Hejzi - T.H.Grejč - Hejzi i duet ubica

1

2

U noćnom klubu »Lotos« na uglu Kristofer Strita i Grou Strita vladala je uobičajena gužva. Konobari su promicali između prepunih stolova noseći na poslužavnicima flaše sa pićem, čašama i ledom, obnažene lepotice su gurale kolica sa cigaretama, na podijumu je crnkinja zamamnih oblina pevala uz petoćlani orkestar iz Džordžije, osvetljena raznobojnom svetlošću reflektora a pred dugačkim šankom u obliku potkovice stajali su ili sedeli na visokim barskim stolovima uglavnom muškarci i ispijali žestoka pića I dva privatna detektiva. Majki Hejzlvud Hejzi i Daf Spenser bili su zabavljeni istim poslom kao i njihovi susedi sa leve i desne strane. U redovnim vremenskim intervalima davali su barmenu znak da im ponovo napuni čaše čistim kontaki viskijem, pripaljivali su cigarete, naravno marlboro, i neobavezno ćaskali dogovarajući se gde i kako da provedu noć koja je pred njima. — Sad je tek deset uveće - progunđa Hejzi. - Imaš li neku ideju kako da popunimo noć, Dafe? Drugi detektiv zevnu pokrivši otvorenom šakom usta. — Kako ti hoćeš, Hejzi. Što se mene tiče, viski i lepotice su još uvek najbolji provod. Ima ljudi koji čitaju, gledaju televizijski program ili se svađaju sa ženama. Kako ti i ja nismo oženjeni... — To ove noći nećemo čitati, gledati televizijski program niti se svađati sa ženama - nasmeja se Hejzi. - To si hteo da kažeš, zar ne? - Tačno! - pohvali ga Spenser. - Odlično zapažanje, Hejzi! To je dokaz da te novinarska piskarala nisu pogrešno proglasila najboljim njuškalom u Njujorku. - Novinari su čudan soj ljudi -nadoveže se zamišljeno Hejzi. -Pišu ono što ne veruju a moraju da prećutkuju ono što veruju. Nije ni čudo što umiru u cvetu mladosti. Najbolji primer za to je moj dobar prijatelj Bogi Cetnik iz »Dejli njusa«. Veliča političare koje prezire, piše tekstove po narudžbini koji su pravi hvalospevi a još nikad, ni u jednom tekstu nije napisao svoje pravo mišljenje jer zna dve stvari. Prvo, urednik mu takav tekst ne bi pustio i drugo, ako bi i bio objavljen, to bi mu bio poslednji tekst u karijeri. Nije ni čudo što počinje sa konjakom u rano jutro a svako veće završava u besvesnom stanju. - Kad sam rekao da su te novinari proglasili prvim detektivom Njujorka mislio sam na one iz kriminalističkih a ne političkih rubrika - ispravi ga Spenser. - Pre svega na najlepšu novinarku Njujorka Isidoru Slips, za koju se priča da je u specijalnim odnosima sa tobom. - Ako pod specijalnim odnosima podrazumevaš to da povremeno spavam sa njom, onda u Njujorku ima mnogo žena koje su sa mnom u specijalnim odnosima — nasmeja se Hejzi. - Isidora je zaista dobar novinar, iako me je često kudila u svojim tekstovima. - Hoćemo li je potražiti ove noći? Ona verovatno ima i neku lepuškastu 3

drugaricu - predloži inventivni Daf Spenser. - Možda bi mi to bila šansa da se u novinama pojavi i neki dobar tekst o meni. - To zavisi od toga kako se pokažeš u krevetu, Dafe — uz smeh ga pouči Hejzi. - Novinarke su, kao i lekarke, vrlo pročišćenih i jasnih shvatanja o tim stvarima. Ako već odluči da legne sa tobom u krevet, onda očekuje dobar provod. A ako ne uspeš da posao obaviš kako treba, nećeš imati šansu za popravni ispit a priča o tvojoj nesposobnosti proširiće se brzinom munje. Prema tome. - Ipak neću da rizikujem - prekide ga Spenser. - Imam dobro mišljenje o svojim kvalitetima i ne bih hteo da mi neka od tih novinarki otvori oči i da ostatak života provedem u tihoj tugi. Obojica su se nasmejala. - Onda? — prvi poče Hejzi. -Imaš li neku drugu ideju? - U Medison Skver Gardenu ove noći je na programu nekoliko dobrih borbi. - Ne, neću da gledam boks. Dosadno mi je da posmatram kako se dva priglupa momka udaraju, kad znam da bih mogao da pobedim obojicu istovremeno. Imaš li nešto drugo? - Bioskop? Rembo pravi čuda. A tek Rokil.. - To su gluposti. Dalje? - Pozorište? - Mrzim ga. Osim pozorišnih klubova, naravno. Tamo se dobro pije a uvek se može naći i neka starletica. - Disko? - Imam trideset i dve godine. Vratar na ulazu bi pomislio da sam došao po ćerku. - Šta kažeš za neki noćni klub? - Pa već smo u noćnom klubu. - Znam, ali da odemo u neki od najboljih. Dobra večera sa nekoliko dvostrukih aperitiva a zatim vino u neograničenim količinama Naći će se tamo i neke lepotice da nam prave društvo i da učine da nam ostatak ove glupe noći brže prođe. Hejzi htede da odgovori ali oseti kako ga neko udari po ramenu. — Hej! Da li to moje stare oči dobro vide? Nije li to Majki Hejzlvud, izvikano njuškalo i stalni gost skandaloznih rubrika po novinama? Hejzi se okrete. — Persi Poter! - progunđao je. — Do đavola, zar moraš toliko da vičeš? Razumem što si oduševljen što poznaješ slavnu ličnost kao što sam ja, ali ipak ne mora da te čuje ceo lokal. Nekulturniji si nego tvoji konji. Okrenuo se prema Spenseru koji je sa interesovanjem posmatrao pridošlicu. - Ovo je Persi Poter, Dafe. Vlasnik najbolje i najskuplje ergele u Njujorku. Njegovi konji pretplaćeni su na prva mesta u svim trkama i zahvaljujući tome, dobri stari Persi, koji usput budi rečeno ima 4

četrdeset godina, sasvim lepo živi. Ima kuću na Floridi, letnjikovac u Kaliforniji, osmosoban stan na Park Aveniji... Persi Poter bio je visok i elegantno odeven muškarac crne kose i preplanulog lica, kao kod ljudi koji dosta vremena provode na otvorenom. Dah mu se osećao na viski. Rukovao se sa Spenserom i dao znak Barmenu da svoj trojici napuni čaše. - Znači, i vi ste njuškalo - obratio se Dafu. — Do đavola, šta dva njuškala rade zajedno petkom u veće? Postavljaju zamke ubicama? Tragaju za pljačkašima? Prikupljaju podatke o preprodavcima ukradenih stvari? — Opijaju se! — kratko odgovori Daf Spenser. — To znači da uglavnom radimo isto što i ostalim danima. Sva trojica se nasmejaše i podigoše čaše. — Za detektive i konje! - nazdravi Persi Poter. - I jedni i drugi su uporni i jedni i drugi dobro zarađuju. - Hvala ti na lepom poređenju, Persi - reče Hejzi. - Ne sećam se da me je ikad neko uporedio sa konjem. — Konj je plemenita životinja — objasni Persi. - Ponosan je, čist, pošten,, veran... - To su sve one osobine koje ljudima nedostaju - podsmehnu se Hejzi. Šta ima novo, Persi? Da li će skoro neka velika trka? Kako tvoji konji i džokeji? — Kroz nekoliko dana će se održati trka za Veliku nagradu Njujorka uozbilji se Poter. - Hoće li trčati grla iz tvoje ergele? - Naravno da hoće. Računam da će moji konji bar u dve od dvanaest trka stići prvi. Nagrada je sto hiljada dolara za prvaka u svakoj od trka. Znači, dve stotine hiljada dolara mi je sigurno. - A ostalih deset trka? - Moja grla i u njima imaju velike šanse. Pozivam vas da obojica dođete na hipodrom i da uživate u trijumfu Persija Potera i njegove ergele. Hejzi, tebi ću blagovremeno dostaviti dve karte za najbolja mesta. Bacio je krupnu novčanicu na šank. - Odlazim, čekaju me poslovi. Prijatan provod obojici! Mahnuo im je rukom i otišao, probijajući se kroz gužvu u lokalu. Hejzi i Daf se pogledaše a zatim obojica prsnuše u smeh. - Do đavola, kakav samoreklamer! — smejao se Hejzi. — Ne zna da priča ni o čemu osim o svojim konjima. — Neka idu do đavola i on i njegovi konji - gunđao je Daf Spenser. - Viski je bolji od svakog konja. Greje u stomaku. A da li si ikad čuo za nekog konja koji greje u stomaku? — Nisam - iskreno priznade Hejzi. - Nisam veliki poznavalac konja i uopšte životinja. Moje sfere interesovanja su vrlo skučene. Piće, žene i spavanje. 5

Barmen ne pitajući stavi pred njih dva nova viskija. - Kakve žene? - upita Daf Spenser. - Crnke? Plavuše? Riđokose? Niske, visoke mršave, debele, nežne, grube, sportistkinje, poetične... Hejzi se zagleda preko njegovog ramena. - Vidiš li onu što je upravo ušla, Dafe? Ta zadovoljava sve moje kriterijume. Spenser se diskretno okrete. - Ah! - izustio je. - Munje i gromovi! Kakva je to ženska! Uske bele pantalone, pripijene uz butine i tanka crvena majica ispod koje očigledno nije bilo ništa osim kože. Devojka je bila visoka, vitka, bujnih grudi i sivozelenih očiju skrivenih dugim crnim trepavicama. Duga, crna kosa slobodno joj je padala niz leđa. Mačjim korakom je prišla šanku gde se društvo već proredilo i naručila dvostruki viski. Pripalila je cigaretu i izduvala dim, potpuno svesna da muški deo gostiju proždire pogledima njeno mlado vitko telo. Kad je konobar stavio pred nju čašu sa viskijem dala mu je znak da želi nešto da ga upita. Barmen se ljubazno nagnuo prema njoj. - Izvolite, gospođice? - Treba mi jedna informacija. - Pitajte, gospođice. - Da li je ovde negde Persi Poter? Poznajete li ga? - Naravno da ga poznajem. Gospodin Poter je naš stalni gost. Pogledaću po ostalim salama pa ću vam javiti. Čini mi se da je otišao pre nekoliko minuta. - Budite ljubazni pa ga potražite - zamoli devojka Heizi se nagnu ka Dafu. - Šta kažeš? - Ostao sam bez teksta. A ti? - Rado bih je imao. - U tom slučaju je pola posla gotovo - tiho se nasmeja Spenser. -Ti hoćeš, još samo da ona pristane. Barmen se vratio nemoćno sležući ramenima - Žao mi je, gospođice. - Nije tu? - Vratar mi je rekao da je otišao. - Ne znate kuda? - Ne. Žao mi je. Nekoliko trenutaka je razmišljala - U redu. Dajte mi još jedan dvostruki viski. - Odmah, gospođice. Dobila je viski i platila. Hejzi i Daf su je posmatrali. Primetili su da nervozno grize usne. Hejzi gurnu laktom Spensera. - Idem ja, Dafe. Probaću. - To te ništa ne košta - slegnu ramenima Spenser i dade znak Barmenu 6

da mu ponovo napuni čašu. Hejzi se premesti na stolicu do one na kojoj je sedela lepotica - Imamo zajedničkog prijatelja - rekao je, razvukavši usne u osmeh. - Persi je sedeo pored nas i otišao je. Sigurno nije znao da ćete vi doći. Nezainteresovano ga je pogledala - Vi ste njegov prijatelj? - Moglo bi se i tako reći. A vi? - Persi mi treba poslovno — izbegla je odgovor. — Da li znate kuda je otišao? - Nije rekao. Iskapio je nekoliko viskija i nestao. - Nikad nije tu kad mi treba -progunđala je, više za sebe i graciozno se spustila sa visoke stolice pred šankom. — Do viđenja gospodine. Hejzi je gledao za njom otvorenih usta sve dok nije osetio Spenserovu ruku na ramenu. - Hajdemo, Hejzi. Pretpostavljam da ti u ovom lokalu više ne bi prijalo ni jedno piće. Promenimo ambijent i zaboravimo je. Hejzi najzad zatvori usta - Slažem se, Dafe. Hajdemo. Možda ćemo u nekom drugom lokalu biti bolje sreće. Ostavili su novac na šanku i zajedno izašli. II Seli su u krajsler i skrenuli u mračni Kristofer Strit - Tamo! - pokaza Spenser desno od njih na ivičnjak. Hejzi uspori i pogleda. Devojka koja je maločas bila u »Lotosu« i tražila Persija Potera, sada se očigledno nalazila u velikoj neprilici. Dva visoka i snažna ćoveka su je držali za mišice i vukli prema parkiranom automobilu. Otimala se kao tigrica ali joj to nije pomagalo. U jednom trenutku pokušala je jednog od ljudi da ugrize za ruku a on ju je snažno udario dlanom po licu. Hejzi pritisnu kočnicu i iskoči iz krajslera istovremeno kad i drugi detektiv. Potrčali su i stali ispred otmičara i devojke, preprećivši im prolaz prema automobilu. - Samo malo! - ljubazno se osmehnu Hejzi. - Čini mi se da mlada dama ne pokazuje osobitu želju da pođe sa vama - Njujork je pun mladih i lepih devojaka. Neka od njih će možda pristati dobrovoljno da vas usreći svojim društvom - podrži ga Spenser. Otmičari su ih začuđeno gledali. Bili su visoki i snažni i nisu delovali miroljubivo. - Mičite se, pikavci! Žurimo! -reče onaj koji je držao devojku za desnu ruku. — Hajde, hajde, nemamo vremena za vas! Odlazite! Iznenada je zamahnuo nogom prema Hejzijevom licu ali detektiv je munjevito reagovao. Uhvatio je otmičara za nogu i povukao je napred, 7

tako da je napadač pao na leđa, povukavši za sobom i devojku i drugog ćoveka. Drugi je već vadio revolver iz džepa ali ga Spenser vrhom cipele udari u članak ruke tako da je bolno jauknuo, a revolver mu je ispao. Devojka je iskoristila priliku i ustala, ali nije pobegla. Naslonila se leđima na zid najbliže zgrade i široko otvorenim očima posmatrala tuču. Iz nosa joj je curila krv ali ona na to nije obraćala pažnju. Oba napadača su ustala i zauzela položaj za borbu. - Pokažimo im Dozi! — reče viši. - Sameljimo ih! Bacio se na Hejzija koji ga je dočekao pravom kišom ubistvenih, preciznih i snažnih udaraca u lice, tako da je bio odbačen natrag i pao bi, da se nije naslonio na zid. Drugi je zamahnuo na Dafa levom rukom, istovremeno podigavši desnu nogu da ga udari u stomak, ali Spenser je odskočio u stranu i nogom ga je udario u cevanicu, tako da je pao na prljavi asfalt, ljutito psujući. - Ti prokleti pasji sine! Platićeš mi za ovo! - Hajde, ustaj! — pomilova ga Spenser nogom po rebrima, tako da je ponovo jauknuo. — Zar misliš da si na pikniku i da možeš da se izležavaš? Drugi gangster je spustio glavu, odgurnuo se od zida i pokušao da udari Hejzija glavom u stomak, međutim detektiv se pomerio u stranu i u trenutku kad mu je napadač bio sasvim blizu, udario ga je bridom šake sa strane po vratu, tako da je pao i ostao da leži. Bio je to jedan od ofanzivnih udaraca karatea, seikenzuki, udarac koji lako može da slomi i protivnikove vratne pršljenove i u trenutku ga preseli u većna lovišta, no Hejzi nije udario punom snagom, nije udario da ubije nego samo da onesposobi i izbaci iz borbe svog protivnika Drugi se bacio prema revolveru koji mu je od prvog Dafovog udarca ispao, no Daf mu stade na prste a zatim ga kolenom udari u lice, tako da mu je odjednom slomio nos i izbio nekoliko zuba. - Hajde, brišite, bedni amateri! - progunđa Hejzi. - Nosi tvog onesvešćenog prijatelja u automobil i odlazite. Budite srećni što nećemo pozvati policiju! - Ja ipak predlažem da ih još malo propustimo kroz šake - kolebao se Daf Spenser. - Danas su dobre tuče tako retke da uvek u svakoj želim da uživam što duže! - Ova dvojica su nesposobna da ti priušte takvo zadovoljstvo, Dafe. Nisu borci nego bedne kukavice. Jedan leži i spava snom pravednika a drugi se zabavlja pljuvanjem sopstvenih zuba po asfaltu. - Kako ti kažeš! - sleže ramenima Spenser. — Ipak mi je žao. Prišli su devojci koja ih je zapanjeno gledala - Ko ste vas dvojica? Završili ste sa njima za manje od minuta a dva puta su viši i snažniji. - Predlažem da o tome popričamo na nekom mirnijem mestu, gospođice. Uskoro će početi da se okupljaju radoznalci a verovatno će stići i policija - reče Hejzi! 8

Sagnula se i sa asfalta uzela tašnu. - Predlog se usvaja. Hajdemo. Ne želim da imam posla sa policijom. Uskoro su svi troje bili u Hejzijevom krajsleru. Detektiv je vozio kroz splet uličica na Brodveju a zatim izbio na Sedmu Aveniju. - Ovde me ostavi, Hejzi! — iznenada reče Spenser. - Ove noći imam da obavim još neke poslove. Ako ti slučajno budem potreban naći ćeš me u noćnom klubu »Fonteneblo«. U redu? Hejzi je tako nešto i očekivao. Znao je da je Spenser promućuran i da će brzo shvatiti da je kombinacija u kojoj su dva muškarca i samo jedna devojka nikakva i da nikome ne može odgovarati. Uključio je desni pokazivač pravca i zaustavio krajslera uz ivičnjak. - U redu, Dafe. Lepo se provedi. - I vas dvoje, takođe. Do viđenja, gospođice. Kad je Spenser izašao, Hejzi i devojka su se neko vreme vozili u tišini. - Kuda želite da odemo? –upita detektiv. Devojka ga iskosa pogleda. - Čula sam da vas je prijatelj nazvao Hejzi. Da li ste vi privatni detektiv Majki Hejzlvud? - Da, ja sam njuškalo Hejzi. Nadam se da vam to ne smeta. - Nikako — osmehnula se. - Sa vama se osećam nekako sigurnije. Važite za poštenog i hrabrog čoveka - Novinari svašta pišu! — odmahnu detektiv rukom, kao da je u neprilici, što međutim nikako nije bilo taćno. - Zar ste u nekoj opasnosti? - Videli ste i sami. Ona dvojica su imali najbolju nameru da me kidnapuju i negde odvedu. Da vi i vaš prijatelj niste naišli, ko zna šta bi se dogodilo. Hejzi joj ponudi marlboro i ona pripali. Izduvala je dim i nastavila. - Zovem se Venis Lebeder. Čini mi se da sam zaista u nekoj opasnosti mada ne znam zbog čega. - Šta ste po zanimanju? - Oh, bila sam svašta. Foto model, manekenka, starleta.. - Ko su ona dvojica što su vas napala? - Ne znam, nikad ih nisam videla. Da li bar naslućujete razlog njihovog napada? - Uhvatili su Kristijana a sada žele i mene... ja.. Sve to nema nikakve veze. Zaista ne znam šta su želeli od mene. Morate mi verovati. - U redu. Neću vas ispitivati o onome o čemu ne želite da govorite — složi se Hejzi. — Gde želite da vas odvedem? - Pa.. ja.. mislim da bi bilo bolje da se ne vraćam u svoj hotel. S obzirom na ono što se večeras desilo, ko zna šta sve može da se dogodi tokom ove noći? Da li ste oženjeni? 9

Hejzi se trže jer je pitanje bilo iznenadno. — Ja.. ovaj... zašto vas to interesuje? — Pa., mislila sam... ako niste oženjeni mogla bih kod vas da prespavam ovu noć. Sutra ću se već nekako snaći. — Nemam ništa protiv. Ja mogu spavati kod Dafa — Oh, nisam tako mislila. Ne želim da vas izbacim iz vašeg stana da bih ja u njemu spavala — U redu, hajdemo kod mene. Stanujem tu blizu, u Bliker Stritu. Tamo ćemo nastaviti razgovor. Devojka je ćutala i pušila III Sedeli su u Hejzijevoj dnevnoj sobi, u udobnim kožnim foteljama i lagano ispijali viski. Devojka se istuširala i osvežila pa više nije imala tragove krvi na licu. Njena nesvakidašnja lepota tek sad je došla do punog izražaja. - Zašto ste tražili Persija Potera? - upita Hejzi. Pitanje ju je zateklo nespremnu. - Persi i ja se znamo od ranije. Pravo da vam kažem, nalazim se u nekim neprilikama. Uostalom, videli ste i sami. Želela sam da od Persija pozajmim izvesnu sumu novca da bih mogla da otputujem iz Njujorka Vratila bih se kad se situacija ovde malo smiri. - Kod mene možete ostati koliko budete želeli. Persija ću ja već sutra naći na hipodromu i poslaću ga ovamo pa se sa njim možete dogovoriti A što se tiče spavanja, ja ću prespavati ovde a vama je na raspolaganju spavaća soba Ključ je u bravi, sa one strane vrata. Osmehnula se i detektivu se učinilo kao da je prostorija odmah postala svetlija - Oh, Hejzi! - mazno se proteglila - Oboje smo odrasli. Zar zaista mislite da bih trebala da se zaključavam? Detektiv nije stigao da joj odgovori jer je u tom trenutku zazvonio telefon. - Do đavola! — progunđao je. - Upravo sad! Ipak je podigao slušalicu. - Gospodin Hejzlvud? Uzbuđen ženski glas, ocenio je. - Ja sam. Izvolite. - Ovde je Glenda Džeferson, gospodine Hejzlvud. - Ne poznajem nikakvu Glendu Džeferson. - Nije važno. Uopšte nije važno. Potrebni ste mi, gospodine Hejzlvud. - Ja? Zašto? - Nalazim se u životnoj opasnosti, gospodine Hejzlvud. Morate mi pomoći. - U kakvoj se opasnosti nalazite? - U velikoj opasnosti, gospodine Hejzlvud. Ne šalim se. Morate mi 10

pomoći. - Zašto se ne obratite policiji? Momci u plavom zato postoje i zato primaju platu. - Ne... ne mogu! Nikako ne mogu. Jedino me vi možete spasti. - Znate li koliko je sati? - Oko jedanaest, zar ne? - Da, skoro će ponoć. Zar me ne možete sutra posetiti u mojoj kancelariji? - Ne, ne, nikako ne! Sutra će biti prekasno! Morate odmah doći kod mene. - Gde se nalazite? - U hotelu »Vinslou«. Soba broj 118. Glenda Džeferson. - U redu, gospođo Džeferson. Zar mi zaista ne možete reći o čemu se radi? - Dođite odmah, gospodine Hejzlvud! Kad dođete sve ću vam ispričati! Dođite odmah, čekam vas! Sutra će biti prekasno! U glasu joj se osećao paničan strah. - Do viđenja, gospođo Džeferson Prekinuo je vezu i odmah pozvao informacije i zatražio broj telefona hotela »Vinslou«. Zatim je ponovo prekinuo vezu i pozvao broj koji je dobio od službe informacija. Odgovorio mu je pospan muški glas. - Hotel »Vinslou«. Izvolite. - Treba mi gospođa Glenda Džeferson. Nalazi se u sobi broj 118. - Trenutak, gospodine. Nešto je kvrcnulo u slušalici a zatim se začuo isti ženski glas, koji je Hejzi odmah prepoznao. - Da? - Gospođa Džeferson? - Ja sam, izvolite. - Majki Hejzlvud je ovde. Samo proveravam. - Oh, dođite odmah, gospodine Hejzlvud. Tako se plašim! Spustio je slušalicu i pogledao svoju prelepu gošću koja ga je uznemireno posmatrala - Moram otići, gospođice Lebeder. - Tako nešto sam i zaključila iz vašeg telefonskog razgovora Kad ćete se vratiti? Slegnuo je ramenima - Ne znam, zaista ne znam. - Ko je ta žena? - Njeno ime vam ništa ne bi reklo. Zove se Glenda Džeferson i kaže da je u smrtnoj opasnosti. Želi da je odmah posetim a neće da pozove policiju. Ustala je i privila se uz njega Osetio je njen diskretan parfem a njena crna čista kosa zagolicala ga je po licu. - Zar baš morate da idete? Teškom mukom ju je lagano odgurnuo, sklonivši njene ruke sa svojih 11

ramena - Moram ići, Venis. Takav je posao njuškala - A ja? - Zaključajte se i nikom ne otvarajte. - A ako zazvoni telefon? - Podignite slušalicu. Možda ću vas ja zvati. Lako ju je poljubio u obraz, uzeo šešir sa vešalice i izašao. IV Hotel »Vinslou« nalazio se u Bruklinu, u blizini Fort Hamilton Parkveja. Hejzi je vozio što je brže mogao i stigao je pred hotel u rekordnom roku. Ostavio je krajslera na parkiralištu i žurnim korakom ušao u hol. Bubuljićavi portir dremao je iza pulta. Trgao se kad je detektiv ušao i začuđeno ga je pogledao. - Gospodine? - Treba mi gospođa Džeferson. Glenda Džeferson. Nalazi se u sobi broj 118. Bubuljičavi portir se zbuni. - Ja... ovaj... gospođa Džeferson. .. Pocrveneo je i ućutao. Hejzi instiktivno predoseti neku neprijatnost. Prišao je pultu. - Gde je gospođa Džeferson? Šta joj se dogodilo? - Ja., go... gospodine u ovom hotelu nema nikakve gospođe Džeferson! - Lažete! - Ne... ne la.. - Lažete! — ponovi detektiv. -Telefonirala mi je iz ovog hotela. Rekla je da se nalazi u sobi broj 118. Proverio sam, pozvao sam hotel, dobio sobu broj 118 i razgovarao sa njom. Gde je? Pružio je desnu ruku preko pulta i uhvatio prestrašenog portira za grlo. Privukao ga je i uneo mu se u lice. - Ako mi ne kažete... Preteći je podigao ruku. - Ne... nemojte! - grcao je prestrašeni portir. - Govorim vam istinu... U ovom hotelu zaista ne postoji nikakva gospođa Džeferson. - S kim sam razgovarao? - Sa nekom ženom... nije mi rekla kako se zove... Došla je i zatražila da telefonira. Kao što vidite, tamo u uglu su dve telefonske kabine. Ušla je u jednu od njih i obavila razgovor a zatim je došla kod mene i dala mi novčanicu od pedeset dolara i zamolila da joj učinim uslugu. - Kakvu uslugu? - Rekla mi je da ako neki muški glas bude tražio gospođu Džeferson, prebacim vezu u telefonsku kabinu. Objasnila mi je da je u pitanju neka šala Pristao sam zbog pedeset dolara. Onda ste se vi javili i tražili 12

gospođu Džeferson. Prebacio sam vezu u kabinu, ona je podigla slušalicu, kratko razgovarala i otišla To je sve što znam! Hejzi se teškom mukom suzdržao da ga ne isprebija. - Kako je izgledala ta žena? - Pa... tako... crnka stara oko dvadeset godina Imala je šešir sa velikim obodom tako da joj je lice bilo u senci. Nisam je dobro ni zagledao. Detektiv ga gurnu tako da je pao iza pulta a zatim privuče telefonski aparat i pozove broj svog stana u Bliker Stritu. Dogodilo se ono što je očekivao. Niko nije podigao slušalicu. Opsovao je i istrčao iz hotela Sve mu je bilo jasno. Neko ga je lažnim telefonskim pozivom odmamio iz stana da bi... šta? Šta su nameravali? Od onoga što je pomislio osetio je tihu jezu niz kičmu. Shvatio je da se njegova neplanirana gošća Venis Lebeder nalazi u smrtnoj opasnosti a da je možda već i ubijena Uskočio je u krajslera okrenuo ga i pritisnuo pedalu za gas do kraja. V Pola časa kasnije ponovo se nalazio pred zgradom u kojoj je stanovao u Bliker Stritu. Liftom se popeo na četvrti sprat i potrčao prema vratima svog stana. Odmah je primetio da su samo pritvorena a setio se da je Venis rekao da ih zaključa i da nikom ne otvara dok se on ne vrati. Iz futrole pod levim ramenom izvadio je svoj verni luger, gurnuo je oprezno vrata i pažljivo ušao u stan, držeći prst na okidaču. Na stolu u dnevnoj sobi još su stajale čaše od viskija. Pored pepeljare bio je list papira na kome je nešto bilo napisano. Hejzi, za svaki slučaj, prvo pretraži i ostale prostorije a zatim se vrati, zaključa vrata, sede u kožnu fotelju pored niskog stola i uze list papira. »Hejzi, morala sam da odem. Javiću ti se kasnije. Venis« - pisalo je nečitkim rukopisom. Poruka je očigledno napisana na brzinu ali je bilo pitanje da li ju je napisala Venis Lebder. Napunio je čašu viskijem, pripalio cigaretu i nekoliko trenutaka razmišljao. Venis je tražila Persija Potera Zatim su je dva tipa napala u mračnoj ulici. Daf i on su je spasli i on ju je doveo u svoj stan. Odmamljen je lažnim telefonskim pozivom. Kad se vratio devojka je nestala, ostavivši mu poruku da je morala da ode i da će mu se kasnije javiti To je, ukratko, bilo ono što se dogodilo te večeri. No, ma koliko da je razmišljao, Hejzi celu priču nije mogao da uhvati ni za glavu ni za rep. Nametala su mu se neka pitanja Prvo, zašto je Venis Lebeder tražila Persija Potera i da li je to imalo neke veze sa kasnijim pokušajem njene otmice. 13

Ko je izdao nalog da se Venis kidnapuje i zašto? Ko je odmamio Hejzija iz stana i zbog čega? Zašto je Venis otišla? Da li je otišla svojevoljno ili je na to prisiljena? Šta znači ostavljena poruka? Da li ju je sama napisala ili su je na to primorali oni koji su je odveli? Ko je uopšte traži i zašto? Kako ni na jedno od tih pitanja nije mogao da nađe odgovor, odlučio je da već sutra potraži Persija Potera i da se kod njega raspita o Venis Lebder. Popio je viski, presvukao se u pidžamu, još jednom proverio da li su vrata od stana zaključana stavio je luger pod jastuk i mirno zaspao. Događaji te večeri nisu na njega ostavili nikakav utisak. VI Probudio ga je telefon. Otvorio je oči i ponovo zažmurio jer su sunčevi zraci koji su se probijali kroz plastične roletne udarali direktno u njegove oči. Lenjo je podigao slušalicu. - Hejzi? - Naravno da sam ja! Ko bi mogao da bude u mom krevetu ovako rano? - progunđao je. Njegova sekretarica dugonoga Mejbel Parsons se glasno nasmejala - Možda neka od mnogobrojnih starletica iz nekog od brodvejskih pozorišta, Hejzi. Pored toga uopšte nije rano. Sad je tačno deset časova Ostali svet je već odavno u kancelarijama i svojski se trudi da uveća nacionalni dohodak. - Da li si me zvala samo zbog toga da mi kažeš koliko je sati? - Između ostalog. Misliš li da danas dođeš u kancelariju? - Treba li da dođem? - Bio bi red. Nisi se pojavljivao nekoliko dana - Bio sam prezauzet - Ima dosta pisama a dolazili su i neki klijenti - Da li si pribeležila njihova imena? - Naravno. Zar nisam tvoja sekretarica? - U redu, gledaću da navratim. Prekinuo je vezu i proteglio se. Koz nekoliko minuta već je bio pod tušem a zatim se obrijao i pripremio doručak. Zatim je ispred vrata uzeo novine i seo da jede. Odmah mu je privukao pažnju naslov u kriminalističkoj rubrici visokotiražnog »Njujorkera«: »UBIJEN POZNATI FOTOGRAF«.. Ispod naslova je bila fotografija na kojoj se videlo telo ćoveka čije je lice bilo unakaženo batinama. Presavio je novine, počeo da jede i nastavio da čita. »Sinoć je u svom stanu u ulici Blemington nađen mrtav poznati modni 14

fotograf Kristijan Borrarše. Od inspektora Stenlija Hamiltona, kome je poverena istraga o vom slučaju, saznali smo da je Bomarše ubijen metkom iz revolvera ispaljenim u glavu i to iz neposredne blizine. Pre toga, žrtvi su bile vezane ruke i noge a po telu i glavi nađene su mnogobrojne povrede koje nedvosmisleno ukazuju na to da je nes-rećni Bomarše pre smrti bio mučen. Ubistvo ]e prijavio jedan od Bomaršeovih suseda. On je iz susednog stana čuo neku buku i ženski krik. Razmišljao je da li da odmah pozove policiju a zatim je ipak odlučio da prvo proveri šta se dogodilo. Zakucao je na vrata Bomaršeovog stana ali mu niko nije odgovorio. Pritisnuo je bravu i ustanovio da vrata nisu zaključana. Otvori je i ušao. Odmah je naišao na leš u dnevnoj sobi. Izašao je i iz stana je pozvao policiju, koja je stigla za manje od tri minuta. U stanu nisu nađeni tragovi tuče niti bilo šta drugo što bi ukazalo na počinioce ovog gnusnog ubojstva i za njegove razloge. Predusretljivi inspektor Hamilton nas je takođe obavestio da niko od suseda nije primetio neke nepoznate osobe da ulaze u stan nesreć-nog fotografa. Istraga je u toku i o svemu će blagovremeno biti obaveštena javnost«. Ispod teksta je bio potpis poznate novinarke kriminalističke rubrike Isidore Slips, Hejzijeve dobre prijateljice. Kad je završio sa doručkom skuvao je kafu, pripalio nov marlboro i nastavio da razmišlja. Nešto mu nije dalo mira. Setio se da je Venis Lebeder sinoć, dok ju je vozio u svoj stan. na njegovo pitanje da li bar naslućuje razlog zašto su je ona dva grubijana napala, odgovorila »uhvatili su Kristijana a sad žele i mene«... A modni fotograf koji je rano sinoć ubijen zvao se Kristijan Bomarše! U Njujorku ima mnogo ljudi sa imenom Kristijan, razmišljao je slavni detektiv, ali ipak je čudna slučajnost da je sinoć jedna uplašena devojka koju su pokušali da otmu rekla da su uhvatili Kristijana i da sada žele da uhvate i nju. A te iste večeri je ubijen modni fotograf koji se zove Kristijan! Možda je samo koincidencija, a možda i nije! Ponovo je uzeo novine i pronašao adresu stana ubijenog Kristijana Bomaršea. Stanovao je u ulici Blemingtom broj 213. na Brodveju. Odlučio je da ode i da poseti mesto zločina. Nadao se da će možda uspeti nešto da sazna i o Venis Lebeder. Obukao je džins odelo i spenser patike i izašao. Krajsler mu je bio u podzemnoj garaži. Portiru je rekao da ako ga bude tražila devojka koja se predstavi kao Venis Lebeder slobodno može da joj da ključ od njegovog stana, a zatim se odvezao. VII Kuća broj 213 u ulici Bleminffton bila je trošna šestospratnica, Koja je 15

očigledno doživela i bolja vremena. Ostavio je automobil na parkiralištu i odšetao do portirske lože. Iza stakla je sedela debela žena i prelistavala novine. Ljubopitljivo ga je pogledala - Koga tražite, gospodine? Hejzi joj priđe, nalakti se na pult i pripali marlboro. - Potrebne su mi neke informacije, gospođo. Iznenada je postala rezervisana. - Ko ste vi? Policajac? Hejzi joj pokaza svoju dozvolu za rad. Pažljivo ju je pregledala a zatim pljesnula rukama. . - Vi ste Majki Hejzlvud? Slavni Hejzi? Detektiv odahnu. Bilo je očigledno da će sve ići lakše nego što se nadao. - Drago mi je što ste čuli za mene, gospođo... - Arlington. Zovem se Eleonora Arlington i redovno čitam sve knjige o vašim uzbudljivim doživljajima, gospodine Hejzlvud. Poverljivo se nagnula prema njemu. - Sigurno ste došli zbog onog groznog ubistva. Naslućujete li ko je ubio jadnog gospodina Bomaršea? Hejzi se zagonetno osmehnu. - Pst. gospođo Arlington! Nemojte da nas neko čuje. Nešto znam ali još nisam siguran. Zbog toga bih i želeo da zavirim u pokojnikov stan, ako je to moguće. Izvadio je dvadeset dolara i stavio ih na pult. Zgrabila ih je i gurnula u džep na šarenoj haljini. - Pa... znate kako je. Policajci su detaljno pregledali ceo stan i zaključali ga. Ključ su odneli sa sobom ali se nisu setili da ja imam ključeve od svih stanova. Izvadila je svežanj ključeva, odabrala jedan i dala mu ga. - Rizikovaću, gospodine Hejzlvud. Da je bilo ko drugi u pitanju ne bih to učinila, ali za vas... Uzeo je ključ i dao joj još deset dolara. - Velika vam hvala, gospođice Arlington. Da li bih mogao da iskoristim vašu ljubaznost i da vas zamolim da mi odgovorite na nekoliko pitanja? Razvukla je usne u osmeh. - Naravno, gospodine Hejzlvud. A da li bi ste mogli da uredite sa Grejćom da i moje ime bude spomenuto u narednom romanu o vama. - Mislim da to neće predstavljati neki problem - obećao je. - Šta vas interesuje? - Da li je pokojni Kristijan Bomarše dugo stanovao u ovoj zgradi? - Nešto više od dve godine. Imao je petosoban stan na četvrtom spratu. Gore, na mansardi je uredio prostran i svetao atelje. - Da li je primao mnogo poseta? - Jeste, najviše od svih stanara. To je razumljivo jer je radio modne fotografije za razne časopise. Dolazili su modeli, dizajneri, modni 16

kreatori... Često se u njegovom ateljeu radilo do duboko u noć. - Da li je u njegovom stanu ili ateljeu nekad bilo žučnih svađa ili tuča? - Koliko ja znam, nije. Gospodin Bomarše bio je miran i ljubazan čovek. Uglavnom je radio sa ženama. - Da li ste poznavali neke od njih? - Samo iz viđenja. - Interesuje me jedna koja se zove Venis Lebeder. - Ne znam je po imenu. Kako izgleda? - Visoka, zgodna crnka velikih grudi... znate već, kako izgledaju one lepotice sa stranica modnih časopisa... - Taj opis je suviše uopšten -nasmeja se debela Eleonora Arlington. - Sve koje su posećivale pokojnog gospodina Bomaršea da ih fotografiše za modne časopise bile su visoke, zgodne i lepe. Možda, kad bi ste mi pokazali njenu fotografiju... - Na žalost, nemam je. U redu, gospođo Arlington. Imate li i ključ od njegovog ateljea? - Ključ koji sam vam dala otključava i tu bravu, gospodine Hejzlvud. Molim vas da mi ga predate kad se budete vraćali. I, gledajte da za sobom ne ostavljate tragove da posle ne bih imala neprilika. - Ne brinite, gospodo Arlington. Sve će biti u redu. Liftom se popeo na četvrti sprat, pronašao vrata na kojima je bila kitnjasta vizitkarta sa imenom modnog fotografa Kristijana Bomaršea a zatim je otključao i ušao. Na tepihu u dnevnoj sobi kredom je bilo obeleženo mesto na kome je pronađeno telo nesrećnog fotografa a još uvek se videla i mrlja od krvi. Hejzi navuče tanke rukavice i otpoče sistematski pretres stana Sve je već bilo pretreseno, svi važniji dokumenti i pisma bili su odneti, isto kao i fotografije, notesi, rokovnici i kalendari. Kad je završio pretres stana ponovo ga je pažljivo zaključao i stepenicama se popeo na mansardu. Stavio je ključ u bravu ali ga je izvadio kad je utvrdio da nije zaključano. Energično je pokucao i, ne čekajući odgovor, pritisnuo kvaku i ušao. Prostorija je bila veličine deset sa dvanaest metara. Krov je bio od stakla a prozore nije imala Bilo je mnogo reflektora koji su sada svi bili isključeni Za malim pisaćim stolom u uglu sedela je privlačna devojka od oko dvadeset godina i iz fijoka pisaćeg stola vadila papire, pregledala ih i neke bacala u korpu za otpatke a neke stavljala u posebnu fasciklu, sa očiglednom namerom da ih ponese sa sobom. Podigla je glavu i začuđeno pogledala detektiva — Vi ste? — Majki Hejzlvud, privatni detektiv. A vi? — Margareta Devis. Bila sam sekretarica pokojnog gospodina Bomaršea. 17

— Šta ovde radite? Rasejano je pogledala papire razbacane po stolu. — Kao što vidite, pakujem svoje stvari. Pošto mi je poslodavac mrtav izgubila sam posao. A šta ćete vi ovde? Slegao je ramenima — Ako kažem da ne znam ni sam, reći ću vam istinu. Jednostavno, u novinama sam pročitao da je ubijen poznati modni fotograf Kristijan Bomarše i učinilo mi se da ta nasilna smrt možda ima neke veze sa jednim od slučajeva na čijem rešavanju sad radim. Zbog toga sam došao da malo pronjuškam i pregledam njegov stan i atelje u kome je radio. Ispitivački ga je gledala — Što se mene tiče, nemam ništa protiv, gospodine Hejzlvud. Izvolite, pregledajte atelje. Samo, sumnjam da ćete nešto naći. Policajci su bili pre vas i sve su pregledali i odneli ono što su smatrali da je važno. — Kako ste vi saznali za ubistvo? — Pa, čini mi se da sam poslednja u gradu koja je saznala za ovaj zločin, iako je ubijen moj šef. On je ubijen sinoć, koliko znam oko sedam ili osam časova uveče. Ja noć nisam provela kod kuće, iako su me policajci tražili. — Gde ste proveli noć? — Kod jedne prijateljice. Pozvala me je da izađemo na večeru i da spavam kod nje, jer joj je muž na službenom putu. Tako sam i učinila Jutros oko pola devet sam, kao i obično, došla na posao i ovde naletela na policajce. Inspektor Stenli Hamilton mi je ispričao šta se dogodilo i saslušao me je. Sad se pakujem i spremam se da definitivno odem. — Koliko dugo ste radili kod pokojnog gospodina Bomaršea? — Nešto manje od dve godine, od kada se doselio ovamo i zakupio ovaj atelja — Kako ste ga upoznali? — Javila sam se na oglas i on me je izabrao između ostalih kandidatkinja — Odakle je Bomarše došao? — Ne znam. Nisam ga nikad pitala. — Da li ste poznavali devojke koje su kod njega dolazile na snimanje? — Uglavnom jesam. Da li vas interesuje neka posebno? — Zanima me da li je među njegovim modelima bila i devojka koja se zove Veriis Lebeder? - Venis? - Da, Venis Lebeder - ponovi Hejzi. - Ime mi je poznato ali nisam sigurna. Dozvolite da razmislim. Hejzi klimnu glavom i pripali nov marlboro. - Samo izvolite. Nekoliko minuta je ćutala. - Da — počela je - mislim da znam. - Venis je bila njegov model? - Ne otkako sam ja ovde. Ali čula sam da je sa njom nešto imao pre nego 18

što sam ja došla. - Šta podrazumevate pod tim »nešto imao«? - Čini mi se da su bili dobri prijatelji ili možda ljubavnici... ne znam. U svakom slučaju, otkad sam ja ovde ta devojka nije dolazila ovamo u atelje, kao model. - Ali to ne znači da ga nije posećivala u stanu, zar ne? - Dobro ste me razumeli, gospodine Hejzlvud. - Kakav je čovek bio vaš poslodavac? - Gospodin Bomarše je bio uglađen i zgodan muškarac. - To je suviše uopštena formulacija. - Ne znam šta vas posebno interesuje? - Na primer, da li je ranije bio kažnjavan? Začuđeno je podigla obrve. - Kažnjavan? Na to nikad nisam ni pomislila. Ne znam ništa o tome. - Uglavnom je radio sa ženama. Da li je spadao u zavodnike? Uzela je jedan marlboro iz njegove kutije. Pripalio joj je. - U poslu kojim se bavio upoznao je mnogo žena. Sve su bile izuzetno lepe i zgodne, uglavnom pročišćenih shvatanja o seksu. Lično mislim da je vodio u krevet svaku koja mu se svidela. Te devojke su bile spremne na sve samo da bi im se fotografija pojavila na naslovnoj strani nekog visokotiražnog časopisa. - Da li mu je neka od tih devojaka bila stalna pratilja? - Ne. Gospodin Bomarše je izbegavao da se vezuje za neku od modela. Sa muške tačke gledišta verovatno je bio u pravu. Zašto da ima samo jednu kad je mogao da ih ima sve? Hejzi u sebi zaključi da je Bomaršeova logika bila neoboriva. I sam je isto mislio o ženama. - U redu, gospođice Devis. Vidim da ste uzeli svoje stvari. Hoćemo li zajedno dole? Još jednom je pogledala po ateljeu. - Verovatno se ovde više nikad neću vratiti. Smrću gospodina Bomaršea izgubila sam posao. Da, možemo krenuti, gospodine Hejzlvud. Ovde više nemam šta da radim. Zajedno su izašli. Hejzi je zaključao i ključ predao debeloj ženi u portirskoj lozi. - Hvala vam, gospođice Arlington. Uzela je ključ i ljubopitljivo ga pogledala. - Da li ste nešto uspeli da pronađete, gospodine Hejzlvud? Hejzi ponovo konspirativno stavi prst na usta. - Pst! Tiše, gospođice Arlington. Vratiću se i sve ću vam ispričati. Samo, ne sad! Pogledala je Margaretu Devis. - A vi, gospođice Devis? Odlazite? Devojka klimnu glavom. - Izgubila sam posao. 19

- Da, jadan gospodin Bomarše. Zaista mi je žao zbog njega. Do viđenja, gospođice Devis. - Do viđenja, gospođice Arlington. Hejzi i devojka izađoše na ulicu. Ona je u ruci držala tašnu sa svojim sitnicama koje je ponela iz Bomaršeovog ateljea. Hejzi je pogleda. - Kuda ćete sad? Slegla je ramenima. - Ne znam. Idem u svoj hotel. Hejzi joj pokaza krajslera - Hoćete li da vas odvezem? Odmahnula je glavom. - Ne, hvala. Stanujem u blizini. Mislim da će mi desetak minuta spore šetnje dobro činiti. Još uvek sam uzbuđena zbog svega što se dogodilo. Pružila mu je ruku. - Do viđenja, gospodine Hejzlvud. Želim vam da uhvatite ubicu mog pokojnog šefa. Rukovali su se. Ona je polako krenula peške a Hejzi sede u krajslera, uključi motor i spremi se da krene. Iznenada se trže. Jedan automobil je naglo skrenuo i jurnuo pravo na Margaretu Devis. - Gospođice, Devis! Pazite! - viknuo je. Sve se brzo događalo. Devojka se okrenula a zatim je odskočila u stranu. Zahuktalo vozilo ju je ipak zakačilo blatobranom i odbacilo na ivičnjak. Vozač je zatim zaustavio i pokrenuo svoj automobil unatrag, sa očiglednom namerom da pregazi Margaretu Devis koja je poluonesvešćena ležala na asfaltu. Pokušala je da ustane ali nije uspela. Hejzi iz futrole pod levim ramenom izvadi luger i poče da puca u gume. Ispalio je četiri metka pre nego što je vozač izgubio kontrolu nad vozilom, tako da je automobil udario u zgradu, samo jedan metar daleko od Margarete Devis. Iz zaustavljenog vozila istrča neki ćovek i poče da beži. Hejzi ponovo podiže luger ali ćovek je utrčao u ulaz najbliže zgrade. Detektiv iskoči iz krajslera i potrća za njim. Kad je ušao u mračan hodnik za trenutak ništa nije video i to je moglo da bude fatalno za njega. Metak mu je proleteo samo nekoliko santimetara pored obraza Bacio se na beton i ispalio jedan metak ali nije pogodio. Čuo je korake ćoveka koji trči a, zatim otvaranje i zatvaranje nekih vrata. Oprezno, držeći spreman luger, polako je krenuo dalje. Prošao je kroz hodnik i naišao na druga vrata, kroz koja se izlazilo u dvorište iza zgrade. Oprezno ih je otvorio a zatim stao sa strane ali ništa se nije dogodilo. Iskočio je u dvorište ali nikog nije video. Primetio je da u uglu stoji nekoliko kanti za smeće i bilo mu je jasno na koji način je tajanstveni napadač pobegao. Jednostavno se popeo na kante za smeće, preskočio zid i nestao u gužvi u ulici paralelnoj sa onom iz koje je ušao u zgradu. Hejzi zaključi da ne vredi dalje da ga goni. Više nije imao nikakvih šansi 20

da ga stigne. Vratio je luger u futrolu pod levim ramenom, pošto ga je prethodno ponovo napunio i istim putem kroz hodnik vratio se u ulicu Blemington. Nekoliko prolaznika stajalo je oko Margarete Devis i pomagalo joj da ustane. Napadaćev automobil još uvek je stajao na istom mestu. Prišao je devojci. — Kako ste, gospođice Devis? Lice joj je bilo bledo a u očima joj se video paničan strah. — Da li... da li ste ga uhvatili? — Na žalost, nisam. Da li ste povređeni? — Automobil mi je zakačio butinu. Mislim da nije opasno. Spasli ste mi život gospodine Hejzlvud. Da mi niste viknuli da me upozorite, taj manijak bi me sigurno pregazio! Jedan od radoznalaca pljesnu rukama. — Hejzlvud! Pa vi ste onda slavni Hejzi? Detektiv ga pogleda — Bolje pronađite neki telefon i javite policiji šta se dogodilo. Devojka je mogla da nastrada. To je bio podmukli pokušaj ubistva! Ćovek trčeći ode. Hejzi uhvati devojku pod ruku. — Možete li da hodate? Ja,mislim da mogu. - Držaču vas. Hajdemo do mog krajslera. Tamo ćemo sačekati policajce. — Moja tašna. Ispala mi je kad sam pala. Jedan od okupljenih ljudi joj pruži tašnu. Uskoro je stigla i policija. VIII Policijski inspektor Džim Morison bio je visok i snažan ćetrdesetpetogodišnjak. Imao je četvrtasto, energično lice, izbrazdano borama mirne sive oči i pošten pogled. Kosa mu je bila crna proseda kratko podšišana i češljao ju je nagore, na vojnički način. Inspektor Džim Morison bio je šef Komisije za ubistva na Menhetnu. Važio je za dobrog, sposobnog i poštenog policajca Bio je odličan prijatelj Majkla Hejzlvuda i u obračunima sa raznim gangsterskim bandama više puta su jedan drugom spašavali živote. — Sedi, njuškalo — rekao je detektivu, pošto je prethodno primakao fotelju Margareti Devis. - Sedi i ispričaj mi u šta si se ovog puta upetljao. Policajci su mi nešto rekli o nekoj pucnjavi u ulici Blemington. Hejzi sede i odmah pripali marlboro. — Ima li ovde nekog viskija? — upitao je, umesto da odgovori na inspektorovo pitanje. — Ne mogu da govorim. Grlo mi je suvo. Inspektor iz donje fijoke pisaćeg stola izvadi flašu kentaki viskija i tri bele, plastične čaše. Dve je napunio do vrha a treću samo do polovine. Tu je dao Margareti Devis a on i Hejzi su uzeli pune. 21

Detektiv otpi nekoliko gutljaja - Da li sad možeš da govoriš, njuškalo? Hejzi klimnu glavom. - Naravno da mogu. Ni motor ne radi bez benzina, pa ni ja bez viskija. Evo šta se dogodilo, Džime. Ukratko je ispričao sve o napadu na Margaretu Devis, ne preskačući ni jedan detalj. Inspektor je strpljivo slušao a zatim mu je postavio nekoliko pitanja. - U redu, njuškalo. Sad sam ja na redu. Sve si mi lepo ispričao, ali mi nisi rekao zašto si uopšte išao da se vidiš sa ovde prisutnom gospođicom. Hejzi razmisli šta da odgovori. Kolebao se da li da inspektoru ispriča sve što zna ili da nešto prećuti. Najzad se odlučio za srednju varijantu. - Džime, ti znaš... - Ništa ja ne znam - prekinu ga inspektor. - Upravo zbog toga i želim da mi ti sve ispričaš. Hejzi se osmehnu. - Nikad mi se nije sviđao policijski način ispitivanja. - Tebi se ne sviđa ni policija! - I to je tačno, ali ipak smatram da je policija korisna. Gde bi se zaposlili svi oni koje niko neće da primi? Inspektor je već bio naviknut na Hejzijev način izražavanja, ali mu ipak nije bilo prijatno. Nagnuo se preko pisaćeg stola. - Slušaj me dobro, njuškalo. Uopšte mi nije jasno zašto sve ovo trpim. Da te čuje neko drugi iz ove zgrade, polomio bi ti sve kosti. - Upravo zato i kažem da mi se ne sviđaju ni policajci ni policijski način ispitivanja. Hoćeš li, najzad, da čuješ ono što znam ili da odem? Džim Morison se nasmeja - Nikud ti ne ideš, njuškalo. Nalaziš se u zgradi uprave policije Menhetna. Odavde se ne izlazi tako lako. No, ostavimo to. Hajde, počinji sa pričom. Hejzi tužno stavi praznu čašu na sto. - Pre toga još malo okrepljenja, Džime. I motor... - Da, da, znam. I motor troši gorivo pa tako i ti. Ponavljaš se, njuškalo. Ipak je uzeo flašu i napunio detektivovu čašu. - Sad si podmiren. Ne traži ništa više, nego pričaj. - Šta te interesuje? - Pitanje sam ti već postavio, senilko. Zašto si išao da se nađeš sa gospođicom Margaretom Devis? Detektiv duboko uzdahnu. - Ko je rekao da sam išao da se nađem sa njom? Džim Morison nervozno pripali cigaretu. - Ne odugovlači, Hejzi. U redu, postaviću pitanje na drugi način. Zašto si išao u ulicu Blemington? 22

Šta si tamo tražio? Detektiv ukratko ispriča kako je prethodne večeri, zajedno sa Dafom Spenserom, spasao Venis Lebeder od dvojice napadača i kako je ona kasnije rekla »uhvatili su Kristijana, sad žele da uhvate i mene«. - Kad sam jutros u novinama pročitao da je sinoć ubijen modni fotograf Kristijan Bomarše, pomislio sam da je to možda onaj isti Kristijan koga je Venis Lebeder spominjala prethodne večeri. Zbog toga sam otišao da pogledam njegov stan i atelje. Tamo sam naišao na gospođicu Devis, koja je bila sekretarica ubijenog fotografa. Kad smo izašli iz zgrade nju je neko pokušao da pregazi. To je sve, ostalo znaš - To si mogao da pitaš i tu Venis Lebeder - reče inspektor. - Gde je ona sada? Hejzi sleže ramenima. - Rekao bih ti da znam, Džime. - Gde si je odveo nakon napada na nju? - U svoj stan. - Zašto? - Bila je uplašena, ali nije htela da mi kaže koga ili čega se plašila - Hm, hm, sve lepše od lepšeg. Ne znam da li uopšte da ti verujem. Dobro, pričaj dalje. - Šta da pričam? Sve sam ti rekao. - Ako si je odveo u tvoj stan, onda ću tamo poslati dva policajca da je dovedu, da bi nam ispričala sve što zna. - Ne trudi se. Džime. Ona više nije tamo. - Gde je? - Ko to zna? Vidim da ću morati još nešto da ti ispričam, Džime. Ukratko je objasnio kako je lažnim telefonskim pozivom odmamljen iz stana na drugi kraj grada i kako je, kad se vratio, zatekao prazan stan. - Da li je otišla svojom voljom ili su je odveli? — upita inspektor. - Našao sam poruku da je otišla i da će mi se javiti. Samo, ne znam da li je ona pisala tu poruku ili neko drugi. Inspektor se igrao hemijskom olovkom. - Do đavola, Hejzi! - najzad je rekao. - Zašto mi sve to nisi ranije ispričao? Detektiv ga pogleda. - Šta bi ti to koristilo? - Možda bi policija uspela da uhvati onu dvojicu koji su napali Venis Lebeder i da od njih sazna za čiji račun rade. - Njih policija nije trebala da hvata jer smo ih Daf Spenser i ja uhvatili i premlatili. - Zašto niste pozvali policiju? - Venis to nije želela. Rekla je da nikako ne želi policiju. Daf i ja nismo insistirali jer napadači nisu stigli da joj učine ništa nažao. Takvih uličnih tuča u Njujorku svake večeri ima na stotine. Kad bi policajci hapsili sve učesnike, u Njujorku bi u narednih deset godina trebalo da se zidaju samo zatvori. 23

Inspektor otpi još malo viskija. - U redu, govorljivi. Bolje da si postao advokat nego privatni detektiv. Kad počneš niko te ne može zadržati. U svakom slučaju, ako ti se Venis Lebeder ponovo javi ili dođe kod tebe, dužan si da me o tome odmah obavestiš. - Zašto? Šta je učinila? - Imam razloga da je saslušam. - Kakvih razloga? — To te se ne tiče, ali ću ti ipak reći. Svedok koji je čuo buku iz stana Kristijana Bomaršea, izjavio je da je čuo i neki ženski glas i krik. Postoji opravdana sumnja da, je žena koja je u to vreme bila u stanu Kristijana Bomaršea upravo ta tvoja Venis Lebeder. Da li ti je sad jasno? — Prvo, ona nije moja, a drugo ja nisam policijski cinkaroš. Mogu da pristanem da joj kažem da treba hitno da se javi policiji i da kaže sve što zna, ali ne i na to da ja javljam policiji o njenom kretanju. Ona je slobodna i punoletna i neka sama odluči šta da učini i kako da se ponaša. Pored toga, nije moj klijent, nije me angažovala i nemam sa njom nikakve veze. Ne znam da li je umešana u ubistvo Kristijana Bomaršea i ne znam kakva je njena uloga i kakvi su njeni interesi u svemu tome. Inspektor podrugljivo zapljeska - Bravo, Hejzi! Izvanredno. Mogao bi da... - Da budem advokat, zar ne? To si već rekao. Ne ponavljam samo ja nego i ti. — Ne advokat nego televizijski voditelj. Govoriš same neistine a pri tome izgledaš vrlo ubedljivo. No, ne želim više da se objašnjavam sa tobom. I ti i ja smo rekli šta smo imali. Okrenuo se ka devojci koja je do tada mirno sedela i slušala njihov razgovor. — Šta vi o svemu znate, gospođice Devis? Zbunjeno ga je pogledala. - O čemu? Inspektor se suzdržao da ne prasne. - O ubistvu vašeg poslodavca, Kristijana Bomaršea i o napadu na vas. - Ne znam šta da mislim. Sve je to tako iznenadno i ne vidim nikakav razlog ni za jedno ni za drugo. Što se tiče ubistva gospodina Bomaršea, ja sam za njega poslednja saznala. Prethodno veće i noć sam provela kod prijateljice. Uostalom, o svemu tome sam već dala izjavu policiji. Ispitivao me je mlađi inspektor Stenli Hamilton. Džim Morison iz papira na pisaćem stolu odabra jedan i brzo ga pročita. - Tačno. Dali ste izjavu. Vaš alibi je proveren i potvrđen. Vaša prijateljica je izjavila isto što i vi, da ste celo veće i noć proveli kod nje i da ste tek jutros krenuli na posao. No, napad na vas se dogodio tek nakon davanja te izjave. Šta imate da kažete o tome? 24

- Ništa. - Da li ste videli napadača? - Nisam. Automobil me je odbacio na ivičnjak. Pala sam i skoro se onesvestila. Onda je počela pucnjava. Ne znam šta se događalo sve dok me nisu podigli sa asfalta i dok nije došla policija. - Ne znate zašto ste napadnuti? Taj čovek je želeo da vas ubije. Glas joj je drhtao dok je odgovarala. - Zaista ne znam, inspektore. - Da li ste u prvoj izjavi policiji prećutali nešto što znate o poslovima pokojnog Kristijana Bomaršea? - Nisam. Rekla sam sve što znam. - Onaj ko je poslao tog čoveka da vas ubije, očigledno ne misli tako. Smatra da znate nešto što bi moglo da ga ugrozi i zato je poslao ubicu, da bi vas zauvek eliminisao i sprečio vas da kažete to što po njegovom mišljenju znate. - Ja ne znam ništa! — uzviknula je. - Zaista ne znam ništa, inspektore! Kunem vam se! - Ne muči devojku svojim sumnjama i pretnjama, Džime! — umeša se Hejzi. — Dosta joj je njenih problema. Ubijen joj je poslodavac, ostala je bez posla, pokušali su da je ubiju a sad još i ti! - Izvinite, gospođice — spusti Džim Morison ton — samo sam želeo da vas opomenem. Prvi pokušaj ubice nije uspeo. No, to ne znači da ubica taj pokušaj neće ponoviti. Devojkino lice prebledi. — Ja... vi mislite... — Mislim da ste u opasnosti, gospođice Devis. Savetujem vam da promenite hotel, da se prijavite pod lažnim imenom i da mi kažete gde ćete biti. Nemojte izlaziti iz sobe bez pratnje. Odrediću jednog policajca da vas čuva. — Vi... vi mislite da će ponovo pokušati da me ubiju? — Nije sigurno ali je verovatno - reče inspektor. — Da li ste utvrdili kome pripada automobil koga je vozio napadač? — upita Hejzi. Džim Morison napravi grimasu. — Naravno da jesmo. Za to je potrebno manje od minuta. Automobil je ukraden nekoj učiteljici u penziji. Krađu je prijavila rano jutros. — Otisci? Neki drugi tragovi? Inspektor nemoćno raširi ruke. — Ništa. Ubica je, po svoj prilici, nosio rukavice. Nije ostavio ni otiske prstiju ni neke druge tragove. Verovatno imamo posla sa profesionalcem. Hejzi ustade. — U redu, Džime. Da li gospođica Devis i ja možemo da odemo? — Ne vidim nikakvog razloga da vas zadržavam. Okrenuo se ka devojci. — Gde ćete biti? 25

Pre nego što je stigla da odgovori, ponovo se umeša Hejzi. — U Šezdeset i petoj zapadnoj ulici je mali hotel »Vorvik«. Hotelski detektiv je moj prijatelj. Odvešću je tamo i upisati pod imenom Ćeril Anderson. — Da li da pošaljem nekog policajca u civilu? — Ako smatraš da je to potrebno. Inspektor zapisa adresu. — U redu, Hejzi. Odvezi je. I kaži tom tvom prijatelju hotelskom detektivu da je dobro čuva. Imam utisak da je sve ovo vrlo, vrlo ozbiljno. Jedan čovek je ubijen. Ne bih želeo da ih bude još. Hejzi uhvati devojku pod ruku. - Verovatno će ih biti, ali to neće biti gospođica Devis. Ona je pod mojom zaštitom. Hajdemo, Margareta. Uzela je tašnu i zajedno sa njim izašla, ispraćena zamišljenim pogledom šefa Komisije za ubistva. IX Pošto je smestio Margaretu Devis u hotel »Vorvik« i svom prijatelju, hotelskom detektivu rekao da je dobro čuva, Hejzi odluči da se odveze do hipodroma, da bi razgovarao sa Persijem Poterom. Interesovalo ga je zašto je Venis Lebeder, kad je sinoć stigla u noćni klub »Lotos«, tražila upravo vlasnika ergele trkačkih konja i šta je želela od njega. Ostavio je krajslera na velikom parkiralištu i ušao u veliku zgradu ispred hipodroma, u kojoj su bile kancelarije, sobe za džokeje, svlačionice, prostorije za trening, kupatila i kladionica. Uz malo muke uspeo je da sazna da se Persi Poter nalazi ispred zgrade, na hipodromu i da posmatra trening nekih grla iz svoje ergele. Prošao je kroz prostran, zastakljen hol na čijim su zidovima bile velike fotografije konja i džokeja i pošljunčanom stazom stigao do ograde trkališta. Tamo je pronašao čoveka koga je tražio. Persi Poter sedeo je na platnenoj stolici i sa interesovanjem posmatrao konje i jahače. Hejzi uze jednu stolicu, dovuče je do Potera i takođe sede. - Zdravo, Persi — rekao je. -Odmaraš? Poter se trže kad ga je video ali mu se na licu odmah ukaza dobroćudan osmeh. - Hejzi, stari prijatelju! Drago mi je što te vidim? Kakav je razlog tvoje posete hipodromu? Počinješ da se interesuješ za konje i trke? Detektiv odmahnu glavom. - Ne, Persi. Došao sam poslovno. Sa Poterovog lica iščeze osmeh. - Poslovno? Šta to znači? Da radiš na nekom slučaju u koji sam i ja umešan? U životu nisam imao posla ni sa policijom ni sa privatnim detektivima. - Samo polako, Persi! Ne uzbuđuj se - smirivao ga je detektiv. -Potrebna 26

mi je samo neka informacija. - Kakva informacija? - nepoverljivo upita vlasnik ergele. - Poznaješ li Venis Lebeder? -odluči Hejzi da odmah pređe na ono zbog čega je došao. - Venis Lebeder? Šta će ti to? - Da li je poznaješ ili ne poznaješ? - insistirao je Hejzi. - Prvo mi objasni zašto me to pitaš? - bio je uporan Poter. - Juče uveče sam sa Dafom Spenserom bio u noćnom klubu »Lotos« i... - Znam, video sam vas - prekide ga Poter. - Kakve to ima veze sa tvojim pitanjima o Venis? - Posle tvog odlaska došla je Venis Lebeder. Pitala je konobara da li si u lokalu. Izgledala je nervozno i uzbuđeno. Poter podiže obrve. - Kažeš da me je tražila? - Da. Ti si otišao nekoliko minuta ranije. - I? Šta sad hoćeš od mene? - Da mi kažeš da li je poznaješ. - Samo zbog toga što me je ta devojka tražila u »Lotosu« ti sad dolaziš da se raspituješ o njoj? - Ne samo zato - bio je strpljiv slavni detektiv. - Kad je izašla iz lokala napala su je neka dva tipa. Umešali smo se Daf i ja i spasli je. - Gde je ona sada? Da li je još u opasnosti? - Ne znam da ti odgovorim ni na jedno od tih pitanja, Persi. - Hm, hm. Ćudna je to devojka -zamišljeno poče Persi Poter. - Da, poznajem je, bolje reći poznavao sam je. Odlično sam je poznavao. - Kako to misliš? - Upoznao sam je na nekom prijemu. Ona je bila foto-model i izgledala je đavolski dobro. Sa tog prijema otišli smo zajedno i počeli smo često da se viđamo. Ako razumeš šta hoću da kažem... - Naravno da razumem. Postala ti je ljubavnica - jednostavno reče Hejzi. - Da! - potvrdi Persi Poter klimanjem glave. - Postala mi je ljubavnica. Bio sam se ozbiljno zagrejao za nju. Međutim, kad sam čuo da ona pored mene istovremeno ima još nekoliko »stalnih« muškaraca prekinuo sam našu vezu i oterao je. - To je sve? - Da. - Kad ste se poslednji put videli? - Rastali smo se pre pet ili šest meseci. - A posle? Da li ste se sretali? Poter slegnu ramenima. Nekoliko puta. - Kojim povodom? - Venis je devojka kojoj novac lako klizi kroz prste, tako relativno dobro zarađuje, često je bez novca. U takvim slučajevima dođe kod mene i traži da joj pozajmim nekoliko dolara. Uvek sam joj davao, mada sam 27

unapred znao da taj novac nikad neću dobiti natrag. - Šta misliš, zašto te je sinoć tražila? - Verovatno iz istog razloga kao i ranije. - Smatraš da je bez novca? - Pretpostavljam. Šta bi drugo moglo da bude? - To i mene interesuje - progunđa Hejzi. — Izgledala je prilično uzbuđeno. Samo da mi je znati zašto su je ona dva momka napala. - Možda se opet upetljala u neke ljubavne probleme - nasmeja se Persi Poter. - Ta devojka je sposobna da zavrti mozak svakom muškarcu. A uvek ih ima po nekoliko i sa svima... - Znaš li njenu adresu? - prekinu ga Hejzi. Iz principa nije voleo da sluša odbačene ljubavnike kako ogovaraju bivše ljubavnice. Poter se zamisli. — Čekaj... stanovala je negde u Grinič Vilidžu, u blizini donjeg Brodveja. Ne, ne mogu da se setim ali negde imam zapisanu njenu adresu. Iz džepa je izvadio mali adresar i prelistao ga. - Evo je. Venis Lebeder, Saliven Strit broj 115. To je u blizini Vašington Skver Parka. - Znam gde je - reče Hejzi. -Hvala ti, Persi. Da li je to neka zgrada sa stanovima za izdavanje? - Jeste. Hoćeš li i devojkin telefon? — Koristio bi mi. Imaš li ga? - Naravno. Ali, ne garantujem da se u poslednjih nekoliko meseci nije odande odselila. To je devojka koja ne može dugo da ostane na istom mestu. Hejzi zapisa broj i ustade. — Hvala ti, Persi. Mnogo si mi pomogao. Kad će velika trka? - Još koji dan - živnu Poter. -Hoćeš li doći? — Ako mi pošalješ ulaznice. Obećao si ih i meni i Dafu. — Ne brini, javiću ti. Imam najbolja grla i najbolje jahaće. Biće to trijumf mojih konja i mojih džokeja. — Mnogo sreće, Persi. - I tebi; Hejzi. Ako nađeš Venis, pozdravi je i od mene, mada ne želim da je vidim. To je devojka koja donosi nesreću svakom muškarcu koji je upozna. Budi oprezan, Hejzi. Detektiv se vrati istim putem kojim je i došao. Seo je u krajslera, pripalio marlboro i nekoliko minuta mirno pušio i razmišljao. Zatim se odvezao do zgrade u kojoj je imala stan Venis Lebeder, u Saliven Strit broj 115. Od mrzovoljne portirke je saznao da gospođica Lebeder još uvek stanuje na toj adresi ali da proteklu noć nije provela u stanu i da ni sad nije kod kuće. Zatim se odvezao u Stodvadesetu ulicu i liftom se popeo na dvadeset i treći sprat Hili Bildinga. Otvorio je vrata na kojima je pisalo »Detektivska 28

agencija Majkla Hejzlvuda« i ušao. X Mej Parsons podiže glavu. - Hejzi! Bacio je šešir na vešalicu i seo u fotelju ispred njenog pisaćeg stola. - Da li me oči varaju? Zar si to zaista ti? — upitala je. Zevnuo je a zatim izvadio marlboro i pripalio. - Uvek isti štosovi — konstatovao je. - Kao, ti si začuđena što me vidiš jer se retko pojavljujem u kancelariji. - Hoćeš da kažeš da to nije taćno. - Naprotiv, taćno je. Ali, posao privatnog detektiva nije da sedi u kancelariji. Detektivi, isto kao i novinari, rade napolju. - Naravno, i ti radiš napolju? -podsmešljivo je rekla - Radim, nego šta. Ne misliš valjda da se šetam i gledam izloge. - Ne, ne mislim da se šetaš i gledaš izloge. Ne mislim ništa, apsolutno ništa i ne interesuje me šta radiš. - Nego? - Interesuje me samo šta zaradiš i da li uopšte nešto zaradiš. - Naravno da zaradim. Ne radim za eksere. Pokazala mu je hrpu neotvorenih pisama na pisaćem stolu. - Znaš li šta je ovo? - Pisma. - A znaš li šta je u njima? - Nemam pojma. Lupila je otvorenom šakom po kovertama. - Računi! Unutra su samo računi, Hejzi. Dugujemo svima, počevši od tvog krojača pa do kućevlasnika. Nije izgledao uzbuđen. - Sve će se to srediti - progunđao je. - Nerviranje ne koristi. Šta ima novo? - Javilo se nekoliko klijenata. Beznačajni slučajevi koje slavni Hejzi ne bi primio. - Dalje? Da li me je neko tražio? - Daf Spenser. Rekao je da ga pozoveš ako ti bude potreban. - Još neko? - Isidora Slips, tvoja slavna novinarka. - Šta je želela? - Nije rekla. - Niko više? - Meri Pajk. Pozvala te je na večeru. Verovatno zna da nisi pri novcu. - To nije tačno. Izvadio je iz džepa svežanj novčanica. - Ovde ima nešto više od hiljadu dolara,Otvori te koverte, pogledaj 29

račune i plati ono što misliš da je najhitnije. Oči joj se raširiše od iznenađenja. - Otkud ti taj novac? Opljačkao si banku? Dobio na kladionici? Našao nekog bogatog klijenta? Odmahnuo je glavom. - Ništa od svega toga. Podigao sam to sa računa u banci. Skuvala je dve kafe, sipala i pružila mu jednu plastičnu čašu. - Slušaj, Hejzi, ja sam tvoja sekretarica, i pored tebe jedini nameštenik ove agencije a ne znam ni ko te je angažovao ni na kakvom slučaju radiš. Misliš li da je to u redu? - Niko me nije angažovao. - Rekao si da radiš. - Radim, ali za sebe. Slučajno sam upao u nešto i sad želim da tu stvar isteram do kraja. Ponovo je sela, naslonila lice na ruke i gledala ga u oči. - Pričaj, veliki šefe. Hoću sve da znam. Otpio je malo kafe i ispričao joj sve, od susreta sa Persijem Poterom u noćnom klubu »Lotos« do poslednjih događaja. Slušala ga je ne prekidajući njegovo pričanje, a kad je završio donela je flašu »kentaki« viskija, napunila čašu i pružila mu je. - Uzmi, ovlaži grlo, i nastavi. Prihvatio je čašu i začuđeno je pogledao. - Šta da nastavim? Završio sam. To je kraj. Odmahnula je glavom. - Meni pričaš? Toliko te poznajem da znam da je to tek početak. Šta ćeš dalje? Slegao je ramenima - Mnogo me pitaš. Mislim da bi prvo trebalo da nađem Venis Lebeder i da iz nje iscedim sve što zna. - Kakav je tvoj interes u svemu tome? Možda sam glupa ali ga još uvek ne vidim. Koliko sam te razumela, niko te nije angažovao, što u prevodu znači da ti niko neće ni platiti tvoj rad na tom slučaju. Šta te se tiče ubistvo modnog fotografa Kristijana Bomaršea i nestanak foto-modela Venis Lebeder? - Ne zaboravi da je čovek koji je pokušao da pregazi Margaretu Devis pucao na mene. Nedostajalo je samo nekoliko santimetara pa da me pogodi u lice. - Hoćeš da kažeš... Ispio je viski i spustio praznu čašu na ugao stola. - Hoću da kažem da na Hejzija niko ne može pucati nekažnjeno. Pored toga, ne volim ljude koji napadaju žene i tuku ih, isto kao ni one koji automobilom pokušavaju da gaze mirne devojke. - Možda nisi znao, ali upravo iz tih razloga u Njujorku postoji policija. Ugroženi treba da se obrate policiji, da bi bili zaštićeni. Policiju plaćaju svi građani Njujorka, i policajci su podjednako obavezni da rade za sve. Isto tako i ti radiš samo za onog ko te plaća. Kako te u ovom slučaju niko 30

ne plaća, moje mišljenje je da treba da digneš ruke od tog posla. - Već sam ti rekao da ne volim kad pucaju na mene. - Nemoj zabadati nos u tuđe poslove i niko to neće činiti - I to je tačno - priznao je. -Ipak, neću odustati. Još malo ću njuškati oko smrti Kristijana Bomaršea i nestanka Venis Lebeder. Ako se više ništa ne bude dogodilo, obećavam ti da ću prestati i da ću naći nekog klijenta koji će mi dobro platiti da mu prikupim dokaze da ga ljubljena supruga vara. Da li si sad zadovoljna? Obišla je pisaći sto i prišla mu. - Ljut si na mene? Osmehnuo se. - Otkud Hejzi može biti ljut na Mej? Okrenuo se i pošao ka vratima. - Hej! Kuda ćeš? — zbunjeno je upitala. - Ako već vodim ljubav sa sekretaricom u kancelariji, onda bar nek budu zaključana vrata! - odgovorio je, ne okrećući se. XI Iste večeri, Hejzi se upravo tuširao u svom stanu, kad je zazvonio telefon. - Do đavola! — progunđao je. — Neka zvoni, ne očekujem nikakav važan poziv. No telefon je uporno zvonio i detektiv najzad napusti kupatilo i podiže slušalicu. - Gospodin Hejzlvud? Hejzi? Glas je bio ženski i bio je uzbuđen. Hejzi se odmah seti sinoćnog, isto takvog poziva i odluči da bude oprezan. - Ja sam, izvolite. - Oh, Hejzi. - Ko je to? Glas mu je bio poznat ali još uvek nije mogao da se priseti s kim razgovara - Ovde je Venis, Hejzi. - Venis Lebeder? - Da. Pružio je ruku, dohvatio marlboro i pripalio. - Zašto si sinoć onako iznenada otišla? Dogovorili smo se da me čekaš. - Morala sam da odem. - Stajala sam pored prozora i gledala na ulicu. Primetila sam kako se zaustavlja automobil i iz njega izlaze ona dva tipa što su me pre toga napali, ono kad ste mi Daf i ti pomogli. Užasno sam se uplašila. Istrčala sam iz stana i popela se sprat više. Oni su stigli liftom, ušli u tvoj stan i pretražili ga, ali me nisu videli jer nisam bila tamo. Kad su otišli spustila sam se u tvoj stan, na brzinu napisala poruku da moram da odem i da ću ti se javiti i pobegla sam. 31

- Gde? - Došla sam ovde gde se i sada nalazim. To je mali i loš hotel u Riverdejlu. Nalazi se u Draper Stritu u broju 86. Zove se »Jardvil«. Ja sam u sobi broj 119. Prijavljena sam pod imenom Gledis Holt. - Šta očekuješ od mene? - Da odmah dođeš ovamo. Ćini mi se da su me ponovo pronašli. Oni žele da me ubiju, Hejzi, znam to! - Zašto se ne obratiš policiji? - Ne mogu. Dugo bi bilo da ti sad sve objašnjavam. Dođi odmah, sve ću ti ispričati! Hejzi se kolebao. Sinoćno loše iskustvo mu nije izlazilo iz glave. - Ne znam da li... - Moraš doći, Hejzi! Oni će me ubiti! - zavapila je. — Ne šalim se i ne uobražavam! - Ponovi adresu. - Hotel »Jardvil« u Riverdejlu. Draper Str it broj 86. Soba broj 119. Gledis Holt - U redu mala, dolazim. Ipak mislim da bi bilo bolje da pozoveš policiju. Pajkani iz najbliže stanice bili bi tu za manje od tri minuta. Ako misliš da su ti ubice na tragu... - Ne, čekaću tebe! Ali, požuri, molim te! Užasno se plašim! Ako me pronađu, ubiće me bez razmišljanja! - Zašto? - Pričaću ti kad stigneš! - U redu, mala. Dolazim — ponovio je. - Zaključaj vrata i nikom ne otvaraj dok ne čuješ moj glas. Spustio je slušalicu, vratio se u kupatilo i obrijao se a zatim se obukao i liftom se spustio u prizemlje. Otrčao je do parkirališta, otključao krajslera, seo i krenuo prema Riverdejlu. Nakon otprilike pola sata vožnje krajsler se zaustavio. Hejzi u prvi mah nije znao šta se dogodilo a tada primeti da pokazivač nivoa benzina pokazuje da u rezervoaru nema goriva. Izašao je iz krajslera, odgurao ga do ivičnjaka da ne ometa saobraćaj i nekoliko trenutaka razmišljao da li da ode do najbližeg ulaza podzemne železnice ili da sačeka neki taksi. Krenuo je prema stanici podzemne železnice a tada primeti nezauzet taksi. Istrčao je i zaustavio ga mahanjem ruke. Vozač crnac nezainteresovano ga je gledao. - Kuda, gospodine? - Draper Strit broj 86. Znate li gde je to? - Znam — klimnuo je glavom. -U Riverdejlu. Tamo je neki hotel. - Koliko će vam trebati vremena da stignemo? - Još oko dvadeset i pet minuta, - Ako stignemo za manje od dvadeset dajem napojnicu u visini tarife. Crnac se iskezi. - Važi, gospodine. Vežite se, polećemo! 32

Pustio je kvačilo i pritisnuo pedalu za gas tako da je automobil poleteo iz mesta, ostavljajući za sobom crn trag na asfaltu. Bila je to jedna od najluđih vožnji od svih koje je detektiv do tada preživeo. Vozač nije obraćao pažnju na znake o ograničenju brzine i na crvena svetla semafora. Pedala za gas mu je stalno bila pritisnuta do kraja Dužinu od trideset kilometara prešao je za devetnaest minuta Nekoliko puta su se skoro prevrnuli, automobil se opasno naginjao izbegavajući druga vozila, ali su na kraju ipak stigli u jednom komadu. - Deset dolara, gospodine. Hejzi mu baci novčanicu od pedeset dolara, istrči iz vozila i utrči u sumornu zgradu na čijem je pročelju pisalo da je to hotel »Jardvil«. Portir sa velikim tamnim naočarima i žutim brkovima odloži novine i pogleda ga - Čemu takva žurba, gospodine? - Da li je kod vas odsela gospođica Gledis Holt? Uniformisani portir klimnu glavom. - Jeste, gospodine. Soba broj 119. Šesti sprat. Hejzi krenu prema liftu ali ga portir stiže. - Odvešću vas gore, gospodine. Ja sam i liftboj. Mašina je tako stara da sumnjam da biste sami uspeli da je pokrenete. Stavio je na pult tablu sa natpisom »odmah se vraćam« i krenuo ka liftu. Hejzijevo iskusno oko primeti izbočinu ispod levog ramena koju je stvarala futrola sa revolverom. - Naoružani ste? - upitao je, ulazeći u lift - Ovde se mora biti naoružan — promumla portir. — Hotel je u lošem kraju. Ove godine smo dva puta bili opljačkani. Stajali su u liftu i gledali se. Detektivu se činilo da je portira negde već video ali nije mogao da mu vidi lice koje je bilo skriveno tamnim staklima naočara. - Uvek nosite naočare sa tamnim staklima? - Imam veoma osetljive oči. Zašto pitate? Detektiv ne odgovori. Lift se zaustavi na šestom spratu. - Izvolite gospodine. Soba je na desnoj strani hodnika Pokazaću vam. Hejzi zastade očekujući da portir prvi izađe i pođe ispred njega do vrata od sobe broj 119. ali portir je stajao i čekao da on prvi krene. Detektivu se iznenada ponašanje portira učini sumnjivim. Zgrabio ga je za desnu ruku, zavrnuo mu je na leđa a zatim počeo da je podiže gore prema vratu. Portir ga je zaprepašćeno gledao. — Gospodine! Šta to radite? Zašto?... — Ako si pošten sve će biti u redu. Idi ispred mene! — Pustite me! Ja... Hejzi drugom rukom izvadi revolver i prisloni mu cev uz kičmu. — Napred! Kreni! 33

Niz portirovo lice slivali su se potočići znoja. — Eno, ono su vrata od sobe broj 119. Uđite sami kod vaše prijateljice. Uvijao se kao crv. Hejzi ga dogura do vrata. — Hajde, otvori i ulazi! — šaputao mu je uz samo uvo. — Pucaču! — Otvaraj i ulazi! Portir oklevajući spusti ruku na bravu i pritisnu je. Vrata se otvoriše. U sobi je bio mrak. Portir pokuša da se ukloni s vrata ali ga je detektiv čvrsto držao. — Džek! Ne pucaj! To sam ja! -viknu portir. Bilo je prekasno. Iz mraka u sobi se jedan za drugim začuše dva pucnja. Oba su pogodila portira u grudi. Hejzi ga snažno gurnu napred a zatim i sam poče da puca. Video je bleske i znao je gde se nalazi tajanstveni strelac. Ispalio je tri metka jedan za drugim. U sobi se začuo bolan krik a zatim pad nekog tela. Hejzi upali svetio i uđe. Luger je i dalje držao u ruci. Prvo je ugledao mrtvog portira. Nedaleko od njega bio je i čovek koji je pucao iz mraka. I on je bio mrtav a u ruci mu je još uvek bio kolt iz koga je pucao. Na krevetu je nepomično ležala Venis Lebeder. Lice joj je bilo modro, oči iskolačene a jezik izbačen iz usta. Oko vrata joj je bio gajtan od zavese. Napunio je luger a zatim ga vratio u futrolu pod levim ramenom. Spolja se ćulo otvaranje vrata na sobama Nekoliko gostiju zaustavilo se na vratima ali niko nije bio toliko hrabar da uđe. Hejzi se okrete i pogleda ih. - Šta gledate, lešinari! Ovde ima troje mrtvih! Neka neko pozove policiju! Brzo! Pošao je prema njima Svi su mu se sklanjali s puta Ušao je u lift i spustio se u prizemlje. Obišao je pult u holu i skoro nagazio na ćoveka samo u vešu. Bio je uvezan kao kobasica a preko usta mu je bio zalepljen širok flaster. Hejzi se nagnu i odveza ga, odlepi mu flaster sa lica i pomože mu da ustane. Iz ćoveka poteće bujica reći ali ga detektiv prekide. - Vi ste portir ovog hotela, zar ne? - Da. Napala su me dvojica.. - Ne brinite za njih. Mrtvi su -umiri ga Hejzi. - Da li ste ih nekad ranije videli? - Ja ne poznajem gangstere i ubice, gospodine! - uvređeno reče portir. - Tražili su da pogledam da li je gospođica Gledis Holt u svojoj sobi. Kad sam se okrenuo da pogledam da li je ključ od njene sobe na 34

mestu, onesvestili su me udarcem drškom revolvera u potiljak. Kad sam se osvestio video sam da samvezan i da mi je uniforma skinuta. Jedan od ta dva zlikovca je obukao moju uniformu i zauzeo je moje mesto. To je sve što znam. - Nađite neko odelo i obucite se - reče mu Hejzi i ostavi ga — Uskoro će ovamo stići policija i novinari. Ne bi bilo zgodno da vas vide takvog. Izašao je ispred hotela i pripalio marlboro. Bilo mu je krivo što je Venis Lebder mrtva i što nije stigao da je zaštiti. O ubijenim zločincima nije ni mislio. Čekao je dolazak policije. XII Ubrzo su stigli. Policijski inspektor Džim Morison, mladi inspektor Stenli Hamilton, lekar dr Randolf Ozborn, policijski tehničari, kriminalisti, stručnjaci za otiske prstiju, policijski fotograf, bolničari iz sudske prosekture... Automobili su zakrčili Draper Strit a policajci su bukvalno okupirali hotel, a posebno šesti sprat, gde se nalazila soba 119 u kojoj su bili leševi dva napadača i Venis Lebeder. Hejzi se više nije vraćao u sobu smrti. Policajci su se razmileli po hotelu i uzimali izjave od svih koji su imali nešto da kažu. Leševi su fotografisani u stanju i položaju u kome su nađeni, policijski lekar je obavio prvi pregled i u sva tri slučaja konstatovao smrt, fotografisan je svaki detalj u sobi... Džim Morison pozva policijskog lekara, starog Randolfa Ozborna, živu legendu Komisije za ubistva Menhetna. Lekar ga pogleda - Izvoli, Džime. - Devojka je zadavljena? - Vidiš da joj je gajtan od zavese još uvek oko vrata. - Naravno da vidim. - Od smrti je proteklo najviše jedan sat. Kad izvršim obdukciju, moći ću vreme smrti da utvrdim skoro u minut tačno. - A ova dvojica? - Jedan je pogođen sa dva metka a drugi sa tri. Uostalom, čini mi se da će Hejzi o tome moći više da ti kaže. - I ja tako mislim. Ima li na telu devojke nekih povreda? - Na kakve povrede misliš? Stručno govoreći, uzrok njene smrti je zadavljenje zamkom. Od spoljnih promena na lešu pada u oči jaka cijanoza lica sa krvavljenjima na sluzokoži veznica očiju i ispod kože lica. Brazda zadavljenja se razlikuje od brazde vešanja. Ona leži horizontalno i obuhvata vrat u celoj cirkunferenciji i svuda je jednake dubine. Zadavljenje zamkom može da bude ubilačko i samoubilačko. U ovom slučaju bih rekao da je u pitanju ubilačko 35

zadavljenje zamkom jer je, koliko vidim po tragovima, u pitanju bio samo jedan namotaj gajtana oko vrata i na gajtanu nije napravljen nikakav čvor koji uvrtanjem steže vrat žrtve, što je karakteristično za samoubilačka zadavljenja. - Mislio sam na tragove na telu koji bi ukazivali na to da je žrtva pre smrti bila mučena. - Nisam ih video pri ovom prvom, površnom pregledu. - A da li je silovana? - Rekao bih da nije. Ipak, o svemu ćeš pročitati u izveštaju nakon obdukcije. - U redu, Randi. Imaš li još nešto? - Imam da pitam da li moji momci mogu da odnesu leševe u prosekturu. Što pre budem počeo da radim, pre ćeš dobiti izveštaje. - Da li je Hamilton završio sve istražne radnje u sobi i oko tela? - Jeste. - Onda ih nosite. Bolničari iz prosekture staviše sva tri tela u velike najlonske džakove a zatim ih poslagaše na nosila, prekriše belim čaršavima i odnese dole, do vozila prosekture. Džim Morison potraži detektiva. Našao ga je ispred hotela. Stajao je naslonjen na zid i pušio. Na pločniku oko njega bila je već gomila opušaka. Inspektor mu priđe i dodirnu mu rame. - Šta ti je? Ti si se bar nagledao leševa i nasilnih smrti. Detektiv se okrete. - Ah, ti si, Džime. Žao mi je devojke. Na neki način se osećam krivim za njenu smrt. Da sam ranije stigao, mogao sam sprečiti ubice. - Ima li ovde u blizini neki lokal? - Zašto? — Treba da sednemo i da razgovaramo. Ne želim da idem u policiju a ne želim ni da to bude u ovom trećerazrednom hotelu. Pored toga, nešto bih i popio. Pogled na ubijenu devojku ni meni nije bio prijatan. - Mislim da sam video neki bar kad sam dolazio. Haidemo na ovu stranu. Ubrzo su bili u malom ali čistom i lepo uređenom baru u podrumu neke višespratnice. Zauzeli su jedan od separea i naručili flašu kentaki viskija, posudu punu kockica leda i dve čaše. Tek kad im je hitri konobar doneo sve što su tražili i kad su otpili po nekoliko gutljaja, inspektor poče da govori i da postavlja pitanja. - Devojka je Venis Lebeder, zar ne? Hejzi klimnu glavom. - Da, Džime. Zvala me je pre otprilike jedan sat. Bio sam kod kuće i upravo sam se tuširao. Javila mi je da se nalazi u hotelu »Jardvil« u Riverdejlu, Draper Strit broj 86, soba broj 119 gde se prijavila pod imenom Gledis Holt. - Šta je želela? Zašto te je zvala? 36

- Pitao sam je a ona mi je odgovorila da su joj na tragu ona dvojica što su je napali prethodne večeri. Bila je prilično uzbuđena, osećao sam to po njenom glasu. Nekoliko puta je ponovila da treba hitno da dođem jer se plaši da ubice ne stignu pre mene. - Šta si joj rekao? - Znam da mi nećeš verovati, ali uporno sam joj savetovao da pozove policiju jer će meni do nje trebati najmanje četrdeset minuta a policajci bi stigli za najviše tri. Ona je to kategorično odbijala rekavši da nikako ne može da zove policiju. - Zašto? - Ne znam. Pitao sam je ali mi je rekla da bi izgubila vreme objašnjavajući mi i insistirala je da odmah krenem kod nje. - Da li ti je rekla zašto je prethodne večeri nestala iz tvog stana? - Jeste. Po njenim rečima, kad sam ja otišao, kroz prozor je videla da se dole zaustavlja automobil i da iz njega izlaze ona dvojica koji su je pre toga napali u mračnoj uličici u blizini noćnog kluba »Lotos«. Uplašila se, napustila stan i popela se sprat više. Tipovi su ušli u moj stan, tražili je a kad je nisu našli obojica su otišli. Ona se ponovo spustila u stan, na brzinu mi napisala poruku i pobegla u hotel »Jardvil«, gde se prijavila pod lažnim imenom Gledis Holt. - Do đavola! Da mi je samo znati zašto su je toliko uporno tražili i zašto su je na kraju ubili. Imaš li neku ideju kako su je pronašli? - Imam. Mislim da je ona samo uobrazila da su joj na tragu, dok se nalazila u hotelu »Jardvil«. - Kako to misliš? Pa ipak su je našli. - Ne zaboravi da su ubice stigle tek nakon njenog telefonskog razgovora sa mnom. - Šta hoćeš da kažeš? - Ubice nisu znale gde je devojka ali su pretpostavljali da će mi se javiti. Zbog toga su na neki način prisluškivali moj telefon. Kad se Venis javila i rekla mi gde se nalazi, ubice su ispraznile rezervoar benzina u mom krajsleru, ostavivši taman toliko goriva da mogu da krenem i pređem nekoliko kilometara. Za to vreme oni su već bili na putu ka hotelu »Jardvil«. - Znači, zadržali su te da bi stigli do nje pre tebe?' - Da. Bili su lukavi, moram da priznam. Dok sam se ja kolebao da li da krenem podzemnom železnicom i šta da učinim, oni su dobili petnaest dragocenih minuta. Ne zaboravi da su i krenuli pre mene jer sam se ja u vreme njenog telefonskog poziva nalazio u kupatilu i trebalo mi je nekoliko minuta da se obučem i siđem a oni su odmah krenuli. - Stigli su u »Jardvil«... - Stigli su, na prevaru onesvestili i onesposobili portira i jedan od njih je zauzeo njegovo mesto. Drugi se popeo na šesti sprat, zakucao na devojkina vrata i šapatom se predstavio kao Hejzi. Ona je otvorila jer me je očekivala a šapat je vrlo teško razlikovati jedan od drugog. 37

Pretpostavljam da ju je napadač odmah onesvestio udarcem revolvera po glavi a zatim je zadavio gajtanom od zavese. Posle toga je ugasio sijalicu, spremio revolver i u mraku čekao da dođem i otvorim vrata pa da i mene ubije i na taj način me spreči da dalje njuškam. - Kako si izbegao zamku? - Prvo sam primetio da je portirova uniforma bar za dva broja manja nego što bi trebalo da bude. Zatim sam bio začuđen što kasno uveče, spram veštačkog svetla u portirnici, nosi naočare sa tamnim staklima. Za brkove sam odmah primetio da su veštački i da su nevešto zalepljeni. Pored toga, nosio je i revolver. - Da li si ga prepoznao? - Učinio mi se poznat ali nikako nisam mogao da se setim gde sam ga ranije video. Sad i to znam. - Gde? - On je jedan od dvojice koji su prethodne večeri napali Venis, tamo u blizini noćnog kluba »Lotos«. Drugi je verovatno onaj koji me je čekao u njenoj sobi da me ubije. - Šta si učinio? - Pretpostavio sam da je u pitanju neka zamka. Zbog toga sam zgrabio lažnog portira i naterao ga da prvi uđe u Venisinu sobu. Onaj u sobi je odmah pucao, misleći da sam to ja, mada je lažni portir pokušao uzvikom da ga opomene. Meci iz sobe su pogodili lažnog portira a ja sam pogodio onog drugog, pre nego što je on pogodio mene. Klasičan primer nužne odbrane. - U redu. Ipak ćeš morati do policije da daš izjavu na zapisnik i potpišeš je. - Nemam ništa protiv, Džime. Pre toga bih ipak želeo da dovršimo ovu flašu. Inspektor se složi klimanjem glave. - Predlog se usvaja. Zatim idemo u moju kancelariju. Ti ćeš izdiktirati izjavu stenodaktilografu a ja ću pozvati *. inspektora Hamiltona da mi kaže šta je on saznao. - Dao si mu neke zadatke? - Da. Tražio sam od njega da prikupi sve podatke o Venis Lebeder i o njenim odnosima sa takođe ubijenim Kristijanom Bomaršeom. Pored toga, dok mi ne stignemo verovatno će biti identifikovana i ona dva mrtva momka što su ubili Venis a pokušali da ubiju i tebe. Nadam se da ćemo posle toga znati nešto više. Hejzi napuni prazne čaše. - I ja se nadam, Džime — neraspoloženo je rekao. - I ja se nadam. XIII Mladi inspektor Stenli Hamilton bio je visok i krupan tridesetogodišnjak. Bio je elegantno odeven i neprijateljski je posmatrao 38

Hejzija - Šta ćeš ti ovde, njuškalo? Ako si dao izjavu možeš da ideš. Ovde ne trpimo privatna njuškala! Detektiv se udobnije namesti u fotelji. - Da li te još uvek smatraju najglupljim inspektorom na Menhetnu, Stenli? — podsmešljivo ga je upitao. - To je veliko priznanje. Među policajcima nije lako poneti titulu najglupljeg. Stenli Hamilton stisnu pesnice i krenu ka njemu. - Prokleto njuškalo! Za ovo ćeš mi platiti! Samleću te! - Samo priđi, Stenli! - dobro se zabavljao Hejzi. — Garantujem ti da ćeš bar dve nedelje biti na bolovanju. Nećeš se prepoznati u ogledalu kad ti budem promenio lični opis. Vrata se otvore i u kancelariju uđe Džim Morison. Odmah je video šta se događa i skočio je između njih i uhvatio Hamiltona za obe ruke. - Do đavola, Stenli! Šta nameravaš? Da se potućeš sa Hejzijem u mojoj kancelariji? Suspendovaću te sa posla i dati predlog da te izbace iz policije! Hamilton je bio bled od suzdržavanog besa. — Vređao me je! Rekao mi je da sam glup! — To za tebe svi pričaju. Mogao si se već priviknuti — grubo ga preseče Džim Morison. — Sedi tu i podnesi mi izveštaj o svemu što si saznao. - Pred njim! - Da, pred njim! - Žaliću se! — Žali se kome hoćeš, ali izvrši naređenje! Poznato mi je da si ljubomoran na detektiva zbog njegovih uspeha u rešavanju zamršenih slučajeva i uspeha kod žena. Koristiš svaku priliku da mu podmetneš nogu i da ga ocrniš. Pa ipak, ljubimac štampe je Majki Hejzlvud a nikako nije Stenli Hamilton, uobražena prznica. Otkad si u policiji nikad sam nisi resio neki slučaj. Sedi i pričaj, ako ne želiš da se sve ovo loše završi! Hamilton teško sede. Pripalio je cigaretu, povukao nekoliko dimova i malo se smirio, ali je još uvek neprijateljskim pogledom gledao Hejzija. — Šta vas interesuje? — najzad je upitao Džima Morisona. — Šta si pronašao o Venis Lebeder i o njenoj vezi sa umetničkim fotografom Kristijanom Bomaršeom? Hamilton uzdahnu. - Bomarše i Lebederova su pre sedam meseci bili umešani u neko ubistvo, šefe. — Kakvo ubistvo? Na koji način su bili umešani? Budi malo precizniji, Stenli. Ti si policijski inspektor a ne voditelj na televiziji. Hamilton proguta pljuvačku. - Pre sedam meseci ubijen je poznati modni kreator Lari Lorimer. Bio je vlasnik velikog modnog ateljea i uspešan biznismen. Odlično je 39

zarađivao. — U kakvoj je on bio vezi sa Kristijanom Bomaršeom i Venis Lebeder? — Venis je bila foto model. Čini se da je u to vreme bila Bomaršeova ljubavnica. Bomarše ju je upoznao sa Larijem Lorimerom. Venis se svidela Lorimeru, napustila je Bomaršea i postala je Lorimerova ljubavnica. Bila je zaista izuzetno zgodna i nikad joj nije bilo teško da zavede muškarca koga želi. — Da li je taj Lari Lorimer bio oženjen? — Jeste. Žena mu je bivša filmska glumica. Stela Lorimer. Sada ima oko trideset i pet godina i više se ne bavi glumom jer joj to nije bilo potrebno otkad se udala za Lorimera. On je bio višestruki milioner, poseduje mnoge nekretnine i kontrolne pakete akcija u više većih firmi. — Rekao si da je Bomarše upoznao Venis Lebeder sa Lorimerom i da je devojka postala Lorimerova ljubavnica. Šta se dalje dešavalo? — Lorimer je bio veliki ženskaroš, ali izgleda da se zaista zagrejao za Venis. Iznajmio joj je luksuzan stan, kupio joj je sportskog ferarija, zatrpao je bundama i nakitom. Do tada siromašni foto model, često bez novca, Venis je tada počela da živi kao kraljica. Imala je sve što želi. Tako je trajalo sve dok Lari Lorimer nije ubijen. — Kako se to dogodilo? — Slučaj nikad nije rešen. — Mora da si ti radio na njemu — ne izdrža Hejzi da mu se ne podsmehne. Hamilton ponovo poće da stiska pesnice, sa očitom namerom da se baci na detektiva. Džim Morison je morao da interveniše. — Dosta, Hejzi. Pusti ga neka kaže sve što zna — Ako me to prokleto njuškalo još bude prekidalo i omalovažavalo prebiću ga! - uzbuđivao se Stenli Hamilton. - Neka umukne! - Zašto? Pa pogodio je! Ti si zaista vodio istragu oko smrti Larija Lorimera. Stenli Hamilton poče da štuca od uzbuđenja. - Ali ja sam... morao sam... - Ostavimo sad to — odmahnu rukom Džim Morison. - Nastavi priču! Kako je ubijen Lari Lorimer? Stenli Hamilton ponovo sede. - Nađen je mrtav u nekoj mračnoj uličici u Bronksu. Ustanovljeno je da je smrt nastupila u noći pre toga, od udarca nekim tvrdim predmetom po glavi. - Ubica nije pronađen? - Nije. - Da li je Venis Lebeder imala alibi za prethodnu noć i za vreme kad je ubistvo izvršeno? - Ona je tvrdila da je u to vreme bila sa Kristijanom Bomaršeom. U 40

krevetu, naravno. Pozvali smo Bomaršea i on je to potvrdio. - Da li ste proveravali njen alibi? - Kako? Fotograf je rekao isto što i ona. Pored toga, nismo mnogo insistirali. Ni jednog trenutka nismo posumnjali u nju da je ubica. - Zašto? - Nije imala nikakav motiv. Ćak naprotiv, ona je smrću bogatog Larija Lorimera mnogo izgubila. Dok je on bio živ imala je sve, a kad je umro ostala je bez ičega i ponovo je postala siromašni fotomodel. Lice sa naslovnih strana ženskih časopisa. - A Kristijan Bomarše? - On takođe nije imao nikakvog razloga da ubije Lorimera. Njegovom smrću ništa nije dobio. - Ko je nasledio ogromno bogatstvo ubijenog biznismena? - Njegova supruga, Stela Lorimer. - Da li je ona imala alibi? - Tvrdila je da je tu noć provela u njihovoj kući u brdima. Kuvarica i vozač su potvrdili njenu izjavu. - Mogla je angažovati plaćenog ubicu da umesto nje obavi prljav posao? - I ja sam se toga setio. Ipak, nisam mogao ništa da učinim. Imala je uticajne prijatelje koji su imali još uticajnije prijatelje. Kako ionako nije postojalo nikakvih tragova i nikakvih indicija koje bi upućivale na eventualnog ubicu, istraga je nakon dva meseca obustavljena. Džim Morison se okrete ka Hejziju. - Šta ti misliš? Detektiv otrese pepeo. - Sad, s obzirom da su ubijeni i Venis Lebeder i Kristijan Bomarše, mislim da bi istragu o smrti Larija Lorimera trebalo ponovo otvoriti.Ja ću malo pronjuškati oko lepe udovice. - Misliš na Stelu Lorimer? - Da. - Nemam ništa protiv ali budi oprezan i diskretan. Čuo si da ima odlične veze. Ne bih hteo da budem zbog tebe pozvan na ribanje kod šefa policije. Pored toga, možda bi Stela Lorimer mogla da izdejstvuje da ti se oduzme dozvola za rad. Znaš kakve su žene. - Znam, klimnu glavom detektiv. - Paziću, Džime. Morison se ponovo okrete ka Hamiltonu. - Da li su identifikovana ona dvojica što smo ih našli mrtve u sobi broj 119 hotela »Jardvil«? - Jesu. To su dvojica plaćenih ubica. Zovu se Džek Mičel i Tom Pejn. Za obojicom je postojala savezna poternica. Tražio ih je Federalni Istražni Biro zbog više ubistava. Često su radili zajedno. U Njujork su došli iz Kalifornije. - Šta misliš? - Pretpostavljam da su ovamo došli po zadatku. Neko ih je angažovao da za njega ubiju jednu ili više osoba. Neko ko nije sam želeo da prlja ruke. - Sumnjaš li na nekoga? 41

-Ne. - Vi? - Da li je proveren Hejzijev telefon? - Jeste. Stručnjaci su utvrdili da je u aparat ubačen minijaturni otpremnik. Neko je prisluškivao sve razgovore koji su vođeni sa tog telefona. Uređaj smo demontirali ali se ne može utvrditi ko ga je tamo stavio. Džim Morison pogleda Hejzija - Bio si u pravu. - Uvek sam u pravu, Džime. Morison ustade. - Još nešto, Stenli. Znaš li adresu stana Venis Lebeder? - Znam. To je u Aveniji Amerika broj 8896. Kuća sa luksuznim stanovima za izdavanje. To je onaj stan što joj ga je zakupio ubijeni Lari Lorimer. - Kako je mogla da ga zadrži kad više nije bilo njega da joj plaća zakupninu? Ko joj ga je plaćao?' - Lorimer je platio za godinu dana unapred. Zbog toga je Venis mogla da ostane u njemu. - U redu. Imaš li ključeve tog stana? - Imam. Našli smo ga u devojčinoj tašni. - Daj mi ih. Hejzi i ja ćemo otići da ga pregledamo. Stenli Hamiltonje bio nezadovoljan što Džim Morison ne vodi njega nego detektiva ali ništa nije rekao. Otišao je i ubrzo se vratio sa ključevima. - A ja? - Savetujem ti da ponovo otvoriš dosije o ubistvu Larija Lorimera i da ga pažljivo proučiš. Možda ćeš u njemu naći nešto što ti je prvi put promaklo. Kao što je Hejzi rekao, oko ucveljene udovice treba ponovo malo pronjuškati. Možda i nije tako ucveljena kao što se čini. - U redu, gospodine. Još nešto? - Ništa, Stenli Idi. Hamilton još jednom neprijateljski pogleda detektiva i izađe. XIV Stan je bio zaista luksuzno uređen. Imao je pet soba, bar, dva kupatila.. Nameštaj je bio od drveta i ručno pravljen, što je značilo da je veoma skup. U tepihe se upadalo do članaka. Bilo je mnogo teških, kristalnih pepeljara i vaza koje su sad bile bez cveća. Na zidovima je bilo umetničkih slika u pozlaćenim ramovima a u jednom uglu je bio čak i veliki klavir. U svim sobama su postojali uređaji za klimatizaciju. — Lepo gnezdašce — progunđa Džim Morison. — Jedini razlog što zavidim milionerima i uopšte bogatim ljudima je taj što oni imaju sve a ono što nemaju mogu da kupe. Hejzi ga pogleda — Do đavola, Džime! Nisam znao da si tako pametan! - rekao je sa 42

ozbiljnim izrazom na licu. — Nikad se toga ne bih setio! Inspektor u baru pronađe flašu kentakija — Dođi ovamo, njuškalo. Pre nego što počnemo sa pretresom stana ne bi bilo loše da se malo osvežimo. — Osvežavam se ceo dan - priznade Hejzi. - Toliko sam se osvežavao da sam već malo ošamućen. — Da li to znači da odbijaš piće? — Ne, ne! — užurba se detektiv. — To još nikad nisam uradio. Samo sipaj, Džime. Ubeđen sam da će mi prijati. Inspektor napuni dve kristalne čaše i malo otpi. — Najbolji kentaki! — zadovoljno se obliznuo. — Pokojni Lari Lorimer je imao stila. Znao je šta je dobro. Stajali su nalakćeni na šank od mahagonija i pili. — Šta očekuješ da ćemo ovde naći, Džime? Inspektor slegnu ramenima. — Ne znam. Službeni pretres stana još nije obavljen. Malo ćemo pronjuškati. Možda ćemo imati sreće i naći nešto što bi nam poslužilo kao trag ka ubici. Ima tu više pitanja, a ni na jedno ne znamo odgovor. Prvo treba utvrditi da li su ubistva Kristijana Bomaršea i Venis Lebeder u nekoj vezi sa ubistvom Larija Lorimera i ako jesu, u kakvoj. - Treba saznati razlog ubistva Kristijana Bomaršea. - Taćno. Ubeđen sam da je Venis ubijena, zbog toga što je nešto znala o motivima za Bomaršeovo ubistvo a možda je i videla ubicu. Ne zaboravi da je onaj svedok izjavio da je iz Bomaršeovog stana, u vreme kad je fotograf ubijen, čuo i neki ženski glas i krik. Sasvim je moguće da je to bila Venis. - I ja tako mislim. Vratimo se na ubistvo Larija Lorimera Sumnjiv mi je taj alibi koji je Kristijan Bomarše pružio Venis Lebeder za vreme kad je Lorimer ubijen. Hejzi ponovo napuni čaše. - Priglupi Stenli Hamilton je ovog puta u pravu, Džime. Venis nije imala nikakvog razloga da ubije Larija Lorimera. On je za nju bio koka koja nosi zlatna jaja. Povremeno je vodila ljubav sa njim a zauzvrat je dobijala sve što je želela Pogledaj samo ovaj stari nameštaj u njemu. Znaš li kolika je ovde zakupnina? Meri se hiljadama dolara. To siromašna devojka, fotomodel, nikad sama sebi ne bi mogla da priušti. - Reci mi ko ga je onda ubio? - Koga? - Larija Lorimera. - Neko ko je za to imao interes. - Zloćini se ne događaju samo iz interesa. - Nego? 43

- Zaboravio si na ubistva iz strasti. - Ima i toga, ali, gledano u procentima, broj zločina iz strasti je zanemarljiv. Uvek je u pitanju interes a najčešće upravo novac. No, i ti si u pravu. Ako pretresemo ovaj slučaj i ispitamo sve mogućnosti pa zaključimo da niko, apsolutno niko, nije imao interes da ubije milionera Larija Lorimera, ostaje nam samo da usmerimo istragu u pravcu ispitivanja mogućnosti da je zločin izvršen iz strasti. No, do toga je još daleko. - Onda? - Predlažem aa završimo sa viskijem i da malo pronjuškamo. Možda ćemo imati sreće. Ostavili su prazne čaše na šanku i počeli sa sistematskim pretresom stana. Pregledali su plakare, ormane, kupatila... Bilo je mnogo haljina, cipela, flašica i posuda sa šminkom ali nigde nije bilo nekih notesa ili rokovnika u kojima bi mogli da pročitaju imena Venisinih prijatelja i prijateljica i njihove brojeve telefona. U celom stanu nisu našli čak ni olovku. - Možda je bila nepismena — nezadovoljno je gunđao Hejzi. -Čini se kao da u životu nikad ništa nije napisala. - Ili je neko bio ovde pre nas i pokupio sve što bi moglo da nas uputi na neki trag — glasno je razmišljao inspektor. Kad su otvorili veliki plakar u spavaćoj sobi sa francuskim ležajem, čiji su zidovi bili prekriveni ogledalima, Hejzi se sagnu i pozva policajca - Dođi ovamo, Džime. - Nešto si našao? - Dođi i pogledaj. Hejzi je držao otvorena vrata plakara. Sa spoljne strane vrata bilo je zalepljeno ogledalo. Iznutra, na sredini vrata, bio je izrezan kvadrat veličine deset santimetara Kako je ogledalo bilo premazano specijalnim premazom koji je omogućavao da onaj ko gleda sa druge strane vidi kroz njega šta se događa u sobi i detektivu i policajcu odmah je postalo jasno zašto je sa vrata bio izrezan jedan deo. - Onaj ko je sedeo u plakaru mogao je da gleda i eventualno fotografiše sve što se događa u sobi. S obzirom da je ovo spavaća soba kojom dominira veliki francuski ležaj, jasno je šta je nepoznati voajer želeo da vidi i fotografiše. - Venis je ovde vodila ljubav sa svojim »klijentima« — složi se inspektor. - Neko je za to vreme sedeo u plakaru i kroz ovaj otvor gledao i fotografisao. - Još nešto - napomenu Hejzi. - Taj koji je gledao i fotografisao morao je biti u nekom dogovoru sa Venis. Ona bi sigurno primetila taj otvor na vratima plakara u svojoj spavaćoj sobi. Inspektor pripali cigaretu. - Tačno. Dakle, da pokušamo da rekonstruišemo šta se događalo. Venis 44

je dovodila bogate klijente i vodila sa njima ljubav, verovatno za novac. No, takav način zarade nije joj bio dovoljan. Zato je angažovala nekog da sedi u plakaru i kroz otvor je fotografiše sa klijentima, za vreme dok vode ljubav. Kasnije je tim fotografijama ucenjivala klijente i izvlačila im novac. - Odlično, Džime. Samo još nešto. Pretpostavljaš li ko je mogao biti taj Venisin pomagač koji je sedeo u plakaru i fotografisao svoju prijateljicu kako se gola valja po krevetu sa matorim parajlijama i trudi se da što bolje zadovolji svaku njihovu želju? . Inspektor je nekoliko trenutaka razmišljao a zatim se pljesnu šakom po čelu. - Hejzi! Zar misliš?. - Da! - klimnu glavom detektiv. - Smeo bih se kladiti da je to bio upravo modni fotograf Kristijan Bomarše, raniji Venisin ljubavnik sa kojim je i posle prekida nastavila da održava poslovne veze. - Do đavola! - huknu inspektor. - Pa kakva je to bila devojka? Kako joj nije smetalo da se valja po krevetu sa olinjalim matorcima i radi im svašta, terajući i njih da joj rade svašta, kad je znala da se samo metar od nje nalazi ćovek sa kojim je takođe ranije vodila ljubav i sve gleda i fotografiše? Hejzi slegnu ramenima; - Verovatno je bila vrhunska profesionalka, Džime. Mislila je samo na novac i ništa drugo je nije zanimalo. - Nikad to neću moći da razumem - priznade inspektor. - Ti si čovek starog kova i zastarelih shvatanja. Ove mlade generacije ne pate od moralnih kompleksa kao ti. Toj Venis Lebeder poznavanje ljubavne tehnike i dobar izgled koristilo je na isti način kao što drugima koristi diploma nekog poznatog univerziteta. To je život, Džime i tu se ništa ne može. Vratili su se do šanka. Inspektor napuni obe čaše kentaki viskijem i svoju odmah ispi. Hajzi ga je ćuteći gledao. - Nisam znao da će te to tako pogoditi. Nagledao si se ubistava i leševa a uzbuđuješ se zbog obične... - Ne zaboravi da ja imam tri ćerke, Hejzi — tiho reče Džim Morison. - Kad bih od neke od njih dočekao ovako nešto, ubio bih je! - Ostavi se takvih razmišljanja, čoveče. Bolje još malo popričajmo o ovome što smo našli. - Šta tu ima da se priča? Sve je jasno. Venis Lebeder se, zajedno sa Kristijanom Bomaršeom, bavila ucenjivanjem. - Da ali kakve to ima veze i da li uopšte i ima neke veze sa ubistvom Larija Lorimera? - Ne verujem da su njega ucenjivali - reče inspektor nakon kratkog razmišljanja. 45

— On je i bez toga Venisi jeo iz ruke i ispunjavao joj je sve želje. - A ubistva Venis i Bomaršea? - Šta je sa njima? - Da li ona mogu biti u vezi sa ucenjivanjem? Inspektor uzdahnu. - To je vrlo lako moguće - rekao je. - I sam znaš da postoje tri načina da se ucenjeni oslobodi ucenjivača i sva tri su podjednako neprijatna, iz ovih ili onih razloga. - Prvi je da ucenjeni ćuti i plati. - Da, ali on ne valja zbog toga što ucenjivač traži sve više i više i nikad ne prestaje sa ucenjivanjem. - Drugi je da ucenjeni obavesti policiju. - To ne valja zbog toga što ucenjeni svoj prljav veš mora da iznosi pred pajkane. A često je i ucenjivan zbog nečega što kad bi policija doznala za njega nikako ne bi valjalo. Možda bi čak bio i uhapšen. - Treći način je da ucenjeni ubije ucenjivača. - Taj način je ujedno i najefikasniji i najopasniji. Najefikasniji je zbog toga što time definitivno prestaje ucenjivanje a najopasniji je iz više razloga. Prvo, ucenjivač je još nekom mogao da kaže zašto je ucenjivao pa da taj nastavi da ucenjuje istog čoveka, ovog puta i zbog ubistva. Drugo, teško je izvršiti ubistvo a da ne ostanu neki tragovi, da se ne pojave očevici, da sumnja ne padne na ubicu. Tu je i motiv ubistva, problem sa alibijem i tako dalje. Zato se na ubistvo ipak odlučuje manji broj ucenjivanih. Najčešće svi ćute i plaćaju. - Kad bismo bar znali koga su Venis i Bomarše ucenjivali. Proverili bismo njihove alibije... - Da, to bi bilo idealno. No, čini se da je ovde bio neko pre nas i pokupio sve što je bilo iole značajno. - Ko je to mogao biti? - Ili ubica Bomaršea i Venis ili onaj ko je angažovao ljude da ih ubije. - Misliš na nekog od onih koje su Venis i Bomarše ucenjivali? - Da. - Da li su tvoji ljudi pretresli Bomaršeov atelje? - Naravno da jesu i to detaljno. Znam na šta misliš. Ne, nisu pronašli nikakve kompromitujuće fotografije, nikakvu pornografiju koja bi možda mogla da posluži za ucenjivanje. - Pregledali su i nerazvijene filmove iz njegove fotolaboratorije? - Sve, Hejzi, sve. Nerazvijene filmove su razvili. I na njima su samo modeli. Sve je snimljeno u Bomaršeovom ateljeu. Ne, tamo zaista nismo našli ništa što bi predstavljalo ikakav trag. - A ubeđen sam da je toga bilo! — udari Hejzi dlanom o šank. — Sasvim sam siguran da sam u pravu. Jedino objašnjenje je da je pre tvojih ljudi neko bio i tamo, isto kao i ovde, i da je sve odneo. - Šta da radimo, takav nam je posao. Nego, da li si ti za još jedno piće? Hejzi klimnu glavom. 46

- Ja sam uvek za još po jedno piće, Džime. Stojali su nalakćeni na šank i u redovnim vremenskim intervalima praznili čaše, ponovo ih punili, pripaljivali cigarete, gasili ih i palili nove. XV Isidora Slips je bila zgodna, plavooka i plavokosa lepotica koju su mnogi, i to ne bez razloga, smatrali najlepšom novinarkom Njujorka. Radila je u kriminalističkoj rubrici visokotiražnog »Njujorkera« i zahvaljujući svojoj vezi sa Hejzijem često je uspevala da prva napiše senzacionalne tekstove o raznim zločinima i odnosima u podzemlju, što je ona, na svoj način zgodne, zrele i odrasle žene, znala i da ceni: postala je jedna od mnogobrojnih detektivovih ljubavnica. - No, njuškalo — rekla je, prebacivši nogu preko noge tako da joj se haljina otvorila i pokazala dobar deo oblih i čvrstih butina. — Došao si po podatke koje si me zamolio da ti pribavim, zar ne? Hejzi sa njenih butina podiže pogled i pogleda je u lice. - Prvo posao pa onda zadovoljstvo, Blondi — progunđao je. - Ovo u vezi posla mi je jasno — osmehnula se. — A šta podrazumevaš pod zadovoljstvom? - To ćeš videti kad završimo poslovni deo našeg sastanka, devojčiče. Da li ti je neko već rekao da imaš najbolje noge na svetu? Odmahnula je rukom. - Bezbroj njih. Jedan je tvrdio da su noge Endži Dikinson bolje od mojih. Nokautirala sam ga. - Bednik! - ubeđeno reče Hejzi. - Dobro si učinila. Ustala je i uskoro se vratila noseći flašu kentaki viskija, dve čaše i posudu sa kockama leda. Sve je stavila na sto a zatim je ubacila u čaše led i napunila ih viskijem. - Izgledaš umorno, - Hejzi. Malo okrepljenje ti neće škoditi. - Od tog okrepljenja i izgledam umorno - reče Hejzi, prisećajući se koliko je flaša popio sa Džimom Morisonom. — Tuširao sam se dva sata, naizmenično vrelom i hladnom vodom dok nisam došao sebi. - To znači da si sad spreman za nove alkoholne podvige - zaključi Isidora. - No, hajde da završimo sa poslom. Tražio si od mene da ti pribavim podatke o Steli Lorimer, ucviljenoj udovici tajanstveno ubijenog Larija Lorimera, bogatog modnog kreatora i uspešnog biznismena. - Taćno - potvrdi detektiv. -Jesi li uspela nešto da pronađeš? - Ništa naročito. Stela Lorimer je ovamo, u Njujork, došla iz Holivuda. Bila je dosta poznata glumica a još poznatija je bila po tome što su u njenoj kući u Beverli Hilsu često gostovali mnogi muškarci iz sveta filma - Pametna žena - složi se detektiv. 47

- Zašto da ono što ima čuva samo za jednog? Nastavi, Blondi. - Dakle, sa mnogim holivudskim lepotanima je zajedno gužvala posteljinu. Pretpostavljam da je u Njujork došla kad je zaključila da u Holivudu nema zgodnog muškarca koga nije pobliže upoznala. Saznala sam i to da su joj izabranici najčešće bili tipa Silvestera Stalonea. Mačo momci, tvrda srca i čvrstih mišića. - Dobro, dosta o tome. Kako se upoznala sa Lorimerom? - Na nekom prijemu u »Valdorf Astoriji«. Matori se zakačio za nju i desetak dana kasnije su se venčali. No, brak nije bio naročito srećan. Lorimer je bio veliki zavodnik a imao je idealan posao obzirom na tu svoju sklonost. Kao modni kreator radio je uglavnom sa izuzetno zgodnim ženama. Pričaju da je sa većinom od njih vodio ljubav. — A njegova supruga? Da li je nešto znala o tome? — Naravno da je znala. Pa Njujork je veliko selo u kome se sve zna. — Kako je to primila? — Nije se uzbuđivala. Njen muž je voleo žene a ona je volela muškarce. U tome nije videla ništa nenormalno. — Ponovo moram da konstatujem da je bila u pravu. Ako naiđem na još jednu takvu možda ću se i ja oženiti. Isidora Slips se nasmeja. — Ti? Ne zasmejavaj me, Hejzi. Ti imaš patrijarhalno vaspitanje čoveka sa farme u Kentakiju. — Šta hoćeš time da kažeš? — Kad bi svoju ženu zatekao u postelji sa nekim muškarcem ubio bi oboje a zatim bi otišao i mesecima se nalivao viskijem, smatrajući sebe najnesrećnijim na svetu. Ti si muškarac iz prošlog veka, bar što se toga tiče. — Možda si u pravu - pokoleba se detektiv i ponovo napuni obe čaše. — Nastavi, Blondi. — Dakle, Stela Lorimer je znala za izlete svog muža i tuđe krevete i nije imala ništa protiv toga Njegovo retko obavljanje bračnih dužnosti kompenzirala je time što je u krevet dovodila druge muškarce, muškarce tvrdog... — Srca i čvrstih mišića, zar ne? To si već rekla. — Zaista - pogledala ga je. - Ne, sećam se, no nema veze. I, da završim, Stela Lorimer je i sad izuzetno zgodna žena Ima trideset i pet godina i izgleda bolje nego ikad. — Šta je sa nasledstvom njenog ubijenog supruga? Koliko znam, radi se o milionima dolara - Sve je nasledila Stela. Ukupna imovina, zajedno sa kontrolnim paketima akcija u drugim firmama procenjuje se na oko sto trideset miliona dolara. Pored toga, ubijeni Lorimer imao je i visoko životno osiguranje. Na ime toga Stela je dobila ceo milion. Hejzi tiho zazviždi. - Šta ti je, njuškalo? 48

- Ništa samo razmišljam. - Ćini ti se da je udovica dobra prilika, zar ne? - Priznajem da su se moja razmišljanja kretala u tom pravcu -nasmeja se detektiv. — Ko sada upravlja poslovima Lorimerove firme? - Stelin rođeni brat Zove se Semjuel Sisgejt - Sem Sisgejt? Kao da sam čuo za njega. Da li je i on modni kreator? - Jeste i to vrlo uspešan, samo ne toliko poznat kao što je bio pokojni Lorimer. - Moram ga upoznati. Znaš li nešto i o njemu? - Ima trideset i osam godina i dobro izgleda. Bavi se jedrenjem i veslanjem. Član je Jaht-kluba. Nije oženjen niti je to nekad bio. Ima iste sklonosti kao i njegova sestra. Hejzi je nerazumevajući pogleda. - Voli žene? Devojka zavrti glavom. - Ne, dobro sam rekla da ima iste sklonosti -kao i njegova sestra. - To znači... - To znači da voli muškarce. Topli brat. Homoseksualac. - Do đavola. U ovom slučaju su same nimfomanke, drolje, nimfomani i homoseksualci. - I ubice. - Da, i ubice. Znaš li još nešto? Ko je izabranik tog toplog brata? - Menja ih, kao i njegova sestra. Nema neku stalnu vezu. S obzirom da je modni kreator u prilici je da upozna dosta manekena koje zatim odvlači u krevet. - Ne boji se SIDE? Devojka slegnu ramenima. - Ne znam, pitaj ga. Hejzi se trže. - Ja? Hvala lepo? Pa da završim u njegovom krevetu! Ne pada mi na pamet! — Bez obzira na to što je Stelin brat homoseksualac, on se za ovo nekoliko meseci otkad je na čelu Lorimerovog biznisa pokazao kao uspešan poslovni čovek. Poslovi odlično napreduju. Da li je ranije bio kažnjavan? - Nije. Što se toga tiče, njegova prošlost je besprekorno čista Isto kao i Stelina. - Kakvi su bili odnosi Semluela Sisgejta i pokojnog Larija Lorimera. - Sisgejt je ranije vodio neki mali modni studio. Sa zetom mužem svoje sestre nije imao nikakvih problema. Čudno je da, niie radio kod zeta, kad se i ovaj bavio istim poslom. - Koliko znam, Lorimer je nekoliko puta pozivao Sisgejta da pređe u njegovu veliku firma ali Sisgejt je to uvek odbijao. Želeo je da ostane samostalan. - Možda bi oko toga. trebalo pronjuškati - zamišljeno reče detektiv. - Možda su sestra i brat ubili Larija Lorimera da bi se dočepali njegove ogromne imovine. 49

- Prvobitna policijska istraga se i kretala u tom pravcu. Stenli Hamilton je njuškao a onda su ga političari zauzdali i pripremili mu da ostavi udovicu i njenog brata na miru. Oboje su imali alibije a i nisu postojali baš nikakvi dokazi koji bi govorili u prilog te teorije. Slučaj ubistva Larija Lorimera odložen je u arhivu kao delo nepoznatog počinitelja. - Znaš li još nešto? - Ne znam ni sama šta bi ti koristilo. Šta nameravaš dalje da preduzmeš? - Moram otići u tu firmu koja je nekad pripadala Lariju Lorimeru a koju sad vodi Semjuel Sisgejt. - Šta ćeš tamo? — Hoću da razgovaram sa nameštenicima. Od brbljivih žena se često mnogo toga može saznati. Kako se zove Lorimerova odnosno sad Sisgejtova firma? - »Modna kuća Lorimer«. Zgrada je u Park Aveniji broj 1081. Dobro bi bilo da tamo odeš sutra uveče. — Zašto tek sutra uveče? - zainteresova se detektiv. — Zar misliš da kod tebe provedem dvadeset i četiri sata? Poznavajući tebe i znajući tvoje sposobnosti da izmoriš muškarce, ubeđen sam da bi me posle toga odavde odneli na nosilima. — Ne budi lud, mada mislim da ti ne bi škodilo da malo ostaneš kod mene. Pokazala bih ti neke veštine koje sam naučila u Japanu. Ne, nešto drugo je u pitanju. U »Modnoj kući Lorimer« se sutra organizuje neki veliki prijem povodom nove modne kolekcije za narednu sezonu. Biće velika gužva i niko te neće ni primetiti. - Hm, hm, nije loše. Tamo će verovatno biti i dosta viskija - Viskija i lepotica u neograničenim količinama Sve kao stvoreno za tebe. Ispraznili su čaše i neko vreme se u tišini gledali. — Posao je završen, sad je na redu zadovoljstvo — iznenada reče devojka. — Jednim pokretom se oslobodila haljine i pružila mu priliku da nekoliko trenutaka uživa u njenom besprekorno građenom telu jer ispod haljine nije imala ništa osim kože, a zatim je ustala obišla sto i sela mu u krilo. XVI Kad je Heizi stigao u zgradu u Park Aveniji broj 1081 zabava je već uveliko počela Nameštenici i gosti »Modne kuće Lorimer« slavili su uspešno predstavljanje modne kolekcije za narednu sezonu. U gužvama poput ove Hejzi se snalazio kao riba u vodi. U tri sale guralo se nekoliko stotina ljudi. Konobari su na poslužavnicima nosili koktele i sendviče a pića je bilo na više mesta u svakoj sali i to u neograničenim količinama 50

Hejzi je igrao sa lepoticama diskretno se raspitivao o bivšem vlasniku, Lariju Lorimeru i sadašnjem vlasniku Semjuelu Sisgejtu, o Venis Lebeder i njenim vezama sa Lorimerom i čuo je mnogo, ali ništa novo, ništa što već ranije nije saznao od Isidore Slips i pre toga od Stenlija Hamiltona Riđokosa lepotica sa kojom je najviše igrao iznenada prestade da mu objašnjava ko je ko i kakvi su odnosi između pokojnog i sadašnjeg vlasnika firme i zagleda mu se u lice. - Hej, zašto te sve to toliko interesuje? Ja nisam došla ovamo samo da bih pričala - Dobro, dobro - neću više biti dosadan — umirivao ju je detektiv. - Da li je i Semjuel Sisgejt ovde? - Eno ga tamo, onaj visoki. Hoćeš da razgovaraš i sa njim? - Samo nekoliko minuta - obeća detektiv. — Odmah se vraćam. - Glup si ako misliš da ću te čekati - rekla je i okrenula mu leđa. Nekoliko sekundi kasnije već je igrala sa drugim. Hejzi priđe visokom i zgodnom muškarcu, širokih ramena i smeđe kose. - Gospodin Sisgejt? Ćovek se okrete i začuđeno ga pogleda. - Da, ja sam. Vi ste novinar? - Ne, ja sam privatni detektiv Majki Hejzlvud. Želeo bih da razgovaram sa vama. Sisgejt postade još začuđeniji. - Sa mnom? O čemu? - Njuškam oko ubistva vašeg šurjaka, bivšeg vlasnika ove firme, Larija Lorimera. Sisgejt primetno pobledi u licu. - U redu. Hajdemo u moju kancelariju. Kancelarija se nalazila na prvom spratu. Bila je prostrana, svetla i luksuzno uređena, sa svetlozelenim, debelim tepihom, širokim, udobnim foteljama i pisaćim stolom od rezbarenog ružinog drveta. Sisgejt pokaza detektivu fotelju. - Sedite, gospodine Hejzlvud. Pripremiću viski za oboje. Hejziju se nije svidelo što se nalazi u kancelariji sa poznatim homoseksualcem ali se uzdao u svoje pesnice. Seo je i prihvatio ponuđeno piće a zatim je poćeo sa postavljanjem pitanja Sisgejt nije oklevao, na svako pitanje je odmah odgovorio i Hejziju se činilo da govori iskreno. Popili su po dva viskija a zatim je detektiv ustao, priznajući sam sebi da je uzalud i dolazio. Sisgejt nije znao ništa, ili bar ne ništa što bi detektivu moglo da koristi u istrazi koju je vodio. Pre nego što su izašli, Sisgejt ga zaustavi na vratima. - Još nešto, gospodine Hejzlvud. - Izvolite. 51

- Za čiji račun radite na ovom slučaju? - Nemam klijenta. Njuškam za svoj račun. - Sigurno? - Ja ne lažem, gospodine Sisgejt. - Odlično. To mi je drago. Da li biste pristali da vas ja angažujem da pronađete ubicu mog šurjaka. Detektiv je bio iskreno začuđen. - Zašto vas interesuje ko je ubica? - Zbog toga što znam da se šapuće da smo moja sestra i ja na neki način umešani u njegovo ubistvo, navodno da bi se dočepali nasledstva. Kunem vam se da to nije tačno ali to će se pričate sve dok pravi ubica ne bude uhvaćen. Zbog toga želim da vas angažujem da ga otkrijete i uhvatite, i na taj način mi skinete s vrata hipoteku zločinca. Sve to već počinje da me nervira. Spreman sam da vam za vašu uslugu platim dvadeset hiljada dolara Na Hejzijevom licu se nije moglo ništa pročitati. - U redu, gospodine Sisgejt — najzad je rekao. — Postali ste moj klijent. A sada hajdemo dole da još malo uživamo pre nego što se zabava završi. - Vi samo izvolite a ja moram ići.Čekaju me neki neodložni poslovi — bio je ljubazan Sisgejt. - Želim vam uspeha u istrazi, gospodine Hejzlvud. Povremeno me obaveštavajte dokle ste stigli i šta ste saznali. Otišao je, a Hejzi se vratio u salu gde je zabava sad bila na vrhuncu. Popio je još nekoliko viskija a zatim na njega nalete ona ista riđokosa lepotica sa kojom je ranije odigrao nekoliko igara - Hej, lepotane! - pozdravila ga je. - Hoćeš li još nešto da me pitaš? Pogledao ju je. Bila je zaista zgodna. Visoka, duge riđe kose i zelenih očiju, sa velikim, čvrstim grudima koje je superdekoltirana haljina više otkrivala nego skrivala Struk joj je bio uzan a deo tela od struka nadole ni malo nije zaostajao za onim od struka nagore. Bila je obučena u haljinu od tanke svile koja je isticala svaku njenu oblinu i činila je još zgodnijom i poželjnijom nego što je bila ustvari. Hejzi je obgrli oko struka i šakom potapša po donjem delu leda. - Nemam više pitanja, riđokosa. U stvari, imam jedno? - Kaži ga? - Gde ćemo? Osmehnula se i osmotrila ga pogledom svojih svetlozelenih očiju tako da je osećao kako mu se pritisak iznenada popeo iznad normale. - Zar ti se toliko žuri, lepotane? Klimnuo je glavom. - Najviše bih voleo odmah. Zadovoljno se priljubila uz njega. - U tom slučaju, imamo iste želje. Hajdemo gore, na sprat. Pronađimo neku praznu kancelariju i uživajmo. Požurili su, gurajući se kroz masu igrača. 52

- Zašto misliš da su kancelarije zauzete? Zar sad neko radi, kad je u toku proslava? - upita Hejzi. - Svi rade ono što i ti i ja želimo da uradimo - nasmeja se devojka. - Život je kratak, lepotane. Treba iskoristiti svaki minut i uzeti od njega sve što se može. Hejzi se priseti da je Sisgejtova kancelarija prazna i da je rekao da se više neće vraćati. Otvorio je vrata i povukao je unutra. - Hej! Polako, lepotane! Ovo je direktorova kancelarija! Ako naiđe. Hejzi zaključa vrata i nasloni se leđima na njih. - Rekao mi je da se neće vraćati. - Ah, tako! - zadovoljno je rekla i prvo odbacila jednu a zatim drugu cipelu. - Onda je to nešto drugo. Vešto je skinula haljinu i polako, mačjim hodom krenula ka njemu, omogućavajući mu da pogledom uživa u svakom deliću njenog mladog, čvrstog i izazovnog tela. Zaustavila se ispred njega, uhvatila ga za obe ruke i povukla dole. - Sviđa mi se ovaj tepih, lepotane — šaptala je pored samog njegovog uha. - Veliki je kao fudbalsko igralište a to mi omogućava da do kraja iskažem sve svoje sposobnosti. Hajde, lepotane, hajde... Nije čekao da mu još jednom ponovi. XVII Parkirao je krajslera na Koni Ajlendu, ispred kuće u kojoj je živela Stela Lorimer, udovica ubijenog Larija Lorimera Ispred kuće je bio nego van travnjak kroz čiju sredinu je vodila pošljunčana staza Sama zgrada je bila velika dvospratnica sagrađena na steni na obali mora. Sa druge strane zgrade u stenu su bile usečene stepenice kojima se silazilo na malu, skrivenu plažu koja je pripadala vlasnici kuće. Sa strane na kojoj je bio Hejzi plaža se nije mogla videti jer ju je skrivala kuća. Kad se zaustavio na verandi vrata se otvoriše i dva visoka i snažna momka u mornarskim majicama izađoše i nezainteresovano ga pogledaše. Hejzi u sebi zaključi da odavno nije video dva snažnija čoveka. - Tražim gospođu Lorimer — rekao je. Jedan od ljudi izvadi čačkalicu iz usta. - Ko ste vi? - To ću reći njoj. Gorila poče da pokazuje neko interesovanje. - Ma nemoj? A meni nećeš da kažeš? - Ne govorim sa slugama — izazivao ga je Hejzi, koji je već slutio šta će se 53

dogoditi i u sebi je požalio što uz njega nije i verni prijatelj Daf Spenser koji je uživao u dobrim tučama — Hajde, odlazi i najavi me. - Gospođa je zauzeta i nema vremena za tebe. Naredila je da je niko ne uznemirava. Ali, ne treba da budeš razočaran pikavče! Moj prijatelj i ja nismo zauzeti. Naprotiv, dosađujemo se i jedva čekamo da naiđe neko dosadan kao što si ti. Daćemo ti čas iz lepog vaspitanja koji nećeš zaboraviti do smrti. Zar ne, Smiti? Drugi gorila klimnu glavom i krenu ka detektivu malo raširenih ruku, očigledno nameravajući da ga zgrabi u svoj čelični zagrljaj i da mu slomi bar nekoliko rebara. - U pravu si, Fleg! Prepusti ga prvo meni. Tebi ću dati ono što bude ostalo od njega! Hejzi se bezazleno osmehivao, kao da ne primećuje kakva mu preti opasnost. - Neću tako! — pobuni se Fleg. - Kad ga ti ispustiš iz ruku za mene neće ostati ništa Ja uvek ostanem kratkih rukava! - Ne brini, Fleg! - ljubazno ga je tešio detektiv. — Potrudiću se da od mene dobiješ isti deo kao i Smiti. Potpuno isti! Smiti za trenutak zastade a zatim se baci na Hejzija, raširenih ruku. Iskusni detektiv, za koga u borilačkim veštinama nije bilo tajni, taj trenutak je i čekao. Munjevitom brzinom je desnu nogu povukao do leve a zatim je naglo podigao, nagnuvši se malo napred, da ne bi izgubio ravnotežu. Jezikom karatea govoreći, detektiv se nalazio u stavu zen-kucu i na maestralan način je izveo klasičan ofanzivan udarac nogom, mae geri koši. Vrhom cipele je pogodio iznenađenog Smitija tačno u vrh brade. Gorila je snagom udarca bio odbačen natrag, zateturao se, leđima se naslonio na zid kuće i kliznuo na beton, ostavši nepomično da leži. Hejzi je već spustio nogu i sad se nalazio u stavu neko aši daći (mačji stav). Cela težina tela mu je bila oslonjena na levu nogu dok mu je desna bila samo oslonjena o tlo. Nogu koja mu je bila oslonac malo je savio u kolenu. Stav neko aši daći omogućavao mu je snažne udarce nogom napred a i najbrži prelazak u druge stavove. Drugi gorila, Fleg, stajao je i zapanjeno gledao čas u nasmejano detektivovo lice a čas u nepomično Smitijevo telo. - Šta si mu uradio, prokletniče? Kakve su to veštine? - To je karate, Fleg. Da li si nekad čuo za karate? Gorila zbunjeno odmahnu glavom. - Karate je boks Istoka, bolje rečeno Azije — poče Hejzi monotonim glasom da mu drži predavanje. - Za razliku od boksa na Zapadu, takozvanog engleskog boksa, karate nije ograničen na udarce šakama nego je dozvoljeno zadavati udarce i nogama i rukama. 54

Fleg iznenada zaurla i baci se napred, nameravajući da uhvati detektiva u svoj čelični zagrljaj. Hejzi je postupio isto kao i kod prvog udarca. Ponovo je desnu nogu pomerio do leve a zatim je brzo podigao, nagnuvši se malo napred da ne izgubi ravnotežu. Vrhom cipele je pogodio Flega u vrh brade i u trenutku ga preselio u carstvo snova. Ogromni Fleg srušio se pored već onesvešćenog Smitija i više se nije pomerio. - To je bio dobro izveden mae geri koši — poučnim glasom reče Hejzi obraćajući se obojici onesvešćenih ljudi istovremeno, mada nijedan od njih nije mogao da ga čuje. - Rekao sam ti da se ne brineš Fleg i da ćeš od mene dobiti potpuno isto što je dobio i jadni Smiti. Preskočio je tela onesvešćenih, za koje je znao da se neće probuditi bar jedan sat jer su obojica u najmanju ruku od jakog i iznenadnog udarca dobili potres mozga, i ušao u kuću. Prošao je kroz prostran hol obložen mermerom i izašao na drugu stranu kuće, odakle su stepenice usečene u stenu vodile do male plaže, nedostupne pogledu svih koji nisu prošli kroz kuću i stigli iza nje. Raznežio se kad je oko petnaest metara niže, na pesku pored obale, ugledao romantičnu scenu. Izuzetno zgodna i atraktivna lepotica ležala je na stomaku a pored nje je klečao visok i snažan mladić i kremom za sunčanje premazivao joj preplanulu kožu na leđima Zahvaljujući gumenim đonovima na obući, detektiv je nečujno sišao na plažu, zaustavio se na udaljenosti ne većoj od tri metra od muškarca i žene i tek tada se diskretno nakašljao. - Hm, hm, dobro veće gospođo i gospodine. Žena se podiže i prestrašeno kriknu, stavivši ruke na usta. Detektiv tek tad primeti da ona na sebi ima samo donji deo kostima, dok joj bujne i čvrste, lepo oblikovane grudi nisu bile pokrivene tkaninom. Muškarac iskorači i zaštitnićki stade ispred nje. — Ko ste vi i šta tražite ovde? Hejzi se nakloni i napravi reverans na kome bi mu pozavideli i plemići sa dvora Luja XIV. — Majki Hejzlvud, privatni detektiv, gospođo i gospodine. Vama na službi. — Šta tražite ovde? — Ne »šta« nego »koga«, gospodine - ljubazno ga ispravi Hejzi. -Tražim gospođu Lorimer. Gospođu Stelu Lorimer. Hejzi se uzalud trudio da ponovo baci pogled na njene prekrasne, čvrste i jedre grudi. Stajala je iza muškarca i bila je potpuno zaklonjena njegovim preterano širokim leđima. Samo joj je iznad njegovog levog ramena virilo lepo i pomalo zabrinuto lice. — Ja sam Stela Lorimer - rekla je. — Šta želite od mene? Nikad nisam ćula za vas! — Gospođo... - poće detektiv, ali ga ona ponovo prekide. — Ne! Prvo mi recite kako ste ušli ovamo? Gde su Smiti i Fleg? Ti 55

prokletnici opet spavaju ili se kartaju, zar ne? — Pogodili ste, gospođo! -klimnu Hejzi glavom. - Smiti i Fleg spavaju. A sada da odgovorim na vaše prvo pitanje. Vodim istragu o smrti vašeg muža, Larija Lorimera. — Taj slučaj je stavljen u arhivu. Ja sam intervenisala kod šefa policije i... — To znam. Policija je obustavila istragu, gospođo Lorimer. Ali ja sam privatni detektiv. Mene odluke policije ne interesuju. — Šta želite da znate? — Gde ste se nalazili one noći kad je vaš muž ubijen? — Neću da vam odgovorim. Imam neoboriv alibi. Inspektor Stenli Hamilton ga je proverio i utvrdio da nisam lagala. Uostalom, zašto bih ja ubila sveg muža? — Inspektor Stenli Hamilton je budala - poče Hejzi. - To ću mu reći! — ponovo ga je prekinula - Možete! — osmehnuo se. — Ja sam mu to već rekao. Dakle, da nastavim. Postoji sumnja da ste organizovali ubistvo vašeg supruga da biste se dočepali nasledstva i visoke sume na ime njegovog osiguranja života. Ako sam dobro obavešten, samo po osnovu osiguranja ste dobili okruglo milion dolara. - Dobro ste obavešteni ali vam to ništa neće pomoći. Ja sam, što se tiče tog ubistva, čista. Nemam veze sa tim! - A vaš brat? Trgla se. - Sem je divan ćovek i o svemu tome nema pojma. Ne mešajte njega u vaše prljave insinuacije. - O čemu to dragi Sem nema pojma? - odmah je dočeka Hejzi. - O nečemu o čemu vi imate, zar ne? Grizla je usne od besa. - Vi... prljavo njuškalo! Razbiću vam nos! - Samo izvolite! - drsko se nasmeja Hejzi. - Sa zadovoljstvom bih se rvao sa vama. - To ću ja učiniti, draga! - najzad se ponovo umeša visoki i snažan mlad ćovek u kupaćim gaćicama iza čijih leđa se dotle krila Stela Lorimer. — Izbiću mu zube i baciću ga u more. Možda će naići neka ajkula i dovršiti ono što sam započeo. - Oho, zaštitnik slabe i bespomoćne žene je odlučio da se umeša! - podsmešljivo reče Hejzi. - Samo napred, dećaće! Takve jedem za doručak, ako ništa ne nađem u frižideru. Mladićevo lepo lice potamni od besa. - Drži se, njuškalo! - promrmljao je. — Dolazim! - Čekam te, dečače – izazivao ga je detektiv. Mladić je iznenada zamahnuo levom rukom ali je time želeo samo da prevari Hejzija. Delić sekunde kasnije njegova desna pesnica polete napred ali ga Hejzi uhvati za ruku i prebaci preko sebe. Pri padu je teško 56

pao na betoniran deo plaže i ostao da leži. Hejzi udari dlanom o dlan. - Gotovo! — rekao je, osmehujući se. — Dečku se iznenada prispavalo. Nemojte se ljutiti na njega, gospođo Lorimer. Još je mlad i neiskusan. Ima dobru volju ali ne i znanje. Nije obraćala pažnju na njega i njegove reći. Pritrčala je onesvešćenom i stavite, mu glavu u krilo, milujući ga po obrazima. - Džefe! Osvesti se, Džefe! Oh, jadni moj! Šta ti je ovaj grubijan učinio! Džefri, dragi moj Džefri!... Hejzi pripali marlboro. — Možemo li sad nastaviti naš razgovor, gospođo Lorimer. Jadni Džefri nas je prekinuo upravo kad je postalo najinteresantnije. Sad će izvesno vreme biti miran! Ustala je i krenula ka njemu sa ispruženim rukama. Nameravala je dugim i oštrim noktima da mu dohvati lice. — Vi! Prokleti podlače! - siktala je. - Iskopaću vam oči! Unakaziću vas! Ja ču,.. Hejzi odskoči i brzo se pope uz stepenice. Kad je stigao gore još jednom je pogledao na plažu. Stela Lorimer je klečala pored još uvek onesvešćenog Džefrija i kvasila mu lice vodom. Detektiv stavi ruke u džepove pantalona. Bacio je opušak i zviždućući prošao kroz kuću, izašao na drugu stranu, preskočio Smitija i Flega koji su onesvešćeni ležali na tremu i došetao do krajslera koji je još uvek bio na istom mestu gde ga je ostavio. Okrenuo je vozilo i krenuo natrag, prema Menhetnu. XVIII Parkirao je krajslera ispred hotela u kome je ostavio sekretaricu ubijenog Kristijana Bomaršea, Margaretu Devis i ušao u hoL Prvo je pronašao hotelskog detektiva i iz razgovora sa njim saznao je da je devojka živa i zdrava, da je niko nije posećivao i da se dosađuje u sobi, neprestano gledajući televizijski program. Popeo se na sprat i primetio policajca u civilu koga je Džim Morison poslao da čuva devojku. — Dobro veće, gospodine Hejzlvud — pozdravio ga je policajac. -Došli ste da obidete gospođicu Devis? - Dobro veće, Mark. Kako devojka? — Dobro, samo joj je dosadno. Nekoliko puta me je pitala da li je opasnost prošla i da li može da izađe ali sam se ja držao onog što mi je naredio inspektor Morison i savetovao sam joj da se strpi još dva ili tri dana - U redu, Mark - pohvali ga detektiv. - Sad možeš ići Ove noći ću ja ostati kod gospođice Devis a u prizemlju je i hotelski detektiv. Idi kući i ispavaj se. Ja ću ovde biti do sutra u deset časova pre podne. Onda dođi i preuzmi dalje dežurstvo. Policajac je bio 57

oduševljen. - Zaista ćete mi to učiniti? Oh, hvala vam, gospodine Hejzlvud. Zapamtiću ovo i odužiću vam se. Do viđenja! Otrčao je niz stepenice kao da se plaši da se detektiv ne predomisli i ne pozove ga natrag. Hejzi priđe vratima devojčine sobe i zakuca. — Ko je? — začuo je pitanje izgovoreno opreznim glasom. - Koga tražite? — Ja sam, Margareta Majki Hejzlvud, Hejzi. Otvori i pusti me da uđem. Odmah je otvorila i bacila mu se u zagrljaj a zatim ga uhvatila za ruku i uvela ga u sobu i ponovo pažljivo zaključala vrata. - Gde si do sada? Rekao si da ćeš svakog dana dolaziti dva-tri puta da me obiđeš i da vidiš da li mi je nešto potrebno a nisi došao dva dana! - Poslovi, Margo, poslovi - gunđao je, spuštajući se u udobnu fotelju. - Da sam mogao, došao bih. Zadovoljno je gledao njeno mlado i zgodno telo koje se odlično videlo kroz sasvim providnu bebidol spavaćicu. - A da sam znao da ću videti ovo što sada vidim, ostavio bih per love i odmah bih dojurio cvamo! iskreno je dodao. Ogrnula je kućnu haljinu i pripretila mu prstom. - Ostavio si me ovde bez prtljaga, osim onog što sam imala na sebi. Morala sam da pošaljem jednu od hotelskih spremačica da ode do mog stana i donese mi sve što mi je potrebno. Sta si radio ovih dana? Ukratko joj je ispričao sve što se događale u protekla dva dana, izostavljajući, naravno, svoje avanture sa ženama. Dok je pričao nije ga nijednom prekinula ali je zato na sto stavila neotvorenu flašu kentaki viskija i dve čaše. Hejzi je, ne prestajući da priča otvorio flašu, napunio obe čaše i kad je završio pričanje flaša je bila skoro prazna. Devojka iz malog frižidera izvadi drugu i stavi je na stol. I ona je popila nekolike viskija i lice joj se zarumenelo a i ovako krupne oči postalo su još krupuije i sjajnije. Ili se to detektivu samo činilo da je tako. - Jedno mi nije jasno - zamišljeno je govorio. — Kako su ona dvojica koji su napali Venis Lebeder tamo u blizini noćnog kluba »Lotos« tako brzo saznali ko sam ja i moju adresu. Da to nisu saznali ne bi mogli da me izmame iz stana onim lažnim telefonskim pozivom i da za to vreme dođu i pokušaju da nađu Venis. Sreća što ih je videla na vreme i popela se sprat više. Za vreme dok su bili u mom stanu i tražili je, verovatno su iskoristili priliku i postavili prislušni uređaj u moj telefonski aparat Margareta otvori drugu flašu viskija i ponovo napuni obe čaše. - Zar ti zaista nije jasno kako su uspeli da saznaju tvoju adresu? -začuđeno je upitala. - Do đavola, Hejzi, ti si slavan i poznat privatni detektiv a rešavanje tog 58

problema je tako jednostavno! Sad je na njega bio red da se iznenadi. - Kako? Ti si se setila kako su u tako kratkom roku ubice uspele da saznaju moj identitet i moju adresu? - To je bar lako, slavni detektive' - začikavala ga je. - Videli su registarsku tablicu na tvom krajsleru i to im je bilo dovoljno. Verovatno imaju nekog prijatelja u saobraćajnom odseku Menhetna. Telefonirali su mu, rekli mu registarski broj tvog automobila i zamolili ga da im kaže kome krajsler pripada i koja je adresa vlasnika Obzirom na kompjutersku obradu podataka, čoveku u saobraćajnom odseku je za taj posao trebalo samo nekoliko sekundi. Otkucao je na kompjuteru registarski broj tvog krajslera i na ekranu pred njim istog trenutka se pojavilo tvoje ime, prezime i adresa. Jednostavno, zar ne? Zapanjeno ju je gledao, od čuđenja zaboravivši da su mu usta ostala otvorena. Dodala mu je čašu. - Uzmi malo viskija i osvesti se. Hejzi! Zar sam rekla nešto što nije tačno? Na kraju se setio da zatvori usta. Otpio je velik gutljaj i spustio čašu na sto. Podigao je glavu i zadivljeno je gledao. - Naprotiv. Margo! - rekao je sa priznanjem u glasu. - Ti si prvi mali genije! Ti si bolja od svih kompjutera! Ti si... - Misliš da sam ti ovim pomogla? - Pomogla? Ne budi preskromna, Margo! Ti si me bukvalno spasla! Ti si mi otvorila oči! Ti si me izvela na pravi put! Ti si mi pokazala kojim putem treba da krenem! Ti si... Sela je na ivicu njegove fotelje i stavila mu ruku na usta. - Dosta, Hejzi! Objasni i meni šta sam to tako veliko učinila? Još uvek mi nije jasno... Stavio joj je ruku na butinu. - Kako ne shvataš? Nije sklonila njegovu ruku. - Ne shvatam. Objasni mi ti. - Sutra moram pronaći čoveka koji je te večeri bio na dužnosti u saobraćajnom odseku Menhetna. Mislim da ću to uspeti da saznam preko Džima Morisona. Zatim ću tog momka pritegnuti i pokušati od njega da saznam ko se interesovao za moju adresu. - Ali... pa tvoju adresu su tražila ona dvojica ubica koji su pred »Lotosom« napali Venis Lebeder i koji su je sledeće večeri ubili. A njih dvojica su sada mrtvi. Taj trag nigde ne vodi. - Ne mora da bude tako - bio je uporan Hejzi. - Ta dvojica su bili obične profesionalne ubice i tek nedavno su stigli u Njujork. Sumnjam da su imali svog čoveka u policiji. Pomerio je ruku koja mu je bila na njenoj butini naviše, ali ona kao 59

da to nije primetila. - Nego? - rekla je. - Verovatnije je da su ta dvojica ubica o registarskom broju mog krajslera obavestili čoveka koji ih je angažovao da ubiju Venis Lebeder a da je on pozvao svog prijatelja u saobraćajnom odseku i na taj način od njega saznao moj identitet i adresu, što je odmah telefonom javio ubicama i dao im nalog da me na neki način odmame iz stana i tamo pronađu Venis i ubiju je. Pljesnula je rukama - Pa to je odlično, Hejzi! Na taj način ćeš doći do onoga ko stoji iza svega i najzad ćeš ga otkriti i uhvatiti. - Ako budem imao sreće, devojko - promrmljao je. - U mom poslu sreća je jedan od najvažnijih faktora. No, nećemo više o tome. Povukao ju je tako da je skliznula sa naslona fotelje i našla se u njegovom krilu. - Hej! Stani malo! - neubedljivo se bunila. — Pred vratima je pajkan u civilu! Zvaću u pomoć! - Poslao sam ga kući, draga! -šapnuo joj je na uvo. - Valjda je i on zaslužio da se malo odmori. Ove noći ću te ja čuvati! Osećao je kako je zadrhtala od prijatnog uzbuđenja zbog onoga što će se uskoro dogoditi. Skinula je kućnu haljinu i spustila je na tepih pored fotelje, ugasila je svetlo i zatim se vratila i ponovo mu sela u krilo. - Ti, podmuklo njuškalo! — šapnula je pre nego što ga je snažno zagrlila i pritisnula usne na njegove. XIX Sutradan pre podne Hejzi je uz pomoć Džima Morisona saznao ko je one večeri bio dežuran u saobraćajnom odseku Menhetna. Bio je to neki Danijel Riks, sa stanom u Zapadnoj dvanaestoj ulici, nedaleko od Džekson Skvera u zgradi broj 997. Pozvao ga je telefonom i kad se javio ženski glas koji mu je rekao da je Riks kod kuće, seo je u krajslera i odvezao se do Džekson Skvera pa peške otišao do kuće broj 997. Po poštanskim sandučićima utvrdio je da Danijel Riks stanuje na drugom spratu u stanu broj osam. Prljavim stepeništem se popeo na drugi sprat, pronašao vrata na kojima je bila stara posetnica sa imenom Danijela Riksa i pokucao, pošto je pre toga utvrdio da zvono ne radi. Vrata su se otvorila svega desetak santimetara i pojavilo se lepuškasto žensko lice uokvireno svetlosmeđom kosom. Sigurnosni lanac je sprečavao da se vrata otvore do kraja. Žena ga je pogledala i osmehnula se. - Gospodine? 60

Hejzi skide šešir i klimnu glavom. - Treba mi gospodin Riks, gospođo. .. - Nisam gospođa nego gospođica. Zašto ga tražite? - Ja sam privatni detektiv Majki Hejzlvud. Treba da razgovaram sa gospodinom Riksom. - Ja sam njegova sestra, Debora Riks. Uđite, gospodine Hejzlvud. Skinula je sigurnosni lanac i širom otvorila vrata. Na sebi je imala samo tanku majicu i kratke pantalone. Bila je mlada, imala je najviše dvadeset godina. Čvrste grudi su joj zatezale pretesnu majicu a kratke pantalone, pripijene uz telo, isticale su zaobljenu stražnjicu i glatke butine. Gledajući je Hejzi je za trenutak zaboravio i na Riksa i na posao koji sa njim treba da obavi. Devojka je primetila njegov zadivljen pogled ali se činilo da joj to nije smetalo, naprotiv. Trgao se tek kad se osmehnula i ponudila mu stolicu. - Sedite, gospodine Hejzlvud. Moj brat je u sobi, odmah ću ga pozvati. Okrenula mu je leđa i tako mu pružila priliku da uživa u njenoj pozadini i erotičnom njihanju bedara Minut kasnije pojavio se i Danijel Riks. On je bio visok i mršav ćovek i nosio je naočare sa žičanim okvirom. Za razliku od sestre, bio je neupadljiv i neugledan. Prišao je Hejziju i pružio mu ruku. - Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Hejzlvud. Naravno, čuo sam za vas a znam i da ste veliki prijatelj sa inspektorom Morisonom. Pretpostavljam da nešto želite od mene? - Samo jednu informaciju, gospodine Riks. Pre nekoliko dana, za vreme vašeg večernjeg dežurstva, neko vam je telefonirao i dao vam registarski broj jednog automobila, zamolivši vas da mu kažete kome vozilo pripada. Vi ste proverili i utvrdili da se radi o mom krajsleru. Čoveku koji je tražio informaciju saopštili ste moje ime i adresu. Da li je bilo tako? Riks ga je začuđeno gledao. - Jeste, gospodine Hejzlvud. - Ono što me interesuje je ko je ćovek kome ste dali tu informaciju odmah reče detektiv. — Ne želim da okolišim pošto žurim. Dovoljno je da kažem da je veoma važno da saznam identitet tog čoveka - Zašto vas to interesuje, gospodine Hejzlvud? - postade Riks oprezan. Hejzi se nakašlja. - Stvar je veoma opasna, gospodine Riks. Radi se o nekoliko ubistava Dajući drugima informacije o meni i mojoj adresi vi ste, možda i nehotično, doprineli tome da bude ubijena jedna devojka koja je bila skrivena u mom stanu. Voljan sam da pred inspektorima ne pominjem vaše ime, ukoliko mi saopštite kome ste saopštili moje ime i adresu. Riks pobledi u licu. 61

- Ali... ali... to je nemoguće... Debora mu priđe i uhvati ga za ruku. - Kaži gospodinu o čemu se radi, Dane. Izvuci se iz toga dok još možeš. Hejzi ustade. - Kako hoćete, gospodine Riks. U tom slučaju ću biti primoran da kažem Džimu Morisonu o čemu se radi pa će on razgovarati sa vama. Riks pruži ruku prema detektivu. - Čekajte, gospodine Hejzlvud. Reći ću vam. Čovek koji mi je telefonirao i rekao mi registarski broj vašeg automobila tražeći od mene da utvrdim ime i adresu vlasnika vozila zove se Lajonel Kerli. Hejzi ponovo sede. - Ko je on? - Laj Kerli je kockar. Stanuje nedaleko odavde, u istoj ulici samo u zgradi broj 911. Često se nalazimo u malom lokalu na polovini puta između naših kuća. Lokal se zove »Dedmen«. Tamo ponekad odigram partiju pokera sa Lajom Kerlijem i još nekim susedima. Dugovao sam mu neku manju sumu koju sam izgubio na kartama. Radilo se o svega devedeset dolara. Pre neko veće taj Laj Kerli mi je telefonirao na posao i dao registarski broj nekog automobila tražeći od mene da utvrdim ko je vlasnik i gde stanuje. Rekao mi je da ako učinim tu malu uslugu ne moram da mu vratim dug od devedeset dolara. Nisam video u tome ništa loše a i prijalo mi je da uštedim devedeset dolara. Zbog toga sam izvršio proveru, utvrdio da se radi o vašem vozilu i izdiktirao Laju Kerliju vaše ime, prezime i adresu. To je sve. Hejzi ponovo ustade. - Hvala vam i do viđenja, gospodine Riks. Mnogo ste mi pomogli. Klimnuo je glavom i lepoj Debori i osmehnuo joj se. - Hvala i vama što ste ubedili brata da mi kaže ono što me interesuje, gospođice Riks — rekao joj je - Vaš sam dužnik. . Uzvratila mu je osmeh i otvoreno ga pogledala. - Ne zaboravite na to. gospodine Hejzlvud. Nemojte da ja moram da vas podsećam da mi nešto dugujete. U lepim očima nazreo joj je neskriveno obećanje i poziv. - Ne brinite, gospođice Riks. Ne bih mogao da vas zaboravim sve i da hoću. Vi ste devojka koja se ne zaboravlja. Otpratila ga je do vrata i na hodniku ga je na brzinu poljubila. - Ovo je samo mali predujam, gospodine Hejzlvud - rekla je brzo i tiho, da je ne čuje brat koji je ostao u stanu. - Kad me budete pozvali biću daleko izdašnija. Dok je silazio prljavim stepeništem mislio je o dražima lepe Debore tako da je promašio jedan stepenik, izgubio ravnotežu i pao, zamalo slomivši nogu. XX U najbližoj telefonskoj govornici prelistao je raskupusani telefonski 62

imenik i pronašao broj Lajonela Kerlija. Pozvao ga je i javio se neki ženski glas koji mu se odnekud činio poznat. - Da? - Da li je gospodin Kerli kod kuće? - Ko ga traži? - Ovde je Dan Riks. Recite Kerliju da dođe na staro mesto. Nešto se dogodilo. Spustio je slušalicu i okrenuo broj telefona Dana Riksa. - Ovde je Hejzi, Dane. Malopre sam bio kod vas. - Da, izvolite? - S kim živi Kerli? - Sa nekom ženom koja mu često pomaže pri organizovanju velikih kockarskih partija. Rekao sam vam da je Kerli profesionalni kockar. Samo, imam utisak da mu u poslednje vreme ne ide najbolje. - U redu. Dane. Malopre sam zvao Kerlija. Javio se neki ženski glas Predstavio sam se vašim imenom i rekao da kaže Kerliju da ga čekate na starom mestu. - Da? - Možda je Kerli oprezan. Možda će vas pozvati telefonom da čuje o čemu se radi. - To je moguće. Šta želite da uradim ako se to dogodi? - Potrebno je da mu zakažete sastanak negde na drugom kraju grada. - U redu, gospodine Hejzlvud. Zakazaću mu sastanak negde u Kvinsu. Donde mu treba najmanje četrdeset minuta i isto toliko natrag. Zašto vam je to potrebno? — Želim prvo da ispitam ženu koja živi sa njim. Ona verovatno dosta zna o njegovim poslovima a postoji mogućnost da je i sama u njih umešana. Ne želim da Kerli bude prisutan dok je budem ispitivao. — U redu, gospodine Hejzlvud. Računajte na mene. Obezbediću vam da sat i po budete sami sa tom ženom. — Unapred hvala, Dane. Pozdravite sestru. Spustio je slušalicu i odšetao do zgrade u blizini one u kojoj je stanovao Lajonel Kerli. Nekoliko minuta kasnije video je čoveka koji je odgovarao Kerlijevom opisu. Izašao je iz zgrade broj 997, došao do parkirališta, seo u starog bjuika i odvezao se. — Za sada sve ide po planu, zadovoljno pomisli Hejzi. Iskreno se nadao da će se tako i nastaviti. Čim je Kerlijev bjuik zamakao za ugao, prešao je ulaz i ušao u hodnik zgrade broj 997. XXI Vrata mu je otvorila devojka čija je kosa bila crna i sjajna a oči tam-nosmeđe i krupne. Za razliku od crne kose, koža joj je bila izrazito bela, kao da nikad nije bila izložena suncu. Bila je dosta visoka, oko sto 63

sedamdeset i pet santimetara, procenio je detektiv. Noge su joj bile duge i vitke, struk toliko uzan da se mogao obuhvatiti rukama a grudi visoke i čvrste. Bila je obučena samo u tanak triko, sasvim pripijen uz telo, ispod koga očigledno nije imala ništa Hejzi je nekoliko trenutaka stajao kao opčinjen i prenuo se tek kad mu se osmehnula i kad je progovorila — Gospodine? — Verovatno se bavite aerobikom. Izvinite što sam vas prekinuo - rekao je prvo što mu je palo na pamet. - Ja sam Džordž Grej, Lajov prijatelj. Da li je Laj kod kuće? - Aerobikom? Ah, vi mislite zbog ovoga što imam na sebi. Ne, upisala sam se na baletski kure pa malo vežbam. Kroz dva časa treba da idem na probu. A što se tiče vašeg prijatelja Laja, nemate sreće, gospodine Grej. Izašao je pre nekoliko minuta i rekao je da će se vratiti kroz otprilike dva časa. Hoćete li da ga sačekate? Pravio se kao da mu je neprijatno. - Pa.. ovaj... ako vam neću smetati. Širom je otvorila vrata i pozvala ga da uđe. - Samo izvolite, gospodine Grej. Ja sam Samanta Smit, Kerlijeva prijateljica Spremiću vam viski sa ledom. Možete malo prelistavati neke časopise. Ja moram još malo vežbati kukove. Moj instruktor baleta mi je rekao da još nije zadovoljan mojim pokretima nogu. Skinuo je šešir i ušao. Devojka nije imala više od devetnaest godina. Bila je mlada, lepa, zgodna i slobodna. Po sobi se kretala graciozno i izazovno. Donela je flašu viskija, posudu sa ledom i dve čaše a zatim i hrpu nekih časopisa - Osećajte se kao kod svoje kuće, gospodine Grej. Vi ste stari Lajov prijatelj, zar ne? - Da Kerli i ja smo nekad radili zajedno ali se nismo videli nekoliko godina. A vi? - Sa Lajom sam tek nekoliko meseci. Bila sam striptizeta u noćnom klubu »Rojal Garden«. Tamo me je zapazio i angažovao me kao pomoćnicu pri velikim kockarskim partijama. - Kako mu sad idu poslovi? Čuo sam da ima nekih problema. Preko lepog lica joj pređe senka. - Ne znam da li će se Laj ljutiti ako vam budem govorila o tome. - Budite sigurni da neće - ohrabri je Hejzi. — Kerli i ja smo mnogo toga zajedno preturili preko glave. Prišla mu je i sela na stolicu pored njega. Divio se njenom fantastično građenom telu ali nije ni pokušao da je dodirne. Sipala je i u drugu čašu malo viskija i odmah ga popila. - Dobro ste obavešteni, gospodine Grej. Kerli je u nekim finansijskim neprilikama. Pozajmio je novac od nekog zelenaša i sad nema da mu vrati. Taj zelenaš, zove se Sep Monroz, ostavio mu je rok od sedam dana 64

da vrati novac. Ako Kerli to ne bude učinio, Sep Monroz mu je zapretio da će ga ubiti. - O kolikoj se sumi radi? - Kerli je pozajmio sto hiljada dolara, ali treba da vrati sto pedeset hiljada. Onih pedeset hiljada su interes, odnosno kamata od pedeset posto, koju Sep Monroz obavezno uzima od ljudi kojima pozajmljuje. Kažete da Kerli nema taj novac? - Naravno da ga nema. Sve zajedno ako ima deset ili dvanaest hiljada. - Šta će učiniti? - Ne znam. Ne govori sa mnom o tome. - A vi? Pogledala ga je u oči. - Šta, ja? Ja sa tim nemam nikakve veze. Ako Kerliju pođe još lošije nego što je sad, napustiću ga. - Šta ćete raditi? Ustala je i napravila jednu piruetu, pruživši mu na taj način priliku da razgleda njeno mlado i atraktivno telo sa svih strana. Delovala je vrlo seksi i Hejzi u trenutku oseti onu poznatu prijatnu toplinu i snažnu želju za zgrabi crnokosu lepoticu i da je odnese do najbližeg kreveta. - Mislite li da mlada devojka sa telom kao što je moje treba da brine o svojoj budućnosti, gospodine Grej? Pogledajte me dobro. Imate li neku zamerku? Noge? Grudi? Struk? Bedra? Stražnjica? Vrat? Lice? Kosa? - Lagao bih kad bih rekao da imam zamerki — rekao je. — Sve je na svom mestu i sve je zaista izvanredno. - Hoćete li da me gledate dok vežbam? - pljesnula je rukama kao da se i sama obradovala što se toga setila. - Moram da poboljšam rad nogu i kukova, kao što je rekao moj učitelj baleta. Vi procenite kako igram. Uključila je magnetofon i sačekala da počne muzika a zatim je zaigrala. Hejzi je bio čest posetilac noćnih lokala i sebe je smatrao poznavaocem modernog baleta ali ovako dobru igračicu, čiji je svaki pokret bio tako nabijen erotikom i kao da je pozivao na vođenje ljubavi, do tada nije imao prilike da vidi. Kad je završila isključila je magnetofon, prišla mu i ispitivački ga pogledala. - No, šta kažete, gospodine Grej? Da li vam se dopalo? - Izvanredno, Samanta! - iskreno je rekao i zapljeskao. Zatim je ustao i osvrnuo se po sobi. - Nešto tražite, gospodine Grej? - upitala je prišavši mu još bliže. - Tažim najbliži krevet - otvoreno je rekao. Raširila je oči kao da se čudi, međutim Hejzi je znao da je sve to samo vesta ženska igra. - Krevet? - rekla je tobož začuđeno. - Zar ste umorni? - Ne. Želeo bih malo da vam pomognem. - Da pomognete? Meni? -prišla mu je još korak bliže, tako da ga je sada 65

dodirivala vrhovima svojih izazovnih i čvrstih grudi. — Kako da mi pomognete, gospodine Grej ? Sagnuo se, uhvatio je jednom rukom ispod kolena a drugom ispod leđa i podigao je, lako kao da je pero. Ležala je u njegovim rukama i nije se bunila - Želim da vam pomognem da malo usavršite rad kukova - rekao je noseći je prema širokom i prostranom ležaju u spavaćoj sobi. Nije mu odgovorila, samo se jače stisnula uz njega. XXII Jedan sat kasnije Samanta Smit se istuširala i otišla na svoj čas baleta, ostavivši Hejzija, opuštenog i zadovoljnog, da uz flašu kentaki viskija sačeka »svog prijatelja«, Laja Kerlija. Kerli je stigao pola sata posle Samantinog odlaska. Otključao je vrata i ušao a zatim se začuđeno zagledao u detektiva koji je mirno sedeo i tamanio kvalitetan, viski, kao da je kod svoje kuće. - Ko ste vi, do đavola! — bilo je prvo što je rekao. - Šta radite ovde? Kako ste ušli? Gde je Samanta? Hejzi ga mirno odmeri, onom vrstom pogleda kojom muškarci koji su spavali sa nečijom ženom gledaju muškarce sa čijom ženom su spavali. - Sedite, Kerli i opustite se - pozvao ga je. - Postavljate mnogo pitanja odjednom. Laj Kerli sede na stolicu nasuprot Hejziju, napuni drugu čašu i odmah ispi sav viski iz nje. Ispitivački je gledao Hejzija. - Ko ste vi? - Majki Hejzlvud. privatni detektiv. Kerli se trže i pocrveni u licu. - Hejzi, njuškalo? Šta hoćete od mene? Ja vas ne poznajem. - Poznaješ me a i ja tebe poznajem! - pređe Hejzi na intimnije oslovljavanje. - Došao sam ovamo poslovno, Kerli. Želim da razgovaram sa tobom. - Nemam ja sa tobom o čemu da razgovaram! - Ne pravi se hrabar, Kerli. Za koga radiš? Zašto ste ubili Venis Lebeder? A nekoliko meseci pre toga i Larija Lorimera? Začuđeno je gledao Hejzija - Kakva Venis Lebeder? Kakav Lari Lorimer? Prvi put čujem ta imena. - Od koga si saznao moju adresu i broj telefona? Ko je postavio uređaj za prisluškivanje u moj telefon? Ko je poslao one dve gorile da me dočekaju u hotelu gde je bila Venis Lebeder i da me ubiju? - Ne znam o čemu govoriš, Hejzi! Ne znam, kunem ti se! - Ti si pokvareni, prljavi pacov, Kerli. Tvojom glumom bi mogao da uspeš na Brodveju ali mene ne možeš prevariti. - Zaista ništa ne znam. Pogrešio si, Hejzi. Zbog tvojih problema si došao 66

kod pogrešnog čoveka. - Lažeš, Kerli! Od Dana Riksa si saznao da krajsler čiji si registarski broj imao pripada meni. Riks ti je rekao moje ime i adresu. Lažnim telefonskim pozivom ste me odmamili iz stana, da biste ti i tvoji prijatelji zgrabili Venis Lebeder i ubili je. Želim da znam zašto, Zašto je ubijen modni kreator i biznismen Lari Lorimer? Zašto je ubijen fotograf Kristijan Bomarše? Zašto je ubijena Venis Lebeder? Zašto?... Vrata od stana se iznenada otvoriše. U sobu uđoše dva čoveka u sivim odelima i šeširima, sa otkočenim pištoljima u rukama. Hejzi im je sedeo okrenut leđima i nije mogao ništa da preduzme. Jedan mu je odmah prišao i izvadio mu luger iz futrole pod levim ramenom a drugi je držao na nišanu Kerlija. Čovek koji je razoružao Hejzija bio je nizak i dežmekast, okrugle glave i sitnih, podmuklih očiju. Drugi je bio nešto viši i atletski razvijen. Lice mu je bilo grubo i izbrazdano ožiljcima iz mnogobrojnih tuča. Hejzija su, pod pretnjom revolvera, naterali da stane u ugao sobe. - Stoj tu i ne mešaj se ako ne želiš da zaradiš metak u stomak! -naredio mu je dežmekasti, koji se zvao Dozi. - Nismo došli zbog tebe nego zbog Kerlija. Hejzi je ćutao. Za to vreme, viši i snažniji se zaustavio ispred Kerlija a zatim ga je snažno udario cevi revolvera po obrazu. Koža je pukla i prsnula je krv. Kerli se zanese i pao bi da se nije leđima oslonio na zid. - Gde je novac, Kerli? - pitao je pridošlica - Ja... nemam ga.. - Gde je novac? - ponovi robustni gangster i ponovo podiže revolver. Kerli pade na kolena. - Mik... nemoj... molim te nemoj. .. nabaviću, nabaviću... Mik ga još jednom udari, ovog puta sa druge strane. Ponovo je iz Kerlijevog rasečenog obraza prsnula krv. - Mik... Molim te... - Sep neće da ćeka, Kerli! - opomenu ga Mik. - Dobio si sedam dana produženja roka ali ni prstom nisi mrdnuo da pribaviš taj novac. Duguješ Sepu sto pedeset hiljada dolara, Kerli. Nađi ih ili ćeš istekom sedmog dana od danas biti ubijen. Dozi i ja ćemo za Sepa sa zadovoljstvom obaviti taj poslić. - Nabaviću... nabaviću... kažite Sepu... imam plan... siguran plan... vratiću mu novac... na vreme... ja... Mik ga udari nogom u grudi i obori ga na tepih. - Ovo je samo bila mala opominjuća poseta, Kerli. Kad budemo došli sledeći put... - Znam... znam - jecao je nesrećni kockar, ležeći na tepihu i ne usuđujući se da ustane. — Nabaviću... rekao sam vam... imam plan... nabaviću... samo recite Sepu... Mik podiže nogu i hladno i bezosećajno stade petom na prste Kerlijeveleve ruke. Jasno se ćulo krckanje kostiju a zatim kockarov 67

neljudski krik. - Ne... ne... nemojte!... - Mi sad idemo, Kerli. Dolazimo kroz sedam dana Tada ćeš ili umreti ili ćeš nas se osloboditi! Dao je znak glavom drugom gangsteru. Ovaj izvadi iz džepa Hejzijev luger i baci ga na fotelju a zatim obojica oprezno izađoše, držeći detektiva na nišanu sve dok nisu za sobom zatvorili vrata. Hejzi uze luger i vrati ga u futrolu pod levim ramenom a zatim priđe poluonesvešćenom Kerliju, podiže ga i spusti na kauč. Kockar je još uvek jecao. Lice, vrat i grudi su mu bili umrljani krvlju a prsti na levoj ruci su mu bili smrvljeni. Hejzi mu u usta stavi grlić flaše i natera ga da proguta nekoliko gutljaja čistog viskija a zatim pripali marlboro i stavi cigaretu među kockareve ispucale usne, umrljane od krvi. - Ovi su mnogo suroviji nego ja Kerli. Da li si za njih radio pa si pokušao da ih prevariš? Kerli ga je gledao očima punim mržnje. - Ti... idi do đavola... njuškalo! - Kakav novac duguješ tom Sepu? Ko je on? - Privatna stvar... odlazi... - O ovome bi trebalo obavestiti policiju. Unakažen si i krvariš. Prsti na ruci su ti slomljeni. To su teške telesne povrede. Možeš da podneseš tužbu protiv te dvojice. - Neću... idi... ostavi me... - U svakom slučaju poslaću ti nekog lekara - Dobro. A sada.. idi... Hejzi slegnu ramenima i pođe vratima. - U redu, Kerli. Kako hoćeš. Samo, i ja ću se vratiti kad malo ozdraviš i budeš spreman da te ispitam. I ja mogu da budem grub kao Dozi i Mik. Čak i grublji. Razmisli o tome i »seti se« ko je ubio Larija Lorimera, Kristijana Bomaršea Venis Lebeder i pokušao da ubije Bomaršeovu sekretaricu Margaretu Devis. Seti se toga, Kerli, seti se što pre. Ni jednog trenutka ne zaboravi da u tvom bednom telu ima još kostiju zgodnih za lomljenje! Uzeo je šešir i izašao. XXIII Telefonirao je najbližoj bolnici da pošalju lekara kod Kerlija a zatim se odvezao do kancelarije. Mej Parsons ga je začuđeno gledala - Šta je sa tobom, Hejzi? Nije prošlo ni tri dana a ti si ponovo došao u agenciju? Da se nije nešto dogodilo? - Ništa draga - rekao je i odmah potražio flašu sa viskijem. — Pronađi Dafa Spensera i pozovi ga da dođe kod mene. 68

- Pogled joj postade ispitivački. - Hm, hm, da li to znači da se približava rasplet slučaja na kome sada radiš? - Zašto tako misliš? - Zbog toga što uvek kad si pri kraju i kad očekuješ neku pucnjavu ili nešto slično, obavezno zoveš Dafa i Kodnija Haringu. Nasmejao se. - Ovog puta nije tako, draga. Rasplet se približava ali još nije blizu. Da li me je neko tražio? - Isidora Slips. - Dalje? - Stela Lorimer. - Još neko? - Margareta Devis. - Hm, hm. To su sve nevažni pozivi - odmahnuo je rukom. — A klijenti? - Ništa posebno. Da dobro si me podsetio, kad si već spomenuo klijente, da li si našao nekog ko će te angazovati da do kraja rasvetliš slučaj na kome sada radiš? Zadovoljno ju je pogledao. - Naravno, mala! Iako si zgodna lepa i mlada, ti si ipak tipična Amerikanka - Otkud sad to? Nešto sam te pitala, Hejzi, i nemoj da se izvlačiš. - Druge žene misle samo o seksu a ti misliš samo u novcu, draga A što se tiče tvog pitanja, da, našao sam klijenta - Ko je on? - Izvesni Semjuel Sisgejt. Sastavila je obrve i kratko razmislila - Nikad ćula! - najzad je rekla, odmahnuvši glavom. - Gde si ga našao? - On je rođeni brat Stele Lorimer, udovice ubijenog Larija Lorimera. - Zašto te je angažovao? - Da otkrijem ko je ubio njegovog zeta. - Larija Lorimera? Muža njegove rođene sestre? - Da. - Zašto ga to interesuje? - Zato što se stalno šapuće da su on i njegova sestra na neki način umešani u Lorimerovo ubistvo, da bi se dočepali nasledstva od preko sto trideset miliona dolara. Angažovao me je da pronađem Lorimerovog ubicu da bi na taj način zatvorio usta svima onima koji pričaju da je on organizovao Lorimerovo ubistvo. - Koliko će ti platiti? - Dvadeset hiljada dolara. - Dvadeset hiljadarki? Nije loše. - I ja kažem da nije loše? - nasmeja se detektiv. 69

— Idem u moju kancelariju da malo dremnem. Probudi me kad stigne Daf Spenser. - A telefonski pozivi? Da ti prebacim vezu kod tebe? - Nikako. Ne treba mi niko osim Dafa - Još nešto. Zaboravila sam da ti kažem da te je nekoliko puta zvao i Džim Morison. - Ha, ha! Znači da i istraga policije tapka u mestu. Verovatno mu opet trebam da umesto njega vadim kestenje iz vatre. Ovog puta to neću učiniti. Neka on i onaj priglupi Stenli Hamilton malo i sami oprlje prste. Ušao je u svoju kancelariju i za sobom zatvorio tapacirana vrata Isključio je telefon, seo u udobnu kožnu fotelju iza pisaćeg stola, podigao noge na sto a sklopljene ruke stavio na potiljak. Zaspao je za nekoliko sekundi. XXIV Sedeli su u foteljama oko niskog stočiča na kome je bila flaša ken-taki viskija, posuda sa kockama leda i dve čaše. - Šta te interesuje, Hejzi? -upita privatni detektiv Daf Spenser. - Ili, da ti prvo meni ispričaš kako napreduje istraga oko Venis Lebeder. U »Njujorkeru« sam pročitao tekst Isidore Slips o tome kako su je ubili i kako si se ti obračunao sa njenim ubicama. - Nema tu šta da se priča, Dafe - skromno odgovori Hejzi. U nekoliko rečenica je objasnio Spenseru dokle je stigao i šta dalje namerava da preduzme. - A sad da pređemo na ono zbog čega sam te zvao. Znam da si u poslednje vreme imao nekoliko slučajeva u vezi raznih moćnih gangstera koji zarađuju na taj način što pozajmljuju »prljav« novac sumnjivim tipovima uz nenormalno visoke kamate. - To je tačno — potvrdi drugi detektiv. - Ko ili šta te interesuje? - Da li si među tim pozajmljivačima prljavog novca naišao na nekog ko se zove Sep Monroz? - Protiv njega još nisam radio ali znam ko je. U Njujork je došao pre nekoliko meseci iz Los Anđelesa. Tamo na jugu je postalo pretoplo za njega. Kao što si rekao, bavi se pozajmljivanjem sumnjivog novca sumnjivim klijentima. - Uz kamatu od pedeset procenata. - Često i veću. - Ko je lud da pozajmi novac uz toliku kamatu? To je obično lihvarenje. - Oh, ima ih i više nego što Sep ima novca da im pozajmi - ozbiljno reče Daf Spenser. - Ljudi su često u novčanim neprilikama. Sep je tu da im priskoči u pomoć, naravno uz dobru zaradu za sebe. - Kako dužnici posle vrate dug? 70

- To i jeste ono najgore. Oni obično očekuju da će brzo zaraditi neki novac i da će ga vratiti Sepu. Međutim, često i ne bude tako. - Šta se onda događa? Spenser otpi malo viskija. - Događa se ono što mora da se dogodi. Sep ima četvoricu ubica koji mu služe da bi opomenuli neuredne dužnike da treba da vrate dugove. Te opomene se najčešće svode na premlaćivanje ili nešto slično. - A ako dužnik i posle opomene ne pribavi novac? - Sep mu produži rok za vraćanje ali zaračuna još veću kamatu. - A ako i posle toga dužnik ne može da vrati dug? - Onda ga Sepovi ljudi ubiju. To je ujedno najbolja opomena za ostale dužnike da sa Sepom nema šale i da treba da se potrude da što pre nabave novac i skinu ga s vrata. - Do đavola! Šta rade pajkani? Zašto se ne umešaju u taj pokvaren posao i ne uhapse Sepa? Daf Spenser slegnu ramenima. - Nemaju nikakvih dokaza. Niko od Sepovih dužnika se ne obraća policiji da zatraži zaštitu ili pomoć. Hejzi je nekoliko trenutaka razmišljao. - Mislim da ću otići da razgovaram sa tim Sepom Monrozom -najzad je rekao. - Znaš li gde bih ga mogao naći? Ima neku staru kuću u Bronksu. Do njega je teško doći. Bar dvojica od četvorice njegovih hladnokrvnih ubica su stalno pored njega. - Dvojicu sam upoznao i imao sam priliku da ih vidim kake rade - reče Hejzi. - Zaista ne mogu da se setim da li sam ikad video dva bezosećajnija i grublja momka. Pretukli su nekog kockara i slomili mu prste na ruci a da nisu ni trepnuli. Zatim su mu dali rok od sedam dana da vrati Sepu one što mu duguje i otišli. - To je uobičajen način - saglasi se Daf Spenser. - Da li si pokušao da nagovoriš tog kockara da potrazi zaštitu od policije? - Jesam ali je odbio. Rekao je da mu nije potrebna ničija pomoć. - Tako je uvek - konstatova Spenser. - Niko ne želi da ima posla sa pajkanima. - Svi se nadaju da će nekako sami uspeti da pribave novac. - Nisam baš siguran da će i ovaj u tome uspeti — zamišljeno reče Hejzi. - Izgleda mi mnogo verovatnije da će i njegov leš kroz sedam dana biti pronađen u nekoj mračnoj i prljavoj ulici u Harlemu ili Bronksu. Kaži mi adresu te kuće u kojoj stanuje Sep Monroz. - Dog Strit broj 392. Bronks. Hoćeš li da pođem s tobom? - Mislim da to ovog puta neće biti potrebno. Idem samo da obavim s njim neku vrstu informativnog razgovora. Iznenadiću ga i prednost će biti na mojoj strani. - Teško je iznenaditi čoveka kakav je Sep Monroz, Hejzi. Budi oprezan. Ne zaboravi na dvojicu ubica koji su stalno uz njega. Ubiće te pre nego 71

što pomisliš da to nameravaju. Savetujem ti da pucaš prvi, odmah čim ih vidiš. To ti je jedina šansa. - Snaći ću se već nekako, - lakonski odgovori Hejzi. — Hvala ti, Dafe. Mnogo si mi pomogao. Zvaću te ako mi budeš potreban. Spenser ustade i nakon što se pozdravio sa Hejzijem izađe. Hejzi se vrati u fotelju iza pisaćeg stola i ponovo zauze svoj omiljeni položaj sa flašom u krilu i nogama na stolu ali tada zazuji interfon. Nagnuo se i pritisnuo dugme. - Kaži, Mej. - Stela Lorimer želi da razgovara sa tobom. Rekla sam joj da si zauzet ali ona insistira. Kaže da je u pitanju nešto važno i hitno. - U redu. Preuzeću vezu. Uključio je telefon i podigao slušalicu. - Hejzi je ovde. Izvolite, Stela? - Možete li odmah doći kod mene? - Odmah? Zašto odmah? Zar je stvar toliko hitna? - Jeste. - U redu. Krećem. Mislim da ću stići do Koni Ajlenda za pola sata. - Do viđenja, Hejzi. Čekam vas. - Do viđenja, Stela. Prekinuo je vezu i ustao. Uzeo je šešir sa vešalice, otvorio vrata i ušao u kancelariju u kojoj je Mej Parsons nešto kucala na pisaćoj mašini. Kad ga je ugledala prestala je da kuca i pogledala ga. - Odlaziš? - Idem kod Stele Lorimer. Kaže da je u pitanju nešto hitno. - Znam ja šta je toj nimfomanki hitno! - cinično se nasmejala crnokosa sekretarica — Hitno joj je potreban muškarac da bi joj smirio svoje uzavrele hormone, eto to je! Zapanjeno ju je pogledao. — Ne pričaj gluposti, Mej! Žena me zove da bi mi saopštiia nešto važno u vezi istrage koju vodim o smrti njegovog supruga. Mej se ponovo jetko nasmeja. — Ne pričam gluposti ja nego ti, Hejzi. Čula sam dosta o prelepoj nimfomanki Steli Lorimer kojoj je najomiljeniji sport dovlačenje muškaraca u svoj prostrani krevet. Ne interesuje nju nikakva istraga. Interesuješ je samo ti. Slegnuo je ramenima. - S tobom se danas baš ne može razgovarati! rekao je i izašao. XXV Ostavio je krajslera na parkiralištu ispred Steline kuće, prošao pošljunćanom stazom i stigao na trem na kome su stajala dva telohranitelja u mornarskim majicama, kojima je prošli put besplatno 72

dao čas iz karatea. — Zdravo, Fleg! Zdravo, Smiti! — pozdravio ih je. — Kako ste? Ćutali su i preteći ga gledali ali mu nisu prilazili. - Prokleto njuškalo! – reče Smiti. — Platićeš nam za ono! — dodade Fleg. Hejzi zauze položaj za borbu. — Obavimo to odmah, momci! Ne ostavljajmo za sutra ono što možemo obaviti danas! Fleg zavrte glavom. - Ne, danas ne! - Zašto? - začudi se Hejzi. -Još se ne osećate dobro? Fleg ga je neprijateljski gledao. - Gospođa Lorimer te očekuje. Rekla nam je da ne smemo ništa da ti učinimo. - Ah, tako! - nasmeja se detektiv. - Onda, u redu, momci. Bilo mi je prijatno da malo proćaskam sa vama! A što se tiče vraćanja dugova, stojim vam na raspoloženju u svako doba dana i noći. Moj telefonski broj možete naći u imeniku. Samo me pozovite i odmah ću doći! Krenuo je prema njima. Razmakli su se i pustili ga da uđe u hol. - Gde je gospođa Lorimer? -okrenuo se i upitao ih. - Ne znam raspored prostorija u ovoj kući. - Popni se na prvi sprat. Pretposlednja vrata sa desne strane. Čeka te! dobaci mu Fleg. Drvenim stepenicama se popeo na prvi sprat i hodnikom stigao do pretposlednjih vrata. Zakucao je i sačekao dok se iznutra nije čuo poziv da uđe a tada je otvorio vrata. U prvi mah ništa nije video jer je unutra bio prijatan polumrak. Tek nakon nekoliko sekundi primetio je da se nalazi u luksuzno uređenoj spavaćoj sobi čiji su svi zidovi i tavanica bili prekriveni velikim ogledalima. Prostorijom je dominirao ogroman krevet kružnog oblika, čiji je prečnik bio veći od tri metra. Krevet nije imao običan dušek nego specijalno napravljen od ružičaste, providne gumaste materije, a bio je napunjen vodom. Na sredini kreveta ležala je na leđima Stela Lorimer, bez ijedne krpice na sebi, bestidno gola i posmatrala ga. Malo se podigla i oslonila se na laktove. Njeno pomeranje pokrenulo je vodu u dušeku tako da se cela površina kreveta lako zanjihala, kao da se zatalasala površina mora. Hejzi je kao opčinjen gledao u njene velike i čvrste grudi koje su se blago ljuljale, kao da ga pozivaju da priđe i da ih obaspe poljupcima. - Dođi, Hejzi, dođi! — rekla je tihim, senzualnim glasom. 73

Bio je sasvim siguran da je u narednih nekoliko sekundi postavio svetski rekord u brzini skidanja odeće i da je zaslužio da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. - Ostalo radi polako, Hejzi! -šapnula mu je uz uho, kad se našao pored nje na krevetu koji se talasao kao more. - Poslednje što je pomislio pre nego što se izgubio u slatkoj omam-ljenosti i prestao da misli, bilo je da je njegova sekretarica bila u pravu. XXVI Polako je vozio dok nije ugledao staru dvospratnicu na kojoj je kredom bio napisan broj 392. Tada je zaustavio krajslera, proverio da li mu je luger napunjen, izašao iz automobila i polako došetao do metalnih vrata kroz koja se ulazilo u zgradu. U hodniku ga je zaustavio nizak i dežmekast ćovek okrugle glave i sitnih, bledih očiju. - Hej! Stani, prijatelju! Kuda? Hejzi je odmah prepoznao Dozija, jednog od dvojice razbijača koje je prvi put video u stanu kod Laja Kerlija, kad su pretukli kockara i slomili mu prste na levoj ruci. - Zdravo, Dozi! - rekao je. -Treba mi Sep. Gangster ga je posmatrao kao da pred sobom vidi neku egzotičnu životinju. - Gle, gle! Treba ti Sep! Šta ti misliš da se kod Sepa može tek tako, kad ti se svidi? Sep Monroz je poslovan ćovek, prijatelju. Treba da se najaviš pa da on vidi da li će u narednih mesec ili dva naći vremena da te primi. Hejzi slegnu ramenima. - U redu, Dozi. Kako hoćeš. Ja ću otići a ti kaži Sepu da sam ga tražio. - Čekaj, prijatelju! Ne može to tako. Kad si već ovde onda i ostani. Ispitivački je posmatrao Hejzija. - Ko si i zašto si došao? - iznenada upita. Glas mu više nije zvučao dobroćudno. Sad je bio hladan kao glečer i sekao je kao nož. Detektiv odluči da se ponovo koristi izmišljenim imenom koje je već upotrebljavao. - Zovem se Džordž Grej. - Zašto si došao? - To se tebe ne tiče. Samo kaži Sepu da me je poslao Laj Kerli. Videćeš da će odmah poželeti da me vidi. Gangster se obradova. - Donosiš li novac? Tačno, sad sam se setio. Tamo sam te i video. Bio si u stanu kod prokletog kockara kad smo ga Mik i ja obrađivali i podsećali ga da mu ističe rok za vraćanje duga Sepu. Hejzi klimnu glavom. - Da, bio sam tamo. Rekao bih da su tvoji i Mikovi metodi prilično grubi. 74

Gangster se isceri. - Grubi ali efikasni, zar ne? Doneo si novac? - Da, ali predaću ga samo Sepu. - Zašto nije došao Kerli? - Loše se oseća. Ne može da ustane iz kreveta. - Mekušac! — prezrivo frknu Dozi. - Mik ga je malo pomilovao po licu i po rebrima, slomio mu par koščica a on se razboleo. Da, da, ove mlade generacije su sve mekše i mekše! Pljunuo je na prljav hodnik i pogledao Hejzija. - Dobro, prijatelju. Sačekaj još trenutak pre nego što te najavim Sepu. On ne voli kad kod njega upadne neko čiji dolazak ne očekuje. Tada prvo puca pa tek onda postavlja pitanja. Otvorio je prva vrata sa leve strane. U sobi je bio izguljen pisaći sto sa telefonskim aparatom. Podigao je slušalicu rekao nekoliko reći a zatim prekinuo vezu i vratio se do Hejzija. - Sep će te primiti, prijatelju. Pre toga ostavi tvoj pištolj kod mene. Takav je red. Hejzi izvadi luger iz futrole i uperi cev u Dozijev stomak. Ovaj je od iznenađenja stajao kao paralizovan. - Gde je Sepova soba? - upita detektiv. - Prvi sprat, druga vrata desno. - Da li je sam? - Kod njega su Klej i Bat. - Ko su oni? - Telohranitelji, isto kao i Mik i ja. Hejzi podiže ruku sa lugerom i cevi pištolja udari Dozija sa strane po glavi. Posle toga mu je čvrsto vezao noge i ruke i zapušio mu usta prljavom maramicom, pa ga odneo u podrum i tamo ostavio. Zatim se popeo stepenicama na prvi sprat. Odmah su mu prišla dva visoka i krupna čoveka u sivim odelima i sa šeširima. Desne ruke su im bile u džepovima. - Priđi, prijatelju. Hejzi stade ispred njih, tako da mu je jedan bio sa leve a drugi sa desne strane. - Ti si Grej? Klimnuo je glavom, čekajući šta će se dalje dogoditi. - Da li ti je Dozi oduzeo revolver? - Nije mi ga oduzeo. Predao sam mu ga dobrovoljno. - Moramo te i nas dvojica pretresti. Takav je red. - Vi ste poslednja kontrola? Čovek ga oštro pogleda. - Zašto pitaš? - Onako... samo da znam. - Mnogo znanja nikom nije koristilo, Grej. Od mnogo znanja može da zaboli glava. Isto kao i od metka u stomaku. - Hvala na opomeni - nasmeja se Hejzi. - Otvaraš preda mnom nove 75

vidike. Ti si pravi filozof. Čovek ga je začuđeno gledao. - Šta to pričaš, Grej? Hejzi iznenada ispruži obe ruke i sa dva strahovita seikenzukija, udarca sa strane u vrat bridom šake, obori obojicu telohranitelja. Pridržao ih je da pri padu ne naprave buku a zatim je i njih dvojicu vezao, zapušio im usta i iznenada ih ubacio u sobu u kojoj je, za pisaćim stolom, sedeo čovek koji je trebao da bude Sep Monroz. Svako drugi bi se u takvoj situaciji bar iznenadio, ali Sep Monroz je samo pqdigao glavu i pogledao prvo dvojicu onesvešćenih a zatim čoveka koji je ušao. — Pretpostavljam da imate neko objašnjenje za ovo? - rekao je mirnim glasom. - Sedite i pričajte. Hejzi prvo iza sebe dva puta okrenu ključ u bravi i stavi ga u džep. Zatim pažljivije pogleda čoveka pred sobom. Sep Monroz je verovatno bio niskog rasta, ali se to nije videlo jer je sedeo iza pisaćeg stola, pa mu je veći deo tela bio skriven. Kosa mu je bila riđa, lice izrazito belo i pegavo, a duboko uvučene oči providno zelene. Imao je malu, špicastu bradicu, riđu kao i kosa. Delovao je mirno i opušteno, kao čovek koga ništa ne može da iznenadi. — Dakle? — rekao je. Hejzi mu se nasmeja u lice. — Ne izigravaj hladnokrvnog tipa, Sep! - otvoreno mu je rekao. - Došao sam ovamo da pitam a ne da odgovaram. Da bih ti dokazao da se ne šalim, odmah na početku ću primeniti nešto od onoga što sam naučio od tvojih telohranitelja Dozija i Mika, dok su obrađivali nesrećnog kockara Laja Kerlija. U dva velika koraka je prišao pisaćem stolu za kojim je Monroz sedeo i pesnicom ga snažno udario u nos. Stolica se prevrnula, gangsterski šef je pao na leđa i udario potiljkom u zid. Hejzi obiđe sto, uhvati Monroza za revere sakoa i baci ga u obližnju fotelju. Sad je video da je riđobradi zaista niskog rasta. Nije bio viši od sto šezdeset santimetara. Iz vaze na stolu je izvadio cveće i bacio ga,vodu je prosuo na Monrozovo lice. Iz obe gangsterove nozdrve je curila krv. Kad je otvorio oči u njima za trenutak blesnu opasan zeleni plamičak ali se odmah i ugasi. Uprkos nezavidnoj situaciji- u kojoj se našao, Sep Monroz je i dalje zadržao hladnokrvnost. - Ko si da si, ti si mrtav čovek! -tiho je rekao i nezainteresovano pogledao Hejzija. — Nestani, beži, otputuj bilo gde ali nećeš pobeći. Mrtav si. Hejzi pripali marlboro. Morao je sam sebi da prizna da ga je hladnokrvnost ovog čovečuljka zaista impresionirala. - Koliko ti je Laj Kerli dugovao? - upitao je. 76

Činilo se da ga Sep Monroz ne čuje i ne primećuje. - Kad je krajnji rok da ti vrati dug? — postavi Hejzi novo pitanje. U Monrozovim očima kao da je bio led. Hejzi iznenada izgubi strpljenje. Zgrabio je Monroza i nekoliko puta ga snažno udario u lice a zatim ga povuče za kravatu, podiže ga od poda, drugi kraj kravate veže za luster i zagleda mu se u oči, koje se skoro nisu videle od oteklina. - Slušaj me pažljivo, Sepe! -tiho je govorio, ispred samog njegovog lica. - Polako ću te puštati. Osećaćeš kako ti se kravata sve više urezuje u grlo, kako ti polako nedostaje vazduh, kako se gušiš... Otvaraćeš usta da udahneš ali nećeš moći, da dišeš, spasonosni vazduh će biti svuda oko tebe ali ti nećeš moći da ga udahneš. Ta agonija, to stravično mučenje, trajaće tri a najviše pet minuta. Tada ćeš umreti. Ostaćeš da visiš u ovoj bednoj, prljavoj sobi a ja ću odšetati do ugla i u prvom lokalu ću popiti hladan dvostruki viski i uživaću u životu. Razumeš li me? Sep malo klimnu glavom. - Spusti me! - prokrkljao je, jer je kravata već počela da mu steže vrat. - Pusti me, do đavola! Sve ću reći! Hejzi odveže kravatu od lustera i baci Monroza na patos. Led u gangsterovim očima sad se istopio. Nestalo je arogancije i više nije bio ni malo siguran u sebe. Drhtao je od straha. Hejzi pripali nov marlboro i poče sa pitanjima. - Koliko si pozajmio Kerliju? - Sto hiljada dolara. - Koliko treba da ti vrati? - Sto pedeset hiljada. - Kad mu ističe rok za vraćanje? - U nedelju uveče. - Šta će se dogoditi s njim ako ne nade novac? - Moji ljudi će ga ubiti. - Da li postoje neke šanse da vrati dug? - Kerli tvrdi da će ga vratiti. - Kako misli da pronađe toliku sumu? - Ne znam. - Seti se! - Zaista ne znam. Rekao je mojim ljudima da će sve vratiti. - Kako? - Rekao je da ima neki plan. - Kakav plan? - Dozi i Mik ga nisu o tome pitali. Pretukli su ga i ostavili da se snađe kako zna. - Ko zna nešto o tom Kerlijevom planu? - Ne znam. Verovatno niko osim Kerlija. On se nikom ne poverava. Uvek radi sam. 77

- Znaš li nešto o ubistvima Larija Lorimera, Kristijana Bomaršea i Venis Lebeder? - Ne znam ni ko su oni. Ležao je na podu i ubrzano treptao od straha. Hejzi mu priđe, stavi mu jednu nogu na grudi a zatim dohvati Monrozovu kravatu i poče da je povlači prema sebi. - Ko je ubio Larija Lorimera, Kristijana Bomaršea i Venis Lebeder, Sepe? Monrozu su zelene oči skoro iskočile iz duplji a lice mu je prebledelo. Hejzi malo popusti kravatu. - Dakle! Kad je progovorio u Monrozovom glasu se osećao smrtni strah. - Ne znam! Kunem se da ne znam! Nikad nisam čuo ta imena! Ne znam ko su ti ljudi! - U kakvim si poslovima sa Kerlijem? - Nikakvim! Samo sam mu pozajmio novac! Pre toga ga nikad nisam ni video! Hejzi pusti kravatu. - U redu, Sape. Nadam se da nisi lagao. Ako ustanovim da si mi nešto prećutao vratiću se i palicom za bejzbol ću ti slomiti svaku kost. Nećeš umreti ali ćeš svakog dana moliti boga da umreš. Živećeš još godinama ali to neće biti život. Izvadio je iz džepa ključ, još jednom pogledao dvojicu onesvešćenih i vezanih telohranitelja i njihovog šefa, izbezumljenog od paničnog straha a zatim je otišao. XXVII Sedeo je u klubu na hipodromu i razgovarao sa vlasnikom ergele Persijem Poterom i njegovim glavnim konjušarom i trenerom njegovih konja, Sajrusom Mongomerijem. Sajruso Mongomeri bio je nizak i mršav pedesetogodišnjak, spećenog lica. Nekad je bio poznat džokej a sad je važio za jednog od najboljih stručnjaka za trkačka grla i bio je veoma cenjen. - Kad će ta velika trka? - upita Hejzi. — Ne mogu reći da me konjske trke posebno interesuju, ali ovoj ću svakako prisustvovati. Persi Poter ga ispitivački pogleda. - Imaš li za to neki poseban razlog? Hejzi se zadovoljno osmehivao. - Ja uvek i za sve imam neki razlog, Persi. Ništa ne radim bez razloga. - Trka je u nedelju posle podne. - Koliko tvojih grla učestvuje? - Dvanaest. - Čemu se nadaš? Poter se smejao. - Neću ništa da prognoziram, ja sam vlasnik. Pitaj Sajrusa. On radi sa 78

mojim konjima i najbolje ih poznaje a dugo je bio i džokej. Biće objektivan. Sajrus Mongomeri je mirno pušio. - U dve trke su naša grla sigurno prva — rekao je. — To su trke u kojima će trčati Princ i Aleksander. Druga i osma trka po redosledu. U obe trke naša grla će jahati isti džokej. - Koji? - Robin Tipler. On je trenutno bez premca u državama. Svi ostali su za klasu lošiji od njega. - Kako možeš da budeš siguran da će u te dve trke tvoji konji biti sigurni pobednici? - Zato što znam ostale konje koji trče u tim trkama. Gledao sam ih na treninzima i na ranijim trkama. Svi oni su slabiji od Princa i Aleksandera. Inače, organizatori trka ne vole takve trke u kojima je pobednik izvestan. - Zašto? - Zbog kladionice. Tu nema nikakvog iznenađenja ni mogućnosti za velike zarade. Svi će tipovati na konje za koje se već sada zna da će u te dve trke biti prvi, a to su upravo Princ i Aleksander. No, ostale trke su, što se tiče pobednika, neizvesne i na njima će kladionica zaraditi. - Zar ne postoji mogućnost da neko sklopi sporazum sa džokejom koji će jašiti konja koji je van konkurencije, ubedljivo najbolji, sporazum da ovaj jaše tako da ne bude prvi? U tom slučaju oni koji bi se kladili na nekog drugog konja pokupili bi na kladionici ogroman novac? - Teoretski postoji ali je to praktično nemoguće. - Zašto? - Svaku trku snima nekoliko kamera. Kamere su, na određenoj razdaljini jedna od druge, postavljene pored staze. Snima se svaki pokret svakog konja i svakog džokeja. Ti si nestručnjak i tebi je to teško objasniti, ali pri ponovnom gledanju usporenog snimka trke, svako ko se iole razume u konje i konjske trke odmah bi primetio ako bi se neki konj ili džokej ponašali neuobičajeno, ako džokej ne bi činio sve da iz konja koga jaše izvuče maksimum. Kažem ti, bilo kakvo nameštanje rezultata na taj način je nemoguće. - A drogiranje? Zar je teško dati konju neku drogu od koje bi trčao kao lud, ili neku drugu koja bi umrtvila njegove pokrete? - Neposredno pre i posle završetka trke vrši se veterinarska kontrola svih grla koja učestvuju, odnosno koja su učestvovala u trci. Ako se utvrdi da su konju data neka nedozvoljena farmaceutska sredstva, neki stimulansi ili nešto slično, konj i jahač se odmah diskvalifikuju a vlasnik konja plaća visoku kaznu. Kao što vidiš, ne treba da se plašiš i slobodno možeš da staviš svoj novac na Princa i Aleksandera. Ostajem pri onom što sam ti već rekao, Hejzi. U trkama u kojima će trčati, ta dva grla će biti ubedljivo prva. - U kojim trkama oni trče? 79

- Princ u drugoj a Aleksander u osmoj. To sam ti već rekao. Hejzi ustade i zahvali se obojici. - Mnogo ste mi pomogli. Volim da se kladim na sigurno. Persi Poter ustade da ga otprati. Izašli su zajedno na hodnik. Hejzi ga pogleda. - Šta je, Persi? Nešto hoćeš da me pitaš? Vlasnik ergele klimnu glavom. - Da li još radiš na onom slučaju? - Kojem slučaju? - Ne pravi se lud, njuškalo. Mislim na ubistvo Venis Lebeder Pročitao sam u novinama. Užasno, zaista užasno! Kad bih samo znao ko je to učinio? - Kako znaš da radim na tom slučaju, Persi? - Zar si zaboravio da si bio kod mene i raspitivao se o njoj onda kad je nestala iz tvog stana? - Da, ali onda je još bila živa. Vlasnik ergele se bučno nasmeja i potapša ga po ramenu. - Dugo se znamo i dobro te poznaje. Znam da kad nanjušiš neki trag ne odustaješ dok ne isteraš divljač na čistinu. Zar nije tako? - Jeste - potvrdi detektiv. -Nadam se da će tako biti i ovog puta. - Dokle si stigao sa istragom? - Lutam, imam osećaj da se vrtim u krugu. Ipak, nadam se da ću za tri ili četiri dana imati ubicu u rukama. Poter ga ponovo potapša po ramenu. - Želim ti uspeha, Hejzi. Zaista mi je stalo da se pronađu zločinci koji su je ubili. - Ta dvojica su već mrtvi, jednog sam ubio ja a drugog njegov prijatelj, zamenivši ga sa mnom. Nešto drugo je tu bitno. Persi Poter ga je iščekujući gledao - Treba naći čoveka koji ih je angažovao i saznati zašto je sve to učinio objasni detektiv. - Kad to bude učinjeno, tek tada će na ceo slučaj moći da bude stavljena tačka. Pozdravio se sa Poterom i otišao. Sišao je do terena za trening i tamo naišao na Flobina Tiplera, najboljeg džokeja od svih koji su jahali grla iz ergele Persija Potera. Srdačno su se pozdravili. - Zdravo, Robine. Šta očekuješ od nedeljne trke? Mali džokej se osmehnu. - Jašim u drugoj i osmoj trci. U obe ću biti prvi — samouvereno je rekao. Hejzi se nasmeja. - Budi oprezan, Robine. Živim u vreme kad ništa nije sasvim sigurno. Džokej je bio siguran u sebe. - Znam šta govorim, Hejzi. U drugoj i osmoj trci prvi prolazim kroz cilj. U to nema nikakve sumnje. 80

- Nadam se da će biti tako - i dalje je bio sumnjičav detektiv. -Reci mi, Robine, da li si poznavao neku devojku koja se zvala Venis Lebeder? Lice malog džokeja se smrači. - Zašto me to pitaš, Hejzi? - Devojka je ubijena. Njuškam oko toga. Tražim njenog ubicu. Robin Tipler duboko uzdahnu. - Poznavao sam je ali bih želeo da je nisam poznavao, veruj mi -rekao je tihim glasom, osvrnuvši se da vidi da li ga neko može čuti. -Ta lepotica je bila Persijeva devojka. Bio je lud za njom iako ga je ona varala na svakom koraku. Trčala je za svakim ko nosi pantalone i nije bila štedljiva u deljenju svojih draži. - Ponudila se i tebi? Po džokejovom licu se videlo da je u neprilici. Ne samo da se ponudila, nego.. Ušla je u moju sobu dok sam ležao i odmarao se. Sela je na ivicu kreveta i odmah počela da mi priča kako joj se sviđam i tako a onda se u trenutku skinula i legla pored mene i počela da me ljubi. Upravo tada vrata su se otvorila i ušao je Persi Poter. Stresao se kao da mu je i samo sečanje na taj događaj nije prijatno. - Bože, kako je bio ljut! Potpuno je izgubio kontrolu. Pobledeo je a zatim pocrveneo i počeo prostački da psuje. Pretio je da će nas oboje ubiti, zaleteo se i počeo da nas udara pesnicama i ko zna šta bi se sve dogodilo da njegov glavni konjušar, Sajrus Mongomeri nije čuo galamu i viku i da nije dojurio. Jedva je uspeo da malo smiri zapenušanog Persija i da ga izvede napolje Izgledao je kao da je poludeo. - Da li je Persi posle toga oterao devojku? - Nije. Bio je zaista ludo zaljubljen u nju i sve joj je opraštao. Lično mislim da je ona njega, ostavila, iako je on uvek tvrdio suprotno. A mala je zaista bila prava drolja. Spavala je sa svima redom, čak i sa starim Sajrusom Mongomerijom. Persiju su se iza leđa svi smejali, nešto od toga je dolazilo i do njegovih ušiju ali je bio uporan kao mazga i nije želeo da je ostavi. Hejzi je zamišljeno pušio. - Hvala ti, Robine. To je za mene novo. Kad te već zadržavam, pitao bih te još nešto. Mali džokej obrisa oznojeno čelo - Samo ne više o Venis Lebeder. Ta lepotica je bila prava veštica. Ne, neću o njoj. Interesuje me da li si čuo za nekog kockara koji se zove Kerli, Laj Kerli? Robin Tipler se začudi. - Da li ti je on prijatelj? Hejzi odmahnu glavom. - Nikad mi to nije bio niti će biti. Džokej gadljivo pljunu na travu. - Taj Laj Kerli je najveće đubre koje sam ikad sreo. - Zašto to misliš o njemu? - Pre nekoliko dana je bio ovde. Prišao mi je dok sam bio sam, predstavio se i predložio mi da lažiram jednu od trka u kojima ću jahati. Za uzvrat 81

mi je ponudio nekoliko hiljada dolara, odnosno deo od onoga što bi on mojim lažiranjem zaradio na kladionici. - Šta si mu odgovorio? Tipler raširi oči. - Šta sam mogao da mu odgovorim? Odmah sam pozvao Persija Potera i Sajrusa Mongomerija i rekao im šta mi je taj pokvareni kockar predložio. Persi je opet dobio napad i bacio se na Kerlija i počeo da ga davi. Da ga Sajrus i ja nismo sprečili, Persi bi ga sigurno ubio. Kockar je već počeo da gubi vazduh i disao je kao riba na suvom. - Da li si još nekad video Kerlija? - Nisam a ni ne želim da ga vidim. Sa takvim bednim propalicama ne želim da imam posla. Hejzi se rukova sa malim džokejom. - Hvala ti, Robine. U nedelju dolazim da te gledam i da navijam. Nemoj da me razočaraš. Tipler se zadovoljno osmehnu. - Kladi se na konja koga ja budem jahao, Hejzi. To će ti biti sigurno uloženi novac! Ostavio je džokeja, probio se kroz gužvu oko trkališta, i ušao u hol zgrade. Iz govornice je pozvao svoju sekretaricu Mej Parsons i zapitao je šta ima novo. - Tražila te je neka žena, Hejzi. - Kako se zove? Kako izgleda? - Kako izgleda ne znam jer nije bila ovde nego te je pozvala telefonom. A zove se Debora Riks. - Da li je ostavila neku poruku? - Da. Treba da joj telefoniraš. Kaže da ima nešto da ti saopšti. - U redu, Mej. Hvala ti. Doći ću u agenciju sutra oko podne pa ćemo razgovarati. Prekinuo je vezu a zatim okrenuo broj telefona u stanu Dana Riksa. Neko je podigao slušalicu a zatim je pored uha začuo melodičan ženski glas. - Da, molim? - Hejzi je ovde. Ti si, Debora? - Naravno da jesam. Tražila sam te. Gde si? - Na hipodromu. - Jašeš? - Ne, ne jašem - nasmejao se. -Prikupljam neke informacije važne za rešavanje slučaja na kome radim. - Tražila sam te. - Znam, zato te i zovem. Šta si želela od mene? Sad se ona nasmejala. - Dođi i reći ću ti. Možeš li? - Mogu — odgovorio je. - A šta ćemo sa tvojim bratom? — dodao je nakon kraće pauze. 82

Ponovo mu je kraj uha odjeknuo njen zvonki smeh. - Za njega ne brini. Dežuran je na poslu i dolazi tek ujutru u osam. Da li će ti biti dovoljno četrnaest punih sati? - Zavisi šta očekuješ od mene? - odgovorio je. - Za krečenje stana to je malo vremena. - Glupače! - rekla je i prekinula vezu. Slegnuo je ramenima i zviždućući odšetao do krajslera. XXVIII Kad je ušao u stan video je da je Debora ponovo u kratkim pantalonama i tankoj majici, samo što su pantalone sada bile još kraće i tešnje a majica još pripijenija uz telo. - Izgledaš lepše nego prošli put - iskreno je rekao, čim je za njim zaključala vrata. Obešenjački se osmehnula. - Zar sam prošli put izgledala loše? - Ne... ovaj... — zbunio se. - Zaista fantastično izgledaš. Na filmu bi napravila karijeru. - Ne interesuje me film - odmahnula je glavom. — Zašto se nisi ranije javio? - Tek maločas sam od daktilografkinje čuo da si me tražila. - Kad si prošli put odlazio rekla sam ti da me pozoveš. Uzdahnuo je. - Gde je viski? Donela je flašu, čaše i neizbežne kockice leda. - Hoćeš li mi sad odgovoriti? - Imao sam posla, Debora - rekao je, napravivši paćenički izraz lica. - Trčim po Njujorku i skupljam podatke o zločinima i zločincima. Misliš li da je to lako? Prošla mu je rukom kroz kosu. - A misliš li da je lako sedeti ovde i čekati da se ti javiš? Pokušao je da je obuhvati oko struka i da je povuče da mu sedne u krilo ali je to vešto izbegla. Napunila je obe čaše viskijem ubacila led i pružila mu jednu. - Pa? Hoćeš li skoro uhvatiti ubicu te jadne devojke? Čitala sam neke sveščiće o tvojim doživljajima. Tamo piše da nijedan slučaj, ma koliko da je bio komplikovan, nisi rešavao duže od desetak dana. - To znači da moj biograf ne laže - nasmeja se Hejzi. - I ovog puta će biti tako. Na rešavanju ubistva Venis Lebeder radim tek tri-četiri dana. - A kad ćeš ga završiti? - Mislim da će to biti u nedelju. - Odlično! — obradovala se. — Da li već znaš ko je ubica? 83

- Naslućujem — iskreno je rekao. - No, nemojmo o tome. Nisam došao ovamo da pričam o zločinima i zločincima. Ponovo je napunila obe čaše jer su ih u međuvremenu ispraznili. - Nego? - rekla je. Gledao ju je u oči. - Zbog nečeg sasvim drugog -izbegao si pravi odgovor. - Možda zbog krečenja stana? - Ne, ni zbog toga. Na brzinu je popio svoj viski i ovog puta sam napunio čašu. - Pa onda, zašto? - upitala je. Uživao je gledajući njeno lepo, mlado lice uokvireno svetlosmeđim kovrdžama. Majica joj je na grudima bila toliko zategnuta da je bio ubeđen da bi tanka tkanina pukla kad bi devojka duboko udahnula vazduh. Pravio se da nije čuo njeno pitanje. - Moraš oprezno disati - upozorio ju je. - Bila bi šteta da upropastiš tako lepu majicu. Nasmejala se, uhvatila krajeve majice i povukla ih nagore. Skinula je majicu preko glave i nemarno je bacila na tepih. - Ovako će biti bolje rekla je. — Volim da se osećam komotno. Jadni detektiv bio je potpuno siguran da lepše grudi nije video u svom bednom i napaćenom životu. Kako je upravo pio viski zagrcnuo se i zakašljao, pocrvenevši u licu. Ustala je i otvorenom šakom ga nekoliko puta pljesnula po leđima. - Jadni mali Hejzi - začikavala ga je. - Nikad nije video ženske grudi pa je sad, pri pogledu na moje, počeo da crveni u licu i da se guši. Ne foliraj, Hejzi. Najzad je uspeo da se iskašlje i da udahne vazduh. - Ne foliram - promucao je. — Daj mi brzo jedan viski. - Šta ti je? - Moram odmah da se okrepim. Da, priznajem da nisam nevinašce, ali pogled na tvoje grudi me je zaista izbacio iz koloseka. Nešto tako lepo do sada nisam video Odmakla se i napravila nekoliko koraka po sobi, omogućavajući mu da je posmatra iz profila. Ponovo je dah počeo da mu se ubrzava i sručio je u sebe još jedan viski. Primetila je to, prišla mu je i uzela mu čašu iz ruke. - Hej, polako čoveče! Nisi došao ovamo da se napiješ. Želim te u upotrebljivom stanju. Pružio je ruku da je uhvati ali se ponovo izmakla. - Uootrebljivom za šta? Za krečenje stana? Odmahnula je glavom. - Dajem ti priliku da pogodiš iz tri puta. Ostalo ti je još dva pokušaja. Dok se kretala velike i čvrste grudi su joj se lagano pomerale i Hejzi je njihovo kretanje pratio užarenim pogledom mužjaka, gledajući čas na levu a čas na desnu stranu, kao da se nalazi u publici koja posmatra 84

tenis na Vinbldonu. - Hej, dosta s tim! - pobunio se. Dođi ovamo i sedi mi u krilo. Poludeću gledajući te. - Nećeš više da pogađaš9 - Ne. - Pa šta onda hoćeš? - Tebe! Stavila je prst na slepoočnicu i namrštila se kao da duboko razmišlja o njegovom predlogu. - U redu! - najzad je rekla, i počela da skida pantalone. XXIV Sedeo je u novinarskom klubu na desetom spratu zgrade u kojoj je bila redakcija visokotiražnog »Njujorkera« i ćaskao sa Bilom Brajdom, urednikom sportske rubrike i dobrim poznavaocem konjičkog sporta. - Šta te konkretno interesuje, Hejzi? - upita novinar gledajući ga u oči. - Koliko znam tvoja specijalnost je kriminal a ne sport. - Hteo bih nešto da čujem o konjskim trkama, njihovoj organizaciji i mućkama koje se događaju na hipodromu i oko njega. Bile. Čuo sam da ti sve znaš o tome. - Da nećeš da se kladiš? Hejzi odmahnu glavom. - Nemam sreće u tim stvarima. - Zato imaš sreće kod žena, — nasmeja se Bil Brajd. - šta bi prvo želeo da čuješ? Bil Brajd je bio visok i krupan tridesetpetogodišnjak. Pušio je na lulu i nosio je naočare sa okvirom od kornjačevine. Imao je inteligentan pogled i važio je za jednog od boljih novinara, iako je od kako je postao urednik, više čitao i prepravljao tuđe tekstove nego što je sam pisao. U nedelju su trke za Veliku nagradu Njujorka. Trčaće i grla iz ergele Persija Potera. Kakve su šanse da neko od njegovih grla pobedi? - Persi ima jednu od najboljih ergela u Državama a to znači i na svetu odmah poče opširno da odgovara Bil Brajd. - Najbolja grla su mu Princ i Aleksander. Princ trči u drugoj trci a Aleksander u osmoj. Već sada se može reći da će ta dva grla, svako u trci u kojoj bude trčalo, sasvim sigurno biti prva. - Zar ne postoje nikakve šanse za druge konje? - Bil Brajd energično odmahnu glavom. - Baš nikakve. Ako na kladionici budeš uzeo listić sa svih dvanaest trka, odmah u kolone za drugu i osmu trku možeš da ubeležiš imena Princa i Aleksandera. To su fiksovi. - Koliko danas stoji jedno vrhunsko trkaćko grlo, Bile? - Toliko da ga ni ti ni ja niti ijedan običan čovek ikad može kupiti, Hejzi. Nedavno sam bio na svetski poznatom sajmu trkačkih grla u Klivlendu. Jedan šeik je tada napravio senzaciju o kojoj je pisala sva štampa. 85

- Šta je uradio? - Između ostalih konja, na licitaciji je ponuđeno i grlo Blek Šedou, godišnjak, sin Norten Denstera, najslavnijeg konja opasivača u poslednjoj deceniji. Početna suma je bila milion dolara ali je brzo rasla. Ponude su pljuštale sa svih strana. Američki odgajivač Glen Morgan je u svakoj svojoj ponudi dizao cenu za dve stotine hiljada dolara a šeik za tri stotine. Kada je Glen Morgan ponudio deset miliona dolara šeik je povisio cenu na jedanaest miliona. Morgan je odustao i šeik je postavio svetski rekord u plaćanju za jednog trkačkog konja. Hejzi tiho zazviždi. - Jedanaest miliona dolara za životinju. Pa ni ljudi kad bi se prodavali, ne bi postigli takve cene. Bil Brajd je morao da se nasmeje. - Nije tačno, Hejzi. To grlo, taj Blek Šedou je izuzetnih kvaliteta i cena mu je na neki način ipak realna. - Kako to misliš? Za mene je to promašena investicija. - Naprotiv, Hejzi. Taj konj će još nekoliko godina trčati i u svim trkama u kojima bude učestvovao biće garantovano prvi, što će njegovom vlasniku doneti stotine -hiljada, pa i milione dolara. - Znam, Bile, ali jedanaest miliona ipak neće zaraditi. - Zaradiće mnogo više - smeškao se sportski novinar koga je zabavljalo detektivovo neznanje. - Na koji način? - Na Blek Šedou će njegov vlasnik, taj šeik, najviše zarađivati kad grlo bude prestalo da trči. Hejzi ga je nerazumevajući gledao. - Kad se Blek Šedou povuče u priplod, predstavljaće pravi zlatni rudnik za svog vlasnika. Najčuveniji pastuvi na svetu za jedan skok donose oko četiri stotine hiljada dolara. Kada to pomnožiš sa četrdeset, kolika je norma za pastuva od početka februara do kraja maja, i sam ćeš zaključiti da se investicija u dobrog konja i te kako isplati. Detektiv je bio zapanjen. - To je neverovatno! - progunđao je. - Neverovatno ali istinito — složi se Bil Brajd. - Šta ti je tu čudno? Sve što je vrhunsko ima i vrhunsku cenu. Uzmi vrhunske sportiste. Tenisere, košarkaše, vaterpoliste, hokejaše, igrače bezbola ili ragbija. Njima se za prelazak iz kluba u klub isplaćuju fantastične svote od po nekoliko miliona dolara, u nekim slučajevima i po nekoliko desetina miliona dolara. Prosečni fudbaler iz Južne Amerike, preko, u Evropi dobije između šest i deset miliona dolara. - Po meni su to neisplative investicije - bio je uporan Hejzi. - Opet si pogrešio - objašnjavao mu je sportski novinar. - Neki španski klub je kupio argentinskog fudbalera Maradonu na dve godine i dao mu oko sedam miliona dolara. I, šta se dogodilo? Stadion tog kluba, koji ima mesta za sto trideset hiljada gledalaca, bio je za 86

svaku utakmicu u te dve godine rasprodan do poslednjeg mesta. Ulaznice za mečeve su dosta skupe, kad je pun stadion inkasira se oko dva miliona dolara po utakmici. Maradona je u španskom klubu za dve godine odigrao što prvenstvenih što kup utakmica i utakmica u raznim međunarodnim takmičenjima oko sto pedeset. Rekao sam da je stadion uvek bio rasprodat. Sto pedeset utakmica pomnoži sa dva miliona dolara po utakmici. - Računica nije teška - nasmeja se detektiv. - To je trrstotine miliona. - Tačno. Znači taj fudbaler je vlasniku kluba zaradio tri stotine miliona dolara za dve godine a vlasnik je njemu za to vreme platio sedam miliona dolara. Šta sad kažeš? Da li je vlasnik napravio dobru investiciju kupovinom vrhunskog igraća? - Tu nema šta da se kaže - progunđa Hejzi. - Sve je jasno. - Isto tako je jasno i kod trkačkih grla. Hejzi završi sa viskijem i ustade. - Hvala ti, Bile. Pružio si mi iscrpne informacije. Tek sad shvatam kakav je to ogroman biznis, biznis u kome se obrću stotine miliona dolara. - Vrhunski konj je, isto kao i vrhunski sportista, prava fabrika novca, Hejzi. Zapamti to. To su isplative investicije, višestruko isplative, samo što treba imati ogroman početni kapital da bi uopšte mogao da uđeš u taj biznis. Zbog toga je sve to uglavnom rezervisano za onih nekoliko hiljada gornjih, svetsku finansijsku i poslovnu elitu kojima je to pored biznisa i jedan vid razonode. Za ljude kao što smo ti i ja to zauvek ostaje u domenu snova i maštanja. - Pre nego što odem, pitao bih te nešto i o džokejima — seti se Hejzi i ponovo sede. Mahnuo je konobaru i rekao mu da donese još dva kontaki viskija sa ledom i pripalio nov marlboro. - Šta te zanima o džokejima? - Interesuje me kakva je njihova uloga, njihov značaj u trkama. Ko je uopšte važniji za uspeh u trci, konj ili jahač? - Oko toga ima različitih mišljenja ali kod stručnjaka je preovlađujuće mišljenje da je dobar konj važniji od dobrog jahača. - Zašto? - Iz jednostavnog razloga što loš jahač može da pobedi ako jaše dobrog konja, ali dobar jahač nikad ne može da pobedi ako jaše lošeg konja. - Da li su džokeji podmitljivi? Može li se uticati na njih da »nameste« rezultat trke? Bil Brajd odmahnu rukom. - Ranije su mafijaši i krupni gangsteri dolazili na konjske trke da se odmore od težih i opasnijih poslova. Međutim, kad su videli kakve sume se tu obrću nisu odoleli i umešali su se i u taj biznis. To je dovelo do drastičnog pada posete i smanjenja zainteresovanosti običnih ljudi za konjske trke. Energičnom akcijom mafijaši su proterani iz tog biznisa i 87

narod se vratio na hipodrome. - Znači, po tebi, trke nikad nisu nameštene. - Razne beznačajne trke provincijskog karaktera možda i mogu da budu nameštene. Međutim vrhunske svetske trke, a ima ih samo tri, one u Askotu i Engleskoj, one u Lonšanu, pored Pariza i ove u Njujorku nikad nisu nameštene i ne mogu ni da budu nameštene. - Zašto? - Na njima učestvuju najbolja i najskuplja grla na svetu, čiji je kvaliteta uglavnom izjednačena. Razlikuje se samo u nijansama. Pored toga, svakom vlasniku više odgovara da mu konj bude prvi, ili bar među prvima jer mu to donosi velike prihode ne samo od nagrade za tu trku nego i na duži rok, zbog povećanja vrednosti grla i iznajmljivanja grla za opasivanje kobila - A džokeji? - To je treće. Upravo sam hteo i o njima da kažem nekoliko reći. Svetska džokejska elita nije velika. Na svetu ima možda dva tuceta vrhunskih džokeja. Najslavniji je Lester Pigot. U sedlu je osvojio i lordovsku titulu a njegova voštana figura u prirodnoj veličini ukrašava i čuveni muzej Madam Tiso u Londonu. Pored njega, među najbolje spadaju i Iv Sen Marten, Fredi Hart, Pat Ederi, Ve Karson i naš Robin Tipler. - Koliko džokeji zarađuju? - Otprilike kao uspešni biznismeni, a to znači mnogo. Ti mali ljudi rado su viđeni u visokim krugovima, često ih pozivaju na prijeme koje priređuje svetski džet-set i stalna su meta fotoreportera i lepih i skupih žena. Za njih se može reći da su ljudi koji su uspeli u životu. - Da li jedan džokej jaše samo konje iz ergele jednog vlasnika; ili od trke do trke menja tabor? - Svaki vrhunski džokej jaše konje iz ergele jednog vlasnika, isto kao kod trka u formuli. Alen Prost vozi za Volvo, Niki Lauda za Meklarena, Klej Ragaconi za Ferarija, Roni Peterson za Ostina, i tako dalje. Eventualni prelazak vrhunskog vozača iz jedne ekipe u drugu dobija svetski publicitet. Isto tako i kad bi na primer, džokej Lester Pigot prestao da jaše za Agu Kana i počeo da jaše za Rokfeiera ili Kašogija, to bi takođe dobilo svetski publicitet. Najbolji vozači formule jedan i najbolji džokeji vrlo retko menjaju timove. To im nije potrebno jer izvanredno zarađuju, navikli su na grla iz jedne ergele, na specifičan način rada sa grlima iz te ergele i tako dalje. Veoma je važno da jahač poznaje grlo koje jaše *u dušu* jer samo na taj način iz njega može da izvuče maksimum. Da, završim, upravo zbog toga što su vrhunski džokeji tako dobro plaćeni, što zarađuju izuzetno mnogo, oni su nepotkupljivi. Nemaju potrebe za rizikom u sumnjivim poslovima koji bi ih mogli trajno eliminisati sa svetskih hipodroma jer su suspenzije džokeja za koje se posumnja da su pokušali da lažiraju rezultat trke, doživotne. - Zadovoljan sam, Bile - najzad ustade detektiv. - Ovo što sam čuo od tebe o konjima, vlasnicima ergela, hipodromima, 88

trkama i džokejima pomoći će mi da brzo rešim slučaj trostrukog ubistva na kome sada radim. Novinar ga je začuđeno gledao. - Moram priznati da te ne razumem, Hejzi. Kakve veze imaju trkačka grla sa ubistvima? Detektiv mu namignu. - Saznaćeš za koji dan, Bile. Samo redovno čitaj novine. Otišao je ostavivši Bila Brajda da zamišljeno gleda za njim. XXX Ušao ie u lift i zastao. Devojka je bila visoka, vitka i imala je dvadeset i sedam a najviše dvadeset i osam godina. Krupne, bademaste oči ljubičaste boje su ga ljubopitljivo gledale a pune sočne usne su se malo otvorile kad je upitala na koji će sprat. - Na šesti — promucao je i ostao da stoji kao ošamućen, gutajući je pogledom. Da bila je to devojka od onih koje su se Hejziju uvek sviđale, uvek mu se sviđaju i uvek će mu se sviđati, Lice joj je bilo lepo i umiljato, nos mali i prćast a kosa dugačka i crna. Vrat joj je bio dugačak i graciozan kao kod labuda a ramena obla i blago zaobljena. Hejzijev pogled kliznu naniže. Da, bile su to grudi slične onima koje se pojavljuju na srednjim stranicama »Plejboja« i »Penthausa«. Kroz providnu bluzu od lake materije nazirali su se i tamni kolutovi na njihovim vrhovima i jasno se videlo da stoje čvrsto i pravo bez ikakvih pomagala. Od uskog struka počinjala je zelena mini suknja ne duža od dvadeset santimetara koja je dopirala do početka prekrasnih, glatkih i čvrstih butina. Suknja je bila pretesna i isticala je njen potpuno ravan stomak i izazivački isturenu stražnjicu koja je na neki način predstavljala ravnotežu istim takvim grudima. Trgao se tek kad se lift zaustavio. - Oh .. ovaj... izvinite, gospođice. .. - Alisa Mekenzi — rekla je, ponovo razvukavši pune i sočne, diskretno našminkane usne u osmeh. - Zbog čega mi se izvinjavate, gospodine? Njen otvoren nastup ga je još više zbunio. - Pa... ovaj... ja... Zbog toga što sam vas tako gledao. Nadam se da vam nije bilo neprijatno? Zvonko se nasmejala. - Neprijatno? Zašto bi mi bilo neprijatno? Ako vam bilo koja devojka bude rekla da joj je neprijatno što joj se divite pogledom, budite uvereni da laže gospodine... - Hejzlvud. Ja sam Majki Hejzlvud, privatni detektiv, gospođice Mekenzi. 89

Stanujem na ovom spratu. — Oh, pa to je divno, gospodine Hejzlvud — pljesnula je rukama. Zajedno su izašli iz lifta. - Drago mi je da sam vas upoznala — nastavi devojka. — Iznajmila sam stan na ovom spratu. To znači da ćemo biti prvi susedi. Znači, vi ste Hejzi, privatno njuškalo. Ćula sam o vama. — Sve najgore, verovatno — rekao je. — Ne verujte onom što o meni pišu novinari. Predlažem vam da me bolje upoznate pa da sami steknete mišljenje o meni. Prišla je ulaznim vratima svog stana, koja su bila odmah pored vrata od njegovog stana. — Zašto da stojimo na hodniku i razgovaramo, gospodine Hejzlvud? Ako vi mene ne pozivate u stan na piće pre spavanja, onda ću to učiniti ja. Hoćete li kod mene na jedno piće, gospodine Hejzlvud. — Došao bih i kad biste me pozvali na čašu sone kiseline — iskreno je priznao. — Ali, odmah da se dogovorimo. Vi ćete mene zvati Hejzi a ja vas Alisa. Ono »gospodine Hejzlvud« i »gospođice Mekenzi« je suviše dugo i konvencionalno. — Pristajem — zatresla je glavom i nasmešila se, tako da joj je pramen dugačke, crne kose za trenutak skliznuo i prekrio joj čelo i obraz, ali ga je ona odmah rukom vratila natrag. - Ni ja ne robujem konvencionalnostima. Živi prirodno, kako ti odgovara, to bi otprilike bila sva moja životna filozofija. Ušli su u stan. Detektiv je seo u ponuđenu fotelju a devojka je iznela viski i čaše. Popili su po nekoliko čašica oštrog pića i popušili po nekoliko cigareta. Atmosfera je bila prijatna i opuštena, ćaskali su i pričali o svemu, smejali se vicevima koje je detektiv pričao na maestralan način i ispitivali se pogledima, donevši oboje pozitivan zaključak o onom drugom. Devojka je ispričala da je završila medicinu pre dve godine, da je radila u Bruklinu a da je sada dobila posao na Menhetnu, ovde u Grinič Vilidžu i da se zato preselila jer je bolnica u kojoj je dobila posao udaljena samo jedan blok zgrada od kuće u kojoj je iznajmila ovaj stan. - Kako ću ovde verovatno duže živeti, pozvala sam zidare i izvršila neke prepravke u stanu. Na drugi način sam uredila kupatilo i sobe, uvela sam uređaje za klimatizaciju u sve prostorije i na zidove sam stavila tapete. Naravno, sve uz saglasnost vlasnika zgrade koji se nije bunio jer sam tim prepravkama u stvari podigla vrednost stana koji je njegov. Popili su još po dva viskija a tada je ustala. - Ostaviću vas samog desetak minuta, Hejzi. Nadam se da se nećete ljutiti i da vam neće biti dosadno. Začuđeno ju je pogledao. - Imate neki neodložan posao? - Ne — osmehnula se. — Celo posle podne sam provela u bolnici u kojoj radim, pa bih otišla da se istuširam da bih se malo osvežila. Ako hoćete 90

uključiću televizor ili vam doneti neke časopise da se zabavite dok se ne vratim. I on je ustao. - Bolje da odem - rekao je. - Ako ste umorni i ako vas zadržavam... Prišla mu je i stavila mu obe svoje male šake na grudi. Osetio je diskretan miris njenog parfema. — Ne, ne, Hejzi, samo sedite. Imam drugi plan za večeras. Pored toga što sam lekar, ja sam i izvanredan kuvar. Frižider mi je odlično snabdeven. Ako pristanete da ovo veće provedete kod mene spremiću takvu večeru kakvu ne biste mogli da dobijete ni u najboljim restoranima Brodveja. Ostanite, molim vas. Nemojte me odbiti. Ponovo je seo. — Vaš sam čovek, Alisa - nasmejao se. - Požurite sa tim tuširanjem. Sagnula se i usnama mu ovlaš dodirnula obraz a zatim je, graciozno se njišući u kukovima, tako da joj je hod podsećao na erotični ples neke orijentalne plesačice iz hiljadu i jedne noći, otrčala u kupatilo. Hejzi pripali marlboro i ponovo napuni čašu. Kad je popušio četiri cigarete i popio još tri kentaki viskija bio je prošao skoro ceo sat otkad je devojka otišla. Pomislio je da joj se nešto dogodilo pa je ustao i zakucao na vrata kupatila. Iznutra se čulo šuštanje vode, ali mu niko nije odgovorio. Zaključio je da nije čula kucanje od šuma vode pa je otvorio vrata i iznenađeno zastao. Sad je shvatio šta je devojka mislila kad je govorila o tome da je preuredila kupatilo. Ugradila je veliku kadu u obliku školjke, čiji je prečnik bio oko tri metra Ovog trenutka kada je bila puna vode i pene u čijoj je sredini ležala devojka, naravno naga i uživala u toploj vođi. Podsećala ga je na skupoceni biser u velikoj školjki. — Ja... ovaj... — zbunio se i hteo da zatvori vrata, ali se ona zvonko nasmejala i otvoreno ga pogledala. — Skinite se i pravite mi društvo, Hejzi. Mislila sam da ste vi, privatni detektivi smeliji i domišljatiji. Namerno sam ostala nadajući se da ćete vi odmah kad prođe deset minuta doći ovamo, setivši se da vas čekam. Već sam se uplašila da imate neko prokleto puritansko vaspitanje i da nećete ni doći. Još nekoliko trenutaka je stajao kao paralizovan uživajući u pogledu na to mlado, čvrsto i poželjno telo u kome će za nekoliko trenutaka moći da uživa. Devojka ga je posmatrala nedokučivim pogledom svojih bademastih, pomalo istočnjački kosih očiju u kojima se videla neskrivena želja. Vrhovi grudi su joj izvirivali ispod pene kao dva brežuljka prekrivena snegom a ispod mirišljave, zelenkaste vode naziralo se telo koje bi moglo da uzbudi svakog muškarca i natera ga da poludi od žudnje i strasti. 91

Praćen njenim željnim, nestrpljivim i otvoreno požudnim pogledom, polako je počeo da se skida. XXXI Vratio se u svoj stan oko tri sata ujutro. Noge su mu klecale i boleo ga je svaki mišić, tako da je teškom mukom prešao onih nekoliko metara između vrata od njenog i svog stana. U kadi i toploj vodi je ostao toliko da je imao osećaj da između prstiju na nogama i rukama počinje da mu izrasta kožica kao kod vodozemaca. Prvo što je uradio kad je ušao u svoj stan bilo je da skuva jaku crnu kafu. Popio je jednu za drugom dve šoljice a zatim i jedan dvostruki viski, obukao pižamu i spremio se da spava. Pripalio je poslednju cigaretu, povukao nekoliko dimova i iznenada osetio da mu je muka. Povraćalo mu se i boleo ga je stomak. Pokušao je da ustane ali mu se zavrtelo u glavi i pao je pored kreveta. Teškom mukom se podigao i teturajući se, pridržavajući se za zidove i nameštaj nekako oteturao do kupatila. Naslonio se na ivicu kade i povraćao. Snažan boi mu je čupao utrobu, pred očima su mu igrali svetlaci, zanosio se, gubio ravnotežu... Povodeći se i više puzeći nego normalno hodajući dovukao se do vrata, teškom mukom ih otvorio i pao na hodnik. Lice mu je bilo orošeno krupnim kapima znoja, hroptao je i stenjao ali je i dalje uporno puzao prema vratima Alisinog stana. Pokušao je da podigne ruku i dohvati kvaku ali mu to nije uspelo. Poslednjim ostacima snage udario je nekoliko puta glavom u vrata a zatim je ostao nepomično da leži na otiraću za noge ispred vrata. Na sreću, devojka još nije zaspala. Ležala je u krevetu i prelistavala neki ilustrovani časopis, slatko umorna od vođenja ljubavi. Ćula je lupanje u vrata, ustala je, odškrinuia ih i viđela detektiva kako leži i uvija se od snažnih bolova. Kleknuis je pored njega i sa obe ruke mu podigla glavu. - Lekara... Alisa... otrovan sam... - bilo je poslednje što je uspeo da kaže pre nego što je izgubio svjest. Probudio se u čisto] i belo okrečenoj bolničkoj sobi. Vazduh je blago mirisao na neka dezinfekciona sredstva. Ležao je na leđima a na uglu kreveta, pored njegovih nogu, tako da ga je gledala u lice sedela je Alisa Mekenzi. Bila je obučena u bjelu bolničku uniformu a na mesinganoj pločici prikačenoj na gornji lev: džep njenog bolničkog mantila pisalo je »Dr Alisa Mekenzi. Osmehnula se kad je otvorio oči. - Kako se osećaš, Hejzi? Kad je otvorio usta i počeo da govori, zabolelo ga je grlo. - Kao da je preko neme prešao tenk - progunđao je. 92

- Šta se dogodilo? - Ništa osim što si bio otrovan. Imao si sreće što nisam zaspala i što sam ćula tvoje lupanje. Ćim sam te videla prepoznala sam simptome trovanja i pozvala bolnicu. Dva snažna momka su stigla za manje od tri minuta i vozilom hitne pomoći preneli te ovamo. Zatim smo ti ispumpali stomak, dali ti neka sredstva za smirenje i spavanje i to je sve. Spavao si punih četrnaest sati. Sada je četiri sata posle podne. - Kakva vrsta otrova je bila u pitanju? - Arsenik, Hejzi. Taćnije rečeno arsenik-trioksid, ili takozvani beli arsenik. - Ne razumom se u otrove. - Arsenik je izuzetno jak otrov. Najmanja do sada utvrđena doza od koje je neko umro iznosila je sto trideset miligrama. Zabeleženo je i ubistvo pomoću ove doze od po sto miligrama, konzumirane u razmaku od nekoliko dana. Količina od dve stotine do dve stotine i pedeset miligrama garantovano ubija svakog. - Do đavola, draga! Te znači da sam imao dosta sreće. - Pivi simptom koji se juvija kad zdrava osobu u organizam unese oko sto miligrama arsemka je povraćanje - nastavi Alisa Mekenzi kao da drži predavanje o otrovima. Ono može da nastupi već petnaest minuta pošto je otrov popijen a najkasnije za dvanaest sati i to u zavisnosti od količine hrane koja se nalazila u stomaku u trenutku uzimanja arsenika. Hejzi pokuša da se nasmeje ali je uspeo samo da mu se na bledom licu pojavi neodređena grimasa. - To znači da si me ti spasla, Alisa - rekao je. - Kako to misliš, bolesniće? - Pa... mislim na večeru koji si sinoć obećala da ćeš spremiti ali je nisi spremila jer smo... hm... ovaj... jer smo bili zauzeti drugim, interesantnijim i prijatnijim razonodama. Blago je pocrvenela ali je nastavila da ga gleda u oči. — To je pre svega tvoja zasluga, Hejzi. Da ti nisi bio... hm... tako istrajan i uporan u onoj velikoj kadi, da me nisi tako dobro... animirao i zabavio tako da sam zaboravila i kako se zovem a ne na spremanje večere, ja bih pripremila bifteke, oboje bi se najeli, ti bi kasnije uzeo otrov i ne bi odmah povraćao što bi dovelo do toga da... — Da zaspim i umrem u snu — završi Hejzi njeno objašnjenje. — Koliko sam otprilike konzumirao tog prokletog otrova? — Oko tri stotine miligrama. — To je smrtonosna doza, zar ne? — Letalna doza, kažemo mi, lekari, ali to je to. Da nisi odmah povraćao niko te ne bi spasao. Zaista je dobro što nisi jeo. Prisustvo hrane odlaže asimilaciju otrova pa povraćanje, na žalost, obično počinje prekasno za žrtvu. — Znači, da si mi ti pripremila bifteke i da sam ih ja pojeo, u početku ne 93

bih ni znao da sam otrovan. — Tačno. Da si uzeo nešto manju dozu i da si pre toga jeo, ne bi umro odmah u snu. — Nego? Mučio bih se. — I te kako. U drugoj fazi organizam počinje da se brani dijarejom koja se obično javlja posle dvanaest sati i traje do potpune iscrpljenosti. Pri tome je najopasniji arsenik koji je ušao u krv i mada je jetra veoma efikasna u tome, potrebna su joj najmanje dva dana da ga iz organizma odstrani. — A kad bi se u tom slučaju preselio u večna lovišta? — Smrt nastupa u roku od trideset i šest sati, mada su neki jadnici izdržali i po devedeset i šest sati strašnih muka. Hejzi jezikom prede preko suvih usana. — Do đavola! — Ukoliko žrtva umre brzo, u jetri se zadržava velika količina arsenika. Što duže žetva izdrži, izdajničko prisustvo arsenika u jetri je manje. To ujedno znači da su veće šanse da se ubica, trovač, izvuče i izmakne ruci pravde, jer je prilikom obdukcije umrlog teže naći tragove otrova u organizmu. - Kažeš da sam ja otrovan arsenik-trioksidom. Šta je to? - Trovačima se mora priznati da su uvek znali da izaberu najefikasnije sredstvo za ubistvo. Listom su upotrebljavali arsenik-trioksid, takozvani beli arsenik. - Zašto? Kakva je razlika? Arsenik je arsenik. - Pa, nije baš tako. Osin? što je gotovo bezukusan, beli arsenik poseduje više nego zgodnu osobinu da u svega sto mililitara hladne vode, to znači otprilike u kafenoj kašićici, može da se rastvori hiljadu i osam stotina miligrama ovog otrova. Uz to, ista količina tople vode rastvara dvostruko veću dozu. - Ćime sam se ja otrovao? Mislim, na koji način sam uneo arsenik u organizam? - Šta si uradio kad si od mene otišao u svoj stan? - Popio sam dve šoljice kafe i viski. Ali, nisam primetio da imaju neki poseban ukus. - Nisi ni mogao da primetiš. Malopre sam ti rekla da arsenik-trioksid nema ni ukus ni miris. Prema tome, otrov ti je bio stavljen ili u kafu, ili u šećer ili u piće. - Da li je o ovome obaveštena policija? - Nije, mada bi po zakonu morali da ih obavestimo. No, kako ja radim u ovoj bolnici i kako si ti moj pacijent, »zaboravila« sam to da učinim. Hejzi uzdahnu. - To si odlično uradila, Alisa. Samo bi mi još trebao Džim Morison sa njegovim dosadnim pitanjima! I gomila pajkana da mi pretražuje stan. Koliko dugo ovde treba da ostanem? - Prespavaj još ovu noć a sutra možeš otići. Izbegavaj alkohol i lekove. 94

Sluzokoža želuca ti je još uvek prenadražena. Ispumpali smo ti stomak i sa tobom je sada sve u redu. - A kad ću moći da... Zastao je dok ga je ona iščekujući gledala. - Kaži, Hejzi? - Kad ću moći da se okupam? Svidela mi se ona tvoja kada u obliku školjke. Ponovo je blago pocrvenela. - Zar samo kada? Nije joj odgovorio. XXXIII Hejzi je sedeo na tribinama hipodroma, između Dafa Spensera i novinara Bila Brajda. Kroz iznajmljeni dogled posmatrao je vlasnika Princa, Persija Potera, koji je sedeo u restoranu pod vedrim nebom i jeo rakove. Pored Potera bio je i trener njegovih konja, Sajrus Mongomeri koji ga je vukao za rukav da požuri, očigledno mu skrećući pažnju da za koji minut treba da počne prva od dvanaest trka. - Šta očekuješ od svega ovoga, Hejzi? - upita Daf Spenser. -Nemoj da mi odgovoriš da si se iznenada zainteresovao za konjske trke jer u to neću poverovati. Hejzi se osmehnu. U jednoj ruci je držao tek otvorenu konzervu piva a u drugoj pripaljenu cigaretu. - Očekujem da će se druga trka završiti velikim iznenađenjem, Dafe rekao je. - Dalje, očekujem da će mi to »iznenađenje« omogućiti da rešim zamršen slučaj na kome sada radim. - Ubistvo Venis Lebeder? - I to, između ostalog. Strpi se još malo i sve će ti biti jasno. - Kad si tako dobro obavešten, mogao bi i da mi kažeš na koje grlo da stavim svoj novac. Rado bih zaradio nekoliko dolara. - Za prvu trku ti ne mogu pomoći, ali za drugu bih možda i mogao - kao da se priseti Hejzi. Okrenuo se prema Bilu Brajdu. — Stručnjače, reci mi ko će biti prvi u drugoj trci? — Princ — bez razmišljanja odgovori sportski novinar. - On je bar za tri koplja bolji od prvog sledećeg konja. — A ko će biti drugi? — Niger. — Čije je to grlo? — Niger? Nekog šeika, ne znam mu ime. U međuvremenu je počela prva trka. Nije bila osobito interesantna jer se jedno grlo na polovini staze izdvojilo za dve konjske dužine i do kraja je uspelo da zadrži tu razdaljinu. 95

U prvim trkama obično učestvuju slabija grla tako da se ni publika nije naročito uzbudila. Većina je još uvek tražila bolja mesta a neki su iskoristili poslednju priliku da uplate tikete za drugu i ostale trke. — U drugoj trci će prvi biti Niger - iznenada reče Hejzi. - Ako želiš da uvećaš svoj kapital uloži sve što imaš na Nigera. Doneće ti dvanaestostruko više nego što uplatiš. — Imam kod sebe hiljadu dolara - uzvrpolji se Daf Spenser. - Ako si si siguran... — I ja imam pet hiljadarki. Idi i sve to uplati na Nigera. Bićemo bogati, Dafe! Sportski novinar ih je gledao kao da su ludi. — Hej! Šta to radite! Sunce i viski su vam udarili u glavu. U drugoj trci pobednik je Princ. Ostala grla mu nisu pravi konkurenti! Daf se pokolebao ali ga Hejzi odgura prema šalteru gde su se primale uplate. — Ne slušaj ga, Dafe' Znam šta govorim! Detektiv se najzad odluči. Progurao se kroz gužvu i stigao u poslednji čas da uplati šest hiljada dolara na Nigera. Zatim se polako vratio do ostale dvojice i zajedno sa njima nestrpljivo iščekivao početak trke. Na velikom ekranu, koji se nalazio ispred glavne tribine, videlo se da su sva grla u start mašini. Trenutak kasnije vratnice su se otvorile i petnaest »formula na četiri noge« krenulo je na put dug dve hiljade i četiri stotine metara. Konji i jahači su se trudili da zauzmu što bolju poziciju. Nači se odmah na početku trke na samom čelu bilo je ravno samoubistvu i svi džokeji su to dobro znali. Konj se mora sačuvati za »pravac« nekoliko stotina metara pre cilja. Broj 5, crni autsajder poveo je za jednu dužinu. U stopu su ga pratili broj jedan i broj tri. Broj deset bio je za pola dužine iza njih. Ta četiri konja su se izdvojila od ostalih i sve više povećavala razliku. - Koje je Poterovo grlo? — upita Daf Spenser. - Poterov je Princ. Jaše ga njegov najbolji džokej, Robin Tipler. Nosi startni broj deset a trenutno je na četvrtoj poziciji. - A koje je grlo na koje smo se Hejzi i ja kladili? - Na Nigera. To je grlo broj tri. Takođe je, bar za sada, u vodećoj grupi. Iza prve krivine broj jedan je prešao u vodstvo, dok je broj pet, koji je do tada vodio, počeo malo da zaostaje. Grla broj deset i broj četiri su se malo primakla vodećima. Ostali su bili zaostali nekoliko metara. Na poslednjoj okuci, Princ je počeo primetno da ubrzava. Uz bok mu je bio i Niger. Prešli su prvo grlo broj jedan, koje je do tada bilo na drugoj poziciji a zatim i crnog autsajdera koji je dotle bio vodeći. Sad su, bok uz bok, Niger i Princ grabili prema cilju. Na izlasku iz poslednje krivine, žamor se pretvorio u nesnosnu buku. Svi su vikali, navijali, gurali se da bolje vide... Oko polovine »pravca« džokeji su počeli da udaraju grla korbačima. I 96

životinje i ljudi u sedlu su bili maksimalno napregnuti i svi su se trudili da iz sebe iscede svu veštinu i snagu. Finiš je bio strahovit. Niger je za dužinu vrata ispred Princa. Gotovo se dodiruju. Džokeji stoje oslonjeni na uzengije i besomučno udaraju konje korbačima. Sve oči su užagrene. Sa svih lica se sliva znoj. Svaki poslednji skok u poslednjim metrima može da bude fatalan. Ne popuštaju ni Princ ni Niger. Ceo hipodrom je na nogama. Svi viču, psuju, plaču, proklinju... - Gledajte sad! - reče Hejzi -Sad treba da se dogodi ono što očekujem! Bil Brajd i Daf Spenser ga u opštoj buci skoro nisu ni čuli. Niger je isprednjačio za dužinu glave ispred Princa a tada džokej Persija Potera ponovo ošinu vrat Princa korbačom i natera ga u strahovit finiš. Prosto se videlo kako konj ubrzava i sa lakoćom prestiže Nigera. U tom trenutku Robin Tipler je malo, samo malo, povukao svog konja i on je sapima zakačio vrat konja broj tri. Princ je pojurio dalje i prvi pretrčao nekoliko poslednjih metara i prvi je prošao kroz cilj. Nije loše izvedeno, pomisli Hejzi. Ne, zaista, bilo je odlično. - Ode mojih hiljadu dolara i tvojih pet — tužno reče Daf Spenser. — Nisi bio dobar prognozer Hejzi. - Samo polako, prijatelju- bio je samouveren slavni detektiv. -Sačekaj još nekoliko trenutaka i sve će ti biti jasno. Semafor je pokazivao da je Princ prošao prvi kroz cilj, Niger drugi, grlo broj jedan, Keops, treće, grlo broj tri, Renbou, četvrto... Žamor se nije stišavao ni posle završetka trke. Robin Tipler je na Princu projahao ispred centralne tribine, ali umesto aplauza odjeknuli su glasni protesti. Onda je pored imena »Princ« na semaforu zasvetlelo PRIGOVOR a preko zvučnika se čulo novo obaveštenje. - Pažnja, pažnja! U ovoj trci jahač grla broj tri, uložio je prigovor protiv jahača grla broj deset, Robina Tiplera. Molimo gledaoce da ne unište svoje tikete. Ponavljam, nemojte uništiti vaše tikete! Film trke već se pregleda u projekcionoj sali. Sudije trke će uskoro saopštiti svoju odluku. Hejzi se osmehnu. Sve je bilo onako kako je on planirao i to ga je radovalo. Prošlo je još nekoliko minuta pre nego što se ponovo iz zvučnika čuo glas oficijelnog spikera na hipodromu. - Pažnja, pažnja! U drugoj trci grlo broj deset, Princ, vlasništvo Persija Potera, sa džokejom Robinom Tiplerom je diskvalifikovano. Ponavljam: grlo broj deset, Princ, je diskvalifikovano. Prema, tome, nov poredak je sledeći. Prvo je grlo Niger, drugo Keops a treće grlo Renbou. Ovo je zvaničan rezultat i po njemu će biti isplaćivani tiketi. Daf Spenser podiže obe ruke i poće da skače, igrajući neki ratnički ples Komanča. Novinar Bil Brajd je bio zapanjen. - Ovo je neverovatno! - zbunjeno je mucao. 97

- Ovo je zaista neverovatno! Hejzi ih obojicu uhvati za ruke i povuče ih prema restoranu. - Hajdemo da se osvežimo -rekao je. — Daf i ja častimo. Obojica smo dobili dvanaest puta više nego što smo uložili. Daf dvanaest a ja osamnaest hiljada dolara! XXXIV Daf Spenser zaustavi svoj ševrolet ispred zgrade broj 997 u Zapadnoj dvanaestoj ulici. Šta ćeš ovde? - upitao je Hejzija, koji je sedeo na sedištu pored njegovog. - Neka lepotica? Majki Hejzvud odmahnu glavom. - Taćno je da tu stanuje i jedna lepotica, Dafe, ali iskreno se nadam da sada nije kod kuće. Potreban mi je njen ljubavnik. Spenseru ništa nije bilo jasno. - Ko joj je ljubavnik? - Kockar koji se zove Laj Kerli. Imam neki neodređen osećaj da je on umešao svoje duge kockarske prste u rezultate današnjih trka. - Onda mu treba čestitati! -nasmeja se Spenser. — Obojica smo zaradili, zar ne? - Verovatno ni on nije ostao praznih šaka! - zamišljeno progunđa Hejzi. - U svakom slučaju, idem da razgovaram sa njim. Treba da mi objasni neke stvari. Izašao je iz vozila, još jednom mahnuo Spenseru i ušao u ulaz zgrade broj 997. Kad je zazvonio, vrata mu je otvorio kockar, čija je leva ruka još uvek bila u zavojima. - Oh, koga to vidim! - iscerio se. - Slavni Hejzi! Šta hoćeš od mene, njuškalo? - Da malo razgovaramo o današnjim trkama, Laje - odgovori detektiv i brzo podmetnu nogu jer je Kerli pokušao da zatvori vrata. - Nemam s tobom šta da razgovaram, njuškalo! - na kraju je rekao, kad je video da će Hejzi uspeti da uđe na silu i širom je otvorio. -Ali, uđi kad toliko insistiraš. Ne možeš mi ništa! Hejzi uđe i odmah zastade. Pružio je ruku prema lugeru koji mu se, kao i obično, nalazio u futroli pod levim ramenom, ali je zastao u pola pokreta kad je začuo odsečan glas dežmekastog Dozija, jednog od telohranitelja Sepa Monroza. - Ruke na potiljak, njuškalo! Ništa ne pokušavaj! Dok ga je Dozi držao na nišanu, drugi Sepov telohranitelj, Mik, obišao ga je, prišao mu s leđa i brzo i vešto ga pretražio oduzevši mu revolver. - Drago mi je što se vidimo, njuškalo! - nastavi razgovorljivi Dozi. - Prošli put si nas sve zadužio. Odvešćemo te kod Sepa Monroza da ti lično vrati sve što si ti njemu učinio. Ne boj se, Sep je stari račundžija, 98

uračunaće ti i kamatu! Iako je bio u krajnje neprijatnoj situaciji, na Hajzijevom licu nije se video strah. - Oh, tu ste i vas dvojica! - nasmejao se. - Čistači cipela velikog Sepa Monroza! Udostojiću se da razgovaram sa vama mada takve obično i ne primećujem. - Platićeš mi za svaku reč, njuškalo! - podmukloga je gledao Mik. - A i Klej i Bat će se obradovati susretu sa tobom. Prošli put ni jednom od njih dvojice nisi ostao u lepoj uspomeni. - Odvešćete ga kod Sepa? -upita Laj Kerli. - Naravno, kockaru. I ti ćeš sa nama. - Zašto ja? Nemam sa tim nikakve veze. - Zaveži, Kerli. Sep je rekao da te odvedemo kod njega i mi ćemo to učiniti. Šta će on dalje učiniti sa tobom to nas ne interesuje. - Ali... zašto... imam novac... mogu da vratim dug... - Ponesi tvoj prokleti novac i kreči! Sep ne voli da čeka! Dao je znak Doziju koji iznenada udari Hejzija drškom revolvera po popotiljku i onesvesti ga. - Vas dvojica ga uzmite između sebe. Vucite ga kao da je pijan. Ja ću ići iza vas, sa spremnim revolverom. No, mislim da neće biti potrebno da ga upotrebim. Njujork je pun pijanaca i na njih više niko ne obraća pažnju. Za svaki slučaj mu namaknite šešir na čelo, da ga neko ne prepozna. Spustili su detektiva niz stepenice i ubacili ga u stari desoto a da ih niko nije ni pogledao. Za volan je seo Dozi, kockar Kerli smestio se pored njega a nazad su bili još uvek onesvešćeni Hejzi i gangster Mik. - Kreni, Dozi Sep će skakati od sreće kad vidi koga mu dovodimo. Dozi klimnu glavom i pokrete vozilo. XXXV Pola sata kasnije nalazili su se u kancelariji Sepa Monroza. Hejziju su bile vezane ruke. Bacili su ga u fotelju, u drugu je seo kockar Laj Kerli a na stolici iza pisaćeg stola sedeo je mršavi Sep Monroz čije su oči osvetoljubivo svetlucale. Pored Sepa, sa leve i desne strane, stajala su dva njegova telohranitelja, Dozi i Mik, dok su druga dvojica bila napolju. Klej je bio na ulazu u zgradu a Bat pred samim vratima kancelarije Sepa Monroza. Činilo se da Majkla Hejzlvuda ovog puta zaista ništa ne može spasiti. Niko nije znao gde se nalazi, nije imao nikakve šanse da vezanih ruku pobedi ubice i njihovog riđobradog šefa u čijim se zelenim očima videla neskrivena želja za ubijanjem. Polili su detektivovo lice vodom i on se najzad osvestio. Prvih nekoliko trenutaka je zbunjeno žmirkao a tada je sve shvatio i ostao mirno da sedi, dok mu se na licu pojavio podrugljiv smešak. 99

- Ovakav skup pokvarenjaka nisam video odavno - rekao je, pokušavajući da se udobnije namesti i fotelji. - Sep Monroz, visok metar i žilet i težak četrdeset i pet kilograma zajedno sa krevetom i mokrim ćebetom! Dozi i Mik, dva priglupa neandertalca za koje su i pilići visoki intelektualci i kockar Laj Kerli, veliki kombinator čija je slava na zalasku. - Ti kao da još ne znaš šta te sve očekuje - reče Mik. - Ako ti kažem da ćeš puzati po ovom tepihu, pljuvati rođene zube i moliti nas da ti prekratimo muke metkom u potiljak, budi siguran da će to biti tako. Ostalo ti je još malo, jako malo vremena, Hejzi! - Da ne očekuješ da ću se uplašiti, Mik? Bolje mi objasni na koji način je tebe i ostale ovaj patuljasti, riđi petlić naterao da ga slepo slušate i da mu ližete cipele? Zašto ga se toliko bojite? Sep Monroz se nasmeja. - Providna igra, Hejzi. Nameravaš da me posvađaš sa momcima i u tome vidiš tvoju jedinu šansu. To je lov u mutnom, njuškalo. Mik, Dozi i ona dvojica napolju, Klej i Bat, bili su obične trećerazredne ubice dok ih ja nisam okupio i organizovao, zajedno sa njima, ovo malo akcionarsko društvo koje posluje veoma uspešno. Oni su potrebni meni i ja sam potreban njima. Svi to znamo i ne pada nam na pamet da nasedamo na tvoje providne špekulacije. Bolje reci svoju poslednju želju jer uskoro putuješ u pakao! Karta u jednom pravcu za tebe je već izvađena. Hejzi ga pogleda. - Govoriš li ozbiljno to u vezi poslednje želje, Sep? - Naravno! — klimnu pegavi Monroz i kreštavo se nasmeja. — Zar ti ja ličim na nehumanog ćoveka? Ne, Hejzi, ne, ja sam kulturan i human čovek. I u ubijanju ima nekog reda. Tvoje je da kažeš poslednju želju a moje je da odlučim da li će ti biti ispunjena. - U tom slučaju voleo bih da nekoliko minuta razgovaram sa Kerlijem. - Zašto? - On zna nešto što ja samo pretpostavljam. Voleo bih da mi odgovori na nekoliko pitanja. - Ne želiš da u večna lovišta putuješ neobavešten, zar ne? U redu, molba se usvaja. Pitaj, a Kerli će ti odgovarati. - Zašto... ja to ne želim! — pobuni se kockar. — Doneo sam ti novac koji sam ti dugovao i više nemam ništa sa vama. Zašto da odgovaram Hejziju na glupa pitanja? Sve to me se više ništa ne tiče. Odlazim. Na jedva primetan Monrozov znak Mik priskoči i snažno šakom udari Kerlija sa strane po licu. Kockar se zanese a iz nozdrve poče da mu curi krv. - Ovde ja naređujem ko će šta da radi, Kerli - reče Monroz prigušenim glasom, dok su mu uvučene, zelene oči opasno svetlucale. - Rekao sam da ćeš odgovarati na njuškalova pitanja i odgovaraćeš! Okrenuo se prema detektivu i klimnuo mu glavom. 100

- Počinji, Hejzi! - Dugovao si Sepu sto hiljada dolara, što sa kamatom koju Sep određuje iznosi tačno sto pedeset hiljada. Nisi imao taj novac sve do danas, a danas ga iznenada imaš. Interesu je me kako si došao do njega. Kerli plašljivo pogleda u Monroza. - Moram li da odgovorim, Sepe? Riđobradi gangster klimnu glavom. Kerli obliza suve usne. - Kladio sam se - najzad je rekao. - Konj na koga sam tipovao dobio je trku. Da li si sad zadovoljan? - Ne zasmejavaj me, Kerli — podsmehnu mu se Hejzi. — Na neki način si sklopio sporazum sa Robinom Tiplerom, džokejom koji je jašio grlo koje je bilo izraziti favorit, da izgubi već dobijenu trku. Ono što me interesuje je na koji način si tog džokeja, koji važi za poštenog ćoveka, naterao da se sa tobom upusti u mutne poslove. Kerli ponovo pogleda u Sepa Monroza, kao da od njega traži spas ali u gangsterovim hladnim očima nije video ništa. - Nastavi, Kerli — reče Monroz. - Tipler je bio u nekim neprilikama. Rekao mi je da će pristati da lažira trku i omogućiti mi da na taj način dobro zaradim, ako ga izvučem iz neprilika. - Kakvih neprilika? - upita Monroz koga je Kerlijeva priča zainteresovala, jer je u njoj osetio šansu da i on nešto zaradi. - Ljubavnih! - najzad reče Kerli. — Mali džokej je bio da ušiju zaljubljen u neku Venis Lebeder, manekenku i foto model, inače običnu drolju. Sa tom Venis Lebeder se jedno vreme zabavljao Tiplerov šef, vlasnik ergele, Persi Poter. Kad je Poter saznao da Venis pored njega redovno spava sa još nekoliko muškaraca, oterao ju je. Tipler je tada počeo da se voda sa njom i zaljubio se kao dete. - Suviše si opširan, Kerli. Pređi na stvar. - Priča je zapetljana, Sepe — branio se kockar. - Jedva sam uspeo i sam da je shvatim i razmrsim d kraja. Kao što sam rekao, džokej se zaljubio u Venis ali on devojci brzo dosadio i ostavila ga je jer je više nije interesovno. Nekako u to vreme je postala stalna ljubavnica izvesnog Larija Lorimera. - Ko je Lari Lorimer. Kerli? - Lari Lorimer je bio uspešan modni kreator i uspešan biznismen. Imao je sopstvenu firmu i odlično je zarađivao, bio je milioner i veliki ženskaroš. Kad je Venis postala njegova ljubavnica iznajmio joj je luksuzan petosoban stan u Aveniji Amerika da bi se tamo sastajao sa njom. No, devojka je zadržala i svoj stari stan u Saliven Stritu, ali Lorimer za njega nije znao, a ne verujem ni da ga je to interesovalo. - Predugačak uvod, Kerli. - Moram tako, Sepe. Evo, požuriću, mada ne vidim čemu sve ovo - Ne treba ništa da vidiš nego da prićaš - opomenu ga Monroz -Hoćeš li 101

da te Mik i Dozi požure? - Ne, ne, evo odmah nastavljam. Dakle, Lari Lorimer je iznajmio Venis Lebeder luksuzan stan na aveniji Amerika da bi se u njemu sastajao sa njom. Međutim, toj devojci nikad nije bilo dosta novca. Udružila se sa jednim od svojih bivših ljubavnika, fotografom Kristijanom Bomaršeom i počela da se bavi. ucenjivanjem. U spavaćoj sobi je bio veliki plakar u koji se skrivao Kristijen Bomarše i fotografisao osetljivim filmom sve ono što se na velikom krevetu događalo kad je Venis dovodila svoje bogate ljubavnike. Tim fotografijama su kasnije ucenjivali ljude i na taj način su dobro zarađivali. Zastao je da pripali cigaretu i odmah nastavio, plašljivo gledajući u Monroza koji je pokazivao sve veće interesovanje za njegovu predugačku i preopširnu priču. - Sve je bilo u redu dok ljubomorni džokej, Robert Tipler, nije saznao za taj stan. Vrebao je priliku i jednom je iznenada upao, upravo dok su Venis i Lari Lorimer vodili ljubav a Kristijan Bomarše skriven čučao u plakaru i fotografisao. Kad je na krevetu video dva naga tela u ljubavnom zagrljaju, i prepoznao Venis i Larija Lorimera, obnevideo od besa i ljubomore dohvatio je prvo što inu se našlo pri ruci i snažno udario Lorimera po ćelu. Na nesreću, ili na sreću, zavisi kako se stvar posmatra, ono što je dohvatio bila je teška kristalna vaza. Lari Lorimer je, razbijene lobanje, pao na tepih. Bio je ubijen. - Znači, džokej je ubio Lorimera? - upita Hejzi. - Da. Ubio ga je mali Robert Tipler. Kako je Kristijan Bomarše bio u plakaru sa fotoaparatom u rukama, nije propustio da fotografiše i tu scenu. To je bio neoboriv materijalni dokaz da je Tipler ubio Larija Lorimera. - Pretpostavljam da su Venis i Bomarše odmah počeli da ucenjuju džokeje - primeti Hejzi. Kockar klimnu glavom. - Naravne da nisu propustili takvu priliku. Tipler je dobro zarađivao, oni sa imali fotografiji: koja je dokazivala da je on ubica i morao je da plaća. - Kako si se ti umešao u sve ovo? - Dugovao sam Sepu sto pedeset hiljada dolara i nisam znao kako da ih pribavim. Posao u koji sam uložio taj novac je propao a rok za vraćanje se bližio. Nisam znao šta da radim i otišao sam do hipodroma. Nameravao sam da pokušam da potkupim nekog džokeja da lažira rezultat trke i da na taj način dođem do novca. Naišao sam upravo na Roberta Tiplera. Kad sam mu izneo svoj predlog zgadio se, pozvao je još neke ljude, propustili su me kroz šake i izbacili sa hipodroma. - Ali, ipak si sklopio posao sa njim. - Iste večeri, Tipler me je pozvao telefonom i dogovorili smo se da se nađemo. Tom prilikom mi je objasnio da se nalazi i neprilici, i ispričao mi je celu priču. 102

- Šta je očekivao od tebe? - Tražio je da od Venis i Bomaršea oduzmem kompromitujuću fotografiju i negative, da ne mora više da im plaća ucenu. Zauzvrat mi je obećao da će »namestiti« rezultat na trkama, tako da ću doći do sto pedeset hiljada dolara pa ću moći da vratim dug. Nije mi preostalo ništa drugo nego da pristanem. - Kako si to učinio? - U to vreme u Njujork su došla dva momka iz Kalifornije kojima je tamo gorelo pod nogama, jer su ih tražili zbog nekoliko ubistava. Znao sam ih ranije i angažovao sam ih. Dao sam im adresu Bomaršeovog stana i rekao im šta treba da urade. Oni su otišli tamo ali Bomarše nije hteo da kaže gde su fotografije i negativi. Tek kad su ga izmučili, rekao im je ono što ih je interesovalo. Moji ljudi su ga za svaki slučaj ubili ali tada je naišla Venis Lebeder. Odmah je shvatila šta se dogodilo, kriknula je i uspela da pobegne. Iako su je dvojica ubica sledili, uspela je da zametne trag. - Dalje, Kerli. Kockar ugasi opušak i odmah pripali novu cigaretu. - Evo, odmah nastavljam. Moji ljudi su mi javili telefonom da su ubili Bomaršea i dočepali se fotografije i negativa ali da ih je videla neka devojka i opisali su mi je. Ja sam odmah telefonirao Tipleru, kome je odmah bilo jasno ko je ta devojka. Rekao mi je da je to sigurno Venis i da pošaljem svoje ljude u noćni klub »Lotos« jer će ona možda otići tamo da potraži Persija Potera i zatraži od njega da joj pomogne, jer je to i ranije činila kad bi dospevala u neprilike. Moji ljudi su našli Venis ispred »Lotosa« i zgrabili su je ali je naišao Hejzi sa nekim prijateljem i spasao je. Ipak, moji ljudi su zapamtili registarski broj Hejzijevog krajslera i ja sam preko prijatelja koji radi u saobraćajnom odseku uspeo da saznam da Krajsler pripada Hejziju, kao i detektivovu adresu. - Sad si po svaku cenu želeo da se dočepaš devojke. zar ne? - reče riđobradi Monrcz. - Naravno — klimnu glavom Kerli. - Ona je isuviše znala i mogla nas je sve otjerati u zatvor. Zbog toga sam nagovorio svoju ljubavnicu da iz nekog trećerazrećnog hotela telefonira Hejziju i da ga na svaki način izvuče iz stana. Hejzi je naseo na našu varku, odjurio je u taj hotel a za to vreme moji ljudi su ušli u njegov stan, nadajući se da će tamo naći Venirs. No,nisu je našli ali su iskoristili priliku i u njegov telefon stavili prisluškivač. Kad se Venis javila Hejziju i rekla mu gde je, moji ljudi su ispustili benzin iz rezervoara Heizijevog krajslera i na taj način dobili na vremenu i prvi stigli do Venis. Jedan je onesposobio portira i obukao njegovu uniformu a drugi je ubio Venis i čekao Hejzija u njenoj sobi. No, detektiv je nekako nanjušio njihov plan i uspeo je da ubije obojicu. Meni to tada nije bilo važno jer su njih dvojica već ubili i Venis i Bomaršea i predali mi fotografiju i negative. Na neki način Hejzi mi je učinio uslugu jer nisam morao da ih platim. 103

- Jednog od njih si pre toga poslao da ubije Magdalenu Seler -podseti ga detektiv. - Da. Poslao sam ga da ubije Bomaršeovu sekretaricu jer sam se plašio da se Bomarše i njoj poveravao i da i ona o svemu nešto zna. Međutim, ti si naišao i spasao devojku a zatim je negde odveo. - Nastavi, Kerli - pozove ga Monroz. - Dalje skoro da i nema šta da se priča - reče kockar. - Pošto sam svoj deo pogodbe ispunio, otišao sam kod Tiplera i rekao mu da je sad on na redu. — Da namesti rezultat trke tako da ti dobiješ novac? — Da. Tipler je tražio kompromitujuću fotografiju i negative ali mu ih nisam dao. Rekao sam da ću to učiniti tek kad u džepu budem imao sto pedeset hiljada dolara. Kao što znate, džokej je na maestralan način uspeo da njegov konj, koji je bio apsolutni favorit, bude diskvalifikovan i sve je bilo u redu. Ja sam dobio novac i sad mogu da ga vratim tebi, Sepe. To je kraj priče. Riđobradi Monroz je nekoliko trenutaka razmišljao. — Lepa priča - najzad je rekao. — Znači ta kompromitujuća fotografija zajedno sa negativima... Sve je to kod tebe. — Da — reče Kerli. — Daj mi ih! - iznenada viknu Monroz. — Stavi ih ovde, na sto. — Ali... Hejzi se nasmeja — Nameravaš da nastaviš da ucenjuješ džokeja, zar ne Sepe? - rekao je. — Ko bi bio lud da iz ruku ispusti tako unosan posao? Od džokeja koji dobro zarađuje može se uzeti najmanje pet hiljadarki mesećno. Monroz se tiho nasmeja. — Ćitaš mi misli, njuškalo - priznao je. — Da, jadni Robert Tipler će morati da plati naše ćutanje ako ne želi da zaglavi na električnoj stolici. Okrenuo se prema kockaru. — Gde su mojih sto pedeset hiljadarki, Kerli? — Ovde, Sep, ovde. Doneo sam ih u tašni. Uzmi ih i pusti me da odem. Stavio je tašnu punu novčanica na sto, pored fotografije i negativa. Nekoliko trenutaka je zmijskim pogledom posmatrao kockarovo bledo lice, orošeno kapima znoja, a onda odmahnu glavom. — Ne, Kerli, ne! - najzad je rekao. — Uzeću fotografije, negative i novac ali te neću pustiti da odeš. Iz ove sobe iznećemo te sa nogama napred. Kockaru su se tresle ruke i vilica. Poznavao je Monroza i znao je da ovaj misli ono što govori. - Ja... koristiću ti... pomagaču ti., poznajem mnogo ljudi... imam veze i u policiji i u podzemlju... Ne! Sepe! Ne! Biću ti verni sluga! Nemoj! Nemoj! 104

- Cvili, bedniče, cvili! — podsmehnu se Hejzi. - Najviše mrzim takve koji dok su moćni i silni bez razmišljanja odlučuju o tuđim životima, a kad je njihov u pitanju onda se uvijaju kao crvi. Kerli se baci na patos i puzeći se dovuče do Monrozovih nogu. Pokušao je da mu ljubi cipele ali ga Sep udari đonom u lice tako da je pao na leđa, lica umrljanog krvlju, znojem i suzama. Telohranitelj Mik je već pričvršćivao eliminator zvuka na cev svog oružja. - Hoću li ga ovde, šefe? Monroz odmahnu glavom. - Ne, ili bar ne odmah. Hoću malo da ga oraspoložim pre smrti. Omogućiću mu da gleda Hejzijeve muke, da sluša njegova preklinjanja i molbe za pomoć i da uživa u tome. Kad Hejzi bude mrtav, ispali Kerliju jedan metak u ćelo. Hejzi se osmehivao kao da Monroz ne govori o njemu. - Šta si za mene odabrao, Sepe? Čovek tvoje reputacije verovatno ima dobru maštu. Ne bih želeo da me razočaraš nekom konvencionalnom smrću. Gangsterski šef je uživao. - Mislio sam da te iznenadim, ali ako si toliko ljubopitljiv, ne vidim nikakvog razloga da ti to ne kažem unapred. Podrumi ove stare zgrade puni su pacova. Znaš li šta je to pacov, Hejzi? Detektiv je ćutao. - Pacov je proždrljiv glodar, halapljiv i krvoločan, izvanredno oštrih zuba. Ovde u Bronksu, dostižu dužinu i od trideset, pa i više santimetara i težinu od nekoliko kilograma. - Šta nameravaš sa mnom, bedniče? - Odvešćemo te u podrum, iskopati rupu, staviti te u nju i rupu ponovo zatrpati, tako da ti iznad zemlje ostane samo glava. Pacovi, koji su inače vrlo radoznali, izmileće iz svojih rupa. Prvo će te plašljivo obilaziti a zatim, kad utvrde da si nemoćan da se braniš, počeće da ti prilaze sve bliže i bliže dok te na kraju najhrabriji od njih prvi ne ugrize. Ne mogu sigurno da kažem da li će izabrati tvoj nos ili uho, ali, u svakom slučaju, to će za tebe biti veoma bolno, veruj mi. Ohrabreni pokušajem svog vođe, i ostale proždrljive životinje će se baciti na tebe i uskoro... uskoro više ništa nećeš znati, Hejzi. Kako ti se sviđa moja ideja? Zar zaista nemam mašte? Čak i na neinteligentnim i bezosećajnim licima dvojice Monrozovih telohranitelja ogledao se užas. Laj Kerli nije ni sačekao kraj Monrozove priče. Onesvestio se pre toga. Pegavo lice gangsterskog šefa iskrivilo se u zloban osmeh. - Ti si me ponizio, Hejzi? Udarao si me i davio i naterao da ti kažem sve što te interesuje Rekao sam ti da ću ti se krvavo osvetiti. Prvo sam poslao moje momke da ti stave arsenik-trioksid u kafu i šećer ali si se nekim čudom izvukao. Sad sam čak i radostan zbog toga. Ovo je ipak 105

lepša smrt, smrt dostojna Hejzija, žive legende Njujorka. Stvarno je šteta što niko za nju neće znati! Detektiv je upotrebio svu svoju moć samosavlađivanja da ne zaurliče od besa. Ipak, na njegovom licu, a i u njegovom glasu, kad je progovorio, nije se video niti osećao bilo kakav strah. - Nisi me razočarao, Sepe - rekao je. - Tako nešto je i mogao izmisliti samo tvoj bolesni mozak. No, ako misliš da ću cvileti i moliti za milost, kao ovo smeće koje je pokušavalo da ti liže cipele, onda se varaš. Ne, Sepe. razočaraću te! Iz mojih usta nećeš čuti ni jednu molbu, nikakvo preklinjanje niti cviienje. Nikad se neću toliko poniziti! Ubićeš me, ali nećeš biti zadovoljan, Sepe! Uvek ćeš znati da si ubio čoveka u svemu toliko boljeg od tebe da nisi vredan ni njegovog malog prsta i to će te mučiti. Ti si bedni gmizavac, Sepe i to dobro znaš! Monroz ljutite ustade. - Nosite ga u podrum! - naredio je telohraniteljima. - Ne želim više da ga vidim! Zovite me kad bude zatrpan! Hoću da uživam u njegovim kricima za vreme dok ga pacovi budu živog jeli a on bude nemoćan da se brani. U tom trenutku vrata se otvoriše. Nekoliko delića sekunde svi su stajali ukočeno i zapanjeno, kao da ne veruju u ono što vide. Daf Spenser, sa automatskom puškom uzi u rukama, stajao je na pragu dok su mu iz očiju sevale munje. - Tu sam već nekoliko minuta i sve sam čuo! — rekao je, dok su mu mišići na obrazima podrhtavali od teško kontroliranog besa. - Ti si manijak, Sepe. Ludi manijak koji nije zaslužio da živi. Odbacite oružje, sva trojica! Odmah! Na njihovu nesreću, niko od trojice kojima je Dafov poziv bio upućen, nije ga poslušao. Dohvatili su svoje pištolje i revolvere i to im je bilo poslednje što su učinili u svojim bednim i bezvrednim zločinačkim životima. Rafali iz automatske puške bukvalno su ih presekli i odbacili na zid iza njihovih leđa. Soba je bila puna krvi i barutnog dima. - Budi oprezan, Date! Jedan je ispred kuće a drugi u hodniku' Još sve nije gotovo' - doviknu mu Hejzi. Spenser iz džepa izvadi veliki i oštar nož čija je oštrica još bila zamrljana od krvi. - Neće oni više nikome praviti neprilike - progunđao je, presecajući veze na Hejzijevim rukama. -Već su u paklu gde nestrpljivo očekuju ovu trojicu koji su se upravo uputili njihovim tragom. Hejzi protrlja ukočene zglavke a zatim u bifeu pronađe flašu punu viskija Otvorio ju je, otpio više od polovine a zatim je dodao Dafu koji je ispio ostatak i bacio je u ugao. — Šta ćemo sa ovim smećem? — upita Spenser, gadljivo dotaknuvši nogom telo onesvešćenog Laja Kerlija, koje je ležalo na patosu. — Da ubijem i njega? 106

— Bolje nije ni zaslužio — reče Hejzi. — No, mi nismo ubice nego pošteni privatni detektiv. Odvešćemo ga Džimu Morisonu da otpeva sve što zna. On je ključni svedok. Bolje mi reci kako si se stvorio ovde? Mislim da nije potrebno da ti govorim da je to najprijatnije iznenađenje u mom životu. Spenser pripali dve cigarete i jednu dodade Hejziju. — Kad sam video da si ušao u kockarovu kuću prvo sam hteo da odem a zatim sam se predomislio i ostao da u automobilu popušim još jednu cigaretu. Nekoliko minuta kasnije video sam kako te ova trojica izvode i ubacuju na zadnje sedište nekog desota. Pratio sam vas sve dovde, zatim sam onesposobio obojicu čuvara i došao do ovih vrata. Tu sam ostao slušajući nežne razgovore a umešao sam se kad sam zaključio da moja intervencija postaje neophodna. Nadam se da nisam zakasnio. Hejzi ga potapša po ramenu. — Ušao si u pravi čas, Dafe. Ni prerano ni prekasno. Vezali su onesvešćenom Kerliju ruke i noge i odneli ga do Dafovog ševroleta. Hejzi je uzeo i tašnu sa sto pedeset hiljada dolara koje je Kerli doneo Sepu Monrozu i fotografiju i negative koji su dokazivali da je džokej Robert Tipler ubio Larija Lorimera. — Mnogo mrtvih zbog prljavog novca - gunđao je Daf Spenser polako vozeći kroz gužvu na Brodveju prema zgradi uprave policije. — Tipler će biti uhapšen i osuđen na smrt, isto kao i ovaj koga nosimo u vozilu. Za obojicu ima i suviše dokaza i nema porote koja bi mogla da ih oslobodi odgovornosti. Hejzi ga je jedva slušao. Već nekoliko minuta posmatrao je visoku i vitku devojku koja je išla sama i u rukama nosila neke pakete. Imala je prekratku suknju koja joj je otkrivala savršene noge sve do kukova, preuzak struk, divnu stražnjicu koju je pomerala na tako očaravajući način da je Hejzi u trenutku zaboravio i na Sepa Monroza i na Kerlija i na Roberta Tiplera i na sve druge ubice, divne, čvrste i visoke grudi i prelepo, diskretno našminkano lice, uokvireno kao gar crnom kosom. - Stani ovde, Dafe! - iznenada je rekao. - Odvezi Kerlija u policiju i uredi sa Džimom Morisonom sve što je potrebno. Ja moram da idem! Iskočio je pre nego što se automobil sasvim zaustavio i ne oklevajući prišao atraktivnoj lepotici. - To je previše paketa za jednu slabu devojku! - autoritativno je nastupio, i pre nego što se snašla i stigla bilo šta da mu odgovori već je išao pored nje, držeći pakete u svojim rukama. - Ja sam, Lilian - rekla je. - Lilian Montegju. Ne sećam se da sam vas ranije videla gospodine... - Hejzlvud. Majki Hejzlvud, privatni detektiv, gospođice Montegju. Imate divno ime, divan osmeh, divan stas, divne noge i sve ostalo. Vi 107

ste jedinstvena devojka u Njujorku, ma šta govorim kakav Njujork! Vi ste jedinstveni na svetu! Od trenutka kad sam vas video znao sam da ste stvoreni za mene! Samo vi, vi i niko više! Verujete li u ljubav na prvi pogled, verujete li u tihi šum vetra u granama borova, u zvezde koje se ogledaju u mirnoj površini mora... Daf Spenser je video kako se devojka srdačno smeje i kako, nekoliko metara kasnije, hvata detektiva pod ruku i stavlja mu glavu na rame. - Opet ga neću videti nekoliko dana! - progunđao je i poterao ševroleta prema zgradi Uprave policije. KRAJ

Tačno četiri časa posle podne. Na dvadeset i trećem spratu Hili Bildinga u kancelariji slavnog privatnog detektiva Majkla Hejzlvuda, vladao je mir. Na pisaćem stolu su, pored novina, pepeljare, kutije sa cigaretama, flaše kentaki viskija i čaše, bile i obe noge Majkla Hejzlvuda, dok mu je ostatak tela mirno počivao u širokoj i udobnoj kožnoj fotelji. Detektiv je spavao. Upravo taj trenutak izabrala je njegova crnokosa sekretarica, prelepa, atraktivna Mej Parsons, da otvori tapacirana vrata i uđe u prostoriju. Za trenutak je zastala, dok joj je preko lepog lica preleteo osmeh. Uređaj za klimatizaciju tiho je zujao, plastične roletne su bile do polovine spuštene i u prostoriji je vladao prijatan polumrak. Devojka spusti poslužavnik sa dve šoljice kafe na niski, okrugli sto i tiho podiže roletne. Majki Hejzlvud se nije ni pomerio. Mej Parsons mu priđe i prstom mu dodirnu rame. 108

Sanjivo je otvorio prvo jedno a nešto kasnije i drugo oko. - Mej... Nasmejala se paćeničkom izrazu njegovog lica. - Dosta si radio, Hejzi. Donela sam ti kafu da se malo okrepiš. Zevnuo je i pokrio usta šakom. - Da, u pravu si. Uopšte, filozofski posmatrano, sa poslom je dosta čudno. Što čovek više radi, više ga ima. Ne misliš li i ti tako? Spustila se u drugu fotelju i sela, prekrstivši svoje lepo izvajane noge. - Da, to je zaista tačno, Hejzi. Otkako si pre nešto više od dva meseca rešio poslednji slučaj, nagomilalo se dosta posla. Na licu mu se pojavi iznenađen izraz. - Zar je od tada prošlo dva meseca? Vreme zaista brzo prolazi. - Hm, hm. Kako za koga, veliki šefe. U protekla dva meseca ljudi su imali oko pedeset radnih dana a ti nisi imao nijedan. Verovatno ti je zbog toga vreme tako brzo i prolazilo. Uzeo je kafu, otpio jedan gutljaj i pripalio cigaretu. - Šta ima novo, Mej? Ne verujem da si me probudila samo zbog toga da bi sa mnom razgovarala o fenomenu prolaznosti vremena i svega ostalog. Nešto se sigurno dogodilo. Primakla mu je pepeljaru. - Ništa osobito, Hejzi. Poštar je doneo hrpu neplaćenih računa, momci iz poreskog odelenja su se takođe javili a i blagajnik gospodina Hilija, vlasnika ove zgrade, podsetio nas je na neizmirenu zakupninu ovih prostorija. Detektiv odmahnu rukom. - To nije ništa novo, Mej. Toliko sam naučio na neplaćene račune, opomene poreskog odeljenja i blagajnika gospodina Hilija, da iskreno mislim da bi mi bez tih svakodnevnih podsećanja život dosta izgubio na dinamici. Da li je još neko dolazio? Zavrtela je glavom. - Po ovoj vrućini? Ne, to bi zaista bilo suviše. Ipak, u proteklih trideset minuta dva puta ti je telefonirao neki Henk Meklaren. - Meklaren? - Da. Kaže da je tvoj prijatelj. - Šta je želeo? - Nije hteo da mi kaže. Pozvaće te ponovo. Hejzi sastavi obrve. - Henk Meklaren? Dobri, stari Henk. Mnoge smo čaše viskija zajedno popili i mnoge... Na vreme se zaustavio, setivši se da ga Mej sluša. - Da, znam Henka - nastavio je ozbiljnijim glasom. - Ranije je držao privatnu detektivsku agenciju, koju je kasnije zatvorio. - Pametan čovek! - ubaci devojka. - Zaposlio se kao agent nekog osiguravajućeg društva. To je sve što sam čuo o njemu, od kada ga nisam video. 109

- On... - zausti Mej, ali se tog trenutka začu prodoran zvuk telefona i ona ostavi rečenicu nedovršenu. Podigla je slušalicu. - Da li je Hejzi najzad budan? Prepoznala je Meklarenov glas, jer je u poslednjih pola časa sa njim dva puta razgovarala. - Koliko se sećam, ja vam nisam ni rekla da spava nego da je zauzet. Iz slušalice se začu bučan smeh. - Ha, ha-ha! Hejzi zauzet! U ovo toplo, letnje poslepodne? Gospođice Parsons, cenim vašu odanost velikom šefu, ali ipak... U to ne bih mogao da poverujem. Već sam vam rekao da ga poznajem od ranije. Detektiv pruži ruku i uze slušalicu od Mej. - Da li je to zaista glas starog Henka Meklarena ili imam zvučne halucinacije? - To sam ja, Hejzi. Ako ne veruješ mom glasu, uskoro ćeš imati prilike da budeš ubeđen i svojim čulom vida. - Dolaziš ovamo? - Zar sam to rekao? Ne, ti ćeš doći ovamo. Detektiv pogleda Mej, kao da od nje traži objašnjenje. - Potreban si mi Hejzi - nastavi Henk Meklaren. Imam jedan neobičan slučaj, za čije rešavanje si mi upravo neophodan. Majki Hejzlvud se okrete i pogleda kroz prozor. Sunce ga je zasenilo i nekoliko puta je trepnuo. - Znaš li kolika je temperatura napolju, Henk? - Nešto preko trideset celzijusovih, Hejzi. - Da li se naše viđenje može odložiti za kasnije, ili za sutra? Danas je loš dan za rad, Henk. - Nikako, Hejzi! Slučaj je takve prirode da ga odmah treba rešiti. Zapiši moju adresu: Henesi Drajv 115, treći sprat. Na vratima postoji mesingana tabla: Arčer, trgovina veštaćkim nakitom. Detektiv podiže oči ka tavanici. - Do đavola, Henk! Bar mi reci o čemu se radi? - Nema potrebe da to činim preko telefona. Kad stigneš sve ću ti objasniti. - Ipak... Da li je u pitanju ubistvo? - Ne. - Provala? - Ne. - Pljačka? - Ne. - Zločin iz strasti? - Ne. - Prokletstvo, Henk! Ne zoveš me valjda zbog nekog saobraćajnog prekršaja! Ipak moram znati zašto sada da sedam u krajslera i da prelazim pola Njujorka do te Arćerove trgovine veštaćkim nakitom. —Ja... 110

- Govori, Henk! - Krađa. - Krađa? Najobičnija krađa! I zbog toga se usuđuješ da pozivaš najčuvenijeg i najzaposlenijeg privatnog detektiva u Njujorku? Da li ti je neke već rekao da si lud, Henk? - Mnogi, Hejzi. Zbog takvih sam čak bio primoran da izvesno vreme provedem u zatvoru. - Mislim da te ne razumem, Henk. - Sudija me je kaznio zbog nanošenja lakih telesnih povreda takvim licima - spremno objasni agent osiguravajućeg društva. - Da se vratimo na tvoj slučaj krađe, Henk. Da li si već nekad čuo za činjenicu da u ovom gradu postoji i policija? Dovoljno je da telefoniraš i momci u plavom će biti u Arćerovoj trgovini veštaćkim nakitom za manje od tri minuta. - U redu, Hejzi. Očekujem te. Kad budeš stigao odmah ćeš utvrditi da postoji bar jedan značajan razlog što nisi pogrešio što si napustio svoju udobnu fotelju. Veza se prekinula. Hejzi zbunjeno pogleda Mej koja je mirno pušila i ispijala kafu. - Hm, hm. Prijatelj Henk je dosta neodređen. - Ipak češ ići. To nije bilo pitanje nego konstatacija, jednostavno utvrđivanje činjeničnog stanja. Majki Hejzlvud zamišljeno ugasi cigaretu u već prepunoj pepeljari. - Da, mislim da ću otići do Arćerove trgovine veštaćkim nakitom u Henesi Drajvu broj 115. Interesuje me taj značajan razlog koji je stari Henk spomenuo. Mej Parsons je bila u pravu. Hejzi ne bi bio Hejzi, najčuveniji privatni detektiv u višemilionskom Njujorku, kad bi dozvolio da bilo kakva zagonetka za koju je bar malo zainteresovan, ostane nerazjašnjena. Parkirao je krajslera pred zgradom broj 115 u Henesi Drajvu i prljavim stepenicama se popeo na treći sprat. Pronašao je izgubljenu tablu na kojoj je pisalo »Arčer, trgovina veštaćkim nakitom«, zakucao i odmah ušao. U maloj prostoriji su bile tri osobe. Debeo, ćelav čovek oć oko pedeset godina, sa sitnim, lukavim očima na mesnatom licu, sedeo ie za pisaćim stolom. Hejzijev prijatelj Henk Meklaren bio je zavaljen u jednu od dve fotelje i pušio je lulu. I najzad, visoka, zgodna crnka stajala je pored prozora i brisala oči maramicom. Na sebi je imaia tanku, kratku haljinu koja je više otkrivala nego skrivala njene prenaglašene draži. Nameštaj u prostoriji bio je star i izguljen od dugotrajne upotrebe 111

Zavese žute od duvanskog dima, zidovi izgrebani i prljavi. Hejziju je još u hodniku bilo jasno da se nalazi u jednoj od trećerazrednih zgrada za izdavanje, gde su smeštene na desetine poslovnih prostorija malih firmi, čiji ukupni personal često sačinjavaju samo dvoje ili troje zaposlenih, i sad je bio još sigurniji da mu prvi utisak nije bio pogrešan. - Stigao si, Hejzi! - ustade Henk Meklaren i pruži mu ruku - Ovo je gospodin Semjuel Arčer, vlasnik firme, a gospođica pored prozora zove se Klementina Digsbi Detektiv se rukova sa Arćerom a zatun zaustavi pogled na devojci. Pažljivije ju je pogledao i utvrdio da je Klementina Digsbi zaista prava lepotica. Bila je visoka, dugih, vitkih nogu. bledog lica i krupnih, smeđih očiju Duga, crna kosa padala joj je skoro do uskog struka oko koga je bio stegnut uzan kožni pojas. Zadržao je njenu ruku u svojoj nešto duže nego što je to uobičajeno prilikom upoznavanja. Odmah je zaključio da je Klementina Digsbi taj »značajan razlog« za njegov dolazak, koji je Henk Meklaren pomenuo prilikom telefonskog razgovora. Spustio se u drugu slobodnu fotelju i izvadio kutiju sa cigaretama. - Kao što vidiš, stigao sam Henk. Čime ti mogu pomoći? Moje skromne sposobnosti ti stoje na raspolaganju. Meklaren je bio krupan, riđokos ćovek, energičnog, muževnog lica. Na sebi je, uprkos vrućini, imao dobro skrojeno sivo odelo, belu košulju i kravatu. Okrenuo se prema debelom ćoveku koji je sedeo za pisaćim stolom. - Hoćete li biti ljubazni da ponovite svoju priču, gospodine Arčeru? Semjuel Arčer se obilno znojio. Prešao je preko čela izgužvanom maramicom i popio čašu limunade iz plastične čaše. Hejzi je odmah, i nehotice, osetio neku skrivenu averziju prema njemu. Nikad nije cenio ljude koji bljutavu limunadu pretpostavljaju rashlađenom viskiju. - Priča je kratka, gospodine Hejzlvud - poče vlasnik trgovine veštačkim nakitom. Majki Hejzlvud prebaci nogu preko noge. - Slušam vas, gospodine Arčer. - Danas pre podne sam kupio supruzi prsten. Uskoro će godišnjica braka i želeo sam da je obradujem skromnim poklonom. Detektiv se jedva uzdržao da glasno ne kaže svoje mišljenje da mu masni, debeli Semjuel Arčer ni najmanje ne liči na čoveka koji je spreman na ukazivanje sitnih pažnji svojoj boljoj polovini, ali glasno ništa nije rekao. - Kad sam se vratio u kancelariju, pokazao sam prsten gospođici 112

Klementini. Ona je bila oduševljena izgledom prstena, čak ga je i probala i zaključila je da joj pristaje kao da je pravljen za nju. Inače, taj prsten sam kupio po ceni od šest stotina i pedeset dolara, što nije mala suma. - Nastavite, gospodine Arčer. - Ostao sam u kancelariji još oko jedan čas, a zatim sam otišao do pošte, da predam pakete. - Kakve pakete, gospodine Arčer? Čime se vi, u stvari, bavite? Debeli čovek ponovo obrisa čelo maramicom i popi još jednu čašu limunade. Hejzi se gadljivo stresao. - Ova firma se bavi prodajom veštačkog nakita. Štampali smo privlačne, višebojne kataloge u kojima su fotografije veštačkog nakita koji nudimo na prodaju. Potencijalni kupci nam se obraćaju pismima u kojima je označen kataloški broj nakita koji ih interesuje. Juveliri koji rade za nas izrade odgovarajuće primerke a gospođica Klementina i ja ih pakujemo u odgovarajuće kutijice obložene mekim plišom i šaljemo na adrese kupaca koji nakit plaćaju pouzećem, odnosno kad im ga poštar donese. To je sve, gospodine Hejzlvud. - Vratite se sad na prsten koji ste kupili supruzi, gospodine Arčer. - Već sam vam rekao da sam nakon pokazivanja prstena gospođici Klementini otišao do pošte da predam pakete koji su bili spremni za ekspediciju. Kutijicu sa prstenom sam ostavio ovde, na svom pisaćem stolu. - Dalje, gospodine Arčer? - Vratio sam se oko dva časa i trideset minuta. Nastavio sam da radim i u prvi mah nisam ni primetio da je prsten nestao. Tek kad je prošlo još pola sata pogledao sam na ono mesto gde sam ostavio prsten i video sam da ga nema. Još se nisam uzbuđivao. Pitao sam gospođicu Klementinu da li ga je ona u međuvremenu ponovo uzimala i razgledala, ali je ona odgovorila da nije. Zatim smo zajedno pretresli celu kancelariju, opet bez rezultata. Prsten nismo našli. Činilo se da je jednostavno nestao. - Stvari ne nestaju same od sebe, gospodine Arčer - pouči ga Hejzi, a zatim se okrenu devojci. - Vi posle Arčerovog odlaska niste dirali prsten? Odmahnula je glavom. - Ne, gospodine Hejzlvud. Detektiv je uživao u njenom dubokom, senzualnom glasu. - Kad je gospodin Arčer otišao nastavila sam sa prepisivanjem nekih adresa. Nisam ustajala sa svog mesta i nisam ni prilazila njegovom pisaćem stolu. - Da li je u međuvremenu neko ulazio u kancelariju? Ponovo je odmahnula glavom. - Ne. Sve vreme sam bila sama. - Da li je moguće da je neko ulazio a da ga vi niste primetili? - Nije. Pogledajte i sami. Moj pisaći sto je okrenut prema vratima. Čim neko uhvati za bravu, ja odmah podignem glavu. 113

Hejzi uzdahnu i baci ćežnjiv pogled na flašu sa »kentakijem« koja je stajala na stolu. Henk Meklaren ga je odlično razumeo. Napunio je čašu, stavio u nju dve kocke leda i dodao mu je. - Sigurni ste da je ova prostorija dobro pretražena? — nastavi Hejzi. - Prsten nije ovde, gospodine Hejzlvud — potvrdno odgovori Arčer. - Pregledali smo svaki kvadratni santimetar. Jedino... - Šta, gospodine Arčer? - Neprijatno mi je da kažem, ali ostala je još samo mogućnost da je prsten sakriven negde kod gospođice Klementine. Devojka odmah poče ponovo da plače. Detektiv se osmehnu. - Rado bih pristao da lično, do detalja pregledam gospođicu Klementinu, ali smatram da to, bar za sada, još nije potrebno. - Već sam vam rekao da sam odmah primetio da joj se prsten neobično sviđa. Čak je i sama rekla da devojka njenih prihoda nikad sebi ne može priuštiti zadovoljstvo da kupi sebi takav prsten. Sasvim je moguće... - Šta je moguće, gospodine Arčer? - Moguće je da je ona iskoristila vreme dok sam ja bio na pošti i da je uzela prsten. - Kako onda nije u sobi? - Mogla je nekog pozvati telefonom i dati mu prsten. To je vrlo verovatno. - Zašto ste pozvali gospodina Meklarena? - interesovao se detektiv. - Imam ugovor sa njegovom kompanijom za osiguranje da plate sav onaj nakit koji nestane. - Zašto u tom slučaju i dalje insistirate na tome da se pronađete prsten? - Zbog toga što gospodin Meklaren odbija da mi njegova kompanija naknadi štetu. Hejzi se okrete prema Meklarenu. - Da li je to tačno, Henk? Riđokosi čovek klimnu glavom. - Naravno da je tačno, Hejzi. Moja kompanija ima sa gospodinom Arćerom precizan ugovor. Tamo je navedeno da se osiguranje odnosi samo na nakit koji je predmet njihovog poslovanja. Prsten koji je nestao se ne može podvesti pod to. Detektiv još jednom pređe pogledom po prostoriji. Stari, rasklimatani orman, dva pisaća stola sa stolicama i dve izlizane kožne fotelje. Na jednom od stolova stajala je hrpa paketića sa lažnim nakitom. Pepeljare su bile pune opušaka, prozor zatvoren uprkos vrućini. Nije bilo uređaja za klimatizaciju, čak ni običnog ventilatora koji bi malo ustalasao ustajali vazduh. Lupkao je vrhovima prstiju po prašnjavoj ploči stola. - Do đavola, Henk! Zašto si me zvao kad je ovde sve tako prokleto jasno? - odjednom reče Hejzi. Činilo se kao da je u maloj prostoriji iznenada eksplodirala bomba 114

Svi troje su zapanjeno gledali u detektiva. Meklaren je prvi došao do reći. - Ti... njuškalo... hoćeš da kažeš da?... Hejzi je zadovoljno klimao glavom. Voleo je da šokira ljude. - Da, Henk. Hoću da kažem da znam gde je prsten koji je gospodin Arčer kupio svojoj cenjenoj supruzi, da je obraduje za godišnjicu braka. Svi su ga napeto posmatrali. - U redu — reče Semjuel Arčer. - Neka gospođica Klementina vrati prsten i spreman sam sve da zaboravim. - Već sam rekao da prsten nije osiguran i da moja kompanija nije zainteresovana — javi se Henk Meklaren. - Ja nisam uzela taj prsten! — ponovi Klementina Digsbi. Hejziju je i dalje na licu lebdeo njegov poznati osmeh. Sve ih je pažljivo posmatrao a zatim je zaustavio pogled na Arčeru. - Ona nije uzela prsten, gospodine Arčer! - tiho je rekao. - Ali... Ko je onda? Ako niko nije ulazio... nemoguće je... prsten je nestao... - Koliko ste porudžbenica dobili popodnevnom poštom, gospodine Arčer? — iznenada upita slavni detektiv. Mesnatim Arćerovim licem preleti senka. - Zašto me to pitate? - Imam razloga. - To je poslovna tajna. Hejzi se glasno nasmeja. - Niko nema prava da mi postavlja takva pitanja, gospodine Hejzlvud! dodade Arčer. Njegove reći nisu narušile detektivovo dobro raspoloženje. - Ja imam, gospodine Arćer. Henk Meklaren se nakašlja. - Ja ništa ne razumem i... - Ti i ne treba da razumeš, Henk! - prekinu ga Majki Hejzlvud. - Već si rekao da tvoja kompanija nije zainteresovana. Dozvoli meni da završim ovaj posao. - Do đavola! Reci već jednom gde je taj prokleti prsten, ako tvrdiš da ga devojka nije uzela! Detektiv uzdahnu. - Zar zaista ne znaš, Henk? Otpio je gutljaj viskija i pripalio marlboro. - Gospodin Arčer je sve lepo zamislio. Ukalkulisao je sve mogućnosti osim jedne: da ću ja biti pozvan da ti pomognem, Henk. Okrenuo se prema vlasniku trgovine veštačkim nakitom. - Zar ne, gospodine Arčer? Čovek okruglog lica je ćutao. - Plan je bio krajnje jednostavan i upravo zato je imao velike izglede na uspeh — nastavi Hejzi. — Gospodin Arčer je kutijicu sa svojim prstenom jednostavno zapakovao i adresirao na svoju kućnu adresu, a zatim je pomešao sa 115

ostalim kutijicama sa lažnim nakitom koje su bile spremne da se pošalju kupcima koji su naručili nakit preko kataloga. Ustao je i prišao Arčerovom stolu na kome je stajala hrpa malih paketića, propisno upakovanih i adresiranih, spremnih da se odnesu na poštu. Arčer skoči i prekri ih otvorenim šakama. - Ovo ne smete dirati, godpodine Hejzlvud. Niko vas nije ovlastio da... Hejzi se nije obazirao na njega. - Svojim lukavim planom, gospodin Arčer je nameravao da potigne dve stvari. Prvo, da za nestali prsten podigne novac od osiguravajućeg društva i drugo, da kompromituje gospođicu Klementinu, koja je, siguran sam u to, ranije već više puta bila prinuđena da odbija njegova nasrtljiva udvaranja. Pored toga, ostao bi mu i njegov prsten. Da li sam u pravu, gospodine Arćer? Debeli čovek je ćutao. Detektiv odgurnu njegove ruke, potraži među paketićima na stolu i odabra jedan. - Hm, hm. Mislim da je ovo upravo ono za čim tragamo! Glasno je pročitao adresu. - Semjuel Arćer, ulica Vitorio 987. Razmetao je paketić ne obazirući se na potištenog Arčera i izvadio prsten. Okrenuo se prema devojci i pokazao joj ga. - Da li je ovo prsten koji je gospodin Arčer kupio danas pre podne, gospođice Klementina? Prsten koji ste probali i koji vam se toliko svideo? Prišla je bliže i pažljivo pogledala. — Jeste, gospodine Hejzlvud. To je taj prsten. — Gospodin Arćer vam ga poklanja, gospođice Digsbi. Na taj način želi da vam se izvini što vas je optužio za krađu i što vas je doveo u neprijatnu situaciju. Zar ne, gospodine Arčer? Vlasnik trgovine veštačkim nakitom zbunjeno je treptao. — U protivnom — napomenu slavni detektiv, - telefoniraćemo najbližoj policijskoj stanici i ispričati šta se ovde događa. Siguran sam da će momci u plavom povesti gospodina Arčera sa sobom, da mu objasne kakve je sve prekršaje napravio. — Neka ga uzme — prošapta Semjuel Arčer tako tihim glasom da su jedva razumeli šta je rekao.

116

Veliki Toni stajao je kraj prozora leđima okrenut sobi. Izgledalo je da nešto razmišlja. - Kao što znaš, O'Brajene, imam tri kćerke koje su stasale za udaju. Od tebe oćekujem da to središ. Gledao sam ga ćutke u nedoumici. Pomalo zbunjen upitao sam. - Ne misliš, valjda, da idem okolo i pitam ko želi da uzme kćerke Velikog Tonija za žene? -znao sam da zvućim grubo. - Ne - odvratio je mirno, vadeći cigaru iz tabakere. — Šta misliš zašto sam se doselio ovamo pre tri godine? - Pretpostavljam zato da bi bio među poštenim i uglednim ljudima. Ali, oni ne žele da se druže s tobom i izlaze s tvojim kćerkama? - nagađao sam u čemu je problem. Toni je odmahnuo glavom izbacujući gust dim. - Možda ja nikada neću postati ćlan njihovog kluba — rekao je — ali, moje kćerke nemaju nevolja s momcima. Kaži mi, O'Brajene, kada si ih video poslednji put? - na licu mu je zraćilo zadovoljstvo. - Pre ćetiri godine, kada si me poslao na obalu. - Pa, onda ti mogu reći da su sada lepše nego ikad. - I pored toga ne mogu da se udaju? - Stvari ovako stoje, O'Brajene. Ja sam već star, ali moje ime može se još uvek pročitati u novinama. Shvataš, to nisu novosti iz visokog društva. Bojim se da to može naškoditi mojim devojćicama i zato sam tužan. Na primer, moja Angelina i Herbert Bredford su ludi jedno za drugim, ali, on je ipak ne prosi. - Zašto? — očekivao sam objašnjenje. - Zato što se Herbi boji svog oca. Stari Grover Bredford smatra da Herbi treba da se oženi bogatom devojkom, a ti znaš da ja Angelini ne mogu da pružim bog zna šta. - U čemu je problem sa Faustinom? — bio sam znatiželjan. - Morli Vilson. - Čega se on boji? 117

- Boji se da neće dobiti pedeset miliona dolara. Njegova baka će mu uskratiti nasledstvo ako se oženi Faustinom. - A on nije spreman da se odrekne novaca zbog nje? - Slušaj, O'Brajene. Ne mogu da optužujem dečka zbog toga. Žena je žena, ali, pedeset miliona su ipak pedeset miliona. - Moje je da ga odgovorim od tih miliona i pobrinem se za srećan svršetak njihove veze, zar ne? - Ti si pravi mangup, O'Brajene - nasmejao se Veliki Toni grohotom. - Kada sam te poslao na obalu mislio sam da je sve uzalud i da je posao već osuđen na propast. Zaista ništa nisam očekivao. Ali, ti si uspeo da sve probleme resiš i posao je krenuo bolje nego ikada. Zbog toga te cenim i nadam se da ćeš biti u stanju da učiniš još jedno čudo. - U čemu je problem sa Cecilijom? - nastavio sam sa ispitivanjem. - Njen problem zove se Filip Kortlend. On igra fudbal za neki poznati koledž i po prilici zaradio je već nekoliko miliona. - Zar je zbog toga postao stidljiv i plašljiv? - Ne znam. Tvoj zadatak je da to otkriješ i učiniš nešto. Naš razgovor prekinula je Cecilija koja je upravo ušla u sobu. - Vidi, vidi, pa to je O'Brajen. Nisam te videla čitavu večnost — posmatrala me je svojim krupnim plavim očima. - Šta te je nateralo da napustiš obalu? Poslovi, sigurno. - Poseta prijateljima - odgovorio je Veliki Toni umesto mene — Ostaće ovde neko vreme. Mogla bi O'Brajenu pokazati okolinu, Cecilija. Pogledao je na sat i žurno krenuo ka vratima govoreći. - imam zakazanu partiju golfa. Moram odmah da idem. - Šta je pravi razlog zbog koga ste vi ovde? - upitala me je Cecilija kada smo ostali nasamo. - Ne mogu da ti kažem, to je tajna. - Kako hoćeš - slegla je ramenima pomirljivo. - Hajde da prošetamo napolju — predložila je i nastavila da priča. -Možda ćemo sresti i Angelinu. Ona i Herbert sastaju se ovde svakog utorka i četvrtka između dva i četiri. Nikada nisu propustili sastanak. Kao što je Cecilija predvidela dvoje zaljubljenih već je seđelo na obližnjoj klupi. Angelina me je veselo pozdravila kad me je ugledala, a njena sestra je s puno ljubavi izjavila. - Trebalo bi da ih kidnapujemo i odvedemo kod prvog matičara. - Vidite, gospodine O'Brajene, ja sam jako podložan uticaju oca -pravdao se mladić. - Osećam uvek potrebu da dobijem njegov pristanak za sve što želim da uradim. Iza svojih leđa začuo sam škripu kočnica i okrenuo se da vidim šta se dešava. Veliki srebrni jaguar upravo se zaustavio ispred kuće Velikog Tonija i Cecilija je odmah rekla. - To je moj partner za tenis. Ako želiš otkazaću partiju. 118

- Nema potrebe — odgovorio sam. - ionako imam dosta posla. Vozač skupocenog automobila izašao je iz kola da bi nam pošao u susret i pozdravio Ceciliju. - Ovo je Filip Kortlend - predstavila mi je momka Cecilija, a zatim pokazala rukom na mene. - A ovo Džim O'Brajen. Pogledali smo se uz učtivi osmeh dok je Cecilija nastavljala. - O'Brajen je tatin poslovni partner. Njegova veština je neprevaziđena, kako kaže naš tata. Svuda se snalazi kao riba u vodi. - Moraću to da zapamtim - rekao je Kortlend jetko. Sledećeg jutra već sam imao plan. Prvo sam kupio akten tašnu, a zatim krenuo ka Laboratoriji Grovera Bredforda. Predao sam svoju vizit kartu sekretarici i strpljivo čekao da me primi. Gospodin Bredford vas poziva da uđete - rekla je sekretarica. Gospodin Bredford bio je visoka, i markantna pojava. Ustao je da bi se rukovao sa mnom i ponovo zauzeo svoj položaj u udobnoj kožnoj fotelji Ponudio mi je da sednem i tek onda započeo razgovor. - Sekretarica kaže da ste vi predstavnik uprave Udruženja. - Taćno. Odsek za trgovinu hranom i lekovima. Pošto je očekivao da mu izložim razlog svoje posete počeo sam da pričam ono što sam pročitao u starim novinama. - Pre šest meseci Udruženje vam je zabranilo da reklamirate i prodajete svoj proizvod »Čvrst san«. Platili ste i kaznu od pet stotina dolara zbog učinjenog prekršaja. - To je prošlost — lice mu je ostalo bezizražajno. — Taj slučaj davno je stavljen ad acta. - U pravu ste - smešio sam se. - Prestali ste da proizvodite »Čvrst san« i platili globu. Ali, do tog momenta zaradili ste na tom preparatu milion i po dolara samo zato što je uprava sporo reagovala. -Pošto je ćutao nastavio sam. - Godinu dana prodavali ste lek, a tek je onda testiran. U međuvremenu prilićno ste zaradili na njemu - zastao sam da bih izazvao željeni efekat. - Sada ste pustili u prodaju novi proizvod »San-8« koji takođe garantuje siguran i dugotrajan san. Već dva meseca »San-8« se odlično prodaje i to će vam doneti još milion dolara zarade. Naravno, ako uprava bude opet sporo reagovala. Kasnije vam neće biti teško da još jednom platite petsto dolara kaznu jer će prihod biti daleko veći. Nervoznim pokretom izvadio je cigaretu iz kutije i pripalio Sačekao sam da me ponovo pogleda da bih nastavio najvažniji deo. - Uprava može da radi sporo, ali, može da bude i efikasna. Može proći godina dana dok ne tastira lek, a može to učiniti sutra. - Hoćete da kažete da vi možete da utičete na to? Pogled mu je odavao sumnju, ali, ja se nisam zbunio. Nisam rekao ništa, samo sam se samouvereno smeškao. - U redu — nagnuo se preko stola ka meni. 119

- Vidim da je posredi ucena. Koliko novaca tražite? - Ne tražim novac - rekao sam. - Već sam dobro plaćen za ovo. Želim sreću. Za mene, za vas i sve ostale. - Ne razumem o ćemu govorite - podigao je obrve u čudu. - Pre nekoliko dana posetio me je jedan ćovek i upitao da li Udruženje može da reaguje brže u vezi slučaja »San-8«. Videvši koliku sumu novaca drži u ruci rekao sam mu da je stvar sređena. Međutim, u nastavku razgovora shvatio sam da će odustati od toga, u slučaju da... - U kom slučaju? – prekinuo me nestrpljivo. - Izgleda da ćovek želi samo da njegova kćerka Angelina bude srećna. A njena sreća ostvarila bi se ako se uda za mladića po imenu Herbert Bredford Da li vam to nešto znači? - Neću do dozvoliti! — viknuo je nervozno. - Kako želite — ustao sam spreman da krenem. - Milion ili Herbi? - Sačekajte! - zaustavljao me je Bredford. - Koliko dugo možete da odlažete testiranje preparata? - Uz malo zalaganja dve godine. Oči su mu sinule od zadovoljstva. Znao sam da sam uspeo. - Još nešto - zaustavio sam se na izlazu. - Veliki Toni bi voleo da postane član vašeg kluba. Vidite šta možete da učinite. Iste večeri u kući Velikog Tonija upoznao sam i Morlija Vilsona. Meni se činio mršav i bledunjav, ali, Faustina ga je zaljubljeno gledala. Momak mi se odmah požalio. - Ne razumem svoju baku. Uporno zabranjuje da se oženim Faustinom, a nema ništa protiv što dolazim ovamo. - Jesi li uzeo vitamine danas? -upitala ga je Faustina brižno. Faustina je bila po prirodi bleda i verovatno bi ostala takva do svoje devedesetdevete godine, ali, je bila opsednuta lekovima. - Jedva sam ubedila doktora da mi prepiše one tablete, Morli. - Slušaj, Morli - prešao je Veliki Toni na stvar. - Daću ti pola imanja, najbolju zemlju, ako se oženiš Faustinom. - Ne mogu — zavrteo je glavom Morli. - Stalno bih mislio na pedeset miliona dolara koje sam izgubio. Herbi i Angelina prosto su utrčali u sobu držeći se za ruke. - Otac mi je dozvolio da se oženim Angelinom - rekao je sa vrata Herbi pun ponosa. - Pravićemo veliku svadbu -pravila je Angelina planove. Sledećeg jutra krenuo sam u garažu po kola i primetio da me neko prati. Kada sam se okrenuo video sam da je to Cecilija. - Imaš još poslova? — upitala je. - Da — rekao sam šturo. - Ali, nećeš da mi kažeš šta je u pitanju? - Zašto bih ti rekao? - Zato što sam kćerka tvog šefa i zato što sam znatiželjna. Počele su da 120

se događaju ćudne stvari ovde i imam nepogrešiv osećaj da si ti odgovoran za to. Zašto mi ne kažeš šta se dešava? - Možda ću ti jednoga dana i reći. - Kada? - Kada se udaš. Hilda Vilson sedela je na verandi kada sam ja stigao. - Zdravo, sinko — pozdravila me je kad sam se predstavio. - Želiš li neko piće? — sa neobičnom okretnošću za svoje godine ustala je sa stolice i donela flašu i čaše. - Mislim da je malo rano za piće — rekao sam. - U mojim godinama ništa nije rano. Obično je već kasno. Mada ja nisam mnogo propustila u životu -govorila je veselo. — Dobro, sinko, šta mogu da učinim za tebe? - Gospođo Vilson, ja sam književnik. Specijalizovao sam se za pisanje biografija čuvenih porodica. Hteo bih da proverim neke stvari u vezi porodice Vilson pre nego što počnem sa pisanjem. - Nastavi, sinko - srkutala je lagano svoje piće. - Da li je istina — počeo sam oprezno — da se vaš muž obogatio prigrabivši tuđe bogatstvo? - Bil je bio sposobana za tako nešto, pokoj mu duši. - A godinu dana kasnije ubio je čoveka u kafanskoj čarki? - Pogodio ga je ravno u čelo -nije se uznemiravala Hilda. - Verovatno bi zbog toga bio osuđen na smrt da nije podmitio porotu. Imao sam osećaj da neće sve teći tako glatko kao što sam mislio. - Gospođo Vilson - počeo sam. — Njegova biografija nije za objavljivanje. - Zaista? — nasula je sebi još jedno piće. a potom i meni pružila čašu. - Popij ovo, sinko. Mislim da će ti koristiti. Prihvatio sam čašu i čekao s nestrpljenjem nastavak priče. - Do sada je ovamo dolazilo šestoro takozvanih književnika kao što si ti. Svi su oni bili zainteresovani za istoriju porodice Vilson, a posle izvesnog vremena dolazili bi da me ucenjuju. Tražili su deset hiljada dolara da ne objave knjigu. Jesi li i ti imao tako nešto na umu, sinko? Odložio sam čašu ne odgovorivši ništa gospođi Vilson. - Vilsonovi nisu tako poznati da bi nekog interesovala njihova biografija - nastavila je. - Moji prijatelji znaju skoro sve pojedinosti iz našeg života, a ne zanima me šta o meni misle stranci i neprijatelji. Koliko si ti nameravao da tražiš? Deset hiljada? Više? - Nisam želeo da dobijem novac. - Ali si ipak nešto planirao. Šta je to? - To vas ne tiče - odbrusio sam ljutito. - Dobro — nasmejala se pomirljivo. — Uzmi još jedno piće, sinko. - Donesite celu bocu — rekao sam. - I, zaboga, ne zovite me sinko! 121

- Strašno me podsećaš na mog pokojnog muža. Zvaću te Bil. - Zašto, do đavola, ne dozvolite svom unuku da se oženi Faustinom? - Znači to je posredi! - pogled joj je zaiskrio. — Hteo si da me prisiliš da kažem Morliju da zaprosi Faustinu? Šta misliš zašto dozvoljavam Morliju da stalno sedi u kući Velikog Tonija? - To bih i ja želeo da znam. - Morli je budala - zaključila je Hilda. - Ima oči, ali, ne vidi. Ja želim da se on oženi Cecilijom. - Cecilijom!? - zaprepastio sam se. - Naravno. Faustina je ljupka, ali, Cecilija je pametna i odvažna. - U redu - složio sam se. - Ali, pogledajmo to iz drugog ugla. Da ste vi Cecilija da li biste se udali za Morlija? - Kada bi imao pedeset miliona dolara bih. - Veliki Toni nije siromah. Ne verujem da Ceciliju interesuje novac. Ima dovoljno ponosa da ne želi tuđe dolare. Sledeću čašicu ispili smo ćuteći. Hilda je razmišljala. - U redu, Bile — progovorila je najzad Hilda. — Možda sam ja zaista previše očekivala Jasno mi je da Morli nije naročita partija. Na kraju, on i Faustina mogu srećno živeti gutajući svoje vitaminske pilule. I to veće Morli Viison došao je u kuću Velikog Tonija. - Baka mi je dozvolila da se oženim Faustinom - objavio je. - Jesi li uzeo svoje pilule, Morli? - cvrkutala je Faustina. Veliki Toni sačekao je da ostanemo sami u sobi i rekao'. - Neka sam proklet ako ovo nije tvoje maslo! Sve si sredio za manje od četrdesetosam časova. Pretpostavljam da je sada na redu Filip. - Upravo tako. Planirao sam da posetim Filipa Kortlenda u ponedeijak, ali, nisam morao da čekam tako dugo. On je došao kod mene u subotu popodne. Promatrao me je zainteresovano za momenat, a onda upitao. - Vi ste desna ruka Velikom Toniju? - Tako nešto - odvratio sam. - Mnogo ste učinili za njega? - Mnogo - moj odgovor ga je zadovoljio - Kako bi vam se dopale da zaradite priličnu svotu? - Ne bih imao ništa protiv - priznao sam. - Imam nekoliko svojih stovarišta u gradu. Bio bih vam zahvalan kada bi ona slučajno izgorela. Moja zahvalnost donela bi vam zaradu od dvadeset hiljada dolara. Šta kažete na to? - Želite da zapalim magacine da bi dobili novac od osiguravajućeg društva. Shvatam, samo sam mislio da će vama taj posao doneti nekoliko miliona. Dvadeset hiljada je sitnica za to. - Možete da prihvatite posao ili da ga odbijete — pocrveneo je. - Dobro. Samo ja ne želim novac. 122

- Pa šta onda želite? — pogledao me iznenađeno. - Želim da zaprosite Ceciliju i oženite se njome. - To je vaša cena!? - bio je zapanjen. - Ćuli ste me. - Ako je samo to u pitanju pristajem. Otvorio sam vrata i stao u stranu da ga propustim da prođe. - Hajde, hoću da vidim da nećete izvrdati obećanje. - Ne — odmahivao je glavom. — Najpre stovarište, pa onda ja. Veliki Toni vratio se iz kluba u koji se u međuvremenu učlanio vidno zadovoljan. Ispričao sam mu šta se dogodilo u njegovom odsustvu. Nisam prećutao ni ono o stovarištima. - Dođavoia, šta on misli ko smo mi? - Isto što i ostali. Nema najpovoljnije mišljenje o nama. Naš razgovor prekinula je Cecilija koja je upravo ušla u sobu. Sela je na stolicu pored moje i upitala. - Šta ste radili u Kaliforniji, OBrajene? - Nadzirao sam rad prodavnica koje je Toni kupio tamo. — Oklevao sam pre nego što sam joj postavio sledeće pitanje - Pitam se šta je na Filipu Kortlendu tako specijalno? - Specijalno? - zatreptala je zbunjeno. — Ko to kaže? — Pa, zašto onda želiš da se udaš za njega? — Ko kaže da želim da se udam za njega? — Zar ne želiš? — bio sam sada ja zbunjen. - Naravno da ne! Prosio me je već nekoliko puta, zar ne, tata? Pogledao sam u Tonija, ali, on se nije obazirao na nas. Video sam da izbegava odgovor, ali, nisam znao zašto. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da nazovem Kortlenda. - Spali sam svoja skladišta! -rekao sam i spustio slušalicu, a zatim se obratio Toniju. - Šta sve ovo znaci, Toni? - Kada sam te pozvao ovamo — govorio je polako kao da usput smišlja kako da mi odgovori - nisam se nadao da ćeš pomoći devojkama da se udaju. Mislio sam da tu nema pomoći. - Zašto si me onda uopšte i pozvao? - Vidiš — pogledao me ispod oka - Cecilija je napunila dvadesetšest godina i vreme je da nađe muža. Čak i po cenu da ga traži negde na zapadnoj obali mora se udati za nekog ko se meni dopada. Ostalo prepuštam tebi, O'Brajene. Ti si operativac. Kraj

123

124