često pričao o nečemu što je zvao Soba zla -rekla je. - Rekao je kako su u njoj čuvani svi dokumenti u vezi sa nepravdama koje su zadesile našu zemlju. Sigurno je tamo sakrio svoje dokaze, usred uspomena svih onih koji su dugo i teško patili. Položio je svoje papire negde u

policijsku arhivu. Valander je posmatrao njeno lice. Odjednom više nije osećao nikakav umor. - Da - rekao je. - Mislim da si u pravu. Izabrao je skrovište u okviru drugog skrovišta. Ali kako je onda mislio da ćeš jedino ti moći da pronađeš njegovu zaostavštinu? Počela je da se istovremeno i smeje i plače. -Znam na šta misliš - zašmrcala je. - Sada razumem kako je razmišljao. Kada smo se upoznali, često mi je pokazivao trikove sa kartama. Kada je bio mlad nije samo sanjao o tome da postane ornitolog već je pomišljao i na mogućnost da postane mađioničar. Zamolila sam ga da me nauči svojim veštinama. Odbio je. To je ostala kao neka vrsta igre između nas. Jedini od trikova sa kartama koji mi je pokazao je bio i najjednostavniji od svih. Podeliš špil tako što na jednu stranu staviš sve crne a na drugu sve crvene karte. Posle zamoliš nekoga da izvuče jednu kartu, da je zapamti i da je posle ponovo vrati. Tako što manipulišeš stranom na kojoj se nalaze karte jedne ili druge boje, ili se crvena nađe među crnima ili crna među crvenima. Imao je često običaj da kaže kako sam mu u jednom sivom svetu beznađa obasjavala život. Zato smo uvek tražili crveni cvet među plavim ili žutim ili zelenu kuću među belim. To je bila naša tajna igra. Sigurno je tako razmišljao kada je sakrivao svoje dokaze. Pretpostavljam da je arhiv pun fascikli različitih boja. Negde se nalazi jedna koja odudara od drugih, po boji ili možda veličini. U njoj se nalazi ono za čime tragamo. -Policijski arhiv mora biti ogroman - rekao je Valander. -Ponekad je kada bi negde putovao stavljao karte na moj jastuk, sa crvenom koja je štrčala iz crnih - nastavila je. - U arhivu se sigurno nalazi jedna fascikla za mene i to negde gde je neprimetno stavio svoju nedostajuću kartu. Bilo je pola šest. Nisu dosegli cilj ali su sada mislili da znaju gde se nalazi. Valander je ispružio ruku i dotaknuo njenu mišicu. - Voleo bih da odeš sa mnom u Švedsku - rekao je na švedskom.

Pogledala ga je sa nerazumevanjem. - Rekao sam da moramo da se odmorimo - objasnio je. -Moramo da odemo odavde pre zore. Ne znamo kuda ćemo, ne znamo ni kako ćemo da izvedemo najveći mađioničarski trik na svetu, da se uvučemo u policijski arhiv. Zbog toga moramo da se odmorimo. U ormanu se nalazilo jedno ćebe, umotano ispod stare mitre. Baiba ga je prostrla na pod. Kao nešto najprirodnije na svetu, stisli su se jedno uz drugo da bi se ugrejali. - Spavaj - rekao je. - Ja ću samo da se malo odmorim. Ostaću budan. Probudiću te čim bude bilo vreme za polazak. Čekao je neko vreme. Nije dobio nikakav odgovor. Već je spavala.

17. Napustili su crkvu nešto pre pola sedam. Valander je bio prinuđen da podupire Baibu koja je bila poluonesvešćena od iscrpljenosti. Kada su krenuli, napolju je još uvek bio mrak. Dok je spavala pored njega na podu, ležao je budan i razmišljao šta da rade. Znao je da je primoran da pripremi nekakav plan. Baiba će jedva moći da mu pomogne, spalila je sve mostove za sobom i sada je kao i on bila stavljena izvan zakona. Od sada, bio je njen spasilac i dok je ležao u tami mislio je da ovoga puta nije više imao nikakve planove i da je njegovo kraljevstvo ideja bilo ispražnjeno. Ali misao da je postojala ona treća mogućnost terala ga je da ide dalje. Znao je da je bilo jako rizično oslanjati se na nju, i da je mogao da greši što bi značilo da se nikada neće osloboditi majorovih ubica. Ali kada se približilo sedam sati i kada su morali da krenu, znao je da nije bilo drugih alternativa. Jutro je bilo hladno. Stajali su sasvim mimo u tami ispred vrata. Baiba se držala za njegovu mišicu. Valander je čuo skoro neprimetan zvuk iz tame, kao da je neko naglo promenio položaj i nevoljno zagrebao nogom o zaleđeni šljunak. Evo ih, dolaze, pomislio je. Sada će psi hiti pušteni s lanca. Ali ništa se nije dogodilo i sve je ponovo bilo jako tiho. Vodio je Baibu prema kapiji crkvenog groblja. Izašli su na ulicu i Valander je bio siguran da su pratioci bili u blizini. Krajičkom oka je uhvatio pokret u tami jednog ulaza, drugom prilikom je čuo škripu kapije koja se za njima otvorila. Psi koje pukovnici čuvaju na svojim povocima nisu posebno spretni, pomislio je ironično. Ili možda žele da znamo kako nas sve vreme drže na oku. Baiba je ponovo živnula od hladnoće. Zastali su na jednom ćošku i Valander je znao da su sada morali nešto da smisle. - Da li poznaješ nekoga ko bi mogao da nam pozajmi automobil? - pitao je. Razmislila je pre nego što je odmahnula glavom. Strah ga je učinio ljutitim. Zašto je u ovoj zemlji sve bilo tako naporno?

Kako je mogao da joj pomogne kada ništa nije bilo normalno, ništa nije bilo onako kao ono na šta je bio naviknut? Odjednom se setio automobila koji je pre nekog dana ukrao. Nije postojala velika verovatnoća da je i dalje tamo, ali je mislio da nema šta da izgubi ako proveri. Ugurao je Baibu u jedan kafe pored koga su prolazili i koji je bio otvoren ujutru i pri tome je pomislio kako će to sigurno zbuniti čopor pasa koji im je bio za petama. Sada su posmatrači bili prinuđeni da se podele i da se sve vreme plaše kako Baiba već ima dokaze u rukama. Upravo ta misao je razveselila Valandera. To je podrazumevalo jednu mogućnost o kojoj ranije nije razmišljao, naime, da podmetne lažan mamac pratiocima. Požurio je duž ulica. Najpre je morao da sazna da li je automobil i dalje bio tamo gde ga je ostavio. Bio je tamo. Bez razmišljanja je seo za volan, ponovo osećajući smrad ribe, spojio je kablove i ovoga puta se setio kako da stavi menjač u ler. Stao je pred kafanom i ostavio motor da radi dok je otišao po Baibu. Sedela je za stolom i pila čaj. Pomislio je kako je bio gladan ali da je to moralo da sačeka. Već je bila platila i otišli su do automobila. - Kako si došao do automobila? - pitala je. - To ću da ti objasnim drugom prilikom - odgovorio je. -Reci mi kako da vozim da bih izašao iz Rige. -Kuda idemo? -To još ne znam. Za početak, idemo na selo. Jutarnji saobraćaj se zgusnuo i Valander je zastenjao zbog sporog motora sa kojim je imao posla. Na kraju su došli do najudaljenijih predgrađa i uskoro su ih okruživale ravnice na kojima su se između polja videla raštrkana imanja. -Kuda vodi ovaj put? - pitao je Valander. -Ka Estoniji. Završava se u Talinu. -Ne idemo tako daleko. Kazaljka za benzin je počela da poskakuje i skrenuo je na benzinsku

pumpu. Neki starac koji je bio slep na jedno oko napunio je rezervoar i kada je Valander trebao da plati nije imao dovoljno novca. Baiba je dodala ostatak i potom su nastavili. Tokom zaustavljanja Valander je pazio na put. Prvo je prošišao cm automobil nepoznate marke, a za njim odmah još jedan. Kada su napustili benzinsku pumpu u retrovizoru je video automobil koji je bio parkiran iza njih, pokraj puta. Znači - tri, pomislio je. Najmanje tri automobila, možda i više. Došli su do grada čije ime Valander nije mogao da zapamti. Parkirali su se kod trga na kome se grupa ljudi okupila oko kioska za prodaju ribe. Bio je jako umoran. Ukoliko uskoro ne bude spavao njegovo srce neće izdržati. Na drugoj strani trga ugledao je tablu sa natpisom „hotel" i smesta se odlučio. - Moram da spavam - rekao je Baibi. - Koliko para ti je ostalo? Da li imaš dovoljno za sobu? Klimnula je glavom. Izašli su iz automobila, prešli preko trga i uzeli sobu u malom hotelu. Baiba je objasnila nešto na letonskom što je učinilo da recepcionarka pocrveni i da od njih ne traži da ispune formulare. -Sta si joj rekla? - pitao je Valander kada su stigli do svoje sobe koja je imala pogled na dvorište. -Istinu - rekla je. - Da nismo venčani i da ćemo ostati na svega nekoliko sati. -Pocrvenela je, zar ne? - I ja bih to učinila da sam bila na njenom mestu. Napetost je na trenutak popustila. Valander je prasnuo u smeh a Baiba je pocrvenela. Ponovo se uozbiljio. - Ne znam da li si svesna da je ovo najluđi poduhvat u koji sam ikada bio umešan - rekao je. - Takođe ne znam ni da li si svesna da sam jednako uplašen kao ti. Za razliku od tvog muža ja sam policajac koji je čitavog života radio u gradu koji nije veći od ovoga u kome se nalazimo. Nemam nikakvog iskustva sa komplikovanim kriminalističkim organizacijama i brutalnim masakrima. Povremeno sam naravno prinuđen da rešim neko ubistvo, ali uglavnom lovim pijane provalnike i odbegle bikove.

Sela je pored njega na ivicu kreveta. - Karlis mi je ispričao da si sjajan policajac - rekla je. -Rekao je da si počinio grešku iz aljkavosti ali da si jako spretan. Valander se nerado setio čamca za spasavanje. - Naše zemlje su veoma različite - nastavio je. - Karlis i ja smo imali totalno drugačije polazne tačke za pristup našem poslu. On je mogao da funkcioniše i u Švedskoj, ali ja nikada ne bih mogao da budem policajac u Letoniji. - Sada jesi - rekla je. - Ne - primetio je. - Ovde sam zato što si me ti zamolila. Možda sam ovde zato što je Karlis bio takav kakav je bio. Zapravo, nemam pojma zašto sam u Letoniji. Postoji samo jedna stvar u koju sam siguran a to je da želim da pođeš sa mnom u Švedsku kada se sve ovo bude završilo. Pogledala ga je začuđeno. - Zašto? - pitala je. Shvatio je da ne bi mogao da joj objasni sopstvena osećanja koja su bila oprečna i nedovršena. -Ništa - odgovorio je. - Zaboravi šta sam rekao. Moram sada da malo odspavam ako želim da razbistrim glavu. I ti moraš da se odmoriš. Možda je najbolje da dole na recepciji kažeš da nam za tri sata pokucaju na vrata. -Devojka će ponovo da pocrveni - rekla je Baiba kada je ustala sa kreveta. Valander se umotao u prekrivač. Već je bio na putu da zaspi kada se Baiba vratila sa recepcije. Kada se probudio, tri sata kasnije, osećao se kao da je spavao svega nekoliko minuta. Kucanje na vrata nije probudilo Baibu koja je nastavila da spava. Valander se istuširao hladnom vodom da bi izgnao umor iz tela. Kada se obukao pomislio je kako je mogla da nastavi da spava sve dok ne donese nekakvu odluku o tome šta će dalje preduzeti. Napisao joj je poruku na komadu toalet papira da ga sačeka dok se ne vrati i da neće dugo biti odsutan.

Devojka na recepciji mu se nesigurno osmehnula i Valander je imao utisak kako je u njenom pogledu bilo nečeg pohlepnog. Kada je sa njom počeo da priča pokazalo se da razume engleski. Valander je pitao gde je mogao nešto da pojede i pokazala mu je rukom na vrata od male sale za ručavanje koja se nalazila u hotelu. Seo je za sto sa kojeg je imao pogled na ceo trg. Oko prikolice sa ribom su i dalje stajali ljudi koji su kupovali, tog hladnog jutra dobro umotani u toplu odeću. Automobil je još uvek bio tamo gde ga je Valander parkirao. Sa suprotne strane trga stajao je jedan od crnih automobila koje je video dok su prolazili pored benzinske pumpe. Nadao se da su se psi smrzavali u svojim vozilima. Devojka sa recepcije je takođe igrala ulogu kelnerice i prinela mu je tanjir sa sendvičima i džezvu kafe. Dok je jeo povremeno je bacao pogled na trg. Istovremeno je pokušavao da u svojoj glavi formuliše plan. Mislio je da je bio toliko nemoguć da je imao izvesnih šansi da uspe. Kada je završio sa doručkom bio je u boljem raspoloženju. Vratio se u sobu. Baiba se probudila i pogledala ga je kada je ušao na vrata. Seo je na ivicu kreveta i počeo da objašnjava šta mu je bilo na umu. -Karlis je morao imati poverenja u nekoga od svojih kolega - rekao je. -Nismo se nikada družili sa drugim policajcima - odgovorila je. - Imali smo druge prijatelje. -Razmisli - rekao je. - Morao je postojati neko sa kim je povremeno pio kafu. To ne mora da bude neko od njegovih prijatelja. Dovoljno je da se setiš ko mu nije bio neprijatelj. Razmišljala je i on joj je dao vremena. Čitav njegov plan zavisio je od toga da li je major imao nekoga kome možda nije sasvim verovao ali u koga nije i sumnjao. - Povremeno je pričao o Mikelisu - rekla je promišljeno. -0 mladom naredniku koji nije bio kao drugi. Ali ne znam ništa o njemu. - Moraš znati još nešto. Zašto ti je Karlis o njemu pričao? Nameštala je jastuke i video je da je pokušavala da se seti. - Karlis je imao običaj da priča kako se plašio bezobzirnosti svojih

kolega - počela je. - Njihovih hladnih reakcija na svu patnju. Mikelis je bio izuzetak. Mislim da je jednom zajedno sa Karlisom izvršio hapšenje jednog siromašnog čoveka koji je imao veliku porodicu. Posle toga je Karlisu naglo izjavio kako je to smatrao vrednim prezira. Karlis je možda o Mikelisu pričao i u nekom drugom kontekstu, ali toga se ne sećam. -Kada je to bilo? -Relativno skoro. -Pokušaj da mi odgovoriš preciznije. Pre godinu dana? Više? -Manje. Ne verujem da je prošlo toliko vremena. -Mikelis je morao raditi u odeljenju za krvne delikte čim je imao zadatak zajedno sa Karlisom? -To ne znam. -Mora da je tako. Nazvaćeš Mikelisa i reći mu kako moraš da se vidiš sa njim. Pogledala ga je preplašeno. -Uhapsiće me. -Nećeš mu reći da si Baiba Liepa, već da imaš da mu kažeš nešto što je dobro za njegovu karijeru. Zahtevaćeš da ostaneš anonimna. -U našoj zemlji nije lako prevariti policajce. -Moraš da zvučiš ubedljivo. Ne smeš da se odaš. -Ali, šta da mu kažem? -Ne znam. Moraš da mi pomogneš u osmišljavanju priče. Sta bi bilo najveće iskušenje za jednog letonskog policajca? -Novac. -Strana valuta? -Za američke dolare mnogi u našoj zemlju spremni su da prodaju i rođenu majku. -Reći ćeš mu da znaš nekoliko osoba koje imaju popriličnu svotu američkih dolara. -Pitaće me odakle novac dolazi.

Valander je grozničavo razmišljao. Najednom se setio nečega što se nedavno desilo u Švedskoj. - Nazvaćeš Mikelisa i reći mu sledeće: da poznaješ dva Letonca koja su opljačkala banku u Stokholmu i vratila se sa velikom sumom strane valute, najvećim delom američkih dolara. Opljačkali su menjačnicu na centralnoj železničkoj stanici u Stokholmu i švedska policija nije uspela da im uđe u trag. Sada su u Letoniji i sa sobom imaju sve te pare. Tako ćeš reći. - Pitaće ko sam i kako to znam. - Daj mu utisak kako si ljubavnica jednog od te dvojice ali da te je ostavio. Želiš osvetu, ali se plašiš i odbijaš da kažeš ko si. - Veoma sam loš lažov. Postao je ljut. - Onda moraš da naučiš kako. Sada. Taj Mikelis je naša jedina šansa da dođemo do arhiva. Imam plan koji je možda moguće sprovesti. Sve dok nemaš ništa bolje na umu moram ja da odlučujem. Ustao je sa kreveta. - Sada idemo nazad u Rigu. U automobilu ću da ti ispričam šta sam smislio. - Da li će Mikelis da traga za Karlisovim papirima? - Ne Mikelis - odgovorio je ozbiljno. - To ću ja da uradim. Ali Mikelis će me pustiti unutra. Vratili su se u Rigu i Baiba je telefonirala iz pošte. Laž joj je uspela. Zatim su otišli do gradske pijace. Baiba mu je rekla da je čeka u hali koja je nalikovala na hangar i u kojoj je prodavana riba. Odande ju je posmatrao kako nestaje u gomili i pomislio je kako je više nikada neće videti. Našla se sa Mikelisom u sali za meso. Šetali su se između tezgi, posmatrali meso i pričali jedan s drugim. Ispričala mu je kako nije bilo pljačkaša ni bilo kakvih američkih dolara. Ranije tokom povratka u Rigu, Valander joj je dao instrukcije da ne okleva nego da pravo pređe na stvar i ispriča čitavu priču. Nisu imali nikakvu drugu mogućnost, sem da rizikuju ili da odustanu od čitave stvari.

- Ili će te uhapsiti ili će da uradi onako kako želimo - bio joj je rekao. Ukoliko oklevaš može da pomisli da se radi o nekakvoj zaveri protiv njega, možda čak i o takvoj koja dolazi od nekog od njegovih pretpostavljenih koji sumnja u njegovu lojalnost. Ukoliko mu nije poznato tvoje lice, moraš da mu dokažeš da si Karlisova udovica. Moraš da učiniš i kažeš onako kako sam ti rekao. Posle otprilike sat vremena Baiba se vratila u halu u kojoj je Valander čekao. Smesta je shvatio kako joj je plan pošao za rukom. Njeno lice je odavalo i olakšanje i radost. Ponovo se podsetio koliko je bila lepa. Ispričala mu je tihim glasom da je Mikelis bio vrlo uplašen. Shvatio je da stavlja celu svoju karijeru na kocku. Možda čak i život. Ali je mislila da je kod njega prepoznala osećaj olakšanja. - On je jedan od nas - rekla je. - Karlis nije pogrešio. Još im je preostalo puno sati do vremena kada je Valander mogao da sprovede svoj plan u delo. Da bi ubili vreme, hodali su kroz grad, izabrali dva alternativna mesta sastanka i nastavili do fakulteta na kome je predavala. Valander je zaspao sa glavom naslonjenom na vitrinu sa skeletima morskih galebova u napuštenoj sali za biologiju u kojoj se osećao etar. Baiba je stala na prozor i zamišljeno posmatrala park napolju. Sve što je preostalo bilo je zamarajuće i nemo čekanje. Rastali su se u osam sati ispred sale za biologiju. Baiba je nagovorila čuvara koji je išao okolo i kontrolisao da li su svetla bila ugašena i vrata zaključana, da za trenutak ugasi osvetljenje ispred zadnjih vrata univerzitetske zgrade. Kada se svetlo ugasilo Valander se žustro provukao kroz vrata. Pretrčao je preko mračnog parka u pravcu koji mu je Baiba pokazala i zastao je da uhvati vazduh kada je bio siguran da se čopor pasa i dalje nalazio kod fakulteta. Čim je sat sa crkvenog tornja kod glavne policijske stanice otkucao devet sati, Valander je ušao kroz osvetljena vrata u utvrdu koja je bila otvorena za javnost. Baiba mu je dala detaljan opis Mikelisovog izgleda i jedino što je

iznenadilo Valandera kada ga je ugledao bila je njegova mladost. Mikelis je čekao iza jednog pulta, boga pitaj kakvu priču je prodao svojim kolegama, pomislio je Valander i smesta mu je prišao sa svojom uvežbanom predstavom. Visokim i prodornim glasom počeo je da protestuje na engleskom kako je kao nevin turista bio opljačkan na sred ulice u Rigi. Ne samo da su mu ti neverovatno neprijatni banditi oteli pare, takođe su ga lišili i najdragocenije imovine - pasoša. U jednom očajničkom trenutku, uvideo je kako je napravio kobnu grešku. Totalno je zaboravio da od Baibe zahteva da sazna da li Mikelis govori engleski. Šta će biti ako razume samo letonski? U tom slučaju bi teško mogao da izbegne da pozove nekoga ko je razumeo engleski i priča će biti osuđena na propast. Na njegovo olakšanje Mikelis je pričao malo engleskog, čak bolje i od majora, i kada je jedan policajac na dužnosti došao da mu da zaduženje, ovaj ga je oštro oterao. Mikelis je Valandera uveo u jednu obližnju prostoriju. Drugi policajci su pokazivali znatiželju, ali teško takve prirode da bi neko od njih nešto posumnjao i digao uzbunu. Istražna soba je bila hladna i sumorna. Valander je seo na jednu od stolica dok ga je Mikelis posmatrao ozbiljnog izraza lica. - U deset dolaze policajci koji imaju noćnu smenu - rekao je Mikelis. Do tada bi bilo pametno da ispunim prijavu o napadu. Sem toga, poslaću automobil da traga za osobama koje odgovaraju opisu. Imamo tačno sat vremena. Baš kao što je Valander očekivao, Mikelis mu je potvrdio da je arhiv ogroman. Nema šanse da pregleda ni delić svih polica i registara koji se nalaze u sobi u sklopu bunkera ispod policijske stanice. Ako Baiba nije bila u pravu o tome da je Karlis svoje zaveštanje sakrio u blizini njenih akta, sve će otići do đavola. Mikelis je Valanderu nacrtao kartu. Morao je da prođe troja zaključana vrata na putu do arhiva, za koje će mu Mikelis dati ključeve. Skroz dole u podrumskom delu, ispred poslednjih vrata, trebao bi da stoji čuvar. Mikelis će da ga izmami sa stražarskog položaja telefonskim pozivom koji će stići tačno u pola jedanaest. Sat vremena kasnije, u pola dvanaest, Mikelis će se

spustiti do podruma i povesti sa sobom čuvara nekim izmišljenim povodom. Valander će tada morati da napusti arhiv. Posle toga će morati da se snalazi sam. Ukoliko u hodnicima naleti na nekoga od policajaca na dužnosti koji nešto sumnjaju, biće prinuđen da radi na svoju ruku. Da li je mogao da veruje Mikelisu? Valander je postavio pitanje i pomislio da je odgovor bio neizbežan. Jednostavno mora da ima poverenje u njega. Nije postojao nijedan drugi izlaz. Znao je kakve je instrukcije dao Baibi,dok su sedeli i probali cipele, o tome šta da kaže mladome naredniku. Ali nije znao šta mu je rekla sem da je Mikelis pristao i da će Valanderu pomoći sa arhivom. Gde god da se okrenuo uvek je postojao neki stranac u igri koja se odvijala oko njega. Posle pola sata Mikelis je izašao da pošalje patrolu koja će traga za dvema osobama kome su mogle imati veze sa napadom na engleskog turistu Stivensa. Ime je bilo Valanderov predlog, a odakle ga je pokupio nije imao pojma. Mikelis je sastavio poternicu koja je mogla odgovarati velikom delu stanovništva Rige. Valander je pomislio da jedan od opisa savršeno odgovara samom Mikelisu. Pljačka se navodno odigrala u blizini Esplanade, ali je gospodin Stivens bio suviše uznemiren da bi lično krenuo sa patrolom i pokazao im mesto zločina. Kada se Mikelis vratio ponovo su proučili kartu puta do arhiva. Valander je shvatio kako je morao da prođe kroz hodnik u kome su se nalazile kancelarije pukovnika i u kojem je i sam ranije imao svoju radnu sobu. Stresao se od te pomisli. Čak i da je neko tamo sada sedeo, ne bih sa sigurnošću da ko je naredniku Zidsu naredio da ubije Inesu i njene prijatelje. Da li je to bio Putnis ili Murnijers? Koji je od njih poslao svoje pse da njuškaju za onima koji traže za majorove dokaze? Kada se vreme za smenu straže približilo, Valander je primetio kako mu se nervoza spustila u stomak. Iako mu se išlo u ve-ce, znao je da za to nema vremena. Mikelis je odškrinuo vrata od hodnika i rekao Valanderu da pođe. Zapamtio je kartu i znao je da sebi nije mogao da priušti greške. U tom slučaju bi vreme za Mikelisov telefonski poziv, onaj koji je trebalo da namami čuvara, već prošlo. Policijska stanica je bila prazna. Žurio je što tiše moguće dugačkim hodnicima, sve vreme spreman na to da se negde naglo otvore neka vrata i da

neko uperi oružje u njega. Brojao je stepenike, čuo je odjeke koraka iz jednog udaljenog hodnika i mislio je kako se nalazio duboko u lavirintu u kome bi bilo jako lako zauvek nestati. Zatim je krenuo niz stepenice i pitao se koliko se duboko ispod zemlje nalazi arhiv. Na kraju je bio vrlo blizu mestu na kome je trebalo da se nalazi čuvar. Video je po satu da je Mikelisov telefonski poziv trebalo da usledi za nekoliko minuta. Stajao je sasvim mirno i osluškivao. Tišina ga je zabrinjavala. Da li je zalutao? Zaglušujuća zvonjava telefona je odjednom presekla mir i odahnuo je. Valander je čuo korake u graničnom hodniku i kada su zamrli požurio je dalje, stigao do vrata od arhiva i otvorio ih pomoću dva ključa koja mu je Mikelis dao. Valander je bio obavešten o tome gde su se nalazili prekidači. Opipavao je zidove u mraku pre nego što ih je pronašao. Mikelis je rekao kako su vrata bila jako dobro izolovana i da nisu propuštala svetlo koje bi moglo da uzbuni čuvara. Valander se osećao kao da se nalazio u džinovskom podzemnom hangaru. Nije ni mogao da pretpostavi da je arhiv bio toliko veliki. Jedan trenutak je stajao sasvim zabezeknut pred nebrojenim redovima registara i polica sa gusto spakovanim fasciklama. Soba zla, mislio je. Šta li je majoru bilo u glavi kada je ušao ovde i tu postavio bombu od koje je očekivao da jednoga dana eksplodira? Ponovo je pogledao na sat i nervirao se što je dozvolio mislima da mu oduzmu vreme. Istovremeno je shvatio kako neće više moći da izdrži a da ne isprazni stomak. Negde u arhivu mora biti toalet, mislio je grozničavo. Pitanje je samo da li ću stići da ga pronađem. Počeo je da ide u pravcu koji mu je Mikelis opisao, upozoravajući ga da je bilo lako zalutati između svih polica i različitih arhivskih soba koje su jako nalikovale jedna drugoj. Prokleo je činjenicu da je veliki deo njegove svesti bio okrenut njegovom pokvarenom stomaku i plašio se da onoga što bi moglo da se desi ukoliko mu se uskoro ne pruži prilika da poseti toalet. Zastao je i osvrnuo se. Bilo mu je jasno da je zalutao. Da li je otišao predaleko ili je pogrešno skrenuo na nekom mestu koje je odstupalo od Mikelisove karte? Vratio se. Više uopšte nije znao gde se nalazio i smesta ga

je uhvatila panika. Po satu je video da su mu preostala svega četrdeset i dva minuta. Do sada je već trebalo da pronađe pravi odeljak arhiva. Opsovao je. Da li je Mikelis pogrešno zabeležio? Zašto ga ne nalazi? Znao je da je morao da počne ispočetka i otrčao je između polica nazad do polazne tačke. U žurbi je uspeo da šutne metalnu korpu za papir koja se zaglušujućom bukom odbila o ormarić za dokumente. Čuvar, pomislio je. Ovo je moralo prodreti kroz vrata. Stajao je nepomično i osluškivao, ali nije čuo zveckanje ključeva u bravi. Takođe je znao da nije više mogao da izdrži. Svukao je pantalone, čučnuo nad korpom za otpatke i ispraznio stomak. Sa osećajem gađenja i neophodnosti, uzeo je jedan dosje koji je stajao na obližnjoj polici, iz njega je istrgao nekoliko listova papira i obrisao se. Onda se vratio na početak i znao je da je sada, ukoliko za to već nije bilo kasno, morao da pronađe pravu sobu. U glavi je preklinjao Ridberga da mu pokaže put, brojao je sporedne prostorije i arhivske odseke, i na kraju je shvatio da je došao na pravo mesto. Ali trebalo mu je isuviše vremena i sada je imao jedva pola sata - za pronalaženje dokumenata za koje je sumnjao da nisu bili dovoljni. Počeo je da traži. Mikelis nije mogao da mu da detaljan opis organizacije arhiva. Valander je bio prinuđen da sam traži. Smesta je shvatio da arhiv nije bio organizovan prema jednostavnom alfabetskom sistemu. Bilo je sekcija i podsekcija a možda čak i dodatnih odeljaka. Ovde se nalaze nelojalni, mislio je. Ovde su svi oni pod pratnjom i prismotrom, svi za koje se smatra ili zna da su kandidati za priznate državne neprijatelje. Toliko ih je da nikada neću pronaći Baibin dosje. Pokušao je da prodre u nervni sistem arhiva, da prokljuvi položaj koji bi bio logičan za Crnog Petra. Ali vreme je oticalo a da nije postajao pametniji. Grozničavo je počeo ispočetka, izvlačio je fascikle koje su odstupale po boji i sve vreme se opominjao da ne izgubi sabranost. Kada je bilo deset minuta do vremena predviđenog za napuštanje arhiva i dalje nije imao Baibin dosje. Uopšte nije pronašao bilo šta. Osetio je rastuće očajanje zbog toga što je morao da prede toliki put da bi spoznao svu svoju bespomoćnost. Više nije bilo vremena za sistematsko traženje. Sve što je sada mogao da uradi bilo je da poslednji put preleti pogledom preko polica i da se nada da će ga instinkt odvesti na ispravan put. Znao je da nigde na svetu nije postojao arhiv koji je bio izgrađen prema intuitivnom

organizacionom planu i bio je siguran da je čitava stvar propala. Major je bio mudar čovek, previše mudar za izvesnog Kurta Valandera iz istadske policije. Gde, mislio je? Gde? Šta ako je ovaj arhiv kao špil karata? Gde se nalazi karta koja odudara? Sa strane ili u sredini? Izabrao je sredinu, prošao rukom preko reda dosjea sa braon koricama, i odjednom je naleteo na jedan koji je bio plav. Istrgao je braon dosjee koji su okruživali plavi i jedan od njih je nosio ime Leonarda Blumsa a drugi Baibe Kalns. Vreme se zaustavilo. Zatim je konačno shvatio da je Baibino devojačko ime bilo Kalns. Uzeo je plavi dosje kome su nedostajali natpis i broj. Nije imao vremena da ga pregleda, vreme je već isticalo i požurio je do izlaza, ugasio svetlo i otključao vrata. Čuvara nije bilo ali prema Mikelisovom cajtplanu trebao je da se vrati svakog trenutka. Valander je požurio hodnikom ali je najednom začuo odjek koraka čuvara koji se približavao. Zid nije imao otvora za sakrivanje i Valander je shvatio da je sada bio primoran da odstupi od karte i da na svoju ruku traži izlaz. Stajao je nepomično dok se čuvar kretao susednim hodnikom. Kada su se koraci udaljili uspeo je da pomisli kako je za početak morao da nekako izađe iz podzemlja. Pronašao je stepenice i prisetio se koliko se spratova spuštao. Kada se ponovo našao u prizemlju potpuno je izgubio orijentaciju. Počeo je da nasumice ide jednim napuštenim hodnikom. Čovek koji ga je iznenadio stajao je i pušio. Sigurno je čuo Valanderove korake, ugasio je cigaretu potpeticom i pitao se ko se tu muvao tako kasno noću. Kada je Valander skrenuo u hodnik, čovek se nalazio svega nekoliko od njega. Nosio je uniformu, imao je četrdesetak godina i čim je ugledao Valandera sa plavim dosjeom u ruci, smesta je znao da mu tu nije bilo mesto. Izvukao je pištolj i doviknuo mu nešto na letonskom. Valander nije razumeo ni reči ali je instinktivno podigao ruke gore. Dok mu se približavao, čovek nije prestajao da viče, sve vreme držeći pištolj upravljen ka Valanderovim grudima. Valander je razumeo da je policajac od njega tražio da klekne. Poslušao je naređenje, sa rukama i dalje dignutim u patetičnom gestu iznad glave. Nije bilo šanse za beg, bio je uhvaćen i uskoro će jedan od pukovnika doći i zapleniti plavi dosje sa majorovom zaostavštinom.

Čovek koji je u njega uperio pištolj nastavio je da izvikuje pitanja. Valander koji je počeo da se plaši da će biti ubijen u hodniku, nije se setio ničega drugog do da odgovori na engleskom. - It is a mistake - ponavljao je piskavim glasom. - It is a mistake. I am a policeman, too. Ali naravno da nije bila greška i oficir mu je dao naređenje da ustane i drži ruke iznad glave i kasnije je pokazao Valanderu da počne da hoda. Povremeno bi mu naslanjao cev pištolja na leđa. Prilika se ukazala kada su došli do lifta. Valander je već bio odustao i mislio je kako je neopozivo bio uhapšen. Otpor bi bio besmislen i oficir sigurno ne bi oklevao da ga ubije. Ali dok su čekali lift, oficir se okrenuo da zapali cigaretu, i u deliću sekunde Valander je shvatio kako je to bila njegova jedina prilika da se izvuče. Bacio je plavi dosje ispred policajčevih nogu i istovremeno ga svom snagom trensuo u vrat. Osetio je kako mu je krcnulo u zglobovima prstiju, bol je bio neopisiv, ali oficir je pao naglavačke na zemlju i pištolj je sa zveketom odskakutao preko kamenog poda. Valander nije znao da li je muškarac bio mrtav ili samo u nesvesti, ali je zato njegova ruka bila skamenjena od bola. Pokupio je dosje, stavio pištolj u džep i odlučio je da je najgluplje šta je mogao da uradi je da upotrebi lift. Pokušao je da se orijentiše time što je pogledao kroz prozor koji je gledao na dvorište. Posle nekoliko trenutaka je razumeo da se nalazio na suprotnoj strani od one na kojoj su se nalazile kancelarije pukovnika. Čovek koji je ležao na podu počeo je da stenje i Valander je znao da ne bi mogao da ga ponovo onesvesti. Počeo je da hoda hodnikom koji je vodio od lifta na levo i nadao se da će uskoro pronaći neki izlaz. Ponovo je imao sreće, sišao je do jedne od trpezarija policijske stanice i uspeo da otvori vrata od kuhinje koja nisu bila propisno zaključana. Izašao je na ulicu. Ruka ga je bolela i počela je da otiče. Njegov i Baibin sastanak bio je predviđen tek za pola jedan. Valander je stao da je čeka u tami crkve u parku Esplanada koja je počinjala da vrši funkciju planetarijuma. Oko njega su nepomično stajale visoke lipe. Ali nije došla. Bolovi u ruci su postali skoro nepodnošljivi. Kada je bilo jedan i petnaest shvatio je da se nešto dogodilo. Neće doći. Smesta ga je obuzela

velika zabrinutost, Inesino prostreljeno lice se vraćalo u njegovu podsvest, i pokušao je da spekuliše šta je moglo da se dogodi. Da li su psi i njihove gazde shvatili da je Valander uprkos svemu neprimetno napustio zgradu fakulteta? Sta su u tom slučaju uradili sa Baibom? Nije se usuđivao ni da privede misao kraju. Napustio je park a da nije znao kuda će. Zapravo su bolovi u ruci bili ti koji su ga terali da ide dalje kroz prazne noćne ulice. Sirena policijskog džipa naterala ga je da se naglavačke baci u prvi ulaz, odmah potom je ulicom kojoj je hodao protutnjao drugi patrolni automobil i ponovo je morao da potraži zaštitu u senkama. Dosje sa majorovom zaostavštinom zadenuo je u košulju. Njegove ivice su mu se trele o rebra i pitao se gde će da provede noć. Temperatura se spustila i toliko mu je bilo hladno da je cvokotao. Alternativno mesto sastanka o kome su se on i Baiba dogovorili, nalazilo se na četvrtom spratu glavne gradske robne kuće. Pošto je sastanak bio predviđen za deset sati ujutru, imao je preko sedam sati vremena koje nikako nije mogao provesti na ulicama. Takođe je shvatio da je sa svojom rukom trebao da ode u neku bolnicu, ali nije se usuđivao. Ne sada kada je sa sobom nosio dokumente. Za trenutak je pomislio kako bi mogao da preko noći potraži zaštitu od švedske diplomatske misije, ukoliko je uopšte postojala. Ali ni ta ga misao nije smirila. Možda su jednog švedskog policajca koji se ilegalno nalazio u inostranstvu smesta deportovali? Nije znao i nije se usuđivao da rizikuje. Zabrinut, rešio je da ode do automobila koji ga je poslužio poslednja dva dana. Ali kada je stigao na mesto na kome ga je parkirao, nije više bio tamo. Prvo je pomislio da je toliko otupeo od bola da se nije dobro sećao. Da li je zaista tu ostavio automobil? Na kraju je ipak bio siguran i pomislio je kako su ga sada rasturali i komadali poput zaklane životinje. Jedan od pukovnika koji ga je pratio sigurno je hteo da se uveri kako se majorov dokazni materijal nije krio negde unutra. Gde će da provede noć? Spopala ga je bespomoćnost čitave situacije; nalazio se duboko na neprijateljskoj teritoriji, prepušten čoporu pasa koje je vodio neko ko nije oklevao da ga preobrazi u beživotno telo bačeno u zaleđeno more ili zakopano u nekom zabitom delu šume. Njegova čežnja za domom bila je primitivna i sve veća. Razlog za beskućništvo u letonskoj noći, nasukani čamac za spasavanje sa dva mrtva muškarca, činio mu se

udaljenim i nejasnim, kao da je sada sumnjao da je ikada i postojao. U nedostatku alternativa koristio se samo mračnim i praznim ulicama ne bi li došao do istog hotela u kome je ranije proveo noć. Ali ulazna vrata su bila zaključana i kada je zazvonio, gore se nije upalilo nijedno svetlo. Bol u ruci ga je ošamutio i počeo je da se brine da li će njegova moć prosuđivanja sasvim utrnuti ukoliko uskoro ne bude bio unutra na toplom. Nastavio je do sledećeg hotela ali njegov pokušaj da izazove pažnju zvonjenjem na noćno zvonce nije urodio plodom. Ali, kod trećeg hotela, još više propalog i neprivlačnijeg od bilo kojih ranijih, ulazna vrata su bila nezaključana i ušao je na recepciju za kojom je jedan muškarac sedeo i spavao sa glavom naslonjenom na sto i polupraznom flašom vinjaka kod nogu. Valander je prodrmao čoveka, zamahao pasošem koji je dobio od Prusa i zaista je dobio ključ u ruke. Pokazao je na flašu vinjaka, položio sto švedskih kruna na pult i poneo je sa sobom. Soba je bila mala i smrdela je na ubuđali nameštaj i tapete natopljene dimom. Sručio se na ivicu kreveta i otpio nekoliko dobrih gutljaja iz flaše, osećajući kako mu se toplina polako vraća u telo. Zatim je skinuo jaknu, napunio lavabo hladnom vodom i stavio unutra svoju oteklu ruku. Bol je polako počeo da se smanjuje i pretpostavljao je kako će verovatno čitavu noć morati da sedi pored lavaboa. Povremeno je natezao iz flaše i pun straha se pitao šta se desilo sa Baibom. Izvadio je plavi dosje koji je nosio ispod košulje i otvorio ga slobodnom rukom. Sadržao je pedesetak mašinom otkucanih stranica, uz to i nekoliko nejasnih kopija fotografija, ali ne i originala kao što se Valander nadao. Majorova zaostavština je bila napisana na letonskom i Valander nije razumeo ni reči. Primetio je da su se od devete stranice imena Putnisa i Murnijersa pojavljivala u jednakim intervalima. Ponekad su stajala zajedno u istoj rečenici, ponekad odvojeno. Nije mogao da prokljuvi da li je to značilo kako su oba pukovnika bila mete istrage ili je majorov optuživački prst pokazivao u samo jednoga od njih. Odustao je od namere da tumači tajni jezik, odložio je dosje na pod, ponovo napunio lavabo vodom i naslonio glavu na ivicu stola. Kada se probudio uz trzaj odspavao je samo deset minuta. Ruka je ponovo počela da ga boli i hladna voda je izgubila svoje dejstvo. Ispio je

ostatak sadržaja flaše, umotao mokar peškir oko ruke i legao na krevet. Valander nije imao pojma šta da radi ukoliko se Baiba ne bude pojavila u robnoj kući. Sve više je osećao da je bio poražen. Ležao je budan sve do zore. Vreme se ponovo promenilo.

18. Čim se probudio, instinktivno je osetio opasnost. Tada je već bilo skoro sedam sati ujutru. Ležao je sasvim mirno i osluškivao u tamnoj hotelskoj sobi. Zatim je shvatio kako opasnost nije pretila ni izvana ni u sobi, već da se nalazila u njemu, u vidu upozorenja da nije podigao svaki kamen ispod koga se nešto krilo. Bol u ruci se pojačao. Oprezno je pokušao da promrda prste, i dalje nemajući hrabrosti da pogleda u ruku. Bol se smesta vratio. Nije mogao da očekuje da će izdržati još mnogo sati bez pomoći lekara. Valander je bio veoma umoran. Nekoliko sati ranije, pre nego što se onesvestio, mislio je da je bio poražen. Moć pukovnika je bila velika, njegova sposobnost da se rve sa situacijom se sve vreme ljuštila. Ali sada kada je bio budan mislio je da će ga takođe poraziti i umor. Sumnjao je u svoju moć rasuđivanja i znao je da je to bila posledica dugotrajnog nespavanja. Pokušao je da dešifruje nagrizajući osećaj nečega pretećeg sa čime se nedavno probudio. Šta je to što je prevideo? Gde je, u njegovim mislima i njegovom stalnom pokušavanju da pronađe smisao, mislio pogrešno ili možda nedovoljno? Šta je bilo to što i dalje nije mogao da vidi? Nije mogao da zanemari svoj instikt koji je sada, u njegovom ošamućenom stanju, bila njegova jedina šansa za orijentaciju. Šta je to što i dalje ne može da vidi? Pažljivo se uspravio u krevetu i ustao, i dalje nesposoban da odgovori na svoje pitanje. Po prvi put je i to sa gađenjem pogledao u svoju naduvenu ruku i zatim napunio lavabo vodom. Prvo je umio lice, zatim je zamočio svoju povređenu ruku. Posle nekoliko minuta prišao je prozoru i razmaknuo zavese. Smrad uglja je bio prilično jak. Nad gradom mnogobrojnih crkvenih tornjeva upravo se uzdizala vlažna zora. Stajao je kod prozora i promatrao ljude koji su žurili trotoarima, nesposoban da da odgovor na svoje pitanje šta je to što nije video. Zatim je napustio sobu, platio i dozvolio da ga proguta grad. Tek kada je prolazio kroz jedan od gradskih parkova, nije više znao kako se zvao, shvatio je da je Riga bio grad pasa. Nisu u pitanju bili samo

nevidljivi psi koji su ga pratili, već i oni drugi, stvarni i obični, koje su ljudi izvodili u šetnju i sa njima se igrali. Dok je prolazio kroz park čijeg se imena nije sećao iznenada se zaustavio i počeo da gleda dva psa u žestokom obračunu. Jedan od njih je bio ovčar, a drugi mešanac neodređenog porekla. Dva vlasnika su pokušavala da ih razdvoje, vikali su na njih da bi potom počeli da viču i jedan na drugog. Ovčarov vlasnik bio je jedan postariji čovek dok je mešanac pripadao ženi od tridesetak godina. Valander se osećao kao da je prisustvovao ekskluzivnoj premijeri obračuna. U ovoj zemlji su se nesuglasice rešavale poput obračuna pasa. Psi kao i ljudi, tukli su se, i nije bilo nikakvih unapred predvidljivih ishoda. Došao je u glavnu gradsku robnu kuću u deset sati, baš kada su je otvorili. Plavi dosje ga je pekao ispod košulje. Instinkt mu je govorio da bi trebao da ga se otarasi, da pronađe neko privremeno skrovište. Tokom onih sat vremena koje je proveo lutajući po gradu registrovao je pokrete i ispred i iza sebe i sada je bio siguran da su ga pukovnici ponovo opkolili. Sem toga činilo se da su se senke umnožile u odnosu na ranije i ogorčeno je pomislio kako se spremala oluja. Zastao je ispred ulaza u robnu kuću pretvarajući se da čita infotablu dok je, u stvari, gledao u šalter za mušterije na kome su na čuvanje mogle da se ostave torbe i kese. Šalter je bio ugaoni i shvatio je da se dobro sećao enterijera od svoje prethodne posete. Otišao je do menjačnice koja je isključivo primala stranu zapadnu valutu, izvukao sto švedskih kruna i u zamenu dobio svežanj letonskih novčanica. Zatim je nastavio gore do sprata na kome su se prodavale ploče i diskovi. Izabrao je dve ploče sa Verdijevom muzikom i pri tom mu je sinulo kako su bile iste veličine kao dosje. Kada je platio i dobio ploče u plastičnoj kesi, ugledao je najbližu senku koja se pretvarala da je bila zainteresovana za odeljenje sa džez muzikom. Zatim je otišao nazad do šaltera za mušterije. Sačekao je nekoliko sekundi dok se oko njega nije okupio dovoljan broj ljudi. Tada je naglo otišao do najudaljenijeg ćoška, izvukao dosje i stavio ga među ploče. Čitava stvar se odigrala jako brzo uprkos činjenici da je praktično mogao da koristi samo jednu ruku. Ostavio je kesu, dobio pločicu sa brojem i napustio šalter. Senke su se nalazile na različitim stranama glavnog ulaza, ali je ipak bio siguran da nisu videli da se oslobodio dosjea. Postojao je naravno rizik da mu pretraže kesu, ali je smatrao da je bio

neznatan pošto su sopstvenim očima videli kako je kupio dve ploče. Pogledao je na ručni sat. Sada je ostalo još samo deset minuta do dolaska Baiba Liepe na njihovo alternativno mesto sastanka. Briga ga nije napuštala, ali se ipak osećao sigurnijim sada kada se otarasio dosjea. Otišao je do sprata na kome je prodavan nameštaj. Iako je bilo rano prepodne, tu se već sakupilo dosta mušterija koji su rezignirano ili sanjalački razgledali različite sofe i krevete. Valander se lagano odšetao do dela koji je bio pun kuhinjske opreme. Nije želeo da se pojavi prerano, želeo je da bude na mestu sastanka u precizirano vreme, i zastao je nekoliko minuta kod odeljenja sa armaturama da bi razvukao vreme. Dogovorili su se da se nađu među izloženim šporetima i frižiderima koji su svi bili sovjetske proizvodnje. Čim je stigao, odmah ju je ugledao. Stajala je i gledala u šporet za koji je nesvesno primetio da je imao samo tri plotne. Odmah je znao da nešto nije bilo u redu. Nešto se desilo sa Baibom, nešto u šta je sumnjao još tog jutra kada se probudio. Briga je rasla i izoštrila mu sva čula. Tada ga je ugledala. Nasmešila mu se, ali njene oči su otkrivale veliki strah. Valander joj je prišao ne obraćajući pažnju na to odakle su se približavale senke. Sada je čitava njegova koncentracija bila fokusirana na ono što se dogodilo. Stao je pored nje i zajedno su pogledima preleteli preko blistavog frižidera. -Sta se dogodilo? - pitao je. - Ispričaj samo ono najbitnije. Nemamo puno vremena. -Ništa se nije dogodilo - odgovorila je. - Nisam mogla da napustim fakultet jer su ga držali pod prismotrom. Zašto laže? Mislio je grozničavo. Zašto pokušava da tako dobro laže da je ne prozrem? - Da li si došao do dosjea? - pitala je. Oklevao je da joj kaže istinu. Odjednom je bio umoran od svih laži koje su ga okruživale. - Da - rekao je. - Dočepao sam se dosjea. Mikelis se pokazao pouzdanim. Nervozno ga je pogledala.

- Daj mi ga - rekla je. - Znam gde možemo da ga odnesemo i sakrijemo. Tada je Valander bio siguran da to više nije bila Baiba koja je pričala. Njen strah je zahtevao dosje, pretnja kojoj je bila izložena. - Sta se dogodilo? - pitao je ponovo, ovoga puta mnogo odlučnije, možda čak i sa dozom srdžbe. - Ništa - ponovo je odgovorila. - Nemoj da lažeš - rekao je ne mogavši da spreči da mu ton postane oštriji i glasniji. - Daću ti dosje. Šta će da se dogodi ako ga ne dobiješ? Video je da je bila na ivici suza. Nemoj sada da padneš, mislio je očajnički. U prednosti smo dok god ne budu bili sigurni da imam majorove dokumente. - Ubiće Upitisa - prošaputala je. - Ko ti je time zapretio? Odmahnula je glavom u protest. - Moram da znam - rekao je. - Za Upitisa ne znači ništa to da li ćeš mi reći ili ne. Užasnuto ga je pogledala. Uhvatio ju je za ruku i prodrmao je. -Ko? - pitao je. - Ko? -Narednik Zids. Pustio joj je ruku. Odgovor ga je razbesneo. Zar nikada neće saznati koji se od pukovnika krio iza čitave stvari? Ko je bio inicijator čitave zavere? Odjednom je otkrio kako su senke počele da se približavaju. Izgleda da su sada mislili da je imao majorove dokumente. Bez razmišljanja je povukao Baibu i počeo da trči prema stepenicama. Upitis nije prvi koji će da umre, mislio je. To ćemo biti mi ukoliko im ne uteknemo. Njihov iznenadan beg je iznenadio i zbunio čopor pasa. Iako je sumnjao u to da će im uspeti da pobegnu znao je da mora da pokuša. Vukao je Baibu niz stepenice, odgurnuo je čoveka koji nije uspeo da se skloni, i potom su se našli na konfekciji. I prodavci i mušterije su u čudu posmatrali njihov očajnički beg. Valander se sapleo o svoje sopstvene noge i pao je naglavačke preko stalka sa odelima. Pri padu je refleksivno u odbrani upotrebio povređenu ruku i bol ga je presekla kao nož. Jedan od radnika obezbeđenja

pritrčao je i zgrabio ga, ali Valander sada uopšte više nije oklevao. Zdravom šakom je udario čuvara ravno u lice i potom sa sobom povukao Baibu ka delu robne kuće u kome se nadao da će sporedne stepenice ili makar izlaz. Senke su bile sve bliže, sada su ih jurile sasvim otvoreno i Valander je gurao i cimao vrata koja nisu htela da se otvore. Na kraju je video jedna koja su stajala odškrinuta, izašli su na sporedno stepenište, ali odozdo su se čuli odjeci koraka, ljudi su im se približavali, i jedino što je preostalo je bilo da se penju ka gornjim spratovima. Gurnuo je protivpožarna vrata i izašli su na krov prekriven tucanikom. Osvrtao se za daljnjim mogućnostima za beg, ali su bili beznadežno uhvaćeni u klopku. Sa krova je samo moglo da se skoči u beskonačnost. Primetio je da je držao Baibu za ruku i da im sada nije ništa drugo preostalo nego da čekaju. Znao je da će se jedan od dva pukovnika odgovornih za ubistvo majora uskoro pojaviti na krovu. Iza sivih vrata će im stići odgovor i gorko je pomislio da više nije imalo veze da li je bio u pravu ili ne. Ali kada su se vrata otvorila i kada je pukovnik Putnis istupio sa nekoliko naoružanih ljudi, ipak se iznenadio što je pogrešio. Uprkos svemu je mislio kako je Murnijers bio monstrum koji je tako dugo vrebao sakriven u senkama. Putnis im je oprezno prišao i njegovo lice je delovalo jako ozbiljno. Valander je osetio kako su mu se Baibini nokti zarili u ruku. Teško da može da naredi svojim ljudima da nas ovde pogube, pomislio je očajno. Ali možda i može? Setio se brutalnog pogubljenja Inese i njenih prijatelja, strah je odjednom postao paralizujući i primetio je da se tresao. Odjednom se na Putnisovom licu pojavio osmeh i Valander je iznenađeno shvatio da mu se nije smejala grabljivica već čovek koji je pokazivao veliku ljubaznost. - Ne morate da se brinete, gospodine Valandere - Izgledate kao neko ko veruje da ja stojim iza ove zbrke. Ali moram da priznam da vas je jako naporno čuvati. Nekoliko trenutaka Valanderov mozak je sasvim stao. Zatim je razumeo kako je uprkos svemu bio u pravu i da nije bio Putnis već Murnijers taj ko je bio odani sluga zla za kojim je tako dugo tragao. Sem toga imao je pravo po pitanju slutnje o trećoj mogućnosti, da je neprijatelj imao svog neprijatelja.

Odjednom mu je sve bilo jasno, njegova procena ga nije izneverila i ispružio je desnu ruku da se rukuje sa Putnisom. -Malo neobično mesto sastajanja - nasmejao se Putnis. -Ali vi ste verovatno čovek od iznenađenja. Moram da priznam da se divim načinu na koji ste ušli u našu zemlju a da vas naša granična kontrola nije otkrila. -Ni ja ne znam kako mi je to pošlo za rukom - odgovorio mu je Valander. - To je jako duga i delimično konfuzna priča. Putnis je zabrinuto gledao u njegovu ranjenu ruku. - 0 tome bi trebalo da se pobrinete što pre moguće. Valander je klimnuo glavom i osmehnuo se Baibi. Ona je i dalje bila napeta i delovalo je kao da nije razumela šta se oko nje dešavalo. -Mumijers - rekao je Valander. - Znači to je bio on? Putnis je klimnuo glavom. -Sumnje majora Liepe su bile opravdane.. -Ima puno toga što ne razumem - rekao je Valander. -Pukovnik Mumijers je jedna jako inteligentna osoba - odgovorio je Putnis. - On je vrlo zla osoba, ali se nažalost pokazalo da oštri umovi imaju naklonost da se implantiraju u mozgove brutalnih ljudi. -Da li je to sasvim sigurno? - rekla je iznenada Baiba. -Da li je on ubio mog supruga? -Nije mu lično razbio lobanju - rekao je Putnis. - Najverovatnije je to bio njegov verni narednik. -Moj šofer - rekao je Valander. - Narednik Zids, isti onaj koji je ubio ljude u skladištu. Putnis je klimnuo glavom. -Pukovnik Mumijers nikada nije voleo letonski narod - rekao je Putnis. Iako je igrao ulogu policajca na profesionalnom nivou koji se držao podalje od sveta politike, u srcu i duši je fanatični pripadnik starog poretka. Njegov bog sedi u Kremlju. Lično je bio garant za nesmetanu alijansu između istoka i različitih prestupnika. Kada je major Liepa postao nametljiv pokušao je da postavi lažne tragove koji su pokazivali u mom pravcu. Moram da priznam

da mi je bilo potrebno puno vremena da shvatim o čemu se radilo. Zatim sam se odlučio da nastavim da igram ulogu budale. -Još uvek ne razumem - rekao je Valander. - Moralo je postojati još nešto. Major Liepa je pričao o zaveri, o nečemu što bi navelo čitavu Evropu da uvidi šta se događalo u ovoj zemlji. Putnis je klimnuo glavom. - Naravno da je postojalo nešto više - rekao je. - Nešto mnogo veće od korumpiranog policajca koji je štitio svoje privilegije svom potrebnom brutalnošću. Bila je to đavolska zavera, a major Liepa ju je prozreo. Valander se stresao. I dalje je držao Baibu Liepu za ruku. Naoružani ljudi pukovnika Putnisa, povukli su se i čekali kod vrata. -Čitava stvar je bila jako lukavo isplanirana - rekao je Putnis. - Murnijers je dobio ideju koja je kroz vodeće ruske krugove vrlo brzo mogla da ukotvi Kremlj u Letoniji. Murnijers je video šansu da ubije dve muve jednim potezom. -Tako što će upotrebiti novu Evropu, bez zidova, zarađujući novac kroz organizovano krijumčarenje narkotika - rekao je Valander. - Između ostalog, u Švedsku. Krijumčarenje je istovremeno poslužilo za diskreditovanje letonskog nacionalnog pokreta. Da li sam u pravu? Putnis je klimnuo glavom. - Od samog početka sam znao da ste veoma dobar policajac, komesare Valandere. Veoma analitičan, veoma strpljiv. Murnijers je baš tako isplanirao čitavu stvar. Krivica za krijumčarenje narkoticima trebala je da se svali na leđa pokreta oslobođenja Letonije. Cak i u Švedskoj je trebalo da dođe do drastične promene javnog mnjenja. Ko bi podržavao politički pokret za oslobođenje koji se tuđe podršku zahvaljuje za time što preplavljuje zemlju narkoticima? Niko ne može da porekne kako je pukovnik Murnijers stvorio i opasno i dobro isplanirano oružje koje bi jednog dana slomilo pokret oslobođenja u zemlji. Valander je razmišljao o onome što mu je Putnis rekao. -Da li razumeš? - pitao je Baibu. Lagano je klimnula glavom. -Gde je narednik Zids? - pitala je.

- Čim sakupim potrebne dokaze, i Murnijers i narednik će biti uhapšeni odgovorio je Putnis. - Murnijers je trenutno sigurno veoma zabrinut. Verovatno mu uopšte nije bilo jasno da smo čitavo vreme posmatrali njegove ljude koji su u stvari posmatrali vas. Neko bi naravno mogao da me kritikuje zbog toga što sam vas izložio bespotrebnoj opasnosti. Ali, smatrao sam kako je to bila jedina mogućnost da pronađemo papire koje je major Liepa ostavio za sobom. -Kada sam prošle noći napustila fakultet, Zids je stajao i čekao me - rekla je Baiba. - Rekao mi je da će Upitis umreti ukoliko mu ne predam papire. -Upitis je evidentno nevin - rekao je Putnis. - Murnijers je uzeo decu njegove sestre za taoce. Da je Upitis odbio da odigra ulogu ubice majora Liepe, bila bi pogubljena. Ne postoje granice za ono za šta je Murnijers u stanju da uradi. Kada se bude razotkrio, to će za čitavu zemlju biti veliko olakšanje. Naravno da će ga osuditi na smrt i pogubiti, baš kao i narednika Zidsa. Majorova istraga će biti objavljena i zavera razotkrivena, ne samo u sudnici već i čitavom narodu. Sem toga, to će biti od velikog interesa i za ostale susedne zemlje. Valander je osetio kako mu se telom proširilo olakšanje. Sve je bilo gotovo. Putnis se nasmejao. - Jedino što je preostalo je da se iščita dokumentacija majora Liepe rekao je. - I sada zaista možete da za otputujete kući, komesaru Valandere. Mi smo naravno jako zahvalni na pomoći koju ste nam pružili. Valander je iz džepa izvadio pločicu sa brojem garderobe. - Dosje je plav - rekao je. - Leži u kesi na šalteru za mušterije. Ali one dve gramofonske ploče želim nazad. Putnis je prasnuo u smeh. - Vi ste jako spretni, gospodine Valandere. Vi teško da činite bespotrebne greške. Da li je bilo nečega u Putnisovom glasu što ga je raskrinkalo? Valander nikada nije uspeo da sazna odakle mu je došla neprijatna pomisao. Ali u

istom trenutku u kome je Putnis stavio pločicu u džep od svoje uniforme, Valander je sasvim jasno spoznao svu težinu svoje greške. To je znao bez dokaza, intuicija i misao su se pomešale i usta su mu se sasvim sasušila. Putnis je nastavio da se smeška i dok je izvlačio pištolj iz džepa. Njegovi vojnici su se približavali, raštrkali su se po krovu i uperili svoje mašinke u Valandera i Baibu. Ona nije razumela šta se događalo, a Valanderov dušnik se stegao od poniženja i straha. U istom trenutku otvorila su se vrata i narednik Zids je kročio na krov. Valander je u svome zbunjenom mozgu projektovao sliku da je Zids stajao iza vrata i čekao na svoj teatralan dolazak. Sada kada je predstava bila gotova nije više morao da se krije iza kulisa. - Vaša jedina greška - rekao je Putnis bezizražajnim glasom. - Sve što sam vam nedavno ispričao je naravno istina. Jedino što deli moje reči od istine, lično sam ja. Sve ono što sam rekao za Murnijersa odnosi se na mene. To znači da ste istovremeno bili i u pravu i da ste pogrešili, komesara Valandere. Da ste marksista kao ja, razumeli biste da svet ponekad mora da se postavi naglavačke da bi ponovo stajao na nogama. Putnis se povukao nekoliko koraka unazad. - Nadam se da shvatate kako ne možete da se vratite u Švedsku - rekao je. - Uprkos tome, vi ste jako blizu neba, ovde gore na krovu na kome ćete umreti, komesaru Valandere. -Ali ne i Baiba - molio je Valander. - Ne Baiba. -Nažalost, i ona - rekao je Putnis. Podigao je svoje oružje i Valander je znao da je prvo želeo da ubije Baibu. Nije bilo ničega što je mogao da uradi, ničeg što je preostalo sem umiranja na jednom od krovova u centru Rige. U istom trenutku protivpožarna vrata su se naglo otvorila. Putnis je uzmakao i okrenuo prema nenadanom zvuku. U pratnji velikog broja naomžanih policajaca na krovu se pojavio pukovnik Murnijers. Kada je ugledao Putnisa koji je stajao sa pištoljem u ruci, nije oklevao. Već je držao oružje u ruci i pucao je Putnisu u grudi tri puta u kratkim razmacima., Valander koji je otkrio da se nalazio na liniji vatre, bacio se preko Baibe da

bi je zaštitio. Na krovu je započela pucnjava. Murnijersovi i Putnisovi ljudi potražili su sklonište iza dimnjaka i otvora za ventilaciju. Pokušao je da sa sobom povuče Baibu ne bi li zauzeo zaklon iza Putnisovog beživotnog tela. Tada je spazio narednika Zidsa koji je čučao iza jednog od dimnjaka. Sreo je njegov pogled, Zids je zatim pogledao u Baibu, i Valander je smesta shvatio kako je za taoce želeo da uzme ili nju ili oboje ne bi li očuvao svoj život. Murnijersovi ljudi su bili mnogobrojniji i mnogi od Putnisovih policajaca je već preminulo. Valander je video da je Putnisov pištolj ležao pored njegovog tela. Ali pre nego što mu je pošlo za rukom da ga dohvati, Zids se bacio na njega. Valander ga je tresnuo svojom ranjenom šakom u lice i zaurlao od silovitog bola. Zids se trgnuo od udarca, njegova usta su počela da krvare ali nije bio uzdrman Valanderovim očajničkim napadom. Kada je podigao ruku da ubije švedskog policajca koji je njemu i njegovom nadređenom prouzrokovao toliko problema, na njegovom licu se očitavala mržnja. Valander je znao da će umreti i zatvorio je oči. Baiba je klečala pored njega. Držala je Putnisov pištolj u rukama i ispalila je jedan jedini hitac koji je narednika Zidsa pogodio pravo među oči. Plakala je, ali Valander je pomislio kako je to bilo zbog besa i olakšanja a ne zbog straha koji je toliko dugo nosila u sebi. Pucnjava na krovu je utihnula jednako naglo kao što je i počela. Dvojica od Putnisovih ljudi bila su ranjena, ostali su bili mrtvi. Murnijers je žalosno posmatrao neke od svojih ljudi koji su bili pogođeni u grudni koš. Zatim im je prišao. -Žao mi je što je moralo da bude ovako - rekao je izvinjavajući se. - Ali bio sam prinuđen da čujem šta je Putnis imao da kaže. -Dovoljno je bilo baciti pogled u majorove dokumente -odgovorio je Valander. -Kako sam mogao da budem siguran da su uopšte postojali? A još manje da ste ih pronašli? - Tako što ste mogli da pitate - rekao je Valander. Murnijers je odmahnuo glavom. - Da sam stupio u kontakt sa nekima od vas, zapao bih u otvoreni rat sa Putnisom. Tada bih morao da pobegnem u inostranstvo i nikada ga ne bismo

uhvatili. Nisam imao nikakvog drugog izbora nego da vas pratim, tako što sam Putnisove pse držao na oku. Valander je bio previše umoran da bi dalje slušao. Njegova ruka je pulsirala od bolova. Zagrlio je Baibu i ustao. Zatim se onesvestio. Kada se probudio ležao je na bolničkom krevetu, sa rukom u gipsu i sa bolovima koji su nestali. Pukovnik Mumijers je stajao na vratima sa cigaretom u rukama i gledao ga sa osmehom. - Da li se osećate bolje? - pitao je. - Naši letonski lekari su jako dobri. Vaša raka nije predstavljala lepu sliku. Možete da sa sobom ponesete snimke sa rendgena. - Šta se dogodilo? - hteo je da zna Valander. - Onesvestili ste se. I ja bih to uradio da sam bio na vašem mestu. Valander se osvrnuo po bolničkoj sobi. - Gde je Baiba Liepa? - Kod kuće. Kada sam je tamo odvezao pre nekoliko sati, bila je vrlo pribrana. Valanderu su se osušila usta. Oprezno je seo na ivicu kreveta. - Kafa - rekao je. - Da li je moguće dobiti šolju kafe? Murnijers se smejao. - Nikada ranije nisam sreo nekoga ko pije toliko kafe kao vi - rekao je. Ali naravno da ćete je dobiti. Ukoliko vam je bolje predlažem da odemo do moje kancelarije i da okončamo čitavu stvar. Pretpostavljam da biste posle toga imali puno toga da pričate sa Baibom Liepom. Ukoliko ruka ponovo počne da vas boli, jedan od policijskih lekara će vam dati injekciju protiv bolova. Lekar koji vam je stavio gips je mišljenja da bi do toga lako moglo da dođe. Vozili su se kroz grad Murnijersovim automobilom. Već je bilo kasno po podne i počeo je da pada mrak. Dok su prolazili kroz visoku kapiju koja je vodila u centralnu policijsku stanicu, Valander je pomislio kako je to bio poslednji put. Na putu gore, do svoje kancelarije, pukovnik Murnijers se zaustavio kod sefa iz koga je izvukao plavi dosje. Kraj velikog sefa stajao je

naoružani stražar. -Možda je bilo mudro što ste ga zaključali - rekao je Valander. -Mudro? - rekao je. - Neophodno, komesaru Valandere. Iako Putnisa više nema to ne znači da je problem rešen. I dalje živimo u istom svetu, komesaru Valandere. Živimo u zemlji koju razdiru oprečnosti. A njih se ne oslobađate tako što se jednom visokom činovniku policije ispale tri metka u grudi. Dok su hodali prema njegovoj kancelariji, Valander je analizirao Murnijersove reči. Ispred vrata stajao je čovek prav kao sveća sa poslužavnikom na kome je bila kafa. Valander se prisećao svoje prve posete mračnoj kancelariji kao vrlo udaljene uspomene. Da li će ikada uspeti da pojmi šta se sve u međuvremenu izdešavalo? Murnijers je izvukao flašu iz jedne od pregrada pisaćeg stola i napunio dve čaše. -Neukusno je nazdravljati onda kada jedan broj ljudi pogine - rekao je. Ali mislim da smo to zaslužili, naročito vi, komesaru Valandere. -Sve vreme sam samo pravio greške - dodao je Valander. - Mislio sam pogrešne misli i suviše sam kasno shvatio koliko stvari je uticalo jedna na drugu. -Naprotiv - odgovorio je Murnijers. - Veoma sam impresioniran vašim doprinosom i još više vašom hrabrošću. Valander je zavrteo glavom. - Ja nisam po prirodi hrabar čovek - rekao je. - Čudim se što sam i dalje živ. Ispraznili su čaše i seli za sto koji je bio prekriven zelenim suknom. Nasred stola nalazila se majorova zaostavština u vidu plavog dosjea. - Imam još samo jedno pitanje - rekao je Valander. - Sta je sa Upitisom? Murnijers je zamišljeno klimnuo glavom. -Proračunatosti i brutalnosti pukovnika Putnisa nema granica. Bio mu je potreban žrtveni jarac, prigodan ubica. Da ne spominjemo to kako mu se žurilo da vas pošalje kući. Smesta sam primetio da se plašio i gadio vaše stručnosti. Kidnapovao je dvoje male dece, komesaru Valandere. Dečicu čija

je majka Upitisova sestra. Da Upitis nije preuzeo odgovornost za ubistvo majora Liepe, deca bi bila mrtva. Upitis nije imao izbora. Često se pitam šta bih uradio da sam bio na njegovom mestu. Naravno da će sada biti pušten na slobodu. Baiba Liepa je već informisana da on nije bio izdajnik. Takođe smo pronašli decu koju su držali kao taoce. -Sve je počelo tako što se na švedsku obalu nasukao jedan čamac za spasavanje - rekao je Valander posle nekog vremena provedenog u ćutanju. -Pukovnik Putnis i njegovi zaverenici su baš nedavno započeli veliku operaciju koja je podrazumevala krijumčarenje narkotika, između ostalog i u Švedsku - odgovorio je Murnijers -Putnis je poslao par svojih agenata u Švedsku. Iscrpno su istražili različite grupe letonskih emigranata i trebali su da počnu da im smeštaju drogu ne bi li diskreditovali čitav letonski oslobodilački pokret. Ali nešto se dogodilo na brodu koji je krijumčario narkotike iz Ventspilsa. Očigledno je nekoliko pukovnikovih ljudi sprovelo improvizovanu akciju sa namerom da dođe do velike količine amfetamina radi sopstvene zarade. Bili su otkriveni, ustreljeni i bačeni u čamac za spasavanje. U trenutku zabune, zaboravili su da obrate pažnju na drogu koja se nalazila u čamcu. Prema onome što sam razumeo, tragali su za njim čitav dan i nisu mogli da ga pronađu. Danas možemo samo da budemo srećni što se nasukao u Švedskoj. U suprotnom je moguće da bi pukovnik Putnis uspeo u svojoj nameri. Putnisovi agenti su naravno bili ti koji su ukrali drogu iz vaše policijske stanice čim su saznali da niko nije otkrio šta se krilo u čamcu. -Sigurno se još mnogo toga dogodilo - rekao je Valander zamišljeno. Zašto je Putnis odlučio da ubije majora Liepu čim se ovaj vratio iz Švedske? - Putnisu su se istanjili živci. Nije znao šta je Liepa radio u Švedskoj. Nije mogao da rizikuje i pusti ga da živi zato što nije sve vreme kontrolisao njegov rad. Dok god se major Liepa nalazio u Letoniji bilo je lako držati ga na oku, ili makar znati sa kime se sretao. Pukovnik Putnis je jednostavno postao nervozan. Narednik Zids je dobio u zadatak da ga ubije, što je i učinio. Utonuli su u razvučenu tišinu. Valander je primetio da je Murnijers bio umoran i zabrinut.

- Sta će sada da se dogodi? - pitao je Valander na kraju. - Ja ću naravno da detaljno proučim papire majora Liepe -odgovorio je Murnijers. - Posle ćemo videti. Odgovor je zabrinuo Valandera. - Oni naravno moraju da budu objavljeni - rekao je. Murnijers nije odgovorio i Valander je najedanput shvatio da ovaj to nije podrazumevao. Njegovi interesi nisu morali da se poklapaju sa interesima Baibe Liepe i njenih prijatelja. Za njega je možda bilo dovoljno to što je Putnis bio razotkriven. Murnijers je jednostavno mogao da ima drugačije mišljenje o političkom značaju širenja tih informacija. Pomisao da je majorovoj zaostavštini pretilo da padne u zaborav, mnogo ga je uznemirila. -Želeo bih da imam kopiju majorove istrage - rekao je. Murnijers je smesta prozreo njegovu nameru. -Nisam znao da pričate letonski - odgovorio je. Čovek ne može sve da zna - rekao je Valander. Murnijers ga je dugo ćutke posmatrao. Valander je sreo njegov pogled i pomislio kako ne sme da ga skrene. Sada kada je po prvi put odmeravao svoje snage sa Murnijersovim bilo mu je jako bitno da ne dozvoli da ga porazi. To je bio dužan malom kratkovidom majoru. Murnijers je odjednom doneo svoju odluku. Pritisnuo je dugme koje se nalazilo ispod ploče pisaćeg stola. Jedan čovek je došao po plavi dosje. Dvadeset minuta kasnije Valander je dobio kopiju nečega što nikada neće ući u protokol, kopiju za koju će Murnijers uvek poricati svoju odgovornost. Kopiju koju je švedski policajac Valander nabavio, bez dozvole i protiv prakse koja vlada među prijateljskim nacijama, i zatim ga predao ljudima koji nisu imali nikakvo pravo na tajna dokumenta te vrste. Svojim postupkom švedski policajac Kurt Valander je dokazao naročito lošu moć prosuđivanja, vrednu svake moguće kritike. Tako će to ići ukoliko se objavi istina. Ukoliko ikada bude objavljena, što je bilo manje verovatno. Valander je pomislio kako nikada neće moći da razume zašto mu je Murnijers to dozvolio. Da li je to bilo zbog majora ili zbog Letomje? Ili je možda bio mišljenja da je Valander zaslužio da dobije

takav poklon pre svog odlaska? Razgovor je zamro i nije bilo više ničega da se kaže. -Pasoš koji još uvek imate kod sebe veoma je sumnjive vrednosti - rekao je Murnijers. - Ali postaraću se da stignete u Švedsku bez problema. Kada želite da putujete? -Možda ne već sutra - odgovorio je Valander. - Ali zato prekosutra. Pukovnik Mumijers ga je otpratio do automobila koji je čekao u dvorištu. Valander se odjednom setio „pežoa" koji je stajao u seniku u Nemačkoj, negde kod poljske granice. - Pitam se kako ću da dovezem svoj automobil kući - rekao je. Murnijers ga je pogledao sa nerazumevanjem. Valander je shvatio kako nikada neće saznati koliko je Murnijers bio blizak ljudima koji su garantovali za bolju budućnost Letonije. Samo je zagrebao po površini sa kojom mu je bilo dozvoljeno da stupi u kontakt. To je onaj kamen koji nikada neće okrenuti. Murnijers jednostavno nije znao kako je Valander ušao u Letoniju. - Nema veze - rekao je Valander. Taj prokleti Lipman, pomislio je ljutito. Pitam se da li letonske emigrantske organizacije imaju tajne fondove koji švedskim policajcima daju kompenzaciju za automobile koje više nikada neće videti. Bio je uvređen a da nije znao zbog čega. Još uvek je smatrao kako je veliki umor upravljao njegovim mozgom. Pre nego što se bude odmorio njegovoj moći prosuđivanja nije bilo za verovati. Oprostili su se ispred automobila koji je Valandera trebao da odveze do Baibe Liepe. - Otpratiću vas do aerodroma - rekao je Murnijers. - Dobićete dve avionske karte, jednu od Rige za Helsinki i jednu od Helsinkija do Stokholma. Koliko znam, za skandinavske zemlje ne postoji obaveza nošenja pasoša. To znači da niko neće znati da ste bili u Rigi. Automobil se izvezao iz dvorišta centralne policijske stanice. Iza šoferovog vrata nalazilo se prozorče. Valander je sedeo u mraku i mislio o Murnijersovim rečima. Niko nikada neće znati da je bio u Rigi. Odjednom je

shvatio i da nikada neće moći da o tome nekome ispriča, čak ni svome ocu. Sve će ostati tajna, jer je sve ono što se desilo ionako bilo suviše neverovatno, preterano ekstremno. Ko bi mu poverovao? Zavalio se u sedište i zatvorio oči. Sada je jedino bio važan susret sa Baibom Liepom. 0 onome šta će biti kada se vrati u Švedsku misliće kada za to bude vreme. Proveo je dve noći i jedan dan u stanu Baibe Liepe. Uprkos tome što je sve vreme čekao na nekakav patetičan pravi trenutak, do njega nikada nije došlo. Nije joj odao ništa o osećanjima koje je gajio prema njoj. Najbliže što joj je došao bilo je kada su druge večeri sedeli jedan pored drugog na sofi i gledali u porodični album. Kada je izašao iz automobila koji ga je od Murnijersa doveo do njene kuće, dočekala ga je rezervisano, kao da je za nju ponovo postao stranac. Izbezumio se ne znajući tačno šta ga je izbezumljivalo. Šta je, u stvari, očekivao od nje? Skuvala mu je večeru, paprikaš čiji je glavni sastojak bila žilava kokoška, i imao je utisak da je Baiba Liepa bila loša kuvarica. Ne smem da zaboravim da je intelektualka, mislio je. Ona je osoba kojoj verovatno bolje polazi za rukom da mašta o boljem društvu nego da sprema hranu. Obe vrste ljudi su neophodne, iako verovatno nikada neće moći da žive srećno jedne s drugima. Valandera je obuzela tiha melanholija koju je ipak bez problema mogao da zadrži za sebe. Zamišljao je kako je pripadao kategoriji kuvara koji su nastanjivali svet. On nije bio jedan od sanjara. Jedan policajac teško može da bude nadahnut snovima i njegov nos je pokazivao u pravcu prljave zemlje, a ne ka nebu budućnosti. Istovremeno nije mogao da porekne da je počeo da je voli i da je njegova melanholija vukla svoje korene odatle. Sa takvom tugom je bio prinuđen da okonča najčudniji i najopasniji zadatak sa kojim se ikada suočio. To ga je duboko bolelo. Kada mu je ispričala da će ga njegov automobil čekati u Stokholmu, jedva je reagovao. Počeo je da sažaljeva samog sebe. Namestila mu je postelju na sofi. Osluškivao je njeno ravnomerno disanje iz spavaće sobe. Iako je bio umoran nije mogao da spava. Povremeno je ustajao, hodao po hladnim pločicama i gledao u pustu ulicu na kojoj se major susreo sa smrću. Senki nije više bilo, sahranile su se zajedno sa Putnisom.

Ostala je samo velika praznina, odbojna i mučna. Dan pre nego što je otputovao kući posetili su neobeleženi grob u koji je pukovnik Putnis sahranio Inesu i mrtve prijatelje. Plakali su bez stida, Valander je jecao kao napušteno dete i činilo mu se kao da je prvi put uviđao u kakvom prokletom svetu je živeo. Baiba je ponela cveće, smrznute i tanušne ruže koje je položila na nabacanu gomilu zemlje. Valander joj je dao kopiju majorove zaostavštine koji nije otvorila dok je bio tu. Onog dana kada je krenuo kući, na Rigu je pao sneg. Mumijers je lično došao po njega. Baiba ga je zagrlila na vratima, čvrsto su stegli jedan drugog, poput ljudi koji su upravo preživeli brodolom i zatim je otišao. Valander se peo u avion. - Prijatan put! - povikao je Murnijers za njim. Čak je i njemu drago što odlazim, pomislio je Valander. Neću mu nedostajati. Aeroflotov avion se izvio ulevo iznad Rige. Pilot je potom ispravio kurs ka Finskom zalivu. Pre nego što su se popeli na visinu predviđenu za let, Kurt Valander je zaspao glave naslonjene na grudi. Iste večeri, 26. marta, stigao je u Stokholm. Glas sa zvučnika ga je zamolio da se javi na šalter za informacije. U kovertu je pronašao svoj pasoš i ključeve od automobila. Automobil je stajao parkiran odmah kod taksi stanice. Valander se iznenadio kada je video da je bio opran. Sedište je bilo toplo. Znači, neko je tu sedeo i čekao ga. Iste večeri se odvezao kući u Istad. Zakoračio je u svoj stan u ulici Marija pred samu zoru.

Epilog Jednog ranog majskog jutra, dok je Valander sedeo u svojoj kancelariji i koncentrisano popunjavao listić za sportsku prognozu, neko je zakucao na vrata i unutra je ušao Martinson. Bilo je i dalje prohladno, proleće još nije bilo stiglo u Skone, ali Valander je ipak otvorio prozor, kao da je imao neodoljivu potrebu da provetri mozak. Rasejano je razmatrao mogućnost da fudbalski timovi pobede jedni druge dok je slušao zebu koja je pevala sa jednog drveta. Kada se Martinson pojavio na vratima Valander je sklonio listiće, ustao sa stolice i zatvorio prozor. Znao je da se Martinson stalno plašio prehlade. - Da li smetam? - pitao je Martinson. Otkako se vratio iz Rige Valander je bio odbojan i prek prema svojim kolegama. Neki od njih su se pitali, onako između sebe, kako je bilo moguće da je toliko izgubio ravnotežu zbog beznačajne povrede ruke na skijanju u Alpima. Ali niko nije hteo da ga to direktno pita i svi su mislili kako će njegovo neraspoloženje i hirovitost vremenom, sami od sebe, postepeno nestati. Valander je bio svestan svog ružnog ponašanja prema kolegama. Nije imao razloga da otežava njihov rad šireći svoju nevoljnost i melanholiju. Istovremeno nije znao kako da ponovo postane stari Valander, odlučan ali dobroćudan policajac iz Istadske stanice. Kao da ta osoba više nije postojala. Takođe nije znao da li je za njom žalio. Zapravo uopšte nije znao šta je mislio o sopstvenom životu. Putovanje u Alpe koje mu je poslužilo za izgovor, otkrilo mu je pomanjkanje istine u sebi. Došao je do zaključka kako nije bio čovek koji se svesno krio iza laži, ali je sve više počeo da se pita da li je njegovo oskudno znanje o tome kako je svet zapravo izgledao, bila takođe jedna vrsta laži; iako je počivala na neinformisanosti a ne na svesno potisnutim saznanjima. Svaki put kada bi neko ušao u kancelariju, hvatala ga je losa savest. Nije znao kako drugačije da postupi sem da se pravi kao da je sve bilo kao i obično.

- Ne smetaš - rekao je Martinsonu sa usiljenom ljubaznošću. - Sedi. Martinson se svalio u Valanderovu stolicu za posetioce kojoj su iskakali federi i koja je bila neudobna. - Hteo sam da ti ispričam jednu jako neobičnu priču - počeo je Martinson. - Tačnije rečeno, imam da ti prepričam dve priče. Izgleda da su nas posetili duhovi iz prošlosti. Valanderu se nije dopadao Martinsonov način izražavanja. U surovoj stvarnosti sa kojom su se kao policajci suočavali nije bilo prostora njegovim loše formulisanim poetskim opisima. Ali nije ništa rekao, već je iščekivao nastavak. - Sećaš li se čoveka koji je nazvao i ispričao nam da će se čamac za spasavanje nasukati? Onoga koga nikada nismo uspeli da nađemo i koji nam nikada nije otkrio svoj identitet? - Bilo ih je dvojica - dodao je Valander. Martinson je klimnuo glavom. - Dozvoli mi da počnem sa prvim od njih - rekao je. - Pre nekoliko nedelja Anete Brolin se premišljala da li da uhapsi čoveka koji je bio osumnjičen za neobično težak slučaj zlostavljanja. Ali pošto nije bio kažnjavan, mogao je da ide. Valander je počeo da sluša sa pojačanim interesovanjem. - Zove se Holmgren - nastavio je Martinson. - Slučajno sam na Svedbergovom stolu video papire koji su se ticali tog zlostavljanja. Tamo je stajalo da je bio vlasnik ribarskog broda 'Bajron'. Tada je u glavi počeo da mi zvoni za alarm. Ono što je bilo posebno interesantno je da je Holmgren zlostavljao jednog od svojih najbližih prijatelja, čoveka po imenu Jakobson a koji je radio kao član posade na njegovom brodu. Valander se setio noći u Brantevičkoj luci. Martinson je bio u pravu, očigledno je da su ih posetili duhovi iz prošlosti. Shvatio je da je napeto iščekivao nastavak. -Ono što je čudno je da Jakobson nije hteo da prijavi zlostavljanje iako je bilo ozbiljno i očigledno bez razloga - rekao je Martinson. -Ko je to onda prijavio? - pitao je začuđeno Valander.

-Holmgren je u Brantevičkoj luci bacio čekrk na Jakobsena. Neko ih je video i nazvao policiju. Jakobsen je tri nedelje ležao u bolnici. Bio je zaista isprebijan, ali nije želeo da prijavi Holmgrena. Svedbergu uopšte nije pošlo za rukom da sazna šta je bio razlog tom nasilju. Ali mene je počelo da kopka da li je to imalo veze sa onim čamcem za spasavanje. Sećaš se da nijedan od njih nije hteo da se sazna kako su sa nama stupili u kontakt? U svakom slučaju je to ono što smo verovali. -Sećam se - rekao je Valander. -Nameravao sam da odem i popričam sa tim Holmgrenom - nastavio je Martinson. - Usput, živeo je u istoj ulici kao ti, u Mariji. -Živeo? -Baš tako. Kada sam tamo otišao, već se bio odselio. Sem toga -jako daleko. Otišao je u Portugal. Na pošti je ostavio dokumente koji pokazuju da je emigrirao. Dao je čudnovatu adresu. 'Bajrona' je prodao jednom danskom ribaru za cenu koja se može smatrati pravom bagatelom. Martinson je zaćutao. Valander ga je zamišljeno posmatrao. -Priznaj da je to jedna jako čudna priča - rekao je Martinson. - Da li misliš da treba da obavestimo policiju u Rigi o tome? -Ne - odgovorio je Valander. - Mislim da nema potrebe, ali hvala ti što si mi to ispričao. -Još nisam gotov - rekao je Martinson. - Sada dolazi drugi deo priče. Da li si danas pročitao večernje novosti? Valander je odavno prestao da kupuje novine, sem onda kada se nalazio usred istrage kojoj su novinari poklanjali previše pažnje. Odmahnuo je glavom i Martinson je nastavio. - Trebalo je to da uradiš. Tu se nalazi članak o tome kako je carina u Geteborgu upecala čamac za spasavanje za koji se kasnije ispostavilo da je pripadao ruskom šleperu. Pronađen je kako pluta ispred Vingea, što im se učinilo čudnim jer je tog dana more bilo vrlo mirno. Kapetan broda je tvrdio kako su morali da pristanu da bi popravili kvar na propeleru. Ležali su i pecali dole na obalama Dogersa. Tvrdio je kako nisu primetili da im nedostaje jedan čamac. Sasvim slučajno se desilo da se kod čamca našao

jedan od pasa iz odeljenja za narkotike koji je za njega pokazao veliko interesovanje. Carinici su u čamcu pronašli nekoliko kilograma prvoklasnog amfetamina za koji se pokazalo da vodi do poljskih laboratorija za narkotike. To nam možda daje potvrdu koja nam je nedostajala, da je čamac koji nam je neko izneo iz podruma sadržavao nešto što je trebalo da pronađemo. Valanderu se učinilo da je poslednja primedba bila upućena njemu lično. Martinson je, naravno, bio u pravu kako se tu pokazao neoprostivo aljkav. Osetio je iskušenje da se ispovedi Martinsonu, da nekome ispriča pravu priču o onome što se izdešavalo a ne o odmoru u Alpima koji se nikada nije dogodio i koji je samo poslužio kao izgovor. Ali nije ništa rekao, nije verovao da ima snage za to. -U pravu si - rekao je. - Ali zašto su ona dva muškarca bila ubijena, pa još bez sakoa, to nikada nećemo saznati. -Nemoj tako - rekao je Martinson i ustao. - Ko zna čime nas sutrašnji dan može iznenaditi? Uprkos svemu, malo smo se približili kraju ove priče, zar ne? Valander je nemo klimnuo glavom. Martinson je zastao na vratima i okrenuo se. - Znaš šta mislim? - rekao je. - Moje lično mišljenje je da su se Holmgren i Jakobsen bavili nekom vrstom krijumčarenja i da su na jednom od takvih pohoda spazili čamac za spasavanje. Ali, imali su jako dobre razloge da se ne petljaju sa policijom. - To ne objašnjava zlostavljanje - primetio je Valander. - Možda su se sporazumeli da nas ne obaveste? Možda je Holgren mislio kako je Jakobsen bio na putu da se izlaje? - Može biti da si u pravu, ali to nećemo nikada saznati. Martinson je izašao iz kancelarije. Valander je ponovo otvorio prozor. Zatim je nastavio sa popunjavanjem listića za sportsku prognozu. Kasnije istog tog dana uzeo je svoj automobil i odvezao se do novootvorenog kafića, dole u luci. Naručio je šolju kafe i počeo da piše pismo Baibi Liepoj. Ali kada ga je pola sata kasnije iščitao, pocepao ga je. Izašao je iz kafića i odšetao se do

keja. Komadiće papira je izdrobio nad vodom poput mrvica hleba. Još uvek nije znao šta da joj napiše, ali je njegova čežnja bila ogromna.

Pogovor Za nastanak ovog romana od značaja su bile progresivne promene do kojih je poslednjih godina došlo na Baltiku. Napisati knjigu čija se radnja bazira u, za pisca, nepoznatoj okolini, samo po sebi je vrlo komplikovano. Još veći problem nastaje onda kada se pokuša sa putovanjem kroz političke i socijalne pejzaže u kojima ništa nije rešeno. Sem konkretnih poteškoća sa, na primer, kontrolisanjem da li jedna statua i dalje stoji tamo gde je bila određenog datuma ili je već porušena i nestala; da li se jedna ulica kojoj je promenjeno ime zvala ovako ili onako februara 1991, postoje i mnogo komplikovanije, dublje poteškoće sa kojima se treba izboriti. Treba, na primer, izbegavati korišćenje provizornih činjenica o Baltiku koje danas imamo u rukama. Rekonstruisati misli i osećanja svakako je posao pisca, ali pomoć je poželjna. A što se tiče ove knjige, dužan sam mnogim ljudima jedno veliko hvala. Dvojicu želim da pomenem, jednog imenom a drugog anonimno. Guntis Bergklavs koji je uložio mnogo vremena u objašnjavanje, prisećanje i savete. Naučio me je puno o tajnama Rige. Sem toga, želim da se zahvalim jednom istražiocu pri odeljenju za krvne delikte u Rigi, koji me je strpljivo upoznavao sa načinom na koji on i njegove kolege rade. Moramo sve vreme da imamo na umu kako je tada, pre svega godinu dana, bilo. Tada je sve bilo defmitivno drugačije, još nejasnije nego danas. Sudbina baltičkih zemalja još uvek nije razrešena. Na letonskoj teritoriji se, na primer, još uvek nalazi veliki broj ruskih vojnika. Kada se budućnost bude oblikovala postojaće intenzivno trvenje između starog i novog, poznatog i nepoznatog. Nekoliko meseci pošto je ova knjiga bila napisana, u leto 1991, došlo je do avgustovskog udara u Sovjetskom Savezu, što je bio odlučujući događaj za ubrzanje deklaracija nezavisnosti pojedinih baltičkih zemalja. Naravno da su puč i mogućnost koja je postojala bili polazne tačke za ovaj roman. Ali nisam mogao, baš kao i bilo ko drugi, da predvidim da li će se dogoditi ili ugasiti. Ovo je roman. To znači da se možda ništa od ovog nije odigravalo na način

na koji sam stvari opisao. Ali moglo je biti baš ovako, a u piščevoj slobodi je da robnu kuću opremi šalterom za ostavljanje torbi i kesa uprkos tome što ga tamo nema. Ili da smisli odeljenja za nameštaj, ukoliko je to potrebno. Hening Mankel, april 1992.

O Piscu Hening Mankel je švedski pisac koji je postao popularan po svojim kriminalističkim romanima o inspektoru Kurtu Valanderu. Međunarodno priznati pisac, Mankel je tvorac brojnih Valanderovih dogodovština. Ovi romani su objavljeni u trideset tri zemlje i stalno su u' vrhu evropskih bestseler lista, nagrađeni najvećim književnim nagradama, a doživeli su i niz ekranizacija, u filmskim i televizijskim adaptacijama. Hening Manekl rođen je u Stokholmu 1948, odrastao je u selu na severu Švedske, a sada živi između rodne zemlje i Mozambika, gde je direktor Teatra Avenida. Mankel je 1991. dobio nagradu Akademije švedskih kriminalističkih pisaca za Ubice bez lica. Ova knjiga je nagrađena i Nagradom Skandinavskog kriminalističkog društva Stakleni ključ za najbolji skandinavski kriminalistički roman te godine. Druga knjiga o Džoelu štampana je 1996. Dečak koji je spavao sa snegom u krevetu osvojio je prestižnu nagradu Astrid Lindgren. U romanu f'eia fena Kurt Valander se suočava sa nizom ubistava koja je izvršio temeljit ubica, tražeći osvetu. Mankel inspiraciju pronalazi u pokušaju da promeni svet u kome živi. Reaian svet postaje grozno mesto na svakom društvenom nivou. svet pun eksploatacije, izrabljivanja i degradacije. Ono što Mankel vidi u tom svetu je mogućnost učestvovanja u otporu. Mnoge stvari kojima se bavi radi upravo iz inata, iz solidarnosti sa potčinjenima, te je jednom prilikom izjavio da se nada da će svojim radom učiniti da svet postane bolje mesto za život svih ljudi.

SADRŽAJ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. Epilog Pogovor O Piscu