Hannah Richell - Pandorina kutija.pdf

Anna

Avada

1

Anna

PANDORINA KUTIJA Hana Ričel

Prevela Jasmina Đorđević

Beograd, 2013.

Avada

2

Anna

Naziv originala: Hannah Richell Secrets of the Tides Copyright © 2012 by Hannah Richell

First published in Great Britain in 2012 by Orion Translation Copyright © 2013 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo ISBN 978-86-10-00099-3

Avada

3

Anna

Prolog Poluprazan voz kloparao je kroz polja i oranice ka sivom betonskom prostranstvu grada. Jedna mlada žena sedela je sklupčana u udaljenom uglu poslednjeg vagona. Kosom je, kao velom, sakrivala suze. U džepu je nosila starinski broš. Prstima je gladila njegov hladni luk pre nego što bi ga još jednom prevrnula baš kada bi točkovi ritmično poskočili na šinama. Kada više nije mogla da se uzdrži, oslobodila je kopču i zarila iglu duboko u dlan. Bila je to agonija, ali nije htela da prestane. Pritiskala je iglu sve dublje dok joj je topla krv curila niz zglob i rasipala grimiz po podu vagona. Najzad, voz se trgao i zakočio. Kočnice su zaškripale.

Dok su pristizali na odredište, gurnula je okrvavljeni broš duboko u džep kaputa, dohvatila svoju torbu, a onda iskočila na peron.

Ljudi su jurišali oko nje. Dve žene su kreštale i grlile se. Visoki muškarac s turbanom žurio je ka izlazu na peron. Bubuljičavi tinejdžer premeštao se s noge na nogu gledajući naviše u raspored polazaka i gurajući punu šaku čipsa u usta. Svuda oko nje sve je vrvelo i brujalo, a ona je samo stajala na peronu, jedina nepokretna tačka, i duboko disala. Znaci za podzemnu železnicu pokazivali su u jednom pravcu, ali ona nije obraćala pažnju na njih; nabacila je torbu na rame i pošla ka izlazu na ulicu. Koračala je preko prepunog pešačkog prelaza i skrenula levo ka mostu. Big Ben se nazirao u daljini - bilo je tri minuta do dvanaest.

Išla je s ciljem - znala je kuda je pošla i šta treba da uradi. Ali onda je ugledala reku i stresla se od pogleda na nju, na tu pokretnu crnu masu koja je krivudala kroz grad. U svim njenim razmišljanjima u ovom trenutku voda je bila siva i ravna, a ne crna i gusta kao nafta. Ipak, sada to nije bilo bitno. Nije bilo vraćanja.

Stala je na pola puta preko mosta i prislonila ranac uza zid. Onda, uz brzi osvrt oko sebe, jurnula je preko barijere i uhvatila se za spoljnu stranu betonske ograde.

Vrhovi njenih patika nesigurno su balansirali na betonskoj ivici. Stegla je zid, trgnuvši se kada je njen krvavi dlan očešao kamen, a onda se okrenula ka vodi. Vetar joj je nosio kosu, šamarajući je i pekući joj oči dok vrele suze nisu počele da izviru. Potisnula ih je treptanjem. „Hej!” Čula je uzvik iza sebe. „Hej, šta to radiš?” Vreme joj je isteklo.

Prikovala je pogled za more sivih zgrada na dalekom horizontu i s poslednjim udisajem pustila betonsku ogradu. A onda je padala, padala, padala.

Ono malo vazduha što je ostalo u njenom telu izbila je ledeno hladna voda. Borila se protiv nagona da se odupre nogama i izroni, i umesto njemu predala se mastiljavom crnilu, puštajući da je težina odeće, poput kamena, povuče ka dnu. Kada je Big Ben odzvonio podne, nje nije bilo, izgubila se u mračnim dubinama.

Avada

4

Anna

Dora

Današnjica Bilo je kasno kada je Dora stigla kući. Ušla je kroz teška metalna vrata stare fabrike dugmadi i popela se uz tri kraka stepenica do svog stana. Na stepeništu je bilo hladno i sumorno, ali dok je okretala ključ u bravi, čula je muziku i dobrodošao zvuk tiganja i pribora koji zvekeću iz dubine kuhinje.

„Dušo, vratila sam se”, doviknula je skidajući svoje ubistvene cipele i šutirajući ih na rastuću gomilu obuće pored ulaznih vrata. Vlažan nos i ogromne crne oči pojavili su se iza ofucane kožne sofe, a za njima i dugačak rep koji je mahao. „Zdravo, Gormli”, rekla je, s ljubavlju potapšavši psa po leđima. „Jesi li se umorio?”

Denov čokoladni labrador ponovo je zamahao repom, zevnuo i odšunjao se nazad u dnevnu sobu. „Ne ulazi u kuhinju”, čula je Dena kako viče. „Kuvam... nešto eksperimentalno... veoma blumentalno... dopašće ti se.” Dora se nasmešila - oboje su znali da Den ne ume da kuva. Letimično je pregledala poštu na stolu pored vrata - ništa osim računa. „Nisam znala da imamo ikakvu hranu?” pitala je sumnjičavo. „Ovaj... nismo imali. Uf, sranje!” Čula je zvuk nečega što se razbija.

„Išao si u kupovinu?” „Tako nekako. Samo nemoj još da ulaziš, uskoro će biti spremno.” Dora je ušla u dnevnu sobu. Veliki, beli otvoreni prostor bio je na dvema naspramnim stranama oivičen prozorima od poda do tavanice. Dok je prolazila, iznenadio ju je pokret koji je uhvatila krajičkom oka, ali se smirila shvativši da je to samo njen bledi odraz u prozorima. Bila je nervozna. Poslušno je ostala u sobi, uključila par lampi i vratila nekoliko Denovih raskupusanih knjiga o umetnosti nazad na police pored televizora. Gormli je već bio sklupčan na svom krevetu pored sofe i jednim okom lenjo pratio njeno kretanje. Dora se osvrnula pitajući se hoće li ovo ikada stvarno biti njihov dom. Prošlo je šest meseci i jedva da su zagrebali površinu ogromnog projekta kog su se prihvatili. Goli zidovi od cigala obojeni su u belo, a daske ispeskirane i polirane. Bilo je čisto i prostrano, ali je pomalo delovalo kao galerija koja čeka da bude popunjena eksponatima. Prosto nisu imali vremena da ga pretvore u dom; razne druge stvari pristizale su jedna drugu. „Dobro, sad možeš da dođeš”, čula je Dena kako viče. Dora je gurnula vrata ka kuhinji, ona su zapela za pocepani linoleum, pa je morala jako da ih gurne ramenom, a tada su se širom otvorila uz tresak. Avada

5

Anna

Den je stajao pored klimave skele od dasaka, koja je trenutno izigravala njihov sto. Teatralnim zamahom ruke pokazao je dve činije iz kojih se pušila supa od paradajza i tanjir belih kriški hleba namazanih maslacem. Na kuhinjskom pultu iza njega mogla je da vidi otvorenu konzervu supe. Prišla mu je i obavila mu ruke oko vrata, ljubeći njegovu neobrijanu bradu. „Ovo je najlepša stvar koju sam videla čitav dan.” „Toliko loše, a? Kako je prošla prezentacija?”

Dora je slegla ramenima. „Teško je reći; klijenti nisu baš odavali utiske.” „Ali šef je bio zadovoljan?”

„Mislim da jeste. Biće još zadovoljniji ako potpišemo ugovor s njima. Bio bi to pravi trijumf za agenciju - a bilo bi dobro i za mene”, dodala je, „jer bih ja bila zaslužna.”

Den ju je pustio iz svog velikog zagrljaja i poveo ka stolu. „Hajde da jedemo pre nego što se ohladi.” Dora se smestila za sto i posegnula za parčetom hleba. „Hvala ti za ovo.”

„Nije to ništa, stvarno.” Gurnuo je šolju čaja ka njoj. „Jesi li dobro? Izgledaš malo bledo.” „Dobro sam, samo je dan bio baš dug. Umorna sam.” Pogledao ju je zabrinuto. „Previše radiš.” „Dobro sam”, ponovila je i slegla ramenima. ,,A kakav je bio tvoj dan?” pitala je, skrećući temu sa sebe. „Jesi li mnogo uradio?” Kao da je neko upalio svetlo na Denovom licu. „Bilo je fantastično. Postigao sam ogroman napredak. Tačno znam šta će biti moj sledeći rad. A Kejt Grimšo pozvala je da potvrdi narudžbinu za tri skulpture s moje izložbe, pa ću sigurno biti uposlen sledećih nekoliko meseci.”

„To je divno!” Dora je podigla šolju, a on je svojom kucnuo o nju. „Stvarno, to su divne vesti.” Oboje su znali da je Den čekao da mu naiđe inspiracija. Njegov poslednji niz bronzanih skulptura bio je prikazan u sićušnoj londonskoj galeriji, gde ga je pronašao poznati kolekcionar umetničkih dela, ali od tada je osećao pritisak da mora nastaviti s nečim još boljim. Dora je znala da ga pauza tišti, pa je bilo pravo olakšanje čuti da je, ako ništa drugo, pronašao inspiraciju. „Hoćeš li da mi pričaš o tom novom delu?” Den je odmahnuo glavom. „Žalim, ne o ovom. To je iznenađenje.”

„Intrigantno. Znači, sad nemam pristup rezervnoj sobi?” „Da, i ne zaboravi da je to studio, a ne rezervna soba.” Nasmešila se ka svojoj činiji i oboje su se prepustili udobnoj tišini, srčući supu sve dok pred njima nisu ostale prazne posude. „Opraću sudove”, ponudila je.

„Samo trenutak, nabavio sam ti ovo”, rekao je ispruživši joj dve braon kapsule. „Šta je to?” pitala je, sumnjičavo ih ispitujući. „Izgledaju kao konjske tablete za smirenje.”

Avada

6

Anna

„Vitamini. Gospoda Sing iz prodavnice na uglu kaže da bi trebalo da počneš da ih piješ.” Zračio je ka njoj, pa ih je Dora uzela s njegovog ispruženog dlana i spustila pored svoje prazne činije.

„Hvala”, rekla je, pitajući se kod koliko je ljudi već izbrbljao vest. Stvarno treba da razgovaraju, shvatila je. Međutim, ne sada - ne kada je toliko srećan zbog svog posla. Može da sačeka. Kasnije te noći probudio ju je zvuk kiše koja je bubnjala po krovu iznad njihovog kreveta i Denovo panično jurcanje po sobi. „Treba li ti pomoć?” pitala je pridigavši se u tami na lakat.

„Ne, ostani u toplom. Sve je u redu.” Čula ga je kako se sapliće o tiganj i zvuk vode koja se prosipa po podu. „Bem ti glupavi krov.”

Nasmešila se u mraku i slušala ga kako kreativno razmešta pažljivo sakupljenu kolekciju činija i šerpi dok zvuk vode koja kaplje po metalu nije počeo da se meša sa zvukom kiše spolja. „Uskoro će leto”, pokušala je da ga razveseli.

„Hmmm...” bilo je sve što je rekao, a to ju je zabrinulo. Obično je on bio optimističan. Agent koji ih je proveo kroz oronulu staru fabriku ponosno je proglasio prostor „potkrovljem njujorškog stila”, ali svi su znali da je to samo trgovačko trućanje. U stvari, stajali su na vlažnom, trošnom spratu na vrhu stare fabrike u Ist Endu. Imao je potencijal i mogao je Denu da pruži neophodan radni prostor za pravljenje složenih bronzanih skulptura, ali još je bio daleko od prelepog, modernog otvorenog prostora u koji ga je Dora u mislima pretvorila kada su ga prvi put razgledali. S realnošću je bilo teže živeti, i otkako su kupili to staro mesto, Den je bio osoba koja ju je razveseljavala kada bi se zabrinula zbog trulih dasaka na podu, cevi koje cure i rupa na krovu. „Vrati se u krevet. Rešićemo to ujutro”, pokušala je da ga umiri. „To govorimo već šest meseci.” „Znam. Ali stvarno hoćemo, u redu?”

Den je odustao i zaronio pod pokrivač, trljajući svojim hladnim stopalima njena sve dok nije zakukala. „Izvini, ali tako si divna i topla.”

Okrenula mu je leđa i ugnezdila se u utešne krivine njegovog tela. Bili su kao dve kašike. Njegove ruke skliznule su oko njenog struka, a njegove šake, grube i jake, zaustavile su se na njenom stomaku. Mogla je da oseti njegovo sporo disanje na svom vratu i shvatila da ga već hvata san. Zavidela mu je na sposobnosti da tako lako padne u san - san nedužnih. Ona već dugo nije mogla tako da zaspi, a sada kada je bila budna, misli su joj se odjednom uzjogunile. Prvo je u sebi premotala prezentaciju za „Sanrajz žitarice”; prisećala se svog dela nastupa. Mislila je da je dobro prošla, ali sada, dok je ležala u mraku i slušala kišu, počela je da sumnja. Znala je da će, ako nastavi da premišlja o tome, ostati budna satima, pa je umesto toga pokušala da se koncentriše na opuštanje prstiju. To je, beše, savet za nesanicu iz onih knjiga za samopomoć? Počnite od nožnih prstiju i nastavite naviše uz noge, opuštajući svaki deo tela, jedan po jedan. Dok stignete do nosa, sigurno ćete zaspati. Bila je sigurna da je to negde čula. Avada

7

Anna

Međutim, stigla je samo do kolena. Bilo joj je teško i da se usredsredi na njih, a kamoli da ih opusti. Tada je osetila hladnu, podmuklu paniku kako se pridiže iz stomaka. Bilo je isto poslednjih nekoliko noći: hladan stisak iznutra i nagli, obuzimajući osećaj da ostaje bez daha, kao da nešto teško leži preko nje, pritiska je u dušek. Dorino srce počelo je divlje da lupa. „Deni?”, rekla je u mrak. Nije bilo drugog odgovora osim dobovanja kiše i glasnog lupanja njenog srca. „Deni, jesi li budan?” Gurnula ga je. „Mmm...” zabrundao je. „Ne.” „Moramo da razgovaramo.” Više ni sekund nije mogla da izdrži ležeći sama.

Denove ruke stegle su se oko njenog struka. „Spavaj. Rešićemo krov ujutro.”

„Neću da razgovaram o krovu.” Osetila je kiseli ukus u ustima i progutala. „U pitanju je... beba.”

Mogla je da oseti kako su se njegove ruke blago ukočile, a disanje u njen vrat trenutno zaustavilo. „Šta je s bebom?”, promrmljao je. „Moramo da razgovaramo o njoj.” „Baš sad?” „Da.”

Den se u tami pridigao na lakat i pogledao je. „Šta se desilo?” Duboko je udahnula i pokušala da kontroliše drhtanje udova. „Čini mi se kao da samo plutamo, bez ikakve kontrole, i da puštamo da nas život zapljuskuje. Mislim da bi trebalo da odlučimo želimo li ovo zaista ili ne. Beba je ogromna odgovornost. Hoću da kažem, kako možemo i da pomišljamo na podizanje deteta, kada nemamo ni suvo mesto za život?” Dora je mogla da čuje histeričnu notu u svom glasu. Den je na trenutak bio tih. „Sredićemo stan. Ne brini. Ove nove narudžbine doneće još novca. Stiglo je proleće i sad možemo da sredimo krov, a onda ćemo rešiti vlagu u kuhinji i kupatilu. Posle nam ostaje samo kozmetika.” Zaustavio je zevanje. „Od početka smo znali da će ovo biti dugoročan projekat. Mislio sam da si spremna za to?”

„I bila sam, mislim, jesam”, ispravila se. „Nije stan u pitanju. Ne baš. Mislim, ima još toga.” Progutala je. „Zar se nikada ne zapitaš jesi li spreman da budeš roditelj?” Tišina je ispunila prostoriju.

„Nisam sigurna”, nastavila je tihim glasom, „da li želim da budem majka. To je tolika odgovornost. Mi više ne bismo bili par. Bili bismo... porodica.”

Den je uzdahnuo. „Siguran sam da se svaki novi roditelj tako oseća, Dora. To je savršeno prirodno. Znam da nije bilo planirano”, još jednom je zevnuo, „ali je uzbudljivo, zar se ne slažeš? Porodica.” Zastao je na trenutak. „Meni to dobro zvuči.”

Dora se promeškoljila u njegovom naručju i okrenula ka praznini iznad njihovih glava. Za Dena je sve uvek bilo tako jednostavno. On je stvari posmatrao crno-belo. To je volela kod njega. Ali njen život nije bio crno-beo. Bio je u nijansama sive, kao uljana slika olujnog oblaka koja visi iznad kamina. Kako bi čovek poput Dena, čovek koji u svom srcu nosi samo bezbrižnost i optimističan pogled na svet, mogao shvatiti šta ona oseća? Avada

8

Anna

„Dora, da li je to zbog tvoje porodice? Zbog... znaš već?”

Klimnula je u mraku, ali nije mogla da progovori.

„Znam da je to bilo užasno. Znam, iz ono malo što si mi pričala, da još živiš s tim. Veruj mi, Dora, želim da razumem, stvarno želim.”

Ležala je vrlo mirno. „Ali ovo je prilika za tebe da nastaviš dalje, zar ne shvataš?” Mogla je da oseti kako se njegov zagrljaj steže oko njenog struka i kako njegovi dlanovi miluju njen stomak nežnim, utešnim pokretima. „To je novi život... novi početak... mi i naša beba. Imaćemo našu porodicu. Zar to ne želiš?” Dora nije znala šta da kaže. Naravno da je želela život s Denom. Volela je i njega i njihov zajednički život u Londonu. On je bio njen oslonac. Ipak, u isto vreme, bila je krajnje paralisana. Prošlo je mnogo vremena, a ona se još osećala kao devojčica, kakva je bila pre svih tih godina. Ništa se nije promenilo, ništa suštinski bitno. Kako je mogla i da razmišlja o ogromnoj odgovornosti majčinstva... o tome da bude odgovorna za drugo ljudsko biće kada je već bila onako katastrofalno neodgovorna u prošlosti? I kako može da razmišlja o zasnivanju sopstvene porodice kada je porodica u kojoj je odrasla - ona koju je obožavala i za koju je mislila da će večito biti tu za nju - bila tako temeljno razorena? Istina je bila da nije verovala da zaslužuje svoju porodicu. Nije zasluživala novi početak s Denom. Nije zasluživala sreću. Ali kako da mu to kaže? „Spavaj”, promrmljao je Den u njen vrat. „Noću sve uvek deluje gore. Razgovaraćemo sutra.” Njegov zagrljaj lagano je oslabio i znala je da će joj opet umaći u san. „Osećaćeš se bolje ujutro”, prošaputao je.

„Laku noć”, rekla je pre nego što se okrenula u njegovim rukama i zagledala u crnilo spavaće sobe. Den greši. Znala je da se ujutro neće osećati bolje. Poslednjih deset godina provela je svakog jutra terajući sebe da bude bolje... da se oseća bolje. I svako jutro budila se s mučnim saznanjem da je ona kriva za raspad svoje porodice. Ponekad se osećala kao da su je svi napustili, kao da su presekli uže i pustili je da sama pluta kroz život. Ali onda bi se prisetila da je njena krivica što su bili rasuti kao ostaci potopljenog broda. Krivicu zbog toga osećala je kao dubok, pulsirajući bol.

Dok je Den počinjao tiho da hrče, Dora je zatvorila oči. Želela je da i nju obuzme san, ali znala je da su za to šanse male. Umesto toga, pustila je misli da lutaju stazama iz njene prošlosti. Polako, one su krenule širokim putem s tri trake. Gotovo da je mogla da čuje vetar kako juriša kroz visoke platane i oseti miris soli koji je on nosio. Skrenula je iza ugla i ugledala je: staru, rasplinutu farmersku kuću, visoko na dorsetskim stenama, sa okrečenim zidovima koji su na suncu sijali kao svetionik. Kako joj se približavala, mogla je da vidi umršeni bršljan koji je puzio uz njene zidove, uvijajući se oko nadstrešnice krova pokrivenog sivim škriljcem. Polako je prilazila još bliže i videla masivna ulazna vrata od hrastovine, izbledela od vremena i starosti. U mislima je gurnula vrata, glatko drvo bilo joj je poznato pod prstima, i ušla u hodnik - hladan, mračan i opsednut koracima jedne generacije Tajdovih. Prošla je pored jednih otvorenih vrata, ne obraćajući pažnju na elegantnu crnokosu ženu nagnutu nad stolom punim knjiga i papira. Okrenula je leđa zvuku kikotanja, koji je odjekivao niz škripave stepenice, i prošla pored zgodnog, bledokosog muškarca koji je sedeo u dnevnoj sobi i zurio u novine raširene preko krila. Odolela je privlačnosti kuće i Avada

9

Anna

nastavila ka zimskoj bašti kroz čija je otvorena vrata dopirao primamljivi miris ruža i jorgovana. Odlebdevši kroz njega, krenula je niz široki travnjak ka sireninoj pesmi mora koje se u daljini razbijalo o stene ispod nje. Kada je stigla do izuvijanog starog trešnjinog drveta u voćnjaku, okrenula se i pogledom proučavala kuću, zagledajući široke prozore s horizontalnim klizećim oknima. Zurila je u njih tražeći odgovore duboko u njihovim senkama, ali stakla su bila zatamnjena pod sunčevim sjajem. Kliftops. Kuća koju je nekada zvala domom.

Den se pomerio i uzdahnuo u snu, i dok je Dora premeštala dlanove na svoj još ravni stomak i razmišljala o budućnosti, odjednom je shvatila. Više nije mogla da se krije. Morala je da se vrati u Kliftops. Morala je da se vrati i suoči s prošlošću.

Avada

10

Anna

Helen

Šesnaest godina ranije Helen je stajala u hodniku i posmatrala sve veću gomilu kofera, torbi, cipela i kaputa. Ne bi imala ništa protiv da neko zvanično otkaže Uskrs. Samo pakovanje bilo je dovoljno gadno. Trebalo je razvrstati brda odeće za pranje, isprazniti frižider, prekopati ostavu u potrazi za odavno zaturenim peškirima za plažu, a potom sve nagurati u prtljažnik koji je stenjao od naprezanja. Kada se tome doda činjenica da je Ričard još sedeo u radnoj sobi i obavljao poslovni telefonski razgovor u poslednjem trenutku, a devojčice lunjale po kući u besciljnom usporenom snimku, to je bilo dovoljno da Helen poželi da vrišti na nekoga, dugo i glasno. Ušla je u kuhinju da isprazni kantu i zatekla Doru kako sedi za stolom i sanjivo gleda u baštu preko svoje činije žitarica. „Nemoj mi reći da još jedeš taj kornflejks?”, pitala je, rvući se s prepunom kesom za smeće. „Aha.” „Pa požuri”, rekla je, najzad oslobodivši kesu iz kante i vezujući je. „Moram da uključim mašinu za sudove.”

Dora je klimnula i podigla simbolično punu kašiku žitarica do svojih usana. Zadovoljna, Helen je izašla iz prostorije i krenula da pronađe Kasi. Pretpostavila je da je ona na spratu i pakuje se, ali kada ju je najzad našla, njena starija ćerka bila je opružena preko svog kreveta, poluodevena, čitala roman i lenjo sisala krajeve kose. Bila je to poslednja kap. „Zar ti nisam rekla da do deset treba da budemo na putu?”, viknula je Helen. „Zaglavičemo se u saobraćaju.” Pogledala je ogorčeno po Kasinoj ispreturanoj sobi. ,,I zar te nisam sinoć zamolila da ovo središ? A nisi čak ni počela da se pakuješ!”

„Opusti se, mama. Trebaće mi pet minuta. Stvarno ne znam čemu gungula. To je samo nedelja kod bake i deke. Ti i tata ponašate se kao da idemo na nekakvu polarnu ekspediciju!” Sarkazam, to je bilo novo. Helen je videla kako se Kasin pogled ponovo vraća na knjigu u rukama i morala je da se odupre nagonu da preleti preko sobe i zavrljači je kroz prozor. Umesto toga, duboko je udahnula i izbrojala do tri. Sa jedanaest godina, Kasi je bila bistra devojčica i već je znala kako da je iznervira. „Pa, neću ti ponavljati”, upozorila ju je Helen dok je izlazila iz sobe. Bio je to slabašan pokušaj, ali nije mogla da se seti ničeg boljeg čime bi joj zapretila: nisu baš mogli da odu bez nje, koliko god to delovalo primamljivo. Zatvorila je Kasina vrata i povukla se niz hodnik u svoju spavaću sobu. Izubijani stari kofer ležao je otvoren na krevetu. Još je morala da odluči da li da spakuje haljinu ili još jedan Avada

11

Anna

par pantalone. Pantalone bi bile praktičnije, ali znala je da njena svekrva od svih očekuje da se potrude za Uskrs. Helen je pogledala zelenu svilenu haljinu koja je visila u ormaru, a potom crne somotske pantalone, pre nego što je popustila i spustila haljinu preko sve veće gomile odeće. Mogla je bar da pokuša da ove godine održi primirje s Dafne.

„Ta je fina, jesam li je već video?”, pitao je Ričard, ušavši u sobu i bacivši pogled na haljinu koja je ležala na vrhu otvorenog kofera. Helen je prevrnula očima. „Samo oko milion puta.”

„O... pa, lepa je. Jesmo li spremni za polazak?” Helen se nakostrešila. Nije ona celog jutra visila na telefonu. ,,Devojčice se još zamlaćuju”, rekla je, boreći se sa zatvaračem na koferu dok Ričard nije prišao i navalio se na njega, „ali trebalo bi da budemo na putu za oko pola sata.” Bilo je to optimistično, ali ona potajno nije marila ako budu kasnili. Zaista nije bila ni u kakvoj žurbi da ode u Dorset i započne sedmicu učtivog ćaskanja, šetnje po prirodi i uspavljujućih šolja čaja s Ričardovim roditeljima. Znala je da je to bila tradicija porodice Tajd - svi zajedno u velikoj kući za Uskrs, a znala je i koliko je Ričard voleo da vodi nju i devojčice u svoju kuću iz detinjstva, ali ona je žudela da, bar jednom, provede praznik mirno, kod kuće: da ode u kupovinu, nešto pročita, malo prčka po kuhinji, možda nešto uradi u bašti. Ipak, nije bilo svrhe maštati, to se nikada neće desiti. Kada je bilo reči o porodičnim običajima, Dafne Tajd uvek je uspevala da istera po svom. „Mama je vrlo uzbuđena zbog naše posete”, rekao je Ričard, kao da joj čita misli. „Navodno je pekla cele sedmice. A tata razmišlja o tome da povede devojčice na jedrenje.” „Divno”, rekla je Helen, primoravajući se da uzvrati osmeh suprugu. Pristaće na to, kao što je uvek radila, radi ostalih. Ipak je to bila samo sedmica u Kliftopsu. Četrdeset pet minuta kasnije, posle poslednjeg pročešljavanja kuće, preslaganja prtljažnika i panike u zadnjem trenutku zbog Dorinog nestalog kupaćeg kostima, porodica Tajdovih zaključala je svoju kuću u severnom Londonu i nagurala se u automobil. Začudo, stigli su sve do Vinčestera pre nego što su se prvi zvuci žvanjkanja začuli sa zadnjih sedišta. „Nije fer”, cmizdrila je Dora, „ja nikada ne biram muziku.” Helen je u ogledalu mogla da je vidi kako prevrće album novog dečačkog benda. „To je zato što imaš truli ukus”, rekla je Kasi. „Nemam.” ,,E, imaš.” „Ti budi sudija”, promrmljao je Ričard u bradu dok je signalizirao i preticao još jednu kamp prikolicu koja je milela ka zapadu. Helen se izvila sa suvozačkog mesta i nazimenično posmatrala ćerke. Kasi je bila zgrbljena u uglu zadnjeg sedišta, glave okrenute ka prozoru, lica zaklonjenog zavesom od plave kose. Bila je tvrdoglava i Helen je već znala da je ova neće pogledati. Zato se okrenula ka Dori koja je zurila u nju molećivim zelenim očima ispod neravnih šiški skraćenih kod kuće. Helen je uzdahnula. „Hoćete li vas dve da se smirite? Vaš otac pokušava da se koncentriše na put.” „Ali na mene je red da biram...” Dorini obrazi su se zajapurili. „Ako ne prestanete da se raspravljate, neće ni biti muzike.”

,,A-ali...” Dora je zaćutala pred majčinim pogledom i Helen se ponovo okrenula napred. „Jesi li dobro, ljubavi?”, Ričard je skinuo ruku sa upravljača i spustio je na njenu ruku. Avada

12

Anna

„Aha”, klimnula je, gledajući beskrajnu vrpcu od mačjih svetala koja su jurila ka njima. Počinjala je jedna od njenih glavobolja i, iskreno, više bi volela malo mira i tišine umesto neumornog bubnjanja pop muzike. Ipak, i ona je svakako bila poželjnija od Kasinog izliva besa. Tiho je uzdahnula sama za sebe: ni posle dvanaest godina putovanje nije postalo nimalo lakše. Još se sećala svog prvog putovanja s Ričardom u Kliftops. Bio je sumoran martovski dan, nebo tako gusto pokriveno oblacima da je čovek morao da se zapita da li će sunce ikada ponovo zasjati. Nervozno je sedela u automobilu uplićući i rasplićući kožne rese na svojoj torbi dok je Ričard prstima bubnjao u ritmu po upravljaču. Jurili su sve bliže kući u kojoj je odrastao i roditeljima koje će ona uskoro, ako sve bude išlo po planu, zvati svekrom i svekrvom. „Obožavaće te”, umirivao ju je. „Skoro koliko i ja.” ,,A beba?” pitala je, zaštitnički milujući svoj jedva nabrekli stomak.

Ričardov pogled sledio je njene ruke pre nego što se vratio na put. „Ja ću to da rešim. Sve će biti u redu. Veruj mi.”

I verovala mu je, bezrezervno, što je bilo čudno, jer su se znali samo nekoliko meseci. Helen je bila na poslednjoj godini fakulteta, student klasičnih nauka. Ričard - malo stariji završavao je svojih pet godina studija arhitekture da bi počeo da radi u očevoj firmi. Upoznali su se, predvidljivo, gde i većina studenata: u pabu. I odmah su se složili.

Ričard je bio visok i svetlokos, sa očima boje različka, širokim ramenima i nekom vrstom samouverenosti odraslih koja je uobičajena kada ste omiljeni jedinac. Helen je primetila da je posmatra s drugog kraja bara. Rešila je da okuša sreću i uzvratila mu osmeh, a on joj je kasnije rekao da se upecao baš na taj prvi osmeh. Ljubav na prvi pogled, tako je to nazvao. Probio se do njihovog stola i predstavio se. Dopao joj se način na koji je to uradio, direktno i iskreno, bez ispraznog ćaskanja, bez cerenja i namigivanja ka drugarima. Od samog početka delovao je dobro, iskreno i ljubazno. A ako ju je ono malo iskustva s muškarcima, koje je do tada imala, ičemu naučilo, te osobine bile su zaista vrlo retke. Zabavljali su se nekoliko nedelja i bilo je zabavno. Vodio ju je na ragbi utakmice i nudio joj svoj sako kada bi drhtala na tribinama.

Rezervisao je stolove osvetljene svećama u romantičnim restoranima i držao joj ubrzani kurs arhitekture vodeći je po gradu i pokazujući zgrade i stilove kojima se naročito divio. Ljuto su raspravljali o politici i činilo se da nikako ne mogu da pronađu film koji oboje žele da pogledaju, ali sve bi bilo zaboravljeno kada bi na kraju večeri zajedno pali u krevet. Njihove razlike kao da su palile strast koja je bila najbolja kada bi bila poslužena u krevetu. Zabavljanje s Ričardom bilo je novo iskustvo za Helen: on je delovao daleko odraslije nego njeni prethodni mladići, mnogo pažljivije i samouverenije. Čak i kada je, sa užasom od kog joj se stegao stomak, saznala da je trudna, on je bio poput stene. Po bledilu njegovog lica i blagom drhtanju njegovih ruku, videla je da je zaprepašćen, ali odmah je rekao sve prave stvari. Odluka je bila na njoj. On će je podržati, bez obzira na sve. I pošto je odlučila da zadrži bebu, prosidba je usledila samo sedmicu kasnije - prelep starinski dijamantski prsten namignuo joj je sa suprotnog kraja stola u lokalnom italijanskom restoranu. „To je ispravna stvar, Helen. Hajde da ovoj bebi pružimo najbolji početak koji možemo. Hajde da zajedno stvorimo život. Ti i ja.” Avada

13

Anna

Helen na početku nije bila sigurna. Bilo je dovoljno strašno doneti odluku da zadrži bebu. Majčinstvo je bilo jedna stvar... da li je zaista morala da bude i supruga? „Mnogo ljudi danas ima decu, a ne venčava se”, rekla je. „Možemo da budemo jedan od tih užasno modernih parova koji...” „Ne, Helen”, insistirao je, „volim te. Ako ćemo imati dete, hajde da to uradimo kako treba.” „Gde ćemo živeti? Kako ćemo za novac? Trebalo je da putujem... da se zaposlim...”

„Ja imam nešto ušteđevine. Moja porodica... pa... udobno živimo. Snaći ćemo se. Dobićemo ovu bebu, a onda možeš da započneš karijeru kada beba bude malo starija. To nije doživotna robija, znaš”, pokušao je da se našali. „Ne moraš da se odrekneš svega, Helen.” Bio je tako utešan. Stavio je prsten na njen prst uz širok osmeh i gotovo odmah počeo da razgovara o planovima za putovanje u Dorset, da upozna njegove roditelje, pa je Helen ostalo samo da u neverici zuri u ogromni dragulj koji je ekstravagantno svetlucao na njenom domalom prstu. Bilo je romantično. Bilo je strašno. I bilo je jasno da život više neće biti isti.

Odvezli su se pravo na plažu, taj prvi put, da protegnu noge posle dugog putovanja. Ričard se nadao romantičnoj šetnji duž obale, ali more boje olova šibalo je preko oblutaka, a ljuti vetar režao je na njih, kidajući im kapute. Posrtali su i drhtali duž obale dok oboje nisu priznali poraz i požurili nazad u kola, pognutih glava. „Pa, to je bio veliki uspeh”, šalio se Ričard, petljajući oko grejača u kolima. „Nema mesta kao što je Engleska u proleće, zar ne?” Helen se nasmejala, uprkos nervozi, i spustila jednu ruku na njegovo toplo koleno. Povezao ih je nazad kroz pospano primorsko selo Samertaun, pored malenih seoskih kuća boje slatkiša i niz opasne, vijugave staze sve dok najzad nisu prošli kroz diskretnu kapiju od kovanog gvožđa i uz dug krivudavi prilaz. Točkovi automobila glasno su žvakali šljunak dok su žurili pored platana oblikovanih vetrom, koji su oivičavali put do kuće. „Eno je!” uzviknuo je Ričard pokazujući veliku kamenu zgradu koja se nazirala u daljini. „Eno Kliftopsa. Eno mog doma.”

Helen je još mogla da se seti kako joj je dah zastao u grlu. Nije bila sigurna šta je očekivala, ali svakako ne prelepu staru kuću koja se na mahove pomaljala kroz grane vetrom išibanog drveća. Bila je to divna farmerska kuća iz devetnaestog veka, sa savršenim proporcijama, na lakat smeštena preko rta, kao da se umorila od morskog šamaranja, pa je jedno rame odmakla od njega. Veliki deo okrečene fasade bio je ukrašen lozicama bršljana, koji je obavijao pročelje kuće i zidove oko širokih prozora s klizećim oknima, a na samoj sredini stajao je isklesani kameni luk koji je uokvirivao stara ulazna vrata od hrastovine, uglačana od višegodišnjeg korišćenja. Kuća je bila osvetljena iznutra: topla narandžasta svetlost zračila je iz svakog vidljivog prozora, dok su na oba kraja krova od škriljca dimnjaci slali obećavajuće pramenove golubljesivog dima koji se uvijao naviše ka mračnom nebu. Helen je na padinama mogla da razabere samo dugački, široki travnjak koji je vodio do voćnjaka s kapijom, iza kog se prostiralo morsko prostranstvo s belim krestama talasa. Znala je, ne zakoračivši u kuću, da će pogledi biti spektakularni. Srce je zastajkivalo od lepote same kuće, o kakvim je Helen do tada samo čitala u pričama za decu, ali sve je bilo još dramatičnije zbog njenog izolovanog položaja na strmini šibanoj vetrom, koja se nadvijala Avada

14

Anna

iznad zaliva Lajm. Helen je u svemu videla romantične randevue pod vetrom i tajne susrete krijumčara. „Mogao si da mi kažeš da si vlasnik proklete vile!”, viknula je, stideči se u sebi zbog prigradske skučene ortačke kuće njenih roditelja. „Nije toliko velika”, nasmejao se Ričard. „Pogled vara iz ovog ugla.” „Ha!” frknula je.

Pružio joj je ruku i umirujuće stegao njenu šaku, ali, kako su prilazili, kuća kao da se sve dalje pružala preko rta, podižući se visoko ka nebu.

„Sad mi je jasno kako je dobila ime”, uspela je najzad da izgovori tihim glasom, odjednom prestravljena zbog predstojećeg upoznavanja s njegovim roditeljima i dva dana u tako zastrašujućem okruženju.

Srećom, doček u kući bio je topliji nego onaj na plaži. Dafne i Alfred Tajd bili su oduševljeni što vide sina, a upoznavanje s Helen prošlo je naizgled dobro. Helen je Ričardovog oca smatrala šarmantnim. Alfred je bio starija verzija svog sina: visok, širokih ramena i srebrne kose, opuštenog osmeha i istih bistrih plavih očiju kao što su Ričardove. Oduševljeno je drmusao Heleninu ruku dok je prolazila kroz hrastova ulazna vrata, a Ričardu je vragolasto odobravajuće namignuo kada je mislio da ga ona ne gleda. Helen se onda okrenula ka Dafne, Ričardovoj majci, i od prvog pogleda znala je da će privlačnu, sedokosu damu, koja je stajala pred njom, teže zadiviti. Imala je jako, ozbiljno lice, čeličnosive oči i držanje koje je govorilo o godinama školovanja u Švajcarskoj. Nosila je elegantnu plavu vunenu haljinu i nisku bisera oko vrata i Helen se, dok je stajala pored nje u najboljoj haljini koju je imala, osećala jeftino i ofucano. Dafnina dobrodošlica bila je topla, ali Helen je mogla da oseti kako je njen hladan, procenjujući pogled odmerava dok se okretala da odgovori na još Alfredovih uzbuđenih pitanja: bio je to predatorski pogled majke koja u partnerki svog sina traži znake slabosti ili budućeg razočaranja.

Popodnevni čaj popili su u dnevnoj sobi pred razjarenim plamenom cepanica koje su pucketale i varničile u velikom kamenom ognjištu. „Možda previše ugađamo sebi”, Alfred se gotovo izvinjavao dok su se smeštali na izbledele sofe presvučene cicom, „ali napolju je tako hladan dan, pa sam pomislio da bi fina vatrica bila prava stvar.”

Helen se nasmešila i pružila ruke ka plamenu, zahvalna za toplotu koja je izbijala iz rešetaka dok se četvoro odraslih prepuštalo uobičajenim društvenim ljubaznostima. Obuhvatili su Ričardov i Helenin put do Dorseta, Dafnine nove jastučiće sa našivcima i divlje vreme, pre nego što je Ričard pročistio grlo i rekao da želi nešto da objavi. Helen se napela i pokušavala da zanemari zabrinuti pogled koji je Dafne uputila Alfredu.

Počeo je od dobrih vesti. „Helen i ja odlučili smo da se venčamo.” „Pa” uzviknula je Dafne, ,,o, gospode! To je baš iznenađenje!” Onda, posle pauze: „O, gospode...” ponovila je, vrteći onu nisku bisera oko vrata. Činilo se kao da je ostala bez teksta. Pogledala je u supruga želeći pomoć. Alfred je počeo da čisti grlo, ali Ričard se ubacio pre nego što je ovaj stigao da progovori. „Helen je trudna.”

Činilo se kao da se Alfred uzdržao čuvši vest o bebi. Uzvratio je ženi bespomoćnim pogledom. Avada

15

Anna

„Znamo da se sve desilo krajnje brzo”, priznao je Ričard, gledajući majku, pa oca, a zatim ponovo majku, ,,i da će vam oboma biti potrebno malo vremena da se naviknete na to, ali, u stvari, treba da znate da se volimo, da želimo ovu bebu i da smo odlučili da se venčamo ovog leta.”

Tišina se rastezala sve dok, najzad, Dafne nije progovorila. „Pa, dragi, u pravu si: sve se ovo dešava veoma brzo. Gospode. Možda bi trebalo da svi popijemo po piće. Šta ti kažeš, Alfrede, dušo?” Zahvalan što mu se pružila prilika da nešto radi, Alfred se dao u akciju. „Da, da, naravno, Dafi. Baš dobra ideja. Viski? Šeri? Ili bi možda trebalo da otvorimo flašu šampanjca? Mislim da ga imamo u podrumu...”

„Ja bih šeri”, odgovorila je Dafne brzo, očigledno još nespremna za slavlje. ,,A verujem da bi malo šerija godilo i Helen”, dodala je uz značajan znak glavom. „Izgledaš malo iznureno, dušo.” Helen je delovalo nepristojno da kaže da ne pije šeri, pa je pristala laganim klimanjem glave.

Alfred je izašao gotovo trčeći, a bila mu je potrebna čitava večnost da donese flašu i čaše iz trpezarije. Dok je Dafne sedela i poravnavala falte na suknji, Helen je gledala oko sebe, upijajući opuštenu eleganciju dnevne sobe. Nameštaj je bio lep i izlizan, izbledele cvetne tkanine i pohabani persijski tepisi davali su atmosferu udobnog životnog prostora. Pored starinskog putnog sata stajala je vaza s ranim prolećnim cvećem koje je rasipalo latice po kaminu. Bledi kašmirski šal ležao je bačen preko kitnjastog otomana. Tu i tamo nalazile su se retkosti i antikviteti: jedan stari barometar visio je na zidu, srebrni ramovi s patinom bili su razbacani preko stola, eklektične lampe i slike privlačile su pogled, a odmah uz vrata stajala je utonula kožna česterfild fotelja, s komadićem punjenja koje je provirilo iz jednog otrcanog oslonca za ruke. Sve je bilo veoma šik - možda previše šareno za Helenin ukus, pomalo preterano - ali nije se moglo poreći da je sve zajedno odavalo utisak vanvremenskog dobrog ukusa i stila. „Sedi, dušo, molim te”, rekla je Dafne Ričardu koji je nervozno koračao pored balkonskih vrata. Poslušao je, spustivši se pored Helen i uzevši njenu ruku u svoju. Mogla je da oseti klizavi znoj na njegovom dlanu i oboje su se iznenadili kada je cepanica pala na rešetku, ispalivši varnice u spiralama ka dimnjaku. Najzad, Alfred se vratio na opšte olakšanje. Podelio je svima čaše pre nego što je izrekao mlaku zdravicu. „Za srećni par.”

Pili su u tišini. „Pa”, Dafne je pokušala da zvuči vedro. „Reci nam nešto o sebi, Helen.”

Popodne se polako vuklo ka večeri i četvoro ljudi zajedno je pojelo nelagodan obrok u krajnje grandioznoj trpezariji s drvenim panelima na zidovima, sedeći za velikim stolom od mahagonija sa stolnjakom, srebrninom i dva ogromna svećnjaka koji su bacali intimnu, treperavu zlatnu svetlost svuda oko sebe. Dok je Dafne servirala meso i dodavala povrće svima za stolom, a Ričard počeo da razgovara o njihovim planovima, Helen je posmatrala potok istopljenog voska koji je curkao niz jedan svećnjak i pravio lepljivu baricu na uštirkanom belom stolnjaku. Avada

16

Anna

„Logično je da se preselimo u London što pre bude moguće. Potražićemo stan pre nego što počnem da radim u firmi.” Posegnuo je preko stola i nežno stegao Heleninu ruku. „Sve je ovo vrlo uzbudljivo.” „Da, a naravno, Helen može da uredi vaš novi dom. Biće dobro da ima neki mali projekat dok čeka bebin dolazak”, složila se Dafne.

Helen je zlobno izvila jednu obrvu ka Ričardu, ali njemu je to promaklo jer je posegnuo za vinom.

„Naravno, moraš da razgovaraš sa Edmundom”, predložila je Dafne. „On ima stanove svud po Londonu. Sigurna sam da bi voleo da pomogne, Ričarde. Zašto ga ne bi pozvao?” Primetivši Helenin radoznali pogled, okrenula se ka njoj i objasnila: „Edmund je moj brat... Ričardov ujak. On je divan čovek, veoma mio, i razmazio je Ričarda.” Helen je učtivo klimnula dok je pažljivo žvakala boraniju; u sebi se pitala kakva to porodica igrom slučaja ima „stanove svud po Londonu”. Sedeći u porodičnoj kući, uz svoje roditelje, Ričard je odjednom delovao još samouverenije i odraslije. Nije mogla da se odupre poređenju njegovog ponašanja u društvu Alfreda i Dafne sa onim kako se ona osećala kada bi posećivala svoje roditelje. Nije bilo bitno koliko se trudila, uvek se osećala više kao mrzovoljna tinejdžerka nego kao odrasla žena.

Pošto se razgovor nastavljao bez nje, Helen je kradimice posmatrala veliku staru prostoriju. Duž jednog zida visila je kolekcija slika, mrtvih priroda i pejzaža koji su zavodljivo svetlucali pod svetlošću sveća. Bio je tu sto za posude napravljen od mahagonija, s površinom zakrčenom raznim stvarima, uključujući elegantnu srebrnu kofu za šampanjac koja je izgledala kao da bi joj prijalo jedno dobro poliranje, prašnjavu staru kristalnu flašu za piće, ručno rezbarenu drvenu činiju prepunu limunova i prelepu porcelansku vazu s naslikanim dvema mladim ženama koje stoje ispod lelujavih grana žalosne vrbe. Ukusan haos prostorije bio je u krajnjoj suprotnosti sa sterilnom trpezarijom njenih roditelja, s kolicima za posluživanje, električnim grejačem tanjira i najboljim čašama za šeri, izglancanim i trajno izloženim. Znala je da je bila čitav svet daleko od pažljivo vodenog domaćinstva svoje majke. Obrok je napredovao polako, ali Helen se primoravala da proguta sve što bi joj Dafne spustila na tanjir, iako joj se stomak prevrtao od mučnine, sve dok se, ne mogavši više da izdrži, nije izvinila pravdajući se umorom. „Naravno”, složila se Dafne. „Sigurno si iscrpljena. Namestila sam ti plavu sobu, dušo. Nadam se da će ti biti udobno.” Ričard joj je već rekao da će biti u odvojenim sobama. Njegovi roditelji bili su staromodni. „Sigurna sam da hoće”, rekla je. „Hvala vam, gospođo Tajd.”

„O, molim te, zovi me Dafne. Ipak ćemo biti porodica.” Lažan veseli ton nije se primio u prostoriji. „Da, hvala, Dafne... pa, laku noć svima.”

„Laku noć”, odvažno su doviknuli njenim leđima dok je odlazila. Helen je osetila neizmerno olakšanje dok se pela uz škriputave stepenice do gostinske sobe. Legla je potpuno obučena na veliki mesingani krevet i duboko udahnula. Izbledela grandioznost nastavljala se i na gornjem spratu. Spavaća soba bila je prelepa, zidovi su joj bili prekriveni tapetama s ponovljenim šarama najbleđe plavozelene boje; lep toaletni stočić stajao je u Avada

17

Anna

jednom uglu, sa stolicom prekrivenom baršunom, privučenom ispred njegovog isflekanog ogledala. Prašnjave knjige u kožnim povezima stajale su poređane na masivnoj polici od mahagonija; nekoliko belih čipkanih jastučića bilo je razbacano po klupici ispod prozora, savršeno postavljenoj za posmatranje vrta. Malecni vrč s visibabama bio je postavljen na noćni stočić, a u dnu kreveta ležao je udoban, rukom izvezen prekrivač, boja izbledelih od starosti i sunca. Daleko od svetlosti sveća i razgovora u prizemlju, Helen je odjednom osetila kako se noćna hladnoća sklapa oko nje. Zadrhtala je i povukla prekrivač preko nogu, upijajući opojne mirise sveže opranog veša, pčelinjeg voska i novca. Tada joj je sinulo da je ulazak u Kliftops poput ulaska u sasvim novi svet, svet na čijem tlu Helen nije bila baš sasvim sigurna. Svakako je imala osećaj kao da se ono pomera ispod nje, kao da bi mogla da se saplete ili spotakne u bilo kom trenutku. Spustila je dlanove na stomak pitajući se milioniti put da li je pogrešila kada je odlučila da zadrži bebu, da li je zaista bila spremna da se odrekne svojih snova i ambicija zbog malenog sklupčanog bića koje se ugnezdilo u njoj, da li je bila luda što je svoj život vezala za čoveka za kog je ponekad pomišljala da ga jedva poznaje, i za porodicu čiji je sigurni osećaj položaja u svetu bio toliko različit od njenog brižnog prigradskog odgoja. A sve to vreme trudila se, uzalud, da ignoriše gnevne glasove koji su dopirali uz stepenište. Stvari su ujutro delovale bolje. Svi su bili opušteniji posle prespavane noći i više niko nije pominjao venčanja niti bebe dok su doručkovali u zimskoj bašti, ali Helen je ipak bila zahvalna kada je Ričard predložio odlazak u šetnju samo za njih dvoje.

„Zašto se zove Zlatni vrh?” pitala je osećajući se nespretno u pozajmljenim čizmama i kabanici koja se nadimala na vetru, dok su šetali stazom ka obali koja se protezala pored kuće. „Pa, ta stena koju vidiš ispred nas najviša je tačka na južnoj obali Engleske. Ime je dobila po ogoljenom žutom peščaru koji vidiš na vrhu. Meni je on uvek izgledao kao njena zlatna kruna.” Helen se zagledala u golu stenu na vrhu litice. Pod sumornim oblačnim nebom ona joj nije izgledala zlatno, već pre boje senfa.

Ričard joj je čitao misli. „Verovatno je impresivnija kada je sunčan dan, ali vidik je divan, isplatiće se, časna reč.”

„Koliko dugo tvoja porodica živi u Kliftopsu?” „O, već prilično dugo”, Ričard se zamislio, uzevši njenu ruku i utisnuvši je u svoj topli dlan. „To je, u stvari, prilično romantična priča. Mama i tata nabasali su na kuću dok su bili na medenom mesecu. Tada je bila u neverovatno jadnom stanju. Farmer, vlasnik imanja, izgubio je mnogo novca, a onda se i razboleo, pa je kuća bila tek nešto više od ruine kada su moji roditelji naišli na nju. Tata je ubedio tog starca da je proda, a onda je poklonio kuću mami kao svadbeni dar. Od tada je to za oboje bio rad iz ljubavi, finansijski, naravno, rupa bez dna, ali oni je obožavaju. Mislim da me je posmatranje njihove strasti prema Kliftopsu nateralo da krenem očevim stopama i studiram arhitekturu.” Helen je klimnula. „Svakako je neobično staro mesto.” „Jelda? Zaista ti se dopada, zar ne?”

Helen je osetila da mu je njen odgovor važan. „Ne liči ni na jedno mesto na kom sam dosad bila”, odgovorila je i nije slagala. Lutanje po kući delovalo joj je kao da je na lokaciji za Avada

18

Anna

snimanje filma; kao kutija puna uživanja za preturanje i istraživanje u kišno popodne. Ali znala je da bi joj jedno popodne - možda vikend - bilo dovoljno. U sebi nije mogla da se odupre razmišljanju da bi poludela landarajući po tako izolovanoj, promajnoj staroj kući, nasađenoj navrh stena, sa samo sićušnim selom Samertaunom do kog se moglo doći peške. Hvala nebesima što je njihova budućnost u Londonu. „Hajde”, požurivao ju je Ričard odjednom, „trkaćemo se do vrha!” „Čekaj!” pobunila se Helen. „To nije pošteno. Ja nosim nas dvoje...”

Međutim, Ričard je već leteo uzbrdo, vetar je naduvavao njegovu barbor jaknu i nosio mu gustu svetlu kosu na tako komičan način da Helen nije mogla da se ne smeje figuri koja je odmicala. Dok je pakovala torbu kasnije tog popodneva, čula je glasove iz vrta ispod prozora. Provirila je kroz otvoren prozor i videla Dafne i Alfreda, jedno pored drugog u cvetnoj leji koja se protezala duž zadnje strane kuće. Sklanjali su zimske pokrivače za zagrtanje biljaka. „Deluje tako... tiho... rezervisano, možda. Da li misliš da ga stvarno voli?” Alfred je promrmljao nešto što nije mogla da čuje.

„Izgleda dražesno, prelepo, valjda”, nastavila je Dafne, „ali prosto ne mogu da razumem kako je mogao da bude tako glup. On je u svakom smislu energičan mladić; naravno da je želeo da se zabavlja. Samo sam mislila da smo ga bolje naučili.”

„Meni je jasno da smo ga naučili osećaju odgovornosti. Ponosim se načinom na koji rešava ovu situaciju.” Alfred je pokušao da oraspoloži svoju ženu. Dafne je utišala glas, ali Helen je i dalje mogla da razabere reči koje su sledile. „Mislim, koliko dobro on nju stvarno poznaje? On je dobra prilika. Otkud zna da je beba uopšte njegova? Misliš li da ona igra igru... pokušava da ga zarobi?” Helen je pocrvenela od gneva, ali nije mogla da se odmakne. „On nije budala, ljubavi. I kaže da je voli.”

„Ali Ričard je koliko sinoć priznao da se poznaju tek nekoliko sedmica. To je čista ludost ako mene pitaš.” ,,A zaboravljaš, ljutiću, da sam ja s tobom znao već od prvog dana”, odgovorio je Alfred, podnoseći Damin pogled.

„Ti, matora dobrice, dođi ovamo.” Dok se Alfred naginjao u nežni zagrljaj svoje supruge, Helen se povukla s prozora, a ružan osećaj nelagodnosti uvalio joj se duboko u stomak.

Kako se usuđuju da pretpostave da je ona samo aljkavi lovac na bogatstvo? Kako se usuđuju da misle da je namerno uhvatila njihovog sina? Bila je tu, trudila se da uradi ono što je najbolje za bebu - za njihovo unuče - a oni su stajali tamo i optuživali je za to? Bila je besna. Na kraju, za Ričarda se stvari nastavljaju po planu. Završiće studije arhitekture. I dalje će moći da radi u porodičnoj firmi i gradi slavnu karijeru. Ne, Helen je bilo očigledno ko je tu zaista zarobljen. Ona će se odreći svojih snova o putovanjima i predavanjima, ona će zadimljene pariške kafee i sparno špansko sunce zameniti prljavim pelenama i besanim noćima. Kako se usuđuju da je smatraju toliko patetičnom i siromašnom da bi se spustila tako nisko? Helen je nabacala ostatak svojih stvari u torbu. Nije mogla da dočeka da ode daleko od Kliftopsa i proklete Dafne Tajd. Avada

19

Anna

Posle toga, stvari su se odvijale brzo. Helen je diplomirala na leto i ona i Ričard venčali su se ubrzo posle toga, napravivši mirnu građansku ceremoniju u Londonu. Kasi je rođena samo nekoliko meseci kasnije - mali zavežljaj naborane ružičaste kože, plavih očiju i kovrdžave zlatne kose. Čim je bacila pogled na ćerku, Helen je znala da je uradila pravu stvar. Biće dovoljno vremena za njenu karijeru kasnije. Tada joj je bilo dovoljno samo da drži svoju bebu blizu i udiše njen topli, slatki miris. Majčinstvo je sa sobom donelo intenzivnu ljubav koja nije ličila ni na jednu drugu, organsku i čistu, i ona je preobrazila Helen. Njena ćerka imala je jednako ublažavajuće dejstvo na Dafne Tajd. Na Helenino iznenađenje, ona se pojavila kraj Heleninog kreveta u Londonu dan posle porođaja, donoseći sa sobom mali buket kasnog letnjeg cveća.

„Iz vrta u Kliftopsu”, objasnila je Helen dok ga je pružala užurbanoj sestri. „Stavite ovo u vodu, hoćete li?” Okrenula se ka Helen. „Mogu li?” pitala je, pruživši ruke ka bebi i Helen ju je predala, progutavši nagon da stegne ćerku još bliže uz dojku. „Prelepa je”, gugutala je Dafne, nudeći bebi svoj mali prst. „Izgleda baš kao njen otac.”

Helen se nije uzdržala od tananog pobedničkog osmeha i posmatrala je dok je Dafne pravila izvanredan opseg komičnih izraza ka bebi. „Reci mi, Helen, zašto si odabrala ime Kasandra?” Helen je slegla ramenima. „Oduvek mi se dopadalo. Zvaćemo je Kasi.”

Dafne je šmrcnula: „Ne sećam se klasičnih nauka tako dobro kao ti, naravno, ali zar Kasandra nije bila krajnje tragičan lik?”

„Da, na kraju. Ali bila je princeza, jedna od kćeri kralja Prijama... i proročica. Osim toga”, dodala je Helen, primetivši Dafnin skepticizam, „to je ionako samo ime.” Dve žene su zaćutale, obe s divljenjem posmatrajući šmrcavi zamotuljak u Daminom naručju.

„Imam još nešto”, rekla je Dafne iznenada. „Nešto što treba da čuvaš za Kasandru dok ne bude malo starija. U torbi mi je, tamo.” Dafne je pokazala Helen da otvori torbu i Helen je izvukla malu kožnu kutiju za nakit. Pažljivo je otvorila kopču, a unutra, ugnežden na crnom baršunu, bio je izvanredan antikvarni broš u obliku leptira. Telo insekta bilo je od najfinijeg zlatnog filigrana, optočeno sićušnim dijamantima, a krila su bila napravljena od delikatnih pločica svetlucavog sedefa. Helen ga je podigla ka svetlosti, okrećući ga tako da dijamanti zasvetlucaju pod oštrim bolničkim svetlima. „Prelep je.” „Zar ne? To je prvi komad nakita koji mi je Alfred poklonio. Pripadao je njegovoj baki. Sada bih volela da ga dobije Kasandra - moje prvo unuče. Hoćeš li joj ga sačuvati?” „Naravno.” Helen je pogledala Dafne i nasmešila se. „Hvala vam, to je veoma lepo.”

„Da, pa...” Dafne se osvrnula oko sebe, odjednom postiđena. „Gde li su oni momci nestali? Sigurno im ne treba toliko vremena da pronađu aparat za kafu na ovakvom mestu, zar ne?” Helen je pažljivo sakrila kutijicu za nakit u svoju torbu pre nego što je pružila ruke da ponovo uzme bebu. Avada

20

Anna

Osamnaest meseci kasnije rodila se i Dora, a s drugim dolaskom nove generacije Tajdovih došla je i još čvršća potvrda da je Helenino mesto u porodici. Dafne i Alfred ugađali su svojim unukama i Helen je bilo dovoljno da pogleda njihova lica kako bi znala da joj je delimično oprošteno što je „zarobila” njihovog sina. Ipak, dvanaest godina kasnije Helen još nije bilo sasvim udobno kada bi posećivala elegantnu staru kuću. Još je lutala sobama i hodnicima, nesigurna u svoje mesto među njenim zidovima, nikada se ne osećajući zaista delom porodice Tajd, a ako bi bila zaista iskrena prema sebi, nikada se nije osećala ni dovoljno dobrom za Dafninog savršenog, plavookog sina. „Eno ga!” uzviknuo je Ričard, prekidajući njena sećanja. Pokazao je svetlucavu vodu okeana u daljini. „Eno mora, devojčice. I, vidite, sunce se probija.” Dora se nagla napred, gurajući leđa Heleninog sedišta. „Vidim ga!” I Helen ga je videla, i mada se nije naročito radovala odmoru, nije mogla a da se ne oraspoloži i od samog pogleda na spektakularnu smaragdnozelenu dolinu s poljima i šumama, koja se pružala niz padine ka moru. Otvorila je prozor i pustila da je svež prolećni vazduh preplavi. London je odjednom izgledao vrlo, vrlo daleko.

„Još malo i stigli smo”, rekao je Ričard, pritiskajući gas i upravljajući automobil po izuvijanim stazama oivičenim živicama između kojih su eksplodirali cvetovi šipka i divljih narcisa. Samo nekoliko stotina metara kasnije krčkali su po dugačkom prilazu Kliftopsu.

Kuća je stajala tamo, kao i pre više od stotinu godina, sijajući belinom naspram bledoplavog neba i nepromenjena od Helenine prve posete. Dok su prilazili, Helen je mogla da vidi da su ulazna vrata pod lukom širom otvorena, a u njihovoj senci stajali su Dafne i Alfred, jedno pored drugog, čekajući strpljivo da pozdrave goste. Helen se pitala kako su znali; da li su tamo stajali satima, čekajući ih da se pojave na kraju prilaza? Od te misli se nasmešila. Ričard je video izvijanje njenih usana i ohrabrujuće ju je potapšao po ruci. „Vaša palata čeka”, rekao je, obraćajući se Kasi i Dori preko njenog ramena. Čim su stali pored stepenica, Dora je iskočila iz automobila i jurnula ka baki i deki. „Bako! Deko! Stigli smo!” Bacila se u Alfredove ruke, koje su je čekale, i zavrištala od zadovoljstva kada ju je podigao uvis.

„Tvoj otac će se jednom ušinuti ovako”, promrmljala je Helen Ričardu dok je posmatrala Alfreda kako vrti Doru oko svog struka. „Ona postaje prevelika za to.”

„O, pusti ga da se zabavlja”, rekao je Ričard nežno. Činilo se da ni Kasi neće stajati i čekati. Zgrabila je torbu i odmarširala preko šljunka da pozdravi baku i deku, dok su se Helen i Ričard ispetljavali iz pojaseva i raznih mapa i papirića od slatkiša.

„Kasandra!” uzviknula je Dafne, pruživši ruke ka starijoj unuci i privlačeći je u zagrljaj. „Pogledaj se samo, tako si visoka... i ta divna duga plava kosa, tako je lepa. Zar nije lepa, Alfrede?” Dafne se odmakla i zagledala u Kasi dok se ona nije promeškoljila i oborila pogled, postidena pred tako temeljnim posmatranjem. „Svakako jeste”, složio je Alfred, „kao Zlatokosa. Zdravo, Kasi, devojčice. Kako si?” Čvrsto ju je stegao dok je Dora skakutala pored njega, kikoćući se od uzbuđenja. Avada

21

Anna

„Dafne, Alfrede”, rekla je Helen pozdravljajući ih kod ulaza, „divno je videti vas oboje. Srećan Uskrs!” ,,I tebi, draga. Kako ste putovali? Nadam se da nije bilo prevelike gužve na putevima?” „O, nije bilo loše. I stigli smo.” Helen se učtivo nasmešila.

„Pa, nama je drago što ste ovde, zar ne, Alfrede?” Dafne je navukla džemper malo više preko ramena i okrenula se da potraži sina. On se teturao ka njima, natovaren kolekcijom torbi, kofica i lopatica. „Zaboga, Ričarde, dušo”, uzviknula je Dafne, „ostavi to sve. Ima dovoljno vremena za raspakivanje. Uđite, uđite, napravila sam uskršnje zemičke. Sigurno svi žudite za finom šoljom čaja.” „Tako je”, složila se Dora, „svi žudimo. Mama i tata su se silno posvađali oko toga da li da stajemo. Mama je htela da stanemo, a tata je rekao da treba da nastavimo dalje!” Helen je osetila da su joj se obrazi zajapurili. Ričard se tiho nakašljao. „Nije to bila silna svađa, Dora, samo mala... diskusija.”

Sada je na Dafne bio red da se učtivo nasmeši. „Pa, nema veze za to, hajde da uđemo. Kasandra, Pandora, za mnom.”

One su umarširale u kuču, a Helen je ostala da pomogne Ričardu s torbama. „Zašto insistira na tome da ih tako zove? Zna da devojčice to mrze”, prošištala je u bradu. Ričard je slegnuo ramenima. „Takva imena smo im dali, zar ne?”

Helen je slegla ramenima. Na to nije mogla ništa da kaže. Dok je prolazila kroz predvorje ka dnevnoj sobi, Helen je i bez osvrtanja znala da je sve bilo potpuno isto kao tokom njene prethodne posete, i posete pre toga. U vazduhu se osećao isti miris cveća i tečnosti za poliranje, isti pohabani persijski ćilimi bili su prostrti po kamenim podovima. U sobi za primanje, usred zlatnih čestica prašine, koje su svetlucale na suncu, primetila je starinski putni sat kako glasno kuca na kaminu, poznate izbledele tapete i isti stari drveni nameštaj koji škripi. Kliftops je bio takav. Nikada se ništa nije menjalo.

„Sedite”, pozivala ih je Dafne. „Sigurno ste iscrpljeni. Raskomotite se dok ja ne donesem čaj. Vraćam se za minut.”

Helen je sela na jednu od sofa presvučenih cicom, uranjajući u eklektičnu mešavinu jastučića koje je većinom, znala je to, Dafne sama napravila. Na suprotnom kraju sobe, Kasi se svalila u utonulu kožnu fotelju, onu najbliže vratima. Ričard joj je s ljubavlju razbarušio kosu dok je prolazio pored nje, pre nego što je i sam seo na sofu naspram Helen. Onda se Dora bacila na Ričarda, koji se smejao, i povukao je na svoje krilo. U tom jednom gestu Helen je odmah primetila sve veći jaz između svoje dve ćerke. Dora, sa devet, bila je još tako naivna i detinjasta, dok je Kasi iz dana u dan postajala sve oštrija, sve nezavisnija i samosvesnija.

Bila je to pritajena promena koja je polako preotimala njihovu ćerku. Vrata Kasine sobe, nekada uporno otvorena da bi kroz njih dopirala umirujuća svetlost sa odmorišta, sada su češće bila zatvorena, a koliko prošlog vikenda, mali, ali moćan, rukom ispisan znak pojavio se na njima, zahtevajući da svi kucaju pre ulaska. Helen je znala da je to bio prirodan deo odrastanja, ali ipak ju je zabolelo kada je primetila da Kasi čeka da ona odmakne u prodavnici, da hoda nekoliko koraka iza dok su kupovale namirnice ili nove cipele za školu, Avada

22

Anna

kao da ju je bilo sramota da je vide s njom. Dora je, s druge strane, još bila mala devojčica, srećna kada je drže za ruku i u trenu spremna za grljenje. Pretpostavljala je, kada je zaista razmislila o tome, da su dve devojčice oduvek bile suprotnosti, od samog početka, i to ne samo fizički, mada su se tu primećivale najočiglednije razlike. Kasina svetla kosa, bleda koža i ledenoplave oči podsećale su na Ričardovu stranu familije. Dora je bila ista Helen: imala je tamnu kosu na majku, taman ten i zelene oči boje algi. Ričard ju je zvao svojom malom cigančicom. Kasi je na svet došla uz simfoniju šumova, otvorila je pluća punom snagom i na taj način nastavila još poprilično dugo. Bila je naporna beba, teška za čitanje i uvek se borila protiv spavanja. Helen je ludela od brige zbog bljuckanja i rutina, sve dok se Kasi postepeno nije transformisala u buntovno malo dete, a zatim u nabusitu devojčicu. Sada su se bližili pubertetu i Helen je mogla da vidi da će se uskoro suočiti s novim obiljem izazova. Helen je volela Kasin vatreni duh, ali ponekad je zbog njega imala pune ruke posla. Dorino rođenje, s druge strane, bilo je sušta suprotnost Kasinom - iskliznula je na svet brzo i tiho - toliko tiho da se Helen uplašila da nešto nije u redu, sve dok babica nije pljesnula bebu po zadnjici i dok Dora nije otvorila svoja mala usta kako bi nežno mjauknula u znak protesta. Za razliku od Kasi, od prvog trena kada su je doneli kući, Dora se prosto uklopila. Bila je zadovoljna da sedi u skakalici za bebe i sisa svoju pesnicu, zelenim očima mirno prateći majku po sobi sve dok se Helen ne bi setila da joj promeni pelenu ili je nahrani. Kasi je bila dete koje bi ležalo na podu supermarketa, šutiralo i vrištalo dok ne bi dobilo pahuljice koje je želelo. Dora je bila srećna ako bi dobila isto što i njena sestra. Kasi je izvlačila odeću s polica i probala jednu stvar za drugom sve dok soba ne bi izgledala kao minsko polje. Dora bi sve pokupila i uredno vratila kako njena sestra ne bi upala u nevolje. Kasi je virila u božićne poklone. Dora je strpljivo čekala veliki dan, zabrinuta da će pokvariti iznenađenje. Kasi bi zaronila pravo u duboki kraj bazena, a Dora bi prvo umočila nožni prst pre nego što bi pažljivo skliznula sa ivice. Helen je bila zbunjena kako je mogla da rodi dva toliko različita i fascinantna stvora, ali u jedno je bila sigurna: razlike među njima biće sve izražajnije kako budu postajale starije.

Dok je Helen sedela i proučavala devojčice, prvi put je primetila briljantnu boju Kasinih lakiranih noktiju - bili su iste crvene boje kao skupi lak koji je Helen prethodne nedelje probala na Šanelovom pultu. Kasi je, primetivši majčin pogled, bacila oko na svoje nokte pre nego što je podigla pogled i nedužno joj se nasmešila. Helen je progutala bes. Razgovaraće s njom, nasamo. Da, Kasi je sigurno ulazila u tešku fazu. „Devojčice, kako vam ide u školi?”, pitao je Alfred, prekinuvši tišinu. „Tvoj otac rekao mi je da si dobro prošla na završnom ispitu, Kasi?”

Kasi je klimnula. „Da, valjda jesam.” „Prošla je stvarno dobro”, rekla je Helen. „Njeni učitelji misle da pred Kasi leži svetla budućnost ako se potrudi.” Kasi je oborila glavu, naizgled postiđeno. „A i Medi Pandi škola dobro ide, zar ne?”, dodao je Ričard. „Prošle nedelje bila je treća na testu spelovanja.” „Da”, rekla je Dora. „Trebalo je da spelujem F-I-L-O-Z-O-F-I-J-A. Filozofija.” Polako je izgovorila reč, slovo po slovo. „Dobila sam crvenu zvezdicu.” Avada

23

Anna

„Bravo”, uskliknuo je Alfred.

„Kako pametne unuke imam”, rekla je Dafne ulazeći u sobu i noseći poslužavnik s prepečenim uskršnjim zemičkama iz kojih je izbijao miris toplog cimeta i karanfilića, i vreo čajnik. „Ne ustežite se - sami se poslužite.” Kasi je prva ustala. Zgrabila je pola zemičke, a onda krenula ka balkonskim vratima. „Mogu malo da izađem napolje?”

„Ne, dušo”, počela je Helen, „tek smo st...” Ali Dafne ju je već prekinula. „Naravno, Kasandra!”, rekla je veselo. „Samo ti idi. Sigurna sam da će ti dobra doza seoskog vazduha mnogo goditi. Možda ćeš pronaći i Bila u voćnjaku. Nedavno je ovde bilo užasnih oluja. Pričao je o tome da će zapaliti logorsku vatru.”

Helen se nakostrešila. Nisu bili u kući ni deset minuta, a Dafne joj je već podrivala autoritet. Duboko je udahnula. Ostani mirna, terala je sebe. Nije bitno. Ionako je bolje da se Kasi skloni.

„Tata, nemoj mi reći da stari Bil Drajden još upravlja imanjem? Mora da mu je već sedamdeset”, divio se Ričard. „Nisi mnogo promašio”, složio se Alfred, „ali još je brz kao buva, taj čovek.”

Dok su otac i sin počinjali razgovor o izazovima u upravljanju zemljom oko Kliftopsa, a Kasi lagano odlazila kroz balkonska vrata, Dafne se odsečno okrenula ka Helen.

„Kada je Kasandra počela da lakira nokte, Helen? Zar nije premlada za sve te gluposti?” Helen se slatko nasmešila, iritirana neodobravanjem ispisanim svud po svekrvinom licu. „O, to je samo malo zabave za praznike. Ne dozvoljavam joj da ga nosi svakog dana.” Zašto je lagala? Zašto prosto nije rekla da je to prvi put da je videla Kasi s lakiranim noktima i da to svakako nije bila njena ideja? Zato što bi tada delovala kao slaba i nesposobna majka, eto zašto. Dafne je zvocala. „Devojčice danas toliko žure da odrastu. Dečaci, odeća, šminka... ima dovoljno vremena za sve to.” Helen se pripremila za pridiku, ali Dafne ju je iznenadila odjednom promenivši temu. „Pa, kako je u Londonu, Helen? Da li ste svi dobro? Jeste li zauzeti?” „Da”, klimnula je Helen. „Jesmo.”

„Znači, još ne planirate da se odselite iz grada?” Evo nas opet, pomislila je. „Ne, Dafne”, rekla je Helen čvrsto, „znate da su naši životi u Londonu.” Dafne je šmrcnula. „Samo mislim da biste kvalitetnije živeli kada biste se preselili na selo.” „Imamo vrlo kvalitetan život. London je divan, živopisan grad. Može toliko toga da ponudi devojčicama.” „Sigurna sam da jeste uzbudljivo mesto - za mladi par”, dodala je Dafne zajedljivo. „Samo ne mogu da se oduprem mišljenju da je za jednu porodicu bolje u ruralnijem okruženju. Brinem za devojčice.” Avada

24

Anna

„Nema potrebe da brinete za njih. One napreduju. U njihovom uzrastu potrebne su im stimulacija, prilike i avantura, zar se ne slažete?” „Pa...” promrmljala je Dafne nepokolebljivo. „Šta?”, pitala je Helen, zagrizavši mamac. „Ne mislite tako?”

„Ne mogu a da ne primetim da Kasi deluje pomalo povučeno. Ona je tako ozbiljno stvorenje, tako okrenuto u sebe. Čula sam priče o tim školama u centru. Nema čistog vazduha, nema otvorenih, zelenih prostora. To ne može biti dobro za nju.” Helenini obrazi su se zajapurili. „Kasi je dobro. Ona je srećna i zdrava.”

„Samo mislim...” „Ne možemo da iščupamo svoje živote iz korena, Dafne. Ja imam svoj posao... moje istraživanje na Londonskom univerzitetu. Neću da se odreknem toga. To je bitan deo mog života.”

Dafne je šmrcnula. „Pretpostavljam da sam ja malo drugačija od vas, modernih žena. Ja sam uvek stavljala supruga i porodicu na prvo mesto.”

Helen je osetila prezir zbog te optužbe. Dafne je mislila da je ona sebična jer zadržava porodicu u Londonu, ali nije bilo šanse da sve promene iz korena kako bi došli i kampovali na Daminom i Alfredovom pragu, samo da bi Dafne mogla da se petlja u njihove živote. Helen nije mogla da zamisli ništa gore. „Ne razgovarate valjda ponovo o preseljenju, mama?” umešao se Ričard, priskočivši Helen u pomoć. „Tek smo stigli! Daj nam bar priliku da popijemo šolju čaja i pojedemo po zemičku pre nego što počneš. Kad smo kod toga”, glatko je promenio temu, „ove su predivne. Mogu li da dobijem još jednu?”

„Naravno, dragi”, rekla je Dafne nagradivši sina najtoplijim osmehom. „Samo se posluži. Izgledaš pomalo mršavo. Moraću da te ugojim dok si ovde. Ne smemo dozvoliti da se osušiš, zar ne?” Daj mi snage, pomislila je Helen i okrenula lice ka vrtu da sakrije razbuktale obraze. „Nije htela da te uznemiri”, rekao je Ričard malo kasnije, dok su na spratu raspakivali kofer.

„Zna ona tačno šta radi”, otpuhnula je Helen, zavrljačivši šaku gaćica i čarapa u fioku. „Radi to otkako je poznajem.” Bilo je teško naterati Ričarda da shvati koliko se zbog Dafninog spuštanja i komentara osećala malom i beznačajnom. Istina je bila da su njih dvoje, svako za sebe, delovali tek malo bezosećajno, u najgorem slučaju netaktično. Ali kada bi se sabrali, Helen se osećala kao da se suočava sa zastrašujućom paljbom kritika i pritužbi. „Ona je samo usamljena starica kojoj nedostaje porodica i koja bi volela da živimo malo bliže.” „Ona nije toliko stara. I sama? Daj mi snage! Još uvek ima tvog tatu, a sudeći po onome što čujem, očigledno je srce i duša lokalne zajednice. Ako nisu prodaja kolača i proslave za dobrotvorno društvo, onda su amaterske pozorišne predstave i dobrotvorne zabave na otvorenom. I ne nedostajemo joj mi. Ti joj nedostaješ. Ti i devojčice!” Helen je otvorila ormar i zgrabila vešalicu za svoju zgužvanu svilenu haljinu. „Ne budi takva.”

Avada

25

Anna

„Kakva? Samo mi je muka od njenih zamerki. Znam da ona to ne razume, ali meni je potreban moj posao. Pomaže mi da sačuvam zdrav razum. Ja nisam za udoban život na selu, znaš to.”

„Znam.” Ričard joj je prišao i uzeo je za ruku. ,,I zbog toga te volim. Helen, niko ne kaže da treba da se odrekneš svog posla.”

„Stvarno?” Pogledala je muža. „Naravno da ne. Ili bar ja ne kažem. Znam koliko ti je važan. Mislim da je odlično što si našla nešto što voliš da radiš i, iskreno, ako je dobro za tebe, dobro je i za nas, kao porodicu. Je li tako?”

Smirivši se malo, Helen je izvukla ruku iz njegove i posegnula za haljinom. „Samo ponekad poželim da se ne ponašaš kao da je boravak ovde nekakva užasna kazna”, rekao je Ričard blago. „Mislim, nije toliko potpuno grozno, zar ne?” Helen nije odgovorila. Umesto toga, poravnala je nabore na haljini pre nego što ju je okačila u ormar. Ričard je uzdahnuo i pokušao ponovo. „Mnogo bi mi značilo ako biste se vas dve slagale.” „Pokušavam već dvanaest godina, Ričarde. Možda bi ovaj razgovor trebalo da vodiš sa svojom majkom.” Helen je bacila svoj neseser na komodu. Pogled na njega odjednom ju je podsetio na Kasine lakirane nokte, pa se ponovo iznervirano smrkla. Stvari između nje i Ričarda obično su bile mirne, bezbedne i stabilne - ponekad i dosadne - ali kad god je bilo reči o Dafne i Kliftopsu, postajale su napete. Činilo se da nema veze šta Dafne radi, Ričard je uvek branio svoju majku. Helen je nekada mislila da je to osobina vredna divljenja, ali sada je počelo da je živcira. Šta je s njom? Ipak je ona njegova žena i bilo joj je sve više muka od toga da uvek bude na drugom mestu. Zgrabila je kaput i krenula ka vratima sobe. „Kuda ćeš?” „Napolje. Treba mi svež vazduh.”

„Želiš li društvo?” „Ne sada.” Znala je da nije redu da iskaljuje bes na Ričardu, ali nije mogla da se uzdrži. Nešto u vezi s povratkom u tu staru farmersku kuću činilo ju je pomalo ludom. „Pa, nemoj da zakasniš na večeru”, doviknuo je Ričard ka njenim leđima. „Mama pravi pečenje - moje omiljeno jelo, naravno, a oboje znamo koliko sam užasno neuhranjen, zar ne.” Potapšao je svoj obimni struk i Helen se nasmešila uprkos svom raspoloženju.

Napetost između dve žene tiho je krčkala čitave nedelje, ali Helen je pazila da ona nikada ne stigne do tačke ključanja. A da bude iskrena, Ričard je bio u pravu: u Dorsetu nije bilo toliko grozno. Porodica je polako počela da se opušta u svom okruženju i novi miran život postepeno ih je preplavio. Devojčice su lunjale po imanju, punile pluća svežim morskim vazduhom, a kosti suncem. S mostića u dnu voćnjaka bacale su štapiće u potok i gledale čiji će se prvi pojaviti nizvodno, marširale su preko stena u dugim živopisnim šetnjama i bilo im je dozvoljeno da ostanu budne duže nego obično, da igraju karte sa Alfredom ili gledaju stare filmove u radnoj sobi. Helen je pronalazila vremena da se sklupča na klupi uz prozor s nekim od prašnjavih romana nanizanih duž polica u biblioteci, ili prosto da bi gledala oblake kako plove preko beskrajnog neba. Dafne je u kuhinji kuvala kao Avada

26

Anna

oluja, šporet „aga” izbacivao je naizgled beskrajnu paradu kolača i pita, preukusne đuveče i pečenja. U nedelju su Alfred i Ričard ustali rano i sakrili čokoladna jaja svud po vrtu, za tradicionalnu uskršnju potragu za jajima. Helen je obukla zelenu svilenu haljinu, a naterala je i devojčice da obuku jednake izvezene haljine, samo za Dafne. A pošto je i vreme ovog puta bilo na njihovoj strani, proveli su sate na plaži, puštajući zmajeve, tražeći školjke, gacajući po baricama između stena i praveći piknike na ćilimima rasprostrtim preko oblutaka.

More je bilo previše hladno da bi se plivalo, ali njihovog poslednjeg dana, kao izazov, Ričard se skinuo u gaće i bacio u talase. Helen je sela na ćilim i gledala ga neko vreme kako se praćaka u vodi, dok su se devojčice kikotale na obali. Bilo je teško ne diviti se snažnim mišićima na njegovim ramenima i dugim, mršavim nogama. Bio je lep čovek i nije se mnogo razlikovao od onog kog je upoznala na fakultetu pre više od deset godina. Možda je na temenu imao malo manje kose i možda je imao nekoliko bora oko očiju, ali to je bilo sve. Lepo je stario. Gledajući ga, zamišljala je njegove mokre ruke oko sebe, njegovu hladnu slanu kožu kako se priljubljuje uz njenu i iznenadila se kada ju je odjednom preplavio talas želje. Prošlo je dosta vremena otkad su vodili ljubav. Možda će pokušati kasnije - obući će neki pristojan donji veš i ubediti ga da odu ranije u krevet.

Dok je Helen posmatrala s plaže, Ričard je izjurio iz talasa, kože ružičaste od hladnoće. Iznad glave nosio je dugačke niti algi i prvo je pojurio Doru, a zatim Kasi, terajući ih da vrište od zadovoljstva dok je ka njima mlatio sluzavim zelenim algama. Helen se nasmešila i posegnula za kamerom koja je ležala pored nje. Bio joj je potreban samo trenutak da izoštri, a njih troje već su bili skoro iznad nje kada je aparat okinuo; jedna slika zabeležena zauvek. Kasi je bila u prednjem planu, s plavom kosom koju vetar nosi preko njenog lica i ozbiljnim očima koje gledaju pravo u objektiv, Dora neznatno iza, sva u ružičastim obrazima i širokom osmehu, i Ričard iza njih, sa osmehom od uva do uva dok je otresao vodu s kose kao pas. Bio je to nevini trenutak zabeležen i zapečaćen za buduće generacije, poput nekog finog vina. Dok ih je posmatrala, Helen je sa iznenađenjem shvatila da je to, na kraju, bila sreća. Možda to nije bio baš onakav život kakav je zamišljala za sebe, ali uopšte nije bio loš. Sedela je na oblucima, ruku obavijenih oko kolena, i posmatrala muža i ćerke kako jurcaju po plaži uz bezbrižan smeh. Helen se nasmešila u sebi. Bilo je tačno ono što se govorilo: na kraju krajeva, porodica je ipak najvažnija.

Avada

27

Anna

Dora

Današnjica Kiša je neumorno padala po Londonu čitave sedmice, sve dok subota nije osvanula s nesigurnim novim svetlom. Dora je povukla zavese i ugledala sunce koje se rascvetavalo kao bledožuti narcis na nebu. Presijavalo se po okolnim krovovima Haknija i preobrazilo čeličnosivi pejzaž u nešto svetlije i čistije. „Ovo je znak”, rekao je Den, stegnuvši joj rame dok je prolazio pored nje za kuhinjskim stolom, držeći šolju s kafom u ruci.

Dora se nadala da je u pravu. Cele nedelje bila je u rasulu, preko dana rastrzana na poslu i uznemirena zbog glave pune ludih noćnih snova. Više nije mogla ni da se seti kakav je bio osećaj normalnosti, a sada, kada je stigao dan njenog putovanja u Dorset, osećala je fizičku mučninu. Cele nedelje ponavljala je u sebi čudan telefonski razgovor s majkom i neizrečeno pitanje koje je teško visilo nad njima: zašto sad?

„Ipak bih volela da i ti pođeš sa mnom.” Znala je da Den mora da radi, ali potajno se nadala da će se on predomisliti.

„Izvini, lutko, znaš da bih išao da mogu, ali stvarno treba da se bacim na posao. Osim toga, verovatno je bolje da ja ne budem tamo, zar ne - to je prilika za zbližavanje s majkom?” Dora se ugrizla za usnu.

„U svakom slučaju”, nastavio je, „tvoje vesti su možda baš ono što vam je obema potrebno da biste se ponovo zbližile, znaš, vreme za proslavu...zagrljaje i suze radosnice. Nisam stručnjak, ali zar mame i ćerke ne bi trebalo da budu dobre u tome?”

Dora ništa nije rekla. Tajdovi su tokom proteklih godina dokazali da su vrlo dobri sa suzama, premda nisu uvek bile radosnice. „To nisu moje vesti, to su naše vesti”, bilo je sve što je najzad izgovorila. Den ju je uzeo za ruku. Čvrsto joj je stegao prste i sve ih pomilovao. Od tog gesta poželela je da zaplače. „Znam da je zastrašujuće vratiti se tamo posle sveg ovog vremena, ali sve će biti u redu, videćeš. Helen će biti drago što te vidi”, rekao je, privukavši je bliže i poljubivši vrh njenog nosa. „Ništa loše neće se dogoditi. Veruj mi.” „Da”, rekla je Dora, ,,u pravu si”, ali čvrsto ga je zagrlila i udahnula njegov miris, urezujući ga u sećanje, za svaki slučaj.

Krenula je posle doručka, nadajući se da će izbeći gužvu, ali ipak je prošlo sat i po pre nego što se njen mali automobil provukao kroz zakrčene gradske arterije i izbio na auto-put M3. Taman kada je njeno stopalo počelo da se buni zbog neprekidnog pritiskanja i puštanja kvačila, između automobila je počeo da se otvara prostor i osetila je olakšanje kada je najzad mogla da spusti nogu na pod. Izgubila je svoju omiljenu londonsku stanicu, pa je podesila radio, zaustavivši se na programu u kom je neki blesavi di-džej brbljao o tome Avada

28

Anna

koliko je „moćno” bilo prethodne noći. Srećom, ubrzo se izduvao i pustio niz poznatih dens melodija koje su Dori skrenule pažnju s napetosti nagomilane u stomaku. Najzad, isključila se s auto-puta i krenula nizom isprepletenih magistralnih puteva koji su ubrzo ustupili mesto poznatijim stazama i prizorima i, mada još nije ugledala more, otvorila je prozor i duboko udahnula svež vazduh. Menjač je glasno zakrčao dok je menjala brzinu na strmom usponu brda i najzad, dok je prelazila preko vrha, ugledala je mali, pospani primorski grad prostrt pred njom kao prekrivač od zakrpa. Posle monohromatskog Londona, boje slične draguljima bile su zaprepašćujuće intenzivne. Osetila je lepotu pejzaža kao bol u duši.

Prelazeći završni deo puta, Dora je upijala kuće boje slatkiša, stepenike šibane vetrom, koji su vodili ka stazama na vrhu litice, glogove živice i lepe seoske vrtove. Prošlo je deset godina, a sve joj je još delovalo tako poznato, tako nepromenjeno. Dala je desni žmigavac, mahnula grupi šetača koji su se vukli ispred automobila, a onda ubrzala kroz kapiju od kovanog gvožđa na kolski prilaz. Usput je upijala pogled na Kliftops.

Još otkako je bila devojčica, ta kuća, živopisnog položaja i očaravajućeg dizajna, Dori je delovala magično. Dok joj je prilazila, njeni bledi kameni zidovi sijali su na popodnevnom suncu ružičastom bojom sumraka i iznenadila se osetivši kako treperi od uzbuđenja. To nije bila sumorna palata kakvu je pamtila u snovima. Bila je prelepa. Nastavila je prilazom, a kuća se pojavljivala i skrivala iza platana i živica. Gotovo da je mogla da čuje očev oduševljeni uzvik: „Vaša palata čeka!” Gotovo je očekivala da ugleda baku i deku kako stoje na pragu i dočekuju je s toplim osmesima i širom raširenim rukama. Međutim, dani detinjstva odavno su prošli i ona je odmahnula glavom da izbriše sećanja. Automobil je suviše brzo stao pred kućom drobeći šljunak. Dora je na trenutak ostala da sedi i slušala nežno kuckanje motora koji se smirivao. Nije se pomerala. Čvor u njenom stomaku porastao je do veličine lopte za kuglanje. Ignorišući ga, dohvatila je mobilni telefon i na brzinu otkucala poruku za Dena. Uspela! X. Pritisnula je dugme za slanje, a onda prevrtala telefon u ruci, bacajući pogled ka ulazu pod kamenim lukom. Samo treba da izađe iz automobila, pređe preko pošljunčanog prilaza i pokuca na ostarela hrastova vrata, ali sada kada je stigla, tih nekoliko poslednjih metara delovali su joj nepremostivo, kao strma klizava litica preko koje nekako mora da se popne. Stresla se od te pomisli.

Nije kasno da se okrene. Mogla bi da okrene auto i ode pre nego što Helen i primeti da je stigla. Mogla bi da stigne kući pre mraka, da se ušuška u poznatu londonsku gužvu i pronađe utehu u Denovim rukama. Njen život i nije tako loš. Na papiru, ona je uspešna blistava karijera, trošan dom, dečko koji je voli - njen život u Londonu bio je nešto čime se treba ponositi, nešto na čemu bi joj se moglo i zavideti. Ako uspe da klizi po površini, ako uspe da izbegne one nazubljene pukotine koje su počele da se pojavljuju i užasan osećaj da će pasti u ambis ispod nje, ako bude mogla da zakopa noćne more i uguši napade panike, znala je da će biti dobro. Zašto da kopa po mutnim vodama prošlosti? Šta se uopšte nada da će postići? Ne mora ovo da radi. Bila je ludost dolaziti ovamo. Prošlost je prošlost, ona treba da ostane zakopana. Dok je planirala beg, Dora je osetila kako se lupanje njenog srca usporava. Posegnula je za ključevima u bravi, ali dok je prstima doticala hladni metal, njen telefon ispustio je piskavi zvuk. Bacila je pogled na njega. Poruka od Dena. Samo hrabro! X Progutala je.

Avada

29

Anna

Deni.

Beba.

Odjednom je bilo jasno: nema povlačenja. U njoj je rastao život. Setila se Dena kako je sedeo naspram nje, pre samo nedelju dana, pružajući joj vitamine za trudnice s nadom i očekivanjima koji su mu goreli u očima. To je bilo dovoljno da njene misli o brzom begu auto-putem nestanu. Sada ne može da se okrene, mora da se suoči sa onim što je čeka unutra. Duguje to Denu i njihovoj budućnosti, ma šta ona donosila.

Uz dubok uzdah i drhtavih ruku, Dora je izvukla ključeve iz brave i otvorila vrata automobila. „Vreme je da se suočim s prošlošću”, prošaputala je i zakoračila ka ulazu u kuću.

Avada

30

Anna

Kasi

Petnaest godina ranije Kasi je stajala na ivici talasa i gledala ka horizontu. Pred njom se pružalo more, čudno ravno, kao metalna ploča uglačana teškim sivim nebom. Samo je tanki krnjetak zimskog sunca probijao oblak, osvetljavajući traku vode tačno ispred nje, pa je sijala kao ogledalo. Kasi se usredsredila upravo na taj deo srebrne vode. Pravila je žabice od oblutaka, vešto ih bacajući preko nemirnih talasa, i gledala kako poskakuju po svetlucavoj površini dok ne bi izgubili zalet i potonuli daleko od očiju. Najbolji rezultat bio joj je šest skokova. Sagla se da podigne još jedan kamen i protrljala njegovu hladnu, vlažnu površinu prstima pre nego što se okrenula da ga baci preko vode. Zaustavila je disanje dok je on poskakivao... poskakivao... poskakivao i onda pao pod talase. „Nije loše”, rekao je njen otac, škripućući preko plaže ka njoj. Kasi je slegla ramenima. Bila je daleko od dekinog rekorda od devet skokova.

„Zahladilo je.” Ričard je zadrhtao i privukao kragnu jakne oko vrata. „Trebalo bi da krenemo kući. Tvoja mama i sestra misliće da smo upali u vodu.”

Nije mogla da se natera na osmeh. Umesto toga, Kasi je zavrljačila poslednji kamen ka horizontu i okrenula se ka stazi koja je vodila naviše s plaže. Mogla je da razabere samo treperava svetla Kliftopsa visoko iznad njih. „Jesi li dobro, Kasi?” pitao je Ričard, prebacivši ruku preko njenih ramena dok su neravnomernim korakom išli preko oblutaka. „Kakav dan. Znaš, savršeno je normalno da budeš tužna... ili ljuta... ili i jedno i drugo. Tuga ume da bude prilično zbunjujuća.”

Kasi je polako klimnula. Zaista nije znala šta oseća. Baka i deka bili su mrtvi tek nekoliko dana, a njihova tela spuštena u grobove pre samo nekoliko sati. Sve to još nije delovalo stvarno. „Dobro sam.” Zastala je i razmislila na tren. ,,A ti, tata? Jesi li ti dobro?”

Činilo se da ga je to pitanje iznenadilo. „Da, ljubavi, dobro sam”, rekao je pomalo tužno i uzeo je za ruku. „Sve to deluje kao velika šteta, zar ne? U jednom trenutku su ovde, a u sledećem ih više nema. To je teško prihvatiti.” Kasi je klimnula glavom i pretvarala se da ne vidi suze koje su mu svetlucale u očima. Od pogleda na njih, bol koji nije mogla da proguta vratio joj se u grlo, kao hladan kliker utisnut negde oko krajnika. „Ali dopala bi im se služba”, dodao je Ričard.

„Da”, složila se Kasi. Bio je u pravu. Dafne bi bila oduševljena dupke punom lokalnom crkvom, a Alfred bi odobrio ozbiljne himne i Tenisonovu poemu koju je Ričard pročitao hrabrim, nepokolebljivim glasom. Sahrana je bila duga, spora i ozbiljna i Kasi bi više volela da se seća deke kako kopa u cvetnim lejama u Kliftopsu i bake kako juri po kuhinji, nego Avada

31

Anna

slike koja joj se sada utisnula u misli: dva tamna drvena kovčega koji se spuštaju, jedan do drugog, u hladnu, vlažnu zemlju. Zvuk prvih grumenova zemlje, koji su udarali o drvene kutije, bio je mučan. Ali bar ona nije bila tamo. Ona je bila deo ozbiljnog, odraslog sveta gubitka i jada. Prvi put je nisu tretirali kao malo dete.

„Veruješ li u raj?” pitala je iznenada, koncentrišući se na ravnomerno koračanje po plaži umesto na očev pogled.

Bilo je to pitanje kojim je bila zaokupljena još od onog ponoćnog poziva koji ih je probudio pre sedam dana s vestima da su joj baka i deka mrtvi, poginuli u automobilskoj nesreći na zaleđenom seoskom putu dok su se vraćali s predstave u Bridportu. Kasi je, radoznala, na vrhovima prstiju otišla do odmorišta. Virila je kroz ogradu na stepeništu i videla oca, daleko dole, kako stoji u hodniku držeći slušalicu na vratu. Pored njega, na donjem stepeniku, sedela je njena majka, a duga svilena spavaćica nakupljala se poput vode oko njenih stopala. Iako nije mogla da čuje šta se govori s druge strane veze, sve u izgledu njenog oca govorilo joj je da je stvar ozbiljna. Podsetio ju je na jednu Dorinu marionetu, kada su joj se svi konci umrsili, pa su joj udovi visili otromboljeno. Izgledao je slomljeno.

Spustio je slušalicu i Kasi je gledala kako ga Helen tapše i smiruje dok na kraju Ričard nije ispravio ramena i obrisao oči rukavom. Onda se okrenuo da pogleda ženu i prvi put je delovao nesigurno. „Šta misliš, šta će sada biti?”

Kasi nije čekala da čuje majčin odgovor. Pogled na očeve suze bio je dovoljan znak da ne bi trebalo da špijunira. Ustala je i na vrhovima prstiju vratila se u svoju sobu. Odlično je znala da, šta god da se desi, to neće biti dobro. Usledila je sedmica jakih emocija, napetosti i tuge, roditelji su se naizmenično privrženo grlili i svirepo raspravljali. Stvari su bile naročito žučne kada se došlo do sahrane. Ričard je brinuo da nije podesno za Kasi i Doru da joj prisustvuju; brinuo je da će to biti previše za njih, previše uznemirujuće. S druge strane, Helen je insistirala. „Ne možemo doveka da ih štitimo od stvarnog života, Ričarde”, govorila je. „One više nisu bebe.” I Kasi je potajno bila zadovoljna. Nije želela da bude zaštićena ni od čega, a svakako nije želela da bude isključena iz najozbiljnije stvari koja se ikada desila njihovoj porodici. Želela je da s njom post. paju kao sa odraslom, što je gotovo i bila. Na kraju, njoj je bilo skoro trinaest godina. „Ja... nisam siguran”, promucao je Ričard, a njegove reči vratile su je u sadašnjost, na plažu brisanu vetrom. „To je veliko pitanje, Kasi. Postoje mnoge različite teorije o životu i smrti i onome što sledi posle toga.”

Kasi ga je iznenađeno pogledala. Obično je mogao da odgovori na bilo koje pitanje koje bi mu postavila. Zbunila se videvši ga tako nesigurnog.

Stigli su do stepenika preko ograde na suprotnom kraju plaže. Ričard se popeo preko, a onda pružio ruku Kasi pre nego što su oboje krenuli uz stazu ka kući. Hodanje je bilo naporno i njihov dah pretvarao se u paru na hladnom zimskom vazduhu. „A u šta ti veruješ?” pitala je, pogledavši naviše ka ocu. Avada

32

Anna

„Da znaš, nisam sasvim siguran. Pretpostavljam da bih voleo da mislim kako postoji nešto posle ovog života. Međutim, nisam siguran da mi se dopada ideja o reinkarnaciji. Šta ako se vratim kao svinja?” „Ili pacov?”, nastavila je ona. „Ili puž golać?” Kasi se zasmejala.

„Raj deluje kao prilično razumna ideja”, rekao je Ričard na kraju. „Volim da razmišljam o mami i tati kako nas gledaju negde odozgo. Mislim da je to ono u šta ja verujem.”

„Znači, veruješ u boga?” Ričard je zastao. „Da, pretpostavljam da verujem.” Išli su još malo. ,,A ti, Kasi, veruješ li ti u boga?” Kasi je slegla ramenima i počela da sisa pramen kose. Nije nikada razmišljala o tome. Pevala je one dosadne crkvene himne u školi i učestvovala u molitvi posle svakog zbora, ali to je bilo samo zato što su ih nastavnici terali, inače bi bili kažnjeni. To nije bilo kao da je išla u crkvu ili izgovarala molitve, osim onih uobičajenih, kao molim te, samo da me ne uhvate. A kada bi razmislila o tome, delovalo joj je pomalo blesavo da zamišlja nekog nevidljivog, sedokosog muškarca tamo gore na nebu, koji ih sve posmatra. Gde je on bio kada su njeni baka i deka sleteli s puta one noći? Zašto ih nije čuvao? Oni su bili dobri ljudi. Nije smatrala da su oni ikad učinili išta stvarno loše u svojim životima, ne kao što je ona krala slatkiše iz prodavnice na uglu i zadirkivala Šarlot Kramb u školskom autobusu, dok blesava devojčica grimiznih obraza ne bi zaplakala ogromnim, slinavim suzama. Nije tu bilo nikakve logike. Možda su ljudi prosto dolazili i odlazili. Možda, kada jednom umrete, prosto nestanete, potonete bez traga, kao obluci koje je bacala u more pre samo nekoliko minuta.

„Mislim da ja ne verujem u boga”, rekla je najzad. „Previše loših stvari se dešava.” Ugrizla se za usnu. ,,U svakom slučaju, ako bog postoji, zašto je nevidljiv? Zašto jednom zasvagda ne dokaže da postoji, umesto što nas tera da nagađamo? Rešio bi mnogo problema ako bi se jednog dana pokazao i rekao: 'Ta-raa! Evo me!'“ Ričard se tužno nasmešio. „Dobro je preispitivati stvari u životu, Kasi. Ti stvarno odrastaš, zar ne?” Kasi je klimnula glavom. Ona se svakako nije osećala kao devojčica koja je bila tog jutra. Dora i Helen sedele su za kuhinjskim stolom kada su Kasi i Ričard ušli kroz zadnja vrata. „A, tu ste”, rekla je Helen. „Samo što nisam poslala potragu. Da li ste lepo prošetali?”

„Nije bilo loše.” Kasi se izmigoljila iz kaputa i čizama, zahvalna za toplotu koja je izbijala iz „age”. Pružila je smrznute prste ka šporetu, protrljavši ih žustro pre nego što je krenula ka hodniku.

„Ne tako brzo, mlada damo”, doviknula je Helen. „Tvoj otac i ja voleli bismo da razgovaramo s tobom.” Helen je pokazala praznu stolicu za stolom i Kasi se nevoljno svalila na nju. Ričard je seo pored nje. Odjednom je izgledao nervozno. „Šta se dešava?”, pitala je Dora. Naizmenično je gledala majku, pa oca, pa Kasi. Kasi je slegla ramenima; ona nije imala pojma. Avada

33

Anna

Otac je prekinuo tišinu. „Želimo da vas pitamo šta mislite o tome da se preselimo ovamo... u Kliftops?” Dora je širom otvorila usta. „Mi, da živimo ovde?” „Da”, rekao je Ričard.

„Zauvek?” pitala je Dora. Kasi je prevrnula očima. „Ne zauvek, tupsone. Zar ne planiraš da se jednog dana odseliš iz kuće?” „Znam na šta si mislila, Pando”, umirio ju je Ričard. „Da, to bi bilo trajno preseljenje. Odustali bismo od kuće u Londonu i premestili svoj život ovamo. Moglo bi da bude zabavno, šta mislite? Svi mi zajedno u mom starom porodičnom domu.”

Tišina je odzvanjala po prostoriji. ,,A to su i baka i deka želeli”, dodao je. „Tako su zapisali u testamentu.” Gledao ih je sve naizmenično. „Njihova najveća želja bila je da Kliftops ostane u porodici. Toliko im je bio važan... zajedno su renovirali ovu kuću... i zbog toga... pa, zbog toga mi je važna.” Sve su čule kako Ričardov glas puca. „ A škola?” pitala je Dora, i dalje pokušavajući da shvati kolosalnost očevog predloga.

„Obe biste išle u ovdašnju školu”, odgovorila je Helen, pruživši Ričardu trenutak da se pribere.

Dora je izgledala zamišljeno. „Možemo li da nabavimo psa?” „Hmmm... moraćemo da razmislimo o tome”, odugovlačila je Helen. „Kasi, ti si vrlo tiha”, rekao je Ričard najzad. „Šta ti misliš?” Kasi je slegla ramenima. Nije znala zašto se njeni roditelji muče zbog ove šarade. „Vi ste već doneli odluku, zar ne?”

„Pa... šta ti misliš da je bitno za nas?” „Znači, ako ja kažem da ne želim da se preselimo, moći ćemo da ostanemo u Londonu... u našoj kući?” pitala je Kasi gledajući ih pravo u oči. „Pa, ne baš”, promucao je Ričard, „ali ima stvari koje bismo mogli da učinimo da bismo ti olakšali prelazak.” ,,A ti, mama?”, pitala je Kasi okrenuvši se ka Helen. „Da li ti želiš da se preseliš?” Nije mogla da se obuzda. U stomaku je osećala golicanje koje ju je teralo da uzburka stvari. „Tvoj otac... on... ovaj...” Sada je bio red na njenu majku da muca. Ričard ju je prostrelio pogledom i Helen se brzo ispravila. „Hoću da kažem da mi mislimo da je to najbolje za porodicu. Uzbudljiv, novi početak: nova škola... i novi prijatelji. Tvoj otac može da vodi neke projekte odavde, a neke iz Londona. Neko vreme putovaće tamo-amo.” ,,A šta je s tvojim poslom?”

Helen je ispustila mali uzdah poraza. „Pa, pretpostavljam da ja mogu da nađem novi posao kada se preselimo ovamo.” Nikome nije promakla oštrina u njenom glasu.

Kasi je razmišljala neko vreme. Bila bi to velika promena. Nedostajali bi joj drugovi, prodavnice, sloboda grada, mogućnost da uskoči u metro ili autobus i pronađe novi ugao za istraživanje. Ali u Kliftopsu bi imala druge slobode: plažu, prirodu svuda unaokolo, šetnje i, što je najuzbudljivije, prostranu staru kuću. Više ne bi bilo jutarnjeg čekanja u redu za Avada

34

Anna

kupatilo, ne bi bilo saplitanja preko Dore i roditelja u kuhinji za vreme doručka, ili potrebe da vrata svoje sobe blokira stolicom kad god bi poželela malo privatnosti. Zveckali bi po ogromnoj staroj kući kao usamljeni novčići u njenoj kasici. To bi moglo biti divno. „Pa, je li već odlučeno?”, pitala je Dora. Kasi je posmatrala roditelje kako se gledaju neko vreme. Oko njih se zatvarala tišina.

Najzad, Ričard je progutao. „Da, Dora”, rekao je nežno, „odlučeno je. Biće to novi početak za sve nas.” Posegnuo je preko stola i nežno uzeo

Heleninu ruku, a Kasi je posmatrala kako majka blago crveni i okreće lice ka prozoru. Pitala se da li je ona jedina mogla da primeti pulsiranje na majčinoj slepoočnici, brzo bubnjanje koje je moglo da se vidi pod površinom njene kože. Krajem februara, porodica Tajd najzad je spakovala svoju tesnu londonsku kuću u nizu i preselila se u prostranost i veličanstvenost Kliftopsa. Dani pre toga bili su zamorne runde razvrstavanja i pakovanja, prečišćavanja knjiga, odeće i starih igračaka za dobrotvorne organizacije, posmatranja kako se sve što su imali umotava u vazdušne folije, pakuje u kutije, lepi i sklanja u stranu za veliku selidbu. Bilo je tu beskrajnih dogovaranja, telefonskih poziva i opraštanja, a većina je bila propraćena žustrim i čestim raspravama njenih roditelja, sve dok, na kraju, nisu stali na prag svoje kuće, zaključali ulazna vrata poslednji put i zauvek napustili London. Kasi je osetila olakšanje kada su najzad krenuli. Popodnevna svetlost brzo je bledela kada su stigli u Kliftops i, poput uljeza, na vrhovima prstiju ušli kroz zadnja vrata. „Pa”, rekao je Ričard, „eto nas.” Drhtao je i cupkao po kamenim pločama u kuhinji. „Hajde da uključimo grejanje. Ovde je kao u frižideru.” Malo je petljao s termostatom na zidu pre nego što se nagnuo nad „agu”. „Skuvaću čaj”, prijavila se Helen. Otvorila je ormar i suočila se s brdom plehova i tepsija. Pokušala je sa sledećim, pa s još jednim. „Gde su šolje?”

„Proveri u onom tamo”, predložio je Ričard, pokazujući ugaoni ormarić pored frižidera. Helen je uzdahnula i otrupkala preko prostorije, a Kasi, osetivši da se između njenih roditelja rasplamsava još jedna rasprava, tiho se iskrala kroz kuhinjska vrata. Bilo je čudno lunjati kroz staru kuću. Prikradala se hodnicima i na vrhovima prstiju obilazila sobe, uključivala svetla i proveravala kakav je osećaj sada kada će to zvanično biti njihov dom. Sve je stajalo onako kako su baka i deka ostavili: svaka stolica bila je savršeno postavljena na svoje mesto, svaki jastuk debeljuškast, sto u zimskoj bašti zatrpan baštenskim rukavicama i tacnama sa semenima, ostava do vrha puna platnenih stolnjaka i čistobelih posteljina, čak su i starinski satovi u dnevnoj sobi još kucali, pokazujući vreme kao da se ništa bitno nije promenilo. Kasi je naišla na poludovršenu ukrštenicu u dekinoj radnoj sobi i bakin ram za vez, sa iglom i koncem pažljivo utisnutim u poslednjem, nedovršenom 'e' u izreci „Dom je tamo gde je srce”. A bio je tu i onaj naročiti miris koji je Kasi uvek povezivala s kućom. Čudna aroma prašine i kedrovine koja joj je ispunjavala nozdrve i podsećala je, samim svojim prisustvom, na to koliko su daleko bili od Londona i njihovih starih života.

Kasi je išla od sobe do sobe, nervozno i nelagodno, gotovo očekujući da se Dafne ili Alfred pojave svakog časa. Bilo je jezivo. Stara kuća kao da je još odjekivala njihovim Avada

35

Anna

prisustvom i ona je bila zahvalna kada je ispred kuhinje naišla na sestru kako sedi na dnu zadnjeg stepeništa. „Čudno je, jelda?” rekla je Dora prigušenim glasom. „Da”, priznala je Kasi, „jeste.”

Gurnula je vrata i naišla na roditelje kako se grle usred sobe. Kasi je u tišini gledala kako se njen otac odmiče i proučava majčino lice.

„Uradili smo pravu stvar, zar ne?” pitao je, a Helen je odgovorila malim, ozbiljnim osmehom i poravnala prstima bore na njegovom namrštenom čelu.

„Prestani da brineš”, rekla je. „Potrudićemo se da uspe. Moramo.” Popili su čaj iz Dafninih šolja s tacnicama i gledali kako kamioni za selidbu nestaju niz prilaz. Tek tada, s radijatorima koji su kuckali i režali i kulama od kartonskih kutija pred sobom, počeli su da shvataju veličinu selidbe.

Kasi je bila iznenađena brzinom kojom se navikla na svoj novi život. Kada je raspakovala svoju poslednju stvar, navikla se na novu školsku uniformu, koja je grebala, i prilagodila zvuku mora, koji ju je noću uspavljivao, otkrila je da u njenom novom domu postoji mnogo toga što joj se dopada. Bile su tu jednostavnost i sloboda koje su dolazile sa životom u unutrašnjosti. U Londonu su njeni roditelji uvek želeli da znaju gde je tačno bila i šta je radila, ali na obali nisu delovali toliko napeto ili oprezno. Kasi je uživala u novostečenoj slobodi i, kako je zima postepeno prolazila, imala je naviku da tabana stazama po litici, često zastajkujući da bi sela na škriputavu ogradu ili oboreno drvo i posmatrala talase i sanjarila.

Dora je još bila gnjavež, skakutala je unaokolo, njuškala po njenim stvarima i uvek želela da je prati ili zna šta ona radi. Međutim, bilo zbog prostora u svom novom domu, bilo zbog ogromnog otvorenog pejzaža oko nje, Kasi je primetila da joj nečujno sestrino praćenje više ne smeta toliko. Zapravo, bilo joj je zabavno da s njom subotom ujutro odšeta do prodavnice u selu, da potroše džeparac na slatkiše, a onda sede na zaštitnom zidu kraj mora, gledajući talase kako se razbijaju i galebove kako lepršaju i vrte se iznad njih na povetarcu.

Činilo se da se i njihovom ocu dopadalo. Trudio se svim silama da uskladi nedeljno putovanje do Londona i, mada je bilo mnogo večeri kada nije uspevao da stigne kući, uvek bi se petkom uveče pojavio na vratima sa ogromnim zagrljajima za sve njih i zračećim osmehom na licu. Činilo se da su se svi lako prilagodili promeni. Svima je prelazak u novu kuću bio relativno jednostavan. Svima, osim Helen. Helen je, činilo se, bila rastrzana žaljenjem. Maltene čim su kutije raspakovane, njeno raspoloženje se promenilo. Trupkala je po kući kao namćorasta tinejdžerka, praveći grimase čim bi otvorila neki kredenac ili ormar i suočila se s teturavim gomilama finog porcelana, kristalnih vinskih čaša ili vreća stare odeće koju niko nije imao srca da baci. Podsećala je Kasi na tigra u kavezu: frustriranost i narogušeni gnev slivali su se s nje u talasima. „Šta ćemo, za ime sveta, sa svim ovim stvarima?.”, žalila bi se, očajavajući nad silnim prašnjavim relikvijama. Avada

36

Anna

„Šta god poželimo, draga”, rekao je Ričard, pokušavajući da je umiri utešnim zagrljajem. „Ovo je sada naš dom.” „Pa zašto imam osećaj kao da živim u nekakvom muzeju?” Helen je stresla njegovu ruku. „Osećam se kao da me tvoja majka posmatra.” „Neizbežno će nam svima biti potrebno vreme da se ustalimo. Ali čini se da se deci dopada?”, pokušao je da je uteši, bacivši pogled pun nade ka Kasi i Dori koje su poslušno klimnule glavama. „Znam da je obeshrabrujuće, Helen, i ja to osećam, ali dugujemo mojim roditeljima brigu o ovom mestu. To je njihovo zaveštanje ako ništa drugo.” Helen nije odgovarala, pa je on nastavio. ,,I znam da je malo zakrčeno i da nije sve po tvom ukusu, ali trebalo bi da to sada smatraš svojim. Neka to bude tvoj projekat ako tako želiš, sada kada ne radiš. Moglo bi biti uzbudljivo, zar ne? Uradi šta god je potrebno da bi se ovde osećala kao u svom domu.” Helen ga je pogledala skeptično. „Projekat?” „Da, draga. Šta god je potrebno da bi ovde bila srećna.”

Kasi je posmatrala kako njena majka prekršta ruke preko grudi i skreće pogled ka prostoriji, primetivši opasan sjaj u Heleninim očima.

Dok su se Tajdovi, svako na svoj način, navikavali na promenu, neke stvari ostale su iste. Bil Drajden ostao je poznato lice na imanju, njegova pogrbljena figura često se mogla videti iz kuće, nagnuta nad cvetnom lejom ili kako kopa u povrtnjaku, kao što je činio i dok su baka i deka bili živi. Kasi je volela Bila, on je bio osoba kakvu bi njen deka zvao dobrim jajetom, a ponekad, kada joj je bilo dosadno od lutanja po velikoj kući, izašla bi i pratila lenji miris njegovog duvana dok ga ne bi pronašla. Volela je da sedi i gleda ga kako radi, ponekad u prijatnoj tišini, ponekad u neobaveznom ćaskanju. On s njom nije postupao kao s devojčicom. Razgovarao je s njom kao sa odraslom i činilo se da ga uvek zanima njeno mišljenje. Krenula je da ga pronađe jednog ranog subotnjeg jutra, kada ju je Dora pristigla kod zadnjih vrata. „Gde ćeš?” „Napolje.” „Gde napolje?”

„Nigde posebno.” „Mogu i ja?”

Kasi je uzdahnula. „Valjda možeš. Ali trebaće ti čizme, blatnjavo je.”

Dora je već preturala po gomili pored zadnjih vrata, tražeći svoje gumene čizme. „Našla!” viknula je. „Idemo.”

Kasi je pridržala Dori vrata i obe su počele da gacaju niz travnjak ka potoku, a njihove čizme udruženo su šljapkale kroz vlažnu travu. Kiša je najzad prestala. U vazduhu se osećala svežina od koje su ih pekli obrazi, ali malo-pomalo pa bi se sunce pojavilo iza brzih talasa sivih oblaka i zasipalo ih bledom, zlatnom toplotom. Kasi je mogla da vidi grozdove jarkožutih narcisa kako igraju u cvetnim lejama. „Gde idemo?” pitala je Dora posle nekog vremena.

„Ne znam. Unaokolo.”

Avada

37

Anna

U trku je preskočila preko uzanog potoka, a onda nastavila do stare zarđale kapije koja je vodila do voćnjaka u dnu bašte. Prvi pupoljci počeli su da se pojavljuju na vrhovima grana, bledozeleni naspram braon kore. Dve sestre su neko vreme besciljno lutale između stabala, udružene u tišini, sve dok povetarac nije do njih doneo zvuk metala koji udara o drvo. „Slušaj!”, rekla je Kasi. „To je Bil... hajde!” Potrčala je nizbrdo, ostavivši Doru da juri za njom i stigla na čistinu u dnu voćnjaka baš na vreme da vidi pognutog sedokosog čoveka kako zamahuje velikom sekirom ka čvornovatoj grani. „Bile!”, doviknula je. „Bile, mi smo!”

Starac se okrenuo i zaškiljio pre nego što je razvukao širok osmeh. „O, pa to su moje dve omiljene devojčice. Zdravo obema, kako ste?”

Dora je projurila pored Kasi što je brže mogla i bacila se u čovekovo naručje. „Ooo, polako, Neli!” povikao je, prihvatajući široki zagrljaj male devojčice. „Zamalo da me oboriš s nogu!” Dora se zakikotala. „Nisam ja Neli. Ja sam Dora!” Bila je to njihova šala.

Kasi je primetila Bilov pogled i nasmešila se.

,,I Kasi”, rekao je svojim zapadnjačkim pevušećim akcentom. „Baš imam sreće. Moja Beti još uvek navaljuje da vas dovedem kući. Hoće da napravi svoj čokoladni kolač specijalno...” „Doći ćemo”, rekla je Kasi spremno. Čokoladni kolač Beti Drajden bio je legendaran.

,,Dobro”, nasmešio se Bil. „Šta radiš?” pitala je Dora, gurkajući gomilu oblica vrhom čizme. „Samo raščišćavam posle zime, seckam potpalu za sledeću.”

„Možda bismo mogle da ti pomognemo?” rekla je Dora puna nade. „Pa, samo izvolite. Imam gomilu grana koje treba da raščistim. Ali znajte da je to težak posao.” Dora je uzbuđeno poskočila. „Ja ću početi odavde.”

Odjurila je, a Kasi se zabavljala gledajući svoju malu sestru kako počinje da se bori s prevelikom granom koja je ležala u dugoj travi. Bil se zasmejao. „Pravo je šilježe ova tvoja sestra, ali odlučno. Podseća me na tvog ćaću kad je bio mali. Ima toliko energije da ne zna šta bi s njom.” Dohvatio je maramicu i obrisao čelo. Kasi se iscerila. Znala je na šta je mislio. Dora je zaista izgledala kao štene koje se rve sa ogromnom koskom. Sela je na panj i kratko je gledala, ljuljajući stopala napred-nazad. „Pa, kako je u velikoj kući, Kasi? Da li se vama devojkama dopada život pored mora?” „Da, divno je.”

„U školi dobro?” „Aha.” Kasi je fascinirano gledala Bila kako vadi lulu iz džepa, puni je duvanom, a onda ubacuje u ugao usta. „Stekla prijatelje?”, pitao je, zapalivši lulu šibicom. Avada

38

Anna

„Da.” To je bilo tačno. Kasi nije imala nikakve probleme da se sprijatelji sa đacima u svom razredu. Svi su je dobro dočekali, možda su bili i pomalo zadivljeni jer je došla čak iz Londona.

,,A kako su matori?” Kasi je zastala. Pitala se koliko može da mu kaže. Rešila je da bude iskrena. „Tata je dobro. Mnogo mu se sviđa što se vratio ovamo, ali mislim da bi mama volela da smo ostali u Londonu.”

„Je li tako?” Povukao je nekoliko dubokih dimova iz lule, a onda izduvao dim u dugačkom, sporom pramenu.

„Da. Tata često nije tu zbog posla, ali kada je ovde, čini se da se sve vreme samo svađaju.” Kasi je bacila pogled ka sestri, proveravajući da li može da je čuje. „Dora to ne podnosi. To je baš uznemiri.” „Je li?”

„Da, mislim da se plaši da će se oni razvesti i da ćemo morati da se vratimo u London i nikada nećemo dobiti psa.” „ A ti, Kasi, da li se ti brineš?” Kasi je slegla ramenima. „Ne baš, ja ne želim psa.” Bil se nakašljao. „Mislim da mami treba posao.” Bil je mudro klimnuo glavom. „Verovatno si u pravu.”

„Znaš, ponekad se pitam da li se oni uopšte vole.” To joj je izletelo pre nego što je i shvatila, pa je pocrvenela što se usudila da govori o tome. „Ljubav je čudna stvar, Kasi.” Kasi je podigla pogled. „To je kao u ovom voćnjaku. Pogledaj oko sebe. Sada i nema šta da se vidi, zar ne? Izgleda pomalo pospano, čak i zapušteno. Ali sve je to ciklus. Zima, proleće, leto, jesen. Prava ljubav, mislim na onu duboku, pravu ljubav, ista je takva. Pušta korenje, raste i menja oblik. Ponekad se čini da bledi, ponekad je u punom cvatu. Ništa ne ostaje zauvek isto. Stvari se menjaju, život teče dalje. Ali ako je ljubav prava, kao ljubav koja prožima jednu porodicu, onda ona uvek tinja pod površinom, samo čeka da ponovo izbije na videlo.”

Kasi je pogledala grane jabuke pod kojom je sedela. Bile su gole, ali tu i tamo mogla je da vidi izdanke života, pupoljke koji će uskoro nositi prelepe cvetove i ubrzo zatim teške jabuke koje će savijati grane. „Pa da li ti... da li ti tako voliš gospođu Drajden?” Kasi je zaustavila disanje, nesigurna da li je dozvoljeno da postavlja tako lično pitanje. Ali Bil je ozbiljno klimnuo glavom. „Da”, rekao je. „Ovog leta biće nam pedeset godina braka, a ja ne bih promenio ni jedan jedini dan, čak ni one kada smo se svađali kao pas i mačka. Siguran sam da su i tvoji roditelji takvi, Kasi. Duboko u sebi, oni se vole.” Kasi je klimnula glavom, osetivši se malo bolje. „O čemu vas dvoje razgovarate?” pitala je Dora. Pobednički je za sobom vukla svoju ogromnu granu. „Samo popravljamo svet”, rekao je Bil iz cuga. Avada

39

Anna

,,A.” Dora je izgledala razočarano. „Da odem ja onda da donesem još drveća?”

„Tvoja pomoć bi mi dobro došla, to je sigurno”, nasmešio se Bil, „ali reci mi, zar ja to ne čujem vašeg oca kako vas doziva iz kuće?” Kasi je okrenula glavu i stvarno, čula je kako ih otac doziva s vrha dvorišta.

„Vreme je za plažu!”, viknula je Dora. Pojurila je sprintom uzbrdo, dovikujući pozdrav preko ramena. Kasi je uputila Bilu izvinjavajući pogled. „Izvini zbog toga, tata nam je obećao odlazak na plažu.”

Bil se nasmejao. „Razumem, moja logorska vatra ne može da se meri s tim. Ali videćemo vas obe kod nas neki put? Svratite kad god hoćete. Moja Beti bi volela da vas vidi.” „Doći ćemo.” ,,Do-bro.”

Kasi je mahnula, a onda se okrenula na peti, krenuvši uzbrdo ka ocu koji je čekao.

Bilo je i drugih poznatih lica, lica iz njihovog starog života u Londonu. U maju je Vajolet Ejveri došla u posetu. Vajolet je bila Helenina najstarija prijateljica. Bile su kao nebo i zemlja, ali su se poznavale od najranijih školskih dana - Vajolet je volela da priča devojčicama kako se njihova majka jednog dana zbog nje suprotstavila školskom nasilniku na igralištu i šutnula ga u cevanicu jer je nazvao Vajolet gicom prasicom - i Kasi i Dora su je obožavale.

Bila je fascinantna, toliko različita od njihove majke, s jarkocrvenim ružem, promuklim pušačkim smehom i nezaobilaznim, lelujavim dekolteom. Dovezla se u Kliftops svojim prastarim žutim sitroenom 2CV, bacajući kišu kamenčića dok se uz trzaj zaustavljala pred ulaznim vratima. „Juhuu!”, viknula je, lelujajući uz stepenice na vrtoglavim potpeticama, stežući veliki buket žutih ruža i flašu džina. „Šta devojka treba da uradi da bi u ovim krajevima dobila piće?” Kasi i Dora primetile su je s prozora dnevne sobe i oduševljeno pojurile ka njoj.

„Došla si!” zaskvičala je Dora. „Naravno da sam došla. Niste valjda mislile da ćete me se tako lako rešiti? Polako, devojke”, smirivala ih je dok su se uzbuđeno privijale uz nju, „ove cipele i nisu baš napravljene za hodanje... ili grljenje.” „Kosa ti je žuta!” uzviknula je Dora. „Da, da li ti se dopada? Odlučila sam da proverim da se li plavuše stvarno bolje provode.” Vajolet je dunula u svoju kosu i namignula Kasi. „Porota još uvek zaseda. Evo, Dora, uzmi cveće. Kasi, ti uzmi ovo.” Gurnula je veliku flašu džina u Kasine ruke. „Samo da znaš, to je za tvoje roditelje. E, sad”, rekla je, pogledavši kuću, „mislim da bi vi, devojke, trebalo da me provedete kroz svoj zamak.” Dora ju je povela za ruku kroz ulazna vrata, a Kasi je išla za njima, stežući flašu uz grudi dok je proučavala, a zatim pokušavala i da imitira primamljivo njihanje Vajoletinih kukova. Zadržale su je za sebe dobrih sat vremena pre nego što ih je Helen udaljila, obećavši večeru ispred televizora ako malo izađu napolje da se igraju. Dora je odmah odjurila, ali Avada

40

Anna

Kasi, nerado napuštajući očaravajući tajni svet odraslih, povukla se iz kuhinje i u tajnosti zadržala pored otvorenih vrata, slušajući zveckanje leda u čašama i fascinantni privatni razgovor dveju žena.

„Pa”, počela je Vajolet prigušenim glasom, „ispričaj mi sve.” Helen je tiho frknula. „Šta tu ima da se priča? Možeš i sama da vidiš kako je ovde. Pospano nije ni približan opis.” „Meni deluje savršeno idilično. Ova kuća je previše. Na svetu ima žena koje bi ubile za ono što si ti dobila, Helen... divnog muža, sjajne klinke, imetak na selu.” Kasi je mogla da čuje Vajoletine srebrne narukvice kako zveckaju dok je gestikulirala. „Znam”, uzdahnula je Helen. „Osećam se kao nezahvalna krava, ali ovde je tako mrtvo. Osećam se zarobljeno. Iskreno, užasno se plašim da se pretvaram u svoju svekrvu.”

„Malo verovatno! Kad počneš da pečeš kolače i nabaciš pepeljastu kosu, onda ćeš biti u nevolji. Do tada mislim da si prilično bezbedna.” Helen se nasmejala. „Tako mi je drago što te vidim, Vi.” „Takođe.” Dve žene kucnule su se čašama i tišina je ispunila prostoriju dok su pile.

„Tako mi je dosadno”, uzdahnula je Helen najzad. „Ričardu je sve dobro. On još ima svoj posao i cela selidba ovamo, u stvari, vrti se samo oko njega - njega i njegovog prenaduvanog osećaja obaveze ka ovoj kući i onome što on doživljava kao veliko, trajno zaveštanje svojih roditelja. Bože sačuvaj da razočaramo Alfreda i Dafne i prodamo ovo mesto!”

„On je još u žalosti, Helen”, rekla je Vajolet tiho. „O, znam da zvučim užasno sebično, saosećam s njim, stvarno je tako, ali mi smo sada njegova porodica. Uvek sam mu govorila da ja nisam za sladunjavi život u unutrašnjosti. Međutim, tu sam. Trudim se da ga podržavam, ali prosto ne mogu da se ne pitam gde je nestao moj život.”

„Ha!”, frknula je Vajolet. „Stari život - trt. Započni novi. Postani dokoličarka. Bog zna da bih ti ja zavidela na tome. Šta bih dala da ostavim za sobom odlaske na cvetnu pijacu u četiri ujutro.” „Ali ti voliš svoj posao!”, uzviknula je Helen razgnevljeno. „Da ti neko iznenada oduzme prodavnicu, nedostajala bi ti, veruj mi.” „Pa... možda, ali ovde nisam ja u pitanju, zar ne? U pitanju si ti, a ti treba da prihvatiš promene. Ne znam, zašto ne bi postala gospođa koja samo kupuje i izlazi na ručkove? Prijavi se u veće roditelja. Pokreni književni kružok. Nauči da kuvaš.” „Hej, ja znam da kuvam!” Helen je bila ljuta. ,,A ja sam majka Tereza.”

Kasi je prigušila smeh. Samo je Vajolet mogla da se provuče s tim. U sebi su se svi slagali da Helenin entuzijazam za kuvanje prevazilazi njene veštine u kuhinji. Svi su nasrtali na njena pečenja kao na stare čizme, katastrofalne kolače i nedefinisane gomile mulja koji bi trebalo da predstavlja puding. Niko od njih nije imao srca da probije Helenin balon od sapunice - niko osim Vajolet.

„Zašto ne nađeš drugi predavački posao?” nastavila je Vajolet. „Kako ono kažu: dobrih učitelja nikad dosta?” Avada

41

Anna

„Hmmm...” rekla je Helen neuverljivo. „Nisam sigurna da to važi za profesore klasičnih nauka.” „O, prestani da se sažaljevaš!” prekorila ju je Vajolet.

Kasi je čula zvuk još kockica leda, kako upadaju u čaše, i šuštanje tonika. „Činjenica je da ovde možeš da radiš šta god hoćeš. Mlada si, talentovana i uopšte ne izgledaš loše. Zaposli se. Počni da pleteš. Rodi još jednu bebu. Samo preuzmi kontrolu, u redu? Osećaćeš se mnogo bolje ako budeš nešto radila!”

Kasi je tada znala da je Vajolet previše popila. Njena mama nije bila mlada, a sigurno neće početi da plete ili rađa bebe - sama pomisao na to izazvala je kod Kasi blagu mučninu.

„Ričard je dobar čovek”, rekla je Vajolet, odjednom zamišljeno. „Nemoj ga uzimati zdravo za gotovo, Helen. Veruj mi, nije zabavno kad si sama. Prošlog vikenda izašla sam s nekim tipom, Rodžerom, i nikad nećeš pogoditi šta je uradio - na našem prvom sastanku, pre nego što smo i dovršili koktel od račića...” Kasi je znala da se Vajolet zagreva za dugačak i emotivan izliv, pa je zaključila da je verovatno dovoljno čula. Tiho se odmakla od otvorenih vrata i krenula da vežba hodanje u Vajoletinim nečuveno visokim potpeticama.

Jedna slika na kraju je donela promenu kod Helen. Donela ju je kući jednog subotnjeg popodneva, posle odlaska u kupovinu u gradu, doteturavši se u kuću s dve torbe namirnica i ogromnim, pravougaonim paketom zamotanim u braon papir. „Šta je to, mama?” pitala je Kasi gurkajući ga nogom.

„To je, devojčice moja, umetnost - prelepa prosvetljujuća umetnost.” „Mogu li da pogledam?”

„Naravno. Svi možete da pogledate. Imaćemo veliko otkrivanje večeras.” Helen je pažljivo baratala paketom, sa obožavanjem gladeći braon papir i kanap kojim je bio uvezan. Kasi je nije videla srećniju otkako su se preselili. „Da li je za kuću?”

„Da.” U Heleninim zelenim očima buktao je plamen. „To je upravo ono što je potrebno ovom starom mestu. Idi sad, Kas, hoćeš li? Treba nešto da uradim.” Neposredno pre večere Helen ih je sve okupila u dnevnoj sobi.

,,Ta-ra!”, objavila je, uvodeći ih u sobu uzbuđena kao devojčica. Ulazili su jedno po jedno i osmatrali okruženje. Soba je bila sasvim preobražena u odnosu na ono što su znali. Kasi, Ričard i Dora stajali su zaprepašćeno u tišini dok je Helen čekala iza njih, prebacujući se nestrpljivo s noge na nogu. „Pa, šta mislite?”, pitala je. Helen je bila zauzeta posle povratka iz grada. Veliki deo starog nameštaja koji je ispunjavao sobu bio je pomeren na ivice ili sasvim izbačen. Dafnin prelepi persijski tepih bio je umotan i smešten u jedan ugao. Nestali su ukrasi, starinski satovi i prašnjavi stari barometar koji se trajno zaglavio na oznaci „olujno”. Izbledele cicane sofe su ostale, ali su raspoređene u obliku potkovice i okrenute ka kaminu, dok su stočići i njihove elegantne lampe sasvim sklonjeni. Soba je bila sušta suprotnost svoje ranije verzije. Jedina žižna tačka, što je očigledno i bila Helenina namera, bila je ogromna nova slika koja je sada visila na zidu naspram njih i sve ih zarobljavala. Avada

42

Anna

„Zar nije zadivljujuća?” ponovo je pitala Helen, ovog puta okrenuvši se Ričardu.

Kasi je sumnjičavo posmatrala sliku i osećala kako se Dora priljubljuje uz nju dok je Ričard pročišćavao grlo.

„On je genije, zar ne?”, Helen nije mogla da se obuzda. ,,A ko to?” pitao je Ričard zbunjeno.

„Tobijas Grej. On je lokalni umetnik. Otišla sam u njegovu galeriju u Bridportu i zaljubila se u ovu sliku. Morala sam da je imam. Znala sam da će transformisati ovu sobu.”

Kasi se okrenula ka slici i pokušala da je sagleda celu. Bio je to morski pejzaž Dorseta naslikan gustim uljem. Okean se prostirao u zastrašujućoj površini preko platna, mastiljavo plavetnilo je u gustim spiralama slojevito ležalo preko zelene boje dočaravajući prostranstvo ključale vode, mračne i preteće. Šljunkovita obala, tek tanka traka kopna u boji blede slonovače, protezala se po dnu slike, dok su se stene i vrhovi litica na vetrometini izdizali s jedne strane. Iznad svega toga, iz dubine olujnog neba spuštao se usamljeni trouglić svetlosti crtajući srebrom po malom delu vode. Bio je to jedini zračak svetlosti na inače melanholičnom pejzažu. Kasi je zadrhtala. „To je deo kolekcije Snovi o davljenju. Zar nije neverovatna?” nastavila je Helen.

Ričard je ponovo pročistio grlo. „Pa... hm... krajnje je sumorna.” „U tome i jeste stvar!” uzviknula je Helen, očigledno nestrpljivo. „Tera te da nešto osetiš. Taj jedan zrak sunca koji igra preko vode, zar nije prelep?” Činilo se da nije želela odgovor, jer je nastavila bez daha. „Pričao mi je da ona predstavlja sirovu brutalnost prirode.” „Meni se ne dopada”, Kasi je čula sebe kako izgovara. „O, gluposti. Zar niko od vas ne ceni sjajnu umetnost?” uzviknula je Helen.

„Velika je, stvarno velika. Deluje skupo”, dodao je Ričard. ,,A, razumem”, Helen se namrštila. „Zbog toga brineš, zar ne? Zbog novca?” „Pa, ne, ali... koliko je koštala?”

„Učinilo mi se da si rekao 'šta god je potrebno da bih ja bila srećna'?” „Jesam.” Ričard se složio. „Jesam to rekao.” Kasi je primetila da otac govori svojim strpljivim glasom, onim koji je koristio kada je pokušavao da joj pomogne s domaćim iz matematike. „Ali ne možemo prosto da idemo unaokolo i trošimo novac na raskošne nove slike. Šta je falilo akvarelu koji je ranije visio iznad kamina?”

„Ričarde, da li stvarno hoćeš da ti odgovorim na to pitanje?” pitala je Helen s primetnom hladnoćom u glasu. „Tebi je možda lepo da živiš u kući svoje majke, ali meni nije. Vreme je da promenimo stvari.” ,,I hoćemo”, pokušao je Ričard ponovo, ,,s vremenom i zajedno. Znam da sam predložio da kuću tretiraš kao projekat, ali bih ipak voleo da se posavetuješ sa mnom. Voleo bih da izaberem s tobom neke stvari. Ali sve ovo...” zamahnuo je rukama pokazujući preobraženu sobu, „previše je brzo.” „Ričarde, prošle su nedelje. Ne možemo da provedemo ostatak života u mauzoleju.”

„Ne tražim da živimo u mauzoleju.” „Ali bi voleo da te pitam svaki put kada pomerim stolicu, svaki put kada premestim fotografiju?” Avada

43

Anna

„Sad si već smešna.” Ričard je uzdahnuo, svestan da bije izgubljenu bitku. Ponovo je pogledao sliku i ustuknuo. „Samo... tako je mračna i...”, trudio se da pronađe odgovarajuću reč, „depresivna.”

„Pa, ne mogu da je vratim. Umetnik mi je dao po posebnoj ceni. Skinuo je za dvesta funti...” Ričard je iskolačio oči. „Skinuo je dvesta funti? Koliko je koštala pre toga?” „Tri.” „Tri stotine?” pitao je Ričard zbunjeno.

„Ne, tri hiljade.” Nastala je pauza. „Šta?” pitala je Helen. „Zašto me tako gledaš?” „Helen, mi nemamo toliko para za bacanje.” „Gluposti! Šta je s novcem koji su ti roditelji ostavili?”

„To nije rupa bez dna, ljubavi. Treba da mislimo i na taksu na nasledstvo i održavanje ovog mesta. Treba da se poradi na izolaciji od vlage, a i bojler je na izdisaju.” Ričard je provukao prste kroz kosu i uzdahnuo. „Ne valjamo se u novcu. Sve je vezano za ovu staru kuću i imanje. Moramo da budemo pažljivi.” Osvrnuo se, odjednom svestan da se dva para ušiju vrte poput satelitskih antena, a onda se okrenuo ka Helen sa značajnim pogledom. „Devojke, zašto ne biste otišle napolje da se igrate.” „A večera?” pitala je Dora. „Ja sam gladna.”

„Pojedi malo tosta”, prasnula je Helen. „Doći ću uskoro da nešto napravim.” Kasi je slegla ramenima i otrupkala do vrata. „Hajde, Dora. Prepeći ću tost i sir.”

Devojčice su izašle iz dnevne sobe, trudeći se da ne obraćaju pažnju na pojačane glasove dok su se vrata zatvarala za njima. Obe su znale da su tamni olujni oblaci ponovo prekrili horizont.

Avada

44

Anna

Dora

Današnjica Osećajući se kao nenajavljen gost, Dora je nesigurno zakucala na ulazna vrata. Dočekala ju je odjekujuća tišina. Shvativši da je majka verovatno u dvorištu, zaobišla je kuću i ušla kroz drvenu kapiju, a zatim krenula ka terasi, sve vreme pokušavajući da strese sa sebe osećaj da nedozvoljeno prolazi kroz tuđi posed.

Kliftops je izdaleka odisao svojom privlačnošću prizora iz slikovnice, ali dok je ulazila u vrt, Dora je primetila da su stvari malo drugačije. Još je bilo divno. Stabla u voćnjaku bila su prepuna kasnih prolećnih cvetova, a vrt je šumio i komešao se na toploti. Ipak, neke stvari na imanju odavale su utisak neodržavanja. Baštenska kolica bila su ostavljena da rđaju uz gomilu đubriva, travnjak je bio neošišan, a po njemu su bili rasuti čupavi busenovi belih rada i maslačaka. Gomile lišća, zaostaci prethodne jeseni, bile su nakupljene oko terase, a Dora je primetila i oluk koji propušta vodu i boju koja se ljušti s prozorskih okana. Nezavisno, sve su to bili mali previdi, ništa što efikasan majstor ne bi mogao ispraviti za nekoliko dana, ali uzevši sve zajedno, činili su da kuća deluje umorno i pomalo ofucano. Nije je takvu pamtila. „Ej, zdravo, stigla si na vreme za čaj.” Dora je poskočila začuvši glas. „Zdravo, mama. Čoveče, uplašila si me!”

Helen se pojavila iza rešetke obrasle pavitom i krenula ka Dori, pažljivo skidajući baštenske rukavice i ispravljajući košulju pre nego što ju je zagrlila. Zagrljaj je bio krut i nelagodan i Dora je primetila da su majčine usne jedva okrznule njen obraz. Helen se odmakla i osmotrila je skupljenih očiju. „Izgledaš umorno”, rekla je najzad.

Dora je uhvatila sebe kako vrti kosu koja joj se oslobodila iz konjskog repa, pa je nabila ruke u džepove. „Jesam malo.” „Kako si prošla u putu?”

„Fino, hvala. Izgledaš dobro, mama. A bašta... cveta.” Dora se začinila. Bila je nervoznija nego što je shvatala.

„Da”, složila se Helen, zabrinuto posmatrajući baštu. „Svakako imam pune ruke posla s njom ovako sama.” Dve žene kratko su stajale jedna pored druge, u tišini razmišljajući o ogromnoj količini Heleninih odgovornosti. „Pa, uđi. Pristaviću čajnik.” Dora je sledila majku u hladovinu kuće, koristeći priliku da proučava Helen dok je hodala ispred nje. Nije se mnogo promenila. Bila je žena sa stilom, još uvek mlada od pedeset, uglađena u pamučnim pantalonama i pastelnozelenoj košulji. Dora je primetila sveže tragove sive u njenoj gustoj, tamnoj kosi ošišanoj na paž, još nekoliko linija oko očiju zelenih kao žad, ali i dalje je bila prelepa. Avada

45

Anna

Helen je spustila baštenske rukavice na pult i krenula da napuni čajnik. „Plašim se da mi je ponestalo listića čaja. Nisam stigla da odem jutros u prodavnicu. Hoće li ti smetati da skuvam onaj iz kesice?” Podigla je kutiju skupog erl grej čaja.

Dora se nasmešila. Obično je pila nešto što je Den nazivao „zidarskim uvarkom”: jednu kesicu čaja iz supermarketa ostavljenu da krčka deset minuta. ,,U redu je, hvala”, rekla je. „Pa”, dodala je, željna da se razgovor ne prekida, „kako ti ide seoski život?”

„O, nije loše. Imali smo prelepo proleće, divno i toplo. Lokalci su bili uznemireni zbog zatvaranja seoske prodavnice - peticije i sve redom. A, naravno, počele su i pripreme za događaj godine.” Dora je upitno pogledala majku.

„Znaš”, nastavila je Helen, „godišnja seoska izložba cveća? Lokalne usedelice do guše su u pečenju kolača i aranžiranju cveća. Kažu da će ove godine biti najjača konkurencija, naročito u kategorijama džemova i voćnih torti.” Sarkazam je curkao iz majčinih reči i Dora nije mogla da se odupre osmehu. Helen nikada nije bila stvorena za seosku politiku i tračarenje. Bila je čista ironija što je baš njena majka ostala da živi u staroj kući, kao reinkarnacija Dafne Tajd. ,,A, da”, nastavila je Helen, „jesi li čula da je dragi Bil Drajden preminuo pre nekoliko meseci? Rak gušterače. Sećaš se njega, zar ne? Njegova žena Beti bila je van sebe, jadnica.” Helen je sipala ključalu vodu u čajnik i rasporedila raspareni porcelan na poslužavnik. Dora je posmatrala, ispunjena iznenadnom tugom. Prisećala se Bilovih krupnih, jakih ruku, koje je vrte unaokolo sve dok njeno kikotanje ne bi zamenili vrtoglavi protesti, a tada bi je spustio. Prošle su godine otkako ga je videla, ali sećanja su još bila sveža. „Tako dobar čovek”, nastavila je Helen, zveckajući šoljicama i iskopavajući srebrne kašičice iz prepune fioke s escajgom. „Bio je tako posvećen svom radu ovde i divan s vama, decom. Održali su mu divnu službu. Crkva je bila prepuna.”

„To je lepo”, promrmljala je Dora, još zatečena. „Bil mi se uvek sviđao.” „Bilo kako bilo”, rekla je Helen, odjednom ponovo žustra, „hoćemo li da popijemo čaj u zimskoj bašti? Tamo je divno u ovo doba dana.” Govorila je svojim učtivim glasom „za goste” i Dora je shvatila da je njena majka sigurno jednako nervozna kao i ona. Od toga se osećala malo bolje.

Helen je podigla poslužavnik, a Dora je krenula za njom iz kuhinje, prolazeći pored otvorenih vrata biblioteke, bacajući pogled na majčin stari sto od hrastovine, zatrpan na uobičajen način papirima i knjigama. Prošla je pored stola u hodniku s nagomilanom kolekcijom porodičnih slika u srebrnim ramovima, prašnjavim i tačkastim od starosti. Bila je tu jedna od požutelih Daminih i Alfredovih slika s venčanja, snimak Kasi kako zlovoljna i ispravljenih leđa sedi u školskoj uniformi i jedna Dorina dok je kao beba ležala na kariranom ćebetu i žvakala svoju pesnicu. Iza svih njih bila je manja uramljena fotografija na koju je sasvim zaboravila, sve dosad. Zagledala se izbliže u nju i videla da su na njoj ona, Kasi i njihov otac, na plaži. Kasi je izgledala divno; bilo joj je jedanaest ili dvanaest, plava kosa joj je letela na vetru, a njene ozbiljne plave oči gledale su pravo u kameru. Videla je sebe kako trči iza nje, mršavu devojčicu izgubljenu u napadu cerekanja, a iza njih je stajao otac, rumenih obraza i širokog osmeha, dok je s mokre, blede kose otresao slanu vodu. Izgledao je kao da je upravo završio plivanje i mada nije mogla da se seti tog dana, mogla je Avada

46

Anna

bledo da se priseti prohladnog izleta za Uskrs. Ipak, ta slika ju je uplašila. Taj pogled na njih troje pored obale - tako mlade, srećne i nedužne - uzburkao joj je stomak. Pitala se kako njena majka može podneti pogled na tu sliku. Stresla se i okrenula od slike, požurivši da pristigne Helen, koja je već nestala niz hodnik s poslužavnikom i čajem.

Ušle su u svetlu zimsku baštu i smestile se u škriputave ratanske fotelje. Saopštenje koje je trebalo da izgovori teško ju je pritiskalo, ali još se nije usuđivala da progovori. Morala je to da uradi baš kako treba, pa je zato pustila Helen da nastavi svoj monolog o životu u Samertaunu, dok je ona jedva slušala, jednim okom posmatrajući veliku, plavu zunzaru koja je uzaludno špartala pojedinom zatvorenom prozoru. Bacala se na staklo, očajnički želeći da pobegne iz atmosfere koja ju je gušila. Poznat mi je taj osećaj, pomislila je Dora. ,,A šta je s tobom? Kakav je život u Londonu... i kako je Danijel?” Helenina pitanja prenula su je iz sanjarenja.

Dora je odlučila da počne od bezbednijih tema. „Den je dobro. Njegova poslednja izložba dobro je prošla, pa je dobio neke nove narudžbine. Neka gospoda iz Hajgejta hoće tri bronzane figure za svoj vrt. Zato nije mogao sa mnom ovog vikenda.” Dora je zastala, pitajući se da li je sada trenutak, a onda se uplašila. „ A ja sam unapređena na poslu.” „O, jesi li?” rekla je Helen.

„Da... Samo u starijeg menadžera za rad s klijentima. Imamo novog klijenta, proizvođača pahuljica od žitarica. Preoteli smo posao našem najvećem konkurentu. Tek sam juče saznala, ali da budem iskrena, to je u svetu reklame nešto kao poduhvat - moj šef je na sedmom nebu”, dodala je, svesna da brblja.

„To je divno”, rekla je Helen ponovo, srknuvši još jednom čaj, a Dora je na trenutak zastala, posmatrajući senku ptice kako preleće preko suprotnog zida. Nije bila sigurna kako da nastavi.

Zunzara je iznenada prekinula svoje uzbuđeno zujanje oko prozora i prostorija je postala smrtno tiha. ,,A ti, da li si ti dobro?”, pitala je Helen, podigavši pogled. „Izgledaš pomalo bledo.”

Prvo umorna. Sada bleda. Dora se čudila kako su majčina jednostavna zapažanja mogla da zvuče više kao kritika nego kao zabrinutost. „Ja sam... dobro.” Razmišljala je kratko. „Da, dobro”, rekla je ponovo, a onda, duboko udahnuvši, Dora je najzad izgovorila naglas. „Zapravo, trudna sam.” Teška tišina. „Samo sedam sedmica otprilike, ali definitivno trudna.”

Da li zbog izgovaranja tih reči naglas u naelektrisanoj atmosferi prostorije, ili zbog olakšanja jer je saopštila vesti, ili možda zbog čiste užasnutosti koja ju je obuzimala - Dora nije znala, ali odjednom je sa užasom shvatila da plače. Njeno telo podrhtavalo je dok je oslobađala bučne jecaje u miru prostorije. Plakala je nekontrolisano oko minut, s kaskadom brljavih suza, pre nego što je, u uzaludnom pokušaju da se pribere, prešla prstima ispod očiju da pokupi trake maškare, obriše mokro lice rukavom, a potom posegne za šoljom čaja. Žalila je. Nije ovo imala na umu. Popila je nekoliko gutljaja hladnog čaja, a onda pogledala majku. Helen je još sedela, Avada

47

Anna

naizgled zaleđena u svojoj stolici, lica stegnutog i iznenadno bledog. Dora ju je istraživala pogledom, čekajući pitanja, neki komentar, najblaži znak zabrinutosti ili radosti, ali Helen je ostala krajnje nepokretna, kao statua.

Dora je sačekala još malo. Kao da je u sobi ponestalo vazduha i Dora je odjednom imala sasvim čudan osećaj: možda ona, u stvari, uopšte i nije tu. Možda je ovo samo još jedna od njenih noćnih mora. Možda ona nije ništa više od duha. Osetila je vrtoglavicu. Kao da je nematerijalna. Nevidljiva. Na kraju više nije mogla da izdrži. „Mama?” pitala je. „Zar nećeš ništa da kažeš? Baš ništa?” Njena postiđenost i žaljenje brzo su prerasli u gnev. Helen je zastala, sa šoljom na pola puta između krila i usana. Onda je ispustila mali uzdah, zvuk koji je podsećao na dašak vetra što prolazi kroz grane drveća u dvorištu. Dora je zurila u majku. „Mama? Imaću bebu. Da li si me čula?” Najzad, Helen se okrenula i pogledala ćerku. „Čula sam te, Dora.”

„I?” „Šta želiš da kažem?”

„Pa, nisam baš stručnjak za te stvari, mama, ali čini mi se da je 'čestitam' još uvek uobičajeni odgovor.” Dora više nije mogla da istera ljutnju iz svog glasa. Nije navikla da tako otvoreno razgovara s majkom. U prošlosti je uvek rado izbegavala sukobe i izigravala mirotvorca. Ali ovo je bilo previše. „Onda čestitam”, rekla je Helen, ali Dora je primetila da je majka ne gleda u oči. Zaprepašćeno je odmahnula glavom. „Prosto ne možeš da budeš srećna zbog mene, zar ne?” Helen je ćutala. „Ne znam zašto sam se trudila da dolazim. Nadala sam se da bi stvari mogle biti drugačije. Nadala sam se da bismo mogle da stavimo sve iza nas. Mislila sam da bi moja vest...” zaćutala je. „Ali pogrešila sam, zar ne? Ništa se nije promenilo.”

Helenino lice i dalje je bilo okrenuto ka bašti. Delovalo je kao da je majka završila s njom i Dora se osećala kao da je dobila šamar. Krv joj je jurnula u lice. Tresnula je šoljom o sto između njih i brzo ustala. A onda, neočekivano, naišla je bujica reči. „Znaš šta, mama”, rekla je dok je polazila ka izlazu, „gotovo da sam ubedila sebe da grešim, da sam to zamišljala svih ovih godina. Rekla sam sebi da me duboko u srcu ti ipak voliš, ali da to prosto više ne možeš da pokažeš, ne posle onoga što se dogodilo.” Gorko se nasmejala. „Bilo mi te je žao. Mislila sam da si bila... previše... previše oštećena da bi mi pokazala šta osećaš. Ali sada vidim da sam pogrešila.” Odmahnula je glavom i gorko se nasmešila. „Gospode, koliko sam pogrešila. Istina je da sada, kada ja nosim krivicu za ono što se dogodilo onog jednog dana, mi više ne možemo nazad. Nikada mi nećeš oprostiti, zar ne? Godinama kasnije jedva uspevaš i da me pogledaš.” Prostorija je zamukla i, najzad, Helen je okrenula glavu ka Dori. Čak i s te udaljenosti mogla je da vidi blistave pege boje zlatnog ćilibara u dubini majčinih zelenih očiju.

„Ja... ja... želim... pokušavam...” Helen je zamucala, a onda zaćutala. Poraženo je slegla ramenima i ponovo se okrenula ka vrtu. Avada

48

Anna

„'Ja... ja šta? Šta to, mama? Šta to ne možeš da mi kažeš? Zašto me i dalje ovako kažnjavaš? Šta to nije u redu s tobom? Zašto ne možeš da razgovaraš sa mnom?” Stajala je kod vrata. Čekala je, suznih očiju i divljeg pogleda, nadajući se da će joj majka reći da greši, da će ustati, zagrliti je i prošaputati joj reči utehe na uvo. Ali majčina ramena ostala su savijena dalje od nje, a njen pogled nepokolebljivo prikovan za drveće koje se njihalo. Dora je zurila još trenutak sve dok joj još jedan talas gneva nije preplavio telo, a onda se okrenula i izašla iz prostorije. Iskoristila je svu svoju moć uzdržavanja da ne bi zalupila vrata na odlasku.

Avada

49

Anna

Kasi

Četrnaest godina ranije Loše vesti. Kasi je to znala onog trena kada je Dora uletela u njenu sobu, saplićući se u širokoj pidžami i ispalivši svoje prvo goruće pitanje tog jutra. „Šta je srećna nezgoda, Kasi?” Bacila se drhteći na kraj kreveta i gurnula stopala pod jorgan. „Gde si to čula?”, pitala je Kasi, otrgnuta iz tople izmaglice sna Dorinim rečima i njenim nožnim prstima hladnim poput kockica leda. „Od mame. Kad je sinoć telefonirala s Vajolet”, objasnila je Dora. „Većina nezgoda se završi suzama, zar ne? Bar tata tako kaže.” „Da”, složila se Kasi. Izgrebana kolena, slomljeni udovi, razbijeno posude i slupana kola - nije mogla da se seti nijedne nezgode koja se nije završavala uznemirenošću. Ništa dobro, koliko je njoj bilo poznato, nije dolazilo od nezgoda. „Možda ćemo dobiti kucu?”, nagađala je Dora puna nade. „Mmm...” mrmljala je Kasi sumnjičavo ispod prekrivača. To se nikada neće desiti. „Misliš li da će se bojler u školi ponovo zalediti, pa će nas poslati kući?”

„Ne znam, Dora”, uzdahnula je Kasi umorno. „Zašto ne odeš i ne dosađuješ tati svojim pitanjima. Previše je rano.”

Dora je odmarširala uz tiho šmrcanje, ostavivši Kasi da se smesti ispod još toplog jorgana, taman toliko da pokuša da zaustavi oblak ružnih misli koje su joj odjednom ispunile glavu. Ne, ništa dobro nikada ne proističe iz nezgode. Ričard i Helen pozvali su tog jutra devojčice da sednu i saopštili im vesti.

„Beba?”, uzviknula je Dora. „Tako je”, rekao je Ričard ponosno. Kasi i Dora su se pogledale.

„Da li je to srećna nezgoda?” pitala je Dora okrenuvši se ka majci. Helen je prasnula u smeh. „Da li si ti to prisluškivala moj telefonski razgovor?” „Ne... pa, možda”, pocrvenela je Dora. „Da, rekla bih da jeste”, složila se Helen uz osmeh. „Nismo planirali da imamo još dece. Bio je to grom iz vedra neba. Ali ispostavilo se da nam je veoma drago zbog toga.” Helen je stegla Ričardovu ruku. „Nadamo se da će biti i vama.” „Zar niste mogli da koristite kontracepciju?” pitala je Kasi otvoreno. Ričard se nakašljao. „Šta je kontracepcija?”, pitala je Dora.

Avada

50

Anna

„Pa”, Helen je rekla strpljivo, „kontracepcija je nešto što dvoje odraslih koriste kada vode ljubav, a ne žele da imaju bebu.” „To je ono što je Šeron Tejt iz desetog razreda trebalo da koristi”, dodala je Kasi znalački. „Da, pa, kao što je vaša majka rekla, seks i kontracepcija su za odrasle. Odrasle koji se vole”, naglasio je Ričard. ,,I u pravu si, Kasi, mogli smo da koristimo kontracepciju” složio se, pokušavajući da prikrije nelagodnost. „Ali sada kada je vaša majka trudna, mislimo da je to divno. Pa...”, zastao je s glasom punim iščekivanja, „šta vas dve mislite?” ,,I ja mislim da je to divno”, rekla je Dora sa srećnim uzdahom. „Beba seka.”

„Ili brat”, podsetio ju je Ričard. „Biće sestra”, rekla je Dora konačno. Usledila je tišina. Kasi je osećala kako je pritiska težina očekivanja njenih roditelja.

„Pa, Kasi, šta ti misliš? Da li ti je drago?” „Da”, rekla je Kasi najzad. „Super.”

Osetili su talas vazduha dok je Ričard glasno izdisao. „Znali smo da ćete biti zadovoljne. Jesam li ti rekao, Helen? Rekao sam da će devojčicama biti drago. Beba!” Široko se svima smešio. „Ne brinite, naučićemo vas da spremate flašice i menjate prljave pelene očas posla.”

„Bljak... prljave pelene, ne hvala!”, kikotala se Dora. „Beba”, ponovio je Ričard, začuđeno odmahujući glavom. „Ko bi rekao da će ova stara kuća videti još jednog Tajda kako dolazi na svet? Mama i tata bili bi tako zadovoljni.” Na očevom licu bilo je nekakve blagosti koju Kasi nije mogla da podnese. Okrenula se, usredsredivši pogled na scenu izvan kuhinjskog prozora. Zemlja je bila pokrivena mrazom, a iznad nje visila je tanka traka plavog neba. Dalje u visinu, ćebe od tamnih kumulusa teško je visilo u vazduhu, kao da pokušava da ga utisne u zaleđenu zemlju i polako je uguši. Odjednom je žudela da pobegne. Nije marila za hladnoću, želela je da se baci u spoljnu prazninu i da trči i trči sve dok joj pluća ne puknu, a noge ne pokleknu. Onda bi ležala na zemlji i pustila da joj mraz sa trave natopi odeću, da se uspuže preko njene kože i obavije je ledenim pokrovom. „Zemlja zove Kasi!” Ričard je mahao rukama ispred njenog lica pokušavajući da joj privuče pažnju. „Bogo moj, gde si ti odlutala! Jesi li me čula? Pitao sam hoćeš li još jednu šolju čaja?” Kasi je odmahnula glavom i ponovo se okrenula ka prozoru. Nije mogla da natera sebe ni da se nasmeši. Beba. To nije bila dobra vest.

Trudnoća je preobrazila Helen. Tokom narednih meseci činilo se kao da se nadima i zri, kao ogromna breskva u Dorinoj omiljenoj dečjoj priči. Nikada nije bila domaćica, ali odjednom je počela da pere, čisti i, nažalost, kuva s novootkrivenim zanosom, sve dok Ričard nežno nije predložio da sačuva energiju za bebin dolazak. Međutim, istina je bila da niko od njih više nije mogao da svari nijedan od njenih složenih i nejestivih porodičnih obroka. Njena sestra uživala je u Heleninom žaru, leteći poput noćnog leptira oko majke s neugušenim uzbuđenjem. Helen im je rekla da beba već može da čuje njihove glasove i Dora je ćaskala sa stomakom o svemu i svačemu, ali Kasi se postidela kada je to jednom pokušala i nije mogla da se seti šta bi rekla, pa je prepustila Dori da brblja kao idiot u majčin stomak. Avada

51

Anna

I njihov otac jedva je uspevao da zadrži uzbuđenje. Motao se po kući svakog vikenda pripremajući se za dolazak. Trebalo je okrečiti novu dečju sobu i išmirglati i prefarbati staru kolevku. Napravio je drvene police i napunio ih novim knjigama i igračkama, a svoje projekte obavljao je živahno, kao da će, ako se baci na njih, nekako ohrabriti bebu da stigne ranije. Nije nimalo pomagalo to što je, dok je Helen cvetala i rasla, i Kasino telo prolazilo kroz čudnu i neprijatnu transformaciju. Preko noći, činilo joj se, dlačice su počele da rastu na čudnim mestima. Koža joj je buknula masnim crvenim bubuljicama, bilo joj je vruće i znojila bi se u nezgodno vreme, naročito kad god bi joj se gospođica Mekintoš, najlepša nastavnica u školi, obratila na času. A najgore od svega, dojke su počele da rastu tamo gde su nekada bile ravne, ružičaste bradavice. Proučavala ih je i gurkala pred ogledalom u kupatilu, delimično iznervirana, delimično fascinirana. Nije bila sigurna da li joj se dopadaju ti novi dodaci i stidela se da nosi svoje preuske školske bluze. Potajno se nadala da će Helen primetiti i predložiti da odu u kupovinu, kao što je bilo sa ostalim devojčicama iz razreda. Bilo bi to kao obred prelaza s majkom i ćerkom: novi grudnjak, milkšejk, čak i bušenje ušiju, ako bude imala sreće, kao Tamara Hopkins. Međutim, Helen je bila preokupirana sopstvenim životom i onim koji je rastao u njoj. Kako su dani prolazili, a Kasin nalet rasta prolazio neprimećeno, postajala je sve nervoznija, sve dok najzad nije ispreturala Heleninu tašnu, uzela novčanicu od dvadeset funti i sama otišla u robnu kuću u Bridportu. Sve što je želela bio je grudnjak. To sigurno nije komplikovano. Šetala je neko vreme sama po prizemlju, pokušavajući da skupi hrabrost i uzme nešto od zaprepašćujuće ponude donjeg veša. Bili su tu mali čipkasti modeli, sportski grudnjaci, neki lepi sa cvetićima i masnicama, kao i ogromne čudne naprave nalik na ležaljke zastrašujuće konstrukcije. Najzad se na nju sažalila ljubazna sedokosa prodavačica s naočarima zlatnog rama, nasađenim navrh nosa. „Mogu li da ti pomognem, dušice?” Smešila joj se. Kasi bi radije pobegla, ali zaista nije htela da se vrati kući bez grudnjaka - odlazak u školu postajao je nemoguć. Njena košulja bila je bukvalno providna i primetila je kako neki dečaci zure. „Treba mi grudnjak, molim”, prozborila je najzad.

„Pa, na pravom si mestu. Hajde da pođemo u kabinu. Uzećemo tvoje mere, pa možeš da probaš različite vrste. Sredićemo to za tren oka, u redu?” Kasi je klimnula glavom i krenula za gospođom do kabine. Prodavačica je izvukla metar i nastavila da ćaska dok je uzimala Kasine mere. „Došla si sama, ljubavi?” „Da.” „Ovo ti je prvi grudnjak, zar ne?” „Da.”

„Sećam se kada sam ja kupovala prvi grudnjak. Mama i ja smo otišle u neku čudnu malu prodavnicu u Ekseteru. Bio je užasno neudoban. Ne kao ovi današnji. Tako mekani i rastegljivi. To je likra. Ona je donela revoluciju u ženskom životu. Ko god da je izmislio likru trebalo bi da dobije medalju, ako mene pitaš. Tvoja mama kupuje namirnice, je li? Pustila te je da ideš sama, kao velika devojčica?”

„Moja mama je mrtva.” Kasi nije bila sigurna zašto je to rekla, ali reči su izletele iz njenih usta pre nego što je uspela da ih zaustavi. Avada

52

Anna

„O!” Ženine ruke su se sledile i metar se razmotao u dugačku, upletenu gomilu na podu. „O, bože. Žao mi je. A ja brbljam. O, jadna dušice.” Usledila je nelagodna tišina. „Pa, ne brini, ljubavi. Za tren oka ćemo to srediti da ti bude udobno. Sad si u stručnim rukama. Još nisam naišla na grudi za koje nisam mogla da nađem odgovarajuću veličinu.” Kasi se slabašno nasmešila gospodi i bilo joj je žao kada je primetila suze u njenim očima. Nije znala zašto je slagala, ali sada je to bilo gotovo i nije mogla natrag.

Žena se silno trudila oko nje. Izmerila ju je i donela četiri grudnjaka u kabinu. Naterala je Kasi da proba sve i posle samo dvadeset minuta ispratila je s njenim prvim čistobelim grudnjakom broj 32-A, jednostavnim pamučnim modelom s malom ljubičastom mašnicom na sredini. „Bila bi vrlo ponosna na tebe, sigurno bi”, rekla joj je gospoda na izlazu iz prodavnice. Kasi ju je zbunjeno pogledala.

„Tvoja mama, ljubavi, bila bi tako ponosna kako si porasla... prava žena!” a onda je namignula Kasi i naterala je da pocrveni od stida.

Kasi je razmišljala o tome na putu kući. Prodavačica nije bila u pravu. Njena majka nije se ponosila njom. Nije ni primetila da Kasi postaje žena. Njena mama mogla je jednako biti i mrtva kad se u obzir uzme pažnja koju joj je posvećivala ovih dana. Kasi je sedela i tiho ključala dok se sama vozila autobusom kući, proklinjući majku, svog nerođenog brata ili sestru i nove trake grudnjaka koje su joj se neprijatno usecale u ramena.

Bila je još ljuta na ceo svet te večeri, a pogled na Doru, koja je sedela za kuhinjskim stolom, glave koncentrisano nagnute nad ružnim ćebetom koje je učila da plete za bebu, bio je previše. Uzjahala je stolicu pored Dore i čekala da njena sestra predusretljivo podigne pogled sa upetljane žute vunice u krilu. „Svesna si, zar ne”, rekla je, „da će stvari biti sasvim drugačije kada ova beba stigne?” Dora je iznenađeno pogledala. Bila je usred brojanja, koncentrišući se, s jezikom još uvek zaglavljenim između usana. „Ispustila sam jednu! Šta si rekla, Kasi?” „Rekla sam da će stvari da se promene kada beba stigne.”

„Kako promene?” „Bebama treba mnogo pažnje, a mama i tata... biće umorni i rastrojeni.”

Dora je klimnula glavom. „Aha.”

Kasi je nastavila. „Ona će im biti omiljeno dete, znaš, beba u porodici. Dobijaće najviše pažnje. Više nećeš biti najmlađa, Dora. Ti i ja ne možemo da se takmičimo s tim, zar ne?”

Dora je razmišljala na trenutak. „Nisam mislila da ima neko takmičenje. Sigurno će nas mama i tata sve jednako voleti? Svejedno, oni ponovo izgledaju srećno, zar ne? To mi se sviđa.” Dora je podigla igle da osmotri napredak, a Kasi je primetila nekoliko velikih rupa u dugačkom i čudno trouglastom pletivu. Ćebe će biti katastrofa, ali Dora ga je samo razvukla na nekoliko mesta i vratila se ukrštanju igala u sporom i ravnomernom ritmu.

Kasi je odmahnula glavom. „O, Dora, tako si naivna. Veruj u šta hoćeš ako će ti tako biti lakše, ali u dubini duše znaš da sam u pravu. Sve će se promeniti.” Prosto nije mogla da se zaustavi. Osećala je kako se u njoj žari pakost i morala je da je se oslobodi, da je podeli. „Zato se bolje pripremi. Sada smo ti i ja, Dora”, nastavila je. „Ti i ja protiv sveta. To znaš, zar ne?” Avada

53

Anna

Dora je izgledala kao da na trenutak razmišlja o sestrinim rečima, a onda je klimnula glavom. „Valjda je tako.” Kasi se malo obuzdala videvši Dorino mrzovoljno lice, ali pokušala je ponovo tišim glasom. „Moramo da se držimo zajedno, zar ne? Tako rade sestre.” Dora je ponovo klimnula glavom, ali činilo se da nije želela da nastavi razgovor. Oborila je glavu i nastavila svoj spori i ravnomerni klot-frket ritam sve dok Kasi nije dosadilo i dok nije izašla iz sobe.

Nekoliko noći kasnije, Kasi je iz sna probudio topao, vlažan osećaj između nogu. Uključila je lampu pored kreveta i ugledala krvavu mrlju kako se širi po njenoj bledoj pamučnoj spavaćici. Uzdahnula je. Menstruacija: najzad je počela.

Razgovarali su o tome na časovima građanske nastave u školi, gospođa Nelson nastavljala je da priča bez obzira na sve, ne obraćajući pažnju na smeškanje devojčica i nepristojne šale, objašnjavajući im da bi bilo dobro da imaju nekoliko uložaka i tampona pri ruci za tu značajnu priliku: „Njihovu inicijaciju u svet žena”, tako je to nazvala. Posle tog časa, Kasi je nameravala da načne tu temu s majkom, ali nikada nije pronašla pravo vreme. Sada joj je bilo žao.

Kasi se izvukla iz kreveta i tiho sišla do kupatila. Kada je stigla do vrata, čula je čudan, prigušen jauk. Istražiće ga čim se sredi.

Prvo je svukla spavaćicu preko glave i oprala se mokrim peškirom. U ormariću u kupatilu pronašla je staro pakovanje uložaka koje je pripadalo njenoj majci. Izgledali su ogromno, mnogo veće od onih koje im je učiteljica pokazala na času. Skinula je traku sa zadnjeg dela i prilepila ogromni uložak na stari par gaćica iz ostave. Bio je krut i debeo i nimalo udoban. Ipak, zasad će biti dobar. Zgrabila je flanelsku pidžamu, brzo je navukla, a onda mahnito počela da riba sivkastocrvenu mrlju sa svoje spavaćice. Gubi se, prokleta mrljo! Odjednom se prisetila stiha iz „Magbeta”. Fleka je od sivkastocrvene prerasla u braonkastu nijansu, ali i dalje je bila tu. Nagurala je spavaćicu, natopljenu i zgužvanu, u zadnji deo ostave, pre nego što je isključila svetlo i krenula nazad u hodnik. Još je bilo mračno, ali srebrna svetlost probijala se ispod vrata roditeljske sobe. Ponovo je ječanje slično mačjem plaču prekinulo jezivu tišinu. Kasi je prišla vratima, ne znajući da li zaista želi da ide dalje, ali ne mogavši da se vrati. Kada se približila, videla je da su vrata odškrinuta. Mjaukanje je postajalo glasnije, a onda je prestalo. Čula je kako njeni roditelji tiho govore. Zastala je na ulazu u sobu, udahnula, a onda nežno otvorila vrata. Razrogačila je oči ugledavši scenu pred sobom. Helen i Ričard sedeli su zajedno na krevetu, oslonjeni na jastuke. Čaršavi i jorgan ležali su u zamršenoj gomili u dnu kreveta. Njen otac izgledao je zgužvano, kao da još nije spavao, ruke zaštitnički prebačene preko Heleninih ramena, dok su oboje zaneseno gledali u mali zamotuljak u njenim rukama. Još jedan prodoran krik prekinuo je tišinu. Helen je pomerila zamotuljak u svojim rukama i raskopčala spavaćicu slobodnom rukom. Tada se mala, ružičasta glava pojavila i smireno smestila na Heleninoj dojci. „Gladan je”, čula je kako njena majka govori. Avada

54

Anna

Kasi se naježila od nelagodnosti. Osećala se kao da prekida nekakav lični trenutak, nešto sveto, čemu nije pripadala. Krenula je dalje od sobe, nadajući se da će njeno prisustvo proći neprimećeno, ali nešto ju je odalo, jer je Ričard odjednom okrenuo glavu.

„Kasi!”, uzviknuo je, zaprepašćen što je vidi na njihovim vratima. „Uđi. Dođi da upoznaš svog brata.”

Kasi je nerado prešla preko tepiha, nagnuvši se učtivo da pogleda povijeno nedonošče. Bio je ružičast, tufnast, povijenih usana i čvrsto zatvorenih očiju. Lice mu je izgledalo naduveno, a nos spljošteno, kao posle deset rundi u bokserskom ringu. Mogla je da vidi mrežu plavih vena koje su pumpale krv ispod njegove tanke kože i nagoveštaj plave kose na vrhu njegove glave, potpuno iste boje kao očeva. Beba nije primećivala ništa osim dojke za koju se prikačila i Kasi se odjednom setila novorođene štenadi labradora, koje su išli da vide u štali farmera Plamera prošlog leta: razočaravajuće sluzavih i providnih, kako se slepo migolje uz majčine nabubrele sise.

„Šta misliš?”, pitao je Ričard. „Zar nije neodoljiv?” ,,Mmm...” složila se Kasi. „Mislila sam da ćeš ga roditi u bolnici?” obratila se Helen optužujućim glasom. „Pa, to jeste bila zamisao, ali izgleda da je ovaj mališa imao drugačije planove. Trebalo je da vidiš svog oca, Kas, bio je sav uzbuđen dok ga babica na telefonu nije uzela pod svoje i objasnila mu šta da radi. I dobro je što je uspela, jer se ovoj bebi žurilo.” „Iskreno, i nisam tako mnogo uradio. Tvoja majka i brat obavili su sav težak posao.” Začulo se glasno škripanje vrata i svi su pogledali naviše. „Šta se dešava?” zevnula je Dora. „Zašto su svi budni?”

„Uđi i upoznaj svog malog brata” pozvao je Ričard Doru u porodični krug. „Ovde je? Već? Zašto me niko nije probudio?” „Dođi, dušice, dođi da ga upoznaš”, pozivao je Ričard.

Nije joj bilo potrebno dodatno ohrabrenje. Dora se bacila na bračni krevet i uz tup udarac sletela na dušek.

„Pažljivo!”, upozorila ju je Helen, zaštitnički stežući zavežljaj uz grudi. Kasi je videla Doru kako se ujeda za usnu i baca pogled ka njoj. Kasi joj je uzvratila znalačkim pogledom, onim koji je govorio: vidiš, lepo sam ti rekla. Dorini obrazi su se zarumeneli i ona je brzo oborila pogled pre nego što je pokajnički skliznula na očevu stranu kreveta. „Izvini.” ,,U redu je, Pando”, tešio ju je Ričard, prebacivši ruku oko nje. „Samo budi pažljiva. On je tako sićušan.” Dora je klimnula glavom i provirila u bebu u Heleninim rukama. „Kako se zove?”

Kasi i Dora pogledale su se još jednom na brzinu. Prvo Kasandra. Onda Pandora. Obe su želele da znaju kojim će likom iz grčke mitologije Helen obeležiti ovo novo dete Tajdovih. „On je Alfred, zar ne, Ričarde?”

Ričard je iznenađeno pogledao Helen. „Mislio sam da si se odlučila za Hektor?” „Ne.” Helen je odmahnula glavom. „Pogledaj ga. Baš izgleda kao neki Alfred.” Avada

55

Anna

„Alfi!” uzviknula je Dora. „Kao deka?”

„Da”, nasmešio se Ričard, glasa prepunog emocija. „Kao deka.”

„Beba Alfi”, ponovila je Dora zadovoljno. „Odgovara mu.” „Da”, rekla je Helen. „Tako je.” Tek tada je mali Alfi zagrgoljio i tiho zaplakao.

„Tako je sladak”, uzviknula je Dora. „Vidi mu malecne nokte.” Dok su Helen, Ričard i Dora gugutali iznad deset savršenih prstiju na rukama bebe Alfija, a zatim deset savršenih prstiju na nogama, Kasi se tiho povukla iz prijatne porodične scene, iskravši se neprimetno iz sobe. Ne, nikada ništa dobro ne bude od nezgode, mogla je to da oseti duboko u kostima.

Avada

56

Anna

Dora

Današnjica Dora je protrčala kroz hodnik obložen hrastovim panelima i izletela kroz ulazna vrata na zaslepljujuće popodnevno sunce. Nije znala kuda Ide, samo je znala da mora da pobegne iz kuće i nekako odagna sliku svoje majke - stegnute i blede - kako se okreće od nje i vesti o njenoj trudnoći. U tom trenutku Dora nije mogla podneti da bude sa Helen pod istim krovom. Bila je nesvesna svog okruženja dok se osvrtala i hodala niz vrt i kroz voćnjak, pre nego što je stigla do blatnjave staze koja je vodila ka liticama. Tlo je bilo natopljeno posle nedelja prolećne kiše, pa je pažljivo preskakala barice rasute po putu. Njene nepraktične baletanke šljiskale su i pljuskale dok je hodala, hladna voda već joj je curkala oko stopala, kvaseći rub njenih farmerki, ali nju nije bilo briga. Marširala je dalje, pognute glave, premotavajući događaje koji su se upravo desili u zimskoj bašti. Helenina reakcija zaprepastila je Doru do srži. Nije ni pomišljala da će to biti jednostavan razgovor, ali sada je shvatila da se, ako ništa drugo, nadala da će od majke dobiti malo više - nekakav znak radosti ili podrške, možda, usred očigledne žalosti i uznemirenosti. Umesto toga, osećala je kao da je Helen navukla još jedan paravan između njih. Postojao je nesavladiv rascep koji nisu mogle da premoste.

Šta se desilo s majkom koju je pamtila iz detinjstva? Sa onom koja bi je usred noći donela u svoj krevet i čvrsto grlila dok je napolju besnela ponoćna oluja? Ili je mazala ružičastim kalaminskim losionom kada ju je koža svrbela od boginja? Sa ženom koja je prišivala etikete sa imenom na njenu školsku uniformu, pakovala joj užine, ušuškavala je u krevet, čistila joj izgrebana kolena, ljubila vrelo čelo i brisala suze? Ta majka iz detinjstva delovala je kao sasvim druga osoba u odnosu na hladnu ženu koja je sedela u Kliftopsu. Dora je poželela da zaplače od frustracije i bola. Stigla je do kraja staze. Glogove živice sa obe strane nestale su i Dora se našla na litici s koje se pružao pogled na zaliv Lajm. Shvatila je da se nesvesno vratila na dobro poznate staze kojima je šetala u detinjstvu. Levo je bila plaža. Desno stara crkva koju priroda nije štedela. Tačno ispred nje prostiralo se mirno, svetlucavo more. Gledala je kako sunčeva svetlost igra preko njegove površine, srebrni prekrivač koji se talasa na povetarcu. Njeno srce polako je počelo da se smiruje. Tanani oblak izdizao se visoko na nebu, ali još je bilo toplo i Dora je znala da će još nekoliko sati ostati svetlo. Idemo na sve ili ništa, pomislila je uz gorak osmeh i krenula ka crkvi. Bila je baš onakva kakvu je pamtila: skromna, u belo okrečena građevina, s polukružnim prozorima ispunjenim vitražima i grubo izdeljanim drvenim krstom okačenim iznad ulaza. Bila je okružena oronulim kamenim zidom, a svuda oko nje bile su načičkane nadgrobne oznake stotinu ili više grobova, ploče koje kao da su se probijale iz tla poput Avada

57

Anna

divljih prolećnih cvetova koji igraju na povetarcu. Dora je oklevala još jedan trenutak pre nego što je prošla kroz drvenu kapiju. Minut ili dva lutala je između grobova, prevlačeći dlanovima preko toplog kamena, čitajući imena i datume preminulih. Neki grobovi bili su zarasli, a njihove ploče tek ruševine, reči koje su nekada bile pažljivo uklesane u kamen sada su bile izlizane do neprepoznatljivosti, ali drugi su bili lepo održavani, s pažljivo postavljenim buketima cveća koji su pokazivali ljudsku tugu i gubitak koji nastavlja da živi. Mnogi su bili mornari, shvatila je, duše izgubljene tokom godina u razbesnelom moru. Dok se polako probijala ka bakinom i dekinom počivalištu, Dora je žalila što se nije setila da ponese cveće.

Stajala je gotovo na istom mestu na kom i pre petnaest godina, dok je posmatrala kako se drveni kovčezi Alfreda i Dafne spuštaju u zemlju. Sećanje na taj dan bilo je čudno maglovito, ali još je bilo tu, podsetila se osećaja kada je očeva hladna ruka stegla njenu ruku u rukavici. Njegov stisak lomio joj je kosti, kao stisak davljenika. Posle toga svi su se vratili u Kliftops, a Dora je sela na stepenik na ulazu i drhteći gledala ravnomeran potok škriputavih starih ljudi koji su pristizali iz sela. Obrazi su joj ubrzo bili modri od njihovog saosećajnog štipkanja, a frižider je bio krcat đuvečom i kolačima koje su doneli sa sobom. Posle nekog vremena, shvatila je da je Kasi imala bolju ideju. Ostavila je za sobom ozbiljni, odrasli posao žaljenja i krenula uz stepenice da nađe svoju sestru. „Kasi?”, prodrmala je kvaku na vratima sestrine sobe. „Šta je?”, začuo se prigušeni odgovor.

„Mogu li da uđem?” Čula je uzdah, a posle toga zvuk nogara stolice kako stružu po podu. Kada je Dora ponovo uhvatila kvaku, vrata su se širom otvorila. Kasi se nameštala na krevetu, s bočicom laka u rukama. „Šta radiš?”

,,A kako ti izgleda?”

Dora je znala da je najbolje da ništa ne govori. Kada bi Kasi bila naoštrena, nije trebalo mnogo da se izbaci iz ravnoteže. Ponekad bi i najnedužniji komentar doveo do toga da bude izbačena sa svete teritorije sestrine sobe. Zato je tiho sela i s dovoljnog rastojanja gledala kako Kasi vešto nanosi debeo sloj crnog laka na nokte na nogama. Mama će biti besna. „Kas?”, osmelila se. ,,A?” Nije ni pokušala da podigne pogled. „Šta misliš, kakav je osećaj kad si mrtva?”

Kasi se okrenula i pogledala Doru hladnim plavim očima, ruke zaustavljene na pola puta između bočice i noktiju. Činilo se kao da razmišlja o tom pitanju. „Mislim da je osećaj verovatno OK. Znaš već, mirno... smireno...” Zastala je. „Kao kad si u kadi punoj tople vode, samo plutaš, plutaš i ništa ti se ne mota po glavi.” „Znači da ne boli?” „Ne, ne osećaš ništa kada si mrtva. Sve prosto stane.”

Dora se setila da se osećala malo bolje. Gledala je kako se Kasi naginje i izvlači zamotuljke toalet-papira između prstiju na nogama, pre nego što je prstom proverila da li se lak osušio. Naizgled zadovoljna, okrenula se ka Dori. „Dosadno mi je. Hoćeš sa mnom?” Avada

58

Anna

„Gde?”

„Napolje. Ne mogu da podnesem sve ove starce na sve strane. Tako je depresivno.”

Nije morala da pita dvaput. Dora je krenula za sestrom niz stepenice, zgrabile su zimske kapute i cipele i istrčale u baštu. Saplitale su se preko travnjaka do potoka ispod voćnjaka, u tišini posmatrajući kako štapovi koje su bacale plove ka okeanu.

Dora se trgla od naglog naleta sećanja i iako je sunce još nosilo zračak toplote, zadrhtala je i čvrsto obavila ruke oko tela. Da li je tada sve počelo da se raspliće - jer prošlo je samo nekoliko nedelja pre nego što je porodica napustila London i preselila se u Kliftops - da li su tada stvari počele da se raspadaju? Kao sićušna rupa u čvrsto izatkanoj tkanini, da li je selidba u Dorset povukla prvu izvučenu žicu i počela da para njihovo porodično tkanje?

Dora je ponovo pogledala bakin i dekin grob. Nije mogla da im ostavi cveće, ali mogla je da uradi nešto drugo. Klekla je na zemlju i počela da raščišćava korov koji se pružao oko njihovih nadgrobnih ploča, ne obraćajući pažnju na vlažnu zemlju koja je natapala kolena njenih pantalona. Dok je radila, osluškivala je podizanje i spuštanje talasa koji su udarali o stene ispod nje. Taj zvuk bio je neobično umirujući, kao njeno disanje - udahni i izdahni, napred i nazad, večito kretanje talasa u neprekidnom ritmu. Radila je dok nije iščupala sav korov sa humki koje su pokrivale kovčege bake i deke, a onda ustala i pogledala ka horizontu. Sunce je bledelo na nebu, polako tonući ka zemlji. Dora je znala da mora da se vrati u kuću. Previše je kasno da sada vozi nazad u London. Moraće da prenoći. Pridigla se, još ne mogavši ni da baci pogled ka novijem, čistijem nadgrobnom spomeniku koji je stajao do spomenika baki i deki, i okrenuvši leđa crkvi, krenula kroz kapiju ka blatnjavoj stazi koja će je odvesti kući.

Avada

59

Anna

Helen

Jedanaest godina ranije Bio je uobičajeni jutarnji haos. Bez obzira na to što je bio poslednji dan polugodišta, oni su jurcali po kući kao ludaci, pokušavajući da izađu na vrata na vreme. Helen je imala želju da čupa sopstvenu kosu. „Mama, jesi videla negde moje patike?”

„Pored ulaznih vrata, gde si ih i ostavila, Dora.” Okrenula se i bacila mleko i činije na sto. „Alfi, silazi odatle! Pašćeš i povredićeš se.” Alfi se iskezio ka njoj sa svog opasnog položaja visio je preko naslona trpezarijske stolice. „Alfi, ozbiljno ti kažem. Silazi odmah.” Polako se spustio.

„Gde je Kasi?” Dora je slegla ramenima. „Još je u krevetu.”

Helen je zarežala. „Ta devojka!” Izjurila je iz kuhinje i stala u podnožju stepeništa. „Kasi! Odmah silazi ovamo. Zakasnićeš u školu.” Ričard se pojavio na vrhu stepeništa, boreći se s kravatom. Kosa mu je još bila mokra od tuširanja, a lice nosilo jarki osip od brijanja, ljuto-crven na njegovoj bledoj koži. „Dobro jutro, ljubavi.”

„Hoćeš li reći Kasi da se odmah dovuče dole? Autobus će joj ponovo pobeći.” Ričard se okrenuo i zlovoljno vratio uz stepenice. Stvarno, razmišljala je Helen, ponekad se osećala kao da se brine o četvoro dece. Krenula je nazad ka kuhinji. „Ne mogu da ih nađem, mama, nisu tamo.” „Šta nije tamo, Dora?”

„Moje patike.” „Pa, ako bi ih svake večeri ostavila na mesto, kao što sam ti rekla, možda ne bismo morali da prolazimo kroz ovo svakog jutra. Da li ti je to palo na pamet?” Dora je prevrnula očima i odmarširala ka zimskoj bašti.

Helen je požurila u kuhinju, ponovo se posvetivši doručku. „Jesi li joj rekao?”, pitala je kada se Ričard ponovo pojavio. Igrala je oko njega, istovremeno vadeći tost iz tostera i puneći čaše sokom od pomorandže. „Rekao sam joj.” „Da li silazi?”

„Bila je još u krevetu kada sam ušao, ali čula je poruku.” Ričard se smestio za kuhinjski sto i pružio ruku da dobije parče tosta. „Jesi li kupila još marmelade?” Avada

60

Anna

„Znaš da ove nedelje nisam stajala. Kad sam to imala vremena da odem u kupovinu?” Zvučala je kao da se brani, ali Ričard, svom srećom, nije zagrizao mamac. „Hoćeš li da ja svratim do supermarketa kada krenem kući s posla?” pitao je pažljivo. „Ne.” Odmahnula je glavom. „Hvala”, dodala je posle pauze.

Ričard je slegnuo ramenima. „Znaš”, nastavio je, razmazujući maslac po parčetu integralnog hleba, „kada bi Kas odlazila u krevet u razumno vreme, ne bismo imali ovaj problem svakog jutra.”

Helen je uzdahnula. Pokušala je, ali Kasi je prolazila kroz još jednu fazu. Niko, činilo se, nije mogao da kaže njihovoj ćerki šta da radi. „Jesi li ih pronašla?” pitala je, bacivši pogled dok je Dora ulazila u sobu, zahvalna što ima izgovor za promenu teme. „Da.” „Gde su bile?”

,,U Alfijevoj kutiji za igračke. Sigurno ih je on stavio tamo.” Ričard se popustljivo nasmešio. „Smešan dečko. Zdravo, Pando, jesi li lepo spavala?”

„Da, hvala.” Helen nije promakao značajan pogled koji joj je Ričard uputio. Uvek je pravio poređenja između dve devojčice, ali to nije bilo fer. One su bile tako različite. Nebo i zemlja. Dora je imala isti temperament kao njen otac, jednako temeljna i pouzdana. Kasi je bila vatrenija. To je bilo dobro.

„Kad smo kod Alfija”, rekla je Helen, „gde je on?” Sve troje su zaćutali, osluškujući ima li traga od nekog dečkića koji radi nešto što ne bi smeo. Bilo je zlokobno tiho. „Sjajno”, uzdahnula je Helen. „Idem ja.” Pronašla ga je, nekoliko trenutaka kasnije, na sofi u radnoj sobi. Namestio se ispred televizora, još uvek u pidžami s dinosaurima, slamnate kose naelektrisanije nego obično. Pored njega je bila planina od korn-flejksa. Prazno pakovanje ležalo je na podu, a Helen je mogla da vidi samo rub činije kako proviruje ispod tog odrona. „Da li si se poslužio doručkom, Alfi?”, pitala je proučavajući štetu. Klimnuo je glavom i gurnuo punačku ruku u gomilu da uzme pahuljicu, iskosa je ubacio u usta, ne skidajući pogled sa crtanog filma na ekranu. „Da li si bio gladan?” Ponovo je klimnuo glavom. „Alfi prosuo.” Tada ju je pogledao svojim očima boje različka. „Izvini, mama.”

Sva iznerviranost koju je osećala zbog nereda odmah je izbledela. ,,U redu je. Samo sledeći put pitaj mene ili sestru. Mi ćemo ti pomoći.” „Mogu sam”, uveravao ju je, večito nezavisan, gurajući još suvih pahuljica u usta. „Dobro, Alfi, ali ne uzimamo tek tako sve sami, u redu?” „Zašto?”

„Zato što ako bi svako sam uzimao hranu iz ormara, vrlo brzo bismo sve potrošili.” Zainteresovano ju je pogledao. „Zašto?” „Zato što mama ide u kupovinu samo jednom nedeljno.” Avada

61

Anna

„Zašto?”

„Zato što mame tako rade.”

„Zašto?” Helen je uzdahnula. Izgleda da je on ušao u tu fazu. Odlučila se za završetak razgovora koji uvek uspeva. „Eto zato.” Činilo se da deluje. Ponovo se okrenuo ka televizoru, na trenutak ćuteći, dok se ponovo nije izvio ka njoj uz osmeh. „Mama je fina.” Uzvratila mu je idiotskim osmehom, dok su se njegove reči nadimale u njenom srcu.

Najzad, posle još nekoliko pokušaja da se Kasi izmami iz sobe, bitke s mašinom za sudove, učtivog pozdrava sa suprugom i svađe sa Alfrjem zbog plastičnog dinosaurusa kog nije želeo da ostavi kod kuće, Helen je poslala devojčice niz prilaz, privezala Alfija u njegovom sedištu, a zatim uskočila u automobil. Ovo će biti jedan od onih dana.

Stigla je do kraja staze kada je ugledala traktor. „Dođavola!”, opsovala je, lupajući iznervirano po volanu. Zakasniće na posao, ponovo.

„Dođavola, dođavola, dođavola”, brbljao je Alfi otpozadi. Sa osećajem krivice pogledala je njegovo bucmasto lišće u ogledalu. Ričard ju je uvek upozoravao da pazi šta govori pred decom, ali ona je uvek zaboravljala. „Dobra kola, dobra kola, dobra kola, Alfi. To je mama rekla.” Pokušala je veselo da ga ispravi. „Dođavola!” Alfi se kikotao. Bilo mu je skoro tri i nije bio blesav. Helen je uzdahnula. Bez sumnje će dobiti još jednu recku. Već je bila u knjizi loših roditelja kod gospođe Kendal u Alfijevom vrtiću. Koliko juče pozvala ju je u stranu i rekla, uz strogo negodovanje, da mora na vreme da dođe po svog sina svake večeri. Ne bi marili da se to desilo jednom, ali, nažalost, to postaje navika. Ipak, tešila se, još jedan dan, a onda će ona, Alfi i devojčice biti kod kuće preko letnjeg raspusta. Više neće biti sedenja do kasno u noć i pripremanja predavanja za nezainteresovane studente koji samo zevaju. Nema više vrtoglavog jurcanja po Dorsetu. Nema više krivice kada shvati da će ponovo zakasniti po Alfija, bar ne tokom sledećih šest sedmica.

Krivica: bila je to emocija koja ju je obuzimala ovih dana. Helen je volela svoj posao, ali bilo je sve teže žonglirati svim delovima života, a neprekidno se osećala kao da ne uspeva ni u jednom. Supruga, majka, zaposlena žena - naporno se trudila da sve uspe, da uglavi delove kao u komplikovanu slagalicu, ali osećala je da se, čim odredi mesto jednom delu, sto zadrmusa i neki drugi deo ispadne. Vikendom bi se Ričardu žalila zbog toga, ali on bi je samo razgnevio svojim blagim nagoveštajima da, ako ne može da izdrži, možda treba da napusti posao na fakultetu. Nije baš da su im bile potrebne njene plate, podsećao ju je, a možda bi joj godilo da provodi više vremena u kući. Uslužno bi joj ukazao na zavese u primaćoj sobi, koje su pojeli moljci i koje je trebalo zameniti, i na debeli sloj prašine koji se skorio po policama u biblioteci.

„Šta?”, pitao je, zbunjen besom koji se širio po njenom licu. „Zašto me tako gledaš? Samo pokušavam da pomognem... Znam da uživaš u svom poslu, ali ne treba da dopustimo da se kuća ruši oko nas. Ne moraš da stavljaš sebe pod toliki pritisak, ne zbog nas. Zašto se ne bi malo opustila, uživala ovde u miru i tišini, umesto što svakog dana jurcaš u Ekseter?” Avada

62

Anna

Samo što mu u glavu nije zavrljačila tiganj koji je držala. Zar je stvarno mislio da bi odustala od svog posla kako bi ostajala kod kuće i brisala prašinu s polica? Zar ju je stvarno toliko slabo poznavao? Nije imala nikakvu nameru da se odrekne posla, ne sada. Bila je to jedna od malo stvari koje su je uzbuđivale. Bilo je to retko vreme kada se osećala kao ona stara, a ne samo kao loša domaćica ili iscrpljena majka. Helen je sledila traktor kroz još jednu krivinu i taman kad je htela da ispali nekakav prostakluk nedoličan za osetljive, mlade uši na zadnjem sedištu automobila, vozilo se najzad popelo na travnatu ivicu, propuštajući je da prođe. Put pred njom bio je zadovoljavajuće čist i samo dvadeset minuta kasnije ona je preko parkinga vrtića trčala nazad ka svom automobilu. Srećom, uspela je da izbegne džangrizavu gospođu Kendal, bacivši Alfija u ruke lepe mlade vaspitačice čije ime nije znala, mahnuvši mu veselo u znak pozdrava. „Lepo se zabavi, čovo, vidimo se posle podne.” Alfijeva donja usna neznatno je zadrhtala, ali mlada žena koja ga je držala vešto mu je skrenula pažnju velikim crvenim vozom koji je ležao uz njihova stopala.

Još je mrzela što ga ostavlja, ali nije mogla poreći da je volela osećaj koji bi je obuzeo samo nekoliko minuta kasnije, kada bi se vratila u automobil, uključila radio i nagazila gas. Znala je šta je osećala: čistu, nepomućenu slobodu. Da li je bilo normalno toliko žudeti za tim trenucima samoće, pitala se. Da li je zbog toga bila loša majka? Loša supruga? Pa, pomislila je uz tužan osmeh, izlazeći na auto-put i gazeći gas do daske, već je znala da je loša supruga, i nije joj bio potreban Ričard da je na to podseća, što je tako često činio ovih dana. Sinoćnja svađa nije bila izuzetak. Više nije mogla ni da se seti kako je započela. Ali bila je užasna. Još je mogla da čuje Ričardove gorke reči kako joj odzvanjaju u ušima. „Da li zaista moramo da živimo u ovom večitom haosu?” pitao je, bacajući ostatke svoje nepojedene večere u kantu. „Ne mogu to više da trpim. Ne tražim previše, zar ne?”

„Ne, naravno da ti ne tražiš previše!” prasnula je. „Ni Kasi ne traži mnogo! A ni Dora ne traži mnogo! Ni Alfi ne traži mnogo. Niko od vas ne misli da traži mnogo. Ali saberi to sve i lako ćeš videti da sam rastrzana na četiri strane. Više nemam nikakvog vremena za sebe. Ne mogu ni da se setim ko sam ja.” „O, ne drami. Druge žene sasvim fino uspevaju da usklade posao i porodicu - a koliko ovog vikenda rekao sam ti...” „Pa, možda je onda trebalo da se oženiš nekom od tih superžena!”

I tako su terali ukrug, sve skorašnje porodične čarke i muke uvaljale su se u jednu gnevnu masu. Gledala je Ričarda dok je ustajao od stola naspram nje, usta koja su se otvarala i zatvarala kao kod Čarlija Brauna, a ona je mogla da se usredsredi samo na mali, iritantni pramen dlaka koji je izbio iz jedne njegove nozdrve i bespomoćno lepršao u ritmu njegovih reči. Tada je znala da su njena osećanja prema njemu izbledela do neprepoznatljivosti. Nije znala šta je osećala, ali to je bilo daleko od početne romanse iz njihove mladosti. Stajala je tamo, nekako ošamućena, pitajući se kako su došli do toga.

Tokom godina mnogo je razmišljala o tome, pitajući se zašto je prihvatila njegovu prosidbu kada su se jedva poznavali. Jedini zaključak do kog je uspela da dođe bio je da ju je on zaveo lažnim obećanjem. Ne zlonamernim, već nekim prikrivenim i suptilnim, jer kada je Ričard sedeo naspram nje one noći kada ju je zaprosio, očiju punih obožavanja i nade, to je delovalo tako romantično, tako spontano, da je ubedila sebe da bi Ričard mogao biti pravi Avada

63

Anna

čovek za nju. Nije bio samo privlačan, inteligentan i, po mišljenju njene majke, tako dobra prilika - delovao je i strasno i odvažno. Ali kako su godine prolazile, Helenino tiho razočaranje sve više je raslo dok je polako shvatala da je Ričardov osećaj za spontanost i avanturu bio kratkoročan - maleni, vreli plamičak koji je žarko goreo samo na tren, a onda se zauvek ugasio. Ponašao se na način koji joj je obećao nešto za šta je sada znala da ne može da ispuni. Činilo se da je svestan njenog razočaranja - kako i ne bi bio kada je ona bila tako iznervirana, tako nakostrešena i razdražljiva - ali njegovo oprezno hodanje na vrhovima prstiju, njegovi nežnim glasom izgovoreni pokušaji da je umiri i spreči oluju, samo su je još više iritirali. Iskreno, više bi volela da urla i besni i pokaže vatren, strastan duh, ali svakog dana koji bi provela trpeći njegove oprezne, nesigurne poglede, njegova suvoparna, konzervativna mišljenja, pažljivi način na koji ju je ljubio, savršeno poravnate cipele u ormaru ili naviku da uvek na isti način presavija novine - osećala se sve ljućom, kao čvrsto zavijena opruga koja samo što nije pukla.

Istina je bila da su stigli do kritične tačke u svom odnosu, do nekakve pat-pozicije posle koje nisu mogli dalje. Zasad, kad god bi neko od njih pokušao da se približi, kad god bi neko od njih pružio ruku za ponovno povezivanje, činilo se da bi noga krenula pogrešno. Njegovi dobronamerni pokušaji da joj olakša teret terali su je da se brani i oseća krivicu, dok su njeni pokušaji da proguta svoju frustraciju i razočaranje samo izazivali jače izlive istih kada bi, neizbežno, izgubila živce zbog njega. Njihovih nekoliko nespretnih pokušaja da se pomire samo su ih poslali još dalje jedno od drugog, kao dva magneta koji se odbijaju. U suštini, žalila je za životom kakav je mislila da je trebalo da ima, životom za koji je verovala da će deliti. Želela je svetla, kulturu, užurbani gradski pejzaž, putovanja i avanture. Nije mogla ni da zamisli da će, od svih mesta, završiti zatvorena u usnulom primorskom seocetu, landarati po praznoj seoskoj kući iz njegovog detinjstva. Na početku mu je rekla da želi karijeru... da želi da bude u Londonu... da život koji je vodila njegova majka nije za nju, a evo ih sada, reinkarnacije Dafne i Alfreda Tajda.

Sve se uvek vraćalo u tu prokletu kuću! Činilo se kao da ona stoji između njih i baca ogromnu, mračnu senku preko njihove veze koja je posrtala. Nije bila budala. Sada je znala da će tu ostati zauvek. Znala je će on napustiti Kliftops tek kada ga odnesu u prokletom kovčegu, ali prosto nije mogla podneti da i ona ide istim putem. Još joj nije bilo ni četrdeset, bila je previše mlada da se pomiri s mirnim životom tihih seoskih aktivnosti. Od te pomisli je zadrhtala.

Helen je jurila dalje, sama u svom malom automobilu, otvarajući prozor tako da joj je vetar oduvao kosu iz šnale. Predviđali su topao vikend i bila je zahvalna što će uskoro odmor, ali zasad je bilo dovoljno i to što je bila sama, na putu ka poslu, i što uživa u suncu. Bilo je previše lepo jutro da bi se provelo u razmišljanjima o nesrećnom braku. Izbacivši sve misli o porodici iz glave, Helen je počela da razmišlja o danu koji je ležao pred njom. Imala je jedno predavanje, nekoliko zadataka za ocenjivanje, a onda će biti slobodna. Pojačala je radio i nagazila pedalu. Bar jednom je mogla da oseti kako joj krv struji i kako joj letnji povetarac štipa kožu. Bar na trenutak osećala se živom. Ovo će biti dobar dan. Nešto više od dvadeset minuta kasnije, Helen se zaustavila na parkingu fakulteta. Začudo, stigla je na vreme. Pokušala je da se odupre želji da pogleda mesto naspram njenog, ali nije uspela. Mali zeleni MG već je bio tu, sa izubijanom haubom koja je veselo treptala na Avada

64

Anna

suncu. Osetila je kako joj nalet vrućine prolazi kroz telo i trudila se da ga ignoriše, pa je zgrabila knjige i papire koji su se rasuli po zadnjem sedištu i krenula na odeljenje klasičnih nauka. Bila je to samo blesava fantazija domaćice, u tome nije bilo ničeg lošeg.

„Poslednji dan s gnjavežima na neko vreme, a?” Dekan Čajlds doviknuo je dok je prolazila pored njegovih otvorenih vrata. „Hoćeš li nam se pridružiti kasnije na proslavi u pabu?” „Da”, pristala je, uhvaćena nespremna. Zaboravila je na ručak kolektiva povodom kraja školske godine.

„Dobro, dobro”, sedokosi profesor klimnuo je glavom. „Lepo je da odziv bude dobar, a zanima me i da čujem kako je tvoj modul prošao ovog semestra. Čuo sam dobre stvari od studenata.” „Sjajno!” uzviknula je Helen s lažnim oduševljenjem. „Vidimo se tamo.”

Željna da izbegne još ćaskanja, požurila je do kraja hodnika i otključala vrata svoje kancelarije. Ušla je i zatvorila ih za sobom uz uzdah. To znači, ništa od ručka u kantini i bilo kakve šanse da natrči na njega. Samo od razmišljanja o mogućem ponovnom susretu stomak joj se uvrtao od požude. Pogledala se u malom ogledalu koje je okačila na vrata. Njena kosa do ramena bila je raščupana i kovrdžava posle putovanja automobilom, a obrazi su joj bili ružičasti tamo gde joj je vetar šibao lice. Obukla se pažljivo, željna da izgleda mladalački, ali vodeći računa da ne pretera. Pomislila je da je pun pogodak bio s jarkom šarenom suknjom do listova, strukiranom belom košuljom i širokim braon kožnim pojasom i čizmama. Nije izgledala nimalo loše za majku troje dece, iako je pretpostavljala da to sada i nije bitno. Uzdahnula je. Verovatno je tako i najbolje. Amfiteatar je bio dopola prazan kada je Helen ušla, samo je šačica neobično predanih studenata već bila na svojim mestima. Otišla je do katedre, rasporedila papire i poslednji put pregledala slajdove. Do pola deset već je bila spremna, i dok su se poslednji zaostali studenti smeštali na svoja mesta, Helen je prigušila svetla u amfiteatru, pročistila grlo i počela. „Ilijada. Od svih Homerovih epova, ovaj je verovatno najslavniji i najpopularniji. A kao centralna ličnost, u samom srcu tragedije, pronalazimo jednu ženu: Helenu Trojansku. Ćerku. Sestru. Suprugu. Preljubnicu. Žrtvu... ili možda... negativku?” Zastala je da bi pojačala dramatičnost. „Kroz vekove su je nazivali raznim imenima...”

Helen je pogledala preko prostorije. Na prigušenoj svetlosti, nekoliko studenata počelo je fanatično da zapisuje u sveske. Mogla je da vidi jedno ili dvoje koji su se zavalili u stolice i prekrstili ruke, očiju prikovanih za ekran iznad nje. Skroz desno videla je jednog studenta glave spuštene na sto, očigledno u udobnom položaju za sat dremke. Pritisnula je prekidač i prikazala niz slika Helene, detalje s fresaka i vaza, zaustavivši se na slajdu sa čuvenim portretom koji je naslikala Evelin de Morgan u devetnaestom veku. „Ona je, bez sumnje, jedna od najprivlačnijih žena u drevnoj mitologiji. Zbog njenog lica porinuto je hiljadu brodova, a čak i pre nego što smo je upoznali u Ilijadi, iskusila je život pun tragedije i kontroverze.” Krajičkom oka Helen je videla kako se vrata amfiteatra otvaraju. Samo na trenutak, figura čoveka stajala je u vratima osvetljena otpozadi. Tiho je skliznuo ka najbližoj praznoj Avada

65

Anna

stolici i vrata su se ponovo zatvorila, ponovo vrativši tamu u prostoriju. Iznenadni ulazak trajao je samo sekundu ili dve, ali to je bilo dovoljno da Helen nepogrešivo prepozna siluetu nepozvanog gosta. „Mi... mi znamo... ovaj, znamo, naravno, da je Helena bila prava lepotica.” Helen se borila da zadrži pribranost. Fokusiraj se na predavanje. Fokusiraj se na predavanje. Bacila je pogled ka slajdu na ekranu, progutala nelagodnost, a onda nastavila. „Ali morate se zadubiti u tekst da biste zaista shvatili Heleninu suštinu i šta je ona predstavljala. Ako pogledamo Euripidovu dramu Helena, koju je napisao u petom veku pre nove ere, pronaći ćemo sasvim drugačiji prikaz te žene. U uvodnoj sceni, Helena...” Ubrzo je zaboravila na prisustvo neočekivanog gosta izgubivši se u predavanju, i nije prošlo mnogo pre nego što je Helen otvorila predavanje za postavljanje pitanja. Kao i obično, studenti su oklevali da izbiju u prvi plan, ali onda, začudo, jedna studentkinja podigla je ruku. Helen samo što se nije preturila od iznenađenja. „Da, Dženi, imate pitanje?” „Hm, da, želela sam da pitam ima li šanse da produžite rok za završni esej?”

Helen je osetila hladan tuš. Nadala se nečemu u vezi s predavanjem. „Rok za predavanje eseja je prvi dan narednog semestra. Ukoliko imate problem da završite u roku, dođite lično kod mene na razgovor. Da li još neko ima pitanje?” Taman kada se spremila da im svima poželi srećan odmor, duboki bariton prekinuo je tišinu. „Imam ja.” Helenino srce je poskočilo. „Hm, da, gospodine...”, glumila je da ga ne poznaje.

„Grej. Tobijas Grej, rezidentni umetnik na univerzitetu. Nadam se da vam ne smeta što sam danas slušao vaše predavanje. Bilo je fascinantno.” „Hvala vam, gospodine Grej”, odgovorila je Helen zvanično. „Imate pitanje?” „Da. Voleo bih da ispričate o Heleninoj rastrzanosti između obaveze i želje”, nastavio je. „Šta mislite da je Homer govorio o njenoj dilemi? Da li je to bilo upozorenje o pogrešnosti preljube namenjeno ženama? Ili je govorio da je Helena u pravu što je zgrešila s trojanskim princem Parisom? Što je sledila svoje srce?”

Helen je duboko udahnula. Osećala je kako sitne oči njenih studenata zure naviše ka njoj. „Pa, pokrenuli ste dobro pitanje, gospodine Grej. Upravo ta napetost jedna je od tema koju studenti treba da istraže u svojim radovima.” Naterala je sebe da se okrene od njegovog vrelog pogleda i osvrne po prostoriji. „Verujem da je to složenije od običnog pitanja 'ispravnog i pogrešnog'. Postoje i drugi faktori koji utiču na Helenin život i druge sile koje deluju u celoj tragediji. Helena je složena ličnost u opasnoj situaciji i, da ne bih sada otkrila previše, dozvolite samo da kažem da s nestrpljenjem očekujem detaljne interpretacije njene dileme, koje će mi studenti doneti u narednom semestru.” Mogli su da se čuju uzdasi kada je ono malo studenata koji su još slušali shvatilo da neće čuti Helenine teorije. Nema prečica za njihove eseje. ,,A sada, ima li još neko pitanje?” Ništa. Samo šuštanje papira i torbi dok su studenti počinjali da skupljaju svoje stvari. „Pa, onda, nadam se da ćete svi imati divan odmor, a ja željno iščekujem neke od vas naredne godine, na mom modulu o seksualnosti i polovima u antičkom svetu.” Studenti su jurnuli ka vratima i prostorija se odjednom nadimala od njihovog brbljanja, energičnog i uzbuđenog zbog slobode koja im se bližila. Helen je odmahnula glavom i Avada

66

Anna

prikupila svoje stvari. Nikada nije mogla da razume studente. Bila je sigurna da su u njeno vreme bili uključeniji i zainteresovaniji. ,,Au.” Tobijas je krenuo između redova ka njoj. „To je bilo odlično, Helen.”

„Zdravo.” Prestravila se shvativši da je pocrvenela. „Otkud ti ovde? Mislila sam da ćeš danas biti zauzet završavanjem svojih časova.”

„Završio sam juče. Samo sam došao da pospremim kancelariju, a onda mi je došlo da pogledam šta se dešava na odeljenju klasičnih nauka. Nije ti smetalo?”

„Ne. Samo se nadam da ti nije bilo previše dosadno?” Znala je da pokušava da izmami kompliment, ali njegovo odobravanje bilo joj je važno.

„Bilo je fascinantno. Stvarno si u svom elementu dok predaješ. Deca su bila kao prikovana.” ,,Ha-ha! Ne bih rekla. Zar nisi video Kim Vinslou kako čvrsto spava u zadnjem redu?”

Tobijas je sa osmehom odmahnuo glavom. „Previše si stroga prema sebi. Koliko ja poznajem Kim, pravo je čudo što se uopšte pojavila.” Helen je razvukla osmeh, a onda su oboje zaćutali. On je pročistio grlo. „Čuj, da li bi pošla danas sa mnom na ručak - poslednje jupi pre odmora? Ja častim.” Osećala je kako njegove oči prodiru u njene, pa se okrenula ka katedri, zaokupljajući se gomilom papira. „Na kraju”, nastavio je, „ja ne moram da pišem esej kod tebe, meni možeš da kažeš više o Heleninom konfliktu između obaveze i želje.”

Znala je da flertuje s njom. Nije bilo ni prvi put, ali ovo jeste bio prvi put da ju je pozvao da izađu. Osećala je kako joj se dlačice na rukama ježe od uzbuđenja. „Kolegijum ima ručak povodom kraja semestra”, rekla je, gužvajući papire. „O. Šteta.” Tobijas je izgledao pokunjeno. „Znam savršeno mestašce... onda neki drugi put.” Helen je osetila kako je preplavljuje užasna panika. „Pretpostavljam da bih mogla da se izvučem...” Izbrbljala je te reči pre nego što je uspela da se zaustavi. „Stvarno?” „Da. To su samo dosadni starci sa odeljenja. Biće još mnogo ručkova.”

„To je divno, Helen. Jesi li sigurna?” Helen je razmislila na trenutak. „Moraću da odglumim glavobolju, a kada svi odu, moći ćemo da se iskrademo. Znaš, mogli bi to da shvate lično. „Razumno.” Iskezio se ka njoj, očiju koje su se privlačno naborale, a ona je osetila kako vrelina zrači iz samog središta njenog tela. „Zašto te ne bih pozvala kada svi odu? Tada možemo da krenemo, ako ti odgovara?”

„Apsolutno. Nećeš zažaliti, Helen. To mesto je sjajno. Imaju najbolje lingvine s krabama.” Nasmešila se. „Zvuči ukusno.”

Ostatak jutra, minutara na Heleninom satu kretala se kao na usporenom snimku. Pokušavala je da se zaokupi popunjavanjem beležaka i preslaganjem knjiga, ali ništa nije moglo da joj skrene misli s Tobijasa. Avada

67

Anna

Prošlo je dosta vremena - preko tri godine - otkad je ušla u njegovu galeriju da bi se sakrila od kiše. Tog dana izjurila je iz kuće neverovatno gnevna zbog još jedne žučne svađe s Ričardom i odvezla se u Bridport samo da bi pobegla od ograničenja te kuće. Lutala je besciljno ulicama sve dok je pljusak nije naterao da potraži zaklon, pa je ušla u mali umetnički studio bez ikakve namere osim da se osuši. Galerija je bila prazna kada je ušla, pa je naslonila kišobran uza zid pored vrata, a onda se okrenula da pogleda slike koje su visile na zidovima. Očarale su je od samog početka. Bile su to mračne slike u ulju koje su prikazivale obalu Dorseta, realne i grafičke u svom opisu prirode koja oslobađa svu svoju silinu. Lutala je kroz izložbeni prostor pažljivo posmatrajući svaku, osećajući nalet uzbuđenja od samog pogleda na njih. Savršeno uhvaćena oluja emocija koje su besnele u njoj još otkako su se preselili na obalu. Znala je da je nabasala na nešto, ili možda na nekoga divnog. „Mogu li vam pomoći?” Mladi čovek pojavio se iz zadnje prostorije. Bio je visok i mišićav, sa širokim ramenima i kratko ošišanom tamnom kosom. Lice mu je bilo jako i preplanulo, sa zaprepašćujućim smeđim očima i privlačnim borama od smeha urezanim sa obe strane usta. Bio je odeven jednostavno, u farmerke i bledoplavu košulju isprskanu bojom čiji su rukavi bili zavrnuti i otkrivali istetoviranu keltsku traku na glatkoj koži njegovog bicepsa. „Treba li vam neka pomoć?” pitao je ponovo, brišući ruke o krpu.

„Samo razgledam. Da li je to u redu?”, pitala je. Dok joj se primicao, Helen je osetila da se dešava nešto čudno. Njen stomak čudno je poskočio i ona se okrenula da pogleda najbližu sliku, ne mogavši da ga pogleda u oči. „Da li vam se dopada?”, pitao je.

Mogla je da oseti da joj se još više primiče, ali nije skidala pogled s platna. „Da, dopada mi se, veoma.”

„Priroda. Svi smo u njenoj milosti, zar ne?” Okrenuo se i klimnuo ka groznom vremenu koje je šibalo po prozoru njegove galerije. „Zbog toga ste ovde, pretpostavljam? Naterala vas je kiša?” Helen se postidela, ali on joj se samo nasmešio. „Ne brinite, uvek imam više posetilaca kada pada kiša. Ne morate da budete učtivi. Danas ste prvi posetilac, pa mi je drago što vas vidim.” Helen je klimnula glavom i stidljivo se nasmešila, odjednom svesna svog izgužvanog izgleda. Govorio je s keltskim pevušenjem, možda irskim, nije mogla tačno da odredi. Loše se snalazila s naglascima. „Evo šta me zanima.” Okrenuo se da ponovo pogleda sliku, prikaz malog jedrenjaka, patuljka na ogromnom kotrljajućem okeanu. „Brutalnost prirode.” Zastao je. „Zastrašujuće inspirativno, zar ne?”

Shvatila je da još zuri u njega, pa se okrenula ka slici i klimnula glavom. Nije bila sigurna da li je govorio o vremenu ili o svom delu, ali i jedno i drugo bilo je tačno. Prišao je bliže i osetila je kako se topli vazduh komeša oko njih. „Dozvolite da vas povedem u obilazak”, ponudio je, iznenada se nasmešivši. „Zovem se Tobijas. Tobijas Grej.” Avada

68

Anna

„Ja sam Helen”, rekla je, prihvativši njegovu ispruženu ruku i poskočivši unazad od udara elektriciteta koji joj je prostrujao kroz prste kada im se koža dotakla. Njegov osmeh se proširio. „Hajdemo, imam još mnogo slika gore.”

Provela je ceo sat sledeči ga po dva nivoa njegovog studija dok joj je naširoko objašnjavao svoje tehnike i uticaje, i iznenadila se kada se na kraju obilaska našla napolju, na pločniku, sa ogromnim platnom umotanim u braon papir i uvezanim kanapom, i malom posetnicom s njegovim brojem telefona skrivenom u džepu. „Samo me pozovite ako ne odgovara sobi”, govorio je dok ju je pratio na ulicu. „Možete je zameniti za nešto drugo. Važno mi je samo da vi budete zadovoljni njom.” Zastao je na trenutak. „Ili me svejedno pozovite?” Vragolast pogled u njegovim očima rekao je sve. Nije mogla da progovori. Samo je pocrvenela i okrenula se u mestu, požurivši malom bočnom ulicom uz samo kratak pogled unazad.

Helen je ponovo pogledala na sat. Proći će još oko dvadeset minuta pre nego što njeno odeljenje počne da se okuplja za ručak. Zatvorila je oči, ne mogavši više ni da se pretvara da radi, i okružila se sećanjima na Tobijasa. Shvatila je koliko je slika zaista dobra tek kada ju je odnela kući i razmotala. Bila je predivna i izgledala je savršeno iznad kamina. Dobijala je energiju samo gledanjem u nju i nije je bolelo to što ju je platno podsećalo i na te duboke smeđe oči koje su prodirale u njene. Sedela je tamo, prevrćući po prstima karticu s njegovim brojem telefona, uveravajući sebe da nikada više ne sme da ga vidi. I nije. Umesto toga, osećajući kako se iskra nečeg vrelog i upornog ponovo zapalila u njenom stomaku, bacila se na Ričarda, a on je, iznenađen i zadovoljan, odgovorio na isti način. Šest sedmica kasnije zurila je u tanku plavu liniju na testu trudnoće, podjednako uplašena i uzbuđena.

Alfi. Bilo je dovoljno da pomisli na njega da bi se nasmešila. On je bio njena poslednja trudnoća i neočekivani dar. Kad god bi pomislila na ono gnezdo plave kose, na njegov nakrivljeni osmeh kroz koji su provirivali zubi i na zvuk njegovog drskog, zaraznog smeha, osećala je kako se topi. Bio je krajnje neodoljiv. Svi su to govorili.

Naravno, bilo je i onih trenutaka. U kojoj porodici ih nema? Povremeno bi Alfiju dosadile Dorine igre maskiranja ili bi se opirao odlasku u krevet i tada bi došlo do erupcije žestokog besa. Bilo je i Kasinog glumatanja kad god bi narušio prostor njene sobe ili joj preturao po stvarima. Vrlo često Alfi bi upao u nekakav škripac, njegova radoznalost gurala ga je kroz život kao kamikazu, ali takvi su bili dečaci, niste mogli da ih držite ispod staklenog zvona.

Da, Alfi je sve rane misli o Tobijasu potiskivao u obična prijatna, daleka sećanja. Povremeno bi se zatekla kako zuri u sliku iznad kamina i zamišlja šta je moglo biti, ali to je bilo samo tajno, zabranjeno zadovoljstvo, ništa više od fantazije. Prosto, to nije bilo suđeno. Sve dok skoro četiri godine kasnije nije stigla na novi semestar predavanja na Ekseterskom univerzitetu i otkrila da je proslavljeni lokalni umetnik Tobijas Grej postavljen na mesto rezidentnog umetnika. Tada je znala da je sudbina umešala prste i da će joj se život zakomplikovati. Avada

69

Anna

Posle nekoliko beskrajnih minuta provedenih u pritiskanju dugmeta za osvežavanje elektronske pošte i zurenja kroz prozor u ravnomernu reku studenata koji su išli ka baru, začulo se kucanje na vratima njene kancelarije.

„Slobodno!”, doviknula je Helen sa olakšanjem. „Samo sam htela da proverim da li ti je išta bolje?” pitala je Džoan Vajt, brižna sekretarica odeljenja, promolivši nos kroz vrata. Helen je protrljala slepoočnice. „Izvini, Džoan, glava mi još pulsira. Mislim da ću morati da odem kući.” „O, jadnice. I rumena si.” Žena joj je saosećajno namignula. „Baš u pogrešno vreme, naročito kad počinje raspust.” „Da, tipično, zar ne?” rekla je Helen, pokušavajući da odglumi nekakvo žaljenje. „Žao mi je što propuštam okupljanje. Vi se zabavite. I lepo se provedi preko leta...” „Da, hvala ti, Helen, i ti isto.” Džoan je lagano zatvorila vrata za sobom, a samo nekoliko trenutaka kasnije Helen je čula kako ostatak kolektiva napušta odeljenje. Sačekala je dok se napolju sve nije utišalo, a onda podigla slušalicu. Javio se gotovo odmah. „Otišli su. Ja sam slobodna žena.” Tobijas se tiho nasmejao. „Znaš, Helen, zaista bih voleo da jesi.”

Tada je prvi put izgovorio svoju želju, a ona je osetila kako joj dah zastaje u grlu. Šta je to radila? Da li je sišla s uma? Bila je udata žena s troje divne dece kod kuće. Da li je zaista bila spremna da sve to rizikuje zbog nekakvog divljeg flerta sa čovekom kog jedva poznaje? Osim toga, preko radio Mileve na fakultetu čula je da je i Tobijas oženjen. Šta je s njegovom ženom? Možda je sve ovo pogrešno protumačila. Možda je on zaista želeo da budu samo prijatelji. Bože, ponašala se kao tinejdžerka. To je bilo smešno. Zatvorila je oči. Nije bilo prekasno. Mogla je sada da otkaže, pre nego što iko bude povređen. Mogla je da uskoči u svoj automobil, odveze se kući i bude u Kliftopsu u roku od sat. Da se vrati među zidove stare kuće koji su je gušili; nazad zurenju u gomile prljavog veša koji se nakupio u vešernici; nazad ponovnom razmišljanju o tome šta da spremi Alfiju za večeru; nazad nepokretnom ležanju pored mekanog tela svog muža koji hrče, dok ona gleda kako joj se život polako odmotava. „Naći ćemo se na parkingu za dva minuta”, rekla je i spustila slušalicu pre nego što je uspela da se predomisli.

Izvezli su se iz grada auto-putem A30. Helen je pratila Tobijasa svojim automobilom, pazeći da ne izgubi iz pogleda izubijani branik njegovog starog MG-a. Uključila je radio u pokušaju da spreči mozak da premišlja o ludoj nesmotrenosti njenih dela. Na svakoj raskrsnici terala je sebe da se okrene, da ode kući, da stavi tačku na ono što je započela, ali nije mogla. Celo njeno telo bridelo je od iščekivanja. Posle još nekoliko kilometara skrenuli su i provezli se kroz lepo selo, pored slikovitih kuća od blata i slame i stare prese za voće, pre nego što su stali na šljunčani parking „Kings armsa”. Parkirali su automobile jedan do drugog, a onda izašli na sunce. Tobijas joj se vragolasto smešio. „Drago mi je što si ovde. Imao sam čudan osećaj da bi mogla da se predomisliš. Stalno sam proveravao u retrovizoru da vidim jesi li se okrenula.” „Pomišljala sam na to”, priznala je.

Avada

70

Anna

„Pa, drago mi je što nisi. Možeš da pobegneš kad god poželiš, ali otišli smo ovoliko daleko, pa hajde da bar popijemo po piće pre nego što zbrišeš?” Helen je klimnula glavom, pa su uz škripanje po šljunku prešli prilaz, a Tobijas je spustio topli, umirujući dlan na njena leđa dok su ulazili u zadimljenu unutrašnjost paba. Pronašli su miran separe u jednom uglu i Tobijas je otišao da naruči piće. Dok se smeštala na baršunasto sedište, nervozno se osvrtala. Bili su kilometrima daleko od kuće, ali ona nije mogla da izbegne sumnjičavost. Jedan od muškaraca koji se naslanjao na bar izgledao je kao da zuri u nju i jedan užasni trenutak pitala se da li poznaje nju ili Ričarda.

„Izgledaš divno. Sviđa mi se tvoja kosa kad je takva.” Tobijas se vratio s pićima, postavivši ih na sto između njih. Razonoda je igrala u njegovim smeđim očima. „Zašto si tako pocrvenela?” „Nisam. Ovde je malo vruće, to je sve.” Tobijas se nasmešio. Oboje su znali da je to laž.

Zgrabila je svoju čašu vina. „Živeli”, nazdravila je. „Živeli.” Ispio je dugačak, veliki gutljaj, ne skidajući pogled s nje. „Pa, da li si gladna?” pitao je kada je spustio svoju pivsku čašu na mali kartonski podmetač. Slegla je ramenima. ,,I nisam baš.” Stomak joj se vrteo od nečuvenog uzbuđenja i znala je da ne bi mogla da pojede ni zalogaj. „Ni ja”, složio se. Sedeli su i gledali se trenutak pre nego što su oboje prasnuli u nervozan smeh.

„Ovo je pomalo čudno, zar ne?” „Jeste.”

„Znaš, razmišljao sam o tebi... još otkako si došla u moju galeriju. Nisam mogao da verujem kada sam te video na fakultetu. Bilo je to kao neki znak.” „Setio si me se?” Helen je bila zaprepašćena i polaskana.

Tobijas je klimnuo i oborio glavu, pomalo postiđeno. „Evo nas sad, a ja ne mogu da smislim šta bih rekao. Zar to nije užasno?”

Helen je bila iznenađena. I Tobijas je bio nervozan. ,,I ja isto”, priznala je. „Reči mi nisu jača strana. Bolji sam sa četkicom.” Zastao je. „Znaš, voleo bih da te naslikam jednom prilikom. Imaš tako divnu strukturu skeleta. A tvoja koža... prozračna je.” Helen je pogledala u svoju čašu. „Izvini.”

,,U redu je.” „Nisam hteo da te uplašim.” „Znam.”

Postepeno, kako su se navikavali na okruženje i prešli na drugu turu pića, počeli su da se opuštaju i razgovor je živnuo. Tobijas je bio dobro društvo. Zabavljao ju je pričama o svojim studentima i ekscentričnim mušterijama iz galerije i ubrzo su se s lakoćom smejali i šalili. Avada

71

Anna

„Reci mi nešto”, pitao je iznenada, „šta žena poput tebe radi zavučena u pospanom primorskom gradiću?” „Kako to misliš?” pitala je Helen. Oči su joj preletele preko tamne tetovaže koja je grlila njegov biceps. Morala je da spreči nagon da je dotakne. „Prosto mi izgledaš sasvim drugačije od uobičajene vrste koja se ovde viđa.” Helen je bila polaskana. „Drugačije? Ne verujem. Nekada sam mislila da jesam. Sanjala sam o tome da uradim nešto krupno, znaš, da nešto napravim od svog života. Ali onda sam se probudila sedamnaest godina kasnije kao sredovečna domaćica koja živi san srednje klase. Kako depresivno!” „Meni deluješ sasvim suprotno, Helen.” „Nikada, u stvari, nisam ni htela da se preselim u Dorset”, priznala je. „Bila sam sigurna da ću poludeti zarobljena tamo.” „Pa zašto si došla?” „Zato što je to bilo važno ostatku moje porodice.”

„Njih si stavila na prvo mesto.” Helen je klimnula glavom. „Dužnost pre želje”, nasmešio se, a zatim ponovo uozbiljio. „Ti si dobra žena.”

Helen je slegla ramenima. Baš u tom trenutku, dok je sedela naspram Tobijasa, osećala se kao veoma, veoma loša žena. Pogledala je njegov sat. Bilo je pola četiri. Kako se to desilo? „Moraš li da ideš?” pitao je.

„Ne. Popila sam previše. Mislim da ne mogu nigde da vozim. Ne još.” Helen se zaista osećala pijano od vrtoglave kombinacije alkohola i požude. Tobijas je klimnuo glavom. „Ni ja.” „Pa, šta ćemo?”

Njeno sugestivno pitanje visilo je u vazduhu između njih.

Gledao ju je trenutak, a onda gurnuo ruku u džep i polako izvukao veliki mesingani lanac na kom je visio jedan ključ, sve vreme gledajući je u oči. „Ovo je za sobu gore. Možeš sada da odeš i ja neću pomisliti ništa loše o tebi, Helen. Ne želim da te pritiskam.” Progutala je.

„Ali”, nastavio je, „ako bi želela... Ako se osećaš iole onako kako se ja sada osećam...” Pružio je ruku preko stola i pomilovao joj obraz i njoj se činilo kao da je najprirodnija stvar na svetu da nagne lice u njegov dlan. Dok je to radila, on je palcem prešao preko njenih usana. Bio je to čudan, čulan gest od kog joj se zavrtelo u glavi. „Ja sam starija od tebe.” „Pa?”

„Ja sam udata.” „I ja sam oženjen.”

„Imam troje dece.”

„Znam.” ,,I ipak me želiš?” pitala je.

Avada

72

Anna

Klimnuo je glavom. „Želim te od trenutka kada si ušla u moj studio onog ludog, mokrog dana.” Helen je progutala i zatvorila oči. To je bio trenutak. To je bio trenutak kada je trebalo da ode u svoj automobil, odveze se i više nikada ne vidi tog čoveka. To je bio trenutak kada je trebalo da ustane od stola, zahvali mu za piće i napusti pab, praveći što je moguće veće rastojanje između sebe i njega. Otvorila je oči. Lanac s ključem namigivao im je sa stola. Pružila je ruku i uzela ga u svoj dlan, ispitujući pažljivo njegovu težinu. „Niko nikada ne sme da sazna.” Tobijas se nasmešio.

„Ozbiljna sam.” Klimnuo je glavom. „Niko nikada neće. To je naša tajna, Helen. Kunem se.”

Klimnula je jednom, zadovoljna, progutala poslednji gutljaj vina, a onda se okrenula ka njemu. „Pa, ideš li?” pitala je.

Krenuli su gore uzanim stepeništem, kikoćući se i hvatajući jedno drugo dok nisu proleteli kroz vrata u sobu. Tobijas je zalupio vrata i nagnuo se na njih, odjednom ozbiljan, ne ispuštajući njen pogled. „Jesi li dobro?”

Helen je klimnula glavom. „ A ti?” Tobijas je klimnuo. ,,I sigurna si u ovo?” Helen je ponovo klimnula glavom.

Prišao joj je i privukao je u zagrljaj, ljubeći je duboko sve dok se nije priljubila uz njega, ošamućena od želje. Odmakao ju je na dužinu ruku. „Kako si lepa. Otkopčaj košulju. Hoću da te vidim.” „Ja... Hm...” Usplahirila se. „Ššš.” Spustio je prst na njene usne. „Bez reči.”

Helen je polako raskopčala bluzu, trpeći Tobijasov pogled i boreći se protiv nagona da pokrije grudi rukama. Toliko dugo nije bila naga ni pred kim osim pred Ričardom i bila je svesna da njeno telo više nema mladalačku figuru. Porođaji i ravnomerni protok vremena uzeli su svoju cenu. Tobijas kao da je osetio njenu zebnju. Nasmešio joj se i privukao je u zagrljaj još jednom, ljubeći njene usne s takvom strašću da je zaboravila na nervozu i umesto nje koncentrisala se na topli, baršunasti osećaj od kog se topila. „Divna si”, prošaputao je. „Voleo bih da te naslikam kako stojiš na onom zraku sunca, očiju zatvorenih kao sad.”

Pružio je ruku i polako pratio konturu njene ključne kosti, povlačeći prstom trag sve do njenog zgloba. Na trenutak su prepleli ruke, očiju još prikovanih jedne za druge. Tada joj je raskopčao pojas. Helen je osetila kako drhti dok joj je spuštao suknju i klekao da je poljubi. Dok su njegove usne doticale njenu kožu, ispustila je mali uzdah predaje i zatvorila oči.

Probudio ju je osećaj krivice. Tobijas je još ležao pored nje, nag i opružen preko ružnog cvetnog prekrivača koji nisu stigli da svuku s kreveta. Na trenutak je posmatrala obline njegovih širokih ramena, tamne dlake koje su se širile preko njegovih grudi i spuštale prema preponama, do dugačkih mišića njegovih nogu, rumenu boju koja se širila po Avada

73

Anna

njegovim obrazima dok je spavao i njegove duge trepavice. Bio je pravi muškarac, a ipak čudno ranjiv u snu, gotovo kao dečak. Osetila je još jedan udar požude i morala da se pribere. Sunce se spustilo niže na nebu i soba je sada bila oblivena toplom svetlošću boje ćilibara. Okrenula je Tobijasovu ruku tako da može da pogleda na njegov sat. „Sranje. Sranje. Sranje, o sranje.” Skočila je iz kreveta.

Tobijas je lenjo otvorio jedno oko. „Šta nije u redu?” „Kasnim. To nije u redu.” Jurcala je po sobi sakupljajući svoju odeću, uvlačeći ruke u bluzu i istovremeno se saplićući o suknju. Osećala je kako joj se unutrašnjost butina lepi. Pokušavala je to da ignoriše, nije bilo vremena za tuširanje.

„Reci mi da ne ideš, ne još?” zaječao je Tobijas iz kreveta. „Moram. Alfi. Čekaće me u centru. Gospoda Kendal me je ove nedelje već prekorevala jer sam kasnila.” „Ispravi me ako grešim”, zevnuo je Tobijas, „ali zar ti ne plaćaš njima da čuvaju tvog sina?” „Da”, viknula je iznervirano dok je izbezumljeno tražila svoj veš. „Ali oni se zatvaraju u pola šest, a ja ću ovom brzinom stići tek posle šest.” „Samo im reci da si se zaglavila u saobraćaju.”

Helen je izvukla gaćice ispod starinskog pisaćeg stola na suprotnom kraju sobe i nagurala ih u torbu. „Ne razumeš. Nisu samo oni u pitanju. Jadan Alfi. Čekaće me.” Nalet griže savesti odjednom ju je preplavio. Zamislila ga je samog u centru, poslednje dete koje je ostalo dok gospoda Kendal nestrpljivo šetka oko njega. Šta je, kog đavola, radila ovde, u ovoj sobi, sa ovim čovekom? Imala je porodicu - muža, decu - kojima je bila potrebna, za ime božje. Tobijas je pročitao emocije s njenog lica i skočio iz kreveta. „Ne, ne, ne. Ne radi to, Helen.” Stegao joj je ramena i naterao je da ga pogleda. „Ne osećaj krivicu zbog onoga što smo upravo uradili. Mi nismo loši ljudi. Nikoga ne povređujemo. Mi smo samo dvoje odraslih koji su se malo zabavili.” „Ali oboje smo u braku, Tobijase.”

„Da, u braku smo, ali nismo njihovo vlasništvo, zar ne? Ti nisi samo objekat koji Ričard treba da zaključa, a ključ...”

Helen je pokušala da ga prekine. Istini za volju, s Ričardom se nikada nije ovako osećala, ali Tobijas ju je samo ućutkivao, spuštajući prste na njene usne. Osetila je na njemu svoj miris i teško progutala, preplavljena opijajućom kombinacijom krivice i žudnje. „Helen, zaslužila si malo sreće. Veruj mi, nismo uradili ništa loše, u redu?”

Helen je ćutala. Nije se osećala kao da nije uradila ništa loše. ,,U redu?”, Tobijas je ponovo pitao. ,,U redu”, uzdahnula je Helen.

,,E sad, kada ću ponovo da te vidim? I nemoj mi reći na jesen kada se vratimo na koledž, jer nema šanse da čekam toliko dugo.”

„Mislim da ne... raspust je... deca...”, Helen je nervozno brbljala. „Pozvaću te.” Podigao je ruku dok je Helen otvarala usta da se pobuni. ,,U redu je. Ako ne budeš mogla da govoriš, samo mi reci da sam pogrešio i ja ću prekinuti vezu.” Avada

74

Anna

Helen je klimnula glavom. Zgrabila je torbu i skliznula u cipele. „Žao mi je. Stvarno moram da idem.” „Znam.” Poljubio ju je čvrsto u usne, kao da hoće da je označi kao svoju. „Bez žaljenja?”

Nasmešila mu se, njegove smeđe oči prodirale su u njene dok se njegovo telo pripijalo uz njeno. Mogla je da oseti da se ponovo uzbudio i mali jauk pobegao joj je sa usana. Uzvratio joj je pobedničkim osmehom. „Ne”, rekla je najzad. „Bez žaljenja.”

Bilo je to vrelo leto puno seksa i opasnih uzbuđenja. Nekoliko puta, preplavljena krivicom, pokušala je da okonča vezu. Ipak, na kraju je ispalo da joj je previše teško da se odrekne Tobijasa. Svaki put kada bi ga napustila, dok su je probadale žaoke seksa i krivice, govorila je sebi da je to bio poslednji put. Ali on je bio poput droge i nije mogla podneti da ga pusti. Toliko se razlikovao od Ričarda. Bio je tako mlad, tako duhovan i tako ubedljiv. Činio je da se oseća prelepom. Činio je da se oseća voljenom. Pravdala se time da je on njen jedini porok, njena jedina avantura. Sve ostalo vreme svi drugi bili su joj na prvom mestu Ričard, deca - a ona je želela samo da se malo zabavi. Nikoga nije povređivala. Bila je to samo sitna bezazlena razonoda između dvoje odraslih. Niko nikada nije morao da sazna. Da bi ostalo tako, bili su sve pažljiviji u tome kada i gde se sastaju. On nikada nije dolazio u kuću. Umesto toga, ona je posećivala njega u njegovom studiju, ili su se nalazili u malim, zabačenim seoskim krčmama, često zastajući kao tinejdžeri da bi ležali usred zlatnih polja žita. I bilo je čarobno. Leto je najzad stiglo i počelo da skita po unutrašnjosti, ostavljajući za sobom toplotu i lepotu. Onih dana kada su ptice pevale punom snagom, a drveće nudilo svoju šarenu senku, delovalo je kao najprirodnija stvar ležati u Tobijasovom naručju i kroz granje gledati naviše u plavo nebo. U tim trenucima osećala je da njen pravi život bledi, kao nestalni čipkani oblaci koji su lutali visoko iznad njih. Čak i poslednje nedelje odmora, znajući da će se uskoro vratiti na fakultet, nije mogla da mu odoli. „Znam da uskoro treba da se vratimo na koledž, ali moram da te vidim”, mrmljao je preko telefona. „Nedostaje mi tvoje telo. Nedostaje mi tvoja koža. Nedostaje mi tvoj miris.” Helen je progutala. Dora je bila pored nje, u kuhinji, trpala pahuljice u usta, naizgled u svetu snova. Alfi je vozao automobilčiće po kuhinjskom podu, izvodeći zadivljujući asortiman efekata škripanja i sudara. Kasi je bila gore, još u krevetu, uživajući u jednom od poslednjih izležavanja tokom raspusta. Dan će provesti s njima. Devojčice se sledeće nedelje vraćaju u školu, a onda će ringišpil stvarnog života ponovo da se pokrene. „Obećavam ti, ako dođeš, ljubicu te od udubljenja na vratu, gde ti raste ona mala lokna, pa sve do vrhova prstiju na nogama.” Helen je nevoljno uzdahnula. „Doći ću.” „Hoćeš?” „Da. Daj mi sat.”

„Sjajno. Vidimo se na uobičajenom mestu.” „Da.” Helen je spustila slušalicu i sa osmehom se okrenula ka Dori. „Nažalost, dušo, zvali su me s posla.” Dora ju je pogledala. Ništa nije rekla, samo je nastavila da ubacuje pahuljice u usta. Avada

75

Anna

„Moram da odem do fakulteta, iskrslo je nešto u poslednji čas. Možete li ti i Kasi da čuvate danas svog brata?” Dora je zastala s kašikom na pola puta između činije i usta i na trenutak posmatrala majku. „Danas?” „Da”, rekla je Helen strpljivo. „Samo nekoliko sati.” Dora je uzdahnula. „Moramo li?”

Helen je osećala kako joj krv ključa. „Da, morate.” Pauza. „Nije fer”, zakukala je Dora. „Zašto danas?”

„Zato što moram da obavim neke važne stvari.” Helen je uzdahnula. „Moram da pospremim kancelariju, sredim neke papire, pregledam raspored s dekanom.” Laži su joj lako silazile s jezika. „Zar ne može Alfi s tobom?” pitala je Dora. „Ne.”

Dora je ustala, bacila činiju sa žitaricama u sudoperu i ljutito šutnula frižider. „Dora!” uzviknula je Helen. „Prekini. Celog leta skoro ništa nisam tražila od vas. Proteklih nekoliko sedmica vas dve živele ste kao bubreg u loju. Nisam vam tražila čak ni da sređujete svoje sobe! Najmanje što ti i Kas možete da uradite jeste da pričuvate Alfija nekoliko sati.” Očekivala je Kasin izliv besa, ali Dora je obično bila tako smirena. Helen se nadala da neće početi neku svoju vrstu tinejdžerskog buntovništva. Činilo joj se da sa obe devojčice to ne bi mogla da podnese. Dora se namrštila. „Možemo li bar da ga odvedemo na plažu?” pitala je. Znači, to ju je mučilo - Dora je želela da ide na plažu. Helen je na trenutak posmatrala svoju ćerku. Obe su znale pravilo: plaža je bila zabranjena za Alfija, osim ako je prisutan neko od roditelja. Helen je pogledala svoj sat, a zatim, iscrpljeno, ponovo Doru. Valjda su sada dovoljno odrasle. „Možete da ga povedete sa sobom, ali morate da budete zajedno i da pazite na njega. I bez kupanja, u redu?” „Čak ni ako ponesemo njegove mišiće?” „Ne izazivaj, Dora.”

„Plaža!”, uzviknuo je Alfi uzbuđeno s kuhinjskog poda. „Sladoled?” pitao je pun nade. „Da, dušo. Možete da kupite sladoled.” Helen je gurnula ruku u tašnu i izvukla novčanicu od deset funti. „Ovo je za sve vas. E sad, imam poverenja u tebe, Dora. U redu? Nemoj da me izneveriš.” Dora je uzela novčanicu iz njene ispružene ruke. ,,U redu.” Helen je odahnula. Ako krene uskoro, još može da stigne na vreme.

Bilo joj je potrebno deset minuta da se spremi. Skinula je farmerke i obukla bledoplavu suknju pokrivenu sitnim belim radama, koja se Tobijasu dopadala. Provukla je četku kroz kosu, poprskala parfem po vratu i zglobovima i prešla rumenilom preko obraza. Pogledala se u ogledalu.

Nije loše, a nije bilo vremena za bilo šta drugo. Zgrabivši torbu, strčala je niz stepenice dovikujući Dori iz podnožja. Avada

76

Anna

„Zdravo, ljubavi, vraćam se malo kasnije.”

„Zdravo, mama.” Bio je to prigušeni uzvik iz dubine kuhinje.

„Budite dobri”, dodala je, osećajući se kao prvoklasni licemer dok su se ulazna vrata zatvarala za njom. Otrčala je niz stepenice do automobila, i dok je unazad išla niz prilaz, videla je Doru kako sa Alfijem stoji na kuhinjskom prozoru. Smešili su se i mahali, Alfijeva kosa boje kukuruza golicala je Dorino lice i terala je na smeh. Helen se nasmešila i mahnula im, a onda požurila niz prilaz razbacujući kamenčiće šljunka za sobom. Ako nagazi, stići će na vreme, pod pretpostavkom da ne bude prokletih traktora, naravno. Helen je imala sreće.

Do auto-puta je stigla u rekordnom vremenu i tek kada je prešla u brzu traku i pritisla gas do daske, setila se da je žureći da stigne do Tobijasa zaboravila da poljubi decu na rastanku.

Avada

77

Anna

Dora

Jedanaest godina ranije Vazduh je bio gust kao med dok je Dora gacala preko plaže. U jednoj ruci nosila je Alfijev ranac, drugom je stezala bratovljevu malu pesnicu. Pred sobom je mogla da vidi Kasi kako se smejulji sa Sem. Šunjale su se po obali, pognute glave, jedne plave, jedne tamne. Smrknuto ih je gledala pokušavajući da vodi računa o koračanju preko nejednakih oblutaka, proklinjući majku po stoti put tog dana. Dora je skovala hiljadu planova za svoj poslednji dan slobode, ali ovo nije bio nijedan od njih. „Požuri malo”, terala je Alfija. „Izgubićemo ih iz vida ako ne budeš držao korak.” „Prebrzo”, dahtao je Alfi, saplićući se preko kamenja koje se pomeralo.

„Pa, da nisi obuo te čizme i taj glupavi plašt možda bi mogao da ideš brže.” Dora je bila ljuta. Alfi je navaljivao da nosi svoj kostim Supermena kada krenu na plažu i nikakvo nagovaranje ni obmanjivanje nije ga moglo ubediti u suprotno. „Biće ti vruće”, pokušala je Kasi. „Izgledaćeš kao budala”, dodala je Dora.

Ali Alfi je ostao pri svom. „Treba mi.” „Zašto ne bi išao kao Klark Kent pre nego što se pretvorio u Supermena? Mogao bi da obučeš običnu odeću i niko ne bi znao ko si? Bio bi prerušen!”, rekla je Dora. „Ili, još bolje, zašto ne bi bio nevidljivi čovek?”, rekla je Kasi suvo. „Ne. Supermen. Supermen je najdobriji superjunak od svih.”

Devojčice su se pogledale i prevrnule očima. Alfi je nedavno ušao u fazu akcionih junaka i mogle su da čuju mnogo toga o „najdobrijim superjunacima”. Ostavile su ga da oblači kostim odlučivši da se posvete dosadnijem pitanju igračaka.

„Ne možeš da nosiš lego na plažu”, rekla je Kasi, pregledajući sve veću gomilu stvarčica koje je Alfi redao po podu. „Izgubićeš ih. I vidi”, rekla je, šutnuvši hrpu jarko obojene plastike. „Zašto hoćeš da nosiš ovaj auto? Čak mu ni baterije ne rade!” „To nije auto”, odgovorio je. „To je kopač.” Alfi je prozujao igračkom po podu, stručno namotavajući kofu i izvodeći odgovarajuće zvuke kopanja. Kasi je uzdahnula. Obe su znale da je nemoguće raspravljati se s njim, ali Dora je opet pokušala s malo strpljenja. „Šta misliš o tome da ponesemo ranac? Možeš da ga nosiš na leđima, biće ti to kao specijalni raketni ranac.” „Supermen nema raketni ranac”, ispravio ju je Alfi. „Dobro”, pokušala je Dora ponovo. „Ali kada bi Supermen išao na plažu i poželeo da ponese svoje specijalne spravice, gde bi ih stavio?” Avada

78

Anna

„U gaće?” pogađala je Kasi. Alfi se zasmejao.

„Hvala, Kasi. To mi je stvarno pomoglo. Ne”, rekla je, okrenuvši se ponovo Alfiju, „stavio bi ih u ranac s raketnim pogonom. Zar ne?” Alfi ju je nesigurno posmatrao. „Zar ne, Kasi?”, Dora je pozvala sestru u pomoć.

„Naravno”, odgovorila je Kasi uz još jedan iscrpljeni uzdah. „Ovako, mene stvarno nije briga koje ćete igračke vi deca poneti, ali ako ne požurite, ja odoh sama na plažu i to je to.”

Dora je bila pogođena. Ne samo zbog nedostojanstvenog svrstavanja u kategoriju „dece” sa Alfijem već i zbog celokupne nepravedne situacije. „Ne možeš. Mama je rekla da obe moramo danas da pazimo Alfija”, usprotivila se. „Pa krenite onda, inače ja odoh, a ti ga čuvaj sama.”

Dora se pušila. Prokleta Kasi s njenim novim drugovima i njenim nadmoćnim držanjem. A ni njihova mama nije bila mnogo bolja, uvek iza zatvorenih vrata, vodi privatne razgovore ili juri na fakultet na važne sastanke. Zar ne bi trebalo da su svi na letnjem raspustu? Poslednje što je želela bilo je da provede dan jurcajući za Kasi i Alfijem. Dan je trebalo da bude vreo i planirala je da ga provede na plaži, jureći kroz talase, pijuckajući hladnu kolu iz flaše i gledajući kako se izgoreli kamperi prepiru i pakuju šatore za dugu vožnju kući. Trebalo je da bude savršeno. Savršen poslednji dan pre nego što se probudi u ponedeljak, navuče na noge čarape i cipele, spakuje školsku torbu i započne ono što su njeni roditelji stalno nazivali jednom od najvažnijih godina u njenom životu. Mala matura. Visila joj je nad glavom kao kletva. Ona i Sem Skiner. Kasi je upoznala Sem nedelju dana ranije. Došla je u lokalni kamp s roditeljima u modernoj novoj kamp prikolici. Nosila je uobičajenu tinejdžersku uniformu: pocepane farmerke, izlizane patike, majicu ove ili one muzičke grupe, vojničku košulju i imala dugu crnu kosu koja joj je padala preko bledog lica kao zavesa. Dora nije bila sigurna kako su se devojke upoznale, ali videla ih je kako zajedno dangube na plaži, puše cigarete iza kontejnera ili sede na zidu, dele čips i razgovaraju s dečacima. Iskreno, čovek nije morao biti genije da bi shvatio da je Dora sada bila suvišna, da ju je zamenila Sem, noviji i poboljšan model. „Žedan sam”, zapištao je Alfi pored Dore. „Možemo li da stanemo?” Njegove male noge naporno su radile, ali nije mu bilo lako da prati Kasine i Semine dugačke korake preko nejednakog kamenja. Vrućina je isijavala s njega kao s pečenog kestenja.

„Uskoro”, odgovorila je Dora, psujući sestru i onu dosadnu devojčicu. „Hej!” doviknula im je. „Usporite malo! Ne možemo da vas stignemo.” Vetar je do njih doneo Kasin smeh. „Rekla sam ti da ne nosiš sve te igračke, Dora.”

Mogla je da je ubije. Iako ih Kasi nije udostojila obaveštenja, bilo je jasno kuda su krenule. Videla je Kasi i Sem kada su se ranije te nedelje iskrale do Stene s dvojicom dečaka. Nije ih toliko špijunirala koliko je čuvala stražu. Svi su znali da tinejdžeri odlaze do Stene iz samo dva razloga: da bi pravili zabave ili da bi se ljubili. Bilo je to savršeno mesto i za jedno i za drugo. Avada

79

Anna

Dora je jednom ranije bila tamo, kao deo blesavih izazova među devojčicama, i nije joj baš prijala pomisao da se sada vraća tamo. Ali nije imala izbora, rečeno im je da se drže zajedno. Još nije bilo podne, ali sunce ih je tuklo i činilo da se vazduh oko njih talasa i premešta u nadrealnoj, snolikoj izmaglici. Plaža se presijavala, kao da je gledaju u krivom ogledalu. Dora je obrisala kap znoja sa čela, a onda pogledala gde joj je sestra. Kasi i Sem najzad su stale. Stajale su, tamne siluete naspram neba, u udaljenom zapadnom uglu plaže gde je okomita litica presecala horizont i pod pravim uglom spajala se sa obalom. S pažnjom su gledale more. Dora je zaškiljila, prateči pravac njihovog pogleda. Mogla je da vidi fleku tamnu kao krv preko oblutaka uz vodu. Plima se povlačila. Savršeno su pogodile vreme. Sem je pružila ruku i čvrsto stala na komad stene koji je štrčao iz osnove litice. Podigla se, vetar joj je zahvatio kosu, a onda pružila ruku Kasi. Dok je Kasi prelazila preko vrha, osvrnula se ka Dori i Alfiju. „Idete ili ne?” viknula je. Dora je uzdahnula. „Hajdemo, Alfi. Vreme je za avanturu.”

Brat joj je čvrsto stegao ruku. „Ne brini”, rekao je, pogledavši je odozdo velikim, okruglim očima. „Imam moj plašt. Ja ću te štititi.”

Izgledao je tako slatko i iskreno dok je važno lepršao svojim ogrtačem. Dora mu se nasmešila, a onda se okrenula ka Steni. Helen bi ih ubila kada bi znala šta rade.

Stena je bila sveto mesto u Samertaunu, mesto za koje su znali samo lokalni tinejdžeri, i tajna lokacija toliko pažljivo čuvana da je samo nekoliko mladih turista sa strane znalo za nju. Na udaljenom kraju plaže, na mestu gde se litice zaliva Lajm spuštaju ka nazubljenim stenama koje su izbijale na površinu ispunjene baricama morske vode, nalazila se tajna pećina, uvučena duboko u kamenu jarugu. Njena magija bila je u činjenici da je do nje moglo da se dođe samo za vreme oseke i bila je neophodna izvesna rešenost, ili nemarnost, da bi se ona potražila. Kada biste je jednom pronašli, njena nedostupnost dodavala je osećaju opasnosti i uzbuđenja. U dubinama Stene bili ste bezbedni i od nadolazeće plime i od radoznalih pogleda, ali ako biste propustili smenu plime i oseke, zaglavili biste se tamo satima, čekajući da vam ćudljivi okean oslobodi izlaz. U lokalnoj srednjoj školi kružila je priča da je nečiji stariji brat nabasao na nju dok je tražio novi speleološki izazov. Brat je rekao nekolicini prijatelja, a oni su rekli nekolicini drugih. Vest se širila i nije prošlo mnogo pre nego što su tinejdžeri počeli da odlaze tamo u čoporima, na zabranjene zabave i tajne sastanke. Kako je legenda rasla, tako su se množile i priče koje su je okruživale. Prvo je to bilo staro krijumčarsko sklonište, potom je postalo dom lokalnog pustinjaka ludog pogleda, a nedavno je mit pretvorio pećinu u grob žrtava ozloglašenog serijskog ubice. Dora je znala da su priče izmišljotina, ali ipak nije volela da ide tamo.

Dora i Alfi prišli su štrčećoj steni preko koje su prešle Kasi i Sem. Semina glava iznenada je iskočila s druge strane.

„Bolje prvo prebaci Alfija”, predložila je. „Ja ću da ga podignem. Njegove male noge neće moći da predu preko stene.” Bilo je to najviše reči koje je čula iz Seminih usta tokom sedmice koliko ju je poznavala. „Ovo je ludo”, odgovorila je Dora. „Zašto ne bismo mogli svi da budemo na plaži? Bilo bi mnogo lakše.” Skrenula je pogled sa znakova upozorenja prikucanih za liticu koji su vrištali Avada

80

Anna

o erodirajućim stenama i odronima i bespomoćno se osvrnula ka parkingu. Nije bio veći od udaljene tačke na horizontu. Sem nije obraćala pažnju na njenu molbu, već se okrenula Alfiju. „Ti želiš da vidiš specijalnu pećinu slepog miša, zar ne Alfi?” „Da!”, viknuo je Alfi. „Slepi miš!”

Sjajno, pomislila je Dora. Sad više nije bilo spasa. Zgrabila je brata za struk i grubo ga gurnula uz stenu dok joj je njegov crveni plašt šamarao lice. „Ispruži ruke”, upućivala je Sem. „Tako je, dečko. Imam te.”

Alfi je odjednom odleteo iz njenih ruku. Pustila ga je i Sem ga je povukla naviše i preko litice. Videla je dve crvene gumene čizmice kako klataraju pre nego što su sasvim nestale s vidika. „Mogu da letim!” čula je Alfija kako viče s druge strane kamene potpore. Njegov glas odjekivao je sa svih strana, stotinu Alfija odjednom je ispunilo pećinu. Podigla je pogled ka vrtoglavo visokim zidovima koji su se nadvijali iznad nje i zadrhtala, uprkos vrućini. „Dolaziš li?” pitala je Sem.

Bio je red na nju. Dora se uspentrala uz stenu, pronalazeći prirodne oslonce u grubom kamenu. Sem se nagla preko, pruživši joj ruku, ali ona ju je ignorisala, previše ponosna i previše iznervirana da prihvati njenu pomoć. Bila je skoro na vrhu i preko ivice kada joj se leva noga izmakla na labavom kamenju i šljunku. Grabeći rukama da se zaustavi, Dora se bacila na stenu, hvatajući panično ivicu i trzajući se dok su joj dlanovi svom silinom padali na oštre ivice kamena. „Jesi li dobro?”

Dora je klimnula glavom, boreći se da zaustavi peckanje suza u očima. Samo se glupo okliznula, to je sve. Ispružila je ruke i videla krv kako se gomila među zrncima peska i komadićima kamenja koji su joj se žarili u dlan. „To izgleda gadno.”

„Nije ništa. Samo ogrebotina.” Nije htela da prizna da je boli, pa je stala za trenutak, samo posmatrajući jarkocrvenu tečnost kako se nakuplja na njenom dlanu. Kapala je u baricu, a zatim curila niz njen zglob da bi lenjo pljusnula na tamnosivu stenu ispod nje. Tamo je ostala da leži, živopisna mrlja nalik na dragulj na toplom kamenu.

„Jesi li sigurna da si dobro?”, ponovo je pitala Sem. Dora je klimnula glavom. Podigla je pogled. Stene su se nadvijale iznad nje, tamne i preteće. Prinela je dlan usnama i isisala ranu, gutajući krv metalnog ukusa dok je pulsiranje polako slabilo. Onda se, uz uzdah, prebacila preko kamene ivice i uskočila u tamu s druge strane.

Zlokobni kameni zidovi podizali su se okomito sa stenovitog tla. Naginjali su se unutra, spajajući se na oko dvadeset metara iznad njihovih glava. Samo mali procep u kamenoj kupoli propuštao je prutić dnevne svetlosti u prostoriju. Dora je podigla pogled i videla komadić plavog visoko iznad sebe, ali onda je morala da pogleda u stranu. Još joj se vrtelo u glavi od vreline izvan pećine. Okrenula se ka zidovima niz koje se cedila voda, pokrivenim busenovima drečavozelenih lišajeva, svetlucavim od sluzi. Stena je bila istačkana hiljadama Avada

81

Anna

različitih grafita. Svuda po zidovima bili su naškrabani imena i datumi, neki su bili izgrebani, neki nacrtani, a neke su, verovatno najpredaniji zaljubljeni mladi, uklesali u samu stenu. Svud po prljavom podu bili su rasuti ostaci ranijih zabava: limenke, flaše, opušci i još gore stvari. Stara ribarska mreža, trula drvena paleta i zaboravljeno bure od nafte bili su postavljeni u jednom uglu, priručne dekoracije za zabavu koje su sada bile suvišne. Niska kamena polica podizala se od središta poda u zadnjem delu pećine, a pored nje bio je krug od pepela koji je označavao mesto na kom je prethodne noći gorela logorska vatra. U mračnoj unutrašnjosti, pepeo je sijao belinom, kao kosti. Dora je zadrhtala. Nije mogla da zamisli zašto bi iko želeo da visi na tom mestu. Jeste, bilo je zaklonjeno, zabačeno daleko od radoznalih očiju, ali je i smrdelo. Vazduh je bio hladan i težak od mirisa trule vegetacije i mokrih, slanih algi. Jednostavno, bilo je jezivo. Međutim, Alfi se, izgleda, nije slagao s njom. Trčao je po velikom prostoru vičući i kličući, a njegovi oduševljeni povici odjekivali su i divlje se odbijali o zidove. Galeb je zakreštao iz senki, lupajući krilima i naterao Doru da poskoči. „Slepi miš!”, viknuo je Alfi ekstatično. Nije imala srca da ga ispravi. Sem i Kasi bile su u suprotnom uglu pećine. Dora je videla Sem kako šutira bure, a zatim skida svoju izbledelu vojničku košulju. Položila ju je na zemlju i Kasi je sela na jednu polovinu. Sem je onda rubom svoje majice obrisala nisku kamenu policu ispred njih. Čudno je podsećala na nekakav oltar za žrtvovanje, kao onaj što je videla u filmu o Indijani Džonsu, koji ju je prestravio više nego što je želela da pokaže. Dok je trljala stenu, Sem je dugo i tiho zazviždala. „Vidi ovo, Kas”, promrmljala je. „Savršen sto za zavijanje. Fino.” Dora nije znala da li da im se pridruži. Osećala se postiđeno i neprijatno. I nije tražila da dođu ovamo. Mislila je da će biti na plaži. Ma neka ide dođavola, pomislila je. Mrzovoljno je otišla do sestre i sela na ivicu bureta. „Pa, ovo je baš sjajno”, rekla je sarkastično. Kasi je slegla ramenima. „Nismo te terale da ideš s nama, Dora.”

„Pa i nisam imala izbora, zar ne? Mama je rekla da moramo da budemo zajedno.”

„Ko kaže da sve vreme moramo da radimo šta nam mama kaže? Ti si velika devojčica, Dora”, mučila ju je Kasi. „Zar ne možeš sama da donosiš odluke?” „Ali tu je i Alfi... Nije fer...” Videla je kako se Kasi okreće ka Sem i prevrće očima. „Ma zaboravi”, završila je. Sem je iz džepa košulje izvukla paklo cigareta „marlboro lajt”, a iz njega ručno savijenu cigaretu nepravilnog oblika. Zapalila ju je svetlucavim zipo upaljačem, povukla nekoliko brzih dimova, a onda je dodala Kasi. Dora je gledala sestru kako dugo povlači, pre nego što je izdahnula dim naviše u laganom, ravnomernom oblaku dima. Izgledala je kao da je to uradila već milion puta. Dim se zadržao na vlažnom vazduhu između njih kao odsjaj fine paučine. „Ne budi tako zaprepašćena, Dora”, rekla je Kasi. „Nisam”, slagala je. „Jesi. Upravo radiš ono svoje sa obrvama.”

„Ali... šta ako Alfi kaže?” Osvrnula se ka mestu gde je njen brat veselo trčkarao po peščanom tlu. Pronašao je dugačak štap i uz glasno udaranje energično mlatio po stenovitim stranama pećine. Avada

82

Anna

„Evo vam! I još”, vikao je na svoje nevidljive neprijatelje.

Kasi je slegla ramenima. „Pa? Šta mi mogu?”

Dori je na pamet palo mnogo stvari koje su njeni roditelji mogli da urade kako bi kaznili Kasi, ali nije se trudila da ih nabraja. Njenu sestru očigledno nije bilo briga.

„Hoćeš dim?” pitala je Sem nudeći joj cigaretu marihuane. „Ne!”, rekla je Dora, možda prebrzo. „Ovaj, ne hvala”, ponovila je. „Ja ne pušim.” To je zazvučalo veoma uglađeno. Dora je pocrvenela. Sem je samo slegla ramenima i ubacila upaljač u džep. Legla je na peščano tlo, a i Kasi se zavalila, spustivši glavu na ruke i zatvorivši oči. Sada kad su svi bili tu, Dora nije znala šta da radi. Osvrnula se da pogleda Alfija. On je stajao na kamenoj ivici i virio u baricu u stenama, ćuškajući nešto krajem svog štapa.

„Pazi, Alfi! Te stene su klizave.” Nije obraćao pažnju na nju. Sjajno. Ni Kasi ni Alfi, izgleda, nisu želeli da ona bude tu. Ponovo je pogledala sestru. Šaputala je nešto Sem zbog čega se ova glasno i promuklo nasmejala. Ponovo se okrenula ka Alfiju, manjem od dva zla. „Šta to imaš tu, Alfi?” doviknula mu je. „Krabu.”

„Da vidim.” Otišla je do njega, zahvalna što ima neku zabavu, i čučnula na ivicu barice da bolje pogleda. Bila je to sićušna zelena stvar, gotovo providna i razočaravajuće mala. Alfi ju je mučio, obema rukama baratajući štapom. „Pljas, pljas, pljas, pljas, pljas”, ponavljao je ponovo i ponovo. „Pljas, pljas, pljas.”

„Plašt ti se vuče po vodi, Alfi”, upozorila ga je. Tamnocrvena fleka podizala se od ivice materijala, mokrog i uvaljanog u pesak. Činilo se da Alfi ne mari. Pogledao je štetu nonšalantno slegnuvši ramenima, a onda se ponovo okrenuo ka bari. „Pljas, pljas, pljas.”

Stajali su neko vreme zajedno, Alfi je kopao i čeprkao po bari u steni, a Dora ga je gledala, pokazujući mu morske puževe mekušce i skorelu staru sasu zalepljenu za stenu kao da je od betona. Kada je Alfiju dosadila bara, istraživali su udubljenja u stenovitim zidovima. Bez priče su počeli da skupljaju izuvijane grane koje je voda izbacila, odvlačeći ih na ogromnu gomilu u suprotnom kraju pećine. Nijedno nije postavljalo pitanje šta to rade i zašto to rade. Bili su ujedinjeni u svom radu i bacili su se na njega s tihom posvećenošću, gradeći drvenu lomaču sve dok nije bila visoka skoro metar. Činilo se da je daleko od plaže, u hladnom, tihom enterijeru Stene, i bilo je lako zaboraviti da se na samo nekoliko stotina metara nalazi plaža prepuna ćebadi i tela koja se preznojavaju na suncu. Bilo je lako zaboraviti temperaturu od trideset stepeni koja je pekla oblutke. Bilo je lako zaboraviti da je novo polugodište iza ugla, i sve o vremenu i plimi izvan njihovog privatnog, zatvorenog sveta. Dora je iznenađeno podigla glavu.

„Koliko je sati, Kas?”, doviknula je. Plavokosa glava njene sestre podigla se nekoliko centimetara od zemlje da bi pogledala na sat. Avada

83

Anna

„Deset do jedan”, odgovorila je, ponovo spustivši glavu, još jedan pramen dima podigao se malaksalo iznad njene glave. „Koliko ima pre nego što počne plima?” „O, ima još. Smiri se, hoćeš li?” prekorila ju je Kasi.

Dora se setila novčanice od deset funti u svom džepu, koju joj je Helen dala tog jutra. Kao da se udružio s mozgom, njen stomak glasno je zakrčao. Alfi se zasmejao. „Gladna sam. Jesi li ti gladan, Alfi?” pitala je. „Da!” viknuo je oduševljeno. „Sladoled!”

Uzdahnula je. Biće joj potrebno sto godina da se vrati do parkinga vukući Alfija sa sobom. „Kas?”, doviknula je. „Šta?”

„Gladni smo. Idem po sladoled. Hoćeš li i ti?” Iz suprotnog ugla čulo se mumlanje dok su Sem i Kasi raspravljale o ponudi. „Jok.”

„Ali donesi nam dve limenke kole, hoćeš?”, pitala je Sem. „Dobro. Neću dugo. Ti čuvaj Alfija, u redu?” Kasi je promrmljala nešto iz suprotnog kraja pećine. ,,U redu?” ponovila je Dora. „U redu”, doviknula je Kasi mrzovoljno. Dora se okrenula Alfiju. „Ostani ovde s Kasi i Sem. Brže ću doći ako idem sama. Doneću ti kornet s čokoladicom.” „Ooo...” Alfi je počeo da se buni.

„Vraćam se za dvadeset minuta, ne više. Obećavam.” Videla je kako je Alfi nepoverljivo gleda. „Osim toga”, probala je drugi pristup, ,,ko će da pravi kulu od drveta ako oboje odemo? Da vidimo koliko visoku možeš da napraviš dok se ja ne vratim, u redu?” Bacila je pogled ka sestri. Nije bilo pošteno što ih je oboje tako ignorisala. „ A možda bi mogao i da se igraš s Kasi i Sem”, dodala je iz inata. ,,U redu”, pristao je Alfi. „Sa dve čokoladice?”, pitao je optimistično. „Naravno”, složila se Dora. „Doneću ti dve čokoladice. Vidimo se uskoro.”

„Zdravo, Kasi”, Dora je ponovo viknula kako bi bila sigurna da njena sestra zna da je otišla. Iz suprotnog ugla začulo se kikotanje. ,,Pa-pa”, do nje je stigao odjek sa zidova.

Dora je iznervirano odmahnula glavom. Bila je takva naivčina. Kako to da je na kraju ona celog jutra čuvala Alfija? I da je ona sad morala da pešači nazad preko plaže da donese sladoled? Nije bilo pošteno. Osvrnula se još jednom. Alfi se polako gegao ka Kasi i Sem, vukući za sobom izuvijanu granu koju je izbacila voda. Njegove čizme glasno su šljiskale po mulju, a njegova mala ramena bila su odlučno povijena. Dora je osetila krivicu, ali bilo joj je drago što odlazi iz smrdljive pećine. Žudela je za suncem i svežim vazduhom.

Izlaženje iz Stene bilo je mnogo lakše od ulaženja. Kameni zidovi bili su manje strmi sa unutrašnje strane, a neko je u kamenu uklesao zgodna uporišta, pa je Dora mogla bez problema da se popne i skoči na vrele oblutke s druge strane. Za nekoliko sekundi bila je napolju i njena stopala prizemljila su se uz škripu kamenja. Otresla je ruke i pustila da joj se oči nekoliko sekundi navikavaju na svetlost. Svetlucanje plaže u belom usijanju bilo je šok posle hladne unutrašnjosti Stene. Avada

84

Anna

Dok su joj se oči fokusirale, shvatila je da je dvoje odraslih bilo na tridesetak metara od ulaza u pećinu. Dve žene ležale su na peškirima u tankoj senci blizu litice. One su bile jedini ljudi u blizini, svi drugi radije su bili na suprotnom kraju, u blizini parkinga, sladoledžija i drugih ljudi. Razumno, pomislila je Dora. Ponovo je bacila pogled na žene dok je prolazila pored njih. Jedna je ležala licem nadole na svom peškiru, ali druga je stajala i činilo se da je zainteresovano posmatra. Dora je mogla da vidi dugačku tamnu kosu i zmijolike kukove. Bila je previše mršava za ženu. Dok je prolazila pored nje, videla je da se usta mršavog muškarca otvaraju i beli blesak grimase ili osmeha, nije bila sigurna. Pokazujući zube, podigao je ruku u bezbrižan pozdrav. Oborila je glavu, osećajući krivicu jer je uhvaćena kako se mota po erodirajućim stenama, i krenula da škripuće nazad po plaži, ne obraćajući pažnju na kapi znoja koje su počele da joj cure niz leđa. Odabrala je stazu uz ivicu mora. Bilo je lakše koračati po gustom šljunku nego po krupnim oblucima dalje uz plažu, a i more ju je rashlađivalo kapima koje je nosio vetar. Osim toga, bio je to najotvoreniji put do parkinga. Što je dalje odmicala, to su tela bila gušće zbijena po plaži u pozama obožavalaca sunca. Gologuza deca trčala su između roditelja i mora, vrišteći i smejući se. Dame sa ogromnim lelujavim grudima i ružičastom kožom sedele su zavaljene u stolicama za plažu. Prošla je pored grupe tinejdžerki dugih preplanulih udova i punih samopouzdanja u oskudnim kupaćim kostimima, trudeći se da ne zamišlja najgore kada su salve njihovog smeha odjeknule dok je prolazila. Jedan stariji čovek, koji je stavljao mamac na udicu, prijateljski joj je klimnuo. I ona je klimnula njemu, a onda se ponovo okrenula ka horizontu i svom odredištu: sladoledžijinom kombiju. Prvi put palo joj je na pamet da će biti pravi podvig odneti sladoled nazad do Stene, a da se on ne pretvori u istopljenu kašu. Prokleta Kasandra. Najzad, okrenula se od obale i krenula uz plažu, pored spasioca zavaljenog u stolicu, dok nije ugledala sladoledžijin kombi. Bio je parkiran u svoj svojoj ružičastoj i tirkiznoj veličanstvenosti na okretnici kod ivice zida. Nirvana. Mogla je da vidi red, uredan i učtiv, ali samo šest ljudi bilo je ispred nje. Zavukla je ruku u džep šortsa i napipala prljavu novčanicu koju joj je Helen dala. Imala je dovoljno za sladolede i kole, ali neće biti lako odneti to nazad do Stene. Kasi i Sem moraće da dele. Neka im to bude nauk. „Šta ćemo, gospođice?” pitao ju je bucmasti čovek kada je stigla na red.

„Dva korneta s čokoladicom, molim. Sa dve čokoladice. I tri limenke kole.” „Evo.” Čovek se okrenuo i zaronio rukama u zamrzivač iza sebe.

„Izvoli”, rekao je, pruživši joj limenke. „Hladne kao led.”

„Hvala.” Privukla ih je sebi, a onda jednu podigla do čela. Hladni metal žario joj je kožu, ali ona je čvrsto držala limenku, uživajući u šoku dok se hladnoća probijala kroz kožu do njenog mozga. Onda je otvorila limenku i popila veliki gutljaj. Mehurići su prebrzo jurnuli napolje, zagrcnula se, a hladna pena našla je put kroz njene nozdrve do majice. „Baš smo žedni, a?”, pitao je veseo glas iza nje.

Dora se postiđeno okrenula i ugledala Stivena Pejdža, najpopularnijeg dečaka iz njene generacije kako stoji iza nje u redu. Prestravila se i pocrvenela kao bulka. „Ovaj... da.” Nije mogla da smisli ništa drugo što bi rekla. Počela je da trlja lepljivu mrlju na svojoj beloj majici. Činilo se kao da se ona širi pod njenim prstima. „Je li bilo lepo leto?” pitao je.

Avada

85

Anna

„Nije bilo loše, hvala. Tebi?” Bilo joj je drago što je zvučala smirenije nego što se osećala.

„Znaš već, sve kao i obično”, odgovorio je Stiven. „Da”, složila se Dora. Znala je. „Šta planiraš?” „Sad?” pitala je Dora. „Aha”, iskezio se.

„Samo kupujem sladoled.” Čoveče, kao da nije očigledno. Činilo se da Stivenu ne smeta. Premestio se bliže, kopajući po džepovima farmerki i gledajući je bistrim plavim očima ispod razbarušene smeđe kose. „Fino. I ja.” „Onda idem do Stene. Sestra mi je tamo.” Stiven je izvio obrvu. „Stena, a?”

Dora je pocrvenela. Svi su znali za Stenu. „Ovaj... da. I moj mali brat...” Nije htela da stekne pogrešan utisak.

Sladoledžija je glasno pročistio grlo iznad njihovih glava. ,,I dva s duplom čokoladicom. To je sedam i po, dušo.”

Dora je pružila novčanicu od deset funti. Dok je gurala kusur u džep, Stiven je progovorio. „Šta ti je s rukom?” pitao je, pokazujući ljutitu crvenu poderotinu na njenom dlanu. „Ma, pala sam. Saplela se. Nije to ništa.” Stidljivo je protrljala ranu.

„Pa, izgleda kao da će ti trebati pomoć s tim”, rekao je pokazujući glavom ka sokovima. „Hoćeš da krenem s tobom?” „Može”, Dora je opet jarko pocrvenela. „To bi bilo super. Ako možeš?”

„Fino, sačekaj sekund. Samo da kažem Džejmsu.” Dora je pogledala mesto koje je Stiven pokazao glavom. Džejms Bučan, još jedan dečak iz njene generacije, sedeo je na zidu i zainteresovano ih posmatrao.

Dora je osetila kako joj srce divlje lupa u grudima i odjednom joj je bilo pomalo loše. Sladoled joj je kapao na ruku i ona ga je brzo lizala, trudeći se da ne napravi još veći nered. Zašto je tražila kornete s čokoladicama? To je bilo tako detinjasto. A na ovoj vrućini moraće da ga proždere pre nego što se pretvori u lepljivu masu. Videla je kako Stiven i Džejms razmenjuju nekoliko reči. Dečak na zidu široko se iskezio Stivenu, udario ga pesnicom u ruku, a onda skočio sa zida, krenuvši sam nazad ka plaži. Stiven je došetao nazad do nje. „Spremna?” „Aha.”

„Fino. Daj bolje meni da to nosim.” Pružila mu je dve neotvorene limenke kole i krenuli su niz plažu, Stiven je hodao lakim korakom, a Dora išla pored njega, raspomamljeno ali ipak uzalud ližući ivice oba sladoleda. „Pa, šta si radila preko leta?” Dori je stao mozak. „Ma znaš, koješta.” Stiven je klimnuo glavom. ,,I ja.”

Avada

86

Anna

Tišina. Dora se koncentrisala na ravnomerno škripanje njenih japanki po šljunku, pokušavajući mislima da natera sladoled da se suprotstavi svojim hemijskim svojstvima i ostane zaleđen.

„Išao sam u Bridport da gledam onaj film o Ostinu Pauersu”, rekao je na kraju. „Fino”, odgovorila je Dora, gledajući kako bela lepljiva kap kreće niz kornet do pregiba na njenoj ruci. „Da, prilično je smešan.” Ponovo tišina. „Jesi li išao na plivanje?”, Dora je pokušala da nastavi razgovor klimnuvši glavom ka moru. „Ni slučajno! Previše hladno za mene”, odgovorio je Stiven. „Lepo je kad uđeš.” Stiven je pogledao Doru, zadivljeno. „Ozbiljno?”

„Da. Neće biti toplije nego što je sad. Znaš, posle leta...” Zaćutala je. ,,U pravu si. Možda ću onda da probam.” „Trebalo bi.”

,,U redu, hoću.” Nasmešio joj se i Dora je osetila kako joj se utroba prevrće. „Pazi!” viknuo je, gledajući sladoled koji je držala u levoj ruci. Okrenula se taman na vreme da vidi kako se ceo vrh od vanile prevrće s korneta i raspljeskava po kamenju. Talas koji je naišao zahvatio ga je i za nekoliko sekundi nestao je bez traga u slanoj peni. Dora je pogledala prazan kornet u ruci i uzdahnula. „O, sranje!”, opsovao je Stiven. „Izvini, trebalo je da te upozorim...”

„Ne, ne brini”, rekla je Dora iznenada. „Svejedno, nisam ga želela.” „Pa, još imaš taj”, rekao je, pokazujući sladoled u njenoj desnoj ruci. „To je za mog brata.”

,,U redu. Možemo mi to”, rekao je Stiven, odjednom prihvativši izazov. „Možemo da odnesemo ovaj sladoled do tvog brata u jednom komadu. Biće to kao Nemoguća misija.” Dora se zasmejala. „Ne smej se”, rekao joj je. „Ovo je ozbiljan poduhvat...”

„Izvini.” Dora je imitirala Stivenov ozbiljan izraz lica, trudeći se da ne dozvoli usnama da se izviju naviše u osmeh. „Hajde onda, punom parom napred.”

Ubrzali su preko šljunka, izbegavajući klince, lopte na naduvavanje i ostatke slatkih piknika razastrte preko ćebadi. Većina ljudi, primetila je Dora, ležala je nezaštićena na peškirima ili zavaljena u stolicama, dremajući i sanjajući na vrelini sunca. Ono ih je pržilo, oštro kao žilet, pekući plažu u svojoj vrelini. Dora je sa čela sklanjala pramenove kose, sada umazane od znoja, i marširala napred pored Stivena. Osetila je olakšanje kada su najzad stigli do suprotnog kraja plaže. „Ja, u stvari, nikada nisam bio u Steni”, priznao je Stiven dok su zastajali kraj osnove litice. Dora je bila iznenađena. Mislila je da su sva popularna deca iz škole visila tamo. „Pa, i ja sam, osim danas, samo jednom bila ovde”, priznala je Dora. „Nije ništa posebno.” „Kako se ulazi?” Avada

87

Anna

„Ovuda. Ne možeš da znaš ako ti neko ne kaže šta da tražiš. Vidiš onu senku na litici, levo od onog suvog drveta?” Dora je pokazala slobodnom rukom kvrgavi panj, savijen kao slomljeni starac. „Da.” „Pa, odmah ispod toga ima jedna pukotina u steni. Ne vidi se s plaže, kao neka optička varka. Možeš da je vidiš tek kad se stvarno približiš.” Dora i Stiven krenuli su ka litici. „Pogledaj, vidiš li sad?” pitala je. „O, da”, zazviždao je Stiven. „Baš lukavo.”

„Hajde za mnom.” Dora je skočila na kamenu liticu. Bilo je teže sa sladoledom u jednoj ruci i poderotinom na dlanu koja ju je bolno podsećala na njeno ranije spoticanje, ali očajnički se trudila da ne izgleda kao idiot, ne pred Stivenom. Loše je procenila jedno hvatište i samo što nije izgubila ravnotežu, ali njeni prsti dohvatili su busen primorskog omana i njegov koren ju je zadržao. Osetila je ogromno olakšanje kada je skočila na drugu stranu u hladnu unutrašnjost pećine. „U redu?”, doviknula mu je.

Trenutak kasnije pojavila se Stivenova glava. „Majku mu, izgledalo je lako kad sam gledao tebe.” Dora se nasmešila. „Ukopčaćeš... Dobaci mi limenke, a onda sidi niz ove pukotine u steni.” nje.

Dve limenke kole sletele su na peščano tlo kraj njenih nogu, a onda je Stiven pao pored „Vidi, vidi”, rekao je, osmatrajući okruženje. „Znači, ovo je čuvena Stena.”

„Da. Vidiš, rekla sam ti, ništa posebno.” ,,A gde su ti brat i sestra?” Dora se osvrnula. Mogla je da vidi Kasi i Sem sklupčane gde ih je ostavila, pramenove Kasine plave kose kako lepršaju mešajući se sa Seminom kosom crnom kao u gavrana. „Hej”, doviknula je. „Vratili smo se.” Nije znala kako će Kasi reagovati na to što je dovela Stivena. Nadala se da je neće osramotiti. Baš bi ličilo na Kasi da kaže nešto užasno. „Nisi baš žurila.” Kasi je sela. Protrljala je oči, kao da je spavala. „Jesi li nam donela sok?” „Da, ali samo jedan, izvini.”

Kasi je uzdahnula i zgrabila limenku iz Dorine ispružene ruke. „Nema na čemu”, odgovorila je Dora rečima iz kojih se cedio sarkazam. „Ovo je Stiven”, dodala je. Kasi ga je odmerila od glave do pete. „Ćao, Stivene”, rekla je najzad. „Ja sam Kasi. Ovo je Sem.” Sem mu je mahnula, a onda se vratila cupkanju procvetalih krajeva kose.

Dora je sa olakšanjem odahnula. Izgledalo je kao da će se Kasi ponašati normalno. „Pa, gde je Alfi?” pitala je osvrnuvši se po pećini. Sladoled koji je držala bukvalno je nestao, na vrhu korneta ostao je samo beli mehur kom su društvo pravile dve uvenule čokoladice. ,,Ha-ha”, nasmejala se Kasi sarkastično. Dora je zbunjeno pogledala sestru. „Kako to misliš 'ha-ha'? Gde je on? Donela sam mu sladoled, ali neće još dugo izdržati.” Avada

88

Anna

Kasi je bacila pogled po pećini pre nego što se opet okrenula ka Dori. Pogledala ju je čudno. „Krenuo je s tobom, zar ne?” „Ne. Rekla sam mu da ostane s vama.” „Ali... rekla si da ga vodiš sa sobom.”

„Ne, nisam. Rekla sam ti da ga čuvaš. Kada sam polazila, rekla sam Alfi je kod tebe'. Rekla sam mu da se igra s tobom.” „Ne, Dora, rekla si da ćeš ti da uzmeš Alfija. Jasno sam te čula. Zar je nisi i ti čula, Sem?” Sem je samo slegla ramenima.

„Pa, kako god, Kasi, on nije pošao sa mnom, razumeš?” rekla je Dora iznervirano razgledajući pećinu. „Znači da je još ovde.” Kasi je ustala, otresajući pesak sa svoje teksas suknje, pre nego što se zagledala u mračnu unutrašnjost pećine. „Alfi?” pozvala je. „Alfi, Dora ti je donela sladoled.”

Tišina. „Ako je ovo šala, Kasi, nije nimalo smešna. Dvadeset minuta pešačila sam po vrućini da bih donela ovaj sladoled. Samo mu reci da izađe, u redu?” Dve devojčice gledale su se na trenutak, obe pokušavajući da pročitaju izraz lica one druge. Dora je pokušavala da natera sestru da prasne u smeh, da digne ruke u vazduh i prizna da je ovo glupa izmotancija, a da Alfi istrči iz nekog mračnog ugla kikoćući se jer se našalio s njom. Ali Kasi je samo prazno gledala u nju i na kraju je Dora morala da se okrene. Nije mogla podneti da vidi kako strah raste na sestrinom licu.

„Hajde, sigurno je ovde negde. Samo se sakrio... hoće da se igra”, rekao je Stiven pokušavajući da prekine odjednom ozbiljnu atmosferu.

Dora je otišla ka gomili grana kojima su se ona i njen brat zanimali pre samo pola sata. „Alfi!” vikala je i slušala kako njegovo ime odjekuje sa zidova. „Poješću tvoj sladoled ako odmah ne izađeš. Mmm... njam, njam... Još dve čokoladice za mene!” Tišina je bila duboka i nepokretna. „Alfi! Alfi! Izađi!”, pridružio se glas njene sestre, nešto viši, paničniji.

Obišle su ivice pećine, tražeći neki znak bratovljevog vragolastog lica koje im se smeši iz njegovog skrovišta. Svakog trena, razmišljala je Dora, iskočiće na nju. Stigla je do starog bureta kod kamenog stola, gde su ležale njena sestra i Sem. Znala je da je to blesavo, ali ga je ipak prevrnula. „Da, Alfi. Više nije smešno. Izađi, hoćeš li? Uskoro treba da idemo kući.” Ništa. Okrenula se ka sestri. „Gde je on, Kas?”

„Ne znam”, odgovorila je, gotovo šapatom. „Pa kada si ga poslednji put videla?” Kasi je razmišljala na trenutak. „Odavno. Nisam ga videla otkako si ti otišla.”

Dora je ogorčeno prošla rukama kroz kosu. „Ali šta si radila sve to vreme dok mene nije bilo? Zar ga nisi videla, čak ni čula ovde u pećini kod tebe?” Avada

89

Anna

„Ne.” Oborila je pogled.

Začulo se muško pročišćavanje grla. Dora se okrenula i ugledala Stivena. Zaboravila je da je i on tu. „Pazi, ili je ovde, je li tako, ili je našao izlaz iz Stene? Da li je to moguće? Koliko mu je godina?” „Samo tri...” zaječala je Kasi.

„Da li je mogao da se popne uz ova gazišta i izađe na plažu, šta mislite?” Stivenov glas bio je miran. Dora je odjednom shvatila da joj je drago što je on tu.

„Ja... ne znam.” Sestre su se pogledale. Bilo je tačno da je Dori bilo lakše da izađe nego da uđe, ali... da li je Alfi zaista mogao da se uspentra i izađe sasvim sam? „Valjda... ako je pratio mene... možda je mogao da uspe. Ali sigurno bih ga videla na plaži kad sam se vraćala? Osim ako je krenuo na drugu stranu... znaš, preko barica u stenama...” Dorin glas se izgubio. Niko od njih nije želeo da razmišlja o toj mogućnosti. Kasi je odjednom zajecala. „O bože, moramo da ga nađemo.” Molećivo se okrenula ka Sem. „Moramo da ga pronađemo, u redu?”

Sem se nelagodno promeškoljila. ,,U redu, u redu. Hajde da razmislimo malo.” „Verovatno je samo krenuo ka sladoledžiji”, rekao je Stiven, „mislio je da će naći Doru. Hajde da još jednom proverimo ovde, pa kad se uverimo da nije ovde, da izađemo i počnemo da ga tražimo na plaži. U redu?”

„Dobro”, Sem i Dora istovremeno su se složile. Dora je potapšala sestru po ruci. „Hajde, Kas, sve je u redu. Pronaći ćemo ga, zar ne?”

Kasi ništa nije rekla, samo se okrenula i potrčala do ivice pećine, glasno dozivajući Alfija.

Sledećih nekoliko minuta, četvoro tinejdžera pročešljalo je pećinu od vrha do dna tražeći bilo kakav Alfijev trag. Uzalud su tražili skrovišta koja bi im mogla promaći, dozivali ga, prvo ga mameći, a zatim sa sve većom panikom, čak su pokušavali da pronađu i male otiske u muljevitoj zemlji, koji bi otkrili kuda je otišao. Činilo se kao da je prosto nestao. Kada su se ponovo okupili na sredini, nekoliko trenutaka kasnije, svima je bilo jasno da će njihova potraga morati da se nastavi izvan Stene. Nisu govorili dok su se jedno po jedno peli preko kamenite ivice pećine i iskakali na plažu. Prošlo je samo oko pola sata otkako je otišla iz Stene da kupi sladoled, ali kada su njena stopala sletela na vrelo kamenje s druge strane pećine, Dori se činilo kao da se pejzaž s druge strane blago nakrivio. Na površini je sve i dalje bilo kao savršena slika s razglednice, sunce je i dalje sijalo na hiljadu srećnih turista, u vazduhu su lebdeli cika i smeh, ružičasta tela sijala su se ispod masnog sloja kreme za sunčanje, kao kobasice na roštilju, travnate zelene padine kampa izdizale su se u daljini, istačkane šarenim šatorima i kamp kućicama koje su im namigivale na dnevnoj jari. A ipak, sunce je bilo zaprepašćujuće intenzivno. Dora je mogla da oseti kako je koža na ramenima pecka i zateže se pod njegovim plamenovima. Morski hor galebova, jedva čujno sviranje sladoledžijinog kombija i vrištanja dece mešali su se u vazduhu u raspomamljeni krešendo. A negde daleko preko okeana pojačavao se lahor. Dora je podigla ruku do očiju i zaškiljila ka moru. Videla je bele kreste na vrhovima talasa ka Avada

90

Anna

horizontu, a bliže obali njene uši osluškivale su prepoznatljiv huk vode koja udara o krečnjačke stene. Nervozno je pogledala ka baricama u stenju. Kapljice vode rasprskavale su se svetlucajuči kao dijamant zahvaćen suncem, a zatim padale, nestajući na putu još jednog talasa. Plima se vratila.

Progutala je lepljivo-slatku žuč i okrenula se Kasi s novim osećajem hitnosti. „Treba da se podelimo.” Kasi je klimnula glavom, ali činilo se da je izgubljena u svom jadu.

„Mi ćemo da proverimo barice u stenama”, predložila je Sem. „Da, a Stiven i ja ćemo da se vratimo uz plažu i proverimo da li ga je neko video. Hajde da se nađemo na parkingu za dvadeset minuta. Važi?” Ponovila je glasnije. „Važi?” Sem i Kasi ponovo su klimnule, a onda se okrenule, brzo krenuvši ka stenama koje su izbijale po površini plaže. Dora je kršila ruke. „Sve će biti u redu”, Stiven je pokušao da je umiri. „Videćeš. Verovatno pravi neke gluposti u prodavnici na plaži. Ili je stao u red za još sladoleda.”

„Nadam se”, složila se Dora. „Stvarno se nadam.” Osetila je da je Stiven uzima za ruku i utešno je steže. U drugim okolnostima, shvatila je, bila bi u delirijumu od sreće što je Stiven Pejdž drži za ruku. U drugim okolnostima... Pogledali su plažu koja se prostirala pred njima. Odjednom je izgledala ogromno. „Da li da se podelimo?” pitala je Dora, ne znajući odakle da počne.

„Hajde da idemo paralelno, jedno pored ivice mora, jedno dalje uz plažu. Tako ćemo pročešljati celu širinu i neko od nas moći će da ga vidi.” Dora je klimnula glavom, zahvalna za njegovu smirenu logiku. „Trebalo bi da mi kažeš šta je obukao. Sećaš li se?”

Dora je ispustila jecaj, pola smeh, pola plač. „O, sećam se. Nosi kostim Supermena.”

Stiven se nasmešio. „Pa, to je originalno. Ne bi trebalo da danas bude previše Supermena na plaži. Pretpostavljam da ćemo ga prilično lako uočiti.”

„Da”, složila se Dora, odjednom optimističnija. ,,U pravu si.” Krenuli su ka parkingu. Stiven se odlučio za teži put, krenuvši višom stazom duž obale, preko vrelog kamenja, dok je Dora ponovo krenula istim putem po šljunku uz ivicu vode. Pregledala je ivicu vode tražeći znake dečačića i svaki čas uzaludno pogledala dole, nadajući se nekim tragovima bratovljevih koraka na kamenčićima koji su se neprekidno premeštali. Kada se približila parkingu, pogledala je porodične kampove na plaži, tražeći blesak crvenog i plavog, pitajući ljude da li su videli dečaka u kostimu Supermena. Svaki put zauzvrat je dobijala uljudan osmeh i odmahivanje glavom. Povremeno bi vratila pogled ka vodi. Talasi su zapljuskivali obalu sve većom silinom. U vodi je videla devojčicu na dušeku na naduvavanje i njenog oca kako se odjednom prevrću pred snagom talasa i nestaju u peni. Ona se pojavila, nekoliko sekundi kasnije, zamršene kose i spetljanih udova, a njeno zaprepašćenje preraslo je u oduševljenje kad je videla svog oca kako joj pruža ruke i kada je shvatila da je bezbedna. Izgurali su dušek iz vode na plažu ispred nje. Dora više nije mogla Avada

91

Anna

da gleda. Skrenula je pogled ka telima rasutim po obali i razočarano pokušala da se oslobodi misli koje su joj odjednom preplavile glavu. Alfi nije umeo da pliva bez mišića. Srela se sa Stivenom kod zida. Odmahnuo je glavom dok je išao ka njoj i Dora je osetila kako se još jedan grumenčić nade raspada. „Žao mi je, niko ga nije video.” Dora je grickala nokte. „Šta ćemo sad?”

Odlučili su da se ponovo razdvoje, Stiven je krenuo ka prodavnici, a Dora nazad ka sladoledžiji i zidu. Tamo su bili nasmešeni stari par koji je sedeo na klupi i bez reči gledao ka horizontu, izgorela porodica koja se raspravljala ko će šta da nosi nazad do kampa, i jedan otac izmučenog izgleda, natovaren porcijama ribe i krompirića. Niko od njih nije video njenog brata.

Nekoliko minuta kasnije pojavile su se Kasi i Sem, crvenih lica i znojave od hodanja uz plažu. Dora se zagledala ka njima, telepatski pokušavajući da natera lik malog plavokosog dečaka da se kao fatamorgana pojavi pored njih. Ali one su bile same. I kako su prilazile bliže, Dora je videla da je Kasino koleno izgrebano i krvavo i da nešto drži u rukama. Kasi ih je primetila i potrčala. „Je li tamo?”, pitala je bez daha. Dora je odmahnula glavom.

„O, Dora”, borila se za vazduh pružajući mokri, zgužvani materijal. „Ovo je njegov supermenski plašt. Sem ga je pronašla na stenama pored jedne barice. Skroz je mokar.” Dora je teško progutala. „Jesi li sigurna? Mislim, sigurno je njegov?”

Kasi nije odgovorila. Samo ju je pogledala tako da joj se stomak okrenuo, a oči zapekle od suza. „Pa, šta sad?”, pitala je Dora. Shvatila je da jedva diše. Srećom, Sem je preuzela kontrolu.

„Dora, ti idi kući. Pogledaj da li se Alfi nekako vratio tamo. Ako nije tamo, pozovi roditelje. Ispričaj im šta se desilo. Nas troje nastavićemo da tražimo ovde. Mislim da treba da razgovaramo sa spasiocem, a možda i da pozovemo još nekoga da traži s nama.” Kasi je zaječala. „O, Alfi. Bože, gde je on? U gadnoj smo nevolji.”

Dorin um je zujao. Mozak su joj ispunile Alfijeve slike. Alfi kako stoji na ivici barice u stenama dok nailazi ogroman talas. Alfi kog s plaže odvode nepoznati ljudi. Alfi kako luta opasnim putevima Samertauna dok ogromna kamp prikolica naleće na njega. Alfi kako korača ka talasima dok se njegove čizmice brzo pune vodom. Alfi kako stoji na ivici litice dok njegov ogrtač divlje leprša na vetru. Te slike zakrčile su joj misli i zaustavile je sleđenu u mestu. Nije želela da ode s plaže. Ne bez Alfija. „Dora!”, Stiven ju je uhvatio za ramena i protresao. „Dora, kreni. Požuri.” Poslednji put pogledala je njih troje kako stoje na parkingu, a onda potrčala.

Avada

92

Anna

Helen

Današnjica Helen je sedela u zimskoj bašti, izgubljena u mislima kada se Dora vratila. Zalupljena ulazna vrata bila su znak njenog dolaska. Nije znala koliko je prošlo otkako joj je ćerka saopštila vest o svojoj trudnoći, ali rano večernje sunce okrznulo je vrhove drveća i njegova toplota iskosa je zalazila u zimsku baštu, terajući stare drvene grede da krčkaju i škripe kao artritični zglobovi. Helen je znala da se loše ponela, čak i za nju. Bilo je vreme da se iskupi. Kruto je ustala i pospremila tanjire i šolje, vraćajući porcelan na poslužavnik i odnoseći ga u kuhinju. Zatim se, nesigurno, popela uz stepenice.

Doru je pronašla u Alfijevoj sobi. Sedela je na staroj stolici za ljuljanje pored prozora, lica okrenutog ka vrtu, nogu - sada blatnjavih - savijenih ispod sebe. Neprimećena, Helen je stajala na vratima i upijala ćerkin profil, njen elegantni vrat zategnut od napetosti, njenu bledu kožu i oči boje morske trave, njen nos, tanak i prav, tragove prvih pegica po njenoj koži, njenu neukrotivu tamnu kosu nehajno skupljenu u konjski rep. Iako je sada bila mlada žena, Dora se uopšte nije razlikovala od devojčice koju je Helen pamtila kako jurca po kući pre samo nekoliko godina, vrteći smejuljivog Alfija u rukama, ili kako sklupčana sedi u Ričardovom krilu dok mozgaju nad nekom knjigom ili slagalicom. kako su došle do ovoga? Dve oštećene žene nesposobne da komuniciraju nikako drugačije osim brutalnim probadanjem i oštrim udarcima sukoba i bola. Bilo je očigledno da Dora nije znala koliko je privlačna i sada joj je palo na pamet da je to možda njena krivica. Pokušala je da se seti kada je poslednji put dala kompliment ijednoj svojoj ćerki i nije uspela, pa se prepustila prolaznom trenutku žaljenja. Znala je da nije bila naročito dobra majka. Zapostavljala je svu svoju decu u ključnim trenucima njihovog života i sada je plaćala cenu. Da li je bilo kasno da se promeni? Dora je uzdahnula i promeškoljila se na stolici. Da, prelepa je; prelepa ali izmučena. Dok je Helen posmatrala ćerku, shvatila je da ona sedi na onoj istoj stolici na kojoj je i ona sedela pre trinaestak godina, dojeći Alfija danju i noću i nežno ga uspavljujući ljuljanjem. Prisetila se slatkog mirisa pudera na njemu, neverovatno meke kože i ritmičnog sisanja i povlačenja njegovih usta na njenoj dojci. Majka i beba su se u noćnim satima spajali sa silom univerzuma koja je bila jednako prirodna i nepokolebljiva kao podizanje i spuštanje talasa na obali. A sada, nekim čudnim obrtom sudbine, tu je bila Dora, sedela je pred njom, trudna i uznemirena.

Znala je da će ovaj dan doći. Zamišljala ga je milion puta: kako jedna od njenih ćerki donosi vest da će postati majka. Ona i Ričard čak su i razgovarali o tome dok su devojčice bile tek malo starije od beba, zamišljajući veličanstvene dane svadbenih proslava i rođenja svojih unučića. Tada su živeli tako nevinim životima, pravili toliko naivnih pretpostavki, jer ona je te trenutke zamišljala isključivo kao vreme ispunjeno srećom. I jeste bila srećna zbog Dore. Ali ono što nije očekivala, ono na šta Helen nije računala, bio je neopisiv osećaj Avada

93

Anna

ljubomore koji je preplavio njeno telo posle Dorine objave. Bila je to fizička stvar, žestoka sila koja joj je otela dah iz pluća i ostavila je nemu i potresenu zbog čiste ružnoće svog postojanja. Kako je mogla?

Sigurno je čudovište kada je osećala tako žarku ljubomoru prema ćerki koja je dobila priliku za novi početak, novi život, dok su Helen ostale samo njene greške, njena kajanja i sveprožimajuća žalost? Za nju nema druge prilike. Imala je svojih pet minuta i protraćila ih je. Ali bar je uspela da proguta svoju uzavrelu ljubomoru. Ona je sada bila pod kontrolom i zakopana, ugušena hitnijom potrebom da se iskupi Dori. Želela je da joj priđe, da je privuče u zagrljaj i uveri je da će sve biti u redu, ali nije mogla. Kao da je bila usidrena, prikovana strahom, žaljenjem i bolnom željom da stvari ne učini još gorim, pa je samo stajala na istom mestu, jedva dišući dok se Dora nije naglo okrenula, iznenađena kada je videla da je majka posmatra s vrata. „Nisam čula da si se popela.” Glas njene ćerke bio je ravan. Lice umazano suzama ponovo je okrenula ka prozoru. Još je bila ljuta.

„Ne”, rekla je Helen. Nije znala šta da kaže. Nije znala kako da započne razgovor koji je neizgovoren visio između njih, ali naterala se da ude u sobu i sedne na krevet u uglu, poravnavajući plavi jorgan ispod sebe. „Izvini.” Helen je zastala, ali Dora se nije ubacila. Znala je da je pozornica sada njena. „Nisam očekivala... nisam znala šta si ranije htela da čuješ... dole.” Udahnula je i nastavila. „Kako se osećaš? Zbog trudnoće?” Dora nije skidala pogled s procvetalog drveća. „Muka mi je većinu jutara, a do večeri sam tako umorna. Umorna sam kao nikada pre, kao da mi je umor zakopan duboko u kostima.” „Meni je bilo isto tako s Kasi”, prisetila se Helen uz mali osmeh. „Trebalo bi da prođe za nekoliko nedelja.” Još jedna pauza, a zatim: „Da li je bilo neplanirano?”

Primetila je da se njena ćerka trgla. Bilo je to pogrešno pitanje. Pokušala je opet. „Hoću da kažem, ranije si delovala tako uznemireno. Palo mi je na pamet. Pomislila sam, možda je to nešto zbog čega ti nije drago.” Helen se u sebi zapitala da li je Den otežavao Dori situaciju. Delovao je kao fin momak, ali čovek nikada ne može biti siguran. Dora je uzdahnula i najzad se okrenula ka majci. „Plašim se.”

Helen je bio potreban trenutak da reaguje. „Pa, to je sasvim prirodno, većina mama se prvi put plaši. Tvoje telo prolazi kroz ogromnu transformaciju. Svi ti hormoni jurcaju unaokolo...” „Ne. Nije samo to”, prekinula ju je Dora. „Plašim se prošlosti. Onoga što se desilo. Plašim se da bi moglo da se ponovi. Već se osećam kao da sam izgubila jednu porodicu. Stvoriti drugu je prevelika odgovornost... previše da bi se ponovo izgubilo. Ne mogu to. To bi me slomilo.” Eto. Bilo je izgovoreno. Helen je na tren zatvorila oči, pokušavajući da pronađe reči kojima bi je utešila. „Ono što se desilo bila je užasna... tragedija. Ali sada je gotovo. To je bilo nekad.” Avada

94

Anna

„Kako možeš da budeš sigurna, mama? Mislim, iskreno, niko od nas nije ni pomišljao, znaš... niko od nas nije mogao ni da zamisli šta će se desiti... posledice svega onoga.” Dorine reči su se utišale i nestale. Činilo se kao da ne može da nastavi, ali onda je užurbano našla reči. „Mislim da ne mogu da podnesem odgovornost majčinstva. Znaš, još se pitam da li bi stvari bile drugačije da sam se onog dana ponašala drugačije, da sam bila drugačija. Mislim, kako bih mogla biti spremna za roditeljstvo kada se u sebi još osećam kao dete, isto dete koje sam bila na plaži onog dana?”

„Ali upravo je u tome stvar, Dora. Ti jesi bila samo dete, devojčica.” Helen je spustila prste na boru između obrva i pokušala da ublaži glavobolju koja je jačala. „Mislim da bismo sada svi postupili drugačije”, priznala je na kraju. Bog zna da ona bi. Imala je i previše svojih žaljenja. Pitala se da li je sada trenutak da prizna sopstvenu krivicu, da izgovori svoju prljavu malu tajnu. Ali Dora je ponovo progovorila. „Ja ne mogu da zaboravim. Mislim na to svakog dana.”

„Svi mislimo, draga. Ali u nekom trenutku ćeš morati. Moraćeš da kažeš sebi: 'To nije bila moja krivica'.”

„Zar nije?” Dora je ispitivački pogledala majku. „Da li zaista veruješ u to?” Helen je progutala. Znala je šta Dora mora da čuje. Znala je da Dora mora da bude razrešena krivice. A sada je to mogla da kaže naglas. Helen je mogla da izgovori reči koje je u mislima uvežbavala još od onog dana. Kaži. Kaži, terala je sebe. Ali opet, zaustavio ju je parališući strah i nekoliko sekundi kasnije videla je kako nada, koja je zaiskrila u Dorinim očima, zamire jednako brzo koliko se i pojavila. Izgarala je od stida zbog svog kukavičluka i pokušala drugačijim pristupom. „Ponekad se probudim i samo to što sam ovde, u ovoj kući, donosi mi veliku utehu. A ponekad je drugačije. Znam i pre nego što otvorim oči da ću se jedva naterati da ustanem iz kreveta, jer će to značiti da treba da se suočim s još jednim crnim danom, s još jednim danom u kom se svi suočavamo sa svojom budućnošću, svojim životima, zaglavljenim u ovoj užasnoj crnoj rupi.” Helen je zastala, odlučno pogledala ćerku i dodala: „Bez njega... jedni bez drugih.” Dora je klimnula. Razumela je. Bili su pokidani i rasuti na vetru, svi zaključani u sopstvenom čistilištu. „Da li se ikada pitaš da li je policija pogrešila?” Helen je pogledala u vrt. „Ne”, slagala je. „Ja da, sve vreme.”

Helen je pomislila na sve moguće scenarije koje je smišljala iz noći u noć i zgrčila se od bola. „Izvini, da li ti je ovo previše teško?”, pitala je Dora. „Ne, dobro je razgovarati o njemu. Nikada nismo...” zaćutala je.

Dora je klimnula glavom. „Den kaže da je ovo naša šansa. Misli da bi trebalo da je ščepamo obema rukama. Misli da je ova beba prilika da ja počnem iz početka, ali on ne shvata. Ne postoji nikakav 'novi početak', zar ne? Nema tačke. Nema novog lista. Naši životi se samo nastavljaju. A ipak, morala sam da dođem ovamo. Nisam mogla da se oslobodim ovog osećaja... neznanja.” Zastala je i nesvesno protrljala stomak. „Imam snove.” „Kakve snove?”

Avada

95

Anna

„Snove o padanju. Snove o davljenju. Ima jedan san kada izgubim nešto stvarno važno. Može da bude bilo šta, ali to me proganja. Obuzima me tako užasan osećaj kada shvatim da je nestalo... zauvek. Neprekidno to sanjam, iznova i iznova. A pre neku nedelju, u metrou, bila je saobraćajna nesreća. Bio je špic i ja sam se zaglavila. Bilo je užasavajuće, kao da sam se zaglavila u procepu... uspaničila sam se. Taj osećaj... koprcanja, gušenja... rastrzao me je.” Helen je ponovo zatvorila oči.

„Izvini, mama, znam da je ovo sigurno bolno. Ali zar se ti nikada ne pitaš hoćemo li jednog dana saznati šta se desilo?” „Da li bi to sada imalo ikakvog značaja, posle sveg ovog vremena? Den je u pravu. Trebalo bi da zgrabiš ovu priliku obema rukama.”

,,I želim to”, Dora je bila uporna. „Zaista želim. Ne želim da odgurnem Dena. Samo ne znam mogu li da nastavim dalje kada se osećam kao da stojim na tako opasnoj ivici. Kako možeš prosto da prihvatiš da je to - to? Zar ne želiš odgovore?”

„Nema odgovora, Dora. Zar misliš da ih nismo tražili? Tražili smo i tražili i nije ih bilo. Morala sam to da prihvatim. To je bila najteža stvar koju sam ikada morala da uradim, ali uradila sam to.” „Ali još ima toliko pitanja bez odgovora...” Helen je videla kako njena ćerka zatvara oči i trlja slepoočnice, gest koji ju je toliko podsećao na Ričarda da je gotovo ostala bez daha. „Prosto ne verujem... ne mogu da verujem dok...”

„Dora”, insistirala je Helen, očajnički želeći da zaustavi reči koje su se kotrljale s jezika njene ćerke, „moraš to da zaboraviš. Vreme je.”

Dora je odmahnula glavom. „Ne”, rekla je ravno. „Ne mogu. Još ne.” Ponovo se okrenula ka prozoru. „Još ne.” Činilo se da je njihov razgovor završen.

Helen je uzdahnula. Prilika je prošla, ponovo. Stidela se sebe, jer nije progovorila, jer nije ni pokušala da olakša teret svojoj ćerki. Ali opet, šta god da kaže, kolika god bila njena lična krivica, znala je da ne može da promeni ono što se desilo. Nije bilo ničeg što bi mogla da kaže da bi popravila ono što je već bilo pokvareno. Dora je prenoćila. Helen joj je namestila krevet u njenoj staroj sobi, a kada se Dora istuširala i presvukla, dve žene sele su u kuhinju i zajedno večerale. Bio je to neprijatan obrok. Obe su bile nespretne, postiđene polovičnim razgovorima koje su vodile, ali više nisu pominjale onaj dan niti Dorinu trudnoću; u pola deset Dora je rekla da je umorna i otišla u krevet. Helen je ostala budna još malo ispred televizora koji je zujao i drobio u dnevnoj sobi. Nije obraćala pažnju na njega. Umesto toga, zamišljala je Doru kako leži gore, u istom mesinganom krevetu u kom je ona spavala tokom svoje prve posete Kliftopsu. I ona je tada bila trudna, s Kasi. Sve je bilo kao nekakva neslana šala. Istorija se ponavljala i uprkos utehi koju je pokušala da pruži Dori tog popodneva, nije se mogla izbeći činjenica da je bila prestravljena. Nije mogla da uteši Doru niti da se zakune da su njeni strahovi neosnovani, jer duboko u sebi nije znala da jesu. Helen je na teži način naučila da život može da se sruči na čoveka svom silinom. A da je mogla išta da kaže svojoj ćerki, da su ponovo razgovarale, sa sirovom i surovom iskrenošću s kojom nije mogla da govori ranije tog popodneva, rekla Avada

96

Anna

bi joj da beži. Da beži koliko je noge nose od suza i jada i užasnog bola kojim će je život darivati. Dok je sedela u dnevnoj sobi i razmišljala o Dorinoj dilemi, Helenina glava počela je da se puni vrteškom slika iz prošlosti. Ispunjavale su joj um kao blede polaroid slike: devojčice koje traže školjke na plaži, mršave i izgorele u kupaćim kostimima; Ričard zatvoren u svojoj radnoj sobi na Božić, njegova svetla glava puna koncentracije nagnuta nad tablom za crtanje; Alfi kako se kikoće, njegovi punački udovi koji mlataraju dok ga Dora vuče po ispoliranom drvenom podu u korpi za veš; Kasi kako ćudljivo trupka uz stepenice posle još jednog prekora, jer je prošlo vreme za odlazak u krevet; njen suprug kako trči ispred nje do Zlatnog vrha, s jaknom koja leprša na vetru; Alfi kako od nepojedenog graška pravi osmeh na kuhinjskom stolu; njeno troje dece, dve svetle glave i jedna tamna, pognute zajedno dok nižu bele rade u dugačke venčiće; i najzad, Dorino lice išarano suzama, kada je onog letnjeg popodneva uletela u kuhinju s nepojmljivim novostima koje su joj pokidale život. Scene iz života zapljuskivale su je dok se, nadvladano emocijama, Helenino pažljivo čuvano držanje nije raspalo. Dok je televizor rasipao boje po zidovima dnevne sobe, Helen je isplakala beskrajnu reku krupnih, nemih suza. Jecala je zbog decenije kajanja i žalila je, ponovo, zbog malog života koji su svi zauvek izgubili.

Avada

97

Anna

Helen

Jedanaest godina ranije Kuća je bila smrtno tiha kada se Helen vratila. Ušla je na prednja vrata i zatvorila ih za sobom uz blago 'klik', naslonivši čelo na hladan zid samo na trenutak. Čula je poznato zujanje prastarog frižidera u kuhinji i tihi odjek kuće koja je disala na svojim temeljima, ali nije bilo nikakvog zvuka ljudskog života. Deca su još napolju, verovatno na plaži, jedu sladoled i piju gazirane sokove dok im se ne smuči. Nasmešila se: bio je to poslednji dan raspusta, malo popustljivosti neće im naškoditi. Napraviće im nešto zdravo za večeru, repete za Ričarda. Biće zahvalan za domaće jelo kada siđe s voza iz Londona.

Bila je rumena i razdragana. Tobijas je bio grub s njom i još je mogla da oseti težinu njegovog tela kako pritiska njeno na dugačkoj travi u polju koje su pronašli tog jutra. Nije bilo ničeg romantičnog u njihovom susretu. Bio je prljav i nagao. Ali Helen se pokorila njegovim željama, uzbuđena zbog njegove potrebe da je ima. A posle toga, ležala je u njegovim rukama i prepustila se njegovim sanjarenjima o životu bez muževa, žena, dece i odgovornosti. Bila je to igra koju je Tobijas voleo da igra, zamišljanje života kakav bi mogli imati u nekom drugom svetu, a ona mu je rado izlazila u susret. Ležali bi zajedno na toploj zemlji, planirali svoje druge živote, dok bi dugačke vlati trave i glave kukute igrale naspram plavog neba iznad njih. Sabravši se, Helen je odlebdela kroz hodnik, tiho pevušeći nekakvu glupu pop pesmu koja joj se urezala u glavu na putu do kuće. Uvek se osećala tako živom posle vremena provedenog s Tobijasom. Kao da joj je električni udar prošao kroz telo, puneći energijom njene umorne udove i osvežavajući joj misli, uništavajući na nekoliko kratkih sati paučine banalnosti iz njenog života. Tobijas je bio u pravu: on joj jeste prijao. Dok je lutala niz hodnik, pogledala je svoj sat. Bilo je skoro tri. Ako bude imala sreće, stići će da se istušira i presvuče pre nego što se deca vrate. Stigavši do stepeništa, okrenula se i pogledala u ogledalo. Da, razlika je bila primetna: izgledala je bezbrižnije, srećnije. Da li će to biti očigledno i drugima? Dok je pažljivo posmatrala svoj odraz u ogledalu, pogled joj je privukla tamnozelena mrlja utisnuta u cvetnu tkaninu njene skunje. Fleka od trave. Sigurno se desilo dok je bila s Tobijasom. Prokletstvo. Protrljala ju je, ali znala je da je nikada neće skinuti s bledog pamuka. Bio je uništen. Sa uzdahom se okrenula i pošla uz stepenice, ali čim je stopalom dotakla prvi stepenik, čula je kako su se zadnja vrata zalupila. „Mama? Mama, jesi li kod kuće?” Dođavola. Bila je to Dora. Već su se vratili. „Ovde sam”, doviknula je lako, provlačeći prste kroz kosu i tapkajući se po licu obuzeta sobom. Ne bi imala ništa protiv bar pet minuta za sebe. Dora se pojavila iz kuhinje. Obrazi su joj bili jarkocrveni i činilo se da se bori za vazduh, udišući ga velikim, isprekidanim dahtanjem. „Da li je on ovde?” jedva je izgovorila, očima nervozno prelećući po hodniku. Avada

98

Anna

„Ko da li je ovde?” Helen se naterala na nevini osmeh, ali nije mogla da spreči lagano crvenilo koje joj je izbijalo na licu. Nije bilo šanse da Dora zna za Tobijasa. To je bilo nemoguće. Ali lice njene ćerke gorelo je još zagasitijom crvenom, suze su joj se nakupljale u očima. Helen je nervozno progutala. „O, mama”, zaplakala je, „desilo se nešto užasno.”

„Šta je bilo? Šta se desilo?” Molim te, bože, upregnula je snagu svoje volje. Nema šanse da ona zna za njenu vezu - bilo šta, samo to ne.

„Alfi”, Dora je jecala. „Nestao je.” Nevini osmeh koji je igrao na Heleninim usnama zaledio se dok je polako shvatala ćerkine reči. Odmahnula je glavom. „Kako to misliš nestao?” „Nigde ne možemo da ga nađemo.”

Helen je prišla bliže. Zgrabila je ćerkinu ruku i zagledala se u njene krupne oči. „Gde je on, Dora? Gde ti je brat?” Dora nije mogla da podnese majčin pogled, a Helen, osetivši kako se prvi namotaj straha uvija u njenom stomaku, zarila je prste dublje u meso njene ruke. Dora se trgla i pokušala da se izmigolji iz njenog stiska, ali Helen je nije puštala. „Gde je on?” zahtevala je odgovor. Dora je histerično zajecala. „Ne znam! Tražili smo i tražili, ali on je nestao.”

„Nestao? Gde je Kasi?” Helen se zaustavila na tren. „Da li je ovo neka glupava šala kojom hoćete da me uplašite? Ako jeste, nije smešna.” „Ne”, prošaputala je Dora. „Kunem se. Bili smo na plaži. Ja sam otišla po sladolede. Mislila sam da je on sa Kasi. Ali on je sigurno krenuo za mnom i sada ne možemo da ga nađemo. O, mama...” Nije mogla da dovrši rečenicu. Krupne suze sada su brzo tekle. „Gde je Kasi?”, pitala je Helen ponovo.

„Još je na plaži.” Helen je brzo krenula. Ključevi automobila bili su na stolu u hodniku, gde ih je bacila pre samo nekoliko minuta. „Glupa devojčice! Rekla sam ti da ostanete zajedno. Čekaj ovde. Idem da ga nađem. S vama ću razgovarati kada se vratimo.”

„Mama, tako mi je žao, stvarno nisam...” Helen je podigla ruku da ućutka ćerku. „O vašoj kazni razgovaraćemo kasnije. Kada se Alfi vrati kući.” Nije zastala da sluša Dorino žalosno jecanje. Istrčala je iz kuće, uskočila u automobil i odjurila niz prilaz što je brže mogla. Vožnja do plaže bila je kratka, ali kada je Helen stala na parking, ubedila je sebe da će zateći Kasi i Alfija kako sede pored zida i čekaju je. Mogla je da ih vidi, njihove svetlokose glave kako se presijavaju na popodnevnom suncu dok mašu i bezbrižno mlate nogama. Sve je to samo nekakva glupa zbrka. Dora je preterivala.

Zaustavila se na mestu za invalide i iskočila iz automobila, trčeći kroz gomile turista natovarene stolicama na rasklapanje i izletničkim korpama, ćilimima i dušecima na Avada

99

Anna

naduvavanje dok su odlazili s plaže. Nekoliko njih radoznalo ju je pogledalo dok se gurala između njih, ali ona ih je ignorisala. Morala je da stigne do obale. Morala je da stigne do Kasi. A onda ju je videla, baš tamo gde ju je i zamišljala nekoliko trenutaka ranije, kako stoji pored zida. Ali kako je prilazila bliže, mogla je da vidi da druga svetlokosa glava, koju je zamislila pored ćerkine, nedostaje. Kasi je stajala pored devojčice koju Helen nije prepoznala, devojčice s dugom crnom kosom i najbeljom kožom. Od Alfija nije bilo ni traga. Helen je zaječala i slepo potrčala ka njima.

„Gde je on?”, izustila je kada se primakla. Kada Kasi nije odgovorila, vrisnula je ponovo: „Gde je Alfi?” Zgrabila je Kasine ruke i drmala je snažno sve dok se ona nije otromboljila u njenim rukama poput krpene lutke i dok nije osetila kako je neko obuzdava otpozadi i govori tihe, umirujuće reči. „Smirite se... tražimo ga... Obalska straža je na putu... pronaći ćemo „Ne razumete”, rekla je, okrećući se ka ženi koja ju je držala, „on je samo beba.”

„Razumem da je ovo veoma uznemirujuće za vas”, smirivala ju je mlada žena. „Samo pođite malo sa mnom, gospodo Tajd...” Helen je tek tada primetila da žena nosi policijsku uniformu. Pustila ju je da je odvede u senku hladnjaka ispred male prodavnice na plaži. Činilo se da se oko njih skuplja gomila, ali Helen nije obraćala pažnju na zurenje i šaputanje, samo je izbezumljeno pregledala gomilu, terajući lice njenog sina da se pojavi pred njom. Zašto su svi samo stajali tamo? Zašto nisu tražili Alfija? Helen je u očajanju gledala preko plaže. Sunce se lagano spuštalo ka horizontu i na moru su se pojavljivali laki, rasuti oblaci boje ćilibara. Mogla je da vidi ribarske brodove kako se vraćaju na obalu, umorni od dana na okeanu. Oko talasa koji su se razbijali o kopno odjednom je počelo komešanje dok je nekoliko galebova lepršalo krilima i kreštalo braneći svoju teritoriju sa izletničkim ostacima. Dalje uz plažu plastična kesa doletela je ka njima preko kamenja. Helenino srce poskočilo je kada je ugledala dečaka kako je juri, ali nada se pretvorila u nevericu kada je shvatila da to nije njen sin. To nije bio Alfi. Ponovo se osvrnula i shvatila da je Kasi nestala s njenih očiju. „Gde mi je ćerka?” pitala je, iskrenuvši se ka policajki pored sebe.

Žena joj je umirujuće spustila dlan na ruku. „Samo će joj postaviti nekoliko pitanja.” „Hoću da je vidim. Hoću da čujem šta ima da kaže. Gde su je odveli?” „U prodavnici je, ali možda bi bilo najbolje da...”

Helen nije htela da čuje ostatak. Jurnula je kroz vrata u prodavnicu, a onda, zatekavši je praznu, banula u zadnju prostoriju iz koje je čula žamor glasova.

Mali magacin bio je mračan i krcat. Kasi je sedela na gomili kutija ispred policajca koji je škrabao brze beleške u blokče. Kasin pogled kao da je bio prikovan za ofucani linoleum na podu ispred nje i nervozno je čačkala pocepani ugao jedne kutije, sitneći talasasti karton na milion komadića koji su polako lepršali ka podu. Nervozno je podigla pogled kada je Helen ušla u prostoriju, a onda ponovo oborila oči ka podu. „Izvinite, molim”, Helen se obratila policajcu. „Ja sam joj majka. I ja bih volela ovo da čujem.” To nije bilo pitanje. Avada

100

Anna

Mladi policajac je klimnuo i ponovo se okrenuo ka Kasi. „Znači, svi ste zajedno krenuli od kampa.” Kasi je klimnula glavom. „U koje vreme ste stigli na plažu?”

„Bilo je oko jedanaest sati ujutro. Prvo smo se našli sa Sem, a onda krenuli do Stene.” „Ko je Sem?”, pitala je Helen oštro.

Policajac ju je prostrelio pogledom. Nije bio ljut, ali bilo je jasno da je smatrao da je najbolje da samo on postavlja pitanja. „Da li je Sem ona devojčica napolju?”, pitao je.

Kasi je klimnula. „To mi je drugarica.” „ A gde je Stena, Kasandra?” pitao je policajac.

Helen se zavrtelo u glavi. Nikada nije čula da Kasi priča o nekoj Sem.

„Na suprotnom kraju plaže”, nastavila je Kasi, „blizu barica u stenama. To je samo pećina u koju ponekad odlaze tinejdžeri... znate... samo da... vise tamo.” Policajac je klimnuo glavom. „Možeš li da nam pokažeš gde je ta pećina?” „Da, ali tamo smo već gledali. On nije tamo.”

„Dobro, ali voleli bismo da pogledamo još jednom. Znači, oko jedanaest jutros krenula si u pećinu sa Alfijem i Sem?” „Da. I s Dorom, mojom sestrom. I ona je bila tamo.”

Policajac je ponovo zapisao nešto u svoju svesku. „Da li ste dugo bili u pećini?” „Da. Bili smo tamo oko sat. Onda je Dora rekla da ide da kupi sladoled.” Kasi je razmislila na trenutak. „Ne, prošlo je više od jednog sata. Sećam se da me je pitala koliko je sati pre nego što je krenula. Bilo je nešto pre jedan po podne.”

Policajac je ponovo klimnuo glavom i zapisao u svoju beležnicu. „Kada se vratila, Dora me je pitala gde je Alfi. Mislila sam da se šali. Sem i ja nismo videle Alfija otkako je otišla. Mislile smo da ga je povela sa sobom.” Helen je osećala kako joj utroba tone i glasno je zacvilela. „Znači, nijedna od vas ga nije čuvala? A šta sam vam rekla?” Policajac je podigao dlan. „Ako vam ne smeta, gospodo Tajd, znam da je teško, ali sada nam je vreme najhitnije.” Helen je klimnula i ugrizla se za jezik. „Znači, poslednji put videla si Alfija danas nešto pre jedan po podne?” Kasi je klimnula glavom. Helen je pogledala svoj sat. Bilo je skoro četiri.

„Misliš li da je izašao iz pećine? Da je krenuo za Dorom po plaži? Sećaš li se da ti je išta rekao o tome šta bi voleo da uradi? Gde bi voleo da ode?” Kasi je odmahnula glavom. „Bio je srećan u pećini.” Odjednom se setila nečega i zajecala. „Mislio je da je to pećina slepog miša. Mislio je da su galebovi slepi miševi.” Helen je osećala kako joj suze peku oči. Njen mali dečak bio je tamo negde, sam. Avada

101

Anna

„ A šta ste ti i Sem radile dok je Dora kupovala sladoled?” Kasi je pocrvenela. „Samo... pričale... i, znate... pušile.” Helen je osetila da joj krv ključa. Kasi je pušila? „Shvatam.” Policajac je nešto zapisao u beležnicu. „Šta je Alfi imao na sebi kada si ga poslednji put videla?” „Kostim Supermena.”

Policajac se blago nasmešio dok je zapisivao u beležnicu. „Možeš li da ga opišeš?” „Plavi donji deo pidžame, crvene gumene čizme, plava majica sa Supermenovim znakom i crveni ogrtač.” Kasi je na tren pogledala Helen, a zatim odmah skrenula pogled. „Mama mu je na njega prisila veliko žuto 'S'. Ali ogrtač smo našle pored barica u stenama. Sem ga je našla.” Helenina utroba još jednom je potonula. Želela je da vrišti, ali primorala je sebe da ostane tiha, gurajući pesnicu u usta i čvrsto ujedajući prste. Bolelo ju je, ali nije je bilo briga. Policajac je ponovo klimnuo. Činilo se da je već video taj deo odeće. „Sećaš li se da si videla Alfija kako skida ogrtač u pećini?”

Helen je zaustavila disanje, ali Kasi je odmahnula glavom. „Znači, mogao je da izađe iz pećine i onda ga skine, blizu stena?”

Kasi je polako klimnula. Helen je želela da je dohvati i prodrma, ali samo se jače ujela za pesnicu, osećajući bol ispod zuba. „U redu. To je bilo veoma korisno, Kasandra. Moraćemo da postavimo tebi i Sem još nekoliko pitanja, ali mislim da imamo dovoljno za početak. Da li ti je sestra ovde?”

Kasi je pogledala majku, a Helen je odmahnula glavom. „Izvinite, gospodine, rekla sam joj da ostane kod kuće za slučaj da se Alfi vrati tamo. Mislila sam da je tako najbolje. Došla sam ovamo čim mi je rekla šta se desilo.” Policajac je zapisao poslednji detalj u svoju svesku, a onda je zatvorio. ,,U redu. Razgovaraćemo s Dorom u kući.” Policajac je nešto brzo promrmljao u svoj pucketavi vokitoki, a onda ustao. „Kasandra, mnogo si nam pomogla”, ponovio je pre nego što se okrenuo Helen. „Ne brinite, pronaći ćemo ga, gospođo Tajd. Dva policajca su na plaži i već traže vašeg sina, a ja ću sada pozvati obalsku stražu. To je samo predostrožnost, naravno. On se sigurno negde igra s drugom decom, ili pravi zamak od peska negde na plaži. Znate kakva su deca.” Helen je klimnula glavom i trudila se da ne razmišlja zašto bi morali da pozovu obalsku stražu.

Alfi nije umeo da pliva. Helen je osetila kako joj kolena klecaju, ali policajac je brzo reagovao i njegove jake ruke bile su ispod nje pre nego što je pala na pod. „Hoćete li da sednete, gospodo?” „Ne, ne, biću dobro.” Odgurnula ga je. „Moj muž”, rekla je. „On je u Londonu. Trebalo bi da ga pozovem.” Nije mogla ni da zamisli kako saopštava vest Ričardu, ali morao je da zna. Želeo bi da zna. Odjednom,

Helen je preplavila potreba da oseti snažne ruke svog supruga oko sebe. On bi pronašao njihovog dečaka. „Gde radi?” „Tajd asocijacija. Fichardingova ulica.”

Avada

102

Anna

Policajac je klimnuo glavom. „Mi ćemo ga sada pozvati.”

Helen je jedva primetno klimnula u znak zahvalnosti, a onda izašla iz male prodavnice, iskoračivši u buku i zbrku izvan nje.

Kao da je bila pod vodom. Znala je da je važno da sluša šta joj je policija govorila, ali bilo joj je teško da se usredsredi na bilo šta osim na gomile ljudi koji su odlazili s plaže. Želela je da vrišti na sve njih da ostanu gde su. Želela je da ih sve zaledi u vremenu i ide od grupe do grupe, tražeći među njima Alfijevo lice. I tako, kada je policija najzad završila ispitivanje, ona i Kasi počele su da pročešljavaju gomilu, zaustavljajući sve koje bi srele i pitajući da li su videli dečaka u improvizovanom kostimu Supermena. Ali ma koga pitale, svaki put bi u odgovor dobile oprezno ali saosećajno odmahivanje glavom. Plaža je bivala sve praznija kako su se izgoreli turisti ispetljavali iz svojih pažljivo odabranih mesta i s naporom hodali nazad do automobila i kampova. Najzad, ostala im je samo pusta plaža i neizbežni ostaci iza hiljada nemarnih turista. Helen je nesigurno šutirala konzerve i plastične flaše, papire od sladoleda i prazne kutije od hrane dok se probijala nazad ka parkingu.

U sedam sati Helen je prekinula pretragu da bi pozvala Doru kod kuće. Znala je da su to samo pusta maštanja, znala je da bi je policija obavestila da je on stigao u Kliftops, ali nije mogla da odustane od nade da je Alfi nekako pronašao put do kuće. Dora je podigla slušalicu posle prvog zvona. „Da li je tu?” pitala je Helen.

„Ne”, rekla je Dora. Helen je krenula da prekine vezu, ali Dora je nastavila.

„Da li da dođem tamo i pomognem da tražite? Poludeću ovde sama. Možda bih mogla...” Helen je spustila slušalicu i okrenula se policajcu pored sebe. „Moram da vidim pećinu. Vodite me tamo pre nego što se smrači.”

Policajac je otvorio usta da nešto kaže, ali pogled u Heleninim očima ga je zaustavio. Učtivo je klimnuo. „Krenite za mnom.”

Helen je s naporom ušla u Stenu. Njena pamučna suknja bila je krajnje nepraktična za penjanje po litici, a njene espadrile opasno su se klizale po kamenju. Međutim, policajac koji ju je pratio vešto joj je snažnim rukama pomogao da pređe ivicu. Kada ju je spustio i njena stopala dotakla muljevito tlo pećine, duboko je udahnula. Bilo je to pusto mesto, vlažno i tmurno i smrdljivo od sluzave vegetacije, trule ribe i nečega još gore. Šta je, za ime božje, zaposelo devojčice, pa su došle ovamo? Helen nije mogla da shvati. Lutala je unaokolo minut ili dva, vilice čvrsto stegnute dok je prelazila rukama preko kamenih zidova koji su se nadvijali iznad nje. Kao da se nadala da će dodirom prstima otvoriti tajni prolaz u steni i omogućiti svom sinu da se vrati u njeno naručje, da se vrati iz podzemnog sveta koji ga je ukrao. „Pretražili ste svaki delić ovog mesta?” pitala je.

„Da”, potvrdio je policajac. „Sutra ćemo dovesti pse tragače, ako ga ne pronađemo pre toga.” Helen je odmahnula glavom. „Zašto su došli ovamo?” Avada

103

Anna

„Vaša ćerka rekla mi je da je to tajno skrovište lokalnih tinejdžera.” Pokazao je zidove. „Po grafitima možete videti da nisu prve koje su bile ovde.” Helen je pogledala žvrljotine ispisane bojom u spreju i zadrhtala. Nije mogla ni da pomisli kako se mali Alfi ovde igrao. To nije bilo mesto za dete. Progutala je. „Mislim da sam sada spremna da odem.”

Policajac je klimnuo glavom i oboje su krenuli ka uzanom procepu u kamenu. Dok se Helen podizala i prelazila na drugu stranu, primetila je da sunce zalazi. Alfi će biti gladan. Propustio je večeru.

Ostali su na plaži do mraka i mlada policajka nežno je predložila da se vrate kući. Helen nije htela da ide, nije mogla podneti da se vrati kući bez sina, ali bilo je očigledno da na slabašnoj svetlosti nisu mogli ništa više da urade. Helikopter obalske straže već je opozvan zbog noći, a mada su izvan zaliva mogli da vide svetla na brodovima potrage, čak će se i oni uskoro vratiti na obalu. Bilo je previše kasno i previše mračno. Moraće da sačekaju svitanje da ponovo počnu potragu. Helen je mislila da će joj srce prepući od samog bola dok je ulazila u automobil i vozila Kasi kratkim rastojanjem do kuće. Obe su videle, ali nijedna nije komentarisala prazno dečje sedište koje ih je optužujuće posmatralo otpozadi, a Helen je bio potreban svaki gram snage volje da drži nogu na gasu i da ne okrene automobil i jurne nazad na plažu, vrišteći ime svog sina. „Da li tata dolazi kući?”, pitala je Kasi najzad, prekinuvši tišinu. „Da. Krenuo je iz Londona. Uskoro će stići.”

Bilo je očigledno da su se obe nadale da će Ričard znati šta treba da rade. Helen je lupkala po upravljaču. „Gde je on, Kas? Gde je otišao?”

Kasi je nervozno petljala po otrcanom rubu svoje teksas suknje. „Ne znam”, prošaputala je. „Iskreno ne znam. Mislila sam da je s Dorom. Rekla mi je da ga vodi da kupe sladoled. Onda se vratila s nekim dečakom iz škole...” Dora je sedela za kuhinjskim stolom kada su stigle. Ispred nje stajala je nedirnuta šolja čaja, a ona je nervozno grickala nokte. Skočila je čim su ušle. „Da li je s vama?” Kasi je odmahnula glavom, a Dora se sručila nazad na stolicu, venući kao suncokret kada se približi noć. Helen je prišla sudoperi i nagla se nad rešetku za sudove. Oborila je glavu i ispustila glasan uzdah, oslobodivši sićušnu kap nagomilanog gneva i napetosti. Nije mogla da razmišlja; nije mogla da diše. Kao da je ušla u nekakvu čudnu zonu sumraka, paralelni univerzum gde je sve implodiralo. Dok je stajala tamo, glave nagnute nad sudoperom, njene oči polako su se usredsredile na jarko obojeni predmet ispred nje. Bila je to Alfijeva plastična činija za doručak. Stajala je u sudoperi gde ju je ona spustila samo nekoliko sati ranije, s nepojedenim pahuljicama zalepljenim za strane. U naletu emocija, obrušila se na devojčice. „Šta ste, dođavola, to radile danas?” Njen glas bio je ledeno hladan, ali u njenim očima gorela je vatra dok je ispitivački prvo gledala Doru, pa Kasi, pa ponovo Doru. Devojčice su se nervozno pogledale. Mogla je da vidi strah u njihovim očima. „Gledajte me”, vikala je Helen. „Recite mi šta se desilo.” Avada

104

Anna

„Ja sam kriva”, počela je Kasi. „Moja je ideja bila da odemo u Stenu. Dora nije htela da ide, ali ja sam joj rekla da ja idem, a ona je rekla da moramo da budemo zajedno.” Helen je odmahnula glavom. „Rekla sam vam da ga čuvate. Mislila sam da mogu da vam verujem. Više niste male.” Odmahnula je glavom s nevericom. „Ne razumem kako je dečak mogao prosto da nestane na krcatoj plaži.” Kasi je postideno oborila glavu. „Ima samo tri godine, za boga miloga!” Helenin glas je drhtao. „On je samo beba.”

„Mama”, Dora je počela molećivo, „mi stvarno...”

Helen je odmahnula glavom. „Neću da čujem, Dora. Rekla sam vam da budete zajedno. Ti si ostavila brata i sestru i krenula sama da kupiš sladoled! A Alfi je krenuo za tobom i sada je izgubljen.” Helen je ponovo odmahnula glavom. „Rekla sam da ostanete zajedno.” „Mama”, molila je Dora slabašnim glasom, „žao mi je.”

„Žao!” Helen je napala Doru. „Tebi je žao? Misliš da će to žaljenje pomoći Alfiju koji je tamo negde, sasvim sam, u mraku...” Dora je počela da jeca. „Misliš li da će žaljenje da ispravi sve ovo?” Dora je odmahnula glavom.

Kasi je otvorila usta da progovori, ali Helen je podigla ruku da je zaustavi. „To što ti je žao neće vratiti Alfija kući i ušuškati ga u krevet, gde je toplo i bezbedno. Neće ga sačuvati od nevolje, neće mu napuniti stomak hranom i neće ga s ljubavlju zagrliti. Ima mnogo stvari koje želim da čujem od tebe. Ali sigurno ne želim da čujem da ti je žao, gospođice!” Helen je mogla da oseti kako joj telo drhti, ali nije mogla da se zaustavi. „Ne znam na šta si mislila”, nastavila je, odmahujući zaprepašćeno glavom. „On je mali dečak... beba.” Zastala je, a onda ju je sav gnev napustio i osetila je kako se polako spušta na pod, kao marioneta čiji su se konci olabavili. „Moja beba”, zaplakala je. „Moja jadna, jadna beba...” Neko vreme prostorija je bila ispunjena njenim glasnim jecajima. Osetila je ruku na svom ramenu, ali besno ju je stresla. „Mama...” čula je Doru kako moli. „Mama...” Nije mogla da sluša.

„Samo idi. Gubi mi se s očiju. Sada ne mogu ni da te vidim, Dora.” „Mama?” Ovog puta to je bila Kasi.

„Gubi se!” vrisnula je Helen. „Gubite se obe! Gubite mi se s očiju!” Nije morala ponovo da im kaže. Čula je kako devojčice trče u sobu i Dorino glasno plakanje koje je odjekivalo čitavim putem do njene sobe. Helen je ostala sklupčana u položaju fetusa na podu kuhinje dok je leđa nisu zabolela i dok joj od hladnoće kuhinjskih pločica nije utrnulo meso u tananoj letnjoj suknji. Bilo je neudobno, ali nije bilo ništa u poređenju sa strahom koji ju je stezao iznutra kada bi pomislila na svog dečačića tamo negde u tami, izgubljenog i samog. Mislila je da može da veruje devojčicama; mislila je da su dovoljno odrasle da se odgovorno ponašaju. Ali nije bila u pravu. Tražila je od njih da budu zajedno, ali Dora je nije poslušala. Da su samo ostali svi zajedno, Alfi nikada ne bi odlutao. Avada

105

Anna

Na ulaznim vratima čulo se zveckanje ključeva. Helen se ukočeno razmotala i krenula da dočeka muža. Prošao je kroz vrata, bled kao krpa i skrušen u svom odelu, i privukao je u naručje. Dugo su stajali zajedno, držeći jedno drugo i polako shvatajući ozbiljnost situacije. „Naša beba”, prošaputala je, „naša jadna beba. Tamo negde”, plakala jeRičard joj je milovao kosu i ućutkivao je kao uznemireno dete. „Pronaći ćemo ga.”

Na stepeništu se čula škripa. Helen nije podigla pogled, ali osetila je kako Ričard okreće glavu, a zatim polako širi ruke i kako se toplo telo njihove ćerke pridružuje njihovom zagrljaju. Udisala je slatki miris Kasine zlatne kose i zatvorila oči. Ričard je bio u pravu, pronaći će ga.

Nekoliko trenutaka njih troje stajalo je zajedno u hodniku, držeći se očajnički jedno za drugo i za nadu da će se Alfi vratiti u njihovo naručje s prvim svetlom. Kada je Helen na kraju otvorila oči, podigla je pogled i videla Doru kako stoji sama na vrhu stepeništa. Gledala ih je sa zebnjom, očima crvenim od suza. Helen ju je kratko hladno pogledala. Kako je mogla da prekrši obećanje? Kako je mogla da ostavi Alfija i Kasi i ode s tim dečakom? Zurila je u Doru još malo, nesposobna da sakrije prezir, pre nego što joj je okrenula leđa i pošla u kuhinju da skuva Ričardu čaj. „Razgovarao sam s policijom”, rekao je Ričard nekoliko minuta kasnije. Pridružio joj se u kuhinji i vrpoljio se za kuhinjskim stolom. „Ponovo će početi potragu čim svane. Dovešće i pse. Pronaći ćemo ga, Helen, obećavam.”

Helen ništa nije rekla. Koncentrisala se na ravnomerni oblak pare koji se izdizao iz čajnika. Pitala se koliko bi mogla da podnese njenu vrelinu ako bi iznad nje držala dlan.

„Navodno se mnogo lokalaca dobrovoljno javilo da pomogne”, nastavio je. „Bil Drajden će odmah ujutro doći ovamo. Organizovaće grupe za pretraživanje i krenuće preko litica do plaže. Alfi se verovatno samo izgubio, ušuškao i zaspao u nekom udubljenju u steni, ili u jarku u poljima farmera Plamera. Smejaćemo se svemu ovome za nekoliko dana, videćeš. Biće to jedna od onih priča koje ćemo pričati za njegov dvadeset prvi rođendan da ga obrukamo.” Njegov osmeh bio je usiljen. Helen je klimnula, želeći da mu veruje. „Bar je noć topla”, popustila je. „Hvala bogu da je nosio dugačke rukave i pantalone. Nisam ni sanjala da ću biti zahvalna na njegovoj opsesiji Supermenom.” Ričard se osmehnuo. „Jesi li gladan?”

Odmahnuo je glavom. „Da ti skuvam šolju čaja?” „Neću ništa.”

Čajnik je ispustio svoj prodoran pisak u tišinu i Helen ga je isključila, ne znajući šta sledeće da uradi. Na kraju se okrenula i izvukla stolicu naspram Ričarda. Drveni nogari zaškripali su po pločicama laganim, bolnim vriskom. „Policija je ponudila da nam pošalju pozornika, ali rekao sam da to nije potrebno.”

Helen je klimnula.

Avada

106

Anna

„Sumnjam da ćemo večeras spavati, ali nisam mogao ni da pomislim da uzmem nešto za umirenje i da spavam kada ga pronađu. Da li sam dobro postupio?” Helen je klimnula glavom. Tačno je znala na šta je mislio. Ona nije htela ništa što bi joj otupelo bol; morala je da oseti svaku njegovu oštricu duboko u svom srcu. „Misliš li da su devojčice dobro?” Helen je slegla ramenima.

„Gore je veoma tiho.” „Verovatno su legle. Tako je najbolje. Nisam sigurna da sada mogu da ih vidim. Tako sam razočarana u Doru.” Ričard je podigao glavu i pogledao je. „Rekla sam joj da moraju da budu zajedno. Rekla sam joj da mogu da idu na plažu samo ako svi budu zajedno.” Ričard je pogledao svoje ruke. „Mislio sam da smo im uvek govorili da je plaža zabranjena za Alfija ako ti ili ja nismo tu.”

Helen ga je pogledala pogledom krivca. „Skoro da su odrasle, Ričarde. Mislila sam da mogu da im verujem. Ali čini se da je Dora odlučila da krene sama. Otišla je da kupi sladoled i nade se s nekim dečakom iz škole.” Ričard je uzdahnuo i sedeo u tišini još neko vreme, pre nego što je pročistio grlo. „Nisam znao da danas moraš da radiš, Helen. Mislio sam da ne moraš da se vratiš još sedmicu.”

Helen je osetila kako joj se stid širi preko lica. Kao da je pre čitave večnosti ležala na onom polju s Tobijasom i vodila ljubav s njim dok su ptice šuštale krilima, a cvrčci joj svirali na uvo. „Morala sam da idem u...” govorila je u prazno. „Morala sam da prođem kroz raspored s dekanom.”

Ričard je klimnuo. „Izvini, nisam... nije...” Podigao je ruke. „Ništa nije bitno osim da ga pronađemo, čim svane.”

Dok je Helen gledala umorne, izmučene oči svog supruga, zapitala se, samo na sekund, da li da mu kaže. Sve je to trebalo da bude samo malo zabave. Niko nikada nije trebalo da sazna. Šta bi postigla sada kada bi tu tajnu odala Ričardu i otkrila mu svoje neverstvo? Da li bi to zaista pomoglo u očajnoj situaciji u kojoj su se našli? Ne.

Nije mogla to da uradi. Sada je bilo previše stvari s kojima je trebalo da se izbore. I stvarno, kakve veze ima gde je ona bila? Šta da su je zaista pozvali na fakultet? Opet bi proživljavali istu ovu moru. Ne, nije bilo potrebe da prizna Ričardu svoju preljubu. To nije bila njena krivica. Helen je progutala hladno, prazno osećanje koje joj je uporno kljucalo u stomaku i preko stola uzela Ričarda za ruku. Toplota njegove kože iznenadila ju je i ona ju je čvrsto stegla svojom ledeno hladnom rukom. „Stalno se pitam da li bi mogao sam da se vrati do kuće”, mrmljao je Ričard. „Misliš li da on zna put?” Helen je odmahnula glavom. „Ne znam. I ja sam se to pitala. On je bistro dete.” Pogledala je crnilo noći koje je pritiskalo prozorsko okno i zadrhtala. „Stalno mislim, da je mogao da dođe kući, on bi došao.” Avada

107

Anna

Ričard ju je pogledao oštro. „Kako to misliš 'da je mogao da dođe kući'?”

Helen je progutala. „Želim da verujem, zaista želim.” Izgubila je glas i ponovo progutala. „Ali njegov ogrtač”, rekla je najzad, tihim glasom. „Zašto je bio na stenama, pored barica? Zašto ga je tamo skinuo?” Ričard je brzo odmahnuo glavom. „To ništa ne znači. Ne razmišljaj tako. Moramo da ostanemo optimistični. Nigde nećemo stići ako sada odustanemo.” „Ne odustajem, samo...” Ričard je podigao ruku. „Prestani, Helen. Samo prestani.” Ustao je uz još jedno glasno škripanje drveta o pločice. „Idem da se istuširam. Ovo će biti duga noć.”

Helen je spavala u Alfijevoj sobi - ili je bar ležala na njegovom krevetu, pod njegovim jorganom i udisala slatki dečački miris „Džonsonovog” šampona, plejdoa s mirisom vanile i dečjeg daha, mekog i slatkog kao delikatni letnji povetarac. I dok je ležala tamo, prepustila se čudnom svetu sumraka, između jave i sna, u kom su snovi nadrealni i živopisni. U glavi joj se vrtelo od lude mešavine slika: Tobijas koji se pomera iznad nje, zatvorenih očiju i oznojenog čela, Alfi kako razdragano škraba šarene crteže po tamnim zidovima Stene, Dora kako uleće u kuću sa onim uplašenim izrazom lica i Ričard, jaki, pouzdani Ričard, kako steže njenu hladnu ruku svojom toplom i iznova je uverava: „Vratićemo ga. Obećavam, vratićemo ga.” Činilo joj se da nije spavala, ali sigurno jeste, jer ju je Ričard odjednom drmusao iz čudne dremke i šaputao joj na uvo: „Samo što nije svanulo, vreme je da nađemo našeg dečaka.”

Pošto je izašao, Helen je ostala još malo da leži u malom krevetu i pustila da je Alfijevo odsustvo celu ponovo proguta. Osetila je kako je golica u grlu, a zatim kako se polako spušta u njenu utrobu kao hladna, tečna živa, krećući se sve brže i brže, dok se nije smirila u bolnom, teškom jezeru u njenom stomaku. Uzdahnula je i pridigla se s dušeka, osećajući kako njen strah pljuska sa svakim njenim pokretom. Napolju je još bilo mračno, ali mogla je da čuje Ričarda kako zvecka u kuhinji, spremajući se za polazak. Pre nego što je izašla iz sobe, pažljivo je namestila Alfijev krevet - biće umoran kada dođe kući. U kupatilu je ispljuskala lice hladnom vodom i zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Kao da gleda nekog stranca. Njene zelene oči bile su crvene i beživotne, a oko njih su se videli tamni prstenovi razmazane šminke. Morala je i ona da se presvuče, još je nosila istu odeću kao i dan ranije. Svukla je majicu preko glave, raskopčala grudnjak i svukla zgužvanu suknju niz listove. Kada je pala na pod, ponovo je ugledala tamnu fleku od trave od prethodnog dana. Fleka je optužujuće gledala u nju. Helen ju je nakratko posmatrala, a onda uzela suknju i uz jecaj je bacila u kantu za otpatke pored lavaboa. Onda je sela na ivicu kade i duboko, bolno zajecala, tako da joj se celo telo drmusalo i drhtalo. Sedela je gola i sama, ruku obmotanih oko stomaka, žudeći za svojom bebom, osećajući bol zbog njegovog nestanka duboko u duši. Ričard je puštao Beti i Bila Drajdena u kuću kada je sišla niz stepenice. Bil se nelagodno meškoljio pored ulaznih vrata, držeći kapu u žuljevitim rukama, ali Beti je otišla pravo ka Helen i privukla je u majčinski zagrljaj. „Jadne dušice, sigurno ludite od brige. Da pristavim čajnik? Da nam skuvam po šolju čaja?” Avada

108

Anna

Helen je klimnula u vrh Betine sede, kovrdžave kose, zahvalna što je neko preuzeo kontrolu. „Mi ćemo da krenemo, Helen”, rekao je Ričard. „Nalazimo se s policijom na parkingu. Pozvaću te čim ga pronađemo.” Helen je ponovo klimnula i posmatrala Ričarda i Bila kako odlaze kroz ulazna vrata.

„Hajde.” Beti je povela Helen u kuhinju. „Hajde da pristavimo taj čajnik. Devojčice će uskoro ustati i sve ćete morati da doručkujete. Moraš da čuvaš snagu - za Alfija.”

Helen je krenula za Beti u kuhinju i gledala kako starija žena radi i jurca po kuhinji, pronalazeći kesice čaja i spuštajući šolje na poslužavnik. „Staviću ti malo šećera u čaj, Helen”, rekla je. „Izgledaš kao da bi ti prijalo.”

Helen je ponovo klimnula glavom. Činilo se kao da je izgubila glas. Okrenula se i pogledala šarene crteže koje je ranije te godine prikačila na zid, sve Alfijeva apstraktna remek-dela. Gledala ih je mnogo puta u prošlosti, ali sada kao da ih je videla novim očima, upijajući svaki potez četkicom i svaku mrlju boje kao da ih prvi put vidi. Jedna se zvala ,,Piratski brod i mesec”. Druga „Dinosaurus na toboganu”. Bolelo ju je da ih gleda, ali Helen nije mogla da skrene pogled. On je bio tamo negde. Pronaći će ga.

Drugi dan je, u najmanju ruku, bio još gori od prvog. Kuća se brzo ispunila policajcima i dobrodušnim prijateljima koji su se sjatili oko njih, svi očajnički želeći da pomognu, ali ne znajući šta bi uradili. Sljapkali su i leteli iz prostorije u prostoriju, vodeći napete, prigušene razgovore, dok je Helen sedela za kuhinjskim stolom, u neverici, gledajući kako se intrige potrage odvijaju pred njom, dok je njena glava ostala ukočena u jednom položaju, okrenuta ka telefonu, u iščekivanju da Ričard pozove s pobedničkim vestima da su pronašli Alfija. U vreme ručka, bacila je pogled kroz prozor i videla nekoliko automobila i veliki beli kombi parkirane na kraju prilaza. „Šta oni hoće?”, promrmljala je policajcu u prolazu, koji je iznosio poslužavnik sa čajem iz kuhinje. Odsutno je primetila da je uzeo Dafnine najbolje porcelanske šolje. Čovek je očima sledio njen pogled ka prilazu. „Lešinari kruže”, rekao je sa izvinjenjem. „Mediji su nanjušili priču.” Helen je slegla ramenima. „Možda mogu da pomognu? Možda će se, ako objave priču, neko setiti nečeg važnog od juče?” Policajac joj je učtivo klimnuo i ostavio je samu u kuhinji. Beti je užurbano ušla nekoliko trenutaka kasnije. „Hoćeš da ti napravim nešto za ručak, Helen? Celo jutro ništa nisi pojela. Stvarno bi trebalo da pokušaš nešto da pojedeš...” Helen je odmahnula glavom. „Stvarno ne mogu.”

Beti je izgledala zabrinuto. ,,A devojčice? Mogu li nešto da uradim za njih?” Helen je slegla ramenima. Nije videla nijednu devojčicu od doručka. Kasi je ušla u kuhinju, skuvala sebi šolju čaja i negde otišla. Dora je nestala s prvim zracima sunca, na rastojanju prateći Bila i Ričarda niz prilaz. Helen je bilo drago što je otišla.

„Vrlo si ljubazna, ali stvarno, dobro smo. Ne verujem da je iko gladan.” „Onda bar da napravim sendviče za one fine policajce? Trebaće im nešto u stomacima da bi radili.” Avada

109

Anna

Helen je klimnula, a onda se izvinila i otišla. Nije mogla da podnese ni miris hrane ni pogled na nju. Osećala se kao bela riba koja zeva na suvom, izbačena na peščanu obalu, kako se guši hvatajući vazduh dok se plima sve više odmiče od nje. Svaki udisaj fizički ju je boleo, kao užasan vreli bol koji joj steže utrobu, svaki označavajući još jedan trenutak bez Alfija. Bila je u zimskoj bašti kada ju je Dora pronašla nešto kasnije. Helen nije čula da joj prilazi sve dok nije stala nekoliko metara iza nje i glasno se nakašljala, zbog čega je iznenađeno skočila i okrenula se. ,,A, ti si.” Helen se ponovo razočarano okrenula ka bašti. „Mama, moram nešto da ti kažem. Nešto važno.”

Helen se ponovo okrenula, pažljivo posmatrajući Doru. „Nastavi.” „Juče, kada sam izašla iz Stene, blizu pećine je bilo dvoje ljudi. Ležali su u senci stena. Odrasli. Muškarac i žena. Sećam se da mi se on nasmešio i mahnuo. To mi je bilo malo čudno.”

Heleni je srce skočilo u grlo. „Muškarac je imao dugu tamnu kosu”, nastavila je Dora, nervozno povlačeći rukave svoje majice. „Prvo sam pomislila da je žena. Nosio je farmerke. I majicu, crvenu, mislim. Da, sigurno crvenu.” „Jesi li videla ženu?” „Ne. Nju nisam dobro videla. Ona je ležala.”

Helen je osećala kako srce počinje divlje da joj lupa u grudima. Svedoci. Sigurno su nešto videli. Zašto se juče nisu javili? Oni bi mogli da kažu u kom je pravcu Alfi otišao. Oni bi mogli da pomognu. Bilo je to nešto za šta je mogla da se uhvati. „Zašto ništa nisi juče rekla?” prasnula je, brzo ustavši sa stolice. Dora se malo odmakla. „Zaboravila sam. Toliko toga se dešavalo.”

Helen ju je pogledala s nevericom. „Zaboravila si?” „Zbunila sam se. Brinula sam zbog Alfija...”

Helen je osetila kako joj telo drhti. Krenula je ka vratima i usput zgrabila Dorin zglob. „Hajde sa mnom.”

Skoro da su trčale niz hodnik obložen hrastovim panelima dok nisu stigle do vrata Helenine radne sobe. Otvorila ih je bez kucanja - bila je to njena kuća, valjda - i izblebetala pre nego što su policajci u sobi stigli i da progovore. „Moja ćerka se upravo setila nečega. Nečeg bitnog.” Pogledala je Doru. „Hajde, ispričaj im šta si meni rekla.” Dora ju je pogledala uznemireno i uplašeno. „Hajde”, terala ju je Helen. „Brzo!”

Ričarda nije bilo celog dana i kasno uveče. Najzad se vratio kući iscrpljen i bled. Helen je po izrazu njegovog lica znala da ne treba da pita kako je protekla potraga. „Policija hoće da razgovara s nama u salonu. Hoćeš li moći?”

Helen je klimnula glavom. Očajnički je želela nekakve vesti, nešto da joj da nadu. Nije čula ništa otkako je odvukla Doru pred policajce. Naravno da će moći. Avada

110

Anna

Pridružila mu se u salonu nekoliko trenutaka kasnije i seli su jedno do drugog, držeći se za ruke, a naizgled stariji policijski činovnik seo je ispred njih. Helen je pažljivo posmatrala način na koji je čovek povlačio pantalone preko kolena dok je sedao i primetila uštirkanu kragnu njegove bele košulje. Imao je snažne braon ruke i ljubazno lice. Bez sumnje je imao ženu koja ga voli i srećnu porodicu koja ga je baš sad čekala da se vrati kući i odjednom je bila ljubomorna na njegov jednostavni, nekomplikovani život. „Vašeg sina nema već preko dvadeset četiri sata”, počeo je. Helen se ugrizla za usnu i klimnula.

„Danas smo pokrili znatnu površinu uz pomoć lokalnih dobrovoljaca. Ne moram da vam kažem da smo ozbiljno zabrinuti za Alfijevu bezbednost.” Ričard je čvrsto stegnuo Heleninu ruku, ali oboje su ćutali.

„Potraga na kopnu nije otkrila nikakve znakove o tome šta je moglo da se desi vašem sinu. Nismo pronašli tragove moguće putanje iz pećine, niti dokaze da je odlučio da krene napolje sam, možda krenuvši do parkinga za Dorom, ili čak da je pokušao da nađe put do kuće. Uprkos mnoštvu ljudi na plaži, nije se javio nijedan svedok. Jedini pravi dokaz koji imamo jeste odeća pronađena pored barica u stenama.” Pogledao ih je oboje u oči. „Ne moram da vam kažem da je to zaista veoma zabrinjavajuće.” Ričard se nakašljao. „To ne znači... on je mlad, ali nije glup, gospodine.”

Policajac je blago klimnuo. „Znam, gospodine Tajd. Međutim, stene su bile klizave u to doba dana, a nailazila je plima. Malu decu fascinira voda. Bio bi dovoljan jedan talas da ga obori s nogu, a stena se vrlo strmo spušta s te strane plaže. Znamo da postoji opasna struja...” Helen je prislonila glavu na Ričardovo rame, pokušavajući da spreči sliku koja joj se upravo stvorila pred očima. „To je vrlo realan scenario koji razmatramo. I vi morate da budete spremni, razumete li?” Helen nije mogla da se pomeli Lice je i dalje prislanjala na rame svog supruga, koncentrišući se na svoje lagano, ravnomerno disanje dok je upijala njegov topli, utešni miris. „ A par koji je Dora videla pored litica?” pitala je najzad, okrećući se policajcu, očajnički se boreći za nekakav tračak nade.

Helen je osetila kako Ričard polako premešta svoju težinu. „Razgovarali smo po podne s vašom ćerkom”, nastavio je. „Dora se zaista seća da je videla muškarca i ženu blizu Stene kada je krenula da kupi sladoled. Nije ih pažljivo pogledala, ali imamo osnovni opis i to je za sada dovoljno da krenemo u akciju. Pokušaćemo da pronađemo taj par. Voleli bismo da im postavimo neka pitanja.” „Da!”, složila se Helen. „Morate da ih pronađete. Oni su možda videli u kom je pravcu Alfi otišao.” Bilo je to jedva primetno, ali Helen je videla da policajac okleva. „Moguće, da.”

„Morate da ih pronađete”, ponovila je, a nada joj je odjednom prostrujala kroz telo. „Oni su ga sigurno videli.” Okrenula se ka Ričardu. „Zar ne?” Avada

111

Anna

Ričard je lagano klimnuo glavom, ali je nije pogledao u oči. Helen nije razumela. Zašto se odmah nisu bacili na to? To je bio pravi trag. „Znate”, nastavila je, „ne mogu da zamislim zašto Dora to nije ranije pomenula.”

Policajac se umešao. „Verujem, gospođo Tajd, da je u panici i zbrci prosto zaboravila. To je sasvim normalno. A vidite”, nastavio je, „ne seća se da ih je videla kada se vratila u Stenu sa sladoledima. Samo kada je krenula iz pećine.” Ričard se nakašljao. „Znači, imate i drugi scenario na umu, gospodine?”

Policajac je pogledao u svoje krilo i jedna ružna misao odjednom je zazujala u Heleninoj mašti, dosađujući joj kao prljava, kužna muva. Pokušala je da je otera, ali ona je ponovo zazujala, glasna i uporna. „Mislite da su ga oni možda odveli?” rekla je. Bio je to jedva šapat.

Sada je bio red na policajca da se okrene, skrećući pogled ka praznom prostoru iznad njihovih glava. „Hoćemo da razgovaramo sa svim osobama koje bi mogle biti umešane. Čim budemo imali neke tragove, bilo kakve, javićemo vam.” „Ne možete prosto oteti dečaka s krcate plaže. Neko bi sigurno video nešto. To nema nikakvog smisla. On je tamo, izgubljen. Samo ne može da nade put do kuće. Morate da ga pronađete.” Glas joj se histerično podizao i Ričard je spustio dlan na njenu ruku, pokušavajući da je zadrži. „Ššš, dušo”, tešio ju je. „To što ćeš se uznemiriti nikome neće pomoći, zar ne? Neće pomoći Alfiju.”

Helen je stegla zube i zaćutala. Prokleta Dora. Kako je mogla da zaboravi taj ključni detalj? Prvo je bila tako otvoreno neposlušna i napustila brata i sestru da bi otišla s nekim dečakom iz razreda, a sada ovo - protraćila je policiji dragoceno vreme zaboravivši bitne detalje. Bila je ljuta i na Kasi, naravno da jeste, ali od Dorinih grešaka ključala joj je krv. „Kao što rekoh”, ponovio je policajac, počevši da se diže iz fotelje, „čim budemo imali nekakve tragove, vi ćete prvi saznati. Radimo sve što možemo. Sada oboje treba da pokušate da se odmorite. Nemojte ustajati, sam ću da izađem.” Ričard je zahvalio čoveku, a onda privukao Helen u naručje. „Ostani jaka”, bodrio ju je. „Moramo ostati jaki.” Helen je klimnula glavom, ali u sebi je osećala kako joj se srce polako slama, kao izgorela cepanica koja se mrvi u gomilu hladnog pepela.

Te noći stigla je kiša. Helen ju je čula kako tiho lupka po puzavicama ispod njenog prozora. Pogledala je gde je Ričard, ali videla je samo prazno udubljenje na njegovoj strani kreveta. Uspaničivši se, pridigla se i otrčala do prozora. Vreme se menjalo. Noć je bila tamna kao mastilo. Gusti oblaci zaklonili su mesec. Helen nije mogla da vidi ni do voćnjaka. Alfi je tamo negde, a gde god bio, sada kišne.

Navukla je kućnu haljinu i brzo otišla niz stepenice u kuhinju. Bila je mračna i prazna, tiha osim tihog zujanja mašine za sudove. Sigurno ju je Beti ranije uključila. Izašla je na zadnja vrata i zakoračila na mokre pločice trema, skoro ne primećujući vlažni kamen ispod bosih stopala ili studene kapljice kiše koje su joj se slivale niz kosu i kožu i kvasile joj spavaćicu. Pasje vreme. To bi Alfi rekao. Tada još nije shvatao da se to ne misli doslovno, već Avada

112

Anna

bi trčao do prozora i tražio pogledom pse kad god bi pala jaka kiša. Bolno se trgla od te pomisli. Krenula je kroz dvorište, preko natopljenog travnjaka ka drveću u voćnjaku s kojeg se kiša slivala u teškim kapima. Nije znala kuda je krenula. Nije znala zašto. Samo je znala da nije mogla da leži u kući dok je njen sin bio negde napolju, uplašen i sam. Kiša je tekla niz njeno lice, mešajući se s toplim, slanim suzama. Telo je počelo da joj drhti pod hladnom, mokrom odećom, ali ona je, svejedno, nastavila dalje. Alfi je bio tamo, znala je. „Alfi!”, vikala je očajnim i visokim glasom. „Alfi! Gde si?”

Njeno dozivanje dočekalo je samo gusto pljuskanje kišnih kapi po listovima krušaka i udaljeni zvuk talasa koji su se lomili ispod nje. „Alfi, mama je. Gde si?”, dozivala je. „Alfi!” Ponovo je osluškivala, ali nije bilo ničeg.

Helen se stropoštala na kolena. Osećala je kako se vlaga trave podiže kroz njenu spavaćicu, ali nije marila. To nije bilo ništa, ništa u poređenju sa onim što bi on osećao. Morala je da iskusi sav njegov bol, samo da bi mu se osećala bliže. Helen je legla na mokru travu, sklupčavši se u malenu loptu i stežući kolena uz grudi, puštajući da kiša lije niz nju. I dok je ležala tamo, jecala je i jecala, iznova ga dozivala i vrištala ka nebu: „Uzmi mene umesto njega! Uradiću sve, samo mi vrati moju bebu!” sve dok joj glas nije promukao i dok joj telo nije obuzelo nekontrolisano drhtanje. Ali ipak nije mogla da se pomeri - nije htela da se pomeri s tog mesta dok joj se Alfi ne vrati; jer, znala je da bez njega ne može dalje.

Dugo je ležala tamo, na hladnoći i kiši, sve dok nije osetila kako je snažne tople ruke nežno podižu i odnose nazad u kuću. Osetila je da neko s nje svlači mokru odeću i umotava je u ćebe. Osetila je peckanje toplog termosa koji joj je postavljen u krilo i zveckanje njenih zuba kada joj je do usana prineta šolja slatkog čaja. Čula je meki zvuk Ričardovog glasa punog zebnje dok je telefonirao doktoru. Sve vreme želela je da vrišti u agoniji: „Ostavi me. Ostavi me da patim. Pusti me da osetim njegov bol”; jer, duboko u srcu, znala je da to nije ništa u poređenju sa onim što je Alfi osećao, ma gde bio. Čak i s malim ružičastim pilulama koje joj je doktor dao, dugi sati koji su usledili bili su užasni. Bilo je kao da živi na toboganu. U jednom trenutku osetila bi svež nalet samouverenosti, ubeđenja da je njena beba tamo negde, živa i zdrava, samo čeka da je pronađu. Ali onda bi i najsitnija stvar - pogled na njegovu odeću isflekanu kečapom u korpi za veš, na njegovu četkicu u čaši u kupatilu ili na njegove male cipele poređane pored zadnjih vrata - bila dovoljna da je surva u još jednu spiralu očaja i krivice. Spavala je u kratkim razmacima, padajući u grčevit san, a onda se ponovo budeći sa strahom i užasom zbog Alfijevog nestanka. A sve vreme oko njih se nastavljala neplodna potraga. Svi su želeli da pomognu, svi su želeli da ponude podršku i pomoć u potrazi za Alfijem. Ali niko nije tražio tako naporno kao Ričard. Kao da pokušava da se iskupi za svoje odsustvo onog dana kada je Alfi nestao, jedva da je zastajao da se odmori. Izlazio bi iz kuće u osvit i ne bi se vraćao satima. Kada bi se vratio, to bi bilo samo da bi se istuširao i presvukao, pre nego što bi ponovo krenuo napolje, često zastajkujući da razmeni nekoliko reči s gomilom novinara koji su nastavili da kampuju na kraju prilaza. Mali izgubljeni dečak bio je tragična Avada

113

Anna

naslovna priča i prodavao je novine. Helenino početno prihvatanje se iscrpio. Sada ih je smatrala jezivim i bilo joj je teško da im u lice ne kaže svašta, ali Ričard je bio tolerantniji. Smatrao je da bi njihovo zanimanje za priču moglo pomoći da se dođe do novih tragova, ili da policijska potraga ostane aktivna, pa bi zastajao na nekoliko kratkih minuta da im da sveže informacije o njihovom napredovanju dok bi dolazio i odlazio. A dok je on tražio, Dora ga je sledila. Išla je za njim kao senka. Helen ju je videla kako odlazi od kuće i vraća se, bledog i zabrinutog lica. Jednom ili dvaput stajala je na vratima kuhinje i gledala dok je Dora sedela za stolom naspram Beti, koja ju je držala za ruku ili brisala suze što su tekle niz ćerkino lice. Međutim, Helen nije mogla dugo da gleda. Nije mogla da joj ponudi nikakve reči utehe, pa je uvek tiho odlazila iz prostorije pre nego što bi je Dora videla.

Kasi je bila jednako tiha i neuhvatljiva. Sate je provodila zatvorena u svojoj sobi, izlazeći samo nakratko noću, kada bi se drugi povukli u krevete. Helen je mogla da čuje kako daske na podu škripe kada bi prolazila pored njihovih vrata. Povremeno, tokom dana, Helen bi je videla u vrtu, kako luta kroz visoku travu, dodiruje vrhove jarkoružičastih japanskih anemona koje je Dafne posadila, ili miluje stabla platana čiji su listovi poprimali žućkasti sjaj. Bila je daleko, ali Helen je ipak mogla da vidi kako se ćerkine usne izbezumljeno pomeraju, kao da razgovara sama sa sobom, ili se moli u očajanju. Helen je znala da bi trebalo da ih privije uz sebe. Znala je da su njenim ćerkama potrebni uteha i saosećanje, ali prosto nije mogla to da učini. Morala je da bude sama sa svojom tugom i nesrećom. Nije imala šta da im da, pa su se one vrtele jedna oko druge kao udaljene planete, zabačene i neuhvatljive. Kao da je svako od njih bio zaključan u sopstvenoj privatnoj sferi bola. Niko nije mogao da se suoči sa ostalima, niko nikome nije mogao da pogleda u oči, niko nije mogao da progovori o mukama koje su podnosili. Razdvajali su se kao lišće koje je žutelo i počinjalo da se kovitla i lebdi na hladnom jesenjem vetru.

Kada je četrdeset osam sati preraslo u sedamdeset dva, a sedamdeset dva sata postala četiri užasna dana bez Alfija, Helen, čak i u svom katatoničnom stanju, počela je da primećuje da su lica oko nje postala malo mračnija, usta su počela da se stežu u tanke, čvrste linije, a oči ostajale oborene kad god bi ona prolazila. Slučajno je čula veliki deo razgovora o plimama i strujama u zalivu i osetila kako joj se užasavajuća hladnoća podiže uz kičmu onog jutra kada je sišla niz stepenice i čula jednog starijeg policajca kako govori o šansama za pronalaženje tela.

Telo. Govorili su o Alfijevom telu, njegovim punačkim malim nogama, njegovom vragolastom osmehu i onoj zbrci od kose boje slame koja niie htela da stoji ravno na njegovoj glavi ma koliko puta je ona očešljala. Sve do tada još je održavala iskricu nade da bi on na kraju ipak mogao biti donet kući, umoran i nasmejan, umotan u ćebe, i zahtevati riblje štapiće i grašak pre kupanja i odlaska u krevet. Dopustila je sebi da zamišlja odobravajuće osmehe i klicanje lokalnog stanovništva dok ga Ričard unosi u kuću, pobednički podignutog na njegova ramena. Ali kada je čula ozbiljne razgovore o operacijama oko sebe, iznenada je shvatila da su te slike samo njena fantazija. A onda, sredinom prve sedmice, desio se neočekivani nalet uzbuđenja. Policijsko istraživanje registarskih tablica iz lokalnog kampa otkrilo je da je osuđeni pedofil boravio tu u vreme Alfijevog nestanka. Nije se prijavio, ali je otišao istog dana kada je i Alfi nestao. Za Avada

114

Anna

Helen je delovalo perverzno odjednom se nadati da je Alfija oteo nekakav pedofil. Ali tako bi bar postojala nada da ga pronađu živog. Usleđio je niz dugih razgovara između Ričarda i policije, kojima Helen prosto nije mogla da prisustvuje. Na kraju se ispostavilo da ništa nije nagoveštavalo umešanost tog čoveka. Imao je neoboriv alibi, jer je onog dana kada je Alfi nestao, igrao bingo u Lajm Regisu. Činilo se da je to samo jeziva podudarnost. A pošto su dvoje odraslih koje je Dora videla na plaži pored Stene i dalje bili frustrirajuće neuhvatljivi, činilo se da su svi ostali tragovi vodili u ćorsokak. Vratili su se na silaznu putanju tobogana i činilo se da vagon sve više ubrzava ka dubokom, mračnom tunelu. Vreme je prolazilo u magli, svaki novi dan stapao se s prethodnim sve dok se dvanaestog dana fini policajac sa snažnim braon rukama i ljubaznim licem nije vratio u njihovu kuću. Seo je na svoje uobičajeno mesto u dnevnoj sobi i Helen i Ričardu saopštio da će sledećeg dana potraga biti obustavljena, a da će se istraga nastaviti u stanici. Nije bilo tragova, nije bilo dokaza zločina niti dokaza za bilo kakve sumnjive okolnosti. Činilo se da Alfijev nestanak nije ništa više do izlet na plažu koji je pošao po zlu. „Ništa više? Ništa više?”, Helen je šaputala. „Kako možete to da kažete? Naš sin je nestao. Dok ne saznam šta mu se desilo, kako mogu da odustanem od nade da je još tamo negde, da je možda još živ? Kažite mi to. Niste pronašli onaj par koji je Dora videla. Gde su oni? Kakvu to istragu vodite? Naš sin je možda kod njih”, jecala je. „Naš sin je možda kod njih!”

„Gospodo Tajd”, rekao je policajac nežno, „prošle su skoro dve sedmice. Istražili smo sve mogućnosti, ali plašim se da se Alfi najverovatnije igrao na stenama. Da ga je talas povukao u okean, imao bi vrlo male šanse. Voda je kod rta veoma duboka, a struje su jake.” Zastao je na trenutak pre nego što je nastavio. „Plašim se, gospodine i gospođo Tajd, da možda nikada nećemo pronaći njegovo telo.”

Helen je zatvorila oči i zarila glavu u šake. „Samo još nekoliko dana, molim vas, gospodine”, molio je Ričard. „Ako je novac u pitanju, siguran sam...” „Nije do novca”, uveravao ga je policajac. „Ostavićemo slučaj otvoren, naravno, za slučaj da dođe do nekog pomaka, ali moramo da suzimo akciju, da prebacimo resurse. Biće još jedna istraga kasnije.” „Ne smete!” Bila je to Dora. Stajala je na vratima, očiju iskolačenih od užasa, lica isceđenog i bledog. Izgledala je grozno. „Ne smete to! Morate nastaviti da tražite!” kreštala je. „Morate! On je tamo! Znam da jeste!”

Helen se okrenula ka ćerki. „Izlazi”, zašištala je. „Ali mama, ne mogu to da urade. On je tamo.” „Rekla sam, izlazi! Već si dovoljno uradila!”

„Ja... ja... samo hoću...” Dora je stezala kvaku, krv se povukla iz njenog lica. Helen joj nije dozvolila da nastavi. „Da nije tebe, Alfi bi još...” „Helen!” Bio je to Ričard. „Dora, tvoja majka je uznemirena. Ne misli tako. Zašto ne bi otišla u kuhinju? Pristavi nam čajnik. Doći ću za minut da ti objasnim šta se dešava.”

Dora je hipnotisano stajala u dovratku kao statua, sleđena pod Heleninim ledenim pogledom. Avada

115

Anna

„Ti misliš da sam ja kriva?” prošaputala je Dora, i dalje zureći u Helen. „Dora, idi u kuhinju. Odmah!” naredio je Ričard.

Dora se okrenula u mestu i pobegla iz sobe i od Helen, koja je, videvši je kako odlazi, počela da se ljulja napred-nazad na svom mestu. Ugrizla se za obraz i osetila ukus krvi dok je čudan oštar zvuk napuštao njeno telo.

„ja sam kriva. Za sve sam ja kriva. Ja sam mu majka”, plakala je. „Ja sam mu majka. Trebalo je da ga štitim. On je nedužan, samo beba. Ja sam kriva, zar ne? Trebalo je da ga ja zaštitim. Kaznite mene. Kaznite mene. Ne moju bebu.” Tada ju je pogodilo, kao udarac macolom. Jeste bila njena krivica što je on nestao. Bila je njena krivica što njene bebe nema. Majka bi trebalo da čuva svoju decu. Majka bi trebalo da se bori kao tigrica za bezbednost njenih beba. A ona, gnusno čudovište, više je marila za svoja sebična zadovoljstva nego za brigu o svojoj deci. Ona je to svalila na Alfija. Ona je to svalila na sve njih i mislila je da više ne može da podnese osećaj krivice ili srama zbog toga. Da bar nije odgovorila na njegov poziv. Da bar nije pristala da se nađe s njim. Da je bar ostala kod kuće sa svojom decom umesto što je odšetala da igra svoje pogane igre s Tobijasom. Da je bar... Dok je Helen nemo prolazila kroz teret svoje nepodnošljive krivice, Ričard ju je privukao na grudi i čvrsto je stegao. „Ššš”, smirivao ju je. „Ššš, bez toga, čuješ li me?” Mogla je da razabere lupanje njegovog srca kroz džemper. Zvučalo je previše brzo.

Policajac je gledao u svoje cipele. „Tako mi je žao, iskreno jeste.” Nije mogao da ih pogleda u oči. ,,U ime cele policije želim da vam izjavim naše iskreno saučešće zbog vašeg gubitka.” Helen je ispustila još jedan jecaj.

„Mnogo mi je žao, ali zaista smo učinili sve što smo mogli, razumete.” Nisu razumeli. Nisu mogli.

Ali nije bilo više ničega što su mogli da kažu. Potraga se bližila kraju. Sledećeg dana policajci su spakovali svoje dokumente, ispili poslednje šolje čaja u kuhinji, isprali šolje i ozbiljnim glasom pozdravili se s porodicom. Čak i ona jedina preostala novinarka, koja je istrajno ostala na kraju prilaza tokom poslednja dva dana, spakovala je svoje stvari i odvezla se. Miris velike priče je nestao. Bilo je drugih tragedija za kojima je trebalo juriti. Činilo se da je svet digao ruke od Alfija. I ostali su oni, samo njih četvoro, da skupljaju deliće svojih života, iskidana porodica koja više nikada neće biti ista.

Policajac je gledao u svoje cipele. „Tako mi je žao, iskreno jeste.” Nije mogao da ih pogleda u oči. ,,U ime cele policije želim da vam izjavim naše iskreno saučešće zbog vašeg gubitka.” Helen je ispustila još jedan jecaj.

„Mnogo mi je žao, ali zaista smo učinili sve što smo mogli, razumete.” Nisu razumeli. Nisu mogli. Ali nije bilo više ničega što su mogli da kažu. Potraga se bližila kraju. Avada

116

Anna

Sledećeg dana policajci su spakovali svoje dokumente, ispili poslednje šolje čaja u kuhinji, isprali šolje i ozbiljnim glasom pozdravili se s porodicom. Čak i ona jedina preostala novinarka, koja je istrajno ostala na kraju prilaza tokom poslednja dva dana, spakovala je svoje stvari i odvezla se. Miris velike priče je nestao. Bilo je drugih tragedija za kojima je trebalo juriti. Činilo se da je svet digao ruke od Alfija. I ostali su oni, samo njih četvoro, da skupljaju deliće svojih života, iskidana porodica koja više nikada neče biti ista.

Avada

117

Anna

Dora

Današnjica Po nepokretnom vazduhu bilo je jasno da je stan prazan, ali Dora je ipak morala da vikne kada su se teška metalna vrata zalupila za njom. „Dene, stigla sam!” Tišina. Bacila je putnu torbu pored vrata i krenula ka dnevnoj sobi. Bilo joj je drago što se vratila i jedva je čekala da vidi Dena, pa je bila razočarana što je stan zatekla prazan. Dora je prošla kroz belu dnevnu sobu, koja je odjekivala, i stala pored zatvorenih vrata Denovog studija. Znala je šta je iza njih. Bila je to stroga prostorija betonskog poda s visokim svetlarnikom i širokim prozorima, savršen vajarski atelje. Den se zaljubio u taj prostor na prvi pogled još prilikom prvog razgledanja, dok je šetao po prostoriji milujući zidove od cigle. Znala je da im je taj stan suđen. To je bilo mesto gde je dizajnirao skulpture, izlivao kalupe od voska i u njih sipao bronzu. Cire perdue. Tehnika izgubljenog voska. Odjednom su navrla sećanja na njihov drugi, možda treći sastanak, kada joj je Den pokazao svoj skromni iznajmljeni studio u Kamdenu i nekoliko završenih bronzanih skulptura koje su čekale da budu poslate u galeriju u Bristolu. Bile su to krupne, neznatno izobličene figure ljudi, u pozama koje kao da su snimci zabeleženi u nasumičnim trenucima. Jedan starac stajao je u uglu, bolno pogrbljen dok je nešto dohvatao s poda. Dečak sa čarapama spuštenim oko članaka bio je uhvaćen u energičnom šutiranju fudbalske lopte. Visoka, izdužena figura - poslovni čovek, pretpostavila je na osnovu aktentašne u ruci - koračao je samouvereno, s mobilnim telefonom prislonjenim na uvo i ustima otvorenim u položaju drskog vikanja. Umorna mlada žena s korpom za kupovinu prebačenom preko jedne ruke stajala je na vrhovima prstiju dok je drugu ruku pružila ka nepostojećoj gondoli s namirnicama. Figure su svojim solidnim metalnim prisustvom zakrčile mali radni prostor.

Šetala je polako oko njih, diveći se složenim, živopisnim detaljima na svakoj - noktima, kosi, izgrebanom kolenu. Svaka je bila čudno realistična, a ipak, istovremeno, neobično impresionistička u svojoj nadrealnoj, pomalo razvučenoj dimenziji. Što je pažljivije gledala svaku, to joj se više činilo da se stapaju u neodredive komade istopljene lave. Den joj je objasnio mukotrpan proces izrade svake od njih i ona je bila očarana. Nikada nije razmišljala o tome. Pretpostavljala je da je prosto uzimao ogroman grumen metala i otkidao delove sve dok ne bi postigao željeni oblik. Ali stvarnost je, naravno, bila sasvim drugačija. Bila je fascinirana time što je morao da napravi kalup od gline, apsolutno savršen u svakom pojedinačnom detalju koji će predstavljati osnovu za bronzanu skulpturu. Kada bi bio zadovoljan detaljima na toj prvoj skulpturi, prekrio bi je slojem voska, a zatim još jednim slojem gline. I najzad, kada bi ta čudesna torta od gline i voska bila gotova, zagrejao bi kalup, vosak bi se istopio i iscurio, a između slojeva gline nastala bi praznina u koju bi sipao istopljenu bronzu. Avada

118

Anna

„To je vrlo skup postupak. Ne želiš nigde da pogrešiš”, priznao je.

„Ne, to mi je jasno”, divila se, gladeći bronzani rukav poslovnog čoveka. Nosio je sićušnu dugmad za manžetne u obliku šahovskih pešaka. „Ali sav taj rad s glinom i voskom samo da bi dobio šupljinu u koju ćeš sipati metal, zar te to ne nervira? Zar ti ne deluje kao rasipanje da samo gledaš kako se topi ili ga posle odlamaš sa skulpture? Zašto, prosto, ne bi radio u glini?”

„Ali u tome i jeste lepota!” uzviknuo je Den sa strašću. „Onaj trenutak kada ukloniš glinu i ugledaš je kako se pojavljuje kao leptir koji izlazi iz čaure, stoji pred tobom. To je trenutak istine, u čistoj bronzi. U bronzi ima nečeg tako čvrstog i trajnog. Ona je tako stvarna.” „Ali šta je sa onim prvim skulpturama, onim u glini i vosku? Potrošiš toliko vremena na njih samo da bi ih posle bacio. Hvata me melanholija i od same pomisli na njih. Cireperdue. To čak i zvuči tužno!”

Den se nasmejao. „Tako si sentimentalna. Gledaj na to ovako: te prve skulpture su neophodne. One su podarile život ovoj konačnoj bronzanoj skulpturi koja stoji pred tobom. Da one nisu postojale, ni ovo ne bi moglo da postoji. Sve je to deo jednog procesa, jednog životnog ciklusa.” Dora je klimnula glavom, još pomalo neuverljivo. „Samo ne znam da li bih ja imala strpljenja za to”, priznala je. Den je odmahnuo glavom. „Nije to strpljenje. To je strast. Ili, možda”, priznao je iskreno, ,,pre kao neka opsesija. Obuzet sam zaustavljanjem tog jednog pokreta u ljudskom životu kada sve može da se promeni. Pokušavam da pronađem taj trenutak, a onda ga zabeležim u deliću sekunde, zamrznem u vremenu.” Zastao je, a onda odmahnuo glavom. „Zapravo, to je i više od toga. Nije stvar samo u zamrzavanju. Za mene je izazov da trajno izlijem taj tečni pokret, u jednom od najizdržljivijih i najnepromenljivijih materijala. Ne može biti trajnije od bronze. Prolazni trenutak naspram trajne nepromenljivosti, razumeš li?”

Dora je bila pomalo izgubljena, ali znala je da joj se njegove skulpture mnogo dopadaju. Bile su žive i uzbudljive i unosile su život u musavu radionicu po kojoj su šetali. Razmišljajući sada o tome, znala je da je to bio trenutak kada se zaljubila u njega. Dok ga je gledala kako stoji usred svojih dela, rumenog lica osvetljenog zrakom svetlosti dok su čestice prašine igrale svuda oko njega. Osetila je njegovu strast i nešto toplo, lepršavo i zaprepašćujuće stvarno uzburkalo se duboko u njoj. To je bilo pre skoro tri godine, a evo je sada, u njihovom domu, stoji s druge strane zatvorenih vrata i osluškuje ima li zvuka od njega. Nije bilo ničeg osim tišine i znala je da je izašao. Na tren je bila u iskušenju da proviri u studio i pogleda njegovo poslednje delo, ali je pomislila da je bolje da to ne radi. Nije joj delovalo u redu kada on nije tu. Ličilo bi na špijuniranje. Biće mnogo vremena da je on uputi kako valja. Prvo joj je bila potrebna šolja čaja.

U kuhinji su na sve strane bili Denovi tragovi. Dopola ispijene šolje kafe i prljavi tanjiri bili su opasno naslagani pored rešetke za sudove. Blok s beleškama i skicama ležao je pored telefona. Dora je prelistala strane i primetila prepoznatljivu Denovu ruku u grubim skicama ženskih vratova, ruku, nogu i ramena. Slike su bile jezive zbog pomerenosti, niz rastavljenih udova od surovo crnog ugljena naspram beline stranice. Pored bloka nalazila se gomila faktura od njegovih dostavljača. Bilo je očigledno da je vikend bio produktivan. Bilo Avada

119

Anna

joj je drago. Odsustvo u Dorsetu bilo joj je podnošljivije kada je znala da je on prionuo na svoje novo delo. Kada se ponovo okrenula ka sudoperi da ispere šolju, ugledala je njegovu poruku na stolu. Oslanjala se na činiju prljavu od žitarica. Dobro došla kući, mala. Nedostajala si nam. Visimo s grizlijima.

Pridruži nam se xxxx Dora se nasmešila. „Grizliji” je bilo njihovo ime za džangrizave starce koji su dreždali u lokalnom baru. Uzela je Gormlijevu činiju za vodu, isprala je i napunila svezom vodom. Voda je pljusnula na linoleum dok ju je vraćala na pod. Možda i nije želela čaj. Bila je to noć koja je tražila tihi džez i hladnu flašu belog vina, prilika da se uživa u poslednjem dahu vikenda pre nego što se na nju spusti realnost ponedeljka ujutro. Isključila je čajnik i zgrabila ključeve. Od Samertauna je stigla brzo i još je bilo svetlo kada je krenula sporednim ulicama Dalstona ka pabu. Svuda oko nje urbani prostor zujao je i hučao. Povratak u London bio je kao umotavanje u toplo ćebe, umirujuća buka saobraćaja i ljudi skretala je ka njoj sve dok skoro nije mogla da razabere pojedinačne zvuke. Pozadinski šum ju je preplavio, kao prijateljsko zujanje nekakvog starog frižidera. Dora je napravila kružni pokret ramenima da bi ih oslobodila napetosti i odjednom shvatila koliko je beskrajno olakšanje osetila ostavivši iza sebe nepokretni red Heleninog života u Kliftopsu i savršene dorsetske vidike. Bila je to poseta za suočavanje, ali vratila se krajnje nezadovoljna. Nije otkrila ono što je želela. Čitav grad kao da je proslavljao prvi zaista topao vikend u godini. Pored nje je projurio automobil spuštenih prozora iz kog je treštao hip-hop. Prošla je pored para koji je šetao podruku i videla ih kako se zaustavljaju da bi se poljubili. Dok je prelazila put, očešao ju je kikot klinaca na skejtbordovima dok su se glasno smejali i psovali, puni samopouzdanja i mladalačke razmetljivosti. Grad je pulsirao na svetlosti ranog večernjeg sunca. Dora je shvatila da jedva čeka da vidi Dena pa je ubrzala korak.

„Lisica” je bila zgodno smeštena nadohvat ruke od njihovog stana. „Zastrašujuće blizu”, šalio se Den. „Neće proći ni mesec, a mi ćemo postati alkoholičari”, nazdravljao je iznad flaše crvenog vina tokom njihove prve noći posle kupovine stana, sedeći za jednim od klimavih drvenih stolova u pabu. Denu i Dori se tu dopadalo. Bila je to njihova druga kuća. Nabasali su na njega jednog mračnog zimskog popodneva, pošto im je masni agent za nekretnine pokazao staru fabriku dugmadi. Baš tu, sedeći na ofucanoj klupi u zidu, presvučenoj crvenim baršunom, pored vatre od uglja koji se dimio, razmatrali su razloge za kupovinu stana i protiv nje. Pokušali su da budu racionalni, da ostanu na zemlji dok su razgovarali o krovu koji prokišnjava i izlizanom brodskom podu, kuhinji u raspadu i isflekanim zidnim pločicama, ali u duši su oboje znali da je taj prostor bio suđen njima, i dok su razgovarali, njihovo sve veće uzbuđenje bilo je teško sakriti. Baš tu nasmešili su se jedno drugom od uva do uva i kucnuli se kriglama, zapečativši dogovor o svom prvom domu. I baš tu su se vratili samo nekoliko meseci kasnije, pošto su potpisali ugovore i uzeli ključeve, da proslave i popiju i nervozno se smejulje pred ogromnim projektom kog su se prihvatili. Dora je gurnula teška drvena vrata paba i ušla u njegov mračni enterijer. Za barom je sedeo uobičajeni skup muškaraca, svi s pivskim stomacima i podvaljcima. Mogla je da vidi Dena na suprotnom kraju, kako sedi za svojim uobičajenim stolom, glave nagnute nad Avada

120

Anna

dodatkom iz „Sandeja” i dopola popijenom čašom tonika. Zastala je da bi ga posmatrala, uživajući u retko viđenoj perspektivi, prilici da ga neprimećeno prostudira, kao što bi uradio neko drugi.

Sedeo je na omiljenoj stolici s naslonom od točka. Bila je očigledno premala za njegovu dugu, mršavu građu, ali Dora je već znala da se on nikada neće promeniti. Bez obzira na to koliko mu puta rekla da deluje kao da mu je neudobno, uvek se vraćao tom istom mestu. Činilo se da voli tvrdo sedište koje mu je pomeralo kosti i čvrsti drveni okvir u koji je morao da se uglavi. Sedeo je tamo, podvivši noge ispod sebe i nagnuvši ramena iznad stola, kao moderni Guliver među Liliputancima. Nosio je radno odelo i mogla je da vidi mrlju od crvene gline na njegovom obrazu. Očigledno je došao pravo iz studija, što i nije bilo iznenađenje posle stanja u kom je zatekla stan. Njegovo lepo lice bilo je mirno, smeđe oči fiksirane za novine pred njim. Sigurno je bio umoran, shvatila je, jer je nosio naočari sa zlatnim okvirom - obično se nije trudio zbog toga. Crna kosa prelazila mu je preko vrhova ušiju i uvijala se na vratu. Uskoro će morati da se šiša. Okrenuo je stranu dodatka, a onda nesvesno krenuo rukom ka Gormlijevoj glavi dok je ovaj verno ležao uz njegove noge. Labrador je otvorio jedno oko i zahvalno zagnjurio nos u dlan svog gospodara. Dora je shvatala kako se Gormli osećao. One noći kada su se upoznali, ona je prvo primetila baš Denove ruke. Pila je topao šardone na predstavljanju knjige prijateljičine prijateljice kada ih je neko upoznao. „Dora, da te upoznam s Denom. On je Alisin rođak i genijalan umetnik.”

Dora nije znala koje Alis... neko u vezi s knjigom, pretpostavljala je, ali nije je bilo briga. Kada joj je pružio ruku, primetila je njegove šake. Bile su ogromne i grube, sa izbrazdanim dlanovima koji su na dodir delovali hrapavo. Zglobovi prstiju bili su mu jasno definisani i čvornovati, a na levoj nadlanici imao je jarkocrveni ožiljak. Dora je očarano zurila. Bile su to šake radnika, šake nekoga ko je znao za nezgode i bol, povrede i oporavljanje, ruke nekoga ko je znao ko su oni i kuda su krenuli, ruke pravog čoveka, ruke nekoga ko je već živeo u pravom životu. Stajala je tako, nema dok ju je pozdravljao, pokušavajući da kontroliše crvenilo koje joj se širilo po licu. Nije mogla da se odupre, nije mogla da prestane da razmišlja o tome kakav bi bio osećaj da te šake dodiruju njenu kožu. Imala je dovoljno sreće da to otkrije kasnije te noći.

Dora nije planirala da se zaljubi i, na početku, tešila se činjenicom da je to čista požuda, samo vrela, gladna seksualna privlačnost kojoj nije mogla da odoli. Dopadalo joj se kako se zbog njega osećala u krevetu, to što je činio da zaboravi ko je i gde je. Kada je bila s Denom, mogla je da živi u trenutku, a taj trenutak s njim bio je dobar. Nije planirala da se njemu otvori. Nije planirala da pred njega iznese nijednu svoju tajnu. Prosto bi se našli, večerali, svalili u krevet, a zatim bi sledećeg jutra napuštali stan onog drugog, iskradajući se da obave svoju šetnju srama do sledeće prilike. Ali onda se nešto promenilo. Prikralo joj se dok nije gledala: nekakav osećaj koji se uvukao u njeno srce i učinio da odlazak od njega svakog jutra postaje sve teži. Zatekla je sebe kako razmišlja o njemu dok nije bio tu, kako žudi za njegovim rukama obavijenim oko nje i njegovim usnama na svojoj koži. Ali i više od toga, želela je da provodi vreme s njim i izvan spavaće sobe. Želela je duge šetnje po snegu na Primrouz Hilu i držanje za ruke u bioskopu. Želela je novine i sveže isceđeni sok od pomorandže nedeljom ujutro i nedeljno Avada

121

Anna

popodnevno ispijanje pića s prijateljima na suncu. Pre svega, shvatila je, želela je da podeli svoj život s njim. Ta misao ju je prestravila. Ali nije bilo šanse ni da ga izgubi - pored njega se, posle toliko godina, osećala tako zdravo i tako ga je, boreći se s glasom u svojoj glavi koji je vrištao: „Ne radi to! Ne dopuštaj mu da se previše približi!”, pustila u svoj život - i u svoje srce. Kao da je osetio njen pogled, Den je pogledao od svog mesta preko bara. Zaškiljio je ka njoj, fokusirajući pogled, a onda razvukao širok osmeh. Već je ustao kada je stigla do njega.

„Hej, već si se vratila. Fantastično.” Privukao ju je u zagrljaj, spustivši darežljiv poljubac na njene usne. „Kako si?” „Fino. Brzo sam stigla, zar ne?” složila se, proveravajući sat. „Saobraćaj nije bio strašan. Valjda su svi odlučili da ostanu gde su i uživaju u suncu. Šta radiš ovde kad je veče tako divno? Mislila sam da ćeš biti u studiju, ili bar ovde u bašti, i upijati poslednje zrake sunca.” „Ne, znaš mene. Poželeo sam malo dobre stare kafanske prljavštine. A kako si ti?” ponovio je pitanje, očiju punih zabrinutosti. „Jesi li umorna? Hoćeš da izađemo na svež vazduh? Da pređemo napolje? Želiš li neko pice?

„Dene, opusti se, molim te. Nisam zanemoćala, samo sam trudna. Dobro mi je ovde. A ono što bih stvarno volela da popijem jeste dupli džin-tonik, s ledom i kriškom limete...” Den ju je zabrinuto pogledao. „Šalim se!” Podigla je ruke u znak predaje. „Uzeću sok od pomorandže - čist.” Den je ispustio opipljiv uzdah olakšanja i klimnuo glavom. „Odmah stiže.

Gormli je malaksalo mlatio repom kao znak da je primetio Dorin dolazak, pa se sagla da ga pomazi. „Hej, Gormli. Jesam li ti nedostajala?”

Gormli je ponovo mlatnuo repom i zevnuo, pokazujući ružičasti mesnati jezik i zapahnjujući je toplim, mesnim zadahom.

„Shvatiću to kao 'da'.” Dora se smestila za stolom i dohvatila novine koje je Den čitao. Bio je to nekakav članak o ekološkom renoviranju kuća, tankovima za tehničku vodu, korpama za kompost i solarnim pločama. Fino ako možeš to da priuštiš, pomislila je, gurajući novine nazad ka Denovoj praznoj stolici. Kada se Den vratio, spustio je čašu soka od pomorandže pred nju pre nego što se ponovo spakovao na svoje mesto. „Pa, kako je protekao put?” pitao je. „O, fino. Ipak, nedostajali ste mi ti i Gormli. Kako ste vi proveli vikend? Da li si mnogo uradio?” Bilo je to nespretno menjanje teme, ali Den je pustio da joj to prođe. Znala je da je on strpljiv čovek. Sačekaće bolji trenutak. „Ovde je sve dobro. Ceo vikend proveo sam u studiju.” „To sam videla.”

Den ju je upitno pogledao. „Stan... pravi svinjac!”

Avada

122

Anna

,,A, da. Izvini zbog toga. Planirao sam da pospremim, ali ovaj Gormli naterao me je da odemo u pab i proslavimo. Nije prihvatao 'ne' kao odgovor.” „ A šta to slavite vas dvojica?” pitala je Dora sa osmehom.

„Ma znaš”, Den je razmahnuo rukama, „sunce, besplatnu kost od kasapina, početak nove skulpture, tvoj dolazak kući...” zastao je i pogledao je u oči, „bebu.”

Dora je dohvatila sok i popila veliki gutljaj. Bio je gust i lepljiv - ona vrsta soka koji je proveo previše vremena skupljajući prašinu na flaši u pozadini neke police i ne upivši dovoljno sunca na drvetu negde u veličanstvenoj Španiji. Ostavio je čupavu pulpu na njenom jeziku. „Pa, kako napreduje skulptura?”, pitala je. „Hoćeš li mi reći išta o njoj?” Den ju je pogledao nepokolebljivo. „O ovoj ne, izvini, to je iznenađenje. Ali vrlo sam zadovoljan. Ovog vikenda počeo sam da pravim glineni model. Ovo je za mene drugačije. Pravo 'odstupanje', što bi rekli.” „Zvuči zanimljivo.”

„Da, uzbuđen sam. Porudžbine za Grimšovu su u redu. Platiće račune, ali nisu baš inovativne, zar ne?” Dora je klimnula. „A pre nego što zaboravim, zvao je tvoj tata.” „Je li?”, Dora je zastala. „Da li je sve u redu?”

„Jeste, sve je u redu. Pozvao nas je na ručak. Da li ti se ide? Mogu da smislim nekakav izgovor ako ti se ne ide...”

Dora je razmislila. „Valjda bi trebalo da idemo. Prošlo je sto godina otkako smo poslednji put bili kod njih. Osim toga, trebalo bi da im saopštimo naše vesti, valjda?” „Valjda? Da li to znači...?” Den je zaćutao.

Dora je slegla ramenima. „Pa, rekla sam mami, zar ne?” ,,U redu”, rekao je Den polako, očigledno zbunjen. „Pa, reci mi kako je to prošlo? Kako ti je mama?” „O, mama ko mama. Nikad se ništa ne menja.” „Znači, nije bilo pomaka?”

Dora je zastala na trenutak. „Valjda nije.” „Stvarno?”, pitao je Den i ispio gutljaj iz svoje čaše. „Ali sigurno joj je bilo drago zbog bebe?” Dora je u Denovom glasu mogla da čuje nadu. Osećala je kako je njegovo očekivanje teško pritiska i pažljivo je birala reči kojima će odgovoriti. „Mmm... pre iznenađeno, rekla bih. Zadovoljno? Nisam baš sigurna. Ona retko išta otkriva.” „Ali sigurno je nešto rekla?” navaljivao je Den. „Ne govore joj svakog dana da će postati baka.”

Dora nije znala kako da objasni razgovor sa Helen. Nije volela da mu govori o svojim suzama, o tome kako je iznervirano vrištala i izjurila iz zimske bašte, ni o kasnijoj nelagodnosti između njih dve pre nego što je sledećeg dana ušla u automobil i odvezla se kući. Den je znao nešto o Alfiju, ali nije mogao da zna, nije nikako mogao da razume koliko je to uticalo na sve njih. Nije želela da ga razočara, zaista nije. Ali znala je i da ne ume da laže. Avada

123

Anna

„Razgovarale smo. Razgovarale smo o trudnoći... i o Alfiju. Najzad sam smogla hrabrosti da je pitam da li mene krivi za ono što se desilo.” ,,I šta je rekla?” Dora je razmišljala. „Rekla mi je da je vreme da to zaboravim.”

„Eto, i u pravu je, znaš.” Dora je odmahnula glavom. „Ali nije mogla to da kaže, vidiš. Nije mogla da kaže 'Dora, nisi ti kriva'.” Den je protrljao mrlju od gline na ruci. „Siguran sam da je mislila...”

„Ne.” Dora je odmahnula glavom. „Muka mi je od pronalaženja izgovora za nju. Smislila sam ih tako mnogo u prošlosti. Ali sada sam umorna od toga. Rekla mi je da sam tada bila samo dete. Rekla mi je da zaboravim. Ali nije mogla da mi odgovori kada sam pitala da li još misli da je to moja krivica. Vidiš, sve vreme bila sam u pravu. Uvek je mene krivila što sam izgubila Alfija.” Osetila je kako joj se suze nakupljaju u očima dok je te reči izgovarala naglas i Den joj je nežno stegao ruku preko stola. „Pa, možda si onda dobila odgovor. Ma kako bio bolan, možda si morala da odeš u Dorset da bi otkrila da nikada nećeš moći da popraviš most između sebe i svoje majke. Ali bar možeš da kažeš sebi da si pokušala, zar ne? Možda, ako je tvoj odnos s njom tako poremećen kao što zvuči, pa... možda neko vreme ne bi trebalo da je viđaš. Ako ćeš se tako osećati bolje?” Dora je klimnula i ugrizla se za usnu. „Nadala sam se... znaš... prosto sam želela... ona je moja majka.” Suze su nečujno tekle niz njene obraze. „Znam.” Den joj je još jednom stegao ruku.

„Jednom prilikom”, rekla je Dora, ,,pre mnogo vremena... pre Alfija, pre nego što je i rođen... nismo bili u Kliftopsu baš dugo i tata nije bio tu. Jaka oluja stigla je s mora.” Nasmejala se. „Mislila sam da će oduvati kuću.” Den joj se nasmešio odobravajući.

„Kasi i ja zavukle smo se u mamin krevet i nas tri smo ležale i slušale strašno nevreme dok je šamaralo kuću. Sklupčale smo se jedna uz drugu, grejale ispod jorgana i zajedno prolazile kroz to. I znaš šta mi je mama tada rekla?” Den je odmahnuo glavom.

„Nikada to neću zaboraviti. Pogledala me je najblažim pogledom i rekla: 'Ne boj se. Imamo jedna drugu. Ništa drugo nije važno'.” Dora je zajecala. „Tada sam verovala da me voli, da će za mene uraditi bilo šta. A vidi me sad.” Slegla je ramenima. „Otišla sam kod nje da mi pomogne. Otišla sam da mi da odgovore. A ona kao da me je odbila.”

Den joj je milovao ruku toplim prstima. „Ali to sada valjda i nije bitno. To ništa ne menja, zar ne? Ipak se desilo. Svi živimo s tim svakog dana.” „Da, ali ti to moraš da prihvatiš, Dora. Prihvati to i nastavi dalje. Živi svoj život. Živi ga najbolje što možeš okružena ljudima koji te stvarno vole. Ne razmišljaj toliko o prošlosti.” Dora se narogušila. „Ne razmišljam o prošlosti, Dene. I živim svoj život, upravo sad, onaj koji mi je dat, jedini život koji imam... sa svim što je dobro i sa svim sranjima koja idu s njim. Avada

124

Anna

Ali ne mogu da zanemarim tu... tu stvar koja mi se desila. Svima nama. Ne mogu da ga zaboravim.” Zaćutala je, pokušavajući da kontroliše suze i molećivo pogledala Dena. „Zar ne razumeš? Alfi mi se desio. Nama. I ja prosto ne mogu da ga zaboravim. Ne mogu da se ostavim toga. A ako ne mogu da zaboravim, ako ne mogu da živim sa svojim udelom u onome što se desilo, kako mogu očekivati da nastavim dalje i budem dobar roditelj, dobra majka jednom nedužnom detetu? To je sasvim novi život, za ime božje. I on je moja odgovornost. To je previše. Mislim da ja to ne mogu.” „On je naša odgovornost, Dora. I ja sam s tobom u ovome, sećaš se? Biću uz tebe.”

Dora je ponovo pogledala Dena. Njegove oči bile su ispunjene s toliko ljubavi i zabrinutosti da je poželela da zaplače. „O čoveče, ovi hormoni. Udaraju mi u glavu. Izvini”, izvinila se i uzela maramicu koju joj je pružio. „Dora, ja ne znam kako više da ti pomognem. Ali jedno je sigurno: moraš da odlučiš. Vreme nije na našoj strani.” „Znam to.”

,,A znaš šta ja mislim, zar ne?” Pogledao ju je ozbiljno. „Dora, ja želim da zadržimo ovu bebu, očajnički. Ali ako ti misliš da nisi spremna... ako moraš da doneseš drugačiju odluku... pa...” Glas mu se izgubio.

„Mislila sam da će mi Dorset pomoći. Znaš, povratak, prisećanje... razgovor s mamom. Ali i dalje se osećam kao da imam samo jedan mali komad slagalice. Da li ti to zvuči logično?” Den je odmahnuo glavom. Nije razumeo. „Samo mi treba još malo vremena.”

Den je uzdahnuo. Dohvatio je čašu i progutao ostatak tonika. „Mislim da sam spreman da krenem kući. A ti?”

Ostavila je svoju čašu soka od pomorandže na stolu, dopola popijenu. Ispod nje se stvorio prsten od kondenzacije, ružna bela fleka na tamnom drvetu. Protrljala ju je bez razmišljanja, a onda ustala i krenula za Denom iz paba. Vraćali su se kroz polutamu u tišini. Dora je pokušavala mislima da zaustavi Dena i natera ga da je uzme za ruku, ali on je koračao celim putem korak ispred nje, s Gormlijem koji je verno kaskao uz njegove noge. Nije tako zamišljala njihov ponovni susret. Utešno dejstvo grada je iščilelo. Čula je zavijanje sirene u daljini i videla ružne tragove đubreta, slomljenog stakla i psečeg izmeta svuda po ulici. Čak i poznata silueta fabrike dugmadi bila je ogrnuta zlokobnim senkama. Uzverali su se uz stepenice bez reči i bilo je pravo olakšanje kada je Den ubacio ključ u ulazna vrata i kada su ušli u stan. „Hoćeš da popiješ nešto?” pitala je, željna da ublaži napetost između njih. „Ne. Radiću još malo pre odlaska u krevet.” Dora je osetila prekor, ali pustila ga je da ode bez ijedne reči.

Stajala je kod sofe i gledala ga kako odlazi ka studiju, otvara vrata, uključuje svetlo, a onda konačno zatvara vrata za sobom, sklanja se od sveta i - mnogo važnije - od nje. Uzdahnula je. Znala je šta je želeo da čuje. Znala je da hoće da mu kaže da i ona želi tu bebu, da je to najbolje što im se desilo, da jedva čeka da postane majka. Ali nije mogla. Bila je Avada

125

Anna

prestravljena. Plašila se promene koju će to doneti u njihov odnos i odgovornosti roditeljstva, a više od svega, plašila se ne samo da će izgubiti to malo biće koje je raslo u njoj, već i sve što su ona i Den zajedno izgradili. Porodice su krhke. To je znala bolje neko iko drugi, a Den, i pored sve priče, nije razumeo. On nije ni mogao da razume, jer nije živeo njen život. Toliko dugo se štitila. Živela je kao jedna od Denovih skulptura, izdubljena, njena topla glinena unutrašnjost i fleksibilni omotač od voska su uklonjeni i u njoj više nije bilo ničega osim ogromnog, praznog prostora. Sama se snalazila, sakrivena od bola i patnje koji bi mogli proisteći od prevelikog davanja sebe. Ali sada više nije bila sama. Tu je bio Den, a sada i njihova beba. Kako se uvalila u tu zbrku?

Sa uzdahom se okrenula i pogledala dnevnu sobu. Ono malo što su imali bilo je zatrpano komadima njihovih života. Odvela je Gormlija u kuhinju pre nego što je zgrabila crnu kesu za smeće i metodično počela da baca stare papire i račune, uvenulo cveće, prazne flaše od vina, dopola pojedene korice tosta i patrljke izobličenih sveca. Poredala je Denove knjige o umetnosti na police i odnela prljave šolje i tanjire u kuhinju. Trebalo joj je dvadeset minuta da opere sudove, još deset da prebriše prašnjave površine i prođe usisivačem, ali kada je završila, stan je ponovo izgledao besprekorno. Ponovo je pogledala zatvorena vrata studija i mogla da razabere kretanje ispod vrata. On je bio izgubljen u svom poslu, ili još ljut na nju. U svakom slučaju, znala je da će sama u krevet.

Te noći sanjala je da roni i traži novčiće. Voda je bila zelena i mutna, ali mogla je da ih vidi kako se belesaju na dnu i vuku je dole. Zaranjala je iznova, rukama grebući po mulju, pluća su joj gorela dok bi hvatala hladni metal i svaki put vraćala se na površinu s pobedničkim naletom vazduha. Još jedan je bio dole. Videla ga je kako joj namiguje. Nije mogla da ga ostavi. Udahnula je poslednji put i naterala telo da zaroni. Mogla je da oseti kako je pluća bole, ali novčić je bio nadohvat ruke, znala je to - samo još nekoliko metara. Ispružila je u polumraku ruke ispred sebe i osetila kako joj mulj prolazi između prstiju. Ništa.

Morala je da se vrati na površinu, njenom telu bio je potreban vazduh, ali njen um bio je uporan. Novčić je tu, samo još sekund, nastavi dalje.

Šakama je naslepo opipavala dno i odjednom je nešto dodirnula - ne hladan metal, već nešto toplo, nešto čudno mesnato. Nešto ljudsko. Panično je iskolačila oči u tami. Nije mogla da diše. Telo joj je gorelo, um joj je bio pomućen. Pokušala je da ispliva na površinu, ali to što je dotakla sada ju je držalo. Prsti, uporni i jaki, stezali su je, nisu hteli da je puste. Povukla je još jednom, njeno telo mlatnulo je pod vodom kada joj se uključio nagon za održanjem. Ali ruka ju je stezala čvrsto i jako. Neće je pustiti. U poslednjem očajnom migoljenju izvukla se iz njenog smrtonosnog hvata i otvorila usta da vrisne. Probudila se uz dreku budilnika. Bilo je sedam ujutro. Isključila je alarm i još malo ležala u krevetu, slušajući zvuk kiše koja je lupala po krovu i vode koja je ritmično kapala u kofe i šerpe raspoređene po krevetu, dok su ostaci noćne more bledeli. Još jedan vlažni ponedeljak ujutro: nije znala kako će skupiti energiju da se istušira, obuče i metroom ode do posla, naročito sa odvratnim osećajem gađenja koji se već nakupljao u njoj. Čoveče, još nije Avada

126

Anna

ni otvorila oči. Poslednjih nekoliko jutara osećala je da je Den previše mio. Spremao joj je čaj i tost i donosio ih u krevet. Pružila je ruku i opipala da ga nađe, ali pronašla je samo prazno mesto. Njegov jastuk ležao je netaknut pored nje, savršeno pufnast. Nije došao u krevet, pa je sigurno spavao na kauču u studiju. Mrzela je kada su spavali odvojeno, i dalje ljuti jedno na drugo. Oteturala se do kupatila i izgubila pod mlazom vruće vode, a onda se obukla i krenula u kuhinju, gutajući usput žuč. Skuvala je čaj i bacila Gormliju činiju psećih keksića pre nego što je primetila čupavo ispupčenje koje viri iz crne kese za smeće koju je napunila prethodne noći. Gurnula je ruku u kesu i izvukla nepoznati objekat uhvativši ga za čupavu nogu. Bio je to meda, jedan od onih starinskih, s mekim paperjastim krznom i udovima koji se pomeraju. Još je nosio etiketu sa cenom: 65 funti - nije baš jeftin. Sigurno ga je Den kupio za bebu. I bio je stvarno sladak: imao je zdepast okrugao stomak i prevelike šape i uši. Pogled na njega u rukama, na njegove nepokretne crne oči koje je gledaju sa setnim izrazom lica, bio je gotovo previše. Spustila ga je na jedan kraj kuhinjskog stola, vezala kesu za smeće i nekoliko minuta sedela i gledala u medu. Tada, pre nego što je uspela da se predomisli, dohvatila je telefon. „Halo?”, odgovorio je glas sa druge strane na pola prvog zvona, kao da je osoba sve vreme stajala pored telefona i čekala njen poziv. Duboko je udahnula. „Tata, ja sam... Dora.”

Avada

127

Anna

Kasi

Deset godina ranije Kasi je sedela na krevetu okružena beleškama za ispit. Trebalo bi da uči za maturski test iz istorije, ali mozak joj je bio poput kaše i mogla je da misli samo na mali broš u obliku leptira, ćušnut u ugao njenog noćnog stočića. Koža je počinjala da je svrbi i ona nije mogla to da ignoriše.

Šutnuvši beleške u stranu, izvukla je ukras od dijamanata i sedefa iz fioke, prevrćući ga u ruci. Bio je tako lep, presijavao se ka njoj svojim prigušenim pastelnim bojama, čak i u sumraku kišom natopljenog popodneva. Gledala ga je još malo pre nego što je oslobodila kopču i na vrhovima prstiju proverila koliko je igla oštra. Bila je dovoljno dobra.

Zavrnula je rukav džempera iznad lakta i pritisnula vrh uz bledu kožu na pregibu ruke, na mestu gde je koža najosetljivija i gde je mogla da sakrije posledice. Onda, zadržavajući vazduh, pritisnula je jače i žacnula se kada je metal probio meso. Krv crvena kao rubin jurnula je oko igle. Dok je posmatrala kako kapi postaju sve krupnije, povukla je iglu nadole u jednom dugačkom, bolnom potezu, izdišući duboko dok je metal obavljao svoj posao. Ponovila je to još nekoliko puta, sa zadovoljstvom posmatrajući kako se unakrsne šare šire po njenoj koži i kako topla krv počinje da curi niz njene ruke. Tada, osetivši blagu vrtoglavicu, legla je na krevet i pustila da je bol preplavi. Bilo je tako dobro osećati nešto.

Kako je probadajuće pečenje slabilo u tupi bol, Kasi se vratila u sadašnjost. Svet je ponovo jurnuo oko nje, a ona je ležala još malo razmišljajući koliko joj je život bio grozan. Bio je gori od Džesike Goldstajn koja se dohvatila sa Čarlijem Simpsonom pred njenim očima na igranci ragbi kluba prošlog vikenda. Bio je gori od toga što joj je mama nepokolebljivo rekla da ne može da probuši pupak dok ne položi maturu. Bio je gori od toga što je bila zarobljena u svojoj sobi i slušala tupo bubnjanje Dorine pop muzike dok je pokušavala da se usredsredi na ispit iz istorije. A bio je gori i od uporne kiše koja je opsedala i opet je držala zarobljenu u kući kao zatvorenika. Da. Život je bio grozan više od svih tih stvari zajedno, još kako. Pritisnula je maramicu uz krvavu ruku, a onda lupila o zid. „Utišaj to malo!”

Najnovija ženska grupa kojom je Dora bila opsednuta treštala je još decibel ili dva dok se nije pretvorila u prigušeni, neuhvatljivi šum s druge strane zida. Bilo je malo bolje, ali još nije mogla da se usredsredi. Reformacija je bila tako dosadna, a sada, kada je Dora bezbedno zatvorena u svojoj sobi, donji deo kuće bio je tih i privlačan. Majka je otišla pre više od sata Vajolet je boravila kod njih nekoliko dana, pa su se odvezle u njenom izubijanom automobilu da love po lokalnoj pijaci. Ričard je bio udobno smešten na poslu i mogla je da čuje samo udaljeno zujanje motorne testere - verovatno se Bil starao o vrtu. Cela kuća bila je njena. Avada

128

Anna

Navukla je rukav preko rane, gurnula broš nazad u njegovo skrovište i izašla iz sobe, na vrhovima prstiju tiho prolazeći pored Dorinih vrata pre nego što se zaputila u gostinsku sobu u kojoj se ulogorila Vajolet. Vrlo lagano pokucala je na vrata, za svaki slučaj, a onda ih otvorila, jurnula unutra i ponovo zatvorila za sobom, sve u jednom glatkom pokretu. Zastala je i oslušnula, ali Dorina muzika nastavila je svoje prigušeno bubnjanje i znala je da je sama. Vajoletin kofer ležao je otvoren na jednom kraju kreveta, a raznobojna odeća prelivala se po podu. Kasi je okrenula nekoliko odevnih predmeta. Vajoletin ukus za odeću mogao se opisati rečima tesno i jarko i Kasi bi žmirnula svaki put kada bi pred ogledalom nešto prislonila uz svoje telo - to nije bio njen stil. Sve je pažljivo vratila gde je našla, a zatim otišla do toaletnog stočića. Vajolet nije bila uredna žena. Po površini su bile razbacane bočice i teglice, kameni puder, ruževi i senke za oči, nakit i marame. Dohvatila je bočicu parfema i pomirisala raspršivač - opor cvetni miris jurnuo joj je uz nozdrve. Vratila je bočicu i dohvatila vlažnu kremu koja je izgledala skupo. Sumnjičavo ju je onjušila pre nego što je razmazala malu količinu po licu, a onda je karminom crvenim kao rubin namazala usne. Dovršila je izgled teškim prstenom od crnog kahala oko očiju i odmakla se da proceni svoj izgled u ogledalu. Izgledala je kao jedna od Dorinih starih Sindi lutkica posle fanatičnog napada flomasterima. Ispod šminke, Kasi je videla ljubičaste podočnjake u boji modrica starih četiri dana. U poslednje vreme nije dobro spavala. Obrisala je karmin maramicom i protrljala krugove oko očiju. Pošto joj je dosadio izbor na toaletnom stočiću, Kasi se okrenula da pregleda ostatak sobe. Na noćnom stočiću ležalo je otvoreno džepno izdanje romana koji je, sudeći po citatima razbacanim po koricama, obećavao „sočno i neodoljivo” štivo. Vajoletina skarletna čipkana spavaćica provirivala je ispod jednog jastuka, nekoliko pari cipela s nemoguće visokim štiklama bilo je postrojeno na podu ispod prozorske daske, ali, osim toga, u sobi nije bilo mnogo toga zanimljivog. Kasi je izašla u hodnik i krenula niz stepenice u potragu za zabranjenim blagom. Radna soba njene majke bila je sledeće logično mesto za potragu. Od Alfija, Helen je još više vremena provodila zatvorena iza njenih vrata, glave savijene nad jednom ili drugom knjigom. Zbog minimalne pažnje koju im je poklanjala, Kasi bi se ponekad pitala da li joj je uopšte padalo na pamet da ima dve ćerke koje su još bile veoma žive. Ipak, bilo je i koristi od toga što ju je ignorisala. Provlačila se sa stvarima zbog kojih bi većina njenih prijatelja bila kažnjena nedeljama. Soba u koju je ušla bila je zamračena i mogla je da namiriše vrtoglavu mešavinu papira, kože i Heleninog poznatog limunastog mirisa koji se zadržao u vazduhu. Kasi je uključila svetlo i prišla stolu. Smestila se u kožnu radnu stolicu i vrtela se u njoj dok joj se nije zavrtelo u glavi, pa je morala da stane. Površina stola bila je prekrivena papirima. Izvukla je neke i pregledala tekst pre nego što ih je vratila na površinu. Još dosadnih poslovnih stvari. Provršljala je kroz fioke stola i pronašla pakovanje ekstra jakih pepermint bombona, nešto personalizovanog pribora za pisanje, gumica i spajalica, starih hemijskih olovaka i blokova za poruke. Taman kada je pomislila da odustane, njeni prsti okrznuli su ivice nečeg gurnutog u dubinu fioke. Radoznalo je zgrabila predmet i izvukla ga.

Kasino srce poskočilo je kada je videla šta je držala: svežanj Alfijevih fotografija kada je bio beba. Bile su iskrzane i izlizane, kao da su ostarile od hiljada zagrljaja i isflekane poplavom suza. Kasi je na trenutak gledala u njih, upijajući široki osmeh i briljantne plave Avada

129

Anna

oči nasleđene od oca. Na jednoj je primetila veliku ogrebotinu na njegovom čelu: Kasi se još sećala užasnog zvuka kada je njegova glava dotakla stočić i prodornog vriska koji je usledio. Na drugoj je sedeo na ljuljašci, a njegove debeljuškaste nožice divljački su mlatarale dok je leteo sve više ka plavom nebu. Na sledećoj je gledao naviše ka kameri ispod velikog, mekanog slamnatog šešira sa cvetovima na obodu - jednog od bakinih, pretpostavljala je. Dok je pregledala slike, u grlu joj se stvorila nelagodna knedla. Gurnula ih je nazad u fioku i uz tresak je zatvorila. Tako joj i treba kada je njuškala. Dok je proveravala da li je ostavila neke tragove svog špijuniranja i planirala izlazak, zazvonio je telefon. Bez razmišljanja, Kasi je dohvatila slušalicu. „Halo?”

„Helen, ti si? Ne spuštaj.” Kasi je progutala. Nije prepoznala glas muškarca, ali u njegovim rečima osećalo se očajanje zbog kog je zastala. „Helen?” „Da”, prošaputala je.

„Helen, samo me slušaj. Molim te. Poludeću ovde. Moram da te vidim. Znam da si mi rekla da ne možeš da imaš ništa sa mnom, ali ne mogu da te pustim. Ne mogu da jedem. Ne mogu da spavam. O slikanju i da ne govorim. Bog zna da sam probao, ali bez tebe ništa nije u redu. Volim te. I to je to. Zar ti ne osećaš isto? Zar uopšte ne misliš na mene?” Kasi se sledila u mestu, paralisana rečima koje su izvirale iz slušalice. „Helen, reci nešto, molim te!” navaljivao je čovek. „Preklinjem te.”

Ne znajući šta drugo da uradi, Kasi je polako spustila slušalicu i brzo istrčala iz majčine radne sobe, lica koje je gorelo od zaprepašćenja i gneva. Drhtala je na tremu, puckajući zabranjeni „marlboro lajt” kada je Vajolet naišla na nju.

,,U redu je”, rekla joj je Vajolet kada je ova uzbunjeno poskočila, „neću nikome reći. Da nemaš možda još jednu?”

Kasi je s olakšanjem izdahnula i pružila joj paklo. Gledala je Vajolet dok je, stežući u jednoj ruci čašu s koktelom, pokušavala da oslobodi cigaretu iz pakla, a njene narukvice razuzdano zveckale sa svakim njenim pokretom. Na kraju je uspela, zabila je cigaretu među svoje crvene usne i nagla se da prihvati vatru s Kasine šibice. Samo na sekund, plamen je osvetlio Vajoletino oblo lice pre nego što su obe ponovo potonule u tamu. Stajale su jedna do druge, skupljajući se na hladnoći i zajedno pućkale cigarete.

„Da ne poveruješ da će uskoro leto, zar ne?” nasmejala se Vajolet. „Napolju je jebeno hladno!” „Da”, složila se Kasi. Pomislila je da bi mogla pokušati s ćaskanjem. „Pa, kako je bilo na pijaci?”

„O, blatnjavije nego na festivalu u Glastonberiju i puno hipika koji prodaju precenjen organski med i odeću od kudelje. Da budem iskrena, to baš i nije moje okruženje.” Kasi se nasmešila u tami.

„Međutim, bio je jedan prelep štand sa cvećem, s prelepim ručno uvezanim buketima. To mi se dopalo.” Avada

130

Anna

Kasi je znala da je Vajolet imala cvećaru i učtivo je klimnula glavom. „Uživaš u svom poslu, zar ne?” „Da”, rekla je Vajolet. „Uživam. Imam sreće. Ne bih mogla da provodim dane radeći nešto što mrzim, kao što završi toliko jadnih ljudi. Volim cveće. Znam da mnogo ljudi misli da je ono neozbiljno i nepotrebno, ali zamisli rođenje bebe bez buketa, ili mladu koja ide do oltara bez prelepog bidermajera u rukama, bolesnika u bolnici bez ičega lepog što bi pogledao da mu popravi raspoloženje, ili grob bez venca?” Kasi se trgla zbog poslednjeg primera, ali Vajolet je bila toliko izgubljena u svom monologu da nije primetila. „Moj posao obeležava prelaženje vremena, baš kao i godišnja doba u kojima rastu različite biljke. On slavi sve te bitne trenutke u životu i prati nas od početka do kraja.” Vajolet je zadivljeno odmahnula glavom. „Posao cvećara je, zapravo, sasvim divan kada razmisliš o tome.” Kasi je klimnula. Nikada nije razmišljala o tome na taj način.

,,A kako si ti, Kasi, dušo? Kako živiš?” „Ma, znaš.” Kasi je zarila vrh patike u mahovinu na kamenoj ploči. ,,U redu je.”

„Sećam se moje maturske godine. Čisto mučenje. Samo sam želela da visim s drugovima i zabavljam se.” Kasi je klimnula u znak slaganja.

„Pa, ima li na sceni nekih finih momaka za koje bi trebalo da znam? Ne brini”, dodala je užurbano, „neću reći tvojoj mami.” Kasi je odmahnula glavom. „Ne baš.”

„Iznenađuješ me, tako lepa devojčica. Mislila sam da ti momci vise na vratima.” Kasi je ozbiljno pogledala Vajolet u tami. U deliću sekunde zapitala se da li da joj kaže, ali onda se predomislila. Vajolet je bila fina, ali nije znala da li stvarno može da joj veruje. „A Dora?”, nastavila je Vajolet. „Ima li ona dečka?”

Kasi je slegla ramenima. „Ne znam. Ne razgovaramo o takvim stvarima. Ovih dana se više držimo odvojeno.” Vajolet je još jednom povukla dim iz cigarete i izdahnula ga naviše ka noćnom nebu. „Vama dvema je bilo gadno, zar ne? Šta misliš, kako se drže vaši?” Kasi je ponovo slegla ramenima. „Očajni su. Svi smo.”

Vajolet je klimnula glavom. „Da, biće potrebno vreme. Ali ti se sigurno raduješ studiranju? Novom početku?”

Kasi je progutala i blago klimnula glavom. „Da li si ti studirala?” „Ja?” Vajolet se nasmejala. ,,O, ne. Nisam bila dovoljno pametna za to. To sam prepustila tvojoj mami. U ono vreme mi je bilo lako odvući pažnju.” Zakikotala se. „Da, baš lako... a među nama, pomisao na još tri godine učenja me je užasavala. Jedva sam čekala da krenem u pravi život... da se zaposlim, zaradim nešto novca, postanem stvarno nezavisna.” Kasi ju je zainteresovano pogledala. „Znači, ne žališ što nisi studirala?”

„O, ne znam za to. Sad kada razmišljam o tome, ne znam zašto sam toliko žurila u stvaran svet. Još tri godine zezancije ne bi smetalo - a možda bi pomoglo i mom ljubavnom Avada

131

Anna

životu. Navodno, skoro dvadeset odsto ljudi upozna budućeg supružnika na fakultetu. Da li si to znala, Kas?” Vajolet je povukla još jedan dugačak dim. „Dvadeset odsto! Samo pomisli, tvoj gospodin Pravi je verovatno tamo negde i upravo te čeka.”

„Hmmm... možda”, rekla je Kasi uz osmejak. „Sigurna sam da je i tvoj gospodin Pravi još tamo negde.” „Misliš?” pitala je Vajolet. „Pa, to bi bilo fino. Čoveku ne preostaje ništa drugo osim da se nada.”

Stajale su jedna do druge u tišini, pušeći i drhteći dok Kasi nije skupila dovoljno hrabrosti da skrene razgovor na temu koja joj se celo popodne vrzmala po glavi. „Misliš li da je tata mamin gospodin Pravi?” Vajolet je iznenađeno okrenula glavu. „Da, naravno. Zašto, zar ti ne misliš?” Kasi je slegla ramenima. „Nisam sigurna.”

„Tvoji roditelji su stvoreni jedno za drugo, Kasi.”

„Mmm...” Kasi je ponovo razmislila o upornom glasu s druge strane telefonske linije: Volim te... zar uopšte ne misliš na mene? Ko je on bio? „Veruj mi, Kasi”, nastavila je Vajolet, sasuvši svoj koktel, „ono kroz šta su prošli njih dvoje dovoljno je da ošteti i najjače veze. Ali oni će biti dobro. Samo će im trebati malo vremena da se oporave.” Kasi je pogledala u tamu. Teški oblak najzad se sklonio i mogla je da vidi razmazane srebrne zvezde kako igraju na noćnom nebu. Malo vremena da se oporave. Da li je to zaista bilo sve što im je potrebno?

„Da”, rekla je Vajolet tiho, „svima vama biće potrebno samo malo vremena.” Odjednom je pročistila grlo. ,,A u međuvremenu, samo da stigne taj septembar... da izvajaš svoju budućnost... dobro će ti doći, Kasi. Kladim se da jedva čekaš, zar ne?” Kasi je ponovo klimnula, ali ništa nije rekla, nadajući se da će dejstvo alkohola podstaći Vajolet da nastavi priču, međutim, činilo se da je ona odjednom zavezala. „Gospode, ovde je stvarno hladno”, rekla je najzad. „Trebalo bi da uđemo, Kas, pre nego što počnu da se pitaju gde smo.” Kasi je klimnula, razočarana što nije otkrila ni najmanji nagoveštaj o tome ko bi mogao biti nepoznati čovek koji je zvao. „O, i nikome ni reči o cigama, u redu?” „Naravno”, složila se Kasi, sledeći teturavu Vajolet kroz zadnja vrata u toplotu kuhinje.

Niko nije bio iznenađen više od Kasi kada je položila ispite. Otvorila je koverat i zurila u beli komad papira, osećajući nevericu i hladnoću, strah koji ju je obuzimao dok je čitala rezultate. „Pa?” pitala je Helen nervozno s druge strane stola.

Klimnula je glavom. „Položila sam.” „Sve?”

„Da.”

Avada

132

Anna

Olakšanje kao da je privremeno trglo njene roditelje iz obamrlosti od tuge. Ričard je te noći čak otvorio flašu šampanjca tokom Helenine manje katastrofalne večere i svi su joj nazdravili iz Dafninih i Alfredovih najboljih kristalnih čaša.

„Odlično, Kasi, veoma smo ponosni na tebe.” Kasi je znala da nije zaslužila njihov ponos, ali je svejedno sasula šampanjac. Bio je gorak i penušav. „Pa, pretpostavljam da to znači Edinburg ovog septembra”, dodala je Helen, pomalo tužno. Kasi je primetila da je Dorina glava potonula malo niže iznad njenog tanjira. Nije zavidela svojoj sestri koja ostaje zarobljena u Dorsetu, da tumara po kući duhova još dve godine. „Moraćemo u kupovinu”, rekao je Ričard. „Da ti nabavimo nekoliko stvari za novu sobu. Biće zabavno otići tamo. Godinama nisam bio u Edinburgu.”

Kasi je zaključila da je to sasvim dobar trenutak da pokrene temu. ,,U stvari, tata”, počela je, „pitala sam se da li bih mogla da odem vozom u Edinburg - sama? Mislim da bih volela da početak obavim sama - znaš, da se smestim u dom, upoznam ljude.” Videla je kako njeni majka i otac razmenjuju pogled, ali je svejedno nastavila. „Vi biste svi mogli da me posetite posle nekoliko sedmica, da vidite kako mi ide. Tada ću moći i da vas provedem unaokolo i prijaće mi da vidim nekog poznatog od kuće. Mogla bi i ti da dođeš, Dora.” Njeno uvežbano nagovaranje bilo je završeno i sada je zadržala dah čekajući njihovu reakciju. Helen je dohvatila čašu s vodom. Ričard je spustio viljušku i nož na tanjir i pažljivo preklopio prste, što je bio siguran znak da će početi „razgovor”. „Hoćeš tamo da odeš sama?” pitao je. „Vozom?” Kasi je klimnula i presekla poslednji komad piletine na svom tanjiru, ne želeći da ga pogleda u oči. „Ali kako ćeš odneti sve svoje stvari?”

„Neću poneti baš mnogo stvari na početku. Samo nešto odeće, knjige, posteljinu. Svejedno, tamo mogu da kupim većinu stvari, zar ne?” Sve ih je ponovo pogledala i ohrabrujuće im se nasmešila. „Samo mi se dopada ideja da počnem sama, da sama vajam svoju budućnost.” Namerno je odabrala iste reči koje je Vajolet koristila. Zvučale su dobro, kao nešto što bi njeni roditelji odobrili. „Razumete, zar ne... posle svega što se desilo?” Zadržala je dah. To je bilo najbliže pominjanju Alfija od sahrane prošle godine. Nije znala da li je prešla granicu ili ne. Ričard je polako klimnuo i pročistio grlo. „Pa, valjda razumem. Helen, šta ti misliš?”

Helen je uzdahnula. „Mogu da razumem da želiš prostora. Jesi li sigurna da je to bezbedno? Zar nećeš biti usamljena? Većina drugih studenata doći će s roditeljima, a mi sigurno nećemo pokušati da te obrukamo. Zaista nam ne smeta da te odvezemo. Mogli bismo od toga da napravimo zajednički vikend?” ,,I dalje možete da dođete, mama, ali za nekoliko nedelja, kada se smestim.”

„Pa, bilo bi zabavno da te posetimo tamo, zar ne, Helen?” Ričard je pokušao ponovo, najzad uspevši da progovori oduševljenim tonom. „Možda bismo mogli da doputujemo pre Božića, da to uklopimo s kupovinom i boravkom u nekom finom hotelu?” Avada

133

Anna

„Da”, složila se Kasi, uhvativši se za tu ideju. „Tamo bi trebalo da bude divno u to doba godine.” Najzad su postigli neki napredak. ,,I biće ti dobro da putuješ čak tamo sasvim sama? Moraćeš da presedaš u Londonu. Nećeš se izgubiti?” Helen je ponovo brinula. „Mama, samo što nisam otišla od kuće. Ako ne uspem vozom da stignem od Dorseta do Edinburga, onda ću biti u velikoj nevolji, zar ne?” „Mmm...” mrmljala je Helen. Zabrinuto mrštenje vratilo se na njeno lice. „Znači, tako si resila?” pitao je Ričard poslednji put. „Da”, rekla je Kasi.

„Pa, pretpostavljam da je to u redu”, Ričard je zastao. „Ali ako se predomisliš, nije problem. Biće mi drago da te odvezem.” „Znam, tata, hvala.” Znala je da se neće predomisliti. „Molim te, dodaj mi vodu, dragi?” Kasi je ispustila mali uzdah olakšanja. Činilo se da je to kraj pitanja.

Ričard se nagnuo i pružio Helen bokal preko stola. Kasi je primetila da se Helen iznenađeno trgla kada su Ričardovi prsti slučajno okrznuli njene, kao da ju je njegov dodir opekao. Da, biće dobro otići. Noć pre nego što je Kasi otišla, Dora je tiho pokucala na njena vrata. Kasi ju je pustila unutra i posmatrala kako njena sestra gleda preveliki ranac naslonjen na krevet. „Znači, spakovala si se?” pitala je.

„Aha.” Kasi je prekasno primetila kako Dorine oči skreću ka jarko-crvenim ogrebotinama na njenoj ruci. Brzo je spustila rukave i bacila se na krevet. Blokirala je sestrin užasnuti pogled i, želeći da ova ništa ne kaže, vratila se izbezumljenom škrabanju u dnevnik dok se teška tišina slegala u sobi.

Dora je shvatila poruku, pa je dohvatila stari „Kosmopoliten” s gomile pored Kasinog kreveta i počela nehajno da prelistava stranice. „Pa, u koje vreme krećeš?” „Mama će me u devet odvesti na stanicu.” Usledila je još jedna pauza. „Ti baš imaš sreće.”

„Zar?” „Da! Ti ćeš da pobegneš, da počneš iz početka, na nekom sasvim drugom mestu.”

Kasi je pogledala sestru. „Fakultet nije baš sve i svja, Dora. To je samo uveličana škola. I dalje ti drugi ljudi govore šta da radiš i kada to da radiš, koje zadatke da napišeš i kada da ih predaš... koje knjige da pročitaš i na koje ispite da ideš. To nije prava sloboda. Nije pravi beg, zar ne?” „Bolje je nego ništa!” Dora je tužno jadikovala. ,,A ja ću ostati ovde sama. Samo ja i mama... i tata, kad je tu.” Dora je zastala na trenutak da pogleda članak o „pozi meseca”, iskolačivši oči, pre nego što je okrenula stranu. „Možeš li zamisliti išta užasnije?” „Mmm...” Kasi je žvakala poklopac hemijske olovke. Ni ona nije želela da bude u Dorinoj koži. „Sve će biti u redu”, slagala je. ,,I ti ćeš otići odavde pre nego što primetiš.” „Mogu li ponekad da dođem da te posetim?”

Avada

134

Anna

Kasi je dugo ćutala. „Da, naravno. To jest, ako te mama i tata puste.”

Dora je klimnula glavom. Obe su znale koliko je raspoloženje njihovih roditelja ovih dana bilo nestalno i čudno - da su ih u jednom trenutku preterano štitili, zahtevali da znaju sve do detalja o svakoj njihovoj društvenoj interakciji ili angažovanju, a u sledećem bili čudno odsutni i rasejani, kao da su se jedva sećali da devojke uopšte postoje. „Ponekad bih rado dala sve što imam samo da odem odavde”, iznenada je objavila Dora. „Ne mogu da shvatim zašto su mama i tata ostali.

Mislim da je tako samo još gore. Znaš, kada bismo prosto svi otišli, počeli iz početka negde... ili se vratili u London. Možda bi bilo lakše. Možda bismo se ponovo osećali kao porodica.” „Možda”, rekla je Kasi.

„Ali onda, ako je Alfi tamo negde, ne bi mogao da nas nađe, zar ne?” Kasi je odmahnula glavom. Dora još nije shvatala. „Mislim da mama i tata, u stvari, ne žele da se vrate onome kako je nekada bilo. U tome je problem” rekla je. „Uživaju u patnji. Vole da se valjaju u njoj.”

„Ne znam...” Dora je bila skeptična. „Ne izgleda mi kao da trenutno išta vole.” Žvakala je svoju usnu. „Kas...” „Da?” „Da li mnogo razmišljaš o njemu?”

„Ne”, Kasi je odgovorila ne trepnuvši. Bila je to još jedna laž. „Ja da.”

Kasi nije želela da razgovara o Alfiju. Uspravila se, zalupila dnevnik i bacila ga na krevet, nadajući se da će time brzo završiti taj razgovor. Kada je dnevnik sleteo na jorgan, štos zatvorenih plavih koverata iskliznuo je iz njegovih korica. Svi su bili adresirani na Kasi, a onaj ko ih je poslao potrudio se da umesto tačke nacrta sićušno srce iznad slova 'i' u njenom imenu. Kasi ih je brzo skupila i nagurala nazad među stranice dnevnika, ali bilo je prekasno: Dora ih je primetila. „Zar nećeš da ih otvoriš?” pitala je, posmatrajući pisma. Kasi je slegla ramenima. „Ne.” „Od koga su?” Kasi je uzdahnula. „Od Sem.” „Šta? Sem od prošlog leta?” „Aha.”

„Šta ona hoće?”

Kasi je slegla ramenima. „Ne znam, nisam ih otvorila, zar ne?” „Zašto nisi?”

Kasi se iznervirano namrštila. Kako da objasni Dori da nije želela da se suoči sa onim što je Sem napisala u tim nevinim plavim kovertima? Samo je želela da zaboravi sve u vezi sa Sem i onim nepodnošljivim danom na plaži. Avada

135

Anna

Ali Dora kao da je mogla da joj čita misli. „Zar se nikada ne pitaš da li to jeste bila naša krivica?” pitala je tihim glasom. Kasi ništa nije rekla, samo je gurnula dnevnik pod jastuk i ponovo potonula na krevet, zatvarajući oči. „Znaš, ne mogu a da ne pomislim... da nismo otišle na Stenu... i da vas ja nisam ostavila da bih donela one glupe sladolede...” „Dora, umukni, hoćeš li?” Kasi je prasnula.

Dora je izgledala povređeno. U očima su joj bile suze. „Nikada ne razgovaramo o njemu, niko od nas. Kao da nije ni postojao. To me izluđuje. Samo želim da s nekim razgovaram o njemu. O onome što se desilo... Samo nekoliko minuta. To je sve što tražim.” „Dora, neću da ti ponavljam.” Kasini obrazi plamteli su od gneva. „Samo umukni! Umukni ili izlazi iz moje sobe.” „Zašto nećeš da razgovaraš sa mnom? Nekada smo sve vreme bile zajedno. Sada se samo zatvaraš. Kao da ne možeš da podneseš da provodiš vreme sa mnom.” „Dora, upozorila sam te.”

Dora je uzdahnula, a onda ustala. Bacila je časopis na pod ispred Kasi. „Šta je sa svima u ovoj porodici? Svi me ignorišete. Ja samo želim da ga zapamtim. Zaboravljam Alfija i zbog toga sam tužna.” Dora samo što nije zaplakala. Kasi se osećala kao đubre, ali nije mogla da se odupre. „Zar nikada nisi pomislila da smo svi mi još više tužni ako ga se sećamo? Zbog toga se svi toliko trudimo da zaboravimo. A ti pominješ Alfija svakih pet minuta. To ne pomaže, Dora. Nije ni čudo što mama i tata jedva progovaraju. I to je verovatno tvoja krivica. I nije prokleto čudo što ja jedva čekam da pobegnem iz ovog usranog mesta. Što dalje od tebe! Mani se toga već jednom. Za ime božje, nisi više dete! Prestani da se ponašaš tako.” Dora nije progovorila više ni reč. Izmarširala je iz Kasine sobe i zalupila vrata. Kasi je legla na krevet i pokušala da isključi zvuk sestrinog jecanja dok je trčala niz hodnik. Sačekala je dok nije čula da se vrata Dorine sobe zatvaraju, a onda izvukla dnevnik ispod jastuka. Pre nego što je stigla da se predomisli, Kasi je zgrabila četiri bledoplava koverta i pocepala ih na sitne, nepopravljive komade, posmatrajući kako pocepani ostaci lete na pod kao delići pepela koji se spuštaju posle vatre. Šta god da je bilo napisano, više nije moglo da je povredi. Reči su nestale.

Ponovo je legla na krevet i zatvorila oči. Mogla je da oseti početak svraba, kako mili po unutrašnjoj strani njenih ruku, peckav i vreo. Pokušala je da ga zanemari, ali on je postajao sve uporniji dok, ne mogavši više da se odupire, nije otvorila oči i dohvatila mali broš u obliku leptira iz svoje fioke. Iskušenje je bilo prejako. Kasi ga je dohvatila i počela da bode kožu okrvavljenom iglom.

Te noći vratio se njen košmar. Uplašeno se probudila na jastuku natopljenom znojem i suzama. Znala je da je to samo san, ali je svejedno uključila lampu na noćnom stočiću, željna da otera mračne senke koje su se još vukle po njenim mislima. Bila je na Steni, očajnički grebući noktima po njenim zidovima, vrišteći i udarajući neumoljivu liticu zbog Alfija. Iako je sada bila sasvim budna, još je mogla da oseti kako joj kamen grebe ruke, pokidane nokte i raskrvavljenu kožu. Stresla se i navukla jorgan do brade. Avada

136

Anna

Mislila je da je bolje. Nije ga sanjala poslednjih nekoliko nedelja. Ali onda, tek tako, Alfi se vratio. Prokleta Dora i njeno raspravljanje. Zašto ne pokuša da zaboravi kao i ostali? Bog zna da niko od njih nije želeo ponovo da proživljava prethodnu godinu, iz noći u noć, kao beskrajni horor film koji se neprekidno ponovo emituje. Bilo je stravično.

Stomak joj se prevrtao. Osvrtala se očajna po sobi, pokušavajući da pronađe nešto normalno, na šta bi se usredsredila, nešto svakodnevno, što će raspršiti košmar, što će ga sprečiti da bude stvaran. Pokušala je da broji redove diskova na polici naspram nje. Jedan, dva, tri, četiri... Neželjene slike svaljivale su se na nju iz svih pravaca.

O, bože. Eno je, na udaljenom kraju plaže, izgorela i zbunjena od previše trave, sapliće se po baricama u stenama sa Sem. Obe dozivaju Alfija promuklim, uspaničenim povicima. Jezik joj je težak od ukusa marihuane i žedna je - tako žedna da jedva uspeva da progovori. Setila se iznenadnog naleta morske vode koja se rasula preko stena i napunila joj sandale. Voda je bila dovoljno hladna da je natera na vrisak. Zatim, Sem je doziva. Okrenula se i videla je kako drži nešto iznad glave. Ne budi smešna, pomislila je, tražimo mog brata, ne pročešljavamo plažu u potrazi za đubretom koje izbacuje voda, ali onda je izoštrila pogled i sa užasom shvatila da je mračni, bezoblični predmet koji je Sem podizala, zapravo, bio Alfijev supermenski plašt. Oteturala se ka Sem, pavši jednom i izgrebavši kolena na stenje, ali sve vreme krećući se napred, sve dok nije stigla do nje. „Ne!” viknula je. „Ne, ne, ne, ne, ne.” Počela je da plače. Sem ju je gledala, zaprepašćena i nema. Setila se da je provukla prste kroz kosu i da ju je jako povukla, pa onda još jače, pokušavajući da ovlada situacijom dok je ona silovito izmicala kontroli. Okrenula se i pogledala talas koji se razbijao o stene najbliže plaži, tražeći u vodi bilo kakav trag Alfija. „To ne mora da znači... znaš”, pokušala je Sem, klimnuvši glavom u pravcu talasa. „Možda mu je bilo vruće. Možda ga je skinuo, a onda se vratio na plažu, po sladoled? Možda”, pokušala je ponovo, „možda je otišao da potraži tvoju sestru?” Kasi ju je gledala s nadom. „U pravu si.” Zanemarila je mokri zavežljaj tkanine u svojim rukama. „Verovatno je sada na parkingu, s Dorom i njenim drugom. Ovo ništa ne znači.” Obrisala je suze, odjednom puna nade. „Treba da potražimo Doru i Stivena, da vidimo da li su ga našli.” „Da”, složila se Sem.

Odjednom su obe žarko želele da ostave udaljene stene iza sebe. Želele su da se vrate na glavnu plažu, da se okruže zujanjem i ćaskanjem porodica koje provode sasvim obične odmore. Kasi je zatvorila oči i teško progutala. Kada ih je ponovo otvorila, mogla je da vidi kako se svetlost lampe skuplja na navlaci jorgana, osvetljavajući male krugove ružičastih ružica na materijalu. Izbezumljeno je zgužvala materijal između prstiju, rasterujući prizore koji su joj sevali pred očima. Ali nije vredelo.

Sada je videla Helen kako juri ka njoj preko parkinga. Čak i u svom uzbuđenom stanju, Kasi se sećala da je pomislila kako njena mama čudno izgleda. Obično tako pribrana, sada se Avada

137

Anna

spoticala i saplitala u espadrilama preko asfalta, lica izobličenog u zastrašujuću grimasu nalik na grčke pozorišne maske, pola gnevnu, pola uplašenu. „Gde je on?” Helen je izustila kada joj se primakla. Pošto Kasi nije odgovarala, vrisnula je ponovo: „Gde je on, Kasi?” Majka ju je uhvatila za ruke i snažno protresla. Sećala se da se otromboljila kao krpena lutka, dopuštajući majci da je mlati i gnječi bolnim zagrljajem. Nije bilo ničeg što je mogla da kaže. „Hm, gospođice. Da li ste vi Kasandra Tajd?” Krupan muškarac u policijskoj uniformi gledao ju je zabrinuto. „Da, jesam.”

„Treba da vam postavim nekoliko pitanja. Da bismo lakše našli vašeg brata. Hoćete li poći sa mnom?”

Kasi je klimnula i pustila ga da je povede u senku prodavnice na plaži. Unutra je bilo vruće i zagušljivo, ali osetila je olakšanje kada se sklonila od svih lica koja su zurila u nju. I odgovorila je na sva njihova pitanja. Čak i kada je Helen upala u klaustrofobični magacin i stala pored vrata buljeći u nju s jedva prikrivenim prezirom, nije skidala pogled sa čudne fleke u obliku slona na podu i odgovorila je na svako pitanje najbolje što je mogla. Jedini detalji koje je izostavila bili su oni za koje je znala da se ne smeju izgovoriti naglas - kao što su ukus dima od trave koju je podelila sa Sem, koji joj je goreo u grlu i prekrivao jezik, kao što je lagano prikradanje Seminih prstiju uz njenu butinu i ispod ruba njene teksas-suknje, kao što je baršunasto meki dodir Seminih usana na njenim i ukus njenog jezika, mekanog i slatkog. Da, bilo je nekih detalja koje je izostavila, ali znala je da oni ne bi pomogli u istrazi, pa ih nije izgovorila naglas. Oni ništa ne bi promenili.

Užasima nije bilo kraja. Još ju je podilazila jeza kada bi pomislila na sate očajanja koje je provela špartajući uz i niz plažu sa svojom majkom. Išle su tamo-amo, tamo-amo, sve dok Kasi nije pomislila da će poludeti od škripanja i drobljenja oblutaka pod nogama. Sećala se, s grižom savesti, da je osetila olakšanje kada su policajci predložili da se vrate kući. Ali najteži trenuci tek su predstojali - kao onaj kada se majka obrušila na nju i Doru u kuhinji. Kasi je nikada nije videla tako ljutu. Bilo je užasavajuće. Pokušavala je da progovori. Tada je nešto želela da kaže. Bilo je jasno da Helen svaljuje najveću krivicu na Doru, jer je napustila Stenu, jer se našla sa Stivenom. Međutim, Helen je podigla ruku i reči koje je Kasi htela da izgovori da bi odbranila sestru zapele su joj u grlu i ona ih je progutala sa užarenim stidom. Ričard je stigao kući sat kasnije. Kasi je čula kako točkovi njegovog automobila žvaću šljunak, njegove brze korake, a zatim tresak vrata iza njega. Protrljala je crvene, naduvene oči i izašla iz svoje sobe.

Dok se spuštala niz stepenice, videla je roditelje u zagrljaju u hodniku. Majka joj je bila okrenuta leđima, ali mogla je da vidi Ričardovo lice. Bilo je bledo, unezvereno i dopola sakriveno u senci abažura u hodniku. Jednom rukom grlio je Helen, a drugom joj milovao kosu dok je ona jecala i čvrsto se držala za njega. Govorio joj je tihim mrmljanjem, na isti način na koji je šaptač konjima govorio divljem ždrebetu u dokumentarcu koji je gledala. Pa ipak, verovatno je čuo njene korake, jer je podigao pogled dok je prilazila. I dok su im se pogledi susretali, Kasi se sećala da je zastala, odjednom ne znajuči da li da im se pridruži. Na trenutak, kao da su svi visili u vremenu - Kasi zaleđena na stepenicama, jednog stopala upola koraka, i Ričard koji je gleda, ruke blede naspram Helenine smeđe kose dok je samo zurio i zurio. Nije mogla da pročita izraz njegovog lica. Kao da je nije stvarno video; i bila je Avada

138

Anna

uplašena. Ali onda, odjednom, taj trenutak je prošao. Klimnuvši glavom, pozvao ju je k njima i ona je sletela niz stepenice, Ričard je raširio ruke i sve troje su se držali, plakali i grlili. Setila se da su dugo tako stajali, boreći se za život, svako izgubljen u sopstvenom svetu bola. Kao da su se davili. Davili su se polako u čvrstom zagrljaju.

Sada je bila sasvim budna. Znala je da nije bitno da li će sada ili sat kasnije isključiti lampu - te noći više neće moći da zaspi. Sve se odjednom svalilo na nju, sirovo i nepodnošljivo. Dvanaest meseci kasnije još je bilo sveže kao i one prve noći. Pogledala je noćni stočić. Budilnik je pokazivao 3:14. Trebalo je da pregura još sate mraka. Navukla je jorgan do brade i zatvorila oči, ali uzalud. Sem ju je pozvala otprilike u isto vreme kada se policija spakovala i otišla. Kasi je bila očajna kada joj je Ričard pružio slušalicu. Znala je da bi bilo previše nadati se da će ona prosto da nestane sa svojim roditeljima i da od nje više neće čuti ni glasa, ali svejedno se hvatala za tu misao. Nije želela da razgovara s njom. Bilo je najbolje da se prosto drže svoje priče i pokušaju da sve zaborave. Uzela je slušalicu od oca i okrenula mu leđa. „Halo?” „Ja sam. Sem.” „Zdravo.”

„Jesi li dobro?” Kasi nije znala šta da kaže, pa je ćutala. „Ima li nekih vesti? „Ne.”

Sada je Sem zaćutala i nije bilo ničeg osim udaljenog huka telefonske veze i tišine dveju devojčica koje su samo disale. „Da li je policija ponovo razgovarala s tobom?”

Kasi se okrenula da vidi gde joj je otac. On je gledao kroz prozor, perući šolje u sudoperi, i činilo se kao da je milion milja daleko. Pročistila je grlo: „Uzeli su izjave od svih nas... ali misle da sada ništa neće otkriti. Misle da ga je talas odneo sa stena.” Glas joj je bio tek šapat. Jedva je uspela da izgovori te reči. Sem je ispustila čudan napregnuti zvuk. „Bože, Kasi, to je užasno. Ne mogu to da podnesem.” ,,I ne moraš, zar ne? Nije bio tvoj brat.” Dok su te reči napuštale njene usne, Kasi je primetila da je tada prvi put upotrebila prošlo vreme da opiše Alfija. Shvativši to, osetila je mučninu. „Znam, mislim...” Sem je pokušavala da pronađe reči. „Žao mi je. To je tako užasno. Tako mi je žao. Ne znam šta da kažem.” Ponovo je zastala. „Kasi, misliš li da je trebalo da kažemo policiji za...”

Kasi nije htela više ništa da čuje. „Moram da idem. Nekom je potreban telefon. Hvala što si pozvala.” „Čekaj, Kasi, ne idi...”

Ali Kasi je spustila slušalicu pre nego što je Sem mogla da izgovori ijednu reč. Avada

139

Anna

„Ko je to bio?” pitao je otac, lica i dalje okrenutog ka prozoru.

„Samo drugarica iz škole - hteli su da kažu da im je žao zbog Alfija.” Ričard je klimnuo glavom. „Depo od njih.” „Valjda.” Izašla je iz sobe pre nego što je još nešto pita.

Kasi je čekala i čekala da malj krivice provali kroz njena vrata. Znala je da je to samo pitanje vremena, a kako su dobronamerni stranci i policajci napuštali kuću, više nije bilo mesta za skrivanje. Pripremila se za pitanja i prekore roditelja. To neće biti ništa za šta već milion puta nije sama sebe okrivila, ali znala je da će biti gore kada stigne iz njihovih usta. Pogledati roditeljima u oči i priznati da, ja sam kriva bilo je više nego što je mislila da može podneti. Ali to je zaslužila i to će, na duže staze, biti olakšanje. Provodila je sate u svojoj sobi, spremajući se za kucanje na vratima. Ali ono se nikada nije desilo. Umesto toga, počele su svađe.

Počele su zbog sahrane. Ričard ju je želeo. Helen nije.

„Nema tela”, rekla je Helen dok je jednog jutra u kuhinji punila mašinu za sudove, nemarno nasumice ubacujući tanjire i escajg. Govorila je ravnim monotonim glasom kakav je imala od odlaska policije. „Zašto bismo organizovali sahranu ako nemamo telo? Ona istraga bila je običan vic, samo najobičnije pretpostavke i spekulacije. Ne znam kako si mogao prosto da sediš i ništa ne preduzimaš.” Kasi se sledila. Bila je u vešernici i slagala odeću i nije želela da skreće pažnju na sebe. „Zato što je to bila ispravna stvar”, odgovorio je Ričard, „kao što je sada sahrana ispravna stvar. Moramo da se oprostimo.” „Oprostiću se”, rekla je Helen, „kada vidim njegovo telo.”

„Dušo, znaš da se to možda nikada neće desiti. Policija nam je to objasnila. Svi njihovi dokazi ukazuju na davljenje.” Ričard je pokušavao da bude strpljiv, ali njegov glas dobio je izvesnu oštrinu. To je očigledno za oboje bio iscrpljujući razgovor. „Čuj, hoćeš li na trenutak prestati s tim? Ovo je važno. Sudovi mogu da čekaju.”

Začula se lomljava činija koje su sletele na kuhinjski pult. „Samo ne shvatam zašto toliko žudiš da nastaviš dalje, Ričarde. Mislila sam da ćeš bar ti, ako niko drugi, želeti da dobiješ sve odgovore. Obično si takav sitničar kada su detalji u pitanju.” Kasi je čula furiju u majčinom glasu. „Zar ne bi trebalo da pokušamo da otkrijemo šta se stvarno desilo našem sinu pre nego što se prosto odreknemo nade i nastavimo svoje živote?” Helen je zaćutala. „Znaš, ponekad poželim da mogu da ga zaboravim. I ja bih volela da mogu da izbrišem celu ovu moru. Ali za mene je prosto prerano.” „Nisam ga zaboravio!” Ričard je eksplodirao. „Kako možeš i da pomisliš nešto tako mrsko?” Neko vreme je ćutao. Kasi je morala da se napregne da bi čula njegove sledeće reči. „Obuzet sam Alfijem. Živim ovaj košmar svakog bogovetnog dana, kao i ti, otkako je nestao. Svakog trena svakog dana pitam se šta sam mogao da učinim... kako sam mogao da ga zaštitim, da mu budem bolji otac...” Glas mu je zadrhtao. „Kako sam mogao da ga spasem.” ,,A misliš da se ja ne pitam?” Helen je vrisnula, glasa odjednom histeričnog od bola i gneva. Avada

140

Anna

„Ne znam, Helen. Pitaš li se? Još mi nije jasno gde si bila onog dana i zašto su ga deca odvela na plažu. Imali smo pravila - stroga pravila u vezi s tim. Alfi nije smeo da ide tamo bez nekog od nas.” „Ma prekini više s tom prokletom arogancijom, Ričarde. Ta deca, kako ih zoveš, više uopšte nisu deca. One su tinejdžerke... skoro odrasle osobe. Morala sam da odem na fakultet. Šta je trebalo da uradim, da povedem Alfija sa sobom?”

Ričard nije obraćao pažnju na to pitanje. „Dora mi je rekla da si ih zamolila da čuvaju Alfija. Rekla je da si im dozvolila da odu na plažu. Rekla je da si joj dala novac za sladoled.”

Tišina. Kada je Helen ponovo progovorila, glas joj je bio dubok i hladan. „Ričarde, da li si ti o ovome razgovarao s Dorom iza mojih leđa? Da li mene kriviš za ono što se desilo tog dana? Hoćeš da kažeš da sam ja kriva?” Nije odgovorio, već je promenio pristup. „Samo bih voleo da znam šta je to bilo toliko važno na fakultetu da nije moglo da čeka početak semestra.”

„Za boga miloga, Ričarde, baš si drzak. Da li sam ja tebe ikada pitala šta je to toliko važno pa moraš da provodiš dane u Londonu, radeći sve vreme?” „Drugo je to.” „Je li? Zašto?”

„Zato što se od mene nije očekivalo da čuvam decu tokom školskog raspusta”, prasnuo je Ričard.

Helen je htela nešto da kaže, ali Ričard je zaurlao. „Da si mi rekla da imaš radne obaveze, možda bih drugačije organizovao stvari u kancelariji. Mogao sam tog dana da radim od kuće. Ali nikada mi nisi pomenula da ćeš morati da ideš na fakultet. Kako sam mogao da znam?” „To je bio dogovor u poslednji čas”, vrisnula je Helen. „Dekan nas je pozvao da razgovaramo o rasporedima i...” Odjednom se zaustavila. „Ozbiljno, Ričarde, šta pokušavamo ovde? Da li zaista želiš da se pravdam? Da li iskreno tražiš nekoga koga bi krivio? Šta je s devojčicama? Šta je s Kasi koja provodi dan i radi bogzna šta s njenim novim drugarima? Ili Dorom, koja se igra na plaži, zavitlava se s dečacima na parkingu, a trebalo bi da je sa Alfijem?” Kasi je zaustavila disanje. „Ne budi smešna, Helen. Dora nije kriva za ovo.” Ričardov glas ponovo se utišao. Kasi nije mogla da čuje šta je sledeće rekao. Naslonila je uvo na vrata, ali uzalud. Zatim je čula Helenin glas. „Molim te, molim te, samo prekini”, jecala je. „Ništa od svega ovoga ne pomaže. Ništa od ovoga neće vratiti Alfija.” „Znam”, odgovorio je Ričard hladno. ,,I baš zbog toga mislim da bi trebalo da održimo sahranu.” I ponovo su krenuli iz početka, na vrtešci tuge i ljutnje, uvreda i suza. Kasi je na vrhovima prstiju izašla iz vešernice, odeće nagurane pod ruku. Nije želela više ništa da čuje. Avada

141

Anna

Na kraju je Ričard isterao po svom. Sahrana je obavljena nekoliko sedmica kasnije, jednog hladnog jesenjeg popodneva. Kasi je pažljivo obukla staru crnu suknju i tamnu rolku i ispratila svoju uplakanu sestru do ulaza u kapelu. Crkva je bila prepuna, njene klupe pune poznatih lica. U prolazu je videla Sem kako stoji u zadnjem delu crkve sa svojim roditeljima. Pogledi su im se sreli na delić sekunde. Činilo se kao da je Sem gleda zbunjenim pogledom, kao da nešto želi da joj kaže, ali Kasi nije mogla da se natera da stane i razgovara s njom, pa joj je samo klimnula glavom i nastavila ka prednjem delu crkve, trudeći se da zanemari osećaj da ta devojka do kraja službe nije skinula pogled s njenog vrata. Sećala se da je nečujno izgovarala himne s mučnim osećajem u stomaku, kao da je kod zubara. Neko, nije znala ko, setio se da postavi nekoliko Alfijevih omiljenih igračaka pored kovčega. Bilo je srceparajuće gledati njegove omiljene male drvene vozove poredane s prednje strane i njegov plavo-žuti tricikl, podsetnik na sve njegove raspomamljene vožnje oko kuće uz grebanje nogama po lajsnama na zidu i buku koja je izluđivala Helen. Nikada više neće videti onaj anarhični osmeh kao kada bi se zanosio oko kuće. Nikada ga neće pronaći u svojoj sobi, s grešnim izrazom lica, ruku uvaljanih u šminku i tela umotanog u njene ogrlice. Nikada neće radosno hvatati pahulje jezikom i objavljivati da su „njam”, ili joj neumoljivo dosađivati da se igraju svemirskih brodova i dinosaurusa, ili da mu čita omiljene priče. Nikada neće nasloniti svoju malu glavu na njenu nogu i pitati gde mesec odlazi ujutro.

Sećala se da je njen otac stajao za govornicom i, dok su mu se ruke tresle, drhtavim glasom govorio o svom „prelepom dečaku”, sve dok ga glas nije izneverio i dok pastor nije prišao i nelagodno ga potapšao po ramenu i ponudio reč utehe. Sećala se majčinog histeričnog jecanja dok je srceparajuće mali kovčeg, u kom nije bilo ničeg osim vazduha, podizan s postolja u prednjem delu crkve i iznošen na sivu popodnevnu svetlost. Sećala se i da je stajala napolju, na groblju, potpuno nepokretna, usana čvrsto stegnutih, tela krutog od napetosti, užasnuta da bi, ako bi se opustila samo na tren, makar na sekundu, mogla otvoriti usta i vrisnuti iz sveg glasa: „Ja sam kriva za sve! Ja sam ga ubila.” Posle sahrane, kada je najzad postalo jasno da se Alfi neće vratiti kući, njih četvoro suočilo se sa žalosnim zadatkom krpljenja svojih života. Kada je sad razmišljala o tome, Kasi je shvatila da je to, u stvari, bilo najteže vreme. Ma koliko bolni i uzburkani bili oni prvi dani posle njegovog nestanka, u zebnji oštroj kao žilet i napetosti bilo je nečeg zbog čega su svi nastavljali dalje. Nekakav čudan adrenalin nastao je u ekstremnoj situaciji i davao im snagu da se svakog jutra obuku, siđu niz stepenice i suoče s brutalnim danima. Ali posle sahrane, „normalan” život pokucao je na vrata.

Na njega su različito reagovali. Njen otac je nestao, povukao se u svoju zamračenu sobu da leži među senkama, lica okrenutog ka zidu. Kada se najzad prenuo, bio je kao senka nekadašnjeg sebe - sablasno bled, šunjao se po kući bez ikakvih tragova svog opuštenog osmeha i vesele naravi.

Njihova majka, s druge strane, bila je nestalna u svojoj tuzi. Činilo se da joj je ona nailazila u talasima. Krenula bi da obavlja kućne poslove, stegnutih usana i kruta od napetosti, a onda bi odjednom pritisak održavanja takvog stava postao prevelik i ona bi se povukla i istopila u jezeru majčinske žalosti. Kasi bi je čula kako jauče i jeca iza vrata kupatila ili u Alfijevoj sobi, kako plače u njegov jastuk iz noći u noć.

Zaista, želela je sve da ih izbegava. Nije želela da gleda očevo lice išarano bolom niti da sluša majčine jauke u ponoć. Ali pre svih, nije želela da pogleda Dorine oči i vidi Avada

142

Anna

zaprepašćenje, tugu i pitanja bez odgovora, koja su se neprekidno vrtela u mislima njene sestre. Dorino lice bilo je kao ogledalo i samo je odbijalo odblesak nazad ka Kasi. Zato ju je izbegavala što je više mogla, krijući se u školskim zadacima ili se zanimajući prijateljima i zabavama, a kada je bila kod kuće, zatvarala se u svoju sobu sa znakom „ne ometaj” okačenim na vrata. Ironija je, bila u tome što nikada nije bila toliko popularna u školi. Činilo se da svi žele da se približe devojci koja je doživela nešto. Čula ih je kako šapuću oko nje, kako se gurkaju i zure sa jedva prikrivenim divljenjem dok je prolazila hodnicima, čak i prvog dana kada se vratila u školu. Odjednom je pozivana da se druži s najpopularnijim devojkama i da prisustvuje najluđim zabavama. Kada ne bi mogla da zaspi ili kada bi noćne more zapretile da će je držati budnom cele noći, ili kada je, prosto, bila previše uplašena da spusti glavu na jastuk, iskrala bi se iz kuće, očajno želeći da pobegne van njenih zidova i daleko od zasićene atmosfere žalosti. S novim prijateljima stigla su i nova iskustva. Alkohol, pilule, klubovi, seks. Radila je sve, bilo šta što bi otupelo bol. Volela je toplo štipkanje koje bi joj ispunilo stomak kada bi sasula piće koje joj je dodato, i prelepi medenozlatni sjaj koji je svet poprimao kada bi progutala bele tabletice koje bi joj diskretno ubacili u dlan. Odjednom je sve ponovo bilo u redu, svi su se smešili, svi su bili srećni. Igrali su i tapšali i smejali se i ona se manijaćki vrtela pod svetlom stroboskopa, ne želeći da taj trenutak ikada prođe. Kada bi se klubovi zatvorili, sve bi ih odvukla na plažu. „Hajde da gledamo izlazak sunca”, vikala je. „Biće zabavno.” Poneseni veseljem zbog toga, svi bi se provlačili smrtonosnim stazama i parkirali na okretnici pored zida, a Kasi bi ih povela preko oblutaka do ivice vode. „Pa, ko će u vodu?” začikivala je, skidajući se na ivici vode. „Šališ se, zar ne?”

„Nema šanse! Voda je ledena.”

„Seka-perse”, zadirkivala ih je, skidajući grudnjak i spuštajući suknju preko nogu, a onda bi se gola, uz kikot, bacila u ledeno hladne talase, zaranjajući sve dok skoro nije mogla da diše. „Luda je”, čula ih je kako šapuću. „Čuli ste za njenog brata, zar ne?”

„Ta devojka ima ozbiljne probleme.”

I polako, jedan po jedan, njeni novostečeni prijatelji skliznuli bi u tamu, ostavljajući je samu na oblucima da drhti, puši i proklinje činjenicu da nije bila dovoljno hrabra da dovoljno dugo ostane pod talasima.

Počela je da visi sama u prodavnici ribe i krompirića, sedeći uz izlog i posmatrajući kako kondenzovane kapi klize niz njenu limenku kole, a pomfrit joj se hladi na zimskom vazduhu. Tamo je upoznala muškarca s tankom zlatnom burmom i nalepnicom na braniku ford eskorta na kojoj je pisalo Vrišti ako hoćeš da vozim brže. Odvezao ju je do zaklonjenog budžaka i njenom telu uradio stvari zbog kojih je satima kasnije sedela u kadi, lijući vrele suze u vodu koja se hladila, pitajući se zbog čega i dalje ništa ne oseća. Avada

143

Anna

Zato je počela da se seče. Jedino je tada osećala da postoji. Jedino je tada išta osećala. Bockanje metala na koži, nalet tople krvi koja curi niz njene ruke, nakuplja se na šakama ili skerletna pada na beli porcelan kade, činili su da se oseća živom. Zbog toga je osećala da postoji u sadašnjem trenutku i da ima kontrolu. A još važnije, osećala se kao da je kažnjena za ono što je učinila i za ono što nikada neće moći da kaže nikome živom. U tim noćima želela je da čitav svet nestane. Da je mogla da stane na Zemljinu osu i spreči je da se okrene makar milimetar ka drugom danu, uradila bi to. Ali jutro je uvek dolazilo. I uvek je bilo loše. Gospode, koliko je loše bilo. Kada bi se siva svetlost zore probila kroz noć, a mamurluk pokucao na njene slepoočnice uz glasno treskanje cimbala, tada je bolelo. Zavukla bi se, drhteći, pod pokrivač, tela isečenog i modrog, i čvrsto zatvarala oči pred realnošću svog života. Priželjkivala je nekakav kraj svemu tome i s nevericom se stresala, jer su njeni roditelji biti toliko nesvesni, ne samo njenih tajnih noćnih ludorija već, što je bilo još važnije, nepodnošljive istine u korenu njenog bola. Kasi je mogla da vidi trougao sive svetlosti kako se formira tamo gde su zavese u njenoj sobi bile razmaknute. Uskoro će biti dan. Prisetila se svoje svađe s Dorom prethodne noći i pokajala se. Nije želela da razgovara o Alfiju, ali znala je da nije morala da bude takva kučka zbog toga. Na kraju, ona je odlazila, Dora će morati da istrpi još dve godine u kući s mamom i tatom i sećanjima na taj užasan dan. Za njenu sestru nije bilo bekstva, ne još. Pokušala je ponovo da zatvori oči, poslednji put. Sada je bila umorna. Pola noći provela je u mislima ponovo preživljavajući tragediju. To je bilo iscrpljujuće - trpeti tako intenzivan bol i tako tajni osećaj krivice. Jedva je čekala da napusti Dorset, da sve to ostavi za sobom. Dok se njeno telo ponovo opuštalo na dušeku, a njene misli počinjale da se prepuštaju slatkom zaboravu, na površinu svesnosti izvukao ju je čudan zvuk - sličan tihom, tužnom uzdahu. Pomislila je da sanja, ali onda ga je ponovo čula. Kasi je čvrsto zatvorila oči. Ne, ne, ne, molila je u sebi. Ne ponovo. Nemoguće. Čuo se zvuk meškoljenja, pa još jedan uzdah.

Odlazi, govorila je u sebi. Ti nisi stvaran. Znam da nisi. Ali ponovo je bio tu, tanana prikaza u vazduhu. Dolazio je iz ugla njene sobe.

Srce joj je lupalo o grudni koš, a krv bubnjala u ušima. Zaista nije želela da otvori oči, ali na kraju, pobedila je morbidna radoznalost. Pažljivo je otvorila jedno oko i brzo bacila pogled na senke u suprotnom uglu sobe. Oči su joj se razrogačile od straha kada je videla malu figuru koja je tamo čučala.

Bila je obavijena senkom i nije mogla da je razabere, ali dva prepoznatljiva prodorna plava oka žalosno su zurila u nju iz tame. Mogla je da razazna samo poznatu siluetu s podignutom kosom i musavo staro ćebe koje je svuda vukao, stegnuto u njegovoj maloj šaci. Bilo je užasno videti ga pred sobom tako realističnog, tako živog. A ipak, izraz njegovih očiju najviše ju je uplašio - jer bile su ispunjene tako stravičnom tugom i prekorom. „Kasi”, prošaputao je. „Igraj se sa mnom.” Bio je to njen mali brat. Bio je to Alfi.

Kasi je prigušila krik i prekrila se pokrivačem, nekontrolisano jecajući.

„Odlazi”, terala ga je opet. „Samo idi. Nisam htela. Nisam htela da te povredim.” Čuo se još jedan uzdah, dah je bio tako blizu da se mogla zakleti da ga oseća na koži. Avada

144

Anna

„Kasi... Kasi... Kasiii.”

„Ostavi me na miru. Molim te, samo me ostavi na miru.”

Ostala je tamo, drhteći pod jorganom dok se jutarnje sunce nije probilo kroz zavese i dok nije začula roditelje kako se kreću u prizemlju.

Na kraju je sve bilo luda jurnjava. Helen je vozila kao manijak da je na vreme odveze na stanicu i stigle su samo nekoliko minuta ranije. Voz za Voterlu stao je baš dok je plaćala kartu. Kasi se potčinila poslednjem majčinom zagrljaju, pokupila ranac i popela uz stepenike poslednjeg vagona. Mahnula je dok su polazili s perona, a onda posmatrala kako njena majka postaje sve manja i manja, dok više nije videla ništa osim sićušne, neprepoznatljive sive tačke na horizontu. Dok je nestajala s vidika, Kasi je dopustila da joj se mali uzdah olakšanja otme sa usana. Najzad, pomislila je i gurnula ruku u džep kaputa da stegne hladan broš u obliku leptira sakriven duboko u njemu.

Avada

145

Anna

Dora

Deset godina ranije Prošla su tri dana bez ijedne reči od Kasi. Dora je gledala kako njeni roditelji nastavljaju svoje živote sa čudnom, tihom hrabrošću. Spolja su izgledali kao da mirno prihvataju prvi pohod njihove starije ćerke u veliki strašni svet, ali, mada su svakako dobro glumili, Doru nisu mogli da prevare. Primećivala je drhtaje brige koji su se komešali ispod površine. Način na koji je njen otac okretao glavu kad god bi zazvonio telefon, ili meki uzdasi njene majke svaki put kada bi se pomenulo Kasino ime, otkrivali su da očajnički iščekuju vesti o životu u Edinburgu.

„Pozvaće večeras”, izustio je Ričard tokom večere treće noći, a bore na njegovom čelu su se produbile. „Previše se dobro zabavlja da bi brinula o nama - upoznaje ljude, gleda gde je šta, kada su joj predavanja. I u pravu je.” „Da”, složila se Helen. „Sigurno je teško pronaći telefon. Svi će stajati u redu da pozovu kuću, zar ne? Volela bih da je ponela mobilni koji smo joj nudili.” „Da, baš je bila smešna u vezi s tim. Vrlo nezavisna. Znaš, divim joj se zbog toga. Ne brini, ljubavi, siguran sam da će zvati čim joj se mamurluk malo stiša.” Ričard je pokušavao da razveseli atmosferu, ali nije uspeo.

Dora je sedela u tišini. Ona je mislila da je Kasi strašno sebična što ne zove. Sigurno je bolje nego iko znala koliko će njeni roditelji brinuti? Samo zato što je uspela da pobegne iz Kliftopsa i počne iz početka negde drugde, nije značilo da su i ostali bili te sreće. Bilo je sasvim dovoljno što je bila toliko ljubomorna, nije morala da sluša roditelje kako je pravdaju... Doru je to poprilično izluđivalo.

Još je u sebi grdila Kasi dok je autobusom odlazila u školu sledećeg jutra. Kiša je lila, debele kapi rasprskavale su se po prozoru i tekle u dijagonalnim rekama preko stakla. Autobus se već pušio - vozač je svakih nekoliko minuta brisao vetrobran štrokavom krpom a što je najgore, sve je smrdelo na mokre patike i odvratan sumporni vonj koji je izbijao iz kutije sa užinom Bilija Koena dok je orao kroz svoje sendviče s jajima. Naslonila je glavu na prozor i gledala napolje ne primećujući pejzaž pored kog su prolazili dok je kanalisala svoj gnev ka zamišljenoj slici njene sestre kako švrlja po Škotskoj. Ako je suditi po prošlih nekoliko noći, sledeće dve godine srednje škole će se otegnuti. Prosto nije mogla podneti pomisao da će biti jedina koja je ostala kod kuće s mamom i tatom. Naravno, njeni roditelji bili su tamo telom, ali duhom? Ne baš. Bilo je kao da živi sa zombijima koji se viđaju u filmovima: dva bleda, nečujna tela koja lunjaju po kući, naizgled bez trunke života u sebi, sve dok se ne bi odjednom okrenuli jedno protiv drugog, napadajući se u jarosti zajedljivog gneva i škrgutavih zuba. Istini za volju, ni život s Kasi nije bio mnogo bolji, ali bar je pružala nekakvu razonodu svojom muzikom, šminkom i raznom odećom koju bi mogla da pozajmi. Sada kada je otišla, u kući se otvorila još jedna praznina, Avada

146

Anna

još jedno mesto puno odjeka koje nije moglo biti popunjeno. Nije imala nikoga s kim bi razgovarala, nikoga s kim bi provodila vreme. Samoća ju je izjedala. „Hej, kako je?”

Pozdrav je trgnuo Doru iz misli. Pogledala je naviše i shvatila da gleda smirene plave oči Stivena Pejdža. Gledao ju je s prolaza između sedišta, njegova meka smeđa kosa bila je prošarana kišom i neuredno mu je padala preko lica, i Dora je osetila kako joj srce poskakuje.

„Je li zauzeto?” pitao je pokazujući prazno sedište pored nje. Ukočila se od zatečenosti. Pocrvenela je i odmahnula glavom, s nevericom gledajući dok se spuštao pored nje i grubo trljao kosu, lansirajući kapljice vode preko oboje. „Izvini”, rekao je, obrisavši rukavom kapi s njene ruke. „Natopio sam se dok sam čekao autobus.” Doru je koža peckala na mestu gde ju je dotakao i bila je svesna iznenadne topline njegove butine koja se oslanjala na njenu. Progutala je. Reci nešto, terala je sebe. Bilo šta. „Da”, rekla je najzad, „baš pada.” Baš pada! Da li je to najbolje što je mogla? Okrenula se i ponovo pogledala kroz prozor, žarko želeći da sakrije svoje vrele obraze.

„Jesi li dobro? Ne viđam te baš u poslednje vreme.” Mogla je da oseti da je proučava i rumenilo na njenom licu još više se pojačalo.

„Da”, rekla je Dora, „dobro sam.” Bila je sve samo ne dobro. „Čudno, jedva da smo progovorili od onog leta... otkako je tvoj brat...” Njegove reči su se prekinule i sada su s nelagodom gledali jedno drugo. „Došao sam na njegovu sahranu, znaš?”

Dora je klimnula glavom. Tada ga nije videla, ali Kasi joj je kasnije rekla da je bio tamo. Progutala je. „Znam. Hvala, nisi morao.”

Stiven je slegnuo ramenima. „Naravno da jesam.” Sedefi su u tišini još malo pre nego što je ponovo progovorio. „Prošla je godina. Da li je imalo lakše?” Dora je oklevala. „Izvini”, podigao je ruke, „ne tiče me se. Baš sam idiot što pitam.”

„Ne”, rekla je Dora, „u redu je. Niko, u stvari, i ne pita za Alfija. Svi obilaze tu temu na vrhovima prstiju. Zapravo je fino kad neko pita. I ne”, dodala je, „nije nimalo lakše, bar ne još.” „Mogu da zamislim.”

Dora je zatvorila oči. „Kao da živiš s ranom. Misliš da je počela da zarasta, osećaš da je malo bolje, ona krastica se formira, ali onda se nešto desi, nešto čuješ ili vidiš... bilo šta... zvuk sladoledžijinog kamiona... dečaka koji uči da vozi bicikl... i boli te kao prvi put, sve iznova. Užasno je. Iskreno, ne znam da li će ikada biti drugačije.” Pogledala je Stivena, pitajući se da li je rekla previše. Jednostavno „ne” verovatno je bilo dovoljno. Ali on ju je saosećajno posmatrao. „Sigurno je strašno.” Avada

147

Anna

Slegla je ramenima. „Kako su tvoji?”

Suvo se nasmejala. „Recimo ovako: naša kuća sada i nije baš sjajno mesto za boravak.” Stiven je klimnuo i činilo se kao da na trenutak razmišlja. „Pitao sam se... znaš... možda bi volela nekada da izađeš, znaš, sa mnom? Mogli bismo na picu... ili u bioskop? Neki drugari i ja idemo u petak uveče u 'Psa i patku'. Prošle nedelje položio sam vožnju. Mogao bih da dođem po tebe... znaš, ako bi ikada poželela da izađeš negde?”

Dori je dah zastao u grlu. Da li je to Stiven Pejdž, onaj Stiven Pejdž, stvarno pozvao nju da izađu? Da, da, da, poželela je da vrisne, naravno da hoću da izađem s tobom, koja devojka pri zdravoj pameti ne bi? Srce joj se uskomešalo i osetila je lepršanje... šta je to bilo uzbuđenje? -sreća? - duboko u stomaku. Taman je pokušavala da sroči odgovor, da sastavi prave reči u smislenu rečenicu, kada je divlji udar vetra bacio još kiše uz prozor. Ona se glasno rasprsnula po staklu i oboje su poskočili. „Isuse”, rekao je Stiven, „napolju je baš pasje vreme.”

Pasje vreme. Dora je osetila kako osmeh, koji joj je igrao na usnama, bledi. U trenutku se setila malog Alfija kako zuri kroz prozor išaran kišom u Kliftopsu, gledajući kako se letnja oluja spušta na more. „Gde su psi, Dora?” pitao je s dečjom naivnošću. „Ne mogu da ih vidim.”

I tek tako, bol se vratio u njen stomak. Na nekoliko blaženih sekundi je zaboravila. Osećala se kao normalna šesnaestogodišnjakinja koju na prvi sastanak poziva dečak koji joj se sviđa. Ali euforija je bila gotova brzo koliko je i počela. Rana se ponovo otvorila i ona je osetila kako pulsira duboko u njoj, vukući je još jednom u dubine tuge. Nije mogla da izađe sa Stivenom. Koga je zavaravala? Druženje s njim samo bi je podsećalo na onaj dan na plaži, na to kako ih je sve izneverila. Nije zaslužila da zaboravi. Morala je sve da oseti, bolno sirovo i stvarno, za Alfija, uvek. „Pa, šta misliš?” pitao je Stiven. „Petak uveče?” „Hvala”, rekla je, „ali trenutno sam prilično zauzeta.”

„O.” Stiven je izgledao pokunjeno. ,,I ne mogu da te dovedem u iskušenje, čak ni za sedmicu ili dve?”

Odmahnula je glavom. „Mislim da ne.” Bio je red da Stiven pocrveni. ,,U redu.” Sedeli su još malo u nelagodnoj tišini, dok se on nije promeškoljio na sedištu i otvorio ranac. „Upravo sam se setio da sinoć nisam završio domaći. Neće ti smetati?”

Dora je odmahnula glavom, pomalo povređeno, i dok se Stiven zaokupljao poteškim udžbenikom za biologiju, ona se ponovo okrenula ka prozoru. Kiša je na staklu izgledala kao suze. Prislonila je prst na jednu i pratila njen spori trag niz okno. Uradila je pravu stvar, rekla je sebi. Nije bilo šanse da izađe sa Stivenom. To prosto ne bi bilo u redu. Do vikenda se briga njenih roditelja ukorenila. „Pozvaću”, rekao je Ričard. „Subota je ujutro. Čak i da je sinoć izašla s prijateljima, trebalo bi da je sada u sobi, zar ne?” Avada

148

Anna

Helen je klimnula glavom. „Prošla je sedmica i bili smo više nego strpljivi. Mislim da treba da zovemo.” „Ne misliš da je prerano?” pitao je Ričard. „Ne. Zovi.”

Dora je zaustavila disanje dok je Ričard preturao po tabli od plute u kuhinji, tražeći komad papira s podacima o Kasinom domu. Otkucao je broj telefona, a onda u tišini čekao odgovor. „Halo, da, ovaj, zdravo. Voleo bih da razgovaram s Kasandrom Tajd. Ona je u sobi 132. Ovde njen otac.”

Dora je pocrvenela. Zvučao je tako staro i uštogljeno. Mogla je već da zamisli otromboljenog studenta s druge strane veze kako prevrće očima i teškog koraka odlazi da pozove Kasi. „Da, naravno, sačekaću. Hvala.”

Dora je sela za sto preslišavajući se šta je sve htela da pita Kasi. Želela je da zna kakva joj je soba, da li je već stekla neke prijatelje i, najvažnije, kada je ona mogla da dođe i prenoći kod nje. Spavala bi na podu, nije joj smetalo, samo da bar nakratko ode iz Dorseta. Prošlo je nekoliko minuta. Počela je da se pita da li su ih zaboravili, da li je telefonska slušalica ležala pored telefona negde u Edinburgu, dok su studenti leteli unaokolo na putu za predavanja ili zabave, pabove i sportske terene, a njih troje sedeli zaleđeni u mestu.

Najzad je Ričard progovorio. „Da, tu sam.” Slušao je još trenutak, a onda se namrštio. „Izvinite, ne razumem. Kako to mislite 'nije se pojavila'? Otišla je od kuće pre skoro nedelju dana. Možda samo još niste naišli na nju. Znate kakvi su studenti.” Ponovo tišina dok je Ričard slušao od govor. „Ali to nema nikakvog smisla! Sigurno se prijavila! Gde bi drugde bila? Šta bi drugo radila?” Dora se prišunjala bliže, pokušavajući da dešifruje nedefinisano mrmljanje s drugog kraja veze.

„Ne, meni je žao”, rekao je strogo, „sigurno postoji neka greška u vašoj prijavnoj dokumentaciji. Kasi je otišla od kuće prošle subote...” Ričard je ponovo slušao. „Ne, sama. Krenula je vozom sama. Insistirala je na tome.”

Tada je Dora znala. Fakultet nije baš sve i svja, Dora... To nije prava sloboda. Nije pravi beg, zar ne?

Istina ju je udarila u stomak i izbila joj vazduh: Kasi nije otišla u Edinburg. Nije to ni nameravala. Zbog toga je bila toliko uporna da ide sama. Ne zato što je želela da bude samostalna i stigne sama na fakultet. Ne zato što se stidela da je vide s njima i što je brinula da će te prve iznurujuće sate provesti vukući za sobom svoju nezgrapnu porodicu. Bilo je to zato što nije ni nameravala da otputuje tamo. Dok je Ričard završavao telefonski razgovor i okretao se ka njima zaprepašćen od neverice, Dori je sinulo hitnije pitanje: ako Kasi nije bila u Edinburgu, gde je bila?

„Kako to mislite 'ne možete vi tu ništa'?” Ričard je sedeo naspram policajca uznemirujuće za sve njih, istog onog koji je prethodne godine vodio slučaj Alfijevog nestanka - i iznervirano zamahivao rukama. „Naša ćerka je nestala.” Avada

149

Anna

„Razumem vašu brigu, gospodine, ali Kasi ima osamnaest godina. Ona je u očima zakona odrasla osoba. Može da napusti kuću kad god poželi i mada shvatam da ste uznemireni jer ne znate gde je ona, to je, nažalost, njeno pravo. Imate li ikakve razloge da sumnjate na kriminalno delo ili nekakvu prevaru?” Helen je pogledala Ričarda koji je slegnuo ramenima. „To uopšte ne liči na nju.”

Dora je pomislila na sve sestrine duge usamljene šetnje, na kasne izlaske i vraćanje posle ugovorenog vremena. Onda je pomislila na divlje ogrebotine koje je videla na sestrinim rukama, kada je Kasino pokrivanje omanulo na trenutak i njene gole ruke zablesnule svojim bolnim tajnama. Kasi nije znala da je ona videla ožiljke, ali pogled na njih proganjao je Doru. Pitala se sada da li da ih pomene, ali odlučila je da to ne uradi i ugrizla se za jezik. „Ali nemate nikakvog razloga da verujete da je počinjen zločin?”

„Otkud znamo, nemamo pojma gde je ona! Zato nam treba vaša pomoć.”

Dora je pocrvenela od srama zbog majčine neotesanosti. Policajac je samo radio svoj posao, čak je i njoj to bilo jasno. „Da li vam je dala ikakvu naznaku ili trag gde bi mogla otići? Ima li prijatelja ili porodice kod kojih bi mogla da boravi? Mladića s kojim bi mogla da bude?” Ričard je odmahnuo glavom. „Sećate li se u kakvom je stanju bila kada je odlazila? Da li je delovala uznemireno? Da li bi mogla da naudi sebi?” Dora je progutala. „Naravno da ne!” uzviknula je Helen ogorčeno. „Radovala se početku studija.”

Ričard je odmahnuo glavom. „Sve što sigurno znamo jeste da je otišla vozom za Voterlu. Trebalo je da stigne u London oko podneva, a da onda metroom ode do Kings Krosa i presedne za Edinburg.” Policajac je pročistio grlo. „London je veliki grad.”

Dora je shvatila da je vreme da propeva. „Meni je nešto rekla.” Osetila je kako je roditelji probadaju pogledima, ali je svejedno nastavila. „Noć pre nego što je otišla, rekla je nešto pomalo čudno. Rekla je da fakultet nije 'prava sloboda... pravi beg'. U to vreme nisam razmišljala o tome, ali sada nekako ima smisla. Mislim da možda i nije planirala da ode na fakultet.” Zastala je. „Mislim da se predomišljala u vezi s tim.” Dora je pogledala majku i osetila oštrinu.

Policajac je ohrabrujuće klimnuo glavom. „To su dobre informacije, Dora. Da li je rekla još nešto? Da li ima neke prijatelje kojih možeš da se setiš, prijatelje u Londonu ili negde drugde, kod kojih bi mogla da ode?” Dora je odmahnula glavom. „Samo prijatelje koje smo imali još pre nego što smo se doselili ovamo. Ali s njima nismo u vezi već godinama. Nema nikoga.” Policajac je uzdahnuo. „Pa, mogu da zamolim londonsku saobraćajnu policiju da pregleda svoje bezbednosne snimke sa stanice Voterlu, otprilike u vreme kada je Kasin voz trebalo da stigne prošlog vikenda. Možda ćemo imati sreće. Možda ćemo moći da vidimo da li se sastala s nekim. Ili u kom je pravcu otišla. To je samo slamka, ali svakako mogu da pitam.” Zastao je. „Mogli biste da pozovete i bolnice.” Nije ih gledao u oči. Avada

150

Anna

,,I to je to?” Helen je bila užasnuta. „Dete je ponovo nestalo, a vi ne radite ništa?” „Helen!” prasnuo je Ričard. „Mislim da to stvarno nije fer.”

Dora je primetila da je policajac blago pocrveneo. „Razumem vašu uznemirenost, gospodo Tajd. Uradiću sve što mogu, ali u međuvremenu biste mogli da razmislite o privatnom istražitelju - nekome ko bi mogao nezavisno da prati kretanje vaše ćerke. Možda biste tako imali sreće.” Sada je stajao i spremao se da krene. „Žao mi je, ne mogu mnogo više da učinim za vas. Siguran sam da će se pojaviti. Koliko se sećam Kasi, ona mi je delovala prilično snalažljivo. Trudite se da vam telefonska linija bude slobodna i nemojte klonuti duhom. Pozvaću vas čim nešto saznam.” Posle tih reči je otišao.

Sati koji su usledili donosili su sa sobom bolne odjeke Alfijevog nestanka. Ričard je bio izbezumljen. Jurio je po kući, obavljao hitne telefonske pozive i vodio intenzivne, emotivne razgovore sa Helen iza zatvorenih vrata, sve vreme kinjeći sam sebe u svakoj zgodnoj prilici što je propustio znake da s Kasi nešto nije u redu. Da li je pobegla? Da li ju je neko oteo? Možda se razbolela? Ili je, još gore, ležala negde u jarku, nepronađena. Gurao je nameštaj, lupao vratima i napadao stvari. Bio je divalj, zastrašujući i bukvalno neprepoznatljiv u svojoj panici. Za razliku od njega, Helen je bila tiha, naizgled u šoku. Sedela je na sofi, ruku sklopljenih oko kolena dok se ljuljala u nekakvom nečujnom unutrašnjem ritmu. Usne su joj se pomerale, ali Dora nikada nije čula reči koje je šaputala. Iskreno, nije bila sigurna ni da li je želela da ih čuje. Držala se na odstojanju, pažljivo kružeći oko svojih roditelja, zaprepašćena, uplašena i zbunjena od neverice: da li je moguće da se ovo ponovo dešava?

Kao da im je uključen nekakav čudan autopilot, njih troje okupljali su se u kuhinji u vreme večere. Ričard im je pričao o istražitelju dok su gurali nepojedenu hranu po tanjirima. „Deluje vrlo stručno - agencija ima devedeset osam odsto uspešno rešenih slučajeva nestalih osoba, a obećao je da će lično voditi Kasin slučaj.”

Helen je klimnula, pročistivši grlo kao da će nešto reći, ali onda je zaćutala i okretala čašu s vodom ukrug. To je stvaralo iritantan zvuk grebanja na drvenoj površini stola i Dora je videla kako je njen otac prostrelio Helen iznerviranim pogledom. Ričard je odgurnuo svoj tanjir. „Osećam se krajnje bespomoćno. Ne znam šta da radim.” Glas mu je panično pucao. „Reci mi, šta bi trebalo da radim?” Helen je podigla pogled i zurila u Ričarda, kao da ga prvi put zaista vidi. Polako je pružila ruku preko stola ka njemu. Dora je mogla da vidi čudnu blagost na njenom licu, ranjivost u njenim očima, koje su joj govorile koliko je i ona uplašena, ali u istom trenutku kada je Helen pružila ruku ka njemu, Ričard je, ne primetivši, odgurnuo stolicu i ustao od stola. „Izvini, ali prosto ne mogu da sedim ovde, jedem, igram se srećne porodice, pretvaram se da je sve u redu.” Dora je videla kako se njena majka trgla i povukla ruku. Na vratima se okrenuo prema njima. „Biću u svojoj radnoj sobi ako vam budem potreban.” Avada

151

Anna

One su sedele u bolnoj tišini dok su se vrata zatvarala za Ričardovim leđima.

Kao što je i rekao, policajac je pozvao dvadeset četiri sata kasnije. Dora je zaustavila disanje dok je on izlagao svoje otkriće Ričardu bledom kao krpa.

„Šta je bilo?” prošaputala je Helen. „Izgubili smo i nju, zar ne?” Pritiskala je zglobove prstiju uz usta.

Ričard je tiho spustio slušalicu i okrenuo se ka njima. Ne znam, ljubavi. Iskreno ne znam. Misle da su je pronašli na snimku kamera za video nadzor.” „Gde? Šta je radila?”

Ričard je pažljivo objasnio kako je gradska policija pronašla zrnastu sliku devojke koja odgovara Kasinom opisu kako izlazi iz voza na stanici Voterlu oko podneva. Umesto da krene ka metrou, kao što je trebalo, izašla je peške iz stanice. Kamera ju je izgubila na skretanju ka Vestminsterskom mostu, ali dokazi su bili prokleto jasni: Kasi je svojevoljno napustila stanicu i policija više nije imala ništa s tim - nije bilo više ničeg što su mogli da urade. „Bar znamo da je dobro, zar ne?” pitala je Dora, nervozno grickajući nokte. „Mislim, očigledno je pobegla, nije... nije...” Njene reči naglo su se prekinule. Ričard je uzdahnuo. „Ne znam, Dora.” Odmahnuo je glavom. „Ja više ništa ne znam.”

„Ali pronaći ćemo je, zar ne? Samo je pitanje vremena.” Ričard prvi put nije mogao da odgovori. Umesto toga, dohvatio je telefon. Imao je samo jedan cilj: da pronađe Kasi. Gnev je bio ono što je iznenadilo Doru. Nagomilavao se u njoj kao lava u belom usijanju. Kako se Kasi usudila da tako pobegne? Zar nije bilo dovoljno što je mogla slavno da ode na fakultet? Imala je savršen izgovor da pobegne i to joj nije bilo dovoljno. Morala je da ode dalje i nestane bez traga, da ih sve ostavi zabrinute i uznemirene. Kako se usudila da bude tako sebična? Bilo je to tako oholo, tako okrutno. Sigurno je dobro znala da će im to svima vratiti zebnju i bol zbog Alfijevog nestanka? Zar nije marila koliko će oni patiti? Zar nisu zaslužili nijedan telefonski poziv, nijednu elektronsku poruku, samo da im prekrati muke? I još važnije, zašto nije rekla Dori za svoj tajni plan? Zašto je nije smatrala svojom osobom od poverenja? Zar je Kasi morala da planira beg, a da ne izusti nijednu reč o tome Dori, posle svega što su zajedno proživele - e, to je delovalo kao krajnja izdaja. Šta je sa svim onim baljezgarijama koje je Kasi izbrbljala nekoliko godina ranije? Šta je bilo sa sestrom koja joj je ozbiljno rekla „sada smo ti i ja protiv sveta... moramo da se držimo zajedno, zar ne... tako rade sestre”? Kakva gomila sranja! Njena sestra bila ih je puna. Od sećanja na te reči Dorina krv ključala je još jače, jer one su je samo još jednom podsetile na to koliko je zaista bila sama. Dora nije bila sigurna da li će ikada stvarno moći da oprosti sestri zbog toga.

Jeziva atmosfera spustila se na Kliftops kao gusta zimska magla koja se kotrlja s mora. Stvari su bile bolno napete. Helen se zatvarala u svoju radnu sobu, a Ričard je dolazio kući i odlazio iz nje u čudne sate. Nijedno od njih, činilo se, nije se mnogo brinulo gde je Dora, a kada su oboje bili tako pometeni, ona je lutala ćoškovima Kliftopsa kao nekakvo sablasno siroče. Sama je sebi pripremala obroke, kopala po korpi za veš tražeći odeću i odlazila u Avada

152

Anna

krevet svake večeri gledajući majčinu senku kako se kreće ispod zatvorenih vrata radne sobe. Kako su sati polako prolazili, Dora se borila s monumentalnom samoćom. Razmišljala je da pozove Stivena, pitajući se da li je prekasno da prihvati njegovu ponudu za bekstvo, ali nikada nije uspela da se natera da podigne slušalicu. Nesigurnost u sebe prikrala bi joj se i paralisala je. Na kraju je potražila majku, usudivši se da pokuca na vrata njene radne sobe jednog jutra pre škole.

„Da li je sve u redu?” pitala je Helen, posmatrajući je iscrpljeno s vrata. „Da li je tvoj otac zvao?” Dora je odmahnula glavom. „Pomislila sam da bi volela ovo.”

Helen je pogledala u šolju čaja koju je Dora držala u ispruženim rukama, kao da je nekakav čudan, neprepoznatljiv predmet. „O, hvala.” Uzela ju je i pažljivo spustila iza sebe, na ivicu stola. „Mislim da je mleko prokislo, žao mi je”, dodala je Dora. Niko od njih nije ni pomislio na kupovinu. Helen je klimnula. „Krenula si u školu?”

„Da.” Helen je bila primetno rastresena. „Da li si pronašla nešto za užinu?” Dora je klimnula glavom. Preturala je po ormarima dok nije pronašla suvo grožđe i staro pakovanje žitnih pločica. „Dobro.”

Gledale su se trenutak i Dora je mogla da vidi bol i brigu urezane u ljubičaste senke ispod majčinih očiju. Bilo je kao da gleda u ogledalo. Želela je da pruži ruku i dotakne je, da je majka privuče u zagrljaj i da oseti toplotu njenih ruku oko sebe, da udahne njen sveži, čisti miris. U tom trenutku, shvatila je, dala bi sve da je zagrli žena koja ju je tešila i umirivala dok je bila mala - žena koja je uvek rasterivala košmare i uveravala je da će sve biti u redu. Osetila je da se suze nakupljaju u njenim očima i potiskivala ih je. Helen je pogledala svoj sto. „Pa, hvala ti za čaj...”

„Mama...” Dora je očajnički pokušala da ostavi procep za razgovor još malo otvoren. „Kasi će biti u redu, zar ne? Mislim, ima osamnaest godina i jaka je. Ume da se brine o sebi, zar ne?” Helen je nakratko proučavala Doru. „Da”, složila se na kraju, „pretpostavljam da je tako. Nije baš beba, zar ne?”

Dora nije znala da li je Helen nameravala da je podseti na Alfija, ali je ustuknula na te majčine reči. Alfi. To će uvek biti tu, između njih. Zar nikada neće preći preko toga? Zar je nikada neće pustiti da se vrati? Dora se bez reči okrenula i pošla ka ulaznim vratima, začuvši najnežnije škljocanje dok je Helen za sobom zatvarala vrata radne sobe. U četiri po podne sledećeg dana Ričard je uleteo kroz zadnja vrata. „Helen! Helen, jesi li tu?” Onda, ugledavši Doru kako se pojavljuje iz dnevne sobe: „Dora, brzo, gde ti je majka?” ,,U njenoj radnoj sobi, mislim. Šta je bilo?” Avada

153

Anna

„Idi po nju. Idi!”

Dora se okrenula u mestu kao što joj je rečeno kada se Helen pojavila u hodniku. „Šta je bilo? Jesu li je pronašli?” Ričard je odmah prišao svojoj ženi i pažljivo je uzeo za ruke. „Moraš da ostaneš mirna, u redu?” „Šta je bilo, Ričarde? Za ime boga, samo mi reci.”

„Pronašli su je.” Dora je osetila kako joj utroba propada. Ovo, očigledno, nisu bile dobre vesti. „Reci mi, Ričarde, plašiš me.”

„Ona... ona...” Ričard se borio s rečima. Dora je primetila da mu ruke drhte. Progutala je.

„Ona... ona se bacila s mosta”, uspeo je da izgovori najzad. „U Temzu.”

„Šta?” Helen ga je gledala prestravljeno. Dora je odjednom osetila kao da je skliznula u neki drugi svet. Dan je dobio nadrealan, svetlucavi kvalitet. „Je li...” Odmahnuo je glavom. „Ne, živa je. U bolnici je.” Helen je ispustila mali uzdah olakšanja. Dori je izgledala kao da bi se mogla onesvestiti. „O, hvala bogu.” Tišina je ispunila prostoriju dok su svi obrađivali značenje Ričardovih reči. „Kako to misliš 'bacila se'?” Helen je najzad pitala. „Misliš...”

Ričard je klimnuo. „Da... pokušala je da se ubije.” Njegovo lice bilo je belo i Dora je mogla da vidi koliko mu je bilo teško i da izgovori te reči naglas.

Helen je odmahnula glavom. „Ne, nemoguće. Kasi to nikada ne bi uradila.” Ugrizla se za usnu. „Ne. Sigurno je bila nezgoda. Možda je pala?” Dok su njih troje ponovo stajali u tišini, pred Dorinim očima zaplivala je slika Kasinih izranjavljenih ruku.

„Ne, istina je”, nastavio je Ričard. „Neko ju je video kako skače - hvala bogu - i mogli su da je izvuku, u poslednji čas. Odvezli su je u bolnicu 'Sent Tomas'. Oživeli su je i leče je od upale pluća. Pokupila je i gadnu infekciju. Sve vreme bila je kod njih. Izgleda da je dala lažno ime. Zato nam je trebalo toliko vremena da je pronađemo.” Provukao je šake kroz kosu. „Istražitelj kog sam unajmio pozvao me je s vestima. Idem odmah tamo da se nađem s njim.” „Idem i ja”, rekla je Helen bez oklevanja. „Ne, ljubavi”, Ričard je nežno insistirao. „Mislim da bi trebalo da ostaneš ovde.” Dora je primetila značajno klimanje glavom u njenom pravcu. „U svakom slučaju, taj tip predložio je da s Kasi idemo polako i ja mislim da je u pravu. Ne želimo da navalimo na nju. Čini se da on zna o čemu govori. Pokušaću da je posetim sutra, da polako razgovaram s njom, a onda je ubedim da se vrati sa mnom.” Helen je odmahnula glavom. „To nema nikakvog smisla.” „Znam, ljubavi.”

Avada

154

Anna

„Dovešćeš je kući?”

„Da”, rekao je Ričard.

„Dobro, treba da bude ovde s nama, bar dok joj ponovo ne bude dobro.” Činilo se da je Helen zastala da razmisli. „Pozvaću fakultet. Sigurna sam da će joj sačuvati mesto. Možemo da je dovedemo kući, da ponovo ojača, a onda da je, za nekoliko dana, mi odvezemo tamo. Ne bi trebalo da propušta previše od prvog semestra.” Dora je s nevericom zurila u majku. Nije mogla da veruje šta je čula. Činilo se da nije mogao ni njen otac. „Helen, shvataš li šta sam ti upravo rekao?” Delovao je vidno uzdrmano. „Kasi je pokušala da izvrši samoubistvo. Mislim da mesto na fakultetu sada nije prioritet, zar se ne slažeš?”

„Pa ne može tek tako da odbaci svoju budućnost.” Dora se trgla, ali Helen nije primećivala tužnu ironiju svojih reči i nastavila je: „Moramo ponovo da je podignemo na noge. Ovo nije vreme za samosažaljenje i blesave štosove. Ona mora da misli na budućnost i karijeru.” „Blesavi štosovi?” Boja se vraćala u Ričardovo lice. „Ne bih baš rekao da se bacanje s mosta u Temzu može svrstati u štosove!” „A šta bi drugo bilo?”

„Rekao bih da je to poziv u pomoć... ili nešto gore... znak da ona ne misli da je život vredan življenja.” Ričard je ponovo provukao šake kroz kosu. „Nije mi jasno kako nam je to promaklo. Jeste bila tiha... mnogo povučenija od Alfijeve... ali stvarno sam mislio da joj je dobro. Prosto nisam video šta se dešava...” Ljutito je odmahnuo glavom. „Kako sam mogao biti tako slep?” „Nisi ti u pitanju, Ričarde”, prasnula je Helen. „U pitanju je Kasi. A ja hoću da dođe kući. Mislim da bi trebalo da i ja pođem u London. Ako uhvatimo večernji voz...” Ali Ričard ju je prekinuo. „Ne, ostani ovde s Dorom. Mogu sam.”

Helen je ponovo odmahnula glavom. „Na šta je, kog đavola, mislila? Poludela sam od brige...” „Znam”, rekao je Ričard, „i ja. Bar smo je pronašli. Dovešću je kući, obećavam. Sve ovo završiće se do vikenda.”

Dora je slušala njihov razgovor sa sve većom sumnjom. Do sada su morali da shvate da ništa što je imalo veze s Kasi nikada nije bilo lako.

Dora je bila u dnevnoj sobi i prelistavala žalostan TV program za subotu uveče, klackajući se opasno između starog filma o Džejmsu Bondu i dokumentarca o divljini, kada su se farovi očevog automobila zanjihali po prilazu. Resila je da se ponaša nehajno kada se Kasi vrati - da sestri ne pruži zadovoljstvo da zna koliko ju je uznemirila niti koliko joj je nedostajala - međutim, kada je taj trenutak došao, zatekla je sebe kako stoji na gornjem stepeniku trema, pored Helen, i sa zebnjom zuri u noć iščekujući da se pojavi sestrina svetlokosa glava. Toliko toga je želela da joj kaže.

Avada

155

Anna

Vrata vozača su se otvorila, svetlo u automobilu se uključilo i Ričard se pojavio u tami. Skliznuo je sa sedišta, zalupio vrata automobila i nesigurno odgegao do ulaznih vrata. Dora je izvijala vrat, ali iza njega nije bilo ni traga od njene sestre. „Gde je ona?” pitala je Helen s visokim tonom panike u glasu. Ričard je stigao do trema okupanog u svetlosti i pogledao ih obe. Dora je mogla da vidi tamne senke pod njegovim očima i iznenadila se koliko je staro izgledao. „Nije htela da dođe.” Helen se trgla. „Kako to misliš 'nije htela da dođe'?”

„Prosto tako. Dao sam sve od sebe, Helen, ali ona je insistirala na tome da ostane u Londonu. Nisam baš mogao da je prisilim.”

„Ali mislila sam da su je otpustili iz bolnice? Mislila sam da je dovoljno dobro da izađe?” Ričard je klimnuo glavom. „Jeste, ali izgleda da hoće da ostane u Londonu. Nisam baš mogao da je dovučeni ovamo dok ona šutira i vrišti, zar ne?” dodao je tiho.

„Zašto ne? Trebalo bi da bude ovde, s nama. Ne da se povlači po Londonu i radi bogzna šta. Gde će da boravi? Šta će za novac? Rekao si da ćeš je dovesti kući. Nije joj dobro, za ime božje!” Panika u Heleninom glasu prerasla je u optuživanje. Dora je nečujno skliznula nazad u senke. „Znala sam da je trebalo ja da odem.” „Helen, iskreno ne mislim da bi se desilo ikako drugačije da si ti bila tamo. Zapravo, možda bi stvari bile i gore. Kasi je rešena. Hoće da ostane u Londonu. Ne želi da dođe kući. Nije htela mnogo da priča, ali rekla je da sada ne može da... pa... da ne može da nas vidi. Samo želi malo vremena i prostora.”

„Prostora za šta?” Ričard je kratko gledao u Helen. Činilo se da je hteo nešto da joj kaže, pa se predomislio. „Kaže da mora da shvati ko je i šta hoće od života.” Provukao je prste kroz kosu. „Ko je? Šta hoće?” Helen je odmahnula glavom. „Znači, prosto će da odbaci savršeno dobro mesto na fakultetu?” Ričard je slegnuo ramenima. „Nadam se da si joj rekao koliku grešku pravi?”

„Helen, ona ima osamnaest godina. Nisam mogao da je primoram. Dao sam sve od sebe.”

„Sve od sebe? Dao si sve od sebe?” Helen je ispaljivala reči. „Obećao si da ćeš je dovesti kući. Kasi će upropastiti svoj život, sve će da odbaci... kao što sam i ja!” Helen je zajecala. Ričard je pažljivo gledao svoju ženu. ,,A šta si time htela da kažeš?” „Ma zaboravi. Nikada ne bi razumeo.”

Ričard je iznervirano odmahnuo glavom. „Mogla bi bar da me iskušaš.” Zastao je na trenutak. Kada je ponovo progovorio, to je bilo s više kontrole. „Uradio sam ono što sam mislio da je najbolje. Ona nam je ćerka. Mislio sam da radim pravu stvar.” „Pravu stvar? Ostavio si je tamo da se sama brine o sebi!” Odmahivala je glavom. „To je patetično, stvarno. Ti si slabić. Jesi li bar pokušao da je nateraš da se predomisli, ili si prosto popustio i dopustio joj da radi šta god hoće? I kako sada da znamo da neće skočiti s prvog Avada

156

Anna

sledećeg mosta do kog dođe?” Ponovo je odmahivala glavom. „Znala sam da je trebalo da pođem s tobom.” Dora je gledala kako se njen otac bez reči provlači pored njih i nestaje u hodniku. Helen se okrenula u mestu i pošla za njim, ostavivši Doru samu na stepeništu. Ona je pogledala u kuću i naviše, u tamno nebo. U noćnom vazduhu osećao se oštar jesenji miris koji je obećavao opadanje lišća i logorske vatre. Mogla je da vidi mesečev zrak kako sija svojom bledom svetlošću iza visokog vela od oblaka, ali vrt je najvećim delom bio obavijen tamom. Nije mogla da vidi ni do kapije na kraju prilaza za kola.

Još ljutitih povika odzvanjalo je iza nje. Dora je znala da nije mogla još mnogo da podnese. Odabravši manje od dva zla, sišla je niz kamene stepenike na prilaz i zaputila se u tamu.

Na pola puta Dori je sinulo da je mnogo hladnije nego što je isprva mislila. Izbrisala je čežnju za toplim kaputom koji je visio pored zadnjih vrata i nastavila dalje, ne obraćajući pažnju na svoju naježenu kožu. Nije je bilo briga šta su njeni roditelji mislili. Sumnjala je da su i primetili da je nema, ali i ako jesu - neka. Prvo Alfi, pa Kasi... oboje su nestali, ali samo je ona ostala nevidljiva. Neka njeni roditelji za promenu brinu zbog nje.

Gušći zid oblaka navukao se preko meseca i Dora je s naporom navikavala oči na tamu. Nešto je zašuštalo u grmlju pored nje, a u daljini je čula tužno pištanje lisice. Dora je skupila hrabrost. Bilo joj je strašno samoj napolju po mrklom mraku, ali nije htela da se vrati. Nije znala kuda ide, a nije mnogo ni marila. Znala je samo da nije mogla podneti više ni trenutak u kući. Više nije želela da sluša svađe i optužbe. Uzdala se u Kasin povratak, a sada joj je i to bilo uskraćeno. Prokleta Kasi. Sve se uvek vrtelo oko nje. Njena narav. Njene histerije. Njene potrebe. A sada ovo. Sve ih je gazila. Ma kako gledala na to, Dora se mučila da sve to shvati. Kasi sigurno nije stvarno želela da se ubije? Znala je da je bila uznemirena. Znala je da je još žalila za Alfijem... svi su žalili. Ali imala je mesto na fakultetu. Imala je opravdanje da pobegne tamo. Zašto bi ona želela sve to da okonča? Šta bi je moglo navesti da se baci s mosta? To prosto nije imalo smisla. Dok je Dora koračala kroz mrak, saplićući se i spotičući niz stazice, iznova je to prevrtala po svojim mislima. Na kraju su je privukla svetla. Bleskala su narandžasto između mračnih lelujavih grana drveća sve dok se nije približila i ugledala Beti

Drajden na prozoru kućice, njenu sedu glavu nagnutu nad sudoperom punom sudova. Bil je bio u pozadini, sedeo je za stolom i čitao novine. Bila je to tako prijatna, srećna scena da je Dora zastala u mraku staze još malo i gledala stariji par kako izvodi svoj večernji ritual. Delovali su tako mirno. Tako normalno. Beti se okrenula da nešto kaže svom suprugu i Dora je videla kako Bil podiže pogled sa stola i smeje se. Gotovo da je čula njegov duboki, melodični šum na ivici travnjaka na kojoj je stajala. Zašto život njene porodice nije mogao da bude jednostavan kao njihov? Kada je poslednji put čula svoje roditelje da se jedno drugom obraćaju ljubaznim, toplim rečima? Zašto su svi oni bili toliko uvrnuti? Beti je taman isprala poslednji tanjir i premestila se ka čajniku kada je Dora napravila još nekoliko koraka niz stazu i uključila bezbednosno svetlo. Ono ju je preplavilo Avada

157

Anna

iznenadnim i zaslepljujućim belim zrakom. Nespretno se sledila kad se Betina glava iznenađeno okrenula, postiđena kada je primetila da ju je starija žena prepoznala čim su joj se oči navikle na mrak i usredsredile na Dorinu nepokretnu figuru. Dođavola. Beti je nestala s vidika i, ne znajući šta sledeće da uradi, Dora je nabila ruke u džepove farmerki i brzim korakom počela da se udaljava uz stazu.

„Dora? Jesi li to ti?” Bila je to Beti, dozivala ju je sa ulaznih vrata. Dora se okrenula, prestravljena. „Da, izvini, Beti.” Starija dama stajala je na pragu i škiljila u nju. „Nisam htela da vas uplašim. Samo sam šetala.” Beti je klimnula i Dora je bila zahvalna što joj nije tražila dalje objašnjenje.

„Da li bi volela da uđeš? Napolju je hladno, a mi smo upravo pristavili čajnik.” Starija žena je zadrhtala i navukla vuneni džemper čvršće preko ramena. Dora je oklevala. Nije htela da se nameće, ali zaista nije želela ni da se vrati kući.

„Hajde”, dozivala je Beti. „Popij šolju čaja sa mnom. Prijalo bi mi društvo. Bil je zakopao glavu u novine. Imam i palačinke...” To je prevagnulo. Dora se okrenula i odšunjala nazad ka kućici, prateći Beti kroz nizak drveni ulaz u toplu unutrašnjost udobne kamene kuće. Morala je malo da se sagne dok je ulazila u kuhinju.

„Zdravo, Dora.” Bil ju je pozdravio toplim osmehom. „Šta te dovodi na naš kućni prag po ovako hladnoj jesenjoj noći?” „Ja... ovaj... samo sam prolazila. Došlo mi je da malo izađem. Znaš, na svež vazduh...”

Dora je videla kako Beti upućuje svom suprugu upozoravajući pogled. „Da”, složio se on sa opuštenim osmehom, „ova noć nije ništa gora za šetnju od bilo koje druge, jelda?”

Dora je klimnula glavom, zahvalna što nije morala dalje da objašnjava, a Bil, osetivši da se raspoloženje u prostoriji promenilo, presavio je novine i ustao od stola. „Molim da me izvinite, na televiziji ima baštovanska emisija koju bih baš pogledao. Ostaviću vas dame da pijete čaj i ćaskate.” „Da, samo ti idi” zadirkivala ga je Beti. „Da ne bude posle da te odvajam od tvojih kišnih glista i izdržljivih perena.” Bil je izašao iz prostorije i dok je Beti petljala oko šolja za čaj i kutije s keksom, Dora je iskoristila priliku da pogleda po kuhinji. Bila je mala, ali savršeno opremljena, s golim kamenim zidovima, velikim ognjištem i visećom policom za šerpe na kojoj su zveckale svetlucave bakarne posude. Lep buket suvog cveća stajao je u vazi na prozoru, a u jednom uglu sušile su se Bilove blatnjave čizme na starim novinama pored radijatora. Na stolu je ležala otvorena fascikla s Betinim priznatim receptima, spremna za njen sledeći kulinarski poduhvat. „Trebalo bi da napišeš kuvar”, izustila je Dora, zureći u recept za sladoled od ogrozda i bobica zove ispisan ćoškastim rukopisom.

„O, malo sam prestara za to”, nasmejala se Beti. „Osim toga, to mi nikada ne bi oprostili u ženskom institutu. Kao da ih čujem: 'Ona Beti Drajden... uvek se petljala u stvari koje su iznad njenog nivoa!'“ Avada

158

Anna

„Nije tačno!” pobunila se Dora. „Po onome što sam čula, bila bi opasna konkurencija Deliji Smit!” „Koještarije”, smejala se Beti, ali privlačno rumenilo podiglo se u njene obraze i Dora je po načinu na koji je prčkala po pletenom prekrivaču za čajnik znala da joj kompliment laska. ,,E, sad”, rekla je, prenoseći poslužavnik na sto i sipajući mleko u šolje, „šta je s tobom, Dora? Kako si, draga devojko?” Dora je uzela palačinku s tanjira koji je Beti gurnula ka njoj, i gricnula lepljivi ugao dok se pitala kako da odgovori. Na kraju se odlučila za istinu. „Ne baš dobro, nažalost.” Zastala je, duboko udahnula, a onda nastavila. „Čini se kao da se sve raspada, Beti...” još jednom je uzdahnula, ,,i plašim se da je sve to moja krivica.” „Šta je tvoja krivica, draga devojčice?” „Sve. Alfi nestao, Kasi... otišla, mama i tata svađaju se sve vreme. Sve je to moja krivica.”

„A otkud ti to?” Zabrinutost u staričinim očima bila je dovoljan podsticaj da nastavi da govori.

„Zato što sve počinje onog dana prošle godine, onog dana kada sam otišla sama, a trebalo je da čuvam Alfija. Onog dana kada sam odlučila da ostanem s dečakom iz škole i predugo mi je trebalo da se vratim na Stenu.” Spustila je glavu na ruke. „Sada je Kasi pobegla i mama i tata ponovo su počeli. Hvataju jedno drugo za gušu. Osećam se kao da je čitav ovaj užas moje delo.” Prazno se nasmejala. „Mama mi je dala dobro ime. Onog dana, na plaži, kao da sam otvorila Pandorinu kutiju i u naše živote oslobodila čitav svet bola. Kao da sam skupila sva njihova srca i razbila ih u milion delova i sada ne znam kako da ih ponovo sastavim.”

Dorine poslednje reči izletele su u bujici i mada nije mogla da pogleda Beti u oči, osetila je staričinu suvu ruku na svojoj i bila je zahvalna na toplini njenog dodira.

„To je previše bola za jednu porodicu”, rekla je Beti, odmahujući glavom, „daleko previše bola. Nije to tvoja krivica, Dora. Nije to ničija krivica. Alfiju se desila užasna stvar, ali ništa nećeš dobiti kriveći sebe.” Dora je uzdahnula. Beti nije razumela. Niko nije. Oni nisu morali da žive u Kliftopsu, okruženi bolom i žaljenjem, izbegavajući napaćena lica njenih skrhanih roditelja, odvojeni od njene izmučene sestre i proganjani sećanjima na srećniju prošlost i razmišljanjima o tome kako je moglo biti. „Užasne stvari dešavaju se dobrim ljudima. To je tužna strana života. Ali ma šta da se desilo u prošlosti, jedno sigurno znam: vi ste još uvek porodica”, rekla je Beti stežući joj ruku. „Možete da pronađete izlaz iz ovoga.” Dora je odmahnula glavom. „Grešiš, Beti. Naša porodica nestala je onog dana na plaži... sa Alfijem. Kao da smo se svi udavili s njim.” Oborila je pogled. „Znaš, ne mogu da se setim kada smo poslednji put jedni drugima rekli 'volim te'.” „Ali tvoji roditelji te vole, Dora, naravno da te vole. Možda to trenutno ne mogu da pokažu baš jasno... sada im je mnogo toga na pameti... ali tvoja majka i otac te vole, Dora.”

„Ne! Ne vole me, a ne bi ni trebalo, jer ja sam kriva za sve! Više ne zaslužujem njihovu ljubav. Ne zaslužujem ničiju ljubav. Sve sam pokvarila. Sve sam uništila.” Zaslepljena suzama koje su joj tekle niz lice, Dora je osetila da biva povučena u topli zagrljaj s mirisom Avada

159

Anna

palačinki. Držala se za staricu, činilo joj se, čitavu večnost, dopuštajući joj da je umiruje sve dok više nije imala suza za plakanje. ,,De, de”, rekla je Beti, pružajući joj vezenu maramicu. „Sve će se srediti, videćeš. Ništa ne ostaje zauvek isto. Svi ćete se izvući iz ovoga. Biće teško, ali ćete uspeti.” Dora je odmahnula glavom. Znala je da stvari nisu mogle da ostanu kakve su. Niko od njih nije mogao da nastavi ovako, ali još nije videla način da stvari postanu bolje, u šta je Beti očigledno verovala.

„Jednog dana, Dora, imaćeš svoju porodicu. Onda ćeš razumeti.” „Ne”, rekla je Dora sa žarom. „Neću. Ne želim da imam porodicu ako to znači da bih ponovo mogla ovako da se osećam.” Beti ju je pogledala. Videla je da joj ona ne veruje, ali u dubini duše Dora je znala. Znala je da ne može da zanemari osećaj u svom stomaku koji joj je govorio da su svi još padali u najtamniji od svih bezdana, i da je pred njima još dug, dug pad pre nego što dotaknu dno.

Avada

160

Anna

Dora

Današnjica Dora se krila. Znala je da to nije bilo profesionalno. Znala je da bi trebalo da bude tamo sa ostatkom tima, da razrađuje koncepte prezentacije za „Sanrajz žitarice”, ali nije mogla da prikupi energiju - ili njen stomak to nije mogao da svari. Neki genije dosetio se da otvore promotivnu kutiju šumećih pšeničnih pahuljica koju im je klijent poslao, i miris zašećerenih, slatko-kiselih žitarica visio je u vazduhu, od čega joj se utroba opasno prevrtala. Prokleta jutarnja mučnina. S mukom je progutala i pogledala kantu za papir pod svojim stolom. To joj je bila jedina opcija. Nije mogla da protrči kroz krcati kancelarijski prostor do ženskog toaleta. Duboko je udahnula na usta i zatvorila oči, pokušavajući da razmišlja o nečemu zbog čega će joj biti manje muka. Odlučila se za sneg. Nije bilo ničeg neprijatnog u snegu, u njegovom hladnom, belom, prelepom ništavilu, a i pogled na njega bio je bolji nego na pšenične pahuljice. Uh. Evo je opet - vratila se na hranu. Kao da joj je um stavljao telo na nekakvu sadističku torturu. Pšenične pahuljice. One će joj uništiti život. Otvorila je jedno oko i brzo pogledala konceptualni pano na svom stolu. Pozdravile su je slike urednih dečjih lica koja su joj se smešila, sa savršeno belim zubima i uredno očešljanim kosama, dok sede s roditeljima za stolom i doručkuju. Nisu ličila ni na jedno dete koje je videla, ali sada je bilo prekasno da se stvari promene. Trebalo je da to bude beskrupulozna kampanja za pahuljice, nešto što će deca zavoleti i na šta će naterati roditelje. To je bio izazov: generisati zastrašujuću moć dečjeg saletanja. Ali ono što ju je gledalo sa stola nije se razlikovalo od hiljade drugih kampanja za pahuljice koje je videla ranije. Bilo je ekstremno blago, a mada su šumeće pahuljice mogle biti opisane na razne načine, blagost nije bila jedan od njih. Kada je prvi put probala ekspandirane pahuljice, samo što nije brzinom munje odjurila u kupatilo. Deca će biti luda za njima, to je bilo garantovano. Pahuljice koje će naterati mleko da se zapenuša bile su previše fantastične da bi se opisale rečima, ali je na njihov ukus čovek morao da se navikne.

Podigla je scenario i kritički ga osmotrila. Njihov mamac, superheroj kog su nazvali Kapetan Fiz, skiciran je u stripu. Tuče se sa džinovima na stolu postavljenom za doručak, baca se s kašike na parče suvog tosta, probija kroz činiju muslija neukusnog izgleda i bori sa opasnostima pihtijaste kaše. Strip se završavao motom: Ne možete protiv Fiza. To nije bila najoriginalnija ideja, ali direktori „Sanrajz žitarica” trebalo je da stignu u njihove kancelarije za sat. Sada nije bilo vremena da se išta menja.

Uzdahnula je. Ovo je bio deo posla koji je najmanje volela: ubeđivanje klijenata u ideje u koje nije verovala, prodavanje kampanje tako da oni izađu iz prostorija oduševljeni agencijom i srećni zbog preteranih honorara koje će im platiti. Ponekad je mrzela propagandu. Avada

161

Anna

Taman se sabrala kada se njihova kreativna direktorka Lila pojavila kraj njenog stola.

„Jesi li spremna, dušice?”, pitala je Lila, nameštajući u rukama laptop i fasciklu s papirima. „Ja odoh u salu za sastanke da sve podesim...” Reči su joj se utišale kada je pogledala Doru. „O, izgledaš posrano. Jesi li dobro?” Dora se nasmešila, iako joj nije bilo do toga. Malecna Lila sa savršenom kožom boje kafe, bujnom crnom kosom i jezikom oštrim kao žilet. Kod nje okolišanje nikada nije prolazilo. „Da, dobro sam, samo sam sinoć pojela nešto pokvareno. Biću dobro.” „Jesi li sigurna? Mislim, ne želim da budem gruba, ali stvarno ne izgledaš baš dobro.” „Ozbiljno, Li, biću u redu. Sve je to zbog mirisa tih prokletih pahuljica.”

Lila se nasmejala. „Da, zato i idem gore. I meni se prevrće stomak. Šta sve moramo da trpimo, a? Dominiku bi bilo bolje da nam za ovo da prokleto dobar bonus.” Dora je klimnula. „Stići ću za minut, kreni ti.”

„Važi.” Lila ju je zabrinuto pogledala, krenula, a onda se ponovo okrenula. „Čuj, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali možda bi trebalo da staviš malo rumenila.”

„Malo sam bleda?” „Pa, znaš Kejt Blanšet na kraju onog filma Elizabeta...” Dora se slabašno nasmejala. „Ne moraš ništa više da mi kažeš. Idem po bronzer.” Direktori „Sanrajza” stigli su na vreme i sastanak je dobro počeo. Klijenti su se smešili i ohrabrujuće klimali glavama dok ih je Dora provodila kroz strategiju kampanje i objašnjavala lik Kapetana Fiza. Kreativni tim prikazao je grafikone i scenarije, i kada su izredali sve slike, Dora je već bila samouverena. Direktori „Sanrajza” su padali. Pre nego što su prigušili svetla za poslednji slajd-šou, Dominik je ustao da se obrati grupi. „Tina, Rik...” obratio se direktorima pobednički se osmehujući. „Nadam se da ste uzbuđeni koliko i mi zbog onoga što ste ovde videli. Vašu kampanju smatramo draguljem u kruni 'Fildinga i Feja'. Privilegija je raditi s vašom kompanijom, a uzbuđenje je utoliko veće jer ćemo šumeće pšenične pahuljice lansirati kao naš prvi zajednički projekat. Mislim da je ovaj tim smislio neke senzacionalne ideje i uzbuđeni smo zbog njihovog realizovanja tokom narednih sedmica.” Direktori „Sanrajza” dobronamerno su se nasmešili Dominiku. On je znao da opusti ljude, imao je pristup zbog kog su se klijenti osećali kao najvažniji ljudi na svetu.

„Da zaključimo, voleli bismo da vas provedemo kroz kratak promotivni slajd-šou koji smo sastavili s grubim odlomcima televizijskih spotova s Kapetanom Fizom. To je pokazatelj pravca u kom bismo poveli ovu kampanju. Iskreno verujemo da ovde imamo nešto krupno. Kao što je Dora već rekla, ako uspemo da zadobijemo pažnju starosne grupe od tri do osam godina, granica će nam biti samo nebo.”

S dobro usklađenom efikasnošću, svetla u sali su se prigušila i svi su posvetili pažnju ogromnom plazma ekranu koji se pružao preko jednog zida prostorije. Dora se okrenula u svojoj stolici da bi bolje videla. Nije pogledala traku - kasno je napravljena - pa ju je zanimalo šta su Lila i njen tim smislili kao završni udarac. Videla je Lilu kako joj se kezi sa suprotne strane prostorije. Očigledno je bila srećna, to je bio dobar znak. Avada

162

Anna

Traka je počela bezazleno. Prikazani su grubi nacrti televizijskih reklama i slike Kapetana Fiza kako se bori protiv nekih „Sanrajzovih” konkurenata. Direktori su se kikotali na svojim sedištima, a Dominik se okrenuo i namignuo joj. Tada se traka promenila. Pokazivala je slike dece, uzrasta od tri do četiri godine, nagađala je, kako trče po igralištu. Smeju se i naivno igraju, ali dok se scena razvijala, Dora je osetila kako joj nešto strašno steže stomak. Sedela je u mraku, hipnotisana ekranom. Deca su obučena kao njihova nova marketinška ikona, Kapetan Fiz. Nose crvene pantalone, plave majice i dugačke ogrtače kućne izrade. Dok trče i igraju se, bacaju šumeće pahuljice i smeju se. „Evo ti! I još! Ne možeš protiv Fiza!” vrište razdragano, a onda, dok traka stiže do kraja, jedan preslatki plavokosi dečak okreće se pravo ka kameri i s nevinim osmehom s razmaknutim zubima objavljuje: „Ja volim Kapetana Fiza: on je najdobriji superjunak od svih.” Dora je osetila kako joj se prikrada nešto mučno i, bez sledećeg upozorenja, ona se presavila i ispovraćala preko neverovatno sjajnih cipela „Sanrajzovog” direktora prodaje. Sedela je za svojim stolom s glavom u šakama kada ju je Dominik pronašao. Pokucao je lagano na njena vrata pre nego što je ušao i seo na stolicu naspram nje. „Šta ti se, kog vraga, desilo tamo?” „To je... ovaj... nije ništa, samo blago trovanje hranom. Žao mi je. Mislila sam da sam ga pregrmela. Nadam se da nisam timu upropastila posao.”

Dominik je nehajno odmahnuo rukom. „Zaboravi tim na trenutak. Bili su dovoljni novi par cipela i dašak osveživača za vazduh. 'Sanrajz' je otišao srećan i dobili smo zeleno svetlo za fazu dva. Rezultat je odličan. Skoro da ne mogu ni sam da poverujem. Nikada nisam mislio da će pasti na onu glupost s Kapetanom Fizom.”

Dora se slabašno nasmešila. „Ne”, nastavio je. „Ja sam, u stvari, zabrinut zbog tebe. Poslednjih nekoliko nedelja nisi bila baš svoja. I nemoj da mi pričaš da je to zbog trovanja hranom. Znam te dobro, Dora. Ako te nešto muči, hoću da znam šta.”

Dora ga je iznenađeno pogledala. Dominik obično nije koristio emotivne tehnike. On je bio priznati pitbul. Nije znala šta da kaže. Može li da mu kaže istinu, ali opet, šta je bila istina? Da je trudna i da se raspada od krivice zbog tragedije koja se desila pre deset godina? Pitbul bi to teško progutao. „Čuj, Dominik, reći ću ti, ali ne još, u redu? Moraćeš da mi veruješ. Stvar je lična. Znam da ja moram da je razrešim.” Uzdahnula je. „Možeš li to zasad da prepustiš meni, pa ako se stvari ne poprave za nekoliko dana, onda možeš da se vratiš ovamo i otpustiš moje patetično dupe.” Dominik ju je zabrinuto pogledao. „Voleo bih da ti pomognem ako mogu?”

„Iskreno, Dome, veruj mi, ti nisi osoba koja sada može da mi pomogne.” Gledao ju je još malo, a onda je podigao ruke u znak predaje. „Dobro, neću ponovo da te pitam. Imaš dve nedelje. Do tada ne želim da te vidim u kancelariji, u redu?” Dora je klimnula, zahvalna što nije zahtevao dodatna objašnjenja.

Ustao je i krenuo ka vratima. „Danas si bila dobra, znaš to?” rekao je izlazeći u hodnik. ,,I nikada ne bih otpustio tvoje 'patetično dupe', kako si to simpatično sročila - sigurno ne zbog Avada

163

Anna

malog napada trovanja hranom. Osim toga”, rekao je uz zaverenički mig, „ono su bile užasne cipele.” Dora je sa olakšanjem odahnula. „A sada se vuci kući u krevet, mlada damo, pre nego što ugledam još tvog doručka na mom tepihu!”

Dora se još osećala gadljivo, pa je, umesto da ide autobusom, odlučila da prošeta. Napolju je bilo toplo, a po izgledu barica rasutih po pločniku, činilo se da je upravo propustila pljusak. Vazduh je još bio vlažan i verovatno najsvežiji mogući za londonske uslove. Dok je hodala, udisala je punim plućima, pokušavajući da ne razmišlja o izduvnim gasovima koje je udisala s vazduhom.

Krenula je Old stritom, ispod železničkog mosta oblepljenog posterima i prošla pored proslavljenog Banksijevog murala, pre nego što je presekla preko Hokston skvera, obišla socijalne zgrade, prodavnice na uglu i stare viktorijanske kuće u nizu koje su okupirali bogataši iz sveta medija. Gradsko veće bilo je vredno: letnje cveće eksplodiralo je iz leja i žardinijera, a njihove boje bile su u oštrom kontrastu prema sivom gradskom pejzažu. Videla je fluorescentnožuti policijski znak u kom su se tražile informacije o nekom napadu, a malo dalje, zid od pivskih burića naređanih ispred paba. Sunce je oprezno provirilo kroz oblak, kao da proverava da li je bezbedno da izađe. Njegovi zraci odbili su se od srebrnih burića i svojim odsjajem zaslepeli je na trenutak. Nastavila je kroz lavirint poseda dok nije ugledala kanal. Sunce je još bilo na nebu i pogled na njegovo svetlucanje po barskozelenoj vodi namamilo ju je da siđe na stazu pored kanala. Ni u jednom smeru nije bilo nikoga, pa je zastala na trenutak, zagledala se u vodu i posmatrala kako se polako vuče pored nje. Na površini se video sjaj ulja u duginim bojama, a prazna plastična flaša plutala je blizu mosta - podizala se i spuštala kao plovak na udici. Daleko od huka saobraćaja i ljudi, odjednom je bilo čudno tiho. Dori se dopadalo. Bilo je nečeg privlačnog u neočekivanom miru kanala, u nesavršenoj, prljavoj lepoti vodenog toka. Ostala je tamo nekoliko minuta, zureći u mračnu, pokretnu masu vode, sve dok ka njoj nije dojurio biciklista, zvoneći zvoncem. Sačekala je da prođe, pre nego što je krenula niz stazu. Na pola puta skinula je blejzer. Sunce je najzad postalo samouverenije. Dve patke brčkale su se među trskama na suprotnoj strani kanala. Dori je bilo žao što nije imala hleba da im baci. Ponekad bi prošla pored barži usidrenih uz obalu. Većinom su bile ruine u raspadu - sa oguljenom bojom, trulim drvetom i prljavim ceradama, ali o jednoj ili dvema neko je vodio računa. Taman kada je zastala da se divi prelepom crveno-plavom brodu s kariranim zavesama s višnjama i nizom saksija geranijuma rasutim svud po palubi, videla je kako ka njoj ide čovek. Bio je daleko od nje, stotinak metara, ali pogled na njega - i dečačića koji se držao uz njega - bio je jednak fizičkom udarcu u telo. Vazduh joj je jurnuo iz pluća. Krv joj se izlila iz lica i njene zenice raširile su se od zaprepašćenja, kao objektiv kamere koji traži svetlost. Svuda oko nje zvuci su izbledeli dok se njen mozak usredsređivao na dve osobe koje su išle ka njoj. Bili su pedesetak metara od nje, ali ona je bez ikakve sumnje znala da je to on: mršav kao hrt, sa zmijolikim kukovima i dugom tamnom kosom. Znala je da je to čovek s plaže. Avada

164

Anna

Zurila je dok su joj se primicali. Dečak, koji je kaskao pored njega, nosio je školsku uniformu. Činilo se kao da ga s teškoćom prati. Prevelika torba poskakivala mu je na leđima u ritmu njegovih užurbanih koraka. Dora nije mogla da vidi dečakovo lice, on je bio previše zauzet gledanjem staze koja se izmicala pod njegovim nogama, ali čupava slamnata kosa, koja se presijavala na suncu, bila je dovoljna da se Dori zavrti u glavi. Pružila je ruku i uhvatila se za baržu da se primiri.

Trideset metara... dvadeset metara. Nije mogla da skine pogled s njih. Petnaest metara dalje i dečak se sapleo. Čovek je cimnuo njegovu mršavu ruku, delom iznervirano, delom da bi ga pridržao. Zarežao je nešto kroz izvijeni ugao usta i Dora je videla kako se dečakova svetlokosa glava obara još niže.

Deset metara, a ona je ostala nepokretna u mestu. „Hajde”, čula je čoveka kako ga požuruje, gotovo vukući dečaka. „Rekao sam ti da ćemo zakasniti. Nemamo vremena za ovo.”

Dora više nije obraćala pažnju na čoveka. U njenim očima sada je bio samo dečak. Pokušavala je mislima da ga natera da je pogleda. Bleda koža s pegicama, široka usta, bistre plave oči kakve je imao njen otac. U mislima je to mogla da vidi tako jasno. Već je znala šta će videti, ali je svejedno morala da vidi njegovo lice. Stajala je ukočena kao stena, ne usuđujući se da diše, dok je čovek najzad nije primetio. Pogledao ju je oprezno dok su prevaljivali rastojanje do nje i zaštitnički prebacio ruku preko dečakovog ramena. „Žuljaju me cipele”, zakukao je dečak. Dorino srce preskočilo je otkucaj kada je čula tužno dečakovo cviljenje. Ponovo je bila na onoj plaži. Prebrzo. Žedan sam. Možemo li da stanemo! Čula je odjeke Alfijevog glasa i osećala kao da će joj srce prepući nadvoje. To je sigurno bio on.

Ne razmišljajući, iskoračila je pred njih, blokirajući prolaz. Nije znala šta će biti dalje. Nije ni pomislila da se zabrine da li je taj čovek opasan. Samo je htela da vidi dečakove oči. Morala je da zna da li je to zaista on. „Šta hoćete?” pitao je čovek. Bio je agresivan, iznerviran.

Pogledaj me. Alfi, pogledaj me, terala ga je bez reči. I najzad, pogledao je. Dok je čovek povlačio dečakovu ruku, pokušavajući da ga premesti na ivicu trave i zaobiđe je, dečak je podigao pogled i zagledao se u nju. Videla je uzano, srcoliko lice, šiljatu bradu... i vodnjikave smeđe oči ispunjene nesigurnošću i strahom. Dora je gladno zurila u njega, a onda joj je srce potonulo. „Tata?” pitao je dečak oklevajući, prelećući očima s Dore na čoveka i ponovo na Doru.

„Hajde, sine”, rekao je čovek grubo. Okrenuo se ka Dori. „Gledajte kud idete, gospodo.” „O... izvinite”, promucala je, „mislila sam... mislila sam...”

„Glupa krava”, promrmljao je čovek sebi u bradu, i dok su nestajali iza krivine, Dora se spustila na vlažnu zemlju, a vazduh joj je napuštao telo u jakim, drhtavim dahovima.

Razmišljala je o tome u autobusu dok je odlazila kući. Da li je zaista pomislila da bi to mogao biti Alfi? Prošlo je deset godina. On više ne bi bio dečak, a činjenica da je sebe tako svesrdno ubedila, makar samo na tren, da bi dečak koji je išao stazom mogao biti Alfi, Avada

165

Anna

pokazivala joj je koliko je bila luda. Tom dečaku nije moglo biti više od osam ili devet godina, a Alfi, da je živ, imao bi četrnaest. Spustila je glavu na ižvrljanu unutrašnjost autobusa i posmatrala kako pored nje plove prodavnice kebaba i samoposluge u Kingslend roudu. Da li je to ono što je želela, pitala se. Da li je zaista želela da je Alfi još živ posle sveg ovog vremena? Da li je zaista mogao da provede proteklu deceniju živeći u nekom senovitom, drugom životu, daleko od zaštitničkog zagrljaja njihove porodice? To je nešto što nikada nije mogla da izgovori, ni pred kim. Ali ako bi bila iskrena prema sebi, priznala bi da to nikada nije bilo daleko od njenih razmišljanja, šunjalo se u najtamnijim uglovima njenog uma, smešteno odmah do nepodnošljivih tabloidskih priča o pedofilima i krijumčarima dece, previše šokantnih da bi o njima razmišljala.

Znala je da je policija sledila sve moguće tragove. Znala je da je istraga, zasnovana na najpouzdanijim dokazima, proglasila Alfija mrtvim. Bili su dovoljno uvereni u to da su im izdali smrtovnicu kako bi mogli da obave sahranu. Pa zašto ona to nije mogla da prihvati? Čemu noćne more? Napadi panike? Očajnička potraga za njegovim licem? Dora je znala da će morati da izbaci iz glave mogućnost da je njen brat živ ukoliko želi da ostane pri zdravoj pameti. Ali to je bilo lakše reći nego uraditi kada je njen um bio tako spreman da se okrutno poigrava s njom. Uzdahnula je i prstom protrljala sićušnog čiča Glišu kog je neko urezao u leđa sedišta ispred nje. Dan ju je pregazio: prvo prezentacija, pa mučnina i najzad užasan susret na stazi. Kada je ugledala svoju stanicu, pozvonila je, a onda izašla iz autobusa kao starica, vukući se po trotoaru sve dok nije stigla do fabrike dugmadi. Popela se polako tri koraka uz stepenište i, srećna što Den još nije bio tu, navukla zavese u spavaćoj sobi, svukla odeću i zavukla se pod posteljinu. Pokušavala je da natera san da dođe, ali bila je budna i skoro dva sata kasnije, kada je Denov ključ najzad zazveckao u ulaznim vratima. Odvezli su se u Čičester posle doručka u nedelju ujutro. Putevi su bili iznenađujuće prazni i stigli su do kuće nešto posle jedanaest. Dora je primetila kretanje kraj jednog od gornjih prozora dok su se zaustavljali na prilazu. „Poranili smo”, objavio je Den. „Da, a mislim i da smo upravo primećeni.”

Den je izvukao ključ iz brave. „Spremna?” Dora je duboko udahnula. Nije bila sigurna da li je spremna za ono što je bilo pred njom. Vajolet je divna i bez sumnje je usrećila njenog oca - bar ga ona nije videla srećnijeg posle Alfija - ali ipak joj je bilo čudno da ih vidi zajedno. „Da”, rekla je. „Mislim da jesam.” Den joj je čitao misli. „Još deluje čudno, a?” Klimnula je glavom. „Ona je tako različita od mame. Tako je... penušava. Ali dopada mi se... i pretpostavljam da bi tata bio veoma usamljen bez nje.” Den je podigao ruke glumeći protest. „Ne moraš mene da ubeđuješ. Ja znam da je ona dobra za njega. A i dobro izgleda... u smislu gospođe Robinson.” „Dovoljno je stara da ti bude majka!” „Samo kažem... tvoj tata je dobro uradio, to je sve. Ona će ga održati mladim, ako ništa drugo, ona deluje veoma energično za gospođu njenih godina.” Avada

166

Anna

Previše je naglasio reč „energično” za Dorin ukus i ona je napravila grimasu. „Dobro, dosta. Sada stvarno ne želim da razmišljam o tome, ne kada treba da sedimo i jedemo s njima. Ionako mi je muka...”

Den je uzeo Dorinu ruku, a njegove oči su se uozbiljile. „Sve će biti u redu, znaš to. Hoću da kažem, mi ćemo biti u redu.” Sklonio joj je pobegli pramen kose iza uveta. „Dobro je što smo došli ovamo zajedno. Ovo putovanje trebalo je da se desi mnogo ranije.” Razmislila je o svom ocu i o tome koliko je prošlo od njene poslednje posete njegovoj i Vajoletinoj kući, i shvatila da je Den bio u pravu. Predugo su se krili jedni od drugih. Sedeći u kolima, gledajući Dena, njegovo lepo lice prepuno brige i dobrote, nije mogla a da mu ne uzvrati osmehom. „Da, jeste”, složila se. „Mnogo ranije.”

Odjednom se Den iskezio. ,,E, sad samo treba da isplaniramo put za beg.” Vragolasta iskra vratila se u njegove oči. „Znaš, za slučaj da počne lavina kad kažeš ocu za bebu. Video sam onu lovačku pušku što visi iznad kamina u Dorsetu. Ako ne budemo spremni, verovatno će nas oterati do oltara pre nego što uspeš da izgovoriš 'venčanje pod prisilom'.” Ovog puta privukla ga je sebi. Još se smejala dok su im se usne spajale.

Vajolet je otvorila vrata. ,,I pomislila sam da ste to sigurno vi. Čula sam vaš automobil odozgo. Uđite, uđite oboje”, pozivala ih je. „Ne stojte samo tu.”

Privukla je Doru u topao, mesnati zagrljaj koji joj je ispunio nozđrve umirujućim mirisima pečenog mesa i Vajoletinog mošusnog parfema. U njenom dodiru i mirisu bilo je nečeg poznatog što ju je podsećalo na izgubljeno detinjstvo, zbog čega se Dori zavrtelo u glavi, a oči joj se iznenada ispunile suzama. Prokleti hormoni, pomislila je u sebi i diskretno obrisala suzu iz ugla oka. Došao je red na Dena.

„Uđi, ti divna gromado od čoveka, daj da i tebe zagrlim.” Den se prepustio Vajoletinom prsatom zagrljaju i pohotno se iscerio ka Dori preko njene glave. Dora je skrenula u hodnik, prikrivši smeh kašljanjem. „Ulazite”, Vajolet se uskovitlala. „Raskomotite se. Tvoj otac je u dnevnoj sobi.”

Dora i Den ušli su u hodnik, a njihove cipele potonule su duboko u luksuzni tepih krem boje. „Pravo napred, znaš put, zar ne?” Vajolet ih je upućivala otpozadi.

„Da, hvala”, doviknula je Dora, prolazeći niz hodnik ka dnevnoj sobi u zadnjem delu kuće.

Tokom onih nekoliko poseta ocu u njegovom novom domu, Dori je uvek bilo čudno kako je odlučio da sasvim ostavi za sobom svoj stari život. Sve je bilo drugačije, ne samo njegova žena, mada je to, na površini, bila najuočljivija promena. Te dve žene uvek su Dori delovale kao nebo i zemlja. Dok je Helen bila zategnuta i smirena, Vajolet je bila sva u oblinama i naparfemisanoj senzualnosti; dok je Helen bila uzdržana, Vajolet je bila opuštena i ushićena; dok je Helen bila prefinjena i akademski obrazovana, Vajolet je pucala od ćaskanja i tračeva. Pretpostavljala je da su se dve žene upravo zbog toga i sprijateljile, da su ih privukle razlike po istom principu po kom se privlače pozitivni i negativni joni. Ali Vajolet nije bila jedina promena. I samo hodanje po hodniku kuće u kojoj je Ričard sada živeo bilo je dokaz svega što je ostavio za sobom u Dorsetu. Avada

167

Anna

Ovo mesto još je mirisalo na novo. Pretpostavljala je da je kuća bila stara tek nekoliko godina - jedna od sedam kopija tjudorskih vila izgrađenih u ćorsokaku na obodu Čičestera. Sve je bilo pokriveno debelim čupavim tepisima, visokim tavanicama, zidovima boje magnolije i modernim slavinama, ovaploćenjem palanačkog prigradskog stila i bledog dizajna enterijera kojim su zasićeni programi o uređenju doma. Ali tu i tamo videli su se odblesci Vajoletinog ukusa usred bež okruženja. U dnu hodnika Dora je videla niz slika okačenih na zid, silueta bujnih ženskih figura zbog kojih su Denove obrve poletele ka nebu, a Dora morala da priguši još kikotanja. Na gotovo svakoj površini gorele su mirišljave sveće i, naravno, svuda su bile vaze sa cvećem. Buketi su bili odvažni i jarki i kuća je plivala u njihovom oštrom mirisu. Sve je to bilo previše namešteno za Dorin ukus, i čitav svet daleko od istorije i haotične romantičnosti Kliftopsa. Dora je pokušavala da ne razmišlja previše o tome. Zbog toga je postajala ljuta, jer joj nije promicala ironija da je Helen sada živela u porodičnoj kući Tajdovih - Helen, koja se tako nerado preselila tamo, sada je upravljala porodičnom kućom Tajdovih, dok se njen otac povukao u šik izložbenu kuću u predgrađu. Iskreno, nije razumela zašto je prosto otišao od svega, ali svaki put zaključila bi da je on sigurno želeo da bude tako. Na kraju, Ričard je ostavio Helen i, mada nije znala detalje njihovog razvoda, Dora je imala osećaj da je Ričard svojevoljno prepustio kuću u Dorsetu Helen. Pretpostavljala je da prosto nije mogao podneti da tamo živi - ne posle Alfija. Vajolet ih je provela kroz otvorena dvostruka vrata u dnevnu sobu. Dora je videla oca kako sedi u kožnoj fotelji na suprotnom kraju sobe. Nedeljne novine bile su raširene pred njim, televizor je bio uključen i ekran su ispunjavale svetlucave zelene površine terena za golf. „Vidi ko je stigao!” teatralno je uzviknula Vajolet, kao da su Dora i Den upravo banuli, nenajavljeni. Ričard je podigao glavu i pogledao ih oboje kroz naočari za čitanje s čeličnim ramom pre nego što je skočio na noge. „Aha! Stigli ste! Nisam čuo da ste došli.” Jurnuo je ka njima i zagrlio Doru. „Zdravo, Pando, kako si?”

„Dobro sam, tata. Kako si ti?” „Divno, divno. I, Dene”, okrenuo se ka njemu sa ispruženim rukama, „kako si ti, mladiću?” Toplo je protresao Denovu ruku. „Vrlo dobro, hvala, Ričarde. Izvinite što smo malo poranili. Putevi su bili manje zakrčeni nego što smo očekivali.” „Nema problema, nema problema”, umirivao ih je Ričard, isključujući televizor i brzo skupljajući novine. „Drago mi je što ste došli. ledva smo čekali da vas vidimo, zar ne, Vaj?” „Jesmo.” Vajolet je razvukla osmeh. „Tvoj otac cele nedelje govori samo o tome.”

„Pst, ženo, ne govori im to!”, nasmejao se Ričard. „Misliće da nemamo ništa pametnije u životu osim da sedimo ovde i pričamo o njima.” „Pa, evo nas”, potvrdila je Dora s nelagodnim osmehom. „Da. Eto vas”, složila se Vajolet.

Njih četvoro su stajali i gledali se. Težina očekivanja visila je nad njima i Dora je odjednom osetila kako je guši teret hiljada neizgovorenih reči koje žele da se oslobode. Srećom, Den je uskočio i prekinuo tišinu. Okrenuo se da pogleda scenu kroz prozor. „Opa, vidi šta ste uradili sa ovim mestom. Vrt izgleda sasvim drugačije.” Avada

168

Anna

Lagao je. Dora je na uređenom pejzažu mogla da vidi vrlo malo promene od njene poslednje posete pre nekoliko godina, ali Vajolet se, srećom, oduševljeno prihvatila te teme. „Ričard je bio vredan kao pčelica. Oni grmovi zaista su napredovali otkako smo ih posadili prošle godine, a ruža puzavica na onoj rešetki daće sledećeg leta divne cvetove.” „Zanimljiv vam je onaj oblik”, dodao je Den, pokazujući veliku strukturu nasred travnjaka. „O, zar ne? Ričard je bio baš ljut kada sam to donela kući, ali prosto nisam mogla da joj odolim.” Svi su stajali i osmatrali veliku kamenu urnu na sredini travnjaka, koja je neprekidno pijuckala krajnje nametljiv mlaz vode oko metar uvis iznad ruba. Dora i Den klimnuli su učtivo dok je Vajolet nastavljala svoj monolog. „Negde sam pročitala da je po feng šuiju dobro imati tekuću vodu u vrtu. Ona donosi sreću... ili zdravlje... ili bogatstvo. O, ne mogu da se setim.” Nasmejala se odmahujući rukama. ,,U svakom slučaju, dobra je za nešto! A staklenik stiže sledeće nedelje”, dodala je uzbuđeno. „Divno!” uzviknuo je Den preterano oduševljeno. „Gde ćete ga staviti?”

„Tamo, u ugao. Naravno, mene više zanima cveće, ali tvoj otac oprobaće se u gajenju povrća. Ričard mi je rekao da je tvoj deda, Dora, bio prilično uspešan povrtar, pa očekujem pobedničke tikvice i tikve do kraja leta. Naravno, ako ih zečevi ne pojedu. Imamo najezdu s polja.” „Stalno joj nudim da ih upucam, ali ona neće ni da čuje”, našalio se Ričard.

Vajolet je prijateljski udarila Ričarda po ruci. „Zar nije grozan? U svakom slučaju, možda ćemo u vrtu imati mesta za neku od tvojih skulptura Dene - to jest, ako budemo mogli da je priuštimo! Čujem da si ti trenutno hit na londonskoj umetničkoj sceni.” Den se nasmešio i nespretno promeškoljio, osećajući se neprijatno zbog pohvale i ne znajući šta da kaže. Međutim, nije morao da brine, ona je nastavila pre nego što je uspeo da otvori usta.

„Naravno, ljudi me pitaju otkud mi tolika energija da budem u vrtu kada sam toliko zauzeta na poslu, ali ja to prosto volim - i budimo iskreni, aranžiranje cveća i vođenje posla nije isto što i kopanje zemlje i sađenje svojim rukama nečega da poraste. Zar ne?” „Pretpostavljam da je tako”, složio se Ričard, smešeći se popustljivo ka Vajolet. Okrenuo se Dori i Denu. „Da li ste znali da Vajolet sada ima tri radnje? Pravo cvećarsko carstvo.” U njegovom glasu osećao se ponos.

Dora se zapitala da li tako funkcioniše njihov odnos. Ričard je uvek bio tih čovek, osoba koju biste pre pronašli glave nagnute nad stolom ili nosa zabijenog u dokumenta nego na zabavama ili raskošnim večerama. Vajolet je sigurno zauzeta poslom i veći deo nedelje ne dosađuje Ričardu, a kada dođe, daje mu neredovne ali neophodne injekcije razdraganosti. I niko nije mogao poreći da je bila luda za njim - gledala ga je sa obožavanjem i dodirivala mu rukav dok je brbljala bez prestanka.

„Ali slušaj mene kako brbljam, a vi verovatno jedva čekate piće. Šta će ko da popije? Imamo šeri, ili vino, možda bi ti pivo, Dene?” Odbili su alkohol, složivši se da umesto toga popiju „po finu šolju čaja”, i Vajolet je isplovila iz sobe ostavivši Doru i Dena s Ričardom. Dora je primetila kako njen otac pogledom prati Vajolet sve do vrata. Avada

169

Anna

„Pa, smestite se”, rekao je, okrenuvši se ka njima. „Da se manemo ceremonije. Svi smo porodica.” „Baš tako”, složio se Den. „Pa”, rekao je Ričard, okrenuvši se ka Denu, „čujem da posao dobro ide.”

„Da, ide vrlo dobro, najzad”, rekao je Den. Uputio je Ričarda u svoje nove porudžbine i nedavnu izložbu dok je Ričard klimao glavom i smešio se odobravajući. Onda se okrenuo ka Dori. „A ti, dušo? Kako tvoj posao u agenciji?”

„Fino. Upravo sam dobila neke vrlo važne klijente.” „To su divne vesti”, pozdravljao je Ričard. „Pametnice. Moramo da nazdravimo tome za vreme ručka. A kuća? U Hekniju, je li tako? Da li vam se sviđa u Londonu?” Dok su Ričard i Den započinjali spiralni razgovor o cenama nekretnina u Londonu i o kamatama, Dora je iskoristila priliku da pažljivije osmotri oca. Nije bio mlad čovek, ali ne bi ga mogla nazvati ni starim. Njegova pepeljastoplava kosa pobelela je i dramatično se stanjila, pa je mogla da vidi svetlucavu ćelavu tačku na vrhu njegovog skalpa, koje se nije sećala od prethodne posete. Metalne naočari za čitanje, koje je nosio na vrhu nosa, i papuče na stopalima davale su mu izgled nekog deke, i mada je još bio u relativno dobroj kondiciji, ispod plavog vunenog džempera jasno se nazirao obli stomak. Na površini je izgledao kao bilo koji drugi sredovečni čovek koji se borio s težinom i gubitkom kose, ali Dora je mogla da primeti i druge suptilne promene koje su sezale dublje, promene koje je mogao videti samo neko ko ga je godinama dobro poznavao. Bore od mrštenja urezane u njegovo lice bile su, možda, malo dublje nego što bi se očekivalo kod čoveka njegovih godina, a bila je tu i prolazna tuga u njegovim očima, jedva primetna dok se šalio i smejao s Denom, sedeći u udobnosti fotelje, ali Dora ju je ipak uočila. Den je tek skrenuo razgovor na Ričardovu arhitektonsku firmu, kada je Vajolet užurbano ušla u sobu s poslužavnikom zveckavih šolja i tanjirom keksa.

„Nisam znala da li hoćete erl grej ili ingliš brekfast, pa sam napravila oba. Da ja budem mama?” Pogledala ih je redom s blaženim osmehom. Bilo je nemoguće ne uzvratiti joj na isti način. Vajoletina nezadrživa dobra priroda izlivala se iz nje kao voda koja je izvirala iz kamene urne na travnjaku. „Da posle neko ne kaže kako je posluženje kod Vajolet loše”, našalio se Ričard. „Sasvim sam siguran da njoj mogu da zahvalim za ovo”, dodao je, potapšavši svoj obli struk. „Pa”, pitala je Vajolet dok je dodavala šoljice, „jesam li propustila sve novosti?” „Ne baš sve”, rekao je Den, značajno pogledavši Doru. Pretpostavila je da je došao red na nju. ,,U stvari, imamo neke vesti”, potvrdila je Dora. Ričard je podigao pogled sa čaja. „O, zaista?”

„Da. Dobre vesti.” Već je odlučila da bude pozitivnija. „Trudna sam.” Usledio je trenutak zaprepašćene tišine. „Imaćemo bebu” pokušala je još jednom.

Avada

170

Anna

Dora je videla kako je očeva ruka blago zadrhtala dok je spuštao šolju i tacnu na stočić. Progutao je s naporom, a onda je pogledao. Nije mogla da protumači da li je to bila igra svetlosti ili su se u njegovim očima pojavile suze, ali činilo se da mu oči previše jarko sijaju iza naočara. „Pa, recite onda nešto”, terala ih je.

„Dušo...” Ričard je grcao. „Dušo, to je... divna vest. Moj gospode, beba! Moja beba devojčica imaće bebu!”

Dora se nasmejala. „Da, pretpostavljam da može i tako da se kaže!” Vajolet je skočila. Zgrabila je Denovu ruku u svoju i odigrala pred njim smešan ples od kog je svaki gram slobodnog mesa na njenom telu zadrhtao od uzbuđenja. „O, beba! To je divno. Čestitam.” Cmoknula je Dena još jednom u obraz i ostavila trag ruža crvenog kao rubin na njegovoj bradatoj koži. Dora se zabrinuto okrenula ka ocu - činilo se kao da mu je teško da diše i da petlja oko kragne svoje košulje. „Znam da je ovo možda poveće iznenađenje...” „Ne. Ne, dušo, nije to u pitanju.” Duboko je udahnuo, kao da je odjednom pronašao pluća. „Izvini. Vesti su divne, zaista jesu. Samo što su malo... neočekivane. Ja sam pomislio da je možda veridba?”

„Tata!” uzviknula je Dora. „Nemoj mi reći da ćeš sad postati konvencionalan? Mama je bila trudna pre nego što ste se vi venčali, zar ne?” Videla je da ono nije bila igra svetlosti. „O, tata, molim te ne plači. Nismo hteli da te uznemirimo. Nadali smo se da će ti biti drago.”

,,I jeste mi drago.” Ričard je skinuo naočari i potapkao oči maramicom. „Stvarno jeste. Molim vas, izvinite, ja sam blesava matora budala.” Zagrlio je Doru tako jako da je jedva disala. ,,I jesi, Ričarde!” uzviknula je Vajolet sa žarom. „Beba je divna vest. To je baš ono što ovoj porodici treba.” Ričard je ponovo obrisao oči, a onda prišao Denu i potapšao ga po leđima. „Čestitam, mladiću. Nadam se da ćeš čuvati moju ćerku i moje prvo unuče.” „Naravno da hoću, Ričarde. Ne moraš da brineš zbog toga.”

„Ne, naravno da ne. Znam da hoćeš. Ti si fin mladi čovek.” Ponovo ga je potapšao po leđima, a onda se nespretno osvrnuo. „Pa, ne znam za vas, ali mislim da bi meni sada dobro došlo nešto jače od čaja. Ovo zahteva zdravicu, zar ne?” „Imam u frižideru baš pravu stvar.” Vajolet je bila na nogama i na pola puta do vrata kada se okrenula ka Denu. „O, Dene, da li bi mi pomogao? Nisam sigurna mogu li da dohvatim čaše za šampanjac.” Značajno je klimnula ka Dori i Ričardu. „Naravno.” Den je skočio, ohrabrujuće pogledao Doru, a onda krenuo za Vajolet iz sobe, ostavivši oca i ćerku same.

Dora je sela na naslon za ruke na Ričardovoj fotelji. „Žao mi je ako je ovo bio šok za tebe. Nisam htela da te iznenadim. Vrlo je teško znati kako da se obave ove stvari...” Zaćutala je, ne znajući šta bi još rekla.

Ričard je trepnuo, ponovo skinuo naočari i počeo da ih glanca rukavom. „Ne, draga, meni je žao. Tvoja vest nije me uznemirila. Jeste iznenađenje, ali divno iznenađenje.” Zastao Avada

171

Anna

je, naizgled nesiguran da li da nastavi ili ne. „Uvek sam se nadao ovakvim krupnim porodičnim trenucima: venčanjima, bebama - sve srećnim trenucima kojima se stremi u životu. Pretpostavljam da sam ih zamišljao malo drugačije, znaš već, svi mi zajedno, u Kliftopsu.” Ponovo je zastao. „Da li tvoja majka zna?” Dora je klimnula. To je bio prvi put da je Ričard pomenuo Helen posle mnogo vremena.

„Da li joj je drago?” Dora nije znala kako da odgovori na to pitanje, pa je samo ponovo klimnula glavom, ovog puta malo nesigurnije. „Znaš, bila si u pravu za tvoju majku i mene. Kasi je začeta slučajno, nedugo pošto smo se upoznali. To je još najbolja greška koju sam u životu napravio. Nisam zažalio zbog nje ni minut.”

„Kada si saznao... kada si saznao da ćeš biti otac...” Dora je zastala, a onda nastavila u žurbi. „Mislim, da li si odmah znao da je to ono što želiš?”

Ričard se tiho nasmejao. „Bio je to šok, naravno da jeste. Ali kada smo odlučili da nastavimo, nismo se više osvrtali. Sećam se da smo vozom otišli prvo kod njenih roditelja i saopštili im vesti. Naravno, bili su užasnuti.” Lukavo se nasmešio. „Onda smo se odvezli u Kliftops i rekli mojim roditeljima.” Ričard je naglo prekinuo. Kao da se zamislio. „To je sigurno bilo nezgodno”, nagađala je Dora.

„Pa, svi su tada bili staromodniji. Ali mi smo već resili da se venčamo, pa je drama uskoro prošla.” Ričard je ponovo zaćutao.

„Naša vest sigurno ti vraća bolna sećanja? Na mamu... na roditeljstvo i... pa, na sve ostalo?”

„Da, pretpostavljam da je tako. Ali ovo se ne tiče mojih sećanja ili mene. U pitanju je tvoj život, Dora. A ja se iskreno nadam da smo Vajolet i ja bili pozitivniji nego što su bili tvoji baka i deka kada smo im rekli da je Helen trudna s Kasi!” Još jednom se nasmejao, a onda zastao da vrati naočari. „Kako se ono kaže: istorija se ponavlja?”

„O!” uzviknula je Dora oštro. „Nadam se da ne.” Ričard je shvatio svoju grešku. „Ne, naravno da ne. Nisam mislio... nisam mislio, pa, ne na Alfija. Nikada ne bih pomislio...” zaćutao je. „Izvini, dušo. Nisam baš dobar u ovome, zar ne? Oduševljen sam zbog tebe, Dora. Bićeš divna majka.” „Misliš?” Dora se gladno uhvatila za njegove reči. „Naravno. Vas dvoje ste srećni?”

„Den je oduševljen. Jedva čeka da postane tata. Meni je bilo malo teže da se naviknem na novost...” priznala je Dora. „Planirate li da se venčate?” Dora je uzdahnula. „Iskreno - ne znam. Sada to ne deluje toliko bitno. Mislim da smo oboje više fokusirani na to da uradimo pravu stvar sa ovom bebom. I stvarno, koliko je bitan brak? Toliko ljudi danas ne uspe da izgura...” Zaustavila se odjednom svesna onoga što je rekla. „Pa, tu ne mogu da ti protivrečim.”

Sedeli su neko vreme u tišini. Negde spolja vetar je doneo kuckanje detlića. To je Doru odnelo pravo nazad do popodneva na travnjaku u Kliftopsu. Zatvorila je oči. Gotovo da je mogla da namiriše sveže pokošenu travu i slani povetarac koji je duvao kroz platane. Avada

172

Anna

Ričard je pročistio grlo, prekinuvši njeno maštanje. „Dora, bilo bi mi vrlo krivo ako bi greške koje smo tvoja majka i ja napravili u prošlosti sada tebi otežavale stvari. Znaš da te, uprkos onome što se desilo među nama, ja i dalje veoma, veoma volim, zar ne?”

„Znam.” Dora je uzela očevu ruku u svoju. „Jedna od stvari zbog kojih najviše žalim jeste to što tvoja majka i ja nismo uspeli da spasemo brak. Bio sam toliko zaljubljen u nju. Možda je jedna od najokrutnijih stvari koje sam učinio, nenamerno, to što sam pokušao da je zaposednem stavivši joj burmu na prst. Ali pretpostavljam da smo tada bili samo klinci, a u ono vreme tako se radilo. Ali ti i Den ste drugačiji. To mi je jasno.” „Jesmo li? Jesmo li stvarno drugačiji, tata? Jer to je nešto zbog čega brinem. Znam da su stvari bile loše pošto je Alfi umro - stvarno loše - ali uvek sam se nadala da ćete ti i mama to prebroditi. Tvoj odlazak bio je pravi šok”, priznala je. „Da, rekao bih da jeste, mada je Kasi tada već otišla, a ni ti nisi mnogo kasnila za njom. Činilo se da nema mnogo smisla da se nas dvoje pretvaramo, da kloparamo po onoj velikoj kući, oboje se osećajući jadno.” „To mogu da razumem”, složila se Dora.

„Znaš, pošto je Alfi nestao, mučilo nas je toliko pitanja bez odgovora i toliko tuge. Toliko mnogo tuge. Bili smo u rasulu, previše slomljeni da bismo se oporavili. Šta god da smo pokušali kako bismo utešili jedno drugo, kao da je još više pogoršavalo stvari. Nismo izgubili samo sposobnost da komuniciramo već i poštovanje. Procep između nas bio je prosto preveliki. Kidali smo jedno drugo na komade.” Doru je iznenadilo to što njen otac govori tako otvoreno. Nikada nisu tako razgovarali. Ćutala je, nadajući se da će nastaviti.

„Krivim sebe. Tvoja majka nikada nije želela da se preseli u Kliftops. Trebalo je da je poslušam, ali bio sam previše sebičan, previše jednostran.

Zaboravio sam da je slušam, da zaista shvatim šta joj je potrebno. Kuća je prevladala. Počela je da me guta. Bio sam toliko zaokupljen time da uradim pravu stvar za kuću. Hteo sam da se brinem o njoj baš kao što su to radili moji roditelji, da ona bude u središtu, naš ponos i dika. Ali mnogo sam pogrešio. Na kraju, ona nije bila samo krov nad našim glavama postala je i zid koji se izdizao između svih nas. Sigurno si i ti to osećala, boraveći tamo s nama, pred kraj?” Dora je klimnula. Sećala se kako je to izgledalo.

„Znaš, bilo je pravo olakšanje osloboditi se nje. Bilo je oslobađajuće stresti sa sebe tu odgovornost.” Pogledao je po dnevnoj sobi, kao da prvi put zaista primećuje svoje okruženje. „Znam da ova kuća nije ono što svi očekujete od mene. Među nama”, dodao je zaverenički, „mogao bih bez mirišljavih sveca i čupavog pokrivača na klozetskoj šolji.” Dora je morala da se nasmeši.

„Ali to čini Vajolet srećnom, a kada je ona srećna, i ja sam zadovoljan, na način koji mi je delovao nemoguće posle Alfija.” „Svima nam još mnogo nedostaje, zar ne? Čak i posle sveg ovog vremena.”

„Da”, složio se Ričard.

Avada

173

Anna

Dora je duboko udahnula. „Moram nešto da te pitam, tata. I molim te da budeš iskren.” „Naravno, lutkice.” Njegove bistre plave oči gledale su pravo u njene.

„Da li kriviš mene, tata? Znaš, za ono što se desilo onog dana?” Ričard ju je gledao. Trepnuo je, a onda žustro odmahnuo glavom. „O, draga moja devojčice, ne misliš valjda iskreno da je to bila tvoja krivica?” Dora ništa nije rekla. Nije htela da utiče na ono što će on sledeće reći.

„Dora, to je bila nesreća, užasna tragedija. To nije bila ničija krivica. Bog zna da sam godinama pokušavao da svalim krivicu na nekoga... na sebe... na tvoju majku... čak, neka mi bog oprosti, u jednom ludom trenutku i na Kasi, jer je bila starija. Mrzeo sam sebe zbog toga.” Gledao ju je pravo u oči. „Ali nikada na tebe. Tebe nikada nisam krivio.”

Dora je odmahnula glavom. „Ne razumem. To je jednako bila moja krivica koliko i Kasina. Alfi je sigurno krenuo za mnom sa Stene tog dana. Nisam ga videla. Trebalo je da budem pažljivija. Trebalo je brže da se vratim.”

„Ne! Krivica nikada nije bila ni na jednoj od vas. Obe ste bile samo deca. Osim toga”, dodao je tiho, „tokom godina naučio sam da nije dobro tražiti nekoga koga ćeš okriviti. To ga ne bi vratilo, zar ne?” Odmahnula je glavom. Bilo je očigledno da ima nečega što nije želeo da podeli s njom, nečega što još nije hteo da joj kaže, ali nije navaljivala, a Ričard ništa nije govorio. Na kraju je pogledao u nju. „Ima još nečeg, zar ne?”

Slegla je ramenima. „Da budem iskrena, osećam se pomalo izgubljeno. Plašim se da Den i ja nećemo uspeti. A možda i više od toga, plašim se da ću ga izgubiti - njega ili bebu. Ne verujem da zaslužujem ovakvu sreću, a iskreno, ne bih mogla ponovo da prolazim kroz sve to.” Ričard je klimnuo glavom. „Razumem te. Ni ja nisam verovao da zaslužujem sreću, ne posle Alfija. Ono nekoliko puta kada sam primetio da se smešim, da uživam u obroku, da se smejem s nekim, uvek sam bio slomljen od kajanja. Ali onda smo se Vajolet i ja zbližili. Bilo je to pošto sam napustio tvoju majku... dosta kasnije. Naleteli smo jedno na drugo u Londonu. Ja sam upravo završio posao, a ona je bila u gradu u nekom mamutskom šoping pohodu.” Tiho se zasmejao. „Sećam se da je to bilo na odeljenju s hranom u 'Selfridžizu'. Prvo nisam mogao da vidim ko je to. Dozivala me je s pulta sa ostrigama, a ja sam mogao da vidim samo jarkocrvene cipele koje su provirivale ispod planine kesa.” Dora se nasmešila. To je zvučalo realno.

„Popili smo po čašu vina... proveli smo sat ćaskajući i tek kada smo se pozdravljali, shvatio sam da sam se u tom jednom satu nasmejao više puta nego tokom sveg vremena posle Alfija.” Zastao je. „Plašim se da u životu ne postoje nikakve garancije. Boli me što ću ti to reći, ali ne mogu ti obećati da ti život neće ponovo doneti patnju. Ali odgovori mi, Dora: šta da radimo? Da prestanemo da živimo, da prestanemo da se trudimo zato što se plašimo da ćemo biti povređeni? Da, život ne ispadne uvek onako kako se nadamo. Istina, to nas boli - gotovo nas uništi, ali ja sada znam da možemo i da se oporavimo. Možemo da postanemo jači. Možemo da pronađemo sreću na najneočekivanijim mestima... s najneočekivanijim ljudima.” Dora je progutala knedlu i oboje su sedeli mirno, boreći se sa svojim emocijama. Avada

174

Anna

„Meni je Vajolet pomogla da ponovo pokušam”, rekao je najzad. „Ona je bila moj spasilac. Ona je tako topla, vesela duša. Ne dozvoljava mi da uzimam sebe previše ozbiljno. A što je najvažnije, nešto sam naučio iz svojih grešaka. Slušam je. Poštujem je. Sviđa mi se njena strast prema poslu... njena želja da uživa u onom najboljem što život daje... njena sposobnost da u ljudima vidi ono najbolje. Naučio sam čak i da cenim njenu ljubav prema visokim potpeticama, ma koliko puta mi stala na nogu! Znam koliko sam srećan što mi se pružila druga prilika. Možda su Den i ova beba tvoja šansa, Dora?” Dora je klimnula glavom i onda su još neko vreme sedeli u tišini, dok Ričard nije ponovo progovorio. „Znaš, sebe najviše krivim zbog udaljenosti između svih nas.”

Dora ga je iznenađeno pogledala. „Kako to misliš?” „Ti. Kasi. Možda sam mogao bolje da držim sve na okupu kada smo izgubili Alfija. Bio sam izgubljen u žalosti, ali sada vidim da je trebalo više da se potrudim, zbog vas, devojčica. Kod Kasi su mi promakli svi simptomi.” Uzdahnuo je i obrisao koren nosa. „Onda sam počeo s Vajolet i poslednje što sam hteo bilo je da svoju vezu s njom nametnem vama. Da budem iskren, nisam bio siguran kako ćete to prihvatiti. Brinuo sam da će to biti samo još jedna stvar koja će vas obe uznemiriti. Možda je to bilo kukavički s moje strane, ali odlučio sam da neko vreme ostanem u pozadini. Ipak, uvek sam se nadao da ćete pronaći put do mene... i jedna do druge.” Razmišljao je. „Znaš, rastužuje me što ste vi devojčice tako udaljene. Jesi li u ikakvoj vezi s Kas?” Dora je odmahnula glavom. „Ne baš.” Kako da mu to objasni? Kako da mu ispriča o svom jedinom pokušaju da uđe Kasi u trag? O tome kako je stajala ispred prljavog kafea u severnom Londonu i gledala kroz zamagljene prozore dok je njena sestra letela od stola do stola, donoseći kafe i hranu gomili gladnih radnika iz treće smene. O tome kako je prikupljala hrabrost da uđe u kafe kada je videla svoju sestru kako se smeši nečemu što je rekao neko od gostiju. Topli, laki osmeh koji se razvukao preko njenog lica pretvorio ju je opet u Kasi kakvu je pamtila odranije. Pogled na nju kako stoji usred stolova i stolica, s bokalom vrele kafe u jednoj ruci, dok je izgledala tako spokojno u svom svetu, srušio je svaku Dorinu želju da se suoči sa sestrom. Umesto toga, pobegla je u metro, čak se i ne osvrnuvši. Bilo je jasno da Kasi više nije bila potrebna. Nije bila depresivan, samoubilački nastrojen stvor kakvog je zamišljala u svojim snovima. Posle sve traume i tragedije, činilo se da je Kasi nastavila sasvim fino i bez nje.

To je bio poslednji put da je Dora pokušala da stupi u vezu s Kasi, iako je njena sestra pokušavala da dođe do nje. Svake godine na Dorin rođendan stizala je čestitka - obična, cvetna, s jednostavnim potpisom „voli te Kasi”. Nikada nije bilo nikakve poruke, nikakvih poljubaca sve dok, samo jednom, na Dorin dvadeset prvi rođendan, nije stigla čestitka s naškrabanim brojem mobilnog telefona uz Kasino ime.

Dora je razmišljala o tome da je pozove. Čuvala je čestitku nekoliko meseci, prevrćući je po rukama, pitajući se da li da rizikuje. Ali nikada nije. Čak i tokom onih naročito usamljenih noći, onih kada bi joj kod kuće društvo pravila samo flaša vina, kada bi se nostalgija i tuga stvarno spustile, čak i tada bi uspevala da se uzdrži; jer bilo je dovoljno da se seti bola koji je osetila kada je Kasi pobegla, kada je pokušala da okonča svoj život, ili da zamisli Kasi kako stoji u onom kafeu, njene bele zube koji sijaju pod neonkama kao da nije imala nijednu brigu Avada

175

Anna

na svetu, da je podseti da, u stvari, nije bilo svrhe. Kasi je odavno napravila izbor i one su sada išle različitim putevima. Dora je progutala. Znala je da nema reči kojima bi rekla ocu šta oseća prema Kasi, ali ju je ipak zanimalo šta je s njenom sestrom. „Jesi li je ti skoro video?”, pitala je. Ričard je klimnuo glavom. „Vajolet i ja videli smo je pre otprilike šest meseci. Delovala je dobro. Sada je u Oksfordu... stala je na svoje noge s nekakvim poslom. To je zanimljiva šema.” Zastao je. „Znam da bi volela da te vidi...” Ostavio je taj predlog da visi u vazduhu, ali nije navaljivao. „Čuj, Dora”, nastavio je na kraju, „mogu da razumem tvoje strahove. Proveo sam dovoljno svog života žaleći što vas, decu, nisam bolje zaštitio, što sebe nisam bolje zaštitio. Ali da li bih tada doživeo srećne trenutke s vama i vašom majkom... i sada s Vajolet? Mislim da treba da se predaš. Mislim da ponekad moraš da rizikuješ. Kako kaže ona izreka: život proživljen u strahu samo je dopola proživljen? Dora je klimnula. Delovalo je logično. „Znaš, Pando, stvarno nemam sve odgovore, ali znam da možeš da potrošiš mnogo vremena na nebitne stvari: na veliku kuću, stresan posao, savršenu porodicu i sve moguće tradicije i očekivanja koja idu s tim. Međutim, to na kraju nije bitno. Trebalo mi je mnogo vremena da to naučim, ali sada znam da su ljudi koje nosiš u srcu i tvoj odnos prema njima ono najvažnije. Zato se drži Dena i svoje bebe. Drži se čvrsto i šta god da radiš, ne puštaj ih. Čvrsto ih se drži, devojčice.”

Dora je ponovo klimnula glavom. Nije mogla da mu odgovori, njegove reči duboko su je pogodile. Razmišljala je o svim stvarima koje je njen otac slučajno izgubio: svog sina, svoju ženu, svoju kuću - čak su i ona i Kasi odsutne. Svi su nestali. A ipak, evo njenog oca, u ovom neočekivanom novom životu, uči iz svojih grešaka, zahvalan na Vajolet i stvarima koje su mu najdraže.

Uzela ga je za ruku i čvrsto je stegla i sedeli su tako u dnevnoj sobi - samo sedeli, ćutali i čvrsto se držali.

Na kraju se Den vratio. Nosio je poslužavnik sa čašama za šampanjac i smejao se nečemu što je Vajolet upravo rekla. Činilo se da ne primećuje naelektrisane emocije u sobi.

„Pa, evo nas, narode”, objavio je. „Šampanjac za nas... i mineralna voda za noseću'.” Pružio je Dori čašu uz naklon. Vajolet je iza njega užurbano pokušavala da otvori šampanjac. „Treba nam zdravica. Ričarde, da li bi prihvatio tu čast?”

„Naravno.” Ričard je ustao i podigao čašu. Pročistio je grlo i pogledao Doru pre nego što je progovorio. „Za novi život... i za ispunjene živote proživljene bez straha.”

Vajolet mu je uputila nežan osmeh i svi su se kucnuli pretvarajući se da ne primećuju Ričardove suzne oči dok su ispijali piće.

,,E sad, u kuhinji se nalazi divno pečenje koje treba iseći”, procvrkutala je Vajolet. „Koji će od ovih finih alfa mužjaka to preuzeti na sebe? Dene?” „Biće mi zadovoljstvo.” „Divno. Zašto ti i Dora ne biste odmah pošli tamo, a ja ću malo da pospremim ovde.” Avada

176

Anna

Shvatili su poruku i, dok su napuštali sobu, Dora se okrenula i ugledala Vajolet kako se mota oko njenog oca. Nameštala mu je kragnu košulje i usredsređeno nešto šaputala na uvo sve dok se vragolasti osmeh nije razvukao preko očevog lica. Nagnuo se i okrznuo Vajoletin obraz svojim usnama, a onda, primetivši da ga Dora gleda iz hodnika, namignuo joj preko Vajoletinih plavih lokni. Dora se okrenula sa osmehom na licu. Bilo je olakšanje kada je atmosfera za vreme ručka postala vedrija i veselija. Vajolet se svesrdno upustila u svoju kombinovanu ulogu domaćice i komedijaša i ubrzo su svi ostavili teško raspoloženje iza sebe. Ričard je za vreme deserta pričao banalne šale, a Den ih je nasmejao do suza glumeći čudan susret s poznatim umetnikom kome se dugo divio. Činilo se da niko od njih nije želeo da razmišlja o mračnijim stvarima. Krenuli su čim se napolju smračilo. Dok su odlazili s prilaza, Dora se okrenula da još jednom mahne. Videla je oca i Vajolet kako stoje ispred kuće. Ričard je prebacio ruku preko Vajoletinih ramena dok je ona sa obožavanjem gledala njegove oči. Dora se nasmešila i okrenula ka Denu, spustivši ruku preko njegove na menjaču. „Bio si u pravu, znaš?” Den je znalački klimnuo. „Ja sam uvek u pravu.” Zastao je dajući levi žmigavac. „Ali zbog čega sam konkretno ovog puta bio u pravu?” „Vajolet. Ona je stvarno dobra za tatu.”

Klimnuo je, a Dora se zavalila u svoje sedište i posmatrala kako zamućene zelene živice proleću pored prozora. Dopola proživljen život. To je duboko odjeknulo. Otkako je Alfi nestao, znala je da su svi živeli pompezne poluživote, svako na svoj način. Otac joj nije dao sve odgovore, ali shvatila je gde treba sledeće da ide. Dok su se živice pretvarale u ulične svetiljke, a njene oči se najzad zatvarale podležući hipnotičkoj izmaglici stotina narandžastih mačjih očiju koje su jurile ka njoj iz tame, jedno lice nastavilo je da se pojavljuje u njenoj podsvesti. Kasi.

Bilo je vreme da vidi Kasi.

Avada

177

Anna

Helen

Devet godina ranije Kasnije, kada se sumrak spustio, Helen nije promakla ironija da se njen brak završio baš u onom trenutku kada se ostatak sveta spremao da okrene stranu i počne novo divno poglavlje.

Bilo je milenijumsko veče. Čitava zemlja bila je u poslednjim, frenetičnim pripremama za zabavu veka, ali kada se Helen probudila tog jutra, nije mogla da smisli ništa hitnije od pristavljanja vode za šolju čaja, ubacivanja muslija u činiju i možda pojačavanja centralnog grejanja za stepen ili dva. Kasi je još bila odsutan lik, sakrivena u Londonu, nedostupna. Dora je provodila vikend kod drugarice. Ona i Ričard nisu imali planove za proslavu i znala je da će im veče proći mirno, uz flašu vina i utišan zvuk na televizoru, dok budu gledali bučne razmetljive proslave s raznih odredišta na Zemljinoj kugli. To joj je zvučalo u redu. Odšetala je niz stepenice i prešla hodnik kroz koji je duvala promaja, omotavajući kućnu haljinu oko tela dok je išla ka kuhinji. Tek kada je prošla pored otvorenih vrata dnevne sobe, shvatila je da nešto nije u redu. Gotovo da nije stala, ali šesto čulo reklo je njenom mozgu ono što njene oči nisu uspele da obrade. Polako se vratila, stala na ulaz u sobu i pogledala unutra. Tobijasov mračni pejzaž još je visio na svom uobičajenom mestu na zidu, unutar svog pozlaćenog rama. Sve je bilo savršeno - nedirnuto - osim niza nasilnih rezova koji su pokidali platno i otkrili zaprepašćujuću belinu zida iza slike. Izgledalo je kao da je neko uzeo tapetarski nož i furiozno je napao. Helen je osetila kako joj noge klecaju.

Krenula je napred i sela na naslon za ruku na sofi, osmatrajući štetu izbliza. Ostaci slike izgledali su kao nekakva skupa umetnička instalacija. Kada bije neko okačio u modernu galeriju, izgledala bi kao da tamo pripada. Gotovo da je mogla da čuje kritičare iz kojih vrcaju ekstravagantne hiperbole o njenoj simbolici i odvažnom, ironičnom umetničkom iskazu. Jedino što ovo nije bila umetnička galerija, a jedini iskaz koji je ovde prikazan, iako nesumnjivo simboličan, bio je iskaz gneva, a ne ironije. Postojalo je samo jedno moguće objašnjenje. Ričard je saznao. Otkrio je prevaru.

Helen je stegla naslon na sofi. Prošle su dve godine otkako je završila vezu. Dve godine od Alfijeve sahrane kada su spustili prazan kovčeg u zemlju i oprostili se od svog sina. Očekivala je da će osećaj krivice izbledeti tokom vremena, ali još se budila svakog jutra nemoćna da se pogleda u ogledalo a da u očima ne vidi isključivo gađenje i mržnju prema sebi samoj. Avada

178

Anna

Sedela je još malo, osmatrajući štetu na slici, oklevajući da krene i ne želeći da se suoči s konfliktom za koji je znala da je čeka. Ali dok je sedela i dok se oluja emocija u njenim mislima smirivala, iznenadila se, jer je usred krivice i straha svetlucalo nešto slade, ležao grumen nečega što je mogla nazvati samo olakšanjem. Uskoro će biti razotkrivena, njene odvratne tajne će se survati, a kada dospeju na videlo, izgovorene i stvarne, ona više neće morati da laže ili da se krije. Kakav god bio ishod, došlo je vreme da se suoči sa svime, licem u lice.

Bog zna da je mnogo puta tokom protekle dve godine pomišljala da sve prizna Ričardu. Reči su joj stajale navrh jezika danima posle Alfijeve sahrane, pekući je kao so na rani sve dok ih gotovo nije vrisnula u agoniji. Ali kakav god bio njen lični bol, znala je da nije smela da optereti Ričarda sa još patnje.

Završila je vezu odmah posle Alfijevog nestanka i mada bi imala nekakav lični mir kada bi svoje grehe priznala Ričardu, shvatala je da bi bilo čisto varvarstvo naneti još bola čoveku koji se već davio u žalosti. Taj strah nikada nije uspela da strese sa sebe. Svaki put kada bi razmišljala o otkrivanju svoje prevare mužu, rastrzala bi je sumnja da bi to bio najsebičniji čin od svih dotadašnjih. Zar ne bi tada, olakšavajući sopstvenu savest i tražeći njegov oproštaj, prosto prenela teret svoje preljube na muža? To bi bilo opterećenje koje bi on morao da nosi, da svari, da ga obradi i živi s njim u bilo kom obliku. A iskreno, nije bila sigurna da on može podneti još mnogo. Bilo je to čudno vreme sumraka neposredno posle sahrane. Slomljeni delovi sećanja ponovo su isplivali na površinu. Prisećala se mirisa kože u automobilu koji ih je dovezao kući posle službe, vlažne maramice koju je stezala među prstima celo popodne, na kojoj su, tek je kasnije shvatila, bili izvezeni inicijali Alfreda Tajda, isti kao inicijali njenog nestalog sina. Kada su se vratili u kuću, Ričard se svalio u uglu kuhinje, zureći kroz prozor u vrt, sa čašom viskija u ruci. Dejvid Čemberlen, njegov poslovni partner, motao se unaokolo i nespretno ga tapšao po ramenu i ponavljao koliko mu je žao zbog njihovog gubitka, sve dok Helen nije došlo da vrisne i izbaci i njega i njegovu ženu iz kuće. Bil Drajden i njegova žena Beti, koji su bili tako aktivni u pomaganju lokalnih grupa za potragu, takode su se vratili s njima. Beti je skuvala čaj i postavila tanjire s galetama, dok je Bil sedeo za kuhinjskim stolom s Kasi i Dorom, prisećajući se srećnijih vremena. Sećali su se prethodnog leta, kada je Alfi otišao da „pomogne” Bilu da okopava cvetne leje. Bil i devojčice smejuljili su se dok su se sećali Alfija kako je spustio veliku, debelu migoljivu glistu na usne uz nevini osmeh. „Mmm...”, rekao je, „pageti.” Njih troje kikotali su se sve dok nisu shvatili da Alfi više nikada neće mešati gliste i špagete. Smeh se pretopio u plačnu tišinu i nedugo posle toga Bil i Beti su se izvinili i otišli. Tako je ostala samo Vajolet, koja se zaokupila poslovima u kuhinji, u svojoj uskoj crnoj haljini i s previše jarkim ružem, praveći čaj i pasulj na tostu. Niko od njih nije imao apetit, ali to je bar bilo nešto što će im donekle skrenuti pažnju s dubokog i zastrašujućeg posla žaljenja. „Ti si anđeo”, Helen je nesigurno uzdahnula ka Vajolet dok je sipala sebi još jednu čašu vina. „Hvala ti što si došla.”

„Gluposti”, rekla je Vajolet. „Sada vam treba malo pažnje. I evo me. Nije baš da imam nešto drugo što bih radila...” Avada

179

Anna

Setila se da je Ričard pročistio grlo. „Izvinite me... mislim... voleo bih da...” Lice mu je bilo bledo i jezik mu se saplitao o reči. „Mislim da moram malo da prilegnem.” „Naravno.” Vajolet ga je potapšala po ruci. „Idi, dragi. Ja ću da pripazim na devojke.”

Helen i Vajolet razmenile su zabrinute poglede. „Samo je umoran”, rekla je Helen, više za sebe nego nekome drugom. „Dan je bio dug.” Ali u stvari, tada je bilo tek tri po podne. Nedugo pošto je Ričard izašao iz kuhinje, zazvonio je telefon. Helen je požurila, dohvativši slušalicu nekoliko sekundi pre Kasi. „Halo?” „Možeš li da govoriš?” Bio je to Tobijas. Nisu razgovarali nekoliko dana.

„Da. Sačekaj trenutak, molim te.” Glas joj je bio sav u učtivoj efikasnosti. Okrenula se ostalima. „Ovo je prijatelj s posla. Da li bi vam smetalo?”

Vajolet je klimnula. „Hajdemo, devojke, idemo da vidimo imali nešto na programu. Možda neki stari film?” Kasi i Dora su jedna za drugom izašle iz kuhinje, nerado sledeći Vajolet i njene vrckave kukove ostavljajući Helen da razgovara. „Još si tu?”

„Jesam. Kako si, draga? Razmišljao sam o tebi celog dana. Da li je bilo strašno?” „Da. Nepodnošljivo.” Zatvorila je oči. „Rekli su da ćemo se možda osećati malo bolje posle službe, ali da budem iskrena, mislim da se ja osećam gore. Kuća je tako prazna bez njega. Stalno očekujem da uleti kroz vrata i zatraži večeru ili da mu pronađem neku igračku.” „Jadna moja ljubavi. Voleo bih da sam bio u crkvi, ali mislio sam da to ne bi bilo u redu.”

„Ne”, složila se Helen. „Kada mogu da te vidim? Umirem od želje da te zagrlim i da sve bude bolje.”

Helen je tiho disala u slušalicu. „Tobijase, ne postoji način da bude bolje. Moj sin je mrtav. Nema ga.” „Znam. Žao mi je. Mislio sam kako bih mogao učiniti da se ti osetiš malo bolje?”

„Ne znam kako bi mogao.” Zastala je dok su se njene reći slegale. To je bilo prvi put da je priznala, i njemu i sebi, da joj je pomisao na viđanje s Tobijasom sada bilo odbojno. „Možeš me pustiti da pokušam?”, pitao je molećivo. „Nedostaješ mi.” „Nije dobar trenutak. Treba da budem sa svojom porodicom.” Tobijas je nakratko zaćutao. „Znaš, i ti si meni potrebna, Helen.”

Helen je odmahnula glavom. „Ne, ja moram da budem ovde, s Ričardom.” S druge strane veze nastala je teška tišina. „Šta to govoriš, Helen?” Uzdahnula je. Bila je tako umorna. Previše umorna za ovakav razgovor. „Ne znam. Moram da saberem misli. Nije trebalo da se nađem s tobom onog dana. To je bila greška... užasna greška.” Glas joj se podigao do čudnog, histerično piskutavog tona. „Znaš li koliko se krivom osećam? Razdire me činjenica da smo nas dvoje bili zajedno kada je Alfi nestao. Možeš li da zamisliš kakav je osećaj znati da si kriv za smrt svog sina? Nisam to nikome mogla da kažem i to me ubija iznutra. Osećam se tako usamljeno.” Ispustila je prigušeni bolni jecaj. Avada

180

Anna

„Draga, nisi sama. Ja sam tu za tebe... zašto se ne bismo našli? Možemo da razgovaramo o tome. Osećaćeš se bolje, kunem se. Mogu učiniti da se osetiš bolje. Sećaš se koliko se dobro osećaš sa mnom?”

Stomak joj se izvrtao od njegovih reči. „Ne, Tobijase”, rekla je. „Ne mogu to sada. Potrebna sam svojoj porodici.”

„Znači, ja nisam bitan? Je li to u pitanju?” U njegovom glasu čulo se neprivlačno kukanje. Helen se pitala kako joj je ranije promakla ta njegova detinjasta, egocentrična crta. Razmišljala je o zajedničkim trenucima, u hotelskim sobama i na zadnjem sedištu njegovih kola, ukradenih trenutaka za seks i požudu uvijenih u vrelinu i uzbuđenje nečeg zabranjenog, i opet je osetila kako joj se stomak podiže. Oborena romantikom njihove veze, nije uspela da primeti kakav je to grozan, patetičan kliše. Za Tobijasa je glumila neshvaćenu ženu, Ričarda je do detalja prikazala kao odsutnog supruga koji je zapostavlja, a Tobijas je na zadivljujući način odigrao ulogu zabranjenog udvarača. Želela je da protrese sama sebe. Kako je završila ovde? Kako je sve do čega joj je stalo dovela u pitanje zbog ovoga? Sve one godine s Ričardom, provedene u stvaranju života i porodice, a ona je sve rizikovala zbog čega? Zbog beznačajnog flerta. Slika Ričarda koji stoji ispred crkve odjednom joj je ispunila misli. Stajao je tamo, lica bledog i zategnutog od tuge, očiju koje zure preko horizonta, ruku prebačenih oko njihovih ćerki, dok su se one naslanjale na njega tražeći utehu. Dorino lice bilo je zagnjureno u njegov sako, a Ričardove usne pomerale su se polako, pružajući devojčicama reči utehe, iako je Helen mogla da oseti jad koji je isijavao iz njega. Njen dobri, snažni suprug. Kako je bila glupa. „U ovom trenutku, plašim se da nisi”, odgovorila je. Odjednom je stvari videla jasnije nego mnogo pre. Več je izgubila sina. Nije mogla da rizikuje da izgubi ćerke ili supruga. „Žao mi je. Ne bih da zvučim bezosećajno, ali mislim da je najbolje da se više ne vidimo. Moja porodica je sada najvažnija.” „Ako ti treba vremena i prostora...” „Ne. Nije to u pitanju.”

Tobijas je zaćutao. Kada je ponovo progovorio, u njegovom glasu osećala se oštrina. „Pa, ovo je preokret za knjige... Posle nedelja 'Tobijase, želim te', 'Tobijase, trebaš mi', želiš prosto sve da završiš?” „Žao mi je. Ne mogu više to da radim.” „Znači, to je to? Gotovo, tek tako?” „Da.” „Shvatam.”

Oboje su ćutali na trenutak. Mogla je da ga čuje kako diše s druge strane i shvatila je da nije osećala ništa, apsolutno ništa. Njena zaluđenost njime sasvim je isparila. On je progovorio sledeći. „Pa, pretpostavljam da onda više nema šta da se kaže...”

„Nema.” Ponovo je zastao. „Zbogom, Helen.”

„Zbogom”, rekla je.

Avada

181

Anna

Usledila je još jedna pauza, kao da je čekao da se ona predomisli, ali Helen nije ništa govorila, i kada se čulo spuštanje slušalice, osetila je samo olakšanje. Sedela je minut ili dva slušajući kreštavo pištanje prekinute veze i pustila da se poznati zvuci njenog doma slegnu oko nje.

Tokom narednih dana slomila bi se u neočekivanim trenucima. Ponekad bi se osećala dobro, gotovo normalno, ali onda bi pogled na nešto doneo talase nepodnošljive tuge koji bi se obrušili na nju. To je moglo da bude bilo šta: zalutala igračka izvučena ispod jastučića na sofi, oznake na zidu u kuhinji gde su merili Alfijevu visinu, ili stara, dopola pojedena kutija keksa, pronađena na dnu njene torbe. To su bile sitnice, ali imale su moć da joj izbiju vazduh iz pluća i pošalju je trkom u kupatilo gde bi se sručila i oslobađala bola jakim jecajima koji su joj potresali telo. Ponekad, noću, kada je njena tuga bila najžešća i najsirovija, otišla bi u Alfijevu sobu, zatvorila vrata i ležala na njegovom hladnom krevetu, dopuštajući da njegov preostali, dragoceni miris ulazi u njene nozdrve i da njene suze flekaju njegov jastuk. Ričard je, s druge strane, potpuno propao. Njen suprug, obično tako jak, tako pouzdan, jednostavno se razložio. Sve do trenutka kada su spustili mali prazni kovčeg u zemlju, Ričard je imao cilj. Svaki budni sat proveo je tražeći Alfija. A onda, kada je nada izbledela i policija opozvala potragu, preneo je svoju energiju na organizovanje sahrane. Međutim, pošto su održali službu, Ričard se raspao. Ostao je u krevetu nedelju dana posle sahrane. Samo je ležao u polutami spavaće sobe, lica okrenutog ka zidu, žaleći svog sina. Ona je htela da dopre do njega, očajnički želela da ga zagrli, da on zagrli nju, da oseti njegovo umirujuće čvrsto telo uz svoje. Pošto bi isplakala suze u Alfijev jastuk, ili izvrištala bol osamljena u kupatilu, otišla bi k njemu, vođena preplavljujućom potrebom za suprugom. Sedela bi u senci i slušala njegovo ravnomerno disanje, čekala ga da progovori, pitala se da li treba da mu kaže gde je bila onog dana. Ali on nije progovarao, a nije ni ona. Na kraju su njene reči prekinule tišinu, ali nisu govorile o prevari. Umesto toga, govorila je o Alfiju. Kolebljivim, slomljenim frazama počela je da se seća sina. Govorila je o njegovom rođenju i dragocenim trenucima koje su ona i Ričard zajedno proveli stojeći iznad njegove kolevke gledajući ga kako spava. Prisećala se Alfijeve želje da sve uradi brzo, kako mu je prvi zub izbio sa šest meseci, kako je puzio po podu dnevne sobe jureći za devojčicama kada mu je bilo samo sedam i kako je sa jedanaest napravio svoje prve nesigurne korake. Podsetila je Ričarda na Alfijevu prvu reč „dada”; kako su sedeli cele noći s njim kada je imao boginje, i onda kada je imao opasno visoku temperaturu, i kada je svu posteljinu koju su imali prekrio svojom vodnjikavom povraćkom; kako mu se kosa presijavala zlatno na suncu i kako su starije gospođe u Bridportu zastajale i gugutale dok ga je vozila u kolicima. Sećala se kako je neprekidno svlačio knjige s polica sve dok ih ona, iscrpljena, jednog jutra nije čvrsto nagurala jednu uz drugu kao sardine. Prisetila se onog puta kada je nevino stajao napolju jednog kasnog letnjeg dana i bacao trule višnje, pronađene ispod drveta, jednu po jednu, po sveže okrečenoj fasadi kuće, i smešnih plesova s devojčicama kada bi pustile svoje omiljene diskove i skakale i uvijale se po dnevnoj sobi. Proživela je skup sećanja na ivici njegovog kreveta, ponekad se smejući, ponekad jecajući, ponekad i jedno i drugo, a za sve to vreme Ričard je samo ležao, nepokretan i nem, lica okrenutog od nje ka tami u sobi.

A onda je jednom, u trenutku čiste muke i samoće, otišla gore, tiho se svukia i legla u njihov krevet, priljubljujući svoju toplu golotinju uz leđa svog muža. Bio je budan. Znala je to Avada

182

Anna

po njegovom disanju i pokušavala je mislima da ga natera da se okrene i obavije svoje ruke oko nje. Nije želela ništa drugo osim da zaboravi sebe, da zakopa svoj bol u poznatom osećaju njegovog mirisa i kože. Ali Ričard je samo ležao, krut i miran ispod čaršava, sve dok se ona na kraju nije okrenula i zaspala. Iscrpljena i bez ideja, razgovarala je o tome s Vajolet.

„Ne znam više šta da radim. Toliko sam zabrinuta za njega. Ne može da nastavi više ovako... razboleće se... nisam sigurna da mogu sama da se izborim sa svim.”

„Pa, ja sam ovde”, ponudila se Vajolet. „Već sam ti rekla da nemam ništa hitno čemu bih se vraćala, a stvarno mi ne smeta da pomognem.” Zastala je, shvativši da nije razumela na šta je Helen mislila. „Ali znam šta hoćeš da kažeš. Sigurno ti je teško. Pretpostavljam da je on sada užasno tužan. Mislim da je muškarcu na neki način teže.” Helen je skeptično izvila obrvu. „O, je li?” „Znaš”, nastavila je Vajolet dok je Helen belo zurila u nju, „ne kažem da je tebi lako. Ti si Alfrjeva majka. Ali Ričard je muškarac. On je snabdevač - snabdevač i zaštitnik porodice. Pretpostavljam da se on možda oseća kao da vas je sve izneverio, ili da je izneverio Alfija. Ne kažem da je stvarno tako, naravno”, dodala je brže-bolje. „Samo mislim da možda krivi sam sebe. Jadan momak.” „Ali to nije Ričardova krivica!”

„O, znam ja to! Tako mi je žao, naravno da to nije ničija krivica”, izvinjavala se Vajolet. „Nisam se dobro izrazila. Htela sam da kažem da je Ričard vrlo častan čovek. Pretpostavljam da mu ovo veoma teško pada zato što bi voleo da je bilo nečeg što je mogao da uradi kako bi spasao Alfija. Razumeš na šta mislim?” Helen je klimnula glavom. Niko to nije razumeo bolje od nje. Ona se svakog dana budila i suočavala s grizom savesti zbog svoje odluke da onaj dan provede s Tobijasom umesto da čuva sina. Da je postupila drugačije, da je onog jutra napravila drugačiji izbor, Alfi bi bez ikakve sumnje sada bio živ. Vajolet je prekinula njene misli. „Trebalo bi da pozoveš doktora. Možda oni mogu nešto da učine za njega... antidepresivi... savetovanje? Znam da danas postoje svakakvi tretmani za slomove.” Helen je odmahnula glavom. „Ričard nema slom.” Zastala je. „Nema. On tuguje. Podlegao je svojim emocijama. Nikada se nije zaista otvarao, a ovo se desi kada sve zatvaraš u sebe.” Vajolet je klimnula.

„Ne znam šta da radim, Vi.” Helen je potonula na sto. „Kuda dalje? Kako da nastavimo normalan život kada je sve tako temeljno uništeno? Mislim da ovo ne mogu sama.”

„Mislim da ste sada svi veoma daleko od 'normalnog života'. Malo vremena će pomoći. Videćeš”, rekla je Vajolet tapšući je po ruci. „Trudi se i budi strpljiva.” Helen je slegla ramenima. Šta je drugo mogla?

Na kraju, krajnje neočekivano, Vajolet je bila osoba koja je uspela da prodre do Ričarda. Bio je to njen poslednji dan među njima i Helen ju je zamolila da odnese Ričardu poslužavnik sa čajem i tostom pre nego što ode. Avada

183

Anna

„Da li bi ti smetalo? Mogla bi usput i da se oprostiš... mada on ništa neće reći”, dodala je smrknuto, „ali možda samo da mu daš do znanja da ideš?” „Naravno, kako god mogu da pomognem, znaš to.”

Vajolet je uzela poslužavnik i nestala na stepeništu. Kada se nije vratila nekoliko minuta kasnije, Helenina radoznalost se probudila. Prišunjala se uz stepenice i stala na odmorište ispred njihove spavaće sobe. Vrata sobe bila su odškrinuta i mogla je da vidi Vajolet kako sedi na njenoj strani kreveta. Ričard je ležao leđa okrenutih ka njoj. Vajolet kao da je bilo nelagodno, nezgrapno je premeštala težinu na dušeku i igrala se dugmićima na rukavima svoje košulje dok mu je nešto tiho govorila. Helen je jedva razaznavala njene reči. „To je užasno tužno, Ričarde. On vam svima nedostaje i svi morate da ožalite Alfija na svoj način. Mogu da shvatim da želiš da ostaneš ovde gore, daleko od sveta. Samo ne želim da u svojoj tuzi zaboraviš da dole imaš dve prelepe, energične ćerke kojima si sada užasno mnogo potreban. I divnu ženu koja te mnogo voli.” S Ričardove strane kreveta začuo se tihi uzdah.

„Helen je veoma zabrinuta za tebe. Sve su zabrinute. Znam da ćeš ustati i krenuti kada budeš spreman da se suočiš sa svima, ne pritiskam te. Iskreno ne. Samo sam želela da te podsetim da je, iako Alfija nema, u tvojoj kući ostalo još mnogo života u kom treba da uživaš, kada budeš spreman.” Vajolet je zastala i sklonila svoju plavu kosu iza ušiju. ,,U svakom slučaju, ja ovde brbljam. U stvari, došla sam samo da ti kažem da idem. Moram da se vratim u Saseks. Treba da obiđem prodavnice. Jesen donosi mnogo posla cvećarima - čudno zar ne? Ali ako vam ikada zatrebam, vama ili devojčicama, samo podigni slušalicu. Doleteću kao strela, zbog bilo koga od vas.” Vajolet se nagla i nežno poljubila vrh Ričardove glave; kada ga je dotakla, Ričard se trgao. Uspravio se u sedeći položaj, dohvatio njenu ruku i zagledao se u nju divljim, tamnim očima.

„Ne mogu ovo”, rekao je promuklo. „Ne mogu da nastavim. Stalno mislim na njega, tamo u vodi... na njegovo malo telo izubijano talasima, kako udara o stene ili...” Ričardov glas je pukao, „ili kako ga struje vuku po dnu okeana. Zatvorim oči i vidim kako mu greben čepa kožu, njegovo prelepo lice potpuno belo i natečeno. Ribe kako ga grickaju... krabe kako vuku njegove ruke i noge...” Helen se stresla. Srce joj se podiglo u grlo. Nije mogla da sluša Ričardove noćne more, ali nije mogla ni da ode.

„Ne mogu da razgovaram sa Helen o tome. Ne želim da je uznemirim više nego što je već uznemirena. To ne bi bilo fer. O, gospode”, Ričard je ridao, „samo želim da ga zagrlim. Dao bih sve samo da mogu još jednom da ga zagrlim... da mu pomirišem kožu... dotaknem kosu. Moj prelepi dečak. Mog prelepog dečaka nema.” Posle tih reči, Ričard je ispustio krik i bacio se na Vajolet. Prebacio je ruke oko nje, naslonio glavu na njeno rame i glasno jecao tako da se celo njegovo telo treslo od žalosti.

Bilo je jasno da Vajolet nije znala šta da radi. Sedela je sasvim mirna i bespomoćna dok se Ričard držao za nju. Onda, polako, podigla je ruku do Ričardove glave i počela da je miluje. Kako se njena ruka pomerala, napred-nazad, napred-nazad, šaputala je utešne umirujuće zvuke, iznova i iznova, sve dok Ričardovo plakanje nije utihnulo. Sedeli su tako neko vreme. Onda, kao da je osetila Helenino prisustvo, Vajolet je pogledala ka vratima. Dve Avada

184

Anna

žene pogledale su se preko Ričardove glave. Zurile su jedna u drugu, zaleđene u trenutku, sve dok Helen nije izgovorila nemo „hvala” i okrenula se. Vajolet je otišla sat kasnije, a oko sat posle toga Ričard je sišao u svom kućnom ogrtaču. Ušao je u kuhinju i pristavio čajnik. „Želiš li šolju čaja?” pitao je Helen, kao da proteklih sedam dana dobrovoljne izolacije nije bilo ništa drugo osim nadrealan san.

Odlučila je da sledi njegov primer i pretvara se da to nije bilo ništa neobično. „Da. Da, to bi bilo lepo. Hvala ti.” „Mislim da ću u ponedeljak da se vratim na posao”, dodao je dok je po ormaru tražio šolje. „O, u redu, ako si siguran?” „Da” bilo je sve što je rekao. I to je bilo to.

Helen se stresla. Sećanja su bila i dalje sveža, iako su prošle dve godine. Jednako i njena tuga i njen osećaj krivice. Ponovo je pogledala uništenu sliku koja je visila na zidu, uzdahnula, a onda se nesigurno podigla s naslona. Napolju je bilo hladno i njeni zglobovi bili su ukočeni i bolni. Osećala se umorno - staro i umorno. Privlačeći kućnu haljinu zaštitnički oko tela, prošla je kroz hladni hodnik, pripremajući se za sukob koji će uslediti.

Dok je prolazila kroz trpezariju, skrenula je pogled, kao i obično, od uramljenih porodičnih slika raspoređenih po stočiću, uspomena na srećnije vreme. Posle Alfijevog nestanka nije im palo na pamet da išta zabeleže na filmu. Kao da je u porodici Tajd vreme stalo, kao da život sada nije nosio ništa vredno slavlja. Bilo je to tužno, ali ona nije imala energije da ispravlja stvari. Davala je sve od sebe samo da nastavi da funkcioniše na nekom osnovnom nivou. Kada se Ričard vratio na posao, Helen se nadala da će se stvari srediti. Devojčice su se vratile u školu, a Helen se očeličila i vratila na fakultet za novi semestar. Kao da ju je nekakva čudna sila, neki neizbežan zalet gurao napred. Budila se. Oblačila. Odlazila je na posao. Kupovala namirnice. Spremala večeru. Prala zube. Odlazila u krevet. Osećala se kao glumica koja glumi samu sebe na ogromnoj, praznoj sceni, jedan bolni dan za drugim.

Davala je sve od sebe da ga izbegne, ali Tobijas ju je proganjao. Nenajavljeno je dolazio u njenu kancelariju i molio je, zahtevnim prigušenim glasom, da mu se vrati. Ostavljao joj je cveće i poruke na stolu, poruke na telefonskoj sekretarici, ali Helen je sve to ignorisala. Prosto nije mogla da se suoči s njim i s pomišlju na destrukciju koju je donela njihova veza. Svaka naškrabana reč koju joj je ostavljao, svaki uvenuli cvet koji je ubrao i dao joj kao simbol svoje naklonosti sada su bili običan bolni podsetnik na njenu krivicu. Alfijeva smrt isisala je svaki gram strasti iz njihovog odnosa, kao što je razbesnela vatra isisavala kiseonik iz vazduha, a gubitak Alfija samo je isticao neizbežnu istinu, onu koju je glupavo previdela: ona je, zapravo, želela Ričarda. Samo Ričarda. Tek je sada shvatala da njegova pouzdanost, njegovi čvrsti principi o porodici i obavezama i njegova fundamentalna dobrota nisu znak slabosti ili stvari koje bi nervirale i dosađivale, već da su kvaliteti za divljenje, kvaliteti kojih se treba držati. Ipak, Ričard je bio čudno odsutan. Poslovna putovanja odvodila su ga na sve duže periode, a kada bi se vratio, besciljno bi lutao po kući, ili odlazio na duge usamljeničke šetnje do Zlatnog vrha, vraćajući se satima kasnije, isprskan blatom i išiban vetrom, ali ipak Avada

185

Anna

s rastrojenim pogledom u očima. A noću, pošto bi završili uobičajenu turu zaključavanja vrata i isključivanja svetala, povukli bi se u svoju spavaću sobu samo da bi se užurbano presvukli u odeću za spavanje, isključili lampe pored kreveta i nečujno skliznuli pod pokrivače. „Laku noć, draga”, rekao bi kruto, rečima i tonom čoveka mnogo starijeg od njegovih četrdeset i nešto.

„Laku noć”, odgovorila bi, okrećući se od njega i navlačeći pokrivač do brade, sve vreme tiho žudeći za toplinom njegovog dodira. Nije mogla da se seti kada su poslednji put vodili ljubav. Provela je devetnaest godina u braku za koji je ubedila sebe da joj nije doneo ništa osim što ju je ugušio, a sada je otkrila da joj nedostaje njegova sigurnost i bezbedna pouzdanost. Bilo je to više od ironije - bilo je perverzno. Međutim, znala je da nije bilo nezasluženo. S Kasi, izmučenom i sakrivenom u Londonu, i Dorom zatvorenom u svojoj sobi ili van kuće kad god bi joj se pružila prilika, Helen je lutala po Kliftopsu kao avetinjska, izgubljena duša. Prazna kuća puna odjeka bila je njen krst, njena kazna, i znala je da je dobila onu najtežu: čistilište. Pa ipak, uz sav bol i svu tugu koje su naneli i koje su trpeli, ona se još nadala da ju je Ričard voleo. Samo je trebalo da mu da vremena, govorila je sebi, vremena da se oslobodi tuge, vremena da se izleči i vremena da je ponovo pronađe, a ona će ga tada čekati.

Zastala je ispred kuhinje. Možda će sada, kada je prevara otkrivena, moći da krenu neophodnim koracima ka izlečenju svog braka. Nije više bilo potrebe za tajnama ili lažima. Možda je ovo bila vatra kroz koju su morali da prođu da bi pročistili svoj brak. Prethodne dve godine bile su joj najgore u životu, ali ona je još mogla da se nada da za njih postoji budućnost, jer zaista, šta joj je drugo preostalo?

Pripremila se. Onda je, uz dubok uzdah, otvorila vrata i ušla. Ričard je sedeo za kuhinjskim stolom. Bio joj je okrenut leđima, ali videla je da se ukočio kada je ušla i progovorio je pre nego što je stigla da mu se obrati. „Koliko dugo, Helen?” Nije je gledao. Glas mu je bio hrapav, kao šmirgla, kao da je plakao. „Koliko dugo to traje?” Progutala je. „Dva meseca... možda tri, ali gotovo je, već dugo je gotovo. To nije bilo ništa, Ričarde, ništa nije značilo.” Njene reči zvučale su kao kliše, čak i njoj samoj. Obišla je oko stola da ga pogleda, ali on je izbegavao njen pogled, okrećući glavu da pogleda kroz prozor. Na stolu pred njim stajao je komad papira. Provirila je, a on je, osetivši da je zanima, gurnuo papir ka njoj. „Verovatno bi volela da imaš ovu malu uspomenu.”

Pogledala je komad papira koji je ležao pred njim. Bila je to jednostavna skica, nacrtana ugljenom, nage žene koja se zavalila u hlad drveta. Umetnikova vešta ruka uhvatila ju je u pozi zbog koje bi posmatrač porumeneo. Čak se potrudio i da potpiše i datira delo, u donjem desnom uglu. Helen je užasnuto zurila u sliku. „Izgledaš dražesno”, rekao je Ričard. „Ja... nisam imala pojma...” mucala je.

Avada

186

Anna

„Ne pokušavaj da porekneš, Helen. To si očigledno ti. Kao što si mi i sama rekla pre svih onih godina kada si donela kući onu odvratnu sliku, on je 'umetnik genije'. Sličnost je neverovatna, zar se ne slažeš?” Helen je ponovo progutala. Razgovor o prevari bio je jedno, ali suočavanje s tako slikovitim dokazom bilo je i neočekivano i sasvim ponižavajuće. Jadni Ričard.

„Kako... gde si ovo našao? Da li ti je on to dao?” Helenine misli su jurcale. Ričard je frknuo. „Neko se sažalio na mene i odlučio da mi je pošalje na posao. Dobio sam je juče. Pretpostavljam da je njegova žena preuzela na sebe da me obavesti, bednog rogonju! Valjda su joj se smrtno smučila ljubavisanja njenog muža, pa je odlučila da uzme stvari u svoje ruke.” Helen se ugrizla za unutrašnjost obraza. Nije mogla da podnese pomisao na Ričarda kako otvara koverat u kom se nalazila skica, i to još u kancelariji. „Ne znam šta da kažem... to je gotovo. Moraš da mi veruješ. Već dugo je gotovo. Od sahrane. Nije bilo šanse da ja...” Reči su joj utihnule kada ju je Ričard pogledao. U njegovim očima videlo se iskreno gađenje.

„Nije bilo šanse da spavaš u krevetu drugog muškarca, i to oženjenog, kada je tvoj sin bio tamo negde, izgubljen? Mrtav? To je baš ljudski od tebe, Helen.” Glas mu je bio preplavljen sarkazmom. „Baš plemenito.”

„Ne ponosim se sobom, Ričarde. Živela sam s krivicom protekle dve godine. Želela sam da ti kažem... zaista jesam.” „Pa zašto nisi?”

„Nisam želela da dodajem tvom teretu, Ričarde. Oplakivali smo sina. Veza je bila završena. Mislila sam da je najbolje...” Reči su joj ponovo izbledele.

Sedeli su jedno naspram drugog. Ričard ju je gledao prazno, a onda odmahnuo glavom, ne shvatajući. Sve vreme, mali komad belog papira ležao je između njih, zureći u njih kao drečeći podsetnik na sve što je među njima tokom godina pošlo po zlu. „Da li ga voliš?” Ričard je najzad pitao.

„Ne!” uzviknula je. „Gospode, ne! On je bio greška, prolazna stvar.” „Kada je to počelo? Hoću sve da znam. Ne izostavljaj detalje. Ne želim više laži, razumeš li?” Glas mu je bio sumoran. Helen je klimnula. „Prvo je to bio flert. Prvi put sreli smo se onda u Bridportu, kada sam posetila njegovu galeriju i kupila sliku.” Ričard je klimnuo glavom. „Flertovali smo, ali tada nije bilo ničeg više. Nismo tako dugo bili u Dorsetu. To je bilo teško vreme. Sećaš se?”

Ričard je još jednom klimnuo i ponovo se okrenuo ka prozoru. Mogla je da vidi da mu se suze skupljaju u uglovima očiju. Želela je da obiđe sto i zagrli ga, ali se uzdržala. Dugovala mu je objašnjenje. „Onda sam zatrudnela sa Alfijem. Tobijas je prosto... izbledeo. To je bila jedna od onih stvari koje se nikada nisu desile. Nije bilo suđeno. Ti i ja, mi smo bili srećni. Sigurno se sećaš?” U njenom glasu osećao se očaj. Bilo je bitno da se seti šta su imali, kako je moglo da bude. Avada

187

Anna

„Pa, kada si prvi put spavala s njim? Šta se promenilo?”

„Bilo je to na drugoj godini predavanja u Ekseteru. On je dobio mesto rezidentnog umetnika na univerzitetu.” Ričard je klimnuo. „Nastavi”, rekao je.

„Ponekad bismo naleteli jedno na drugo na fakultetu. Onda me je na kraju letnjeg semestra pozvao na ručak.” „Pa si otišla na ručak i slučajno ste zajedno upali u krevet, je li?” „Ne! Nije bilo tako. Neko vreme pre toga bili smo prijatelji.” Ričard ju je sumnjičavo posmatrao. „Bez laži, sećaš se?”

„Dobro, bili smo više od prijatelja. Flertovali smo jedno s drugim nekoliko meseci. Dopadala mi se njegova pažnja” uzdahnula je. Znala je da je bolje da bude sasvim iskrena. „Bila sam usamljena i bilo mi je dosadno. Bilo mi je muka da me vide samo kao suprugu i majku, bilo mi je muka od provincijskog života. Ti i ja nikada nismo razgovarali ni o čemu osim o deci, o njihovoj vožnji u školu i pakovanju užina, o računima i pranju veša. Tobijas je činio da se osetim posebnom, činio je da se osetim privlačnom i poželjnom. To mi se dopalo. On mi se dopao.” „Znači, to je bila moja krivica, je li tako?”, pitao je Ričard prezrivo. „Ja nisam činio da se osećaš kao žena? Nisam obraćao dovoljno pažnje na tebe?”

„Ne! Nije tvoja krivica, ne pokušavam to da kažem. Samo želim da objasnim kako sam se osećala. A ti moraš da priznaš da tada jesmo prolazili kroz džombastu fazu. Bila je tu selidba... navikavanje na ovu kuću...” „O, da... ova užasna kuća... naravno.” Glas mu je bio ravan, ali u njemu je bilo još nečega, nagoveštaj gorčine.

Helen se nije obazirala. Nije bilo svrhe prežvakavati taj stari argument, ne sada. „Počeli smo da spavamo neposredno pre letnjeg raspusta, znaš, onog leta kada je Alfi umro. A ja sam završila tu vezu čim smo ga izgubili. Trajala je nekoliko nedelja, najviše dva meseca. Bila je to užasna greška. Mi smo izgubili Alfija. Nisam mogla podneti pomisao na to da ću izgubiti i tebe i devojke. Još ne mogu.” Helenin glas je pucao i ona se borila da ostane staložena. Ričard je čuo emocije u njenom glasu i prvi put se okrenuo da je pogleda. Pogledi su im se sreli preko stola. Mogla je da vidi oluju emocija iza bistre plave boje njegovih očiju. Pružila je ruku da dohvati njegovu, očajnički želeći fizički kontakt s njim. Ričard je pogledao njenu ruku, ali se nije pomerio. Umesto toga nastavio je da postavlja pitanja. „Zašto on? Zašto Tobijas?” Odmahnula je glavom. „Ne znam. Bio je tu. Želeo me je.” „Da li te je privlačio... od početka?”

„Da”, potvrdila je. Sada nije bilo vajde lagati. „Koliko puta ste se sastali? Koliko puta ste spavali zajedno?”

„Ne znam... osam, možda deset?” Nije mogla tačno da se seti. „Da li si se ovde nalazila s njim? Da li si ikada spavala s njim u našem krevetu?” „Ne!” „Da li su deca znala za njega?”

Avada

188

Anna

„Ne!” rekla je ponovo. „Bila sam vrlo pažljiva. Nikada ne bih dozvolila da saznaju.” „Da li si ikada pomišljala da me napustiš?”

Helen je zastala. Razmišljala je na trenutak i shvatila da nije nikada. Ma kako intenzivan bio odnos između nje i Tobijasa, ma koliko blesava sanjarenja on smišljao dok su bili zajedno, ona nijednom nije iskreno pomislila da zbog njega ostavi Ričarda. „Ne.” ,,I stvarno je gotovo?” nastavio je. „Nisi bila s njim otkako si završila tu vezu?”

„Ne. Kunem se. Nisam to mogla da podnesem. Gotovo je. Kada smo izgubili Alfija, shvatila sam koliko mi naš brak znači. Ričarde?” Gledala ga je. „Ričarde, pogledaj me!”, gledala ga je pravo u oči. „Ričarde, volim te. Napravila sam užasne greške. Izazvala sam mnogo bola. Iskreno, ne znam šta nam budućnost donosi, ali znam da ne želim da te izgubim. Ne bih to podnela. Naš brak možda nije dobro počeo. Prolazili smo kroz gadna vremena... i neka krajnje jadna... ali jedina stvar u koju sam apsolutno sigurna, više nego i u šta drugo, jeste da ja želim da budem s tobom.”

Mislila je svaku reč koju je rekla. Posle devetnaest godina zajedno, stajali su i gledali se preko jaza nerazumevanja i bola, ali Helen je sada znala kakva je bila njena uloga u stvaranju tog procepa. Ona je uvek u sebi krivila Ričarda što ju je nagovorio na brak koji nije želela. Bunila se protiv njegove odluke da ih odvede iz Londona i zarobi daleko u primorskom gradiću. Počela je da prezire njegov osećaj obaveze prema Kliftopsu i uspomeni na njegove roditelje i verovala da je to stavio na prvo mesto, pre njenih potreba i potreba njihove dece. A ipak, sada je znala da je ona pogrešila. Zaboravila je da primeti koliko je on bio dobar, koliko čvrst, iskren i mio. Resila je da prezire njega i sve stvari koje je on predstavljao da bi opravdala svoje neverstvo, a kasnije, u naletu njihove tuge, dozvolila je da se jaz još više proširi. Sada je shvatala da je želela čoveka koji je poštovao svoje porodično naslede i osećao svoje obaveze duboko u svojoj duši, čoveka koji je mogao da bodri svoje ćerke dok se iznutra slamao od bola, čoveka koji je svakog jutra pažljivo mazao maslac na tost i uveče gasio svetla i zaključavao vrata i svake noći je ljubio za laku noć s nežnom pouzdanošću; jer, Ričard je bio upravo to. I posle svega rečenog i učinjenog, kada se prašina slegne na ostatke njihovog zajedničkog života, ona je, više nego išta drugo, želela Ričarda. „Hajde da pokušamo ponovo”, molila je. „Sve ovo vreme bili smo zaključani u svom ličnom bolu, osećali se tako izolovano, izgubljeno na moru... a ti si jedina druga osoba na svetu koja može da razume kroz šta sam prošla zbog Alfija i svega što je došlo posle. I ja sam isto to za tebe.” Tužno je odmahnula glavom. „To je moglo da nas učini jačima, ne da nas ovako razdvoji.” Podigla je ruke. „Znam, krivim sebe. Ali zar je zaista prekasno za nas, Ričarde? Da li je zaista prekasno da ovo preokrenemo i pokušamo da pronađemo nešto dobro i vredno skriveno u ruševinama?” Ričard nije skretao pogled, zurio je duboko u njene oči vrlo dugo. Onda, polako, mic po mic, njegova ruka pružila se preko stola i poklopila njene ispružene prste. Sedeli su zajedno, u potpunoj tišini, prepletenih prstiju.

„Ja više ne znam kako da krenemo dalje”, rekao je tiho. „Mislim da ne mogu da podnesem više udaraca.”

Helen je klimnula, suze su joj navirale na oči. „Ali ne želim ovo da radim sam.” Helen je zastao dah u grlu. Avada

189

Anna

Ričard je progutao. „Možda, ako krenemo polako...”, rekao je najzad, stežući njene prste i zatvarajući oči. Helen je mogla da zaplače. Znala je da je to bilo više nego što je zaslužila. Mnogo puta zamišljala je ovaj trenutak, ali se to uvek završavalo samo potpunim i krajnjim uništenjem. To što joj je Ričard pružio drugu priliku, to što je dobila nadu za spas svog braka, bilo je više nego što je mogla i da sanja. „Nećeš zažaliti, Ričarde, kunem se. Volim te. Dokazaću ti to. Ako budem morala da ti nadoknađujem sledećih devetnaest godina, činiću to.”

Ričard je ponovo klimnuo i otvorio oči. Udahnuo je. „Oboje treba mnogo toga da nadoknadimo, zar ne? Pretpostavljam da ni ja nisam sasvim nedužan u svemu ovome. Mogao sam da budem bolji muž, pažljiviji prema tebi. Nisam uvek slušao šta ti želiš... šta tebi treba. Hajde da obrišemo tablicu, hoćeš li? Da počnemo ponovo? Hajde da ti i ja počnemo iz početka. Hajde da to uradimo za nas... i za devojke. Siguran sam da smo im sada oboje potrebni.” Helen je tužno klimnula, i dok je razmišljala o ćerkama i o bolu koji je donela svojoj porodici, počela je da lije neme suze. Ričard je pružio ruku i brisao ih s njenog lica prstima, a ona je, zahvalna na saosećanju koje se osetilo u njegovom dodiru, naslonila lice na njegov dlan i tako ostala. Tada je suza potekla niz njenu bradu i pala na komad papira koji je ležao među njima. Završila je na linijama od ugljena, zamućujući ivice žene u čupavu sivu izmaglicu, brišući ih zauvek. Helen je pogledala list i trgla se. „Hajde da je spalimo”, predložila je, šmrcajući i brišući nos. „Hajde da je se resimo, jednom zasvagda. Ne mogu više da je gledam.” Ričard je klimnuo glavom. „Dobra ideja, novi početak.” Pružio je ruku da uzme list papira, ali baš u tom trenutku ugledao je nešto na njemu i sledio se, usred pokreta. lica.

„Šta nije u redu?”, pitala je Helen, videvši da on okleva. „Šta je bilo?”

Nije odgovarao, samo je nastavio da zuri u papir dok je boja polako nestajala s njegovog

Ona je ponovo pogledala dole, ne znajući na šta su fokusirane njegove oči. Činilo se kao da gleda u Tobijasov potpis u donjem uglu lista, u deo na kom je naškrabao svoje ime i datum. Odjednom, Helenin stomak se izvrnuo. Datum. Sve je bilo crno na belo. Bio je to dan kada je Alfi nestao.

Helen je mogla da vidi kako se zupčanici u Ričardovom mozgu okreću, mogla je da oseti bujicu emocija koje su odjednom ispunile prostoriju. Ričard ju je najzad pogledao, ali njegove plave oči više nije ispunjavao oproštaj. Gorele su od gneva. „Bila si s njim onog dana?” Bio je to jedva šapat.

Helen nije mogla da odgovori. „Bila si s Tobijasom Grejom onog dana kada je Alfi nestao?” Otvorila je usta, ali reči nisu izlazile. Avada

190

Anna

„Ti i taj čovek zavukli ste se u neki jeftini hotel i bacili se na svoju poganu ljubavnu aferu dok je naš sin sam tumarao po plaži? Ti i tvoj ljubavnik kresali ste se dok je naš dečak, naš prelepi dečak...” Ričardov glas pucao je od emocija, ali je nastavio ispaljujući poslednje otrovne reči, „bio izgubljen u talasima... davio se?” Užasnuto ga je gledala. Pogled u njegovim očima bio je razarajući.

„Rekla si da si tog dana bila na poslu. Rekla si da su te pozvali na fakultet. Bilo je neizbežno.” Reči su mu brzo nailazile. „Moj bože.” Odmahnuo je glavom. „Sve ovo vreme krila si istinu od mene. Sve ovo vreme pustila si me da verujem da je to bila nekakva užasna, tragična nezgoda. A sve vreme znala si da bi bez tvoje jadne ljubavne aferice naš sin možda još bio živ. Ti si ga ubila!”

„Ne!”, Helen je vrisnula. Ričard je odmahnuo glavom. „Pogledaj ovo, hajde, pogledaj!” Mahao je papirom pred njenim očima. „Kako možeš da poričeš kada je dokaz pred nama? Ti si ubica! Ubila si našeg sina! Trebalo bi te zaključati! Kad pomislim da si me zamalo ubedila. Bio sam na ovolicko...” Podigao je palac i kažiprst. „Ovako blizu. Moj bože! Kako si mogla?” „Ričarde, ne razumeš...”

„Šta ja to ne razumem, Helen?” Sada je već urlao. Bilo je zastrašujuće. Ričard nikada nije podizao glas. Nikada ga nije videla tako ljutog. „Šta bi to mogla da kažeš da bi se iskupila za ovaj odvratni, pogani rusvaj?” Pogledala ga je. Bio je u pravu. Nije bilo ničeg što je mogla da kaže. Nije imala nikakvu odbranu. Bila je kriva za sve za šta ju je optužio. To jeste bila njena krivica. Alfi je bio mrtav. Sve je to bila njena krivica. „Ričarde, molim te...”

„Molim te... molim te... šta me moliš, Helen?”, ispalio je. „Molim te ne ostavljaj me?” imitirao je visokim cviljenjem. „Da”, rekla je tiho.

„Znaš, uvek sam znao, od samog početka, da me nisi stvarno volela.” Helen ga je gledala zaprepašćeno, ne shvatajući šta on to govori. „Da, tako je”, nastavio je, „znam da misliš da sam glup, uvek sam to znao. Bio sam spreman da se kockam. Bio sam spreman da čekam. Mislio sam da bih mogao da ti pokažem kako izgleda prava ljubav. Mislio sam da bih mogao da te navedem da me zavoliš. Ali pogrešio sam.” „Ne!” vikala je Helen u očaju. „Volim te, Ričarde!”

„Ha!” Kiselo se nasmejao. „Voliš? Ti ne znaš šta ta reč znači, Helen. Muka mi je od toga. Muka mi je od ovog bolesnog braka. Ne želim više da budem deo toga, čuješ li me? Ne mogu više da izdržim pored tebe. Ne mogu da te trpim u blizini. Gadiš mi se.” Ričard je ustao od stola. Pokrenuo se s takvom silinom da se stolica na kojoj je sedeo zaljuljala i pala na pod uz tresak. On kao da to nije primetio. „Idem gore, ali stvarno mislim da sada ne bi volela da mi budeš blizu, Helen.” Divlje je mahao rukama. „Trenutno ne verujem sebi. Kloni me se.” „Ričarde”, jecala je. Nije imala reči, ali gledala ga je molećivo, a suze su joj tekle niz lice.

„Šta? Hoćeš da se sažalim na tebe? Je li to? Zaboravi, Helen. Samo me se kloni. Ozbiljno ti kažem.” Avada

191

Anna

Okrenuo se i izjurio iz prostorije. Vrata su se teško zatvorila za njim i Helen je ostala da stoji sama u kuhinji, pored prevrnute stolice i komada papira koji je srušio njenu kulu od karata. Skliznula je na pod i prepustila se suzama.

Ričard je otišao sat kasnije. Spakovao je torbu, obavio nekoliko kratkih telefonskih razgovora, a onda strčao niz stepenice ka svojim kolima, ispaljujući ka njoj svoje poslednje reči. „Pozvaću te - za nekoliko dana. Reći ću ti gde sam za slučaj da sam potreban devojkama”, dodao je zajedljivo. Bilo je jasno da ga više nije bilo briga za Helen. Ona je jedva klimnula i ugrizla se za usnu, uplašena da će, ako otvori usta, ponovo početi da moli i jauče. Bilo je gotovo. Više ništa nije moglo da se kaže.

Nekoliko trenutaka kasnije, Ričardov automobil jurnuo je niz prilaz i Helen je ostala sama s jezivom tišinom ogromne, prazne kuće koja je odjekivala svuda oko nje.

Avada

192

Anna

Dora

Današnjica Dora je zaustavila automobil uz neurednu ivicu travnjaka i pogledala trošnu staru plemićku kuću pred sobom. Ponovo je pogledala adresu koju je držala u ruci, naškrabanu na poleđini otrcanog koverta: Svon haus, Liti Oksington. To je svakako bilo to mesto, ali stara ruina na kraju prilaza nije bila ono što je očekivala. Bila je sasvim drugačija od grubog pansiona koji je zamišljala tokom proteklih godina. Usputni komentari njenih roditelja o Kasi i mestu gde živi naveli su je da razmišlja o nekakvoj komuni hipija koji puše travu i otpadnika obučenih u konoplju, ali ovo mesto izgledalo je sasvim suprotno. Bilo je to divno seosko imanje. Decenija je dug period. Bilo je to previše vremena da se pretvara kako sestra, koju je nekada idealizovala, više ne postoji, a Dora je to odlično radila. Razmišljajući sada o tome, sećanja na Kasi bila su čudna zbrka, niz svetlucavih snimaka iz detinjstva pomešanih s mračnijim scenama i slikama iz mučnije prošlosti. Da, među srećnim vremenima vrebale su histerije i treskanje vratima, mračna raspoloženja i impulsivno ponašanje, dugi periodi samonametnute izolacije. Bio je to zbunjujući kovitlac, ali pre svega, Dora se sećala preplavljujućeg osećaja odbačenosti kada ju je ostavila sestra koja je imala svet pod nogama, a ipak odabrala da ode u egzil. Da, deset godina je mnogo vremena i Dora je verovala da je sada prevladala ljutnju. Više nije bila ista osoba, odavno je nestala naivna tinejdžerka koja je sanjarila, uvek željna da zadovolji, uvek željna da održi mir. Imala je karijeru, dečka, dom... a sada je i beba bila na putu. Ali ako je deset godina moglo da donese tako dramatičnu promenu kod Dore, morala je da oseti nervozu kada je pomišljala na to ko će je dočekati u kući. Bilo je strašno, ali Dora je znala da je vreme za kraj skrivanja. Morala je da se suoči s Kasi, ako ništa drugo, onda da bi najzad ostavila prošlost za sobom. Nelagodno se promeškoljila, prisetivši se svega dok je vozila automobil oko ogromne kamene fontane na sredini prilaza, s bledim mladim nimfama koje su zurile u nju svojim mrtvim očima. Okrenula se od belih kamenih lica, osećajući nelagodu pred njihovim pogledom, zaustavila se ispred elegantne vile, isključila motor i duboko udahnula dok ju je preplavljivao svež talas krivice. Trebalo je da je poseti i pre. Trebalo je da se potrudi.

Sedela je tamo, ukopana u mestu, ophrvana krivicom i nervozom. Boreći se protiv preovladavajućeg nagona da okrene ključ i odjuri s prilaza, Dora je dohvatila tašnu i iskoračila na vrelinu dana. Bilo je veličanstveno. Topli vazduh obavijao se oko nje kao ćebe, donoseći sa sobom opojni miris leta i udaljeno dozivanje kosova iz stabala iznad nje. Cipele su joj škripale po šljunku i kada je stigla do velikog ulaza s kolonadama, zastala je i pogledala naviše. Pred njom je stajao ulaz, mračan i zastrašujući, otvorena crna usta naspram svetlosti dana oko Avada

193

Anna

nje. Zadrhtala je, a onda prikupila poslednji nalet hrabrosti i popela se preskačući po dva stepenika odjednom, iznenada željna da se što pre suoči sa onim što se nalazilo unutra. Prešla je toliko. Sada je samo preostalo da ovo završi što je brže moguće, a onda da se izgubi odavde. Napravila je još jedan korak i, pre nego što je stigla da se predomisli, odlučno je pritisnula zvono. Veoma visok čovek sa upletenom kosom i tužnim pogledom španijela otvorio je vrata. Gledao ju je sumnjičavo. „Mogu li vam pomoći?” pitao je, prelećući očima nervozno po prilazu iza nje. Kao da je očekivao da će Dora zaglaviti nogu u vrata i progurati se unutra nepozvana. „Da li je Kasi tu?”

„Ko pita?” „Ja sam njena sestra, Dora.”

Čovek kao da se neznatno opustio i odmerio je od glave do pete. „Ne ličiš mnogo na nju.” „Ne”, složila se. Sačekala je još trenutak, nadajući se da će biti pozvana da ude, ali čovek je ostao gde je, čvrsto blokirajući ulaz sve dok iza njega nije eksplodirao drugi glas. „Ko je to, Džejkobe?”

Čovek s konjskim repom je poskočio. „Neko traži Kasi. Kaže da joj je sestra.” Vrata su se odjednom širom otvorila i Dora se suočila s licem još jednog čoveka, privlačnog, s glatkom kožom boje oraha, raščupanom kovrdžavom kosom i visokim slovenskim jagodičnim kostima. Široko joj se smešio. „Ti si sigurno Dora”, rekao je, pružajući joj ruku. „Ja sam Feliks. Feliks Reveli-Džons. Drago mi je što smo se upoznali. Izvini zbog Džejkoba, on je naš stalni teoretičar zavere. Misli da su svi koji se pojave na vratima ili špijuni ili novinari, spremni da obustave naš mali projekat tajnog vrta.”

Dora se učtivo nasmešila i rukovala s njim, ne znajući o čemu je on to govorio. „Kasi te očekuje”, nastavio je Feliks. „Uđi. Verovatno je pozadi. Da li si nas lako našla? Dovezla si se iz Londona, zar ne?” Dora je ponovo klimnula glavom i neprekidno se osvrtala dok ju je Feliks vodio ka velikom holu, a njene potpetice glasno su lupkale po mermernom podu. U prostoriji nije bilo ničeg posebnog: nekoliko pari blatnjavih čizama poredanih pored vrata i stari sto od hrastovine na kom se nalazila lavina neotvorene pošte. Iznad njega visio je portret u zlatnom ramu - strogog mladića odevenog u crno, a belina njegove svešteničke kragne sijala je u suprotnosti sa izbledelim bojama slike. Činilo se kao da čovek zuri u neodređenu daljinu i razmišlja o mračnoj i nepodnošljivoj budućnosti. Po zidovima su se videli sivi tragovi na mestima gde su nekada visile druge slike, ali ostatak hola bio je prazan, osim elegantnog drvenog stepeništa koje se spiralno podizalo ka višim nivoima kuće i na kom je tu i tamo nedostajao poneki stubić iz ograde. „Džejkobe, idi nađi Kasi, molim te. Ja ću se pobrinuti za Doru.”

Čovek s repom dobacio je Dori još jedan sumnjičav pogled pre nego što je bez reči nestao kroz ulaz. „Ne brini zbog njega”, nastavio je Feliks, „on je, u stvari, vrlo fin kada ga čovek upozna.” Avada

194

Anna

Dora se nasmešila i nelagodno promeškoljila, nadajući se da se njena sestra neće zadržati. Živci su joj igrali. Ponovo je pogledala portret na zidu. Čovek je izgledao zaista nesrećno. „Moj čukundeda”, rekao je Feliks, prateći njen pogled. „Časni Robert Reveli-Džons, popriličan komedijaš, navodno.”

Dora se nasmešila, iako je bila nervozna. „Boga pitaj kako se udvarao mojoj čukunbabi, ledi Katrin Svon, ali hvala bogu da je uspeo, jer, pa, evo nas ovde.” Feliks je raširio ruke pokazujući ogromnu vilu koja ih je okruživala.

„Prošlo je dosta vremena otkad ste se Kasi i ti videle, zar ne?” pitao je Feliks, gledajući je radoznalo. Sada je bio red na Doru da bude sumnjičava. Pitala se da li je on bio Kasin dečko i koliko je znao o njihovoj prošlosti. Pocrvenela je pomislivši na to. „Da”, rekla je, pročistivši grlo, „podosta vremena. Nekoliko godina.”

„Pa, znam da jedva čeka da te vidi i pokaže ti šta ovde imamo. Tajni vrt je poprilično njena zasluga, moram reći.” „Znači, i ti radiš ovde?” pitala je Dora, i dalje ne znajući šta je taj „tajni vrt” o kom je on stalno govorio.

„Da, moglo bi se tako reći. Ovo je moja kuća. Ja sam vlasnik zgrade i imanja. Plašim se da sam ja tipičan trustafarijanac: razmaženo bogataško dete koje živi život iz snova na kontu svog nasleđa. Jedino što nemam pletenice da to dokažem.” „Kuća je prelepa”, rekla je Dora. „Jeste, zar ne? Naravno, bila je mnogo lepša na svom vrhuncu, ali nama zasad sasvim odgovara.”

Dok su ćaskali, dve žene prošle su kroz predvorje. U rukama su nosile velike kutije s povrćem i dobacile Dori i Feliksu stidljive osmehe u prolazu. „Zdravo!” pozdravio ih je Feliks pre nego što se ponovo okrenuo Dori. „To su Skarlet i Sofi, naše stalne kuvarice. Treba da ostaneš na večeri ako možeš. Smatraj da si pozvana.” „Hvala”, promrmljala je Dora, priželjkujući da Kasi požuri, „ali trebalo bi da se vratim.”

„Nema problema, možda drugi put?” Srećom, Džejkob se vratio, ušunjavši se u prostoriju sa svojim utučenim izrazom. Iza njega je bio još neko. „Evo je”, rekao je Feliks.

„Hej, Dora, dugo se nismo videle”, rekla je Kasi, pojavivši se iza Džejkoba. Prišla je Dori, sa osmehom koji joj je igrao na usnama, i privukla je u zagrljaj. Dora se prepustila sestrinim rukama, ali se u zagrljaju osećala ukočeno i nelagodno.

„Pa zašto ti je trebalo toliko?” pitala je Kasi. „Izvini”, rekla je Dora, oslobodivši se kako bi je bolje pogledala. ,,M25 je bio noćna mora... užasna gužva.” Reči su joj izletele iz usta pre nego što je shvatila da Kasi nije mislila na njeno kašnjenje tog jutra, već na njeno upadljivo odsustvo tokom proteklih nekoliko Avada

195

Anna

godina. Pocrvenela je i osvrnula se panično po praznom holu. Već je krenulo naopako. Nije ni trebalo da dolazi. „Gospode, opusti se! Samo sam se šalila!” Kasi se odsečno nasmejala, kao što je činio njihov otac, i taj zvuk vratio je Doru pravo u Kliftops, podsetio je na sedeljke u sobama, prelistavanje časopisa u potrazi za novim frizurama i odećom, tračarenje o nekoj novoj manekenki ili o još jednoj izbledeloj pop zvezdi. Malo se opustila. To je još bila Kasi, bez obzira na ono što se dešavalo proteklih godina. „Izvini, malo sam nervozna”, priznala je Dora. Feliks je pročistio grlo. „Pa, ostavićemo vas same. Drago mi je što smo se upoznali, Dora. Nadam se da ćemo se opet videti.”

Dora je klimnula. „Da, hvala. I meni je drago.” Ponovo se okrenula ka Kasi. „Dobro izgledaš”, izletelo joj je. Bilo je tačno. Kasi nije bila bledi pustinjak kakvog je Dora zamišljala na putu do nje. Bila je zgodna i preplanula, kao da se upravo vratila sa odmora na Mediteranu ili boravka u skupoj banji. Dora se iznenadila osetivši blago peckanje ljubomore. Kasi je uvek bila lepotica u porodici.

Međutim, njena sestra kao da nije primetila kompliment. „Mislila sam da odemo u šetnju ako želiš?”, predložila je. „Znaš, da izađemo iz kuće i udahnemo malo vazduha ako ti ne smeta?” Dora je klimnula. „To zvuči dobro. Volela bih da protegnem noge, a i dan je lep.” „Fino. Hajdemo onda.”

Dora je krenula za Kasi iz mermernog hola nazad na dnevnu svetlost. Njena sestra hodala je brzo. Dugim nogama koračala je niz stepenike i preko prilaza pre nego što je skrenula na šljunčanu stazu koja je vodila pored kuće. Dok je Dora jurila da je stigne, primetila je da je Kasi viša nego što ju je pamtila i da joj je kosa skupljena u jednu debelu pletenicu koja joj je visila niz leđa i presijavala se zlatno na suncu. Nosila je jednostavnu odeću - belu majicu, patike i stare farmerke, pa je Dora zažalila zbog svoje pažljivo izabrane letnje haljine i štiklica. Mislila je da će se tako osećati smireno i staloženo, ali, zapravo, osećala se sitničavo i formalno.

Zaobišle su kuću i izbile na kitnjastu zaobljenu terasu koja se pružala sa zadnje strane. S njenog uzdignutog položaja mogla je da vidi prelepo uređene vrtove koji su se pružali niz brdo. Dora je razabrala udaljeno svetlucanje vode kroz stabla, ali umesto da krene ka travnjaku, na šta je Dora pomislila, Kasi je nastavila svoj galop pravo preko terase i niz nekoliko stepenika, a zatim je prošla kroz diskretna drvena vrata u zidu od cigala. Dora je morala malo da se sagne da bi prošla kroz njih i slepo je sledila sestru, napravivši još tri ili četiri koraka pre nego što se zaustavila u mestu. Zaklonila je oči od jarkog sjaja sunca i začuđeno se osvrnula. Ušle su u zaklonjeni vrt, skriven od kuće visokim kamenim zidovima. Nije bio toliko začuđujući po svom neočekivanom izgledu, već po talasima boja i mirisa koji su odjednom napali Doru sa svih strana. Vrt je bio u punom cvatu. Pred njom su plivale nijanse slične dragom kamenju, rubinima i ćilibaru, ametistu i žadu. Videla je vatrenocrvene tritome, isprepletene mindušice, ruže, suncokrete i najružičastiji zvezdan. Ukrasni suncokret i čvrste stabljike seduma i glavice ponosno su stajali pored živopisnih crvenih dalija. Duž jednog zida, živica od plavih hortenzija pospano je klimala teškim cvetovima na suncu. Pred Avada

196

Anna

njihovim nogama busenovi lavande izbacivali su svoje ljubičaste cvetove ka nebu i ispunjavali joj nozdrve opojnim mirisom. Zadivljeno se okrenula i primetila procvetale grmove ružmarina, bosiljka i nane i plavozelene listove žalfije i majčine dušice. Iza začinskih trava pružao se uredan povrtnjak. U njemu su se nalazile pritke prepune izuvijanih stabljika pasulja i redovi izniklih zelenih busenova koji su otkrivali tajno skrovište luka, praziluka i šargarepe, pažljivo utisnutih u njihove zemljane krevete. A iza njih, uz jedan zid naslanjao se oronuli staklenik, presijavajući se srebrno na kasnom jutarnjem suncu.

Bilo je prelepo. Slikovita bašta i sićušna, privatna oaza u kojoj je, činilo se, vreme stajalo. Dora je gotovo očekivala da svakog časa neka kuvarica prođe pored nje sa širokom korpom i makazama, spremna da odabere začine i povrće za večernji obrok u kući. Podsećala ju je na tajne vrtove o kojima je čitala kada je bila dete. Čitav pejzaž kao da je hučao od života, boje, zvuka i mirisa. Upijala je prizor zadivljeno se okrećući. Videla je debele pčele opijene polenom, kako proleću nošene povetarcem, leptire koji izvode svoju delikatnu igru preko leja s cvećem, a negde, tik ispod čavrljanja i zujanja insekata, čulo se tiho, ravnomerno žuborenje vode. Taj poslednji očaravajući zvuk doveo ju je do jezerceta s lotosima u središtu vrta. Pored njega bio je luk uz koji je puzao ružičasti pavit, a u njegovoj senci krila se niska drvena klupa. Ka tom mestu išla je Kasi. Obrisala je nešto nevidljivo s klupe, a onda se spustila, potapšavši prazno mesto pored sebe. „Dođi, sedi kraj mene.” Dora je prišla luku, uživajući u opijajućem mirisu ljiljana i bosiljka.

„Pa, kako ti izgleda naš tajni vrt?” pitala je Kasi. Dok je govorila, okrenula se da osmotri vrt, kritički posmatrajući redove biljaka pred sobom. „Ovo je moj mali projekat.” Dora je pratila njen pogled. „Tvoj mali projekat?” pitala je. „Da, ovaj vrt, šta misliš?” Činilo se da Kasi zabavlja Dorina neverica.

„Divan je... prelep.” Dora se trudila da pronađe prave reči kojima bi opisala nešto tako ljupko. „Ti si ovo uradila?” Dora je pokretom ruke pokazala sve pred njima. „Ne sama, ali da, jesam. Bila sam prilično zauzeta time proteklih nekoliko godina.”

Dora se začudila. „Otkad si ti postala zaljubljenik u bašte?” „U stvari, ne znam.” Kasi je slegla ramenima. „Samo sam došla ovamo jednog dana i počela da kopam. Ovo je bila prava ruševina. Čitav prostor bio je pokriven korovom i trnjem, da ne pominjem kojekakav otpad iz kuće, koji je ovde bio nagomilan.” Pokazala je jedan ugao, blizu staklenika. „Ali čim bih raščistila jedno parče, ili iskopala cvetnu leju, bilo je jasno da se ispod nalazi kostur nečeg stvarno posebnog, što samo čeka da se ponovo uobliči. Većina biljaka već je bila tu, davile su se ispod svega ostalog. Samo su bile sakrivene i čekale da ih neko ponovo oživi.” Dora je sedela pored sestre na niskoj drvenoj klupi i upijala očaravajuće okruženje. Bilo je teško zamisliti vrt u bilo kom drugom stanju osim u ovom sadašnjem, gotovo savršenom. „Zapravo, to je bila Bilova ideja”, nastavila je Kasi.

„Bilova?”, Dora se zbunila. „Da, starog Bila Drajdena. Sećaš ga se, baštovana iz mamine i tatine kuće?” Naravno da ga se sećala. „Bil je bio ovde?” Dora je još bila zbunjena. Avada

197

Anna

„Da. Znam. Iznenadila sam se kada se pojavio ovde. To je bio pravi šok. Rekao je da je bio u poseti starom prijatelju u Oksfordu i da je želeo da me vidi. Navodno mu je mama dala ovu adresu.”

„Bil Drajden je dolazio da te poseti ovde?” Dora je odmahivala glavom. „Da. Nisam znala o čemu bismo pričali, da budem iskrena. Isprva je bilo neprijatno. Ali onda smo ćaskali o Dorsetu, o kući i mami i tati, i tebi, i Alfiju...” „Razgovarali ste o meni? I Alfiju?” Dora nije mogla da je prati.

„Da, ništa posebno. Samo smo se prisećali kako smo ga gnjavili da nas vozi u baštenskim kolicima, ili ono kad smo mu pomažnjavale sve saksije i pritke da bismo napravile prepreke za zamišljene konje, i kad se Alfi sakrio u gomili pokošene trave, pa je mama poludela jer je svud po kući ostavljao tragove od trave.” Kasi je zastala. „Sećaš li se da nam je Bil pokazao kako da uzimamo reznice geranijuma? Potpuno sam to zaboravila, ali on se sećao. Tako drag čovek. Umro je, znaš?” „Da, bila sam kod mame pre nekoliko nedelja. Rekla mi je.”

Kasi je zainteresovano pogledala Doru. „Videla si mamu? Kako je to prošlo?”

„O, znaš. Teško.” Kasi ju je ispitivački gledala svojim bistrim plavim očima, ali Dora još nije bila spremna da širi tu priču. Kasi je slegla ramenima. ,,U svakom slučaju, pitala si za vrt, je li tako? Radila sam kao konobarica u Londonu, u stvari, više sam ubijala vreme, kada sam upoznala Feliksa. Sprijateljili smo se i on me je pozvao da dođem ovamo. Tek je nasledio ovu staru kuću i nije znao šta bi s njom. Došla sam na vikend i, na moju sramotu, nikada nisam otišla. Svon haus postao je moja kuća.” Dora je klimnula i ponovo se u sebi zapitala da li su njena sestra i Feliks par.

„Elem, Bil je došao da me poseti, gospode, to je sigurno bilo pre pet godina. Prošetali smo po imanju. On je primetio vrata koja vode ka vrtu. Prasnuo je kada je video čega tu ima. Bio je pravi rusvaj, ali on je video preko svega toga. Sve je, u stvari, bilo do njega. On je video šta bi sve moglo da se napravi od ovoga. On mi je predložio da isprljam ruke. 'Neka ti to bude mali projekat', rekao je. 'Izgledaš mi kao da imaš vremena.' Lukavi stvor.” Kasi se nasmejala. „Shvatam”, rekla je Dora. Ali u stvari, nije. Nije mogla da kontroliše neprijatan nalet gorčine koji se nagomilao u njoj. Dok je Dora provela proteklih nekoliko godina boreći se s krivicom i tugom, njena sestra, činilo se, živela je kao lik iz serije Dobar život, zavučena u nekom velikom starom ljubavnom gnezdu, ruku zagnjurenih u zemlju, sa suncem u kosi. Ali pretpostavljala je, možda je to moguće kada skupiš prnje i ostaviš porodicu za sobom, zaglibljenu u bolu i zebnji, dok ti odlaziš u suton bez ijedne brige na svetu.

„Kakogod, trebalo mi je nekoliko meseci da skupim hrabrost”, nastavila je Kasi, činilo se, nesvesna Dorinog gneva. „Bilova ideja me je neprekidno kopkala, ali samo bih prošla pored kapije, promolila nos unutra, ali bih se onda uplašila i odmah izašla. Sve dok se jednog dana nisam probudila i pomislila danas je taj dan. Našla sam nekakve stare baštenske rukavice u ostavi, sišla ovamo i počela da raščišćavam trnje istog popodneva. A posle nedelju ili dve Feliks mi je nabavio pravi alat, samo ašov i makaze za orezivanje... Avada

198

Anna

lopaticu, kolica. Nije bilo mnogo, ali bilo je dovoljno da me ubedi da nastavim. I što sam više radila, to me je više zaokupljalo. To je postalo moja terapija, moglo bi se reći.” „Znači, ovo je tajni vrt o kom je Feliks govorio?”, pitala je Dora, odjednom shvativši.

„Delom jeste”, rekla je Kasi. „Vrt je bio polazna tačka. Počeli smo da gajimo povrće i cveće. Došlo je još nekoliko prijatelja i pridružilo nam se, pomagalo nam na imanju, sve dok Feliks nije shvatio da ne možemo sami sve da potrošimo. Onda smo, umesto da to bacimo, odneli višak prinosa na lokalne pijace. Sve je organsko, naravno, a okolni bogati starci ludi su za tim. Sada to nisu samo voće i povrće. Pravimo džemove, supe, kolače - imamo i svoju marku muslija! Feliks je smislio ime 'Tajni vrt'. Odlično je, zar ne?” Dora je klimnula glavom. Mogla je da vidi kako je njihov biznis iskoristio zainteresovanost savremenih ljudi za sve što je domaće i organsko. „Ali kako si znala šta da radiš sa svim ovim?” pitala je, još zbunjena sestrinim talentom. „Ja ne bih znala odakle da počnem.” „Čitam knjige... mnogo knjiga, a i Bil mi je pomogao. Pisala sam mu o onome što sam radila, a on mi je slao pisma puna informacija i saveta o raznim biljkama. Poslao mi je skice vrtova sa začinskim biljkama i povrtnjaka, pa sam učila i od njega.” „Kao dopisni kurs”, rekla je Dora. „Ali ti si prirodni talenat. Imaš dara za rad s biljkama. Sigurno si ga nasledila od deke.” Kasi se nasmešila. „Da. Valjda je tako. Sada kad i drugi pomažu, sve funkcioniše kao neka vrsta kooperative. Delimo zaradu i ulažemo po deo u održavanje kuće. Feliks je beskoristan u upravljanju ovim mestom, ali mi ga teramo na to. Čak i jedan supermarket njuška ovuda. Hoće da distribuiraju naše proizvode u nekim njihovim lokalnim radnjama, ali mi smo malo nervozni zbog toga. Ne želimo da izgubimo suštinu onoga što radimo ovde. Svima nam je važno da posao ostane mali, lokalni.” „Da li je Feliks tvoj dečko?” Kasi je frknula. „Ja i Feliks? Gospode, ne, on mi je samo drug.”

Dora je klimnula, nesigurna zašto je njeno pitanje dočekano s takvim ruganjem: tokom ono malo vremena koliko ga poznaje, delovao je dovoljno fino.

Njihov razgovor nakratko je prestao i Dora je zatvorila oči i duboko udisala, pokušavajući da se oslobodi napetosti u vratu i ramenima. Uši su joj ispunili zvuci insekata i ptica i shvatila je, iznenada, da je dobro biti van Londona. Dolazak ovamo bio je ispravna odluka, šta god usledilo. Okrenula se ka sestri i nesigurno je posmatrala pre nego što joj je postavila sledeće pitanje. „Pa, jesi li... srećna ovde?” Njeno pitanje zvučalo je neprijateljskije nego što je nameravala i Kasi ju je pažljivo proučila pre nego što je odgovorila.

„Da, mislim da jesam.” Naslonila se na izlizane drvene daščice klupe i rekla bledo se osmehujući: „Sviđa mi se ovde. Imam prijatelje i mnogo posla oko vrta. To je dovoljno zasad.” „Mmm...” rekla je Dora. Pokušala je da izgleda zadovoljno, ali onaj talas gorčine ponovo je počeo da se komeša u njenom stomaku. Želela je da zna više. Između njih je bilo još toliko mnogo neizgovorenih stvari. Kasi je, međutim, završila razgovor. Zatvorila je oči i okrenula Avada

199

Anna

lice da uhvati sunčevu svetlost, pa su još neko vreme sedele zajedno na klupi, u tišini, sve dok Dora nije skupila hrabrost da postavi sledeće pitanje. „Kasi?” „Da?”

„Moram da znam zašto si otišla. Znaš, ne baš zašto si otišla, već zašto si otišla na onakav način?” Zastala je. „Mislim, u jednom trenutku odlazila si na fakultet, a ja sam ostala zaglavljena u Dorsetu s mamom i tatom, a sledeće što znam jeste da si u bolnici, navodno pokušavši da se ubiješ. Onda tata napusti mamu i spanđa se s Vajolet, a ja sam sve vreme zaglavljena u Kliftopsu, gotovo sasvim sama.” Dora je pokušala da kontroliše emocije, ali optužujući ton ušunjao se u njen glas. „Zašto mi nisi rekla šta ćeš uraditi? Zašto ni sa kim nisi razgovarala? Zar nisi shvatala šta će takav odlazak učiniti svima nama?” Kasi je odmahnula glavom. „Sigurno ti je bilo teško”, rekla je tiho. Usledila je još jedna tišina, ispunjena samo lepršanjem krila dok su ptice poletale sa obližnjeg stabla kruške. Kada je zvuk lupe njihovih pera u vazduhu izbledeo, Kasi je nastavila.

„Da budem iskrena, nisam razmišljala ni o kome od vas. Žao mi je, ali to je istina. Znam da si se ti možda osećala isključenom, kao da me nije briga, ali tada prosto nisam mogla podneti da budem blizu svih vas. Kada sam bila u Kliftopsu, osećala sam se kao da me okružuju Alfi... i emocije koje je donela njegova smrt. Nisam mogla podneti da vas gledam i vidim patnju. To je bilo tako bolno. Duboko u sebi znala sam da Edinburg nije beg. Želela sam da okončam sve to. Želela sam da budem slobodna od svega... od maminih i tatinih očekivanja, od bola. Pretpostavljam da sam mislila da će za sve vas biti olakšanje kad ja prosto nestanem. Mislila sam da vam činim uslugu, ali kada se osvrnem na to, znam da sam učinila upravo suprotno.” Kasi se ponovo okrenula i uz tužni uzdah pogledala sestru. „Bilo je to prilično okrutno, zar ne?” Dora je klimnula, a Kasi je ponovo duboko uzdahnula, naizgled rešeno. „Znači, vreme je da razgovaramo o tome, o svim tajnama koje su nas dovele ovde gde obe danas sedimo, ako želiš?” Dora ništa nije rekla. Zaustavila je disanje, uplašena da će se Kasi, ako progovori, predomisliti i da će se čini intimne ispovesti koje je bacila na sestru prekinuti. Kasi se, međutim, nije pokolebala. Nastavila je spor i ravnomeran monolog.

„Onog dana...” Kasi je zastala. Senka je prešla preko njenog lica. „Onog dana kada je Alfi nestao, pa, znaš kako je to promenilo život svih nas, zauvek. Posle njegove smrti bila sam u priličnom haosu. Bili smo svi, svako na svoj način, ali ja sam se stvarno borila. Nisam mogla da jedem. Nisam mogla da spavam. Prosto sam znala da mama i tata misle da je to moja krivica. Znala sam da su krivili mene.” „Zbog Alfija?” Dora se zaprepastila. Da li je i Kasi krivila sebe?

„Zašto ne bi? Na kraju, kako je Alfi prosto mogao da nestane na krcatoj plaži dok je trebalo da ga ja čuvam?” „Obe smo bile odgovorne za njega tog dana, Kasi. Ako si ti kriva, onda sam i ja.” Dori je bilo muka, to je upravo bilo ono čega se plašila, ali Kasi je žustro odmahnula glavom. „Ne, Dora, grešiš. Veruj mi, to nije bila tvoja krivica. Nimalo. Ako postoji jedna osoba u našoj porodici koja je tog leta bila nedužna, to si bila ti. Ti... i Alfi, naravno. Jadni Alfi.” Avada

200

Anna

„Da”, uzdahnula je Dora, „jadni Alfi.”

„Znaš da nikada ništa nisu rekli”, nastavila je Kasi posle pauze, „ali mogla sam da vidim šta su mama i tata mislili. Bar sam mislila da mogu. Zaćutali bi svaki put kada bih ušla u sobu, ili bi skretali pogled od mene. Mogla sam se zakleti da je tata napuštao sobu svaki put kada bih ušla. A to je samo pojačalo ono što sam već znala: bila je to moja krivica!” Kasi je grebala zemlju vrhom patike. „Prosto nisam mogla to da podnesem. Očajnički sam želela da pobegnem, ali nije bilo mesta na koje bih otišla. Morala sam u školu i predstojala mi je matura. Mama i tata imali su takva očekivanja... kao da su bolje od mene znali ko bi trebalo da budem i šta bi trebalo da radim. Bila sam tako zbunjena. Nisam imala ideju šta ja želim. Zato sam prosto pokušala da se izgubim gde sam mogla... znaš, zabave, seks, alkohol i droge. Mislim da sam pokušala da osetim nešto, znaš, bilo šta osim one užasne tinejdžerske zbunjenosti i razorne tuge zbog Alfija.” Kasi je protrljala prljavi trag na svojim farmerkama. Dora je progutala i pitala se da li je dovoljno hrabra da pita. „Da li si... da li si se zato sekla?” Kasi je okrenula zglobove naviše tako da su obe videle tanke, srebrne ožiljke kojima su njene preplanule ruke bile išpartane poput paukove mreže.

Dora se trgla ugledavši ih, ali Kasi je samo slegla ramenima. „Bio je to još jedan način da imam nekakvu kontrolu, valjda.” Dora je klimnula glavom.

„Znaš, kada sam dobila rezultate maturskog ispita, osetila sam samo duboku, obuzimajuću depresiju. Sve je bilo tu, pred mojim nogama, baš onakva budućnost kakvu su mi mama i tata planirali. Ali oni nisu imali pojma. Nisu znali koliko sam ja bila daleko od uzvišene natprosečne ćerke. Nisam bila osoba kakvom su me smatrali. Osećala sam se kao da se gušim... morala sam da pobegnem... morala sam da odem od svih vas. Nisam mogla da se suočim s time da ću vas ponovo izneveriti. Zbog toga sam otišla u London. Zato sam pokušala da se ubijem.” Dora je mislila da je znala ostalo, ali Kasi je nastavila.

„Bila sam histerična kada sam se probudila u bolnici i shvatila da sam još živa. Nisam mogla podneti pomisao na povratak u Kliftops i mada je tata dao sve od sebe da me ubedi, bila sam rešena: nisam mogla kući. Nisam mogla da se suočim ni sa kim od vas. Na kraju sam našla posao i neko vreme radila kao konobarica, u nekakvom prljavom kafeu. Bio je poprilično sranje. Plata je bila užasna, a gosti su bili svinje... ali onda sam upoznala Feliksa. Sprijateljili smo se i on me je pozvao ovamo, u kuću njegove porodice. Ostalo je, kao što bi rekli, istorija. Oporavljam se od onda, polako se mirim s prošlošću - i s tugom i krivicom koju osećam zbog Alfija.” „To mi zvuči poznato. Znam ponešto o krivici.” „Rekla sam ti, Dora”, rekla je Kasi odlučno, „ti nemaš zbog čega da se osećaš krivom. Baš ničega.”

„To ti kažeš, Kasi. To kaže Den. Tata to kaže. Ali to mi i dalje ne pomaže. Bila sam s tobom onog dana na plaži. To je bila moja krivica koliko i tvoja. Ako su mama i tata pomislili, makar na jednu suludu sekundu, da si ti na neki način odgovorna, onda i ja nosim deo te krivice. Drugačije nema smisla.” „Veruj mi, Dora, drugačije je.”

Avada

201

Anna

„Ali zašto? Zašto je drugačije? Ja sam samo osamnaest meseci mlada od tebe. To nije velika razlika. Da li te je tih nekoliko meseci starosti onog dana činilo odgovornijom za Alfijevu bezbednost?” Dora je odmahnula glavom. „Ne bih rekla.”

Kasi je pažljivo posmatrala sestru. „Zato si ovde, zar ne? Još to nisi zaboravila, zar ne?” Dora je ponovo odmahnula glavom. „Ne. Pretpostavljam da nisam.” Zastala je, a onda žurno nastavila. „Onaj dan u Steni, još razmišljam o njemu sve vreme. A ti?” „Ponekad, naravno, ali ne svakog dana. Mislim da je to dobro, a ti?”

Dora je klimnula, ali je sada bila još više zbunjena. Uvek je zamišljala svoju sestru kao nestabilnu, a Kasi se, zapravo, pomirila sa svetom, dok se Dora borila da nastavi sopstveni život, paralisana snovima i napadima panike. „Pa, zašto si došla, Dora? Posle sveg ovog vremena, nije u pitanju samo kurtoazna poseta, zar ne? Tražiš nešto? Jesam li u pravu?” Dora je klimnula. „Da. Jesi.” „Pa, samo napred, kaži. Rekla sam ti ponešto o mojoj priči. Sad je vreme da ti meni ispričaš svoju.” Nije bilo svrhe i dalje tajiti, shvatila je. „Trudna sam, Kasi.” „Moj bože!” Kasi se okrenula ka Dori sa zadivljenim osmehom. „Pa to je divna vest. Zašto mi ništa nisi rekla ranije, glupačo!” Nagla se i spustila svoj vreli dlan na Dorinu ruku. „Ja ovde blebečem o sebi, a ti sve vreme učtivo sediš i slušaš, a u stvari imaš nešto VAŽNO da mi kažeš! Čestitam! Čoveče, moja mala sestra biće mama!” Dora je s nadom pogledala sestru. Nije očekivala takvu reakciju, ne posle prigušenijeg reagovanja njenih roditelja. „Drago ti je?”, pitala je.

„Naravno da mi je jebeno drago. Postaću tetka.” Kasi se kezila od uva do uva, ali kada je ponovo pogledala sestru, osmeh joj je izbledeo. „Da li je tebi drago? Pretpostavljam da je to pitanje važnije.”

„Da, mislim da jeste. Mislim, navikavam se na tu pomisao. Den je izvan sebe od sreće, ali tokom proteklih nekoliko nedelja shvatila sam da sam apsolutno prestravljena. Zbog Alfija. Osećam se paralisano. Zaglavljeno. Kako da slavim novi život kada još žalim Alfijev? I kako uopšte mogu da pomišljam na majčinstvo kada sam tako katastrofalno izneverila svog mlađeg brata? Kakva ću biti majka, Kasi? Možeš li to da mi kažeš?” Dora je duboko udahnula pre nego što je nastavila. „Majčinstvo me užasava.” Progutala je. „Imam snove, Kasi... užasne snove u kojima gubim stvari, važne stvari. Šta ako opet napravim iste greške? Sve je tako krhko, tako lomljivo. Mislim da ne bih mogla da budem ponovo povređena kao onda kada smo izgubili Alfija. To bi me pokidalo. Nisam dovoljno jaka. Razumeš li?” Njene reči prosipale su se u vazduh, saplićući se jedna o drugu. „Moraš da pređeš preko tog tripa o krivici, Dora. To je sasvim pogrešno. U potpunoj si zabludi.” „Kako to možeš da kažeš kada si malopre nagovestila da je tvoj osećaj krivice zbog Alfija tebe gurnuo preko ivice, pa si poželela da se ubiješ?” Kasi se trgla. „To je drugo.” „Ne vidim zašto. Zašto je to drugo?”

Avada

202

Anna

Zastala je pre nego što je odgovorila. „Zato što sam ja imala nešto stvarno zbog čega bih se osećala krivom... nešto za šta ti ne znaš.” Sunce je sijalo ka Dori, terajući je da škilji, ali čak i sa odsjajem u očima mogla je da vidi kako treptaj nečega užasnog prelazi preko sestrinog lica, i kad je to videla, Kasine reči polako su prožele Dorinu svest. Usadile su joj se u mozak i tamo zvečale i šuštale s bučnom, iritantnom upornošću. Pustila ih je da još malo zvrndaju, sasvim suprotne miru vrta oko njih. Nešto stvarno. Nešto za šta ti ne znaš. „Hajde”, rekla je Kasi iznenada. „Idemo do jezera. Tamo je divno u ovo doba dana. Osim toga”, dodala je, „pocrvenećeš.” Kasi je ustala i krenula ka niskom drvenom prolazu pre nego što je Dora uspela da se pobuni. Nije imala izbora osim da je sledi. Izašle su iz vrta okruženog visokim zidovima i skrenule dalje od velike kuće, pored srušene pergole i tise tako stare da su njene teške grane grebale po tlu na kom je stajala, a onda su stigle do zaraslog travnjaka. Kasi je išla brzo, čvrstih leđa i zategnutih ramena, uvek korak ili dva ispred Dore. Dok ju je Dora sledila kroz visoku travu, njene potpetice tonule su u muljevitu zemlju i s naporom je držala korak s njom. U trenu se vratila u Kliftops - bila je dosadna mala sestra koja juri za Kasi, očajnički želeći da sledi svoju sestru u ma kakvoj egzotičnoj avanturi. Gotovo da je mogla da čuje pljuskanje barica i šljapkanje njenih nezgrapnih gumenih čizama dok je išla niz travnjak. Bila je odrasla žena, a ipak se osećala kao da joj nije više od devet ili deset. To bi je nerviralo da nije bilo potpuno smešno. Odlučila je da uspori i razgleda vrt u svom ritmu, nije morala da igra ovu igru, ali kada je stigla do ivice jezera, Kasi je več sasvim nestala s vidika. Dora je stajala i škiljila na suncu, tražeći sestru levo i desno. Najzad ju je ugledala, tamnu siluetu pored ivice jezera. Kasi kao da se sagla da nešto uzme iz plićaka. Dora je pažljivo otišla ka njoj i baš kada je stigla do nje, Kasi se nagla unazad i bacila oblutak preko mirne površine jezera, pa su obe posmatrale kako kamen skakuće i potom tone ispod svetlucave površine.

„Uvek si bila dobra u tome”, rekla je Dora. Električnoplav vilin konjic poskakivao je duž ivice vode. Dora je mogla da vidi vodene bube kako klize preko površine plićaka i mušice kako igraju iznad trske kao prašina. Na suprotnoj strani jezera labud je lenjo plivao pored trule kućice za čamce, graciozno zaranjajući glavu da bi ulovio hranu. „Ovde je zaista prelepo.”

„Da, zar ne?” Činilo se kao da Kasi više ne želi da govori. Samo je stajala pored ivice vode, prebacujući težinu s jedne noge na drugu. Da je Dora nije poznavala, pomislila bi da je nervozna. Najzad, Kasi je prekinula tišinu. „Hajde, idemo da sednemo ispod žalosne vrbe. Tamo ima hlada.”

Povela ju je uz obalu do malaksalog starog drveta, razmičući njegove bujne žuto-zelene listove i pozivajući je u svežinu njegove unutrašnjosti. Kada su se obešene grane zatvorile za njima, bilo je kao da su ušle u intimnu, senovitu sobu. Vertikalno lišće tajanstveno je Avada

203

Anna

svetlucalo na povetarcu, podsećajući Doru na letnju kišu. Skinula je cipele i sela, zureći naviše u grane. Bilo je prelepo, kao da se nalazi u vodopadu. „Dora, moram nešto da ti kažem. Nešto što nikome nikada nisam rekla.” Kasi je još jednom duboko udahnula pre nego što je nastavila da govori. „Znaš, bila sam tako ljuta onog jutra. Neverovatno ljuta. Još mogu da osetim furiju koja je besnela u meni kada si došla gore i rekla mi da nas mama ostavlja tog dana i da ti i ja moramo da vodimo Alfija na plažu.” Dora je progutala, ali nije se usuđivala da progovori. Nije htela da prekida sestru kada je najzad progovorila.

„Vidiš, Sem i ja smo skovale plan. Bio je to naš poslednji dan zajedno. Trebalo je da odemo na Stenu i visimo tamo, samo nas dve. Mi smo... nekako smo se sviđale jedna drugoj. Sviđala mi se dozlaboga.” Značajno je pogledala Doru. „Htele smo da budemo same. Čuvanje Alfija s tobom bilo je poslednja stvar koju sam planirala za taj dan.” Dorine oči iskolačile su se na jezivo zelenoj svetlosti drveta. „Ti si lezbijka?” Kasi je slegla ramenima. „Da.”

Dora je polako klimnula dok se niz malih delova uklapao na svoja mesta. Nisam bila osoba kakvom su me smatrali... Feliks i ja? Nema šanse! „Imaš li devojku?” Dora je bila radoznala. Kasi je blago pocrvenela, ružičasti sjaj preplavio joj je obraze. „Ima neko. Još smo na početku... ali, ona je fina... stvarno fina. Idemo polako.” Dora se nasmešila. Shvatila je da joj je drago zbog Kasi. ,,U svakom slučaju, da ostavimo po strani moj tekući ljubavni život, zbog toga sam bila onoliko mrzovoljna tog jutra”, nastavila je Kasi. „Znaš, mama nam je uvalila Alfija i odjurila na 'posao', što je, naravno, bila najobičnija laž.” „Laž?” Dora je brzo podigla glavu. „Kako to misliš?” „Zavitlavaš se sa mnom?” Kasi je začuđeno pogledala Doru. „Misliš, još ne znaš?” Dora je odmahnula glavom. „Šta ne znam?” „Za ljubavnu aferu?”

Dora je zbunjeno pogledala Kasi. „Kakvu ljubavnu aferu?”

„Maminu vezu s Tobijasom Grejom? Znaš - umetnikom”, nastavila je, primetivši Dorin zbunjeni pogled. „On je naslikao onu ružnu sliku koju je mama okačila iznad kamina u Kliftopsu. Sećaš se?”

Dorin mozak je zazujao i iskopao zaboravljenu sliku svirepog, mračnog morskog pejzaža naslikanog uljanim bojama. Odmahnula je glavom. „Mama je imala vezu sa slikarom? Jesi li sigurna?” „Da, čula sam iz prve ruke. Jednom je pozvao kuću... pre mnogo vremena. Mislio je da razgovara s njom. Dugo nisam znala ko je on bio, ali na kraju su se kockice složile. Pretvarala sam se da znam više nego što jesam i na kraju je tata propevao. Ispostavilo se da je bila s Tobijasom onog dana kada je Alfi nestao. Mislim da ju je zato tata i ostavio.” „Gospode!” Dora je bila zaprepašćena. To je bilo previše. Njena majka bila je s drugim čovekom baš onog dana kada je Alfi nestao. Imala je ljubavnu aferu. Prisetila se svog susreta sa Helen pre nekoliko sedmica, majčinog slomljenog držanja. Prisetila se Alfijeve sobe koja Avada

204

Anna

je izgledala kao vremenska kapsula, savršeno nedirnuta sa svim što je bilo u njoj onog dana kada je nestao, i iznenada joj je sinulo. Uvek je mislila da je njena majka čuvala tu sobu nedirnutu da bi kaznila nju, da bi podsećala Doru na njene propuste tog dana. Sada je sve videla u novom svetlu. Helen je svakog dana kažnjavala samu sebe. Samim tim što je ostala u Dorsetu, što je živela u Kliftopsu, i okruživala se uspomenama na Alfija, ona je patila. Stvorila je sebi zatvor u kom boravi zbog svojih majčinskih propusta. Sigurno je očajnički tražila koga bi mogla da okrivi, jer je bol zbog toga što je ona bila s Tobijasom kada je Alfi nestao bio gotovo nepodnošljiv. Dora je s nevericom odmahnula glavom. Sve ovo vreme. Misli su joj se kovitlale od zaprepašćujućeg otkrića kada je Kasi ponovo progovorila.

„Međutim, na kraju, Dora, zaista nije bilo ni bitno gde je bila mama.” Kasin glas je pucao i Dora ju je iznenađeno pogledala. „To sam bila ja. Ja sam ga ubila.”

Te reči bile su jedva šapat, ali su glatko prosekle rusvaj Dorinih misli i isisale sav vazduh iz njenih pluća. Zaprepastila se ugledavši suze koje su se nakupljale u Kasinim očima. „O čemu to govoriš?” „Onog dana na Steni, ne znaš šta se stvarno desilo. Niko od vas ne zna.”

Dora se odjednom zapitala da li je Kasi dobro. Delovala je tako normalno, ali možda je to ipak bila samo šarada. „O čemu govoriš, Kas? Ne razumem. Plašiš me.” Kasi je oborila glavu, odjednom ne mogavši da je pogleda u oči. „Kada si onaj prvi put otišla sa Stene, kada si otišla da kupiš sladolede, Alfi, on... došao je kod nas. Bilo mu je dosadno. Hteo je da se igramo s njim.”

„Čekaj. Misliš, on jeste bio s tobom i Sem u pećini?” Dora se zbunjeno namrštila. Kasi je polako klimnula glavom. „Neprekidno je pričao o skupljanju štapova i traženju kraba. Hteo je da skupljamo štapove s njim. Nisam znala zašto.” Dora se setila gomile nanetog drveta koju su pravili. Alfi jeste bio u pećini s Kasi. To nije imalo smisla. Zašto je lagala? „Navaljivao je i navaljivao”, rekla je Kasi s tužnim osmehom. „Znaš kakav je bio, sav cmizdrav i ljut. Bio je ljut jer Sem i ja nismo htele da se igramo s njim. Stajao je tamo i udarao štapom o zid pećine i neprestano trupkao nožicama. Tras, tras, tras. Iznova i iznova. Užasno je odjekivalo. Buka je bila strašna.” Dora je mogla u mislima da vidi svog brata, njegove male stegnute pesnice i crvene gumene čizme kako udaraju o blatnjavo tlo pećine. „Sem i ja bile smo stvarno urađene, samo smo želele da ležimo na pesku i budemo zajedno. Bila sam očajna... Sem je sledećeg dana trebalo da ide kući. Kada si otišla iz pećine, znala sam da nam je to poslednja prilika. Ali onda je Alfi nastavio da kuka i udara, kuka i udara. Nanovo i nanovo. Izluđivao me je.”

Dora je to mogla da zamisli: malog Alfija koji udara nogama i žali se, i očajnu Kasi, na ivici živaca, spremnu da eksplodira. „Pokušala sam da budem strpljiva. Rekla sam mu da ode da pronađe još kraba na drugom kraju pećine, ali on je rekao da mu je to dosadno. Zato sam mu rekla da nađe mesto i sakrije se. Da broji do sto, a mi ćemo doći da ga tražimo.” Avada

205

Anna

„Samo je hteo da se igra s nekim”, rekla je Dora tužno.

„Pa, Alfi je rekao da još ne ume da broji do sto. Rekao je da je žmurke dosadna igra. I tada sam stvarno izgubila strpljenje. Rekla sam mu da, ako mu je toliko dosadno u pećini, može da ide. Mi ga nismo zvale da ide s nama.” Dora je s nevericom pogledala sestru.

„Rekla sam mu... rekla sam mu da nas ostavi na miru. Rekla sam mu da ide da pronađe tebe, gde god da si. Rekla sam mu da ode u šetnju, da traži školjke. On je neprekidno kukao. Ne. Ne. Ne. Iznova i iznova. Udarao je štapom, opet i opet. I tada sam mu rekla.” „Šta si mu rekla?” Dorino srce glasno je lupalo u njenim grudima. Kasi je stavila ruku na usta, kao da ne može da nastavi, ali onda je žurno izgovorila poslednje reči. „Rekla sam mu da, ako mu je toliko dosadno u pećini, možda treba da ode da pliva.” Dora je progutala. „Ali znala si...”

„Da. Znala sam da ne ume da pliva. I on mi je rekao. Rekao je: 'Kasi, ja ne umem da plivam. Previše sam mali.' A znaš šta sam mu ja odgovorila?” Dora se sledila. Nije želela da čuje ostatak, ali nije želela ni da Kasi prestane.

„Rekla sam: 'Ali Alfi, ti si superjunak. Ti možeš sve, zar ne? Naravno da umeš da plivaš.'“ Kasi je zurila u daljinu dok se jedna jedina suza kotrljala niz njen obraz.

Dora je sedela u zaprepašćujučoj tišini. Nije mogla da veruje šta je čula. Sve ovo vreme, sve ove godine, Kasi nikada nikome nije izustila ni reč o ovome. „Znam da je to bilo okrutno. Znam da je bilo bolesno, uvrnuto reći, i još ne znam zašto sam to rekla. Samo znam da je on slegnuo svojim malim ramenima, okrenuo nam leđa i počeo da se penje i izlazi sa Stene. A želiš li da znaš kako sam se osećala dok sam ga gledala kako odlazi?” Dora se nije pomerala. Nije bila sigurna da može da podnese još toga. „Osetila sam olakšanje. Čisto, slatko olakšanje što je najzad otišao i što ćemo Sem i ja biti same, najzad.” Dora je progutala gorčinu u ustima.

„Mi... Dora, ne ponosim se time... mi... pa, znaš. A onda si se ti vratila s tvojim drugom. Činilo se kao da je Alfi otišao iz pećine pre samo nekoliko trenutaka, ali ja sam odmah znala da nešto nije u redu. Znala sam šta sam uradila. Kada si me pitala gde je on, izbrbljala sam da ga nisam videla, da sam mislila da je otišao s tobom.” Odmahnula je glavom. „Još ne znam zašto sam to uradila. Pećina je bila tako tiha... jezivo tiha... u glavi sam imala tu užasnu sliku. Videla sam ga kako se tetura preko stena, sve vreme blaženo nesvestan smene oseke i plime i prskanja talasa dok su udarali o rt. Mogla sam da ga vidim na ivici, kako se naginje nad talase dok su oni pljuskali preko vrhova njegovih čizmica. Tada sam znala... prosto sam znala.” „Znala si da je možda otišao iz pećine... do barica u stenama?”

Kasi je klimnula. Nije je gledala u oči. „Nisam želela da ga povredim. Nikada nisam želela da povredim Alfija.” Avada

206

Anna

„Ali zašto si lagala? Zašto prosto nisi rekla istinu? Mogli smo... možda bismo ga pronašli, znaš...”, Dorin glas utišao se do šapata, „na vreme.” „Ne znam...” Kasi je odmahnula glavom, a još jedna suza potekla joj je niz obraz i kanula na farmerke, pretvarajući mesto na koje je sletela iz bledoplavog u tamnoteget. „Bila sam stondirana. Nisam mogla jasno da razmišljam. Bila sam tako uplašena. Znala sam da ću se uvaliti u nevolju, pa sam prosto izlanula laž da bih zaštitila sebe i Sem.” „Zašto Sem ništa nije rekla? Policija je ispitivala i nju, zar ne?”

„Ona je samo prihvatila ono što sam ja rekla. Kada smo se podelili i krenuli da tražimo Alfija, upozorila sam je da moramo da se držimo moje priče. Znala sam da ti nisi poslala dečačića samog na plažu. Znala sam da ti nisi rekla detencetu da ode da pliva! Rekla sam Sem da ćemo obe imati problem s policijom ako ikada saznaju šta sam rekla, šta smo radile onog dana u pećini... trava, stvari koje smo radile... saznaće sve o tome. Rekla sam joj da ćemo biti uhapšene zbog droge. Ona se uplašila i to joj se nije dopalo, ali je pristala na to, zbog mene.” Dora je odjednom videla zbirku plavih koverata koji su se prosuli po Kasinom tinejdžerskom krevetu. Pisma od Sem. Nije ni čudo što ih je Kasi tako pažljivo čuvala. Odmahnula je glavom, slažući informacije kao komplikovanu slagalicu. „Ali sve ono vreme koje smo proveli na Steni tražeći Alfija... gubili smo sve to vreme, a ti si znala... znala si da je on negde napolju?” Borila se da shvati veličinu Kasine ispovesti. „Čak si kasnije rekla mami da si mislila da je on otišao sa mnom? Zato je... zato je ona mene toliko krivila.” Dora se zagrcnula svojim poslednjim rečima. Kasi je oborila glavu. „Znam. Tako mi je žao.”

„Ali zašto si lagala?” „Kada sam tog dana videla mamino lice, pogledala sam je u oči i znala sam da nikada ne bi mogla da mi oprosti. Nisam mogla to da podnesem. Zato sam joj rekla da ga nisam videla. Tada nisam shvatila da je to verovatno bila najgora laž koju sam mogla da izgovorim, zar ne? Po tebe?”

Dora je razmislila o okrivljavanju i prekoru koje je osećala u majčinim gnevnim pogledima posle Alfijevog nestanka. Razmislila je o teškoj griži savesti koju je podnosila proteklih godina i o satima i satima agonije koje je preživljavala pokušavajući da sastavi delove u sliku, da razume zašto je Alfi napustio pećinu i gde je otišao. Sve to vreme prekorevala je sebe što je napustila pećinu, jer je najverovatnije ona bila uzrok što se Alfi sam zaputio van bezbednosti Stene. Zamišljala ga je kako je prati na jarku svetlost dana, kako gviri po plaži tražeći je, pre nego što se iz nekog razloga okrenuo i pošao preko opasnih barica u stenama. Uvek je mislila da je to bila njena krivica. Samo njena. ,,I tako, Dora”, rekla je Kasi prekinuvši njena bolna sećanja, „svi nosimo svoje ožiljke i nosimo svoju krivicu, ali ja sam kriva više nego iko od nas. Ja svakog dana živim sa svešću da sam ga ja poslala na stene. A da sam odmah rekla istinu, možda bi postojala šansa da pronađemo

Alfija, živog. Ja sada živim s patnjom koju sam donela svima vama, ne samo jadnom Alfiju.”

Kasi je provukla prste kroz kosu, poravnavajući pletenicu pored vrata i nervozno uvrćući prstima izvučene pramenove. „Sada znaš da sam te izneverila. Izdala sam te. Mrzim Avada

207

Anna

sebe zbog toga, zato što sam povredila tebe. A ti, Dora, ti nisi uradila ništa loše.” Glas joj se sve više podizao. „Shvataš li? Razumeš li?” Dora je zatvorila oči. Čula je previše.

Kasi je tiho jecala pored nje na travi, ali Dora nije mogla da se natera da je uteši. Glava joj je zvonila od sestrinih reči i stomak joj se uvijao od mučnine.

Delići onog dana raspomamljeno su se kovitlali po njenim mislima. Helen kako žurno odlazi niz prilaz da bi bila s Tobijasom. Kasi i Sem kako nestaju u Steni. Alfi kako čačka krabe dugačkim, čvornovatim štapom. Kugla sladoleda koja nestaje u talasima. Pogled na Alfijev natopljeni plašt u Kasinim rukama. Majčina neverica kada je čula da je Alfi nestao. Slike su joj se gomilale u mozgu sve dok od njih nije osetila vrtoglavicu. Pritisnula je slepoočnice prstima i pokušala da uspori stvari. Sada je znala. Znala je sve. Svako od njih imao je ulogu u tragičnim događajima koji su doveli do Alfijeve smrti i svi su plaćali, dan za danom, zbog svojih izbora, svojih propusta i svojih tajni. Svi oni - Kasi, Helen, ona sama, čak i Ričard - živeli su život krivice i žaljenja. Kasine skrivene želje, njen okrutni predlog i laži, Helenina preljuba, to su bili novi delovi slagalice koji su se uklopili i dovršili sliku o onom danu kada su izgubili Alfija. Ali zaista, Dora je shvatila, jedino u šta je i dalje mogla da bude sigurna usred vrtloga emocija koje su je okruživale, bilo je da ništa od toga, ni suze, ni prekori, ni ispovesti, ni samonametnute kazne ili bol neće vratiti Alfija.

„Mrziš li me?” Kasine reči prekinule su njene misli. „Razumeću ako me mrziš. I meni je bilo teško da sama sebi oprostim tokom proteklih godina, pa nema razloga da ti to možeš.” Govorila je brzo, reči su joj se kotrljale s jezika. Dora je sedela krajnje mirno pod svetlucavim lišćem drveta. Nije mogla da odgovori. Bilo joj je muka kada bi pomislila na ono što je Kasi uradila. Bila je zaprepašćena zbog majčinog neverstva. Ta otkrića divlje su se vrtela u njenoj glavi. Trebalo joj je vremena. Kako se tišina produbljivala, primetila je da joj je sestra uvenula. Kasi je sedela otromboljeno u hladu vrbe, reka suza sušila se na njenom licu, a beli izukrštani ožiljci na zglobovima presijavali su se kao delikatne srebrne narukvice na čudnoj zelenoj svetlosti i Dora je znala. Nije znala da li može da joj oprosti, ali znala je da je ne mrzi. „Ne mrzim te, Kasi. Mrzela si sama sebe dovoljno za ceo jedan život.”

Kasi je dopustila malom uzdahu da napusti njene usne, a onda sklopila dlanove kao da se moli, okrenuvši zglobove unutra, tako da se ožiljci na rukama više ne vide. Još malo su sedele zajedno u tišini pre nego što je Kasi ponovo progovorila tihim glasom. „Znaš, kada bih mogla da vratim vreme i onog dana postupim drugačije, uradila bih to. Dala bih sopstveni život, vrlo rado, da zaštitim Alfija.” Dora je klimnula. „Mislim da bismo svi to uradili.” Kasi je podigla oči pošto je pažljivo proučavala svoje ruke. „Vidi, Dora, nema razloga da me sada slušaš. Ne bih te krivila ako se vratiš u svoj automobil, odvezeš se odavde i više me nikada ne pozoveš. Ali dok si tu, reći ću ti da sam ovde imala mnogo vremena da razmišljam. Znam da bismo se svi, kada bismo mogli, vratili u onaj dan i postupili drugačije ukoliko bi to značilo drugačiji kraj. Ali ne možemo, i ništa što sada uradimo neće nam vratiti našeg malog brata, zar ne?” Avada

208

Anna

Dora je ponovo klimnula glavom, a suze su joj se skupljale u očima. Primetila je da su reči njene sestre odjek njenih sopstvenih misli od pre samo nekoliko trenutaka. „Pa ne misliš li onda da je najbolje što sada možemo da uradimo za Alfija da gledamo napred i živimo svoje živote najbolje što možemo, umesto njega?” Dora je obrisala oči dok je njena sestra nastavljala.

„Možda je prerano da me pustiš ponovo u svoj život. Ono što sam uradila onog dana... i ono kako sam otišla... pa, ne bih te krivila.” Dora je progutala knedlu. Nije znala šta da kaže na to.

„Ali dopusti da ti kažem samo jednu stvar”, nastavila je Kasi. „Posle sveg mog pričanja i analiziranja, Bil Drajden pomogao mi je da to najbolje sagledam.” Raširila je ruke. „Vraćanje ovog vrta u život... sve je to za Alfija. Sve sam uradila za njega, to je moj pokušaj iskupljenja, ako ti se tako više sviđa. Vratila sam ga u život, to je neki način izlečenja.” Kasi je spustila dlan na Dorinu ruku. ,,A sada u tebi raste život.” Pogledala ju je značajno. „Vreme je da to zaboraviš, Dora. Vreme je da nastaviš dalje. Ne možemo ga vratiti, ali možemo da ga se sećamo kroz stvari koje uradimo u sopstvenim životima.” Dora je klimnula. Odjednom je imalo smisla. Sve protiv čega se borila i sve čega se plašila iznenada se istopilo. Nije morala da se plaši. Nije morala da oseća krivicu, jedino što je dugovala Alfiju, svojoj porodici i Denu bilo je da živi ispunjen život. Život proživljen dopola. Očeve reči odjekivale su joj u ušima. Svi su bili toliko zaokupljeni smrću da su zaboravili da oko njih postoji čitav beskraj života. Sedele su još neko vreme zajedno u tišini, obe slušajući zujanje insekata i ptice koje lete van senovite zelene sobe. Zrak sunca probio se kroz grane vrbe i obasjao Dorino krilo, topao kao mačka, i dok je sedela tamo, pored sestre, osetila je kako je obliva neočekivan i beskrajan mir, osećaj smirenosti kakvu dugo, dugo nije osetila. Zamislila je svoju majku u kuhinji u Kliftopsu kako ređa ruže dugih drški u jednu od Dafninih kristalnih vaza, i Ričarda sa svojim osetljivim stopalima u papučama kako čita novine u svojoj bež dnevnoj sobi dok ga Vajolet dvori. Pomislila je na svoju sestru kako kleči iznad zemlje i tera biljke i seme da ožive, i na Dena u njegovom studiju kako oblikuje glinu i vosak u prelepo novo delo. A onda je pomislila na bebu, majušno, sklupčano biće ugneždeno duboko u njoj, sa sopstvenim savršenim srčanim ritmom. Pomislila je na sve njih, i dok je to činila, osetila je kako je preplavljuje još jedan talas spokojstva.

Avada

209

Anna

Helen

Današnjica Helen je bila u vrtu i čupala čkalj i ladolež iz leja s cvećem ispod kuhinjskog prozora kada je čula oštro zvrčanje telefona. Brzo je ustala, skinula baštenske rukavice i ušla u kuću, nadajući se da će stići pre nego što onaj ko je zvao odustane. Imala je sreće. „Halo?” „Mama, ti si?”

Helen je zastao dah u grlu. „Dora?”

„Da.” S druge strane veze nastupila je tišina i Helenine misli ispunile su se zbrkom pitanja i misli. Zašto je Dora zvala? Nisu razgovarale od njene posete ranije tokom godine. Možda nešto nije u redu? Da li je beba dobro? „Šta se desilo?” pitala je. „Ništa, sve je u redu.”

„Beba je dobro?”

„Da”, rekla je Dora iznenađenim glasom. „Beba je dobro. Svi smo dobro”, dodala je. „O, u redu.” Helen se opustila.

„Pitala sam se... pomislila sam da bi možda... da li bi volela da dođeš na dan u London?” Dora je izbrbljala pitanje, a Helen je osetila kako joj se srce nadima od neočekivanih osećanja. ,,U posetu? Da te vidim?” „Da.”

„Kada?” „Mislila sam sledećeg vikenda - ali ako ne možeš, mogle bismo...”

„Ne”, rekla je Helen brzo. „Sledeći vikend mi odgovara.” U mislima je prošla kroz svoj raspored. Mogla je da pomeri neke stvari, to neće biti problem. „Sigurna si?” „Da.” ,,U redu.”

Usledila je još jedna duga tišina i Helen je mogla da čuje ćerkino tiho disanje s druge strane veze. ,,I svi ste dobro, nema nikakvih problema?”

„Nema, mama, sve je u redu.” Dora je dala Helen ime i adresu kafea u Primrouz Hilu, čajdžinice „Rozi Li”, zaklonjene od glavne ulice. Avada

210

Anna

„Biće lepo ponovo posetiti staru teritoriju. Pozvaću te ako ne budem mogla da nađem to mesto.” „Odlično. Vidimo se tamo sledeće subote u jedanaest?” „Da. Vidimo se tamo.”

„U redu.” još jedna pauza. „Zdravo, mama.” „Zdravo, Dora.”

Helen je čula kako se na drugom kraju veze spušta slušalica. Stajala je u kuhinji i držala zujavu slušalicu uz grudi, osećajući kako joj neočekivana toplina preplavljuje srce.

Uhvatila je voz za London rano sledeće subote i stigla na stanicu Voterlu nešto pre deset. U roku od nekoliko minuta sedela je u vozu na severnoj liniji metroa jureći ka Čok farmu. Vagon je bio gotovo prazan, ali je još nosio mirise hiljada tela koja su prošla kroz njegova vrata tokom sedmice. Udahnula je njegov topli i teški miris i to ju je vratilo u vreme kada su ona i Ričard živeli u severnom Londonu, kao tek venčani mladi par i nervozni roditelji početnici. Činilo se kao da je od tada prošao čitav život. Toliko toga se desilo od onda. Mlada žena otprilike Dorinih godina sedela je naspram nje. U nosu je imala dijamantski klin, koji je smelo svetlucao pod veštačkim osvetljenjem, i klimala glavom u ritmu muzike koja je izbijala iz malenih belih slušalica. Helen je uhvatila njen pogled i nasmešila se. Devojka je jedva primetno izvila uglove usana u znak pozdrava pre nego što je učtivo skrenula pogled ka reklamama iznad Helenine glave. Naravno, shvatila je, prošlo je previše vremena. Nije bila u formi kada su u pitanju bila pravila ponašanja u podzemnoj železnici.

Helen je skrenula pogled i počela da čačka svoju kartu za metro, puštajući misli da odlutaju nazad do Dorinog telefonskog poziva. Bio je čudan. Dora nije nagovestila zašto ju je iznenada pozvala u London. Poslednji put kada su se videle bio je u Kliftopsu, kada je Dora objavila da je trudna i kada su razgovarale o Alfiju, mada nelagodno. Od tada je Helen mučila sebe zbog načina na koji se ponela. Dora joj se obratila, a ona ju je odgurnula. Ponovo je izneverila svoju porodicu. Proganjale su je misli o njihovom susretu i bila je ljuta na sebe što se toliko plašila da kaže istinu svojoj ćerki, kada je bilo jasno da je baš to trebalo da čuje.

Helen je posle toga pomišljala da je pozove, ali svaki put kada bi krenula ka telefonu, svaki put kada bi zastala u kuhinji s rukom iznad slušalice, želeći da razgovara s njom, čula bi tihi, uporni glas koji joj je govorio: Ne radi to. Nisi joj potrebna. Ostavi je na miru. Pokazalo se da je bilo lakše otići i zaokupiti se svakodnevnim životom, nastaviti svoju tihu rutinu pored obale, nego podići slušalicu i suočiti se sa ćerkom. To je bilo čudno u Kliftopsu. Od trenutka kada su se preselili tamo, ona ga je smatrala svojim zatvorom, mestom od kog je samo želela da pobegne. Onda, posle Alfija, on je postao njena kazna. A kada je Ričard otišao, znala je sa apsolutnom sigurnošću da je to krst koji mora da nosi. Ričard nije želeo da živi tamo, to je savršeno jasno rekao tokom njihovih napetih brakorazvodnih pregovora, pa je ona ostala, smatrajući pustu staru kuću sredstvom za iskupljenje. Pokazalo se da je ona, natopljena uspomenama na gubitak Alfija, težak krst. Ipak, tokom godina, desilo se nešto neočekivano. Kao da joj se kuća polako uvukla u kosti i oko nje obavila svoje teške kamene zidove, uvlačeći je u svoj utešni zagrljaj. Možda su u pitanju bila ostala sećanja koja je kuća nosila, sećanja na srećnija vremena s Ričardom i decom, o kojima je povremeno imala snage da razmišlja. A možda su je i vrt po kom je Avada

211

Anna

čeprkala, jednostavni zadaci otkidanja precvetalih ruža, plevljenja čkalja ili sakupljanja jabuka u voćnjaku podsećali na prirodan red stvari, plimu i oseku života koje su bile i bezvremene i neumitne. Čak i stvari koje je spočetka prezirala, kao što je velika zveketava „aga”, prašnjava zbrka antikviteta i slika, ili stari prozori kroz koje je zviždala promaja i koji su zveckali i jaukali na oštrom morskom vetru, počele su da deluju kao stari prijatelji. Shvatila je da je preuzela ulogu staratelja: ona je postala neka vrsta čuvara velikog imanja. Kao da se starala o njemu - možda za sledeću generaciju? Nju je više nego ikoga drugog iznenadilo što je došla do toga, ali ako je tokom proteklih desetak godina išta naučila, bilo je to da je život pun neočekivanih obrta i preokreta, kako dobrih, tako i loših.

A sada je Dora pozvala nju. Načinila je sledeći korak i pozvala je u London, a ona nije mogla da se ne pita da li je to, najzad, znak da će se vratiti na kolosek. Možda i nije toliko blesavo zamišljati sebe kao deo ćerkinog života, radovati se što će s njom podeliti sreću prvog unučeta. Znala je da je to više nego što zaslužuje, ali nije mogla da se odupre malom izvoru nade koji je penušao u njoj. Ovo je delovalo kao njena poslednja prilika da premosti jaz. Dan je bio blag za septembar, mnogo topliji u prestonici nego na dorsetskoj obali, i dok je Helen napuštala stanicu metroa i polazila zakrčenim putem, pored bučnih automobila sa smrdljivim izduvnim cevima i škripavim kočnicama, morala je da skine kaput i zavrne rukave. Prošla je pored ofucanih radnji za hemijsko čišćenje, piljarnica s tužnom izloženom ponudom smežuranog voća i povrća i blokova socijalnih stanova od crvenih cigala, a onda je skrenula levo na Primrouz Hil roud. Zelena trava parka pružala se primamljivo s desne strane, ali ona je nastavila putem, želeći da na vreme stigne u kafe.

Čajdžinica „Rozi Li” bila je uvučena na kraju tihe ulice oivičene otmenim viktorijanskim kućama. Izlog same čajdžinice bio je ukrašen lepom nadstrešnicom pokrivenom ružama, a na pločniku je bilo nekoliko stolova pokrivenih šarenim stolnjacima i stolica s jastučićima, već zauzetih mušterijama koje su upijale sunce. Prošla je kroz ulazna vrata u udobnu unutrašnjost.

Diskretna spoljašnjost kafea bila je u suprotnosti sa zujanjem i žamorom ljudi unutra. Stolovi su bili prepuni samouverenih mladih profesionalaca koji su pričali mobilnim telefonima, ispijali bele kafe i čitali nedeljnike. Helen se osvrnula tražeći mesto, očajavajući što nema praznih stolica, sve dok joj pažnju nije privukla ruka koja je energično mahala. „Mama! Ovamo.” Bila je to Dora. Sedela je u udaljenom uglu za stolom za dvoje, sa čajnikom već ispred nje. Činilo se da nije samo Helen stigla ranije. Mahnula je ćerki pre nego što se provukla između zakrčenih stolova do nje. „Zdravo.” Dora je ustala i Helen ju je cmoknula u obraz i stegla joj ruku, primetivši sa zadovoljstvom blago ispupčenje Dorinog stomaka ispod majice. „Odlično izgledaš”, dala joj je kompliment. „Sijaš.” „Hvala, mama. Sviđa mi se tvoj novi friz.”

Helen je stidljivo potapšala svoju kosu. „Malo je kraća nego što sam očekivala, ali navikavam se.” Dora se nasmešila. „Pristaje ti.” „Hvala.”

Avada

212

Anna

Sela je naspram ćerke i složila kaput na krilo, poravnavajući tkaninu drhtavim rukama. Odjednom ju je nervoza savladavala. „Kako se osećaš?” pitala je. „Da li su jutarnje mučnine još gadne?” „Ne, oslabile su pre nekoliko sedmica. Sada sam dobro.” „Odlično. To je odlično.” Pogledala je Doru i mogla da vidi da je to istina. Obrazi su joj bili malo obliji, grudi malo punije, a koža i kosa sijale su od života. Izgledala je prelepo. Konobarica sa cvetnom keceljom pojavila se pored Helen, učtivo zastavši sa olovkom iznad blokčeta. „Želiš li ti još nešto?” pitala je Helen. „Ne, dovoljan mi je čaj, hvala.”

„Samo crnu kafu, molim” rekla je Helen, obrativši se devojci s keceljom, koja je nestala zabeleživši porudžbinu i ostavivši dve žene ponovo same. „Hvala što si došla”, rekla je Dora najzad. „Nisam bila sigurna hoćeš li doći.”

Helen se iznenadila. Da li je Dora zaista mislila da neće doći? Da li među njima zaista postoji toliki procep? Zabolelo ju je kada je shvatila da je dopustila da stvari izmaknu kontroli. „Bilo mi je drago što si pozvala”, priznala je. „Želela sam da te pozovem. Stvarno jesam. Toliko puta sam skoro podigla slušalicu, ali uvek bi me nešto zaustavilo. Pretpostavljam da nisam bila sigurna šta bi ti želela da čuješ od mene?” Njena poslednja rečenica završila se pitanjem, ali Dora je odgovorila samo laganim sleganjem ramenima. „Naravno da bih volela da si me pozvala”, rekla je najzad. „Stvarno?” „Da.”

„Ali stvari su bile tako teške... kada si poslednji put dolazila.” Dora je klimnula glavom. „Loše sam to izvela.” Dora je ponovo klimnula. Zaslužila sam to, pomislila je Helen.

Baš tada se konobarica vratila s kafom. Helen se na trenutak bavila sipanjem šečera, pažljivo otvarajući papirno pakovanje i mešajući zrnca u šolji, gledajući kako srebrna kašika pomera tamni vrtlog tečnosti ukrug. To je kao naš odnos, pomislila je Helen odjednom, mračan, dubok i gorko-sladak. Prestala je da meša, lupila kašičicom o šolju i spustila je pažljivo na tacnu.

„Pa”, rekla je, „evo nas.” Nervozno se osmehnula Dori. Činilo se da se Dora sprema da nešto kaže, ali onda je zastala i uzela plastificirani meni ispred sebe. Savijala ga je u rukama, praveći smešan fijukavi zvuk. Negde iza njih čovek je počeo glasno i njakavo da se smeje. Tek kada je taj zvuk zamro, Dora je progovorila. „Posetila sam Kasi pre nekoliko nedelja.” Helen se iznenadila. „O, zaista? Da li je ona dobro?”

„Da. Delovala je odlično.” Helen je osetila silno olakšanje. „Čini se da je pronašla svoj poziv, zar ne?” Dora je klimnula. „Da, izgleda da jeste.” Zaćutale su.

„Razgovarale smo o onom danu kada je Alfi nestao.” Avada

213

Anna

„Da?” Helenin glas zvučao je mirno, ali mogla je da oseti kako su joj se usta odjednom osušila, pa je drhtavim rukama dohvatila kafu. „Kasi mi je rekla nešto što nisam znala; nešto o tom danu; stvari o njoj... i o tebi.”

Helen je popila gutljaj kafe. Bila je pretopla, ali naterala se da je proguta, opekavši jezik i grlo dok je gutala. Evo, sad će. Ohrabrila se, pripremajući se za bujicu Dorinih optužbi i prekora, ali iznenadila se onim što je Dora sledeće rekla. „Iskreno, ne želim da zalazim u sve to. Mnogo sam se preispitivala i zaključila sam da način na koji se to desilo... sve pojedinačne odluke koje smo doneli tog dana, a koje su dovele do toga da smo izgubili Alfija, nisu bitne. Njega nema. Uvek ćemo živeti s tim. Pa, možda je vreme da prestanemo da se mučimo kajanjem?” Helen je zbunjeno pogledala Doru. „Znaš za... znaš za Tobijasa?”

Dora je polako klimnula. Helen je osetila kako crveni. Stid je još bio svež. „Znaš, želela sam da ti kažem tokom tvoje posete. Zaista jesam, ali još mi je teško da to izgovorim naglas. Još se osećam tako užasno zbog sopstvenih odluka.” Dora je klimnula glavom. „Nije važno, mama. Pomirila sam se s nekim stvarima. Nas četvoro proživeli smo previše bolnih godina krivice i žaljenja, zar ne? Jer sva žudnja, čežnja, sva tuga i bol koje osećamo, ništa od svega toga neće ga vratiti. Neće promeniti nijedan tren onog dana... neće pomeriti nijedan kamičak na onoj plaži.” Sada je Helen klimnula glavom. Gledala je svoje krilo. Nije želela da zaplače, ne sada. „Samo hoću da ti kažem da sada malo bolje razumem stvari. I htela sam da znaš da si bila u pravu, vreme je da se ostavim toga.”

Krajičkom oka Helen je videla kako Dora nežno trlja malo ispupčenje svog stomaka. To je bio tako nesvestan, intiman gest zbog kog su suze koje je Helen obuzdavala iznenada slobodno potekle. Sedela je, oborene glave, nečujno plačući dok nije osetila kako joj Dora stavlja papirnu salvetu u ruku.

„Uzmi.” „Izvini”, šmrcnula je Helen, tapkajući salvetom oči. Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da se pribere, a onda je pogledala Doru. „Stvarno nisam htela da se raspadnem pred tobom. Danas sam, u stvari, htela da ti se izvinim.” Primetila je da je Dora iskosila glavu. „Znaš, zbog mog užasnog ponašanja kada si dolazila u posetu. Znam da nije tako delovalo kada si mi rekla, ali oduševljena sam zbog tvoje trudnoće. To su divne vesti. Ti i Den bićete odlični roditelji, ne sumnjam u to.” Sada je Dora skrenula pogled.

„Dora, molim te, pogledaj me. Moram ovo da ti kažem. Važno je.” Dora je podigla glavu i Helen je videla da se u očima njene ćerke skupljaju suze.

„Boli me da ti to kažem, ali mali deo mene bio je ljubomoran kada sam čula tu vest, Dora. Znam da to zvuči blesavo. Ja sam ti majka. Više nego išta želim da i ti to budeš. Ali nisam mogla da se oduprem zavisti zbog novog početka koji si dobila. To je novi život, nova avantura.” Helen je zastala, provukla prste kroz kosu. „Teško je stariti, pogledati se u ogledalu i videti kako te vreme gazi.” Avada

214

Anna

„Ne moraš da objašnjavaš ako ne želiš, mama. Ne bih volela da sve opet raskopavam.”

„Ne, Dora, moram ovo da kažem. Ne pokušavam da izmamim tvoje saosećanje. Načinila sam svoje greške - tako mnogo njih. I sada živim s kajanjem. Nisam shvatala šta sam imala dok to nisam izgubila: tvog oca, Alfija, vas devojke. Ali možda će nešto dobro izaći iz ovoga, možda moje greške mogu nekako vama da pomognu.” Dora je još jednom polako klimnula glavom. „Kada je Alfi nestao, nisam mogla da se suočim s realnošću onoga što sam učinila. Tražila sam da okrivim bilo koga osim sebe i tako mi je žao što si se ti zbog toga opekla. Bila sam užasno nepravedna prema tebi, Dora. Tako mi je žao.” Dok je Helen gledala Dorine oči, videla je iza suza još nešto, obris nečega - možda olakšanja - što je preletelo preko ćerkinog lica.

„Izneverila sam i Kasi”, nastavila je, željna da sve prizna. „Nisam primećivala šta joj je potrebno. Gurala sam je po svom planu, nagomilavala na nju svakakve pritiske. I naravno, možda i više nego išta, izneverila sam Alfija. Nisam bila tu da ga zaštitim kada sam mu bila najpotrebnija. Uradila bih bilo šta da vratim vreme i sve ispravim. Ali ne mogu. Mogu samo da sedim ovde ispred tebe i kažem ti da mi je žao. Žao mi je što sam te povredila, što sam povredila sve vas.” Dora je polako klimnula glavom. ,,U redu je, mama. Svi smo napravili svoje greške. Sigurna sam da si imala razloge za svoje odluke. Ne moramo ponovo da prolazimo kroz sve to. Bilo mi je samo važno da ti kažem da sve to možemo ostaviti iza sebe. Meni je sve to kao voda ispod mosta. Sada sam dobro.”

Helen je ponovo oborila pogled. Kaput joj se zgužvao u krilu i ona ga je poravnavala dlanom. Očajnički je želela da pita Doru može li da joj oprosti, da li će joj dopustiti da se nekako iskupi. Želela je da zna da li može ponovo da bude mali deo njenog života, ali činilo se da je to još uvek previše.

Čovek iza njih još jednom se glasno nasmejao. Dora se osvrnula, a zatim ponovo pogledala Helen, prevrnuvši očima. „Da odemo odavde?” Helen je klimnula i Dora je mahnula konobarici, ostavivši Helen da diskretno obriše suze i mrlje od maskare vlažnom salvetom koju je još stezala u ruci. Kada su platile račun, Helen je predložila da prošetaju do Primrouz Hila. Još nije bila spremna da se rastane od Dore, a ni u Kliftopsu je ništa nije čekalo. Sunce je sijalo i prijalo bi joj da protegne noge pre dugog putovanja vozom. „Nisam bila ovde godinama”, priznala je dok su polazile jednom stazom ka vrhu. „Još otkad ste Kasi i ti bile male. Tvoj otac i ja doveli smo vas ovamo jednog prolećnog dana kada su procvetali maslačci. Sećam se da je Kasi htela da se kotrlja do dna, ali je morala da stane na pola puta. Bilo joj je muka.” Helen se nasmejala i videla je da se i Dora smeši. „Londonsko oko i Gerkin tada još nisu postojali, naravno. Bože, sigurno je prošlo više od dvadeset godina od tada.” „Da”, složila se Dora tiho.

Išle su još malo dok nisu stigle do prazne klupe savršeno postavljene za razgledanje urbanog pejzaža. „Da sednemo na minut?”, pitala je Helen.

Avada

215

Anna

Dora je klimnula i smestile su se jedna do druge, upijajući pogledom užurbani grad. Helen je mogla da vidi kako im visoke kule od betona i stakla namiguju na suncu, i svemirski BT toranj preko vrhova krošnji u Ridžents parku. Sve je to bilo tako poznato, kao slika koju je gledala pola svog života. Na neki način, shvatila je da se ne oseća drugačije od mlade žene kakva je bila pre svih tih godina kada se doselila u London s Ričardom. A ipak, tako mnogo stvari desilo se od onda. Duboko je udahnula, a onda spustila dlan na Dorinu ruku, zagledavši se pažljivo u morski zelene oči njene ćerke. „Znam da nisam uvek bila dobra majka.”

„Mama...” Dora je podigla ruku da bi je prekinula, ali Helen ju je zaustavila. „Ne, pusti me da kažem ovo. Moram ovo da kažem.” Dorina ruka pala je pored nje.

„Nisam bila dobra prema tebi. Izneverila sam te.” „Mama, stvarno ne moraš...” „Da, moram.”

Dora je ponovo zaćutala. „Nije trebalo da ti dopustim da poneseš ni trun krivice zbog Alfijevog nestanka, niti ijedan trenutak kajanja. Dobra majka zaštitila bi te od svega toga.” Helen je videla kako suza polako klizi niz prelepo ćerkino lice. Pružila je ruku i obrisala je. „Tako mi je žao što sam te izneverila. Tako mi je žao što sam te povredila. Hočeš li mi oprostiti?” Dora je uzela Heleninu ruku.

„Biti majka je divan posao, ali nije lak. To ćeš uskoro saznati. Ali znam da ćeš ti biti dobra majka svojoj bebi. A ako mi daš drugu priliku, pokušala bih da i ja tebi budem bolja majka?” Helen je osetila kako sada i njoj teku suze. Spuštale su se kao kasna letnja kiša na kaput koji joj je ležao preko krila. Osetila je Dorinu ruku u svojoj i čvrsto ju je stegla. Obe su previše grcale da bi govorile, sve dok Dora najzad nije došla do glasa. „Hajde da idemo polako. Malim koracima, važi?”

Helen je klimnula glavom. „Na kraju”, dodala je Dora, „ovom malenom biće potrebna baka, zar ne?” Pokazala je ispupčenje svog stomaka. Helenino srce je poskočilo. „Možda bismo mogle ovo da ponovimo neki put?” pitala je. „Pre nego što se beba rodi?” Zaustavila je dah, čekajući ćerkin odgovor. Dora je polako klimnula glavom. „Volela bih to.”

Dve žene su još neko vreme sedele na klupi, u tišini posmatrajući ostale kako idu uz strmo brdo ka njima. Jedni su išli brzo, drugi polako. Neki su trčali, a jedno ili dvoje vukli su se veoma polako, zastajkujući na svakih nekoliko minuta da dođu do daha. Međutim, ma kakav ritam imali, Helen je primetila da su svi nastavljali dalje uzbrdo, nogu pred nogu, penjući se sve bliže vrhu. Avada

216

Anna

Dora

Današnjica Majstori su se već pentrali po krovu stare fabrike kada je izašla kroz teška metalna vrata i pošla niz stepenice i na ulicu. Bili su tu od sedam ujutro, podizali lim i oluke i spuštali velike komade filca i asfalta niz tobogan u kontejner. „Zdravo živo!”, doviknuo je jedan, mahnuvši joj kada je izašla na pločnik. Nasmešila im se. „Vidimo se.”

Bili su vesela gomila. Larmali su prekovremeno otkako su dan ranije počeli da rade, ali bili su vredni i učtivi i Dori nije smetalo njihovo šegačenje. Osećala se dobro, jer su najzad nešto radili s krovom koji je prokišnjavao, naročito sada kada je toplina leta prolazila i kada su se vraćali u poznato sivo jesenje curenje. Srećom, bio je još jedan suv dan, oštar i vetrovit, i dok je Dora išla ulicom, mogla je da vidi smežurane braon listove i prazne kesice od čipsa kako jure pored nje po pločniku. Imala je sreće: poluprazna tridesetosmica zaustavila se kada je ona stigla do stanice. Ušla je i sela u zadnji deo.

Još je bila pomalo ljuta na Dena, jer nije mogao da odloži intervju za lokalne novine. Znala je da je to odlična prilika da se za njega čuje i da bi članak mogao doneti nekoliko privatnih porudžbina, ali ultrazvuk je bio zakazan pre više nedelja. Bila je tužna što on neće biti tu da s njom podeli to iskustvo i da i sam vidi bebu. „Samo se postaraj da nema moj nos... niti moje zube. Nemam para za zubara”, šalio se.

„Mislim da neće gledati zube, Dene! Da li si makar prelistao one knjige koje sam ti donela?”

„Naravno da jesam.” Ali po razigranoj iskri u njegovim očima, znala je da nije, bar ne još. ,,I siguran si da ne želiš da znaš pol?” Den je slegnuo ramenima. „Mislim da ne želim... a ti?” „Ne, volela bih da bude iznenađenje.”

„Dobro je, i ja.” Privukao ju je bliže. „Probaj da dobiješ jednu od onih fotografija ako možeš. Znaš, one crno-bele na kojima bebe liče na velike svemirske račiće. Pozvaću te čim završim s novinarom. Hajde da se nađemo posle.” Poljubio ju je jako u usta, potapšao njen sve veći stomak i otišao da se nađe sa svojim kontaktom u nekom kafeu u Ist Endu. Baš svemirski račić, razmišljala je, gledajući kroz musavi prozor autobusa prodavnice i kafiće na Eseks roudu kako se kotrljaju. Bila je uzbuđena zbog ultrazvuka. Biće to drugi put da vidi bebu, a sada je imala sasvim drugačije mišljenje o trudnoći. Ne samo zbog toga što se užasna magla jutarnjih mučnina najzad podigla već i zbog njenog trenutnog odnosa s Denom. Od njene posete Kasi u Svon hausu osećala se drugačije. Bila je nekako Avada

217

Anna

rasterećenija, vedrija i lepršavija, što je bilo smešno, jer nije morala da stane na vagu da bi znala da je već bila teža skoro dvanaest kilograma. Istina je bila da su i ona i Den znali da joj je poseta sestri pružila neku vrstu oslobođenja. Još je osećala Alfijevo odsustvo, još joj je nedostajao i priželjkivala je da su stvari drugačije, ali više nije mučila sebe zbog detalja njegovog odlaska, nije krivila sebe i nije tražila njegovo lice u gomilama ljudi. Još je upečatljivije bilo to što od onda nije imala nijedan košmar ili napad panike. Nikada neće biti u redu to što su ostali bez Alfija, ali Dora se osećala kao da je krenula dalje, kao da je najzad na pravom putu.

Spustila je dlan na stomak i pomilovala čvrsto, zategnuto ispupčenje. Bilo je tvrdo i toplo i ona je uživala u onome što je osećala pod prstima - nečemu tako solidnom, tako stvarnom.

U prednjem delu autobusa vrvelo je od aktivnosti kada je grupa dece ušla u vozilo, prevlačeći karte preko elektronskog čitača uz glasno klicanje i povike. Dečaci su pobegli sa časova, pretpostavljala je. Vatreni talas buke i kretanja bio je napad na njena čula. Videla je kako vetar nosi kose, marame i sakoe ljudi koji su prolazili pločnikom i odjednom je žudela da duva i preko nje. Skočila je i u poslednji čas probila se kroz vrata koja su zapištala. Još samo dve stanice, može da prepešači ostatak puta do klinike. Bilo je uživanje ne biti u kancelariji. Većina ljudi, znala je, sada će biti udobno smeštena za svojim stolovima, počeće rmbanje za taj dan, zuriće u monitore, razgovarati telefonom, sklapati ugovore, donositi odluke. Nije često mogla da doživi ovu stranu Londona, sate kada stariji ljudi izlaze na ulice, a mladi roditelji guraju kolica ka parkovima. Mogla je da čuje zujanje kurirskih bicikala kako se provlače kroz saobraćaj i videla je grupu turista koji su sedeli uz izlog kafea, raspravljajući se iznad mape i vodiča. Mimoišla se s bledom medicinskom sestrom, još u uniformi, koja se vraćala kući iz noćne smene, i odbila napad entuzijastičnog dobrotvora s fasciklom, koji je prilazio ljudima u prolazu. Bio je to isti grad i dalje dom - ali delovao je nekako drugačije, kao da je odjednom obasut drugačijim svetlom, prožet drugačijim ritmom. Pretpostavljala je da je to strana koju će češće viđati kada se beba rodi. Svi u agenciji bili su divni. Brinula je kada je trebalo da kaže Dominiku za trudnoću, ali on ju je samo srdačno zagrlio i rekao joj da o porodiljskom odsustvu razgovara s kadrovskom službom. Posao će je čekati kada se vrati. Ako je i bio iznerviran jer će tek unapredenog starijeg menadžera izgubiti na nekoliko meseci, frustraciju je dobro krio. Postepeno, kako se vest širila, devojke iz kancelarije okupljale su se oko njenog stola; sve su želele da znaju kako se oseća, kada je termin, da li je odabrala imena i da li zna kog je pola beba. Odjednom je postalo zastrašujuće stvarno otvoreno govoriti o trudnoći. Hvala bogu na Lili bez dlake na jeziku, koja ju je samo odmerila od glave do pete i rekla: „Prokletstvo, taman sam htela da te pitam gde si nabavila taj super brus. Cice ti izgledaju fantastično!”

Bolnica nije bila daleko od stanice i stigla je ranije, probivši se kroz lavirint hodnika i odeljenja do ultrazvučne klinike. Dora je rekla svoje ime na prijemu i smestila se u čekaonicu s tračerskim časopisom. Činilo se kao da će biti tu neko vreme. Nekoliko žena već je sedelo. Nadala se da neće trajati predugo, rekli su joj da dođe pune bešike i ona je već čeznula za toaletom.

Raširivši časopis preko krila, pretvarala se da čita članak o tome kako da dođete do savršenog tela za bikini, ali je, u stvari, neprekidno bacala poglede ka drugim ženama koje Avada

218

Anna

su čekale. Uglavnom su bile dvadesetih i tridesetih godina, osim jedne žene koja je delovala starije. Ona je nosila akten tašnu ozbiljnog izgleda i sedela je žurno kuckajući po svom bluberiju. Bilo je i partnera. Muškarci su se šetkali unaokolo, neki s nelagodom i postiđeni, govoreći tiho prigušenim glasovima, drugi glasni i ponosni, s dlanovima posednički postavljenim preko stomaka svojih supruga. Videla je užurbanog muškarca kako proleće jureći pomahnitalo kikotavo dete, dok je njegova partnerka gledala popustljivo se smešeći, a u najdaljem uglu sedela je jedna bleda i jadna žena, duboko dišući na usta dok je očajnički stezala papirnu kesu. Dora je prepoznala simptome jutarnje mučnine i dobacila joj stidljiv, saosećajan osmeh.

Nije želela da zuri u njih, ali nije mogla ni da se obuzda - najviše se divila njihovim stomacima. Pokušavala je da uporedi svoj sve veći stomak sa onima oko nje, odmeravajući se u poređenju s njima, ali to je bio težak zadatak. Svi su bili različitih veličina i oblika - neki su bili neprimetni, neki sićušni, a neki sasvim ogromni. Odjednom joj je delovalo neobično što sedi tamo, okružena s toliko nade i očekivanja, toliko nabubrelog novog života.

Jedna žena u sariju izašla je iz ordinacije, a za njom je išao njen partner, ponosno i pobedonosno. Dok je on razgovarao s recepcionerkom, Dora je posmatrala ženu kako gleda malu crno-belu fotografiju u svojoj ruci. Kao da nije mogla da odvoji pogled od nje. Dora je pomislila na Denovog „svemirskog račića” i nasmešila se. Par je zahvalio recepcionerki i otišao, a dok su oni izlazili kroz vrata, još dve žene ušle su u prostoriju. Imale su iste kose vesto podšišane paž frizure - i držale su se za ruke. Jedna od njih očigledno je bila trudna. Videvši ih, Dora se setila Kasi. Mnogo je razmišljala o sestri tokom proteklih nedelja. Bilo je teško ne činiti to. Nije bilo bitno da li je njena sestra lezbijka. Nije bilo bitno koga njena sestra voli. Bilo joj je drago što joj je rekla. Bilo joj je drago što Kasi može da bude otvorena o svojoj seksualnosti. Kriti jedan tako važan deo sebe... pa, to nije bilo lako... a uprkos Kasinim grubim rečima i hvalisanju, Dora je znala da se njena sestra plašila da im kaže, nikada ne znajući kako će oni reagovati. Ipak, bilo joj je drago što je znala i što Kasi ima nekoga ko je čini srećnom.

Međutim, one druge tajne koje joj je Kasi otkrila onog dana u vrtu Svon hausa, tajne koje su potresle same temelje Dorine dugotrajne griže savesti, namučile su Doru. Mislila je ono što je rekla majci prethodnog meseca na Primrouz Hilu: zaista je verovala da je vreme da krenu dalje i ostave prošlost za sobom, ali ipak, kad god bi se setila Kasi i stvari koje joj je ispričala o onom danu, Dora se borila.

Ležala je budna noću i zurila u tavanicu, u mislima ponavljala tu scenu iznova i iznova, pritiskala pauzu, premotavala i ponovo je puštala, sve dok se nove slike koje joj je Kasi dala nisu preplele s njenim sećanjima na taj dan. Delovi su se sklopili kao u ogromnoj slagalici. Sada je mogla da se odmakne i vidi celu tužnu priču pred svojim očima, skup svih uloga koje su svi odigrali, i mada je bilo olakšanje najzad shvatiti ceo događaj, to je donelo i nove mučne emocije.

Osećala je ljutnju. Ljutnju jer je Kasi bila tako okrutna... tako sebična... jer je onako odgurnula Alfija, a zatim tako dugo krila svoje greške i s tako bolnim, trajnim posledicama. A ipak, znala je da su to bile greške... sebične, tinejdžerske, ali ipak greške. Dora je u duši znala da Kasi nije želela da se Alfi udavi tog dana... nije želela da on umre. Nije bilo nikakvog predumišljaja u njenim delima, ničeg zlonamernog ili zlog u onome što je učinila. A Dora je Avada

219

Anna

znala, bolje nego iko drugi, ako je suditi po njenoj ličnoj agoniji tokom protekle decenije, njena sestra prošla je kroz pravi pakao. Ona je zaista patila. Pa ipak, nešto ju je sprečilo da pozove Kasi. Znala je da ako ne može da oprosti sestri zbog njene uloge onog dana, onda neće moći zaista da ostavi sve za sobom i krene dalje od tragedije koju su delile. Znala je da ako to ne može da uradi, samo će zavaravati sebe, ali ipak nije znala da li je spremna da se ostavi gneva koji je osećala. On je još bio tu, topao i stvaran i ona jednostavno nije znala kako da ga se reši. „Dora? Da li je tu Dora Tajd?”

Sestra koja ju je prozvala trgla je Doru iz misli. Dohvatila je svoju torbu, kruto ustala sa stolice i krenula ka ordinaciji. Dočekala ju je nasmejana tehničarka, rekla joj da legne na krevet, a onda se okrenula da podesi uređaje pored njih. ,Ja sam Marija. Plašim se da će ovo biti malo hladno”, rekla je dok je istiskivala hladan gel na Dorin stomak. „Da li vam je bešika puna?” „O, da”, zaječala je Dora.

„Dobro je. Ne brinite, nećemo dugo. Da li vam je ovo prva beba?” Dora je klimnula.

„Divno, pa, hajde da pogledamo, hoćemo li?” Dora je ponovo klimnula, odjednom nervozna, i sa očekivanjem se zagledala u veliki ekran iskošen iznad nje. Sve dosad, ovaj pregled delovao je kao rutina, kao prilika da baci još jedan pogled na bebu, ali sada, dok je ležala okružena medicinskom opremom i aparatima koji pište, bila je prestravljena. Šta ako nešto nije u redu? Šta ako se nešto desilo bebi, a da ona nije ni primetila? Želela je da je Den tu. Marija je pritisnula sondu uz njenu kožu i pomerala je gore i dole i ukrug sve dok se, odjednom, ekran nije ispunio sivim i belim linijama i čudnim zavijucima. Dora se pažljivo zagledala u sliku, žena je pomerila sondu niže preko njenog stomaka i on se pojavio: oblik sićušnog ljudskog bića ugneždenog duboko u njoj. Mogla je da vidi profil glave, mali prćasti nos i krivinu kičme pre nego što se slika promenila i Dora izgubila konturu. „Izgleda da ovde imamo nekog vrtiguza. Vaša beba upravo se okrenula. Pokušaću da vratim sliku. Hajde, maleni.” Tehničarka je gurnula sondu dublje uz njenu kožu. Dora se gladno uhvatila za njene reči. Vrtiguz. To je zvučalo dobro. To je zvučalo zdravo. Denu će se to dopasti. Zanemarivala je neprijatan osećaj u bešici. Tehničarka je mogla da gura koliko joj je bilo volja, što se Dore ticalo, samo da baci još jedan pogled na malu osobu u njenom telu. I iznenada, ona se opet pojavila, definitivno beba, a ne račić. Dorine oči nekontrolisano su se ispunile suzama dok je gledala majušno biće kako se migolji i šutira. „Dobri, jaki otkucaji srca”, rekla je Marija dok su slušale bebino srce koje je lupalo kao kopita u galopu. „Zvuči brzo, da li je to u redu?”

„Da, savršeno normalno.” Čačnula je nešto na aparatu i označila nekakve nedefinisane crne mehuriće na ekranu. „Imamo četiri komore srca.” Još jedna pauza. ,,I imamo cirkulaciju krvi. Sve izgleda dobro.” Dora je progutala. Avada

220

Anna

„I vidite, evo ruke”, rekla je Marija. Pomerila je malo sondu i uvećala jedan mutni odeljak slike. „Pet prstića na levoj ruci.” Ponovila je postupak. ,,I pet na desnoj. Sve je dobro.” Dok se pregled nastavljao, Marija je proverila zastrašujuće dugačak spisak delova tela i funkcija, stvari o kojima Dora nije ni znala da treba da brine, kao što su dužina kostiju, veličina glave i protok krvi kroz pupčanik i bubrege. Dora je shvatila da je jedva disala. Toliko vremena pitala se da li uopšte da zadrži ovu bebu, da čak nije ni pomišljala na sve strašne stvari koje bi s njom mogle poći naopako. Srećom, njena nervoza bila je kratkog veka - beba je položila sve testove s najboljim ocenama. „O, vidite li ovo?” pitala je Marija dok je uvećavala snimak. „Vaša beba sisa palac. Da vidim mogu li da vam napravim tu sliku.”

A onda, prerano, bilo je gotovo. Dora je napustila kliniku, zaštitnički stežući bebinu crno-belu sliku. Jedva je čekala da je pokaže Denu.

Nije morala da se vrati u kancelariju još sat, pa je stala u red pred malom sendvičarom da kupi tost sa sirom, a onda sela na klupu u majušnom vrtu, gledajući trag mlažnjaka koji se pružao preko sićušnog komada plavog neba. Iako se sunce pojavilo u retkoj jesenjoj ulozi, bilo je hladno. Privukla je jaknu oko sebe, primetivši da više i ne može da je spoji na sredini. Izvukla je bebinu sliku iz torbe i sela za trenutak, diveći se njenom savršenstvu. Nije mogla da vidi nikakvu sličnost s njom ili Denom, izgledala je samo kao razmazani crtež male, malecke osobe, ali svejedno nije mogla da skine pogled s nje. Njihova beba. Ona i Den stvorili su čitav novi život. Bio je to kliše, znala je, ali izgledalo joj je kao pravo čudo. Sreća je ključala u njoj i shvatila je, prvi put, da jedva čeka da upozna svoje dete. Denov mobilni još je bio isključen. Intervju je verovatno dobro tekao, ali Dora je bila iznervirana. Htela je da podeli svoje uzbuđenje s nekim. Želela je da razgovara o ultrazvuku. Želela je da se smeje zbog lepršanja koje je mogla da oseti u sebi, a za koje ju je Marija uveravala da je osećaj bebe koja se kreće, i da se divi činjenici da u svom telu gaji osobu, živu bebu koja se migolji i šutira i sisa svoj palac.

Prevrnula je telefon u ruci, a onda ponovo pokušala da pozove Dena. Odmah je prebačena na glasovnu poštu. Iznervirana, počela je da pregleda imenik. Pogled na jedno ime naterao ju je da zastane. Zurila je u njega sve dok slova nisu počela da se mute. Njen prst oklevao je iznad malog zelenog dugmeta na tastaturi. Razmišljala je malo, a onda, ispravivši ramena, pritisnula dugme i prinela telefon uvetu. Činilo joj se da je prošla čitava večnost dok s druge strane nije čula poznati glas. „Kasi, ja sam... Dora. Kako si?” Nasmešila se. „Ja? Ja sam dobro. U stvari, divno sam. Upravo sam bila na ultrazvuku.” Slušala je kratko, a onda odmahnula glavom. „Ne, sve je u redu. Beba je odlično. Sve je na svom mestu, hvala bogu.” Nasmejala se sestrinoj reakciji, a onda zavalila na klupi. „Kako je kod tebe?” Dora je slušala sestrin odgovor dok se u razgovor nije spustila tišina. Znala je da je sad ili nikad, pa je uz duboki uzdah progovorila. „Čuj, pitala sam se... ako bi volela... znaš, da dođeš na večeru za neki dan... Da, mi smo u severnom Londonu. Nije predaleko.” Kasi je ponovo govorila i Dora se nasmešila. „Divno, povedi svoju devojku ako hoćeš? Možeš da upoznaš Dena. Znam da bi on voleo da upozna tebe.” Dora je slušala još malo, a onda klimnula. „I ja bih to volela.” Dok su dve sestre pravile plan, Dora je posmatrala kako se zlatni listovi u spiralama spuštaju s grana visokog bresta iznad nje, slećući pred njene noge kao mali blagoslovi. Avada

221

Anna

Kasi

Današnjica Rano ujutro na Badnji dan, Kasi se pažljivo izvukla iz Skarletinog toplog zagrljaja, pretrčala kroz promaju u sobi i stala pod topli mlaz vode iz tuša. Brzo se obukla, a zatim, pokupivši svoju malu putnu torbu i veliki buket belih ruža, božikovine i zimskog jasmina, tiho se iskrala iz Svon hausa.

Bio je to jedan od onih blaženo svežih zimskih dana koji su joj srce ispunjavali radošću. Već je bila dosadna zima, dani su bili mračni i turobni, ali tog dana nebo je bilo tirkiznoplavo, a bledo sunce presijavalo se srebrom kroz golo drveće. Lokalni taksi čekao je na prilazu, kao što je dogovoreno.

„Kuda?”, pitao je vozač dok je ulazila na zadnja vrata taksija. „Na stanicu, molim.” „Nema problema, ljubavi.” Gledao ju je u ogledalu. „Lepo cveće”, prokomentarisao je dok je uz tresak zatvarala vrata za sobom. „Hvala, to je za moju mamu.” „Ideš kući za praznike?” „Da”, rekla je Kasi uz stidljiv osmeh. „Idem kući.”

Bila je to Helenina ideja: Božić u Kliftopsu. Svi ponovo zajedno, kao u stara vremena. Kasi je bila nervozna. Nije se vraćala otkako je napustila kuću pre svih onih godina i bila je puna strepnje zbog povratka porodici i sećanjima koja su živela u staroj kući. Ali Helen je bila ubedljiva. Bilo je očigledno da želi da bude domaćica tog dana, da ih sve okupi, da ponovo izgradi mostove, a možda se i najzad pomiri s prošlošću - i ko je bila ona da tome stane na put? Možda će povratak tamo posle sveg ovog vremena biti težak, ali to je bilo samo na nekoliko dana, i ako su Ričard i Vajolet dovoljno odrasli da im se pridruže, zašto ne bi mogla ona?

Ipak, pozvala je Doru pre toga, tek da proveri. „Da”, potvrdila je Dora. ,,I Den i ja ćemo doći. I stomak, koji, ako smem da dodam, raste vrlo brzo. Neću moći ni da priđem moru da me ljudi ne bi pobrkali s nasukanim kitom.” Kasi se nasmejala. „Kladim se da izgledaš čudesno.” „Hmmm...”, odgovorila je Dora skeptično. „Čudesno ogromno.”

Nastupila je tišina. „Biće čudno, zar ne? Vratiti se...” „Da”, složila se Dora. „Hoće, ali mislim da je vreme.” „Da”, složila se Kasi.

Dve sestre ćaskale su još malo, obe obigravajući oko osetljivijih tema, ali činilo se da je odluka o Božiću doneta. Avada

222

Anna

Napolju je već bilo mračno kada se njen voz zaustavio na stanici Vejmut, ali Ričard ju je čekao po dogovoru, kragne kaputa podignute preko ušiju da bi se zaštitio od hladnoće. „Hajde”, požurivao ju je, uzimajući joj torbu i grleći je slobodnom rukom, „da te odvedemo na toplo. Svi su u kući. Čekaju te. A tvoja majka kuva jedno od svojih specijalnih jela.” Kasi je skeptično izvila obrvu. „Ne brini”, rekao je Ričard dok je pokretao motor automobila, „kiosk je otvoren do devet. Dora je već proverila.” Ričardov volvo preo je po ulicama Vejmuta, a onda po izuvijanim seoskim putevima. Malo-pomalo pa bi se iz mraka pomolila farma ili kuća, iznutra osvetljena jarkim svetlima. Kasi je videla porodice kako sede za trpezarijskim stolovima, jedu i smeju se, oblice kako bukte u ognjištima, jelke prepune kugli i lampica, uzbuđenu decu koja igraju igre i mole da još nekoliko minuta ne idu u krevet. „Kao reklama za Božić”, izgovorila je dok su prolazili pored još jedne jarko osvetljene seoske kuće. „Da”, složio se Ričard. „Valjda jeste.” Zastao je pre nego što je ponovo progovorio. „Drago mi je što si rešila da nam ispričaš šta se desilo tamo, znaš... sa Alfijem. Sigurno nije bilo lako.”

„Ne.” Nije znala šta bi drugo rekla. Ričard je pročistio grlo. ,,I, ovaj... pa, znaš da bi i Skarlet bila dobrodošla za Božić, da si želela da je povedeš. Nadam se da ne misliš...” Čak i u mraku Kasi je mogla da oseti vrelinu očevih obraza. Prekratila mu je muke. „Hvala, tata. Pitala sam je, ali već je imala planove. Možda bismo mogli da radimo nešto zajedno za Novu godinu?” „Da”, rekao je Ričard, „to bi bilo divno.” Zastao je i dao migavac. ,,U svakom slučaju, svima nam je drago što si ti odlučila da dođeš.”

„Pa, ne mogu da ostanem daleko zauvek, zar ne?” „Ne, pretpostavljam da ne možeš. Ali znam da će to mnogo značiti tvojoj majci. I meni, naravno.” Na delić sekunde skrenuo je oči s puta ispred njih i oni su se pogledali. Čak i u mraku automobila Kasi je primetila emocije u njegovim očima.

,,I meni je drago što sam ovde”, rekla je. Ćutali su sve dok Ričard nije pročistio grlo. „Kako je u Svon hausu? Hoćeš li nam najzad odati onaj tajni recept za musli?” Kasi se nasmešila. „Nije moj, Skarletin je, a ako bih ti ga rekla, mogla bih da se oprostim od života.” Ričard se nasmejao. „Pošteno. Da li ste sklopili onaj ugovor o distribuiranju?”

Kasi je klimnula glavom. „Da, na kraju je ispalo stvarno dobro. Počećemo polako, s nekim skupljim, nezavisnim prodavnicama, ali to će nam pružiti priliku da izgradimo bazu klijenata i upravljamo zalihama dok se širimo. Svi su uzbuđeni zbog toga.” Bila je to istina. Feliks i ostali bili su oduševljeni smerom u kom je krenuo posao „Tajnog vrta”. Ne samo što su pokrivali troškove života već su počeli i da stiču profit, koji je pažljivo skretan nazad u Avada

223

Anna

posao i Svon haus. Imali su planove da na proleće poprave drugi veliki staklenik i voćnjak pomorandži, da isprobaju nove recepte i proizvode, kao i da naprave polje na kom će kupci sami brati prolećne bobice. Čekalo ih je mnogo posla.

Ali to je bilo sledeće godine. Za sada, bilo je dovoljno vratiti se kući. Osećala je tremu kada bi pomislila na Kliftops i ljude koji su već bili tamo, čekajući njen dolazak. Prešla je dug put proteklih nekoliko godina, ali jedino mesto koje nije ponovo posetila bio je Samertaun. Nikada se nije vratila u mesto gde je sve počelo da se raspada. Znala je da je vreme za to, ali nije mogla da spreči strah. Bio je to poslednji korak.

Činilo se da je Ričard osetio njenu nervozu. „Nema još mnogo. Jesi li dobro?” „Aha”, klimnula je, a onda iznenađeno shvatila da ovaj praznik možda nije samo njoj čudan. „Kako je bilo... vratiti se u Kliftops posle sveg ovog vremena? Sigurno si i ti malo zabrinut, kao i Vajolet?”

Ričard se nasmešio. „Da si mi rekla na početku godine da ćemo svi biti ovde i zajedno proslavljati Božić... pa, onesvestio bih se. Nisam bio siguran kako ću se osećati kada se vratim tamo, ali je, u stvari, vrlo lepo biti u staroj kući, a ne nositi njen teret na plećima. Nisam ni shvatao koliko mi je teško padao. Čudno je kako vreme menja stvari, zar ne?” Kasi je pogledala oca i videla očigledno vedar izraz njegovog lica. „Valjda se svi nekako provlačimo”, nastavio je. „Tvoja majka je vrlo ljubazna, a Vajolet... pa, Vajolet ima toliko srce da mislim da sve ovo ne vidi nikako drugačije osim kao još jedan divan izgovor za zabavu.” Kasi se nasmešila. „Biće dobro videti Doru i Dena”, dodala je. „Dora me je prošlog meseca pozvala na večeru. Upoznala sam Dena i videla joj stomak. Tada je bio sasvim fin, ali kaže da je sad ogromna.” Ričard se nasmejao. „Jeste. Teško je poverovati da joj je preostalo još nekoliko sedmica. Izgleda divno, ali ako mene pitaš, rekao bih ti da će svakog časa pući!”

Kasi je pogledala kroz prozor i videla znak za Samertaun osvetljen farovima. Još kilometar. Skoro su stigli.

Helen ju je dočekala na ulaznim vratima. Izgledala je nervozno stojeći na vrhu stepeništa, s dugim džemperom ogrnutim oko tela, dok je Ričardov automobil išao uz prilaz. Kasi je zgrabila torbu i buket cveća sa zadnjeg sedišta, a onda odškriputala po šljunku do ulaznih vrata. Gledale su se samo trenutak, pre nego što je Kasi ušla u Helenine raširene ruke. „Divno je što si došla kući, Kasi.” Majčin zagrljaj bio je topao i čvrst. „Hvala, mama, drago mi je što sam došla.” Odmakla se od nje na trenutak i pustila Helen da joj popravi frizuru i stegne rame. „Ne plači”, dodala je Kasi, „ipak je Božić.” Helen je klimnula glavom i ugrizla se za usnu. „Znam. Nisam tužna. Srećna sam. Tako je lepo videti te. Divno je što ste obe kod kuće, zajedno.”

Kao na znak, Dora se pojavila u hodniku iza njih. „Lepo mi se učinilo da sam čula automobil! Stigla si na vreme za večeru, srećnice” Napravila je smešan izraz lica iza Avada

224

Anna

Heleninih leđa i ostavila Kasi da pokušava da uguši smeh. Dve sestre su se zagrlile i Kasi je osetila kako je gura Dorin tvrdi stomak. „Nisi se šalila”, rekla je Kasi, odmičući se i posmatrajući sestru, „ogromna si!” „Znam.” Dora je sijala i potapšala stomak. „Kako si putovala? Kakav je bio voz?”

„O, znaš već. Kasnio, prepun, smrdljiv... ali sad sam stigla. O...”, rekla je, setivši se cveća, „ovo je za tebe, mama.” Pružila je Helen buket. „Prelepo je. Je li iz vašeg vrta?” Kasi je klimnula. „Gajimo ruže u stakleniku.” „Pametno.” Helen je spustila glavu da pomiriše cveće. „Hvala ti. Hajdemo u kuhinju. Naći ću neku vazu, a ti možeš da mi ispričaš kako vam ide.”

Krenula je za majkom niz hodnik. Kuća je izgledala potpuno isto kao kada je otišla pre toliko godina. Isti izbledeli tapeti i teški hrastovi paneli, iste izgrebane lajsne i tepisi, čak i iste fotografije na stočiću pored kog je prošla. Na neki način, bilo je neobično utešno videti da su stvari u Kliftopsu ostale iste.

Helen je otvorila vrata kuhinje oslobodivši veličanstven miris pečene jagnjetine, belog luka i ruzmarina. Kasin stomak je zakrčao, a voda joj je pošla na usta. Shvatila je da nije jela ništa od ručka i da umire od gladi. „Nadam se da si gladna”, rekla je Helen kao da joj čita misli. „Napravila sam ogromno pečenje - previše za nas sedmoro. Ali možemo da jedemo hladne odreske za drugi dan Božića.” „Miriše tako dobro!”, uzviknula je Kasi. „Šta se dešava?” Helen se nasmejala. „Dobro, dobro”, podigla je ruke, „priznajem. Išla sam na časove.”

Kasi je progutala još jedan gutljaj ukusnog toplog vazduha koji je ispunjavao kuhinju. „Miriše kao da si našla odličnog učitelja.”

„O, verovatno najboljeg. Beti Drajden ponudila se da me uči. Jednom nedeljno odem kod nje i provedemo ceo dan petljajući po njenoj kuhinji. Provodi me kroz svoje omiljene recepte i uči me svim trikovima zanata. Ovo je njen recept: sporo pečena jagnjetina s belim lukom, ruzmarinom, indijskim krompirom i glaziranim povrćem.” „Njam! Izgleda da se putovanje isplatilo.” Helen se nasmešila. „Nisam valjda bila toliko loša kuvarica?”

„Ne odgovaraj, Kasi. To je zamka.” Dora je proletela kroz kuhinjska vrata s praznim poslužavnikom. „Tata traži flašu, a meni treba još vinskih čaša.” Stala je u pola koraka. „Šta to tako dobro miriše?” Naizmenično je skeptično gledala Helen i Kasi. „Da li je to... večera?”, pitala je s nevericom. Kasi je klimnula glavom. „Mama uzima časove kuvanja kod Beti Drajden.” „Vidi, vidi”, rekla je Dora. „Čekaj samo da kažem Denu da možemo da otkažemo odlazak po ribu i krompiriće.”

Helen se lukavo nasmešila. „Čaše i flaša su na stočiću u trpezariji. Uzmi one fine. Ipak je ovo posebna prilika.” Dora je klimnula. „Kasi, hajde sa mnom. Možeš da mi pomogneš oko čaša.”

„Idi ti”, složila se Helen, „ja ću samo da dovršim ovde. Pridružiću vam se za minut.” Avada

225

Anna

Kasi je krenula za Dorom u trpezariju. Sa zanimanjem je gledala sestru dok se kretala ispred nje. Primetilo se novo, prepoznatljivo geganje u njenom koraku, ljuljanje karlice i sveže uvijanje kukovima. Bilo je fascinantno videti je tako fizički izmenjenu, tako oblu i punu života. Dora se okrenula i uhvatila je kako zuri. „Čudno, jelda? Ponekad se vidim u ogledalu i moram da protrljam oči. Mislim, znam da sam trudna. Mogu da osetim kako me beba gazi, ali sve ovo”, pokazala je svoj naduti stomak. „Tako je... veliki!” „Mislim da izgledaš divno”, rekla je Kasi. Bila je to istina. „Znači, osećaš bebu kako se pomera?” „Da. Stvarno je vrtiguz. Hoćeš da osetiš?” Kasi nije bila sigurna, ali Dora je već zgrabila njenu ruku i spustila je na svoj stomak.

„Čekaj... samo što nije...” Kasi je zaustavila dah. Nije bila sigurna da će išta osetiti, ali onda je niotkuda došao jasan šut o njen dlan, uporno udaranje zamahnutim udom. „O, bože!” nasmejala se Kasi. „To je tako čudno. Fino, ali čudno.” „Meni pričaš! Trebalo bi da osetiš iznutra.”

Kasi se nasmešila. Nije bila sigurna da li će ikada osetiti rast bebe. To nije bilo nešto što je sigurno želela, ali bilo joj je drago zbog Dore. ,,Čoveče, znači, to mi je sestričina ili sestrić?” Nagla se ka sestrinom stomaku, ne sklanjajući ruku. „Zdravo, maleno, ja sam tetka Kas. Jedva čekam da se upoznamo.” Još jedan šut. Kasi se nasmejala. „Mislim da je to bilo zdravo'.” Kasi je još bila zaprepašćena Dorinim preobražajem od njene posete Oksfordu tokom leta. Nisu to bile samo fizičke promene na sestrinom telu već i spokoj kojim je odisala. Dora je, čini se, najzad razrešila svoje unutrašnje previranje i našla mir. Kasi je bilo drago što je vidi tako zadovoljnu. Samo trenutak dve sestre su ćutale. Kao da nijedna nije znala šta sada da kaže. „Hvala još jednom za večeru prošlog meseca”, počela je Kasi. „Bilo je prijatno upoznati Dena. Deluje divno.” Dora je klimnula. ,,I jeste takav. I ti se njemu sviđaš.” „Nisam bila sigurna da ćeš mi se javiti posle posete Svon hausu... znaš... hoću da kažem, Dora... da mi je mnogo značilo što si pozvala.” Uspela je da smireno izgovori reči.

Dora se smešila. „U redu je. Shvatila sam da ćemo teško nastaviti dalje ako sebi ne pružimo šansu, zar ne? Na kraju, imam samo jednu sestru.” Sada se i Kasi nasmešila. „Čoveče, baš ti se posrećilo sa mnom.”

Shvatila je da ne moraju više ništa da kažu. Moraće da prođe još vremena, ali osećala je kao da prijateljstvo između njih ponovo pušta korenje. „Pa, jesu li se mama i Vajolet već pofrkale? Nisam valjda propustila neku tuču u stilu 'Dinastije'?”, našalila se. Dora se zlobno nasmešila. „Svi su se ponašali vrlo pristojno, dosad.” „Sačekaj samo da svi popiju po nekoliko pića...” Dora se nasmejala. „Bože, ne govori to!” Avada

226

Anna

„Hajde”, rekla je Kasi podigavši poslužavnik s čašama, „bolje da se pobrinemo za to. Sigurno umiru od žeđi.” „I bilo je vreme!” povikao je Den kada su ušle u dnevnu sobu. „Zdravo, Kasi! Divno je videti te. Dobro izgledaš.” Privukao ju je u čvrsti zagrljaj i Kasi se prepustila osećaju jakih ruku i njegovom toplom, sapunjavom mirisu. Den joj se sviđao. Bio je drag, iskren i očigledno ludo zaljubljen u njenu sestru. Bilo joj je drago što je Dora najzad shvatila koliko je imala sreće. Dok ju je Den puštao, osetila je Gormlija kako staje pored nje i oduševljeno je udara repom.

„Zdravo, Gormli”, nasmešila se i potapšala psa po leđima. „Drago mi je što i tebe vidim!” „Red je na mene!” zapištao je ženski glas pored njih. „Hoću i ja da kažem zdravo.” Bila je to Vajolet, blistava u svilenoj ružičastoj haljini koja je otkrivala malo previše dekoltea i krajnje mnogo noge. „Zdravo, Vajolet, kako si?” Dve žene toplo su se zagrlile.

„Divno sam, hvala ti. Tako je lepo biti ovde. Baš ljubazno od tvoje mame što nas je ugostila za Božić? Baš sam pričala s Beti da je kuvanje za sve nas ogroman posao.” Kasi je klimnula. Dora je bila u pravu. Uprkos očiglednoj napetosti i neprijatnosti, svi su davali sve od sebe da atmosfera bude što je moguće normalnija. Ričard je stajao pored nje, sijajući dok je punio čaše kuvanim vinom. Okrenula se i ugledala Beti Drajden na jednoj od mekanih sofa. „Ne ustaj, Beti”, rekla je dok je starica pokušavala da se pridigne s mesta. „Ja ću doći do tebe.” Prišla joj je i poljubila je u obraz. Njena koža bila je kao maramica, ali meka, sa cvetnim mirisom pudera. „Kasi, divno je videti te.” „Hvala, Beti. Kako si?”

„O, držim se. Malo sam drhtava ovih dana i nedostaje mi moj Bil. Ali ne smem da se žalim. Medu nama, neki od staraca u selu su u mnogo gorem stanju od mene.”

Kasi se nasmešila. Beti je bilo skoro devedeset godina. Uzela je njenu izboranu ruku u svoju i stegla je. ,,I meni nedostaje Bil.”

Betine oči su se ovlažile. „Bio je vrlo ponosan na tebe, znaš. Baš mu je bilo milo kada si mu slala pisma i fotografije. Čitao mi ih je uveče.” „Njemu mogu da zahvalim za svoj posao”, rekla je Kasi. „Da nije bilo njega...” „O, pst!” ućutkala ju je Beti živahno mahnuvši rukama. „Samo te je tvoj naporan rad doveo dotle gde si sada. Bil te je možda malo pogurao na početku, ali zaslužila si svoj uspeh.”

Kasi je slegla ramenima. „Ipak, mogu zbog mnogo čega da mu zahvalim.” ,,U redu, narode”, rekla je Helen ušavši u sobu, „večera je poslužena. Da li biste izvoleli doći u trpezariju? I ponesite svoja pića. Ričarde, možeš li da poneseš vino?” Dora i Den pošli su prvi, s Denovom rukom zaštitnički prebačenom oko Dorinih leđa dok ju je izvodio iz sobe, i labradorom koji je kaskao uz njihove pete. Na vratima se Den nagnuo ka Dori i nešto joj šapnuo na uvo. Ona mu se nasmešila i dotakla njegov obraz. Vajolet je išla za njima, njišući se na svojim visokim potpeticama, dok je Ričard pomagao Avada

227

Anna

Beti da ustane sa sofe. Kasi je skupila njihove vinske čaše i odnela ih u trpezariju. Zavese su bile navučene, a na komodi i stolu upaljene sveće, pa je soba bila ispunjena mekom svetlošću boje ćilibara. Helen je na sto postavila beli stolnjak, srebrni escajg i sitne aranžmane od božikovine i zimskih bobica na svako mesto. „Divno izgleda, mama!”

„Hvala”, rekla je Helen odmakavši se da osmotri svoje delo. „Zaista izgleda fino i svečano. Vajolet je bila zadužena za cveće.” Dobacila je drugoj ženi osmeh, a Vajolet je zasijala ka njoj.

„Pa, Helen, moram reći, nešto miriše vrlo ukusno”, dodala je Vajolet, uzvrativši kompliment. Kasi je namignula sestri i gledala kako se Dora muči da zaustavi kikotanje.

„Ne stojte samo tako”, pozvala ih je Helen. „Sedite.” Prostoriju je odjednom ispunilo ćaskanje i kuckanje čaša i escajga dok su svi pronalazili svoje mesto i smeštali se. Ričard je obišao sto i dopunio čaše i tada su se svi namestili očekujući zdravicu. „Mislim da je jedino ispravno, složićete se”, rekao je pročistivši grlo, „da se ove večeri prisetimo prijatelja i članova porodice koji nisu tu? Naših dragih kojih nema.”

Kasi je videla kako njena majka gleda Ričarda i odobrava pokretom glave. Usledila je pauza, dok su svi razmišljali o onima kojih nije bilo za stolom. Dafne i Alfreda, Bila... i Alfija, naravno. Beti je tiho šmrcnula, a Kasi joj je stegla ruku.

„Za naše drage kojih nema”, ponovio je Ričard. Podigao je čašu i svi su u tišini ispili na tu zdravicu.

„Ako nemaš ništa protiv, Ričarde”, Den je ustao, baš kada su svi spustili vinske čaše na sto i sa iščekivanjem pogledali hranu koja se pušila na sredini stola, ,,i ja imam nešto da objavim.” Kasi je naizmenično gledala Dena i svoju sestru. Dorine oči su sijale, a obrazi primetno porumeneli. „Blizanci!” viknula je Kasi i svi su se zasmejali. „Ne”, rekao je Den, „koliko je nama poznato, unutra je samo jedna beba.” Zaštitnički je potapšao Dorin stomak. „Mada će vam biti oprošteno ako ste pomislili da su unutra osmorke, sudeći po mojoj veličini!”, dobacila je Dora i izazvala još smeha za stolom. „Ne, ozbiljno, hteli bismo s vama da podelimo još nešto.”

Svi za stolom zaćutali su od iščekivanja pre nego što je Dora iznenada ustala pored Dena i uzela ga za ruku. „Samo smo hteli da znate”, počela je sa osmehom, „da smo se jutros venčali u Londonu.” Svi su zaprepašćeno ćutali.

Kasi je pogledala Doru, pa Dena, pa opet Doru. Njena sestra smešila se od uva do uva. Brzo je pogledala majku, koja je sedela otvorenih usta i zurila u Doru s neprikrivenim iznenađenjem. Samo na tren Kasi je videla kako senka prelazi preko Heleninog lica, ali čim se pojavila, odmah je i nestala. Činilo se da se pribrala i blagonaklono nasmešila svojoj ćerki. Avada

228

Anna

A tada je prostoriju ispunila iznenadna buka. Vajolet je prodorno i oduševljeno vrisnula. Ričard je skočio sa svoje stolice i počeo divlje da drmusa Denovu ruku, uzbuđeno mu čestitajući. Helen je dohvatila Doru i privukla je u zagrljaj, dok je Kasi sedela mirno i smešila se svima, čekajući svoj red da čestita srećnom paru usred smeha, šale i suza.

„Kako ste to samo sakrili!”, vikao je Ričard. „Znači, iskrali ste se jutros i obavili to? Mislili ste da ćete moći da izbegnete gungulu, a?”

Kasi je videla kako Helen pušta Doru i ispitivački je gleda u oči. Znala je da je majka razočarana, verovatno zato što je bila isključena iz velikog događaja, ali bar se trudila da to sakrije. „Zar niste hteli zabavu? Priredili bismo vam divnu svadbu da ste je hteli, znate to. Uvek sam mislila da biste mogli da se venčate ovde u maloj crkvi u Samertaunu. Mogli smo da podignemo šator u dvorištu...” „Znam, mama”, rekla je Dora prekinuvši je. „Žao mi je ako se osećate kao da smo vas na prevaru isključili iz bitnog porodičnog događaja, ali tek ove nedelje rešili smo da to uradimo. Bilo je to impulsivno i stvarno nismo hteli veliku gužvu. Činilo nam se da je ovako ispravno. Nisam sigurna da li bih mogla ponovo da uđem u tu crkvu. Znaš?” Helen je klimnula u znak razumevanja. „Pomislio sam da je vreme da od nje napravim čestitu ženu”, dodao je Den sa osmehom, prebacivši ruku preko ramena svoje supruge. „Nisi previše razočarana, zar ne? Nama se zaista činilo da je to najbolji način.”

Helen je odmahnula glavom i nasmešila se. „Ne, draga, ako si ti srećna, i ja sam srećna.” Kasi je videla kako napetost nestaje iz majčinih ramena.

„Pa, ja nisam zadovoljna!” uzviknula je Vajolet teatralno. „Propade još jedan izgovor za elegantnu novu haljinu. Baš ti hvala, Dora!” Ričard je prevrnuo očima i svi za stolom prasnuli su u smeh.

„Izgleda da ćemo onda imati još jednu zdravicu”, dodao je. „Za srećni par... i srećan Božić!”

„Srećan Božić!” svi su zapevali. Dok je galama jenjavala, Beti Drajden nagla se ka Kasi. „Šta se to desilo, dušo?”, prošaputala je. „Hoće li dobiti blizance?” Svi su se složili da je Helenina hrana bila pravi trijumf. Njih sedmoro sedelo je za starim stolom od mahagonija, razgovaralo, smejalo se i gostilo pečenom jagnjetinom i savršenim kaberne sovinjonom koji je Ričard uz kitnjasti naklon doneo iz podruma. Kasi je jela i sa zanimanjem posmatrala dešavanja. Činilo se da su njeni majka i otac tokom poslednjih meseci postali prijatelji. U njihovim razgovorima postojali su vedrina i smeh kojih se nije sećala iz prethodnih godina. Sva napetost do pucanja, sve jedva prikrivene uvrede i oštre kritike - nestali su. Umesto njih ostali su iskreno, dobronamerno šegačenje i topla privrženost. Činilo se da su se njeni majka i otac najzad pronašli, kao dobri prijatelji. Posle večere, grupa se povukla u dnevnu sobu. Helen je skuvala kafu i iznela tanjir finih, domaćih kolačića koje je Beti ispekla ranije tog dana. Vajolet, pripita od crvenog vina i Avada

229

Anna

konjaka, pokrenula je urnebesnu igru pantomime koja je suprotstavila takmičarski duh Dore i Ričarda i sve ih naterala da piju i smeju se sve dok nije prošlo jedanaest. „O, gospode, zar je stvarno toliko sati?”, uzviknula je Beti, zureći u svoj sat. „Načisto sam zaboravila na ponoćnu misu!” Usledilo je mnogo poljubaca i zagrljaja dok se zabava završavala i svi jedni drugima želeli laku noć. Odlučeno je da Ričard, Vajolet, Beti i Den krenu u seosku crkvu. Kasi i Dora htele su da ostanu. Trebalo je raspremiti, a Dora je bila umorna. Sestre su stajale na pragu i mahale veseloj družini koja je odlazila u noć.

„Padam s nogu!”, uzviknula je Dora kada je poslednji zrak baterijske lampe nestao niz prilaz. „Samo ču da pomognem oko pranja sudova, a onda odoh u krpe, inače sutra neću biti ni za šta.” „Da, a mogla bi i da propustiš Deda Mraza ako ne ustaneš dovoljno rano!” zadirkivala ju je Kasi. ,,Ha-ha!” smejala se Dora. „ A ti spavaš u svojoj staroj sobi večeras?” „Valjda. Prosto sam pretpostavila...”

„Da, smestila sam te u tvoju sobu, Kas”, prekinula ju je Helen, došavši niz hodnik s preostalim čašama. „Imaš li nešto protiv? Ričard i Vajolet su u gostinskoj sobi. Dora i Den u Dorinoj sobi. Zato sam i tebe smestila u tvoju staru sobu. To mi je delovalo ispravno...” Helen je zaćutala i namrštila se, odjednom nesigurna. ,,U redu je, mama”, umirila ju je Kasi.

„O, dobro”, rekla je Helen. Činilo se da hoće da kaže još nešto. Njih tri stajale su nelagodno, čekajući dok ona najzad nije progovorila. „Znate šta, devojke. Znam da ste umorne. Hajde da prosto ostavimo ovaj džumbus do jutra. Htela bih da vam sada pokažem nešto. Dođite sa mnom gore.”

Devojke su klimnule, zainteresovane, i krenule za Helen uz stepenište, razmenjujući usput poglede. Činilo se da ni Dora ne zna o čemu je reč. Prošle su pored njihovih soba i nastavile pored kupatila dok nisu stale ispred Alfijeve stare sobe. Helen se okrenula ka njima uz dubok uzdah. „Mislila sam da je vreme da ispraznim Alfijevu sobu.” Dora je spustila dlan na majčinu ruku. „Mama, to je odlična ideja. Iskreno. Stvarno je vreme.” Helen je nervozno vrtela prsten na svojoj ruci. „Nisam bila sigurna da li ćete se vi uznemiriti zbog toga?” Kasi je odmahnula glavom. „Ne, vreme je da svi krenemo dalje.” „Znači, ne smeta vam?”

„Ne!”, obe su istovremeno ponovile. „Ozbiljno, mama”, rekla je Dora, „to je ispravna stvar. Sigurno je grozno živeti u ovoj kući sa ovim... ovim svetilištem koje stoji ovde potpuno isto kao onog dana kada je Alfi umro.” Helen je klimnula glavom. „Mislim da će biti olakšanje kada odnesem neke stvari. Pomislila sam da biste vi mogle biti uznemirene ako je promenim, ali zaista se čini da je vreme za to.” Avada

230

Anna

Kasi ju je uzela za ruku. „Možemo da ti pomognemo, mama, u redu? Ne treba to sama da radiš.” „Hvala, devojke. Počela sam s nekim sitnicama ranije ove sedmice, ali tu ima tako mnogo uspomena.” Čvrsto je stegla Kasinu ruku. „Pomislila sam da biste možda i vas dve želele da zadržite neke njegove stvari.” Okrenula se i pogledala Doru. „Znaš, nešto po čemu ćete ga pamtiti... a i za bebu, naravno.” „Hvala, mama”, rekla je Dora. „Volela bih to.”

„Pa onda, da uđemo?” pitala je Helen. „Da”, složila se Kasi duboko udahnuvši. „Da uđemo.”

Helen je otvorila vrata i dve žene ušle su bez reči za njom u spokoj dečakove sobe.

Sledećeg jutra Kasi se probudila rano, pre šest, i napolju je još bilo mračno. Ležala je pod jorganom, uživajući u njegovoj toploti, i osluškivala krajnji mir u kući. Onda, polako, kako su se njene oči privikavale na mrak, pogledala je postere i iscepljene listove iz časopisa, polepljene poput trofeja po zidovima, uspomene na odavno izgubljeno detinjstvo. Kao da se ukrcala u vremensku mašinu i vratila desetak godina unazad. Otuđeno je gledala u neuhranjene manekenke napućenih usta i mrzovoljne, crnim oivičene oči rok zvezda heroje prošlog doba. Tada je bez sumnje bila u grandž fazi. Iznenada, Kasi je tačno znala gde želi da bude. Pogledala je svoj sat. Bilo je dovoljno vremena pre nego što iko primeti da se iskrala, a stići će dosta pre doručka ako požuri. Iskočivši iz kreveta skakala je po sobi navlačeći stare farmerke, dva para debelih čarapa, majicu i vuneni džemper. Napolju je bilo hladno i moraće da se umota da se ne bi smrzla. U kuhinji su tišinu remetili samo zujanje frižidera i Gormlijevo nežno hrkanje. Pas je otvorio jedno oko dok je prolazila, mlatnuo repom u znak pozdrava, zevnuo, a onda ponovo utonuo u san. U garderobi je pronašla veliki izbor kaputa i čizama. Većina je izgledala kao da ih niko godinama nije nosio, verovatno još iz doba bake i deke. Nije bilo bitno kako izgleda, pa je odabrala veliku barbor jaknu. Mirisala je na vlažnu zemlju i duvan i načisto je poklopila njenu sitnu figuru, ali u njoj se osećala udobno i bezbedno, pa ju je navukla i zakopčala. Uvukla je stopala u stare gumene čizme i tiho izašla na zadnja vrata.

Bilo je ledeno. Hladan vazduh ujedao joj je obraze i gurao se kroz otvore u njenoj odeći, ali ona je podigla kragnu jakne i dublje gurnula ruke u vunom postavljene džepove, zgrbivši ramena i odlučno krenuvši ka Zlatnom vrhu. Na horizontu se video samo najfiniji sjaj čeličnosive svetlosti dok je preko vrta gazila ka voćnjaku. Kasi je išla i išla, i postepeno je prva siva svetlost ustupila mesto zori ispranih pastelnih boja. Dok je njeno telo počelo da se zagreva, a mišići opuštaju, spustila je ramena, podigla glavu i počela da upija pogled oko sebe. Kao i njena soba, lokalni pejzaž bio je relativno neizmenjen. Zima je isprala prirodu do prigušene palete zemljanih boja, ali dok je išla niz blatnjave staze i gazila preko polja, poznata obeležja i prizori pozdravljali su je kao stari prijatelji. Bila je tu stara čvornovata tisa, osamljena na žitnom polju farmera Plamera. Godinama ju je nemilosrdni morski vetar vajao i oblikovao u prenaglašeni luk, s vrhovima grana koji su brisali zemlju dok se drvo naginjalo u svoju jogi pozu. Prošla je pored živica, sada prigušenih zimskih nijansi, koje su je vodile duž poznate staze. Pogladila je dlanom neravnu koru na staroj drvenoj prečki pre nego što se podigla i prešla preko nje, utešivši se kada je osetila da se krivi i škripi na svoj nekadašnji način. A bio je tu i neprekidni, Avada

231

Anna

umirujući zvuk vode koja je ključala pored nje dok je išla duž obale vijugavog potoka u koji su, pre toliko leta, ubacivale grančice i gledale kako izranjaju. Ravnomerno šljiskanje i šljapkanje njenih čizama činilo je da se ponovo oseća kao devojčica. Bilo je uznemirujuće, ali istovremeno i čudno utešno. Bila je kod kuće.

Međutim, pogled na more ju je zaustavio. Dok je obilazila Zlatni vrh, ugledala ga je iznenada kako se prostire pred njom - asfaltno ustalasano prostranstvo okeana. U rano jutro izgledao je zlokobno i preteći. Hladna duboka mašina vode koja se valja i udara o obalu ispod nje. Zastala je na trenutak i udisala njen slani dah, odjednom nesigurna da li želi da siđe niz padinu. Ali stigla je tako daleko. S novom rešenošću, prebacivala je jednu nogu ispred druge i nastavljala niz pešačku stazu ka plaži. Sunce je već izašlo kada je stigla do plaže prekrivene oblucima, ali jutro je bilo oblačno i njegova svetlost bila je samo bledi sjaj iza pokrova od teških sivih oblaka. Sada, kada je bila bliže, mogla je da čuje grmljavinu talasa koji su udarali o obalu pre nego što bi usisali vodu nazad kroz šljunak, kao starac koji srče čaj kroz zube. Preko oblutaka, na suprotnom kraju plaže, mogla je da razabere koloniju galebova ukočenih nogu, zbijenih u grozd, s perjem koje se kostrešilo na oštrom zimskom vetru. A iza njih, u daljini, rasprskavala se slana voda iz barica u stenama. Kasi se okrenula i počela svoj odlučni marš preko oblutaka.

Bio je to prvi put da je Kasi posetila Stenu pošto je potraga za Alfijem prekinuta. Prvi put posle deset godina zašla je u njene tmurne dubine. Iznenadila se otkrivši da njene šake i stopala pamte stara hvatišta i pukotine i s lakoćom se pridigla preko ivice stene, skočivši u veliki prostor ispod sebe i zaškripavši stopalima po peščanom tlu. Trepnula je nekoliko puta pokušavajući da izbriše mastiljavu tamu pred očima i pogled joj se postepeno razbistrio, omogućavajući joj da vidi u polutami i osmotri okruženje. Mogla je da razabere grafite naškrabane po kamenim zidovima, ogromnu gomilu flaša i limenki u jednom uglu pećine i izbledelu crvenu majicu koja je visila na dugačkoj grani podignutoj poput izgužvane zastave neke izgubljene mladosti. Kasi je zadrhtala. Pošto je stajala mirno, hladnoća joj se brzo uvlačila u kosti.

Niska stena, na kojoj je uvek sedela, još je stajala u sredini. Sada ju je još više podsećala na čudan obredni sto, žrtveni oltar. Krenula je ka njoj, setivši se s neočekivanom jasnoćom niza slika onog dana: blesak Seminih belih zuba dok se grleno smejala njenoj šali; Alfijevo pištanje dok je lovio slepe miševe u najmračnijim uglovima; neprekidno kapanje vlage s lišajeva dok su se ona i Sem ljubile i ljubile, sve dok joj se nije zavrtelo u glavi pa je morala da prestane; Dora koja stoji na ulazu u pećinu, s rukama na kukovima, skuvana i ljuta. Zatvorila je oči i duboko udahnula. Ruke su joj se naježile i mogla se zakleti da još oseća miris dima iz Seminih zavijenih cigara. Stojeći tamo, u tami pećine, činilo joj se kao da je celih deset godina prosto izbrisano. Vreme se okrutno poigravalo s njom. Vratila se u senke tog jednog, tragičnog dana. Kasi je odšetala do središta pećine. Ravna stena koja je tamo ležala bila je hladna i vlažna pod njenim prstima. Protrljala je njene grube ivice i oduvala tanak sloj peska s površine, baš kao što je Sem radila. Dah koji je izašao iz njenog tela pretvorio se u belu maglu u tami. Bilo je smrtno hladno, čak hladnije nego napolju, na plaži, ali ona nije obraćala pažnju na osećaj neprijatnosti. Osvrnuvši se po iškrabanim zidovima pećine, odjednom je znala zbog čega je došla. Znala je šta treba da uradi. Avada

232

Anna

Bilo joj je potrebno samo nekoliko minuta da pronađe zarđali komad metala dopola zakopan u zemlju, i još dvadesetak takvih da bi završila svoj zadatak, ali već je divlje drhtala kada je bacila sečivo i odmakla se da pogleda svoje delo. Reči su sijale ka njoj, bele naspram sive stene u kojoj su izgrebane. Alfi Tajd: voljeni sin i brat.

Tupi metalni instrument bio je iznenađujuće delotvoran. Nije to bio nikakav poseban pomen, ništa u poređenju s vrtom koji je vraćala u život, ali činilo se ispravnim da ga napravi. Bio je na pravom mestu i nije mogao da se obriše - ostaće tamo zauvek, uspomena na kratak život njenog brata. „Zbogom, Alfi”, prošaputala je. „Žao mi je.” Iz prostora daleko iza nje dopro je najbleđi uzdah, meki, tužni šapat koji je odlebdeo u tamu gotovo čim ga je čula. Kasi se okrenula i zagledala u tamu. „Halo?” Znala je da je to blesavo, ali svejedno je pozvala.

„Halo-alo-alo”, odjekivao je sablasno njen glas s visokih kamenih zidova. Zaustavila je dah. Ništa.

Bila je to njena mašta, ili možda galeb koji se gnezdio u strmim zidovima Stene. Zadrhtala je i krenula da izađe, odjednom žudeći da ode. Stena će ostati tu, njeni tamni, sumorni zidovi biće zauvek nepokretni i nemi, ali ona je sada želela dnevnu svetlost i porodicu koja će je čekati u kući. Dok je polazila, iza nje su skliznuli kamenčići i pesak, kotrljajući se s jedne ivice stene i padajući na peskovito tlo pred njenim nogama. Ponovo je skočila, razrogačenih očiju i uplašena. „Ima li nekoga tamo?” „Tamo-amo-amo.” Eho ju je ponovo zadirkivao. A onda tišina.

Zadrhtala je. Bila je to paranoja. Pećina je počinjala da je izbezumljuje. Bilo je to samo sleganje. Njeno prisustvo verovatno je pokrenulo vazduh u prostoru i pomerilo neki kamen koji je ionako stajao na ivici. Konačno je bilo vreme da ode. Odlučnim koracima, Kasi je krenula ka otvoru pećine i pridigla se na ivicu. Sunce se podiglo više na nebu, pa je okrenula lice ka njemu i pustila da joj ljuti vetar šamara kožu. Taman kada je htela da skoči na plažu, iznenađeno je stala. Čuo se opet.

Onaj tužni uzdah, jedva glasniji od pućkanja vazduha za njenim vratom, ali svakako tu. Osetila je kako joj se koža ježi i okrenula se, ponovo se zagledavši u tamu. Ništa. Tamo nije bilo ničega. Bila je blesava.

To se samo njen um poigrava s njom. Treba da se vrati kući. Kasi je brzo skočila na plažu uz glasno škripanje kamenja. Saplela se, ispravila, a zatim krenula duž obale. Hodala je sve brže. Škrip, škrip, škrip. Avada

233

Anna

Pogled je odlučno prikovala za horizont i razmišljala o kući na stenama koja se budi. Škrip, škrip, škrip. Pomislila je na Doru, Helen, Ričarda i ostale kako se meškolje u krevetima dok ih bude dnevna svetlost i božićno jutro. Škrip, škrip, škrip. Dok su njena stopala gazila po šljunku, zamišljala ih je sve, nesavršenu porodicu koja se nekako provlači, izvlači iz života najviše što može, i voli se. To je bilo dovoljno da bi prihvatila odjek Alfijevih malih gumenih čizama dok su je sećanja na njega vodila kući duž obale.

Avada

234

Anna

Epilog „Diše li?”

„Da.” „Jesi li sigurna? Ne vidim da joj se grudi pomeraju.” „Diše, Dene. Veruj mi.”

„Tako je slatka. Zar nije slatka?” Dora se nasmešila ka njihovoj usnuloj bebi. „Savršena je.” Rukom joj je sklonila tamnu loknu sa čela. „Nemoj da je probudiš!”, prošaputao je Den. „Neću.” „Šta misliš, o čemu sanja?”

„Ne znam. Nisam sigurna da li jednomesečne bebe sanjaju.” „Imaš pravo.”

Stajali su tamo još trenutak, upijajući pogled na ćerku bezbedno ušuškanu u korpi, pre nego što je Den uzeo Doru za ruku i tiho je izvukao iz sobe. Dok je zatvarao vrata za sobom, okrenuo se ka njoj sa osmehom. „Hajde, hoću nešto da ti pokažem.” Ruka mu je bila topla dok ju je vodio kroz stan ka svom studiju. Mogla je da oseti kako se uzbuđenje sliva s njega u talasima. Nekoliko meseci nije imala pristup toj prostoriji, ali Dora je shvatila da je on sada spreman da joj pokaže ono što se nalazilo u njoj. Gurnuo je teška vrata i povukao je u jarko osvetljenu sobu. Radoznalo se osvrnula oko sebe.

Očigledno je sređivao. U studiju nije bilo uobičajenih komadića materijala u haosu. Rusvaj gline i voska, isflekanih čaršava, alatki i hemikalija bio je odguran na jednu stranu prostorije ili nagomilan pod skelu u suprotnom uglu. Zapravo, prostorija je bila gotovo prazna. Ostao je samo jedan ogroman objekat, sam u sredini sobe, misteriozno zaklonjen savršeno belim čaršavom. Sumnjičava, Dora se nagla da ga bolje pogleda. „Hej, zar ovo nije jedan od novih čaršava koje sam kupila prošle nedelje?”

Den je podigao ruke, glumeći nevinost. „Je li? Samo sam ga jutros zgrabio iz ormara.” Dora se nasmešila, iako joj to nije bilo zabavno. Bilo je nemoguće odoleti Denovom vragolastom osmehu. ,,U svakom slučaju”, slegnuo je ramenima, „nisam te doveo ovamo da vidiš čaršav. Bitno je ono što se nalazi ispod njega.” Dora je pažljivo posmatrala svog muža. Mogla je da vidi kako mu razne emocije igraju preko lica. Bilo je tu nervoznog uzbuđenja, nestrpljenja i ponosa, a ispod svega toga, očigledna zebnja. „Stvarno se nadam da će ti se dopasti, jer sam ovu, u stvari, napravio za tebe. Ti si mi bila inspiracija. Ti i tvoje putovanje.” Den je pružio ruku i povukao najbliži ćošak čaršava. On je skliznuo na pod uz meki huk, otkrivajući veliku bronzanu statuu oko jedan i po put veću od Dore. Bilo joj je potrebno neko vreme da privikne oči na veličinu objekta. Bio je zadivljujući po svojoj veličini i čvrstoći. Metal je pod svetlima studija sijao kao tamna melasa. Bio je zlatnobraon, ali tu i Avada

235

Anna

tamo po površini bile su rasute zeleno-plave pegice patine, koje su naglašavale graciozne obline noge ili oštro štrcanje lopatice. Polako je uspevala da sagleda figuru kao celinu, kao zbir svih njenih delova. Začuđeno se okrenula ka njemu. „O, Dene”, rekla je šapatom, „izuzetna je. Prosto izuzetna.” „Zove se Pandora.”

Skulptura je prikazivala ženu koja sedi na niskoj klupi. Noge je savila ispod sebe, a glavu iskosila, kao da je duboko zamišljena. Jednu ruku zaštitnički je savila preko svog trudnog stomaka, dok je druga bila položena na naslon za ruku. Njen dlan bio je ispružen i otvoren. Žena je s tihom upornošću posmatrala predmet koji se nalazio u njenoj otvorenoj šaci.

Dora je obišla oko figure, posmatrajući je iz svih uglova. Povlačila je prstima po glatkim, uglancanim linijama i nežnim oblinama, diveći se prelepoj veštini izrade. Metal je pod njenim dodirom delovao čudno toplo, verovatno zbog sjaja sijalica i električnog grejača u uglu, ali svejedno, statua je delovala jezivo živo. Den je rekao da se zove Pandora, znači, njena imenjakinja, ali ona je mogla da vidi da ta žena nije ista kao ona. Postojale su očigledne razlike u crtama lica, kosi i gradi. Međutim, mogla je da primeti nešto u suptilnom naginjanju tela, krivinama leđa, zrelosti stomaka i načinu na koji joj je kosa bila sklonjena s lica, što je podražavalo njen lik. Kao da je Den uhvatio njenu suštinu i izlio je u bronzu. Prišla je bliže i dugo, dugo proučavala ženino lice. U njenom izrazu bio je takav mir i zadovoljstvo da je poželela da zaplače. ,,U šta to gleda?”, pitala je, jedva svesna da šapuće. „Pogledaj bolje”, rekao je Den.

Dora je prišla ka ženinoj ispruženoj ruci. Na dlanu je držala malu kutiju ukrašenu dragim kamenjem. Poklopac je bio otvoren i Dora se nagla da pogleda bolje. Mogla je da vidi delikatni izuvijani lanac, ogrlicu ili možda narukvicu, s kog je visio niz slova. Dora ih je zbunjeno gledala. A. N. D. A. Upitno je pogledala Dena. „Promeni im redosled. Šta ćeš dobili?” Razmišljala je kratko, a onda se nasmešila. „NADA. Ona drži nadu. To je Pandorina kutija.” Den je klimnuo glavom. „Da li ti se dopada?” pitao je.

Nije mogla da govori. Reči su joj zapele u grlu. To je bilo previše. Svojim beskrajnim talentom i s mnogo strpljenja, Den je napravio nešto prelepo i krajnje dirljivo od najjednostavnijih materijala - gline, voska i metala. Skulptura je bila savršena. Bila je savršen simbol njihove zajedničke budućnosti. Pandorina kutija je otvorena. Sva zla već su odletela u svet, oslobođena da izazivaju neizbežnu štetu i bol, ali Dora je znala da to više nije bitno. Sada je to znala. Nada ostaje. Dok su ona i Den zajedno, oni i njihova prelepa beba, i Kasi i Helen, i Ričard i Vajolet, dok svi oni žive svoje velike, nesređene, zbrkane živote, znala je da će uvek imati nadu. Nadu i ljubav. A na kraju, šta bi više čovek mogao tražiti od života? Dora je uzela Denovu ruku i podigla je do svojih usana. „Apsolutno je savršena.”

Onda ga je, uz osmeh, izvukla iz studija nazad u stan i zajednički život, dok je zvuk njihovog smeha putovao za njima. Avada

236

Anna

Zahvalnice Od srca hvala agentu Sari Lutjens i divnom timu agencije „Lutvens & Rubinstein”; Kejt Mils, Lizi Milton, Suzan Lamb, Džejd Čendler, Gebi Jang, Vanesi Rednidž, Roni Hazard, Metu Hoju, Džeki Artur i brojnim ostalim talentovanim ljudima iz izdavačkih kompanija „Orion” i „Hachette Australia” koji su radili na ovoj knjizi.

Posebnu zahvalnost dugujem mojoj sestri Džesiki, jer je pročitala rukopis više puta nego što bi uradila ijedna razumna osoba i jer je uvek pronalazila najnežnije i najzabavnije načine da mi ukaže na njegove mane, Meri Evans za početno ohrabrenje i savete i Ilde Najsmit-Bili za česte injekcije kafe i pozitivnosti. Nikada ne bih počela da pišem bez podrške i strpljenja moje porodice i prijatelja, i bliskih i dalekih, a naročito Meta, Džud i Grejsi. Hvala vam. Ova knjiga posvećena je vama, s ljubavlju.

Avada

237