Harold Robins.pdf

Naziv originala: Harold Robbins and Junius Podrug THE CURSE Copyright © 2011 by Jann Robbins Translation Copyright © 2013 za srpsko izdanje

Harold Robins i Džunijus Podrug

PROKLETSTVO

Beograd, 2013

GROBNICA TUTANKAMONA

Dolina kraljeva 26. novembar 1922. Hauard Karter napravio je „sićušni proboj u gornjem levom uglu“ vratnica grobnice. Dok je virio kroz otvor pri svetlosti sveće, lord Karnarvon, koji je stajao iza njega, upitao ga je: „Vidiš li išta?“ ,,Da“, odgovori Karter, „vidim čudesne stvari."

1

NJUJORK Dok sam ležala naga na toploj peščanoj plaži i blagi karipski talasi golicali mi tabane, a zgodni dasa zlatasto preplanule kože i izvajanih grudnih mišića šaputao mi na uho, čineći svojim veštim prstima da moja ružičasta koža postane usijano crvena, grubi glas, koji me dozvao po imenu, naterao me je da padnem s kreveta. Osetila sam kako padam i žestoko lupila o pod. Šta, kog đavola? Ponovo sam čula iritantan, promukao glas. „Medison Dupre!“ Tako se zovem, to je tačno. Ali nije me zvao neko od prijatelja, pošto me oni zovu Medi. A sigurna sam da me nije ni Bog prizivao iz vlažnog sna - s obzirom na to kakva je situacija u mom životu, verovatnije je da je to bio Đavo, a on je dobrodošao da siđe, ili bolje reći da se popne, i sklopi ugovor sa mnom. Ja sam istoričarka umetnosti specijalizovana za starine, ali posao je išao užasno otkako se ekonomska situacija pogoršala. Ugovor s Đavolom nije mogao biti ništa gori od toga što sam omogućila svom stanodavcu da ponudi stan na tržištu, jer sam kasnila s kirijom. Toliko sam osiromašila da sam razmišljala i o sklapanju usmenog sporazuma sa stanodavcem, kakav se u pravnim knjigama može pronaći u odeljku o protivprirodnom bludu. Svaki intimni kontakt s njim mogao se smatrati sodomijom. Čovek je davao novo značenje izrazu „dlakavi majmun".

Morti, moj mačak, spavao mi je pored nogu u dnu kreveta. Podigao je glavu i zagledao se u mene napola sklopljenih očiju, kao da sam ja kriva što sam ga prenula iz sna. Ustala sam da odem do ulaznih vrata, misleći da me neko doziva s druge strane, kada se poziv ponovo začuo... sa ulice. „Znam da si gore!“, vikao je grubi glas spolja. Ko me to, dođavola, zove ovako rano ujutru? Krenula sam u suprotnom pravcu i zateturala se prema prozoru, usput pogledavši na sat pored kreveta. Osam sati. Za mene cik zore, pošto sam stekla naviku da se budim usred noći zbog novčanih briga koje su mi se vrtele po glavi kao loš film, koji se stalno iznova ponavlja, ali nijedno vreme nije zgodno da me neko doziva s ulice, jer moj stan je garsonjera na trećem spratu. Otvorila sam prozor nekoliko centimetara da udahnem vazduh. Po- digla sam ga malo više i isturila glavu kada se glas ponovo prolomio: „Medison Dupre!“ Dole je stajao čovek s megafonom, malo odmaknut od trotoara, neki mršavi kepec s velikim naočarima crnog okvira i bubuljicama po licu. Megafon se nije uklapao u taj prizor. Momci s megafonima bili su pre- govarači u kriznim situacijama, koji su pokušavali da ubede naoružane ludake s taocima da izađu iz zgrade. Ovaj je više delovao kao kompju- terski fah-idiot. „Gotova si, Dupre!“, rekao je kad me je video. Prepoznala sam ga i ustuknula, skupivši ramena od čistog užasa i stida. O. sranje! To je bio štreber iz radnje s kompjuterima, gde sam kupila noutbuk. Videla sam u novinama oglas te firme, u kojem su se reklamirali polovni i popravljeni kompjuteri po vrlo niskim cenama. Tad mi je to zvučalo dobro, pošto nisam imala novca da kupim nov. Kompjuter koji sam kupila bio je popravljen i trebalo je da radi kao sat, ali ispostavilo se da je obična kanta. Pola vremena se kočio, a drugu polovinu nije hteo ni da se uključi. Ja sam nesumnjivo bila prepotopskih shvatanja kad je reč o kompju-

terima, pametnim telefonima i svemu ostalom što se pojavilo otkad sam završila srednju školu. Za mene je bio uspeh i ako pronađem dugme za uključivanje na stvarčicama koje su klinci koristili žmureći. Još gore, nisam imala strpljenja za te prokletinje. Bilo da sam trapavo rukovala tastaturom, pritiskajući previše tipki ili pogrešne tipke ili šta već, ja se jednostavno nisam dobro slagala s kom- pjuterima. Sigurna sam da je štrebersko malo kopile, koje me proziva s ulice, najverovatnije milovalo svoj kompjuter više nego ženu. U svakom slučaju, moj stari kompjuter je pukao i sagoreo, a kada sam videla oglas za popravljene stare kompjutere s niskom ratom, požurila sam da to iskoristim. Nažalost, nisam se potrudila da pročitam priložene papire. Ko to uopšte čita? Garancija je trajala samo dok ne izađeš iz radnje, a ni rate bez kamate nisu trajale mnogo duže. Koliko i kompjuter. Sada je došao dan odluke za još jednu grešku koju sam napravila u životu. Da bi dopro do trećeg sprata i mog kreveta, zvuk je morao da stigne daleko, proglašavajući me za nekog ko ne plaća dugove od Sohoa, preko Male Italije, pa sve do Kineske četvrti. „Ovo je obično smeće!“, povikala sam na njega. „Vrati ga nazad - dok ne platiš, ne klatiš, Dupreova, ne platiš - ne klatiš, Dupreova..." Nastavio je da pevuši ove reči, pocupkujući. Pred očima su mi se divlje zakovitlale boje, crvena, ljubičasta i crna, kao da mi je u glavi došlo do termonuklearne eksplozije. Shvatam zašto ljudi polude i pobiju druge u naletu bezumnog gneva. Dograbila sam mali noutbuk sa stočića pored kauča i zamahnula prema otvorenom prozoru. O. dođavola! Kompjuter mi je kliznuo iz ruke i proleteo kroz staklo, napravivši veliku rupu i rasuvši srču. Pritrčala sam prozoru i zagledala se kroz polupano staklo. Štreber je odstupio dalje niz ulicu, da izbegne kompjuter i komadiće stakla, a ja sam zatečeno gledala kako žuti taksi juri na njega. Taksi je naglo promenio pravac i skoro se zakucao u kamion iz su- protnog smera, ali je opet skrenuo i izbegao sudar.

Štreber nije ni primetio koliko je malo nedostajalo da postane žrtva saobraćajnog udesa. Prišao je kompjuteru, spustio pogled pa kleknuo pored njega. Do- dirnuo ga je, nežno milujući kućište na trenutak pre nego što je podigao pogled ka meni. „Slomila si ga!“ Zvučao je kao da sam mu slomila srce. „To je bilo smeće!“, povikala sam na njega. „Prodao si mi obično smeće!" „Slomila si ga!“, ponovio je on. „Smeće! Smeće! Smeće! Uopšte nije radio! Ne radi, ne platim, ne radi, ne platim!" pevušila sam pocupkujući, što on nije mogao da vidi s ulice. Sagnuo se, podigao nešto i ponovo pogledao k meni. Nacerio se. O bože! Moj USB od šesnaest gigabajta! Čitav život bio mi je u toj maloj napravi koja nije bila duža od cigarete. Pošto se prokleti kompjuter stalno kvario, čuvala sam se na USB-u radije nego na hard-disku. Na njemu je bio moj imenik, podaci o vlasnicima umetničkih galerija i kustosima muzeja koji bi mogli da mi nabace neki posao, kao i podaci o svakom kolekcionaru umetnina s kojim sam radila ili želela da radim. Jedina mesta na kojima su te informacije bile pohranjene bio je taj USB i kompjuter koji je ležao polomljen ispred štreberovih nogu. „To je moje!" povikala sam. Nacerio se još više. Stavio je metalni kraj uređaja, koji se uključuje u kompjuter, između zuba i odgrizao ga.

Alahu! Prokuni moje neprijatelje prokletstvom velikim!* Kuran

Kuran, sura 33. Al-Ahzab - Saveznici, ajet 68. prevod Besima Korkuta. (Prim. prev.)

2

Dok je prilazila spoljašnjem stepeništu stambene zgrade, Fatima Sari gledala je čoveka s megafonom i ženu s trećeg sprata kako viču. Prepoznala je ime žene i pitala se da li je čovek na ulici zaista gromo- glasno pozivao to ime ili se njen um poigravao s njom. Bila je zbunjena dok je prilazila zgradi. U poslednje vreme kao da je stalno bila zbunjena; osećaj ošamućenosti, čak i izdvojenosti od sopstve- nog tela, kao da je izašla iz svog fizičkog bića i odnekud odozgo posmatra sebe kako se kreće po svetu. Uprkos tom osećanju izdvojenosti, Fatimu je celo telo svrbelo i ništa nije moglo da joj olakša taj osećaj. Svrab je nije popuštao danima, još otkad je izgubila artefakt. Otad kao da više nije mogla jasno da misli. Ponekad je zamišljala kako bube mile svuda po njoj i morala je da se odupire nagonu da skine odeću i zbaci ih sa sebe. Fatima je najzad zaključila kako je uzrok poriva da se češe dok se ne raskrvari na desetak mesta bio deo njene kazne, mučenje koje joj je određeno. Odjednom ju je obuzeo strah i okrenula se da pogleda da li je neko prati. Nije primetila nikoga iza sebe, ali je i dalje imala osećaj da je neko prati, daje progone kao ranjenu životinju. Ipak, nastavila je da se kreće, gonjena svetom dužnošću, koja je nadjačala i njene strahove i duboki osećaj morala. Došla je u Njujork da ubije ženu čije je ime uzvikivao čovek na ulici. Fatima je znala da ta žena mora umreti, ali nikome nije mogla da objasni razlog jer ni sama nije bila sigurna zašto je morala biti ubijena. Ono što je znala bilo je to da joj oduzeto još nešto osim artefakta - ukraden joj je i deo uma.

Tako je mislila o tome, da joj je ukraden deo mentalnih sposobnosti. To je činilo njeno razmišljanje maglovitim, ali je jasno znala ko je i da mora ubiti tu ženu. Ipak, više se vodila instinktima ranjene životinje nego motivima racionalnog ljudskog bića. Fatimino razmišljanje nije uvek bilo uvrnuto i pomračeno. Bila je obrazovana žena sa svetovnom prefinjenošću koja je daleko prevazilazila ogromnu većinu žena iz njene zemlje i njene religije. Oba roditelja bila su obrazovana i radila kao nastavnici, a pobrinuli su se da i ona stekne fakultetsko obrazovanje. Mnogo je putovala, imala je postdiplomsko zvanje iz egiptologije i otišla je iz svog rodnog Egipta prihvativši mesto pomoćnice kustosa u jednoj od velikih privatnih zbirki egipatskih antikviteta. Doživljavala je doba faraona sa strašću koja se graničila s političkim i verskim fanatizmom. Nijedna drevna civilizacija nije zračila tolikom tajnovitošću kao Egipat moćnih faraona bogokraljeva i tajne magije sveštenika, koji su naređivali nilskim bogovima da bace kletvu na neprijatelje i navukli na sebe gnev Jehove, koji je poslao pošast na njihovu zemlju kraj Nila. Stari zavet opisuje borbe između sila podarenih miljenicima boga Izrailja i faraonskih čarobnjaka, dok egipatska Knjiga mrtvih opisuje bajalice mračne strane. Fatima je prihvatila čudesnu istoriju i drevne misterije svoje zemlje i verovala je da joj srce i duša pripadaju prošlosti, iako joj je telo u mo- dernom svetu. Prihvatila je posao u Engleskoj jer je to omogućavalo da postane ču- varka svetog blaga. Međutim, nije bila dorasla toj odgovornosti i sada je bila ukleta i prokleta zbog svog neuspeha. Ali nije to bila samo mračna magija iz vremena faraona za koju je verovala da je bacila kletvu na nju, nego i njena sopstvena vera. Osećala se kao da je neko prizvao Alahovu kletvu na nju, kažnjavajući je za ne- uspeh u profesiji i prema svom narodu. Jedini način da iskupi svoju dušu bio je da ubije ovu ženu.

3

Žena šifrovanog imena Sfinga povukla se kada se Fatima Sari popela stepenicama do prednjeg ulaza stambene zgrade i zastala pred poštan- skim sandučićima stanara. Nije bilo teško sakriti se od Fatime. Videlo se da je u misaonoj kon- fuziji. Teži deo bio je zadržati Fatimu na pravom putu. To je bio veliki izazov jer je Fatima često zastajala i osvrtala se, paranoično osećajući da je prate, a istovremeno je bila i skroz zbunjena. Sfinga nije mogla da potisne uzbuđenje. Skoro da se glasno nasmejala dok je unezverena žena pregledala poštanske sandučiće. Čak i izdaleka, Sfinga je mogla da vidi unutrašnju borbu kroz koju je Fatima prolazila dok je pokušavala da se usredsredi na ime koje traži. Ime je bilo Medison Dupre i nalazilo se na poštanskom sandučetu stana 305. Sfinga je to proverila pre nego što je navela Sarijevu do zgrade. Sfinga je bila otprilike istih godina kao Fatima i iz iste zemlje, ali nije imala saosećanja prema zbunjenoj ženi. Kao većina savremenih političkih pokreta, i onaj kojem je Sfinga služila smatrao je ljude samo kolate- ralnom štetom, nebitno da li su ih upotrebljavali za neki svoj cilj ili bi se samo našli na putu. Pomogla je u skretanju Fatiminog uma drogama, strahovima i su- jeverjem, čineći je lakom za manipulaciju, toliko zbunjenom i podložnom sugestiji da ju je mogla navesti i na ono što bi Fatima bistre glave smatrala nečuvenim. Nadvladanu narkoticima, Fatimu će biti lako ubiti kada dođe vreme da je se reše. Sfingin telefon je zavibrirao kada je primila tekstualnu poruku. Poruka je počinjala sa ,,Sf“, kao Sfinga, što je pokazivalo da je autentična.

Poruka je bila od Fatime, koja je čekala potvrdu da je napravom me- stu,ali i za ono što treba da uradi. Znaš šta treba da uradiš, uzvratila je Sfinga porukom. Nema drugog načina. Sfingi se dopadalo ovo šifrovano ime. Često prikazivana s telom lavice, glavom žene, krilima orla i repom sa zmijskom glavom na vrhu, sfinga je za njen narod bila zastrašujuća zver, a za Veliku sfingu u Gazi verovalo se da je mogla da ustane sa svog brežuljka i ubije neprijatelje faraona. Stari Egipćani poštovali su lavicu kao jedno od svojih ratnih božan- stava. Međutim, reč ,,sfinga“ nije bila egipatska, već grčka, izvedena od egipatske reči ,,daviteljka“, koja se koristila da opiše način na koji žestoka lavica napada životinju koju lovi. Lavice, najsuroviji lovci u čoporu, ubijale su svoj plen davljenjem, zabijajući zube u vrat žrtve i držeći životinju u stisku dok ne ugine. A tu je i tebanska Sfinga, koja je presretala strance na putu ka Tebi, postavljala zagonetku i ubijala ih ako je ne bi odgonetnuli. Više nego s natprirodnom nasilnošću sfinge, žena koja je delovala pod ovim šifrovanim imenom poistovećivala se s enigmatskom prirodom tog imena, neshvatljivim i tajanstvenim osobinama koje su mu ljudi pripisivali vekovima unazad. Sfinga je živela pod maskom. Svet nikada nije video njene prave crte lica i nikada nije spoznao njene veličanstvene mogućnosti. Sada je imala priliku da deluje u skladu s načinom na koji je sebe vi- dela, da stekne najvažniju moć kojom neka ličnost može da raspolaže: moć nad životom i smrću drugog ljudskog bića. Kada je Fatima Sari nestala u stambenoj zgradi, Sfinga se oduprla želji da pošalje poruku svom nadzorniku, u kojoj bi mu objasnila šta radi. Bila je van kontrole, puštena s lanca - tako su savremene špijunske mreže opisivale agenta koji ne sledi naređenja.

4

Dan nije počeo dobro. Zapravo, u tom trenutku čitav moj život nije išao dobro. Uvredila sam nekog na visokom položaju, verovatno mnogo njih, čitav niz bogova na Olimpu, a možda i ljude koji stvaraju dobru i lošu karmu. Bila sam bez obaveza, radila kao samostalni istoričar umetnosti i u tom trenutku nisam imala novca, klijenata, prijatelja ni ljubavnika. Ljubavni život bio mi je u većem minusu od bankovnog računa, a prijatelji, koji su lebdeli oko mene kao pčele oko meda dok sam bila pri parama, otkad sam s dobro plaćenog posla spala na jedan korak od utočišta za beskućnike, ponašaju se kao da sam na spisku osumnjičenih za terorizam. Nekada sam se ponosila sobom što radim nešto veliko. Kad sam za- vršila koledž, ništa nije moglo da me zaustavi u usponu do vrha. Ono što nisam uzela u obzir jeste da što se više popneš, jače tresneš kada padneš. Moj pad me je doveo iz velikog potkrovlja na Aper Ist Sajdu do gar- sonjere u zgradi bez lifta, na raskrsnici Kineske četvrti, Male Italije i So- hoa, u četvrti radnika koji su obično radili po restoranima, noću čistili kancelarije, kuvali hranu odurnog mirisa i imali po čopor dece. Fabrički prostor prerađen u stanove od petnaest miliona dolara bio je na pešačkoj udaljenosti od Sohoa, ali ništa od tog novca nije stizalo do moje raskrsnice, osim u vidu napojnica u restoranima ili božičnog poklona za služavke bez radne dozvole. Zapravo, sviđao mi se kraj u kojem živim jer sam uživala u mešavini ljudi, mirisima hrane, glasnoj muzici i prijatnim osmesima. Na neki način, osećala sam se udobnije ovde nego na Aper Ist Sajdu, gde jedva da sam poznavala svoje komšije, a pošta i kućne isporuke nisu stizale do vas ako

portir nije zadovoljan božičnim poklonom. Samo sam želela da mogu priuštiti da oteram poverioce s vrata i obezbedim kvalitetnu mačju hranu za Mortija. Uz to sam bila umorna od toga da živim kao isposnik u osami, pla- šeči se da izađem i suočim se sa svetom. Tuš mi je curio već nedeljama, a nikako da kažem gazda Arniju da to treba popraviti, uglavnom zbog toga što sam mrzela da mu se obraćam za bilo šta. Čovek je bio drkadžija i izbegavala sam ga koliko god sam mogla, čak sam ubacivala ček za kiriju u njegovo poštansko sanduče umesto da ga lično uručim. Ostala sam kod njega jer je stan jeftin, ali pošto sam ponovo kasnila s kirijom mesec dana, trudila sam da izbegnem susret s njim jer mi je stalno pretio rešenjem za iseljenje. Već nedeljama nisam primila ni jedan jedini poziv za posao, ali izvršitelji su i dalje zvali. Većina je odavno prestala da veruje u natpis „preminula - vratiti pošiljaocu", koji sam ispisivala na kovertama pre nego što bih ih ubacila u sanduče, mada nijedan nije bio toliko kreativan u naplati duga kao prokleti kompjuterski štreber. Svi ti računi bili su zaostavština iz dana kada sam letela visoko. Poput kriminalca koji mora da odleži jer je počinio zločin, bila sam opterećena dugovima koji su se nakupili kada sam imala stalne prihode. Smanjila sam sumu novca koju sam dugovala poveriocima, pristajući da im plaćam svakog meseca koliko mogu, ali poslednjih nekoliko meseci bilo je prilično mršavo. Očekivala sam svakog dana isplatu od klijenta koji mi je dugovao novac, ali nije mi odgovarao na pozive. Osećala sam se i sama kao uterivačica dugova kada sam morala da zovem ljude zbog novca. Shvatila sam da je ovo vreme teško za svakoga. Jedini prema kojima zaista nisam osećala previše sažaljenja bili su oni imućni, a takav je bio slučaj sa ženom koja je iskoristila moje usluge da pronađe umetničko delo, a onda se pravila blesava kad je trebalo da me isplati. Ona je bila od one najgore vrste - one koja ne zarađuje svoj novac. Bila je najteža za saradnju jer je njen jedini doprinos onom što ima u banci bio to što troši samo onoliko koliko je apsolutno neophodno. Pretpostavljam da ja nisam bila na spisku tih neophodnosti. Pokušavala sam da ne mislim o vremenu kada nisam morala da brinem

o novcu, ali to je bilo nemoguće. Život mi se pretvorio u pakao pre manje od dve godine, kada sam s posla sa šestocifrenim zaradama spala do poslića bez ikakvih cifara, ne shvatajući u to vreme da trošim mnogo više nego što zarađujem, a da ništa ne štedim. Kada sam postala glavni kustos muzeja Pijemont na Petoj aveniji, preko puta Central parka, pomislila sam da sam pronašla posao iz snova. Muzej se nalazio u području poznatom kao Muzejska milja, na kojoj je desetak značajnih muzeja, s Metropolitenom na vrhu tog spiska. Kao kustos, upravljala sam kolekcijom, odlučivala o tome šta treba kupiti, prodati ili zameniti da bi se postavka Pijemonta podigla na nivo muzeja svetske klase. Moj novi posao i plata omogućili su mi da pređem iz malog stana na Louer Ist Sajdu u penthaus u gornje osamdesete ulice, s delimičnim pogledom na park, odakle me je do posla delila kratka šetnja. Hiram Pijemont, čovek za kog sam radila, živeo je u jednoj od onih ek- skluzivnih zgrada na Aper Ist Sajdu, okrenutih prema parku, sa stanovima na više nivoa i desetak soba. On je stanovao na dva poslednja sprata. Hiram je nasledio više novca nego što su ga na raspolaganju imali bogovi i hteo je muzej koji će slaviti njegovo ime. Zaposlio me je da ga napravim za njega. Moja stručnost su mediteranski antikviteti - egipatski, grčki, rimski, mesopotamski - ali sam postavku Hiramovog muzeja usredsredila na Vavilon i sastavila postavku tako da istaknem njihovu veličanstvenost i kulturni kontekst. Stvorila sam ugledan muzej, koji mu je dao pravo da se hvališe, ali u umetnosti svetskog nivoa vlada grozničava konkurencija; to je nemilosrdan posao u kojem se ne prave ustupci. Moj svet se srušio i nestao kada sam na jednoj aukciji za muzej kupila ukradenu starinu - vrednu 55 miliona dolara. Naravno, nisam znala da je predmet ukradeni. Bilo je nekih nagove- štaja, ali me je Hiram pritiskao da ga kupim bez obzira na sumnje. Naravno, kada je krenulo po zlu, mene su bacili vukovima. Hiram je bio dovoljno bogat da ne preuzme krivicu ni za šta. To mu je omogućilo lepo smanjenje poreza, dok su moja karijera i udoban život otišli niz slivnik. Tako sam izgubila posao, penthaus i sportski automobil, zajedno s

prestižnim parking-mestom na Menhetnu, za koje je zakup bio veći od kirije za trenutni stan na raskršću. Čak sam izgubila i crnu amerikan ekspres karticu, koja je bila moje lično merilo uspeha. Tokom prvih nekoliko meseci batrganja na dnu, prodala sam sav nakit i skupu odeću, za delić iznosa koji sam dala za njih, jer mi je bio potreban novac za hranu i smeštaj. Više nisam išla u prestižne restorane niti kupovala u radnjama i buticima po skupim četvrtima. Sada sam kupovala odeću na rasprodajama u kraju, jela u jeftinom restoranu ili naručivala brzu hranu u omiljenim tajlandskim i italijanskim restoranima, razvlačeći tajlandske rezance s nadevom ili špagete bolonjeze po nekoliko dana. Takođe sam izgubila nešto što nisam ni shvatala da imam - želju za posedovanjem materijalnih stvari. Nisu mi više nedostajali penthaus i skupa sportska kola. Kad bih dobila na lutriji, ne bih ih ponovo kupovala. Ali vrhunska odeća i dobri restorani bili su nešto drugo. To mi je zaista nedostajalo. Sve u svemu, zaista sam živela mnogo spokojnije. Samo sam želela da imam malo manje dugova iz starih dana i malo više novca u oskudici kroz koju sam prolazila. Pomoglo bi mi i kad bih povratila ugled. Naravno da me je umeša- nost u poprilično veliki skandal i prevaru s antikvitetima obeležilo kao nepoželjnu u svetu umetnosti. Niko više nije želeo da radi sa mnom, iako je većina znala da sam u svemu tome bila nedužna. Pa, uglavnom nedužna. Posao s umetninama dolazi u raznim nijansama sive, nikad s jasnim crnim i belim. Neizbežno, predmeti čije poreklo nije sasvim provereno povremeno stižu do sale za aukcije i uvek morate potražiti zaobilazni način da ih niko ne ugrabi pre vas. U mom poslu se poreklo nekog predmeta u osnovi utvrđuje preko niza prenosa vlasništva nad njim. To je poput kupovine kuće - morate proveriti istoriju kupoprodaje kako biste bili sigurni da je osoba od koje je kupujete legalni vlasnik. U svakom slučaju, kod kuća uvek postoji istorijat vlasništva koji je lako proveriti, dok je kod predmeta starog hiljade godina teško, a ponekad čak i nemoguće, pronaći legalnog vlasnika. Ono je moglo da prođe kroz hiljade

ruku tokom milenijuma, ili je možda tek juče iskopano iz zemlje. Na desetine hiljada antikviteta dospelo je na tržište s arheoloških nalazišta iz Evrope, Afrike, s Bliskog istoka, iz Indije, s Dalekog istoka, iz Severne i Južne Amerike, bilo legitimnim putem, bilo osvajanjima, ili jednostavno krađom. Ne tako davno, kolonijalna carstva pustošila su arheološka nalazišta širom sveta. U nekim područjima osvajači su se smenjivali i jedan za drugim pljačkali lokalna istorijska blaga. Pljačke se dešavaju širom sveta čak i u današnje vreme - u Kambodži ima lopova koji koriste motorne testere da iseku komade neprocenjive umetnosti Kmera, seljaci u Iraku pljačkaju vavilonska nalazišta da bi prehranili svoje porodice, čak i građevinski radnici u Italiji povremeno pronađu retke artefakte kad krenu da kopaju temelj - i sve to završi na crnom tržištu. Sve u svemu, za mene nije bilo ništa neobično da na aukciji povremeno kupim predmet za koji se posle ispostavi da je ukraden - ako se izuzme činjenica da sam za ovaj platila više od pedeset miliona dolara i morala da prekršim nekoliko društvenih zakona, a i prirodnih, kako bih ga vratila tamo gde pripada. Nažalost, međunarodna trgovina umetninama bila je bukvalno kućna radinost u kojoj se svi veliki igrači poznaju - i međusobno špijuniraju. A nije bilo lako ne isticati se kada jednom zađete među krupne zverke. Pošto niko nije želeo da me zaposli, bavila sam se procenom umet- ničkih dela i istraživanjem porekla kao samostalni konsultant; a to je značilo da bih bila plaćena tek kada klijenti ispišu ček, što se skoro nikad nije dešavalo u dogovoreno vreme. Morti me je posmatrao dok sam se vraćala u krevet. Izgleda da ga nije bilo briga što sam upravo izgubila svoj kompjuter i neprocenjivi USB. Sklopio je oči i nastavio da spava. To je bila dobra ideja. Upravo sam htela da se ponovo uvučem ispod pokrivača i pokrijem se preko glave kad sam videla belu kovertu koju mi je neko gurnuo ispod vrata. Prvo sam pomislila da je to rešenje o iseljenju, koje mi je gazda obećao, ali sam brzo odbacila tu pretpostavku. Pokvaren koliko i štreber s megafonom, on bi mi svakako uručio rešenje lupajući na vrata i vičući tako

da cela prokleta zgrada može da ga čuje, što će svakako i uraditi kad vidi da mi je prozor polomljen. Takođe mi je pao na pamet i neki sudski izvršitelj, ali bilo je mnogo i drugih kandidata. Brava na ulaznim vratima bila je pokvarena duže nego što mi je tuš curio, što je omogućavalo ulazak čitavoj vojsci raznosača letaka s ponudama iz restorana, koji su zatrpavali grad smećem, kao i pljačkašima, silovateljima i svakom drugom ko bi poželeo da uđe u uvek mračan hodnik, jer je gazda koristio sijalice iz frižidera. Dok sam se saginjala da podignem kovertu, čula sam slabašno, skoro bojažljivo kucanje na vratima. Provirila sam kroz špijunku i pred vratima ugledala ženu s kožom boje cimeta, veoma tamne i neuredne kose i crta lica koje su ukazivale na bliskoistočno poreklo. Nisam mogla mnogo videti kroz mali okrugli otvor, ali sam jasno videla da izgleda nervozno i uznemireno. Odškrinula sam vrata, držeći rame pritisnuto uz njih, i upitala: „Mogu li da vam pomognem?" Buljila je u mene kao da je zbunjena, čak ošamućena. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da je malo preterala s drogom i da je u lošem tripu. „Jeste li dobro?“, upitala sam. Iz džepa je izvukla nož i jurnula napred, pravo na mene. Smesta sam ramenom gurnula vrata. Zašiljeni vrh nečega što je izgle- dalo kao nož za papir zabio se u drvo. Gurala je vrata, a ja sam se uspaničeno odupirala što sam jače mogla. Vrata su se najzad zatvorila i brava je škljocnula. Udarala je nogom u njih dok sam ja jurila prema telefonu. Grozničavo sam pozivala policiju sa svog mobilnog telefona, trčeći ka prozoru. Međutim, ovo je Njujork - ova ludača može da me iseče na komade pre nego što policija stigne. Vikala sam „Upomoć!" kroz prozor dok je telefon hitne službe zvonio i zvonio, a onda sam dobila nadahnuće, setivši se šta su mi na predava- njima o samoodbrani rekli da treba da vičem: Nemoj da zoveš u pomoć jer niko ne želi da se meša. Umesto toga, zaurlala sam: „Požar! Požar!“

Greh koji si počinio je dvostruk i moraš da ga platiš dvaput, deo po deo. Radjard Kipling, Tomlinson

5

Prokleta! Tako sam se osećala zbog svog života. Kompjuterski štreber me je osramotio pred celim gradom, a lujka unezverenog pogleda pokuša- vala je da me izbuši nožem za papir - i sve to za jedno jutro. Neka vrsta biblijske odmazde za život koji nije pravilno iskorišćen? Loša karma zbog nečega što sam uradila u prošlom životu? Da li sam uvredila one tri boginje koje su Grci nazivali Mojre? Neko kome se nije dopao moj savet u vezi s umetnošću muči me ci- ganskom kletvom urokljivog oka? Neka žena mi se sveti što sam spavala s njenim momkom tako što zabada igle u vudu lutku? Ovo je zato što sam petljala sa zlatnom maskom one vavilonske kra- ljice, za koju se pričalo da je izazvala više zle sreće nego što je Bog poslao na Egipat? Spisak je izgledao beskonačno. Nisam znala izvor prokletstva, ali bilo je očigledno da me prati maler, iako nije bio ni petak trinaesti. Pošto sam vrisnula „Požar! doviknula sam poludeloj ženi s druge strane vrata da dolazi policija. Vrativši se oprezno do vrata s mesarskim nožem u ruci i provirivši kroz špijunku, nisam videla ni traga ludoj ženi. Pretpostavila sam da ju je uplašilo to što sam rekla da dolazi policija, ali nisam nameravala da otvorim da bih ustanovila da li je još tu, spremna da se baci na mene. Naravno, ni vikanje da je izbio požar nije mi pomoglo.

Niko mi nije pritekao u pomoć, ali to nije bilo iznenađenje. Život u Njujorku ponekad je činio da se osećam kao da sam na pustom ostrvu, iako sam se na ulici laktala s ljudima kad god bih izašla iz stana. Najzad se javila telefonska operaterka hitne službe, koja je zvučala kao da je naučila engleski u Bangladešu - a možda se i nalazila u Bangladešu - i saslušala moju prijavu. Prvo je htela da zna da li je reč o kućnoj svađi. Uverila sam je da nemam rođake koji bi želeli da me izbuše nožem za papir. Saznanje da ne krvarim i da napadača nema na vidiku značilo je da ona neće trošiti vreme policajaca na nekoga ko je preživeo, pa sam joj rekla da je ludača i dalje negde u zgradi i traga za žrtvama. Nekoliko puta sam duboko udahnula da primirim živce dok sam čekala policiju. Sve je ovo bilo neverovatno. Moj kompjuter je završio razlupan, potpuna neznanka pokušala je da me izbode... Šta je još moglo da se desi danas? Morti je skočio na krevet i vratio se na svoje uobičajeno mesto. Sakrio se ispod kreveta kad sam počela da dozivam pomoć. Dohvatila sam belu kovertu. Na njoj je bilo olovkom ispisano moje ime. Štampana slova bila su uredna i čitka. Verovatno ih je napisala neka starija osoba jer mladi ljudi danas ne znaju ni da pišu. Oni uglavnom žvrljaju kad moraju nešto zaista da zapišu, pošto većinu vremena drndaju tastaturu kompjutera ili mobilnog telefona. Uz to, nije bilo adrese pošiljaoca. I ko je još koristio olovku? Ljudi još pišu hemijskim olovkama, ali adresirati pismo običnom olovkom? Nisam bila sigurna da li ja uopšte imam neku olovku. Palo mi je na pamet da je naplatilac računa možda smislio dovitljiv način da mi privuče pažnju. U koverti je bio isečak iz novina s brojem telefona na vrhu, i on zapisan olovkom, istim urednim i čitkim rukopisom. Tu je bilo i nešto što je izgledalo kao loša fotokopija članka iz nekog pseudonaučnog časopisa. Nisam prepoznala broj telefona. Prvo sam posumnjala da uredni rukopis pripada kopiletu Henriju Liptonu. Mislila sam da sam ga se otarasila pre dve godine, kada je nje-

gova galerija s antikvitetima u Londonu izgorela zajedno s njim unutra. Nisam bila te sreće. Kao đavo koji dolazi da sklopi ugovor s vama kada ste najslabiji, Lip- ton se vratio iz groba pre nekoliko meseci i ponudio mi posao. Moja greška bila je što sam ga prihvatila. Uskoro sam shvatila da nisam smela dopustiti da mi potreba za novcem ugrozi opstanak. Ali kako možete odbiti priliku da zaradite kintu kada vam je očajnički potrebna? Isečak je bila jedna od onih fotografija iz rubrike o društvenim de- šavanjima, na kojoj su ljudi u večernjim odelima ćaskali na nekoj hu- manitarnoj manifestaciji. Fotografija je bila isečena tako da se videlo samo nekoliko žena koje su stajale zajedno. Na zidu iza njih mogla sam da razaznam neke hije- roglife. Nisam mogla dobro da ih vidim, ali sam bila sigurna da su neka savremena reprodukcija. Nije bilo nikakve rečenice, koja se obično stavlja ispod novinskih fotografija, ali sam prepoznala ženu u sredini, ledi Kendas Berkšir Van- derbilt, bogatu udovicu iz londonskog društva. Svako ko se bavio mediteranskim starinama prepoznao bi njeno ime. Kao kustos muzeja s naročitim interesovanjem za egipatske antikvitete, znala sam prilično o njoj jer je Gordon Nelson Vanderbilt, njen deda, bio jedan od bogatih finansijera Hauarda Kartera. Deda Vanderbilt, zajedno s lordom Karnarvonom i drugima, obez- bedio je sredstva za Karterovu potragu za grobnicom faraona dvadesetih godina prošlog veka. Karter je pronašao Tutankamona... a ostalo je istorija. Naravno, deo te istorije imao je veze i s osvetom mumije: lord Kar- narvon je umro nedugo zatim od, kako se mislilo, ujeda zaraženog ko- marca, Vanderbilt je riknuo sledeće godine od trovanja hranom, a mu- mijina kletva je i dalje trajala. Vanderbilt je takođe izazvao mnogo kontroverzi jer je njegova žena viđena na jednom društvenom skupu kako nosi drevnu egipatsku ogrlicu, što je izazvalo sumnje da je i ta ogrlica iz Tutankamonove zbirke, iako je on tvrdio da ju je kupio na slobodnom tržištu. Njegova žena se utopila u kadi kada se okliznula i udarila glavu, a novine su ponovo pisale o kletvi.

Sadašnja gospođa Berkšir Vanderbilt takođe je nosila tu ogrlicu na slici. Negde usput, udala se za britanskog lorda i postala ledi. Iznenadila sam se što nosi ogrlicu jer sam negde pročitala kako je donirana Institutu Smitsonijan, ali slika je mogla da bude snimljena i pre nego što ju je poklonila muzeju. Ništa u vezi sa slikom, osim činjenice da mi je poslata s nepoznatim brojem telefona, nije mi privuklo pažnju. Nije bilo ničeg ni novog ni senzacionalnog u vezi s gospođom Vanderbilt ili ogrlicom. Priče o kletvi su već decenijama bajate. Pažljivo sam pogledala sliku, pitajući se zašto su mi je poslali. A ko ju je poslao, bilo je drugo pitanje. I da li je u svemu tome bilo nekih para za mene? I Mortija. Prokleti mačor je prešao u „zelene" i jeo samo ribu koja nije bila na spisku ugroženih ili živom zatrovanih vrsta, a koristio je samo biorazgradivi pesak za vršenje nužde. Proučavajući sliku, shvatila sam da je žena s kojom je ledi Kendas pričala takođe nosila ogrlicu koja mi je izgledala poznato. Izvadila sam lupu i pogledala pažljivije. Prepoznala sam ogrlicu jer sam je videla i ranije. Izidina ogrlica. Poslednji put sam je videla pre pet-šest godina u Muzeju Egipta, gde je i trebalo da bude. Ona je bila deo postavke o Tutankamonu. Kako je ogrlica iz muzeja dospela na vrat ove žene? Što sam više gledala sliku, sve više sam se jedila što je ta ogrlica, kojoj je mesto u muzeju, na vratu neke bogatašice. Neko je očigledno znao za moju slabost da štitim antikvitete. Naslov članka iz časopisa produbio je misteriju: Osveta mumije nakon što je Hauard Karter opljačkao grobnicu.

6

Hauard Karter bio je bela pčela u svetu arheologije. Nije imao univer- zitetsku diplomu iz arheologije, a ipak je stekao ugled istaknutog arheologa i egiptologa, i to pre nego što je napravio najneverovatnije arheološko otkriće u istoriji. A ono nije bilo tek puka sreća - proveo je više od trideset godina kopajući, imao mnogo neuspelih pokušaja, naporedo s nekim osrednjim otkrićima, pre nego što je ubo premiju. Uz to, reč „pljačka" i ime Hauarda Kartera nikako nisu išli jedno uz drugo: pronađeni artefakti bili su njegovi mezimci i on se prema njima odnosio s obožavanjem i poštovanjem. Bavila sam se antikvitetima i proučavala ih pola svog života i nikada nisam čula nijednu lošu reč o tom čoveku. Časopis u kome je objavljena priča o osveti mumije bio je tek nešto više od tabloida s naučnim pretenzijama. Viđala sam ga pored kase u prodavnicama prehrambenih proizvoda, s napadnim naslovima o drevnim vanzemaljcima i seoskim devojkama koje su rodile dvoglave bebe. Nikada nisam čitala članak o Izidinoj ogrlici uz koji nije išla i intrigantna slika. Članak je počinjao pojedinostima koje draže maštu: o kletvi faraona bačenoj na one koji su oskrnavili njihove grobnice. Holivud je to krstio osvetom mumija i sve pretvorio u malu industriju nakon što su se u veslima pojavili čudni događaji posle otvaranja Tutankamonove grobnice. Prvi događaj ticao se Hauarda Kartera, zmije i kanarinca. Uskoro posle otvaranja pogrebnih odaja faraona Tutankamona, Karter je poslao pomoćnika u svoju kuću da mu nešto donese. Kada je čovek prišao kući, čuo je nešto što je nazvao „slabim, skoro ljudskim krikom".

Prišao je ulazu i zatekao kobru sklupčanu u kavezu za ptice okačenom ispred vrata. U ustima joj se nalazio Karterov kanarinac. Kobra je bila simbol egipatskih faraona i ovaj događaj podstakao je nagađanja da je pokrenuta drevna kletva koja treba da kazni sve one koji ne poštuju mesto večnog počinka drevnih kraljeva. Po mišljenju egipatskih radnika na iskopini, kobra nije ubila Kartera zato što je radio na otvaranju grobnice veoma pažljivo i s velikim pošto- vanjem. Ali su se svi pitali na koga će se kletva usmeriti. Legenda je narastala kad su počele neobične smrti u grupi ljudi koji su imali neke veze s grobnicom Tutankamona. Neke su se dogodile i ljudima direktno povezanim s Hauardom Karterom i iskopavanjima, ali su neki prosto bili posetioci kojima je Karter dopustio pristup nalazištu. Prva čudna smrt dogodila se nekoliko meseci od početka radova i izazvala je senzaciju: smrt lorda Karnarvona. S njegovom smrću, kletva je postala materijal za naslovne strane. Nije se znao tačan uzrok smrti lorda Karnarvona, mada se verovalo da je umro od trovanja krvi nakon što se ranica od ujeda komarca zagadila posle brijanja zarđalim brijačem. Novinari su se držali takvog objašnjenja jer doktori nisu mogli da utvrde tačan uzrok. Tokom svojih poslednjih trenutaka života, prisutni su čuli da je Kar- narvon promrmljao Tutankamonovo ime. Kao da ovo nije bilo dovoljno da se dolije ulje na vatru, kada je u ranim jutarnjim satima umro u Kairu, u gradu je iz neobjašnjivog razloga nestalo svetla - a tri hiljade kilometara odatle, na njegovom imanju u Velikoj Britaniji, omiljeni plemićev pas neutešno je počeo da zavija i uginuo nekoliko minuta posle smrti svog gospodara. Lord Alenbi, visoki izaslanik Velike Britanije u Egiptu, zahtevao je objašnjenje misterioznog nestanka struje, ali njegovi elektroinženjeri nisu mogli da mu ga daju. Za nekoliko meseci su i Ahmed Kamal, prvi egiptolog i kustos Muzeja Egipta, inače rođeni Egipćanin, i američki egiptolog Vilijam Henri Gudjir, obojica povezani s radovima na nalazištu, bili mrtvi. Još jednim čudnim obrtom sudbine, Obri Herbert, brat lorda Kar- narvona, umro je šest meseci kasnije - takođe od trovanja krvi. Obri je imao samo četrdeset tri godine, a lord Karnarvon pedeset šest.

Posle njegove smrti usledila je i smrt oksfordskog arheologa koji je ušao u Tutankamonove pogrebne odaje s Karterom. On se obesio, osta- vivši poruku u kojoj je pisalo da je „podlegao kletvi". Usledilo je još smrti; neke su izgledale prirodno, neke su bile potpuno bizarne, ali sve su ih povezivali s kletvom. Jedan naučnik poginuo je pokušavajući da spase knjigu iz svoje zapaljene kuće. U pitanju je bila egipatska Knjiga mrtvih. To što je u sledećih šest-sedam godina umrlo više od dvadeset ljudi, koji su na neki način bili povezani s grobnicom faraona Tutankamona, nije se na prvi pogled činilo značajnim. Ipak, kada su godine preminulih podvrgnute statističkoj analizi, re- zultati su pokazali da je stopa smrtnosti bila daleko viša od uobičajene. Ako se tome dodaju i neke čudne okolnosti, uključujući i smrt žene lorda Karnarvona - navodno od ujeda insekta - čovek je morao da se zapita da li to duh dečaka kralja donosi propast uljezima. U članku se pretpostavljalo da se odavno umrli faraon svetio ne samo zato što je njegova grobnica otvorena, nego i zato što su je tajno opljačkali Karter i njegovi ljudi. Krađa se, pretpostavljaju, dogodila nedugo pošto je otkriveno da je zaista napravljeno veliko otkriće, a pre nego što su do grobnice stigli in- spektori egipatske vlade. U jednom proslavljenom trenutku, 26. novembra, Karter je probušio rupu u zidu koji je otkriven nakon što su otkopane stepenice do njega. Kroz rupu se videla samo praznina u kojoj je bilo mračno kao u rogu. Da bi saznao da li je taj prazni prostor neka odaja, Karter je uvukao dugačku čeličnu šipku kroz otvor. Zaključivši da je prostor dovoljno veliki da bude odaja, provukao je sveću kroz rupu i gurnuo glavu unutra. Tada je lord Karnarvon, koji je stajao iza njega, postavio Karteru čuveno pitanje. Članak je sadržao izvode iz izveštaja samog Kartera, koji je rekao da „čim bi se čoveku oči privikle na treperavu svetlost, unutrašnjost odaje postepeno se pojavljivala... sa svojom čudnom i ra- znolikom mešavinom izvanrednih i prelepih predmeta. Lord Karnarvon mi je rekao: Možeš li išta da vidiš? Odgovorio sam mu: Da, vidim čudesne stvari.“ Bio je to izuzetan trenutak.

Egipatske grobnice pljačkane su hiljadama godina i pre toga nije pro- nađena nijedna netaknuta. Arheolozi su bili srećni ako bi pronašli čak i slomljene deliče zaostale iza pljačkaša i raznih osvajača. Bio je to izuzetan trenutak i za Hauarda Kartera, koji je došao u Egipat pre trideset jednu godinu kao sedamnaestogodišnji umetnik. Umeće izrade fotografija visokog kvaliteta još je bilo u povoju i Karter je prvo dobio posao da rukom reprodukuje reljefe i hijeroglife sa zidova nalazišta. Naučio je arheologiju i egiptologiju u praksi, radeći na nalazištima, i ostao je u toj profesiji do kraja života. Karter je radio za lorda Karnarvona otprilike četrnaest godina, ne napravivši nikakvo veliko otkriće, a onda je pronašao nalazište s grob- nicom dečaka kralja. Ono što je video pokazalo mu je da je došao do otkrića ogromne vrednosti. Napisao je da je zanemeo od zaprepašćenja i, kako su predmeti sve više dobijali oblike u mračnoj izmaglici, prvi utisak mu je bio da je to garderoba opere neke nestale civilizacije. Video je „čudne životinje, kipove i zlato - svuda je svetlucalo zlato“. Kakav uzbudljiv trenutak za lovca na blago, što arheolog i jeste, iako će blago biti smešteno u muzej. Kao prva osoba koja je spustila pogled na blago posle skoro četiri hi- ljade godina, Karter je napisao da je doživeo „ushićenje otkrićem, gro- znicu od napetosti, skoro nesavladiv poriv, iznikao iz radoznalosti, da polomi pečate i podigne poklopce s kutija". Pošto sam i sama bila lovac na blago, bila sam sva naelektrisana i samo od čitanja o tome. Provirivši unutra, Karter je shvatio da gleda samo u predvorje grobnice - prava pogrebna odaja i riznica, s neopisivim bogatstvom, nalazila se dalje iza nje. Karter je izjavio da su on i Karnarvon te noći otišli kući i daje grobnica otvorena sutradan, kada su stigli inspektori iz egipatskog ministarstva zaduženog za nadzor nad arheološkim nalazištima. Kako je pisalo u članku, ushićenost koju su Karter i Karnarvon ose- tili, videvši ono za šta su shvatili da je tek mali deo najneverovatnijeg arheološkog otkrića u istoriji, bila je prevelika za njih. Morali su da vide šta je iza, u pogrebnoj odaji gde je sahranjen faraon i

riznici gde je pohranjeno bogatstvo koje je trebalo da mu omogući kra- ljevsko postojanje u sledećem životu. Zato su se potajno vratili te noći. I stvorili nedoumicu šta je bilo - ili moglo da bude uklonjeno pre nego što je nalazište u potpunosti popisano. Članak je pokrenuo nejasno sećanje da sam i ranije čitala da je bilo i tajnog noćnog ulaska u grobnicu. U njemu je takođe istaknuto da je nekoliko sedmica posle toga lord Karnarvon priznao jednom londonskom novinaru da su se vratili po noći i proširili rupu kako bi ušli u predvorje i iz prve ruke proučili artefakte koji su se tamo nalazili, ali je tvrdio da su se oduprli velikom iskušenju da prođu iza, u pogrebne odaje i riznice. Međutim, to iskušenje bilo bi neodoljivo. Sumnjala sam da su zbog toga to baš i uradili usred noći. To nije imalo nikakve veze s činjenicom da su egipatski inspektori za antikvitete dolazili sledećeg jutra. To je zov kojem ovakvi ljudi, koji ceo život provedu u potrazi za blagom, jednostavno nisu u stanju da se odupru. Ja lično nisam videla ništa pogrešno u njihovom ulasku, iako je on izveden u potaji. Oni nisu bili pljačkaši grobova. Njih dvojica vratili su se usred noći da još jednom pogledaju svoj uzbudljivi pronalazak. Osim toga, imali su poteškoća u obaveštavanju vlasti o otkriću, a sve se deša- valo 1922. godine, pre nego što su bila stvorena mnoga stroga pravila koja su egipatske vlasti kasnije uspostavile. Mislim da bi bilo neverovatno da ne podlegnu iskušenju da prvi vide šta je u predvorju i iza njega. Još jedan važan činilac imao je veze s pitanjem da li je bilo dokaza da su pljačkaši u prošlosti ikada upali u grobnicu. Ugovor između tragača poput Kartera i Karnarvona i egipatske vlade nedavno je promenjen. Ranije su se svi pronađeni antikviteti ravno- inerno delili između ljudi koji su ih otkrili i vlade. U svakom slučaju, ugovor je bio promenjen tako da uključi klauzulu po kojoj su, u slučaju da je grobnica bila potpuno netaknuta, sve starine odlazile vladi, uz izve- snu novčanu nagradu onima koji su je iskopali. Karter je uložio godine rada u iskopavanja, a lord Karnarvon isto toliko miliona dolara u finansiranje projekata, pa nije bilo sumnje da su

želeli da vide postoje li dokazi o prethodnim ulascima pljačkaša. Kako god bilo, članak je bio usmeren na činjenicu da su neki artefakti faraona Tutankamona završili u rukama izvesnih ljudi u izvesnim muzejima, što je ukazivalo na to da su bili odneti te noći, pre nego što su zvanično popisani. Brojni muzeji danas imaju predmete koji su navodno dospeli iz riznica dečaka kralja, a i kod samog Kartera su našli neke takve predmete nakon što je preminuo u Velikoj Britaniji. Što se tiče muzejskih primeraka, iako je bilo glasina da je Karter dostavio neke od njih, bilo je isto toliko verovatno da su predmeti u druge muzeje dospeli iz Muzeja Egipta i na ilegalno tržište starina putem krađe. Bilo je čak govorkanja da je egipatski kralj Faruk dopuštao odnošenje nekih predmeta, možda kao gest velikodušnosti. Uglavnom, posle čitanja članka, došla sam do vrlo logičnog zaključka da nije sve iz Tutankamonove zbirke završilo u Muzeju Egipta. Uzela sam mobilni telefon i na trenutak oklevala, gledajući u telefonski broj. Da li sam zaista želela da se umešam u misteriju krađe muzejskog eksponata - ponovo? Duboko sam uzdahnula i pozvala onaj broj.

Smrt će svojim krilima prekriti svakoga ko naruši faraonov mir Opomena na glinenoj pločici pronađenoj u predvorju grobnice faraona Tutankamona

7

Muški glas javio se skoro odmah, kao da je taj čovek čekao moj poziv. „Hvala što ste nazvali, gospođice Dupre.“ ,,A vi ste?“ „Zovem se doktor Munir Kasim. Nadao sam se da će vam slika po- buditi interesovanje. Veoma bih voleo da se sastanem s vama i da po- razgovaramo o vašim uslugama." Njegov izgovor engleskog zvučao je pomalo britanski, ali s bliskoi- stočnim prizvukom. Pretpostavila sam da je Egipčanin, što je bilo ve- rovatno s obzirom na to da se mnogo imućnih Egipćana obrazovalo u Velikoj Britaniji, da i ne pominjem to što mi je doturio članak iz oblasti egiptologije. Izjava da želi da me zaposli učinilo je da za mene bude sav od suvog zlata. Sve dok plaća, nije me bilo briga ni da li je serijski ubica koji želi da pratim njegove žrtve. Pokušavajući da ne dopustim da mi se u glasu čuje očaj, upitala sam: „Da li je reč o Izidinoj ogrlici? Da li je ukradena?" „Želim da vas uposlim zbog nečega u vezi s tim.“ „Šta je s tim u vezi?“ „Nešto o čemu bih radije lično razgovarao s vama. Da li biste mogli da mi se pridružite na ručku?" Na trenutak sam ostavila taj poziv bez odgovora, pretvarajući se da proveravam svoj zgusnuti raspored obaveza. „Možda bih mogla da odvojim vremena za ručak. Ali moram znati malo više pre nego što promenim svoj raspored da bih se srela s novim klijentom. Ko vas je uputio na mene? I šta će biti tema sastanka?" Bila sam previše ponosna da pitam otvoreno: Staja imam od toga? „Ne mogu da vam kažem ko vas je tačno preporučio. Zvao sam Egip-

tološko odeljenje u Metropolitenu i tražio imena najboljih stručnjaka za razdoblje XVIII dinastije. Dali su mi tri imena i odabrao sam da se obratim vama kada sam saznao da imate iskustva u nalaženju i vraćanju ukradenih predmeta." Radila sam za Metropoliten pre mnogo vremena i nedavno sam osta- vila svoje posetnice nekim starim poznanicima koji tamo rade, u nadi da će me negde preporučiti. Što se tiče mog učešća u vraćanju ukradenih predmeta, on očigledno nije znao celu priču jer bi se inače obratio nekom drugom. „Zašto se ne bismo sreli kod najpoznatijeg artefakta u Americi iz raz- doblja XVIII dinastije?", rekao je. „Neka bude kod obeliska u jedan sat. Već sam rezervisao sto u Ruskoj čajdžinici za dva. Da li će to odgovarati?" Kako sam mogla da odbijem? Ipak, bila sam pomalo radoznala zašto želi da se prvo nađemo kod Kleopatrine igle. Ruska čajdžinica bila je odličan izbor - to je navodilo na zaključak da čovek ima i ukusa i novca. Nisam više tako često odlazila u skupe re- storane. Međutim, kopkalo me je nešto što je rekao. „Pomenuli ste da je Izidina ogrlica ukradena. Sigurna sam da bih čula za to da je odneta iz Muzeja Egipta.11 Nasmejao se. „Šalio sam se. Ona je ukradena iz grobnice faraona Tutankamona sa svim ostalim njegovim blagom. Objasniću vam tajnu ogrlice kada se sretnemo." „U jedan sat mi sasvim odgovara." „Odlično. Pretpostavljam da ćete do tada rešiti misteriju Izidine ogrlice." „Pre nego što prekinete vezu, možda vi možete da rešite jednu miste- riju za mene. Ko je žena koja je jutros pokušala da me ubije?" „Pokušala da vas ubije?" „Zar vi niste poslali tu ženu da mi ubaci poruku ispod vrata?" „Ne, poslao sam portira iz mog hotela. Bilo je prilično rano i rekao sam mu da je ubaci ispod vaših vrata. Rekli ste da je neko pokušao da vas ubije?" „Nakon što sam podigla poruku s poda, otvorila sam vrata i neka žena je pokušala da me izbode." Izostavila sam pojedinost da je pokušala to da učini nožem za papir.

Zamišljala sam točkice kako se okreću u njegovoj glavi dok je razmišljao o onome što sam rekla. „Ne znam ništa o tome. To je za mene potpuno iznenađenje. Hoću da razgovaram s vama o potvrđivanju verodostojnosti jednog retkog artefakta, a ne o ubistvu.“ Poverovala sam mu. Postojala su dva čvrsta razloga da verujem u njegovu iskrenost: očajnički mi je trebao posao, a on me nije poznavao dovoljno dobro da bi želeo moju smrt - bar sam se nadala da je tako. Imala sam i treći razlog. Kao i svi drugi u Njujorku, imala sam tri brave na ulaznim vratima, da bih sprečila ljude poput one luđače sa smrtonosnim nožem za papir da uđu. Dakle, mogla je da bude samo slučajnost što je žena s Bliskog istoka, verovatno Egipćanka, pokušala da me ubije nakon što je čovek sa Bliskog istoka, takođe verovatno Egipćanin, tražio da mi ispod vrata ubace kovertu s porukom o egipatskom artefaktu. Da, moglo je da bude slučajno. Zanimljivo - što sam u većoj besparici, to mi logičnije i razumnije zvuče potpuno iracionalne stvari. Kad smo završili razgovor, okrenula sam se Mortiju da ga obavestim kako će se situacija popraviti. Razmazio se jedući organsku mačju hranu dok sam ja preživljavala na brzoj hrani prezasićenoj mastima i veštačkim sastojcima iz epruveta. „Doći ćemo do love, Morti!" Sumnjičavo me osmotrio, a onda nastavio da spava.

8

Palo mi je na pamet da, ako zaista treba da zvučim upućeno u vezi s ar- tefaktom koji je doktor Kasim želeo da procenim, treba da znam šta je to, kako bih bila spremna da odgovorim na njegova pitanja. Našla sam njegov broj na spisku nedavnih poziva u mobilnom telefonu i ponovo ga pozvala, ali nije se čulo ništa - nije bilo odgovora - niti je telefon zvonio; izgledalo je kao da je poziv jednostavno nestao u zaboravu. To je bilo čudno. A još čudnije u danu kada sam ispala iz kreveta i upala u zonu sumraka. Još nekoliko puta sam pokušala da ga pozovem dok sam se spremala da potvrdim sebi da su moji instinkti bili ispravni: Niko nije želeo da plati moje usluge; bio je to samo trik kojim bi me izmamili iz stana - nema sumnje da me u tom parku čekaju poverioci, da me obese o obelisk. Takođe sam se pitala da li bi žena koja je pokušala da me izbode mogla biti još jedna besposlena istoričarka umetnosti koja je posao želela još očajnije nego ja. Na to sam se oporo nasmejala, ali je zazvučalo više kao samrtnički hropac nego smeh. Nisam znala da li Munira Kasima uopšte zanimaju žene, ali za slučaj da je bio bogat i tražio da mu se posveti pažnja, pobrinula sam se da izgledam privlačnije i manje očajno, ali mi je nemogućnost da dobijem njegov broj razbuktao paranoju. „On nešto krije“, rekla sam Mortiju. Zašto ništa ne može da bude jednostavno?

SKARABEJ SRCA

Skarabej [...] ima izuzetne moći, i ako se napravi figurica skarabeja i na njoj napišu odgovarajuće moćne reči, onome na čijem telu bude okačena biće podarena ne samo zaštita njegovog smrtnog telesnog srca, nego i novi život i postojanje. Ser Volis Badž, Egipatska magija

9

Osim stena i zemlje, Kleopatrina igla bila je nešto najstarije u Central parku. Faraon Tutmes iz XVIII dinastije napravio ju je pre više od 3.500 godina. To istorijsko vreme teško je zamisliti bez postavljanja u kontekst - bilo je to pre uspona civilizacije klasične Grčke, mnogo pre uspona Rimskog carstva, petnaest vekova pre Hristovog rođenja. A sada je monolit, čiju je izradu naručio faraon i postavio ga blizu obala Nila, bio u Central parku, u Njujorku, u SAD. Faraon Tutmes, najmilitantniji osvajač u istoriji Egipta, sigurno se prevrće u svom sarkofagu jer je preko dvadeset metara visoki granitni obelisk prenesen hiljade kilometara iz doline Nila do srca Menhetna. Zašto su kameni stub i njegov pandan u Londonu zvali Kleopatrinim iglama, a ne Tutmesovim, za mene je bila misterija, ali je za mumiju ratobornog faraona svakako dovoljan razlog da uputi kletvu u ovom pravcu. Obelisk je bio udaljen oko stotinu blokova zgrada i nekoliko sati od jutarnje gungule s kompjuterskim štreberom i ludom ženom, ali sam bila prilično sigurna da sve to ludilo nisam ostavila za sobom. Bila je prevelika podudarnost što sam dobila poruku ispod vrata da se sastanem s klijentom i istovremeno ugledala unezverenu ženu koja namerava da mi u grlo zabije nož za pisma. Čovek koji je tražio da se s njim sastanem kod obeliska u parku bio je istinski iznenađen kad sam mu rekla da je neka žena upravo pokušala da me iskasapi, ali tokom duge vožnje metroom morala sam sebi da priznam da tu mora biti neke povezanosti. Na čistini ispred spomenika nije bilo nikoga, što mi je dalo mogućnost da povratim dah. Zbog trenutne finansijske situacije - švorc i očajna - skoro sam trčala sa stanice na Istočnoj 86. ulici u strahu da ću zakasniti. Ranije bih

jednostavno uzela taksi od svog stana. Obelisci su bili moja pasija, i to ne samo zato što sam bila stručnjak za egipatske i druge mediteranske starine, nego i zato što je drevna zemlja faraona sa svojom egzotičnom tajanstvenošću i magijom oduvek predstavljala moje primarno interesovanje. Prišla sam obelisku i izrazila saučešće Tutmesu III zbog davanja po- grešnog imena njegovom spomeniku. „Žao mi je zbog tog imena, druže stari, ali Kleopatra ima veću seksualnu privlačnost. Možeš za to kriviti Šekspira i Sesila B. Demila.“ Osećala sam se loše zato što je većina onoga što je bilo urezano na površini kamena počinjalo da bledi. Zagađenje i kisele kiše uzele su danak spomeniku; bio bi u mnogo boljem stanju da je ostao na čistom i suvom pustinjskom vazduhu u Egiptu. Sredovečan čovek maslinaste boje kože, kakva se viđa u južnom Me- diteranu, polako mi je prilazio, sve vreme me procenjujući pogledom. Bio je dobro obučen, u konzervativnom starinskom sivom odelu od češljane vune, beloj košulji i s kravatom britanske škole. Prvi utisak, na osnovu kratko ošišane prosede kose, ravnog stomaka, uspravnog držanja i zabačenih ramena, bio je da je on bivši vojnik. A mogla sam naslutiti i da je bogat. Široko mi se osmehnuo. „Samo bi pravi ljubitelj starina razgovarao s kamenim spomenikom." ,,U ovom gradu nije neobično videti ljude kako razgovaraju sa zidovima - zavisi samo šta su ušmrknuli.“ Pružila sam mu ruku. „Kako ste, doktore Kasime?" Mlitavo se rukovao sa mnom. Otac me je uvek učio da se čvrsto rukujem kada se upoznajem s ljudima. „To pokazuje karakter", govorio je. Ali nikada mi nije rekao šta pokazuje mlitav stisak, ali pretpostavljala sam da je čvrstoća stiska ponekad jednostavno obeležje kulture. Rukovanje nije prisutno u svim kulturama i neki stranci, pogotovo stariji ljudi s Bliskog istoka, čak i danas se iznenade kada im žena pruži ruku. Shvatala sam to kao njihov problem, a ne moj, i čvrsto sam se rukovala čak i s onima koji su se rukovali mlitavo. „Jeste li rešili tajnu Izidine ogrlice?“, upitao je.

„Mislim da jesam. Ključ nije ogrlica, a ni prelepe tunike koje su žene nosile, nego zid s hijeroglifima iza njih. Zabava se održavala u prostoriji Muzeja Egipta, u kojoj sam bila mnogo puta u naročitim prilikama. Ne znam zašto je ona žena nosila Izidinu ogrlicu, ali pretpostavljam da je ta ogrlica i dalje u muzeju, gde i pripada." „Veoma dobro, impresioniran sam. I da, to jeste bila Izidina ogrlica. Žena koja ju je nosila dala je veliku donaciju muzeju i dozvolili su joj da nosi ogrlicu na zabavi." „Nadam se da mi nećete reći kako se posle toga, kao deo odmazde faraona Tutankamona, oko njenog vrata pojavila egipatska kobra koja ju je ugrizla?" Osmehnuo se. „Stičem utisak da verujete da je svaka odmazda duhova iz doline Nila samo holivudska izmišljotina." Malo sam razmislila o tome dok smo kružili oko obeliska, zagledajući ga. Podsetio me je na Omara Šarifa, egipatskog glumca koji je pre mnogo godina glumio u Doktoru Živagu. Kasim je izgledao kao da je u poznim pedesetim godinama. „Osveta mumije je očigledno filmska priča", rekla sam, „ali moram priznati da su nakon otvaranja grobnice faraona Tutankamona usledili jezivi događaji, naročito naprasna i pomalo tajanstvena smrt lorda Karnar- vona. Šta vi mislite? Da li ga je dečak kralj ošinuo ubilačkom kletvom?" „Verujem da postoji kletva. Ne na lopovima koji su ukrali našu isto- riju, uzimajući predmete kao što je ovaj veličanstveni Tutmesov monolit, nego na mom narodu. Mi treba da držimo glave pognute od stida što smo dopustili strancima da otimaju istorijska blaga naše zemlje više od dve hiljade godina." „Stranci ih nisu uvek samo odnosili", rekla sam. „Najčešće im ih je vaš narod prodavao." „Da, tačno tako, i sramota je što je moj narod to radio. Posledica je to da postoje na hiljade naših artefakata raštrkanih širom sveta. Svaki put kad stignem u Njujork, dođem u ovaj park i obiđem Tutmesov obelisk. Onda odem na razne izložbe, gde je izložena naša baština." Pokazao je glavom ka Metropolitenu, udaljenom na domašaj bačenog kamena od Pete avenije, koji je imao zapanjujuću galeriju egipatskih starina. „Isto to činim", nastavio je, „i kada odem u London, Pariz, Berlin, Istanbul - naša istorija je skrhana i razasuta, a to je naša greška. To je prava

kletva faraona - mi smo proklet narod jer smo dopustili strancima da uzmu naša istorijska blaga.“ „Nadam se da niste planirali da me unajmite kako bih navela upravu grada Njujorka da preveze ovih dvesta pedeset tona granita nazad na Nil, gde i pripadaju?" „Mislite da bi gradska uprava imala nešto da mi prigovori kada bih spakovao ovaj spomenik i vratio ga u domovinu?" „Verovatno ne biste prošli pored obezbeđenja na aerodromu." Pažljivo sam ga pogledala. „Doveli ste me ovamo samo da proverite moju reakciju na činjenicu da je toliko istorijskih blaga odneto iz vaše zemlje?" „Zapravo, već znam da ste vrlo aktivno podržavali povratak istorij- skog nasleđa u zemlje njihovog porekla. Ali nisam imao mnogo vremena ovde u gradu i pomislio sam da bi ovo bilo dobro mesto da se upoznamo i da, uz to, i sam obiđem spomenik." Pogledao je na sat. „Ako uzmemo taksi, trebalo bi da stignemo u restoran pre nego što mi otkažu rezervaciju." Ozbiljno me je pogledao i dodao: „A na putu do tamo možete da mi ispričate i o tom incidentu koji se dogodio u vašem stanu."

10

Ona je u opasnosti... Ova misao nije bila dovršena u svesti Fatime Sari dok je iz daljine pratila i posmatrala Medison Dupre i Munira Kasima, koji su išli niz Petu aveniju da zaustave neki taksi. Fatima Sari bila je sitna, mršava i krhka. Tamni podočnjaci i skoro uspaničen izraz lica otkrivali su da je uzrok njenog telesnog slabljenja poticao od mentalnih patnji. To što je osetila samilost kao reakciju na opasnost u kojoj se nalazila žena koju je pokušala da izbode pre nekoliko sati, nije predstavljalo kontradikciju za Fatimu. Misli su joj bile zbrkane, proces razumnog zaključivanja zaobilazan i krivudav; nije imala jasnu predstavu zašto je ranije htela da ubije ženu, a sada je pak bila zabrinuta za njenu bezbednost. U njenom umu i telu nastao je još veći haos jer je znala da joj je raz- mišljanje poremećeno i da ne može ništa da učini u vezi s tim. Rekli su joj da žena predstavlja opasnost po artefakt koji se ona zaklela da će šti- titi, ali nije mogla da se usredsredi na predstavu kakvu je to tačno opasnost predstavljala. Stvari za koje je mislila da ih vidi nisu uvek zaista postojale; zaključci do kojih je dolazila - kao onaj da je potrebno da izbode ženu - nisu uvek imali smisla nakon što bi postupila u skladu s njima. Fatima je shvatila da gubi sposobnost razlikovanja stvarnog i zamišljenog. Još gore, ose- ćala je kao da neko drugi stiče sve veću kontrolu nad njenim mislima i postupcima - glas i poruke koji su joj govorili šta da radi, šta da misli, ko su joj neprijatelji. Glas koji je sebe nazivao Sfingom.

U Fatiminoj kulturi, sfinga je bila stvorenje iz mitova i legendi, sveta životinja koju su faraoni iz drevne prošlosti pozivali da brani zemlju kada su neprijatelji bili pred vratima. Deo Fatiminog mozga koji je još bio racionalan znao je da osoba koja joj izdaje naređenja preko telefona nije kameno otelotvorenje sfinge, ali u njenoj iskrivljenoj svesti, ta žena imala je duh sfinge, bar joj se tako činilo dok je govorila kako je Fatimina dužnost da vrati svetu amajliju koja joj je ukradena. Pa makar to značilo ubistvo neprijatelja koji staji na putu do nje. Nasrnula je na Dupreovu i zbog toga što je neprestano bila na ivici panike, spremna da ustukne ili jurne u svakom trenutku, ili da zamahne smrtonosnim oružjem. Prijatelj Fuad pokušao je da kaže Fatimi da ne razmišlja ispravno zato što su je drogirali. Verovala je Fuadu, ali saznanje da joj je pomućen um zbog nečega što su joj podmetnuli nije joj pomoglo da razmišlja jasnije. Na početku se u njenoj glavi odvijala bitka za sticanje kontrole dok se naprezala da razbistri misli, ali taj rat je odavno izgubljen. I dalje je osećala poriv da upozori Dupreovu na Kasima... da je upozori da je opasan i da ga se kloni... ali nije znala zašto se tako oseća. To nije poticalo od Sfinge. Umesto toga, bila je to nasumična misao koja je prolazila kroz njen um, nesposoban da se usredsredi. Fatima se zaklonila iza žbunja u Central parku i posmatrala ih dok su obilazili obelisk. Sfinga joj nije naredila da ode tamo i posmatra ih; ona više nije imala nikakvu komunikaciju sa Sfingom jer ju je Fuad upozorio da joj žena koja se naziva tim imenom smera zlo. Da bi sprečila sebe da prima naredbe od te žene, Fatima je bacila svoj mobilni telefon u kantu za otpatke. Nije joj palo na pamet da će je takav postupak odseći i od jedinog glasa razuma koji je preostao u njenom životu, njenog prijatelja Fuada. Nakon što je pokušala da izbode Dupreovu, Fatima je ušla u metro i vozila se besciljno, najzad razmišljajući dovoljno jasno da sačeka u blizini hotela u kom je Munir Kasim odseo i prati ga kada izađe. Kada je stigla do obeliska za Kasimom, propustila je priliku da razgovara sa ženom i upozori je na njega. Pomisao da će žena biti prestravljena kada je vidi nije doprla u Fatimino zamagljeno razmišljanje.

Moraš daje upozoriš, rekao je glas u Fatiminoj glavi. To je bar bilo ono što joj je govorio njen logički um, ono malo što je preostalo od njega. Stojeći na bezbednoj udaljenosti, Fatima nije mogla čuti šta su njih dvoje pričali, ali glasovi u njenoj glavi nisu se stišavali. Kao da su postajali sve gori umesto da se primire. Želela je da glasovi ućute. Dok je čekala, ne skidajući pogled s Kasima i žene, Fatima je odsutno izvadila đevrek iz torbe, izvadila ga iz kesice i počela da ga žvaće. Nije bila zaista gladna, ali joj je to davalo mogućnost da nešto radi dok se fokusira na njih. Ranije se obično nikada nije plašila, ali sada joj je sve izgledalo mračno i opasno. Sada su joj strepnja i strah neprestano obuzimali svest, i koliko god pokušavala, nije mogla da se otrese tih osećanja. Fatima se stalno pitala ko će joj se prikrasti s leđa i konačno je rešiti bede. Dočekala bi smrt s dobrodošlicom; ona bi joj najzad donela malo mira. Izbavljenje od neprestanih glasova u glavi. Od neprestane paranoje koju je osećala. Kasim i žena napustili su to mesto i krenuli su prema Petoj aveniji i nizu taksija koji su čekali mušterije. Glasovi u glavi naterali su je da ih prati. Znala je kuda idu. Kasim je odseo u hotelu koji su često posećivali Egipćani i gde je bilo zaposleno mnogo Egipćana. Jedna službenica bila joj je dalja rođaka. Fatima je devojku ubedila da je obavesti o bilo kom zahtevu koji bi Kasim uputio recepciji. Pošto je saznala da je rezervisao mesta u Ruskoj čajdžinici i uverila se da je nameravao da se sastane sa ženom koju je ona prethodno napala, Fatima se presvukla i stavila maramu, kako ne bi mogli odmah da je prepoznaju. Sada je čekala dok nisu ušli u taksi, a onda je i sama sela u sledeći u nizu.

11

„Uživam u tihoj eleganciji Čajdžinice", rekao je Munir Kasim pošto su seli u crveni separe u čuvenom lokalu u Zapadnoj 57. ulici. „Čuvam uspomene na vreme kada smo moja žena i ja obedovali ovde pre mnogo godina, pre nego što je umrla. Da li ste i ranije bili ovde?“ „O, mnogo puta. I ja uživam u tim uspomenama - ne sopstvenim, nego onim koje su drugi ljudi ostavili za sobom." Podigao je obrve i nasmešio se. „Doživljavate uspomene drugih ljudi?“ „Ne baš tačno, ali osećam njihovo zračenje. Verujem da ljudi mogu osetiti vibracije određenih mesta i stvari. Ponekad kada držim neki artefakt, imam osećaj da je neko u njega udahnuo snažne emocije. Pre mnogo godina, u Muzeju Egipta držala sam ogrlicu kraljice koja je umrla pre više od dve hiljade godina. Gotovo da sam je ispustila jer sam osetila vibraciju kada sam je uzela u ruke." „Možda je kraljica bila ubijena dok ju je nosila." „Volim da mislim da ogrlica još uvek u sebi ima nešto od snažne lju- bavi kraljice i faraona koji joj je tu ogrlicu poklonio." Skrenula sam razgovor sa svojih osećanja o određenim predmetima u drugom pravcu, jer nisam htela da pomisli da sam luda. Tokom vožnje taksijem do restorana pričali smo o vremenu i saobraćaju, ali ne i o pokušaju one žene da me izbode. Ni on još nije hteo da mi kaže zašto mi se obratio, a ja sam se trudila da obuzdam nestrpljenje. „Doktore Kasime, da li ste vi naučnik? Doktor medicine?" „Doktorirao sam egipatsku istoriju. I to, nažalost, van svoje zemlje. Takođe sam služio u egipatskim oružanim snagama. Zbog svojih kritika egipatske vlade, morao sam da odem u izgnanstvo." Izgnanstvo? To je bila reč koja se u poslednje vreme nije mogla često čuti.

Zvučala je više kao naziv za proterivanje kralja nego za odlazak nekoga ko ne želi da bude uhapšen zbog političkih gledišta. Egipat je imao autoritarnu vladu. U celoj svojoj istoriji, Egipat nikada nije bio demokratska zemlja, iako je večina naroda podržavala svaki režim koji je mogao da održi mir i prosperitet. Primetila sam blagi tik u njegovom levom oku, koji je dolazio do izražaja s vremena na vreme dok je govorio, i upitala sam se da li je to bilo samo nervozno grčenje ili simptom nečeg drugog. Ja sam povremeno imala grčenje očnih mišića; uglavnom od stresa i iscrpljenosti. „Moraćete da mi oprostite", rekao je, „ako budem izgledao kao nekakav fanatik u vezi s istorijom svoje zemlje i predmeta koji čuvaju se- ćanje na tu istoriju. Kao što sam rekao, na mene je dubok utisak ostavio vaš stav prema antikvitetima. Otkrio sam da je sam novac samo kratkoročni podsticaj.“ Odolela sam želji da mu kažem kako je novac slab podsticaj samo za one koji ga imaju u izobilju. „Pošto ste dostigli vrhunac u svojoj profesiji11 , nastavio je, „pretpo- stavljam da ste više puta odlazili u Egipat i stekli mnogo iskustva u pro- učavanju naših starina?" Ljubazan način da proveri moje kvalifikacije? „Bila sam u vašoj čudesnoj zemlji tri puta, uključujući i specijalizaciju koja je trajala tri meseca. Što se tiče moje kompetentnosti u toj oblasti, imam magistraturu iz istorije umetnosti i završila sam fakultetske kur- seve iz umetnosti i arheologije. Pre nego što sam pokrenula sopstvenu firmu, radila sam za muzeje i privatne kolekcionare. Stručnjak sam za mediteranske starine uopšte, ali moje glavno interesovanje je egiptolo- gija. Sa zadovoljstvom ću vam dostaviti svoj CV.“ „To neće biti potrebno. Ono što su mi drugi rekli važnije je od nečijih ocena o sebi. Ali zanima me zbog čega ste studirali arheologiju. Da li je vaša prvobitna namera bila da postanete naučnik?" „Razmišljala sam o tome - i radila na terenu u Egiptu, Izraelu i Jordanu. Dopada mi se zamisao o pronalaženju antikviteta koji bi se čuvali u muzejima kako bi ljudi uživali u njima. Ali u stvarnosti, da budem udaljena stotine kilometara od najbližih restorana, da provodim većinu vremena gazeći po pustinjskom pesku i istresajući škorpije iz cipela pre nego što ih ujutru obujem - nije bilo za mene. Plašim se da je moja predstava o

logorovanju napolju na pesku zapravo boravak u luksuznoj vili s pogledom na plažu. Studirala sam arheologiju na podsticaj mog oca. On je bio profesor na koledžu, ali i osujećeni avanturista, koji bi radije glumio Indijanu Džonsa nego predavao u amfiteatru. Ali iskustvo kako arheolozi stvarno rade na terenu pomoglo mi je u proceni antikviteta jer mi je dalo uvid u okruženje u kojem su ti predmeti proveli hiljade godina, nasuprot lažnim reprodukcijama koje se svakodnevno prave." „Da, to je moralo biti vredno iskustvo." „Za kojim predmetom vi tragate?" „Da li ste čuli za Srce Egipta?" upitao je. Klimnula sam. „Dovoljno da bih znala da i ono možda ne postoji." Srce Egipta bila je amajlija u obliku skarabeja, isklesana od kamena ili dragulja. Nije izgledala kao srce nego je, kao i svi drugi skarabeji, bila u obliku balegara, kog su stari Egipćani smatrali svetim i za koga su ve- rovali da ima magijske moći. Imala sam sopstvenog skarabeja na zlatnom lancu u kutiji za nakit, pored narukvice i egipatskog kartuša. Kao svaki dobar turista, kupila sam dve amajlije iz srednjeg veka na kairskoj pijaci Han el Halili. Moje ime ispisano hijeroglifima u dnu pločice pokazivalo je da sam ja vlasnica narukvice. Na- ravno, uopšte nisam pitala kako je graver s pijace uspeo hijeroglifima da ispiše „Medison Dupre", jer bi to kupovinu „drevnog" magičnog predmeta jeftinijeg od ruža za usne sasvim lišilo zabavne komponente. Za razliku od malih skarabeja koji se mogu zakačiti na odeću ili nositi na ogrlici, skarabej srca je bio veći, dugačak otprilike osam centimetara, kako bi odgovarao veličini ljudskog srca. Amajlija je naročito dolazila do izražaja posle smrti. Za Egipćane iz vremena faraona, ljudsko srce nije samo označavalo snagu života, već je bilo i izvor dobrih ili zlih dela i misli, doslovno izvor svesti neke osobe. Ljudsko srce smatralo se izvorom potencijalne nevolje posle smrti jer bi se čovekova dela i nedela za života proveravala postupkom zvanim „vaganje srca". Oziris, bog mrtvih, ispitivao je srce o prošlosti svoga vlasnika i srce je uvek otkrivalo istinu.

Ako bi srce otkrilo zla dela ili misli te osobe, Oziris bi joj istrgao srce i bacio ga zveri da ga proždre, umesto da dozvoli umrlom da nastavi put u rajski život. Zver Amut bila je delom lav, delom nilski konj, a delom krokodil. Kada bi se Amut pogostio srcem, čovek bi odlazio u mračnu i sumornu egipatsku verziju pakla umesto u raj. Da bi obezbedili da nečije srce ne oda svog vlasnika Ozirisu, lukavi egipatski majstori balsamovanja uklanjali su pokojnikovo srce i umesto njega stavljali svetog skarabeja srca. Skarabej koji je zamenjivao srce bio je u dnu ispisan magičnom ba- jalicom iz Knjige mrtvih, kako Oziris ne bi shvatio da to nije pravo srce. Za razliku od pravog srca, skarabej srca bi lagao o gresima preminule osobe. Zar ne bismo svi voleli da imamo takvo?

12

„Siguran sam da znate", rekao je Kasim, „da je mumificiranje faraona Tutankamona bilo malo drugačije od pripremanja drugih kraljevskih mumija tog vremena. Dok je mozak izvlačen kroz nos, a jetra, creva i drugi unutrašnji organi takođe uklanjani, za srce je bilo uobičajeno da se ostavi na svom mestu sa skarabejem srca postavljenim preko njega.“ ,,A ipak je Tutankamonovo srce uklonjeno", rekla sam, vraćajući se duboko u svoje sećanje po taj podatak. Bila sam stručnjak za antikvitete, a ne za istoriju, iako je to dvoje često išlo jedno s drugim. „Na telu je pronađen skarabej sa izrezbarenom čapljom." ,,A skarabej s čapljom nije skarabej srca“, reče Kasim. „Slažem se. Skarabej s čapljom bio je postavljen na njegov abdomen', rekla sam, pokušavajući da se prisetim problematike s Tutankamono- vim skarabejem srca. „A vi ste u pravu. Iako su ga neki ljudi nazivali skarabejem srca, skarabej s čapljom pronađen je na pogrešnom mestu u zavojima na mumiji." „Nema skarabeja srca u Tutankamonovoj riznici u Kairu", reče on, „ali jedan je pronađen kada su Hauard Karter i njegov tim arheologa otkrili grobnicu." Skarabej srca nije se pominjao u članku koji mi je Kasim doturio ispod vrata, ali sam znala nešto o čitavom tom nerazrešenom pitanju. „Svojevremeno je vođena žestoka rasprava o tome da li je skarabej srca ukraden", rekla sam. „Neki kažu da ga uopšte nije ni bilo." „Mislim da ćete se složiti sa mnom", rekao je Kasim, „da je nepostojanje Tutankamonovog skarabeja srca, u najmanju ruku, sumnjivo. On je sahranjen uz svu pompu i raskoš faraona. Pretrpeo je razoran udarac u grudi, koji je tako žestoko oštetio srce da su ga majstori balsamovanja možda izvadili kada su uklanjali pluća i druge unutrašnje organe. Ali zar se može desiti da mu ne dodele skarabej srca, koji bi ga štitio od Amuta? Glupost!1 '

Složila sam se s njim. Nepostojanje skarabeja srca izazivalo je nedoumicu. „Znam da je bilo glasina da je skarabej srca pronađen", rekla sam, „ali, koliko se sećam, on se nikada nije pojavio na spisku antikviteta otkrivenih na nalazištu." „Nikada se nije pojavio na spisku jer ga je u svoj džep strpao jedan od vodećih ljudi koji su radili na nalazištu. Jedan od radnika zapravo je i video ser Džejkoba Radklifa sa skarabejem. Radnik je promenio iskaz kada je iznenada stekao više novca nego što bi zaradio za ceo život.“ Prisetila sam se još činjenica o ovoj kontroverznoj temi. „Nije li ta- kođe došlo i do rasprave između Kartera i njegovih britanskih finan- sijera, lorda Karnarvona, ser Džejkoba Radklifa i egipatske vlade oko pođele pronađenog blaga?" „Da, i to do ogorčene rasprave. U to vreme, pošto je moja zemlja bila tako žalosno siromašna i pod stranim uticajem, sklopila je ugovore s bogatim strancima, uglavnom Francuzima, Britancima i Nemcima, o iskopavanju arheoloških nalazišta." „Pedeset posto pronađenog bio je uobičajen uslov u to vreme", rekla sam. „Polovina nalazačima, a polovina muzeju u Kairu." „Da, u zavisnosti od toga koliko je grobnica ili iskopina netaknuta kada bi je strani istraživači pronašli. Ako su dokazi pokazivali da su pljačkaši prethodno upali u nalazište, strancima je bilo dopušteno da zadrže polovinu svih pronađenih predmeta. Ako nije bilo prethodnih ulazaka u nalazište, moja zemlja je imala pravo da zadrži sve." ,,A Karter je tvrdio da su postojali dokazi da su pljačkaši prethodno već dva puta ušli u grobnicu faraona Tutankamona, tako da on i njegovi saradnici imaju pravo da zadrže polovinu blaga." „Da, u područje grobnice bilo je ulazaka u davnoj prošlosti, ali lopovi očigledno nisu pronašli pogrebnu odaju faraona Tutankamona niti su ulazili u nju jer je neverovatno blago u njoj još bilo netaknuto." Sada sam se setila kako je počela rasprava o skarabeju srca i drugim artefaktima. „Karter i bogataši koji su finansirali iskopavanje", rekla sam, „bili su ljuti zbog vladinog odbijanja da prihvati činjenicu da je nalazište nekada bilo opljačkano." „Oni su bili pohlepni. Nisu hteli da pomognu u otkrivanju istorije mog

naroda. Obični kradljivci istorije, koji su potajno odneli naša blaga." Nisam se slagala s njim da su svi stranci koji su u prošlosti legalno kupovali artefakte u siromašnim zemalja gomila lopova. Oni su delovali u skladu s pravilima svog vremena, da i ne pominjemo to da su predmeti uglavnom završavali u muzejima, dobro čuvani, umesto da budu prepušteni delovanju prirode ili u nemarnim rukama. Veći deo onoga što nam je preostalo iz drevnih vremena bilo bi odavno uništeno da muzeji u bogatijim zemljama nisu sačuvali te predmete. Na neki način, finansiranje arheoloških iskopavanja zbog potrage za zakopanim blagom nosilo je sa sobom otprilike iste rizike poput onih koje su podnosili tragači za naftom kada su bušili tražeći nalazišta u ranim danima tog posla - za većinu bušotina ispostavljalo se da su suve, jer je mesto bilo odabrano na osnovu rašlji, molitve i mnogo nagađanja. U hiljadama kvadratnih kilometara pustinjskog predela trebalo je pronaći otvor, često ne veći od vratnica. U najvećem broju slučajeva, čak i kada bi grobnica bila pronađena, ona je već bila opljačkana. Ja sam imala primedbu da i dalje dolazi do tolikih pljački jer postoje muzeji i privatni kolekcionari spremni da okrenu glavu na drugu stranu da bi se dokopali vrednih predmeta. Smatrala sam da svi ilegalno nabavljeni artefakti treba da se vrate u zemlje svog porekla. Pošto je Kasim bio tako žestok zastupnik svoje zemlje i svoje verzije istorije, uzdržala sam se od iznošenja svog stava. „Dakle, svedok je tvrdio, bar u početku, da je video Radklifa sa ska- rabejem srca“, rekla sam. „Rekla bih da je Radklif želeo nešto lepo s nalazišta pre nego što sve bude preneto u muzej u Kairu.“ „Tačno tako. Jednostavno je stavio skarabeja u džep i vratio se u Veliku Britaniju. Tada nije bilo ni zakona ni carinskih inspekcija kao danas.“ ,,U članku koji ste mi poslali pominje se ponoćna poseta i pretpostavka da su uzeti i drugi predmeti." „Da, ali najvredniji predmet iz cele Tutankamonove zbirke bio je skarabej." „Zašto? Mora da je u toj zbirci bilo umetničkih dela koja su daleko vrednija od skarabeja." „Zbog njegove magije."

13

Zadržala sam ozbiljan izraz lica, iako sam mislila da je njegov odgovor komičan, i postavila mu ozbiljno pitanje. „Verujete da skarabej ima magijske moći?“ Nasmejao se dubokim i grlenim kikotom. „Apsolutno, ali ne onako kako vi možda mislite. Magija je način uticanja na ljude. Egipat je siromašna zemlja bogate istorije. Dve hiljade godina, od vremena Rimskog carstva, Egipat su sakatile okupatorske vojske koje su krale iz njega, i najvredniji delovi egipatske istorije opljačkani su i odneti u strane zemlje. Nema sumnje da bi stranci odneli i Veliku piramidu i Sfingu, samo da su mogli da ih pomere.“ „Izuzetak je Tutankamonova riznica." „Da, i morate uzeti u obzir učinak koji je to otkriće imalo na moj narod. Kada je grobnica pronađena, probudio se nacionalni ponos, pa- triotizam i poistovećivanje s veličinom i slavom prošlosti. Srce dečaka kralja počeli su da nazivaju Srcem Egipta i postalo je simbol sve veličine koju smo nekada imali. Za vreme kolonijalizma, uzdigao se nacionalistički pokret, rešen da istera strance koji su upravljali našom zemljom i da obnovi njenu ve- ličanstvenost. Dodatnu energiju davalo mu je otkriće ove izvanredne grobnice. Krađa skarabeja srca, najsvetijeg predmeta koji je pripadao faraonu Tutankamonu, imala je obeshrabrujući efekat na moj narod. Kako je vreme prolazilo, mi smo ostali prvo pod upravom stranih vlada, a onda u rukama korumpiranih zvaničnika jer je narod izgubio nadu. Naša veličanstvenost nam je oduzeta. Želim da ona bude vraćena mojoj zemlji." Počela sam da sklapam čitavu sliku.

Magična moć skarabeja mora da je imala veze s mislima čoveka, a ne s njegovom duhovnom snagom. „Vi verujete da će moć skarabeja ponovo dati energiju vašem narodu za ostvarenje njegovog potencijala." Položio je šake s raširenim prstima na sto. „Njegovog izuzetnog potencijala. Ono što ometa moj narod jeste nespremnost da se oslobodi vlade koja većinu drži u siromaštvu.“ Pre nekoliko godina, jedan vozač taksija u Kairu rekao mi je da vlada zadržava kontrolu u siromašnoj zemlji tako što drži nisku cenu pirinča - to je bilo nešto što bi radili Marija Antoaneta i njen mužić Luj da sačuvaju glave. „Gde je skarabej sada?“, upitala sam. „Radklif ga je odneo na svoje imanje u Engleskoj i tamo ga smestio u svoj privatni muzej. Tokom decenija je iznošen samo da bi ga pokazao retkim poverljivim prijateljima jer bi njegovo javno prikazivanje izazvalo opšte negodovanje i bilo bi priznanje da je bio ukraden iz grobnice. Radklifova praunuka Heder nasledstvom je došla u posed skarabeja i nedavno pristala da ga vrati.“ Ovo me je iznenadilo jer bi predstavljalo veliku vest u svetu antikviteta. On se nasmejao videvši moj izraz lica. „Ali ne javno. Svi Radklifovi naslednici počinili su krivično delo po- ričući da poseduje skarabeja. Ne samo da bi javno priznanje narušilo ugled Hederine porodice i nje same, nego bi i mnogi predmeti koje je ser Džejkob nabavio dok je boravio u Egiptu i Bliskom istoku postali predmet istrage. Da bi izbegli publicitet i nezgodna pitanja, smislili su malo lukavstvo." „Kakvo lukavstvo?" „Pomoćnica kustosa u Radklifovom muzeju pristala je da odnese ska- rabeja iz trezora i vrati ga u Egipat. U svakom slučaju, ona nikada ne bi priznala odakle ga je nabavila, iako bi svi znali da je donet iz tog muzeja." „Pretpostavljam da to nije krađa ako je Radklifova pristala na to. Nešto je krenulo naopako?" ,,Da“, rekao je, „nešto jeste krenulo naopako, inače ne bih tražio vaše usluge, zar ne? Skarabej je, zapravo, opet ukraden. Banda lopova je oči- gledno saznala za plan i presrela pomoćnicu kustosa u londonskom hotelu pre nego što je i stigla na aerodrom." Klimnula sam, najzad shvatajući gde se ja uklapam u celu priču. „Sada

oni traže otkup.“ Bilo je to nagađanje nekoga ko je upućen. Kada je reč o umetnost svetske klase, između neprocenjivog i bezvrednog postoji samo veoma tanka linija. Kada bi neko i ukrao neprocenjivi umetnički predmet, nije mogao nigde da ga proda jer ne postoji tržište za njega - samo mogućnost povratka prvobitnom vlasniku ili kompaniji kod koje je on osigurao umetninu. Ustaljena praksa bila je da se ugovori cena i razmena preko „nedužnog" posrednika. Posrednik koji ugovara razmenu je, naravno, obično član razbojničke bande, ali onaj koji nije zaista učestvovao u krađi. Damoklov mač koji visi iznad ukradenog predmeta obično je pretnja da će ga uništiti ako otkupnina ne bude isplaćena. „Tražili su ogroman iznos novca", rekao je on. „Koliko?" „Pet miliona američkih dolara." Slegla sam ramenima. „Postoje i savremene slike koje se prodaju za pet puta više novca. Egipatskoj vladi to neće biti problem da plati." „Vlada nije uključena u ovo. Ja sam siromašan čovek, ali sam skupio novac od nekih bogatih patriota." Skoro sam se glasno zakašljala na njegovu izjavu da je siromašan. Namerno sam pogledala u njegov prsten. Dodirnuo ga je prstom druge ruke. „Vidim da se divite mom prstenu", rekao je. „Prsten je lažan. Samo taština siromašnog čoveka koji imitira bogataša." Da li je ovo bila provera? „Prsten nije lažan", rekla sam. „Nekada ga je nosio kralj i verovatno vredi koliko i boing 747." Prsten je na sebi imao krilatu kobru, simbol po kojem je bio slavan nakit kralja Faruka. Niko drugi nije nosio taj simbol, koji je preslikan s kruna s kobrama kakve su nosili faraoni. Faruk je bio poslednji kralj Egipta i otišao je u izgnanstvo pedesetih godina XX veka, pobegavši od revolucije. „Bio je deo zbirke krunskog nakita kralja Faruka", rekla sam. „Kako znate da nije imitacija? Kako to vi Amerikanci nazivate lažnjak?" „Teško je to objasniti. Neki procenjivači umetnosti kažu da im u glavi

odjekne zvonce kada je nešto pravo. Ja ne čujem zvonca, ali dobijem osećaj koji mi kaže kada je nešto pravo. Ali kada je krivotvorina zaista dobra, potrebno je neko vreme da se utvrdi autentičnost.“ U umetničkim pojmovima, „krivotvorina" napravljena da obmane kupce obično ne znači da je predmet reprodukcija originalnog umet- ničkog dela, kao što bi bilo pravljenje kopije Da Vinčijeve Mona Lize, za koju svi znaju da visi u Luvru. Umesto toga, krivotvorina bi često bila slika koju je falsifikator napravio u stilu Da Vinčija - prevara je u njenom plasiranju kao novootkrivenog originalnog Da Vinčijevog dela. To je činilo mnoge falsifikate izuzetno teškim za otkrivanje jer dobar falsifikator može da imitira stil velikih umetničkih dela sve do hemijskog sastava boje i starosti platna. Rekla sam mu za teoriju Hauarda Kartera za određivanje da li je predmet lažan. „Karter bi ga stavio u stranu, na mesto pored kojeg je prolazio ili gde bi ga mogao pogledati s vremena na vreme dok ide svojim poslom. Zastao bi da ga pogleda nekoliko puta dnevno. Ako bi predmet postajao sve bolji što ga je više gledao, znao je da je originalan; ako je postajao gori, zaključio bi da je lažan.“ „Veoma mudro“, rekao je Kasim. Onda mi je uputio lukav osmeh. „U pravu ste. Prsten je poklon od porodice pokojnog kralja, za usluge koje sam im pružio.“ „Trebalo je da im tražite novčić.“ ,,Novčić?“ Uputio mi je zbunjen pogled. „Kralj Faruk imao je novčić iz 1913. godine s glavom Slobode, jedan od samo pet takvih za koje se zna da još postoje. Jedan od tih novčića nedavno je prodat za skoro četiri miliona dolara." Četiri miliona dolara za novčić bez ikakve monetarne vrednosti. Slike koje se prodaju za stotine miliona dolara. Kineske vaze kojima je cena oko desetak miliona dolara. Kolekcionarstvo je postalo sport milijardera. A ja sam brojala kovanice da prehranim svog mačora organskom piletinom. Oko je počelo ponovo da mu se trza dok je gledao u mene. To me je navelo da se zapitam da li je to bio detektor laži. „Kako biste ustanovili autentičnost skarabeja?“, upitao je. „Može li se on

testirati tako da mu se odredi starost?" „Ne onako kao što možda očekujete. Datiranje pomoću radioaktivnog ugljenika merenje starosti predmeta na osnovu količine radioaktivnosti sadržaja ugljenika u njemu - moguće je jedino na organskoj materiji, poput drveta ili papira. Ne može se koristiti za testiranje mineralnih objekata kao što je kamen. A Srce je verovatno napravljeno od lapislazulija." Ovo je bilo lako pretpostaviti. Lapislazuli je raskošni nebeskoplavi poludragi kamen. Iako nije toliko vredan kao dijamant ili rubin, starim narodima je bilo lakše da ga isklešu u željeni oblik nego tvrđe kamenje. „Da. A rekli su mi da falsifikatori mogu uzeti isti materijal i napraviti Srce tako da bude izuzetno teško odrediti da li je reprodukcija ili original. Kamen se ne menja tokom vremena, pogotovo ako se nalazio u zapečaćenoj grobnici hiljadama godina. Zar nije tako?“ „Tvrdo kamenje poput lapislazulija, mermera i krečnjaka u takvim uslovima se neće materijalno promeniti. Ali drugi tragovi mogu pokazati da li je drevno. Lapislazuli je stena sastavljena od različitih minerala. Iako komadi tog kamena iz rudnika s različitih delova sveta mogu izgledati slično, ne postoje dve naslage koje imaju potpuno isti hemijski sastav." „Ah, da, kao DNK i otisci prstiju. Da li mora da ga pregleda hemičar?“ „Da. Pomoću snimaka, testiranja i geoloških istraživanja otkrivene su mnoge jame i rudnici koje su Grci, Rimljani i Egipćani koristili za dobijanje mermera, gline i drugih materijala. Hemijska analiza može da otkrije iz kog nalazišta neki komad potiče i da li je to nalazište obično korišćeno za predmete kao ovaj koji proučavamo." Odmahnuo je glavom. „Neće biti vremena da ga podvrgavamo naučnim analizama. Jasno je da lopovi neće dopustiti da se uradi išta više od brzog pregleda obavljenog na tajnom mestu i u krajnje kontrolisa- nim okolnostima." „Onda ćete morati da rizikujete i oslonite se samo na njegov izgled. Ali postoje naznake koje mogu biti od pomoći. Kameni predmeti napravljeni za faraona biće od najboljih materijala koji su bili na raspolaganju starim Egipćanima. Lapislazuli koji su vaši bogokraljevi najviše voleli poticao je iz Avga- nistana, gde je iskopavan hiljadama godina. On je izrazite nebeskoplave boje i sadrži tek finu prašinu od sitnih čestica pirita, koju mi nazivamo

zlatom za budale. Vizuelnom metodom mogu utvrditi da li je mineral istog kvaliteta kao onaj koji su koristili kraljevi." „Ali dobar krivotvoritelj znaće da treba da koristi avganistanski lapislazuli?“ „Tačno, ali ima još toga što treba uzeti u obzir. Na primer, vrstu alata koji su koristili. Savremeni alat, čak i ručni, pravi različite otiske od kamenih, bakarnih i bronzanih alatki koje su se koristile u vreme faraona. Patina, spoljašnji omotač koji se s vremenom pojavljuje na predmetu, takođe se mora proučiti jer može otkriti starost predmeta i mesto na gde su ga držali. Očigledno je da predmeti koji su bili u zapečaćenoj grobnici imaju drugačiju patinu od onih zakopanih u zemlju ili vekovima izloženih prirodnim elementima." „Rekli su mi da krivotvoritelji mogu reprodukovati patinu tako da izgleda staro.“ „Mogu da pokušaju. Mikroskopski pregled obično pokaže da li je do tamnjenja predmeta došlo tokom hiljada godina ili je veštački izazvano u skorije vreme. Sada ćete mi vi reći da neće biti prilike da se komad pregleda pod mikroskopom, zar ne?“ „Nažalost, tako je.“ „Što celu situaciju svodi na najosnovnije testiranje autentičnosti umetničkog dela: unutrašnju reakciju ispitivača - kako to delo izgleda... kakav osećaj izaziva. “ Shvatila sam da je on već znao sve što sam mu rekla. Svaki stručnjak s kojim je razgovarao mogao mu je reći isto. „Vi ste već znali da će se sve svesti na mišljenje zasnovano na brzom pregledu", rekla sam. „Da, priznajem da jesam. Drugi stručnjaci s kojima sam razgovarao došli su do istog zaključka. Uz tako malo vremena, moraćemo potpuno da se oslonimo na instinkt osobe koja bude vršila pregled. Kao što ste sami ukazali, na unutrašnju reakciju stručnjaka na ono što vidi i oseća. Što i jeste razlog zbog kojeg sam naročito zainteresovan da anga- žujem vas. Niko od onih s kojima sam razgovarao nije imao nikakvo terensko iskustvo s antikvitetima, kao što ste ga vi imali kada ste radili na arheološkim nalazištima. A u ovom slučaju, pošto skarabej nikada nije prošao pažljiv pregled stručnjaka, kakav su prošli svi drugi predmeti iz Tutankamonove

riznice, nema ničega s čime bismo mogli da ga upoređujemo.“ Htela sam da mu napomenem da kad nema ničega s čime bi se upo- redio i nema vremena za testiranje, onda nema ni garancije za uspešno utvrđivanje originalnosti. „Savremene reprodukcije često su toliko dobre da nije neobično kada stručnjaci iznesu različita mišljenja o tome da li je neki predmet originalan ili ne - i to nakon što je bio podvrgnut podrobnim naučnim testovima. Nije neobično da neki predmeti budu proglašeni originalnim, pa se godinama kasnije otkrije da su lažni", rekla sam. „Svestan sam toga. Zbog toga sam se i obratio vama. Većina profesi- onalaca u umetnosti naučila je svoj posao iz knjiga i radeći u muzejima. Vi ste zaista radili na terenu i to me je impresioniralo. Ne samo što je ovaj predmet ukraden iz iskopine, nego je i godinama čuvan u zatvorenom prostoru i nije bio izložen spoljašnjem okruženju." Zastao je i nagnuo se ka meni preko stola. „Prilično verujem svojoj sposobnosti da procenim ljude i okolnosti. Stomak mi govori, kao što ste vi to rekli, da ćete biti prava osoba da preuzmete rešavanje misterije koja je počela pre skoro jednog veka.“ A moj stomak je meni upravo govorio da ustanem i odem odatle. Nisu se svi delići slike uklapali, naročito ne oni u vezi s tajnim vraćanjem skarabeja u Egipat i tvrdnje da egipatska vlada nije bila uključena u to, kao ni u davanje novca za otkup. Iako mi je stomak govorio da odem, mozak je vrištao da mi je potreban novac, a u ovom trenutku ovo je bila jedina igra u gradu. „Dakle, vi želite da potvrdim autentičnost skarabeja pre nego što novac pređe iz ruke u ruku“, rekla sam. „Tačno." „ A svi eksperti s kojima ste razgovarali su vas odbili.“ Osmehnuo se i prekrstio ruke. „Ponovo ste u pravu. Niko nije rad da mi pomogne." „Iskreno, gospodine Kasime, postoje lakši načini da se zaradi novac nego da petljanje s razbojničkom bandom. Skarabej se neće pojaviti s pečatom koji potvrđuje daje izvađen iz Tutankamonovog groba. To nije nešto na šta možete tek tako baciti pogled, ili čak provesti sat u podrobnom proučavanju i biti sigurni da je pravi. Skoro je nemoguće potvrditi autentičnost predmeta

bez preciznih informacija o njemu, tako da bi tri eksperta mogla da iznesu tri potpuno različita mišljenja." Zaustio je da nešto kaže, ali sam ga preduhitrila. „Pregled će biti obavljen u tajnosti, a stručnjak neće znati čak ni gde se nalazi. Ako se ispostavi da skarabej nije pravi, ili stručnjak ne bude siguran i bude mu potrebno više vremena da ga pregleda, mogu mu pre- rezati grkljan. Ponekad stručnjaka ubiju samo zato što je previše video, čak i kad razmena prođe bez problema." Nisam dodala da jedina osoba dovoljno glupa da razmišlja o nečemu takvom mora biti bez novca i očajna. Neko poput mene. „Sasvim razumem", rekao je. „Iako sam razgovarao s mnogo stručnjaka u Evropi, nisam pokušao da angažujem nijednog od njih jer su svi izrazili istu zabrinutost kao vi. Došao sam u Njujork jer se stalno pojavljivalo vaše ime, kao osobe s jedinstvenim kvalifikacijama." „Šta se dogodilo s tri imena koja su vam dali u muzeju?" Oborila sam njegovu laž uz osmeh. „Lagao sam, naravno. Zapravo, neki koji su vas pomenuli sugerisali su da ste imali, da tako kažemo, više od prosečnog iskustva s ukradenim umetničkim delima - iz jedinstvenog ugla, naravno. Pošto ste već imali posla s lopovima i služili kao posrednik u vraćanju istorijskog blaga u postojbinu, siguran sam da ste prava osoba koja mi može pomoći.“ „Ti stručnjaci koji su govorili o mom jedinstvenom odnosu s ukradenim predmetima verovatno su zaboravili da napomenu kako sam ja bila ta koja se izložila opasnosti da bi ih vratila, dok oni nisu uradili ništa.“ „Što je razlog zbog kojeg sam ovde.“ Nagnuo se preko stola, odlučno mi se zagledavši u oči. „Video sam skarabeja. Čak sam ga držao na dlanu. Mislio sam da će mi progoreti rupu u mesu. On treba da bude vraćen mom narodu, gospođice Dupre. To neće trajati dugo. Imamo novac. Mi...“ „Biće mi potrebni podaci - slike, tačne mere...“ „Imamo sve to spremno za vas u Engleskoj." Skrenula sam pogled i uzdahnula, ne zbog toga što mi je bilo dosadno već zbog mešavine žaljenja i krivice što moram da se petljam s lopovima kako bih platila kiriju. „Kratak let preko Atlantika", rekao je on, gurajući ruku u unutrašnji džep da bi izvukao kovertu i položio je na sto. „Unutra je karta za London

i prva rata vaše plate. Dvadeset hiljada u gotovini. Drugih dvadeset hiljada dobićete kada nam skarabej bude vraćen." Buljila sam u kovertu. Nema sumnje da sam za manje para odlazila i na opasnija mesta od dobre stare Engleske. „Moraćete da dodate još jednu nulu u svoju ponudu ako uspem da vam vratim skarabeja.“ „To je prihvatljiv zahtev.“ Pružila sam ruku preko stola i uzela kovertu. Nisam znala zašto, ali ruke su mi se oznojile, kao da je moje telo znalo nešto što ja nisam. Ali to nije bilo važno. Uostalom, Velika Britanija je bar civilizovana zemlja. Šta bi tamo moglo da krene naopako?

14

Kad smo izašli iz restorana, Kasim je ušao u taksi koji je čekao ispred, a ja sam krenula ka najbližoj stanici podzemne železnice. Iako sam imala novca za taksi, brže ću stići kući metroom. Kasim mi je rekao da je kontakt s lopovima uspostavljen, ali nije ugovoren pregled skarabeja. Ja treba da odsednem u londonskom hotelu i čekam dok me on ne pozove i saopšti mi pojedinosti o sastanku. Već sam bila nervozna zbog sastanka s bandom. Sigurno do tog susreta neće doći u londonskom pandanu Ruske čajdžinice. Da vas pretresu - i svuda opipaju - i da vam stave povez preko očiju pa vas gurnu u prtljažnik radi vožnje do mračnog i samotnog mesta, nije samo situacija iz filmova, već upravo način na koji su se obično plaćali otkupi za povratak ukradenih umetničkih predmeta. Nisam mogla da otputujem za Englesku a da ne pronađem Mortiju staratelja čuvar ili nadzornik bio bi tačniji opis onoga koji njemu treba, umesto običnog „staratelja za mačke". On je bio mačor od pet kila, koji je za sebe mislio da je tigar od dvesta kila. Nazvala sam svog prijatelja Mikelanđela i rekla mu da mi je potreban „neko da se pobrine za moju macu“. Pošto sam bila pri parama, pozvala sam ga na večeru u svoj omiljeni restoran u Maloj Italiji. Priznajem da sam ga besramno pustila da misli da govorim o seksu, ali devojka mora da radi ono što mora, a naročito danas, kada čak i školarci šalju poruke seksualnog sadržaja. Na putu do stanice metroa zastala sam u banci. Nisam uplatila ceo iznos na svoj bankovni račun, nego samo hiljadu dolara; ostatak sam ponela kući.

Poslednji put kada sam ostavila veću sumu novca na računu, vlasti su ga odmah zgrabile svojim prljavim ručicama. Još sam im dugovala, ali ne za zaostale poreze, već za kriminalno velike kazne i kamatu koju razrezuju kada ne možete da platite sav porez odjednom. Nisam stavila više novca na račun nego što je neophodno za plaćanje tekućih troškova. Nisam nameravala ni da sakrijem keš u frižider. To je bila glupa greška koju nikad neću ponoviti. Ko bi pretpostavio da će se momak, kojeg sam izabrala da pazi na Mortija kad sam poslednji put putovala iz grada, poslužiti mojom ohlađenom lovom iz frižidera? Izgledao je kao fin momak koji voli mačke... Čak sam mu kupila i flašu omiljenog ruma. Ne, ovog puta pare odlaze na mesto gde niko nikada ne bi ni pomislio da ih potraži. U vodokotlić. U zalepljenoj plastičnoj kesi. Šta bi lopov mogao da traži tamo? Tad sam mislila da je ovo veoma nadahnuta ideja. Zakasnila sam na voz samo nekoliko sekundi kada sam sišla niz stepenice podzemne stanice i provukla karticu za metro kroz prorez na obrtnim vratima. Sledeći je trebalo da naiđe za deset minuta. Proverila sam da okolo nema nekih uvrnutih ili ludih likova. Uvek sam to radila kad dođem na stanicu podzemne železnice. Nazovite me paranoičnom, ali ako vidim bilo kakve čudake, udaljim se od njih što je više moguće. Danas sam već naletela na jednu ludaču. Do sada je sve bilo u redu. Odabrala sam sebi mesto i čekala, razmišljajući o dobrim starim danima, kada sam se retko vozila podzemnom železnicom. Bilo je pitanje statusa voziti se taksijem ili kolima s iznajmljenim vozačem, iako je bilo potrebno više vremena da se bilo gde stigne ako ste se kretali ulicama. Eh, tada sam imala dobro plaćen posao. Vratila sam se u stvarnost: bar sam dobila novog klijenta i putujem u Englesku, a možda i u Egipat. O tome sam razmišljala kada sam iznenada primetila ženu koja bulji u mene. Sledila sam se. O sranje - to je ona! Nisam bila stopostotno sigurna, pošto je bila drugačije obučena, a u gradu

je postojalo na hiljade žena sličnih godina, telesne građe i etničkog porekla. Na stanici je bilo i drugih žena sličnog izgleda, ali ono što me je nateralo da primetim ovu bilo je to što je zastala u mojoj blizini, nateravši dlačice na mom vratu da se naježe. Stajala sam kao ukopana, premišljajući šta da uradim. Još nisam uspela dobro da joj vidim lice, jer sam izbegavala da buljim u nju. Mogla bih pojuriti prema izlazu iz male stanice a da ne prođem pored nje. Ne paniči! - rekla sam sebi. Nije krenula prema meni, verovatno zato što je oko nas bilo i drugih ljudi. Naravno, ovo je Njujork, grad slavan po tome što njegov prosečni građanin odbija da pritekne u pomoć žrtvama kriminala. A ni policajci ponekad nisu bili od veće pomoći. Žena je mogla da me iseče na komade na peronu, a ljudi bi samo obišli okolo da ne ugaze u krv. Čula sam tutnjavu dok se voz približavao stanici. Nisam znala da li je to dobar znak. Vagoni su u poslednje vreme sve manji, što poprilično otežava da izbegnete nekoga ko se namerio da vas izbode. Nema šanse da uđem u isti vagon s njom. Počela sam da se izmičem, nadajući se da to činim neprimetno, kao da tražim zgodnije mesto da uđem u voz. Žena se okrenula ka meni. Znojila se. Bilo je toplo na stanici metroa, ali ne i toliko vruće da vam izbije znoj. Uz to je izgledala umorno; ne, i više nego umorno; izgledala je iscrpljeno, čak istrošeno. Nešto definitivno nije bilo u redu s tom ženom, ali nije delovala preteće, jednostavno je bila premorena, kao da se borila sa svojim zlim duhovima, i gubila u tom ratu. Bilo je nečeg drugog u vezi s njom. Nagoveštaj histerije izazvane životnim problemima ili drogom, nisam znala tačno čime od to dvoje. Još nisam bila sigurna da je to ona i nisam želela da je pogledam u oči čak i da nije. Ovu lekciju naučila sam nedugo pošto sam došla u Njujork na svoj prvi posao kustosa. Imala sam nesreću da pogledam u oči beskućnicu na ulici, koja me je ponizila vičući da je ceo svet čuje: „Zar dama ne zna da ne treba da čačka nos?“ Poželela sam da se zavučem u najbliži šaht i nestanem. Posle toga nikada nisam gledala ludake u oči. Povukla sam se još dalje od nje, a moje kretanje kao da ju je navelo da

pređe u akciju. Krenula je prema meni, brbljajući skoro nerazumljivo. „Uklet je... uzeo mi je dušu... uzeće i tvoju. Beži! Nestani odmah!" Sada su se već videla svetla dolazećeg voza i buka je počela da nadjačava većinu onoga što je trabunjala dok sam se ja povlačila unazad. Prišla je toliko blizu da sam pružila ruku da je zadržim dalje od sebe, ne da je odgurnem, nego samo da održim pristojno rastojanje između nas. Njeno brbljanje je s engleskog prešlo na arapski. Zbog buke i lošeg razumevanja arapskog, nisam razabirala šta govori. Nastavila sam da se povlačim i odjednom shvatila da sam opasno blizu ivici perona. Žena je na trenutak izgledala iznenađeno, gledajući iza mene kao da vidi nešto što je plaši. Vrisnula je i bacila se na mene. Ispružila sam ruke da sprečim udarac, a ona je skrenula i pojurila s perona dok je voz tutnjeći pristizao. U deliću sekunde, voz je bio tu, a nje više nije bilo. Ljudi su vrištali. I ja zajedno s njima.

15

„Niste poznavali tu ženu? Jutros ste je videli prvi put? A ona uopšte nije pokušala da vas napadne na stanici podzemne železnice?“ Bio je to treći put da me policajac iz podzemne železnice pita za ženu koja je istrčala pred voz. Incident u mom stanu nije unet u bazu podataka koju je koristila policija i morala sam da ga prvo obavestim o napadu nožem za otvaranje pisama. „Nije izgledalo kao da pokušava da me napadne", rekla sam. „Kao što sam vam rekla, delovala mi je izgubljeno. Ne znam šta je pokušavala da uradi. Neprestano je brbljala o kletvi... Slušajte, nemam pojma! Izgleda da sam bila loše sreće kad sam naletela na nju.“ „Loše sreće? Pojavila se jutros ispred vašeg stana, a onda ponovo na stanici metroa na drugom kraju grada?“ Bila sam neodređena, naravno. Imala sam u džepu novac koji je za mene bio od životne važnosti koliko i aparati za održavanje života nekome ko se nalazi na intenzivnoj nezi. Da sam rekla ovom policajcu da mi je čovek jutros dao dvadeset hiljada dolara i da mora postojati neka veza između njega i ove lude žene, on bi uzeo novac, ili bar onih devetnaest hiljada koje sam imala u džepu. Poverovala sam Kasimu kad je rekao da ne zna ništa o toj ženi, ali bilo je previše to što se ona opet pojavila nakon što sam se rastala s njim u restoranu. Možda me je pratila, a osim toga, nije pomenula Kasima. To što sam bila bez para činilo me je podložnom ubeđivanju i izgleda da me je dovelo do potpune tupavosti. Da sam policajcu dala razlog da me uhapsi ili pretraži, našao bi novac i on bi završio tamo gde najveća policijska organizacija u državi odlaže novac zaplenjen kao dokaz, gde god to bilo, tako da bi bio zauvek izgubljen.

Osim toga, policajac iz podzemne železnice nije mi baš ulivao poverenje, bilo da je reč o njegovoj spremnosti ili mojoj sposobnosti da ga lepim recima ubedim u bilo šta. Izgledalo je da ima onaj pitbulovski stav da zarije zube u ono čega se dohvati i nikada ne pušta. Sada se uhvatio pretpostavke da se ta žena i ja znamo odranije. Nisam ga krivila zbog toga, ali to nije bilo istina. Detektiv Gerdi je možda bio policajac na svom mestu, ali taj policajac iz Odeljenja podzemne železnice bio je sklon birokratskom postupku naizmeničnog požurivanja i otezanja, koji je trajao satima. Užasno sam se osećala zbog jadne žene koja se bacila pod voz, ali sada sam želela da se nisam prijavila kao svedok, jer sam se četiri sata kasnije našla i u policijskoj prostoriji za ispitivanje, koja je smrdela na ustajali dim cigareta, nezasićenu mast pomfrita i prženu piletinu sa sosom. Nezasićene masti u gradu bile su van zakona, a pušenje nije bilo dozvoljeno u državnim zgradama, ali smrad se verovatno uvukao u ispucalu boju na zidovima pre nekoliko decenija. Za nekoliko hiljada godina, neki procenitelj starina istraživaće patinu od smrtonosne masti i duvanskog dima, da proveri li je umašćeni sto u ovoj prostoriji autentični antikvitet. Sedela sam na zamašćenoj stolici na suprotnoj strani zamašćenog stola, naspram policajca iz podzemne železnice, i pokušavala da zvučim uverljivo. Bila sam umorna i ogorčena. „Gospodine policajče, već sam vam tri puta rekla da nisam poznavala tu ženu.“ Osmehnula sam mu se. „Slušajte, gladna sam, umorna, istraumirana i imam mačka koji verovatno kida moj kauč u komade jer nisam došla kući da mu dam večeru, a previše sam humana da mu isečem kandže, iako me finansijski uništava zbog kupovine novog nameštaja. Možemo li uskoro da završimo s ovim?“ „Napredujem što brže mogu. Žena je mrtva. Moramo da razjasnimo sve pojedinosti." A sudeći po njegovom izgledu, to će potrajati. Stomak mu je visio preko opasača, a košulja se otvorila na mestu gde je nedostajalo jedno dugme, sportski sako bio mu je pretesan i toliko izašao iz mode da su poliesterski umeci mogli da budu i oznaka modnog stila nekog zavodnika, pantalone izgužvane i izbledele na kolenima, a cipele izanđale -

izgledao je kao čovek pored koga je život prošao i koji nije mogao da trči dovoljno brzo da bi ga sustigao. Takođe je trebalo da očupa dlake iz ušiju i nosa. I malo smrša. S vremena na vreme podigao bi glavu sa izveštaja koji je čitao i blago odmahnuo glavom, od čega su mu obrazi podrhtavali. Bila sam spremna da pružim ruku preko stola i uzmem te papire da bih videla šta to, dođavola, on pronalazi u njima što je toliko zanimljivo. Leš je još bio topao, bukvalno, pa policijska birokratija još nije stigla da napravi debelu papirologiju o celom slučaju. Stekla sam utisak da misli kako ću, ako me dovoljno dugo bude držao ovde, nešto priznati iz čiste dosade. Razmišljala sam da to i uradim, samo da bih izašla odavde, ali nisam znala koji zločin da priznam. To što nisam uspela da sprečim samoubistvo? Da li je to bio zločin? Nisam htela da budem bezosećajna, ali sam se u tom trenutku više brinula za novac u svom džepu, pa sam ga stalno dodirivala rukom kako bih se uverila da je i dalje tu. Do sada me policajac nije pretresao, ali veče je tek počelo. Uniformisani policajac iz podzemne železnice rekao je za jadnu ženu da je ,,spljeskana“, ali pretpostavila sam da ni to nije bilo iz bezosećajnosti. Milioni ljudi voze se metroom svakog dana i poneko od njih bi slučajno (ili namerno) pao, skočio, ili bio gurnut pod vozove u prolazu. Jedna od užasnih istina koje sam naučila za trideset i nešto godina svog života bila je da se ljudi odluče za samoubistvo jer je život za njih ponekad gori od smrti. Žena je bila izgubljena, možda čak i umorna od života. Možda je jed- nostavno želela da legne i umre, ali neka misao o kletvi, koja joj se vrtela po glavi, držala joj je telo u pokretu. Samoubistvo je bilo prva pretpostavka policajaca koji su razgovarali sa mnom, a i drugih svedoka na licu mesta. Ali pošto sam dala uniformisanim policajcima izjavu, sproveli su me do ovog detektiva, čijim je ušima i nosu bilo potrebno hitno šišanje. Dok je on čitao brzinom puža, ja sam pokušala da zabavim svoj pre- moreni um pogledom koji sam imala kroz prljavo prozorsko staklo na veliku prostoriju sa sivim čeličnim stolovima, koje je država obezbedila ovoj stanici

verovatno još pre rođenja mojih roditelja. Panduri svih veličina, boja, polova i rasa sedeli su za tim stolovima i pričali preko telefona ili međusobno - naizgled niko nije ništa čitao, samo su pričali, bar niko osim pajkana koji me je držao u klopci, kao da mi je stao nogom na rep. „Veoma čudno", rekao je dok su mu mesnati obrazi podrhtavali. „Šta je čudno?“ „Žena koju niste poznavali pokušala je jutros da vas izbode, a onda je nekoliko sati kasnije počela da priča s vama o temi koju niste razumeli ili mogli da čujete. Jednog trenutka ta žena razgovara s vama, sledećeg skače s perona pred voz.“ Oštro sam udahnula i ugrizla se za donju usnu da bih sačuvala zdrav razum, a onda pokušala da se izjasnim tako da mu se ne protivim u potpunosti i tako odložim svoj odlazak odavde i dovedem u opasnost novac u svom džepu. „Ne znam da li bih to nazvala čudnim u gradu od osam miliona sta- novnika. Svakog dana čujete za ljude koji su toliko propali od teškog života ili droge da završe na ulici poluludi. Vi se valjda bavite njima svakog dana." „Zapravo, govorio sam o slučajnosti." „Kakvoj slučajnosti?" „Obe ste bile tamo... baš u tom trenutku... a pre ovog jutra se nikada niste srele.“ „Žena je verovatno imala ideju da sam ja neko drugi. Možda neko ko joj je preoteo muža. Zato se vrzmala oko moje zgrade dok nisam otvorila vrata. Onda me je pratila kada sam izašla. Ili se možda samo zadesilo da smo se u isto vreme zatekle na istoj stanici metroa." Klimnuo je glavom, uz podrhtavanje obraza. „Zanimljivo." Nije mi išlo. „Izvinite, ali šta je toliko zanimljivo u vezi s tim? Našla sam se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme kada je ta jadna i bolesna žena odlučila da sve okonča. Kraj priče." Nije pao na ovo. „Slušajte", rekla sam panduru iz podzemne, „tužno je što ovoj ženi niko nije pomogao s njenim problemima, a ona je očigledno bila očajna. Za neke ljude smrt je bolja od života." Što je u velikoj meri opisivalo i moja osećanja,

zbog toga što sam bila zarobljena u ovoj sobi za ispitivanje, s ovim detektivom. „Imam neke poslove da obavim. Nemam više šta da vam kažem.“ „Neverovatna slučajnost." „Ponovo ta reč. Šta je toliko teško razumeti u tome da je nisam poznavala? Nikada je nisam videla pre ovog jutra. Potpuna neznanka, kao i većina od miliona drugih ljudi u gradu.“ Dok je gledao u mene, njegovo naborano lice, široki nos i vodnjikave oči prošarane crvenim venama podsetile su me na tužnog psa krvoslednika. Bilo mi je žao što sam tako grubo govorila o sirotoj ženi i bilo mi je potrebno da odem negde gde je atmosfera zdrava i popijem piće. Ustala sam, spremna da odem, ali sam zastala, ne želeći da budem nepristojna. Počela sam da osećam sažaljenje i prema njemu. „Zaista nisam poznavala tu ženu, detektive. Nisam čak ni sigurna da li je to bila ista žena koja je bila ispred mog stana." Laž, ali dobra. Kako će dokazati daje to bila ista žena? Sasvim sam lako mogla da naletim na dve ludače u istom danu. To uopšte nije bilo sporno. Mogu vam reći da bi se svaki porotnik u gradu Njujorku složio s tim argumentom. Odlučila sam da igram na kartu pretpostavke da je to bila neka potpuno druga žena od one koja je mahala nožem za otvaranje pisama. „Što više razmišljam o tome, sve sam sigurnija da to nije bila ista žena.“ Gledala sam ga pravo u oči. „Kada dobijete izjavu koju sam jutros dala policajcu u mom stanu, videćete da to nije ista žena. Opis je različit." Odeća joj je svakako bila drugačija. „Žena u podzemnoj železnici prišla mi je jer sam pogrešila i pogledala je u oči. Znate isto kao i ja da nikada ne treba lude ljude gledati u oči. Zatim je istrčala pred voz. To je sve što znam. Mogu li sada da idem?“ „Imate li nekih poslovnih obaveza u Londonu ili Egiptu?“, upitao je, ne obraćajući pažnju na moje pitanje o odlasku. „Ne, ne baš.“ Obrisala sam znoj s dlana o gomilu novca u džepu. „Zvuči kao da niste sasvim sigurni u to.“ „Zašto pitate?“ „Zvala se Fatima Sari. Imala je egipatski pasoš. Juče je doputovala

avionom iz Londona." Pokušala sam da zadržim bezizražajno lice, ali griža savesti mi je ra- zvezala jezik. „Nikada nisam čula za nju. Nedavno sam zaista razgovarala s nekim o jednom egipatskom umetničkom predmetu, ali ne s tom ženom. Ali to je sve. Ja sam stručnjak za starine. To mi je posao, egipatski antikviteti. i kao što vam uporno ponavljam, nisam je poznavala." „Potpuna neznanka razgovara s vama, neko koga nikada pre niste vi- deli, i jednostavno se desilo da ste bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme...“ „Tačno tako.“ Da li je konačno ukapirao? „A ona je imala vašu posetnicu u džepu." „Molim?" Podigao je posetnicu. „Medison Dupre, procene umetnina...“ „To je moja posetnica?" „Osim ako ne postoji neka druga žena s vašim imenom i ostalim po- dacima, pretpostavljam da jeste. Ova žena, za koju stalno govorite da je niste poznavali, nosila je vašu posetnicu kada se jednostavno desilo da se našla na istoj stanici metroa kao i vi i kada se jednostavno desilo i to da završi ispod voza pošto je razgovarala s vama.“ Tužno me je pogledao. „Pretpostavljam da je od sedam milijardi ljudskih bića na planeti neizbežno da jedno od njih nosi vašu posetnicu kada slučajno naleti na vas i pogine u njujorškom metrou, nakon što je prethodno pokušalo da vas isecka nožem za papir." Srce mi je bilo u grlu. „To je slučajnost, ništa drugo." Čak sam i samoj sebi zvučala očajno. Mobilni telefon mu je zazvonio i on se javio. „Ne seri? Tako se poka- zalo?“ Značajno me je pogledao, dajući mi na znanje da se poziv odnosio na mene. „Donesi mi to da pogledam." Imala sam osećaj da su mu rekli nešto što nisam želela da čujem. „Zanimljivo", rekao je. Nisam to želela, ali morala sam da prihvatim mamac. „Šta je sada?" „Sigurnosna kamera na stanici snimila je da ste je vi gurnuli."

16

Sastanak sa ženom je dobro prošao, mislio je Kasim. Izgledalo je da ga je ona prihvatila onakvim kakvim se predstavio. A ništa od onoga što joj je rekao nije bila laž. Njegova jedina prevara bio je jedan propust - nije joj rekao da će biti ubijena posle procene autentičnosti predmeta. Ako je lopovi ne ubiju, što je pretpostavljao da će uraditi, on će to učiniti jer ne sme rizikovati da ostavi svedoka. To što će ona umreti izvršavajući zadatak ništa mu nije značilo. Smatrao je sebe čovekom koji ima sudbinu. Smrt Medison Dupre biće kolateralna šteta, jedna od mnogih koje će uslediti, dok on bude sprovodio plan koji je kovao skoro dve decenije. Kasim nije lagao kada je rekao da je učen čovek, iako je bio više vojnik nego čovek od knjige. Zapravo je zaista imao doktorat iz istorije, ali ga je stekao u uskostručnoj oblasti - vojnoj istoriji. A diplomu nije dobio na običnom univerzitetu nego na vojnoj akademiji: Ratnom koledžu Egipatske vojske. Takođe je propustio da pomene kako je, pre nego što je proteran iz zemlje, imao čin generala. I da je umakao vodu za streljanje nakon što je organizovao puč kojim bi uspeo da obori vladu da jedan od učesnika nije otkrio vlastima celu zaveru. Kao student istorije, učio je o osvajačima, od velikog Tutmesa, preko Aleksandra Makedonskog i Napoleona, do Hitlera i Staljina, pitajući se šta je podstaklo strasti i silovite vizije osvajača poput Aleksandra i ludaka poput Hitlera. Hitlerov stil je najviše privlačio Kasimovo interesovanje. Hitler je uspeo da pokrene milione ljudi uprkos činjenici da su ga milioni drugih smatrali pobesnelim ludakom.

Proučavao je nacističkog diktatora, analizirajući kakva je to bila ,,vatra u njegovom stomaku", koja je naterala milione da ga prate, iako je većina onoga što je govorio bila laž ili prosto ludačko buncanje. Hitler se uzdigao do pozicije vlasti posle ekonomske propasti i velike depresije posle Prvog svetskog rata. Nemci su naročito mnogo propatili i od hiperinflacije, kada je bila potrebna puna vreća papirnog novca da se kupi vekna hleba, i od vrlo nepovoljnog mirovnog ugovora koji ih je sve vreme gušio. Kasim je zaključio da se Hitler obraćao nemačkom narodu kao trener poraženog sportskog tima, vičući mu da ima moć i sudbinu da gospodari svetom, dajući mu razlog zbog kojeg nije ostvario svoju veličanstvenu sudbinu, neprijatelja kog će mrzeti - Jevreji su za sve krivi, brbljao je, galamio i besneo. Ono što je naročito interesovalo Kasima bio je način na koji je Hitler opčinio naciju, ne samo tevtonskim legendama o zlatokosim junacima i junakinjama snažne telesne građe, koje je nemački narod trebalo da oponaša, nego i magijom i pričom o natprirodnom. Specijalna jedinica jurišnika - Anenerbe, formirana je da traga po svetu za arheološkim blagom koje bi dokazalo nadmoć Hitlerove zamišljene rase gospodara i ojačalo veru naroda u ekstremni nacionalizam. Drugim rečima, SS se, osim busanja u prsa i brbljanja da su Nemci gospodarska rasa, upustio i u potragu za konkretnim dokazima. Kada su zauzeli Austriju, došli su u posed Svetog koplja, to jest Koplja sudbine. Krvlju umrljano koplje, za koje se smatralo da je njime proboden razapeti Hrist, u bitke su nosili kraljevi i carevi. Započete su i druge potrage: za Svetim gralom, peharom koji ima magične moći jer je Hristos pio iz njega na Poslednjoj večeri; za svetim kamenjem i runama mističnog značenja iz tevtonskih pripovetki; čak je poslata i ekspedicija na Tibet, na Krov sveta, da pronađe dokaz njihove isprazne tvrdnje da su potomci Arijevaca. To što je Adolf bio psihopata koji se ubio nakon što je pobio trideset miliona ljudi i izgubio rat nije bilo toliko važno za Kasima. Kao ni bizarni Austrijančev seksualni život - od samoubistva sestričine, nakon što ju je naterao na seksualni odnos, do zadovoljavanja puštanjem žena da mokre po njemu dok leži.

Hitler je propao posle osvajanja ogromne teritorije jer, iako je bio veliki govornik, nije imao pravi vojnički um. Za vreme službovanja u vojsci, stigao je samo do čina običnog kaplara. Pogled na svet generala Kasima zasnivao se na činjenici da na Bliskom istoku živi više od trista miliona ljudi arapskog porekla i da Arapi imaju istoriju kojom treba da se ponose. Ne samo da je faraonski Egipat u svoje vreme bio svetska sila, nego su i kasnije velike bliskoistočne civilizacije, arapski sledbenici islama, pokorile zemlje i narode od Me- sopotamije do Atlantika, menjajući njihove kulture arapskim jezikom i običajima. U to vreme Arapi nisu bili samo najveća svetska vojna sila, nego i naj- naprednija civilizacija na planeti u oblasti nauke, medicine i matematike. Uz nekoliko stotina miliona ljudi u arapskom svetu, pored dugotrajnog neprijatelja koga mogu mrzeti i protiv koga se mogu okupiti, Kasim je pronašao svoj poziv: da preuzme vlast u Egiptu, ekonomski najrazvijenijoj arapskoj zemlji, i ujedini sve ostale Arape na Bliskom istoku i u severnoj Africi pod svoju komandu. Imao je i predmet s dokazanom sposobnošću da podstakne mase: Srce Egipta. Kao što je rekao Medison Dupre, kada je dvadesetih godina prošlog veka nacionalistička groznica neobuzdano zahvatila Egipat, povratak skarabeja srca faraona Tutankamona predstavljao je zov na okupljanje radi proterivanja stranaca i povratak Egipta na stazu nekadašnje slave. General Kasim će taj zov ponovo dovesti do usijane tačke.

Stara verovanja ponovo će biti poštovana. Celokupno tajno znanje o prirodi, o božanskom, o demonskom. Mi ćemo zbrisati hrišćansku glazuru i prizvati nazad religiju koja je posebnost naše rase. Adolf Hitler

17

Isteturala sam se iz policijske stanice, zevajući kao riba koja se praćaka na palubi čamca. Nisam mogla da verujem. Nije me iznenadilo što me je Kasim lagao. To sam već pretpostavila. Ali od moguće žrtve postati osumnjičena za ubistvo za tili čas, to me je ostavilo bez daha. Čitav svet mi se okrenuo otkako sam se jutros isteturala iz kreveta. Žena koja je buncala o kletvi bila je u pravu. Kletva je svakako postojala i sada me je obuhvatila svojim pipcima i stezala kao džinovska lignja. Ostala sam bez reči kada me je detektiv Gerdi optužio da sam ubila ženu. Kad sam povratila dah, izvadila sam mobilni telefon i rekla Mikelan- đelu da se odmah nađemo u Maloj Italiji. „Čemu žurba?“ ,,Ubistvo!“, kriknula sam. Bilo mi je potrebno piće - nekoliko pića - tanjir pun ugljenih hidrata i čokoladni desert, jer sam sagorevala svoju nervnu energiju brže nego što sam mogla da je proizvedem. Mojim nervima bilo je potrebno vino i testenina i Mikelanđelova pomoć oko detektiva iz podzemne železnice. Ali pre nego što se nađem s njim, htela sam da ostavim novac u stanu. Kakve sam sreće, verovatno će me opljačkati pre nego što budem imala prilike da ga sakrijem. Dok sam tamo, platiću kiriju i nahraniti Mortija. Želela sam da vidim svog gazdu isto koliko i da podnesem izveštaj poreskoj službi, ali morala sam da mu isporučim novac pre nego što mi zaista uruči rešenje za iseljenje.

Vrata Arnijevog stana bila su otvorena. Ipak sam pokucala, dok mi je nozdrve ispunjavao miris ljutog sosa. „Arni, ja sam, Medi! Arni?“ „Imaš li ti pare za kiriju?“, upitao je ustima punim hrane. „Imam." „Onda uđi." Poslednje što sam želela bilo je da ulazim unutra. Jeo je parče hleba namazano puterom. Njegova majica kratkih rukava i radničke pantalone izgledale su kao da nisu oprane otkad ih je Marlon Brando nosio na Dokovima Njujorka. Izgledao je pomalo kao neko s južnog Mediterana, proćelav, debelog vrata i bačvastog trupa, poput profesionalnog rvača iz televizijskih emisija. Neko - ne, nešto - sedelo je na njegovom kauču. Prvo sam pomislila da je ljudsko biće, ali sam onda shvatila da je to velika lutka, kao iz izloga prodavnice odeće. Arni i to nešto sedeli su zajedno i gledali jednu od beskrajnih repriza televizijske serije o advokatu i policajcu. Oduprla sam se porivu da ga upitam šta će mu to jer sam pretpostavila da mi se odgovor neće dopasti, ili ću se, u najmanju ruku, glasno nasmejati. Dala sam mu novac. Pohlepno ga je dograbio masnim prstima. „Zašto ne možeš da mi platiš na vreme?" „Zašto ti ne možeš da popraviš kvarove po zgradi?" „Popravljam ih.“ „Brava na ulaznim vratima nije popravljena." Slegnuo je ramenima. „Doći će i ona na red.“ „Bolje da ti to bude prvo na redu jer me ovde danas napala jedna ludača.“ „Svet je pun ludaka", rekao je, brojeći novac masnim prstima. „Neke od njih pozovu unutra." „Da, ali ova nije bila pozvana. Mogli su da me siluju i ubiju! Trebalo bi da te prijavim Upravi za stambena pitanja." Izgledao je uvređeno. „Pokrivam te i čekam te, da te ne izbace iz stana, a

ti hoćeš da mi namestiš da izgubim posao? Vlasnici su već rekli da prečesto kasniš i da te se rešim. Ali ja sam im rekao da ti trenutno loše ide, ali da si dobra stanarka." Čoveče, nisam imala pojma da me je on štitio. Mislila sam da je on vlasnik zgrade. Kakva sam budala bila. „Hvala, Arni. Cenim to. I samo sam se šalila u vezi s Upravom za stambena pitanja. Slušaj, biću odsutna nekoliko dana pa će jedan moj prijatelj dolaziti da se brine o mački." „Prvo plati za razbijeni prozor." „Nisam ga ja razbila. Neko je sa ulice bacio kamen na njega." „Staklo je bilo na ulici, a ne u tvom stanu." Razumna primedba. Trebalo je da gledam više policijskih serija na televiziji. Dala sam mu novac za prozor i krenula, ali me je savladala radoznalost. Zaključila sam da je žena na kauču robot. „Šta je to?" „Šila." „Šta ona radi?" Uputio mi je širok osmeh. „Neke stvari koje moja žena nikada nije." Zgađeno sam ga pogledala. „Koliko te je koštala?" „Deset hiljada dolara." „Molim? Platio si deset hiljada za seksi igračku!" Izgledao je uvređeno. „Ona nije seksi igračka. Ona mi je prijateljica." Odmah sam osetila sažaljenje prema njemu. Morao je sebi da kupi pri- jatelja. Jadno kopile! Trebalo je da uloži novac u časove lepog ponašanja. „Hoćeš da vidiš šta može?" Nacerio se. Pobegla sam odatle.

18

Majk je već bio u baru, s pivom u ruci. Spustila sam se na stolicu pored njega. „Bože, bila sam u paklu i vratila se, a noć je tek počela. Provela sam dan bežeći od drevnog prokletstva koje neće prestati dok mi neko ne zabode igle u oči i isisa mi krv.“ ,,I ja mogu tebi da ispričam poneku priču strave i užasa“, odvratio je. „Ne želim da slušam tvoje priče strave i užasa. Imam dovoljno svojih.“ „Možemo da odemo u tvoj stan pa možeš sve da mi ispričaš u kre- vetu“, rekao je, mazeći mi uho i klizeći rukom uz moju butinu. „Znam kako da učinim da se osećaš bolje.“ Zaista je znao, ali trenutno nisam bila raspoložena. Naručila sam čašu vina. I sklonila njegovu ruku. „Ne sada.“ Mikelanđelovo pravo ime bilo je Majki Entoni. Bio je detektiv u Nju- jorškoj policiji, načelnik Odeljenja za krađu umetnina. Ne treba ni reći da, kao i obično pri mojim susretima s policajcima, moj prvi susret s Majkom, pre godinu dana, nije bio prijatan bio je to prilično gadan nesporazum oko tajlandskih knedli i ukradenih kambodžanskih artefakata. Ali to je druga priča. Mediji su ga zvali Mikelanđelo jer je bio i slikar i zato što je njegovo pravo ime donekle podsećalo na ime velikog italijanskog renesansnog umetnika. Pošto sam videla njegove slike, znala sam da je jedina sličnost između njega i pravog Mikelanđela bila u njihovim imenima. Ovaj čovek ne bi mogao zarađivati za život slikajući porodične portrete, ali to nije bilo nešto što biste hteli da kažete momku koji ima mišiće i pištolj-dva. On je tvrdio da imamo odnos „seksa po pozivu". To je bio savremeni pojam za ljude koji zovu jedno drugo kasno noću kada ne mogu da spavaju i potreban im je seks, a inače idu svojim putem.

Mrzela sam taj opis - bio je hladan, zloban i nemilosrdan - ali morala sam priznati da je tačan. ,,U redu“, rekao je, „pričaj, sav sam se pretvorio u uvo.“ „Prvo mi je potrebno piće." Kada sam dobila svoj pino noar i otpila nekoliko gutljaja, počela sam da mu pričam o propasti s kompjuterom. Bio je to odbrambeni mehanizam. Morala sam polako da stignem do toga kako sam osumnjičena za ubistvo, ili bih inače pukla. Razmišljanje o onoj jadnoj ženi takođe me je deprimiralo. „Na kraju sam bacila prokletinju kroz prozor." On je smatrao da je cela priča urnebesno smešna. „Zaista je smešno" rekao je kada je prestao da se smeje. „Pre bi se reklo da je bizarno. Ali postaje sve bolje. Posle toga me je napala neka luda žena." ,,Šta!“ Pogledao me je i skoro se zagrcnuo pićem. „Na ulici?" „Ne! U mojoj prokletoj stambenoj zgradi. Dobri stari Arni još nije popravio bravu na ulaznim vratima." „Trebalo bi da prijaviš tog momka." „Ne, on zapravo nije loš momak." Onda sam mu ispričala o napadu. „Dakle, prijavila si slučaj s tom ludom ženom." „Da, ali od toga neće biti nikakve koristi." „Uhvatiće je oni." „Ne, neće." „Sigurno hoće." Otpio je gutljaj piva. „Mrtva je“, rekla sam. Prekrio je usta da ne bi ispljunuo pivo. Ispričala sam mu šta se desilo tog dana, ne pominjući Kasima po imenu, a ni činjenicu da sam dobila mnogo novca. „Baš sam bila završila ručak i krenula kući. I eto nje opet!" „Pratila te?" „Očigledno. Žena je imala ozbiljne mentalne probleme. Nešto defi- nitivno nije bilo u redu s njom." „Šta god da joj se dogodilo - zavisnost od droge, bolest, demencija, ludilo - s tim je završeno."

„Ne, nije. Kažu da sam je ja gurnula pod voz." Ćutke je slušao dok sam mu opisivala mučno ispitivanje u policijskoj stanici. „To pandursko kopile pokušava da me otera na vešala“, rekla sam Majku. „Samo to što te smatra osobom koja je imala udela u sumnjivoj smrti ne čini ga kopiletom." „Osoba koja je imala udela? sumnjiva smrt? - tvoj prokleti pandurski žargon pretvorio se u birokratsko trabunjanje. Taj tip pokušava da dokaže da je žena ubijena i da sam ja to uradila. Možda mu je potrebno unapređenje, možda voli da namešta ljudima, možda..." „Hej, smiri se! Snimak sigurnosne kamere će sve pokazati." „Lagao je kad je rekao da kamera pokazuje da sam je ja gurnula. Bila bih prilično glupa kada bih sedela ovde i lagala ti o nečemu što je snimljeno na video-traci, zar ne? Nisam je gurnula. Želim da se dočepaš te trake pre nego što je on uništi." „Tvoja paranoja se otrgla kontroli. On neće uništiti traku i ne name- rava da ti smesti." Pokušala sam da se obuzdam, kako ne bih eksplodirala, i da govorim što mirnije mogu. „Čovek mi je rekao da snimak sigurnosne kamere pokazuje da sam je ja gurnula. A to je laž! Dakle, uz svu tu logiku i razum koje uspevaš da sačuvaš, jer nije tvoja koža u pitanju, zašto mi ne objasniš kako je to uopšte moguće kada znam da je nisam gurnula ni ja, a ni bilo ko drugi?" „Morao bih da pogledam snimak..." „Sranje! Upravo sam ti rekla: niko je nije gurnuo! Skočila je! Zapravo je otrčala s perona pravo pred voz." Žena je bila leđima okrenuta vozu kada je iznenada pojurila, ali nisam htela s njim da nagađam da li je u svom zbunjenom stanju uma uopšte shvatila da voz dolazi. Priča o samoubistvu dobro se uklapala jer je uklanjala bilo kakvu vezu sa mnom i novcem. ,,U redu, smiri se. Možda te je iskušavao da vidi kako ćeš se ponašati." „Zašto bi to radio? I nemoj mi govoriti da se smirim!" „Hajde, Medi, čudaci ne trče do pandura i priznaju svoje zločine istog časa kad se pojavimo mašući značkama. Potrebno ih je malo pod- staknuti pa

nekada kažemo da je bilo svedoka, iako ih nije bilo, ili da su ostavili za sobom DNK, pre nego što su uzorci čak i provereni, nešto da ih prodrma i navede, da misle da su saterani u klopku, kako bi počeli sami sebe da optužuju dok pokušavaju da se opravdaju." Žvakala sam špagete bolonjeze i pokušavala da prihvatim to što je Majk govorio, da me je pandur iz podzemne lagao kako bih izlanula priznanje. „Šta je s tim tipom koji te je unajmio - šta je on rekao o toj ludoj ženi?“ „Nisam dobila nikakav odgovor kada sam posle nesreće pozvala broj koji mi je ostavio." „Verovatno je imao mobilni telefon koji je kupio na aerodromu i bacio ga posle upotrebe." Sigurno je postojala povezanost između Kasima i Fatime Sari, ali sam znala da joj nije Kasim naudio. Uradila je to sama sebi. Nisam bila spremna da zatvorim svoj jedini izvor prihoda tako što ću policajcima reći njegovo ime, pogotovo u vreme kada su bliskoistočna fizionomija ili ime dovoljni da budeš označen kao terorista. Poljubio me je u obraz. „Nemoj da gubiš živce zbog toga. Razgovaraću s tim čovekom, videću šta on zaista ima. Imam odličan početak - bila si uključena u toliko poslova s umetninama koje su..." „Pozovi ga odmah." „Verovatno nije na dužnosti..." „On je uvek na dužnosti, taj tip nema život." Dala sam mu posetnicu detektiva Gerdija. „Tu je broj njegovog mobilnog telefona. Pozovi ga odmah ili noćas uopšte neću moći da spavam." Majk je pokušao da ode, ali ja sam ga zgrabila za nadlakticu. „Gde ideš?" „Napolje, gde mogu bolje da čujem." To je bilo samo napola tačno - u baru nije bilo mnogo buke, ali on je hteo da se izmakne dovoljno daleko da pandur iz podzemne ne može da čuje moje gunđanje u pozadini. Vratio se, seo pored mene i pokazao šankeru da mu da još jedno pivo. „Gerdi još nema traku, ali je rekao da će me pustiti da je vidim kad je dobije. Moraju da je obrade forenzičari, tako da će je verovatno dobiti sutra ili prekosutra."

Nije mi se dopadao njegov neutralni ton. Nešto nije bilo u redu. „Da li još tvrdi da sam je ja gurnula?" „Nije video traku, ali kaže da mu je tako rekao video-tehničar.“ Moj život se otimao kontroli, ali sam odjednom bila mirna. „Šta ti je još rekao? Da će me uhapsiti?" „Rekao je da će pogledati traku pre nego što bilo šta uradi, ali pošto je slučaj povezan s inostranstvom, oduzeće ti pasoš." „Šta? Da li je on lud? Ne dam mu pasoš! Neka nabavi sudski nalog.“ „To je standardna procedura. Da te je uhapsio, sudija bi odredio kauciju samo ako bi predala pasoš jer se baviš poslom zbog kojeg putuješ u inostranstvo." Blagi bože! Biću uhapšena! Završiću u zatvoru! Ako kopile to uradi, sigurno ću biti beskućnica kad odatle izađem. „To je ludost! Ništa nisam uradila! Neka ludača je pokušala da me izbode nožem za hartiju, a zatim se bacila pod voz! Nisam joj čak ni ime znala, nikada je pre nisam videla!“ Pokrila sam lice rukama. ,,U ovom trenutku ne znam ni ko sam. Jutros nije trebalo ni da ustajem iz kreveta." Stegao mi je ruku. „Ne brini, ja ću ti pomoći. Forenzičar možda nije ni znao ko si ti na tom snimku. Ja ću ga pogledati. U međuvremenu, nemoj da razgovaraš s Gerdijem bez advokata." „Aaa!" „Ne sviđa mi se kako to zvuči, Medi... Obećaj da nećeš uraditi nikakvu glupost." „Da li bih ja uradila nešto glupo?" „Ma jok, nema šanse!"

19

Nisam učinila ništa glupo, bar ne kad sam mu stavila do znanja da ove noći uopšte nisam raspoložena za seks i kad sam otišla do kuće samo da spakujem mali kofer, zagrlim Mortija i ostavim mu malo više hrane i vode. Ušla sam u avion na kasno putovanje do Londona. Avion je već počeo da ubrzava po pisti kada sam nazvala Majka i rekla mu da sam ostavila otključan stan i htela bih da on hrani Mortija dok se ne vratim. „Moraš da se pobrineš za moju macu“, podsetila sam ga, namerno dovoljno glasno kako bi momak pored mene, koji je već pokušavao da se sprijatelji sa mnom, čuo da imam već nekog. Kada me je upitao kuda bežim, rekla sam mu istinu samo zato što će policiji biti veoma jednostavno da to ustanovi. ,,U London.“ Presekla sam njegova dodatna pitanja. „Plaćena sam da odem tamo, odakle je i ona žena doputovala, i gde ću pronaći potrebne odgovore." „Detektiv Gerdi će to smatrati priznanjem krivice." „Pogledaj snimak sigurnosne kamere. Ako sam ja gurnula tu ženu, sama ću sebi namaknuti omču oko vrata i gurnuti stolicu." Prekinula sam vezu i isključila telefon da bih izbegla njegove pri- medbe i prebacivanja. Slatko sam se osmehnula stjuardesi koja mi je već dvaput opomenula da isključim telefon. „Izvinjavam se. Moja beba se razbolela.“ Mala laž bila je bolja nego da me optuže da sam vređala stjuardesu, jer se njihov posao promenio: umesto da budu ljubazne prema putnicima, postale su tiranke koje naređuju kapetanu da nagazi kočnicu i pozove aerodromsko obezbeđenje kad god ih neki putnik popreko pogleda.

Velika Britanija je civilizovana zemlja, podsetila sam se ponovo dok je avion uzletao. Tamo neću imati problema osim ako neko ne proveri i ustanovi da sam poslednji put odatle otišla u žurbi, ostavljajući za sobom spaljenu umetničku galeriju i ljudske leševe.

KLETVA FARAONA

Posle posete Hauardu Karteru i grobnici faraona Tutankamona, antropolog Henri Fild napisao je da je ser Brus Ingam, Karterov prijatelj,dobio mumificiranu ruku da je koristi kao pritiskač za papir. Na skarabeju na narukvici oko te ruke pisalo je: „Neka je proklet onaj ko pomeri moje telo. Na njega će se obrušiti vatra, voda i zaraza. “ Nedugo nakon što je dobio narukvicu sa skarabejem, Ingamova kuća je izgorela, a kada je ponovo sagrađena, zahvatila ju je poplava.

20

SOLSBERI PLEJN, ENGLESKA Fuad Hasan je čvrsto stegao svoj mobilni telefon i šapnuo: „Fatima, gde si?“ Sklopio je telefon i stavio ga u džep kad je ponovo čuo njenu snimljenu glasovnu poruku. Fuad se već dva dana nije čuo s Fatimom Sari, svojom pomoćnicom, a njegov poslednji razgovor ga je potresao. Nije mogao ni da spava ni da se koncentriše na posao zbog brige. Poslednjih dvanaest godina bio je kustos Radklifove kolekcije, privatnog muzeja koji je osnovao ser Džejkob Radklif. Najveća svetska privatna zbirka staroegipatskih predmeta sada je bila pod upravom Heder Radklif, ser Radklifove praunuke. Srećom po muzej, Heder, koja je znala bezgranično više o najnovijoj modi nego o starinama, ili bilo čemu drugom, kad smo već kod toga, što je zahtevalo čak i najosnovnije učenje, nikada ne bi ulazila u muzej osim ako je nekom posetiocu pokazivala svoju jedinstvenu kolekciju. Činjenica da je bila veoma bogata obično je ostavljala snažan utisak na posetioce, koji su upućivali prikladne komplimente njenom poznavanju staroegipatskih artefakata, iako je ona nazivala sarkofag iz kolekcije krevetom svoje mumije. Bezbrižno je lebdela kroz život u kojem su najvažnije bile seksualne veze i s muškarcima i ženama, od kojih je retko koja trajala duže od šest nedelja, kao i čistoća kokaina koji je ušmrkivala. U pauzama između žurki na Menhetnu i u Parizu i Londonu, provodila je vreme pokušavajući da pronađe svoj cilj u životu i razlog zbog kog se našla na ovom svetu. Ta potraga za smislom njenog postojanja vodila ju je na

duhovna bdenja među crvenim stenama Sedone u Ari- zoni i snežnim vrhovima Himalaja, po visokoj ceni koja joj je pružila malo uvida u njeno mesto u svemiru, osim da sama nije uradila ništa, a imala je tako mnogo. Trenutno je tražila sebe u druidskoj duhovnosti, za koju su mnogi ve- rovali da postoji u Stounhendžu i drugim krugovima megalita i figura od tri kamena pronađenih na Solsberi Plejnu, gde se nalazilo i njeno imanje. Za Fuada, čiji je život bio posvećen zaštiti i očuvanju blaga slavne egipatske istorije, Heder Radklif bila je sujetna i budalasta žena, čija su jedine vrline bile što je dovoljno sujetna da plaća stručnjake da vode računa o njenim starinama i što se sama apsolutno nikada nije zanimala za njih, osim da se povremeno razmeće pred gostima. Maskenbal na imanju Radklifovih sada je trajao već nekoliko sati i Fuad je izašao u vrt da pozove Fatimu, kako bi izbegao mogućnost da ga čuju dvojica čuvara unajmljena da paze da pijani gosti ne odlutaju u muzej. On je želeo da muzej bude zaključan te večeri, kako niko ne bi mogao da uđe, ali Heder Radklif nije nameravala da svoj najslavniji imetak krije od pogleda. Fuad se plašio za Fatimu, a i za sebe, ali nije znao kome bi mogao verovati u muzeju. Njih dvoje bili su jedini stranci zaposleni na imanju. Njihov jezik, vera, učenost iz egiptologije, čak i njihova prilično povučena i suzdržana priroda, sprečavala ih je da se izmešaju s Hederinim slugama, baštovanima i drugim osobljem. Potpuno svestan da ih je suzdržanost sprečavala da se međusobno zbliže, Fuad je žalio što nije sledio svoja osećanja prema Fatimi. Da su se venčali, on bi joj zabranio da preuzme na sebe zadatak da vrati ska- rabej srca u Egipat. Sada je želeo da ju je više ubeđivao da ne ide, da je bio istrajniji u po- kušajima da joj objasni da ne treba da se meša u to, ili da lično preuzme tu dužnost, da bi zaštitio nju. Fuad je od početka imao loš predosećaj u vezi s tim. Sveti skara- bej trebalo je da bude vraćen u kovčeg faraona Tutankamona uz veliku pompu, a ne tajno. Zgađeno se okrenuo kad su iz kuće istrčali žena i muškarac za njom, bacajući odeću sa sebe dok su jurili kroz vrt prema bazenu, smejući se i vičući.

To što je maskenbal imao za temu druidsku plodnost, inače vrlo slabo opravdanje za besramnu orgiju, vređalo je Fuada, ali ga više nije čudilo. Heder Radklif je nedavno „otkrila" da je u prošlom životu bila boginja plodnosti, što je njena svest tumačila jednostavnim pojmom ,,seks“. Fuad lascivnu i grubu igru gostiju nije smatrao toliko uvredljivom za njegov osećaj pristojnosti, već naprosto nezrelom, kao da se okupila najgora balavurdija. Kad se vratio u muzejsko krilo zgrade, ljubazno je klimnuo glavom dvojici čuvara, koji su se raspravljali o fudbalskoj utakmici, i otišao u svoju kancelariju da proveri na monitorima da li su čuvari ili neko drugi potajno nešto gurnuli u džep dok je on bio napolju. Ništa nije bilo uzeto i on je svojoj sumnjičavosti prema poštenju ljudskog karaktera pripisivao zaslugu što nijedan predmet nikada nije ukraden. Koliko god bezbednosne kamere bile važne, sve što je bilo dovoljno sitno da se stavi u džep bilo je smešteno u zaključane kutije sa staklenim poklopcima. Muzej je bio dugačka galerija, koja je zauzimala prostor nekadašnje oružarnice u vili, u kojoj su se čuvale i vojničke uniforme i lovačka oprema. Bila je to probrana zbirka, koja je uključivala i nekoliko velikih predmeta - sfingu s ovnujskom glavom iz Karnaka, mumificirane ostatke visokog sveštenika XXVI dinastije u sarkofagu, kočije iz Ptolomejeve dinastije - i mnoge manje predmete, kao što su oružje, nakit, amajlije u obliku skarabeja, drago kamenje, kamenje u obliku životinja i tome slično. Radklifovu kolekciju, naravno, nadmašivale su egipatske galerije u britanskom muzeju, njujorškom Metropolitenu i Luvru, ali nijedna privatna kolekcija na svetu nije mogla da se meri s njom. To što je bogat čovek poput ser Džejkoba Radklifa mogao da sakupi ogromnu zbirku egipatskog istorijskog blaga odražavalo je doba u kojem je Radklif živeo i istoriju arheologije. Upravo je o delu te istorije Fuad razmišljao kada se sakrio u svoju malu muzejsku kancelariju i tupo zurio u monitore sigurnosnih kamera. Da je Srce Egipta bilo u Muzeju Egipta, kao što je i trebalo da bude, ume- sto što ga je Radklif tajno odneo iz zemlje, Fatima bi sada bila bezbedna. Za razliku od većine sunarodnika, koji su želeli da se sve što je ikada odneto ili ukradeno iz Egipta - neverovatne kolekcije u velikim svetskim muzejima i bezbrojni predmeti čuvani u privatnim zbirkama - vrati u

Egipat, Fuad je imao osećaj za istoriju i razumeo je da bi veći deo egipat- ske zaostavštine odavno propao da nije sačuvan u muzejima i kod ljudi koji su mogli priuštiti njihovo čuvanje i održavanje. Ser Džejkob Radklif stekao je svoje artefakte učestvujući u finansira- nju arheoloških iskopavanja u zemljama koje su bile bogate starinama, a siromašne materijalnim dobrima. U zemljama gde su eonima stari arte- fakti imali malo značaja za ljude koji su se svakog dana mučili za hranu. Imućni pojedinci i muzeji štedro su plaćali i još štedrije podmićivali da steknu prava za iskopavanje na arheološkim nalazištima. Bilo je dobro poznato da su Hauarda Kartera finansirali lord Karnar- von, Radklif i drugi, ali njihov trud, koji je doveo do najslavnijeg od svih otkrića - riznice faraona Tutankamona - bio je samo jedan od hiljada primera kada su bogataši ulagali novac u pronalaženje antikviteta i često uzimali polovinu - ako ne i sve - onoga što su pronašli. Dva čuvena događaja pre otkrića grobnice faraona Tutankamona bilo je otkriće Troje Hajnriha Šlimana i mermernih skulptura lorda Elgina, ne- verovatne kolekcije mermernih predmeta iz Partenona i drugih građevina sa Akropolja u Atini. Ovi artefakti, verovatno najveličanstveniji koji su preostali iz stare Grčke, sada se nalaze u Britanskom muzeju u Londonu. Isti postupak kojim je ser Džejkob Radklif stvorio svoju kolekciju ne- koliko stoleća koristili su i mnogi drugi bogati stranci da pribave predmete iz Egipta i drugih siromašnih zemalja: plaćanje, često u vidu mita, korumpiranih zvaničnika ili, u drugim prilikama, čak i legalno, u dogo- voru sa siromašnim vladama kojima su bila potrebna sredstva. Ali ti strani bogataši su se zapravo kasno priključili pljačkanju Egipta. Ovu zemlju su hiljadama godina pre toga nemilosrdno pljačkali i otimali joj antikvitete. To su radili Rimljani, pa Turci, zatim Francuzi i Britanci, a bogati američki, nemački i drugi evropski muzeji uzeli su mnoga blaga čak i nakon što su okupacione vojske i kolonijalni gospodari razgrabili sve što su mogli. Desilo se da je jedan od tih predmeta bilo i Srce Egipta. Ipak, za razliku od artefakata koji još mirno leže zakopani u pustinji ili sačuvani u muzejskim galerijama, skarabej kao da je imao sopstveni život i duh. A Fuad se plašio da je taj duh privlačio ljude još lukavije i domišljatije od plemića pljačkaša kakav je bio ser Džejkoba Radklifa.

Iako su i on i Fatima bili učeni egiptolozi, nijedno od njih nije bilo ličnost mentalne snage dovoljne da se bavi složenim šemama koje su bacale senku na ono što je trebalo da bude radosni povratak skarabeja srca u svoju postojbinu. Fuad, mršav, sitan i blag čovek, koji se uglavnom zanimao samo za svoj posao, gajio je prema Fatimi naklonost koju joj nikada nije iskazao. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, njegova osećanja nisu bila roditeljska, ali je bio previše stidljiv i povučen da bi ih iskazao. Fatima je bila manje stabilna ličnost. I fizički i psihički nežna, ona je bila pod vlašću svojih emocija i lako bi se rasplakala ili osetila krivicu kada bi nešto krenulo loše čak i kad ona nije uzrok tome. Fuada je brinula njena nerazumna reakcija na gubitak svetog skarabeja. Kada je razgovarao s njom, izgledalo je da nije u stanju da ostane pribrana i pričala je nepovezano. Bila je emocionalno skrhana, ali bilo je tu i nešto više od toga, kao da joj je um pomućen drogama. A on je znao da ona nije osoba koja bi pribegla narkoticima. Fuad je opet pokušao da je pozove, ali je poziv smesta prebačen na glasovnu poštu, pa joj je ostavio još jednu poruku. Fatimino duševno stanje ga je plašilo, ali nije znao gde da potraži pomoć.

21

AERODROM HITROU, LONDON Telefon mi je zazvonio dok sam išla prema menjačnici na Hitrouu. Nisam prepoznala ni pozivni broj zemlje iz koje je poziv upućen, ni telefonski broj, pa je to verovatno značilo da me zove moj prijatelj iz Ruske čajdžinice. „Čuo sam šta se desilo", rekao je Munir Kasim. „Ja sam doživela to što se desilo. Žena je prvo pokušala da me ubije, a potom je poginula pred mojim očima, a policajac je hteo da zna zašto tvrdim da je uopšte ne poznajem kada je ona imala moju posetnicu kod sebe.“ „Ne znam ništa o...“ „Ne verujem vam. Bila je Egipćanka i imala je neke veze s vama i vašim pokušajem da vratite skarabeja. Čim je sve otišlo dođavola, nisam mogla da vas dobijem preko telefona." „Žao mi je, mora da ste me zvali kad sam bacio telefon pošto sam potrošio impulse." „Svi dogovori između nas su otkazani. I nećete dobiti povraćaj novca. Došla sam ovamo samo da otkrijem zašto se ta jadna žena bacila pod voz, a ne da pomognem vama.“ Prekinula sam vezu. Uradila sam to u nastupu besa, ali bio je to dobar potez jer sam htela da vidim kako će mi se ponovo javiti - ako to uopšte učini. Da li će pre- titi ili mi dati odgovore? Telefon je zazvonio i javila sam se jednim oštrim: „Šta je bilo?" ,,U pravu ste. Poznavao sam tu ženu, ali nisam znao da je u Njujorku i da će vas napasti.“

„Želim više od izgovora. Ispričajte mi o Fatimi Sari. Zašto je došla u Njujork i pokušala da me izbode?“ On je ćutao, a ja nisam ništa dodatno pitala. „Ona je... bila... neuravnotežena", rekao je. „Fatima je bila asistent kustosa u Radklifovom muzeju.“ „Da li je ona ta za koju ste rekli da je uzela skarabeja?“ „Dobrovoljno se javila da ga vrati u Egipat, što je bio deo male predstave koju smo smislili da ne bismo okaljali ime Radklifovih. Kad joj je skarabej ukraden, počela je da se ponaša iracionalno." Njegovo objašnjenje nije imalo nikakvog smisla za mene. „Kako to mislite iracionalno?" Usledila je još jedna duga pauza pre nego što je odgovorio. „Fatima je verovala i u potencijalnu veličinu naše zemlje i u moć magije koja iz doba faraona. Ne govorim o glupostima o kletvama mumija, nego o onome o čemu smo pričali za ručkom - moćnom efektu koji simbol egipatske slavne prošlosti može imati na moj narod. Gubitak skarabeja nije za nju bio novčani gubitak, kao što bi bio za preprodavca ili kolekcionara umetničkih predmeta. Bio je to događaj koji ju je pogodio u srž bića." „Da li mi to govorite da je poludela od osećaja krivice?" „Da, pretpostavljam da se može i tako reći. Osećala je da joj je život uništen, karijera upropašćena, a prilika da učestvuje u tako važnom događaju za njenu zemlju oduzeta." „Da li je uzimala droge?“, upitala sam. „Nažalost, jeste. Tek pošto je skarabej ukraden, saznao sam da ima iskustva s narkoticima." „Da li je ona mogla učestvovati u krađi? Možda je bila saučesnik, a ne žrtva?" „Razmišljao sam i o tome, ali čisto sumnjam. Nije bila lukava. Možda bih znao više da smo mogli da prijavimo krađu policiji. Ali i sami možete da uvidite u čemu bi bio problem s takvim postupkom." Mogla sam da shvatim na šta ukazuje. Kako da Heder Radklif prijavi da joj je ukradeno nešto što je njena porodica generacijama poricala da ima? „Ali zašto je Fatima pokušavala da stupi u kontakt sa mnom? I ubije me?" „Iskreno, ne znam. Pretpostavljam da je načula da hoću da vas an- gažujem, nakon što su mi se lopovi javili." „Kada ste je poslednji put videli?"

„Baš pre nego što sam krenuo u Njujork. U Londonu. Ponašala se veoma nedosledno i labilno. Insistirao sam da se posavetuje s lekarom, ali je nestala. Koliko znam, doputovala je avionom u Njujork pre mene.“ „Ne shvatam", rekla sam. „Mogu da razumem da je preko vas došla do mog imena, ali zašto bi došla u Njujork i pokušala da me ubije samo zato što ćete me vi angažovati da potvrdim autentičnost ukradenog predmeta? Po onome što ste mi rekli, trebalo je da joj bude drago što ste me unajmili da pomognem u vraćanju skarabeja." Nastupio je trenutak tišine, a onda je odgovorio. „Možda je načula razgovor koji sam vodio i pogrešno protumačila ono što sam rekao.“ ,,A šta to?“ „Govorio sam svom saradniku da ste vi jednom bili... nenamerno umešani u krađu nacionalnog blaga.“ Uzdržala sam se da ne eksplodiram preko telefona. Nažalost, zaista sam bila umešana nenamerno - u neslavni incident u kojem je opljačkano nacionalno blago Iraka. „Šta ste vi rekli što je navelo Fatimu na mišljenje da bih ja mogla biti umešana u krađu skarabeja?“, upitala sam. „Moj saradnik je napomenuo da biste vi, s obzirom na vašu prošlost, mogli da znate nešto o krađi skarabeja.“ „Molim? Da sam ja jedna iz bande lopova?“ „Molim vas da razumete, bio je to telefonski razgovor u kojem smo razmenjivali različite teorije i strategije. Nisam imao pojma da će Fatima pogrešno protumačiti ono što je rečeno. Očigledno je valjda da vas ne bih unajmio da potvrdite autentičnost predmeta da sam mislio da ste na bilo koji način povezani s krađom ili da znate nešto o tome.“ Morala sam priznati da je žena, poludela od bola i krivice, mogla posumnjati na mene nakon što je čula da su me opisali kao neku vrstu međunarodne kradljivice umetnina. „Šta vam je tačno Fatima rekla pre nego što se bacila pod voz?“, upitao je. „Mrmljala je nešto o kletvama." Namerno sam bila neodređena jer nisam htela da shvati koliko zapravo malo znam. I nisam htela da mu kažem kako sam bukvalno pobegla od policije, jer bi mu to dalo moć nada mnom. Morala sam da se držim

dogovora jer me je Kasim mogao dovesti do odgovora koje tražim, ali sam želela i bonus. Shvatila sam da će mi biti potreban ako budem morala da unajmim advokata kad se vratim u Njujork. „Žao mi je što ste morali da prisustvujete tragičnom kraju njenog života“, rekao je. „Naravno da možete zadržati predujam koji sam vam dao i vratiti se kući. Ipak, voleo bih da razmotrite nastavak naše sarad- nje. Ne želim da zvučim melodramatično, ali siguran sam da će sirota Fatima počivati mirnije ako skarabej bude vraćen.“ Nisam imala nameru da odustanem od te saradnje. Novac mi je bio potreban više nego ikada. Ali morala sam da stegnem zube kako ne bih rekla Kasimu da sam u ovom trenutku više zainteresovana za dobijanje informacija koje će me opravdati pred policajcem iz podzemne nego za vraćanje skarabeja. A još nisam bila potpuno uverena da je Fatima reago- vala onako nasilno jer je čula da sam možda umešana u krađu skarabeja. Zar ona ne bi tražila da vratim skarabeja umesto što je pokušala da me nasmrt izbode? Zgađeno sam odmahnula glavom. Nisam znala šta se odvijalo u glavi te lude žene. „Ako ste voljni da nastavite", rekao je, „sutra ću imati sledeću ratu isplate za vas.“ „Želim dvostruko više nego što ste mi obećali. I želim to danas, a ne sutra." „Ja nisam u Britaniji. Vratio sam se u Pariz da bih se pobrinuo za neki drugi posao. Doći ću u London i sastati se s vama sutra po podne, a poneću i vašu isplatu, dvostruko veću. Višestruko ste je zaradili. U međuvremenu, ugovorio sam vam mogućnost da pregledate neke slike i reprodukcije skarabeja u Radklifovom muzeju." Ćutke sam slušala dok mi je govorio kako u Solsberiju na železničkoj stanici treba da se nađem s prodavcem umetničkih predmeta. Kad sam prekinula vezu, vilica mi se stegla. Tražila sam odgovore, a oni koje sam dobila od Kasima nisu mi se svideli. Još gore, imala sam utisak da me vuče za nos. Pare, pare, pare. Sve se vrtelo oko toga. Kao pas koji juri svoj rep, morala sam da trčim za novcem u krugu koji je postajao veoma opasan.

22

Vožnja taksijem od Hitroua do stanice Vaterlo provela me je kroz vlažni i mračni London, nad kojim su preteći olujni oblaci pojačavali moju strepnju da sve dublje tonem u močvaru. Šteta, jer je London bio jedan od gradova na mom kratkom spisku omiljenih metropola. Držala sam se Kasimovih uputstava, odvezavši se vozom u Solsberi, gde je rekao da će me sačekati umetnički konsultant Radklifove. I ranije sam putovala ovom voznom linijom jer su na njenoj putanji bili zapanjujući arheološki relikti - Stounhendž i rimske ruševine u Batu. Spustila sam torbu na stočić u kupeu gde su sedišta bila okrenuta jedno prema drugom jer sam se nadala da će ljudi tako misliti da su sva sedišta zauzeta. Nisam bila raspoložena ni za kakvo društvo. Požurila sam u kola za ručavanje da uzmem šolju kafe, kako bih se lakše izborila s vremenskom razlikom posle putovanja avionom, nadajući se da će moja torba još biti tamo kada se vratim na svoje mesto. Kad sam se vratila, proverila sam poruke na smartfonu. Nije bilo poruka od Mikelanđela; samo dve opomene za neplaćene račune. Nisam obraćala pažnju na to. Nameravala sam da sve dugove podmirim iz svoje gomile novca kad se vratim kući. Neki čovek seo je preko puta mene pa sam podigla pogled i malo se zbu- nila kad sam shvatila da me uporno posmatra... Nije to bio ljubazan pogled, već onakav kakav vam uputi policajac kada se pita kakvu pakost spremate. Imao je maslinastu put s južnog Mediterana, sličnu Kasimovoj, ali to nije obavezno značilo da je Egipćanin jer su, kao i u svuda, u Britaniji živeli ljudi sa svih krajeva sveta. „Recite nešto“, obratila sam mu se, „kako bih znala da li ste britanski ili egipatski policajac."

Podigao je obrve. „Da li imam znak oko vrata koji me identifikuje kao policajca?" Nesumnjivo Egipćanin, iako je imao britanski naglasak preko ma- ternjeg, što nije neuobičajena osobina kod ljudi koji su engleski naučili od Britanaca. „Oči vas odaju. Pokušavate da mi gledate u glavu umesto ispod odeće. U ovom trenutku bih radije srela muškarca koji se nabacuje ženi u kupeu nego s policajcem koji traga za informacijama koje nemam." Osmeh na njegovom licu ublažio je njegov zvaničan izgled. Zgodan, možda u poznim tridesetim godinama, visok, dobro građen, s nekoliko sedih vlasi u crnoj kosi, nosio je elegantnu crnu kožnu jaknu, sive pantalone i naočare za sunce. Torba koju je spustio u prolaz između sedišta izgledala je kao italijanski ručni rad od kože. Nisam znala kakav je propis oblačenja egipatskih policajaca, ali njegova odeća više je pokazivala dobar ukus nego skupocenost. Dodatni dokaz bio je i sat, koji sam videla kada je pružio ruku da se rukujemo. Nije bio napadan, već je imao jednostavnu crnu narukvicu, za razliku od teških izmišljotina u stilu roleksa, koje pokazuju vreme u Timbuktuu i vremenske uslove na Marsu. „Rafi el Din", rekao je. „Izvinjavam se. Nisam nameravao da zurim u vas kao da ste deo dokaznog materijala. I priznajem da me zanima šta se krije i u vašem umu i ispod odeće." Ah, pandur sa smislom za humor. I privlačan. Kakve sam sreće, ovo je drugi Mikelanđelo koji skriva svoju umetničku prirodu iza piva, hot- doga i izlazaka u birtije. „Dopustite da pogodim, vi ste egipatski policajac i želite da pričate sa mnom o skarabejima?" „Zapanjujuće! Da li ste vidoviti? Da li vam je vaša kristalna kugla pokazala i koliko će nam vremena trebati da postanemo ljubavnici?" Dopadao mi se ovaj čovek. Zasad. „Upozorila me je da ne verujem visokom, crnokosom i zgodnom muškarcu koji se iznenada pojavi za mojim stolom. Možda sam razvila višu svest tokom godina, jer se policijski službenici naizgled previše zanimaju za moj život." „Možda je to zato što, kako kažu u vašoj zemlji: gde ima dima, ima i vatre."

„Očigledno im je dim ušao u oči pa su me pobrkali s nekim kriminalcem. Činjenica da nisam u zatvoru sa serijskim ubicama i kanibalima izgleda da vređa njihov uvrnuti pogled na poredak u svetu." Zaustio je nešto da kaže, a ja sam ozlojeđeno podigla ruke. ,,U redu. Dosta je nadmudrivanja. Ko ste vi? Šta želite? I da li biste bili ljubazni da se izgubite?" „Nažalost, moram priznati da sam na neki način već izgubljen. Ali imam posetnicu koja mi pomaže da se setim ko sam.“ Dao mi je posetnicu, s jedne strane ispisanu na engleskom, a s druge na arapskom. Na strani s engleskim tekstom pročitala sam da se zaista zove Rafi el Din i da je inspektor Vrhovnog saveta za starine. Tu je bila i njegova adresa u Kairu. Vrhovni savet za starine bio je jedinica egipatske vlade zadužena za arheološka nalazišta i artefakte. „Veoma upečatljivo", rekla sam, „kartica koju ste mogli da izradite u svakoj štampariji za pet minuta. Imate li išta što deluje malo službenije? Značku? Pištolj?" „Naravno." Pokazao mi je identifikaciju sa slikom na kojoj je bio u svečanoj policijskoj uniformi vojničkog izgleda. Nisam znala da čitam arapski, ali je zvaničan izgled uniforme ostavio utisak na mene. Izgledao je izazovno u uniformi koliko i u crnoj kožnoj jakni. „Da li je vaš posao inspektora sličan poslu britanskog policijskog zvaničnika policajca koji istražuje krađe starina?" „Da. Imam nekoliko pitanja za..." Prekinula sam ga. „Pre nego što pređemo na vaša pitanja, kako ste znali da sam u Britaniji, u ovom vozu? Još bolje pitanje je zašto ste se uopšte trudili da proverite da li ja uopšte postojim?" Pogledala sam ga u oči, čekajući odgovore. Nagnuo se nazad i upitno se zagledao u mene. „Da li ste uvek ovako agresivni prema policajcima?" Osmehnula sam se što sam slađe mogla, uprkos tome što sam bila daleko od kuće, u begu od policije, i što me je mučila vremenska razlika. „Samo prema onima koji su na hiljade kilometara udaljeni od oblasti u

kojoj imaju ovlašćenja." Slegnuo je ramenima. „Mogao bih, naravno, da tražim pomoć britanskog Odeljenja za krađu umetničkih dela...“ „Zašto to onda ne uradite? A u međuvremenu, pronađite sebi drugo sedište. Ovo na kome ste sada rezervisano je za ljudska bića.“ Podigao je ruke. „Predajem se!“ „Prekasno, ne uzimam zarobljenike. A pretili su mi i opasniji od vas, pa vas molim da se ponašate pristojno." Gledali smo se, ja iscrpljena i spremna da prasnem, on u pokušaju da shvati kako da mi priđe a da ga ne ugrizem. Pošto nikada nisam mogla da podnesem ćutanje, prva sam progovorila. „Ovako, vi očigledno želite da mi postavite neka pitanja, a ja ih i sama imam nekoliko. Možemo ili da prijateljski razmenimo ono što znamo, ili da razgovaramo o vremenu. Dakle, hajde da počnemo od toga zašto me pratite." „To bi trebalo da bude jasno. Zbog Fatime Sari. Ona je bila na listi za nadzor koju delimo s Interpolom i FBI. Vi ste se našli na istoj listi posle nesreće na stanici podzemne železnice. Kada ste u Njujorku kupili kartu za London, ta informacija mi je smesta prosleđena i seo sam u avion u Kairu." Klimnula sam. „I za nekoliko sekundi od poziva za rezervaciju sedišta u vozu, nakon što sam ušla u taksi na Hitrouu, rezervacija se pojavila na čudesnom internetu pa ste vi kupili kartu do Solsberija." „Živimo u modernom svetu." „Zar to nije divno kako nas ovo digitalno doba nas zbližava?" „Blisko poput sopstvene senke." „Više mi izgleda kao pun džak na leđima", rekla sam. To ga je nateralo da se nasmeje. Imao je lepe zube, veoma bele. I lepe usne, pune i izazovne. „Žao mi je što sam vam izazvala toliko nevolja", rekla sam. „Sledeći put me jednostavno pozovite i reći ću vam koga ću sledećeg ubiti."

23

Smesta sam se pokajala što sam se našalila na račun smrti one žene. „U redu, niste morali da pređete sav taj put da se sretnete sa mnom“, rekla sam. „Sve što imam da kažem moglo je da se prenese kratkom tekstualnom porukom u kojoj bi pisalo: Ništa ne znam. Dakle, zašto se ne vratite u Kairo i uštedite svojoj službi sav taj novac koji trošite na poteru za nečim čega nema?“ „Ovo je ozbiljna stvar, gospođice Dupre“, oštro je rekao. „Za vas, ali ne i za mene. Šta god radila jadna gospođica Sari, vi, egipatska vlada i duhovi osvetoljubivih faraona, ja u tome ne učestvujem." „Zašto ste se sastali s Fatimom u Njujorku?" „Nisam se sastala s njom. Ako ste bili u kontaktu s Njujorškom policijom, već znate o svemu tome isto koliko i ja. Ona je pokucala na moja vrata i pokušala da me izbode, a onda se bacila pod metro brbljajući o nečemu nerazumljivom. Nemam blage veze zašto je odabrala mene, osim da me je verovatno s nekim zamenila." Podigao je obrve. „Zamenila vas s nekim? Čuo sam da je imala je vašu posetnicu." „Nisam rekla da nije znala ko sam, nego da je pogrešila u svom na gađanju o meni.“ ,,A u šta ste vi, po njenom mišljenju, bili umešani?" „Ako želite da se poigravate, molim vas, nađite nekog drugog za to." Ponovo je digao ruke, ovog puta s okrenutim dlanovima, kao da od bija napad. ,,U redu, u pravu ste, znamo da je bila umešana u pokušaj da vrati nacionalno blago u moju zemlju. Ali o čemu je brbljala?" „Ne znam. Izgovorila je nekoliko reči na engleskom, a onda je prešla na arapski. Nešto o kletvi."Bledo sam ga pogledala. „Ali sigurna sam da vi već znate odgovor na to. Ako ne znate, upotrebite nešto od te čudesne elektronske opreme koju ste koristili da pratite svaki moj pokret i pošaljite elektronsku poštu njujorškom policajcu zaduženom za istragu."

„Tako vi zamišljate razmenu informacija? Žao mi je što smo pogrešno počeli. Već sam priznao da pokušaj pretnje zvaničnim autoritetom nije najbolji način da vas privolim na saradnju." „O ne, pretnja je sasvim u redu. Samo ja jednostavno ništa ne znam. A otkrila sam i da policajci mnogo više od laganja mrze kad zaista ne znate ništa, prosto im naraste nivo adrenalina u krvi." „Molim vas, učinite mi uslugu i recite mi ono što znate - i nemojte pretpostavljati da ja već sve znam.“ Nagnula sam se napred i pokušala da izgledam iskreno. Sada sam že- lela da ovaj čovek ode. ,,U redu, ovo je istina i cela istina. Otvorila sam vrata svog stana i žena koju nikada pre nisam videla pokušala je da me izbode. Nije se potrudila da mi objasni zašto i ja ne znam razlog.“ „Nekoliko sati kasnije, stajala sam na stanici podzemne železnice. Prišla mi je žena koju nikada pre nisam videla dok nije pokušala da me probode, nepovezano pričajući o kletvi. Zašto mi je prišla i zašto je imala moju po- setnicu, zaista ne znam. Neko drugi mi se obratio za savet u vezi sa skara- bejem i platio mi za to. Pretpostavljam da je ona tako i saznala za mene.“ Ponovo sam se nagnula napred i škrto mu se osmehnula. „Zadovoljni?" „Ko vam je platio?" ,,E, to ne mogu da vam kažem. Sigurna sam da već znate kako je umetnost gadan posao koji se odvija iza zastora stroge poverljivosti.“ „Za koji posao vas je unajmio?" „Nemam ovlašćenja da otkrijem o čemu se moj klijent savetovao sa mnom." „Beduini iz moje zemlje bi za vas rekli da ste pravi suvi bunar." Bio je red da se opet iznerviram. „Vidite - tu se istorija ponavlja! Vi pretpostavljate da vas obmanjujem jer ne znam zašto mi se ta žena obratila i ne smem da otkrijem ime svog klijenta. A šta je s predmetom vaše istrage?" „Nemam ovlašćenja da to otkrijem." „Pretpostavljam da to znači da lažete." Skrenuo je pogled u stranu, napućivši usne. Imala sam utisak da po- kušava da obuzda smeh. „U redu, gospođice Dupre - mogu li da vas zovem Medison, pošto smo

postali prijatelji?" „Moji prijatelji me zovu Medi, a vi možete slobodno i dalje da me zovete gospođica Dupre.“ „Medi, kao što si već pretpostavila, moja istraga se tiče izvesnog na- cionalnog blaga..." „O, zašto jednostavno ne ispljuneš „Srce Egipta"? Zar je to toliko teško?" Uputio mi je širok i ljubazan osmeh, a ja sam se opasuljila tren prekasno. Iz kojih god razloga on nije mogao da otkrije da traga za Srcem Egipta, iako je znao da ja znam da on zna... A uvek me je iznova čudilo što sam ja toliko pametna, a siromašna, dok su političari koji upravljaju ovim svetom toliko bogati, a glupi. „Hajde da pređemo na suštinu. Reci mi šta hoćeš od mene pre nego što mi od vremenske razlike mozak izađe na nos, kao što su ga vadili kada su mumificirali faraone." „Nabrojaću pitanja jedno po jedno. Ko te je unajmio? Šta ti je on - ili ona - rekao - ili rekla - o egipatskom nacionalnom blagu koje je nestalo? U suštini, reci mi sve što znaš o tom predmetu, gde se on trenutno nalazi i za koje usluge si plaćena." „Odgovor na tvoja pitanja jeste da ništa što radim, što sam radila ili nameravam da uradim ne podrazumeva nikakvo kršenje zakona Velike Britanije, Egipta ili moje zemlje." „To je prosto zaobilaženje odgovora. Njujorške vlasti veruju da je Fatima Sari došla u grad da traži tvoju pomoć za prodaju ukradenog artefakta." „Ah... i ti misliš da je ona lično ukrala skarabeja? I odglumila pljačku? Pa, mogu ti dati ove tragove: žena koja je pokušala da me ubije, a onda se ubila, šta god da je uradila, izgledala je namučeno, a mislim da su je mučili upravo bili lopovi koji su joj uzeli skarabeja. Da sam na tvom mestu, obratila bih pažnju na velike organizacije za krađu umetničkih predmeta, a ne na jadnu ženu koja se bacila pod voz." „Zašto imaš toliko saosećanja prema neznanki koja je pokušala da te ubije?", upitao je. „Zato što sam joj u očima videla strah. A sada, ako nemaš ništa protiv, sklopiću oči i pokušati malo da odspavam." Ustala sam, dohvatila svoju torbu i krenula da pronađem drugo sedište.

„Medi, molim te, igraš opasnu igru, a ne poznaješ pravila, a ni igrače. Potrebna ti je moja pomoć." „Šta nudiš?" „Dobar savet. Reci mi sve što znaš i vrati se u Njujork, gde ćeš biti bezbedna." „Umesto da prepustim tebi i njujorškoj policiji da rešavaju moju sudbinu, mislim da ću se držati Biblije - istina oslobađa." „Molim te, ostani na svom mestu", rekao je. „Ja ću da potražim drugo." Misli su mi se kovitlale po otežaloj glavi kada sam ponovo sela na svoje mesto. On nije pomenuo Munira Kasima, ali sam bila prilično sigurna da već zna ko me je unajmio. Nisam znala šta to znači, ali sam došla do jednog zaključka povodom našeg razgovora: desno koleno mi je podrhtavalo, a srce mi brže kucalo. Nešto je izgovoreno između nas, što je podstaklo onaj iskonski strah koji svako ima duboko u sebi. Razmišljala sam o tome dok je voz jurio ka čudnom i tajanstvenom Solsberi Plejnu, gde se nalazilo imanje Radklifovih. Solsberi Plejn je bilo pomalo sumorno, vetrom išibano područje ta- lasastih brda, livada i raštrkanih šumaraka. Bilo je bogato istorijskim i arheološkim nalazištima, uključujući Stounhendž, Old Sarum - brdsku tvrđavu koja je bila nastanjena pre više od 5.000 godina, i 2.000 godina stare rimske puteve. Nekako je izgledalo prikladno da drevni egipatski kamen, koji je mogao da uskomeša osećanja miliona ljudi mističnom privlačnošću, bude pronađen u zemlji opsednutoj duhovima druida i Kelta. Baš sam počela da tonem u dremež kada sam se iznenada prenula, svesna šta je od onoga o čemu smo pričali pokrenulo u meni strah koji ledi kosti - Fatimine oči. Videla sam bol, gnev, zbunjenost, ali iznad svega, duboki užas i odbojnost, kao da je bila prinuđena da prisustvuje nečemu nezamislivom. Ili je to možda sama iskusila. Doživela sam uvid u sopstvenu situaciju. Bila sam prestravljena.

24

Trgovac umetninama, koji me dočekao u Solsberiju na železničkoj stanici da bi me otpratio do imanja Radklifovih, izgledao je kao da se kroz pukotinu u vremenu provukao iz nekog elegantnijeg doba. Ser Džordžis-Hamilton Edžvejs čekao me je kada sam izašla iz voza iz Londona. Nije mi pružio ruku, već je dodirnuo svoj šešir i ponudio mi da ga uhvatim podruku. Predala sam svoj mali kofer nosaču kog je unajmio, jer nisam želela da se protivim njegovom starinskom šarmu. Osim toga, nakon one pogibije, lažljivog klijenta i policajaca sa dva kontinenta, bila sam srećna što se o meni brine neko čija se ekscentričnost ispoljava u lepim manirima. Crveni Rols-Rojsov fantom II iz tridesetih godina, s crnim blatobra nima, koji je vozio iznajmljeni vozač, čekao nas je ispred stanice. Vozač je takođe izgledao kao da je iskočio iz tridesetih godina, sve do mirisa ribizle koji je širio oko sebe. Trgovac umetninama izgledao je jednako kao predstavnik tog vre mena kao i sam automobil, u svom ukusno izabranom vunenom sivom odelu, s polucilindrom, prugastom kravatom, ljubičastom maramicom koja je virila iz džepa na grudima i zlatnim lancem za sat. Sive kamašne iznad njegovih crnih cipela upotpunjavale su starinski izgled odeće. Štap koji je držao u ruci, s elegantnom drškom od slonovače, izgledao je više kao modni detalj nego sredstvo kojim se pomagao u hodu. Skoro sam došla u iskušenje da ga pitam da li je u štapu skriven mač. Pretpostavila sam da su kola i odeća samo reklamni potez. Svakako su činili da ga klijenti upamte. Već sam bila čula za ser Džordžis-Hamiltona Edžvejsa, ali nikadi ni- sam s njim sarađivala u vreme svojih uspešnih poslovnih dana. Sigurna sam da je i on čuo za mene, ali, očigledno namerno, uopšte nije pomi- njao neizbrisivi trag koji sam ostavila u britanskom svetu umetnina, kada sam pobegla iz

najprestižnije umetničke galerije u zemlji, ostavljajući je u plamenu. Bila sam zadovoljna što se ne raspravlja o mrljama na mojoj karijeri, i dok smo se vozili prema imanju, saznala sam ponešto o bogatoj, razmaženoj i pomalo čudnoj Heder Radklif, za koju bi se reklo da ima previše novca, previše neuroza i nedovoljno zdravog razuma. Bez obzira na to da li verujete da Stounhendž ima duhovnu moć, ogoljeni predeo Solsberi Plejna na mene je ostavljao mističan, skoro ave- tinjski utisak, i pitala sam se kako se Heder Radklif oseća povodom toga. Postavila sam to pitanje i ser Džordžis-Hamiltonu. „Ona najveći deo vremena provodi u Londonu, Monte Karlu, na Me- nhetnu i drugim mestima gde ljudi s ogromnim količinama novca i pri- šipetljama koje se motaju oko njih inače borave. Ipak, pretpostavljam da je to što je rođena nedaleko od Stounhendža jedan od razloga zašto je, da to tako da kažemo, ekscentrična." „Heder nije udata?“ „Zasad nije, ali je puna iznenađenja. Uzgred, ledi Radklif voli da je zovu Izida. I zvanično je promenila ime u Izida jer veruje da je reinkarnacija egipatske boginje." „Hm... zanimljivo." „Veoma." Ekscentričnost je, kako sam pretpostavila, bio njegov način da kaže da je ona bogata i luda. Jedna od prednosti bogatstva je u tome što sebi možete priuštiti da budete ludi, a pošto sam ja bila bez para i bila mi je potrebna njena saradnja, nisam izgovorila ovu primedbu. „Nećete se upoznati s ledi Radklif dok ne izađe iz zatvora danas po podne", rekao je poslovnim tonom. „Iz zatvora?" Pogledao je na svoj sat. „Otprilike sada, ona i grupa drugih druida pokušavaju da preuzmu od vlade Stounhendž kao svoj sveti hram za re- ligiozne obrede. Pošto će remetiti javni red i mir, uhapsiće ih, saslušati i pustiti, naravno, posle plaćene kazne." ,,Njen zahtev za vlasništvom zasniva se na tome što je druid? Zar ona ni je gipatska boginja?" „Zapravo, i jedno i drugo. Izida i njeni prijatelji druidi veruju da su Stounhendž sagradili egipatski sveštenici koji su u Britaniju doneli dru- idska

verovanja.“ To je imalo smisla koliko i njena tvrdnja da je reinkarnacija boginje. „Ne sećam se istorijske povezanosti između Stounhendža, druida i Egipta, ali čini mi se da će vlasti imati dosta primedbi na druidske obrede na tom mestu, pošto su drevni druidi prinosili ljudske žrtve.“ „Ja ne bih izneo tu primedbu pred Izidu. Njen duhovni savetnik ju je uverio u nešto potpuno drugačije." „Koliko mogu da shvatim, njen duhovni savetnik nije kenterberijski nadbiskup." „Svakako da nije. Ramzes je zanimljiva ličnost", rekao je ser Džor- džisHamilton Edžvejs. „Ubeđena sam da jeste, pošto je dobio ime po egipatskom faraonu. Još jedan slučaj reinkarnacije?" „Upravo tako. I direktni potomak visokog druidskog sveštenika za kog Ramzes kaže da je izgradio Stounhendž.“ „Trebalo je i sama da shvatim." On se nakašljao. „Ne bih želeo da steknete neke negativne utiske o Izidi. Iako je stekla prilično loš publicitet dok je pokušavala da se pronađe, ona je sasvim fina dama, velikodušna prema zajednici i voli umetnost.“ „Voli umetnost“ značilo je da mu je redovna mušterija. „Nagađam da ova priča o druidima nije prvo iskustvo s kultovima koje je imala dok je tražila sebe.“ „Nažalost, nije. Ostala je siroče u četvrtoj godini, kad su joj roditelji po- ginuli u avionskoj nesreći, i doslovno su je podigli advokati koji su se starali za njeno nasledstvo i koji su zaposlili čitav niz dadilja da bi se pobrinuli da se ona nikada previše ne veže ni za jednu od njih. Takođe je bio potreban zna tan trud da se odbiju rođaci koji su nastojali da se dočepaju njenog novca." Zvučalo je kao da je ona nešto između tužne Kristine Onazis i ra- zuzdane Paris Hilton. „Ona dokazuje jedan od osnovnih zakona prirode", rekla sam. „Što je neko bogatiji, to je luđi.“ Eto, opet sam se izbrbljala. Ali ostavila sam da to tako prođe, a onda upitala: „Postoji li još nešto u vezi s Izidom i njenim klanom druida što bi trebalo da znam, kako je ne bih uvredila?“

„Da. Kao što znate, Izida je bila boginja ljubavi. Treba da znate da ledi Radklif- pardon, Izida - ne skriva svoju biseksualnost i sasvim je liberalna u tom pogledu. Ona veruje da seksualni odnosi ne bi trebalo da budu zabranjeni ili tabu bez obzira na uzrast, pol ili srodstvo." „ A šta je s kućnim ljubimcima?"

25

Pre nego što smo stigli u kuću Radklifovih, pokušala sam od trgovca umetninama da dobijem i neke informacije o Muniru Kasimu i iznenadila sam se kada mi je rekao da se nikada nije sreo niti razgovarao s tim čovekom. „Ramzes je osoba s kojom gospodin Kasim komunicira povodom skarabeja“, rekao je. Ser Džordžis-Hamilton takođe je oprezno izbegavao svaki razgovor o skarabeju, očigledno se kloneći gužve. „Fuad Hasan, kustos Radklifovog muzeja, moći će da odgovori na sva vaša pitanja." Još jedno izvrdavanje. Pomislila sam da ga pitam zašto je došao po mene na železničku stanicu ako mi neće dati nikakve informacije, ali sam pretpostavila da već znam odgovor - hteo je da me pripremi na Izidu, kako ne bih učinila nešto potpuno razumno kao, na primer, da izgledam šokirano kad ona počne da priča o drevnim egipatskim kletvama, ljudskom žrtvovanju, seksu s kamilom ili o bilo čemu drugom čime se bave ona i njena šarolika družina neradnika i čudaka. Prvi put sam ugledala kuću Radklifovih kada je limuzina prošla kroz ka piju u srednjovekovnom zidu. Vila od starih cigala, koja je izgledala kao prava palata, nalazila se na kraju dugog ravnog puta popločanog kame- nom. Stil gradnje bio je uglavnom tjudorovski, a malo je nalikovao i na srednjovekovne zamke, s visokim zabatom na desnoj strani i tornjićem okruglog vrha s puškarnicama.

Velika i čvrsta, stara i impresivna, kuća je izgledala kao nasleđe du- govekovnog visokog plemstva, iako mi je ser Džordžis-Hamilton rekao da je sagrađena početkom XX veka. Čim smo ušli u kuću, moj vitez me je predao na brigu batleru i negde nestao. „Ramzes će primiti madam u biblioteci", rekao je nadmeni batler. Bez problema je mogao da igra lik zlikovca iz detektivskih romana iz tridesetih godina, o ubistvu u biblioteci. Pitala sam se koliko je holivudske teatralnosti Izida nasledila, a koliko je sama stvorila. Ramzes je sedeo za radnim stolom, proučavajući nešto što je delo- valo kao stari rukopis. Nizak i tanak, ozbiljnih i uskih crta lica i glatko izbrijane glave, s mršavim nosom i licem, podsećao me je na jastreba. Nosio je potpuno crn nehruovski sako, šiveni kaput s okruglim okovratnikom, dugačak do struka, zaštitni znak indijskog premijera. Nije bio Egipćanin, iako mu je svetlobronzana put davala mediteranski izgled - možda je bio iz Španije ili Italije. Ramzes se nije potrudio da podigne pogled kada sam prišla, niti da mi uzvrati pozdrav kad sam mu rekla: „Dobar dan.“ Videla sam da je rukopis, koji ga je naizgled toliko zaokupljao, bio na starogrčkom, jeziku koji sam studirala kada sam se usavršavala za me- diteranske antikvitete, i skoro sam bila u iskušenju da proverim da li on zaista razume taj jezik, u šta sam sumnjala, ali podsetila sam sebe da mi je potrebnije da zaradim novac nego da njega ponizim. Zato sam se okrenula i izašla iz biblioteke. U velikom holu nije bilo nikoga pa sam glasno povikala: „Halo! Batler!“ Sluga se odjednom pojavio pored mene. „Hoćete li mi pozvati taksi?“ „Taksi, madam?“ „Da, taksi.“ Ramzes je izašao iz biblioteke iza mojih leđa. „Šta ste vi to naumili?", upitao je. Pogledala sam ga pravo u oči i rekla: „Otkako sam se upetljala u ovu zbrku, pre manje od četrdeset osam sati, videla sam kako gine jedna

žena i ispitivala me je policija na dva kontinenta. Nisam raspoložena za nevaspitanost.“ Otvorio je i ponovo zatvorio usta dok je pokušavao da dođe do reči, a onda se okrenuo batleru i prasnuo: „Nastavite sa svojim dužnostima!" I dalje se mučio da pronađe šta bi mogao da mi kaže i najzad je smislio jedno „Dođite!" i vratio se u biblioteku. To je zvučalo kao naredba koja se izdaje psu, ali bar mi nije rekao da priđem k nozi ili šenim. Znala sam da moram promeniti stav prema njemu, ali to nije bilo lako. Kada smo se vratili u biblioteku, pružila sam mu ruku. „Medison Dupre.“ Izgledalo je kao da bi je radije pljunuo nego prihvatio, ali mi je ipak pružio svoju vlažnu, ljigavu šapu. Na moje osećanje u vezi s tim rukovanjem možda je uticala i činjenica da sam o njemu razmišljala kao o bubašvabi koju želim da zgnječim. Ramzes je ponovo seo ispred knjige na grčkom i zagledao se u mene uz slabašan i lažan osmeh, sumnjičavim očima prodavca lažnih lekova. Shvatila sam da on nije samo uobraženo kopile, već je i na oprezu zbog mene pa je verovatno zato zauzeo lažno samouvereno držanje. Možda je ova situacija sa skarabejem ugrozila i njegov položaj glavnog gurua, ili šta god da je bio Izidi. Ovde mu je dobro išlo - život na visokoj nozi bio je bolji od prodavanja cipela ili onoga čime se već bavio pre nego što se reinkarnirao kao drevni faraon, ali to je bio životni stil koji se mogao lako i brzo promeniti ako bi njegova sumanuta zaštitnica zaključila da joj je dosadilo da bude boginja i pronašla nešto drugo uvrnuto da od sebe pravi budalu. Moj otac bi rekao da je Ramzes poput iskeženog starog psa koji je uskočio u vagon pun mesa, spreman da skoči za vrat svakome ko bi pokušao da ga odatle izvuče. Prethodno pominjanje policije verovatno mu je privuklo pažnju. „Da li vas je ser Džordžis-Hamilton obavestio koliko je Izida osetljiva?“, upitao me je. Bila sam u iskušenju da kažem kako mi je rekao da je ona nimfomanka biseksualka, koja se ponaša potpuno suludo, ali sam odlučila da budem fina i držim se pravila. Sela sam na jednu od stolica ispred njegovog radnog stola pre nego što sam mu odgovorila.

„Da, obavestio me je. Zaista nema potrebe da gnjavim Izidu. Koliko sam shvatila, ovde postoji kustos koji mi može obezbediti informacije.” „Nažalost, ona je već saznala da dolazite i želi da se vidi s vama. Hoće da se uveri da ni na koji način nećete osramotiti ime njene porodice." „Nemam nameru čak ni da bilo kome pomenem ime njene porodice. Angažovana sam samo da pregledam skarabeja. To jest, ako bude pronađen. Ima li ikakvih novosti o njemu?“ Ramzes je zaustio da nešto kaže i zaustavio se kada se boginja lično pojavila.

26

„Ramzese, da li je ovo žena o kojoj si mi govorio? Američka istoričarka umetnosti?“ Izida je imala prejak i kreštav glas. Dojezdila je do mene i odsutno se rukovala. „Ti - ti bi trebalo da si u Stounhendžu", zamucao je Ramzes, iznenađen njenom pojavom. Ser Džordžis-Hamilton Edžvejs bio je s njom. „Glupava policija nije htela ni da me uhapsi", reče ona. „Samo su mi naplatili kaznu zbog upada na javno dobro, kao da sam vozila kola.“ Izida je imala oko trideset godina, mršava, uskog nosa, s tankim usnama i neurednom plavom kosom, koja je verovatno uvek izgledala neočešljano. Na mene je ostavila utisak nervozne i pomalo rasejane osobe, pa čak i malo melanholične kada sam srela njene tužne oči. Mogla sam se kladiti da nikada u životu nije pročitala nijednu knjigu. To je bilo u stilu Britanki iz više klase, koje su bile potpuno neobrazovane, ali su zato završile skupu školu lepog ponašanja, kao princeza Dajana. Ipak, za razliku od Dajane, sumnjala sam da se Izida izdigla nad svojim nedostatkom obrazovanja. „Moj pradeda je bio lopov", rekla mi je, ne čekajući da potvrdim da sam to ja. „Većina mojih predaka takođe su bili lopovi. Tako i nastaju velika bogatstva, zar ne mislite tako?“ Zaustila sam da joj kažem da uopšte ne razmišljam o njenom pradedi, ali me je Ramzes prekinuo. „Ali ne želimo da to svima kažeš, zar ne? Trebalo bi da se pretvaraš da tvoj pradeda uopšte nije ukrao skarabeja, kao što se tvoja porodica uvek pretvarala." „Da li si već pronašao skarabeja?“, upitala gaje Izida. „Nikada nisam

smela da dozvolim da ga iznesu iz riznice. Ako treba da bude vraćen u svoju postojbinu, trebalo je to ja da učinim, a ne ona nesposobna žena. Sada je mrtva, a policija će postavljati pitanja." Ramzes se hitro postavio između nas dve. „Gospođicu Dupre su po- savetovali kako da se postavi prema starim glasinama o skarabeju i ona sada mora da se da na posao, zar ne, ser Džordžise?“ Doterani trgovac umetninama shvatio je nagoveštaj i postupio u skladu s njim, pa me je poveo iz biblioteke, čvrsto me držeći za ruku. Kada smo izašli iz prostorije, ser Džordžis-Hamilton reče: „Upoznaću vas s kustosom." Saosećajno me je pogledao i zavrteo glavom. „Tužno, zar ne? Sav taj novac, a ona je zaista nesrećna." „Ne. Tužno je biti bez novca i nesrećan."

27

Izidin pradeda zaista je bio plemić pljačkaš antikviteta. To je bilo oči- gledno istog trenutka kad sam kročila u muzejsko krilo veličanstvene kuće Radklifovih. „Postoje privatne kolekcije širom sveta", rekao mi je trgovac umetni- nama, „ali su retke one koje su ovako velike i vredne.“ Iako sam videla nekoliko grčkih, rimskih i vavilonskih predmeta, muzej je uglavnom bio posvećen egipatskim starinama. Ser Džordžis-Hamilton predstavio me je kustosu Fuadu Hasanu, a onda je ponovo izveo ono svoje nestajanje. Izgleda da je naučio kako da izbegne nevolje pomoću tihog izvlačenja pre nego što bi se i pojavile. Fuad je delovao školovano i iskreno. Odmah mi se dopao. Pomalo stidljiv i krhak, bio je tanak kao slamka, a kroz maslinastu kožu ocrtavale su mu se kosti. Na malom prćastom nosu nosio je naočare sa zlatnim okvirom. Njegove oči su me podsetile na zeca koji je promo- lio glavu iz rupe, da proveri pada li kiša pre nego što se osmeli da izađe. Izgledalo je kao da ga je život nekako pregazio i verovatno se povlačio u muzej kao monah u manastirsku ćeliju. „Prava zbrka, zar ne?“, rekla sam. Trepnuo je kao da sam ga ošamarila, ali onda mi je uputio pogled pun čiste zahvalnosti. „Hvala vam. Niko to nije tačnije opisao. Jedno od najvećih blaga moje zemlje i drevnog sveta, izgubljeno je ukradeno - a ljudi u ovoj kući pričaju kao da je to neka tričarija nestala iz lokalne starinarnice.“ Odmah je zaćutao i okrenuo se, kao da gleda gde da se sakriju. Ovo je verovatno bio trenutak najveće neposlušnosti u njegovom životu.

„Kako je ova besmislena prevara počela?", upitala sam. Htela sam s Fuadom da proverim Kasimovu verziju priče. „Gospođicu Radklif ubedili su da vrati skarabeja u Egipat, gde on s pravom i pripada." Primetila sam da nije upotrebio ime Izida. „Kako su je ubedili?" „Verujem da ju je njen savetnik ubedio da skarabej nosi kletvu koja je osudila na propast njenu porodicu i koja je sada sprečava da bude srećna." Gospode bože! - pomislila sam. Jedino što tu ženu sprečava da bude srećna jeste sav taj novac; potrebno joj je da malo oseti život. Shvatila sam kako se sve desilo - Kasim je s novcem došao Ramzesu i naveo ga da Izidi podvali priču o prokletstvu. Nisam htela time da op- terećujem Fuada. „Zašto je vaša pomoćnica Fatima Sari pristala da bude ta koja će od- neti skarabeja u Egipat?" Izraz lica mu se ublažio i videla sam zabrinutost u njegovim očima. Drhtao je dok se naprezao da ovlada svojim osećanjima. Očigledno je gajio posebna osećanja prema njoj, čim ga je tuga ovako savladala. Jadnik je sigurno bio zaljubljen u nju. Tih, uzdržan, čak stidljiv, i dosta stariji od Fatime, nesumnjivo nije bio u stanju da se nosi ni sa svojim osećanjima prema njoj ni sa svojim neuspehom što nije došao da je spase kada je sve krenulo po zlu, nakon što je skarabej ukraden. Smesta sam osetila naklonost prema njemu. Njegova pomoćnica bila je u nevolji, u opasnosti, sama, a po onome što sam mogla da vidim, bila je i poluluda. On je verovatno pokušao da joj pomogne, ali njoj je bio potreban vitez u sjajnom oklopu, dok ju je on, verovatno, samo molio da se vrati kući. „Bila je zaista dobra osoba", rekao je. „Volela je istoriju naše zemlje, nazivala je ove eksponate svojom decom. Ta ljubav ju je i osudila na propast." „Zato što je pristala da vrati skarabeja u domovinu?" „Da, čak je bila oduševljena time kada su joj ponudili. Opčinjavala ju je pomisao da će ona biti ta koja će vratiti jedno od naših najvećih blaga u Egipat." Da sam ja bila na njenom mestu, to bi oduševilo i mene. Niko ko voli

umetnost ne bi propustio šansu da vrati nacionalno blago u domovinu. Izgledao je kao na rubu sloma. „Fatima je bila..." „Preveliki idealista? Naivna?" „Da, da, tačno tako, prečesto je videla ljude i razne životne situacije onakvim kakvi bi trebalo da budu, umesto onakvim kakvi zaista jesu. Svet je pun pohlepnih i pokvarenih ljudi. Ona nije imala ni grehova ni mana. Htela je samo da učini dobro.“ ,,I šta je krenulo naopako?" upitala sam. Nervozno je mahnuo rukama. „Sve. Sve je rađeno u tajnosti. Ja sam savetovao gospođicu Radklif da preda skarabeja egipatskom ambasadoru u Londonu, kao znak dobre volje, ali ona je bila uverena da bi to bilo javno priznanje da ga je njen deda ukrao." Mogla sam da razumem tu logiku. „Ali svi ionako več znaju da je ser Džejkob Radklif strpao skarabeja u džep, čemu onda to pretvaranje?" „Upravo tako. Ponašaju se kao deca koja se igraju klikerima, umesto kao ozbiljni ljudi koji imaju posla s neprocenjivim blagom. Poslali su Fatimu sa skarabejem u tajnosti." „Šta je bilo s merama sigurnosti?" „Unajmili su obezbeđenje iz agencije koja zapošljava čuvare na druš- tvenim događajima. Oni nisu kvalifikovano obezbeđenje za umetničke predmete! Nisu čak znali ni šta čuvaju!" „Niko s kim sam razgovarala nije mi rekao da je skarabej ukraden od Fatime. Znate li vi to?" Odmahnuo je glavom. „Ne znam što se sve dogodilo. Ona me je po zvala, bila je histerična. Ne... ne samo histerična, zbunjena..." „Drogirana?" „Da... da, kao drogirana. Bila je zbunjena i zaplitala je jezikom." „Kada se krađa dogodila?" „Kada je Fatima otišla na počinak. Sve je bilo dobro kada je legla u krevet. Srce Egipta nalazilo se u sefu u hotelskoj sobi. Ali kad se probu dila, sef je bio otvoren, a u njemu nije bilo skarabeja. A ona je bila zbu njena i omamljena." „Nije znala ko je mogao da je drogira? Ko je poslednji bio u njenoj sobi? S kim je popila piće u hotelskom salonu pre nego što je otišla u krevet?" „Ona je bila dobra muslimanka, ne pije alkohol. Iako sam ja shvatio da je

bila drogirana, ona to uopšte nije shvatala.“ „Šta je mislila da se dogodilo?" „Nije znala. Svest joj je bila pomućena, kao da su joj dali nešto toliko jako da je satima kasnije i dalje uticalo na njeno razmišljanje." „Danima kasnije", rekla sam. „Kada sam je ja videla, nije mogla ra- cionalno ni da razmišlja." „Znam. Mnogo puta sam je zvao na mobilni. U početku je odgovarala i shvatio da ne razmišlja racionalno. Pokušao sam da je navedem da se vrati kući ili da mi bar kaže gde se nalazi, kako bih mogao da dođem po nju..." Zastao je kada su ga emocije nadvladale. Na trenutak se udaljio pre nego što mi je ponovo prišao. „Ona je bila osetljiva, krhka i telesno i psihički. Kad me je nazvala, bila je istraumirana, i to ne samo zbog toga što su je drogirali. Verujem da joj je i gubitak skarabeja pomutio razum." Kada sam ja videla tu ženu, bila je veoma mršava, skoro neuhranjena. Sigurna sam da ne bi izgubila toliko na težini za nekoliko dana koji su prošli otkada su je drogirali. Ko god da je drogirao Fatimu, očigledno joj je dao preveliku dozu, ne shvatajući kakav će to učinak imati na ženu tako slabe građe. „Ko je još znao da Fatima vraća skarabeja u Egipat?" Podigao je ruke. „Ceo svet! To je trebalo da bude tajna, ali sluge i ba- štovani su znali za to, što je značilo da i piljar, i mesar, i pekar, i ko zna ko još, takođe znaju." Bol na njegovom licu je još jače došao do izražaja. Izgledalo je da će se rasplakati. „Kada ste poslednji put videli Fatimu, da li je... da li je...“ „Nije patila, ako ste na to mislili. Poginula je na licu mesta. Verovatno nije ni znala šta ju je snašlo." Sviđao mi se Fuad i bila sam u iskušenju da mu kažem da treba što pre da ode iz kuće Radklifovih, od ovdašnjih ludila i intriga, ali on me je' poštedeo tog truda. „Podeliću tajnu s vama", rekao je. „Napuštam ovaj posao kustosa i ovaj muzej. Obavestio sam gospođicu Radklif i otići ću čim nađe drugog kustosa. Bio sam joj odan, uprkos svemu što se dogodilo." ,,Da li se situacija promenila otkako je došao Ramzes?" upitala sam.

Namrštio se. ,,U velikoj meri. On... on ima uticaja na gospođicu Radklif, a verujem da taj uticaj nije dobar.“ „To je verovatno nedovoljno reći. Jeste li čuli za Svengalija?" Odmahnuo je glavom. „To je ličnost iz jednog romana. Njegovo ime postalo je simbol nekoga ko manipuliše drugom osobom radi sopstvenih ciljeva. Ja Ramzesa doživljavam kao Svengalija.“ „On bi prodao celu kolekciju za sitne pare i strpao novac sebi u džep“, šapnuo je Fuad. „A ne zna ništa o umetnosti. Siguran sam da je plaćen da manipuliše gospođicom Radklif pomoću te besmislene priče o kletvi." Ponovo se okrenuo od mene. „Izvinite, verovatno sam previše rekao." „Ne, samo ste rekli istinu o ovoj lošoj situaciji." „Dužnost mi je da služim gospođici Radklif dok mi ne pronađe za- menu. Ne smem da budem nelojalan." Prilično sigurna da sam od njega dobila sve informacije o Fatimi, upitala sam ga šta može da mi kaže o skarabeju. „Pokazaću vam šta imamo." Dao mi je slike skarabeja, koje mi nisu govorile mnogo jer to nisu bili profesionalni snimci kakve bi muzej napravio radi identifikacije skarabeja u slučaju krađe. Srce Egipta bilo je kratko, široko i ružno, kao i svi skarabeji. Razmišljala sam o tom insektu i njegovom značaju za Egipćane dok sam gledala slike. Ljudi koji prvi put vide skarabeja pomisle kako je čudno što je ba- legar veoma važan izvor misterije i magije drevnog Egipta, i što buba koja valja izmet obožavaju kao simbol ponovnog rođenja posle smrti. Buba živi od izmeta životinja, skupljajući komade, oblikujući ih u loptu i kotrljajući je u rupu u zemlji ili unutar mrtve životinje, gde taj izmet koristi kao hranu. Svoja jaja takođe obmotava u balegu, radi ishrane potomstva, tako da se novi život naizgled pojavljuje iz neživog životinjskog izmeta. Zbog toga što je Egipćanima izgledalo da se balegar ponovo rađa iz nežive materije, i zbog načina na koji kotrlja lopte izmeta koje koristi za stvaranje života, poistovetili su ga s Heprijem*, bogom koji danju kotrlja * Staroegipatski bog izlazećeg sunca, prenošenje kod nas veoma raznoliko, i kao i Hepra, Heper i Hepri. (Prim. prev.)

Kepra, KeprKeper

okruglo sunce preko neba. Na kraju dana sunce bi progutala Nut, boginja neba, i ono bi se sutradan ponovo pojavilo iz njene utrobe, kao što se bube rađaju iz tamne mase. Smrt i ponovno rođenje postale su sveprisutna tema u svesti i umet- nosti starih Egipćana, a smrt i ponovno rođenje balegara bili su njen simbol. Grobnica faraona Tutankamona nije bila samo puna materijalnog bogatstva, već i hrane i drugih stvari koje će mu biti potrebne kada se ponovo rodi. „Svestan sam da fotografije nisu baš najboljeg kvaliteta. Evo“, rekao je, dajući mi skarabeja. „Ovo je najvažniji predmet. Osim što je star samo nekoliko godina, umesto nekoliko milenijuma, on je tačna replika Srca Egipta." Skarabej je bio napravljen od avganistanskog plavog lapislazulija s primesama veoma sitnog zlatnog pirita, istog kvaliteta kakav sam pri- metila i na slikama. „Najsigurniji način da odredimo da li je to krivotvorina", rekla sam, „bilo bi poređenje rasporeda zlatnog praha s rasporedom u originalu. Bilo bi nemoguće napraviti model s potpuno istim rasporedom praha kao na originalnom predmetu, čak i kad bi materijal poticao iz istog rudnika. Ili čak i kada bi poticao od istog komada kamena", dodala sam. „Da, naravno, raspored bi izgledao isto kada se gleda golim okom, ali pažljivije ispitivanje pokazalo bi razlike." „Imamo li na raspolaganju neke bolje slike?" „Imam, ali ne ovde." Pažljivo sam pregledala skarabeja kojeg mi je dao. „Znate, ovo je izvanredna reprodukcija", rekla sam. „Da mi niste rekli da je kopija, smatrala bih ovo tri hiljade godina starim artefaktom iz grobnice faraona Tutankamona." Povezanost s dečakom kraljem bila je očigledna: na poleđini je bilo Tutankamonovo ime ispisano hijeroglifima. I posle kratkog pregleda i dalje sam imala isti utisak - da je predmet koji gledam pravi antikvitet. Ali, kao što sam rekla Kasimu, reprodukcije su često toliko dobre daje izuzetno teško razlikovati ih od originala. Umetnik koji je napravio reprodukciju nije samo koristio odgovarajući avganistanski kamen, već sam bila sigurna i da bi pažljiv pregled pomoću mikroskopa pokazao daje za rezbarenje koristio istu vrstu alata kao i pre nekoliko milenijuma. Bez

pravog skarabeja s kojim bi se mogao uporediti, ključ za otkrivanje kopije bio bi samo hemijska analiza patine, koja se obično formira na kamenu tokom vremena. „Hauard Karter imao je metod za određivanje da li je neki komad zaista antikvitet ili reprodukcija", rekla sam. „Postavio bi predmet na neko mesto gde će ga gledati u toku dana. Posle nekoliko dana bi znao da li je pravi ili ne. Mislim da bi Karter došao do istog zaključka kao i ja u vezi s ovim predmetom - on izgleda kao pravi; ništa me ne upozorava da on to nije, pa će mi biti potrebno nešto više od kratkog pregleda da bih ustanovila da je lažan. Ali za razliku od Karterovog vremena, sada postoje i laboratorijski testovi koje možemo da izvedemo." On mi se iznenada lako osmehnuo. „Postoji brži način", rekao je i pružio mi lupu. „Nešto u skarabejevom izgledu može vam pokazati da je to reprodukcija." Osećala sam se kao učenica koju stavljaju na probu, ali on je bio sim- patičan čovečuljak i nisam htela da ga razočaram. „Upotrebiću sopstvenu“, rekla sam, izvadila juvelirsku lupu iz tašnice i počela da pregledam predmet. Ništa na njegovoj gornjoj površini ili bočnim stranama nije mi ostavljalo utisak da je lažan. Na dnu sam pronašla sićušni trag, zavijutak, koji bi bio vidljiv i golim okom samo ako biste znali gde da tražite. Čak i tada, za razaznavanje detalja na tom zavijutku bila je potrebna lupa. Pretpostavila sam čemu je ovo služilo. „Reprodukcija je toliko dobra da je umetnik na nju stavio i beleg, kako bi se razlikovala od originala... ali ne lako, jer i dalje morate da pronađete potpis lupom. Napravio je zavijutak da bi se beleg mogao razlikovati od tragova koji su napravljeni slučajno." Široko se osmehnuo i pljesnuo rukama. „Da, da, to je trag kakav se ne može slučajno napraviti bilo ljudskom rukom ili prirodnim putem. Sam sam ga napravio. Čak ni onaj ko je načinio ovu kopiju ne zna da sam to uradio.“ „Da li je i težina ista?“ „Potpuno ista“, potvrdio je. „Dakle, reprodukcija je napravljena za pokazivanje u javnosti?" „Da. Gospođica Radklif je ranije pokazivala gostima pravo Srce Egipta. Ali posle nekoliko incidenata, kada su lopovi ukrali predmete iz privatnih

kolekcija poput naše, ubedio sam je da napravi reprodukcije najvrednijih i nezamenljivih eksponata, koje ćemo pokazivati javnosti dok su originali na bezbednom u sefu.“ Pravljenje reprodukcija bilo je uobičajeno za privatne kolekcionare, baš iz razloga koji je naveo Fuad, ali i zbog polisa osiguranja. Pošto su se umetnička dela obično prodavala za desetine miliona dolara, a nekada i za više od sto miliona dolara, cena osiguravanja nečeg ,,neprocenjivog“ bila je ogromna. Zato je većina kolekcionara pozajmljivala predmete muzejima, radi bezbednosti i da bi dopustili drugim ljudima da uživaju u njima, međutim, pre svega da smanje cenu osiguranja, ali izgleda da u porodici Radklif nije bilo altruizma. „Koliko je reprodukcija skarabeja napravljeno?", upitala sam. „Od originala, samo ova, ali postoje još mnoge kopije. Možete ih kupiti na bilo kojoj pijaci u Egiptu, ali to je jeftina roba za turiste, čiji je izgled zasnovan na pretpostavkama, pošto u javnosti nema slika Srca Egipta." „Nikakve fotografije nisu snimljene kada je Karter otvorio Tutanka- monovu grobnicu?" „Postoji priča da je srce fotografisano, kao i drugi predmeti, ali da su slike predmeta koji nikada nisu stigli do Muzeja Egipta uništili oni koji su uzeli suvenire - tako su ih nazivali - iz najvećeg arheološkog pronalaska u istoriji.“ Fotografije iz tog vremena bile bi crno-bele i lošeg kvaliteta u pore- đenju s današnjim. One bi takođe predstavljale i dokaz da je Srce Egipta postojalo i da je ukradeno. ,,Ko je napravio ovu repliku?" „Firma iz Bata koju vodi gospodin vrlo živopisne prošlosti. Jednom je bio u zatvoru zbog krivotvorenja Van Gogove slike, koja je prodata za nekoliko miliona dolara. Kada je izašao iz zatvora, svoje talente usmerio je na pravljenje reprodukcija za legitimne namene.“ „Pa, barem je svoj talenat uložio u dobru svrhu. Mogu li poneti ovu kopiju sa sobom, da je uporedim sa skarabejem koji mi budu predstavili kao original?" „Plašim se da ne. Gospođica Radklif želi da je zadrži ovde u kolekciji. Namerava da je pokazuje prijateljima i nakon vraćanja Srca Egipta i privlačenja velikog publiciteta... da pokazuje kako se odrekla originala u korist egipatskog naroda.“

Nije skrivao sarkazam. „Da li je falsifikator snimio fotografije Srca Egipta?" „Da, to su one koje sam pomenuo. On nikada nije imao predmet u svojoj radionici. Nekoliko puta ga je ovde pregledao pod mojim nadzorom i snimio je fotografije da ih koristi kada mu bude bilo potrebno." „Odlično. Sigurna sam da je napravio fotografije visokog kvaliteta. Te slike će mi biti potrebne. One bi trebalo da prikažu raspored zlatnog praha dovoljno jasno da bi se original razlikovao od kopije." „Pozvaću telefonom i reći da ih pošalju." „Radije bih ih sama preuzela u Batu“, rekla sam. „To će mi dati izgovor da probam krofne s pavlakom u rimskim banjama." Takođe sam želela izgovor da popričam s tim falsifikatorom. Fuad je gledao skarabeja okom profesionalca, ali čak ni najbolji kustos ne vidi artefakte prodornim pogledom krivotvoritelja umetničkih dela. Htela sam da se uverim da je Fuad u pravu i da postoji samo jedna savršena kopija Srca Egipta. Pokazao mi je druge skarabeje u staklenoj kutiji. Stekla sam utisak da odugovlači dok pribira misli. Gledao je u predmete u kutiji dok je govorio. „Srce Egipta pripada mom narodu", rekao je. „Tačno. A vi imate šansu da ga vratite. Lopovi nikom ne mogu prodati čuveno umetničko delo. Jedina nada im je da dobiju otkup za njega, a zbog toga su mene i angažovali - da potvrdim da je skarabej originalan." „Znam da ste se jednom borili za vraćanje ukradene baštine Iraku. Hoćete li isto učiniti i sa Srcem Egipta?" „To mi je namera. Ne bih prihvatila ovo zaduženje da sam mislila da će ono završiti bilo gde osim tamo gde pripada." Imala sam osećaj da želi nešto da mi kaže. Zaustio je da progovori pa se zaustavio kada smo čuli kako se otvaraju vrata u drugoj prostoriji. „Da li biste hteli da mi se pridružite na ručku, da nastavimo ovaj razgovor?", upitala sam. „Nažalost, imam obaveze ovde do kraja dana." Blago mi je spustio ruku na rame. „Da li ćete biti u ovom kraju sutra uveče?" „Mislim da hoću.“ „Pored Stounhendža se održava druidski vašar. Fatima i ja išli smo tamo svake godine. Stajaćemo na srednjovekovnoj kuli koja se izdiže nad

predelom i odozgo posmatrati ljude. Možda tamo možemo još popričati." „U koje vreme ćemo se naći?“ „Kad padne mrak", odgovorio je. Da nas niko ne bi video?

28

Otputovala sam vozom do Bata, što je trajalo kraće od sata, gotovo oče- kujući da Rafi el Din, egipatski policajac za antikvitete, sedne preko puta mene, ali on se, na moje veliko iznenađenje, nije pojavio. Ipak, nešto iznutra mi je govorilo da je i dalje negde u blizini... nedaleko od mene. Pokušala sam da pozovem Mikelanđela, da proverim ima li neke dodatne informacije o sigurnosnom snimku iz metroa, ali se nije javio, pa sam mu ostavila poruku s pitanjem da li me izbegava. Pre nego što sam krenula da se vidim s bivšim falsifikatorom, prijavila sam se u jedan mali hotel, a onda posetila jedno od mojih omiljenih mesta u Britaniji - rimske ruševine. Akva Sulis, vode boginje Sulis, kako su Rimljani zvali tople izvore u Batu. Pošto je Britanija za njih bila hladna i vlažna, osvajači iz sunčane Italije izgradili su veličanstvenu banju na jedinom termalnom izvoru u zemlji. Iako je bila mnogo zloupotrebljavana i zapostavljana tokom prethodnih dve hiljade godina, terme su nedavno obnovili. Ruševine nisu samo predstavljale istorijski spomenik, nego i mesto gde ste mogli da jedete krofne s pavlakom i džemom od jagoda, da popijete dobar britanski čaj i slušate nežnu muziku violina i viola. Uživala sam u muzici i krafnama kada sam dobila neobičnu poruku - ispisanu na računu, što je bio zaista starinski način da se prenese poruka. Konobar mi je dao pisanu poruku koja je glasila: „Mogu li da ti se pridružim?" „To je od gospodina u kožnoj jakni“, rekao je konobar, pokazujući na Rafija el Dina, koji je sedeo u uglu iza mene. Sigurno je stigao za mnom. Osmehnula sam se i klimnula glavom. „Nadao sam se da ti ne smeta", rekao je on.

„Ovo je mnogo bolje od tekstualne poruke koja zvuči kao da ju je sastavio devetogodišnji zaluđenik za kompjutere. Zapravo sam očekivala da te vidim u vozu.“ „Morao sam da obavim neki posao u Batu." „I čistom slučajnošću, naišao na mene baš ovde.“ Nagnuo se napred i progovorio lažnim šapatom. „Znao sam da si ovde jer sam ja detektiv, to mi je posao.“ „Dakle, razgovarao si s Fuadom, koji ti je rekao da ću doći ovamo. Što znači da znaš kako sam ovde da se sretnem s čovekom koji je napravio reprodukciju skarabeja." Nije me iznenadilo što je kustos Radklifove kolekcije sarađivao, makar i tajno, s Odeljenjem za antikvitete svoje domovine. On je odmahnuo glavom. „Medi, teško mi je da se bavim svojim istragama ako si uvek korak ispred mene.“ „Sumnjam u to. Šta znaš o krivotvoritelju? Fuad mi je rekao da je ležao malo u zatvoru zbog prevare." „To je otprilike sve što i ja znam. On pravi kopije predmeta za bogataše, tako da mogu sakriti originale od lopova. Siguran sam da to usrećuje njihove osiguravajuće kompanije." „Da li je tvoja vlada ikada pokušala da kupi skarabeja od Izide?“ „Mi ne plaćamo otkupnine. U mnogim prilikama smo zahtevali povraćaj ukradenih predmeta. Možda je bilo neke diskusije o nadoknadi porodici Radklif, iako je predmet bio ukraden." ,,U trgovini antikvitetima", rekla sam, „reč ukraden ima drugačije konotacije nego inače. S tačke gledišta ser Džejkoba Radklifa, i drugih koji su godinama iz svog džepa finansirali iskopavanja u Egiptu, vaša vlada je narušila njihova prava kad je promenila uslove sporazuma nakon najvećeg otkrića u istoriji arheologije. Sigurna sam da znaš kako su se skoro odmah kada je blago otkriveno Karter i njegove kolege upustile u spor s vladom oko podele predmeta." „Očigledno imamo različita gledišta na ono što se dogodilo", rekao je. „Prema uslovima ugovora o koncesiji, koji je potpisan s Karterovom grupom, ako bi se za grobnicu ustanovilo da je nedirnuta, naša vlada bi mogla da uskrati pronalazačima pravo na udeo u pronađenim predmetima. A pošto je grob faraona Tutankamona zaista bio netaknut, to nam je dalo pravo da

obezvredimo ugovor. Iako naša vlada po ugovoru nije morala, koncesionarima je ipak isplatila veliku sumu novca za obeštećenje." „Suma koja nije iznosila ni delić vrednosti onoga što je pronađeno", dodala sam. Nameravao je da uzvrati na moju primedbu, ali mu nisam dala priliku za to. „Nemoj pogrešno da me razumeš. Ja sam srećna što je Egipat zadržao najveći deo riznice faraona Tutankamona. Samo ukazujem na to da ovo nije bio slučaj pohlepnog eksploatatora koji je zaplenio nešto na šta nije imao prava." Slegnuo je ramenima. ,,U mojoj zemlji je uvek postojala dilema da li da se izabere hleb ili istorija. Svaki dolar utrošen na pronalaženje i očuvanje naših starina značio je odvajanje od usta našeg naroda. Tako je bilo i ranije, a tako je i dan-danas - većina mog naroda ima samo crno ispod nokta, dok mala grupa bogatih živi poput kraljeva." „Nažalost, to opisuje stanje u većem delu Trećeg sveta." Još dok sam to govorila, shvatila sam da je „treći svet" pojam koji bi zaista trebalo zaboraviti. Putovanje širokih razmera i internet učinili su da sve bude jedan svet. „Ne možemo sebi priuštiti da potrošimo stotine miliona dolara ot- kupljujući antikvitete od muzeja i kolekcionara", rekao je. „Upravo sada, osim Srca Egipta, Vrhovni sud zahteva vraćanje biste Nefertiti iz Berlinskog muzeja, kamene rozete iz Britanskog muzeja i Denderskog zodijaka iz Luvra. Uz stotine drugih predmeta širom sveta. To su neka od najvećih istorijskih blaga koja postoje, ali skarabej ima i veliku političku važnost. Pronađen je u vreme kada je nacionalizam bio u usponu i pokušavao da zbaci britansku vlast. Njegov nestanak je postao simbol gubitka nasleđa i političke snage moje zemlje." Kasim mi je u suštini rekao to isto. Pomenula bih mu Kasimovo ime, čisto da vidim šta zna o njemu, ali nisam se usuđivala da narušim pove- renje dok ne budem sigurna da me je Kasim lagao. „Rekao sam ti da je Vrhovni sud u mnogo navrata pokušao da navede Izidu, i druge članove njene porodice pre nje, da vrate skarabeja u Egipat. Ne želeći da se odrekne vlasništva nad jednom od najdragocenijih relikvija u svetu, porodica je uvek ignorisala taj zahtev." „Možda je trebalo da isprobate drugačiji pristup u ubeđivanju."

Podigao je obrve. „Šta, da im kažemo da je predmet uklet?“ Dakle, dugo je razgovarao s kustosom. „Neko vas je pretekao u tome, ali pošto je ona toliko sujeverna, mogli ste joj preoteti predmet da ste joj rekli da ste bacili ukletu tablicu u vode Bata.“ „Ukletu tablicu?" „Tanki komad metala s urezanom kletvom, kojom se obično od bogova traži da prokunu neprijatelja. Arheolozi su pronašli brojne takve tablice ovde u banji, ali su ih nalazili i širom grčko-rimskog sveta." „Pokušaću toga da se setim kad mi nadležni ne da unapređenje koje zaslužujem." „Šta ti misliš, ko je ukrao skarabeja od Fatime?“, upitala sam, ne očekujući iskren odgovor. „Da znam, ne bih bio ovde moleći tebe za pomoć.“ Moli me? Pokušala sam da se obuzdam od smeha. Bile su to više pretnje nego molbe. ,,U redu... ali sigurno imaš neku teoriju", rekla sam. „Banda profesionalnih lopova? Kolumbijski narko-kartel otkrio je da je umetnost vrsta međunarodne valute koju mogu koristiti za pranje novca? A šta je s krađom iznutra? Možda se mumija lično vratila po svoje srce? To ću utvrditi ako proverim da li je Tutankamon izašao iz svog sarkofaga u muzeju." „Znaš, Rafi, baš sam počela da se zagrevam za tebe, ali evo tebe opet, vraćaš se na pandurski način govora i šale kako ne bi ništa otkrio. Sve dok zamišljaš razmenu informacija tako da ja tebi govorim sve što znam, a ti meni ništa, ubuduće svoja pitanja stvarno možeš uputiti mumiji." Ustala sam, a on je ustao za mnom. „Medi, rekao sam ti da mi ne plaćamo otkupe. Međutim, plaćamo troškove pronalazaču." „Koliko plaćate?" „O tome ne odlučujem ja. Ali pretpostavljam da se moji pretpostavljeni ne bi protivili da isplate nagradu u razumnoj visini ako bi skarabej bio pronađen i vraćen nama. Da li si ti imala neki određeni iznos na umu?" „Ne baš. Osim toga, petljanje s kradljivcima antikviteta učiniće da izgubim samopoštovanje." Ipak nisam dodala da, ako me na kraju Kasim prevari za obećani honorar, neću oklevati da posegnem za nagradom

egipatske vlade. „Rafi, znam da ti samo pokušavaš da radiš svoj posao. Iskreno, bilo bi ti mnogo lakše ako bi mi verovao. Ti misliš da znam više nego što otkrivam, možda čak i to gde se nalazi skarabej, ali grešiš, ne znam. Ako bih nekim čudom zaista došla do njega, lično bih ga odnela nazad u Egipat. Da li ti je to dovoljno da zaboraviš da postojim?" „Apsolutno. Hoćeš li sada sa mnom na večeru?" „Ne. I lagao si da ćeš mi se skinuti s leđa.“ „Da, ali samo zato što su to veoma lepa leđa.“ Osmehnuo se. Primetila sam da mu je leva ušna resica rasečena. To je pojačavalo izgled čvrstog momka. „Da li je to od metka?“, upitala sam ga. „To mi je uradio gladni pacov kada sam bio dete“, odgovorio je. Taj mali podatak rekao mi je da je on do svog položaja stigao radom, a ne preko porodičnih veza. Preko nosa je imao ožiljak. Nisam se usudila da ga pitam odakle mu taj, ali mi je sam rekao kad je video da gledam u njega. „ A taj mi je od bivše žene“, rekao je. Oboje smo se izgovorili obavezama i razišli se, iako sam ja bar rekla istinu da ću ponovo otići u terme. Uvek mi je izgledalo da svemir, majka zemlja i život deluju ciklično, što je, pretpostavljam, razlog zbog kog se i kaže: sve se vraća, sve se plaća. Prvi put kada sam videla Rafija el Dina, znala sam da to neće biti i poslednji. Dok sam išla kod krivotvoritelja umetnina, imala sam osećaj da ćemo se Rafi i ja ponovo sresti na svojim cikličnim putanjama. U nekom smislu, nije mi smetalo što ću ga opet videti. Bio je privlačan. Ono što me je uvek zbunjivalo u mom izboru muškaraca bio je broj gadnih grešaka koje sam pravila vrteći se u krugu života, upoznajući i napuštajući jedne iste tipove. S obzirom na moju finansijsku situaciju, trebalo bi da se bacim pred noge čoveku s rols-rojs limuzinom, kao što je ser Džordžis-Hamilton, pre nego panduru kome je uho izgrizao pacov a nos slomila bivša žena - nesumnjivo je da ju je dovoljno isprovocirao da bi to uradila.

29

Falsifikatorova jazbina bila je mala dvospratna kuća iz džordžijanskog razdoblja, s ukrasima od gipsa na frontalnom zidu i vešto izrađenim za- batom na prednjoj strani krova. Sivkastosmeđu građevinu od cigle prekrivala je patina vremena, koja je pokazivala da stari s dostojanstvom, iako je njenom izgledu u celini nedostajalo malo dorade. Zavese na dva prozora na drugom spratu odavale su utisak kao da on živi iznad radnje, dok je veliki prednji izlog izgledao kao da nije očišćen još od ratova s Napoleonom. Pretpostavila sam da se njemu tako više sviđa. Prljavi prozori služili su svrsi čoveku koji se bavi tajnim poslom. Kao i jednostavna bronzana pločica pored ulaznih vrata, na kojoj je neupadljivo pisalo: BOTVEL. Pravljenje duplikata retkih antikviteta, kako bi se ona zaštitila od lopova, nije baš bila vrsta posla koju čovek naširoko reklamira u javnosti. Niti su mušterije želele da se zna za šta su naručile kopiju. Očekivala sam da Džeremi Botvel ima surove oči i zatvorski bled ten. Umesto toga, on je bio visok i štrkljast, širokog nosa, retke plavkaste kose i jarkoružičastih obraza. Izgledao mi je više kao školski nastavnik nego kao osuđivani prestupnik. Kriminalci, naravno, takođe podležu teoriji da se sve vraća i sve plaća. Što znači da većina njih ponavlja svoje prekršaje. To je činilo Botvela mojim prvim osumnjičenim za krađu Srca Egipta. Prema onome što sam znala o Fatimi Sari, u trenutku uzbuđenja mogla je da mu ispriča za plan vraćanja skarabeja u domovinu. Botvel je bio obučen kao zanatlija: oker pantalone, smeđa košulja, patike, sav zamazan bojama i farbama.

Dogovorila sam se s Fuadom da ga obavesti tačno tri minuta ranije da ću uzeti fotografije. Kad sam izašla iz taksija jedan blok dalje od radnje, nazvala sam Fuada da mu kažem da pozove Botvela. Takav postupak je začudio Fuada, ali se osmehnuo kad sam mu rekla razlog: nisam htela da Botvelu dam priliku za kopiranje fotografija pre nego što stignem. Slike su bile u laptopu koji je Botvel doneo u Radklifov muzej i Fuad je video da ih je prekopirao na USB uređaj. Nisam bila sigurna da će plan uspeti, ali nameravala sam da kažem Botvelu da Heder Radklif insistira da mi on preda slike i izbriše sve kopije koje ima. Botvel nije bio srećan kada sam ušla i odmah zatražila kopije slika i brisanje svih drugih kopija dok sam ja tu. Izgledao je spreman da mi kaže da se gubim, ali sam se ljubazno osmehnula i rekla: „Shvatam da je Heder odlučila da joj napravite duplikate mnogih predmeta. Ona samo želi da bude sigurna da su njene kopije jedine koje postoje." Nagoveštaj da će zaraditi još novca smekšalo ga je dovoljno da prekopira slike na USB koji sam donela, a zatim sam posmatrala kako briše slike iz svog kompjutera i USB-a dok smo stajali pored drvene tezge u prizemlju radnje. Tvrdio je da ne postoje slike na papiru. Fuad je pomenuo da je Botvel imao asistenta Kvintina Risa, koji mu je pomogao u pravljenju reprodukcije skarabeja, ali ja nisam ni videla ni čula nikog drugog u radnji dok sam razgovarala s Botvelom. „Da li gospodin Ris ima kopije slika?“, upitala sam. ,,Ne“, odmah je odgovorio. „Ako je to sve, moram da se vratim svom poslu." „Zapravo, gospođica Radklif ima još nekoliko pitanja o reprodukciji koju ste napravili." „Ja ne pravim reprodukcije", prasnuo je on, „ja pravim autentične duplikate originala!" „Pošto sam videla vaš rad, ne sumnjam u to. Bilo bi potrebno naučno testiranje kako bi se otkrilo da je skarabej koji ste vi napravili lažan." Prezrivo me je pogledao. „Predmet bi prošao i takvo testiranje. Koristio sam kamen sa mesta odakle je iskopan originalni materijal i uzeo mnogo komada kako bih dobio onaj koji savršeno odgovara."

Znala sam da nije moguće da neki komad savršeno odgovara originalu jer su u svakom postojale na hiljade sićušnih zrna zlataste prašine, ali nisam htela da mu prigovaram. „Oblikovao sam ga isključivo pomoću istog tipa alata koji se koristio u starini. Sam sam izvršio hemijsku analizu patine kako bi moja meša- vina bila istovetna. Kada ja završim, ni sam Bog ne bi mogao da primeti razliku", rekao je glasom ispunjenim ponosom. Kao i svi prevaranti - i bivši prevaranti - Botvel je verovao da je bezgranično pametniji od svih nas ostalih. Očigledno je da bar jednom prilikom nije bio dovoljno pametan da izbegne zatvor. „Da li je napravljen i drugi duplikat?" upitala sam. „Ne. Naravno da nije. Nikada to ne radim. Ja se bavim poštenim poslom. Sada moram da se vratim svom radu." Ne znam zašto sam se uopšte trudila da postavim to pitanje, jednostavno mi je izletelo, ali njegov odgovor je zazvučao neiskreno na mom detektoru laži. „Da li je vaš asistent tu negde? Gospođica Radklif mi je tražila da mu postavim neka pitanja." „On je otišao. Ne radi više ovde." „Zašto?" „Razlog za to nije vaša stvar." Videla sam da je spreman da me izbaci ako postavim još neko pitanje. Igrala sam na kartu obećanog posla za Radklifovu što sam duže mogla. Bilo je vreme za još jedan okretaj zavrtnja. „Gospodine Botvele, znam da ste obavili izvanredan posao, i ono što sam videla delo je čistoga genija. Ali došlo je do problema. Ja sam privatni agent za istrage..." „Istražujte negde drugde." ,,I gospođica Radklif me je pozvala da istražim ovo pitanje. Ako od mene ne dobije odgovore koji će je zadovoljiti, plašim se da će pozvati Jedinicu za krađu umetnina i antikviteta iz Skotland jarda." „Ja nemam n-nikakve veze sa b-b-bilo čime", zamucao je. „Dakle, znali ste za krađu?" „Krađu? Kakvu krađu? Ja govorim o kopiji koju je ta žena tražila." „Koja žena?"

„Ne znam. Bila je sa Bliskog istoka." „Fatima Sari?" „Ne, naravno da ne, poznajem Fatimu. Bila je to neka druga žena, imala je taman ten kao i Fatima." „Egipćanka?" „Ne znam. Došla je jednog dana i tražila od nas da napravimo kopiju skarabeja srca. Nisam hteo to da uradim i rekao sam joj da ode." „Rekli ste daje tražila od vas. Dakle, i od Kvintina Risa?" „Da, najpre se obratila njemu, ali on nije mogao da je napravi bez mene. Ja sam joj rekao da se čisti." Klimnula sam i zagrizla usnu. Botvel ju je oterao, ali šta je uradio Ris? „Ali vaš asistent je razgovarao s njom, nasamo." To nije bilo pitanje. Botvel je popustio. „Slušajte, ja sam nekada pravio stvari koje sam prodavao kao nešto što nisu, ali pronašao sam savršen posao za sebe i sad ga radim pošteno. Ja sam čist, shvatate. Ali to bezvredno kopile ima problema s drogom i alkoholom. Hteo sam da ga se rešim u svakom slučaju, ali kada sam otkrio da je na svoju ruku razgovarao s tom ženom ispred radnje, smesta sam ga otpustio." „Da li je on poneo kopije fotografija sa sobom?" „Ne!" Njegov odgovor nije zvučao previše ubedljivo. „Recite mi više o toj ženi. Njeno ime?" Podigao je ruke. „Nismo se upoznali. Nikada nismo došli ni do imena." „Kako je izgledala?" „Rekao sam vam, bila je s Bliskog istoka, tamnokosa, možda u ka snim dvadesetim. To je sve što znam. Rekao sam joj ne, pokazao vrata i ona se više nije vračala." „Kako znate da je Kvintin razgovarao s njom?" „Preko njegove žene. Nazvala me je besna i rekla da je Kvintin cele noći bio napolju s nekom kučkom koja je od njega tražila da napravi kopiju skarabeja. Njegova žena je htela da zna ko je ta gnjida." „Da li je ta žena rekla zašto hoće kopiju?" „Rekla je da skuplja egipatske predmete." „Moram da razgovaram s Kvintinom. Kako mogu da dođem do njega?"

„Pronaći ćete ga na ulici, kako se ponovo skida, ili kako se ponovo vraća na ulicu." „Hvala vam na pomoći." Pošla sam prema vratima kad on reče: „Hej, zašto ne pitate kustosa kod Radklifovih? Žena je rekla da ju je Fuad poslao, ali kada sam ga nazvao, on je to porekao. Ali lagao me je. I sam sam dovoljno puta lagao da bih prepoznao laž kad je čujem." Ostala sam bez teksta. „Zatvorite vrata za sobom."

30

Poslušno sam zatvorila vrata i krenula niz ulicu dok su mi se u glavi su- darala pitanja, činjenice i teorije, kao kola u lančanom sudaru. Kvintin je nestao. On je očigledno napravio duplikate fotografija, a i kopiju skarabeja srca za tu ženu. A nju je možda poslao Fuad. Ipak, najviše me je peklo pitanje zašto je tajanstvena žena htela kopiju skarabeja. Da li je ona pripadala bandi i nameravala da podmetne kopiju umesto originala kada dogovor bude postignut? U koju svrhu? Niko neće platiti drugi otkup ako lopovi ne ispune obećanje i isporuče original. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam uviđala da podmetanje kopije može da prođe u izvesnim scenarijima. Postojala su dva kupca zainteresovana za skarabeja srca - Kasim i vlada Egipta. Iako bi vlada dosta platila za skarabeja, to nije moglo da se poredi s milionima koje je Kasim bio voljan da isplati. Ipak, uzeti još jedan milion od vlade za bandu ili nju samu bilo bi lukavo. To bi se moglo izvesti ako bi se skarabej ponudio i vladi i Ka- simu u isto vreme. A novac bi uzeli od obe strane, dajući jednoj kopiju, a drugoj original. Ako je tajanstvena žena zaista bila s lopovima, ona je možda čak planirala dvostruku igru s kopijom: da zameni original njome i sama naplati otkup. Stomak mi se prevrtao od paranoičnih teorija zavere, ali bilo je pre više mogućnosti da bih mogla izdvojiti jednu. Morala sam da otkrijem ko je tajanstvena žena i zašto je htela kopiju skarabeja. Telefonirala sam u vilu Radklifovih i zatražila da razgovaram s kustosom.

„Fuade, zašto ste mi rekli da je napravljena samo jedna kopija ska- rabeja?“ Shvatila sam njegovo zapanjeno ćutanje kao priznanje krivice. „Ne mogu sada da razgovaram", rekao je prigušenim glasom. „Ali verujte mi, molim vas, ja... ja...“ „Znam da nikada ne biste uradili ništa što bi naudilo Fatimi ili što bi omelo vraćanje skarabeja. Ko je žena koja je naručila pravljenje kopije?" „Ne mogu sada da pričam...", ponovio je jedva čujno. „Fuade, ja moram da..." „Sutra uveče, u osam, na vašaru." Prekinuo je vezu pre nego što sam mogla išta više da kažem. Pitala sam se o čemu se ovde radi? U šta se on to umešao? Moj sledeći cilj bio je Kvintin Ris. Znala sam da mogu dobiti sve potrebne informacije ako ga pronađem, jer on je zavisnik, a ja sam imala novac za njegovu sledeću dozu.

31

Dok sam se vozila taksijem kroz ulicu Rojal kresent, previše obuzeta razmišljanjem da bih cenila jednu od najživopisnijih ulica u Britaniji, pozvao me je Mikelanđelo. „Hvala što si uzvratio na moje mnogobrojne pozive", rekla sam. „Kriva je vremenska razlika. Ti zoveš samo kada u ovom delu sveta svi spavaju." „Da li si mi poslao kopiju snimka iz metroa elektronskom poštom?" „Još nisam dobio kopiju." Nešto u njegovom glasu reklo mi je da to nije kraj priče na ovu temu. „Šta ti je sada rekao pandur iz podzemne? Da sam izvadila pištolj i ustrelila ženu pre nego što je pala pod voz?" „Video sam snimak. Nepouzdan je." „ Molim?" Dala sam znak taksisti i on je naglo okrenuo volan. „Smiri se", reče Mikelanđelo. „O čemu pričaš? Rekla sam ti da nisam ni dodirnula tu ženu." „Problem je što je to mala stanica sa samo jednom kamerom. Žena je stajala između tebe i kamere. Ti si podigla ruke..." „Rekla sam ti da je uopšte nisam dodirnula." „A ja tebi kažem da se to na snimku ne vidi. Ona stoji između tebe i kamere." „Da li mi to govoriš da sam u nevolji jer su proklete gradske vlasti pre više škrte da postave više kamera u metrou? Hoću da vidim taj snimak." „Čekam ga. Gerdi je rekao da će mi poslati kopiju imejlom čim je dobije od forenzičara. Proslediću ti snimak čim mi stigne. Ako te Gerili pozove, seti

se šta sam ti rekao o tome da ne govoriš ništa bez advokata."

„Reci mi šta si video na snimku." „Žena je bila okrenuta leđima kameri dok ti je prilazila. Tvoje ruke se podižu i ona iznenada skreće prema šinama." „Tačno se to i dogodilo - ali ja je uopšte nisam ni takla. Nije čak ni gledala u mene kad se okrenula i jurnula pred voz." „Verujem ti. Znaš kako se izvode udarci na filmu? Čovek uputi udarac u lice drugom čoveku, ali to se snimi sa suprotne strane, tako da glava zaklanja pogled na udarac. Pesnica se i ne približi licu, ali na filmu izgleda kao..." Rekla sam mu bez ikakvog uzdržavanja šta mislim o njegovoj holi- vudskoj analogiji i prekinula vezu. „Samo vozite", kazala sam taksisti, koji me je pogledao preko ramena. Razmišljala sam o svom sledećem potezu. „Ako želim da pronađem nekoga, a imam samo njegovo ime, odakle je najbolje početi?" upitala sam taksistu. „U telefonskom imeniku?" Zaista, zašto ja nisam pomislila na to?

32

Kvintin Ris živeo je u četvrti koja se ne bi mogla nazvati jednom od najži- vopisnijih u Britaniji iako se nalazila u jednom od najlepših gradova pre- lepe zemlje. Zgrada je bila malo lošija od one moje na raskrsnici Sohoa, Kineske četvrti i Male Italije, što je bilo nešto lošije od besprekornog. Umesto da sama pozovem, i rizikujem ljubomoru ili sumnju ako mi se javi njegova žena, dala sam telefon taksisti. „Isključen je“, reče taksista. „Verovatno nije platio račun.“ Taksista i ja smo se dobro slagali nakon što sam mu objasnila da je osoba na drugom kraju telefonske veze, kojoj sam se obratila onako ne- ženstvenim jezikom, bio moj muž koji me vara. Ova priča je uvek delo- vala kao čarolija da pridobijem muškarce na svoju stranu, bez obzira na to koliko su često oni sami varali svoje žene. „Izgleda kao mesto u kojem su većina stanara bubašvabe", rekao je taksista dok smo se parkirali ispred zgrade. Po izgledu dvojice tipova koji su se vrzmali ispred obližnje prodavnice pića, kraj nije bio dikensovski siromašan, već izopačen teškim drogama. „Ne udaljavajte se previše", rekla sam vozaču. Pored otvora za ubacivanje pošte za stan broj 4, olovkom je bilo na- žvrljano ,,Ris“. Ulaz zgrade nije bio zaključan, a stan se nalazio na prvom spratu, na dnu mračnog hodnika koji se osećao na ustajalost, pa je bio po- treban snažan nalet svežeg vazduha da bi se unutra uopšte moglo disati. Vrata je otvorila sredovečna žena. Izgledala je kao prava potvrda izreke: život je kučka, i onda umreš. „Šta hoćeš?“, upitala je čim je otvorila vrata, i pre nego što je uspela da me vidi kako treba.

Zapahnuo me je zadah alkohola. Možda gaje ona koristila kao parfem. „Da razgovaram s Kvintinom Risom.“ „Odjebi!" „Imam neki novac za njega", rekla sam dok su mi se vrata zatvarala pred nosom. Vrata su se smesta ponovo otvorila. „Možeš ga dati i meni", rekla je. „Moram da ga uručim njemu." „Odjebi onda!" Vrata su ponovo počela da se zatvaraju. „Mogu deo da dam i tebi." Vrata se opet otvoriše. Uputila mi je dugačak pogled svojim zamućenim očima. „Šta hoćeš?" „Informacije o reprodukciji koju je Kvintin napravio." „On nije ovde." „Platiću ti da mi kažeš gde je." „Prvo da vidim pare." Izvadila sam novčanicu od pedeset funti iz džepa i pokazala joj. „Gde je on?" „Ne znam. Stvarno. Nema ga oko nedelju dana. Rekao je da ima posao koji će mu doneti dosta novca." „Kakav posao?" „Ne znam. Nije mi rekao." „Kada se vraća?" „Neće se vratiti dok ne potroši svaku prokletu paru, a onda će mi plakati na ramenu i tražiti još.“ „Moraćeš da mi kažeš nešto o tom poslu da bi dobila pare." „Ne znam ništa - čekaj, bila je neka žena, za koju je rekao da mu je dala posao - bila je to žena." „Koja žena?" „Ne znam, neka žena." ,,S Bliskog istoka?" „Da, tako je, žena s Bliskog istoka." Pogrešila sam što sam joj to sugerisala i nisam mogla da budem sigurna u

njen odgovor. Sigurna da ovde više ne mogu saznati ništa drugo, dala sam joj pedeset funti. Od nje nisam dobila doslovno ništa, osim daje on došao do novca i nestao.

33

Kvintin Ris žurio je kroz mračni park do mesta gde mu je žena rekla da će se obaviti razmena - njene pare za njegovih ruku delo. Predeo je bio hladan i vlažan, a retka magla spuštala se i pomalo zguš- njavala na zelenoj površini, koja se prostirala pored reke. Preko dana su ljudi koristili tu površinu za trčanje, majke su izlazile s decom, u letnje večeri tuda bi se šetali zaljubljeni parovi, ali ove vlažne noći mesto je bilo samotno i napušteno. Kvintin je tražio da se nađu u pabu, ali žena je to odbila, rekavši da ne želi da obavi razmenu na javnom mestu. Nosio je malu kesu za kupovinu i laptop u torbi okačenoj preko ramena. Skarabej kojeg je napravio za nju bio je zamotan u peškir u kesi za kupovinu. Dobro ga je uradio iako ga je pravio u mnogo lošijim uslovima nego u Botvelovoj radnji. Ali Kvintin je uradio najveći deo posla na prvoj kopiji i još je imao slike na svom kompjuteru. To je činilo pravljenje druge kopije mnogo lakšim. Botvel je znao da je Kvintin prihvatio ženinu ponudu da napravi kopiju za velike pare istog trenutka kada je otkrio da je nestao ostatak lapislazulija koji je nabavio iz Avganistana. Kvintin se znojio, i to ne samo zbog toga što mu je bila potrebna injekcija droge. Plašila ga je žena za koju je napravio duplikat skarabeja. Ne rečima ili pretnjama, nego surovošću kojom je zračila. Ali mnogo toga u životu izazivalo mu je nelagodu i teralo ga da traži utehu u opoj nim hemijskim sredstvima ili alkoholu. On je shvatao prinudu koju je izazivala zavisnost bolje od većine drugih ljudi. Robovao je hrani, narkoticima, alkoholu i strahu skoro neprestano još od pubertetskih dana. Imao je talenat da rukama pravi kopije umetničkih predmeta i postao bi dobar vajar da njegove stvaralačke porive nisu uništile

razne zavisnosti. Nervozno je koračao napred-nazad pored spomenika pešadinca iz Prvog svetskog rata, gde mu je žena rekla da će se sastati. Kvintin je stao i sačekao kad je video da ona dolazi. Telo ga je bolelo od potrebe da u njega ubrizga injekciju zadovoljstva i morao je da se bori protiv poriva da joj baci kesu s kopijom skarabeja i dograbi novac koji mu je obećala, pa da potrči do najbližeg mesta gde može doći do fiksa. „Imam ga“, rekao je, pokazujući joj torbu dok je prilazila. „Bolje ti je da bude dobar." „Jeste. Bolji od onog koji sam napravio za Radklifovu." „Daj da vidim." „Pare, daj mi pare!" „Da, tvoja plata." Izvukla je revolver malog kalibra iz džepa i opalila mu u grudi. Kada se zateturao unazad, prišla mu je i pucala mu u čelo, a onda ispraznila oružje u glavu i lice. Otišla je s kesom u kojoj je bio skarabej, bacivši oružje i Kvintinov kompjuter u reku.

34

Krenula sam nazad u svoj hotel u Batu, a misli su mi se i dalje spoticale jedna preko druge dok sam pokušavala da zamislim kako snimak iz metroa može i pokazivati da ja guram Fatimu Sari, istovremeno pokušavajući da se koncentrišem na ono što je izgledalo kao tajna unutar zagonetke u vezi sa skarabejem. Pokušavala sam da razumem Mikelanđelovo objašnjenje da je Fatima stala ispred kamere, zbog čega je izgledalo kao da sam je ja gurnula. Mrzela sam Mikelanđelovu tvrdnju da kamera nije potvrdila činjenicu da ja nisam ni dodirnula Fatimu. Svest o tome da sam u bekstvu zbog nečega što nisam uradila činilo je da mi se stomak veže u čvor kao da me je neko udario. I da budem dovoljno besna da udarim bilo koga ko bi me zaustavio. Problem je bio u spisku osumnjičenih koji je naizgled narastao dok sam se spoticala u potrazi za odgovorima. Zasad sam o ženi koja je zaposlila Kvintina da izradi falsifikat znala samo da je s Bliskog istoka i verovatno Egipćanka. Još je bilo nejasno za šta joj je trebala kopija skarabeja, uprkos tome što sam imala spisak mogućih motiva. Sledeće što sam znala sa sigurnošću bilo je da je krađa skarabeja sve više postajala mutna i neshvatljiva petljavina. Osećala sam se kao da sam u priči Agate Kristi, u kojoj svi likovi imaju motiv i priliku za zločin. Čak i Fuad, koji je delovao kao otelotvorenje nevinosti, imao je tajnu, iz koje se dalo zaključiti da je umešaniji nego što je hteo da otkrije. Nisam mogla poverovati da je Fuad umešan u bilo kakav kriminal, bar ne namerno, ali on je izgarao ne samo zbog gubitka Fatime, koju je očigledno voleo, već i zbog tereta neke krivice. A ja sam bila ubeđena da će otkriće uzroka njegovog osećanja krivice

otvoriti mnoga vrata i prozore misterije koja je okruživala skarabeja. Fuadova ruka se tresla dok je pozivao ženu zvanu Sfinga sa svog mobil- nog telefona. Telefon je zazvonio deset puta pre nego što mu je kompju- terizovani glas ponudio mogućnost da ostavi glasovnu poruku. „Moram da razgovaram s tobom", rekao je. „Rekla si mi da će kopija pomoći Fatimi. Sada je ona mrtva, a ja moram sve da kažem Amerikanki. Nalazim se s njom sutra uveče u osam sati na kuli. Pozovi me.“

35

U mojoj hotelskoj sobi čekali su me cveće i šampanjac, zajedno s porukom od Rafija, u kojoj je pisalo da će doći po mene u osam da odemo na večeru. Bila sam u istoj sobi kada sam poslednji put boravila u Batu. Hotel se nalazio na padini i s balkona se pružao divan pogled na reku. Čeznula sam da sedim na terasi, pijem šampanjac i maštam o tome kako je Bat izgledao u vreme Rimljana, a onda sam zaključila da je to ono što večeras želim da radim s Rafijem. Stavila sam šampanjac u led i naručila večeru za dvoje iz restorana koji su mi preporučili na recepciji - pečena rebarca s jorkširskim pudingom, sosom od rena, prokeljom i pireom od luka. Moj izbor bi bila indijska večera iz restorana niže niz ulicu, za koji sam se setila da ima izvrsnu hranu, ali sam zaključila da će tradicionalna engleska večera biti bolji izbor za Rafija, delom zbog sličnosti između indijske i egipatske kuhinje, jer poslednje što bi neko ko je na putovanju u stranoj zemlji poželeo jeste da jede isto što i kod kuće. Osim toga, Rafi mi je više izgledao kao čovek koji voli meso i krompir i podsećao me je na Mikelanđela - muškarca spremnog da naruči šampanjac kako bi ugodio ženi, ali se, nakon što dobije ono što želi, zaputi u bar da popije pivo i popriča o poslednjoj utakmici sa svojim ortacima. Potrebna mi je nežnost, Ijubav i pažnja, a ne seks, prošlo mi je kroz glavu dok sam lenjo ležala u kadi pre sastanka s Rafijem. Posle dve čaše šampanjca osećala sam se malo ošamućeno i to san i pripisala mirisnom ulju za kupanje pre nego penušavom vinu. Da sam bila pristojna žena, pitanje seksa na prvom sastanku ne bi ni dolazilo u obzir. Sve se vraćalo na moju teoriju o pogrešnom vaspitanju

zato što sam prečesto dopuštala da moja želja za uživanjem nadvlada ono što bi trebalo da bude bar osnovna moralna hrabrost. Drugim recima, ne bi trebalo da uskačem u krevet s ovim tipom dok ne budem mogla reći da sam s njim podelila malo više intimnosti od običnog rukovanja. Kad bolje razmislim, nisam sigurna da smo se uopšte i rukovali. Našla sam moralnu utehu u činjenici da zavođenje ima dugu istoriju u oblasti sakupljanja informacija. Iako se nisam zavaravala verovanjem da će mi Rafi reći ono što je saznao o nestalom skarabeju, mnogo toga se moglo otkriti samo kroz način na koji je izbegavao moja pitanja ili postavljao svoja. Što je verovatno bilo upravo ono što je i on mislio o meni. Kada je Rafi pokucao na vrata, šampanjac je bio ohlađen, ne računajući ono što sam već popila, na stolu terase bilo je postavljeno predjelo, a večera pokrivena srebrnim poklopcima i spremna za posluživanje s pomoćnog stočića. Kada je ušao unutra, osetila sam dah veoma blage kolonjske vode, sa zaista lepom šumskom aromom. Obično mi se nije dopadala kolonjska voda na muškarcima, uglavnom zato što su je koristili u prevelikoj količini, ali Rafi je upotrebio tačno koliko treba, ostavljajući utisak muževnosti i zračeći senzualnošću. „Mirišeš zaista lepo“, rekla sam. Zurili smo jedno u drugo jedan dugi trenutak i odjednom smo se našli jedno drugome u naručju, strasno se ljubeći dok su mi grudi bile pritisnute na njegova prsa, jer me je čvrsto privijao uz sebe. Mogla sam da osetim njegovo uzbuđenje, kako mu narasta između nogu. Želeo me Je isto onoliko koliko sam i ja želela njega. Nekoliko sekundi kasnije, haljina mi je spala s tela i nekuda odletela. Jedino što sam nosila ispod nje bile su crne čipkaste tange. Usne su nam još bile čvrsto spojene kad sam mu otkopčala opasač i šlic, i, stidim se da priznam, ali moji prsti nisu imali problema da pređu na stvar, jer su tačno znali kuda idu i šta žele da urade. Obavila sam ruku oko njegovog nabreklog uda i stegla ga, čvrsto, vukući nagore i nadole. Rafi je sačekao sa svršavanjem, pošto je bio džentlmen. Umesto toga, dohvatio me je za noge i podigao na sebe dok je stajao, zabijajući se u mene i pritiskajući mi klitoris dok nisam počela da stenjem od

zadovoljstva i dok oboje nismo stigli do orgazma. Pre nego što se noć završila, vodili smo ljubav još tri puta. U redu, znala sam da ću ujutru biti besna na sebe, kao i uvek. Pribegla sam izgovoru da sam sigurno pogrešno vaspitana kad radim ovako nešto.

36

Dok sam ležala u kadi sledećeg jutra, pokušavajući da pronađem smisao u zbrci sa skarabejem i trudeći se da ne mislim o zbrci u koju sam uvalila svoj život, zazvonio mi je mobilni telefon. Posegnula sam i dohvatila ga s poda, gde sam ga bila ostavila. „Šta radiš?“, upitao je Rafi. „Ležim u kadi.“ „Hoćeš društvo?" „Samo ako imaš svoj sapun." Pričali smo koji trenutak i dogovorili se da se nađemo na doručku. Kad sam prekinula vezu, učinilo mi se da sam videla nekoga kako prolazi ispred delimično otvorenih vrata kupatila. Obično sam zatvarala vrata, kako bih sačuvala toplotu u kupatilu. „Vratite se kasnije, molim vas!“, povikala sam, pretpostavivši da je to spremačica i žaleći što nisam stavila znak NE UZNEMIRAVAJ na ulazna vrata. Onda sam shvatila da to možda nije spremačica i osetila nalet adrenalina. Izašla sam iz kade, obmotala se peškirom i krenula u spavaću sobu. Tamo nije bilo nikoga. Otišla sam do vrata, otvorila ih da okačim znak i promolila glavu da vidim da li je spremačica u hodniku. Hodnik je bio prazan. Nije bilo spremačice. Šta je to, dođavola, značilo? Okrenula sam se, zagledajući po sobi. Tašna mi je bila otvorena. Još pre nego što sam proverila, znala sam da je moj USB sa slikama nestao.

37

Osećajući se kao igračka na navijanje, koja ne može da se okrene na drugu stranu osim one u koju je usmerena, vratila sam se vozom u Solsberi, da se te večeri sastanem s Fuadom na druidskom vašaru. Nisam sačekala Rafija na doručku i odjavila sam se iz hotela. Ostavila sam mu jednostavnu poruku na recepciji: OUT. Neka sam provali šta je. To je značilo: „Otišla u Teksas.“ U vreme Divljeg zapada, takvu skraćenu poruku ostavljali su ljudi koji su odlazili iz grada, tragajući za novim životom na zapadu, ili kada nisu hteli da iko zna kuda su otišli. Rafi to uopšte neće shvatiti, što je i bio razlog zašto sam ostavila baš tu poruku. Ali pošto je toliki zaljubljenik u internet, neka izgugla šta to znači. Moj bes je bio usmeren na Rafija iz valjanog razloga. Neko mi je ušao u sobu dok sam bila u kadi i ukrao USB iz tašne. On je bio jedini koji je to mogao da uradi. Imala sam samo jednu ključ-karticu od sobe i ona je još bila u mo- joj tašni, ali su lopovi i špijuni osmislili elektronski kalauz za vrata s ključ-karticom. To je bio razlog zbog kojeg sam sumnjala u Rafija. On je bio visoko rangirani egipatski istražitelj u važnoj vladinoj agenciji koja se bavila krijumčarenjem egipatskih antikviteta širom sveta. Imao je pristup elek- tronskoj napravi koja otvara vrata hotelskih soba. A preostalo je i pitanje kako je provalnik znao da sam u kupatilu i da ga neću videti. Rafi je znao da sam u kadi. U čudesnom međusobno povezanom svetu, on je mogao da me pozove ispred vrata moje sobe, a bežični signal je proputovao desetine hiljada kilometara u svemir do satelita i odbio se nazad da me pronađe u kupatilu, pre nego što je Rafi ušao u moju sobu čim smo prekinuli vezu.

Sve se lepo uklapalo; elektronski kalauz i poziv koji mi je uputio. Jedini drugačiji scenario bio je zastrašujući. Neko je mogao ući da bi uzeo USB, ne brinući se da li ću ga videti ili ne. Mogla sam da smislim samo jedan razlog zašto se uljez ne bi brinuo hoću li ga videti ili ne - u tom slučaju bi me ubio. Da li sam izmakla pogibiji samo zato što sam bila u kadi? Ili me je Rafi pozvao iz hodnika i ušao kada je shvatio da ga neću videti? Više mi se dopadao drugi scenario. Dakle, zašto su mi uzeli USB? Da bi došli do slika za kopiju skarabeja? Ne, instinkt mi je govorio da su slike uzete kako ih ja ne bih imala. Najbrži i najlakši način da se prepozna reprodukcija jeste poređenje zrna piritne zlatne prašine u originalu i falsifikatu. Sada to nisam mogla da uradim. Neko je bio korak ispred mene. Uzela sam taksi i provela dan tražeći nestalog Kvintina Risa po barovima i rupčagama. Nisam naišla ni na šta drugo osim pogleda mnogih ljudi koje nisam htela bolje da upoznam.

38

Kad sam stigla u Solsberi, prijavila sam se u hotel i iznajmila auto, podse- ćajući se da vodim računa o tome da Britanci sve rade obrnuto u odnosu na ono na šta sam navikla kada je reč o kolima i putevima. Odvezla sam se do Stounhendža da se opet upoznam s keltskim du- hovima pre nego što se uputim na sastanak s Fuadom. Znak za druidski vašar na ulazu u Stounhendž bio je osvetljen trepe- ravom bakljom. Na znaku je prikazan gavran koji sedi na polumesecu dok krv curi s njegovih kandži. Druidski bogovi su sigurno blagoslovili ovaj skup jer se noćas krupni i blistavi mesec sijao na nebu. Vašar je bio postavljen na ravnom pašnjaku, na čije su se obe strane pružali dugački redovi šatora. Čak sam i iz daljine mogla videti centar vašara koji je Fuad pomenuo: srednjovekovnu kamenu kulu visoku pet naestak metara, na malom kamenom brežuljku na daljem kraju „ulice" napravljene od redova šatora. Fuad mi je rekao da je pašnjak za konje Izidino vlasništvo, ali da ona neće biti ovde jer organizuje proslavu za istaknute druide u svojoj vili. Vašar je bio sličan renesansnim vašarima koje sam posećivala u svo- joj zemlji, ali na ovome je bilo vitezova u oklopima, rimskih gladija- tora, druidskih sveštenika u odorama s kapuljačom, starih Brita i po neki viking. Mirisi su takođe bili raznovrsni - tibetanski tamjan, dobro engleske konjsko đubrivo i opojna slatkoća marihuane... Osim istorijskih tema, kao i na svim vašarima na koje sam odlazila postojao je sveprisutni motiv da se posetioci oslobode svog novca. U ki- oscima su se prodavali kolači, topli napici i kornvolsko punjeno pecivo,

čarobni napici, prahovi i čini za uspeh na poslu, kažnjavanje neprijatelja i zavođenje onih koje volite; kristali i čarobne amajlije za sreću - postojao je čak i kiosk u kojem se prodavala magija egipatskih druida, ali među skarabejima nisam videla Srce Egipta. Zastala sam na trenutak da poslušam čudnovatu melodiju koju je neka žena izvodila na harfi i ubacila sam joj metalnu funtu u kutiju za priloge. Izbegla sam ženu koja je nosila zmiju oko vrata, osmehnula se i kli- mnula vračari koja mi je rekla kako zna jednu moju tajnu, zaobišla publiku koja je gledala gutača mačeva i još jednu grupu okupljenu oko žene koja je bljuvala vatru. Čovek u druidskoj odori s kapuljačom stao je pored mene i teatralnim šapatom ponudio da mi proda enigmatični simbol koji će mi otkriti tajne života. „Ne, hvala", rekla sam mu. „Ne bi bilo zanimljivo kad bih znala sve odgovore." Oličenje Merlina sa štapom u ruci, čovek obučen kao vilenjak, ili možda Robin Hud, strašni, bradati arapski šeik sa sokolom na ramenu, druidske sveštenice koje su izgledale dovoljno opako da se upuste u žrtvovanje ljudi... Znala sam da je sve to namešteno i gluma, ali dopadala mi se energija i uzbuđenje u cirkusima i uličnim vašarima, ljudi koji su se zabavljali pretvarajući se, čak i prodavci koji su pokušavali da me liše teško zarađenog novca. Stigla sam skoro do kraja ulice od šatora kada sam podigla pogled i videla blesak bele košulje dok je neko padao s kule ispred mene. Kada sam stigla do kule, već se bilo okupilo mnoštvo ljudi oko nekoga na zemlji, a ja nisam mogla prići dovoljno blizu da vidim ko je to. Upitala sam čoveka koji se probijao iz gomile da lije video osobu koja leži na tlu. „Čovek je poginuo", rekao je. „Da li je s Bliskog istoka?" „Kako ste znali?" „Ja sam vidovita." Pogledala sam lica okupljenih ljudi, krećući se brzo, nadajući se da ni primetiti onoga ko je gurnuo Fuada. A onda mi je palo na pamet da bi trebalo da se izgubim odavde pre nego što me neko optuži da sam ga ja gurnula.

Na lokalnim televizijskim vestima javili su da je Fuad poginuo od pada i da razlog nesreće još nije utvrđen, ali vlasti razmatraju mogućnost ne- srećnog slučaja ili samoubistva. Situacija je ponovo postala gadna. Izgledalo je kao da sam nekako otvorila Pandorinu kutiju. Osećala sam se kao da sam izgubila kontrolu, kao da se događaji neobuzdano odvijaju oko mene. Od sastanka s Kasimom, prošla sam vrtoglavom brzinom od skupe čajdžinice do čistog ludila u Njujorku. Sada me je bezumlje stiglo i u Engleskoj, sve do žene s previše novca i zabludom da je boginja. Ubistvo, ludilo i pohlepa uvijali su se oko mene kao đavo od prašine iz legendi Mohava. Nisam znala kuda da krenem, ali sam znala da se ne mogu vratiti u Njujork i suočiti sa sumnjama u slučaju smrti u metrou bez odgovora na pitanja i s još jednom „slučajnom" smrću koja se nadvila nada mnom. A nisam mogla da pozovem Rafija. Nisam mu više verovala. Po povratku u hotel, našla sam kovertu na svom krevetu. U njoj je bila druga rata i poruka da će me treći deo čekati u Kairu.

39

KAIRO, E

GIPAT

„Izgledam li kao terorista?" Bilo je to prvo što sam izustila kad me je obezbeđenje na aerodromu povelo u stranu bez prolaska kroz carinu. Nisam dobila odgovor. Koji trenutak ranije, dok sam stajala čekajući u redu koji se sporo po- merao, načula sam kako je neko pomenuo da su inspektori postali stroži jer će predsednik SAD doći u specijalnu prijateljsku posetu Egiptu, da bi vratio drevni artefakt uzet iz Abu Simbela šezdesetih godina XX veka, koji je donedavno bio izložen u Smitsonijanu. Antikvitet - kameni soko - dat je arheologu koji je radio kao jedan od savetnika u neverovatnom poduhvatu premeštanja kolosalnih kipova Ram- zesa zbog vode koja je nadošla posle izgradnje Asuanske brane, a on je do- nirao kamenu pticu grabljivicu Nacionalnom muzeju Sjedinjenih Država. Ja sam taj predmet videla u Smitsonijanu i razumela da ga je Egipat poklonio u znak zahvalnosti za pomoć u očuvanju nalazišta u oblasti Asuanskog jezera, ali izgleda da su političke tendencije pokazale da se nešto vrati, pa makar i poklon. Smatrala sam zanimljivim to što je čak i vlada moje zemlje učestvovala u smirivanju uznemirenosti nastaloj u zemljama čija su nacionalna istorijska blaga bila opljačkana u kolonijalnom razdoblju. Dala sam svoj pasoš službeniku, dokono razmišljajući o međunarodnim bitkama između muzeja i zemalja koje su zahtevale povraćaj svoje baštine, kada me je on prenuo rekavši: „Morate otići kod nadzornika." „Zašto?" upitala sam. „On će vam sve objasniti." I objasnio je. Pasoš mi je oduzet jer sam na spisku lica pod nadzorom.

Skoro sam se nasmejala apsurdnosti cele priče. „Lepo. Vratite mi pasoš i otputovaću sledećim avionom - bilo kuda.“ „Ne možete izaći iz zemlje dok vaš pasoš ne dobije odobrenje." „Čije odobrenje?" „Vrhovnog saveta za starine." Naravno. Rafi el Din je verovatno znao da sam kupila kartu za Kairo nekoliko sekundi nakon što sam rezervisala sedište u avionu. Više nije posredi samo to da nas Veliki Brat posmatra; danas svi dobrovoljno nosimo Velikog Brata u džepu. To je bilo sve što je nadzornik mogao ili hteo da mi kaže, uprkos mojim negodovanjima. Zahtevala sam da vidim njegovog pretpostavljenog. „On nije ovde", rekao je. „Morate da se vratite sutra." „Hoću da vidim pretpostavljenog vašeg pretpostavljenog." „Sutra!" Bila sam besna. Osim hapšenja ili nasilne smrti, gubljenje pasoša je nešto najgore što se može dogoditi putniku. A kada ga oduzme neka vladina agencija zemlje Trećeg sveta, koja je bila i neefikasna i košmarno birokratska, bilo je neuporedivo gore od samog gubljenja. Kada se stvari u Egiptu izgube, one završavaju zakopane u planinama papira, u pustinjskim dinama ili... samo će ga bog znati gde. To me je đavolski uplašilo. I dalje van sebe, kada sam izašla sa aerodroma da zaustavim neki taksi, gotovo da sam naletela na egipatsku devojčicu koja je držala parče kartona na kome je olovkom bilo ispisano „Medison Dupre“. Pretpostavila sam da joj je jedanaest ili dvanaest godina, ali bila je mršavija od ovdašnjih devojčica. Tamnoplava marama prekrivala joj je glavu i padala do pola leđa. Vrećasta bela haljina s dugim rukavima spu štala joj se sve do smeđih cipela. Stidljivo se osmehnula kad sam joj prišla strogo se mršteći. „Nemoj ni da mi kažeš", rekla sam, „ti si najniža policajka u Egiptu." Saosećajno je odmahnula glavom. „O, ne, ja nisam policajka", rekla je naivnim i iskrenim tonom. „Ali moj otac jeste. On vas čeka tamo." Pogledala je nalevo i pokazala na mesto gde je čekao Rafi, prekrštenih ruku i naslonjen na auto parkiran na trotoaru. Stajao je široko se osmehujući.

Morala sam da se oduprem porivu da mu tačno kažem kako se ose- ćam povodom oduzimanja pasoša, na način koji će dovesti u pitanje njegovu muškost. Zadržala sam usta zatvorena zbog njegove ćerke. Prišao je i pružio ruku da mi uzme torbu. „Dopusti da ti to preuzmem." „Mislim da si već previše uzeo.“ Ali krenula sam napred i dala mu torbu. Ubacio ju je u prtljažnik, a ja sam sela na zadnje sedište pored njega. Devojčica je sela na prednje sedište pored vozača, žene za koju sam odmah pretpostavila da joj je majka i gotovo je upitala da li bi joj smetalo da opet slomi Rafiju nos, ovog puta zato što mi je oduzeo pasoš, ali kada ju je predstavio, pokazalo se da sam pogrešila. „Ovo je inspektorka Lana, moja zamenica, a već si upoznala Dalilu, moju ćerku.“ Devojčica se okrenula i osmehnula. Lana me je prostrelila brzim pogledom, ali me nije pozdravila. Ni ja nisam pozdravila nju. Imala je oko trideset godina, nije bila neprivlačna i smesta sam stekla utisak da je otvrdnula, žena koja je morala da se bori za opstanak u surovim životnim uslovima. Nije mi se dopala. Što je bilo u redu jer je nešto u njenom držanju prema meni odmah pokazalo da ni ja nisam na njenom spisku omiljenih ličnosti. „Da li ste ljuti na mene zbog igre s tablom za doček?" upitala je Dalila, pomalo stidljivo. Pametno dete. Primetila je izraz nelagode na mom licu. „Ne, ni u kom slučaju. Ali volela bih da tvome ocu iskopam oko jer mi je oduzeo pasoš." To je nateralo Dalilu da zapanjeno otvori usta, a Lanu da se grubo nasmeje. „Vi ste zli!" reče Dalila. „Tačno... Postanem takva kada me neko napadne." Dalila je pogledala u oca, a onda ponovo u mene. „On se bavi teškim poslom", rekla je ozbiljno. Pazi da se ne rasplačem. Govorila je engleski zaista dobro, bez naglaska koji je Rafi imao. De- vojčica je bila slatka i očigledno je mnogo volela svog tatu. Što je značilo da loše procenjuje ljudske karaktere.

Primetila sam da joj je lice bleđe nego što bi trebalo da bude i nisam mogla da vidim kosu na mestima gde joj se marama malo povukla unazad. Nije imala kosu. Zbog hemoterapije? Smesta sam osetila nalet bola zbog nje. Deca ne bi trebalo da se bore za život tako mala. „Dalila, sigurna sam da je tvoj otac veoma dobar policajac. Ipak, policajci prave greške, a on je napravio jednu u vezi sa mnom. Gubi vreme progoneći me jer je uveren da o nečemu znam više nego što znam." Okrenula sam se od devojčice i obratila se neposredno Rafiju, koji je zadržao bezizražajno lice. „Zašto mi ne daš moj pasoš, okreneš kola i vratiš me na aerodrom? Otići ću negde gde sam dobrodošla, a ti ćeš imati više slobodnog vremena da hvataš kradljivce umetničkih dela, što bi i trebalo da radiš.“ „Nisam ja naredio da ti oduzmu pasoš; to je učinio moj pretpostavljeni." Rekao je to nekako previše iskreno. Lagao je, naravno. „Ali mogao bi da ti ga vrati ako se nagodimo." „Već sam ti rekla. Neću otkriti ime svog klijenta. To uopšte nije tvoj posao, a predstavlja samu srž mog posla." „Znamo već da zastupaš Munira Kasima. Ali šta znaš o njemu?" Slegla sam ramenima. „Rekao je da je stručnjak za staroegipatsku istoriju i da želi da se pobrine za povratak jednog od najvrednijih blaga tvoje zemlje." Značajno sam ga pogledala. „Da li ćeš mi reći da on ska- rabeja želi za sebe?" „Uopšte ne. Rekao ti je istinu da želi da vrati skarabeja u Egipat. I nije lagao kada je rekao da je stručnjak za staroegipatsku istoriju, iako ne univerzitetski." „Odlično. Onda nemamo o čemu da se raspravljamo. Vrati mi pasoš i ostaviću tebe i Kasima da se pobrinete za skarabeja." „Važnije je ono što ti nije rekao." Dalila se okrenula i naslonila bradu na šake, klečeći na sedištu kako bi bila licem okrenuta prema nama. Njene krupne smeđe oči sijale su od radoznalosti. „Uvek ima neka caka, zar ne?“, rekla sam joj. Ona je samo gledala u mene. Uzdahnula sam. „U redu, u čemu je caka?"

,,U izvesnom smislu, Kasim je vrsta naciste, ali egipatske sorte. Bio je general u vojsci, komandir tenkovskog korpusa i vođa grupe oficira koja je pokušala da preuzme vlast u zemlji pre nekih petnaest godina.“ „Islamski ekstremista?", upitala sam. „Ne, sasvim suprotno. Baš kao što je Hitler bio opčinjen mističnim delom nemačke istorije - vitezovima i junacima iz Vagnerovih opera ili iz tevtonskih mitova Kasimova vizija Egipta inspirisana je dobom moćnih faraona. Osnovao je tajnu organizaciju vojnih oficira, visoko pozicioniranih državnih službenika i izvesnih bogataša. Zovu se Zlatni Nil i veruju da je Egipat osakaćen stalnom borbom ekstremnih verskih grupa protiv vlade kojoj nedostaje vizija veličine Egipta. Oni su skovali plan da preuzmu vlast pomoću državnog udara, uguše versku opoziciju i povedu osamdeset miliona Egipćana u zlatno doba.“ „Dakle, on je u izgnanstvu jer je politički opasan za sadašnju vlast.“ Rafi se namrštio. „Politički gledano, on je veći desničar od Džingis- kana i opasan je po svet u celini. On želi da učini Egipat, najveću arapsku zemlju, nuklearnom silom i da ujedini ceo arapski svet. Vaša vlada se plaši da će on, ako se ovde dokopa vlasti, destabilizovati ceo region.“ „Dakle, šta je poenta svega ovoga?“ „Mi mislimo da Kasim želi skarabeja - ali ne da bi ga predao našem muzeju, već da ga upotrebi kao simbol svog pohoda ka moći. Zapravo, Srce Egipta predstavlja amblem Zlatnog Nila.“ Mogla sam da mu kažem kako sam odavno razočarana, zgađena i obeshrabrena politikom i političarima i da me uopšte nije briga ko vodi Egipat ili bilo koje drugo mesto na svetu. Ali sam razmislila o svemu što mi je Rafi upravo rekao. Kasim i njegov neonacistički pokret Zlatni Nil hteli su da upotrebe skarabeja kao svoje simbolično oružje moći. To me nije mnogo brinulo. Bila sam sigurna da bi ga sadašnja vlast, ako bi ga se prva dokopala, upo- trebila kao simbol svoje moći. Nisam iznela ništa od svojih ciničnih razmišljanja Rafiju. „Šta hoćeš od mene?“, upitala sam Rafija, a onda rekla Dalili: „Možeš to protumačiti kao da pitam tvog oca: Kako da vratim svoj pasoš?“ „Tvoju saradnju“, odgovorio je Rafi. „Verujemo da je Kasim u kontaktu s lopovima koji su uzeli skarabeja i da će ti se javiti kako bi ti preneo instrukcije. Kada to

uradi, ti samo treba da nas obavestiš o tome. Dogovoreno?" „Naravno." Procenjivački me je osmotrio, a onda upitao svoju ćerku: „Šta ti misliš, Dalila? Da li joj veruješ?" „Ona mi se dopada, ali laže.“ Baš pametno detence. „Odvezi me do mog hotela. Moram da lečim groznu glavobolju od vremenske razlike... i policijske surovosti."

40

Ušla sam na prednja vrata hotela Hajat, a izašla na sporedni izlaz. Nisam imala nameru da odsednem negde gde me tako lako mogu pronaći. Osim toga, nameravala sam da odem iz Kaira sledećim avionom. Ništa nije nemoguće ako ste dovoljno pametni, uveravala sam sebe kada me je taksi dovezao do američke ambasade. Sat kasnije, nakon što sam popunila dovoljno formulara da bi za toliki papir morali poseći ceo Central park, u kancelariju me je pozvao gospodin Flem, službenik za pasoše. Nije se potrudio da se okrene od kompjuterskog ekrana ni koliko da mi kaže zdravo. Mogla sam videti da se bavi veoma napetom diplomatskom problematikom - igranjem pasijansa. Okrenuo se da obrati pažnju na moje prisustvo tek kada se na ekranu pojavilo obaveštenje da je izgubio. „Samo trenutak, molim vas“, rekao je. Prešao je prstima preko tastature i ponadala sam se da će mi odštampati novi pasoš. Ranije, dok sam čekala da me pozove unutra, videla sam kako se osmehuje i ulizuje Amerikancu u odelu mnogo skupljem od svog, a grubo obraća egipatskom službeniku, koji je verovatno svojom malom platom izdržavao dvadesetočlanu porodicu. Očigledno je gospodin Flem bio tip ulizice i grubijana: ulizivao se nadređenima, a bio grub prema podređenim nesrećnicima. Nisam bila sigurna da li treba da pretim malom birokrati lasičjeg izgleda ili da ga podmazujem. Odlučila sam da ipak probam sa šećerom a ne sa sirćetom, pa sam mu uputila zavodljiv osmeh u nadi da bi to moglo navesti lasicu da pomisli kako zaista može biti privlačan ženama.

„Zaista sam vam zahvalna što ste tako brzo radili na zameni mog pasoša“, rekla sam. „Moram da se vratim u Njujork zbog hitnog slučaja u porodici. Moj mali Morti je bolestan.“ Nije digao pogled s kompjutera dok je govorio. „Prijavili ste da vam je pasoš ukraden." „Da." „To nije informacija koju smo mi dobili. Ministarstvo inostranih poslova obavestilo nas je da vam je pasoš oduzela vlada zbog toga što ste na spisku osoba pod nadzorom." Podigao je pogled i rekao naglašenim tonom: „Lagali ste u zvaničnom vladinom formularu. To je davanje lažne izjave." Toliko o šećeru. „Izvinite, ali moj pasoš jeste ukrao inspektor iz Odeljenja za starine, da bi me tako ucenjivao." Ponovo je skrenuo pogled na kompjuter. „To nije informacija koju ja imam." „Zaista? Da li ste dobili informaciju iz tih karata koje slažete?" Na to mu se razjapila vilica i rasplamsao njegov birokratski gnev. „Gospođice Dupre, vi ste..." „Američka građanka i poreski obveznik" - ovo drugo tehnički baš i nije istina - „i moj pasoš je nelegalno oduzet." Naslonila sam se na njegov radni sto. „Recite mi koji je lažljivi kompjuter naveo razlog za oduzimanje mog pasoša?" Čitao je informacije koje nisam mogla da vidim, a onda se ponovo okrenuo meni. „Vi ste na listi osoba pod nadzorom." „Što znači šta? Da li piše da sam terorista? Ubica? Koji su legalni osnovi za oduzimanje mog pasoša?" „Vi ste u stranoj zemlji..." „Primetila sam to istog trenutka kad sam izašla iz aviona." „Nemate zakonska prava." „To je sjajno. Trošimo milijarde dolara na ambasade i još više na po moć Egiptu da bi oni mogli da rade Amerikancima šta god požele, a vi samo sedite tu ništa ne preduzimajući!" „Gospođice, vaše ponašanje je uvredljivo!" „Ne. Moje ponašanje je očajničko! Zahtevam novi pasoš!"

„Pravila nalažu da revidiramo osnov za oduzimanje pasoša pre izdavanja novog." „Koliko dugo će to trajati?" „Sedam do deset dana." „To je suludo!" „Takva su pravila." „Možete odmah da uzmete telefon i nazovete Ministarstvo inostranih poslova. Oni neće moći da vam daju legalnu osnovu za oduzimanje mog pasoša." „Takva su pravila", ponovio je. Mogla sam da vidim kako on postaje viši kada stoji na pravilima - bar u sopstvenim očima. Prezirala sam podmuklo držanje malog birokratskog kopileta. „Dok vaši ljudi ne završe zamlaćivanje s vašim pravilnikom, ja mogu završiti u egipatskom skloništu za beskućnike - ili u slivniku." Videla sam po sjaju njegovih očiju da se sprema da odigra svoju najjaču kartu. „Da li vam je palo na pamet, gospođice Dupre, da čak i u slučaju da možete na silu izvući novi pasoš od ove ambasade - što neće moći ove noći oni bi vam ga opet oduzeli čim biste kročili na aerodrom?" Ne, vidiš, to mi nije palo na pamet. „Bili ste od strašno velike pomoći!" rekla sam. „Ja ću biti taj koji mora da raščisti pitanje reizdavanja ili povratka vašeg pasoša." Zaškiljio je. „I već sada mogu videti da će biti potrebno daleko više vremena od uobičajenih sedam do deset dana." Slegnula sam ramenima, poražena. „Odlično. Pasoš mi je, iz nerazjaš- njenih razloga, oduzela nepoznata agencija strane vlade, a vi ste savršeno spremni da se pridružite linču i dotučete me." Osmehnula sam mu se s visine. „Zašto ne potražite nekog kafkijanskog birokratskog kretena dok gubite na kartama." Nije moglo biti sumnje u to - imam dugačak jezik i sklonost da se sa- pletem o njega. Mogla sam umilostiviti gospodina Flema da mi pomogne, ali umesto toga, okrenula sam ga protiv sebe.

Potpuno idiotski. Negde između trenutka kada se žena bacila pod metro u Njujorku i trenutka kada je čovek poleteo niz srednjovekovnu kulu, izgubila sam zdrav razum. Nisam mogla ništa bolje da prođem prepuštena Rafiju nego oslanjajući se na svoju brbljivost i aroganciju. Morala sam ponovo da steknem kontrolu. Vratila sam se taksijem do hotela Hajat i prijavila se na recepciju. Pošto sam obišla svoju sobu, sišla sam u hol i opet izašla na pomoćni izlaz. Prepešačila sam jedan blok i ušla u taksi, koji me je odvezao do jeftinog hotela, gde sam boravila kada sam prvi put došla u Egipat kao siromašna studentkinja, da iz prve ruke vidim čuda minulih doba. Hotel Kraljica Nila bio je bezbedan, čist - bar je takav bio pre desetak godina - i jedino glamurozno u vezi s njim bilo je njegovo ime. Kada sam stigla u hotel, bila sam previše umorna i ljuta da bih se brinula da li su me pratili.

41

Kraljica Nila nalazila se u kraju u kome je bilo i stambenih i poslovnih zgrada. Raspored prostorija bio je neobičan - hol je bio u prizemlju, sobe za goste bile na visokim spratovima, od četrnaestog do sedamnaestog, dok su se između nalazili stanovi. Hotel se uopšte nije promenio od poslednjeg puta kad sam bila ovde. Čak je i recepcioner, koji se pretvarao da me je prepoznao kad sam mu rekla da sam već odsela ovde, bio isti. Kad sam izašla iz lifta, koji kao da je bio zadihan i umoran nakon što me je podigao do sedamnaestog sprata, bila sam srećna što vidim da se ni naprava za hitne situacije, u slučaju požara, zemljotresa ili čega god, takođe nije promenila: umesto dugmeta kojim se pokreće alarm, u staklenoj kutiji nalazio se ključ zakačen o kuku. U hitnom slučaju, trebalo je polomiti staklo, uzeti ključ i upotrebiti ga da otključate vrata požarnih stepenica i lagano strčite niz sedamnaest spratova. Svojevremeno sam slikala taj ključ jer je to bio tako jedinstven sistem za ,,hitne“ slučajeve. Pošto su me od Njujorka do Engleske, a i do Kaira pratili i uznemiravali kompjuteri, sigurnosne kamere i bog bi ga znao šta sve drugo, znala sam da cenim naprave koje ne spadaju u visoku tehnologiju. Samo sam želela da i ostatak mog života bude tako jednostavan. Sedela sam na malom balkonu, pila čaj, koji su mi doneli u sobu, i čekala da mi zazvoni telefon. Bila sam pion koji čeka sledeći potez i podsećala sam sebe da baš kao i jagnjad, pione prve žrtvuju radi pobede. Kairo se širio ispod mene, sa zlatastom prašinom u pozadini, za koju mi više volela da mislim da je prašina iz okolne pustinje nego zagađenost. Gledala sam oko sebe, razmišljajući o čarolijama i tajnama Egipta - o narodu

za koji sam otkrila da je veoma prijateljski nastrojen i velikodušan, čarobnim piramidama, otkrivenim arheološkim nalazištima i onima koja su još zatrpana i čekaju da ih uzdrhtalim rukama otkriju tragači za blagom. Na trenutak sam sasvim zaboravila na nevolje koje su me mučile, i dok je preko krovova dopirao mujezinov napev s minareta, usredsredila se na divote panorame. Nije bilo važno što je poziv bio snimljen i puštan preko razglasa - i dalje je bio misteriozan i egzotičan. Bilo mi je drago što sam se vratila u Kraljicu Nila umesto da odsed- nem u modernom hotelu. Ovaj hotel imao je mnogo više karaktera i privlačnosti, a sobe su bile jednostavne ali čiste. Mesto je bilo mirno i tiho, pogotovo na gornjem spratu. Čak je i hodža, koji muslimane poziva na molitvu pet puta dnevno, pojačavao primamljivu atmosferu celog mesta. Izgubila sam osećaj za vreme dok nisam čula prigušeno kucanje na svojim vratima. Otvorila sam ih i pronašla malu platnenu torbu okačenu o kvaku. U njoj sam našla mobilni telefon i kovertu. Odmah sam znala šta se nalazi u koverti - treća rata - u novčanicama od sto dolara. Šuškave, nove, uredno naslagane stotke. Bilo mi je potrebno deset minuta, moja lupa, godine proučavanja umetničkih predmeta i poređenje gomile lepih novih novčanica s ko- rišćenom stotkom koju sam dobila od recepcionera da otkrijem da su sve do jedne falsifikati, uključujući i novčanice koje sam donela još iz Njujorka. Prebledela sam. Kasim mije uvaljivao lažnu lovu. Kod kuće sam bila previše švorc da bih pažljivo pregledala novčanice. Nije više bilo važno što sam u SAD puštala u promet falsifikovane nov čanice, jer s obzirom na to kolika je dužina zatvorske kazne u Egiptu za taj prekršaj i ovdašnje zatvorske uslove, uopšte ne bih poživela dovoljno dugo da odslužim drugu kaznu u Sjedinjenim Državama. Šta je taj čovek pokušavao da uradi? Bolje je pitanje bilo kako sam posle susreta s njim dovela sebe u po ložaj da se, svaki put kada se okrenem oko sebe, suočim sa životnom opasnošću. Isto je toliko zbunjujuće i pitanje: Zašto lažna lova? Nije izgledalo da je čovek kao što je Kasim imao finansijskih problema i

potrebu za ovakvim načinom plaćanja - bio je šef političke partije koja je privlačila bogat svet. Deset minuta kasnije, Kasim me je nazvao. „Poslao sam vam telefon zato što će vaš biti prisluškivan", rekao je. „Možda je trebalo da mi pošaljete i neke istinite odgovore. Lagali ste me o svemu. Oduzeli su mi pasoš i možete da se nosite dođavola ako mislite da ću vam pomoći u bilo čemu." „Gospođice Dupre..." „Predaću ovaj telefon policiji i omogućiti im da uđu u trag broju s kog ste zvali." „To vam neće koristiti. Uništiću svoj telefon posle ovog poziva. Za vaše dobro, morate me saslušati." Bio je u pravu. Morala sam bar da ga saslušam. „Pričajte", rekla sam. „Siguran sam da ste do sada shvatili da sam ja egipatski patriota." Ugrizla sam se za usnu kako ga ne bih nazvala prokletim neonacistom koji je u bekstvu od vlade rođene zemlje. „Bez obzira na to šta mislite o mojoj politici, niko me ne optužuje da sam želeo išta osim najboljeg za svoju zemlju." „Zašto ne sačuvate taj kampanjski govor za sledeće izbore? Šta ćete uraditi da me izvučete iz nevolje u koju ste me gurnuli?" „Nisam nameravao da se desi ništa loše..." „Da, sigurno." „Ali moramo se nositi sa situacijom. Kontaktirali su me lopovi koji su ukrali skarabeja od Fatime. Izneli su prihvatljivu cenu, ali moram se uveriti da je skarabej pravi, a ne jedan od mnogih falsifikata koji kruže po gradu." „ A na tom mestu ja ulazim u igru." „Da. Dobili ste treću ratu svog honorara. Ipak, ja ću ga udvostručiti ako pregledate skarabeja." Uputila sam mu neodređenu potvrdu da ga slušam i nisam rekla lažljivom kopiletu da može lako da mi da i pun kofer para, pošto su falsifikovane. „Kada skarabej bude u mojim rukama, ponovo ću udvostručiti vašu nagradu." Ala smo velikodušni!

„A ako se ispostavi da je skarabej lažan?" „Naravno, to neće biti vaša krivica. Bićete isplaćeni u svakom slučaju." ,,A šta ću s tim novcem? Da živim po hotelima pošto ne mogu da izađem iz zemlje?" „Nikako. Kada se Srce Egipta nađe u mojim rukama, ja ću ga vratiti na- rodu Egipta. Tada će svi pokušaji vlasti da manipulišu vama biti osujećeni." „Shvatam." Nisam shvatala i naprezala sam se da držim usta zatvorena kako bih videla mogu li još nešto da saznam od njega. „Žalim zbog situacije s vašim pasošem, ali to će biti ispravljeno. U međuvremenu, bićete dobro plaćeni za...“ Nisam mogla da se suzdržim. „Ma uvalili ste mi falsifikovani novac! Da li to nazivate dobrim plaćanjem?" „Falsifikovani?" Zvučao je iznenađeno. „Da! Svaka prokleta novčanica je lažna!" „To je nemoguće!" ,,S njih se bukvalno još uvek cedi boja iz štamparske prese! Znate šta, gospodine Kasime, ne želim više da imam posla s vama. I nemojte me više zvati!" Prekinula sam vezu, isključila telefon i vratila se na balkon u nadi da će mi svež vazduh i mirna atmosfera pomoći da razumem šta se dešava. Kasimov plan bio je da dođem u Egipat i potvrdim za njega autentičnost artefakta, predmeta koji je želela i egipatska vlada. U nekom trenutku trebalo je da se sretnem s ubicama i lopovima, pregledam predmet i izvučem se živa. A ako uspem da preživim i prevaziđem sve prepreke, dobiću nagradu u lažnim parama i deliću ćeliju s bog zna kim ili čim u nekom kairskom zatvoru. Bilo je lako videti sve negativne strane. Ono što nisam mogla da vidim je lak način da se izvučem iz onoga u šta sam se uvalila. Ako bih otišla kod Rafija i policije, oni bi me jednostavno naterali da uradim isto što je i Kasim hteo od mene. Samo besplatno. A bila sam sigurna da će egipatska policija biti mnogo neefikasnija u tome da me održi u životu nego što bi Kasim bio - bar dok ne bi dobio ono što želi. Osim toga, ako ga izneverim, on će me prosto ubiti i dovesti drugog stručnjaka.

Nisam bila između čekića i nakovnja, već sam grozničavo plivala između ajkule i krokodila. Bez obzira na to kuda se okrenem, bila sam pečena. Zaglavljena u stranoj zemlji. Bez pomoći američke ambasade. Kao i uvek kada nisam imala kome da se obratim, uradila sam ono što mi je u prirodi: krenula sam oprezno, korak po korak, ali spremna da skočim i pojurim ako budem morala. Tako okrenuta unapred, zaključila sam da moram izaći iz napolje i saznati više o skarabeju. Moj prvi korak biće odlazak u Muzej Egipta. A nisam se usuđivala da ostavim lažni novac da ga pronađe egipatska policija tokom pretrage ili hotelska spremačica prilikom čišćenja sobe. Odsekla sam nogavicu sa hulahopki, strpala lažne pare u nju, svezala je oko struka i navukla bluzu preko toga - stari putnički trik da se na brzinu napravi pojas za novac. Na Bliskom istoku sam uvek poštovala tradiciju smernog ženskog oblačenja, pa se improvizovani pojas za novac nije primećivao kada sam se potpuno obukla u široku bluzu i dugačku suknju s džepovima.

42

Rekla sam taksisti, koji me je čekao na ulici, ime hotela nedaleko od Muzeja Egipta, a ne sam muzej, kako ne bih otkrila kuda tačno idem. Po svemu sudeći, svaki taksista u gradu radio je za Rafija ili Kasima. Vozili smo se nekoliko minuta kada sam shvatila da ne idemo ka muzeju. ,,Hej!“, viknula sam. „Pogrešan pravac!“ Okrenuo se u sedištu i osmehnuo, govoreći: ,,U redu je, u redu“, i podigao parče papira sa znakom Zlatnog Nila. „Pijaca kamila. U redu je.“ Izgledalo je da je to sve što može da kaže na engleskom. Meni nije bilo u redu, ali sam imala samo dve mogućnosti. Mogla sam da iskočim iz taksija kad uspori na raskrsnici ili se potpuno zaustavi, što se često dešavalo u opštem saobraćajnom krkljancu, i da me, verovatno, pregaze druga kola na pretrpanim ulicama. Ili sam mogla da promolim glavu kroz prozor i počnem da vrištim sledeći put kada prođemo pored nekog saobraćajca. Samo nisam imala pojma kakve bih koristi imala od vikanja na engleskom egipatskom policajcu, koji čak nije imao čime ni da prati taksi. Mrtva ili živa, privukla bih veliku pažnju. A to nije bila dobra ideja pošto sam u nogavici hulahopke nosila dovoljno falsifikovanog novca za doživotnu robiju. Trebao mi je Kasim i pravi novac. A i ja sam trebala njemu. Zavalila sam se u sedištu i ponadala da neću biti ubijena.

43

Nikada nisam bila na pijaci kamila u Imbabi, predgrađu Kaira, ali sam čula za nju. To što su se kamile i dalje prodavale u modernom gradu, čije je šire područje bilo naseljeno s dvadeset miliona stanovnika, delovalo je neverovatno dok se ne biste odvezli nekoliko kilometara uz ili niz Nil i shvatili da, čim izađete iz grada, ulazite pravo u srednji vek. Taksi me je ostavio nedaleko od pijace, a vozač je upotrebio malo iskvarenog engleskog i jezik znakova da me obavesti da će me sačekati. Njegova uverenost da ću se vratiti delovala je umirujuće. Pijaca je bila smeštena u polju, velikom otvorenom prostoru s kog su se videle sumorne betonske zgrade. Grupe muškaraca u galabijama i s turbanima su se cenkali dok su kamile unaokolo stajale, ležale, sputano poskakivale ili se jogunile. Hrana za kamile bila je naslagana na dugačku jednospratnicu, da životinje ne bi mogle da je dohvate. Prašina, smrad i buka predstavljali su prijatno rasterećenje od prašine, smrada i buke modernog grada. Prišao mi je čovek obučen istovetno kao prodavci kamila koji su se cenkali na pijaci. „Nisam znao da je novac falsifikovan“, reče Kasim. „Hm-hm.“ Želela sam da mu verujem. Morala sam da mu verujem. „Zapravo su i mene prevarili, i to za mnogo veći iznos. Neko mi je dugovao mnogo novca i odabrao je da mi plati drugom zvaničnom valutom Irana." „Možete li to da ponovite?" Zakikotao se bez veselja. „Iranci se ponose proizvodnjom najboljih novčanica od stotinu američkih dolara. Čudim se kako ste primetili

prevaru, ali mi je i drago što jeste. Zlikovac koji me je prevario moraće sad da plati dvostruko. Baš kao što ćete i vi biti plaćeni dvostruko više.“ Pružio mi je debelu kovertu. „Evo vašeg novca. Da li ste poneli fal- sifikovane novčanice?" „Zapravo jesam, ali moraću da odem u toalet da ih izvadim." „Odvešću vas do jednog, ali on neće odgovarati vašim zapadnim standardima." Nisam verovala u njegovu priču da su ga prevarili. Za vreme vožnje taksijem palo mi je na pamet da, ako on ne bude imao milione potrebne za otkup skarabeja, falsifikovani novac bi mogao odlično da posluži kao zamena. Možda je on taj novac isprobavao na meni. Dok smo hodali, upitao me je: „Jeste li ikada ranije bili na pijaci kamila?" „Ne, nešto najbliže ovome što sam videla bile su trke kamila u Dubaiju." „Ah, da, u naftom bogatom Dubaiju plaća se milionima za trke kamile i takmičenja u lepoti. Ove životinje ovde prodaju se za nekoliko stotina dolara, malo više za one koje imaju više mesa. Ovde ih kupuju da bi ih prodavali klanicama." „Da budu upotrebljene kao hrana?" „Kamilje meso je jeftinije od govedine ili jagnjetine i naročito je važno za siromašne, koji sebi ne mogu da priušte bolje meso. Mnoge kamile ovamo su doterali pripadnici plemena, što je često žedno putovanje od nekoliko stotina kilometara." Kao stočni karavani na starom Divljem zapadu, pomislila sam. „Mnogo znate o poslu s kamilama." „Kada sam bio dečak, moja porodica je uzgajala kamile", rekao je. „Često sam ih dovozio ovamo." Što je značilo da smo se sreli na pijaci gde je imao stare prijatelje koji će ga zaštitili od vladinih agenata. „Ne verujte policijskom agentu Rafiju el Dinu", rekao je. Suzdržala sam se da se ne nasmejem. I Rafijevo i Kasimovo ime bilo je na vrhu mog spiska osoba kojima ne treba verovati. „Kao i svi drugi u vladinim ustanovama", nastavio je, „taj čovek je

korumpiran. On ne radi za narod Egipta, već samo za sebe." „Dakle, šta bi ja sada trebalo da radim?“, upitala sam. „Samo ostanite gde ste.“ „Koliko dugo?“ „Možda do sutra, a možda i do prekosutra. Vode se pregovori za otkup skarabeja. Kad se uverim da ga ljudi s kojima pregovaram zaista imaju, onda će biti ugovoreno i da ga vi pregledate." „Gde da ga pregledam?" „Još ne znam. Očigledno će lopovi biti ti koji biraju mesto. Vi nećete biti povređeni oni žele novac, a ne krv." To nije moralo da bude i tačno. U Velikoj Britaniji mi je palo na pamet da lopovi možda neće želeti da me ostave kao živog svedoka nakon što pregledam artefakt. Pošto sam bila sigurna da Kasim ima u rukavu skrivene političke trikove u kojima taj predmet igra važnu ulogu, i za njega sam bila nepoželjan privezak. Dao mi je novi telefon. „Bacite onaj drugi. Sačuvajte ovaj tako da vas mogu naći kada mi budete potrebni." Rastali smo se da bih ušla u malu neosvetljenu prostoriju, takozvani toalet s rupom u podu, kroz koju ste mogli da obavite šta treba, i zame- nila lažne novčanice za pravi novac koji mi je dao. Držala sam telefon uključen - bar dok me taksi nije odvezao nekoliko blokova dalje od Muzeja Egipta.

44

Koristila sam muzej za učenje kad sam bila studentkinja. U njemu sam naučila više o egiptologiji za nekoliko meseci nego što sam uspela u učionici za sve one godine. Na pultu za informacije potvrdili su mi da Adara Zidan, asistent- kinja kustosa koja mi je i ranije pomagala, još radi u Galeriji faraona Tutankamona. „Da li je ona sada ovde?“ „Da, ali mislim da je na pauzi za ručak.“ Napisala sam poruku i pružila je čoveku za pultom. „Možete li ovo da predate Adari i obavestite je da bih volela da je vidim?“ „Trebalo bi da se vrati za pola sata.“ „Odlično. Sačekaču je u galeriji." Sećala sam se da je Adara ručavala u trpezariji za zaposlene pa sam znala da je neču dugo čekati. Lutala sam po Tutankamonovoj riznici. Nije svih 3.500 predmeta, koje je muzej dobio posle otkrića grobnice, izloženo, ali za svakog ko je video bilo koji deo riznice, postavka je bila zadivljujuća. Istraživanjem obavljenim radi rekonstrukcije života dečaka kralja, s priličnom sigurnošću ustanovljeno je da je živeo kratko - umro je s de- vetnaest godina, verovatno od povreda zadobijenih u nesreći. Uprkos nje govom carskom položaju, verovatno nije bio najsrećniji stanovnik svoje palate zbog toga što je imao zdravstvenih problema, uključujući i isturenu gornju vilicu, rascepljeno nepce i krivu kičmu. Mišljenja o uzroku njegove smrti varirala su od nesreće s kočijama do konjskog udarca. U grobnici je pronađeno dvesta komada nakita, uprkos činjenici da su spoljašnje prostorije već bile opljačkane. Hauard Karter procenio je da je više

od polovine kraljevog nakita odneto u prethodnim pljačkama, iako su unutrašnje odaje zaista bile netaknute. U muzeju su bila izložena dva najčuvenija Tutankamonova skarabeja: veličanstveno ukrašeni komad plave, zelene, crvene i narandžaste boje, poznat kao grudni skarabej; i jednostavni crni skarabej od smole, s urezanom figurom ibisa, koji je greškom nazvan skarabejem srca, iako je pronađen na pogrešnom mestu na telu i na njemu nije bilo magijskih natpisa iz Knjige mrtvih, koji su korišćeni na skarabejima srca da bi se srce sprečilo da oda grehe svog vlasnika. Nakon otvaranja Tutankamonovih grudi, nakit koji je služio kao amajlija i biserna ,,portikla“ stavljen je unutra da pokrije mesto odakle su izvađeni grudna kost, rebra i koža. Iznad ,,portikle“ je bilo postavljeno i desetak slojeva drugog zaštitnog nakita. Toliko razloga za život, a bio je tako kratak. Sudbina mu nije bila naklonjena. Adara je izašla i iskreno me zagrlila, a onda me povela u svoju kan- celariju na čaj. „Nisi se promenila, još si prelepa“, rekla je. „Hvala, previše si ljubazna, ali znam da me je istrošila težina životnih problema." „Zar nije sve nas?“ Nasmejala se. Još je bila vitka i visoka, iako u pedesetim godinama, ali s više sedih u kosi, koju je vezivala u punđu. Objasnila sam da sam u gradu samo nakratko, da pogledam jedan artefakt koji je oglasio privatni kolekcionar. Ona je dovoljno znala o konkurentskoj i opakoj prirodi međunarodne trgovine umetninama da ne postavlja pitanja o predmetu ili imenu kolekcionara. „Pitala sam se da li si poznavala ženu po imenu Fatima Sari“, rekla sam. „O, da, jadnica, čuli smo za nesreću. Radila je ovde neko vreme. Uža- san događaj. Rekli su nam da se saplela i pala pod voz u Njujorku. Po- znavala si Fatimu?" „Samo po onome što sam čula u vestima.** Nisam htela da otkrijem da sam ja kandidatkinja - i to jedina - za osobu koja ju je gurnula na šine, ali morala sam da iznesem razlog

zašto postavljam pitanja o toj ženi. „Da li je radila za muzej kada je poginula?", upitala sam. „O ne, radila je u privatnom muzeju u Engleskoj, u Radklifu.“ „Zar nije Radklif bio jedan od Karterovih sponzora? Da li je došlo do nekog skandala oko Radklifa i nestalih predmeta za vreme iskopavanja Tutankamonove grobnice?" „Brojni predmeti su uzeti, a čak je i sam Karter bio osumnjičen da je sam sebi uzeo nagradu s nalazišta. Naravno da se i Radklifovo ime po- minjalo u vezi sa skarabejem srca.“ „Da li je Tutankamon zaista imao skarabeja srca?“ „Naravno da jeste, čak su i siromahe sahranjivali s njim, makar i izrezbarenog od drveta. Ne može se ni zamisliti da bi faraon bio sahranjen bez skarabeja srca. Ali ne moraš daleko da tragaš za njim, ja ga imam ovde.“ Adara je pružila ruku i uzela skarabeja kojim su bili pritisnuti papiri na polici iza nje i pokazala mi ga. Mogla sam da vidim da je to vešto napravljena kopija - znatno bolja od predmeta koje su prodavali turistima na pijaci, ali ne dovoljno dobra da prevari stručnjaka. „Majka mi je kupila ovo na Hanu dvadeset godina nakon što sam dobila posao ovde u Tutankamonovoj galeriji. Bila je veoma uzbuđena, uverena da je pronašla nestalo Srce Egipta." „Možda i jeste. Kroz nekoliko hiljada godina, ovaj predmet takođe će biti zaostavština iz starine i vredeće celo bogatstvo." „To sam joj i ja rekla.“ „Da li su Radklifovim naslednicima upućeni ikakvi zahtevi za povraćaj predmeta?" Odmahnula je glavom. „Ne znam; time se bavi administracija." Ne želeći da izazovem pitanja zašto sam zainteresovana za skarabeja srca, promenila sam temu, pitajući je za ljude koje sam poznavala pre mnogo godina i razmenjujući pojedinosti o našim životima. Ustanovila sam ono što sam htela da znam - muzej nije znao da Fa tima nosi skarabeja srca nazad u Egipat. A bila je to ona vrsta veličan stvenog događaja koja se nikako ne može sačuvati u tajnosti. Novosti o tome proširile bi se među osobljem, pogotovo u Adarinoj grupi, koja bi imala zadatak da

utvrdi autentičnost. I to bi sigurno procurilo u štampu. Po Kasimovim recima, Fatima je za nekoliko sati trebalo da poleti avionom iz Londona, ali se dogodila krađa. To mi je bilo zanimljivo. Kada je Kasim nameravao da obavesti egipatske vlasti da će jedno od najvećih izgubljenih blaga Egipta uskoro biti vraćeno? Rafi je bio u pravu - Kasim očigledno nije nameravao da vrati skarabeja, bar ne da ga preda muzeju. A šta da skarabej nije bio ukraden? Gde bi onda završio? Na lancu oko Kasimovog vrata, dok jaše na belom konju kroz Kairo? „Pretpostavljam da ćeš odjuriti do Luksora“, rekla je Adara, što je bila dobra pretpostavka za bilo kog ko je došao u Egipat da vidi starine. „Ako si radoznala u vezi sa skarabejem srca, zašto ne razgovaraš sa De Santisom, italijanskim sveštenikom koji je napisao knjigu o Hauardu Karteru i otkrivanju Tutankamonove grobnice? On je na iskopini u Dolini kraljeva." „Čula sam za njega. Šta on zna o skarabeju srca?" „On je njime opčinjen, verovatno zato što je to misterija povezana s prvobitnim pronalaskom grobnice. Piše članak o tome za italijanski ar- heološki magazin. Čula sam da će izneti teoriju da skarabej ne postoji i da ima dokaze za to." „Koja je njegova teorija?" „Nećemo to znati dok je ne pročitamo u štampi. Kao što znaš, arheologija je jednako gadan posao kao i druge nauke." „ A postaje još zanimljivija kada su u igri velike pare i ego milijardera." Ili kada se tiče sudbine nacija. Izašla sam iz muzeja sa smelom zamisli koja mi se motala po glavi. Zašto ne otići u Dolinu kraljeva? To nije toliko daleko - mogla sam da se vratim sutra ako požurim. Zamisao je nastavila da me opseda dok sam hodala. Tako bih izašla iz Kaira, gde sam se osećala klaustrofobično i gde su me gušile mahinacije, zavere, laži i obmane. Kasim nije rekao ništa određeno kada ću mu biti potrebna. A meni je bio potreban drugačiji vazduh, da bih razbistrila glavu.

45

Luksor i drevna nalazišta u Karnaku, Tebi i Dolini kraljeva i kraljica bili su razbacani na obalama Nila južno od Kaira. Celo područje je toliko puno slavnih ostataka drevnog Egipta da su ga nazvali muzejom pod otvorenim nebom. Dolina kraljeva bila je mesto gde je Hauard Karter stvarao istoriju kada je pronašao grobnicu faraona Tutankamona i možda mesto gde je pokrenuo drevne kletve i gde je ser Džejkob Radklif ukrao srce dečaku kralju. To je takođe bilo mesto gde se možda mogao pronaći odgovor na zagonetke i nedoumice koje su me mučile. Prepešačila sam šest blokova pre nego što sam odlučila. Odvezla sam se taksijem do velikog hotela Ramzes Hilton i rekla vrataru da mi pronađe noviji taksi s klimom i vozača koji govori pristojan engleski. Kad sam sela u kola, rekla sam vozaču da me odveze u Gizu da vidim piramide. Kada sam se uverila da nas prate samo hiljade drugih kola, od kojih mi nijedna nisu privlačila pažnju, upitala sam ga: „Možete li da me odvezete sve do Luksora?" „Da. Sutra.. „Ne. Moram da idem sada.“ Pogledao me je iznenađeno. ,,Sada?“ Izvukla sam pet novčanica od sto dolara. „Da. Sada. Odmah.“ „To je duga vožnja, možda osam sati.“ „Stizala sam i za šest. Krećemo sada ili me ostavite kod sledećeg ho tela, gde ću pronaći nekog drugog da me poveze." „Prvo moram da nazovem gazdu.“ „Samo napred. Zovite. Ali recite mu da vozite muškarca."

Okrenuo se i zbunjeno me pogledao. Nije bio siguran šta da misli o meni. „Ali vi niste muškarac", rekao je. „Moram da izađem iz grada", šapnula sam. „Imam ljubomornog muža u Kairu, a ljubavnik me čeka u Luksoru." ,,A“, izusti on i oči mu blesnuše. Pošto je bio tradicionalni muškarac s Bliskog istoka, potpuno je razumeo kakve su drolje žene sa Zapada. Hitro je ulazio i izlazio iz krajnje zbrke haotičnih kolona automobila, ljudi i kola s magarećom zapregom natovarenih svežim plodovima, gledajući pravo ispred sebe dok se provlačio kroz grad, neometan sveopštom gužvom, ne gnjaveći se zaustavljanjem na semaforima, osim ako bi se baš desilo da na raskrsnici stoji policajac. „Ja sam veoma dobar vozač." Osmehnuo se, primetivši da sam zakopčala sigurnosni pojas. Hrabro sam se osmehnula. On je mogao da bude dobar vozač, ali sam se brinula da mu se drugi vozači neće dovoljno brzo skloniti s puta. Gledao je pravo ispred sebe i nije mario za kola koja su mu dolazila sa strane. Jedino dobro u pogibiji u kairskom saobraćaju je to što bi to bila pogibija iz boljeg razloga nego da me ubiju jer više nisam korisna.

46

Vozeći se na jug uz reku Nil, ostavili smo za sobom uzavreli, bučni i pretr- pani grad i ušli u svet seoskih naselja, koja su bila gotovo ista kao u vreme kada su se krstaši borili s Alahovim vojskama u obližnjoj Svetoj zemlji. Male kuće od blata, žene obučene od glave do pete u crno i magareće zaprege koje vuku slamu nisu se mnogo promenile s prolaskom vekova. Čak i sveprisutni muškarci s galabijama i turbanima, kakvi su se mogli videti širom Egipta, izgledali su srednjovekovno izvan gradskih područja, kao i oni na pijaci kamila. A to je otprilike izražavalo i moje misli o sukobu između fanatičnih muslimanskih terorista i ostatka sveta - nije to bio sudar religija nego sudar modernog i srednjovekovnog. Žene u Njujorku nosile su visoke potpetice i najnoviju modu, a žene pored kojih smo ovde prolazili imale su drvene sandale i vrećaste odore. Kairske žene nalazile su se negde u sredini ove vremenske skale. Malo sam se brinula zbog eventualnih problema na putu, ali sam znala da su retki teroristički napadi u Egiptu uvek bili dobro isplanirani masakri u turističkim područjima. Osim Muzeja Egipta, Gize i odmarališta na Crvenom moru, Luksor je takođe bio na meti pre nekoliko godina, i to neverovatni hram kraljice Hatšepsut na zapadnoj obali, kada je šest terorista ubilo šezdeset dvoje ljudi, uključujući i jedno britansko dete i četiri para Japanaca na mede nom mesecu, a onda su teroristi izvršili samoubistvo. A ipak je predstavljalo olakšanje otići u Luksor i vratiti se u drevni svet koji sam volela i razumela bolje od vremena u kojem sam živela. Bio je skoro mrak kada smo stigli i prijavila sam se u hotel Vin ter palas, pa sam dala taksisti novac da iznajmi sobu i sebi, iako sam pretpostavila da

će se te noći vratiti u Kairo ili spavati u kolima i vratiti ujutro, jer je novac koji sam mu dala za sobu bio veći od mesečne zarade. Vinter Palas bio je otelotvorenje luksuznog luksorskog hotela, elegantni ostatak iz viktorijanskog doba s jednim dozidanim modernim krilom. To je bio omiljeni hotel posetilaca u vreme kolonijalizma i okupljalište Evropljana poput Hauarda Kartera, čija je kuća na drugoj strani reke još stajala na svom mestu. Stariji deo Vinter palasa sagrađen je 1886. godine na obali Nila. Na tom mestu je Karter svojim gostima rekao za neverovatno otkriće grobnice faraona Tutankamona. Originalno sagrađen u engleskom stilu, hotel je preuređen i namešten modernim nameštajem i udobnostima, ali je i dalje zračio evropskim karakterom i šarmom. Okružena predivnim zelenilom i drvećem, dok me je golicao povetarac koji je razgonio večernju sparinu, popela sam se širokim stepeništem i ušla u mirni hol koji je odisao mirisom jasmina. Odmah sam se osetila kao kod kuće. Veliki foaje me je podsetio na luksuznu palatu. Sela sam u jednu udobnu fotelju i nekoliko minuta samo upijala atmosferu, a onda nevoljno ustala da prođem kroz hol i provirim u bujne vrtove iza hotela i u galeriju sa izloženom starinskom odećom i drevnim artefaktima. Terasa s pogledom na Nil i zapadnu obalu bila je savršeno mesto za popodnevni čaj ili posmatranje sunčevog zalaska dok opušteno ispijate hladno piće, i to je bilo ono što sam planirala da radim te večeri. Mogla sam da sedim u holu satima, u udobnoj fotelji, gledajući ljude kako se penju i silaze niz veličanstveno stepenište, ali sam najzad otišla do recepcije i prijavila se. Moja soba gledala je na vrt. Otvorila sam vrata male terase i ponovo uživala u pogledu. Ovo je bilo mesto po mom ukusu. Ukusno uređeni stari hotel s predivnim okruženjem, ljubaznim hotelskim osobljem i pažljivom uslugom. Šteta je bila samo što sam morala da brinem hoće li moja sledeća soba u Egiptu imati gvozdene rešetke.

47

Probudila sam se rano ujutru i iznajmila kalaš, konjske kočije s četiri točka, da me odvezu do ruševina hrama u Luksoru i Karnaku, da malo lutam među čuvarima prošlosti pre nego što krenem preko reke u Dolinu kraljeva. Gomila ljudi već se bila okupila na ulazu u luksorski hram. Lutala sam kroz kompleks, osećajući strahopoštovanje pred džinovskim kipovima i kolonadama kamenih stubova koji su još stajali. U vreme Rimljana, hram i okruženje bili su legionarsko utvrđenje i sedište rimske vlasti. Sada je to bilo stecište miliona posetilaca. Samotni obelisk od crvenog granita uzdizao se ponosito i moćno uprkos činjenici da je njegov parnjak sada u Francuskoj. Pre nego što sam otišla, stala sam pred džinovski kip Ramzesa II u hramu, pitajući se šta on misli o svim ovim ljudima koji upadaju na njegov teren, a onda sam otišla do susednog kompleksa hrama u Karnaku, za koji se smatralo da je drugi najposećeniji istorijski kompleks u Egiptu, odmah posle piramida u Gizi. Hram je nekada bio povezan sa svojim parnjakom u Luksoru, preko avenije od sfingi, kojih je većina, osim onih nekoliko metara udaljenih od oba hrama, bila uništena. Bilo je toliko toga da se vidi - reljefi na zidovima sa svojim original nim rezbarijama i bojama, kolosalni stubovi, obelisci, drugi manji hra movi, ali ja sam želela da vidim De Santisa pre nego što bude prekasno, Celo područje Luksora, koje se u drevna vremena zvalo Teba, uklju čivalo je grad Luksor, ruševine Karnaka na istočnoj strani reke i nekro polu, grad mrtvih, na zapadnoj obali - Dolinu kraljeva, Dolinu kraljicu i druge grobljanske ruševine drevne Tebe.

Više sam volela da se do zapadne obale preko reke prevezem trajektom nego skupljim i bržim motornim čamcima poredanim duž Nila. Krajem devedesetih godina otvoren je i most koji je omogućavao kopnenu vezu između zapadne i istočne obale. Pre nego što sam sela u taksi na drugoj obali reke, dogovorila sam cenu sa taksistom. Nisam htela da se posle cenkam koliko mu dugujem. Zapadna obala bila je glavno pogrebno mesto za egipatske faraone čitavih pet stotina godina, sve do otprilike hiljadu godina pre početka hrišćanske ere. Možda je bila zelenija pre nekoliko hiljada godina, ali sada je ta obala jalova pustoš mesto puno užarenog peska i smrtonosnih zmija, otprilike poslednje mesto za koje biste pomislili da bi ga pedesetak najmoćnijih vladara na zemlji odabralo za svoje posmrtno počivalište. Dok se površina sastojala od niza suvih i ružnih brda, litica i useka, ispod zemlje su pronađeni neki od najlepših uzoraka drevnih artefakata na svetu, uključujući i Tutankamonovu riznicu. Kuća Hauarda Kartera, na vrhu brda, ličila je umnogome na tvrđavu sa zidovima od blata i jednim delom okruglog krova, koji je podsećao na astronomsku opservatoriju. Adara mi je rekla da De Santis radi na nalazištu zvanom KV-99. To nije bilo mesto gde se iskopavala grobnica, nego objekat koji je nekada bio mala „fabrika* boja za hijeroglifske piktograme na zidovima i sarkofazima, i otprilike svega onoga što je faraonima bilo potrebno u sledećem životu, od krčaga za vodu do tanjira za jelo. Do nalazišta se stizalo strmim zemljanim putem i bilo je dosta udaljeno od najbliže otkrivene grobnice. S obzirom na to da još nisu bile otkrivene sve grobnice u ovom području, moguće je da se ono nalazilo i iznad jedne od njih. Nisam znala kako da dođem do sveštenika, osim nenajavljeno, a to je po meni izgledalo u redu, jer on možda ne bi hteo da se vidi sa mnom da sam pokušala da zakažem sastanak. Portir hotela rekao mi je da zna De Santisa kada sam ga upitala za njega. Pošto je bila neka vrsta praznika za radnike, rekao je da je malo verovatno da ću ikoga zateći ovde, ali je pomenuo da De Santis važi za fanatika u poslu, koji najveći deo svog vremena provodi na nalazištu, pa ću ga najverovatnije

zateći tamo. Portir je govorio o njemu kao o monahu. Na arheološkom nalazištu nije bilo radova kada sam stigla i nisam videla nikoga osim jednog starijeg Egipćanina, koji se odmarao u hladovini. To je sigurno bio čuvar nalazišta. Na oko pedeset metara od nalazišta bio je podignut veliki šator. Rekla sam taksisti da me čeka i pokazala mu novac, da mu nagove- stim da ću biti velikodušna. Grad je bio daleko za pešačenje. „Imam?" upitala sam čuvara, koristeći jedinu reč koju sam znala na arapskom da njome označim sveštenika, i dobila sam odgovor u vidu mahanja rukom ka šatoru. Ušavši u mračni šator, zatekla sam De Santisa kako radi za stolom na nekoliko malih krčaga. „Ciao. Il mio nome e Madison...“ „Da, da, zvali su me iz hotela“, brzo je uzvratio. „Rekli su mi da dolazite. Šta želite?“ Nije se potrudio ni da digne pogled, već je ostao usred- sređen na svoj rad. Njegov engleski je bio bolji od mog nezgrapnog italijanskog. Pretpostavila sam da i monasi imaju mobilne telefone. „Mastilo koje se koristilo za hijeroglife?", upitala sam pokazujući na sasušene ostatke u krčazima, pokušavajući da budem prijateljski nastrojena pre nego što otkrijem zašto sam ovde. Prisetila sam se kako su stari Egipćani pravili mastilo. Mešali su pepeo sa škrobom, voskom i smolom da naprave crno mastilo, a glinu sa istim tim sastojcima da dobiju crveno. De Santis je bio nizak i mršav, nosio je kratko potkresanu prosedu bradu, a glava mu je bila obrijana. Mirisao je na prastaru prašinu. I vino da tavola. Mnogo stonog vina. „Da! Da li ste vi arheolog?", brecnuo se. Bio je oštar, nestrpljiv i sav posvećen poslu. Htela sam da mu posla vim neka pitanja o njegovom radu, ali sam odlučila da mu ne oduzimam više vremena nego što je neophodno. „Ja sam procenitelj antikviteta. Egipat mi je specijalnost, pogotovo artefakti iz Novog kraljevstva." „Naravno. Novo kraljevstvo je svima omiljeno jer su faraoni tada bili

najmoćniji." „Izvinjavam se što se nisam najavila. U hotelu mi nisu rekli da vas mogu pozvati i telefonom. Adara Zidan iz Muzeja Egipta preporučila mi je da razgovaram s vama." „Lepo. Došli ste. Šta hoćete od mene?“ Bez primesa istine u svom pitanju, verovatno ne bih dobila odgovor koji mi je trebao. „Imam klijenta kome je ponuđen skarabej za kog prodavač tvrdi da je Srce Egipta.“ Prezrivo je zafrktao. „Recite svom klijentu da će ga prevariti jer Srce Egipta ne postoji. Koliko znate o Hauardu Karteru i načinu na koji se čuvalo blago?“ „Znam nešto malo...“ Prekinuo me je na svoj užurban način. „Kada čujete priče o kletvi faraona i ljudima koji su umrli, treba da znate da je jedina osoba koja je zaista zaslužila da bude progonjena i ubijena drevnom kletvom bio Radklif. Sam Karter imao je poštovanja prema riznici faraona i uvek je želeo da je zaštiti i sačuva. Ali ne i Radklif. Njega je vodila pohlepa i ego. Taj čovek je izneo mnogo lepih artefakata iz Egipta, a više od polovine nije stekao na legalan način. Znate li kako su u to vreme finansirana arheološka iskopavanja?" Klimnula sam. „Polovina blaga odlazila je Evropljanima koji bi ga pronašli, a polovina vladi Egipta." „Radklif nikada nije pomogao u finansiranju značajnijih iskopavanja pre Tutankamonove grobnice, a ipak je sakupio mnoge lepe komade za svoju privatnu kolekciju." „Dakle, on ih je kupovao i prevozio kući." „Izvozio ih je kršeći zakon, kao učesnik prometa na crnoj berzi sta- rina koja je postojala još otkad su moji rimski preci krenuli u osvajanje polovine sveta i doneli najlepše predmete kući." „Dakle, on mora da je bio ushićen kada je Karter pronašao Tutan- kamnonov grob." „Ceo svet je bio oduševljen otkrićem Tutankamonovog groba, osim možda duha samog faraona. Ali u pravu ste, jer što se tiče Radklifa, to ga je

konačno povezalo s legitimno pronađenom riznicom, umesto da kupuje predmete od lopova i beskrupuloznih prodavača starina i potkupljuje carinske službenike kako bi ih izneo iz zemlje." „Da li vi to kažete da je cela Radklifova kolekcija u suštini prokri- jumčarena?" „O, skoro cela. Što je jedan od razloga zbog čega su je uvek čuvali u privatnom muzeju. Ona je osnovana kao privatna kolekcija jer je Radklif bio previše pohlepan i samoživ da je podeli sa svetom, donirajući je nekom velikom muzeju ili bar osnivajući javni muzej koji bi nosio njegovo ime. A onda je došlo vreme da pokradene zemlje zatraže povraćaj svoje baštine od ljudi koji su ih ukrali." „Zato je Radklif čuvao predmete sakrivene", rekla sam. „Ali šta je sa skarabejem srca? Zar ne bi ličilo na Radklifa da ga ukrade?" „To je sasvim ličilo na njega... samo što takvog skarabeja nije bilo", dodao je. „Znam da Tutankamon nije imao skarabeja srca, bar nije prijavljeno da ga je imao. Ali zar to ne bi bilo suprotno čvrsto uvreženoj tradiciji da se skarabej srca stavi na telo tokom procesa mumifikacije?", upitala sam. „Postoje dve stvari koje pobijaju pretpostavku tolikih ljudi da je Tu- tankamon morao imati svog skarabeja srca. Prvo, vratimo se na razlog zašto je skarabej srca toliko važan Egipćanima." Čekao je moj odgovor. „Zbog toga što...", počela sam, zastavši na trenutak, „ako bi srce neke osobe otkrilo svoju grešnost kada bi ga Oziris ispitivao, bog mrtvih bi mu izvadio srce i bacio ga Amutu, proždiraču srca, i preminuloj osobi bio bi uskraćen pristup drugom životu." Mahnuo je prstom prema meni kao učitelj koji pokušava detetu da usadi znanje u glavu. „Ako bi srce otkrivalo grešnost!" „Ah... dakle, vi kažete da je Tutankamon možda bio anđeo - da tako kažemo", dodala sam. „On je bio mladić, maloletnik, koji je očigledno poginuo u nesreći Njegova ožalošćena majka ili sveštenici sasvim su lako mogli zaključiti da nije imao greha." „Imate li ikakve istorijske dokaze..."

„Da, a to je drugi deo priče. Hauard Karter. Karter je bio etičan pro- fesionalac. Kao i svi drugi koji su imali veze s pronalaskom, veoma se razočarao kada je egipatska vlada zaključila da Tutankamonova grobnica nije bila otvarana pre njegovog otkriča i kada im je uskraćeno uobičajeno pravo podele blaga, prema kojem su pronalazači uzimali jednu polovinu, a vlada drugu." ,,A to je, izgleda, navelo neke od učesnika u iskopavanju da se sami posluže nekim predmetima?" „Da, čak im je i odobreno da izaberu nešto za uspomenu, ali Karter ne bi nikom dozvolio da uzme nešto toliko važno kao što je skarabej srca." „Da li je Karter tvrdio da nije bilo skarabeja srca?" „On nije bio naveden na njegovom spisku; dakle, nije ni postojao." „Ako ste vi u pravu i ako nikada nije postojalo Srce Egipta, kako su onda počele priče i legende o njemu?" „Zbog onog đavola Radklifa. On je uzeo skarabeja, jednog od mnogih pronađenih u iskopini, ali ne preterano vrednog. Niko ga nije sprečio i to je bio samo još jedan predmet za koji su Karter i vlada bili spremni da okrenu glavu na drugu stranu, jer je bilo mnogo gneva i velikog razočaranja zbog uskraćivanja polovine nađenih predmeta." „Kako su počeli da ga nazivaju skarabejem srca?" Monah je otpio gutljaj vina i napravio pauzu. „Imao sam ovde negde vodu..." „Ne treba, imam flašu u torbi." „Dakle. Kao što sam rekao, nije ni bilo skarabeja srca, pa je Radklif popunio tu prazninu. Nagovestio je nekim ljudima da ima skarabeja srca faraona Tutankamona, ali nikad ne govoreći o tome sasvim otvoreno. Bilo je to prazno hvalisanje, ali mu je prijalo jer je bio veoma ljut što nije dobio deo najbogatijeg arheološkog otkrića u istoriji. U to vreme je postojao nacionalistički politički pokret, koji je nameravao da istera strance iz zemlje. Kada su se proširile glasine da je skarabeja srca ukrao Britanac, podigla se velika galama i jadikovka. To je dovelo Hauarda Kartera u veoma težak položaj. Shvatate, on je nastavio da tvrdi da nije ni bilo skarabeja srca, ali nije mogao otvoreno da kaže da je član njegovog konzorcijuma pokrenuo neosnovane glasine. Egipatska vlada takođe je poricala postojanje skarabeja, ali uzalud, jer je

narod želeo da on postoji. I želeo je da mrzi strance zbog toga što su ga ukrali, kao i sve najlepše plodove Egipta dve hiljade godina." „Dakle, vi kažete da je Radklifov sin posle smrti svog oca, umesto da dopusti da svet sazna da je njegov otac bio prevarant i lažov, sklonio skarabeja i ćutao o svemu. A tako se ponašala i cela porodica posle toga.“ „Baš tako. Na Tutankamonovoj mumiji postoji nešto što za mene rešava celu misteriju. Pripremam članak o tome...“ Iznenada je zaćutao i zagledao se negde iza mene. Dva Egipćanina stajala su na ulazu u šator. Jedan od njih držao je veliko oružje opakog izgleda, slično onom koje se može videti kod terorista na vestima. Čovek bez oružja pokazao je rukom i rekao na arapskom: „To je on.“ Automatska puška je poskočila u čovekovim rukama i prasak rafalne paljbe zaglušujuće odjeknuo u šatoru.

48

„To su bili lopovi, a ne teroristi", rekao mi je kapetan policije. Otupelo sam sedela na zadnjem sedištu policijskih kola, vozeći se u stanicu policije u Luksoru. De Santis je bio mrtav. „Ali ništa nisu uzeli." Jedva sam prepoznavala sopstveni glas. Ubice su otišle čim su ga ubile. Desilo se veoma brzo. U ušima mi je zvonilo dok su odlazili i nastavilo da zvoni dok sam zvala hotel i tražila od osoblja da pošalju policiju, jer ja ne bih znala ni kako da stupim u kontakt s nadležnim vlastima. Moj taksista nije bio tamo kada sam izašla iz šatora. Kao ni stariji čovek koji je služio kao „obezbeđenje". Obojica su verovatno pobegla čim su ubice izašle iz kola. Nisam ništa mogla da učinim za sveštenika. Izraz šoka, čak i iznena- đenosti, ostao mu je zauvek ocrtan na licu. Spustila sam mu svoju maramu preko lica, da mu obezbedim malo privatnosti. Prvi policajci koji su stigli bili su iz patrole i nisu govorili engleski niti su razumeli moje pokušaje da objasnim šta se desilo. Nešto kasnije stigao je viši policajac, s kojim sam se sada vozila, i rekao mi da me vodi u policijsku stanicu. On je govorio engleski, ali me skoro ništa nije pitao. Dok smo se vozili, konačno sam ga upitala da li bi hteo da zna kako u izgledale ubice. „Kada dođemo u stanicu", odgovorio je. Spustila sam glavu na naslon sedišta i sklopila oči. Bilo mi je potrebno piće. Avionska karta do kuće. I pasoš, da bih mogla da uđem u avion.

Iznenada sam postala svesna činjenice da se bližimo luksorskom ae- rodromu. Nisam imala pojma gde se policijska stanica nalazi i pretpostavila sam da je u blizini aerodroma. Međutim, onda su se policijska kola zaustavila kraj ivičnjaka. Čovek s mobilnim telefonom prislonjenim na uho žurio je prema nama. „Šta je ovo? Šta se dešava?" pitala sam. „On će se pobrinuti za vas." Viši policajac pokazao je na čoveka koji nam je prilazio. „Vodite me u policijsku stanicu! Odmah!" „Avion za Kairo poleće za dvadeset minuta. Možete biti u njemu ili možete ostati u Luksoru, nadugačko objašnjavajući policiji zašto ste bili na mestu zločina." Nisam morala previše da razmišljam šta da izaberem. Vrata s moje strane kola otvorio je čovek s telefonom zalepljenim za uho. Pružio mi je telefon kada sam izašla, čvrsto me držeći za nadlakticu dok sam slušala glas s druge strane. „Da li poznajete Han?" pitao je Kasim. Bila sam tako besna da nisam mogla govoriti, nego sam držala glavu po- red telefona i dopustila čoveku da me povede do aerodromskog terminala. „Imam svoje sledbenike u Luksoru", rekao je Kasim. „Čak i u policiji. Nazvali su me čim ste prijavili smrt monaha. Rekao sam policajcu koji vas je dovezao do aerodroma da vas izvuče odatle." „Šta se dešava?" Znala sam da od Kasima verovatno neću dobiti prave odgovore i bila sam u pravu. On je ignorisao pitanje. „Pitao sam da li poznajete Han." Ni sam bog nije poznavao Han el Halili, srednjovekovnu pijacu u starom delu Kaira. „Dovoljno da pronađem glavni ulaz." Znala sam i više od toga o velikoj pijaci u Starom gradu. Srednjovekovni suk bio je zamršeni lavirint sa stotinama, a možda i hiljadama prodavača. Bio je to beskrajni koloplet uskih izuvijanih pro laza. Ako bi se udaljili samo nekoliko koraka od utabane staze, turisti bi morali da plate vodiča da ih vrati do autobusa.

„To je sve što treba da znate. Treba da se sretnete sa slepim prosjakom na ulazu u pet sati. On će prodavati otvarače za flaše.“ „Šta će prodavati?" „Otvarače za flaše. Čepovi koji se odvrću nisu uobičajeni u mojoj zemlji." „I šta ja treba da radim s tim slepim prosjakom? Da razmenim tajne lozinke? Da vas obavestim šta se dešava govoreći preko mog špijunskog sata kao Dik Trejsi?" „Čovek će vas odvesti na mesto gde možete da pregledate skarabeja." „To je to? Samo uđem na pijacu i slepac s otvaračima za flaše će me odvesti do neprocenjivog blaga?" Koliko je slep taj slepac? „Nisam ja napravio takav sporazum, nego lopovi." Uzdržala sam se da mu ne kažem kako nisu lopovi bili razlog oduzimanja mog pasoša, nego on. Čovek je mrtav. Stari monah, sveštenik, šta god bio, ubijen je preda mnom. Iskasapljen bučnim rafalom. A Kasim se ponašao kao da se ja vraćam s odmora na Crvenom moru. I nije bilo ničega što sam mogla preduzeti u vezi s tim. Policajac kog je poslao da me izvuče iz istrage o ubistvu De Santisa dobro je to izrazio - uđi u avion za Kairo, ili se zaglavi u Luksoru, s više hiljada dolara u pojasu za novac napravljenom od hulahopki i svezanim oko struka, za šta ne bih imala objašnjenje koje bi se dopalo policiji. A pasoš mi je bio oduzet jer sam bila na spisku nadziranih osoba. Htela sam da kažem Kasimu da gurne celu ovu svoju intrigu na mesto gde sunce ne sija, ali bila sam u škripcu kako god da okrenem. „Šta nameravate da uradite kada pregledam predmet?" „Kako to mislite?" „Ne želim da me ubiju u unakrsnoj vatri." Nasmejao se neveselo. „Ti ljudi nisu budale. Oni će biti spremni za intervenciju. Novac za otkup skupili su patrioti koji mogu priuštiti taj trošak. A ovoga puta novac će biti pravi, ja samo želim skarabeja, a ne vatreni obračun na pijaci, koji bi privukao i policiju." Verovala sam mu - bar što se tiče onog dela da ne želi da privuče policiju. „Vratite bateriju u svoj telefon", rekao je. „Možda će vam biti hitno potreban."

„A, ukapirala sam. Pratite me preko signala koji emituje moj telefon." Oklevao je. „Mogli ste mi to i reći. Prati me i policija za antikvitete. Ne biste želeli da me oni prate do pijace.“ „Izvadite bateriju iz svog ličnog telefona." „Moj telefon je isključen." „Ipak morate da izvadite i bateriju. Većina mobilnih telefona emituje signal koji je lako pratiti čak i kada je telefon isključen. Vađenje baterije prekida signal." Kada sam ušla u avion, izvadila sam baterije i iz svog i iz Kasimovog telefona, i popila dva aspirina. Pokušala sam da shvatim smisao De Santisovog ubistva. Da li ga je Kasim ubio jer je monah nameravao da objavi naučni članak s hipotezom da ne postoji Srce Egipta? To se jednostavno nije uklapalo pošto je skarabej oduvek bio više legenda nego stvarnost. Osim toga, siromašni Egipćani, koji veruju i u legendu i koji bi bili podstaknuti povratkom Srca, ne bi ni čitali italijanski arheološki časopis, niti bi pet para davali za njega čak i kad bi ga pročitali. Da li je moje prisustvo navelo ubice na De Santisa? Ni to nije imalo smisla. Prošlo je veoma malo vremena otkad sam u hotelu pitala za monaha i trenutka kada su ubice došle - jedva dovoljno vremena da se isplanira ubistvo. Razlog zbog kojeg je De Santis ubijen izmicao mi je u tom trenutku, ali bila je to samo jedna stavka sa dugačkog spiska. Dve mi ipak nisu promakle. Kasim me uopšte nije pitao o čemu sam razgovarala sa De Santi- som, a nešto što je De Santis rekao o mumificiranim ostacima faraona Tutankamona davalo je osnov za tvrdnju da skarabej srca nikada nije ni postojao. Pokušala sam da se usredsredim na taj ključ zagonetke, koji se nalazio na mumiji, umesto da izludim samu sebe razmišljajući o mrtvim telima koja sam ostavila za sobom otkako sam upoznala Munira Kasima. Mogla sam samo pokušavati da se fokusiram, jer sam i dalje mislila na starog naučnika koji je mirisao na vino i koji je proveo ceo život s glavom među knjigama i artefaktima.

49

Arapi su zvali svoje pijace sukovima, a Han el Halili bio je najveća pijaca u Egiptu, najzanimljivija i najuzbudljivija od onih na kojima sam bila tokom godina. Prolazila sam kroz pijacu posmatrajući mnoštvo ljudi, ljubazno se osmehujući i odmahujući glavom nametljivim trgovcima koji su turistima i meštanima uvaljivali „neprocenjivo vredne antikvitete" napravljene u malim dućanima, a koji su se naizgled u beskraj cenkali, terajući od sebe decu i prosjake koji su tražili sitninu - sve ovo i još mnogo više bilo je deo svakodnevnog života Hana. Ovde se moglo kupiti skoro sve što postoji na svetu - od hiljadama godina starih antikviteta opljačkanih prošle nedelje do tri godine starog kalašnjikova, koji je poslednji put korišćen još koliko juče. Pijaca je šest stotina godina služila kao stajalište za karavane, ali kamile su sada zamenili turistički autobusi. Turisti se nisu usuđivali da odlutaju daleko zato što su beskrajni redovi uskih, izuvijanih i bezimenih prolaza prepunih sićušnih prodavnica u Starom gradu delovali obeshrabrujuće. Nedaleko od mesta gde su turisti izlazili iz svojih autobusa, osećali ste se kao da ste stupili u prošlost - a zapravo i jeste. Iako roba više nije stizala dugim karavanima kamila, kao što se dešavalo stotinama godina, veći deo pijace nije se promenio od vremena kada su turske paše vladale Egiptom. Dok sam ulazila na pijacu, dnevna svetlost je nestajala, a kroz vazduh se prolamao kasni popodnevni mujezinov poziv na molitvu. Iako sam bila smerno obučena - s maramom preko glave, šalom na ramenima i dugačkom tamnom pamučnom haljinom sve do gležnjeva -

nisam se baš uklapala među meštanke, ali bar nisam privlačila pažnju kao neonski znak, što je bio slučaj s većinom turistkinja, pogotovo ženama koje su uporno htele da nose kratke i tesne šortseve u zemlji koja je svojim najvećim delom još bila socijalno konzervativna. Dokono sam se šetkala prastarim ulicama, pretvarajući se da slušam trgovce koji reklamiraju svoju robu brbljajući kratke rečenice na jezicima za koje su mislili da ih vi govorite i da imaju neke veze s vašom domovinom. „Imam rođaka u Teksasu“, rekao je jedan trgovac dok je pokušavao da mi proda „drevni" papirus ispisan hijeroglifima. „Kein danke", odgovorila sam na nemačkom, u nadi da ću ga se otarasiti, a on je odgovorio: „Mein Vetter ist in Berlin.“ Rođak mu se baš seljaka. Kada bih govorila i jezik nekog plemena iz daleke brazilske džungle, nema sumnje da bi neki prodavač sa Hana i njega znao. Prodorni miris aromatičnih začina ispunio mi je nozdrve kada sam prišla delu pijace gde su bili poredani veliki džakovi puni mirisnih materija. Svaki začin koji se mogao zamisliti bio je izložen i očima i nosu. Hodala sam tek nekoliko minuta kada sam videla slepog prosjaka, starog smežuranog čoveka koji je stajao na raskrsnici pijačnih prolaza. Na prednjoj strani kaputa imao je na desetine metalnih otvarača za flaše, okačenih poput medalja. Zbog otvarača za flaše bio je upadljiv kao neonski znak s metalnim sjajem. Krenula sam prema njemu kada mi je dečak s izgledom dvanaesto- godišnjaka prišao i rekao mekim i nežnim glasom: „Dođi, Medi!“

50

Isprva nisam bila sigurna da sam dobro čula dečaka. Prošao je pored mene, a onda stao i okrenuo se kada nisam krenula za njim. Onda je ponovo izgovorio moje ime: „Dođi, Medi!“ Verovatno su ga naučili toj jednoj jedinoj frazi na engleskom. Držala sam se nekoliko koraka iza njega dok me je vodio dublje kroz drevne uličice, na utabane staze, pa u uski prolaz zaklonjen platnom. Dok sam išla za njim, vratila sam bateriju u mobilni telefon koji mi je dao Kasim, kao i u svoj. Bilo je vreme da kažem svetu gde sam, u slučaju da mi zatreba pomoć. On je zastao ispred male radnje s jeftinom bakarnom robom - debeli lončići za kafu, činije i tiganji bili su naslagani na gomile. Starica na ulazu radnje zaškiljila je u mene na trenutak pre nego što mi je pokazala da uđem. Ušla sam u senoviti i neosvetljeni dućan, koji je bio prepun bakarne robe, i oprezno se osvrnula oko sebe. Ona me je tada povela u radionicu pod otvorenim nebom u zadnjem dvorištu, gde su jedan muškarac i dva dečaka jedva digli pogled s kovanja i savijanja metala u sve moguće veličine i oblike. Prošli smo kroz radionicu do vrata ka drugom prolazu. Neodlučno sam je pratila. U šta se to uvaljujem? Povlačila sam se sve dalje i dalje od spoljašnjeg sveta i, još gore, nisam imala pojma gde se nalazim.

Ne rekavši mi ni jednu jedinu reč, žena je nastavila da hoda, vodeći me sve dalje u zbunjujuće i neprijatne prolaze, dok je nebo postajalo sve tamnije i senke se produžavale sa zalaskom sunca. Zaista sam se nalazila u srednjovekovnom carstvu Hana, gde se nijedan turista nikada nije odvažio da zađe. Kako ću ikada pronaći put nazad? Savršeno odabrano vreme. Pošto je sastanak bio ugovoren za kasno popodne, prolazi su bili mračni, što me je dodatno dezorijentisalo, ali nisu bili toliko mračni da bih odbila da zađem dublje u lavirint. Bila sam u Hanu desetak puta, ali nisam imala predstavu gde se sada nalazim, iako mi je neprekidno trubljenje gradskih sirena negde u daljini ukazivalo na činjenicu da nisam previše daleko od prometnih ulica. Žena me je odvela do radnje gde se prodavao duvan za nargile, sve- prisutne vodene lule. Osim velikog izbora aromatičnog duvana, na ovim mestima se takođe prodavala i trava i hašiš. Pokazala mi je da sačekam i ja sam stala i na trenutak gledala kako čovek na stoličici ispred radnje povlači dim kroz uskovitlanu vodu u luli i udiše ga. Žena mi je mahnula. Dok sam ulazila, sklonila se u stranu pa se žurno udaljila. Radnja je bila mračna, osvetljena samo slabom lampom, a vazduh je bio ispunjen slatkim i prodornim mirisom aromatizovanog duvana. Jedina osoba koju sam videla bio je neki muškarac iza tezge. Pokazao je na vrata u zadnjem delu male radnje. Samo pokreti, bez izgovorene reči. Počela sam da se pitam da li je svet zanemeo. ,,U redu“, glasno sam rekla samoj sebi, „valjda su to konačno vrata iza kojih je tigar." Srce mi je zakucalo malo brže kad sam ih otvorila i zakoračila unutra. Starac dugačke brade, s turbanom i galabijom, sedeo je za malim stolom. Duvanski sok mu je umrljao bradu s jedne strane usta. Smesta sam osetila klaustrofobiju u zagušljivoj prostoriji. Jedna sijalica, prigušena i prašnjava, osvetljavala je skučeni prostor. Na tabli je bio komad crvene svile, veličine maramice, koji je prekri vao nešto za šta sam pretpostavila da je skarabej Srce Egipta.

Srce mi se popelo u grlo dok sam zurila u svilenu krpu. Ovo je bio trenutak odluke. „Dođi, Medi!“, rekao je starac, mahnuvši mi rukom da priđem, a zatim pokazao na parče svile. Brzo sam se osvrnula po sobi, pokušavajući da izgledam kao da nisam nervozna. Na zidu iza čoveka koji je sedeo bile su okačene zavese. Nisam videla nikakav pokret, ali zavese su bile savršeno mesto da se neko sakrije. Gledajući u čoveka za stolom, bila sam sigurna da on nije mogao biti organizator međunarodnog plana za krađu umetničkog predmeta, pa čak ni član bande koji je u sve upućen. Previše je izgledao kao sitni trgovac sa Hana; verovatno vlasnik prodavnice duvana. Delovalo mi je da su ga koristili kao paravan i da uopšte ne zna koju ulogu igra, ko sam ja, ili šta se sprema. Ponovo je pokazao na predmet. „Dođi, Medi!“ „Da li je to sve što znate da kažete na engleskom?" upitala sam. „Govorite li engleski?" Osmehnuo se i ponovo pokazao. „Dođi, Medi!" Prišla sam bliže stolu. „Skinite to!“ Mahnula sam rukom da pokažem đa hoću da ukloni svileni pokrivač. Vodila sam računa da gledam dole i ne dopustim mu da mi pogleda u oči dok je skidao parče tkanine, što je bio trik koji sam naučila od trgovca čilima u Istanbulu. Izbegavanje kontakta očima bio je stari trik iz dana cenkanja oko vrednosti umetničkih predmeta. To se radilo iz istog razloga iz kog sam pretpostavljala da neki igrači pokera nose tamne naočare - baš kao što igrači mogu da „čitaju" znake na licima i u očima drugih igrača, ženice mogu da se i nesvesno blago rašire kada vidite nešto što vam se dopada, kao što je, na primer, probrani umetnički predmet. Sada mi je bilo drago što sam to instinktivno uradila jer, kada budem videla skarabeja, bila sam sigurna da bi me oči odale istog časa kada bi svilu uklonili s njega. Zurila sam u predmet, na trenutak okamenjena, skoro paralizovana. Bože moj... skarabej... izgleda kao pravi. Damar u mojoj slepoočnici počeo je da udara i suzdržala sam se da se ne nakašljem. Nisam zaista znala šta da očekujem - pravo Srce Egipta ili skarabeja poput

onoga koji je Adara dobila od svoje majke, tek nešto malo bolje od onoga što se prodaje turistima. Skarabej na stolu delovao je kao original - ili bar onoliko sličan originalu koliko falsifikator uopšte može da ga napravi. Izgledao je tačno kao realistična reprodukcija koju mi je Fuad pokazao i imala sam isti osećaj kao kada sam videla reprodukciju - kao i Hauard Karter, morala bih danima da hodam oko njega pre nego što budem u mogućnosti da iznesem mišljenje o autentičnosti. Uprkos peckanju uzbuđenja koje sam osećala, zadržala sam nepro- menjen izraz lica dok sam uzimala baterijsku lampu i lupu iz ranca i postavljala ih na sto. Bila sam previše nervozna i uzbuđena da sednem, pa sam pružila ruku i uzela skarabeja. Čovek mi je nešto rekao na arapskom i pokazao mi stolicu pored stola, pa sam pretpostavila da je to poziv da sednem, ali sam se samo osmehnula i odmahnula glavom. Instinkt mi je govorio da je bolje da ostanem na nogama, u slučaju da moram brzo da odem. Prvo sam pregledala skarabeja pod mutnom svetlošću, osećajući njegovu težinu i teksturu u rukama. Da sam bila sama, pitala bih balegara da li je lagao za faraona Tutankamona kada ga je Amut, proždirač srca umrlih, ispitivao o gresima dečaka kralja. Da li sam zaista držala u rukama jedno od najvećih blaga egipatske starine? Ili mudro smišljenu prevaru? Ništa u osećaju koji sam imala povodom skarabeja nije mi govorilo da je to replika, ali što sam ga više držala, sve više sam osećala nekakvu hladnoću. Nisam bila sigurna zašto imam takav osećaj - predmet u mojim rukama savršeno je odgovarao onome koji sam videla u Izidinom muzeju. Počela sam da pregledam skarabeja pomoću lupe i baterijske lampe, ovog puta proučavajući svaki detalj, ne tražeći samo tragove koji bi pokazali da nije napravljen starinskim alatom, nego i znakove koji bi govorili sami po sebi, poput onoga koji je Fuad Hasan napravio na poleđini skarabeja, kako bi osigurao da se reprodukcija može razlikovati od originala. Opet ništa nije pokazivalo da u rukama ne držim Srce Egipta koje je bilo zapečaćeno u faraonovoj grobnici više od tri hiljade godina. Bila sam zbunjena.

Od uzbuđenja zbog kojeg mi je srce lupalo prešla samo put do hladne jeze koja me je prožela do kosti. A ipak nisam mogla da pretočim svoj ose- ćaj u razumljivu misao. Nisam imala spisak faktora koji bi pokazivali da skarabej nije original; da to nije predmet uzet od faraona Tutankamona. Onda mi je sinulo. Pretvarajući se da još proučavam predmet lupom, pomirisala sam ga. Proces mumifikacije faraona uključivao je i izvlačenje mozga kroz nos i uklanjanje drugih organa. Srce je ostajalo na svom mestu, a skarabej srca postavljao se preko njega, zajedno s Horusovim okom iznad zaseka na abdomenu, drevnim egipatskim simbolom koji je štitio kralja u drugom životu i odagnavao zlo. Zatim su se grudi i abdomen prekrivali slojevima platnenih ovoja ukrašenih draguljima, a svaki sloj povezivan je smolom. U Tutankamonovom slučaju, taj proces je obavljen pre tri hiljade i trista godina. Posle otkrića njegovog groba, pre oko devedeset godina, skarabej srca je uklonjen iz gusto namotanih zavoja zapečaćenih smolom. Obično predmeta ne bi zadržao svoju primesu mirisa starine nakon što bi skoro ceo vek bio izložen svežem vazduhu, čak i kad bi skarabej najveći deo tog vremena bio u kutiji koja ne propušta vazduh. Ali pošto je bio zapečaćen u grobnici hiljadama godina, ipak je morao da ostane bar nagoveštaj starine, možda tek malo prašine koju su zavoji za mumi- fikaciju imali u sebi. Kada sam ga ponovo omirisala, shvatila sam da to što sam nanjušila nije bila prašina minulih vekova, nego blagi nagoveštaj hemijske arome- veoma slab, ali onakav kakav ispušta boja koja se nije sasvim stegla. Tog mirisa nije bilo na skarabeju koji mi je Fuad pokazao, ali na ovom predmetu sam ga osetila. Tragovi Kvintina Risa. Bila sam prilično sigurna da je ono što držim u ruci bio rezultat „dobro plaćenog posla", koji je falsifikatorov pomoćnik dobio od žene s Bliskog istoka. Još jedan savršen primer rada veštog stručnjaka za falsifikovanje. Samo što se hemikalije još nisu ni osušile. Starac je nešto rekao, a ja sam se osmehnula. Pretpostavila sam da me je pitao za mišljenje.

Imala sam samo jednu misao. Ubiće me ako lopovima kažem da je njihov predmet kopija. Jednostavno neće biti razloga da me sačuvaju u životu da bih javila Kasimu da im ne da novac. Šta sada, dođavola, da radim?

51

Sranje! Starac me je gledao kao Arni kada nisam imala da platim kiriju. Znao je da nešto nije u redu. Zbog jezičke barijere nije bilo načina da ga šarmiram, a ni tako ne bih mogla - kao trgovac s Hana, verovatno je bio veteran u cenkanju, pomoću kojeg je svakog dana zarađivao za život. Desno koleno počelo je da mi se trese, što je bio znak da je poslednje što želim da uradim da kažem gomili razbojnika da sam prozrela njihovu igru ili da su i oni prevareni. U svakom slučaju, oni bi krivili mene kao posrednika. „Veoma je lep“, rekla sam uz osmeh i blagi naklon, koji je trebalo da deluje umirujuće. „Jedno od velikih blaga faraona.*' Bila sam sigurna da mi u očima jasno piše: ,,Lažov!“ On je ustao sa stolice i videla sam pokret iza zavese. „Moram da prenesem svom klijentu dobre vesti“, povikala sam. Hitro sam izjurila na vrata, u deliću sekunde protrčala kroz malu radnju, zatekla se u uličici i nastavila da trčim. Projurila sam pored dvojice ljudi, trčeći kao da me đavo goni. Iza mene su vikali ,,Stani!“, na engleskom s jakim akcentom. Stopala su mi se kretala brže od hladnog osećaja među plećkama da me sustiže metak. Mrak se već bio spustio i većina radnji bila je zatvorena. U uličicama je bilo malo ljudi dok sam trčala kroz njih uz zvuk teškili koraka koji su me sustizali. Nisam znala gde se nalazim, ali sam se naslepo uputila prema zvuku saobraćaja na ulici.

Kad sam izbila iza ugla tesne uličice, jedan od ljudi koji su me pratili dograbio je kraj moje marame. Obrnula sam se, saplela i odbila od zida, divlje se uvijajući i vrišteći. On me je uhvatio za desnu ruku, ali sam ga besno ogrebala po oku, zabijajući nokte što sam dublje mogla. Vrisnuo je od bola i pustio me, a ja sam ponovo počela da trčim dok je njegov ortak topćući pristizao. Kada sam odjurila iza sledećeg ugla, progurala sam se pored dečaka koji je vodio magarca natovarenog robom. Dok sam bežala pored njih, ošinula sam magarca po sapima i povikala na njega, nateravši životinju da se propne. Srećom, dečak i njegov magarac isprečili su se između mene i dvojice muškaraca, i ja sam se ponovo dala u trk, terana slepom panikom i adrenalinom. Sada sam bila u punoj brzini. Trčala sam kao da su mi svi psi pakla za petama, a verovala sam da su i bili. Ona dvojica bila su postavljena ispred prodavnice duvana da se pobrinu da nikuda ne odem, bez obzira na procenu koju donesem. To je svakako bio plan - da se ubije posrednik. Oni bi mi dozvolili da pozovem Kasima - i, naravno, javim da je skarabej originalan - a onda bi mi presekli grkljan kako bi me sprečili da bilo šta kažem policiji ako me uhvati. Videla sam farove kola ispred sebe i izjurila na ulicu, gde me je skoro udario taksi. Sirene su svirale, vozači vikali i psovali. Čula sam tresak kada su jedna kola naletela na druga, ali nije me bilo briga. Buka i pažnja prolaznika spasavale su mi život - i to doslovno. Ušla sam u taksi koji me je skoro pregazio. „Juri me pobesneli muž!“, doviknula sam vozaču. ,,Vozi!“

52

Već sam bila na pola puta do hotela kada mi je zazvonio telefon. Odlučila sam da se vratim u Kraljicu Nila, gde sam ranije odsela. Kasim. „Ti pokvareni, prevrtljivi...", nameravala sam da kažem kučkin sine, ali on me je prekinuo. „Da li je to bilo Srce Egipta?", upitao je uzbuđeno. „Malo je falilo da me ubiju." „Ali nisu.“ „Dobićeš odgovor kada mi daš ono što mi duguješ. Ako to budu lažne pare, idem u policiju." „Ne znaš s kim imaš posla..." Prekinula sam vezu. Ponovo me je pozvao. Čekala sam da pozvoni deset puta pre nego što sam se javila. „Ako novac bude pod mojim jastukom kad se vratim u hotel za sat vremena, dobićeš svoj odgovor. Inače, zovem policiju." Opet sam prekinula i izvadila bateriju iz telefona koji mi je on dao, pa malo na trenutak razmislila. „Nastavite da vozite", rekla sam taksisti. ,,Kuda?“ „Nije me briga. Samo nastavite da vozite." Kada nešto ne ide kako treba, ili može da me ubije, moram da pro- menim pravila igre. Odlučila sam se za dve promene mog trenutnog položaja. Prvu sam sprovela nazvavši Rafija el Dina.

„U nevolji sam“, rekla sam. „Ima nekih ljudi u Kairu koje želim da izbegnem. Imaš li neki predlog?“ „Boginja sudbine te je uputila k meni“, rekao je. „Doći ću po tebe za dva sata. Spakuj stvari.“ Nisam imala mnogo stvari za pakovanje u svoj mali kofer. Namerno nisam ponela mnogo odeće. „Gde idemo?" „To će biti iznenađenje." „Ne volim iznenađenja." „Biću u tvom hotelu za dva sata“, rekao je. „Ne, ja ću doći do tebe. Reci mi gde.“ „Na železničku stanicu. Južni terminal." Sat kasnije ponovo sam bila u hotelu i spremna da sprovedem drugi deo plana. Pitala sam recepcionera koliko nosača radi u hotelu. „Dvojica", odgovorio je. „Odlično. Hoću da obojica dođu u moju sobu i da mi pomognu s prtljagom." Recepcioner se zagledao u mene. „Gospođice, došli ste s malom put- ničkom torbom." „Plašim se visine. Hoću obojicu!" Pokazala sam i ka drugom recep- cioneru koji je bio na dužnosti. „Neka i on pođe!" „Ali..." Zatvorio je usta kada sam spustila stotku na pult. ,,I ti. Idemo!" Pet minuta kasnije, uzela sam svoju torbu i kovertu ispod jastuka, koja je izgledala kako treba, ali je nisam otvorila. Nas petoro smo se vratili dole u hol i rekla sam svoj četvorici da me otprate do taksija koji me je čekao napolju. Nisam znala da li će Kasim poslati bitange na mene ili mi dati no- vac , ali sam shvatila da ću bar izbeći da me ubiju ako oko mene bude mnogo ljudi. Rekla sam taksisti da me odveze do jednog hotela, gde sam sela u drugi taksi do železničke stanice.

Kada se vratim u Kairo, odsešću u najskupljem, najposećenijem i najbezbednijem gradskom hotelu. Neću više da budem šesnaest spratova iznad hola, s vratima kroz koja svako može da uđe. Posle današnjeg dana htela sam mnogo društva i da budem na nekom mestu gde bi se moji krici čuli. Proverila sam kovertu, izvadila jednu novčanicu iz sredine i upotre- bila malu baterijsku lampu da je pregledam. Izgledala je kao prava. Sve su delovale kao da su već bile u prometu - dobar znak. Kasim je verovatno sve vreme imao i pravi novac za mene, ali je pokušao da me prevari i strpa ga sebi u džep. Nazvala sam ga dok sam se vozila, a on je odgovorio posle prvog zvona. „Lažan kao novčanica od tri dolara", rekla sam uz izvesno zadovoljstvo, ne brinući se da li će on razumeti ovaj američki izraz. „To je nemoguće!" Zvučao je zaista šokirano, a ja sam i iz toga izvukla izvesno zadovoljenje. „Isti je kao replika Radklifove, prelepo urađen; to su najbolji falsifikati antikviteta koje sam ikada videla. Ovo je bio posao sa strane, koji je obavio momak po imenu Kvintin Ris, asistent u radnji za replike. Pretpostavljam da su Kvintinu presekli grlo nakon što je završio posao. Nema ga kod kuće, ispario je.“ „Ispario?" „Ne zna se gde je." ,Jesi li sigurna da nisi pogrešila?" Poželela sam da se glasno nasmejem. „Jedina greška koju sam napravila je to što sam dozvolila da me uvučeš u ovu zbrku. Predmet je lažan." Izvadila sam bateriju iz telefona koji mi je poslao i bacila i nju i telefon kroz prozor. Zavalila sam se u taksiju i sklopila oči. Kako se to nekada govorilo - prošla sam kroz mašinu za mlevenje mesa? Tako sam se osećala. Kao da sam prošla kroz vitlo starinske mašine za mlevenje mesa. Ovo je bio pakleni dan i još nije bio gotov. Još sam morala da se sretnem s Rafijem el Dinom.

Nije mi rekao zašto hoće da se nađemo na železničkoj stanici, ali sam se nadala izletu do odmarališta na Crvenom moru, na Egipatskoj rivijeri. Bilo gde, samo da izađem iz Kaira dok sam još živa. I dok još imam novac u džepu. Sada mi je trebao pasoš. Bilo kakav način da dođem do njega. Čak i ako budem morala da uradim ono što dama ne treba da radi. Na svu sreću, Rafi je bio zgodan. Upravo ona vrsta muškarca koju mrzim i koja me privlači - čvrsti pandur, koji verovatno pije pivo i puši ružne crne cigarete dok gleda fudbal posle seksa. Šta da kažem? Možda sam jednostavno takva. Da li sam previše očekivala od muškaraca? Da li sam čekala da se pojavi onaj pravi? Možda su moji standardi bili previsoki? Da li sam morala da se za- dovoljim s nečim manjim? Ne, nisam verovala u to. Mora biti da sam pogrešno odgojena. Ali nije mi pomagalo ni to što su me progonili lopovi i ubice.

53

Mercedes sa zatamnjenim staklima, na kome su bile oznake generala egi- patske vojske, vozio je Munira Kasima kroz mračne ulice Kaira. On je sedeo na zadnjem sedištu kola kojim je upravljao aktivni narednik vojske, nekadašnji lični Kasimov vozač dok je Kasim bio oficir visokog ranga. Posle ponoći se smirila gužva i grozničava žurba, a grubi nesklad sirena je utihnuo. Kada su se parkirali na privatnom pristaništu na istočnoj obali Nila severno od mosta Imbaba, Kasim je izašao. Vozaču nije trebalo reći da sačeka. Pijaca kamila nije bila daleko. Kasim je prošao pored dvojice čuvara koji su stajali na straži s au- tomatskim puškama i popeo se uz stepenište velike dahabije, luksuzne jahte predviđene za stanovanje. Reč „dahabija" znači „zlatna barka" i odnosi se na luksuzne rečne brodove starih faraona. Moderne verzije bile su zamisao Tomasa Kuka, britanskog pionira turizma, pre oko sto pedeset godina, i često su prevozile arheologe uz Nil na iskopavanja. Brod na koji se Kasim ukrcao bio je ploveći klub oficira egipatske vojske, rezervisan za diplomirane terenske oficire. Noćas se koristio za sastanak tajne grupe oficira koji su podržavali Kasimov pokret i nacionalističku političku akciju Zlatnog Nila. Dok su se sredovečni oficiri spremali da održe sastanak na kome su nameravali da odluče o sudbini svoje zemlje, grupa mladih žena uživala je u koktelima, predjelima i tračarenju na terasi krmene palube. Žene nisu bile supruge ovih muškaraca, iako su neke od njih imale većinu

povlastica kakve imaju i supruge, ali bez opterećujućih formalnosti. Kada se sastanak završi, mlade žene će se pridružiti starijim muškarcima na piću i kasnije ih zabavljati nasamo u dvanaest apartmana na jahti. Iako muškarci nisu bili preterano bogati po zapadnim standardima, živeli su raskošnim i privilegovanim životima: njihove kuće bile su zaklonjene visokim zidovima u bezbednim četvrtima, njihove žene kupovale su u Londonu, Parizu i Dubaiju, a njihova deca išla su u elitne egipatske privatne škole, a zatim na univerzitete u Velikoj Britaniji i Americi. Muškarci su sebe smatrali patriotama, iako bi po većini razumnih standarda bili smatrani ekstremistima, čija politička gledišta ne deli većina stanovnika zemlje. Njihov cilj nije bio uvođenje demokratije u zemlju, nego zaustavljanje narastajućeg uticaja islamskih reakcionara, koji su želeli da vrate zemlju u srednji vek, kao talibani Avganistan i plemenska područja severnog Pakistana. Ako bi uspeli, postali bi autokrate koje uživaju u još većoj moći i bo- gatstvu. Nikada nisu sasvim gubili iz vida, dok su se dobrovoljno uključivali u zavere, da bi bili osuđeni na smrt vešanjem ako ne uspeju. Kasim je bio njihov zapovednik pre nego što je pobegao u izgnanstvo. Čak je i u izgnanstvu i dalje bio glavni. Od svih njih, on je bio najposve- ćeniji i najmanje zainteresovan za sopstveno bogaćenje. A takođe je bio najfanatičniji i najopasniji. U salonu su na njega čekali general zapovednik oklopnih jedinica, general koji je nedavno bio prinuđen da se penzioniše i tri pukovnika koji su znali da nikada neće stići do čina generala. Petorica ljudi pozdravili su Kasima salutiranjem, na koje je on uzvratio. Zatim su se rukovali i razmenili komplimente, nasuli novo piće i međusobno se raspitali o zdravlju žena i napretku dece u školi, na poslu i u braku. Onda je sastanak konačno počeo. Iako to nisu rekli, ljudi su bili impresionirani time što je Kasim imao hrabrosti da se potajno vrati u Egipat. Svi su takođe shvatali da će njihove porodice patiti, a najverovatnije i ostati bez belog hleba, ako se za bilo koga od njih ustanovi da je izdajnik. Kada su pozdravi i društveni razgovori završeni, zagledali su se u njega, svi zajedno, čekajući šta će on reći.

On je podigao čašu. I osmehnuo se. „Zdravica za Srce Egipta." „Da li je to istina? Možemo li da ga vidimo?“, upitao je jedan od pukovnika. „Trenutno je na putu ka mestu gde će biti upotrebljen u pravo vreme. Nisam se usudio da ga donesem ovamo. Svi smo mi zamenljivi, ali Srce Egipta... ono se mora budno čuvati do velikog trenutka." Osim penzionisanog generala, oficiri su bili nervozni i oprezni dok je Kasim još jednom ponavljao plan za preuzimanje vlasti. Glavni problem za ove ljude bila je činjenica da su i drugi to već pokušali i nisu uspeli, od čega je najpoznatiji primer bio kada su predsednika Anvara Sadata ubili ekstremisti iz vojske tokom vojne parade. „Znamo šta je tog dana krenulo pogrešno", rekao je Kasim. „Zavera je uključivala samo mlađe oficire, koji nisu imali mogućnosti da uključe veće snage. Mi imamo tu mogućnost." „Oni nisu imali plan za preuzimanje vlasti“, rekao im je penzioni- sani general. „To je bio vrhunac ludila. I nisu imali vođu, kao što ga mi imamo" - klimnuo je glavom ka Kasimu - „spremnog da proglasi van- redno stanje i preuzme vlast, zajedno s jedinicama koje će podržati to preuzimanje." „Vi ćete komandovati jedinicama potrebnim za to“, podsetio ih je Kasim. „Ključna je pripremljenost i spremnost da se udari. Delovaćemo brzo i pridobiti ostatak vojske na našu stranu. Po svetu će se brzo čuti da je Zlatni Nil prešao u delovanje. Srž vojnog rukovodstva zna da mi nismo teroristi već patriote." Pričali su još sat vremena i planirali i doterivali strategiju koju su razrađivali godinama, za koju su verovali da će proterati stare snage i dovesti do novog načina razmišljanja. Kada su se zasitili politike i viskija, Kasim je označio kraj sastanka, obavestivši grupu da je njemu vreme da se vrati u svoje boravište i počne sa sprovođenjem plana. Stari general, koji je bio Kasimov nadređeni oficir pre nego što je Kasim stekao čin viši od njegovog, poveo ga je do štabnih kola koja su ga čekala. Razgovarali su o vladinom planu izgradnje ogromnih metropola radi smanjenja dvadesetmilionske populacije Kaira, preseljenjem nekoliko miliona stanovnika u nove metropole, što je bio plan koji se već spro- vodio, ali koji je u javnosti smatran osuđenim na propast.

Bio je to bezazlen razgovor na keju, za slučaj da ih neko sluša, i tek kada su ušli u kola, stariji oficir objasnio je pravi razlog zašto je otpratio Kasima do auta. „Prijatelju moj“, rekao je on Kasimu, „reci mi istinu. Da li zaista imaš Srce Egipta u rukama?" „Zašto pitaš?" „Zato što, da ga imaš, verujem da bi nam ga večeras pokazao." „Došlo je do malih poteškoća", rekao je Kasim. „Nisam se usudio da to pomenem jer su naše kolege previše gadljive na istinu. Znam gde je skarabej. Imaćemo ga kada povučemo naš potez."

54

Već sam iskapila jednu čašu vina i pila drugu dok sam sedela u restoranu voza sa spavaćim kolima, na putu od Kaira do Asuana. S obzirom na to kroz šta sam prošla, bila sam spremna i za treću, koja će mi pomoći da zaspim. Rafi i Dalila pili su voćni sok. To je bilo putovanje duže od osamsto kilometara, jedanaestočasovna vožnja vozom između dva grada, preko Luksora. Većina turista je između Luksora i Asuana putovala brodom po Nilu, ali voz je bio i brži i jeftiniji. Grad Asuan nije mi bio previše privlačan - nije to bila rivijera, ni Egipatska ni bilo koja druga - ali bio je prolaz ka jednoj od najneverovatnijih starina na svetu: džinovskim kipovima Ramzesa u Abu Simbelu. „Lana nas čeka u Asuanu“, rekao je Rafi. Govorio je o svojoj prekoj pomoćnici koja nas je dovezla s aerodroma kada sam došla u Kairo. „Ona će nas odvesti do Abu Simbela.“ Još mi nije objasnio razlog našeg putovanja, ali pošto na vidiku nije bilo ubica, htela sam da znam. „Dakle, reci mi zašto idemo tamo“, upitala sam zevajući. Navala adrenalina je popustila i počela sam da se osećam pomalo umorno dok sam završavala drugu čašu vina. „Neki druškani, koji su kopali irigacioni kanal pored Asuanskog jezera, otkrili su grobnicu bogatog trgovca iz XXIX dinastije. Već je bila opljačkana, verovatno nedugo pošto je sagrađena pre više od dve hiljade godina, ali je ostalo dovoljno da bi se ti siroti seljaci obogatili, samo da su bili malo prefinjeniji.“ Bila je to stara priča koja se stalno ponavljala u antikvitetima boga tom području Sredozemlja - radnici kopaju kanal, put ili temelje za neku građevinu, nalete na istorijski predmet i prigrabe ga za sebe umesto da ga

predaju vlastima. Ti ljudi ne oklevaju ni tren. Obično su očajno siromašni pa je čak i mali iznos, koji im da lokalni prodavač starina, ravan njihovoj višegodišnjoj zaradi. Predmet bi zatim stigao u prehrambeni lanac trgovaca starinama dok najzad ne bi bio prokrijumčaren iz zemlje i prodat na aukciji u Londonu, Njujorku ili Hongkongu, često i za nekoliko miliona dolara. Ako bi nešto krenulo po zlu, na kraju bi nadrljali ti siromašni radnici, koji su samo želeli malo više hrane za svoje porodice. „Iznenadni dotok veće količine novca doveo je radnike pod budni nadzor šefa lokalne policije", rekao je Rafi. „Naravno, on nije dobio svoj deo pa ih je pohapsio", prokomentarisala sam. Rafi je pogledao svoju ćerku. „Zar nije cinična?" „To si i ti rekao.“ „Nema veze.“ Nasmejala sam se. „To je dobar razlog da ponovo vidim Abu Simbel.“ A i da se klonim Kaira dok ne smislim kako da sačuvam živu glavu. „Pa, Dalila, mislim da ti je vreme da završiš domaći zadatak i odeš na spavanje", reče Rafi, što je bio njegov način da mi kaže da želi da razgovara o onome što se dogodilo između mene i Kasima. Imali smo kupee jedan pored drugog, s vratima koja su ih povezivala. Rafi je trebalo da spava u jednom, a Dalila i ja u drugom. Na početku sam ja imala svoj kupe, ali je ona pitala da li može da ga deli sa mnom, a ja sam joj odgovorila da može i ćemo imati žurku u pidžamama. Nije to baš bio raspored spavanja koji mi ide u prilog, ali devojčica je izgledala kao dobro dete. Pre nego što budemo pričali o poslu, htela sam da znam više o Dalilinom zdravstvenom problemu. Čim je zatvorio vrata između kupea, upitala sam Rafija o njenom zdravstvenom stanju. „Od čega Dalila boluje?" Jedan trenutak nije ništa rekao, ali po napetosti koja ga je obuzela, mogla sam da vidim da to nije nešto o čemu želi da priča. „Nisam mislila da zabadam nos..." „Ne", prekinuo me je, „samo postajem besan kada govorim o tome jer sam

toliko bespomoćan. Ne mogu ništa da učinim da joj pomognem. Uvek je imala slab imuni sistem i uvek je bila bolesna." Zastao je na trenutak da uspostavi vlast nad svojim osećanjima. „Ima leukemiju. Doktori kažu da joj je potrebna transplantacija koštane srži. Ako uskoro ne pronađu odgovarajućeg donora, onda...“ Skrenuo je pogled i nije dovršio rečenicu. Prognoze su zvučale loše. Mogla sam da vidim žestoku bol na njegovom licu. On očigledno nije mogao da joj donira srž. „Pronaći ćeš donatora ako nastaviš da tražiš“, rekla sam. „Neće biti mnogo važno čak i da ga pronađem. Ne želim da razgovaram o tome.“ „Izvini." Šta možete da kažete ocu čija će ćerka umreti? Šta bih ja uradila da sam na njegovom mestu? Sve što je u ljudskim mogućnostima, pomislila sam. Osećala sam njegov bol. Bila je to surova kazna za bilo koga: znati da se neko koga volite suočava sa smrću, a nema ničega što možete da preduzmete da mu pomognete. I dalje se nadate čudu, ali u svom srcu znate da se ono neće dogoditi. Zadržala sam suze i promenila temu. „Sigurna sam da hoćeš da znaš sve o Kasimu.“ Pročistio je grlo. „Da. Reci mi šta se desilo." Ispričala sam mu o incidentu na pijaci. Ovog puta sam bila potpuno iskrena prema njemu. Nisam ništa dugovala Kasimu, a bilo mi je potrebno da Rafi bude na mojoj strani, ako planiram da ostanem živa i ponovo dobijem svoj pasoš. „Jesi li sigurna da je to bila replika? Rekla si da je osvetljenje bilo loše..." „Mogla sam da namirišem boju. Bilo bi potrebno naučno testiranje da se ustanovi razlika u odnosu na original, ali sigurna sam da je to bila reprodukcija." Stišao je glas i nagnuo se bliže k meni. „Ono što si meni priznala, da si radila za Munira Kasima, nikada više ne smeš spomenuti dok si u Egiptu." „Nisam znala šta on smera.“ „Nije važno. On je pretnja za vladu. I puki razgovor s njim dovoljan je da ovde završiš u zatvoru. A možda i da ti se desi nešto još gore.“ Pretnja mi je izazvala jezu kroz kičmu. Čitala sam o surovosti policije u

Egiptu, pogotovo prema političkim zatvorenicima. „Ovo je ludilo", rekla sam. A to je bio preslab izraz. Spustio je ruke na kolena i zagledao se u njih. „Ovo je život. A tvoj život nije jedini u senci smrti." Znala sam da govori o Dalili. „Pomoći ću ti koliko god mogu", rekao je. „Imaš li ikakvu predstavu gde se Kasim krije?" „Možda se vratio i u Njujork, koliko ja znam." „Ne, on je ovde, u Egiptu. Njegovo vreme je došlo." „Njegovo vreme za šta?" „Kako bi on rekao, došlo je vreme da se odazove na poziv sudbine. Ali to je poziv da se proliva krv, jer će se naša vlada odupreti." „Šta sam ja u svemu tome?" „Kolateralna šteta."

55

Dok se voz tog jutra bližio Asuanu, ostavila sam Rafija i Dalilu da doruč- kuju u vagon-restoranu i vratila se u svoju sobu da se osvežim. Kada sam otvorila torbicu sa šminkom, sledila sam se ugledavši pre- savijeno parče papira. Razmotavši ga, videla sam grubu skicu skarabeja s carskom kobrom na leđima. Nije to bio neki razrađen crtež, samo jed- nostavan nacrt slobodnom rukom, ali urađen s crtom profesionalizma. Rafi je rekao da je skarabej srca simbol Kasimove fašističke grupe Zlatni Nil. Nisam propustila poruku koju mi je crtež preneo - bilo je to upozorenje, koje je mogao ostaviti bilo ko u vozu. Kasim je hteo da znam da i dalje motri na mene. Kako mi je ušao u trag bilo je van mog razumevanja špijunskih mreža. Nekada sam poznavala trgovca umetninama koji je stavljao alumini- jumsku foliju u svoj šešir kad god je izlazio. Tvrdio je da ga ,,vlada“ prati preko satelita. Bio je to njegov način da osujeti vladi uvid u njegovo kretanje. I ja sam sada mogla da se poslužim s malo folije. Mislila sam da sam zaštićena s Rafijem. I pogrešila sam. Kasim je zaista imao duge ruke. Bili smo više od osamsto kilometara daleko od Kaira. Crtež mi je ukazao na još jedan problem - inkriminaciju. Poslednje što mi je trebalo bilo je da me uhvate sa simbolom nezakonite grupe, proglasiće ga odmah članskom kartom. Grizla sam se za usnu i još premišljala o upozorenju kada je Dalila ušla u kupe. „Jesi li dobro, Medi?“ „Da, dobro sam. Samo sam razmišljala kako me noge uvek odnesu u

situaciju od koje mi se zavrti u glavi." Ušla sam u kupatilo, iscepala crtež i bacila ga u klozetsku šolju.

56

Lana je imala smrknut izraz lica kad je došla po nas na stanicu. Ne znam čime se bavila - ili se bila bavila - da je učini toliko sumornom i namrštenom, ali nadala sam se da moje prisustvo nije razlog tome. Nije mi trebao još jedan neprijatelj u Egiptu. Šta god bilo, primetila sam da je Lana ljuta na Rafija što nije obraćao pažnju na nju i nije reagovao onako kako je ona želela. Rafi je bio zgodan i neoženjen, a Lana neudata; blisko je sarađivala s njim i.nije bilo sumnje, zaljubljena u njega. Ako bi ga uhvatila da mi se nabacuje, sigurno bi napravila problem. Pošto je radila za Rafija, pitala sam se da li zna za moju povezanost i Kasimom. Morala sam pretpostaviti da zna, što je značilo da mi može napraviti pakao od života jednim pozivom egipatskoj službi bezbednosti. Počela sam da mislim kako bi mi bilo bolje da sam se sakrila sobi nekog prepunog hotela u Kairu i da uopšte nisam izlazila iz nje. A još bolje bi bilo da nikada nisam ni doputovala u Egipat. Arheološka lokacija Abu Simbel nalazila se na skoro trista dvadeset kilometara jugozapadno od Asuana, na zapadnoj obali jezera Naser. Osim što su džinovski kipovi Ramzesa spadali u najsenzacionalnije ostatke drevnih civilizacija, na lokaciji je bilo malo čega drugog da se vidi: uglavnom je to bila pustinja užarena od sunca, iako su Hram Ram- zesa II obližnji Hram kraljice Nefertari bili nadomak jezera Naser, veštačkog akumulacionog rezervoara stvorenog podizanjem Asuanske brane. Dugačko oko petsto kilometara, jezero se protezalo i u Sudan. Sam Abu Simbel predstavljao je najjužniji kraj Egipta, udaljen samo četrde- setak kilometara od sudanske granice.

Abu Simbel bi se najbolje mogao opisati kao nešto istinski veličanstveno na obali jezera u nedođiji skoro potpuno okruženoj beživotnom pustinjom. Posetioci su ovamo dolazili iz Asuana autobusom ili avionom, jer privatnim automobilima nije bio dozvoljen pristup iz bezbednosnih razloga. Obično bi povorka kombija i autobusa kretala u sitne sate, između tri i četiri ujutro. Saznanje da se izleti radi bezbednosti organizuju u konvojima, kao što su kočije putovale na Divljem zapadu, nije bila baš utešna misao nakon što sam videla šta rafal iz automatskog oružja može da učini ljudskom biću. Nadala sam se da službene oznake na našem kombiju i oružje - pret- postavljala sam da ga Rafi i Lana nose - obezbeđuju dovoljnu zaštitu da putujemo bezbedno i izvan konvoja. Stigli smo u Abu Simbel posle duge vožnje, koja je i meni i Dalili bila nezanimljiva i zamorna i samo nas terala u dremež. Ona se naslonila na mene, držeći glavu na mom ramenu tokom polovine putovanja. Plašila sam se da se pomerim da je ne bih probudila. Vezala sam se za to dete i pitala se šta bi se moglo preduzeti povodom njene bolesti. Negde je morao postojati odgovarajući donator srži. Nisam znala kako se to radi, ali sam bila spremna da budem donator ako joj moja srž bude odgovarala. Turistički autobusi krenuli su satima pre nas, zato što je vrućina tokom dana nepodnošljiva. Stigli smo u podne, pod užarenim suncem, i brzo se sklonili u hladovinu bašte živopisne vile pored jezera, okružene zidovima. Kuća je pripadala Amiru i Nur, Rafijevim prijateljima, koji su oboje bili arheolozi. Par je imao i jedrilicu privezanu na jezerskom pristaništu. Bili su to privlačni i veoma urbani profesionalci u tridesetim godinama, iako su ih karijere držale u izolaciji koja im je sigurno bila vrlo dosadna. Bez suseda, bez prodavnica, bez kafića stotinama kilometara unaokolo - čak ni pekare ili restorana sa istočnjačkom kuhinjom nije bilo nigde u blizini. Kako su opstajali? Nisam videla čak ni satelitsku antenu. Pitala sam se šta su ljudi u seoskim područjima uveče radili pre pojave satelitske televizije i interneta. Ja nisam mnogo gledala televiziju i bila sam neoprostiva neznalica što se tiče slanja poruka i postavljanja slika na društvenim mrežama, ali sam bar uključivala televizor ujutru, da bih videla

da nije došao kraj sveta dok sam spavala. Uprkos obilju vode koja je u Naser doticala iz dubina Afrike, Asuan se smatrao jednim od najsuvljih mesta na svetu i često su prolazile čitave godine bez kiše, dok su letnje temperature dostizale i više od 48 celzijusa. Grad je bio toliko vreo i suv da su mnogi siromašni ljudi živeli u kućama s nedovršenim krovom. Lana nam se pridružila na ručku i hladnom piću i uskoro zatim otišla. Rekla je Rafiju da treba da se nađe s prijateljem u selu. Dogovorili su se da se nađu ujutru i porazgovaraju sa seljanima koji su trgovali antikvitetima. Nije mi promakla njena hladnoća prema Nur. Možda nije volela ženski rod u celini? Ili je samo određene osobe smatrala pretnjom za njen odnos s Rafijem? U svakom slučaju, mene nije volela. Kada je Dalila na kamili otišla na noćni izlet do nalazišta antikviteta, s Amirom i njegovim sinom i ćerkom, koji su bili otprilike njenog uzrasta, Rafi i ja smo ostali s Nur, koja nas je pozvala da gledamo večernji lajt- šou kod Ramzesovih kipova s njene jedrilice - feluke s trouglim jedrom. „Rafi mi je rekao da ste i ranije bili u Abu Simbelu", rekla je Nur. „Jesam, pre mnogo godina i samo na jedan dan, ali nikada nisam gledala lajt-šou. Ni hramove s vode.“ „Onda uživajte u predstavi. Zadivljujuće je gledati lajt-šou s čamca, pogotovo kada već znate istoriju.“ Govor tela Rafija i Nur činio mi se zanimljivim. Bili su veoma zva- nični jedno prema drugom. I uopšte nisu obraćali pažnju jedno na drugo, kao da ta druga osoba ne postoji, pazeći da se ne pogledaju u oči. Takođe, blagi zagrljaj pri susretu, kada smo tek stigli, izgledao je potpuno nezainteresovano. Morala sam da se upitam kakva bi bila situacija da se u celoj jedna- čini iznenada nisam pojavila i ja. Dalila mi je pomenula da je njen izlet s Amirom i decom u pustinju isplaniran nedeljama unapred. Nur i Rafi bi bili sami, da paze na kuću. Možda mi je mašta bila previše nesputana, ali osećala sam da se između njih dvoje nešto dešava. Ili su to možda bile samo moje prljave misli. Ili moji pređašnji izgredi putene prirode. Instinktivno sam razmišljala o muškarcima i ženama u

seksualnim pojmovima. Isto bi tako ljudi mogli da kažu i kako nema ničeg pogrešnog u ostavljanju zgodnog tipa kao što je Rafi i senzualne žene poput Nur nasamo, bukvalno na pustom ostrvu u nedođiji, u vreloj noći s punim mesecom i... O.dođavola, pošto sam i sama imala nekog iskustva sa sličnim situ- acijama, bila sam sigurna da između njih dvoje ima nečega. Što me je, naravno, teralo da se zapitam o ulozi Nurinog muža u tom trouglu. Da li je on namerno poveo decu na izlet, kako bi njima dvoma ostavio priliku... Ili je bio potpuno nesvestan svega što se dešava?

57

Nur je stručno upravljala jedrilicom od devet metara, dok se Rafi brinuo za jedra i užad s podjednakom veštinom. Ja sam se samo držala, spuštajući ruku u hladnu vodu kada bi se čamac nagnuo u stranu. Padala je noć i lagani povetarac pirkao je iznad vode, donoseći malo olakšanja posle zagušujuće vreline dana. Nur je okrenula čamac i hramovi su nam se pojavili na vidiku. Lajt- šou još nije počeo. Dok je Rafi izbacivao sidro kako ne bismo predaleko otplutali, Nur je izvadila ledenu limunadu. Posle prvog gutljaja, shvatila sam da u limunadi ima punča - s alkoholom. Nur je očigledno bila savremena Egipćanka, koja se nije strogo držala islamske zabrane alkohola. Pogled na hramove s jezera bio je zaista spektakularan. I dalje sam želela da posetim to mesto veoma rano ujutru, kako bih pretekla nemilosrdno sunce i autobuse s turistima. Iako se o njemu obično govori kao o Abu Simbelu, postoje zapravo dva kompleksa hramova: Veliki hram, pred kojim staje četiri Ramzesova kipa u samom Abu Simbelu, s vratnicama koje vode u unutrašnje odaje u sredini, i Mali hram nedaleko odatle, posvećen Hator, boginji ljubavi i radosti, i Ramzesovoj ženi Nefertari, s manjim kipovima uz zidove hrama. Četiri kipa Ramzesa koji sedi, svaki visok otprilike kao šestosprat- nica, ne računajući osnovu, bili su među najimpresivnijim artefaktima u Egiptu - što je značilo da spadaju u sam vrh svetskih čuda. „Zapravo, ne znamo zašto su divovski kipovi podignuti ovde“, rekla je Nur, „tako daleko od središta Egipta. Verovatno je najbolje objašnjenje da ih je Ramzes podigao kao pretnju potencijalnim napadačima s juga."

„Koliki je Nil?“, upitala sam. „To je najduža reka na svetu“, odgovorio je Rafi. „Ima oko šest i po hiljada kilometara, a tek manje od četvrtine protiče kroz sam Egipat. To ga je činilo prirodnim kanalom za osvajačke vojske." „Dobar razlog da se podignu kipovi kako bi se na njih ostavio utisak da su faraoni Egipta bogokraljevi ogromne moći", dodala je Nur. Znala sam o Abu Simbelu mnogo više nego što su oni shvatali, ali sam pristojno slušala dok su objašnjavali jedan od najvećih inženjerskih poduhvata u istoriji: spasavanje dva hrama od onoga što bi postala njihova vodena grobnica. Šezdesetih godina XX veka izgrađena je Asuanska brana, radi kontrole sezonskih izlivanja reke, koja su izazivala haos još od praistorijskih vremena. Tako je i nastalo jezero Naser, a hramovi su bili osuđeni na propast jer bi linija vode bila iznad njih. Organizovan je međunarodni fond za spasavanje hramova i skupljeni su milioni dolara. Bilo je potrebno četiri godine, ali su džinovski kipovi i svi ostali delovi hramova isečeni komad po komad, preneti i ponovo sklopljeni iznad linije vode. Komade teške i po dvadeset-trideset tona dizale su ogromne dizalice, a najneverovatniji prizor predstavljale su tri ogromne Ramzesove glave, koje su tri puta podizane i spuštana na ramena kipova. Zapravo, postojala su četiri divovska Ramzesova kipa, ali je gornji deo jednog od njih izgubljen u zemljotresu pre dve hiljade godina. „Postoji legenda o obaranju Ramzesove glave", reče Nur. Već sam je znala, ali pustila sam je da nastavi. „Priča se da je sudanski kralj napao Egipat s ogromnom vojskom i zaustavio se u Abu Simbelu da ošine Ramzesov kip svojim bičem, kako bi pokazao vojsci da Egipćani nisu tako moćni kao što izgledaju. „Kada je ošinuo jedan od kipova, zemlja se zatresla, a Ramzesova glava i trup srušili su se i smrvili kralja." Dobio je šta je zaslužio, pomislila sam. Sama veličina kipova bila je zaista zapanjujuća. Da bi se napravio temelj i oslonac liticama uz koje su hramovi bili postavljeni, izgrađena je ogromna veštačka planina, veoma realističnog izgleda, na kojoj su postavljeni i drugi kipovi i u kojoj su izrađene i

podzemne odaje hramova. Deo unutrašnjosti planine zauzimali su hramovi, ali je veći deo bio prazan prostor. Hramovi su na kraju postavljeni u istom pravcu kao što su bili pre njihovog premeštanja. „Mi imamo nešto slično", rekla sam im. „Planinu Rašmor. Otprilike iste veličine, mada kipovi naših predsednika imaju samo glave." Prisetila sam se još jedne legende o imenu hrama. „Abu Simbel" je arapski naziv, što znači da to nije moglo biti staroe- gipatsko ime hrama. U priči se tvrdilo da je Abu Simbel bio čobančić koji je odveo arheologe do tog mesta pre oko dve stotine godina, da im pokaže deo hrama koji je virio iz peska. Još zagledana u hramove i zamišljajući godine i hiljade radnika potrebne da ih stari Egipćani izgrade, primetila sam iznenadni pokret gole kože krajičkom oka. Rafi je skočio u jezero - nag. Nur se već skinula u gaćice kad sam se okrenula u njenom pravcu. A onda, gola kao od majke rođena, i ona se bacila u jezero.

58

Pa dobro, pomislila sam, zašto da ne? Kao što kaže poslovica: „Kad si u Rimu, budi Rimljanin..."; savršen način za oslobađanje od stresa i opuštanje. Osim toga, još je bilo vruće; plivanje će biti osvežavajuće i okrepljujuće. A i uzbudilo me je gledanje njihovih golih tela kako klize kroz vodu. Zato sam se skinula i skočila. Gornji sloj vode bio se ugrejao od jarkog sunca, ali sam zaronila dublje u vodu, koja je bila čista, hladna i osvežavajuća. I Rafi i Nur otplivali su podalje od čamca, verovatno spirajući sa sebe naslage od suvog pustinjskog dana, ali ja sam zamahivala tek toliko da se održim na površini, nešto između plutanja i psećeg plivanja, povremeno uranjajući lice u vodu i uživajući u vlažnosti koja mi je natapala sasušene pore. Da sam živela u ovakvim klimatskim uslovima, verovatno bih sve vreme bila namazana kremom. Život u pustinji ubrzava proces starenja kože. Večeras nije bilo nijednog od brodova koji krstare po Nilu i koji često čekaju pored obale nakon što dovezu goste da gledaju lajt-šou. Većina njih podsećala me je na starinske rečne brodove na Misisipiju. Nisam mogla čuti ni Rafijev ni Nurin glas, a bili smo predaleko od obale da bismo čuli išta što se dešava oko hramova. Plutanje u tamnoj vodi, s beskonačnim mračnim nebom nad sobom i bez rečnog dna pod nogama učinilo je da se osećam kao da plutam u svemiru. Sklopila sam oči i uživala u osećanju apsolutne slobode od svih ovo zemaljskih zahteva, novčanih briga, strahova za sopstveni život i od onoga što će mi budućnost doneti.

Voda me je pozivala, mameći me dublje u crnu prazninu, i na trenutak sam se zapitala kako bi bilo jednostavno se prepustiti, polako utonuti ispod meke, hladne vode... Otvorila sam oči kada sam čula Rafija i Nur u blizini, a ni njihov izgled ni izrazi lica nisu odavali nikakav znak da je nago kupanje išta drugo od prirodno. Iznenada mi je sinula jedna misao. „Upravo sam se setila da sam videla krokodile svuda duž Nila kada sam ranije posećivala Egipat. Ima li ih u jezeru?" „Naravno", reče Rafi. „Jezero je stvoreno pregrađivanjem Nila.“ „Sjajno. Spavaju li oni noću?“ „Samo kad napune stomake." Zaplivala sam ka čamcu kao da me juri sam vrag, dok se njihov smeh razlegao kroz topli noćni vazduh.

59

Već sam se bila udobno namestila na dugačkom postavljenom sedištu s jastučićem ispod vrata, obmotavši se peškirom za plažu preko gole kože, kada su se njih dvoje ležerno popeli na palubu. Topli vazduh, osvežavajuće plivanje i limunada s alkoholom doveli su me u opušteno raspoloženje. „Hej, nisam mislio da te onako uplašim", rekao je Rafi dok se peo uz brodske lestvice iza Nur. ,,U redu je. Već sam ionako bila završila s kupanjem." „Doneću nam još malo limunade", rekla je Nur, krišom pogledavši Rafija i nestavši u kabini ispod palube. Lajt-šou je upravo počeo kod hramova kada je Rafi prišao i stao ispred mene, brišući se peškirom. Stajao je tu, bez stida, znajući sasvim dobro da ga ja gledam. Nisam mogla da obuzdam uzbuđenje i polako je počela da me obuzima seksualna želja. Zurila sam mu u mišićave grudi. Muškarci uvek imaju iracionalni poriv prema ženskim grudima. Ja sam razumela taj osećaj jer su me oduvek privlačile muške grudi. Nije me bilo briga da li su maljave ili glatke; bradavice su bile ono čime sam volela da se igram. Njegove tamne oči na trenutak su se zadržale na mojim i telo mi se ponovo napregnulo od iščekivanja onoga što sam znala da će uslediti. Odbacio je peškir u stranu, pokazujući erekciju koja je sve više narastala

dok sam zurila u nju. Osećala sam kako me obuzima vrelina. Sagnuo se i povukao moj peškir, puštajući da mi polako klizi s grudi, niz pupak, pa s brežuljka između nogu. Instinktivno sam pružila ruku i dohvatila njegov ud, klizeći rukom niz njega, osećajući njegovu snagu i veličinu dok je pulsirao u mojoj ruci. Njegove usne su gladno pronašle moje, njegov jezik se probio u moja usta. Izvila sam se nagore, odgovarajući na njegove poljupce, a seksualni poriv je narastao dok me je ljubio. Sklopila sam oči, nesvesna sveta oko sebe, očajnički želeći da on uđe u mene. Želela sam da dohvatim njegov ud i gurnem ga u sebe. On se odmakao, spuštajući usta da mi sisa bradavice, dražeći jezikom vrhove. Što se niže spuštao, moje telo je sve jače reagovalo na njegov dodir. Osetila sam grickanje na uhu. Otvorila sam oči i videla Nur pored sebe; usne su joj bile na domašaj poljupca i mogla sam da osetim njenu vrelinu. „Ovako žene beduina provode svoje samotne noći kada su im muževi s drugim ženama", rekla je pre nego što me je strasno poljubila, ostavljajući mi na usnama sladak ukus. Privukavši njene grudi svom licu, mazila sam joj bradavice, a onda je ona meni učinila isto. Bila sam spremna da svršim u svakom trenutku. Nur je spustila moju ruku sebi između nogu. Nežno sam joj mazila klitoris dok je ona ponovo sisala moje bradavice. Krv mi je proključala kada je Rafi otvorio vrt među mojim nogama i počeo da ga masira jezikom kao gušter. Zadahtala sam, a onda i vrisnula dok sam podrhtavala od eksplozije strasti.

60

Nakon što smo zadovoljili seksualne potrebe, ispili smo još limunade i poslužili se hranom s velikog poslužavnika, na kojem je bilo nekoliko različitih vrsta humusa s hlebom za umakanje, maslina i punjenih peciva s mesom i sirom. Na poslužavniku za desert bilo je raznog voća, narova i baklava prelivenih medom. Sneno sam zurila u zlatne hramove dok sam jela, zamišljajući da su osvetljeni bakljama i čekaju dolazak Ramzesa da lično pregleda džinovske kipove. Takođe sam saznala malo više o začuđujućem odnosu između Rafija i Nur. Ona je bila sestra bliznakinja njegove bivše žene, koja se udala za bogatog Francuza i odselila u Pariz. Amir je bio Rafijev najbolji prijatelj s koledža. Pitala sam se kako bi glasila Frojdova analiza Rafija koji je tucao dvojnicu svoje bivše žene, udatu za njegovog najboljeg prijatelja? Rafi je primetio da gledam u veliki ožiljak na njegovom levom boku. „Od krokodila", rekao je. Kad smo se vratili u kuću, baš sam dovršavala češljanje kada je Nur došla s tuširanja. „Moram nešto da ti kažem", rekla je, „ali nemoj reći ni reči Rafiju. On bi me ubio kad bi saznao." „Zvuči ozbiljno." ,,I jeste - za njega. Taj ožiljak koji si videla na njegovom boku..." Znala sam da nije od krokodila. „Izvađen mu je bubreg." „Zbog raka?“ „Da, ali nije ga on imao. Prodao je bubreg.“ „Stvarno! Zašto?“ „Dalilina bolest je smrtonosna osim ako se ne leči tretmanom koji se

obavlja samo u Švajcarskoj. Veoma je skup. Rafi nema novca, a moja kučka od sestre neće da pomogne i nije je briga jer Dalila više voli da živi s ocem nego s njom.“ „Bože moj - morao je da proda bubreg da bi dobio novac za Dalilino lečenje? To je... to je suludo.“ „Takav je život u ovom delu sveta“, reče Nur. „Nije neuobičajeno da siromašni Egipćani prodaju bubreg naftnom bogatašu iz Saudijske Arabije ili magnatu za nekretnine iz Dubaija. Taj novac neke od njih može izvući iz dugova i čak im doneti bolji život, iako se većina ljudi kasnije toliko razboli od tajne operacije u prljavim prostorijama da umre... ili poželi da umre. Možeš da živiš s jednim bubregom, naravno, dok on ne otkaže. Rafi se od operacije oporavio bolje od većine, verovatno zato što je bio u odličnom fizičkom stanju pre toga.“ Nisam mogla da verujem u ono što slušam. Kao i svi drugi u Americi, bila sam ozlojeđena i ljuta zbog bezobraznih cena zdravstvenog osiguranja i načina na koji su osiguravajuće kompanije pružale usluge. Ali prodavati delove tela da bi se obezbedilo lečenje za dete? Razmišljanje o maloj Dalili, koja polako umire, i njenom ocu, koji prodaje unutrašnje organe, izazvalo mi je mučninu. „Volela bih da mi to nisi ispričala", rekla sam. „Mnogo mi se više dopala priča o krokodilu." „Ispričala sam ti to s razlogom. Prodaja bubrega obezbedila je Dalili put u Cirih i početak medicinskog tretmana, ali Rafi ne može da izdrži troškove daljeg lečenja sa svojom platom." Zastala je i zabrinuto me pogledala. „Sad namerava da proda deo jetre." Gospode bože! Uhvatila sam se za ivicu komode da ne bih istrčala iz sobe. Ovo nije moglo biti istina. „Šta, dođavola, neko može da uradi s parčetom jetre osim da ga baci psu?" upitala sam je. Nisam pokušavala da budem duhovita, već stvarno nisam verovala da bi iko uradio tako nešto. „Može se uzeti deo jetre živog donatora i upotrebiti kod osobe koja umire od bolesti jetre. Ali to je daleko ozbiljnija operacija i osoba koja daje deo svoje jetre često umre ili ostane invalid." Glas joj je podrhtavao dok je govorila. „Moraš razumeti da je prodaja

organa ilegalna i u Egiptu, pa se operacije ne obavljaju u najboljim bolnicama i u najboljim uslovima. Ljudi koji daju deo svoje jetre dobijaju mnogo više novca nego davaoci bubrega, ali...“ Nije mogla da završi. Sačekala sam trenutak pa upitala: „Zašto mi ovo govoriš?" „Jer sam zabrinuta. I za Rafija, i za Dalilu." Iznenada me je zgrabila za ruku. „Rafi se u poslednje vreme čudno ponaša. Uvek se brinuo zbog Da- lile... uvek je očajnički pokušavao da je spase. A on je ogorčeniji od većine ljudi u našoj zemlji zbog nepostojanja univerzalnog zdravstvenog osiguranja jer je putovao u bogate zemlje i video kako deca poput Dalile dobijaju dobru negu." Provirila je kroz vrata da se uveri da nas ne čuje. „Plašim se da bi mogao učiniti nešto nerazumno... nešto iz čistog očaja." „Da li on shvata šta bi moglo da mu se dogodi?" „Naravno. Rafi zna da može umreti od operacije jetre ili, što bi bilo jednako loše, može biti toliko slab da dugo ne može da radi." „Šta misliš da namerava da uradi?" Zapravo sam htela da pitam ima li očajnički potez neke veze sa Srcem Egipta. Izgledalo je prilično očigledno da je onaj ko je uzeo skarabeja od Fa- time imao informacije iznutra o prenosu predmeta. Rafijev položaj glavnog inspektora za umetnine bio je savršen za dobijanje takvih informacija. „Ne znam", odgovorila je. Malo je oklevala, a onda me prkosno pogledala. ,,A i da znam, ne bih ti rekla. Ne znam ni zašto sam ti i ovoliko ispričala." To sam se i sama pitala. ,,A zašto si mi ispričala?" Briznula je u plač. „Jer volim Rafija i ne želim da gledam kako Dalila umire!" Protrčala je pored mene i otišla u svoju sobu. Izašla sam iz kuće i pošla u šetnju pustinjom, ne mareći uopšte da li ću nagaziti na egipatsku kobru ili velikog škorpiona, ili kakvo god drugo gadno stvorenje da vreba u pesku. Nurina priča o Rafijevim naporima da spase Dalilu uvuklo mi se pod kožu. Kakav je ovo svet kada neko mora sebe da iseče na komade da bi spasao nekoga koga voli?

Đavolski sam se nadala da Rafi nije uradio još nešto glupo i upetljao se u krađu skarabeja. Ali imala sam osećaj da je upravo to uradio. Što znači da je Kasim mogao pretpostaviti isto. I da dolazi po oboje.

61

Spavala sam čvrsto i probudila se sledećeg jutra pre svitanja. Nakon što sam napravila malo jake kafe, uzela sam parče baklave i izašla u tihi vrt bosonoga, pazeći na škorpije, kobre i sve ostalo što je uživalo u pustinjskoj klimi. Izlazeće sunce budilo je pustinju, pokrećući lagan povetarac koji je žamorio u palmama u vrtu. Dok sam sedela na ivici fontane stopala uronjenih u hladnu vodu, pokušala sam da odagnam užas zbog onoga što mi je Nur otkrila o Rafijevoj rasprodaji unutrašnjih organa. Na to sam mislila kad sam legla u krevet, i to mi je bila prva misao kada sam se probudila. Cena života... ta mi se misao stalno vraćala. Kako se neko oseća kada zna da ne može sebi da priušti lek koji bi mu spasao život? Ili život voljenom biću? Roditelj prodaje svoje organe da bi omogućio medicinsku negu za svoje dete? Kakav je to svet, dođavola? To što je Rafi morao pribeći ovakvoj vrsti užasa bilo je teško svariti. Morala sam da uradim nešto kako bih pomogla Dalih. Nisam tačno znala šta, ali mora da u Njujorku postoji neka filantropska organizacija kojoj bih se mogla obratiti kad se vratim kući. Skupiću novac da joj nekako pomognem, a počeću ubacivanjem u fond velike gomile para koju mi je Kasim dao. Znanje da ću učiniti nešto da joj pomognem rasteretilo mi je misli i omogućilo mi da razmišljam o svojoj trenutnoj situaciji. Izolovana u pustinji, osećala sam se kao zatvorenik i pitala se da li je to i bila Rafijeva namera, ali odbacila sam tu ideju. On nije mogao znati da ću završiti u divljoj jurnjavi po kairskim ulicama, s ubicama koji me prate.

Mora da je bio uvaljen do grla u tu priču sa skarabejem. I to ne samo kao inspektor za antikvitete. Razmišljala sam o svojoj povezanosti s Rafijem - dva kratka seksualna odnosa koji nisu zahtevali nikakav emocionalni odnos - i o svom načinu razmišljanja o muškarcima. Shvatila sam da sve više postajem hedonista, koji traži trenutno zado- voljstvo umesto stalne veze. Nisam bila samotnjak. Bila sam u kratkom braku koji je propao kada su nas karijere geografski razdvojile, a naša ljubav nije bila dovoljno jaka da premosti okean. Pošto sam iskusila ono što je trebalo da bude trajna veza, bila sam spremna za drugu, za koju sam se nadala da će potrajati do kraja života, ali sam proteklu deceniju provela sama, upoznavši samo jednog čoveka za kog sam osetila da se dobro uklapa sa mnom, a on mi je umro u naručju. U pozadini svoje svesti i dalje sam se nadala da ću pronaći srodnu dušu, osobu koja će moj život učiniti potpunim. Znala sam da on mora negde postojati. Svakome je potrebna njegova srodna duša. Sviđao mi se Rafi, definitivno me je seksualno privlačio i uživala sam u njegovom naručju. Da je živeo u Njujorku, možda bih s njim imala neku vrstu uzgrednog, seksualnog prijateljstva, kao s Mikelanđelom, ali nisam imala onaj osećaj večne naklonosti ni prema jednom od njih. Moje razmišljanje o muškarcima prekinuo je zvuk kola koja su se parkirala ispred kuće ograđene zidom. Ustala sam i otvorila kapiju, da vidim ko je došao tako rano ujutro. Bila je to Lana, stigavši na petama vetra koji je brisao kroz pustinju i dizao oblake prašine. Stigao je i jedan opak vetar. „Gde je Rafi?“, prasnula je. „Primeni takav ton glasa na nekoga kod koga to pali“, odvratila sam. Projurila je pored mene, uputivši mi pogled kakvim je Meduza ljude pretvarala u kamen. Njen pogled je bio šamar realnosti koji me je podsetio da nisam samo zatvorenica u pustinji... Egipat će biti moj zatvor s visokim obez- beđenjem ako ne dobijem nazad svoj pasoš. A ona je definitivno mogla to da spreči. Krenula sam za njom u kuću, da bih videla šta se sprema. U dnevnoj sobi susrela se s Rafijem, koji je ulazio iz hodnika. Izgledao je

kao da se upravo probudio. „Telefon ti je isključen!" To je zvučalo kao optužba. „Mogao si ponovo da ga uključiš nakon dolaska!", rekla je na engleskom, kako bi bila sigurna da ja znam na šta se žali. Prešli su na ljutito praskanje na arapskom i shvatila sam da to ima neke veze s Dalilom. Rafi je reagovao kao da ga je ošamarila. Nur je ušla u prostoriju iza njega i počela da plače zbog onoga što se govorilo. Tokom godina putovanja po Bliskom istoku, naučila sam malo arapskog, ali tek nešto više nego što je potrebno da kažem taksisti gde želim da idem, ali nisam razumela ništa od ove rafalne paljbe. Rafi je iznenada pojurio niz hodnik, a Nur je potrčala za njim, vičući nešto. Prostorija je odjednom utihnula kada se Lana okrenula prema meni. Izraz lica bio joj je hladan. „Šta se dešava?" upitala sam. „Da li je Dalila dobro?" Lana mi je uputila dug i procenjivački pogled, kao da odlučuje da li da mi odgovori ili da me spljeska kao bubu. Pretpostavljam da me spavanje s njenim šefom, koji joj se pritom i dopadao, nije učinilo njenom miljenicom. „Kasim ju je oteo." „Oteo je Dalilu? Kako..." „ Amir ju je predao dok je Rafi tucao njegovu ženu - i tebe." Zlobno mi se nacerila. „To sve vas čini odgovornim ako joj se nešto dogodi." Osećala sam mučninu u stomaku. „Šta on hoće od Rafija?", upitala sam, strepeći od njenog odgovora. „Skarabeja, naravno." Prezrivo mi se osmehnula. „Ali ne ono đubre koje si ti videla na Hanu."

62

Svet se rasplinuo oko mene. Rafi je istrčao iz kuče, proveravajući pištolj dok je uskakao u Lanina kola. Otišao je bez nje. Osmehnula se prkosno i ljubomorno za njim, a onda usmerila svoj otrov na Nur. „To je i tvoja krivica, droljo!", rekla je. „Misliš li da je tvoj muž potpuna budala?" Nur je klonula u stolicu i rasplakala se. Ništa nije rekla. Stala sam između njih. „Ostavi je na miru. Ona ima dovoljno briga i bez tebe da joj staješ na muku.“ Na trenutak sam mislila da če me Lana napasti, ali joj je zazvonio telefon. Pogledala je broj na ekranu i uputila mi ubilački pogled pre nego što je otišla, da je ne bismo čuli. Predstavila se kao Sfinga dok je izlazila iz prostorije, osvrnuvši se prema meni kao da me izaziva. Odlično urađeno, pomislila sam. Sa svojom uobičajenom sposobnošću da iskopam sebi rupu, stala sam na stranu žene koja nije mogla učiniti apsolutno ništa da mi pomogne, i razgnevila onu koja je to mogla. Sve je to bio deo mog životnog plana da uradim ono što mislim da je ispravno, bez ijedne razumne misli o posledicama. „Ja sam kriva", rekla je Nur jecajući. „Uvek sam volela Rafija. Šta sam mogla? I moja sestra ga je volela. Sve što je ona osećala, osećala sam i ja. Nikada nije trebalo da se udam za Amira. On je dobar čovek, a ja sam loša. Povredila sam ga, povredila sam našu decu, a sada sam dovela Dalilu u opasnost."

„Nisi napravila ni polovinu nepravdi za koje se optužuješ", rekla sam. „Ne biraš koga ćeš voleti; samo postaneš žrtva kada se ta ljubav ne ostvari." Prepustila se napadu plača, a ja sam pokušala da je utešim, ali je bila previše potresena. Mogla sam razumeti njene loše poteze i pogrešne izbore - imala sam dugačak spisak grešaka i u sopstvenom životu, za koje sam želela da ih nisam napravila. Sedeći pored nje, milovala sam joj kosu dok je plakala i pitala se šta će se dogoditi. Um mi je ključao od pitanja. Zašto je to kopile Kasim oteo Dalilu? Da skine Rafija s vrata? Da li je Rafi zaista imao skarabeja, kao što je Lana pomenula? Još važnije od Kasima i Rafija bilo je pitanje šta će se dogoditi Dalili. Da li je iko pozvao policiju? Da li bi i od toga uopšte bilo ikakve koristi? Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve ljuća. Amir je predao bolesno dete Kasimu jer nije mogao da zadrži ženu u svom krevetu? Kasim je za sebe tvrdio da je čovek sudbine, ali je kidnapovao dete da ga upotrebi kao mamac? Rafi je dao svoj organ za ćerku, ali je dopustio da ona bude uvučena u ovaj haos? Kakve su to igre igrali ovi ljudi? Sama bih nazvala prokletu policiju da sam znala jezik i kad bi bilo ko hteo da me sasluša. Ili kad bih verovala da ih Kasim nije sve potkupio. Spremala sam se da stopiram do Abu Simbela i uzmem taksi do ae- rodroma kada je Lana ponudila da me odveze Nurinim kolima. Nije se potrudila da traži dozvolu od Nur da se posluži autom. Ako je Lana osećala sažaljenje prema Rafiju i zabrinutost za Dalilu, dobro je skrivala osećanja. Izgledalo je da uživa znajući da čovek koji je odbio njenu naklonost pati. I dalje sam htela da znam koliko je Rafi umešan. U kolima sam iskušala njenu spremnost da mi kaže celu istinu o raz- merama Rafijevih mahinacija za sticanje novca kojim bi spasao ćerku. „Nur mi je rekla da Rafi očajnički pokušava da nabavi novac za Da lilu. I da mu je potrebno mnogo novca", rekla sam.

Hoćeš da znaš da li je to razlog zbog kojeg je uzeo skarabeja, zar ne? I kako je to uradio." „Da, volela bih da znam.“ Lana nije skidala pogled s puta dok je govorila. „Verovatno ti je ispričala za bubreg i jetru. To s jetrom bi ga ubilo ili ostavilo onesposobljenog, pa je odlučio da ukrade skarabeja kada smo čuli da ga vraćaju u zemlju." To je potvrdilo moje sumnje zašto se Kasim dočepao Dalile. Hteo je da zameni devojčicu za skarabeja. „Kako je Rafi otkrio da će skarabej biti vraćen? Kasim mi je rekao da se to obavlja u tajnosti." „Fatima Sari je volela da priča. I bila je sva obuzeta uzbuđenjem što će biti velika junakinja Egipta, što će biti ta koja nam je vratila srce. Sve je ispričala svojoj školskoj drugarici sa studija egiptologije. Prijateljica je znala da je Vrhovni savet imenovao Rafija za načelnika tima za povraćaj predmeta i odmah mu javila za to.“ „Pa je Rafi odlučio da presretne skarabeja? Da ga ukrade od Fatime pre nego što ona uđe u avion za Kairo?" Odmahnula je glavom. „Rafi je znao da ona nikada neće stići do aviona i da Kasim nema nikakvu nameru da joj dozvoli da vrati skarabeja u zemlju." „Jer je Kasim želeo da ga lično vrati i postane heroj." ,,U velikom stilu." Grubo se nasmejala. „Hteo je da vrati skarabeja i tako pokaže viziju veličine koju bi Egipat mogao da povrati." „Zato je Kasim sve vreme nameravao da uzme skarabeja od Fatime. Nikada joj ne bi dopustio da ga vrati ovamo." „Tačno. Naveo je onu ludu Britanku da pristane da ga vrati tako što je podmitio njenog smešnog mentora koji sebe naziva Ramzesom, ali kada bi se skarabej našao van sefa, Kasim je planirao da ga se dočepa. Podmetnuo je Fatimu jer je njome bilo lako manipulisati." „Šta je krenulo naopako?" Slegla je ramenima. ,,I Rafi i Kasim imali su istu zamisao da se dokopaju skarabeja ne dižući mnogo buke." „Drogirajući Fatimu?" Preterana doza droge objasnila bi zašto mi je ona izgledala onoliko omamljeno. „Da, da je drogiraju. Kasim je podmetnuo dozu u flašu vode koju je ona

držala pored kreveta u hotelskoj sobi, ne znajući da je Rafi već podmitio hotelsku spremačicu da joj donese čaj sa sredstvom za spavanje. Ona je popila i jedno i drugo." Zvučalo je kao eksperiment trapavih špijuna, koji se igrao misaonim procesom te žene. „To je delovalo na njen um, pogotovo kada je shvatila da je izgubila veliko blago koje je trebalo da prenese." Zaškiljila je. „Ja nisam učestvovala u tome, razumeš? Ja sam bila u Egiptu. Rafi mi je ispričao šta se desilo." To mi nije zvučalo istinito. Sumnjala sam da je Lana nešto više od nedužnog posmatrača, ali to nije bilo važno. Da sam počela da iznosim optužbe, znam da bi zaćutala. „Dakle, dok je Fatima bila u nesvesti, Rafi je uzeo skarabeja, s namerom da ga vrati u Kairo?" upitala sam. „Da. Uvukao se u njenu sobu, a potom ušao u sledeći avion za Kairo. Za njega je bilo lako da prenese predmet. Kao policajca za antikvitete, nisu ga pregledali na carini." „Kako se replika skarabeja uklapa u sve to?" „On je naručio izradu duplikata da bi obmanuo Kasima. Koliko god Rafi bio budala, on nije želeo da se Kasim dočepa skarabeja. Mislio je kako bi mogao dobiti pare od Kasima za falsifikat i na kraju predati originalni predmet muzeju u Kairu." Falsifikator mi je rekao da se njemu i njegovom pomoćniku obratila žena i tražila da naprave falsifikat. Bila sam sigurna da je Rafi poslao Lanu da to obavi, ali sam opet držala zatvorena usta. Krađa, falsifikovanje, obmana - i očajanje zbog ćerke. Možda čak i ubistvo. Sveukupno loša kombinacija, naročito za suštinski poštenog čoveka kao što je Rafi, da se nosi s njom. Gledala me je dok je vozila. „Shvatila si da je falsifikat kada si ga pre- gledala u Hanu, zar ne? Rafi je bio siguran da je reprodukcija dovoljno dobra bar toliko da ne budeš sigurna, pogotovo s lošim osvetljenjem. Kako si znala?" „Iskustvo. Ne znam. Možda je to jednostavno bio instinkt. Reprodukcija za Izidu napravljena je prema pravom skarabeju. Druga je napravljena prema slikama jer je radnik koji je napravio lažnjak dobio pare da to uradi tajno.

Oba predmeta izgledala su potpuno originalno... ali ko liko god ličili, postoji očigledna razlika koju je teško izraziti. To je kao s reprodukcijama dela velikih slikara. Savremeni slikari ih perfektno prekopiraju, do poslednjeg poteza, ali u najvećem broju slučajeva stručnjak vam posle sekunde već može reći koja od slika je imitacija." Sačekala sam trenutak pre nego što sam je pitala: „Zašto je Fatima pokušala da me ubije?" Slegnula je ramenima, ali mogla sam da vidim podmukao izraz na njenom licu. Zaista je uživala dajući mi informacije... ali samo toliko da mi podstakne apetit. I mogla sam očekivati da ću saznati još nešto loše. I to nešto što će se meni obiti o glavu. I dalje mi nije bila jasna njena uloga u svemu. Izgledalo je da zna šta smeraju i Rafi i Kasim, a ipak je tvrdila da nije umešana. ,,Ko zna?" rekla je. „Um joj je bio pomućen drogama i osećajem krivice. Kad se Kasim naljutio na nju nakon što joj je Rafi ukrao skarabeja, utuvila je sebi u glavu da ga je Kasim ukrao. Pobegla je od njega, ali se ponovo vratila kao duh, da ga motri." Iako se pretvarala da nije učestvovala u onome što se dešavalo, sigurno je znala sve odgovore. „Zato je počela da ga prati, a on ju je doveo do mene?", upitala sam. „Tvoje ime se i ranije pojavilo kod Kasima, još pre krađe. On je, zapravo, nameravao da ti pregledaš skarabeja kojeg bi ukrao od Fatime, kako bi se uverio da mu onaj prevarant koji kontroliše Radklifovu nije podmetnuo reprodukciju." „Nema časti među lopovima." Moj telefon se oglasio. Stigla mi je poruka od Mikelanđela s naslovom Snimak iz podzemne i uz nju je bio dodat link prema video-snimku. Kako je samo Mikelanđelo umeo da odabere pogrešan trenutak. Baš kao i u krevetu. Pratila sam link i sačekala da se uspostavi veza. „Rafi?" upitala je Lana. Odmahnula sam glavom. „Ne. Moj prijatelj policajac iz Njujorka poslao mi je snimak sigurnosne kamere na kom se vidi kako Fatima istrčava pred voz." „Zašto?" „Valjda zato što imam lošu karmu. Ili usranu sreću. Fatima je pokušala da

me izbode nožem za otvaranje pisama, a posle se bacila pod voz, a ja sam iznenada postala glavna osumnjičena." Dobila sam potvrdno klimanje glavom od Lane - šta god to značilo. Slika je bila sićušna i nejasna na ekranu smartfona. Kamera je snimala u širokom luku, obuhvatajući najveći deo male stanice podzemne železnice. Kao što mi je Mikelanđelo i rekao, kamera je bila postavljena iza Fatime, okrenuta prema meni, pa se video moj izraz lica, ali ne i njen. Još važnije, njeno telo zaklanjalo je pogled na moje ruke, što je činilo nemogućim da se utvrdi da li je moj pokret bio odbramben, ili pak udarac koji sam joj uputila. Gledajući snimak, setila sam se da je nešto uplašilo Fatimu, nateravši je da skrene ka šinama kao uplašena košuta. Nisam videla ništa upadljivo, ali snimak je trajao samo nekoliko sekundi pa sam ga ponovo pustila, da pogledam ljude koje je kamera snimila u prepunoj stanici, dok je Lana zaustavljala auto pored puta. Pustila sam snimak tri puta pre nego što sam nekoga prepoznala. Krv mi se sledila u žilama, a srce se popelo u grlo. Okrenula sam se prema Lani, prema tom zlobnom i podrugljivom osmehu, koji kao da joj je bio zalepljen za lice. „Čini mi se da ipak nisi ostala u Egiptu." To je bila ona, u glavnoj ulozi na snimku sa stanice metroa. Lana je bila ta koju je Fatima prepoznala - a sam pogled na tu ženu naterao je Fatimu da se toliko uspaniči da otrči pod voz. Lana je izvukla tanku šipku iza svog sedišta. Gledala sam u taj predmet, zbunjena. Na trenutak sam pomislila da je to baterijska lampa. „Služi za teranje stoke“, rekla je. Dograbila sam ručicu na vratima, povukla je nadole i pokušala da otvorim vrata, ali ništa se nije dogodilo. „Zaključano!", rekla je. Otključala sam bravu baš kad me je dodirnula šipkom po ramenu. U glavi mi je eksplodiralo.

63

Put koji ne vodi nigde. Tamo me je Lana povela. Zemljana staza u pu- stinji sa svežim tragovima guma, ali će čak i te tragove prekriti sledeća peščana oluja. Predeo udaljen od životvornih voda Nila - tamna strana meseca, beskrajna pustoš gde opstaju samo najžilavija stvorenja na svetu - zmije, pauci, škorpije i insekti tvrdokrilci, koji proždiru jedni druge u beskonačnom krugu života, smrti i ponovnog rođenja. Sva moja snaga i koordinacija nestali su pod dejstvom elektrošoka, pa sam bespomoćno sedela dok mi je ona stavljala lisice. Oči su mi gorele, u grlu me je peklo, a u kostima sam imala onaj osećaj bola kog sam se sećala iz vremena kada bih dobila grip. Najgore mi je bilo u glavi - osećala sam se kao da mi ona skače po njoj đonovima s kramponima. Bila sam umorna i iscrpljena, iako nisam uradila ništa naporno. Sada sam mogla da sednem uspravno i opružim udove, ali sam znala da ne mogu izaći iz kola čak ni da ih ona zaustavi i pusti me da pobegnem. A ne bih ni stigla daleko - jedini razlog zašto bi me Lana pustila napolje bio bi taj da me pregazi. Šipka za stoku, koju je upotrebila da me ošamuti, bila je zadenuta pored njenog sedišta. Mogla sam pokušati da je dohvatim, ali znala sam da bih tako samo dobila još jedan elektrošok, možda čak i smrtonosan. Lana nije govorila otkada me je ošinula električnim udarom, koji bi oborio i bika. Muzika sa CD uređaja glasno je svirala i ona je zviždukala i pevuckala uz pesmu, s onim zveckavim napevom i sitnim ritmom Bliskog istoka. Divila sam se mnogo čemu u arapskoj kulturi, ali ova muzika nije spadala u to. Kao ni Lanino pevanje. Htela sam da se proderem na nju da ućuti, ali to bi je samo navelo da se nasmeje i dodatno pojača muziku. Ne znam kako je Rafi mogao da previdi znake mržnje, prezira i lju- bomornog besa koje je Lana isijavala. Ali nisam znala ni koliko je ona bila umešana u sve ovo, kao ni s kim je sve povezana, iako sam mislila da radi s Kasimom. To bi značilo da je poslala Rafija u zasedu, u kojoj bi ga sigurno

ubili čim bi predao skarabeja Kasimu. U tom trenutku brinula sam se za svoj opstanak. Da sam mogla da biram između Rafija i Kasima, kao osobu koja mi daje malo bolje šanse da ostanem u životu odabrala bih Rafija. Bar mi je izgledalo da su Rafijevi motivi da se upetlja u ovo proistekli iz iskrene brige za Dalilu. A čak i tako, on je imao plan, koji kao da je bio ukorenjen u nadi i ludilu, da obezbedi povratak skarabeja faraonu Tutankamonu u muzej. Mogla bih se dogovoriti s Rafijem da držim usta zatvorena ako on izađe kao pobednik. Ali opet, Kasim mi je izgledao kao tip koji neće ostaviti nikakve tragove za sobom. „Ne radi se o skarabeju", rekla sam glasno. Mislim da me Lana nije čula od buke koju je smatrala muzikom. Ve- rovatno mi ne bi odgovorila ni da me je čula. Rafijev jedini motiv da dođe do novca bio je spasavanje Dalile. Kakva je bila Kasimova igra? Politička, nesumnjivo. Ne verujem da je planirao da se vrati u Egipat jašući belog konja i mašući skarabejem. Ne, on je imao nešto veće na umu, nešto u čemu je skarabej bio samo delić. Postrance pogledavši Lanu, upitala sam se šta ona ima na umu. Pritisnula je dugme za isključivanje muzičkog uređaja. Iznenadna tišina bila je poput udaha svežeg vazduha. Ali ispunjenog iščekivanjem -ona je čekala da nešto kažem. „Imam novac“, lagala sam. „Ako mi pomogneš i pustiš me, možeš postati bogata." Nasmejala se. Ne zvonkim smehom punim dobrog raspoloženja, nego kreštanjem od kog sam se naježila kao da je prevukla noktima preko table za pisanje. „Pomoći ću ti i biti mrtva.“ Prezrivo se osmehnula, puna arogancije i prezira. „Osim toga, pogrešila si kad si spavala s mojim čovekom.“ To mi je izazvalo uzdah kojim sam priznala poraz. Morala sam priznati da me je moj stav prema seksu već mnogo puta uvalio u nevolju. Ponovo je uključila plejer i pustila ono tužno zavijanje koje je kod nje važilo za muziku. Da sam mogla da se dočepam šipke za teranje stoke, zabila bih joj je na mesto za koje sam znala da bi je zaista nateralo na zavijanje.

64

Lana je isključila plejer i usporila dok smo skretali u krivini. Parkirana na putu, stajala su kola koja je vozio Rafi, prekrivena prašinom. Izgledala su napušteno i mislila bih da su takva i bila da prethodno nisam videla da ih odvozi. Ona je polako vozila pored parkiranih kola i obišla ih, izvlačeći mali pištolj iz tašne dok je okretala volan. Nisam znala da li hoće da proveri ima li nekog u kolima - ili je tražila Rafijev leš. „Ubićeš ga, zar ne?“, rekla sam. ,,I pustićeš Dalilu da pati i umre. Samo zato što ti nije posvetio pažnju koju si želela?" Podigla je pištolj i prislonila mi cev na slepoočnicu. Krv mi se sledila. Nisam se pomerala, nisam disala, iz straha da će zaista povući obarač. ,,Beng!“, rekla je. I zakikotala se kao luda veštica. Iznenada se uozbiljila i zlobno me pogledala. „Ubila bih te da Kasim nema planove za tebe.“ Mržnja u njenim očima pokazivala je da je ozbiljna. „Ti si...“ Nije me pustila da završim, već me je udarila po glavi drškom pištolja. Videla sam sve zvezde, ali sam uspela da izgovorim i „luda kučka" pre nego što me je opet udarila. „Ali kad on završi s tobom, moja si“, rekla je.

65

Lana je nastavila da vozi u dolinu, prateći tragove u suvom rečnom ko- ritu i dalje van njega. Vozila je vrlo sporo, motor nije stvarao buku i nije se dizalo mnogo prašine. Najzad sam ugledala neku kuću, kolibu od blata sa zastavom pored ulaznih vrata, koja je izgledala kao zabačena mala vojna ispostava; kombi boje peska, sa znakom egipatske vojske na vratima stajao je parkiran ispred nje. Nečije telo ležalo je na tlu pored kombija. Još jedno telo bilo je opru- ženo u blizini. Oba su bila u vojničkim uniformama. Lana je zaustavila kola i izašla s pištoljem u ruci, ostavivši vrata otvorena. Vrata kolibe su se otvorila i izašao je Kasim. Neko je stajao iza njega. Bio je to Rafi, s Dalilom pored sebe. Držao je pištolj uperen u Kasima. Lana im je polako prišla, držeći pištolj nemarno okrenut nadole. Ponašala se kao da prisustvuje situaciji koju Rafi potpuno drži pod kontrolom. Ono što Rafi nije znao bilo je da ga je ona izdala Kasimu. Čula sam kako Rafi govori nešto na arapskom svojoj ćerki, koja je pojurila nazad u kuću, a onda je iznenada gurnuo Kasima dok im je l.ana prilazila. Otvorila sam vrata od kola i isturila jednu nogu i glavu napolje, vi- knuvši: „To je klopka! Ona radi za Kasima!“ Rafi se okrenuo prema Lani, ali je već opalila iz pištolja. Zateturao se unazad i pao. Dok je ležao na tlu, Kasim mu je nagazio ručni zglob i oduzeo pištolj.

Lana se okrenula prema meni. Blenula sam u nju dok je podizala pištolj i pritiskala obarač. Već sam padala unazad dok se prozor na vratima kola s moje strane rasprskavao, zasipajući me staklom.

66

Još sam ležala na tlu kada je Kasim prišao kolima i stao iznad mene. Shvatila sam da mi je najbezbednije da tu i ostanem. „Toliko nerviraš Lanu da je osetila krvožedni poriv da te ubije. Ona je poput šakala kad okusi krv.“ Nisam rekla ništa. „Samo ostani tu gde jesi dok ne budem spreman da ti se posvetim. Nemaš gde da bežiš. Osim toga, samo bi Lani dala izgovor da ti ispali metak u potiljak." Sedela sam pored kola i nemo posmatrala kako Dalila sedi pored oca, koji je ležao na tlu, i pritiska mu maramicom ranu na levom ramenu. Kasim je izdao oštro naređenje Lani. Ona je nestala s njim negde u kolibi i vratila se s kutijom za prvu pomoć, pa je klekla pored Rafija da se pobrine za njegovu ranu. Nisam imala predstavu koliko je teško povređen i zašto se trude da mu daju prvu pomoć umesto da ga ubiju, ali shvatila sam da to ima neke veze s onim što mi je Lana rekla držali su me u životu jer je Kasim imao planove za mene. Izgleda da je i Rafi spadao u kategoriju neophodnih sredstava za ono što je trebalo da se odigra. Stigla su još dva kombija egipatske vojske i sada je Kasim izašao iz kolibe u uniformi oficira. Sedeći u prašini, ruku vezanih lisicama i zbunjena, pitala sam se da li Kasim planira pobunu ili državni udar. Međutim, pet-šest vojnika u dva kombija teško da mogu pokrenuti revoluciju. Dok su svi bili zaokupljeni nekim ili nečim, nagnula sam se u kola i pružila se preko sedišta da dohvatim šipku za teranje stoke, koju je Lana

ostavila unutra. Sela sam nazad u prašinu držeći oružje skriveno pored sebe. Šipka za stoku bila je duga otprilike kao moja noga od članka do kolena. Uvukla sam je u pantalone, pomislivši da je to dobro mesto za skrivanje, ali bilo mi je potrebno nešto čime bih je pričvrstila. Lepljiva traka ili pertla dobro bi poslužile, ali moje cipele bile su bez pertli, a ni rolna lepljive trake nije mi baš pala pred noge. U pretincu u vratima kola pronašla sam dugačku i debelu gumenu traku, koja je izgledala kao Lanin povez za kosu. Pokušavajući da ne izgledam kao da skrivam oružje za elektrošok, krišom sam uvukla šipku za stoku u nogavicu svojih pantalona i dvaput obmotala gumicu za kosu preko članka noge i šipke. Nadala sam se samo da mi šipka neće iskliznuti iz nogavice. I da Lana neće primetiti da je njena omiljena igračka nestala. Dok sam sedela u prašini i pitala se kada će se pojaviti još neka neprijatna novost, nisam htela da razmišljam od kakve će koristi biti ovo oružje protiv ljudi s pištoljima, ali bar sam se tešila da imam čime da se odbranim. Kada su vojnici ubacili Rafija u kombi, a Dalila ušla za njim, Kasim mi je prišao noseći malu crnu kutiju. Nosio je predmet kao da mu je poverena sveta dužnost, a nema sumnje da je u njegovoj svesti tako i bilo. „Ustani", rekao mi je. To je bilo lakše reći nego uraditi kada ste vezani lisicama i skrivate šipku za teranje stoke u pantalonama, ali uspela sam, iako ne baš elegantno. Kasim je spustio kutiju na haubu Laninih kola i pažljivo je otvorio, otkrivajući unutra kesicu od crvenog baršuna. Skinuo mi je lisice. Sračunatim potezima hirurga koji zaseca tkivo, otvorio je baršunastu vrećicu i izvadio skarabeja. Raširio je vrećicu po haubi i nežno spustio artefakt na nju. „Gde ti je lupa?", upitao je. „Nije mi potrebna. To je Srce Egipta." „Nemoj da se igraš sa mnom - nisi ga pregledala." „Nije potrebno da ga pregledam." Uzela sam skarabej veličine srca u ruke, osećajući predmet na koži dlanova, a onda ga prinela licu da ga omirišem. Pošto je ležao ispod zavoja mumije i na grudima kralja dečaka tri hiljade

godina, mogla sam da namirišem ustajalu prastaru prašinu, da osetim odavno mrtve ruke kako ga s ljubavlju oblikuju. „Nemoj pokušavati da me tešiš. Moram da znam.“ Izvukao je pištolj, ali ga nije okrenuo k meni. „Ovo jeste Srce Egipta“, rekla sam. „Pregledala sam dve neverovatno dobre kopije i znam da je ovo što držim u rukama prava stvar, zbog izgleda i po tome kakvo je na dodir, zbog mirisa i, pre svega... jer mi se obraća.” Nisam znala šta se odvija u njegovoj glavi, ali sam bila prilično ubeđena da Kasim veruje da skarabej ima magične moći. A sada ga je imao u svojim rukama. U meni je narastao strah, oduzimajući mi dah i gušeći me dok sam shvatala da sam ispunila zadatak koji mi je Kasim namenio. Pažljivo sam spustila skarabeja nazad na njegovu baršunastu prostirku i pogledala ga u oči. „Uradila sam ono što si tražio od mene. Pretpostavljam da će sada moja nagrada biti metak u glavu.“ Na trenutak ništa nije rekao. Mozak mu je još bio obuzet mislima i strastima u vezi sa Srcem Egipta. Pištolj u njegovoj ruci podigao se k meni i nakratko zadrhtao, a onda ga je vratio u futrolu. „Imam još jednu ulogu za tebe“, rekao je. „Stavite joj lisice."

67

Lana me je povukla za kosu ka kombiju u koji su ubacili Rafija. Šipka za stoku me je lupnula po nozi i kliznula mi niz članak, ali nije ispala. Rafi je ležao opružen na jednoj strani kombija, a levo rame i grudi bili su mu dovoljno umotani u zavoje da se zaustavi krvarenje. Kad su ga ubacivali u kombi, leva ruka mu je mlitavo visila zbog rane na ramenu, a sada je ležala pod čudnim uglom. Lice mu je izgubilo boju a oči su mu bile sklopljene, ali prsa su mu se podizala i spuštala u normalnom ritmu disanja. Dalila je klečala pored, držeći se za njega kao da je splav za spasavanje. Osmehnula sam joj se. Htela sam da je zagrlim i utešim, ali upozorili su me da ne govorim i ne pomeram se. „Biće u redu, Dalila“, šapnula sam. Nisam iskreno verovala u to, a ne verujem ni da je ona. Uputila mi je pogled pun straha. Kada smo naleteli na veliku rupu na putu, Rafi je bolno jauknuo. Lana je nešto oštro naredila vojniku, koji je sedeo pozadi s nama, i on je prišao Rafiju. Dalila je pokušala da ga odgurne, a Lana je počela da viče na nju, brzo izgovarajući na arapskom nešto što je devojčicu na teralo da uplašeno uzmakne. „Treba mu još anestetika da bi bio tih kada budemo prolazili kroz kontrolne punktove11 , rekla mi je Lana. „Kad te ustrelim, nećeš dobili nikakve lekove. Hoću da osećaš bol.“ Pakosno mi se osmehnula. „Znaš zašto ne možeš da zadržiš muškarca pored sebe?“, rekoh. „Tvoju

unutrašnja ružnoća curi napolje na sve strane, tako da svi mogu da je vide," Krenula je na mene, ali je stala kad joj je Kasim nešto oštro rekao sa suvozačevog sedišta. „Zatvori usta“, rekao mi je, „ili ću je sledeći put pustiti da ti odseče jezik.“ Lana je gledala po kombiju kao da nešto traži. Okrenula sam se na drugu stranu, sigurna da ona pokušava da se seti staje uradila sa šipkom za stoku. Nadala sam se da će pomisliti da ju je zaboravila u kolima koja su ostala za nama kod vojne ispostave. Neravan put i nedostatak sedišta ili rukohvata u zadnjem delu kombija terali su me da se neprestano ljuljam i udaram o zidove vozila. Lisice su mi povređivale zglobove, šipka za stoku me je grebla po nozi i osećala sam kao da će svakog trenutka ispasti i otkotrljati se po podu do Lane. Grlo mi je bilo pakleno suvo i vrelo, a glava me gadno bolela. Želela sam da mogu skinuti sebi glavu i istresti iz nje sav bol. Bar su me bol i neudobnost podsećali da sam još živa. Po onome što sam mogla razaznati kroz prljave prozore, vraćali smo se u Abu Simbel, istim putem kojim nas je Lana dovezla ovamo. Zašto smo se vraćali do tajanstvenih spomenika, za mene je bila misterija. Umirala sam od želje da postavim to pitanje, ali nisam. „Dva dana“, rekla je Lana. Primedba je došla niotkuda. Progovorila je dok sam se trudila da malo odremam, dok mi je glava poskakivala gore-dole, povremeno udarajući u zid kombija na koji sam se naslonjala. Otvorila sam oči. Gledala je u mene. Rafi i Dalila su naizgled spavali, iako je on zapravo bio u stanju uzrujane nesvesti i svaki čas stenjao od bola. „Šta si rekla?“ Izgledalo je da ju je moje pitanje iznenadilo. Možda joj se primedba više omakla nego što je bila upućena meni. Izgledala je čudno, kao u nekom tihom ludilu, kao serijski ubica čijim umom upravlja demon koji živi u njegovoj glavi. Možda je čekala naloge od stvorenja u svojoj glavi. Pitala sam se šta je pušila, ušmrkivala ili ubrizgavala jer je izgledala kao sledbenica pokreta dece cveća Čarlsa Mensona, koja probada nevine ljude u

groznici izazvanoj drogama i krvožednošću. ,,Sutra“, šapnula je tako da je Kasim ne čuje. „Do čega?“, upitala sam. „Dok ne daš oglas u ličnoj rubrici? Nešto u stilu: luda kučka traži fine ljude da ih povredi?" Ponovo sam brbljala, dajući joj razlog da mi odseče moj slatki jezik. „Šta je sutra?“, upitala sam, nadajući se da ću joj skrenuti pažnju s uvrede koju sam joj uputila. „Kraj tvog sveta. Početak našeg.“ „Kako će se to dogoditi? Nameravaš li da trljaš skarabeja dok iz njega ne iskoči duh?“ Naslonila se nazad, sklopivši oči, ljuljajući se napred-nazad dok je kombi jurio po neravnom putu. Isključila se, isključujući tako i mene, nakon što je izrekla svoju zagonetnu primedbu. Možda joj je stvor u glavi rekao da zatvori svoju klopku. Osim što mi je dao malo nade da imam još jedan dan života - možda njen odgovor mi nije rekao mnogo toga. Šta će se dogoditi sutra ? I ja sam sklopila oči, pokušavajući da sačuvam potiljak od previše lupanja o zid kombija. Trebao mi je samo trenutak da povezem to njeno ,,sutra“ i ono što sam čula dok sam stajala u redu pred carinskom kontrolom na aerodromu u Kairu, kada sam tek doputovala. Predsednik Sjedinjenih Država doći će u Egipat, tačnije u Abu Sim- bel, da pokloni svom egipatskom kolegi antikvitet iz Smitsonijana. Kakve smo veze Rafi, ja i Srce Egipta imali s dvojicom predsednika i krajem sveta? Kombi se najzad zaustavio. Nagnula sam se napred da pogledam kroz prozor i videla nešto čudno. Ispred nas su se nalazila vrata usečena u obronak planine, za koju sam isprva pomislila da je napravljena od peska, ali izgleda da je to zapravo bila čvrsto zbijena zemlja. Usađena skoro metar u obronak, vrata su imala betonski okvir da ih ne bi zatrpao pesak. Vojni čuvari u istim uniformama kao ljudi u konvoju postavili su stražarski šator pored tih vrata. Prvi utisak mi je bio da vrata vode u rudarsko okno, ali nisam mogla da

vidim dovoljan deo planine, brežuljka, dine ili šta god to bilo, kako bih mogla jasno sagledati čemu ta vrata služe, ali nešto u vezi s njima definitivno mi je podstaklo neko sećanje. Onda mi je sinulo. Abu Simbel je bio veštačka planina. To je bila ogromna betonska građevina s čeličnim nosačima, prekrivena istom zemljom i kamenjem kao i okruženje, da bi izgledala kao prava planina, ali iznutra je uglavnom bila šuplja. Kupola iznad Velikog hrama imala je otprilike šezdeset pet metara u prečniku i bila je visoka oko sedam spratova, što ju je u to vreme činilo najvećom kupolom na svetu koju je izgradio čovek. Činilo se kao da se desilo pre čitavog eona, ali još prošle noći sam se s čamca na jezeru divila džinovskim kipovima i hramovima koji su bili rastavljeni na hiljade delova i ponovo sklopljeni na obroncima nove planine. Sada sam gledala u zadnja vrata te planine, postavljena radi održavanja. Nakon što su se kombiji parkirali pored stražarskog šatora i vojnici izašli iz vozila, čula sam prigušen zvuk, skoro kao iskakanje čepa iz flaše šampanjca. Ali zvuk je potekao od automatskog oružja s prigušivačima Kasimovi ljudi ustrelili su vojnike koji su izašli iz šatora. Pokolj je bio završen za nekoliko sekundi. Tela ljudi poskakivala su kao punjene lutke i nestala u jednom od kombija. Krv na tlu prekrivena je peskom i Kasimovi uniformisani vojnici zauzeli su pozicije ubijenih vojnika. Slika sveštenikovog tela u Luksoru vratila su mi se u svest i naterala da se zagrcnem. Zamalo da povratim. Zadnja vrata našeg kombija su se otvorila i vojnici su izveli prvo Da- lilu, a onda su izneli Rafija i položili ga na nosila. Probudio se od bola izazvanog pomeranjem i jauknuo. Dalila je pokušala da se oslobodi kako bi došla do oca, ali ju je zadržao vojnik dok je bolničar preko Rafijevog lica stavljao krpu koja je bila nečim natopljena, tako da se on opet obeznanio. ,,Izlazi“, prasnula je Lana na mene. Kliznula sam na zadnjici prema zadnjim vratima, a ona me je gurnula nogom da mi pomogne u izlasku. Kliznuvši iz kombija još uvek vezanih ruku iza leđa, osetila sam da mi

šipka za stoku otkačila. Nisam mogla ništa da uradim da bih je zadržala na mestu. Preznojila sam se osećajući kako klizi prema vrhu cipele. Nisam se usudila da pogledam dole i proverim da li se vidi ispod ruba nogavice. „Kučko!“, vrisnula je Lana. To je bio odgovor na moje pitanje da li se šipka vidi. Sčepala me je za kosu i saplela, oborivši me na zemlju i istrgavši šipku za stoku iz moje nogavice. Dok je petljala oko nje pripremajući je za upotrebu - od uzbuđenja se sva posvetila tome - ja sam pogledala ka vrhu planine. Predsednik SAD i predsednik Egipta sastaće se na drugoj strani. Nije trebalo mnogo mašte da shvatim gde će njih dvojica stajati tokom svečanosti povodom vraćanja prastare figure sokola. Ptica će biti vraćena na mesto gde je nekada stajala, ispred Ramze- sovih kipova, sasvim levo. To je značilo da će dvojica predsednika stajati ispred kipa koji je bio visok kao zgrada od sedam spratova, da i ne pominjem da je prednja strana hrama pred kojim je kolos stajao bila još viša. Pala mi je na pamet smešna misao dok sam čekala da me Lana pogodi strujnim udarom. Abu Simbel se pojavljivao u mnogim filmovima, uključujući i film o Džejmsu Bondu, u kome je jedna od pećina u delimično šupljoj pla nini bila terenska kancelarija i tajna laboratorija britanske tajne službe. Ali dok se Lana saginjala da me kazni, mene je nerviralo što nisam mogla da se setim naslova jednog filma rađenog po delu Agate Kristi. Smrt na Nilu.

68

S desnom rukom zakačenom lisicama za čelični stub, nisam mogla sa- svim da legnem, a ni da sednem uspravno. Naslonila sam se bokom na stub, leđima okrenuta zidu, osećajući mučninu u stomaku. Toliko sam dehidrirala da su me kosti bolele, a očne jabučice kao da su mi bile istru- gane šmirglom i spremne da iskoče iz duplji. Kad su mi se povratila čula, saznala sam od Dalile da se nalazim u odaji negde u unutrašnjosti veštačke planine. Prostor je imao grube betonske podove i zidove i čelične noseće grede prekrivene materijalom protiv rđanja, koji je izgledao kao malter. Kakve sam sreće, ta izolacija je verovatno od azbesta. Platna su bila razapeta iznad naših glava i oko nas, da posluže kao plafon i zidovi prostora. Pretpostavila sam da je upotrebljen materijal koji se koristi za šatore, kako svetlost i zvuci ne bi doprli do nekoga ko bi zašao u nedovršene delove veštačke planine. Pri slaboj svetlosti svetiljki, koje su se napajale iz akumulatora i ostav- ljale delove prostora u senci, da nije bilo simetričnih linija zidova, pla- fona i nosećih greda, pomislila bih da sam u pećini. Rafi je sedeo, s Dalilom pored sebe, uza zid preko puta mene. I njegov zglob je bio vezan lisicama za stub, ali meni je to delovalo kao traćenje lisica jer sam sumnjala da bi on mogao daleko da ode, a još manje da se bori, zbog svoje rane. Dalila nije bila vezana, ali ona očigledno neće nikuda otići bez svog oca. „Koliko sam dugo bila bez svesti?“, upitala sam. „Celu noć“, odgovorio je Rafi kad sam uspela da se razbudim i osetim dovoljno bola da mi potvrdi da sam još živa.

„Lana ti je dala dodatnu dozu elektriciteta", rekao je. „Mrzi te skoro koliko i mene.“ Imala sam sreće što mi nije trajno spržila mozak, ali nisam bila sigurna da nije pokušala. A možda je i uspela. „Koliko smo visoko u planini?" „Visoko smo", rekao je Rafi. „Dalila kaže da su nas nosili uz mnogo stepenica." Izgledao je loše kao ja kada su ga izneli iz kombija i položili na nosila, ali je sada mogao da sedi i malo boje mu se vratilo u lice. Dok sam bila u nesvesti, njemu su skinuli zavoje za prvu pomoć i zamenili ih nekim koji su izgledali kao da ih je zavio doktor. Ta pretpostavka se pokazala tačnom kada se pojavio čovek u oficirskoj uniformi, da mu pregleda ranu. Iz razloga koje nisam mogla da razumem, Rafi je primao profesionalnu medicinsku negu. Tovljenje teleta, pomislila sam. Kasim je imao razlog zašto je želeo da on ponovo stane na noge. A i planove za mene. Nisu me držali u životu zbog Kasimove zahvalnosti što sam jurila za skarabejem preko pola sveta. On nije završio sa mnom, ali to je značilo da ni ja još nisam gotova, ne dok Lana ne dobije odobrenje da mi smesti metak između očiju ili da me polako i bolno ubija, pržeći mi mozak šipkom za teranje stoke, koju je koristila s toliko ljubavi, kao da joj je to vibrator. Bilo je teško sprečiti da se moj strah i strepnja ne pretvore u čistu paniku. Bila sam uplašena, ali nisam imala načina da se oslobodim panike, osim da vrisnem iz sve snage, a to bi samo donelo još bola od zle Lane. Htela sam da pitam Rafija da li zna šta Kasim planira s njim - i sa mnom - ali još nisam dobila priliku za to jer nam je Lana rekla da umuknemo čim nas je uhvatila da se došaptavamo. Lana, Kasim i vojno osoblje uglavnom su bili u susednom prostoru ograđenom platnom, gde su stajali stolovi s opremom za komunikaciju i monitorima. Po onome što sam mogla da vidim, monitori su prikazivali zadnju stranu planine, uključujući i vrata koja su vodila u nju, zajedno s prednjim delom kompleksa kolosa iz Abu Simbela i kompleksom manjeg hrama, posvećenog Hator i Nefertari.

Imala sam dobar pogled na veliki televizijski ekran koji je prenosio sliku paviljona postavljenog za sastanak dvojice predsednika u središtu ispred džinovskih Ramzesovih kipova. Nikakav zid nije razdvajao zarobljenike od Kasimovog komandnog centra, ali osim povremenog pogleda koji bi nam uputili, oni su se bavili svojim monitorima i opremom za komunikaciju i nisu obraćali pažnju na nas. Jedino što sam shvatila posmatrajući situaciju bilo je da je Kasim glavni. Nisam mogla razumeti šta se govorilo, ali bilo je očigledno da je on taj koji izdaje naređenja. Iz činjenice da su kamere koje su postavili njegovi zaverenici pokrivale veliko područje, bilo je očigledno da su vojnici koje sam videla verovatno bili samo deo njegovih snaga, možda čak i mali deo. Osećala sam se kao prebijena - udarana i šutirana dok me nije obuzela sveopšta goruća agonija umesto pojedinačnih bolova u određenim delovima tela. „Osim što smo visoko, gde smo tačno na planini?" šapnula sam dok je Lana bila zauzeta slušajući Kasima. Rafi je pokazao glavom prema velikoj mapi na zidu preko puta mene. „To je inženjerski plan nacrtan pre četrdeset godina, dok su planinu još gradili. Mi smo blizu vrha Ramzesovog kipa poslednjeg s leve strane u odnosu na ulaz u hram.“ To je bio kip pred koji će vratiti kamenog sokola. Pitala sam šta Kasim namerava s nama. Umesto odgovora, Rafi je okrenuo glavu. Dalila je zatražila od njega da mi odgovori na pitanje, a on joj je rekao da ćuti i zagrlio ju je slobodnom rukom. To mi je izazvalo još jedan nalet panike. Dakle, toliko je gadno. Pogledala sam u televizor na stolu gde je Kasim napravio svoj štab. Nisam mogla da razumem reči, ali slike je bilo lako razumeti - predsednik SAD dolazio je u Abu Simbel. Slike vojnika u oklopnim transporterima na aerodromu i na položajima ispred hrama pokazivale su mi da je obezbeđenje jako. Ali očigledno nedovoljno jako, pošto su Kasimove jedinice mogle da ubace tajnu grupu ispred nosa egipatskih bezbednosnih službi. Da bi ubili

Anvara Sadata, egipatskog predsednika i dobitnika Nobelove nagrade za mir, atentatori su jednostavno zaustavili vojni kamion ispred svečanog podijuma, izašli iz njega i otvorili vatru. Kasim je bukvalno napravio komandni centar u neposrednoj blizini mesta na kome će se predsednici sastati. Bilo je očigledno da on ima na umu nešto složenije od jednostavnog atentata u stilu pucaj i beži. Neverovatno je bilo što je uspeo da postavi svoj štab usred bezbed- nosne zone koju su Egipćani uspostavili radi sastanka šefova država. To nije mogao da izvede bez podrške oficira na visokim pozicijama u egipatskoj vojsci. Iznenada mi je sinulo šta Kasim namerava da uradi - izvešće potpuni državni udar, ubiti šefa države i preuzeti poluge vlasti. A bila sam sigurna da sam shvatila kako će to uraditi - razneće ogromnu glavu Ramzesa, tešku dvadeset do dvadeset pet tona, a komadi kamena ubiće svakoga u prečniku od sto metara od eksplozije. Bila mu je potrebna snažna eksplozija, ali savremeni eksplozivi su se pravili u malim pakovanjima, a izazivali veliku štetu. Čudesno simboličan potez, pomislila sam - Ramzes će srušiti još jednog „stranog neprijatelja", kao što je učinio pre dve hiljade godina, kada je Egipat bio napadnut. Ako se u celu priču ubaci i srce faraona Tutankamona, izgledaće kao da su se drevni bogovi Egipta vratili da obore neprijatelje naroda sa Nila. Nisam bila sigurna kako će Kasim to izvesti, ali nakon što predsednici budu zatrpani kamenjem, zamišljala sam ga kako održava konferenciju za štampu objavljujući da je kletva faraona uništila narodne neprijatelje jer je on u domovinu vratio Srce Egipta. Umirući od radoznalosti da saznam jesam li u pravu - nažalost, skoro u doslovnom smislu - nisam mogla da držim usta zatvorena kada je Lana došla da nas proveri. „To nikada neće uspeti", rekla sam. Uputila mi je pogled koji je govorio da sam pas koga treba dobro šutnuti. „O čemu pričaš?" Pokazala sam na veliku crnu kutiju pored zida iza kojeg se, pretpo stavila sam, nalazi levi Ramzesov kip. Pretpostavila sam da je u kutiji bomba koja će oboriti kip.

„Oni imaju pse koji mogu da nanjuše bombu, zvučne talase koji pro- diru kroz stenu i iks zrake; nikada nećete oboriti Ramzesa na predsed- nike. Čak i da uspete, uzmi u obzir da ćete uništiti jedan od najnevero- vatnijih spomenika iz egipatske starine." Lana me je šutnula i otišla, mrmljajući na arapskom nešto za šta sam pretpostavila da znači „glupača". Primetila sam da me Rafi gleda, ali je on opet zavrteo glavom i skrenuo pogled. Jesam li pogrešila? Šta se onda sprema, dođavola? „Kaži mi", rekoh. „Moram da znam zbog čega ću umreti." Okrenuo je glavu u stranu. Dalila viknu: „Ne želim da umrem!", i zagrli svog oca. Zavrtela sam glavom, zgađena i poražena. „Nemoj mi reći. Radije ću umreti iznenađena."

69

Zadremala sam i probudila se kada je došao doktor da pregleda Rafija. Menjao mu je zavoje kad je došla Lana s nekim vojnicima. Ljudi su prišli crnoj kutiji na zidu, za koju sam mislila da skriva bombu, i otvorili poklopac. Izvadili su kalašnjikove i počeli da ih proveravaju i pune šaržere mecima. Bio je dovoljan jedan pogled na Lanu da bih shvatila da je uzela neku drogu. Zagledala se u mene na onaj srećno ludački način i izgledala kao da može da lebdi kroz prostoriju. A možda je i mogla. „Ti si mislila da je to velika bomba, ali u stvari je nešto mnogo jed- nostavnije", rekla je. Pokazala je na Rafija, koga su previjali. „Hajde da kažemo da je general Kasim osmislio svoje planove s hirurškom preciznošću." „Šta će se dogoditi?" upitala sam. „Dvojica predsednika će poginuti, a generalove jedinice za hitna dej- stva preuzeće vlast ovde i u celoj zemlji, televiziju, radio-stanice i vladine zgrade. On će se proglasiti predsednikom Egipta... baš kao što su se izvodili državni udari hiljadama godina." ,,A onda mu ti nećeš trebati", rekla sam. „Postaćeš samo jedna od njegovih žrtvi." Kasim je došao za Lanom. Nije mi bio potreban prevodilac da shvatim da je grdi, verovatno zato što je razgovarala sa mnom. Ali ona je bila dovoljno ushićena od droge da odgovori vrhovnom komandantu. Dok se vodila rasprava, Dalila se odvojila od Rafija i donela mi plastičnu flašu s vodom. Dok mi je davala flašu, gurnula mi je nešto u slobodnu ruku. Stegla sam to dlanom. Na dodir se činilo kao starinski ključ, poput

onih koji se koriste za zaključavanje ormara. Shvatila sam šta je to i osetila iznenadni nalet adrenalina. Ključ od lisica.

70

Već sam i ranije koristila ključ za lisice. Jednom sam lisicama vezala Mi- kelanđela za krevet, kad smo se malo uvrnuto igrali. Ako budem pametna, moći ću da otkačim ruku od stuba. Ali šta onda da radim? Dograbim jurišnu pušku i počnem da sejem metke oko sebe? Jedva sam znala koji kraj puške treba da okrenem, a još manje kako ona radi ako je potrebno učiniti išta više osim pritiskanja obarača. Rafi se obratio Kasimu na arapskom, ali Kasim je pogledao ka svojim vojnicima i rekao mu: „Pričaj na engleskom. Ne želim da oni čuju.“ „Dalila ne bi trebalo da bude ovde. To je bio deo dogovora." „Dogovor je bio da ti prihvatiš implant. Ti si ga prekršio tako što si omeo moje napore da dobijem skarabeja." „Pošalji je da ode s Medi." Rafi je pokazao glavom ka meni. „Ona nije budala. Pusti je da ode s Dalilom i ona se neće obratiti vlastima." „Ne mogu to da uradim. Potrebna mi je tvoja ćerka kao garancija da ćeš ispuniti misiju. Što se tiče Amerikanke - na nju će pasti krivica ako bilo šta krene naopako." Kasim je otišao, razgovarajući s pomoćnikom koji je imao nešto da ga pita. Implant? To je nešto što se ubacuje u telo. Nur je rekla da je Rafi dao bubreg i namerava da proda i komad jetre. To ga je činilo davaocem implanta, a ne primaocem. A Lana je rekla da su Kasimovi planovi bili osmišljeni s hirurškom preciznošću. Da li je to bila samo igra rečima sarkastične kučke? Kasim i ostali skupili su se ispred televizora u susednom odeljku. Kroz otvor između dve pećinske prostorije mogla sam da vidim dovoljan deo

ekrana da bih shvatila kako je istorijski susret dva predsednika u Abu Simbelu već počeo. Petljala sam s ključem od lisica, pretvarajući se da pratim televizijski prenos. Lana se izdvojila od grupe ispred televizora i pošla prema meni. U ruci je imala svoju šipku za stoku i lupkala se njome po nozi kao kada oficir lupka komandnom palicom. Prvo sam pomislila da je prišla da mi da elektrošok, ali umesto toga, pokazala je šipkom preko prostorije prema Rafijevim golim grudima. ,,Bum!“, rekla je. Nisam imala ni najmanju predstavu šta pokušava da saopšti, a to se sigurno i videlo na mom licu, jer je ona otrčala do stola s moje leve strane. Spustila je svoje oružje i uzela nešto što je izgledalo kao daljinski upravljač za televizor. Poigravala je okolo uperivši daljinski upravljač u Rafija i ponavljala: „Bum! Bum! Bum!“ ,,Lana!“ Kasim je uzviknuo njeno ime dovoljno glasno da prene i Ramzesove kipove. Bacila je daljinski upravljač na sto i požurila ka Kasimu. Na trenutak sam mislila da će je udariti. Bio je besan. Pakleno sam želela da mogu razumeti šta on govori, ali sam pomislila da sam dovoljno videla i čula od Lane da bih razumela. Srela sam Rafijev pogled i ustima uobličila reč ,,bomba“ i potapšala se po grudima. Klimnuo je glavom. Sumorno. Rafi je bio bomba! Umesto da rizikuje smrt davanjem dela jetre nakon što se rastao od bubrega, on je sklopio ugovor s đavolom. Samo bog zna koliko mu je Kasim platio da mu se implantira bomba. Sigurno dovoljno da Dalila dobije najbolji medicinski tretman na svetu i da obezbedi da je neko, verovatno Nur, odgaja bez finansijskih briga. Ali Kasim je verovatno i njemu uvalio lažne pare. Bila sam otključala lisice, ali nisam imala kuda da odem. Palo mi je na pamet da, uprkos krajnje suludom planu za ubistvo dva

predsednika, Rafi ima samo jedan cilj - spasavanje svoje ćerke od užasne smrti, jer je rođena u zemlji gde ne postoji medicinski tretman za njenu bolest. Bio je spreman da uradi sve što mora kako bi svojoj ćerki obezbedio neophodno lečenje. Pokušao je da bude častan i dobije novac pomoću skarabeja, čak je pokušao da podmetne Kasimu reprodukciju umesto da mu dopusti da se dočepa pravog Srca Egipta. Sada sam shvatila kakav je Kasimov plan za mene. Namestiće mi saučesništvo u zaveri za atentat. Ja sam Amerikanka. To me je činilo lakom metom za mržnju Egipćana, zbog ubistva njihovog predsednika i za svaljivanje krivice kada novi američki predsednik bude tražio objašnjenje ili osvetu. Događaji su počeli brzo da se odvijaju i pristizalo je sve više obave- štenja dok je Kasim izdavao sve više naredbi. Rafiju su doneli uniformu i pomogli mu da ustane. Stajao je pomalo nesigurno, ali je izgledalo da se može držati na nogama. Mogla sam da vidim po pločici s imenom na uniformi da je to zaista njegova uniforma i još neki detalji Kasimovog plana uklopili su se na svoje mesto. Pokušala sam da zamislim kako će se sve odigrati. Oko predsednika postojaće čvrst lanac obezbeđenja, kroz koji je ne- moguće proći. Osim ljudi iz obezbeđenja i vladinih zvaničnika koji su već unutar bezbednosnog prstena, niko neće moći da se kreće naokolo. Ali Rafi je bio unutar bezbednosnog prstena - u unutrašnjosti planine nalazio se Ramzesov hram, sa složenom mrežom prolaza i odaja. Imao je trouglu osnovu, kao i većina egipatskih hramova, ali i neuobičajen broj odaja, koje su formirale pravi lavirint. Rafi će ući iz nedovršenog dela planine u hram kroz jedna od vrata, koja se koriste za ulazak u planinu radi održavanja. Kada se nađe u oda- jama hrama, postaće deo bezbednosnih snaga. Treba samo da se išeta napolje i priđe dovoljno blizu predsednicima da bi ih podigao u vazduh kada Kasim pritisne dugme na bežičnom da- ljinskom upravljaču. Nisam imala pojma kakvu vrstu bombe nosi u sebi, ali sam znala da čak i mala količina eksploziva može zahvatiti široko područje, taku da neće morati da bude u neposrednoj blizini da bi ubio dvojicu ljudi.

Obučen u svoju oficirsku uniformu, Rafi je malo hodao unaokolo, hvatajući ravnotežu. A onda je pogledao k meni. Vreme je za predstavu.

71

Rafi je susreo moj pogled pa se zagledao u sto pored mene. Pomislila sam da mi pokazuje da dohvatim šipku za stoku i upitala se šta očekuje da uradim s njom protiv jurišnih pušaka, ali dok sam ga gledala, on je podigao ruku stegnutu u pesnicu i pritisnuo palac na kažiprst, pa njima povukao preko ožiljka na svom stomaku. Gospode bože - on mi govori da uzmem daljinski upravljač i razne - sem ga. U grlu mi se skupila pljuvačka i zagrcnula sam se. Lana, koja je stajala na ivici grupe vojnika okupljenih oko monitora za nadzor, okrenula se i nacerila kada je videla strah i odbojnost na mom licu. Kad sam opet skrenula pažnju na Rafija, on je nešto šaptao Dalili. Podigao je pogled i ponovo susreo moj. Kada se buka u komandnom centru povećala dok su monitori pri- kazivali dvojicu predsednika kako prilaze paviljonu, Rafi se nagnuo k meni i progovorio dovoljno glasno da ga čujem. „Beži i skloni se pre nego što pritisneš dugme." Sedela sam nepomično, gledajući njega i Dalilu, previše paralisana strahom i neodlučnošću da se pokrenem. Dalila je iznenada ustala i pošla prema meni. Rafi je očajnički želeo da je spasem. Istrgla sam se iz obamrlosti i ustala, bacajući otključane lisice iza sebe dok se klicanje koje je dopiralo s monitora pojačavalo, kada su se dvojica predsednika sastali u paviljonu. Lana se okrenula i videla me kada sam krenula prema stolu. Obe smo jurnule k njemu.

Šipka za stoku bila je bliža meni i dograbila sam je kada je Lana na- letela na mene, odgurnuvši me preko stola, s koga se sve porušilo. Uperila mi je pištolj u lice, stojeći tik ispred mene. Dalila je uhvatila Lanu za ruku u kojoj je držala pištolj i povukla je naniže. Pištolj je opalio i metak se odbio od poda, pored mojih nogu, a ja sam se nagnula napred i udarila Lanu postrance po glavi šipkom za stoku, ali nisam mogla da povučem obarač kako bih joj dala elektrošok. Ipak, dobro sam je potkačila, nateravši je da se zatetura unazad. Odjednom se ispred mene našao vojnik s jurišnom puškom uperenom u moj stomak. Čula sam Kasima kako viče i bukvalno vrišti nešto na arapskom. Svi su se ukopali u mestu. Nisam znala šta je rekao, ali vojnici u pećinskoj prostoriji reagovali su momentalno, kao da je pritisnuo dugme kojim je zaustavio robote u pokretu. I ja sam stala kao ukopana. Rafi je nešto uperio u Kasima. Isprva sam pomislila da je to pištolj, ali onda sam shvatila da on drži daljinski upravljač koji je stajao na stolu pored šipke za elektrošok. Držao ga je uperenog u Kasima dok mu se general obraćao tihim i umirujućim glasom, govoreći na arapskom. ,,Oče!“, viknula je Dalila i spremila se da jurne ka Rafiju, ali sam je ja uhvatila i zadržala. Rafi je gledao u svoju ćerku očima punim ljubavi i bola, a onda je njegov pogled susreo moj. Poručivao mi je da bežim jer će se on dići u vazduh kako bi spasao nas. Povukla sam Dalilu sa sobom i brzo pobegla dok je Kasim kretao ka Rafiju, a Rafi ponovo uperio upravljač ka njemu kao da je pištolj. Nisam se osvrtala, već sam bežala s Dalilom kao da su mi svi đavoli za petama, a bila sam sigurna da su i bili. Iznenada nisam više trčala, nego letela napred, podignuta u vazduh, a onda me je stigla i žestoka eksplozija.

72

Prašina je ispunila vazduh, gušeći me dok sam padala na ruke i kolena i kad sam se najzad nesigurno uspravila na noge. Pre nego što sam je ugledala u magli sitnih čestica, čula sam Dalilu kako kašlje. Desetak metara iznad nas videla se nejasna svetlost - ne veštačka, nego dnevna svetlost. Rafi je rekao da smo visoko u planini, blizu vrha Ramzesovog kipa visokog kao sedmospratnica. Imalo je smisla što se pojavila svetlost ako je eksplozija napravila pukotinu. Pomogla sam devojčici, držeći je uspravno dok smo se s mukom kretale prema svetlosti. Bila je slaba i kašljala je, pa sam morala obe da nas izvedem do svežeg vazduha i pomoći koju sam se nadala da mogu dozvati s mesta za koje sam pretpostavljala da je pukotina u veštačkoj planini. Dok smo se približavale otvoru, shvatila sam da je eksplozija tamo delimično otvorila nekakav šaht. Taj otvor je sigurno napravljen za vreme izgradnje planine i možda se koristio za održavanje objekta u potonjim decenijama. Poklopac je imao oko metar i dvadeset u dužini i širini. Gurnula sam poklopac da ga otvorim još više i videla plavo nebo, kratku, ravnu platformu i neki cilindrični oblik boje peska. „Ramzesova kruna“, rekla sam glasno. Rafi je bio u pravu. Bili smo visoko, blizu vrha džinovskog Ramzeso- vog kipa. Mala platforma nalazila se između planine i krune na najvišem kipu, pa sam mogla skoro da pružim ruku i dotaknem krunu. Mogla sam da vidim ljude dole u daljini. Oprezno sam se nagnula napred i promolila glavu i ramena da pozovem pomoć kada me je nešto udarilo u leđa, izbivši mi vazduh.

Neko me je povukao za noge iznutra. Izvila sam se i srela Lanine ludačke oči. Lice joj je bilo okrvavljeno, odeća pocepana i umrljana svežom krvlju, ali luda kučka se još kretala kao zmija s odsečenom glavom, ali je sačuvala dovoljno energije da zarije očnjake u nekoga. Vrisnula je, u zavijajućem životinjskom besu, i udarila me u lice tako jako da sam videla sve zvezde. Zatim me je zgrabila, vukući me snagom divlje životinje dok me nije podigla u skoro uspravan položaj, a onda me je gurnula nazad u otvoreni šaht. Na sekundu sam osećala samo užasnutost od pada u prazan prostor, dok leđima nisam udarila u nešto tvrdo. Bila sam dopola van šahta, s leđima na platformi i vrhom faraonove krune iza sebe. S obe strane mog tela bila je praznina duboka sedam spratova. Lana mi je zgrabila noge da me gurne napolje i ostavi na kratkoj zaravni. Iznenada ih je pustila i podigla se s Dalilom, koja se čvrsto uhvatila za nju, obmotavši joj ruke oko vrata. Obe su se zateturale od šahta dok su se borile. Kad sam se uspravila i zagledala dole u vojnike, koji su sa zemlje uperili puške u mene, iznenada me obuzela vrtoglavica. „Ne pucajte! Pomozite!“, povikala sam. Svet je počeo da se okreće oko mene i zateturala sam se unazad na kupastu krunu, gotovo da sam pala s platforme. Dalilin poziv u pomoć razbistrio mi je glavu i puzeći sam se vratila kroz otvor u planinu. Kad me je Lana videla, zbacila je Dalilu sa sebe, ispustila životinjski krik i jurnula kao neka natprirodna zver. Pala sam na kolena i sklonila se u stranu kad se bacila na mene, a ubrzanje njenog skoka odnelo ju je pored mene sve do šahta. Uspela je da ne ispadne kroz šaht tako što se uhvatila za ivice otvora. Pronašla sam krhotinu kamena na zemlji i uzela ga dok sam ustajala da se sukobim s njom. Kad se okrenula da me ponovo napadne, udarila sam je kamenom, a okrnjena ivica zakačila ju je po oku. Pala je natraške kroz otvor, na platformu iza krune. Mahnito se izvila i zakotrljala. Nagonski sam posegla da je uhvatim, ali mi ruke nisu bile dovoljno brze. Prevrnula se i pala preko ivice.

73

Gospodin Flem, nacista zadužen za pasoše u američkoj ambasadi, osmehnuo se vedro, kao servilni ljigavac, što je i bio dok mi je davao moj pasoš. „Kako vam ide slaganje pasijansa?", upitala sam. Njegov osmeh je izbledeo i vidljivo je zadrhtao kada je moje pitanje izazvalo zbunjenost na ambasadorovom licu. Bila sam junakinja, ali sam preživela samo zahvaljujući još većoj ju- nakinji, koja me je čekala napolju da me poveze do aerodroma sa svojom tetkom Nur. Dalila je izgubila oca, ali nadala sam se da neće izgubiti i život. Priložila sam sve što mi je Kasim dao - pravi novac - u fond za nju i rekli su mi da će drugi prilozi u čast Rafijevog herojskog žrtvovanja biti dovoljni da ona dobije neophodno lečenje u Švajcarskoj. Da je postojala ikakva sumnja u to, bila sam spremna da potegnem priču o krađi iz muzeja, kako bi ipak dobila potreban novac. Dalila je to zaslužila. Niko osim mene nije znao puni obim Rafijeve umešanosti u doga đaje, a ja nisam nameravala da pričam o tome. Skarabej je nestao, raznesen na komade eksplozijom ili možda zatrpan ispod krša. Po mom mišljenju, na njemu je ležala kletva faraona i mogao je da ostane skriven još nekoliko hiljada godina, dok ga neki arheolog slučajno ne otkrije i ponovo ne oslobodi kletvu. Nisam bila sasvim sigurna da monah De Santis nije bio u pravu sa svojom teorijom da dečak kralj nikada nije ni imao skarabeja srca. Palo mi je na pamet da se „ključ" nalazio na telu faraona Tutankamona:

Tutankamon zapravo nije imao srce; moglo se pretpostaviti da je ono uništeno u nesreći ili napadu životinje koja mu je rasporila grudi i ubila ga. Ako Tutankamon nije imao srce, nije mu ni bio potreban skarabej srca da govori laži žderaču srca u drugom životu. To je značilo da je ser Džejkob Radklif lagao kada je nagovestio da ima Tutankamonovog skarabeja srca. Zašto? Zato što je bio tašto i nadmeno kopile, koje je bilo ljuto što je pomoglo u finansiranju otkrivanja najvećeg arheološkog blaga u istoriji, a nije dobilo ništa od njega. Skarabej za koji sam rekla da je artefakt definitivno je bio antikvitet, ali on je u to vreme takav mogao da kupi za nekoliko stotina dolara. Zaista me nije bilo briga. Ako je običnom narodu bilo važno da Tutankamon ima skarabeja srca, nije na meni bilo da mu kvarim zabavu. Zato sam ćutala i sačuvala tajnu o skarabeju, koji je sada opet izgubljen. „Svi se mi veoma ponosimo vama ovde u ambasadi", rekao je gospo- din Flem, dok se ambasador slikao za medije. Pokušaj sklapanja primirja bio je preslab i došao je prekasno. „Kada sam visila s litice, vi ste mi gazili po prstima", rekla sam toj birokratskoj lasici. „Kad se vratim kući, obavestiću svog prijatelja pred- sednika kako se pasoški službenik ambasade u Kairu odnosi prema ame- ričkim građanima." Gordo sam izašla iz prostorije. Sve je išlo dobro. Vraćala sam se kući bez para, ali me je u vodokotliću čekao novac koji mi je Kasim dao na samom početku.

74

„Izgledam li kao terorista?" To je bilo sve što sam mogla da kažem kada me je pasoška kontrola na Aerodromu „Džon Ficdžerald Kenedi" odvela u kancelariju carinskih inspektora, gde me je čekalo dvoje agenata iz tajne službe. „Radi se o falsifikovanom novcu", rekla je žena iz tajne službe. „Kakvom falsifikovanom novcu?" upitala sam trepčući, prokleto dobro znajući o čemu govori. Kako su saznali za novac u mom vodokotliću? „Pasoški službenik iz naše ambasade u Kairu obavestio nas je da ste došli u posed lažnog novca napravljenog u Iranu." „Pasoški službenik u Kairu", ponovila sam zapanjeno. Ono kopile gospodin Flem! Dabogda goreo u paklu! Dabogda bio zakovan za planinu dok mu lešinari večno kljucaju jetru. Ako mi ikada padne šaka, kazniću ga kao što su beduini postupali s ljudima koji su se ogrešili o njihove žene: odseći ću mu testise, nabiti mu ih u usta, zašiti ih, a onda zakopati u mravinjaka do grla i sipati mu med na glavu. „Informacije našeg obezbeđenja iz Bele kuće oslobađaju vas svih optužbi za falsifikovanje. Ali moramo zapleniti novac koji smo pronašli u vašem vodokotliću." ,,U mom vodokotliću?", glupo sam ponovila. Poželela sam da sam mogla dati novac Mikelanđelu da ga sakrije za mene.

Ali on je bio pandur. „Omiljeno mesto za skrivanje za ljude koji misle da mogu obmanuti lopove. I policiju", dodala je ona. „Ja sam nevina.“ „Možete ići. I vaš stanodavac će takođe biti pušten.“ „Moj stanodavac?" „Da. Nažalost, uhapšen je pre nekoliko dana zbog puštanja u promet lažnog novca. Izgleda da ste vi platili kiriju tim novcem. Ali dopustite mi da vas umirim, mi ćemo mu objasniti situaciju i sve će biti u redu.“ „Sve će biti u redu?“ Počela sam da se smejem i smeh mi se pretvorio u jauk dok su mi se oči punile suzama. Bila sam osuđena na propast. Jedina šansa da sačuvam krov nad glavom bila je da pokušam da nad- mašim Arnijevog erotskog robota od deset hiljada dolara. „Zar ne razumete? Na mene je bačena kletva!" Dvoje agenata su se pogledali. „Prokleta sam zbog mumijine osvete, mučena Alahovom kletvom, i osudena na propast zbog nečega što sam uradila u prošlom životu i na- ljutila Mojre - sve tri kučke koje odlučuju o našoj sudbini." Pokazala sam drhtavim prstom na zidni kalendar iza agenata tajne službe. „Gledajte!" Petak trinaesti!