Haruki Murakami - Igraj Igraj Igraj

01

Haruki Murakami

IGRAJ IGRAJ IGRAJ Prevela s japanskog Divna Tomić

02

Naslov originala:

1991, Kodansha Ltd., Japan Copyright © Haruki Murakami, 1991

03

1 Često sanjam hotel Delfin. U snu, ja tamo pripadam. Hoć u reć i, ja tamo pripadam kao jedno trajno prisutno stanje. Moj san jasno ukazuje na to trajanje. U snu, hotel Del in ima neobič an oblik. Veoma je dugač ak i uzan. I takav, viš e lič i na dugač ki most s krovom nego na hotel. Taj most se pruž a od prapoč etaka do kraja vasione. A ja sam njegov deo. Tamo neko plače. Plače zbog mene. Taj hotel me obuhvata. Mogu jasno da osetim njegov puls, toplotu. U snu ja sam njegov deo. Takav je moj san. Budim se. Pitam se gde sam. I ne samo š to razmiš ljam o tome, već se stvarno i naglas pitam: „Gde sam?“ Ali to je besmisleno pitanje. I bez pitanja, unapred znam odgovor. Tu sam, u svom ž ivotu. U svojoj svakodnevici dodatak svom stvarnom bić u. Nekoliko pojava i stvari, neke okolnosti koje su ko zna kad postale moji atributi, mada ih sam nikad nisam prihvatio. Ponekad pored mene spava ž ena. Ali, uglavnom sam sam. Ja i huka sa autoputa koji mi prolazi tač no ispod prozora, č aš a na noć nom stoč ić u (na dnu č aš e tek gutljaj viskija), i prgavi - u stvari, mož da samo ravnoduš ni praš njavi snop jutarnje svetlosti. Ponekad pada kiš a. Kad kiš a pada, ostanem u krevetu i izlež avam se. Ako je u č aš i ostalo viskija, popijem. Dok posmatram kako kiš ne kapi padaju s nadstreš nice, razmiš ljam o hotelu Del in. Polako se protegnem. I uverim se da sam ja samo ja, i da nič emu ne pripadam. Ja ne pripadam ničemu. Ali još uvek se seć am oseć anja iz sna. Pa ispruž im ruku tamo, na š ta se pokrene č itava slika č iji sam deo. Odgovara redom na svaki moj pokret, lagano i usredsređeno, i na svakom stupnju puš ta gotovo neč ujan zvuk, poput nekog inog mehanizma na vodu. Kad bih nać ulio uš i, mogao bih da č ujem u kom se pravcu kreć e. Osluš nem. Zač ujem neč ije tiho jecanje. Veoma tiho. Jecaj dopire negde iz dubine mraka. To neko zbog mene plače. Hotel Del in zaista postoji. Nalazi se u jednom ne baš najuglednijem delu Saporoa. Proveo sam u njemu nedelju dana pre par godina. Ne, setić u se tač no. Bić u precizan. Kada je to bilo? Pre č etiri godine. Da budem sasvim precizan, pre č etiri i po godine. Još nisam bio zaš ao u tridesete. Odseo sam tamo sa svojom tadašnjom devojkom. Hotel je ona odabrala. Da odsednemo u tom hotelu, predlož ila je. Da ona to nije traž ila, ja verovatno nikad ne bih ni kročio u hotel Delfin. Bio je to krajnje neugledan hotel, i jedva da je osim nas uopšte bilo gostiju.

04

Za nedelju dana koliko smo proveli u njemu mož da sam sreo par ljudi u lobiju, pa ni onda nisam bio siguran da li su to gosti hotela ili ne. Ali, poš to je na tabli uvek nedostajao poneki od okač enih ključ eva, sigurno je bilo još gostiju osim nas. Ako ih i nije bilo mnogo, bilo ih je barem nekolicina. Pravo reč eno, i nije nemoguć e da neko svrati u hotel koji ima istaknutu irmu u koliko-toliko velikom gradu, i č iji je telefonski broj objavljen u poslovnom imeniku. Međutim, ako je drugih gostiju bilo, onda mora da su bili straš no tihi i stidljivi. Jer mi ne samo da ih nismo videli nego ih nismo ni čuli, niti smo uoč ili bilo kakav znak njihovog prisustva. Raspored ključ eva na tabli svakog dana neznatno se menjao. Verovatno su prolazili hodnikom zadrž avajuć i dah, poput bledih senki š to promič u preko zida. Ponekad bi odjeknulo kloparanje lifta, nekako suzdrž ano, ali kada bi taj zvuk utihnuo, tiš ina bi postala još tež a nego što je bila. Sve u svemu - čudan hotel. Podsetio me je na nekakav ć orsokak u evoluciji ž ivog sveta. Genetska regresija. Greš ka prirode - bić e koje se razvilo u pogreš nom smeru, i koje nije moglo da se vrati natrag. Siroč e koje bespomoć no stoji kao ukopano sred sumraka istorije, poš to mu je istekao evolutivni vektor. Vremenska baruš tina. Nije to nič ija krivica. Niko nije kriv zbog toga, niti ga ko mož e spasiti. Pre svega, lokal nije ni trebalo graditi na tom mestu. Odatle je sve krenulo naopako. Od prvog koraka sve je bilo pogreš no. Pogreš no zakopč ano prvo dugme na koš ulji, i za njim se sve neumitno poremetilo. Svaki pokuš aj da se poremeć aj dovede u red izrodio bi neki novi, sitni - ne baš ini, tek sitni - poremećaj. I kao krajnji ishod, sve je izgledalo iskrivljeno. Kad biste pokuš ali da se zagledate u neš to odatle, sasvim prirodno biste nagnuli glavu za par stepeni. Takva je to iskrivljenost. Treba nagnuti glavu, ali to je zapravo tako mali ugao da niti stvarno smeta, niti se oseć a posebno neprirodno, i verovatno biste se navikli kad biste ostali tu. No, to je ipak iskrivljenost koje ste bar malo svesni (ako biste se toliko navikli na nju, možda biste posle počeli da naginjete glavu kada gledate svakidašnji svet). Takav je bio hotel Del in. Prilič no poremeć en. A da nije svakidašnji - da ć e na kraju tog nagomilavanja poremeć aja verovatno doseć i tač ku zasić enja i konač no u doglednoj buduć nosti oč as biti progutan u velikom vrtlogu vremena - to bi svakome ko ga je video odmah bilo jasno. Zalosno mesto — kao pokisao i prozebli ubogi crni pas bez jedne noge. Verovatno na svetu ima još mnogo ž alosnih hotela, ali hotel Del in se ipak razlikovao od svih njih. On je bio suštinski žalostan. Bio je žalostan da žalosnije ne može biti. Razume se mislim da osim onih koji su doš li greš kom i ne sluteć i niš ta, nije bilo mnogo ljudi koji bi baš izabrali da odsednu u takvom hotelu. Hotel Delfin nije njegov zvaničan naziv. Zvanično to je Dolphin Hotel, ali taj naziv ostavlja utisak koji toliko odudara od njegove pojave da ga ja, onako za

05

sebe, zovem hotel Del in (mene ime Dolphin Hotel asocira na hotel u nekom letovališ tu negde na Egejskom moru, beo kao kolač sa š eć ernim prelivom). Na ulazu je bila postavljena bakarna tabla sa ugraviranim nazivom Dolphin Hotel. Da nije bilo te table, verovatno niko ne bi pomislio da je to hotel. Pa i sa tablom, nekako nije izgledao kao hotel. A kako je izgledao? Pa, baš kao neki oronuli muzej. Jedan osoben muzej po kom se š unjaju ljudi osobenih interesovanja, da vide osobene eksponate. Ali ne bi se moglo reć i da vas je maš ta prevarila, kad biste i stali pred hotel Del in i zaista stekli ovakav utisak. Jer, uistinu, jedan njegov deo jeste bio muzej. Ko bi odseo u takvom hotelu? U hotelu č iji je jedan deo bio pretvoren u besmisleni muzej? U hotelu gde su u dnu mrač nog hodnika bile natrpane preparirane ovce, praš njave derine, buđavi papiri, pož utele i izbledele stare slike. U hotelu za č iji su svaki ugao, č vrsto poput sasuš enog blata, prionuli neostvareni snovi. Sav nameš taj bio je izbledeo, stolovi su š kripali, i nijedna brava nije mogla da se zatvori. Pod u hodnicima bio je izgreban, sijalice slabe. Cep u umivaoniku bio je iskrivljen i voda nije mogla da se zadrž i u njemu. Debela spremač ica (č ije su me noge podseć ale na slonovske) zlokobno je kaš ljala dok je prolazila hodnikom. Upravnik, uvek za recepcijskim pultom, bio je sredoveč ni muš karac tuž nog pogleda, i nedostajala su mu dva prsta. On je oč igledno bio od onih ljudi kojima č ega god da se late, niš ta ne polazi za rukom. Pravi primerak svoje vrste. Kao da su ga č itav dan drž ali u rastvoru svetlo-plavog mastila pa ga izvadili, u svakom delić u njegovog bić a bila je utisnuta senka promaš aja, poraza i sloma. Covek kakvog biste pož eleli da zatvorite u teglu i stavite u š kolski kabinet za biologiju. S natpisom „Covek kome ne ide, č ega god da se lati.“ Kad bi ga samo videli, već ini ljudi bi se manje ili viš e smuč ilo, a ne bi bilo malo ni onih koji bi se razljutili. Nekim ljudima je dovoljno samo da pogledaju jadna stvorenja te vrste pa da se bezrazložno i neobuzdano razljute. I ko bi, onda, odseo u takvom hotelu? Ali mi jesmo. Ovde ć emo odsesti, rekla je. A potom se izgubila, nestala je. Nestala je ostavivš i me samog. Da je otiš la saznao sam od Coveka-ovce. Otiš la je, rekao mi je Covek-ovca. Covek-ovca je znao. Znao je da ona mora da ode. I meni je sada jasno. Ona je bila tu samo da bi mene dovela ovamo. Kao sudbina. Baš kao š to reka Vltava dosegne do mora. Razmiš ljam o tome dok posmatram kišne kapi. Sudbina. Kada sam poč eo da sanjam hotel Del in, prvo š to mi je palo na pamet bila je ona. Ona me traž i, pomislio sam. Ako nije tako, zaš to onda sanjam uvek jedan te isti san? Ona, ne znam č ak ni njeno pravo ime. Iako smo ž iveli zajedno nekoliko meseci. Ne znam niš ta bitno o njoj. Znao sam jedino da radi za jedan ekskluzivni klub koji nudi devojke za pratnju. Klub je bio zatvorenog tipa, a

06

pristup je imala samo ugledna klijentela sa proverenim poreklom. Elitna prostitutka. Osim tog imala je i nekoliko drugih poslova. Danju je honorarno radila u jednoj maloj izdavač koj kuć i kao korektor, a povremeno je bila i model za fotogra isanje uha. Drugim reč ima, bila je veoma zauzeta. Naravno da je imala ime. U stvari, imala je viš e imena. Ali, istovremeno i nije imala ime. Nije posedovala ni meseč nu kartu, ni vozač ku dozvolu, ni kreditnu karticu. Imala je samo jednu malu belež nicu, a u njoj je hemijskom olovkom bila naš krabana tek poneka nerazumljiva š ifra. Nije bilo niti koja bi odvela do njenog identiteta. Prostitutke mož da i imaju ime. Ali one ž ive u svetu u kome ime nije potrebno. U svakom sluč aju, ja o njoj ne znam gotovo niš ta. Ni gde je rođena, ni koliko zapravo ima godina. Ne znam ni kad joj je rođendan. Ne znam ni koju je š kolu završ ila. Ne znam č ak ni da li ima porodicu. Niš ta ne znam. Kao kiš a, doš la je odnekud, i nekuda je nestala. Ostavivš i mi samo sećanja. Ali sada oseć am kako ponovo postaje opipljivo seć anje na nju koje me obavija. Oseć am da ona mene doziva putem te okolnosti koja se zove hotel Del in. Tako je, ona me sada opet traž i! A ja ć u moć i da je ponovo sretnem samo ako opet budem pripadao hotelu Delfin. I, najverovatnije, ona je tamo i ona zbog mene plače. Dok posmatram kiš ne kapi pokuš avam da zamislim kako pripadam neč emu. Onda pokuš am da zamislim kako neko zbog mene plač e. Oseć am to kao neki už asno dalek svet. Kao događaj s Meseca ili s nekog takvog mesta. Na kraju krajeva, to jeste san. Koliko god pruž ao ruku u daljinu, ma koliko brzo trčao, čini mi se da tamo ne mogu da stignem. Zašto bi iko plakao zbog mene? Ne, ipak ona mene doziva. Negde iz hotela Del in. A i ja to u sebi priž eljkujem. Da pripadam tamo. Da budem deo tog neobič nog i meni suđenog mesta. Ali, nije jednostavno vratiti se u hotel Del in. Ne mož e se to obaviti tek tako š to ć ete telefonom rezervisati sobu, sesti u avion i odleteti za Saporo. Jer, nije to samo hotel. To je istovremeno i jedna ž ivotna okolnost. To je ž ivotna okolnost koja je uzela oblik hotela. Vratiti se u hotel Del in znač i još jednom se suoč iti sa senkama proš losti. Kad samo razmiš ljam o tome uhvati me melanholija. Za ove č etiri godine ja sam se iz sve snage upinjao da se otarasim tih ledenih mrač nih senki. A vratiti se u hotel Del in znač ilo bi dić i ruke i izgubiti sve š to sam za ove č etiri godine u tiš ini i istrajnoš ću postigao. Naravno, nije to bilo bogzna š ta - uglavnom samo privremene i prolazne koješ tarije. Ali ja sam dao sve od sebe da veš to slož im te koješ tarije i povež em sebe sa stvarnoš ću, i tako izgradim nov ž ivot zasnovan na sasvim skromnom, sopstvenom sistemu vrednosti. Pa zar opet da se vratim u pređašnju prazninu? Da otvorim prozor i pustim da sve ode u vetar?

07

Ali, na kraju krajeva, sve ć e poč eti odatle. To mi je bilo jasno. Poč eć e jedino odatle. Ispruž io sam se na krevet i duboko uzdahnuo, gledajuć i u plafon. Prepusti se, mislio sam. Samo se predaj - tu razmiš ljanje ne pomaž e. To je izvan tvojih moći. Šta god ti mislio, počeće jedino odatle. Sve je već rešeno. Neopozivo. * Da kažem nešto o sebi. Predstaviću se. Nekada se u š koli č esto tako radilo. Sa svakim novim razredom, izlazili bismo redom pred odeljenje i pred svima govorili o sebi. Meni je to stvarno teš ko padalo. U stvari, nije samo da mi je bilo teš ko. Ja u tom č inu nisam mogao da pronađem nikakav smisao. Sta ja, uopš te, znam o sebi? Da li sam ja kojeg spoznajem svojom sveš ću onaj pravi ja? Kao š to moj glas snimljen na traci ne zvuč i kao moj, predstava koju imam o sebi mož da je samo iskrivljena slika koju sam stvorio prema svom nahođenju. Uvek sam tako razmiš ljao. Kad god bih se predstavljao, kad god bi trebalo da govorim o sebi pred drugima, oseć ao bih se kao da svojom rukom prepravljam ocene u dnevniku. Uvek mi je bilo neprijatno. I zbog toga sam u tim trenucima pazio da govorim samo o objektivnim č injenicama koje nisu zahtevale obrazlož enja i tumačenja (Ja imam psa. Volim da plivam. Ne volim da jedem sir - i slično), pa ipak mi se nekako č inilo kao da iznosim izmiš ljene podatke o izmiš ljenoj osobi. S takvim oseć anjem sluš ao sam predstavljanje ostalih, pa mi se č inilo da ni oni ne govore o sebi već o nekom drugom. Svi smo mi ž iveli u izmišljenom svetu i udisali izmišljeni vazduh. No, ipak, kazać u neš to. Sve poč inje od neke izjave o sebi. To je prvi korak. Da li će to biti tačno ili netačno, može se i kasnije prosuditi. Prosuditi mogu ja sam, ili neko drugi. U svakom sluč aju vreme je da se kaž e. I ja moram da naučim da govorim već jednom. Ja danas volim sir. Ne znam tač no od kada, tek zavoleo sam ga a da nisam ni primetio. Pas kog sam imao pokisao je i uginuo od upale pluć a kada sam preš ao u starije razrede osnovne š kole. Posle toga viš e nisam imao psa. Plivanje volim i danas. Kraj. Ali niš ta se ne završ ava tako lako. Kada č ovek traž i neš to od ž ivota (a ima li ikoga ko ne traž i niš ta?), ž ivot od njega zahteva mnogo viš e informacija. Da bi se nacrtao precizan dijagram, neophodno je mnogo viš e tač aka. U suprotnom, nema ni odgovora. Usled nedostatka podataka, odgovor nemoguć. Pritisnite 'cancel'. Pritisnem 'cancel'. Ekran postane beo. Sva deca u odeljenju poč inju da me gađaju. Govori još . Kaž i još neš to o sebi. Uč itelj se mrš ti. Stojim za katedrom ukočen, zanemeo.

08

Govorić u. U suprotnom neć e poč eti niš ta. Govorić u š to je duž e moguć e. Tačno ili netačno, o tome se može razmišljati i kasnije. * Ponekad bi ona dolazila da provede noć sa mnom. I poš to bismo zajedno doruč kovali, odlazila je na posao. Ni ona nema ime. Ali, ona nema ime jednostavno zato š to nije protagonista ove prič e. Odmah ć e nestati. I da bih izbegao zbrku, neć u joj dati ime. Međutim, ne ž elim da pomislite da omalovaž avam njenu lič nost. Bila mi je veoma draga, pa ni danas kad viš e nije tu, nije se promenilo to osećanje. Ona i ja smo bili, kako se to kaž e, prijatelji. Bar je za mene ona bila jedina osoba koju sam mogao da nazovem prijateljem. Ona je, pored mene, imala stalnog ljubavnog partnera. Radila je u telefonskoj kompaniji gde je pomoć u kompjutera izrač unavala cene telefonskog saobrać aja. Nisam je pitao za detalje u vezi s njenim radnim mestom, a ni ona nije govorila o tome, ali mislim da je u pitanju bio neki takav posao. Sabrati iznose usluga za svaki pretplatnič ki broj i napisati rač une, ili tako nekako. I svakog meseca, kad bih u sanduč etu naš ao rač un za telefon, bilo je kao da sam primio privatno pismo. No svejedno, vodili smo ljubav dva-tri puta meseč no. Mislila je da sam ja bić e s Meseca, š ta li. „Još se nisi vratio na Mesec?“ pita kikoć uć i se. Sklupč ana u krevetu, naga. Pritiska mi grudi uz bok. Cesto smo tako razgovarali pred svitanje. Buka sa autoputa nije prestajala. Na radiju monotona pesma Hjuman Lig. Hjuman Lig. Smeš no ime. Zaš to su bendu dali takvo besmisleno ime? Nekada su im davali ozbiljnija i prikladnija imena. Imperijals, Sjuprims, Flamingos, Falkons, Imprešns, Dors, For Sizons, Bič Bojs. Kad joj to kaž em ona se smeje. Kaž e da sam č udan. Kako sam ja to č udan, ne znam. Ja sebe smatram ispravnom osobom koja razmiš lja na ispravan način. Hjuman Lig. „Volim da sam s tobom“, kaž e. „Znaš , ponekad straš no pož elim da te vidim. Na primer, dok radim u firmi." „Hm“, promrmljam ja. „Ponekad", kaž e ona naglaš avajuć i tu reč . Onda napravi pauzu od desetak sekundi. Završ ava se pesma Hjuman I.ig i poč inje melodija nekog nepoznatog benda. „To ne razumem kod tebe", nastavlja. „Obož avam da smo ovako zajedno, ali nikako ne bih mogla da budem s tobom svakog dana od ujutru do uveče. Šta je to?“ promrmljam. „Nije da ne mogu da se opustim kad sam s tobom, ili tako neš to. Već samo, kao da se vazduh odjednom razredi kad smo zajedno. Kao da smo na Mesecu.“ „Ovo je jedan mali korak..." „Nije ovo š ala“, pridigla se i zagledala mi se u lice. „Ja to govorim zbog

09

tebe. Postoji li još neko ko ti govori zbog tebe? A? Ima li ikoga ko ti govori tako nešto?" „Nema", priznajem. Nema nikoga. Ona se ponovo ispruž i i lako mi prisloni grudi uz bok. Než no je dlanom milujem po leđima. „Uglavnom, eto, ponekad kad sam s tobom vazduh se razredi kao da sam na Mesecu." „Vazduh na Mesecu nije razreden", kaž em joj. „Na površ ini Meseca uopš te nema vazduha. Prema tome..." „Razreden je", kaž e tiho. Ne znam da li je ignorisala moje reč i ili ih uopš te nije č ula. Ali njen tihi glas me je uznemirio. Ne znam zaš to, ali u njemu je bilo neč eg za mene uznemiravajuć eg. „Ponekad se odjednom razredi. I pomislim kako ti udišeš potpuno drugačiji vazduh od mene. Tako to doživljavam." „Nedostatak podataka", kažem. „Da li to znači da ja o tebi ništa ne znam?" „Ni ja samog sebe ne razumem dobro", kaž em. „Stvarno je tako. Ne govorim to u ilozofskom nego viš e u praktič nom smislu. Nedostaju mi opš ti podaci." „Ali i ti imaš trideset tri, zar ne?" pita. Ona ima trideset šest. „Trideset četiri", ispravim je. „Trideset četiri godine i dva meseca." Ona zavrti glavom. Zatim ustane iz kreveta, priđe prozoru i razmakne zavese. Kroz prozor se vidi autoput. Nad putem visi rani jutarnji mesec, beo kao kost. Ona na sebi ima moju pižamu. „Vrati se kući na Mesec, ti", kaže mi upirući prstom u njega. „Da nije hladno?" pitam. „Hladno? Na Mesecu?" „Ma, ne! Tebi!" kaž em. Februar je. Ona stoji pored prozora i dah joj se magli. Kao da je postala svesna hladnoće tek kad sam to rekao. Zurno se vrać a u krevet. Obgrlim je. Piž ama na njoj je ledena. Vrhom nosa mi pritiska vrat. I on je veoma hladan. „Baš mi se sviđaš", kaže mi. Hteo bih neš to da kaž em, ali reč i nekako ne dolaze. Veoma mi je draga. Kad smo ovako zajedno u krevetu, ume da nam bude veoma lepo. Volim da joj grejem telo, než no milujem kosu. Volim da sluš am kako tiho diš e u snu, da je ujutru ispratim na posao, da primam rač une za telefon koje je (verovao sam) ona sabirala, da je gledam obuč enu u moju veliku piž amu. Ali, kada je bilo potrebno, nisam umeo da svoja oseć anja iskaž em jednom reč ju. To, naravno, nije bila ljubav, a nije bila ni samo simpatija. Šta onda da kažem? U svakom sluč aju, niš ta ne mogu da kaž em. Reč i mi nikako ne dolaze. I poš to niš ta ne kaž em, oseć am da je ona povređena. Mada se ona trudi da to ne primetim, ja to ipak osećam. Osetim to dok rukom pratim oblik njenih leda ispod glatke kož e. Veoma jasno. Neko vreme zagrljeni, bez reč i sluš amo

10

pesmu čiji ni naslov ne znamo. Nežno mi spušta dlan ispod stomaka. „Oženi se nekom devojkom sa Meseca i napravi predivnu Mesečevu decu“, kaže mi blago. „Tako je najbolje." Kroz razmaknute zavese video se mesec. Drž ao sam je u zagrljaju, posmatrao ga preko njenog ramena. Povremeno bi autoputem protutnjao kamion natovaren neč im jako teš kim, i ispuš tao preteč i zvuk kao da se obrušava ledeni breg. Šta li to vozi! - pitao sam se. „Šta ima za doručak?" pita me ona. „Niš ta posebno. Kao i uvek uglavnom. Sunka, jaja, tost i krompir salata od juče, zatim kafa. Za tebe ću ugrejati mleko i napraviti belu kafu." „Divno", kaž e ona i nasmeš i se. „Hoć eš da mi napraviš jaja sa š unkom, skuvaš kafu i prepečeš tost?" „Hoću, vrlo rado", odgovorim joj. „Šta misliš, šta ja najviše volim?" „Iskreno, ne mogu da pogodim." „Sta bi bilo to š to ja najviš e volim?" pita gledajuć i me u oč i. „U zimsko jutro, kad me mrzi da ustanem, to je miris kafe, miris i cvrč anje jaja i š unke u tiganju i onaj zvuk ting kad toster završ i - tome ne mogu da odolim, i onda stegnem zube i izvučem se iz kreveta!" „Dobro. Da pokušamo", kažem smejući se. * Ja uopšte nisam čudan. Stvarno to mislim. Mož da se ne mož e reć i da sam sasvim proseč an, ali č udan nisam. Ja sam na svoj nač in krajnje poš ten. Sasvim sam prav. Prav kao strela. Postojim kao ja, neizbež no i sasvim prirodno. Poš to je to oč igledna č injenica, meni je svejedno kako me ljudi dož ivljavaju. Kako ć e me drugi razumeti problem je koji se mene ne tiče. To u stvari nije moj problem, to je njihov problem. Neki ljudi misle da sam gluplji nego š to stvarno jesam, drugi, opet, da sam već i rač undž ija nego š to stvarno jesam. Ali ja ne marim. Pri tom, izraz nego što stvarno jesam samo je stvar poređenja sa slikom koju ja imam o sebi. Po njima ja sam stvarno glup, odnosno, rač undž ija sam. Ja za to ne marim neš to posebno. Ne smeta to meni. U svetu nema nesporazuma. Samo postoje razlike u mišljenju. A ovo je moje mišljenje. S druge strane, ima ljudi koje privlač i ta ispravnost u meni. Veoma ih je malo, ali pouzdano postoje. Oni (ili one) i ja najprirodnije se privlač imo, pa se i udaljavamo, kao dve planete u mrač nom prostranstvu vasione. Priđu mi, uđu u moj ž ivot, a onda jednog dana odu. Neko od njih postane mi prijatelj, ljubavnica, č ak i supruga. Neko mi postane i neprijatelj. No, u svakom sluč aju, svi odu od mene. Odustanu, ili se razoč araju, ili zać ute (kao kad odvrć ete

11

slavinu, a niš ta ne izlazi), a onda odu. Moja soba ima dvoja vrata. Jedna su ulazna, a druga izlazna. I među njima nema zamenljivosti. Na ulazna vrata ne mož e se izać i, a kroz izlazna se ne mož e uć i. Tako je uređeno. Ljudi ulaze na ulazna vrata, a izlaze na izlazna. Postoje razni nač ini na koje ulaze i razni nač ini na koje izlaze. Ali, u svakom sluč aju, svi izađu. Neki su izlazili da bi ispitali nove moguć nosti, a neki da bi uš tedeli vreme. Neki su umrli. Niko nije ostao. U sobi nema nikoga. Tu sam samo ja. I stalno sam svestan njihovog odsustva. Svestan ljudi koji su otiš li. Vidim reć i koje su izgovorili, njihove uzdahe, pesme koje su pevušili, kako lebde poput prašine u ćoškovima sobe. Sve mi se č ini da je slika koju su imali o meni bila tač na. I upravo zato su dolazili pravo k meni, a onda na kraju odlazili. Prepoznali su ispravnost u meni, prepoznali su tu meni svojstvenu iskrenost (ne mogu da se setim nijednog drugog izraza) s kojom sam nastojao da oč uvam tu ispravnost. Poveravali bi mi se, otvarali mi duš u. Svi su uglavnom bili než ni. Ali ja njima nisam mogao niš ta da pruž im. I da sam mogao, ne bi bilo dovoljno. Trudio sam se da im pruž im sve š to je bilo u mojoj moć i. Uč inio sam sve š to sam mogao. I ja bih traž io neš to od njih. Ali, na kraju ipak nije iš lo. A onda bi oni otišli. Naravno da je bilo teško. Ali tež e je bilo to š to su iz moje sobe izlazili još tuž niji nego š to su bili kad su dolazili. Neš to je u njima bivalo izlizano za jedan stepen. To mi je bilo jasno. Mož da zvuč i č udno, ali oni su izgledali mnogo izlizanije od mene. Zaš to uvek ostanem ja? I zaš to mi uvek u ruci ostane neč ija istroš ena senka? Zaš to? Ne znam! Nedostatak podataka. Eto zašto nikad nema odgovora. Nešto nedostaje. Jednog dana, kad sam se vratio s nekog poslovnog sastanka, u sanduč etu sam naš ao razglednicu. Na njoj je bila slika kosmonauta u skafanderu, kako hoda po Mesecu. Nije pisalo ime poš iljaoca, ali jedan pogled bio je dovoljan da shvatim od koga je. „Mislim da je bolje da se viš e ne viđamo", pisala je ona. „Uskoro se najverovatnije udajem za jednog Zemljanina." Čuje se kako se vrata zatvaraju. Usled nedostatka podataka, odgovor nemoguć. Pritisnite 'cancel'. Ekran postane beo. Dokle ć e ovo ovako trajati? - pomislio sam. Već mi je trideset peta. Dokle će ovo trajati? Nisam bio tuž an. Pa, jasno je da ja snosim odgovornost. Od poč etka sam znao da ć e me napustiti. To je bilo prirodno. I njoj je to bilo jasno kao i meni. Ali smo i priž eljkivali neko malo č udo. Da se i na najmanji povod desi neka

12

korenita promena. Tako neš to se, međutim, ipak nije desilo. I, ona je otiš la. Rastuž io me je njen nestanak, ali to je bila tuga koju sam već bio iskusio. I znao sam da ću je uspešno prevazići. Polako se navikavam na to. Pozlilo mi je na tu pomisao. Kao da mi se tamna teč nost isceđena iz utrobe penje do grla. Stao sam pred ogledalo u kupatilu i pomislio: ovo sam ja. To si ti. Sam si se istroš io. Istroš io si se mnogo viš e nego š to sam misliš . Lice mi je izgledalo mnogo gore nego inač e, mnogo starije. Paž ljivo sam se umio, naneo losion na lice, opet polako oprao ruke i č istim peš kirom dobro izbrisao lice i ruke. Otiš ao sam u kuhinju i pospremio friž ider ispijajuć i pivo iz limenke. Bacio sam smež urani paradajz, lepo poredao pivo, premestio posude i sastavio spisak za kupovinu. Odsutno zagledan u mesec u zoru, sam, zapitao sam se dokle ć e ovo da traje. Verovatno ć u opet negde sresti neku drugu ž enu. Privuć i ć emo se prirodno kao planete. I uzalud oč ekujuć i č udo, glodać emo dane, istroš ić emo duše i rastaćemo se. Dokle će to da traje?

13

2 Dve nedelje poš to mi je od nje stigla razglednica sa slikom Meseca, morao sam da odem u Hakodate poslom. Kao i obič no, bio je to ne baš inspirativan posao, ali bio sam u takvoj situaciji da nisam mogao da budem probirljiv. Staviš e, u poslovima koji su mi se nudili i nije bilo neke razlike, da bih uopš te imao š ta da biram. Na sreć u, ili na nesreć u, š to se viš e primič ete krajnosti, razlike u kvalitetu stvari postaju sve manje uoč ljive. Isto je i sa frekvencijom. Kad se pređe određena tač ka, teš ko je razluč iti koji je od dva susedna zvuka viš i, a na kraju ne samo š to je nemoguć e razluč iti ih, već postane nemoguć e uopšte i čuti ih. Imao sam zadatak da za jedan ž enski č asopis predstavim mesta u Hakodateu u kojima se mož e dobro pojesti. Fotograf i ja ć emo obić i nekoliko restorana, ja ć u napisati prič u, on ć e uraditi fotogra ije. Ukupno pet strana. Zenski č asopisi traž e takve č lanke, a takav č lanak neko mora i da napiš e. Isto je kao sa č iš ćenjem smeć a ili č iš ćenjem snega. Neko mora i to da radi. Posao je posao. Već tri i po godine bavio sam se ovakvim kulturnim svaš tarenjem. Kulturnim čišćenjem snega. Poš to sam zbog nepredviđenih okolnosti napustio posao koji sam bio vodio sa jednim prijateljem, ž ivotario sam jedno pola godine ne radeć i gotovo niš ta. Nisam imao volje da bilo š ta radim. U toku prethodne jeseni i zime zaista mi se svaš ta izdeš avalo. Razveo sam se. Umro mi je prijatelj. Bila je to smrt pod nerasvetljenim okolnostima. Devojka me je napustila bez reč i oproš taja. Upoznao sam č udne ljude i bio umeš an u č udne događaje. A onda, kad se sve završ ilo, potpuno me je obavila neka duboka tiš ina kakvu do tada nisam dož iveo. U sobu mi se uvuklo zastraš ujuć e teš ko oseć anje praznine. U toj sobi sam tavorio pola godine. Preko dana uopš te nisam izlazio napolje, ako izuzmemo odlazak u kupovinu najneophodnijih namirnica. Besciljno bih š etao gradom pred svitanje kad na ulici nema ž ive duš e. I č im bi se neko ukazao na ulici, vraćao bih se u svoju sobu i spavao. Predveč e bih se probudio, pripremio neš to jednostavno za jelo i to pojeo, a mač ku bih dao njegovu hranu iz konzerve. Kad bih završ io s jelom, seo bih na pod i, nanovo se priseć ajuć i svega š to mi se dogodilo pokuš avao da to dovedem u red. Menjao bih redosled, pravio popis izbora koji mora da su postojali, razmiš ljao o tome da li su moji postupci bili ispravni ili ne. Potrajalo bi to do svitanja. Onda bih ponovo izaš ao napolje i lutao besciljno pustim ulicama. Ponavljalo se to iz dana u dan pola godine. Da, od januara do juna 1979. godine. Nisam proč itao nijednu knjigu. Ni novine nisam otvorio. Nisam

14

sluš ao ni muziku. Nisam gledao TV niti sam sluš ao radio. Nisam se viđao ni sa kim, niti sam i sa kim razgovarao. Alkohol skoro da nisam ni okusio. Nije mi se pilo. Nisam znao š ta se deš ava u svetu, ko je postao slavan, a ko umro niš ta. Nisam ja uporno odbijao svaku informaciju. Jednostavno, nisam imao ž elju iš ta da znam. Oseć ao sam ja da se svet okreć e. Iako zatvoren u sobi, to kretanje sam mogao da osetim na sopstvenoj kož i. Ali, tu nije bilo nič ega š to bi moglo da izazove moja interesovanja. Sve je proš lo pored mene poput bešumnog lahora. Na pođu svoje sobe u mislima sam ož ivljavao proš lost. Mož da ć e zvuč ati č udno, ali iako se to ponavljalo pola godine iz dana u dan, nikakvu dosadu ili zamor nisam osetio. Zato š to su za mene događaji kroz koje sam proš ao bili veoma znač ajni i zato š to su imali brojne aspekte. Bili su znač ajni, a i stvarni. Bili su toliko realni da sam mogao rukom da ih dotaknem. Kao spomenik š to se izdiž e u noć noj tmini. A taj spomenik je stajao tu samo za mene. Sve sam ispitao bez ostatka. I naravno, probijajuć i se kroz te događaje, bivao sam povređen i sam. I to ne malo. Mnogo je krvi neprimetno proliveno. Neki bolovi su s vremenom nestali, a neki su se tek kasnije pojavili. Ali, nisam zbog te rane proveo zatvoren u sobi pola godine. Samo mi je bilo potrebno vreme. Trebalo mi je pola godine da podrobno - i praktič no - dovedem u red i ispitam sve š to je imalo veze s tim događajem. Nisam se zatvarao u sebe niti uporno odbacivao spoljaš nji svet. Bilo je to samo pitanje vremena. Bilo mi je potrebno čisto fizičko vreme da se povratim i uspravim se. Odluč io sam da ne razmiš ljam kako da se uspravim, i kuda ć u dalje. To je drugo pitanje, mislio sam. O tome mogu i kasnije da razmiš ljam. Najpre da povratim ravnotežu. Ni sa mačkom nisam razgovarao. Nekoliko puta je zvonio telefon, ali nisam podizao slušalicu. S vremena na vreme neko bi pokucao na vrata, ali nisam odgovarao. Stiglo mi je i nekoliko pisama. Bivš i kolega mi je pisao da je zabrinut zbog mene. Ne zna gde sam, š ta radim. Ipak ć e mi pisati na ovu adresu. Zeli da mu kaž em ako postoji iš ta š to bi mogao da uč ini za mene. U ovom trenutku posao nam ide dobro, pisalo je. Dotakao se i vesti o naš im zajednič kim poznanicima. Proč itao sam pismo nekoliko puta i tek kad sam shvatio smisao (a morao sam da ga proč itam č etiri, pet puta dok ga nisam shvatio), stavio sam ga u fioku radnog stola. Dobio sam pismo i od bivš e supruge. U pismu je bilo nekoliko praktič nih stvari. Bilo je izuzetno praktič nog tona. Međutim, na kraju, pisala je da se ponovo udaje, za nekoga koga ne poznajem. Napisala je to odseč no kao da je htela da kaž e: „Verovatno ga nikada neć eš ni upoznati." To je znač ilo da se rastala od momka s kojim je bila u vezi kad smo se nas dvoje razveli. Pa da, mislio sam. Njega sam dobro poznavao, i nije bio neš to posebno. Svirao je dž ez gitaru, ali nije ga baš krasio neki talenat. Nije bio ni naroč ito zanimljiv.

15

Nikako nisam mogao da odgonetnem kako je nju mogao da privuč e takav muš karac. Ma, to je njihov problem. Za tebe se uopš te ne brinem, pisala je. Jer, ti si od onih kojima sve ide kako treba. Ja brinem za one koji ć e od sada biti s tobom. To me odnekud jako brine u poslednje vreme, piše. I to pismo sam pročitao nekoliko puta, pa sam i njega ubacio u fioku. U takvom raspoloženju mi je proricalo vreme. Novč anih problema nisam imao. U svakom sluč aju imao sam uš teđevine dovoljno da prež ivim pola godine, a o onome š to dolazi mogao sam da razmiš ljam kasnije. Zima je proš la i stiglo je proleć e. Ono je ispunilo moju sobu toplim i mirnim zracima. Posmatrajuć i svakog dana liniju koju ispisuje zrak š to mi prodire kroz prozor, primetio sam da se ugao sunca polako menja. A opet, proleć e je moje srce ispunilo i brojnim davnim uspomenama. Na one koji su otiš li, na one koji su umrli. Setio sam se sestara bliznakinja. Ziveo sam s njima dvema neko vreme. Beš e to negde 1973- Tada sam stanovao pored igrališta za golf. Kad bi sunce zašlo, uskakali bismo u igralište preko ž ice, tumarali okolo i skupljali izgubljene loptice. Zalazak sunca u proleće prizivao mi je takve slike. Kuda li su svi otišli? Ulaz i izlaz. Setio sam se i malog snekbara u koji sam odlazio sa svojim pokojnim prijateljem. U njemu smo provodili beskrajne sate. Ali sada mi se č ini da je to bilo najsadrž ajnije vreme u mom ž ivotu. Cudno. Setio sam se i stare muzike koju su u njemu puš tali. Bili smo studenti. Tu smo pili pivo i puš ili. Takvo mesto nam je bilo neophodno. Razgovarali smo tu o svač emu. Samo ne mogu da se setim o čemu. Jedino se sećam da smo razgovarali o svačemu. On je već umro. Sa rukama punim svega, otišao je. Ulaz i izlaz. Proleć e je već bilo odmaklo. Promenio se miris vetra. Promenila se i boja noćne tame. I zvuci su dobili drugačiji odjek. A onda je nastupilo rano leto. Krajem maja uginuo mi je mač ak. Naprasno. Bez ikakvog znaka upozorenja. Kada sam jednog jutra ustao, lež ao je sklupč an u uglu kuhinje, mrtav. Verovatno je uginuo a da ni sam to nije shvatio. Telo mu se ukrutilo kao kod peč enog pileta, a dlaka mu je izgledala još ofucanije nego kad je bio ž iv. Mač ak po imenu Ivaš i. Sigurno se ne bi mogao pohvaliti svojim ž ivotom. Nije bio naroč ito voljen, a ni on nikoga nije naroč ito voleo. Ljude je uvek gledao sa strepnjom u oč ima. Kao da je u njima bilo pitanje: „Sta li ć u sada izgubiti?" Retke su mač ke s takvim pogledom. Ali, eto, uginuo je. Kad jednom umreš, više ništa ne možeš da izgubiš. To je dobra strana smrti. Telo uginulog mač ka umotao sam u papirnu kesu iz samoposluge, stavio ga na zadnje sediš te automobila, i u obliž njoj prodavnici alata kupio aš ov. Uključ io sam radio koji zaista dugo nisam sluš ao, i uz zvuke roka, uputio se ka zapadu. Muzika je uglavnom bila dosadna. Flitvud Mek, Aba, Melisa

16

Manč ester, Bi Dž iz, KC&Sanš ajn Bend, Dona Samer, Iglz, Boston, Komodors, Dž on Denver, Cikago, Keni Logan... Takva muzika izbije na površ inu, pa nestane kao pena. Bez veze, pomislio sam. Bezvredna muzika za masovnu potrošnju koja treba da izvuče siću od tinejdžera. Ali, posle toga sam se najednom rastužio. Vremena su se promenila. Samo to. Motao sam volan pokuš avajuć i da se setim neke od onih bezveznih pesmica koje su se vrtele na radiju kad smo mi bili tinejdž eri. Nensi Sinatra, hm, to su bile koješ tarije, razmiš ljao sam. I Mankiz su bili oč ajni. Pa i Elvis je imao dosta bezveznih pesmica. Ah, bila je tu i Trini Lopez! A već ina pesama Peta Buna podseć ala me je na sapun za umivanje. Fabijan, Bobi Rajder, Anet, onda naravno Hermans Hermits. To je bila katastrofa. Bezvezni britanski bendovi koji su nicali jedan za drugim. Duge kose, uvrnute klovnovske odeć e. Koliko njih ć u uspeti da se setim? Hanikamz, Dejv Klark Fajv, Dž eri&Pejsmejkers, Fredi&Drimers... kraja im nema. Dž eferson Erplejn koji podseć aju na ukoč eno telo mrtvaca. Tom Dž ouns - samo ime da mu č ujete, sledite se. A tek ruž ni klon Toma Dž ounsa, Engelbert Hamperdink. Herb Alpert i Tihuana Bras č ije sve pesme zvuč e kao muzika za reklamu. Pa licemerni Sajmon&Garfankel. I nervozni Džeksons Fajv. Sve je to bilo isto kao sada. Niš ta da se promeni. Uvek, uvek i uvek je sve isto. Jedino se smenjuju godine i ljudi. Ovakva jeftina muzika za jednokratnu upotrebu postojala je u svim vremenima, a postojaće i ubuduće. Kao i mesečeve mene. Misleć i tako o svemu i svač emu, otiš ao sam prilič no daleko. Pustili su Rolingstonse i Brown Sugar. Nesvesno sam se osmehnuo. Bila je to odlič na pesma. „Prava stvar", pomislio sam. Pitao sam se kada je ono Brown Sugar bila popularna, da li 1971. godine. Razmiš ljao sam neko vreme ali nisam mogao tač no da se setim. U svakom sluč aju, nije bilo bitno. Bila to 1971. ili 1972, danas to nije bitno. Zašto li ja ozbiljno razmišljam o takvim stvarima? Kad sam zaš ao dovoljno duboko u brda isključ io sam se sa autoputa i pronaš ao š umarak gde bih mogao da zakopam mač ka. U dnu š umarka iskopao sam aš ovom rupu dubine jedan metar, u nju sam polož io Ivaš ija umotanog u papirnu kesu samoposluge Seiju, i zatrpao ga. Izvini, za nas dvojicu dobro je i ovako, obratio sam se Ivaš iju poslednji put. Sve vreme dok sam zatrpavao rupu negde je pevala ptič ica. Cvrkut joj je bio slič an visokim tonovima flaute. Kad sam zatrpao rupu, ubacio sam ašov u prtljažnik i vratio se na autoput. Vozeći prema Tokiju, ponovo sam slušao muziku. Ni o čemu nisam razmišljao. Samo sam se usredsredio na muziku. Svirao je Rod Stjuart i J. Gejls Bend. Posle toga, spiker je najavio: „A sada ć emo jednu staru". Bila je to pesma Born to Lose Reja Carlsa. Tuž na pesma. Otkad sam se rodio gubim, pevao je Rej Carls. A sada ću izgubiti tebe. Sluš ajuć i

17

tu pesmu stvarno sam se rastuž io. Skoro sam zaplakao. Deš ava mi se to ponekad. Neš to me sasvim sluč ajno pogodi u najosetljiviji deo srca. Isključ io sam radio usred pesme i zaustavio se u parking zoni, svratio sam u restoran i naruč io sendvič s povrć em i kafu. Otiš ao sam do toaleta i dobro sprao zemlju s ruku, pojeo samo jedno parče sendviča i popio dve šolje kafe. Sta li je s mač kom sada? - zapitao sam se. Mora da je tamo mrkli mrak, mislio sam. Setio sam se zvuka dobovanja zemlje po kesi iz samoposluge Seiju. Ali, dobro je i ovako. I za mene i za tebe. U tom restoranu sam č itav sat odsutno zurio u pun tanjir sendvič a. Posle tač no sat vremena priš la mi je konobarica u ljubič astoj uniformi i uzdrž ano me upitala da li sme da skloni tanjir. Klimnuo sam glavom. Pa, pomislio sam. Bilo je vreme da se vratim među svet.

18

3 U ovom razvijenom kapitalistič kom druš tvu koje lič i na ogromni mravinjak pronać i posao nije tež ak poduhvat. Naravno, pod uslovom da niste preterano zahtevni u pogledu vrste i sadržaja posla. Dok sam vodio svoju kancelariju, č esto sam se bavio urednič kim poslovima, a usput sam pomalo neš to i pisao. Imao sam i par poznanika iz branš e. Tako da je meni kao piscu slobodnjaku bilo lako da zaradim dovoljno za život. I inače spadam među one koji ne troše mnogo. Izvadio sam stari imenik i pozvao nekoliko ljudi. Otvoreno sam ih pitao da li mož da imaju neki posao za mene. Dogodilo mi se neš to, pa sam neko vreme malo tumarao okolo, ali ponovo ž elim da radim ako je moguć e, govorio sam im. Odmah su mi prosledili nekoliko poslova. Nisu to bili neki naroč iti poslovi. Uglavnom sitni č lanci namenjeni da se popune praznine u promotivnim biltenima ili u prospektima irmi. Najblaž e reč eno, polovina mojih č lanaka bila je besmislena i teš ko da bi ikome koristila. Rasipanje celuloze i mastila. Ali, ja sam bez mnogo razmiš ljanja, gotovo mehanič ki, uredno obavljao poslove. U poč etku nije bilo mnogo ponuda. Radio sam dva sata dnevno, a posle bih se š etao ili gledao ilmove. Nagledao sam se ilmova. Tako opušten proveo sam oko tri meseca. Laknulo bi mi na pomisao da imam bar malo dodira sa svetom. bɹo˙pɐo‫ן‬uʍop˙uɐʞ‫ן‬ɐq. Promene oko mene osetile su se odmah s jeseni. Odjednom, bio sam zasut poslovnim angaž manima. Telefon u mom stanu neprekidno je zvonio, a uveć ala se i količ ina poš tanskih poš iljki. Poslovno sam se sastajao i odlazio na ruč kove sa mnogim ljudima. Bili su ljubazni prema meni i obeć avali su da će me angažovati i ubuduće. Razlog je bio jednostavan. Nisam bio izbirljiv i prihvatao sam sve ponuđene poslove odreda. Završ avao sam ih pre rokova, nikada se nisam bunio, a imao sam i lep rukopis. I u poslu sam bio savestan. Gde su drugi otaljavali, ja sam ozbiljno radio, i kad mi je honorar bio mali nisam pokazivao nezadovoljstvo. Kad bi mi u pola tri ujutru telefonirali i naruč ili da najkasnije do š est sati napiš em dvadeset stranica (o prednostima analognih č asovnika, ili o š armu dama u č etrdesetim, ili o lepoti Helsinkija gde naravno nikad nisam bio), završ io bih to do pola š est. Kad bi trebalo da prepravim tekst, prepravio bih ga do š est. Normalno je š to sam stekao dobru reputaciju. Isto kao čišćenje snega. Čim bi pao, začas bih ga počistio ukraj puta. Kako nisam imao ambicija, nisam imao ni ž elja. Samo sam sistematski sređivao redom sve š to mi padne pod ruke. Iskreno govoreć i, nije da se

19

nisam pitao da li ja to ne troš im uzalud svoj ž ivot. Ali na kraju sam doš ao do zaključ ka da, č ak i da jeste tako, nemam prava da se ž alim, jer troš i se ovoliko mastila i celuloze. Pa, ne ž ivimo li u visokorazvijenom kapitalistič kom druš tvu? Tu je rasipanje najviš a vrlina. Politič ari to zovu ra iniranjem unutraš nje traž nje. Ja to zovem besmislenim rasipanjem. Razlika u miš ljenju. Pa i da postoji sukob miš ljenja, ipak je to druš tvo u kojem mi ž ivimo. Ako vam se ne sviđa, možete slobodno da odete u Bangladeš ili Sudan. Mene ni Bangladeš ni Sudan nisu zanimali. Zato sam ćutao i radio. Osim za promotivne materijale poč ele su da mi stiž u ponude i za obič ne č asopise. Ne znam zaš to, ali bili su to pretež no ž enski č asopisi. Poč eo sam da pravim intervjue i poneku reportaž u. Ali sve to kao posao nije bilo niš ta zanimljivije od rada za promotivne materijale. Već ina ljudi koje sam intervjuisao bili su iz sveta estrade, u skladu s pro ilom č asopisa. Sta god da sam ih pitao, uzvrać ali bi mi stereotipnim odgovorima. Mogao sam da pretpostavim kako ć e mi odgovoriti i pre nego š to im postavim pitanje. U onim gorim sluč ajevima, najpre bi me pozvao menadž er i zahtevao da mu unapred kaž em kakva ć u pitanja postavljati. Tako da su odgovori na moja pitanja unapred bili pripremljeni. Kad sam jednu sedamnaestogodiš nju pevač icu upitao neš to š to je bilo van dogovorenog, presekao me je menadž er, koji je bio pored nje: „Ne mož e na to da odgovori, poš to o tome nije bilo reč i.“ A da li bi ova devojč ica znala koji mesec dolazi posle oktobra da joj nije menadž era, ponekad bih se ozbiljno zabrinuo. Takve gluposti ne bih ni nazivao intervjuima. Ali radio sam ih najbolje š to sam umeo. Pre intervjua briž ljivo bih prikupio detaljne informacije, smiš ljao pitanja kojih se drugi ne bi dosetili. Do detalja sam vodio rač una o kompoziciji. Nisam to č inio da bi me neko posebno cenio, niti da bi mi neko uputio kakvu srdač nu reč . Radio sam to predano zato što je meni tako bilo najlakše. Samodisciplina. Trebalo je ovu glavu i prste koji dugo niš ta nisu radili usmeriti prema neč emu praktičnom - pri tom manje-više nebitnom - i upregnuti ih. Socijalna rehabilitacija. Poč eo sam da provodim dane u ž urbi kakvu nikad ranije nisam iskusio. Povrh nekoliko redovnih poslova, č esto su mi uskakali i poslovi sa strane. Poslove za koje nikoga nisu mogli da nađu obavezno su meni prosleđivali. Obavezno su mi dostavljali i nezgodne poslove koji mogu doneti neprijatnost. U tim krugovima imao sam ulogu neke vrste periferijskog otpada za isluž ene automobile. Kad bi se neš to pokvarilo, dolazili su kod mene da to bace. U pola noći, kad svi čvrsto spavaju. Zahvaljujuć i tome, cifra na mojoj š tednoj knjiž ici odskoč ila je na sumu koju ja nikad ranije nisam ni video, a kako sam bio prezauzet nisam imao vremena da to i troš im. Otarasio sam se svog dotadaš njeg auta na kojem se stalno neš to kvarilo, i od poznanika otkupio subaru leone po niskoj ceni. Bio

20

je to njihov prethodni model, ali nije mnogo preš ao, a pri tom imao je ugrađen stereo i klima uređaj. Prvi put u ž ivotu vozio sam takav automobil. Poš to sam do tada stanovao previš e daleko od centra, preselio sam se u jedan stan blizu Sibuje. Smetala mi je malo buka s autoputa koji mi je prolazio odmah ispod prozora, ali ako samo to zanemarimo, bio je to ipak dobar stan. Spavao sam s nekoliko devojaka koje sam upoznao preko posla. Socijalna rehabilitacija. Znao sam sa kakvim devojkama bih voleo da spavam. Zatim i s kojom bih mogao, a s kojom ne bih mogao da spavam. I sa kojom ne bi trebalo da spavam. To se s godinama prirodno nauč i. Takođe sam znao i kad je vreme da se povuč em. To mi je bilo tako prirodno i jednostavno. Nikoga nisam povredio, niti sam bio povređen. Jedino š to nije bilo onog drhtaja stegnutog srca. Najdublje sam se vezao za pomenutu devojku iz telefonske kompanije. Upoznao sam je na jednoj žurci na kraju godine. Oboje smo bili pijani, šalili se, dobro se zabavljali, pa smo otiš li u moj stan i zajedno proveli noć . Ona je bila pametna devojka s prelepim nogama. Seli bismo u moj polovni subaru i vozili se okolo. Kad bi joj doš lo, pozvala bi me telefonom i pitala da li mož e da prespava kod mene. Jedino sam s njom imao dublju vezu. Iako smo i ona i ja znali da nas takav odnos nikuda neć e odvesti. Ali ć utke smo delili neš to š to je lič ilo na ž ivot na odlož eno. Bili su to dani kada sam i ja naš ao mir posle duž eg vremena. Než no smo se grlili i tiho š aputali. Spremao sam jela za nju, za rođendane smo razmenjivali poklone. Iš li smo u dž ez klubove i pili koktele. Nijednom se nismo posvađali. Razumeli smo ž elje jedno drugoga. Ali i to se na kraju završ ilo. Završ ilo se jednog dana - cap! - iznenada, kao kad pukne film. Njen odlazak u meni je izazvao već i oseć aj gubitka nego š to sam oč ekivao. Oseć ao sam se nepodnoš ljivo prazno. Ja ipak nikuda ne idem. Svi odlaze, jedan za drugim, a ja zauvek ostajem u tom ž ivotu na odlož eno. U stvarnom, a u stvari nestvarnom životu. Ali to nije bio najveći razlog mom osećanju praznine. Glavni problem je bio š to ja nju nisam ž eleo svim svojim bić em. Sviđala mi se. Svidelo mi se da budem s njom. Prijalo mi je vreme provedeno s njom. Umeo sam da budem i než an. Ali ipak, ja nju nisam želeo. Samo tri dana posle njenog odlaska to mi je postalo kristalno jasno. Zaista, dok sam bio pored nje, ja sam ipak bio na Mesecu. Dok sam oseć ao dodir njenih grudi na svom boku, ja sam u stvari želeo nešto drugo. Trebalo mi je č etiri godine da nekako povratim svoju prirodnu ravnotež u. Poverene poslove sam uredno obavljao jedan za drugim, i ljudi su imali poverenje u mene. Nije ih bilo mnogo, ali nekolicina njih prema meni je gajila neš to nalik blagonaklonosti. Ali, meni, naravno, samo to nije bilo dovoljno. Uopš te mi nije bilo dovoljno. Drugim reč ima, trebalo mi je onoliko vremena

21

samo da bih se na kraju vratio na start. I, pomislio sam, imam trideset č etiri godine, a opet sam na poč etku. I, š ta sad da radim? Šta prvo da radim? Nisam morao da razmiš ljam. Od samog poč etka znao sam š ta treba da radim. Reš enje mi se, kao uporni oblak, još odavno vilo nad glavom. Ne mogavš i da skupim odluč nosti da ga pretoč im u delo, samo sam to odlagao za još jedan dan, pa za još jedan... Idem u hotel Delfin! To će biti moj start. A onda, tamo moram da vidim nju. Devojku koja je radila kao elitna prostitutka i koja me je odvela u hotel Del in. Zato š to to Kiki sada od mene traž i (č itaocima: njoj je potrebno ime. Makar kakvo ime. Zove se Kiki. Piš e se katakanom. Njeno sam ime saznao naknadno. Objasnić u okolnosti kasnije, ali za sada sam odluč io da je imenujem. Ona je Kiki. Bar su je u jednom č udnom malom svetu (ako zvali). Ona drž i ključ anlasera. Moram ponovo da je pozovem u svoju sobu. U ovu sobu u koju se niko ne vrać a kad jednom iz nje izađe. Ne znam da li ć u uspeti. No, moram da probam, u svakom sluč aju. Odatle počinje novi ciklus. Spakovao sam stvari, i najpre obavio redom sve one poslove kojima se primicao krajnji rok. Zatim sam otkazao sve poslove za naredni mesec koje sam imao zabelež ene u planeru. Svima sam telefonirao i objasnio da ć u morati da odem iz Tokija na mesec dana zbog nekih porodič nih razloga. Nekoliko je urednika zagrmelo u znak neslaganja, ali poš to ja tako neš to č inim prvi put, a i rokovi su bili još daleko, mogli su da se snađu ako poč nu odmah. Zato su se na kraju ipak svi pomirili s tim. Pa, kroz mesec dana opet ć u biti ovde i nastavić u posao kao i pre, ubedio sam ih. Potom sam se ukrcao na avion i uputio se ka Hokaidou. Bilo je to negde početkom marta 1983. Ali, naravno da se za mesec dana moje povlač enje s bojnog polja nije okončalo.

22

4 Iznajmio sam taksi na dva dana i zajedno sa fotografom krenuo u obilazak restorana s kraja na kraj Hakodatea zatrpanog snegom. Moj rad na reportaž ama bio je sistematič an i e ikasan. U ovakvom poslu najvaž nija je priprema i briž ljivo utvrđen plan. Mož e se reć i da je to sve. Pre odlaska na teren ja temeljito prikupim podatke. Postoje organizacije koje obavljaju razna istraž ivanja za ljude koji se bave slič nim poslovima kao ja. Uč lanite se, platite godiš nju č lanarinu i oni vam obave već inu pretraž ivanja. Recimo, samo im kaž ete da ž elite podatke o restoranima u Hakodateu, i prikupić e vam ih u znač ajnoj količ ini. Pomoć u velikih kompjutera iz mora informacija e ikasno ć e vam pokupiti one potrebne. Zatim ć e to odš tampati, staviti uredno u fasciklu i dostavić e vam. Naravno, sve to za odgovarajuć u sumu novca, ali kad pomislite da time kupujete vreme i da tako sebe mož ete poštedeti muka, onda to nikako nije skupo. Do pojedinih podataka dolazim tako š to i sam obilazim razne institucije. Tu su specijalizovane biblioteke koje č uvaju građu iz oblasti putovanja, zatim biblioteke koje č uvaju lokalne novine i publikacije. Kad sakupim sav taj materijal bude toga č itava hrpa. Onda odatle odaberem one restorane od kojih se č ini da mož e neš to da bude. Svakom od njih prethodno telefoniram da proverim radno vreme i kojim danima ne rade. I toliko je dovoljno da mi uš tedi pristojno vreme kad odem na lice mesta. Iscrtavam linije u svesci i pravim dnevni raspored. Gledam u plan grada i ispisujem marš rutu kojom č u se kretati. Neizvesne činioce svedem na minimum. Kad stignemo na lokaciju, fotograf i ja redom obilazimo restorane. Ukupno ih je tridesetak. Pojedemo pokoji zalogaj, a ostalo ostavimo. Tek da okusimo. Ra inirana potroš nja. Na tom stupnju krijemo da radimo reportaž u. I ne fotogra iš emo. Cim izađemo iz restorana, fotograf i ja razmenjujemo utiske i bodujemo restoran od jedan do deset. Ako je dobar ostavimo ga, ako ne valja precrtamo ga. Radimo tako da izbacimo neš to viš e od pola. Uporedo s tim, kontaktiramo s lokalnim niskotiraž nim č asopisima i zamolimo ih da nam preporuč e pet restorana koji nisu na naš em spisku. I njih obidemo. Napravimo odabir. I tek kad obavimo konač an izbor, telefoniram svakom od tih restorana, kaž em ime č asopisa i zamolim ih da nam dozvole fotogra isanje. Sve to završ imo za dva dana. U hotelskoj sobi, u toku noć i ja napišem potku za priču. Sledeć eg dana, fotograf brzo uradi fotogra ije jela, a ja za to vreme razgovaram s vlasnikom restorana. Ukratko. Za tri dana sve je sređeno. Naravno ima kolega koji to završ e mnogo ranije. Ali oni niš ta ne istraž uju. Samo odaberu poznata imena i obiđu ih. Ima i onih koji piš u a da niš ta ne

23

okuse. Ako hoć e da piš u, to umeju, odlič no. Iskreno govoreć i, mislim da nema mnogo onih koji ovakve reportaž e rade paž ljivo kao ja. Ovo je posao gde ć ete se polomiti ako radite ozbiljno, ali isto tako i posao gde mož ete da varate do mile volje, samo ako to ž elite. A bilo da radite ozbiljno ili da varate, na kraju č lanak kao č lanak bude manje-viš e isti. Međutim, ako se bolje pogledaju, ipak se za nijansu razlikuju. Ne objašnjavam ovo da bih se hvalisao. Samo sam ž eleo da razumete u osnovnim crtama č ime se ja bavim. Da shvatite šta me to iscrpljuje. Taj fotograf i ja smo već nekoliko puta radili zajedno. Prilič no dobro smo se slagali. Obojica smo profesionalci. Obavljamo posao brzo i e ikasno kao pogrebnik sa velikom maskom, u č istim belim rukavicama i teniskim patikama bez ijedne leke. Ne govorimo viš e nego š to je potrebno, i poš tujemo rad jedan drugog. Obojici je jasno da je ovo dosadan posao i da ga radimo da bismo prež iveli. Ali, š ta god to bilo, kad već radimo, radimo kako valja. U tom smislu mi smo profesionalci. Treće noći napisao sam celu priču. Cetvrti dan smo ostavili slobodan, za rezervu. Poš to smo obavili posao i niš ta nismo imali da radimo, iznajmili smo kola i otiš li van grada na ceo dan da se skijamo. Uveč e smo lagano pijuckali uz zalogaj. To je bio dan za opuš tanje. Predao sam mu rukopis. Time neko drugi preuzima dalji posao umesto mene, i ja viš e nisam potreban. Pre spavanja sam pozvao služ bu za informacije o telefonskim pretplatnicima Saporoa i pitao za broj telefona hotela Del in. Brzo sam saznao broj. Uspravio sam se na krevetu i odahnuo. Barem sam saznao, tako, da hotel Del in još uvek nije zatvoren. Moram reć i da mi je laknulo. Takav hotel je mogao u bilo kom trenutku da se zatvori i da to nikoga ne iznenadi. Udahnuo sam duboko, a onda okrenuo broj. Neko se javio u istom trenutku. Kao da me je iš čekivao. To me je malo zbunilo. Da nije previše efikasan? Moj sagovornik je bila mlada ž ena. Mlada ž ena? Ma, daj! - pomislio sam. Delfin nije od onih hotela gde bi za recepcijom stajala mlada žena. „Dolphin Hotel, izvolite", rekla je. Poš to mi niš ta nije bilo jasno, za svaki sluč aj sam proverio adresu. Bila je potpuno ista kao ranije. Verovatno su zaposlili novu devojku. Kad malo razmislim, nema nič eg neobič nog u tome. Rekao sam da bih ž eleo da rezervišem sobu. „Najlepš e hvala. Molim vas, sač ekajte trenutak. Prebacić u vas na služ bu za rezervacije", rekla je čistim vedrim glasom. Služ ba za rezervacije? Opet sam se zbunio. E, ovo već nikako nisam mogao da objasnim. Šta se, zaboga, desilo onom hotelu Delfin? „Izvinite š to ste č ekali. Služ ba za rezervacije, izvolite", zač uo se muš ki glas, takođe mlađi, reklo bi se. Zivahan i prijatan glas. U svakom sluč aju, glas profesionalnog hotelijera.

24

Uglavnom, ja sam rezervisao jednokrevetnu sobu na tri dana. Rekao sam im svoje ime i telefon u Tokiju. „Razumem, gospodine. Dakle, jednokrevetna soba, tri dana, poč ev od sutra", proverio je. Poš to se nisam setio nič ega š to bi još trebalo da kaž em, zahvalio sam se i onako zbunjen spustio sluš alicu. Moja zbunjenost se još viš e produbila kad sam spustio sluš alicu. Neko vreme sam piljio u aparat. Kao da ć e me neko pozvati da mi objasni ovo. Ali objaš njenja nije bilo. Ma, šta je tu je, pomislio sam i odustao. Kada odem tamo sve ć e se razjasniti. Morać u da odem. U svakom sluč aju, ne mogu a da ne odem. A nemam ni neki drugi, pametniji izbor. Pozvao sam recepciju svog hotela i zamolio da mi potraž e satnicu polazaka vozova za Saporo. Bio je jedan ekspresni voz neš to pre podneva, baš kad mi je odgovaralo. Zatim sam telefonom naručio da mi donesu u sobu pola laš e viskija s ledom, koji sam pijuckao gledajuć i ilm na noć nom TV programu. Bio je neki vestern sa Klintom Istvudom. Klint Istvud se nije nasmejao ni jedan jedini put. Ni smeš ka. Ni gorkog osmeha. Bio je savrš eno miran i kad sam mu se ja nekoliko puta nasmejao. Poš to se ilm završ io, a ja skoro dokrajč io viski, ugasio sam svetlo i do jutra spavao kao klada. Niš ta nisam sanjao. * Kroz prozor ekspresnog voza video se samo sneg. Bio je vedar dan, i kad bih duž e gledao napolje, zabolele bi me oč i. Osim mene niko od putnika nije gledao napolje. Bilo je opš tepoznato. Da sem snega niš ta ne mož e da se vidi, koliko god da se gleda. Preskoč io sam doruč ak, i neš to pre dvanaest sati otiš ao sam u vagon restoran da ruč am. Popio sam pivo i pojeo omlet. Preko puta mene sedeo je muš karac od oko pedeset godina, u odelu i sa uredno vezanom kravatom, takođe pio pivo i jeo sendvič sa š unkom. Nekako mi je izgledao kao maš inski inž enjer, a stvarno je to i bio. Obratio mi se i rekao da je maš inski inž enjer koji se bavi održ avanjem aviona odbrambenih snaga. Zatim mi je detaljno prič ao o upadima sovjetskih bombardera i lovaca u naš vazduš ni prostor. Ali izgledalo je kao da ga povrede naš eg vazduš nog prostora od sovjetskih aviona ne zabrinjavaju. Njega je zanimala ekonomič nost fantoma F4. Objasnio mi je koliko goriva potroš i samo za jedno uzletanje. Už asno rasipanje goriva, rekao je. „Da su dali da ga naprave japanski proizvođač i letelica, ispalo bi daleko jeftinije. Kad bi samo hteli da pro izvedu jeftin lovač ki mlazni avion koji po svojim karakteristikama uopš te ne bi zaostajao za fantomom F4, mogli bi, i to odmah!" Ja sam mu objasnio da je rasipanje u visokorazvijenom kapitalistič kom druš tvu najviš a vrlina. Zahvaljujuć i tome š to Japan od Amerike kupi mlazni

25

fantom i pri njegovom uzletanju troš i nepotrebnu količ inu goriva, svetska privreda se viš e obrć e, a njenim obrtanjem kapitalizam se još viš e razvija. Kad bi svi odjednom prekinuli sa rasipanjem, verovatno bi nastupila velika kriza koja bi dovela do propasti svetske privrede. Rasipanje je gorivo koje proizvodi protivreč nosti, protivreč nosti ož ivljavaju privredu, a njeno oživljavanje opet vodi u rasipanje. Mož da je tako, zaključ io je posle krać eg razmiš ljanja. Ali, mož da zbog toga š to sam detinjstvo prož iveo u vreme rata, u krajnjoj oskudici, ja ne mogu da shvatim takvu strukturu društva, dodao je. „Mi se nekako razlikujemo od vas mladih, i teš ko se uklapamo u takve zamršene stvari", rekao je uz gorak osmeh. Ni ja se uopš te nisam uklapao, ali sam se bojao da se ovaj razgovor ne rastegne, pa se nisam protivio. Ne uklapam se. Samo sam svestan toga, samo razumem. Između toga dvoga postoji suš tinska razlika. Međutim, samo sam završio sa svojim omletom, pozdravio ga i ustao. U vozu za Saporo, dremao sam tridesetak minuta, zatim č itao biogra iju Dž eka Londona koju sam kupio u knjiž ari blizu stanice u Hakodateu. U poređenju s njegovim burnim ž ivotom, moj je izgledao miran kao ž ivot veverice koja u rupi na vrhu hrasta, usnula nad ž irom, č eka proleć e. Bar mi se u tom trenutku tako č inilo. Biogra ije su takve. Ko bi uopš te č itao biogra iju nekog služ benika gradske biblioteke u Kavasakiju, koji je mirno i sreć no živeo, i umro? Ukratko, mi tražimo kompenzaciju. Stigao sam na stanicu u Saporou i odluč io da lagano odš etam do hotela Del in. Bilo je tiho poslepodne bez vetra, a i ja sam od sveg prtljaga imao samo jednu torbu na rame. Svuda po gradu sivele su se hrpe zaprljanog snega. Vazduh je š tipao od hladnoć e, a ljudi su oprezno hodali praveć i sasvim kratke korake. Srednjoš kolke, rumenih obraza i zadihane, izdisale su bele oblač ić e daha u vazduh. Po njima se gotovo moglo pisati. Hodao sam lagano, posmatrajuć i takve prizore grada. Samo č etiri i po godine je proš lo od moje prethodne posete Saporou, a meni se č inilo kao da te prizore vidim posle mnogo duže vremena. Usput sam svratio u jedan ka ić da se okrepim uz š olju vruć e jake kafe s konjakom. Oko mene je tekao uobič ajen ž ivot stanovnika velikog grada. Jedan zaljubljeni par tiho je razgovarao, dvojica poslovnih ljudi raš irili su papire i proveravali cifre, a nekoliko studenata razgovaralo je o odlasku na skijanje i o novom albumu grupe Polis. Ta scena mogla je da se odvija u bilo kom gradu š irom Japana. Sadrž aj iz ovog ka ić a prenesite verno u Jokohamu ili Fukuoku, i neć ete imati oseć aj da to tamo ne pripada. Ali, i pored toga, ma, upravo zbog toga š to je spolja gledano sve bilo potpuno isto, ja sam sedeć i u tom ka ić u i ispijajuć i kafu oseć ao kao da me gotovo peč e neka teš ka usamljenost. Imao sam utisak da sam jedino ja potpuni stranac. Jer uopš te ne pripadam ni ovom gradu, ni ovdašnjem životu.

26

A kom to tokijskom ka ić u ja pripadam? - naravno nijednom. Ali u tokijskim ka ić ima ne oseć am takvu teš ku usamljenost. Pijem kafu, č itam, i provodim vreme na najobič niji nač in. Zato š to je to deo mog svakodnevnog života o kome nema potrebe da razmišljam ozbiljno. Međutim, ovde u Saporou, oseć am teš ku usamljenost kao da sam ostavljen sam na nekom ostrvu negde na kraju sveta. Pejzaž je isti kao i uvek. Pejzaž kakav postoji bilo gde. Ali ako mu strgnemo masku, videć e se da ovo tlo nije povezano ni sa jednim drugim mestom koje ja znam. Tako sam mislio. Lič i - ali se razlikuje. Kao da je u pitanju neka druga planeta. I jezik, i odeć a, i lica - sve je isto, ali u neč emu se jasno razlikuje, druga planeta. Druga planeta gde neke osobine uopš te nisu prihvatljive - ali treba ispitati koje su osobine prihvatljive, a koje nisu. Jednu po jednu. A ako napravim samo jedan propust, svi ć e otkriti da sam ja bić e s druge planete. Svi ć e ustati i upreti prstom u mene: „Ti se razlikuješ! Ti se razlikuješ! Ti se razlikuješ!" Odsutno sam pio kafu razmišljajući o tome. Sulude misli. Ali moja usamljenost je bila stvarna. Ni za koga nisam bio vezan. To je moj problem. Oporavljam se. Ali nisam vezan ni za koga. Kada sam poslednji put nekoga odista voleo? Odavno. Između dva ledena doba. U svakom sluč aju, jako davno. Istorijska proš lost. Proš lost u smislu doba jure, na primer. A onda su svi nestali. I dinosaurusi, i mamuti, i sabljasti tigar. I gasna bomba koju su bacili u park Mijaš ita. A zatim je doš lo visokorazvijeno kapitalistič ko druš tvo. A u njemu, ja sam ostavljen sam kao siroče. Platio sam rač un i izaš ao. Otiš ao sam pravo u hotel Del in ne razmiš ljajuć i ni o čemu. Nisam se tač no seć ao gde se nalazio hotel Del in, pa sam pomalo strepeo da li ć u ga odmah pronać i, ali nije bilo nikakvog razloga za to. Odmah sam ga pronaš ao. Rekonstruisan je u ogromnu zgradu od dvadeset i pet spratova. Moderne krive linije u stilu bauhausa, ogromna bleš tava stakla i hromirani č elik, na ulazu za automobile red jarbola, a na njima zastave svih zemalja, služ benik voznog parka u savrš enoj uniformi rukom poziva taksi, stakleni lift koji vodi do restorana na najviš em spratu - kome bi tako neš to moglo da promakne? Na jednom mermernom stubu na ulazu bila je reljefna predstava delfina ispod kojeg je pisalo: Dolphin Hotel Desetak sekundi stajao sam ukopan, poluotvorenih usta i samo zurio u hotel. Zatim mi se oteo uzdah, tako dubok i dug da je mogao da stigne pravo do Meseca. Najblaže rečeno - strašno sam se iznenadio!

27

5 Poš to nisam mogao da stojim tako ukopan pred hotelom doveka, odluč io sam da ipak uđem unutra. I adresa se poklapala, kao i ime hotela. Imao sam i rezervaciju. Šta mi je drugo preostalo nego da uđem. Popeo sam se uz blag nagib prilaza za automobile, i uš ao na kruž na vrata, uglač ana do savrš enstva. Lobi je bio prostran kao gimnastič ka sala, a tavanica visoka. Sve do vrha se dizao stakleni zid, kroz koji su sunč evi zraci bleš tavo obasjavali prostor. Naokolo su bile poredane velike fotelje, i te kako skupocene, a između njih obilato i izdaš no raspoređene ukrasne biljke u saksijama. Iza lobija bio je raskoš ni salon za kafu. Ako tu naruč ite sendvič , dobić ete na velikom srebrnom tanjiru č etiri ina parč enceta sa š unkom, ne već a od vizitkarte. Pomfrit i kiseli krastavč ić i bić e umetnič ki aranž irani. A kad vam uz to posluž e i kafu, dobić ete rač un koji bi skromna č etvoroč lana porodica platila za č itav ruč ak. Na zidu je visila velika uljana slika nekog moč varnog predela Hokaidoa, velič ine 180 x 270 cm. Ne naroč ito umetnič ka, ali svakako je bila upadljiva slika. Lobi je bio prilično pun, i izgledalo je da se u hotelu održ ava neki skup. Grupa negovane sredoveč ne gospode sedela je na foteljama, klimali su glavama i nadmeno se smeš ili. Svi su na isti nač in isturali bradu i prekrš tali noge. Verovatno druš tvo lekara ili univerzitetskih profesora, pomislio sam. Opet, odvojeno od njih - a možda i iz istog društva? bila je i grupa devojaka u elegantnim haljinama. Polovina ih je nosila kimona, a druga polovina haljine. Bilo je i nekoliko stranaca. Mogao se videti i poneki biznismen u poslovnom odeli, sa neupadljivom kravatom, i akten-taš nom u ruci, kako nekoga čeka. Ukratko, novi hotel Delfin je cvetao. Hotel je ulož io dobar kapital, i sada ga uredno vrać a. Ja sam znao kako ovakvi hoteli nastaju. Jednom sam radio promotivni č asopis za jedan lanac hotela. Da bi se izgradio ovakav hotel, sve se unapred izrač una do najmanjeg detalja. Skupe se profesionalci, pomoć u kompjutera sakupe sve dostupne podatke, i obave detaljne prorač une. Izrač unaju sve, do nabavne cene toalet papira i količ ine njegove potroš nje. Honorarno se angaž uju studenti da bi se doš lo i do podataka o broju prolaznika u svakoj ulici u Saporou. Da bi procenili broj svadbi, utvrđuju broj mladić a i devojaka u dobu za ž enidbu, odnosno udaju. U svakom sluč aju, istraž uju sve i svaš ta. Na taj nač in uveliko smanjuju poslovni rizik. Dugo izrađuju detaljan plan, sastavljaju projektantski tim, kupuju zemljiš te. Sakupe sposobne ljude, i istaknu upadljive reklame. Ako se neš to mož e reš iti novcem - a pri tome su sigurni da ć e se novac kadtad vratiti - u to ulažu ne štedeći. To je takav veliki biznis. Takvim velikim biznisom mogu da se bave samo velike korporacije koje

28

pod svojim okriljem drž e razna preduzeć a. Jer, koliko god da se isključ i rizik, ostaje onaj latentni koji se ne mož e predvideti, a jedini koji su sposobni da taj rizik apsorbuju jesu takvi konglomerati. Novi hotel Delfin, iskreno, nije bio po mom ukusu. U najmanju ruku, da su okolnosti bile normalne, ja nikada ne bih dao toliki novac da odsednem u ovakvom hotelu. Em je bio skup, em je bio pun nepotrebnih ukrasa. Ali nisam imao kud. U svakom sluč aju, ovo je novi, preobraženi hotel Delfin. Otiš ao sam do recepcije i rekao svoje ime. Doč ekale su me devojke u jednakim svetloplavim blejzerima, sa osmesima kao sa reklame za zubnu pastu. I obuka za ovakav osmeh deo je ulož enog kapitala. Imale su bluze, bele poput snega celca, i savrš eno oblikovane frizure. Bilo ih je tri, a samo je ova koja mi je priš la nosila naoč are. Prijatna osoba kojoj su naoč are lepo pristajale. Kad mi je priš la, gotovo sam odahnuo. Bila je najlepš a od njih, a i svidela mi se na prvi pogled. Bilo je neč ega u njenom osmehu š to me je privuklo. Kao hotelska vila koja je otelotvorenje duha hotela kakav treba da bude, pomislio sam. Samo da mahne zlatnim š tapić em i, kao u Diznijevim filmovima, uskovitlaće se magična prašina i stvoriće se ključ od sobe. Ali, umesto zlatnog š tapić a vila je upotrebila kompjuter. Veš to je ukucala moje ime i broj moje kreditne kartice, i poš to je proverila na ekranu, ponovo se nasmešila pružajući mi ključ u obliku magnetne kartice. Broj moje sobe bio je 1523- Zamolio sam je da mi da jednu brošuru hotela. Upitao sam je od kada hotel radi. Od oktobra proš le godine, odgovorila je spremno. Dakle, proš lo je tek pet meseci. „Hteo bih neš to da vas pitam“, zaustio sam. I ja sam na lice navukao svoj ljubazni poslovni osmeh. Uredno ga posedujem. „Nekada je na ovom istom mestu postojao mali hotel pod istim imenom - Dolphin Hotel, zar ne? Da li znate šta se s njim desilo?" Nasmejani izraz njenog lica samo se malo promenio. Kao da sam u neki ini mirni izvor ubacio zatvarač od piva, licem su joj se raš irili lihi krugovi talasić a, a onda su se umirili. Kako su se umirili, osmeh joj je bio nekako povuč eniji nego pre. Posmatrao sam oč aran ovu slož enu promenu. Izgledalo je da ć e se sad pojaviti vila iz izvora i pitati da li je zatvarač koji sam bacio bio zlatni ili srebrni. Ali, naravno, tako nešto se nije desilo. „Da, zaista", rekla je i lagano kaž iprstom dotakla luk svojih naoč ara. „To je svakako bilo pre nego što je naš hotel otvoren, tako da ja o tome..." Tu je stala. Čekao sam da nastavi, ali nastavka nije bilo. „Žao mi je", izvinila se. „Aha", odvratio sam. Sve više sam prema njoj osećao naklonost. I ja sam hteo da kaž iprstom dotaknem luk svojih naoč ara, ali ja naž alost nisam nosio naočare. „A koga bih mogao da pitam o tome?" Zamislila se, nakratko zadrž avajuć i dah. Već joj je bio nestao osmeh s lica.

29

Strašno je teško zadržavati dah i smešiti se. Shvatićete ako probate. „Izvinite. Sač ekajte malo, molim vas", rekla je i povukla se u prostoriju iza. Desetak sekundi kasnije, vratila se u pratnji muš karca od nekih č etrdeset godina, u tamnom odelu. Muš karca koji na prvi pogled odaje utisak profesionalnog hotelijera. Ovakve likove sam i ranije sretao, poslovno. Cudni su to ljudi. Stalno na licu nose osmeh, koji imaju u dvadeset i pet vrsta, i koriste ga u skladu s prilikom. Od uljudnog hladnog osmeha do osmeha umereno priguš enog zadovoljstva. Njihova gradacija označ ena je brojevima. Od 1 do 25. Upotrebljavaju ih u skladu sa prilikom, kao da biraju š tap za golf. Bio je taj tip muškarca. „Izvolite", obratio mi se uputivš i mi jedan od osmeha iz sredine skale, uz uč tiv naklon. Izgledalo je da moja odeć a na njega nije ostavila povoljan utisak, pa je spustio osmeh za tri stepena. Na sebi sam imao toplu lovač ku jaknu postavljenu krznom (sa bedž om Kita Heringa na grudima), vunenu kapu (kakvu nose alpinistič ke jedinice austrijske vojske), pantalone od jakog platna sa bezbroj dž epova i i vrste duboke cipele za hodanje po snegu. Sve su to bili odlič ni, a i praktič ni proizvodi, ali u lobiju tog hotela pomalo su delovali kao oprema za vanredne situacije. Ali nisam ja bio kriv. Bila je to razlika u načinu življenja, razlika u mišljenju. „Izvolite, gospodine, ž eleli ste da pitate neš to u vezi sa naš im hotelom", obratio mi se veoma učtivim tonom. Polož io sam obe ruke na pult, i postavio mu isto pitanje koje sam malopre postavio devojci. Preš ao je pogledom preko Diznijevog ruč nog sata na mojoj ruci, kao š to bi veterinar posmatrao uganutu šapu mačke. „Oprostite, a...“, napravio je malu pauzu. „Zbog č ega vas zanima stari hotel? Ako vam ne smeta, želeo bih da znam razlog." Ukratko sam mu objasnio. Pre nekoliko godina odseo sam u Dolphin Hotelu i sprijateljio se s njegovim vlasnikom. Sada kad sam doš ao u posetu posle toliko vremena, sve se potpuno promenilo. Pa me zanima šta se desilo s njim. U svakom slučaju, razlog je sasvim ličan, rekao sam. Nekoliko puta je klimnuo glavom. „Istinu govoreć i, ni ja nisam upoznat sa svim detaljima", rekao je, paž ljivo birajuć i reč i. „Ali, ukratko ć u vam objasniti. Mi smo otkupili zemljiš te na kojem je bio taj stari Dolphin Hotel, a potom smo sagradili novi. Naziv im je, istina, isti, ali organizaciono ovo je potpuno drugi hotel, i sa onim nema nikakvih konkretnih veza." „Zašto isti naziv?" pitao sam. „Žao mi je, ali o tome ne bih“, rekao je. „Verovatno ne znate ni kuda je stari vlasnik otišao?" „Žao mi je“, odgovorio je, prebacivši se na osmeh broj 16. „A koga bih mogao da pitam tako nešto?"

30

„Da“, malo je nakrivio glavu. „Mi smo samo zaposleni ovde, i nemamo nikakvih dodira sa situacijom pre otvaranja hotela. Otuda ne bih mogao brzo da vam kažem ni koga biste mogli da pitate." Njegove reč i su svakako imale smisla, ali mene je neš to bockalo. I u njegovim i u devojč inim odgovorima provlač io se neki veš tač ki miris. Nisam mogao da kaž em š ta mi je to smetalo. Ali neš to mi je zapinjalo u grlu. Kad radim intervjue, ovo profesionalno š esto č ulo mi se re leksno pojavi. Ton kad neko neš to skriva, izraz kada slaž e. Nikakvog dokaza nemam. Jedino odmah osetim. Da se tu nešto skriva iza njihovih reči. Bilo mi je jasno samo da niš ta neć u dobiti od daljeg pritiska na njih. Zahvalio sam mu se, a on se povukao, uz blagi naklon. Kad je č ovek u tamnom odelu nestao, devojku sam pitao da li služ e obede u sobama. Ljubazno mi je dala informacije. Dok je govorila, nisam mogao da odvojim pogled od njenih oč iju. Bile su predivne. Dok sam ih netremice posmatrao, uč inilo mi se da u njima neš to vidim. Kad su nam se pogledi sreli, pocrvenela je. Zbog toga mi se još viš e svidela. Ali zaš to? Da li zato š to izgleda kao hotelska vila? Bilo kako bilo, zahvalio sam se i udaljio od recepcije, i liftom se popeo do sobe. Soba broj 1523 bila je prilič no dobra. S obzirom na to da je bila jednokrevetna, i krevet i kupatilo bili su veliki. U mini-baru bilo je svega u izobilju. Bilo je dosta i papira za pisma i koverti. I pisać i sto je takođe bio dobar. U kupatilu, sve je bilo tu - od š ampona i regeneratora, losiona za brijanje do bademantila. I plakar je bio veliki. Tepih je bio nov i mekan. Skinuo sam jaknu i cipele, seo u fotelju, i uzeo da proč itam broš uru hotela. I ona je bila dobra. Ja to dobro znam, jer sam ih i sam pravio. Ovo nikako nije bilo otaljavanje. Dolphin Hotel je luksuzni urbani hotel najnovijeg tipa, pisalo je u broš uri. Pruž a najsavremenije prateć e sadrž aje, i nudi sveobuhvatnu uslugu non-stop dvadeset i č etiri č asa dnevno. Sve sobe su urađene tako da budu komotne i sa viš e slobodnog prostora. Odabrani nameš taj, udobnost koja pruž a mir i toplinu. Humani prostor, pisalo je u broš uri. Jednom reč ju, sve je koš talo, pa su i cene visoke. Kad sam detaljno prouč io broš uru, shvatio sam da ovaj hotel zaista raspolaž e svime š to je potrebno. U suterenu je ogromni trž ni centar. Tu je i zatvoreni bazen sa saunom i solarijumom. Imaju zatvoreni teniski teren, teretanu s opremom za vež banje i trenerima, salu za sastanke sa moguć noš ću za simultano prevođenje, pet restorana, tri bara. I kafeteriju koja radi cele noć i. Mož ete da iznajmite i limuzinu. Imaju radnu sobu kompletno opremljenu svim vrstama kancelarijskog materijala koja je svakome na raspolaganju. Sve č ega god č ovek mož e da se doseti. Cak i heliodrom na krovu. Nema čega nije bilo.

31

Najsavremenija oprema i raskošni enterijer. Ali, za ime sveta, koje preduzeć e bi moglo da poseduje ovaj hotel i njime upravlja? Preč eš ljao sam i broš uru i sve moguć e papire. Ali nigde ni slova o vlasniku. U svakom sluč aju, vrlo č udno. Samo profesionalno preduzeć e koje poseduje lanac hotela bilo bi kadro đa izgradi ovako luksuzan hotel super A kategorije i upravlja njime, i u tom sluč aju, obavezno bi istakli ime irme, kao i reklamu za svoje ostale hotele. Na primer, ako odsednete u hotelu Princ, u broš uri ć ete nać i objavljene adrese i brojeve telefona svih hotela Princ u zemlji. Tako se to radi. I zaš to je ovakav velelepan hotel ipak nasledio ime Dolphin Hotel od onog starog neuglednog hotela? Ma koliko razmišljao, nije bilo ni traga od odgovora. Bacio sam broš uru na stoč ić , udobno se namestio u fotelji, ispruž io noge i zagledao se u nebo koje se prostiralo kroz moj prozor na petnaestom spratu. Kroz prozor se nije videlo niš ta drugo do č isto plavo nebo. Zagledan tako u nebo, osetio sam se kao da sam papirni zmaj. Meni je, i pored svega, nedostajao dobri stari hotel Del in. Sa njegovog prozora svašta je moglo da se vidi.

32

6 Vreme do več eri ubio sam razgledajuć i okolo po hotelu. Proverio sam restorane i barove, zavirio u saunu, bazen, teretanu, teniski teren, otiš ao do trž nog centra i kupio knjigu. Promuvao se po lobiju, odigrao par igara u igraonici. Utom je palo i več e, a ja se nisam ni osvrnuo. Kao da sam u zabavnom parku, pomislio sam. Na svetu postoji i ovakav nač in da se ubije vreme. Zatim sam izaš ao iz hotela i lagano proš etao gradom u suton. Dok sam tako hodao, polako mi se vrać alo seć anje na raspored ulica u tom kraju. Kada sam onda boravio u starom hotelu Del in, svakog bogovetnog dana obilazio sam grad š etajuć i do iznemoglosti. Seć ao sam se uglavnom š ta se nalazi iza kog ugla. Poš to u hotelu Del in nije bilo restorana - a sve i da je bilo, verovatno mi se ne bi probudila ž elja da tamo bilo š ta pojedem - nas dvoje (Kiki i ja) uvek smo obedovali u nekom od okolnih restorana. Celih sat vremena besciljno sam tumarao poznatim ulicama sa oseć anjem kao da sasvim slučajno prolazim blizu kuće u kojoj sam nekada živeo. Sunce je zašlo i na kož i sam jasno poč eo da oseć am studen. Sneg, koji se zadrž ao po putu, poč eo je da š kripi pod nogama. Ali nije bilo vetra, pa je bilo lepo š etati gradom. Vazduh je bio rezak i č ist, a č ak je i sneg, koji se posiveo od izduvnih gasova na svakom ć oš ku izdizao u kupice nalik mravinjacima, pod ulič nim svetlima u noći izgledao čisto, pomalo i nestvarno. Kraj u kojem je bio hotel Del in vidno se promenio. Naravno, poš to pod nekada podrazumevam vreme od pre samo č etiri godine, već ina radnji koje smo onda viđali i poseć ivali ostala je ista kao pre. I atmosfera grada je, u suš tini, bila ista ona nekadaš nja. Međutim, na prvi pogled bilo je jasno da je u ovom kraju neš to napredovalo. Nekoliko radnji stavilo je bravu na svoja vrata, i tu su bile postavljene table s planom gradnje. Bilo je i velikih zgrada gde je gradnja uveliko bila u toku. Drajv-in prodavnica hamburgera, butik odeć e č uvenih dizajnera, izlož beni prostor evropskih automobila, moderan ka ić sa drveć em pseudokamelije u dvoriš tu, elegantna poslovna zgrada sva u staklu, i druge radnje i zgrade novog tipa, kakvih ranije nije bilo, izranjale su jedna za drugom i potiskivale nekadaš nje dvospratnice sa potamnelim fasadama, kafane sa zavesicama na ulazu, poslastič arnice u kojima pored peč i drema mač ak. Zapaž ao se č udan i prolazan suž ivot tako različ itih zdanja u istoj ulici, kao kada se detetu menjaju zubi. I banke su otvarale nove poslovnice. A mož da je to bio efekat koji je proizveo novi Dolphin Hotel. Kada tako veliki hotel niotkuda iznikne u jednom kutku sasvim obič nog i pomalo zaboravljenog dela grada u kojem nič ega nema, sasvim prirodno i ravnotež a grada umnogome se promeni. Preusmerava se tok ljudi, izbija ž ivotna snaga.

33

Raste i cena zemljišta. A mož da su te promene bile mnogo kompleksnije. Dakle, mož da nije pojava Dolphin Hotela donela promene u gradu, mož da je i ona bila samo deo procesa. Deo dugoročnog plana revitalizacije grada. Uš ao sam u jednu kafanu u kojoj sam ranije jednom bio, popio pić e i pojeo neš to lagano. U njoj je bilo prljavo, buč no, jeftino i ukusno. Kad bih izlazio da jedem sam, uvek bih birao buč na mesta. Tako sam opuš teniji. Nisam usamljen, a mogu i da razgovaram sam sa sobom a da to niko ne čuje. Poš to sam završ io sa jelom, a ipak mi je još uvek neš to nedostajalo, naruč io sam još jedno pić e. I dok sam u sebe lagano toč io vruć i japanski sake, zapitao sam se š ta ja zapravo radim na ovakvom mestu? Hotel Del in viš e ne postoji. Sta god ja ovde traž io, hotel Del in je, u svakom sluč aju, jednostavno nestao. Više ne postoji! Na njegovom mestu sagrađen je onaj idiotski haj-tek hotel, kao neka tajna baza iz Ratova zvezda. Sve je bio samo zakasneli san. Samo sam sanjao razruš eni i sa lica zemlje zbrisani hotel Del in, i samo sam sanjao da je Kiki izaš la kroz izlazna vrata i nestala. Najverovatnije je tamo neko zbog mene i plakao. Ali i to se završ ilo. Na ovom mestu nije ostalo viš e ništa. I šta još ovde ima da se traži? Tako je, pomislio sam. Ili sam mož da glasno sebi rekao. Sigurno je tako. Ovde više ništa nije ostalo. Nema apsolutno ničega što bi trebalo da tražim. Cvrsto sam stisnuo usne, i dugo ostao zagledan u boč icu soja sosa na šanku. Kad dugo ž ivite sami, pređe vam u naviku da se zagledate u stvari. Da ponekad i razgovarate sa sobom. Da se hranite na buč nim mestima. Da oseć ate naklonost prema polovnom subaruu. A onda, malo-pomalo, poč nete da kaskate za svojim vremenom. Izaš ao sam iz kafane i vratio se u hotel. Iako sam otiš ao podaleko, lako sam pronaš ao put natrag. Zato š to se Dolphin Hotel vidi sa bilo kog mesta u gradu, ako samo podignete glavu. Kao š to su tri mudraca sa Istoka pratila zvezdu na noć nom nebu, te lako stigoš e u Jerusalim, ili beš e Vitlejem. Tako sam se i ja lako vratio svom hotelu. Vratio sam se u sobu, okupao se, i dok sam suš io kosu, posmatrao sam kroz prozor panoramu Saporoa. Eh, a kad sam onda boravio u starom hotelu Del in, podseti me to, kroz prozor se videla mala irma. Nikada nisam shvatio kakva je to irma, ali bila je neka. Ljudi su už urbano radili. Citav dan bih kroz prozor sobe posmatrao taj prizor. Sta li je bilo s tom irmom? Bila je tamo jedna lepa devojka. Šta li je s njom bilo? Ali, pre svega, čime se bavila ta firma? Nemajuć i š ta da radim dugo sam se besciljno vrzmao po sobi. Zatim sam seo na stolicu i uključ io TV Program je bio už asan. Imao sam utisak kao da mi pokazuju najrazlič itije veš tač ke izbljuvke. Poš to su veš tač ki, nisu prljavi, ali ako se malo duž e gledaju, izgledaju kao pravi. Isključ io sam TV obukao se i otiš ao u bar na dvadeset petom spratu. Seo sam za š ank i popio limun-votku

34

sa sodom. Zidovi u baru bili su od stakla, pa se odatle pruž ao lep pogled na Saporo noć u. Sve me je tu podseć alo na neki svemirski grad iz Ratova zvezda. Ali, ako to izuzmemo, bio je to sasvim prijatan i tih bar. I pić e su pripremali kako treba. I č aš e su bile od naj inijeg stakla. Kad se kucnu jedna o drugu, proizvode predivan zvuk. Osim mene bilo je još samo troje gostiju. Dva sredoveč na muš karca sedela su za najudaljenijim stolom i, uz viski, razgovarali utiš anim glasom, gotovo š apatom. Nisam č uo o č emu su razgovarali, ali izgledalo je kao da se radi o neč emu vrlo važ nom. Mož da kuju plan kako da izvrše atentat na Darta Vejdera. Za stolom desno od mene sedela je devojč ica od oko dvanaest-trinaest godina, sa sluš alicama od vokmena u uš ima, i pila neš to na slamč icu. Bila je lepa. Duga kosa bila joj je gotovo neprirodno ravna, i slobodno i meko je padala na sto. Trepavice su joj bile duge, a iz oč iju joj se izlivala neka bistrina koja je odavala tugu. Devojč ica je pratila ritam kuckajuć i po stolu prstima, č iji su samo než ni i tanki vrhovi izgledali zač uđujuć e detinje, u poređenju sa utiskom koji je inač e odavala. Nije ona izgledala neš to mnogo starije. Ali neš to u njoj je ostavljalo utisak da ona na svet gleda s visine. Nikako nije delovala pakosno ili agresivno. Tek, gledala je nekako s visine, kako bih rekao, ravnodušno. Kao kad s prozora gledate dole u prizor u noći. Ali ona zapravo nije gledala ni u šta. Kao da joj okolne stvari i ne dopiru do oč iju. Na sebi je imala plave farmerke, bele konvers patike, i sportsku majicu na kojoj je pisalo GENESIS. Rukavi su joj bili zavrnuti do lakata. Kuckala je po stolu potpuno usredsređena na muziku s vokmena. Male usne su joj, s vremena na vreme, poprimale nejasan oblik delova reči. „Ono je limunada", rekao mi je barmen kad je priš ao, kao da se opravdava. „Devojčica tamo čeka majku da se vrati po nju." „Aha", uzvratio sam neodređeno. Kad malo razmislim, devojč ica od dvanaest-trinaest godina koja u deset sati uveč e sama pije u hotelskom baru i sluš a vokmen, svakako je neobič an prizor. Ali ja tu nisam primetio niš ta neprirodno dok mi barmen to nije rekao. Gledao sam je kao š to bih gledao nešto sasvim obično. Naruč io sam još jednu votku i započ eo s barmenom razgovor o opš tim temama. Vreme, ekonomska situacija, neš to nepovezano. A onda sam, onako, nonš alantno primetio: „Ala se ovaj kraj promenio!" Barmen se osmehnuo s nelagodom, jer, eto, pre ovog hotela radio je u jednom hotelu u Tokiju, a o Saporou gotovo niš ta ne zna. Utom je doš ao novi gost, pa se i ovaj razgovor na kraju okončao ne urodivši plodom. Popio sam ukupno č etiri votke sa sodom. Cinilo mi se da sam mogao da popijem još ko zna koliko, ali poš to tome nije bilo kraja, odluč io sam da stanem na č etiri, te sam potpisao rač un. I kada sam ustao i krenuo od š anka, ona devojč ica je i dalje sedela za stolom i sluš ala vokmen. Majke još nije bilo na vidiku, led u limunadi se sasvim istopio, a ona je delovala kao da je takve

35

stvari uopš te ne uznemiravaju. Kad sam ustao, odjednom je podigla glavu i pogledala me. Poš to me je odmerila dve-tri sekunde, na licu joj je zaigrao jedva primetan osmeh. Ili je to mož da bio samo blagi drhtaj njenih usana. No, meni je izgledalo kao da mi se nasmeš ila. I zato me je - baš č udno — neš to preseklo u grudima. Imao sam oseć aj kao da me je ona odabrala. Nikad ranije me nije tako preseklo. Cinilo mi se da mi telo lebdi pet-š est centimetara od poda. Tako smeten uš ao sam u lift i siš ao na petnaesti sprat, i vratio se u svoju sobu. Zaš to sam se tako zbunio? - pitao sam se. Zato š to ti se osmehnula devojčica od dvanaestak godina. Pa, može ćerka da ti bude! Genesis — još jedan bend s glupim imenom. Ali poš to je ona nosila majicu sa tim natpisom, sinulo mi je kako je ta reč strašno simbolična. Geneza. I, zaš to je baš jedan rok bend morao da se nazove tako pretencioznim imenom? Onako obuven ispruž io sam se na krevetu, zatvorio oč i i pokuš ao da je se prisetim. Vokmen. Prsti koji lupkaju po stolu. Genesis. Istopljeni led. Geneza. Mirujuć i zatvorenih oč iju, osetio sam kako mi alkohol lagano kola u telu. Razvezao sam pertle svojih dubokih cipela, skinuo odeć u i uvukao se u krevet. Izgleda da sam bio daleko umorniji i pijaniji nego š to sam mislio. Cekao sam da mi devojč ica pored mene kaž e: „Malo si se prepio, a!“ Ali niko mi ništa nije rekao. Bio sam sam. Geneza. Ispruž io sam ruku i isključ io svetlo. Da li ć u sanjati hotel Del in? - palo mi je na pamet u mraku. Međutim, na kraju nisam sanjao niš ta. Kad sam se ujutru probudio, osetio sam u sebi beznadežnu prazninu. Nula, mislio sam. Ni sna, ni hotela. Na pogrešnom mestu činim pogrešne stvari. Ispod kreveta, moje cipele su se opružile kao dva šteneta uginula na ulici. Kroz prozor se videlo kako se nisko nadvijaju tamni oblaci. Nebo je bilo ledeno kao da ć e svakog trena da zaveje sneg. Videvš i takvo nebo, izgubio sam ž elju da bilo š ta radim. Kazaljke na satu pokazivale su sedam i pet. Uključ io sam TV daljinskim upravljač em i neko vreme iz kreveta gledao jutarnje vesti. Spiker je govorio o predstojeć im izborima. Posle petnaest minuta odustao sam od gledanja vesti, izvukao se iz kreveta, i otiš ao u kupatilo da se umijem i obrijem. Cak sam i pevuš io melodiju uvertire iz Figarove ženidbe da se oraspolož im. Ali, utom mi se uč inilo da je to uvertira iz Čarobne frule. Sto sam viš e razmiš ljao sve sam manje uviđao razliku među njima. Koja je koja? Sve je govorilo u prilog tome da mi danas ništa neće ići od ruke. Dok sam se brijao posekao sam se. Kad sam hteo da obuč em koš ulju, otpalo mi je dugme s rukava. Za doruč kom ponovo sam sreo devojč icu koju sam sinoć video u baru. S

36

njom je bila ž ena koja je mogla da joj bude majka. Devojč ica jutros nije imala vokmen. Imala je istu onu Genesis sportsku majicu od sinoć i, sa izrazom dosade na licu, ispijala je crni č aj. Nije ni okusila hleb i kajganu. Njena verovatno - majka, bila je sitna ž ena, trk zaš la u č etrdesete. Kosu je č vrsto zategla na potiljku, a preko bele bluze nosila je dž emper od kaš mira. Imala je iste obrve kao njena ć erka. Nos tanak i in, a u nač inu na koji je bezvoljno mazala buter na hleb bilo je neč eg privlač nog. Imala je drž anje koje poseduju samo žene koje su navikle na pažnju drugih. Kad sam proš ao pored njihovog stola, devojč ica je odjednom podigla glavu i pogledala me. Zatim mi se osmehnula. Ovoga puta osmeh je bio mnogo jasniji nego sinoć. Nije bilo sumnje, to je zaista bio osmeh. Doruč kovao sam sam i pokuš avao da razmiš ljam o neč emu, ali posle osmeha koji mi je devojč ica uputila, to nije bilo moguć e. Sta god pomislio, u glavi su mi iste reč i samo tapkale u mestu. Zato sam dovrš io doruč ak, odsutno posmatrajući posudicu s biberom i ne razmišljajući ni o čemu.

37

7 Nisam imao š ta da radim. Nije bilo nič ega š to bih morao da radim, niti je bilo ič ega š to bih želeo da radim. Preš ao sam č itav put dovde da bih odseo u hotelu Del in. A poš to je hotel Del in, koji je i bio polazna ideja, nestao, nisam znao šta ću sa sobom. Predajem se! U svakom sluč aju, sić i ć u do lobija, seš ću u jednu od onih udobnih fotelja i smislić u neki program za danas. Ali nikakav program nisam smislio. Nije mi se razgledao grad, a nije bilo ni nekog mesta na koje bih voleo da odem. Pomislio sam da bih mogao da odgledam neki ilm i tako ispunim vreme, ali nije bilo ilma koji bih ž eleo da gledam. Osim toga, delovalo mi je potpuno suludo da potegnem put do Saporoa i ubijam vreme u bioskopu. Pa, š ta onda da radim? Nisam imao šta da radim. Pa, da! Da odem do berberina, dosetio sam se. Kad bolje razmislim, u Tokiju sam bio toliko zauzet poslovima, da nisam ni imao vremena da odem kod berberina. A nisam se š iš ao već mesec i po dana. Bila je to ispravna ideja. Praktič no i zdravo razmiš ljanje. Poš to sam slobodan, ić i ć u na š iš anje. To je razumno. Pomisao zbog koje se ni pred kim ne bih postideo. Uputio sam se u hotelsku berbernicu. U njoj je bilo č isto i prijatno. Eh, kad bi samo bilo guž ve, pa da moram da č ekam, nadao sam se, ali poš to je bio radni dan ujutru, naravno da nikoga nije bilo. Na sivoplavim zidovima visile su apstraktne slike, a kao muziku u pozadini puš tali su Play Bach Zaka Ruš ea. Prvi put u ž ivotu kroč io sam u ovakvu berbernicu. Tako neš to se viš e i ne mož e zvati berbernicom. U dogledno vreme, u javnim kupatilima ć e se verovatno č uti gregorijansko pojanje. U č ekaonici poreske uprave verovatno ć emo sluš ati Rjuić ija Sakamotoa. Oš iš ao me je mladi frizeri od jedva dvadesetak godina. Ni on nije dobro poznavao Saporo. Kad sam mu rekao da je pre izgradnje ovog hotela tu bio mali hotel istog naziva, nije se č ak ni zainteresovao, samo je izustio jedno „Aha“. Kao da mu je bilo baš svejedno. Bio je kul. Da sve bude gore, na sebi je imao koš ulju menz bigi. Ali, imao je veste ruke, i ja sam odatle ipak izašao zadovoljan. Izaš avš i iz berbernice, ponovo sam se vratio u lobi da razmislim š ta ć u dalje. Ubio sam samo četrdeset i pet minuta. Ništa mi nije padalo na pamet. Bespomoć no sam seo u fotelju u lobiju i neko vreme odsutno posmatrao oko sebe. Za recepcijskim pultom ugledao sam devojku od juč e, onu s naoč arima. Kad su nam se pogledi sreli, kao da joj je licem preleteo izraz napetosti. Zbog č ega? Da li moje prisustvo izaziva neš to u njoj? Ne razumem. Utom je sat otkucao jedanaest. Sad već nije bilo neprilič no da se porazmisli o

38

ruč ku. Izaš ao sam iz hotela i, lutajuć i gradom, razmiš ljao gde bih i š ta ruč ao. Ali, nijedan restoran koji sam ugledao u meni nije budio nikakvu ž elja. Ja uostalom i nemam apetit. Ne znajuć i š ta da č inim, uš ao sam u jedan restoran koji mi je nekako privukao pogled, i tu sam naruč io š pagete i salatu. Zatim sam popio pivo. Vreme je izgledalo kao da ć e istog č asa zavejati, ali sneg još nije poč eo da pada. Nepomič ni oblaci su se teš ko nadvili nad gradom kao zemlja iz Guliverovih putovanja koja lebdi na nebu. Sve na zemlji izgledalo je kao obojeno sivilom. I viljuš ka i salata i pivo - sve mi je izgledalo sivo. Po ovakvom danu čoveku ništa valjano ne može da padne na pamet. Na kraju sam odluč io da taksijem odem do centra grada i prekratim vreme kupovinom u robnoj kuć i. Kupio sam č arape i donji veš , rezervne baterije, č etkicu za zube za putovanje i grickalicu za nokte. Kupio sam sendvič za več eru i laš icu konjaka. Niš ta od toga mi i nije bilo preko potrebno. Kupovina tek da prekratim vreme. Time sam ipak ubio dva sata. Posle toga, proš etao sam glavnom ulicom, razgledao sam izloge prodavnica bez određene namere, a kad sam se i toga zasitio, uš ao sam u jedan ka ić i uz kafu proč itao nastavak biogra ije Dž eka Londona. U međuvremenu, konač no se i smrač ilo. Dan je bio kao da gledate dugač ak i dosadan film. Ubijati vreme đavolski je težak posao. Vratio sam se u hotel, i baš kad sam hteo da prođem pored recepcije, zač uh kako me neko doziva. Bila je to recepcionerka s naoč arima. Dozivala me je odande. Priš ao sam joj, a ona me je povela do jednog malo udaljenijeg dela recepcije. To je u stvari bio informacioni pult služ be rentakara, gde je pored oglasne table bilo naredano samo mnoš tvo broš ura, ali nije bilo nikoga od službenika. Dugo je vrtela hemijsku olovku u ruci i posmatrala me kao da želi nešto da mi kaže a ne zna kako. Očigledno je da se kolebala, zbunjena i postiđena. „Izvinite, da li biste mogli da se pretvarate da se raspitujete za rentakar", zamolila me je. Krajič kom oka brzo je pogledala prema recepciji. „Pravila nalažu da sa gostima ne smemo da razgovaramo privatno.“ „Dobro", umirio sam je. „Pitać u te koliko koš ta usluga rentakara, a ti ć eš mi odgovoriti. To nije privatni razgovor." Blago se zarumenela. „Ja se izvinjavam. Ovaj hotel baš preteruje s pravilima." Nasmešio sam se. „Ali tebi strašno dobro stoje naočare." „Molim?" „Lepo ti stoje te naočare. Baš su slatke", rekao sam joj. Prstom je blago dotakla luk naoč ara. Onda je proč istila grlo. Verovatno lako zbunjiv tip. „U stvari, ž elela sam neš to da vas pitam", rekla je kad se povratila. „Nešto privatno." Da sam samo mogao, rado bih je pomilovao po glavi da je smirim, ali pošto to ne bi bilo u redu, samo sam .je ćutke gledao u oči.

39

„Radi se o onome š to ste juč e pominjali, o hotelu koji je nekada bio ovde", proš aputala je. „Onaj sa istim imenom, Dolphin Hotel... Kakav je to bio hotel? Je li to bio pravi hotel?" Uzeo sam jednu broš uru za rentakar i pretvarao se da je razgledam. „A š ta tačno znači pravi hotel?" Uhvatila je prstima kragnu svoje bele koš ulje sa obe strane i povukla je, a onda je opet pročistila grlo. „On... Ne bih umela to da objasnim, ali da nema neš to č udno u vezi s tim hotelom? Jako me kopka, to sa tim hotelom." Pogledao sam je u oč i. Kao š to sam i mislio, oč i su joj bile prelepe. Dok sam je tako netremice gledao, ponovo se zarumenela. „Ne znam š ta te to kopka, ali ako poč nemo da govorim o tome, bić e to duga priča. Nije zgodno da ovde razgovaramo o tome. A i ti imaš posla." Bacila je brz pogled u pravcu svojih koleginica koje su radile za glavnim pultom. Blago se ugrizla za donju usnu blistavim zubima. Malo je oklevala, ali je ipak odlučilo klimnula glavom. „A, da li možemo da se vidimo posle mog posla i razgovaramo?" „U koliko sati završavaš s poslom?" „U osam. Ali ne možemo se videti ovde. Stroga pravila. Može negde dalje." „Ako znaš neko udaljeno mesto gde mož emo na miru da razgovaramo, doći ću tamo.“ Klimnula je glavom, malo razmislila, i na papiru za beleš ke koji je stajao na pultu hemijskom olovkom mi je zapisala adresu lokala i nacrtala jednostavnu mapu. „Čekajte me ovde. Doći ću do pola devet", rekla mi je. Stavio sam papirić u džep od jakne. Ovaj put se ona meni zagledala u oč i: „Nemojte misliti da sam č udna. Ovako neš to radim prvi put. Krš im pravila. Ali stvarno moram ovako. Kasnije ću vam reći zašto." „Uopš te ne mislim da si č udna. Zato, ne moraš da brineš ", razuverio sam je. „Nisam ja loš čovek. Nije baš da me obožavaju, ali i ne povređujem ljude." Vrteć i hemijsku olovku u ruci malo je porazmislila o tome, ali č inilo se da nije razumela smisao mojih reč i. U uglovima njenih usana zatitralo je neš to kao osmeh, i ponovo je kaž iprstom dotakla luk naoč ara. „Onda, vidimo se“, rekla je. Zatim se poslovno naklonila i vratila se na svoje mesto. Sarmantna devojka. Ali pomalo nestabilna. Vratio sam se u sobu, izvadio pivo iz mini-bara i popio ga, a uz to sam pojeo pola sendvič a sa govedinom, koji sam kupio u prodavnici hrane u suterenu robne kuć e. Eto, pomislio sam. Ovim je bar odluč en prvi korak. Prebacio sam menjač u niž u brzinu i, mada se ne zna u kom pravcu, situacija je ipak počela da se odvija. Nije loše. Otiš ao sam u kupatilo, umio se i ponovo se obrijao. Brijao sam se ć uteć i, u tiš ini, ne pevuš eć i niš ta. Naneo sam losion posle brijanja i oprao zube. A onda

40

sam se, posle duž eg vremena, zagledao u svoj lik u ogledalu. Nije bilo nikakvog važ nog otkrić a, niti je iz njega izbijala odluč nost. Samo moje uobičajeno lice. Izaš ao sam iz sobe u pola osam, na ulazu u hotel uš ao u taksi i pokazao njen papirić vozač u. Vozač je bez reč i klimnuo glavom i dovezao me do ispred lokala. Bio je na udaljenosti od oko hiljadu jena taksijem. To je bio neveliki bar u suterenu jedne četvorospratne zgrade, i kad sam otvorio vrata, dočekali su me zvuci sa stare ploč e Dž erija Maligana, ugodne jač ine. Bend iz vremena kada je Dž eri Maligan nosio kratku frizuru i raskopč anu koš ulju, a kada su č lanovi grupe bili Cet Bejker i Bob Brukmajer. Nekada sam to č esto sluš ao. To je priča iz vremena pre nego što se pojavio Adam Ant. Adam Ant. Kakvo glupo ime! Sedeo sam za š ankom i polako, ne ž ureć i, ispijao J&B s vodom, sluš ajuć i pre injenu solo deonicu Dž erija Maligana. I mada je već bilo osam sati i č etrdeset pet minuta, a ona se nije pojavila, nisam se uzrujavao. Verovatno se posao oduž io. Nije mi bilo loš e u tom baru, a i već sam se bio navikao da sam ubijam vreme. Sluš ajuć i muziku pijuckao sam svoje pić e, a kada sam ga popio, naruč io sam drugo. Poš to nije bilo nič eg naroč ito za gledanje, usredsredio sam se na pepeljaru pred sobom. Bilo je pet minuta do devet kad je konačno došla. „Straš no mi je ž ao“, brzo se izvinila. „Posao se oduž io. Odjednom sam imala pune ruke posla, a zamena mi je kasnila." „Sto se mene tič e, u redu je. Ne moraš da se nerviraš ", rekao sam joj. „Ionako sam morao negde da ubijem vreme." Da pređemo za neki sto u pozadini, predlož ila je. Uzeo sam svoju č aš u i premestili smo se. Skinula je kož ne rukavice, karirani š al i sivi kaput. Sada je na sebi imala tanki ž uti dž emper i tamnozelenu vunenu suknju. Kad sam je video u dž emperu, shvatio sam da su joj grudi već e nego š to sam mislio. U ušima je imala fine zlatne minđuše. Naručila je bladi meri. Stiglo je pić e, i ona je otpila jedan gutljaj. Pitao sam je da li je več erala. Nije još uvek, odgovorila je, ali nije ni toliko gladna, poš to je už inala u č etiri sata. Otpio sam gutljaj viskija, a ona još jedan gutljaj bladi meri. Izgleda da je ž urila da stigne ovamo, jer je desetak sekundi posle toga ć uteć i umirivala dah. Uzeo sam jedan leš nik, pregledao ga, pa ga pogrickao, i ponavljajuć i sve to još nekoliko puta, sačekao da se ona povrati. Na kraju je lagano odahnula. Veoma dug uzdah. Mož da je i sama pomislila da je predug, jer je posle toga podigla glavu i napeto me pogledala. „Da li ti je posao težak?" upitao sam je. „Jeste", rekla je. „Prilič no je tež ak. Još uvek se nisam sasvim navikla na posao, a osim toga hotel je tek otvoren, pa su i oni iz uprave stalno na ivici

41

nerava." Polož ila je obe ruke na sto i preplela prste. Samo je na malom prstu imala mali prsten. Nerazmetljiv, sasvim običan srebrni prsten. Oboje smo neko vreme gledali u taj prsten. „Onaj stari Dolphin Hotel," započ ela je. „Ali, vi, niste valjda u porter ili tako nešto?" „Reporter?" odvratio sam pitanjem, začuđeno. „A zašto pitaš?" „Samo sam pomislila", rekla je. Zaćutao sam. Ugrizla se za usnu i skrenula pogled na jednu tačku na zidu. „Bilo je nekakvih neprilika, kaž u, pa uprava strogo pazi na to. Na medije. Zbog nač ina otkupa zemljiš ta... Razumete. Ako se o tome mnogo bude pisalo, neć e biti dobro za hotel. Zato š to je to usluž na delatnost. Mož e da stekne loš u reputaciju, zar ne?“ „Zar se do sada pisalo o njemu?“ „Jedanput, u jednom nedeljniku. Radi se o korupcijskim aferama ili o tome kako je irma uz pomoć jakuza ili desnič ara izbacila ljude koji su odbili da se isele, tako nešto." „Da li to znači da je, onda, stari Dolphin Hotel bio upleten u te neprilike?" Slegla je kratko ramenima i otpila bladi meri. „Moguć e da jeste. Verovatno je i upravnik, č im je pomenut stari hotel, pripazio na vas. Bio je na oprezu, je l' tako? Ali ja stvarno nisam upoznata sa pojedinostima. Samo sam č ula da je ovaj hotel nazvan Dolphin Hotel zato š to je u nekoj vezi sa starim. Neko mi je pričao." „Neko?" „Jedan od onih crnih." „Crnih?" „Onih što nose crna odela." „Pa, da", rekao sam. „A da li si osim toga čula još nešto o Dolphin Hotelu?" Zavrtela je glavom. Prstima leve ruke poč ela je da se igra prstenom na malom prstu desne ruke. „Plaš im se“, proš aputala je. „Plaš im se i ne mogu to da obuzdam. Toliko da ne znam šta da radim." „Plašiš se? Od toga da će se pisati u žutoj štampi?" Kratko je odmahnula glavom. Priljubila je usne uz ivicu č aš e i tako ostala neko vreme. Kao da se pitala kako da mi objasni. „Ne. Nije to. Ne brine mene ž uta š tampa. Pa, to š to izlazi u nedeljnicima nema veze sa mnom. Zar ne? Samo mož e da uspanič i upravu. Govorim o neč em sasvim drugom. O onom hotelu u celini. Mislim, u njemu ima neč eg čudnog. Kao da nije sasvim u redu... Nešto u njemu je iščašeno." Zać utala je. Iskapio sam viski i naruč io drugi. I za nju sam uzeo još jedan bladi meri. „Na koji nač in ti oseć aš to iš čaš eno, objasni mi konkretno", upitao sam je. „To jest, ako postoji nešto konkretno."

42

„Naravno da postoji", rekla je kao uvređeno. „Postoji, ali mi je teš ko da to uoblič im u reč i. Zbog toga nikome do sada nisam govorila o tome. Ono š to sam osetila je jako konkretno, ali sve mi se č ini da bi se ta konkretnost potpuno istopila kad bih pokušala to da uobličim u reči. Zato ne mogu lepo da objasnim." „Nešto kao realistični snovi?" „To je drugač ije od sna. I ja č esto sanjam, ali s vremenom snovi iš čile. Ta njihova realistič nost. Ali ono ne. I več nost da prođe, bič e isto. Zauvek, zauvek č e ostati realistič no. I več nost da prode, ono č e ostati tamo, uvek isto. Za tili čas može da iskrsne pred očima." Čutao sam. „Pa, dobro, probač u da isprič am", rekla je i popila gutljaj pić a. Zatim je obrisala usne papirnom salvetom. „Bio je januar. Početak januara. Nešto malo posle Nove godine. Tog dana sam bila u noć noj smeni - ne radim č esto u noć noj smeni, ali tog dana nije bilo ljudi, pa nisam imala izbora - i tako, kad sam završ ila bilo je negde oko dvanaest sati noć u. Kad završ imo posao u to vreme obič no nam irma pozove taksi i svakoga od nas po redu odvezu do njegove kuć e. Jer vozova viš e nema. Tako, kada sam završ ila posao neš to pre dvanaest, presvukla sam se u svoju odeć u i služ benim liftom se popela do š esnaestog sprata. Na š esnaestom spratu imamo sobu za osoblje, a ja sam tamo zaboravila knjigu. Tako neš to je moglo da sač eka i do sutra, ali tek sam bila poč ela da je č itam, a i devojka s kojom je trebalo da se vratim taksijem imala je još malo posla, pa poš to je to bila dobra prilika, popela sam se da uzmem knjigu. Na š esnaestom spratu imamo svoje prostorije, odvojeno od gostinskih soba. Sobu za odmor, u kojoj mož emo da predahnemo, popijemo čaj, i slično. Zato često odlazimo na taj sprat. „I onda, vrata lifta su se otvorila, i ja sam izaš la najnormalnije. Bez razmiš ljanja. Deš ava se to, zar ne? Da neš to obavljaš mehanič ki, ne razmiš ljajuć i ni o č emu, kao na primer kad radiš neš to š to stalno ponavljaš , ili kad ideš na neko mesto gde č esto svrać aš . I ja sam tako, najprirodnije, brzo iskorač ila. Neš to sam bila zamiš ljena, valjda. Samo, ne seć am se u vezi sa č im. S rukama u dž epovima kaputa, kroč ila sam na hodnik i odjednom primetila da je oko mene sve mrač no. Mrkli mrak. Uhvatila me je panika i okrenula sam se, a vrata lifta su se već zatvorila. Nestalo je struje, pomislila sam. Ali to je nemoguć e. Pre svega, hotel ima svoj sasvim pouzdan generator, i zato, sve i da jeste nestalo struje, odmah bi prebacili sistem na njega. Automatski - paf! Baš za tili č as. Proš la sam kroz takvu obuku, pa to dobro znam. Prema tome, teorijski, nestanak struje ne postoji. A i da se sluč ajno desi da naš generator zakaž e, u hodniku moraju biti upaljene lampice za sluč aj opasnosti. Otuda nema nač ina da bude onako mrač no. Hodnik treba da bude osvetljen zelenim svetlom. Mora. Pod bilo kakvim okolnostima. „Međutim, u hodniku je tada vladao mrkli mrak. Jedino š to je svetlelo bilo

43

je dugme za lift i broj koji označ ava na kom je spratu. Crveni digitalni broj. Naravno da sam pritisnula dugme. Ali lift se sve niž e spuš tao, i nije se vratio. Sta sad! - pomislila sam, i krenula da osmotrim okolo. Plaš ila sam se, naravno, ali u isto vreme sam mislila: ’Kakva gnjavaža!’ A znate li zašto?“ Odmahnuo sam glavom. „Cim tako zavlada mrak, znač i da negde u hotelu imamo problem, je l' tako? Mehanič ki, sistemski, kakav god. U tom sluč aju, opet ć e doć i do velike buke. Ukinuć e nam neradne dane i naterać e nas da radimo, ić i ć emo na obuku od jutra do mraka, uprava ć e biti na ivici ž ivaca. Već mi je bilo dosta toga. A tek sam se bila navikla na posao.“ Shvatam, rekao sam. „I, dok sam tako razmiš ljala, sve me je viš e hvatao bes. Bes je nadvladao strah. Onda sam pomislila: hajde da vidim š ta se deš ava. I napravila sam dvatri koraka. Polako. Kad ono, neš to č udno. Zvuk koraka bio je drugač iji nego inač e. Tada sam imala cipele sa niskom potpeticom, ali i oseć aj pri hodu mi je bio drugač iji nego obič no. Nije to bio onaj dodir tepiha. Bilo je neš to tvrđe. Ja sam na to osetljiva i tu ne greš im. Istina je. A zatim, vazduh je bio drugač iji nego obič no. Kako da kaž em, nekako memljiv. Sasvim drugač iji od vazduha u hotelu. Naš hotel, znate, klimatizacijom potpuno kontroliš e vazduh. Veoma se pazi na to. Nije to obič na klimatizacija, ona proizvodi dobar vazduh. Puš ta se prirodan vazduh, a ne kao u drugim hotelima isuš en toliko da vam se suš e nozdrve. I zato je nezamislivo da se oseć a buđ. A taj vazduh je bio, jednom reč ju, star. Vazduh od pre nekoliko decenija. Kao kad sam kao dete odlazila u posetu dedi na selu, pa kad otvorim stari podrum, a otuda me zapahne takav neki zadah. U njemu izmešana i nataložena sva moguća starina. „Još jednom sam se osvrnula prema liftu. Ali ovog puta, i lampica na dugmetu za lift bila je ugaš ena. Niš ta se ne vidi. Sve je mrtvo, potpuno. To me je uplaš ilo. Normalno, zar ne? Pa ostala sam potpuno sama u mrklom mraku. To plaš i. Ali, ima neš to č udno. Okolo je bilo i suviš e tiho. Sve je obavijao tajac. Ni jedan jedini zvuk. Cudno, zar ne? Pa, nestalo je struje, i zavladao je mrkli mrak. Trebalo je da nastane opš ti metež . Hotel je bio skoro sasvim pun, i kad se tako neš to desi treba oč ekivati veliku galamu. A ono, jeziva tiš ina. I meni više ništa nije bilo jasno." Doneli su nam pić e. Otpili smo po gutljaj. Ona je spustila č aš u i dotakla rukom naočare. Ja sam ćutao i čekao nastavak njene priče. „Da li vam je jasno ovo do sada?" „Uglavnom jeste", rekao sam i klimnuo glavom. „Izaš la si iz lifta na š esnaestom spratu. Bio je mrkli mrak. Drugač iji miris. Previš e tiho. Neš to čudno." Uzdahnula je. „Nije da se hvalim, ali ja uopš te nisam plaš ljiva. Mislim da sam prilič no hrabra, s obzirom na to da sam devojka. Ja ne vriš tim kao druge devojke samo zato š to je nestalo struje. Naravno da se uplaš im, ali ne

44

dopuš tam da me strah savlada. I zato sam odluč ila da malo ispitam, ma š ta me čekalo. Tako sam krenula hodnikom, opipavajući rukama oko sebe." „U kom pravcu?" „Nadesno", rekavš i to podigla je desnu ruku i time potvrdila da je to nepogreš ivo desno. „Da, krenula sam nadesno. Polako. Hodnik je bio prav. Kada sam tako duž zida preš la izvesni deo, hodnik je skrenuo nadesno. A onda, malo napred, ukazala se nekakva svetlost. Veoma slabaš na svetlost. Kao svetlost sveć e koja curi negde iz dubine hodnika. Pomislila sam kako je neko naš ao sveć u i upalio je. Pa da krenem, onda, prema njoj, pomislila sam. Kad sam se približ ila, videla sam da svetlost sveć e dopire kroz jedna odš krinuta vrata. Cudna vrata. Meni nepoznata. U naš em hotelu takvih vrata nema. No, bilo kako bilo, svetlost je dopirala odatle. Stajala sam pred njima i nisam znala š ta da radim. Niti sam znala ko bi mogao biti unutra, i š ta ć u tek ako izađe neki č udak, a pri tom, nikad ranije nisam videla ta vrata, zato sam lagano pokucala da proverim. Kucnula sam tako lagano da sam se pitala hoć e li se uopš te č uti. Ali to je odjeknulo mnogo glasnije nego š to sam oč ekivala. Zato š to je okolo bilo i suviš e tiho. Međutim, nije bilo nikakvog odgovora. Desetak sekundi. Tih desetak sekundi stajala sam pred vratima kao ukopana. Jer nisam znala š ta da radim. Ali, utom se iznutra zač uo neki š um. Recimo, zvuk kao kada neko odeven u teš ku odeć u ustaje sa poda. Zatim su se zač uli koraci. Veoma spori. Tap......tap......tap......, kao kad neko vuč e papuč e dok hoda. Korak po korak, taj zvuk se približavao vratima." Pogledala je gore da bi se setila tog zvuka. A zatim je zatresla glavom. „Kad sam č ula taj zvuk, sledila sam se od straha. Cinilo mi se da ti koraci nisu ljudski. Za to nije bilo osnova, samo sam intuitivno osetila to. Da to nisu ljudski koraci. Tada sam prvi put postala svesna da me duž leđa podilaze ž marci. Ali stvarno sam to osetila duž leđa. Nije to metaforič ko preterivanje. Pobegla sam trkom. Koliko me noge nose. Mislim da sam usput pala jednom ili dvaput. Jer č arapa mi je bila pocepana. Ali uopš te se ne seć am toga. Jedino se seć am da sam pobegla trkom, samo to. I trč eć i tako, samo sam mislila š ta ć u ako je lift još uvek u kvaru. Ali, lift je normalno radio. Svetlelo je i dugme i brojevi. Lift je bio u prizemlju. Svom snagom sam pritisnula dugme i lift je poč eo da se penje. Ali peo se neverovatno sporo. Tako lagano i bez ž urbe da ne poverujete. Prvi sprat...... drugi sprat......treć i sprat......tim ritmom. Hajde pož uri, pož uri, ponavljala sam u sebi, ali uzalud. Trebalo mu je vremena i vremena. Kao da namerno provocira." Uzdahnula je i popila još jedan gutljaj svog pić a. Zatim je poč ela da vrti prsten. Ćutke sam čekao nastavak priče. Muzika je prestala. Neko se smejao. „Ali, čuje se! Zvuk koraka. Tap...... tap...... tap......približava se. Polako. Ali sigurno. Tap......tap......tap......Izlazi iz sobe, ide hodnikom, kreć e se ka meni. Uplaš ila sam se. Ne, nije to strah. Neš to me je steglo u stomaku

45

sve do grla. I celo telo mi je oblio znoj. Ledeni znoj odvratnog mirisa. Jeza. Kao da vam zmija gmiž e po kož i. A lifta još nema. Sedmi sprat...... osmi sprat...... deveti sprat...... A zvuk koraka se približava!" Zać utala je desetak sekundi. Nastavila je da vrti prsten. Kao da okreć e dugme na radiju u potrazi za stanicom. Devojka koja je sedela za š ankom rekla je neš to, i mladić se ponovo zasmejao. Kad bi samo pustili muziku, š to pre, pomislio sam. „Takav strah se ne može razumeti ako se ne doživi", dodala je suvo. „I, šta je onda bilo?" upitao sam. „Kad sam se povratila, vrata lifta bila su otvorena", rekla je i blago slegla ramenima. „Vrata su se otvorila i iznutra je potekla draga svetlost sijalice. Bukvalno sam se ukotrljala unutra. Tresuć i se, pritisnula sam dugme za prizemlje. Kad sam se vratila u lobi, svi su se zapanjili. Tresla sam se, sva bleda i zanemela. Doš ao je upravnik i pitao: 'Hej, š ta se desilo?' Objasnila sam mu, jedva diš uć i. Ima neš to č udno na š esnaestom spratu. Dovoljno mu je bilo da č uje samo to, i odmah je pozvao jednog momka, pa smo se sve troje popeli do š esnaestog sprata. Da se proveri š ta se zbilo. Ali na š esnaestom spratu nije bilo nič ega. Sijalice su bleš tale, a nije se oseć ao ni č udan miris. Sve je bilo potpuno isto kao i uvek. Otiš li smo u sobu za osoblje, i pitali č oveka kojeg smo tamo zatekli. Covek je bio budan sve vreme, i nikakvog isključ enja struje nije bilo, rekao je. Za svaki sluč aj pretraž ili smo svaki č oš ak na š esnaestom spratu, ali nije bilo ničeg neobičnog. Kao da sam bila omađijana. Kad smo siš li dole, upravnik me je pozvao u svoju kancelariju. Bila sam ubeđena da ć e me izgrditi. Ali nije. Hteo je da mu objasnim podrobnije. I sve sam mu potanko isprič ala. Sve do onog odjeka koraka. Imala sam oseć aj da ć u ispasti neozbiljna. Mislila sam da ć e prsnuti u smeh govoreć i mi kako sam sve to samo sanjala. Ali, on se nije smejao. Umesto toga, imao je straš no ozbiljan izraz lica. Rekao mi je: 'O ovome nikome ni reč i.' Blagim tonom, kao da mi daje savet. 'Mislim da je posredi neka greš ka, ali ne bi bilo dobro da se i ostali uzrujaju, pa zato niš ta nemoj govoriti' Naš upravnik inač e ne govori tako. On je veoma prek. I zato sam tada pomislila: mož da ja nisam jedina koja je ovako neš to doživela!" Zać utala je. Pokuš ao sam da u svojoj glavi sredim njenu prič u. Mislio sam da bi bilo dobro da nešto pitam. „A jesi li č ula da još neko od osoblja govori o neč em slič nom?" upitao sam. „O neč emu neobič nom, č udnom, misterioznom, š to bi odgovaralo onome š to se tebi dogodilo? Bilo kakvo šuškanje?" Malo se zamislila, pa je odmahnula glavom. „Mislim da nisam. Ali, ja oseć am da tamo ima neš to neobič no. Takva je bila i reakcija upravnika kad je č uo moju prič u, a osim toga tamo se previš e š apuć e. Ne umem da objasnim, ali ima neš to č udno. U hotelu u kojem sam ranije radila apsolutno nije bilo

46

tako neč ega. Svakako postoji razlika, poš to taj hotel nije bio ovako veliki, ali č ak ako se i to uzme u obzir, razlika je prevelika. I prethodni hotel je imao svoju prič u o duhovima - svaki hotel je ima - ali mi smo se tome smejali. Međutim, ovde nije tako. Nema atmosfere za smejanje. Zbog. toga se plaš im viš e. Eh, da se onda upravnik zasmejao! Ili bar da je ljutito zagrmeo. Ja bih još i mogla da pomislim da je posredi neka greška." Suzila je pogled i zagledala se u čašu u ruci. „Da li si posle toga išla na šesnaesti sprat?" upitao sam je. „Nebrojeno puta", odgovorila je ravnim glasom. „Ponekad moram i la odem tamo i kad mi se ne ide, jer to mi je posao, zar ne? Ali, odlazim s.mio danju. Noć u ne idem. Sta bude da bude, ne idem. Ne ž elim nikad viš e da dož ivim onako neš to. Zato sam i odluč ila da ne radim u noć noj smeni. Onima u upravi rekla sam da ne želim. Jasno i glasno." „I do sada to nikome nisi ispričala?" Odseč no je odmahnula glavom. „Kao š to sam vam već rekla, danas o tome prvi put uopš te govorim. Jer, i da sam htela nekome da isprič am, nisam imala kome. A pomislila sam da vi mož da znate neš to o tome. O onome na šesnaestom spratu.“ „Ja? Zašto si to pomislila?" Gledala me je nesigurno. „Ne znam, ali... Vi ste znali za stari Dolphin Hotel i ž eleli ste da saznate pojedinosti u vezi s njegovim nestankom... Tako mi se učinilo da možda znate nešto i o onome što se meni dogodilo." „Ne znam niš ta naroč ito", rekao sam posle krać eg razmiš ljanja. „Takođe, ne znam niš ta naroč ito o starom hotelu. Bio je to mali i neugledan hotel. Pre otprilike č etiri godine odseo sam u tom hotelu, sprijateljio sam se sa njegovim gazdom i sada sam opet doš ao da ga posetim. To je sve. Stari hotel Delfin bio je najobičniji hotel. Nisam čuo da je imao neku čudnu priču." Ni u kom sluč aju nisam mislio da je hotel Del in obič an hotel, ali za sada nisam hteo da produbljujem tu priču. „Ali kad sam vas danas popodne pitala da li je to bio pravi hotel, rekli ste da je to duga priča. Šta to znači?" „Ta prič a je vrlo lič ne prirode", objasnio sam joj. „Ako bih poč eo da govorim o tome, potrajalo bi. Ali mislim da verovatno nije u direktnoj vezi sa ovim što si mi sada ispričala." Izgledalo je da su je moje reč i malo razoč arale. Iskrivila je usne gledajuć i neko vreme u svoje nadlanice. „Zao mi je š to ne mogu da budem od koristi. Naroč ito poš to si mi sve ovo ispričala." „Nema veze", rekla je. „Niste vi krivi. Drago mi je š to sam ipak uspela da isprič am. Sad mi je nekako lakš e. Kad se ovako neš to drž i u sebi, to postane opterećenje." „Tako je", slož io sam se. „Ako neš to drž iš u sebi i nikome ne kaž eš , u tvojoj

47

glavi to se naduva", raš irio sam obe ruke, podraž avajuć i balon koji se naduvava. Cutke je klimnula glavom. Opet je poč ela da vrti prsten da bi ga na kraju skinula s prsta, a onda opet vratila. „Da li mi verujete? Za šesnaesti sprat?" pitala je gledajući u svoje prste. „Naravno da ti verujem", odgovorio sam. „Stvarno? Ali, zar to nije neobična priča?" „Najverovatnije jeste. Ali, deš avaju se takve stvari. Ja to znam. Zato verujem tvojim reč ima. Neš to bi se s neč im povezalo, iznenada. Nekim povodom." Dobro se zamislila nad tim. „Da li se vama dogodilo nešto slično?“ „Jeste", rekao sam, „mislim da jeste." „Jeste li se plašili, tada?" pitala je. „Ne, ne bih rekao da je to bio strah", odgovorio sam. „Mislim, postoje različiti oblici povezanosti. U mom slučaju..." Ali, reč i su mi tada odjednom zamrle. Kao da je neko u daljini iš čupao telefonsku ž icu. Otpio sam gutljaj viskija i rekao da ne znam. „Ne mogu to da objasnim. Ali sigurno se deš avaju takve stvari. Zato ti verujem. I ako ostali ne veruju, ja ti verujem. Ne lažem te." Podigla je glavu i nasmeš ila se. Ovaj osmeh bio je malo drugač iji od onih do sada. Ovo je njen lični osmeh, pomislio sam. Pošto mi je sve ispričala, malo se opustila. „Ne znam zaš to, ali kada s tobom razgovaram, povrati mi se mir. Ja se straš no stidim pred nepoznatim ljudima, i zbunim se kad razgovaram sa nekim prvi put, ali s tobom razgovaram bez teškoća." „Možda nas dvoje imamo nešto zajedničko", nasmejao sam se. Malo se dvoumila kako da mi odgovori na to, ali na kraju niš ta nije rekla. Samo je duboko uzdahnula. Ali, nije to bio tež ak uzdah. Samo je ujednač ila disanje. „A, hoćemo li nešto da pojedemo? Odjednom kao da sam ogladnela." Pozvao sam je da negde odemo i lepo več eramo, ali je ona rekla da ć e biti dovoljno i da neš to ovde prezalogajimo. Pozvali smo konobara i naruč ili picu i salatu. Dok smo jeli, prič ali smo o svemu i svač emu. O njenom poslu u hotelu, o ž ivotu u Saporou. Govorila mi je o sebi. Imala je dvadeset tri godine. Kada je završ ila srednju š kolu, uč ila je dve godine u struč noj š koli za obrazovanje hotelskog osoblja, posle č ega je dve godine radila u jednom hotelu u Tokiju, a potom se prijavila na konkurs Dolphin Hotela, i poš to je bila primljena, doš la je u Saporo. Njoj je odgovaralo da dođe u Saporo. Zato š to su njeni roditelji držali jednu gostionicu u blizini Asahikave. „Prilično dobra gostionica. Radi od davnina", objasnila je. „Aa, znač i ti si ovde na nekoj obuci ili praksi da bi nasledila porodič ni posao?" pitao sam.

48

„Pa, i nije baš tako", rekla je. Tu je opet podigla ruku do luka naoč ara. „Nisam razmiš ljala o tome š ta ć u da radim, još nisam. Jednostavno, ja volim da radim u hotelu. Razni ljudi dođu, prespavaju, odu - to volim. Smiruje me kad sam u tako neč emu. Mogu da odahnem. Pa, od detinjstva ž ivim u takvom okruženju. Navikla sam na to." „Pa da!“ zaustio sam. „Šta 'pa da'?“ „Kada stojiš za recepcijskim pultom, ti izgledaš kao hotelska vila.“ „Hotelska vila?“ nasmejala se. „Lep izraz. Bilo bi lepo kad bih mogla to i da postanem!“ „Ti sigurno mož eš , samo ako se potrudiš ", rekao sam joj uz osmeh. „Ali, u hotelu niko ne ostaje. Da li ti to odgovara? Svi samo dođu, prođu i odu.“ „Tako je“, slož ila se. „Ali mislim da bih se plaš ila kada bi neš to ostajalo. Zbog č ega je to tako? Da li sam ja plaš ljiva? Svi dođu, pa odu. Ali, mene to smiruje. Cudno je to, zar ne? Obič ne devojke verovatno ne razmiš ljaju tako? Obič ne devojke traž e neku sigurnost. Zar ne? Ali ja nisam takva. Zaš to? Ne znam." „Ja ne mislim da si ti čudna", rekao sam joj. „Samo se još nisi izgradila." Pogledala me je u čudu: „Kako to da ti to razumeš?" „Da, zaista, kako to?“ rekao sam. „Ali, eto, nekako razumem." Neko vreme je razmišljala o tome. „Ispričaj mi svoju priču", rekla je. „To je nezanimljiva prič a", rekao sam. Nema veze, ipak ž eli da č uje, kaž e. I isprič ao sam joj neš to malo o sebi. Imam trideset č etiri godine, prež iveo sam razvod braka, izdrž avam se piš uć i nevaž ne č lanke. Vozim polovni subaru. Jeste polovan, ali ima ugrađen stereo i klima uređaj. Predstavio sam se. Objektivne činjenice. Ali ž elela je da č uje viš e o sadrž aju mog posla. Nije bilo potrebe da iš ta skrivam, pa sam joj isprič ao. O intervjuu koji sam nedavno radio sa mladom glumicom, o prikupljanju podataka o restoranima u Hakodateu. „Pa, to je veoma zanimljiv posao!" rekla je. „Nikada još nisam pomislio da je to zanimljivo. Pisanje teksta samo po sebi nije teš ko. Nije mi mrsko da piš em. Dok piš em opuš tam se. Ali sadrž aj koji pišem je nula. Nema nikakvog smisla." „Šta to, na primer?" „Na primer, u jednom danu obić i petnaest restorana i gostionica, probati po jedan zalogaj od svakog jela i ostaviti ga. Mislim da u tome ubedljivo ima nečeg pogrešnog." „Ali, ne možeš ni sve pojesti, zar ne?" „Naravno da ne mogu. Kad bih to uč inio, umro bih za tri dana. Svi bi me smatrali budalom. I niko me ne bi žalio ako bih umro od tako nečega." „I šta ti tu onda možeš?" pitala je smejući se.

49

„Niš ta", odgovorio sam. „Jasno mi je to. Zato meni to izgleda kao č iš ćenje snega. Radiš to, zato što moraš. Ne zato što je zanimljivo." „Čišćenje snega", rekla je. „Kulturno čišćenje snega", rekao sam. Potom je želela da joj pričam o razvodu. „Nisam se razveo zato š to sam to hteo. Ona je jednog dana iznenada otišla. S drugim." „Da li si bio povređen?" „Kad se nađe u takvoj poziciji, mislim da svako normalan bude manje-viš e povređen." Podboč ila je obraze rukama, sa laktovima na stolu, i gledala me u oč i. „Izvini. Moje pitanje je bilo neumesno. Ali, nisam uspela da zamislim kako si povređen. Šta tebe pogađa? Kakav si kad si povređen?" „Takav da mi dođe da na jaknu zakačim bedž Kita Heringa." Smejala se: „Samo to?" „Hoć u da kaž em", poč eo sam, „da to postaje hronič no. Utopi se u svakodnevicu i viš e ne znaš š ta te od svega toga povređuje. Ali to je tu. Rane su takve. Ne mož eš da ih izdvojiš i kaž eš 'To je!', a one koje mož eš i nisu neke rane." „Odlično razumem šta hoćeš da kažeš." „Je l'?" „Mož da se to ne primeć uje, ali mene je mnogo toga povredilo, i to prilič no", rekla je tiho. „I tako, posle raznih deš avanja, ja sam na kraju napustila i hotel u Tokiju. Zato š to sam bila povređena. Bilo je bolno. Ja ne umem tako dobro da se nosim sa određenim stvarima kao drugi." „Ha“, promrmljao sam. „I sada me još uvek boli. Kad o tome razmiš ljam i danas ponekad pož elim da me nema." Opet je skinula prsten i ponovo ga vratila nazad. Onda je otpila bladi meri i počela da se igra naočarima. Zatim se vedro nasmešila. Oboje smo dosta popili. Toliko da viš e nisam znao koliko smo tura naruč ili. Sat je već otkucao jedanaest. Pogledala je na ruč ni sat i rekla da je već vreme da se vrati kuć i, jer mora da bude na poslu sutra rano ujutru. Rekao sam da ć u je otpratiti do kuć e taksijem. Stan joj je bio na deset minuta vož nje odatle. Ja sam platio rač un. Kada smo izaš li napolje, sitan sneg je i dalje padao. Nije bio neki sneg, ali se po površ ini ulice uhvatio led, i bilo je klizavo. Zato smo do taksi stanice otiš li drž eć i se č vrsto za ruke. Bila je pripita, i pomalo nestabilna na nogama. „Nego, ono u vezi s nedeljnikom koji je pisao o tim neprilikama oko otkupa zemljiš ta...", rekao sam, setivš i se iznenada. „Seć aš li se kako se zove taj nedeljnik? I kog dana je izašao?" Rekla mi je naziv nedeljnika. Shvatio sam o kojoj novinskoj kuć i je reč .

50

„Mislim da je to bilo negde u jesen proš le godine. Ne znam tač no pojedinosti jer nisam ja lično čitala o tome." Oko pet minuta smo č ekali da dođe taksi, dok su oko nas igrale pahulje. Sve vreme me je držala za ruku. Bila je opuštena. I ja sam. „Odavno nisam bila ovako bezbriž na", rekla je. I ja sam se opustio prvi put posle duž eg vremena. Ponovo sam pomislio kako nas dvoje imamo neš to zajedničko. Upravo zbog toga mi je bila simpatična još od prvog susreta. U taksiju smo ć askali o obič nim stvarima. O snegu, hladnoć i, njenom radnom vremenu, o Tokiju. Dok smo tako razgovarali pitao sam se š ta da radim s njom. Da napravim samo još jedan korak i, oseć ao sam, završ ić emo u krevetu. Jednostavno sam to osećao. A da li ona želi seks sa mnom, to naravno nisam znao, ali sam oseć ao da joj to ne bi smetalo. Shvatio sam to iz njenog pogleda, disanja, nač ina na koji govori, pokreta ruku. Ja sam naravno ž eleo da spavam s njom. Znao sam da neć u imati neprilike ako i završ imo u krevetu. Doš ao i otiš ao. Kao š to je i sama rekla. Ali, ja nisam bio odluč io. Nikako me nije napuš tala pomisao da ne bi bilo fer da tek tako spavam s njom. Bila je deset godina mlađa od mene, nekako krhka, pri tom još i pijana i nestabilna na nogama. Bilo bi to kao da igram poker sa obelež enim kartama. Nije bilo fer. Ali, da li u domenu seksa fer-plej uopš te ima smisla, pitao sam se. Ako već traž imo pravič nost u seksu, zaš to onda radije ne postanemo zelene alge, mislim da je to jednostavnije. I to je bilo ispravno mišljenje. Neko vreme sam se kolebao između ta dva sistema vrednosti, ali malo pre nego š to je taksi stigao do njenog stana, ona je neverovatno lako otklonila tu dilemu: „Živim s mlađom sestrom", rekla mi je. Tako više nije bilo potrebe da vagam, te mi je malo laknulo. Kad se taksi zaustavio ispred njene zgrade, zamolila me je da je ipak ispratim do vrata jer se plaš i. Kasno noć u u hodnicima mož e da bude neki manijak, objasnila je. Rekao sam vozač u da ć u se vratiti za pet minuta i da me sač eka, uhvatio je za ruku i poveo preko zaleđenog trotoara do ulaza. Popeli smo se stepenicama do prvog sprata. Bila je to skromna i jednostavna zgrada od betona. Kad smo stigli do vrata sa brojem 306, otvorila je taš nu i zavukla unutra ruku da pronađe ključ . Onda se okrenula prema meni i nekako neveš to se nasmejala, rekavši mi: „Hvala, bilo mi je lepo.“ I meni je bilo lepo, rekao sam. Otključ ala je i vratila ključ u taš nu. Hodnikom je odjeknuo suvi zvuk škljocanja kopče. Zatim se zagledala u moje lice. Kao da zuri u tablu na kojoj je ispisan zadatak iz geometrije. Dvoumila se. Bila je zbunjena. Bilo mi je jasno da ne zna kako da se oprostimo. Naslonio sam se rukom na zid i č ekao da ona donese odluku. Ali nije

51

mogla da se odluči. „Laku noć. Pozdravi sestru", rekao sam. Cvrsto je stiskala usne nekoliko sekundi. „Slagala sam da ž ivim sa sestrom", rekla je tiho. „Živim sama." „Znam", rekao sam. Pocrvenela je polako. „Kako znaš?" „Hm, kako? Jednostavno, znam", rekao sam. „Užasan si“, rekla mi je mirno. „Pa, mož da", rekao sam. „Ali, kao š to sam ti već jasno rekao, ja ne povređujem ljude. Niti ih iskorišćavam. Zato nije bilo potrebe da me lažeš." Malo se dvoumila, ali, kao da je odustala, na kraju se nasmejala. „Tako je. Nije trebalo da te lažem." „Ali, rekao sam. „Ali, ono mi je sasvim prirodno izletelo. I ja sam na svoj nač in bila povređena. Upravo sam ti rekla. Bilo je svega." „I ja sam povređen! Nosim čak i bedž Kita Heringa na grudima!" Zasmejala se. „A, hoć eš li da svratiš malo, bar na č aj? Još bih s tobom pričala." Odmahnuo sam glavom. „Hvala. I ja bih s tobom prič ao. Ali, sad idem. Ne znam zaš to, ali mislim da je bolje da sad odem. Cini mi se da je bolje da ne kažemo odjednom previše. Ne znam zašto." Gledala me je netremice kao da čita sitna slova sa nekog natpisa. „Ne umem da objasnim. Ali tako oseć am", rekao sam joj. „Kada ima puno toga da se kaž e, najbolje je govoriti pomalo. To je moje miš ljenje. Ili mož da grešim." Malo se zamislila. A onda je' odustala. „Laku noć ", rekla je i neč ujno zatvorila vrata. „Hej", pokuš ao sam da je pozovem. Vrata su se malo odš krinula i pojavilo se njeno lice. „Mogu li uskoro opet da te pozovem da izađemo?" pitao sam. Drž eć i ruku na vratima, duboko je uzdisala. „Mož da", rekla je. I vrata su se ponovo zatvorila. Taksista je bio raš irio sportski ž urnal i č itao ga sa izrazom dosade na licu. Kad sam se vratio sam i rekao mu ime hotela, kao da se iznenadio. „Stvarno ne ostajete?!" upitao je. „A bio sam siguran da ć ete mi reć i da sam slobodan i da mogu da idem. Zbog atmosfere. Uglavnom tako bude." „Verujem", složio sam se. „Dugo radim ovaj posao, i instinkt me obično ne vara." „Kad dugo radite, dešavaju se i greške. Zakon verovatnoće." „Sto jest' jest'", rekao je taksista pomalo zbunjeno. „Ali, mora da ste i vi malo čudni." „Moguće", rekao sam. Da li sam baš toliko čudan?

52

* Vratio sam se u sobu, umio se i oprao zube. Dok sam prao zube, sustiglo me je blago kajanje, ali na kraju sam zaspao kao jagnje. Moje kajanje uglavnom ne traje dugo. * Ujutru sam prvo pozvao recepciju i produž io rezervaciju za tri dana. Nije bilo problema. Ionako je bila mrtva sezona. Nije bila tolika gužva. Kupio sam novine i otiš ao u obliž nji Dankin Donats, pojeo dva kolač a i popio dve velike š olje kafe. Doruč ak u hotelu brzo dosadi. A Dankin Donats je najbolji. Em je jeftino, em kafu možete dobiti repete. Potom sam seo u taksi i otiš ao do biblioteke. Rekao sam taksisti da me odveze do najveć e biblioteke u Saporou. U biblioteci sam potraž io stare brojeve nedeljnika koji mi je pomenula. Clanak o Dolphin Hotelu izaš ao je u broju od 20. oktobra. Kopirao sam taj deo, i otiš ao u obliž nji ka ić da to uz kafu na miru pročitam. Clanak je bio teš ko razumljiv. Morao sam nekoliko puta da ga proč itam da bih sve razumeo. Novinar se iz petnih ž ila trudio da tekst napiš e razumljivo, ali kao da je i taj trud sustao pred složenošču situacije. Strašno zapetljano. Ali, ako se paž ljivo č ita, uglavnom se shvati glavna ideja. Naslov č lanka bio je 'Smutnje oko kupoprodaje zemljišta u Saporou. Crna ruka umešana u urbanističku revitalizaciju. Bila je objavljena i fotogra ija skoro dovrš enog Dolphin Hotela, snimljena iz vazduha. Ukratko reč eno, to je ovako. Najpre se u jednom delu Saporoa vrš io zakup zemljiš ta u velikim razmerama. Za samo dve godine, ispod ž ita, vlasnici su se na sumnjiv nač in izmenjali. Vrednost zemljiš ta je bez ikakvog razloga skoč ila. Doš avš i do tih podataka, autor č lanka je poč eo da istraž uje. Kad je malo zagrebao, otkrio je da su zemlju otkupile različ ite irme, od kojih je već ina postojala samo na papiru. Firme jesu registrovane. Plać aju i porez. Ali, niti imaju kancelariju, niti imaju zaposlenih. A zatim, te iktivne irme bile su povezane sa nekim drugim iktivnim irmama. Zaista su veš to obavljali promenu vlasniš tva. Zemljiš te otkupljeno za dvadeset miliona jena preprodavano je po ceni od š ezdeset miliona, da bi opet bilo prodato za dvesta miliona. Kad bi se pratio svaki kanal u lavirintu tih iktivnih irmi, on bi odveo na jedno mesto. Do irme B koja posluje s nekretninama. To je bila postojeć a irma. Poseduju veliku modernu zgradu na Akasaki, gde im je sediš te. Iako ne javno, irma B je bila povezana s korporacijom A, gigantskom kompanijom koja je pod sobom drž ala sve, od ž eleznice, lanca hotela, ilmske kompanije, lanca prodavnica prehrambenih proizvoda, robnih kuć a, listova, kreditnih kuć a, do osiguranja od š tete. Korporacija A imala je znač ajne veze

53

sa politič kim krugovima. Novinar je otiš ao dalje u istrazi. I tu je otkrio neš to još zanimljivije. Reon u kojem je irma B otkupljivala zemljiš te bio je obuhvać en planom revitalizacije uprave grada Saporoa. Taj reon bio je predviđen za javne investicije, kao š to su izgradnja metroa, premeš tanje gradske već nice i slič no. Već ina tih sredstava trebalo je da dođe iz drž avnog budž eta. Doš lo je do pregovora između vlade, Hokaidoa i građa Saporoa, izrađen je plan za revitalizaciju, i doneta je konač na odluka. O mestu, rasponu, budž etu i ostalom. Međutim, kad je plan obelodanjen, videlo se da je neko već godinama zakupljivao zemljiš te u planom predviđenom reonu. Informacija je procurila do korporacije A. Staviš e, zakup zemljiš ta je bio kriš om započ et još pre nego š to je taj plan konač no i usvojen. Drugim reč ima, ta konačna odluka je od početka, politički, već bila doneta. A predvodnik zakupljivanja bio je Dolphin Hotel. On je prvi obezbedio sebi najbolju lokaciju. Taj ogromni hotel ć e odigrati ulogu glavnog š taba korporacije A. Tako je on poneo ulogu lidera u tom reonu. Privlač io je paž nju javnosti, preusmerio kretanje ljudi i postao simbol promene tog kraja. Sve se odvijalo u skladu s precizno izrađenim planom. To je taj visokorazvijeni kapitalizam. Ko ulož i najviš e kapitala dolazi do najboljih informacija i ostvaruje najveć u dobit. I niko nije kriv. Ulaganje kapitala je č in koji to podrazumeva. Ko ulaže kapital traži efekat koji odgovara visini uloga. Kao što kupac polovnog automobila nogom š utira gume ili proverava rad motora, ulagač kapitala od sto milijardi jena detaljno ispituje valjanost takvog ulaganja, a u određenim sluč ajevima i manipuliš e ulaganjima. U tom svetu fer-plej nema nikakav smisao. Visina ulož enog kapitala suviš e je velika đa bi se razmišljalo o takvim pojedinostima. Primenjuje se i prinuda. Na primer, onda kada se neko protivi prodaji zemljiš ta. Prodaji se protivi obuć ar koji tu odavno ima svoju radnju. Onda se niotkuda pojave straš ni momci. Sva moć na preduzeć a neizostavno su povezana s takvim svetom. Te irme raspolaž u svim sojevima ljudi, koji su pod njihovim uticajem, od politič ara, pisaca, rok pevač a, sve do jakuza. I, upadne grupa straš nih momaka s japanskim mač evima. Ni policija ne ž eli preterano da se meš a u ovakve sluč ajeve. Jer, i sam vrh policije je upuć en u stvar. To č ak nije ni korupcija. Takav je sistem. To je ulaganje kapitala. Naravno, toga je uvek bilo, u manjoj ili već oj meri. Danas je jedino drugač ije to š to je mrež a kapitala postala neuporedivo guš ća i č vrš ća. To su omoguć ili svemoć ni kompjuteri. I sve stvari i pojave ovog sveta bez ostatka su obuhvać ene tom mrež om. Grupisanjem i diversi ikacijom kapital se sublimira do jedne vrste pojma. Ako ć emo otvoreno, to je bio č ak i religiozni č in. Ljudi su kleč ali pred dinamizmom koji poseduje kapital. Kleč ali su pred njegovom mitskom moć i. Kleč ali su pred vrednoš ću tokijskog zemljiš ta, i pred onim š to simbolizuje bleštavi sjaj poršea. Jer, osim toga na ovom svetu više nije ostalo mitova.

54

To se zove visokorazvijeno kapitalistič ko druš tvo. Svidelo se to nama ili ne, mi ž ivimo u takvom druš tvu. I kriterijum dobra i zla postaje slož eniji. To jest, iniji. I u dobru postoji moderno i zastarelo. Takođe i u zlu. U modernom dobru, opet, postoji formalno, neformalno, pomodno, kul, trendi, snobovsko. Moglo bi se už ivati i u njihovim kombinacijama. Moglo bi se už ivati u meš avini stilova, kao kad uz misonijev dž emper obuč ete trusardijeve pantalone i obujete polinijeve cipele. U takvom svetu ilozo ija sve viš e i viš e liči na teoriju menadžmenta. Filozofija se primiče dinamizmu svog vremena. U to vreme nisam tako mislio, ali 1969. godine svet je još uvek bio jednostavan. Covek je u određenom sluč aju mogao da se izrazi i bacanjem kamenice na pripadnika specijalne policijske jedinice. Bila su to lepa vremena na svoj nač in. A ko bi mogao da baci kamenicu na policiju, pod okriljem ove pre injene ilozo ije? Ko da se osmeli da se izlož i suzavcu? To je današnjica. Mrež a se protež e sa jednog kraja na drugi. Izvan mrež e je opet neka druga mrež a. Ne mož e se nikuda. Bacite li kamenicu, zaokrenuč e se u letu i vratiće vam se. Stvarno je tako. Novinar je ulož io ogroman napor da ispita tu sumnjivu rabotu. No, ma koliko on dizao glas, odnosno, š to je viš e dizao glas to je č lanak neprimetno sve viš e gubio na ubedljivosti. Nije imao moć da ubedi. On to nije shvatio. To nije č ak ni sumnjiva rabota. To je normalan proces visokorazvijenog kapitalizma. To svi znaju. Zato tome niko ne pridaje paž nju. Koga se tič e š to veliki kapital ima moć da nedozvoljenim sredstvima dođe do informacija i zakupi zemljiš te, ili da iznudi politič ku odluku, i š to negde dole jakuza preti vlasniku male obuć arske radnje, ili pretuč e upravnika neuglednog malog hotela? Tako je to. Vreme i dalje protič e kao ž ivi pesak. Mesto na kojem stojimo nije ono na kojem smo stajali. Mislim da je to bio odlič an č lanak. Dobra obaveš tenost i jak oseć aj za pravdu. Ali nije bio dovoljno u trendu. Ubacio sam kopiju članka u džep i popio još jednu kafu. Razmiš ljao sam o vlasniku hotela Del in. O nesreć niku koga senka neuspeha prati od rođenja. On nije mogao da prebrodi ovo vreme. „Pa, nije u trendu“, izgovorio sam naglas. Konobarica u prolazu uputila mi je začuđen pogled. Uzeo sam taksi i vratio se u hotel.

55

8 Iz sobe sam telefonirao svom nekadaš njem kolegi. Javio se neko koga ne poznajem, pitao me je ko sam, onda se opet neko javio i pitao ko sam, da bi se konač no javio on. Cinilo se da je zauzet. Proš la je i č itava godina otkad se nismo č uli. Nije da sam ga namerno izbegavao. Jednostavno nismo se č uli. Uvek mi je bio simpatič an, š to se ni danas nije promenilo. Za mene je on (a i ja sam za njega) pripadao „proš lim danima". Nisam ga ja tamo ubacio. Niti se on sam tako postavio. Svako je iš ao svojim putem, a ta dva puta se nekako nisu ukrštala. To je sve. Jesi li dobro, upitao je. Dobro sam, rekao sam. Kad sam mu rekao da sam sad u Saporou, pitao je da li je hladno. Odgovorio sam da jeste. Pitao sam kako mu ide posao. Pretrpan sam, odgovorio je. Samo pazi da ne preteraš s pićem, rekao sam mu. Rekao je da u poslednje vreme i ne pije. Da li tamo pada sneg, pitao me je. Trenutno ništa ne pada, odgovorio sam. Jedno vreme smo se tako uljudno dobacivali lopticom. „Nego, hteo sam neš to da te zamolim", poč eo sam ja. Još odavno mi duguje jednu uslugu. Pamtio je to i on, kao i ja. Osim toga, ja nisam od onih što svaki čas nešto moljakaju. „Reci, slobodno", jednostavno je rekao. „Mi smo, znaš , nekada zajedno radili za onaj list iz oblasti hotelijerstva", rekao sam. „Pre otprilike pet godina. Da li se sećaš?" „Sećam se." „Da li su te veza još uvek očuvane?" Malo se zamislio: „Ne mož e se reć i da su mnogo aktivne, ali oč uvane jesu. Nije nemoguće podgrejati ih." „Bio je tamo jedan novinar koji je bio veoma dobro upuć en u pozadinu te delatnosti. Samo sam zaboravio kako se zove. Bio je mrš av i uvek je nosio čudnu kapu. Da li bi mogao da stupiš u kontakt s njim?“ „Mislim da mogu. Šta te zanima?" Ukratko sam mu isprič ao o č lanku u vezi sa skandalom oko Dolphin Hotela. Zapisao je ime nedeljnika i datum kad je izaš ao. Zatim sam mu isprič ao o malom Dolphin Hotelu koji se tamo nalazio pre nego š to je sagrađen današ nji veliki. Rekao sam mu da ž elim da saznam sledeć e: najpre, zaš to je novi hotel nasledio naziv Dolphin Hotel? Zatim, kakva je sudbina

56

snaš la vlasnika malog Dolphin Hotela? I kako se razvijala situacija nakon skandala? Sve je to zapisao, a onda mi pročitao. „Da li je to to?" „Jeste", rekao sam. „I verovatno je hitno?" upitao je. „Izvini, ukoliko bi mogao...", rekao sam mu. „Trudić u se da s njim stupim u kontakt u toku današ njeg dana. Mož eš li da mi daš broj telefona na kojem si?" Rekao sam mu broj telefona hotela i broj svoje sobe. „Onda, čujemo se", rekao je i spustio slušalicu. U kafeteriji hotela pojeo sam neš to lagano. Kad sam siš ao do lobija, za recepcijskim pultom ugledao sam devojku s naoč arima. Seo sam u jednu fotelju u uglu i neko vreme je posmatrao. Bila je u poslu i kao da nije primetila moje prisustvo. Ili mož da jeste, ali me je ignorisala. Bilo mi je svejedno. Samo sam ž eleo da je vidim. Dok sam je gledao, mislio sam kako sam mogao da spavam s njom samo da sam hteo. S vremena na vreme imao sam potrebu da sam sebe tako ohrabrim. Poš to sam je se dovoljno nagledao, popeo sam se liftom do petnaestog sprata i predao se č itanju knjige u svojoj sobi. I danas je nebo bilo turobnosivo. Oseć ao sam se kao da ž ivim na pozoriš noj sceni osvetljenoj samo tankim snopom svetlosti. Poš to je telefon mogao svakog trena da se oglasi, nisam ž eleo da izlazim, a u sobi nisam imao š ta drugo da radim osim da č itam. Poš to sam do kraja proč itao biogra iju Dž eka Londona, uzeo sam da čitam knjigu o Špansko m građanskom ratu. Dan je lič io na več iti sumrak kojem kraja nema. Bez i jednog prelaza u tonovima. Malo-pomalo crna se umeš ala u sivilo napolju, i konač no je pala noć. Samo se malo promenio kvalitet turobnosti. Na svetu su postojale samo dve boje. Siva i crna. I samo su se smenjivale, po utvrđenom rasporedu. Poruč io sam da mi donesu sendvič u sobu. Jeo sam ga polako, zalogaj po zalogaj, i pio pivo koje sam uzeo iz mini-bara. I njega sam gustirao, gutljaj po gutljaj. Kada nemate š ta da radite, svemu poč nete da priljež no posveč ujete vreme. U pola osam pozvao me je bivši kolega. „Uspeo sam da stupim u kontakt s njim!“ rekao je. „Je l' bilo teško?“ „Onako“, odgovorio je posle krać eg razmiš ljanja. Sigurno je bilo už asno teš ko, pomislio sam. „Reč i ć u ti u grubim crtama. Kao prvo, to pitanje je već bilo č vrsto zatvoreno. Zatvoreno, uvezano kanapom, i zaključ ano u sef. Viš e ga niko ne prekopava. Gotovo je. Ni skandal viš e ne postoji. Mož da je bilo par manjih pomeranja u vladi i gradskoj upravi. Ali niš ta bitno. Kao ino podeš avanje. Niko ne mož e da dokuč i niš ta viš e od toga. Malo se pokrenulo i

57

javno tuž ilaš tvo, ali nisu uspeli da uhvate niš ta pouzdano. Svaš ta se smrsilo u taj čvor. Vruće. I zato je bilo zaista teško bilo šta izvući.“ „Moje interesovanje je lične prirode, nikome neće nauditi." „To sam i ja njemu rekao." Sa sluš alicom u ruci otiš ao sam do mini-bara, uzeo pivo, jednom rukom ga otvorio i nasuo u čašu. „Mož da te gnjavim, ali ako to ne uhvatiš kako valja, opeć i ć eš prste", upozorio me je. „Ovo zadire duboko. Ne znam zaš to si zagrizao ovako neš to, ali bolje bi ti bilo da ne kopaš mnogo. Sigurno imaš razloga, ali mislim da ti je bolje da ž iviš svoj ž ivot i da se malo primiriš . Mada, ne moraš baš ovako kao ja." „Shvatam", rekao sam. Pročistio je grlo. Ja sam otpio gutljaj piva. „Stari Dolphin Hotel se č vrsto drž ao svog mesta do kraja, i bilo je brojnih neprijatnosti. Bolje bi bilo da se odmah lepo iselio, ali nije. Nije uviđao opš tu tendenciju." „Pa, takav je to hotel", rekao sam mu. „Uopšte nije u trendu." „Loš e je proš ao. Na primer, nekoliko jakuza stalno je boravilo u hotelu i radilo š ta im je volja. Do granice krš enja zakona. Opasni momci se ne bi pomerali iz lobija. I, kad bi neko uš ao, buljili bi u njega. Jasno ti je, zar ne? Ali hotel se nije predavao." „Mislim da mi je jasno", rekao sam. Vlasnik hotela Del in pomirio se sa svim životnim nedaćama. Ništa ga više nije moglo iznenaditi. „Ali, na kraju je Dolphin Hotel postavio jedan č udan uslov. Rekli su da ć e otić i ako im taj uslov bude prihvać en. Mož eš li da pretpostaviš koji je to uslov bio?“ „Ne“, rekao sam. „Razmisli. Malo“, rekao mi je. „Zato š to je to ujedno odgovor i na tvoje drugo pitanje." „Uslov je bio da se zadrži naziv Dolphin Hotel." „Upravo", rekao je. „To je bio uslov. I, kupac je prihvatio." „Ali, zašto?" „Zato što to nije loše ime. Zar ne? Dolphin Hotel nije loše ime." „Pa, da", složio sam se. „Pri tom, korporacija A je baš u tom trenutku pravila projekat za izgradnju novog lanca hotela. Ne lanac visoke srednje kategorije kakve je već posedovala, već lanac hotela vrhunske kategorije. A ime još uvek nije bilo određeno." „Lanac hotela Dolphin“, izgovorio sam. „Tako je. Lanac hotela koji će moći da se ravna s Hiltonom ili Hajatom.“ „Lanac hotela Dolphin", ponovio sam to još jednom. Nasleđen i uvelič an san.

58

„I, šta je bilo s vlasnikom starog Dolphin Hotela?“ „To niko ne zna", rekao je. Otpio sam još jedan gutljaj piva i poč eš ao uš nu š koljku hemijskom olovkom. „Pre nego š to je otiš ao, dobio je, hm, pa - poprilič nu sumu novca, i sada mož da taj novac obrć e u nekom poslu. Ali nema nač ina da se iš ta sazna. On je nebitan lik, kao običan prolaznik." „Hm, verovatno je tako", složio sam se. „Uglavnom, to je to", rekao je. „Samo sam to saznao. Niš ta viš e. Da li ti to znači?" „Hvala. Zaista si mi pomogao", zahvalio sam mu se. „Nije to ništa", rekao je, a onda ponovo pročistio grlo. „Da li te je nešto koštalo?" pitao sam ga. „Ma, ne", rekao je. „Jednom ć u ga odvesti na ruč ak, mož da ć u ga povesti u klub u Ginzi, dać u mu novac za taksi, i to je to. Ne moraš da brineš za to. Ionako ć u sve to uknjiž iti kao poslovne troš kove. Sve se mož e prikazati kao poslovni troš ak. I moj ovlaš ćeni knjigovođa mi stalno govori da treba da poveć am troš kove. Zato mož eš da budeš miran š to se toga tič e. Ako budeš hteo da ideš u klub u Ginzi, mogu da te povedem jednom. I prikazać u to kao poslovne troškove. A verovatno tamo nisi bio?" „Šta ima, zapravo, u tom klubu u Ginzi?“ „Pić e, ž ene", odgovorio je. „Pohvalić e me moj knjigovođa ako budem išao." „Što ne odeš s njim?", predložio sam mu. „Išao sam prošli put", rekao je bez oduševljenja. Pozdravili smo se i završili razgovor. Spustio sam sluš alicu, a zatim neko vreme proveo razmiš ljajuć i o bivš em kolegi. Covek mojih godina, kome je već poč eo da se vidi stomak. Covek koji u radnom stolu drž i razne lekove, i ozbiljno razmiš lja o izborima. Covek koji brine o š kolovanju svog deteta, stalno se svađa sa ž enom, a ipak je u osnovi privrž en porodici. Covek koji je pomalo plaš ljiv, pa ponekad pretera u pić u, ali u osnovi radi valjan i fin posao. Čovek na svom mestu u svakom pogledu. Kad smo diplomirali, postali smo tandem i dugo vremena nam je dobro iš lo. Poč ev od male prevodilač ke agencije, posao nam se polako š irio. Pre toga nismo bili toliko bliski prijatelji, ali u mnogo č emu smo se slagali. Viđali smo se svakog dana, i nijednom se nismo posvađali. On je bio tih i lepo vaspitan mladić , a ja nisam voleo da se svađam. Manje-viš e, poš tovali smo jedan drugog, a posao smo radili zajedno. Ali, na kraju, rastali smo se kad je bilo najbolje. I posle mog iznenadnog povlač enja, on je bez mene uspeš no nastavio posao, iskreno, č ak je bio i uspeš niji nakon š to sam ja otiš ao. I poslovni rezultati bili su mu bolji. I irma se proš irila. Uposlio je nove ljude i

59

vesto ih upotrebio. I psihič ki je postao daleko stabilniji nakon š to je ostao sam. Mislim da je problem verovatno bio u meni. Mislim da je neš to u meni uticalo na njega na ne baš najzdraviji nač in. I zato je mogao da bude daleko opuš teniji otkako sam ja otiš ao. Veš to je koristio ljude laskajuć i im i podilazeć i im, devojci iz rač unovodstva je upuć ivao glupe š ale, na silu pravio poslovne troš kove i sam znajuć i da su besmisleni, zabavljao je klijente tako š to bi ih vodio u klub u Ginzi. Da sam ostao sa njim, mislim da bi se ustezao i da tako neš to ne bi mogao da radi bez ustezanja. Verovatno bi uvek strepeo od mog pogleda i stalno se pitao š ta ć u ja da mislim ako on uradi tako neš to. Takav je bio. A ja, iskreno, uopšte nisam primećivao šta on radi pored mene. Dobro je što je ostao sam, pomislio sam. U svakom pogledu. Drugim reč ima, s mojim odlaskom on je poč eo da se ponaš a u skladu sa svojim godinama. Sad je svoj č ovek, pomislio sam. Zatim sam to i glasno izgovorio. Kad sam to izgovorio, nekako mi je zvuč alo kao da to za mene ne može da se kaže. * U devet sati telefon je još jednom zazvonio. Kako nije bilo nikakvog razloga da zvoni telefon, u poč etku nisam ni shvatio kakav je to zvuk. Ali bio je telefon. Posle četvrtog zvona podigao sam slušalicu i javio se. „Danas si me u lobiju neprekidno gledao?" upitala je devojka sa recepcije. Po glasu, nije se moglo reći da se ljuti, niti da se raduje. Glas joj je bio bezličan. „Gledao sam te“, potvrdio sam. Neko vreme je ćutala. „Kad me neko onako gleda dok radim, postanem napeta, veoma. Zbog tebe sam svašta izgrešila. Dok si me gledao." „Više te neću gledati", rekao sam joj. „Gledao sam te samo da bih sam sebe ohrabrio. Nisam mislio da ć e ti toliko smetati. Ubuduć e ć u paziti da te ne gledam. Gde si ti sada?" „Kod kuć e. Idem da se okupam, pa na spavanje", rekla je. „A ti si produž io boravak, a?" „Aha. Imam još nešto da obavim", rekao sam. „Ali, nemoj više onako da me posmatraš. Biće mi neprijatno." „Neću više." Zaćutala je. „A, da li misliš da sam ja previše napeta? Uopšte?" „Hmm, ne znam. To je individualna stvar. Ali, mislim da manje-viš e svako postane napet kad neko zuri u njega. Nema potrebe da te to zabrinjava. Osim toga, ja imam naviku da se ponekad nesvesno tako preterano zagledam u nešto. U sve i svašta." „Otkud ti takva navika?"

60

„Navike je teš ko objasniti", rekao sam. „Ali, trudić u se da pazim i da te više ne gledam. Ne želim da grešiš u poslu." Neko vreme je u tišini razmišljala o onome što sam rekao. „Laku noć", konačno se oglasila. „Laku noć", rekao sam. Spustio sam sluš alicu. Okupao sam se, i do pola dvanaest č itao u fotelji. Potom sam se obukao i izaš ao u hodnik. Krenuo sam s kraja na kraj hodnika, dugač kog kao lavirint. Na najudaljenijem kraju sprata nalazio se služ beni lift. Služ beni lift bio je na mestu gde ga obič an gost teš ko mož e uoč iti, ali nije bio sakriven. Ako se prate strelice koje vode do pož arnog stepeniš ta, naiđe se na niz od nekoliko vrata bez broja, a u tom delu je bio lift. Da gosti greš kom ne bi uš li u njega, bila je postavljena ploč ica s natpisom Samo za teret. Neko vreme sam stajao pred liftom i prouč avao ga, a on je stajao u prizemlju i nije se pomerao. U ovo doba uostalom i nema nikoga kome bi zatrebao. Sa zvuč nika sa tavanice tiho se čula muzika. Love is blue od Pola Morijea. Pritisnuo sam dugme. U istom č asu, kao da se odjednom probudio, lift je podigao glavu i poč eo da se penje. Digitalni brojevi koji su označ avali spratove rasli su: 1, 2, 3, 4, 5, 6. Polako ali sigurno, približ avao se. Sluš ajuć i pesmu Love is blue posmatrao sam brojeve. Ako unutra bude nekog, reć i ć u mu da sam mislio da je to lift za goste. Hotelski gosti ionako stalno neš to greš e. Raslo je: 11, 12, 13, 14. Uzmaknuo sam korak unazad, obe ruke zabio u džepove i čekao da se vrata otvore. Na 15 brojevi su prestali da rastu. Prođe jedan trenutak. Nikakav zvuk. A onda su se vrata bešumno otvorila. Unutra nije bilo nikoga. Jezivo tih lift, pomislio sam. Potpuno drugač iji od lifta nekadaš njeg hotela Del in, koji je zvuč ao kao da ima astmu. Uš ao sam i pritisnuo broj 16. Vrata su se zatvorila bez ikakvog š uma, usledio je blag oseć aj kretanja, i vrata su se ponovo otvorila. Sesnaesti sprat. Na š esnaestom spratu nije bilo mrač no, kako je ona opisala. Bilo je propisno osvetljeno, a sa tavanice se č ula Love is blue. Nikakav zadah se nije oseć ao. Krenuo sam s kraja na kraj š esnaestog sprata, da ipak proverim. Sesnaesti sprat je imao isti raspored kao i petnaesti. Hodnik je bio pun skretanja, sobe su se redale unedogled, među njima je bilo prostora sa automatima, i bilo je nekoliko liftova za goste. Ispred vrata bilo je izneto nekoliko tanjira od več ere posluž ene u sobama. Tepih je bio tamnocrven, bio je mek i vrhunskog kvaliteta. Ni koraci se ne č uju. Sve oko mene je utonulo u muklu tiš inu. Sada je u pozadini iš la muzika orkestra Persija Fejta A Summer Place. Kad sam doš ao do kraja, okrenuo sam se i vratio do pola puta, uš ao u lift za goste i siš ao na petnaesti sprat. A onda sam sve to ponovio još jednom. Opet sam se služ benim liftom popeo na š esnaesti sprat, a preda mnom je ponovo bio osvetljen i sasvim normalan prostor. Čula se muzika A Summer Place. Odustao sam i vratio se na petnaesti sprat, i posle dva gutljaja konjaka

61

zaspao. * Svanulo je, a crnilo se pretvorilo u sivilo. Padao je sneg. I, pomislio sam, šta ću danas? Nisam imao šta da radim - kao i inače. Kroz sneg sam otpeš ač io do Dankin Donatsa, pojeo krofnu, popio dve š olje kafe, i proč itao novine. Novine su pisale o izborima. U bioskopskom repertoaru nisam naiš ao na ilm koji bih ž eleo da gledam. U jednom je glavnu muš ku ulogu igrao moj drug iz osnovne š kole koji je postao glumac. Mladalač ki ilm pod naslovom Neuzvraćena ljubav. Prič a iz š kolske klupe u kojoj nastupaju mlada popularna glumica i mladi pop idol, isto tako veoma popularan. I bez razmiš ljanja mogao sam da zamislim kakvu je ulogu mogao da igra moj nekadaš nji š kolski drug. Igrao bi zgodnog, mladog nastavnika punog razumevanja. Visok, mrš av, vrli atleta, a devojč ice ga toliko obož avaju da gube glavu samo kad ih prozove. I, naravno, za njim ludi i devojč ica, glavna junakinja ilma. Zato nedeljom pravi kolač e i nosi ih nastavniku kuć i. A u nju je zaljubljen jedan deč ak. Proseč an deč ak, č ak pomalo stidljiv. Verovatno tako ide priča. Znam i bez razmišljanja. Neko vreme poš to je moj drug postao glumac, iz puke znatiž elje, odgledao sam par njegovih ilmova. Ali, ubrzo sam prestao. Svi ti ilmovi kao ilmovi bili su apsolutno nezanimljivi, a on je uvek igrao jednu te istu ulogu, kao u kalupu odlivenu. Ulogu zgodnog momka, sportskog tipa, č istog, dugonogog. U poč etku je č esto igrao studente, a potom nastavnike, doktore, mlade uspeš ne poslovne ljude. Ali, radnja je uvek bila ista. Momak za kojim devojč ice lude i vriš te. Lepih zuba i blistavog osmeha - i meni se dopao. Ali ja ne bih da plać am da bih gledao takve ilmove. Nisam od onih ozbiljnih i snobovskih ljubitelja ilma koji gledaju samo Felinija ili Tarkovskog, ali ilmovi u kojima je on glumio bili su už asno nepodnoš ljivi. Predvidljiv zaplet, dijalozi sač injeni od ispraznih fraza, niskobudž etni ilmovi, urađeni kao da je i rež iser digao ruke od njih. Ali, kad malo razmislim, on je u stvari i pre nego š to je postao glumac bio takav tip muš karca. Privlač an za oko, ali š ta se krilo unutra nisam dokuč io. U osnovnoj š koli dve godine smo bili u istom razredu. Na č asovima ogleda iz hernije radili smo za istim stolom. Pa se ponekad deš avalo i da razgovaramo. Oduvek je bio neverovatno privlač an, baš kao i na ilmu. Još tada su devojč ice ludele za njim. Kad bi se obratio nekoj devojč ici, uperila bi pogled u njega kao omađijana. I na č asovima ogleda iz hernije sve devojč ice su gledale u njega. Kad neš to nisu razumele, njega su pitale. Kad bi otmenim pokretom ruke upalio Bunzenov plamenik, sve su ga gledale kao da gledaju sveč ano otvaranje Olimpijskih igara. Nijedna nije ni primetila da postojim i ja. I ocene su mu bile dobre. U razredu je uvek bio prvi ili drugi. Bio je

62

ljubazan i poš ten, i nimalo nadmen. Sta god obukao, izgledao je č isto, doterano, i lepo vaspitano. Izgledao je otmeno č ak i dok je vrš io malu nuž du u veceu. A retki su muš karci koji izgledaju otmeno dok vrš e malu nuž du. Bio je i svestrani sportista, i istaknuti č lan odeljenske zajednice. Govorkalo se i da je bio blizak sa najpopularnijom devojč icom u razredu, ali nikad se nije otkrilo da li je to istina. I nastavnici su bili oč arani njime, a kad bi imali roditeljske sastanke, sve mame bi se zagledale u njega. Bio je takav tip muš karca. Ali, o čemu je razmišljao, nikako nisam umeo da dokučim. Takav je bio i u svojim filmovima. I zbog čega bih sad plaćao da gledam takve filmove? Bacio sam novine u kantu za otpatke, i kroz sneg se vratio natrag u hotel. Dok sam prolazio lobijem, pogledao sam prema recepciji, ali devojke tamo nije bilo. Mož da je vreme za pauzu. Otiš ao sam do odeljka za video-igrice i odigrao po nekoliko partija Pakmena i Galaksije. Igrice su bile dobre, ali su i podizale nervozu. Pri tom, bile su previš e agresivne. Ali, uspevaju da ubiju vreme. Posle toga vratio sam se u sobu i čitao knjigu. Potpuno prazan dan. Kad mi je dosadilo i da č itam, stao sam da posmatram sneg kroz prozor. Sneg je padao celog dana bez prestanka. Padao je toliko da me je prosto zadivio. U dvanaest sam otiš ao u kafeteriju u hotelu i ruč ao. Potom sam se opet vratio u sobu, č itao knjigu, posmatrao sneg kroz prozor. Ali, dan iznenada i nije bio toliko bezvredan. Dok sam č itao u krevetu, u č etiri sata zač ulo se kucanje na vratima. Otvorio sam i ugledao nju. Devojku sa recepcije u svetloplavom blejzeru i s naoč arima. Kao dvodimenzionalna senka kliznula je u sobu kroz jedva odškrinuta vrata, i brzo ih zatvorila. „Kad bi me sada uhvatili, dobila bih otkaz. Ovaj hotel je jako strog u tom pogledu", rekla je. Preletela je pogledom po sobi, a zatim sela u fotelju i zategla suknju. Onda je odahnula. „Na pauzi sam", rekla je. „Hoćeš nešto da popiješ? Ja ću pivo." „Ne, hvala. Nemam mnogo vremena. A, š ta ti radiš č itav dan zatvoren u sobi? „Niš ta posebno. Ubijam vreme. Citam, gledam sneg“, odgovorio sam, sipajući u čašu pivo koje sam izvadio iz mini-bara. „Šta čitaš?“ „Knjigu o Spanskom građanskom ratu. Detaljno je opisan od poč etka do kraja. Veoma podstič e na razmiš ljanje." Spanski rat zaista podstič e na razmišljanje. Nekada su se vodili pravi ratovi. „Samo nemoj pogrešno da shvatiš", rekla je. „Pogreš no?" uzvratio sam pitanjem. „Da pogreš no shvatim, misliš tvoj dolazak ovamo?"

63

„Da." Sa č aš om u ruci seo sam na ivicu kreveta. „Neć u pogreš no da shvatim. Malo sam iznenađen, ali mi je drago š to si doš la. Bilo mi je dosadno, a ž eleo sam i da razgovaram s nekim." Stala je nasred sobe, beš umno skinula svetloplavi blejzer i prebacila ga preko naslona stolice radnog stola, da se ne izguž va. Zatim mi je priš la i sela do mene skupljenih nogu. Kada je skinula sako uč inila mi se nekako slabom i ranjivom. Zagrlio sam je oko ramena. Ona je polož ila glavu na moje rame. Mirisala je veoma lepo. Bela koš ulja joj je bila savrš eno ispeglana. Tako smo sedeli oko pet minuta. Samo sam je drž ao oko ramena, a ona, sa glavom na mom ramenu i zatvorenih oč iju, disala je tiho kao da spava. Sneg je padao i padao, prigušujući zvuke grada. Baš nikakav zvuk se nije čuo. Bila je umorna i htela je negde da se odmori, pomislio sam. Bio sam preč ka u kavezu na kojoj ć e predahnuti. Bilo mi je ž ao š to je ona umorna. Cinilo mi se nepravednim i neopravdanim da se mlada i lepa devojka poput nje toliko umara. Ali, kad sam malo razmislio, to nije bilo ni nepravedno ni neopravdano. Umor stiž e ne obaziruć i se ni na lepotu ni na godine. Kao i kiš a, zemljotres, grom ili poplava. ßal:kan:do:wñl:oãd.o:rg. Nakon pet minuta, podigla je glavu, ustala, uzela sako i obukla se. Ponovo je sela u fotelju. Zatim je poč ela da okreć e prsten na malom prstu. Kad je obukla sako, ponovo je izgledala pomalo nervozno, i nekako hladno. Posmatrao sam je ne ustajući sa kreveta. „Kad si ti ono dož ivela neš to č udno na š esnaestom spratu, da li si tada radila neš to neuobič ajeno?" upitao sam je. „Pre nego š to si uš la u lift, ili posle toga?" Malo je nakrivila glavu i zamislila se. „Hmm... Da li sam? Mislim da nisam radila ništa neobično... Ne mogu da se setim." „Nikakvih čudnih znakova, drugačijih nego inače?" „Sve je bilo uobič ajeno", rekla je i slegnula ramenima. „Nije bilo nič eg neobič nog. Najnormalnije sam uš la u lift, a kad je lift stigao i vrata se otvorila, mrkli mrak. Samo to.“ Upitao sam je: „Hoćeš li da odemo danas negde zajedno na večeru?" Odmahnula je glavom: „Ne mogu. Izvini, ali za danas imam neš to zakazano." „A sutra?" „Sutra idem u školu plivanja." „Skola plivanja", ponovio sam. Potom sam se nasmejao. „Znaš da su i u drevnom Egiptu imali škole plivanja?" „Nisam to znala", rekla je. „Ne lažeš me?" „Istina je! Jednom sam neš to istraž ivao za posao", rekao sam. Pa, i ako je bilo istina, šta s tim? Ona je pogledala na sat i ustala. „Hvala", rekla je. A onda se beš umno

64

izvukla iz sobe, baš kao kada je dolazila. I to je bila jedina svetla tač ka tog dana. Sitnica. Ali, i drevni Egipć ani su skromno ž iveli i umirali radujuć i se svakodnevnim sitnicama. Sve učeći da plivaju i praveći mumije. A skup takvih sitnica nazivamo civilizacijom.

65

9 Izbilo je jedanaest sati i ja viš e nisam znao š ta da radim. Sve š to sam imao uradio sam. Isekao sam nokte, okupao se, oprao i uš i, odgledao vesti na TV-u. Uradio sam i č uč njeve i sklekove, več erao, i proč itao celu knjigu. Ali nije mi se spavalo. Hteo sam da još jednom ispitam služ beni lift, ali za to je još uvek bilo rano. Bolje je bilo sačekati dvanaest sati kada se osoblje umiri. Pomiš ljao sam na mnogo toga, ali sam na kraju odluč io da odem u bar na dvadeset petom spratu. I, zagledan kroz prozor u mrač no prostranstvo kroz koje je sipao sneg, ispijao sam martini i razmiš ljao o Egipć anima. Pitao sam se kakav su, zapravo, ž ivot vodili drevni Egipć ani. Kakvi ljudi su iš li u š kolu plivanja? Verovatno ljudi visoke klase poput faraonove porodice ili aristokrata. Pomodni egipatski dž et-set. Verovatno je za takve ljude bio pregrađen deo Nila, gde su bili napravljeni nekakvi ekskluzivni bazeni u kojima su ih poduč avali nekom š ik stilu plivanja. Tu su verovatno bili postavljeni privlač ni instruktori plivanja, neki poput mog druga koji je postao ilmski glumac, i oni bi uzviš enoj gospodi samouvereno govorili: „Da, Vaš a visosti, odlič no je. Jedino, kada biste kod kraula desnom rukom malo viš e zamahnuli, mislim da bi bilo bolje." Mogao sam da zamislim takav prizor. Poput mastila tamnoplava voda Nila, bleš tavo sunce (naravno, tu je morao biti postavljen trš čani zaklon ili š ta slič no), vojnici sa kopljima za rasterivanje krokodila i prostog naroda, velike lepeze od trske, faraonovi prinč evi. A mož da koja princeza? Da li su i ž enska deca uč ila da plivaju? Na primer, Kleopatra. Kleopatra u mladosti, nalik na Dž odi Foster. Da li bi i ona izgubila glavu kad bi videla mog druga, instruktora plivanja? Verovatno bi. Pa, to je smisao njegovog postojanja. Eh, kad bi napravili takav film, pomislio sam. To bi se i moglo gledati. Instruktor plivanja nije od siromaš kog roda. On je sin vladarske porodice Izrailja ili Asirije, koji je, poraž en u ratu, doveden i pretvoren u roba. Ali, i pretvoren u roba, on ne gubi ni č esticu od svoje privlač nosti. Tu se, recimo, razlikuje od Carltona Hestona ili Kirka Daglasa. Smeš i se pokazujuć i blistavobele zube i otmeno vrš i malu nuž du. Kad bi mu dodali ukulele, stojeć i tu na obali Nila zapevao bi Rok-a-hula bejbi. Samo on bi bio kadar za takvu ulogu. I, jednog dana pred njim je prolazio faraon sa svojom pratnjom. A on je kraj reke sekao trsku, i baš u tom č asu barka na reci se prevrne. On, ne č aseć i ni č aska, uskoč i u reku uz pljusak, otpliva do barke briljantnim kraulom, š čepa devojč icu, i vrati se nazad, pri tom se boreć i s krokodilima. I to kako otmeno! Onako otmeno kao onda kad je u hemijskoj laboratoriji palio Bunzenov plamenik. Gledajuć i to faraon se oduš evi i pomisli: Pa, da! Tog

66

mladića ću imenovati za učitelja plivanja svojim prinčevima. Nema ni nedelju dana kako je prethodni uč itelj zbog nepristojnih reč i bač en u bunar bez dna. I tako on postaje instruktor u kraljevskoj š koli plivanja. A poš to je bio simpatič an, svi polude za njim. Cim padne noć , dvorske dame na svoja tela nanose opojne miomirise, i kriš om mu se uvlač e u krevet. I prinč evi i princeze ga obož avaju. Ovde nastupa scena u kojoj su spojeni u jedno Bal na vodi i Kralj i ja. On i prinč evi i princeze, svi zajedno izvode sinhrono plivanje, i tako proslavljaju faraonov rođendan. Faraon se silno raduje, č ime još viš e skač e reputacija naš eg junaka. Ali, on se time ne razmeć e. Olič enje skromnosti. I sa blistavim osmehom koji mu ne silazi s lica, otmeno vrš i malu nuž du. Kad mu dvorska dama dođe u krevet, prvo odvaja oko sat vremena za predigru, propisno je dovede do vrhunca, i na kraju je pomiluje po kosi i kaž e: „Bilo je savršeno!" Kako je fin! Pokuš ao sam da zamislim kako je to spavati sa egipatskim dvorskim damama, ali nikako sebi nisam mogao da doč aram konkretnu sliku. Kad bih na silu pokuš ao da prizovem sliku, uporno mi se javljala slika Kleopatre Tventi senč eri foksa. Už asan ilm sa Elizabet Tejlor, Rič ardom Bartonom i Reksom Harisonom u glavnim ulogama. Dugonoge, tamnopute, holivudski egzotič ne devojke maš u dugim lepezama oko Elizabet Tejlor. U raznim zavodljivim pozama, razgaljuju našeg heroja. Egipčanke su odlične u tome. I, za njim poludi Kleopatra a la Džodi Foster. Možda je kliše, ali bez toga nema filma. I on poludi za Kleopatrom Džodi. Ali za Kleopatrom Dž odi ne ludi samo on. Za njom vatreno ž udi i princ od Abisinije, crn kao ugalj. Toliko je voli da na samu pomisao na nju, nekontrolisano poč ne da igra. Ovo prosto mora da glumi Majkl Dž ekson ili niko drugi. Zbog ljubavi on prelazi pustinju č ak iz Abisinije, i stiž e u Egipat. Ispred logorske vatre karavana, uzima daire ili tako neš to, i zapeva Bili Džin, sve igrajuć i. Oč i mu svetlucaju pod sjajem zvezda. I sada, naravno, imamo sukob između instruktora plivanja i Majkla Dž eksona. Imamo ljubavno suparništvo. I baš sam stigao dotle u mislima, kad mi priđe barmen i ponizno reč e kako mu je jako ž ao, ali uskoro zatvaraju. Pogledao sam na sat, i video da je već bilo dvanaest i petnaest. Samo sam ja ostao od gostiju. Barmen je već skoro sve bio pospremio. Dragi bož e, š ta mi je trebalo da ovako dugo razmiš ljam o onim koješ tarijama. Potpuno nesuvislo i glupo. Skrenuo sam. Potpisao sam rač un, iskapio preostali martini i ustao. Izaš ao sam iz bara i sa rukama nabijenim u džepove čekao da dođe lift. Ali prema obič ajima Kleopatra Dž odi je morala da se uda za svog mlađeg brata, setio sam se. Nikako nisam uspevao da iz glave izbacim taj zamiš ljeni scenario. Scene su mi nadolazile jedna za drugom. Njen mlađi brat slabaš nog i kompleksnog karaktera. Ko bi bio dobar za to? Vudi Alen? Samo to ne! Onda

67

će to ispasti komedija. Na dvoru do besvesti zbija nezanimljive šale i udara se plastičnim čekićem po glavi. Ne valja. Mlađim bratom ć u se kasnije pozabaviti. Faraon je svakako Lorens Olivije. Migrenozan, stalno pritiska slepooč nice vrhovima kaž iprsta. Ljude koji mu nisu po volji baca u bunar bez dna ili u Nil da se takmič e s krokodilima. Uman i brutalan. Ponekad im odseca očne kapke i progoni ih u pustinju. Dotle sam stigao kad su se vrata lifta otvorila. Glatko i beš umno. Uš ao sam i pritisnuo dugme za petnaesti sprat. A onda sam se vratio razmiš ljanju o nastavku prič e. Nisam ž eleo da o tome razmiš ljam. Ali, i pored drage volje nisam mogao da prestanem. Scena se menja i pred nama puca nepregledna pustinja. U peć ini na kraju pustinje, daleko od bilo č ijih oč iju, samotno i u tiš ini ž ivi prorok koga je faraon izgnao. Odseč enih oč nih kapaka, prevalio je pustinju i nekim č udom prež iveo. Ogrnut ovč jom kož om da bi se zaš tito od jakog sunca, on ž ivi u svom mraku. Jede insekte i pase travu. Poseduje unutraš nji vid i prorič e budućnost. Neizbežni pad faraona, sumrak Egipta, i preobražaj sveta. Covek-ovca, pomislio sam. Otkud sad Covek-ovca odjednom, baš u ovoj sceni? Vrata su se ponovo otvorila glatko i beš umno. Izaš ao sam odsutno, zanet u mislima. Covek-ovca, da li je postojao još u doba Egipć ana? Ili je sve ovo samo besmisleni plod moje maš te? Stajao sam tako u mraku sa rukama u džepovima i razmišljao o tome. Mrak? Kad sam se prenuo, shvatio sam da je oko mene mrkli mrak. Nije se video ni trač ak svetla. Kada su se vrata lifta za mnom zatvorila, mrak je sve oko mene obojio u crno. Ni svoju ruku nisam video. Viš e nije bilo ni muzike u hodniku. Nisu se č ule ni Love is blue ni Summer Place. Vazduh je bio hladnjikav, i zaudarao je na plesan. U takvom mraku, stajao sam kao ukopan.

68

10 Bio je to savršen mrak od kojeg se ledi krv u žilama. Ne mož e se razaznati ni jedan jedini oblik. Ni sopstveno telo ne vidim. Nemam čak ni osećaj da tu ičega ima. Samo crnilo i ništavilo. U takvom mraku, osetio sam kako se moje bić e saž elo u č istu ideju. Telo mi se rastoč ilo u mraku, i bestelesna ideja zvana ja, poput ektoplazme vinula se u vazduh. Oslobođen sam tela, ali mi nije dato novo staniš te. Kruž im praznim prostorom. Po čudnoj liniji koja razdvaja javu i ružan san. Neko sam vreme nepomič no stajao. Hteo sam da se pomerim, ali su mi noge i ruke bile oduzete kao da sam paralizovan. Kao da su me gurnuli u morske dubine. Gusta tama me je neobič no stiskala. Muk mi je pritiskao bubne opne. Napregnuo sam se da mi se oč i bar malo naviknu na mrak. Ali uzalud. Nije to onaj polovič an mrak na koji vam se oč i s vremenom naviknu. Bio je to potpuni mrak. Dubok i neprobojan mrak kao da je premazan slojevima crne tempere. Nesvesno sam poč eo da pipam po dž epovima. U desnom dž epu mi je bio novč anik i privezak s ključ evima. U levom magnetna ključ -kartica od sobe, maramica i par novč ić a. Ali sve to nije ni od kakve koristi u mraku. Prvi put sam zaž alio š to sam prestao da puš im. Jer, da nisam, sigurno bih imao upaljač ili š ibicu. Ali, sad je bilo kasno da ž alim. Izvadio sam ruke iz dž epova i pruž io ih u pravcu u kom je trebalo da bude zid. Tamo u mraku, osetio sam č vrstu vertikalnu površ inu. Tamo je bio zid. Bio je sklizak i hladan. Previš e hladan za zid Dolphin Hotela. Zidovi u Dolphin Hotelu nisu tako hladni. Zato š to klima uređaj održ ava vazduh na prijatnoj temperaturi. Da smireno i polako razmislimo, rekao sam sebi. Smireno razmisliti. Prvo, ovo je upravo ista situacija na kakvu je naiš la ona devojka. Ja samo idem njenim tragom. Zato ne treba da se bojim. I ona se iz ovoga izvukla sama, bez teš koć a. Naravno da i ja to mogu. Nema razloga zaš to ne bih mogao. I zato se smiri! Treba da postupaš isto kao i ona. U ovom hotelu se krije neš to č udno, a to najverovatnije ima veze i sa mnom lič no. Ovaj hotel je bez sumnje u nekakvoj vezi sa onim hotelom Del in. I ja sam ovamo doš ao upravo zbog toga. Zar nije tako? Tako je. Treba da postupam kao ona, a zatim da sam vidim ono što ona nije. Plašiš se? Plašim se. Uh, pomislio sam. Plaš im se, bez š ale. Kao da su me skinuli do gole kož e. Grozan oseć aj. Duboka tama je oko mene dizala č estice nasilja. A ja ne mogu č ak ni da vidim kako mi se one približ avaju, glatko i beš umno poput morske

69

zmije. Savladalo me je beznadež no oseć anje nemoć i. Kao da su mi pore direktno izlož ene mraku. Koš ulja mi je bila natopljena hladnim znojem. Grlo mi se potpuno osušilo. Nisam mogao ni pljuvačku da gutam bez teškoće. Gde sam ja to zapravo? Ovo nije Dolphin Hotel. Nikako. Jedino mi je to jasno. Ovo je neko drugo mesto. Prekorač io sam preko neč ega i naš ao se na ovom čudnom mestu. Zatvorio sam oči i nekoliko puta duboko udahnuo. Mož da ć e zvuč ati glupo, ali ž eleo sam da č ujem pesmu Ljubav je plava od Pola Morijaka i Velikog orkestra. Kako bih bio sreć an kad bi se sad č ula ona muzika u hodniku. Kako bi me oraspolož ila. Mož e i Rič ard Klajderman. Sad bih podneo. Los Indios Tabaharas, Hose Felisijano, Hulio Iglesijas, Serđo Mendes, Partridž Femili, Frutgam Kompani 1910 - bilo š ta, svejedno mi je. Sve ć u podneti. Bilo š ta, samo da č ujem neku muziku. Previš e je tiho. Podneć u i Miča Milera i njegovu klapu, i duet Endija Vilijamsa i Ala Martina. Ma, dosta, pomislio sam. Preterujem s razmiš ljanjima o glupostima. Ali moram o neč emu da razmiš ljam. O bilo č emu. Hoć u da neč im ispunim prazninu u glavi. Sve je to zbog straha. Strah mi se uvlači u tu prazninu. Majkl Dž ekson pored logorske vatre, udara u daire i igra uz Bili Džin. Cak su ga i kamile, zanesene, ushićeno slušale. Malo mi se pomutilo u glavi. Malo mi se pomutilo u glavi. Misli mi lako odjekuju u tmini. Misli mi odjekuju. Još jednom sam duboko udahnuo da isteram iz glave sulude slike. Ne mogu ovako da nastavim doveka. Moram da predem u akciju. Zar nije tako? Zar nisam zbog toga došao ovamo? Cvrsto reš en, poč eo sam lagano da korač am nadesno, rukama opipavajuć i po mraku. Ali noge me još uvek ne sluš aju. Kao da to nisu moje noge. Miš ić i i nervi mi nisu u vezi. Hoć u da pokrenem noge, ali noge mi se ne pomeraju. Tama poput crne vode obavija me i ne puš ta. Tama se prostire u nedogled. Do Zemljinog jezgra. Pa, ja se to kreć em prema Zemljinom jezgru. I kad odem tamo, viš e mi nema povratka na površ inu. Hajde da mislim o neč em drugom, pomislio sam. Kada se ni o č emu ne misli, strah sve viš e savladava telo. Da smislim nastavak ilma. Dokle sam ono beš e stigao? Do momenta kad se pojavljuje Covek-ovca. Ali, scena u pustinji se time završ ava. Slika se ponovo vrać a na faraonov dvor. Velič anstveni dvor. Blago cele Afrike je tu. Na sve strane smerno usluž uju robovi iz Nubije. A usred svega toga, faraon. Cuje se muzika kao da je pisao Mikloš Rož a. Faraon je vidljivo razdraž en. „Neš to je trulo u drž avi Egiptu“, misli on. „Staviš e, na ovom dvoru se neš to loš e sprema. Jasno to osećam. To se mora ispraviti." Korač am napred oprezno, korak po korak. I setim se. Kako je ona devojka uspela da prođe kroz sve ovo! Potpuno sam zadivljen. Da se odjednom nađe u mrklom i nepoznatom mraku, i da sama krene da proveri č ega li ima tamo u tami! Cak sam i ja - ja koji sam već č uo da ovakav mrak kao iz nekog drugog

70

sveta postoji - toliko prestravljen. Da sam se u ovom mraku naš ao sam bez ikakvog prethodnog upozorenja, sigurno se nikad ne bih usudio da krenem napred. Najverovatnije bih ostao da stojim nepomično ispred lifta. Razmiš ljao sam o devojci. Zamiš ljao sam je kako u crnom glatkom takmič arskom kupać em kostimu vež ba zamahe u š koli plivanja. A tu je bio i moj nekadaš nji š kolski drug, ilmski glumac. I ona je ludo zaljubljena u njega; samo š to ne padne u nesvest. Kad bi joj skrenuo paž nju na zamah desnom rukom u kraulu, gledala bi u njega kao omađijana. A kad padne noć , uvlač ila bi mu se u krevet. Ja sam bio ucveljen. Cak i povređen. Ne smeš to da mi uč iniš , mislio sam. Pa, ti niš ta ne shvataš ! On je samo simpatič an i in. On ć e te mož da milovati uz než ne reč i i dovesti te do vrhunca. Ali, znaš , to su samo maniri. To je jednostavno stvar predigre. Hodnik je skrenuo nadesno. Baš kao š to je ona rekla. Ali, u mojoj glavi, ona je vodila ljubav s mojim š kolskim drugom. On joj je než no skinuo odeć u, i rukama joj obujmio celo telo, deo po deo. To je č inio najiskrenije. Uau, pomislio sam. Potpuno sam zadivljen. Ali, u meni se polako budila srdž ba. To nije u redu, pomislio sam u sebi. Hodnik je naglo skrenuo nadesno. Skrenuo sam desno rukama opipavajuć i zid. U daljini se ukazao trač ak svetlosti. Slabašni tračak svetlosti kao da se probija kroz bezbroj velova. Baš kao što je ona rekla. Moj š kolski drug ju je než no ljubio po telu. Od vrata, preko ramena, do grudi, lagano. Kamera pokazuje njegovo lice i njena leđa. Zatim, kamera ih obiđe ukrug. Onda pokaž e njeno lice. Ali to nije ona. Nije recepcionerka Dolphin Hotela. To je Kikino lice! Kiki, elitna prostitutka sa najlepš im uš ima, sa kojom sam nekad odseo u hotelu Del in. Kiki koja je bez reč i nestala iz mog ž ivota. Moj š kolski drug i Kiki vode ljubav! To izgleda kao scena iz pravog ilma. Precizno urađeni rezovi. Nekako previš e precizno. Takoreć i mediokritetski. Oni se grle u nekom stanu. Kroz roletne se provlač i svetlost. Kiki. Zašto li se odjednom ovde pojavila? Vreme i prostor su se pomešali. Vreme i prostor su se pomešali. Nastavio sam da se kreć em prema svetlosti. Kako sam zakorač io, slika u mojoj glavi nečujno je iščezla. Zatamnjenje. Nastavio sam da se kreć em uza zid po mrklom mraku. Odluč io sam da viš e ni o č emu ne razmiš ljam. Ionako ne pomaž e. Samo mi oduzima vreme. Usredsredić u se samo na korake, i nikakvo razmiš ljanje. Oprezno i sigurno. Zrak priguš eno osvetljava prostor. Nedovoljno jako da bi se razaznalo kakvo je to mesto. Vide se samo neka vrata. Meni nepoznata vrata. Da, baš kao š to je i rekla. Stara drvena vrata. Na njima ploč ica s brojem. Ali broj se ne mož e proč itati. Previš e je mrač no, a i ploč ica je umrljana. Bilo kako bilo, ovo nije

71

Dolphin Hotel. U Dolphin Hotelu ne mož e biti ovakvih starih vrata. A i kvalitet vazduha je drugač iji. Odakle uopš te ovaj miris? Baš kao miris starog papira? Povremeno zatreperi svetlost. Sigurno je to svetlost sveče. Stajao sam pred vratima i neko vreme posmatrao tu svetlost. I opet sam se setio one devojke s recepcije. Ma, mož da je trebalo onda da spavam s njom, pomislio sam. Hoć u li moć i opet da se vratim u onaj stvarni svet? I da li ć u ikada viš e moć i da izađem s njom? Razmiš ljajuć i tako osetio sam ljubomoru prema stvarnom svetu i š koli plivanja. Tač nije, mož da to nije ljubomora. Mož da je to preuvelič ano i iskrivljeno oseć anje kajanja. Ali, spolja gledano, lič ilo je na ljubomoru. Ili se bar u mrklom mraku oseć alo kao ljubomora sama. Svaš ta! Zaš to da baš na ovakvom mestu osetim ljubomoru? Tako sam davno poslednji put osetio ljubomoru prema neč emu. Ja sam od onih koji su gotovo potpuno liš eni oseć anja ljubomore. Previš e sam individualac da bih bio ljubomoran. Ali sada, obuzelo me je iznenađujuć e snažno osećanje ljubomore. I to prema školi plivanja! Ne glupiraj se, pomislio sam u sebi. Ko je ikada bio ljubomoran na š kolu plivanja? Ni čuo nisam za tako nešto. Progutao sam pljuvač ku. Odjeknulo je kao da je neko opalio metalnom palicom po limenom buretu. A samo sam progutao pljuvačku . Zvuci odzvanjaju na č udan nač in. Baš kao š to je i rekla. Ah, da, moram da pokucam. Hajde, pokucaj! I pokucao sam. Hrabro i bez oklevanja. Tiho, kuckuc. Tako tiho, kao da sam se potajno nadao da se neć e č uti. Ali zvuk koji se čuo bio je razoran. Bio je hladan i težak kao sama smrt. Zadržao sam dah i sačekao. Neko vreme vladao je tajac. Isto kao kad je ona bila. Ne znam koliko je to trajalo. Mož da pet sekundi, a mož da i minut. Vreme se ne mož e tač no odrediti u mraku. Giba se, rastež e se i skuplja. I ja se sam gibam, rastež em i skupljam usred tog muka. Kako je vreme zakrivljeno, i ja se sam uvijam. Kao odraz u ogledalu u kući smeha. A onda se zač uo onaj zvuk. Pojač an zvuk š uš tanja. Kao š uš tanje odeć e. Neš to ustaje sa poda. Zatim zvuk koraka. Neš to se ovamo polako približ ava. Tap......tap......tap......, kao kad neko vuč e papuč e dok hoda. Neš to se približ ava. Nešto što nije ljudsko, rekla je ona. Baš kao š to je ona rekla. Ti koraci nisu bili ljudski. To je nešto drugo. Nešto što ne postoji u stvarnosti - ali ovde postoji. Ja nisam pobegao. Osetio sam kako mi se znoj sliva niz leđa. Ali, kako se onaj zvuk koraka približ avao vratima, zač udo, strah u meni polako je bledeo. Ne brini, bodrio sam samog sebe. Nije to zlo bić e. To sam jasno mogao da osetim. Niš ta č ega se treba plaš iti. Samo se prepusti. Ne brini. Naš ao sam se u vrtlogu vrelih telesnih sokova. Uhvatio sam č vrsto kvaku, zaž murio i zaustavio dah. Ne brini. Nije straš no. U mraku sam č uo silovito kucanje srca. Kucanje mog sopstvenog srca. Obavilo me je i obuhvatilo. Niš ta č ega bi se trebalo plašiti, kažem sam sebi. Samo je sve povezano.

72

Koraci su se zaustavili. Stajalo je tik uz mene. I posmatralo me. Ja sam ž murio. Povezano je, mislio sam. Ja sam bio povezan sa svakim od onih mesta. Sa obalom Nila, sa Kiki, sa hotelom Del in, sa starim rokenrolom, sa svime. S Nubijkama na dvoru posutim miomirisima. S paklenom maš inom koja otkucava vreme. Sa starom svetlošću, starim zvucima, starim glasovima. „Cekao sam te“, reklo mi je ono. „Odavno sam te č ekao. Uđi.“ Znao sam š ta je to i ne otvarajući oči. Čovek-ovca.

73

11 Razgovarali smo, a između nas je bio stari mali sto. Mali i okrugao sto, a na njemu samo jedna sveca. Stajala je na obič nom glinenom tanjirić u. To je bilo sve od nameš taja u toj sobi. Nije bilo ni stolica, pa smo umesto njih upotrebili naslagane knjige na podu. To je bila soba Coveka-ovce. Dugač ka i uska soba. Neš to me je u zidovima i plafonu malo podsetilo na sobu starog hotela Del in, ali kad se bolje pogleda, utisak je potpuno drugač iji. U samom dnu sobe bio je prozor. Ali, prozor je sa unutraš nje strane bio zakovan daskama. Verovatno su proš le godine otkako je zakovan, poš to se u š upljinama između dasaka natalož ila siva praš ina, a glave eksera su bile zarđale. I ničeg više osim toga. Prosta soba kao četvrtasta kutija. Nema ni sijalice. Ni plakara. Ni kupatila. Ni kreveta. On najverovatnije spava na podu. Onako umotan u ovč ju kož u. Na podu je ostavio jedva toliko prostora da mož e da prođe jedan č ovek, dok su ostatak pokrile hrpe starih knjiga, novina, fascikli sa dokumentima. Sve je bilo pož utelo, neš to su beznadež no izjeli moljci, a neke su se potpuno raspale. Koliko sam uspeo da okrznem okom, sve je bilo o istoriji ovaca na Hokaidou. Verovatno je tu prikupio ono š to je bilo u starom hotelu Del in. U starom hotelu Del in bila je arhiva spisa o ovcama, o kojoj se starao gazdin otac. Gde li su svi oni otišli? Covek-ovca je kroz drhtavi plamen sveč e neko vreme posmatrao moje lice. Njegova ogromna senka igrala je na umrljanom zidu. Naduvana i izobličena senka. „Nismo se dugo videli, zar ne“, rekao je gledajuć i me iza maske. „Ali ti se ne menjaš. Jesi li malo smršao?" „Ah, da. Možda sam malo smršao", rekao sam. „I, kakav je svet napolju? Ima li neš to novo? Kad si ovde, ne znaš š ta se dešava", govorio je. Prekrstio sam noge i odmahnuo glavom. „Sve je po starom. Nema niš ta posebno. Jedino š to svet polako postaje slož eniji. A i brzina kojom se odvijaju stvari sve se više uvećava. Ali, sve drugo je uglavnom isto. Ništa posebno." Čovek-ovca je klimnuo glavom: „Znači, još nije počeo sledeći rat?" A š ta je Covek-ovca podrazumevao pod „prethodnim ratom" zaista nisam znao, no zavrteo sam glavom. „Još nije", rekao sam. „Još nije počeo." „Ali uskoro hoć e", rekao je monotonim ravnim glasom, trljajuć i svoje ruke na kojima je imao rukavice. „Treba se pripaziti. Ako neć eš da budeš ubijen, bolje pripazi. Rat ć e obavezno doć i. Uvek obavezno dođe. Nema š anse da ne dođe. I kad izgleda da ga neć e biti, obavezno dođe. Ljudi, znaš , u dubini duš e vole da se ubijaju. I, onda ubijaju jedni druge sve dok se ne umore od ubijanja. Kad se umore od ubijanja malo predahnu. Pa onda opet poč nu da se ubijaju.

74

Tako je suđeno. Nikome ne mož eš da veruješ , i niš ta se ne menja. I zato tu nema pomoć i. Ako ti se to ne sviđa, mož eš samo da pobegneš u neki drugi svet." Njegova ovč ja kož a je izgledala malo prljavije nego nekada. Vuna je bila ukruć ena i sva izmaš ćena. I crna maska koja mu je pokrivala lice izgledala je mnogo jadnije nego š to sam je se ja seć ao. Izgledala je kao neka bedna maska za maskenbal sklepana u poslednji č as. Ali, mož da je to bilo samo zbog ove memljive sobe nalik na podrum, i zbog oskudnog i priguš enog svetla. A mož da i zato š to je seć anje uvek nepouzdano i radi kako njemu odgovara. Ali ne samo njegov kostim, i sam Covek-ovca izgledao je nekako umornije nego pre. Delovao mi je kao da je za ove č etiri godine ostario i da mu se telo skupilo za jedan broj. Povremeno bi duboko uzdahnuo, ali njegov uzdah je neobično parao uši. Neprijatan zvuk kao da nešto grgolji u zapušenoj cevi. „Mislio sam da ć eš doć i ranije", rekao mi je Covek-ovca, gledajuć i me u oč i. „I zato sam te stalno iš čekivao. Skoro je neko dolazio. Mislio sam da si ti. Ali nisi bio ti. Neko je sigurno zalutao. Baš č udno. Trebalo bi da niko drugi ne mož e tako lako da zaluta ovamo. Ma, nije to bitno, nego mislio sam da ć eš ti doći ranije." Slegnuo sam ramenima: „Stalno sam mislio kako ć u jednom verovatno doć i ovamo. Mislio sam, moram da dođem. Ali nikako nisam mogao da se odlučim. Sanjao sam nebrojeno puta. San o hotelu Delfin. Često sam sanjao taj san. Ali trebalo mi je mnogo vremena da se odlučim da dođem ovamo." „Trudio si se da zaboraviš ovo?“ „Donekle", rekao sam iskreno. Pogledao sam u svoje ruke obasjane drhtavim plamenom sveć e. Odakle to dopire promaja, zač udio sam se. „Neko vreme na sve nač ine sam ž eleo da zaboravim. Zeleo sam da nastavim da živim bez ikakvih veza sa ovim." „Da li je to bilo zbog tvog preminulog prijatelja?" „Da. Zbog mog preminulog prijatelja." „Ali, na kraju si ipak došao ovamo", rekao je Čovek-ovca. „Da, na kraju sam se vratio ovamo", rekao sam. „Nisam mogao da zaboravim ovo mesto. Kad bih poč eo da zaboravljam, neš to bi me obavezno podsetilo na ovo ovde. Verovatno je ovo za mene posebno mesto. Voleo ga ja ili ne, oseć am kao da pripadam ovamo. Ni sam ne znam š ta to konkretno znač i. Ali ja to jasno oseć am. Osetio sam to u snu. Da ovde neko plač e, i da me traži. I zato sam odlučio da dođem ovamo. A, gde sam ja ovo zapravo?" Covek-ovca me je neko vreme netremice gledao u oč i. „Ni ja tač no ne znam. Ovde je veoma prostrano i veoma mrač no. Koliko prostrano i koliko mrač no - ne znam. Ova soba je sve š to poznajem. O drugim mestima ne znam. Zato ti o pojedinostima niš ta ne mogu reć i. No, bilo kako bilo, ti si sada ovde zato š to je doš lo vreme za tvoj dolazak. Tako ja mislim. Zato nema potrebe da razbijaš glavu tim stvarima. Verovatno neko preko ovog mesta plač e za

75

tobom. Verovatno te neko traž i. Ako ti tako oseć aš , sigurno jeste tako. No, ostavimo sad to, to š to si se ti ovamo vratio potpuno je normalno. Kao š to se ptica vrać a svom gnezdu. To je prirodno. Postavimo to drugač ije: da nisi pož eleo da se vratiš ovamo, to bi znač ilo da ovo ovde uopš te ne postoji", Covek-ovca je ponovo protrljao ruke. S pokretima njegovog tela njihala se uveć ano i senka na zidu. Kao da je mrač ni duh pokuš avao da me odozgo ščepa za glavu. Kao u starim crtanim filmovima. Kao š to se ptica vrać a svom gnezdu, pomislio sam. Da, upravo sam se tako osećao. Ja sam samo pratio tok, i tako došao dovde. „Pa, kaž i neš to", rekao je Covek-ovca tihim glasom. „Kaž i neš to o sebi. Ovo je tvoj svet. Ne treba uopš te da se snebivaš . Samo polako isprič aj ono š to želiš. Sigurno ima nešto što želiš da ispričaš." Posmatrajuć i senku na zidu, pod priguš enim svetlom prič ao sam mu o situaciji u kojoj sam se naš ao. Bilo je tako davno kad sam poslednji put otvorio srce i iskreno govorio o sebi. Bez ž urbe, kao da topim led, polako, jedno po jedno. O tome kako nekako uspevam da ž ivim. Ali kako nemam kuda da odem. O tome kako sam samo stario, nemajuć i kud. O tome kako viš e nikoga ne umem ozbiljno da volim. O tome kako sam izgubio takav drhtaj srca. O tome kako sada viš e ne znam š ta treba da traž im. O tome kako dajem sve od sebe da na najbolji nač in radim ono č ime se bavim. Ali, to mi niš ta ne vredi, rekao sam. Imam oseć aj kao da mi telo postaje sve tvrde. Cini mi se da mi se organizam polako koč i iz sredine tela i stvrdnjava. To me plaš i. Jedino na ovom mestu oseć am da sam povezan, i to jedva, rekao sam. Oseć ao sam da pripadam ovamo. Ni sam ne znam kakvo je ovo mesto. Ali instinktivno osećam da ovde pripadam. Covek-ovca je ć utao i strpljivo sluš ao moju prič u. Izgledao je gotovo kao da spava. Ali kad sam ja završio, otvorio je oči. „U redu je, nema potrebe da brineš . Ti si stvarno deo hotela Del in", rekao je Covek-ovca tiho. „Sve do sada si pripadao ovamo, i nadalje ć eš pripadati. Odavde sve poč inje, i ovde se sve završ ava. Ovde je tvoje mesto. To se ne menja. Ti si povezan sa ovim mestom. Ovo mesto je povezano sa svime. Ono je tvoj čvor." „Sa svime?" „Sa onim š to je izgubljeno. Sa onim š to još nije izgubljeno. Sa svime. Sve je povezano a centar tog klupka je ovde." Malo sam se zamislio nad tim. Ali nisam mogao najbolje da shvatim. Bilo je previš e neodređeno, i nisam mogao da pohvatam niti. Da li bi mogao malo bliž e da mi objasniš , zamolio sam ga. Ali Covek-ovca mi niš ta nije odgovorio na to. Samo je ć utao. To se ne mož e bliž e objasniti. Lagano je odmahnuo glavom. Kako je odmahnuo glavom, veš tač ke uš i su mu zaklatile. I ogromna senka na zidu se pokrenula. Tako č udoviš no da sam pomislio kako ć e se sam zid srušiti.

76

„Kazać e ti se samo. Kad bude doš lo vreme da treba da shvatiš , shvatić eš ", rekao je. „Nego, ima još neš to š to nikako ne mogu da razumem", rekao sam. „Zaš to li je gazda hotela Delfin tražio da ovom novom hotelu daju isto ime?" „Zbog tebe", rekao mi je Covek-ovca. „Zadrž ao je ime da bi ti mogao uvek da se vratiš . Jer, kako bi ti znao gde treba da dođeš da se ime promenilo? Hotel Del in je ovde, gde je i bio. Iako se promenila zgrada, i sve drugo. To nema veze. Hotel je ovde. Ovde te čeka. Zato je i ime ostalo isto." Nasmejao sam se: „Zbog mene? Znač i, zbog mene je ova zgradurina od hotela dobila ime Dolphin Hotel?" „Tako je. Da li je to nešto čudno?" Odmahnuo sam glavom. „Ne, nije č udno. Samo sam malo iznenađen. Suviše je neverovatna priča. Nekako kao da nije stvarna.“ „Stvarna je“, razuverio me je Covek-ovca tiho. „Ovaj hotel stvarno postoji. I tabla s natpisom Dolphin Hotel stvarno postoji. I? Zar nije i ovo stvarno?“ Kucnuo je prstima po stolu. Od toga je zaigrao plamen sveće. „I ja sam stvarno ovde. Ovde sam i č ekam te. Sve je na svom mestu. Dobro promišljeno. Da bi ti mogao da se vratiš. Da bi se sve lepo povezalo." Neko vreme sam gledao u drhtavi plamen sveć e. Ni sam još nisam mogao sasvim da poverujem. „Ali, zaš to sav taj trud oko mene? Sve to samo zbog mene jednog?" „Zato š to je ovo svet za tebe", rekao je Covek-ovca kao da je to neš to najnormalnije. „Nema tu š ta da se tako duboko razmiš lja. Samo ga zatraž i i tu je. Stvar je, vidiš , u tome š to je ovo mesto za tebe. Razumeš li? Moraš to da shvatiš . To je stvarno neš to posebno. Zato smo se mi potrudili, da bi ti ovde mogao lepo da se vratiš. Da se ne bi uništilo. Da se ne bi izgubilo. Samo to." „Pa ja stvarno ovde pripadam, zar ne?" „Naravno! I ti ovde pripadaš . I ja ovde pripadam. Svi mi ovde pripadamo. Ovo je tvoj svet", rekao je Covek-ovca. Podigao je jedan prst uvis. Ogromni prst na zidu se digao. „Šta ti ovde radiš? I, šta si ti?“ „Ja sam Covek-ovca", rekao je uz promukli smeh. „Kao š to vidiš . Ogrnut sam ovč jom kož om i ž ivim u svetu koji ljudi ne vide. Progonjen, otiš ao sam u š umu. Doduš e, bilo je to odavno. Toliko davno da viš e ne mogu ni da se setim. I ne seć am se viš e š ta sam bio pre toga. Uglavnom, od tada sam postao nevidljiv za ljude. Kad se tako trudiš da te ne vide, prirodno postaneš nevidljiv. I, od nekog doba, napustio sam š umu i nastanio se ovde. Ovde su me smestili, i sada č uvam ovo. I meni je potrebno utoč iš te od kiš e i vetra. Pa, i šumske zveri imaju makar jazbinu. Je l' tako?" „Naravno", složio sam se. „Moja duž nost ovde je da povezujem stvari. Eto, kao razvodna tabla, povezujem razne stvari. Ovde je č vor - i ja ih zato povezujem. Da se ne

77

rasture, dobro ih vež em, č vrsto. To mi je duž nost. Razvodna tabla. Povezivanje. To što ti tražiš i dobiješ ja povezujem. Razumeš?" „Jedva", rekao sam. „Eto“, rekao je Covek-ovca. „I sada, ja sam tebi potreban. Zato š to si ti zbunjen. Ti ne znaš š ta traž iš . Ti gubiš , i izgubljen si. I kad bi hteo nekuda da odeš , ne znaš kuda bi. Mnogo toga si izgubio. Mnoge veze si odvezao. Ali nisi pronaš ao ono š to bi ih zamenilo. I zato si zbunjen. Oseć aš da ti nisi vezan ni za š ta. I, u stvari, i nisi vezan ni za š ta. Jedino mesto za koje si vezan je ovo ovde." Malo sam razmiš ljao o tome. „Verovatno si u pravu. Tako je kao š to kaž eš . Ja em gubim, em sam izgubljen. Zbunjen sam. Ni za jedno mesto nisam vezan. Vezan sam samo za ovo ovde", zać utao sam i pogledao u svoje ruke osvetljene svetlošću sveče. „Ali ja oseć am neš to. Neš to bi da se povež e sa mnom. Zato me neko u snu traž i i plač e zbog mene. I ja bih, najverovatnije, hteo da se povež em s neč im. Tako mi se č ini. Znaš , ž eleo bih da pokuš am još jednom. I zbog toga mi je potrebna tvoja moć." Covek-ovca je ć utao. Ni ja nisam imao niš ta viš e da kaž em. Tiš ina mi je bila straš no teš ka, kao da se nalazim na dnu neke duboke, veoma duboke jame. Sila tež e mi je snaž no pritisla ramena. Cak su i moje misli bile pod vlaš ću te sile. Pod tom sumornom silom tež e, kao ribe u morskim dubinama, moje misli su bile zaodenute sablasnim č vrstim oklopom. Plamen sveč e bi povremeno zapucketao i uzdrhtao. Covek-ovca bi pogledao u pravcu plamena. To ć utanje je prilič no potrajalo. On je zatim polako podigao glavu i pogledao me. „Dać u sve od sebe da se ti lepo povež eš s tim neč im", rekao je Covek-ovca. „Ne znam hoć u li uspeti. I ja sam malo ostario. Mož da viš e nemam moć i kao ranije. Ni sam ne znam koliko ć u biti kadar da ti pomognem. Uradić u sve š to mogu. Ali, pazi, recimo i da uspem, mož da ti neć eš biti sreć an. Toliko ni ja ne mogu da ti garantujem. Mož da u tom svetu ti viš e nemaš kuda da odeš . Niš ta sa sigurnoš ću ne mogu da tvrdim. Ali, kao š to si malopre rekao i sam, ti izgledaš kao da si već poprilič no otvrdnuo. A ono š to se jednom stvrdne nikad se više ne vrati na staro. Ni ti više nisi tako mlad." „Šta onda da radim?" „Do sada si mnogo toga izgubio. Izgubio si mnogo toga vrednog. Nije bitno č ija je to krivica. Bitno je ono š to si ti tome dodavao. Kad god bi neš to izgubio, ti bi tome dodao još neš to i sve ostavljao za sobom. Baš kao neki znak. Nisi morao to da č iniš . Poč eo si da ostavljaš i ono š to je trebalo da zadrž iš za sebe. Na taj nač in si se i sam polako troš io. Zaš to? Zaš to si to činio?" „Ne znam." „Ali verovatno da nisi mogao drukč ije. Neš to kao sudbina. Ne mogu da

78

smislim bolji naziv za to...“ „Sklonost“, pokušao sam. „Da, to je. Sklonost. Mislim. Cak i kad bi se ponovo rodio, ti bi najverovatnije opet č inio isto. To je sklonost. A sklonost je neš to š to kada pređe jednu tač ku, viš e ne mož e da se vrati na staro. Tada je prekasno. Ja tu niš ta ne mogu. Ja mogu samo da č uvam ovo ovde i da povezujem stvari. Niš ta više od toga ne mogu." „Sta onda da radim?“ ponovo sam pokuš ao sa istim onim pitanjem od ranije. „Kao š to sam ti i malopre rekao, i ja ć u uč initi sve š to mogu. Dać u sve od sebe da se ti lepo povež eš ", rekao je Covek-ovca. „Ali, to neć e biti dovoljno. I ti moraš dati sve od sebe. Neć e valjati ako budeš samo sedeo skrš tenih ruku i razmišljao. Tako nikuda ne možeš stići. Razumeš li?" „Razumem", rekao sam. „I, šta onda da radim?" „Igraj!" rekao mi je Covek-ovca. „Dok god muzika svira, igraj dok te noge nose. Razumeš li š ta ti govorim? Igraj dok te noge nose. Ne smeš da razmiš ljaš zaš to igraš . Ne smeš da razmiš ljaš o znač enju toga. Jer, u osnovi, znač enja nema. Poč neš li da razmiš ljaš , noge ć e ti se zaustaviti. Zaustave li ti se jednom noge, ja tu više ništa ne mogu. Tvoje veze će nestati. Nestaće zauvek! I viš e neć eš moć i da ž iviš nigde drugde osim u ovom svetu. Brzo ć eš biti uvuč en u ovaj svet. Zato noge ne smeju da ti se zaustave. Koliko god ti se č inilo besmisleno, ne smeš da misliš na to. Prati korake i igraj dok te noge nose. A ono otvrdlo razmekš aj, makar malo. Mora da je ostalo i neš to za š ta još nije prekasno. Upotrebi sve š to se mož e upotrebiti. Uč ini sve š to mož eš . Nema č ega da se plaš iš . Svakako si umoran. Umoran si i uplaš en. Svi imaju takve trenutke. Čini ti se da je sve pogrešno. I noge ti se zaustave." Podigao sam pogled i opet neko vreme posmatrao senku na zidu. „Ali nema ti druge nego da igraš ", nastavio je Covek-ovca. „I to da igraš najbolje! Da se svi zadive. Onda ć u mož da i ja moć i da ti pomognem. Zato igraj! Dok god muzika svira." Igraj! Dok god muzika svira. Opet mi odjekuju misli. „A š ta je zapravo to š to ti nazivaš ovaj sveti Kaž eš , kad otvrdnem, iz onog sveta bić u uvuč en u ovaj svet. Ali, zar nije ovo svet za mene? Zar ne postoji ovaj svet zbog mene? Pa, ako je to tako, š ta onda ne valja u tome š to ć u uć i u svoj svet? Zar nisi rekao da ovo stvarno postoji?" Covek-ovca je zavrteo glavom. Ogromna senka se opet zaljuljala. „Ovo ovde je drugač ija stvarnost od onog tamo. Ti sada još uvek ne mož eš da ž iviš ovde. Ovde je previš e mrač no, previš e prostrano. Teš ko mi je da ti to objasnim svojim reč ima. Pri tom, i malopre sam rekao, ni ja ne znam sve pojedinosti. Ovo je naravno stvarno. Stvarno si me sreo i sad razgovaraš sa mnom. Tu nema greš ke. Ali, ne postoji samo jedna stvarnost. Stvarnosti ima

79

bezbroj. Moguć nosti za stvarnost ima bezbroj. Ja sam izabrao ovu stvarnost. Zato š to ovde nema rata. I zato š to ja nisam imao š ta da odbacim. Ali ti si drugo. U tebi je još uvek ostalo ž ivotne topline. Zato je ovo mesto za sadaš njeg tebe previš e hladno. Ovde nema ni hrane. Ti ne treba da dođeš ovamo." Tek kad mi je to Covek-ovca rekao, primetio sam da je u sobi hladno. Gurnuo sam ruke u džepove i lako se stresao. „Hladno ti je?" Čovek-ovca je upitao. Klimnuo sam glavom. „Nemamo puno vremena", rekao je Covek-ovca. „Kako vreme bude prolazilo bić e sve hladnije. Bolje bi ti bilo da polako kreneš . Ovde je za tebe previše hladno." „Hteo sam samo još ovo da te pitam. Malopre mi je iznenada palo na pamet. Odjednom sam primetio. Cini mi se da sam te celog ž ivota traž io. I da sam tvoju senku već viđao, na različ itim mestima. Mislim da si ti u različ itim oblicima bio tu. Obrisi su ti bili straš no magloviti. Ili su to bili tek delić i tebe. Ali, sada kad se prisetim, mislim da si sve to bio ti. Tako osećam." Covek-ovca je prstima obe ruke napravio neodređen oblik. „Tako je. Baš kao š to kaž eš . Baš kao š to misliš . Ja sam uvek bio tu. Bio sam tu, kao senka, kao čestica." „Ali, ne razumem", rekao sam. „Ja sada ovako jasno mogu da vidim tvoje lice i oblik. Ranije nisam mogao, ali sada mogu. Zašto?" „Zato š to si ti već mnogo toga izgubio", rekao je tiho. I zato š to je malo mesta gde bi još mogao da odeš. Zato ti sad možeš da vidiš moj lik." Nisam dobro razumeo njegove reči. „Je li ovo svet mrtvih?" skupio sam snagu i pitao. „Nije", Čovek-ovca je odgovorio. Disao je a ramena su mu se snažno tresla. „Nije to. Nije ovo nikakav svet mrtvih. Sasvim smo ž ivi, i ti i ja. Obojica smo podjednako jasno živi. Obojica ovde dišemo i razgovaramo. Ovo je stvarnost." „Nije mi jasno." „Igraj!" rekao mi je. „Nema drugog nač ina. Kad bih samo bolje umeo da ti objasnim neke stvari! Ali, to ne umem. To je sve š to znam da ti kaž em. Igraj! Bez ikakvog razmišljanja, i što bolje umeš, igraj! Moraš to." Temperatura se veoma brzo spuš tala. Poznata mi je ova hladnoć a, pomislio sam dok sam se tresao. I ranije sam negde bio iskusio vlaž nu jezu š to prodire do kostiju. U dalekoj proš losti, na dalekom mestu. Ali nisam mogao da se setim gde to beš e. Tako mi je malo falilo da se setim, ali nikako mi nije išlo. Nešto u glavi mi je bilo oduzeto. Oduzeto, otvrdlo i ukočeno. Otvrdlo i ukočeno. „Bolje bi ti bilo da kreneš ", rekao je Covek-ovca. „Smrznuć eš se ako ostaneš ovde. Videć emo se opet uskoro. Samo pož eli. Ja sam uvek ovde. Čekam te."

80

Otpratio me je do ugla hodnika, vukuć i noge. Dok je korač ao č uo se onaj zvuk. Tap... tap... tap... I rekao sam mu zbogom. Bez rukovanja ili nekog posebnog pozdrava na rastanku. Samo sam mu rekao zbogom. I, u mraku smo se rastali. On se vratio u svoju uzanu dugu sobu, a ja sam krenuo u pravcu lifta. Pritisnuo sam dugme i lift se lagano popeo gore. Vrata su se beš umno otvorila, i meka svetlost se izlila na hodnik i obavila mi telo. Uš ao sam u lift, naslonio se na zid i ostao tako. Vrata su se automatski zatvorila, a ja sam i dalje nepomično stajao naslonjen na zid. I, pomislio sam. Ali posle toga „i“ nije bilo dalje. Naš ao sam se usred ogromne praznine u svojim mislima. Kud god da krenem, dokle god da dođem, praznina. Ni na š ta da naiđem. Kao š to kaž e Covek-ovca, bio sam umoran i uplašen. I sam. Kao dete zalutalo u šumi. Igraj, rekao je Čovek-ovca. Igraj, odjekivale su mi misli. Igraj, ponovio sam naglas. Pritisnuo sam dugme za četrnaesti sprat. Izaš ao sam na č etrnaestom spratu, i tamo me je doč ekala Moon River Henrija Mancinija koja je dopirala sa zvuč nika na tavanici. Stvarni svet stvarni svet u kom ja najverovatnije neć u moć i ni da nađem sreć u, i u kom najverovatnije neću moći nikuda da odem. Mahinalno sam bacio pogled na ruč ni sat. Vreme povratka: tri č asa dvadeset minuta ujutru. I, pomislio sam. I, i, i, i, i, i, i, i... odjekivale su mi misli. Uzdahnuo sam.

81

12 Prvo š to sam uradio kad sam se vratio u sobu bilo je da napunim kadu vruć om vodom, skinem se, i polako uronim u nju. Ali nisam mogao lako da se ugrejem. Bio sam se sledio do kostiju, i kada sam uš ao u kadu, umesto da se ugrejem, čak me je uhvatila groznica. Hteo sam da ostanem u kadi sve dok me ta groznica ne prođe, ali sam odustao i izaš ao jer mi se svest bila pomutila od pare. Naslonio sam glavu na prozorsko staklo da je malo rashladim, a zatim sam nalio punu č aš u konjaka, to sam naiskap popio, i tako otiš ao u krevet. Hteo sam č vrsto da zaspim, bez i jedne misli ili ideje u glavi. Ali uzalud. Uopš te nisam mogao da spavam. Lež ao sam u krevetu ukoč ene svesti. I konač no je svanulo. Tmurno sivo oblač no jutro. Sneg nije padao, ali je nebo bilo gusto prekriveno sivim snež nim oblacima, a svaki kutak grada bio je natopljen sivilom. Sve je bilo sivo dokle pogled seže. Ubogi grad ubogih duša. Nisam mogao da zaspim, ali ne zato š to sam o neč emu razmiš ljao. Nisam razmiš ljao ni o č emu. Bio sam premoren da bih i o č emu razmiš ljao, pa opet nisam mogao da spavam. Svaki delić tela i svesti č eznuo mi je za snom. Pa ipak, jedan deo mog mozga, otvrdnuo i ukoč en, uporno je odbijao da zaspi, i zbog toga sam bio straš no napet. Lič ilo je to na onu razdraž enost kao kada s prozora ekspresnog voza koji juri zastraš ujuć om brzinom pokuš avate da proč itate imena stanica. Stanica se približ ava - e, ovog puta moraš da usmeriš pogled i lepo proč itaš , mislite, ali - niš ta! Brzina je prevelika. Vidite nekakav oblik slova. Ali ne mož ete razaznati koje je to slovo. I dok trepnete, već je proletelo iza vas. I tako bez kraja i konca. Stanice su se redale jedna za drugom. Male stanice usred nedođije, za koje ni č uo nisam. Voz je mnogo puta zapištao. Taj visoki zvuk ubadao je moju svest kao osa. Trajalo je to do devet sati. Utvrdivš i da sat pokazuje devet, odustao sam i izaš ao iz kreveta. Ovo nije dobro, neć u moć i da zaspim, mislio sam. Otiš ao sam u kupatilo, obrijao se, ali da bih se obrijao kako treba do kraja, bezbroj puta sam morao da kaž em sebi: „Ja se sada brijem!" Zatim sam se obukao, oč eš ljao se č etkom i otiš ao u hotelski restoran na doruč ak. Seo sam za jedan sto do prozora i naruč io kontinentalni doruč ak, popio dve š oljice kafe i pojeo jedno parč e tosta. Trebala mi je č itava več nost da pojedem taj jedan tost. Sivi oblaci su č ak i moj tost obojili u sivo. Kad sam ga zagrizao imao je ukus praš ine iz duš eka. Vreme kao da je predskazivalo kraj sveta. Pio sam kafu i po pedeseti put nanovo iš čitavao jelovnik za doruč ak. Ali nikako da se oslobodim one ukoč enosti u glavi. Voz je opet tutnjao. Culo se i piš tanje. Bio je to oseć aj ukoč enosti kao kad se stegne i skori pasta za zube. Oko mene su ljudi revnosno doruč kovali. Stavljali su š eć er u kafu, mazali buter na tost, sekli jaja na oko sa slaninom koristeć i viljuš ku i nož . Zvec, zvec, zvec -

82

neprestano se č uo zvuk udaranja pribora za jelo o tanjir. Prava ranž irna stanica, pomislio sam. Odjednom sam se setio Coveka-ovce. I sada, u ovom trenutku, on postoji. Nalazi se u nekom prostorno-vremenskom iš čaš enju negde u ovom hotelu. Da, on je tu. I trudi se da mi objasni neš to. Ali uzalud. Ne mogu da proč itam. Brzina je prevelika. U glavi mi se ukoč ilo i ja ne mogu da razaznam slova. Mogu da proč itam samo ono š to se ne mič e. (A) Kontinentalni doruč ak - sok (pomorandž a, grejpfrut ili paradajz), tost ili ... neko mi se obrać a. Od mene traž i odgovor. Ko li je to? Podiž em pogled. Konobar. Ima beli sako i sa obe ruke drž i posudu s kafom. Baš kao nekakav trofej. „Zelite li još kafe?" ljubazno je pitao. Odmahnuo sam glavom. Kad je on otiš ao, ustao sam i napustio restoran. Iza mene se i dalje čuje onaj zvuk - zvec, zvec, zvec. Vratio sam se u sobu i ponovo uš ao u kadu. Ovog puta viš e nisam imao groznicu. Lagano sam se opruž io u kadi i polako, kao da raspetljavam konac u čvoru, oslobađao jedan po jedan zglob svog tela. Razmrdao sam prste. Da, ovo je moje telo, mislio sam. Ja sam sada ovde. U stvarnoj sobi, u stvarnoj kadi. Nisam u nekom ekspresnom vozu. Ne č ujem ni njegov pisak. Viš e nema potrebe ni da čitam imena stanica. Nema potrebe ni da mislim o bilo čemu. Kad sam izaš ao iz kupatila i uvukao se u krevet, pogledao sam na sat, i već je bilo pola jedanaest. Straš no! Pomislio sam da nije mož da bolje da odustanem od spavanja, i izađem bar da proš etam. Ali, u tom kolebanju, odjednom me je uhvatio san. Iznenadan momentalni san, kao zatamnjenje na pozoriš noj sceni. Tač no se seć am momenta kad sam utonuo u san. Ogromni sivi majmun sa č ekić em u ruci niotkuda je banuo u moju sobu, i iz sve snage me udario u potiljak. I, kao da sam izgubio svest, utonuo sam u duboki san. Bio je to tvrd i č vrst san. Potpuno mrač an, da se niš ta nije videlo. Nije bilo ni muzike u pozadini. Nije bilo ni Mesečeve reke ni Love is blue. Jednostavan san bez ukrasa. „Koji broj dolazi posle 16?“ neko je pitao. „41“, odgovorio sam. „Spava", rekao je sivi majmun. Ja spavam. Sklupč an u tvrdoj, tvrdoj č elič noj kugli, ja spavam č vrsto poput veverice. Celič na kugla poput onih š to se koriste za ruš enje zgrada. Unutraš njost je izdubljena. Unutra ja spavam. Tvrdo, čvrsto, jednostavno... Nešto me je dozivalo. Da nije pisak voza? Ne, nije to, rekli su mi galebovi. Neko je pokuš avao da plamenikom odseč e č elič nu kuglu. Cuo se takav zvuk. Ne, nije ni to, rekli su mi galebovi uglas. Kao hor u antičkom pozorištu. Telefon, pomislio sam. Galebovi su već nestali. Niko da mi odgovori. Zašto su galebovi nestali? Ispruž io sam ruku i dohvatio telefon pored kreveta. „Da“, javio sam se. Ali, č ulo se samo tu-tu. Biiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiip. Taj zvuk je odzvanjao u nekom drugom

83

prostoru. Zvono na vratima! Neko zvoni na vratima! Biiiiiiiiiiiiiiiiiip. „Zvono na vratima", izgovorio sam naglas. Ali galebovi su već nestali, i nije bilo nikoga da me pohvali sa Odgovor tačan. Bi i i i i i i i i i i i i i i i i ip. Ogrnuo sam bademantil, otiš ao do vrata i otvorio ih, ne pitavš i niš ta. Devojka sa recepcije je jurnula unutra i zatvorila vrata. Osetio sam tup bol u potiljku, gde me je sivi majmun udario. Eh, da me bar nije udario onako jako, mislio sam. Užas. Kao da mi je ulubio glavu. Pogled joj je pao na moj bademantil, a zatim me je pogledala u lice. „Zašto spavaš u tri sata po podne?" pitala me je. „Tri sata po podne", ponovio sam. Ni ja nisam mogao da se setim zaš to. „Hm, zašto?" zapitao sam se. „U koliko sati si ti uopšte legao?“ Pokuš ao sam da razmislim. Ulož io sam napor da razmislim. Ali nisam mogao ništa da smislim. „U redu je, ne moraš da razmiš ljaš ", rekla je kao da odustaje. Zatim je sela u fotelju i lagano dotakla luk naoč ara dok je uporno zurila u mene. „Ali, ti užasno izgledaš!" „Da. Verovatno je tako", rekao sam. „Bled si i podnaduo. Da nemaš temperaturu? Je li ti dobro?" „Dobro mi je. Samo da se dobro naspavam i bić u onaj stari. Ne brini. U osnovi sam zdrav", rekao sam joj. „Ti si na pauzi?" „Da", rekla je. „Doš la sam da te vidim. Nekako me je vuklo da dođem. Ali, ako ti smetam, odlazim." „Ne smetaš mi", rekao sam i seo na krevet. „Umreću koliko mi se spava, ali ne smetaš mi.“ „I nećeš činiti ništa nepristojno?" „I neću činiti ništa nepristojno." „Svi to kažu, pa opet čine.“ „Možda svi čine, ali ja ne činim."', rekao sam joj. Malo se zamislila, a potom je prstom lagano pritisnula slepooč nicu, kao da proverava zaključ ak svog razmiš ljanja. „Verovatno je tako. Ti se malo razlikuješ od drugih ljudi, čini mi se", rekla je. „Osim toga, sada mi se previše spava da bih išta činio", dodao sam. Ustala je i skinula svetloplavi blejzer, i kao i prethodnog dana, okač ila ga na naslon stolice. Ali, ovog puta mi nije priš la. Otiš la je do prozora, stala tamo i zagledala se netremice u sivo nebo. Verovatno zato š to na sebi imam samo bademantil i, pri tom, už asno izgledam, pomislio sam. No, š ta je tu je. I ja imam svoje razloge. Ne živim ja da bih drugima pokazivao svoje lepo lice. „Nego...“, poč eo sam ja. „I proš li put sam ti rekao, mislim, ali č ini mi se da među nama postoji nešto, makar i malecko, što nas vezuje."

84

„Stvarno?" rekla je nimalo dirnuta. Zać utala je. „Kao na primer?" rekla je nakon kratke pauze. „Kao na primer..." poč eo sam. Ali, mozak je potpuno prestao da mi radi. Nič ega da se setim. Ni jedna reč da mi padne na pamet. Samo sam to odjednom osetio. Pa sam pomislio da između mene i ove devojke mož da postoji neš to, makar i malecko, š to nas vezuje. Bez nekog kao na primer ili i šta onda. Samo sam to osetio. „Ne znam", rekao sam. „Mnogo toga treba još malo da dovedem u red. Da postupno razmišljam. Da dovedem u red, i da proverim." „Super!“ rekla je okrenuta prema prozorskom staklu. U njenom tonu nisam mogao da osetim ironiju, a ipak nije zvuč alo ni kao da se neš to posebno oduševila. Bio je ravnodušan i neutralan. Legao sam u krevet i posmatrao je naslonjen na uzglavlje. Bela bluza bez i jednog nabora. Uska tamnoplava suknja. Vitke noge u č arapama. I ona je bila obojena sivilom. Ali je zbog toga izgledala kao lik sa starih fotogra ija. Bilo je divno posmatrati tako neš to. Cini mi se da sam povezan s neč im. Imam č ak i erekciju. Nije ni to loš e. Sivo nebo i erekcija u tri sata po podne kad mi se spava toliko da ću umreti. Prilič no dugo sam je posmatrao. Okrenula se i pogledala me je, ali ja ni tada nisam odvajao pogled od nje. „Zašto tako zuriš u mene?“ upitala je. „Ljubomoran sam na školu plivanja", odgovorio sam. Malo je nakrivila glavu, a zatim se nasmešila. „Baš si čudan", rekla je. „Nisam č udan", rekao sam. „Samo sam malo haotič an. Potrebno mi je da napravim red u glavi." Prišla je i dodirnula mi rukom čelo. „Hm, izgleda da nemaš temperaturu", rekla je. „Sada lepo odspavaj. Lepo sanjaj." Kako bih voleo da ostane sve vreme. Da bude pored mene sve vreme dok spavam. Ali to je bilo nemoguć e. Zato niš ta nisam rekao. Bez reč i sam posmatrao kako oblač i svetloplavi blejzer i izlazi iz sobe. I č im je izaš la, u sobu je ponovo uš ao sivi majmun sa č ekić em u ruci. „U redu je. I bez toga ć u lepo zaspati", hteo sam da mu kaž em. Ali jezik mi se zavezao. A onda je stigao još jedan udarac. „Sta ide posle 25?“ neko je pitao. „71", odgovorio sam. „Spava", rekao je sivi majmun. Normalno, pomislio sam. Zar da ne zaspim posle onakvog udarca? Koma - to bi bila prava reč. Onda je zavladao mrak.

85

13 Čvor, pomislio sam. Bilo je devet uveč e i ja sam več erao sam. Probudio sam se u osam sati, posle dubokog sna. Probudio sam se iznenada, baš kao š to sam i zaspao. Nije bilo prelazne zone između sna i budnog stanja. Kad sam otvorio oč i, već sam bio potpuno budan. Oseć ao sam da mi glava opet sasvim normalno radi. Iš čezao mi je i bol u potiljku od udarca sivog majmuna. Nisam oseć ao tromost u telu niti groznicu. Mogao sam jasno da se setim svega od poč etka do kraja. Imao sam i apetit - bolje reć i bio sam gladan kao vuk. Zato sam otiš ao u kafanu u blizini hotela u kojoj sam bio prve več eri, popio pić e i uzeo nekoliko jela za predjelo. Bilo je tu svač ega: peč ena riba, bareno povrć e, rač ić i, krompir. U kafani je bilo puno i buč no kao pre. Dim i svakojaki mirisi ispunjavali su prostoriju. I svi su vikali. Potrebno je da se dovede u red, pomislio sam. Cvor? - upitao sam se usred tog haosa. A onda sam tiho izgovorio: Ja tražim, Čovek-ovca povezuje. Nije mi bilo sasvim jasno š ta to u stvari znač i. Suviš e metaforič an izraz. Ali, to je verovatno neš to š to se samo metaforič no mož e izraziti, pomislio sam. Jer, Covek-ovca sigurno nije govorio u metaforama da bi me ismevao i time se zabavljao. Najverovatnije on to mož e da izrazi samo tim reč ima. Samo na taj način može da mi kaže. Covek-ovca je rekao da sam ja preko tog njegovog sveta - preko njegove razvodne ploč e - povezan sa mnogim stvarima. I da u tim vezama vlada pometnja. Zaš to je doš lo do pometnje? Zato š to ja viš e ne umem lepo da tražim. Zato čvor više ne funkcioniše kako treba. Sve je pomešano. Pio sam piće i neko vreme posmatrao pepeljaru ispred sebe. Zapitao sam se š ta li je sa Kiki. U snu sam osetio njeno prisustvo. Ona me je dozivala ovamo. Neš to je traž ila od mene. I zbog toga sam ja doš ao u hotel Del in. Ali, njen glas viš e ne dopire do mog uha. Njene poruke su prekinute. Kao da je neko iščupao utikač radio-predajnika. Zašto je sve ovako nejasno? Zato š to su veze u pometnji, verovatno. Moram jasno da odredim š ta ja to traž im. A onda č u, uz pomoć Coveka-ovce, povezati stvari, jednu po jednu. Koliko god mi sve izgledalo nejasno, nemam druge nego da strpljivo i istrajno raspetljam jedno po jedno. Raspetljam i povežem. Sve moram da obnovim. A odakle da poč nem? Nigde ključ a. Okač en sam visoko na zidu. Zid je uglač an kao ogledalo. Nigde da ispruž im ruku. Nič ega za š ta bih se uhvatio. Izgubljen sam. Popio sam nekoliko pić a, platio rač un i izaš ao. Velike pahulje su se

86

lelujavo spuš tale s neba. Sneg je tek poč eo da pada, ali zvuci grada su se zbog njega drugač ije č uli. Obiš ao sam jedan krug oko bloka da razbistrim glavu. Odakle da poč nem? Hodao sam posmatrajuć i svoje korake. Ne valja, ja ne znam š ta hoć u. Ne znam ni kojim pravcem da krenem. Zarđao sam. Zarđao sam i otvrdnuo. Cini mi se da ovako polako gubim sebe. Odakle da poč nem? U svakom sluč aju od neč eg moram. Mož da od devojke s recepcije, pomislio sam. Ona mi je simpatič na. Oseć am da među nama postoji neš to š to nas vezuje. I, č ini mi se da bih mogao s njom da spavam kad god pož elim. Ali š ta onda, kuda ć u dalje? Verovatno neć u moć i nikuda. Mož da ć u se samo još viš e izgubiti. Jer, ja ne znam š ta hoć u. I, dokle god ne budem to znao, verovatno ć u, kao što moja bivša supruga kaže, povređivati svoje partnere. Obiš ao sam jedan krug oko bloka, a zatim reš io da obiđem još jedan. Sneg je tiho padao. Padao mi je na kaput, i neodluč no se zadrž avš i nakratko, nestajao. Hodao sam sređujuć i misli u glavi. Ljudi su prolazili pored mene, dok im se dah pretvarao u belu izmaglicu u noć noj tmini. Hladnoć a me je š tipala za obraze. Ali ja sam nastavio da hodam oko bloka u pravcu kazaljke na č asovniku, neprestano razmiš ljajuć i. Reč i moje ž ene su me progonile baš kao neka kletva. Ali, to je bilo tač no. Kao š to je rekla. Ostane li ovako, najverovatnije ću zauvek povređivati i ranjavati one koji su mi dragi. „Vrati se na Mesec, ti“, rekla mi je devojka i otiš la. Ne, nije otiš la. Već se vratila. Vratila se u onaj veliki svet zvani stvarnost. Kiki, pomislio sam. Ona bi mogla da bude ključ . Ali, njena poruka je na pola puta nestala kao dim. Odakle da počnem? Zatvorio sam oč i i zatraž io odgovor. Ali u mojoj glavi nije bilo nikoga. Ni Coveka-ovce, ni galebova. Cak ni sivog majmuna. Bilo je pusto. U pustoj sobi sedeo sam sam. Niko mi nije odgovarao. U toj sobi ja sam bio, isceđen, umoran i star. Više nisam igrao. Bio je to žalostan prizor. Nikako ne mogu da pročitam ime stanice. Usled nedostatka podataka, odgovor nemoguć. Pritisnite 'cancel'. Međutim, odgovor mi je stigao popodne narednog dana. Kao i uvek, bez ikakve najave, iznenada. Kao udarac sivog majmuna.

87

14 Zač udo - doduš e, mož da nije toliko č udno, ali — te noć i sam legao u dvanaest i odmah zaspao kao klada. I kad sam se probudio, bilo je osam ujutru. Bilo je to spavanje van svakog uobič ajenog obrasca, no ipak sam se probudio tač no u osam sati ujutru. Kao kad se obiđe krug, pa se ponovo dođe na poč etak. Dobro sam se oseć ao. Bio sam i gladan. Zato sam ponovo otiš ao u Dankin Donats, popio dve š olje kafe i pojeo dve američ ke krofne, a potom otiš ao da proš etam gradom, onako, bez ikakvog cilja. Ulice su bile okovane ledom, a mekani sneg padao je tiho, kao bezbrojno paperje. Nebo je i dalje s kraja na kraj bilo prekriveno tamnim oblacima. To nikako nije bilo vreme za š etnju. Ali, dok sam š etao, kao da sam povratio unutraš nji mir. Nestao je onaj tež ak pritisak koji sam do tada neprestano oseć ao, a č ak mi je i oš tra hladnoć a na kož i prijala. Sta li se zapravo dogodilo, č udio sam se dok sam hodao. Zaš to se ja oseć am ovako dobro kad još ni jedna jedina stvar nije rešena? Kada sam se posle gotovo sat vremena hodanja vratio u hotel, na recepciji je bila devojka s naoč arima. Osim nje, za pultom je stajala još jedna recepcionerka, koja je obavljala prijem gostiju. A ona je primala telefonske pozive. Prinosila je sluš alicu uhu, namestila svoj poslovni osmeh, i nesvesno vrtela hemijsku olovku među prstima. Kada sam je video takvu, pož eleo sam da s njom razgovaram, o bilo č emu. I to, š to besmislenije to bolje. Traž io sam neku glupu temu, liš enu svakog smisla. Priš ao sam joj i strpljivo sač ekao da obavi telefonski razgovor. Uputila mi je jedan sumnjič av pogled, ali prijatan osmeh iz poslovnih priručnika nije joj nestajao s lica. „Da li mogu da uč inim neš to za vas?“ obratila mi se uč tivo, poš to je obavila razgovor. Ja sam proč istio grlo. „Izvinite, č uo sam da je sinoć u obliž njoj š koli plivanja dve devojke progutao krokodil. Da li je to tač no?“ izgovorio sam nešto krajnje nesuvislo, što sam ozbiljnije mogao. „Hm, zaista", odgovorila mi je uz poslovni osmeh nalik na savrš eno izrađen veš tač ki cvet. Ali po izrazu oč iju bilo je jasno da je ljuta. Obrazi su joj se zacrveneli, a nozdrve kao da su joj se stegle. „Ja nisam č ula za tako neš to, gospodine. Izvinite, ali da nije posredi greška?" „Ogroman krokodil, oni koji su ga videli kaž u da je bio velič ine volvo karavana, iznenada je probio staklo svetlarnika i uskoč io unutra, i jednim zalogajem zgrabio dve devojke i pojeo ih, a zatim je za dezert pojeo pola palme, i onda je pobegao, kaž u. A da li je već uhvać en? Ako još nije, treba pripaziti kad se izlazi napolje..." „Oprostite", prekinula me je nepromenjenog izraza lica, „da li biste mogli

88

da telefonirate direktno policiji i raspitate se sami? Mislim da ć e tako svakako biti pouzdanije. Ili, kada izađete iz hotela, idite desno i naić i ć ete na policijsku stanicu, pa možete tamo da pitate." „Pa, da! Pokušaću tako", rekao sam. „Hvala. Neka vas pamet služi!" „Nema na čemu", rekla je hladno, dodirnuvši luk naočara. Malo pošto sam se vratio u sobu stigao je i njen telefonski poziv. „Sta bi ono?" upitala je tihim glasom kao da je suzbijala bes. „Zar ti nisam onda rekla da se ne izmotavaš dok radim! Mrzim kad mi neko priredi onako nešto dok radim." „Oprosti", blago sam se izvinio. „Hteo sam da razgovaram s tobom, o bilo č emu. Hteo sam da ti č ujem glas. Mož da je š ala bila glupa. Nije mi bilo bitno o č emu je. Samo sam hteo da razgovaram s tobom. Ne mislim da je to neko uznemiravanje." „Postanem napeta! Zar ti nisam već rekla? Kad radim, postanem straš no napeta. Zato te molim da mi ne smetaš ! I zar nisi obeć ao da neć eš da zuriš u mene." „Ne zurim. Samo sam ti se obratio." „Onda, nemoj više da mi se onako obraćaš. Molim te." „Obeć avam. Neć u ti se obrać ati. Neć u te gledati i neć u ti se obrać ati. Bić u nepomič an i tih kao granit. A, da li si slobodna več eras? Ili beš e danas imaš časove planinarenja?" „Časove planinarenja?" rekla je, i uzdahnula. „Šala, a?" „Da, šala." „Ja, ponekad, ne shvatam takve šale. Časovi planinarenja. Ha-ha-ha.“ To ha-ha-ha je izgovorila suvim jednolič nim glasom kao da srič e slova ispisana na zidu. Zatim je spustila slušalicu. Cekao sam tako još trideset minuta, ali telefon se viš e nije oglasio. Ljuta je. Deš ava se ponekad da ljudi uopš te ne razumeju moj smisao za humor. Kao š to se ponekad deš ava da ljudi uopš te ne razumeju koliko sam ozbiljan. Poš to nisam mogao da se dosetim š ta bih drugo mogao da radim, odluč io sam da ponovo izađem napolje da malo proš etam. Ako budem imao sreć e mož da naletim na neš to. Mož da mogu da pronađem neš to novo. Bolje je kretati se nego ne raditi ništa. Bolje je nešto pokušati. Neka me pamet služi. Hodao sam sat vremena i niš ta nisam naš ao. Samo sam se smrzao. Sneg je i dalje padao. U pola jedan uš ao sam u Mekdonalds, pojeo č izburger i pomfrit, i popio koka-kolu. Uopš te mi se nije jelo tako neš to. Ali, zbog nekog nepoznatog razloga, desi mi se ponekad, da je pojedem. Verovatno je organizam sazdan tako da periodično traži nezdravu hranu. Izaš ao sam iz Mekdonaldsa i proš etao još trideset minuta. Niš ta. Samo je sneg jač e vejao. Povukao sam rajsferš lus svoje jakne do vrha i umotao se u š al sve do oč iju. I pored toga, bilo mi je hladno. Osetio sam už asnu potrebu da

89

mokrim. Baš sam po ovakvoj hladnoć i naš ao da pijem koka-kolu. Pogledao sam unaokolo ne bih li negde uoč io kakav javni toalet. Na drugom kraju ulice ugledao sam bioskop. Jako neugledan bioskop, ali imać e valjda bar toalet. A pri tom, ne bi bilo loše ni da se ugrejem uz neki film, pošto se olakšam. Ionako ne znam š ta ć u sa ovolikim slobodnim vremenom. Pogledao sam tablu da vidim š ta se daje. Na programu su bila dva domać a ilma, od kojih je jedan bio Neuzvraćena ljubav. Film u kojem glumi moj š kolski drug. Vidi ovo! - pomislio sam. Malo je potrajalo dok se nisam olakš ao. Onda sam kupio vrelu kafu, i uš ao u bioskop. Bilo je prazno, kao š to sam i mislio, ali je sala bila ugrejana. Seo sam i uz kafu gledao ilm. Već je proš lo trideset minuta od poč etka ilma, a i da nisam gledao poč etak, shvatio bih zaplet. Zaplet je bio baš kao š to sam i zamiš ljao. Moj š kolski drug je bio zgodni dugonogi nastavnik biologije. U njega je zaljubljena glavna junakinja. I po pravilu, č ezne za njim do ludila. A tu je i momak iz š kolskog kendo kluba koji je zaljubljen u nju. Već se stvarno može reći deža vi. I ja bih mogao da napravim ovakav film. Jedino š to je moj š kolski drug dobio za nijansu slož eniju ulogu nego inač e (njegovo pravo ime bilo je Rjoić i Gotanda, ali je on dobio lepš e umetnič ko ime. Rjoić i Gotanda, naž alost, nije bilo ime na koje bi se devojč ice pomamile). Jeste bio zgodan i simpatič an, ali je nosio patnje iz proš losti. Banalne patnje, te neš to u vezi sa studentskim pokretom, te zato š to je ostavio devojku koja je s njim zatrudnela, no bolje iš ta nego niš ta. Tu i tamo su umetnuta takva seć anja, neveš to kao kad majmun gađa glinom u zid. Ubač en je i arhivski snimak o pobuni studenata u sali Jasuda. Hteo sam da dobacim „Saglasan!“ ali sam odustao od glupiranja. Bilo kako bilo, Gotanda je imao ulogu takvog pać enika. I tu se prilič no potrudio. Ali, sam ilm je bio už asan, a rež iser je bio potpuno operisan od talenta. Polovina replika bila je toliko infantilna da je to bilo sramota, a zapanjujuć e isprazne scene trajale su unedogled. Devojč ino lice je č esto bilo u krupnom planu bez ikakvog razloga. I zato, koliko god se on trudio da odglumi, samo se videlo kako odudara od okoline. Bivalo mi ga je pomalo i ž ao. Bilo je ž alosno gledati ga. Ali, kad malo razmislim, č ini mi se da je u izvesnom smislu on možda oduvek i vodio takav žalostan život. U jednom trenutku, scena u krevetu. U jedno nedeljno jutro, u svom stanu, Gotanda spava s devojkom u svom krevetu, i u tom momentu mu dolazi devojč ica, glavna junakinja, noseć i mu domać e kolač e ili tako neš to. Neverovatno, baš kao š to sam zamiš ljao! Gotanda je, kao š to sam predvideo, i u krevetu bio ljubazan i in. Veoma dobar seks. Pod pazuhom mu divno miriše. Kosa senzualno razbarušena. Miluje devojčina obnažena leđa. Kamera se kreće ukrug i pokazuje devojčino lice. Deža vi. Zadržao sam dah. Bila je to Kiki! Zaledio sam se na svom sediš tu. Otpozadi se zač uo zvuk

90

kotrljanja prazne laš e. Kiki! Baš kao u sceni koju sam video u mraku onda u onom hodniku. Kiki stvarno spava s Gotandom! Povezano je! - pomislio sam. * To je bila jedina scena u kojoj se Kiki pojavljuje. Ona spava sa Gotandom u to nedeljno jutro. Samo to. U subotu uveč e Gotanda se negde napio, pokupio ju je i doveo u svoj stan. I, još jednom s njom vodi ljubav i ujutro. Tu dolazi njegova uč enica, glavna junakinja. Na nesreć u, zaboravili su da zaključ aju vrata. To je ta scena. Kiki ima samo jednu repliku. „Sta je to bilo?!“ kaž e samo to. Ona to kaž e poš to devojč ica, u š oku, odlazi trkom, a Gotanda ostane zabezeknut. Kakva užasna replika! Ali to su bile jedine reči koje ona izgovara. „Šta je to bilo?!“ Nisam bio siguran da je to zaista bio Kikin glas. Nisam toliko precizno pamtio njen glas, a osim toga, i ozvuč enje u bioskopu je bilo už asno. Ali, njenog tela se seć am. Oblik njenih leđa, linija zatiljka, njene glatke grudi, bila je to Kiki baš onakva kakve se seć am. Ukoč enog tela zurio sam u Kiki na platnu. Ta scena je trajala mož da pet, š est minuta. Už ivala je zatvorenih oč iju dok ju je Gotanda grlio, mazio, a usne su joj blago drhtale. Tiho je uzdisala. Nisam mogao da procenim da li je to gluma ili ne. Ma, verovatno je gluma. Ovo je ilm. Ali ja nikako nisam mogao da progutam to da Kiki glumi. To me je prilič no pomelo. Hoć u reć i, pretpostavimo da to nije bila gluma, to znač i da je ona stvarno bila omamljena Gotandinim zagrljajima, a ako jeste bila gluma, onda se pomera smisao njenog postojanja u meni. Tako je, ona nije smela da glumi. U svakom slučaju, bio sam jako ljubomoran na taj film. Prvo š kola plivanja, a sada ilm. Poč injem da bivam ljubomoran na sve i svašta. Zar je to dobar znak? Zatim, glavna junakinja otvara vrata. Opaž a njih dvoje nage i zagrljene. Zadrž ava dah. Zatvara oč i. I odjuri trkom. Gotanda ostane zabezeknut. Kiki kaže: „Šta je to bilo?!“ Zabezeknuti Gotanda u krupnom planu. Zatamnjenje. Kiki se do kraja ilma viš e nije pojavila. Prestao sam da pratim radnju. Svu sam paž nju usredsredio samo na platno, ali ona se viš e nije pojavila ni na tren. Upoznala se negde s Gotandom, spavala s njim, prisustvovala jednoj sceni u njegovom ž ivotu, i nestala. Takva joj je uloga. Isto kao u mom sluč aju. Bane, prisustvuje i nestane. Film se završ io i u sali su se upalila svetla. Iš la je muzika. Ali ja sam i dalje, ukoč eno, buljio u belo platno. Je li ovo stvarnost, zapitao sam se. Kad se ilm završ io, nisam uopš te imao oseć aj da je ovo stvarnost. Otkud Kiki na ilmu? I to još s Gotandom. Apsurdno. Sigurno sam negde pogreš io. Zamrsile su se ž ice. Negde su se isprepletale i pomeš ale moja maš ta i stvarnost. Da li se ovo može ikako drugačije shvatiti? Izaš ao sam iz bioskopa i još malo proš etao po okolini. A Kiki nije mogla

91

da mi izađe iz misli. „Šta je to bilo?!“ neprestano mi je šaputala na uvo. Šta li je ovo bilo? Ali, ono jeste bila Kiki. Tu nije bilo greš ke. I kada je sa mnom vodila ljubav, imala je onakav izraz lica, usne su joj onako drhtale, uzdisala je onako. Ono nije bila gluma. Izgledalo je stvarno. Ali, to je film! Nisam razumeo. Sto je vreme viš e prolazilo, sve sam manje mogao da se pouzdam u svoje sećanje. Možda je ono bila halucinacija? Posle sat i po ponovo sam otiš ao u onaj bioskop. Još jednom sam pogledao Neuzvraćenu ljubav od poč etka. Nedeljno jutro, Gotanda je vodio ljubav s devojkom. Njoj su se videla leđa. Kamera se kreć e ukrug. Vidi se devojčino lice. Bila je Kiki! Nema greš ke. Ulazi glavna junakinja. Zadrž ava dah. Zatvara oč i. Bež i trkom. Gotanda ostaje zabezeknut. Kiki kaž e: „Sta je to bilo?!“ Zatamnjenje. Sve se isto ponovilo. Pa ipak, kada se ilm završ io, uopš te nisam mogao da poverujem u to. Mora da je posredi greška, mislio sam. Otkud Kiki da spava s Gotandom? Sledeć eg dana ponovo sam otiš ao u bioskop. Seo sam ukoč eno na sediš te i još jednom odgledao Neuzvraćenu ljubav. Napeto sam iščekivao da dođe ona scena. Bio sam na ivici nerava. Konač no je doš ao red na onu scenu. Nedeljno jutro, Gotanda vodi ljubav s devojkom. Njoj se vide leđa. Kamera se kreć e ukrug. Vidi se devojč ino lice. Kiki. Nema greš ke. Ulazi glavna junakinja. Zadrž ava dah. Zatvara oč i. Bež i trkom. Gotanda ostaje zabezeknut. Kiki kaž e: „Šta je to bilo?!“ Uzdahnuo sam u mraku. Okej, ovo je stvarnost. Nema greške. Povezano je.

92

15 Duboko utonuo u sediš te u bioskopu, isprepletenih prstiju sklopio sam ruke ispred nosa i postavio sebi ono jedno isto pitanje. I, šta sad? Uvek isto pitanje. Ali, trebalo je da se smirim i prisebno razmislim. Potrebno je da sredim to što mi je činiti. Da otklonim pometnju u vezama. Svakako, neš to jeste pomeš ano. Tu nema sumnje. Kiki, Gotanda i ja smo međusobno isprepletani. Nisam mogao ni da naslutim zaš to je tako ispalo, ali u svakom sluč aju, mi smo č vrsto isprepletani. To mora da se raspetlja. Da povratim sebe tako š to ć u povratiti stvarnost. Ili ovo mož da nije pometnja u vezama nego je to nova veza koja nastaje nezavisno od svega. No, bez obzira na sve, meni jedino ostaje da sledim tu liniju. Da paž ljivo sledim ovu nit kako je ne bih prekinuo. To je ključ . Ovako ili onako, moram da se kreć em. Da ne stanem. Da neprestano igram. Da igram tako dobro da se svi zadive. Igraj, govorio je Čovek-ovca. Igraj, odjekivale su mi misli. U svakom sluč aju, da se ja vratim u Tokio, pomislio sam. Niš ta mi ne vredi da i dalje ostajem ovde. Već sam ostvario cilj svoje posete hotelu Del in. Da se vratim u Tokio, utvrdim polož aj, i pokuš am da sledim tu vezu. Povukao sam rajsferš lus na jakni, navukao rukavice, stavio kapu, umotao se u š al sve do oč iju i napustio bioskop. Sneg je sve jač e padao, tako da sam jedva mogao da vidim ispred sebe. Ceo grad je beznadež no bio okovan ledom i ukoč en poput zamrznutog tela mrtvaca. Kad sam se vratio u hotel, pozvao sam predstavniš tvo aviokompanije ANA i rezervisao prvi popodnevni let za Hanedu. „Zbog jakog snega moguć a su kaš njenja ili otkazivanja letova neposredno pre polaska. Da li vam to odgovara?" pitala me je služ benica na rezervacijama. Rekao sam da mi ne smeta. Kad sam već odluč io da se vratim, ž eleo sam da š to pre stignem u Tokio. Spakovao sam stvari, siš ao dole i platio rač un. Zatim sam otiš ao do recepcije i pozvao devojku s naočarima da dođe do pulta za rentakar. „Iznenada su mi iskrsle neke obaveze, pa moram da se vratim u Tokio“, rekao sam joj. „Hvala vam najlepš e. Oč ekujemo vas opet“, rekla je smeš eć i se onim profesionalnim osmehom. Pomislio sam da nije mož da malo povređena mojom izjavom da ovako naprasno odlazim. Osetljiva je. „Ali, da znaš “, rekao sam, „doć i ć u ponovo. Uskoro. A tada ć emo na miru razgovarati, uz neki ruč ak mož da. Ima neš to o č emu moram detaljno da porazgovaram s tobom. Ali sada moram da se vratim u Tokio i sredim neke stvari. Postupnost u razmiš ljanju. Pozitivan stav. Sveobuhvatan pogled. To se

93

traž i od mene. Kad to obavim ponovo ć u doć i ovamo. Mož da ć e potrajati par meseci. Ali vratić u se sigurno. Jer, ovo je za mene... kako da kaž em, č ini mi se posebno mesto. Zato ću se vratiti ovamo pre ili kasnije." „Hmm“, promrmljala je prilično sumnjičavo. „Hmm“, promrmljao sam ja prilič no ubedljivo. „Ali, tebi sigurno zvuč i besmisleno sve ovo što sam rekao." „Ne, nije tako", rekla je nepromenjenog izraza lica. „Samo, ne mogu unapred da zamislim nešto što će se desiti za ko zna koliko meseci." „Mislim da nije baš toliko unapred. Videć emo se opet. Zato š to između mene i tebe postoji neš to š to nas vezuje", rekao sam da bih je uverio. Ali ona kao da nije bila uverena u to. „Zar ti ne osećaš tako?" upitao sam je. Samo je kuckala vrhom hemijske olovke po pultu i nije odgovorila na moje pitanje. „I verovatno odlaziš prvim avionom?" rekla je. „Tako sam planirao. To jest, samo ako lete. No, s vremenom je tako, nikad ne znaš sigurno šta će biti." „Ako odlaziš prvim avionom, da li bih mogla da te nešto zamolim?" „Naravno." „Jedna trinaestogodiš nja devojč ica mora sama da se vrati u Tokio. Njena majka je zbog nekih obaveza otiš la ranije. Devojč ica je ostavljena sama u ovom hotelu. Molim te, da li bi mogao da je povedeš sa sobom do Tokija? I prtljaga ima dosta, a brinem se i kako će sama avionom." „Ne mogu da shvatim", rekao sam. „Kako majka mož e da ode nekuda i da ostavi svoje dete samo? Zar to nije neozbiljno?" Slegnula je ramenima. „Ma, jeste, takva je ona. Ona je č uveni fotograf, ali je pomalo uvrnuta. Sine li joj neka ideja, zač as nestane. Potpuno zaboravi na dete. Umetnica je, i č im je neš to uhvati, samo na to misli. Posle mi je telefonirala. Rekla je da je ostavila ć erku ovde i da ž eli da se postaramo da se ona ukrca u avion i vrati se u Tokio.“ „Što sama ne dođe i ne pobrine se o tome?“ „Ja to ne znam. U svakom sluč aju, kaž e da ima još nedelju dana posla i da mora zbog toga da ostane u Katmanduu. Osim toga, ona je poznata lič nost, a i naš je redovan gost. Ne mož emo da budemo neljubazni prema njoj. Samo obezbedite da mi dete stigne na aerodrom, a posle ć e i sama umeti da se vrati, kaž e ona bezbriž no. Ali ne ide to tek tako, je l' da? Devojč ica je, i ako joj se nešto desi, nama će biti veoma neugodno. To je pitanje odgovornosti.“ „Neverovatno!“ rekao sam. A onda sam izgovorio ono š to mi je u tom trenutku proletelo kroz glavu: „A, da ta devojč ica nema dugu kosu i duksericu s likom nekog rok pevača, i stalno sluša vokmen?" „Da! Šta, ti je poznaješ?" „Neverovatno!" rekao sam. *

94

Pozvala je predstavniš tvo aviokompanije ANA i rezervisala mesto u avionu kojim ja letim. Zatim je pozvala devojč icu, koja je bila u svojoj sobi, i rekla joj da odmah spremi prtljag i siđe dole jer su pronaš li nekoga s kim ć e se vratiti kuć i. Ne brini, to je jedan ini gospodin koga dobro poznajem, rekla je. Onda je pozvala nosač a i poslala ga u njenu sobu po prtljag. Zatim je pozvala hotelsku usluž nu limuzinu. Bila je veoma brza i e ikasna. Bila je sposobna. Veoma si efikasna, rekao sam. „Pa, rekla sam ti da volim ovaj posao. Odgovara mi." „Ali, kad te zadirkuju, lako planeš." Opet je poč ela da kucka po stolu. „To je neš to drugo. Ne volim kad se sa mnom šale i zadirkuju me. Oduvek je tako. Onda postanem napeta." „Ali ja nisam imao nameru da te uznemirim, nikako", rekao sam. „Naprotiv! Ja se š alim jer ž elim da se opustim. Mož da su moje š ale glupe i bezvezne, ali se trudim najbolje š to znam. Naravno desi se i da ljudima ne budu zanimljive koliko su meni. Ali nisu zlonamerne. Niš ta u vezi s tobom ne ismevam. Ja se šalim jer mi je to potrebno." Posmatrala me je pomalo napuć enih usana. Bio je to pogled kao da s vrha brda posmatra tragove posle povlač enja poplave. Zatim je progovorila glasom koji je lič io na uzdah ili na ispuš tanje vazduha kroz nos: „Nego, mogu li da dobijem tvoju vizitkartu? Poš to sam ti poverila devojč icu, sigurnosti radi." „Sigurnosti radi“, mrmljajuć i tako sebi u bradu, izvukao sam vizitkartu iz novč anika i pruž io joj je. Makar vizitkartu imam. Bar desetinu njih mi je savetovalo kako je potrebno da imam makar vizitkartu. Zurila je u tu vizitkartu kao da je neka krpa. „A kako se ti zoveš?" upitao sam je. „Reć i ć u ti sledeć i put kad se budemo videli", rekla je. Srednjim prstom je dotakla luk naočara. „Ako se budemo videli." „Naravno da ćemo se videti", rekao sam. Na licu joj se razlio osmeh neobično slabašan i tih, kao mladi mesec. Nakon deset minuta, devojč ica je zajedno s nosač em siš la u lobi. Nosač je u ruci imao veliki kofer marke samsonajt. Bio je toliko veliki da je u njega mogao da stane nemač ki ovč ar, i to stojeć i. Svakako ne bi mogli da ostave jednu trinaestogodiš nju devojč icu na aerodromu sa ovako neč im. Danas je na sebi imala duksericu sa natpisom TALKING HEADS, uske farmerke i č izme, a preko toga kaput od inog krzna. Isto kao i proš li put, u njoj je bilo neke prozrač ne i č udne lepote. Veoma krhka lepota - ne bih se zač udio ako bi iš čezla koliko još sutra. Ali č inilo mi se kao da pogled na tu lepotu budi neko oseć anje nespokoja. Verovatno zato š to je odveć krhka. „Talking heads" pomislio sam. Nije loše ime za bend. Kao deo iz jednog Keruakovog romana. „Glava koja govori pored mene je pila pivo. Ja sam imao už asnu potrebu

95

da mokrim. Odoh u WC, rekao sam glavi koja govori.“ Dobri stari Keruak. Šta li je sada s njim? Devojč ica me je pogledala. Ali ovog puta se nije smeš ila. Gledala me je kao da se mršti, a zatim je pogledala devojku sa naočarima. „Ne brini. Nije loš čovek", rekla joj je. „Nisam tako loš kao što izgledam", dodao sam. Devojč ica me je ponovo pogledala. Nekoliko puta je klimnula glavom, kao da kaže: Šta da se radi. Kad nije u poziciji da bira. Zbog toga sam se osetio kao da joj činim nešto strašno. Kao da sam postao Deda Baja. Deda Baja! „Ne brini, bić e sve u redu“, ona je ohrabrivala devojč icu. „Cika ume da se š ali, ume da kaž e i neš to lepo, i veoma je dobar prema devojč icama. A osim toga, on je moj prijatelj. Zato ne brini, a?" „Čika?“ bio sam zaprepaš ćen. „Ja još uvek nisam č ika. Tek mi je trideset četiri. Čika - užas!“ Ali mene niko nije sluš ao. Ona je uhvatila devojč icu za ruku i brzo je odvela prema ulazu gde je č ekala limuzina. Nosač je već bio ubacio „samsonajt“ u kola. Ja sam podigao svoju torbu i poš ao za njima. Čika, mislio sam. Užas! U limuzinu za aerodrom uš li smo samo devojč ica i ja. Vreme je bilo i suviš e loš e. Na putu do aerodroma, svuda oko nas samo sneg i led. Kao na severnom polu. „A kako se ti zoveš?" upitao sam je. Samo me je pogledala. Kratko je odmahnula glavom. Kao da kaž e: Kakav gnjavež! A zatim je polako prešla pogledom po okolini, kao da nešto traži. Kud god da se okrene, svuda samo sneg. „Juki (sneg)", rekla je. „Sneg?" „To mi je ime", rekla je. „Juki." Izvukla je vokmen iz dž epa i uronila u svoju muziku. Dok nismo stigli na aerodrom, nije me pogledala ni krajičkom oka. Už as, pomislio sam. Tek kasnije sam saznao da je Juki zaista bilo njeno ime. Ali tada mi se č inilo kako ga je ona u tom trenutku izmislila. To me je malo i uvredilo. Povremeno bi iz dž epa vadila ž vakać u gumu koju bi sama ž vakala. Meni je nijednom nije ponudila. Nije da mi je naroč ito bilo stalo do ž vakać e gume, ali je mogla da mi je ponudi iz pristojnosti. I zbog takvih i drugih sitnica, ja sam se osetio beznadež no jadno i ostarelo. Nemajuć i kud, utonuo sam duboko u svoje sediš te i zaž murio. Prisetio sam se proš losti. Onih dana kad sam bio u njenim godinama. Pa i ja sam u to vreme sakupljao rok ploč e. Singlice od 45 obrtaja. Hit the Road Jack Reja Carlsa, Travelling Man Rikija Nelsona, All Alone Am I Brende Li, i na stotine takvih. Svakodnevno sam ih sluš ao sve dok ne bih upamtio reč i pesama. Pokuš ao sam da se prisetim stihova iz Travelling Man i otpevam ih u sebi. Neverovatno, ali još uvek sam

96

znao celu pesmu. Oč ajni stihovi, ali kad sam poč eo da ih pevam, potekli su kao voda. Eh, š ta je moć pamć enja u mladosti! Kakve se sve koješ tarije zapravo upamte. And the China doll Down in old Hongkong Waits for my return. Svakako se veoma razlikuje od pesama Talking Headsa. Vremena se menjaju - tiiiiiimes are changiiiiiiing... * Ostavio sam Juki samu u č ekaonici i otiš ao do aerodromskog š altera da kupim karte. Mislio sam da kasnije izmirimo rač une, pa sam obe karte platio svojom kreditnom karticom. Imali smo još jedan sat do ukrcavanja, ali je služ benica rekla da ć e verovatno doć i do kaš njenja. „Poš to ć e biti obaveš tenje, paž ljivo sluš ajte", rekla je. „U svakom sluč aju, sada je vidljivost izuzetno loša." „A hoće li se vreme poboljšati?" upitao sam je. „Prema prognozi hoć e, ali ne zna se kad", rekla je kao da joj je već muka od toga. Dvesta puta govori isto! Sigurno bi se svakom smučilo. Vratio sam se do Juki i saopš tio joj da je moguć e da ć e avion kasniti zbog neprestanog snega. Pogledala me je krajič kom oka i napravila izraz lica kao da kaže: Je l'? Ali nije rekla ništa. „Poš to ne znam š ta ć e biti, neć emo predavati prtljag. Jer, kad ga jednom predamo, posle će biti muke da ga uzmemo natrag", objasnio sam joj. Njen izraz lica je govorio: Kako hoćeš. Ali nije rekla ništa. „Morać emo ovde da č ekamo neko vreme. Mada nije neko zanimljivo mesto", rekao sam. „Nego, jesi li ti ručala?" Klimnula je glavom. „Sta misliš da odemo u neki kafe? Hoć eš da popiješ neš to? Kafu, kakao, čaj, sok, bilo šta?" pitao sam je. Na licu je imala izraz koji je govorio: Ne znam. Baš ima bogatu paletu izraza lica. „Dobro, idemo", rekao sam i ustao. Otiš ao sam s njom u kafe, gurajuć i samsonajt. Kafe je bio pun. Kao da su svi polasci kasnili, svi gosti su imali ista umorna lica. U takvom buč nom kafeu, naruč io sam kafu i sendvič umesto ručka, dok je Juki pila kakao. „Koliko si ti dana odsela u onom hotelu?" upitao sam je. „Deset", rekla je razmislivši jedan trenutak. „Kad ti je mama otišla?" Neko vreme je kroz prozor posmatrala sneg napolju. A onda je rekla: „Pre tri dana." Izgledalo je kao da smo na č asu konverzacije iz engleskog za

97

početnike. „Da li je u školi prolećni raspust, sve ovo vreme?“ „Ne idem u š kolu, sve ovo vreme. Zato, pusti me na miru“, rekla je. Iz džepa je izvadila vokmen i stavila slušalice na uši. Ja sam ispio ostatak kafe i uzeo novine. U poslednje vreme devojke se stalno ljute na mene. Hm, zaš to? Da li je to samo zato š to nemam sreć e ili je možda posredi neki dublji razlog? Verovatno sam samo loš e sreć e, zaključ io sam. Proč itao sam novine i iz torbe izvadio dž epno izdanje Foknerovog romana Buka i bes, i poč eo da ga č itam. Romane Foknera i Filipa K. Dika odlič no razumem kad sam na neki nač in mentalno iscrpljen. Kad mi naiđe takav period, obavezno č itam njihove romane. Inač e ih nikad ne č itam. U međuvremenu, Juki je jednom otiš la u toalet. Zatim je stavila nove baterije u vokmen. Oko pola sata kasnije, stiglo je obaveš tenje. Avion za Hanedu kasni sa polaskom č etiri sata. Ceka poboljš anje vremena. Uzdahnuo sam. Čekaćemo ovde još četiri sata. Ali, sad, š ta je tu je. Pa, na poč etku su me upozorili na to. Razmiš ljajmo pozitivnije i vedrije, bodrio sam se. Snaga pozitivnog razmiš ljanja. Pet minuta sam pozitivno razmiš ljao i upalila mi se lampica. Mož da ć e mi uspeti, mož da neć e. Ali bilo je to mnogo bolje nego ubijati vreme unedogled na ovakvom pretrpanom i zaguš ljivom mestu. Kazao sam Juki da me malo sač eka tu i otiš ao do aerodromskog š altera za rentakar. Rekao sam im da ž elim da iznajmim auto. Služ benica mi je odmah obavila proceduru. Dobio sam korolu sprinter sa ugrađenim stereo uređajem. Odvezli su me kombijem do agencije za rentakar i tamo mi predali ključ eve korole. Agencija je bila na deset minuta vož nje kolima od aerodroma. Bela korola imala je nove zimske gume. Seo sam u kola i vratio se do aerodroma. Otiš ao sam u kafe i rekao Juki: „A sada idemo u vožnju od tri sata!" „Ali, vidi kako pada sneg! Kakva vož nja kad se niš ta ne vidi?" rekla je zapanjena. „I, kuda bismo to išli?" „Nikuda ne idemo. Samo ć emo sesti u kola i voziti se“, rekao sam. „Ali mož e glasno da se sluš a muzika. Sigurno ti se sluš a muzika. Sluš ać eš je do mile volje! Od tog vokmena ćeš oštetiti sluh, slušajući ga po čitav dan.“ Zavrtela je glavom u neverici kao da kaž e: Ne znam! Ali č im sam rekao: Idemo! i ustao sa stolice, ustala je i ona i pošla za mnom. Podigao sam kofer i ubacio ga u prtljaž nik, i po zavejanom putu krenuli smo kolima ne znajuć i kuda ć emo. Juki je iz taš ne izvadila kasetu, ubacila je u stereo uređaj i uključ ila ga. Dejvid Bouvi je pevao China Girl. Zatim Fil Kolins. Tomas Dolbi. Tom Peti&Hartbrejkers. Hol&Outs. Tompson Tvins. Igi Pop. Bananarama. Sluš ao sam sve takvu neku muziku tipič nu za mlađe tinejdž erke. Rolingsonsi su pevali Goin' to a Go-Go. „Znam ovu pesmu“, rekao sam. „Nekad su je pevali Miraklsi. Smoki Robinson i Miraklsi. Kad sam ja imao petnaest, šesnaest."

98

„Aha", rekla je Juki mrzovoljno. I ja sam zapevao Goin' to a Go-Go zajedno sa Stounsima. Zatim su Pol Makartni i Majkl Dž ekson pevali Say Say Say. Nije bilo mnogo automobila na putu. Gotovo da ih nije bilo. Brisač i su lepetali i iz sve snage se trudili da obriš u pahulje sa stakla. U kolima je bilo toplo, a rokenrol je prijao. Cak su mi i Djuran Djuran prijali. Ponekad bih se toliko opustio da sam i zapevao, vozeći pravo pravim putem. Činilo se da se i Juki malo odobrovoljila. Kada smo odsluš ali njenu kasetu od devedeset minuta, pogled joj je pao na kasetu koju sam dobio u agenciji za rentakar. „Sta je to?" upitala je. Oldiz, odgovorio sam. Sluš ao sam je na povratku do aerodroma, da ubijem vreme. „Hoću da je čujem", rekla je. „Ne znam da li će ti se svideti. Sve su to stare stvari", rekao sam joj. „Nema veze, mož e bilo š ta. Ovih deset dana non-stop sam sluš ala jednu istu kasetu." I pustio sam je. Prvo je Sam Kuk pevao Wonderful World. Don't Know Much about History, dobra pesma. Samo Kuka je neko ubio kad sam ja bio u devetom razredu. Badi Holi i Oh Boy. I Badi Holi je umro. Avionska nesreć a. Bobi Darin i Beyond the Sea. I Bobi Darin je umro. Elvis i Hound Dog. I on je umro. Narkotici. Svi su mrtvi. Zatim je iš ao Cak Beri. Sweet Little Sixteen. Edi Kokran i Summertime Blues. Everli Braders i Get up Susy. Pevao sam samo one delove pesama koje sam pamtio. „Dobro si upamtio", rekla je Juki, moglo se reći oduševljeno. „Normalno. Nekada sam i ja sluš ao rok tako predano kao ti", rekao sam. „Kad sam bio otprilike tvojih godina. Nisam mogao da se odvojim od radija. Odvajao sam od dž eparca i kupovao ploč e. Rokenrol. Mislio sam kako na svetu nema nič eg boljeg. Bilo mi je dovoljno samo da sluš am muziku i bio sam srećan." „A sad?" „I sad je sluš am. Imam i omiljene pesme. Ali ne sluš am toliko predano da bih upamtio stihove. Ne dotiču me kao nekada." „Kako to?“ „Hm, kako?" „Kaži mi“, Juki je rekla. „Verovatno zato što sam shvatio da je malo onih što stvarno vrede“, rekao sam. Vrlo malo je onih š to stvarno vrede. U svemu je tako. I knjige, i ilmovi, i koncerti, malo je onih š to stvarno vrede. I u rok muzici je tako. Za sat vremena sluš anja radija mož e se naić i jedva na jednu dobru stvar. Sve drugo je otpad hiperprodukcije. Ali ranije nisam ozbiljno razmiš ljao o tome. Sta god da sam sluš ao, bilo mi je sasvim lepo. Bio sam mlad i imao vremena na pretek, a i bio sam zaljubljen. Predavao sam srce i besmislenim i dosadnim stvarima. Da li me razumeš?“ „Otprilike“, rekla je Juki.

99

Kad su Del Vikingsi zasvirali Come Go with Me i ja sam se pridruž io pevušeći. „Nije ti dosadno?" pitao sam je. „Ne. Nije loše", rekla je. „Nije loše", ponovio sam. „A sad nisi zaljubljen?" upitala je Juki. Zamislio sam se malo ozbiljnije. „Teš ko pitanje", rekao sam. „Ima li neki dečak koji ti se dopada?" „Nema", rekla je. „Ima gomila groznih." „Razumem te", rekao sam. „Draže mi je da slušam muziku." „I tu te razumem." „Stvarno razumeš?" pitala me je Juki sumnjičavo suženog pogleda. „Stvarno razumem", potvrdio sam. „Mnogi to zovu bež anje. Ali i to je u redu. Moj život je moja stvar, kao što je i tvoj život tvoja stvar. Samo ako jasno znaš š ta hoć eš , ž ivi kako ti se ž ivi. Ne tič e me se š ta drugi kaž u. Mogu slobodno i krokodili da ih pojedu. Tako sam ja razmiš ljao nekada, kad sam bio tvojih godina. Naravno da i sada tako razmiš ljam. Mož da je to zato š to nisam dovoljno sazreo kao č ovek. Ili sam ja mož da oduvek bio u pravu. Još uvek mi nije jasno. Nikako da nađem odgovor." Dž imi Glimer i Sugar Shack. Vozio sam zviž duć uć i. Na levoj strani puta pucala je bela ravnica. „Malena drvena kafedž inica. Odlič an espreso". Dobra pesma. 1964. „Aa...“, počela je Juki. „Ti kao da si malo čudan. Zar ti ne govore to svi?" „Ne“, porekao sam. „Jesi li oženjen?" „Bio sam jednom." „Razveo si se?" „Da.“ „Zašto?" „Supruga me je ostavila." „Ma, stvarno?" „Stvarno! Moja supruga se zaljubila u drugog i sa njim je nekuda otišla." „Baš mi je žao", rekla je. „Hvala", rekao sam. „Ali, mislim da je razumem", rekla je Juki. „Zašto?" upitao sam je. Samo je slegla ramenima, bez reči. Ni ja baš nisam želeo da znam. „Hoćeš žvaku?" ponudila mi je Juki. „Hvala, ne mogu", rekao sam. Polako smo se zbliž ili i več smo zajedno č inili prateć i hor za Sur in' USA Bič Bojsa. Neš to jednostavno, kao „Inside-outside U.S.A.“. Ali, bilo nam je zabavno. Zajedno smo otpevali i refrene iz Help me Ronda. Nisam ja još za

100

bacanje. Nisam ja neki Deda Baja. Utom je i sneg polako poč eo da jenjava. Vratio sam se na aerodrom i predao ključ eve na š alteru za rentakar. Predali smo prtljag i trideset minuta kasnije proš li kroz izlaz. Avion je konač no poleteo uz pet sati zakaš njenja. Juki je zaspala č im se avion odvojio od tla. Njeno usnulo lice bilo je č arobno. Bilo je lepo kao neka minuciozna skulptura izrađena od nekog nestvarnog materijala. Izgledala je kao da bi se razbila kad bi je neko malo jač e bocnuo. Bila je to takva lepota. Stjuardesa je donela sok, i kad je ugledala Jukino usnulo lice, kao da je ostala zapanjena njenom lepotom. Nasmejala mi se. Ja sam joj uzvratio osmeh. Naruč io sam dž in-tonik. I dok sam to ispijao, razmiš ljao sam o Kiki. Bezbroj puta sam u glavi ponovio scenu kako ona i Gotanda vode ljubav u krevetu. Kamera se pokreć e ukrug. A tamo Kiki. „Šta je to bilo?!" kaže. Šta je to bilo?! - odjekivale su mi misli.

101

16 Poš to smo podigli prtljag na aerodromu Haneda, pitao sam Juki gde joj je kuća. „U Hakoneu", rekla je. „Uh, baš daleko", rekao sam. Već je bilo proš lo osam sati uveč e, i da krene taksijem ili bilo č ime, neć e biti lako. „Da li imaš nekog poznanika u Tokiju? Rođake, bliske prijatelje, tako nekoga", pitao sam. „Nemam nikoga. Ali, imamo stan na Akasaki. Mali je, ali mama ga koristi kad dođe u Tokio. Mogu tamo da ostanem. Pošto u njemu nema nikoga." „Zar nemaš porodicu? Još nekog osim majke." „Nemam", rekla je Juki. „Samo ja i mama.“ „Hm", promrmljao sam. To je bila nekako komplikovana porodica, ali dobro, to se mene nije ticalo. „Onda, prvo ć emo taksijem otić i do mene. Posle ćemo negde zajedno da večeramo. A posle večere ću te odbaciti kolima do tog stana na Akasaki. Da li ti to odgovara?" „Svejedno", rekla je. Uhvatili smo taksi i otiš li do mog stana u Sibuji. Ostavio sam je da me sač eka na ulazu, a ja sam sam otiš ao u sobu, ostavio stvari i presvukao se u neš to obič no š to nije „teš ka oprema". Obič ne patike, obič nu kož nu jaknu, obič an dž emper. Stavio sam Juki u subaru i otiš li smo na več eru u jedan italijanski restoran na petnaest minuta vož nje kolima odatle. Ja sam jeo raviole i salatu od povrć a, a ona š pagete bongole i spanać . Naruč ili smo i jednu porciju ribljih kroketa koju smo podelili. Toga je bilo u velikoj količ ini, ali ona je, izgleda, bila jako gladna, pa je povrh toga pojela č ak i tiramisu. Ja sam popio espreso. „Baš je bilo dobro", rekla je. Jedino š to dobro znam je gde se dobro jede, rekao sam joj. Onda sam joj govorio o svom poslu traženja mesta koja nude dobru hranu. Juki me je slušala ćuteći. „I zato se razumem u to“, rekao sam. „Isto kao one svinje u Francuskoj š to grokću i traže tartufe pod zemljom." „Ne voliš mnogo svoj posao?" Odmahnuo sam glavom. „Nikako. Ne mogu da ga zavolim, uopšte. Sve je to bez ikakvog smisla. Pronać i dobre restorane. Objaviti u č asopisu i svima ih predstaviti. Idite tamo. Jedite to. Ali zaš to moram da radim baš to? Bolje je valjda da svako jede ono š to mu prija i š to voli. Zar nije tako? Zaš to neko drugi mora da im govori sve, č ak i o kafanama? Zaš to neko mora da im kaž e i š ta da odaberu iz jelovnika? I, znaš š ta bude onda? Onda u tim restoranima, koji su predstavljeni u č asopisima, kako im slava raste to im brž e opada kvalitet usluge i hrane. U osam ili devet od deset sluč ajeva. Poremeti se

102

ravnotež a ponude i potraž nje. A to mi uradimo. Pronađemo neš to, i jedno po jedno, sve to ino obezvredimo. Nađemo neš to savrš eno belo, i onda ga prljamo. Ljudi to zovu informacijom. Kad loviš mrež om po dnu s kraja na kraj ž ivotnog prostora ne preskač uć i ni ć oš čić , to se zove preč iš ćavanje informacija. Muka mi je od svega toga. A sam to radim." Juki me je netremice gledala s druge strane stola. Kao da gleda neku retku zverku. „Ali ipak to radiš?" „To mi je posao", rekao sam. Tada sam odjednom shvatio da preko puta mene sedi devojč ica od nekih trinaest, č etrnaest godina. Sta ja to govorim ovako maloj devojč ici! „Hajdemo", rekao sam. „Već je i kasno. Odveš ću te do tog stana." Kad smo uš li u subaru, Juki je uzela neku kasetu koja je bila tu i ubacila je u stereo uređaj. Bila je to kompilacija Oldiz koju sam sam sač inio. Cesto sluš am takvu muziku dok sam vozim. Reach out I'll be there For Topsa. Poš to su ulice bile puste, brzo smo stigli do Akasake. Pitao sam Juki gde joj je stan. „Neću da ti kažem", rekla je. „Zašto nećeš da mi kažeš?" upitao sam. „Još mi se ne ide kući." „Hej, već je proš lo deset", rekao sam. „Bio je ovo dug i naporan dan. Umoran sam kao pas." Sa susednog sediš ta Juki me je netremice posmatrala. Oč i su mi bile prikovane za put ispred nas, ali sam na svojoj levoj slepooč nici oseć ao njen pogled. Bio je to č udan pogled. U njemu nije bilo nikakvog oseć anja, ali mi je zbog njega srce jač e zakucalo. Poš to me je neko vreme promatrala, skrenula je pogled kroz prozor na suprotnoj strani. „Meni se ne spava. A i kad se vratim u stan, bić u sama, pa bih zato još malo da se provozam. I slušam muziku." Malo sam razmislio. , Još jedan sat. A onda natrag kuć i i u krevet. Mož e tako?" „Može", rekla je. Sluš ajuć i muziku obiš li smo par krugova po Tokiju. I upravo zbog ovoga š to č inimo vazduh se sve viš e zagađuje, uniš tava se ozonski omotač , raste zagađenje bukom, poveć avaju se neuroze kod ljudi, iscrpljuju se rudna bogatstva, pomislio sam. Juki je naslonila glavu na sediš te i bez reč i odsutno posmatrala grad u noći. „Kažu da ti je majka u Katmanduu?" upitao sam. „Aha", odgovorila je bezvoljno. „I, dok se ona ne vrati ti si sama." „Kad se vratim u Hakone, tamo imam našu kućnu pomoćnicu", rekla je. „Hm“, promrmljao sam. „Je li uvek tako?" „Misliš da li me ostavi i ode? Uvek. Ona zbog svojih fotogra ija na sve drugo zaboravi. Nije ona loš a, samo je takva. Drugim reč ima, samo na sebe

103

misli. Potpuno smetne s uma da sam ja tu. Kao da sam kiš obran. Jednostavno smetne s uma. I onda zač as nestane nekuda, sama. Kad pož eli da ode u Katmandu, samo to joj je u glavi. Naravno, posle joj bude ž ao i izvinjava se, ali vrlo brzo opet uradi isto. Iz č istog mira povela me je sa sobom na Hokaido, i dobro sad, povela me je, ali ja sam po č itav dan samo sluš ala muziku u sobi, a mama gotovo da uopš te nije ni dolazila, sama sam ruč ala... Ali ja sam se već pomirila s tim. I ovoga puta je rekla da ć e se vratiti za nedelju dana, ali ja u to ne bih poverovala. Ne znam samo kuda će posle Katmandua." „Kako se tvoja majka zove?" zanimalo me je. Rekla mi je ime. Ja to ime nikada pre nisam č uo. Nisam č uo za nju, rekao sam joj. „Ima drugo ime za posao", objasnila je. „Oduvek radi pod imenom Ame (kiša). Zato je meni dala ime Juki. Zar ti to ne zvuči glupo? Takva je ona." Za Ame sam č uo. A ko nije? Veoma poznat ž enski fotograf. Jedino š to se uopš te ne pojavljuje u medijima. Niti se da videti u javnosti. Cak ni njeno pravo ime skoro niko ne zna. Radi samo ono š to voli. Poznata je po svojoj ekscentrič nosti. Pravi napadne i oš tre fotogra ije. Odmahnuo sam glavom. „A otac ti je onaj pisac? Hiraku Makimura, tako beše." Juki je slegla ramenima. „Nije on tako loš. Mada nema talenta." Proč itao sam par njegovih romana pre mnogo godina. Dva romana koje je napisao u mladosti i jedna knjiga prič a nisu bili loš i. Bilo je svež ine u njegovom stilu i u pogledu. Knjige su mu se veoma dobro prodavale. I on je postao č edo knjiž evnih krugova. Pojavljivao se na TV-u, u č asopisima, svuda, izraž avajuć i svoje miš ljenje o svim druš tvenim pojavama. I ož enio se sa Ame, koja je u to vreme bila perspektivni fotograf. To je bio njegov vrhunac. Posle toga je bilo už asno. Bez nekog razloga, on je odjednom izgubio sposobnost da piš e iš ta vredno. Naredne dve, tri knjige koje je napisao, bile su č ist promaš aj. I kritika je bila nemilosrdna, a knjige mu se nisu dobro prodavale. Hiraku Makimura je posle toga potpuno promenio stil. Preko noć i se preobrazio iz pisca knjiga o naivnoj mladosti u eksperimentalnog i avangardnog pisca. Jedino se u pogledu odsustva sadrž ine niš ta nije promenilo. I stil mu je bio stravič an, kao da je uzimao delove, recimo, francuskih avangardnih pisaca i kalemio ih jedan na drugi. I pored toga, nekolicina kritič ara naklonjenih novinama, koji nisu imali ni trunke maš tovitosti, imalo je reč i hvale za njega. Međutim, posle dve godine i ti kritič ari su valjda konač no shvatili da od njega nema vajde, te su prestali da govore o njemu. Bilo kako bilo, njegov talenat je u prve tri knjige bio potpuno iscrpen. No i pored toga, umeo je pristojno da piš e. Zato se stalno š unjao u blizini knjiž evnih krugova, kao kad uš kopljeni pas, po seć anju na proš lost, njuš i rep kuje. U to vreme Ame se već bila razvela od njega. Preciznije reč eno, Ame je digla ruke od njega. Bar je takvo bilo opšteprihvaćeno mišljenje. Ali, to nije bio kraj Hirakua Makimure. Proš irio je polje delovanja

104

proglasivš i se za avanturistič kog pisca. Bilo je to poč etkom sedamdesetih. Zbogom avangardo, vreme je za akciju i avanturu. Obilazio je neistraž ene krajeve sveta i o njima je pisao. Jeo je foku sa Eskimima, ž iveo u Africi sa domorodač kim plemenima, pratio gerilce u Juž noj Americi. A onda je ž estokim reč ima kritikovao kabinetske pisce. U poč etku to i nije bilo tako loš e, ali posle deset godina jednog te istog - š to je i normalno - svima je dosadio. Na kraju krajeva, na svetu nije bilo toliko materijala za avanture. Pa, nije ovo doba Livingstona i Amundsena. Istanjio se kvalitet avantura, a samo su prič e o njima postajale sve razuzdanije. Pri tome, ako ć emo istinu, to č ak i nisu bile avanture. U gotovo svim njegovim „avanturama", pratilo ga je jato koordinatora, urednika, kamermana. Kad bi se uključ ila televizija, pridruž ila bi se i desetina č lanova ekipe i sponzori. Bilo je i nameš taljki. I š to je vreme viš e odmicalo, njih je bilo sve viš e. To je bilo neš to š to je svako iz branš e znao. Verovatno on i nije tako loš . Ali talenta nije imao. Kao š to kaž e njegova ćerka. Viš e nismo pominjali njenog oca pisca. Juki kao da nije bila raspolož ena da razgovara o tome, a ni ja nisam imao neku posebnu želju. Neko vreme smo ć utali i sluš ali muziku. Ja sam drž ao volan, oč iju prikovanih za zadnja svetla plavog BMW-a koji je iš ao ispred nas. Juki je posmatrala grad, i vrhom čizme pratila ritam Solomona Barka. „Baš su ti dobra kola“, rekla je. „Kako se zovu?“ „Subaru“, rekao sam. „Polovni subaru, stari model. Ne verujem da na svetu ima mnogo onih koji bi ga glasno pohvalili." „Ne razumem se, ali kad se voziš u njemu, nekako se osećaš prijatno." „A, to je verovatno zato što je ovaj auto obasut mojom ljubavlju." „I na taj način se stiče osećanje prijatnosti?" „Harmoničnost", rekao sam. „Ništa mi nije jasno", rekla je Juki. „Ja i moja kola se uzajamno pomaž emo. Jednostavno reč eno. Drugim reč ima, ja ulazim u ovaj prostor. I mislim da volim ovaj auto. I onda se ovde stvara takva atmosfera. A i auto to oseti. I ja se dobro oseć am. I auto se dobro oseća." „I mašine se dobro osećaju?" „Naravno!" rekao sam. „Ne znam kako, ali i maš ine umeju da se dobro oseć aju, ili da se ljute. Ne umem to logič no da objasnim, ali to mogu da tvrdim iz iskustva. Bez greške." „Isto kao kada se ljudi vole?" Odmahnuo sam glavom: „S ljudima je drugač ije. Jedino oseć anja maš ina su stalna. Oseć anja ljudi su drugač ija. Ona se stalno ino menjaju prilagođavajuć i se partneru. Kolebaju se i preispituju, rastu i nestaju, porič u se i povređuju. I uglavnom se ne mogu svesno kontrolisati. Drugač ije je nego

105

sa subaruom." Juki se malo zamislila nad tim. „Sa suprugom nisi mogao da se razumeš ?" pitala je. „Ja sam uvek mislio da se razumemo", rekao sam. „Ali moja supruga nije tako mislila. Razlike u glediš tima. I zato je nekuda otiš la. Verovatno je bilo brže da sa drugim ode nekuda nego da ispravlja te naše razlike u gledištima." „Nije išlo ovako glatko kao sa subaruom." „Upravo tako", rekao sam. E, svaš ta! Zar se ovako razgovara s trinaestogodišnjom devojčicom? „A je li, šta ti misliš o meni?" upitala me je Juki. „Ja o tebi još uvek gotovo ništa ne znam", rekao sam joj. Opet je uprla pogled u moj levi obraz. Uč inilo mi se utom da ć e mi na obrazu napraviti rupu. Toliko je oštar bio njen pogled. U redu, pomislio sam. „Ti si verovatno najlepš a od svih devojč ica s kojima sam do sada izlazio", rekao sam, gledajuć i u put pred sobom. „Ne, nije verovatno. Nesumnjivo si najlepš a. Da imam petnaest godina, sigurno bih bio zaljubljen u tebe. Ali, poš to imam trideset č etiri, nije mi tako lako da se zaljubim. Ne ž elim da budem nesrećniji nego što sam sad. Lakše mi je sa subaruom. Je li to u redu?" Juki me je ovog puta posmatrala ravnoduš nim pogledom neko vreme. „Baš si č udan", rekla je. Kad mi je ona to rekla, osetio sam se kao da sam stvarno postao ljudski otpadak. Verovatno nije bila zlonamerna. Ali, kad mi ona tako nešto kaže, to me prilično pogađa. * U jedanaest i petnaest vratili smo se na Akasaku. „Dakle", rekao sam. Ovog puta, Juki mi je tač no rekla gde joj je stan. Bio je to prijatni stambeni blok od crvene cigle, koji se nalazio u jednoj mirnoj ulici u blizini svetiliš ta Nogi. Zaustavio sam auto ispred i ugasio motor. „Sto se tič e novca", rekla je tiho, sedeć i isto onako u sediš tu, „mislim na avionsku kartu, večeru i ostalo." „Sto se novca za avionsku kartu tič e, mož eš mi ga vratiti kad ti se majka vrati. Sve drugo prepusti meni. Ne moraš da brineš . Nisam ja od onih š to dele troškove na pola kad izađu s devojkom. Samo novac za avionsku kartu." Juki je bez reč i slegla ramenima i otvorila vrata od auta. Bacila je gumu koju je žvakala u žardinjeru. „Hvala - Nema na č emu", razmenio sam glasno sam sa sobom te izraze uč tivosti. Iz novč anika sam izvukao vizitkartu i pruž io joj je. „Daj ovo majci kad se vrati. Ako se opet nađeš u neprilici kad ostaneš sama, mož eš me zvati na ovaj broj. Učiniću za tebe što god mogu." Drž ala moju vizitkartu među prstima i posmatrala je netremice neko vreme. Zatim ju je ubacila u džep kaputa.

106

„Kako čudno ime“, rekla je Juki. Izvukao sam tež ak kofer sa zadnjeg sediš ta, ubacio ga u lift i odneo do č etvrtog sprata. Juki je izvadila ključ iz taš ne i otključ ala vrata. Ubacio sam kofer unutra. Bio je to jednosoban stan koji se sastojao od jedne spavać e sobe, kupatila i kuhinje koja je u isto vreme bila i trpezarija. Zgrada je još uvek bila nova, a sobe su bile uređene kao uzor za prodaju. Kuhinjski pribor, nameš taj, električ ni aparati - sve je bilo tu, ukusno i verovatno skupoceno, ali gotovo ni traga ž ivljenja u njemu. Izgledalo je kao da je neko samo izvadio novac i kupio sve to za tri dana. S dobrim ukusom. Ali nekako nestvarno. „Mama ga tek ponekad koristi", rekla je Juki poš to je ispratila moj pogled. „Mama ima atelje u blizini i kad god je u Tokiju, u stvari tamo ž ivi. Tamo spava, jede. Ovamo dođe tek ponekad." „Shvatam", rekao sam. Užurban život. Skinula je krzneni kaput i okač ila ga na veš alicu, pa je uključ ila peć na plin. Zatim je odnekuda donela virdž inija slim, prinela je jednu cigaretu ustima, i pripalila je, nonš alantno kresnuvš i papirnom š ibicom. Ja smatram da nije dobro da trinaestogodiš nja devojč ica puš i. Em š kodi zdravlju, em kož a stari. Ali njena pojava sa cigaretom izgledala je toliko oč aravajuć e da tu jednostavno nije bilo mesta pridić i. Zato niš ta nisam rekao. S cigaretom između tankih usana oš trih ivica kao izrezanih nož em, dok je š ibicom palila vatru, dugač ke trepavice spustile su joj se lagano i ljupko, kao listovi svilene albicije koji se na dodir zatvore. Kratke š iš ke koje su joj pale na č elo meko su se njihale u skladu s tim njenim malim pokretima. Savrš enstvo. Da mi je petnaest, bio bih zaljubljen u nju, iznova sam konstatovao u sebi. I to fatalno i neumitno kao lavina snega u proleć e. I onda, ne bih znao š ta da radim, pa bih bio strahovito nesreć an. Juki me je podsetila na jednu devojč icu koju sam nekada poznavao. Na jednu u koju sam bio zaljubljen kad mi je bilo trinaest, četrnaest godina. U trenu je oživeo onaj bol koji sam onda okusio. „Hoćeš da popiješ kafu ili nešto drugo?" upitala me je Juki. Odmahnuo sam glavom: „Već je kasno, idem da spavam", rekao sam. Juki je spustila cigaretu na pepeljaru, ustala i otpratila me do vrata. „Pazi na upaljenu cigaretu i peć", upozorio sam je. „Kao da si mi tata!" rekla je. Primedba je bila na mestu. * Vratio sam se u svoj stan na Sibuji, i, ispruž ivš i se na kauč u, popio pivo. Pregledao sam par pisama koje sam naš ao u sanduč etu. Sve su to bila ne mnogo važ na poslovna pisma. Samo sam ih otvorio i ostavio na stolu da ih proč itam kasnije. Bio sam mrtav umoran i nisam imao volje za bilo š ta. Ali oseć ao sam da nikako neć u moć i odmah da zaspim jer sam bio jako napet. Kako dugač ak dan, pomislio sam. Dan koji se produž io unedogled. Kao da sam se celog dana vozio na „zmiji“ u luna-parku. Telo mi se još uvek ljuljalo.

107

I koliko sam, konač no, dana ja to proveo u Saporou, pokuš ao sam da se prisetim. Ali nije mi uspelo. Toliko toga se izdeš avalo jedno za drugim, a povrh svega poremetilo mi se vreme spavanja. Nebo je bilo beskrajno i sivo. Događaji i datumi su se isprepleli. Najpre sam izašao s devojkom sa recepcije. Telefonirao sam bivšem kolegi da se raspita o Dolphin Hotelu. Susreo sam se i razgovarao sa Covekom-ovcom. Uš ao sam u bioskop i gledao ilm u kojem se pojavljuju Kiki i Gotanda. Pevao sam Bič Bojse u duetu sa lepom trinaestogodiš njom devojč icom. I onda sam se vratio u Tokio. Koliko je to dana ukupno? Nisam mogao da izbrojim. Sve ć u to sutra, mislio sam. Sve o č emu mogu da razmislim sutra, razmisliću sutra. Otiš ao sam u kuhinju, sipao viski u č aš u i popio ga tako, bez ič ega. Pojeo sam nekoliko krekera š to mi je bilo ostalo. Krekeri su se bili malo ovlaž ili, kao i moja glava. Pustio sam tiho jednu davnaš nju ploč u na kojoj su dobri stari Modernersi pevali pesme dobrog starog Tomija Dorsija. Vreme ih je pregazilo, kao i moju glavu. Bilo je tu i š umova. Ali to nikome ne smeta. Na sebi svojstven nač in bili su upotpunjeni. Nikuda ne mogu da odu. Kao ni moja glava. Šta je to bilo?! - rekla je Kiki u mojoj glavi. Kamera se kreć e ukrug. Gotandini lepo oblikovani prsti než no su prelazili preko njenih leđa. Kao da tu traže skriveni vodeni tok. Sta je to bilo, Kiki?! Sigurno sam prilič no pometen. Nemam samopouzdanja kao nekada. Ljubav i polovni subaru su sasvim različ ite stvari. Zar? Ljubomoran sam na Gotandine lepo oblikovane prste. Da li je Juki sigurno ugasila cigaretu? Da li je sigurno isključ ila plinsku peć ? Kao da sam joj tata. Baš tako. Nemam samopouzdanja. I da li ć u istrunuti ovako mumlajuć i sebi u bradu, na ovom mestu koje lič i na groblje slonova jednog visokorazvijenog kapitalističkog društva? Ali sve ću to sutra. Oprao sam zube i presvukao se u piž amu, a zatim sam iskapio viski koji mi je ostao u č aš i. I baš kad sam mislio da legnem, oglasio se telefon. Neko vreme sam samo stajao nasred sobe zureć i u telefon, ali sam na kraju ipak podigao slušalicu. „Upravo sam isključila peć“, rekla je Juki. „Ugasila sam i cigaretu. Je li sad u redu? Jesi li odahnuo?" „Sad je u redu“, rekao sam. „Laku noć“, rekla je. „Laku noć“, odgovorio sam. „Je li“, rekla je Juki. Napravila je kratku pauzu. „Sigurno si u onom hotelu u Saporou video čoveka ogrnutog u ovčju kožu?“ Seo sam na krevet, prislonivš i telefon na grudi kao da hoć u da ugrejem

108

naprslo nojevo jaje. „Ja sve znam. Da si ti ono video. Sve vreme sam ć utala, ali ja znam. Od početka sam tačno znala." „Ti si srela Čoveka-ovcu?" pitao sam. „A-haaa“, rekla je neodređeno i coknula jezikom. „Ali o tome ć emo sledeć i put. Kad se sledeć i put budemo sreli, detaljno ć emo o tome. Sad mi se već spava." I tresnula je slušalicu. Osetio sam bol u slepooč nicama. Otiš ao sam u kuhinju i popio još jedan viski. Telo mi se i dalje nemoć no ljuljalo. „Zmija" u lunaparku je ponovo radila, hučeći. Povezano je, rekao je Čovek-ovca. Povezano je, odjekivalo je u mojoj glavi. Mnoge stvari su polako poč ele da se povezuju.

109

17 Naslonjen na sudoperu u kuhinji, popio sam još jedan viski, razmiš ljajuć i š ta da radim. Da li sada ja da pozovem telefonom Juki i još jednom razgovaram s njom? Da je pitam otkud zna za Coveka-ovcu. Ali bio sam malo premoren. Bio je to dugač ak dan. A sem toga, ona je prekinula razgovor rekavš i: „Vidimo se opet.“ Meni nije preostalo niš ta drugo osim da č ekam da se vidimo opet. Pri tom, pomislio sam, ja uopš te i ne znam broj telefona u njenom stanu. Ne mogavš i da zaspim, desetak minuta sam posmatrao telefon kraj uzglavlja. Cinilo mi se da ć e me Juki svakog trenutka pozvati. Ako ne ona, mož da neko drugi. U takvim trenucima telefon mi lič i na postavljenu tempiranu bombu. Niko ne zna kad ć e zazvoniti. Samo ta moguć nost otkucava vreme. Osim toga, kad bolje pogledam, telefonski aparat zaista ima neobič an oblik. Veoma neobič an. Obič no se ne primeti, ali kad se zagledam, u njegovom telu osetim neki č udan naboj. Izgleda mi ili kao da ž arko ž eli neš to da mi saopš ti, ili opet, kao da prezire to š to je zatvoren u jedan takav oblik kakav je telefon. Izgleda kao čista ideja kojoj je dato nezgrapno telo. Telefon. Pomislio sam na telefonske centrale. Tu linije uspostavljaju vezu. Uspostavljaju vezu iz ove sobe do ne znam dokle. Teorijski, ja mogu da stupim u vezu bilo s kim. Mogu da zovem i Ankoridž . Mogu da zovem i Dolphin Hotel, č ak i moju bivš u ž enu. Ima bezbroj moguć nosti. A č vor je u telefonskoj centrali. O tom č voru se brine kompjuter. Cvor se preusmeri u skladu s redosledom cifara i uspostavi se komunikacija. Mi se povezujemo putem telefonske ž ice, podzemnog kabla, tunela ispod mora ili telekomunikacionih satelita. A to kontroliš u moć ni kompjuteri. Međutim, koliko god da je taj sistem nadmoć an i precizan, ukoliko u nama ne postoji ž elja da razgovaramo, on neć e moć i da uspostavi nikakvu vezu. Takođe, pretpostavimo i da imamo takvu ž elju, ukoliko, kao ovo sada, ne znamo broj telefona osobe koju ž elimo da zovemo (zaboravio sam da pitam!), nema nač ina da uspostavimo vezu. Ili, č ak i da pitamo za broj, desi se da ga zaboravimo, ili izgubimo ceduljicu. A, i ako ga upamtimo, desi se da okrenemo pogreš an broj. I, ne mož emo da uspostavimo vezu ni sa kim. Mi smo krajnje nesavrš ena i nesmotrena vrsta. A to nije sve. Recimo da sam zadovoljio sve navedene uslove i uspeo da telefoniram Juki, mož da ć e mi ona reć i: „Ne ž elim sada da razgovaram. Zbogom (tras!)“, i prekinuti vezu. U tom slučaju nema razgovora. To nije ništa drugo do jednostrana izjava ljubavi. Telefon je izgledao kao da ga ta činjenica nervira. Nju (ili mož da njega, ali ja ć u ovde o telefonu govoriti u ž enskom rodu) ne nervira to š to ona ne postoji nezavisno, kao č ista ideja. Ta sprava je ljuta zato

110

š to se komunikacija temelji na jednoj nepouzdanoj i nesavrš enoj ž elji. Za telefon je to i suviše nesavršeno, i suviše slučajno, i suviše pasivno. Lež ao sam tako podboč en laktom na jastuku i neko vreme posmatrao kako se telefon nervira. Ali tu nije bilo pomoć i. Nisam ti ja kriv, rekao sam telefonu. Tako je to s komunikacijom. Nesavrš ena je, proizvoljna i pasivna. Nervira se zato š to o tome govorim kao o č istoj ideji. Zar sam ja kriv? Verovatno bi se nervirala gde god da je. Ali verovatno je njena ljutnja donekle uveć ana time š to ona pripada mojoj sobi. U tom smislu i ja oseć am izvesnu odgovornost. Uč inilo mi se kao da ja, potpuno nesvesno, potpirujem to nesavršenstvo, proizvoljnost i pasivnost. Utom sam se prisetio svoje bivš e ž ene. Telefon mi je nemo prebacivao. Isto kao i moja ž ena. Voleo sam je. Bilo nam je sasvim lepo kad smo zajedno. Imali smo i isti smisao za humor. Vodili smo ljubav na stotine puta. Putovali smo na mnoga mesta. Ali ponekad, ž ena mi je tako prebacivala. Usred noć i, ć utke, uporno. Krivila me je zbog mog nesavrš enstva, proizvoljnosti i pasivnosti. To ju je nerviralo. Inač e smo se dobro slagali. Ali, između onog š to ona hoć e, onoga š to je ona zacrtala u svojoj glavi i mog bić a postojao je presudni jaz. Ona je htela neš to poput nezavisnosti komunikacije. Scenu u kojoj Komunikacija sa podignutom snež nobelom zastavom predvodi ljude u beskrvnu svetlu revoluciju. Situaciju u kojoj ć e savrš enstvo progutati i izleč iti nesavrš enstvo. To je bila ljubav za nju. Za mene, naravno, nije bilo tako. Po meni, ljubav je č ista ideja kojoj je dato nezgrapno telo, i koja se putem podzemnog kabla, telefonske ž ice ili tako neč ega uz veliki napor probija da bi se jedva povezala s nekim. Neverovatno je nesavrš ena. Ponekad se i pomešaju linije. Nekad se zaboravi i broj. Neko vas greš kom pozove. Ali to nije moja krivica. I zauvek ć e biti tako, dok god ž ivimo u ovom telu. Teorijski je tako. Tako sam joj objasnio. Bezbroj puta. Ali, ona je jednog dana otišla. Ili sam ja možda potpirivao i produbljivao to nesavršenstvo. Posmatrajuć i telefon, setio sam se kako sam vodio ljubav sa svojom ž enom. Ali, ona nije htela da spava sa mnom poslednja tri meseca pre nego što me je napustila. Zato što je spavala sa drugim. A ja to tada ni slutio nisam. „Izvini, ali š to ne bi otiš ao negde drugde i vodio ljubav s nekom drugom? Neć u se ljutiti", rekla mi je. Mislio sam da se š ali. Ali, ona je bila ozbiljna. Ne ž elim da vodim ljubav s drugom, rekao sam joj. Stvarno nisam imao ž elju da to radim s nekom drugom. Ona je rekla da ipak ž eli da to uč inim. I da bi trebalo da porazmislimo malo kako ćemo dalje. Na kraju, nisam vodio ljubav ni sa kim. Nisam ja neki č istunac u pogledu seksa, ali ja ne vodim ljubav da bih malo porazmislio. Činim to kada to želim. Nedugo potom otiš la je od kuć e. Mož da ne bi otiš la da sam ja tada, kao š to mi je i rekla, negde drugde vodio ljubav s nekom drugom? Mož da je mislila da

111

na taj način komunikaciju između mene i nje učini bar malo nazavisnijom? Ali to je i suviš e glupo. Jer, ja onda nisam imao ni najmanju ž elju za seksom s nekom drugom. Ali, nikako mi nije jasno š ta je ona mislila. Niš ta konkretno nije govorila o tome. Niš ta nije govorila ni kad smo se razveli. Govorila je samo jako metaforično. O bitnim stvarima je uvek govorila u metaforama. Iako je proš la ponoć , huka sa autoputa još nije bila prestala. Povremeno bi odjeknulo urlanje auspuha motocikla. Kroz hermetič ki zatvoreno prozorsko staklo sa zvuč nom izolacijom, taj zvuk je bio priguš en i nejasan, ali sam oseć ao njegovo teš ko i zgusnuto postojanje. Bio je tu, nadomak mog ž ivota. I čvrsto me je vezivao za jedan deo zemljine površine. Kad mi je dojadilo da gledam u telefon, zažmurio sam. Cim sam zaž murio, kao da je jedva doč ekalo, oseć anje nemoć i je neč ujno ispunilo tu prazninu. Veoma vesto i brzo. A onda me je lagano uhvatio san. * Kad sam završ io s doruč kom, prelistao sam adresar i telefonirao jednom poznaniku koji je radio kao estradni agent. Nekoliko puta do sada bio sam upuć en na njega poslovno, dok sam radio intervjue za č asopise. Poš to je bilo deset č asova ujutru, naravno da je spavao. Izvinio sam se š to sam ga probudio, i rekao mu da bih ž eleo da saznam Gotandin kontakt telefon. Malo se bunio mrmljajuć i neš to, ali mi je ipak dao telefonski broj producentske kuć e kojoj je Gotanda pripadao. Bila je to producentska kuć a srednje velič ine. Okrenuo sam taj broj. Kad mi se javio nadlež ni menadž er, rekao sam mu ime č asopisa i to da ž elim da stupim u kontakt s Gotandom. Da li je to reportaž a, pitao me je sagovornik. Ne baš , odgovorio sam. A š ta je onda, pitao je. Opravdano pitanje. Rekao sam mu da je u pitanju privatni razgovor. Kakav privatni razgovor, pitao me je. Objasnio sam da smo mi drugovi iz osnovne š kole i da poš to-poto moram da stupim u kontakt s njim. Traž io je da mu kaž em svoje ime. Rekao sam mu. Zapisao ga je. Važ no je, rekao sam. Preneć u mu, rekao je. Ali ž elim lič no da razgovaram s njim, insistirao sam. Mnogo je takvih, rekao je, samo drugova iz osnovne škole ima na stotine. „Ali, važ no je“, ponovio sam. „I zato, ako mi ovoga puta omoguć ite da stupim u kontakt s njim, mislim da ću i ja vama moći poslovno da se odužim." Sagovornik se malo zamislio nad tim. Naravno da je to bila laž . Ja nemam moć za takvu kompenzaciju. Moj posao je samo da radim intervjue sa osobama č ije intervjue traž e. Ali moj sagovornik to ne zna. Ne bi bilo dobro da to sazna. „Znač i, nije reportaž a", rekao je. „Da jeste, ne bi bilo dobro da to ne ide preko mene. Mora da bude službeno." Nikako, sto posto je privatno, rekao sam. Dajte mi vaš broj telefona, rekao je. Izdiktirao sam mu. „Skolski drug, a", rekao je uzdahnuvš i. „Dobro. Reć i ć u mu da vas pozove

112

večeras ili sutra. Naravno, ako bude hteo." „Naravno", rekao sam. „Jako je zauzet, i mož da mu se ne razgovara sa drugovima iz osnovne š kole. Pa nije on dete, da bih mogao na silu da ga dovedem do telefonskog aparata." „Naravno." A zatim je, zevajući, spustio slušalicu. Šta da se radi. Tek je deset ujutru. Pre podne sam otiš ao u kupovinu u samoposlugu Kinokunija u Aojami. Ostavio sam svoj subaru na parkingu, između saaba i mercedesa. Zastareli subaru pognute glave. Baš kao drugi ja. Ali, ja volim da kupujem u Kinokuniji. Mož da zvuč i glupo, ali salata iz ove prodavnice najduž e traje. Ne znam zaš to. Ali tako je. Mož da po zatvaranju radnje okupe salatu i podvrgnu je specijalnoj dresuri. Ne bi me uopš te zač udilo i da je tako. U visokorazvijenom kapitalističkom društvu sve je moguće. Ostavio sam uključ enu telefonsku sekretaricu, ali nije bilo nijedne poruke. Niti me je ko zvao. Sluš ao sam pesmu iz ilma Šaft koja je iš la na radiju, i paž ljivo pakovao u kese povrć e koje sam kupio, jedno po jedno, a zatim sam kese stavljao u frižider. Ko je taj čovek? Šaft. Otiš ao sam u bioskop u Sibuji, i opet gledao Neuzvraćenu ljubav. Ovo ć e mi biti već č etvrti put. Ali nisam mogao a da ga ne gledam. Odmerivš i vreme uš ao sam u bioskop, i odsutno č ekao scenu u kojoj se pojavljuje Kiki, a onda se skoncentrisao na nju. Nisam ž eleo da propustim nijedan detalj. Prizor je bio uvek isti. Nedeljno jutro. Najsvakidaš nje mirno nedeljno sunce. Roletne na prozoru. Obnaž ena leđa ž ene. Prsti muš karca koji prate liniju leđa. Na zidu Le Korbizjeova slika. Pored kreveta laš a kati sarka. Dve č aš e i pepeljara. Paklica seven stara. U sobi je stereo uređaj. I vaza. U vazi je neko cveć e nalik na margarete. Po podu je razbacana skinuta odeć a. Vidi se i polica s knjigama. Kamera se kreć e ukrug. Kiki. Nesvesno sam zaž murio. A zatim otvaram oč i. Gotanda grli Kiki. Meko i než no. „Nije istina“, mislim. Nesvesno to i izgovaram. Mladić koji sedi na samo č etiri mesta dalje od mene popreko me pogleda. Dolazi glavna junakinja ilma. Kosa joj je vezana u konjski rep. U jakni i plavim farmerkama. I crvenim adidas patikama. U ruci drž i tortu ili kolač e. Ulazi u sobu, a zatim pobegne trkom. Gotanda ostaje zabezeknut. Pridiž e se na krevetu, i s pogledom kao da ga je zaslepelo sunce, ostaje netremice zagledan u prostor koji je ostao poš to je ona istrč ala. Kiki, sa rukama položenim na njegovim ramenima, bezvoljno kaže: „Šta je to bilo?!“ Izlazim iz bioskopa. Zatim besciljno kružim ulicama Šibuje. Već je bio poč eo proleć ni raspust, i grad je bio prepun š kolaraca. Posle ilma jeli su neizbež nu brzu hranu u Mekdonaldsu, u radnjama koje reklamiraju č asopisi kao š to su Popaj, Hotdog Pres ili Oliva kupovali su drangulije koje zaista nič emu ne služ e, i troš ili sitniš u igraonicama. U svim

113

prodavnicama u okolini treš tala je glasna muzika. Stivi Vonder i Hol&Outs, marš iz lipernice i vojnič ka pesma sa automobila za propagandu desnič ara, i ovo i ono, sve se slilo u jedno i proizvelo haotič nu buku. Ispred stanice u Šibuji neko je držao predizborni govor. Ja sam š etao ulicama dok mi je pred oč ima stalno bila slika Gotandinih deset dugih i lepo oblikovanih prstiju kako prelaze preko Kikinih leda. Prepeš ač io sam do Haradukua, preko Sendagaje sam otiš ao do bejzbol stadiona „Đingu“, uputio se prema groblju preko Aojama bulevara, zatim prema muzeju Nezu, proš ao sam pored „Figara“, i na kraju opet stigao do Kinokunije. Onda sam proš ao ispred zgrade Đintan i vratio se u Sibuju. Prilič na razdaljina. Kad sam stigao u Sibuju, već se bilo smrač ilo. Kad se pogleda s uzviš enja mogli su se videti služ benici zaogrnuti u jednolič ne crne kapute kako teku gradskim ulicama, u kojima su poč ele da se pale raznobojne neonke, svi ujednač enom brzinom kao jato lososa š to plivaju tamnom rekom uzvodno. Kad sam se vratio u stan, crvena lampica na telefonskoj sekretarici je svetlela. Upalio sam svetla u sobi, skinuo kaput, izvadio konzervu piva iz friž idera i otpio jedan gutljaj. Seo sam na krevet i pritisnuo dugme za reprodukciju snimka na sekretarici. Traka se premotala, a zatim je počelo.

114

18 „Hej, otkad se nismo čuli!“ bio je to Gotanda. „Hej, otkad se nismo č uli!“ bio je to Gotanda. Prodoran i jasan glas. Ni prebrz ni prespor, ni prejak, ni previš e tih, ni napet, a opet ni preterano opuš ten. Savrš en glas. Istog momenta mi je bilo jasno da je to Gotandin glas. Bio je to glas koji se teš ko da zaboraviti kad se jednom č uje. Nije ga bilo lako zaboraviti, kao ni njegov osmeh, dva reda blistavih zuba i pravilan oblik njegovog nosa. Ja do tada nikada nisam obrać ao paž nju na Gotandin glas, niti sam ga se ikad setio, pa ipak taj glas je u punoj snazi ož iveo moju podsvest usidrenu u nekom delu mog mozga, kao da je udario u zvono koje glasno odjekuje u dubokoj noći. Zaista neverovatno, pomislio sam. „Bić u več eras kod kuć e, pa mi se javi ovamo. Ionako neć u spavati do jutra", rekao je i dva puta ponovio svoj broj telefona. „Onda, č ujemo se“, rekao je i prekinuo vezu. Sudeć i po telefonskom broju, to ne bi trebalo da je toliko daleko od mog stana. Zapisao sam broj telefona koji je on izgovorio, a zatim sam polako okrenuo taj broj. Posle š estog zvona, uključ ila se traka na telefonskoj sekretarici. Trenutno nisam kod kuć e, posle zvuč nog signala ostavite poruku, izgovorio je ž enski glas. Ostavio sam svoje ime, telefon i vreme. Rekao sam da ć u sve vreme biti kod kuć e. Kako je sve na ovom svetu komplikovano. Poš to sam spustio sluš alicu, otiš ao sam u kuhinju i oprao celer, sitno ga iseckao, dodao majonez, i poč eo to da jedem uz pivo, kad utom zazvoni telefon. Bila je to Juki. Sta sad radiš , pitala me je. Jedem celer i pijem pivo u kuhinji, odgovorio sam. Kako je to jadno, rekla je. I nije tako loš e, rekao sam. Ima mnogo jadnijih stvari od ovoga. Samo ih ona još uvek nije upoznala. „Gde si ti sada?" upitao sam je. „Još sam u stanu na Akasaki", rekla je. „Da li bi hteo da se malo provozamo negde?" „Izvini, ali danas ne mogu", rekao sam. „Trenutno č ekam jedan važ an poslovni telefonski poziv. Hajdemo neki drugi put. Ah, da! Ono š to si juč e rekla, da si videla č oveka ogrnutog u ovč ju kož u? Hteo bih da č ujem o tome. Izuzetno je važno.“ „Neki drugi put“, rekla je i iz sve snage tresnula slušalicu. E, svaš ta! - pomislio sam. Ostao sam još neko vreme tako posmatrajuč i slušalicu u ruci. * Kad sam pojeo celer stao sam da razmiš ljam š ta bih za več eru. Mogao bih š pagete, pomislio sam. Krupno iseć i dva č ena belog luka i proprž iti ga na

115

maslinovom ulju. Nagnuti tiganj da se skupi ulje i još dugo ga pirjaniti na tihoj vatri. U to dodati crvenu paprič icu. I nju proprž iti s belim lukom. Izvaditi pre nego š to dobije gorak ukus. Ovaj trenutak nije baš lako odrediti. Zatim, iseckati š unku, staviti je u tiganj i lagano proprž iti dok ne postane hrskava. U to dodati obarene š pagete i lako posuti sitno iseckanim perš unom. Kao prilog poslužiti lagani sir mocarelu i salatu od paradajza. Nije loše. Ali, samo š to sam stavio na š poret vodu za š pagete, ponovo je zazvonio telefon. Isključio sam plin, otišao do telefona i podigao slušalicu. „Hej, otkad se nismo č uli!“ bio je to Gotanda. „Baš mi je drago š to te čujem! Kako si?“ „Pa, ide nekako", rekao sam. „Menadž er mi je rekao da je bilo neš to hitno. Ma, nije valjda da si opet poželeo da zajedno seciramo žabe?“ smejao se veselo. „Ne, nego sam hteo neš to da te pitam. Pomislio sam da si verovatno zauzet, ali ipak sam te pozvao telefonom. Radi se o neč em pomalo č udnom. U stvari..." „Čekaj, jesi li sada zauzet?" upitao je Gotanda. „Ne, nisam neš to posebno. Pa, poš to sam slobodan, hteo sam neš to da spremim za večeru." „E, odlič no! Ako se slaž eš , hajdemo onda zajedno da odemo negde na več eru. I ja sam upravo razmiš ljao s kim bih jeo. Hrana baš i nije ukusna kad jedeš sam i ćutiš, zar ne.“ „Ali, da li je u redu š to sam ti ovako iznenada telefonirao? Ja sam samo hteo..." „Ma š ta se ustruč avaš ! Ionako svakog dana ogladnimo u neko vreme, pa moramo da ruč amo, svidelo se to nama ili ne. Nije da ja sad hoć u da jedem na silu zbog tebe. Hajde da na miru več eramo, i uz koju č aš u da se prisetimo starih uspomena. Već dugo ne viđani nikog od starih poznanika. Samo ako ti to ne smeta, ja bih najiskrenije voleo da se vidimo. Ili ti možda smetam?“ „Taman posla! Pa, ja sam tebe tražio." „Dobro, onda dolazim po tebe. Gde si ti?“ Rekao sam mu adresu i naziv moje zgrade. „Hm, pa to je blizu mene. Mogu da stignem za dvadesetak minuta. Spremi se da bismo mogli odmah da krenemo. Sad sam stvarno gladan. Neć u moć i dugo da izdržim." Ja sam pristao i spustio slušalicu. Onda sam se zbunio. Stare uspomene? Nikako mi nije padalo na pamet kakve smo to stare uspomene Gotanda i ja mogli da delimo. Niti smo bili neš to bliski u ono vreme, niti smo uopš te mnogo razgovarali. On je u razredu bio blistava elita, dok sam ja, ipak, bio jedno neupadljivo bić e. A to š to je on i dan-danas pamtio moje ime, meni je bilo ravno č udu. I koje su to naš e stare uspomene? Sta je tu imalo da se kaž e? Ma, kako god, ovako je daleko bolje nego da me je hladno odbio.

116

Na brzinu sam se obrijao, obukao narandž astu koš ulju na pruge i preko nje kelvin klajn sako od tvida, i stavio sam trikotaž nu armanijevu kravatu koju mi je nekadaš nja devojka poklonila za rođendan. Obukao sam upravo oprane farmerke i izvadio tek kupljene bele jamaha teniske patike. To je bila najš armantnija kombinacija u mojoj garderobi. Eh, kad bi samo moj drug razumeo ovakav š arm, pomislio sam. U celom svom ž ivotu ja do sada nisam nikada ruč ao sa ilmskim glumcem. Nisam mogao ni da zamislim kako bi trebalo da se obučem u takvoj prilici. Doš ao je za tač no dvadeset minuta. Sofer od pedesetak godina i uč tivih manira pozvonio je na vratima mog stana i saopš tio mi da Gotanda č eka dole. Kad ga je dovezao š ofer, sigurno je doš ao mercedesom. I, kao š to sam i mislio, bio je „mercedes". I to ogroman srebrni metalik mercedes. Izgledao je kao motorni č amac. Stakla su mu bila zatamnjena. Sofer mi je otvorio vrata uz milozvučan klik, i ja sam ušao unutra. Unutra je bio Gotanda. „E, š to mi je drago š to te ponovo vidim!" uzviknuo je smeš eć i se. Kako mi je laknulo što se nismo rukovali! „Da, nismo se baš dugo videli", rekao sam. Na sebi je imao najobič niji dž emper na V-izrez, preko koga je obukao tamnoplavu vindjaknu, i iznoš ene krem pantalone od somota. Imao je izbledele asiks patike. Ali nač in na koji je on to nosio bio je izvanredan. Nikakva posebna odeć a, a ipak, na njemu je delovala izuzetno ino i lepo. Posmatrao me je sa smeškom. „Baš si šik“, rekao je. „Imaš dobar ukus.“ „Hvala", rekao sam. „Kao ilmska zvezda", rekao je. Nije bio sarkastič an, samo se š alio. Ja sam se nasmejao, a i on je. Tako smo se obojica malo opustili. Gotanda je preš ao pogledom po unutraš njosti kola. „Sta kaž eš , kako moć an auto, a? Producentska kuć a mi ga daje na koriš čenje kad mi zatreba. Sa š oferom. Ovako nema udesa, niti vož nje u pijanom stanju. Potpuna bezbednost. I za njih i za mene. I, svi smo srećni." „Shvatam", rekao sam. „Ali, ja sam ne bih vozio ovako nešto. Ja lično više volim mala kola." „Porše?" upitao sam. „Maserati", odgovorio je. „A ja volim još manja kola", rekao sam. „Sivik", pitao je. „Subaru", rekao sam. „Subaru", rekao je Gotanda klimnuvš i glavom. „Ja sam nekada vozio subaru. To je bio prvi auto koji sam kupio. Naravno, ne na rač un kuć e. Kupio sam ga svojim novcem. I to polovni, od honorara koji sam dobio za prvi ilm. Mnogo sam ga voleo. Njime sam iš ao na snimanja. To je bilo onda kad sam dobio drugu sporednu ulogu. Odmah su me upozorili: Mali, ako hoćeš da

117

postaneš zvezda, ne možeš voziti subaru. I zato sam ga prodao. Takav je ovaj svet. Ali bio je to dobar auto. Praktičan. Jeftin. Ja ga baš volim." „I ja ga volim", rekao sam. „A šta misliš, zašto ja vozim maserati?" „Ne znam." „Zato š to moram da imam poslovne troš kove", rekao je mrš teć i se kao da mi je poverio neku prljavu tajnu. „Menadž er mi govori: Troši više, troši! Kaž e da ne troš im dovoljno. Zato kupujem skupa kola. Kupiš skupa kola i zač as napraviš pozamašne poslovne troškove. I svi su srećni." E, svaš ta! - pomislio sam. Zar nemaju ni o č emu drugom da razmiš ljaju nego o poslovnim troškovima? „Gladan sam", rekao je i zavrteo glavom. „Tako bih pojeo jedan debeli biftek. Hoćeš li i ti?" Sta god ti kaž eš , rekao sam mu, a on je š oferu dao uputstva kuda da vozi. Sofer je ć utke klimnuo glavom. Gotanda se okrenuo prema meni i nasmejao se: „I? Mož da ć u biti previš e lič an, ali kad sam spremaš več eru, da nisi mož da i ti samac?“ „Jesam", rekao sam. „Oženio sam se, i razveo." „Znač i isto kao ja“, rekao je. „Ož enio sam se, i razveo. Pa, je l' plać aš alimentaciju?" „Ne plaćam", rekao sam. „Baš ništa?" Odmahnuo sam glavom. „Neće da primi." „Kakav si ti sreć nik!" rekao je i osmehnuo se. „Ni ja ne plać am alimentaciju, ali zbog tog braka ja sam ostao bez prebijene pare. Čuo si za moj razvod?" „Otprilike", rekao sam. A on nije više govorio o tome. Pre č etiri ili pet godina ož enio se jednom popularnom glumicom, i posle nepune dve godine se razveo. Tabloidi su bili puni prič a o tome. I kao š to to biva, niko ne zna š ta je stvarno bilo. Ali, prema poslednjoj verziji, izgleda da se roditelji glumice i on nisu baš najbolje slagali. Cest sluč aj. Nje su se č vrsto drž ali rođaci koji dobro guraju i u privatnom i u javnom ž ivotu. A on je ipak odrastao u dobroj porodici i ž iveo rastereć an i sam. Nije bilo nač ina da im uspe. „Kako je to č udno. Kad pomislim samo kako smo do pre nekog vremena zajedno radili oglede iz hernije, a evo, naš sledeć i susret, i obojica smo razvedeni. Zar ne misliš da je to č udno?" rekao je on vedro. Vrhovima kaž iprsta je lagano poč eo da kruž i po oč nim kapcima. „Nego, zaš to si se ti razveo?" „Vrlo je prosto. Jednog dana ona me je napustila." „Tek tako?" „Da. Bez reč i. Otiš la je tek tako. Bez ikakvog nagoveš taja. Kad sam se

118

vratio kuć i, nije je bilo. Pomislio sam da je mož da izaš la negde u kupovinu. Zato sam pripremio ruč ak i stao da č ekam. Ali, svanulo je i jutro, a ona nikako da se vrati. Proš la je i nedelja, i mesec, a ona nikako da se vrati. A onda mi je stigao obrazac zahteva za razvod." Malo se zamislio nad tim. Potom je uzdahnuo. „Mož da ć e te povrediti ovo što ću reći, ali mislim da si ti srećniji od mene", rekao je. „Kako?" upitao sam. „U mom sluč aju, nije ona otiš la. Ja sam izbač en napolje. Bukvalno. Jednog dana, ja sam izbač en napolje", tu se zagledao kroz staklo negde u daljinu. „To je straš no. A u stvari sve je teklo po planu. Sve je bilo do detalja isplanirano. Cista prevara. Ja niš ta nisam znao, dok je ona na sebe prepisala sve odreda. U stvari, svaka joj č ast. Ja nisam primetio niš ta od toga. Ona i ja smo imali zajednič kog ovlaš ćenog knjigovođu kojem sam ja prepustio sve poslove. Verovao sam mu. Registrovani peč at, dokumenta, deonice, š tednu knjiž icu, traž io je sve š to mu je navodno neophodno za poresku prijavu, a ja sam mu ih, ne sumnjajuć i ni u š ta, predao. Poš to me takve sitnice zamaraju, ako je trebalo da to nekome prepustim, drage volje sam to uč inio. Ali, pokvarenjak je bio povezan s njenim rođacima. Kad sam primetio, već sam bio ostao bez prebijene pare. Ogolila me je do koske. A onda me je isterala kao psa koji viš e nije mogao biti od koristi. To mi je bilo za nauk.“ A zatim se opet vedro nasmejao. „I tako, ja sam bar malo sazreo.“ „Pa već nam je trideset č etiri! Svi sazrimo, ma koliko nam to bilo mrsko“, rekao sam. „Sigurno je tako. Tako je. Imaš pravo. Ali, ljudi su č udni. Za jedan tren ostare. To je istina. Ja sam nekada mislio da ljudi stare postepeno, godinu po godinu" rekao je Gotanda neprestano me gledajuć i u oč i. „Međutim, nije tako. Ljudi ostare za jedan tren." * Mesto kuda me je Gotanda poveo bio je i na prvi pogled skup restoran koji se nalazio u jednom mirnom kraju na rubu Ropongija. Kad smo zaustavili mercedes na ulazu, iz restorana su izaš li upravnik i konobar da nas doč ekaju. Gotanda je rekao š oferu da dođe za oko sat vremena. Mercedes je iš čezao u noć noj tami beš umno, kao velika posluš na riba. Odveli su nas do jednog stola uza zid u malo zavuč enom delu restorana. Svi gosti u restoranu bili su elegantno i moderno odeveni. Ali je Gotanda izgledao najviš e š ik u svojim somotskim pantalonama i patikama. Ne znam zaš to. No, on je bio neodoljivo upadljiv, sam od sebe. Kad smo uš li unutra, svi gosti su podigli glave i pogledali ga. I poš to su ga osmotrili dve sekunde, vratili su poglede. Verovatno bi bilo nepristojno da su ga gledali duže. Ovaj svet je komplikovan. Cim smo seli, naruč ili smo š kotski viski sa vodom. „Za naš e bivš e!" rekao je. I prionuli smo na viski.

119

„Mož da je glupo ovo š to ć u reć i", započ eo je, „ali ja nju još uvek volim. Iako je bila opaka prema meni, ja je ipak još uvek volim. Ne mogu da je zaboravim. Ne mogu da zavolim drugu." Ja sam klimuo glavom, posmatrajuć i led u visokoj kristalnoj č aš i izlomljen na prefinjene oblike. „A ti?“ „Misliš, šta ja mislim o svojoj bivšoj?" upitao sam. „Da.“ „Ne znam“, iskreno sam odgovorio. „Nisam ž eleo da ode. Ali otiš la je. Ne znam ko je kriv. Ali, to se desilo, i to je gotova stvar. Dugo sam pokuš avao da se naviknem na to. Trudio sam se da niš ta ne mislim sem da se naviknem. I zato ne znam." „Hm“, promrmljao je. „A, da li te boli kad o tome govoriš?“ „Ma, ne“, rekao sam. „To je stvarnost. A od stvarnosti ne mogu da bež im. I zato to nije bol. To je neki neobjašnjiv osećaj.“ Pucnuo je lako prstima. „Pa, da! To je to. Neki neobjaš njiv oseć aj. Upravo to. Osećaj kao da se promenila sila gravitacije. Nije čak ni bol.“ Doš ao je konobar, i mi smo naruč ili biftek i salatu. Obojica smo voleli srednje pečeno. Naručili smo i drugu turu pića. „Ah, da“, prisetio se. „Rekao si da ti je neš to bilo hitno. Da č ujem prvo to. Dok smo još trezni.“ „Pomalo je bizarna priča“, rekao sam. Uputio mi je jedan prijatan osmeh. Dobro uvež ban osmeh, ali nije mi bio odbojan. „Volim bizarne priče", rekao je. „Nedavno sam gledao jedan tvoj film", rekao sam. „Neuzvraćena ljubav“, rekao je tiho, namrš ten. „Už asan ilm. Už asan reditelj. Už asan scenario. Isto kao i uvek. Svi koji su bili uključ eni u taj ilm žele da zaborave to iskustvo." „Gledao sam ga četiri puta", rekao sam. Zagledao mi se u lice razrogač enih oč iju kao da gleda u prazno. „Mogao bih da se kladim da nema č oveka na ovom svetu koji bi onaj ilm odgledao četiri puta! U celoj vasioni! Mogu da se opkladim u bilo šta!" „U tom ilmu se pojavio neko koga poznajem", rekao sam. „Sem tebe", dodao sam. Gotanda je lagano pritisnuo slepooč nicu vrhom kaž iprsta. Upitao me je suženog pogleda: „Ko?" „Ne znam joj ime. Glumi devojku koja spava s tobom u nedeljno jutro." Otpio je gutljaj viskija, i nekoliko puta klimnuo glavom. „Kiki." „Kiki", ponovio sam. Neobično ime. Kao da se radi o drugoj osobi. „To je njeno ime! Ili je barem svi samo tako znaju. U naš em malom

120

čudnom svetu, ona je prolazila pod imenom Kiki, i to je bilo dovoljno." „Da li možeš da stupiš u kontakt s njom?“ „Nema šanse", rekao je. „Zašto?" „Da krenemo od poč etka. Kao prvo, Kiki nije profesionalna glumica. Zato je priča zamršena. Glumci, bilo s imenom, bilo bezimeni, svi uredno pripadaju nekoj producentskoj kuć i. Zato se s njima mož e stupiti u kontakt dok trepneš . Već ina njih sedi ispred telefona i č eka da ih neko pozove. Ali, Kiki nije takva. Nigde ne pripada. Ona je sluč ajno nastupila u tom ilmu. Cisto honorarni posao." „Otkud to da ona glumi u tom filmu?" „Ja sam je preporuč io", rekao je. „Predlož io sam joj to, a onda sam je preporučio reditelju." „Zašto?" Otpio je gutljaj viskija i malo iskrivio usne. „Zato š to je ta devojka imala neš to š to je lič ilo na talenat. Kako bih to mogao nazvati, oseć aj prisustva. Poseduje tako neš to. Oseć a. Ne bi se moglo reć i da je neka lepotica. A ni gluma joj nije bila naroč ita. Ali samo njeno prisustvo bilo je dovoljno da scena dobije pun izraz. To je jedna vrsta talenta. Zato sam je ubacio u ilm. I rezultat je bio dobar. Svima se Kiki dopala. Nije da se hvalim, ali ona scena je dobro urađena. Bila je realistična. Ne misliš tako?" „Da, tako je", odgovorio sam. „Bila je realistična. Nema sumnje." „I, tako sam mislio da je uvedem u svet ilma. Zato š to sam mislio da ć e od nje biti neš to. Ali uzalud. Nestala je. E tu je drugi problem. Ona je nestala. Kao dim. Kao jutarnja rosa." „Nestala?" „Da, bukvalno nestala. Bilo je to pre oko mesec dana. Nije doš la na audiciju. Unapred sam sve sredio da dobije zapaž eniju ulogu u tom novom ilmu, samo da dođe na audiciju. Sve je bilo sređeno. I, dan pre toga, telefonirao sam joj da bismo utanač ili i vreme. Rekao sam joj da ne kasni. Ali Kiki se nije pojavila. I tu je bio kraj. To je sve. Niko je nije video." Podigao je prst i pozvao konobara, i naručio nam još po jedno piće. „Hoć u neš to da te pitam", rekao je Gotanda. „Da li si ti ikada spavao sa Kiki?" „Jesam", odgovorio sam. „A... kada bih ti rekao da sam ja spavao s njom, da li bi te to povredilo?" „Ne bi", rekao sam. „Dobro je“, rekao je Gotanda sa olakš anjem. „Ja ne volim da laž em. I zato ć u ti sve reć i. Spavao sam s njom nekoliko puta. Dobra je to devojka. Ima neke svoje bubice, ali u njoj ima neč eg privlač nog. Bilo bi dobro da je postala glumica. Možda bi daleko dogurala. Baš šteta.“ „Ne znaš kako bi se moglo doć i u kontakt s njom? Mož da njeno pravo

121

ime?“ „Uzalud. Nema nač ina da se sazna. Niko ne zna. Svi je znaju samo kao Kiki.“ „Zar ne postoji potvrda o isplati u rač unovodstvu ilmske kuć e?" upitao sam. „Potvrda o isplati honorara? Za tako neš to je neophodno pravo ime i adresa. Jer, postoji porez na prihode." „Naravno da sam se raspitivao i za to. Ali uzalud. Ona nije podigla honorar. Pa, pošto nije uzela novac, nema ni priznanica. Nula." „Zašto nije uzela novac?" „Ne pitaj mene!", rekao je Gotanda pijuckajuć i treć u turu pić a. „Valjda nije ž elela da joj se sazna pravo ime i adresa. Ne znam. Ona je ž ena-zagonetka. No, u svakom sluč aju, sada ti i ja imamo tri zajednič ke tač ke. Prvo, laboratorijske vež be iz hernije u osnovnoj š koli. Drugo, obojica smo razvedeni. I treć e, obojica smo spavali s Kiki." Konač no su nam posluž ili salatu i biftek. Savrš eni biftek. Bio je polupeč en precizno kao na slici. Gotanda je prilič no radosno prionuo na hranu. Za stolom je bio sasvim opuš ten i verovatno ne bi dobio prolaznu ocenu na kursu iz lepog ponaš anja za stolom, ali bilo je prijatno ruč ati s njim. Posmatrajuć i ga samo kako slasno jede i meni je poš la voda na usta. Da ga vide devojke, verovatno bi rekle da je š armantan. Takvo drž anje nije neš to što bi se dalo na brzinu naučiti. Ono je bilo urođeno čoveku. „Nego, gde si ti upoznao Kiki?" upitao sam dok sam sekao meso. „Gde ono beš e?" zamislio se malo. „Da, pozvao sam devojku i ona se pojavila. Kad kaž em devojku, mislim na one koje se pozivaju telefonom, znaš već?" Klimnuo sam glavom. „Posle razvoda, spavao sam uglavnom s takvim devojkama. Zato š to tu nemaš obavezu. Devojke iz dobrih porodica donose nevolje, a da spavam s nekom iz branš e, o tome bi se odmah pisalo u tabloidima. Ovako, samo okreneš broj i ona dođe. A, skupo je, mogu ti reći. Ali tajnost je zagarantovana. Potpuno. To mi je preporuč io neko iz producentske kuć e. A sve devojke su dobre. Nemaš brigu. Jer su profesionalke. Ali nisu iskvarene. Radi se o uzajamnom uživanju." Sekao sam meso i polako ga jeo, už ivajuć i u ukusu, i otpio jedan gutljaj viskija s vodom. „Biftek im nije loš, a?“ rekao je. „Nije loš“, rekao sam. „Nemam zamerke. Dobar restoran." Klimnuo je glavom. „Ali kad dolaziš šest puta u mesecu, smuči ti se.“ „Zašto čak šest puta?" „Zato š to sam ja ovde stalni gost. Niko se ne uzbuđuje kad dođem. Personal ne š apuć e za mnom. I gosti su navikli na poznate lič nosti, pa niko ne zuri u mene. Niti mi iko traž i autogram dok seč em meso. Samo u takvom

122

restoranu mogu na miru da ručam. Ozbiljno ti govorim." „Izgleda da ti je baš tež ak ž ivot", rekao sam. „I još moraš da praviš poslovne troškove!" „Upravo tako", složio se. „I, gde smo ono stali?" „Pozvao si devojku." „Da", Gotanda je obrisao usne rubom salvete. „I, jednog dana, pozvao sam devojku koju sam inač e rado pozivao. Međutim, nje nije bilo. I zato su doš le dve druge devojke. Da odaberem jednu od njih dve. Jer ja sam važ na muš terija. Veoma su usluž ni. Jedna od njih bila je Kiki. Bio sam u nedoumici, i pošto mi je bilo teško da se opredelim, spavao sam sa obema." „Hm", promrmljao sam. „Da li te je pogodilo ovo što sam rekao?" „U redu je. Možda bi me pogodilo da smo srednjoškolci." „U srednjoj š koli to nisam radio", nasmejao se Gotanda. „No, u svakom sluč aju spavao sam s njima dvema. Bila je to neobič na kombinacija. Mislim, jedna od njih je bila baš moć na! Toliko da ti se noge tresu. Bila je prava lepotica, i videlo se da je u svaki delić njenog tela bilo ulož eno mnogo novca. Ne laž em te. Ja sam bar video mnogo lepih devojaka u svetu ilma, a ova ih je sve nadmaš ila. Dobra je i kao osoba. Nije ni glupa. Ume i da smisleno razgovara. Ali, Kiki nije takva. Ne mož e se reć i ni da je prava lepotica. Hm, jeste lepa. Sve devojke iz tog kluba su naprosto zanosne. Ali ona je nekako..." „Neformalna", rekao sam ja. „Da, baš to! Neformalna je. Zaista. I odeć a joj je bila svakodnevna, prič a niš ta naroč ito, a š minku gotovo da nije koristila. Kao da joj je bilo svejedno. Ali, zač udo, polako je poč ela da me privlač i. Kiki. Poš to bismo završ ili utroje, posedali bismo po podu i uz pić e sluš ali muziku, i ć askali. Posle dugo vremena bilo mi je lepo. Kao u studentskim danima. Nisam odavno mogao tako da se opustim. Posle toga smo nekoliko puta vodili ljubav utroje.“ „Kada je to bilo?“ „Nešto oko pola godine posle mog razvoda, da, pre oko godinu i po“, rekao je. „Mislim da smo bili utroje pet-š est puta. Nikad nisam vodio ljubav samo s Kiki. Pitam se zašto. A voleo bih da jesam.“ „Zašto?" i ja sam upitao. Odlož io je nož i viljuš ku na tanjir i ponovo lagano pritisnuo slepooč nicu kaž iprstom. Izgleda da mu je bila navika da to č ini dok razmiš lja. Kako je šarmantan, rekle bi devojke. „Možda sam se plašio", rekao je Gotanda. „Plašio?" „Da budem s njom nasamo", rekao je. Podigao je nož i viljuš ku. „U Kiki, znaš , ima neš to š to draž i, podstič e. Ili sam bar ja imao takav oseć aj. Mada, veoma nejasno. Ne, ne bi se moglo reć i da podstič e. Ne znam kako to da nazovem."

123

„Provocira, vodi", probao sam ja. „Hm, mož da. Ne znam tač no. Zato š to je ono š to sam osetio bilo jako nejasno. Niš ta precizno ne mogu da kaž em. Ali, nekako mi se nije ostajalo nasamo s njom. A zapravo, ona me je daleko viš e privlač ila. Da li bar malo razumeš to što govorim?" „Mislim da te razumem." „Drugim reč ima, mislio sam da s Kiki ne bih mogao da se opustim ako budem spavao s Kiki. Cinilo mi se da ć emo otić i mnogo dublje ukoliko se zbliž imo. Nekako. Ali ja nisam traž io tako neš to. Ja sam ž eleo da vodim ljubav samo da bih se opustio. Zato nisam bio nasamo s Kiki. A veoma mi se dopadala." Neko vreme smo večerali u tišini. „Onog dana kad se Kiki nije pojavila na audiciji, telefonirao sam njenom klubu", progovorio je Gotanda posle nekog vremena, kao da se priseć a. „Traž io sam nju. Ali nije je bilo. Rekli su mi da je nestala. Iš čezla. Puf! Ili je mož da ona rekla da mi kaž u da nije tu kad budem zvao. To ne znam. Jer nema nač ina da se tako neš to proveri. No, u svakom sluč aju, ona je bila iš čezla iz mog života." Priš ao je konobar, pokupio je naš e tanjire i pitao da li da nam donese kafu posle jela. „Ja bih radije neko piće nego kafu", rekao je Gotanda. „Ti?" „Kako god ti odlučiš", rekao sam. Doneli su nam viski po četvrti put. „Šta misliš šta sam danas radio?" upitao me je Gotanda. Rekao sam da ne znam. „Čitav dan sam asistirao zubaru. Da bih izgradio svoju ulogu. Sada glumim zubara u jednoj TV seriji. Ja sam zubar, a Rjoko Nakano je oftalmolog. Naš e ordinacije su u istom kvartu, a mi smo drugovi iz detinjstva, ali nikako ne uspevamo da se druž imo... I tako. Ceste su takve prič e. Skoro sve TV sapunice imaju takvu priču. Gledao si je?" „Nisam", odgovorio sam. „Ne gledam TV Samo vesti. Pa i njih gledam možda dva puta nedeljno." „Pametno", klimnuo je glavom Gotanda. „Potpuno besmislena serija. Da sam ne uč estvujem, ni meni nikad ne bi palo na pamet da je gledam. Ali, popularna je. Stvarno je izuzetno popularna. Te svakodnevne prič e su prihvać ene u š irokim masama. Svake nedelje mi dođe gomila pisama. Piš u mi zubari iz cele zemlje. Kao, loš postupak, pogreš na metoda leč enja, i kojekakvi sitnič avi protesti. Kaž u, ljuti ih kad gledaju ovakvu neozbiljnu seriju. Ako im se ne dopada, ne moraju da gledaju. Zar ne?" „Možda", rekao sam. „Ali, kad je u pitanju uloga lekara ili nastavnika u š koli, uvek zovu mene.

124

Ne mogu ni da izbrojim koliko sam uloga lekara imao. Jedino nisam glumio proktologa. Zato š to ne bi izgledalo dobro na televiziji! Glumio sam i veterinara. I ginekologa. Glumio sam i š kolske nastavnike iz svih predmeta. Mož da neć eš verovati, ali glumio sam č ak i nastavnika domać instva. Pitam se zašto." „Možda ulivaš poverenje?" Gotanda je klimnuo glavom: „Verovatno. Verovatno je tako. Jednom sam glumio pokvarenog prodavca polovnih automobila. Imao je jedno veš tač ko oko, i bio je neumereno slatkoreč iv. Mnogo sam voleo tu ulogu. Vredela je truda. Mislim da sam je dobro uradio. Ali, uzalud. U redakciju je stigla gomila pisama. Kaž u, neoprostivo je to š to mi je dodeljena onakva už asna uloga, da im je ž ao mene. Ako mi budu davali takve uloge, oni viš e neć e kupovati proizvode od sponzora serije! Ko beš e onda sponzor? Da li zubna pasta lajon ili tako neš to, ili mož da beš e sanstar. Zaboravio sam. No, bilo kako bilo, moj lik je usput iš čezao. Ugasio se. Mada je bio prilič no važ an, prirodno se ugasio. Iako je bio baš zanimljiv lik... I sve od tada se redaju doktor, doktor, uč itelj, učitelj..." „Baš ti je komplikovan život." „Ili je baš jednostavan", nasmejao se. „I, eto, danas sam zbog te uloge asistirao kod zubara i uč io o tehnici medicinske intervencije. Bio sam tamo već nekoliko puta. I prilič no sam napredovao u tehnici. Zaista. I doktor me je pohvalio. Veruj mi da bih sad umeo da obavim neke jednostavnije zahvate. Niko ne zna da sam to ja. Nosim masku. Ali, svi pacijenti se jako opuste kad razgovaraju sa mnom." „Poverenje!" rekao sam. „Da“, slož io se Gotanda. „I ja to mislim. U tim trenucima i ja sam jako opuš ten. Cesto i sam pomislim da li sam ja mož da bio predodređen za lekara ili uč itelja. Mož da bih imao sreć an ž ivot da sam se u stvarnosti opredelio za neko takvo zanimanje? A nije bilo nemoguće. Mogao sam, samo da sam hteo." „Zar sada nisi srećan?" „Teš ko pitanje", rekao je Gotanda. Ovog puta je pritisnuo vrhom kaž iprsta sredinu č ela. „Drugim reč ima, stvar je u oseć anju poverenja. Kao š to kaž eš . Stvar je u tome da li mogu sam sebi da verujem. Publika mi veruje. Ali to je iluzija. Samo predstava. Kad se isključ i prekidač i nestane slika, ja sam nula. Zar ne?" „Hm.“ „Ali, da sam u stvarnosti lekar ili učitelj, prekidača nema. Ja sam uvek ja." „Ali, i sada ti koji glumiš postojiš i inače." „Ponekad me to straš no zamara", rekao je Gotanda. „Straš no zamara. Boli me glava. Viš e ne znam ko sam ja u stvari. Ko sam ja, a ko je uloga? Izgubim sebe. Više ne vidim granicu između sebe i svoje senke." „Manje-više, svi smo takvi. Nisi ti jedini", rekao sam.

125

„Naravno da mi je to jasno. Svakome se ponekad desi da izgubi sebe. Samo, u mom sluč aju ta sklonost je prejaka. Kako bih rekao, pogubna. Tako je oduvek. Odvajkada. Iskreno rečeno, ja tebi zavidim." „Meni?" iznenađeno sam uzvratio pitanjem. „Nije mi sasvim jasno. Na čemu mi to zavidiš? Ne mogu ni da pretpostavim." „Kako bih rekao, uvek mi je izgledao da ti radiš ono š to voliš . Kao da ne haješ mnogo za to š ta drugi misle ili kako te ocenjuju, već radiš ono š to ž eliš kako tebi odgovara. Izgledao si mi kao da č uvaš pravog sebe", podigao je č aš u viskija s vodom i pogledao kroz nju. „A, ja sam uvek bio zlatno dete. Tako je bilo oduvek otkad znam za sebe. I ocene su mi bile dobre. Imao sam i popularnost. I dobro sam izgledao. Imao sam poverenje i nastavnika i roditelja. Uvek sam bio vođa razreda. Bio sam i dobar sportista. Kad bih loptu udario palicom, uvek bi daleko letela. Ne znam zaš to. Ali bio bi odlič an udarac. Razumeš li kako sam se osećao?" Rekao sam da ne razumem. „I zato su uvek dolazili da me zovu kad god bi bila neka bejzbol utakmica. Nisam mogao da odbijem. Kad bi bilo takmič enje u besedniš tvu, obavezno su mene birali za predstavnika. Nastavnici su mi govorili: Hajde ti. Nisam mogao da odbijem. Nastupio bih i pobedio. Kad su bili izbori za predsednika đač kog saveta, nisam mogao da ne učestvujem. Svi su mislili da ću učestvovati. Svi su oč ekivali da dobijam dobre ocene i na testovima. Kad bi na č asu bio neki tež ak zadatak, uvek sam ja prozivan. Nijednom nisam zakasnio u š kolu. Kao da nisam imao svoje ja. Samo sam radio ono š to je moglo da se smatra primerenim za mene. Tako je bilo i u srednjoj š koli. Ista stvar. Ti i ja nismo iš li u istu gimnaziju. Ti si iš ao u drž avnu š kolu, a ja u privatnu opš tu gimnaziju. U gimnaziji, ja sam bio u fudbalskoj sekciji. Jeste bila opš ta gimnazija, ali smo u fudbalu bili prilič no jaki. Malo je falilo pa da uč estvujemo u nacionalnom prvenstvu za srednjoš kolce. Bilo je uglavnom isto kao u osnovnoj š koli. Bio sam idealan gimnazijalac. Imao sam dobre ocene, bio sam svestran sportista, bio sam i vođa. Bio sam predmet paž nje devojč ica iz susedne ž enske š kole. Imao sam devojku. Bila je divna. Uvek je dolazila na fudbalske utakmice da navija, i tako smo se upoznali. Ali nismo vodili ljubav. Samo smo se mazili. Odlazio sam kod nje, i kad roditelji nisu bili tu, uradili bismo ono rukama. Na brzinu. Ali i u tome smo už ivali. Viđali smo se u biblioteci. Srednjoš kolci kao sa slike. Kao u tinejdž erskim serijama na državnoj televiziji." Gotanda je otpio viski i odmahnuo glavom. „Kad sam se upisao na fakultet, stvari su se donekle promenile. Bili su studentski protesti. Opš ti š trajk. I prirodno, opet sam ja dobio status vođe. Kad god je bilo kakvih pokreta, ja sam obavezno bio vođa. Tako je bilo suđeno. Postavljao sam barikade, ž iveo sam s devojkom, puš io marihuanu i sluš ao Dip Parpl. Svi su to radili u ono vreme. Upale su specijalne policijske

126

snage i na kratko sam bio u pritvoru. Posle toga viš e nisam imao š ta da radim, i devojka s kojom sam ž iveo me je nagovorila da probam da se bavim pozoriš tem. U poč etku je bilo neozbiljno, ali baveć i se time postepeno sam se sve viš e interesovao. Bio sam poč etnik, a dobio sam dobru ulogu. Shvatio sam da posedujem i taj talenat. Dobar sam kad glumim. Radim to prirodno. I za dve godine, već sam bio prilič no popularan. U to vreme sam preterivao. Pio sam dosta i imao sam mnogo devojaka. Ali onda su svi bili takvi. Potom su doš li ljudi iz jedne ilmske kuć e i pitali me da li bih se oprobao na ilmu. Probao sam jer me je to zanimalo. Nije bila loš a uloga. Igrao sam osetljivog srednjoš kolca. Ubrzo je doš la i sledeć a uloga. Zatim i poziv iz televizije. Dalje se sve odvijalo po kliš eu. Postao sam zauzet pa sam napustio pozoriš nu trupu. Naravno, tada je doš lo do nesporazuma. Ali, nisam imao izbora. Nisam ni doveka mogao da č amim u nekom alternativnom pozoriš tu. Mene je privlač io već i i š iri svet. A posle, kao š to sam ti već isprič ao. Specijalista za lekare i uč itelja. Snimio sam dve reklame. Tablete za ž eludac i instant kafa. I to je taj veliki široki svet!“ Gotanda je uzdahnuo. Na veoma š armantan nač in, ali ipak, uzdah je uzdah. „Zar ti se ne čini da mi je život kao sa slike?" „Mnogo je ljudi koji ne umeju toliko dobro da se slikaju", rekao sam. „Ma“, rekao je, „priznajem da sam imao sreć e. Ali, kad malo razmislim, ja kao da u stvari niš ta nisam birao. I kad me ova misao probudi usred noć i, nekako se rastužim. U čemu je u stvari moje ja? Šta je moja suština? Čini mi se da sam samo na zadovoljavajuć i nač in igrao uloge koje su mi dodeljivane jedna za drugom. Nijednu nisam odabrao sam." Nisam mogao niš ta da kaž em. Cinilo mi se da bi bilo suviš no š ta god da kažem. „Da ne govorim previše o sebi?" Rekao sam da je u redu. „Covek treba da govori kad mu se govori. Ovo ostaje među nama." „To me ne brine", rekao je Gotanda gledajuć i me u oč i. „To me nikada nije brinulo. U tebe od poč etka imam poverenje. Ne znam zaš to. Ali tako je. Tebi sve mogu da kažem. Bez brige. Ne razgovaram ovako bilo s kim. U stvari, ni sa kim i ne razgovaram. Razgovarao sam sa bivš om ž enom. Jako otvoreno. Cesto smo razgovarali. Dobro nam je iš lo. Razumeli smo se i voleli. Sve dok nas ljudi oko nas nisu pritisnuli i rasturili. Sto se tič e nas dvoje samih, nama bi i danas bilo dobro. Ali ona je bila veoma nestabilna lič nost. Odrasla je u strogoj porodici. Previš e je zavisila od njih. Nije bila samostalna. I onda sam ja... Ne, prič a ć e otić i predaleko. To je opet, neš to sasvim drugo. Hoć u da kaž em, s tobom mogu da razgovaram bez brige. Jedino ako ti nije dosadno da me slušaš." Rekao sam da nije.

127

Zatim je prič ao o grupi za laboratorijske vež be iz hernije. O tome kako je uvek bio napet. Kako se uvek trudio da besprekorno završ i ogled. Kako je morao da objaš njava devojč ici koja niš ta nije shvatala. Kako mi je zavideo š to ja za to vreme završ avam svoj zadatak na miru i svojim tempom. Ali ja nikako nisam mogao da se setim š ta sam ja to radio u vreme vež bi iz hernije u osnovnoj š koli. Tako da uopš te nisam shvatio na č emu mi je zavideo. Jedino š to ja pamtim jeste da je on izuzetno veš to obavljao svoje zadatke. I to kako su mu bili elegantni pokreti dok je pripaljivao Bunzenov gorionik, ili dok je podeš avao mikroskop. I kako su devojč ice budno pratile pogledima svaki njegov pokret baš kao da pred oč ima imaju č udo. Ja sam mogao na miru da radim samo zato što je sve ono teško obavljao on. Ali ja o tome ništa nisam govorio. Samo sam ga bez reči slušao. Malo potom priš ao nam je dobro obuč en č ovek od č etrdesetak godina, po svemu sudeć i njegov poznanik, potapš ao ga je po ramenu i srdač no ga pozdravio. Na ruci je imao savrš en roleks sat koji je bleš tao toliko da č ovek i nesvesno odvrati pogled. Okrznuo me je pogledom na delić sekunde i moje prisustvo je bilo potpuno zaboravljeno. Kao da je pogledao otirač na ulaznim vratima. Ako sam i nosio armanijevu kravatu njemu je u delić u sekunde bilo jasno da nisam niko poznat. Malo je proć askao s Gotandom. „Sta ima novo?" „Pa, stalno sam u nekoj guž vi", „Hoć emo li uskoro opet na golf?" - i slič no. Gospodin Roleks je opet potapš ao Gotandu po ramenu, rekao: „Onda, vidimo se uskoro", i otišao. Kad je otiš ao, Gotanda je skupio obrve za oko pet milimetara i s dva podignuta prsta pozvao konobara, i rekao mu da pripremi rač un. Zatim, kad je račun donet, potpisao je, ne gledajući. „Nemoj da ti bude neprijatno. To su samo poslovni troš kovi", rekao mi je. „To čak nije ni novac. Samo poslovni troškovi." Hvala što si me častio, rekao sam mu. „Nisam te častio. To su poslovni troškovi", rekao je praznim glasom.

128

19 Gotanda i ja smo njegovim mercedesom otiš li na pić e u bar u jednoj zavuč enoj ulici na Azabuu. Ukraj š anka popili smo po nekoliko koktela. Izgledalo je da Gotanda mož e dosta da popije, jer koliko god da je pio, nikako se nije napio. Nisam mogao da uoč im bilo kakvu stvarnu promenu ni u njegovom govoru, ni u izrazu lica. Dok je pio, prič ao je o svemu i svač emu. O tome kako su TV kuće jadne. O tome kako su organizatori programa glupi. O nazovi talentima od kojih se č oveku povrać a. O samozvanim komentatorima koji gostuju u dnevnicima. Bilo je zanimljivo na svoj način. Izrazi su mu bili sočni, a zapažanja reska. Onda je rekao da ž eli da č uje moju prič u. Kakav je bio tvoj ž ivot? Ukratko sam mu isprič ao. Kako sam po završ etku fakulteta s prijateljem otvorio agenciju koja se bavila reklamnim i uređivač kim poslovima. Kako sam se ož enio i razveo. Kako nam je posao dobro iš ao, ali kako sam ga zbog izvesnih okolnosti napustio, i sada radim kao slobodni novinar. Kako zarada i nije neka, ali da ionako nemam vremena da je troš im... Kad sam završ io raport, imao sam utisak da je to bio neverovatno miran život. Kao da nije bio moj. U međuvremenu, bar se napunio, tako da je postalo nepodnoš ljivo za razgovor. Bilo je i onih koji su zurili u njega. „Hajdemo kod mene", rekao je Gotanda i ustao. „Odmah je tu, i nema nikoga. A ima i pića.“ Njegova zgrada je bila samo dva-tri ugla dalje. Rekao je vozač u mercedesa da mož e da ide kuć i. Zgrada je bila raskoš na. Imala je dva lifta, a za jedan je bio potreban specijalan ključ. „Ovaj stan mi je kupila moja agencija poš to sam bio izbač en iz kuć e nakon razvoda", objasnio je. „Jer, nije zgodno da poznatog glumca ž ena izbaci iz kuć e bez prebijene pare i da on ž ivi u nekoj strać ari. Kvari mu imidž . Naravno, kiriju ja plać am. Formalno, agencija mi ovo izdaje. A kirija se pripisuje poslovnim troškovima. Baš kako treba." Njegov stan bio je na poslednjem spratu. Prostrana dnevna soba, dve spavać e sobe i kuhinja. Imao je i terasu, odakle se neverovatno jasno video Tokijski toranj. Stan je bio nameš ten s ukusom. Jednostavno i č isto, a videlo se da je mnogo koš talo. Pod u dnevnoj sobi bio je pokriven parketom, po kojem je bilo prostrto nekoliko persijskih tepiha različ itih velič ina. Svaki je imao pre injenu š aru. Fotelje su bile velike, ni previš e tvrde, ni previš e meke. Nekoliko saksija sa ukrasnim biljkama bilo je efektno razmeš teno. Luster koji se spuš tao s plafona i stone lampe bile su u stilu italijanske moderne. Bilo je malo ukrasnih elemenata. Na policama samo nekoliko tanjira, verovatno iz Ming perioda. Soba je bila sređena, a praš ine ni trunke. Verovatno mu svakog dana dolazi kuć na pomoć nica da posprema. Na stolu su bili GQ i č asopisi iz

129

oblasti arhitekture. „Dobar stan", rekao sam. „Možda bi mogao da služi za snimanje?" rekao je. „I to je tačno", rekao sam još jednom se osvrnuvši po sobi. „Unajmiš dizajnera za enterijer i svaki stan ispadne ovakav. Kao lokacija za snimanje. Fotogenič an je. Ponekad kucam u zidove. Uč ini mi se da su ilmske kulise. Nema nikakvog mirisa, traga da se u njemu ž ivi. Samo besprekoran izgled." „Pa, mogao bi ti da ostaviš taj trag da se ovde živi." „Nevolja je u tome što ja ovde ne živim", rekao je suvo. Stavio je ploču na B&O gramofon, i spustio iglu. Zvučnici su bili dobri stari JBL P88. Sjajan proizvod iz vremena kad su se sa zvuč nika č uli poš teni tonovi, iz vremena pre nego š to je JBL raš irio po svetu nervozne studijske monitore. Pustio je jedan stari LP Boba Kupera. „Šta ćeš ti? Šta bi popio?" upitao me je. „Svejedno mi je. Piću ono što ti piješ", rekao sam. Otiš ao je u kuhinju i vratio se s posluž avnikom sa nekoliko boca votke i tonika, punom posudom leda i tri limuna preseč ena na polovine. I uz zvuke č istog i kul dž eza sa Zapadne obale pili smo tonik votku s limunom. Da, pomislio sam, baš je bled utisak da ovde iko ž ivi. Ne mogu da kaž em š ta je posredi, ali bio je bled. Pa ipak, nije se moglo reć i da je zbog toga bilo neprijatno. Zapravo, stvar je u nač inu razmiš ljanja. Za mene je to bila veoma prijatna soba. Ja sam opušten sedeo u udobnoj fotelji i pijuckao svoje piće. „Bilo je viš e moguć nosti", rekao je podigavš i č aš u ispred lica i gledajuć i kroz nju naspram svetla sa tavanice. „Da sam hteo mogao sam da postanem i lekar. Za vreme studija iš ao sam i na kurs za nastavnike. Mogao sam da se zaposlim i u vrhunskoj irmi. Ali, na kraju ispalo je ovako. Ovakav ž ivot. Čudno. Karte su bile poredane preda mnom. Mogao sam da izvučem bilo koju. Mislio sam da č e mi dobro ić i koju god da izvuč em. Imao sam vere u sebe. I upravo zato na kraju nisam znao da odaberem." „Ja nikada nisam ni video karte", priznao sam mu. On me je pogledao skupljenih očiju i nasmešio se. Verovatno je mislio da se šalim. Dosuo je sebi pić e i nacedio limun, a koru je bacio u korpu za otpatke. „Cak i moj brak je bio rezultat okolnosti. Supruga i ja nastupali smo u istom ilmu, i nekako se zbliž ili. Na lokacijama za snimanje zajedno smo odlazili na pić e i u vož nje iznajmljenim automobilom. Izaš li smo nekoliko puta i nakon š to smo završ ili s ilmom. I ljudi oko nas su mislili kako smo dobar par i da ć emo se verovatno venč ati. Kao da nas je tok naveo na to, mi smo se venč ali. Mislim da ti to ne razumeš , ali ovaj svet je stvarno mali. Kao da ž ivimo u baraci u dnu sokaka. Jednom stvoren tok stič e potpuno realnu snagu. Ali ja sam nju stvarno voleo. Ona je bila jedna od najvrednijih stvari koje sam stekao u svom ž ivotu. Postao sam svestan toga poš to smo se venč ali. Tada sam č vrsto reš io da je osvojim. Ali, uzalud. Kad bih se ozbiljno odluč io za

130

neš to, to bi poč elo da mi izmič e. I ž ena i uloga. Sve š to bi mi dolazilo odigrao bih najbolje moguć e. Ali, kad bih sam neš to hteo, sve bi mi iskliznulo kroz prste." Ja sam ćutao. Nisam mogao ništa da kažem. „Ne gledam ja na svet sa mrač ne strane", rekao je. „Ja je još uvek volim. To je sve. Ponekad razmiš ljam kako bi bilo divno kad bismo i ona i ja napustili glumu i zajedno otpoč eli skroman ž ivot. Ne treba mi ni moderan stan. Ni maserati. Niš ta mi ne treba. Samo kad bih imao neki č estit posao i mali č estiti dom, bilo bi mi dovoljno. Zelim i decu. Na povratku s posla, svratio bih negde s prijateljima na č aš icu da se uz pić e izjadam. A kad se vratim kuć i ona č eka. Kupio bih sivik ili subaru na rate. Takav je ž ivot. Kad malo razmislim, ja sam ž eleo takav ž ivot. Kad bi ona bila tu, ja bih bio zadovoljan. Ali uzalud. Ona ž eli neš to drugo. Cela porodica to oč ekuje od nje. Njena majka je olič enje estradne mame, a otac ž ivi za novac. Njen stariji brat se bavi menadž mentom. Mlađi brat stalno pravi probleme, a njihovo saniranje koš ta. Mlađa sestra se trenutno prodaje kao pevač ica. Teš ko da mož e da se otrgne. Pri tom, odmalena i sama ž ivi s č vrsto usađenim takvim sistemom vrednosti. U ovom svetu oduvek je ž ivela u ulozi deteta. Zivi u veš tač ki stvorenoj iluziji. Potpuno je drugač ija od mene ili tebe. Ne mož e da shvati stvarni svet. Ali ima č isto srce. Ima u sebi neš to neverovatno č isto. Ja to vidim. Ali, uzalud. Tu se ništa ne može. Nego, znaš li da sam spavao s njom prošlog meseca?" „S bivšom ženom?" „Da. Misliš li da to nije normalno?" „Ne mislim da je to tako nenormalno", rekao sam. „Doš la je ovamo. Ne znam zaš to je doš la. Pozvala me je telefonom i pitala da li mož e da svrati kod mene. Naravno, rekao sam. A onda smo, kao nekada, popili pić e, razgovarali, i vodili ljubav. Bilo je divno. Rekla je da me još uvek voli. Ja sam rekao kako bi bilo lepo kad bismo pokuš ali ponovo. Ona nije rekla niš ta. Samo me je sluš ala smeš eć i se. Govorio sam joj o mirnom domu. Ovo š to sam tebi malopre isprič ao. I dalje me je sluš ala uz osmeh. A zapravo, uopš te me nije sluš ala. Od samog poč etka me nije sluš ala. Govorio sam joj, ali nije bilo nikakve reakcije. Bilo je apsolutno beskorisno. Ona je samo bila usamljena i ž elela je da je neko zagrli. I sasvim sluč ajno je ispalo da sam taj neko bio ja. Mož da už asno zvuč i, ali zaista je tako. Ona je potpuno drugač ija od mene ili tebe. Za nju je samoć a potreba za neč ijom utehom. Bilo je dovoljno da je neko uteši. I samo to. Ne ide nikuda dalje. Ali, ja nisam takav." Ploč a se završ ila i zavladala je tiš ina. On je podigao iglu i neko vreme razmišljao o nečemu. „A šta misliš da pozovemo devojke?" predložio je. „Meni je svejedno. Šta god ti hoćeš", rekao sam. „Da li si ikada spavao s devojkom za novac?" upitao me je. Rekao sam da nisam.

131

„Zašto?" „Nikad mi nije palo na pamet", iskreno sam odgovorio. Slegnuo je ramenima i malo se zamislio nad tim. „Ali, več eras bi ti bolje bilo da uč iniš š to i ja. Pozvać u devojku koja je dolazila s Kiki. Mož da ć e znati nešto o njoj." „Ti odluč i", rekao sam. „Ali, nemoj mi reć i da i to spada u poslovne troškove?" Smejuć i se stavio je led u č aš u. „Mož da neć eš verovati, ali jeste tako! Takav je to sistem. Vode se kao agencija za organizovanje zabava, i izdaju rač une, č iste kao suza. To je tako slož en mehanizam da se ni inspekcija, ako i dođe, ne bi snaš la. I spavanje sa devojkama spada u troš kove za razonodu. Kakav strašan svet." „Društvo visokorazvijenog kapitalizma!" rekao sam. * Dok smo č ekali da dođu devojke, odjednom sam se setio Kikinih prelepih ušiju, pa sam pitao Gotandu da li je obratio pažnju na njene uši. „Uš i?“ pogledao me je zbunjenog izraza lica. „Ne, nisam. Mož da i jesam, ali se ne sećam. Šta je s njenim ušima?" Nije važno, rekao sam. * Bilo je neš to iza ponoć i kad su dve devojke doš le. Jedna od njih bila je ona š to je dolazila u paru s Kiki, ona koju je Gotanda opisao kao zanosnu lepoticu. I zaista je bila i te kako moć na. Bila je od onih devojaka koje sluč ajno negde sretnete, i sa kojom ne prozborite ni reč , a ipak vam taj susret ostane zauvek urezan u seć anje. Devojka koja podstič e več iti san muš karaca. Nije razmetljiva. Veoma než na. Ispod mantila imala je zeleni kaš mirski dž emper. I najobič niju vunenu suknju. Od nakita imala je samo male jednostavne minđuš e. Kao studentkinja č etvrte godine sa nekog otmenog ž enskog univerziteta. Druga devojka imala je haljinu modernih boja i nosila je naoč are. Nisam znao da postoje prostitutke koje nose naoč are. Ali, eto, postoje. Nije se moglo reć i da je zanosna lepotica, ali svakako je bila veoma privlač na. Imala je duge ruke i noge i preplanuo ten. Rekla je da je celu prethodnu nedelju provela na plaž ama u Guamu. Kosa joj je bila kratka i č vrsto prič vrš ćena ukosnicama. Nosila je srebrnu narukvicu. Imala je ž ustre pokrete, a kož a joj je bila č vrsto i elegantno zategnuta kao u nekog gipkog mesoždera. Gledajuć i ih odjednom sam se setio razreda iz gimnazije. U njemu je mogla da se nađe, mada ne i sasvim ista, ali makar po jedna od oba tipa devojaka. Pre injena i lepa devojka i temperamentna i privlač na. Baš kao

132

susret generacije, pomislio sam. Vladala je atmosfera kao kad se susret generacije završ i, pa prođe napetost i ostanete da pijete sa vama bliskim druš tvom. Smeš na asocijacija, ali zaista sam se tako oseć ao. Sada sam nekako razumeo š ta je Gotanda mislio kad je rekao da je opuš ten s njima. Izgledalo je da je Gotanda već bio spavao sa obema, jer su i on i devojke delovali veoma opuš teno dok su se pozdravljali. Sve u stilu „Zdravo!" i „Cao!“ Gotanda me je predstavio kao druga iz osnovne š kole koji se sada bavi pisanjem. Pozdravile su me sa osmehom. Osmeh koji kao da je govorio: „U redu je, svi smo mi ovde prijatelji". Osmeh koji se u stvarnom svetu ne sreć e često. I ja sam njih pozdravio. Sedeli smo na podu, lež ali na fotelji, pili konjak sa sodom, i razgovarali sluš ajuć i LP-je Dž oa Dž eksona, Sika i Alan Parsons Prodž ekta. Atmosfera je bila veoma opuš tena. I nas dvojica smo už ivali u njoj, a i devojke su. Gotanda je odabrao devojku s naoč arima da s njom odglumi zubara. Bio je bez sumnje odličan. Delovao je ubedljivije od pravog zubara. Talenat. Gotanda je sedeo pored devojke s naoč arima. Neš to joj je š aputao u uho, a ona bi se povremeno zakikotala. Za to vreme, meni se lepotica naslonila na rame i uhvatila me za ruku. Imala je omamljujuć i miris. Miris koji vam ispuni pluć a, pa ne mož ete da dođete do daha. Stvarno kao da smo na susretu generacije, pomislio sam. Onda nisam znala kako ovo da ti kaž em, ali ti si mi se u stvari sviđao. Zaš to me nisi pozvao? San svakog muš karca, svakog deč aka. Iluzija. Zagrlio sam je oko ramena. Než no je zatvorila oč i i vrhom nosa mi opipala resicu uha. Zatim mi je usnama ljubila vrat i meko disala. Kad sam se osvrnuo, u trenutku viš e nije bilo Gotande i njegove devojke. Verovatno su otiš li u spavać u sobu. Da malo priguš imo svetlo? - predlož ila je. Potraž io sam rukom prekidač na zidu i ugasio svetlo, a ostavio samo lampu na stoč ić u. Kad sam obratio paž nju, već se vrtela kaseta Boba Dilana. It's all over now, baby blue, pevao je. „Skini me polako", š apnula mi je u uho. Kako mi je i rekla, polako sam s nje skinuo dž emper, suknju, bluzu, č arape. Umalo mehanič ki nisam poč eo da slaž em stvari koje sam joj skinuo, ali sam se prenuo: to sad nije potrebno! I ona je skinula odeć u s mene. Armanijevu kravatu, livajs farmerke, majicu. I, u minijaturnom brushalteru i gaćicama, stala je pred mene. „I?“ upitala me je sa osmehom. „Savrš eno", odgovorio sam. Imala je fantastič no telo. Bilo je prelepo, životno, čisto, seksi. „A kako to savrš eno?" pitala je. „Objasni mi to malo bolje. Ako mi dobro objasniš, biću jako dobra prema tebi." „Podseća me na mladost. Kad sam bio srednjoškolac", rekao sam iskreno. Ona me je neko vreme gledala zač uđeno, skupljenih oč iju i smejala se. „Ti si baš jedinstven." „Rekao sam nešto loše?"

133

„Ma, ne“, rekla je. Priš la mi je i uradila mi neš to š to mi niko nije uradio u mom tridesetč etvorogodiš njem ž ivotu. Neš to delikatno, a opet izazovno, neš to č ega se č ovek teš ko doseti. Ali, neko se i doseti! Opustio sam miš ić e, zaž murio i predao telo tom talasu. Bio je to drugač iji seks od bilo kog koji sam do tada doživeo. „Nije loše, zar ne?“ šapnula mi je u uho. „Nije loše“, odgovorio sam. To mi je kao najdivnija muzika umirilo duš u i opustilo telo, toliko da sam izgubio oseć aj za vreme. U tome je bilo pre injene bliskosti, smirenog sklada prostora i vremena, i savrš ene komunikacije određenog oblika. A povrh svega, spadalo je u poslovne troš kove. „Nije loš e", rekao sam. Bob Dilan neš to peva. Sta to beš e? Hard Rain. Než no sam je zagrlio. Opustila je miš ić e i utonula u moje ruke. Sluš ao sam Boba Dilana i grlio zanosnu lepoticu, a sve na rač un poslovnih troš kova. Baš sam se oseć ao č udno. U dobrim starim šezdesetim ovako nešto nisam mogao da zamislim. Ovo je samo iluzija, mislio sam. Samo da pritisnem prekidač , i sve ć e nestati. 3D seksualna iluzija. Erotič an miris toaletne vode, meki dodir kož e, vreli dah. Ispratio sam do kraja utvrđeni red, svrš io sam, a zatim smo zajedno otiš li u kupatilo i istuš irali se. Zatim, umotani samo u velike peš kire, vratili smo se u dnevnu sobu, gde smo pijuckali konjak i sluš ali ploč e Dajer Strejtsa ili tako nekog. Ti se baviš pisanjem. A o č emu to piš eš ? - pitala je. U grubim crtama objasnio sam joj kakav je moj posao. Zvuč i zanimljivo, rekla je. Zavisi od onoga o č emu piš em. Ja se bavim, tako da kaž em, kulturnim č iš ćenjem snega, rekao sam. A ja se bavim senzualnim č iš ćenjem snega, rekla je. I mi smo se nasmejali. A, hoć emo li nas dvoje još jednom da oč istimo sneg, rekla je. Onda smo vodili ljubav na tepihu. Ovog puta jako jednostavno, i lagano. Ali, koliko god nam je stil bio jednostavan, ona je tač no znala š ta treba da radi da mi udovolji. Pitao sam se kako može da zna tako nešto. Dok smo ležali ispruženi u ogromnoj dugačkoj kadi pitao sam je za Kiki. „Kiki", ponovila je. „Kako mi je drago to ime. Ti je poznaješ?" Klimnuo sam glavom. Napuć ila je usne kao dete i kratko uzdahnula. „Nema je viš e. Iznenada je nestala. A mi smo se baš dobro slagale. Ponekad bismo zajedno odlazile u kupovinu, na pić e. Ali, ona je odjednom bez reč i iš čezla. Pre mesec ili dva. Ali takve stvari nisu retkost. U ovom poslu ne moraš da daješ pismeni otkaz. Ako ti se viš e ne radi, samo treba da odeš . Zao mi je š to je nestala. Bile smo prilič no bliske. Ali, š ta da se radi. Na kraju krajeva, mi nismo izviđač i", č arobnim dugim prstima mi je prelazila preko malog stomaka, a onda mi je nežno dotakla penis. „Jesi li spavao s Kiki?" „Živeli smo zajedno jedno vreme. Pre oko četiri godine." „Pre č etiri godine?" rekla je i nasmejala se. „Kako je to bilo davno! Pre

134

četiri godine ja sam još uvek bila poslušna srednjoškolka." „Zar nema nekog načina da se vidim s Kiki?" upitao sam. „Teš ko. Zaista ne znam kuda je otiš la. Kao š to sam upravo rekla, samo je iš čezla. Kao da je nestala kroz zid. Bez i jednog jedinog traga, pa verovatno nema ni načina da se pronađe. A ti, da li još uvek voliš Kiki?" Polako sam se protegao u vreloj kupki i pogledao u tavanicu. Da li još uvek volim Kiki? „Ne znam. Ali to sa ovim nema veze, ja moram po svaku cenu da se vidim s njom. Ne mogu da se otmem utisku da i Kiki ž eli da se vidi sa mnom. Stalno je sanjam." „Čudno", rekla je gledajući me u oči. „I ja ponekad sanjam Kiki." „Kako je sanjaš?" Nije odgovorila. Samo se nasmeš ila kao da razmiš lja. Kako bih neš to popila, rekla je. Vratili smo se u dnevnu sobu, seli na pod, i sluš ali muziku uz pić e. Ona se naslonila na moje grudi, a ja sam obgrlio njena gola ramena. Da li su Gotanda i njegova devojka zaspali, tek uopšte nisu izlazili iz sobe. „Mož da mi neć eš verovati, ali baš mi je lepo ovako s tobom. Stvarno. Ovo nije posao ni gluma, meni je lepo. Uživam. Ovo nije laž. Veruješ li mi?“ rekla je. „Verujem“, rekao sam. „I meni je ovako veoma lepo. Kao susret generacije." „Ti si baš jedinstven", rekla je uz kikot. „Sto se Kiki tič e", zaustio sam. „Zar niko ne zna? Njenu adresu, pravo ime, nešto?" Polako je odmahnula glavom. „Mi o tome nikad ne govorimo. Zivimo pod imenima koja same odaberemo. Na primer, Kiki. Ili ja, Mei. Ona druga devojka zove se Mami. Sva naš a imena lič e na strana i imaju po dva sloga. Naš privatni ž ivot niko ne zna i za to se ne pita. Osim ukoliko same ne kaž emo. Iz pristojnosti. A dobro se slaž emo, i to prilič no. Na primer, zajedno izlazimo. Ali, to nije stvarnost. Mi ne znamo kakav je ko. Ja sam Mei, ona je Kiki. Mi nemamo stvaran ž ivot. Mi smo samo iluzije. Lebdimo na nebu. Huu! Ime nam je samo znak pridodat toj iluziji. Zato i mi uzajamno poš tujemo naš e iluzije. Razumeš?“ „Da, razumem", rekao sam. „Neki naš i klijenti nas saž aljevaju, ali nisu u pravu. Ne radimo mi ovo samo radi novca. I mi už ivamo dok radimo. U naš em klubu pristup imaju isključ ivo č lanovi, pa imamo ine klijente, i oni umeju da nam ugode. Mi uživamo u tom imaginarnom svetu." „Veselo čišćenje snega", rekao sam. „Da, veselo č iš ćenje snega", rekla je. Priljubila je usne na moje grudi. „Ponekad ima i grudvanja." „Mei", rekao sam. „Nekada sam zaista poznavao devojku koja se tako zvala. Radila je na prijemu pacijenata u zubarskoj ordinaciji do moje

135

kancelarije. Bila je rođena u jednom selu na Hokaidou. Svi smo je zvali Mei Koza. Bila je crnomanjasta i mršava. Bila je dobra." „Mei Koza", ponovila je. „A kako se ti zoveš?" „Vini Pu“, rekao sam. „Kao u priči", rekla je. „Mei Koza i Vini Pu.“ „Kao u priči", ponovio sam. „Poljubi me", rekla je Mei. Zagrlio sam je i poljubio. Nostalgič ni poljubac. Popili smo po konjak sa sodom, viš e ni sam ne znam koji po redu, i sluš ali ploč e grupe Polis. Polis, još jedno bezvezno ime za grupu. Kako su mogli da daju bendu takvo ime? Ali, dok sam o tome razmiš ljao, ona je u mojim rukama utonula u spokojan san. Usnula na mojim rukama, Mei viš e nije bila zanosna lepotica. Bila je najobič nija ranjiva devojč ica kakva se mož e sresti bilo gde. Kao susret generacije, pomislio sam ponovo. Sat je već otkucavao četiri. Okolo se sve utišalo. Mei Koza i Vini Pu. Puka iluzija. Bajka koja se može uknjiž iti kao poslovni troš ak. Polis. Još jedan neverovatan dan! Umalo da se povež e, ali ne povezuje se. Slediš nit, a ona pukne! Razgovarao sam s Gotandom. Cak sam poč eo da gajim jednu vrstu simpatije prema njemu. Upoznao sam Mei Kozu. Spavao sam s njom. Bilo je divno. A ja sam postao Vini Pu. Senzualno čišćenje snega. Ali to me nikuda nije odvelo. Dok sam pripremao kafu u kuhinji, i njih troje su se probudili i ustali. Bilo je pola sedam ujutru. Mei je bila u bademantilu. Mami je na sebi imala samo gornji deo Gotandine meke š arene piž ame, a Gotanda donji. Ja sam bio u farmerkama i majici. Sedeli smo za stolom i pili kafu. Napravili smo tost i jeli. Dodavali smo ukrug buter i marmeladu. Na FM radiju „Barok za tebe". Henri Persei. Bilo je kao jutro na logorovanju. „Kao jutro na logorovanju", rekao sam. „Ku-ku“, oglasila se Mei. U pola osam Gotanda je telefonom pozvao taksi i pobrinuo se da se devojke vrate kuć i. Na odlasku, Mei me je poljubila. „Ukoliko sretneš Kiki, pozdravi je", rekla je. Kriš om sam joj dao vizitkartu i rekao da mi se javi ako išta sazna. Hoću, rekla je klimnuvši glavom. „Pa da opet zajedno č istimo sneg, ako bude prilike", rekla je Mei i namignula mi. „Da čistite sneg?“ zbunio se Gotanda. Kad smo ostali sami, nas dvojica smo popili po još jednu kafu. Ja sam je pripremio. Umem da spremim dobru kafu. Sunce je izaš lo tiho i neprimetno, a Tokijski toranj je bleš tao. Gledajuć i ga setio sam se jedne stare reklame za neskafu. Svakako je i u toj reklami bio Tokijski toranj ujutro. Jutro u Tokiju poč inje kafom... Mož da i nije tako. Svejedno. Bilo kako bilo, Tokijski toranj je sijao na jutarnjem suncu, a mi smo pili kafu. I zato sam se setio te reklame.

136

Bilo je to doba dana kad normalni ljudi ž ure na posao ili u š kole. Ali ne i mi. Mi smo cele noć i už ivali sa zanosnim profesionalkama, i sad smo lež erno pili kafu. A posle ć emo verovatno otić i da se ispavamo. Svidelo se to nama ili ne, mi smo - Gotanda i ja - u različ itom stepenu š trč ali izvan nač ina ž ivota običnog sveta. „Sta ć eš ti danas da radiš ?" upitao je Gotanda okrenuvš i glavu u mom pravcu. „Idem kući da spavam" rekao sam. „Nemam ništa posebno u planu." „Ja ć u sad malo da odspavam, a u podne treba da se vidim s nekim. Imam jedan zakazan sastanak", rekao je. Još neko vreme smo ćutke posmatrali Tokijski toranj. „Pa, je li ti bilo lepo?" pitao me je Gotanda. „Jeste!" odgovorio sam. „I šta je bilo? Jesi li saznao nešto o Kiki?" Odmahnuo sam glavom. „Samo to da je iš čezla. Kao š to si i rekao. Ne postoji nikakav trag. Ne zna se čak ni njeno pravo ime." „Raspitać u se i ja malo kod ovih mojih u ilmskoj kompaniji", rekao je. „Uz malo sreće, možda i saznam nešto." Zatim je malo iskrivio usne i drš kom kaš ič ice poč eš ao slepooč nicu. Kako je šarmantan, rekle bi devojke. „A š ta nameravaš kad se vidiš s Kiki?" upitao je. „Da ponovo budete zajedno, ili tako nešto, ili te je samo uhvatila nostalgija?" Rekao sam da ne znam. To ni sam ne znam. O tome mogu da razmišljam samo pošto je vidim. Kad smo popili kafu, Gotanda me je odvezao svojim uglancanim braon maseratijem do mog stana u Šibuji. Rekao sam da ću se vratiti taksijem, ali on je rekao da će me odbaciti pošto nije daleko. „Mogu li opet nekad da te pozovem da izađemo?" pitao je. „Bilo mi je lepo š to sam s tobom razgovoarao. Nema puno ljudi s kojima mogu otvoreno da razgovaram. Ako tebi ne smeta, voleo bih da se uskoro opet vidimo. Može?" „Naravno", rekao sam. Zahvalio sam se na bifteku, piću i devojci. Samo je mirno odmahnuo glavom bez i jedne reč i. I bez reć i bilo mi je sasvim jasno šta je hteo da kaže.

137

20 Usledilo je nekoliko mirnih dana. Svakoga dana imao sam po nekoliko poziva u vezi s poslom, ali nisam odgovarao, već sam ostavio uključ enu telefonsku sekretaricu. Izgleda da moja popularnost još nije opala. Pripremao sam jelo, izlazio u Sibuju i svakog dana po jednom gledao Neuzvraćenu ljubav. Poš to je bio proleć ni raspust, u bioskopu gotovo nije bilo praznog mesta. U publici su bili sve sami osnovci i srednjoš kolci. Ja sam bio jedini ozbiljni odrasli gledalac. Oni su u bioskop odlazili da bi gledali glavnu junakinju ili svog idola, i bilo im je svejedno kakva je radnja ilma, ili njegov kvalitet. A kad se pojavi ž eljno oč ekivana zvezda, vriš te koliko ih grlo nosi. Dreka kao u prihvatiliš tu za pse lutalice. Kad se pak na platnu ne pojavi omiljena zvezda, ili neš to glasno ž vać u i mljackaju, ili gromoglasno vič u „Ma, nemoj" ili „Hej, ti“. Odjednom sam pomislio, kakvo bi olakš anje bilo kad bih spalio ceo bioskop zajedno s njima. Kad je poč eo ilm, paž ljivo sam gledao uvodnu š picu. Kikino ime bilo je ispisano sitnim slovima. Kad se završ ila scena u kojoj nastupa Kiki, izaš ao sam iz bioskopa i proš etao po gradu. Uglavnom ista marš ruta kao i inač e. Iz Harađukua preko bejzbol stadiona Dingu, Aojama groblja, Omotesandoa, pored zgrade Đintan, u Sibuju. Usput bih i seo da predahnem uz kafu. Proleć e je sasvim pouzdano stiglo. Oseć ao se onaj dragi miris proleć a. Zemlja se i dalje strpljivo i verno kreć e oko Sunca. Tajna svemira. Kad god prođe zima i dođe proleć e, ja razmiš ljam o toj tajni. Zaš to li u proleć e uvek isto miriš e? Iz godine u godinu, kad stigne proleć e, obavezno miriš e ovako. Izuzetno než an i blag miris, a uvek isti. Grad je bio izlepljen izbornim plakatima. Svi do jednog bili su ruž ni. Kruž ili su automobili sa razglasom za izbornu kampanju. Ne razumem tač no š ta govore. Samo su buč ni. Razmiš ljajuć i o Kiki, ja sam hodao kroz takav grad. I tu sam primetio kako mi se snaga u nogama postepeno povratila. Korak mi je postao lak i siguran, a zajedno s njim i misli su mi postale oš trije nego ranije. Neznatno, ali ipak napredujem, korak po korak. Imao sam cilj, i tako sam najprirodnije ovladao radom nogu. To nije bio loš znak. Igraj, pomislio sam. Nema potrebe da razmiš ljam kako. Treba samo da pravilno sledim korake, i oč uvam svoj sistem. I da budno motrim kuda ć e me dalje ova struja odneti. Da ostanem u ovom svetu. U tome su mi protekli poslednji dani marta. Spolja gledano, nikakav napredak. Iš ao sam u kupovinu, spremao jednostavna jela u kuhinji, odlazio u bioskop da gledam Neuzvraćenu ljubav, iš ao u duge š etnje. Kad bih se vratio kuć i, uključ io bih telefonsku sekretaricu i presluš ao snimljene poruke, ali sve

138

su to bili samo poslovni pozivi. Uveč e bih sam č itao i pio. Svakog dana ponavljalo se jedno isto. Utom je doš ao i april o kojem je i T. S. Eliot napisao pesmu, a Kaunt Bejsi otpevao. Dok sam tako noć u sam pio, odjednom sam se setio seksa sa Mei Kozom. Čišćenje snega. Bila je to na čudan način uspomena za sebe. Ni sa č im povezana. Ni sa Gotandom, ni sa Kiki, ni sa č im. Oseć ao sam je kao neverovatno stvaran san. Zivo se seć am svega do detalja, u izvesnom smislu jasnije i od jave, a opet na kraju ni sa č im povezan stvarni san. Ali to je z.a mene bio izuzetno prijatan dož ivljaj. Dodir duš a veoma određenog oblika. Dvoje ljudi koji zajedno poš tuju iluzije, fantazije. Osmeh koji kaže „u redu je, svi smo mi ovde prijatelji". Jutro na logorovanju. Ku-ku. Pokuš ao sam da zamislim na koji nač in je Kiki vodila ljubav s Gotandom. Da li je i ona, isto kao i Mei, pruž ala Gotandi dolič nu erotsku uslugu. Da li sve devojke iz onog kluba struč no vladaju takvom uslugom kao osnovnom tehnikom svog posla, ili je ono mož da ipak bilo isključ ivo Mejino lič no umeć e. Ja ne znam. A ne ide ni da pitam Gotandu. Dok je Kiki ž ivela sa mnom, u seksu je, reklo bi se, ipak bila pasivna. Ona jeste vrelo odgovarala na moje zagrljaje, ali sama nikada nije imala zahteva, niti je u bilo č emu ona imala inicijativu. Meni je izgledalo kao da u mojim zagrljajima už iva, potpuno opuš tenog tela, bez trunke napetosti u njemu. I ja nikada nisam bio nezadovoljan takvim seksom. Bilo je divno grliti njeno opuš teno telo. Njeno meko telo, smiren dah, vrela vagina. Meni je to bilo dovoljno. I zbog toga ja nisam umeo da zamislim kakvu bi ona aktivnu profesionalnu erotsku uslugu mogla da pruž i nekome na primer Gotandi. A mož da je to bilo zbog nedostatka razvijene maš te kod mene. Kako prostitutke razlikuju privatni i poslovni seks? Odgovor mi je bio nezamisliv. Kao š to sam Gotandi rekao, nikada do tada nisam bio s prostitutkom. Spavao sam s Kiki. Kiki je bila prostitutka. Ali ja tada ni u kom sluč aju nisam bio s Kiki prostitutkom, već s Kiki privatno. S Mei sam spavao kao s prostitutkom, ali sa Mei kao s privatnom osobom nisam. I da pokuš am da uskladim ta dva sluč aja, verovatno neć e biti nikakvog smisla. Sto sam se viš e nadnosio nad tim pitanjem bilo je sve tež e. Kao prvo, dokle je seks uopš te stvar mentalnog, a odakle poč inje da bude stvar tehnike? Dokle je stvaran, a gde poč inje gluma? Da li je zadovoljavajuć a predigra pitanje mentalnog ili stvar tehnike? Da li je Kiki zaista už ivala u seksu sa mnom? Da li je u onom ilmu stvarno glumila? Ili je zaista bila omamljena dok su joj Gotandini prsti prelazili po leđima? Stvarnost i iluzija su se mešali. Na primer, Gotanda. U lekarskom mantilu on je č ista iluzija. Ali, daleko je uverljiviji od nekog pravog lekara. Uliva poverenje. Kakvu li ja iluziju stvaram? Možda nikakvu? Igraj, rekao je Čovek-ovca. I to najbolje što znaš, da se svi zadive. Poš to je rekao tako da se svi zadive, to verovatno znač i da ja ipak stvaram

139

neku iluziju. A ako je tako, da li ć e se svi i oduš eviti njome? Ma, sigurno. Koga bi to moja prava slika mogla da zadivi? Kad osetim da mi se spava, operem č aš e nad sudoperom, zatim operem zube i legnem. Probudim se, i već je novi dan. Dani su leteli. Već je bio početak aprila. Kao u romanima Trumana Kapotea, tanani, promenljivi, ranjivi i prelepi prvi dani aprila. U toku jutra otiš ao sam u Kinokuniju i opet kupio izdresirano povrć e. Zatim sam kupio paket piva u konzervi i tri boce vina na rasprodaji. Kupio sam kafu u zrnu. Kupio sam dimljeni losos za sendvič e. I sojinu pastu za supu, kao i sojin sir. Kad sam se vratio kuć i presluš ao sam snimak na telefonskoj sekretarici. Imao sam poruku od Juki. Potpuno nezainteresovanim glasom je rekla da ć e me opet nazvati u dvanaest sati i da budem kod kuć e. I zalupila je sluš alicu. Za nju je, izgleda, to treskanje sluš alice bilo neka vrsta govora tela. Kazaljke na satu pokazivale su jedanaest sati i dvadeset minuta. Ja sam u kuhinji pripremio vrelu i jaku kafu, koju sam ispijao sedeć i na pođu i č itajuć i najnovije izdanje iz serije Policijske stanice 87 Eda Mekvejna. Još od pre deset godina pokuš avam da prestanem s č itanjem takvih stvari, ali kako koje novo izdanje izađe, ja ga, mimo svoje volje, kupim. Deset godina je prilič no dugač ak period da bih to opravdao inercijom. U dvanaest sati i pet minuta zazvonio je telefon. Bila je to Juki. „Zdravo, kako si“, rekla je. „Vrlo dobro!“ odgovorio sam. „Šta sad radiš?" upitala je. „Taman sam mislio da poč nem da pripremam ruč ak. Napravić u sendvič sa izdresiranom zelenom salatom, dimljenim lososom, lukom iseckanim na rež njeve tanke kao oš trica ž ileta i potopljenim u ledu i vodi, i namazom od rena. Buter-ki le iz Kinokunije odlič ne su za sendvič sa dimljenim lososom. Ako mi uspe, bić e vrlo slič no ukusu sendvič a od lososa iz Delikatesnih sendvič a iz Kobea. Desi se i da mi ne uspe. Međutim, sve se mož e postić i uz koji pokušaj i pogrešku, samo ako se ima cilj „Glupost.“ „Ali je ukusno", rekao sam. „Ako mi ne veruješ pitaj pč ele. Mož eš da pitaš i detelinu. Stvarno je ukusno!" „O čemu to pričaš? Kakve pčele i detelina?" „Pa, na primer", rekao sam. „Svaš ta!" rekla je Juki uz uzdah. „A da ti još malo odrasteš ? Već imaš trideset četiri, zar ne? Čak i meni deluješ pomalo glup." „Hoćeš da kažeš da treba da se socijalizujem?" „Ide mi se u vožnju", ignorisala je ona moje pitanje. „Slobodan si večeras?" „Mislim da jesam", rekao sam posle kratkog razmišljanja. „Dođi po mene u stan na Akasaki u pet. Sećaš se gde je?"

140

„Sećam se“, rekao sam. „A jesi li stalno tu od onda, sama?" „Da. I kad se vratim kuć i u Hakone tamo nemam niš ta. To je ionako pusta kuć a na vrhu brda. Ne ž elim da se vrać am sama na takvo mesto. Zanimljivije mi je da budem ovde." „Šta je s tvojom majkom? Još uvek se nije vratila?" „Ne znam niš ta o mami. Nijednom mi se nije javila. Verovatno je još uvek u Katmanduu. Pa, rekla sam ti, na nju se nikako ne mož eš osloniti. Uopš te ne znam kad će se vratiti." „A novac?" „U redu je. Mogu slobodno da podiž em gotovinu karticom. Izvukla sam jednu iz maminog novč anika. Jedna manje ili viš e, ona to uopš te neć e primetiti. Da se sama ne č uvam ja bih umrla. Ona nije normalna, pa je bar to opravdano. Zar ne misliš tako?" Izbegao sam odgovor i rekao neš to neodređeno. „Da li se pravilno hraniš?" upitao sam. „Hranim se! Šta ti misliš? Pa, umrla bih da se ne hranim!" „Pitam da li se pravilno hraniš!" Juki se nakaš ljala. „Kentaki frajd č ikin, Mekdonalds, Dejli kvin, i tako to. I gotovi lanč-paketi." Smeće od brze hrane. „Dolazim po tebe u pet", rekao sam. „Idemo da jedemo neš to valjano. Tvoja ishrana je previš e, ali zaista previš e straš na. Devojka koja raste treba dobro da se hrani. Ako nastaviš s takvim ž ivotom, imać eš problema s menstruacijom kad odrasteš . Naravno, mogu ja i da ti kaž em da je to tvoja stvar. Ali, ako imaš problema s menstruacijom, i svi oko tebe imaju problema. Moraš da misliš i na ljude oko sebe." „Glupost", rekla je Juki tiho. „Nego, ako ti nije mrsko, da li bi mogla da mi kaž eš broj telefona u tom stanu na Akasaki?" „Zašto?" „Zato š to ova jednosmerna komunikacija nije fer. Ti znaš moj broj. Ja tvoj ne znam. Kad ti se prohte ti mož eš mene da pozoveš , ali kad se meni prohte, ja to ne mogu — to je nepravda. I zamisli da smo se dogovorili kao ovo danas, pa iznenada dođe do promene plana, bić e nezgodno ako ne mogu da te obavestim u tom slučaju." Malo se dvoumila, tiho frknula kroz nos, ali mi je na kraju izdiktirala broj. Zapisao sam ga u adresaru ispod Gotandinog broja. „Ali nemoj svaki č as da menjaš planove!" rekla je Juki. „Dovoljno mi je š to imam jednu takvu mamu." „Ne brini. Ja ne menjam planove svaki č as. Ne laž em te! Mož eš da pitaš leptire. Mož eš da pitaš i čičak. Nema tog č oveka koji tako č vrsto drž i reč kao ja. Ali, na svetu se deš avaju i iznenadne nesreć e. Desi se iznenada i neš to š to

141

č ovek ne mož e da predvidi. Veliki je i komplikovan ovaj svet, i zato nekada mož da iskrsne neš to š to ja ne mogu da kontroliš em. Ako u tom trenutku ne mogu da stupim u vezu s tobom, bić u u velikoj neprilici. Da li razumeš o č emu ti govorim?" „Iznenadne nesreće", ponovila je. „Kao grom iz vedra neba", rekao sam. „Nadam se da se neće desiti", rekla je Juki. „Potpuno se slažem", rekao sam. Ali upravo to se desilo.

142

21 Doš li su neš to posle tri sata. Njih dvojica. Dok sam se tuš irao oglasilo se zvono na vratima. Obukao sam bademantil, i dok nisam otvorio vrata zvono se oglasilo č ak osam puta. Neko je zvonio tako nervozno da sam osetio kao da me njegova nervoza bocka po kož i. Otvorio sam, a ispred vrata su stajala dva muš karca. Jedan je bio negde u srednjim pedesetim, a onaj drugi je izgledao da je tu negde mojih godina. Stariji je bio visok, i na nosu je imao ož iljak. Iako je proleć e tek bilo na pragu, on je bio dobro preplanuo. Imao je onaj tamni pravi preplanuli ten kakav imaju ribari. Sigurno nije pocrneo na nekoj guamskoj plaž i ili na skijališ tu. Imao je oš tru kosu, a ruke preterano velike. Na sebi je imao sivi kaput. Mlađi je bio oniž i, sa duž om kosom. Oč i su mu bile sitne i oš tre. Kao oni knjiš ki momci iz prethodne decenije. Delovao je kao neko ko bi na skupu pisaca mogao da zagladi š iš ke i kaž e: „Pa, naravno, Miš ima!“ Nekada, za vreme studija na grupi je bilo nekoliko takvih. Na sebi je imao teget mantil. Obojica su imali ne baš moderne crne cipele. Da ih vidite na putu samo biste ih zaobiš li. Jeftine, i još iznoš ene. Nijedan od gospode nije izgledao kao neko s kim bih ja neš to posebno ž eleo da se sprijateljim. „Ribar“ i „Knjiški" - dao sam im imena za prvo vreme. Knjiš ki je bez reč i iz dž epa izvadio policijsku legitimaciju i pokazao mi je. Kao na ilmu, pomislio sam. Ja nikada ranije nisam video policijsku legitimaciju, ali bio mi je dovoljan jedan pogled da me uveri da je prava. Bila je isto pohabana kao i cipele. Ali kad ju je izvadio iz dž epa mantila, delovao je kao da prodaje svoj književni časopis. „Policijska stanica Akasaka", rekao je Knjiški. Ja sam klimnuo glavom. Ribar je stajao s rukama u dž epovima kaputa i nije prozborio ni reč i. Samo je nonš alantno stavio svoju nogu u dovratak. Da vrata ne bi mogla da se zatvore. Neverovatno, baš kao na filmu! Knjiš ki je vratio legitimaciju u dž ep. Ispitivač ki me je pogledao od glave do pete. Stajao sam tako mokre kose, samo u bademantilu. U zelenom bademantilu marke renoma. Naravno licencni proizvod, ali kad bih okrenuo leđa lepo bi mogli da proč itaju da tamo piš e renoma. Sampon vela. Niš ta č ega bi se čovek postideo. I zato sam samo netremice čekao da oni progovore. „Zapravo, ž eleli bismo neš to da vas pitamo“, poč eo je Knjiš ki. „Stoga, ako nemate niš ta protiv, da li bismo mogli da vas zamolimo da pođete s nama u stanicu?" „O čemu to želite da me pitate?" pitao sam ja. „O tome ć emo kasnije razgovarati", rekao je. „Samo, poš to su potrebne određene formalnosti i papiri da bismo vas iš ta pitali, ž eleli bismo da pođete

143

s nama do stanice, ako ste u mogućnosti." „Pretpostavljam da smem da se presvučem", upitao sam. „Naravno, samo izvolite", rekao je Knjiš ki nepromenjenog izraza lica. Imao je veoma ravnoduš an glas i veoma ravnoduš an izraz lica. Ah, kad bi Gotanda glumio policijskog detektiva sigurno bi bio mnogo realistič niji i mnogo uverljiviji od ovog, u trenutku mi je proletelo kroz glavu. Takva je stvarnost. Dok sam se ja presvlač io u drugoj sobi, oni su stajali na otvorenim vratima. Obukao sam svoje omiljene farmerke i sivi dž emper, i jaknu od tvida. Prosuš io sam kosu i u dž ep stavio novč anik, notes i ključ eve, zatvorio sam prozor, zavrnuo glavni ventil za gas, ugasio svetlo i uključ io telefonsku sekretaricu. Zatim sam obuo svoje plave topsajderke. Dok sam se obuvao njih dvojica su zurila u mene kao u svetsko č udo. Ribar je još uvek drž ao jednu nogu u dovratku. Malo podalje od ulaza u zgradu, da ne bi bila upadljiva, bila su parkirana njihova patrolna kola. Najobič nija patrolna kola, za č ijim volanom je sedeo uniformisani policajac. Prvi je uš ao Ribar, zatim ja, i na kraju Knjiš ki. I to je bilo kao na ilmu. Kad je Knjiš ki zatvorio vrata, niko nije progovorio ni reč i a kola su se pokrenula. Na putu je bila guž va, a patrolna kola iš la su lagano, bez uključ ene sirene ili neč eg slič no. Vozili smo se kao da smo u taksiju., Jedino š to nije bilo taksimetra. Duž e smo provodili u stajanju nego u vož nji, zahvaljujuć i č emu su svi vozač i okolo mogli dobro da se nagleda ju mog lika. Niko nije progovarao. Ribar je prekrš tenih ruku netremice gledao ispred sebe. Knjiš ki je gledao napolje kroz prozor namrš tenog lica, kao da vež ba opisivanje predela. Kakav bi to bio opis, pomislio sam. Sasvim sigurno mrač an, sa puno besmislenih fraza. „Proleć e kao č ista ideja stiglo je naglo i u naletu mrač ne plime. Njegov dolazak uskovitlao je i u jalovi ž ivi pesak neč ujno gurao emocije bezimenih ljudi koji su se razmileli po pukotinama grada." Doš lo mi je da ovakve reč enice sve do jedne ispravim. Sta je to „proleć e kao č ista ideja"? A „jalovi ž ivi pesak"? Ali naravno, usput sam shvatio da je to apsurdno, pa sam odustao. Ulice Sibuje su vrvele od priglupih srednjoš kolaca drečavo obučenih poput klovnova. Nije bilo ni emocija, ni živog peska, ničega. Kad smo stigli u policijsku stanicu odveli su me u sobu za sasluš anje u prizemlju. Sobič ak od oko osam kvadratnih metara, i sa malim prozorom. Kroz prozor jedva da je uopš te dopirala svetlost. Verovatno je susedna zgrada bila previš e blizu. U sobi je bio jedan sto, dve kancelarijske stolice, i dve pomoć ne stolice presvuč ene vinilom. Na zidu je visio sat, jednostavan da jednostavnije nije moglo. To je bilo sve. Nije bilo nič eg drugog. Ni kalendara, niti kakve slike. Ni police sa spisima. Ni vaze. Ni slogana. Ni čajnika. Samo sto, stolice i sat. Na stolu su bile pepeljara i č aš a s olovkama, a na kraju stola bile su naredane fascikle s dokumentacijom. Kad su uš li skinuli su mantile,

144

presavili ih i stavili na pomoć nu stolicu, a meni ponudili da sednem na č elič nu kancelarijsku stolicu. Zatim je Ribar seo naspram mene. Knjiš ki je stajao malo podalje i listao svoj notes. Neko vreme nijedan od njih dvojice nije govorio. Ni ja ništa nisam rekao. „Nego, š ta si radio proš le noć i?" posle dovoljne pauze konač no je progovorio Ribar. Kad malo bolje razmislim, to je u stvari bilo prvi put da se Ribar oglasio. Proš le noć i, pomislio sam. Kakva ono beš e proš la noć ? Nisam mogao da razlikujem proš lu noć od one pre nje. Niti pretproš lu noć od one prethodne. Tuž no ali istinito. Neko vreme sam razmiš ljao u tiš ini. Trebalo mi je vremena da se setim. „Hej, ti!" obratio mi se Ribar. Zatim se nakaš ljao. „Ako insistiraš na nekoj pravnoj proceduri, trebać e ti puno vremena. A ja te pitam sasvim jednostavnu stvar. Sta si radio od juč e uveč e do danas ujutru? Valjda ti neć e škoditi da odgovoriš?" „Pa, razmišljam", rekao sam. „Ne mož eš da se setiš a da ne razmisliš ? Radi se o proš loj noć i! Ne pitam te za prošli avgust. Nema se vremena za razmišljanje", rekao je Ribar. Pa, ne mogu da se setim, mislio sam da kaž em, ali sam se predomislio. Verovatno ne bi razumeli takav kratkoroč ni gubitak pamć enja. Završ ilo bi se tako što bi mislili da sa mnom nešto nije u redu. „Cekać emo", rekao je Ribar. „Poš to ć emo č ekati, a ti se polako priseti." Iz dž epa sakoa izvadio je seven star i cigaretu pripalio bikovim upaljač em. „Hoćeš da zapališ?" „Ne, hvala", rekao sam. Brutus je pisao kako napredni urbani č ovek ne puš i. Ali, ova dvojica su slasno puš ila ne mareć i za takve stvari. Ribar je puš io seven star, a Knjiš ki kratki houp. Obojica su puš ili cigaretu za cigaretom. Ne čitaju oni Brutus. Ova dvojica nikako nisu tipovi u trendu. „Da sač ekamo pet minuta", rekao je Knjiš ki onim istim ravnoduš nim glasom. „Za to vreme ć ete se verovatno setiti neč ega, je l' te? Gde ste bili i š ta ste radili prethodne večeri." „Ali, pazi, on je intelektualac", okrenuo se Ribar prema Knjiš kom. „Evidentirano je da je i ranije bio sasluš avan. Ima registrovan otisak prsta. Studentski pokret. Ometanje rada drž avnih organa. Sluč aj predat javnom tuž iocu. Navikao je on na ovo. Ima on jaku kič mu. A policiju mrzi. Dobro je upoznat sa zakonom. U prste zna Ustavom zagarantovana prava građana i slične stvari. Još malo i tražiće da mu zovemo advokata." „Ali, doš ao je ovamo dobrovoljno, i mi mu samo postavljamo najjednostavnije pitanje", Knjiš ki je rekao Ribaru tobož zač uđeno. „Nije bilo ni govora o hapš enju ili neč em slič nom. Hmm, ne znam! Mislim da nema nikakvog razloga da zove advokata. Zaš to razmiš ljati na tako komplikovan način? Baš mi je teško da shvatim."

145

„Po mom miš ljenju on jednostavno mrzi policiju. To je iziološ ka reakcija na sve š to ima veze s policijom. Od patrolnih kola do saobrać ajnog policajca. I verovatno da nikad ne bi pristao na saradnju s tako neč im, pa makar umro", rekao je Ribar. „Ali, dobro. Sto pre odgovori pre ć e moć i da se vrati kuć i. Ako ume da razmiš lja praktič no, svakako ć e nam odgovoriti. I da zove advokata samo zato š to smo ga pitali š ta je radio proš le noć i, niko mu neć e doć i. Gospoda advokati su zauzeti ljudi. Ako je intelektualac, valjda zna toliko." „Ma, naravno", rekao je Ribar. „Ako je gospodinu sve to potpuno jasno, mislim da ć emo moć i da uš tedimo jedni drugima vreme. I mi imamo puno posla, a verujem i on. Odugovlač enjem oduzimamo jedni drugima vreme, a i umaramo se. A ovo prilično zamara." Ova njihova farsa potrajala je i više od pet minuta. „E, pa lepo", rekao je Ribar. „I, onda, da li si se nečeg setio?" Niti sam se setio, niti sam to uopš te hteo. Verovatno bih se uskoro setio. Ali u tom trenutku nikako nisam mogao. Kako mi se pamć enje izgubilo, nikako da se povrati. „Najpre, ž elim da znam okolnosti, o č emu se radi“, rekao sam. „Dok ne saznam o č emu se radi, ne mogu niš ta da kaž em. Ne ž elim da u tom neznanju kaž em neš to š to ć e biti nepovoljno po mene. A osim toga, stvar je lepih manira da č oveka prvo upoznate sa situacijom, a onda da mu postavljate pitanja. Ovo što vi radite uopšte nije u skladu s lepim manirima." „Ne ž eli da kaž e neš to š to ć e biti nepovoljno po njega", ponovio je Knjiš ki rečenicu kao da je proverava. „Nije u skladu s lepim manirima, kaže.“ „Pa, rekao sam ti da je intelektualac", rekao je Ribar. „Ima uvrnut pogled na svet. Mrzi policiju. Pretplatnik je dnevnog lista Asahi šimbun i č ita č asopis Svet.“ „Niti kupujem novine, niti č itam Svet“, rekao sam. „U svakom sluč aju, dok god mi ne kaž ete zaš to ste me doveli ovamo, niš ta neć u reć i. I ako ć ete me maltretirati, izvolite, možete me maltretirati koliko vam drago. Ja sam ionako slobodan. Imam vremena na pretek." Dva policajaca se zgledaše. „Znači, ako ti objasnimo situaciju, ti ćeš nam odgovoriti?" upitao je Ribar. „Verovatno", rekao sam. „On baš ima neodoljiv smisao za humor", rekao je Knjiš ki prekrš tenih ruku, gledajući negde u vrh zida. „Verovatno, kaže." Ribar je protrljao prstom popreč ni ož iljak na nosu. Izgledao je kao ož iljak od nož a. Bio je prilič no dubok i zahvatio je i meso okolo. „Sluš aj", poč eo je, „mi smo veoma zauzeti. I ozbiljni. Zelimo da se ovo š to pre okonč a. Ne radimo ovo zato š to volimo. Ukoliko je moguć e, ž elimo da več eras u š est budemo u svojim domovima i už ivamo u več eri s porodicom. Niti imamo neš to posebno protiv tebe, niti ti teramo inat. Niš ta ti viš e ne traž imo osim da nam kaž eš gde si bio i š ta si radio proš le noć i. Ako ti je savest č ista, valjda

146

nema nič eg loš eg u tome š to ć eš nam reć i? Ili mož da ne mož eš da nam kaž eš zato što si kriv za nešto?" Ja sam netremice gledao u staklenu pepeljaru na stolu. Knjiš ki je s treskom zatvorio svoj notes i stavio ga u dž ep. Celih trideset sekundi niko nije izustio ni reč . Ribar je izvukao i pripalio još jedan seven star. „Ima jaku kičmu", rekao je Ribar. „A da zovemo Komitet za zaštitu ljudskih prava", dodao je Knjiški. „Vidi, nema ovde reč i o ljudskim pravima", rekao je Ribar. „To je građanska duž nost. Građanin mora da sarađuje u policijskoj istrazi koliko god je to u njegovoj moć i, lepo piš e i u Zakonu. I u tvom dragom Zakonu to lepo piš e. Zaš to toliko mrziš policiju? Valjda si i ti nekad pitao policajca da ti pokaž e put? Valjda ć eš da zoveš policiju ako ti provalnik uđe u stan? Zar ne treba da se uzajamno pomaž emo? Zaš to ne sarađuješ u ovako jednostavnoj stvari? Zar ovo nije stvarno jednostavno formalno pitanje? Gde si bio i š ta si radio proš le noć i? Hajde da to obavimo bez komplikacija. Onda ć emo i mi moć i da nastavimo dalje. I ti ć eš moć i da se vratiš kuć i. I sve je OK! Zar ne misliš tako?“ „Želim najpre da mi kažete o čemu se radi", ponovio sam. Knjiš ki je izvadio papirnu maramicu iz dž epa i glasno dunuo u nju. Ribar je iz fioke stola izvadio plastični lenjir i počeo njime da pljeska po dlanu. „Zar vama nije jasno?" rekao je Knjiš ki dok je bacao papirnu maramicu u korpu za otpatke pored stola. „Vi sve više i više otežavate svoj položaj!" „Nisu ovo sedamdesete. Nemamo mi vremena da se ovde s tobom igramo anarhiste", rekao je Ribar kao da mu je dosta svega. „Proš la su ta vremena. I ti i ja smo do guš e ukopani u ovo druš tvo. Viš e nema vlasti i anarhista. Niko tako ne razmiš lja. Ovo je veliko druš tvo. Talasanje nikakvo dobro ne donosi. Uspostavljen je č vrst sistem. Ako ti se ne sviđa ovo druš tvo, mož eš da sediš i č ekaš zemljotres. Kopajuć i jamu. A od toga š to se ti sada ovde odupireš nema nikakve koristi, ni za mene ni tebe. Pucanje u prazno. Ako si intelektualac, bar to bi trebalo da znaš." „Eto, i mi smo umorni, pa je neš to š to smo rekli mož da bilo nedolič no. Ako jesmo, to nije lepo. Izvinjavamo se", rekao je Knjiš ki dok je opet listao notes. „Ali, vidite, i mi smo umorni. Neprestano radimo. Od proš le noć i gotovo da uopš te nismo spavali. Decu nisam video već pet dana. I ne ruč amo č estito. Mož da se mi vama ne sviđamo, ali i mi na svoj nač in radimo za druš tvo. I onda se pojavite vi, koji se opirete i niš ta neć ete da odgovorite. I to nas straš no nervira. Razumete? A vaš polož aj se pogorš ava zato š to mi, kad se umorimo, postajemo sve neraspolož eniji. Ono š to bi trebalo da se završ i jednostavno, ne završ ava se tako lako. Stvar se komplikuje. Naravno postoji Zakon na koji mož ete rač unati. Postoje prava građana. Ali treba vremena da bi se oni primenili. A dok to vreme prolazi, vama mogu da se dese

147

neprijatnosti. Zakon je veoma zamrš ena stvar i traž i vreme, i zato uvek zavisi od toga kako ga mi na terenu primenimo. Razumete o čemu vam govorimo?" „Nemoj pogreš no da nas shvatiš , nije da ti pretimo", rekao je Ribar. „To te on samo savetuje. Ne želimo mi tebe da izlažemo neprijatnosti." Ja sam ćutke gledao u pepeljaru. Na pepeljari nije bilo nikakvog znaka. Bila je to samo stara prljava staklena pepeljara. Verovatno je u poč etku bila providna, ali sada viš e nije bila. Staklo je bilo mutno, a na ivici su bile naslage nikotina. Zapitao sam se koliko li je godina stajala na ovom stolu. Mož da deset, pretpostavio sam. Ribar je neko vreme vrteo plastični lenjir. „Pa, dobro", rekao je kao da mu je bilo dosta. „Objasnić emo ti situaciju. U stvari, kod nas postoji procedura ispitivanja, ali poš to izgleda da i ti imaš svoje razloge, ovoga puta ćemo njih uzeti u obzir. Za sada." Ostavio je lenjir na sto i uzeo fasciklu, prelistao je i uzeo jedan koverat, iz njega izvadio fotogra ije velikog formata i stavio ih pred mene. Uzeo sam u ruke te tri fotogra ije i pogledao. Bile su crno-bele i praktič ne namene. Na prvi pogled bilo je jasno da nisu snimljene iz umetnič kih pobuda. Na njima je bila ž ena. Na prvoj slici videla se s leđa, obnaž ena, kako lež i na krevetu, na stomaku. Dugih ruku i nogu i zategnute zadnjice. Kosa joj je bila rasuta kao lepeza, i skrivala je od vrata naviš e. Noge su joj bile sasvim malo raš irene i videla joj se vagina. Ruke su joj bile ispruž ene u stranu. Zena je izgledala kao da spava. Krevet nije imao nikakvih posebnih karakteristika. Druga je bila još realistič nija. Zena je bila okrenuta na leđa. Videle su joj se grudi, stidne dlač ice, lice. Noge i ruke bile su joj skupljene uz telo. Nije bilo potrebno reć i da je ž ena mrtva. Oč i š irom otvorene, a usta neprirodno ukočena i iskrivljena. Bila je to Mei. Pogledao sam treć u fotogra iju. Na njoj je bilo lice u krupnom planu. Bila je to Mei. Bez sumnje. Ali viš e nije bila zanosna lepotica. Njeno telo je dobilo samo neku, da tako kaž em, zaleđenu ravnoduš nost. U predelu vrata imala je blede linije kao da je neš to jako zatezalo. Usta su mi bila suva da nisam mogao ni pljuvač ku da progutam. Poč eli su da mi prolaze trnci kroz dlanove. Mei. Savrš en seks s njom. Do jutra smo už ivali u č iš ćenju snega, sluš ali Dajer Strejts, i pili kafu. A onda je umrla. Sada je nema. Hteo sam da zavrtim glavom, ali sam se predomislio. Skupio sam fotogra ije i vratio ih Ribaru kao da se niš ta nije desilo. Njih dvojica su me netremice prouč avali dok sam gledao fotogra ije. Pogledao sam Ribara, a na mom licu je moglo da se proč ita pitanje: „I?" „Da li poznaješ tu devojku?" upitao me je Ribar. Odmahnuo sam glavom. „Ne", rekao sam. Ako im kaž em da je poznajem, sasvim prirodno, Gotanda ć e biti uvuč en u ovo. Zato š to je on karika između mene i Mei. Ali ne smem sada da ga uvlač am u to. A mož da je on već bio uvuč en u ovaj sluč aj. To ja ne znam. A ako je tako, i ako im je Gotanda kazao

148

moje ime i već isprič ao kako sam ja spavao s Mei, bić u u prilič no gadnom sosu. To bi znač ilo da sam ja dao laž ni iskaz. U tom sluč aju ovo viš e nije š ala. Morao sam da rizikujem. Ali, bilo kako bilo, Gotandino ime neć e saznati od mene. Njegova i moja pozicija se razlikuju. Ako to uč inim dić i ć e se velika buka. Doleteće novinari iz tabloida. „Pogledaj dobro još jednom", rekao mi je Ribar polako, s glasom u kojem je bilo skrivenog znač enja. „Poš to je stvar od izuzetne važ nosti, dobro pogledaj još jednom, pa onda odgovori. I, da li ti je ova ž ena poznata? Samo nemoj da laž eš . Nas dvojica smo profesionalci i jasno nam je kad neko laž e. Ako slažeš policiju, to će izaći na zlo. Jesi li razumeo?" Još jednom sam polako pogledao one tri fotogra ije. Hteo sam da skrenem pogled, ali to nisam smeo. „Ne poznajem je", rekao sam. „Ali, mrtva je?" „Mrtva je", ponovio je Knjiš ki u svom duhu. „Veoma je mrtva. Izuzetno je mrtva. Potpuno je mrtva. To se vidi. Mi smo je videli, tamo na licu mesta. Bila je dobra ž enska. I umrla je gola. Na prvi pogled bilo nam je jasno da je bila dobra. Ali, kad umreš , to viš e nema znač aja. Nije važ no ni to š to je gola. To je samo leš . Ostaviš ga i usmrdi se. Kož a se raspada, truli i izađe usmrdelo meso. Užasno zaudara. Izmile crvi. Jeste li ikad videli tako nešto?" Rekao sam da nisam. „Mi jesmo nekoliko puta. Kad dođe dotle, ne zna se viš e ni da li je bila dobra ž enska ili nije. Samo trulo meso. Kao usmrdeli biftek. Kad osetiš taj smrad, posle dugo ne mož eš da jedeš . Mi jesmo profesionalci, ali taj smrad nikako ne mož emo da podnesemo. Ne mož emo da se naviknemo na njega. A, kad prođe još vremena, ostać e samo kosti. Kad se dotle dođe, viš e nema smrada. Sve je osuš eno. Belo i sjajno. Kosti su č iste, š to je dobro. Ali, dobro, ova ž ena nije dotle doš la. Niti je doš lo do kostiju, niti je poč ela da se raspada. Samo je bila mrtva. Samo se ukoč ila. Potpuno kruta. A videlo se da je bila dobra. Eh, da sam tako dobru ž ensku uhvatio dok je bila ž iva. Ali sad, iako je vidiš golu, niš ta ne oseć aš . Jer, već je mrtva. Jedno smo mi, a leš je potpuno druga stvar. Leš je kao kamena statua. Recimo da je tu vododelnica, a prekorač iš li samo jedan korak preko nje, postaneš nula. Apsolutna nula. Posle samo č ekaš da te spale. Ali bila je dobra. Tuž no je to. A da je ostala ž iva, i dalje bi bila dobra. Neko ju je ubio. Nedopustivo. I ova devojka je imala pravo na ž ivot. Jedva da je imala dvadeset. Neko ju je zadavio č arapom. Tu ne mož eš smesta da umreš . Potraje. Už asno je muč no. Svestan si da umireš . Zaš to ja moram da umrem ovako, razmiš ljaš . Zeliš još da ž iviš . Oseć aš kako imaš sve manje kiseonika i kako se guš iš . U glavi ti se muti. Nekontrolisano mokriš . Batrgaš se da se nekako spasiš . Ali nemaš snage. Polako umireš . Nije baš lep nač in da se umre. Mi ž elimo da uhvatimo zlikovca koji joj je namenio takvu smrt. Moramo da ga uhvatimo. Ovo je zloč in. I to nadasve gnusni zloč in. Snaž an ubija nejakog. To je nedopustivo. Kad bismo to dopustili, uzdrmali bi

149

se temelji druš tva. Uhvatiti i kazniti poč inioca zlodela. To je naš a duž nost. U suprotnom, on će ubiti neku drugu devojku." „Devojka je juč e oko podneva rezervisala dvokrevetnu sobu u jednom luksuznom hotelu na Akasaki, gde je sama doš la oko pet sati“, poč eo je Ribar. „Rekla je da ć e joj muž doć i kasnije. Dala je laž no ime i telefon. Platila je unapred. Oko š est sati uveč e naruč ila je da joj se u sobu donese več era za jednu osobu. U to vreme bila je sama. U sedam sati posluž avnik je bio u hodniku. A na vratima je bio okač en natpis „Don't disturb". Sutradan u dvanaest sati bilo je vreme da se odjavi. U pola jedan recepcioner je telefonirao, ali niko se nije javljao. Na vratima je i dalje visio natpis „Don't disturb". Pokucao je, ali odgovora nije bilo. Hotelski služ benik je otključ ao rezervnim ključ em. Zena je bila gola i mrtva. U istom polož aju kao na prvoj fotogra iji. Niko nije video da je muš karac doš ao. Na poslednjem spratu je restoran, i masa ljudi liftom odlazi tamo i vrać a se. Previš e ljudi cirkuliš e. Zato ovaj hotel služi za tajne sastanke. Niko vam ne može ući u trag." „U taš ni nije imala niš ta š to bi pomoglo istrazi", rekao je Knjiš ki. „Ni vozač ka dozvola, ni adresar, ni kreditna kartica, ni bankovna kartica, niš ta. Na odeć i nije imala inicijale. Samo pribor za š minku i novč anik sa neš to viš e od trideset hiljada jena, kontraceptivne pilule, i niš ta viš e. U stvari, bilo je još nešto. U dnu novčanika, malo zavučeno, bila je jedna vizitkarta. Vaša." „Stvarno je ne poznaješ?" ponovo je pitao Ribar za svaki slučaj. Odmahnuo sam glavom. I ja sam ž eleo da policiji pruž im svu svoju pomoć kako bi se uhvatio zloč inac koji ju je ubio, ali najpre sam morao da mislim na žive. „Pa, hoć ete li nam reć i gde ste bili i š ta ste radili proš le noć i? Valjda vam je sad jasno zbog čega ste ovde i zašto vas ispitujemo?" rekao je Knjiški. „U š est sati več erao sam kod kuć e, sam, zatim sam č itao knjigu, popio nekoliko č aš a pić a i neš to pre ponoć i otiš ao da spavam", rekao sam. Nekako mi se vratilo pamć enje. Verovatno zbog toga š to sam video fotogra ije mrtve Mei. „Da li si za to vreme sreo nekoga?" upitao je Ribar. „Nisam nikoga. Sve vreme sam bio sam", rekao sam. „A telefon? Da li te je neko zvao telefonom?" Rekao sam da nije niko. „Zazvonio je negde oko devet, ali poš to mi je bila uključ ena telefonska sekretarica, nisam se javio. Posle sam presluš ao snimak. Bio je to poslovni poziv." „Zaš to ti je uključ ena telefonska sekretarica kad si kod kuć e?" pitao je Ribar. „Sada sam na odmoru i ne ž elim da razgovaram bilo s kim s posla", odgovorio sam. Poš to su ž eleli da znaju ime i broj telefona te osobe koja me je zvala, rekao sam im.

150

„I pošto si večerao, sve vreme si čitao?" pitao je Ribar. „Najpre sam rasklonio posuđe, a onda sam uzeo da čitam knjigu." „Kakvu knjigu?" „Ne znam da li ćete mi verovati, ali Kafkin Proces.“ Ribar je zapisao na papir Ka kin Proces. Poš to nije znao kako se to piš e, Knjiš ki mu je pokazao. Kao š to sam i pretpostavio, on je odlič no znao taj roman. „I, to si čitao do ponoći, kažeš?" rekao je Ribar. „I pio si." „Najpre pivo, predveče. A posle konjak." „Koliko si popio?" Pokuš ao sam da se setim. „Dve limenke piva. A zatim oko č etvrt laš e konjaka. Jeo sam i breskve iz konzerve." Ribar je sve to zabelež io na papir. Jeo i breskve iz konzerve. „Da li bi mogao da se setiš još nečega, ako ima. Može i najmanji detalj." Malo sam razmislio. Nič eg viš e nisam mogao da se setim. Bila je to zaista noć bez ikakvih karakteristič nih detalja. Samo sam u tiš ini č itao knjigu, sam. I u toj potpuno bezlič noj noć i, Mei je zadavljena č arapom. Ne mogu da se setim, rekao sam im. „Bolje bi ti bilo da se uozbiljiš ", rekao je Knjiš ki proč istivš i grlo. „Jer ti si sada u veoma nepovoljnom položaju." „Sluš ajte, poš to niš ta nisam uradio, ne mož e ni da bude niš ta nepovoljno", rekao sam. „Ja sam slobodni novinar, to mi je zanimanje, i vizitkarte delim na sve strane, zbog posla. Ne mogu ni da pretpostavim odakle moja vizitkarta kod te devojke, ali valjda to ne znači da sam je ja ubio." „Pa, ne č uva se u dnu novč anika ta jedna jedina vizitkarta a da je nevaž na", rekao je Ribar. Mi imamo dve pretpostavke. Jedna je da je ova devojka imala dogovor sa nekim muš karcem iz tvoje branš e da se nađe u hotelu, i najverovatnije ju je on ubio. Uzeo je iz njene torbe sve š to bi moglo da ukaž e na njega. Jedino je zaboravio da uzme vizitkartu poš to je ona bila zavuč ena u dnu novč anika. Druga: ova devojka je bila profesionalka. Prostitutka. Elitna. Od onih koje koriste luksuzne hotele. Takve na sebi ne bi imale niš ta š to bi ukazivalo na njihov identitet. I, zbog neč ega klijent je ubija. Poš to joj novac nije uzet, vrlo je moguć e da je zloč inac manijak. Dolaze u obzir ove dve linije? Šta misliš o tome?" Gutao sam i malo nakrivio glavu. „U svakom sluč aju tvoja vizitkarta nam je ključ . Ona nam je za sada jedini trag koji imamo", rekao je Ribar, kao da ž eli da me ubedi u svoje reč i, dok je vrhom hemijske kuckao po stolu. „Vizitkarta je samo parč e papira na kojem je odš tampano ime", rekao sam. „Ne može da bude nikakav dokaz. Njome ništa ne može da se dokaže." „Za sada", rekao je Ribar. Nije prestajao da udara vrhom hemijske olovke po stolu. „Samo njome niš ta ne mož e da se dokaž e. Zapravo je tako. Odsek za

151

laboratorijsko ispitivanje sada ispituje sobu i nađene stvari. Radi se i autopsija. Sutra ć e već stvari biti malo jasnije. Bić e jasno kako su stvari povezane. Ne mož emo niš ta drugo nego da č ekamo dotle. Pa, da sač ekamo. A dok č ekamo, hoć u da se prisetiš svega š to mož eš . Mož e da potraje celu noć , ali radić emo temeljito. Mož da ć eš se još koječ ega setiti ako ti damo dovoljno vremena. Da još jednom lepo sve ponovimo od poč etka. Hoć emo da se setiš šta si sve radio juče u toku celog dana. Od jutra, redom, jedno po jedno." Pogledao sam na zidni sat. On je tako nezainteresovano pokazivao pet sati i deset minuta. Odjednom sam se u tom trenutku setio dogovora s Juki. „Da li mogu da telefoniram?" pitao sam Ribara. „Dogovorio sam se s nekim da se sastanemo u pet. To je važ an sastanak. Bić e loš e ako se ne javim." „Devojka?“ upitao je Ribar. „Da“, rekao sam. Klimnuo je glavom i dodao mi je telefon. Izvadio sam notes i okrenuo Jukin broj. Javila se posle trećeg zvona. „Verovatno hoć eš da mi kaž eš da ti je neš to iskrslo i da ne mož eš da dođeš?" rekla je Juki prva. „Nesreć an sluč aj", rekao sam. „Nije moja krivica. Stvarno mi je ž ao, ali nemam kud. Privela me je policija na sasluš anje. U policijsku stanicu na Akasaki. Potrajać e ako poč nem da ti objaš njavam, ali č ini mi se da nema izgleda da me puste tako lako." „Policija? Šta si to uradio, zaboga?" „Niš ta nisam uradio. Pozvan sam kao svedok u jednom sluč aju ubistva. Sad sam upleten." „Glupost", rekla je ravnim glasom. „Slažem se“, rekao sam. „Ali, nisi valjda ti ubica?" „Naravno da nisam ja", rekao sam. „Ja jesam š eprtlja i puno greš im, ali ljude ne ubijam. Samo me ispituju o okolnostima. Svašta me pitaju. I, eto, tebe sam izneverio. Obećavam da ću ti ovo uskoro nadoknaditi." „Zaista glupost", rekla je Juki. I tresnula je slušalicu. I ja sam spustio sluš alicu i vratio telefon Ribaru. Obojica su napregnuto sluš ali moj razgovor, ali izgleda da iz njega nisu izvukli mnogo. Međutim, mogu samo da zamislim kako bi se tek njihova sumnjič avost prema meni produbila da su samo znali da sam imao dogovor da se vidim s trinaestogodiš njom devojč icom. Sigurno bi mislili da sam seksualni manijak. Normalan tridesetč etvorogodiš nji muš karac ne izlazi s trinaestogodiš njom devojčicom. Ispitivali su me do najsitnijih detalja o mojim aktivnostima od prethodnog dana i sve to zapisali. Pod papir, koji je lič io na one za pisma, stavili su podmetač od kartona i hemijskom olovkom sve ispisali urednim

152

rukopisom. Bio je to potpuno besmislen dokument. Trać enje vremena i energije. U dlaku je bilo uneto sve - š ta sam prethodnog dana jeo, gde sam iš ao. Objasnio sam im potanko sve, č ak i kako sam pripremio kuvano povrć e koje sam jeo za več eru. Upola u š ali, objasnio sam im č ak i kako sam rendao suš eni bonito. Ali oni nisu razumeli š alu. Sve su pedantno zapisali, jedno po jedno. Ispao je podeblji zapisnik. Potpuno besmislen dokument. U pola sedam, iz obliž nje prodavnice gotovih jela naruč ili su več eru. Nimalo primamljiva večera. Pre bi se moglo reći smeće od brze hrane. Bilo je tu ć ufti od mesa, krompir-salate, barenog ribljeg ž elea. Ni ukus ni sastojci nisu me oduš evili. Bilo je premasno i prezač injeno. Turš ija je bila obojena veš tač kom bojom. Ali, kako su i Ribar i Knjiš ki to isto pojeli vrlo slasno, i ja sam poč istio svoj deo. Nisam ž eleo da pomisle da mož da zbog straha neću moći da jedem. Kad smo završ ili s več erom, Knjiš ki je doneo slab i mlak č aj. Dok smo pili č aj, njih dvojica su opet puš ila. Mala soba ispunila se dimom. I oč i su poč ele da me peku, a miris duvana mi se uvukao i u sako. Kad se završ ilo vreme za č aj, poč ela su pitanja. Gomilale su se besmislice bez granica. Kao, odakle i dokle sam č itao Proces, ili u koliko sam se sati presvukao u piž amu, i tako neke koješ tarije. Ribaru sam ukratko isprič ao zaplet Ka kinog romana, ali izgledalo je da ga taj sadrž aj uopš te nije zainteresovao. Mož da je za njega ta prič a bila previš e obič na. Odjednom sam se zabrinuo da li ć e roman Franca Ka ke uopš te moć i da pož ivi do dvadeset i prvog veka. U svakom sluč aju, on je u zapisnik uneo č ak i zaplet Procesa. Ja nikako nisam mogao da razumem zaš to moraju da mi postavljaju takva pitanja i da svaki odgovor belež e u zapisnik. Baš je bilo kao po Ka ki. Ja sam postepeno otupeo i sve mi je bilo dojadilo. I umorio sam se. Mozak više nije mogao da mi radi kako treba. Sve je to bilo tako beznač ajno, tako besmisleno. Ali, njih dvojica su uporno pronalazili pukotine u svakom pojedinom događaju, postavljali pitanja o tome, i moje odgovore do u tanč ina stavljali u zapisnik. Ponekad Ribar ne bi znao kako se neš to piš e, pa bi zapitkivao Knjiš kog. Njima sve to, izgleda, nije bilo dosadilo. Verovatno su bili umorni, ali niš ta nisu prepuš tali sluč aju. Nać ulili bi uš i i napregli bi oč i kako im ni najmanja rupa ne bi promakla. Povremeno bi jedan izlazio i nakon pet-š est minuta ponovo bi se vratio. Bili su izdržljivi momci. U osam sati Knjiš ki je zamenio Ribara na duž nosti ispitivač a. Svakako, Ribaru su se ruke bile umorile, pa se protegao stojeć i, protresao š ake i kruž io glavom. Zatim je opet pripalio cigaretu. I Knjiš ki je, pre nego š to ć e poč eti s ispitivanjem, popuš io jednu. U zaguš ljivoj sobi beli dim je ispunjavao ceo prostor, kao na sceni Weather Reporta. Smeć e od brze hrane i duvanski dim. Poželeo sam da izađem napolje da se duboko nadišem vazduha. Rekao sam da mi se ide u toalet. Kad izađete iz sobe skrenite desno, pa do kraja hodnika i onda levo, rekao je Knjiš ki. Polako sam se olakš ao duboko

153

diš uć i, a zatim sam se vratio. Duboko se nadisati vazduha u toaletu jeste neobič no, a zaista nije bilo ni prijatno. Ali kad sam pomislio na ubijenu Mei, nisam mogao da se žalim. Ja sam bar živ. Ja sam bar mogao da dišem. Kad sam se vratio iz toaleta, Knjiš ki je nastavio da me ispituje. Detaljno se raspitivao o č oveku koji mi se te noć i javio telefonom. U kakvom smo odnosu? U kakvoj smo poslovnoj vezi? Zbog č ega mi je telefonirao? Zaš to mu nisam odmah odgovorio? Zaš to sam sebi priuš tio tako dug odmor? Da li sam za to imao inansijsku potporu? Da li plać am porez? Pitao me je o svim tim detaljima. Kad bih odgovorio, on bi to zapisao lepim š tampanim slovima, polako, baš kao i Ribar. Nisam mogao da prosudim da li oni stvarno misle da takav posao ima smisla. A možda je to za njih samo rutinski posao i uopšte ne razmiš ljaju o tome. Kao po Ka ki. Ili to oni hoć e da me izmore da bi izvukli pravu istinu, pa namerno produž avaju ovaj svoj besmisleni administrativni posao unedogled. I, ako je tako, onda su oni tač no postigli svoj cilj. Bio sam izmož den, svega mi je bilo dosta, i bio sam rad da im isprič am sve kako je bilo kad me budu pitali. Bilo mi je svejedno, samo da se to što pre okonča. Ali, izbilo je i jedanaest sati, a taj posao nikako da se završ i. Nije se mogao nazreti ni nagoveš taj kraja. U deset sati Ribar je izaš ao iz sobe, i vratio se u jedanaest. Cinilo se kao da je malo odspavao, jer su mu se beonjač e bile blago zacrvenele. Proverio je š ta je bilo zapisano u njegovom odsustvu. A onda je zamenio Knjiš kog. Knjiš ki je doneo tri kafe. Instant kafa. I to sa š eć erom i mlekom. Smeće. Već mi se sve smučilo. U pola dvanaest izjavio sam da sam umoran, da mi se spava i da viš e ne mogu da govorim. „Eto nevolje!“ rekao je Knjiš ki kao da mu je stvarno nezgodno. „Ovo je strašno hitno, a i za istragu je veoma važno. Jako se izvinjavam, ali da li bismo mogli da se potrudimo i izdržimo ovako do kraja, koliko je to moguće?" „Ne mogu da verujem da su ovakva pitanja važ na", rekao sam. „Iskreno rečeno, meni ovo sve liči na koještarije." „Ali, baš te koješ tarije se kasnije pokaž u veoma korisnim. Ima bezbroj primera kada su koješ tarije dovele do reš enja sluč aja. Opet, ima i nekoliko primera kada smo zanemarili koješ tarije, pa zaž alili. Ipak, ovo je ubistvo. Jedna osoba je mrtva. Mi smo ozbiljni. Izvinite, ali da li biste se strpili i sarađivali? Iskreno reč eno, ako bismo hteli, mogli bismo da vas zadrž imo u pritvoru kao ključ nog svedoka. Ali, onda bismo samo viš e naudili jedni drugima. Zar ne? Trebalo bi puno papira. Viš e ne bismo bili popustljivi. Dakle, hajde da budemo ini. Ako budete sarađivali neć emo preduzimati takve grube mere." „Hoć eš da malo odspavaš u sobi za predah ako ti se spava?" predlož io je Ribar sa strane. „Možda ćeš se još nečeg setiti ako legneš i ispavaš se.“ Klimnuo sam glavom. Nije mi važ no gde. Svugde je bolje nego u ovoj

154

zadimljenoj sobi. Ribar me je odveo u tu sobu za predah. Proš li smo mrač nim hodnikom, zatim siš li niz još mrač nije stepenice, pa opet kroz hodnik. Svaki kutak ovog mesta bio je prožet nekom jezom. Takozvana soba za predah bila je zatvorska ćelija. „Meni ovo lič i na zatvorsku ć eliju", rekao sam uz veoma suv osmeh. „Osim ako se ne varam." „Žao mi je, ali imamo samo ovo", rekao je Ribar. „Ovo nije šala. Idem kući", rekao sam. „Doći ću opet sutra ujutru." „Ma, neć u da zaključ avam", rekao je Ribar. „Hajde, molim te. Strpi se samo danas. Pa, otključana zatvorska ćelija je samo obična soba." Sve mi je viš e bilo muka od ovog natezanja. Viš e me nije briga, pomislio sam. Svakako, otključ ana zatvorska ć elija je samo obič na soba. A ja sam bio už asno umoran i už asno mi se spavalo. Nisam ž eleo viš e ni sa kim da razgovaram. Nisam ž eleo da progovorim. Odmahnuo sam glavom i bez reč i uš ao unutra, i stropoš tao se na tvrd krevet. Dodir s njim mi je izazvao drago sećanje iz prošlosti. Vlažan dušek, jeftino ćebe, zadah mokraće. Očajanje. „Neć u da zaključ avam", rekao je Ribar i zatvorio vrata. Tresak vrata ledeno je odjeknuo. Nije ni bilo bitno da li ih je zaključ ao ili ne, već i samo to je bilo dovoljno ledeno. Uzdahnuo sam i pokrio se ć ebetom. Culo se kako negde neko glasno hrč e. Zvuč alo je i kao da dopire iz daljine ali u isto vreme kao i da dopire iz blizine. Kao da se Zemljina kugla neprimetno podelila u bezbroj sitnih neprohodnih slojeva, a taj zvuk dopire iz jednog od meni najbliž ih. Nekako tuž an, neuhvatljiv, a opet stvaran. Mei, pomislio sam. Da, sinoć sam te se setio. Ne znam da li si tada još uvek bila ž iva, ili si mož da već bila mrtva. Ali, eto, tada sam te se setio. Setio sam se kako smo vodili ljubav. Kako sam ti polako skidao odeć u. Stvarno je bilo, kako bih rekao, kao susret generacije. Bio sam tako opušten kao da su se olabavili svi šrafovi ovog sveta. Odavno mi nije bilo tako. Ali, Mei, sada niš ta ne mogu da uč inim za tebe. Izvini, ali ne mogu niš ta. Mislim da i ti to znaš , ž ivot je tako krhak. Ne mogu da uvlač im Gotandu u skandal. On je č ovek koji ž ivi u svetu iluzija. Ako negde procuri da je on bio s prostitutkom, i da je pozvan kao svedok u sluč aju ubistva, poremetić e se č itav njegov svet. Otkazać e mu i programi i reklame. U izvesnom smislu otrcano. Otrcana iluzija, otrcan svet. Ali on mi je verovao i smatrao me je prijateljem. Zato ć u se i ja ponaš ati prema njemu kao prema prijatelju. To je pitanje č asti. Mei, Kozo Mei, bilo mi je lepo s tobom. Bilo mi je lepo kad smo vodili ljubav. Kao u bajci. Ne znam da li ć e te to uteš iti, ali uvek ć u te se seć ati i nikad te neć u zaboraviti. Do jutra smo č istili sneg. Senzualno č iš ćenje snega. Voleli smo se u svetu iluzije, na rač un poslovnih troš kova. Vini Pu i Mei Koza. Mora da su už asne muke kad te neko davi. A sigurno nisi ž elela da umreš . Najverovatnije. Ali ja niš ta ne mogu da uč inim za tebe. Ni sam ne znam da li je

155

do kraja ispravno ovo š to radim. Ali niš ta drugo ne mogu. To je moj nač in života. To je moj sistem. I zato ću držati jezik za zubima i neću reći ništa. Laku noć, Kozo Mei, bar nikada više nećeš morati da se budiš. Nećeš više morati da umreš. Laku noć, rekao sam. Laku noć, odjeknule su mi misli. Ku-ku, rekla je Mei.

156

22 I narednog dana ponovilo se uglavnom sve isto. Ujutro smo opet nas trojica bili zatvoreni u istoj sobi, i ć utke pili bljutavu kafu i jeli ki le. Kroasan i nije bio tako loš . Zatim mi je Knjiš ki pozajmio aparat za brijanje. Nisam voleo električ ne brijač e, ali na kraju sam se ipak pomirio s tim, pa se njime obrijao. Poš to nisu imali č etkicu za zube, nije mi ostalo niš ta drugo nego da dobro izgrgoljam grlo. I ponovo su poč ela pitanja. Krajnje besmislena i glupa. Legalna tortura. Oteglo se sve do podneva, kao hod puž a na navijanje. Do podneva iz mene su iscedili sve š to su mogli. Kao da im se konač no iscrpela zaliha pitanja. „E, pa to je to“, rekao je Ribar spustivši hemijsku olovku na sto. Dva policajca su odahnula istovremeno, kao da su se dogovorili. I ja sam odahnuo. Pomislio sam da su mož da namerno odugovlač ili da bi me ovde zadrž ali. To š to je u novč aniku ubijene devojke pronađena jedna vizitkarta, nikako im nije davalo pravo da me pritvore. Pa č ak ako i nisam imao č vrst alibi. I zato me drž e u ovom grotesknom ka kijanskom lavirintu. Sve dok ne stignu otisci prstiju i rezultati autopsije, i dok se jasno ne utvrdi da li sam ja počinilac zločina ili ne. Petparačka priča. No, u svakom sluč aju, ovim se ispitivanje završ ilo. Ja idem kuć i. Okupać u se, oprati zube, i lepo i pristojno se obrijati. Popić u pristojnu kafu. Poješ ću pristojan ručak. „E, pa“, rekao je Ribar istež uć i leđa i lupkajuć i po krstima. „Hoć emo li uskoro đa ručamo?“ „Pošto izgleda da se i ispitivanje završilo, ja idem kući“, rekao sam ja. „Neće to tako ići“, rekao je Ribar. „Zašto?“ upitao sam. „Potrebno je da potpišeš da si dao ovu usmenu izjavu." „U redu. Potpisaću." „Samo, pre toga proč itaj da proveriš nema li mož da kakve greš ke u sadržaju. Lepo, svaki red. Izuzetno je važno." Polako i briž ljivo sam proč itao oko č etrdeset strana gusto ispisanog kancelarijskog papira. Dok sam č itao razmiš ljao sam kako ć e i ovakvo pisanije za oko dvesta godina mož da i imati dokumentarnu vrednost o naš em ž ivotu i obič ajima. Detaljno i pozitivistič ki do granice patološ kog. Verovatno ć e koristiti nauč nicima. Pruž a sasvim jasnu sliku o tome kako ž ivi jedan tridesetč etvorogodiš nji muš karac, samac, u velegradu. Sve i da nije proseč ni muš karac, ipak je plod svoga vremena. Ali sada, kad se č ita u sobi za sasluš avanje u policijskoj stanici, izaziva jedino muč ninu. Trebalo mi je pedeset minuta da ga proč itam. Pa, dobro, samo još to i gotovo je. Samo još

157

da završ im sa č itanjem ovoga, da se potpiš em i mogu da idem kuć i. Kad sam pročitao do kraja, složio sam na stolu papire. „U redu je", rekao sam. „Odlič no je. Nemam prigovor na sadrž aj. Potpisaću. Gde treba da potpišem?" Ribar je neprestano vrteo hemijsku olovku među prstima, i vrteć i je tako, pogledao je Knjiš kog. Knjiš ki je uzeo paklicu kratkog houpa koja je bila na radijatoru, iz nje je izvukao jednu cigaretu, prineo je ustima i pripalio, i namrš ten, posmatrao njen dim. Obuzeo me je neki grozan predoseć aj. Konj umire, i u daljini se čuju bubnjevi. „Ne ide to tako lako", izgovorio je Knjiš ki veoma polako. Razgovetno, kao kad profesionalac objaš njava neš to amateru. „Ovakva vrsta izjave mora biti lično napisana." „Lično?" „To jest, morać ete još jednom da prepiš ete ovo. Vi. Svojim rukopisom. U suprotnom ovo neće biti pravno valjano." Pogledao sam hrpu papira. Viš e nisam imao snage ni da se razbesnim. A ž eleo sam da se razbesnim. Da viknem da to tako ne mož e. Cak i da udarim rukom o sto. Nemate prava da radite ovo, ja sam građanin ove zemlje i moja prava su zakonom zagarantovana! Zeleo sam da ustanem i smesta odem kuć i. Tač nije, bilo mi je jasno da oni nemaju pravo da me zaustave. Ali bio sam premoren. Bio sam toliko umoran da mi viš e nije bilo ni do č ega. Nisam ž eleo nikoga ni u š ta da ubeđujem. Umesto da ih ubeđujem, bio sam spreman da uradim bilo š ta onako kako mi kaž u. Cinilo mi se da je tako lakš e. Postao sam mekušac, mislio sam. Od umora sam postao mekušac. Ranije nisam bio takav. Nekada sam umeo istinski da se razljutim. A sad mi nije smetalo ni ono smeć e od brze hrane, ni duvanski dim, ni onaj aparat za brijanje. Ostario sam. Postao sam slabić. „Neć u“, rekao sam. „Već sam umoran. Idem kuć i. Imam pravo da idem. Niko me ne može zaustaviti." Knjiš ki je ispustio neki neodređeni glas, kao da stenje ili zeva. Ribar je kuckao vrhom hemijske olovke o sto, gledajuć i u tavanicu. Kuckuckuc-kuc, kuckuc-kuckuc-kuc. Kuckao je tako menjajući ritam. „U tom sluč aju stvar se komplikuje“, rekao je Ribar suvo. „U redu. Ako je tako, onda ć emo mi uzeti nalog za pritvor. Prisilno ć emo te pritvoriti i sasluš ati. A tada neć emo biti ovako ini. Pa, dobro, i nama ć e tako biti lakš e. Je l' tako?" upitao je Knjiškog. „Tako je. Tako je, ipak, lakše. U redu. Onda ćemo tako", rekao je Knjiški. „Kako hoć ete", rekao sam. „Ali dok ne stigne nalog za pritvor ja sam slobodan. Bić u kod kuć e, pa kada stigne, dođite po mene. Sta god hoć ete, samo ja idem kući. Ovo ovde me deprimira." „Dok ne stigne nalog za pritvor, mi mož emo privremeno da te zadrž imo", rekao je Knjiški. „Takav propis postoji."

158

Hteo sam da mu kaž em da mi donese Zakonik i pokaž e mi gde to piš e, ali tu mi je nestalo energije. Znao sam da ble iraju, ali sam bio previš e iscrpljen da bih se tome suprotstavio. „Razumem", rekao sam pomirljivo. „Pisać u kako mi je reč eno. Zauzvrat, dozvolićete mi da telefoniram." Ribar mi je pružio telefon. Opet sam pozvao Juki. „Još uvek sam u policiji", rekao sam. „Izgleda da ć e trajati do noć i. Zato ni danas nema šanse da dođem kod tebe. Izvini." „Još si tamo?" pitala je s nevericom. „Glupost", rekao sam sam i pre nego što je ona stigla da izgovori. „To je neozbiljno", rekla je. Ima više načina da se nešto kaže. „Šta ti sad radiš?" upitao sam je. „Niš ta naroč ito", rekla je. „Samo se izlež avam. Lež im i sluš am muziku, čitam neke časopise, jedem kolače. I tako to." „Aha", rekao sam. „U svakom slučaju, javiću ti se kad izađem." „Nadam se da ćeš izaći", rekla je Juki ravnodušno. Njih dvojica su opet budno pratili moj telefonski razgovor. Ali izgleda da ni ovog puta nije bilo ničega što bi im koristilo. „E, pa, onda, najpre da ručamo", rekao je Ribar. Za ruč ak su bili rezanci od heljde. Toliko rastanjeni da su se raspadali kad bih ih uhvatio š tapić ima. Kao kaš a za bolesnika. Mirisali su na neizleč ivu bolest. Ali poš to su njih dvojica i te kako slasno jeli, i ja sam im se pridruž io. Kad smo završili s jelom, Knjiški je opet doneo mlak čaj. Podne je proteklo tiho kao lenja duboka reka. U sobi se č ulo samo kucanje sata. Povremeno bi se iz susedne sobe zač uo telefon. A ja sam pisao i pisao. Za to vreme, dvojica policijskih detektiva na smenu su odlazili na pauzu. Ponekad bi zajedno izaš li u hodnik i neš to š aputali. Ja sam sedeo za stolom i ć utke povlač io hemijsku olovku. Prepisivao sam besmislene reč enice sleva nadesno. „Oko š est i deset hteo sam da več eram, pa sam najpre izvadio povrć e iz friž idera..." Cisto iznurivanje. Postao si mekušac, rekao sam sebi. Užasan mekušac. Zauzdali su me. Ne mogu da im uzvratim. Ali, nije samo to, mislio sam. Svakako sam malo omekš ao. Osnovni problem je bio š to nisam imao veru u sebe. I zato nisam mogao da im se oduprem. Da li je to š to radim zaista u redu? Da nije mož da trebalo da sarađujem u istrazi i sve im priznam umesto š to š titim Gotandu? Ja laž em. A kad č ovek laž e, bez obzira na to kakva je laž , nije mu baš prijatno. Pa makar to bilo i radi prijatelja. Sebe mogu da ubedim. Na primer, da ne mogu da vratim Mei u ž ivot, š ta god da uradim. Na taj nač in mogu da odobrim to š to radim. Ali njima ne mogu da se oduprem. I zato sam ć uteć i nastavio da prepisujem. Do več eri sam ispisao dvadeset stranica. Bio je đavolski tež ak posao neprestano pisati sitna slova satima. Zglobovi poč nu da se koč e. Lakat otež a. Srednji prst desne ruke poč ne da boli. Misli odlutaju i odmah pogreš im slovo.

159

A kad pogreš im moram da precrtam i tu napravim otisak prsta. Padnem u očajanje. Uveč e smo opet več erali gotovu hranu. Uopš te nisam bio gladan. Kad sam popio č aj sve mi se zgadilo. Otiš ao sam u toalet i kad sam se pogledao u ogledalo, ugledao sam lice koje je i meni samom bilo zastrašujuće. „Rezultati još nisu stigli?" upitao sam Ribara. „Rezultati autopsije, tragovi, otisci prstiju?" „Nisu još", rekao je. „Potrajaće još malo." Do deset sati sam nekako dogurao dotle da mi je bilo ostalo još pet stranica, ali to je bila krajnja granica mojih moguć nosti. Pomislio sam kako viš e neć u moć i da upiš em ni slovo. To sam im i rekao. Ribar me je ponovo odveo u ć eliju. Tamo sam č vrsto zaspao. Viš e nisam mario ni za to š to ne mogu da operem zube, ni što ne mogu da se presvučem. Ujutru sam se opet obrijao električ nim aparatom za brijanje, popio kafu, i pojeo kroasan. Još pet stranica, pomislio sam. Ispisao sam ih za dva sata. Zatim sam svaku stranicu uredno potpisao i stavio otisak prsta. Knjiš ki je to proverio. „I sada mogu da izađem odavde, zar ne?“ upitao sam. „Još samo da odgovorite na par pitanja i slobodni ste", rekao je Knjiš ki. „Ne brinite, nisu teška. Setili smo se nečega što bismo želeli da dodamo.“ Uzdahnuo sam. „A to će sve ići u zapisnik, naravno?“ „Naravno", odgovorio je Knjiš ki. „Naž alost, to vam je administracija. Sve je u papirima. Ako nema papira i pečata, to vam je isto kao da ničeg nije bilo.“ Pritisnuo sam slepooč nicu vrhom prsta. Kao da mi je u slepooč nici bilo neko tvrdo strano telo. Ono je odnekud uš lo u moju glavu i naduvalo se. I sada viš e ne mož e da se izvadi. Zakasnili ste, da ste stigli samo malo ranije, moglo je jednostavno da se izvadi. Zaista nam je žao. „Ne brinite, neće toliko trajati. Odmah će biti gotovo." Dok sam potpuno slomljen odgovarao na nova besmislena pitanja, Ribar se vratio u sobu, i pozvao je Knjiš kog napolje. Dugo su stajali i neš to razgovarali š apatom. Ja sam za to vreme, naslonjen u stolici, gledao gore i prouč avao crnu buđ koja je u vidu mrlja prionula za ć oš kove na plafonu sobe. Buđ je izgledala baš kao stidne dlač ice na fotogra iji leš a. Odatle su se duž pukotine na zidu spuš tale naniž e tač kice koje su iscurile kao slika na boci. Cinilo mi se da su se u toj buđi skupili mirisi tela i znoja brojnih ljudi koji su proš li kroz ovu sobu. Sve to je tokom decenija stvorilo ovakvu jezivu buđ. Tu sam se setio kako ni ja dugo nisam video spoljni svet. Ni muziku nisam sluš ao. Kakvo už asno mesto. Ovde se raznim sredstvima gazi ego, ljudska oseć anja, dostojanstvo, ubeđenja. Vrš e psihološ ku torturu tako da ne ostanu vidljivi ož iljci, zavlač e po birokratskim lavirintima nalik mravinjacima, do krajnosti koriste čovekovo osećanje nesigurnosti. Sprečavaju prodor sunčeve svetlosti i kljukaju č oveka brzom hranom. Teraju ga da se odvratno znoji. I na

160

taj način nastaje buđ. Stavio sam obe ruke na sto, zaž murio i pomislio na Saporo pod snegom. Na ogromni Dolphin Hotel i devojku sa recepcije. Sta li ona sada radi? Da li joj na licu sija onaj profesionalni osmeh dok stoji iza pulta? Pož eleo sam da je u tom trenutku odatle pozovem telefonom i da s njom razgovaram. Da joj isprič am neku glupu š alu. Ali ja č ak ne znam ni njeno ime. Ne znam joj ni ime. Nema načina da joj telefoniram. A bila je slatka, pomislio sam. Naročito je bila zanosna dok radi. Hotelska vila. Ona už iva da radi u hotelu. Za razliku od mene. Ja nikada nisam už ivao u svom poslu. Ja svoj posao radim poš teno ali ga nikada nisam voleo. Ona voli posao kao takav. Ali kad nije na svom radnom mestu, ona izgleda nekako krhka. Nesigurna i ranjiva. Mogao sam onda da spavam s njom samo da sam hteo. Ali nisam. Želeo sam još jednom da razgovaram s njom. Dok je neko ne ubije. Dok ne iščezne nekuda.

161

23 Dvojica policajaca su konač no uš la u sobu, ali ovog puta nijedan od njih nije seo. Ja sam i dalje odsutno posmatrao onu buđ. „Mož eš da ideš kuć i“, rekao mi je Ribar ravnoduš nim glasom. „Hvala na saradnji." „Mogu da idem kući?“ uzvratio sam pitanjem, u čudu. „Više nema pitanja. Završili smo“, rekao je Knjiški. „Okolnosti su se promenile“, rekao je Ribar. „Viš e ne mož emo da te držimo ovde. I zato možeš da ideš. Hvala na saradnji." Obukao sam svoju jaknu, koja je sva mirisala na duvanski dim, i ustao sam sa stolice. Ni sam ne znam zaš to, ali č inilo mi se nekako da je bolje da ja ipak odmah odem dok se njih dvojica ne predomisle. Knjiš ki me je ispratio do izlaza. „Znate, još sinoć nam je bilo jasno da ste č isti", rekao mi je. „Stigli su rezultati autopsije i oni iz laboratorije, i nije bilo nič ega š to bi upuć ivalo na vas. Krvna grupa utvrđena na osnovu tragova sperme razlikuje se od vaš e. Nije bilo ni vaš ih otisaka prstiju. Ali vi neš to krijete od nas. I zbog toga smo vas zadrž ali. Mislili smo da vas još malo pritegnemo dok to ne isteramo na č istac. Mi znamo da neš to krijete. Intuicija. Profesionalna intuicija. Sigurni smo da barem neš to znate o tome ko je ona devojka, zar ne? Ali zbog neč ega to krijete. To tako ne mož e. Nismo mi tako naivni. Mi smo profesionalci. Pre svega, jedna osoba je ubijena." „Izvinite, ali ja ne znam o čemu govorite", rekao sam. „Mož da ć emo vas zamoliti da opet dođete", rekao je, izvadivš i š ibicu iz dž epa i njome potiskujuć i zanoktice. „Umemo mi da budemo uporni kad treba. Tako ć emo se dobro pripremiti da vam ni advokat neć e biti od pomoći." „Advokat?" upitao sam. Ali, u tom trenutku on je već bio nestao negde u zgradi. Ja sam uzeo taksi i otiš ao kuć i. Napunio sam kadu vrelom vodom i lagano uronio u nju. Oprao sam zube, obrijao se, oprao kosu. Telo mi je bilo upilo duvanski dim. Kakvo užasno mesto, pomislio sam. Zmijska rupa. Izaš ao sam iz kupatila, obario kar iol, i uz njega popio pivo, sluš ajuć i ploč u Artura Prajsoka u pratnji orkestra Kaunta Bejsija. Nepobitno, moć na ploč a. Kupio sam je pre š esnaest godina. 1967. Sluš am je š esnaest godina. Nije mi dosadila. Posle toga sam malo odspavao. Bilo je to kao da sam malo izaš ao i vratio se nazad. Na tridesetak minuta. Kad sam se probudio i pogledao na sat, tek je bilo jedan. Stavio sam kupaće gaće i peškir u torbu, i subaruom se odvezao do

162

zatvorenog bazena u Sendagaji, gde sam plivao ceo sat. I tek tada sam se konač no ponovo osetio kao ljudsko bić e. Cak sam osetio i glad. Pozvao sam Juki. Bila je kod kuć e. Konač no su me pustili iz policije, rekao sam joj. Odlič no, rekla je ona ravnoduš no. Pitao sam je da li je ruč ala. Rekla je da nije. Od jutros je pojela samo dve princes krofne, kaž e. Už asna ishrana, kao i uvek, pomislio sam. Dolazim po tebe, pa idemo neš to da pojedemo, rekao sam joj. Aha, rekla je. Obiš ao sam subaruom oko svetiliš ta Meiđi, proš ao kroz aleju ispred galerije, i preko Prvog bloka Aojame izaš ao na svetiliš te Nogi. Nagoveš taji proleć a su svakim danom bivali sve jač i. Samo za ova dva dana boravka u policijskoj stanici u Asakasi, dodir vetra je postao než niji, liš će drveć a zelenije, a zraci sunca blaž i i mekš i. Cak mi je i gradska vreva zvuč ala umilno kao Flugel horn Arta Farmera. Zivot je bio lep, a ja gladan. Cak je i onaj tupi pritisak u slepoočnicama neprimerno iščezao. Juki je siš la č im sam pritisnuo dugme na interfonu. Danas je nosila majicu sa Dejvidom Bouvijem, i preko nje braon jaknu od meke kož e. Imala je platnenu torbu na rame. Torba joj je bila puna bedž eva Strej Ketsa, Stili Dena i Kalčer Klaba. Čudna kombinacija, ali ona kao da nije marila za to. „Je li ti bilo lepo u policiji?" pitala je Juki. „Bilo je užasno", rekao sam. „Užasno kao kad peva Boj Džordž." „Ha“, rekla je ona mrzovoljno. „Sledeć i put ć u ti kupiti bedž Elvisa Prislija, pa da ih mož da zameniš , a?" pokazao sam na bedž Kalčer Klaba na njenoj torbi. „Baš si čudan", rekla je. Kao što rekoh, ima više načina da se nešto kaže. Najpre sam je odveo u jedan pravi restoran, gde sam joj naruč io sendvič od integralnog hleba s teleć im peč enjem i salatu, kao i svež e neobrano mleko. I ja sam uzeo to isto, i popio kafu. Bio je to ukusan sendvič . Preliv je bio lagan, meso mekano, a ren pravi. Imao je moćan ukus. To se zove hrana. „I, gde ćemo sad?“ upitao sam Juki. „U Cuđido", rekla je. „Važi“, složio sam se. „Idemo u Cuđido. Samo, zašto baš tamo?" „Tamo živi moj tata", rekla je Juki. „Kaže da hoće da te upozna." „Mene?" „Nije on tako loš." Odmahnuo sam glavom, ispijajuć i drugu kafu po redu. „Nisam rekao da je loš. Ali, zašto tvoj otac želi baš mene da upozna? Pričala si ocu o meni?" „Da. Zvala sam ga. Isprič ala sam mu kako si me doveo sa Hokaidoa, i kako su te sada odveli u policijsku stanicu, pa si u nevolji jer ti ne daju da izađeš . I, tata je zamolio jednog svog poznanika, advokata, da se raspita za tebe u policiji. On ima takve veze svuda. Prilično je praktičan." „Aha", rekao sam. „Znači tako." „Vredelo je, zar ne?"

163

„Jeste. Zaista." „Tata je rekao da policija nije imala prava da te zadrž ava. Mogao si da se vratiš kad god poželiš. Po zakonu." „Znao sam ja to", rekao sam. „Pa, što se onda nisi vratio? Samo kažeš odoh.“ „Teš ko pitanje", odgovorio sam posle krać eg razmiš ljanja. „A mož da je to bilo samokažnjavanje." „Nisi normalan", rekla je podboč ivš i glavu rukama. Zaista ima viš e nač ina da se nešto kaže. * Otiš li smo subaruom do Cuđidoa. Bilo je kasno popodne i putevi su bili prazni. Iz torbe je vadila razne kasete i puš tala ih. U kolima se č ula najrazlič itija muzika, od Egzodusa Boba Marlija do Mister Robota Stiksa. Bilo je tu i zanimljivih i sasvim bezveznih pesama. Isto kao i prizor oko nas. Sve promič e zdesna nalevo. Juki nije prozborila ni reč i, već je udobno utonula u naslon sediš ta i sluš ala muziku. Uzela je moje naoč are za sunce, koje je naš la u kaseti, i stavila ih, i usput je popuš ila jednu cigaretu virdž inija slim. I ja sam ć utao, skoncentrisan na vož nju. Precizno sam menjao brzine, oč iju uprtih u put pred sobom. Uredno sam registrovao svaki saobraćajni znak. Zavideo sam joj. Na tome š to sada ima trinaest godina. U njenim oč ima sve se na svetu re lektuje na svež nač in. Muzika, predeli, ljudi. Potpuno drugač ije od pojava kako ih ja vidim. I ja sam nekad bio takav. Svet je bio jednostavniji kad sam ja imao trinaest godina. Svet u kojem je trud trebalo da se isplati, reč da vredi, a lepota da mož e da se zadrž i. Ali ja nisam bio toliko sreć an u svojih trinaest godina. Ja sam voleo da budem sam, verovao sam u sebe kad sam sam, ali, prirodno, uglavnom nisam bio sam. Bio sam zatvoren u dva č vrsta okvira, porodicu i š kolu, š to nisam mogao da podnesem. Bile su to nepodnoš ljive godine. Bio sam zaljubljen u jednu devojč icu, ali ni to mi nije iš lo. Jer, ja nisam znao ni š ta je to ljubav. Sa njom nisam uspeo da progovorim gotovo ni reč i. Bio sam stidljiv i nespretan deč ak. Zeleo sam da ulož im prigovor i da se pobunim protiv sistema vrednosti koji su mi nametali uč itelji i roditelji, ali nisam mogao da nađem prave reč i kojima bih se pobunio. Cega god bih se dohvatio, nije mi iš lo. Bio sam potpuno drugač ija vrsta ljudi od Gotande kome sve ide od ruke, čega god da se lati. Ali umeo sam da svet posmatram svež im oč ima. To je bilo divno. Miris je bio pravi miris, suze su stvarno bile tople, devojč ice lepe kao san, a rokenrol več iti rokenrol. U mraku bioskopa bilo je než nosti i prisnosti, letnje noć i su bile beskrajno duboke i zavodljive. A nepodnoš ljive dane provodio bih uz muziku, ilm ili knjigu. I uč eć i reć i pesama Sema Kuka i Rikija Nelsona. Izgradio sam svoj svet, i u njemu ž iveo. To sam bio ja u svojih trinaest godina. A onda sam se naš ao u istoj grupi na vež bama iz hernije s Gotandom. Devojč ice su ga

164

obasipale pogledima sa svih strana, a on bi kresnuo š ibicom i elegantno palio Bunzenov gorionik. Puc. Zašto bi on meni zavideo? Nije mi jasno. „A, je li", obratio sam se Juki. „Hoć eš li da mi isprič aš o č oveku u ovč joj koži? Gde si ga srela? I otkud znaš da sam se ja susreo s njim?“ Okrenula je glavu prema meni, skinula je naoč are i vratila ih u kasetu. Neprimetno je slegnula ramenima. „A hoć eš pre toga ti meni neš to da odgovoriš?“ „Hoću“, rekao sam. Juki je još neko vreme pevuš ila zajedno s Filom Kolinsom neku kao mamurno jutro sumornu i tugaljivu pesmu, a zatim je opet dohvatila naoč are za sunce i poč ela da se igra njima. „Znaš ono š to si mi rekao onda na Hokaidou? Da sam ja najlepša od svih devojčica s kojima si izlazio." „Jesam, to sam rekao", potvrdio sam. „Je li to istina? Ili si mi laskao? Hoću da mi iskreno odgovoriš“ „Istina je. Nisam lagao", rekao sam. „A sa koliko si devojaka do sada izlazio?" „Ne znam tačan broj." „Oko dvesta?" „Ma, daj!" odgovorio sam uz osmeh. „Nisam ja toliko popularan. Nije da uopš te nisam popularan, ali to je ipak na lokalnom nivou. Uzan reon, nedostaje mi širine. Možda najviše oko petnaest." „Tako malo?" „Jadan je moj život", rekao sam. „Mračan, vlažan i uzan." „Lokalan", rekla je Juki. Klimnuo sam glavom. Malo je razmiš ljala o takvom ž ivotu. Ali kao da nije mogla najbolje da shvati. Šta da se radi. Još je mlada. „Petnaest", ponovila je. „Tako neš to", rekao sam. Još jednom sam se osvrnuo na svoj skromni tridesetčetvorogodišnji život: „Uglavnom tako nešto. Najviše dvadesetak." „Dvadeset?" rekla je Juki kao da je digla ruke. „U svakom sluč aju, među njima ja sam najlepša?" „Da", rekao sam. „Ti baš nisi mnogo izlazio s lepim devojkama?" upitala je. Pripalila je drugu cigaretu. Poš to sam ugledao policajca na raskrsnici, oduzeo sam joj je i bacio kroz prozor. „Izlazio sam i sa prilič no lepim devojkama", rekao sam. „Ali ti si lepš a. To nije laž . Ne znam da li ć eš razumeti ovo š to ć u ti reć i, ali tvoja lepota zrač i. Potpuno je vanserijska. Samo, molim te, nemoj da puš iš u kolima. Em se vidi spolja, em je u kolima zaguš ljivo. Već sam ti rekao, kad devojč ice poč nu da puše odmalena, imaju problema s menstruacijom kad odrastu."

165

„Glupost", rekla je Juki. „Pričaj mi o čoveku u ovčjoj koži", rekao sam joj. „O Čoveku-ovci?" „Kako znaš njegovo ime?" „Pa, ti si mi rekao, nedavno, preko telefona. Čovek-ovca.“ „Je l'?“ „Jeste", rekla je Juki. Na putu je bila gužva, pa sam morao da čekam po dva semafora. „Pričaj mi o Čoveku-ovci. Gde si ga srela?" Juki je slegnula ramenima. „Nisam ga srela. Samo mi je iskrsnuo u mislima. Dok sam te gledala." Poč ela je da uvrć e svoju inu pravu kosu oko prsta. „Tako mi se uč inilo. Kao da je tu č ovek u ovč joj kož i. Imala sam takav oseć aj. Osetila sam to kad god bih te srela u onom hotelu. I zato sam tako kazala. Ja o tome ne znam ništa posebno." Razmiš ljao sam neko vreme o tome dok sam č ekao da se promeni svetlo na semaforu. Trebalo je naviti oprugu u glavi. Do kraja. „Kako to misliš iskrsnuo?" upitao sam je. „Drugim reč ima, ti si videla njegovu priliku, priliku Čoveka-ovce?" „Ne mogu tač no da kaž em", rekla je. „Kako to da objasnim? Nije to da se Covek-ovca meni jasno ukazao pred oč ima. Razumeš ? Nego, do mene kao vazduh dopire oseć aj č oveka koji ga je video. A to je nevidljivo. Nevidljivo je, ali ja ga oseć am, i mogu tom oseć anju da dam oblik. Ali, nije to precizan oblik. Neš to kao oblik. Kad bih i mogla da ga tako pokaž em nekome, on ne bi shvatio š ta je. Hoć u da kaž em, to je oblik koji samo ja mogu da razaznam. Eto, ne mogu bolje da ti objasnim. Glupost, zar ne? Razumeš šta ti govorim?" „Samo maglovito", rekao sam iskreno. Juki je skupila obrve grickajući dršku mojih naočara za sunce. „Da li je to, onda, ovako?" pitao sam je. „Ti, dakle, mož eš da uhvatiš oseć aj ili spoznaju koji se rode u meni, ili su deo mene, i da od njih stvoriš sliku u vidu simboličnog sna?" „Spoznaju?" „Snažnu misao." „Tako je, mož da je tako. Snaž nu misao, ali ne samo to. Postoji neš to š to je tu snaž nu misao proizvelo. To neš to je veoma snaž no. Ne znam da li bi se to moglo nazvati energijom koja stvara misli, ali kad tako neš to postoji, ja ga osetim. Mislim da ja na to reagujem. I da na svoj nač in to vidim. Ali ne kao san. Kao prazan san. Da, to je. Prazan san. U njemu nema nikoga. Ne vidi se nič iji lik. Da, isto kao kad na TV-u podesiš kontrast previš e tamno ili previš e svetlo. Niš ta se ne vidi. Ali tamo nekoga ima. Kad dobro zač kiljiš . To ja osećam. Da je tamo č ovek u ovč joj kož i. Covek nije zao. Ma, on č ak nije ni č ovek. Ali nije zao. I ne vidi se. On je tamo kao slika naslikana nevidljivim mastilom. Ne vidim ga, ali znam da je tu. Vidim da kao neš to nevidljivo. To je

166

oblik bez oblika", coknula je jezikom. „Kakvo užasno objašnjenje." „Ne, odlično si to objasnila." „Stvarno?" „Najstvarnije", rekao sam. „Cini mi se da razumem š ta si htela da kaž eš . Samo mi treba vremena da to svarim." Kad smo izaš li iz grada i izbili na more kod Cuđidoa, zaustavio sam kola na jednom parkirališ tu pored borove š ume, unutar bele linije. Gotovo da uopš te nije bilo kola. Predlož io sam Juki da malo proš etamo. Bilo je prijatno aprilsko popodne. Talasi su bili mirni, a od vetra ni daš ka. Sitni talasi nadolazili su i povlač ili se, kao da je neko na puč ini lako zanjihao č arš av. Mirni i pravilni talasi. Surferi su odustali i izaš li na obalu. U mokrim odelima sedeli su na pesku i puš ili. Beli dim od spaljenog smeć a dizao se u nebo gotovo potpuno pravo, a na levoj strani videlo se ostrvce Enoš ima, maglič asto i nejasno kao fatamorgana. Veliki crni pas kao obuzet protrč ao je zdesna nalevo ujednač enim kasom. Daleko od obale plutalo je nekoliko ribarskih č amaca, a nad njima se nadvilo nemo jato galebova, kao beli vrtlog. I na moru se osećao dah proleća. Setali smo peš ač kom stazom duž obale. Mimoilazeć i se sa dž ogerima i srednjoš kolkama na biciklima, lagano smo hodali u pravcu Fuđisave, i na zgodnom mestu seli smo na pesak da posmatramo more. „Da li to često osećaš?" pitao sam je. „Ne baš toliko č esto", rekla je Juki. „Retko. Tek ponekad. Nema toliko ljudi kod kojih mogu da osetim tako neš to. Malo ih je. Ali, trudim se š to viš e da to ne osetim. I kad neš to osetim, nastojim da ne mislim o tome, koliko god je to moguć e. Osetim li da dolazi, odmah se zatvorim. Jer, uglavnom predosetim kada naiđe taj trenutak. I kad se zatvorim, prođe, a da ga ja ne oseć am duboko. Kao kad zaž muriš . Zatvaraš č ula. I tako niš ta ne vidiš . Osetiš da neč ega ima. Ali ne vidiš . I ako ostaneš č vrsto ž mureć i, prođe a da niš ta ne vidiš . Evo, na primer, kad u ilmu naiđe straš na scena, zaž muriš , je l' tako? E, pa i s ovim je isto. Zatvorim se dok ne prođe. Čvrsto se zatvorim." „Zašto se zatvaraš?" „Zato š to se už asavam od toga", rekla je. „Nekad - kad sam bila još mlađa nisam se zatvarala. I u š koli, kad bih neš to osetila, isprič ala bih to. Ali, ako bi im isprič ala, sve bi hvatala jeza od toga. Na primer, znam kad ć e neko da se povredi. Onda kaž em drugarici: 'On ć e se povrediti', i ovaj se na kraju stvarno povredi. Bilo je nekoliko takvih sluč ajeva, i otada su svi poč eli da me gledaju kao č udoviš te. Cak su me i zvali Čudovište. Takva mi je bila reputacija. A to me je straš no bolelo. I zato sam odluč ila da viš e niš ta ne govorim. Nikome niš ta. I kad mi se učini da ću nešto videti ili osetiti, smesta se zatvorim." „Ali, u mom slučaju nisi se zatvorila?" Slegnula je ramenima. „Bilo je nekako iznenada. Nisam imala vremena ni za pripravnost. Ta slika se ukazala iznenada, odjednom. Kada sam te prvi put

167

srela. U hotelskom baru. Ja sam sluš ala muziku, rok... Ne seć am se tač no ko je to bio, Djuran Djuran, Dejvid Bouvi... Tako je kad se udubim u sluš anje muzike. Nisam u pripravnosti. Opuštena sam. Zato volim muziku." „Da nemaš ti mož da moć predskazivanja?" upitao sam. „Na primer, to š to si znala da će se taj povrediti?" „Ko zna. Mislim da je ovo ipak malo drugač ije. Ja ne predskazujem, nego oseć am ono š to je prisutno. Ali, kako bih to rekla, za neš to š to ć e se desiti postoji i neka atmosfera potrebna da se to desi, zar ne? Razumeš ? Na primer, č ovek koji se povredi vež bajuć i na vratilu mož e da ima nedovoljno opreza ili preveliku dozu samopouzdanja, je li tako? Ili je zanet pa preteruje. Talas takvih oseć anja ja mogu da uhvatim veoma oš tro. I taj talas postane ovako, kao grudva vazduha. I ja pomislim kako je to opasno. Utom se odjednom pojavi neš to kao prazan san. A kad se to pojavi... Ono se dogodi. Nije to predskazanje. To je neš to mnogo manje jasno. Ali dogodi se. Ja to vidim. Ali, viš e neć u nikome da govorim. Jer, kad neš to kaž em, svi me zovu č udoviš te. A ja samo gledam. Kako ć e se ovaj č ovek ovde mož da opeć i. I on se opeč e. Ali ja ne smem niš ta da kaž em. Pa, zar to nije straš no? Mrzim samu sebe. I zato se zatvorim. A kad se zatvorim, ne moram da mrzim sebe." Uzela je pesak u ruku i neko vreme se igrala njime. „A je l' Čovek-ovca stvarno postoji?" „Stvarno postoji", rekao sam. „U onom hotelu postoji mesto gde on ž ivi. Unutar tog hotela postoji još jedan. To mesto se obič no ne vidi. Ali ono je tamo. Zbog mene. Jer to je mesto za mene. I tamo on ž ivi i sa mnom povezuje mnoge stvari i pojave. To je moje mesto, a Covek-ovca radi za mene. Kad njega nema, ja ne mogu lepo da se povež em ni sa č im. On to nadgleda. Kao operater u telefonskoj centrali." „Povezuje?" „Da. Ja nešto tražim. Hoću da se povežem s nečim. I on to učini." „Ne razumem najbolje." I ja sam, kao i Juki, zagrabio pesak i propuštao ga kroz prste. „Ni meni nije sasvim jasno. Ali Čovek-ovca mi je tako objasnio." „Da li Čovek-ovca odavno postoji?" Klimnuo sam glavom. „Aha, oduvek. Otkad sam bio mali. Oduvek sam to osećao. Da nešto postoji. Ali to je tek nedavno dobilo jasan oblik Čoveka-ovce. Covek-ovca dobijao je svoj oblik malo po malo, kao š to je gradio i oblik sveta u kojem ž ivi. Onako kako ja starim. A zaš to? Ni ja ne znam. Verovatno zato š to je bilo potrebno. Poš to sam mnogo toga izgubio kako sam stario, ukazala mi se takva potreba. Verovatno mi je potrebna tako neč ija pomoć da bih nastavio da ž ivim. Ali ni meni nije sasvim jasno. Mož da postoji neki drugi razlog. Stalno o tome razmišljam. Ali ne razumem. Glupost." „Jesi li još nekome govorio o tome?" „Ne, nisam. I da kaž em nekome tako neš to, niko ne bi poverovao. Niko

168

neć e shvatiti. A pri tom, ja ne umem dobro da objasnim. Ti si prva kojoj sam se poverio. Učinilo mi se da ću tebi moći da ispričam." „I ti si prvi kome sam ja ovo detaljno objasnila. Sve vreme sam ć utala. I mama i tata donekle znaju, ali nisam im ja isprič ala. Još odmalena oseć ala sam da je bolje da o tome ne govorim. Instinktivno." „Baš mi je drago što smo razgovarali o tome", rekao sam. „Pa i ti si pripadnik čudovišta", rekla je Juki igrajući se peskom. Dok smo se peš ke vrać ali do mesta gde smo ostavili kola, Juki mi je govorila o svojoj školi. O tome koliko je osnovna škola bila grozna. „Od letnjeg raspusta uopš te ne idem u š kolu", rekla je. „Nije zato š to ne volim da uč im. Ja ne volim to mesto. Ne mogu da ga podnesem. Kad odem u š kolu, smuč i mi se i povrać am. Povrać ala sam svakog dana. A kad povratim opet mi se rugaju zbog toga. Svi mi se rugaju. Cak se i nastavnici pridruž e, pa mi se i oni rugaju." „Da sam ja u tvom razredu nikad se ne bih rugao tako lepoj devojčici." Juki je neko vreme posmatrala more. „Ali nekad se rugaju, upravo zato š to je neko lep, zar ne? A ja sam uz to i dete poznatih. A tako neš to se ili izuzetno ceni ili se tome posebno ruga. E, pa ja sam ovo drugo. Ne umem dobro da se slaž em sa svima. Uvek moram da budem u pripravnosti. Moram u svakom č asu da budem spremna da zatvorim srce, znaš . Ali, to niko ne razume. Zaš to sam uvek tako uplaš ena. Kad sam uplaš ena, još viš e me potcenjuju. I onda mi se svi rugaju. Na vrlo ruž an nač in. Toliko ruž an da ne poveruješ . Sramota me je zbog toga šta mi čine. Ne mogu da poverujem da se i to može. Ali..." Uhvatio sam Juki za ruku. „Ne brini", rekao sam. „Zaboravi takve besmislice. U š kolu se ne ide na silu. Ako ti se ne ide, ne moraš . I ja to dobro znam. To je už asno mesto. Gadni likovi se š epure. Osrednji nastavnici diž u nos. Ako ć emo precizno, č ak osamdeset posto nastavnika su nesposobnjaković i ili sadisti. Ili su i nesposobnjaković i i sadisti. Stres se nagomilava i to se na ruž an nač in obija uč enicima o glavu. Previš e je sitnih besmislenih pravila. Stvoren je sistem koji poniš tava individualnost, a glupaci bez i trunke maš te dobijaju dobre ocene. Tako je oduvek bilo. A mora da je i danas isto. Takve stvari se ne menjaju." „Stvarno tako misliš?" „Naravno. Mogao bih č itav sat da ti prič am o tome koliko je š kola besmislena." „Ali osnovna škola je obavezna." „O tome neka razmiš ljaju drugi, a ne ti. Nemaš nikakvu obavezu da ideš tamo gde ti se svi rugaju. Baš nikakvu. Imaš pravo da to odbiješ . Mož eš glasno da kažeš Neću!“ „Ali, šta će onda biti dalje? Zar će se ovo stalno ponavljati?" „I ja sam ponekad tako razmiš ljao kad sam imao trinaest godina", rekao

169

sam. „Zar ć e ovakav ž ivot zauvek da traje? Ali, nije tako. Kad-tad ć e krenuti. Ako ti ipak ne bude krenulo, o tome ć eš misliti tada. Još koju godinu i zaljubić eš se. Poč eć e da ti kupuju i brushaltere. Drugač ije ć eš gledati i na svet." „Kakva si ti budala", rekla je kao da joj je dosta svega. „Sluš aj, današ nje trinaestogodiš nje devojč ice sve nose brus. Ti zaostaješ bar pola veka, č ini mi se." „Ha?“ začudio sam se. „Pa, da", rekla je. I još je jednom utvrdila: „Ti si budala." „Možda", rekao sam. Ona je utom ustala bez reči, stala pred mene i otišla do auta.

170

24 Kad smo stigli u kuć u Jukinog oca, koja je bila nadomak plaž e, sunce je već poč elo da zalazi. Kuć a je bila prostrana i stara, sa gusto zasađenim drveć em okolo. U tom kraju su se još zadrž ali tragovi iz vremena kad je oblast Sonan bila poznata po brojnim letnjikovcima. Tiho i mirno, proleć no več e uklopilo se u sve to. U ponekom vrtu propupila je treš nja. A kad treš njin cvet prođe, procvetać e magnolija. Tako se svakodnevnim inim promenama boja i mirisa može osetiti prelaz jednog godišnjeg doba u drugo. Još ima takvih mesta. Makimurina kuć a bila je ograđena visokom drvenom ogradom, a kapija je bila u starinskom stilu i imala je krov. Jedino je tabla sa imenom bila neodgovarajuć e nova, a na njoj je crnim tuš em č itko pisalo Makimura. Malo poš to smo pozvonili, izaš ao je visok mladić od nekih dvadeset i pet godina, i uveo Juki i mene unutra. Mladić je imao kratku kosu, i bio je ljubazan. Bio je ljubazan i prema meni i prema Juki. Cinilo se da su se on i Juki već sreli nekoliko puta. Imao je č ist i prijatan osmeh, kao Gotanda. Ali, naravno, Gotandin je bio daleko uglađeniji. Dok me je vodio u dvoriš te iza kuć e, rekao mi je da on pomaže gospodinu Makimuri. „Radim kao njegov š ofer, dostavljam njegove rukopise, istraž ujem, pravim mu druš tvo u golfu, igram s njim madž ong, pratim ga na putu u inostranstvo, uglavnom sve radim", objasnio mi je oduš evljeno, iako ga niš ta nisam pitao. „Ono što bi se nekad reklo učenik-sluga." „Haa“, rekao sam. Juki je delovala kao da hoć e da kaž e Glupost! ali niš ta nije rekla. I ona ume da bude diskretna. Gospodin Makimura je u dvoriš tu iza kuć e vež bao golf. Razapeo je zelenu mrež u između dva borova stabla, i uporno pokuš avao da loptom pogodi metu u sredini. Kad bi š tap prosekao vazduh, č uo se ijuk. Jedan od mojih najomraž enijih zvukova na svetu. Zvuč ao je jadno i ž alosno. A zaš to? Jednostavno. Imam predrasude. Ja mrzim golf kao sport, bez razloga. Kad smo uš li, osvrnuo se i spustio š tap. Uzeo je peš kir i paž ljivo obrisao znojavo lice, i rekao Juki: „Dobro doš la!" Ona se pravila da ne č uje. Skrenula je pogled, i iz dž epa svoje jakne izvukla ž vakać u gumu, oljuš tila je, stavila u usta, i počela da mljacka. Zgužvala je papirić i bacila ga u obližnju saksiju. „A da kažeš bar Dobar dan?" rekao je gospodin Makimura. „Dobar dan", rekla je Juki mrzovoljno. Zatim je stavila ruke u dž epove jakne i otišla nekuda. „Hej, donesi nam pivo!" tupo je naredio Makimura svom uč eniku. „Razumem", odgovorio je ovaj jasno i glasno, i izaš ao iz dvoriš ta brzim korakom. Makimura se jako nakaš ljao i pljunuo na zemlju, i ponovo peš kirom

171

obrisao znoj. I zagledao se u zelenu mrež u i belu metu, zanemarujuć i moje prisustvo na neko vreme. Kao da neš to utvrđuje i sagledava. Za to vreme, ja sam odsutno posmatrao baštenski kamen obrastao mahovinom. Atmosfera tog prizora za mene je bila nekako neprirodna i veš tač ka, i manje-viš e apsurdna. Ne mož e se reć i da je tu neš to falilo. Niti je ko greš io. Ali, osetio sam se kao u nekoj parodiji. Izgledalo je kao da svako tač no igra ulogu koja mu je dodeljena. Pisac i njegov uč enik-sluga. Samo š to bi to Gotanda verovatno izveo mnogo š armantnije i bolje, pomislio sam. Gotanda sve ume dobro da odigra. Pa makar i scenario bio nikakav. „Dakle, ti si taj koji se pobrinuo za Juki", rekao mi je pisac. „Nije to niš ta", rekao sam. „Samo smo se zajedno ukrcali u avion i vratili se u Tokio. Niš ta nisam uč inio. Nego, ja vama dugujem zahvalnost za ono oko policije. Spasili ste me." „A, to. Ma, u redu je. U svakom sluč aju, sad smo kvit. Pusti to. Osim toga, prava je retkost da mene ć erka zamoli za neš to. A uopš te mi nije bilo teš ko. I ja odavno mrzim policiju. Imao sam loš e iskustvo s njima, one š ezdesete. Kad je Mić iko Kanba poginula, ja sam bio oko parlamenta. Bilo je to jako davno. Jako davno..." Sagnuo se i podigao š tap za golf, okrenuo se prema meni i lagano lupkajuć i š tapom po svojoj nozi pogledao me je u lice, zatim u stopala, pa opet u lice. Kao da ispituje u kakvoj su korelaciji moje lice i moja stopala. „...jako davno, tač no se znalo š ta je pravda, a š ta nije", rekao je Hiraku Makimura. Klimnuo sam glavom bez nekog naročitog ubeđenja. „Igraš li golf?" „Ne“, odgovorio sam. „Mrziš ga?“ „Niti ga volim niti ga mrzim, samo ga nikad nisam igrao." On se nasmejao. „Ne mož eš , valjda, da neš to nit’ voliš nit’ mrziš . Uglavnom, oni koji nikada nisu igrali golf, mrze ga. To je tako. Slobodno reci. Želim da čujem tvoje iskreno mišljenje." „Eto, ne volim ga, iskreno rečeno", priznao sam. „A zašto?" „Kako god da se uzme, meni deluje bezveze", rekao sam. „Naduvana oprema, razmetljiva kolica i zastavice, odeć a i obuć a koja se nosi, pogled u očima ili podignute uši kad igrač čučne i proučava travu. Sve to me nervira." „Podignute uši?" uzvratio je pitanjem, začuđenog izraza lica. „Tako sam ja to nazvao. Ne znač i niš ta. Samo hoć u da kaž em da sve to š to ide uz golf meni nimalo ne odgovara. To sa ušima je šala", rekao sam. Hiraku Makimura je još neko vreme posmatrao moje lice, praznog pogleda. „Da nisi ti malo čudan?" upitao me je.

172

„Nisam", rekao sam. „Sasvim sam običan. Samo su mi šale glupe." Konač no je uč enik-sluga doneo dva piva i dve č aš e na posluž avniku. Spustio je posluž avnik na trem, otvorio laš e otvarač em, i sipao nam pivo. Zatim je ponovo negde iščezao brzim koracima. „Pa, da popijemo", rekao je, sedajući na trem. Zahvalio sam se i otpio pivo. Poš to mi je grlo bilo suvo, ukus piva mi je izuzetno prijao. Ali više od toga nisam smeo pošto vozim. Samo jedno. Nisam tač no znao koliko Hiraku Makimura ima godina, ali sigurno je morao da ima č etrdeset pet. Nije bio toliko visok, ali njegova č vrsta građa č inila je da izgleda krupniji nego š to je zaista bio. Imao je š iroka prsa i debele ruke i vrat. Vrat mu je bio nekako previš e debeo. Da mu je vrat bio samo malo tanji, mož da bi mogao da prođe kao sportski tip, ali debljina koja se nadovezivala direktno na bradu i neumitna opuš tenost vratnih miš ić a ispod uš iju pokazivale su dugogodiš nji nemar prema svom zdravlju. Takve stvari se ne mogu ukloniti koliko god on igrao golf. Ljudi i stare. Vreme uzima svoj danak. Na starim slikama koje sam video Hiraku Makimura je bio mrš av mladič oš trog pogleda. Nije bio naroč ito zgodan, ali imao je u sebi neš to privlač no. Izgledao je kao veoma perspektivan mladi pisac u usponu. Koliko li je godina proš lo otada? Petnaest, š esnaest? U pogledu mu se još uvek zadrž ala oš trina. Ponekad, u zavisnosti od svetlosti i ugla, pogled bi mu bio č ist i prozrač an. Kosa mu je bila kratka i mestimič no proš arana sedim vlasima. Bio je preplanuo, verovatno zbog golfa, a bordo boja njegove lakosta majice dobro mu je pristajala uz ten. Naravno, svi dugmić i na majici bili su mu raskopčani. Vrat mu je bio previše debeo. Bordo boja lakosta majice teško kome mož e dobro pristaje. Kad je vrat previš e tanak, izgleda jadno. Kad je previš e debeo, izgleda bolno. Teš ko je uskladiti je. Gotandi bi odlič no pristajala, pomislio sam. Hej, dosta, pusti više tog Gotandu! „Čujem da se baviš nekakvim pisanjem", rekao je Hiraku Makimura. „Ne bih to nazvao pisanjem", rekao sam. „Pravim tekstove za popunjavanje praznina. Nije bitno kakve. Samo da su ispisana slova. Ali, neko to mora da napiš e. I, to ja piš em. Isto kao č iš ćenje snega. Kulturno č iš ćenje snega." „Ciš ćenje snega", rekao je Hiraku Makimura. Bacio je pogled na š tap koji je ostavio pored sebe. „Zanimljiv izraz." „Hvala", rekao sam. „Da li voliš da pišeš?" „Ne mogu da kaž em ni da volim ni da mrzim ovo š to trenutno radim. Zato š to to nije posao tog nivoa. Ali, svakako postoji e ikasan metod za č iš ćenje snega. Veš tina, znanje, stav, nač in na koji se ulaž e energija, i tako to. Nije mi mrsko da razmišljam o tome." „Kakav jasan odgovor", rekao je oduševljeno. „Sve je jednostavno kad je na niskom nivou."

173

„Hmm“, rekao je. Cutao je nekih petnaestak sekundi. „Jesi li ti smislio taj izraz, čišćenje snega?" „Da, mislim da jesam", rekao sam. „Smem li nekad da ga upotrebim? Taj izraz čišćenje snega. Zanimljiv izraz. Kulturno čišćenje snega." „Naravno, slobodno. Nisam ga patentirao da bih se njime služio." „I meni je potpuno jasno to š to govoriš ", rekao je Hiraku Makimura, igrajuć i se resicom uha. „Ponekad i ja to tako osetim. Ima li ikakvog smisla u ovakvom pisanju. Ponekad. Nekad nije bilo ovako. Svet je bio manji. Osetila se reakcija. Bilo mi je potpuno jasno š ta ja radim. Bilo mi je potpuno jasno š ta drugi traže. I sami mediji su bili mali. Kao malo selo. Svako je svakoga znao.“ Potom je ispio pivo iz svoje č aš e, a zatim uzeo laš u i dolio u obe č aš e. Ja sam odbio, ali je on to ignorisao. „Ali, sada viš e nije tako. Ljudi ne znaju š ta je pravda. Niko ne zna. Samo rade ono š to im je pred nosom. Ciš ćenje snega. Kao š to i sam kaž eš ", rekao je, i ponovo pogledao zelenu mrež u razapetu između dva stabla. Na travi je bilo tridesetak belih loptica za golf. Otpio sam gutljaj piva. Hiraku Makimura je premiš ljao š ta još da kaž e. Malo je potrajalo dok nije smislio. Ali on nije mnogo mario za to. Navikao je da svi u stavu mirno č ekaju da on neš to kaž e. Sta sam drugo mogao nego da i sam č ekam. On je neprestano prstima č eš kao resicu uha. Izgledalo je kao da broji svež anj novih novčanica. „Moja ć erka se sprijateljila s tobom", rekao je Hiraku Makimura. „A ona ne mož e da se sprijatelji ni sa kim. Bolje reć i, ne mož e da se zbliž i ni sa kim. Sa mnom jedva da i progovori. I s majkom jedva da progovara, ali nju makar poš tuje. Mene ne poš tuje. Uopš te. Cak me i ismejava. Nema nijednu drugaricu. Već nekoliko meseci ni u š kolu ne ide. Zatvori se u kuć u sama, i samo sluš a tu buč nu muziku. Mož e se reć i da je teš ko dete. To mi je zapravo rekao njen razredni. Ne slaž e se dobro s drugima. Ali s tobom se sprijateljila. Pitam se zašto." „Hm, ne znam ni sam", rekao sam. „Možda ste srodne duše?" „Možda." „Šta ti misliš o mojoj ćerci?" Malo sam razmislio pre nego š to sam odgovorio. Imao sam oseć aj kao da me intervjuiš u za posao. Osetio sam da treba iskreno da odgovorim. „To su teš ke godine. I same po sebi su teš ke, a uz to je porodič na situacija tako loš a da se ne mož e popraviti. Niko se ne brine o njoj. Niko nije odgovoran. Nema s kim da razgovara. Nema osobe koja bi mogla da nađe ključ do njenog srca. Ona je veoma povređena. A nema nikog da joj isceli ranu. Roditelji su joj previš e slavni. Previš e je lepa. Nosi preteš ko breme. A pomalo je i neobič na.

174

Da kaž em preosetljiva... pomalo je speci ič na. Ali je u suš tini dobro dete. Ako se o njoj neko bude valjano starao, odrašće normalno." „Ali o njoj se niko ne stara." „Tako je." Oteo mu se dubok i dug uzdah. Spustio je ruku s uha, i dugo i nepomič no gledao u vrhove svojih prstiju. „U pravu si. Potpuno si u pravu. Ali, ja tu ne mogu niš ta da uč inim. Kao prvo, kad sam se razveo, potpisao sam da se odrič em svakog starateljstva nad Juki. Nisam imao izbora. U to vreme č esto sam menjao ž ene, i nisam bio u poziciji da iš ta prigovorim. Da budem precizan, i za ovakvo viđanje sa Juki potrebna mi je saglasnost od Ame. Kakva imena - Ame i Juki (kiš a i sneg)! U svakom sluč aju, sad je tako. A kao drugo, kao š to sam ti i malopre rekao, Juki i ja nimalo nismo bliski. Sta god da kaž em, ona me uopš te ne sluš a. I zato sam ja tu nemoć an. Ja je volim. Pa, jedino mi je dete. Ali, ne ide. Nema načina da doprem do nje.“ I ponovo je pogledao zelenu mrež u. Več ernji sumrak već je prerastao u duboki mrak. Bele loptice rasute po travnjaku izgledale su kao da je neko rasuo punu korpu zglobnih kostiju. „Ali, ne mož ete ni samo da sedite skrš tenih ruku“, rekao sam. „Njena majka ima pune ruke posla, leti s kraja na kraj sveta, i nema vremena da razmiš lja o detetu. Cak ume i da potpuno zaboravi da ima dete. Ostavi je bez pare u sobi hotela na Hokaidou i ode, i tek posle tri dana se seti š ta je uradila. Tri dana! A ć erka, poš to sam je doveo nazad u Tokio, uopš te ne izlazi, već ž ivi zatvorena u sobi u stanu i samo sluš a rok muziku, i hrani se prž enom piletinom i kolač ima. Ne ide ni u š kolu. Nema ni prijatelja. Sta god vi mislili o tome, to ipak nije normalno. Mož da se ovo mene ne tič e - to je ipak stvar vaš e porodice. Ali, to je už asno. Ili ja razmiš ljam previš e realno, zdravorazumski, malograđanski?" „Ma, ne, sto posto si u pravu", rekao je Hiraku Makimura. Polako je klimnuo glavom. „Baš je tako. Nemam š ta da dodam. Dvesta posto si u pravu. Stoga sam hteo da te zamolim za uslugu. I upravo zato sam te potegao da dođeš čak ovamo." Imao sam loš predoseć aj. Konj je uginuo. Indijanci su stali sa bubnjevima. Bilo je suviše tiho. Počešao sam slepoočnicu vrhom malog prsta. „Hteo sam da te pitam da li bi ti mogao da se staraš o Juki", rekao je. „Ne mislim pod tim na neke velike obaveze. Dovoljno je da je s vremena na vreme vidiš . Na par sati u toku dana, da razgovarate, da vodiš rač una o tome da se pravilno hrani. Samo toliko. Uredno ć u ti plać ati, kao za svaki posao. Drugim reč ima, mož eš na to da gledaš kao na posao privatnog nastavnika, samo bez poduč avanja. Ne znam koliko ti sada zarađuješ , ali mogu da ti obezbedim približ no toliko. A preostalo vreme mož eš da provodiš kako ti je drago. Jedino ž elim da budeš s Juki nekoliko sati dnevno. To valjda nije loš predlog. O tome sam telefonom razgovarao i sa Ame. Ona je sada na Havajima. Tamo

175

snima fotogra ije. Ukratko sam joj objasnio, i ona se takođe slož ila da te zamolimo. A ona sa svoje strane ozbiljno razmiš lja o Juki. Samo je malo drugač ija. Ne baš normalnog senzibiliteta. Mada je talentovana, izuzetno. Nekad samo odleti. Kao kad pukne osigurač . Tada zaboravi na sve. Kada se radi o praktič nim stvarima, potpuno je nesposobna. Ne ume č estito ni da sabere dva broja.“ „Ne znam", rekao sam osmehujuć i se nemoć no. „Ako smem da primetim, tom detetu je potrebna roditeljska ljubav. Ubeđenje da je neko voli bezuslovno i iz srca. A ja to ne mogu da joj pruž im. To mogu samo roditelji. I vi i vaš a supruga morate toga biti svesni. To je prvo. Drugo, devojč ici u tom uzrastu neophodno je da ima prijatelje istih godina i istog pola. Bilo bi joj daleko lakš e kad bi imala drugaricu s kojom bi mogla da podeli svoja oseć anja i s kojom bi otvoreno mogla da govori o svemu. Ja sam muš karac, a među nama je i prevelika razlika u godinama. A osim toga, ni vi ni vaš a supruga ne znate niš ta o meni, zar ne? Devojč ica od trinaest godina u izvesnom je smislu već odrasla osoba. Juki je veoma lepa, a pri tom je i emocionalno nestabilna. I zar takvu devojč icu da prepustite jednom muš karcu za koga ne znate ni ko je ni š ta je? Sta vi, uopš te, znate o meni? Pa, mene su do malopre drž ali u policijskoj stanici pod sumnjom da sam poč inio ubistvo. Šta ako sam ja počinilac zločina?" „Ti si ubica?" „Bož e sač uvaj!" uzdahnuo sam. I otac i kć er isto pitaju. „Nikoga nisam ubio!" „Pa, u čemu je problem? Ja ti verujem. Ako kažeš da nisi ubica, onda nisi." „Kako možete da mi verujete?" „Nisi ti tip koji mož e da ubije č oveka. Niti si tip koji siluje devojč ice. Toliko mi je već na prvi pogled jasno", rekao je Hiraku Makimura. „Osim toga, ja verujem Jukinoj intuiciji. Ona je, znaš , oduvek posedovala neverovatno jaku intuiciju. Malo se razlikuje od snage uobič ajene intuicije. Kako da kaž em, ponekad je toliko jaka da plaš i. Ima sposobnosti medijuma. Kad smo zajedno, ponekad oseć am da ona vidi neš to š to ja ne vidim. Da li razumeš kakav je to osećaj?" „Recimo", odgovorio sam. „Mislim da je to nasledila od majke. Takve ekscentrič nosti. Jedino š to je majka to usmerila na umetnost. U tom sluč aju, ljudi to zovu talenat. Ali Juki još uvek nema gde da to usmeri. Ono samo teč e bez cilja. Kao voda kad se prolije iz vedra. Ona je neš to kao medijum. To je krv po majci. Ja to nemam. Nimalo. Ja nisam ekscentrič an. Zato ni ona ni njena majka nikako ne mogu sa mnom. I mene je nekako iscrpeo ž ivot s njih dve. Toliko da ne ž elim ni da vidim ž ene barem za neko vreme. Ti to sigurno ne razumeš . To kako je ž iveti zajedno sa onom Ame i Juki. Zamisli, kiš a i sneg! Kao vremenska prognoza. Ali, ja ih naravno obe volim. Još uvek ponekad pozovem Ame telefonom, pa

176

razgovaramo. Međutim, nikada ne bih pož eleo da ponovo ž ivim s njom. To je pravi pakao. Ako sam i imao talenat pisca - a jesam - on se do kraja ugasio od takvog ž ivota. Najiskrenije. Ali, iako je moj talenat nestao, ipak mislim da sam radio dobro. Ciš ćenje snega. Kako ti kaž eš , e ikasno č iš ćenje snega. Odlič an izraz. O čemu smo ono beše razgovarali?" „O tome da li možete da mi verujete." „Da. Ja verujem Jukinoj intuiciji. Juki ti veruje. Zato ti verujem i ja. I ti mož eš meni da veruješ . Nisam ja tako loš č ovek. Ponekad piš em bezvredne tekstove, ali nisam loš č ovek", ponovo se nakaš ljao i pljunuo na zemlju. „I, hoć eš li mi to uč initi? Da se staraš o Juki? I ja se potpuno slaž em s tim š to ti govoriš . To svakako jeste duž nost roditelja. Ali, ona je malo drugač ija. Kao š to sam već rekao malopre, ja nemam drugog nač ina. Osim tebi nemam kome da se obratim." Neko vreme, posmatrao sam penu u svojoj č aš i s pivom. Ni sam nisam znao š ta bi trebalo uraditi. Cudna porodica. Tri č udaka i sluga Petko. Kao svemirska porodica Robinzon. „Ne bi mi smetalo da je viđam ponekad", rekao sam. „Ali, ne mogu svakog dana. Imam i ja svoje obaveze, a osim toga ni sa kim ne volim da se viđam po duž nosti. Viđać emo se kad nam se bude viđalo. Novac nije potreban. Sada nemam problema s novcem, a poš to ć u se s Juki viđati kao prijatelj, toliko mogu da platim. Jedino pod tim uslovima mogu da prihvatim. I ona se meni dopada i, ako se budemo viđali, i meni ć e biti drago. Ali ja ne mogu da snosim nikakvu odgovornost. To je u redu, zar ne. Uostalom, krajnju odgovornost svakako snosite vas dvoje, kako god njoj bude. I da bi vama to bilo jasno, ne mogu da primim novac." Hiraku Makimura je nekoliko puta klimnuo glavom. Zatreslo mu se salo ispod uš iju. Takva opuš tenost miš ić a ne mož e se otkloniti golfom. Potrebna je temeljnija promena nač ina ž ivljenja. Ali, on verovatno nije u stanju da to učini. Da je mogao, učinio bi to mnogo ranije. „Jasno mi je š ta hoć eš da kaž eš , i to ima smisla", rekao je. „Ja ne ž elim da ti nametnem odgovornost. Nema potrebe da se oseć aš odgovornim. Mi nemamo drugog izbora osim tebe, i zato duboko saginjem glavu i molim te. Ne govorim ni o kakvoj odgovornosti niti o č emu slič nom. A š to se novca tič e, hajde da o tome porazgovaramo kad za to dođe vreme. Ja ne zaboravljam dugove i uredno ih vrać am. Upamti samo to. Ali, sada - pa dobro, verovatno ć e biti kako ti kaž eš . Odluč i sam. Bić e kako se tebi sviđa. Ako ti bude potreban novac, javi se ili meni ili Ame, svejedno je. Ni ja ni ona nemamo problema s novcem. Nemoj da se ustručavaš." Ja nisam ništa rekao. „Koliko sam mogao da vidim, i ti si prilično tvrdoglav", rekao je on. „Nisam. Samo imam svoj sistem razmišljanja." „Sistem", ponovio je. I ponovo je poč eo da se igra resicom uha. „Tako

177

neš to viš e nema smisla. Isto kao i ruč no izrađena pojač ala s vakuumskim cevima. Mnogo je jeftinije otić i u radnju sa audio opremom i kupiti novo tranzistorsko pojač alo umesto troš iti vreme i energiju da se ono izradi, a i zvuk je bolji. Ako se pokvari, odmah ć e doć i da ga poprave. A uz doplatu mož e se i zameniti za novo. Nije viš e vreme drž ati se takvog sistema razmiš ljanja. Sigurno su nekad takve stvari vredele. Ali danas je drugač ije. Novcem sve mož e da se kupi. Pa i nač in razmiš ljanja. Dovoljno je da kupiš onaj koji ti odgovara, i da ga priključ iš . Prosto. I već istog dana mož eš da ga upotrebiš . Mož eš da ubaciš A u B. Za tren oka. A kad dotraje, mož eš da ga zameniš . To je praktič nije. A ako se i dalje budeš drž ao nekakvog sistema, vreme ć e te pregaziti. Nisi okretan. I onda ometaš druge." „Visokorazvijeno kapitalističko društvo", rezimirao sam. „Tako je", rekao je Hiraku Makimura. Zatim je ponovo neko vreme utonuo u ćutanje. Oko nas se prilič no smrač ilo. U blizini je nervozno lajao pas. Neko se muč io dok je svirao Mocartovu klavirsku sonatu. Hiraku Makimura je seo na trem, i prekrš tenih nogu pio pivo duboko razmiš ljajuć i o neč emu. Otkako sam se vratio u Tokio, nekako samo sreć em č udake, pomislio sam. Gotanda, dve elitne prostitutke (od kojih je jedna mrtva), dvojicu jakih policajaca, Hirakua Makimuru i slugu Petka. Posmatrajuć i mrač no dvoriš te sluš ao sam odsutno lavež psa i zvuk klavira, i č inilo mi se da se stvarnost oko mene postepeno rastač e i nestaje u tami. Sve je gubilo svoj prvobitni oblik i pretapalo se, gubilo smisao i pretvaralo se u jedan haos. I Gotandini lepo oblikovani prsti koji su milovali Kikina leđa, i ulice Saporoa zavejane snegom, i Mei Koza š to se oglaš ava sa „ku-ku“, i plastič ni lenjir kojim policajac lupka po dlanu svoje ruke, i lik Coveka-ovce koji me strpljivo č eka u dnu hodnika, sve se istopilo i spojilo u jedno. Mora da sam umoran, pomislio sam. Ali, nisam bio umoran. Samo se stvarnost oko mene istopila. I istopljena, pretvorila se u jednu haotič nu loptu. Kao neko nebesko telo. A zatim, klavir svira, pas laje. Neko nešto govori. Neko nešto govori meni. „Je li?“ obratio mi se Hiraku Makimura. Podigao sam glavu i pogledao ga. „Jesi li poznavao tu devojku?“ pitao me je. „Onu š to je ubijena. Proč itao sam u novinama. Kaž u da je ubijena u hotelu. Da ne znaju njen identitet. U novč aniku je imala samo jednu vizitkartu, i tu osobu ispituju. Tvoje ime se ne pominje. Kako mi je advokat rekao, ti si se u policiji č vrsto drž ao tvrdnje da ništa ne znaš, ali da li je zaista tako?“ „Zašto mislite da nije?“ „Onako“, uzeo je š tap za golf u ruku i ispruž io ga pravo napred kao mač , netremice ga posmatrajuć i. „Tako mi se uč inilo. Oseć am kao da nekoga š titiš . Dok sam razgovarao s tobom taj oseć aj je bivao sve jač i. Iako diž eš galamu oko sitnica, zač udo, oko krupnih stvari postaješ velikoduš an. U tebi se vidi

178

takav obrazac. Zanimljiv karakter. U tom pogledu lič iš na Juki. Muč iš se da bi opstao. Drugi te teš ko razumeju. Pad bi za tebe bio koban. Vas dvoje ste u tom pogledu isti. Pa i ovo poslednje je tako. Jer policija uopš te nije naivna. Ovog puta dobro si proš ao, ali to ne znač i da ć e i sledeć i put biti isto. I sistem je dobar, ali ako ga se čvrsto držiš, često se povrediš. Ta vremena su prošla.“ „Nije baš da se č vrsto drž im nekog sistema“, rekao sam. „To je kao plesni koraci. To je navika. Telo pamti. Kad zasvira muzika, telo automatski poč ne da se kreć e. Nema veze i ako se promeni okruž enje. Poš to su koraci jako komplikovani, ne mož e se misliti o okruž enju. Ako se previš e razmiš lja, nač ini se pogreš an korak. Ja sam samo nespretan. I pomalo van opš tih kretanja." Hiraku Makimura je ponovo zaćutao i zagledao se u štap za golf. „Čudan si", rekao je. „Podsećaš me na nešto. Hm, samo na šta?" „Zaista, na š ta?" upitao sam. Hm, na š ta? Da nije na Pikasovu Holandsku vazu i tri viteza s bradama?. „Ali, prilič no mi se dopadaš , i verujem ti kao č oveku. Molim te da pripaziš na Juki. Jednog dana ć u ti se poš teno oduž iti. Ja svoje dugove obavezno vraćem. I malopre sam ti to rekao, zar ne?" „Čuo sam." „Onda, u redu", rekao je Hiraku Makimura. Zatim je meko spustio š tap na trem. „Odlično." „Šta je još pisalo u novinama?" upitao sam. „Osim toga gotovo niš ta. Zadavljena je č arapom. Piš e da su luksuzni hoteli crne rupe velegrada. Ne mož e se saznati ni ime niti bilo š ta. Piš e, tragaju za identitetom. Ništa više. Čest slučaj. Uskoro će svi zaboraviti." „Naravno", rekao sam. „Ali ima i onih koji neće", rekao je. „Verovatno", rekao sam.

179

25 U sedam sati Juki je ponovo banula odnekud. Setala sam obalom, rekla je. Hoć eš li neš to da pojedeš , pitao je Hiraku Makimura. Juki je odmahnula glavom. Rekla je da nije gladna i da bi već da krene. „Pa, dođi opet kad budeš htela. Mislim da ć u celog ovog meseca još uvek biti u Japanu“, rekao joj je otac. Zatim se meni zahvalio š to sam prevalio toliki put. Izvinio mi se što nije mogao bolje da me ugosti. Sve je u redu, rekao sam. Ispratio nas je sluga Petko. Na parkingu u dnu dvoriš ta opazio sam dž ip čiroki, hondu 750 i jedan brdski motor. „Život pritisnut obavezama, ha“, dobacio sam Petku. „Da, nije mi lako“, odgovorio je Petko posle krać eg razmiš ljanja. „Nije on kao obični pisci. Za njega je akcija na prvom mestu." „Glupost", rekla je Juki šapatom. I Petko i ja smo se pravili da je ne čujemo. * Cim smo uš li u moj subaru, Juki je izjavila da je gladna. Zaustavio sam kola kod „Gladnog tigra" koji se nalazio uz obalu, i tu smo pojeli š nicle. Zatim smo popili pivo bez alkohola. „O čemu ste razgovarali?" pitala je dok je jela puding za desert. Poš to nisam imao razloga iš ta da skrivam, isprič ao sam joj u glavnim crtama. „Tako sam i mislila", rekla je namrš teno. „To baš lič i na njega. I, š ta si ti uradio?" „Odbio sam, naravno! Nije to za mene. U njegovoj prič i nema logike. Ali, mislim da mož da ne bi bilo loš e da se ponekad vidimo nezavisno od toga. Zbog nas. Mož da je među nama velika razlika u godinama, i mož da nam se potpuno razlikuje okruž enje, nač in razmiš ljanja, nač in na koji dož ivljavamo svet, i nač in na koji ž ivimo, pa opet, č ini mi se da nas dvoje imamo mnogo toga o čemu možemo da razgovaramo. Zar ne?“ Slegnula je ramenima. „Kad pož eliš da me vidiš , samo mi se javi. Ljudi ne treba da se viđaju iz obaveze. Treba da se viđaju kada to pož ele. Mi smo poverili jedno drugom ono što nikome nismo rekli, i delimo tu tajnu. Je li tako? Zar nije?" Malo se kolebala, ali je rekla: „Aha." „Ako se takve stvari ne oslobode, one se u tebi nagomilavaju. Nekada ne mogu da se suzbiju. Ako povremeno ne otpustiš ventil, eksplodirać eš . Bam! Razumeš ? A kad se to desi, znač i da je teš ko ž iveti. Teš ko je nositi teret sam. I

180

tebi je teš ko, a i meni je ponekad. Nikome se ne poveravamo, i niko nas ne razume. Ali, mi umemo da razumemo jedno drugo. Mož emo iskreno da razgovaramo." Klimnula je glavom. „Ni na š ta te neć u prisiljavati. Ako budeš ž elela da razgovaramo o neč emu, samo mi se javi. Ovo nema nikakve veze s predlogom tvog oca. Niti ja ž elim da preuzimam na sebe ulogu starijeg brata ili strica koji ć e ti u svemu pruž iti razumevanje. Mi smo, u izvesnom smislu, jednaki. Mislim da mož emo jedno drugom da pomognemo. I zbog toga bi trebalo ponekad da se vidimo." Niš ta nije odgovorila. Kad je pojela desert, ž edno je ispila vodu. Onda je krajič kom oka stala da posmatra debelu porodicu za susednim stolom, kako halapljivo trpaju hranu u usta - roditelji, ć erka i maleni sin. Svi su bili zaprepaš ćujuć e debeli. Stavio sam laktove na sto, i ispijajuć i kafu posmatrao Jukino lice. Stvarno je lepa devojč ica, pomislio sam. Dok sam je netremice posmatrao, osetio sam kao da mi je neki kamenč ić uronio do najdubljeg dela mog srca. To je takva lepota. Kroz slož ene kanale izuvijane poput meandra obič no je teš ko doseć i do njegovog najudaljenijeg dela, ali je ona uspela da tač no tamo urine taj kamič ak. Da mi je petnaest, bio bih zaljubljen u nju, pomislio sam iznova, po dvadeseti put. Ali, da mi je petnaest, sigurno je ne bih razumeo. Sada mogu da je razumem, do određene mere. Mogu i da je zaš titim koliko je to u mojoj moć i. Ali, ja imam već trideset č etiri, i ne mogu da se zaljubim u trinaestogodišnju devojčicu. Ne bi to valjalo. I meni je bilo jasno zaš to joj se vrš njaci iz razreda rugaju. Verovatno zato š to je previš e lepa za njihovu svakodnevicu. I previš e oš tra. A povrh svega, nikada ona sa svoje strane nije napravila korak prema njima. I zato su zastraš eni, i zato je histerič no napadaju. Oseć aju kako ona njihovu blisku zajednicu nepravedno posmatra odozgo. U tome se ona razlikuje od Gotande. Gotanda je bio svestan snage uticaja koji ima na druge, i to je veš to negovao. On je to kontrolisao. Nikada nije zastraš ivao druge. Kad bi njegovo bić e nesvesno nadvladalo, on bi se nasmejao i napravio š alu. Nije to moralo da bude neki dobar vic. Bilo je dovoljno da se prijatno nasmeš i i isprič a najobič niju š alu. Onda bi se i ostali nasmejali i zavladala bi vesela atmosfera. Dobar je momak, pomislili bi. To je bio Gotanda - a verovatno i zaista jeste dobar. Ali sa Juki nije bilo tako. Sve š to ona mož e jeste da ž ivi i nosi se sama sa sobom. Nije bila u stanju da brine o oseć anjima ljudi oko sebe, niti je umela da postupi u skladu s tim. I na kraju, ona povređuje druge, č ime i sama biva povređena. U osnovi se razlikuje od Gotande. Tež ak je takav ž ivot. I suviše težak za trinaestogodišnju devojčicu. I za odraslu osobu je težak. Nisam mogao da predvidim š ta ć e nadalje biti s devojč icom. Mož da ć e, poput svoje majke, pronać i nač in da se izrazi, i poč eti da ž ivi u nekoj umetnič koj sferi. Svejedno kojoj, samo da odgovara vrsti sposobnosti koje ona poseduje, pa ć e verovatno ostvarivati dela priznata od drugih, pomislio

181

sam. Nisam imao osnova za takvu pretpostavku. Ali, tako mi se činilo. Kao što Hiraku Makimura kaž e, ona u sebi ima snagu, auru, talenat. Ima neš to nesvakidašnje. Nešto što nije čišćenje snega. Ili ć e se mož da do svoje osamnaeste, devetnaeste preobraziti u sasvim obič nu devojku. Već sam video nekoliko takvih primera. Devojč ice od trinaest-č etrnaest godina, gotovo nestvarno lepe i britke, sa prolaskom kroz pubertet postepeno izgube taj sjaj. Britkost, koja bi mogla da poseč e samo li se dodirne, otupi. I ona postane devojka koja jeste „lepa, ali ne toliko impresivna". Ali deluje potpuno srećna. Naravno da ja nisam mogao ni da pretpostavim kojim ć e od ova dva razvojna puta Juki poć i. Cudno, ali svaki č ovek ima svoj vrhunac. Kad se do njega popne, posle toga mož e samo dole. To je tako. I niko ne zna gde se taj vrhunac nalazi. Još uvek je sve u redu, misliš , kad odjednom - vododelnica! Niko ne zna. Neko dosegne svoj vrhunac u dvanaestoj. A posle toga nastavi da ž ivi ne mnogo zanimljivim ž ivotom. Neko se penje sve dok ne umre. Neko umre na vrhuncu. Mnogi pesnici i kompozitori su ž iveli poput vihora, i imali suviš e nagli uspon, zbog č ega su umrli i ne dož ivevš i tridesetu. Pablo Pikaso je nastavio da slika u punoj snazi i posle osamdesete, i lako mir no umro. To će se videti tek na kraju. A kako to stoji sa mnom, zapitao sam se. Vrhunac, pomislio sam. Tako neč eg nigde nije bilo. Kad pogledam unazad, č ini mi se da nisam imao č ak ni ž ivot. Bilo je neš to uspona i padova. Pomalo sam se penjao i spuš tao. Ali, to je bilo sve. Gotovo da niš ta nisam uradio. Niš ta nisam stvorio. Jesam voleo i bio voljen. Ali niš ta od toga nije ostalo. Zač uđujuć e ravan i monoton predeo. Cini mi se kao da hodam kroz video igricu. Kao Pakmen. Iznova i iznova jedem tač kastu liniju u lavirintu. Besciljno. I jednom, izvesno, umrem. A možda ti ne možeš da budeš srećan, rekao je Covek-ovca. Zato, jedino što ti preostaje jeste da igraš, i to tako dobro da ti se svi zadive. Odustao sam od razmišljanja, i nakratko zažmurio. Kad sam otvorio oč i, Juki me je netremice posmatrala s druge strane stola. „Je l' ti dobro?“ pitala je. „Kao da te je neš to pogodilo, jako. Jesam li ja rekla nešto što ne treba?" Nasmejao sam se i odmahnuo glavom. „Ne, nisi ti ništa rekla." „Razmišljao si o nečemu neprijatnom?" „Možda." „Često razmišljaš o tome?" „Povremeno." Juki je uzdahnula, a onda se neko vreme igrala savijajuć i papirnu salvetu na stolu. „Deš ava li ti se da budeš jako usamljen? Hoć u reć i, da li te usred noć i odjednom pogode takve misli?"

182

„Naravno da mi se dešava", rekao sam. „A što si se sada iznenada zamislio o tome?" „Verovatno zato što si ti previše lepa", odgovorio sam. Neko vreme me je posmatrala istim onim praznim pogledom kakav je imao njen otac. Zatim je samo odmahnula glavom. Bez reči. * Več eru je platila Juki. U redu je, tata mi je dao mnogo novca, rekla je. Uzela je rač un i otiš la do kase, izvukla je iz dž epa š tos od pet-š est novč anica od deset hiljada jena, jednom od njih je platila rač un, a kusur je, i ne prebrojavš i ga čestito, opet ubacila u džep kožne jakne. „On misli da je dovoljno da mi samo da novac“, rekla je. „Glupost. Zato ja danas č astim. Pa, mi smo ravnopravni, zar ne, u izvesnom smislu? Ti me uvek častiš, pa mogu i ja tebe ponekad." „Hvala", rekao sam. „Samo, reč i č u ti, č isto da znaš za ubuduć e, to se protivi etikeciji klasičnog izlaska." „Stvarno?" „Kada s nekim izađe, posle več ere devojka ne bi trebalo da zgrabi rač un i sama plati na kasi. Najpre pusti mladić a da on plati, a posle mu da novac. To je pravilo lepog ponaš anja u svetu. Vređa ponos muš karca. Mene, naravno, ne vređa. Jer ja ni u kom pogledu nisam mač o tip. Meni je svejedno, ali na svetu ima puno muškaraca kojima to smeta. U svetu još uvek vlada mačizam." „Glupost!" rekla je. „Ja s takvima neću da izlazim!" „Ma, to je svakako jedno miš ljenje", rekao sam. Izvezao sam subaru iz parkinga. „Ali, ljudi se zaljubljuju ne razmiš ljajuć i. Tu nema biranja. Takva je ljubav. Shvatićeš to kad budeš dovoljno velika da ti kupe brushalter." „Rekla sam ti da ga imam!“ viknula je i iz sve snage me udarila pesnicom u rame. Zbog toga umalo nisam udario u veliku kantu za smeć e obojenu u crveno. „Salio sam se!" rekao sam zaustavivš i auto. „U svetu odraslih, svi mi se š alimo i zajedno se smejemo. Ili je to mož da glupa š ala. Ali, i ti bi mogla da se privikneš na to." „Hmm“, rekla je ona. „Hmm", rekao sam i ja. „Glupost", rekla je. „Glupost", rekao sam i ja. „Nemoj da me imitiraš!" rekla mi je. Prestao sam da je imitiram. I izvezli smo se iz garaže. „Ali, ne smeš ovako da udaraš č oveka dok vozi. To nije š ala", rekao sam joj. „Mož ete da napravite udes i oboje poginete. Ovo je drugo pravilo lepog ponašanja kad izlaziš s nekim. Ne treba umreti, već ostati živ „Hmm", rekla je Juki.

183

* Na povratku u kolima Juki nije progovorila ni reč i. Potpuno se opustila, utonula u sediš te, i o neč emu razmiš ljala. Ponekad se č inilo kao da spava, a gotovo da nije bilo razlike kad je budna i kad spava. Viš e nije sluš ala ni kasetu. Da proverim, pustio sam Balade Dž ona Koltrejna, ali nije se neš to ž alila. Kao da nije ni primetila š ta to svira. Ja sam vozio, tiho pevuš eć i uz Koltrejnov solo. Put na povratku iz Sonana u Tokio bio je monoton. Sve vreme sam se skoncentrisao na zadnja svetla auta ispred mene. I nije imalo o č emu da se razgovara. Kad smo se uključ ili na autoput, ona se uspravila i sve vreme je ž vakala ž vaku. Zatim je upalila cigaretu. Povukla je tri-č etiri dima i bacila je cigaretu kroz prozor. Ako upali drugu, prekorić u je, mislio sam, ali popuš ila je samo jednu. Ima dobar oseć aj. Zna o č emu razmiš ljam. Zna kada treba da se povuče. Zaustavio sam auto ispred njenog stana na Akasaki. Zatim sam rekao: „Stigli smo, princezo!" Zamotala je ž vaku u papirić i ostavila ju je na instrument tabli. Lenjo je otvorila vrata, izaš la iz auta, i tako otiš la. Nije se ni pozdravila, niti je zatvorila vrata, niti se osvrnula. Problematič ne godine. Ili je mož da samo imala menstruaciju. Ali, sve ovo baš lič i na Gotandine ilmove, pomislio sam. Ranjiva devojč ica u problematič nim godinama. Ne, Gotanda bi ovo odigrao daleko bolje i veš tije od mene. Da je on bio sa Juki, ona bi se mož da izbezumila i zaljubila. Jer, u protivnom ne bi bilo ilma. A onda... E, svaš ta, opet razmiš ljam o Gotandi! Zatresao sam glavom, protegao se preko suvozač evog sediš ta, i zatvorio vrata. Tras! I pevuš eć i Red Clay Fredija Habarda otišao kući. * Ujutro sam se probudio i otiš ao do stanice da kupim novine. Bilo je neš to pre devet, i ispred stanice na Sibuji vrvelo je od ljudi koji su poš li na posao. Iako je bilo proleć e, na prste sam mogao prebrajati nasmejana lica. A mož da to na njihovim licima i nije bio osmeh već samo grč . Na kiosku sam kupio dvoje novina, koje sam čitao uz krofnu i kafu kod Dankin Donatsa. Ni u jednim od novina viš e nije bilo napisa o Mei. Pisalo se o otvaranju Diznilenda, o ratu između Vijetnama i Kambodž e, o izboru za guvernera Tokija, o delinkvenciji među osnovcima. Ali o ubistvu lepe devojke u hotelu na Akasaki ni jednog jedinog retka. Kao š to je rekao Hiraku Makimura, to je obič an događaj. Ne mož e se porediti sa otvaranjem Diznilenda. Svi brzo zaborave da se tako neš to uopš te desilo. Naravno, ima i nekolicina onih koji neć e zaboraviti. Jedan od njih sam i ja. Jedan od njih je i ubica. Verovatno ni ona dva policajca

184

neće zaboraviti. Otvorio sam stranicu sa bioskopskim repertoarom, ne bih li mož da pogledao neki ilm. Neuzvraćena ljubav se viš e nije davala. I tu sam se opet setio Gotande. Verovatno bi trebalo bar da mu javim za Mei. Ako kojim sluč ajem njega privedu na sasluš anje, i tamo se pomene moje ime, ja ć u doć i u nezavidnu situaciju. Glava me zaboli na samu pomisao da bi ponovo mogli da me cede u policiji. S ruž ič astog telefona u Dankin Donatsu okrenuo sam Gotandin kuć ni broj. Naravno, nije odgovorio. Bila je uključ ena telefonska sekretarica. Rekao sam mu da mi se javi jer imam neš to važ no da mu kaž em. Zatim sam bacio novine u kantu za otpatke i otiš ao kuć i. Dok sam se peš ke vrać ao kuć i, pitao sam se zašto Vijetnam i Kambodža ratuju. Nije mi bilo jasno. Komplikovan svet. Bio je dan za sređivanje stvari. Bilo je puno toga š to je trebalo da obavim. Ima takvih dana. Dan kad moram da budem praktičan, i uhvatim se u koštac s praktičnom realnošću. Najpre sam odneo nekoliko koš ulja na hemijsko č iš ćenje, a nekoliko podigao. Zatim sam svratio u banku, podigao gotovinu i platio rač une za telefon i gas. Uplatio sam i kiriju. Otiš ao sam kod obuć ara da mi stavi nove potplate na cipele. Kupio sam baterije za budilnik i š est praznih kaseta. Potom sam se vratio u stan i pospremio ga sluš ajuć i radio FEN. Lepo sam oprao kadu. Izvadio sam sve iz friž idera i lepo ga oč istio iznutra, pregledao i slož io hranu. Oribao sam š poret na plin, uklonio neč istoć u s aspiratora, prebrisao pod, izglancao prozore, skupio smeć e. Promenio č arš av i jastuč nicu. Usisao. Trebalo mi je dva sata da sve to obavim. Krpom sam brisao ž aluzine pevajuć i uz Mister Robota i Stiks, kad je zazvonio telefon. Bio je to Gotanda. „Da li bismo mogli da se vidimo da ti sve na miru isprič am? Ono š to ć u ti ispričati nije baš za telefon", rekao sam. „Važ i. Samo, je li to hitno? Trenutno imam brdo nekog posla. Poklopila su mi se snimanja za ilm i TV Za dva-tri dana proć i ć e guž va, pa ć u moć i slobodno đa dišem." „Izvini š to te uznemiravam kad si u guž vi. Ali neko je ubijen", rekao sam. „Neko koga obojica poznajemo, a policija radi na tome." Na drugoj strani ž ice nastao je u tajac. Mukli i reč iti tajac. Ja sam do tada mislio da je tajac kada neko samo ć uti. Ali Gotandin tajac nije bio to. Bio je elegantan, kul i inteligentan kao i sve druge vrline koje je Gotanda posedovao. Mož da ć u se č udno izraziti, ali kad bih napregnuo sluh gotovo da sam mogao da č ujem kako mu se toč kić i u glavi obrć u maksimalnom brzinom. „Shvatam. Mislim da inim moć i da se vidimo več eras. Mislim da ć e biti prilič no kasno. Je li to u redu?" „U redu je?“ „Verovatno ć u ti telefonirati negde oko jedan ili dva sata. Izvini, ali

185

trenutno nikako nisam u mogućnosti da odvojim imalo vremena pre toga." „U redu je, ne brini. Biću budan." Kad sam spustio sluš alicu, pokuš ao sam da se prisetim celog tog razgovora, deo po deo. Ali neko je ubijen. Neko koga obojica poznajemo, a policija radi na tome. Zar ovo nije kao u pravom kriminalistič kom ilmu, pomislio sam. Kad neš to ima veze s Gotandom, sve postane ilmska scena. Zaš to to? Cini se kao da se stvarnost polako povlač i. Osetim se kao da i sam glumim neku ulogu koja mi je poverena. Verovatno zato š to on poseduje takvu auru. Zamislio sam Gotandu u tamnim naoč arima i trenč kotu kako izlazi iz svog maseratija. Oč aravajuć e. Kao reklama za radijalne gume. Protresao sam glavom i nastavio sa brisanjem žaluzina. Dosta, danas je dan da se bude praktičan. * U pet sati proš etao sam do Harađukua i u ulici Takeš ita potraž io bedž sa Elvisom Prislijem. Ali, nije bilo tako lako nać i Elvisov bedž . Kis, Dž arni, Ajron Mejden, AC/DC, Motorhed, Majkl Dž ekson, Princ - toga je bilo puno, ali Elvisa nigde. Tek u treć oj radnji naš ao sam jedan s natpisom „Elvis the King", i taj sam kupio. Sale radi pitao sam prodavač icu da nemaju bedž Slaja&Femili Stoun. Prodavač ica od sedamnaest ili osamnaest sa maš nom velič ine manje marame začuđeno me je pogledala. „Šta je to? Nikad nisam čula. Je l' to nešto kao nju vejv ili pank?" „Pa, recimo nešto između." „U današ nje vreme izlazi puno novih stvari. Stvarno. Majke mi“, rekla je i coknula jezikom. „Ne mogu da pohvatam." „Baš tako", složio sam se. Potom sam u Curuoki popio pivo i pojeo tempuru. Tako mi je uprazno proš lo vreme, i sunce je zaš lo. Izlazak i zalazak. Nastavio sam da, kao dvodimenzionalni Pakmen, iznova i iznova jedem tač kastu liniju, bez nekog cilja. Oseć am kao da ne č inim nikakav napredak. Izgleda kao da se nič emu ne približ avam. Od polovine puta nagoveš taji su sve brojniji. A osnovna nit koja me povezuje s Kiki je pukla. Cini mi se da sve dalje gazim stranputicom. Kao da troš im vreme i snagu u nekom prateć em vodvilju, dok ne dođem do glavne predstave. Ali, zaboga, gde se održ ava glavna predstava? I da li se uopš te održava? Poš to nisam imao š ta da radim do ponoć i, u sedam sati sam gledao ilm Presuda s Polom Njumenom, u jednom bioskopu na Sibuji. Film nije bio loš , ali u toku projekcije misli su mi po sto puta odlutale, pa mi se tok ilma razbio u delić e. Dok sam gledao u platno, odjednom mi se uč inilo da vidim Kikina obnaž ena leđa, a misli su mi onda same skrenule na nju. Kiki - š ta ti od mene hoćeš? Kad je na platnu pisalo „kraj“, ustao sam i izaš ao iz bioskopa, a da uopš te

186

nisam shvatio o č emu se u ilmu radi. Malo sam proš etao gradom, uš ao u bar u koji povremeno idem, popio dve gimlet votke uz koje sam grickao kikiriki. Neš to posle deset vratio sam se kuć i i uz knjigu č ekao Gotandin poziv. Ponekad bih kriš om bacio pogled na telefon. Jer, č inilo mi se kao da telefon zuri u mene. Znak da mi nervi popuštaju. Odlož io sam knjigu, legao na krevet i ispruž ivš i se na leđa razmiš ljao o svom mač ku Ivaš iju koga sam zatrpao u zemlju. Sigurno su od njega do sada već ostale samo kosti, pomislio sam. Pod zemljom je verovatno tiho. A i kosti su tihe. Kosti su č iste i bele kao sneg, rekao je policajac. I niš ta ne govore. Ja sam ga zakopao u zemlju usred š ume. Zamotanog u papirnu kesu samoposluge Seiju. Ništa ne govore. Kad sam se osvestio, oseć anje nemoć i je tiho i neč ujno, kao voda, preplavilo sobu. Do kupatila sam otiš ao kao da se probijam kroz to oseć anje nemoć i, istuš irao sam se zviž deć i Red Clay, i u kuhinji s nogu popio pivo iz limenke. Zatim sam zaž murio i na š panskom izbrojao od jedan do deset, viknuo „Gotovo!" i pljesnuo rukama. Tako je oseć anje nemoć i u trenu iš čezlo, kao da ga je vetar odneo. Ovo je moja bajalica. Ziveć i sam, č ovek i nesvesno ovlada mnogim veštinama. Bez toga ne može da se opstane.

187

26 Bilo je pola jedan kada me je Gotanda pozvao. „Izvini, da li bi sada mogao da dođeš svojim autom do mene?“ rekao je. „Upamtio si gde živim?" „Jesam“, odgovorio sam. „U potpunom sam haosu, tako da na kraju nisam uspeo da nađem vremena. Ali, mislim da ć emo moć i da razgovaramo u kolima. Bolje je u tvojim. Ne bi valjalo da šofer sluša, zar ne?" „Da, naravno“, rekao sam. „Sad ć u da krenem. Mislim da ć u biti tamo za dvadesetak minuta." „Onda, vidimo se“, rekao je i spustio slušalicu. Uzeo sam subaru sa obliž njeg parkinga i otiš ao do njegovog stana na Azabuu. Trebalo mi je samo petnaest minuta. Na ulazu sam pritisnuo zvonce kraj natpisa „Gotanda", i on je odmah siš ao. „Izvini š to je ispalo ovako kasno. Bio sam straš no zauzet. Už asan dan", rekao je. „Posle još moram da idem i u Jokohamu. Sutra rano ujutru imam snimanje za ilm. Zeleo bih da malo odspavam do tada. Imam rezervisan hotel." „Pa, da te ja odvež em do Jokohame", predlož io sam mu. „Tako ć emo usput moći da razgovaramo. Uštedećemo vreme." „To bi me spasilo", rekao je. Gotanda je uš ao u subaru i sa velikim zanimanjem poč eo da razgleda unutrašnjost auta. „Deluje umirujuće", rekao je. „Zato što se on i ja dobro razumemo", rekao sam. „Shvatam", rekao je. Na moje iznenađenje, Gotanda je na sebi zaista imao trenč kot. I pri tom, stvarno mu je dobro pristajao. Tamne naoč are nije imao. Umesto njih imao je najjednostavnije naočare s providnim staklima. I one su mu dobro pristajale. Izgledao je kao pravi intelektualac. Vozio sam praznim putem kroz noć prema izlazu za autoput TokioJokohama broj tri. Uzeo je kasetu Bič Bojsa koja je stajala kod instrument table i neko vreme je razgledao. „Podseć a me na stare dane“, rekao je. „Nekad sam ih č esto sluš ao. Bilo je to u osnovnoj š koli. Bič Bojs — u svakom sluč aju, poseban zvuk. Prisan i sladak. Kao da uvek sija sunce, oseć aš miris mora, a pored tebe lež i lepa devojka. Dok sluš aš njihove pesme, č ini ti se da takav svet zaista postoji. Mitski svet u kojem su svi več no mladi i sve več no sija. Več ita mladost. Bajka."

188

„Da", rekao sam i klimnuo glavom. „Upravo tako, zaista." Držao je kasetu na dlanu kao da joj meri težinu. „Ali, tako neš to, naravno, ne traje več no. Svi starimo. I svet se menja. I svi mitovi će jednog dana umreti. Nema ničeg što postoji večno." „Upravo tako." „Kad smo kod toga, posle albuma Good Vibration ja uopš te nisam sluš ao Bič Bojse. Nekako mi se viš e nisu sluš ali. Poč eo sam da sluš am tvrđe stvari. Krim, Hu, Led Cepelin, Dž imija Hendriksa... Nastalo je tvrđe vreme. Nije to bilo vreme za sluš anje Bič Bojsa. Ali, i danas ih dobro pamtim. Recimo Surfer Girl. Bajka. Ali nije loša." „Nije loš a", slož io sam se. „Ali ni Bič Bojsi posle Good Vibration nisu loš i. Ima š ta da se č uje. Ni 20/20 ni Wild Honey ni Holland ni Surfs Up nisu loš i albumi. Meni se dopadaju. Nisu tako sjajni kao oni s poč etka. I sadrž aj im je neujednač en. Ali u njima se oseć a određena snaga volje. Brajan Vilson je polako psihič ki popuš tao, i na kraju je prestao da daje gotovo ikakav doprinos bendu, a opet svi zajedno su nekako smogli snage da opstanu i dalje. Oseti se ta oč ajnič ka ž elja. Mada, sigurno je da nisu odgovarali vremenu. Upravo kao što si i sam rekao. Ali, nisu loši." „Onda ću ih poslušati neki put" rekao je. „Sigurno te neće oduševiti", rekao sam. Ubacio je kasetu u dek. Poč ela je Fun, Fun, Fun. Gotanda je neko vreme slušao kasetu tiho zviždeći. „Baš sam ih se už eleo", rekao je. „Coveč e, da li mož eš da veruješ ? Proš lo je već dvadeset godina otkad je ovo bilo popularno!" „Kao da je juče bilo", rekao sam. Gotanda me je posmatrao s neodluč nim izrazom lica. I vedro se nasmejao. „Tvoje šale su ponekad baš komplikovane." „Ne razumeju me svi uvek", rekao sam. „Ja se naš alim, a svi shvate ozbiljno. Užasan svet. Ne mogu ni da se šalim." „Ali, kladim se da je daleko bolji od sveta u kojem ja ž ivim", rekao je smejuć i se. „Tamo se za vrhunsku š alu smatra kad ti u lanč paket ubace gumeni pasji izmet." „Vrhunska šala bi bila da ti ubace pravi." „Zaista." Neko vreme smo sluš ali Bič Bojse ć uteć i. Sve same stare pesme nevinog zvuka, kao š to su California Girls, 409, Catch a wave. Poč ela je da sipi kiš a. S vremena na vreme bih uključ io brisać e, zatim ih zaustavio na neko vreme, pa ih opet uključio. Takva je bila kiša. Meka prolećna kiša. „A čega se ti sećaš iz naših školskih dana?" upitao me je Gotanda. „Koliko sam bio neomiljen i koliko mi je bilo grozno zbog toga", odgovorio sam. „Čega još?"

189

Malo sam se zamislio. „Seć am se kako si ti potpaljivao Bunzenov gorionik na vežbama iz hemije." „Otkud to?" začudio se. „Nač in na koji si to radio bio je, kako da kaž em, veoma š ik. Kad ti pališ vatru, to je izgledalo kao neko dostignuć e koje treba da ostane zabelež eno u istoriji ljudskog roda." „Da nisi malo preterao", rekao je smejuć i se. „Ali, dobro, razumem š ta si hteo da kaž eš . Hoć eš da kaž eš ... da je to razmetljivost. Da, nekoliko ljudi mi je to već reklo. I to me je nekad vređalo. Jer, ja uopš te nisam imao nameru da se razmeć em. Ali to sam č inio, izgleda. Prirodno. Otkako sam bio mali, svi su samo u mene gledali. Pratili su me s paž njom. I normalno, bio sam svestan toga. Poč eo sam pomalo da glumim u svemu š to sam radio. I to postane deo tebe. Ukratko, glumio sam. Zato mi je laknulo kad sam postao glumac. Jer, od sada ć u moć i da glumim do mile volje", spustio je na krilo obe ruke s č vrsto spojenim dlanovima. Zagledao se u njih. „Ali, ja nisam toliko loš č ovek. Stvarno, to jest, suš tinski. Nisam toliko loš . Ja sam iskren na svoj nač in, a i ranjiv sam. Ne živim ja stalno pod maskom." „Naravno", rekao sam. „Ali nisam ja ono rekao u tom smislu. Samo sam hteo da kaž em da je nač in na koji si ti palio Bunzenov gorionik bio š ik. Toliko da bih to želeo još jednom da vidim." On se raspolož eno nasmejao, skinuo je naoč are i obrisao ih maramicom. I to na tako š armantan nač in. „Važ i. Probać emo to sledeć i put. Pripremić u gorionik i šibice." „Poneću jastuk za slučaj da padnem u nesvest", rekao sam. „Dobra ideja“, rekao je. Zakikotao se i stavio naoč are. Malo se zamislio, pa je utiš ao stereo uređaj. „Ako ti ne smeta, hoć emo li polako da nač nemo prič u o onoj mrtvoj osobi koju si pomenuo?" „Mei“, rekao sam gledajuć i kroz brisać e. „Mrtva je. Ubijena. Zadavljena je čarapom u jednom hotelu na Akasaki. Ne znaju ko je ubica." Gotanda me je posmatrao neko vreme tupog pogleda. Trebalo mu je par sekundi da shvati š ta sam mu rekao. A kada je shvatio, lice mu se iskrivilo. Kao kad se iskrivi prozorski okvir usled jakog zemljotresa. Nekoliko puta sam krajič kom oka kriš om pogledao tu promenu u njegovom izrazu lica. Cinilo se da je stvarno doživeo šok. „Kada je to bilo?“ upitao je. Rekao sam mu tačan datum. Gotanda je opet zaćutao da dođe k sebi. „Už asno", prozborio je. Nekoliko puta je odmahnuo glavom. „To je zaista už asno. Nije bilo nikakvog razloga da bude ubijena. Bila je dobra. Osim toga...", odmahnuo je glavom još nekoliko puta. „Bila je dobra", rekao sam. „Kao iz bajke." Uzdahnuo je duboko, bez snage. Umor mu je odjednom prekrio lice. Kao da viš e nije mogao da izdrž i. On je dugo drž ao taj umor negde u sebi, na

190

nekom mestu do kog ne dopiru tuđi pogledi. Cudan momak, pomislio sam. Da ume tako neš to. Umorni Gotanda delovao je starije nego inač e. Međutim, č ak i umor je na njemu izgledao š armantno. Kao neki ukras u ž ivotu. No, nije pravo da tako govorim. On je zaista bio umoran i pogođen. Mogao sam to da osetim. Samo š to u svemu š to on radi ima š arma. Kao onaj kralj iz prič e, koji sve što dotakne pretvori u zlato. „Nas troje smo č esto do jutra razgovarali", rekao je Gotanda tiho. „Mei, Kiki i ja. Bilo nam je lepo. Postali smo bliski. Reć i ć eš da je to bajka. Ali do bajke se ne dolazi tako lako. Zato sam je ja č uvao. Ali jedno po jedno, sve se gasi." Potom smo obojica utonuli u dugu tiš inu. Ja sam upro pogled u put pred nama, a Gotanda se zagledao u tablu pred sobom. Uključ ivao sam i isključ ivao brisać e. Bič Bojsi su tiho pevali stare pesme. Pesme o suncu, surfovanju i auto-trkama. „Kako si ti saznao za njenu smrt?" upitao me je Gotanda. „Bio sam pozvan u policiju", objasnio sam mu. „Imala je moju vizitkartu. Dao sam joj je onda. Da mi javi ako sazna neš to o Kiki. Mei ju je stavila u dno novč anika. Zaš to li ju je nosila sa sobom? U svakom sluč aju, bila je kod nje. I, to je bilo jedino š to je ostalo iza nje, a š to bi ukazalo na njen identitet. Zato su mene pozvali. Pokazali su mi slike njenog tela, pitali da li znam ko je ta devojka Dva žestoka policajca. Rekao sam da ne znam. Slagao sam.“ „Zašto?“ „Zašto? Da li je trebalo da kaž em da si me ti upoznao sa njom i da smo nas dvojica platili devojke. Sta misliš š ta bi onda bilo? 'Ej, š ta ti je, gde se dela tvoja mašta?" „Oprosti", izvinio se iskreno. „Malo sam pometen. Bilo je to suviš no pitanje. Ako se malo razmisli, to mora da je jasno. Glupo od mene. I š ta je onda bilo?" „Uopš te mi nisu poverovali. Profesionalci su, i kad neko slaž e, odmah nanjuš e. Cedili su me tri dana. Precizno su me odradili, tako da se ne ogreš e o zakon, i da ne ostave tragove na mom telu. Bilo je prilič no gusto. Već sam omatorio. Nekad je bilo drugač ije. Kako nije bilo drugog mesta za spavanje, spavao sam u zatvorskoj ćeliji. Nisu zaključali. Ali, i kad se ne zaključa, ćelija je ćelija. Savladaju te crne misli. Obuzme te nemoć." „Znam. I ja sam jednom bio zatvoren, dve nedelje. Ćutao sam. Rečeno mi je da ć utim, pa sam ć utao. Ali, bojao sam se. Za dve nedelje nijednom nisam video sunca. Pomislio sam da viš e nikada neć u izać i. Dođeš u takvo stanje. Gadovi te dotuku. Kao kad tuč eš meso pivskom laš om. Znaju kako se to radi, kako da te savladaju", zurio je u nokte na rukama. „Ali, nakon tri dana mučenja, ti na kraju ništa nisi rekao?" „Pa, normalno! Neć eš valjda na pola puta odjednom da kaž eš : 'U stvari...'! Kad bi tako neš to uradio, baš zbog toga te ne bi pustili. Na tim mestima, ono

191

š to si jednom rekao, moraš do kraja da braniš , i po cenu ž ivota. Sta god se desilo, moraš da izguraš do kraja." Gotanda je opet malo iskrivio lice. „Oprosti. Samo š to sam te upoznao s njom, i ti si bio izložen takvom mučenju. Uvukao sam te." „Nema potrebe da mi se izvinjavaš ", rekao sam. „To je bilo onda. I sam sam uživao u tome. A ovo je sada. Nisi ti kriv za njenu smrt." „To jeste tako. Ali, ti si zarad mene lagao u policiji. Sam si podneo mučenje da mene ne bi uvukao. Ja sam zbog toga kriv. Ja sam bio učesnik." Dok sam č ekao semafor, gledajuć i ga u oč i objasnio sam mu ono š to je po meni bilo najhitnije. „Vidi, hajde da prekinemo s tim. Nemoj da brineš . Nemoj da mi se izvinjavaš . Nemoj da mi se zahvaljuješ . Ti imaš svoj polož aj, i ja to razumem. Mene muč i to š to nisam mogao da im otkrijem njen identitet. Verovatno i ona ima rodbinu, a i ja ž elim da se ubica uhvati. Zato sam hteo sve da isprič am. Ali nisam mogao. Zbog toga mi je teš ko. Zar nije tuž no š to je Mei umrla sama, a ni ime joj se ne zna?“ Dugo je vremena razmiš ljao zatvorenih oč iju. Toliko da sam pomislio da nije mož da zaspao. Završ ila se jedna strana kasete Bič Bojsa, i ja sam pritisnuo dugme da je izbacim. Oko nas je iznenada utihnulo. Cuo se samo jednolič an zvuk automobilskih guma po vlaž nom asfaltu, š šš... Pa ovo je gluvo doba noći, pomislio sam. „Zvać u policiju“, rekao je Gotanda tiho, otvorivš i oč i. „Anoniman poziv. Reć i ć u im ime kluba kojem je pripadala. Tako ć e se otkriti njen identitet, a možda će i biti od koristi za istragu.“ „Odlič no!" rekao sam. „Baš si mudar! Naravno da postoji i ta moguć nost. Onda ć e policija izvrš iti raciju u tom klubu. Saznać e da si ti odabrao Mei i pozvao je kod sebe par dana pre nego š to je ubijena. Pozvać e te u policiju, naravno. I, ima li onda svrhe š to su mene kinjili tri dana, i š to sam sač uvao tajnu ne izustivši ni reč?" Klimnuo je glavom. „U pravu si. Potpuno sam sluđen. Pometen sam." „Jesi", rekao sam. „U takvim situacijama treba samo da budeš miran. Sve ć e da prođe. Samo je pitanje vremena. Pa, samo je jedna devojka zadavljena u hotelu. Cesto se deš ava, i vrlo brzo svi ć e zaboraviti. Nema razloga da oseć aš krivicu. Samo se pritaji i ć uti. Ne treba niš ta da radiš . Uč iniš li sada neš to nepotrebno, sve će se još više pogoršati." Mož da mi je glas bio previš e hladan. Mož da sam to rekao previš e oš tro. Ali, i ja imam osećanja. I ja... „Oprosti", rekao sam. „Ne krivim te. Samo, i meni je bilo teš ko. Niš ta nisam mogao da učinim za tu devojku. To je sve. Nisi ti kriv." „Kriv sam", rekao je. Tiš ina je postala preteš ka, pa sam ubacio novu kasetu. Ben E. King je pevao Spanish Harlem. Dok nismo uš li u Jokohamu, obojica smo utonuli svaki u svoju ć utnju. Međutim, baš zbog te ć utnje, osetio sam prema Gotandi neku

192

bliskost koje do tada nije bilo. Pož eleo sam da ga potapš em po leđima i da mu kaž em da je sve u redu, da je sve gotovo. Ali nisam. Neko je bio mrtav. Neko je bio hladan, zakopan. To je nosilo težinu koja je prevazilazila moju snagu. „Ko li ju je ubio?" progovorio je on mnogo kasnije. „Ko zna", rekao sam. „Kad se baviš tim poslom sreć eš razne ljude. Svaš ta može da se dogodi. Nije sve samo bajka." „Ali, taj klub za klijentelu ima samo ljude sa proverenim identitetom. Osim toga, agencija posreduje u svemu, i dovoljno je samo da se potraž i pa da se sazna ko je bio s njom.“ „Mož da tog puta nije iš lo preko kluba. Tako mi izgleda. Ili je to bio lič ni poznanik van posla, ili je ona radila honorarno van kluba, jedno od toga jeste. Kako god bilo, njen izbor partnera bio je loš.“ „Žalosno", rekao je. „Previš e je verovala u bajke", rekao sam. „Ona je verovala u svet iluzija. Ali to nije moglo več no da traje. Da bi tako neš to moglo da se nastavi, postoje tač no utvrđena pravila. Ali ne poš tuju svi pravila i ne pridrž avaju ih se. Izabereš li pogrešnog partnera, desi se zlo." „Baš je to č udno", rekao je Gotanda. „Da se onako lepa i pametna devojka bavi prostitucijom. Cudno. Onakva devojka morala bi da ume mnogo bolje da ž ivi. Da radi pravi posao, ili da pronađe nekog bogataš a. Mogla je da postane i manekenka. Ali zaš to prostitucija? Sigurno je da se isplati. Ali, nju nije toliko zanimao novac. Verovatno je tražila bajku o kojoj govoriš." „Verovatno", rekao sam. „Kao i ti. Kao i ja. Kao i svi drugi. Svako ima svoj put. Zbog toga se ponekad mimoiđemo i ne razumemo. A deš ava se i da neko umre." Zaustavio sam kola ispred hotela Nju Grand. „Sta misliš da i ti odsedneš danas ovde?" predlož io je. „Mislim da ć emo dobiti sobu. Hteo bih da naruč imo pić e u sobu i da zajedno malo popijemo. Ionako zbog ovoga neću moći odmah da zaspim." Odmahnuo sam glavom. „Popić emo neki drugi put. I ja sam malo umoran. Sada ž elim jedino da se vratim kuć i, i ukoliko je moguć e da zaspim i ne razmišljam ni o čemu." „Razumem te", rekao je. „Hvala ti š to si me dovezao. Izgleda da danas govorim same gluposti." „I ti si umoran", rekao sam. „Nema potrebe da o mrtvima razmiš ljamo na brzinu. Bez brige, oni ć e i dalje biti mrtvi. Kad se malo povratimo, na miru ć emo razmiš ljati o njima. Razumeš š ta ti govorim? Mrtva je. Sasvim, neopozivo mrtva. Disecirana, ohlađena. Mož eš da oseć aš krivicu ili š ta god hoćeš, ali ona se neće vratiti u život." Gotanda je slegnuo ramenima. „Razumem šta hoćeš da kažeš." „Laku noć." „Hvala ti na svemu."

193

„Biće dovoljno da mi sledeći put potpališ Bunzenov gorionik." Nasmejao se, i taman da izađe iz kola, pogledao me je u oč i, kao da se odjednom predomislio. „Mož da je č udno š to ć u ovo reć i, ali ja osim tebe nemam nikoga koga bih mogao da nazovem prijateljem. Sretnemo se posle dvadeset godina, i to drugi put danas. Čudno." Rekao je to i otiš ao. Podigao je kragnu svog trenč kota, i kroz sitnu proleć nu kiš u uš ao u ulaz hotela Nju Grand. Kao u Kazablanci, pomislio sam. Početak jednog divnog prijateljstva... Doduš e, i ja sam prema njemu oseć ao to isto. Zato sam dobro razumeo š ta je hteo da kaž e. I sam sam pomislio kako je on jedini koga bih mogao da nazovem prijateljem. Mada sam i sam pomislio kako je to č udno. Nije on kriv što mi je to ličilo na Kazablanku. * Vratio sam se u Tokio sluš ajuć i Slaja&Femili Stoun, i lupkajuć i po volanu u ritmu melodije. Dobri stari Everyday People. I am no better and neither are you We are the same whatever we do Oh sha sha - everyday people. Kiš a je neprestano rominjala, tiho i ujednač eno. Než na i meka kiš a š to preko noć i izmami pupoljke na biljkama. „Sasvim, neopozivo mrtva", izgovorio sam u sebi. Ili je mož da trebalo da ostanem u onom hotelu i pijem zajedno s Gotandom, iznenada mi je proš lo kroz glavu. Gotanda i ja imali smo č etiri zajednič ke tač ke. Najpre, bili smo u istoj grupi za laboratorijske vež be iz hernije. Zatim, obojica smo bili razvedeni i sami. Onda, spavali smo s Kiki. I č etvrto, obojica smo spavali i s Mei. A Mei je mrtva. Sasvim i neopozivo. Vredelo je da pijemo zajedno. Pa, i mogao sam da ostanem da se druž imo. Ionako sam bio slobodan, i nisam imao nikakvih planova za sledeć i dan. Sta me je spreč ilo u tome? Doš ao sam do zaključ ka da mi se verovatno nije svidelo da izgledam kao u ilmskoj sceni. Neko bi pomislio i da je nesreć an. Previše šarmantan. A to nije njegova krivica. Verovatno. Vratio sam se u svoj stan na Sibuji i popio viski posmatrajuć i autoput kroz proreze na ž aluzinama. Neš to pred č etiri prispavalo mi se, pa sam legao u krevet i zaspao.

194

27 Proš lo je nedelju dana. Bila je to nedelja u kojoj je proleć e već č vrsto zagazilo i odluč no krenulo napred. Nijednom nije ustuknulo nazad. Potpuno drugačije nego u martu. Trešnja je cvetala, a noćne kiše su raznosile njen cvet. Izbori su se konač no završ ili, i poč ela je nova š kolska godina. Otvorio se Tokijski Diznilend. Bjern Borg se povukao. Majkl Dž ekson nije silazio s prvog mesta top ten listi na radiju. Mrtvi su i dalje bili mrtvi. Za mene je to bila razvučena nedelja. Redali su se dani kad nisam znao kuda bih sa sobom. Te nedelje dva puta sam otiš ao na bazen na plivanje. Zatim, otiš ao sam na š iš anje. Ponekad bih uzeo da proč itam novine, ali nisam video nijedan č lanak o Mei. Verovatno još uvek nisu otkrili njen identitet. Novine bih uvek kupovao na kiosku na stanici Sibuja, č itao ih u Dankin Donatsu, i nakon č itanja bacio ih u smeć e. Nije bilo bitnih napisa. U utorak i č etvrtak te nedelje video sam se s Juki. Ruč ali smo i razgovarali. I prvog dana naredne nedelje, u ponedeljak, odvezli smo se kolima van grada i sluš ali muziku. Už ivao sam da se viđam s njom. Imali smo neš to zajednič ko. Slobodno vreme! Majka joj se još uvek nije vratila iz inostranstva. Kad se ne viđa sa mnom, izuzev nedeljom, preko dana uopš te ne izlazi iz kuć e, kaž e. Ako sama tako š etam, mogu da me uhvate inspektori za zaš titu maloletnika, rekla je. „Šta kažeš da sledeći put odemo do Diznilenda?“ upitao sam je. „Tamo nikad ne bih išla!“ rekla je namrgođeno. „Mrzim takve stvari." „Mrziš takve meke, teatralne, detinjaste, komercijalne stvari, tipa Miki Maus." „Tako je", odgovorila je jednostavno. „Ali nije dobro za zdravlje da ne mrdaš iz kuće", rekao sam. „A šta misliš da odemo na Havaje?" rekla je. „Na Havaje?" iznenadio sam se. „Mama me je zvala i pitala da li bih malo doš la na Havaje. Sada je na Havajima. Tamo fotogra iš e. Potpuno me je ostavila sve ovo vreme, i sad se odjednom zabrinula. Pozvala me je telefonom. Mama još neko vreme neć e moć i da se vrati u Japan, a ja ionako ne idem u š kolu. Hm, pa da, i nije tako loš e biti na Havajima. A kad bi ti mogao da pođeš , platila bi za tvoje troš kove, rekla je. Jer, znaš da ne mogu sama da idem. Hajdemo bar nedelju dana da se provedemo! Sigurno će biti zanimljivo!" Nasmejao sam se. „U čemu li se razlikuju Diznilend i Havaji?" „Na Havajima nema službe za zaštitu maloletnika. Barem u tome." „Ma, nije loša ideja", priznao sam.

195

„Onda, idemo?" Malo sam razmislio o tome. I š to sam viš e razmiš ljao to mi se viš e č inilo da bih mogao da odem na Havaje. Bolje reć i, ž eleo sam da se bar na neko vreme udaljim iz Tokija, i da se prepustim potpuno drugač ijem okruž enju. U Tokiju nisam imao izlaza. Nijedna dobra ideja mi nije padala na pamet. Nit mi se prekinula, a nije bilo ni nagoveš taja da ć e se pojaviti nova. Imao sam oseć aj kao da radim pogreš ne stvari na pogreš nom mestu. Sta god da radim, niš ta ne oseć am kao svoje. Oseć am se sumorno kao da jedem pogreš nu hranu, kao da kupujem pogreš ne stvari. A mrtvi su bili sasvim i neopozivo mrtvi. Reč ju, bio sam pomalo umoran. Još uvek se nisam poš teno oporavio od one iscrpljenosti kada su me tri dana cedili u policiji. Jednom sam boravio na Havajima, samo jedan dan. Iš ao sam poslovno u Los Anđeles, i usput se pokvario motor aviona, pa smo morali da ostanemo na Havajima, gde su nam obezbedili prenoć iš te u Honoluluu. U prodavnici hotela koji nam je obezbedila aviokompanija kupio sam naoč are za sunce i kupać e gać e, i č itav dan sam proveo lež eć i na plaž i. Bio je to predivan dan. Havaji, nije loše. Proveš ću tamo opuš teno nedelju dana, sit ć u se iskupati, pić u pina-koladu i vratić u se kuć i. Odmoran. Sreć an. Preplanuo. A onda ć u iznova pogledati na svet iz drugog ugla, i ponovo razmisliti o svemu. I mislić u tako, pa da, mogao sam i tako da razmišljam. Nije loše. „Nije loše", rekao sam. „Onda, odlučili smo! Hajdemo da kupimo karte!" Pre toga sam je pitao za telefonski broj njenog oca, pa sam pozvao Hirakua Makimuru kod kuć e. Javio se sluga Petko. Predstavio sam se, a on mi je ljubazno rekao da sačekam. Objasnio sam Hirakuu Makimuri o č emu se radi. Pitao sam ga da li ima išta protiv da povedem Juki na Havaje. Naravno da nema, rekao je. „Mogao bi i ti malo da odeš u inostranstvo da se odmoriš ", rekao je. „I č istač ima snega je potreban odmor. Ni policija te neć e uznemiravati. Onaj slučaj još nije okončan, zar ne? Sigurno će ti opet dolaziti na vrata." „Možda", rekao sam. „O novcu ne treba da brineš . Ostani koliko ti se svidi", rekao je. Kad se razgovara s ovim čovekom, na kraju se uvek dođe do novca. Praktičan tip. „Ne bih baš mogao koliko mi se svidi. Najviš e nedelju dana", rekao sam. „Imam i ja obaveza." „Svejedno. Radi kako tebi odgovara", rekao je Hiraku Makimura. „I, kada kreć ete? Hm, bilo bi bolje š to pre. Tako je s putovanjima. Ide se kad ti padne na pamet. U tome je š tos. Ne treba ti puno prtljaga. Ne ideš u Sibir. Ako ti neš to zafali, kupi tamo. Tamo ima svega. Mislim da ć ete nać i kartu za prekosutra. Je li to u redu?" „U redu je, jedino, svoju kartu ću platiti sam. I zato..."

196

„Prestani da prič aš gluposti. Poš to se ja bavim ovakvim poslom, avionske karte mogu da kupim straš no jeftino. Odmah ć u dobiti dobra mesta. To meni prepusti. Svaki č ovek ima određene sposobnosti. Ne treba suviš e da govoriš . Neć u da č ujem to kako je sistem ovakav ili onakav. I hotel ć u ja rezervisati. Dve sobe. Za tebe i za Juki. Kakvu ćeš? Je l' ti odgovara s kuhinjom?" „Da, više bih voleo kad bih mogao sam da kuvam..." „Znam jedan dobar. Blizu je plaž e, miran, č ist. Odseo sam jednom u njemu. Rezervisaću na dve nedelje za početak. Možeš da ostaneš koliko želiš." „Ali..." „Neć u ništa da č ujem! Prepusti sve meni. U redu je. Ja ć u javiti Jukinoj majci. Ti samo treba da odeš u Honolulu da se zajedno sa Juki ispruž iš na plaž i, i da už ivaš u hrani. Majka joj ionako stalno juri za poslom. Kad radi ne misli ni o ć erci niti o bilo č emu drugom. Zato ni ti nemoj niš ta da brineš . Už ivaj. Samo pazi da se moja Juki dobro hrani. Relaksiraj se. Opusti se. Samo to. Ah, da, vizu imaš?" „Imam. Samo..." „Onda, prekosutra. Dobro? Ponesi samo kupać i, naoč are za sunce i pasoš . Sve drugo mož eš da kupiš . Prosto. Ne ideš u Sibir. Sibir je bio gadan. Tamo je straš no. I Avganistan je tu negde. Ali, Havaji su kao Diznilend! Za tren oka si tamo. Samo legneš i otvoriš usta. Nego, ti znaš engleski?" „Svakodnevni razgovor...“ „Odlič no", rekao je. „Sasvim dovoljno. Savrš eno. Nemam reč i. Poslać u Nakamuru da ti prekosutra donese karte. Poslać u ti i novac za ovu prethodnu aviokartu iz Saporoa. Telefoniraću ti pre nego što on krene." „Nakamura?" „Moj pomoćnik. Sreli ste se onomad. Mladić koji živi kod mene." Sluga Petko. „Imaš li neko pitanje?" upitao me je Hiraku Makimura. Cinilo mi se da ih imam mnogo, ali nijednog nisam mogao da se setim. Nemam, odgovorio sam. „Odlič no", rekao je. „Brzo shvataš . Dopadaš mi se. Ah, da, imam i jedan poklon za tebe. Prihvatić eš i to. Saznać eš š ta je kad stigneš tamo. Radost odvezivanja maš ne. Havaji. Sjajno mesto. Zabavni park. Relaksiraj se. Nema čišćenja snega. Lepo miriše. Idite zabavite se. Pa se opet vidimo." Potom je prekinuo vezu. Pisac pritisnut obavezama. Vratio sam se do naš eg stola u restoranu i rekao Juki da ć emo najverovatnije krenuti prekosutra. „Super!" rekla je. „Mož eš li sama da se spakuješ ? Kofer, torbu, kupać i i tako to?" pitao sam je. „Halo, pa to su Havaji!" rekla je to č udeć i se. „To ti je isto kao da idemo u Oiso. Ne idemo u Katmandu!" „Hm, pa da", rekao sam.

197

Ali, ja sam ipak imao da obavim par stvari pre odlaska na put. Narednog dana otiš ao sam u banku i podigao š tedni ulog, koji sam pretvorio u putne č ekove. Još uvek je bilo dosta novca na rač unu. Poš to mi je bio uplać en autorski honorar za prethodni mesec, suma se č ak bila uveć ala. Posle toga, otiš ao sam u knjiž aru i kupio nekoliko knjiga. Podigao sam koš ulje s hemijskog č iš ćenja. Kad sam se vratio kuć i, pospremio sam hranu u friž ideru. U tri sata nazvao me je Petko. Trenutno se nalazi u Marunouć iju i pita da li mož e sada da mi donese karte. Dogovorili smo se da se nađemo u kafeteriji Parko. Predao mi je debelu kovertu. Unutra je bio novac za Jukinu avionsku kartu iz Saporoa, dve otvorene JAL-ove karte za prvi razred i dva bloka putnih č ekova Ameriken Ekspresa. Osim toga bio je tu i plan apartmanskog hotela u Honoluluu. „Idite tamo i samo im recite ime, znač e ko ste“, rekao mi je Petko. „Izvrš ena je rezervacija na dve nedelje. Mož e i da se skrati i da se produž i. Zatim, na č ekove stavite svoj potpis. Upotrebite ih kako god ž elite. Nemojte se ustruč avati. Ionako ć e biti pokriveni kao poslovni troš kovi. Tako mi je rečeno." „Sve spada u poslovne troškove", nisam mogao a da ne primetim. „Nije moguć e baš sve, ali ukoliko mož ete, uzimajte rač une. Molim vas, poš to je to posle moja duž nost", rekao je Petko smejuć i se. To uopš te nije bio zloban smeh. Hoću, rekao sam. „Srećan put i lepo se provedite", rekao je. „Hvala", odgovorio sam. „Ali, naravno, to su Havaji", rekao je Petko smejuljeć i se. „Ne idete u Zimbabve!" Kakvih sve ima načina da se nešto kaže. * Kad je sunce zaš lo, sakupio sam sve š to je bilo u friž ideru i napravio več eru. Tač no da se napravi salata od povrć a, omlet i miso supa. Na pomisao da ć u sutra biti na Havajima, obuzelo me je č uđenje. Za mene je to bilo podjednako č udno kao da ć u sutra biti u Zimbabveu. To je verovatno zato š to nikad nisam bio u Zimbabveu. Iz ormara sam izvadio ne previš e veliku vinilsku putnu torbu, i u nju ubacio torbicu sa sredstvima za lič nu higijenu, knjige, rezervni donji veš i č arape. Zatim kupać i, naoč are za sunce i kremu za sunč anje. Ubacio sam dve majice, koš ulju, bermude i š vajcarski nož ić . Karirani letnji sako sam lepo presavio i stavio na vrh. Zakopč ao sam torbu i proverio pasoš , putne č ekove, vozač ku dozvolu, avionske karte i kreditnu karticu. Da li je bilo još neš to š to

198

bi trebalo da ponesem? Nisam mogao ničega da se setim. Bilo je veoma lako otić i na Havaje. Sigurno je isto kao otić i u Oiso. Kad sam putovao na Hokaido imao sam daleko više prtljaga. Spakovanu torbu spustio sam na pod i pripremio odeć u u kojoj ć u ić i. Presavio sam i slož io farmerke, majicu, koš ulju i tanku vind-jaknu. Obavio sam tek toliko, i viš e nisam znao š ta ć u od sebe. Nisam imao niš ta da radim. Nemajuć i druge, okupao sam se, popio pivo i odgledao vesti na TV-u. Nije bilo znač ajnih vesti. Spiker je najavio moguć e pogorš anje vremena od sutra. Odlič no, pomislio sam. Mi smo sutra već u Honoluluu. Isključ io sam TV, ispruž io se na krevetu i popio pivo. I opet sam stao da razmiš ljam o Mei. O veoma i savrš eno mrtvoj Mei. Ona je sada na už asno hladnom mestu. Ne znaju ni njen identitet. Nema nikoga ko bi je preuzeo. Viš e ne mož e da č uje ni Dajer Strejts ni Boba Dilana. A ja sutra hoć u da idem na Havaje! I to na rač un tuđih poslovnih troškova. Zar je to ispravan način na koji svet živi? Protresao sam glavom da iz nje oteram Mejinu sliku. Razmiš ljać u o njoj kasnije. Sad je to previše teška tema. Previše teška i previše sveža. Pokuš ao sam da razmiš ljam o devojci iz Dolphin Hotela. Devojka s recepcije sa naoč arima. Devojka č ije ni ime ne znam. Poslednjih par dana imao sam straš nu ž elju da razgovaram s njom. Cak sam je i sanjao. Ali, nisam znao š ta da radim. Sta da kaž em kad se jave na telefon? Da li bi bilo dobro da kaž em: „Zeleo bih da razgovaram s devojkom sa recepcije s naoč arima?" Nikako. To ne bi iš lo. Cak joj ne bi ni prebacili vezu. Hotelijerstvo je ozbiljan biznis. Malo sam razmislio o tome. I pomislio sam kako mora da ima bar nekoliko dobrih nač ina. Gde ima volje ima i nač ina. Kroz deset minuta, dosetio sam se načina. Ne znam da li će uspeti, ali vredi pokušati. Pozvao sam telefonom Juki. Dogovorili smo se za sledeć i dan. Rekao sam joj da sutra u pola deset dolazim taksijem po nju. I, kao usput, upitao sam je da ne zna ime one devojke. Recepcionerke iz hotela š to mi ju je poverila. One s naočarima. „Mislim da znam. Bilo je to tako č udno ime da sam ga zapisala u dnevnik. Ne mogu sad da ga se setim, ali znaću kad pogledam u dnevnik", rekla je. „Da li bi mogla sad da pogledaš?" pitao sam. „Sad gledam TV Može malo kasnije?" „Izvini, ali hitno mi je, jako." Gunđala je, ali je ipak potražila dnevnik. „Gospođica Jumijoši", rekla je. „Jumijoši?" začudio sam se. „Kako se to uopšte piše?" „Ne znam. Pa, rekla sam ti da je straš no č udno ime. Ne znam kako se piš e. Mora da je sa Okinave, ili tako nešto. Zar ti ne zvuči tako?" „Mislim da ni na Okinavi nema takvog imena.“ „No, u svakom sluč aju, to je to. Zove se Jumijoš i", rekla je Juki. „I, je li sad u

199

redu? Gledam TV“ „Šta gledaš?" Zalupila je slušalicu ne odgovorivši mi. Za svaki sluč aj pregledao sam sve moguć e telefonske imenike Tokija ne bih li pronaš ao prezime Jumijoš i. Nisam mogao da poverujem! U Tokiju postoji dvoje ljudi s tim prezimenom. Jednom od njih ime je bilo ispisano kineskim znakovima luk i sreć a, dok je drugi bio vlasnik fotografske radnje, pa mu je ime bilo ispisano fonetskim pismom. Na ovom svetu baš ima č udnih imena. I, pozvao sam Dolphin Hotel i pitao da li je tu gospođica Jumijoš i. Nisam se mnogo nadao, ali prebacili su mi vezu bez problema. Zdravo, rekao sam. Ona me se setila. Nisam bio za bacanje. „Trenutno sam u poslu", rekla je to hladno i kratko tihim glasom. „Nazvaču te kasnije." „U redu, onda kasnije", rekao sam. Dok sam č ekao da me gospođica Jumijoš i pozove, pozvao sam Gotandu na njegov kuć ni broj i na telefonskoj sekretarici ostavio poruku da sutra iznenada odlazim na Havaje i da ću tamo biti neko vreme. Izgleda da je Gotanda bio kod kuće, jer mi se odmah javio. „Blago tebi! Baš ti zavidim", rekao je. „To je odlič no radi promene. Samo kad bih mogao, i ja bih išao." „Ti da ne možeš da ideš?!" „Nije to tako lako. Imam dugove prema svojoj agenciji. Prilič no sam se zaduž io zbog venč anja, razvoda i ostalog. Sigurno sam ti isprič ao kako sam zbog toga ostao bez prebijene pare? Satirem se od rada kako bih vratio dugove. Snimam reklame koje ni u ludilu ne bih. I da ti ne prič am. Dozvoljeno mi je da se nemilice koristim poslovnim troš kovima. Ali dugove nikako ne mogu da vratim. Zivot mi se iz dana u dan komplikuje. Ni sam ne znam da li sam siromah ili bogataš . Imam svega u izobilju, ali niš ta od onoga š to ž elim. Mogu da koristim novca koliko hoć u, ali ne za ono š to stvarno ž elim. Mogu da kupim na hiljade lepih ž ena, ali ne mogu da vodim ljubav sa onom koju volim. Apsurdan život." „Zar toliko duguješ?" „Prilič no", rekao je. „Kaž em prilič no, ali č ak ni ja, koga se sve to tič e, uopš te ne znam kako stoje stvari. Vidi, nije da se hvalim, ali ja sve umem da radim kao obič an č ovek, a mož da i bolje. Međutim, u novč anim prorač unima sam č ista neznalica. Kad vidim cifru na rač unu, sav se i izič ki prepadnem. Moram da odvratim pogled. Moja porodica je tradicionalnih shvatanja, i tako sam vaspitan. Uč ili su me da oni koji govore samo o novcu nisu ljudi za ugled. Nemoj da te se tič u cifre, samo vredno radi i ž ivi skromno. Nemoj da sitnič ariš u ž ivotu, već gledaj celinu. Svakako, to jeste jedan ž ivotni stav. Bar

200

je to tako bilo u to vreme. Ali, danas kada je sam pojam skromnosti nestao, takav stav nema nikakvog smisla. I zbog toga se prič a komplikuje. Nestala je celina, a ostala je samo sitnič avost i to da sam slab na cifre. To je najgore. Ja uopš te ne znam kako stoje stvari. Ovlaš ćeni rač unovođa iz agencije detaljno mi objaš njava. Ali toliko je slož eno da niš ta ne razumem. Novac odlazi i dolazi. Veoma je slož eno jer imam nominalne dugove, nominalne pozajmice, iktivne poslovne troš kove. Kaž em da ž elim da to bude preglednije. Ali, nikoga se ne tič e š ta ja govorim. Dobro onda, bar mi pokaž ite krajnje stanje, kaž em im. Pokaž u mi. To je lako. Još uvek imam velike dugove. Prilič no su se smanjili, ali još uvek je ostalo mnogo. Zato, radi! U zamenu za to obilato se koristi poslovnim troš kovima! To je to. Smeš no. Kao da sam upao u ž ivi pesak. Vidi, volim ja da radim. Nije mi mrsko. Ali, muč i me to š to ne shvatam mehanizam. Ponekad se plaš im... Ma, opet previš e prič am. Oprosti. Kad razgovaram s tobom, nesvesno se raspričam." „U redu je. Ne smeta mi", rekao sam. „Ali to nema veze s tobom, a osim toga, isprič ać emo se kad se opet budemo videli", rekao je Gotanda. „Eto, pa, lepo se provedi. Nedostajać eš mi. Sve vreme sam hteo da se vidimo nekad na pić u kad nađem malo slobodnog vremena." „Halo, to su Havaji", rekao sam smejuć i se. „Ne idem na Obalu Slonovač e! Vratiču se za nedelju dana." „Ma, u pravu si. Uglavnom, javi mi se kad se vratiš." „Javiću ti se." „Dok se ti budeš izlež avao na Vaikikiju, ja ć u ovde da izigravam zubara i da otplaćujem svoje dugove." „Ima raznih nač ina da se ž ivi", rekao sam mu. „Svako od nas ima svoj. Different strokes for different folks.“ „Slaj&Femili Stoun", rekao je Gotanda pucnuvš i prstom. Kad se razgovara s vršnjakom, uštedi se vreme i trud za objašnjenje. Gospođica Jumijoš i me je pozvala neš to pre deset. Sada sam stigla s posla, pa te zovem od kuć e, rekla je. Odjednom sam se setio njene zgrade usred snež ne vejavice. Veoma jednostavna stambena zgrada. Veoma jednostavno stepeniš te. Veoma jednostavna vrata. Njen nervozni osmeh. Osetio sam už asnu nostalgiju za takvim sitnicama. Zatvorio sam oč i i zamislio pahulje kako tiho igraju u tami noći. Kao da sam zaljubljen, pomislio sam. „Kako si saznao moje ime?“ bilo je prvo što je pitala. Juki mi je rekla, objasnio sam. „Nisam uč inio niš ta loš e. Nikoga nisam podmitio. Nisam prisluškivao tvoj telefon. Nikoga nisam tukao da bih iznudio odgovor. Uljudno sam pitao devojčicu i ona mi je rekla." Sumnjič avo je zać utala nakratko. „Sta je bilo s devojč icom? Je li se bezbedno vratila kući?" „Jeste", rekao sam joj. „Lepo sam je isporuč io, i č ak se viđamo ponekad.

201

Dobro je. Samo je malo neobična." „Kao i ti", rekla je gospođica Jumijoš i bez nekog posebnog izraza u glasu. Zvuč alo je kao da je to neka opš tepoznata i oč igledna č injenica. Kao kad neko kaže da majmun rado jede banane, ili da u Sahari ne padaju često kiše. „A zašto si od mene skrivala svoje ime?" pitao sam. „To nije tač no! Pa, rekla sam ti da ć u ti ga reć i kad budeš doš ao sledeć i put. Nisam ga skrivala", rekla je. „Nisam ga skrivala, nego me je malo mrzelo da ti ga kaž em. Ne volim da govorim ljudima svoje ime, jer mi je dosta pitanja kao š to su: kako se to piš e, ili da li je to č esto prezime, ili odakle sam. Mnogo je gore nego što ti misliš. Večito moram da odgovaram na ista pitanja." „Ali, to je lepo prezime. Malopre sam traž io u imeniku. I u Tokiju postoje dva gospodina Jumijošija. Jesi li to znala?" „Jesam", rekla je. „Pa, znaš da sam nekada ž ivela u Tokiju. Davno sam to proverila. Kad imaš č udno ime stekneš naviku da gledaš u imenik gde god da odeš . Kuda god da kreneš , najpre proč eš ljaš imenik. Jumijoš i, Jumijoš i... Ima jedan i u Kjotu. I dobro, ja sam ti nešto bila potrebna?" „Nije niš ta bitno", rekao sam iskreno. „Sutra odlazim na put na neko vreme. Pa sam hteo da ti č ujem glas pre nego š to odem. Samo to. Ponekad jako poželim da te čujem." Opet je zać utala. Veza nije bila baš najbolja. Negde iz daljine č uo se ž enski glas. Kao da neko govori na drugom kraju dugač kog hodnika. Glas je bio tanak i suv, i zvuč ao je č udno. Nisam mogao da razaznam o č emu je prič ala, ali mi je zvuč alo kao da joj je veoma teš ko. Govorila je i dalje isprekidano i s bolom u glasu. „Prič ala sam ti onomad kako sam izaš la iz lifta u mrkli mrak?" upitala me je Jumijoši. „Da, jesi.“ „Znaš, to se ponovilo“, rekla je. Cutao sam. I ona je ć utala. Zena u daljini i dalje je govorila. Njen sagovornik bi povremeno ubacio pokoju reč , ali je bilo jako teš ko č uti njegov glas. Priguš eni glas odgovarao je kratko - najverovatnije „da“ i „hm“. Zena je nastavila da govori glasom punim bola, polako kao da se penje uz merdevine. Kao kad mrtvac progovori, pomislio sam. Mrtvac je progovorio s drugog kraja dugačkog hodnika. O tome koliko je teško biti mrtav. „Hej, da li slušaš?“ upitala je Jumijoši. „Da, slušam te“, rekao sam. „Reci.“ „Nego, da li si ti meni stvarno poverovao u ono š to sam ti onda rekla? Nisi bio samo učtiv sagovornik, nadam se?“ „Verujem ti!“ rekao sam. „Nisam ti govorio o tome, ali i ja sam posle iš ao tamo gde si ti bila. Liftom, u mrkli mrak. I desilo mi se sve isto kao i tebi. I zato ti potpuno verujem.“ „Išao si?“

202

„O detaljima bih da razgovaramo drugi put. Trenutno još uvek to ne umem da objasnim. Na mnoga pitanja nemam odgovor. Kad se sledeć i put budemo videli isprič ać u ti sve redom, od poč etka do kraja. Zato moram još jednom da te vidim. Ali o tom potom, a sada hoć eš li da mi isprič aš š ta se tebi dogodilo? To je jako bitno.“ Zavladala je tiš ina. Viš e se nije č uo razgovor na drugoj liniji. Samo tiš ina na vezama. „Pre nekoliko dana“ rekla je Jumijoš i. „Mož da pre desetak dana. Htela sam da siđem liftom do parkinga u suterenu. Negde oko osam uveč e. I onda sam se ponovo naš la tamo. Kao i ranije. Izaš la sam iz lifta i odjednom shvatila da sam tamo. Ovog puta niti je bila ponoć , niti je bio š esnaesti sprat. Ali bilo je isto. Mrkli mrak, miris buđi, vlaga. I miris i tama i vlaga bili su potpuno isti. Ovoga puta ja se nisam ni pomerila. Ukopala sam se u mestu i č ekala da se vrati lift. Cinilo mi se da je prilič no potrajalo. I, lift se vratio, i ja sam uš la i napustila to mesto. Samo to.“ „Jesi li to nekome ispričala?“ pitao sam je. „Nisam nikome“, rekla je. „Jer, to je bilo već drugi put! Pomislila sam da je bolje da ovog puta nikome ne govorim.“ „Dobro. Bolje je da više nikome ne govoriš.“ „A š ta da radim? U poslednje vreme, kad god uđem u lift, plaš im se da opet ne naiđem na onaj mrak kad se vrata otvore. Kad radiš u ovako velikom hotelu neminovno je da koristiš lift, i to bezbroj puta na dan. Sta misliš , š ta da radim? Osim tebe nemam nikog drugog s kim bih se posavetovala o tome." „Sluš aj, Jumijoš i", rekao sam, „zaš to mi se nisi javila? Mogao sam sve da ti objasnim mnogo ranije." „Ali zvala sam te toliko puta", rekla je tiho, skoro š apatom. „Međutim, ti nikad nisi bio kod kuće." „Sekretarica je bila uključena, zar ne?" „Mrzim ih. Od njih imam strašnu tremu." „Razumem. Sad ć u ti ukratko objasniti. U tom mraku nema nič eg zlog, niti ć e ti iko uč initi neš to naž ao. Zato nemaš razloga za strah, tamo ž ivi neš to č ula si njegove korake - ali ono te nikako neć e povrediti. Ne bi ono nikoga povredilo. Zato, ako se ponovo nađeš u mraku, samo drž i zatvorene oč i i sačekaj da se vrati lift. Jesi li razumela?" Jumijoš i je neko vreme ć utala i upijala moje reč i. „Smem li iskreno da ti kažem šta ja mislim?" „Naravno." „Ja te ne razumem baš najbolje", rekla je Jumijoš i veoma tiho. „Ponekad te se setim. Ali ne razumem te dobro, kao osobu." „Potpuno mi je jasno to š to govoriš ", rekao sam. „Ja imam trideset č etiri, ali za moje godine, naž alost, još uvek je previš e toga š to nije reš eno. Previš e je ograda. Sada ih jednu po jednu ruš im. Trudim se na svoj nač in. I zato, samo

203

još malo, pa ć u mnogo toga moć i da ti precizno objasnim. Onda ć emo sigurno mnogo dublje razumeti jedno drugo." „Nadam se da hoć emo", rekla je kao da se radi o nekom treć em licu. Kao da je spiker na TV dnevniku, palo mi je na pamet. „Nadam se da hoć emo. Dobro. I, sledeća vest" - tako je zvučalo. I, sledeća vest... „Hteo sam da ti kažem da ja sutra idem na Havaje", rekao sam. „Ha“, rekla je ravnim glasom. To je bio kraj naš eg razgovora. Pozdravili smo se i prekinuli vezu. Popio sam jedan viski, ugasio svetlo i zaspao.

204

28 I, sledeća vest. Izgovorio sam to lež eć i na plaž i Fort de Rasi i posmatrajuć i visoko plavo nebo, palmino liš će i galebove nad sobom. Pored mene je bila Juki. Ja sam lež ao na svojoj prostirci na leđima, a ona je lež ala na stomaku, zatvorenih oč iju. Sa ogromnog radio-kasetofona marke sanjo pored nje č ule su se najnovije pesme Erika Kleptona. Juki je na sebi imala mali maslinastozeleni bikini, a sve do vrhova nož nih prstiju obilato se namazala kokosovim uljem. Presijavala se kao mladi tanani del in. Mladi Samoanac sa daskom za surfovanje proš ao je ispred nas, a preplanuli spasilac sedeo je na svojoj stolici, dok mu se zlatni lanac lež erno presijavao. Ceo grad je mirisao na cveće, voće i ulja za sunčanje. Havaji. I, sledeća vest. Mnogo toga se desilo, mnogo lica je nastupilo, scene se smenjuju jedna za drugom. Do maloč as sam besciljno š etao zavejanim Saporoom. A sada se izlež avam na plaž i u Honoluluu i posmatram nebo iznad sebe. To je sled stvari. Samo povezuješ tač kice linijom i bude ovako. Samo pratiš ritam i dođeš dovde. Da li ja to dobro igram? U glavi sam redom slagao razvoj situacije do sada i prekontrolisao svaki pojedini postupak koji sam pri tom uč inio. Nije tako loš e, pomislio sam. Mož da nije previš e dobro. Ali, nije loš e. I da se ponovo nađem u istoj poziciji, najverovatnije bih postupio isto. To se zove sistem. Bar mi noge rade. Prate korake. I, sada sam u Honoluluu. Vreme je za odmor. Vreme je za odmor, rekao sam naglas. Mislio sam da to izgovorim zaista tiho, ali izgleda da me je Juki č ula. Ona se malo okrenula prema meni, skinula naoč are za sunce i zagledala se u mene, sumnjič avo suž enog pogleda. „Je li, o čemu ti to razmišljaš?“ pitala je promuklo. „Ništa naročito. Ovo i ono, nebitno", rekao sam. „Sve mi je jedno, samo nemoj tu pored mene da mrmljaš neš to sebi u bradu. Ako ti se razgovara sa sobom, to radi kad si sam u sobi.“ „Oprosti.. Neću više.“ Juki me je gledala nekako dobronamerno. „Izgledaš glupo." „Dobro", rekao sam. „Kao neki tuž ni usamljeni starac", rekla je Juki. Ponovo se izvalila i okrenula se na drugu stranu. Sa aerodroma smo otiš li taksijem do apartmanskog hotela u Honoluluu, stavili smo prtljag u sobe, obukli š ortseve i majice, i prvo š to smo potom uradili bilo je da odemo u obliž nji trž ni centar i kupimo veliki radio-

205

kasetofon. Juki je to tražila. „Sa što jačim i što moćnijim zvukom", rekla je. Platio sam č ekovima Hirakua Makimure, i kupili smo jedan radiokasetofon pristojne velič ine. Kupili smo i tuce baterija i nekoliko kaseta. Pitao sam je da li ž eli još neš to. Da joj ne treba odeć a, kupać i kostim, ili tako neš to? Odmahnula je glavom. Ne treba joj niš ta, rekla je. Kad smo iš li na plaž u, obavezno je nosila kasetofon. Naravno, noš enje je bilo moj zadatak. Uprtio sam ga na rame kao smeš ni urođenik iz ilmova o Tarzanu („Gospo, neć emo dalje! Tamo ž ivi đavo!") i u stopu pratio devojč icu. Disk dž okej je non-stop puš tao pop muziku. I tako sam ja dobro upamtio pesme koje su bile popularne tog proleć a. Pesma Majkla Dž eksona harala je svetom kao č ista poš ast. Zato su se pomalo osrednji Hol&Outs svojski borili da sebi prokrč e put. Nemaš toviti Djuran Djuran, Dž on Dž ekson koji je posedovao neki sjaj, ali kome je nekako nedostajalo (bar ja tako mislim) sposobnosti da to i uopš ti, Pritendersi kojima ipak nije bilo buduć nosti, Super Tramp i Kars koji uvek izazovu neutralno gorki osmeh... i nebrojeni drugi pop pevači i pop pesmice. Kao š to je Hiraku Makimura rekao, sobe uopš te nisu bile loš e. Naravno, nameš taj, unutraš nji dizajn, slike na zidovima, sve je to bilo daleko od š ika, ali i pored toga, zač udo, bilo je veoma prijatno (i gde se to na Havajima traž i š ik?) i bilo je blizu plaž e. Sobe su nam bile na devetom spratu, pa je bilo tiho, i imalo je odlič an pogled. Mogli smo i da se sunč amo na terasi, dok posmatramo more. I kuhinja je bila prostrana, funkcionalna i č ista. Bila je potpuno opremljena, od mikrotalasne peć nice do maš ine za pranje sudova. Jukina soba bila je do moje, bila je manja, i umesto prave imala je č ajnu kuhinju. Svi ljudi koje smo sretali u liftu ili na recepciji, bili su uredno i otmeno odeveni. Poš to smo kupili kasetofon, otiš ao sam u obliž nju samoposlugu gde sam se nakupovao piva, kalifornijskog vina, voć a i sokova. Kupio sam i neš to hrane, toliko da mogu da napravim sendvič za poč etak. Posle toga sam s Juki otiš ao na plaž u, gde smo se ispruž ili jedno pored drugog i proveli č itav dan gledajuć i u more i nebo. Gotovo da nismo ni progovorili. Samo smo se prepustili vremenu koje je prolazilo i tek ponekad bismo se okretali na leđa ili na stomak. Sunč evi zraci su izdaš no obasipali zemlju i prž ili pesak. Lahor s mora donosio je meku i než nu toplinu i povremeno bi, kao da se prisetio i toga, zanjihao palmino liš će. Ja sam u nekoliko navrata odremao i tek bih se prenuo na glasove ljudi koji bi prošli ispred nas ili na fijuk lahora, i tada bih se upitao gde sam to ja. Trebalo mi je malo vremena da ubedim sebe da sam na Havajima. Znoj pomeš an sa uljem za sunč anje slivao mi se niz obraze, i pored uš iju kapao na zemlju. Razni zvuci dolazili su i povlač ili se poput talasa. Ponekad bih pomeš ane sa zvucima zač uo otkucaje svog srca. Osetio sam kako je i moje srce deo velike aktivnosti ove planete. Otpustio sam šrafove u glavi i opustio se. Vreme je za odmor.

206

I Jukin izraz lica jasno je odavao promenu. To se desilo istog momenta kad smo izaš li iz aviona i udahnuli vreli i slatki vazduh svojstven Havajima. Cim je siš la s rampe, stala je i zaž murila kao da nije mogla da podnese blesak sunca, duboko je udahnula, a zatim otvorila oč i i pogledala me. I već tada je nestao onaj izraz strepnje koji joj je do tada prekrivao lice kao tanka opna. Na njemu nije bilo znakova straha ili nervoze. Cak su i njeni uobič ajeni pokreti, kao ono kad provuč e ruku kroz kosu, ili kad napravi lopticu od ž vake i baci je, ili kad slegne ramenima, bivali opuš teni i prirodni. Shvatio sam da je ovo dete do sada vodilo zaista tež ak ž ivot. I ne samo tež ak, nego sasvim sigurno i pogrešan život. Sa kosom skupljenom u rep, tamnim naoč arima, i u malenom bikiniju, ispruž enoj na plaž i, Juki je bilo teš ko odrediti godine. Po samoj telesnoj građi još je bila đete, ali njeno novo, prirodno i nekako samodovoljno drž anje uč inilo ju je starijom nego š to je zaista bila. Imala je tanke ruke i noge, ali nisu one bile samo vitke, u njima je bilo i neč eg snaž nog. Kad bi ih protegla koliko god mož e, kao da bi se i prostor oko nje č vrsto zategao na sve č etiri strane. Ona sada prolazi kroz najdinamič niji period svog razvoja, pomislio sam. Snažno i brzo postaje odrasla osoba. Mazali smo jedno drugom leđa uljem. Prvo bi Juki meni namazala leđa. Kolika su ti leđa, rekla bi. To mi je bilo prvi put da mi neko kaž e da imam š iroka leđa. Kad bih ja mazao Juki, nju je to golicalo i ona se migoljila. Poš to joj je kosa bila podignuta videle su joj se male bele uš i i potiljak. I to me je nasmejalo. Kad se gleda izdaleka, ispruž ena na plaž i, Juki je delovala ponekad toliko starije da je to i mene iznenadilo, ali samo taj deo vrata tač no je odgovarao njenim mladim godinama, i tu se zadrž alo neš to, slobodno mogu reć i, neprilič no detinje. Još je dete, pomislio sam. Cudno, ali kod ž ena taj deo vrata stari pravilno, kao godovi na drvetu. Niti znam zaš to, niti bih umeo precizno da objasnim š ta se i kako razlikuje, sve i da me pitate. No, u svakom slučaju, devojčice imaju vrat devojčica, zrele žene vrat zrelih žena. „U poč etku treba se sunč ati polako“, rekla mi je Juki kao da je struč njak za to. „Najpre se treba sunč ati u hladu, onda malo izać i na sunce, pa se ponovo vratiti u hlad. U suprotnom, mož e se izgoreti. Dobiju se opekotine, a mogu ostati i ožiljci. I strašno je ružno." „Hlad, sunce, hlad“, ponavljao sam dok sam joj mazao uljem leđa. I tako smo mi tog popodneva prvog dana na Havajima lež ali u senci palminog drveć a i sluš ali FM disk dž okeja. Ja sam povremeno ulazio u more i plivao, i u baru na plaž i pio ledenu pina-koladu. Ona se nije kupala. Najpre relaksacija, rekla je. Pijuckala je sok od ananasa i polako jela hot-dog bogato nadeven senfom i kiselim krastavcima, už ivajuć i u svakom zalogaju. Ostajala je da lež i sve dok veliko sunce ne zađe na zapadu i ne oboji horizont crvenilom boje soka od paradajza, i dok brodovi za več ernje krstarenje ne poč nu da pale svetla na svojim jarbolima. Upijala je svaki zrak sunca, do

207

poslednjeg. „Hajdemo", rekao sam. „I sunce je zaš lo, a i gladan sam. Hajdemo malo da se proš etamo, pa da odemo da pojedemo neki dobar hamburger. Pravi hamburger s hrskavim i soč nim mesom, izdaš no preliven keč apom, i garniran lepo ispečenim crnim lukom." Klimnula je glavom, ali nije ustala već je ostala nepomič no č uč eć i. Kao da upija to malo vremena š to je preostalo od dana. Ja sam savio prostirku i uprtio radio. „U redu je. Postoji i sutra. Ne moraš niš ta da brineš . Kad prođe sutra, postoji prekosutra" rekao sam. Pogledala me je odozdo i nasmejala se. Pruž io sam joj ruku, a ona je prihvatila i ustala.

208

29 Sledeć eg jutra Juki je rekla da hoć e da ide da se vidi s majkom. Kako je znala samo broj telefona stana u kojem joj je majka stanovala, ja sam je pozvao, kratko je pozdravio, i pitao je kako se stiž e do njene kuć e. Ona je ž ivela u iznajmljenoj kuć ici u blizini Makahe. Rekla je da od Honolulua do Makahe ima oko trideset minuta kolima. Verovatno ć emo vas posetiti neš to posle jedan, najavio sam joj se. Potom sam otiš ao do obliž nje služ be za rentakar i iznajmio micubiš i lansera. Bila je to savrš eno udobna vož nja. Pojač ali smo ton na radiju u kolima i s otvorenim prozorima jurili sto dvadeset kilometara na sat autoputem duž obale. Svuda su nas pratili sunce, morski povetarac i miris cveća. Odjednom mi je palo na pamet da je pitam da li njena majka živi sama. „Ma, daj!“ rekla je Juki iskrivivš i usne. „Ona ne bi mogla da izdrž i ovoliko dugo van zemlje da ž ivi sama. Izrazito je nepraktič na. Kad ne bi imala nekoga da se brine o njoj, nikako se ne bi snaš la. Mož emo da se kladimo da je njen deč ko s njom. Verovatno privlač an i mlađi deč ko. Isto kao i tata. Seć aš se, bio je kod tate, onaj nalickani, grozni gej deč ko? Sigurna sam da se taj kupa tri puta dnevno i dva puta menja donji veš!“ „Gej?“ upitao sam. „Nisi znao?“ „Ne, nisam." „Glupost. Pa, vidi se na prvi pogled", rekla je Juki. „Ne znam da li tata ima takvih sklonosti, ali onaj je, u svakom slučaju, gej. Potpuno. Dvesta posto." Kad su zasvirali Roksi mjuzik, pojačala je radio. „Znaš , mama je oduvek volela pesnike. Mlade pesnike i pesnič ke nade. Dok razvija fotogra ije ili radi bilo š ta drugo, oni joj u pozadini recituju svoje pesme. To joj je hobi. Cudan hobi. Nije bitno kakve su pesme. Kao da je fatalno privlač e. Bilo bi dobro da je i tata umeo da piš e pesme, ali, kako god da se okrene, on 10 ne ume.“ Cudna porodica, iznova sam zaključ io. Porodica iz svemira. Pisac u akciji i talentovana ž ena fotograf, ć erka medijum, gej pomoć nik i pesnik ljubavnik. Uh! A koje li je moje mesto u ovoj proš irenoj psihedelič noj porodici, koja li je moja uloga? Otprilike muš ka pratnja - klovn koji ć e se starati o njihovoj neprilagođenoj kć eri. Setio sam se prijatnog osmeha koji mi je uputio Petko. Da nije to kojim sluč ajem bio osmeh solidarnosti? Stani malo, pomislio sam. Ovo je privremeno. Vreme je za odmor. Jasno? Kad se odmor završ i, opet ć u morati da se vratim svom poslu č iš ćenja snega, a tada viš e neć u imati vremena da se zabavljam s vama. Ovo je stvarno privremeno. Epizoda koja nema veze s glavnom radnjom romana. Uskoro ć e se završ iti. Posle toga

209

nastavite svojim putem. A ja ć u svojim. Ja viš e volim jednostavniji i manje komplikovan svet. Skrenuo sam s autoputa desno ispred Makahe, kako mi je Ame objasnila, i nastavio još neko vreme prema planinama. Duž puta s obe strane mestimič no su se nizale kuć ice ne baš solidne gradnje č iji su krovovi izgledali kao da ć e odleteti pri naletu prvog jač eg tajfuna. Konač no su i one iš čezle pre nego š to smo ugledali kapiju stambenog kompleksa, baš kako mi je i reč eno. U straž arskoj kuć ici na kapiji bio je straž ar č ija je izionomija podseć ala na Induse. On nas je pitao kuda idemo. Rekao sam mu broj Amejine kuć ice. Pozvao ju je telefonom, a zatim mi je klimnuo glavom. „U redu je, izvolite", rekao je. Kad smo uš li kroz kapiju, pred nama se otvorio dobro održ avan travnjak, prostirao se dokle je pogled dopirao. Nekoliko baš tovana na vozilima slič nim onim za golf ć utke su obrađivali travu i drveć e. Jato ptica sa ž utim kljunovima skakutalo je po travnjaku, poput kakvih insekata. Pokazao sam adresu Jukine majke jednom od baš tovana i pitao ga gde je to. Tamo, rekao je i jednostavno pokazao prstom. Vrh njegovog prsta pokazivao je na jedan bazen, drvored i travnjak. Staza od crnog asfalta pravila je veliku krivinu prema mestu iza bazena. Zahvalio sam mu se i upravio auto u tom pravcu. Spustili smo se nizbrdicom, pa se ponovo popeli uzbrdo, i tu se nalazila kuć ica Jukine majke. Moderna građevina uređena u tropskom stilu. Pred ulazom je imala verandu, a pod strehom se njihao zvonč ić na vetru. Oko kuć e je gusto raslo nepoznato drveće koje je rađalo nepoznate plodove. Zaustavio sam auto, zajedno s Juki se popeo uz pet stepenika, i pritisnuo zvono na ulaznim vratima. Kao izmamljen pospanim lahorom, zvonč ić pod strehom se povremeno oglasio tihim i suvim zvukom, koji se č udesno prijatno mešao s Vivaldijevom muzikom koja je dopirala kroz otvoren prozor. Kroz nekih petnaestak sekundi, vrata su se lagano otvorila i na njima se pojavio č ovek. Preplanuo i ne mnogo visok beloputi Amerikanac, koji nije imao levu ruku. Bio je č vrste građe, i imao je brkove koji su mu davali izgled diskretne osobe. Na sebi je imao izbledelu havajsku koš ulju, sportski š orts i gumene japanke. Bio je tu negde mojih godina. Nije se moglo reć i da je lep, ali je imao simpatič ne crte lica. Mož da previš e snaž an izgled za pesnika. Ali verovatno da na svetu postoje i snažni pesnici. I šta je tu čudno! Veliki je svet. Pogledao je u mene, pa u Juki, zatim ponovo u mene, gotovo neprimetno iskrivio bradu i nasmejao se. „Helou“, rekao je tiho. A zatim je rekao „dobar dan“ na japanskom. Rukovao se s Juki, zatim sa mnom. Ne tako snaž an stisak. „Izvolite, uđite“, rekao je na čistom japanskom. Uveo nas je u prostranu dnevnu sobu, poseo nas je na veliki kauč i iz kuhinje na posluž avniku doneo dva piva i koka-kolu i tri č aš e. On i ja smo pili

210

pivo, dokjuki nije ni takla svoje pić e. Potom je ustao, otiš ao do stalka sa stereo uređajem, utiš ao Vivaldija, i vratio se. Bila je to soba koja bi mogla da se nađe u romanima Somerseta Moma. Veliki prozori, ventilator na tavanici, zidovi ukrašeni narodnim rukotvorinama s Južnog Pacifika. „Ona je sada pri kraju razvijanja ilmova, pa ć e doć i za desetak minuta“, rekao je. „Sačekaćete je malo ovde. A ja sam Dik. Dik Nort. Živim ovde s njom.“ „Drago mi je“, rekao sam. Juki je kroz prozor posmatrala predeo, ne progovorivš i ni reč i. Kroz prostor između voć aka svetlucalo je plavo more. Nad horizontom je plutao samo jedan oblak, oblika lobanje majmunolikog č oveka. Uporno se nije pomerao, niti je davao ikakvog nagoveš taja za to. Izgleda da je neki tvrdoglavi oblak. Kao da je izbeljen do savrš ene beline, i opcrtan veoma oš trom konturom. Ptice sa ž utim kljunovima s vremena na vreme krič eć i su preletale ispred oblaka. Kad se Vivaldi završ io, Dik Nort je podigao iglu gramofona, jednom rukom spretno uzeo ploču, stavio je u omot i vratio nazad u policu. „Dobro govorite japanski", obratio sam mu se. Nije bilo nič eg drugog o čemu bismo razgovarali. Dik Nort je klimnuo glavom, podigao jednu obrvu, zaž murio, i nasmejao se. „Bio sam dugo u Japanu", rekao je. Malo je potrajalo dok nije nastavio. „Deset godina. Prvi put sam u Japan otiš ao zbog rata - vijetnamskog rata svidelo mi se, a kad se rat završ io, upisao sam se na jedan japanski univerzitet. Univerzitet Sofija. Sada pišem poeziju." Naravno, pomislio sam. Nije ni mlad, a ni toliko lep, a ipak hoć e da bude pesnik. „Takode se bavim i prevođenjem japanske poezije, haikua i tanka pesama na engleski", dodao je. „Težak je to posao. Veoma." „Svakako", rekao sam. Nasmejao se vedro i upitao da li bih popio još jedno pivo. Bih, rekao sam. Opet je doneo dva piva. Neverovatno vesto je skinuo zatvarač jednom rukom, ulio je pivo u č aš e i sa už ivanjem otpio jedan gutljaj. Spustio je č aš u na sto, nekoliko puta odmahnuo glavom, i zagledao se u Vorholov poster na zidu, kao da ga ocenjuje. „Cudno je ovo š to ć u reć i", poč eo je, „ali u svetu nema jednorukih pesnika. Zaš to? Ima jednorukih slikara, č ak i pijanista. Bilo je č ak i jednorukih bacač a u bejzbolu. Ali, zaš to nema jednorukih pesnika? Za pisanje poezije nije bitno imate li jednu ili tri ruke." Da, potpuno je u pravu, pomislio sam. Za pisanje poezije nije bitno koliko imaš ruku. „Možete li da se setite nekog jednorukog pesnika?" upitao je Dik Nort. Odmahnuo sam glavom, ali, iskreno reč eno, ja ne znam gotovo niš ta o pesnicima, a ne bih mogao da se setim č ak ni imena nekog pesnika sa obe ruke.

211

„Ima nekoliko jednorukih surfera", nastavio je. „Veslaju nogama. I dobri su. I ja pomalo surfujem." Juki je ustala i poč ela da š eta po sobi, gledala je ploč e na polici, ali oč igledno nije bilo nič ega po njenom ukusu, pa se namrš tila, a na licu joj je bio izraz kao da kaž e: „Glupost!" Kad je muzika prestala, sve je ispunila dremljiva tiš ina. Povremeno se č ulo brujanje kosilice. Neko je nekog glasno dozivao. Zvonč ić bi tiho i suvo zazvonio. Ptice su cvrkutale. Ali tiš ina je bila nadmoć na. I kad bi se neš to zač ulo, ona bi ga u trenutku progutala, ne ostavivš i ni traga. Kao da je oko kuć e bilo par hiljada nevidljivih i neč ujnih ljudi koji su beš umnim usisivač ima usisavali svaki zvuk. Zač uje li se i najmanji zvuk, svi pohrle tamo i utule ga. „Kako tiho mesto", rekao sam. Dik Nort je klimnuo glavom i briž no se zagledao u dlan svoje jedne ruke, a zatim je opet klimnuo glavom. „Tako je. Tiš ina. To je neš to najvaž nije. Ovakva tiš ina naroč ito je potrebna ljudima koji se bave poslovima kojima se bavimo Ame i ja. Ja ne trpim hustlebustle. Kako se beš e kaž e - da, graja. Zivahna mesta. Nikako. Sta vi mislite? Honolulu je bučan, zar ne?" Nisam baš mislio da je Honolulu buč an, ali nisam ž eleo da se razgovor š iri, pa sam se ipak slož io s njim. Juki je posmatrala predeo napolju s nepromenjenim izrazom lica koji je govorio: „Kakve gluposti!" „Ali Kauai je odlič no mesto. Mirno je i nema mnogo ljudi. Stvarno bih ž iveo na Kauaiju. Oahu već ne dolazi u obzir. Turistič ko je mesto, previš e je automobila, a i mnogo je kriminala. Međutim, ovde sam zbog Amejinog posla. Dva-tri puta nedeljno mora da ode do Honolulua. Zbog opreme. Potrebna joj je razna oprema. Takođe, jednostavnije je za kontakte u Oahuu, mogu se sresti i različ iti ljudi. A ona sada fotogra iš e ljude. Obič ne ljude. Ribare, baš tovane, ratare, kuvare, putare, prodavce ribe... sve. Izvanredan je fotograf. U njenim fotografijama sadržan je genije u pravom smislu reči." Ja nikad nisam tako pomno posmatrao Amejine fotogra ije, ali i tu sam se složio. Juki je veoma dvosmisleno frknula kroz nos. On me je pitao čime se bavim. Slobodan pisac, odgovorio sam. Izgleda da ga je zainteresovao moj poziv. Verovatno je mislio kako smo srodnih, ili bar bliskih zanimanja. O čemu pišem, pitao me je. O svemu, rekao sam. O svemu š to mi naruč e. Drugim reč ima, to bih nazvao čišćenjem snega. Čišćenje snega, izgovorio je i neko vreme se zamislio, ozbiljnog izraza lica. Verovatno nije razumeo znač enje. Dvoumio sam se da li da mu malo podrobnije objasnim š ta znač i č iš ćenje snega ili ne, ali razgovor se tu završ io jer je baš tada došla Ame.

212

Ame je na sebi imala košulju kratkih rukava i izlizani beli šorts. Nije bila ni naš minkana, a kosa joj je bila razbaruš ena kao da se upravo probudila i ustala. I pored toga, ona je bila zanosna ž ena koja je oko sebe š irila uzviš enu nadmenost kao onda kad sam je video u hotelu u Saporou. Kad ona uđe u sobu, svi momentalno jasno osete da je drugač ija od bilo koje druge. Bez objašnjenja, bez razmetanja, momentalno. Bez reč i otiš la je pravo do Juki, zavukla joj je prste u kosu i š aš oljila je po glavi sve dok joj se kosa nije raš čupala, a onda joj je priljubila nos negde oko slepooč nice. Jukin izraz lica je govorio da baš i ne už iva, pa ipak nije se bunila. Samo je par puta protresla glavom i zagladila kosu kao š to je i bila. A zatim se sasvim lež erno zagledala u vazu na polici. Ali, ta lež ernost je bila potpuno drugač ija od one hladne ravnoduš nosti prilikom susreta s ocem. U tom njenom neprimetnom pokretu mogao se osetiti nezgrapni nalet oseć anja. Između majke i ćerke svakako je postojalo neko unutrašnje razumevanje. Ame i Juki. Kiš a i sneg. Jeste smeš no, pomislio sam. Zaista už asna imena. Kao š to bi Hiraku Makimura rekao, kao vremenska prognoza. Ko zna kako bi nazvali drugo dete da su ga imali? Ame i Juki nisu progovorile ni reč i. Ni „zdravo", ni „kako si". Majka je ć erki samo razbaruš ila kosu i priljubila joj nos uz slepooč nicu. Onda je Ame priš la, sela je pored mene, iz dž epa koš ulje izvadila paklicu cigareta salem i pripalila jednu papirnom š ibicom. Pesnik je odnekud doneo pepeljaru i graciozno je spustio na sto uz tupi zvuk. Kao kad ubaci pravi epitet na odgovarajuć e mesto. Ame je u nju bacila šibicu, otpuhnula dim i šmrknula. „Izvinjavam se, ali nisam mogla da ostavim posao", rekla je Ame. „Ja ne ostavljam posao napola. Kad počnem da radim, gotovo je." Pesnik je doneo pivo i č aš u za Ame. Zatim je opet jednom rukom veš to skinuo zatvarač i ulio joj pivo u č aš u. Sač ekala je da se slegne pena, a onda je jednim gutljajem popila pola čaše. „I, dokle možete da ostanete na Havajima?" upitala me je Ame. „Ne znam", rekao sam. „Niš ta nisam odluč io. Ali, najverovatnije nedelju dana. Trenutno sam na odmoru. Tako da bih uskoro morao da se vratim u Japan i počnem da radim..." „Nadam se da ćete ostati duže. Ovo je divno mesto." „Da, jeste", rekao sam. Pa, ona uopšte ne sluša šta ja govorim! „Jeste li ručali?" upitala je. „Pojeli smo sendviče usput pre nego što smo došli", odgovorio sam. „Šta li ćemo mi, za ručak?" pitala je pesnika. „Koliko se seć am, mi smo pre otprilike jedan sat pripremili š pagete i pojeli ih“, rekao je pesnik polako i tiho. „Poš to je pre sat vremena bilo dvanaest i petnaest, verovatno bi to svaki čovek, uopšte, nazvao ručkom." „Je li tako?" upitala je Ame odsutnog izraza lica. „Tako je". rekao je pesnik. Pogledao je u mene i nasmejao se. „Kad se ona

213

udubi u posao zaboravi na sve ovozemaljsko. Potpuno zaboravi da li je ručala, gde je i šta radila do sad. Sve joj se izbriše iz glave. Ima jaku koncentraciju." Nije li to sluč aj koji ipak pre pripada domenu mentalnih bolesti nego š to se mož e nazvati koncentracijom, zapitao sam se u trenu, ali naravno da nisam izgovorio tako neš to. Ja sam se s kauč a pristojno nasmejao ne rekavš i ništa. Ame je neko vreme odsutno posmatrala č aš u s pivom, pa je konač no uzela u ruku, kao da se predomislila, i otpila jedan gutljaj. „Ali ja sam i pored toga gladna. Pa, mi nismo doručkovali“, rekla je. „Hm, mož da ja stalno gunđam, ali ako ć emo precizno govoriti o č injenicama, ti si jutros u pola osam pojela veliki tost, grejpfrut i jogurt", obrazlož io je Dik Nort. „I rekla si da ti je baš prijalo. I da je dobar doruč ak jedna od velikih radosti u životu, znaš." „Stvarno je bilo tako?" rekla je č eš kajuć i jednu stranu nosa. Ponovo se odsutno zagledala u prazan prostor da razmisli o tome. Baš kao scena iz Hič kokovih ilmova, pomislio sam. Polako postaje nejasno š ta je istina. Viš e se ne može oceniti šta je normalno, a šta nije. „Ali, ja sam ipak straš no gladna", rekla je Ame. „Nemaš niš ta protiv da prezalogajim nešto?" „Naravno da nemam niš ta protiv", rekao je pesnik smejuć i se. „To je tvoj stomak, ne moj. Ako hoć eš da prezalogajiš , slobodno jedi koliko ti je volja. Zdravo je imati apetit. Ti si uvek takva. Kad ti posao dobro ide, proradi ti apetit. Da ti napravim sendvič?" „Hvala. Možeš li mi onda uz to doneti i još jedno pivo?" „Certainly", rekao je i nestao u kuhinji. „Jeste li vi ručali?" opet me je pitala Ame. „Malopre sam pojeo sendvič usput", ponovio sam. „ A Juki?" Neću, rekla je Juki jednostavno. „Dika sam upoznala u Tokiju", rekla je gledajuć i me u oč i i prekrstivš i noge na kauč u. Ali izgledalo je kao da ona to objaš njava Juki. „On mi je preporuč io da odem u Katmandu. To ć e me, kaž e, inspirisati. Katmandu, bilo je to divno mesto. Dik je izgubio ruku u Vijetnamu. Mina. Ona koju zovu „leteć a Beti". Kad se nagazi, odskoč i i eksplodira u vazduhu. Jedan pored njega ju je nagazio, a on je izgubio ruku. On je pesnik. A japanski dobro govori, zar ne? Bili smo neko vreme u Katmanduu, a posle smo doš li na Havaje. Posle boravka u Katmanduu, pož elela sam da odem na neko toplo mesto. I onda mi je Dik ovde naš ao kuć u. Ovo je kuć ica njegovog prijatelja. Kupatilo za goste sam preinačila u mračnu komoru. Hm, divno mesto.“ Samo to je rekla, kao da je rekla sve š to je trebalo da kaž e, duboko je uzdahnula i protegla leđa. I tako je zaćutala. Popodnevna tišina bila je duboka, a napolju, zraci jakog sunca su se poput praš ine svuda rasuli i svetlucali, i

214

premeš tali se kako im se svidelo. Oblak u obliku lobanje majmunolikog č oveka još uvek je plutao nad horizontom kao i ranije. I dalje je delovao tvrdoglavo. Salem koji je Ame spustila na pepeljaru dogorevao je gotovo netaknut. Kako li Dik Nort pravi sendvič e jednom rukom, razmiš ljao sam. Kako li seč e hleb? U desnoj ruci drž i nož . Dobro, to je normalno. A kako onda drž i hleb? Da li koristi nogu ili neš to drugo? Nije mi bilo jasno. Da li mu se hleb sam iseč e ako mu veš to sroč i stih? Bilo kako bilo, zaš to ne napravi veš tač ku ruku? Malo potom, pesnik se pojavio noseć i tanjir s veoma lepo poredanim sendvič ima. Sendvič i s krastavcem i š unkom, sitno iseč eni i aranž irani u engleskom stilu, imali su č ak i maslinku. Izgledali su veoma primamljivo. Kako li ih je isekao ovako dobro, oduš evio sam se. Zatim je otvorio pivo i sipao ga u čaše. „Hvala ti, Dik“, rekla je Ame. Okrenula se meni. „On odlično kuva.“ „Kad bi postojalo takmič enje u kulinarstvu za jednoruke pesnike, apsolutno bih bio prvi“, rekao mi je pesnik namignuvši. Ame mi je rekla da se posluž im. Uzeo sam jedan. Sendvič je zaista bio ukusan. Imao je nekako pesnič ki š mek. Sastojci su bili svež i, obrada pro injena, rima precizna. Odlič no, rekao sam. Jedino mi nije bilo jasno kako je isekao hleb. Hteo sam da pitam, ali naravno ela to nisam smeo. Dik Nort je oč igledno bio vredan č ovek. Dok je Ame jela sendvič e, on se vratio u kuhinju i svima nam napravio kafu. Kafa je bila veoma dobra. „Izvinite“, obratila mi se Ame. „Kad ste s Juki, nemate neprilika?" Nisam razumeo znač enje tog pitanja. Pitao sam je š ta misli pod tim „nemam neprilika". „Naravno, mislim na muziku. Onu rok muziku. To vam ne smeta?" „Ne smeta mi naročito", rekao sam. „Mene zaboli glava kad moram ono da sluš am. Ne mogu da izdrž im ni trideset sekundi. Nikako. Ne smeta mi da sam s Juki, ali ta muzika je oč ajna!" rekla je i vrhom kaž iprsta jako pritisnula slepooč nicu. „Izbor muzike koju ja mogu da sluš am izuzetno je suž en. Muzika baroka, ili određena vrsta dž eza. Etno muzika. Muzika koja smiruje. To volim. Volim i poeziju. Sklad i tišinu." Opet je izvukla cigaretu i pripalila je, povukla jedan dim i spustila je na pepeljaru. Verovatno ć e je tako i zaboraviti, pretpostavio sam, i zaista je tako i bilo. Zač udilo me je š to nije izazvala još nijedan pož ar. Cinilo mi se da sam tada shvatio š ta je Hiraku Makimura mislio kad je rekao da je potroš io svu ž ivotnu snagu i talenat ž iveć i s njom. Nije ona bila neko ko ć e iš ta pruž iti ljudima koji je okruž uju. Upravo suprotno. Ona je zarad uređenja svog sopstvenog bitisanja od svakog uzimala poneš to. Ali ljudi nisu mogli a da njoj ne daju. Zato š to ona poseduje snaž nu moć privlač enja zvanu talenat. I zato

215

š to ona to smatra svojim prirodnim pravom. Sklad i tišina. Da bi ih ona imala svi joj pružaju ruku, nogu. Ali, ja s tim nemam veze, hteo sam da povič em. Ja sam ovde sasvim sluč ajno, jer sam na odmoru. Niš ta viš e. Kad mi se odmor završ i vratić u se č iš ćenju snega. Ta č udna situacija ć e se sama po sebi vrlo brzo završ iti. Pre svega, ja nemam apsolutno niš ta š to bih joj pruž io za njen blistavi talenat. Cak i da imam, treba to da iskoristim za sebe. Ja sam ovamo — na ovo nedokuč ivo i č udno mesto - samo privremeno gurnut poremeć ajem toka sudbine. Viknuo bih tako na sav glas, samo da sam mogao. Ali verovatno niko ne bi sluš ao š ta govorim. U ovoj proš irenoj porodici ja sam građanin drugog reda, bez prava glasa. Oblak, još uvek istog oblika, plutao je neš to iznad horizonta. Da sam tamo na brodu, mogao bih ga dohvatiti ispruž enom motkom. Ogromna lobanja ogromnog majmunolikog č oveka. Iz neke istorijske dislokacije ispao je nad Honoluluom. Verovatno smo nas dvojica isti, rekao sam oblaku. Kad je pojela sendvič , Ame je ponovo otiš la do Juki, zavukla joj je prste u kosu i lagano ih pomerala. Juki je praznim pogledom zurila u š olju kafe na stolu. „Bož anstvena kosa", rekla je Ame. „I ja sam ž elela ovakvu kosu. Uvek sjajnu i pravu. Moja kosa se odmah zamrsi. Niš ta joj ne mogu. Je l' tako, princezo?" I opet je priljubila nos Juki uz slepoočnicu. Dik Nort je sklonio prazne pivske limenke i tanjir. Zatim je pustio Mocartovu kamernu muziku. „Jeste li za pivo?" upitao me je. Ne mogu viš e, rekao sam. „Sad bih ž elela da razgovaram s Juki o porodič nim stvarima", rekla je Ame oš trim tonom. „To je porodič ni razgovor. Razgovor majke i ć erke. Zato, Dik, što vas dvojica ne biste otišli u šetnju obalom? Recimo, jedan sat.“ „U redu. Svakako", rekao je pesnik i ustao. Ustao sam i ja. Pesnik je ovlaš poljubio Ame u č elo, stavio beli tropski š eš ir i zelene rejbanke. „Odosmo mi u š etnju na oko jedan sat. Vas dve mož ete na miru da razgovarate", uzeo me je pod ruku i rekao: „Onda, idemo. Ima jedna divna plaža." Juki je lako slegnula ramenima i pogledala me bezvoljno. Ame je izvukla treć u cigaretu iz kutije. Ostavivš i ih za sobom, jednoruki pesnik i ja otvorili smo vrata i izašli na vrelo popodnevno sunce. * Odvezao sam nas lanserom do obale. Dik je rekao da bi bez poteš koć a mogao da vozi kad bi ugradio veštačku ruku, ali da on to nikako ne želi. „Nije prirodno", objasnio mi je. „Kad bih je ugradio, nikako ne bih mogao da se opustim. Sigurno bi mi koristila, ali ne bih imao oseć aj da je moja. Kao da to nisam ja. Zato nastojim da se š to viš e naviknem na ž ivot s jednom rukom. Da i pored manjih ograničenja živim služeći se samo svojim telom." „Kako sečete hleb?" nisam mogao da se suzdržim da ne pitam.

216

„Hleb", neko vreme se zamislio. Kao da ne razume š ta ga pitam. Konač no je shvatio poentu pitanja. „Aa, seč enje hleba. Naravno, prirodno pitanje. Obič ni ljudi to ne shvataju. Ali jednostavno je. Seč em jednom rukom. Ako drž im nož normalno, ne mogu da seč em. Stos je u nač inu drž anja. Drž im oštricu i pritiskam prstom, i tako se preseče." Demonstrirao mi je to rukom, ali nije mogao da me ubedi da je tako neš to stvarno i moguće. A pri tom, sekao je hleb daleko finije nego što to čine obični ljudi uz pomoć obe ruke. „Ali, mož e se!“ rekao je gledajuć i me u oč i i smejao se. „Uglavnom sve stiž em jednom rukom. Ne mogu da aplaudiram, ali mogu da radim, na primer, sklekove, ili vež be na vratilu. To je stvar vež be. Sta ste vi mislili? Kako sečem hleb?" „Mislio sam uz pomoć noge ili tako nešto..." Smejao se veselo i glasno: „Zanimljivo!" rekao je. „Napisać u pesmu o tome. Pesmu o jednorukom pesniku koji pravi sendvič e nogama. Bić e to zanimljiva pesma." Nisam mu se posebno protivio, mada se nisam ni slagao. Poš to smo se neko vreme vozili autoputem duž obale, zaustavili smo auto da kupimo š est rashlađenih piva (insistirao je da on plati), zatim smo otiš li do jedne prilič no udaljene plaž e bez mnogo ljudi, ispruž ili se tamo i pili pivo. Bilo je previš e vruć e, pa koliko god piva popili, nismo se napili. Plaž a nije bila tipič no havajska. Bila je nekako neravna, neujednač enog peska, i obrasla niskim kvrgavim drveć em. Ali bar nije bila turistič ka. U blizini je bilo parkirano nekoliko kombija, a u vodi su se brč kale porodice. Na otvorenom moru bilo je desetak lokalnih surfera. Oblak lobanja plutao je na istom mestu u istom obliku, a jato galebova je kruž ilo nebom kao vrtlog u maš ini za pranje veš a. Mi smo nezainteresovano posmatrali takav pejzaž , pili pivo i tu i tamo razmenili pokoju reč . Dik Nort je prič ao koliko poš tovanja on gaji prema Ame. Rekao je da je ona umetnik u pravom smislu reč i. Kad je o njoj govorio, prirodno je preš ao sa japanskog na spori engleski. Na japanskom ne mož e dobro da se izrazi. „Otkad sam nju upoznao, promenio se sam moj stav prema poeziji. Njene fotogra ije, kako bih rekao, razgolić uju poeziju. Ono š to mi dobijamo paž ljivim odabiranjm i predenjem reč i, kleš uć i sami svoj ž ivot, na njenim fotogra ijama se momentalno otelotvoruje. Otelotvorenje (embodiment). Ona to brzo zgrabi iz vazduha, iz svetlosti, iz pukotine u vremenu, i otelotvori u unutrašnju sliku zatomljenu duboko u čoveku. Da li me razumete?" Uglavnom, rekao sam. „Kad gledam njene fotogra ije, ponekad se uplaš im. Ponekad mi se č ini kao da je moje bić e ugrož eno. Toliko su nadmoć ne. Nego, da li ste č uli za reč dissilient?“ Nisam, rekao sam.

217

„Kako li se to kaž e na japanskom, kao kad se neš to razbije i rasprš i se. Bez ikakvog nagoveš taja, svet se odjednom rasprš i i razbije. A vreme, svetlost, i sve drugo postane dissilient. Momentalno. Ona je genije. Drugač ija je od mene, od vas. Pardon, izvinite, ja o vama još ništa ne znam." Odmahnuo sam glavom. „U redu je, razumem šta hoćete da kažete." „Genije je veoma retka pojava. Vrhunski talenat se ne nalazi bilo gde. Velika je sreć a naić i na njega, moć i ga gledati izbliza. Međutim...“, malo je zać utao, pa je ispruž io desnu ruku u stranu na nač in kao š to bi raš irio obe ruke. „To je u izvesnom smislu bolno iskustvo. To ponekad bode moj ego kao igla." Sluš ao sam ga, ne naroč ito paž ljivo, i posmatrao horizont i oblak nad njim. Na ovom delu plaž e talasi su bili snaž ni i silovito su se razbijali o obalu. Zario sam prste u vreli pesak, č vrsto ga zgrabio, pa ga propustio kroz prste. To sam ponavljao unedogled. Surferi su č ekali talase, hvatali ih, i kad bi doš li do obale, opet veslali nazad na pučinu. „Ali, mene viš e od toga - viš e od mog ega - privlač i njen talenat, ja je volim", rekao je. Pucnuo je prstima. „Kao da me uvlač i veliki vrtlog. Znate, ja imam suprugu. Japanka je. Imam i dete. Volim ja nju. Zaista je volim. I sada. Ali kad sam prvi put sreo Ame, ona me je tako privukla da nisam imao kud. Kao vrtlog. Nije bilo nač ina da se suprotstavim. Shvatio sam. To se događa jednom u ž ivotu. Takav susret događa se samo jednom u ž ivotu. Meni je to jasno, potpuno. I, mislio sam ovako. Ako budem s njom, jednog dana ć u verovatno zaž aliti. Ako ne budem, samo moje postojanje ć e izgubiti smisao. Da li ste vi ikad pomislili tako nešto?" Mislim da nisam, rekao sam. „Cudno je to", nastavio je Dik Nort. „Ja sam se namuč io da bih postigao taj miran i stabilan ž ivot. Zena, dete, mala kuć a, zatim posao. Ne zarađujem puno, ali je posao vredan truda. Pisao sam poeziju, prevodio. Mislio sam da je to za mene bio odlič an ž ivot. Ja sam u ratu izgubio jednu ruku, ali taj ž ivot mi je sve nadoknadio i dao viš e od toga, mislio sam. Trebalo mi je dosta vremena da to postignem. Ulagao sam napor. Duš evni mir. Straš no je teš ko sticati ga. Ja sam ga stekao. Ali...", rekao je i podigao dlan ruke u vazduh i zamahnuo horizontalno. „Izgubiti neš to je stvar trenutka. Zač as. Ja viš e nemam kuda da se vratim. Ne mogu da se vratim ni svojoj kuć i u Japanu. Ni u Americi nemam gde da se vratim. Predugo sam bio izvan svoje zemlje." Hteo sam da kaž em neš to da ga uteš im, ali se nisam setio nič eg š to bi valjalo reć i. Samo sam grabio pesak i propuš tao ga kroz prste. Dik Nort je ustao, otiš ao pet-š est metara dalje, gde je raslo š iblje, pomokrio se i ponovo se vratio sporim koracima. „Moja ispovest", rekao je smejuć i se. „Ali ž eleo sam nekome da isprič am. Šta mislite?" Iako me je pitao za miš ljenje, ja tu nisam mogao niš ta da kaž em. Obojica

218

smo bili odrasli ljudi koji su prevalili tridesetu. Sami biramo s kim ć emo da spavamo, i poš to sami biramo, moramo nekako da se izborimo s tim, bio to vrtlog, tornado ili peš čana oluja. Ovaj momak po imenu Dik Nort na mene je ostavio povoljan utisak. Osetio sam č ak poš tovanje prema njemu jer se s jednom rukom probio kroz razne teš koć e. Ali š ta sam mogao da odgovorim na takvo pitanje? „Pre svega, ja nisam umetnik", rekao sam. „I zato ne razumem baš najbolje takve umetnički inspirisane odnose. To prevazilazi moju maštu." On je posmatrao more pomalo razoč aranog izraza lica. Kao da je ž eleo nešto da kaže, ali na kraju ništa nije rekao. Ja sam zaž murio. Mislio sam da zaž murim samo nakratko, ali izgleda da sam č vrsto zaspao. Verovatno zbog piva. Kad sam se probudio, senke drveć a su se pomerile i natkrivale su mi glavu. Zbog vruć ine, u glavi mi se malo pomutilo. Kazaljke na satu pokazivale su pola tri. Protresao sam glavu i pridigao se. Dik Nort se na obali igrao sa nekim psom. Nadam se da se nije uvredio, pomislio sam. Zaspao sam usred njegove prič e i ostavio ga samog. I to za njega veoma bitne priče. Ali, šta sam ja tu mogao da kažem? Opet grabeć i pesak, posmatrao sam ga kako se igra sa psom. Obgrlio mu je glavu i tako ga drž ao. Talasi su se buč no razbijali o obalu, da bi se onda svom snagom povlač ili. Bele i sitne kapljice bleš tale su na suncu. Da li sam bio previš e hladan, upitao sam se. Nije da nisam razumeo kako se oseć a. Imao on jednu ili obe ruke, bio on pesnik ili apoeta, ovaj svet je grub i tež ak. Svako od nas ž ivi sa svojim problemima. Ali, odrasli smo ljudi. Već smo doš li dovde. U najmanju ruku ne bi trebalo da od nekoga koga prvi put vidimo traž imo odgovore na teš ka pitanja. To je deo elementarnog vaspitanja. Previše sam hladan, pomislio sam. Odmahnuo sam glavom. Mada se odmahivanjem glave ništa ne rešava. * Vratili smo se lanserom do kuć e. Dik je pozvonio, a vrata je otvorila Juki sa izrazom dosade na licu. Ame je, sa cigaretom u ustima, sedela na kauč u prekrš tenih nogu i gledala u prazno kao da upraž njava zen. Dik Nort je otiš ao do nje i ponovo je poljubio u čelo. „Jeste li obavile razgovor?" „Ahmm", rekla je ona s cigaretom u ustima. Bio je to potvrdan odgovor. „Mi smo se izlež avali na plaž i, posmatrali rub sveta i už ivali u suncu", rekao je Dik Nort. „Da krenemo polako", rekla mi je Juki, neverovatno praznim glasom. I ja sam to mislio. Zeleo sam da se polako vratimo u buč ni, realni, turistički Honolulu. Ame je ustala. „Svratite opet. Zelim da vas vidim", rekla je. Otiš la je do

219

ćerke, stavila joj je ruku na obraz i nežno je pomilovala. Ja sam se zahvalio Diku Nortu na pivu i svemu ostalom. Nasmejao se vedro i rekao: „Nema na čemu." I taman š to sam Juki smestio na suvozač evo sediš te, Ame me je uhvatila za lakat i privukla k sebi. „Znate, htela bih da razgovaram s vama", rekla je. Zajedno smo otiš li do malog parka koji se nalazio malo napred. U parku je bila penjalica jednostavne konstrukcije, i ona se naslonila na nju, stavivš i cigaretu u usta. Zatim je upalila š ibicu, kao da je to už asno zamara, i pripalila cigaretu. „Vi ste dobar č ovek, meni je to jasno", rekla je. „Zato bih vas zamolila za neš to. Dovedite je š to č eš će. Ja je volim. I ž elim da je viđam. Razumete? Da je viđam i da razgovaramo. I, ž elim da postanemo prijatelji. Mislim da mož emo da budemo dobri prijatelji. Pre nego roditelj i dete. Zato, dok ste ovde, ž elela bih da što više s njom razgovaram." Rekavši to Ame mi se zagledala u lice. Nisam mogao da se setim ni jedne jedine stvari koju bih mogao da kaž em. Ali, trebalo je reći nešto. „To se tiče vas i nje", rekao sam. „Naravno", rekla je. „I zato, ako bude ž elela da vas vidi, svakako ć u je dovesti", rekao sam. „Ili, ako mi vi kao njen roditelj kaž ete da je dovedem ovamo, naravno da ć u je dovesti. Ili jedno ili drugo. Izvan toga ja ne mogu niš ta da kaž em. Prijateljstvo nastaje samo od sebe, ne treba mu posredovanje treć eg lica. Osim ako me pamćenje ne vara." Ame se malo zamislila nad tim. „Kaž ete da ž elite da budete prijatelj s njom. To je lepo. Naravno. Samo, ako mi dozvolite, vi ste njoj pre svega majka, a onda prijatelj", rekao sam. „Svidelo se to vama ili ne, tako je. Ona ima tek trinaest. I još uvek joj je potrebna majka. Bić e koje ć e je u straš noj i tamnoj noć i bezuslovno zagrliti. Mož da greš im, jer sam ja potpuni stranac. Ali, ono š to je njoj potrebno nije neki poluprijatelj, već najpre svet koji ć e je potpuno prihvatiti. Najpre to mora da jasno definiše." „Vi ne razumete", rekla je Ame. „U pravu ste. Ja ne razumem", rekao sam. „Ali, dozvolić ete mi, ona je još uvek dete, ranjivo. Neko mora da je zaš titi. To jeste muka, ali neko mora. To se zove odgovornost. Razumete?" Ali, naravno da nije razumela. „Ne kaž em da je dovodite svakog dana", rekla je. „Dovoljno je da je dovedete kada to ona ž eli. I ja ć u je č eš će zvati telefonom. Znate, ja ne ž elim da je izgubim. Cini mi se, ako ovako nastavimo, ona ć e rasti i postepeno se potpuno udaljiti od mene. Ja ž elim s njom da uspostavim duhovnu vezu. Sponu. Mož da ja nisam bila dobra majka. Ali, pre nego š to ć u biti majka, imala

220

sam toliko toga da uradim. Nisam mogla drugač ije. To valjda i ona razume. Zato ja traž im da naš odnos bude viš e od odnosa majke i ć erke. Da nazovemo to prijatelji u krvnom srodstvu." Ja sam uzdahnuo. Odmahnuo sam glavom. Mada od odmahivanja glavom nema koristi. * Na povratku, u kolima, sluš ali smo muziku s radija ć uteć i. Ja bih povremeno tiho zazviž dao, ali ako se to izuzme, vladala je mrtva tiš ina. Juki je okrenula glavu od mene i neprestano gledala kroz prozor, a ni ja nisam imao š ta da kaž em. Vozio sam tako č itavih petnaest minuta. Ali neš to sam blago predoseć ao. Predoseć aj mi je proleteo kroz glavu neč ujno i munjevito kao beš umni metak. Cinilo mi se kao da je u tom predoseć aju sitnim slovima pisalo: „Bolje bi ti bilo da negde zaustaviš auto." Sledeć i predoseć aj, zaustavio sam auto na parkingu jedne plaž e koju sam primetio, i upitao sam Juki da joj nije loš e. „Sta ti je? Jesi li dobro? Hoć eš da popiješ neš to?" Juki je neko vreme ć utala. U njenom ć utanju bilo je nekog nagoveš taja. Ne rekavš i niš ta viš e, gledao sam kuda ć e da krene taj nagoveš taj. Kako godine prolaze, pomalo poč injem da razumem nagoveš tajnost nagoveš taja. Nauč io sam da mirno č ekam dok ta nagoveštajnost ne dobije opipljiv oblik. Isto kao kad čekaš da se osuši farba. Dve devojč ice u malim crnim kupać im kostimima istog kroja hodale su lagano jedna pored druge ispod palminog drveć a. Korač ale su kao kad mač ka hoda po ogradi. Bile su bosonoge i u improvizovanim kupać im kostimima, koji su izgledali kao da su napravljeni od nekoliko povezanih malih maramica. Kao da ć e im odleteti, samo li dune jač i vetar. Odiš uć i neobič no realnom nestvarnoš ću, kao u potisnutim snovima, proš le su kroz moje vidno polje zdesna nalevo, i nestale. Brus Springstin je pevao Hungry Heart. Dobra pesma. Ovaj svet još nije za bacanje. I disk-dž okej je rekao da je dobra. Ja sam grickao nokte i posmatrao nebo. Onaj oblak lobanja stajao je tamo kao sudbina. Havaji, pomislio sam. Kao kraj sveta. Majka ž eli da postane prijatelj s ć erkom. Cerki je potrebnija majka nego prijatelj. Mimoilaze se. Nikuda ne mogu da stignu. Majka ima ljubavnika. Jednoruki pesnik koji nema kuda da se vrati. I otac ima ljubavnika. Gej sluga Petko. Nemaju kuda. Desetak minuta kasnije Juki je naslonila glavu na moje rame i zaplakala. U poč etku tiho, a potom je poč ela da plač e naglas. Obe ruke je drž ala č vrsto stisnute na krilu, dok je vrh nosa priljubila uz moje rame i tako plakala. Pa, normalno, pomislio sam. I ja bih plakao da sam na tvom mestu. To je normalno. Zagrlio sam je oko ramena i pustio je da se isplač e koliko je ž elela. Na kraju je rukav moje koš ulje bio potpuno mokar. Plakala je prilič no dugo.

221

Plakala je toliko da su joj ramena snaž no drhtala. Ja sam je samo ć utke drž ao za ramena. Dvojica policajaca u naoč arima za sunce i sa sjajnim revolverima preš la su preko parkinga. Jedan nemač ki ovč ar pronjuš kao je okolo iscrpljen i isplaž enog jezika, i nestao. Palmino liš će se njihalo š uš teč i. Fordov pikap zaustavio se blizu nas i iz njega je izaš ao krupni Samoanac, i zajedno sa lepom devojkom otiš ao niz plaž u. Na radiju je J. Gejls Bend svirao nostalgič nu pesmu Raj za igru. Pošto se dobro isplakala, izgledalo je da se smirila. „Sluš aj, nemoj viš e nikada da me zoveš princeza!" rekla je Juki nosa priljubljenog uz moje rame. „Zar sam te zvao tako?" pitao sam. „Jesi!" „Ne sećam se.“ „Onda kad smo se vrać ali iz Cuđidoa. Te noć i", rekla je. „Uglavnom, nemoj više." „Neć u", rekao sam. „Evo, obeć avam. Kunem se u Boj Dž ordž a i Djuran Djuran. Više te neću tako zvati." „Mama me je uvek tako zvala. Princezo.“ „Neću više!" „Ona me neprestano povređuje. Ali to uopš te ne shvata. A opet, ona me voli! Zar ne?“ „Upravo tako." „Šta da radim?" „Možeš samo da odrasteš." „Ne želim." „Ali nema druge", rekao sam. „Svi odrastu, č ak ako to i ne ž ele. I stare, zajedno sa svim svojim problemima, i tako umru, č ak ako to i ne ž ele. Tako je oduvek bilo, i uvek će biti. Nemaš samo ti probleme." Podigla je lice umrljano tragovima suza i pogledala me. „A zar ti ne umeš da utešiš čoveka?" „Ali, hteo sam da te utešim!" rekao sam. „Potpuno si promaš io", rekla je. Sklonila je moju ruku s ramena, iz torbe izvadila papirne maramice i izduvala nos. „E, pa", rekao sam preš avš i na praktič an ton. Izvezao sam auto s parkinga. „Idemo kuć i još jednom da se buć nemo u vodu, a zatim ć emo napraviti dobru večeru i to drugarski pojesti." Plivali smo oko jedan sat. Juki je bila prilič no dobar plivač . Už ivali smo plivajuć i prema puč ini, ili da jedno drugo vuč emo za noge pod vodom. Posle toga smo se istuš irali i otiš li do supermarketa da kupimo odrezak i povrć e. Lepo sam ispekao odrezak na crnom luku i soja sosu, i napravio salatu od

222

povrć a. Napravio sam i miso supu sa sojinim sirom i vlaš cem. Bila je to prijatna večera. Ja sam pio kalifornijsko vino, i Juki sam nalio pola čaše. „Baš dobro kuvaš", rekla je oduševljeno. „Nije to dobro. Samo ga lepo spremim srcem. Samo to i sve ispadne potpuno drugač ije. To je pitanje stava. Ako se trudiš da zavoliš mnoge stvari, uspeć eš do određene mere. Ako se trudiš da ž iviš sreć no, i uspeć eš , do određene mere." „Ali preko toga je nemoguće?" „Preko toga sve je stvar sreće", rekao sam. „Ti baš umeš da oneraspolož iš č oveka. Iako si odrastao!" rekla je Juki s nevericom. Oprali smo sudove i sve pospremili, a zatim izaš li da se malo proš etamo ž ivopisnom ulicom Kalakaua u kojoj su svetla poč ela da se pale. Zavirili smo u razne prodavnice, u kojima se moglo nać i svega, i komentarisali robu, posmatrali smo ljude koji su prolazili ulicom, zatim smo svratili u krcat bar hotela Rojal Havajen da se okrepimo. Ja sam opet pio pina-koladu, a ona voć ni sok. Zamislio sam kako bi Dik Nort prezirao ovakav buč an grad u noć i. Meni to nije smetalo. „A, šta ti misliš o mami?" Juki me je pitala. „Iskreno reč eno, kada nekoga prvi put vidim, ja ne znam š ta da kaž em o njemu", rekao sam posle krać eg razmiš ljanja. „Treba mi puno vremena da sredim misli i procenim čoveka. Zato što nisam baš bistar." „Ali, bio si nešto ljut? Je l' tako?" „Zar?" „Da. Jasno ti je pisalo na licu", rekla je Juki. „Mož da", priznao sam. Srknuo sam gutljaj pina-kolade, gledajuć i u noć no more. „Pa, možda sam i bio ljut." „Zbog čega?" „Zato š to niko od ljudi koji bi trebalo da brinu o tebi ne preuzima istinski odgovornost. A to ne vodi nič emu. Niti ja imam pravo da se ljutim, niti od moje ljutnje ima ikakve koristi." Juki je uzela perec sa tanjira i pogrickala ga. „Izgleda da niko ne zna š ta treba da čini. Znaju da nešto moraju da urade, ali ne znaju šta." „Verovatno je tako. Izgleda da niko ne zna." „Ti znaš?" „Mislim da treba mirno č ekati dok nagoveš taj ne dobije konkretan oblik, pa u skladu s tim delovati. Ukratko rečeno." Juki je razmiš ljala o tome igrajuć i se kragnom svoje majice. Ali izgleda da joj nije bilo jasno. „Šta ti to znači?" „Znač i da treba č ekati", objasnio sam. „Treba č ekati da dođe pravi trenutak ne ž ureć i se. Niš ta ne menjati na silu, već samo gledati u kojim se smeru odvijaju stvari. I nastojati da sve posmatraš nepristrasno. Onda ć eš

223

sasvim prirodno znati š ta treba da radiš . Ali svi su previš e zauzeti. Imaju previš e talenta i previš e obaveza. Previš e se zanimaju za sebe da bi uopš te i razmišljali o tome šta je nepristrasno." Juki se podboč ila laktovima o sto. Rukom je poč istila mrvice pereca koje su napadale po ruž ič astom stoljnjaku. Za susednim stolom sedeo je stari brač ni par Amerikanaca u identič nim havajkama i mumuu, i ispijali su neki tropski koktel ž ivih boja iz velikih č aš a. Izgledali su veoma sreć no. U hotelskom dvoriš tu, devojka u mumuu slič nog dezena svirala je električ ni klavir i pevala Song for You. Nije pevala bogzna kako, ali je to sigurno bila pesma Song for You. U dvoriš tu su gdegde treperili plamenovi na gas, u obliku baklji. Kad se pesma završ ila dvoje troje ljudi je neujednač eno zapljeskalo. Juki je uzela moju pina-koladu i otpila jedan gutljaj. „Ukusno je“, rekla je. „Predlog prihvaćen", rekao sam. „Dva glasa za ukusno!" Juki je neko vreme zurila u mene s nevericom. „Ja uopš te ne shvatam kakav si ti! Deluješ kao sasvim ispravan i normalan č ovek, ali i kao da si u suštini skroz uvrnut." „Biti sasvim normalan znač i u isto vreme biti i uvrnut. Zato, nemoj da te to brine", objasnio sam joj. Naruč io sam još jednu pina-koladu od zastraš ujuć e ljubazne konobarice. Brzo mi je donela pić e njiš uć i kukovima, potpisala se na listić u za narudž bine, ostavila za sobom š iroki osmeh češirskog mačka i otišla dalje. „I, šta bi ja onda trebalo da radim?" „Tvoja majka želi da te viđa", rekao sam joj. „Ni ja ne znam pojedinosti. Jer, radi se o tuđoj porodici, a i ona je pomalo jedinstvena osoba. Ukratko, ona ž eli da prevaziđete odnos majke i ć erke koji je rađao trvenja, i da postanete prijatelji." „Mislim da je strašno teško da se postane prijatelj." „Slažem se", rekao sam. „Dva glasa za teško." S laktovima oslonjenim o sto, Juki me je pogledala u oči tupo. „Šta ti misliš o tome? O toj maminoj ideji?" „Nije stvar u tome š ta ja mislim o tome. Stvar je u tome š ta ti misliš. Ne treba to ni da naglaš avam. Neko ć e reć i: 'To je nekako sebič no.’ Neko ć e opet reć i: 'Konstruktivan stav vredan razmiš ljanja.' Od tebe zavisi za š ta ć eš se opredeliti. Nema nikave potrebe da žuriš. Na miru razmisli, pa odluči." Juki je klimnula glavom, podboč ene brade. Za š ankom se neko glasno smejao. Devojka se vratila za klavir i zapevala pesmu Blue Hawai: „Tek je pala noć, a mi mladi. Hajde, dok mesec plovi nad morem." „Mi smo bile baš u loš im odnosima", rekla je Juki. „Pre odlaska u Saporo, to je bilo už asno. Potpuno smo se raziš le oko toga treba li ić i u š kolu ili ne, i bilo je veoma napeto. Gotovo da nismo govorile, a nismo se č estito ni viđale. I tako je to trajalo. Ona uopš te ne ume da razmiš lja normalno. U datom

224

trenutku kaž e š ta joj padne na pamet, i odmah to zaboravi. U momentu kada to govori, ozbiljna je, ali niš ta ne pamti. Pa, opet, ponekad iz č istog hira uskače u ulogu majke. Mene to strašno nervira." „Ali", rekao sam. Život s veznicima. „Ali, znam da ona poseduje neš to izvanredno. Neš to š to nije uobič ajeno. Kao majka najgora je, potpuno je haotič na, i zbog toga sam ja mnogo patila, ali ako to izuzmemo, ima ona u sebi neš to š to me, ni sama ne znam zaš to, vuč e k njoj. Tu se sasvim razlikuje od tate. Ne znam ni sama. Ali, da mi ovako iznenada traž i da postanemo prijatelji - pa, naš e sposobnosti se previš e razlikuju! Ja sam još uvek dete, a ona je snaž na odrasla osoba. Svakome je bar toliko jasno. A mama to nikako ne mož e da shvati. I zato, ma koliko se trudila da postanemo prijatelji, ma koliko ona misli da je ulož ila napora, nesvesno me sve viš e povređuje. Na primer, tako je bilo ono u Saporou. U jednom trenutku mama se trudi da mi priđe. I ja se onda trudim da se njoj približ im. I ja ulaž em napor, pravi. Ali, utom, ona je već okrenuta neč em drugom! Već joj je glava puna drugih stvari i mene zaboravi. Sve š to zamisli je č ist kapric", rekla je Juki i hitnula prstom dopola izgrickani perec preko peska. „Povela me je sa sobom u Saporo. Ali, na kraju krajeva, takva kakva je, zaboravi da me je povela i tek tako ode u Katmandu. I ni posle tri dana ne primeti da me je ostavila. U svemu je haotič na. A ne mož e ni da zamisli koliko je to mene povredilo. Ja mamu volim. Valjda. Mislim da je volim. I baš bih volela da postanemo prijatelji. Ali ne ž elim da me ikad viš e vuč e za nos. Ne ž elim da me šeta tamo-vamo kako joj padne na pamet. Već mi je toga dosta." „Sve š to si rekla tač no je", rekao sam. „I poenta je jasna. Savrš eno te razumem." „Ali, mama ne razume. I da joj sve to lepo objasnim, sigurno ne bi mogla da razume o čemu se radi." „I meni se tako čini." „I zato se nerviram." „I to potpuno razumem", rekao sam. „Mi odrasli u takvim situacijama pijemo." Juki je ispila skoro polovinu moje pina-kolade. A bilo je poprilič no, jer su mi je sipali u č aš u velič ine posude za zlatnu ribicu. Samo par trenutaka poš to je popila, pogledala me je poluspuštenih kapaka i podbočene brade. „Čudno", rekla je. „Vruće mi je i spava mi se." „Tako i treba", rekao sam. „Da ti nije loše?" „Ne. Dobro mi je." „Dobro. Bio je ovo dug dan. Trinaest, ili trideset č etiri - imamo pravo da se na kraju malo dobro osećamo." Platio sam rač un, uhvatio Juki pod ruku, pa smo se duž obale vratili do hotela. Otključao sam joj sobu. „Čuješ", obratila mi se Juki.

225

„Molim?“ upitao sam. „Laku noć“ rekla je. I sutradan je bio divan havajski dan. Cim smo završ ili doruč ak, presvukli smo se u kupać e i otiš li na plaž u. Poš to je Juki rekla da bi htela da proba da surfuje, iznajmio sam dve daske i otiš li smo zajedno na otvoreno more ispred Seratona. Prijatelj mi je nekad pokazao osnovnu tehniku, pa sam i ja nju tako pouč io. Kako da uhvati talas, kako da postavi noge, otprilike toliko. Ali Juki je brzo uč ila. Telo joj je bilo gipko, a imala je i dobar oseć aj za tajming. Kroz tridesetak minuta nauč ila je da zajaš e talas daleko bolje od mene. „Zanimljivo", rekla je. Posle ruč ka poveo sam je u radnju sa opremom za sur ing u blizini Ala Moane, i kupio dve polovne ali pristojne daske. Prodavac je pitao za moju i njenu tež inu, i izabrao nam po odgovarajuć u dasku. „Vi sta brat i sestra?" upitao me je prodavac. Mrzelo me je da objaš njavam, pa sam rekao: „Da." Dobro je što ne izgledamo kao otac i ćerka! U dva sata ponovo smo izaš li na plaž u, i ispruž ili se na pesak da se sunč amo. Malo smo plivali, malo smo dremali. Ali, vreme smo uglavnom proveli u dokolici. Sluš ali smo radio, č ituckali. Posmatrali smo ljude i sluš ali š uš tanje palminog liš ća. Sunce se polako pomeralo po svojoj utvrđenoj putanji. Kad je zaš lo, vratili smo se u sobe, istuš irali se i poš to smo več erali š pagete i salatu otiš li smo da pogledamo Spilbergov ilm. Kad smo izaš li iz bioskopa, malo smo proš etali ulicom, a zatim smo otiš li do veoma reprezentativnog bara kraj bazena u hotelu Halekulani. Tu sam ja opet pio pina-koladu, a Juki je naručila voćni sok. „A, je l' bih mogla opet malo da popijem toga?" pokazala je Juki prstom na moju pina-koladu. „Mož eš ", rekao sam i zamenio naš e č aš e. Juki je na slamč icu otpila oko dva centimetra pina-kolade. „Baš je dobra", rekla je. „Kao da je malo drugačijeg ukusa od one u onom baru od sinoć." Pozvao sam konobara i naruč io još jednu pina-koladu. A onda sam je celu prepustio Juki. „Mož eš sve da popiješ ", rekao sam. „Ako se budeš svake več eri druž ila sa mnom, za nedelju dana ć eš postati najveć i struč njak za pina-koladu među osnovcima u Japanu." Pored bazena, plesni bend u punom sastavu izvodio je Frenezi. Postariji klarinetista je usput odsvirao jedan dugi solo. Pre injen solo koji je podseć ao na Artija Šoa. Desetak uglađenih parova starijih supružnika plesalo je u ritmu. Svetlo koje je dopiralo s dna bazena bajkovito je osvetljavalo njihova lica. Starci su plesali i izgledali su presrećno. Svako od njih je posle neznano koliko godina stigao na Havaje. Kretali su se graciozno i č vrsto se pridrž avali koraka. Muš karci pravih leđa i uvuč ene brade, ž ene su se vrtele ukrug, lagano njiš uć i dugim suknjama. Mi nismo skidali oka s njih. Taj prizor mi je nekako

226

smirivao duš u. Verovatno zato š to su starci plesali s toliko zadovoljnim izrazom lica. Kad je zasviralaMoon Glow nežno su priljubili obraz uz obraz. „Opet mi se prispavalo", rekla je Juki. Ali, ovog puta je uspela da sama otpeš ač i natrag do hotela. Napredovala je. * Kad sam se vratio u svoju sobu, doneo sam laš u vina i č aš u u dnevni boravak i na TV-u gledao ilm Klinta Istvuda Omča za vešanje. Ponovo Klint Istvud. I opet se ne smeje. Pratio sam ilm dok nisam ispio treć u č aš u vina, ali kako mi su usput prispavalo, odustao sam, isključ io TV otiš ao u kupatilo i oprao zube. Ovo je kraj današnjeg dana, pomislio sam. A da li je bio koristan? I nije baš toliko. Onako. Ujutru sam nauč io Juki kako se surfuje, a potom smo kupili daske za surfovanje. Več erali smo i gledali E.T.-ja Zatim smo u baru Halekulanija zajedno pili pina-koladu i posmatrali starce kako graciozno pleš u. Juki se napila, ja sam je doveo natrag u hotel. Onako. Dobar ili loš , svakako je bio havajski dan. No, u svakom slučaju, završio se, pomislio sam. Ali ništa se ne završava tako lako. Ostao sam samo u majici i gać icama, i uvukao se u krevet, ugasio sam svetlo, i nije proš lo ni pet minuta - cincincin! - zazvonilo je zvono na vratima. Sta je sad ovo! - pomislio sam. Na satu je bilo neš to pre ponoć i. Uključ io sam svetlo kraj uzglavlja, navukao pantalone i otiš ao do ulaznih vrata. Dok sam doš ao do vrata, zvono se oglasilo još dva puta. Juki, pretpostavio sam. Jer nisam mogao da zamislim ko bi osim nje mogao da me poseti. Zato sam otvorio vrata i ne proverivši ko je. Ali to nije bila Juki. Već nepoznata devojka. „Hi!“, rekla je „Hi!“, i ja sam mahinalno uzvratio. Na osnovu izič kog izgleda, mogla je da bude iz Jugoistoč ne Azije. Tajland, Filipini ili Vijetnam. Ja se baš ne razumem u ine razlike među etnič kim grupama. No, svakako je bila neš to od toga. Lepa devojka. Mala, tamnoputa, krupnih oč iju. Na sebi je imala ruž ič astu haljinu od nekog svetlucavog tananog materijala. I taš na i cipele bile su joj ruž ič aste. Na levom zglobu ruke, poput narukvice, imala je vezanu veliku ruž ič astu maš nu. Baš kao neki poklon. Zaš to li je vezala ruž ič astu maš nu oko zgloba, pitao sam se. Ali nisam shvatio. Položila je ruku na vrata i nasmešila se. „Zovem se Džun“, rekla je na engleskom, s primesom stranog akcenta. „Hi, Džun“, rekao sam. „Mogu li da uđem?“ upitala je pokazujući prstom iza mojih leđa. „Cekaj malo“, rekao sam u panici. „Verovatno si pogreš ila vrata. Kod koga si pošla?" „Hm, samo malo“, rekla je i iz tašne izvadila papirić. „Hmm, kod Mister..."

227

Kod mene. „To sam ja", rekao sam. „Onda, nije greška." „Ma, č ekaj malo", rekao sam. „Ime se svakako poklapa. Ali ja uopš te ne shvatam o čemu se ovde radi. Ko si ti uopšte?" „Da li bi ipak mogao da me pustiš da uđem? Nezgodno je da ovde stojimo i razgovaramo. Sta ć e ljudi misliti? U redu je, ne brini. Neć u uć i i viknuti 'Ruke uvis!'" Svakako ne bi bilo zgodno da se probudi Juki u susednoj sobi i izađe dok se ovako na vratima preganjamo. Pustio sam je da uđe. Sta bude nek bude. Samo neka bude. Dž un je uš la i nije sač ekala ni da je ponudim, a već se udobno smestila u fotelji. Pitao sam je da li bi neš to popila. Isto š to i ti, rekla je. Napravio sam dva dž in-tonika u kuhinji i doneo. Seo sam naspram nje. Smelo je prekrstila noge dok je sa slašću ispijala džin-tonik. Imala je lepe noge. „Džun, a zašto si ti došla kod mene?" pitao sam. „Zato što mi je rečeno da dođem", rekla je prirodno. „Ko ti je rekao?" Slegnula je ramenima. „Jedan anonimni gospodin kojem si drag. On je platio. Iz Japana. Za tebe. Razumeš šta to znači?" Hiraku Makimura, shvatio sam. To je bio „poklon" o kojem je govorio! Zato ona ima ruž ič astu traku oko ruke! Verovatno je mislio, ako meni obezbedi ž enu, Juki ć e biti bezbedna. Praktič an č ovek. Zaista praktič an. Umesto da se razbesnim, č ak sam se iskreno oduš evio. Kakav je ovo svet, svi mi kupuju žene! „Do ujutru je sve plać eno. Zato ć emo dobro da se nauž ivamo. Imam veoma dobro telo!“ Dž un je podigla noge da izuje ruž ič aste sandale na š tiklu, i zavodljivo ih bacila na pod. „Izvini, ali ja to ne mogu“, rekao sam. „Zašto, da nisi homić?“ „Ne, nisam. Između gospodina koji je platio i mene postoji razlika u nač inu razmiš ljanja. Zato ne mogu da spavam s tobom. To je pitanje principa." „Ali novac je već uplać en, i ne mož e da se vrati. A stranka neć e znati da li ć eš me ti kresnuti ili neć eš . Ja ga sigurno neć u zvati u inostranstvo da mu podnesem izveš taj: Yessir, tri puta smo se kresnuli.' Zato, svejedno mi je hoćemo li ili nećemo. Nema tu nikakvog principa." Duboko sam uzdahnuo. Popio sam džin-tonik. „Ma, hajdemo", rekla je Džun jednostavno. „Biće nam lepo." Niš ta mi nije bilo jasno. A sve mi je bilo tež e da razmiš ljam i razjaš njavam stvari. Konač no se završ io jedan pristojan dan i ja sam legao u krevet, ugasio svetlo i već jednom nogom zakorač io u san. Tu mi odjednom dođe nepoznata

228

žena i hoće da radimo ono. Kakav užasan svet. „A da popijemo još po jedan dž in-tonik?“ pitala me je. Klimnuo sam glavom i ona je otiš la u kuhinju i napravila dva dž in-tonika. Uključ ila je radio. Bila je opuštena kao da je kod svoje kuće. Svirao je hard rok. „Saiko. (Sjajno)" rekla je na japanskom. Sela je pored mene i naslonila se, srč uć i dž in-tonik. „Ne smeš ovo ozbiljno da shvatiš ", rekla je. „Ja sam profesionalac. I upuć enija sam u ovo nego ti. U tome nema principa. Zato, sve prepusti meni. Ovo viš e nema veze s tim japanskim gospodinom. Ovo je već izvan njegovog domena. Ovo se tiče nas dvoje." Dž un je než no prelazila prstima preko mojih grudi. Stvarno mi se sve smuč ilo. Ako ć e Hirakua Makimuru umiriti to š to ć u spavati s prostitutkom, u redu, ni to mi neć e smetati. Cinilo mi se da ć e brž e proć i ako to obavimo nego da se ovako natež emo. To je samo seks. Erekcija, penetracija, ejakulacija i to je to. „Okej, hajde", rekao sam. „Odlič no!" rekla je Dž un. Iskapila je dž in-tonik i spustila praznu č aš u na sto. „Ali, danas sam straš no umoran. Zato nisam raspolož en ni za kakve egzibicije." „Rekla sam ti da sve prepustiš meni. Ja ć u uraditi sve od poč etka do kraja. Ti samo uživaj. Jedino želim prvo da uradiš dve stvari." „Šta to?" „Da ugasiš svetlo u sobi i da mi odvežeš mašnu." Ugasio sam svetlo i odvezao maš nu s njenog zgloba. Zatim smo otiš li u spavać u sobu. Ugasili smo svetlo, a kroz prozor se video radio predajnik. Na vrhu predajnika treperilo je crveno svetlo. Legao sam u krevet i odsutno se zagledao i njega. Na radiju je i dalje svirao hard rok. Kako je ovo nestvarno, mislio sam. Ali bilo je stvarno. Zaodenuta č udnim bojama, ali bez sumnje, bila je to stvarnost. Dž un se zač as oslobodila haljine, a zatim je skinula odeć u s mene. Nije bila kao Mei, ali je bila umeš na prostitutka i oč igledno je bila ponosna na tu svoju umeš nost. Prstima i jezikom probudila je kod mene savrš enu erekciju, a onda me je dovela do ejakulacije uz ritam pesme Forinera. Noć se tek spustila, i mesec je visio nad morem. „I? Bilo je dobro, zar ne?" „Bilo je dobro", rekao sam. Stvarno je bilo dobro. Posle toga smo popili još po jedan džin-tonik. „Dž un (Jun)“, rekao sam poš to mi je odjednom sinulo. „Da li si se ti mož da prošlog meseca zvala Mei (Maj)?" Dž un se veselo zasmejala. „Zanimljivo! Ja volim š ale. Sledeć eg meseca bih verovatno bila Džuli. U avgustu Ogi." Hteo sam da joj kaž em da se ne š alim. Da sam stvarno proš log meseca spavao s devojkom po imenu Mei. Ali, naravno da nije imalo smisla to reć i.

229

Zato sam ć utao. Dok sam ć utao, ona me je ponovo struč no dovela do erekcije, drugi put. Ja sam samo lež ao i stvarno niš ta nisam radio. Sve je ona obavila. Kao dobra benzinska pumpa. Zaustaviš auto, predaš ključ eve, a oni ti sve obave: sipaju gorivo, operu auto, provere pritisak u gumama, pregledaju ulje, izbriš u prozore, č ak i isprazne pepeljaru. Da li se ovo uopš te mož e nazvati seksom? Uglavnom, kad je sve završ eno, bilo je proš lo dva sata. Potom smo utonuli u san. Probudio sam se neš to pre š est. Radio je ostao uključ en. Napolju je već svanulo, a surferi ranoranioci su na obali već stajali u redu. Sklupč ana pored mene, obnaž ena Dž un je č vrsto spavala. Na podu je lež ala ruž ič asta odeć a, ruž ič aste sandale i ruž ič asta maš na. Isključ io sam radio i prodrmao je da bih je probudio. „Hajde, budi se", rekao sam. „Dolazi mi neko. Doć i ć e mlada devojč ica na doručak. Izvini, ali biće neprijatno ako ti budeš tu." „Okej, okej", rekla je i ustala. Onako obnaž ena uzela je taš nu i otiš la do kupatila, oprala zube i očešljala se. Zatim se obukla i obula. „Bila sam dobra, zar ne?“ pitala je stavljajući ruž. „Jesi“, rekao sam. Dž un se nasmejala, ubacila je ruž u taš nu i š kljocnula zatvarač em. „Onda, kada se vidimo sledeći put?“ „Sledeći put?“ „Plać eno mi je za tri dolaska. Znač i ostaje još dva. Kad ti odgovara? Ili ć eš , promene radi, uzeti neku drugu devojku? Mož e i tako. Meni uopš te ne smeta. Muškarci vole da spavaju s raznim devojkama, zar ne?“ „Ne, naravno, dođi ti“, rekao sam. Nisam mogao niš ta drugo da kaž em. Tri dolaska. Hiraku Makimura baš hoće da me iscedi do poslednje kapi sperme. „Hvala. Neć u ti dozvoliti da zaž ališ . Sledeć i put ć u biti još bolja. Ne brini. Iš čekuj me. You can rely on me. Da li mož e prekosutra uveč e? Prekosutra uveče ja ću biti slobodna, pa ću ti se potpuno posvetiti." „Može", rekao sam. Pružio sam joj novčanicu od deset dolara za taksi. „Hvala. Onda, vidimo se, bye bye", rekla je. Otvorila je vrata i otišla. * Dok Juki nije ustala i doš la na doruč ak, ja sam lepo oprao i rasklonio sve čaše, oprao pepeljaru, zategao čaršav, i bacio ružičastu mašnu u smeće. I time je trebalo da sve bude u redu. Ali, č im je Juki kroč ila u sobu, malo se namrš tila. Neš to u sobi joj se ne sviđa. Ima odlič nu intuiciju. Neš to pretpostavlja. Pripremao sam doruč ak zviž duć uć i i pravio se da niš ta ne primeć ujem. Napravio sam kafu, ispekao tost, oljuš tio voć e. Postavio sam sto. Juki je pila hladno mleko i grickala hleb, kriš om posmatrajuć i oko sebe sumnjič avim pogledom. Pokuš ao sam da povedem razgovor, ali ona uopš te nije odgovarala. Uh, kako neprijatno, pomislio sam. U sobi je zavladala ozbiljna atmosfera.

230

Kad se završ io napeti doruč ak, stavila je obe ruke na sto i uporno mi se zagledala u oč i. Bio je to veoma ozbiljan pogled. „Ovde je sinoć bila ž ena, zar ne?" pitala je Juki. „Ti sve znaš", rekao sam vedro kao da to nije ništa. „Ali, ko? Zakačio si neku tamo i doveo je?" „Ma daj! Nikako. Nisam ja takav dasa. Došla je sama." „Ne laži. Gde tako nešto ima!“ „Ne laž em. Ja te ne laž em. Stvarno je sama doš la", rekao sam. I sve sam joj po redu isprič ao. Kako je Hiraku Makimura platio devojku za mene. Kako mi je odjednom banula u posetu. Kako sam i ja bio zateč en. Kako je Hiraku Makimura verovatno mislio da č e Juki biti bezbedna, ako mi budu zadovoljene telesne potrebe. „Ma, idi bre!" rekla je Juki s dubokim uzdahom i zatvorila oč i. „Zaš to li taj č ovek uvek, ali uvek smiš lja samo takve nebuloze? Zaš to uvek č ini pogreš ne stvari? Stvarno bitne stvari ne razume, niti oseć a, a samo bezvezne sitnice primeć uje. I mama je mama, ali tata je naopak na drugi nač in. Uvek č ini pogrešne stvari i sve kvari." „Sigurno si u pravu. Izuzetno greši", složio sam se s njom. „Ali, ti, zašto si je pustio unutra? Pustio si je u sobu, tu devojku, zar ne?" „Jesam. Nisu mi bile jasne okolnosti, pa sam morao da razgovaram s njom." „Ali, nisi valjda radio nešto što ne treba?" „To nije tako jednostavno." „Nisi valjda...“, zaustila je, ali je zać utala. Nije mogla da pronađe odgovarajući izraz. I obrazi su joj se malo zacrveneli. „Jesam. Ako ti budem objasnio okolnosti, priča će se odužiti, ali ukratko, ja nisam uspeo da je odbijem", rekao sam. Zaž murila je i pritisnula obraze rukama. „Ne mogu da verujem", rekla je Juki veoma tihim i suvim glasom. „Ne mogu da verujem da si ti u stanju da tako nešto uradiš." „Naravno da sam u poč etku hteo da je odbijem", rekao sam iskreno. „Ali, posle mi je nekako postalo svejedno. Bilo mi je dosta umovanja. Ne ž elim da mi ovo bude izgovor, ali tvoji roditelji svakako poseduju određenu snagu. I tvoja majka i tvoj otac na svoj nač in imaju neki uticaj na druge. I nebitno je da li č ovek to priznaje ili ne, tek oni imaju stila. Ne mož eš to da poš tuješ , a opet ne mož eš ni da ignoriš eš . Pa, ako je to bilo neš to š to ć e zadovoljiti tvog oca, ja nemam ništa protiv, pomislio sam. A ni devojka nije izgledala loše." „Ali, to je odvratno", rekla je Juki suvo. „Da ti moj otac plati devojku. A tebi je to svejedno? Nedopustivo! Pogrešno je i sramota je! Zar ne misliš tako?" Sigurno je bilo tako. „Sigurno je tako", rekao sam. „To je stvarno, stvarno sramota", ponovila je Juki.

231

„Znam", priznao sam. Posle doruč ka smo uzeli daske i otiš li na plaž u. Opet smo otiš li