Hemija Smrti - Sajmon Beket

Sajmon Beket

Hemija smrti Dejvid Hanter Knjiga 1

Naslov originala: Simon Beckett The Chemistry of Death (2006) David Hunter Book 1



Za Hilari



1 Ljudsko telo počinje da truli četiri minuta posle smrti. Po prestanku života počinje svoju poslednju metamorfozu. Truljenje. Ćelije se rastvaraju iznutra. Tkivo se pretvara u tečnost, pa u gas. Pošto u telu više nema života, ono postaje nepokretan obrok za druge organizme. Prvo za bakterije, pa za insekte. Muve. Oni polažu jaja; larve se hrane tečnošću, pa odlaze odatle. Napuštaju telo u urednoj koloni, i to uvek prema jugu. Ponekad prema jugoistoku ili jugozapadu, ali nikada prema severu. Niko ne zna zašto je to tako. Do sada su proteini mišića razgrađeni, izazvavši jako hemijsko vrenje. Pogubno za vegetaciju, ono uništava travu dok larve pužu kroz nju, stvarajući pupčanu vrpcu smrti koja se proteže natrag, putem kojim su došle. Pod povoljnim uslovima – kada je, recimo, toplo i suvo, bez kiše – proteže se metrima, vijugajući smeđom stazom, sličnom onoj iz konge (Vrsta plesa (prim. prev.)), od debelih, žutih larvi. To je neobičan prizor, i šta bi bilo prirodnije, nego propratiti taj fenomen natrag, do njegovog izvora? I zbog toga su Jeitsovi dečaci pronašli ostatke Sali Palmer. Nil i Sem su naišli na stazu larvi na granici Farnamove šume i močvare. Bila je druga nedelja jula i već je izgledalo da će to neuobičajeno leto potrajati zauvek. Vrućina nije prestajala, izbleđivala je boju sa drveća i sušila tlo. Dečaci su pošli do Vrbine rupe, tršćaka koji je bio korišćen kao lokalni bazen za kupanje. Trebalo je da se tamo nađu sa drugarima i očekivali su da će to nedeljno popodne provesti skačući u mlaku, zelenu vodu sa drveta koje se nadvilo iznad njega. To su bar očekivali. Vidim ih bezvoljne i ravnodušne, opijene vrelinom i nervozne jedne sa drugima. Jedanaestogodišnji Nil, tri godine stariji od brata, hodao je malo ispred Sema da bi pokazao svoje nestrpljenje. U ruci je nosio štap, kojim je u prolazu udarao po stabljikama i granama. Sem je trčkarao za njim, šmrcajući s vremena na vreme, ne od letnje prehlade već od polenske groznice, od koje su mu i oči crvene. Blagi antihistaminik bi mu pomogao, ali on to još uvek ne zna. On leti uvek šmrca. Uvek u senci starijeg brata, išao je spuštene glave, pa je zbog toga on, a ne njegov brat, primetio stazu larvi. Zastao je da je pogleda, pa pozvao Nila da se vrati. Nil to nije želeo, ali Sem je očito nešto našao. On se trudio da izgleda nezainteresovano, ali vijugava linija od larvi intrigirala ga je isto kao i njegovog brata. Obojica su čučnula iznad larvi, sklanjajući pramenove tamne kose sa sličnih lica i nabirajući noseve zbog vonja amonijaka. I mada kasnije nijedan od njih nije mogao da se seti čija je bila ideja da vide odakle one dolaze, pretpostavljam da je bila Nilova. Pošto je sam propustio da primeti larve, želeo je da opet nametne svoj autoritet. Zato je Nil prvi pošao prema žućkastom busenju močvane trave iz koje larve dolaze, očekujući da Sem pođe za njim. Jesu li prilazeći osetili vonj? Verovatno. Bio je dovoljno jak da prodre i kroz Semove zatvorene sinuse. I verovatno su znali šta je to. Gradski dečaci, naravno, bili bi upoznati sa ciklusom života i smrti. I muve bi ih uznemirile svojim uspavljujućim zujanjem koje ispunjava vrelinu. Ali telo koje su otkrili nije pripadalo ni ovci, ni jelenu, ni psu, što su možda očekivali. Gola, ali neprepoznatljiva na suncu, Sali Palmer je bila puna pokreta, ustalasane živosti koja je vrila ispod njene kože i izlazila joj iz usta i nosa, kao i drugih, manje prirodnih otvora na njenom telu. Larve koje su izlazile iz nje okupljale su se na tlu pre nego što otpužu odatle u koloni, koja je sada dopirala još dalje od Jeitsovih dečaka. Ne znam koji se prvi slomio, ali pretpostavljam da je to bio Nil. Sem bi, kao i uvek, pratio svog velikog brata, pokušavajući da opstane u trci koja ih je odvela prvo kući, a zatim u policijsku stanicu.

A onda, najzad, i do mene. Dao sam Semu blagi sedativ, kao i antihistaminik, da mu ublaži polensku groznicu. Do tog trenutka, pak nisu samo njemu oči bile crvene. I Nil je bio potresen njihovim otkrićem, ali dečak je već počeo da dolazi sebi. Zato mi je on, a ne Sem, ispričao šta se desilo, jer je već počeo da oblikuje sećanje u prihvatljiviji oblik, priču koja će se pričati i prepričavati. I posle, kada tragični događaji tog neprirodno vrelog leta već pođu svojim tokom, i godinama kasnije, Nil će je i dalje pričati, zauvek identifikovan kao onaj čije otkriće je započelo sve to. Ali nije bio. Sve do tada mi nismo shvatali šta živi među nama.



2 U Menhem sam stigao kasno popodne jednog vlažnog martovskog dana, pre tri godine. Stigao sam na železničku stanicu – nešto više od male platforme u sred nedođije – i zatekao ispran pejzaž, koji je izgledao napušten od ljudi, kao i uskraćen za obrise. Stajao sam sa koferom u ruci i gledao oko sebe, jedva svestan kiše koja mi je padala u kragnu. Ravna močvara prostirala se svuda oko mene u nivou, poremećena samo mestimično pramenovima šume na horizontu. To je bio prvi put da se nalazim u Broudsu i Norfolku. Izgledao mi je spektakularno nepoznato. Upijao sam prostranstvo oko sebe, udisao vlažan i hladan vazduh, osećajući da nešto, tek, počinje da se odvija. Negostoljubivo koliko je bilo, to nije bio London, i to je bilo dovoljno. Niko me nije dočekao. Nisam sredio nikakav prevoz sa stanice. Nisam planirao toliko unapred. Prodao sam svoja kola, kao i sve ostalo, i ni pomislio nisam kako ću stići do sela. Tada još uvek nisam jasno razmišljao. Da sam uopšte pomislio na to, sa uobraženošću stanovnika grada pretpostavio bih da tu postoji taksi, prodavnica, nešto. Ali nije bilo reda taksija, čak ni telefonske govornice. U trenutku sam zažalio što sam otuđio svoj mobilni telefon, pa digao kofer i pošao prema putu. Kada sam stigao do njega, mogao sam i da biram između dve opcije, levo ili desno. Bez oklevanja sam krenuo levo. Bez razloga. Par stotina metara dalje stigao sam do raskrsnice sa izbledelim saobraćajnim znakom. Bio je nagnut na jednu stranu, pa je izgledalo da pokazuje u mokro tle i neku dubinu u zemlji. Ali bar mi je kazao da sam krenuo u pravom smeru. Svetlost je bledela kada sam najzad stigao do sela. Par kola je prošlo dok sam išao, ali nisu se zaustavila. Osim toga, prve znake života prestavljalo je nekoliko farmi udaljenih od puta i potpuno odvojenih. Zatim sam napred, u polusvetlosti ugledao crkveni toranj, očito, napola ukopan u polju. Sada je tu bio trotoar, uzan i klizav zbog kiše, ali bolji od ivice puta kojom sam išao od železničke stanice. Sledeća okuka puta otkrila mi je i samo selo, praktično skriveno dok ne uđete u njega. Nije baš bilo slika za razglednicu. Bilo je suviše uživljeno i prostrano da bi se uklopilo u ideju o pravom engleskom selu. Obim mu je činio niz predratnih kuća, koje su ubrzo ustupile mesto kamenim kućicama, zidova ukrašenih komadima kremena. Bivale su sve starije kako sam se približavao središtu sela, kao da me je svaki korak vraćao natrag u istoriju. Kao da su glatke od kiše, šćućurile su se jedna uz drugu, beživotnih prozora koji su mi uzvraćali poglede praznom sumnjičavošću. Posle izvesnog vremena, oko puta počeše da se pojavljuju zatvorene prodavnice, iza kojih su u mokrom sumraku stajale druge kuće. Prošao sam pored škole i krčme, i stigao do seoskog travnjaka. Bio je obojen narcisima, čije su se žute trubice zapanjujuće živopisno klimale na smeđe kišnoj pozadini. Uzdižući se iznad zelenila, džinovski stari divlji kesten je širio svoje gole, crne grane. Iza njega, okružena grobljem punim iskrivljenih i mahovinom prekrivenih spomenika, nalazila se normanska crkva čiji toranj sam video sa puta. Njeni zidovi su, kao i kod starijih kućica, bili ukrašeni kremenom; tvrdim kamenjem večine pesnice, koje se odupiralo vremenu. Ali mekši malter oko njih bio je oštećen vremenom, a prozori i vrata crkve bili su pomalo iskrivljeni zbog pomeranja tla na kome se nalaze. Zastao sam. Tamo, dalje, video sam da se put sklanja pred drugim kućama. Bilo je očito da je to uglavnom sve što se može videti od Menhema. Na nekim od prozora bilo je svetlosti, ali nikakvih drugih znakova života. Stajao sam na kiši, ne znajući kuda da krenem. Onda začuh neku buku i ugledah dvojicu baštovana kako rade na groblju. Ignorišući kišu i nedostatak svetlosti, grabuljali su i sređivali

travu oko starih spomenika. Radili su ne dižući glave dok sam im prilazio. "Možete li da mi kažete gde se nalazi ordinacija doktora?" upitao sam dok mi je voda curila niz lice. Oni stadoše i pogledaše me, tako da je razlika u godinama bila tako očigledna, da su mogli biti deda i unuk. Obojica su na licu imali smirene i ravnodušne izraze i poglede nebo-plavih očiju. Stariji pokaza prema uzanoj, trostrukoj stazi na daljem kraju travnjaka. "Pravo gore." Njegov naglasak je bio još jedna potvrda da nisam u Londonu, sa uvijenim samoglasnicima koji su zvučali tako strano mojim gradskim ušima. Zahvalio sam im se, ali oni su već nastavili svoj rad. Pošao sam uz stazu, a šum kiše se još više pojačao dok je kapala sa grana iznad mene. Posle izvesnog vremena stigao sam do zatvorene široke kapije koja je zatvarala ulaz u uzani prilaz za kola do kuće. Na jednom od stubova kapije stajao je znak na kome je pisalo "Kuća banke." Ispod njega je stajala mesingana ploča na kojoj je pisalo "Dr Mejtlend." Oivičen tisovima, prilaz je vodio blagom uzbrdicom kroz lepo održavan vrt, pa se spuštao u dvorište impozantne Džordžijanske kuće. Skinuo sam blato sa cipela na izlizanoj šipci pored ulaznih vrata, pa digao teški zvekir i jako pokucao na vrata. Hteo sam opet da kucnem, kad se vrata otvoriše. Iznutra me pogleda punačka, sredovečna žena savršeno začešljane kose. "Da?" "Došao sam kod doktora Mejtlenda." Ona se namršti. "Ordinacija je zatvorena. Bojim se da doktor sada ne ide u kućne posete." "Ne... Hoću reći, on me očekuje." To nije izazvalo odgovor. Postao sam svestan kako verovatno izgledam posle jednosatnog pešačenja po kiši. "Došao sam zbog posla. Dejvid Hanter." Njeno lice se ozari. "Oh, tako mi je žao! Nisam shvatila. Pomislila sam... Uđite, molim vas." Sklonila se da me propusti. "Gospode, sasvim ste mokri. Jeste li dugo pešačili?" "Od stanice." "Od železničke stanice? Pa to su milje!" Već mi je pomagala da skinem kaput. "Zašto niste nazvali i kazali nam kad vam stiže voz? Mogli smo poslati nekoga po vas." Nisam odgovorio. Činjenica je da mi to nije palo na pamet. "Dođite u salon. Upaljena je vatra. Ne, ostavite kofer," reče, okrenuvši se, pošto je okačila moj kaput. Prvi put se osmehnula i ja primetih napetost na njenom licu. Ono što sam u prvom trenutku pomislio da je otresitost bilo je samo umor. "Ovde ga niko neće ukrasti." Odvela me je u veliku prostoriju obloženu drvetom. Stara i izlizana kožna sofa bila je okrenuta prema kaminu u kome je gorela gomila cepanica. Tepih je bio persijski, star, ali još uvek lep. Oko njega su bile gole podne daske, uglačane, tamno-smeđe boje. U prostoriji se osećao prijatan miris borovine i dima od upaljenog drveta. "Sedite, molim vas. Reći ću dr Mejtlendu da ste tu. Da li biste želeli šolju čaja?" Bio je to još jedan znak da više nisam u gradu. Tamo bi mi ponudili kafu. Zahvalio sam joj se i zagledao u vatru kada je izašla. Toplota, posle hladnoće, me je uspavljivala. Sa spoljne strane dvokrilnog prozora sada je vladala potpuna pomrčina. Kiša je rominjala po staklu. Fotelja je bila topla i udobna. Osećao sam kako mi se očni kapci sklapaju. Hitro sam ustao, gotovo se uspaničivši kad sam klimnuo glavom. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, i fizički i psihički. Ali strah od spavanja bio je još jači. Još uvek sam stajao ispred vatre kada se žena vratila. "Hoćete li da dođete? Dr Mejtlend je u svom studiju." Pošao sam za njom niz hol, škripeći cipelama po podnicama. Ona lagano kucnu na vrata na suprotnom kraju hola i polako, slobodno ih otvori, ne čekajući odgovor. Opet se osmehnula, sklonivši se da i ja uđem.

"Doneću čajeve za nekoliko minuta," reče, zatvarajući vrata pošto je izašla. U prostoriji, jedan čovek je sedeo za stolom. Za trenutak smo se gledali. Čak i tako, dok je sedeo, primetio sam da je visok, krupnih kostiju, duboko izbrazdanog lica i guste kose, više plave nego sede. Ali, crne obrve su protivrečile mom utisku slabosti, a pogled očiju ispod njih bio je oštar i živ. Pogledao me je, prihvatajući utisak koji sam bio u stanju da ostavim. Po prvi put se malo uznemirih jer nisam bio u svom najboljem izdanju. "Dobri bože, čoveče, pa vi ste skroz pokisli!" Glas mu je bio grub, ali je zvučao ljubazno. "Došao sam peške se stanice. Nije bilo taksija." On frknu. "Dobrodošli u predivni Menhem. Trebalo je da mi javite da dolazite dan ranije. Organizovao bih vam prevoz sa stanice." "Dan ranije?" ponovih ja. "Da. Očekivao sam vas tek sutra." Ja prvi put pomislih na značenje zatvorenih prodavnica. Tog dana je bila nedelja. Nisam bio svestan koliko sam izgubio osećaj za vreme. On se pravio da ne primećuje koliko sam uzdrman svojom greškom. "Nije važno, sad ste tu. Zato ćete imati više vremena da se smestite. Ja sam Henri Mejtlend. Drago mi je da sam vas upoznao." Pružio mi je ruku ne ustajući. I tek tada sam primetio da njegova stolica ima točkove. Prišao sam mu i rukovao se, ali on je primetio moje oklevanje. Suvo se osmehnuo. "Sada vidite zašto sam dao oglas." Bila je to mala stavka, koju je lako prevideti, u delu sa oglasima za upražnjena radna mesta. Ali moj pogled je nekako odmah pao na nju. Za seosku medicinsku praksu bio je potreban lekar opšte prakse, na određeno vreme. Šest meseci, sa smeštajem. Lokacija me je najviše privukla. Nije da sam posebno želeo da odem u Norfolk, nego ću tamo biti daleko od Londona. Prijavio sam se bez mnogo nade ili uzbuđenja, pa sam, otvarajući pismo nedelju dana kasnije, očekivao da budem ljubazno odbijen. Umesto toga, ponuđen mi je posao. Morao sam dva puta da pročitam pismo da bih shvatio šta u njemu piše. U nekom drugom trenutku možda bih se upitao u čemu je štos. Ali u nekom drugom trenutku ne bih tu ni konkurisao. Odgovorio sam da prihvatam posao. Sada sam gledao svog novog poslodavca i zadocnelo se pitao šta sam to prihvatio. Kao da mi čita misli, on se pljesnu po nogama. "Saobraćajna nesreća." Nije tu bilo nelagodnosti ni samosažaljenja. "Postoji šansa da ću sa vremenom donekle povratiti funkcionalnost, a do tada neću moći sam da funkcionišem. Proteklu godinu dana sam koristio pomoćnike, ali dosta mi je toga. Svake nedelje drugo lice; to nije dobro ni za koga. Brzo ćete primetiti da ovde ne vole promene." Posegao je za lulom i duvanom na stolu. "Hoće li vam smetati ako zapalim?" "Neće, ako vama ne smeta." On se nasmeja. "Dobar odgovor. Ali ja vam nisam pacijent. Zapamtite to." Zastao je dok je prinosio šibicu luli. "Tako," reče, pućkajući. "Ovo će biti potpuna promena za vas, posle rada na univerzitetu, zar ne? A ovde nije ni London." Pogledao me je preko lule. Čekao sam da zapita da mu kažem nešto o svojoj prethodnoj karijeri. Ali nije to učinio. "Ako imate bilo kakvih pitanja u poslednjem trenutku, možete sada da ih postavite." "Nemam," rekao sam mu. On zadovoljno klimnu glavom. "U redu. Za sada ćete odsesti ovde. Dženis će vas odvesti u vašu sobu. Više ćemo razgovarati za večerom. Onda možete početi da radite i sutra. Ordinacija se otvara u devet." "Mogu li nešto da pitam?" On diže obrve, očekujući. "Zašto ste primili mene?"

To me je mučilo. Ne dovoljno da me odvrati, ali ipak mučilo. "Ostavili ste utisak da odgovarate. Kvalifikovani ste, imate izvrsne preporuke i spremni ste da dođete i radite u ovoj nedođiji za crkavicu koju nudim." "Očekivao bih da prvo razgovaramo." On odgovori mahnuvši lulom u stranu, okruživši se vencem dima. "Za razgovor je potrebno vreme. Meni je potreban neko, ko bi što pre počeo da radi. A verujem u svoj sud." Delovao je samouvereno, i na mene ohrabrujuće. Tek mnogo kasnije, kad je već bilo sigurno da ću ostati, on mi je uz viski, smejući se, priznao da sam bio jedini kandidat. Ali u tom trenutku, tako očigledan odgovor mi uopšte nije pao na pamet. "Rekao sam vam da nemam mnogo iskustva u opštoj praksi. Kako možete biti sigurni da sam dorastao?" "Šta vi mislite?" Ja sačekah sa odgovorom, prvi put se ozbiljno zamislivši nad tim pitanjem. Stigao sam tu ne razmišljajući mnogo. To je bilo bekstvo sa mesta i od ljudi pored kojih je više bilo suviše bolno ostati. Još jednom sam pomislio kako verovatno izgledam. Dan ranije i mokar do kože. Nisam imao dovoljno osećaja ni da izbegnem kišu. "Da," rekoh. "Onda je u redu." Imao je strog izraz lica, ali ostavljao je utisak i da se zabavlja. "Sem toga, ovo je samo privremeni posao. A i ja ću paziti na vas." Pritisnuo je dugme na stolu. Začulo se razgovetno zujanje negde u kući. "Večera je obično oko osam, ako pacijenti dozvole. Do tada možete da se odmorite. Jeste li doneli prtljag ili će ga kasnije isporučiti?" "Doneo sam ga sa sobom. Ostavio sam ga kod vaše supruge." On me pogleda iznenađeno, pa se neobično osmehnu. "Dženis je moja domaćica," reče. "Ja sam udovac." Toplina sobe kao da me je obuzimala. Klimnuh glavom. "I ja sam." Tako sam počeo da radim kao doktor u Menhemu. I tako sam, tri godine kasnije, bio među prvima koji su čuli šta su Jeitsovi dečaci našli u Farnamovoj šumi. Naravno, niko nije odmah znao ko je to. S obzirom na stanje u kome su našli telo, dečaci nisu znali ni da li je pripadalo muškarcu ili ženi. Kad su se vratili kući, nisu bili sigurni ni da li je bilo nago ili ne. Sem je u jednom trenutku rekao čak i da je imalo krila, da bi zatim utonuo u tišinu nesigurnosti, dok je Nil samo gledao prazno. Šta god da su videli, bilo je izvan svih njima bliskih mogućnosti poređenja, pa su se sada mučili da ga vrate u sećanje. Slagali su se samo da je telo bilo ljudsko i mrtvo. I mada je njihov opis mase larvi nagoveštavao rane, ja sam dobro znao sve trikove koje mrtvi mogu da izvode. Nije bilo razloga da se pomišlja na najgore. Tada. Zbog toga je ubeđenje njihove majke bilo još čudnije. Linda Jeits je sedela obgrlivši svog pokunjenog mlađeg sina, koji se privio uz nju, rasejano gledajući šarenilo na televizoru u njihovoj maloj dnevnoj sobi. Njihov otac, radnik na farmi, još uvek je bio na poslu. Ona me je pozvala kada su dečaci dotrčali kući bez daha i izbezumljeni. Iako je bilo nedeljno popodne, u mestu poput Menhema nije se moglo računati na slobodan dan. Još uvek smo čekali da dođe policija. Oni nisu našli razloga da požure, ali ja sam osećao obavezu da ostanem tu. Dao sam Semu sedativ, toliko blag da je bio gotovo placebo, i nerado saslušao priču njegovog brata. Trudio sam se da ne slušam. Dobro sam znao šta su mogli da vide. To nikako nije bilo nešto na što bih želeo da se podsećam. Prozor dnevne sobe bio je širom otvoren, ali nije bilo povetarca koji bi uneo svežinu u sobu. Napolju je popodevno sunce zaslepljivalo. "To je Sali Palmer," reče Linda Jeits odjednom.

Pogledah je iznenađeno. Sali Palmer je živela sama na maloj farmi, tik izvan sela. Privlačna žena tridesetih godina, doselila se u Menhem nekoliko godina pre mene, pošto je nasledila tu farmu od ujaka. Još uvek je držala nekoliko koza, a zbog srodstva se manje osećala strancem nego što bi inače; u svakom slučaju, manje nego ja, čak i sada. Ali činjenica da zarađuje kao pisac izdvajala ju je i činila da je većina komšija posmatra sa mešavinom poštovanja i nepoverenja. Ja nisam čuo ništa o tome da je nestala. "Zašto to kažete?" "Zato što sam je sanjala." Taj odgovor nisam očekivao. Pogledah dečake. Sem, sada smireniji, kao da nas nije slušao. Ali Nil je gledao majku i znao sam da će se sve što tu bude rečeno proširiti kroz selo čim on izađe iz kuće. Ona shvati moje ćutanje kao uzdržanost. "Stajala je na autobuskoj stanici i plakala. Pitala sam je šta nije u redu, ali ona nije ništa rekla. Onda sam pogledala niz put, a kad sam vratila pogled, nje više nije bilo." Nisam znao šta da kažem. "Sanja se sa razlogom," nastavi ona. "To je bilo ovo." "Hajde, Linda, još uvek ne znamo ko je to. Može biti bilo ko." Ona mi pogledom kaza da grešim, ali neće da se raspravlja. Bilo mi je drago kada se sa vrata začulo kucanje koje je označilo dolazak policije. Došla su dvojica, obojica solidni primerci seoske policije. Stariji je bio rumen u licu i povremeno je u razgovoru šaljivo namigivao. U ovoj situaciji to je izgledalo neumesno. "Znači, vi mislite da ste našli telo, je li?" objavio je veselo, pogledavši me kao da me uključuje u šalu odraslih koja nije za dečake. Dok se Sem šćućurio uz majku, Nil je mrmljajući odgovarao na njegova pitanja, uplašen autoritetom uniforme u svojoj kući. To nije dugo trajalo. Stariji policajac zatvori svoju svesku. "Dobro, treba da odemo i pogledamo. Koji će od vas, momci, da pođe i pokaže nam gde je to?" Sem se zavuče u majčin zagrljaj. Nil ništa ne reče, već samo pobledi. Priča je bila jedno. Povratak tamo bio bi nešto drugo. Njihova majka me pogleda zabrinuto. "Mislim da to nije dobra ideja," rekoh. Ustvari, mslio sam da je loša. Ali radio sam sa policijom dovoljno da znam da je diplomatija obično bolja od konfrontacije. "A kako ćemo to naći, kad nijedan od nas ne poznaje taj kraj?" upita on. "Ja imam mapu u kolima. Mogu da vam pokažem kuda da idete." Policajac se nije trudio da prikrije svoje nezadovoljstvo. Izašli smo, trepćući pod iznenadnom svetlošću. Ta kuća se nalazila na jednom kraju niza kamenih kućica. Kola su nam bila parkirana na putu. Uzeo sam mapu iz svog lendrovera i raširio je na haubi. Sunce je grejalo izudarani metal i činilo ga suviše vrelim za dodir. "To je oko tri milje odavde. Moraćete da se parkirate i presečete moćvarom do šume. Prema onome što su ispričali, telo bi trebalo da bude tu negde." Pokazao sam im zonu na mapi. Policajac zagunđa. "Imam bolju ideju. Ako ne želite da nas vodi neki od dečaka, zašto vi to ne uradite?" Osmehnuo mi se pakosno. "Izgleda da poznajete okolinu." Video sam po njemu da nemam mnogo izbora. Rekao sam im da me slede i pošao. Unutrašnjost starog lendrovera zaudarala je na vrelu plastiku. Spustio sam oba prozora dokle sam mogao. Volan me je gotovo opekao kad sam stavio ruke na njega. Videvši da su mi zglobovi pobeleli, prisilio sam se da se opustim. Putevi su bili uzani i vijugavi, ali nije bilo daleko. Parkirao sam se na utabanom zemljanom polukrugu, sa vratima putničkog sedišta uz požutelu živicu. Policijska kola se uz trzaj zaustaviše iza mene. Dvojica policajaca izađoše i stariji diže pantalone na stomak. Mlađi, potamneo od sunca i sa osipom od brijanja, je išao iza njega.

"Postoji staza kroz močvaru," rekao sam im. "Njome ćete stići do šume. Samo idite stazom. Nije dalje od nekoliko stotina jardi." Stariji policajac obrisa znoj sa čela. Pazusi njegove bele košulje bili su tamni i mokri. Od njega je dolazio oštar zadah. On žmirnu prema udaljenoj šumi, odmahnuvši glavom. "Suviše je vruće za ovo. Zašto nam ne biste pokazali gde mislite da je to?" Zvučao je kao da se napola nada, a napola ruga. "Kad stignete do šume, znaćete isto koliko i ja," rekoh mu. "Samo tražite larve." Mlađi se nasmeja, ali ućuta kad ga je stariji prekorno pogledao. "Zar ne bi trebalo da to prepustite ekipi za uviđaj?" upitah. On frknu. "Ne bi bili oduševljeni ako ih pozovemo na teren zbog istrulelog jelena. A obično je to tako." "Dečaci nisu tako mislili." "Pa, voleo bih da to sam vidim, ako vam ne smeta." Mahnuo je mlađem kolegi. "Hajde da to završimo." Gledao sam ih dok su se provlačili kroz prolaz u živici i išli prema šumi. On nije tražio da ih sačekam, a ni ja nisam video svrhu u tome. Doveo sam ih dokle sam mogao; ostalo je na njima. Ali nisam otišao. Vratio sam se do lendrovera i izvadio bocu sa vodom ispod sedišta. Bila je mlaka, ali moja usta su bila suva. Stavio sam naočare za sunce i naslonio se na prašnjavo zeleno krilo, prema šumi u koju su policajci otišli. Ravnina močvare već ih je sklonila sa vidika. Vrućina je stvarala vrelu, metalizovanu atmosferu u vazduhu, punom zujanja i cvrčanja insekata. Par vilinih konjica proleteo je u igri pored mene. Ja otpih još jedan gutljaj i pogledah na sat. Danas nije bilo posla u ordinaciji, ali imao sam pametnijeg posla, nego da stojim pored puta i čekam da vidim šta su dvojica seoskih poilcajaca našla. Verovatno su oni u pravu. Dečaci su možda videli samo mrtvu životinju. Mašta i panika su učinile ostalo. Nisam se pomerao. Nešto kasnije video sam dve prilike kako se vraćaju. Njihove bele košulje su brzo promicale na pozadini izbledelih stabljika trave. Primetio sam bledilo njihovih lica i pre nego što su stigli do mene. Mlađi je na prednjoj strani košulje imao vlažnu mrlju od povraćanja, koje nije bio svestan. Bez reči samu pružio bocu sa vodom. On je žudno prihvati. Stariji je izbegavao moj pogled. "Tamo nisam mogao da dobijem prokleti signal," promrmljao je idući prema njihovim kolima. Pokušavao je da gunđa kao i ranije, ali nije baš uspevao. "Znači, nije bio jelen," rekoh ja. On me pogleda bledo. "Nema potrebe da vas i dalje zadržavamo." Sačekao je da uđem u lendrover, pa tek onda pokrenuo poziv. Kad sam se povezao odatle, još je bio na radio-vezi. Mlađi policajac je zurio u svoja stopala, a boca sa vodom mu se ljuljala u ruci. Vozio sam se natrag, u ordinaciju. Misli su mi se uskovitlale po glavi, ali digao sam paravan i zadržao ih napolju, kao muve mrežicom na prozoru. Snagom volje sam sačuvao tišinu uma, ali muve su i dalje šaputale svoje poruke mojoj podsvesti. Stigao sam u selo i pred ordinaciju. Ruka mi pođe prema indikatoru, ali stade. Ne razmišljajući sam doneo odluku čije posledice će se osećati nekoliko nedelja posle toga i koja će promeniti moj život, kao i živote drugih ljudi. Nastavio sam pravo. Produžio sam na farmu Sali Palmer.



3 Farma je bila ograničena drvećem na jednoj i močvarom na ostalim stranama. Lendrover je dizao prašinu truckajući ugaženim putem koji je vodio do nje. Parkirao sam se na neravnoj kaldrmi koja je predstavljala sve što je ostalo od dvorišta i izašao. Visoki ambar od talasastog lima svetlucao je na vrućini. Sama kuća bila je okrečena u belo, boja se sada sušila i otpadala, sli još uvek je izgledala zaslepljujuće na suncu. Svetlo zelene prozorske žardinjere bile su postavljene sa obe strane ulaznih vrata, kao jedina uočljiva boja u tom izbledelom svetu. Obično, ako je Sali kod kuće, njena border koli kuja Bes bi zalajala i pre nego što biste stigli da pokucate na vrata. Ali danas nije. Kroz prozore se nisu videli nikakvi znaci života, što i nije moralo da ima značaja. Prišao sam vratima i pokucao. Sada, kad sam bio tu, osećao sam se pomalo glupo. Dok sam čekao, zagledao sam se prema horizontu, razmišljajući šta da kažem ako mi ona otvori. U svakom slučaju sam mogao da joj kažem istinu, zbog čega bih izgledao nerazumno kao i Linda Jeits. A ona bi to mogla pogrešno da razume i da razlog moje posete shvati kao nešto više od običnog uznemiravanja koje ne bih mogao da objasnim. Sali i ja smo imali, možda ne baš nešto zajedničko, ali bar više od običnog poznanstva. Izvesno vreme smo se često viđali. Nema u tome ničega neobičnog: pošto smo oboje bili došljaci i iz Londona, imali smo zajedničku prošlost života u gradu. Sem toga, ona je bila mojih godina i društvena, pa je lako sklapala poznanstva. A bila je i privlačna. Uživao sam onih nekoliko puta, dok smo izlazili u krčmu na piće. Ali to je bilo samo to. Kada sam osetio da bi mogla da poželi nešto više, povukao sam se. U početku je bila malo zbunjena, ali kako naš odnos nije ni imao prilike da se razvije, nisu se pojavili ni loši osećaji, ni neprijatnost. I dalje smo, kada se sretnemo, prijatno ćaskali, ali to je bilo sve. Ja sam se pobrinuo za to. Opet sam pokucao na vrata. Sećam se da sam zaista osetio olakšanje jer mi nije otvorila. Očigledno nije bila kod kuće, što je značilo da neću morati da objašnjavam zašto sam došao. Kad smo kod toga, nisam ni bio siguran zašto sam došao. Nisam sujeveran i za razliku od Linde Jeits, ne verujem ni u predosećaje. Sem što ona nije ni rekla da je to bio predosećaj, ne baš tako. Samo san. A ja dobro znam kako snovi mogu da budu zavodnički. I izdajnički. Okrenuh se od vrata, u smeru kome su moje misli pošle. Pa dobro je što nije kod kuće, pomislio sam, ljut na sebe samog. Na šta sam dođavola uopšte mislio? To što je poginuo neki autostoper ili posmatrač ptica, nije razlog da se prepustim mašti na volju. Pošao sam prema lendroveru, pa stao. Nešto mi je zasmetalo, ali nisam znao šta dok se nisam okrenuo. I opet mi je bilo potrebno nekoliko trenutaka dok nisam shvatio. Bile su to žardinjere na prozorima. Biljke u njima bile su smeđe i uvele. Sali ne bi dozvolila da im se to dogodi. Vratio sam se. Zemlja u žardinjerama bila je suva i tvrda. Danima nisu zalivane. Možda i duže. Kucnuh na vrata i pozvah je po imenu. Pošto nisam dobio odgovor, uhvatih se za kvaku. Nije bilo zaključano. Možda je, od kada je došla tu, izgubila naviku da zaključava vrata. Ali ona je došla iz grada, kao i ja, a stare navike se teško gube. Kad sam gurnuo vrata ona stadoše, zaglavivši se na gomili koverata koja je ležala unutra. Mala gomila se sklizala kad sam gurnuo vrata i preko njih ušao u

kuhinju. Izgledala je isto kao što sam je zapamtio: zidovi vesele žute boje, ćvrst rustičan nameštaj i nekoliko detalja koji su govorili da nije bila u stanju da ostavi sve tragove grada – električni sokovnik, aparat za kuvanje espresa od nerđajućeg čelika i dobro opremljena polica sa vinima. Sem gomile koverata, na prvi pogled nije bilo ničega neobičnog. Ali u kući se osećao miris ustajalog vazduha, pomešan sa sladunjavim zadahom trulog voća. Ovaj je dolazio iz zemljane činije na starom borovom toaletnom stolu, mrtve prirode memento mori pocrnelih banana, jabuka i narandži, sa belim krznom od buđi. Uvelo cveće, sada neprepoznatljivo, visilo je mlitavo iz vazne na stolu. Fioka pored sudopere bila je poluotvorena kao da je ona bila prekinuta kada je htela nešto da uzme iz nje. Ja automatski pođoh da je zatvorim, ali je ostavih tako, kako je bila. Možda je otišla na odmor, pomislio sam. Ili je u žurbi propustila da baci staro voće i cveće. Moglo je biti mnoštvo objašnjenja. Ali mislim da sam tada, kao i Linda Jeits, već znao. Pomislio sam da li da proverim ostatak kuće, ali sam odlučio da to ne učinim. Već sam počeo da mislim o njoj kao o mestu zločina i znao da ne smem da rizikujem da uništim neki dokaz. Zato sam izašao napolje. Saline koze su bile u zabranu iza kuće. Odmah sam primetio da nešto uopšte nije u redu. Neke od njih su još uvek stajale, omršavele i slabe, ali većina je ležala bez svesti ili mrtva. Obrstile su gotovo svu travu u zabranu, a ni vode više nije bilo. U blizini je ležalo crevo, kojim je očito dopunjavana voda. Prebacih ga preko ivice korita i pođoh do drugog kraja, do pumpe. Kada je voda pljusnula u korito, par koza se otetura do njega i poče da pije. Pozvaću veterinara ovamo čim nazovem policiju. Izvadio sam svoj telefon, ali nisam dobio signal. Menhem je bio poznat po mestimičnom prijemu, zbog čega su mobilni telefoni uglavnom bili neupotrebljivi. Pošao sam malo dalje od zabrana i video da opet dobijam signal. Upravo sam hteo da ukucam broj, kad primetih neki mali, tamni oblik iza zarđalog pluga. Napet i sa čudno sigurnim osećajem šta bi to moglo biti pođoh prema njemu. U suvoj travi ležalo je telo Saline border koli kuje Bes. Izgledalo je sitno, a krzno prljavo i blatnjavo. Ja rasterah muve koje su letele oko njega da ga pogledam, pa se okrenuh, ali tek pošto sam primetio da je pseća glava takoreći otkinuta. Odjednom mi se učinilo da je zavladala još veća vrelina. Noge su me automatski vratile do lendrovera. Odupreh se želji da uđem i odvezem se. Umesto toga, prođoh na stranu suprotnu od kuće i nastavih da pozivam. Čekajući da policajci odgovore na poziv, zurio sam u udaljenu zelenu mrlju šume iz koje sam upravo došao. Ne opet. Ne i ovde. Shvatih da se iz telefona čuje tanušan glasić. Okrenuh se i od udaljene šume i od kuće. "Hoću da prijavim nečiji nestanak," rekoh. Policijski inspektor je bio zdepast i žustar čovek po imenu Mekenzi. Možda koju godinu stariji od mene, prvo što sam primetio na njemu bila su nenormalno široka ramena. U poređenju sa njim, donji deo tela mu je bio nesrazmeran; kratke noge su se završavale neobično malim stopalima. Zbog toga bi izgledao kao bodi bilder iz crtanih filmova, da nije bilo njegovog ravnog stomaka i preteće aure nestrpljenja, zbog kojih je bilo nemoguće shvatiti ga slabije nego ozbiljno. Čekao sam pored kola dok su Mekenzi i jedan narednik u civilu otišli da pogledaju psa. Izgledalo je da ne žure, i da su gotovo bezbrižni dok su mu prilazili. Ali činjenica da je došao glavni inspektor iz ekipe za velike istrage umesto uniformisanih policajaca, značila je da su ovo shvatili ozbiljno. On se vratio do mene, dok je narednik otišao u kuću, da obiđe prostorije. "I kažite mi opet zašto ste došli." Mirisao je na losion za posle brijanja i blago na pepermint. Njegova od sunca potamnela lobanja odbijala je sunčev sjaj kroz proređenu crvenu kosu, ali ako je osećao bilo kakvu neprijatnost zbog toga što stoji tu, na suncu, nije to pokazivao. "Bio sam u blizini i pomislio da svratim."

"U društvenu posetu, zar ne?" "Samo sam hteo da vidim je li dobro." Nisam nameravao da pominjem Lindu Jeits ako ne budem primoran. Kao njen lekar, morao sam da pretpostavim da mi je kazala ono što jeste u poverenju, a mislio sam i da policajac ionako ne bi poklonio veliku pažnju nekom snu. Trebalo je da bolje razmislim. Sem toga, nerazumno ili ne, Sali nije bila tu. "Kada ste poslednji put videli gospođicu Palmer?" upita Mekenzi. Razmislio sam. "Pre par nedelja." "Možete li biti malo precizniji?" "Sećam se da sam je video u krčmi, na letnjem roštilju, pre oko dve nedelje. I ona je bila tamo." "Sa vama?" "Ne. Ali razgovarali smo." Kratko. Zdravo kako si? Dobro, vidimo se kasnije. Gotovo beznačajno, kakve i jesu poslednje reči. Ako su to bile, podsetio sam se. Ali više nisam gajio sumnje. "I pošto je niste videli od tada, danas ste odjednom odlučili da je obiđete." "Samo sam čuo da je nađen neki leš. Hteo sam da vidim je li ona dobro." "Zašto ste tako sigurni da je leš ženski?" "Nisam. Samo sam pomislio da nije zgoreg proveriti da li je Sali dobro." "Kakav je vaš odnos?" "Mislim prijateljski." "Blizak?" "Ne baš." "Spavate li sa njom?" "Ne." "Jeste li spavali?" Htedoh da mu kažem da gleda svoja posla. Ali on je to i radio. Dobro sam znao da se privatnost se ne računa u ovakvim situacijama. "Nisam." Gledao me je bez reči. Uzvratio sam mu pogled. On zatim izvadi pakovanje peperminta iz džepa. Dok je polako stavljao jedan u usta, primetih mu mladež čudnog oblika na vratu. On vrati pepermint u džep ne ponudivši me. "Znaći, niste imali odnos sa njom? Bili ste samo dobri prijatelji, je li tako?" "Poznavali smo se i to je sve." "Ali ipak ste osetili potrebu da dođete i vidite kako je ona. I niko drugi." "Ona živi ovde sama. Mesto je prilično izolovano i po našim merilima." "Zašto joj niste telefonirali?" Iznenadio sam se. "Nije mi palo na pamet." "Ima li ona mobilni telefon?" Rekoh mu da ima. "Da li znate njen broj?" Bio mi je u memoriji telefona. Potražio sam ga, znajući šta će on sledeće pitati i a osećajem gluposti jer se nisam toga setio. "Da je pozovem?" upitah pre nego što je stigao da kaže bilo šta. "Zašto da ne?" Osećao sam da me posmatra dok sam čekao da dobijem vezu. Pitao sam se šta da kažem ako se javi. Ali nisam to zaista očekivao. Tada se otvori prozor spavaće sobe na kući i na njemu se pojavi narednik. "Gospodine, u tašni joj zvoni telefon." Čuli smo ga prigušeno iza njega, titrav elektronski zvuk. Ja prekidoh vezu. Zvuk u kući zamuče. Mekenzi mu klimnu glavom. "U redu je, to smo bili mi. Nastavi."

Narednik nestade sa prozora. Mekenzi protrlja bradu. "To ništa ne dokazuje," reče. Nisam odgovorio. On uzdahnu. "Hriste, prokleta vrućina." To je bilo prvi put da pominje kako mu ona smeta. "Hajde da se sklonimo sa sunca." Pošli smo i sklonili se u senku kuće. "Znate li da li ima bliske rođake?" upita on. "Nekoga, ko bi mogao znati gde je gospođica Palmer?" "Ne znam. Nasledila je ovo imanje, ali koliko ja znam, nema druge rodbine u blizini." "Šta je sa prijateljima? Sem vas?" To je moglo biti trik pitanje, ali nisam mogao biti siguran. "Znala je ljude u selu. Ali ne znam ni za koga posebno." "Muškarci?" upita on, očekujući moju reakciju. "Ne bih znao. Žao mi je." On nešto progunđa i pogleda na sat. "I šta će biti sad?" upitah. "Hoćete li proveriti da li se DNK poklapa sa uzorcima iz kuće?" On me pogleda. "Vi kao da znate dosta o tome." Osetio sam kako crvenim u licu. "Ne baš." Bilo mi je drago što nije ustrajao na tome. "Još uvek ne znamo da li je ovo mesto zločina. Imamo ženu koja jeste ili nije nestala i to je sve. Nema ničega što bi je povezivalo sa nađenim lešom." "A pas?" "Možda ga je ubila neka druga životinja." "Koliko sam ja video, rana na grlu je nanesena sečenjem, a ne trganjem. I to oštrim sečivom." On me opet pogleda iznenađeno i ja se prekorih zbog brbljivosti. Sada sam bio lekar i ništa više. "Videću šta će forenzičari kazati," reče mi. "Ali čak i u tom slučaju, možda ga je sama ubila." "Ne mislite to ozbiljno." On kao da htede da odgovori, ali se predomisli. "Ne, ne. Ne mislim. Ali neću ni da donosim preuranjene zaključke." Kućna vrata se otvoriše. Izađe narednik, odmahujući glavom. "Ništa. Ali ostalo je upaljeno svetlo u hodniku i dnevnoj sobi." Mekenzi klimnu glavom kao da je to očekivao, pa se okrenu meni. "Nećemo vas više zadržavati, dr Hanter. Neko će vam se javiti da uzme vašu izjavu. I bio bih vam zahvalan da nikome ne pričate o ovome." "Naravno da neću." Pokušao sam da se ne nerviram zato što je to uopšte rekao. On se okrenu i obrati naredniku. Ja pođoh, pa zastadoh. "Samo još nešto," rekoh. On me nervozno pogleda. "Taj mladež na vašem vratu. Možda nije ništa, ali ne bi bilo zgoreg da ga proverite." Ostavio sam ih da gledaju za mnom dok sam išao prema kolima. Vozio sam se natrag, prema selu, otupeo. Put je presecao pored Menhem vode, plitkog jezera ili "bare," koja se svake godine pomalo povlačila pred tršćakom koji se širio. Njena površina je bila mirna i ravna kao ogledalo, uznemirena samo jatom gusaka koje su sletele na nju. Ni jezerom, ni okolnim potočićima i jarkovima koji su presecali močvaru nije bilo moguće ploviti, a pošto u blizini sela Menhem nije bilo reka, zaobilazili su ga čamci i turisti koji leti dolaze na većinu jezera. Iako ga je samo nekoliko milja delilo od susedstva, kao da je pripadalo nekom drugom, starijem i negostoljubivijem Norfolku. Okruženo šumama i močvarama, bilo je doslovno i figurativno baruština. Sem povremenih posmatrača ptica, selo je bilo prepušteno samo sebi, da tone još više u izolaciju, poput nekog nedruštvenog starca. Perverzno, te večeri Menhem je, obasjan suncem, izgledao gotovo veselo. Cvetne leje na crkvenim i seoskim travnjacima izgledale su kao pesnice boje, tako jarke da je to gotovo bolelo. One su bile jedna

od nekoliko stvari kojima se Menhem ponosi, a pažljivo su ih održavali Džordž Mejson i njegov unuk Tom, dvojica vrtlara koje sam upoznao one večeri kada sam prvi put stigao tu. Na rubu travnjaka, čak i Mučenički kamen je bio pokriven vencima koje su položili lokalni đaci. Bio je to događaj koji se ponavljao svake godine, ukrašavanje tog starog kamena na mestu gde se veruje da su u šesnaestom veku neku ženu na smrt kamenovale njene komšije. Priča kaže da je izlečila neko dete od paralize, samo da bi je optužili za veštičarenje. Henri tvrdi da samo u Menhemu neko može biti žrtvovan zato što je učinio dobro delo i kaže da to može da bude lekcija za nas obojicu. Meni se nije išlo kući, pa sam krenuo prema ordinaciji. Često sam išao tamo, čak i kad ne moram. To su bivali trenuci kada bih se u svojoj kućici mogao osetiti usamljenim, dok sam u ovoj velikoj kući, ako ništa drugo, uvek imao iluziju da nešto radim. Ušao sam na zadnja vrata, koja su vodila u odvojenu kliniku. Stara staklena bašta, vlažna i puna biljaka, koje je Dženis sa ljubavlju gajila, služila je kao prijemna soba i čekaonica. Deo prizemlja bio je pretvoren u stan za Henrija. Ali to je bilo u drugom delu kuće, dovoljno velike da prihvati sve nas. Ja sam uzeo ovu staru ordinaciju, i dok sam zatvarao vrata za sobom osetio sam smirujući miris starog drveta i pčelinjeg voska. Iako sam je koristio gotovo svakodnevno od kada sam došao, ona je još uvek više predstavljala odraz Henrijeve nego moje ličnosti, sa njegovom starom uljanom slikom lova, sekretarskim pisaćim stolom i kapetanskom foteljom sa kožnim sedištem. Police za knjige bile su pune njegovih starih medicinskih knjiga i časopisa, kao i manje uočljivih predmeta za seoskog doktora opšte prakse. Bilo je tu tekstova Kanta i Ničea, kao i cela jedna polica posvećena psihologiji – jednom od Henrijevih hobija. Moj jedini prilog toj prostoriji bio je monitor računara koji je tiho zujao na stolu, novotarija koju je Henri gunđajući prihvatio posle nekoliko meseci ubeđivanja. On se uopšte nije oporavio dovoljno da bi nastavio da radi puno radno vreme. Kao i njegova inavlidska kolica, i moj privremeni ugovor je prerastao u nešto trajnije. Prvo je produžen, pa promenjen u partnerstvo kada je postalo jasno da on više neće moći sam da vodi praksu. Čak je i lendrover Difender, koji sam sada vozio, nekada pripadao njemu. Bio je to izudaran stari automatik, kupljen posle saobraćajne nesreće, zbog koje je on postao paraplegičar i u kojoj je poginula njegova žena Dijana. Ta kupovina je bila izraz namere u vreme kada je on još uvek gajio nadu da će – opet – moći da vozi i hoda. Ali to se nije ostvarilo. I neće, kako su ga lekari uveravali. "Idioti. Obuci nekome beli mantil i on odmah pomisli da je Bog," podrugivao se. Naposletku je i Henri morao da prihvati da su oni u pravu. Tako sam ja nasledio ne samo lendrover, već malo-po-malo i veći deo prakse. Isprva smo posao delili manje-više podjednako, ali sa vremenom teret je sve više padao na mene. To nije uticalo da on u očima većine ljudi prestane da bude "pravi doktor," što meni odavno nije smetalo. Ja sam u Menhemu još uvek bio došljak i verovatno ću to zauvek ostati. Sada, u vrelini kasnog popodneva, pokušao sam da obiđem nekoliko medicinskih veb-sajtova, ali nisam bio raspoložen za to. Ustao sam i pošao da otvorim dvokrilni prozor. Ventilator na mom stolu je zujao, bučno kovitlajući suvi vazduh, a ne hladeći ga. Čak i sa otvorenim prozorima, razlika je bila čisto psihološka. Zagledao sam se preko uredno održavane bašte. kao sve ostalo, i ona je bila suva; žbunje i trava su se gotovo upadljivo sušili od vrućine. Jezero je dopiralo do samog ruba bašte, koju je samo niski nasip štitio od neizbežnog zimskog plavljenja. Za niski nasip bio je privezan Henrijev stari čamac. Bio je samo malo bolji od slavnog čamca na vesla, ali Menhem voda nije bila dovoljno duboka za bilo šta drugo. Nije to bio nikakav moreuz, a još uvek je bilo delova suviše plitkih ili zaraslih u trsku, da bi se u njih zalazilo, ali obojica smo i pored toga uživali u tim izletima. Međutim, danas nije bilo šanse da dignemo jedra. Jezero je bilo tako mirno da se uopšte nije pomeralo. Sa ovog mesta, samo trska u daljini ga je delila od horizonta. Sve je bilo samo voda i praznina, koja je, zavisno od raspoloženja, mogla biti smirujuća ili pustošna. Mene sada nije smirivala.

"Učinilo mi se da te čujem." Okrenuh se, dok je Henri kolicima ulazio u prostoriju. "Malo sređujem stvari," rekoh, vraćajući misli odande gde su odlutale. "Ovde je kao u prokletoj rerni," promrmlja on, zaustavivši se ispred ventilatora. Izuzev što nije koristio noge, izgledao je kao oličenje zdravlja; proseda kosa iznad od sunca potamnelog lica i bistrih tamnih očiju. "Kakvo su to telo našli Jeitsovi dečaci? Dženis je bila obuzeta time kad mi je donela ručak." Dženis je nedeljom uglavnom donosila pokriven poslužavnik sa bilo čime što je spremila i za sebe. Henri je insistirao da nedeljom može sam da skuva ručak, ali sam primetio da se nije mnogo odupirao. Dženis je bila dobra kuvarica i imao sam utisak da njena osećanja prema Henriju premašuju obaveze domaćice. Ona nije bila udata i pretpostavljao sam da njena antipatija prema njegovoj pokojnoj ženi potiče uglavnom od ljubomore, mada je više puta nagoveštavala i neki stari skandal. Ja sam jasno pokazao da me to ne zanima. Iako Henrijev brak nije bio idiličan kako je izgledalo da ga se on sada sećao, mene nije vukla radoznalost da čačkam po tračevima. Ali nije me iznenadilo da je Dženis čula za leš. Do sada bi trebalo da pola sela priča o toj vesti. "U Farnamovoj šumi," rekoh mu. "Verovatno neki posmatrač ptica, koji je prolazio tuda sa rancem na leđima po ovoj vrućini." "Verovatno." On diže tamne obrve čuvši moj ton. "A šta je onda? Nemoj mi reći da možda imamo bistvo? To bi malo oživelo okolinu!" Njegov osmeh nestade pošto ga ja nisam prihvatio. "Nešto mi kaže da ne bi trebalo da se šalim s tim." Ispričao sam mu za odlazak do kuće Sali Palmer, nadajući se da bi razgovor o tome mogao da umanji loše mogućnosti. Nije pomoglo. "Gospode bože," reče Henri ozbiljno kada sam završio. "I policija misli da bi to mogla da bude ona?" "Ništa nisu rekli. Mislim da još ne mogu ništa da kažu." "Bože, kakva je to nesreća." "Možda to i nije ona." "Naravno da nije," složi se on. Ali video sam da u to ne veruje ništa više nego ja. "Pa, ne znam za tebe, ali ja bih mogao nešto da popijem." "Hvala ti, ali ja ću preskočiti." "Čuvaš se za kasnije, za Jagnje?" Crno jagnje je bio naziv jedine seoske krčme. Često sam išao tamo, ali znao sam da u glavnoj temi razgovora ove večeri ne bih želeo da učestvujem. "Ne, večeras ću samo ostati kod kuće," rekoh mu. Živeo sam u jednoj kamenoj kući na obodu sela. Kupio sam je kada je bilo jasno da ću tu ipak ostati duže od šest meseci. Henri mi je rekao da slobodno mogu da ostanem kod njega, a sam bog zna da je Kuća banke bila dovoljno velika. Samo u njen podrum mogla bi da stane cela moja kuća. Ali bio sam spreman da se uselim u sopstvenu kuću i počnem da puštam korenje, umesto da i dalje plaćam kiriju. I mada sam uživao u svom novom poslu, nisam želeo da živim sa njim. Bilo je trenutaka kada mi je još uvek prijalo da zatvorim vrata i odem negde, nadajući se da telefon neće zazvoniti bar nekoliko sati. Ovaj je bio takav. Nekoliko ljudi je išlo uz put prema crkvenom dvorištu, na večernje, dok sam se vozio kući. Sveštenik Skarsdejl je stajao na vratima crkve. Bio je to stariji, preozbiljan čovek; nisam se mogao pretvarati da mi je simpatičan. Ali bio je tu godinama i imao odanu, mada malu zajednicu. Digoh ruku da pozdravim udovicu Džudit Saton, koja je živela sa svojim punoletnim, predebelim sinom Rupertom, koji je uvek kaskao par koraka iza svoje ohole majke. Ona je razgovarala sa Lijem i

Mardžori Gudčajld, parom uštogljenih uobraženih bolesnika, koji su redovno dolazili u ordinaciju. Smatrali su da sam dežuran dvadeset četiri sata dnevno i nadao sam se da me neće i sada zaustaviti zbog neke vanredne konsultacije. Ali ove večeri me nisu zaustavili ni oni, ni bilo ko drugi. Parkirao sam se na spečenoj zemlji pored kuće i otključao vrata. Unutra je bilo zagušljivo. Otvorih prozore što sam više mogao i uzeh pivo iz frižidera. Možda mi se i nije išlo u Jagnje, ali i dalje mi je bilo potrebno pivo. Ustvari, shvativši koliko mi je potrebno, vratih pivo natrag i nasuh sebi džin i tonik. Ubacio sam leda u čašu, dodao krišku limuna i pio za malim, drvenim stolom u bašti iza kuće. Gledala je preko polja, prema šumi, a ako pogled nije bio spektakularan kao onaj iz ordinacije, nije to bio ni neki strahovit pejzaž. Polako sam uživao u džinu, pa zatim spremio sebi omlet i pojeo ga napolju. Vrućina je najzad počela da popušta. Sedeo sam za stolom dok je mrak padao i zvezde oklevajući počele da se pojavljuju. Razmišljao sam o onome što se dešavalo nekoliko milja odatle. Sada je verovatno bilo živo tamo gde su, na ranije mirnom mestu, Jeitsovi dečaci doživeli svoje otkriće. Pokušao sam da zamislim Sali Palmer kako se živa i zdrava negde smeje, kao da bi razmišljanje moglo i da ostvari taj prizor. Ali nekako nisam mogao da zadržim sliku u mislima. Odlažući trenutak kad ću morati da pođem na spavanje i suočim se sa snom, ostao sam tu dok nebo nije postalo baršunasto modro, istačkano treptajima blistavih zvezda, tim nasumičnim semaforom davno mrtvih tačaka svetlosti. Trgoh se i probudih – mokar od znoja i zadihan. Pogledah oko sebe, ne znajući gde se nalazim. Zatim počeh da dolazim sebi. Bio sam nag, stajao na otvorenom prozoru spavaće sobe, a njegova donja ivica mi se urezivala u butine dok sam se naginjao napolje. Odmakoh se nesigurno i sedoh na krevet. Izgužvani beli čaršavi kao da su svetleli na mesečini. Suze su mi se polako sušile na licu dok sam čekao da mi srce uspori lupanje i vrati se u normalu. Opet sam sanjao. I to loš san. Kao i uvek, bio je tako živ da je buđenje izgledalo kao iluzija, a san stvarnost. To je bio najokrutniji deo. Jer, u snu su Kara i Alis, moja žena i šestogodišnja ćerka, bile još uvek žive. Mogao sam da ih vidim i obratim im se. Da ih dodirnem. U snovima sam mogao da poverujem da i dalje imamo i budućnost, a ne samo prošlost. Plašio sam ih se. Ne onako kako se plašite košmara, jer nije bilo ničega strašnog u njima. Ne, bilo je upravo suprotno. Plašio sam ih se jer ću morati da se probudim. A tada će šok zbog tuge i gubitka biti isto tako svež kao kada se prvi put dogodio. Često sam se budio na nekom drugom mestu, jer je moje mesečarsko telo funkcionisalo bez ikakve moje svesti. Stajao bih kao sada, pored otvorenog prozora, ili na vrhu strmog i opasnog stepeništa, ne znajući kako sam tu dospeo, ni kakva podsvesna potreba me je dovela tu. Drhtao sam, uprkos vrelini noćnog vazduha. Negde iz okoline začuh usamljen lavež lisice. Posle izvesnog vremena sam legao i gledao u plafon dok senke nisu izbledele i nestale.



4 Magla se još uvek valjala iz močvare kada je mlada žena zatvorila vrata za sobom i pošla na svoje jutarnje trčanje. Lin Metkalf je trčala kao atleta u formi. Pokret mišića potkolenice se popravljao, ali ona je još uvek kretala polako, opuštenim i ravnomernim korakom, uzanom stazom od svoje kuće. Na pola puta do dole skrenula bi na obraslu stazu koja vodi preko močvare, do jezera. Visoke travke su je šibale po nogama dok trči, još uvek mokre i hladne od rose. Udahnula je duboko, uživajući u tom osećaju. Ponedeljak ujutru ili ne, ona ne bi mogla da zamisli bolji početak nove nedelje. To je bilo njeno omiljeno doba dana, pre nego što počne da brine o usklađivanju računa farmera i malih poslovnih ljudi koji odbijaju njene savete, pre nego što dan postane manje optimističan i drugi ljudi dobiju šansu da ga pokvare. Sve je bilo sveže i jasno, svedeno na ritmičan bat njenih koraka na stazi i njen ravnomeran dah. Lin je, u trideset prvoj godini bila ponosna na svoju kondiciju. Bila je ponosna na disciplinu kojom je održavala formu i mislila da još uvek dobro izgleda u tesnom šorcu i kratkoj majici. Nije bila toliko samozadovoljna da bi to priznala bilo kome. Sem toga, uživala je u tome i zato joj je bilo lakše. Uživala je da se testira, da vidi dokle može da ide, pa onda pokuša još malo više. Ako postoji bolji način za početak dana, nego da obuje patike i pretrči nekoliko milja dok svet oko nje oživljava, ona ga još nije otkrila. Dobro, u redu, sem seksa, naravno. Ali i on je izgubio deo čari u poslednje vreme. Nije da još uvek nije bio dobar – sama slika Markusa koji pod tušem spira prašinu od maltera i vode koja teče niz tamne dlake na njegovom telu, i čini da izgledaju kao vidrino krzno, još uvek je mogla da joj izazove golicanje u stomaku. Međutim, kada iza njega stoji svrha, sem zadovoljstva, to može za oboje da umanji uživanje. Naročito, kad se završi fijaskom. Do sada. Preskočila je duboku brazdu od točkova na putu ne remeteći korak i pazeći da ne izgubi ritam. Da izgubim ritam, pomislila je neraspoloženo. Volela bih. Što se ritma tiče, njeno telo je bilo tačno kao sat. Svakog meseca bez greške, gotovo u dan, počinjao je omrznuti odliv krvi, označavajući kraj još jednog ciklusa i novo razočaranje. Doktori su kazali da je sve u redu sa njih oboje. Kod nekih ljudi to jednostavno traje duže nego kod ostalih; niko ne zna zašto je tako. Nastavite da pokušavate, kazali su. I pokušavali su, željno u početku, smejući se jer su dobili medicinsko odobrenje za nešto u čemu oboje i ovako uživaju. Gotovo kao da su dobili recept za to, našalio se Markus. Ali šale su postepeno prestale, ustupajući mesto nečemu što nije bilo pravo razočaranje, još uvek. A embrionski začetak, ako ništa drugo, se stvarao. I to je počelo da daje boju svemu ostalom, da kvari svaki aspekt njihovog odnosa. Nijedno od njih to nije priznavalo. Ali to je bilo prisutno. Znala je da je Markusu dovoljno teško zbog toga što ona zarađuje više u svojoj maloj praksi računovođe nego on kao zidar. Još nisu počeli da prebacuju jedno drugom, ali ona se plašila da bi mogli. A znala je da bi mogla da napadne isto kao i Markus. Spolja, oboje su hrabrili jedno drugo da nema potrebe da brinu i da ne treba žuriti. Ali pokušavali su već godinama, a kroz sledeće četiri ona će imati trideset pet, godine za koje je uvek tvrdila da će biti njena prekretnica. Brzo je izračunala. To je još četrdeset osam menstruacija. Zvuči zastrašujuće blisko. Još četrdeset osam mogućih razočaranja. Sem što je ovaj mesec bio drugačiji. Ovoga meseca razočaranje je kasnilo tri dana.

Ona odmah uguši nadu koja je počela da je obuzima. Bilo je prerano za to. Markusu nije ni pomenula da joj mesečni ciklus kasni. Nema potrebe buditi u njemu uzaludnu nadu. Sačekaće još nekoliko dana, pa će raditi test na trudnoću. Sama ta pomisao bila je dovoljna da joj uzdrhte živci u stomaku. Ne misli, nego trči, prekori se oštro. Sunce je već počelo da se diže, bojeći nebo pravo ispred nje. Staza je vodila pored nasipa uz jezero, presecajući kroz tršćak prema mračnom prostranstvu šume. magla se polako valjala iznad vode, kao da će se zapaliti. Zvuk koji pravi riba skačući iz vode nevidljivim pljuskom. Volela je to. Volela je leto, volela je pejzaž. Iako je rođena tu, studirala je, proputovala. Ali uvek se vraćala. Božija zemlja, uvek je govorio njen tata. Ona nekako nije verovala u boga, ali shvatila je šta je mislio time. Sada se približavala omiljenom delu trčanja. Staza se jednim delom odvajala u šumu i Lin pođe njome. Usporila je korak dok su joj se krošnje sklapale iznad glave, zatvarajući je u senku. Bilo je lako spotaći se na neki koren u polumraku. Jednom se tako spotakla i nategla mišić u nozi, pa je prošlo gotovo dva meseca pre nego što je opet mogla da trči. Ali nisko sunce je već počinjalo da razbija pomrčinu, pretvarajući lisnati baldahin u blještavu mrežu. Ta šuma je bila prastara, divljina sa puzavicama obraslim stablima i varljivim močvarnim tlom. Kroz nju je prolazilo mnoštvo stranputica koje mogu da zavedu neopreznog putnika u svoje dubine. Kada su se tek uselili tu, u kuću, Lin je pogrešila i prilikom jednog od jutarnjih trčanja pošla u istraživanje. Tek posle više sati sasvim slučajno je izašla u jedan poznati deo šume. Markus je bio izbezumljen – i besan – kad se najzad vratila kući. Posle toga je uvek istom stazom odlazila i vraćala se. Na polovini njene staze od šest milja nalazila se mala čistina, u čijem središtu je stajao stari kameni spomenik, koji je nekada mogao biti deo kamenog kruga ili običan stub na kapiji. To više niko nije znao. Bio je obrastao lišajevima i travom, i njegove tajne i istorija bile su davno zaboravljene. Ali bio je zgodan orijentir i Lin je imala naviku da potapše njegovu rapavu površinu pre nego što krene natrag. Čistina više nije bila daleko, najviše pet minuta. Dišući duboko, ali ujednačeno, Lin pomisli na doručak da bi se osokolila i potrčala brže. Nije bila sigurna kada se uznemirila. Bila je to pre veća budnost, podsvesni svrab koji se naposletku probio u svesnu misao. Šuma je odjednom postala neprirodno tiha. Teška. Šum njenih koraka na stazi zvučao je preglasno u toj tišini. Pokušala je da ignoriše taj osećaj, ali on je ustrajao. Postajao jači. Odupirala se iskušenju da pogleda okolo. Šta joj je, dođavola? Nije se osećala kao da je tim putem vrlo često trčala tokom poslednje dve godine. Nikada ranije nije joj ništa smetalo. A sada jeste. U potiljku je osećala bockanje, kao da je nešto posmatra. Ne budi glupa, pomislila je. Ali osećala je sve jaču želju da se osvrne. Držala je pogled na stazi. Jedino drugo živo biće koje je ikada tu videla bio je jelen. Ali ovo nije bio osećaj za jelena. Zato što nije jelen. Nije ništa. Samo tvoja uobrazilja. Mesečni ciklus ti kasni tri dana i već si dozvolila da to utiče na tebe. Ta misao ju je uznemirila, ali samo na kratko. Rizikovala je brz pogled unazad i imala vremena samo da vidi tamne grane i stazu kako joj nestaje iz vidokruga pre nego je nogom zapela za nešto. Spotakla se, mlatarajući rukama da bi povratila ravnotežu, srce joj je lupalo kada je jedva uspela da se održi. Idiotkinjo! Čistina je već bila upravo ispred nje, oaza blještećih sunčevih zraka u zagušenoj šumi. Ona ubrza trčanje, tapnu rukom po rapavoj površini spomenika i brzo se okrenu. Ništa. Samo drveće, mračno i turobno. A šta si očekivala? Vilenjake? Ali nije pošla sa čistine. Nije bilo pesme ptica, ni cvrčanja insekata. Kao da se šuma zamislila i prestala da diše. Lin odjednom uplašila da je ne uznemiri, nije smela da napusti bezbednu čistinu i dozvoli da se šuma opet zatvori iza nje. Pa šta ćeš da radiš? Da tu ostaneš ceo dan? Ne dajući sebi vremena da razmišlja, potrčala je od spomenika. Za pet minuta biće opet na otvorenom. Otvorena polja, otvorena voda, otvoreno nebo. Zamišljala je te slike. I dalje je osećala nemir, ali sada slabije. A mračna šuma je postajala sve svetlija, sunce je već obasjavalo put ispred nje.

Počela je da se opušta i tada je ugledala nešto na zemlji pred sobom. Zastala je nekoliko stopa ranije. Na sredini staze, kao ponuda, ležao je mrtav zec. Ne, nije domaći zec. Divlji, mekanog krzna prekrivenog krvlju. Malopre nije bio tu. Lin hitro pogleda okolo. Ali drveće nije odavalo odakle on tu. Ona ga prekorači, pa nastavi da trči. Lisica, pomislila je, vraćajući ritam. Mora da ju je prekinula. Ali lisica, prekinuta ili ne, ne bi ostavila plen iza sebe. A ni zec nije izgledao kao da je samo ostavljen. Izgledalo je kao da je ostavljen... Namerno. Ali to je glupo. Ona u trku odbaci tu misao. I tada je opet izašla iz šume na otvoreno, i jezero se rasprostrlo pred njom. Napetost koju je osećala nekoliko minuta ranije nestajala je, slabila sa svakim korakom. na sunčevoj svetlosti izgledala je apsurdno. Čak neprijatno. Kasnije će se njen muž Markus sećati da su na radiju bile vesti kada je ona ušla. Stavljajući hleb u toster i seckajući bananu, rekao je Lin da je samo nekoliko milja odatle nađen leš. To je verovatno povezalo stvari, tek tada, jer mu je pomenula da je naišla na mrtvog zeca. Ali nasmejala se tome, našalivši se na račun toga što ga se uplašila. Kada je hleb iskočio iz tostera, taj događaj je već izgubio važnost za oboje. Kada je izašla ispod tuša, više ga nisu pominjali.



5 Polovinom radnog prepodneva u ordinaciji došao je Mekenzi. Dženis ga je najavila donevši karton sledećeg pacijenta. Oči su joj bile raširene od radoznalosti. "Jedan policajac hoće da vas vidi. Glavni inspektor Mekenzi." Nekako nisam bio iznenađen. Pogledao sam karton pacijenta. En Benčli, osamdesetogodišnjakinja sa hroničnim artritisom. Redovna. "Koliko ih još ima za pregled?" upitao sam spuštajući karton. "Još troje, posle ove." "Kaži mu da ću brzo završiti. I pusti gospođu Benčli unutra." Ona se iznenadi, ali ništa ne reče. Sumnjao sam da do tada svi u selu ne znaju da je prethodnog dana nađen leš. Ali izgledalo je da ga još niko nije povezao sa Sali Palmer. Pitao sam se koliko će još ostati tako. Pravio sam se da gledam u karton dok Dženis nije izašla. Znao sam da Mekenzi ne bi dolazio da nije bilo važno, a sumnjao sam da je bilo ko od pacijenata tog jutra hitan slučaj. Nisam bio siguran zašto ga puštam da čeka, sem što uopšte nisam želeo da čujem šta to ima da kaže. Trudio sam se da ne mislim šta bi to moglo da bude dok sam pregledao sledeću pacijentkinju. Gledao sam saosećajno kako mi gospođa Benčli pokazuje svoje kvrgave ruke, umirio je i naposletku izrekao beskorisne glasove koji su bili očekivani od mene dok sam joj pisao novi recept, pa se blago osmehnuo dok je hramljući, ali zadovoljna, izlezila. Posle toga, međutim, nisam više mogao da se zadržavam. "Pustite ga unutra," rekao sam Dženis. "Ne izgleda srećno," upozorila me je ona. Ne, Mekenzi zaista nije izgledao srećno. Bio je crven u licu, a vilica mu je bila ratoborno isturena. "Lepo od vas što ste me primili, doktore Hanter," rekao je, jedva skrivajući zajedljivost. Nosio je kožnu fasciklu. Spustio ju je na krilo pošto je, nepozvan, seo preko puta mene. "Šta mogu da učinim za vas, inspektore?" "Samo nekoliko detalja koje bih hteo da rasčistim." "Jeste li identifikovali telo?" "Nismo još." Izvadio je pakovanje peperminta i ubacio jedan u usta. Ja sam čekao. Poznavao sam policajce dovoljno, da se ne uznemirim zbog njihovih igara. "Nisam znao da još uvek ima ovakvih mesta. Znate, malo, porodični lekar, kućne posete i takve stvari," rekao je, gledajući oko sebe. Pogled mu je pao na police sa knjigama. "Mnogo psihologije, vidim. To vas zanima?" "Nisu moje, nego mog partnera." "Ah. I koliko pacijenata imate vas dvojica?" Pitao sam se kuda to vodi. "Možda pet, šest stotina ukupno." "Toliko?" "Ovo selo je malo, ali zona je velika." On klimnu glavom, kao da je to običan razgovor. "Drukčije je biti lekar opšte prakse u gradu."

"Verovatno." "Nedostaje li vam London?" Sada sam znao kuda vodi. I nisam se iznenadio. Samo sam osetio teret na ramenima. "Možda bi bilo dobro da mi kažete šta želite." "Malo sam istraživao posle našeg jučerašnjeg razgovora. Ja sam policajac i tako to." Hladno me je gledao. "Imate upečatljivu radnu karijeru, doktore Hanter. Ne bi se baš očekivala od seoskog lekara opšte prakse." Otvorio je fasciklu i počeo teatralno da prelistava njen sadržaj. "Diplomirali ste medicinu, pa doktorirali antropologiju. Sudeći po ovome, pravi visokoletač. Zatim ste otišli na Univerzitet Tenesi u Državama i vratili se u Ujedinjeno kraljevstvo kao specijalista za forenzičku antropologiju." Nakrivio je glavu. "Ja nisam bio siguran šta je forenzička antropologija, a policajac sam skoro dvadeset godina. Snašao bih se sa delom 'forenzički', naravno. Ali antropologija? Uvek sam mislio da je to proučavanje starih kostiju. Nešto kao arheologija. Eto kako čoveku stvari mogu da promaknu." "Ne bih hteo da vas požurujem, ali čekaju me pacijenti." "Oh, zadržaću vas tek toliko, koliko moram. Ali na internetu sam našao neke vaše tekstove. Imaju zanimljive naslove." Digao je jedan papir. "'Uloga entomologije u analizi vremena proteklog od smrti'." "'Hemija humane dekompozicije'." Spustio je papir. "Prilično specijalistički tekstovi. Onda sam nazvao jednog prijatelja u Londonu. On je inspektor u Metu (Britanski sleng za londonsku Metropoliten policiju (prim. prev.)). Ispostavilo se da je čuo za vas. Pravo iznenađenje, izgleda da ste radili kao konsultant u raznim policijskim odeljenjima, na više istraga o ubistvima. Engleska, Škotska, čak i Severna Irska. Moj kontakt kaže da da ste bili jedan od malog broja registrovanih forenzičkih antropologa u zemlji. Radili ste na masovnim grobnicama u Iraku, Bosni, Kongu. Svuda. Prema njemu, spadate u najbolje stručnjake za ljudske ostatke. Ne samo za identifikaciju, nego i koliko dugo su mrtvi, od čega su umrli. Kaže da vi nastavljate odande gde su patolozi stali." "Postoji li u tome neka poenta?" "Poenta je u tome što ne mogu da se načudim zašto ništa od toga niste pomenuli juče. Znali ste da ćemo naći telo, vi ste našli dokaze da bi to mogla biti žena iz okoline, znali ste da ćemo želeti da je identifikujemo što je pre prokleto moguće." Glas mu je bio ujednačen, a lice sve crvenije. "Moj prijatelj u Metu je uživao. Ja, stariji istražitelj ubistva, imam pred sobom jednog od vodećih stručnjaka forenzičara, a koji se pravi da je običan lekar opšte prakse." Nije mi promaklo da je najzad pomenuo ubistvo. "Ja jesam lekar opšte prakse." "Ali niste samo to, zar ne? Pa čemu toliko skrivanje?" "Nije važno ono tšto sam nekada radio. Sad sam lekar." Mekenzi me je gledao kao da pokušava da shvati da li se ja to šalim. "Posle tog broja nazvao sam još neke. Znam da kao lekar radite samo tri godine. Zakopali ste se u forenzičku antropologiju i došli ovamo pošto su vam supruga i kćerka poginule u saobraćajnoj nesreći. Pijani vozač drugih kola preživeo je nepovređen." Sedeo sam bez pokreta. Mekenzi je dozvolio sebi luksuz da mu bude neprijatno. "Ne želim da otvaram stare rane. Da ste juče bili iskreni sa mnom, možda ne bih morao. Suština je u tome da nam je potrebna vaša pomoć." Znao sam da želi da ga pitam kakva, ali ja to nisam učinio. On je ipak nastavio. "Stanje tela otežava identifikaciju. Znamo da je žensko i ništa drugo. Dok je ne identifikujemo, sputani smo. Ne možemo otvoriti odgovarajuću istragu ako nismo sigurni u identitet žrtve." Ja čuh sebe kako govorim. "Kažete 'sigurni'. Ali već jeste prilično sigurni, zar ne?" "Još uvek nismo našli Sali Palmer." Samo to sam i očekivao, ali ipak sam bio šokiran kada je potvrđeno.

"Nekoliko ljudi se seća da su je videli na roštilju u krčmi, ali još uvek nismo našli nikoga, ko se seća da ju je video od tada." Mekenzi je nastavio. "To je bilo pre skoro dve nedelje. Uzeli smo uzorke DNK sa tela i iz kuće, ali rezultate ćemo dobiti tek za nedelju dana." Šta je sa otiscima?" "Nema šanse. Još uvek ne možemo reći je li počelo truljenje ili su namerno uklonjeni." "Onda zubni kartoni?" On odmahnu glavom. "Nije ostalo dovoljno zuba za poređenje." "Neko ih je polomio?" "Moglo bi tako da se kaže. Možda je to urađeno namerno, da bi se sprečila identifikacija tela, ili je samo posledica povreda. Još uvek ne znamo." Protrljao sam oči. "Znači, definitivno je ubistvo.?" "Oh, ubijena je sigurno," reče namršteno. "Telo je suviše obuzeto truljenjem da bi se videlo da li je seksualno napastvovana, ali pretpostavljamo da jeste. Zatim ju je neko ubio." Kako?" On ne odgovori, već uze veliki koverat iz fascikle i dobaci ga na sto. Iz njega izviriše sjajne ivice fotografija. Ruka mi je posegla za njima pre nego što sam bio svestan šta radim. Odgurnuo sam koverat. "Ne, hvala." "Pomislio sam da biste želeli i sami da vidite." "Već sam vam rekao da ne mogu da pomognem." "Ne možete ili nećete?" Odmahnuo sam glavom. "Žao mi je." Gledao me je malo duže, pa odjednom ustade. "Hvala vam na vremenu, doktore Hanter." Zvučao je hladno. "Zaboravili ste ovo." Pružio sam mu koverat. "Zadržite ga. Možda kasnije poželite da ih pogledate." Izašao je. Ja sam još uvek držao koverat u ruci. Trebalo je samo da pustim da fotografije kliznu napolje. Ali ja sam otvorio fioku i ubacio koverat u nju. Zatvorio sam fioku i rekao Dženis da pusti sledećeg pacijenta. Međutim, osećao sam prisustvo te koverte ostatak jutra. Osećao sam kako me zove tokom svakog razgovora i pregleda. Pošto je i poslednji pacijent izašao, pokušao sam da skrenem misli zapisujući njegove podatke. Kad sam to završio, otišao sam i zagledao se kroz dvokrilni prozor. Još dve kućne posete i ostatak popodneva je samo moj. Ako bude povetarca, mogao bih da isplovim čamcem na jezero. Ali kako mi se činilo, provešću popodne na kopnu. Osećao sam se neobično otupelim zbog toga što je Mekenzi kopao po mojoj prošlosti. Mogao je da govori o nečemu drugom. A na neki način i jeste. Neki drugi Dejvid Hanter je zaronio u tajanstvenu hemiju smrti, video krajnji proizvod bezbrojnih incidenata nasilja, ljudskim faktorom i prirodno izazvanih. Gledao sam lobanju ispod kože kao sasvim normalnu stvar i ponosio se znanjem za kakvo je mali broj drugih ljudi i čuo. Šta se dešava sa ljudskim telom kada ga život napusti, nije bilo tajna za mene. Bile su mi poznate sve forme truljenja, mogao sam da analiziram njegov razvoj na osnovu uticaja vremenskih prilika, tla, godišnjeg doba. Strašno, da, ali neophodno. Bio sam mađioničarski zadovoljan otkrivanjem kada, kako, ko. I nikada nisam zaboravio da su u pitanju jedinke; ali samo u apstraktnom smislu; poznavao sam te strance samo u smrti, a ne u životu. A onda su mi oduzete dve osobe koje sam voleo više od svega na ovom svetu. Moju ženu i ćerku je u trenutku ubio pijanac, koji je sa nesta nesreće otišao nepovređen. Kara i Alis su u trenutku od živih jedinki pretvorene u mrtvu organsku materiju. I znao sam – znao sam – kakvu fizičku transformaciju će pretrpeti, gotovo u sat. Međutim, to nije moglo da odgovori na jedino pitanje koje me je obuzimalo i na koje svo moje znanje nije moglo ni početi da daje odgovor. Gde su one? Šta se dogodilo sa životom koji

je bio u njima? Kako je sav taj život, taj duh, jednostavno prestao da postoji? Nisam znao. I to neznanje nisam mogao da podnesem. Moje kolege i prijatelji bili su saosećajni, ali jedva da sam to primećivao. Predao bih se radu, samo da on nije predstavljao neprestano podsećanje na ono što sam izgubio i pitanja na koja nisam mogao da odgovorim. Zato sam pobegao. Okrenuo sam leđa svemu što znam, obnovio nekadašnje poznavanje medicine i sakrio se ovde, miljama daleko od svega. Dao sam sebi, ako ne novi život, onda novu karijeru, koja radi sa živima, a ne sa mrtvima, u kojoj mogu bar pokušati da odložim finalnu transformaciju, bez obzira što se ne približavam shvatanju. I to je delovalo. Do sada. Pošao sam do stola i otvorio fioku. Izvadio sam fotografije, licem na dole. Pogledaću ih i vratiti Mekenziju. Još uvek se nisam obavezao ni na šta, pomislio sam i okrenuo ih. Nisam znao kako ću se osećati, ali nisam očekivao da će mi sve to biti toliko poznato. Ne toliko zbog onoga što su slike prikazivale – bog zna da je to bilo dovoljno šokantno. Već zbog toga što mi je pogled na njih izgledao kao povratak u vremenu. Sasvim nesvesno počeo sam da proučavam šta bi one mogle da mi kažu. Bilo je šest fotografija, napravljenih iz različitih uglova i tačaka. Brzo sam ih pregledao, pa se vratio na početak i pažljivije razgledao svaku od njih. Telo je bilo nago i ležalo licem na dole, ruku ispruženih iznad, kao u pokretu skoka u visoke stabljike močvarske trave. Prema fotografijama je bilo teško odrediti pol. Potamnela koža je visila sa tela kao da je prevelika, ali to nije privlačilo pogled. Sem je bio u pravu. Rekao je da telo ima krila, i imalo je. Dva duboka reza su bila nanešena u meso sa obe strane kičme. U njih su, dajući telu izgled palog anđela koji truli, bila zaglavljena bela krila labuda. Na koži koja truli efekat je bio šokantno opscen. Gledao sam ih izvesno vreme, pa skrenuo pažnju na samo telo. Larve su, kao pirinač navirale iz rana. Ne samo iz dveju velikih na lopaticama, već i iz brojnih manjih rezova na leđima, rukama i nogama. Truljenje je bilo poodmaklo. Toplota i vlaga su ubrzale taj proces, a životinje i insekti još više. Ali svaki od činilaca je pričao svoju priču, svaki je pomagao da se otkrije njegovo trajanje. Poslednje tri fotografije prikazivale su telo pošto je okrenuto. Bilo je sličnih, malih rezova na telu i ekstremitetima, dok je lice bilo bezoblična masa izlomljenih kostiju. Niže odatle, u razjapljenom rezu, izložena hrskavica grla koja teže i sporije truli nego mekše tkivo koje je pokriva. Setih se Saline border koli Bes. I kuji je bilo isečeno grlo. Još jednom pregledah slike. Kada sam shvatio da na telu tražim bilo kakav poznat detalj, spustih slike. Još uvek sam tako sedeo kad začuh kucanje na vrata. Bio je to Henri. "Dženis mi reče da je dolazio policajac. Lokalci opet sodomišu stoku?" "Došao je u vezi onoga juče." "Ah." On se uozbilji. "Neki problem?" "Ne baš." To nije bilo baš istina. Bilo mi je neprijatno da skrivam nešto od Henrija, ali nisam mu otkrio sve detalje o svojoj prošlosti. Znao je da sam bio antropolog, ali to polje je dovoljno široko da pokrije bilo kakve grehe. Forenzički aspekt mog rada, kao i učešće u policijskim istragama, zadržao sam za sebe. O tome nisam želeo da pričam. Još uvek. Njegov pogled pade na fotografije na stolu. Bio je predaleko da bi raspoznao detalje, ali ja sam se ipak osetio kao da sam uhvaćen na delu. On diže obrve kada sam ih vratio u koverat. "Možemo li o tome kasnije?" rekoh. "Naravno. Nisam hteo da njuškam." "I nisi. Nego... upravo treba da razmislim o nekim stvarima." "Jesi li dobro? Izgledaš pomalo... odsutno."

"Ne, dobro sam." On klimnu glavom, ali zabrinut izraz nije nestao. "Kako bi bilo da malo isplovimo? Malo razgibavanja bi nam obojici koristilo." Iako mu je bila potrebna pomoć pri ulasku i izlasku iz čamca, Henriju invalidnost nije smetala da vesla ili jedri kada se nađe u njemu. "Važi. Ali daj mi nekoliko dana." Primetio sam da je hteo da kaže još nešto, ali predomislio se. Odvezao se natrag, do vrata. "Samo mi javi. Znaš gde sam." Kada je otišao, seo sam opet u stolicu i zatvorio oči. Nisam to želeo. Ali, opet, niko nije. A ponajmanje pokojnica. Pomislio sam na slike koje sam upravo gledao i shvatio da, poput nje, ni ja nemam izbora. Mekenzi je sa fotografijama ostavio i svoju podsetnicu. Ali nisam mogao da ga nađem ni u kancelariji, ni na mobilnom telefonu. Na oba sam ostavio poruku da me nazove i spustio slušalicu. Nisam se bolje osećao zbog odluke koju sam doneo, ali kao da sam skinuo deo tereta sa sebe. Posle toga, trebalo je da obavim jutarnje vizite. Imao sam samo dve, i to nijednu ozbiljnu; dete sa zauškama i nepokretnog starca koji odbija da jede. Kada sam završio sa njima, bilo je vreme za ručak. Vozio sam se natrag, razmišljajući da li da odem kući ili u krčmu, kad mi je zazvonio telefon. Zgrabio sam ga, ali bila je to Dženis, koja mi je rekla da su zvali iz škole. Zabrinuti su zbog Sema Jeitsa, i pitaju mogu li da odem i pregledam ga. Rekao sam da hoću. Bilo mi je drago da mogu da radim nešto konstruktivno dok čekam Mekenzijev poziv. Kad sam stigao u Menhem, prisustvo policajaca na ulicama predstavljalo je otrežnjujući podsetnik na ono što se dogodilo. Njihove uniforme su stvarale ozbiljan kontrast lepoti cveća koje je krasilo crkveno dvorište i travnjak, a u selu se osećalo i prigušeno, ali primetno uzbuđenje. Ali bar škola je izgledala normalno. Iako su starija deca morala da putuju pet milja do najbliže opšte srednje škole, u Menhemu je još uvek postojala osnovna škola. Igralište te nekadašnje kapele bilo je živopisno i bučno, obasjano suncem. Bila je poslednja nedelja škole pre velikog letnjeg raspusta i svest o tome kao da je davalo posebnu oštrinu uobičajenom ludilu koje vlada u vreme ručka. Jedna devojčica pretrča preko mojih nogu, bežeći od druge, koja ju je jurila. Otrčale su kikoćući se, toliko obuzete svojom igrom da su jedva i primetile moje prisustvo. Osetih poznatu prazninu ulazeći u školsku zbornicu. Sekretarica Beti mi se široko osmehnu kada sam pokucao na otvorena vrata. "Hej, zdravo. Jeste li došli da vidite Sema?" Bila je sitna žena prijatnog lica, koja je ceo život proživela tu, u selu. Nije se udavala, živela je sa bratom i školarce smatrala svojom širom familijom. "Kako je on?" upitah je. Ona nabra nos. "Malo je uznemiren. Sledeća vrata, u ambulanti. Samo uđite." "Ambulanta" je bio preuveličan naziv za, ustvari, malu prostoriju sa lavaboom, kaučem i ormančićem za prvu pomoć. Sem je sedeo na kauču, sagnute glave i klatarao nogama. Izgledao je umorno i na rubu plača. Jedna mlada žena je sedela pored njega, pričala smirujućim glasom i pokazivala mu neku knjigu. Digla je glavu sa izrazom olakšanja kad sam ja ušao. "Zdravo, ja sam doktor Hanter," rekoh joj, pa se osmehnuo dečaku. "Kako si ti, Seme?" "Malo je umoran," odgovori žena umesto njega. "Očito je noćas sanjao nešto ružno. Zar ne Seme?" Zvučala je realno, smireno, bez prenemaganja. Pretpostavio sam da je njegova učiteljica, ali nisam je ranije video, a naglasak joj je bio suviše lak da bi bila iz okoline. Sem je spustio bradu na grudi. Ja čučnuh da bih bio na njegovoj visini. "Je li to tačno, Seme? Šta si to ružno sanjao?" Pošto sam video one fotografije, mogao sam da pretpostavim. On ne diže glavu i ne reče ništa. "Okej, hajde da te pregledamo."

Nisam očekivao da ću otkriti bilo kakvu zdravstvenu smetnju, i nisam. Možda malo povišena temperatura, ali to je bilo sve. Pređoh mu rukom po kosi i ustadoh. "Jak si kao bik. Hoćeš li biti u redu dok ja porazgovaram sa tvojom učiteljicom?" "Ne!" reče on uspaničeno. Ona mu se ohrabrujući osmehnu. "U redu je, bićemo odmah tu, napolju. Ostaviću i vrata otvorena, i odmah ću se vratiti. Važi?" Dala mu je onu knjigu. On je uze bezvoljno, oklevajući. Ja pođoh za njom u hodnik. Ostavila je vrata odškrinuta, kako mu je i obećala, ali je stala dovoljno daleko da ne može da nas čuje. "Izvinite što ste morali da dolazite. Nisam znala šta da radim," reče tiho. "U jednom trenutku se potpuno izbezumio. Uopšte nije ličio na sebe." Opet sam se setio fotografija. "Pretpostavljam da ste čuli šta juče dogodilo?" Ona napravi grimasu. "Svi su čuli. To je problem. Sva ostala deca su htela da čuju šta je to bilo. To jednostavno bilo previše za njega." "Jeste li pozvali njegove roditelje?" "Pokušali smo. Ne možemo da ih dobijemo ni na jedan od kontakt-brojeva koje imamo." Pomirljivo je slegla ramenima. "Zato sam pomislila da bi trebalo da pozovemo vas. Ozbiljno sam se zabrinula za njega." Video sam da je ozbiljna. Rekao bih da je imala oko trideset godina. Njena kratka plava kosa je izgledala prirodno, ali bila je nekoliko nijansi svetlija od tamnih obrva koje su, u tom trenutku, stvarale napetu boru. Lice joj je bilo umereno pegavo, zbog svetlog tena. "Doživeo je jak šok. Možda će mu biti potrebno vreme da ga prebrodi," rekoh joj. "Jadni Sem. Baš kad treba da počne raspust." Pogledala je prema otvorenim vratima. "Mislite li da će mu biti potrebno savetovanje?" I ja sam pomislio na to. Ako mu ne bude bolje za dan ili dva, moraću da mu dam uput. I sam sam bio u takvom stanju, i znao sam da rana ponekad, ako se dira, samo još više krvari. To možda nije savremeno gledište, ali radije bih pružio Semu šansu da se sam oporavi. "Hajde da vidimo kako će ići. Do kraja nedelje mogao bi da se sabere i rastrči." "Nadam se da hoće." "Mislim da bi sada najbolje bilo odvesti ga kući," rekoh joj. "Jeste li pokušali da nazovete školu njegovoh brata? Možda bi oni znali kako da kontaktiraju njihove roditelje." "Ne. Niko se nije setio toga." Kao da je bila ljuta na sebe. "Može li neko da ostane sa njim dok oni ne stignu?" "Ja ću. Naći ću nekoga da me zameni u odeljenju." Oči joj se raširiše. "Oh, izvinite, trebalo je da kažem! Ja sam njegova učiteljica!" Osmehnuo sam se. "To sam nekako pogodio." "Bože, pa ja se nisam predstavila, zar ne?" Pocrvenela je i pege su joj postale još upadljivije. "Dženi. Dženi Hamond." Zbunjeno je ispružila ruku. Bila je topla i suva. Setio sam se da sam čuo da je početkom godine došla neka nova učiteljica, ali sada sam je prvi put video. Tako sam bar mislio. "Mislim da sam vas videla jednom li dva puta u Jagnjetu," reče ona. "To je više nego moguće. Ovdašnji noćni život je pomalo ograničen." Ona se široko osmehnu. "Primetila sam. Ali zbog toga se i dolazi u ovakva mesta, zar ne? Da se pobegne od svega." Verovatno je primetila neki izraz na mom licu. "Izvinite, ali nemate ovdašnji naglasak, pa sam pomislila..." "U redu je, i nisam odavde." Kao da je osetila olakšanje. "Ali trebalo bi da se vratim kod Sema." Vratio sam se i ja, da se pozdravim sa njim i uverim da mu nije potreban sedativ. Obići ću ga uveče

i reći njegovoj majci da ga poštedi škole još nekoliko dana, dok uspomena na ono što je video ne zaceli dovoljno da on izdrži dosađivanje svojih školskih drugova. Stigao sam natrag, do lendrovera, kad mi je telefon zazvonio. Ovoga puta bio je to Mekenzi. "Ostavili ste mi poruku," rekao je nabusito. Progovorio sam žurno, da bih se što pre oslobodio reči. "Pomoći ću vam da identifikujete telo, ali samo to. Neći ići dalje od toga, u redu?" "Kako hoćete." Nije zvučao baš ljubazno, ali nije takva bila ni moja ponuda. "I kako ste to zamislili?" "Potrebno je da vidim gde su našli telo." "Ono je već u mrtvačnici, ali možemo tamo da se nađemo za jedan sat—" "Ne, ne zanima me telo, nego mesto gde je nađeno." Mogao sam da osetim njegovu nervozu kroz slušalicu. "Zašto? Čemu to?" Usta su mi bila suva. "Potražiću lišće."



6 Čaplja je lenjo jedrila iznad močvare, klizeći na ledenom vazduhu. Izgledala je prevelika da bi mogla da se održava tako visoko, kao džin u poređenju sa manjim, vodenim pticama iznad kojih je prelazila njena senka. Nakrivivši krila, nagnula se dole, prema jezeru, dva puta zamahnuvši krilima dok je sletala. Oholo otresavši glavom, poletela je pravo preko plićaka, pre nego što je zastala ukočivši se, poput neke fosilne statue na kao trska tankim nogama. Preko volje se okrenuh od nje, začuvši Mekenzijev prilazak. "Evo," reče on, pružajući mi zapečaćenu plastičnu kesu. "Navucite ovo." Izvadio sam bele navlake iz kese i stao u njih, pazeći da ne pocepam tanku tkaninu navlačeći je preko cipela i pantalona. Čim sam ih zakopčao, osetio sam kako se znojim. Neprijatna vlažnost bila mi je uznemirujuće poznata. Bilo je to kao povratak u vremenu. Nisam mogao da se otresem osećaja deža vi još od onda kada sam se sreo sa Mekenzijem na istom delu puta gde sam dan ranije doveo dvojicu policajaca. Sada je bio zagrađen policijskim kolima i velikim prikolicama koje su služile kao terenski štabovi. Pošto sam obukao zaštitni kombinezon i papirne cipele, bez reči smo pošli stazom kroz močvaru, obeleženom sa strana policijskim trakama. Znao sam da želi da me pita šta sam planirao, kao i da misli da bi bio znak slabosti dozvoliti mi da primetim njegovu radoznalost. Ali ja nisam bio uzdržan zbog bilo kakve neumesne želje da se igram moćnika. Samo sam odlagao trenutak u kome ću morati da se suočim sa razlogom zbog koga se nalazim tu. Mesto gde je nađeno telo bilo je ograđeno sa još trake. Unutar nje, islednici mesta zločina su hodali po travi, anonimni i slični u svojim belim kombinezonima. Taj prizor mi je prizvao još jedan nepoželjan bljesak sećanja. „Gde je prokleti Viks?“ upita Mekenzi nikoga posebno. Jedna žena mu pruži teglu sa inhalatorom. On ga nanese malo ispod nosa, pa ponudi i mene. „Tamo još uvek malo zaudara, iako je telo odnešeno.“ Nekad sam bio toliko naviknut na zadahe vezane za svoj posao, da više nisam ni obraćao pažnju na njih. Ali to je bilo tada. Namazao sam kremu sa mirisom mentola na gornju usnu i navukao par gumenih hirurških rukavica na ruke. „Imamo i maske, ako hoćete,“ reče Mekenzi. Automatski sam odmahnuo glavom. Nikada nisam voleo da nosim masku, ako nisam bio primoran. „Hajdemo onda.“ Sagnuo se i prošao ispod trake. Ja sam ga sledio. Krim-tehničari su pročešljavali mesto zločina unutar trake. Nekoliko malih markera pobodenih u zemlju označavalo je mesta na kojima su nađeni mogući tragovi. Znao sam da će se većina njih pokazati nevažnim – omoti od bombona, opušci cigareta i delovi životinjskih kostiju, za koje će se pokazati da nemaju ništa sa onim što oni traže. Ali u ovom trenutku nisu imali pojma šta je važno, a šta nije. Sve će biti pokupljeno i odnešeno na ispitivanje. Par njih nas je radoznalo pogledao, ali moja pažnja je bila usmerena na deo tla u sredini. Tu je trava bila pocrnela i suva, gotovo kao da je izgorela. Ali nije je vrućina ubila. A sada je bilo upadljivo još nešto; jasan zadah koji se osećao i kroz prijatniji miris mentola. Mekenzi ubaci pepermint u usta i skloni ga ne ponudivši me. "Ovo je doktor Hanter," reče ostalim

policajcima, mrveći bombonu u ustima. "On je forenzički antropolog. Pomoći će nam da identifikujemo telo." "Pa moraće bolje da se potrudi,"reče jedan od njih. "Ono nije ovde." Nastade smeh. To je bio njihov posao i smetao im je svako ko stupi na njihov teren. Naročito ako je civil. Nailazio sam i ranije na takav stav. "Doktor Hanter je došao na zahtev načelnika Rajana. Jasno je da ćete mu pružiti svu potrebnu pomoć." Mekenzijev glas je bio oštar. Po odjednom ozbiljnim izrazima lica video sam da nije dobrodošao. To mi nije smetalo. Već sam čučao pored jednog busena uvenule trave. Silueta truleži je imala nejasan oblik tela koje je ležalo na njoj. Još uvek se migoljilo nekoliko larvi i belo perje je bilo rasuto i poput snega na crnim, spljoštenim stabljikama. Pregledao sam jedno od pera. "Jesu li krila sigurno labudova?" "Mislimo da jesu," reče jedan od krim-tehničara. "Poslali smo ih ornitologu da proveri." "Šta je sa uzorcima tla?" "Već su u laboratoriji." Proverom sadržaja gvožđa u tlu može se videti koliko krvi je ono upilo. Ako je žrtva zaklana tu, gde je telo nađeno, sadržaj gvožđa bi bio visok; ako nije, ili je rana nanesena posle smrti, ili je ubijena na nekom drugom mestu i telo ovde ostavljeno kasnije. "Šta je sa insektima?" upitah. "Znate, mi smo to radili i ranije." "Znam. Samo pokušavam da otkrijem dokle ste stigli." On prenaglašeno uzdahnu. „Jesmo, uzeli smo uzorke insekata.“ „Šta ste našli?“ „Nazivaju ih larvama.“ Ču se kako neki od njih frkću. Pogledah ga. „Šta je sa lutkama?“ „Šta je sa njima?“ „Koje boje su bile? Blede? Tamne? Da li je bilo praznih?“ On samo trepnu namršteno. Sada više nije bilo smeha. „Šta je sa bubama? Je li ih bilo mnogo na telu?“ Zagledao se u mene kao da sam lud. „Ovo je istraga ubistva, a ne školski projekat iz biologije!“ On je pripadao staroj gardi. Novi soj islednika bio je željan znanja o novim tehnikama, otvoren za sve što bi im moglo pomoći. Ali još nekolicina se odupirala svemu što se ne uklapa u njihovo klasično iskustvo. S vremena na vreme sam nailazio na takve. Primetio sam da ih ima još. Okrenuo sam se Mekenziju. „Razni insekti imaju različite životne cikluse. Ovdašnje larve su uglavnom zunzare. Različite, ali zunzare. Sa obzirom na otvorene rane na telu, možemo očekivati da insekti odmah slete. Danju počnu da legu jaja u roku od jednog sata.“ Bockao sam po tlu i digao jednu nepokretnu larvu. Pokazao sam je na dlanu. „Ova bi upravo trebalo da postane lutka. Što su starije, to su tamnije. Po izgledu bih rekao da ova ima sedam ili osam dana. Ne vidim delove mahuna okolo, što znači da se lutke još nisu izlegle. Pun životni ciklus zunzare iznosi četrnaest dana, što znači da telo tu nije ležalo toliko dugo." Odbacih larvu natrag u travu. Ostali policajci su sada prestali da rade i slušali me. "Okej, prema osnovnoj aktivnosti insekata, imate preliminarni interval vremena proteklog od smrti – od jedne do dve nedelje. Pretpostavljam da znate šta je ovo ovde?" upitah, pokazujući tragove žutobele supstance na nekim travkama. "To je nusproizvod truljenja," reče onaj islednik ukrućeno. "Tako je," rekoh ja. "Zove se adipocera (Saponifikacija – jedan od načina na koji telo truli posle smrti (prim. prev.)). Poznata kao grobljanski vosak. U osnovi, to je sapun koji se stvara od kiseline

telesnog masnog tkiva dok se mišični protein topi. Zbog toga je tle visoko alkalno i ubija travu. A ako pogledate ovu belu materiju, videćete da je krta i lako se mrvi. To nagoveštava brzo truljenje, jer ako je sporo, adipocere su mekše. To se poklapa sa onim što biste očekivali kada telo leži napolju, na toplom vremenu i sa mnogo otvorenih rana, koje mame bakterije. Čak i u tom slučaju, nema mnogo poklapanja sa vremenom proteklim od smrti koje je kraće od dve nedelje." Nastala je tišina. "Koliko kraće?" upita Mekenzi, prekinuvši je. "Nemoguće je reći dok ne budemo znali više." Pogledao sam trulu vegetaciju i slegao ramenima. "Najbolje što mogu da kažem, čak i uz brzo truljenje, jeste možda devet, deset dana. Inače, od tela bi do sada mogao da ostane i samo kostur." Dok sam govorio, razgledao sam uvelu travu, tražeći ono, što sam se nadao da je tu. "Kako je telo bilo okrenuto?" upitah onoga islednika. "Kako, kako je bilo okrenuto?" "Na kojoj strani je bila glava?" On mi namršteno pokaza. Prizvao sam u sećanje fotografije koje sam video i položaj ruku ispruženih izna glave, i prišao da pogledam tlo na tom mestu. Nisam našao ono što sam tražio na uvenuloj travi, pa sam proširio zonu pretrage, pažljivo pipkajući vlati da vidim šta se nalazi u njihovoj osnovi. Već sam pomislio da nema ničega i da ga je neka životinja već našla, kad ugledah to, što sam tražio. "Mogu li dobiti kesu za dokaze?" Sačekao sam da mi nađu jednu, pa spustio ruku u travu i digao smeđ, osušen uzorak. Stavio sam ga u kesu i zatvorio je. "Šta je to?" upita Mekenzi, naginjući glavu, da vidi. "Kada je telo mrtvo oko nedelju dana, koža počne da spada. Zato izgleda tako naborano na lešu, kao da je prevelika. Posebno ruke. Naposletku koža sasvim spadne, kao rukavica. To se često previdi jer ljudi ne znaju šta je i pomešaju ga sa lišćem." Digao sam providnu plastičnu kesicu sa parčetom tkiva sličnim pergamentu. "Kazali ste da vam trebaju otisci." Mekenzi trznu glavu unazad. "Šalite se!" "Ne. Ne znam da li je ovo sa leve ili desne ruke, ali i druga bi trebalo da bude ovde negde, ako je neka životinja nije odnela. Prepustiću vama da je nađete." Islednik frknu. "I treba li sad da uzmemo otisak toga?" upita. "Pogledajte! Liči na prokleti čips!" "Oh, nije teško," rekoh mu, počinjući da uživam u tome. "Kao što piše na pakovanju, samo dodajte vodu." On je gledao prazno. "Natopite je preko noći. Pošto će rehidrirati, možete je navući na ruku kao rukavicu. Trebalo bi da dobijete pristojan komplet otisaka za poređenje." Pružio sam mu onu kesu. "Na vašem mestu, našao bih nekoga ko ima male ruke. I neka prvo navuče gumene rukavice." Ostavio sam ga zuri u kesu i provukao se ispod trake. Reakcija je počela da se primećuje. Veselo sam skinuo kombinezon i zaštitne cipele. Mekenzi mi priđe dok sam ih savijao. Odmahivao je glavom. "Eto, čovek se uči dok je živ. Gde ste, dođavola to pokupili?" "U Državama. Proveo sam par godina u jednoj ustanovi za antropološka istraživanja u Tenesiju. Nezvanično su je zvali Farma tela. To je jedina ustanova na svetu koja koristi ljudske leševe za proučavanje procesa truljenja. Koliko traje u različitim uslovima, koji činioci utiču na njega. FBI je koristi za razne vežbe." Klimnuo sam glavom prema isledniku na mestu zločina, koji je ljutito i oštro davao naloge ostalim članovima ekipe. "Moglo bismo nešto slično da upotrebimo i ovde." "Baš bismo mogli." Mekenzi se izvlačio iz svog kombinezona. "Mrzim ove prokletinje,"

promrmljao je, posrnuvši. "Znači, mislite da je telo mrtvo desetak dana?" Ja sam skinuo rukavice. Miris lateksa i vlažne kože vratio mi je više uspomena nego što sam želeo. "Devet ili deset. Ali to ne znači da je bilo ovde sve to vreme. Možda je donešeno sa nekog drugog mesta. Ali siguran sam da će vaši forenzičari to otkriti. " "Mogli biste da im pomognete." "Žao mi je. Rekao sam da ću vam pomoći da identifikujete telo. Sutra u ovo vreme trebalo bi da budete bliži saznanju ko je to." Ili ko nije, pomislio sam, ali sam to zadržao za sebe. Mekenzi me je očito čitao. "Otpočeli smo ozbiljnu potragu za Sali Palmer," rekao je. "Niko od onih sa kojima smo do sada razgovarali nije je video posle roštilja u krčmi. Dala je i narudžbinu u bakalnici i trebalo je sutradan da je digne, ali nije došla po nju. I obično se svakog jutra javljala prodavcima novina za svoje primerke. Očito je bila redovan čitalac Gardijena. Ali i to je prestala. Počeo je da me obuzima mračan i ružan osećaj. "I niko to nije prijavio do sada?" "Očito da nije. Izgleda kao da nikome nije nedostajala. Svi su mislili da je negde otišla ili je zauzeta pisanjem. Prodavac novina mi je rekao da se nije ponašala kao ovdašnji stanovnici. Toliko o životu u maloj zajednici, ah?" Nisam imao šta da kažem. Ni ja ne bih primetio njen nestanak. "Ovo ne znači da je to ona. Roštilj je bio pre skoro dve nedelje. Koga god da ste našli ovde, nije mrtav toliko dugo. A šta je sa Salinim mobilnim telefonom?" "Šta je sa njim?" "Još je bio uključen kad sam ga ja nazvao. Ako je nije bilo toliko dugo, baterija bi se ispraznila." "Nije sigurno. To je novi model sa četiri stotine sati stendbaj vremena. To je oko šesnaest dana. Verovatno je preterano, ali da joj samo stoji u tašni neupotrebljavan, mogao bi da izdrži." "Ovo bi još uvek mogao biti neko drugi," nastavio sam ja, ne verujući to ni sam. "Možda." Njegov glas je nagoveštavao da postoji nešto, što mi ne otkriva. "Ali ko god da je, treba da otkrijemo ko ju je ubio." To nije bilo u pitanju. "Mislite li da je to neko iz okoline? Iz sela?" "Ne mislim još uvek ništa. Žrtva bi mogla biti auto-stoperka; ubica ju je jednostavno izbacio ovde u prolazu. Prerano je reći bilo šta." On uzdahnu. "Čujte—" "Odgovor je i dalje ne." "Još uvek ne znate šta hoću da vas pitam." "Ma znam. Zatražićete još jednu uslugu. Onda će biti još jedna, pa još jedna." Odmahnuo sam. "Ne radim to više. Drugi ljudi u zemlji se bave time." "Nema ih mnogo. A vi ste bili najbolji." "Ne više. Učinio sam što sam mogao." Izraz njegovog lica je bio hladan. "Da li ste?" Okrenuo sa i otišao, ostavivši me da se sam vratim do lendrovera. Odvezao sam se odatle, ali samo dok nisam izmakao iz vidokruga. Ruke su mi nekontrolisano drhtale dok sam skretao da se zaustavim pored druma. Odjednom sam osetio da ne mogu da dišem. Spustio sam glavu na volan gutajući vazduh, svestan da će mi od ubrzanog disanja samo biti još gore. Najzad sam obuzdao paniku. Košulja mi se zalepila od znoja, ali nisam se pomerio dok nisam iza leđa začuo sirenu. Neki traktor je brektao prema mestu gde sam ja blokirao drum. Kada sam pogledao, vozač mi je besno mahnuo da se sklonim sa puta. Ja digoh ruku u znak izvinjenja i nastavih put. Kada sam stigao do sela, već sam se malo smirio. Nisam bio gladan, ali znao sam da moram nešto da pojedem. Zaustavio sam se ispred prodavnice koja je bila najsličnija seoskoj samousluzi. naumio sam da kupim sendvič i ponesem ga kući, pa da se opustim i smirim misli par sati, pre nego što počnem popodnevnu smenu. Dok sam prolazio pored apoteke, neka mlada žena izađe iz nje i zamalo se ne sudari sa mnom. Poznadoh je kao jednu od Henrijevih pacijentkinja, od onih odanih, koji više vole da

sačekaju dok ne dođu na red kod njega. Ja sam je jednom primio, dok Henri nije radio, ali morao sam da se napregnem da bih se setio njenog imena. Lin, pomislih. Lin Metkalf. "Oh, izvinite," reče ona, stegavši neki paket uz sebe. "U redu je. Kako ste?" Ona mi se široko osmehnu. "Odlično, hvala." Dok je odlazila uz ulicu, sećam se da sam pomislio kako je lepo sresti nekoga tako očito srećnog. A onda sam razmislio o njoj još malo.



7 Bilo je kasnije nego obično kada je Lin stigla do nasipa koji je išao kroz trsku, ali jutro je bilo još maglovitije nego prethodno. Sve ja bilo prekriveno beličastim oblakom, koji je uzimao besmislene oblike. Kasnije će se povući, a do ručka ovaj dan će postati jedan od najvrelijih u ovoj godini. Međutim, sada je sve bilo vlažno i hladno, a sunce i toplota su izgledali tako daleko. Osećala se ukočeno i van forme. Ona i Markus su prethodne večeri do kasno gledali film i njeno telo je još uvek protestovalo zbog toga. Bilo joj je neuobičajeno teško da se prisili da ustane toga jutra, gunđajući Markusu koji se, neuviđavno mumlajući zatvorio pod tuš. Sada, kad je izašla, mišići su joj bili ukočeni i neposlušni. Sredi to trčanjem. Kasnije ćeš se osećati bolje. Napravila je grimasu. Da, strašno. Da bi prestala da razmišlja koliko joj je teško da trči, skrenula je misli na paket koji je sakrila u komodu, ispod svog donjeg veša, gde je bila sigurna da ga Markus neće naći. On se za njen donji veš interesovao samo kada ga ona nosi. Kada je ušla u apoteku nije nameravala da kupi test za trudnoću. Ali kada ih je ugledala na polici, na prečac je ubacila jedan u korpu, zajedno sa kutijom tampona za koje se nadala da joj neće biti potrebni. Čak i tada се predomišljala. Bilo je dovoljno teško tu očuvati neku tajnu i takva kupovina je mogla značiti da će joj celo selo pre večeri upućivati zavereničke poglede. Ali u prodavnici nije bilo nikoga, sem umorne kasirke. Ona je bila nova i ravnodušna prema svima starijim od osamnaest godina, i verovatno neće ni primetiti šta Lin kupuje, da se ne pominje želja za tračanjem. Crvena u licu, Lin je prišla kasi i počela da traži novac po tašni, dok je tinejdžerka bezvoljno prеvukla test preko čitača kodova. Osmehivala se kao dete dok je žurno izlazila, samo da bi naletela na jednog od doktora. Ne na dr Henrija, nego na onog, mlađeg. Na dr Hantera. Miran je, ali privlačan. Izazvao je pravu pometnju među mlađim ženama kada je stigao, mada on kao da to nije primećivao. Bože, kako joj je bilo neprijatno; morala je da se potrudi da se ne nasmeje. Mora da je pomislio da je luda, kad mu se ceri tako, kao idiot. Ili je pomislio da joj se sviđa. Na tu pomisao opet se osmehnula. Trčanje je učinilo svoje. Najzad je počela da se opušta, grčevi i bolovi su nestajali kada je krv prostrujala. Šuma je već bila ispred nje i dok je gledala u nju, u podsvesti joj se pokrenuše neke mračne asocijacije. Isprva, još uvek u mislima o onome što se dogodilo u apoteci, nije mogla da ih odredi. Zatim se setila. Smetnula je sa uma mrtvog zeca koga je prethodnog dana videla na stazi; kao i osećaj da je neko posmatra u šumi. Odjednom joj mogućnost da opet uđe u nju – naročito po ovoj magli – postade čudno odbojna. Glupačo, pomisli, upinjući se iz petnih žila da odbaci tu misao. Pa ipak, usporila je prilazeći šumi. Shvativši šta radi, nervozno je pucnula jezikom i ubrzala. Tek kada je gotovo stigla do drveća, setila se da je nađeno žensko telo. Ali to nije bilo u ovom kraju, pomisli. Sem toga, ubica bi morao biti nekakav mazohista da bi izlazio ovako rano, nastavi tu misao nesigurno. A onda je ušla u šumu. Sa olakšanjem je shvatila da ne oseća strepnju kao prethodnog dana. Šuma je opet bila samo šuma. Staza je bila prazna, a zec je do sada postao deo lanca ishrane. Priroda i ništa više. Pogledala je štopericu na ruci, videla da je izgubila minut ili dva od uobičajenog vremena i ubrzala korak približavajući se čistini. Ugledala je spomenik kao tamniji oblik obavijen maglom. Bila je gotovo kod

njega pre nego što je primetila da tu nešto nije u redu. A onda su se svetlost i senka rastvorile i sve misli o trčanju nestale iz njene glave. Za kamen je bila vezana mrtva ptica. Bila je to divlja patka, obavijena žicom oko vrata i nogu. Lin se sabra i hitro pogleda okolo. Ali ništa nije primetila. Samo drveće i mrtvu patku. Ona obrisa znoj sa očiju i opet je pogleda. Perje joj je bilo tamnije, od krvi tamo gde se tanka nit usekla u nju. Ne znajući da li da je odveže, ona se nagnu da bolje pogleda žicu. Ptica otvori oči. Lin vrisnu i uzmače, a ptica poče da se batrga, trzajući glavom dok joj se žica usecala u vrat. Povređivala se još više, ali ona se nije mogla prisiliti da priđe zbog divlje razmahanih krila. Opet se sabrala i povezala ovo sa mrtvim zecom, ostavljenim na stazi kao da je baš zbog nje. A onda i to nestade, kada je shvatila nešto još važnije. Pošto je ptica živa, nije mogla tu dugo biti. Neko ju je doneo nedavno. Neko, ko je znao da će je ona naći. Deo nje je tvrdio da je to uobrazilja, ali ona je već potrčala niz stazu. Grane su je šibale dok je trčala pored njih ne razmišljajući o brzini, dok joj je u glavi odjekivalo samo beži odavde, beži odavde, beži odavde. Nije brinula da li će ispasti glupa ili ne, samo je želela da izleti iz šume na otvoren prostor. Samo još jedan zavijutak na stazi i ugledaće ga. Pluća su joj škripala dok je trčala, pogleda prikovanog za drveće na suprotnoj strani, u očekivanju da se neko pojavi u svakom trenutku. Ali niko se nije pojavljivao. Napola je zastenjala i zajecala približavajući se poslednjem zavijutku. Nije daleko, pomislila je, i dok je osećala kako je obuzima olakšanje, nešto joj povuče nogu ispod nje. Nije imala vremena da reaguje. Poletela je napred, na tlo, u padu izgubivši vazduh iz pluća. Nije mogla da diše, ni da se pomeri. Zapanjena, uspela je da udahne jednom, pa drugi put, hvatajući vlažan zadah ilovače u grlo. Još uvek ošamućena, osvrnula se da vidi šta ju je to oborilo. U prvi mah, ono što je videla bilo je besmisleno. Jedna noga joj je bila neobično ispružena, a stopalo uvrnuto pod neuobičajenim uglom. Oko njega je bio zamršen tanak struk najlona za pecanje. Ne, pomisli ona, nije najlon za pecanje. Žica. Prekasno je shvatila. Dok je pokušavala da ustane, neka senka pade na nju. Nešto joj se stisnu na lice, gušeći je. Pokušala je da uzmakne od tog jakog hemijskog smrada, odupirući se svom snagom u rukama i nogama. Nije bilo dovoljno. A sada je čak i to počela da gubi. Otpor joj je slabio dok se jutro gubilo oko nje, a svetlost postajala crna. Ne! Pokušavala je da se odupre, ali već je padala u mrak, kao kamenčić u bunar. Da li je osetila poslednju nevericu pre nego što je izgubila svest? Možda, mada ona nije mogla dugo trajati. Ne dugo. Za ostatak sela dan je počeo kao i svaki drugi. Možda sa malo većom napetošću i uzbuđenjem zbog stalnog prisustva policije i nagađanja o identitetu ubijene žene. Bila je to živa sapunska opera, menhemska interna melodrama. Neko je umro, tačno je, ali za većinu ta tragedija je bila tuđa, pa prema tome nije uopšte bila tragedija. Bila je neizrečena pretpostavka da je to neka žena sa strane. Da je bila iz sela, zar se to ne bi saznalo? Zar nestanak žrtve ne bi bio primećen, a izvršilac otkriven? Ne, daleko je verovatnije da je to neko spolja, neka propalica iz grada, koja je ušla u pogrešna kola i završila tu. Zato je to bilo posmatrano gotovo kao zabava, retko zadovoljstvo u kome se može uživati bez šoka i tuge. Čak ni činjenica da se policija raspituje o Sali Palmer nije mogla to da promeni. Svi su znali da je ona pisac i da često putuje u London. Njeno lice je bilo suviše živo u mislima ljudi, da bi bilo povezano sa onim što je bilo otkriveno u močvari. Zato Menhem nije bio kadar da bilo šta od toga shvati ozbiljno, sporo je prihvatao činjenicu da uopšte nije posmatrač, već se nalazi u središtu događaja. To će se promeniti do kraja dana.

Za mene se promenilo toga pre podneva u jedanaest sati, Mekenzijevim telefonskim pozivom. Loše sam spavao i rano došao u ordinaciju, da pokušam da izbacim iz glave ostatke još jedne košmarne noći. Kada mi je telefon na stolu zazvonio i Dženis rekla ko je na vezi, osetio sam da mi se opet steže želudac. "Prebacite mi ga." Čekanje na vezu izgledalo mi je beskrajno, pa ipak nedovoljno dugo. "Dobili smo poklapanje otisaka," reče Mekenzi čim je dobio vezu. "To je Sali Palmer." "Jeste li sigurni?" Glupo pitanje, pomislih. "Sigurni smo. Otisci odgovaraju onima iz njene kuće. A dobili smo i otiske iz njenog dosijea. Hapšena je za vreme protesta kao studentkinja." Meni nije izgledala borbeno, ali nisam ni imao prilike da je upoznam. A sada je više neću ni dobiti. Mekenzi još nije završio. "Sada, kad imamo sigurnu identifikaciju, možemo da se pokrenemo. Ali mislio sam da bi vas zanimalo da još uvek nismo našli nikoga ko se seća da ju je video posle roštilja u krčmi." Ćutao je, kao da bi to trebalo da mi bude važno. Meni je bio potreban trenutak da se saberem. "Mislite da se račun ne poklapa," rekoh. "Ne poklapa se ako je bila mrtva samo devet ili deset dana. Sada se ispostavlja da je nestala pre skoro dve nedelje. To nam ostavlja nekoliko praznih dana." "To je bila samo procena," rekoh mu. "Možda sam pogrešio. Šta kaže patolog?" "Još uvek proučava," reče on hladno. "Ali do sada ne protivreči." Nisam se iznenadio. Jednom sam naišao na žrtvu ubistva koja je nekoliko nedelja ležala u frižideru pre nego što je ubica najzad izbacio telo, ali fizički proces truljenja obično funkcioniše prema određenom rasporedu. Može da varira u zavisnosti od okoline, da se uspori ili ubrza zbog temperature i vlage. Ali kada se oni uzmu u obzir, proces je predvidljiv. A ono što sam video prethodnog dana u močvari – još uvek nisam učinio emotivni skok da bih to povezao sa ženom koju sam znao – bilo je nepobitno kao kazaljke na štoperici. Trebalo je samo shvatiti. To predstavlja problem za većinu patologa. Postoji izvesno preklapanje forenzičke antropologije i patologije, ali kad otpočne stvarno truljenje, patolozi bi uglavnom dizali ruke. Njihova stručnost se odnosi na uzrok smrti, koji je sve teže odrediti kada uznapreduju truležne promene. Tu počinje moj posao. Ne više, podsetih sebe. "Jeste li još tu, doktore Hanter?" "Jesam." "Dobro, jer to će nam stvoriti problem. Ovako ili onako, treba da odgonetnemo te suvišne dane." "Možda je bila zatvorena ili je pisala. Ili je možda jednostavno negde pozvana i otišla, a nije imala vremena da kaže bilo kome." "I ubijena je čim se vratila, a da je niko u selu nije video?" "Moguće je," rekoh tvrdoglavo. "Možda je iznenadila provalnika." "Možda je," priznade Mekenzi. "A to treba da saznamo ovako ili onako." "Ne vidim gde sam ja tu." "Šta je sa psom?" "Sa psom?" ponovih ja, ali već sam video na šta cilja. "Razumno je pretpostaviti da je, ko god ubio Sali Palmer, ubio i njenog psa. Sada se postavlja pitanje, koliko dugo je pas mrtav?" Bio sam razapet između divljenja prema Mekenzijevoj visprenosti i iznerviranosti što to nisam video sam. Naravno, svojski sam se trudio da uopšte ne mislim na to. Ali nekada me nije trebalo navoditi na to.

"Ako je pas mrtav od prilike isti vremenski period," nastavi Mekenzi, "to daje veću verodostojnost vašem provalniku. Ona je sve vreme tu i piše ili se vraća odnekuda i njen pas iznenadi provalnika, a on ih oboje ubije i baci njen leš u močvaru. Ili bilo kako. Ali ako je pas mrtav duže vremena, to već menja situaciju, jer znači da, ko god da ju je ubio, nije to uradio odmah. Držao ju je zatvorenu nekoliko dana pre nego što se zamorio i dovršio je nožem." Mekenzi zastade, da pusti da njegove reči ostave utisak. "Pa, mislim da bi trebalo to da saznamo, zar ne, doktore Hanter?" Kuća Sali Porter se izmenila od kada sam je poslednji put video. Tada je bila tiha i prazna; sada su u njoj boravili namršteni i nezvani posetioci. Dvorište je bilo puno policijskih kola, dok su uniformisani policajci i forenzičari u belim mantilima, slični bojlerima, radili svoje poslove. Međutim, ta aktivnost kao da je samo naglašavala atmosferu napuštenosti i nekadašnji dom pretvarala u patetičnu vremensku kapsulu nedavne prošlosti koju treba pretresti i istresti. Kao da nije više bilo nikakvih tragova Salinog boravka dok sam išao preko dvorišta sa Mekenzijem. "Došao je veterinar zbog koza," rekao mi je. "Polovina ih je već uginula i mi smo morali da ubijemo par od ostalih, a on kaže da je pravo čudi da su uopšte ima preživelih. Za još par dana sve bi otišle. Koze su izdržljive, ali kaže da su morale par nedelja biti bez hrane i vode, da bi dospele u ovakvo stanje." Deo iza kuće, gde sam našao psa, bio je odvojen trakom, ali inače je sve bilo kao što sam ja zatekao. Niko nije žurio da skloni psa i, ili su forenzičari tu već završili ili su mislili da imaju važnije prioritete. Mekenzi stade iza i ubaci pepermint u usta, a ja čučnuh pored strvine. Izgledala je upadljivo manja nego što sam se sećao – što ne mora biti trik memorije, jer bi do sada truljenje povelo gotovo vidljiv rat iscrpljivanja onoga što je preostalo. Krzno je zavaravalo, skrivajući činjenicu da je pas spao na kost i kožu. Tetive i hrskavica su ostali, kao i otvorena rana na grlu. Ali nije ostalo gotovo ništa od mekog tkiva. Štapom sam lagano bockao tlo oko njega, pogledao u prazne očne duplje i ustao. "Pa?" reče Mekenzi. "Teško je reći. Treba imati u vidu manju telesnu masu. A i krzno će uticati na brzinu truljenja. Nisam siguran kako. Jedini sličan posao na životinjama radio sam na svinjama, a one imaju kožu bez krzna. Ali pretpostavljam da to otežava insektima polaganje jaja, sem u otvorene rane. Tako da bi usporilo razvoj." Govorio sam to sebi više nego njemu, žurno uklanjajući paučinu memorije i rešetajući znanje koje je dokono spavalo. "Svako parče izloženog mekog tkiva životinje napadaju. Vidite ovo ovde, oko očnih duplji? Kost je ogoljena. Suviše je malo za lisice, pa mora da su glodari ili ptice. To se verovatno dogodilo ranije, jer kad prezri oni ga ostave. Ali to znači manje mekog tkiva, pa tako i manje aktivnosti insekata. A tlo je ovde mnogo suvlje od močvare u kojoj ste našli tu ženu." Nisam se mogao naterati da kažem Sali Palmer. "Zato izgleda tako suvo. Na ovoj vrućini, bez vlage, mumifikovaće se. Ona menja način truljenja tela." "Znači, ne znate koliko dugo je mrtav?" upita Mekenzi. "Ja ne znam ništa. Samo kažem da ovde ima mnogo varijabli. Mogu vam reći šta mislim, ali znajte da je to samo početna procena. Nikakve čvrste i sigurne odgovore nećete dobiti na prvi pogled." "Ali...?" "Pa, još uvek nema praznih čaura, ali neke od ovih izgleda da su spremne za izleganje. Tamnije su od onih koje smo našli oko tela, očito starije." Pokazao sam otvorenu ranu na grlu psa. Na tlu oko njega videlo se nekoliko sjajnih, crnih oklopčića kako pužu u travi. "Ovde ima i nekoliko bubica. Ne mnogo, ali one dolaze kasnije. Muve i larve su prvi talas, ako hoćete. Ali kako truljenje napreduje, ravnoteža se

menja. Manje larvi, a više buba." Mekenzi se mrštio. "Je li bilo buba tamo gde je nađena Sali Palmer?" "Ja ih nisam video. Ali bube nisu relevantan pokazatelj kao larve. I, kao što sam rekao, treba uzeti u obzir i druge varijable." "Čujte, ja ne tražim da se zakunete. Želim samo neku ideju o tome koliko dugo je jadna životinja mrtva." "Od prilike." Pogledao sam mrlju krzna i kostiju. "Dvanaest do četrnaest dana." On zagrize usnu, mršteći se. "Znači, ubijen je pre žene." "Meni se tako čini. U poređenju sa onim što sam video truljenje je počelo možda tri ili četiri dana ranije. Oduzmite još jedan dan i noć, koliko je ovo ležalo napolju, i ostaje vam još oko tri dana. Ali kao što sam rekao, u ovom trenutku to je samo nagađanje." Gledao me je zamišljeno. "Da li moža grešite?" Oklevao sam. Ali on je tražio mišljenje, a ne lažnu skromnost. "Ne." On uzdahnu. "Sranje." Zazvonio je njegov mobilni telefon. On ga skide sa kaiša i udalji se da se javi. Ja sam ostao pored psećeg leša, tražeći bilo šta, zbog čega bih promenio mišljenje. Ništa nisam našao. Sagnuh se da mu bolje pogledam grlo. Hrskavica traje duže od mekog tkiva, ali životinje su i ovde izgrizle rubove. Ali i pored toga bilo je jasno da je to odsečeno, a ne odgriženo. Izvadio sam džepnu lampicu, pomislivši da treba da je dezinfikujem pre nego što pomoću nje opet pogledam nečije krajnike, i osvetlio unutrašnjost. Rez se protezao skroz do vratnih pršljenova. Pomerih svetlo bledom linijom prevučenom preko kosti. Životinja to nije napravila. Oštrica je zašla tako duboko, da je zasekla i kičmu. Bio je to veliki nož. I oštar. "Jeste li našli nešto?" Bio sam suviše obuzet pregledom da bih primetio Mekenzijev povratak. Ispričao sam mu šta sam otkrio. "Ako je kost dovoljno zasečena, može se reći da li je oštrica bila nazubljena ili ne. U svakom slučaju, potrebna je snaga da se toliko zaseče. Tražite snažnog muškarca." Mekenzi klimnu glavom, ali kao da je bio zamišljen. "Čujte, moram da idem. Ostanite ovde koliko hoćete. Kazaću forenzičarima da vam ne smetaju." "Nema potrebe, završio sam." "Nećete se predomisliti?" "Rekao sam vam sve što mogu." "Mogli biste nam reći i više, da hoćete." Počeo sam da se nerviram zbog načina na koji pokušava da manipuliše mnome. "Već smo prošli kroz to. Uradio sam to, što ste tražili." Mekenzi kao da je razmišljao o nečemu. Žmirkao je na suncu. "Situacija se promenila," reče, odlučivši se. "Još neko je nestao. Možda je znate. Lin Metkalf." Ime me je šokiralo. Setio sam se da sam je prethodne večeri video ispred apoteke. I kako je srećno izgledala. "Jutros je otišla da trči i nije se vratila," nastavi Mekenzi nepopustljivo. "Možda je lažna uzbuna, ali za sada ne izgleda tako. A ako nije, ako je to isti čovek, biće velikog sranja. Jer, Lin Metkalf je već mrtva, ili je negde zatvorena. A sudeći prema onome što je urađeno Sali Palmer, ne bih to nikome poželeo." Umalo nisam upitao zašto mi govori sve to, ali još dok mi se to pitanje javljalo u mislima, znao sam odgovor. Sa jedna strane, Mekenzi je primenjivao veći pritisak na mene da sarađujem; sa druge, samo se ponašao kao policajac. Činjenica da sam ja prijavio nestanak Sali Porter spustila me je nisko na spisku sumnjivih, ali ako se sada pojavi još jedna žrtva, sve se opet aktuelizuje. Niko ne može biti izuzet.

Uključujući i mene. Mekenzi je čekao moju reakciju. Njegov izraz je bio prazan. "Bićemo u kontaktu. I siguran sam da nije potrebno da vas zamolim da ovo zadržite za sebe, doktore Hanter. Znam da znate da čuvate tajne." Zatim se okrenuo i otišao, a njegova senka za njim po travi poput nekog crnog psa. Ako je Mekenzi ozbiljno mislio ono o ćutanju u vezi nestanka Lin Metkalf, nije morao da se trudi. Menhem je suviše malo mesto da bi nešto takvo moglo dugo da ostane tajna. Dok sam se ja vratio sa farme, vest se već pročula. Proširila se od prilike istovremeno kada se saznalo i da je ubijena žena Sali Palmer, i taj dvostruki udarac je bilo teško prihvatiti. U roku od nekoliko sati raspoloženje u celom selu se promenilo i grozničavo uzbuđenje se pretvorilo u šok. Većina se nadala da će se ispostaviti kako ta dva događaja nisu povezana i da će se pretpostavljena druga "žrtva" ipak vratiti živa i zdrava. Međutim, ta nada je bledela iz sata u sat. Pošto se Lin nije vratila sa trčanja, njen muž Markus je pošao da je potraži. Kasnije je priznao da nije bio previše zabrinut. U tom trenutku, pre nego što je objavljeno ime Sali Palmer, zabrinuo se samo da njegova žena nije odlučila da pođe drugim putem i zalutala. To joj se već jednom desilo i on je, idući stazom prema jezeru, uzvikivao njeno ime sa dozom nervoze. Lin je znala da će toga dana biti vrlo zauzet, a zbog njenog tvrdoglavog insistiranja na jutarnjem trčanju već je zakasnio. I dalje nervozan prešao je tršćak i ušao u šumu. Kada je ugledao mrtvu patku vezanu za spomenik, njegova prva reakcija bila je ljutina zbog bezosećajne okrutnosti. Ceo život je proveo u provinciji i nije imao vremena za sentimentalnosti prema životinjama, ali nije voleo ni nemarni sadizam. Tek kada je razmislio o tome počeo je da ga obuzima strah. Ubeđivao je sebe da ta mrtva ptica ne može imati nikakve veze sa Lininim zakašnjenjem. Međutim, kada strah obuzme, teško je otarasiti ga se. Postajao je sve jači, hranjen odjecima njegovih uzvika bez odgovora iz šume. Kada je krenuo natrag iz šume, borio se da sačuva smirenost. Žureći natrag, prema jezeru, govorio je sebi da ga ona verovatno već čeka kod kuće. A tada je ugledao nešto, što je sasvim razbilo njegove prazne nade. Napola skrivena iza korena jednog drveta ležala je Linina štoperica. Digao ju je i video potrgan kaiš i razbijeno staklo. Strah je sada ustupio mesto panici i on se osvrnuo okolo, tražeći još neki znak da je bila tu. Nije bilo ničega. Ili bar on nije ništa primetio. Video je debeli, drveni kočić zakucan u tlo, ne razmišljajući šta on znači. Proći će nekoliko sati pre nego što krim-tehničari utvrde da je to ostatak klopke i još nekoliko dok ne budu identifikovane mrlje Linine krvi na stazi. Ali nije bilo ni traga samoj Lin.



8 Izgledalo je da skoro celo selo želi da pomogne u potrazi. U nekom drugom trenutku ili u drugačijim okolnostima moglo se pomisliti da je Lin Metkalf možda sama negde otišla. Oh, svi su se slagali da su ona i Markus izgledali zaista srećno. Ali nikad se ne zna. Međutim, u ovom trenutku i posle ubistva jedne druge žene, njen nestanak je odmah shvaćen daleko ozbiljnije. I dok je policija usmerila svoje napore prema šumi i zoni u koju je otišla da trči, praktično svako ko je bio sposoban želeo je da pomogne da je nađu. Bilo je divno letnje veče. Dok je sunce zalazilo i laste letele amo-tamo, atmosfera je bila gotovo praznična, sa retkim osećajem jedinstva i odlučnosti. Ali niko nije mogao na dugo da smetne sa uma razlog zbog koga su se našli tu. I tako je isplivala na površinu još jedna činjenica. Ko god da je to uradio, živeo je u Menhemu. Nije više bilo moguće kriviti nekoga spolja. Ne više. Teško da je mogla biti slučajnost, a sigurno ni podudarnost, što su obe žene bile iz istog sela. Niko nije mogao poverovati da bi neki stranac ostao tu pošto je ubio Sali Palmer, ili se vratio da nađe još jednu žrtvu. To je značilo da, ko god da je isekao jednu ženu na smrt i vezao žicu preko staze da bi uhvatio drugu, mora biti iz okoline. Postojala je šansa da je to neko iz susednog sela, ali to je otvaralo pitanje zašto je Menhem bio mesto oba ubistva. Druga mogućnost je bila i verovatnija i strašnija: ne samo da smo znali obe žene, znali smo i zver koja je odgovorna za to. To saznanje još uvek nije bilo opšte prihvaćeno kada su ljudi pošli da traže Lin Metkalf. I mada još uvek nije cvetalo, već je počelo da daje izdanke. To se odrazilo kao mala distanca kojom su ljudi kontaktirali jedni sa drugima. Svi su znali za ubistva u kojima je i ubica učestvovao u potragama. Da su javno izražavali odvratnost i saosećanje, pa možda i lili krokodilske suze, dok im je sve vreme krv žrtava bila jedva suva na rukama, a poslednje krike i molbe su čuvali u sebi, da tu istrule. I Menhem je izražavao svoju solidarnost kao zajednica, sklanjajući visoku travu i zavirujući u žbunje, a sumnja ga je već nagrizala iznutra. I ja sam se pridružio potrazi čim sam završio popodnevni smenu. Njeno središte predstavljala je policijska prikolica, postavljena blizini šume gde je Markus Metkalf našao štopericu svoje žene, koliko je to drum dozvoljavao. Bio je to rub sela i kola su bila povučena što se više moglo u živicu po četvrt milje na obe strane. Neki su pošli u potragu sami, ali većina je došla ovde, privučena živom aktivnošću. Bilo je i nekoliko novinara, ali samo iz lokalnih novina. U tom trenutku državne novine se još nisu zainteresovale za tu priču, ili su mislili da jedna mrtva i još jedna oteta žena nisu posebno važne za vesti. To će se uskoro promeniti, ali u ovom trenutku Menhem je još uvek bio u mogućnosti da relativno anonimno gleda svoja posla. Policija je uspostavila štab za koordinaciju javne potrage. I to je bila dobra vežba za odnose sa javnošću; pružiti zajednici osećaj da daje svoj doprinos i obezbediti da dobrovoljci ne smetaju profesionalcima. Međutim, teren oko Menhema je bio tako nekultivisan da bi i onako bilo teško pokriti ga celog. Mogao je da upije sve tragače kao sunđer, a da ne oda ništa od svojih tajni. Video sam Markusa Metkalfa sa grupom ljudi, ali ipak malo izdvojenog od njih. Imao je nedefinisan oblik mišića fizičkog radnika i lice koje bi u normalnom okolnostima bilo prijatno i veselo, ispod bujne plave kose. Sada je izgledao umorno i bledo, bez obzira na potamneo ten. Sa njim je bio

Skarsdejl, sveštenik koji je najzad dobio situaciju koja odgovara njegovom strogom licu. Razmislio sam da li da priđem i izrazim... šta? Saosećanje? Utehu? Međutim, sprečila me je praznina bilo čega što bih mogao da kažem i sećanje na to koliko malo je meni samom bilo nespretnih izjava gotovo potpunih stranaca. Umesto toga, prepustio sam ga svešteniku i pošao pravo prema stolu, da pitam gde da idem. Zbog te odluke ću zažaliti. Proveo sam nekoliko beskorisnih sati gazajući po močvarnom polju sa grupom u kojoj je bio Rupert Saton, kome kao da je bilo drago što je dobio razlog da izađe bez svoje dominantne majke. Njemu je stomak otežavao držanje koraka sa nama, ostalima, ali bio je uporan, dišući teško na usta dok smo polako napredovali preko neravnog tla, pokušavajući da zaobiđemo poplavljene delove terena. Jednom se okliznuo i pao na kolena. Dok sam mu pomagao da ustane, teškim disanjem je otkrivao svoje strahovite napore. "Sranje," prodahtao je, crveneći od neprijatnosti, zureći u svoje ruke obavijene blatom kao crnim rukavicama. Glas mu je bio iznenađujuće visok, gotovo devojački. "Sranje," nastavio je da ponavlja, besno trepćući. Sem toga, ljudi su malo govorili. Kada je sumrak onemogućio dalju potragu, digli smo ruke i vratili se. Opšte raspoloženje bilo je mračno kao i taj pejzaž u sumrak. Znao sam da će mnogi tragači svratiti u Crno jagnje, više zbog društva nego zbog alkohola. Ja zamalo nisam otišao pravo kući. Ali nisam imao volje da te večeri ostanem sam, kao ni ostali. Parkirao sam se ispred krčme i ušao unutra. Ako se ne računa crkva, Jagnje je bilo najstarija zgrada u selu i jedna od malobrojnih u Menhemu sa klasičnim, slamenim krovom. Bilo gde u Baruštinama (Mreža plitkih, slatkovodnih jezera, ispresecana sporim rečicama, u Norfolku i Safoku. Formirana su postepenim, prirodnim plavljenjem srednjevekovnih tresetnih kopova (prim. prev.)) bila bi tokom vremena renovirana, ali pošto su u nju svraćali samo stanovnici iz okoline, nije uložen stvaran trud da se zaustavi njeno lagano propadanje. Slama na njenom krovu polako se raspadala, a neokrečen malter na zidovima bio ispucao i prljav. Ali ove večeri posao je dobro išao, mada raspoloženje nije bilo veselo. Klimali smo glavom jedni drugima ozbiljno, razgovor je bio tih. Kada sam stao pred šank, gazda je bez reči upitno digao bradu. Bio je slep na jedno oko, zbog koga je podsećao na ostarelog labradora. "Pivo, molim te, Džek." "Jeste li bili u potrazi?" upita on, stavljajući čašu ispred mene. Klimnuo sam glavom, a on odmahnu rukom prema mom novcu. "Kuća časti." Jedva da sam otpio, kad mi se nečija ruka spusti na rame. "Pomislio sam da ćete možda svratiti večeras." Digao sam pogled prema džinu koji se stvorio pored mene. "Zdravo, Bene." Ben Anders je bio visok sto devedeset tri santimetra i širok upola toliko. Čuvar u prirodnom rezervatu Hiklinške baruštine, ceo život je proveo tu, u selu. Retko smo se viđali, ali bio mi je simpatičan. Bio je prijatan drugar, sa kojim mi je bilo lako i da ćutim i da pričam. Imao je ljubazan, gotovo dremljiv osmeh na licu krupnih kostiju, koje je izgledalo kao da je bilo razbijeno, pa opet samo delimično oblikovano. Oči na njegovom potamnelom licu bile su neobično svetle i zelene. Obično su blistale dobrim raspoloženjem, ali sada u njima nije bilo raspoloženja. Naslonio se laktom na šank. "Loša stvar." "Strašno." "Video sam Lin pre par dana. Potpuno bezbrižnu. I Sali Palmer, isto. To je kao da je grom udario dva puta." "Znam." "Nadam se do boga da je samo odskitala negde. Ali nisu dobri izgledi, zar ne?" "Nisu baš." "Bože, jadni Markus. Teško je i misliti šta taj mučenik sad trpi." Spustio je glas da se ne čuje

daleko. "Priča se da je jadna Sali Palmer gadno isečena. Ako je taj, isti oteo Lin... Isuse, čovek poželi da slomi vrat drkadžiji, zar ne?" Ja pogledah svoju čašu. Očito, nije se pročulo da sam ja pomagao policiji. Bilo mi je drago zbog toga, ali sada sam se osećao neprijatno, kao da me skrivanje tog učešća u istrazi čini lažovom. Be polako odmahnu glavom. "Šta mislite, ima li šanse za nju?" "Ne znam." To je bio najiskreniji odgovor koji sam mogao da mu dam. Sećao sam se šta mi je Mekenzi rekao. Ako sam bio u pravu, Sali Palmer je ubijena tek tri dana pošto je nestala. Ja nisam psihološki profajler, ali znao sam da serijske ubice slede obrazac. To znači, ako je ovo isti čovek, postoji šansa da bi Lin mogla još uvek biti živa. Još uvek živa. Bože, da li je? I ako jeste, koliko će još biti? Ubeđivao sam sebe da sam učinio sve što sam mogao i da sam policiji dao onoliko, koliko je razumno da očekuju od mene. Međutim, to mi je zvučalo kao jeftina razumnost. Shvatio sam da Ben zuri u mene. "Pitao sam jeste li dobro? Izgledate prilično rasejano." "Ma, samo sam imao težak dan." "Kome kažete." Izraz mu postade mrzovoljan kada je pogledao prema vratima. "I baš kad pomislite da ne može biti gore..." Okrenuuh se i ugledah sveštenika Skarsdejla, koji je ulazeći zaklonio svetlost. Razgovor zamre dok je on namršteno prilazio šanku. "Nadam se da ih neće uvesti ovamo," reče Ben tiho. Skarsdejl pročisti grlo. "Gospodo." Nezadovoljno pređe pogledom preko onih nekoliko žena u krčmi, ali ne udostoji se da ih primeti. "Mislim da bi trebalo da znate da ću sutra uveče održati zaupokojenu službu za Lin Metkalf i Sali Palmer." Glas mu je bio hladan bariton, koji se prostirao bez napora. "Siguran sam da ćete svi vi" – prešao je pogledom po krčmi – "sutra uveče doći da odate poštu mrtvima i pružite podršku živima." Napravio je pauzu pre nego što je kruto klimnuo glavom. "Hvala vam." Pošao je prema vratima, pa zastao ispred mene. Čak i leti kao da se osećao zadah plesni oko njega. Video sam mu belu prašinu peruti na sakou od crne vune i osetio miris naftalina. "Verujem da ću videti i vas, doktore Hanter." "Ako pacijenti dozvole." "Siguran sam da niko neće biti toliko sebičan da vas spreči da izvršite svoju dužnost." Nisam bio sasvim siguran šta hoće time da kaže. Udostojio me je svog ozbiljnog osmeha. "Sem toga, mislim da ćete videti da će većina od njih biti u crkvi. Tragedije zbližavaju ovakve zajednice. Pošto ste došli iz grada, možda će vam to biti neobično. Ali mi ovde znamo svoje prioritete." Zatim opet ktratko klimnu glavom i izađe. "Eto, ode pravi hrišćanin," reče Ben. On diže svoju praznu čašu, koja je u njegovoj velikoj ruci izgledala kao polovina čaše. "A sad, jeste li raspoloženi za još jednu?" Odbio sam. Skarsdejlova pojava mi nije popravila raspoloženje. Upravo sam hteo da dovršim svoje pivo i pođem kući, kad neko progovori iza mene. "Doktore Hanter?" Bila je to mlada učiteljica koju sam prethodnog dana upoznao u školi. Njen osmeh uzmače pred mojim izrazom. "Izvinite, nisam mislila da ometam..." "Ne, u redu je. To jest ne, ne ometate." "Ja sam Semova učiteljica. Upoznali smo se juče?" reče ona nesigurno. Ja obično slabo pamtim imena, ali njenog sam se odmah setio. Dženi Hamond.

"Naravno. Kako je on?" "Mislim, dobro. Hoću reći, danas nije došao u školu. Ali izgledao je bolje kada je majka popodne došla po njega." Ja sam mislio da ga obiđem, ali druge stvari su se isprečile. "Siguran sam da će biti dobro. Nije problem to, što izostaje, zar ne?" "Oh, ne, nikako. Samo sam htela... znate, da vam se javim i to je sve." Izgledala je kao da joj je neprijatno. Pretpostavio sam da je prišla da pita nešto o Semu. Kasno sam shvatio da je možda samo učinila prijateljski gest. "Jeste li došli sa nekim od kolega?" upitah. "Ne, sama sam. Bila sam u potrazi, i onda... pa, cimerka mi je izašla, a ovo veče nije baš za sedenje kod kuće u samoći, shvatate?" Shvatao sam. Nastupila je pauza. "Mogu li da vam naručim piće?" upitah u isto vreme dok je ona govorila, "Pa, videćemo se posle." Nasmejali smo se samosvesno. "Šta biste želeli?" "Ne, u redu je, zaista." "Upravo sam hteo da naručim novu turu." Shvatih dok sam to govorio da mi je čaša još polupuna. Ponadah se da ona to neće primetiti. "Onda jedan Beks. Hvala." Ben je upravo bio poslužen kada sam se ja nagnuo na šank. "Predomislili ste se? Evo, ja ću." On pođe rukom u džep. "Ne, u redu je. Tražim za nekog drugog." On pogleda iza mene. Usta mu se iskriviše u osmeh. "U redu. Videćemo se kasnije." Klimnuo sam glavom, svestan da sam pocrveneo. Dok sam dobio narudžbinu, dovršio sam i ostatak svog piva. Naručih još jedno i ponesoh pića do mesta gde je Dženi sedela. "Živeli." Ona diže čašu kratko nazdravljajući i otpi malo. "Znam da gazda to ne voli, ali jednostavno nije isto iz čaše." "A ima i manje da pere, tako da mu ustvari činite uslugu." "Zapamtiću to za sledeći put kad me odbije." Ona se uozbilji. "Ne mogu da verujem šta se dogodilo. Strašno je, zar ne? Mislim, njih dve, i obe su odavde? Mislila sam da su ovakva mesta bezbedna." "Jeste li zato došli ovamo?" Nisam mislio da zvučim nametljivo kako sam zazvučao. Ona spusti pogled na svoju flašu. Recimo samo da mi je dosadio život u gradu." "Gde ste živeli?" "U Norviču." Počela je da guli etiketu sa flaše. Kao da je shvatila šta radi, odjednom prestade. Zatim se razvedri i osmehnu mi se. "Dobro, a vi? Već smo ustanovili da ni vi niste odavde." "Ne. Došao sam iz Londona." "I zašto ste došli u Menhem? Zbog blještavila i noćnog života?" "Nešto slično." Video sam da je očekivala više. "Kao i vi, verovatno, zbog promene." "Da, pa tako je to." Osmehnula se. "Ali meni se zaista sviđa. Navikavam se na život u Nedođiji. Znate, tišina i tome slično. Bez gužve i saobraćaja." "I bioskopa." "I barova." "I radnji." Osmehnuli smo se jedno drugom. "I koliko ste već ovde?" upita ona.

"Tri godine." "A koliko je bilo potrebno da vas prihvate?" "Još uvek radim na tome. Kroz još jednu deceniju možda će me prihvatiti kao posetioca za stalno. Očito, progresivniji elementi." "Nemojte tako. Ja sam ovde tek šest meseci." "Znači, još uvek turistkinja." Ona se nasmeja, ali pre nego što je stigla bilo šta da kaže, na vratima nastade gužva. "Gde je doktor?" upita neki glas. "Je li tu?" Progurao sam se napred, dok su nekoga napola pridržavali i unosili u krčmu. Lice mu je bilo iskrivljeno od bola. Prepoznao sam Skota Brenera, jednog od članova velike porodice koja je živela u trošnoj kući odmah izvan Menhema. Jedna čizma i donji deo nogavice bili su mu natopljeni krvlju. "Smestite ga na stolicu. Polako," rekao sam dok su ga spuštali. "Šta se desilo?" "Nagazio je na klopku. Pošli smo gore, do ordinacije, ali smo ovde videli vaš lendrover." To je rekao njegov brat Karl. Brenerovi su bili plemenska porodica, tobožnji farmeri, koji se ne ustežu ni od lovokrađe. Karl je bio najstariji, žilav, naprasit tip; i dok sam zavrtao krvavo teksas platno sa Skotove noge, pala mi je na pamet bezobzirna misao da se to dogodilo pogrešnom bratu. Zatim sam ugledao i povredu koju je zadobio. "Imate li kola?" upitao sam njegovog brata. "Ne mislite valjda da smo pešačili dovde?" "Dobro, zato što mora da ode u bolnicu." Karl opsova. "Zar ne možete samo da ga zakrpite?" "Mogu samo privremeno da obradim ranu i to je sve. Ovde je potrebno više nego što ja mogu da uradim." "Hoću li izgubiti stopalo?" dahnu Skot. "Nećeš, samo neko vreme nećeš mnogo trčati." Nisam bio siguran u to koliko sam zvučao. Pomislio sam da li da ga prebacimo do ordinacije, ali učinilo mi se da su ga već dovoljno maltretirali. "U zadnjem delu mog lendrovera, ispod ćebeta, nalazi se pribor za prvu pomoć. Hoće li neko da ga donese?" "Ja ću," reče Ben. Dao sam mu ključeve kola. Dok je on odlazio, zatražio sam vodu i čiste peškire, i počeo da upijam krv oko rane. "Kakva je to bila klopka?" "Žičana omča," reče Karl. "Steže se čim nešto stane u nju. Seče do kosti." To jeste uradila. "Gde si to bio?" Skot odgovori, odvrativši pogled od onoga što sam ja radio. "Na drugoj strani močvare, kod stare vetrenjače—" "Tražili smo Lin," ubaci se Karl, pogledavši ga. Sumnjao sam u to. Znao sam na koji kraj misle. Poput većine vetrenjača u Baruštinama, i ona izvan Menhema bila je u stvari pumpa na vetar, podignuta zbog isušivanja močvare. Zapuštena nekoliko decenija ranije, sada je bila samo prazna ljuštura bez krila i života. Taj kraj je bio pust čak i po standardima Menhema, ali idealan za nekoga ko hoće da lovi ili hvata životinje daleko od radoznalih očiju. Sa obzirom na reputaciju Brenerovih, pomislio sam da je to pre razlog zbog koga su bili tamo u ovo doba noći, nego bilo kakav osećaj javne dužnosti. Brišući krv sa rane, upitao sam se nisu li uspeli da nalete na neku od sopstvenih klopki. "Nije bila naša," reče Skot kao da mi je pročitao misli. "Skote!" odseče njegov brat. "Nije! Bila je skrivena ispod trave na stazi. I prevelika za zeca i jelena."

Tu izjavu je dočekala tišina. Iako policija to nije još potvrdila, svi su čuli za ostatak potezne žice koji je nađen u šumi gde je Lin nestala. Ben se vratio sa kutijom za prvu pomoć. Očisto sam i obradio ranu najbolje što sam mogao. "Neka noga bude dignuta i vozi ga što pre u hitnu pomoć," rekao sam Karlu. On je grubo digao brata na noge i napola ga vukući i noseći izveo ga napolje. Ja sam oprao ruke i vratio se do Dženi, koja je stajala sa mojim pićem. "Hoće li mu biti dobro?" upita ona. "Zavisi od toga koliko je oštećena tetiva. Ako bude imao sreće, završiće samo hramljući." Ona odmahnu glavom. "Bože, kakav dan!" Priđe nam Ben i dade mi moje ključeve. "Trebaće vam ovo." "Hvala." "I šta mislite? Mislite li da to ima bilo kakve veze sa onim što se desilo Lin?" "Ne znam." Ali, kao i svi, imao sam loš osećaj u vezi toga. "Zašto bi imalo?" upita Dženi. On nije bio siguran šta da odgovori. Ja shvatih da se oni ne znaju. "Bene, ovo je Dženi, učiteljica u školi," rekoh mu. On je to shvatio kao dozvolu da nastavi. "Jer izgleda previše slučajno. Nije da mi je bilo ko od Brenerovih simpatičan, to je samo grupa lovokradljivih prok—" Prekinuo je pogledavši u Dženi. "U svakom slučaju, do boga se nadam da je to sve. Slučajnost." "Ne razumem." Ben me pogleda, ali ja nisam hteo to da kažem. "Jer ako nije, znači da je to neko odavde. Iz sela." "Ne možete biti sigurni u to," usprotivi se Dženi. Njegov izraz je govorio suprotno, ali bio je suviše uljudan da bi se raspravljao. "Pa, videćemo. I sa time mislim da ću vam poželeti laku noć." On iskapi svoju čašu i pođe prema vratima. I kao da se nečega setio, obrati se Dženi: "Znam da me se ne tiče, ali jeste li došli kolima?" "Ne, zašto?" "Samo, možda bi bilo dobro da ne idete kući sami i to je sve." Pošto je pozdravni pogled uputio meni, da bi se uverio da sam shvatio poruku, izašao je. Džejn se nesigurno osmehnu. "Mislite li da je toliko gadno?" "Nadam se da nije; ali mislim da je u pravu." Ona sa nevericom odmahnu glavom. "Ne mogu da verujem. Pre dva dana ovo je bilo najmirnije mesto na planeti!" Pre dva dana Sali Palmer je već bila mrtva, a životinja koja je odgovorna za to možda je već skrenula pogled prema Lin Metkalf. Ali nisam to rekao. "Ima li ovde ikoga, s kim biste mogli otići?" upitah. "Ne bih rekla. Ali biću u redu. Znam da se čuvam." Nisam sumnjao u to. Ali primetio sam da je, bez obzira na nevericu, uznemirena. "Ja ću vas odvesti," rekoh. Stigavši kući, seo sam napolje, za sto u bašti iza kuće. Noć je bila topla, bez daška vetra. Zabacio sam glavu i zagledao se u zvezde. Mesec je bio skoro pun, nesimetričan beli disk sa oreolom. Pokušao sam da raspoznam njegove prošarane obrise, ali pogled mi polako pade na šumu sa druge strane polja. Obično sam uživao u tom pogledu, čak i noću. Ali sada sam, posmatrajući neprovidnu masu drveća, osetio nemir. Ušao sam u kuću, nasuo čašicu viskija i izneo ga napolje. Beše već prošla ponoć, a znao sam da treba rano da ustanem. Ali hvatao sam se za svako opravdanje da odložim odlazak na spavanje. Jer, eto, dogodilo se da imam o mnogo toga da razmišjam da bih dozvolio sebi da budem umoran. Otpratio sam

Dženi do kućice koju je unajmila sa još jednom mladom ženom. Nismo hteli da idemo mojim kolima. Bila je topla i vedra noć, a ona je živela samo stotinak metara dalje. Dok smo išli, ispričala mi je ponešto o svom poslu i deci koju uči. Samo jednom je pomenula nešto iz svoje prošlosti, da je radila u školi u Norviču. Ali odmah je prešla preko toga, zabašurujući taj propust daljom pričom. Pravio sam se da to nisam primetio. Šta god da je izbegavala, to nije bila moja briga. Dok smo išli stazom prema njenoj kući, odjednom je negde u blizini zalajala lisica. Dženi me zgrabi za ruku. "Izvinite," reče, pustivši me odmah, kao da se opekla. Nervozno se nasmejala. "Mislite da sam se do sada već navikla na ovdašnji život." Posle toga nastade neprijatna tišina među nama. Kada smo stigli do kuće, ona zastade kod kapije. "Pa, hvala." "Nema problema." Osmehnula se poslednji put i požurila da uđe. Sačekao sam da okrene ključ pre nego što sam se okrenuo. Sve vreme dok sam se vraćao kroz mračno selo osećao sam pritisak njene ruke na svojoj goloj mišici. I još uvek sam mogao da je osetim. Pijuckao sam piće, razmišljajući o tome kako sam se uznemirio samo zato što me je jedna mlada žena slučajno dodirnula. Nije ni čudno što se ona povukla. Ispio sam viski i ušao u kuću. Nešto drugo me je mučilo u podsvesti, nešto što bi trebalo da uradim. Razmislio sam jedan trenutak pre nego što sam se setio. Skot Brener. Nisam bio siguran da će mu brat dozvoliti da kaže policiji za žičanu klopku. To nije moralo niša da znači, ali Mekenzi je trebalo da zna za to. Našao sam njegovu posetnicu i nazvao broj njegovog mobilnog telefona. Bilo je gotovo jedan sat, ali mogao sam da mu ostavim glasovnu poruku, koju će čuti odmah ujutru. Javio se odmah. "Da?" "Ovde Dejvid Hanter," rekao sam, iznenađen. "Izvinjavam se, znam da je kasno. Samo sam hteo da proverim da li se Skot Brener javio." Osetio sam njegovu nervozu i umor u pauzi. "Koji Skot?" Ispričao sam mu šta se dogodilo. Kada je opet progovorio, umor je nestao. "Gde je to bilo?" "Kod stare vetrenjače, oko milju južno od sela. Mislite li da bi moglo biti povezano?" Začuh šum koji nisam mogao odmah da odgonetnem – šum koji je on stvarao trljajući se po licu. "Ah, dođavola. Ionako ćemo sutra morati da objavimo," reče. "Dvojica mojih policajaca su večeras povređena. Jedan je stao u žičanu klopku, a drugi je zgazio u rupu u koju je neko stavio zašiljen kolac." Nisam mogao da ne primetim bes u njegovom glasu. "Znači, ako dobro shvatam, možemo pretpostaviti da je, ko god je oteo Lin Metkalf, očekivao da ćemo poći da ga tražimo." Te noći nije bilo prelaza iz sna u javu. Jednostavno sam se probudio, otvorenih očiju i zureći u mesečinu koja se rasipala kroz prozor. Jednom sam ostao u krevetu, a moje noćno lutanje je ovoga puta bilo ograničeno na san. Ali sećanje na njega je ostalo sa mnom, živo kao da sam samo prešao iz jedne u drugu prostoriju. Uvek se dešavalo u istoj postavci. Kuća koju nikad nisam video na javi, mesto koje sam znao da ne postoji, ali sam se ipak osećao kao da je dom. Kara i Alis su bile tu, žive i stvarne. Razgovarali bismo o tome kako sam proveo dan, ništa naročito, kao i dok su bile žive. A onda bih se budio i suočio sa stvarnošću činjenice da su mrtve. Opet sam se setio onoga što je Linda Jeits rekla. Sanja se sa razlogom. Pitao sam se šta bi rekla za moje snove. Mogao sam misliti šta bi rekao neki psihijatar, ili psiholog-amater, kao Henri. Ali snovi su prkosili bilo kakvoj racionalizaciji. Imali su logiku i stvarnost koji su bili daleko od snova. I mada sam u to jedva mogao da ubedim i sebe, deo mene nije želeo da veruje da su oni samo to. Međutim, ako dozvolim sebi da to poverujem, učiniću prvi korak na putu koji me plaši. Jer samo

na jedan način sam mogao opet da budem sa svojom porodicom, a znao sam da bi to bio čin očaja, a ne ljubavi. Još više me je plašilo što mi to ponekad uopšte nije bivalo važno.



9 Sledećeg jutra još dvoje je bilo povređeno u klopkama. Bili su to odvojeni incidenti, od kojih se nijedan nije desio ni blizu sinoćnih. Znao sam to jer je u našoj ordinaciji nedostajala stalna sestra, pa sam ih oboje ja obradio. Jedno je bila policajka koja je povredila potkolenicu nagazivši na kolac u prekrivenoj rupi. Uradio sam što sam mogao i, kao i Skota Brenera, poslao je u bolnicu da je ušiju. Drugi povređeni bio je Den Marsden, radnik na farmi iz okoline, lakše povređen, jer mu je žičana omča samo delimično prosekla čvrstu kožnu čizmu. "Hriste, voleo bih da dohvatim gada koji je to stavio tu," rekao je kroz stisnute zube dok sam mu obrađivao ranu. "Je li bila dobro skrivena?" "Prokleto uočljiva. I velika! Sam bog zna šta su očekivali da uhvate tako velikom klopkom." Ništa nisam rekao. Ali pomislio sam da su te klopke i bile namenjene onome što su uhvatile. Kao i Mekenzi. Privremeno je opozvao potragu za Lin Metkalf i postavio ordinaciju za prvu pomoć ispred mobilnog štaba. Takođe je objavio upozorenje svima ostalima da ne zalaze u šume i polja oko sela. Rezultat se mogao predvideti. Ako su raspoloženjem ranije vladali otupelost i šok, vest da teren oko Menhema više nije bezbedan unela je prvi začetak stvarnog straha. Bilo je, naravno, onih koji nisu hteli to da poveruju ili su tvrdoglavo govorili da se neće uplašiti zemljišta koje su znali celog svog života. To je potrajalo dok jedan od najglasnijih među njima nije, podgrejan popodnevnim pićem u Jagnjetu, zgazio u rupu prekrivenu travom i slomio skočni zglob. Njegovi krici su delovali mnogo efektnije nego što bi to moglo bilo kakvo policijsko upozorenje. Kako je policija nastavila da dolazi u selo i državna štampa shvatila šta se dešava, pa novinari počeli da silaze u selo sa svojim mikrofonima i kamerama, Menhem je sve više ličio na mesto pod opsadom. "Do sada imamo samo dve različite vrste klopki," rekao mi je Mekenzi. "Prva, žičana je u principu osnovna klopka, kakvu bi svaki lovokradica znao da postavi. Samo što su ove dovoljno velike za nogu odraslog čoveka. Kočevi su gori. To bi mogao da postavlja neki bivši vojnik ili ljubitelj preživljavanja. Ili neko ko jednostavno ima opaku maštu." "Kažete 'do sada'?" "Ko god da ih je postavio, zna šta radi. Ovo je ozbiljno smišljeno. Ne možemo biti sigurni da nije postavio još nekoliko iznenađenja." "Je li moguće da je to hteo? Da zaustavi potragu?" "Mislim da jeste. Ali ne smemo da rizikujemo. Do sada su klopke prouzrokovale samo povrede. Kako lutamo po šumi, sledeći put bi neko mogao poginuti." Prekinuo je kada smo stigli do raskrsnice, nestrpljivo udarajući po volanu dok je čekao da kola ispred njega skrenu. Ja sam se zagledao napolje, napetost mi se polako vraćala. Nazvao sam Mekenzija odmah ujutru, da mu kažem da ću pregledati ostatke Sali Plamer, ako još uvek želi da to uradim. Ta odluka je bila u meni od trenutka kada sam se probudio, kao da sam je doneo u snu. A to se, na izvestan način, i dogodilo. Ustvari, nisam znao od kakve koristi mogu da budem. U najboljem slučaju mogao bih da dam tačnije mišljenje o intervali vremena-posle-smrti, pod uslovom da me moje zarđalo znanje nije

napustilo. Ali nisam imao iluzija da će to biti od koristi Lin Metkalf. Jednostavno nisam više mogao da budem pasivan. Što, opet, nije nije značilo da sam srećan zbog toga. Mekenzi nije zvučao ni iznenađeno, ni oduševljeno kada sam to rekao. Rekao je samo da će videti sa svojim pretpostavljenim i javiti mi se. Spustio sam slušalicu sa osećajem da sam ostavljen u čistilištu, pitajući se jesam li možda pogrešio u proceni. Ali on mi se javio pola sata kasnije i pitao mogu li da počnem istog popodneva. Suvih usta rekao sam da mogu. "Telo je još uvek kod patologa. Doći ću po vas u jedan i odvesti vas tamo," rekao je. "Mogu i sam da odem." "Ja i tako moram da se vratim u stanicu. A hteo bih i da porazgovaramo o par stvari." Pitao sam se na šta to misli dok sam išao da pitam Henrija može li da me pokrije u popodnevnoj smeni. "Naravno. Nešto ti je iskrslo?" Gledao me je sa očekivanjem. Još uvek nisam mogao da mu kažem zašto je Mekenzi uopšte dolazio kod mene. Bilo mi je neprijatno zbog toga, ali to bi zahtevalo više objašnjavanja nego što sam bio spreman da dam. Međutim, znao sam da ne mogu to još dugo da odlažem. Bar toliko sam mu bio dužan. "Pusti me do vikenda," rekao sam. Do tada ću pozavršavati ono što imam, bez brige o ordinaciji. "Onda ću ti sve ispričati." On me je gledao. "Je li sve u redu?" "Jeste. Samo je... komplikovano." "Kao i sve, uopšte. Pre nedelju dana nismo ni sanjali da će nam prokleti novinari preplaviti mesto i policija ispitivati svakoga. Da se upitaš kako će se sve to završiti." Pokušao je da se razvedri. "Okej. Dođi u nedelju na ručak. Ja volim da kuvam, a imam i dobar bordo, za čije otvaranje sam tražio razlog. Uvek se lakše razgovara punog stomaka." Srećan što sam sve to uspeo da odložim bar još malo, pristao sam. Mekenzi je dovezao do raskrsnice kroz koju su jurila vozila. Unutrašnjost kola je mirisala na mentolski osveživač i njegovu vodu za posle brijanja. Bila su uredna kao da su tek sređena. Napolju, na ulicama i putevima vladali su haos i buka. Izgledali su mi istovremeno blisko i strano. Pokušao sam da se setim kada sam poslednji put bio u gradu i u šoku shvatio da prvi put izlazim iz Menhema od onog kišnog popodneva, kada sam stigao u njega. Osećao sam se protivrečno, rastrzan između želje da tu i ostanem i čuđenja što sam se ukopao toliko dugo. Napolju je život išao svojim tokom, bez obzira na to. Gledao sam gužvu među đacima koji se guraju dok učiteljica pokušava da održi red izvan školske kapije. Ljudi su žurili, svako svojim poslom. Svi su imali sopstvene živote, koji se ne dodiruju sa mojim. A ni sa ostalima oko sebe. "Žica iz klopki je ista kao ona koja je upotrebljena da obori Lin Metkalf," rekao je Mekenzi, vozeći me natrag, prema ovde i sada. "A upotrebljena je i da se veže ona ptica za spomenik. Ne znamo je li sa istog namotaja, ali mislim da je to razumna pretpostavka." "Šta mislite o tome? Mislim, o ptici?" "Nismo sigurni. Možda je hteo da je uplaši. A možda je i nekakva izjava ili potpis." "Kao krila na Sali Palmer?" "Moguće. Uzgred, javio nam se onaj ornitolog u vezi njih. Nemi labud. Ima ih ovde, naročito u ovo doba godine." "Mislite li da ima veze između labudovih krila i patke?" "Ne verujem da je to slučajnost, ako to mislite. Možda samo ne voli ptice." Prestigao je neki spori

kombi. "Sada smo angažovali i psihologa, da nam pomogne da odredimo sa kakvom psihom imamo posla. Kao i sve ostale specijaliste koje možete da zamislite, za slučaj da je to deo nekog paganskog obreda ili satanizma. Ili neko slično sranje." "Ali vi ne mislite tako?" Nije odgovorio odmah, očigledno razmišljajući koliko može da kaže. "Ne, ne mislim," reče najzad. "Svi su se uzbudili zbog krila na telu Palmerove. Pominjali su kako ubica koristi versku ili klasičnu simboliku, sve od anđela do bogzna čega. Sad više nisam siguran. Ako je patka žrtvovana ili osakaćena, onda možda. Ali kad je samo vezana žicom? Ne, mislim da naš momak samo voli da povređuje. Da se dokazuje, ako hoćete." "Kao sa klopkama." "Kao sa klopkama. Pametno, to nas je usporilo. Ne možemo da se koncentrišemo na pretragu, kad moramo da mislimo šta je još možda ostavio za sobom. Ali čemu to? Onaj ko je dovoljno domišljat da uloži toliko truda, znaće da sakrije svoje tragove. Ali mi smo dobili pticu koja je ostavljena da je nađemo, ostavljene kočiće upotrebljene da se žrtva spotakne, a sad i sve ovo. On ili i ne brine da li ćemo mi bilo šta naći, ili je jednostavno, ne znam..." "Obeležavao svoju teritoriju?" ponudih mu odgovor. "Nešto slično. Pokazao je da je on glavni. Nije morao ni toliko da se trudi. Samo da postavi nekoliko klopki na strateškim tačkama i povuče se da uživa u zabavi." Ćutao sam izvesno vreme, razmišljajući o onome što je Mekenzi rekao. "Da nije nešto više od toga?" "Kako mislite?" "Pretvorio je šume i močvaru u zabranjenu zonu. Ljudi neće smeti da izađu ni u šetnju, da ne bi stali na neku klopku." On se namrštio. "Pa?" "Pa, možda ne voli samo da povređuje. Možda voli i da ih plaši." Mekenzi je zamišljeno gledao kroz vetrobran. Bio je išaran spljeskanim ostacima mrtvih insekata. "Može biti," rekao je najzad. "Hoćete li da mi kažete gde ste bili juče ujutru, između šest i sedam sati?" Iznenadila me je tako nagla promena teme. "U šest sam verovatno bio pod tušem. Onda sam doručkovao i otišao u ordinaciju." "U koliko sati?" "Možda u petnaest do sedam." "Rano ste počeli." "Nisam dobro spavao." "Može li neko da potvrdi ta vremena?" "Henri. Popio sam kafu sa njim kad sam stigao. Crnu, bez šećera, za slučaj da vas i to zanima." "To je uobičajena praksa, doktore Hanter. U prošlosti ste učestvovali u dovoljno policijskih istraga, pa znate kako to ide." "Skrenite." "Šta?" "Samo skrenite." On kao da je hteo da se usprotivi, ali dade migavac i zaustavi kola sa strane. "Jesam li ja ovde kao sumnjivac ili zato što vam je potrebna moja pomoć?" "Čujte, pitamo svakog—" "Šta je odgovor?" "Dobro, žao mi je, možda nije trebalo da počnem sa tim. Ali ta pitanja moramo da postavimo." "Ako mislite da imam bilo šta s tim, onda ne bi trebalo da budem ovde. Mislite li da je meni ovo potrebno? Bio bih više nego srećan ako nikada više u životu ne bih morao da vidim leš. Zato, ako mi

nećete verovati, mogu odmah da izađem." Mekenzi uzdahnu. "Čujte, ja ne mislim da imate bilo šta s tim. Da sam to mislio, verujte mi da vas ne bismo koristili. Ali svakoga u selu pitamo isto. Samo sam pomislio da to prebrinem i završim, u redu?" I dalje mi se nije sviđao način na koji mi je postavio to pitanje. Hteo je da me iznenadi, da vidi kako ću reagovati. Pitao sam se da li je i ostatak našeg razgovora predstavljao sličan test. Ali sviđalo mi se to ili ne, to je bio njegov posao. I počinjao sam da shvatam da ga on dobro radi. Preko volje sam klimnuo glavom. "Mogu li sada da krenem?" upitao je. Morao sam da se osmehnem. "Valjda." On pokrenu kola. "I koliko dugo će ovo da potraje? Pretraga," upita on posle izvesnog vremena, prekidajući tišinu. "Teško je reći. Mnogo zavisi od stanja u kome se telo nalazi. Je li patolog nešto otkrio?" "Ne mnogo. Iako ne možemo reći da li je bili seksualnog nasilja, s obzirom da je nađena naga, verovatno jeste. Ima mnogo rezova na torzu i ekstremitetima, ali samo površinskih. Nije u stanju da kaže ni da li je umrla od rane na grlu ili povreda glave. Ima li šanse da nas vi malo prosvetlite u vezi toga?" "Ne znam." Pošto sam video fotografije sa mesta zločina, već sam imao neke ideje, ali nisam hteo da se istrčavam dok ne budem siguran. Mekenzi me pogleda sa strane. "Znam da ću verovatno zažaliti zbog ovog pitanja, ali šta ćete tačno uraditi?" Namerno nisam hteo da razmišljam o tome. Ali odgovori su došli automatski. "Poslaću telo na rendgen, ako to nije već urađeno. Zatim ću uzeti uzorke mekog tkiva, da nađem PMI (Post-mortalni interval (prim. prev.)) i—" "Šta?" "Vreme proteklo od smrti. Suštinski, možete da analizirate promene u telesnoj hemiji da biste otkrili koliko dugo je mrtav. Sastav amino kiselina, nestabilnih kiselina masnog tkiva, stepen razgradnje proteina. Posle toga ću morati da uklonim svo preostalo meko tkivo, da bih mogao da pregledam sam kostur. Da vidim kakve povrede je dobio i kakvim oružjem su nanešene. Takve stvari." Mekenzi se namršti od gađenja. "Kako to radite?" "Pa, ako nije ostalo mnogo mekog tkiva, možete da upotrebite skalpel ili forceps. Ili kuvate telo nekoliko sati u deterdžentu." Mekenzi napravi grimasu. "Sad znam zašto ste poželeli da budete lekar opšte prakse." Primetio sam trenutak kada se setio mojih ostalih razloga. "Izvinite," dodao je. "Zaboravite." Neko vreme smo se vozili u tišini. Primetio sam da se Mekenzi češe po vratu. "Je li ga neko već pogledao?" upitao sam. "Šta?" "Mladež. Češali ste ga." On odmah spusti ruku. "Običan svrab." Skrenuo je na parking. "Stigli smo." Ušao sam za njim u bolnicu. Spustili smo se liftom iz prizemlja u suteren. Mrtvačnica se nalazila na kraju dugačkog hodnika. Osetio sam njen smrad čim sam ušao, slatkasto opori sloj vazduha, koji kao da je obavijao pluća posle samo jednog udisaja. Unutrašnjost se sastojala od beline, nerđajućeg čelika i stakla. Mlada azijatkinja u belom, laboratorijskom mantilu, ustade iza stola kada smo ušli. "Popodne, Marina," reče Mekenzi opušteno. "Doktor Hanter, Marina Patel. Ona će vam se naći pri ruci." Osmahnula se dok smo se rukovali. Ja sam još uvek pokušavao da se saberem i prihvatim da sam

se vratio u okruženje koje mi je bilo i poznato i strano. Mekenzi pogleda na sat. "Dobro, ja idem do stanice. Samo me pozovite kad završite, pa ću vas odvesti nazad." Kada je on otišao, mlada žena me pogleda, očekujući uputstva. "Znači... vi ste patolog?" upitah ja, odlažući još malo odlučni trenutak. Ona se osmehnu. "Nisam još. Samo diplomac. Ali trudim se." Klimnuh glavom. Nijedno od nas dvoje se nije pomerilo. "Hoćete li da vidite telo?" upita ona naposletku. Ne. Ne, nisam hteo. "Može." Dala mi je laboratorijski mantil i provela me kroz par teških, obrtnih vrata. Iza njih se nalazila manja prostorija, kao sala za operacije. U njoj je bilo hladno. Telo je ležalo na stolu od nerđajućeg čelika, neskladno sa hladnom, metalnom površinom. Marina je uključila blještavo svetlo iznad nas, otkrivajući ga u njegovoj jadnoj celovitosti. Spustio sam pogled na ono, što je nakada bilo Sali Palmer. Ali ništa od nje više nije ostalo. Olakšanje koje sam osetio bilo je kratkotrajno i brzo zamenjeno kliničkom profesionalnošću. "Okej. Da počnemo," rekao sam. Žena je videla i bolje dane. Lice joj je bilo rošavo i umorno, a crte su počele da gube izražajnost koju su možda nekada imale. Sagnute glave, izgledala je kao da nosi ceo svet na ramenima. Ali bilo je neke otmenosti u njenoj pomirenosti sa sudbinom, kao da je, bez obzira koliko nepoželjno, njeno breme ipak bilo prihvaćeno. Statua nepoznate svetice privukla mi je pažnju tokom crkvene službe. Ne mogu reći šta mi se to svidelo na njoj. Postavljena na svoj kameni stub, imala je grube crte, a vajar je i za moje neuko oko imao loš osećaj za proporcije. Pa ipak, da li je to bio prijatan izgled starosti ili nešto drugo, nedefinisano, nešto na njoj je osvajalo. Izdržala je vekove, videla bezbrojne dane radosti i tragedija, koje su se odigravale ispod nje. I biće još uvek tu, pažljiva i tiha, dugo pošto svi ostali nestanu iz sećanja. Ona je podsećala da, dobro ili loše, sve prolazi. Upravo sada, ta misao je delovala utešno. Stara crkva je bila hladna i memljiva, čak i ove tople večeri. Svetlost je padala u nijansama plave i slezove boje, kroz prljavo prozorsko staklo, iskrivljeno i nejednako u svojim metalnim ramovima. Centralni prolaz bio je oivičen neravnim kamenim pločama, sada ravnim od izlizanosti i sličnim starim nadgrobnim spomenicima. Na jednoj, meni najbližoj, bila je urezana lobanja, ispod koje je neki srednjevekovni zidar urezao sumornu poruku. Što si ti sad, jednom bejah ja Što sam ja sad, jednom bićeš ti. Prebacivao sam težinu sa jedne na drugu stranu na tvrdoj, drvenoj klupi dok se Skarsdejlov proračunati bariton odbijao od kamenih zidova. Ono što je trebalo da bude molitvena služba, predvidljivo, postalo je razlog da sveštenik izloži svoje viđenje pobožnosti zarobljenog gledališta. "Čak i dok se molimo za dušu Sali Palmer, i spas Lin Metkalf, na jedno pitanje svi mi tražimo odgovor. Zašto? Zašto se ovo dogodilo? Da li je kazna to što su te dve mlade žene tako brutalno uzete od nas? Ali kazna za šta? I kome?" Uhvativši se obema rukama za staru, drvenu propovedaonicu, Skarsdejl je streljao pogledom dole, po svojoj zajednici. "Kazna može zadesiti svakoga od nas, bilo kada. Nije naše da sudimo o tome. Nije naše da uzvikujemo kako to nije fer. Bog je milostiv, ali mi nemamo pravo da očekujemo Njegovu milost. A Bog milost udeljuje na načine koje mi ne moramo razumeti. Nije naše da se žalimo zbog toga, prosto zato što ne znamo." Fleševi počeše tiho da sevaju kada je Skarsdejl zastao da uzme vazduh. Dozvolio je da novinari uđu u crkvu, što je samo povećalo nestvarnost situacije. Njena obično malobrojna zajednica sada ju je

prepunila. Kada sam ja stigao, klupe su bile pune, pa sam bio primoran da se sklonim u pozadini. Ja sam smetnuo sa uma tu službu dok nisam video masu ljudi u crkvenom dvorištu. Mekenzi je organizovao da me natrag u Menhem odveze jedan uzdržani policijski narednik u civilnom odelu, kome se očogledno nije sviđalo to što mu je dodeljen posao taksiste. Inspektorov telefon je bio isključen kada sam nazvao da mu javim da sam završio posao za taj dan. Ali ostavio sam glasovnu poruku i on se javio gotovo istog trenutka. "Kako je prošlo?" "Poslao sam uzorke na hromatografiju. Kad ih vrate, moći ću da vam kažem tačnije koliko je vremena proteklo od smrti," rekao sam mu. "Sutra ću moći da počnem da pregledam kostur. To bi nam moglo pomoći da sa većom sigurnošću odredimo oružje koje je upotrebljeno." "Znači, još niste ništa saznali?" Zvučao je razočarano. "Samo ono što mi je Marina kazala, patolog misli da su uzrok smrti pre povrede glave, nego rana na grlu." "A vi se ne slažete sa tim?" "Ne tvrdim da one nisu bile fatalne. Ali bila je još živa kad ju je zaklao." "Jeste li sigurni?" "Telo se prerano osušilo. Čak ni na vrućini kakvu smo imali ne bi se osušilo ovako brzo da nije velikog gubitka krvi. To se ne dešava posle smrti, čak ni sa presečenim grkljanom." "Uzorci tla sa mesta gde je telo nađeno pokazali su nizak sadržaj gvožđa," naglasi Mekenzi. To je značilo da nije mnogo krvi iscurilo u zemlju tamo gde je telo nađeno. Sa količinom koja bi istekla iz presečene vratne žile, sadržaj gvožđa u tlu skočio bi do neba. "Znači, ubijena je na nekom drugom mestu." "Šta je sa povredama glave?" "Ili nije umrla od njih, ili su nanešene post-mortem." Oćutao je izvesno vreme, ali mogao sam da pretpostavim o čemu razmišlja. Šta god da je zadesilo Sali Palmer, sada očekuje i Lin Metkalf. I ako nije već mrtva, to je samo pitanje vremena. Ako se ne dogodi čudo. Skarsdejl je počeo da se stišava. "Neki od vas se možda još uvek pitaju čime su ove dve jadne žene to zaslužile. Čime je naša zajednica to zaslužila." Raširio je ruke. "Možda ničim. Možda je savremeno mišljenje tačno; možda nema razuma ni više mudrosti iznad našeg univerzuma." Napravio je dramsku pauzu. Upitao sam se da li to izvodi za kamere. "Ili smo možda samo dozvolili sebi da u sopstvenoj oholosti to ne primetimo," nastavio je. "Mnogi od vas godinama nisu kročili u crkvu. Životi su vam suviše ispunjeni obavezama, da biste ih delili da Bogom. Ja ne mogu da kažem da sam poznavao ni Sali Palmer, ni Lin Metkalf. Njihovi putevi nisu često vodili pored ove crkve. Ne sumnjam da su one tragične žrtve. Ali žrtve čega?" Sada se nagnuo napred, izbacivši bradu prema nama. "Trebalo bi da svi mi, pojedinačno, pogledamo u svoja srca. Isus je rekao, 'Šta čovek poseje ono će i požnjeti.' I mi danas upravo to i činimo. Beremo plodove ne samo duhovne propasti našeg društva, već i okretanja glave od nje. Zlo ne prestaje da postoji samo zato, što smo odlučili da ga ignorišemo. I gde treba da tražimo krivca?" Digao je koščati prst i polako prešao njime preko prepune crkve. "U sebe. Mi smo dozvolili toj zmiji da se slobodno kreće među nama. Niko drugi. I sada treba da molimo Boga da nam da snage da je izbacimo iz naše sredine!" Nastala je neprijatna tišina dok su se prisutni trudili da prime njegove reči. Skarsdejl im nije dao šansu. Digao je glavu i zatvorio oči, dok su bljeskovi foto aparata osvetljavali lice. "Pomolimo se." Ispred crkve nije bilo uobičajenog zastajanja koje sledi posle službe. Policijska prikolica je stajala

na seoskom trgu, gde je izgledala i neskladno, i zastrašujuće. Uprkos pokušajima novinara i TV kamerama, mali broj ljudi je bio raspoložen da nešto kaže. Sve je to bilo još suviše sveže i lično za takve stvari. Jedno je bilo gledati vesti o drugim zajednicama koje je zadesila tragedija. Biti i sam pripadnik jedne takve, bilo je nešto drugo. Tako su grozničava novinarska pitanja nailazila na neprobojno ćutanje, koje nije bilo manje neprobojno zbog ljubaznog nastupa. Sa samo par izuzetaka, Menhem je okrenuo zajednička leđa spoljnom svetu. Začudo, Skarsdejl je pristao da da intervju. On nije bio tip od koga biste očekivali da se razume u publicitet, ali očito je osetio da ne bi bilo loše da bar jednom večera sa đavolom. Sa obzirom na ton njegove propovedi, izgledalo je da ono što se dogodilo smatra opravdanjem svoga poziva. On je, sa svoga gledišta, bio u pravu i naumio je da uhvati taj trenutak obema kvrgavim šakama. Henri i ja smo gledali kako iznosi propoved željnim novinarima u crkvenom dvorištu, dok se iza njega uzbuđena deca pentraju po Mučeničkom kamenu, gaze uvelo cveće koje ga je ipak ukrašavalo, nadajući se da će ih kamera snimiti. Njegov glas, mada ne i reči, dopirao je do travnjaka, gde smo mi čekali ispod kestena. Tu sam zatekao Henrija kada sam izašao posle propovedi. Osmehnuo mi se kiselo kada sam mu prišao. "Zar nisi mogao da uđeš?" "Nisam ni pokušao. Hteo sam da izrazim saučešće, ali proklet bio ako budem podilazio Skarsdejlovoj sujeti. Ili slušao njegove gluposti. Šta je bilo ono, božiji sud našim gresima? Zar smo to sami navukli na sebe?" "Nešto slično," priznao sam. Henri frknu. "Samo to je Menhemu potrebno. Poziv na paranoju." Stojeći iza Skarsdejla dok je nastavljao svoju improvizovanu konferenciju za novinare, primetio sam da su redovi njegovih tvrdokornih parohijana popunjeni novim obraćenicima. Starim, poput Lija i Mardžori Gudčajld, i Džudit Saton i njenog sina Ruperta, pridružili su se mnogi vernici koji ređe dolaze u crkvu. Oni su izgledali kao nemi hor pristalica dok je sveštenik dizao glas da bi izneo svoju poentu pred kamerama. Henri odmahnu glavom sa gađenjem. "Gledaj ga. U elementu je. Božiji čovek? Ha! Ovo je samo njegova prilika da kaže 'Pa rekao sam vam'." "Ipak ima poentu." On mi uputi pogled neverice. "Nemoj mi reći da si i ti preobraćen." "Ne kod Skarsdejla. Ali ko god je ovo uradio, mora da je iz okoline; neko, ko poznaje teren; i nas." "U tom slučaju, neka nam je bog u pomoći, jer ako bude po Skarsdejlu, biće pre mnogo gore, nego bolje." "Kako to misliš" "Jesi li gledao Iskušenje? Komad Artura Milera o salemskom lovu na veštice?" "Samo na televiziji." "Pa, to će biti zanemarljivo prema ovome što će se dešavati u Menhemu, ako se nastavi." Mislio sam da se šali, ali on me je pogledao sasvim ozbiljno. "Drži glavu spuštenu, Dejvide. Čak i da Skarsdejl ne potpiruje vatru, okrivljavanje i pokazivanje prstom će uskoro početi. Nemoj da upadneš u to." "Ne misliš ozbiljno." "Ne? Ja ovde živim mnogo duže nego ti. Znam kakvi su naši prijatelji i komšije. Noževi se već oštre." "Ma hajde, zar ne misliš da malo preteruješ?" "Misliš?" Gledao je Skarsdejla, koji se vraćao prema crkvi, završivši šta god je imao da kaže. Pošto su uporniji novinari pošli za njim, Rupert Saton im stade na put raširenih ruku, kao ogromna ljudska prepreka koju niko od njih nije imao nameru da prelazi.

Henri me pogleda značajno. "Ovakvo nešto izvlači najgore u svakome. Menhem je malo mesto. A mala mesta stvaraju male umove. Možda sam preveliki pesimista. Ali na tvom mestu ipak bih pripazio leđa." Gledao me je jedan trenutak, da se uveri da sam shvatio poruku, pa pogledao preko mog ramena. "Zdravo. Tvoja prijateljica?" Okrenuo sam se i ugledao jednu mladu ženu kako mi se smeška. Tamnokosa i punačka, viđao sam je povremeno, ali nisam znao kako se zove. Tek kada se malo pomerila u stranu, video sam da je sa Dženi. Njen izraz, naprotiv, nije bio ni malo srećan. Ignorišući Dženin pogled, ta druga mlada žena koraknu napred. "Zdravo. Ja sam Tina." "Drago mi je da smo se upoznali," rekoh, pitajući se šta se dešava. Dženi mi se kratko osmehnu. Izgledala je uznemireno. "Zdravo, Tina," reče Henri. "Kako ti je mama?" "Bolje, hvala. Otok je skoro nestao." Okrenula se meni. Sjaj u njenom oku nije se mogao pogrešno protumačiti. "Hvala što ste sinoć dopratili Dženi kući. Nas dve je delimo. Lepo je videti da još uvek ima finih ljudi." "Ah, nije mi bio problem." "Upravo sam rekla da morate nekad da svratite. Na piće, jelo, svejedno." Pogledao sam Dženi. Pocrvenela je. Osetio sam da i sam crvenim." "Pa..." "Šta kažete za petak uveče?" "Tina, sigurna sam da on ima—" poče Dženi, ali njena drugarica nije prihvatila sugestiju. "Znači, slobodni ste, zar ne? Možemo da se dogovorimo i za neko drugo veče." "Ah, ne, ali—" "Odlično! Vidimo se u osam sati." Cereći se i dalje, uhvatio je Dženi za nadlakticu i otišli su." Osmeh mu nije bio na licu dok me je gledao, opet ozbiljno. "Samo zapamti šta sam ti rekao. Pazi kome veruješ. I čuvaj leđa." Zatim se odvezao odatle.



10 Muzika je lebdela kroz zamračenu sobu, njene pogrešne note su poigravale kroz predmete okačene o niski plafon. Krećući se gotovo u kontrapunktu sa njom, niska kapi tamne tečnosti pratila je krivudavu liniju, ubrzavajući kako ju je teža najzad uzimala pod svoje. Padajući, formirala je savršenu kuglu, samo kratkotrajnu u simetriji pre nego što završi rasipajući se na tlu. Lin je tupo gledala kako joj krv curi niz ruku i kaplje sa prstiju, skupljajući se na podu. Stvorila je malu lokvu koja se širila i već počinjala da se suši po rubovima. Bol od posekotine mešao se sa ostalima, sve povrede su postale kao jedna. Krv joj se sušila na koži u apstraktnoj mreži okrutnosti. Ljuljala se, nesigurna na nogama, dok je neskladna muzika usporavala prema završetku. Zahvalna zbog tog završetka, naslonila se na tvrdi kameni zid da ne bi pala, osećajući opet kako je steže konopac oko skočnog zgloba. Vrhovi prstiju su joj bili odrani od mnogih sati provedenih u uzaludnim pokušajima da se, ležeči u mraku, odveže. Ali čvor nije popuštao. Prošli su je prvobitni osećaji neverice i izneverenosti, i sada se gotovo pomirila sa sudbinom. Nema sažaljenja za nju u toj mračnoj prostoriji, to je shvatila. Ni milosti. Ipak je morala da pokušava. Štiteći oči od blještave svetlosti uperene u nju, pokušala je pogledom da prodre u senku, gde je njen otmičar sedeo i gledao je. "Molim vas..." Glas joj je zvučao tako prozuklo da ga je jedva prepoznala. "Molim vas, zašto ovo radite?" Njeno pitanje dočekala je tišina, poremećena samo šumom njegovog disanja. U vazduhu se osećao miris zapaljenog duvana. Začulo se šuškanje, nerazgovetan šum kretanja. Onda se opet začula muzika.



11 Četvrtak je bio dan kada je jeza počela da obuzima Menhem. Nije to bila fizička jeza – vreme je ostalo vruće i suvo kao i pre toga. Bez obzira na vremenske prilike, bila je to neizbežna reakcija na nedavne događaje ili posledica Skarsdejlove propovedi, ali psihološka klima u selu kao da je preko noći doživela drastičnu promenu. Sada, kad više nije bilo moguće pripisati te užase nekome spolja, selo je bilo primorano da se okrene samo sebi. Sumnja se uvukla kao virus, u početku neprimetno, ali već zarazna, u svojim prvim žrtvama. Kao i kod svake zaraze, bilo je onih koji su joj podložniji nego ostali. Ja nisam bio svestan toga dok sam se početkom večeri vraćao iz laboratorije. Henri je opet pristao da me zameni, odbivši moj predlog da nađemo zamenu. "Izostani koliko hoćeš. Prija mi da opet nešto radim," rekao je. Vozio sam potpuno spuštenih prozora. Kada sam sišao sa prometnih puteva, vazduh je bio ispunjen mirisom polena, golicljive slasti koji je preovladavao nad blagim sumpornim mirisom suvog blata iz tršćaka. Bio je to dobrodošao kontrast hemijskom smradu deterdženta, kao mi je još uvek bio prevučen preko unutrašnjosti nozdrva i grla. Bio je to dug dan, čiji sam veći deo proveo radeći na ostacima Sali Palmer. Povremeno sam i dalje osećao čudan nesklad pokušavajući da pomirim svoje sećanje na živahnu, otvorenu ženu koju sam znao sa tom gomilom kostiju sa kojih su kuvanjem uklonjeni i najmanji ostaci mesa. Ali nisam želeo da razmišljam o tome. Na sreću imao sam suviše posla i premalo vremena za razmišljanje. Za razliku od kože i mesa, kost zadržava otisak bilo čega što je zaseče. U slučaju Sali Palmer, neki od tih tragova bili su veći od ogrebotina, ali nisu ništa otkrivali. Međutim na tri mesta oštrica je ušla dovoljno duboko da ostavi koštani zapis svog prolaska. Tamo gde su joj leđa bila isečena za labudova krila, pljosnate kosti obeju lopatica imale su istovetne zareze. Bili su oko petnaest do sedamnaest santimetara dugački i oba napravljena po jednim zamahom. To je bilo očigledno jer su rane bile pliće na krajevima nego u sredini; u oba slučaja, nož je više prelazio preko lopatice u luku nego što je udario u nju. Više rez, nego ubod. Upotrebio sam malu električnu testeru da pažljivo zasečem po dužini jednog od tih rezova, tako da sam ga potpuno razdvojio. Marina je stajala pored mene i radoznalo gledala dok sam ispitivao otvorene površine koje je nož zasekao u kosti. Mahnuo sam joj da pogleda. "Vidite li kako su ivice glatke?" upitao sam. "To znači da nož nije bio zupčast." Ona se zagleda pa namršti. "Kako znate?" "Zupčaste oštrice prave šaru. Kao kad sečete drvo motornom testerom." "Znači ovo nije napravljeno nožem za hleb ili meso." "Ne. Ali šta god bilo, oštro je. Vidite kako su rezovi čisti i jasni? I vrlo su duboki. Četiri, pet milimetara u sredini." "Znači li to da je oštrica velika?" "Rekao bih da jeste. Možda je nešto kao veliki kuhinjski ili mesarski nož, ali rekao bih da je najpre u pitanju neki lovački nož. Njihove oštrice su teže i manje fleksibilne. Šta god da je napravilo ovo, nije se savijalo ni uvijalo. A sam rez je prilično širok. Noževi za meso su mnogo tanji." Lovački nož i ubica koji očito vrlo spretno rukuje njime, mada to nisam rekao. Napravio sam

fotografije i izmerio obe lopatice pre nego što sam prešao na treći vratni pršljen. Taj deo kosti je pretrpeo najveće oštećenje kada je Sali Palmer presečen grkljan. To je bila drugačija rana, gotovo trouglastog oblika. Ubod, a ne rez. Ubica joj je zario vrh noža u grlo, pa ga onda prevukao preko dušnika i vratne arterije. "Dešnjak je," rekoh. Marina me pogleda. "Ulegnuće u pršljenu je duboko na levoj strani, pa se smanjuje na desno. Znači, on ovako seče." Pokazao sam mesto na svom grlu, pa prešao prstom preko njega. "S leva na desno. To govori da je dešnjak." "Da li je to mogao da uradi na suprotnu stranu?" "Onda bi to bio više rez, kao na lopaticama." "Od pozadi? Znate, da izbegne krv." Odmahnuo sam glavom. "Nema razlike. Mogao je stajati iza nje, ali i tada bi posegnuo okolo, zario nož i povukao ga nazad, preko grla. S leva na desno, za dešnjaka. U suprotnom, nož bi gurao, a ne vukao. To je suviše nespretno i ostavilo bi drugačiji trag na kosti." Ćutala je razmišljajući o tome. Klimnula je glavom, shvativši. "To je prilično zanimljivo." Nije, pomislio sam. Samo je nešto, što shvatiš kada ih vidiš dovoljno. "Zašto kažete 'on'?" upita Marina odjednom. "Molim?" "Kada govorite o ubici, uvek govorite kao da je muškarac. Ali nema svedoka, a i telo je suviše oštećeno da bismo našli tragove silovanja. Samo sam pomislila kako to znate." Slegla je ramenima kao da joj je neprijatno. "Da li je to samo izraz ili je policija nešto otkrila?" Nisam razmišljao o tome, ali bila je u pravu. Automatski sam pretpostavio da je ubica muškarac. Sve do sada je ukazivalo na to – fizička snaga, žene žrtve. Ali iznenadio sam se jer sam nešto takvo uzeo zdravo za gotovo. Osmehnuo sam se. "Moć navike. Obično je tako. Ali ne, ne znam sigurno." Zagledala se u kosti koje smo tako detaljno pregledali. "I ja mislim da je to muškarac. Nadajmo se da će uhvatiti gada." Razmišljajući o onome što je rekla umalo nisam propustio poslednji dokaz. Ispitivao sam onaj pršljen pod jakom svetlošću i slabim mikroskopom, i tek kad sam hteo da se ispravim, primetio sam to. Sićušna crna tačka, slična truleži na najdubljoj tački šupljine napravljene nožem. Ali šta god bilo, nije bila trulež. Pažljivo sam je skinuo. "Šta je to?" upita Marina. "Nemam pojma." Ali osetio sam uzbuđenje. Šta god da je, moglo je tu dospeti samo na vrhu ubičinog noža. Možda i nije ništa. Možda. Poslao sam to u forenzičku laboratoriju na spektroskopsku analizu, za koju ja nisam imao ni stručnost ni opremu, i počeo da pravim gipsani odliv rezova na kostima. Ako se ikada nađe oružje kojim su načinjeni moći će da se identifikuje jednostavnom probom da li odgovara – što je isto tako sigurno kao i Pepeljugina cipela. Sada sam bio skoro gotov. Bilo je samo pitanje laboratorijskih rezultata, ne samo supstance koju sam našao, već i ostalih testova od prethodnog dana. Oni će dati tačno vreme proteklo od smrti, a kada to dobijem ja ću završiti. Moja uloga u smrti Sali Palmer, daleko intimnija nego ikada dok je bila živa, biće završena. Moći ću da se vratim svom novom životu i da se opet zakopam. Ta mogućnost mi nije donela olakšanje kakvo sam očekivao. A možda sam još tada znao da to neće biti tako jednostavno. Upravo sam oprao i sušio ruke, kada se začulo kucanje na čeličnim vratima. Marina je otišla da vidi

ko je to i vratila se sa jednim mladim policajcem. Sa osećajem da tonem, gledao sam u kartonsku kutiju koju je držao u rukama. "Ovo je poslao glavni inspektor Mekenzi." Tražio je gde da je spusti. Pokazao sam mu prazan čelični sto, znajući šta ću naći unutra. "Želi da izvedete testove na tome. Kaže da ćete znati šta misli," reče policajac. Kutija nije izgledala kao da je teška, ali on je još bio crven u licu i bez daha pošto ju je doneo. Ili se možda trudio da zadrži dah. Smrad se već osećao. Žurno je otišao dok sam ja otvarao kutiju. Unutra je, umotan u plastiku, bio pas Sali Palmer. Pretpostavio sam da Mekenzi želi da na životinji uradim iste analize kao i na njenoj vlasnici. Ako je, što je bilo verovatno, životinja ubijena kad je vlasnica oteta, otkrivanje vremena smrti životinje, ukazalo bi nam na vreme otmice. I koliko dugo je držana u životu. Nije bilo garancije da će njen ubica isto postupiti sa Lin Metkalf, ali bi nam dalo neku ideju o tome koliko dugo bi mogla ostati živa. Bila je to dobra ideja. Nažalost, ne deluje. Hemija u telu psa nije ista kao u ljudskom, tako da bi bilo kakvi komparativni testovi bili beznačajni. Mogao sam samo da pregledam kičmeni pršljen. Ako budemo imali sreće, mogao bih da otkrijem da li je isti nož presekao i grlo životinje. To ne bi moglo da promeni smer istrage, ali ipak mora da se uradi. Uputio sam Marijani tužan osmeh. "Izgleda da ćemo raditi do kasno." Najzad, nije to ni trajalo onoliko, koliko sam očekivao. Pas je bio mnogo manji, što mi je umnogome olakšavalo posao. Napravio sam rendgenske snimke koji su mi potrebni i stavio leš da se kuva u deterdžentu. Kad sutra dođem u laboratoriju, moći ću da pregledam samo kostur. Pomisao da ostaci i Sali, i njenog psa, leže u istoj prostoriji, štrecnula me je, ali nisam bio siguran da li to osećam kao utehu ili tugu. Jutarnje sunce se pojavilo iznad Menhem vode, zapalivši jezero, dok je drum vijugao i spuštao se prema selu. Žmirnuo sam i spustio naočari za sunce sa čela. Pogled mi je za trenutak bio ograničen ramom, a onda sam ugledao jednu prilku kako ide prema meni ivicom puta. Iznenadio sam se videvši bilo koga tako blizu, ali iza nje je sijalo zaslepljujuće sunce i govoto sam prošao pre nego što sam shvatio ko je to. Zaustavio sam se i vratio, dok mi prozor nije bio naspram nje. "Hoćete li da vas povezem kući?" Linda Jeits pogleda tamo-amo po praznom putu, kao da razmišlja pre nego što će odgovoriti. "Ne idem vašim putem." "Nema veze. Zadržaću se samo nekoliko minuta. Uđite." Nagnuo sam se i otvorio vrata. Pošto je i dalje oklevala, rekao sam, "Nije mi daleko. A i onako sam nameravao da obiđem Sema." Kao da ju je prelomilo to, što sam pomenuo ime njenog sina. Ušla je. Sećam se da sam primetio da je sela blizu vtata, ali u to vreme nisam razmišljao o tome. "Kako je on?" upitao sam. "Bolje." "Je li nastavio da ide u školu?" Ona diže ramena. "Nema svrhe. Sutra završavaju." To je bilo tačno. Smetnuo sam sa uma da se škola završava i počinje veliki, letnji raspust. "Kako je Nil?" Po prvi put ona se kratko osmehnu i odmah uozbilji. Ali osmeh je bio gorak. "Oh, dobro je. On je na tatu." Bilo je domaćih situacija koje je najbolje zaobići. "Jeste li išli da radite?" upitah. Znao sam da ponekad čisti par seoskih prodavnica. "Zatrebalo nem je ponešto iz samousluge." Digla je plastičnu kesu koju je nosila, kao da to dokazuje.

"Malo je kasno za kupovinu, zar ne?" Ona me pogleda. Sada je bilo očigledno da je nervozna. "Neko je morao da ode." "Zar nije mogao..." Pokušavao sam da se setim imena njenog muža. "Zar nije Gari mogao da vas odveze?" Ona sleže ramenima. To očito nije dolazilo u obzir. "Mislim da pešačenje do kuće u ovom trenutku nije baš dobra ideja." Opet onaj brz, nervozan pogled. Učinilo mi se da se još više stisla uz vrata. "Je li sve u redu?" upitah, shvatajući da nije. "Dobro je." "Izgledate mi uznemireno." "Samo... mi je drago što se vraćam kući i to je sve." Stezala je ivicu vrata, gde je prozor bio otvoren. Imao sam utisak da će iskočiti kroz njega. "Hajde, Linda, šta nije u redu?" "Ništa." Izgovorila je suviše brzo. I ja sada, kasneći, počeh da shvatam šta je u pitanju. Plašila se. Mene. "Ako hoćete da stanem i da nastavite peške do kuće, samo kažite," rekoh joj oprezno. Po pogledu koji mi je uputila video sam da sam u pravu. Vratih se u mislima i setih kako je nerado ušla u kola. Ali, pa ja nisam stranac, zaboga. Bio sam njihov porodični lekar od kada sam došao, lečio sam Sema od zauški i ovčijih boginja i propratio Nilov oporavak kada je slomio ruku. Samo nekoliko dana ranije bio sam u njenoj kuhinji kada su njeni dečaci učinili ono jezivo otkriće posle koga je sve ovo počelo. Šta se to, dođavola, dešava? Trenutak kasnije odmahnula je glavom. "Ne. U redu je." Malo se opustila, mada ne sasvim. "Ne krivim vas za opreznost. Samo sam hteo da vam učinim uslugu." "I činite mi, samo..." "Nastavite." "Ništa. Prazna priča." Do tog trenutka njenu reakciju sam pripisivao opštoj napetosti, zbrkanom nepoverenju izazvanom onim što se događa u selu. Sada je moj, sopstveni nemir počeo da raste, jer sam osetio da tu ima i nešto više. "Kakva priča?" "Priča se... da ste bili uhapšeni." Nisam znao šta treba da očekujem, ali to sigurno nije bilo ovo. "Izvinite," reče ona, kao da bih mogao nju okriviti za to. "To je samo glup trač." "Zašto bi, dođavola, neko to pomislio?" upitao sam zapanjeno. Sada je skrstila ruke, očito ne plašeći se više mene, već samo da mi kaže ovo: "Niste bili u ordinaciji. Priča se da je policija dolazila kod vas i da ste se vozili sa onim inspektorom. Onim što zapoveda." Sada je sve postalo jasno. Pošto nije bilo nikakvih novosti, trač je upao da popuni tu prazninu. I ja sam, pristavši da pomognem Mekenziju, slučajno sebe pretvorio u metu. To je bilo tako besmisleno, da sam mogao da se nasmejem. Samo, nije mi bilo smešno. Shvatio sam da ću promašiti Lindinu kuću. Skrenuo sam, još uvek suviše zapanjen da bih progovorio. "Žao mi je," reče ona opet. "Samo sam mislila..." Nije završila. Razmišljao sam šta da kažem, a da ne izložim celu svoju prošlost na očigled selu. "Pomagao sam policiji. Mislim, sarađivao sam sa njima. Nekada sam bio... specijalista. Pre nego što sam došao ovde." Slušala je, ali nisam bio siguran koliko smisla to ima za nju. Ali, bar nije više izgledala kao da želi da pobegne iz kola.

"Tražili su moje mišljenje," nastavio sam. "Zato nisam bio u ordinaciji." Nisam znao šta drugo da kažem. Trenutak kasnije, okrenula je glavu na drugu stranu. "To je ovo mesto. Ovo selo." Zvučala je umorno. Otvorila je vrata. "Još uvek bih voleo da vidim Sema," rekao sam ja. Ona klimnu glavom. Još uvek rastrojen, pošao sam stazom iza nje. Unutrašnjost kuće je izgledala zamagljeno i mračno posle večernje svetlosti. Televizor je bio uključen u dnevnoj sobi, kakofonija zvuka i boje. Gledali su ga njen muž i mlađi sin, muškarac izvaljen u stolici, a dečak ležeći na stomaku ispred televizora. Obojica se okrenuše kada smo ušli. Gari Jeits pogleda suprugu, bez reči tražeći objašnjenje. "Doktor Hanter me je dovezao kući," reče ona, spuštajući kese sa kupljenom robom i krećući se suviše brzo. "Hteo je da vidi kako je Sem." Jeits kao da nije bio siguran kako da reaguje. Bio je to nervozan čovek u prvoj polovini tridesetih godina, sa izrazom zagriženog slobodnog mislioca. Polako je ustao, ne znajući šta da uradi sa rukama. Odlučio je da ih ne pruži i gurnuo ih u džepove. "Nisam znao da ste planirali posetu," reče. "Nisam znao ni sam. Ali s obzirom na ovo što se dešava, nisam mogao da pustim Lindu da ide kući pešice." On pocrveni i skrenu pogled. Ja pomislih da treba da usporim. Bilo kakve poene koje bih dobio protiv njega, on bi samo nadoknadio od svoje žene kada ja odem. Osmehnuo sam se Semu, koji je gledao sa poda. Činjenica da je u kući ovakve letnje večeri govorila je da se nije sasvim oporavio, ali izgledao je bolje nego kada sam ga video prošli put. Kada sam ga upitao šta će da radi za vreme raspusta, u jednom trenutku sa čak i osmehnuo, pokazavši deo svoje nekadašnje živahnosti. "Mislim da mu dobro ide," rekao sam Lindi kasnije u kuhinji. "Verovatno će uskoro biti sasvim u redu, pošto je prošao prvi šok." Ona klimnu glavom pomalo rasejano. Još uvek je bila uznemirena. "U vezi onoga malopre..." počela je. "Zaboravite to. Drago mi je da ste mi rekli." Nijednog trenutka nije mi palo na pamet da bi ljudi mogli da steknu pogrešan utisak. A možda je trebalo. Još prethodne večeri Henri me je upozorio da se pazim. Mislio sam da preteruje, ali očito je poznavao selo bolje nego ja. Grizlo me je to, ne toliko zbog moje pogrešne procene, već zato što je zajednica čijim pripadnikom sam sebe smatrao bila tako spremna da pomisli najgore. Trebalo je još tada da znam da ono najgore može uvek da prevaziđe očekivanja. Osvrnuo sam se preko ramena, da proverim da li su vrata dnevne sobe zatvorena. Jedno pitanje sam želeo da postavim još od kada sam stao da povezem Lindu. "U nedelju, pošto su Nil i Sem našli leš, " počeo sam, "kazali ste da ste znali da je to Sali Palmer, zato što ste je sanjali." Ona se okrenula prema sudoperi i uposlila se ispiranjem šolja. "Čista slučajnost, mislim." "Tada ste rekli nešto drugo." "Bila sam uznemirena. Nije trebalo uopšte da pominjem." "Ne pokušavam da vas ispitam. Samo..." Samo šta? Više nisam bio siguran šta želim da dokažem. Ali nastavio sam dalje. "Zanima me jeste li imali još snova. O Lin Metkalf." Prekinula je posao. "Mislila sam da neko kao vi ne bi traćio vreme na takve stvari." "Samo sam radoznao." Pogledala me je zamišljeno. Prodorno. Osetio sam da mi postaje neprijatno pod tim pogledom. Zatim je kratko odmahnula glavom. "Ne," rekla je. Onda je nešto dodala, tako tiho da mi umalo nije promaklo.

Pitao bih je još, ali u tom trenutku otvoriše se vrata. Gari Jeits nas pogleda sumnjičavo. "Mislio sam da ste otišli." "Upravo odlazim," rekoh. On priđe frižideru i otvori njegova vrata zarđala po ivicama. Na nakrivljenom magnetu za frižider pisalo je "Počni dan sa osmehom". Na slici je bio iscereni krokodil. On izvadi konzervu piva i otvori je. Kao da ja i nisam tu, otpio je nekoliko gutljaja i, spustivši konzervu, glasno podrignuo. "Onda zdravo," rekoh Lindi. Ona nervozno klimnu glavom. Njen muž je gledao kroz prozor dok sam išao prema lendroveru. Vozeći se prema selu, razmišljao sam o onome što je Linda Jeits rekla. Rekavši da nije sanjala Lin Metkalf, dodala je još nešto. Samo dve reči, koje sam jedva čuo. Još uvek. Ma koliko smešne bile priče o meni, nisam mogao sebi dozvoliti da ih ignorišem. Bilo je bolje suočiti se sa njima, nego dozvoliti da se šapat otme kontroli, ali još uvek sam osećao neobičnu strepnju dok sam išao prema Jagnjetu. Venci na Mučeničkom kamenu sada su bili opušteni i uveli. Ponadao sam se da to nije loš predznak dok sam vozio policijskog vozila, parkiranog kod seoskog trga. Dvojica policajaca sa izrazima dosade stajala su ispred njih na večernjem suncu. Prazno su zurili u mene dok sam prolazio. Parkirao sam se ispred krčme, duboko udahnuo i otvorio vrata. Kada sam ušao unutra, prva misao mi je bila da je Linda Jeits preterala. Ljudi su bacali poglede prema meni, ali javljali su mi se i pozdravljali me kao i obično. Možda malo uzdržanije, ali to se moglo i očekivati. Još neko vreme niko se tu neće smejati i šaliti. Prišao sam šanku i naručio pivo. Ben Anders je u uglu pričao mobilnim telefonom. On diže ruku u znak pozdrava, pa nastavi razgovor. Džek mi je gurnuo piće polako kao i uvek, mirno gledajući kako zlatasta tečnost izbacuje mehuriće prema površini. Henrijevo upozorenje prethodne večeri bilo je pogrešno, pomislio sam sa olakšanjem. Ljudi su me bolje upoznali. Tada neko na suprotnom kraju šanka pročisti grlo. "'Ste bili negde?" Bio je to Karl Brener. Okrenuvši se prema njemu, shvatio sam da je u prostoriji zavladala tišina. Shvatio sam da je Henri ipak bio u pravu. "Čujem da niste mnogo vremena proveli ovde u zadnjih par dana," nastavio je Brener. Imao je bolestan i agresivan izgled, po čemu sam shvatio da je pijan. "Ne, nisam mnogo." "Kako to?" "Imao sam posla." Ma koliko da sam želeo da prekinem glasine o sebi, nisam nameravao da popustim pred bilo kakvim matretiranjem. Ili da dam selu materijala za novo tračanje. "Ja nisam tako čuo." U očima mu je iskrio žar, koji je samo tražio metu na koju će da se izlije. "Čuo sam da ste bili u policiji." Krčma kao da je zamukla. "Tako je." "Pa, šta su hteli?" "Samo savet." "Savet?" Nije ni pokušao da prikrije nevericu. "Kakav?" "To ćete morati da pitate njih." "Pitam vas." Njegov bes je sada našao metu. Ja se okrenuh od njega i pogledah po prostoriji. Neki su gledali u svoje čaše. Drugi su zurili u mene. Još ne optužujući, samo očekujući. "Ako neko ima nešto da kaže, neka kaže," rekoh što sam mirnije mogao. Gledao sam u njih, dok svi, jedan po jedan, nisu skrenuli poglede. "Dobro, ako niko drugi neće, ja hoću." Karl Brener je ustao. Agresivno je iskapio svoju čašu i tresnuo je na sto. "Bili ste—"

"Bio bih oprezan na tvom mestu." Ben Anders se stvorio pored mene. Bilo mi je drago da ga vidim, ne zbog njegove ohrabrujuće pojave, već zato što je predstavljao dobrodošao znak podrške. "Ne mešaj se u ovo," reče Brener. "U šta da se ne mešam? Samo hoću da te sprečim da kažeš nešto, što bi sutra zažalio." "Niša neću zažaliti." "Dobro. Kako je Skot?" To pitanje uspori Brenerov zalet. "Šta?" "Tvoj brat. Kako mu je noga? Ona, koju je doktor Hanter obradio pre neko veče?" Brener se zbuni, mrzovoljan, ali zaustavljen. "Dobro je." "Dobro je da ovaj naš doktor ne naplaćuje prekovremeni rad," reče Ben uljudno. Zatim pređe pogledom po prostoriji. "Rekao bih da većina nas ima razloga da mu zbog toga bude zahvalna." Pustio je da njegove reči ostanu u vazduhu, pa pljesnuo rukama i okrenuo se prema šanku. "U svakom slučaju, Džek, kad budeš slobodan, ja ću još jedno." Izgledalo je kao da je neko otvorio prozor i unutra ušao svež vazduh. Atmosfera je postala opuštenija i ljudi zažagoriše, neki od njih pomalo posramljeno nastavljajući azgovor. Ja osetih kako mi znoj curi niz leđa. To nije imalo veze sa vrućinom u zagušljivom lokalu. "Jeste li za viski?" upita Ben. "Izgledate kao da bi vam prijao." "Ne, hvala. Ali platiću tvoj." "Nema potrebe." "To je najmanje što mogu da učinim." "Zaboravite to. Gada je jednostavno trebalo podsetiti na neke stvari." Pogledao je prema drugom kraju, gde je Brener tupo zurio u svoju praznu čašu. "I tom gadu je potrebno da ga neko dovede u red. Prilično sam siguran da je praznio gnezda u rezervatu. I to ugrožena. Obično kada se ptice izlegu, više ne treba da brinemo, ali nestajale su i odrasle ptice. Eje močvarice, čak i bukavci. Još ga nisam uhvatio, ali jednog dana..." Osmehnuo se kada mu je Džek doneo pivo. "Dobar si ti." Otpio je poveći gutljaj i sa zadovoljstvom uzdahnuo. "Pa, šta ste radili?" Pogledao me je sa strane. "Ne brinite, samo sam radoznao. Ali, očito je da ste bili odsutni." Oklevao sam, ali on je zaslužio nekakvo objašnjenje. Rekao sam mu, ne zalazeći previše u detalje. "Isuse," reče on. "Sada vidiš zašto nisam pričao i ne pričam o tome," rekao sam. "Jeste li sigurni da ipak ne biste kazali ljudima? Otvoreno?" "Mislim da ne bih." "Mogu ja da raširim priču, ako hoćete. Da kažem šta ste radili." To je imalo smisla. Ali ipak ne bi bilo meni svojstveno. Nikada nisam pričao o svom poslu, a stare navike teško nestaju. Možda sam samo bio tvrdoglav, ali mrtvi imaju pravo na privatnost isto kao i živi. Čim bi se pročulo šta radim, ne bi bilo kraja morbidnoj radoznalosti. A nisam uopšte bio siguran šta bi Menhem mislio o neobičnim aktivnostima svog doktora. Bio sam sasvim svestan da se moja dva poziva ne bi sasvim slagala u očima nekih ljudi. "Ne, hvala," rekao sam mu. "Izbor je vaš. Ali oni će i dalje pričati." Znao sam to, ali želudac mi se i dalje protivio. Ben sleže ramenima. "Oni se boje. Znaju da ubica živi u okolini. Ali više bi voleli da je stranac." "Ja nisam stranac. Već tri godine sam ovde." Zvučalo je lažno i dok sam izgovarao. Mogao sam da živim i radim u Menhemu, ali nisam mogao tvrditi da mu i pripadam. Upravo sam dobio dokaz za to. "Nije važno. Mogli ste ovde da živite trideset godina, ipak biste bili došljak. Takvo je stanje stvari,

pogledaju vas i pomisle 'stranac'." "U tom slučaju neće ni biti važno šta ja kažem, zar ne? Ali mislim da nisu svi tako loši." "Ne, nisu svi. Ali dovoljno je nekoliko." Bio je ozbiljan. "Nadajmo se samo da će uskoro uhvatiti tog gada." Nisam ostao dugo posle toga. Pivo mi je bilo otužno i ustajalo, iako sam znao da je dobro kao i uvek. Još uvek nisam osećao nikakvu reakciju pri pomisli na ono što se desilo, kao trenutak otupelosti pre nego što bol sevne iz rane. Hteo sam da budem u svojoj kući kada me to najzad stigne. Vozeći se iz krčme video sam Skarsdejla kako izlazi iz crkve. Možda mi se to samo učinilo, ali izgledao mi je viši nego ranije. Samo je on, od svih, ućario od događaja koji su obuzeli selo. Ništa, kao tragedija i strah, ne čini sveštenika oportunistom, pomislio sam i odmah se postideo. On je samo radio svoj posao, kao i ja. Ne treba da dozvolim da mi antipatija prema njemu utiče na razmišljanje. Bog mi je svedok da mi je bilo dosta predrasuda za jedno veče. Greiža savesti je učinila da dignem ruku u znak pozdrava dok sam mu se približavao. Uzvratio mi je pogled direktno i za trenutak sam pomislio da se neće udostojiti da mi uzvrati. Onda je kratko klimnuo glavom. Nisam se mogao oteti pomisli da je znao šta mislim.



12 Do petka su novinari počeli da se osipaju. Nedostatak razvoja događaja značio je da Menhem već gubi kontakt sa nestalnim interesovanjem medija. Ako se nešto dogodi, oni će se vratiti. Do tada, Sali Palmer i Lin Metkalf će dobijati sve manje njihovog vremena i prostora, sve dok im imena potpuno ne nestanu iz svesti javnosti. Međutim, dok sam se toga jutra vozio u laboratoriju, nisam razmišljao ni o smanjenju prisustva medija, niti, sramota je da priznam, o dvema žrtvama. Čak ni šok zbog toga što sam se u selu našao pod sumnjom, bio je privremeno zanemaren. Ne, uznemiravalo me je nešto sasvim prozaično. Večera kod Dženi Hamond toga dana. Ubeđivao sam sebe da to nije značajno. Da se i ona, pa i njena drugarica Tina, samo ponašaju prijateljski. Dok sam živeo u Londonu, poziv na večeru upućivan je i prihvatan uzgred, bez mnogo razmišljanja. Nije ni ovo drugačije, govorio sam sebi. Nije vredelo. Nisam više bio u Londonu. Moj društveni život bio je sveden na učtive razgovore sa pacijentima ili pivo u krčmi. I o čemu ćemo razgovarati? Samo jedna tema je dominirala selom u tom trenutku, a nije bila pogodna za opušteno ćaskanje uz večeru, između ljudi koji se poznaju. Naročito ako su oni čuli glasine o meni. Voleo bih da sam sačuvao prisustvo duha i odbio ponudu. Čak sam pomišljao i da ih nazovem i uz neko opravdanje se izvinim. Međutim, ma koliko me je pomisao na taj obrok uznemiravala, nisam ih nazvao. A to je bilo gotovo isto tako uznemirujuće, samo po sebi. Jer, ispod svega toga, bio sam neprijatno svestan zbog čega sam ustvari tako nervozan. Bila je to misao da ću opet videti Dženi. Ona je pokretala složenu masu emocija koje radije ne bih budio. Jedan od istaknutijih među njima bio je osećaj krivice. Osećao sam se kao da se pripremam da počinim neverstvo. Naravno, bio sam svestan koliko je to besmisleno. Otići ću samo na obrok, a od kada je onaj pijani biznismen izgubio kontrolu nad svojim BMW jednog popodneva pre gotovo četiri godine, bio sam vrlo svestan da nemem kome da budem neveran. Ali opet, to nije bilo važno. Zato, dok sam parkirao kola i dizao se liftom do laboratorije, nisam bio sasvim usredsređen. Pokušao sam da se saberem dok sam otvarao čelična vrata laboratorije mrtvačnice i ulazio u nju. Marina je već bila tu. Vrata su se još uvek ljuljala iza mene kada je progovorila. "Stigao je rezultat." Mekenzi se namrštio gledajući rezultat koji sam mu dao. "Jeste li sigurni?" "Prilično. Testovi potvrđuju da je Sali Palmer bila mrtva oko devet dana kada je njeno telo nađeno." Bili smo u maloj kancelariji laboratorije. Ponudio sam da pošaljem rezultate elektronskom poštom, ali kada sam ga nazvao, rekao je da će sam svratiti. "Koliko je to sigurno?" upita sada. "Analiza amino kiseline je tačna do dvanaest sati obostrano i to je najtačnije moguće. Ne mogu vam reći tačno vreme kada je ubijena, ali bilo je to negde između podneva u petak i subotu." "Ne možete li to bar još malo da suzite?"

Uzdržao sam se da mu ne odbrusim. Celo pre podne sam proveo izvodeći jednačine za određivanje vremena smrti. To je složen posao, iznalaženje rezultata testova sa prosečnom temperaturom i drugim vremenskim podacima za dane dok je telo Sali Palmer ležalo napolju. Najveća životna tajna svedena na banalnu matematičku formulu. "Žao mi je. Ali kad se sabere sve ostalo, larve i tako dalje, sa sigurnošću bih pretpostavio sredinu tog raspona." "Neka onda bude ponoć. A poslednji put je viđena tri dana ranije, na roštilju." Mekenzi se namršti shvativši šta bi to moglo da znači. "Zar nema šanse da budete određeniji u vezi tog psa?" "Hemija psećeg tela je drugačija od ljudskog. Mogao bih da sprovedem analize, ali to nam ne bi ništa pomoglo." "Sranje," promrmlja on. "Ali i dalje mislite da je on bio duže mrtav?" Slegao sam ramenima. Mogao sam samo da proverim stanje tela psa i aktivnost insekata oko njega, a to nije baš egzaktna nauka. "Prilično sam siguran, kao što sam rekao, za pse ne moraju da važe ista pravila. Ali bar dva ili tri dana duže." Mekenzi zagrize usnu. Znao sam šta misli. Ovo je bio treći dan od nestanka Lin Metkalf. Čak ako ubica poštuje prethodni obrazac i drži je negde zatvorenu, ulazili smo završnu fazu. Ma šta da utiče na promenu njegovog obrasca, ako nije već završio krug, uskoro hoće. Sem ako ne bude pre toga pronađu. "Dobili smo i analizu supstance sa jednog od rezova noža na kičmenom pršljenu Sali Palmer," rekoh Mekenziju. Čitao sam svoju kopiju izveštaja. To je ugljovodonik. Vrlo složen, ali oko osamdeset odsto ugljenik, deset vodonik, sa malim količinama sumpora, kiseonika, azota i tragovima nekoliko metala. "Što znači?" "Bitumen. Obični-ili-baštenski bitumen. Možete ga kupiti u bilo kojoj gvožđari ili prodavnici alata." "Pa, to sužava izbor." Nešto mi bljesnu u podsvesti, asocijacija izazvana nečim što je upravo rečeno. Pokušao sam da doprem do toga, ali nisam uspeo. "Ima li još šta?" upita Mekenzi i čega god da sam se gotovo setio, nestalo je. "Nema. Treba još da pregledam tragove noža na kičmi psa. Uz malo sreće, pokazaće se da su oboje ubijeni istim oružjem. I ja tu završavam posao." Mekenzi je izgledao kao da je to i očekivao, a nadao se da će dobiti više. "Kako je kod vas? Ima li nešto novo?" upitao sam. Video sam odgovoro po načinu na koji je Mekenzi spustio glavu. "Sledimo nekoliko tragova," reče on ukočeno. Ja sam ćutao. Posle jednog trenutka on uzdahnu. "Nemamo sumnjivce, nemamo svedoke i nemamo ni motiv. Pa je 'ne' sažet odgovor. Ispitivanje odvrata-do-vrata nisu ništa doprineli i mada smo nastavili i pretragu, opet moramo da idemo polako i da pazimo na klopke. Nemoguće je i pokriti ovakvu zonu. Polovina je prokleta močvara, a ostatak, sam bog zna koliko šuma i jaraka." Odmahnuo je glavom, opet podležući frustraciji. "Ako odluči da stvarno sakrije leš, možda je nikad i ne nađemo." "Znači, mislite da je mrtva." Pogledao me je umorno. "Učestvovali ste u dovoljno istraga ubistva. U koliko slučajeva ih vratimo žive?" "Dešava se." "Da, dešava se," priznao je. Kao i dobitak na lutriji. Iskreno, pre bih se kladio na to, nego da će Lin

Metkalf da preživi. Niko nije ništa video, niko ništa ne zna. Islednici nisu ništa našli ni tamo gde je oteta, niti na mestu gde smo našli telo Sali Palmer. Ništa se nije ukazalo ni pošto smo proverili dosijea u registru seksualnih prestupnika. Sve na osnovu čega možemo da radimo jeste da osumnjičeni mora biti prilično jak i spretan, i da se snalazi u šumi i u lovu." "Ne sužava se mnogo, zar ne?" On se tužno nasmeja. "Ne. Možda i bi, da je ovo Milton Kins, ali u provincijskoj zajednici poput ove, lov je način života. Ljudi to i ne primećuju. Ne, ko god da je naš dečko, do sada je uspevao da ostane ispod radara." "Šta je sa profilom?" "Isti problem. Nemamo od čega da krenemo. Jedini profil koji su psiholozi do sada uspeli da sastave, nejasan je i beskoristan. Imamo posla sa tipom prirode, koji je fizički spreman i relativno inteligentan, ali dovoljno nemaran ili neoprezan da ostavi telo Sali Palmer tamo gde se može naći. To bi moglo da se primeni na polovinu muškaraca u selu. Ako to proširimo na okolna sela, dobićete dve do tri stotine mogućih sumnjivaca." Zvučao je utučeno. Nisam mogao da ga krivim. Ja nisam stručnjak, ali iz iskustva znam da je većina serijskih ubica otkrivena čistom srećom ili zato što su napravili neku glupu grešku. Oni su kameleoni, upadljivo obični članovi društva, koji se kriju na otvorenom. Kada naposletku budu razotkriveni, prva reakcija prijatelja i komšija uvek je neverica. Tek osvrtom unazad, nazupčene i reckave ivice koje su sve vreme bile tu, mogle su biti prepoznate. Bez obzira na zverstva koja su počinili, jedina stvar kod naših čudovišta iz stvarnog života koja šokira je kako normalno izgledaju. Baš kao vi i ja. Mekenzi se počeša po mladežu na vratu. Primetivši kako ga gledam, prestade. "Pojavila se jedna stvar koja bi mogla da bude važna," reče sa opuštenošću koja nije bila sasvim ubedljiva. "Jedan svedok koji je razgovarao sa Sali Palmer na roštilju kaže da se iznervirala jer joj je neko ostavio mrtvu lasicu na pragu. Mislila je da je to neka bolesna šala." Pomislio sam na labudova krila na telu Sali Palmer i onu patku, vazanu za spomenik onoga jutra kada je nestala Lin Metkalf. "Mislite da da ga je ubica ostavio?" On sleže ramenima. "Možda su i deca. A možda je predstavljao nekakvu oznaku, ili upozorenje. Objava zahteva, tako nešto. Već znamo da on koristi ptice kao simboliku. Nemamo dokaza da ne koristi i životinje." "Šta je sa Lin Metkalf? Je li ona našla bilo šta slično?" "Pomenula je mužu da je našla mrtvog zeca u šumi dan pre nego što je nestala. Ali možda ga je ubio i pas ili lisica. Sad ne možemo saznati." Bio je u pravu, ali ja sam i dalje razmišljao. Slučajnosti se događaju, vezano za ubistva, kao i za bilo koji drugi aspekt života. Ali sa obzirom na to kako se ubica ponašao do sada, ne bi bilo nemoguće da je bio toliko samouveren, da je unapred obeležavao svoje žrtve. "Znači, mislite da nema ničega u tome?" upitao sam. "Nisam to rekao," odseče on. "Ali u ovom trenutku ne možemo mnogo da učinimo. Već tražimo ko ima dosije za okrutnost prema životinjama. Par ljudi se seća da su pre deset, petnaest godina pobijene neke mačke, ali niko nije uhvaćen i... Šta?" Ja sam počeo da odmahujem glavom. "Sami ste rekli, ovde nije kao u gradu. Ljudi se drugačije ponašaju. Ne kažem da su smišljeno okrutni, ali i ne pokazuju mnogo osećaja." "Što znači da niko ne bi primetio nekoliko mrtvih životinja," reče on mirno. "Ako bi neko zapalio psa na seoskom travnjaku, verovatno bi usledila reakcija. Ali ovo je provincija. Životinje stalno stradaju." On je preko volje prihvatio to, što sam rekao. "Javite mi šta ste otkrili kod psa," reče, ustajući. "Za bilo šta važno nazovite me na broj mobilnog."

"Pre nego što odete," rekoh, "ima još nešto, što bi trebalo da znate." Ispričao sam mu za glasine koje kruže selom, da sam bio uhapšen. "Za boga milog," uzdahnuo je kada sam završio. "Hoće li to biti problem?" "Ne znam. Nadam se da neće. Ali ljudi postaju uznemireni. Kad vide da dolazite u ordinaciju, sami stvaraju zaključke. Ne želim da se i dalje pravdam." "Shvaćeno." Ali nije izgledao suviše zabrinuto. A ni iznenađeno. Kada je otišao, palo mi je na pamet da je možda očekivao da se desi nešto slično i da bi mu možda odgovaralo ako bih ja postao žrtveni jarac. Ali to mi je zvučalo smešno. Ali ta misao me je držala i kada sam pošao da pregledam pseći kostur. Automatski sam pripremio i fotografisao zarez koji je nož napravio na vratnom pršljenu. To je bio rutinski posao, vredan samo kao stavka za normu, bez stvarne perspektive da se otkrije nešto važno. Postavljajući pršljen pod mikroskop malog uvećanja, da bih ga bolje video, već sam znao šta mogu da očekujem. Još uvek sam ga pregledao kada je stigla Marina sa kafom. "Ima li šta zanimljivo?" upitala je. Pomerio sam se u stranu. "Pogledajte sami. Nagnula se iznad mikroskopa. Zatim je podesila fokus. Kada se ispravila, izgledala je zbunjeno. "Ne razumem." "Šta?" "Rez je hrapav, a ne gladak kao onaj, drugi. Nož je ostavio neravnine na kosti. Kazali ste da samo nazubljen nož ostavlja takve tragove." "Tako je." "Ali ovo je besmisleno. Rez na ženinom pršljenu je bio gladak. Zašto je ovaj drugačiji?" "Pa to je prilično jasno," rekao sam. "Napravljen je drugim nožem."



13 Meso je još bilo bledo. Kapi sala curile su sa njega kao znoj i padale kroz mrežicu, da bi se šišteći raspale dole, na užarenom uglju. Tanke vijuge dima dizale su se lenjo sa njih, ispunjavajući vazduh mirisnom, plavom izmaglicom. Tina se mrštila bockajući jedan od nedopečenih hamburgera na roštilju. "Kazala sam ti da još nije dovoljno pečeno." "Ostavi ga malo duže," reče Dženi. "Ako ga ostavimo predugo izgoreće. Rekla sam ti da nije dovoljno zažareno." "Ne treba više da ga kvasiš." "Zašto? Ovako ćemo ostati ovde celu noć." "Baš me briga. Ta stvar je opasna." "Ma hajde, gladna sam!" Nalazili smo se u bašti iza kućice u kojoj su njih dve živele. Prostor je ustvari bio malo bolji od obora, parče zapuštenog travnjaka, sa dve strane zatvoreno velikim pašnjakom. Ali bio je skrovit, mogao se videti samo sa prozora spavaćih soba susedne kuće, a imao je i neometan pogled na jezero udaljeno jedva stotinak jardi. Tina poslednji put bocnu hamburgere i okrenu se meni. "Šta ti misliš, kao lekar? Treba li da rizikujemo da se otrujemo sokom sa roštilja ili da umremo od gladi? "Kompromis," predložio sam. "Izvadi hamburgere dok sipaš sok. Tako neće primiti ukus." "Bože, što volim praktične ljude," reče Tina, dižući rešetku sa uglja uz pomoć krpe. Ja otpih još malo iz svoje boce piva, više da bih nešto radio, nego zbog žeđi. Moja ponuda da pomognem je odbijena – što verovatno nije bilo loše, ako se uzmu u obzir moje kulinarske veštine. Ali zbog toga sam ostao besposlen i bez ičega što bi mi smanjilo nervozu. Dženi je izgledala isto tako uznemireno, jer je hleb i salate na belom, plastičnom izletničkom stolu sređivala duže nego što je zaista bilo potrebno. Bila je potamnela od sunca i vitka u beloj majici i šorcu od teksas-platna. Osim pozdrava kada sam stigao, gotovo da nismo ni reč progovorili jedno sa drugim. Ustvari, da nije bilo Tine, sumnjam da bismo i progovorili. Na sreću, Tina nije bila tip koji bi dozovolio da se oseti neprijatna tišina u razgovoru. Gotovo neprestano je pričala, prekidajući veseli monolog uputstvima za mene, da budem koristan i napravim preliv za salatu, donesem salvete i otvorim još piva za nas troje. Bilo je jasno da će tu biti samo nas troje. Ja sam osećao olakšanje zbog toga što neću morati da se suočavam još sa nekim i žalio jer neću moći da sakrijem u mnoštvu. Tina obilno naprska tečnost na roštilj. "Sranje!" vrisnu, odskočivši, jer je ugljevlje planulo. "Rekla sam ti da više ne dolivaš!" nasmeja se Dženi. "Ne krivi mene, izleteo je mlaz!" Roštilj je bio obavijen dimom. "Pa, sad je dovoljno vruće," prokomentarisao sam dok smo se sve troje odmicali zbog vrućine. Tina me munu u ruku. "Zato možeš da doneseš još neko pivo." "Zar ne misliš da bi trebalo prvo da sklonimo hranu?" rekoh. Dim je prekrio plastični izletnički sto na kome je stajala otkrivena salata.

"Oh, jebi ga!" Tina uleti u oblak dima, da pokupi jelo. "Bilo bi lakše ako bismo samo pomerili sve to," rekoh ja, povlačeći sto. "Pomozi mu, Džen. Meni su ruke zauzete," reče Tina, dižući činiju sa rezancima. Dženi joj uputi suv osmeh, ali ništa ne reče, hvatajući suprotnu stranu stola. Zajedno smo ga napola odvukli i odneli dalje od dima koji se širio. Kada smo stali, nožice na njenoj strani popustiše. Sto se zanese i posuđe sa čašama poleti prema rubu. "Pazite!" vrisnu Tina. Ja se sagnuh i ispravih ga pre nego što je bilo šta palo. Držao sam ga preko Dženine ruke dok smo ga ispravljali. "Držim ga, ako hoćeš da pustiš," rekoh. Ona poče da spušta svoju stranu, ali hitro ga opet pridrža, jer se zatresao. "Mislila sam da si ovo sredila," reče ona dok je Tina žurila preko. "I jesam! Podmetnula sam papir tu, gde su noge popustile." "Papir? Njih treba dobro pritegnuti!" "Treba ovde još što-šta pritegnuti." "Tina," reče Dženi pocrvenevši, ali pokušavajući da se ne nasmeje. "Pazite, pazite na sto!" uzviknu Tina, jer se opet pomerio. "Nemoj samo da stojiš tu, idi i donesi šrafciger ili nešto slično!" Tina požuri kroz zavesu od staklenih perli, koja je visila u kuhinjskim vratima. Ostavši da držimo sto, mi se samosvesno osmehnusmo jedno drugom. Ali led beše probijen. "Kladim se da ti je drago što si došao," reče Dženi. "Ipak je prvi put." "Da. Nisu svuda ovako prefinjeni." "Ne, to mogu da priznam." Primetio sam da je spustila pogled. "Uh, ne znam kako da ti ovo kažem. Ali pokvasio si se." Pogledao sam dole i video da je jedna od boca pala na stolu i prosula se, pa mi je pivo pokvasilo prepone farmerki. Pokušao sam da se pomerim odatle, ali postigao sam samo da mi procuri i u nogavice. "Oh, bože, ne mogu da verujem," reče Dženi, pa se oboje bespomoćno nasmejasmo. Nismo prestali da se smejemo ni kada se Tina vratila sa šrafcigerom. "Šta je sa vama dvoma?" upita ona, pa ugleda mokru fleku na mojim pantalonama. "Treba li da dođem kasnije'" Pošto smo popravili sto, ja sam dobio jedan široki šorc, za koji je Tina rekla da je pripadao njenom bivšem dečku. "Ali možeš da ga zadržiš. On ga neće tražiti nazad," dodala je namršteno. Videvši kako su šarene, nisam bio iznenađen. Ali bio je bolji od mojih farmerki pokvašenih pivom, pa sam se presvukao. Kada sam se vratio u baštu, i Tina i Dženi počeše da se kikoću. "Dobre noge," prokomentarisala je Tina, nastavljajući posao. Hamburgeri su sada cvrčali na užarenom uglju. Jeli smo ih sa salatom i hlebom, i uz bocu vina koju sam doneo. Kada sam hteo da napunim Dženinu čašu, ona je oklevala. "Samo malo." Tina je digla obrve. "Jesi li sigurna?" Dženi klimnu glavom. "U redu je, zaista." Primetila je moj upitni pogled i napravila grimasu. "Ja sam dijabetičar, pa moram da pazim šta konzumiram." "Tip jedan ili dva?" upitao sam. "Bože, zaboravljam da si ti doktor. Tip jedan." Toliko sam i očekivao. To je najčešći dijabetes za bilo koga u njenim godinama. "Ali nije loše. Na maloj dozi insulina sam. Javila sam se doktoru Mejtlendu zbog dobijanja na recept čim sam stigla ovde," dodala je kao da se pravda.

Verovatno joj je bilo neprijatno jer sam joj postavio stručno pitanje. Nije trebalo da brine. Navikao sam na to. Tina prenaglašeno uzdrhta. "Ja bih padala u nesvest kada bih morala svaki dan sebi da dajem injekciju, kao ona." "Oh, hajde, nije to tako strašno," usprotivi se Dženi. "Nije to ni prava igla, samo ono njihovo penkalo. I prestani o tome. Dejvidu će biti neprijatno da sipa sebi još vina." "Bože me sačuvaj!" uzviknu Tina. "Potreban mi je neko, ko će da me prati!" Ja je nisam pratio, ali na insistiranje Dženi dozvolio sam da mi pune čašu češće nego što sam nameravao. Sledeći dan je bila subota, a cela nedelja mi je bila naporna. Sem toga, bilo mi je prijatno. Nisam mogao da se setim da sam tako uživao već... Dugo vremena. Raspoloženje nam se malo pokvarilo tek posle jela. Sumrak je padao, a Dženi se pod sve slabijom svetlošću zagledala preko bašte, prema jezeru. Video sam po izrazu lica da je obuzima tuga i pretpostavio šta će reći pre nego što je rekla. "Zaboravljam šta se dogodilo. Čovek se oseti... pa, pomalo krivim, zar ne?" Tina uzdahnu. "Htela je da otkaže ovo večeras. Pomislila je da bismo mogli uznemiriti ljude pravljenjem roštilja." "Pomislila sam da je možda neučtivo," reče mi Dženi. "Zašto?" upita Tina. "Hoćeš li da kažeš da drugi ljudi neće gledati televiziju ili otići u krčmu na pivo? Jeste tužno i strašno, i sve to, ali mislim da ne treba da se posipamo pepelom da bismo izrazili saosećanje." "Ma, znaš šta ja mislim." "Da, ali znam i kakvi su ljudi ovde. Ako odluče da povade noževe na nekoga, uradiće to bez obzira šta je ko učinio ili nije." Tina zaćuta. "Dobro, nije baš najbolje formulisano, ali tako je." Pogledala je u mene. "Ti si to upravo osetio, zar ne?" Tada sam shvatio da su morale čuti glasine. "Tina," reče Dženi upozoravajući je. "Dobro, ne treba da se pravimo da nismo čule. Mislim, naravno da će policija poželeti da razgovara sa lokalnim doktorom, ali dovoljno je da samo jedan digne obrvu i odjednom su te svi osudili. To je samo još jedan primer uskogrudosti ovdašnjih ljudi." "I brbljivosti," planu Dženi. To je bio prvi izraz njene naravi koji sam video. Tina samo sleže ramenima. "Bolje je da se kaže otvoreno. U ovom mestu se previše šapuće. Ja sam ovde odrasla. vi niste." "Zvuči kao da ne voliš Menhem previše," rekoh ja, nadajući se da ću promeniti temu. Ona se samo osmehnu. "Da mi se ukaže prilika, zbrisala bih odavde kao munja. Ne razumem ljude poput vas dvoje, koji ode dođu svojom voljom." Odjednom je nastala tišina. Dženi, ustade, bleda. "Ja ću da skuvam kafu." Ušla je u kuću, nervozno odgurnuvši zavesu od perli. "Sranje," reče Tina. Osmehnula se kao da se izvinjava. "Brbljivica, kao što je i rekla. I to pripita," dodala je, spuštajući svoju čašu sa vinom. Isprva sam mislio da sam ja kriv za nategnutu atmosferu, ali nisam bio. Šta god da je bilo razlog takve Dženine reakcije, nije imao ništa sa mnom. "Je li u redu?" Verovatno je samo iznervirana zbog svoje netaktične cimerke." Zagledala se prema kući, kao da razmišlja da li da krene za njom. "Čuj, nije moje da objašnjavam, ali pošto već znaš, doživela je nešto loše pre godinu dana. Zato je i došla ovde, da bi na neki način pobegla od toga." "Šta je loše doživela?" Tina je već odmahivala glavom. "Ako bude htela da ti kaže, kazaće ti. Ja verovatno nije trebalo

ništa da kažem. Samo sam... trebalo bi da znaš. Sviđaš se Dženi i... Oh, bože, pravim zbrku od toga, zar ne? Možemo li da zaboravimo da sam rekla bilo šta? Hajde da pričamo o nečem drugom." "Okej." Još uvek smeten onim što mi je upravo rekla, rekao sam prvo što mi je palo na pamet. "A kakve glasine ste čule o meni?" Tina napravi grimasu. "To sam i tražila, zar ne? Ništa strašno, samo trač. Da su te ispitivali u policiji i da... pa, da si bio sumnjiv." Iscerila se, želeći da to izgleda mangupski, ali nije uspela u tome. "Nisi zar ne?" "Koliko ja znam, nisam." Njoj je to bilo dovoljno. "To sam mislila kad sam pričla o ovom prokletom selu. Spremni su da u najbolje vreme pomisle najgore. Kad se dogodi ovako nešto..." Odmahnula je rukom. "Opet počinjem. Da ti kažem, idem da joj pomognem oko kafe." "Mogu li ja nešto da uradim?" Ona je već pošla. "U redu je. Poslaću Džen napolje, da ti pravi društvo." Sedeo sam u tišini pošto je Tina otišla i razmišljao o onome što je rekla. Sviđaš se Dženi. Šta je to trebalo da znači? Što je još važnije, kako se ja osećam povodom toga? Pomislio sam da je to bila samo pripita priča i da ne bi trebalo previše da se udubljujem. Pa zašto sam odjednom tako nervozan? Ustao sam i prišao kamenom zidu na rubu bašte. Svetlost je već sasvim nestala i polja su utonula u pomrčinu. Blag povetarac stiže sa jezera, donoseći krik neke usamljene sove. Iza mene se začu neki šum. To je izašla Dženi, noseći dve šolje. Ja izađoh iz senke kod zida, na svetlost koja je dopirala iz otvorenih vrata. Ona se trže kada sam izašao iz senke i prosu kafu po rukama. "Izvini, nisam hteo da te uplašim." "U redu je. Samo te nisam videla." Spustila je šolje i dunula u ruke. Ja joj dodadoh rolnu salveta. "Jesi li dobro?" "Preživeću." Obrisala je ruke. "Gde je Tina?" "Trezni se." Opet je digla šolje. "Nisam te pitala hoćeš li mleko i šećer." "Ni jedno, ni drugo." Osmehnula se. "Pogodila sam." Pružila mi je kafu i pošle prema zidu. "Uživaš u pogledu?" "U onome što mogu da vidim." "Divno je, ako voliš polja i vodu." "Voliš li ih ti?" Stajali smo jedno pored drugog i gledali prema jezeru. "Da, zaista. Kad sam bila mala, išla sam sa tatom na jedrenje." "Idete li i sada?" "Ne, godinama. Ali i dalje volim da budem pored vode. Zamišljam da jednom iznajmim čamac. Neki mali. Znam da je jezero suviše plitko za bilo šta veliko. Ali ćini mi se da je dangubljenje živeti ovako blizu, a ne isploviti." "Ja imam mali čamac, ako te to zanima." To sam rekao ne razmišljajući. Ali ona se radosno okrenu prema meni. Video sam joj osmeh na mesečini. Shvatio sam koliko blizu jedno drugom stojimo; dovoljno blizu da osetim toplinu njene gole kože. "Zaista?" "Ustvari, nije moj, nego Henrijev. Ali daje mi da ga koristim." "Jesi li siguran? Mislim, ja te nisam navela na to." "Znam. U svakom slučaju, prijala bi mi vežba."

Gotovo da sam se zapanjio zbog roga što sam rekao. Šta to radiš? Gledao sam prema jezeru, srećan što mi je lice u mraku. "Šta radiš u nedelju?" čuo sam svoj glas. "To bi bilo odlično! U koje vreme?" Setio sam se da sam obećao da ću ručati sa Henrijem. "Neka bude popodne? Doći ću po tebe oko tri?" "Tri sata je u redu." Čuo sam osmeh u njenom glasu iako je nisam gledao. Otpio sam gutljaj kafe, jedva osetivši koliko mi gori u ustima. Nisam mogao da poverujem šta sam upravo učinio. Tina nije jedina koja treba da se otrezni, pomislio sam. Ubrzo zatim sam se pozdravio i otišao. Tina se sa zakašnjenjem pojavila dok sam izlazio i cereći se rekla mi da mogu drugi put da joj vratim šorc. Zahvalio sam joj se, ali sam se presvukao u svoje vlažne farmerke. Moj ugled u selu je već dovoljno okrnjen, pa ne moram još i da se vraćam kući u ružnom surferskom šorcu. Nisam odmakao daleko od njihove kuće, kada mi je mobilni telefon kratko zapištao, javljajući mi da sam dobio poruku. Telefon sam uvek nosio sa sobom da bi ljudi mogli da me kontaktiraju u slučaju potrebe, ali kada sam skinuo mokre farmerke ostavio sam ga u džepu. Sasvim sam zaboravio na njega i to što bio nedostupan gotovo dva sata prekinulo je moju obuzetost mislima o Dženi. Sa osećajem krivice nazvao sam servisnu službu, nadajući se da nisam propustio neki ozbiljan poziv. Ali poruka se nije odnosila ni na koga od mojih pacijenata. Poslao ju je Mekenzi. Našli su telo.



14 Reflektori su bacali avetinjsku svetlost na to mesto. Okolno drveće pretvoreno je u nadrealni pejzaž svetlosti i tame. U središtu, krim-tehničari su radili svoj posao. Pravougaoni oblik tla bio je obeležen najlonskom mrežom, a oni su uz zvuk generatora u pozadini marljivo uklanjali zemlju, polako otkrivajući ono što se nalazilo ispod nje. Mekenzi je stajao u blizini, sisajući pepermint dok je to gledao. Izgledao je iscrpljeno, reflektori su mu spirali boju sa lica i naglašavali podočnjake. "Našli smo grob ovog popodneva. Plitak je, samo dve ili tri stope u dubinu. Prvo smo pomislili da je možda lažna uzbuna, iskopina neke životinje ili jazavca; dok nismo otkrili ruku." Bili smo u šumi, oko dve milje od mesta gde je nađeno telo Sali Palmer. Forenzičari su uklonili veći deo gornjeg sloja zemlje do trenutka kad sam ja stigao, odmah posle ponoći. Gledao sam kako jedna policajka prosejava zemlju kroz sito. Zastala je da nešto pogleda, pa ga odbacila i nastavila. "Kako ste je našli?" upitah Mekenzija. "Pomoću psa tragača." Klimnuo sam glavom. Policija ne koristi specijalno obučene pse samo za nalaženje droge i eksploziva. Nalaženje rake je bio lak posao, a što je zona pretrage veća, posao je teži. Ako je telo bilo pokopano pre izvesnog vremena, otkrilo bi ga ulegnuće od slegnute zemlje, a dugačke šipke su korišćene za proveru delova tla koji su ulegnutiji od okolnog terena. Znao sam za jednog forenzičkog naučnika u Državama, koji je postizao zanimljive rezultate tragajući za grobovima pomoću dva komada savijene žice. Ali psi su ipak ostali najbolji tragači za pronalaženje zakopanih tela. Njihove osetljive njuške mogu i kroz nekoliko stopa zemlje da otkriju tragove gasova koji nastaju tokom truljenja, a poznato je da su dobri psi za otkrivanje leševa nalazili tela pokopana i pre više od jednog veka. Ekipa forenzičara je uklanjala zemlju sa delimično otkrivenih ostataka, koristeći male mistrije i četkice, sa gotovo arheološkom preciznošću. Ista tehnika je korišćena bez obzira da li je grob star nekoliko nedelja ili stotina godina. Cilj je u oba slučaja osloboditi telo uz što manje oštećenja, da bi se bolje otkrili svi dokazi koji su možda pokopani sa njim. U ovom slučaju, najrečitija informacija bila je već vidljiva. Ja nisam učestvovao u postupku iskopavanja, ali stajao sam dovoljno blizu da vidim ono što je važno. Mekenzi me pogleda. "Imate li komentar?" "Samo ono što očekujem da već znate." "Ipak mi kažite." "To nije Lin Metkalf," rekao sam. On progunđa nešto neodređeno. "Nastavite." "Nije nov grob. Ko god da je, tu je odavno pre nego što je ona nestala. Uopšte nema mekog tkiva, ni smrada. Dobro je da je pas uspeo da je nađe." "Uzdržaću se od čestitki," reče on suvo. "I koliko dugo mislite da je to tu?" Pogledao sam u plitku jamu. Kostur je već bio gotovo sasvim ogoljen, a kosti skoro iste boje kao zemlja. Bila je to odrasla osoba, ležala je na boku, još uvek u majici sa kratkim rukavima i farmerkama. "Bez dodatnih testova mogu da kažem samo od prilike. Pošto je ovoliko zakopan, truljenje je

trajalo mnogo duže nego što bi na površini. Znači, da bi dospeo u ovakvo stanje, potrebna je najmanje godina dana, recimo petnaest meseci? Ali mislim da je ovo ovde provelo više vremena. Verovatno pet godina." "Kako to znate?" "Po farmerkama i majici. One su od pamuka, kome je potrebno četiri do pet godina da istruli. Još nisu sasvim trule, ali skoro da jesu." "Još nešto?" "Mogu li da pogledam iz blizine?" "Izvolite." Bila je to druga ekipa za uviđaj, a ne ona koju sam video na mestu gde su našli Sali Palmer. Pogledali su me kada sam čučnuo pored rupe, ali su nastavili da rade bez komentara. Bilo je već kasno, a pred njima je bila duga noć." "Ima li tragova udaraca?" upitao sam jednog od njih. "Prilično gadno oštećenje lobanje, ali tek smo počeli da ga otkrivamo." Pokazao je gornju desnu stranu, koja je još uvek bila pokrivena zemljom. Ali već se videlo kako se naprsline razilaze od mesta na kome je lobanja bila primila udarac. "Izgleda da je bilo nešto tupo, a ne oštrica ili metak," rekoh, razgledajući je. "Šta vi mislite?" On klimnu glavom. Za razliku od njegovog kolege sa prethodnog uviđaja, kao da mu nije smetalo učešće sa strane. "Izgleda tako. Ali ne bih tvrdio sa sigurnošću dok ne budemo sigurni da nema metka u lobanji." Udarac projektila ili nekog oštrog predmeta, kao što je nož, ostavlja drugačije povrede na lobanji nego tup predmet. Obično nije teško razlikovati ih, a utisnuti prelom kosti u vidu slomljene ljuske jajeta nagoveštavao je da je u pitanju ovo drugo. Ali odobravao sam njegovu uzdržanost. "Mislite li da je smrt izazvana udarcem u glavu?" upita Mekenzi. "Moguće," rekao sam. "Prema izgledu, bila bi kobna, ako nije nastala posle smrti. Ali rano je da se tvrdi bilo šta." "Šta još možete da mi kažete?" upita on nezadovoljno. "Pa, muškarac je. Verovatno belac, stariji tinejdžer ili mlađi dvadesetogodišnjak." On zaviri u grob. "Ozbiljno?" "Pogledajte lobanju. Oblik vilice se razlikuje kod muškaraca i žena. Kod muškaraca je veća i šira. A vidite li gde je bilo uvo, koliko je ta kost isturena? To je jagodični luk i uvek je masivniji kod muškaraca nego kod žena. Što se tiče rase, nosne kosti pre sugerišu evropsko, nego afričko poreklo. Možda je azijat, ali oblik lobanje je suviše uglast, pa bih rekao da nije. Godine..." Slegao sam ramenima. "Opet, u ovom trenutku mogu samo da pretpostavim. Ali koliko vidim, kičmeni pršljenovi nisu suviše istrošeni. Vidite li rebra ovde?" Pokazao sam prema mestu gde su krajevi kostiju virili ispod majice."Krajevi postaju sve neravniji i kvrgaviji sa godinama. Rubovi ovih su još uvek prilično oštri, pa je to očito mlađi, odrastao muškarac." Mekenzi zatvori oči i pritisnu vrh nosa. "Savršeno. Samo nam je još to trebalo, nepovezano ubistvo." Odjednom je digao pogled. "Ne vidi se da je vrat presečen, zar ne?" "Ne vidim to." Ja sam već proverio ima li na kičmenim pršljenovima tragova noža. "Pošto je bilo zakopano ovako dugo, svako oštećenje je teže otkriti bez odgovarajućeg pregleda. Ali na prvi pogled ništa se ne vidi." "Hvala bogu za sitne milosti," promrmlja Mekenzi. Saosećao sam sa njim. Bilo je teško reći šta bi više iskomplikovalo situaciju: otvaranje druge istrage ubistva ili nalaženje dokaza da je isti ubica aktivan već godinama. Ali mene to nije brinulo, zbog čega sam bio zahvalan. Uspravio sam se, otirući zemlju sa ruku. "Ako vam više nisam potreban mogao bih i da se vratim."

"Možete li sutra da dođete u laboratoriju? Mislim danas, u toku dana," dodade Mekenzi, setivši se nečega. "Zašto?" Izgledao je kao da je iskreno iznenađen tim pitanjem. "Da bolje pogledate ovo. Mi ćemo ovde završiti do sredine pre-podneva. Možemo da vam pripremimo telo do ručka." "Vi, izgleda, uzimate zdravo za gotovo da ću ja učestvovati u isleđivanju." "Zar nećete?" Sada sam se ja iznenadio. Ne toliko zbog njegovog pitanja, koliko zbog činjenice da me, izgledalo je, poznaje bolje nego ja sam sebe. "Mislim da hoću," rekoh, prihvatajući neizbežno. "Doći ću do dvanaest sati." Probudio sam se u kuhinji, zbunjen i bilo mi je hladno. Ispred mene, vrata bašte iza kuće bila su otvorena, otkrivajući prvi nagoveštaj jutarnje svetlosti na nebu. Sećanje na san još mi je bilo u mislima, glasovi i prisustvo Kare i Alis živi kao da sam upravo razgovarao sa njima. Osećaj je bio još teži nego obično. U snu je Kara htela da me upozori na nešto, što ja nisam želeo da znam. Suviše me je plašilo ono što bih mogao da čujem. Uzdrhtao sam. Nisam se sećao kako sam sišao dole, ni kakav podsvesni motiv me je naveo da otključam ta vrata. Pošao sam da ih zatvorim, pa stao. Poput litice iz bladog mora magle koja je prekrivala polje uzdizala se neprozirna pomrčina šume. Dok sam zurio u nju, obuzela me je neka mračna slutnja. Ne vidiš drveće od šume. Ta fraza mi je sinula u glavi ni od kuda. Za trenutak mi se činilo da ima neko dublje značenje, ali ono je nestalo još dok sam pokušavao da ga uhvatim. Još uvek sam to pokušavao kada mi je nešto dodirnulo potiljak. Okrenuo sam se. Ispred mene je bila prazna kuhinja. Povetarac, pomislio sam, iako je jutro bilo tiho i mirno, bez najmanjeg daška vetra. Zatvorio sam vrata, pokušavajući da odbacim nemir koji je uporno ostajao. I osećaj da mi neki vrhovi prstiju nežno prelaze kožom zadržao se dok sam se vraćao u krevet i čekao zoru. Trebalo je da preguram veći deo jutra pre nego što odem u laboratoriju. Pošto nisam imao pametnijeg posla, prošetao sam do Henrija na doručak, kao što sam često činio subotom. On beše već ustao i u dobrom raspoloženju, i veselo me je, pržeći jaja i slaninu, upitao kako je prošlo prethodno veče. Bio mi je potreban jedan trenutak da shvatim da on ne misli na ono otkruće u šumi, nego na roštilj kod Dženi. Ta vest se još nije pročula i nisam mogao ni da zamislim kakvu reakciju će da izazove. Menhem je već imao problema da se izbori i sa tekućim događajima. A ja sam još uvek bio suviše uznemiren svojim snom da bih poželeo da se sam bavim time. Zato nisam ni pomenuo da je nađeno drugo telo. Ali Henrijevo dobro raspoloženje je bilo zarazno pa sam od njega otišao mnogo opušteniji. Raspoloženje mi se još više popravilo dok sam se vraćao kući po kola. Bilo je to još jedno lepo jutro, bez zagušljive vreline koja će doći kasnije. Cveće žutih, ljubičastih i crvenih boja na rubu sela ometalo je pogled svojom živopisnošću i ispunjavalo vazduh teškom slašću polena. Samo policijska prikolica parkirana u blizini remetila je iluziju seoskog mira. Njeno prisustvo kao da je kvarilo moj iznenadni optimizam, ali toliko dugo se nisam osećao ovako, da mi to nije smetalo. Naravno nisam suviše razmišljao o uzrocima toga. I pazio sam da svoj novi izraz ne povežem sa Dženi. Bilo je dovoljno samo uživati u tom trenutku dok on traje. Ispostavilo se da neće dugo trajati. Prolazio sam pored crkve kada me je neko pozvao. "Doktore Hanter. Trenutak, molim vas." Skarsdejl je bio na groblju sa Tomom Mejsonom, mlađim od dvojice vrtlara koji su održavali cvećnjake i travnjake u Menhemu. Pogledao sam ga preko niskog crkvenog zida. "Jutro, prečasni; Tome." Tom klimnu glavom stidljivo se osmehnuvši, i ne digavši glavu sa ružinog grma oko koga je radio.

Kao i njegov deda, bio je najsrećniji kada je sam i radi oko svojih biljaka, što je radio gotovo tupavom nežnošću. U Skarsdejlu, naprotiv, nije bilo ničega nežnog. On se nije udostojio ni da primeti moj pozdrav. "Radoznao sam u vezi vašeg mišljenja o aktuelnoj situaciji," rekao je bez uvoda. Njegova crna odeća kao da je upijala sunčeve zrake između starih i nejednakih spomenika. To mi je zvučalo čudno. "Nisam siguran da razumem šta mislite." "Selo se suočava sa teškom situacijom. Ljudi u celoj zemlji će pratiti kako se ponašamo. Slažete li se s tim?" Nadao sam se da ovo neće biti repriza njegove propovedi. "Šta želite, prečasni?" "Da pokažem da Menhem neće tolerisati ovo što se desilo. Ovo može biti prilika da se zajednica ojača. Da se ujedini na ovom testu." "Ne vidim kako se ludak koji otima i ubija žene može smatrati 'testom.'" "Pa, možda vi to ne možete. Ali ljudi su iskreno zabrinuti za štetu koja je naneta ugledu sela. I to sa pravom." "Mislio sam da bi ih više brinulo nalaženje Lin Metkalf i hvatanje ubice Sali Palmer. Zar to nije važnije nego zabrinutost za ugled Menhema?" "Ne igrajte se sa mnom, doktore Hanter," odseče on. "Da je više ljudi obratilo pažnju na ono što se dešava u ovoj zajednici, možda do ovoga ne bi ni došlo." Trebalo je da znam da sa njim ne treba raspravljati. "Još uvek ne shvatam vašu poentu." Bio sam svestan da je vrtlar prisutan u pozadini, ali Skarsdejl se nikada nije ustezao od javnog nastupa. Prebacio je težinu na pete, da bi me pogledao niz svoj nos. "Obratio mi se veći broj parohijana. Vlada osećaj da treba da nastupimo ujedinjeno. Posebno u odnosu sa štampom." "Šta bi tačno to trebalo da znači?" upitao sam, iako sam počeo da shvatam kuda to vodi. "Misli se da selo treba da izabere predstavnika. Nekoga ko je najsposobniji da predstavlja Menhem pred svetom." "To ste vi, koliko shvatam." "Ako je bilo ko drugi voljan da preuzme tu odgovornost, ja ću se rado povući." "Zašto mislite da bilo ko treba to da radi?" "Zato što Bog još nije završio sa ovim selom." Rekao je to sa ubeđenjem koje me je iznerviralo. "I šta želite od mene?" "Vi ste figura od izvesne važnosti. Vaša podrška bi bila dobrodošla." Ideja da Skarsdjel ovo koristi kao javnu platformu za sebe bila mi je mučna. Ali znao sam da će strah i nepoverenje koji su zavladali selom stvoriti povoljnu atmosferu za njega. To je bila depresivna misao. "Nemam nameru da govorim za novine, ako to mislite." "To je takođe pitanje stava. Ne bih želeo da mislim da bilo ko potkopava napore onih koji deluju u najboljem interesu sela." "Da vam kažem nešto, prečasni. Vi radite kako mislite da je najbolje za selo, a tako ću i ja." "Treba li to da bude kritika?" "Recimo da jednostavno imamo različita viđenja onoga što su najbolji interesi sela." Pogledao me je hladno. "Možda bi trebalo da vas podsetim da ljudi ovde imaju dugačko pamćenje i neće zaboraviti bilo kakvo ogrešenje počinjeno u ovakvoj situaciji. Ili oprostiti nekakvo neHrišćansko ponašanje." "U tom slučaju, moraću jednostavno da se trudim da ne zgrešim." "Možete biti rečiti koliko hoćete, ali ja nisam jedini ko razmišlja o vašoj lojalnosti. Ljudi pričaju, doktore Hanter, a ono što sam ja čuo vrlo je uznemirujuće."

"Onda možda ne bi trebalo da slušate tračeve. Zar, kao svešteno lice, ne bi trebalo bar da sumnjate u njih?" "Nemojte pokušavati da me učite mom poslu." "Onda vi ne pokušavajte da mi govorite šta je moj posao." Zurio je u mene. Možda bi rekao još nešto, ali iza njega se začuo zveket kada je Tom Mejson ubacio svoj alat u kolica. Skarsdejl se sabra, pogleda tvrdog poput spomenika među kojima je stajao. "Neću vas više zadržavati, doktore Hanter. Doviđenja," rekao je ukočeno i udaljio se oholim korakom. Pa, dobro si to odradio, pomislio sam tužno, produžujući put pored crkve. Nisam nameravao da to pretvorim u sukob, ali Skasdejl je izvukao ono najgore iz mene. Još uvek razmišljajući o onome što je rekao, nisam primetio kola dok nisu stala pored mene. Izgledate kao ste izgubili funtu, a našli peni." Bio je to Ben. Sa naočarima za sunce na nosu i smeđom rukom izbačenom kroz prozor svog novog, crnog lendrovera. Bio je uprašen, ali moj je u poređenju sa njim izgledao kao starina. "Izvini, nešto sam se zamislio." "Primetio sam to. To nema nikakve veze sa onim zapovednikom lova na veštice, zar ne?" reče, pokazavši glavom prema crkvi. "Video sam da razgovarate sa njim." Morao sam da se nasmejem. "Pa, ustvari i ima veze." Kratko sam mu opisao susret. Odmahnuo je glavom. "Ne znam kog boga on treba da poštuje, ali ako je ovaj dobri sveštenik njegov predstavnik, ne bih voleo da ga sretnem u mraku. Trebalo je da mu kažete da se nosi." "To bi baš završilo posao." "Koliko čujem, on se baš namerio na vas. Boji vas se." "Mene?" rekoh iznenađeno. "Razmislite. Do sada je bio umorni sveštenik sa minimalnom zajednicom. Ovo je njegova velika prilika, a vi ste moguća konkurencija njegovom autoritetu. Vi ste doktor, obrazovan, iz velikog grada. I, ne zaboravite, izvan crkve." "Ja nemam nameru da se takmičim s njim," rekoh ogorčeno. "Nema veze. Jadna budala se usposavila kao Glas Menhema. Ako niste s njim, onda ste protiv njega." "Kao da situacija nije već dovoljno loša." "Oh, nikad ne potcenjujte sposobnost pravednika da sjebe stvar. Naravno, sve u Božije ime." Gledao sam ga. Kao da ga je napustilo njegovo uobičajeno dobro raspoloženje. "Jesi li dobro?" "Samo sam danas cinično raspoložen; i to ste primetili." "Šta ti se to desilo sa glavom?" Pored oka je imao ogrebotinu, delimično skrivenu naočarima za sunce. On prinese ruku do nje. "Zaradio sam je jureći još jedno lovokradljivo đubre noćas u rezervatu. Neko je pokušao da dođe do gnezda eje močvarice, na koje sam pazio. Pošao sam za njima i skrhhao se na jednoj od staza." "Jesi li ih pohvatao?" On besno odmahnu glavom. "Ali hoću. Siguran sam da je to onaj prokleti Brener. Našao sam njegova kola parkirana u blizini. Čekao sam ga, ali nije se pojavio. Verovatno se pritajio i sačekao da odem." Osmehnuo se mrko. "Ispustio sam đubretu gume, pa se nadam da jeste bio on." "Zar time ne rizikuješ?" "Šta može da uradi? Da me prijavi?" On podrugljivo frknu. "Hoćete li kasnije doći u Jagnje?" "Možda." "Onda, možda se vidimo tamo." Odvezao se a moćni motor lendrovera je ispuštala oblake dima iza njega. Idući prema svojoj kući,

razmišljao sam o onome što je rekao. Uvek je postojalo crno tržište za ugrožene vrste, a posebno za ptice. Ali sa obzirom na njihovu ulogu u sakaćenju Sali Palmer i otmici Lin Metkalf, policija bi trebalo da sazna za to. Problem je bio što taj aspekt zločina nije bio objavljen, pa nisam to mogao da kažem Benu. Što je značilo da to moram sam da kažem Mekenziju. Nisam bio srećan zbog ideje da ću pričati Benu iza leđa, naročito jer će se verovatno ispostaviti da je to beznačajno. Ali nisam mogao to da rizikujem. Iskustvo mi je govorilo da ponekad i najmanji detalji mogu biti važni. Tada nisam znao, ali to će se pokazati onako, kako sam najmanje očekivao.



15 Te noći nađena je još jedna žrtva; ne istog čoveka koji je bio odgovoran za Sali Palmer i Lin Metkalf. Bar ne direktno. Ne, ovo je bila žrtva sumnjičavosti i neprijateljstava koji su počeli da obuzimaju selo. Džems Nolan je živeo u maloj kući, u ćorsokaku iza garaže. Bio je moj pacijent i radio u jednoj prodavnici u susednom selu, tih čovek čija je povučenost skrivala osetljivu prirodu i duboku tugu. Bio je pedesetih godina, neoženjen i sa dvadeset pet kilograma težine viška. Bio je takođe i homoseksualac. Toga poslednjeg se duboko stideo. U učmalom mestu poput Menhema, gde su takve osobine smatrane za neprirodne, nije imao mnogo mogućnosti za avanturu. Zbog toga je, kao mladić, nalazio kakva-takva zadovoljstva po javnim parkovima i toaletima obližnjih gradova. Jednom prilikom, muškarac kome je prišao bio je prerušeni policajac. Njegov stid zbog tog događaja trajao je duže nego uslovna kazna na koju je bio osuđen. Vest o tome neizbežno je stigla i do sela. Već označen za podsmeh, sada je bio viđen i kao opasan. Iako prava priroda njegovog prekršaja nije nikada pomenuta, a verovatno ni bila poznata, glas o tome je bio dovoljan da ga žigoše. Kako se već u malim zajednicama dodeljuju određene uloge njihovim pripadnicima, on je u selu postao nedodirljiv, perverznjak kome su deca dobile zabranu prilaska. I Nolan se shodno svome imidžu sve više povlačio u izolaciju. Prolazio je kroz selo kao duh i razgovarao sa malim brojem ljudi, želeći samo da bude što neprimetniji. Stanovnici Menhema su uglavnom bili srećni da mu izađu u susret, ne toliko tolerancijom, koliko ignorisanjem. Do sada. On je na neki način osetio olakšanje kada se to dogodilo. Još od kada je nađeno telo Sali Palmer živeo je u strahu, znajući da razum ne igra nikakvu ulogu u izboru žrtvenog jarca. Kada se uveče vraćao sa posla žurio je u svoju kućicu i zatvarao se unutra, nadajući se da će ga nevidljivost i dalje štititi. Međutim, te subote uveče ona ga je izneverila. Bilo je prošlo jedanaest sati kada se začula lupnjava na njegovim vratima. On beše isključio televizor, spremajući se da pođe na spavanje. Zavese su bile navučene i on je izvesno vreme sedeo u stolici, nadajući se da će ko god to bio, otići. Ali nisu otišli. Bilo ih je nekoliko, pijanih, i u početku su se smejali i podrugljivo uzvikivali njegovo ime. Zatim su uzvici postali ljući, a udarci u vrata jači. Vrata su podrhtavala, a Nolan bacao pogled prema telefonu, gotovo spreman da digne ruke i pozove policiju. Međutim, sprečila ga je životna navika da ne privlači pažnju na sebe. Umesto toga, kada su napadači promenili taktiku i zapretili da će razvaliti vrata ako ih ne otvori, učinio je ono što je uvek činio. Poslušao je. Ostavio je lanac u vratima, verujući da će ga ta čelična prepreka zaštititi. Kao i sve ostalo, i ona ga je izneverila. Vrata i ragastov su popustili pod novim napadom, udarili Nolana i odbacili ga natrag u hodnik, kada su ljudi uleteli u njegov dom. Kasnije je tvrdio da nije prepoznao nijednog od njih, rekavši da im nije video lica. Bez obzira da li ih je video ili nije, teško mi je da poverujem da nije znao ko su njegovi napadači. To su morali biti ljudi koje je on već viđao, možda čak mladići sa čijim roditeljima ili roditeljima njihovih roditelja je odrastao. Tukli su ga i šutirali, pa onda počeli da rasturaju kuću. Kad su porazbijali sve što su mogli, nastavili su da tuku njega i sada se nisu zaustavili dok se nije onesvestio. Moguće je da ih je neka trunka razuma sprečila da ga ubiju. Mada su njegove povrede bile takve prirode, da je lako mogao ostati i

mrtav. Prošlo je izvesno vreme posle njihovog odlaska, kada je moj telefon zazvonio. Potražio sam ga pipajući, još uvek u polusnu, i nisam ni prepoznao glas koji mi je rekao da je neko povređen. Dok sam ja jošuvek dolazio sebi, glas koji me je pozvao rekao mi je u koju kuću da odem i veza se prekinula. Tupo sam zurio u slušalicu par trenutaka, pre nego što sam se sabrao dovoljno da nazovem hitnu pomoć. Postojala je šansa da to bude lažna uzbuna, ali sada mi nije zvučalo kao nameštaljka. Hitnoj pomoći je ionako potrebno izvesno vreme da stigne ovamo. Na putu do Nolana zaustavio sam se na seoskom trgu, kod policijske prikolice. U njoj je neko bio dvadeset četiri sata dnevno, a meni se nije sviđala ideja da tamo odem sam. To je bila greška. Moj poziv hitnoj pomoći nije im bio prosleđen, pa sam izgubio dragoceno vreme na objašnjavanje. Kada je jedan od njih pristao da pođe sa mnom, već sam požalio što nisam otišao sam. Ćorsokak u kome je Nolan živeo bio je u mraku. Bilo je lako pogoditi koja je kuća njegova, jer su ulazna vrata bila širom otvorena. Dok smo prilazili, pogledao sam susedne kuće. Nigde nije bilo ni znaka života, ali ipak sam imao osećaj da nas posmatraju. Nolana smo našli u kršu u njegovoj kući, gde su ga napadači ostavili. Ja nisam mogao ništa da učinim, sem da ga postavim u koma-položaj, da tako sačekamo hitnu pomoć. On je dolazio svesti i opet je gubio, pa sam razgovarao sa njim dok hitna pomoć nije stigla. U jednom trenutku je bio potpuno svestan, pa sam ga upitao šta se desilo. Ali on je samo opet zatvorio oči, odbacujući pitanje. Dok su ga unosili u kola hitne pomoći, jedan od policajaca koji su došli sa njom upitao je zašto je to javljeno prvo meni, a ne hitnim službama. Rekao sam mu da ne znam, mada to nije bilo tačno. Gledao sam kako se trepćuća plava svetla odbijaju sa prozora okolnih kuća. Uprkos uznemiravanju, na njima nikoga nije bilo, niti je iko izašao da vidi šta se dešava. Ali znao sam da gledaju. Baš kao što su gledali ili skretali pogled tokom napada, prvo na Nolanova vrata, a zatim i na njega samog. Nečija savest je možda proradila, ali ne dovoljno da pokuša da zaustavi napad ili umeša nekoga spolja. To je bila interna stvar sela. To što su pozvali mene, i samog gotovo stranca, bio je kompromis. Bio sam siguran da neće biti svedoka ovog događaja, kao što niko nikada neće priznati ovaj anonimni poziv. Ispostavilo se da je čak i on upućen iz jedine javne telefonske govornice u selu, što je onemogućilo praćenje poziva. Dok su kola hitne pomoći odlazila, pogledao sam po zamračenim prozorima i zatvorenim vratima, i poželeo da se izvičem na njih. A šta bih vikao i kakvo dobro bi to donelo, nisam znao. Umesto toga, otišao sam kući i pokušao da prespavam ostatak noći. Sledećeg jutra probudio sam se umoran i sa mučninom. Doneo sam novine, pa ih izneo napolje, zajedno sa crnom kafom. Velika priča za vikend bila je železnička nesreća, prema kojoj je otkriće drugog leša u Menhemu zasluživalo samo nekoliko pasusa na unutrašnjim stranama. Činjenica da nije vezan sa nedavnim ubistvima značila je da ga vredi pomenuti samo kao kuriozitet, zbog podudarnosti. Prethodno popodne i deo večeri proveo sam radeći na ostacima mladića i mada smo na analizu adipocere u uzorcima zemlje, zbog procene vremena smrti, morali da čekamo, nisam očekivao nikakva iznenađenja. Dobra vest, ako se tako može reći, bilo je da neće biti teško otkriti ime žrtve. Zubi su mu bili kompletni, zajedno sa plombama tako da će poređenje sa zubarskim kartonima otkriti njegov identitet. Otkrio sam i jedan stari prelom na levoj potkolenici. Cevanica je davno zarasla i to je bila još jedna stavka koja će pomoći u utvrđivanju identiteta. Osim toga mogao sam samo da potvrdim ono što sam već rekao Mekenziju. U grobu se nalazio mlad muškarac, beli, stariji tinejdžer ili mlađi dvadesetogodišnjak, lobanje razbijene nekim tupim i teškim predmetom. Verovatno je to bio veliki čekić ili malj, sa obzirom na okrugao, radijalan oblik rupa na lobanji. Položaj i veličina povrede nagoveštavali su da je dobio nekoliko udaraca sa leđa. Bilo je nemoguće posle toliko vremena sa sigurnošću reći da li su ga oni i ubili, ali pretpostavljao sam da jesu. Takva povreda bi gotovo sigurno bila trenutno fatalna i mada nije bilo načina da se sada sazna šta mu je

još moglo biti urađeno ranije, bar njegove kosti nisu nosile nikave druge tragove nasilja. Nije bilo razloga za mišljenje da ova smrt ima bilo kakve veze sa aktuelnim događajima u Menhemu. Naš ubica je uzimao žene, a ne muškarce i, mada to nećemo sigurno znati dok ostaci ne budu identifikovani, bilo je neizvesno da li je žrtva iz okoline. Selo nije bilo dovoljno veliko da tajnu sačuva zauvek. Sem toga, to ubistvo nije imalo sličnosti sa ubistvom Sali Palmer. Ona je bila ostavljena na otvorenom, a nije pokopana i dok su kosti njenog lica bile polomljene, iz besa ili da bi se skrio njen identitet, mladić je bio nedirnut. Najverovatniji scenario bio je da su i on, i njegov ubica bili iz nekog drugog mesta i da je leš samo donešen tu, u šumu, da bi tu bio ostavljen. Bez obzira, proveo sam više vremena nego što bih mogao da opravdam proveravajući da li su mu vratni pršljenovi oštećeni. Možda je to samo zbog činjenice da je, do pre nedelju dana, najznačajnija karakteristika Menhema bila njegova izolovanost. Sada je dobio dva ubistva, jedno nedavno, a drugo ne, i nestanak jedne žene. Bilo je teško ne pomisliti da se klupko odmotava. Ako je selo tek počelo da odaje svoje tajne, nije se moglo znati šta bi još moglo da se nađe pre nego što se sve završi. To nije bila utešna misao. Pregledao sam novine, ali bez posebnog zanimanja. Spustio sam ih na sto i dovršio kafu. Bilo je vreme za tuširanje, pa da pođem do Henrija, na nedeljni ručak. Pomisao da ću kasnije videti Dženi činila me je nervoznim i uzbuđenim. Osećao sam se i pomalo krivim, jer nisam imao prilike da kažem Henriju za to. On neće imati ništa protiv da uzmemo čamac, ali znao sam da će očekivati da ostanem kod njega bar tokom popodneva, pa sam se osećao loše zbog toga što treba da prekinem druženje i odem. Možda bi trebalo da odložim jedno ili drugo. Ali nisam želeo da ga izneverim, ali nisam imao pojma kada ću opet moći da isplovim čamcem. A nisam želeo da čekam. Zašto? odjekivao mi je neki ciničan glas u glavi. Želiš li zaista toliko da opet vidiš Dženi? Ali nisam hteo da razmišljam o tome. Zato sam pošao da se istuširam, ostavljajući to pitanje bez odgovora. Dok sam stigao kod Henrija, bio sam napet jer je počela da me boli glava. Ali nisam se osećao toliko loše da ne bih, čim sam ušao, osetio prijatan miris pečene govedine. Pošto obično nisam kucao, samo sam mu se javio i ušao. "Ovamo," čuo sam Henrijev glas iz kuhinje. Prošao sam. U kuhinji je bilo vruće iako su vrata bila otvorena, pružajući pogled na zaklonjeni travnjak iza kuće. Henri je mesio testo u posudi za jorkširski puding, sa praznom čašom za vino pored ruke. To možda nije bio idealni jelovnik za vrelo posle podne, ali Henri je bio tradicionalista kada je nedeljni ručak u pitanju. "Skoro je gotovo," reče on, stavljajući kašikom testo u tepsiju. Vrela mast je cvrčala i prštala. "Čim ovo bude gotovo, možemo da jedemo." "Mogi li ja da pomognem?" "Sipaj vino obojici. Ja sam već načeo flašu običnog, ili ako hoćeš, tu je i boca pristojnog vina koju sam otvorio da diše. Trebalo bi da je do sada u redu. Ako radije nećeš pivo?" "Može vino." On je već okretao točkove prema rerni. Otvorio je vrata, trgao se malo zbog udara vreline, pa gurnuo tepsiju unutra. Nije često pripremao hranu; obično je sa zadovoljstvom prepuštao Dženis brigu o svojim obrocima, ali kada je kuvao, uvek sam bio oduševljen njegovom spretnošću. Pitao sam se kako bih se ja snašao u njegovom položaju. Mada on nije ni imao veliki izbor. A Henri nije bio tip koji bi se lako predao. "Evo," reče on zalupivši vrata rerne. "Za dvadeset minuta smo gotovi. Gospode, čoveče, jesi li nasuo to vino?" "Dolazi." Pogledao sam u fioku. "Imaš li neki aspirin ili nešto slično? Počinje da me boli glava." "Ako tu nema ništa, moraćeš da doneseš iz ormana za lekove." U fioci je bila prazna kutija paracetamola i ništa drugo. Otišao sam hodnikom do Henrijevog

studija, koji je on koristio i kao ordinaciju od kada sam ja preuzeo njegovu. Tamo smo držali lekove, kao i veliki deo ostalih Henrijevih rekvizita. On je bio sakupljač i zadržao je svu silu starih prašaka, bočica i medicinskih instrumenata koje je nasledio od prethodnog doktora. To što ih je čuvao verovatno je predstavljalo prekršaj brojnih zdravstavenih propisa, ali Henri nije mnogo mario za formalnosti i birokratiju. Njegova zbirka je sakupljala prašinu na elegantnoj Viktorijanskoj polici za knjige, zatvorenoj staklom, kao upadljiv kontrast ružnom čeličnom ormanu za lekove i malom frižideru, u kome smo držali vakcine. Taj par je izgledao potpuno neskladno u sklopu nameštaja od finog drveta i kože, uprkos Henrijevom neuspešnom pokušaju da ih maskira uramljenim fotografijama. Na jednoj od njih smo bili nas dvojica u čamcu, od pre godinu dana, dok su na većini bili on i njegova žena Dijana. Počasno mesto na vrhu ormana stajala je slika sa njihovog venčanja. Bili su privlačan par tako, dok su se osmehivali kameri, mladi i srećni, nesvesni sudbine koja ih očekuje. Pogledao sam par štapova za hodanje, koji su skupljali prašinu u uglu, pored stola. Kada sam stigao, on je još uvek pokušavao da ih koristi. Slušao sam ga kako gunđa, pokušavajući da napravi nekoliko koraka. "Dokazaću da oni pederi greše," rekao je više puta. Ali nije uspeo, i sa vremenom je prestao i da pokušava. Okrenuo sam se od tog podsetnika na ljudsku krhkost i otključao orman. Pretresao sam kutije i našao paracetamol, pa zaključao orman i vratio se u kuhinju. "Na vreme," progunđa on kada sam se vratio. "Požuri sa tim prokletim vinom. Ovo je žedan posao." Hladio se mašući rukom, pa pošao prema otvorenim vratima. "Hajdemo dole, da se ohladimo." "Hoćemo li jesti napolju?" "Ne budi varvarin. Izgledam li ti ja kao australijanac? I ponesi bocu sa sobom. Nemoj jeftinu, uzmi Bordo." Popio sam paracetamol sa vodom, pa uradio ono što mi je rekao. Bašta je bila lepo održavana, mada ne preterano pedantno. Henri je bio vredan baštovan i ona mu je predstavljala još jedan izvor frustracije, jer više nije bio sposoban da sam brine o njoj. Otišli smo do starog stola sa stolicama od kovanog gvožđa, koji su se nalazili u senci nadstrešnice od zanoveta. Blještavo jezero iza ograde od pletenog pruća davalo je iluziju olakšanja vreline. Nasuo sam nam obojici po čašu vina. "Živeli," rekao sam, dužući svoju. "U dobro zdravlje." Malo je promućkao rubinsku tečnost pre nego što ju je kritički omirisao. Zatim je otpio. "Hmm. Nije loše." "Lokalna samousluga?" "Seljak," podrugnu se on. Otpio je još jedan gutljaj, uživajući u njemu pre nego što je spustio čašu. "Pa, da čujemo. Pričaj. Kako je prošla ona večera neko veče?" "Ustvari, bio je roštilj. Na otvorenom. Svidelo bi ti se." "Obrok na otvorenom je u redu u petak uveče. Nedeljni ručak zahteva odgovarajuću proceduru. A ti nisi odgovorio na pitanje." "Bilo je lepo. hvala." On diže obrvu. "Lepo? I to je sve?" "Šta drugo da kažem? Uživao sam." "Primećujem li ja to malo stidljivosti ovde?" Nacerio mi se. "Vidim da ću to morati to da izvučem iz tebe. Čuj, hajde da danas popodne uzmemo čamac, pa možeš da mi ispročaš sve o tome. Nije jak vetar, ali možemo veslajući da potrošimo nešto kalorija od ručka." Osetio sam kako crvenim od neprijatnosti. "Naravno, ako to ne želiš, u redu je," reče Henri bledo se osmehnuvši. "Nije to. Samo... Pa, rekao sam Dženi da ću isploviti sa njom." "Oh." Nije mogao da sakrije iznenađenje.

"Žao mi je, trebalo je ranije da ti pomenem." Ali Henri se sabrao i iscerio se da prikrije razočaranje. "Ne treba da se izvinjavaš! Blago tebi." "Mogu uvek—" Odmahnuo je rukom i odbacio moju ponudu pre nego što sam završio. "Ovakvog, sunčanog popodneva, mnogo je bolje da izađeš sa lepoticom, nego sa čičom poput mene." "Jesi li siguran da ti ne smeta?" "Mi ćemo ploviti neki drugi put. Oduševljen sam da si sreo nekoga, ko ti je drag." "Ma nije ništa strašno, stvarno." "Oh, hajde, Dejvide, vreme je da počneš da uživaš! Ne treba da se pravdaš zbog toga." "Ma nije to, samo sam..." zaćutao sam, izgubivši reči. Henri se sada sasvim ouzbiljio. "Da pogodim; osećaš krivicu." Klimnuo sam glavom, ne usuđujući se da progovorim. "Koliko je već prošlo? Tri godine?" "Skoro četiri." "Za mene, skoro pet. I znaš šta? Dovoljno je. Ne možeš vratiti mrtve, pa bi trebalo da nastaviš da živiš najbolje što možeš. Kad je Dijana umrla... Eh, ne moram tebi da pričam." Napola se osmehnuo. "Nisam mogao da shvatim zašto sam ja preživeo, a ona nije. Ustvari, dugo posle nesreće..." Glas mu je pukao i zagledao se preko jezera. Ali šta god da je hteo da kaže, učinilo je da se predomisli. "Ali to je druga priča." Digao je svoju čašu sa vinom. "Menjam temu, shvatio sam da je noćas bilo nekih uzbuđenja." U selu nije bilo mnogo toga što Henri ne bi čuo. "Može se tako reći. Džemsa Nolana su posetile neke komšije." "Kako je on?" "Nije dobro." Prethodno sam telefonirao u bolnicu. "Premlatili su ga. Ostaće u bolnici još nedelju ili dve." "I pretpostavljam da niko nije ništa video?" "Očigledno nije." Njegove guste obrve se spustiše od gađenja. "To su obične životinje. Proklete životinje. Mada ne mogu reći da sam iznenađen. A kako sam čuo, i ti sam si u nemilosti menhemske radio-Mileve, zar ne?" Trebalo je da znam da je do sada čuo priču o meni. "Bar me do sada nisu premlatili." "Ja još uvek ne bih dizao graju oko toga. Upozorio sam te na šta bi sve to moglo da izađe. To što si menhemski lekar, ne znači da ćeš biti povlašćen." Video sam da klizi u jednu od svojih depresija. "Hajde, Henri..." "Veruj mi, poznajem ovo mesto bolje nego ti. Malo po malo, ljudi će se okrenuti i protiv tebe, kao što su protiv Nolana. Nema veze šta si ranije učinio za njih. Zahvalnost? Nema je u ovom prokletom selu!" Otpio je gutljaj vina, zaboravivši u besu da uživa u njemu. "Ponekad se upitam zašto se trudimo." "Ne misliš to ozbiljno." "Ne?" Zamišljeno je zurio u svoje vino. Upitao sam se koliko je popio pre nego što sam ja došao. "Ne, možda i ne mislim. Ali ima trenutaka kad se upitam šta bilo koji od nas radi ovde, stvarno. Zar se ti nikad ne upitaš šta je svrha svega ovoga?" "Mi smo lekari. Kakvu drugu svrhu tražiš?" "Da, da, znam sve to," reče on nervozno. Ali kakvo dobro ustvari činimo? Možeš li iskreno da mi kažeš da nikad ne osetiš da traćiš svoje vreme? Održavaš neku staru olupinu u životu, zbog same nje? Mis samo odlažemo neizbežno." Pogledao sam ga zabrinuto i primetio da je umoran. Po prvi put sam primetio da pokazuje znake starosti.

"Jesi li dobro?" upitah ga. On se suvo i tiho nasmeja. "Ne obraćaj pažnju na mene, danas sam cinično raspoložen. Ili samo malo jače nego obično." Posegao je za flašom. "Mora da sve ovo utiče i na mene. Hajde da dospemo čaše, pa da mi ispričaš šta si to tako tajanstveno radio cele ove nedelje." To nisam baš želeo, ali sada mi je bilo drago što menjamo temu. Henri je slušao, isprva bezizrazno, dok sam mu opisivao svoju karijeru pre dolaska u Menhem, pa sa nevericom kada sam mu pričao kako sam pomagao Mekenziju. Pošto sam završio, polako je odmahnuo glavom. "Pa, mislim da bi tu mogla da se primeni fraza 'skriveni favorit'." "Žao mi je. Znam da je trebalo ranije da ti kažem, ali sve do ove nedelje sam mislio da je sve to davna prošlost." "Ne treba da se izvinjavaš," reče on. Ali primetio sam da se uznemirio. Primio me je kada mi je bilo najteže, a otkrio je da ja nisam bio tako otvoren prema njemu. Sve do sada sam ga držao u uverenju da je moje antropološko iskustvo bilo sasvim akademsko. Mada ga nisam doslovno slagao, nisam mu ni uzvratio poverenje na pravi način. "Ako hoćeš moju ostavku, daću ti je," ponudio sam. "Ostavku? Ne budi smešan!" Pogledao me je. "Sem ako se ti ne predomišljaš u vezi ovog posla?" "Ma ne, naravno da se ne predomišljam. Nisam ni želeo da učestvujem u tome. Nisam ništa namerno skrivao od tebe. Samo nisam želeo ni sam da razmišljam o tome." "Ne, to mi je jasno. Samo sam malo iznenađen i ništa više. Nisam imao pojma da si imao tako... neuobičajenu karijeru." Zamišljeno se zagledao preko jezera. "Zavidim ti. Nikad nisam prežalio što nisam otišao na psihologiju. Znaš, imao sam tu ambiciju. Ali nije se ostvarila. Zahtevala je suviše slobodnog vremena. Hteo sam da se oženim Dijanom, a opšta praksa je brže donosila novac. Sem toga, tada je izgledala dovoljno privlačno." "Nema ničega privlačnog u onome što sam ja radio." "Onda, uzbudljivog." Pogledao me je saučesnički. "Nemoj poricati. U toku poslednje nedelje dana primetio sam na tebi sigurnu promenu. Još i pre tog roštilja." Nasmejao se, tražeći lulu po džepu. "Ovako ili onako, bila je to đavolska nedelja. Ima li nagoveštaja o tome ko bi mogla biti druga žrtva?" "Ne još. Ali nadamo se da će zubarski karton dati identifikaciju." Henri odmahnu glavom, puneći i paleći lulu. "Živiš negde svih ovih godina i onda..." Učinio je primetan napor da se otrese raspoloženja koje ga je obuzimalo. "Pa, trebalo bi da proverim kako ručak napreduje. Situacija je dovoljno loša, pa ne moramo pustiti da i Jorkširac izgori." Posle smo razgovarali opuštenije. Ali Henri je na završetku ručka izgledao umorno. Ja sam se podsetio da je on poslednjih dana radio veći deo mog posla. Insistirao sam da operem sudove, ali on to nije dozvolio. "Dobro sam, stvarno. Većina toga u svakom slučaju ide u mašinu za pranje sudova. Više bih voleo da odeš i nađeš se sa svojom prijateljicom." "Ima vremena." "Ako insistiraš da pereš sudove, insistiraću i ja suprotno. A iskreno, upravo sada bih voleo da naspem sebi ostatak vina i možda malo odremam." Gledao me je sa podrugljivom ozbiljnošću. "Pa, želiš li stvarno da mi pokvariš nedeljno popodne?" Dogovorio sam se sa Dženi da se nađemo u Jagnjetu. To je bila neutralna teritorija, dok bi ponovni odlazak do njene kuće učinio to viđenje suviše sličnim sastanku. Ubeđivao sam sebe da idemo samo na jedrenje. To nije bilo kao da je izvodim na večeru, sa svom potrebnom seksualnom politikom. Ovako neću brinuti o odlasku po nju ili pogrešnim signalima. Ni o čemu od toga. Izuzev napetosti koju sam inače osećao.

Pazio sam da ne popijem suviše vina za ručak i mada sam se osećao nekako sigurnije, sada sam prešao na sok od narandže. Kada sam ušao u bar, pozdravio sam se ljudima klimajući glavom, kao i obično. Ništa nisam primećivao ni na kome od njih, ali bilo mi je drago što Karl Brener nije tu. Izneo sam svoj napitak napolje i naslonio se na kameni zid ispred krčme. Nervoza je učinila da popijem sok gotovo odmah. Primetio sam da svakih nekoliko minuta gledam na sat. Odlučivši da prekinem sa tim digao sam pogled i ugledao kola koja su dolazila niz put. Bila je to stara mini verzija auta i trenutak kasnije za volanom sam prepoznao Dženi. Parkirala ga je i izašla, a ja sam ugledavši je odjednom osetio ushićenje. Šta se to ovde događa? upitao sam se, ali sva pitanja su nestala kada mi je ona prišla. "Mislila sam da ću te čekati," rekla je sa osmehom, dižući naočare na glavu. Ali znao sam da se dovezla jer se mali broj žena sada odlučivao da pešače same bilo koju razdaljinu. Na sebi je imala šorc i plavu majicu bez rukava. Osećao sam blagi miris parfema. "Nadam se da nisi dugo čekao," upitala je. "Upravo sam stigao." Video sam da je pogledala moju praznu čašu, pa postiđeno slegao ramenima. "Bio sam žedan. Hoćeš li ti nešto da popiješ?" "Svejedno mi je." Osećao sam kako lebdimo u zoni napetosti u kojoj svaka rečenica zvuči lažno. Odluči se. Sad, pomislio sam, znajući da to može da odredi ton ostatka popodneva. "Kako bi bilo da kupimo nešto i ponesemo sa sobom?" upitao sam, iznenadivši i sebe. Ali čim sam izrekao, znao sam da sam učinio pravu stvar. Dženin osmeh se raširi. "Odlična ideja." Sačekala me je napolju dok sam ušao u krčmu da kupim bocu vina. Trudio sam se da ne obraćam pažnju na začuđene poglede kada sam zatražio dve čaše i vadičep na zajam, proklinjući sebe jer se nisam toga setio ranije. A znao sam zašto nisam. Izbegavao sam sve što bi značilo da je to nešto više od običnog izlaska. I činilo mi se da je isto i sa Dženi. "Sačekaj," reče ona kada sam se vratio, pa uđe i sama. Izašla je nekoliko minuta kasnije sa po jednom kesom čipsa i oraha. "Za slučaj da ogladnimo," nacerila se. Posle toga napetost je nestala. Ostavili smo kola na trgu i peške otišli do jezera. Mogli smo do mola da prođemo kroz Henrijevu baštu, ali nismo hteli da ga uznemiravamo, pa smo sa puta prošli ređe korišćenim prilazom pored kuće. Čamac je plutao na mirnoj vodi. Nije bilo ni daška vetra kada smo ušli. "Ne očekuj da ćemo danas mnogo jedriti," rekao sam joj. "Nije važno. Biće lepo samo provesti neko vreme na vodi." Ne pokušavajući da dignem jedro, uzeo sam vesla i izveslao na jezero. Površina mu je izgledala kao staklo pod suncem, tako blještava da je to bolelo. Jedini zvuk bilo je ritmičko pljuskanje vesala dok su ulazila i izlazila iz vode. Dženi je sedela okrenuta meni. Kolena su nam se dodirivala dok sam veslao, ali ni jedno od nas nije se odmaklo. Dženi je pustila ruku preko ivice čamca dok sam veslao prema suprotnoj obali, ostavljajući prstima širok trag u vodi. Voda je bila sve plića dok sam prilazio suprotnoj obali i mestimično neprolazna zbog gustog rastinja rogoza boje slame. Iz njih su se pojavljivale niske zaravni tla, nad čije rubove su se nadvijale guste grane starih žalosnih vrba. Priveo sam čamac do jedne od njih i labavo ga vezao za njeno stablo. Zraci sunca su šarali kroz lišće, dajući mu poluprovidnu zelenu boju. "Ovo je divno!" uzviknu Dženi. Hoćeš li da pogledaš okolo?" Oklevala je. "Ne bih htela da zvučim kao plačljivica, ali misliš li da je to sigurno? Mislim na te klopke i sve ostalo." "Mislim da se niko ne bi toliko mučio. Niko više ne zalazi ovamo, pa ne bi bilo svrhe." "Stavili smo vino da se hladi u jezeru i pošli da istražujemo. Nije bilo mnogo suvog terena, samo

brežuljak sa kamenjem i drvećem, povezan sa obalom rogozom obraslom trakom zemljišta. U središtu se nalazila zarasla ruševina neke male zgrade bez krova. "Šta misliš, je li ovo nekad bila kuća?" upita Dženi, koraknuvši kroz niski, kameni dovratak. Staro lišće je šuštalo pod nogama. Čak i na vrućini osećala se buđ od vlage i vremena. "Možda je. Sve je ovo pripadalo Menhemskoj većnici. Možda je bila čuvareva kućica ili nešto slično." "Nisam znala da ovde imaju većnicu." "Sad nemaju. Srušena je posle Drugog Svetskog rata." Prešla je rukom preko mahovinom obrasle grede iznad starog kamina. "Zar se nikad ne upitaš ko je živeo na ovakvim mestima? Kakvi su bili ljudi, kako su živeli?" "Teško, rekao bih." "Ali jesu li i oni sami tako mislili, ili je to za njih bilo normalno? Mislim, hoće li ljudi kroz nekoliko stotina godina gledati ostatke naših kuća i misliti, 'Jadnici, kako li su preživljavali?'" "Vrlo verovatno. Uvek je tako." "Uvek sam želela da budem arheolog. Mislim, pre nego što sam postala učiteljica. Svi ti prošli životi o kojima ne znamo ništa. A svako misli da je njegov, sopstveni najvažniji, baš kao i mi." Uzdrhtala je i osmehnula se samosvesno. "Svu me podiđe jeza. Ali to me ipak fascinira." Upitao sam se da li je nekako načula o mojoj povezanosti sa prošlim životima. Ali ovo nije bilo smišljeno. "I šta te je sprečilo? Mislim, da postaneš arheolog." "Valjda nisam to dovoljno želela. Tako sam završila u učionici. Nemoj da me shvatiš pogrešno, volim to. Ali ponekad, znaš, pomisliš, 'Šta bi bilo...?'" "Još uvek možeš da učiš." "Ne," reče ona još uvek gladeći gredu kamina. "Sad me je to prošlo." To mi je čudno zvučalo. "Kako to misliš?" "Oh, pa znaš. Neke šanse dobiješ u određeno vreme. Raskrsnice i tako to. Doneseš odluku i završiš na nekom putu; ako doneseš drugačiju odluku, završiš na sasvim drugom mestu." Slegla je ramenima. "Arheologija je bila na nekom od onih puteva kojima nisam pošla." "Zar ne veruješ u druge šanse?" "To nisu druge šanse, nego drugačije. Život ti nikako neće biti isti kao što bi bio da si prvi put doneo drugačiju odluku." Namrštila se. Odjednom se osetila neprijatno i povukla je ruku sa grede. "Bože, čuj mene. Izvini," nasmejala se. "Nema potrebe," rekao sam, ali ona se već sagnula i prošla kroz vrata. Pošao sam za njom, dajući joj vremena da otkloni mračne misli koje su je obuzele. Vrat ispod njene plave kose bio je potamneo i gladak. Uvojak kose spuštao joj se niz vrat i gubio u majici. Osetio sam želju da ga dodirnem, ali sam sa naporom skrenuo pogled. Kada se okrenula, Dženi je opet bila vesela. "Misliš li da se vino do sada dovoljno ohladilo?" "To možemo da proverimo samo na jedan način." Vratili smo se do čamca i izvadili bocu iz vode. "Jesi li sigurna da možeš ovo da piješ?" upitao sam je. "Kupio sam i jednu vodu." "Ne, vino će biti odlično, hvala ti. Uzela sam insulin jutros. Mogu da popijem jednu čašu." Nacerila se. "Sem toga, doktor je tu." Pili smo vino ispod vrbe, na obali. Jedva da smo i progovorili od kada smo se vratili iz ruševina, ali tišina je bila neprijatna. "Nedostaje li ti gradski život?" upita ona naposletku. Pomislio sam na nedavne odlaske do laboratorije. "Do nedavno nije. A tebi?" "Ne znam. Nedostaju mi neke stvari. Ne toliko barovi i restorani. Više sama atmosfera grada. Ali navikavam se na provinciju. Ma, to je ustvari samo promena tempa."

"Razmišljaš li o povratku?" Ona me pogleda, pa skrenu pogled na vodu. "Ne znam." Otkinula je jednu travku. "Šta ti je Tina ispričala?" "Nije mnogo. Samo da si doživela nešto loše, ali nije rekla šta." Dženi se osmehnu, kidajući travku. "Dobra, stara Tina," reče suvo, ali ne zlovoljno. Čekao sam, pustivši da odluči hoće li reći još nešto ili neće. "Napali su me," reče ona posle izvesnog vremena, gledajući u travu. "Pre oko osamnaest meseci. Izašla sam sa drugaricama i taksijem se vratila kući. Možeš da pretpostaviš. Ulice nisu bezbedne i tako to. Neko je slavio rođendan i popila sam malo više. Zaspala sam, a kada sam se probudila, taksista je već parkirao i prelazio pozadi, kod mene. Pošto sam se otimala, počeo je da me udara. Zapretio je da će me ubiti i onda..." Glas ju je izdavao. Za trenutak je zaćutala, povrativši samokontrolu, nastavila. "Ustvari, nije hteo da me siluje. Čula sam neke ljude u blizini. On je parkirao na nekom praznom parkingu, a ta grupa je tuda prolazila. Čista sreća, zaista. Počela sam da vičem i nogom udaram u prozor. On se uspaničio, izbacio me iz kola i odvezao. Policajci su mi rekli da sam imala sreću. I bili su u pravu. Izvukla sam se samo sa nekoliko ogrebotina i modrica, a moglo je da bude mnogo gore. Ali nisam se osećala srećnom. Samo uplašenom." "Jesu li ga uhvatili?" Odmahnula je glavom. "Nisam mogla dobro da ga opišem, a odvezao se prenego što sam stigla da vidim registraciju. Nisam znala ni naziv njegove kompanije, jer sam ga zaustavila na ulici. I tako je ostao na slobodi." Bacila je travku u vodu. Ona je otplutala na površini, jedva i uznemirivši vodu. !Završilo se tako da nisam smela ni da izađem napolje. Nisam se plašila da ga opet ne sretnem, bilo je samo... sve. Mislila sam, ako je tako nešto moglo bez povoda da se dogodi jednom, može opet. Bilo kada. Zato sam odlučila da odem iz grada. Da živim negde, gde je lepo i sigurno. Videla sam oglas za ovaj posao i završila ovde." Osmehnula se neveselo. "Dobar potez, hej?" "Drago mi je da si to uradila." Reči su izrečene pre nego što sam i shvatio. Brzo sam pogledao preko jezera, bilo gde, samo ne u nju. Idiote! Iznervirao sam se. Zašto si, dođavola, to rekao? Nijedno od nas nije progovaralo. Okrenuo sam se i video da me gleda. Nesigurno mi se osmehnula. "Hoćeš čips?" upitala je. Trenutak nesigurnosti je prošao. Sa olakšanjem sam posegao za vinom. U toku sledećih dana misliću o ovom popodnevu kao o poslednjem bljesku vedrog neba pre oluje.



16 Sledeća nedelja prošla je kao u bestežinskom stanju. Neka prigušena napetost ispunjavala je vazduh kao ozon, kao da svi čekaju da se nešto desi. Ništa se nije dešavalo. Atmosfera je bila slična pejzažu, ravnom i tihom. Vreme je i dalje bilo stabilno vruće, bez i najmanjeg nagoveštaja naoblačenja. Policijska istraga je stagnirala, ne nalazeći traga ni sumnjivca, ni žrtve, a ulice su postale bučnije, jer su svi školarci proslavljali početak dugog letnjeg raspusta. Nastavio sam normalno da radim u ordinaciji i ako je sada više pacijenata tražilo Henrija ili su mnogi od onih koje sam ja primao bili uzdržaniji, odlučio sam da to ignorišem. To je sada bio moj život, a Menhem, kakav je – takav je, moj dom. Pre ili kasnije i ovo će proći, i vratiće se neka normalnost. U to sam bar ja sebe ubeđivao. Sledećih dana redovno sam viđao Dženi. Jedne večeri smo se odvezli na večeru u jedan restoran u Horningu, gde su stolovi imali stolnjake i sveće, a vinska karta imala veći izbor od crnog i belog. Već nam se činilo da se poznajemo već godinama, kao da se nismo tek upoznali. Možda je razlog tome bilo ono što smo oboje preživeli. Videli smo život sa strane koja je nepoznata većini ljudi i otkrili kako je tanka linija koja deli svakodnevicu od tragedije. To saznaje nas je vezalo kao neki lični jezik, kojim se uglavnom ne govori, ali je ipak živ. Izgledalo mi je normalno da joj ispričam svoju prošlost, o Kari i Alis, i forenzičkom radu za Mekenzija. Slušala je bez komentara, samo mi blago dodirnuvši ruku kada sam završio. "Misli da dobro postupaš," kazala je, dozvoljavajući da kontakt potraje za trenutak, pre nego što je povukla ruku. A zatim, bez nespretnosti i neprijatnosti, nastavili smo da pričamo o nečemu drugom. Tek u povratku osetila se neka napetost. Što smo se više približavali Menhemu, Dženi se više povlačila u sebe. Razgovor koji je do tada tekao bez problema, prvo je postao suvoparan, pa sasvim zamro. "Je li sve u redu?" upitao sam je, zaustavljajući kola ispred njene kuće. Klimnula je glavom, ali prebrzo. "Pa, laku noć," rekla je žurno, otvarajući vrata. Ali oklevala je pre nego što je izašla. "Čuj, žao mi je, samo... ne želim ništa da požurujem." Klimnu sam glavom, promrmljavši nešto. "Ne, ne mislim... Nije da ne želim..." Uzdahnula je duboko. "Ali ne još, razumeš?" Nesigurno mi se osmehnula. "Ne još." Pre nego što sam stigao da odgovorim, nagnula se u kolima i poljubila me lakim dodirom usana, pre nego što je hitro izašla i ušla u kuću. Bio sam bez daha i srećan, i osećao krivicu istovremeno. Ali njene reči su se zadržale iz drugog razloga. Ne još. To mi je i Linda Jeits odgovorila kada sam je pitao da li je sanjala Lin. Video sam je još jednom, tokom zatišja, dok je celo selo očekivalo da se nešto dogodi. Žurila je glavnom ulicom, sa zabrinutim izrazom na licu, i nije me primetila dok mi nije prišla na par metara. Ugledavši me, zastala je u mestu. "Zdravo, Linda. Kako su dečaci?" "Dobro." Hteo sam da produžim, ali ona me pozva natrag. "Doktore Hanter..." Stao sam. Ona hitro pogleda okolo, da proveri može li neko da je čuje. "Policija... da li im još

pomažete? Kao što ste rekli?" "Ponekad." "Jeste li otkrili nešto?" upita ona. "Hajde, Linda, znate da to ne mogu da vam kažem." "Ali nju još niste našli? Znate. Lin?" Zbog čega god da je to pitala, nije bilo iz čiste radoznalosti. Bila je vidno napeta. "Koliko ja znam, ne." Ona klimnu glavom, ali nije izgledala uvereno. "Zašto?" upitao sam, mada sam već počeo da sumnjam. "Onako. Samo sam pitala," promrmlja ona, žurno polazeći dalje. Gledao sam je dok je odlazila, uznemiren tim susretom. Imao sam uznemirujući utisak da nije pitala zbog informacije, već više zbog potvrde. A nije mi trebalo govoriti ni zašto. Kao i Sali Palmer, i Lin Metkalf se najzad pojavila u njenim snovima. Ali odbacio sam tu misao. Značilo bi da sam predugo živeo u Menhemu ako bih počeo da verujem u predosećaje i pridajem važnost snovima. Njenim ili svojim. Bilo bi lako biti samozadovoljan. Ja sam u poslednje vreme dobro spavao i budio se sa mislima o Dženi i budućnosti. Osećao sam se kao da, posle dugog vremena provedenog u podzemlju, opet izranjam na površinu i udišem svež vazduh. Sebično, uprkos svemu, bilo je teško ne osetiti optimizam. A onda, sredinom sledeće nedelje, učmalost je prekinuta. Telo mladića identifikovano je kada su se otisci njegovih zuba poklopili sa podacima u zubarskom kartonu jednog dvadeset dvogodišnjaka. Alen Redklif je bio postdiplomac ekologije iz Kenta i nestao je pet godina ranije. Bio je u tom kraju i proučavao teren oko Menhema. U jednom trenutku i ostao je tu. Kada je objavljena njegova fotografija, nekoliko ljudi u selu ga se čak setilo: simpatičan mladić prijatnog osmeha. Tokom nekoliko nedelja, koliko je logorovao u močvari, postao je poznat u selu i razvedravao dane seoskih devojaka pre nego što je otišao. Samo, što nije nigde otišao. Menhem kao da nije imao komentar na ovaj, novi razvoj događaja. Pošto su identitet žrtve i povezanost sa tim krajem sada bili poznati, nije bilo potrebno da bilo ko utvrđuje ono što je očigledno: mesto na kome je telo nađeno ne može biti posledica slučajnosti. Selo više ne može da se distancira od tog kostura iz prošlosti. Uz sve to, došao je još jedan neželjeni udarac. A onda, pre nego što su se njegove posledice slegle, nadovezao se sledeći, daleko gori. Upravo je trebalo da počnem popodnevnu smenu, kad sam primio poziv. Sa Mekenzijem sam razgovarao dan ranije, kada je telo studenta identifikovano i tada sam spustio gard, pa sam pretpostavio da je i ovo, sada, nešto u vezi toga. Nisam to povezao čak ni kada je rekao da treba odmah da me vidi. "Upravo treba da otvorim ordinaciju," rekao sam, a telefon mi se spustio ispod uva dok sam potpisivao recept. "Može li to malo kasnije?" "Ne," rekao je i ja, čuvši ton njegovog glasa, prestadoh da pišem. "Potrebni ste mi ovde odmah, doktore Hanter. Što pre," dodao je ljubazno. Ali bilo je jasno da mu u tom trenutku ljubaznost nije prioritet. "Šta se desilo?" Nastala je pauza. Pretpostavio sam da razmišlja koliko može da mi kaže preko javnog telefona. "Našli smo je," rekao je. Postoji oko sto hiljada raznih vrsta muva. Različitih oblika, veličina životnih ciklusa. Zunzare plave i zelene boje su najpoznatije i pripadaju porodici Calliphoridae. Hrane se trulom organskom materijom. Trulim voćem, izmetom, strvinama. Gotovo svime. Većina ljudi ne vidi korist od njih. One su iritirajući prenosnici, spremni da se hrane smećem kao i finom kuhinjom, što u oba slučaja čine

povraćanjem hrane. Ali kao i sve ostalo u prirodi, i one imaju svoju ulogu. Ma koliko zvučalo odvratno, muve igraju suštinsku ulogu u rastvaranju organske materije, ubrzavaju proces raspadanja, pretvarajući mrtve opet u sirove materijale od kojih su sastavljeni. Oni su lični mehanizam prirode za recikliranje. I kao takve, poseduju izvesnu eleganciju u toj usmerenoj posvećenosti svome zadatku. Daleko od toga da su beskorisne, u opštijoj šemi organizacije važnije su od kolibrija i jelena, čijim ostacima će se jednog dana hraniti. A iz forenzičke perspektive, muve nisu samo nužno zlo, one su neprocenjive. I mrzim ih. Ne zato što su dosadne i odvratne, mada ni ja nisam otporniji na te aspekte od bilo koga drugog. Ili čak zbog toga što nas one podsećaju na našu krajnju fizičku sudbinu. Mrzim ih zbog buke. Muvlja muzika se čula dok sam prelazio preko močvare. Isprva se više osećala nego čula, kao prigušeno tutnjanje koje kao da je bilo deo same vrućine. I bivalo je sve više sveobuhvatno, što sam se više približavao središtu aktivnosti, bezosećajno, idiotsko zujanje, koje kao da je neprestano variralo u frekvenciji, a da se ustvari ne menja. U vazduhu je bilo sve više uzrujanih insekata. Rukom sam terao one koje je privlačio znoj na mom licu, ali sada ih je pratilo još nešto. Taj vonj mi je bio istovremeno i poznat, i odvratan. Naneo sam mentol na gornju usnu, ali vonj se ipak probijao. Jednom sam čuo da je sličan smradu prezrelog sira, ostavljenog da se osuši na suncu. Ali nije – zaista. Mada je to bio sasvim dobar opis. Mekenzi me je pozdravio klimnuvši glavom. Krim-tehničari su izvršavali je svoje zadatke ozbiljno i bez reči, crveni u licima i mokri od znoja u radnim kombinezonima. Spustio sam pogled na razlog svih tih aktivnosti, od oznojenih policajaca do roja izbezumljenih muva. "Još je nismo odneli," reče Mekenzi. "Hteo sam da sačekamo dok vi ne dođete." "Gde je patolog?" "Bio je i otišao. Rekao je da je leš suviše raspadnut da bi on mogao da nam kaže bilo šta, sem da je mrtav." Bilo je upravo tako. Mnogo vremena je proteklo od kada sam na mestu zločina zatekao nešto, što je do nedavno živelo i disalo. Telo Sali Palmer je bilo već odnešeno kada sam ja došao, a kasniji pregled, u sterilnoj laboratorijskoj okolini, bio je više klinički posao. Čak i ostaci Alena Redklifa bili su zakopani toliko dugo da su postali prava strukturna relikvija, na kojoj je ostalo malo dragocenih podataka o nekadašnjoj ljudskosti. Ali ovo je bilo nešto drugo. Ovo je bila smrt u svojoj najdoslovnijoj, strašnoj slavi. "Kako ste je našli?" upitao sam, navlačeći gumenu rukavicu. Radnu odeću sam već obukao u obližnjoj prikolici. Bili smo nekoliko milja od sela, u crnoj zoni isušene močvare, gotovo sasvim suprotno od mesta gde je nađeno prvo telo. Jezero je ravnodušno bljeskalo na nekoliko stotina jardi od nas. Ovoga puta sam došao spreman, pa sam ispod radnog kombinezona imao samo šorc. Ali čak i tako, već sam bio obliven znojem samo zbog toga što sam prešao tu kratku razdaljinu. "Primetili su je iz helikoptera. Sasvim slučajno. Imali su neki kvar na sistemu, pa su krenuli natrag. Inače, ne bi ni preleteli ovuda. Ova zona je već bila pretražena." "Kada ste je prošli poslednji put?" "Pre osam dana." To nam je dalo gornju granicu vremena koje je leš proveo ovde. Možda takođe i vremena proteklog od smrti, mada to već nije bilo tako sigurno. Poznato je da ljudi pomeraju leševe, ponekad i više puta. Navukao sam i drugu rukavicu. Bio sam spreman, ali nisam osećao entuzijazam za to, što ću raditi. "Mislite li da je to ona?" upitao sam Mekenzija. "Zvanično ćemo morati da čekamo formalnu identifikaciju. Ali mislim da nema mnogo mesta za sumnju." Ni ja nisam sumnjao. Već smo imali jedno odlaganje, kada je nađen odavno ubijeni student.

Nekako sam mislio da drugog neće biti. Lin Metkalf je bila prepoznatljiva. Telo je ležalo potrbuške, napola sakriveno busenjem močvarske trave. Bila je naga, ali joj je na jednoj nozi ostala patika, neskladna i nekako tužna. Videlo se da je bila mrtva već nekoliko dana. Smrt je učinila svoje uobičajene mračne promene, kao obrnuta alhemija, koja zlato života pretvara u osnovnu smrdljivu materiju. Ali ovoga puta njen ubica nije tome dodao sopstvene opscene modifikacije. Nije bilo nikakvih labudovih krila. Isključio sam deo sebe koji je uporno pokušavao da nametne sliku nasmejane mlade žene na koju sam naleteo pre samo nedelju dana i pošao da pregledam telo. Imalo je nekoliko masnica na potamneloj koži. Ali najupadljivija povreda nalazila se na vratu. Iako je telo ležalo potrbuške, njena veličina je ipak bila vidljiva. "Možete li da kažete koliko dugo je mrtva?" upitao je Mekenzi. "Bar od prilike," dodao je pre nego što sam stigao da kažem bilo šta. "Još uvek ima tkiva, a koža je tek počela da klizi," pokazao sam povrede, sada pune larvi. "A uz ovoliku aktivnost larvi, to je negde između šest i osam dana." "Možete li to da smanjite?" Upravo sam hteo da ga podsetim da je pre samo par sekundi tražio grubu procenu, ali sam se zaustavio. To nije bilo prijatno ni za jednog od nas. "Vreme je bilo stabilno, pa bih, pod pretpostavkom da telo nije bilo pomerano, rekao da mu je do ovog stadijuma na ovoj vrućini bilo potrebno šest ili sedam dana." "Još nešto?" "Povrede kakve smo videli i na Sali Palmer, ali u manjem broju. Presečeno grlo, a i telo je prilično osušeno. Očito ne toliko, zato što nije toliko dugo mrtva. Ali preliminarno bih pretpostavio da je iskrvarila." Razgledao sam potamnelo rastinje oko tela, sagorelo od alkalnih hemikalija. "Za sigurnost ćemo morati da proverimo sadržaj gvožđa, ali rekao bih da je ubijena na nekom drugom mestu i izbačena ovde, kao i prošli put." "Da li biste rekli da je to uradila ista osoba?" "Ma hajde, to ne mogu da vam kažem," rekao sam. Mekenzi zagunđa. Razumeo sam njegovu uznemirenost. Po nekim aspektima, ovo je bilo slično ubistvu Sali Palmer, ali bilo je i dovoljno razlika za sumnju u pretpostavku da je za oba odgovoran isti čovek. Prema onome što smo videli do sada, nije bilo povreda na licu. Što je još važnije, ranije prisutni fetiš ptice ili životinje sada je očigledno izostao. Sa aspekta istrage, to je donosilo zabrinjavajuće probleme. Ili se dogodilo nešto zbog čega je ubica promenio svoje metode, ili je bio tako haotičan da nije postupao po obrascu. Treća mogućnost je bila da su ta ubistva izvršila dvojica različitih ljudi. Nijedna od opcija nije nudila mnogo razloga za optimizam. Jednolično zujanje muva činilo je pozadinu dok sam uzimao uzorke. Kada sam se uspravio, zglobovi i mišići su mi bili ukočeni od čučanja. "Gotovo?" upita Mekenzi. "Uglavnom." Povukao sam se. Sledeći korak nikada nije bio prijatan. Sve što se moglo bez pomeranja tela urađeno je; napravljene su fotografije i urađeno merenje. Sada je došao trenutak da vidimo šta se nalazi ispod. Krim-tehničari polako počeše da okreću telo. Zujanje uznemirenih muva postade još intenzivnije. "Oh, Hriste!" Ne znam ko je to rekao. Svi prisutni su bili iskusni u ovom poslu, ali ne verujem da je iko od nas ranije video nešto slično. Sakaćenje je bilo rezervisano za prednji deo žrtve. Stomak je bio rasečen i nekoliko stvari je ispalo iz otvorene rane dok je telo okretano. Jedan od policajac se brzo okrenu na drugu stranu, grcajući. Jedan trenutak niko se nije pomerao. A onda opet zavlada profesionalizam.

"Šta je, dođavola, to?" upita Mekenzi tiho, šokiran. Njegovo, inače od sunca potamnelo lice, je pobledelo. Ja sam gledao, ali nisam mogao reći. To je bilo izvan mojih iskustava. Jedan od krim-tehničara je prvi shvatio. "To su zečevi," rekao je. "Zečiji mladunci." Mekenzi je došao do mesta gde sam sedeo, u otvorenom zadnjem delu lendrovera, sa bocom ledene vode u ruci. Za sada sam uradio sve što sam mogao. Sa olakšanjem sam skinuo radni kombinezon. Ali mada sam se oprao u policijskoj prikolici, i dalje sam se osećao prljavim, i to ne samo zbog vrućine. Seo je do mene bez reči. Otpio sam još jedan gutljaj vode, dok je on odmotavao pepermint. "Eto," reče on naposletku. "Bar znamo da je to isti čovek." "Svako zlo ima svoje dobro, eh?" Zvučalo je grublje nego što sam hteo. On me pogleda. "Jeste li dobro?" "Samo sam se odvikao od ovakvih stvari." Pomislio sam da će možda da mi se izvini jer me je uvukao u to. Ali nije. Ćutali smo još izvesno vreme pre nego što je opet progovorio. "Lin Metkalf je nestala pre devet dana. Ako je mrtva šest ili sedam, kao što kažete, znači da ju je držao u životu bar dva dana. Isto kao i Sali Palmer." "Znam." Zurio je u daljinu, gde je srebrnasta površina jezera podrhtavala od vrućine. "Zašto?" "Ne razumem vas." "Zašto ih tako dugo drži u životu? Zašto rizikuje?" "Siguran sam da to za vas nije novost, ali mi nemamo posla sa razumnim čovekom." "Ne. Ali nije ni glup. Pa, zašto to radi?" Grizao je usnu, ozlojeđen. "Ne shvatam šta se to ovde dešava." "Kako to mislite?" "Obično, kada se žene otimaju i ubijaju, motiv je seks. A ovo se ne uklapa u uobičajeni obrazac." "Znači, mislite da nisu silovane?" Stanje u kome je nađeno ovo, drugo telo onemogućavalo je da u to budemo potpuno sigurni, kao sa Sali Palmer. Ali značilo bi izvesnu utehu saznanje da su žrtve bile pošteđene bar toga. "Nisam to rekao. Kad nađete ženski leš bez odeće, možete sa izvesnom slobodom pretpostaviti bar da je doživela neku vrstu seksualnog napada. Prosečan seksualni predator uglavnom ubija svoje žrtve odmah, čim se istrese. Samo povremeno ćete naići na nekog, koji ih drži žive dok mu ne dosade. Ali ovo, što ovaj radi ovde, nema smisla." "Možda mu je potrebno vreme da stigne dotle." Mekenzi me na trenutak pogleda bez reči. Onda sleže ramenima. "Možda. Ali sa jedne strane imamo muškarca koji je dovoljno inteligentan da otme dve žene i omete potragu postavivši klopke, dok ga, sa druge, mrzi da se potrudi i propisno oslobodi tela. I šta je sa sakaćenjima? Kakva je njihova svrha?" "To je pitanje za psihologe, a ne za mene." "I hoću, ne brinite. Ali mislim da ni oni to neće znati. Da li se svesno razmeće, ili je samo nemaran? Izgleda kao da imamo posla sa dve protivrečne misaone postavke." "Mislite, sa šizofreničarem?" Namrštio se, zabrinut zbog te zagonetke. "Ne bih rekao. Neko sa jasno izraženom mentalnom bolešću pokazao bi se već davno. A mislim i da ne bi bili sposobni za ovo." "Ima još nešto," rekao sam. "Ubio je dve žeme za manje od, koliko, dve nadelje? A drugu samo deset, jedanaest dana posle prve. To nije..." Hteo sam reći 'normalno,' ali ta reč nije ni iz daleka mogla ovde da se primeni. "To je neuobičajeno, zar ne? Čak i za serijskog ubicu." Mekenzi je izgledao umorno. "Da. Da tako je." "Pa kako to da se odjednom toliko žuri? Šta ga je podstaklo?" "Da to znam, već bismo bili na pola puta do hvatanja tog gada." Ustao je, pa se sagnuo i stavio

ruku na donji deo leđa. "Reći ću da odnesu telo u laboratoriju. Možda sutra, u redu?" Klimnuo sam glavom. Ali dok se udaljavao, pozvao sam ga. "Šta je sa mrtvim pticama i životinjama? Hoćete li sada i to objaviti?" "Ne možemo da objavljujemo takve detalje." "Čak ni ako ih koristi da bi unapred označio svoje žrtve?" "To ne znamo sigurno." "Rekli ste mi da je na pragu Sali Palmer bila ostavljena lasica, a Lin Metkalf je dan pre nestanka kazala mužu da je našla mrtvog zeca." "Kao što ste rekli, ovo je provincija, životinje stalno ugibaju." "Ali ne vezuju se za spomenike, niti uvlače u stomake ubijenih žena." "Ipak ne znamo da li ih koristi da bi unaped označio svoje žrtve." "Ali zar ne mislite da bi, za svaki slučaj, trebalo da upozorite ljude?" "Zašto, da pozovem sve ludake i neslane šaljivdžije da počnu da nam traće vreme? Preplavili bi nas pozovima svaki put kad kola pregaze nekog prokletog ježa." "Ako to ne uradite, on može da obeleži novu žrtvu, a da ona toga nije ni svesna. Ako već nije." "Znam to, ali narod je i ovako dovoljno uplašen. Neću da izazovem paniku." Međutim, osetio sam mu nesigurnost u glasu. "Uradiće to opet, zar ne?" rekoh. Za trenutak sam pomislio da će mi zaista odgovoriti. A onda se bez reči okrenuo i otišao.



17 Vest da je nađeno telo Lin Metkalf odjeknula je u Menhemu kao tiha bomba. Sa obzirom na ono što se desilo Sali Palmer, mali broj ljudi je bio iznenađen, ali to nije ublažilo šok. I dok je Sali, uz svu svoju omiljenost, bila stranac, došljak u selu, Lin je tu bila rođena. Tu je završila školu i venčala se u lokalnoj crkvi. Pripadala je Menhemu onako, kako Sali nikako nije mogla. Njena smrt – ubistvo – imalo je daleko dublji uticaj na ljude, koji više nisu mogli da zamišljaju da su žrtve nekako donele klicu svoje sudbine odnekud spolja. Selo je sada oplakivalo nekoga od svojih. I plašilo se za druge. Niko više nije mogao sumnjati da se u Menhemu dešava nešto nečuveno i užasno. Bilo je dovoljno loše što se to dogodilo jednoj ženi. Ovo što se dogodilo dvema u tako kratkom vremenskom periodu, bilo je nečuveno. Odjednom smo opet dospeli u vesti. Selo se opet našlo pod reflektorima, kao saobraćajna nesreća sa mnogo žrtava, za uzbuđenje javnosti. Kao i sve žrtve, i ono je isprva reagovalo zapanjenom nevericom, pa ogorčenjem. Pa besom. Nemajući ništa bolje na čemu bi izživeo svoju frustraciju, Menhem se okrenuo protiv nesrećnih dođoša; ne protiv policije, mada je nezadovoljstvo zbog njihove nesposobnosti već počelo da se oseća. Međutim, štampa nije posedovala taj imunitet. Grozničavo uzbuđenje novinara željnih vesti, koji su se okupljali, kao da nije bilo samo uskraćeno za poštovanje, već je dobilo i prezir. Bilo je dočekano odbojnošću, iskazanom isprva samo bezizraznim licima i zatvorenim ustima, a zatim i na direktnije načine. Tokom sledećih nekoliko dana oprema koja nije bila sklonjena nestajala je ili neznano kako bila oštećena. Kablovi su bivali isečani, gume izbušene, a rezervoari za benzin napunjeni šećerom. Jedna uporna reporterka, čije nakarminisane usne kao da su bile iskrivljene u stalan i neprikladan osmeh, morala je da ode na ušivanje pošto joj je kamenom razbijena glava. Niko nije ništa video. Ali sve to je bilo samo simptom, spoljni izraz stvarne bolesti. Posle toliko vekova samodovoljnosti, svesti da uvek i bez obzira na sve može da se osloni na svoje, Menhem više nije mogao da veruje samom sebi. Ako je sumnja ranije bila bolest, sada je pretila da postane zaraza. Stare svađe i suparništva prerasli su u nešto opasnije. Jedne večeri je izbila tuča između tri generacije dveju porodica, kada je dim sa roštilja prešao u pogrešnu baštu. Neka žena je u histeriji pozvala policiju, da bi se pokazalo da je njen "provalnik" ustvari komšija koji je šetao psa. A kroz prozore dveju kuća ubačene su cigle; u jednu sa nekim slabim razlogom, a u drugu bez ikakvog ili bar razloga koji bi neko znao ili priznao. A svemu tome, jedan čovek kao da je bivao svakoga dana sve prisutniji. Skarsdejl je postao glas Menhema. Tamo gde su svi ostali izbegavali medije, on se nije ustručavao da stane pred kamere i mikrofone. Govorio je svoje viđenje, kritikujući sve ostale, policiju jer nije u stanju da uhvati ubicu, moralno samozadovoljstvo za koje je tvrdio da je izazvalo ovu situaciju i – očito nesvestan ironije – štampu zbog toga što iskorištava tragediju. Da je u pitanju bio bilo ko drugi, bio bi optužen da koristi publicitet; ali naš dobri sveštenik je, i pored nekoliko glasova o njegovoj želji da objavi svoje sumporne poglede na svet, dobio veliku podršku. Njegov glas je odjekivao besom koji su svi osećali, i manjak razuma više nego nadoknađivao emocijama i glasom. I pored toga, možda naivno, očekivao sam da svoje najglasnije misli sačuva za propovedaonicu. Ali

potcenio sam Skarsdejlovu sposobnost da iznenadi, kao i odlučnost da iskoristi svoju novootkrivenu značajnost. Zato sam nespreman dočekao njegovu objavu da će održati javni miting u seoskoj dvorani. Održao ga je u ponedeljak, pošto je nađeno telo Lin Mektkalf. Prethodnog dana održan je pomen u crkvi. Bio sam iznenađen jer Skarsdejl ovoga puta nije dozvolio medijima da uđu. Cinično sam pomislio da to nije zbog obzira prema ožalošćenoj porodici, već da bi pripadnici štampe osetili da su isključeni. Prilazeći seoskoj dvorani, video sam da sam u pravu. Dvorana je bila niska, praktična zgrada, malo povučena od seoskog trga. kada sam se tog jutra, pošavši u laboratoriju, provezao pored nje, video sam ispred Skarsdejla kako teatralno daje uputstva Tomu Mejsonu koji se nalazio u vrtu. Sada je miris sveže ošišane trave osvežavao vazduh, a i tisova ograda je bila uredno potkresana. Stari Džordž i njegov unuk su imali posla. Čak je i savršeni travnjak na trgu bio ponovo ošišan, tako da je zona ispod starog kestena i oko Mučeničkog kamena izgledala tako da se na njoj gotovo moglo parkirati, koliko je bila uredna. Ali sumnjao sam da je to urađeno zbog nas. Pošto nisu mogli da prisustvuju pomenu, pripadnici štampe su prihvatili javni miting kao sledeću najzanimljiviju stvar. Samo što to nije toliko bio javni miting koliko konferencija za štampu, što sam shvatio ulazeći u dvoranu. Rupert Saton je stajao na ulazu, bolesno se znojeći se i dišući, i čuvao vrata. Preko volje mi je klimnu glavom, očito svestan da se nisam saglasio sa Skarsdejlom. Unutra je bilo krcato i vruće. Na suprotnoj strani nalazila se mala pozornica sa improvizovanim stolom i dve stolice. Ispred jedne od njih stajao je mikrofon. Na podu ispred pozornice bili su postavljeni redovi drvenih stolica na sklapanje, a oko njih, kao i u pozadini dvorane ostavljen prostor za ljude sa televizije i novinare. Kada sam ja stigao, već su sva sedišta bila zauzeta, ali primetio sam Bena koji je stajao u jednom uglu, gde je bilo još malo prostora, pa sam se probio do njega. "Nisam očekivao da ću te videti ovde," rekao sam dok smo gledali po dvorani. "Zanimalo me je šta taj bednik ima da kaže. Da čujem kakvo otrovno sranje je sad smislio." Bio je za glavu viši od većine prisutnih. Primetio sam da nekoliko televizijskih poslenika baca poglede prema njemu, ali niko se nije usudio da mu zatraži intervju. Ili samo nisu želeli da rizikuju i ostanu bez svojih mesta. "Izgleda da ovde nema nijednog policajca," reče Ben. "Čovek bi očekivao bar da se pojave." "Nisu pozvani," rekoh mu. Mekenzi mi je to rekao ranije. Nije bio srećan zbog toga, ali njegovi pretpostavljeni su doneli odluku da nema mešanja. "Samo stanovnici Menhema." "Čudno, ne poznajem neke od komšija," reče on, gledajući gužvu kamera i mikrofona. Uzdahnuo je i raširio kragnu košulje. "Bože, što je vruće ovde. Hoćete li posle na pivo?" "Hvala ti, ali ne mogu." "Imate kasne posete?" "Ah, ne, treba da se vidim sa Dženi. Video si je u krčmi." "Znam, učiteljica." Nacerio se. "Počeli ste često da se viđate, zar ne?" Bio sam svetsan da sam pocrveneo kao tinejdžer. "Samo smo prijatelji." "Dobro." Bilo mi je drago kada je promenio temu. Pogledao je na sat.. "Trebalo je da znam da će nas pustiti da čekamo. Šta mislite, šta je smislio?" "Saznaćemo uskoro," rekao sam, a vrata na pozornici se otvoriše. Ali nije izašao Skarsdejl. Bio je to Markus Metkalf. U prostoriji istog trenutka nastade tišina. Muž Lin Metkalf je strašno izgledao. Bio je krupan muškarac, ali tuga kao da ga je smanjila. Odeća mu je bila izgužvana i ušao je polako, kao da ga boli neka duboka rana. Kada sam ga posetio nedugo pošto je policija objavila vest, izgledalo je da je jedva svestan mog prisustva. Nije hteo da uzme sedativ i nisam ga krivio za to. Neke rane se ne mogu ublažiti

i pokušavanje u tom smislu može samo da ih pogorša. Ali gledajući ga sada, pomislio sam da nije ipak nešto uzeo. Izgledao je izgubljeno i šokirano, kao neko, ko se našao u živom košmaru. U tišini, na pozornicu je za Markusom izašao Skarsdejl. Njihovi koraci su se čuli na daščanom podu. Dok su prilazili stolu, sveštenik je u znak podrške – posedništva, nisam mogao da ne pomislim – stavio ruku na rame mlađeg čoveka. Osetio sam strepnju, znajući da će prisustvo muža poslednje žrtve dati daleko veći značaj svemu što se našem svešteniku mota po glavi. Skarsdejl ga je usmerio prema jednoj od stolica; primetio sam, prema onoj bez mikrofona. Sačekao je da Markus sedne pre nego što je i sam seo. Potapšao je mikrofon da bi proverio da li radi, pa polako prešao pogledom preko ljudi ispred sebe. "Hvala vam svima što—" Slaba mikrofonija ga prekide i on se strogo namršti, nezadovoljan. Odgurnuo je mikrofon malo dalje pre nego što je nastavio. "Hvala vam što ste došli. Ovo je vreme žalosti i ja bih u normalnim okolnostima to poštovao. Nažalost, one su daleko od normalnog." Njegov pojačani glas je zvučao još odbojnije nego obično. Dok je on govorio, muž Lin Metkalf je zurio u sto, kao da nije svestan nikoga drugog u prostoriji. "Biću kratak, ali ono što imam da kažem tiče se svih nas. Tiče se svakoga u selu. Zamolio bih vas samo da me saslušate pre nego što postavite bilo kakvo pitanje." Skarsdejl govoreći nije pogledao nikoga od novinara, ali bilo je jasno na koga se odnosi to, poslednje. "Dve žene koje smo svi znali ubijene su," nastavio je. "Ma koliko to bilo neprijatno, ne možemo više zanemarivati činjenicu da je, po svoj prilici, za to odgovoran neko iz ovog sela. Policija je očigledno ili nesposobna, ili možda i nevoljna, da preduzme odgovarajuće korake. Ali ne možemo više samo da sedimo dok neko otima i ubija žene." Smišljenom, gotovo preteranom zabrinutošću, Skarsdejl pokaza čoveka pored sebe. "Svi znate kakav gubitak je Markus pretrpeo. Gubitak koji je doživela porodica njegove supruge, kojoj je oduzeta ćerka i sestra. Sledeći put to može biti vaša žena. Ili ćerka. Ili sestra. Koliko ćemo još pasivni gledati kako se ta zverstva nastavljaju? Koliko još žena mora da umre? Jedna? Dve? Više?" Prodorno je gledao okolo, kao da očekuje odgovor. Pošto ga nije dobio, Skarsdejl se okrenuo i nešto šapnuo mužu Lin Metkalf. Čovek je trepnuo kao da se budi. Prešao je praznim pogledom po prepunoj dvorani. "Ti želiš nešto da kažeš, zar ne, Markuse?" podstakao ga je sveštenik, gurnuvši mikrofon ispred njega. Markus kao da je dolazio sebi. Izgledao je kao da je posednut. "Ubio je Lin. Ubio je moju ženu. On..." Izdao ga je glas. Suze su mu potekle niz lice. "Mora biti zaustavljen. Naći ćemo ga i... i..." Skarsdejl mu spusti ruku na podlakticu, da ga uteši ili zaustavi. Sveštenik sa izrazom pobožnog zadovoljstva povuče mikrofon opet ispred sebe. "Što je mnogo, mnogo je," reče razumnim, odmerenim glasom. "Što je mnogo... mnogo je!" Polako je kuckao po stolu da bi naglasio svoje reči. "Vreme neaktivnosti je prošlo. Bog nas testira. Naša slabost i samozadovoljstvo omogućili su da se to stvorenje maskira u čoveka i sakrije među nama. Da nekažnjeno i sa prezirom napada. A zašto? Zato što zna da može. Zato što nas vidi kao slabe. I ne boji se slabosti." Mikrofon odskoči kada je tresnuo pesnicom o sto. "Pa, došlo je vreme da počne da nas se boji. Došlo je vreme da pokažemo svoju snagu! Menhem je predugo bio žrtva! Ako policija ne može da nas zaštiti, štitićemo se sami! Dužnost nam je da ga otkrijemo!" Digao je glas, pomešavši ga sa mikrofonijom. Kada se povukao u stolici, u dvorani nastade žagor. Mnogi koji su sedeli poustajaše, tapšući i uzvikujući u znak odobravanja. Dok su blicevi sevali i novinari izvikivali pitanja, Skarsdejl je sedeo na sredini pozornice i u centru pažnje i gledao svoje delo. U jednom trenutku pogledao je pravo u mene. Oči su mu gorele strašću. I shvatio sam, trijumfom.

Neprimetno sam izašao. "Jednostavno ne mogu da verujem šta taj čovek radi," rekao sam ljutito. "On kao da ne želi da smiri, nego da uznemiri ljude. Šta mu je?" Dženi baci parče hleba patki koja je dogegala do našeg stola. Sedeli smo u jednoj krčmi na obali Bara, jedne od šest reka koje protiču kroz Baruštine. Nijedno od nas nije želeleo da ostane u Menhemu i mada je ovo mesto bilo udaljeno samo nekoliko milja, predstavljalo je sasvim drugi svet. Čamci su bili usidreni na reci, deca su se igrala u blizini, a stolovi su bili puni ljudi koji pričaju i smeju se. Engleska krčma kao iz udžbenika, englesko leto kao iz udžbenika. Nije to imalo nikakve veze sa teškom atmosferom iz koje smo otišli. Dženi baci patki poslednje mrve. "Sad je privukao pažnju naroda. Možda to i želi." "Ali zar ne shvata šta radi? Jedan čovek je već dospeo u bolnicu zbog idiota koji su se zaneli, a on sad ohrabruje i linčovanje. I koristi Markusa Metkalfa kao bubnjara i podršku." Sećao sam se da je Skarsdejl bio sa njim čak i tokom potrage za njegovom ženom. Nisam očekivao da ga je još tada pripremao, želeći da iskoristi njegovu tragediju. Sada sam požalio što nisam razgovarao sa Markusom kada je Lin nestala. Nisam hteo da mu se namećem u tuzi, mada ne mogu poricati ni da je to bilo i pomalo sebično. Gledajući njega, podsećao sam se na sopstveni gubitak, ali ostajući u pozadini dozvolio sam Skarsdejlu da slobodno iskoristi svoj uticaj. A on nije propustio priliku. "Misliš li da zaista do hoće? Da razjari duhove?" upita Dženi. Ona nije prisustvovala mitingu; kazala mi je da joj se činilo da nije boravila u selu dovoljno dugo da bi se to odnosilo i na nju. Ali mislim da ju je odbila i pomisao da će se naći u masi naroda. "Tako je zvučalo. Ne znam zašto sam iznenađen. Vatra i sumpor imaju jači efekat nego okretanje drugog obraza. A on je godinama nedeljom ujutru izlazio pred praznu crkvu. Sada neće propustiti svoju šansu da kaže 'Pa, rekao sam vam'." "Zvuči kao da nije jedini uzrujan." Ja nisam shvatao koliko me je Skarsdejl iznervirao. "Izvini. Samo se bojim da neko ne napravi neku glupost." "Ti tu i onako ne možeš ništa. Nisi ti savest sela." Zvučala je uznemireno. Tada sam shvatio da je cele večeri nekako ćutljiva. Pogledao sam je iz profila i primetio blede pege na obrazu i nosu; fine plave dlačice na rukama, uočljivije na suncem potamneloj koži. Gledala je negde u daljinu, kao da je zadubljena u neku unutrašnju dilemu. "Da li se to nešto dešava?" upitao sam. "Ne. Samo razmišljam." "O čemu?" "Oh... o stvarima." Osmehnula se, ali nekako napeto. "Čuj, hoće li ti smetati da se vratimo?" Pokušao sam da prikrijem iznenađenje. "Neće, ako ti to želiš." "Molim te." Natrag smo se vozili u tišini. U jami mog stomaka pojavila se praznina. Proklinjao sam sebe jer sam digao takvu larmu zbog Skarsdejla. Nije ni čudno što joj je to dosadilo. Pa sad si uprskao. Čestitam. Dnevna svetlost je nestajala kada smo stigli u Menhem. Pokazao sam da skrećemo na put prema njenoj kući. "Ne, ne ovde," rekla je. "Ovaj... mislila sam da mi pokažeš gde ti živiš." Bio je potreban trenutak da to shvatim. "Okej." Ta reč nije zvučala kako treba. Bio sam bez daha dok sam parkirao kola. Otključao sam vrata kuće i sklonio se da je propustim unutra. Fini mošusni miris njenog parfema učinio je da se uzdignem dok je prolazila.

Ušla je u malu dnevnu sobu. Osećao sam da je njena nervoza ravna mojoj. "Hoćeš li piće?" Odmahnula je glavom. Stajali smo zbunjeno. Uradi nešto. Ali nisam mogao. Pri slaboj svetlosti nisam je dobro video. Samo oči su sijale u mraku. Gledali smo se, bez pokreta. Ona je progovorila nesigurnim glasom. "Gde je spavaća soba?" Dženi je bila nesigurna, napeta i uzdrhtala. Polako je počela da se opušta, kao i ja. Isprva je sećanje postavljalo svoje oblike, slike i mirise. Zatim je sadašnjost preuzela, brišući sve ostalo. Posle je ležala sklupčana pored mene, tiho dišući na mojim grudima. Osetio sam kako joj ruke idu prema mom licu i istražuju tragove kapi koje su se slivale. "Dejvide?" "Ništa, samo..." "Znam. U redu je." I bilo je. Nasmejao sam se i zagrlio je, pa joj digao bradu. Ljubili smo se dugo i polako, i moje suze su se neprimetno osušile dok smo se opet zbližavali. U neko doba iste te noći, dok smo mi bili zajedno u krevetu, na drugoj strani sela Tini se učinilo da čuje neku buku u bašti iza kuće. Ni ona, kao ni Dženi, nije bila na mitingu u seoskoj dvorani. Ostala je kod kuće uz bocu belog vina i tablu čokolade. Nameravala je da ostane budna dok Dženi ne dođe kući, želeći da čuje kako je proteklo veče. Ali dok je odgledala DVD film koji je iznajmila, počela je da zeva i bila spremna za postelju. I tada, kad je isključila televizor, čula je neku buku spolja. Tina nije bila glupa. U okolini deluje ubica koji je već ubio dve žene. Nije otvorila vrata. Dophvatila je telefon, isključila svetlo i prišla prozoru. Sa telefonom na gotovs, spremna da nazove policiju, oprezno je provirila u baštu. Ništa. Noć je bila vedra, a mesec pun i svetao. Bašta, kao i pašnjak iza nje, izgledali su prazno i bezopasno. Bez obzira na to, ona je gledala izvesno vreme, dok nije ubedila sebe da je to bila samo njena mašta. Tek sledećeg jutra je videla nešto napolju. Na središtu travnjaka ležala je mrtva lisica. Moglo je biti i da je tu doneta, sa obzirom na položaj u kome je ležala. Da je znala za labudova krila, patku, ili bilo koju od ostalih mrtvih životinja koje je ubica koristio da ukrasi i obeleži svoje kreacije, Tina ne bi zatim uradila ono, što jeste. Ali nije znala. Pošto je bila devojka sa sela, pokupila ju je i ubacila u kantu za otpatke. Prema povredama, prosudila je, verovatno se tu dovukla pošto ju je neki pas izujedao. Ili su je kola pregazila, razmišljala je. Možda bi to pomenula i Dženi, makar uzgred. A ona bi možda rekla meni. Ali Dženi te noći nije došla kući. Još uvek je bila kod mene, a kada ju je Tina opet videla, razgovor je tekao daleko od mrtvih životinja. Zato Tina nije nikome pomenula tu lisicu. Tek danima kasnije, kada je značenje lisice bilo već očigledno, ona je se setila. A tada je već bilo prekasno.



18 Dve stvari su se dogodile tokom sledeća dvadeset četiri sata. Od te dve, većina je pričala o prvoj. U bilo koje drugo vreme taj događaj bi bio izvor skandaloznog tračanja, podložnog beskrajnim prepričavanjima pre nego što se utopi u menhemski folklor kao poglavlje seoske istorije zbog koga će se decenijama smejati i zgražavati. Ali u datoj situaciji, imaće posledice daleko ozbiljnije od bilo kakvih fizičkih povreda koje je izazvala. U sukobu za koji su mnogi mislili da je godinama zakasnio, potukli su se Ben Anders i Karl Brener. Bilo je to delom zbog pića, delom zbog netrpeljivosti i delom zbog posledica događaja koji su se dešavali poslednjih dana. Njih dvojica se nikada nisu pretvarali da su simpatični jedan drugome, a neprirodna napetost koja je zavladala selom mogla je da izgrize tolerantnost i ljudima daleko jačih živaca nego što su bili njihovi. Bilo je to pred fajront u Jagnjetu. Ben je upravo naručio viski za kraj, posle, po njegovom priznaju, par piva više nego obično. Imao je težak dan u prirodnom rezervatu, gde je morao da daje prvu pomoć nekom posmatraču ptica koji je doživeo srčani napad zbog vrućine, kao i da se izbori sa uobičajenim problemima turističke sezone. Kada je u krčmu ušao Karl Brener, "drčan i pun sebe," kako je Ben kasnije rekao, okrenuo mu je leđa, odlučivši da ne završi loš dan još gorim krajem tako što će dozvoliti da bude izazvan. Ali nije prošlo baš tako. Brener nije ušao samo zbog pića. Raspaljenom Skarsdejlovim pozivom na oružje prethodne večeri, njemu ovo je bio obilazak zbog regrutacije i objava namere. Sa njim je bio Dejl Brener, crnomanjasti rođak drugačijeg izgleda, ali brat po navikama i temperamentu. Oni su bili pripadnici veće grupe koja je, po Skarsdejlovom nagovoru, preuzela na sebe danonoćno patroliranje selom. "Pošto se policiji jebe za sve, moramo sami da isteramo tog gada na čistinu," rekao je Brener, izražavajući suštinu sveštenikovog govora, možda i istim rečima. Ben je u početku ćutao dok je Brener pokušavao da pridobije više dobrovoljaca. Ali tada je Karl, ohrabren alkoholom i svojom novom misijom, pogrešio i direktno se sukobio sa njim. "A šta je s tobom, Anderse?" "Šta je sa mnom?" "Jesi li s nama ili nisi?" Ben je polako iskapio svoj viski pre nego što je odgovorio. "Znači, vi ćete isterati tog gada na čistinu, je li?" "Tako je. Predstavlja li ti to problem?" "Samo jedan. Kako znate da to nije neko od vas?" Brener nikada nije bio prepametan i to mu uopšte nije palo na pamet. "Ustvari, kako da znamo da to nisi baš ti?" upitao je Ben. "Kopaš rupe, postavljaš klopke. Pa to vodi pravo u tvoju ulicu." Kasnije je priznao da ga je samo podbadao, ni za trenutak ne pomislivši koliko je to ozbiljna optužba. I to je nagnalo Brenera dalje nego što bi obično otišao. "Jebi se, Anderse! Policija zna da nemam veze s tim!" "Ona ista policija, za koju si pre jednog minuta rekao da joj se jebe za sve? I pitaš hoću li da vam se pridružim? Isuse," iscerio se Ben, iskazavši svoj prezir. "Ostani lovokradica. Samo za to i jesi."

"Ja bar imam alibi! Šta je stobom?" Ben diže prst prema njemu. "Pazi se, Breneru." "Zašto? Jesi li ili nisi?" "Upozoravam te..." Ohrabren prisustvom rođaka, Brener nije ustuknuo kao obično. "Pa šta, jebote? Muka mi je više od tvog razbacivanja. Prošle nedelje si odmah uskočio za svog drugara doktora, je li? A gde je on bio kad je Lin nestala?" "Sad tvrdiš da smo to obojica uradili?" "Dokažite da niste!" "Ne moram ja tebi ništa da dokazujem, Breneru," rekao je Ben, počinjući da gubi strpljenje. "Zašto ti i ostali tvoji linč-junaci ne odjebete i nastavite svoje jadno patroliranje?" Gledali su se. Brener je prvi progovorio. "Hajde," rekao je rođaku i moglo je tada da se završi. Ali ne mogavši da ode, a da bar ne pokuša da spasi obraz, nije odoleo da ne uputi poslednju porugu. "Jebena kukavice," pljunuo je, okrećući se da pođe. To je bila tačka kod koje Benova dobronamernost izletela kroz prozor. Gotovo isto je bilo sa Karlom Brenerom. Tuča koja je usledila, trajala je kratko. U krčmi je bilo dovoljno ljudi da ih razdvoje pre nego što bi se situacija otela kontroli, što je verovatno bilo dobro i za Bena. Sam Brener nije predstavljao pretnju, ali krupan kakav jeste, Ben bi možda pošao i na njegovog rođaka. Kada su uspeli da ih razdvoje, sto i nekoliko stolica je već bilo polomljeno, a na Breneru su ostali tragovi zbog koji nekoliko sledećih nedelja neće moći da se pogleda u ogledalo za brijanje – pogotovu da se obrije – a da se ne trgne. Ni sam Ben nije prošao bez posledica, zadobio je razne posekotine i modrice, i iščašio jedan zglob. Ali sve, tvrdio je, bilo vredno truda. Međutim, stvarna šteta će se pojaviti tek nekoliko dana kasnije. Ja nisam bio prisutan kada se tuča odigrala. Pripremao sam jelo za Dženi, koja je te noći ostala kod mene, i nisam razmišljao o problemima Menhema. Ustvari, verovatno sam bio među poslednjima koji su čuli za nju, jer sam rano sledećeg jutra otišao da nastavim sumorni posao u mrtvačnici. Od kada je nađeno telo Lin Metkalf, Henri me je opet menjao kada odem u laboratoriju. Davao sam sve od sebe da se vratim na vreme za popodnevnu smenu u ordinaciji, a njega je dodatno opterećenje iscrpljivalo. Izgledao je umorno, iako je radno vreme smanjio na minimum i ordinirao najkraće što može dok ja nisam tu. Osećao sam se krivim za to, ali bar nije trebalo da traje dugo. Još pola dana u laboratoriji i sav moj posao biće završen. I dalje sam čekao na rezultate testova, ali ostaci Lin Metkalf su do sada pružili iste podatke kao i Sali Palmer. Nije bilo posebnih iznenađenja, sem pitanja zašto je lice prve žrtve tako strašno izubijano, dok je kod druge ostalo nedirnuto. Takođe, pošto truljenje Lin Metkalf nije toliko odmaklo, neki njeni nokti su još uvek ostali na telu. Bili su polomljeni i istrgnuti, ali u forenzičkoj laboratoriji su na nekim od njih našli vlakna konoplje. Drugim rečima, konopca. Šta god drugo da joj je urađeno, izgleda da je za to bila vezana. Osim rane na presečenom grlu i užasnog sakaćenja, Lin je pretrpela uglavnom površinske posekotine. Samo rez na grlu je prodro do kosti. Kao i onaj na Sali Palmer, načinjen je velikim, oštrim sečivom. Verovatno lovačkim nožem i gotovo sigurno istim, mada u ovom trenutku to nije moglo biti dokazano. Ali bio je zupčast. Ali to mi nije pomagalo da shvatim zašto su obe žene ubijene jednim nožem, dok je drugi upotrebljen za psa. Još uvek sam razmišljao o tome izlazeći u čekaonicu pošto je poslednji pacijent izašao. Veče u ordinaciji je proteklo mirno, sa gotovo polovinom uobičajenog broja pacijenata. Ili ljudi nisu hteli da se žale na sitnice u trenutku velike tragedije, ili je postojao drugi, neprijatniji razlog zbog koga su mnogi odlučili da ne dođu kod lekara. Bar jedan. Zahtevi za pregled kod Henrija bili su brojniji nego što su bili

godinama unazad, jer su sve više pristajali da čekaju na njega nego da dođu kod mene. Ali bio sam suviše obuzet sa Dženi i radom u laboratoriji, da bih brinuo o tome. Kada sam se pojavio, Dženis je sređivala i čistila čekaonicu, popravljala i redala stare stolice i ispravljala izlizane časopise. "Mirno veče," rekao sam. Ona diže dečiju slagalicu sa poda i vrati je u drvenu kutiju, pored ostalih igračaka. "Bolje nego čekaonica puna šmrkavaca i hipohondara." "Dobro rečeno." Poštovao sam njenu uviđavnost. Ona je, kao i ja, primetila da se moj spisak zakazanih pregleda smanjuje. "Gde je Henri?" "Spava. Mislim da ga je jutrošnje dežurstvo zamorilo. Ali nemojte da se grizete. Niste vi krivi." Dženis je znala da radim nešto za policiju, mada nije znala šta. Nije bilo načina da to sakrijem od nje, a ni stvarnog razloga. Možda je volela da priča, ali znala je i granicu. "Je li dobro?" upitao sam zabrinuto. "Samo je umoran. Sem toga, nije stvar samo u poslu." Značajno me je pogledala. "Ove nedelje će mu biti jubilej." Zaboravio sam to. Imao sam suviše obaveza da bih vodio računa o datumima, ali Henri je u to doba godine uvek bio utučen. Nikada nije pričao o tome više nego ja kada se približi moje vreme. Ali svejedno, to je bilo prisutno. "Bila bi im trideseta godišnjica," nastavila je Dženis tišim glasom. "Mislim da mu je zato još gore. Zato je dobro što više radi. Pomaže mu da ne misli na to." Izraz joj otvrdnu. "Šteta je samo što-" "Dženis," rekoh ja opominjućim glasom. "Pa, jeste. Nije ga zasluživala. A i on je zaslužio bolju." Reči su joj same izletele. I kao da je bila na rubu plača. "Jesi li dobro?" upitao sam je. Ona klimnu glavom, osmehujući se nesigurno. "Izvinite. Ali jednostavno ne mogu da ga gledam uznemirenog zbog..." Glas ju je izdao. "I sve ostalo. To prosto iscrpljuje." Nastavila je da sređuje časopise. Prišao sam i uzeo joj ih. "Znaš šta. Zašto jednom ne odeš kući ranije?" "Ali htela sam da usisam..." "Siguran sam da možemo još jedan dan da preživimo bez optimalnih zdravstvenih uslova." Ona se nasmeja, malo prisebnije. "Ako ste sigurni..." "Naravno. Hoćeš li da te povezem?" "Ne! Veče je suviše lepo za sedenje u kolima." Nisam insistirao. Ona je živela nekoliko stotina jardi odatle i najviše je išla glavnim putem. Postoji mesto iza koga briga o bezbednosti prelazi u paranoju. Ipak sam je ispratio pogledom kroz prozor dok je odlazila niz put. Kada je otišla, vratio sam se časopisima koje je ostavila i pokušao da završim njihovo sređivanje. U gomili se našlo nekoliko starih primeraka lokalnog parohijskog biltena, koje su ostavili pacijenti suviše dokoni da bi ih bacili. Ubacio sam ih u korpu za otpatke, ali dok sam to radio nešto na jednoj od njihovih strana mi je privuklo pogled. Izvadio sam taj primerak iz korpe. Sa te strane veselo mi se smeškalo lice Sali Palmer. Ispod njene fotografije nalazio se kratak tekst o "poznatoj spisateljici" iz Menhema, sve odštampano nekoliko nedelja pre nego što je bila ubijena. Nisam to video ranije i uznemirilo me je sada, posle njene smrti. Počeo sam da čitam i učinilo mi se kao da mi vazduh nestaje iz pluća. Seo sam i opet ga pročitao. Zatim sam pošao da telefoniram Mekenziju. Pročitao je članak u tišini. Bio je u mobilnom štabu kada sam telefonirao i pošto sam mu ispričao za bilten, odmah je došao. Dok je čitao, potiljak i ruke su mu bili crveni od sunca. Kada je završio, bez

izraza je zatvorio časopis. "Pa, šta mislite?" upitao sam. Protrljao je pocrvenelu kožu na nosu koji mu se gulio. "Možda je samo podudarnost." Sada je bio pravi policajac, profesionalno uzdržan. I možda je bio u pravu. Ali sumnjao sam u to. Uzeo sam bilten i opet pročitao članak. Bio je kratak gotovo da je samo popunjavao prostor u danu bez vesti. Naslov je glasio "Život u provinciji daje krila mašti lokalne spisateljice". Pasus koji ga je inspirisao nalazio se na kraju: Sali Palmer kaže da joj život u Menhemu pomaže da piše svoje knjiga. "Volim ovu bliskost sa prirodom. Ona pomaže mojoj mašti da uzleti. To je nešto najbolje posle pravih krila," kaže poznata spisateljica. Spustio sam bilten. "Mislite da je podudarnost to, što joj je neko usadio par labudovih krila u leđa, par nedelja pošto je ovo kazala?" Mekenzi je reagovao razdraženo. "Rekao sam, možda. Nisam spreman da tvrdim jedno ili drugo samo zbog završetka običnog članka u nekom biltenu." "Pa kako onda objašnjavate sakaćenje?" Izgledao je kao da mu je neprijatno, kao čoveku koji mora da odglumi tekst u koji sam ne veruje. "Psiholozi misle da bi to mogla biti ugušena želja za promenom. To što joj je dao anđeoska krila pošto ju je ubio. Kažu da bi to mogao biti neki religiozni zaluđenik, opsednut višim nivoom." "Šta kažu ti psiholozi o ostalim mrtvim životinjama? I o onome što je uradio Lin Metkalf?" "Još nisu sigurni za to. Ali čak i ako ste u pravu," – pokazao je na bilten – "ni to ih ne objašnjava." Pažljivo sam birao reči. "Ustvari, o nečem drugom sam hteo da razgovaram sa vama." Pogledao me je sa pažnjom. "Kažite." "Pošto sam vas nazvao, pregledao sam karton Lin Metkalf. I njenog muža. Jeste li znali da pokušavaju da zasnuju porodicu? Razmišljali su o lečenju neplodnosti." Samo sekunda mu je bila potrebna da shvati. "Zečiji mladunci. Isuse," dahnuo je. "Ali kako bi ubica to saznao?" Mekenzi me pogleda, razmišljajući. "Našli smo test za trudnoću skriven u jednoj fioci, u spavaćoj sobi Metkalfovih," reče polako. "U tašni je imala recept od dana pre nego što je nestala." Setio sam se da sam naleteo na nju dok je izlazila iz apoteke. Kako srećno je izgledala. "Je li upotrebljen?" "Nije. A njen muž trvdi da nije znao za njega." "Ali tako nešto se ne kupuje ako se neće upotrebiti. Znači, mora da je mislila da bi mogla biti trudna." Mekenzi namršteno klimnu glavom. "A šta bi trudnica kazala nekome, ko ju je kidnapovao? 'Nemoj me povrediti, nosim bebu.'" Prešao je rukom preko lica. "Hriste. Sad verovatno ne možemo saznati je li bila trudna ili nije?" "Nema šanse. Ne u tako ranoj trudnoći i sa telom u ovom stanju." Klimnuo je glavom, bez iznenađenja. "Ali ako je bila trudna – ili je samo mislila da jeste – hvatanje ovog gada će biti još teže nego što smo očekivali." "Zašto?" "Zato što to znači da sakaćenje nije planirano unapred. Izvodi ga uzgred." Mekenzi ustade, umornog izgleda. "A ako ne zna šta će sledeće da uradi, kakve šanse imamo?" Kada je otišao, izašao sam da se provozam. Nisam vozio nigde određeno, samo sam hteo da izađem iz Menhema na sat ili dva. Te večeri se nisam viđao sa Dženi. Oboje smo bili iznenađeni brzinom kojom se sve to dešavalo između nas, pa nam je, posle vrlo intenzivnih poslednjih par dana, oboma bilo potrebno da se malo razdvojimo. Mislim da smo oboje želeli malo prostora za disanje, da se malo povučemo i razmislimo o tom neočekivanom moru promena u svojim životima, o tome kuda bi ono

moglo da nas odnese. Postojao je neizgovoreni osećaj da nijedno od nas nije želelo da nešto pokvari prevelikom žurbom. Najzad, ako je to ono što oboje osećamo da je, čemu žurba? Trebalo je da znam da ne treba izazivati varljivu sudbinu. Ubrzo sam stigao na nizak brežuljak, sa koga sam nadaleko video pejzaž ispred sebe. Zaustavio sam kola i izašao. Seo sam na jedno travnato uzvišenje i gledao kako se sunce spušta prema moćvarama koje ga očekuju. Pozlećena svetlost se odbijala od bara i potoka koji su stvarali apstraktnu mrežu u trsci. Izvesno vreme sam pokušao da razmišljam o ubistvima. Međutim, sve to mi je sada izgledalo tako daleko. Boje neba i zemlje polako su se stapali u sumraku, ali ja nisam osećao želju da se pokrenem. Po prvi put posle nesreće osećao sam kao da mi se budućnost otvorila. Najzad sam bio u stanju da pogledam ispred sebe, sa ne u prošlost. Razmišljao sam o Dženi, o Kari i Alis, tražeći u sebi bilo kakav trag krivice ili osećaj izdaje. Nije ih bilo. Samo slutnja. Bol zbog gubitka je još uvek bio tu. I biće uvek. Ali sada je tu bilo i prihvatanje. Moja žena i kćerka su bile mrtve i nisam mogao da ih vratim. Dugo sam i ja bio mrtav. Sada, neočekivano, opet sam bio živ. Sedeo sam i gledao zalazak sunca dok nije postalo samo svetla cepka na horizontu, a močvarni pejzaž jednolična prostirka koja upija svetlost. Kada sam najzad ustao, ukočen i bolan od dugog sedenja, shvatio sam da više nemam potrebe da bistrim misli. I nisam želeo ni da čekam do sutra, da opet vidim Dženi. Potražio sam telefon da je nazovem, ali nije mi bio u džepu. Nije bio ni u lendroveru. Setio sam se da sam ga stavio na sto kada je Mekenzi došao, pa sam, zamišljen o drugim stvarima, verovatno izašao bez njega. Gotovo da me je mrzelo da idem po njega. Ali nisam hteo da se nenajavljen pojavim na Dženinim vratima. To što sam ja razrešio svoje probleme, ne znači da je i sa njom isto. Sem toga, najzad, ja sam seoski lekar. Neko iz Menhema me možda upravo traži da zakaže pregled, a ja sam nedostupan. Tako sam, stigavši u selo, pošao u ordinaciju da uzmem svoj telefon. Ulična svetla su počela da se pale dok sam vozio glavnom ulicom. Tek pre nego što sam stigao do policijske prikolice na trgu, ugledao sam grupu ljudi ispod jedne ulične svetiljke. Pomislio sam da je to neka od Skarsdejlovih linčerskih patrola. Zurili su u mene dok sam prolazio, sumnjičavih izraza na licima pod slabim žutim svetlom. Prošao sam pored njih i skrenuo sa glavnog puta, uz dugi prilaz do Henrijeve kuće. Gume su šuštale na šljunku i farovi šetali po prednjem delu kuće dok sam vozio uzbrdo i niz padinu. Prozori su bili zamračeni, što me nije iznenadilo jer je Henri obično rano išao u postelju. Ne želeći da ga probudim, nisam pošao na glavna vrata, već sam obišao oko kuće, da bih ušao direktno u laboratoriju. Izvadio sam ključeve da otključam dvokrilna vrata svoje kancelarije, pre nego što sam primetio da su vrata kuhinje otvorena. Da je svetlo bilo upaljeno, ne bih razmišljao o tome. Ali kuhinja je bila u mraku, a znao sam da Henri nikako ne bi legao da spava, a da sve ne zaključa. Prešao sam do kuhinjskih vrata i provirio unutra. Ništa nije izgledalo neobično. Pošao sam rukom prema prekidaču, ali sam stao. Neki instinkt mi je rekao da nešto nije u redu. Pomislio sam da pozovem policiju. Ali šta bih im rekao? Koliko sam znao, Henri je možda jednostavno zaboravio da zatvori vrata kada se vratio iz bašte. Moj ugled u selu je dovoljno loš i bez vesti da sam od sebe napravio budalu. Umesto toga, ušao sam u hodnik. "Henri?" Pozvao sam ga dovoljno glasno da me čuje ako je budan i tiho da ga ne probudim, ako nije. Nije bilo odgovora. Njegov studio je bio na suprotnom kraju hodnika, iza ugla. ne mogavši da se otresem misli da preterano reagujem, pošao sam prema njemu. Vrata su bila odškrinuta, otkrivajući da je unutra upaljeno svetlo. Zastao sam, očekujući neki znak života ili kretanja. Ali lupnjava mog, sopstvenog srca prigušila je sve slabije šumove. Stavio sam ruku na vrata i gurnuo ih. Odjednom su mi bila istrgnuta iz ruke. Oboren sam u stranu kada je neka velika senka izletela iz prostorije. Ja u padu pokušah da je uhvatim i osetih udar vazduha ispred sebe. Ruka mi uhvati neku grubu, masnu tkaninu i nešto me tresnu u lice. Zateturao sam se unazad a prilika je jurnula prema

kuhinji. Kada sam ja stigao u kuhinju, zadnja vrata su se upravo zatvarala na šarkama. Ne razmišljajući pođoh za njim. Onda se setih Henrija. Zastavši samo toliko da zatvorim i zaključam vrata prema bašti, potrčah natrag u njegov studio. Kada sam stigao do njega, svetlo u hodniku se upali. "Dejvide? Šta se to dođavola dešava?" Henri je u kolicima dolazio hodnikom iz spavaće sobe, sav raščupan i bunovan. "Neko je bio ovde. Istrčali su kad sam ih iznenadio." Sada sam osetio reakciju, jer sam od zakasnelog adrenalina počeo da drhtim. Ušao sam u studio. Osetio sam olakšanje videvši da je čelični orman još uvek zaključan. Ko god da je tu bio, bar nije ušao u naše skladište lekova. Tada primetih staklenu kutiju u kojoj je Henri držao svoju zbirku starih lekarija. Vrata su bila otvorena, a stvari i bočice u njoj ispreturane. Henri opsova i pođe prema njima. "Ne diraj ništa. Policija će uzimati otiske," upozorih ga. "Znaš li šta je možda uzeto?" Nesigurno se zagledao u zbrku u kutiji. "Nisam siguran..." Ali još dok je govorio, ja primetih da nešto očigledno nedostaje. Od kada sam počeo da radim, na gornjoj polici je skupljala prašinu jedna stara boca, sa vertikalnim prugama, na zelenom staklu, što je bila davno prevaziđena oznaka za otrov. Sada je nije bilo. Do tada sam mislio da je provalnik tražio drogu. Čak i Menhem je imao svoje zavisnike. Ali sumnjao sam da bi i najočajniji narkoman odneo bocu hloroforma. Trgao me je Henrijev uzvik. "Bože, Dejvide, jesi li dobro?" Zurio je u moje grudi. Hteo sam da ga pitam kako to misli, ali onda sam video i sam. Setio sam se udara vazduha koji sam osetio kada sam uhvatio provalnika u hodniku. Sada sam shvatio šta je to bilo. Košulja mi je bila rasečena na grudima.



19 Posle uzbudljive prethodne večeri, sledeći dan je počeo kao svaki drugi. To mi je palo na pamet kasnije. Trebalo je iz iskustva da znam da se katastrofa ne najavljuje unapred. Ali kada se dogodila, bio sam potpuno nespreman. Kao i svi ostali. Bilo je skoro četiri sata kada je policija završila uviđaj u ordinaciji. Sjurili su se kao izbezumljeni, fotografisali, uzimali otiske i postavljali pitanja. Mekenzi je stigao umoran i iznuren, kao neko koga su tek probudili iz lošeg sna. "Hajdemo još jednom. Kažete da da je neko provalio u kuću, posekao vas i uspeo da pobegne, a da niko nije uspeo da ga pogleda?" I ja sam bio umoran i nervozan. "Bio je mrak." "I ništa vam nije bilo poznato na njemu?" "Ne, žao mi je." "I nema šanse da ga identifikujete?" "Voleo bih da mogu, ali rekao sam vam, bio je mrak." Henri takođe nije bio u mogućnosti da pomogne. Sve vreme je bio u spavaćoj sobi, ne znajući da se bilo šta dešava, sve dok nije čuo buku i izašao, da bi ugledao mene na povratku iz prekinute potere. Da je to bilo drugačije, Menhem bi se možda probudio i čuo za još jedno ubistvo. Možda i dva. Mekenzi je, sudeći po stavu koji je imao dok me je ispitivao, mislio da smo to u najmanju ruku zaslužili. "I nemate pojma šta je još možda uzeo?" Ja sam mogao samo da odmahnem glavom. Kabinet sa lekovima je bio nedirnut i ništa nije nedostajalo iz frižidera u kome smo držali vakcine i ostale medikamente osetljive na temperaturu. Ali samo Henri je znao šta se nalazi u pretrpanoj, providnoj staklenoj kutiji, a do trenutka kada su krimtehničari završili svoj posao, on nije bio siguran šta nedostaje iz nje. Mekenzi je stiskao vrh nosa. Oči su mu bile crvene, a pogled ljutit. "Hloroform." Zvučao je kao da se gadi. "Ne znam čak ni da li kršite neki zakon držeći ga u kući. Nisam znao ni da ga lekari još uvek koriste." "Ne koriste ga. To su samo Henrijevi rariteti. Tu negde postoji i stara pumpa za ispiranje želuca." "Ne bih brinuo o pumpi za ispiranje želuca, ali ova bitanga je dovoljno opasna i bez flaše pune anestetika!" Prekinuo se. "A kako je uopšte uspeo da uđe unutra?" "Ja sam ga pustio." Obojica se okrenusmo prema Henriju, koji je ulazio na vrata. Bili smo u mojoj ordinaciji, jednoj od nekoliko prostorija u prizemlju, gde smo znali da možemo slobodno da ostavimo bilo kakav dokaz, jer sam ja zaključavao svake večeri. Insistirao sam da Henriju daju pauzu u ispitivanju. Provala ga je ozbiljno uznemirila i nije mu bilo bolje posle gotovo jednosatnog ispitivanja. Sada je izgeldao malo bolje, mada nije dobio zdraviju boju. "Vi ste ga pustili unutra," ponovi Mekenzi mirno. "Već ste nam rekli da niste znali da je neko u kući." "Tačno je. Ali ipak sam ja kriv. Razmislio sam o svemu i..." Udahnuo je duboko. "Pa... nisam siguran da sam zaključao vrata kuhinje pre nego što sam otišao da legnem."

"Čini mi se da ste rekli da su bila zaključana." "Da, pretpostavio sam da jesu. Mislim, uvek ih zaključavam. To jest, po pravilu." "Ali večeras niste." "Nisam siguran." Henri pročisti grlo, bilo je bolno gledati koliko mu je neprijatno. "Očito, nisam." "A šta je sa ormanom? Je li i on bio otključan?" "Ne znam." Henri je zvučao iscrpljeno. "Ključevi su u fioci u mom stolu. Možda ih je našao, ili..." Glas ga je izdao. Mekenzi je izgledao kao da se iz petnih žila trudi da ne eksplodira. "Koliko ljudi je znalo za hloroform?" "Bog zna. Bio je tu duže nego ja. Nikad nisam mislio da ga treba kriti." "Znači, svako ko uđe ovde mogao je da ga vidi?" "Moguće, valjda," priznade Henri nevoljno. "Ovo je lekarska ordinacija," rekoh Mekenziju. "Svako zna da ovde ima opasnih supstanci. Sedativa, svačega." "Što bi trebalo da bude pod ključem," reče Mekenzi. "Znači, taj čovek je mogao da uđe ovde kao u samoposlugu." "Čujte, prokletstvo, nisam ga ja pozvao!" odvrati Henri. "Zar ne mislite da se osećam već dovoljno loše? Lekar sam već trideset godina i nikad mi se nije desilo ništa slično!" "Ali desilo se večeras," podseti ga Mekenzi. "Jedine večeri kad ste zaboravili da zaključate vrata." Henri spusti pogled u svoje krilo. "U stvari... ovo možda nije jedini put. Par puta u poslednje vreme... ustajao sam i nalazio otvorena vrata samo jednom ili dva puta. U principu se podsećam da zaključam," dodade brzo. "Ali... pa, u poslednje vreme izgleda da postajem pomalo... zaboravan." "Zaboravan." Mekenzijev glas je bio bezizrazan. "Ali ovo je prvi put da neko zaista provali, zar ne?" Upravo sam hteo da odgovorim umesto Henrija, naravno da jeste. Onda primetih njegov nelagodan izraz. "Pa, ovaj..." Lomio je ruke. "Nisam siguran." Mekenzi je i dalje zurio u njega. Henri zbunjeno sleže ramenima. "Stvar je, mislim da mi se par puta učinilo da je orman nekako... preuređen." "Preuređen? Mislite, nešto je nedostajalo?" "Ne znam, nijednom nisam bio sasvim siguran. Možda me je sećanje varalo." Pogledao me je postiđeno. "Izvini Dejvide. Trebalo je da ti kažem. Ali nadao sam se... Pa, mislio sam, ako se više potrudim." Digao je ruke i pustio ih da bespomoćno padnu. Nisam znao šta da kažem. Osećao sam se još gore nego obično zbog toga što sam ga u poslednje vreme prisiljavao da me menja. Izuzev njegove invalidnosti, uvek sam mislio da je fizički sposoban. Sada, u ranim jutarnjim satima, video sam znake koje sam ranije previđao. Imao je podočnjake, a koža oko sede, neobrijane brade mu je visila. Imajući u obziru čak i šok koji je pretrpeo, izgledao je staro i bolesno. Uhvatio sam Mekenzijev pogled, i dao mu znak da ga ne pritišće previše. On me, stisnuvši usne, povede na stranu, ostavljajući Henrija da sedi neutešan uz šolju čaja koju mu je skuvala jedna mlada policajka. "Shvatate li šta ovo znači?" reče Mekenzi. "Znam." "Ovo možda nije prvi put da se to desilo." "Znam." "Dobro, zato što će vaš prijatelj možda izgubiti licencu. Bilo bi dovoljno loše da su u pitanju samo narkomani, ali ovde imamo posla sa serijskim ubicom. A sada izgleda da je on mogao da ušeta ovde i

sam se služi bog zna od kada!" Uzdržao sam se da ne ponovim "Znam." "On mora da ima neko medicinsko obrazovanje da bi znao šta da uzme. I kako da to upotrebi." "Oh, ma hajde! Pa to je ubica! Mislite li da će brinuti kako da odredi pravu dozu? A nije potrebno ni da budete neurohirurg da biste znali šta da radite sa hloroformom." "Ako je ranije već ulazio ovde, zašto nije uzeo celu flašu?" upitao sam. "Možda nije hteo da neko primeti šta je uzeo. Da večeras nije bio iznenađen, mi to sad ne bismo znali, zar ne?" Tome nisam mogao da pariram. Osećao sam se krivim, kao da sam ja bio nemaran, a ne Henri. Ali bio sam njegov partner i trebalo je da budem upućen u to šta se dešava. U to što se dešava njemu. Najzad, policija je učinila sve što je u njihovoj moći, pa sam i ja otišao kući. Jutarnji ptičiji hor je već propevao kada sam spustio glavu na jastuk. Činilo mi se gotovo odmah, probudio sam se. Bilo je to prvi put posle više dana da sam sanjao. Bilo je živo kao i uvek, ali ovoga puta mi bar nije ostavilo obnovljeni osećaj gubitka. Bio sam tužan, ali smiren. Alis nije bila tu, već samo Kara. Razgovarali smo o Dženi. U redu je, kazala mi je sa osmehom. Ovako treba da bude. Izgledalo je gotovo kao rastanak: dugo odlagano, ali neizbežno. Mada mi je sećanje na Karine poslednje reči, izrečene sa blagim prizvukom zabrinutosti, koji mi je bio veoma poznat, ostavilo izvestan nemir. Čuvaj se. Ali čega treba da se čuvam, nisam znao. Razmišljao sam o tome izvesno vreme, pre nego što sam shvatio da samo pokušavam da analiziram sopstvenu podsvest. Bio je to ipak samo san. Ustao sam i istuširao se. Iako sam u krevetu proveo samo nekoliko sati, osećao sam se odmorno kao da sam spavao cele noći. Pošao sam ranije u laboratoriju, da bih stigao uzgred da obiđem Henrija. Posle događaja od prethodne noći, bio sam zabrinut za njega. Izgledao je loše i ja nisam mogao da se otresem osećaja krivice. Da nije bio tako umoran od dodatnog posla koji sam mu nametnuo, možda i ne bi zaboravio da zaključa vrata ordinacije. Sam sam ušao u kuću i pozvao ga. Nije bilo odgovora. Pošao sam u kuhinju, ali ni tamo nije bio. Pokušavajući da ignorišem trnce uznemirenosti, uveravao sam sebe da još uvek spava. Okrenuvši se da izađem iz kuhinje, pogledao sam kroz prozor i stao kao ukopan. Iza bašte sam video deo starog, drvenog mola, tamo gde se spuštao u jezero. Tu su stajala Henrijeva kolica. Bila su prazna. Potrčao sam kroz zadnja vrata, uzvikujući njegovo ime. Izlaz na mol se nalazio niže u bašti i bio zaklonjen žbunjem i drvećem. Nisam mogao da ga vidim dok nisam stigao do kapije, a onda sam usporio, sa olakšanjem. Henri je sedeo pored svojih praznih kolica, nesiguran na rubu mola i pokušavao da se spusti u čamac. Lice mu je ilo crveno od napora i koncentracije, do su mu se noge beskorisno klatile iznad čamca. "Za boga milog, Henri, šta to radiš?" On me ljutito pogleda, ali se ne zaustavi. "Silazim u čamac. Na šta ti, dođavola, ovo liči?" Stenjao je, držeći celu svoju težinu na rukama. Oklevao sam, želeći da mu pomognem, ali znajući da je bolje da to ne pokušavam. Ako sada padne, bar sam tu, da ga izvučem napolje. "Hajde, Henri, znaš da ne bi trebalo to da radiš." "Gledaj svoj prokleti posao!" Gledao sam ga iznenađeno. Usta su mu bila stisnuta, ali uzdrhtala. Nastavio je još trenutak sa svojim uzaludnim pokušajima, a zatim kao da je odjednom izgubio svu volju. Klonuo je i naslonio se natrag, na drveni stub, pokrivši oči.

"Izvini, Dejvide. Nisam tako mislio." "Hoćeš li da ti pomogne da se vratiš u kolica?" "Daj mi samo minut, da dođem do daha." Seo sam pored njega na grube daske mola. Teško je disao, a košulja mokra od znoja se zalepila za njega. "Koliko si već ovde." "Ne znam. Neko vreme." Slabo se osmehnuo. "Tada mi se učinilo kao dobra ideja." "Henri..." Nisam znao šta da kažem. "Šta si, dođavola, mislio? Znaš da ne možeš sam da uđeš u čamac." "Znam, znam, samo..." Namrštio se. "Taj prokleti policajac, kako me je gledao noćas. Govorio mi je kao da sam neka... senilna stara budala! Znam da sam pogrešio; trebalo je da proverim brave. Ali da me neko tako gleda..." Zurio je u svoje noge, stežući usta. "Ponekad frustrira. Osećaš se bespomoćno. Ponekad osetiš da jednostavno moraš nešto da uradiš, shvataš?" Pogledao sam ravnu i pustu površinu jezera. Nigde nikoga. "A šta da si upao u vodu?" "Onda bih sve oslobodio bede, zar ne?" Digao je pogled prema meni i ironično se iscerio, već prisebniji. "Ne gledaj me tako. Još uvek ne planiram da ronim. Ispao sam dovoljno velika budala za jedan dan." Uspravio se, uz grimasu zbog napora. "Hoćeš li da mi pomogneš da se vratim u ta prokleta kolica?" Podvukao sam ruke ispod njega, pridržavajući ga dok se vraćao u kolica. Bilo mi je jasno da je umoran, jer je dozvolio da ga odguram natrag, do kuće. Već sam kasnio u laboratoriju, ali sam se ipak zadržao toliko, da mu skuvam čaj i uverim se da će mu biti dobro. Zevnuo je i protrljao oči kada sam ustao da pođem. "Trebalo bi da se spremim. Jutarnja smena počinje za pola sata." "Ne danas. Nisi u stanju da radiš. Treba da odspavaš." Digao je obrvu. "Naredba lekara, je li?" "Ako ti se tako sviđa." "A šta ćemo sa pacijentima?" "Dženis može da ih odloži za ovo pre podne. Ako bude nešto hitno, neka zovu dežurnu službu." Ovoga puta se nije bunio. Sada, kad je iscrpio frustraciju, izgledao je iscrpljeno. "Čuj, Dejvide... Nećeš nikome reći za ovo, zar ne?" "Naravno da neću." Klimnuo je glavom sa olakšanjem. "Dobro. I ovako se osećam dovoljno glupo." "Nema potrebe." Bio sam kod vrata, kad me je opet pozvao. "Dejvide..." Zastao je sa nelagodnošću. "Hvala ti." Zbog njegove zahvalnosti se nisam osećao ni malo bolje. Dok sam se vozio u laboratoriju, bio sam neprijatno svestan pod kakav pritisak sam ga stavio u poslednje vreme. Shvatio sam ga zdravo za gotovo, ne samo profesionalno, već i prema ostalim aspektima. Sada mi je bilo žao što se nisam potrudio da sa njim isplovim na jezero ili bar provodim više vremena. Ali bio sam toliko obuzet istragom, a još više sa Dženi, da nisam mnogo ni razmišljao o Henriju. Odlučio sam da to promenim. U laboratoriji sam učinio gotovo sve što sam mogao. kada predam Mekenziju nalaze, biće na policiji da iskoristi ono što sam im rekao, a ja u moći da nadoknadim ono što sam u poslednje vreme propuštao. Posle ovoga dana, pomislio sam, moj život će se vratiti u normalu. Nisam mogao više pogrešiti. Posle uzbuđenja od proteklih dvanaest sati, gotovo sa olakšanjem sam se vratio u kliničko svetilište

laboratorije. Tu sam, najzad, bio na čvršćem tlu. Rezultati analiza su se vratili i potvrdili ono što sam već pretpostavljao. Lin Metkalf je bila mrtva oko šest dana, što je značilo da ju je ubica iz nekog svog, bezbožnog razloga držao u životu gotovo tri dana, pre nego što joj je presekao grkljan. Od te rane je i umrla. To što je telo bilo tako suvo, značilo je da je i ona, kao Sali Palmer, iskrvarila. Nizak sadržaj gvožđa u zemlji oko tela potvrdio je da je ubijena na nekom drugom mestu, a da je telo kasnije donešeno i bačeno u močvaru. Takođe, kao i kod Sali Palmer na mestu gde je nađeno telo nije bilo ničega što bi ukazivalo na onoga ko joj je to učinio. Tlo je bilo suviše tvrdo da bi zadržalo otiske stopa i sem vlakana konopca sa njenih slomljenih noktiju nije bilo nikakvih dokaza, ni forenzičkih tragova koji bi upućivali na identitet ubice. Ali o tome će brinuti neko drugi. Moj, lični doprinos je bio skoro gotov. Napravio sam poslednje odlivke vratnih pršljenova zasečenih nožem, sigurniji nego ikada da su obe žene ubijene istim oružjem. Posle toga, trebalo je samo očistiti. Marina me je u čast toga pozvala na ručak, ali sam odbio. Još uvek nisam imao prilike da razgovaram sa Dženi, i odjednom više nisam mogao da čekam. Nazvao sam je čim je Marina izašla. Dok sam čekao da se javi, bio sam toliko uzbuđen da je to bolelo. "Izvini," reče ona dahćući. "Tina je izašla, a ja sam bila u bašti." "Pa, kako si?" upitao sam. Odjednom sam bio nervozan. Bio sam toliko obuzet razmišljanjem o sopstvenom pupku da nisam ni pomislio šta je ona mogla odlučiti u vezi našeg odnosa. "Ja sam dobro, a kako si ti? Svi pričaju o onome što se desilo sinoć u ordinaciji. Ti nisi povređen, zar ne?" "Ne, dobro sam. Henri je gore prošao." "Bože, kad sam čula, pomislila sam... pa, brinula sam." Ja nisam ni pomislio da bi se mogla zabrinuti. Nisam bio naviknut da razmišljam o drugima. "Žao mi je. Trebalo je ranije da se javim." "U redu je. Samo mi je drago da si dobro. Ja bih te nazvala, ali..." Napeo sam se kad je zaćutala. Sad će. "Čuj, znam da smo rekli da ćemo se odmoriti par dana, ali... Pa, zaista bih volela da te vidim. Mislim, ako ti to želiš." Iscerio sam se. "Želim." "Jesi li siguran?" "Siguran sam." Oboje smo se nasmejali. "Bože ovo je smešno. Osećam se kao tinejdžerka," reče ona. "I ja." Pogledao sam na sat. Jedan i deset. Mogao sam da stignem u Menhem do dva, a večernja smena u ordinaciji počinje tek u četiri. "Mogao bih sad da svratim, ako hoćeš." "Važi." Zvučala je uzdržano, ali čuo sam joj smeh u glasu. U pozadini se začu zvonce od dve note. "Sačekaj trenutak, neko je na vratima." Čuo sam kako spušta slušalicu. Naslonio sam se na rub radnog stola, sa idiotskim osmehom na licu, dok sam čekao da se vrati. Dođavola to uzimanje slobodnog vremena. Znao sam samo da želim da budem sa njom odmah, više nego što sam želeo bilo šta već dugo vremena. Dok sam čekao, čuo sam muziku radija u pozadini. Tek posle duže vremena slušalica je dignuta. "Mlekar?" našalio sam se. Nije bilo odgovora. Čuo sam kako neko diše na drugom kraju linije, duboko i malo zadihano, kao posle nekog napora. "Dženi?" rekoh nesigurno. Ništa. Disanje se nastavilo za par otkucaja srca. A onda se čulo tiho škljocanje kada je veza prekinuta. Glupo sam zurio u slušalicu, pa nespretno ponovo ukucao broj. Javi se. Molim te, javi se. Ali

telefon je samo uporno zvonio. Dok sam prekidao vezu i nazivao Mekenzija, već sam jurio prema kolima.



20 Nije bilo teško pogoditi šta se dogodilo. Sama kuća je ispričala tu priču. Na istom onom klimavom stolu na kome smo jeli roštilj, nalazio se polupojeden sendvič, već polusuv od vrućine. Pored njega, ravnodušno je svirao radio. Vrata koja su vodila iz kuhinje i baštu iza kuće bila su otvorena, a zavesa od perli se njihala pri prolasku policajaca. Unutra, otirač za noge sa slikom kokosovog oraha bio je šutnut na vrata kuhinjskog kredenca, a telefonska slušalica je stajala na svojoj viljušci, gde ju je neko vratio. Ali nije bilo ni traga Dženi. Policajci nisu hteli da me puste unutra kada sam stigao. Već behu okružili kuću i grupa dece i komšija je ozbiljnih lica gledala sa ulice kako uniformisani policajci ulaze i izlaze iz kuće. Jedan mladi policajac, nervozno bacajući pogled preko pašnjaka i polja, preprečio mi je put kada sam stigao do kapije. Nije hteo ni da me sluša, mada mi ni stanje u kome sam se nalazio nije išlo na ruku. Tek pošto je stigao Mekenzi, digavši ruku da me smiri, dozvolili su mi da uđem. "Ne dirajte ništa," rekao mi je, nepotrebno, dok smo ulazili u kuću. "Ja nisam prokleti početnik!" "Onda prestanite da se ponašate kao da jeste." Hteo sam da mu uzvratim, ali sam se uzdržao. Bio je u pravu. Počeh da dišem duboko, pokušavajući da se kontrolišem. Mekenzi me je radoznalo gledao. "Koliko dobro je poznajete?" Hteo sam da mu kažem da gleda svoja posla. Ali, naravno, nisam. "Upravo smo počeli da se viđamo." Stegao sam pesnice gledajući dvojicu forenzičara kako uzimaju otiske sa telefona. "Koliko ozbiljno?" Samo sam ga pogledao. Trenutak kasnije on samo klimnu glavom. "Izvinite." Ne izvinjavaj se! Uradi nešto! Ali sve, što je bilo ko mogao da uradi, bilo je već urađeno. Policijski helikopter je kloparao iznad nas, a ljudi u uniformama već pročešljavali obližnji pašnjak i polja. "Kažite mi opet šta se desilo," zatraži Mekenzi. Učinio sam to, nesposoban da shvatim da se sve to događa. "Jeste li sigurni za vreme kada je kazala da neko zvoni na vratima?" "Siguran. Pogledao sam na sat, da vidim za koliko ću moći da se vratim." "I ništa niste čuli?" "Ne! Hriste, u sred popodneva. Kako je neko mogao da joj zazvoni na vrata i odvuče je? Selo je puno proklete policije! Šta su, dođavola, oni radili?" "Čujte, znam kako se osećate, ali—" "Ne, ne znate! Neko mora da je video nešto!" On uzdahnu, pa progovori tonom za koji sam kasnije shvatio da izražava njegovo retko uzdržavanje. "Ispitujemo sve komšije. Ali bašta se ne vidi iz okolnih kuća. Postoji trag koji vodi preko pašnjaka pravo do zadnjeg dvorišta. Mogao je da se doveze gore kombijem ili kolima i da se vrati istim putem, a da ga niko ne primeti sa ulice." Pogledao sam kroz prozor. Jezero u daljini je bilo mirno i nedirnuto. Mekenzi je morao osetiti šta mislim. "Nema ni traga čamcu. Helikopter još uvek traga, ali..." Nije morao da objašnjava. Manje od deset minuta je prošlo od trenutka kada je Dženi pošla da

otvori vrata, do dolaska policije. Ali to je bilo dovoljno da neko, ko poznaje kraj, nestane, skupa sa bilo kim drugim. "Zašto nije vikala upomoć?" upitah tišim glasom. Ali to je bio tihi očaj, a ne smirenost. "Ona se ne bi predala bez borbe." Pre nego što je Mekenzi mogao da odgovori, napolju nastade komešanje. Trenutak kasnije u kuću utrča Tina, bleda i uplašena. "Šta se desilo? Gde je Dženi?" Ja sam samo odmahnuo glavom. Ona je izbezumljeno gledala oko sebe. "To je bio on, zar ne? Odveo ju je." Pokušao sam nešto da kažem, ali nisam mogao. Tina diže ruke na usta. "Oh, ne. Oh bože, ne, molim te." Zaplakala je. Oklevao sam, pa pružio ruku i dodirnuo je. Ona se jecajući nasloni na mene. "Ser?" Jedan od krim-tehničara je prišao Mekenziju. Držao je plastičnu kesu za dokaze. Unutra se nalazilo nešto, što je ličilo na prljavo parče tkanine. "Ovo je bilo u donjem uglu, kod žive ograde," reče policajac. "Tamo postoji prolaz, dovoljno veliki da se neko provuče kroz njega." Mekenzi otvori kesu i pažljivo onjuši. Zatim je bez reči pruži meni. Miris je bio slab, ali specifičan. Hloroform. Nisam učestvovao u potrazi. Kao prvo, nisam želeo da propustim nijednu vest. Pošto je okolina Menhema bila prepuna mrtvih zona u kojim su mobilni telefoni bezvredni, nisam želeo da rizikujem i budem nedostupan u nekom zabačenom delu močvare ili šume. A i znao sam da je potraga traćenje vremena. Nećemo naći Dženi trupkajući nasumice po okolini; bar dok onaj koji ju je oteo to ne bude želeo. Tina nam je ispričala kako je našla mrtvu lisicu. Ona ni sada nije shvatala njen značaj. Zbunila se kada ju je Mekenzi upitao jesu li ona ili Dženi u poslednje vreme našle neke mrtve ptice ili životinje. Prvo je rekla da nisu, pa odmah zatim, prisetivši se, pomenula lisicu. Mene gotovo da je obuzela mučnina pri pomisli da je postojalo upozorenje, koje je bilo zanemareno. "Mislite li još uvek da je bilo pametno ćutati o sakaćenjima?" upitao sam Mekenzija kasnije. Pocrveneo je, ali ništa nije rekao. Znao sam da to nije fer, i da je ta odluka verovatno bila donešena iznad njega. Ali želeo sam da udarim u nešto. Ili nekoga. Tina se setila da Dženi uzima insulin. Jedan od forenzičara je pretresao Dženinu tašnu i Tina je gledajući ga odjednom pobledela. "Oh bože, to je njeno penkalo!" Policajac je držao Dženinu injekciju sa insulinom. Izgledala je kao debelo penkalo, ali je nosila određenu dozu insulina za održavanje stabilnosti njenog metabolizma. Mekenzi me je pogledao, očekujući objašnjenje. "Ona je dijabetičar," rekoh mu, glasom napuklim od tog, novog udarca. "Svakog dana treba sebi da da injekciju insulina." "Šta ako to ne uradi?" "Naposletku će pasti u komu." Nisam rekao šta će se desiti posle toga, ali po Mekenzijevom izrazu video sam da je shvatio. Bilo mi je dovoljno. Mekenzi se vidno opustio kada sam pošao, i obećao mi je da će me nazvati čim bude novosti. Dok sam se vozio kući, iz glave mi nije izlazila misao da je Dženi preživela jedan napad i došla u Menhem, samo da bi postala žrtva još goreg napada. Došla je ovde, zato što je tu bezbednije nego u gradu. To je bilo suštinski loše, kao da je prekršen neki prirodni poredak. Imao sam osećaj da sam prepolovljen, da se prošlost nadvila nad sadašnjost i da opet proživljavam sav košmar gubitka Kare i Alis; samo što je ovo bio potpuno drugačiji osećaj. Onda sam bio obeznanjen zbog gibitka i samoće. Sada nisam znao da li je Dženi živa ili nije; a ako jeste, šta preživljava. Trudio sam se, ali nisam mogao da ne mislim o posekotinama i sakaćenju koje sam video na drugim dvema ženama, ili

vlaknima konopca, koja su se zadržala na polomljenim noktima Lin Metkalf. One su bile podvrgnute strahovitim užasima pre nego što su umrle. A sve što su one proživele, sada će doživeti i Dženi. Nikada u životu nisam bio tako uplašen. Čim sam ušao u kuću, zidovi su počeli da me pritišću. Mučeći sebe, popeo sam se u spavaću sobu. Mislio sam da još uvek mogu da osetim Dženin miris u vazduhu, kao mučni podsetnik na njenu odsutnost. Pogledao sam krevet u kome smo bili samo sve noći ranije i nisam više mogao da ostanem u kući. Žurno sam sišao i izašao napolje. Ne razmišljajući uopšte, odvezao sam se do ordinacije. Veče je bilo puno ptičijeg poja i hlorofilne svetlosti. Njegova lepota mi je izgledala okrutno i podrugljivo, kao neželjeni podsetnik na ravnodušni univerzum. Kada sam zatvorio ulazna vrata za sobom, na kolicima iz svog studija izađe Henri. Izgledao je iscrpljeno, loše. Video sam po njegovom licu da već zna. "Dejvide... žao mi je." Samo sam klimnuo glavom. On samo što nije zaplakao. "Ja sam kriv za ovo. One večeri..." "Nisi ti kriv." "Kad sam čuo... Ne znam šta da kažem." "Nema mnogo toga što može da se kaže, zar ne?" Trljao je naslone za ruke na kolicima. "Šta je sa policijom? Verovatno imaju nekakav... trag ili nešto?" "Ne baš." "Bože, kakav haos." Prešao je rukom preko lica, pa se uspravio. "Hoćeš li da ti donesem piće?" "Ne, hvala." "Dobićeš jedno, hteo ga ili ne." Pokušao je da se osmehne. "Nalog lekara." Prihvatio sam, samo da se ne bih raspravljao. Prešli smo u čekaonicu umesto u njegov studio. Nasuo je obojici po viski i pružio mi čašu. "Hajde, do dna." "Ne—" "Samo popij." Uradio sam što mi je rekao. Piće me je opeklo u stomaku. Henri bez reči uze moju čašu i napuni je. "Jesi li jeo?" "Nisam gladan." On htede nešto da kaže ali se uzdrža. "Možeš noćas da ostaneš ovde. Lako ćeš namestiti svoju bivšu sobu." "Ne. Hvala." Ne znajući šta drugo da uradim, opet sam otpio viski. "Ne mogu da se otmem osećaju da sam ovo ja nekako izazvao." "Hajde, Dejvide, ne pričaj gluposti." "Trebalo je da shvatim šta će se dogoditi." Možda i jesam, pomislio sam, setivši se Karinog upozorenja u snu. Čuvaj se. Ali odlučio sam da ga ignorišem. "Gluposti," odseče Henri. "Neke stvari ne možeš promeniti. Znaš to isto tako dobro kao i ja." Bio je u pravu, ali to saznanje nije mi pomagalo. Ostao sam još oko sat vremena, tokom koga smo obojica uglavnom sedeli i ćutali. Ja nisam ispijao ostatak viskija, odbijajući njegove pokušaje da mi dospe još. Nisam hteo da se napijem. Ma koliko bio u iskušenju, znao sam da alkoholni mamurluk ništa neće popraviti. Kada sam opet osetio klaustrofobiju, otišao sam. Henri je bio toliko vidno uznemiren jer ne može da pomogne, da mi ga je bilo žao; ali misli o Dženi nisu dugo ustupale mesto ničemu drugom. Dok sam se vozio kroz selo, policajci su u još jednom uzaludnom izrazu aktivnosti išli od vrata do vrata. Osetio sam da se u meni budi bes dok sam gledao kako i dalje metodično traće vreme. Provezao

sam se pored svoje kuće, znajući da mi u njoj neće biti ni malo lakše nego ranije. Prilazeći obodu sela, ugledao sam grupu ljudi koji su blokirali put. Usporio sam, prepoznajući većinu njihovih lica. Bio je tu čak i Rupert Saton, izgleda najzad oslobođen majčine kecelje. Ispred svih njih stajao je Karl Brener. Svi su zurili u kola ne pokazujući nameru da se pomere kada sam se nagnuo kroz prozor. "Šta se dešava?" Brener pljunu ispred sebe. Lice mu je još uvek bilo modro od batina koje je dobio od Bena. "Zar niste čuli? Nestala je još jedna." Osetio sam kao da me je neko fizički udario u srce. Ako je već nestala i četvrta žena, to je moglo da znači samo jedno: nešto se već desilo Dženi. Brener je nastavio, ne znajući. "Učiteljica iz škole. Oteo ju je danas popodne." Rekao je još nešto, ali nisam ga čuo. Krv mi je udarala u glavi, zaglušujući me dok sam shvatao da mi on govori staru a ne novu vest. "Gde idete?" upitao je, nesvestan delovanja svojih reči. Mogao sam da mu kažem. Mogao sam da objasnim ili izmislim neki razlog. Ali dok sam ga gledao, uobraženog od svoje novostečene važnosti, osetio sam kako se moj bes fokusira. "Ne tiče te se." Bio je iznenađen. "Idete u posetu?" "Ne." Brener nesigurno promrda ramenima, kao bokser koji pokušava da prizove svoju agresivnost. "Ovuda niko ne izlazi, niti ulazi, a da nam ne kaže zašto." "A šta ćete da uradite? Da me izvučete iz kola?" Javio se jedan od ostalih. Bio je to Den Marsden, radnik na farmi, koga sam obradio kada ga je povredila jedna od klopki ubice. "Hajde, doktore Hanter, ne shvatajte to lično." "Zašto? Meni to jeste prokleto lično." Brener je povratio svoju uobičajenu agresivnost. "Šta nije u redu, doktore? Imaš nešto da kriješ?" Rekao je to tako, da zvuči kao uvreda. Ali pre nego što sam stigao bilo šta da kažem, Marsden ga uhvati za ruku. "Pusti ga, Karle. On joj je bio prijatelj." Bio. Stisnuo sam volan, dok su me oni gledali sa čistom radoznalošću. "Sklanjajte se," rekao sam im. Brener stavi ruku na vrata. "Ne, dok—" Nagazio sam papučicu za gas, odbacivši ga. Ostali, koji su stajali ispred mene poodskakaše u stranu kada je lendrover jurnuo. Proleteo sam pored njihovih iznenađenih lica i odvezao se. Čuo sam njihove besne uzvike, ali nisam usporavao. Tek kada su mi nestali sa vidika, bes mi se smanjio i bio sam u stanju da jasno razmišljam. Šta sam, dođavola, mislio? Kakav sam ja doktor? Mogao sam nekoga da povredim. Ili nešto još gore. Vozio sam se bez cilja, dok nisam shvatio da vozim prema krčmi u kojoj sam samo par dana ranije bio sa Dženi. Oštro sam zakočio, ne mogavši da podnesem ni pomisao da je opet vidim. Kada sam začuo sirenu kola iza sebe, skrenuo sam sa strane i sačekao da prođu, pa se okrenuo i povezao natrag. Pokušavao sam da razmislim o onome što se dogodilo, ali znao sam da je sada kasno za bilo šta. Bio sam iscrpljen dok sam vozio natrag, u Menhem. Nije bilo ni traga Brenera i njegovog društva. Odupro sam se želji da se odvezem do Dženi ili nazovem Mekenzija. Nije bilo svrhe. Jeviće mi odmah, čim se nešto desi. Ušao sam u kuću, nasuo sebi viski koji nisam želeo i seo napolje, dok je sunce padalo sa neba. I moje srce je padalo sa njim. Pola dana već beše proteklo od kada je Dženi oteta. Mogao sam sebe ubeđivati da još uvek ima nade i da onaj, ko ju je oteo, nije druge dve žrtve ubio odmah. Ali u tome nije

bilo utehe. Nikakve. Čak i ako nije već bila mrtva – ta mogućnost je zastrašujuće ležala preda mnom – Imali smo samo dva dana da je nađemo. Ako zbog nedostatka insulina do tada ne padne u komu, ona bezlična zver će je ubiti kao što je ubio i Sali Palmer i Lin Metkalf. I ja nikako nisam mogao to da sprečim.



21 Posle izvesnog vremena pomrčina je prestala da bude potpuna. neka svetla su treperila, tako mala da je isprva imala utisak da je to njena uobrazilja. Kada je pokušala da se usredsredi na njih, nestala su. Tek kada je pogledala u stranu, postala su vidljiva – malene svetle tačke, kao horizontalna linija zvezda na rubu njenog vidokruga. Kada se usredsredila, shvatila je da može lakše da ih vidi. Ne samo tačke. Proreze. Pukotine svetlosti. Ubrzo je primetila da ih nema svuda oko nje. Svetla su dolazila samo iz jednog smera. To je u sebi nazvala Prednjim delom. Sa tom vođicom, Dženi je postepeno počela da shvata oblike pomrčine oko sebe. Budila se polako. Glava ju je bolela i bezosećajno bubnjala, i to je svaki njen pokret pretvaralo agoniju. Misli su joj bile zbrkane, ali strahoviti užas ju je sprečio da opet utone u nesvest. Činilo joj se da se opet nalazi na parkingu, samo što ju je ovoga puta taksista strpao u prtljažnik. Osećala se sputano i teško disala. Htela je da zove u pomoć, ali je grlo, kao i ostatak tela, nije slušalo. Polako je dolazila k sebi. Postala je svesna da, gde god se nalazila, to nije parking. Napad je sada postao prošlost. Ali svest o tome nije joj donosila olakšanje. Gde je? Pomrčina ju je zbunjivala i užasavala. Kada je pokušala da ustane, nešto kao da ju je uhvatilo za nogu. Pokušala je da se odmakne i osetila neko stezanje, a onda je prstima napipala grub konopac kojim je bila vezana za skočni zglob. Sa nevericom je pošla rukom duž njega i došla do teškog, gvozdenog prstena, učvršćenog u podu. Bila je vezana. A onda, odjednom, konopac, pomrčina i tvrda podloga ispod nje, sve se užasno uklopilo. I setila se. Javljalo joj se u delovima; u parčićima sećanja koji su se postepeno spajali. Razgovarala je telefonom sa Dejvidom. Neko je zazvonio na vrata. Pošla je da otvori, ugledala figuru muškarca koji je stajao ispred, zaklonjen zavesom od perli na ulazu i... i... Oh, bože, ne može da se događa. Ali događalo se. Uzviknula je, pozvala Dejvida, pozvala Tinu. Bilo koga. Niko nije odgovorio. Primorala se da prestane. Diši duboko. Saberi se. Drhteći, počela ja da rezimira situaciju. Gde god se nalazila, bilo je hladno, ali ne previše. Bilo je zagušljivo i zaudaralo na nešto, što nije mogla da odredi. Ali bar je još uvek bila odevena, šorc i majica su joj bili nedirnuti. Pomislila je da je to dobar znak. Bol u glavi se ublažio i postao prigušeno kuckanje, i sada je najjači osećaj stvarala žeđ. Grlo joj je bilo utrnulo i suvo, pa je teško gutala. Bila je i gladna, i sa tom mišlju iskrsla je još jedna, daleko strašnija. Nije kod sebe imala insulin. Nije znala koliko je prošlo od kada je uzela prethodnu injekciju, ni koliko dugo se nalazi tu. Dala je sebi uobičajenu injekciju ujutro, ali koliko je vremena prošlo od tada? Ako već nije vreme za sledeću, uskoro će biti. Bez insulina ništa neće regulisati nivo šećera u njenoj krvi, a dobro je znala šta će se desiti kada on počne da raste. Ne misli na to, prekorila se oštro. Misli na to kako da se izvučeš odavde. Gde god da si. Raširila je ruke i počela da pipa oko sebe, koliko joj je konopac dozvoljavao. Iza nje se nalazio grub zid, ali na ostale tri strane napipala je samo prazninu. A onda, pomerajući se u mraku, nogom je nešto šutnula. Uzviknula je i spotakla se. Pošto se ništa drugo nije desilo, čučnula je i pažljivo opet

opipala predmet. To je cipela, pomislila je dodirujući prstima. Patika, suviše mala da bi bila muška... Zastala je, shvatajući. Nije obična patika, već za trčanje. Ženska. Lin Metkalf. Izvesno vreme se borila sa strahom koji je pretio da je obuzme. Od trenutka kada je osetila konopac oko noge, Dženi je suzbijala saznanje da ju je ubica verovatno odabrao za svoju treću žrtvu. Sada je ono brutalno potvrđeno. Ali nije smela dozvoliti da se raspadne. Nikako, ako želi da se izvuče iz ovoga. Približivši se zidu dok se konopac nije olabavio, opipala je čvorove prstima. Koliko je mogla da primeti, mogli su bili izliveni od istog gvožđa kao i prsten na podu. Omča nije bila preuska, da joj izaziva bol, ali bila je premala da bi izvukla nogu iz nje. Pokušala je i samo ogulila kožu sa zgloba. Posle toga, oslonila je slobodnu nogu na zid i povukla što je jače mogla. Ni konopac, ni prsten nisu popustili, ali ona nastavila da vuče dok joj nije zabubnjalo u glavi i zaigrala svetla pred očima. Ali kada su ona nestala i ona se spustila hvatajući dah, primetila je pukotine svetlosti. Svetlost je značila izlaz, ili bar nešto izvan njenog mračnog zatvora. Ali njen izvor joj je bio izvan dohvata. Spustila se na pod, povukla konopac i zategla ga do kraja, pa se ispružila još dalje. Oklevajući, pružila je ruku. Naišla je na nešto tvrdo i čvrsto, bliže od jedne stope. Dženi je polako prelazila prstima preko toga, osećajući iverastu strukturu grubo obrađenih dasaka. Kroz proreze i pukotine između njih dolazili su zraci svtelosti. Jedna se nalazila pravo ispred nje, nešto veća od ostalih. Približila se još malo. Trgla se kada je na trepavicama osetila tvrdu drvenu površinu, pa pažljivo prislonila oko na pukotinu. Ugledala je deo neke dugačke, zamračene prostorije. Podrum, sudeći po izgledu, što bi objasnio podzemnu vlažnost vazduha. Zidovi su bili od čistog kamena, po izgledu vrlo starog. Bile su tu i neke police sa teglama i konzervama, sve staro i prašnjavo. Nasuprot njoj nalazio se drveni radni sto, na kome se nalazila stega i rasute razne alatke. I dah joj je zastao u grlu, ali ne od toga. Okačena na plafon, kao neka opscena klatno, ljuljala su se osakaćena tela životinja. Bilo ih je na desetine. Lisice, ptice, zečevi, lasice, krtice; čak i nešto, što je ličilo na jazavca. Blago su se talasale, pokretane nekom slabom promajom, kao površina preokrenutog mora. Neke su bile vezane za vratove, druge za zadnje noge, sa praznim patrljcima na mestu gde treba da bude glava. Mnoge manje strvine bile su istrulile tako da je od njih ostala samo kost i koža; prazne očne duplje zurile su bezizrazno u nju. Dženi uguši krik i odbaci se natrag od tih dasaka. Sada je shvatila šta to zaudara. A onda joj se diže kosa na glavi kada se setila nečeg drugog. Ustala je i polako digla ruke iznad glave. Napipala je nešto mekano. Trgla je ruku dole, pa se prisilila da je opet digne. Sada je napipala mekana pera, koja su se ulegala pod njenim dodirom. Neke životinje su visile i iznad nje. Ona ispusti nekontrolisani krik i klonu na pod, grebući rukama dok se nije našla leđima naslonjena na zid. Tada se slomila i ogrlila se rukama, jecajući. Postepeno, međutim, suze su stale. Obrisala je oči i nos. Plačljivice. Tako nećeš ništa rešiti. A životinje iznad nje su bile mrtve. Nisu mogle da je povrede. Prelomivši to u sebi, približila se daščanoj pregradi i opet prislonila oko na pukotinu. Prostorija iza nje je izgledala isto. Nikoga nije bilo u njoj. Ali sada je primetila nešto, što zbog šoka, kada je ugledala mrtve životinje, nije primetila. Iza radnog stola nalazilo se neko udubljenje. Odatle je prodiralo ono malo svetlosti koja je obasjavala prostoriju; slab, veštački sjaj. Jedva vidljivo, vodeći negde dalje, nalazilo se tu stepenište. Izlaz. Dženi se čežnjivo zagleda u njih, pa se odmače od pukotine i pokuša da gurne daske. Klekla je i svom snagom udarila u njih. Od udarca su joj se zažaili dlanovi i iverje se zarilo u njih. Drveni zid nije popustio. Ali taj pokušaj joj je prijao. Udarila je opet i opet, i opet, svakim udarcem izbacujući iz sebe još

malo straha koji je pretio da je parališe. Bez daha se povukla natrag, dok se konopac nije opustio dovoljno da joj omogući da sedne. Vezana noga joj je bila utrnula, a napor je samo pogoršao glavobolju i žeđ, ali osećala je mračno zadovoljstvo. Uživala je u njemu, ne razmišljajući koliko malo je postigla. Daske nije mogla da provali. Bila je ubeđena da bi sa vremenom mogla da ih probije i prođe tim putem. Samo što ne znaš koliko vremena još imaš, zar ne? Izbacivši tu misao iz glave, napipala je konopac i počela da otpetljava čvor.



22 Kada sam sledećeg jutra uključio vesti, čuo sam da je sumnjivac uhapšen. Proveo sam besanu noć, uglavnom sedeći u stolici, nadajući se i strepeći da me Mekenzi ne nazove. Ali moj telefon je ostao nem. U pet sati sam ustao i obrijao se. Seo sam napolje i gledao kako svet oko mene oživljava. Posle gotovo jednog sata vratioo sam se unutra. Nisam uključio radio, plašeći se šta bi mogla biti glavna vest. Međutim, ubrzo mi je tišina u kući postala teška i to, što ništa ne slušam, još teže. Kada je došlo vreme za vesti u osam sati, predao sam se i uključio radio. Ali nisam očekivao da čujem bilo šta novo. Upravo sam hteo da skuvam kafu i dok sam punio aparat, buka vode iz slavine zagušila je prvih nekoliko sekundi emisije. Ali čuo sam reči "hapšenje" i "osumnjičen," i izbezumljeno zatvorio slavinu. "...identitet nije otkriven, ali policija potvrđuje da je jedan stanovnik sela kasno noćas uhapšen u vezi sa otmicom učiteljice Dženi Hamond..." Spikerka je zatim prešla na sledeću vest. Šta je sa Dženi? hteo sam da dreknem. Ako su nekoga uhapsili, zašto nisu našli nju? Shvatio sam da još uvek držim aparat za kafu. Odbacio sam ga uz tresak i dohvatio telefon. Hajde, javi se, molio sam se dok sam nazivao Mekenzijev broj. Pozvonilo je nekoliko puta i baš kada sam očekivao da se javi njegova govorna pošta, javio se on. "Jeste li je našli?" upitao sam pre nego što je stigao bilo šta da kaže. "Doktore Hanter?" "Jeste li je našli?" "Ne. Čujte, ne mogu sada da govorim. Nazvaću vas—" "Ne prekidajte! Ko je uhapšen?" "Ne mogu da vam kažem." "Oh, za boga milog!" "Nije optužen i još uvek ne objavljujemo njegovo ime. Znate kako to ide." Zvučao je kao da se izvinjava. "Je li vam nešto rekao?" "Još uvek ga ispitujemo." Drugim rečima nije. "Zašto mi ne kažete? Rekli ste da ćete me nazvati ako se nešto dogodi!" "Bilo je kasno. Nameravao sam da vam javim ujutru." "Šta, zar ste mislili da ćete me uznemiriti?" "Čujte, znam da ste zabrinuti, ali ovo je policijska istraga—" "Znam. Učestvovao sam u njoj, ako se sećate?" "Čim budem mogao nešto da vam kažem, kazaću. Ali sada upravo ispitujemo osumnjičenog i to je sve što mogu da kažem." Uzdržavao sam se da se ne izderem na njega. On nije bio tip kome vredi pretiti. "Na radiju su kazali da je to neko iz sela," rekoh, boreći se da ostanem miran. "To znači da će ubrzo svi u selu znati ko je to, sviđalo se to vama ili ne. Saznaću na kraju i ja. To znači samo da ću sledećih par sati pokušavati da pogodim šta je tačno a šta nije." Odjednom sam osetio da nemam snage da se raspravljam. "Molim vas. Moram da znam." Oklevao je. Ja sam ćutao, pružajući mu šansu da sam odluči. Čuo sam kad je uzdahnuo.

"Sačekajte." Telefon je bio prigušen. Pretpostavio sam da se udaljava, da ga ne bi čuo bilo ko drugi pored njega. Kada se ponovo javio, govorio je tiho. "Ovo je strogo poverljivo, u redu?" Nisam se trudio da odgovorim. "To je Ben Anders." Očekivao sam da će to biti ime koje znam; ali ne to. "Doktore Hanter? Jeste li tu?" upita Mekenzi. "Ben Anders?" ponovio sam zapanjeno. "Njegova kola su viđena pored kola Dženi Hamond rano ujutru, pre nego što je nestala." "I to je sve?" "Ne, nije sve," odseče on. "Našli smo opremu za pravljenje klopki u zadnjem delu. Žicu, makaze za žicu. Drvo za kočeve." "On je čuvar u rezervatu, verovatno ih koristi na poslu." "A šta su radila njegova kola ispred kuće Dženi Hamond?" Još uvek sam pokušavao da to shvatim. Ali već sam počeo da razmišljam. "Ko ih je video tamo?" "To ne mogu da vam kažem." "Znači, imali ste dojavu, zar ne? Anonimnu dojavu." "Zašto ste to rekli?" Zvučao je sumnjičavo. "Zato što znam ko vam je javio," rekoh, odjednom ubeđen u to. "Karl Brener. Sećate li se da sam vam rekao da Ben misli da je on lovokradica? Pre nekoliko noći su se i potukli. Brener je izgubio." "To ništa ne znači," reče Mekenzi tvrdoglavo. "Znači da bi trebalo da pitate Brenera šta on zna o ovome. Ne mogu da verujem da Ben ima bilo šta s tim." "Zašto ne? Zato što je vaš drugar?" Mekenzi je sada bio ljut. "Ne, nego zato što mislim da mu je to namešteno." "Oh, i mislite da nama to nije palo na pamet? A pre nego što pitate i to, Brener slučajno ima čvrst alibi, što vaš drugar Anders nema. Jeste li znali da je on bivši dečko Sali Palmer?" Taj argument nisam mogao da pobijem. "Bili su u vezi pre nekoliko godina," nastavio je Mekenzi. "Ustvari, baš pre nego što ste vi došli u selo." "Nisam znao," rekoh zbunjeno. "Možda je zaboravio to da pomene. A kladim se da je zaboravio da pomene i da je bio uhapšen zbog seksualnog napastvovanja jedne žene pre petnaest godina, zar nije?" Po drugi put sam ostao bez reči. "Već smo pazili na njega i pre nego što smo dobili dojavu. Za divno čudo, nismo kompletne budale," nastavio je Mekenzi nemilosrdno. "Sada, ako ne zamerate, jutros imam mnogo posla." U slušalici je škljocnulo kada je prekinuo vezu. Prekinuo sam i ja. Nisam znao šta da mislim. Obično bih se zakleo da je Ben nedužan. Još uvek sam bio ubeđen da je anonimna dojava došla od Brenera. Taj čovek je imao dovoljno uska shvatanja, da poželi da izravna račune sa Benom na bilo koji način i bez obzira na posledice. Međutim, uzdrmalo me je i ono što je Mekenzi rekao. Nisam imao pojma da je Ben imao vezu sa Sali, a još manje da ima dosije napasnika. Shvatljivo, nije imao razloga da mi te stvari kaže, a možda je imao sve razloge da ne kaže, u ovoj situaciji. Sada, međutim, nisam mogao da se ne upitam koliko dobro ga poznajem. Svet je pun ljudi koji bi garantovali da neko, koga znaju, ne može biti ubica. Po prvi put sam se upitao jesam li i ja jedan od njih. Ali daleko više me je brinula mogućnost da policija traći dragoceno vreme na pogrešnog čoveka. Odjednom sam se odlučio. Zgrabio sam ključeve kola i istrčao iz kuće. Ako je Brener lagao da bi okrivio Bena, mora bit svestan cene koju će Dženi platiti zbog toga što on radi. Morao sam to da

saznam na bilo koji način i ako bude potrebno, ubedim ga da kaže istinu. Ako ne... Ako ne, nisam želeo da mislim šta će se dogoditi. Sunce već beše izgrejalo kada sam se provezao kroz selo. Učinilo mi se da novinara i policije ima više nego ikada. Reporteri, fotografi i ton majstori su se okupljali u nezadovoljnim grupicama, jer nisu uspevali da razgovaraju sa ćutljivim stanovnicima sela. Ja nisam mogao da podnesem misao da su došli zbog Dženi. Vozeći se pored crkve, ugledao sam Skarsdejla na groblju. Impulsivno sam skrenuo i izašao. Razgovarao je sa Tomom Mejsonom, mašući koščatim prstom dok je baštovanu davao uputstva. Kada je video da im ja prilazim, prekinuo je, napravivši grimasu nezadovoljstva. "Doktore Hanter," reče, hladno me pozdravljajući. "Potrebna mi je jedna usluga," rekoh ja odmah. Nije mogao da sakrije izraz zadovoljstva. "Usluga? To je novost, da vam je potrebno nešto od mene." Prepustio sam mu njegov trenutak. U pitanju je bilo nešto više od njegovog ili mog ponosa. Teatralno je pogledao na sat. "Šta god da je, moraće da sačeka. Očekujem telefonski poziv. Uskoro treba da mi počne radiointervju." U bilo kom drugom trenutku iznervirao bi me njegov samozadovoljni ton, ali sada jedva da sam obratio pažnju na njega. "Važno je." "Onda vam neće smetati da sačekate, zar ne?" Nakrivio je glavu, jer se kroz otvorena sporedna vrata crkva začula zvonjava telefona. "Moraćete da me izvinite." Hteo sam da ga zgrabim za prašnjave revere i protresem. Bio sam čak u iskušenju da odem. Ali prisustvo Skarsdejla bi moglo biti od pomoći ako budem morao da se pozovem na bilo šta, što može da izvuče na videlo bolji deo Brenerovog karaktera. Posle prethodne noći, kada ga za malo nisam pregazio, sumnjao sam da će me slušati ako dođem sam. Zato sam oćutao i ostao da čekam, dok je Skarsdejl požurio u crkvu. Zvuk baštenskih makaza jedva da mi je prodirao u svest. Pogledao sam prema Tomu Mejsonu, koji je pažljivo šišao travu oko leje sa cvećem i pravio se da nije čuo ništa od našeg razgovora. Sa zakašnjenjem mi pade na pamet da ga uopšte nisam pozdravio. "Dobro jutro, Tome," rekoh, trudeći se da zvučim normalno. Pogledom sam potražio njegovog dedu. "Gde je Džordž?" "Još leži." Ja nisam ni znao da je bolestan. To je bio još jedan znak koliko sam ispustio posao iz ruku. "Opet zbog leđa?" On klimnu glavom. "Ali za neki dan biće dobro." Ja osetih ubod krivice. Stari Džordž i njegov unuk bili su Henrijevi pacijenti, ali ja sam bio zadužen za kućne posete. A stari baštovan je bio toliko neizostavan deo Menhema, da sam morao primetiti da ga nema. Koliko drugih ljudi sam zapostavio u poslednje vreme? I još uvek ih zapostavljam, jer Henri će i ovoga jutra raditi bez mene. Ali strah za Dženi je nadjačao sve ostalo. Potreba da učinim nešto – bilo šta – počela je da me obuzima, dok sam kroz otvorena vrata slušao Skarsdejlov pompezni i jednolični glas. Osetih da će mi glava poleteti od nestrpljenja. Sunčevi zraci su prejako obasjavali crkveno dvorište, a vazduh je bio zagušljiv od mirisa. Nešto mi se pojavilo u podsvesti, ali šta god bilo, nestalo je kada sam čuo da Skarsdejl spuša slušalicu. Trenutak kasnije pojavio se iz crkvene kancelarije, sa izrazom velikog samozadovoljstva. "Evo, doktore Hanter. Tražili ste uslugu." "Idem kod Karla Brenera. Želim da pođete sa mnom." "Zaista? A zašto bih to uradio?"

"Zato što će on verovatno pre poslušati vas." "U vezi čega?" Pogledao sam baštovana, ali on se udaljio, zaokupljen svojim poslom. "Policija je uhapsila nekoga. Mislim da greše zbog nečega, što im je rekao Karl Brener." "Da se ta 'greška' nekim slučajem ne odnosi na Bena Andersa?" Moj izraz mu je verovatno sve rekao. Skarsdejl je izgledao zadovoljan sobom. "Žao mi je što ću vas razočarati, ali to nije novost. Videli su kad je odveden. Tako nešto se teško može sakriti." "Nije važno ko je to, samo mislim da je Karl Brener dao policiji lažnu informaciju." "Mogu li da pitam, zašto?" "Ljut je na Bena. To je šansa da mu se osveti." "Ali vi niste sigurni, je li tako?" Skarsdejl kritički napući usne. "A verujem da je Anders vaš prijatelj." "Ako je kriv, zaslužuje sve što dobije. Ali ako nije, policija traći vreme na ćorsokak.2 "To treba da odluče oni, a ne seoski lekar." Pokušao sam da ostanem miran. "Molim vas." "Žao mi je, doktore Hanter, ali mislim da niste razmislili o tome, što tražite. Vi govorite o mešanju u policijsku iistragu." "Govorim o spasavanju nečijeg života!" gotovo da sam viknuo. "Molim vas," ponovio sam smirenije. "Ne tražim to zbog sebe. Pre nekoliko dana Dženi Hamond je sedela u vašoj crkvi dok ste govorili o potrebi da se nešto učini. Možda je još uvek živa, ali neće biti još dugo. Nema... Ne mogu..." Glas me je izdao. Skarsdejl me je gledao. Ne mogavši dalje da govorim, odmahnuo sam glavom i počeo da se povlačim. "Zašto mislite da će Karl Brener mene poslušati?" Bio mi je potreban trenutak da dođem sebi, pre nego što sam se opet okrenuo njemu. "Vi ste pokrenuli patrole. Verovatno će pre prihvatiti vaše reči, nego moje." "Ova, treća žrtva," reče on oprezno. "Vi je znate?" Samo sam klimnuo glavom. On me je zamišljeno posmatrao. U očima mu se pojavilo nešto, što ranije nisam primetio. Bio mi je potreban trenutak da shvatim da je to saosećanje. Zatim je nestalo, i vratila se njegova uobičajena nadmenost. "Dobro," rekao je. Nisam ranije bio kod Brenera, ali ta kuća je bila lokalni orijentir koji je teško promašiti. Nalazila se oko jedne milje izvan sela, ispod zemljanog puta koji je bio ulegnut preko leta i kaljuga puna blata ostatak godine. Polje oko nje nekada je bilo suva obradiva zemlja, ali sada je postepeno opet zarastalo u korov. U njihovom središtu, okružena otpacima i ruševinama, nalazila se kuća. Bila je to visoka, oronula zgrada, koja kao da nije na sebi imala prave linije, niti ugla. Tokom godina dodavani produžeci i stvarana rasklimatana konstrukcija, koja se držala za zidove poput pijavica. Krov je bio popravljan talasastim limom. Pored nje, neskladno savremen, nalazio se satelitski tanjir. Skarsdejl nije ni progovorio tokom kratke vožnje. U zatvorenom prostoru kola, njegov ustajao i kiselkast zadah osećao se još jače. Lendrover je poskočio preko ugaženog puta prema kući. Pas je pošao na nas, besno lajući; ali zadržao je distancu kada smo izašli iz kola. Zalupao sam po ulaznim vratima, sa kojih otpadoše delići stare farbe. Otvorila ih je gotovo odmah umorna žena, u kojoj sam prepoznao majku Karla Brenera. Bila je bolno mršava, prave i sede kose, i bledog tena, izgledala je kao da je život isisan iz nje. Bila je udovica i sa obzirom na narav porodice koju je morala da podiže sama, možda je i bio. Uprkos vrućini, na sebi je imala pleteni džemper preko izbledele haljine. Prelazila je rukama po njoj, žmirkajući prema nama bez reči. "Ja sam doktor Hanter," rekao sam joj. Skarsdejla nije trebalo predstavljati. "Je li Karl kod kuće?"

Moje pitanje nije izazvalo nikakav odgovor. Taman kada sam hteo da ga ponovim, prekrstila je ruke na grudima. "U krevetu je." Govorila je brzo, agresivno i nervozno istovremeno. "Treba da razgovaramo sa njim. Važno je." "Ne voli da ga budimo." Prišao je Skarsdejl. "Nećemo ga dugo zadržati, gospođo Brener. Ali važno je da razgovaramo sa njim." Za trenutak sam se iznervirao zbog načina na koji je preuzeo kontrolu, ali samo na kratko. Bilo je važno samo da uđemo u kuću. Preko volje se pomerila u stranu da bismo mogli da uđemo. "Sačekajte u kuhinji. Pozvaću ga." Skarsdejl je prvi ušao u kuću. Ušao sam za njim u neuredno predsoblje. Mirisalo je na stari nameštaj i prženu hranu. Miris masti se pojačao kada smo ušli u kuhinju. Mali televizor je bio uključen u jednom uglu. Dečak i devojčica tinejdžerskih godina su se raspravljali za stolom, ispred praznih tanjira za doručak. Pored njih je sedeo Skot Brener, noge zavijene i dignute na nisku hoklicu, i gledao televiziju, sa šoljom polupopijenog čaja u rukama. Kada smo ušli, ućutali su i zagledali se u nas. "Dobro jutro, Skote," rekao sam ja nespretno. Nisam mogao da se setim njegovog brata i sestre, tinejdžera. Po prvi put sam počeo da se dvoumim u vezi toga što sam započeo, shvativši da dolazim u nečiju kuću da ga optužim da laže. Ali zatvorio sam se za bilo kakve sumnje. Dobro ili loše, to sam morao da uradim. Zavladala je tišina. Skarsdejl je stajao u sredini prostorije, miran kao kip. Tinejdžeri su i dalje zurili u nas. Skot je spustio pogled u krilo. "Kako je noga?" upitah ga, tek da razbijem tišinu. "Dobro je." Pogledao je i slegao ramenima. "Malo boli." Video sam da je zavoj prljav. "Kad ti je poslednji put promenjen zavoj?" Pocrveneo je. "Nemam pojma." "Ali menjan je, zar ne?" Nije odgovorio. "To je bila gadna rana, ne bi trebalo samo tako da je napustiš." "Ovakav ne mogu nigde, zar ne?" reče on uznemireno. "Mogli smo da sredimo da te sestra obiđe. Ili da te Karl doveze u ordinaciju." Licem mu pređe trzaj. "On ima previše posla." Da, pomislio sam, kladim se da ima. Ali ni ja nisam imao pravo da budem samozadovoljan. To je bio još jedan podsetnik koliko sam se odvojio od prakse. Čulo se kako neko silazi niz stepenište, pa njegova majka uđe u kuhinju. "Melisa, Šone, vas dvoje se gubite napolje," reče ona tinejdžerima. "Zašto?" upita devojčica. "Zato što sam ja to rekla! Hajde!" Oni pokunjeno izađoše, ljuti. Njihova majka priđe sudoperi i pusti vodu. "Hoće li doći?" upitah ja. "Doći će kad bude spreman." Izgledalo je da više od toga nećemo čuti od nje. Jedini zvuci su bili pljuskanje vode i zveket escajga kada je ljutito počela da pere gomilu sudova. Osluškivao sam hoću li čuti bilo kakav šum odozgo, ali ništa se nije čulo. "Pa šta onda da radim?" upita Skot, zabrinut za svoje stopalo. Sa mukom sam vratio misli natrag. Bio sam svesan da me Skarsdejl posmatra. Nestrpljenje se za trenutak borilo sa obavezom, ali naposletku sam popustio. "Daj da to pogledam." Rana nije izgledala loše, koliko je mogla zbog tako prljavog zavoja. Zarastala je i činilo mi se da

ima izgleda da mu se vrati puna funkcionalnost stopala. Kopče su izgledale kao nespretan, studentski rad, ali ivice rane su počele da srastaju. Doneo sam svoj pribor iz kola i počeo da je čistim i previjam. Gotovo sam završio, kad teški koraci označiše da Brener dolazi. Završio sam i uspravio se, kad je on ušao u prostoriju. Na sebi je imao prljave farmerke i tesnu majicu kratkih rukava. Gornji deo tela bio mu je bled, ali čvrst i vrlo mišićav. Meni je uputio otrovan pogled, a Skarsdejlu klimnuo sa nekakvim mrgodnim poštovanjem. Podsetio me je na turobnog školarca suočenog sa strogim školskim upravnikom. "Dobro jutro, Karle," reče Skarsdejl, preuzimajući. "Žao nam je što smo te uznemirili." U glasu mu se čuo prizvuk nezadovoljstva. Čuvši to, Brener kao da je shvatio da je i on tu. "Samo što sam ustao," reče on nepotrebno. Glas mu je bio prozukao od spavanja. "Sinoć sam kasno došao." Skarsdejlov izraz je govorio da bi on prešao preko toga. Samo ovoga puta. "Doktor Hanter hoće nešto da te pita." Brener nije skrivao odbojnost kada me je pogledao. "Zašto bi se meni j—" Presekao se. " Zašto bi me zanimalo šta on hoće?" Skarsdejl diže ruke kao strpljivi mirotvorac. "Shvatam da je ovo nametanje, ali on misli da bi moglo biti važno. Ja bih voleo da ga saslušaš." Okrenuo se meni, pokazujući da učinio onoliko, koliko je naumio. Bio sam svestan da Skot i njegova majka slušaju šta govorim. "Ti znaš da je Ben Anderson uhapšen," rekao sam. Brener nije žurio sa odgovorom. Naslonio se na sto i prekrstio ruke na grudima. "I?" "Znaš li nešto o tome?" "Zašto bih znao?" "Policija je od nekoga dobila dojavu. Jesi li to bio ti?" Ratobornost je spala sa njega kao temperatura. "Kakve veze to ima sa vama?" "Ako jesi, voleo bih da znam jesi li ga zaista video, ili nisi." Oči mu se suziše. "Vi to mene optužujete?" "Čuj, samo ne želim da policija traći vreme." "Zašto mislite da ga traći? Vreme ja da ljudi prozru to đubre, Andersa." Skot se nemirno promeškolji u svojoj stolici. "Ne znam, Karle, možda i nije—" Brener se okrenu njemu. "Ko, jebote, tebe pita. Zaveži." "Ne radi se o Benu Andersu!" rekoh ja kada je njegov mlađi brat ućutao i spustio glavu. "Za boga, zar ne shvataš to?" Brener se odgurnu od stola, stegnutih pesnica. "Koji kurac ti misliš da si? Mislio si da si suviše dobar da pričaš sa nama kad smo te sinoć zaustavili, a sad dolaziš i govoriš mi šta treba da radim?" "Samo hoću da kažeš istinu." "Sad, jebote, tvrdiš i da sam lažov?" "Ti se igraš nečijim životom." On se divlje isceri. "Dobro. Što se mene tiče, mogu gada i da obese." "Ne mislim na njega!" uzviknuh ja. "Šta je sa devojkom? Šta će biti s njom?" Na to je prestao da se ceri. Izgledalo je da uopšte nije ni pomislio na to. Slegao je ramenima, ali kao da se sada malo povukao." "Ona je do sada verovatno već mrtva." Skarsdejl me uhvati za ruku i zaustavi kada sam pošao prema Breneru. Ja učinih poslednji napor da ga odobrovoljim. "Drži ih u životu po tri dana, pre nego što ih ubije," rekoh, trudeći se da zvučim smireno. "Drži ih u životu da bi mogao da ih muči. Ovo je drugi dan, a policija još uvek pokušava da izvuče priznanje od

Bena Andersa, zato što je neko rekao da ga je video ispred njene kuće." Morao sam da zastanem. "Molim te," nastavio sam posle jednog trenutka. "Molim te, ako si to bio ti, kaži im." Ostali su zapanjeni gledali u mene. Niko ko nije bio uključen u istragu nije znao da žrtve izvesno vreme ostaju žive. Mekenzi bi bio besan da je znao da sam im to rekao. Nije me zanimalo. Sva moja pažnja bila je usredsređena na Brenera. "Ne znam o čemu to pričate," promrljao je, ali video sam da gubi sigurnost. Izbegavao je da pogleda bilo koga. "Karle?" reče njegova majka nesigurno. "Rekao sam da ne znam, u redu?" odseče on, opet besno. Okrenuo se meni. "Postavio si svoje pitanje i sad odjebi!" Ne znam šta bi se tada desilo da Skarsdejl nije bio tu. Hitro je stao između nas. "Dosta je!" Okrenuo se Breneru. "Karle, shvatam tvoju uznemirenost, ali bio bih ti zahvalan da ne koristiš takve izraze u mom prisustvu. I pred svojom majkom." Brener uopšte nije bio srećan zbog tog prekora, ali Skarsdejlova ubeđenost u svoj autoritet bila je apsolutna. Sveštenik se okrenuo meni. "Doktore Hanter, dobili ste odgovor. Mislim da više nema razloga da i dalje ostanete ovde." Nisam se ni pomerio. Zurio sam preko njega, u Brenera, tek sada uveren da je on okrivio Bena da bi mu se osvetio. Gledajući u njegovo namršteno lice, poželeo sam da batinama izvučem istinu od njega. "Ako se njoj nešto desi," rekao sam mu tuđim glasom, "ako umre zato što si ti lagao, kunem ti se da ću te sam ubiti." Ta pretnja kao da je usisala sav vazduh iz te prostorije. Osetio sam da me je Skarsdejl uhvatio za ruku i usmerio prema vratima. "Hajdemo, doktore Hanter." Prolazeći pored Skota Brenera, zastao sam. Lice mu je bilo bledo, a oči raširene kada me je pogledao odozdo. Zatim me je Skarsdejl gurnuo u predsoblje. Vratili smo se do lendrovera bez reči. Tek kada smo se izvezli na put, bio sam u stanju da opet progovorim. "Laže." "Da sam znao da ćete izgubiti samokontrolu, nikako ne bih pošao," odgovori Skarsdejl ljutito. "Vaše ponašanje je bilo sramno." Zapanjeno sam ga pogledao. "Sramno? On je nabedio nedužnog čoveka, ne hajući šta bi moglo da se desi zbog toga!" "Nemate dokaza za to." "Oh, nemojte! Bili ste tamo, čuli ste ga!" "Čuo sam kako se dvojica ljudi svađaju, i to je sve." "Niste valjda ozbiljni? Hoćete li da kažete kako mislite da Brener nije dojavio policiji?" "Nije moje da sudim o tome." "Ne tražim da sudite. Samo pođite sa mnom i kažite im da bi trebalo da razgovaraju sa njim!" Nije odmah odgovorio. Niti je dao direktan odgovor. "Tamo ste kazali da žrtve ne umiru odmah. Kako to znate?" Oklevao sam iz navike, ali sada nisam mario ko to zna. Nije više bilo važno. "Ja sam pregledao tela." On se trzajem okrenu prema meni. "Vi?" "Nekad sam bio stručnjak za te stvari; pre nego što sam došao ovde." Skarsdejlu je bio potreban trenutak da shvati tu vest. "Mislite, pomagali ste u policijskim istragama?"

"Da, zvali su me da pomognem." "Shvatam." Po njegovom glasu bilo mi je jasno da mu se to ne sviđa. "I odlučili ste da to krijete?"! "To je osetljiv posao. Nije nešto o čemu želite da se priča." "Naravno. Najzad, mi smo samo provincijalci. Pretpostavljam da vas je naše neznanje zabavljalo." Na obrazima su mu se obrazovale dve crvene tačke. Nije bio samo nezadovoljan, bio je besan. Njegova reakcija me je za trenutak zbunila, ali tada sam shvatio. Uživao je gledajući sebe kao sve važnijeg u selu i zamišljao se kao menhemskog lidera. Sada je saznao da je glavnu ulogu sve vreme igrao neko drugi, ko je imao informacije do kojih on nije mogao doći. To je bio udarac njegovom ponosu. I što je još gore, njegovom samoljublju. "Nije bilo tako," rekao sam mu. "Nije? Čudno je što ste mi to kazali tek sad, kad želite nešto od mene. Pa, vidim koliko sam bio naivan. Uveravam vas da više neću ispasti budala." "Niko nije pravio budalu od vas. Žao mi je ako sam vas uvredio, ali sada je u pitanju mnogo više od bilo koga od nas." "Jeste, zaista. I možete biti sigurni da ću od sada to da prepustim 'stručnjacima.' To je rekao sa gorkom porugom. "Najzad, ja sam samo običan sveštenik." "Čujte, potrebna mi je vaša pomoć. Ne mogu—" "Mislim da nemamo šta više da kažemo jedan drugom," reče on. Ostatak puta protekao je u tišini.



23 Dženi se probudila zbog buke. U prvom trenutku dezorijentisala ju je pomrčina. Nije se sećala gde se nalazi i zašto još uvek ne vidi. Uvek je spavala sa otvorenim zavesama, tako da je neka svetlost ulazila u sobu čak i u najmračnijim noćima. Zatim je postala svesna tvrdog poda i smrada, i stvarnost se sručila na nju. Opet je povukla konopac. Nokti su joj već bili izlomljeni od pokušaja da ga olabavi i kada ih je sisala, osećala je ukus krvi. Međutim, čvoe nije popuštao bez obzira na sve njene napore. Zavalila se nazad. Sada je počela da oseća i druge nelagodnosti. Glad, ali još više žeđ. Pre nego što je zaspala, na rubu domašaja je napipala baricu vode, koja je prodrla kroz pod i zidove njene ćelije. Bila je suviše plitka da bi se iz nje pilo, ali skinula je prsluk i upila vlagu, koliko je mogla. Kada ju je isisala, bila je ustajala i odvratna, ali ipak je imala divan ukus. Od tada je otkrila još dva mesta na kojima se pojavljivala voda i ponovila je to oba puta. Ali time nije mogla da ublaži žeđ. Sanjala je vodu i budila se još žednija, sa letargijom koje nije mogla da se otrese. Znala je da je i jedno, i drugo posledica nedostatka insulina, ali o tome nije želela da razmišlja. Da bi nešto radila, počela je opet da istražuje pod svoje ćelije, nadajući se da bi one barice mogle da se dopune. Tada je opet čula buku. Dolazila je iz podruma iza drvenog zida. Još neko se nalazio tu, dole. Čekala je, jedva se usuđujući da diše. Ko god to bio, nije došao da oslobodi nju. Zvuci kretanja su se nastavili, ali ništa drugo se nije dešavalo. Sada je primetila da kroz pukotine između dasaka prodire više svetlosti. U glavi joj je bubnjalo od navale krvi toliko, da je gotovo sve ostalo bilo prigušeno dok se polako privlačila daskama. Pipajući rukama ispred sebe, što tiše može prislonila je oko na pukotinu kao i pre. Posle potpunog mraka u njenoj ćeliji, blejsak svetlosti je ubode kao igla u oko. Treptanjem je uklanjala suze, dok joj se vid nije prilagodio. Samo jedna sijalica bila je upaljena iznad radnog stola, okačena na dugačkom gajtanu, tako da je stajala iznad same njegove površine. Stajala je tako nisko, da je bacala uzan trak svetlosti i osvetljavala samo manji deo, ostavljajući sve ostalo u maglovitim senkama, u kojima su ostale i mrtve životinje okačene o plafon. Opet se začuše zvuci i Dženi ugleda muškarca koji se pojavio iz pomrčine. Sa mesta gde se nalazila, nisko iznad poda, imala je ograničen vidokrug. Primetila je farmerke i nešto kao vojničku jaknu pre nego što je izašao iz kruga svetlosti. Silueta je ostavljala utisak da je krupan, dok je radio za stolom. A onda je pošao prema njoj. Povukla se od dasaka dok su se koraci približavali. Onda su zastali. Zurila je u mrak, kao paralisana. Začulo se bučno škripanje, pa se pojavio vertikalni zrak svetlosti. Trenutak kasnije svetlost je preplavila njenu ćeliju, jer su daske povučene na šarkama. Dženi, zaslepljena, prekri oči dok se tamna prilika nadnosila iznad nje. "Diži se." To je rečeno tiho. Bila je suviše uplašena, da bi shvatila da li joj je glas poznat ili nije. Nije bila sposobna ni da se pokrene. Onda iznenada brz pokret i oštar bol. Kriknula je i uhvatila se za ruku. Bila je mokra. U neverici je

zurila u krv na ruci. "Diži se!" Držeći se za posekotinu na ruci, polako se uspravila. Stajala je drhteći, naslonivši se leđima na zid iza sebe. Oči su joj se privikavale na svetlost, ali držala je glavu okrenutu. Ne gledaj njega. Ako shvati da možeš da ga prepoznaš, neće moći da te pusti. Pogled joj je bio nevoljno privučen; ne na njegovo lice, nego na lovački nož koji je držao, oštrog vrha okrenutog prema njoj. Oh, bože, ne, molim te... "Skini se." Bilo je sve isto kao sa onim taksistom; samo ovoga puta je bilo mnogo gore, jer nije mogla da se nada da će se opet spasiti. "Zašto?" Čula je prizvuk histerije u svom glasu, što je mrzela. Nije imala vremena da reaguje kada je nož opet sevnuo. Osetila je kako ju je ledena hladnoća opekla po obrazu. Zapanjena, prinela mu je ruku i osetila kako joj nešto curi između prstiju. Pogledala je ruku, sjajnu od krvi, a onda osetila bol, čist bol zbog koga je izgubila dah. "Skini odeću." Sada je shvatila da je taj glas već čula ranije. Činilo joj se da odjekuje duboko u njoj dok je pokušavala da ga identifikuje. Nemoj se onesvestiti. Nemoj da se onesvestiš. Bol na obrazu pomogao joj je da se usredsredi. Zaljuljala se, ali nije pala. Čula je kako muškarac promuklo diše dok je polako dizao nož. Njegovim vrhom joj je dodirnuo golu ruku, pa ga okrenuo i prislonio na nju. Zatvorila je oči dok je klizio njime lagano kao perom do njenog ramena, prateći obris grudne kosti, pre nego što se zaustavio na grlu. Vrh je zatim polako krenuo dalje, da bi se zaustavio ispod brade. Pojačavao je pritisak, prisilivši je da digne glavu. Kada više nije mogla, stao je i držao je tako oštrim vrhom noža, potpuno izloženog grla. Dženi se trudila da ostane mirna, istrzano dahćući. Zatim je sklonio nož. "Skini to." Otvorila je oči, i dalje izbegavajući da pogleda muškarca ispred sebe. Ruke su joj bile teške poput olova dok je hvatala prsluk, vlažan i isflekan od barica vode u kojima ga je kvasila, i svlačila ga preko glave. Za trenutak je utonula u blagoslovenu tamu. Onda joj je majica kliznula sa lica i opet se našla u smrdljivoj ćeliji. Po prvi put je počela da primećuje okolinu. Ćelija joj je bila malo veća od nekog podruma pregrađenog grubim zidom od dasaka. Tamo, iza sijalice, podrum je bio mešavina zamračenog nameštaja, alata i i otpadaka, gotovo svega neprepoznatljivog. U pozadini je bilo stepenište koje je ranije videla, osvetljeno izvorom svetlosti izvan njenog vidokruga tamo gde je skretalo na gore. A izvan svega toga visila su osakaćena tela životinja. Sada je videla da ih ima po celom podrumu, smežurani svežnjevi krzna, kostiju i perja koji se ljuljaju pod nekom nevidljivom promajom. Onda je muškarac zaklonio svetlost prilazeći joj. Nije mogla da skrene pogled sa dignutog noža u njegovoj ruci. Počela je žurno da se svlači, očajnički želeći da izbegne još jednu posekotinu. Stigavši do šorca zastala je, pa ga gurnula dole i pustila da joj padne oko vezane noge. Sada je bila pokrivena samo gaćicama. Nije dizala glavu, bojeći se da susretne njegov pogled kao da je besan pas. "Sve." Glas mu je bio još dublji. "Šta ćete da uradite?" šapnu Dženi, prezirući sebe zbog toga što je zvučala kukavički. "Uradi to!" Ušeprtljavši se od straha, Dženi je uradila što jo je rečeno. On se sagnu i munjevito joj preseče šorc i gaćice, pa ih povuče sa njene vezane noge i nestrpljivo baci na stranu. Prigušila je krik dok je polako pružao ruku i, gotovo oklevajući, dodirnuo joj dojku. Ugrizla se za usnu i okrenula glavu, boreći se sa suzama. Tada je ugledala strvine životinja koje su visile sa plafona. Ne razmišljajući, odgurnula mu je ruku. Njena koža je zadržala dodirnu memoriju na taj kontakt; grubost dlake, čvrstinu kosti ispod nje.

Jedan dugi trenutak ništa se nije desilo. Tada je njegova ruka poletela i nadlanicom je udarila u lice. Dženi je tresnula o zid i pala na pod. Čula ga je kako diše stojeći iznad nje. Skupila se, čekajući, ali on nije uradio ništa više. Sa olakšanjem je čula kako se udaljava. Lice ju je bolelo od udarca, ali bar je to bila suprotna strana od one posečene. Srećna, pomislila je dok joj je obraz brideo. Srećna i glupa. Nešto je kliknulo i opet je bila zaslepljena mlazom jake svetlosti uperenim u nju. Zaklonila je oči i videla da je uključio stonu lampu na radnom stolu. Obasjana njenom svetlošću, Dženi je čula struganje stolice i škripanje dok je on sedeo skriven u senci. "Ustani." Sa bolom ga je poslušala. Njen trenutni otpor je nekako, ipak izazvao malu promenu. Strah je još uvek postojao, ali sada i bes. Iz njega je izvukla snagu, dovoljno da se uspravi sa nekom vrstom prkosa. Šta god da se desi, pomislila je trudiće se da zadrži bar najmanju dozu dostojanstva. To joj je odjednom bilo strašno važno. Dobro, onda. Uradi ono što si naumio. Završi to. Naga i drhteći, očekivala je ono što treba sada da se desi. Ništa se nije desilo. Opet su se čuli neki zvuci iz senke. Šta to radi? Usudila se da baci kratak pogled, dovoljan da raspozna njegovu nejasnu priliku kako sedi široko raširenih velikih nogu. I dok su se ritmični, prigušeni šumovi nastavljali, najzad je shvatila. Masturbirao je. Šumovi iza mlaza svetlosti postajali su intenzivniji. Čula je njegov prigušeni uzvik. Čizme mu zastrugaše po podu, pa se smiriše. Dženi je stajala nepokretna, jedva dišući, dok je slušala kako se njegov isprekidan dah polako stišava. Posle izvesnog vremena, ustao je. Čula je neko šuštanje, pa je pošao prema njoj. Gledala je u svoja stopala kada je stao toliko blizu da je mogla da ga namiriše. Bacio je nešto prema njoj. "Obuci to." Posegnula je da to uzme, ali našla se ispred noža. Spusti ga, pomislila je. Spusti ga samo za sekundu. Onda ćemo videti koliko si hrabar. Ali nije ga spustio. Nož je ostao u njegovoj ruci i Dženi je uzela zavežljaj. Videvši da je to haljina, osetila je tračak nade da će je pustiti; ali samo dok nije videla šta drži. Bila je to venčanica; od belog satena i čipke, žuta od starosti. Bila je prljava i isflekana tamnim, skorenim mrljama i Dženi se zagrcnu shvativši šta je to. Osušena krv. Dženi je ispusti. Nož sevnu, napravivši pedantnu grimiznu posekotinu na njenoj ruci. Na njoj se odmah pojavi i poteče krv. "Digni je!" Njeni udovi kao da su pripadali nekom drugom dok se sa naporom saginjala da uzme haljinu. Htela je da korakne u nju, ali je shvatila da to neće ići zbog konopca kojim je bila vezana oko skočnog zgloba. Nada se pojavila na kratko, ali nešto ju je sprečilo da ga zamoli da je odveže. To on želi. Znala je to intuitivno. Hoće da mu dam razlog. Prostorija je lebdela oko nje, ali shvatanje joj je dalo snagu. Nespretno je navukla haljinu preko glave. Zaudarala je na ustajali naftalin, kiseo znoj i slabe tragove parfema. Dok su joj nabori teške tkanine prekrivali lice, odjednom se osetila klaustrofobično, prestravljena da je nož opet ne poseče dok je tako zapetljana. Ispetljala se, dahćući da bi došla do vazduha kada je izbacila glavu. Ali muškarac nije bio blizu nje. Bio je u pomrčini iza svetlosti, zabavljen nečim na radnom stolu. Dženi pogleda niz sebe. Venčanica je bila izgužvana i kruta. Krv iz njenih posekotina je procurila na nju, dodajući nove mrlje osušenim i već postojećim. Ali bio je to lep rad, saten težak i debeo, sa detaljnom čipkanom aplikacijom na prednjem delu. Neka nevesta je ovo jednom nosila, pomislila je

tupo. Najsrećnijeg dana svog života. Začuo se neki neobičan zvuk, kao kada se sat navija. I dalje skriven u senci, muškarac je stavio malu drvenu kutiju pored lampe. Tek kada je digao poklopac, ona je shvatila šta je to. Bila je to muzička kutija. Na osovinici u njenom središtu stajala je mala balerina. Dženi je gledala kako balerina počinje da se okreće i lagana muzika se širi kroz smrad u vazduhu. Mehanizam je bio oštećen, ali isprekidana melodija je još uvek bila prepoznatljiva. Clair de Lune . "Igraj." Dženi se trgla iz transa. "Šta?" "Igraj." Nalog je zvučao tako nestvarno kao da je dat na nekom stranom jeziku. Tek kada je nož počeo da se diže, ona se pokrenula. Počela je da se ljulja sa jedne na drugu nogu u pijanoj, umornoj parodiji igre. Ne plači, ne dozvoli da vidi kako plačeš, pomislila je. Ali suze su joj nekontrolisano tekle niz lice. Bila je svesna da je muškarac posmatra, napola skriven u senci. A onda je pošao prema stepeništu. Dženi, zbunjena, prestade da igra kada se on popeo njime. Za trenutak je pomislila da će otići ne zatvorivši je iza daščanog zida. Ali samo nekoliko sekundi kasnije začula je korake koji su silazili stepeništem. Bili su spori i odmereni, mnogo sporiji nego kada se uspinjao. Bilo je nečega zloslutnog u toj njihovoj odmerenosti. Pokušava da te uplaši, pomislila je. To je samo još jedna igra, kao i haljina. Hitro je skrenula pogled kada se prilika pojavila u dnu stepeništa i nastavila da se pomera u ritmu muzike. Spuštene glave, čula ga je kako polako ide kroz podrum. Začulo se struganje drveta i onda je stolica opet zaškripala. Znala je da je gleda i pokreti joj pod fizičkim pritiskom njegovog pogleda postadoše kruti i neskladni. Uživaš li u ovome? pomislila je pakosno, pokušavajući da ublaži svoj bes. To je bio jedini način na koji je mogla da upravlja strahom. Muzika je usporavala, postajući sve neskladnija dok je mehanizam usporavao. Kada je zamukla, začulo se grebanje i pojavio plamen šibice. Za trenutak, senke su se razbežale od njenog žutog plamena, a onda se opet vratila pomrčina. Ali tek pošto je Dženi ugledala lice iznad njega. I u tom trenutku shvatila je sve. Muzika je stala, a ona to nije primetila. Čula je kako se kutija opet navija, dok su pomešani mirisi sumpora i duvana lebdeli oko nje. Slomljena novim udarcem šoka i očaja, nastavila je da se nekontrolisano ljulja, jer je muzika opet zasvirala.



24 Policija je kasnije u toku dana oslobodila Bena Andersa. Mekenzi me je nazvao da mi to javi. "Mislio sam da biste želeli da znate," rekao je. Zvučao je umorno, iscrpljeno, kao da nije spavao cele noći. Možda i nije. Bio sam u svojoj ordinaciji, gde sam došao da izbegnem kućnu prazninu. Nisam znao šta da mislim o toj vesti. Bilo mi je drago zbog Bena, da. Ali javio se i neočekivani osećaj razočarenja. Ni u jednom trenutku nisam poverovao da je Ben ubica, ali na nekom nivou morao je postojati elemenat sumnje. A možda sam samo, dok god policija ispituje nekog sumnjivca, bez obzira ko je on, gajio neku nadu da će naći Dženi. Sada je i ona nestala. "Šta se desilo?" upitao sam. "Ništa se nije desilo. Zadovoljni smo jer nije mogao biti kod njene kuće tog popodneva kad je nestala, i to je sve." "Niste mi to rekli ranije." "Nismo to znali ranije," rekao je on kratko. "Nije nam odmah rekao gde je bio. Sada je rekao i provereno je." "Ne razumem," rekao sam. "Ako ima alibi zašto vam nije odmah rekao?" "Pitajte ga sami." Zvučao je nervozno. "Ako hoće da vam kaže, kazaće. A što se nas tiče, on je čist." Protrljao sam oči. "I gde smo sada?" "Jasno je da ćemo pratiti druge tragove. Još uvek analiziramo dokaze nađene u kući i –" "Pustite zvanična sranja, samo mi kažite!" Na vezi je nastupila tišina. Udahnuo sam duboko. "Izvinite." Mekenzi uzdahnu. "Činimo sve što možemo. Ne mogu da vam kažem više od toga." "Ima li drugih sumnjivaca?" "Još ne." "Šta je sa Brenerom?" U poslednjem trenutku sam odlučio da ne pomenem da sam ga video tog jutra. "Još uvek sam siguran da vam je on dojavio za Bena Andersa. Zar ne bi valjalo opet popričati sa njim?" Mekenzi nije uspeo da prikrije svoje nestrpljenje. "Rekao sam vam da Karl Brener ima alibi. Ako je on odgovoran za lažni trag, za to ćemo ga uhvatiti kasnije. Sad imam važnijeg posla." Očaj koji sam pokušavao da obuzdam pokazivao je opasnu sklonost da me obuzme. "Mogu li ja da pomognem?" upitao sam, znajući unapred njegov odgovor, ali ipak sa nadom. "Ne sada." Oklevao je. "Čujte, ima još vremena. Ostale žene su preživele po tri dana. Imamo sve razloge za mišljenje da će i sada pratiti isti obrazac." Treba li zbog toga da se osećam bolje? Hteo sam da dreknem. Ako je Dženi još uvek živa, obojica smo znali da neće dugo biti. A pomisao na ono što možda preživljava u međuvremenu, bila je nepodnošljiva. Završivši razgovor sa Mekenzijem, sedeo sam naslonivši glavu na ruke. Začulo se kucanje na vratima. Ispravio sam se i ušao je Henri. "Ima li novosti?" zanimalo ga je.

Odmahnuo sam glavom. Nisam mogao da ne primetim koliko umorno izgleda; mada to nije trebalo da me iznenadi. Od kada je Dženi nestala, ja se uopšte nisam trudio da primam pacijente. "Jesi li ti dobro?" upitao sam. "Dobro!" Ali nije to rekao dovoljno energično. Bledo se osmehnuo i slegao ramenima. "Ne brini za mene. Snalazim se. Zaista." Nisam bio ubeđen u to. Primetio sam na njemu iscrpljenost koju nije mogao da sakrije. Ali ma koliko loše da sam se osećao zbog toga što ga ostavljam da sam radi, sada sam bio u stanju da mislim samo na Dženi i ono što bi moglo da se dogodi tokom sledećih dvadeset četiri sata. Sve ostalo mi je bilo suvišno. Videvši da nisam raspoložen za društvo, Henri me je ostavio. Pokušao sam da pregledam svoje forenzičke izveštaje o Sali Palmer i Lin Metkalf, nadajući se da ću otkriti nešto što mi je promaklo. Ali to mi je samo odvuklo maštu u pravcu koji sam se svojski trudio da izbegnem. Frustriran, isključio sam računar. Dok sam gledao u zamračeni ekran, obuzeo me je snažan osećaj da sam prevideo nešto važno; nešto što mi se nalazi pravo ispred nosa. Za trenutak sam osetio da sam mu prišao bolno blizu, ali kada sam posegnuo za njim osetio sam da mi izmiče. Pokrenula me je potreba da nešto uradim. Dohvatio sam svoj mobilni telefon i požurio do kola. Postojalo je samo jedno mesto na koje sam mogao da odem. Ali i dok sam pokretao kola, nije me napuštao osećaj da nešto previđam. Ben Anders je živeo u velikoj kući od cigala, na rubu sela. Ona je pripadala njegovim roditeljima, a posle njihove smrti on je tu živeo sa sestrom dok se ona nije udala i odselila. Uvek je govorio da je ta kuća prevelika za njega, da će je prodati i kupiti neku manju, ali nije pokazivao želju da to zaista i uradi. Kada se sve sabere i oduzme, prevelika ili ne, ona je bila njegov dom. Bio sam tu ranije svega par puta, na piću u kasne sate, posle fajronta u Jagnjetu; dok sam se parkirao ispred teške, drvene kapije koja je zatvarala visoki, kameni zid, pomislio sam da o dubini našeg drugarstva mnogo govori činjenica da tu nikada nisam bio preko dana. Nisam pojma imao ni da li je kod kuće; i sada, kad sam stigao, polovično sam se nadao da i nije. Došao sam da čujem njegovu verziju razloga zbog koga je uhapšen, a da nisam ni razmislio šta ja njemu da kažem. Ali odbacio sam sve sumnje kada sam pokucao na vrata. Kuća je bila sagrađena od svetle opeke i nije bila lepa, ali je posedovala neku privlačnu čvrstinu. Velika bašta, uredna, ali ne previše. Beli prozori, tamno zelena vrata. Sačekao sam, pa opet pokucao. Pošto ni posle trećeg puta niko nije odgovorio, hteo sam da pođem; ali nisam otišao. Ne znam je li to bio otpor povratku na čekanje ili nešto više, ali nekako mi se činilo da kuća nije prazna. Jedna staza je vodila okolo, do zadnje strane kuće. Pošao sam njom. Na jednom mestu primetio sam neku tamnu mrlju na tlu. Krv. Prekoračio sam je. Bašta iza kuće bila je slična dobro održavanoj njivi. U dnu je bio mali voćar. Jedna prilika je sedela u hladu, ispod stabala. Ben nije bio iznenađen što me vidi. Na stolu pored njega, napravljenom od grubo obrađene klade, stajala je flaša viskija. Na rubu je stajala cigareta, sama dogorela pepelom do kraja. Sudeći po nivou pića u flaši i crvenilu njegovog lica, bio je tu već izvesno vreme. Nasuo je sebi još jednom dok sam prilazio. "U kući su čaše, ako hoćete da mi se pridružite." "Ne, hvala." "Ponudio bih vam kafu. Ali iskreno, mrzi me da ustanem." Uzeo je onu cigaretu, pogledao je i ugasio. "Prva posle četiri godine. Odvratan ukus." "Kucao sam." "Čuo sam. Mislio sam da su možda opet jebeni novinari. Dvojica reportera su stalno tu negde. Mislim da im je neki brbljavi pandur nešto rekao." Iscerio se jednom stranom usta. "Morao sam da ih

ubeđujem da hoću da me ostave na miru, ali na kraju su shvatili." "Je li tu pala i ona krv na stazi?" "Malo je prosuto pre nego što su prihvatili moje 'nemam komentar,' da." Osim njegovog pažljivog izražavanja, nije ni zvučao pijano. "Bitange," dodao je mršteći se. "To što si izudarao reportere možda ti nije bila najbolja ideja." "Ko kaže da sam udarao njih? Samo sam ih ispratio sa svoje zemlje i to je sve." Senka mu je pomračila lice. "Čujte, žao mi je za Dženi." Uzdahnuo je. "Žao. Sranje, to nije ni prineti, zar ne?" Nisam bio spreman da prihvatam izjave saučešća. "Kad su te pustili iz policije?" "Pre dva ili tri sata." "Zašto?" "Šta, zašto?" "Zašto su te pustili?" Pogledao me je preko čaše. "Zato što nemam ništa sa njim." "Pa zašto onda sediš ovde i piješ?" "Jesu li vas ikad privodili na ispitivanje zbog ubistva?" Nasmejao se. "'Ispitivanje' – to je prokleti vic. Oni ne ispituju, nego govore. 'Znamo da si bio tamo, tvoja kola su viđena, gde si je odveo, šta si uradio sa njom?' Nije baš zabavno, mogu vam reći. Čak i kad vas puste, ponašaju se kao da vam čine uslugu." Digao je čašu u podrugljivom pozdravu. "I onda ste opet slobodan čovek. Samo što znate da će vas ljudi gledati i misliti, 'Nema dima bez vatre,' i kako vam ionako nikad nisu verovali." "Ali ti nisi ništa imao sa njim." Video sam kako steže mišiće vilice, ali kada je progovorio glas mu je i dalje bio smiren. "Ne, nisam ništa imao sa tim. A ni sa onim što se desilo ostalim dvema." Nisam nameravao da ga ispitujem, ali sad, kad sam bio tu, kao da nisam mogao da se uzdržim. On uzdahnu i sleže ramenima, ublažavajući napetost. "Bila je greška. Neko je rekao policiji da su videli moja kola ispred Dženine kuće. A nisu mogli." "Ako si mogao da dokažeš da nisi bio tamo, zašto to nisi odmah uradio? Zašto si stvorio utisak da nešto kriješ, za boga milog?" Otpio je još malo. "Zato što sam bio. Ali ne zbog toga, što su oni mislili." "Šta god da je, nadam se da je važno." Nisam mogao da suzbijem bes u svom glasu. "Isuse, Bene, policija je izgubila sate s tobom!" On stisnu usta, ali prihvati prekor. "Viđao sam se sa jednom ženom. Ti je ne znaš. Ona živi... pa, ne živi ovde, u selu. Bio sam s njom." Ostalo sam pretpostavio. "Ona je udata." "Trenutno. Mada sad, pošto ga je policija zvala kući, da pita može li njegova žena da potvrdi da je bila sa mnom u krevetu, ne verujem da će dugo i ostati." Ništa nisam rekao. "Znam, znam. Trebalo je policiji da kažem ranije," planuo je. "Sranje, boga mi, žalim što nisam. Poštedeo bih sebe više sati jebene bede i ne bih sad sedeo ovde i žalio što nisam drukčije postupio. Ali znate, kad vas policajci izvuku iz kuće i bace u ćeliju, takve stvari ne padnu uvek na vreme na pamet." Protrljao je lice, umornim pokretom. "I sve to zato što je neko napravio jebenu grešku i pomislio da je video moja kola." "Nije bila greška. Bio je Karl Brener." On me pogleda oštro, procenjujući. "Mora da sam počeo da starim," reče posle jednog trenutka. "Sranje, nisam ni pomislio na njega." Udaljavali smo se od mogućnosti sukoba, prećutno prihvatajući da je stres uticao na obojicu. "Otišao sam do njega, kući. Brener to ne bi priznao, ali zakleo bih se da je to bio on." "On nije tip koji bi priznao bilo šta. Ali hvala vam što ste pokušali."

"Nije to bilo samo zbog tebe. Hteo sam da policija izađe i traži Dženi, a ne da luta po ćorsokacima." "Pošteno." Pogledao je svoju čašu, pa je spustio, ne otpivši. "I šta vam je još rekao vaš drugar, inspektor?" "Da si bio u vezi sa Sali Palmer. I da si napao neku ženu pre petnaest godina." On se tužno nasmeja. "Sve se vraća, sve se plaća, je li? Da, Sali i ja smo jedno vreme bili zajedno. Nije to tajna, mada nismo ni objavljivali u ovakvom selu. Ali nije bilo ništa ozbiljno. Nije ni dugo trajalo, a kasnije smo nastavili drugarski. Kraj priče. A to drugo... pa, recimo da je to bila mladalačka greška." Verovatno je primetio moj izraz. "Pre nego što steknete pogrešan utisak, nisam nikoga napao. Imao sam osamnaest godina i počeo da se viđam sa jednom nešto starijom ženom. Udatom." "Opet." "Znam. Loša navika. Nisam ponosan na nju. Ali u to vreme sam mislio da, znate, sve što leti, da se jede. Bio sam mlad i mislio da sam božiji dar. Ali kad sam hteo da prekinem, postalo je ružno. Pretila mi je, posvađali smo se. I odmah zatim me je prijavila zbog pokušaja silovanja." Slegao je ramenima. "Na kraju je povukla optužbu. Ali vuk dlaku menja, a ćud nikada, zar ne? A za slučaj da se pitate zašto niste znali sve to, svoj privatni život ne oglašavam, niti se izvinjavam zbog njega." "Nisam to ni tražio." "Onda u redu." Ispravio se i prosuo ostatak viskija u travu. "Pa, to je to. Moje mračne tajne. Sad treba da smislim šta da uradim onom đubretu, Breneru." "Nećeš mu ništa uraditi." Uputio mi je spor, opasan osmeh, koji je bio posledica popijenog viskija. "Ne bih se kladio na to." "Ako pođeš na njega, samo ćeš zamutiti vodu još više. Ovde je u pitanju više od tvoje osvete." Boja je počela da mu obuzima lice. "Vi očekujete da to samo tako zaboravim?" "Da, za sada. Kasnije..." Pomisao na ono što bi "Kasnije" moglo značiti, došla mi je kao udarac u stomak. "Kad uhvate onoga, ko god da je oteo Dženi, radi šta hoćeš." On se opusti. "U pravu ste. Nisam razmišljao. O nekim stvaima treba voditi računa." Zamislio se. "Ne shvatajte ovo kao osvetu ili bilo šta slično, ali jeste li pomislili zašto je Brener rekao policiji da me je video kod Dženi?" "Misliš, sem toga da bi ti namestio hapšenje?" "Mislim da je mogao imati više od jednog razloga. Na primer, da pokrije sebe." "I to mi je palo na pamet, jeste. Ali nisi ti jedini ko ima alibi. Mekenzi je rekao da je njega već proverio." Ben se zagledao u svoju praznu čašu. "Da nije slučajno rekao šta mu je alibi?" Pokušao sam da se setim. "Nije." "Dobro. Kladim se funtom protiv penija da su ga njegovi zaštitili. Svi su oni rođeni lopovi. Zato nikad nismo uspeli da ga uhvatimo u lovokrađi. I zato što je lukava bitanga." Dok je to govorio, meni srce brže zakuca. Brener je bio lovac, poznati anti-socijalni agresivac. Sa obzirom na zabeleženu sklonost ubice da hvata i sakati životinje, kao i žene, Brener se jasno uklapa u taj profil. Mekenzi nije bio idiot, ali pošto nije našao ni dokaze, niti motive, nije imao razloga da sumnjiči Brenera više nego bilo koga drugog. Bar dok ovaj ima alibi. Shvatio sam da je Ben rekao nešto, ali nisam imao pojma šta. Moje misli su već otišle napred. "Kad Brener može da krene u lov?" upitao sam.



25 Dženi je izgubila svaki osećaj za vreme. Grozničava drhtavica, koja ju je obuzela kada je najzad ostala sama, gotovo da je prestala. Ali još više ju je zabrinjavala pospanost koja ju je obuzela. To nije bio običan umor. Nije imala pojma koliko dugo se nalazi tu, dole, ali moralo je biti dovoljno da propusti dve, možda i tri svoje injekcije insulina. Sada je nivo šećera u krvi počeo nekontrolisano da se diže, a šok je to samo pogoršavao. Šok i gubitak krvi. U mraku nije mogla da proceni koliko krvi je zaista izgubila. Većina posekotina se na kraju sama zatvorila i stvorila krastu, samo poslednja nije. Najgora. Okrvavljena krpa od njene majice bila joj je omotana oko desnog stopala. Krpa je sada postala lepljiva. Nadala se da je to dobar znak. To je značilo da više ne krvari onako jako. Ali još uvek ju je bolela. Bože, koliko je bolela. Desilo se pošto je skinula onu prljavu venčanicu. Kada je muzička kutija utihnula po treći put, i Dženi je stala. Ljuljala se pospano, jedva stojeći na nogama. Klonula je na pod, još uvek u onoj krvavoj haljini. Borila se da ostane budna, ali crnilo joj je najzad polako zamračilo vidokrug. Bila je nejasno svesna pokreta oko sebe, ali kao da je sve udaljenije. Vreme je prolazilo, a onda je grubo gurnuta. Kada je otvorila oči, prvo što je ugledala bio je nož. Digla je glavu da pogleda muškarca koji ga drži. Više nije bilo razloga da to ne uradi. Sada je znala da odatle neće izaći živa, prepoznala ga ili ne. Ali i tako, osećala je da joj se želudac grči kada ga je pogledala u lice i videla da je shvatio njeno saznanje. Opet ju je gurnuo nogom. "Skini to." Naslanjajući se na zid da bi održala ravnotežu, nesigurno je ustala na noge i počela da svlači haljinu preko glave. On joj je strgao i stao ispred nje. Držala je glavu spuštenu, dok je on zurio u njenu nagost. Srce joj je bolno lupalo. Mogla je da ga omiriše, da oseti njegov dah na svojoj koži dok joj je prilazio. Oh, bože, šta će da uraditi? Nije mogla da skloni pogled sa noža koji je držao pored sebe, moleći se da ga ostavi. Samo jednom. Samo jednu šansu tražim. Ali nije ga ostavljao. Polako ga je digao, puštajući je da vidi oštricu pre nego što ga pokrene prema njoj. Trgla se jer ju je ubo u ruku. "Budi mirna." Prisilila se da ostane mirna. Nož joj se približio i ubo je vrhom. Svaki put se pojavila krvava tačkica, tamno crvena kapljica koja bi se povećala i procurila niz kožu. To je bolelo, ali samo iščekivanje je bilo još gore. Osećala je kako on počinje brže da diše i miris uzbuđenja zrači iz njega kao vrelina. Prišao joj je bliže. Nagnuo se i prišao još bliže. Dženi protiv volje dahnu i ustuknu kada joj je jednom od čizama zgazio na nožni prst, i tada se sasvim prepusti panici. "Skloni se od mene!" vrisnula je, odmičući se, zaboravivši da je vezana konopcem oko skočnog zgloba. On ju je zaustavio i povukao joj nogu, tako da je tresnula na pod. Okrenula se, a on je stajao iznad nje. Naježila se od njegovog pogleda. U njegovim očima nije bilo ničega ljudskog, ničega normalnog. "Rekao sam ti da budeš mirna." Glas mu je bio užasno smiren. Sagnuo se i uhvatio je za slobodno stopalo. "Nije trebalo da pokušaš da pobegneš, ne mogu to da ti dozvolim." "Ne! Ne, nisam..."

Nije je slušao. Trljao joj je stopalo nožem. Na licu mi se pojavio izraz ushićenosti kada joj je oštricom dodirnuo nožni palac. "Ovo prasence je otišlo na pijacu." Glas mu je bio nežan, gotovo melodičan. Prešao je na sledeći prst. "Ovo prasence je ostalo kod kuće. Ovo prasence je imalo goveđe pečenje." Na treći, pa na četvrti. "Ovo prasence nije imalo ništa. A ovo prasence..." Dženi je shvatila šta će se dogoditi trenutak pre nego što se dogodilo. Bol kao belo usijanje sevnuo joj je iz stopala kada se nož iznenada trznuo. Vrisnula je, pokušavajući da mu istrgne stopalo. On ga je držao, gledajući je kako se bacaka i otima, pa pustio. Odsečeni prst ležao je kao krvavi kamenčić na podu. "Ovo prasence više nije pokušavalo da pobegne." Dok je stajao iznad nje, sa krvavim nožem u ruci, mislila je da će je dovršiti. Želela je da ga moli, ali neka tvrdoglavost ju je sprečila u tome. Sada je bila ponosna bar na to. A znala je i da joj to neće doneti ništa dobro. Samo će on više uživati. Tada je otišao, povukavši daske na mesto, i opet je ostavio u mraku. Nije imala pojma koliko je vremena prošlo od tada. Mogli su biti sati, minuti, čak i dani. Bol u stopalu pretvorio se u vrelo pulsiranje koje prodire do kosti, a grlo joj je bilo tako suvo da joj se činilo kao da joj krhotine stakla stoje u njemu. A bilo joj je sve teže i da ostane budna. Opet je pokušala da olabavi konopac kojim je bila vezana za nogu, ali to joj je bilo suviše naporno. U mraku nije mogla da zna da li joj se vid zamagljuje, ali znala je da postaje hiperglikemična, da joj je šećer u krvi sada opasno visok. A bez insulina biće joj samo sve gore. Ako poživi dovoljno dugo. Dženi se pitala zašto nije silovana. Pohota i mržnja su bile očite, ali iz nekog razloga nije napastvovana. Ali nije se zavaravala. Pomislila je na lice koje je ugledala pri svetlosti šibice. Na njemu nije bilo milosti, ni nade za nju. A bila je i sasvim svesna da nije prva žena koja je dovedena tu, dole. Posekotine, haljina, igra – izgledali su joj gotovo kao deo nekog neshvatljivog obreda. Ovako ili onako, znala je da to neće preživeti.



26 Bilo je kasno posle podne kada sam stigao do kuće Brenerovih. Dan je bio maglovit, blaga izmaglica oblaka počela je nametljivo da se prevlači preko ranije jasnog nebeskog plavetnila. Zaustavio sam se na kraju puta i zagledao u oronulu zgradu. Izgledala je još trošnije nego što sam se sećao. Nije bilo znakova života. Gledao sam je još par trenutaka, dok nisam shvatio da sam smetnuo sa uma ono zbog čega sam došao. Pošto sam zaključio šta hoću da pokušam, najteži deo bilo je strpljenje. Svaki instinkt u meni urlao je da odmah krenem i bez odlaganja se odvezem do kuće. Ali znao sam da je bilo kakva šansa za uspeh zasnovana na tome da Brener ne bude kod kuće. Ben je predložio da sačekamo dok on ne ode u Jagnje ili u lov. "On je lovokradica. Biće zauzet ili rano ujutru, ili kasno noću. Zato je još uvek bio u krevetu kad ste ranije nazvali. Verovatno je pravio klopke do zore." Ali ja nisam mogao izdržati da čekam toliko dugo. Svaki sat koji prođe umanjivao je šanse da nađemo Dženi živu. Na kraju sam se odlučio za smešno očigledno rešenje: jednostavno sam nazvao kuću Brenerovih i, ne rekavši ko sam, upitao da li je Karl kod kuće. Prvi put se javila njegova majka. Kad mi je rekla da sačekam i otišla da ga pozove, prekinuo sam vezu. "Šta ćete da uradite ako njihov telefon zapamti vaš broj, pa on nazove vas?" upitao je Ben. "To nije važno. Mogu da kažem da hoću da razgovaram sa njim. On to ionako ne bi prihvatio." Ali Brener nije nazvao. Sačekao sam da prođe izvesno vreme, pa opet nazvao. Ovoga puta javio se Skot. Ne, Karl je izašao, rekao mi je. On nema pojma kada će se vratiti. Zahvalio sam mu se i prekinuo vezu. "Poželi mi sreću," rekao sam Benu, polazeći. Hteo je i on da pođe, ali nisam to prihvatio. Ma koliko bi mi bilo dobrodošlo njegovo društvo, to bi bilo izazivanje nevolje. On i Brenerovi su i u najbolje vreme bili nestabilno društvo, da ne pominjem da je Ben sada već popio pola boce viskija. A ono što sam ja naumio, zahtevalo je ubeđivanje, a ne sukobljavanje. Razmislio sam o ideji da javim Mekenziju šta nameravam, ali samo je odmah odbacio. Nisam imao ništa jače razloge za svoje sumnje ni sada, kao ni kada smo prvi put razgovarali. A Mekenzi mi je već jasno rekao da ne želi da se mešam. On neće ništa preduzeti bez dokaza. Zbog toga sam i pošao do kuće Brenerovih. Međutim, sada sam se osećao manje samouverenim. Moja ranija sigurnost slabila je dok sam se parkirao ispred kuće. Isti onaj pas je istrčao iza kuće i počeo da laje na zvuk kola. Ali sada je bio hrabriji. Možda zato što sam bio sam, nije se povukao kao prvog puta. Bio je to veliki mešanac izgriženog uva. Sav nakostrešen, stao je između mene i kuće. Uzeo sam svoj pribor za prvu pomoć i držao ga spremnog, za slučaj da me napadne. Pas se nakostrešio kada sam pošao prema njemu. Stao sam, ali on je nastavio da reži. "Džede!" Pas mi je uputio poslednji, upozoravajući pogled i udaljio se prema gospođi Brener, koja se pojavila u vratima. Na njenom uzanom licu bio je odbojan izraz. "Šta hoćete?" Imao sam spremnu priču. "Hteo bih još jednom da pogledam Skotovu nogu."

Pogledala me je sumnjičavo. Ili su to možda moji živci tako shvatili. "Već ste je pogledali." "Onda nisam imao kod sebe sve što mi je bilo potrebno. Hoću da obezbedim da se ne inficira. Ali ako ne želite da se gnjavim..." Pokrenuo sam se kao da hoću da se vratim u kola. Ona je uzdahnula. "Ne, uđite." Trudeći se da ne pokažem svoje olakšanje – i nervozu – ušao sam za njom u kuću. Skot je bio u dnevnoj sobi, izvaljen na starom otomanu ispred televizora. Povređena noga bila mu je ispružena i ležala na jastucima. "Doktor je opet došao da te obiđe," reče njegova majka kada smo ušli. On se uspravi, sa izrazom iznenađenja. I krivice, pomislio sam. Ali opet, to je možda bio i plod moje mašte. "Karl se još nije vratio," reče ona. "U redu je. Bio sam u blizini i pomislio da još jednom pogledam tvoju nogu. Poneo sam antibakterijski flaster za nju." Trudio sam se da izgledam opušteno, ali činilo mi se da mi glas zvuči strašno izveštačeno. "Jeste li to vi ranije zvali Karla?" upitala je njegova majka, pokazujući svoju netrpeljivost. "Da, veza se prekinula. Zvao sam sa mobilnog telefona." "Šta ste hteli od njega?" "Hteo sam da se izvinim." Izrekao sam laž iznenađujuće lako. Prišao sam i seo na stolicu najbližu Skotu. "Ali sada me više zanima tvoja noga. Mogu li opet da je pogledam?" On pogleda majku, pa sleže ramenima. "Ne." Počeo sam da odvijam zavoj. Njegova majka je stajala u dovratku i gledala. "Pretpostavljam da ne mogu dobiti šolja čaja?" upitao sam, ne dižući pogled. Za trenutak sam pomislio da će me odbiti. A onda je, ljutito uzdahnuvši, otišla u kuhinju. Kada je otišla, jedini zvuci su bili brbljanje iz televizora i šuškanje zavoja koji sam odmotavao. Usta su mi bila suva. Rizikovao sam jedan pogled na Skota. Gledao me je pomalo zabrinutim pogledom. "Kaži mi još jednom kako se to desilo," rekao sam. "Stao sam u klopku." "Šta si rekao, gde je to bilo?" Spustio je pogled u svoje krilo. "Ne sćam se." Skinuo sam zavoj i gazu. Kopče su bile ružne kao i uvek. "Srećan si da nisi ostao bez stopala. Mada, ako se inficira, to još uvek može da ti se dogodi." On beše prošao opasni stadijum, ali hteo sam da ga prodrmam. "Nisam ja kriv," reče on neraspoloženo. "Nisam namerno stao u nju." "Možda nisi. Ali ako je živac oštećen, hramaćeš do kraja života. Trebalo je ranije da dođeš na kontrolu." Digao sam pogled prema njemu. "Ili Karl to nije želeo?" On izbeže moj pogled. "Zašto bi?" "Pa poznato je da se bavi lovokrađom. Poslednje što želi je da policija počne da se raspituje zbog toga što je njegov brat stao u klopku." "Rekao sam vam da ta nije bila od naših," promrmlja on. "Dobro," rekoh ja kao da mi to uopšte nije važno. Teatralno sam mu pregledao ranu, savijajući stopalo napred i nazad. "Ali niste to prijavili policiji, zar ne?" "Ispričao sam im kad su došli u pitali me za to," reče on, braneći se. Nisam mu pomenuo da sam ja rekao Mekenziju za to. "Šta je Karl rekao o tome?" "O čemu?" "Kada je policija došla kod vas. Da li ti je rekao šta da im kažeš?" On iznenada povuče nogu. "Šta, se, koji kurac, to vas tiče?" Trudio sam se da zvučim razumno, mada se nisam tako osećao. "Karl je slagao policiju, zar ne?"

Zurio je u mene. Znao sam da sam preterao, ali nisam mogao da smislim kako drugačije da mu priđem. "Izlazite! 'Ajde, gubite se!" Ustao sam. "Dobro. Ali razmisli zašto pokrivaš nekoga, ko će dozvoliti da dobiješ gangrenu, a neće te odvesti u bolnicu." "To je sranje!" "Je li? Pa zašto te nije odmah odvezao? Zašto je tražio da te ja zakrpim kada je video koliko ti je gadna povreda?" "Vi ste bili najbliži." "A znao je i da bi iz bolnice to prijavili policiji. Nije te odvezao ni kad sam rekao da treba da ti stave kopče." Nešto u njegovom izrazu me je zaustavilo. Pogledao sam nezgrapne kopče na njegovoj nozi i odjednom shvatio. "Nije te uopšte odvezao, zar ne? Zato ti zavoj nije promenjen. Nisi ni stigao do bolnice." Skotov bes je ispario. Nije mogao da me pogleda. "Rekao je da će to biti u redu." "I ko ti je stavio kopče? On?" "Moj rođak Dejl." Bilo mu je neprijatno sada, kada sam ga prozreo. "Bio je u vojsci i zna te stvari." To je bio onaj rođak koga sam prethodnog dana video sa Brenerom na blokadi puta. "I da li se potrudio da ih opet pogleda, posle stavljanja?" Skot tužno odmahnu glavom. Bilo mi ga je žao, ali ne dovoljno da prestanem. "Da li on pomaže Karlu i u drugim stvarima? U lovokrađi?" Nevoljno je klimnuo glavom. Shvatio sam da sam blizu nečega. Dva muškarca. Dva lovca, a jedan od njih je bio u vojsci. Dva različita noža. "I šta još?" "Ništa," tvrdio je, slabo glumeći neznanje. "Izložili su te riziku. Svestan si toga, zar ne?" rekao samo mu. "Šta je to tako važno, zbog čega bi dozvolili da ostaneš bez stopala?" Povlačio se u sebe. Bio sam zapanjen videvši da samo što ne zaplače. Ali nisam mogao da vodim računa o tome. "Neću da ih uvalim u nevolju," rekao je tiho, kao da šapuće. "Oni već jesu u nevolji. A pri tome nisu uopšte brinuli šta će biti s tobom." Hteo sam još više da ga pritisnem, ali instinktivno sam se uzdržao. Pustio sam Skota da se sam donese zaključak. "Hvatali su ptice," reče on najzad. "Retke. I životinje, vidrice i tako to, kad mogu. Karl je mislio da možda postoji tržište za žive životinje, kao i za jaja. Da se prodaju kolekcionarima. Znate već." "I to rade zajedno?" "Uglavnom. Ali Karl više radi sa klopkama. Drži ih u baruštini, u staroj vetrenjači." Razmišljao sam brzo, munjevito. Vetrenjača je bila sasvim prazna, izdvojena i odavno napuštena. Ali očito nije bilo tako. Počeo sam opet da mu zavijam stopalo. "Tamo si stao u klopku," rekoh, sećajući se njihove priče iz Jagnjeta one večeri. I kako ga je Brener sprečio da kaže previše. Klimnuo je glavom. "Kada je policija otpočela potragu za onim ženama, Karl se uplašio da ne zavire tamo. Obično me ne pušta da idem sa njim. Kaže da treba sam sebi da obezbedim posao i da se ne petljam u njegov. Ali Dejl je te nedelje bio odsutan, pa sam morao da mu pomognem da sve premesti." "Gde?" "Svuda. Na više mesta. Najviše smo doneli ovde, u pomoćne zgrade. Mama nije bila srećna, ali to

je bilo samo na par dana, dok policija ne pretrese vetrenjaču. Ali onda sam ja stao u klopku i on je morao sam da ih vrati." Spustio je pogled. "Poludeo je. Ali ja to nisam uradio namerno." "I je li to bila njegova klopka?" Odmahnuo je glavom. "Kasnije je rekao da ju je najverovatnije postavio onaj ludak koji ubija žene." Ja nisam gledao u njega, praveći se da sam zauzet zavijanjem njegovog stopala. "Je li opet odneo nešto tamo?" "Jeste. Nema gde da ih drži. Dejl neće da rizikuje da ih seli dok policajci patroliraju okolo." "I ide li Karl još uvek tamo?" "Svaki dan. Mora da ih održi u životu da bi ih prodali." Slegao je ramenima. "Ali ne znam dokle će još da se gnjavi. Do sad nisu uspeli mnogo da utope." Bilo mi je teško da se ponašam normalno. Trudio sam se da zvučim što opuštenije. "I jesi li pokrio Karla kod policije?" On se zbunio. "Šta?" Ruke su mi drhtale dok sam završavao previjanje njegovog stopala. "Kada su ispitivali o ženama koje su nestale. Nije mogao reći da mu je alibi lovokrađa, zar ne?" Skot se zaista osmehnuo. "Jok. Samo smo rekli da je stalno bio ovde." Osmeh je izbledeo. "Vi mu nećete reći šta sam kazao, zar ne?" "Ne," rekoh. "Neću mu reći." Već sam mu rekao previše. Sećao sam se šta sam ranije pomenuo Breneru. Drži ih u životu po tri dana, pre nego što ih ubije. Sada je znao da je policija upućena u njegov raspored. Zahvaljujući meni, Dženi možda nema ni tu malu šansu da preživi. Bože, šta sam uradio? Ustao sam i počeo da pakujem svoje stvari, kada se Skotova majka vratila, noseći šolju čaja. "Žao mi je, moram da idem." Ona nezadovoljno stisnu usne. "Mislila sam da hoćete šolju čaja?" "Žao mi je." Požurio sam da izađem. Skot me je gledao nesigurno, kao da počinje da žali zbog onoga što je rekao. Ja sam odjednom očajnički želeo da odem, gotovo očekujući da se Brener odjednom stvori i pokuša da me zaustavi. Ubacio sam komplet za prvu pomoć u lendrover i žurno okrenuo ključ, svestan da me gospođa Brener gleda iz dovratka dok se odvozim neravnim putem. Čim sam joj nestao iz vidokruga, posegao sam za telefonom. Ali kada sam pokušao da nazovem Mekenzija, signal je počeo da se gubi i onda sasvim nestao. "Hajde, hajde!" Izleteo sam na asfaltni put i krenuo prema staroj vetrenjači, pokušavajući da opet dobijem signal. Čim sam ga dobio, opet sam nazvao Mekenzijev broj. Dobio sam njegovu govornu poštu. Sranje, sranje! "Karlu Breneru je porodica dala lažan alibi," rekao sam bez uvoda. "Bio je—" Mekenzi se iznenada javi. "Kažite mi da niste išli kod njega." "Ne Brener, njegov brat, ali—" "Rekao sam vam da se ne mešate!" "Saslušajte me!" uzviknuh. "Brener je hvatao ptice i životinje za prodaju, sa rođakom. Rođak je Dejl Brener, bivši vojnik. Čuvali su ih u staroj vetrenjači, oko jedne milje južno od sela. Tamo, gde je Skot Brener stao u klopku." "Stanite!" Sada, kad sam mu privukao pažnju, odmah je ušao u posao. Čuo sam prigušene glasove u pozadini. "Okej, znam gde je to. Ali to je provereno, tamo nema ničega." "Premestili su ih kad ste pretraživali okolinu zbog Lin Metkalf, pa ih posle vratili. Tada se

Brenerov brat povredio. Brener je toliko pazio da ne umeša policiju, da ga nije odvezao ni u bolnicu." "Znamo da je on lovokradica," reče Mekenzi tvrdoglavo. "Niste znali da je porodica lagala da bi ga zaštitila. Niti da jedan lovac i jedan bivši vojnik love životinje u klopke i čuvaju ih u napuštenoj zgradi, i da bar jedan od njih nema alibi. Treba li to da vam sričem?" Psovka koju sam čuo da je promrmljao značila je da ne treba. "Gde ste sada?" "Upravo sam pošao od Brenerovih." Nisam mu rekao da sam pošao prema vetrenjači. "Gde je on?" "Nemam pojma." "Dobro, čujte, ja sam u mobilnom štabu. Dođite odmah ovamo." To je bio suprotan smer. "Zašto? Rekao sam vam sve što je potrebno da znate." "A ja bih hteo da to čujem detaljnije. Neću da neko bude brzoplet, razumete li?" Nisam odgovorio. Vozio sam sa telefonom na uvu, asfalt mi je leteo ispod točkova i sa svakom sekundom bio sam sve bliže mestu na kome sam bio siguran da drže Dženi. "Jeste li me čuli, doktore Hanter?" Mekenzijev glas je sada bio tvrd kao čelik. Popustio sam papučicu za gas. To je bilo nešto najteže što sam ikada morao da uradim. "Čuo sam vas," rekao sam. I okrenuo sam kola, i vratio se. Nebo je postalo nezdravo sjajno. Tanak sloj oblaka formirao se ispred sunca, dajući svetlosti žuti sjaj. Prvi put posle više nedelja povetarac je nosio još nešto, sem vrelog vazduha. Odnekud, ne predaleko, najavljivala se kiša, ali trenutno, povećana vlažnost je samo pogoršavala vrućinu. Čak i uz spuštene prozore, bio sam oznojen kada sam stigao do policijske prikolice koja je služila kao mobilni štab. Oko nje je bilo više aktivnosti nego obično. Kada sam ušao, Mekenzi ja stajao ispred stola sa grupom policajaca u civilu i uniformama, i gledao mapu. Uniformisani policajci su nosili telesne oklope. Prekinuo je kada me je video. Kada mi je prišao izraz mu je bio daleko od prijatnog. "Neću se praviti da sam srećan zbog onoga što ste učinili," rekao je, agresivno isturene brade. Cenim pomoć koju ste nam pružili ranije, ali ovo je policijska istraga. U njoj nema mesta za civile koji brljaju okolo." "Pokušao sam da vam kažem za Brenera, ali niste slušali. Šta je trebalo da uradim?" Video sam da bi hteo da raspravlja, ali se uzdržao. "Načelnik hoće da razgovara sa vama." Poveo me je do grupe policajaca kod stola i predstavio me. Visok, mršav muškarac zapovedničkog izgleda ispruži ruku. "Ja sam načelnik Rajan. Shvatio sam da imate neke nove informacije, doktore Hanter?" Ispričao sam ono što mi je Skot Brener rekao, držeći se što više čistih činjenica. Kada sam završio, Rajan se okrenu Mekenziju. "Shvatio sam da vi znate tog Karla Brenera?" "Već smo razgovarali sa njim, da. Uklapa se u profil, ali izvukao se kada su i Lin Metkalf, i Dženi Hamond nestale. Porodica ga je podržala." "Ima još nešto," ubacio sam se. Srce mi je bolno lupalo, ali morali su da znaju. "Juče sam rekao Breneru da znate da su žrtve održavane u životu." "Isuse," uzdahnuo je Mekenzi. "Hteo sam da mu dam do znanja da je u pitanju nešto više od njega i Bena Andersa." Taj pokušaj opravdanja zvučao je prazno čak i meni. Policajci su zurili u mene sa mešavinom odvratnosti i odbojnosti. Rajan kratko klimnu glavom.

"Hvala vam što ste došli, doktore Hanter," reče hladno. "Sada ćete morati da nas izvinite. Imamo mnogo posla." I već se okrenuo. Mene je Mekenzi ispratio. Ćutao je dok nismo izašli. "Šta vas je, dođavola, obuzelo, da to kažete Breneru?" "Pa, znao sam da ispitujete pogrešnog čoveka! I verujte mi, ne možete reći ništa, zbog čega bih to požalio više nego što već jesam." Njegov bes se malo smanjio jer je shvatio da je to tačno. "To možda i nije važno," rekao je. "Ako mu brat nije ništa rekao, on još uvek ne zna da je sumnjiv." Ja se zbog toga nisam osećao ni malo bolje. "Hoćete li sada pretražiti vetrenjaču?" "Čim budemo mogli. Ne možemo samo da jurnemo i možda uletimo u situaciju sa taocima." "Pa to su samo Brener i njegov rođak!" "Obojica možda naoružani i jedan od njih sa vojnom obukom. Ne možete krenuti u napad, a da ga prvo ne isplanirate." Uzdahnuo je. "Čujte, znam da vam je ovo teško. Ali mi znamo šta radimo, u redu? Verujte mi." "Hoću da pođem sa vama." Mekenzijevo lice otvrdnu. "Nema šanse." "Ostaću pozadi, kod kola. Neću vam smetati." "Zaboravite to." "Ona je dijabetičar, zaboga!" Ljudi oko nas se okrenuše čuvši kako sam digao glas. Primorah se da nastavim tiše. "Ja sam lekar. Biće joj odmah potreban insulin. Mogla bi biti povređena ili u komi." "Imaćemo hitnu pomoć i lekare na licu mesta." Pokušao sam još jednom. "Moram da budem tamo. Molim vas!" Ali on se već vraćao prema prikolici. Gotovo kao da se tek setio, okrenu se prema meni. "Nemojte da vam padne na pamet da odete tamo na svoju ruku, doktore Hanter. Zbog vaše prijateljice, nije nam potrebno ometanje." Nije ni morao da kaže ono što smo obojica pomislili. Već ste napravili dovoljno štete. "Dobro." "Imam li vašu reč za to?" Uzdahnuo sam duboko. "Da." Njegov izraz se omekša, mada samo malo. "Samo pokušajte da ostanete mirni. Nazvaću vas čim budemo imali neke vesti." Ostavio me je da stojim i vratio se unutra.



27 Onoga leta kada je Dženi imala deset godina, roditelji su je odveli u Kornvol. Kampovali su u blizini Penzansa i poslednjeg dana otac ih je obalom odvezao do jednog malog zaliva. Ako je i imao naziv ona ga nije saznala; znala je samo da je pesak bio fin i beo, a litice iza njega pune ptičijih gnezda. Dan je bio vreo, a more prijatno hladno. Ona se igrala u plićacima na laži, pa legla na sunce i čitala knjigu koju su joj kupili. Bila je to Hronika Narnije K. S. Luisa, i ona se osećala vrlo odraslom dok ju je čitala na odmoru. Ostali su tu ceo dan. U zalivu nije bilo mnogo drugih porodica, i one su, jedna po jedna, sve otišle, dok nisu ostali samo Dženi i njeni roditelji. Sunce se polako spuštalo u more, bacajući sve duže i duže senke. Ne želeći da se taj dan završi, Dženi je čekala da se neko od njenih roditelja najzad protegne i objavi da je vreme da pođu. Ali nijedno od njih to nije učinilo. Popodne je prešlo u veče, a Dženini roditelji nisu želeli da završe odmor, kao ni sama Dženi. Kada je temperatura pala, obukli su džempere, smejući se jer se Dženina majka naježila pošto je insistirala da poslednji put uđe u vodu. Zaliv je gledao na zapad, pružajući im panoramski pogled na zalazak sunca. Bilo je predivno gledati veliku zlatno-crvenu kuglu i njih troje su u tišini posmatrali kako dan prelazi u noć. Tek kada su poslednji zraci sunca nestali iza horizonta, njen otac se pokrenuo. "Vreme je da pođemo," rekao je. Vratili su se peške plažom kroz sve gušći sumrak, noseći sa sobom samo bledo sećanje na najsavršeniji dan njenog detinjstva. Sada je mislila na to, čeznući da oseti sunce na svojoj koži i pesak koji joj curi kroz prste. Mogla je da oseti miris kokosovog oraha u majčinom ulju za sunčanje i slani ukus mora na svojim usnama. Zaliv je još uvek bio tamo i Dženi je gotovo verovala da negde u univerzumu još uvek postoji ona mlađa verzija nje, zauvek uhvaćena na vrhuncu tog beskrajnog dana. Dok je ležala na podu ćelije, bol od amputiranog prsta na nozi stopio se sa bolovima ostalih rana i stvorio ustalasani bol, koji kao da ju je nosio na sebi. Ali sada i to kao da se udaljilo, kao da ga ona više posmatra, nego sama doživljava. Dolazila je svesti i izlazila iz nje, sve teže razlikujući delirijum od surove stvarnosti. I jednom trenutku je bila svesna da je to loš znak, da počinje da tone u komu. Ali možda je i to bolje, nego proživljavati ono, što joj je namenio njen tamničar. Hej, pogledaj vedriju stranu. Ovako ili onako, Dženi je znala da će tu umreti. Bilo bi mnogo bolje ako bi se to dogodilo pre nego što se on vrati. Pomislila je na svoje roditelje i šta bi oni uradili kada bi saznali. Osetila je tugu zbog njih, ali samo iz daljine. Pomisao na Dejvida izazvala je dublju tugu. Ali ona nije mogla ništa da učini ni u vezi toga. Čak i njen strah je postao razređen i zamagljen, kao nešto što se gleda kroz vodu. Emocija koja je još uvek bila najžešća, kao groznica, bio je bes; bes na čoveka koji je spreman da uništi njen život lako, kao da čisti prašinu. U jednom trenutku lucidnosti pokušala je da olabavi čvor kojim joj je bio vezan konopac na nozi, ali bio je to slab pokušaj. Nije više imala snage u prstima, a ubrzo joj je drhtavica tela onemogućila i to. Klonula je natrag, iscrpljena, kliznuvši odmah, opet u delirijum. Sanjala je da drži nož kojim ju je njen tamničar isekao. Bio je veliki i svetao, kao mač i lako je presekla konopac i poletela bez težine u slobodu i svetlost.

Zatim ju je san napustio i opet se našla na podu podruma, prljava i krvava. Škripa je u početku zvučala kao još jedan san. Čak i svetlost koja ju je obasjala pretvorila se neprimetno u slike nebeskog plavetnila, drveća i trave. Tek kada je dobila udarac u lice i posekotinu na obrazu, opet je shvatila gde se nalazi. Osetila je da joj neko diže ramena sa tla i grubo je drmusa. "Dejvide...?" rekla je, pokušavajući da prepozna zamagljenu priliku koja se sagnula iznad nje. Ili je možda samo pokušala to da kaže, jer je sa njenin usana izašao samo slab, suv jecaj. Glava joj se trznu na stranu kada ju je gruba ruka opet ošamarila. "Probudi se! Probudi se!" Lice koje se nadnosilo nad nju izoštrilo se. Oh. Nije Dejvid. Lice muškarca bilo je iskrivljeno od besa i razočaranja. Plakalo joj se. Znači, ipak nije umrla na vreme. To nije bilo fer. Ali već je opet počela da se gubi. Jedva je primetila da ju je ispustio, čak i bol od udarca glave u tvrdu zemlju osetila je samo kao peckanje. Odjednom je došla sebi od iznenadne hladnoće. Za trenutak kao da joj je srce stalo. Borila se za dah, dijafragma joj se zgrčila kao da je od kamena. Ugrabila je jedan dah, pa drugi, trepćući da bi progledala kroz vodu i ugledala ga kako stoji iznad nje. Držao je praznu, još uvek mokru kantu. "Ne još! Ne umireš još!" Pustio je kofu da padne i grubo je uhvatio za stopalo. U nekoliko brzih pokreta čvor kojim je bila vezana bio je odrešen. Dženi se još uvek borila za dah, a on ju je digao na noge. Napola ju je odvukao i odneo na drugi kraj podruma. Tamo se nalazila pregrada od cigala. Bacio ju je iza nje, na tvrd i neudoban pod. Dženi zamagljenim vidom pogleda iznad sebe i ugleda zarđalu slavinu u zidu. A onda primeti još nešto, što je prodrlo čak i kroz njenu insulinsku maglu. Pored mesta gde je ona ležala nalazio se kružni gvozdeni odvod i Dženi odjednom, intuitivno, shvati šta će da ode niz njega. Dovukao ju je na gubilište. Sada se pojavio noseći ranac. Odvezao je uzicu kojom se zatvara, izvrnuo ga i izbacio gomilu perja pored njene glave. Dženi ugleda prestravljene žute oči sove. On joj se sada smeškao odozgo. "Pametna ptica. Za učiteljicu." Sa nožem u ruci, sagnuo se i uhvatio sovu za noge. Dženi primeti da su vezane, ali dok ju je dizao, sova odjednom poče da se otima. Za trenutak kao da mu je bila pričvršćena za ruku. Nož čangrljajući pade na betonski pod, dok je ptica izbezumljeno mahala krilima, a onda je on snažno tresnu o zid. Ptica pade na tlo u mekoj eksploziji perja. Nemo je zurio u ranu na svom dlanu, dok je krv curila sa mesta koje je kljun razderao. Dobro je, reče uzbuđeno neki glas u njoj, dok je prostorija počinjala da joj se zamagljuje. Zatim, dok je sisao ranu, pogledi im se sretoše. Ne još. Samo još malo. Onda više neću mariti šta radiš, pomislila je, primetivši žestinu u njemu. Ali on joj je već prilazio. "Ti si na strani sove, zar ne? Jadna sova. Jadna mala sova." Stao je iznad nje i zamislio se. Odjednom nakrivi glavu, osluškujući. Kroz sivu maglu koja joj je ometala vid, ona primeti kako mu je lice iznenađenje izbrisalo izraz sa lica. Trenutak kasnije, kroz vatu koja ju je zaglušivala, i Dženi je čula bučno lupanje metal o metal, koje je dolazilo iznad njih. Neko je bio gore.



28 Sto pedeset godina ranije, ta stara vetrenjača bila je ponos Menhema. Bila je to više pumpa na vetar, nego mlin za žito; jedna od stotina koje su isušivale Baruštine. Sada je to bila trula čaura, bez tragova nekadašnje slave. Od njenih čvrstih krila ostala je samo rupa u građevini gde su nekada bila postavljena; priroda je opet preuzela teren oko nje, koji je smatrala svojim. Tokom godina potpoljeno tlo je preuzimao korov i sada je urušena kula bila potpuno obrasla. Ali ne i nekorišćena. Bio sam u mogućnosti da povežem događaje prema onome što mi je Mekenzi kasnije rekao. Plan je bio izvesti napade na vetrenjaču, kuću Brenerovih i kolibu u kojoj je živeo Dejl Brener, istovremeno. Namera je bila da se uhvate obojica, a da se nijednom od njih, ni njihovoj porodici ne dozvoli da pošalju upozorenje. Iako je tako bilo potrebno više vremena za postavljanje zasede, mislilo se da tako ima najviše nade da se Dženi zatekne živa. Naravno, ako se sve bude odvijalo po planu. Mogao sam im reći da nikad ništa ne ide po planu. Mekenzi je otišao sa interventnom jedinicom, čija meta je bila sama vetrenjača. Dan je prelazio u sumrak dok su se kola i kombi sa policajcima u telesnom oklopu približavali meti. Sa njima su bile ekipe za upad, kao i bolničari hitne pomoći, spremni da Dženi i bilo koga drugog odmah prevezu u bolnicu. Pošto je do vetrenjače vodio samo uzan i zarastao zemljani put, odlučeno je da se vozila parkiraju na rubu šume i poslednja deonica pređe peške. Kod vetrenjače su ostali skriveni iza stabala, a ekipe za upad su pošle napred, da pokriju vrata i prozore na zadnjoj strani. Dok je čekao da se oni rasporede, Mekenzi je posmatrao ruševinu. Izgledala je napušteno i pod sve slabijom svetlošću zidovi kao da su upijali pomrčinu. Tada je njegov radiouređaj zašuštao i neki glas mu je rekao da su svi na svojim mestima. Mekenzi je pogledao zapovednika interventne jedinice. On je kratko klimnuo glavom. "Krenite." U to vreme ja nisam imao pojma šta se dešava. Bio sam u agoniji jer ne smem da uradim ništa, sem da čekam. Znao sam da je Mekenzi u pravu. Video sam dovoljno upropašćenih policijskih operacija i znao da treba da budu dobro isplanirane. Ali zbog toga mi nije bilo ni malo lakše. Bilo je jasno da nisam dobrodošao u policijsku prikolicu, bez obzira što sam želeo da ostanem. Ali nisam mogao ni da podnesem čekanje i po njihovim ozbiljnim licima pogađam šta se dešava. Vratio sam se u lendrover i nazvao Bena. On će čekati da čuje šta je bilo. Ruke su mi drhtale dok sam ukucavao njegov broj. "Čujte, zašto ne dođete i sačekate ovde?" rekao je on. "Pomozite mi da dovršim ovaj viski. Ne morate u ovom trenutku da budete sami." Cenio sam njegovu zabrinutost, ali sam odbio. Alkohol je bio poslednje što želim u ovom trenutku. Kao i društvo, kad smo kod toga. Prekinuo sam vezu i zagledao se kroz vetrobran. Nebo iznad Menhema natmurilo se do boje istopljenog bakra, a nagomilavali su se još tamniji oblaci. Vazduh je najavljivao dolazak kiše. Uviđavno vremenski usklađen, toplotni talas se najzad završavao. Kao i mnoge druge stvari. Odjednom sam iskočio iz kola, sa namerom da opet zamolim Mekenzija i pokušam da ga ubedim da me pusti da idem sa njima. Ali zaustavio sam se pre nego što sam stigao do prikolice. Već sam znao

njegov odgovor i nikako ne bih pomogao Dženi ako bih sada počeo da im smetam. A onda sam se setio rešenja. Možda ne mogu baš da pođem sa njima do vetrenjače, ali ne mogu me sprečiri da čekam u blizini. Za to mi nije bila potrebna Mekenzijeva dozvola. Mogu da ponesem nešto insulina sa sobom i budem spreman kada nađu Dženi. Nije to bio veliki plan, ali bilo je bolje nego ne raditi ništa. Već sam izgubio Karu i Alis. Nisam mogao samo da sedim besposlen dok se odlučuje o Dženinoj sudbini. Nisam nosio insulin u svom priboru za prvu pomoć, ali držali smo zalihu u frižideru u ordinaciji. Potrčao sam natrag, do kola i odvezao se do Banke, pa ostavio motor uključen, dok sam utrčao unutra. Popodnevna smena je bila završena, ali Dženis je još uvek bila tu. Iznenađeno je digla pogled kada sam uleteo. "Doktore Hanter, nisam očekivala... mislim, jeste li čuli nešto?" Samo sam odmahnuo glavom, suviše žureći da bih odgovorio. Uleteo sam u Henrijev studio i trzajem otvorio frižider. Nisam se ni osvrnuo kada je Henri ušao u svojim kolicima. "Dejvide, šta, zaboga, radiš?" "Tražim insulin." Preturao sam po bocama i kutijama. "Ma, hajde. Gde je, dođavola?" "Smiri se i kaži mi šta se desilo." "To su Karl Brener i njegov rođak. Drže Dženi u staroj vetrenjači. Policija će izvršiti prepad." "Karl Brener?" Na trenutak je razmišljao o tome. "Pa, šta će ti insulin?" "Idem tamo." Insulin je stajao ispred mene. Zgrabio sam ga i otključao čelični orman, da uzmem špric. "Ali zar tamo nemaju i hitnu pomoć?" Nisam odgovorio, tvrdoglavo nastavljajući da na policama tražim špriceve za jednokratnu upotrebu. "Dejvide, razmisli. Oni imaju potpuno opremljene ekipe za hitne slučajeve, sa insulinom i svim ostalim. Šta ti možeš da učiniš ako upadneš tamo?" To pitanje je prekinulo moje izbezumljeno mahnitanje. Sva manična energija koja me je gonila, kao da je iscurila. Glupo sam pogledao insulin i špriceve u svojoj ruci. "Ne znam," rekao sam prozuklim glasom. Henri uzdahnu. "Vrati ih nazad, Dejvide," reče tiho. Sačekao sam još trenutak, pa uradio to što mi je rekao. Povukao me je za nadlakticu. "Dođi i sedi. Izgledaš strašno." Pusrio sam da me povede do stolice, ali nisam seo u nju. "Ne mogu da sedim. Moram nešto da radim." Gledao me je zabrinuto. "Znam da je teško. Ali ponekad jednostavno ne možeš ništa da učiniš, bez obzira koliko to možda želiš." Grlo mi se steglo. Osećao sam kako me peckaju suze u očima. "Hoću da budem tamo; kad je nađu." Henri je ćutao jedan trenutak. "Dejvide..." Zvučao je kao da radije ne bi rekao. "Znam da ne želiš to da čuješ, ali... pa zar ne misliš da bi valjalo da se pripremiš?" Meni se učini kao da me neko udario u stomak. Izgubio sam dah. "Znam koliko ti je draga, ali—" "Ne govori to." On umorno klimnu glavom. "Dobro. Čuj, Hajde da ti sipam piće." "Neću piće!" Uzdržao sam se. "Ne mogu da samo sedim i čekam. Jednostavno ne mogu." Henri je izgledao bespomoćno. "Voleo bih da znam šta da ti kažem. Žao mi je." "Daj mi nešto da radim. Bilo šta." "Nema ništa.

U svesci je zapisana samo jedna poseta i–-" "Ko je to?" "Irena Vilijems, ali nije hitno. Bolje je da ostaneš ovde—" Ali ja sam već krenuo prema vratima. Izašao sam ne ponevši karton pacijenta, jedva svestan Dženisinog zabrinutog pogleda. Morao sam da se krećem, da ne bih mislio na činjenicu da Dženisin život ne zavisi od mene. Pokušao sam to da izbrišem iz misli dok sam vozio prema maloj kući sa terasom, na obodu sela, gde je živela Irena Vilijems. Blagoglagoljiva žena sedamdesetih godina, očekivala je da joj bolove od artritičnog kuka olakšam dobrim humorom. Obično sam uživao da je obiđem, ali ove večeri nisam bio raspoložen ni za kakvo ćaskanje. "Ćutljivi ste. Je li vam maca pojela jezik?" upitala je dok sam joj pisao recept. "Samo umora." Primetih da sam napisao recept za insulin, umesto za lek protiv bolova. Poništio sam ga i napisao drugi. Tiho se nasmejala. "Nemojte misliti da ne znam šta vam je." Samo sam se zagledao u nju. Osmehnula se, veštački zubi su bili jedini mladenački artikl na njenom smežuranom licu. "Morate da nađete finu devojku. To će vas malo razvedriti." Samo sam se uzdržao da ne izletim napolje. Našavši se opet u bezbednosti lendrovera, naslonio sam glavu na volan. Pogledao sam na sat. Kazaljke su se pomerale podrugljivo sporo. Još uvek je bilo prerano za neke vesti. Imao sam dovoljno iskustva sa radom policije, pa sam znao da verovatno još uvek razgovaraju, daju uputstva taktičkim timovima i dovršavaju planiranje. Ipak sam proverio mobilni telefon. Signal je bio slab, ali dovoljno jak da primim bilo kakav poziv ili poruku. Ništa. Zurio sam kroz vetrobran po selu. Iznenađen, shvatih koliko mrzim Menhem. Mrzeo sam te starinske kuće i ravan, potopljen pejzaž. Mrzeo sam sumnjičavost i ogorčenje u stavovima njegovih stanovnika. Mrzeo sam to, što je perverzni ubica uspeo tu da živi neprimećen, dok nije došlo vreme da se prepusti svojoj bolesti. Najviše sam mrzeo činjenicu da mi je dao Dženi, pa mi je onda opet oduzeo. Vidite li ovo? Ovakav je mogao biti i vaš život. Gotovo grozničava emocija je nestala isto tako brzo kao što se i pojavila, ostavljajući me bolesnog i iznurenog. Mračni oblaci su potamnili nebo, kao modrica koja se širi, dok sam startovao kola. Sada nisam mogao da uradim ništa, sem da se vratim, da sednem i čekam telefonski poziv koga sam se užasavao. Ta pomisao me je gušila. A tada sam se setio da ipak postoji još nešto. Onoga jutra, kada sam ušao u crkveno dvorište, da posetim Skarsdejla, Tom Mejson mi je rekao da njegovog dedu bole leđa. Starcu se taj problem povremeno vraćao kao cena za život koji je proveo sagnut iznad leja drugih ljudi. Ta poseta bi mi skrenula misli i zauzela još nekoliko minuta, pre nego što mi se javi Mekenzi. Sa olakšanjem na granici očaja, okrenuo sam kola i povezao se prema kući Mejsonovih. Stari Džordž i njegov unuk živeli su na rubu šume pored jezera, u nekadašnjoj pomoćnoj kući menhemske većnice. Njihovi preci su već generacijama bili baštovani, i mladi Džordž je i sam radio u većnici, dok nije posle rata uništena. Sada je ostala samo ta pomoćna kuća, na nekoliko jutara očuvane i kultivisane zemlje, okružene šumom. Metalni sjaj jezera nazirao se između stabala dok sam se parkirao u dvorištu i išao da pokucam na vrata. Na njima je bila velika ploča od matiranog stakla, koja mi je malo zadrhtala pod rukom. Pošto se niko nije javio, pokucao sam opet. Dok sam čekao, vazduh je odjekivao od tutnjave gromova. Pogledao sam u nebo, iznenađeno primetivši kako brzo je svetlost izbledela. Olujni oblaci koji su se valjali nebom doneli su prerani završetak dana. Uskoro će pasti mrak. Prekasno sam primetio još nešto. U kući nije bilo svetla, što je značilo da nema nikoga kod kuće. Tu su živela samo njih dvojica, jer je Tom kao dečak ostao bez roditelja. Znači, Džordž se ipak oporavio

dovoljno da ode na posao. Pošao sam natrag, prema lendroveru, ali stao sam posle samo nekoliko koraka. Osećaj mi je govorio da sam nešto propustio. Vladala je avetinjska tišina, koja prethodi oluji. Pogledao sam okolo, po dvorištu, obuzet osećajem da će se nešto neizbežno dogoditi. A ništa nisam video. Trgao sam se jer mi je nešto palo na golu ruku. Bila je to velika kap kiše. Trenutak kasnije nebo se osvetli čistom munjom. Za trenutak sve je bljesnulo zaslepljujućom svetlošću. U teškoj tišini koja je usledila, postao sam svestan zvuka koji sam više osetio, nego čuo. On je trenutak kasnije bio nadjačan borbenim udarom groma, ali znao sam da mi se nije učinilo. Taj tihi, gotovo nečujni zvuk bio mi je suviše dobro poznat. Muve. I dok sam ja počinjao da shvatam, nekoliko milja odatle, Mekenzi je namršten stajao okružen kavezima prestrašenih ptica i životinja, dok mu je narednik bez daha raportirao ono, što je on već znao. "Pretražili smo sve," rekao mu je. "Ovde nema nikoga."



29 Bilo je teško odrediti odakle se čuje to zujanje muva. Ali znao sam da je iz kuće. Mračni prozori su prazno zurili u mene, ne nudeći mi nikakvu pomoć. Prišao sam najbližem i zavirio unutra. Uspeo sam kao kroz maglu da raspoznam kuhinju, ali malo šta drugo. Pokušao sam na sledećem. Dnevna soba i isključen televizor preko puta dve izlizane fotelje. Prišao sam vratima i digao ruku da opet pokucam, pa je spustio. Da je bilo ikoga da se javi, javio bi se. Zastao sam na stepeništu, ne znajući šta da radim. Ali znao sam šta sam čuo; i da ne mogu to da ignorišem. Pođoh rukom da pritisnem kvaku. Ako je zaključano, odluka je donešena bez mene. Pritisnuo sam je. Vrata su se otvorila. Oklevao sam, svestan da ne bi trebalo ni da pomišljam da ovo uradim. Onda osetih zadah odnekud iz kuće. Taj sladunjav smrad sam poznavao suviše dobro. Gurnuo sam vrata i otvorio ih potpuno, prema mračnom hodniku. Sada sam bio siguran da sam prepoznao taj smrad. Suvih usta, izvadio sam telefon da nazovem policiju. Ovo više nije bilo skakanje na senke. Nešto ili neko – je tu umro. Počeo sam da ukucavam broj, kada sam shvatio da nemam signal. Kuća Mejsonovih se nalazila u mrtvoj zoni. Opsovao sam, pitajući se koliko dugo ću biti bez signala, za slučaj da Mekenzi pokuša da me nazove. To mi je dalo još jedan razlog da uđem unutra. Ali čak i da mi nije bila potreban fiksni telefon, nisam imao izbora. Bez obzira koliko malo želeo da uđem u tu kuću, sada nije bilo načina da samo izađem i odem. Smrad je odmah postao još jači. Stajao sam u hodniku, pokušavajući da osetim kuću. Na prvi pogled izgledala je relativno uredno, ali na svemu je ležao debeo sloj prašine. "Halo?" pozvao sam. Ništa. Sa moje desne strane bila su neka vrata. Otvorio sam ih i našao se u kuhinji, koju sam video kroz prozor. Prljavo posuđe, ostavljeno u sudoperi i hrana ostavljena da se pokvari i istruli u tanjirima. Nekoliko debelih muva se uznemirilo, ali ne dovoljno da stvori buku koju sam prethodno čuo. Dnevna soba je bila u sličnom stanju. Iste one prašnjave fotelje, koje sam video kroz prozor, stajale su ispred isključenog televizora. Telefon nisam video. Izašao sam i pošao prema stepeništu. Tepih kojim je ono bilo prekriveno bio je star i pohaban, a vrh mu se nije video u pomrčini. Zastao sam u podnožju stepeništa, sa rukom na ogradi. Nisam želeo da idem gore. Ali došavši dotle, nisam mogao ni samo da odem. U dnu se nalazio prekidač za svetlo. Pritisnuo sam ga i trgao se kada je sijalica pukla i ugasila se. Polako sam se uspinjao. Smrad je sa svakim korakom bivao sve intenzivniji. Sada mu se pridružilo još nešto, što je podsećalo na smolu i ispunjavalo vazduh, a odmah mi je bilo poznato. Ali nisam imao vremena da razmišljam o tome. Stepenište se završavalo u još jednom hodniku. U gotovo potpunom mraku primetio sam prazno i prljavo kupatilo, i još dvoja vrata. Prišao sam prvim i otvorio ih. Unutra se nalazio samo jedan, izgužvan krevet, na običnom, daščanom podu. Izašao sam i pošao do drugih vrata. Smrad smole je tu bio jači i ja se uhvatih za kvaku. Kada sam je pritisnuo, vrata se nisu pomerila i za trenutak sam pomislio da su zaključana. Tada otpor nestade i ja ih otvorih. U lice mi izleti crni oblak muva. Razmahao sam se rukama rasterujući ih, i gotovo se gušeći

smradom iz sobe. Bio je to smrad na koji sam gotovo mislio da sam se navikao, ali ovaj je bio sveobuhvatan. Muve počeše da se smiruju i opet sleću, obrazujući oblik kreveta. Prekrio sam usta rukama i pošao prema krevetu, dišući kratkim udisajima. Moj prvi osećaj bilo je olakšanje. Telo je bilo u poodmaklom stadijumu raspadanja i, mada je na prvi pogled bilo nemoguće reći i da li je muško ili žensko, u svakom slučaju bilo je mrtvo već izvesno vreme; i to mnogo duže od dva dana. Hvala bogu, pomislio sam umorno. Muve koje su ga prekrivale nervozno se uskomešaše dok sam ja pažljivo prilazio. Za njih je već bilo suviše mračno da bi bile aktivne. Da sam stigao u kuću nešto kasnije ili da ih munja nije uznemirila baš u određenom trenutku, možda ne bih ni čuo njihovo izdajničko zujanje. Sada sam primetio da je prozor jedva otvoren. Premalo da se soba provetri, ali dovoljno da muve, privučene smradom uđu i polože jaja. Telo je bilo naslonjeno na jastuke, ruke mlitavo ležale van pokrivača. Pored kreveta se nalazio stari, drveni kabinet na kome su stajali prazna čaša i nenavijeni budilnik. Pored njih je stajao njegov sat i bočica sa pilulama dobijenim na recept. Bilo je suviše mračno da pročitam signaturu, ali u tom trenutku još jedna munja osvetli sobu. Ona je obasjala ceo prizor kao nečujnu fotografiju: izbledele cvetne tapete i uramljenu sliku iznad kreveta, a u njenom trenutnom bljesku uspeo sam da pročitam i natpis na bočici. Koproksamol, analgetik za Džordža Mejsona. Starog baštovana možda jesu bolela leđa, ali to nije bio razlog što on u poslednje vreme nije izlazio u selo. Sećao sam se šta je Tom Mejson rekao kada sam ga u crkvenom dvorištu upitao gde mu je deda. Još leži. Upitao sam se kada je stari Džordž umro. I šta je o Menhemu govorilo to, što niko nije primetio njegovo odsustvo. Okrenuvši se da izađem, pazio sam da ništa ne dodirnem. Tu je bilo više elemenata porodične tragedije nego mesta zločina, ali nisam želeo bilo šta da poremetim više nego što već jesam. Neko drugi će morati da otkrije uzroke njegove smrti i razloge zbog kojih njegov unuk to nije prijavio. To bi teško moglo da se dogodi razumnom čoveku, a opet, tuga je čudna stvar. On ne bi bio prvi ko se odlučio za poricanje. Izlazeći u hodnik, opet sam osetio onaj miris smole. I sada, pošto su vrata bila otvorena, prodiralo je sasvim dovoljno svetlosti da primetim debele slojeve crnila duž ivica ragastova. Izgažena traka novina, premazana istim materijalom, još uvek je bila zalepljena na dnu vrata. Setio sam se otpora koji sam osetio kada sam prvi put pokušao da ih otvorim. Kada sam lako dodirnuo tu crnu materiju, prsti su mi ostali lepljivi. Bio je to bitumen. I odjednom sam se setio šta me je ono mučilo toga jutra. U mirisu cveća i pokošene trave, u crkvenom dvorištu se osećao još jedan slab miris. Bio sam suviše uznemiren da bih razmišljao o tome, ali sada sam shvatio šta je to bilo. Bitumen, koji se zadržao na Mejsonu ili na alatu kojim je radio na pečaćenju dedine spavaće sobe. Istu supstancu sam našao na rezu koji je nožem napravljen na pršljenu Sali Palmer. Pokušao sam da se smirim i da razmislim o tome. Nisam mogao da poverijem da je Tom Mejson ubica. Izgledao je suviše smireno i jednostavno za nekoga ko je sposoban da isplanira, da ne pominjem i da izvede takva zlodela. Ali sve vreme smo i znali da se ubica skriva na otvorenom. Mejson je to dobro izveo, strpljivo radeći na travnjaku u crkvenom dvorištu, tako dobro se stopio sa pozadinom da ga niko nije ni primećivao. Uvek je bio u dedinoj senci, tih čovek koji nikada nije ostavljao jak utisak. Sem ovoga koji je ostavio sada. Pomislio sam da prenagljujem. Do pre nekoliko minuta bio sam ubeđen da je ubica Karl Brener. Ali i Mejson se uklapao u profil. A Brener nije čuvao raspadnutog dedu u kući. Niti je pokušao da zamaskira taj smrad istim materijalom koji je nađen u vratu pokojnice.

Ruke su mi drhtale dok sam vadio telefon da nazovem Mekenzija, zaboravivši da nisam u dometu. Opsovao sam i jurnuo niz stepenište. Ali ma koliko je bilo potrebno da mu javim šta sam otkrio, nisam mogao da odem dok se ne uverim da Dženi nije tu. Posrćući sam prošao kroz mračnu kuću, otvarajući svaka vrata da proverim šta se nalazi iza njih. Nijedna nisu skrivala nikakav znak života, pa ni telefon koji bih mogao da upotrebim. Izleteo sam do lendrovera, proveravajući opet mobilni telefon, za slučaj da je neka atmosferska slučajnost omogućila prijem signala. Još uvek je bio mrtav. Začuo sam grom iznad glave dok sam startovao kola. Već je pao potpuno mrak i kišne kapi su počele da dobuju po vetrobranu. Dvorište nije bilo dovoljno veliko da okrenem kola, pa sam povezao u rikverc. U tom trenutku svetlo farova pređe preko drveća na drugoj strani i ja spazih kratak odsjaj. Da prenos nije bio automatski, motor bi se ugasio kada sam zgazo kočnicu. Zagledao sam se u šumu, gde sam primetio onaj bljesak. Ali šta god da su farovi osvetlili, sada se nije videlo. Suvih usta, polako sam povezao napred, okrećući volan natrag, prema toj tačci. Dok je svetlost farova prelazila preko stabala, nešto duboko u šumi je opet bljesnulo. Bio je to žuti, svetleći pravougaonik registarske tablice na kolima. Sada sam primetio da se put kojim sam se dovezao ne završava u dvorištu, već produžava dalje i ulazi u šumu. Mada je bio zarastao u korov, činilo mi se da je ipak korišćen. Ali šta god da je bilo tamo parkirano, bilo je predaleko da bih ga primetio. Da nije bilo onog odsjaja, ne bih ni primetio da se tamo nešto nalazi. Trebalo je da kontaktiram Mekenzija, ali taj put me je mamio. To je bilo privatno imanje, nekoliko milja udaljeno od mesta gde su ona tela nađena. Nije bilo pretraženo. Morao je postojati razlog što se ta kola tu nalaze. Oklevao sam, rastrzan između dve nemoguće mogućnosti. Zatim sam ubacio u brzinu i povezao se dalje tim putem. Gotovo istog trenutka morao sam da usporim jer su se grane spustile do vetrobrana. Isključio sam farove, ne želeći da najavim svoj dolazak više nego što već jesam, ali bez njih ništa nisam video. Kada sam ih opet uključio, put kao da se izgubio pred njima. Sada je već kiša padala. Uključio sam brisače i progledao kroz mutna stakla, dok su kola poskakivala neravnim putem. Svetlo farova opet obasja sjajnu površinu registarske tablice, kao svetionika u pomrčini. Tada sam ugledao i samo vozilo. Nisu to bila kola, nego kombi. Bio je parkiran pored niske zgrade, okružene drvećem. Zaustavio sam kola. Kada sam isključio farove, sve okolo je nestalo. Potražio sam baterijsku lampu u pregradi za rukavice, nadajući se da su baterije još uvek ispravne. Kada sam je uključio, pojavi se mlaz svetlosti. Puls mi je bubnjao u ušima dok sam otvarao vrata i brzo obasjao okolinu. Niko nije skočio na mene; svetlost je obasjavala samo drveće. Između njih sam mogao da vidim tamno jezero. Kiša me je kvasila i nadjačavala svaku buku dok sam se vraćao u lendrover i vadio teški gedora ključ iz kutije sa alatom. Donekle ohrabren njegovom težinom, pošao sam prema zgradi. Kombi parkiran pored zgrade bio je star i zarđao. Zadnja vrata bila su vezana parčetom kanapa. Kada sam ga odvezao, ona se škripeći otvoriše. Unutra se nalazio komplet baštovanskog alata: ašovi, vile, čak i tačke. Pogledao sam namotaj žice koji se takođe nalazio unutra i pomislih da je Karl Brener bratu rekao istinu. Klopka koja je povredila Skota nije bila njegova. Kao ni ostale. Dok sam se okretao, zrak svetlosti obasja još nešto. Na vrhu gomile alata ležao je nož na sklapanje. Nije bio sklopljen, a otvoreno sečivo bilo je nazubljeno kao mala testera. Na sebi je imalo crne mrlje. Znao sam da gledam u oružje kojim je ubijen pas Sare Palmer. Odjednom poskočih jer je sevnula munja. Gotovo odmah se začuo grom, kao strahovita eksplozija od koje kao da se zatresao i vazduh. Opet sam proverio telefon, ne očekujući zaista da dobijem signal. Nije ga ni bilo. Okrenuo sam se od kombija i pošao prema niskoj zgradi, kad sam osetio neki pritisak na butini. Spustio sam pogled i video zarđalu žicu ograde koja se provlačila kroz žbunje. Sa nje je visilo

desetak tamnih predmeta. U prvom trenutku nisam mogao da vidim šta je to, pa sam najbliži obasjao baterijom i ugledao kost. Strvine malih ptica i životinja bile su okačene na žicu i ostavljene da istrunu. Na desetine njih. Kiša je šuštala kroz lišće dok sam išao pored žičane ograde. Nekoliko metara dalje ona je bila prekinuta, a niti su ležale savijene i pokidane u travi. Prekoračio sam ih i pošao dalje oko zgrade. Bila je to niska, četvrtasta zgrada bez vrata i prozora. Na nekim mestima njeni betonski zidovi su bili ogoljeni i video se armirani kostur. Ali tek kada sam stigao do suprotne strane, video sam duboko usađena vrata i jedini, uzani prozor, i shvatio kakva je to zgrada. Bilo je to staro sklonište za slučaj vazdušnih napada. Znao sam da ih mnoge seoske kuće imaju, da su građena početkom Drugog Svetskog rata i da većina nikada nije korišćena. Ali neko je počeo da koristi ovo. Što sam tiše mogao, prišao sam vratima. Bila su od čelika i crvena od rđe. Očekivao sam da budu zaključana, ali kada sam ih gurnuo, otvorila su se. Dočekao me je udar ustajalog vazduha. Ušao sam unutra, dok mi je srce lupalo. Svetlost baterije je obasjavala jedinu prostoriju, praznu, sem svelog lišća na podu. Digao sam svetlost prema golim zidovima i svetlost je obajsjala još jedna vrata, skrivena i gotovo neprimetna u uglu. Buka iza leđa učinila je da hitro okrenem, na vreme da vidim kako se spoljna vrata zatvaraju. Pošao sam da ih uhvatim, ali nisam stigao. Udarac je bio šokantno bučan. Dok je njegov odjek zamirao, shvatio sam da sam upravo objavio svoj dolazak bilo kome, ko se nalazi unutra. Ali nisam imao izbora, nego da nastavim dalje. Ne brinući više o tišini, prišaio sam tim, drugim vratima. Otvorio sam ih i ugledao uzano stepenište. Samo jedna sijalica je bacala bledu svetlost iznad njih. Isključio sam bateriju i pošao dole. Vazduh je bio ustajao i zagušljiv. Prepoznao sam ukus smrti u njemu i pokušao da ne mislim šta bi to moglo da znači. Stepenice su savijale i vraćale se na istu stranu. Sišavši na dno, našao sam se u dugačkom i niskom podrumu. Činilo mi se da je mnogo veći od one betonske strukture gore, kao da je sklonište sagrađeno na starijim temeljima. Suprotni kraj se gubio u pomrčini. Jedna sijalica je visila nisko iznad radnog stola, a njen slab sjaj je stvarao mnogobrojne oblike i senke. Stajao sam, zapanjen prizorom ispred sebe. Po celom plafonu visile su strvine životinja i ptica. Lisice, zečevi, patke, svi postavljeni kao za neku mrtvačku izložbu. Mnogi su istrunuli do mumifikovanih kostiju i kože, dok se na drugima videlo da su manje istrunuli. Svi su bili osakaćeni. Bez glava ili udova, ljuljali su se hipnotičkom sporošću, nošeni nekom blagom promajom. Odvojio sam pogled i osvrnuo se po podrumu. I druge stvari su privlačile moju pažnju. Stona lampa je stajala na radnom stolu, okrenuta prema jednom praznom uglu podruma. Njenom slabom svetlošću bio je obasjan neki konopac, čiji je jedan kraj slobodno ležao, a drugi bio vezan za metalni prsten. Na samom radnom stolu bilo je starog alata i jedna stega, što je davalo posebno značenje celoj postavci. A onda sam ugledao nešto, što mi je još opscenije odudaralo od okoline. Prebačena preko stolice, sa detaljnom čipkanom aplikacijom na prednjem delu, stajala je venčanica. Bila je isflekana krvlju. Pogled na nju me je izvukao iz šoka. "Dženi!" uzviknuo sam. U senci na suprotnom kraju podruma, kao rekacija na moj poziv, nešto se pomeri. Jedna prilika se pojavi i polako na svetlost izađe unuk Džordža Mejsona. Imao je bezazlen izraz, kao i uvek. Ali sada nije bilo ničega bezazlenog na njemu. Video sam da je krupan, viši i širi nego ja. Njegove farmerke i vojnička jakna bile su umrljane krvlju. Nije gledao pravo u mene, već je šetao pogledom između mojih grudi i ramena. Ruke su mu bile prazne, ali primetio sam korice za nož ispod njegove umrljane jakne.

Stegao sam svoj ključ. "Gde je ona?" Glas mi je bio prozukao. "Ne bi trebalo da budete ovde-dole, doktore Hanter." Zvučao je kao da se izvinjava. Govoreći, polako je digao ruku do korica za nož. Izgledao je iznenađeno, kao i ja, otkrivši da su prazne. Koraknuo sam prema njemu. "Šta si joj uradio?" Pogledao je po podu oko sebe, kao da očekuje da ugleda izgubljeni nož. "Kome?" Okrenuo sam stonu lampu tako, da mlaz svetlosti obasja njega. Digao je ruku da zakloni oči. Kada je svetlo obasjalo uglove iza njega, primetih neko nago telo, poluskriveno iza zida. Dah mi zastade u grlu. "Nemojte," reče Majson, zaklanjajući se od svetlosti. Ja jurnuh prema njemu. Digao sam ključ, ciljajući da ga svom snagom tresnem u to pitomo lice i u tom pokretu ruka mi se zaplete u životinje koje su visile sa niskog plafona. Zasula me je lavina smrdljivog krzna i perja. Gušeći se, razmahao sam se rukama i na vreme ugledao Mejsona, koji je skočio prema meni. Pokušao sam da se sagnem, ali on je posegnuo za ključem. Još uvek sam u drugoj ruci držao bateriju. Zamahnuo sam prema njemu i okrznuo ga po glavi. On jauknu i zamahnu rukom, a ja se zanesoh natrag i ključ i baterija mi poispadaše iz ruku, i sa treskom popadaše po podu. Ja sam pao na radni sto i osetio grč kao strujni udar u leđima, jer sam udario u ugao stege. Vazduh mi je izleteo iz pluća jer me je Mejson ramenom udario u stomak. Osećao sam kako me savija nazad, dok mi se stega i dalje urezivala u kičmu. Pogledao sam ga u lice i video da je pogled njegovih pitomih, plavih očiju smiren kao i uvek, dok mi je podlakticu spuštao na grlo i počinjao da pritišće. Uspeo sam da oslobodim jednu ruku i pokušao da sklonim njegovu podlakticu sa grla. malo se pomerio, prebacivši više težine na nju, i potražio nešto na stolu. Čuo sam kako metal struže po drvetu, dok je pokušavao da dohvati dleto sa postolja. Uhvatio sam ga za ruku, ostavivši tako grlo nezaštićeno. Gledao me je odozgo, povećavajući pritisak, nastavljajući da traži dleto. Ispred očiju mi zaigraše svici. On baci pogled prema dletu i ja primetih pokret iza njega. Bila je to Dženi. Išla je polako, kao u agoniji, prema nekakvoj gomili perja na podu. Dok je sa mukom izvlačila nešto iz nje, prisilih se da se zagledam u Mejsonovo smireno lice, a ne u ono, što ona radi. Pokušao sam da mu nabijem koleno u prepone, ali bili smo suviše blizu. Umesto toga, zastrugao sam mu cipelom po cevanici. On zastenja, i osetih kako je malo popustio pritisak na moje grlo. Ali pored nas se začu tup udarac jer je postolje sa dletima palo. Gledao sam kako Mejson prstima kao pauk nogama santimetar po santimetar izvlači jedno od dleta, uprkos tome što sam ga vukao za ruku. Pogled mi privuče neki mali pokret. Krajičkom oka primetih kako Dženi pokušava da ustane. Klečala je, naslonjena na zid, držeći nešto ispred sebe. Tada je Mejson izvukao jedno od svojih dleta iz postolja. Sada sam, umesto da mu guram ruku od sebe, pokušavao da je odgurnem u stranu. Hvatala me je panika dok sam shvatao kako je snažan. Ruke su mi podrhtavale dok mi je on približavao dleto. Znoj je kapao sa njegovog lica na mene, ali na praznom licu iznad mene nije bilo drugih znakova napora. Na licu mu je bio isti onaj izraz nežne koncentracije kao i dok je negovao svoje biljke. On bez upozorenja trže ruku na drugu stranu i oslobodi je. Ja je uhvatih kada mi je digao dleto iznad glave, svestan da ne mogu da ga zaustavim. On odjednom kriknu i izvi se nazad. Ruka kojom mi je pritiskao grlo skloni se odatle. Digoh pogled i ugledah Dženi koja se nesigurno ljuljala iza njega, naga i oblivena krvlju. Držala je nož dugačkog sečiva, ali on joj ispade iz ruke u trenutku kada sam pogledao. Dok je nož sa metalnim odjekom odskakao od poda, Mejson urliknu i zamahnu rukom prema njoj. Ona pade kao da nema kostiju. Ja se bacih na njega. Pali smo zajedno i on opet kriknu. On me odgurnu i htede da otpuže odatle, a ja ugledah sve veću krvavu mrlju na njegovim leđima. Pokušavao je da dohvati nož. Ja skočih za njim i u tom pokretu nešto snažno šutnuh. Spustih pogled i ugledah svoj gedora ključ. U trenutku kada je Mejson dohvatio nož, ja sam zgrabio ključ i udario ga njime po rani na

leđima. On urliknu i dok se okretao prema meni, tresnuh ga opet, po glavi. Od udarca me zaboli ruka. Mejson samo pade bez glasa. Ja opet digoh ključ prema njemu, ali nije bilo potrebe. Dahtao sam i sačekao da se uverim da se neće opet pomeriti, pa onda prišao Dženi. Ležala je tamo, gde je pala. Nežno sam je okrenuo, osećajući kako mi srce preskače kada sam ugledao krv. Imala je posekotine po celom telu, što manje i pliće, što veće i dublje. Na obrazu je imala jednu gotovo do kosti, a kada sam video šta joj je Mejson uradio sa stopalom, hteo sam još jednom da ga zviznem. Umalo nisam kriknuo od radosti kada sam osetio puls na njenom vratu. Bio je slab i nepravilan, ali bila je živa. "Dženi, Dženi, ja sam, Dejvid." Ona zatrepta i otvori oči. "...Dejvide..." Rekla je to šapatom i moje olakšanje se pretvori u užas kada sam osetio miris acetona u njenom dahu. Ketoacidozis. Njeno telo je počelo da troši sopstvenu masnoću, stvarajući toksični nivo ketona u njenoj krvi. Bio joj je hitno potreban insulin. A ja ga nisam poneo sa sobom. "Ne govori," rekoh glupo, jer je već počela opet da zatvara oči. Kakvu god snagu da je našla da ubode Mejsona, ona je bila iscrpljena. Puls na vratu joj je bio još slabiji nego pre toga. Oh, bože, ne sada, nemoj to sada da uradiš. Ignorišući bol koji sam osećao u leđima i grlu, digao sam je. Bio sam šokiran osetivši koliko je laka. Kao da uopšte nije imala težine. Mejson se još uvek nije pomerio, ali čuo sam njegov isprekidan dah dok sam je nosio prema stepeništu. Gore, u prostoriji, nogom sam otvorio vrata i izašao napolje. Kiša je padala, ali, posle prljavštine u podrumu, ostavljala je utisak čistoće. Dženi se ljuljala dok sam je smeštao na sedište za saputnika u lendroveru. Morao sam da joj zakopčam pojas da ne bi pala, pa sam sa zadnjeg sedišta uzeo ćebe, koje sam držao kao deo pribora za prvu pomoć, i obavio je njime. Startovao sam motor, očešao Mejsonov kombi i izlomio grane kada sam se okrenuo i dao gas niz put. Vozio sam najbrže što sam smeo. Dženi je puna dva dana bila bez insulina, pretrpela svakojako mučenje, a očito izgubila i krv. Bila joj je potrebna hitna pomoć, ali najbliža bolnica je bila predaleko da bih rizikovao i vozio je u takvom stanju. Mučen mišlju da sam u ordinaciji držao insulin u rukama, očajnički sam razmišljao šta je najbolje da učinim. Nisam imao mnogo opcija. Dženi je možda već padala u komu. Ako se ubrzo ne stabilizuje, umreće. Tada sam se setio ambulante i lekara koje je Mekenzi doveo na čekanje, zbog akcije u staroj vetrenjači. Bilo je šanse da su još uvek tamo. Posegao sam za telefonom, da bih pozvao pomoć čim dobijem signal. Nije mi bio u džepu. Izbezumljeno sam proverio druge. Nije ga bilo ni u jednom. Odupirao sam se panici, shvativši da mi je verovatno ispao u toku borbe u podrumu. Nisam znao šta da radim. Da se vratim ili da nastavim? Hajde, odluči se! Onda u trenutku stisnuh gas do kraja. Povratak bi mi oduzeo previše vremena. A Dženi ga nije imala. Stigao sam do kraja puta i izleteo lendroverom na asfalt.U ordinaciji je bilo insulina. Tamo sam mogao i da joj dam neku terapiju dok ne stigne hitna pomoć. Nagazio sam gas, zureći kroz vetrobran u noć, dok su se brisači mučili da uklone svu vodu koja je curila niz staklo. Čak i sa uključenim gornjim reflektorom, kiša je pljuštala toliko, da sam video samo nekoliko metara ispred sebe. Rizikovao sam da pogledam Dženi i zatim sam zgrabio volan još jače i još vše ubrzao. Činilo mi se da će večnost proći pre nego što se vratim u Menhem. A onda je selo takoreći odjednom kroz pljusak izletelo ispred mene. Putevi su bili pusti zbog oluje, a gužva koja je ranije zakrčila ulice, nestala je. Pomislio sam da li da stanem kod policijske prikolice, koja je i dalje bila parkirana pored travnjaka, ali samo odmah odbacio tu ideju. Nisam imao vremena za objašnjavanje, jer sada je prioritet bio da dođem do insulina za Dženi. Kuća je bila u mraku dok sam se približavao prilazom. Imao sam dovoljno prisustva duha da se parkiram sa strane i oslobodim prostor za prilazak hitne pomoći do vrata, pa iskočio i potrčao do vrata

saputničkog sedišta. Dženi je disala ubrzano i plitko, ali promeškoljila se kada sam je digao i poneo kroz kišu. "Dejvide...?" opet je prošaptala. "U redu je, u ordinaciji smo. Samo izdrži." Ali ona kao da me nije čula. Počela je slabašno da se otima, zamagljenog i uplašenog pogleda. "Ne! Ne!" "Ja sam, Dženi, u redu je." "Ne daj mu da me povredi!" "Neće te povrediti, obećavam ti." Ali opet je počela da se gubi. Udario sam u vrata, jer nisam mogao da ih otključam dok je držim. Posle čitave večnosti u hodniku se upalilo svetlo. Uleteo sam unutra čim je Henri počeo da otvara vrata. "Zovi hitnu!" On mi se odmah sklonio sa puta, gledajući me zapanjeno. "Dejvide, šta...?" Ja sam već jurio niz hodnik. "Pašće u dijabetičku komu, potrebna nam je hitna pomoć odmah! Kaži im da se jedna možda još uvek nalazi na čekanju sa policijom!" Nogom sam otvorio vrat aHenrijeve kancelarije, dok je on telefonirao iz hodnika. Dženi se nije pomerila kada sam je spustio na kauč. Ispod krvave maske lice joj je bilo bledo. Puls na vratu je bio vrlo slab. Molim te. Molim te, izdrži. Ovo je bio očajnički potez. Bilo je moguće da su joj bubrezi i jetra već oštećeni, a i srce bi moglo veoma brzo da je izda ako joj se uskoro ne pomogne. Osim insulina bili su joj potrebne i soli, kao i infuzija, da bi izbacila otrove koji je truju. Ništa od toga nisam mogao da učinim ovde. Mogao sam samo da se nadam da će je insulin držati u životu dovoljno dugo da je hitna pomoć prebaci u bolnicu. Žurno sam otvorio frižider, i počeo nespretno da preturam po njemu, kada je Henri ušao u kolicima. "Ja ću to naći. Ti traži špric," rekao je. Fotografije na čeličnom kabinetu za lekove su poskočile kada sam trzajem otvorio vrata i počeo po policama da tražim špriceve. "Šta je sa hitnom?" "Dolazi. Čuj, ti nisi u stanju da to uradiš. Pusti mene," reče Henri zapovednički, pruživši ruku da mu dam špric. Nisam se protivio. "Šta se, zaboga, dešava?" upita me, zabadajući iglu kroz poklopac. "To je Tom Mejson. Držao ju je u starom skloništu pored kuće." Srce mi se stezalo dok sam gledao nepokretnu Dženi. "On je ubio Sali Palmer i Lin Metkalf." "Unuk Džordža Mejsona?" reče Henri zapanjeno. "Ne misliš ozbiljno!" "Pokušao je i mene da ubiije." "Hriste! I gde je sada?" "Dženi ga je ubola." "Hoćeš da kažeš da je mrtav?" "Možda. Ne znam." U tom trenutku nisam ni mario. Gledao sam u agoniji nestrpljenja kako se Henri mršti prema špricu. "Dođavola! Igla je začepljena; punjenje je u redu. Donesi mi drugu, brzo." Poželeo sam da se izderem na njega, dok sam se opet okretao prema ormanu sa lekovima. Vrata su bila zatvorena, pa sam ih trznuo tako jako, da se jedna od fotografija na njemu prevrnula. Jedva sam je i pogledao, ali dok sam uzimao špriceve, nešto sam sa zakašnjenjem shvatio. Pogledao sam opet, ne fotografiju koja je pala, već onu pored nje. Bila je to fotografija sa venčanja Henrija i njegove žene. Video sam je mnogo puta i bio ganut fotografisanim trenutkom sreće. Ali sada se nisam zagledao zbog toga.

Venčanica Henrijeve žene bila je ista kao ona koju sam video u Mejsonovom podrumu. Pomislih da mi se to samo čini. Ali kroj, sa detaljnom čipkanom aplikacijom na prednjem delu, bio je suviše neobičan da bih pogrešio. Bili su identični. Ne, ne identični, shvatio sam. Bila je to ista haljina. "Henri—" počeo sam, pa dahnuo, iznenada osetivši bol u nozi. Spustio sam pogled i video kako se Henri udaljava od mene, sa praznim špricom u ruci. "Žao mi je, Dejvide. Zaista jeste," gledajući me sa neobičnom mešavinom tuge i pomirljivosti. "Šta..." progovorio sam ali reči nisu htele da se formiraju.Sve je počelo da mi se gubi i prostorija oko mene da se zamagljuje. Skljokao sam se na pod, kao da sam odjednom izgubio svu težinu. Dok sam gubio svest, u poslednjem trenutku sam video nešto nemoguće; Henri je ustao iz invalidskih kolica i pošao prema meni. A onda su on i sve ostalo nestali u crnilu.



30 Lagano kucanje sata ispunjavalo je prostoriju zvukom sličnim padanju prašine kroz sunčevu svetlost. Svaki lagani otkucaj kao da se zadržavao celu večnost pre nego što se začuje sledeći. Nisam mogao da ga vidim, ali sam zamišljao sat, star i težak, čije polirano drvo odaje miris pčelinjeg voska i starosti. Osećao sam se kao da ga znam lično, da bih prepoznao mesinganu oblinu njegovog ključa kad dođem da ga navijem. Mogao bih zauvek da slušam njegov dostojanstveni ritam. Vatra je gorela u kaminu, odajući slatku ljutinu borovine. Visoke police sa knjigama ispunjavale su ceo jedan zid, a lampe prigušenom svetlošću obasjavale uglove sobe. Bela činija sa narandžama stajala je na sredini stola od trešnjinog drveta. Osećao sam neku bliskost sa tom prostorijom, kao i celom tom kućom, iako sam znao da tu nisam nikada kročio u svom budnom životu. To je bilo mesto na kome su Kara i Alis boravile u mojim snovima. Osećao sam tako sveobuhvatnu sreću, da mi se činilo da neću moći da je podnesem. Kara je sedela na sofi preko puta mene, a Alis se sklupčala kao mačkica na njenom krilu. Gledale su me i lica su im bila tužna. Želeo sam da im kažem da nema potreba da budu tužne. Sada je sve bilo u redu. Opet sam bio sa njima. Zauvek. Kara je spustila Alis sa kolena. "Idi i igraj se napolju, budi dobra devojčica." "Jel mogu da ostanem sa tatom?" "Ne sada. Tata i ja treba da razgovaramo." Alis napravi nezadovoljnu grimasu. Zatim mi priđe i zagrli me. Osetio sam toplinu i stvarnost njenog malog tela kada sam je zagrlio. "Idi, u redu je." Poljubio sam je u vrh glave. Kosa joj je bila kao svila. "Biću ja ovde kad se vratiš." Ozbiljno me je pogledala. "Zdravo, tata." Gledao sam je dok je izlazila iz sobe. Na vratima se okrenula i mahnula, pa izašla. Srce mi je bilo toliko puno, da u tom trenutku nisam mogao da progovorim. Kara me je i dalje gledala preko stola. "Šta nije u redu?" upitao sam. "Zar nisi srećna?" "Ovo nije u redu, Dejvide." Nasmejao sam se. Nisam mogao da se uzdržim. "Jeste, u redu je. Zar to ne osećaš?" Čak ni kroz svoju sreću nisam mogao da ne primetim Karinu tugu. "To je lek, Dejvide. Zbog njega se ovako osećaš. Ali to je lažno. Moraš da se boriš protiv toga." Nisam razumeo njenu brigu. "Opet smo zajedno. Zar ne želiš to?" "Ne ovako." "Zašto ne? Tu sam, sa vama. Samo to je važno." "Ne radi se samo o nama. Ili o tebi. Ne više." Prvi udar hladnog vetra ohladi moju euforiju. "Kako to misliš?" "Potreban si njoj." "Kome? Alis? Naravno da jesam." Ali znao sam da ne govori o našoj kćeri. Sreća koju sam osećao sada je bila poremećena. Odlučan da je zadržim, prišao sam stolu i uzeo jednu narandžu iz činije.

"Hoćeš li ti jednu?" Kara samo odmahnu glavom, gledajući me i tišini. Ja sam držao voćku u ruci. Osećao sam njenu težinu i video neravnu površinu kore. Mogao sam da zamislim kako bi sok procurio kada bih počeo da je gulim i gotovo da sam mogao da osetim oštar miris narandže. Bila bi slatka, znao sam to, isto kao što sam znao da bi jesti je, okusiti, nekako predstavljalo čin prihvatanja. I to onog posle koga nema povratka. Preko volje sam vratio narandžu u činiju. U grudima sam osećao težinu, vraćajući se da sednem. Karine oči su bile pune suza kada se osmehnula. "Jesi li na ovo mislila kad si mi rekla da se čuvam?" upitah. Nije odgovorila. "Zar nije prekasno?" zanimalo me je. Preko lica joj pređe senka. "Možda. Biće kritično." Meni se grlo steže. "A šta je s tobom i Alis?" Njen osmeh je bio pun topline. "Mi smo dobro. Ne brini za nas." "Više vas neću viđati, zar ne?" Tiho je plakala, i dalje se smešeći. "To ti više nije potrebno." Suze su padale i niz moje lice. "Volim te," rekao sam joj. "Znam." Prišla je i zagrlila me. Poslednji put sam joj zagnjurio lice u kosu i udahnuo njen miris, ne želeći to da prekinem, a znajući da moram. "Čuvaj se, Dejvide," rekla je. I dok sam osećao slan ukus suza na usnama, shvatio sam da više ne čujem onaj sat... ...i našao se u tami, paralisan, gušeći se. Pokušao sam da dišem i nisam mogao. Činilo mi se da su mi grudi stegnute gvozdenim trakama. Uspaničio sam se i počeo grčevito da grabim vazduh, i uspeo da uzmem jedan sipljivi dah, pa još jedan. Imao sam utisak da sam obavijen vatom i izolovan od spoljnog sveta. Bilo bi suviše lako predati se i opet utonuti... Bori se. Karine reči su me opet trgle. Euforija koju sam prethodno osećao kao da je sagorela. Dijafragma mi je treperila, boreći se protiv svakog novog daha. Ali disanje mi je sa svakim slabim udisajem postajalo sve manje naporno. Otvorio sam oči. Svet se naginjao pod opasnim uglom. Borio sam se da se usredsredim, jer je sve oko mene plivalo. Postao sam svestan Henrijevog glasa, koji mi je lebdeo oko glave. "...nisam želeo da se ovo desi, Dejvide, molim te, veruj mi. Ali kad ju je uzeo, to je bilo van mene. Šta sam mogao?" Sada sam primetio da se krećem. Zid je prolazio pored mene. Shvatio sam da sedim u Henrijevim kolicima i da me on gura niz hodnik. Pokušao sam da sednem uspravno i uspeo samo da utonem u kolica. Prostorija se još više zavrtela oko mene, ali onda je sve počelo da se vraća. Henri. Igla. Dženi. Pokušao sam da uzviknem njeno ime, ali samo sam zastenjao. "Ćuti, Dejvide." Izvio sam se da dignem pogled prema Henriju i izazvao novi napad vrtoglavice. On se jako nagnuo nad kolica, sa naporom me gurajući niz hodnik. Hoda. Ništa od toga nije imalo smisla. Pokušao sam da se uspravim, ali nisam imao snage. Opet sam pao natrag.

"Dženi... hitna pomoć..." Reči su mi zvučale kao nerazgovetno mumlanje. "Nema hitne pomoći, Dejvide." "Ne... ne razumem..." Ali razumeo sam. To jest, počinjao sam da razumevam. Setio sam se kako se Dženi uzbudila kad sam je doveo tu, koliko se uplašila. Ne daj mu da me dočepa! Mislio sam da bunca, da misli na Mejsona. Ali nije. Opet sam pokušao da se uspravim u kolicima. Udovi su mi bili slabi, kao da su od pihtija. "Hajde, Dejvide, prestani." Henri je zvučao nervozno. Opustio sam se, ali dok smo prolazili pored stepeništa, posegnuo sam da se uhvatim za ogradu. Stolica se okrenu i ja umalo ne ispadoh iz nje. Henri posrnu i jedva zadrža ravnotežu. "Prokletstvo, Dejvide!" Kolica su se preprečila u hodniku. Ja sam se držao za ogradu, jer je sve počelo da mi se okreće. Henrijev glas, bez daha i ljutit, stigao je do mene. "Pusti to, Dejvide. Znaš da to neće doneti ništa dobro." Kada sam opet otvorio oči, Henri je bio naslonjen na zid ispred mene, rasčupan i oznojen. "Molim te, Dejvide." Zvučao je zaista namučeno. "Samo otežavaš ovo obojici." Grčevito sam se držao. On uzdahnu, gurnu ruku u džep i izvadi špric. Digao ga je, da bih video da je pun. "Ovde ima dovoljno diamorfina da obori i konja. Stvarno ne bih hteo da ti dajem još. Znaš isto tako dobro kao i ja šta će se tada dogoditi. Ali hoću, ako me primoraš." Ja sam nejasno shvatio tu informaciju. Diamorfin je sredstvo za ublažavanje bolova; derivat heroina, koji izaziva halucinacije i komu. Tim lekom je Harold Šipmen stotine svojih pacijenata poslao u san iz koga se nikada nisu probudili. A meni je Hari ubrizgao punu dozu. Delići mozaika su se uklapali strašnom jasnoćom. "Ti i on... Bilo je... Ti i Mejson..." Deo mene je čak i sada očekivao da on to porekne, da mi pruži neko razumno objašnjenje. Ali on se zagledao u mene jedan dugi trenutak, pa spustio špric. "Žao mi je, Dejvide. Nikad nisam ni pomislio da bi moglo doći od ovoga." To je bilo previše za razumevanje. "Zašto, Henri...?" On iskrivi usta u osmeh. "Bojim se da me uopšte ne poznaješ. Trebalo je da se držiš leševa. Oni su daleko manje komplikovani nego ljudi." "Šta... šta to pričaš...?" Henri se namršti, namestivši na lice izraz prezira. "Misliš li da sam uživao da budem bogalj? Da zaglavim u ovoj rupčagi? Da me žali ova... ova stoka? Trideset godina sam glumio plemenitog doktora, a za šta? Zahvalnost? Oni ne znaju ni šta to znači!" Preko lica mu pređe grč bola. Naslanjajući se na zid, ukočeno je pošao prema staroj stolici od trske, pored stočića sa telefonom. Gledao je kako zurim u njega dok se sa olakšanjem spuštao u nju. "Nisi valjda stvarno mislio da sam se predao? Uvek sam ti govorio da ću dokazati da specijalisti greše." Dahćući od napora, obrisao je znoj iznad obrva. "Veruj mi, nije zabavno biti bespomoćan; javno pokazati svoju nemoć. Imaš li pojma koliko je to ponižavajuće? Koliko je depresivno? Možeš li da zamisliš kako je sve vreme biti takav, kakav si ti sad? A onda iznenada otkriti da si dobio moć da doslovno, bukvalno odlučuješ o životu i smrti! Da glumiš boga!" Osmehnuo mi se saučesnički. "Hajde, Dejvide, priznaj. Ti si lekar, mora da si to nekad osetio. Taj zov iskušenja?" "Ti... ti si ih pobio...!" On kao da se malo zbunio. "Ja nikad nisam stavio ni prst na njih. To je bio Mejson, a ne ja. Samo

sam ga puštao sa uzice." Želeo sam da zatvorim oči i isključim sve to. Sprečavala me je samo pomisao na Dženi i ono što je možda njoj uradio. Ali ma koliko da sam bio očajan, što ću otkriti, u tom trenutku nisam bio u stanju da pomognem ni njoj, a ni sebi. Što smo duže pričali, veće su bile šanse da prestane dejstvo leka. "Koliko... dugo...?" "Koliko dugo sam znao za njega, to pitaš?" Henri sleže ramenima. "Deda mi ga je doveo još dok je bio dečak. Voleo je da ubija životinje i da pravi male obrede od tih ubistava. Tada su, naravno, u pitanju bile samo životinje. Nije imao pojam da je to, što radi, loše, nikakav pojam. To je zaista sasvim facsinirajuće. Rekao sam da ću ćutati o tome i nabavljati im sedative, da obuzdavaju njegove... sklonosti, pod uslovom da ga i sam pratim. Kao svoj nazvanični projekat, ako hoćeš." On diže ruke, podrugljivo se potčinjavajući. "Znam, znam, da to nije baš etično. Ali rekao sam ti da sam uvek želeo da budem psiholog. I bio bih dobar, ali dolazak ovde je to prekinuo. Bar je Mejson bio zanimljiviji od artritisa i slinavke. A mislim da i nisam uradio loš posao. Da nije bilo mene, davno bi odlepio." Strepeo sam za Dženi, ali čak i najmanji pokret u kolicima činio je da me obuzmu vrtoglavica i mučnina. Počeo sam da napinjem mišiće ruku i nogu, ne bih li im koliko-toliko vratio pokretljivost. "Je li on ubio... i svog dedu...?" Henri je izgledao zaista iznenađeno. "Blagi bože, ne! Obožavao je starca! Ne, to je bila prirodna smrt. Pretpostavljam, srce. Ali pošto je Džordž umro, niko nije brinuo da Mejson uzima lekove. Ja ga nisam profesionalno viđao već godinama. Verovao ili ne, posle izvesnog vremena beskrajna sakaćenja životinja počela su da gube čar. Obezbeđivao sam starom Džordžu sedative, ali mislim da sam izgubio interes izvan toga. A onda mi je jedne noći došao na vrata i rekao da je zatvorio Sali Palmer u staroj očevoj radionici." Tada se tiho nasmejao. "Ispostavilo se da mu se sviđa još od kada je pre par godina angažovala njega i dedu. I to nije predstavljalo problem sve dok nije nestalo sedativa i on opet poželeo da se iživljava. Onda je počeo da je proganja. Možda ni sam nije znao šta hoće, ali jedne večeri ga je njen pas primetio i razlajao se. Mejson ga je preklao, a nju ošamario, da je ućutka i onda je odvezao." Odmahnuo je glavom, gotovo sa divljenjem. Nisam mogao da poverujem da je to isti onaj čovek koga znam godinama, za koga sam verovao da mi je jedini prijatelj. Jaz između onoga što sam mislio da je on i ovog uvrnutog tipa ispred mene bio je nepremostiv. "Zaboga, Henri...!" "Oh, ne gledaj me tako. Ta uobražena krava je to zaslužila! 'Slavna ličnost' iz Mehnema, koja se druži sa seljacima, dok ne odjedri u London ili bilo gde. Snishodljiva kučka! Hriste, nisam mogao da je pogledam, a da se ne setim Dijane!" Trgoh se kada je pomenuo svoju pokojnu ženu. Henri primeti moju zbunjenost. "Oh, ne mislim fizički," reče nervozno. "Dijana je imala daleko više stila, to priznajem. Ali veruj mi, bile su slične na druge načine. Obe su bile arogantne, mislile su da su bolje od svih ostalih. Tipično za proklete žene! Sve su iste! Ispiju te do zadnje kapi krvi i onda ti se smeju!" "Ali, Dijanu si voleo—" "Dijana je bila kurva!" dreknu on. "Jebena kurva!" Lice mu je bilo iskrivljeno do neprepoznatljivosti. Pitao sam se kako sam mogao toliko dugo da ne primetim takvu količinu ogorčenja. Dženis je više nego jednom nabacila da to nije bio srećan brak, ali ja sam to pripisivao ljubomori. Grešio sam. "Sve sam joj dao!" prosikta Henri. "Hoćeš li da čuješ zašto sam postao lekar opšte prakse, a ne psiholog? Zato što je zatrudnela, pa sam morao da se zaposlim. I da li da ti kažem šta je stvarno

smešno? Toliko sam žurio, da nisam ni završio studije." Izgledalo mi je da oseća neko uvrnuto zadovoljstvo u tom priznanju. "Tako je. Nisam čak ni kvalifikovani doktor. Zar misliš da sam ostao u ovoj jazbini zato što sam to hteo? Jedini razlog je prvenstveno to, što je matora pijandura koja je držala praksu bila suviše smotana, da proveri moje kvalifikacije." Gorko se nasmejao. "Nemoj misliti da nisam primetio ironiju kad sam shvatio da ćeš i ti biti isto tako pošten. Ali razlika između tebe i mene je u tome, što sam ja ovde u klopci. Nisam mogao da odem i potražim novi posao, ne rizikujući da budem otkriven. Čudiš li se što mrzim ovo mesto? Menhem je za mene jebeni zatvor!" Digao je obrvu prema meni, kao iskrivljena karikatura Henrija koga sam mislio da poznajem. "A šta misliš, da li me je draga Dijana podržala? Oh, ne! Ja sam bio kriv za sve! Bio sam kriv što je pobacila! Bio sam kriv što više nije mogla da rađa! I što je počela da se tuca sa drugima!" Možda mi je lek izoštrio čula, ali odjednom sam shvatio kuda to vodi. "Onaj grob u šumi... mrtav student..." To ga je prekinulo. Odjednom je izgledao umorno. "Hriste, kad su ga našli posle svih ovih godina..." Otresao je sećanje iz glave. "Da, i on je bio Dijanin. Mislio sam da sam do sada oguglao na sve što je radila. Ali on je bio drukčiji od ostalih tikvana. Inteligentan, zgodan. I tako prokleto mlad. Pred njim je bio ceo život, cela karijera, a šta sam ja imao?" "I onda si ga ubio..." "Nisam to nameravao. Otišao sam tamo gde se on ulogorio i ponudio mu novac da ode. Ali nije hteo da uzme. Prokleti glupan je mislio da je to neka prava ljubav. Naravno, objasnio sam mu i rekao kakva je fufica Dijana ustvari. Posvađali smo se. Jedno je vodilo drugom." Slegao je ramenima, skidajući odgovornost sa sebe. "Svi su mislili da je jednostavno digao sidro i otišao. Čak i Dijana. Mislila je da se vratio tamo gde je veći izbor. Sve je ostalo isto. Ja sam i dalje bio seoski rogonja, meta podsmeha. I najzad jedne noći kad sam vozio sa neke večere, prekipelo mi je. Došli smo do jednog kamenog mosta i umesto da skrenem na njega, ja sam stisnuo pedalu." Sva živost koju je pokazao kao da je isparila iz njega. Skljokao se u stolicu, star i umoran. "Samo, izgubio sam živce. U poslednjem trenutku pokušao sam da skrenem. Naravno, prekasno. I to je bila ta čuvena nesreća. Još jedna prokleta brljotina. Dijana mi se čak i tad narugala. Bar je odmah poginula, nije preživela ovako!" Udario se po nozi. "Beskorisna! Život u Menhemu je i ranije bio loš, a sada sam gledao sve te ljude tu, moje jato, čiji su patetični mali životi ostali nedirnuti i koji su mi se smejali iza leđa, a ja sam osećao takvo... gađenje! Kažem ti, Dejvide, bilo je trenutaka kada sam želeo sve da ih pobijem! Sve do jednog! Ali nisam imao hrabrosti. Kao što nisam mogao ni sam da se ubijem, kad smo kod toga. A onda mi se Mejson pojavio na pragu, kao mačka koja donosi pticu svome vlasniku. Moj lični golem!" Na licu mu se pojavio gotovo začuđen izraz. Zagledao se u mene sa novom žestinom. "Glina, Dejvide, to je on bio. Ni trun savesti, ni pomisli o posledicama. Samo je čekao da ga oblikujem, da mu kažem šta da radi. Možeš li to da zamisliš? Kako je prokleto divno to bilo? Dok sam stajao u tom podrumu i gledao Sali Palmer, osetio sam se moćnim! Po prvi put posle ovih godina nisam se osećao kao jadni bogalj. Gledao sam tu ženu, koja je uvek bila tako snishodljiva i ohola, rasplakanu, krvavu i slinavu, i osećao sam se jakim!" Pogled mu je blistao ludačkim sjajem. Ali ono što je radio bilo je, i pored ludila, zastrašujuće razumno. "Znao sam da je to moja šansa; ne samo da uzvratim Menhemu, nego i da obezvredim uspomenu na Dijanu, i oslobodim je se! Ona se uvek ponosila svojim igranjem, pa sam Mejsonu dao njenu venčanicu i muzičku kutiju koju sam joj kupio na medenom mesecu. Bože, što sam mrzeo tu stvar!

Slušao sam kako svira neprestano "Clair de Lune" dok se spremala za sastanak sa bilo kim, s kim se tucala tog dana. Zato sam rekao Mejsonu da natera Palmerovu da obuče tu haljinu i sačeka napolju, a ja sam sišao i gledao je kako igra, toliko uplašena da se jedva pokretala. Gledao sam njeno poniženje! To je bilo sve, ali ne mogu ti opisati kakvo pročišćenje sam doživeo! Skoro da nije bilo važno ni što to nije bila sama Dijana!" "Ti si bolestan, Henri... Potrebna ti je pomoć..." "Oh, ne budi takav prokleti svetac!" odseče on. "Mejson je i tako nameravao da je ubije. A pošto je jednom okrvavio ruke, misliš li da bi stao? Ako je to bilo kakva uteha, bar ih nije silovao. Voleo je da gleda, ali nije se usuđivao da dira. Ne kažem da na kraju ne bi došao i do toga, ali na neki čudan način gotovo da se plašio žena." Ta misao kao da mu je bila zabavna. "Ironično, zaista." "Mučio ih je!" uzviknuh. Henri sleže ramenima, ali izbegavajući moj pogled. "Najgore se dešavalo kad su već mrtve. Labudova krila, mali zečevi..." Napravio je grimasu odvratnosti. "Sve delovi starih Mejsonovih obreda. Čak je i venčanica postala deo njih. Kad jednom nešto uradi, to kao da je bilo urezano u kamenu. Znaš li zašto ih je držao u životu po tri dana? Zato što je tek tada ubio prvu. Iznervirao se kad je pokušala da pobegne, inače je to isto tako moglo biti i četiri ili pet dana."Znači, zato je Sali Palmer bila premlaćena, a Lin Metkalf nije. Nije to bio nikakav pokušaj da skrije njen identitet. Samo nekontrolisani, ludački izliv besa. Stegao sam doručja stolice, setivši se saveta koji mi je Henri dao pre policijskog upada u vetrenjaču. Zar ne misliš da bi valjalo da se pripremiš? On je znao da idu na pogrešno mesto i šta će zadesiti Dženi. Da sam mogao, ubio bih ga tu, na licu mesta. "Zašto Dženi?" uzviknuo sam. "Zašto nju?" Pokušao je da ostane opušten, ali nije uspeo. "Iz istog razloga kao i Lin Metkalf. Svidela se Mejsonu." "Lažeš!" "Dobro, osetio sam se izdatim!" dreknuo je. "Gledao sam te kao sina! Ti si jedini bio pristojan u celom ovom jebenom, trulom mestu, a onda si upoznao nju! Znao sam da je samo pitanje vremena kad ćeš otići i početi novi život. Osetio sam se tako prokleto starim! A onda, kada si mi rekao da si pomagao policiji, šunjao mi se iza leđa, jednostavno... jednostavno sam..." Ućutao je. Polako, da ga ne uznemirim, pokušao sam da se pomerim u kolicima, ignorišući sobu koja je počela da se okreće i naginje oko mene. "Nisam želeo da budeš povređen, Dejvide," reče on. "One noći kad je Mejson svratio da uzme još hloroforma, u 'provali'? Bio sam tu, u studiju, kad ti umalo nisi ušao, ali kunem se da nisam znao da je pokušao da te iseče. To sam video tek kasnije, kad si ti pomislio da sam upravo došao niz hodnik. Pa sledećeg jutra, kada si me zatekao kako pokušavam da se spustim u čamac?" Pogledao me je sa izvinjenjem i ponosom. "Nisam pokušavao da uđem. Izlazio sam." Kada sam sada pomislio na to, bilo je očigledno. I Henrijeva i Mejsonova kuća izlazile su na jezero, i ako neko baš ne pretražuje njegovu površinu, noću bi teško primetio mali čamac koji tiho plovi po vodi. "Išao sam da ga zaustavim," nastavio je Henri. "Da mu kažem da sam se predomislio. Trajalo je satima, ali on nema telefon, pa nije bilo drugog načina. Ali uzalud sam išao. Kad Mejson nešto naumi, on ne skreće. Kao što je ono ostavljanje tela u močvari. Pokušao sam da ga nagovorim da ih se sasvim otarasi, ali nije ga zanimalo. On te samo gleda onim prokletim praznim pogledom i uradi po svome." "I tako si ga pustio da uzme Dženi... I išao si i... i gledao je..." Digao je ruke i bespomoćno ih spustio. "Nije uopšte trebalo da ispadne ovako. Molim te da mi veruješ, Dejvide, uopšte nije trebalo da budeš povređen!" Gledao me je pravo u lice, očajnički tražeći neki znak razumevanja. Posle jednog trenutka video

sam da gubi nadu. Iskrivio je usne u osmeh. "Da, pa, život nikada ne biva onakav, kakvog ga želimo, zar ne?" Odjednom je tresnuo dlanom o sto. "Prokletstvo, Dejvide, zašto nisi proverio da li je Mejson mrtav? Tako bih možda imao neke šanse, čak i sa devojkom! Ali sad nemam nikakav izbor!" Njegov očaj je odjeknuo hodnikom. Prešao je rukom preko lica, pa se smirio i zagledao u prazno. Posle izvesnog vremena, kao da se probudio. "Hajde da završimo sa ovim," rekao je tupo. Kada je počeo da ustaje, ja skupih svu snagu i bacih se iz kolica na njega.



31 Bio je to slab pokušaj. Noge su me izdale odmah i pao sam na pod hodnika, a stolica se prevrnula na stranu iza mene. Od tog iznenadnog pokreta soba se opet zavrtela oko mene. Zatvorio sam oči kada se nagnula pod nekim ludim uglom i ostao sam bez svake nade da ću moći da mu se oduprem. "Oh, Dejvide, Dejvide," reče Henri tužno. Ležao sam tu, dok se pod okretao i uvijao, bespomoćno očekujući ubod igle i poslednji mrak u koji ću zatim utonuti. Ništa se nije dogodilo. Otvorio sam oči i kroz vrtoglavicu pokušao da se usredsredim na njega. Gledao me je odozgo nekako zabrinutog lica, nesigurno držeći špric u jednoj ruci. "Samo pogoršavaš sve to. Ako ti dam ovo, ubiću te. Molim te, ne primoravaj me." "Ionako ćeš..." promrmljao sam. Pokušao sam da se uspravim. Nisam imao snage u rukama i u iznenadnom naporu počelo je da mi bubnja u glavi. Pao sam opet na pod, dok mi je magla pomračivala vid. Kroz nju sam video da se Henri saginje i hvata me za zglob. Nisam imao snage da se oslobodim, mogao sam samo da gledam kako prislanja iglu na moju meku podlakticu. Pokušao sam da se pripremim za to, odlučan da pokušam da se oduprem leku, iako sam znao da će to biti uzalud. Ali Henri nije stisnuo špric. Polako ga je opet odmakao. "Ne mogu, ne mogu to ovako," promrmljao je. Vratio je špric u džep. Meni se vid opet zamagljivao, zamračujući hodnik. Osetio sam da opet gubim svest. Ne! Odupirao sam se, ali svest mi je klizila kroz prste, ma koliko sam se trudio da je zadržim. Sve je nestalo, sem dubokog, ritmičkog bubnjanja. Jedva sam shvatio da su to otkucaji mog srca. Kao iz velike daljine, osetio sam kako sam dignut. Postao sam svestan nekakvog kretanja. Otvorio sam oči i odmah ih opet zatvorio, jer mi je kaleidoskop boja koje su neprestano bile u pokretu doneo talas teške mučnine. Borio sam se protiv toga, odlučan da se opet ne onesvestim. Čuo se tup udarac i osetio sam hladan vetar na licu. Otvorio sam oči i ugledao pomrčinu noći boje indiga iznad sebe. Zvezde i sazvežđa su bili kristalno jasni i nestajali su i opet se pojavljivali iza rascepanih oblaka koji su lebdeli preko neba na nevidljivim vetrovima. Udahnuo sam duboko, pokušavajući da razbistrim misli. Ispred mene je bio lendrover. Stolica se nestabilno ljuljala prema njemu, škripeći točkovima po šljunku na prilaznom putu. Sada su mi se čula izoštrila do neuobičajene oštrine. Čuo sam šuštanje lišća na vetru i osetio miris vlažne zemlje. Ogrebotine i mrlje od blata na lendroveru izgledali su mi veliki kao kontinenti. Prilaz je bio pod nagibom i čuo sam kako Henri dahće, gurajući me uzbrdo. Obišao je oko zadnjeg dela kola i stao da uhvati dah. Znao sam da bi trebalo da pokušam da se pokrenem, ali to nije važilo za moje udove. Pošto se odmorio, Henri je počeo da obilazi kolica, pridržavajući se dok nije mogao da se nasloni na kola. Kretao se nespretno, ukočenih i krutih nogu. Otvorio je zadnja vrata lendrovera i seo na ivicu. Bio je mokar od znoja i čak i na mesečini se videlo koliko je pobledeo. Digao je pogled, zadihan. Slabo se osmehnuo, pogledavši mene. "Ti... Jesi li opet prisutan?" Još uivek sedeći na unutrašnjoj ivici lendrovera, nagnuo se prma meni. Osetio sam njegove ruke ispod pazuha. "Poslednja etapa, Dejvide. Idemo gore." Godine tokom kojih se vozio u invalidskim kolicima pružile su mu zavidnu snagu u gornjem delu

tela, koju je sada iskoristio da me opet digne. Ja sam nemoćno pokušavao da mu se oduprem. On je zagunđao i čvršće me uhvatio. Kada me je povukao iz kolica, uhvatio sam se za vrata kola. Povukao sam ih, pa su se zaljuljala zajedno sa mnom. "Hajde, Dejvide, ne budi glup," prodahtao je on, pokušavajući da me odvuče. Ja sam se izbezumljeno držao. "Čuj, dođavola, pusti!" Povukao me je trzajem, pa sam udario glavom u ivicu vrata. Udarac me je prodrmao, a on me je spustio na tvrd metalni pod u zadnjem delu lendrovera. "Oh, bože, Dejvide, nisam hteo to da uradim," reče Henri. Izvadio je maramicu i počeo da me tapka po čelu. Tkanina je postala mokra i tamna. Henri se zagledao u nju, pa se naslonio na vrata i prekrio oči. "Hriste, kakva krvava zbrka." Mene je glava strahovito bolela, ali to je bio čist bol, gotovo osvežavajući posle one magle koju je izazvao lek. "Nemoj... Henri, ne radi to..." "Zar misli da to želim? Sad samo želim da se sve ovo završi. To i nije mnogo, zar ne?" Umorno se ljuljao. "Bože, kako sam umoran. Hteo sam da te odvezem dole, do jezera i tamo sve završim; onda da se čamcem odvezem i vidim Mejsona. Ali mislim da to sad ne mogu da uradim." Posegao je u mračnu unutrašnjost kombija iza mene. Kada se uspravio, držao je šmrk gumenog creva. "Sklonio sam ovo iz bašte dok si bio odsutan. Mislim da Mejsonu više neće biti potrebno." Mračni pokušaj duhovitog humora bio je kratkog veka. Izgledalo je da ga stiže umor. "Biće još veća zbrka ako te nađu ovde, ali šta je – tu je. Sa malo sreća, svi će misliti da je u pitanju samoubistvo. Nije savršeno, ali poslužiće." Svetlo se ugasilo kada je Henri zalupio zadnja vrata lendrovera. Čuo sam kako ih zaključava, pa zatim prolazi sa spoljne strane kola. Pokušao sam da sednem, ali opet me je obuzela vrtoglavica. Pružio sam ruku da se pridržim i dodirnuo nešto hrapavo i jako. Ćebe. Primetio sam da se nešto nalazi ispod njega i doživeo hladan šok shvativši šta je to. Dženi. Bila je sklupčana na podu iza putničkog sedišta. U gotovo potpunoj tami nazirala se samo njena plava kosa. Bila je tamna i isflekana. Nije se pomerala. "Dženi! Dženi!" Nije reagovala kada sam joj povukao ćebe sa glave. Bila je hladna. Oh, bože, ne, bože, molim te. Odjednom se otvoriše vozačeva vrata. "Henri... Molim te, pomozi mi." Moj glas je bio prigušen kada je startovao motor. Ja sam se prepustio otupelosti. Henri odškrinu prozor na svojoj strani, pa se okrenu da me pogleda. U mraku nije bilo lako raspoznati mu lice. "Žao mi je, Dejvide. Stvarno. Ali ne vidim drugog izlaza." "Zaboga!" "Zbogom, Dejvide." Nespretno se spustio napolje i zalupio vrata. Trenutak kasnije, nešto se uvuklo kroz onaj odškrinut prozor. Bio je to onaj šmrk. Sada sam shvatio zašto je ostavio upaljen motor. "Henri!" pozvao sam ga, plašeći se da viknem preglasno. Video sam da prolazi ispred vetrobrana, vraćajući se u kuću. Ja sam se vrteo okolo i pokušao da otvorim zadnja vrata, iako su bila zaključana. Nisu popustila. Učinilo mi se da već mogu da osetim izduvne gasove. Hajde! Misli! Počeo sam da se pomeram prema kabini, gde je gumeni šmrk bio gurnut kroz prozor. Naišao sam na neprolaznu prepreku vozačevog i putničkog sedišta. Pokušao sam da se dignem pomoću njih i osetio kako mi se magli pred očima. Opet sam se skljokao na pod. Ne! Ne gubi se! Okrenuo sam glavu, ugledao nepomičnu Dženinu

priliku i rasterao mrak koji se spuštao. Pokušao sam opet. Između sedišta je bio mali razmak. Uspeo sam tu da provučem ruku i da se delimično uspravim. Osećao sam po zamagljenom pogledu da nesvestica preti da me opet proguta. Zastao sam, dok mi je srce bolno udaralo, da me to prođe. Digao sam se još malo, stežući zube dok mi se činilo da se lendrover pomera ispod mene. Hajde! Sada sam se delimično provukao kroz razmak između sedišta, ležeći grudima na kutiji sa opremom, učvršćenoj između sedišta. Ključevi su bili u bravi, ali isto tako su mogli biti i milju daleko. Pokušao sam da stignem do dugmeta za prozore, svestan da je i ono predaleko. Dok mi se vrtelo u glavi, pogledao sam prema mestu gde su stajala razjapljena ružna usta gumenog šmrka. Nisam pojma imao mogu li da srignem do njega pre nego što me obore gasovi. A i ako stignem, šta onda? Henri će ga samo staviti nazad, ako ne izgubi strpljenje i jednostavno mi ubrizga ostatak diamorfina. Ali nisam mogao da smislim ništa drugo. Uhvatio sam ručnu kočnicu i povukao se još više u razmak između sedišta, i ugledao Henrija kroz vetrobransko staklo ispred sebe. Bio je nalegnut na svoja invalidska kolica, vidno iscrpljen dok ih je polako gurao natrag, prema kući. Ja sam još uvek držao ručnu kočnicu. Ne razmišljajući, pustio sam je. Osetio sam kako se lendrover malo pomerio. Ali iako je prilaz bio nagnut prema kući, nije se pokrenuo. Bacio sam se napred, pokušavajući svojom težinom da pokrenem vozilo, ali bez uspeha. Pogled mi je pao na automatski menjač. Stajao je u položaju za parkiranje, dok je motor ubacivao izduvne gasove u kabinu. Pomerio sam se napred i gurnuo ručicu u brzinu. Lendrover polako pođe napred. Ja sam još uvek bio zaglavljen između sedišta i kroz vetrobran video da je Henri čuo da mu se približava. Osvrnuo se i zinuo iznenađeno. Još dok je vozilo hvatalo zalet na nagibu, činilo mi se da ima dovoljno vremena da mu se skloni sa puta. Ali možda beše već istrošio sve rezerve snage, ili mu umorne noge jednostavno nisu reagovale dovoljno brzo. Za trenutak su nam se pogledi sreli i onda ga je lendrover udario. Začuo se tup udarac i Henri je nestao. Vozilo je poskočilo jednom, pa još jednom. Izbačen iz ravnoteže, pipajući sam tražio ručnu kočnicu, kad se u vetrobranu iznenada pojavila kuća. Ali bio sam suviše spor. Začuo se bučan udarac i kola su odjednom stala. Ja sam poleteo napred i našao se ošamućen na jednom od sedišta. Motor je i dalje radio. Pružio sam ruku i ugasio ga. Zatim sam izvadio ključ i uspeo da otvorim vrata. Unutra nagrnu hladan, svež vazduh. Pohlepno sam dahtao, izvukavi se na prilazni put. Ležao sam za trenutak dahćući na sitnom šljunku, skupljajući snagu. A onda sam se okrenuo četvoronoške i naslanjajući se na lendrover, uspravio. Pridržavajući se vrlo slično kao Henri, obilazio sam oko zadnjeg dela. On je ležao nekoliko jardi dalje, kao nepokretan, taman oblik, pored polomljenih invalidskih kolica. Ali nisam imao vremena da mislim na njega. Uspeo sam da gurnem ključ u bravu i otvorim vrata, pa uđem unutra, kod Dženi. Nije se pomerala. Ja ne baš sasvim kontrolišući ruke strgoh ćebe sa nje. Molim te, molim te, budi živa. Bila je bleda i hladna, ali još uvek je disala, odajući izdajnički slatkasti miris acetona. Hvala bogu. Želeo sam da je zagrlim, da joj prenesem nešto svoje toplote, ali njoj je bilo hitno potrebno mnogo više od toga. Kliznuo sam iz kola i ustao. Bilo je lakše sada, kada su mi adrenalin i očaj pomogli da izbacim iscrpljujuće delovanje leka. Ulazna vrata kuće bila su još uvek otvorena i kroz njih se video svetlosni pravougaonik. Uteturao sam se u hodnik. Naslanjajući se na zid, teturao sam se prema telefonskom stočiću na koji se Henri ranije naslanjao. Umalo nisam pao preko stolice pored njega, ali sam uspeo da se zadržim. Znajući da, ako sednem, možda više neću ustati, stojeći sam zgrabio telefon. Nisam mogao da se setim Mekenzijevog broja, a prsti su mi bili nespretni i sa mukom sam izabrao broj 999. Kada se telefonistkinja javila, iznenada me je obuzeo napad vrtoglavice. Zatvorio sam oči da bih je

izbegao i počeo da govorim. Sa naporom sam se koncentrisao dajući podatke, svestan da Dženin život zavisi od toga da li ja zvučim razumno. Potrudio sam se da tačno izgovorim reči 'hitno' i 'dijabetička koma,' a onda sam čuo kako počinjem da mumlam. Kada je telefonistkinja počela da mi postavlja nova pitanja, spustio sam slušalicu. Hteo sam da odem do frižidera po insulin, ali dok sam se držao za kredenac, boreći se da ostanem u stojećem položaju, dok mi se vid gubio i vraćao, shvatio sam da to neću moći. A čak i kad bih uspeo, ne bih se usudio da pokušam da joj dam injekciju u tom stanju, u kom sam bio. Posrćući kao pijanac, izašao sam opet napolje. Napad umora je zapretio da me obori dok sam se teturao prema lendroveru. Dženi je ležala na boku, kako sam je i ostavio, lica strašno smirenog i bledog. Čak i sa mesta na kome sam stajao, čuo sam da diše još teže. Dah joj je bio šištav i nepravilan, i sasvim kratak. "Dejvide." Henrijev glas je bio kao šapat. Okrenuo sam se da ga pogledam. Nije se pomerio, ali sada je okrenuo glavu prema meni. Lice mu je blistalo, tamno i krvavo. Bledi šljunak pod njim bio je takođe krvav. Pod slabom svetlošću video sam da su mu oči otvorene. "Rekao sam da si... tamni konj..." "Počeo sam da se okrećem prema Dženi. "Molim te..." Nisam želeo da se osvrnem. Mrzeo sam ga, ne samo zbog toga što je uradio, pa ni zbog toga što je postao, već zbog onoga što sam sada znao da nije. Ipak, oklevao sam. Čak nisada, kad se osvrnem, nisam siguran šta sam mogao da učinim. Ali u tom trenutku Dženi je prestala da diše. Zvuk njenog daha je samo prestao. Za trenutak sam samo zurio u nju, nesposoban da se pomerim, dok sam čekao da čujem sledeći dah. Nije ga bilo. Uspentrao sam se u zadnji deo kola. "Dženi? Dženi?" Kad sam je okrenuo, glava joj je pala. Oči su joj bile delimično otvorene, kao beli polumeseci, ukrašeni bolno lepim trepavicama. Izbezumljeno sam joj potražio puls. Nije ga bilo. "Ne!" To nije moglo da se dešava, ne sada. Panika gotovo da me je paralisala. Misli. Misli! Adrenalin je pomogao da mi se glava razbistri dok sam okretao Dženi na leđa, pa strgao ćebe sa nje i smotao joj ga ispod vrata. Na studijama sam učio reanimaciju, ali nikada je nisam primenjivao. Hajde! Proklinjući svoju nespretnost, nagnuo sam joj glavu nazad, stisnuo nos i gurnuo nespretne prste u usta, da joj jezik ne zapadne. I sopstvena glava mi se ljuljala dok sam se saginjao do njenih usana i davao joj svoj dah – jednom, dva puta – a onda sam joj stavio ruke na grudnu kost i brojeći počeo ritmički da pritišćem. Hajde, hajde! molio sam u sebi. Opet sam joj dahnuo u usta, pa ponovio pritiskanje na pluća. I opet. Ležala je bez pokreta i znakova života. Zaplakao sam, dok mi se vid maglio, i nastavio sa pokušajima da vratim njeno srce u život. Njen organizam je ostao nepokretan i beživotan. Beskorisno. Izbacio sam tu misao iz glave, još jednom dahnuo u njena usta, pa nastavio da joj pritišćem grudi. Opet. I opet. Otišla je. Ne! Razbesneo sam se, poričući to. Zaslepljen suzama, nastavio sam sa reanimacijom. Ceo svet se sveo na besvesno ponavljanje. Udahni, pritisni, broj. Udahni, pritisni, broj. Izgubio sam pojam o vremenu. Nisam bio svestan ni zvuka sirena, ni svetala koja su obasjavala kola. Ništa nije postojalo, sem Dženinog nepokretnog i hladnog tela, i mog očajničkog ritma. Nisam hteo da prestanem čak ni kada sam osetio tuđe ruke na sebi.

"Ne! Sklanjajte se!" Pokušao sam da se oduprem, ali povukli su me od Dženi i iz lendrovera. Na prilaznom putu ispred kuće vladala je zbrka blještavih svetala i vozila. Dok su me medicinari vukli prema hitnoj pomoći, izgubio sam i poslednje ostatke snage. Pao sam na šljunak. Ispred mene se pojavilo Mekenzijevo lice. Video sam da me nešto pita, ali nisam obraćao pažnju. Oko lendrovera je vladala nerazgovetna živost. A onda sam kroz svu tu zbrku čuo reči od kojih mi umalo nije stalo srce. "Ne valja. Zakasnili smo."



Epilog Trava je pucketala pod nogama kao razbijeno staklo. Mraz ranog jutra je izbledeo boju sa pejzaža i pretvorio ga u jednobojnu divljinu. Jedna usamljena vrana kružila je pod belim nebom, nepokretnih krila dok je jedrila na hladnom vazduhu. Zamahnula je jednom, dva puta pa nestala među kosturskim udovima drveta, kao još jedan crni oblik u spletu golih grana. Gurnuo sam ruke u rukavicama u džepove, tapkajući nogama jer je hladnoća počela da mi prodire kroz đonove čizama. U daljini, ništa veća od mrlje boje kola su išla tankom, vijugavom trakom puta gledao sam ih kako odlaze i zavideo vozaču jer odlazi prema toplini života i kuća. Digao sam ruku da protrljam čelo. Bolelo me je od hladnoće. Svojom osetljivošću podsećalo me je na noć kada sam udario u vrata lendrovera. Tokom meseci koji su protekli od tada, rana je zacelila, ostavljajući samo mali ožiljak. Manje vidljivi ožiljci ostavili su jače posledice. Ali znao sam da će i oni naposletku zarasti i zaceliti. Tokom vremena. Čak i sada je bilo teško koliko-toliko objektivno osvrnuti se na ono što se dogodilo u Menhemu. Bljeskovi sećanja na tu olujnu noć, kada sam sišao u podrum i vozio Dženi kroz kišu, kao i ono što je usledilo, sada su se ređe javljali. Ali još uvek su me uznemiravali svojom pojavom. Mejson je još uvek bio živ kada ga je policija našla. Poživeo je još tri dana, dolazeći svesti tek toliko da se osmehne policajki koja je sedela pored njegovog kreveta u bolnici. Izvesno vreme sam bio zabrinut da, sa obzirom na engleski zakon, ne budem za nešto optužen. Ali okolnosti očigledne samoodbrane, skupa sa mračnim dokazima iz samog podruma, bili su dovoljni da otklone sive zone legaliteta. Da je bilo potrebno još dokaza, mogli su se naći u dnevniku koji je policija otkrila u zadnjem delu zaključane fioke u Henrijevom stolu. Tu se nalazio detaljan zapis njegovog patronata nad menhemskim baštovanom, kao nezvanična studija pridodata posmrtnoj ispovesti. Bio je vidno fasciniran svojim subjektom, od početaka Mejsonovog sadizma – kao adolescent je sakatio mačke, što mi je pričao Mekenzi – do njihovog poslednjeg, uvrnutog partnerstva. Ja to nisam čitao i nisam ni želeo da čitam, ali razgovarao sam sa jednim od policijskih psihologa, koji jeste. On nije uspevao da sakrije svoje uzbuđenje zbog nečega što je, najzad, jedinstven uvid u ne jednu, već dve poremećene psihe. Rekao mi je da je to materija na kakvoj se stvara profesionalni ugled. Pošto je i sam Henri bio nesuđeni psiholog, mislim da bi mu se svidela ironija. Što se tiče mog partnera, osećanja su mi još uvek bila podeljena. Osećao sam bes, naravno, ali i tugu. Ne toliko zbog njegove smrti, koliko zbog promašenog života, i svih ostalih života čiju je propast on izazvao. Još uvek mi je bilo teško da poistovetim čoveka koga sam smatrao prijateljem sa ogorčenim stvorenjem koje se razotkrilo na kraju. Ili da shvatim ko je od njih bio pravi Henri. Činjenica je da je prijatelj pokušao da me ubije, pa ipak, povremeno sam se pitao nije li istina bila složenija. Obdukcija je otkrila da nije umro od povreda, mada bi i one verovatno bile kobne. Umro je od prevelike doze diamorfina. Špric u njegovom džepu je bio prazan, a igla mu zabodena u nogu. To se moglo desiti slučajno, kada ga je lendrover oborio. Ili je, ležeći kasnije u agoniji, možda sam sebi ubrizgao injekciju. Ali to još uvek nije objašnjavalo zašto meni nije ubrizgao smrtonosnu dozu. To bi bio daleko lakši,

a sigurno i efektivniji način prikaza mog samoubistva. Tek prilikom istrage o smrti, saznao sam nešto zbog čega sam doveo u pitanje njegovu odlučnost. Kad je policija pretraživala lendrover, jedan kraj gumenog šmrka stajao je još u prozoru. Međutim, umesto da bude povezan sa auspuhom, drugi kraj je jednostavno ležao na podu. Možda je spao kada su se kola pokrenula. Možda se zakačio za Henrijevo telo kada su točkovi prešli preko njega. Ali nisam mogao da se ne upitam je li uopšte bio povezan sa auspuhom. Bilo bi previše tražiti da poverujemo da je Henri planirao da se sve dogodi tako kako jeste, ali ja volim da mislim da je imao druge ideje. Da je zaista hteo da me ubije, imao je dovoljno prilika za to. I stalno se prisećam kako nije ni pokušao da se skloni sa puta lendrovera. Možda je bio iscrpljen; njegove oslabljene noge nisu stigle da reaguju na vreme. Ili je jednostavno, videći da kola idu na njega, to odlučio. Po sopstvenom priznanju, nije imao hrabrosti da sam sebi oduzme život. Možda je na kraju jednostavno izabrao najlakši način i pustio da ja to uradim umesto njega. Ali to bi značilo pustiti suviše mašti na volju i priznati mu mogućnost sumnje, koju je zaslužuje. Za razliku od Henrija, ja ne tvrdim da poznajem ljudsku psihologiju. To ostaje daleko zagonetnije polje od moga, i bez obzira koliko bih želeo da verujem da je u njemu postojala neka pozitivna iskra, nema načina da se u to i uverim. Kao i u mnoge druge stvari. Pošto sam otpušten iz bolnice, imao sam mnogo posetilaca; neki su se javljali iz obaveze, drugi iz radoznalosti, a samo nekolicina zbog stvarne zabrinutosti. Ben Anders je bio među prvima, i doneo mi je bocu dobrog starog, kvalitetnog viskija. "Znam da grožđe spada u tradiciju, ali mislio sam da će ti žitarice biti mnogo korisnije za vid," rekao je otvarajući je. Nasuo nam je obojici po čašu, pa sam digao svoju kao odgovor na njegovu nemu zdravicu, i umalo ga nisam upitao da li je ona starija žena sa kojom je pre mnogo godina imao vezu bila doktorova žena. Ali nisam. To nije bila moja stvar. A kad se sve sabere, nisam zaista ni želeo da znam. Veće iznenađenje priredio mi je sveštenik Skarsdejl. Bila je to nespretna poseta. Stare razlike su i dalje bile prisutne i nijedan od nas nije imao mnogo šta da kaže onom drugom. Ali bio sam ganut jer se ipak potrudio. Ustajući da pođe, pogledao me je ozbiljno. Pomislio sam da će nešto reći, da će izraziti neku emociju kojom će prevazići antagonizam koji kao da je oduvek postojao između nas. Ali on je naposletku samo klimnuo glavom, poželeo mi svako dobro i otišao. Redovno mi se javljala Dženis. Pošto više nije bilo Henrija o kome bi brinula, plačući je prenela svoju pažnju na mene. Da sam pojeo svu hranu koju mi je donela, ugojio bih se sigurno tri kilograma u toku prve dve nedelje, ali nisam imao apetit. Zahvalio bih joj se, probao taj dobar engleski obrok i, kad ona ode, bacio ga. Tek posle izvesnog vremena skupio sam hrabrosti da je pitam za švrljanje Dijane Mejtlend. Ona nikada nije skrivala svoje nezadovoljstvo Henrijevim potonjim životom, što se nije promenilo ni sada, posle njegove smrti. Dijanina neverstva su bila javna tajna, ali Dženis je bila ogorčena kada sam je pitao jesu li se njenom mužu zbog toga smejali, kao što je on mislio. "Svi smo znali, ali smo se pravili ludi, kazala je prekorno. "Ne zbog nje, nego zbog Henrija. On je bio suviše cenjen za bilo šta drugo." Da nije bilo tako tragično, bilo bi zabavno. Ja se nisam vratio da radim u ordinaciji. Čak i posle odlaska policije iz Kuće banke, povratak bi mi bio suviše bolan. Sredio sam da se nađe zamenik do stalne zamene ili rasporeda pacijenata kod ostalih lekara u okolini. U svakom slučaju, bilo mi je jasno da je moj posao kao menhemskog doktora završen. A i moji nekadašnji pacijenti su već bili primetno uzdržaniji. U glavama mnogih među njima još uvek sam bio došljak, koji je u jednom trenutku bio sumnjiv. Na moju umešanost u te događaje još uvek se gledalo sa nepoverenjem. Shvatio sam da je Henri bio u pravu. Nisam pripadao tu. Nikada.

Jednog jutra sam se probudio i shvatio da je vreme da odem. Ponudio sam svoju kuću na prodaju i počeo da se spremam. Uoči dana kada je kombi trebalo da preveze moje stvari, neko mi je pokucao na vrata. otvorio sam i iznenađeno se zagledao u Mekenzija. "Mogu li da uđem?" Sklonio sam se, poveo ga u kuhinju i počeo da tražim dve šolje. Dok je čajnik vrio, on me upita kako sam. "Dobro, hvala." "Osećate li neke posledice one medicine?" "Mislim da ne osećam." "Dobro spavate?" Osmehnuo sam se. "Ponekad." Nasuo sam čaj i pružio mu šolju. On poče da duva u nju, izbegavajući moj pogled. "Čujte, znam da uopšte niste želeli da budete umešani." Slegao je ramenima, sa izgledom nelagodnosti. "Nekako se loše osećam jer sam vas uvukao u to." "Nema potrebe. Bio sam umešan u svakom slučaju; samo nisam to znao." "Ipak, sa obzirom kako se završilo... dobro. Znate već." "Niste vi bili krivi za to." Klimnuo je glavom, neuveren da nije mogao više učiniti. Ali nije samo on imao taj osećaj. "Pa, šta ćete sad da radite?" upitao me je. Slegao sam ramenima. "Pokušaću da se smestim negde u Londonu. Dalje od toga, ne znam." "Mislite li da ćete opet raditi kao forenzičar?" Umalo se nisam nasmejao. Umalo. "Sumnjam u to." Mekenzi se počešao po vratu. "Ne mogu da vas krivim." Pogledao me je. "Znam da verovatno ne želite ovo da čujete od mene. Ali nemojte još odlučlivati o tome. I drugi bi mogli imati koristi od vas." Skrenuo sam pogled. "Moraće da nađu nekog drugog." "Samo razmislite o tome," reče on, ustajući. Rukovali smo se. Kada je pošao, pokazao sam rukom onaj mladež na njegovom vratu. "Na vašem mestu ipak bih otišao da mi to pogledaju." Sledećeg dana sam zauvek otišao iz Menhema. Ali tek posle još jednog, drugačijeg oproštaja. Prethodne noći sanjao sam jedan san poslednji put. Sve oko kuće bilo mi je poznato i mirno kao i uvek. Samo sada je postojala jedna suštinska razlika. Kara i Alis su otišle. Prolazio sam kroz prazne sobe, znajući da je to poslednji put da ulazim u njih. I da se sve završilo tako, kako i treba. Linda Jeits mi je kazala da čovek sanja sa razlogom, mada mi reč "san" još uvek ne odgovara opisu onoga što sam ja doživeo. Ali šta god da je bilo uzrok moga sna, on se više nije javio. Kada sam se probudio, obrazi su mi bili mokri, ali nema ničega lošeg u tome. Baš ničega. Zvonjava telefona me je vratila u sadašnjost. Dok mi se dah sakupljao u vazduhu, gurnuo sam ruku u džep da ga izvadim. Osmehnuo sam se, videći ko zove. "Zdravo," rekao sam. "Jesi li dobro?" "Jesam. Uznemiravam li te?" Na zvuk Dženinog glasa osetio sam kako me obuzima poznata toplina. "Ma ne, naravno da me ne uznemiravaš." "Dobila sam tvoju poruku da si stigao. Kako si putovao?" "Okej. Toplo. Izlazak iz kola je bio problem." Čuo sam kako se smeje. "Pa, koliko ćeš biti odsutan?" upitala je. "Ne znam još. Ali samo onoliko, koliko moram."

"Dobro. Stan već izgleda prazno." Iscerio sam se. Još uvek nisam mogao da poverujem da smo odlučili da pokušamo po drugi put. Ali uglavnom sam bio zahvalan zbog toga. Dženi zamalo nije umrla. Neko jeste umro, ali objava koja me je toliko prestrašila odnosila se na Henrija, a ne na nju. Međutim, da su stigli pet minuta kasnije bilo bi prekasno i za Dženi. Bila je čista slučajnost da se u zbrci posle neuspešnog upada u staru vetrenjaču niko nije setio da povuče hitnu pomoć i njene lekare. Kada sam ja nazvao iz Henrijeve kuće, oni tek što su krenuli natrag u grad, pa su se brzo vratili. Da nije bilo tako, tanka nit života koju sam ne znajući vratio u Dženino srce, pukla bi pre nego što bi pomoć stigla. U ovom slučaju, njeno srce je opet stalo samo što su stigli u bolnicu i opet, sat vremena kasnije. Ali oba puta se opet probudilo. Tri dana kasnije došla je svesti. Nedelju dana kasnije puštena je sa intenzivne nege. Strahovi od oštećenja mozga i drugih organa, i slepila, što sam ja znao da je moguće, a njeni lekari mislili da je verovatno, nisu se ostvarili. Ali iako je njeno telo počelo da se oporavlja, izvesno vreme sam bio zabrinut da se ne zadrže neke dublje, manje fizičke traume. Postepeno, međutim, shvatio sam da nema potrebe za brigom. Dženi se povukla u Menhem jer se plašila. Sada je taj strah nestao. Suočila se sa svojim košmarom i preživela ga. Kao, na svoj način, i ja. Ovako ili onako, oboje smo se vratili u život. Vrana je uzletela sa drveta, a ja nerado zatvorio telefon. Lepršanje njenih krila bilo je bučno u kristalnoj tišini. Gledao sam je kako leti iznad smrznute škotske močvare. Ali i u toj pustopoljini čak i sada izbijali su izdanci iz smrznute zemlje, kao vesnici dolazećeg proleća. Okrenuo sam se jer mi je prilazila mlada policajka, hrskajući obućom po smrznutoj zemlji. Iznad tamnog kaputa, lice joj je bilo bledo, a izraz šokiran. "Doktor Hanter? Izvinite što ste čekali. Ovde je." Pošao sam za njom do grupe policajaca koji su čekali i rukovao se sa njima, upoznajući se. Oni se pomeriše, da me propuste da priđem do razloga našeg okupljanja. Telo je ležalo u jami. Osetio sam poznatu uzdržanost dok sam procenjivao položaj, izgled kože i raspuštene pramenove kose. Prišao sam i počeo da radim.

Kraj



Zahvalnost Ideja za Hemiju smrti začeta je iz članka koji sam napisao za časopis Dejli telegraf 2002. godine. Bilo je to u Nacionalnoj forenzičkoj akademiji u Tenesiju, koja pruža izuzetno realnu obuku policajcima i islednicima Sjedinjenih Država. Deo obuke odvija se na jedinstvenoj lokaciji, interno poznatoj kao Farma tela. Osnovao ju je forenzički antropolog, dr Bil Bas i jedina je te vrste u svetu, a koristi stvarne ljudske leševe za proučavanje procesa raspadanja i načina određivanja vremena proteklog od smrti – koji su vitalni u istragama ubistava. Moja poseta se pokazala otrežnjujućim i fascinantnim iskustvom, bez koga dr Dejvid Hanter možda ne bi ni postojao. Zahvalnost, dakle, ide Nacionalnoj forenzičkoj akademiji i ljudima u odeljenju za antropološka istraživanja Univerziteta u Tenesiju, za njihovu saradnju i dozvolu da napišem prvobitni članak. Veći broj ljudi mi je pružio neprocenjivu pomoć istraživanjima za ovaj roman. Dr Arpad Vas iz Nacionalne laboratorije u Ouk ridžu, u Tenesiju, dao mi je odgovore na mnoštvo komplikovanih pitanja iz oblasti forenzičke antropologije i odvojio svoje dragoceno vreme da pročita moj rukopis. U ujedinjenom kraljevstvu, profesor Sju Blek da univerziteta u Dandiju takođe mi je vrlo rado pomagala i nikada nije bila suviše zauzeta, da mi uzvrati telefonski poziv. Predstavništvo za štampu norfolške policije, uprava Baruština i norfolško povereništvo za Hikling baruštine, takođe zaslužuju zahvalnost za odgovore na možda sumnjivo čudna pitanja. Ne treba ni pominjati da su bilo kakve netačnosti ili tehničke greške pre moje nego njihove, Hvala i mojoj supruzi Hilari, Benu Stajneru i SCF za njihovo uputstvo i komentare, mojim agentima Miku Čitemu i Sajmonu Kavanou, ne samo za njihov veliki trud već i zato što su verovali, Polu Maršu, Kamili Ferije i svima u agenciji Marš zato što dobro rade svoj posao i mom izdavaču Sajmonu Tejloru, kao i ekipi u Transvorldu za njihov entuzijazam. Naposletku želeo bih da zahvalim svojim roditeljima Šili i Frenku na njihovoj nepokolebljivoj podršci. Nadam se da je vredelo.

Sajmon Beket